You are on page 1of 358

JAN MEKDONALD BESPUE

1. Tri dana je Doktor Alimanando pratio zelenka kroz pustinju. Pozvan prstom sainjenim od araniranih zrna pasulja-prianika, jedrio je pustinjom crvenog ljunka, pustinjom crvenog kamena i pustinjom crvenog peska u poteri za njim. I svake noi, dok je sedeo kraj vatre naloene ostacima mumificiranog drveta i unosio zapise u dnevnike, podizao se mesec-prsten, ta zakovitlana blistava struja vetakih satelita, prizivajui zelenka iz dubina pustinje. Prve noi, meteori su svetlucali visoko u stratosferi kada je zelenko doao Doktoru Alimantandu. "Pusti me blizu svoje vatre, prijatelju, dopusti mi da se zagrejem, zakloni me, jer ja potiem iz toplijeg doba nego to je ovo." Doktor Alimantando mahnu zelenku da prie blie. Posmatrajui neobinu, golu priliku, Doktor Alimantando je morao da upita: "Kakav si ti stvor?" "Ja sam ovek", ree zelenko. Njegova usta, usne, jezik bili su zeleni kao lie dok je govorio. Zubi su mu bili sitni i uti kao zrna kukuruza. "A ta si ti?" "I ja sam ovek." "Onda smo isti. Podloi malo tu vatru, prijatelju, daj da osetim plamen." Doktor Alimantando utnu vor sivog drveta i iskre umakoe visoko u no. Neto kasnije, zelenko ree: "Ima li vode, prijatelju?" "Imam, ali pazim na nju. Ne znam koliko u dugo prelaziti preko ove pustinje, niti hou li pronai vode bilo gde tokom putovanja." "Sutra u te povesti do vode, prijatelju, ako mi veeras da svoju uturicu." Doktor Alimantando je dugo ostao nepomian pod zatumbanim svetlima mesecprstena. Onda je otkaio jednu uturicu sa ranca i dodao je zelenku preko

plamena. Zelenko je uturicu iskapio. Vazduh oko njega svetlucao je, sa aromom zelenila, poput ume posle prolene kie. Onda je Doktor Alimantando zaspao i nita nije sanjao. Sledeeg jutra, tamo gde je sedeo zelenko bio je samo crveni kamen kraj ara vatre. Druge noi, Doktor Alimantando se ulogorio, veerao i uneo zapis u dnevnik. Onda je sedeo, samo sedeo, ispunjen ushienjem zbog kamene pustinje. Jedrio je, jedrio i jedrio, dalje od brda Deuteronomije, dalje od pustinje crvenog ljunka, pustinjom crvenog kamena, preko zemlje ponora i pukotina, nalik na okamenjeni mozak, preko plonika od uglaanog kamena, izmeu erodiranih tornjeva od tamnog vulkanskog stakla, kroz ume okamenjene ve milijardu godina, niz vodene tokove suve ve milijardu godina, kroz vetrom izvajane palisade od drevnog crvenog peanog kamena, preko ukletih pljosnatih uzvisina, survavajui se preko tankih granitnih rubova u beskrajne odjekujue kanjone, drei se, razrogaen od strave, za svaki rukohvat dok su se promagneni levitatori upinjali da dasku za vetar odre u vazduhu. Beao je pred dugim vetrom, jedrio je, jedrio i jedrio sve dok prve iode veernjih zvezda ne bi probole nebo. Dok je sedeo tako i dok su laseri plavog usijanja grevito trepereli u luku iznad njega, zelenko mu je ponovo doao. "Gde je voda koju si obeao?" upitao je Doktor Alimantando. "Posvuda je nekada bilo vode, i bie je ponovo", ree zelenko. "Ovaj kamen je nekada bio pesak, i bie ponovo pesak na plai, za milion godina." "Gde je voda koju si obeao?" povika Doktor Alimantando. "Hodi sa mnom, prijatelju." Zelenko ga povede do ureza u crvenoj litici i tamo, u najdubljoj tami, uborila je samotna, bistra voda koja je curkala iz pukotine u kamenu i padala u mali, tamni basen. Doktor Alimantando napuni uturice, ali ne otpi. Plaio se da ne zagadi drevnu samotnu vodu. Tamo gde je stajao

zelenko, bledozeleni izdanci sada su izbijali iz otisaka njegovih stopala. Tada je Doktor Alimantando zaspao i te noi ba nita nije sanjao. Sledeeg jutra, kraj ara vatre, tamo gde je sedeo zelenko, nalazilo se sparueno sivo drvo. Tree veeri posle treeg dana, kada je projedrio pustinjom crvenog peska, Doktor Alimantando je naloio vatru, ulogorio se i zapisao svoja zapaanja i razmiljanja u koom uvezane dnevnike finim, delikatnim rukopisom, koji je sav bio u petljama i vijugama. Te veeri je bio umoran; prolazak pustinjom peska iscrpeo ga je i isuio. Isprva je oseao trnce ushienja i peska noenog vetrom dok je jahao na dasci za vetar navie i preko, navie i preko, navie i preko nepreglednih talasa peska. Jahao je nad crvenim peskom i plavim peskom, utim peskom i zelenim peskom, belim peskom i crnim peskom, talas za talasom za talasom sve dok ga talasi nisu slomili, iscrpeli i isuili, ostavivi ga izmodenog da se suoi sa pustinjom sode, pustinjom soli i pustinjom kiseline. A iza tih pustinja, na mestu iza iscrpljenosti, nalazila se pustinja nepominosti, kao da je nastala iz tornjeva gradova sahranjenih milijardu godina pod peskom, ili iz tornjeva gradova koji e se roditi i stajati tu tek za milijardu godina. Tamo, u srcu pustinje, Doktor Alimantando se zaustavio, i pod nebom ogromnim i ispunjenim signalnim svetlima Jedrenjaka koji je pristizao do ruba sveta, zelenko mu je doao trei put. unuo je na pete iza ruba svetlosti vatre, crtajui prilike kaiprstom u pesku. "Ko si ti?" upita Doktor Alimantando. "Zato me pohodi nou?" "Mada putujemo razliitim dimenzijama, i ja sam, kao i ti, putnik u ovom suvom i bezvodnom mestu", ree zelenko. "Objasni to o 'razliitim dimenzijama'." "Vreme i prostor. Ti prostor, ja vreme." "Kako je to mogue?" uzviknu Doktor Alimantando, koji se strasno zanimao za vreme i temporalnost. Zbog vremena je i bio oteran iz svog doma na zelenim obroncima Deuteronomije. Susedi koji nisu mogli da trpe njegovu bezazlenu i

kreativnu ekscentrinost u svom tesno definisanom svetu krava, daanih kua, ovaca, utrapljene stone hrane i belih plotova, obeleili su ga kao 'demona', 'arobnjaka' i 'decodera'. "Kako moe da putuje kroz vreme, da ini ono to ja ve godinama teim da postignem?" "Vreme je deo mene", ree zelenko, uspravivi se i otresavi telo vrcima prstiju. "Tako sam nauio da ga kontroliem kao to sam nauio da kontroliem i bilo koji drugi deo svog tela." "Moe li toj vetini nauiti drugoga?" "Tebe? Ne. Tvoja boja je pogrena. Ali mislim da e jednog dana dokuiti i drugaiji put." Srce poskoi Doktoru Alimantandu u grudima. "Kako to misli?" "To ti treba da zakljui. Ja sam ovde samo zato to budunost tako zahteva." "Suvie dobro postavlja zagonetke za mene. Reci ta misli. Ne mogu da trpim sopstvenu glupost." "Ovde sam da bih te poveo tvojoj sudbini." "O? Tako?" "Ako me ne bude ovde, odreeni nizovi dogaaja nee se zbiti; to su zakljuili moji drugovi, jer oni mogu potpuno da manipuliu vremenom i prostorom, i oni su me poslali da te povedem tvojoj sudbini." "Budi odreeniji, ovee!" uzviknu Doktor Alimantando, prasnuvi onako prek. Ali svetlost vatre zatreperi, jedra lae 'Prezidijum' koja su ispunjavala nebo zasvetlucae na sjaju iezlog sunca, i zelenko nestade. Doktor Alimantando ostade da eka zaklonjen svojom daskom za vetar, da eka sve dok mu vatra nije zgasnula u jarki crveni ar. Onda, kada je shvatio da se zelenko te noi nee vratiti, on zaspa i usnu elini san. U tom snu titanske maine boje re gulile su kou pustinje i polagale gvozdena jaja u njeno osetljivo meso. Iz jaja su se izlegale koprcave metalne larve, gladne hematita, magnetita i nefrita. elini crvi sazdali su sebi visoko gnezdo od dimnjaka i pei, grad izbljuvanog dima i

itave pare, zvonkih ekia i leteih varnica, reka belog istopljenog elika i pulpastih belih trutova koji su sluili crvima. Sledeeg jutra, Doktor Alimantando se probudio i video da se vetar tokom noi pojaao i prekrio dasku peskom. Tamo gde je zelenko uao na rubu svetlosti vatre, nalazio se napukli kamen zelenog malahita. Vetar je ojaao i poneo Doktora Alimantanda dalje iz srca pustinje. Udisao je vazduh otar poput vina i oslukivao prasak vetra u jedrima i apat vetrom noenog peska koji je tekao dalje od njega i beao mu. Oseao je kako mu se znoj sui na koi, a so ga je pekla i usecala mu se u lice i ake. Jedrio je, jedrio i jedrio, itavo jutro. Sunce samo to je stiglo do zenita, kada je Doktor Alimantando ugledao svoju prvu i poslednju fatamorganu. Linija istog, sjajnog srebra protezala se pravo kroz razmiljanja o vremenu i njegovim putnicima; najistije srebro jarkog sjaja protezalo se pravcem istok-zapad iznad linije niskih breuljaka koja kao da je obeleavala kraj pustinje peska. Prilazei blie, Doktor Alimantando je razabrao tamne senke u srebrnom sjaju i zeleni odsjaj, kao od nekih zelenih stvari koje tamo moda rastu. Varka suvog uma, rekao je sebi, podigavi lebdeu dasku za vetar navie, kroz jedva vidljiv prolaz izmeu litica punih peina, ali dok se pribliavao vrhu uspona uvideo je da to nije bila varka suvog uma, niti bilo kakva fatamorgana. Sjaj zelenila zaista je bio sjaj zelenog rastinja, senka je bila tamna silueta neobine kamene izboine koja je na vrhu nosila mikrotalasni relejni toranj naikan antenama kao perjem, a linija srebra bila je upravo to: dva eleznika koloseka od ina standardnog promera, koje su blistale na suncu. Doktor Alimantando je neko vreme hodao po zelenoj oazi priseajui se mirisa zelenila, izgleda zelenila, oseaja zelenila pod tabanima. Sedeo je i sluao ubor vode koja je tekla kroz kaskadni sistem malih kanala za navodnjavanje, kao i strpljivo kloparanje, kripu pumpi na vetar koje su je izvlaile iz nekog sloja podzemne vode. Doktor Alimantando se posluio bananama, smokvama i narom i ruao je smrknuto u senci pamukovog drveta. Bilo mu je drago to je doao do

kraja surove pustinjske zemlje, a opet, duhovni vetar koji ga je nosio tim izdvojenim krajevima zamro je u njemu. Sunce je sijalo na oazu ispunjenu zujanjem pela, a Doktor Alimantando je utonuo u lenji, udobni dreme. Posle ko zna koliko vremena, probudi ga ubod krupnog peska na obrazu. U jednom lenjom trenutku, zatvorenih oiju, znaenje toga mu je izmicalo. Onda ga uvianje tresnu kao eki meu oi. On se naglo uspravi, uzdrhtavi do dna due od naleta istog uasa. U svojoj urbi, zaboravio je da privee dasku za vetar. Noena sve jaim vetrom, neprivezana daska poskakivala je i nadletala suvu ravnicu. Bespomoan, Doktor Alimantando je posmatrao kako njegovo jedino sredstvo izbavljenja jedri dalje od njega preko Visoravni. Posmatrao je svetlozeleno jedro sve dok nije nestalo kao mrlja na horizontu. Onda je dugo i glupavo stajao i pokuavao da smisli ta da radi, ali nije mogao da misli ni na ta osim na tu podrugljivu, skakutavu dasku za vetar. Izgubio je svoju sudbinu, pustio je da odjedri od njega na vetru. Te noi, zelenko e istupiti iz vremena da bi razgovarao sa njim, ali njega nee biti tamo zato to je propustio sudbinu i svi ti nizovi dogaaja koje su veliki umovi zelenaka predvideli nikada se nee zbiti. Sve je nestalo. Zgaen glupou i muninom, Doktor Alimantando je spustio ranac i ponadao se izbavljenju. Moda e prugom naii neki voz. Moda e moi da prepravi neki mehanizam u relejnom tornju kako bi poslao svoj poziv za pomo preko vazdunih talasa. Moda bi vlasnik ovog plodnog, zelenog, varljivo blagog mesta mogao da mu pomogne. Moda... Moda. Moda je sve to samo san, dreme iz koga bi mogao da se probudi i zatekne svoju izlupanu dasku za vetar kako lebdi kraj njega. Posle 'moda' sledilo je 'samo da'. Samo da nije zaspao, samo da je privezao to ue... Samo da. Podzvuna tutnjava od koje kripe kutnjaci zatrese oazu. Vazduh zatreperi. Voda zadrhta i prosu se u kapljicama sa lia biljaka. Metalni relejni toranj se zatrese i Doktor Alimantando preneraeno skoi na noge. Kao da je dolo do

nekog poremeaja ispod pustinje jer je povrina kljuala i napinjala se kao da se neki ogromni predmet tumba i okree duboko ispod nje. Pesak se nadu u veliki crveni plik i prsnu, u bujicama iskliznulih krupnih zrna, da bi otkrio ogroman predmet nalik na kutiju, jarkonarandastu, sa blago zaobljenim ivicama, koja se pomaljala ispod Velike Pustinje. Na njenim kao planina visokim bokovima nalazila se re ROTEH, ispisana crnom bojom. Privuen kobnom ljubopitljivou, Doktor Alimantando prie blie rubu litica. Narandasta kutija, velika kao kua, nalazila se na pustinjskom tlu i mono je zujala. "Orf", apnu Doktor Alimantando, dok mu je srce lupalo od strahopotovanja. - Dobar dan, ovee! ree iznenadni glas u glavi Doktora Alimantanda. "ta?" zaskia Doktor Alimantando. - Dobar dan, ovee. Izvinjavam se to te nisam spremnije doekao, ali, vidi, na umoru sam, i taj proces mi zadaje velike muke. "Molim?" - Ja umirem; moji sistemi otkazuju, kidaju se kao konci, moj nekada titanski intelekt hrli prema idiotluku. Pogledaj me, ovee, moje divno telo je puno oiljaka, plikova i mrlja. Umirem, naputen od svoje brae, koja su me ostavila da umrem u ovoj groznoj pustinji umesto na rubu neba kako prilii jednom orfu, titova sputenih tako da plamtim u kratkoj zvezdanoj slavi u gornjem sloju atmosfere. Neka su prokleta ta neverna braa! Kaem ti, ovee, ako je to ono do ega je doao mlai narataj, onda mi je drago to naputam ovo postojanje. Samo da to nije tako nedostojanstveno. Moda mi ti moe pomoi da umrem dostojanstveno. "Da ti pomognem? Tebi? Pa ti si orf, sluga Blaene Gospe, ti bi trebalo da pomogne meni! Kao ti, i ja sam naputen ovde, i ako mi neko ne pomogne, moja propast usledie ubrzo posle tvoje. Ovde me je ostavila udljiva sudbina, izdalo me je sopstveno prevozno sredstvo." - Ima noge. "Sigurno se ali."

- ovee, ne gnjavi me svojim sitnim potrebama. Ja ti vie ne mogu pomoi. Ne mogu te otpremiti sa ovog mesta; ne mogu otpremiti ni sebe. I ti i ja emo ostati ovde, na mestu koje sam ja stvorio. Priznajem, tvoje prisustvo je ovde neplanirano, a jo manje zvanino; Petstogodinji Plan ne doputa stanite u ovom mikrookruenju za jo est godina, ali ti moe ostati ovde dok ne naie voz i ne odveze te nekuda. "A kada e to biti?" - Za dvadeset osam meseci. "Dvadeset osam meseci?" - ao mi je, ali to je prognoza Petstogodinjeg Plana. Istina, okruenje koje sam pripremio teko je i surovo, ali odrae te i pomoi da preivi, a posle moje smrti imae pristup svoj opremi koja se u meni nalazi. E sad, ako si sasvim zavrio sa gnjavaom i sopstvenim mukama, smem li ja da obratim panju na svoje? "Ali, ti me mora odvesti odavde! Moja sudbina nije da budem... to to ti hoe da budem..." - uvar komunikacionih sistema. "uvar komunikacionih sistema: postoje veliki dogaaji koje moram pokrenuti drugde!" - Kakva god da ti je sudbina, ona se mora od sada odvijati odavde. A sad, ovee, budi ljubazan, potedi me cviljenja i dopusti da umrem dostojanstveno. "Da umre? Umre? Kako moe jedna maina, jedan ROTEH-ov modul za inenjering ivotne sredine, jedan orf, da umre?" - Odgovoriu jo na to pitanje, a onda vie neu odgovarati. ivot jednog orfa je dug, ja sam star skoro sedam stotina godina, ali mi nismo nita manje smrtni od tebe, ovee. A sad, daj mi mira i predaj moju duu u ruke Nae Gospe od Tarzisa. Prodorno zujanje naglo prestade. Doktor Alimantando zadra dah u iekivanju sve dok to nije poelo da mu smeta, ali orf je leao i dalje nepromenljiv i

nepromenjen na crvenom pesku. U tiini punoj potovanja, Doktor Alimantando istraivao je malo kraljevstvo, rukotvorinu koju mu je orf zavetao. Pronaao je izuzetno lepe peine kojima je bila proarana kamenita izboina sa mikrotalasnim relejom; njih je Doktor Alimantando odabrao za svoj dom. Njegova oskudna imovina izgledala je trivijalno u velikim okruglim peinama. Odmotao je vreu za spavanje da bi se izvetrela i otiao da nabere veeru. Sputao se mrak. Prvi dragulji meseca-prstena sijali su na nebu. Tamo gore, bezoseajni orfovi kotrljali su se i tumbali, zauvek uhvaeni u inu padanja. U zamci zemlje i gravitacije, njihov brat na samrti bacao je dinovske ljubiaste senke na pesak. Doktor Alimantando je veerao bez apetita i otiao na spavanje. U dva minuta do dva, probudi ga snaan glas. - Dabogda istruleo ROTEH! - povikao je. Doktor Alimantando pouri kroz mrkli mrak peina da bi video ta se deava. Noni vazduh zujao je od energije, zraci reflektora-tragaa probadali su tamu, a delovi monog tela orfa izbijali su napolje i uvlaili se unutra, otvarali i zatvarali. Orf oseti Doktora Alimantanda koji je drhtao u svojoj spavaici i prostreli ga reflektorima kao sveca-muenika. - Pomozi mi, ovee! Ovo sa umiranjem nije tako lako kao to sam zamiljao. "To je zato to si maina, a ne ljudsko bie", viknu Doktor Alimantando, zaklonivi oi pred sjajem reflektora. "Ljudska bia vrlo lako umiru." - Zato neko ne moe da umre onda kada to poeli? Pomozi mi, ovee, pomozi mi, sii do mene i ja u ti pokazati kako mi se moe smilostiviti, jer ovo sporo onesposobljavanje, ovo mehaniko propadanje, ne da se istrpeti. Sii do mene, ovee. Pomozi mi! I tako se Doktor Alimantando smandrljao bosonog niz teku stazu koju je nainio tog jutra. Shvatio je da mora da je prejedrio preko zakopanog orfa, a da to nije ni znao. udne stvari, udne stvari. On pouri preko jo toplog peska prema zujeem licu grdosije. Tamna taka pojavila se na glatkom metalu, otprilike veliine novia od jednog centavosa.

- Ovo je aktivator unitenja mojih sistema. Dodirni ga i ja u prestati da postojim. Svi moji sistemi e se pogasiti, sva moja kola stopie se i ja u umreti. Uradi to, ovee. "Ne znam..." - ovee, star sam sedam stotina godina, star koliko i ova zemlja po kojoj hoda; zar starost vie ne izaziva potovanje meu vama, ljudima, u ovo degenerisano doba? Potuj moje elje, ne elim nita drugo do da me nema. Dodirni taku. Uradi to, ovee. Pomozi mi. Doktor Alimantando dodirnu tamnu taku i ona smesta izblede u topao narandasti metal. Onda, veoma sporo, veoma postepeno, ivotno zujanje orfa poe da jenjava i zamire, da bi prestalo i nestalo u tiini Velike Pustinje. Dok se velika maina oputala u smrti, njeni mnogobrojni paneli, komore i odeljci otvarali su se i otkrivali udesne mehanizme njene unutranjosti. Kada je bio potpuno siguran da je orf mrtav, Doktor Alimantando se odvukao natrag u krevet, zabrinut i sa oseanjem krivice zbog onoga to je uinio. Ujutro je otiao da oerupa telo orfa koga je ubio. Od toga je sainio, posle pet dana mahnitog, poletom ispunjenog i krajnje prijatnog rada, solarni kolektor u obliku romba pet puta vii od njega i postavio ga, uz izvesne potekoe, na uzdignute skele pumpe na vetar. Obezbedivi energiju i toplu vodu, preao je na probijanje prozora u zidovima peina i zastaklio neuporedivi pogled na Veliku Pustinju plastikom iz orfove fabrike za polimerizaciju. Raereio je le i odneo ga komad po komad uz litice do svog novog doma. Proeprkao je po utrobi maine da bi isekao komade mainerije od kojih su se mogli napraviti dobri automatski kultivatori, pumpe za navodnjavanje, elektrine grejne ploe, paneli za osvetljenje, varioci metana, sistemi prskalica, sve sa malo rada i domiljatosti. Doktor Alimantando je oboavao domiljatost, naroito sopstvenu. Svaka nova poboljana sprava oduevljavala ga je danima, sve dok na kraju ne bi nainio novu. Dan za danom, orf je bio svoen na jadnu ljuturu, a zatim na odeljke dok je Doktor Alimantando gradio nove solarne kolektore,

potom na ploe, a onda je jedne noi olujni vetar dunuo zaista jako, tako jako da je Doktor Alimantando, na svom krevetu domae izrade, drhtao sklupan u vrei za spavanje. Ujutro, kosti mrtve maine nestale su kao neki drevni grad ispod nanosa peska. Ali kroz njenu smrt, Doktor Alimantando je preobrazio oazu u iekivanju u pravo, udobno, tehnoloko skrovite pustinjaka, u privatni svet nepoznat ak i onima koji su sazdali svet, gde ovek moe dugo i duboko da razmilja o sudbini i gustini, o vremenu, prostoru i smislu ivota. Sve je to Doktor Alimantando uinio, i poto je oskudevao u hartiji, zapisao je svoja razmatranja na zidovima peina crnim ugljenom. Godinu i jedan dan, prekrivao je zid algebarskim izrazima i teoremama simboline logike, a onda je jednog popodneva ugledao paru voza na zapadnom horizontu i shvatio da je orfovo obeanje ispunjeno, i to sedam meseci ranije. Saekao je da voz bude dovoljno blizu da moe da proita naziv eleznica Vitlejem Ares, a onda se popeo u najviu odaju svoje kue, u sobu za osmatranje vremenskih prilika, i seo da posmatra veliku pustinju sve dok voz nije preao preko istonog horizonta. Jer shvatio je da je sudbina neto nedokuivo, kao od ive; zahvaljujui svom prouavanju znao je da mnogo staza vodi kroz predele vremena i paradoksa kojima se moe dosei njeno odredite, jer zar nisu sudbina i odredite ista re pisana drugim slovima? Ovo je bila njegova sudbina, da ivi ivotom plodne usamljenosti na vrhu pustinjskog tornja. Mogao je da se seti i gorih stvari. I tako, jednog jutra, ubrzo poto je prvi voz u istoriji proao kroz Vaseljenu Doktora Alimantanda, popeo se sa bocom grakovog vina do sobe za osmatranje vremenskih prilika. Najvia peina, sa etiri prozora koji su gledali u sva etiri smera kompasa, bila je za njega toliko opinjavajua da ju je poseivao veoma retko, kako bi ostala izuzetna. Gledao je dugo kroz svaki prozor. Onda je nasuo sebi au grakovog vina, pa jo jednu, i jo jednu, i jo jednu, da bi sa poslednjom kapi iz boce podigao au i nadenuo ime svemu to je mogao da vidi.

"Bespue", zapleo je jezikom, iskapivi poslednju au grakovog vina. "Ti si Bespue." I to ostade Bespue, iako je Doktor Alimantando shvatio kada se otreznio da uopte nije mislio na Bespue, ve na Odredite.

2. Gospodin Jerihon pumpao je ruku dresine kroz ume i ravnice. Pumpao je kroz doline i metropole. Pumpao je kroz pirinana polja i vonjake, movare i planine. Sada je pumpao kroz Veliku Pustinju. Bio je strpljiv. Bio je tvrdokoran. On je bio mali, zadrti ovek, tvrd i crn kao uglaani koren nekog pustinjskog drveta, bezvremen i nepokolebljiv. Pumpao bi to runo vozilo do ivice sveta i preko ako bi ga to sakrilo od ljudi koji su eleli da ga ubiju. Pronali su ga u Telfersonu, pronali su ga u Namanga Petlji, pronali su ga u Ksipotlu, a ak je i on imao potekoa da pronae Ksipotl. Pet dana je gledao preko ramena, a onda estog dana to vie nije bilo neophodno, poto su ubice u gradskoj odei sile sa voza, privukavi sve poglede na sebe, a gospodin Jerihon je istog sata otiao odatle. Bio je to oajniki potez, da se otisne preko Velike Pustinje, ali oajanje i pustinja bili su jedino to je preostalo gospodinu Jerihonu. Na akama je imao plikove od vrele ruke i zaliha vode mu se smanjivala, ali on je i dalje pumpao pumpao pumpao tu smenu runu dresinu kilometrima i kilometrima i kilometrima kamena i plamteeg crvenog peska. Nije se radovao umiranju na kamenju i plamteem crvenom pesku. Tako nije trebalo da umre jedan Paternoster Egzaltiranih Porodica. Tako je kazao Dim Jerihon. Tako je kazivala i sveukupna mudrost njegovih Egzaltiranih Predaka koji su se tumbali u limboipu usaenom u njegov hipotalamus. Moda je igla ubice bila prikladnija. A moda i nije. Gospodin Jerihon je zgrabio ruku jo jednom i polako, bolno, pokrenuo dresinu. On je bio najmlai Paternoster ponikao iz Egzaltirane Loze i bila mu je potrebna uskladitena mudrost njegovih predaka, ukljuujui i njegovog oaljenog

neposrednog prethodnika, Paternostera Vilema, da bi preiveo prvih nekoliko meseci na svojoj funkciji. Egzaltirani Preci nagnali su ga da se preseli iz Metropolisa u Novi Svet. - Privreda u razvoju, rekli su, hiljadu i jedna mogunost za posao koja se da iskoristiti. I on ih je zaista iskoristio, jer iskoriavanje je i bilo svrha postojanja Egzaltiranih Porodica: zloin, porok, ucena, iznuivanje, korupcija, narkotici, kocka, kompjuterske prevare, ropstvo: hiljadu i jedna privredna mogunost. Gospodin Jerihon nije bio prvi, ali je bio najbolji. Drskost njegove kriminalne smelosti moda je nagonila javnost na zastajanje daha od izbezumljenog divljenja, ali je takoe izazvala njegove rivale da odustanu od sitnih trvenja i udrue se kako bi unitili njega i njegovu Porodicu. Kada se ponovo uspostavi mir, moi e da nastave meusobne sukobe. Gospodin Jerihon zastade da obrie slani znoj sa ela. ak i uz pomo Damanskih Disciplina, snaga mu je bila na izmaku. Zatvorio je oi pred jarkim sjajem sunca i usredsredio se, pokuavajui da iz nadbubrene lezde istisne noradrenalinski nalet koji bi mu dao snagu da nastavi dalje. Glasovi Egzaltiranih Predaka buali su u njemu kao vrane u katedrali, reima saveta, reima ohrabrenja, reima prekora, reima prezira. "Umuknite!" zaurla on na jonski plavo nebo. I nastade muk. Osnaen svojim poricanjem, gospodin Jerihon jo jednom zgrabi ruku. Ruka se spusti. Ruka se podie. Dresina se pokrenu uz kripu. Ruka se spusti. Ruka se podie. Dok se podizala, gospodin Jerihon ugleda naas zeleni treptaj na bliskom horizontu. mirnu, obrisa znoj koji mu je pekao oi, zagleda se podrobnije. Zeleno. Komplementarno zeleno na crvenom. On usmeri vid onako kako ga je uio Paternoster Avgustin, fokusirajui ga na granice izmeu predmeta gde razlike postaju oigledne. Time potpomognut, mogao je da razabere majune iode svetla; suneva svetlost u odsjaju na solarnim ploama, zakljuila je nagomilana mudrost Egzaltiranih Predaka. Zeleno na crvenom i solarne ploe. Stanite. Gospodin Jerihon zgrabi ruku sa obnovljenim poletom.

Meu nogama su mu se nalazila dva predmeta. Jedan je bio svileni al sa kockastim arama. U njega je bio umotan pitolj na igle sa rukohvatom od ljudske kosti, tradicionalno oruje asti meu Egzaltiranim Porodicama. Drugi je bila varljivo mala kona torba, od onih koje su nekada zvali 'Gledston'. U njoj se nalazilo tri miliona dve stotine pedeset hiljada Novih dolara u hartijama od vrednosti Ujedinjene Banke iz Ravnodnevice, u krupnim apoenima. Ta dva predmeta, zajedno sa odeom na leima i cipelama na nogama, bila su jedine stvari koje je gospodin Jerihon uspeo da ponese sa sobom u Noi Unitenja. Njegovi neprijatelji udarili su svi odjednom, svuda. Jo dok se njegovo carstvo ruilo oko njega u orgiji bombardovanja, paljevina i ubistava, gospodin Jerihon je zastao na trenutak kako bi se divio delotvornosti svojih protivnika. Tako mu je nalagala ast. alosno ih je potcenio: oni nisu bili tupani i sitni parohijski kriminalci kakvim ih je smatrao. Sledei put znae da tako ne postupi. A oni su sa svoje strane potcenili Dejmsona Jerihona, ako su mislili da e on pred njima pasti. Njegovo osoblje umiralo je svuda unaokolo; dobro, onda, radie sam. Aktivirao je plan za sluaj bekstva. U deliu trenutka pre nego to su virusni programi razorili njegovu mreu podataka i pretvorili je u proteinsku supu, Dejmson Jerihon je imao novi identitet. U deliu-delia-delia sekunde pre nego to su dravni revizorski programi upali u njegovu kreditnu matricu, Dejmson Jerihon je preneo sedam miliona dolara na depozitne raune lanih kompanija u bankarskim filijalama pedeset gradia irom severne polulopte planete. Podigao je samo ono to je sada lealo u njegovoj crnoj 'Gledston' torbi kada su Paternosteri provalili da je njegova smrt bila falsifikovana (neki jadni dvojnik, ali posao je posao) i poslali ubice i tragake programe za njim. Dejmson Jerihon je za sobom ostavio dom, enu, decu, sve to je ikada voleo i sve to je ikada stvorio. Sada je beao preko Velike Pustinje na ukradenoj dresini eleznice Vitlejem Ares u potrazi za poslednjim mestom na svetu gde bi iko pomislio da ga potrai.

Bliilo se vee kada je gospodin Jerihon stigao do stanita. Nije bilo impresivno, ne za oveka koji je navikao na velike arhitektonske vidike drevnih gradova Velike Doline, koji je odrastao u Metropolisu, gradu-prstenu, najmonijem gradu od svih. Tu je bila jedna kua, straara od grubog erpia oslonjena uz visoku crvenu stenu istakanu prozorima, sa jednim mikrotalasnim relejnim tornjem, pregrti solarnih kolektora i pumpi na vetar, kao i sa mnotvom blago zaputenih zelenih bati. A opet, sama izolovanost tog mesta veoma je impresionirala gospodina Jerihona. Tu ga niko nikada nee traiti. On sie sa kripave dresine da bi natopio plikove vodom u valovu kraj kue. Ovlaio je crvenu maramicu i nakvasio vrat toplom vodom dok je u mislima nabrajao proizvode iz bate. Kukuruz, pasulj, matoka, luk, argarepa, krompir, beo i sladak; jam, spana, razno bilje. Voda je tekla crvenkasta kroz kanale za navodnjavanje izmeu parecela. "Lepo e posluiti", ree gospodin Jerihon svima u sebi. Egzaltirani Preci se saglasie. Jedan pustinjski soko zakreta sa vrha mikrotalasnog tornja. "Alo!" viknu gospodin Jerihon iz sveg glasa. "Aloooooo..." Nije bilo odjeka. Nije postojalo nita od ega bi mu se glas odbio, izuzev crvenih brda na junom horiozontu. "Aloooo..." Neto kasnije, neka prilika pojavi se iz niske straare od erpia; visok, mrav ovek, veoma mrk, kao koa. Imao je dugake, izuvijane brkove. "Zovem se Jerihon", ree gospodin Jerihon, u elji da stekne prednost." "Alimantando", ree visoki, mravi koni ovek. Izgledao je podozrivo. "Doktor." Dva mukarca se naklonie jedan drugom prilino kruto, prilino nesigurno. "Drago mi je to smo se sreli", ree gospodin Jerihon. Alimantando je bilo ime iz Deuteronomije: osetljivi ljudi, ti Deuteronomai. Meu samim prvim naseljenicima, pa su smatrali da je itava planeta njihova i bili su prilino netrpeljivi prema pridolicama. "ujte, samo sam u prolazu, ali treba mi neko

mesto gde bih prespavao; malo vode, malo hrane, krov nad glavom. Moete li mi pomoi?" Doktor Alimantando je zagledao nezvanog gosta. Slegnuo je ramenima. "Vidite, ja sam veoma zauzet ovek. Nalazim se usred veoma vanog istraivanja i voleo bih da me ne uznemiravate u razmiljanju." "ta to istraujete?" "Pravim zbirku hronodinamikih teorija." Egzaltirani Preci izbacie prikladan odgovor na povrinu uma gospodina Jerihona. "A, poput Vebenerovih postulata o sinhronosti, i en Cuovog trostrukog paradoksa." U podozrivom pogledu doktora Alimandanda zaiskri potovanje. "Koliko mislite da se zadrite?" "Samo jednu no." "Sigurno?" "Prilino sigurno. Samo sam u prolazu. Samo jednu no." I gospodin Jerihon ostade tu samo jednu no, ali ona je potrajala dvadeset godina.

3. Oluja je sada bila blizu i inska laa beala je pred njom punim jedrima ne bi li ukrala svaki kilometar udaljenosti od kljuanja mrkog oblaka praine. Tri dana je beala pred olujom, tri dana od jutra kada je Deda Haran okrenuo levo oko, svoje oko za vremenske prilike, prema zapadnom horizontu i primetio prljavoutu boju neba. "Stie prljavo vreme", rekao je on, i prljavo vreme je stiglo i pribliavalo se neprestano, tako da je sada bilo toliko blizu pionira da je ak i Rael Mandela, proklet darom pragmatizma, shvatio da ne postoji mugunost da mu izmaknu i da je jedina nada za njegovu porodicu da pronae neko sklonite pre nego to ih ne proguta praina.

"Jo bre, jo bre!" povika on, a Deda Haran i mila, prelepa Eva Mandela, suto olienje supruge, u poodmakloj trudnoi, poveae i poslednju maramicu jedra tako da je inska laa zujala i pevala po pravim elinim inama. Grede su krckale, palamari odapinjali i vritali, dok se vozilo na vetar ljuljalo i njihalo. U prikolici sa opremom, koze i lame preplaeno su meketale, a svinje grebale po reetkama svojih kaveza. Iza, zakotrljana mrka praina kuljala je po tlu, sve blia i blia. Rael Mandela ponovo oamari u mislima sam sebe zbog preke odluke da povede enu, oca i neroeno dete preko Velike Pustinje. Pre etiri dana, u Marison Fletsu, izbor je bio jednostavan. Pomeranje poluge skretnice na jednu stranu poslalo bi njegovu porodicu juno, u naseljene zemlje Deuteronomije i Velikog Oksusa, dok bi je pomeranje na drugu poslalo preko Velike Pustinje do praznih prostora Severne Argire i Transpolarisa. Tada nije oklevao. Oseao je zadovoljstvo pri pomisli o sebi kao o smelom pioniru koji osvaja nove prostore, gradi novu zemlju sopstvenim rukama. Bio je gord. Ovo je, dakle, bila kazna za to. Njegove mape i karte bile su neumoljive, ROTEH-ovi kartografi nisu oznaili nikakvo stanite hiljadu kilometara du ove pruge. Prasak vetra dohvati glavno jedro i pocepa ga po sredini. Rael Mandela je zurio zaprepaeno u lepetanje rita od tkanine jedra. Onda naredi da se jedra skupe. Pri tom se jo tri jedra pocepae sa praskom nalik na pucnjeve iz puke. inska laa zadrhta i izgubi neto od svoje strmoglave brzine. Onda Eva Mandela ustade, povodei se, grabei palamar koji je zujao. Stomak joj se nadimao u trudovima, ali oi su joj izgledale odsutno, a nozdrve bile rairene kao u preplaene srne. "Tamo ima neega", ree ona glasom koji se podvue ispod krika vetra i ica. "Oseam miris; tamo ima neega zelenog, to raste. Harane, ti ima oko za to, ta moe da vidi?" Deda Haran uperi svoje oko za vremenske prilike du geometrijski savrene linije i u vrtlogu praine i jari koja je nagovetavala oluju,

on ugleda ono to je Eva Mandela namirisala: mehur zelenog rastinja, i jo toga; visoku metalnu kulu i nekoliko solarnih kolektora u obliku romba. "Naseobina!" viknu on. "Naseobina! Spaseni smo!" "Jo jedara!" zaurla Rael Mandela, dok su mu krpe jedara lepetale oko uiju. "Jo jedara!" Deda Haran je rtvovao drevni porodini barjak od najfinije svile iz Novog Merioneda kojim je nameravao da ponosito proglasi sinovljevo kraljevstvo u zemlji iza pustinje, a Eva Mandela svoju venanicu od krem organdina i najfinije podsuknje. Rael Mandela je rtvovao est listova nezamenljive plastine solarne oplate, i sve je to bilo zajedno podignuto na katarku. Vetar dohvati insku lau koja malo zadrhta i malo poskoi pa, pre nalik na putujui karneval zahvaen provalom oblaka nego na pionire koji osvajaju nove zemlje, porodica Mandela jurnu po inama prema utoitu. Doktor Alimantando i gospodin Jerihon ugledali su insku lau jo dok je bila daleko, pare raznobojne tkanine koja leti pred frontom oluje. Oni su se suprotstavili prvim naletima i udarima uskovitlane praine da bi svili nene latice solarnih kolektora u vrste pupoljke i uvukli pernate antene i tanjire u relejni toranj. Dok su radili, glava i aka umotanih u debele krpene turbane, vetar je narastao u prkosni krik i ispunio vazduh leteim iglama praine. Dok je inska laa mahnito koila u mlazu krikova, kripe i varnica, Doktor Alimantando i gospodin Jerihon potrae da pomognu pri istovaru provijanta. Radili su u nemoj sinhronizaciji, lienoj linih posebnosti, tipinoj za ljude koji su zajedno proveli mnogo vremena u usamljenosti. Za Evu Mandelu njihovo neumorno, mehaniko dizanje i noenje bilo je prilino zastraujue: stoka, korenje, semenje, alati, maine, materijali, tofovi, predmeti za domainstvo, ekseri, zavrtnji, iode i boje; nosi i spusti, nosi i spusti, sve bez ijedne izgovorene rei. "Gde moemo to da stavimo?" vrisnu Rael Mandela. Doktor Alimantando ih pozva prstom umotanim u tkaninu i povede u toplu, suvu peinu.

"Ova za vas, susedna za vau opremu." U sedamnaest sati i sedamnaest minuta naletela je oluja praine. U istom trenutku Eva Mandela je poela da se poraa. Dok su njena venanica, njene podsuknje, porodini barjak i est listova vredne solarne oplate hujali u vrtlogu navie u atmosferu, noeni vetrom koji bi oveku strgnuo meso sa kostiju, ona je istiskivala i istiskivala i stenjala i dahtala i istiskivala i istiskivala u toploj, suvoj peini pri svetlosti lojanica; istiskivala i istiskivala i istiskivala i istiskivala sve dok nije istisnula dve uplakane bebe u svet. Vriska njihovog prispea izgubila se u jaem vrisku oluje. Malo crvenog peska procurelo je u ulaz peine. U utoj, treperavoj svetlosti svea Rael Mandela je podigao sina i kerku. "Limal", rekao je detetu u desnoj ruci. "Tasmin", rekao je detetu u levoj, i time ih prokleo svojom kletvom, tako da je njegova desnoruka racionalnost prela u sina, a levoruka mistika njegove ene prela u kerku. Oni su bili prvi prirodni graani Bespua, i njihov status graana uspostavio je status graana i za njihove roditelje i dedu, jer oni nisu mogli da nastave dalje iza pustinje dok su bebe na sisi. I tako su ostali zauvek i nikada nisu pronali zemlju iza planina za kojom svaki Mandela od tada veno traga, jer zna da je Bespue uvek na jedan korak od raja i da on time ne moe biti zadovoljan.

4. Radandra Das iveo je u rupi ispod Platforme 19 Glavne Stanice Meridijan. Tu rupu delio je sa mnogo drugih ljudi, a ispod Glavne Stanice Meridijan bilo je mnogo rupa, tako da je tamo bilo mnogo ljudi. Sebe su nazivali dokona gospoda, poznavaoci slobode, naunici Univerzuma ivota, Veseli Duhovi. Upravnici eleznice zvali su ih ljudi iz slivnika, skitnice, prosjaci, tumarala, gunde i propalice. Putnici su ih zvali nevoljnici, nesrenici, pale due i vitezovi zle sudbe, i otvarali su im svoje novanike dok su ovi uali na stepenicama stanice, ruku ispruenih da prime kiu centavosa, oiju koje su zurile mleno-slepe, zahvaljujui naroitim kontaktnim soivima za kataraktu koje je proizvodila

'Istona kompanija za svetlost, naoari i optiku' iz Istone hlebne ulice. Radandra Das, meutim, bio je iznad darova ljudi Meridijana koji su putovali vozom. On je postojao u potpunosti samo unutar podzemne zajednice Glavne stanice i iveo od onoga to su prosjaci mogli da prikupe kako bi plaali za njegove usluge. Uivao je izvestan ugled, (mada, pitanje je ta ugled uopte moe da znai u kraljevstvu skitnica), zato to je bio nadaren. Radandra Das je bio obdaren sposobnou opinjavanja maina. Nije bilo nieg mehanikog, elektrinog, elektronskog ili podmolekularnog to ne bi proradilo za Radandru Dasa. On je voleo maine, voleo je da ih rastavlja, aka po njima, ponovo ih sastavlja i ini ih boljim nego pre, a maine su volele na sebi njegove dugake, spretne prste koji su im mazili unutranjost i izvijali njihove osetljive komponente. Maine bi pevale za njega, maine bi prele za njega, maine bi za njega uinile sve. Maine su ga ludo volele. Kad god bi se neka sprava pokvarila u rupama pod Glavnom stanicom Meridijan, ila bi pravo Radandri Dasu, koji bi zapevuio, zamrmljao i pogladio svoju urednu smeu bradu. Onda bi izvadio odvrtke iz jakne sa mnotvom depova, rastavio spravu i za pet minuta je popravio tako da bi radila bolje nego ranije. Umeo je da izmami dve godine ivota iz etvoromesenih sijalica. Mogao je da podesi radio-aparate tako fino da hvataju kosmiko avrljanje izmeu ROTEH-ovih stanita na visokoj orbiti. Mogao je da prevee protetike ruke i noge (kojih nije nedostajalo u Glavnoj stanici Meridijan) tako da budu jae i bre od mesnatih delova koje su zamenjivale. Takve sposobnosti nisu prole nezapaeno kod zvaninika stanice, i kad bi se povremeno dogodilo da se neka pred-fuziona cediljka naprosto ne smiruje kako treba, ili da tipaljka broj 3 neprestano spada, pa mainovoe iznervirano treskaju svoje alatke sa indukcijom E-M polja o beton, tada bi najmlai podegrt bio odaslan u lavirint prolaza i tunela pun izmeta da dovede Radandru Dasa. A Radandra Das bi ispravio tipaljku i podesio neispravnu cediljku i sve bi ponovo bilo ba kao to treba, ako ne i bolje.

I tako je Radandra Das imao aroban ivot; imun na periodina ienja tunela koja je vrila transportna policija, potovan, voljen i udobno po strani. A onda je Radandra Das jednog dana osvojio Veliki elezniki Loto. Bilo je to lukavo delo socijalnog inenjeringa koje je smislila legendarna skitnica poznata samo kao Stari Mudrac, a evo kako je dejstvovalo. Jednom meseno, ime svakog podzemnjaka ispod Glavne stanice Meridijan ulazilo je u veliki bubanj. Izvlaeno je jedno ime i pobedniku je nueno da napusti Glavnu stanicu Meridijan iste te noi vozom po sopstvenom izboru. Jer Stari Mudrac je prozreo zamku koju je predstavljala Glavna stanica Meridijan; udobnu, toplu, suvu rupu, poziv za venost zadovoljnog prosjaenja i samounienosti. Bilo je to poricanje svakog potencijala u jednom ljudskom biu. Bio je to prijatan zatvor. Poto je bio Star i Mudar, (star koliko i svet, po legendi), Stari Mudrac doneo je dva zakona koja su vaila za njegovu igru. Prvi je bio da svako ime bez izuzetka mora ui u bubanj. Drugi je bio da nijedan pobednik nikada ne sme da odbije nagradu. I onda je bubanj u sobiku sa razglednicama ranijih pobednika na zidovima tiho zazujao, kaljucnuo i iskaljao ime Radandre Dasa. To je mogla biti ista srea. A opet, mogla je to biti i ista elja maine sa bubnjem da ga zadovolji. Kako god bilo, Radandra Das je pobedio i dok je pakovao svoje malobrojne stvari u platnenu vreu, vest se proirila Glavnom stanicom Meridijan, kako iznad, tako i ispod tla, od Bonog koloseka za teretnjake u aveniji Esterhazi do kancelarije gospodina Populeskua, upravnika stanice: "Radandra Das je dobio na lotou... jeste li uli? Radandra Das je dobio na lotou... odlazi veeras... zaista? Da, dobio je na lotou", tako da je u vreme kada je pono dola i kada je Radandra Das uao u jami za ispitivanja kraj Glavnog koloseka broj dva i ekao da se promeni signal, vie od stotinu ljudi stajalo kraj pruge da bi ga ispratilo. "Kuda ide?" upitao je ong Pot Huan, drugar iz rupe i verni isporuilac. "Ne znam. Na kraju, mislim, u Mudrost. Oduvek sam eleo da vidim Mudrost." "Ali to je na sasvim drugoj strani sveta, R.D."

"Time je vrednije kao cilj." Onda je signal postao zelen i du koloseka u jarkom sjaju Glavne stanice Meridijan zaulo se huktanje i dahtanje fuzijom zagrejane pare. Iz bleska i pare pojavio se voz, hiljadu i po tona kloparajueg i zveckavog elika Vitlejem Aresa. Teretni vagoni nezgrapno su se zakotrljali kraj skrovita Radandre Dasa, neizdrivo spori i teki. Radandra Das izbrojao je dvanaest, svoj sreni broj, i skoio. Dok je trao izmeu voza i redova dobronamernika, ruke su se pruale da ga pljesnu po leima a glasovi izvikivali ohrabrenja. Radandra Das se osmehivao i mahao im dok je trao. Voz je lagano ubrzavao. Radandra Das odabra svoj vagon i naskoi na spojnicu. Povici, klicanje i pljesak dopree do njega iz mraka. On krenu po rubu vagona i pokua da otvori vrata. arolija ga nije napustila. Bila su otkljuana. Radandra Das otvori vrata i ukotrlja se unutra. Raskomoti se na gomili kutija sa mangom. Voz nastavi da tutnji u no. U grevitom, isprekidanom snu, Radandri Dasu se inilo da je voz stajao dugo na bezimenim ukrtanjima dok su svetliji, bri vozovi vritali u prolazu. U zoru se probudio i dorukovao mango. Otvorio je vrata i seo oklembesivi noge izna ina, posmatrajui kako se sunce die iza ogromne crvene pustinje, obedujui renjeve mangoa koje je isekao svojim noem Odbrambenih snaga sa mnotvom seiva, ukradenim iz 'Krinamurtijeve prodavnice posebnih alata' u Vodenoj ulici. Poto nije bilo niega za gledanje osim crvene pustinje u velikim koliinama, ponovo je zaspao i sanjao tornjeve Mudrosti kako blistaju u svetlu osvita dok se sunce dizalo iza Sirtijskog mora. U dvanaest sati i dvanaest minuta, Radandru Dasa je probudila mala eksplozija u podnoju kime. Zvezde su mu buknule pred oima, jeknuo je i pokuao da udahne, bez vazduha, u agoniji. Eskplozija se ponovi, jednom, dvaput. Radandra Das je sada bio dovoljno budan da to prepozna kao udarce u bubrege. Bez daha toliko da ne moe ak ni da zaurla, prevrnuo se i neko ekinjavo, oznojeno lice zapahnu ga ogavnim zadahom.

"Prokleti, lenji propalitet i skitnica, nitavilo vercersko", zarea masno lice. Noga se podie za novi ut. "Ne ne ne ne ne ne ne ne ne, ne ne ne utiraj", zavapi Radandra Das, pronaavi vazduha u nekom depu svojih plua da bi molio, ruku podignutih u zaludnoj odbrani. "Prokleti, lenji propalitet i skitnica, nitavilo vercersko", ponovi ekinjavi smrad radi efekta i utim izbi Radandri Dasu vazduh. Ruka zgrabi izlizani kaput Radandre Dasa i podie ga. "Ide preko", ree lice dok je vuklo Radandru Dasa prema vratima. Crvena pustinja jurila je pod tokovima. "Ne ne ne ne ne", molio je Radandra Das. "Ne ovde, ne u pustinji, to je ubistvo!" "Ba me briga", proguna oznojeno lice, ali neki ostatak pristojnosti koji eleznica Vitlejem Ares jo nije dodirnula mora da je reagovao, jer on spusti Radandru Dasa na hrpu kutija sa mangom i sede da ga pogleda, lupkajui palicom po butini. "im sledei put iole usporimo, silazi." Radandra Das outa. Oseao je kako mu modrice postaju ljubiaste uzdu i popreko po leima. Posle pola sata, vagon se tre. Radandra Das oseti po pritisku na ljubiaste modrice da voz usporava. "Gde smo, hej? Na nekom civilizovanom mestu?" Straar se osmehnu, otkrivi rasklimatane, trule zube. Voz je usporavao. Uz grubu kripu konica, voz se zaustavi. Straar otvori vrata i pusti unutra buktanje blistavog sunca. "Hej hej hej, ta je ovo?" upita Radandra Das, trepui, zaslepljen. Onda se nae na tvrdoj zemlji, ponovo bez vazduha. Platnena vrea tresnu ga bolno po grudima. Zau se pisak, zaita para, zabukae klipovi. Vrela tenost curkala je Radandri Dasu po licu i pekla ga. Krv! - pomisli on, a onda trepnu, pljunu, uspravi se. Straar je mokrio po njemu i smejao se grohotom dok je trpao bradaviavi ud natrag u uegle pantalone. Voz se oglasi sirenom i krenu dalje.

"Gadovi", ree Radandra Das eleznikoj kompaniji uopte. Obrisa lice rukavom. Mokraa je nainila tamnocrvenu mrlju u praini. Mogla je to isto tako biti i krv. Radandra Das se zagleda iz sedeeg poloaja u mesto na kome se naao. Niske kue od erpia, beli zid ili dva, neto zelenila, neto drvea, neto pumpi na vetar, pregrt velikih solarnih kolektora u obliku rombova i zdepasti mikrotalasni relejni toranj na vrhu gomile stena koje su izgledale kao da neko u njima ivi. "Posluie", ree Radandra Das, koga su oboavale tombole, vozovi i teretni vagoni, ali ne i straari, nikada straari eleznice Vitlejem Ares. Neke prilike su mu prilazile, nerazaznatljive u podnevnoj jari. Radandra Das ustade i poe u susret svojim novim domainima. "Hej", ree on, "postoje li moda razglednice sa slikama ovog mesta?"

5. Babuka nije volela vozove. Plaila ju je njihova glomaznost. Zgromljavala ju je njihova teina. Zabrinjavala ju je njihova brzina, a zvuk njihovih tokova bio je zvuk nailaska sudnjeg dana. Plaila se njihove pare, njihovih cevi i mogunosti da njihovi tokamaci eksplodiraju i raznesu je u slobodne atome u viim delovima atmosfere. Mrzela je vozove. Naroito vozove koji su morali da prolaze kroz grozne crvene pustinje. to se vozova tie, oni su prema Babuki bili uglavnom ravnoduni. ak i ovaj, koji je prolazio kroz groznu crvenu pustinju. "Mia, Mia, koliko jo treba da proe dok ne siemo iz ove uasne maine?" Mikal Margolis, minerolog, industrijski hemiar, posluni sin i mladi pionir, odvrati pogled od hipnotike crvene pustinje, iste, krte i divne zbog svog geolokog potencijala, pa ree sitnoj, staroj majci: "Proi emo kroz pustinju kad budemo proli kroz pustinju, a onda emo biti u Rajskoj Dolini, gde kia pada samo u dva ujutro, gde, kada posadi seme, mora da ustukne da te izdanak ne bi udario u bradu, gde pitome ptice pevaice doleu i pevaju ti na

prstu i gde emo se ti i ja, majko, obogatiti i provesti svoje dane u izobilju, zdravlju i srei." Babuki je prijala jednostavna udesna pria njenog sina. Dopadalo joj se ono o pitomim pticama pevaicama koje e joj sedeti na prstima. Jedine ptice u Novom Kosmobadu bile su promukle crne vrane. "Ali, koliko jo, Mia?" "Do sledee stanice, Majko. U ovoj pustinji nema gradova, tako da se neemo zaustaviti sve dok ne stignemo tamo. Na sledeoj stanici prelazimo na planinski voz koji e nas odvesti do Rajske Doline." "O, menjamo vozove. To mi se ne svia. Ne volim vozove, Mia. Uopte ih ne volim." "Nita ne brini, majko, ja sam tu. A sad, eli li malo nane da ti smiri ivce?" "To bi bilo stvarno veoma lepo, Mia. Hvala ti." Mikal Margolis pozvoni stjuartu, koji donese aj od nane u malom ajniku ukraenom crnozlatnim znakom eleznice Vitlejem Ares. Babuka je pijuckala aj i osmehivala se sinu izmeu gutljaja. Mikal Margolis joj je uzvraao osmehom i pitao se ta e rei majci kada stignu u Rajsku Dolinu, jer to je bio raj jedino za nekog industrijskog hemiara; tamo je kia padala samo u dva ujutro zato to su rafinerije tada isputale otpadne gasove u atmosferu, tamo su biljke nicale preko noi zbog etilena u tlu, da bi onda svenule, da bi onda umrle, i tamo su sve ptice odavno podlegle otrovnim isparenjima, a one koje sede na prstima bile su veto napravljeni mehaniki duplikati, kao deo programa Kompanije za odnose sa javnou. Brinue o tome kada doe vreme. Iza polarizovanog prozora nalazila se uzbudljiva crvena pustinja, muki predeo, ljunkovita zemlja uda sirovog stenja i minerala. Zamiljao je kako jae tuda na konju, umotan u veliki al i turban, dok mu kona kutija za uzorke lupka po leima. Utonuo u takvo sanjarenje, ubrzo je zaspao zbog blagog ljuljanja voza.

Probudio se u pandemonijumu. Ne u Pandemonijumu, kako je glasilo ime stanice gde se prelazilo na liniju za Rajsku Dolinu, ve u onom drugom, stranijem. Ventili su itali, glasovi vikali, metal zveketao o metal, a neko mu je drmao rame i vikao: "Gospodine, vaa majka, gospodine, probudite se, gospodine, vaa majka, gospodine, gospodine, gospodine." On se usredsredi na bledo stjuartovo lice. "Gospodine, vaa majka, gospodine." Babuka nije bila na svom seditu. Sav prtljag je nestao. Mikal Margolis jurnu prema prozoru i vide kako njegova majka zadovoljno klizi niz inski nasip, terajui rukom napred nekog vitkog, bradatog mladia koji se cerio ispod gomile paketa i torbi. "Majko!" zagrme on. "Majko!" Babuka die pogled i mahnu, majuna, srena porcelanska lutka od ene. Lice joj je bilo kao lice lutke. "Mia! Hodi! Ne smemo gubiti vreme. Moramo pronai tu drugu stanicu." "Majko!" zaurla Mikal Margolis. "Ovo nije ta stanica!" Ali njegove rei izgubile su se u naletu pare i grmljavini tokamaka koji su se zagrevali. Uz kripu, vremeni voz poe da se kotrlja. "Gospodine, gospodine!" povika uzmlatarali stjuart. Mikal Margolis ga gurnu ispruenom rukom na prazno sedite i jurnu prema vratima. Skoi dok je vagon prolazio kraj zavretka prirune platforme. Babuka se obrnu na platformi u oluji male uvreenosti. "Mia, kakav si ok to priredio meni, svojoj jadnoj, dragoj majci! Zaspao u vozu, ni manje ni vie. Hajde, propustiemo planinski voz." Drski nosa je morao da spusti torbe, toliko se smejao. "Majko, a gde su planine?" "Iza zgrada." "Majko, moe da vidi preko zgrada, toliko su niske. Majko, ovo nije ta stanica." "Ma nemoj? A gde te je onda to dovela tvoja jadna, draga majka?" Mikal Margolis pokaza na neke rei ispisane lepim, belim oblucima kraj samih ina.

"U Bespue, majko." "I to je sledea stanica, zar ne?" "Trebalo je da siemo u Pandemonijumu. Voz nije trebalo da se zaustavlja ovde. Ovaj grad ne bi trebalo ni da se nalazi ovde." "Onda krivi za to elezniku kompaniju, krivi grad, ali ne i tvoju jadnu, dragu majku!" puila se Babuka, histerisala i grdila, klela i uglavnom psovala elezniku kompaniju, njene vozove, ine, signale, vagone, vozae, mainovoe, straare i sve to je imalo i najmanje veze sa eleznicom Vitlejem Ares sve do onog najgoreg istaa klozeta u treoj klasi, otprilike dvadeset minuta. Konano, Doktor Alimantando, nominalni voa Bespua, stanov. 7, vis. 1250 m, 'na korak od Raja' doao je da smiri raspravu kako bi mogao da se vrati svojim hronokinetikim prouavanjima u miru. Samo dan ranije naruio je od Radandre Dasa, momka za sve, arobnjakovog egrta, oveka za sitne poslove i staninog nosaa, da ispie ime grada gordim, belim oblucima tako da svaki voz u prolazu zna da se ljudi Bespua ponose svojim gradom. Kao da je bio namamljen zlobno saoseajnom magijom, voz koji je nosio Babuku i Mikala Margolisa doao je sa horizonta i zastao da baci pogled. arolija Radandre Dasa nad mainama bila je mona, ali svakako ne toliko mona. Svejedno, on je prizvao Babuku i njenog sina u postojanje, i Doktor Alimantando je sada morao da odlui ta da radi sa njima. Ponudio im je utoite u jednoj od toplih suvih peina kojima su brda bila proarana sve dok ne odlue da odu ili da sagrade neko trajnije stanite. Kruta od uvreenosti, Babuka je odbila ponudu utoita. Nije imala nameru da spava u nekoj prljavoj peini sa izmetom imia na podu i guterima koji bi joj pravili drutvo; ne, niti je elela da to deli sa sinom, nevernim raspikuom koji ne zna kako treba da se ponaa prema jednoj staroj dami, svojoj jadnoj, dragoj majci. Doktor Alimantando ju je sasluao, sa ono malo uljudnosti koliko je mogao da prizove u sebi, a onda naloio Mandelama, ija je kua bila sazidana za porodicu, da prime enu. Mikal Margolis je

prihvatio peinu. Tamo je bilo izmeta imia i bilo je gutera, ali nije bilo majke, tako da peina i nije bila odve loa. U domainstvu Mandela, Babuka je nala vrnjaka u Dedi Haranu, koji ju je posluio vinom od grakove mahune, zabavio slatkoreivim laskanjem i zatraio od sina da sazida dodatnu sobu u inae razbakarenoj kui Mandela, posebno za Babuku. Svake veeri pijuckali bi vino, priseali se dana kada su i oni i svet bili mladi i igrali igre reima koje je Babuka toliko volela. Jedne takve veeri, u ranu jesen, dok je Deda Haran ispisivao 'boksit' na mestu za dvoslone rei, Babuka je prvi put primetila njegovu izuzetnu sedu kosu i fino uspravno telo, iskrzano vremenom poput porcelanskog boga, ali snano i neistroeno. Dozvolila je svojim oima da se zadre na gvozdeno vrstoj bradi i ljupkim sitnim oima sjajnim poput dugmadi, a onda tiho uzdahnula i zaljubila se u njega. "Harane Mandela, kako mi ono kaemo u Starom Novom Kosmobadu, ti si mnogo mnogo dentlmen", ree ona. "Anastasja Tjurieva Margolis, kako mi ono kaemo u Bespuu, ti si mnogo mnogo dama", ree Deda Haran. Venanje je zakazano za sledee prolee. Mikal Margolis je u svojoj peini sanjao o mineralnim izvorima Rajske Doline. Nikada nije pronaao svoju sreu u stenju Bespua, ali ono to jeste pronaao bili su kristali sulfata dileme. Vremenom, ona se rafinisala u isti oblik: da bi pronaao svoju sreu, morao bi da napusti Bespue i majku; ako bi napustio nju, napustio bi rod najroeniji, a on za to nije imao hrabrosti. To je bila sutina preiene dileme Mikala Margolisa. Njeno rastavljanje na upotrebljive sastojke i njegova potraga za linom protivmajinskom hrabrou provee ga kroz preljubu, ubistvo i izgon, sve do unitenja Bespua. Ali ne jo.

6.

Jednog popodneva, ubrzo posle zvaninog zavretka sieste, dok su ljudi jo nezvanino mirkali, istezali se i zevali budei se iz znojavog sna, u Bespuu se zaula buka kakvu niko nikada ranije nije uo. "Zvui kao neka velika pela", ree Babuka. "Ili kao roj pela", ree Deda Haran. "Ili kao veliki roj velikih pela", ree Radandra Das. "Pela-ubica?" upita Eva Mandela. "Ne postoje pele-ubice", ree Rael Mandela. Blizanci zagrgoljie. Sada su se ve gegali i bili u uzrastu kada su neprestano padali napred. Pred njima se nisu mogla zatvoriti nijedna vrata u gradu, bili su smeli, neustraivi pustolovi. Pele-ubice ne bi ih nimalo potresle. "Pre je kao avionski motor", ree Mikal Margolis. "Jednomotorac?" oglasi se Doktor Alimantando. "Jednomotorac i jednosed za zapraivanje?" Takve stvari su se esto viale u Deuteronomiji. "Pre e biti dvomotorac", ree gospodin Jerihon, napinjui svoj podeeni sluh. "Dvomotorac, dvosed, ali ne za zapraivanje, ve za izvoenje vratolomija, 'Jamagui i Dons', sa dva 'Majbah/Virtel' motora u dvosmernoj konfiguraciji, ako ne greim." Kakav god bio izvor, zvuk je postajao sve buniji i buniji. Tada gospodin Jerihon ugleda crnu mrljicu na sunevom licu. "Eno ga, gledajte!" Zavijajui kao veliki roj pela-ubica, avion se odvoji od sunca i zagrme iznad Bespua. Svi se sagnue izuzev Limala i Tasmin, koji ga ispratie glavama i preturie se, izgubivi ravnoteu. "ta to bi?" "Gledajte... okree se, vraa se." U najvioj taki zaokreta svi jasno razabrae avion koji ih je razbudio. Bila je to izduena stvar u obliku morskog psa sa dva propelera, nosnim i repnim, sa krilima pod uglom i nanie zakoenim repom. Niko nije propustio da primeti

jarke tigraste pruge naslikane na njegovom trupu i reei, zubati kez na nosu. Avion jo jednom nadlete Bespue, jedva izbegavi vrh relejne kule. Glave se ponovo sagnue. Avion na trenutak zastade u zaokretu i popodnevno sunce blesnu sa poliranog metala. Ljudi Bespua zamahae. Avion se ponovo obrui prema gradu. "Gledajte, pilot nam uzvraa mahanjem!" Ljudi jo vie zamahae. Trei put avion nadlete kue od erpia u Bespuu. Trei put se izvue u tesnom zaokretu. "Mislim da slee!" viknu gospodin Jerihon. "Slee!" Oprema za prizemljenje izbijala je iz krajeva krila, nosa i zakoenog repa. Avion prolete i poslednji put, gotovo u visini glava, pa se obrui prema praznom mestu sa druge strane eleznikih ina. "Nee mu uspeti!" ree Doktor Alimantando, ali svejedno potra sa ostalim ljudima prema velikom oblaku praine koji se dizao iza koloseka. Naioe na avion koji je jurio nosom prema njima. Ljudi se razbeae, avion se zanese, polomi krilni toak na kamenu i srui se na bok, zaoravi dugu zaokrenutu brazdu u praini. Graani Bespua pourie da pomognu pilotu i putniku, ali pilot se oslobodio i, povukavi poklopac kabine unazad, ustao i vrisnuo: "Bitange jedne glupe! Bitange jedne tupe glupe! Zato ste to uradili? A? Upropaen je, upropaen, nikada vie nee poleteti, samo zato to ste vi, bitange glupe, suvie tupi da znate da ne treba da trite pred avion! Gledajte ta ste uradili, gledajte samo!" I pilot briznu u pla. Ime joj je bilo Persis Taterdemalion. Bila je roena sa krilima, u venama je imala avionski teni vodonik, a u nervima vetar. Sa oeve strane, tu je bilo tri pokolenja Leteeg cirkusa Rakete Morgana, sa majine loza zapraivaa, komercijalnih pilota, arter-letaa i neustraivih kaskadera sve do ukunbabe Indire, koja je navodno pilotirala Jedrenjacima

Prezidijuma dok su izmiljali svet. Persis Taterdemalion bila je roena da leti. Bila je velika, vinuta, razmahnuta ptica. Za nju je gubitak aviona bio nita manje bolan od gubitka uda, voljene osobe ili ivota. Sve njeno vreme, novac, energija i ljubav bili su, od desete godine, usmereni u 'Vazduni bazar zapanjujue Taterdemalion', letei cirkus sa jednom enom i jednom arenom, nebesku atrakciju koja ne samo da je zaprepaivala publiku vazdunom akrobatikom i vratolomijama to su prkosile smrti, ve ju je takoe obrazovala, omoguavajui onima koji plate skromnu naknadu da iz vazduha vide svoje farme, vremenske prilike izbliza, ili da razgledaju lokalne znamenitosti. Tako angaovana, ila je prema istoku preko gornje polovine sveta sve dok nije dola do ravniarskog grada po imenu Stanica Volamura. "Pogledajte Veliku Pustinju", pevala je ovarima iz Stanice Volamura, "udite se vrtoglavim dubinama monih kanjona, divite se silama Prirode koje su izvajale zapanjujue prirodne lukove i visoke kamene stubove. itava istorija zemlje lei u kamenu ispod vas: jemim za jedan dolar i pedeset centavosa, ovo je putovanje koje nikada neete zaboraviti." Za Dunijusa Lambea, omamljenog od jarosti na zadnjem seditu, ovo poslednje bilo je sasvim tano. Posle dvadeset minuta leta od Stanice Volamura, bez ijednog kanjona, zapanjujueg luka ili visokog stuba na stotinu kilometara udaljenosti, Persis Taterdemalion je primetila da joj se pokaziva goriva nije pomerio. Kucnula ga je. Crveni indikatori na displeju zatrepereli su i sunovratili se prema oznaci za prazno. Ponovo je kucnula. Indikatori su ostali tamo gde su bili. "O, sranje", rekla je. Ukljuila je na traku snimljen komentar o udima Velike Pustinje ne bi li primirila Dulijusa Lambea i potraila na kartama oblinje naselje gde bi mogla da prisilno sleti. Nije mogla da se vrati u Stanicu Volamura, to je bilo oigledno, a ROTEH-ove mape nisu je nimalo uteile. Proverila je opremu za radio-lociranje. Ukazala je na curkanje mikrotalasnog

zraenja samo dvadeset kilometara dalje, od one vrste osobene za releje u planetnoj komunikacionoj mrei. "Da pogledamo, ipak", rekla je i podvrgla sebe, avion i putnika svojoj odluci. Pronala je maleno naselje tamo gde nikakvog naselja nije trebalo da bude. Bili su tu uredni kvadrati zelenila, a svetlost je bletala sa solarnik-kolektora i kanala za navodnjavanje. Mogla je da razabere crvene crepove na krovovima kua. A bilo je i ljudi. "Dri se", rekla je Dunijusu Lambeu, za koga je to bila prva naznaka da neto moda nije u redu. "Sleemo." Poslednjom suzom goriva spustila je svoju voljenu pticu, i ta se onda desilo? Toliko je bila zgaena da je odbila da ode iz Bespua sa Dunijusom Lambeom Ares Eskpresom Ljagoned-Svetkovina u 14:14. "Doletela sam, pa u i odleteti", objavila je. "Otii u odavde samo na krilima." Radandra Das je pokuao da svojom arolijom vrati toak na kraj krila, ali njegova mo, pa ak ni mo aparata za zavarivanje Raela Mandele, nije bila dovoljna da avion ponovo bude doveden u ispravno stanje. Za jedinu preivelu iz 'Vazdunog bazara zapanjujue Taterdemalion' najmrskije je bilo to to je aparat za zavarivanje Raela Mandele radio ni manje ni vie nego na stopostotni, isti, nerazblaeni avionski teni vodonik. I tako je Doktor Alimantando pronaao kuu za Persis Taterdemalion, i vrt kako ne bi gladovala, ali ona nije mogla da bude srena jer je imala nebo pred oima. Gledala je kako se mrave pustinjske ptice okupljaju na antenama relejnog tornja, ogorena zbog toga to su njena krila slomile budale. Stajala je na ivicama visokih stena, posmatrala kako ptice s veeri jau navie na toplim strujama i pitala se koliko bi morala da rairi ruke da bi se digla poput njih i bila povuena navie u spiralu vazduha sve dok ne nestane iz vidokruga. Jedne noi, Mikal Margolis predloio joj je dve stvari, i poto je znala da e moi da zaboravi nebo samo ako se izgubi u njima, prihvatila je obe. Te noi, i dvadeset sledeih noi, mir graana remetila je udna buka iz Margolisovog

stanita. Deo te buke bilo je i zavijanje i rika snoaja. Ostalo je zvualo kao unutranja dekoracija. Kada se pojavila tabla, sve je postalo oigledno. Tamo je pisalo:

HOTEL/ELEZNICA VITLEJEM ARES JELO * PIE * SMETAJ VLASNICI: M. MARGOLIS, P. TATERDEMALION

"To nije moj sin", izjavila je preneraena Babuka. "Kad moe da zanemarisvoju dragu majku da bi se upustio sa nekom jevtinom strankinjom i ispunio mirne noi zvucima kakve ne elim ni da opiem; kakva sramota! A sada, ta jazbina greha i sodomije! Hotel/B.A.R, ha! Kao da njegova draga majka ne zna ta to znai! Misli da njegova draga majka ne ume da ita, a?<$FU originalu: Bethlehem Ares Railroad, odn. skraeno B.A.R.; prim. prev.> Harane", rekla je svom buduem muu, "niti jednom nogom neemo stupiti tamo. Od sad, on mi vie nije sin. Odriem ga se." Pljunula je u izvetaenom ogorenju na tle ispred Hotela/eleznice Vitlejem Ares. Te noi, Persis Taterdemalion i Mikal Margolis priredili su sveano otvaranje, sa onoliko kukuruznog piva koliko je svako mogao da popije, to nije bilo naroito mnogo, jer je bilo samo pet gostiju. ak je i Doktor Alimantando bio primoran da napusti svoja izuavanja da bi te veeri bio na proslavi. Deda Haran i Babuka ostali su da uvaju malog Limala i Tasmin. Deda Haran bi rado otiao, pa ga je Babuka s prekorom gledala svaki put kada bi ga uhvatila da enjivo baca pogled napolje, prema svetlosti i buci. Njena potpuna zabrana prelaska praga B.A.R.-a obavezno se odnosila i na njenog mua. Dan posle proslave, Persis Taterdemalion odvela je Radandru Dasa, gospodina Jerihona i Raela Mandelu preko eleznikih ina i trojica mukaraca rasklopili su peskom izgreban kaskaderski avion i spakovali ga u petnaest sanduka za aj.

Persis Taterdemalion nije prozborila ni re za vreme operacije rasklapanja. Zakljuala je delova svog aviona u najdublju, najmraniju peinu Hotel/B.A.R.a i stavila klju u jednu teglu. Nikada nije uspela da natera sebe da sasvim zaboravi gde se ta tegla nalazi. Jednog jutra, u dva sata i dva minuta, prevrnula se preko Mikala Margolisa i apnula mu u uho: "Dragi, zna li ta nam treba? ta nam zaista treba da sve bude savreno?" Mikal Margolis je zadrao dah, u oekivanju burmi, dece, malih perverzija sa koom i gumom. "Bilijarski sto."

7. Bila su tri brata Galaeli: Ed, Lui i Umberto. Niko nije znao koji je Ed, koji Lui, a koji Umberto, poto su bili trojke potpuno istovetne poput zrna graka u mahuni ili dana u zatvoru. Odrasli su u poljoprivrednoj zajednici Burma ejv, gde su graani o njima imali tri zajednika miljenja. Prvo je bilo da su pronaeni naputeni u jednoj kartonskoj kutiji na ivici kukuruzne njive ovan' Galaelija. Drugo je bilo da su oni neto vie od trojki, mada niko nije bio spreman da kae ta je to vie, iz straha da ne uvredi bezgrenu gospou Galaeli. Tree je bilo da su Galaelijevi deaci razmenili identitete makar jednom od najranijeg detinjstva tako da je Lui odrastao ili u Eda ili u Umberta, Umberto u Luija ili Eda, a Ed u Umberta ili Luija, uz sve mogue permutacije daljih trampi. ak ni sami momci nisu bili sigurni koji je Ed, koji Lui, a koji Umberto, ali meu ljudima Burma ejva bilo je sigurno da oni nikada nisu videli tako istovetne trojke ('klonove', o majku mu, eto, reeno je, prosto je izletela, znate, ta re koju ne smete pominjati pred njihovim roditeljima): ili tako avolski zgodne. Agneta Galaeli bila je zdepasta aba od ene, sa srcem od tople mlene okolade. ovan' Galaeli bio je visok, mrav i tanak kao motka. Ed, Lui i Umberto bili su tamnooki, kovrdavi, nasmejani bogovi ljubavi. I znali su to. A

isto tako i sve devojke u Burma ejvu. Zbog ega su braa Galaeli i morala da napuste Burma ejv u sitne sate jednog utorka ujutro, motorizovanim eleznikim vagonom koji su sami napravili od kamiona sa farme. Bila je tu ta devojka. Zvali su je Magdala, skraeno Magz. Uvek postoji neka takva devojka, od onih koje flertuju, igraju se, petljaju okolo i ne ostavljaju mesta sumnji da je i ona jedna od momaka, sve dok momci ne postanu momci i tada, ba kao i ona, ne shvate da ona ni najmanje nije jedna od njih, ni najmanje. Za Magz je trenutak uvianja nastupio dve nedelje posle njene vonje po zabaenijim njivama u zadnjem delu kamiona Galaelijevih. Za Eda, Luija i Umberta on je nastupio kada je kamion bio zasut samom posle zaustavljanja ispred kue Majagezovih, gde su ili da se raspitaju zato Magz nije tako dugo dola da ih poseti. Bratska solidarnost bila je stoer ivota brae Galaeli. Nije se pokolebala suoena sa rezigniranim ocem i jarosnim komijom. Odbili su da kau sa kojim od njih je Magdala Majagez zatrudnela. Bilo je sasvim mogue da to ni sami nisu znali. "Ili e jedan od vas da prizna, ili ete svi da se oenite njome", rekao je Soni Majagez. Njegova ena potkrepila je taj zahtev samaricom. "Pa, ta ete onda? Priajte, il' se enite." Braa Galaeli nisu odabrala niti jedno, niti drugo. Bilo gde u svetu niko ne bi izgubio ni tren sna zbog glupe devojice kao to je Magz Majagez. U oblinjoj Beladoni, samo u Ulici Tomobolova moglo se izbrojati etrdeset osam salona za pobaaj i dvanaest biroa za usvajanje transplanta za glupe devojice upravo u njenoj situaciji. Beladona je, ipak, bila Beladona, a Burma ejv je bio Burma ejv, pa su braa Galaeli stoga odabrala Beladonu umesto Burma ejv. Tamo su stekli diplome od deset dolara iz oblasti poljoprivrednih nauka, prava i mainstva iz univerzuuma u obliku rupe u zidu. Tamo bi iveli zadovoljno sve do kraja ivota da nije dolo do jednog alosnog nesporazuma sa noem, pijanim utovarivaem atlova i devojkom u baru u ulici

Primavera. I tako su ponovo pobegli, jer jo je postojao nekakav zakon u Beladoni, gde je najpriblinija stvar potpuno potenoj policiji ona potpuno korumpirana. Privukla ih je mrea blistavih elinih ina koje su prekrivale svet kao pauina: farmer, pravnik, mehaniar. Ed je bio mehaniar, Lui pravnik, Umberto farmer. Sa takvim kvalifikacijama, mogli su da uspeju bilo gde u svetu, jer svet je jo bio dovoljno mlad da za svaku ruku postoji vie nego dovoljno posla. Ali mesto do koga su, zapravo, doli bilo je Bespue. Skoili su sa svog vagona smrknuti i znojavi, ali i dalje avolski zgodni, i upali u Hotel/eleznicu Vitlejem Ares. Tresnuli su po zvonu na recepciji jedan za drugim. Glave su se okrenule da ih pogledaju. Braa Galaeli osmehnula su se i mahnula. "Ed, Lui i Umberto", predstavi ih jedan od njih. "Traimo mesto gde emo prespavati", objasni drugi. "istu postelju, vrue kupatilo i vruu veeru", ree trei. Persis Taterdemalion pojavi se iz pivskog podruma, gde je postavljala novu bavu. "Da?" upita ona. "Ed, Lui i..." ree Ed. "Traimo..." ree Lui. "istu postelju, vruu..." ree Umberto, i odjednom, istog trenutka, oni se strahovito, oajniki i strasno zaljubie u nju. Vidite, ima jedna teorija koja tvrdi da za svakoga postoji jedna osoba koja e mu ispuniti ljubav savreno i potpuno. Braa Galaeli, koja su bila jedna ista osoba pomnoena tri puta, naravno da su delila tu zajedniku, jedinstvenu ljubav, a potpuno ispunjenje te zajednike ljubavi bila je Persis Taterdemalion. Sledeeg jutra, braa Galaeli otila su u posetu Doktoru Alimantandu poto su se tu trajno nastanila. On je Umbertu dao veliko pare zemlje, Edu je dao radionicu u kojoj e moi da popravlja maine, a poto Luiju nije mogao da d

kancelariju, okruni sud ili makar ugao anka gde bi ovaj upranjavao svoju vetinu, dao mu je komad zemlje gotovo podjednako velik kao i Umbertov i posavetovao ga da se lati uzgajanja ivotinja, poto je to bilo neto najslinije pravosuu to je Bespue moglo da ponudi.

8. Mikal Margolis imao je problem. Bio je bolno zaljubljen u veterinarku koja je stanovala preko puta u Kui Dvanaest. Ali predmet i zadovoljenje njegove poude bila je Persis Taterdemalion, njegova partnerka u postelji i poslu. Veterinarka u Kui Dvanaest, ije je ime bilo Marja Kvinsana, takoe je imala problem. Problem je bio u tome to je ona bila predmet poude svog brata Mortona. Ali ona ga nije volela, ak ni kao brata, kao to nije volela ni Mikala Margolisa. Jedina osoba koju je volela bila je ona sama. Ali ta samoljubav bila je bruena kao dijamant sa mnogo sjajnih povrina tako da su se zraci te samoljubavi odbijali od Marje Kvinsane na one oko nje i navodili ih na pomisao da ona voli njih, kao i oni nju. Jedan od takvih bio je njen brat Morton Kvinsana, zubar sa neobinim opsesijama, ija posesivnost prema sestri nikoga nije mogla da prevari. Svi su znali da on u potaji udi za njom, tako da ta udnja i nije bila potajna, im je toliko ljudi za nju znalo. Ali potovanje i posesivnost Mortona Kvinsane bili su takvi da nije mogao ni prstom da pipne svoju sestru. I tako je izgarao nadohvat nje u paklu osujeenosti. I to je due izgarao, to su vrelije gorele vatre opsesije. Jedne veeri je uhvatio sestru kako flertuje sa braom Galaeli, smeje se njihovom sirovom seljakom humoru, pije njihovo pie, dodiruje njihove grube i rune ake. Tada i tamo, zakleo se da nikada nee leiti nijednog Galaelija, ak ni ako mu doe moleivo, uz vrisku zbog zubobolje, ak ni ako agonija trulog zuba oslobodi ivotinju u njima i natera ih da udaraju glavom o zidove; ne, oterae ih, oterae ih bez razmiljanja, nagnati ih na stenjanje, trpljenje i

krgutanje zubima zbog toga to su bacili mreu svojih arkih elja na njegovu sestru Marju. Druga takva budala bio je Mikal Margolis. Zbog svoje majke, nikada nije bio srean u ljubavi. Kada je njegova majka objavila veridbu, postao je srean u ljubavi, srean sa ivom, pohotnom, poletom ispunjenom Persis Teterdemalion. Onda su Morton i Marja Kvinsana sili sa nedeljnog voza sa namirnicama iz Meridijana. Mikal Margolis je uzimao na stanici bave sa pivom i sanduke sa alkoholnim piima, kada je ugledao visoku, snanu enu kako hoda platformom sa prirodnom gracioznou i nagovetenom snagom make-lovca. Oi su im se srele, a zatim razdvojile, ali u treptaju kontakta, Mikal Margolis je osetio kako mu ok kimenog elektriciteta topi podnoje srca, mesto gde lei svo potenje i pristojnost, u debelo crno staklo. Voleo je nju. Nije mogao da pomisli nita drugo osim da voli nju. Kada im je Doktor Alimantando Kvinsanama dao peinu, pourio je da im pomogne da sagrade dom. "Hej, a ienje, pranje aa?" upitala je Persis Taterdemalion. Mikal Margolis je odmahnuo i otiao. Kada je Doktor Alimantando Kvinsanama dao zemljite, Mikal Margolis je doao da kopa jarak, nasip i branu sve dok mesec-prsten nije zablistao poput dijamanata. "A ta je sa sluenjem pia?" rekla je Persis Taterdemalion. "ta je sa spremanjem veere za ove gladne ljude?" A kada su Morton Kvinsana i njegova sestra doli u Hotel/eleznicu Vitlejem Ares, oboma im je dao po iniju vrueg jagnjeeg pilava i onoliko besplatnog piva koliko su mogli da popiju, a onda se alio sa njima i eretao sve do zatvaranja. Kada bi se u hotelu razbolelo neko pile, makar bilo namenjeno i za veernji kazan, svejedno je noeno Marji Kvinsani, koja bi ga bockala i pipkala vetim prstima dok bi Mikal Margolis zamiljao kako ti prsti to isto rade njemu. Mnogo se Margolisovih i Taterdemalioninih ivotinja porazboljevalo te jeseni. A opet, Mikal Margolis nije bio srean. Oscilirao je izmeu ljubavi dobre ene i ljubavi loe ene, kao mali kvarcni kristal koji otkucava vreme. Persis

Taterdemalion, priprosta i neduna poput orla na nebu, pitala ga je da li je bolestan. Mikal Margolis je zastenjao i oglasio se zvukom iste osujeene poude. "Moda bi trebalo da ode kod nekoga, ljubavi, proteklih nekoliko dana uopte ne misli na posao. A ta je sa onom veterinarkom, a? Mislim, ljudi su samo jo jedna vrsta ivotinja, zar ne? Moda bi ona mogla da ti pomogne." Mikal Margolis se okrenu da pogleda Persis Taterdemalion. "ali se, zar ne?" "Ne. Ozbiljno." Mikal Margolis jo glasnije zastenja. to se tie Marje Kvinsane, ona nije marila. Ba tako, nije marila, oseala je samo prezir prema svima dovoljno slabim da je vole. Prezirala je svog budalastog brata, prezirala je tog glupog momka koji je imao kafanu. A opet, nije mogla da se odupre izazovu. Preotee glupog momka od te pegave i benave ene sa kojom je iveo i vodio ljubav. U pitanju je bila igra, igra; figure u igri nisu vane, ono to je vano jeste um koji ih pomera; to, i pobeivanje, jer dok je pobeivala, gubitnike je jo vie prezirala. Jednim nadahnutim gambitom mogla je da trijumfuje i nad Mikalom Margolisom i nad svojim prokletim bratom. Onda bi makar mogla da mu se otme i omogui svom imenu da svet uje za njega. "Staraj se o Mortonu", rekla je njena gvozdena mati na samrti, "staraj se o njemu, pazi ga, pusti ga da misli da on odluuje o svemu, ali pobrini se da ne odlui ni o emu, Marja. Zapovedam ti." Staraj se o Mortonu, staraj se o Mortonu; da, ve je pet godina verno postupala po majinoj volji. Pola je sa njim u pustinju posle one afere sa devojicom u parku, ali mora doi vreme, majko, kada e Morton ostati sam, a istog jutra ona e uhvatiti prvi voz za Mudrost. Zbog toga su tu bile igre. One su je zabavljale, sauvale joj razum u tih pet godina, dok je Mortonova zaljubljenost sve vie jaala, davale joj nadu da e zahvaljujui njima biti dovoljno snana da stupi na taj jutarnji voz za Mudrost.

O, da, igre su joj sauvale razum. I zato je smislila da izlazi da hrani pilie svakog dana u isto vreme kada je i Mikal Margolis preko puta, u zadnjem dvoritu Hotela/B.A.R.-a hranio svoje. Igra ju je nagnala da ga zamoli da doe i pogleda njen sud za metan ne bi li ustanovio zbog ega ne radi kako treba, mada bi Radandra Das taj posao bolje obavio. "Hemijski problemi, gospoice", rekao je Mikal Margolis, "neko je sasuo tovar korienog sredstva za sterilisanje unutra i inhibirao bakteriofage." Marja Kvinsana se osmehnula. Ona je koliko jutros nasula tri boce hirurke tenosti za sterilizaciju u rezervoar. Igra se odvijala valjano. Iz zahvalnosti, pozvala ga je unutra na pie, zatim na razgovor, zatim u krevet (a Mikal Margolis je sve vreme drhtao kao trska), zatim na seks. I u tom krevetu proliveno je seme unitenja Bespua.

9. Problem izmeu porodica Staljin i Tenebre zapoeo je kada su ustanovile da im je prodato isto pare zemlje i idilinom, rajskom gradu Bespue, a to je uinio gospodin E. P. Venkataalum, nekadanji agent za prodaju nekretnina u Venkataalumovom birou za imigraciju i naseljavanje, koji je upravo sedeo u jednoj beloj sobi suoen sa pitanjima inspektora ijen Ksao-Pina iz policijske ispostave u Bleriotu koja su se ticala prevarnih radnji. Ne samo da su porodice Staljin i Tenebre kupili isto pare zemlje (koje gospodin E. P. Venkataalum uopte nije imao pravo ni da prodaje), ve su im takoe bile izdate duplirane karte za isti kupe u spavaim kolima Nonog voza za Ravnodnevicu u 19:19, sa stajanjem u Severnom Benovom Gradu, Anensiju, Merisonvilu, Novom Poduhvatu, Stanici Volamura i Bespuu. Nijedna porodica nije htela da popusti onoj drugoj. Posluitelj spavaih kola zakljuao se u svoju kabinu i odvrnuo radio. Morali su sami da ree svoje sporove. Niko nije uspeo mnogo da odspava u vagonu 36 Nonog voza za Ravnodnevicu. Petoro ljudi, sa prtljagom za petoro, pokuavalo je da spava u kupeu za troje ljudi, sa prostorom za prtljag za troje. Prve noi, samo je mali Doni Staljin, uzrasta nepune etiri godine, imao

krevet za sebe. To je bilo stoga to je on bio veoma nervozan mali i debeli deak koji je vritao i vritao i razboleo se od vritanja sve dok nije dobio krevet za sebe. Njegova majka se preutno sloila i dala mu tri ili etiri pilule za spavanje namenjene odraslima da bi ga uutkala i umirila. Doni Staljin bio je razmaen, veoma nervozan mali i debeli deak, uz to i narkos. Sledei dan protekao je u krtoj tiini sve dok se Gaston Tenebre nije nakaljao tano u etrnaest sati i rekao da bi moda bilo dobro da svi spavaju po smenama. On i njegova ena, enevjev, probdee celu no i prespavae ceo dan, ako Staljinovi budu probdeli ceo dan i prespavali celu no. Taj aranman isprva je izgledao pravino. Onda je prosta, neumoljiva logistika kupea za spavanje preuzela kontrolu. Jedan krevet je morao da se preklopi kako bi se napravila sedita za dvoje, tako da su preostala tri tela na dva kreveta. Potom bi troje sedelo, a dvoje udobno spavalo. Gospodin i gospoa Staljin bacakali su se i gunali na skuenom krevetu, mali Doni je astmatino hrkao, a Gaston i enevjev Tenebre imali su svoje male privatne, ljubavne svae, sa mnogo besnog apata i malih, agresivnih gestova rukama dok je voz zveketao i kloparao, iao unazad i cepao se da bi formirao nove vozove, pribliavajui se u takvim grevima i cimanjima sve vie Bespuu. Prilikom bauljanja radi prelaska sa sedita na krevet treeg jutra dolo je do formalnog poetka neprijateljstava. enevjev Tenebre je optuila mladog Donija Staljina da je pokuao da joj zaviri pod suknju dok se pela na gornji leaj. Gospodin Staljin je optuio Gastona Tenebrea da mu je preturao po prtljagu dok je njegova porodica toboe spavala. Gaston Tenebre je optuio gospodina Staljina da je nepristojno navaljivao na njegovu lepu enu u redu za klozet druge klase. Gospoa Staljin optuila je gospou Tenebre da je varala na kartama. Zvocanje je izbijalo u naletima, nalik na nalete snega koji predskazuju jaku zimu; i doao je etvrti dan i etvrta no. "Bespue!" viknu kondukter koji je iziao iz skrovita i zakucao na vrata srebrnom olovkom. Kuc kuc kuc. "Bespue! Tri minuta!" Kuc kuc kuc.

Anarhija je paradoksalno vladala dva minuta i trideset sekundi dok su porodice Staljin i Tenebre ustale umile se odenule sakupile torbe knjige dragocenosti debele sinove i nabile se tresnule zaglavile u uskim hodnicima da bi ispale kroz uska vrata na tanunu, iroku sunevu svetlost sedmog jutarnjeg sata. Sve to da nijednom nisu pogledali kroz prozore gde se nalaze, to je bilo ba teta, jer da jesu, moda ne bi ni sili sa voza. Ali kada su pogledali, videli su: "Zelene doline..." ree gospodin Staljin. "Bogata zemlja, spremna za plug", ree je Gaston Tenebre. "Vazduh blag od mirisa miliona pupoljaka", ree gospoa Staljin. "Miran, spokojan raj na zemlji", ree enevjev Tenebre. Doni Staljin pogleda bletavi beli erpi i sprenu crvenu zemlju, jarke treptaje solarnih kolektora i gole kosture nosaa pumpi. Onda skupi lice kao vlaan suner koji se upravo cedi i pripremi se na vritee histerisanje. "Mama!" zavapi. "Ja neu..." Gospoa Staljin ga estoko zviznu po levom uhu. On jo besnije zakuka, to poslui kao znak porodicama Staljin i Tenebre da jedna drugu zaspu baranom vatrom opakih pogrda koje su ostavile tragove na oblinjim zidovima. Doni Staljin se udalji kako bi se osamio sa svojim jadom, neprimeen, pa samim tim i nevoljen. Limal i Tasmin Mandela pronali su ga kako nabusito sedi kraj glavnog metanskog suda dok su traili neto novo ime bi se poigrali u novom danu. "Zdravo", ree Limal. "Ti si nov." "Kako se zove?" upita Tasmin, etrdeset osam sekundi starija od brata. "Doni Staljin", ree Doni Staljin. "Bie dugo ovde?" "Mislim da hou." "Onda emo ti mi pokazati gde ovde moe da se igra", ree Tasmin, i dva brza, vitka deteta povedoe bledog i slinavog Donija Staljina za ruku da mu pokau divnu kaljugu za krmae, vodene pumpe, kanale za navodnjavanje gde moe da puta male jedrenjake, obore gde Rael Mandela dri male ivotinje roene

zahvaljujui njegovom kompletu sa klicama, i bunje sa bobicama, gde moe da jede sve dok ti ne pozli, a da niko ne mari, ni malice. Pokazali su mu kuu Doktora Alimantanda, kao i samog Doktora Alimantanda, koji je bio veoma visok, veoma star i veoma ljubazan na prilino zastraujui nain, a Doktor Alimantando je odveo deaka umazanog blatom, govnima, vodom i bobicama roditeljima koji su se jo svaali, i proglasio ih stanovnicima Bespua. Prve dve noi proveli su u Hotelu/eleznici Vitlejem Ares dok je Doktor Alimantando razmiljao ta da radi sa njima. Konano je pozvao svoje najpouzdanije prijatelje i savetnike; gospodina Jerihona, Raela Mandelu i Radandru Dasa, pa su zajedno, uz pomo Egzaltiranih Predaka gospodina Jerihona, doli do zapanjujue jednostavnog zakljuka. Bespue je bilo premalo da sebi priuti takav luksuz velikih gradova kao to su zaraene porodice. Staljinovi i Tenebreovi morae da naue da ive zajedno. Zato im je Doktor Alimantando dao kue jednu do druge i zemljite sa zajednikom meom i samo jednom pumpom na vetar. Zadovoljan svojim solomonskim reenjem, Doktor Alimantando se vratio sobi za osmatranje vremenskih prilika i izuavanju vremena, prostora i svega ostalog.<%

10. "Kai mi ponovo, oe, zato idemo tamo?" "Da bismo umakli loim ljudima koji priaju loe stvari o tebi i meni, od ljudi koji ele da te odvedu od mene." "Kai mi ponovo, oe, zato ti ljudi ele da me odvedu od tebe?" "Zato to si ti moja ker. Zato to kau da si neprirodna, nakaza, vetaki eksperiment, moja malena ptiice. Zato to kau da si roena suprotno zakonu, i ja zbog toga moram biti kanjen." "Ali, kai mi ponovo, oe, zbog ega bi te kanjavali? Zar ja nisam tvoja ker, tvoja malena ptiica?"

"Ti jesi moja malena ptiica i jesi moja ker, ali oni kau da nisi nita vie od... lutke, ili maine, ili bilo koje druge tvorevine, a takvi ljudi smatraju da je protivzakonito da ovek ima takvu ker, ker koju je sainio za sebe, iako je on voli vie od samog ivota." "A da li me ti voli vie od samog ivota, oe?" "Volim te, trenjice moja malena, i upravo zbog toga beimo od tih loih ljudi, jer oni bi da me odvedu od tebe, a ja to ne bih mogao da podnesem." "Ni ja, oe. Ne bih mogla da te nemam." "Znai, biemo zajedno, a? Uvek." "Da, oe. Ali, kai mi ponovo, gde to idemo?" "To se mesto zove Bespue, i toliko je maleno i daleko da se za njega zna samo zbog pria koje se o njemu ispredaju." "I tamo idemo?" "Da, makice moja, na poslednje mesto na svetu. U to Bespue." Meredit Modra Gora i njegova ker, Ruti, bili su tihi ljudi. Bili su jednostavni, neupadljivi, neprimetni ljudi. U kupeu tree klase sporog putnikog voza koji je prolazio pustinjom izmeu Meridijana i Beladone, bili su nevidljivi pod gomilama tueg prtljaga, tue ivine, tue dece i drugih ljudi. Niko im se nije obraao, niko nije pitao sme li da sedne kraj njih ili ostavi gomilu prtljaga ivine dece sebe preko njih. Kada su sili na maloj pustinjskoj stanici, niko nije primetio due od jednog sata da ih nema, a ak ni tada niko nije mogao da se seti kako su ti saputnici izgledali. Niko nije primetio da silaze iz voza, niko ih nije video da stiu u Bespue, ak ni Radandra Das, samoprozvani upravnik stanice, koji je doekivao svaki voz to je stizao u njegovu sklepanu stanicu, niko nije primetio da ulaze u Hotel/eleznicu Vitlejem Ares u dvadeset i dvadeset. Onda je neto veoma nalik na kontrolisanu eksploziju svetlosti ispunilo hotel i tamo, u epicentru sjaja, nalazila se najlepa ena koju je iko od njih ikada video. Svaki mukarac u prostoriji bio je primoran da proguta knedlu. Svaka ena borila se sa

neizrecivom potrebom da uzdahne. Desetak srca prelomilo se po sredini i sva ljubav izletela je iz njih poput lasti da bi poela da krui oko neverovatnog stvorenja. Bilo je to kao da je Bog Lino uao u prostoriju. Onda je boja svetlost nestala i ustupila mesto tami za mirkanje i trljanje oiju. Kada su ponovo mogli da vide, svi su ispred sebe ugledali nekog sitnog, veoma obinog oveka i devojicu od nekih osam godina koja je bila u potpunosti najobinije, najbezlinije stvorenje koje su ikada videli. Jer takva je bila priroda Ruti Modre Gore, devojice zapanjujue obinosti, da apsorbuje poput suneve svetlosti lepotu svega oko sebe i uva je sve dok ne odlui da je otpusti, sve odjednom, nalik na blesak svetiljke silovite lepote. Onda bi se ponovo vratila aljkavoj anonimnosti, ostavivi za sobom u srcu sliku neizrecivog gubitka. To je bila prva tajna Ruti Modre Gore. Druga je bila da ju je njen otac nainio takvom u svojoj boci postanka. Izuzetna deavanja u B.A.R.-u jo su bila predmet razgovora kada su se Meredit Modra Gora i njegova ker popeli da posete Doktora Alimantanda. Veliki ovek je radio u svojoj sobi za osmatranje vremenskih prilika i prekrivao zid neitkim algebarskim simbolima u crnom ugljenu. "Ja sam Meredit Modra Gora, a ovo je Ruti, moja ker (tu se Ruti naklonila i osmehnula kao to je strpljivo uvebavala u njihovoj hotelskoj sobi). Ja sam odgajiva stoke iz Marsarita, koga njegova zajednica naalost nije umela da shvati. Ker mi znai vie od svega, ali njoj je potrebno sklonite, potrebna joj je zatita od surovih i zlonamernih ljudi, jer, avaj, moja ker je jadno i jednostavno stvorenje, zarobljeno u mentalnom uzrastu petogodinjakinje. Stoga traim sklonite za sebe i svoju jadnu ker." Tako je molio Meredit Modra Gora. Doktor Alimantando je obrisao naoari. "Dragi moj gospodine, savreno razumem kako to izgleda biti neshvaen u sopstvenoj zajednici i mogu vas uveriti da niko nikada nije oteran iz Bespua. Za sve siromahe, prikraene, progonjene, oajnike, gladne, beskunike, liene ljubavi, krivce, opsednute prolou, za sve njih ovde ima mesta." On pogleda

glavni Petstogodinji plan na zidu sobe za osmatranje vremenskih prilika, ugroen primicanjem matematike. "A vae mesto je Parcela 17, Peina 9. Idite kod Raela Mandele po orua za obradu zemlje, a kod gospodina Jerihona u vezi sa zidanjem kue. Sve dok ne bude sagraena, moete besplatno boraviti u gradskom hotelu." On prui Mereditu Modroj Gori svitak. "Dokumenta o statusu graanina. Popunite ih kada stignete i vratite ih meni ili Persis Taterdemalion. A sada, upamtite dva pravila. Pravilo broj jedan jeste da kucate pre nego to uete. Pravilo broj dva jeste da nema vike u vreme sieste. Potujte ta pravila i biete ovde sreni." I tako je Meredit Modra Gora poveo svoju ker i posetio gospodina Jerihona, koji mu je obeao kuu za nedelju dana, sa vodom, gasom iz zajednike fabrike metana i elektrinom strujom iz zajednikog solarnog pogona; <%-2>i Raela Mandelu, koji im je pozajmio motiku, aov, budak, sadilicu i raznovrsno seme, lukovice, rizome, kaleme i korenje. Takoe im je dao malo kultura ubrzanog rasta za svinje, koze, pilie i lame iz svoje zalihe elija.<%0> "Oe, kai mi, je li ovo mesto u kome emo ostati zauvek?" "Jeste, makice moja, tako je." "Lepo je, mada malo suvo, zar ne?" "Ba tako." Ruti je ponekad govorila glupe i oigledne stvari, ali ta je Meredit Modra Gora mogao da oekuje od devojice mentalnog uzrasta petogodinjakinje? U svakom sluaju, voleo je njena glupa pitanja. Voleo je njenu odanu zavisnost i krajnje oboavanje, ali ponekad bi poeleo da ju je stvorio sa viim koeficijentom inteligencije.

11. Prvog dana prolea godine Druge, Babuka i Deda Haran venali su se pod pamukovim drvetom u vrtu Doktora Alimantanda. Dan je bio vedar, jasan i plav, kako i prilii prvom danu prolea. Ali, u Bespuu su dani veinom bili vedri,

jasni i plavi. Doktor Alimantando je obavio ceremoniju, Rael Mandela je bio kum, Eva Mandela i mala Tasmin bile su deverue, a Mikal Margolis je drage volje predao mladu. "Mora predati svoju dragu majku", cvrkutala je Babuka jedini put kada su se sreli po dolasku u Bespue. "Ja, majko? Svakako bi mogla da nae nekog boljeg?" "Pokuala sam, Mika, pokuala, ali bilo bi ispod asti da bilo ko osim sina preda svoju dragu, ostarelu majku na venanju. Zato me mora ti predati." Mikal Margolis nikada majci nije umeo da kae ne. Pristao je, uprkos prekoru Persis Taterdemalion zbog njegove slabosti i reima sa kojima se majka rastala od njega. "O, i ne zaboravi, Mika, ovo je izuzetan dan za tvoju majku i ne elim da je pokvari prisustvo te jevtine ene lakog morala, razume li?" I tako je Persis Taterdemalion zadrana dobrano pozadi dok je Doktor Alimantando obavljao ceremoniju. Sam je to napisao. Smatrao je da veoma dobro zvui. Doktor Alimantando je rado mislio da ume lepo da ita. Posle sveg itanja i pevanja, razmene prstenja i krunisanja glava, prireena je proslava. Bila je to prva proslava u istoriji Bespua, i zbog toga, ostae i najbolja. Jagnjad su peena iscela nad jamama ispunjenim uarenim ugljevljem, posluavnici lokuma i punjenih urmi kruili su okolo za one koji vole da grickaju, velike posude matoke i kuskusa puile su se, a ae hladnog vonog puna kvasile su grla svatova. Slatkii su bili vezani trakama za granje pamukovog drveta, i deca su skakala i skidala ih. Limal i Tasmin, mali, vitki majmuni od dece, ubrzo su se toliko najeli mlenih anela da im je bilo muka. Bucmasti Doni Staljin, uprkos prednosti u godinama, nije skinuo nijedan kola i cvileo je sa gaenjem pod stolom do kraja popodneva. Kada su prve zvezde probile kupolu noi, papirni fenjeri popaljeni su u kronjama, a mali kavezi sa ivim svicima pokaeni o grane. Deca su dugakim slamkama gurkala insekte kako bi se aktivirali, i bilo je to kao da je galaksija

zvezda mekog zelenog sjaja pala iz meseca-prstena i uhvatila se u granje drvea. Tada se zbio najudesniji dogaaj te veeri. Radandra Das i Ed Galaeli dokotrljali su na kolicima veliki radio koji su napravili u potaji za venanje, od jednog sanduka Raela Mandele. Radandra Das se duboko poklonio i objavio: "Dame i gospodo, sreni mladenci, dragi prijatelji, neka pone igranka! Neka zasvira muzika!" Ed Galaeli je zapetljao oko dugmeta za traenje stanica i zaula se muzika grebuckava, daleka, loe podeena, ali ipak muzika. Svatovi su zadrali dah u iekivanju. Radandra Das je svojim arobnim prstima dodirnuo dugme za podeavanje, radio se oglasio ujnim uzdahom ekstaze, i napolje je pokuljala muzika; snana, ubedljiva, muzika od koje se pocupkuje. Zau se klicanje. Zau se pljesak. "Da zaigramo?" predloi Deda Haran svojoj nevesti. Babuki se pojavie jamice na obrazima kada mu se osmehnula i naklonila. Onda je deda Haran zgrabi - i u trenu, obrtali su se u talasima podsuknji i rukom izvezene svile po utabanoj zemlji. Nadahnuti njihovim primerom, svi su pronali parove i igrali igrali igrali uz svetovnu, poletnu muziku Sletita Zapadne Ravnodnevice. Doktor Alimantando je vodio Evu Mandelu u nezgrapnom, sveanom narodnom plesu njegove rodne Deuteronomije. Neprestano preplaen zbog majine cenzure, Mikal Margolis je igrao sa Marjom Kvinsanom, koja se osmehivala i pomerala svoje telo uz njegovo na takav nain da je on ostatak noi proveo pleui sa bolnom erekcijom. Brani parovi Staljin i Tenebre plesali su i komentarisali koliko su njihovi neprijatelji nespretni i neugledni, mada je enevjev Tenebre odigrala jednu brzu igru sa gospodinom Jerihonom, koga je smatrala izvanredno hitronogim. Ostavljena za tu no, Persis Taterdemalion igrala je sa svakim bratom Galaeli naizmenino i videla isto lice toliko puta da se oseala kao da je cele noi igrala sa istim ovekom. Limal i Tasmin Mandela ipali su zajedno okolo sa nesmanjenom energijom, a Doni Staljin se unjao i sluio ostacima hrane.

Igrali su, igrali i igrali pod uurbanim mesecima sve dok spiker na radiju nije rekao da stanica sada prestaje emitovanje programa i svima poeleo laku no. "Laku no!" rekoe svi. "Piiiiiiiiiiiiiiiiii", ree radio. I svi su lepo proveli no. "Najbolja no", rekao je Radandra Das gospodinu Jerihonu dok su se pijano teturali, svaki prema svom krevetu. A svi Egzaltirani Preci saglasili su se sa time. Venanje je bilo divno za Babuku i Deda Harana, svi koji su ih videli osetili su auru ljubavi koja ih je okruivala dok su bili zajedno i to ih je obradovalo. A opet, radost tog para nije bila potpuna, jer u njegovom srcu nalazila se senka. Tu senku je u svet izgovorila Babuka jedne noi, umotana zbog hladne veeri u skerletnu flanelsku piamu. "Harane, elim da rodim dete." Deda Haran se zagrcnuo vruom okoladom. "ta?" "Zbog ega ne moemo imati dete, muu dragi? Malo, savreno dete." "eno, budi ozbiljna. Suvie smo stari za decu." "Ali, Harane, ovo je Dvanaesta Dekada, uda se svakog dana deavaju. Ovo je doba mogueg, tako nam govore, pa je onda i to mogue za nas, zar ne? Reci mi, ovee moj, eli li dete?" "Pa... to bi bilo divno, ali..." "Muu, to je ono za ta ivim! Ah, biti supruga jeste divno, ali biti i majka! Harane, reci mi, ako budem pronala nain da raamo, hoe li pristati da imamo dete? Hoe li?" Pomislivi, pogreno, da je to samo prolazni hir nedavno venane ene, Deda Haran je spustio olju, preturio se na krevet i zareao: "Naravno, najdraa, naravno." Ubrzo je zaspao. Babuka je sedela u krevetu sve dok nije svanulo. Oi su joj bile ozarene i svetlucale su kao granat.

12. Malo je toga u Bespuu izmicalo panji Limala i Tasmin Mandele. Pre nego to je i sam Doktor Alimantando, obuzet algebrom u svojoj sobi za osmatranje vremenskih prilika, okrenuo tamo optikon, blizanci su spazili oblak dima na rubu druge polovine sveta iza ina. Pohrlili su da jave Doktoru Alimantandu. Posle venanja njihovog prirodnog dede, Doktor Alimandanto je postao daleko pogodnija dedovska pojava, deda pomalo nalik na aronjaka, ljubazan, ali donekle zastraujui. Doktor Alimantando je uo kako Limal i Tasmin kloparaju uz zavojito stepenite i bio je zadovoljan. Ba je uivao u ulozi dede. Kroz optikon, oblak praine poprimio je oblik arene gusenice, koja se posle uveanja pretvorila u kamion i dve prikolice, u veoma brzoj vonji preko suve ravnice. "Gledajte", ree Doktor Alimantando, pokazavi na ekran displeja. "ta tamo pie?" "ROTEH", ree Limal, u kome su klijale klice racionalnosti. "Lotjanino Srce: Genetsko obrazovanje", ree Tasmin, podjednako prokleta misterijom. "Da poemo i susretnemo to Lotjanino Srce, vai?" predloi Doktor Alimantando. Deca ga uzee za ruke, Limal za desnu, Tasmin za levu, i povukoe niz strme, zavojite stepenice, pa napolje na vrelo sunce u etrnaest i etrnaest. Ostali stanovnici stigli su pre njih, ali bez svog poasnog poglavara nisu znali ta da rade, pa su stajali nesigurno u blizini; pomalo u strahopotovanju zbog rei ROTEH na prednjoj strani arenog traktora. Ogromna obla ena sa licem nalik na krompir pruala im je posetnice. "Dobrodoli u Bespue", ree Doktor Alimantando, poklonivi se po propisu. Deca su oponaala njegov postupak. "Alimantando."

"Drago mi je to smo se upoznali", ree krupna ena. Govorila je sa neobinim naglaskom koji niko nije mogao sa sigurnou da prepozna. "Lotjanino Srce: genetski inenjer, konsultant za hibridizaciju, ROTEH-ov slubenik za eugenino obrazovanje. Hvala." Ona nakloni glomazno telo Doktoru Alimantandu, Limalu, pa Tasmin. "Jedna stvar", ree ona, "ovo mesto ne vidi se ni na jednoj karti... sigurni ste da ste registrovani u Birou za razvoj?" "Pa", ree Doktor Alimantando, "ovaj..." "Nije vano", grmnu Lotjanino Srce. "Stalno nailazim na to. Srediu to sa momcima u Porcelanskoj Planini kada se vratim. Stalno se deava, ali nije to moja stvar. Evo..." Ona svakome prui po posetnicu i povika glasom nalik na grmljavinu: "Kartice koje imate daju vam pravo na jednu besplatnu posetu, uz au vina, Putujuoj genetsko-obrazovnoj predstavi Lotjaninog Srca: sva uda dananje biotehnologije na raspolaganju su vam, besplatno, zahvaljujui velikodunosti ROTEH-ovog Vea za oblasni razvoj. Doite, doite, povedite porodicu, stari i mladi, veliki i mali, hodite svi da vidite kako ROTEH moe da pomogne vaoj plantai, vrtu, vonjaku, panjacima, stoci, ivini, domaim ivotinjama i rastinju, sve u Velikoj arenoj predstavi biotehnologije. Vrata se otvaraju u dvadeset sati. Prvih deset dobijaju besplatne ROTEH-ove znake, nalepnice i plakate. eire za deicu, a svako dobija besplatno au vina. Onda", dodade ona, sa sjajem u oku, "onda u vam pokazati kako ga pravim." U dvadeset sati, svaki mukarac, ena i dete u Bespuu stajali su u redu ispred putujue predstave Lotjaninog Srca. Traktor i dve prikolice nekako su se rasklopili u pupoljak arenog platna i blistavih neonskih svetiljki. Privezan helijumski balon lebdeo je stotinu metara visoko i vukao dugi barjak na kome su bila ispisana udesa Putujue genetsko-obrazovne predstave Lotjaninog Srca. Iz zvunika je navirala brza muzika od koje su stopala sama cupkala. Svi su bili veoma uzbueni, ne zbog mogue koristi za njihova mala imanja (Rael Mandela je bio sve zabrinutiji zbog pranjenja njegove banke klica i time izazvanog meusobnog ukrtanja stoke u gradu), ve zbog toga to je u mestu od deset

kua, gde je ak i dolazak nedeljnog voza dogaaj, pripee putujue predstave, bilo samo neto manje vredno strahopotovanja od mogunosti da Panarh i svi aneli Pet Nebesa promariraju iznad Bespua uz zvuke flauta i doboa. U dvadeset i dvadeset, Lotjanino Srce otvorila je irom vrata i ljudi su pokuljali unutra u masi koja se gurala i laktala. Svi su dobili po torbu meanih ROTEHovih sitnica; imajui u vidu malobrojno stanovnitvo Bespua, ogranienje na prvih deset bilo bi nepravedno. Sa aom vina u ruci, ljudi su gledali udesa ROTEH-ove genetske nauke. Bili su zapanjeni hormonima plodnosti koji su omoguavali kozi da okoti ak i do osam jaria odjednom; udili se kompletima za kloniranje pomou kojih su se ivi pilii odgajali iz obinihi ljuski jaja i perja; govorili 'oh' i 'ah' pred ubrzivaima rasta koji mogu da dovedu svako ivo stvorenje, biljku ili ivotinju (ak i ljudsko bie, rekla je Lotjanino Srce) do pune zrelosti za nekoliko dana; s nevericom gledali vetaki stvorene bakterije koje mogu da jedu kamen, prave plastiku, lee biljne bolesti, stvaraju gas metana i proizvode gvoe od peska; kolaili oi u aparaturu za vrenje Lotjaninog Srca, veliki dak od plavog vetakog mesa koji je vario sve oblike otpadaka domainstva i krvario iz bradavica crnim, belim vinom ili ruicom, po elji; i bojaljivo su i obazrivo ulazili u zamraenu sobu sa oznakom udovine meavine, toboe preneraeni genetskim meavinama koje su vrebale, rikale ili puzale u svojoj zatienoj sredini. Opremljeni narandastim papirnim kapama sa reju ROTEH i crnim simbolom ognjenog toka sa devet bica, Limal, Tasmin i Doni Staljin ostali su tamo satima, zadirkujui agapante da kljocaju eljustima irokim itav metar i zmajeve da izbacuju male kugle vetije vatre. Konano je Lotjanino Srce lino morala da ih izbaci kada je zatekla Limala i Tasmin kako pokuavaju da proguraju Donija Staljina kroz gasnu komoru u rashlaeni kavez pirana-imia. Ljudi su ostali do kasno, veoma kasno za seljane koji ustaju i leu sa suncem. Pitali su, naruivali, dizali puna naruja besplatne literature koje je bilo u izobilju, i ispijali au za aom izvrsnog crnog, belog vina i ruice Lotjaninog

Srca. Rael Mandela je kupio itavo pakovanje plazme za klice ('zajemeno snanije i zdravije', rekla je Lotjanino Srce) da bi popunio zalihe na izmaku. Braa Galaeli, sa previe crnog, belog i ruice u sebi, pitali su Lotjanino Srce da li bi za svu trojicu mogla da stvori istu enu, savrenu u svakom fizikom detalju. Lotjanino Srce ih je izbacila sa smehom iz svoje kancelarije, ali rekla im je da se vrate posle predstave ukoliko poele da probaju koliko je savreno njeno obilato meso. Gospodin Jerihon i njegovi Egzaltirani Preci upustili su se s njom u podsticajan, uzvien razgovor dui od jednog sata, Meredit Modra Gora kupio je malo bakterijskih tretmana za svoj krompir, porodice Tenebre i Staljin pribavili su raznovrsne sojeve ogromnih i gnusnih pueva koje e pustiti jedni drugima u batu, Persis Taterdemalion je poruila kunu vinariju koja prodire otpatke (iako ju je Velika arena biotehnoloka predstava alosno podseala na Vazduni bazar zapanjujue Taterdemalion), a poslednja od svih dola je Babuka. Svi neoni su se pogasili, nadstrenica i areni atori sklapali su se natrag u prikolice, braa Galaeli nepotrebno su se motala pod jednom pumpom na vetar, a zvezde snano sijale kada je Babuka dola Lotjaninom Srcu. "Madam, videla sam vae divote i udesa, i da, sve je to zaista divotno i udesno, ta sve danas moe da se uradi, ali pitam se, madam, da li je mogue da mi sva ta nauka i tehnologija daju ono to najvie elim na celom svetu, a to je dete." Lotjanino Srce, velika majka-zemlja od ene, zagleda se u Babuku, sitnu, ilavu poput pustinjskog vrapca. "Gospo, ne postoji nikakav nain da rodite dete. Nikakav. Ali to ne znai da ne moete da ga dobijete. Morae da se zane izvan tela, i to bih mogla da izvedem podeavanjem jedne od posteljica koje drim u zalihama, govee, verovatno; krave su se obino koristile za surogate ljudskih beba, znate li to? Mogla bih da oplodim jaje in vitro, to je elementarna stvar, mogli biste to ak i sami; trebalo

bi da budem u stanju da pronaem negde u vama jaje; ukoliko ne uspem, mogla bih da uzmema malo elijskih uzoraka... da li je va mu jo potentan?" "Molim?" "Da li bih od njega mogla da dobijem uzorak sperme, gospo?" "To mora on da kae. Ali recite mi, je li mogue da dobijem dete?" "Sasvim. Genetski, ono e biti vae, iako nipoto neete moi da ga nosite u sebi. Ako elite da to uinite, doite sutra kod mene, u devetnaest, sa muem." "Madam, pravo ste blago." "Samo radim svoj posao." Babuka se iskrala u no, a braa Galaeli su se iskrala iz noi. Niko nije primetio dolazak i odlazak. Isto tako, niko nije tri dana kasnije video kako Babuka nosi kui posteljicu u Beldenovoj tegli. "Muu Harane, imamo nae dete!" uzdahnula je i skinula diskretni pokrov da bi otkrila crvenu pulsirajuu stvar u staklenoj tegli. "Taj, taj, taj... pobaaj, jeste nae dete?" grmnu Haran Mandela, posegnuvi za stamenim tapom da razbije tu neistu stvar. Babuka se isprei izmeu razjarenog mua i vlane, usisavajue vetake materice. "Harane Mandela, muu, ovo je moje dete, koje mi je drae od svega na ovom svetu, i ako samo pipne ovu teglu bez mog pristanka, otii u i nikad se neu vratiti." Odlunost Dede Harana bila je pokolebana. tap mu je drhtao u ruci. Babuka je stajala pred njim, mala i prkosna kao kos. Smirila ga je pevuenjem. "Bie prelepa, naa ker, plesae, pevae, ulepae svet svojom lepotom, ta naa ker; dete Harana i Nastasje Tjurieve Mandele." Deda Haran vrati tap na njegov dra i ode u krevet. Na prozoru, gde je svetlost svitanja mogla da je hrani, posteljica je podrigivala i pulsirala. Ali Babukino ponono unjanje nije prolo sasvim neprimeeno. Poto su uli da Staljinovi od Lotjaninog Srca poruuju ogromne i gnusne pueve, Tenebreovi

su neprestano bili na strai zbog moguih puevskih pohoda njihovih neprijatelja. U noi kada je Babuka dola u posed blastocita, enevjev je pazila na pueve. Videla je staricu i zaveljaj u njenom naruju i shvatila, zahvaljujui sigurnom i neporecivom uvianju, pravu prirodu Babukinog posla sa Lotjaninim Srcem. A njeno roeno srce poludelo i je prepuklo od zavisti. enevjev Tenebre nije verovala svom muu. Nije mu verovala zato to je odbijao da joj d dete, dete koje bi vezalo porodicu u vrst Gordijev vor bliskosti, dete koje bi je izjednailo sa tim prokletim snobovima Staljinovima, i na ta su uopte imali da budu tako prokleto ponosni kada im je sin jedinac bio samo debeli, starmali govnar, loe naravi i toliko razmaen da je bio gotovo upropaen? Dete bi pruilo enevjev Tenebre sve to je elela, ali Gaston Tenebre joj ga nikada ne bi dao. "Dete, dete, elim samo dete, zato nee da mi ga da?" zvocala je svakodnevno i svakodnevno je Gaston Tenebre pronalazio neki slab izgovor, tanak papir izmiljotina koje su se svodile na sebinost, da, sebinost, istu i prostu, a sada ova babuskera, matora, udata Mandela, sasuene materice, ima dete koje fiziki ne moe da nosi, a ona, sa matericom plodnom poput Crnice Oksusa, nema seme koje bi u njoj proklijalo; to nije bilo poteno, ne, nimalo, a onda joj se javi zamisao, dok se krila u patuljastom bunju matoke i pazila na pueve, zamisao, strana divna zamisao. Sledeeg jutra, dok je itavo naselje mahalo Lotjaninom Srcu i pratilo je pri polasku natrag prema Porcelanskoj Planini, gde e njihovom gradu isposlovati zvanian ROTEH-ov blagoslov, enevjev Tenebre je klisnula u dograeni deo kue Mandela u kome su stanovali Babuka i Deda Haran. Posteljica je drhturila i pulsirala na prozorskom pragu. Prila joj je sa gaenjem i odluno. Iz torbe je izvukla teglu za bioloko odravanje koju je njenom muu dao Rael Mandela. Nekoliko minuta prljavog posla u ribljem smradu i ponovo je nestala u oblaku praine i krivice, sa teglom stitnutom uz srce, dok se majuni blastocit unutra

slepo i bledo prevrtao. Da nedostatak fetusa ne bi bio primeen, zavukla je nedozreli mango u vetaku matericu. im se slegla praina od odlaska Lotjaninog Srca, enevjev Tenebre je pokucala na vrata Marje Kvinsane. "Dobro jutro, gospoo Tenebre", ree Marja Kvinsana, otra i profesionalna u zelenom, plastinom kombinezonu. "Posao ili zadovoljstvo?" "Posao", ree enevjev Tenebre. Ona stavi teglu za odravanje na operacioni sto. "Ovo je dete koje je za mene napravila Lotjanino Srce. Nije imala vremena da mi ga sama usadi, ali rekla je da biste vi bili kadri za to." Operacija je potrajala deset minuta. Kada su zavrile aj i karamele, enevjev Tenebre je mugnula kui svom uobraenom i sitniavom muu. Oseanje krivice sasvim je nestalo, odagnano zgodnim instrumentima Marje Kvinsane. U depu njene suknje zveckala je tegla imunopotiskivaa koji e joj pomoi da ne odbaci fetus; zamiljala je da osea kako se u materici ukradeno dete ve rita i protee. Nadala se da e biti devojica. Pitala se kako da saopti muu. Bie zanimljivo posmatrati izraz na njegovom licu.

13. Rael Mandela se plaio da e mu deca izrasti u divljake. Tri godine su trala neduna i bez ikakvog znanja poput pilia, u krug, po malenom gradu Bespuu. Bio je to jedini svet koji su poznavali, irok poput neba, a opet tako tesno omeen da je jedan trogodinjak mogao da ga itavog optri za manje od deset minuta. Da postoji neki svet i nebo, pa ak i svet izvan neba, sve to puno ljudi i istorije, blizancima nikada nije palo na pamet. Vozovi koji su zahuktalo dolazili i odlazili u neredovnim razmacima dolazili su odnekud i odlazili nekud, ali od pomisli na to nekud, deca su oseala uznemirenost i nelagodnost. Volela su svoj svet, mali i udoban kao jorgan na krevetu. A ipak je Rael Mandela insistirao da saznaju stvari o tim drugim svetovima. 'Obrazovanje', tako se zvao taj proces, i obuhvatao je rtvovanje itavih prepodneva koja su mogla mnogo korisnije da

se upotrebe za sluanje Doktora Alimantanda, koji je bio ljubazan, ali ne i naroito vian komunikaciji, ili gospodina Jerihona, koji je tako mnogo znao o svetu da je to bilo zastraujue, ili za uenje itanja iz majinih divnih ilustrovanih slikovnica koje su pripovedale o danima kada su ROTEH i Sv. Katarina sazdali svet. Limal i Tasmin ostali su poletni divljaci. Daleko su vie voleli da provode dane zagoravajui ivot debelom Doniju Staljinu blatom, vodom, izmetom i neponovljivim akrobatskim podvizima na skelama pumpi za vodu. Ipak, Rael Mandela je nepokolebljivo tvrdio da njegova deca nee izrasti u pogrbljene robove lopate, tupa poput starih izama. Imae sve ono to on nije mogao da ima. Svet e biti njihova igraka. Pokuao je da u njima podstakne uzbuenje zbog uenja, ali njih je ak i genetsko-obrazovna predstava Lotjaninog Srca ostavila hladne. To jest, sve do dana kada je u grad stiglo Putujue vrelo znanja i obrazovna atrakcija Adama Bleka. U noi pre dolaska velikog zabavljaa, na istonom horizontu pucketao je i svetlucao srebrni i zlatni vatromet. U Bespuu nije ostalo mesta nikakvoj sumnji da mu se sprema veliki trenutak. Sledeeg jutra, voz bez voznog reda uao je u sklepanu stanicu Bespua i nezvanini ef stanice, Radandra Das, mahanjem ga je uputio na boni kolosek. Stajao je tamo, izbacivao oblake pare i tretao ivahnom muzikom iz zvunika postavljenih na lokomotivi dok su se ljudi okupljali da vide ta je sad to dolo. "Putujue vrelo znanja i obrazovna atrakcija Adama Bleka", proitao je Radandra Das upadljiva oglasna slova ispisana crvenom i zlatnom bojom na lokomotivi i vagonima. Pljunuo je u prainu. Muzika je i dalje svirala. Vreme je prolazilo. Vazduh se zagrevao. Ljude je poelo da zamara ekanje na vruini. enevjev Tenebre se umalo nije onesvestila. Iznenada se istovremeno zaue fanfare i nalet pare, od ega svi poskoie. "Dame i gospodo, momci i devojke, jedinstveni... Adam Blek!" zaurla glas koji je zazvuao neobino mehaniki. Iz vagona se spustie stepenice. Neki visoki,

elegantni mukarac stupi napred. Nosio je tamni frak i pantalone sa pravom zlatnom trakom. Oko vrata bila mu je vezana crna, tanka kravata, a na glavi je imao ogroman okrugao eir. Nosio je pozlaeni tap, a oi su mu svetlucale kao crna smola. I, naravno, imao je brkove tanke poput linije povuene olovkom. Bilo je teko zamisliti ikoga ko bi vie liio na Adama Bleka. Postarao se da ga svi dobro pogledaju. Onda je povikao: "Dame i gospodo, pred sobom vidite najveu riznicu ljudskog znanja: Putujue vrelo i obrazovnu atrakciju Adama Bleka. Istorija, umetnost, nauka, priroda, udesa zemlje i neba, divote nauke i tehnologije, prie o udnim mestima i dalekim zemljama, gde se uda svakodnevno zbivaju, sve je to unutra. Pogledajte mona dela ROTEH-a iz prve ruke kroz Optikon po patentu Adama Bleka; poujte prie misterije i mate Adama Bleka, sa sve etiri strane globusa; udite se najnovijim dostignuima nauke i tehnologije; divite se vozu, da, upravo ovom vozu, koji sm sobom upravlja, sopstvenim umom; beite oi na Tupsonijance, pola ljude, pola maine; uite o tajnama fizike, hemije, filozofije, teologije, umetnosti i prirode; sve to moe biti vae, dame i gospodo, ova riznica drevne mudrosti; vaa za samo pedeset centavosa, da, pedeset centavosa, ili za robu koju sami odaberete u istoj vrednosti; da, dame i gospodo, momci i devojke. Adam Blek vam predstavlja svoje Putujue vrelo znanja i obrazovnu atrakciju!" ivahni kico veto kucnu tapom po crvenom, zlatnom i zelenom vagonu, a lokomotiva izbaci pet prstenova pare, jedan unutar drugog, i zasvira marevsku muziku zagluujuom snagom. Adam Blek otvori vrata svoje zemlje udesa saznanja i Rael Mandela i njegova bandoglava deca umalo ga ne poistie s puta na elu pohoda na obrazovanje. Tajne fizike, hemije, filozofije, umetnosti i prirode nisu uzbuivale Limala i Tasmin Mandelu. Oni su zijali u Tupsonijance, pola ljude, pola maine, vrpoljili se od dosade dok je kompjuterizovani voz sa sopstvenim umom pokuavao da ih uvue u razgovor, priali i kikotali se za vreme ilustrovanog predavanja Adama

Bleka o prirodnim udima sveta. Ali mona dela ROTEH-a, koja su videli kroz Optikon po patentu Adama Bleka, naterae ih da iskolae oi. Sedeli su u vagonu na tvrdim plastinim stolicama. Limal je ustanovio da mu stolica kripi ako se ljulja napred-nazad, i upravo je to radio kada se prostorija najednom nae u tami crnoj kao smrt. Pozadi se zaue krici, tamo gde su braa Galaeli sedela iza Persis Taterdemalion. Tada neki glas ree: "Svemir: poslednja granica", i vagon najednom ispunie lebdee iskre svetlosti. Blizanci pokuae da ih uhvate i zadre u rukama, ali svetle mrljice prolazile su im kroz prste. Uskomeana spiralna maglina proe pravo kroz Limalove grudi. On posegnu da je zgrabi, ali ona izlete kroz zadnju stranu vagona. Jedna zvezda odvoji se od svetlucave galaktike mree i naraste u veliini i sjaju sve dok ne ocrta jasne senke na zidovima vagona. "Nae sunce", ree Adam Blek. "Pribliavamo se svom sunevom sistemu simuliranom brzinom dvadeset hiljada puta veom od brzine svetlosti. Dok budemo ulazili u sistem svetova, usporiemo kako biste mogli da osmotrite velianstvene planete." Zvezda je sada bila daleko sunce. Planete su klizile u sveanom mimohodu kugli i prstenova. "Prolazimo kraj spoljnih svetova; oblaka kometa koji okruuje na sistem, tamo vidite daleku Nemezis, daleku, slabanu drubenicu naeg sunca, tu je Avernus, ovde Haron; Posejdon, to je Uran sa prstenom, Hronos takoe sa svojim prstenovima... evo Jupitera, najmonijeg od svih svetova, ako bi na svet, koga sada vidite, iza gomile stenovitih asteroida, bio oljuten kao pomoranda i smeten na povrinu monog Jupitera, ne bi izgledao vei od novia od pedeset centavosa... ovo je na svet, na dom, vratiemo mu se za trenutak, ali najpre da naas posetimo blistavu Afroditu i majuni Hermes, najblii Suncu, pre nego to budemo obratili panju na Matini svet na kome su nikli ljudi nae zemlje." Taka svetla na rubu prostorije eksplodira u sistem dva velika sveta, jedan je bio mutna, bela, beivotna lobanja, drugi kugla plava kao opal, sa mlenim mrljama nalik na mermer. Mrtvi, beli svet-lobanja projuri kraj posmatraa u zvezdanu

daljinu, a blizanci shvatie da lebde iznad plavog sveta-materice kao dva musava Panarhova serafima. Videli su da je taj zahuktali plavi svet ovenan srebrnim prstenom, ije dimenzije nisu mogli ni da zamisle. ia holograma ponovo se pomeri i svi jasno videe tanke preke, nalik na bice toka bicikla, koje su vezivale svet-prsten sa svetom-sferom. Malu, mranu prostoriju ispuni strahopotovanje. Blizanci su sedeli nemi i mirni. Zastraujue stvari na nebu toliko su ih potresle da nisu mogli ni da se pomere. Adam Blek nastavi predavanje. "Pred sobom vidite Matini svet, planetu na kojoj je nikla naa rasa. To je vrlo star svet, neverovatno star. Ljudi nastanjuju na svet samo sedam stotina godina, veina je dola poto je njegovo prilagoavanje oveku dovreno pre manje od jednog veka, ali na Matinom svetu postoje civilizacije stare hiljade i hiljade godina." Plavi Matini svet okretao se pod sveznajuim pogledom blizanaca. Dok su njegovi oblacima zastrti predeli zamicali u no, oivljavali su desetinama miliona miliona svetala gradova koji su se prostirali preko itavih kontinenata. "Stari, stari svet", pevuio je Adam Blek publici koju je hipnotisao plesom rei, "star i istroen. I pretrpan. Veoma pretrpan. Ne moete zamisliti koliko je pretrpan." Limal Mandela se drao za oca iz straha, jer mogao je to isuvie dobro da zamisli. Mogao je da vidi sve te gole, elave ljude nagurane rame uz rame, ivi tepih mesa koji die prebaen preko brda i dolina, planina i ravnica, sve do obale mora. Tu su ljude gurali do pojasa u masnu vodu, gurala ih je sve dublje i dublje maltuzijanska masa u neprestanom rastu, sve dok im voda ne bi prekrila glave. Zamiljao je kako taj glomazan globus mesa u eksploziji pada sa neba povuen sopstvenom teinom i mrvi ga svojim masama. "Stanovnitva ima tako mnogo da su kopnene mase odavno popunjene, a ak ni u velikim gradovima koji plove okeanima tog sveta vie nema mesta. Zato su ljudi primorani da se popnu tim bicama, orbitalnim liftovima, kako bi iveli u gradu-prstenu koji su sainili oko svog sveta, gde energije i resursa ima u izobilju."

ia projekcije bila je usmerena na srebrni prsten i rastvorila se u uznemirujuu hrpu geometrijskih oblika koji su rasli jedan iz drugog poput kristala. Jo blie, i pojavie se detalji geometrijskih oblika, ogromnih poput itavih gradova; cevi, sfere, lepezaste formacije i udni izrataji, kocke i iskrivljeni trapezoidi. Najblie od svih, jasno su se videli providni krovovi, a ispod njih gurale su se i laktale prilike male poput bakterija. Oi Tasmin Mandele bile su vrsto zatvorene i skrivene iza stisnutih prstiju. Sa druge strane njihovog oca, Limal Mandela sedeo je irom otvorenih usta, zgromljen znanjem. "Ovaj grad zove se Metropolis", ree Adam Blek. Gospodin Jerihon je u istom trenutku nemo izgovorio ime 'Metropolis'. Plaio se donekle da bi mogao da ugleda sebe ispod tog velikog providnog krova, kako sedi pod nogama Paternostera Avgustina. "Uprkos njegovoj veliini, stanovnitvo tamo raste tako brzo da maine koje ga dograuju svakog sata u svakom danu ne mogu da odre korak sa poveanjem. Sada emo rei zbogom Matinom svetu", i plavi opalni svet, njegov prsten, satelit-lobanja i natiskani trilioni smanjie se u daleku taku, "i obratiti panju na ono to nam je blie." Sada zemlja naraste pred blizancima i oni ugledae snene polove koji su im bili poznati iz atlasa, plava mora opkoljena kopnom, zelene ume, ute ravnice i iroke crvene pustinje. Gledali su odozgo na Olimp, toliko se njegov vrh visoko izdizao iznad najviih snegova, i naikane zemlje Velike Doline, pune varoi i gradova. Dok se njihova planeta pribliavala, ugledali su blistavi mesec-prsten, i tu je poivalo proroko oko, koje je prostoriju ispunilo nerazaznatljivim lebdeim oblijima. Neka su bila toliko ogromna da su im trebali itavi minuti da prou prostorijom, neka majuna i zatumbana, neka uurbana poput insekata, tako da su strelovito letela meu posmatraim obuzeta svojim malim poslovima; na svima njima negde je pisalo ROTEH. "Gledajte, sile koje su oblikovale na svet i stvorile od njega mesto na kome ovek moe da ivi. Pre hiljadu godina, neki pametni ljudi, sve sami sveti

mudraci, bez sumnje, predvideli su ovo to ste vi upravo videli, da Matini svet nee moi da izdri sve te ljude koji e na njemu iveti. Moraju se nai drugi svetovi, ali svi svetovi na dohvat ruke bili su mrtvi i beivotni, ak i ovaj. Da, naa je zemlja bila mrtva i beivotna poput one bele lobanje od sveta koji ste videli pre par minuta. Ipak, ti su mudraci znali da se on moe preinaiti tako da ivot na njemu opstane. Obrativi se razliitim vladama drava Matinog sveta, osnovali su ROTEH, Orbitalni tab za daljinsko teraformiranje i kontrolu ivotne sredine, u originalu: Remote Orbital Terraforming and Environmental Control Headquarters; prim. prev.> i potpuno naoruani naukom i tehnologijom tog doba radili sedam stotina godina kako bi od ove zemlje stvorili pogodno mesto za oveka." Prostorijom kliznu neki ogroman, asimetrian predmet, naikan malim, blistavim prozorima, sa svetim imenom ispisanim slovima koja su, u prirodnoj veliini, sigurno bila visoka dve stotine metara. Majune muice zujale su oko toga i mahnito radile. Limal Mandela je skakao gore-dole na stolici uzbuen oblijima na nebu. "Smiri se", proita njegov otac. On potrai majku ne bi li u njoj naao nekoga sa kime bi mogao da podeli toliko uzbuenje, ali na licu Eve Mandela bio je izraz nerazumevanja. Njegova sestra bila je razrogaena i bezizraajna poput ikone neke svetice. "Ono to sada vidite jeste nekoliko orbitalnih ureaja pomou kojih ROTEH odrava delikatnu ravnoteu ivotne sredine naeg sveta. Neki od njih su maine za kontrolu vremenskih prilika, koje infracrvenim laserima greju oblasti povrine planete kako bi generisale razlike u pritisku, pa time i vetrove. Drugi su magnetna super-jezgra, 'magnetosi', koji generiu snano polje to titi na svet od bombardovanja naelektrisanih solarnih estica i kosmikog zraenja. Trei su 'vane', orbitalna ogledala koja osvetljavaju mrane noi u nedostatku meseca, neki su orfovi, koji rade direktno na svetu, i koliko sada seju ivot na jalovim mestima zemlje, neki su odbojnici koji premetaju kometni led iz oblaka koji

smo maloas videli, na samom rubu Sunevog sistema, i donose ga naem svetu kako bi se odrala hidrostatika ravnotea, a neki su 'partaci', zastraujue oruje silnog unitenja kojim ROTEH moe da brani ovaj krhki svet od napada... spolja. Nekada je njih bilo mnogo vie, ali oni su zajedno sa ROTEH-om krenuli prema veim izazovima; da ukrote pakleni svet koji zovemo Afrodita, ali bolje bi bilo da nosi svoje staro ime, Lucifer; da ozelene bezvazduni mesec Matinog sveta. A sada, pogledajte ovo..." Deci se inilo da lete kao velika svemirska ptica oko ramena sveta i vide daleko iza kaskadnog meseca-prstena kako neto ogromno prilazi svetu, neto nalik na leptira irokog kilometrima i kilometrima i kilometrima, neto tako ogromno i sloeno da prkosi mati. Okretalo se nezgrapno tako da ga je sunce uhvatilo, i blizanci i svi oko njih glasno uzdahnue kada je jedro od tri miliona kvadratnih kilometara najednom bilo obasjano. "Jedra dovoljno iroka da u njih umotate svet", apnu Adam Blek, a onda die glas do dramatine visine, dok je deklamovao: "Jedrenjak Prezidijuma, koji stie na ROTEH-ovo orbitalno pristanite. Pre jedne godine i jednog dana otisnuo se iz Metropolisa sa milion i tri etvrti kolonista usnulih u stanju zastoja u teretnim mahunama, i njihovo je putovanje sada okonano. Stigli su na na svet. Za njih e to biti neobino, naopako, zbunjujue mesto, ba kao i za oeve oeva naih oeva i majke majki naih majki. Neki e umreti, neki e se vratiti kui, neki e propasti i potonuti do drutvenog dna, ali veina, kada stigne u prijemne gradove ija su imena Sletite, Blerio i Beladona, odmerie svet dugim pogledom i pomisliti da su stigli u raj." Bestelesna taka posmatranja obrui se prema zemlji, dole dole, ponirui sve bre, dok se Limalu i Tasmin nije uinilo da e se razbiti u paramparad na tvrdom tlu. Zglavci na rukama pobelee i Babuka vrisnu. Svetla se ponovo popalie. Zrnca praine lebdela su u zracima svetiljki. Adam Blek stupi u svetlo i ree: "Time je okonan na obilazak udesa zemlje i neba, i sada se jo jednom bezbedno vraamo poznatom, vrstom tlu." Vrata se otvorie na kraju vagona,

propustivi navalu pranjave suneve svetlosti. Ljudi su vrlo tiho izlazili u koloni na popodnevno sunce. "Pa, ta mislite o tome?" upita Rael Mandela svojoj deci. Ne odgovorie mu. Bili su zagnjureni u sopstvene misli. Glava Limala Mandele bila je puna planeta u padu, nabreklih od oveanstva, tokova svetlosti irokim hiljadama kilometara, naizgled anarhinih gomila oblija koja svejedno pokreu svet kao podmazani asovnik, i njegov racionalni deo posegnuo je napolje i prigrlio sve to je video. Shvatio je da i ljudska i materijalna Vaseljena dejstvuju u skladu sa osnovnim naelima i da, ukoliko se ta naela mogu dooznati, onda se dooznati mogu i itave Vaseljene materije i uma. Prigrlio je Veliki Plan i video ga u minijaturnim kopijama gde god bi mu se pogled zaustavio. Sve se moglo shvatiti, sve se moglo objasniti; nije bilo vie misterija, sve je pokazivalo unutra. Tasmin Mandela isto je tako posmatrala udesa zemlje i neba, ali radije je odabrala stazu misticizma. Videla je da svaki organizacioni poredak potuje vie poretke, dok oni, opet, potuju poretke daleko vee i izuzetnije inteligencije u uzlaznoj spirali svesti na ijem vrhu sedi Bog Panarh Nedokuivi: Neizgovoriv i Neujan kao Svetlost, iji se planovi samo mogu nagaati u Njegovim otkrovenjima koja padaju kao neki slatki destilat niz zavoje helikoide svesti. Sve je pokazivalo napolje i navie. Rael Mandela nije mogao da zna ta je uinio svojoj deci, bilo u trenutku njihovog roenja, kada ih je prokleo svojom porodinom kletvom, bilo zahvaljujui klijanju tog ukletog semena u Holografijumu Adama Bleka. Blizanci su izgledali oarano. Moda su nauili neto vredno. Ako se korenje uenja primilo u njima, onda je dobro uloio dve bave jagoda i pile koje je potroio na obrazovanje svoje dece.

14.

Uvee u petak, 21. avgustembra, u dvadeset i dvadeset, Babuka je skoila usred jedne od njihovih beskrajnih igara reima ba kada je Deda Haran hteo da stavi 'zoomorf' kao trostruku re, i uskliknula: "Vreme je! Vreme je! Moja beba, o moja beba!" I jurnula je u sobu gde je posteljica pulsirala, pumpala i nadimala se dan za danom, sat za satom, dve stotine i osamdeset dana, 7520 sati, u veliku loptu modrocrvenog mesa. "ta je bilo, cvete srca moga?" uzviknu Deda Haran. "U emu je stvar?" Ne dobivi odgovor, on pouri u sobu i zatee svoju enu kako stoji sa rukama na ustima i zuri u posteljicu. Vetaka materica je podrhtavala i grila se, a soba je bila puna gnusnog zadaha raspadanja. "Vreme je!" zablebeta Babuka. "Moja beba je stigla! Naa beba! O, Harane! Muu." Deda Haran onjui smrdljivi vazduh. Potoi crnog fluida bio je istisnut iz posteljice i uprljao je hranljivu tenost. Srce mu se stee od slutnje velikog zla. "Napolje", zapovedi on Babuki. "Ali, Harane... nae dete! Ja, majka, moram biti sa svojim detetom." Ona prui ruke prema mesnatoj gnusobi na prozorskom pragu. "Napolje. Ja, tvoj mu, zapovedam to!" Deda Haran zgrabi svoju enu za ramena, okrenu je oko ose i izgura kroz vrata, da bi ih zabravio za sobom. Uasno podrigivanje sada je u erupcijama dopiralo iz posteljice koja se grila. Deda Haran joj prie sa strepnjom. Kucnu po tegli. Posteljica se oglasi alosnim cviljenjem poput gasa koji kulja pod visokim pritiskom. Mehurii prokljuae na povrini Beldenove tegle i rasprsnue se, zapahnuvi sobu zaguljivim smradom. Deda Haran prekri usta i nos maramicom, pa bocnu matericu olovkom. Posteljica se zgri i, sa zvukom cepanja, podrigivanja, raspri ogavnu sivu sluz u vazduhu. Ispljunu bujicu gnusnog crnog fluida isprekidanu zaguljivim prdeima, a onda se pokida po sredini i lipsa. Zadravajui vazduh da ne bi povratio, Deda Haran poe da aka olovkom po ostacima u raspadanju. Nije bilo nikakvog znaka da je unutra ikada bilo deteta. Pronaao je nekakve trule

crne komade neega to je liilo na ljusku mangoa. Zadovoljan to deteta nije bilo, ni ivog ni mrtvog, on izie iz sobe i zakljua je za sobom. "Strana, svetogrdna stvar dogodila se ovde veeras", ree on svojoj eni. "Dok god budem iv, niko nee ponovo ui u tu sobu." On prie ulaznim vratima i baci klju u no to je dalje mogao. "Moje dete, Harane, moje dete, je li ivo, je li mrtvo?" Babuka proguta knedlu. "Je li... ljudsko bie?" "Nikada nije bilo nikakvog deteta", ree Deda Haran, zagledan pravo ispred sebe. "Lotjanino Srce nas je prevarila. Materica je bila prazna. Potpuno prazna." Tu i tada on prekri zavet koji mu je ena nametnula i ode u Taterdemalionin B.A.R. da se uvoti od pia. Tano u trenutku kada je Babuka skoila i ostavila igru, enevjev Tenebre osetila je u sebi neizdriv bol. Oglasila se priguenim jecanjem i stenjanjem, znajui da je dolo vreme. "Najmilija, neto nije u redu?" upita Gaston Tenebre iz svoje stolice kraj vatre, gde je sedeo uvee, puio huka-lulu i sanjario o slatkoj preljubi. enevjev Tenebre se presamiti od nove kontrakcije. "Dete", apnu ona. "Dolazi." "Dete", ree Gaston Tenebre. "Kakvo dete?" enevjev Tenebre se osmehnu uprkos bolu. Namerno je krila trudnou devet meseci, u iekivanju ovog izuzetnog trenutka. "Tvoje dete", apnu ona. "Tvoje dete, idiote uobraeni." "ta?" grmnu Gaston Tenebre, hiljadu kilometara odatle, visok i beskoristan poput vlane trske. "Preao si se, muu. Tvoje dete... uskraivao si mi... uskraivao i ostavljao me... da... ekam, pa sam tako i ja tebe ostavila da eka i sada... ekanju je kraj." Ona glasno uzdahnu kada je proe novi bol. Gaston Tenebre uzvrteo se i uzmahao kao mala, jadna ptica u staklenoj bati. "Vodi me Kvinsani... Marji Kvinsani."

Prikupila je onoliko dostojanstva koliko joj je preostalo i prila vratima. Tada je protrese najei niz kontrakcija. "Pomozi mi, svinjo beskorisna", zastenja ona i Gaston Tenebre prie i pomoe joj da po hladnoj, tamnoj noi doe do zubne i veterinarske klinike Kvinsana. enevjev Tenebre pomisli da lice Marje Kvinsane koje se nadnosilo iz postanestetike umrtvljenosti prilino lii na lice lame. Ta zagluujua misao kruila je u superprovodnikom kolu njenog uma sve dok joj se beba spakovana kao poklon nije nala u naruju, a onda se svega setila. "Nije mnogo tee od pomaganja pri poroaju koze", ree Marja Kvinsana, ije je lice lame bilo ozareno osmehom. "Ali mislila sam da je ipak najbolje da te uspavam." "Gaston, gde je Gaston?" upita enevjev Tenebre. Kozje lice njenog mua nagnu se blizu njenog. "Razgovaraemo kada budemo nasamo", ree joj poverljivim apatom. enevjev Tenebre se osmehnu odsutno, njen mu je bio vaan koliko i obina muva zunzara. Vano je bilo da je u njenom naruju dete, njeno dete; zar ga nije sama rodila, nosila ga u sebi devet meseci, uinila ga delom sebe skoro pola godine? "Arni Nikolodea", apnu ona. "Mala Arni." Kada je u Hotelu/eleznici Vitlejem Ares pukao glas o iznenadnom roenju treeg prirodnog graanina Bespua, Persis Taterdemalion je objavila da kua asti piem, bilo je zdravica i veselja za sve osim za Dedu Harana, koji je potpuno shvatio, dok se no pretvarala u jutro, ta mu je uinjeno. Takoe je shvatio da nita ne bi mogao da dokae. "Nije li udno", prokomentarisao je Radandra Das, govorljiv zahvaljujui kukuruznom pivu i vinu iz hotelske meine za vrenje, "da bebu nije dobio par koji ju je eleo, a dobio ju je par koji je nije eleo?" Svi su to smatrali zgodnim rezimeom.

15. Radandra Das je nekada iveo u rupi ispod Glavne stanice Meridijan. I dalje je iveo u rupi: u Velikoj Pustinji. Radandra Das je nekada bio princ ljudi iz slivnika, skitnica, prosjaka, tumarala, gundi i propalica. I dalje je bio princ ljudi iz slivnika, skitnica, prosjaka, tumarala, gundi i propalica. Niko drugi nije mogao da mu konkurie za tu ast. Previe lenj za zemljoradnju, iveo je zahvaljujui svojim vijugama i milostinji suseda, magijski ulivao obnovljenu ilost u njihove pokvarene kultivatore i nepouzdane aparate za praenje sunca, pomagao Edu Galaeliju u konstrukciji mehanikih aparata od male praktine vrednosti izuzev kada je u pitanju troenje vremena koga je bilo na pretek. Jednom je popravio lokomotivu eleznice Vitlejem Ares: Klase 19, seao se; dohramala je u Bespue sa loe podeenim tokamakom. Kao da se vratio u stare dane. U napadu nostalgije, umalo nije zamolio mainovoe da ga povezu: u Mudrost, blistavi san njegovog srca. Onda je pomislio na straara koji ga je izbacio iz voza, na nedae, bolne udarce i rad, naporan rad koji bi ga ekao na takvom putovanju. Bespue je bilo mirno, Bespue je bilo izolovano, ali Bespue je bilo udobno i tu se plod mogao ubrati sa drveta. Ostae ipak jo malo. O zimskoj ravnodnevici, dok je sunce stajalo nisko nad horizontom, dok se crvena praina presijavala mrazom, Adam Blek se vratio u Bespue. Njegov dolazak su zemljoradnici umorni od zime doekali sa dobrodolicom kao da je stiglo prolee. "Priite, priite", drao se on. "Putujue vrelo znanja i obrazovna atrakcija Adama Bleka jo jednom" (i tu je udario pozlaenim tapom po malom kamenom bloku da bi naglasio znaaj reenog) "predstavlja vam udesa sa sve etiri strane sveta u sasvim novoj" (tras tras) "predstavi! Ukljuujui, za vae zadovoljstvo i uivanje, dame" (tras) "gospodo" (tras) "momci" (tras) "i devojke, nevieni novitet, Anela iz Kraljevstava Slave! Zarobljenog u Nebeskom Cirkusu, pravog, istinskog, stopostotnog anela!" (tras tras) "Da, priite, priite,

dobri graani, samo pedeset centavosa za pet minuta sa ovim udom naeg doba; pedeset centavosa, dobri ljudi, moete li zaista dopustiti sebi da ne prisustvujete ovom jedinstvenom fenomenu?" (tras tras?) "Ako biste bili tako ljubazni da formirate red, vremena ima dovoljno za svakoga." Radandra je zakasnio na predstavu. Udobno je spavao kraj svoje vatre kada je voz Vrela stigao, i zahvaljujui tome morao je da stoji na hladnoi due od jednog sata pre nego to je doao na red. "Samo jedan?" upita Adam Blek. "Ne vidim nikog drugog." "Onda, pedeset centavosa." "Nemam pedeset centavosa. Primate dva saa?" "Dva saa, moe. Pet minuta." U vagonu je bilo toplo. Crne draperije prekrivale su prozore i aputale, pomerane vrelim vazduhom iz ventilatora. U sreditu vagona nalazio se veliki i teak elini kavez, krajnje vrst, bez vrata ili brava. Na trapezu koji je visio sa tavanice kaveza sedelo je melanholino stvorenje za koje je Radandra Das trebalo da poveruje da je aneo, iako nije bilo ni nalik anelima o kojima ga je na svom pobonom kolenu uila njegova draga, pokojna majka. Imalo je lice i telo izuzetno lepog mladia. Ruke i noge bile su mu od metala spojenog zakivcima. Kod ramena i bokova, meso je bilo stopljeno sa metalom. Nije bilo vidljivih granica izmeu koe i elika. Radandra Das je video da to nije puki spoj oveka sa vetakim protezama. Ovo je bilo neto potpuno drugaije. Sjajna plava aura ocrtavala je anela i predstavljala jedino osvetljenje u crnom, toplom vagonu. Radandra Das nije znao koliko je dugo stajao i zurio pre nego to je aneo izduio mehanike noge u dugake tule i siao sa trapeza. Teleskopski je poprimio ljudsku visinu i pribio lice uz reetke, oi u oi sa izbuljenim Radandrom Dasom.

"Ako ima samo pet minuta, predlaem da me neto pita", ree aneo uzbudljivim kontraaltom. arolija zurenja bila je razbijena. "Auu!" ree Radandra Das. "Kakvo si ti to stvorenje?" "To je obino prvo pitanje", ree tobonji aneo, umoran od davno uspostavljene rutine. "Ja sam aneo, serafim Petog Reda Nebeske Vojske Anela, sluga Blaene Gospe od Tarzisa. E, sad, da li eli da zamolim Nau Gospu neto za sebe ili za druge, ili da prenesem tvoju poruku dragim pokojnicima s one strane vela smrti? To je obino drugo pitanje." "E, pa, moje nije", ree Radandra Das. "Svaka budala moe da vidi da nee nigde prenositi nikakve poruke, ne dok si u tom kavezu i dok nastupa za gospodina Adama Bleka. Ne, ono to ja hou da znam jeste, do avola, kakva si ti to vrsta anela, gos'n, jer mene su uvek uili da su aneli kao gospe sa dugakom kosom, lepim krilima, sjajnim odorama i tako to." Aneo napui usta zbog te sitne uvrede. "Danas vie nema prokletog dostojanstva. U svakom sluaju, to je tree pitanje koje postavlja veina smrtnika. Od tebe sam oekivao vie, poto si propustio pitanje broj dva." "Pa, kako bi onda bilo da odgovori na pitanje broj tri?" Aneo uzdahnu. "Gledaj, smrtnie." Iz njegovih lea rasklopie se dve sklopive helikopterske elise. Kavez je bio premali da bi dozvolio rotorima da se potpuno otvore, i aneo je sa oklembeenim elisama izgledao jo jadnije i beskorisnije. "Krila. A to se tie pola." Oreol anela zatrepere. Neobina nabreknua pojavie se i poee da mu se pomeraju pod mesnatim delovima. Crte lica stopie mu se i potekoe kao kinica sa krova. Potkone izboine spojie se, ovrsnue i stvorie novi telesni predeo. Radandra Das tiho zviznu u divljenju. "Lepe sise. Znai, ti si i jedno i drugo."

"Ili ni jedno ni drugo", ree aneo i ponovi trik sa facijalnim stapanjem, pretvorivi se u izuzetno lepu mladu osobu neodreenog pola. Sada zavreujui svoju zamenicu, to uvue elise rotora u lea i osmehnu se neutenim osmehom. Radandra Das oseti kako mu se igla sauea zabada u srce. Znao je kako je to kada se neko nalazi na mestu koje nije sam odabrao. Znao je kako izgleda kada se ivot popia na nekoga. "Jo neto, smrtnie?" upita aneo umorno. "Hej hej he, ovek, nemo' da si tako osetljiv. Na tvojoj sam strani, stvarno. Reci mi, kako to da ne moe da razvali ovaj kavez malim prstom? Uili su me da su aneli prilino mona bia." Aneo se nasloni na reetke svog kaveza o ree poverljivo: "Ja sam samo obian aneo, Petog Reda Nebeske Vojske, a ne jedan od onih glavonja poput FARIOSTERA ili TELEMEGONA; oni su najnoviji modeli; Prvog Reda, Arhangelsci; oni mogu da urade praktino sve, ali mi aneli, mi smo bili prvi, bili smo prototipovi Blaene Gospe, a ona je poboljavala dizajn kod svakog sledeeg modela: kod Avataha, Lorarha, Kerafa, Arhangelska." "ekaj malo, ekaj malo, kae da su te napravili?" "Sve nas prave, smrtnie, ovako ili onako. Ono to hou da kaem jeste da smo mi aneli projektovani tako da radimo na solarnu energiju, zbog toga Adam Blek dri ovaj kavez u mraku, inae bih mogao da upijem dovoljno suneve energije da razvalim ove reetke. Ipak", dodade aneo alosno, "mi aneli prevashodno smo projektovani za letenje, ne za borbu; najvei deo snage kanalie mi se kroz rotore." "ta bi se, dakle, desilo kada bih otvorio sve zavese?" "Adam Blek doe i sve ih ponovo navue. Hvala ti za tu pomisao, smrtnie, ali bilo bi potrebno oko tri nedelje neprekidne suneve svetlosti da povratim svoju punu aneosku mo." Adam Blek zaviri kroz vrata i ree: "Vreme je isteklo. Izii." Pogleda strogo anela. "Opet ih zadrava razgovorom? Rekao sam ti da skrati priu."

"Hej hej hej, emu urba?" usprotivi se Radandra Das. "Iza mene nema nikoga, a ba smo doli do zanimljivog dela razgovora. Jo minut, u redu?" "O, vai." Adam Blek se povue da prebroji zaradu: est dolara i pedeset centavosa, pile, tri boce grakovog vina i dva saa. "Dobro, ovek, priaj mi jo", ree Radandra Das. "Kao, kako si se uopte naao u ovom kavezu?" "Puka neopreznost. Bio sam u Velikoj Pratnji Blaene Gospe, paradirao iznad nekog sirotog grada zvanog Francuz u Velikoj Ravnici - radimo to s vremena na vreme, pravimo veliku cirkusku paradu, kako bi smrtnici i dalje mislili na vie stvari, kao na to ko je stvorio svet. Blaena Gospa ima tu novu politiku o neposrednom uplivu kod organskih bia. Pa, bila je to prilino velika predstava, sa sve Velikim Silama, Dominionima, Duhovnom Menaerijom, Velikim Plavim Plimutom, Jahaem na Mnogoglavoj Zveri i tako to, tako da je proao dobar deo dana dok svi nismo proli. Ja sam bio u poslednjem talasu, i prilino sam se dosaivao zbog ekanja, a aneli kojima je dosadno postanu neoprezni. Dok sam se opepelio, uleteo sam pravo u visokonaponski deo Francuzovog mikrotalasnog linka. To me je omamilo. Iskoili su mi osigurai. Pandrknuo sam. Smrtnici su me spustili tako to su isekli kablove, pa su me strpali u ovaj kavez i u podrum, gde su me hranili projom i pivom. Ima li pojma kako izgleda biti aneo-alkoholiar? Stalno sam im govorio da radim na solarnu energiju, ali oni to nisu mogli da shvate. Smrtnici su se pitali ta da rade sa jednim anelom iz Nebeske Vojske, kada je naiao Adam Blek i kupio mene i moj kavez za petnaest zlatnih dolara." "Pa, ta je sa pokuajem bekstva?" predloio je Radandra Das, sa zlim mislima u glavi. "Nema brave. Mi umemo sa mainama, toliko mogu da kaem za nas, svaku bravu na kavezu mogao bih da obijem, ali Adam Blek poznaje hagiografiju, jer kada sam povratio snagu i kada su mi izrasla nova kola, zavario je vrata."

"To ne valja", ree Radandra Das, setivi se rupa ispod Glavne stanice Meridijan. "Niko ne bi trebalo da se nalazi u kavezu zbog greke." Aneo reito slegnu ramenima. Adam Blek ponovo zaviri kroz vrata. "Dobro. Vreme je isteklo, i sad to stvarno mislim. Napolje. Zatvaram za ovu no." "Pomozi mi", apnu aneo oajniki, epavi reetke debljine prsta. "Ti moe da me izbavi, znam to; itam ti to u srcu." "To je verovatno samo pitanje broj pet", ree Radandra Das i okrenu se da napusti zamraeni vagon. Ali iz depa izvadi no Odbrambenih Snaga sa mnogostrukim otricama, ukraden u Krinamurtijevoj specijalizovanoj gvoari, pa ga stavi anelu na dlan. "Sakrij to", apnu, ne pomerajui usne. "I obeaj mi da e uiniti dve stvari kada izie. Prvo, ne vraaj se. Nikad. Drugo, pomeni me Blaenoj Gospi kada je vidi, zato to me je ona uinila takvim da budem dobar sa mainama, i da maine budu dobre sa mnom." Dlan se okrenu da mahne u znak pozdrava. Adam Blek je ekao da zakljua vrata. "Bogami, predstava i po", napomenu mu Radandra Das. "Pravo da velim, to e biti teko nadmaiti. ta nam sledee spremate? Svetu Katarinu u kavezu, a?" On namignu vlasniku predstave. Pomisli da ve moe da uje struganje metala po metalu.

16. Tog jutra kada je doao, ROTEH je uao u svet kao tupo zujanje u snovima ljudi, a iskrao se iz njih kao teko pulsiranje. Probudio je sve iz sna i tada su shvatili da ne dele isti zajedniki komar, da je buka stvarna, objektivna pojava, toliko stvarna i objektivna da je svaki neprivreni predmet u kui zveao, a tanjiri padali sa polica i razbijali se na podu. "ta je to, ta je to?" pitali su ljudi jedni druge, nabacujui na sebe dnevnu odeu, zbacujui komarna sujeverja o Apokalipsi, Armagedonu, nuklearnom

unitenju, meuplanetnom ratu ili nebu koje im se rui na glave. Pulsiranje je narastalo sve dok nije ispunilo ak i prostor u unutranjosti njihovih lobanja. Treslo je kamen pod njihovim nogama, treslo im kosti pod koom, treslo nebo i zemlju, treslo ljude koji su se peli uz stepenice i izlazili na vrata kue da vide ta se deava. Iznad Bespua lebdelo je hiljadu srebrnih tanjira, tako sjajno blistavih na suncu zore da su bili zaslepljujui za oi: hiljadu srebrnih nebeskih letelica treslo je zemlju i nebo tretanjem svojih motora. Svaka je bila promera punih pedeset metara, svaka je imala sveto ime ROTEH zajedno sa serijskim brojem i zapisom ispod toga, masnim crnim slovima: 'Planetno odeljenje za odravanje'. Reflektori blesnue i propartae gradom, u potrazi za graanima koji su stajali zapanjeni na svojim terasama i verandama. Obasjana sa visina, Babuka pade na kolena i pomoli se da je Aneo Pet Boica Unitenja (poast tame, poast gladi i ei, poast jalovosti, poast sarkazma, poast mutiranih koza-svedera) mimoie. Deca Bespua mahala su posadama u isturenim kontrolnim kabinama. Piloti su im uzvratili mahanjem i zablesnuli ih reflektorima. Kada su se ljudi privikli na zamisao da se ROTEH-ove letelice nalaze u vazduhu iznad njihovog grada, shvatili su da ih nema hiljadu, niti stotinu, ak ni pedeset, ve dvadeset tri. Dvadeset tri lae ispunile su nebo i zemlju motorima koji su tutnjali tutnjali, i dalje veoma upeatljive za prvi jutarnji prizor. Uz riku toliko snanu da je od nje pucao kamen, dvadeset dve lae podigle su se visoko u vazduh, nagnule se i odletele na zapad, dok su reflektori ostavljali dugake grabuljaste mrlje na nebu. Jedan preostali diriabl spustio se nie i prizemljio sa suprotne strane eleznike pruge, tano na onom mestu gde se Persis Taterdemalion sruila u Bespue. ROTEH-ovo sletanje bilo je potpuno kontrolisano i izvedeno sa nadmenom lakoom. Elise lae nagnule su se navie pri sletanju i digle zaguljive oblake praine u vazduh. Kada je kaalj prestao, laa je poivala na stajnim trapovima i iz njene blistavo osvetljene unutranjosti sputalo se stepenite. Sa stepenicama je doao i miris doruka koji se priprema.

Svi graani Bespua okupili su se na gradskoj strani pruge, svi osim Persis Taterdemalion, koja je pobegla kada je osetila prvi dodir reflektora na koi, jer lae su mogli slobodno da lete, a ona nije. Ljudi su posmatrali deavanja oko vazdunog broda sa meavinom strepnje i uzbuenja. Ovo su mogli biti najbolji posetioci do sada. "Samo napred", ree gospodin Jerihon Doktoru Alimantandu. "Ti si ef." Doktor Alimantando otrese malo praine sa svoje stalno pranjave odee i pree stotinu metara sa druge strane pruge, do lae. Niko se nije oglasio povikom ohrabrenja u znak podstreka. Neki izuzetno uredan mukarac u divnom belom odelu sa visokim okovratnikom sie niz stepenice lae i zagleda se u Doktora Alimantanda. Doktor Alimantando, pranjav i ponizan, utivo se nakloni. "Ja sam Doktor Alimantando, privremeni predsednik zajednice zvane Bespue, stanovnika dvadeset dva, visina hiljadu dvesta pedeset, 'na korak od raja'. Dobro doli u na grad, nadam se da ete uivati u svom boravku, imamo veoma dobar hotel u kome e vam biti zgodno i udobno, isto, jevtino, krajnje prijatno." Nepoznati, koji je i dalje zurio (to je bilo krajnje nepristojno po merilima srameljivog Deuteronomijanca), klimnu glavom jedva poklonivi panju formalnostima. "Dominik Frontera, slubenik za naselja i razvoj, ROTEH-ovo planetno odeljenje za odravanje, sa Porcelanske Planine. koga avola vi to radite ovde?" Preki Doktor Alimantando prasnu. "Ja bih to isto mogao vas da pitam, gospodine." I tako mu Dominik Frontera ree. A Doktor Alimantando smesta sazva sastanak svih stanovnika kako bi Dominik Frontera mogao i njima da kae ono to je rekao njemu. I evo ta im je Dominik Frontera rekao. "U utorak esnaestog maja, za tri dana, u esnaest sati i dvadeset etiri minuta, Bespue e ispariti u udaru kometnog jezgra tekog negde oko dve stotine megatona, brzine pet kilometara u sekundi, oko trideset etiri kilometra odavde."

Nastade haos. Doktor Alimantando stade da udara ekiem privremenog predsednika sve dok nije slomio blok, potom je promukao od vike, ali ljudi su i dalje urlali, besneli i mahali najboljim stolicama Persis Taterdemalion u vazduhu. Dominik Frontera je teko mogao da pretpostavi da je dvadeset dvoje ljudi kadro da stvori takav dumbus. Nita od toga nije trebalo da mu se dogodi. Trebalo je da dovri ispitivanje mesta udara za jedno prepodne, i sada bi bio kod kue, u oblasnom tabu u Meridijanu. Igrao bi bekgemon u svom omiljenom uglu en Cuove ajdinice, srkutao rakiju iz Beladone i posmatrao pupoljke kajsije. Umesto toga, bio je suoen sa podivljalom ruljom eljnom da ga ubije od batina barskim stolicama od borovine - gledaj samo onu matoru, mora da je napunila svih etrdeset, ali nita joj ne bi bilo slae nego da olie moju krv sa poda - sve zato to je pronaao popiani mali grad tamo gde nikakav popiani mali grad nije trebalo da se nalazi, u oazi koja je bila predviena za ekoloki inenjering tek dve godine posle udara. Dominik Frontera uzdahnu. Izvue zatupasti Presnijev reaktivni pitolj iz pilotske futrole i opali tri brza hica u tavanicu Hotela/eleznice Vitlejem Ares. Trenutna preneraena tiina prijala mu je. Reaktivni naboji itali su i puili se meu crepovima. Poto je mir ponovo uspostavljen, objasnio je zbog ega Bespue mora biti uniteno. Sve je to imalo veze s vodom. Nje nije bilo dovoljno. Svet je odravao niz ekolokih jednaina koje uvek moraju biti u ravnotei. Sa jedne strane jednaine bila je stvorena ivotna sredina zemlje: vazduh, voda, vremenske prilike i oni manje opipljivi agensi, poput orbitalnih magnetnih superprovodnika koji su ispleli zatitnu mreu oko planete, odagnavi zraenje i oluju solarnih estica koja bi inae sterilisala povrinu zemlje, ili sloja metalnih jona koji je poivao visoko iznad tropopauze i pojaavao ambijentalnu svetlost sunca, i orbitalnih nebeskih ogledala, Vana, koja su peglala lokalne diferencijale temperature i pritiska; stabilna jednaina, ali krhka. Sa druge strane znaka jednakosti stajali su

narodi zemlje, domai i doseljeni, sa sve veom populacijom i sve veim zahtevima od sveta i njegovih resursa. I ta jednaina uvek mora biti u ravnotei! U sluaju aritmetikog, geometrijskog, logaritamskog prirodnog prirataja, jednaina uvek mora biti u ravnotei (tu Dominik Frontera uperi cev svog pilotskog pitolja u publiku da bi naglasio reeno), i ukoliko ta jednakost pretpostavlja povremeno dovoenje vode odnekud ('povremeno' je znailo svakih desetak godina u sledeih pola milenijuma, 'odnekud' se odnosilo na gigatone kometnog leda koji eka sa strane u sunevom sistemu na svoj gravitacioni lagvort), onda e voda stizati. "U prolosti", objasnio je Dominik Frontera redovima otvorenih usta, "vrili smo udare kometnih glava, hteli-ne hteli, na povrini sveta: ono leda to ne bi isparilo pri ulasku u atmosferu uinilo bi to pri udaru, a ogromne koliine praine baene navie silinom eksplozije izazvale bi nastanak vodenih oblaka, a time i kiu. U rano doba, komete su padale stopom od najvie tri nedeljno. Naravno, tada nisu imale na koga da padnu." Dominik Frontera se seti da ne dri predavanje nekom gimnazijskom razredu na asu geografije, ve gomili glupih seljaka, pa se raesti. "Kao to moete da zamislite, otkad je poelo naseljavanje, sve je tee pronai mesta na koje se moe oboriti led; a mi volimo da led obaramo ako moemo, jer to je daleko najjevtiniji nain stvaranja vodene pare. E, sad, odabrali smo ciljnu oblast, oblast Severozapadne etvrtsfere, gde ekoloki inenjering nije bio planiran najmanje jo za etiri godine, moda koji usamljeni putnik, usamljeni voz, usamljena nebeska laa, ali njih moemo da upozorimo da napuste tu oblast pre udara, a potom moemo da doemo, sredimo unitene pruge i pozovemo orfove da siu sa orbite kako bi od pustinje napravili vrt. To je plan. I ta smo zatekli? ta smo zatekli?" Glas Dominika Frontere podigao se toliko da je postao piskutav. "Vas. ta vi, koga avola, radite ovde? Ovde ne bi trebalo da bude ni oaza, a kamoli grad!" Doktor Alimantando ustade da ispria svoju priu o daskama na vetar i ludim orfovima. Dominik Frontera mu mahnu da sedne.

"Potedite me objanjenja. Niste vi odgovorni. Dolo je do zajeba u odeljenju za orbitalni ekoloki inenjering, programiranje nekog orfa otilo je u majinu. Te stvari se kvare. Dobro, niste vi krivi, ali ja ne mogu tu nita da uradim. Kometa stie, putuje ve sedamdeset dva meseca. U utorak esnaestog maja, u esnaest i dvadeset etiri, udarie na trideset etiri kilometra odavde i ovaj gradi i njegova mala oaza sklopie se kao... kao... kua od kartona." Zaue se urlici protivljenja. Dominik Frontera die ruke kako bi uspostavio tiinu i mir. "ao mi je. Stvarno mi je ao, ali ne mogu nita da uradim. Kometa se ne moe skrenuti, ne postoji drugo mesto na koje bi mogla da padne, ne u ovako kasnoj fazi. Da ste samo nekoga, bilo koga, ranije obavestili da postojite, bili bismo u stanju da proraunamo drugaije orbite. Ovako, prekasno je. ao mi je." "A ta je sa Lotjaninim Srcem?" viknu Ed Galaeli. "Ona je obeala da e nekome ispriati o nama", sloi se Umberto. "Da, rekla je da e ispriati Porcelanskoj Planini", dodade Lui. "Lotjanino Srce?" upita Dominik Frontera. Njegov pilot reito slegnu ramenima. "Putujui predstavnik Ministarstva opteg obrazovanja", objasni Doktor Alimantando. "A, drugo ministarstvo", ree Dominik Frontera. Graani ga zasue pogrdama zbog tog jadnog izgovora. "Birokratske budale!" drao se Morton Kvinsana. "Planirate propast!" Dominik Frontera pokua da umiri situaciju. "Dobro, dobro, slaem se da je dolo do birokratske omake na najviem nivou to se ne dovodi u pitanje. Ono o emu je re jeste da e kometa za tri dana da udari tako da e se ovaj grad rasprtati okolo kao sos, eto, kratko i jasno. Ono to mogu da uradim jeste da pozovem natrag eskadron laa i naredim da vas sve presele odavde. Moda onda, poto oistimo poprite udara, ako vam se ovde zaista svia, moda ete moi da se vratite ovamo, ali za tri dana svi morate otii, sa svim svojim kozama, lamama, svinjama, ivinom, decom i imovinom. A sad, ima li pitanja?"

Rael Mandela skoi pre svih ostalih. "Ovo je na grad, mi smo ga napravili, sagradili, na je, i ne dozvoljavamo da bude uniten. Sve to imam jeste ovde, moja ena, deca, dom, imanje, ne elim to da ostavim kako bi bilo uniteno tom vaom kometom. Vi, inenjeri koji ukate planete okolo kao bilijarske kugle, poaljite svoju kometu na neko drugo mesto." Zau se burni pljesak. Dominik Frontera saeka da zvuk zamre. "Sledei." Persis Taterdemalion ustade i viknu: "Ovo mesto, u kome si ti, gospodine, napravio rupe, pripada meni. E sad, ve sam ostala bez jednog posla, letakog, i nemam nameru da izgubim jo jedan. Ja ostajem. Vaa kometa neka ide drugde." Mikal Margolis ustro zaklima glavom i viknu: "Tako je, tako je!" Onda Ruti Modra Gora ustade i muk se spusti oko nje kao sneg. "Da?" upita Dominik Frontera umorno. "Molio bih pitanje, a ne monolog bezbadenih sluajeva." "Gospodine Frontera", ree priprosta Ruti, koja je iz itave guve razabrala da su njeni prijatelji u opasnosti, "ne smete nauditi mojim prijateljima."<%0> "Gospo, nije mi ni na kraj pameti da naudim vaim prijateljima. Meutim, ako oni imaju nameru da naude sebi time to nemaju dovoljno zdravog razuma da se uklone opasnosti s puta, to je potpuno drugo pitanje." Ruti nije razumela odgovor ROTEH-ovog predstavnika. "Neu dozvoliti da naudite mojim prijateljima", promrmlja ona tupo. U prostoriji je vladala napeta tiina kakva prethodi neem izuzetnom. "Kada biste ih voleli koliko i ja, ne biste im naudili. Zato u vas naterati da zavolite mene." Gore, na podijumu, Doktor Alimantando vide da joj lice postaje sve svetlije u deliu sekunde pre nego to je Ruti Modra Gora pustila lepotu akumuliranu etiri godine na Dominika Fronteru. Privremeni predsednik zaglavi pod privremeni predsedniki sto i prekri oi rukama. Dominik Frontera nije imao

takvo upozorenje. Stajao je punih trideset sekundi u svetlu nove pre nego to se oglasio neobinim piskom i sruio na pod kao dak graka. Doktor Alimantando preuze kontrolu. Pokaza pilotu lae, koga su spasla polarizovana kontaktna soiva. "Vodite ga odavde u neku od soba", naloi on. "Vas dvoje, pokaite mu gde." On pokaza Persis Taterdemalion i Mikalu Margolisu da pomognu pilotu da ponese ljubavlju obeznanjenog agenta ROTEH-a do mesta oporavka. Opti amor uutka jednim pogledom. "Pa, svi ste uli ta je ovaj na prijatelj imao da kae, i uopte ne sumnjam da je to tano. Stoga, nalaem svima vama da se pripremite za evakuaciju." Preneraenost se pojaa. "Tiina, tiina. Evakuacija je poslednje sredstvo. Jer ja, Alimantando, pokuau da spasem na grad!" On ustade da prihvati opte odobravanje koje je trajalo nekoliko minuta, a onda pohita iz Hotel/B.A.R.-a da spase svet.

17. No i dan, Doktor Alimantando je punio zidove svoje sobe za osmatranje vremenskih prilika hronodinamikim simbolima. Struja logike zaeta tri godine ranije u donjem levom uglu njegove kuhinje, krivudala je kroz dnevnu sobu, trpezariju i hodnik, uz stepenice, sa malim digresijama i skretanjem u spavae sobe broj jedan i dva, kroz kupatilo, preko zidova klozeta, uz novo stepenite i u osmatranicu za vremenske prilike, gde je vijugala oko zidova, u krug i u krug, navie i navie, sve dok u sreditu tavanice nije preostalo prazno mesto veliko otprilike kao dolarska novanica. Ispod te take Doktor Alimantando je sedeo i drao se za glavu. Ramena su mu se tresla. Nisu se tresla od suza, ve od besa, monumentalnog besa na podrugljivu Vaseljenu koja, poput obojene rumbo-igraice u nekom opijumskom paklu Beladone, zbacuje sloj za slojem odee koja je skriva, samo da bi se svetla pogasila u trenutku konanog otkrovenja. Rekao je svojim ljudima da e izbaviti njihov grad.

I nije to mogao da uradi. Nije mogao da pronae nedostajuu inverziju. Nije mogao da pronae algebarsku formulu koja bi stajala u ravnotei sa petnaest godina pisanja po zidovima u bespuu, Jingjang-Sorengu i Univerzuumu Liks i svela sve to na nulu. Znao je da formula sigurno postoji. Toak mora da se okree, zmija da guta sopstveni rep. Podozrevao je da je sigurno jednostavna, ali on nije mogao da je nae. Izneverio je sebe. Izneverio je nauku. Izneverio je svoje ljude. To je bio neuspeh zbog koga se najvie oseao zgromljeno. Duboko je mario za svoje ljude; tako ih je video, kao svoje ljude, decu koju je mislio da nikada nee poeleti. Kada im nije bio potreban spas, on ih je spasao. Sada, kada moraju biti spaseni, on to nije mogao. To uvianje izazvalo je kod Doktora Alimantanda veliko poputanje napetosti. Poput ivotinje koja se bori i bori i bori, a onda se u eljustima neizbenog preda smrti, gnev je iileo iz njega, iscureo kroz njegovu kuu, otekao kroz pukotine u stenama u Veliku Pustinju. Bilo je est i est ujutro, u ponedeljak petnaestog. Gasne svetiljke su pucketale, a insekti naletali na staklo. Sa istonog prozora video je kako usamljeni Rael Mandela obavlja svoje jutarnje poslove koji su poinjali u est sati. Sada nisu bili neophodni. Sii e sa gore i rei svojim ljudima da idu. Nije eleo njihovo pratanje, mada e mu oni oprostiti. eleo je samo njihovo razumevanje. vrsto je zatvorio oi i osetio kako veliki mir dopire iz pustinje, kako ga zapljuskuje, proima talas smirenosti. Jutarnja izmaglica nosila je miris rastinja iz vlane, bogate zemlje, crne poput okolade, bogate poput Kralja Solomona. Zvuk nalik na zveket zvonia za vetar natera ga da odvrati pogled od prozora. Trebalo je da bude preneraen, ili zapanjen, da oseti neku vrstu ljudske emocije iznenaenja, ali zelenkovo prisustvo na ivici njegovog stola izgledalo je kao neto najprirodnije.

"Dobro jutro", ree zelenko. "Mora da smo se mimoili u tom sledeem logoritu... pet godina, zar ne?" "Jesi li ti samo proizvod moje mate?" upita Doktor Alimantando. "Mislim da si neto od te sorte: arhetip, konstrukcija mog uma pod stresom: halucinacija, eto ta si - simbol." "Ma daj, zar bi sebe voleo da smatra ovekom koji halucinira?" "Ne bih voleo sebe da smatram ovekom koga poseuju animirani ostaci povra." "Touch. Kako onda da te ubedim?" Zelenko stade na sto. Izvue tapi od crvene krede sa nekog nevidljivog mesta i ispisa kratku jednainu simbolike logike u prostoru velikom kao dolarska novanica nasred tavanice. "Mislim da ovo trai." Zelenko proguta tapi od crvene krede. "Hranljive materije su veoma korisne, zna." Doktor Alimantando se pope na sto i zagleda u jednainu. "Da", promrmlja, "da... da..." Pratio je spiralu crnih ugljenih jednaina unazad, preko tavanice, oko zidova, u krug i u krug, po podu na sve etiri, i sve vreme mrmljao: "Da... da... da", niz stepenice, oko klozetske olje, kroz kupatilo, skrenuvi u spavae sobe broj jedan i dva, niz nove stepenice, preko hodnika, trpezarije i dnevne sobe, do kuhinje. Gore, u osmatranici za vremenske prilike, zelenko je sedeo na stolu sa krajnje samozadovoljnim osmehom na licu. Glasni povik trijumfa zau se iz dubina kue Doktora Alimantanda. Pratio je trag logike do njegovog izvora u donjem levom uglu kuhinje. "Daaaaa! Uklapa se! Uklapa! Nula! ista, divna, okrugla, potpuna nula!" Kada je stigao do osmatranice, zelenka vie nije bilo. Nekoliko zelenih listova bilo je razbacano po stolu.

18. Alimantandov vremenski klju, Model Jedan, izgledao je kao mala ivaa maina uhvaena u paukovu mreu. Leao je na stolu koji je Doktor Alimantando koristio za doruak, i ekao priznanje svog tvorca.

"Ovo je bilo avolski teko napraviti", ree Ed Galaeli. "Pola vremena proveli smo radei stvari iji razlog nismo znali", ree Radandra Das. "Ali, eto ga." "To su praktino dva sinhronizovana unifikovana generatora polja koji rade u tandemu, ali sa promenljivom faznom kontrolom", ree gospodin Jerihon, "te tako stvaraju temporalnu razliku izmeu dva nefazna polja." "Znam kako radi", ree Doktor Alimantando. "Ja sam ga projektovao, zar ne?" Zagledao je vremensku mainu sa sve veim oduevljenjem. "Ba izgleda kako valja. Jedva ekam da ga isprobam." "Hoe da kae da e to upotrebiti na sebi?" upita Radandra Das. "Zar bih stvarno mogao to da zatraim od ikog drugog? Naravno, i to to je pre mogue. Mislim, posle ruka." "ekaj malo", ree gospodin Jerihon. "Zar e da uradi ono to mislim da e da uradi, to jest..." "Da se vratim u prolost i izmenim istoriju? Naravno." Doktor Alimantando zapetlja po dugmiima za fino podeavanje, a vremenski klju nagradi ga monim zujanjem. "To je samo istorija, i kada je izmenim, sve e se promeniti sa njom, tako da to niko nikada nee znati. Sigurno niko u Bespuu." "Boe moj." To je rekao Ed Galaeli. "To je otprilike efekt kome teim", ree Doktor Alimantando. Uspeo je da okrui vremenski klju svetlucavim plavim mehurom. "Naravno, ima nekih temporalnih paradoksa koji se moraju razreiti, ali mislim da sam se pobrinuo za to. Glavni paradoks jeste u tome da, ako uspem, svrha mog vremenskog putovanja biva ponitena; shvatate ta hou da kaem, itava stvar pretvara se u petlju, ali mislim da bi trebalo da nestanem iz Bespua i da se ne vraam; pojavie se neki drugi izgovor za moj nestanak, verovatno neto vezano za vremensko putovanje. Te se stvari stiu u jednu. Takoe, bie dosta meuvremenskog curkanja; ne dajte da vas to brine, u trenutku proboja bie dosta vremenskih odjeka oko znaajnih vorita i moda ete pronai delie

alternativnih istorija, tih starih paralelnih Vaseljena, preslikanih preko ove, pa budite spremni na to da e se tu i tamo dogoditi koje udo. akanje po istoriji obino izaziva dosta vremenskih padavina." Dok je govorio, njegovi spretni prsti pronaoe eljeni poloaj kontrola za vremenski transfer. On odstupi od vremenskog kljua; ovaj uzdahnu, zadrhta i nestade u nizu zamrljanih naknadnih slika. "Gde ode?" upitae Radandra Das i Ed Galaeli. "Tri sata u budunost", ree Doktor Alimantando. "Uzeu ga negde oko ruka. Gospodo, videli ste roenim oima da je putovanje kroz vreme praktino mogue, i ako mi se pridruite u trinaest i dvadeset, moi ete da mi pomognete pri prvom ljudskom putovanju u istoriji." Dok je ruao praziluk i sir, Doktor Alimantando je planirao kako da izmeni istoriju. Pomislio je da pone od orfa koji mu je zavetao oazu. Odatle, pa, moi e da luta kroz itavo vreme i prostor. Moi e da provede itav ivot za jedno vee, dok bude spasavao svoj grad. Bie to dobro utroen ivotni vek. On ode do jednog naroitog kredenca u kuhinji i otvori ga. Unutra se nalazila gomila njegove opreme za vremenskog putnika-amatera. Proveo je pet godina i dobar deo kredita deponovanog u Deuteronomijskoj Banci prikupljajui je. Isprva je to bila dokona fantazija, ona vrsta hobija kome se ljudi predaju kao dokazu krajnjeg ispunjenja nemoguih snova, a onda, od trenutka kada su potom porueni predmeti poeli da stiu od firmi iz Meridijana, fantazija je vukla za sobom san, tako da je sada bio tu i spremao se da otputuje u razna vremena i mesta na nain na koji niko nikada ranije nije putovao. Doktor Alimantando se osmehivao nad svakim predmetom dok ga je izvlaio i sputao. Sklopivi ator za jednu osobu, vojniki, sa zaptivcima za dvostruko zatvaranje i integralnom prostirkom za tle. Jedna vrea za spavanje, u stilu mumije; vojnika.

Jedno providno plastino izolaciono odelo, sa sve mehurastom kacigom i maskom za udisanje kiseonika. Dva kompleta istog rublja, jedne dugake gae za hladno vreme. arape. Jedna kompletna preobuka. Jedna vojnika kuhinja za kampovanje, sklopiva, prilagoena napajanju iz njegovog prenosivog izvora energije. Kompresovana sledovanja samo za oajnike situacije. Pet stotina dolara u gotovini. eir za sunce i dve tube kreme za sunanje. Vreica sa sapunom, sunerom i pekirom. etkica za zube i pasta (spermint). Pribor za prvu pomo, ukljuujui antihistamine, morfin i antibiotike opteg dejstva. Za upotrebu uz gore navedeno, jedna kalajna pljoska rakije iz Beladone. Jedne naoari za sunce, jedne naoari za pesak. al od iste svile: sa plavim kamir-arama. Jedan depni kratkotalasni primopredajnik. Kompas, sekstant i interni traga, zajedno sa geolokim kartama kako bi mogao da odredi svoj poloaj na povrini planete pri izlasku iz polja fluksa. Jedan mali komplet alata, lepljive i vinilne zakrpe za odelo pod pritiskom i ator. Jedan paketi tableta za sterilisanje vode. Kamera, tri soiva i dvanaest rolni samorazvijajueg filma. Pet svezaka u konom povezu i jedna zajemeno vena hemijska olovka. Jedan runi dozimetar jonizacije. est tabli okolade za hitne sluajeve. Jedan no Odbrambenih Snaga, sa seivom za svaki dan u godini, i konzerva suvih ibica. Signalne rakete. Jedan primerak Kompletnih dela Straara Rija.

Jedna prenosiva trans-stabilna muonska energetska jedinica sa multinabojnim sifonom za re-energizaciju iz bilo koga izvora energije: kune proizvodnje. Sa napajanjem iz gore navedenog, jedan prenosivi tahijonski blaster kune proizvodnje, veliine i oblika sklopivog kiobrana, sa dovoljno snage da raznese omanji oblakoder. Jedan veliki ranac sa ramom, vojniki, za sve to. Doktor Alimantando poe da pakuje opremu. Sve se sklapalo do izuzetno malih dimenzija. Onda pogleda na sat. Bilo je skoro trinaest sati. On ode do kuhinjskog stola da broji sekunde na zidnom satu. "Sada." On pokaza na sto. U kaskadi mnogostrukih slika, vremenski klju stie iz prolosti. On ga uze i dodade putnikoj opremi. Onda ode i presvue se u iznoenu, voljenu pustinjsku odeu i dok je navlaio na sebe dugaki, sivi, pustinjski kaput, iznaao je osam stotina est razloga da ne poe. Osam stotina est protiv, a jedan za. Naprosto, morao je. On nabaci glomazni ranac i priveza kontrolne nonijuse oko runog zgloba. Gospodin Jerihon, Radandra Das i Ed Galaeli uoe, tani onoliko koliko samo gospodin Jerihon ume da bude taan. "Spreman?" upita gospodin Jerihon. "Zar ovek moe da bude iole spreman za neto ovakvo? Sluajte, ako budem uspeo, vi to nikada neete znati, razume?" "Razumem." "Zbog prirode hronodinamike, izmeniu itavu istoriju i vi uopte neete znati da ste bili u opasnosti zato to opasnost nee ni postojati. Sa objektivnog stanovita, mog stanovita, poto u biti osloboen vremena, Vaseljena, ili pre ova subjektivna linija sveta, premestie se u neku novu liniju sveta. Pokuau da ostavim poruku o onome to sam uradio, ako budem mogao, negde u prolosti." "Previe pria, Doktore", ree Radandra Das. "Samo ti to uradi. Bolje da ne zakasni."

Doktor Alimantando se osmehnu. Oprosti se sa svakim od njih i dade im tablu svoje okolade za hitne sluajeve. Upozori ih da je brzo pojedu, pre nego to neka transtemporalna anomalija ne poniti taj trenutak. Onda prebaci nekoliko prekidaa na runim kontrolama. Vremenski klju zazuja. "Na kraju jo jedna stvar. Ako uspem, neu se vratiti. Tamo napolju ima isuvie toga to elim da vidim. Ali moda navratim s vremena na vreme, tako da me oekujete i uvate mi jednu praznu stolicu." Onda se obrati gospodinu Jerihonu: "Znao sam sve vreme ko si, zapravo. Meni to nimalo ne smeta, prolost mi nikada nije smetala, iako sam opsednut njome. udno. Samo pripazi na moje ljude umesto mene. Tako. Vreme je za polazak." On pritisnu crveno dugme na runim kontrolama. Zau se krik izmuenog kontinuuma, ostade sve blei trag naknadnih slika u obliku Alimantanda, i on nestade.

U noi pre Kometnog Utorka, svi su usnili isti san. Sanjali su da je zemljotres prodrmao grad tako snano da je iz zidova i podova istresen neki drugi grad, kao dvostruka slika koju ponekad vidite kada vam oi nisu u ii, im ujutro ustanete. Grad-duh, sa sve stanovnicima-duhovima (koji toliko podseaju na prave stanovnike da se ne bi moglo razabrati ko je ko), odvojio se od Bespua kao usireno mleko od surutke i odlebdeo, mada niko nije mogao da kae kuda. "Hej!" povikali su ljudi u svojim snovima. "Vratite nam nae duhove!" Jer duhovi su podjednako deo zajednice kao i njen vodovod ili biblioteka, jer kako zajednica da postoji bez svojih seanja? Onda nastade udar koji na tren prodrma svakog spavaa iz stanja brzih onih pokreta. Nisu mogli da znaju da su u tom trenutku umrli da bi bilo roeni u novi ivot. Ali kada su se vratili u utoite zajednikog snevanja, ustanovili su da je na delu bila suptilna revolucija. Oni su bili duhovi, stvarni, vrsti, duhovi od krvi i mesa, a grad koji je lebdeo u nepojmljivom smeru bilo je Bespue koje su sagradili i voleli.

Iz sna se probudio Dominik Frontera, prenut budilnikom svog komunikatora. Protrljao je oi da bi iz njih prognao san i Ruti Modru Goru. "Frontera." "Asro Omelijanik." Njemu pretpostavljena slubenica. Prava kuka od ene. "Dolo je do pravog haosa; orbitalci su oitali ogromnu navalu energije verovatnoe fokusirane na pet godina, petnaest godina i osamnaest godina u prolost sa hron-odjecima gore-dole du vremenske linije." "Uh." "Prokletstvo, ovee, neko se igra vremenom! Orbitalci su procenili sa verovatnoom veom od devedeset odsto da je naa Vaseljena baena u drugaiju vremensku liniju: ta god bilo, to e promeniti istoriju, itavu prokletu istoriju sveta!" "Nisam shvatio... kakve to veze ima sa mnom?" "Prokletstvo, to dopire iz tvoje oblasti! Neko u krugu od pet klika oko tebe zajebava se sa hronokinetikom skretnicom za koju nema dozvolu! Trag mree verovatnoe vodi do tebe!" "Za Boga miloga!" uskliknu Dominik Frontera, najednom budan i svestan. "Znam ko je to!" A onda je ponovo spavao i sanjao Ruti Modru Goru, kao i svake noi od... kada? Zato? Zato ju je voleo? Vaseljena se izmenila. Ruti Modra Gora nikada nije otvorila pupoljak svoje lepote pred Dominikom Fronterom, koji zaista nije imao nikakvog razloga da bude u Bespuu, sada kada je prolost izmenjena, a ipak je spavao u svojoj sobi u Hotelu/eleznici Vitlejem Ares i sanjao Ruti Modru Goru zato to Vaseljene dolaze i prolaze, ali ljubav ostaje; takvo je uenje Panarha iz koga izvire vaskolika ljubav, a Doktor Alimantando je takoe obeao poneko malo i udesno meudimenziono curkanje u noi kada je izmenio svet. A ujutro je bio Kometni Utorak i svi su se probudili, protrljali oi da isteraju udne none snove i pogledali gradsku povelju, gordu na njihovim zidovima,

povelju koju je Doktor Alimantando potpisao sa ROTEH-om pre toliko godina da bi ovde osnovao grad, povelju koja je znaila da e nailazea kometa biti pretvorena u paru u gornjim slojevima atmosfere umesto da se srui na zemlju sa ogromnom silinom unitenja, to je ROTEH inae praktikovao. Svi su od srca zahvalili Doktoru Alimantandu (kad god da je) za to to je sve ispravio i sredio. U etrnaest i etrnaest, svi su bez izuzetka bili na uzvisini meu brdacima, zvanoj Kota Bespue, sa toplim prostirkama i pljoskama vrueg aja zainjenog rakijom iz Beladone, spremni za ono to e, kako ih je Dominik Frontera uveravao, biti spektakl decenije. Po asovniku Eda Galaelija, Kometni Utorak okasnio je dva minuta, ali po lovakom hronometru gospodina Jerihona, uranio je etrdeset osam sekundi. Ne obazirui se na zemaljske sprave za merenje vremena, kometa je dola kad je dola, i dola je sa tupom grmljavinom koja je uzdrmala kamen pod nogama posmatraa dok su iznad njihovih glava, visoko u jonosferi, pranjenja aurore nematerijalno gasnula, meteori pljutali poput raketnih mlazeva, a grupe ljubiastih jonskih munja obasjavale itavu pustinju u deliima sekunde fantomskog osvetljenja. Nebo iznenada proarae plavi zraci koji se spojie na jo nevidljivoj kometi poput bica u sreditu toka. Uzdasi zajednike zapanjenosti pozdravie taj prizor. "Zraci estica", viknu Dominik Frontera, koji se upinjao da ga uju usred nebeske buke. "Gledajte to!" Kao da je rekao abrakadabra, iznenadni pupoljak svetla ispuni nebo. "Uuu!" rekoe svi, zatreptavi da odagnaju mrlje pred oima. Snaan zlatni sjaj ispuni horizont i lagano izblede. Jonske munje grevito su pucketale i prolazile, poneki meteor izgarao je u nitavilo. Predstava je bila zavrena. Svi su pljeskali. Na visini od etrdeset kilometara, Kometa 8462M bila je razbijena ROTEHovim zracima estica u komade leda veliine i oblika zamrznutog graka, a onda je blesnula i isparila zahvaljujui strujama nabijenih estica. Blaga kia leda

padala je kroz jonosferu, troposferu, tropopauzu i stratosferu, danima i nedeljama, da bi sazdala sloj oblaka. Ali to nije bio deo Kometnog Utorka. Kada je i poslednja zvezda padalica sagorela nad horizontom, Radandra Das je napuio zamiljeno usne i rekao: "Pa, to stvarno nije bilo loe. Ni najmanje. Mogao bih da ivim s time ako bih morao." I to je pria o Kometnom Utorku. I ovo je pria o Kometnom Utorku. Na jednom mestu daleko od Bespua, a opet tako prisno povezanog sa njim poput tampe sa druge strane lista, dve stotine pedeset megatona prljavog vodenog leda, nalik na neisti erbet, sjurilo se sa neba brzinom od pet kilometara u sekundi i tresnulo u Veliku Pustinju. E sad, primena Njutnove formule o kinetikoj energiji daje nam za energiju osloboenu ovim dogaajem iznos od 3,126 x 1016 J, dovoljno da napaja vakuumski prekida do kraja Vaseljene, ili ekvivalentnu kalorinu vrednost ramsteka veliine planete Posejdon; svakako dovoljno da Kometa 8462M trenutno ispari, da se ta para i dignuta praina popnu desetinama kilometara u atmosferu, i da udarni talas, etiri puta bri od zvuka, proe kroz kamen ispod pustinje, digne veliki talas peska u vazduh i pokopa Bespue sa itavim njegovim tovarom snova i smeha ispod sloja peska dubokog petnaest metara. Pratei peurkasti oblak svakako su mogli da vide duhovi Bespua u svom izgnanstvu u gradovima Meridijan i O; svakako su oseali crvene kie re koje su sporadino padale godinu i jedan dan posle Kometnog Utorka. Ali to je bilo daleko/davno, znaajno koliko i san. I to je druga pria o Kometnom Utorku. Ko moe da kae koja je istinita, a koja lana?

19. U danima svoje najmranije podvojenosti, Mikal Margolis je esto odlazio u duge etnje Velikom Pustinjom kako bi vetar mogao da mu oduva ene iz glave. A vetar je duvao kao to je duvao ve sto pedeset hiljada godina i kao to e

duvati jo sto pedeset hiljada godina, ali to opet ne bi bilo dovoljno da oduva krivicu koju je Mikal Margolis oseao u srcu. Imao je tri ene, ljubavnicu, metresu i majku, i ba kao to ueni astronomi Univerzuuma Liks smatraju da dinamika sistema sa tri zvezde nikada ne moe biti stabilna, tako je Mikal Margolis lutao, odbegla planeta, kroz polja privlaenja svoje tri ene. Ponekad je eznuo za postojanom ljubavi Persis Taterdemalion, ponekad udeo za pikantnim i lascivnim odnosom koji je imao sa Marjom Kvinsanom, ponekad, kada ga je krivica grizla u dnu stomaka, traio je majin oprotaj, a ponekad je eleo da bude u stanju da potpuno umakne njihovim uskomeanim gravitacijama i tumara slobodan kroz svemir. Pustinjske etnje bile su njegovo bekstvo. Nije imao hrabrosti da sasvim umakne silama koje su ga unitavale; nekoliko sati nasamo meu crvenim dinama bilo je najvie to je mogao da uini da bi se udaljio od zvezdanih ena svog ivota, a opet je u tim satima bio sm, uivao u samoi i mogao da puta svoje fantazije u bioskopu mate: pustinjski razbojnici; smrknuti, utljivi revolverai; smeli pustolovi u potrazi za izgubljenim gradovima; visoki jahai; usamljeni kopai blizu zlatne ice. Bazao je satima gore-dole po padinama, bio sve ono to mu ene nisu doputale da bude i pokuavao da oseti kako vetar duvanjem, a sunce znojem isteruje krivicu iz njega. Danas ni vetar nije duvao, niti je sunce sijalo. Posle sto pedeset hiljada godina svetlosti i vazduha bez prekida, sunce i vetar su omanuli. Gusti sloj oblaka leao je iznad Velike Pustinje, irok kao nebo, crn i uzburkan poput avoljeg mleka. Bilo je to zavetanje Komete 8462M, sloj kondenzovane vodene pare koja je prekrivala najvei deo Severozapadne etvrtlopte i pretvorila se u kiu da bi pala na Beladonu, Meridijan, Transpolaris i Novi Merioned, i svugde osim na Bespue, gde je nekako zaboravila da padne. Mikal Margolis, hoda po dinama, malo je znao o tome, a mario jo manje: on je bio naunik zemlje, a ne naunik neba i, uostalom, bio je zaokupljen jer samo to nije nainio sluajno otkrie.

Pesak. Prezreni pesak. Crveni ljunak. Beskoristan, ali Mikal Margolis, sa svetlom otkrovenja u oima, sagnuo se da uzme pregrt i pusti da mu iscuri kroz prste. Zatvorio je pesnicu da zadri preostali pesak, ustao i oduevljeno viknuo u svaki kraj Velike Pustinje. "Naravno! Naravno! Naravno!" Napunio je peskom torbicu za ruak i otplesao natrag do Bespua.

20. Limal i Tasmin Mandela, Doni Staljin i mala Arni Tenebre, est dana posle njenog drugog roendana, popeli su se na Kotu Bespue da prave papirne jedrilice i bacaju ih iznad breuljaka, kada se pojavio aka. Tada nisu znali da je to aka, ne odmah. Tasmin Mandela, ije su oi bile najotrije, pomislila je da je to samo varka jare, poput izmagliastih toplih struja koje su nosile papirne jedrilice navie u spirali, u teke sive oblake. Onda su svi primetili i zapanjili se. "To je ovek", ree Limal Mandela, koji je jedva bio u stanju da razabere oblije. "To je ovek svetlosti", ree Tasmin Mandela, primetivi kako prilika sija snanije od sunca skrivenog oblacima. "To je aneo", ree Doni Staljin, videvi dva crvena krila svijena pozadi. "To je neto mnogo mnogo bolje!" ciknu Arni Tenebre. Tada sva deca pogledae i videe ne ono to su elela da vide, ve ono to je tamo elelo da bude vieno, a to je bio visoki mravi ovek u belom odelu sa visokim okovratnikom po kome su bile projektovane pokretne slike ptica, ivotinja, biljaka i neobinih geometrijskih ara, a krila na njegovim leima uopte nisu bila krila ve velika crvena gitara koju je prebacio preko ramena. Deca strae da doekaju nepoznatog. "Zdravo, ja sam Limal, a ovo je moja sestra, Tasmin", ree Limal Mandela. "A ovo je na drug, Doni Staljin." "I Arni Tenebre, ja!" ree mala Arni Tenebre, poskakujui od uzbuenja.

"Mi se zovemo aka", ree stranac. Imao je udan glas, kao da govori iz dubina sna. "Gde je ovo mesto?" "Ovo je Bespue!" rekoe deca u horu. "Hodi." I dvoje ga zgrabie za ruke, jedno potra kao prethodnica, a jedno kao odstupnica i zagalopirae uz breuljke, kroz zelene, drveem oiviene uliice Bespua do Hotela/eleznice Vitlejem Ares, jer to je bilo mesto na koje su najpre dolazili svi stranci. "Gledajte ta smo nali", rekoe deca. "Zove se aka", zapita Arni Tenebre. "Preao je itavu Veliku Pustinju", ree Limal. Grmljavina se prosu meu gostima, jer samo je Doktor Alimantando (izgubljen u vremenu, u poteri za legendarnim zelenkom, neka ga Bog sauva u toj ludosti) ikada ikada ikada preao Veliku Pustinju. "Znai da je za pie", ree Rael Mandela i klimnu glavom prema Persis Taterdemalion da natoi au hladnog kukuruznog piva. "Veoma vam hvala", ree aka svojim udnim odsutnim glasom. Ponuda za prihvat je data i primljena. "Smemo li da izujemo izme? Velika Pustinja je nemilostiva prema tabanima." On skinu gitaru sa ramena, sede na jedan sto, a sjaj njegovog oslikanog odela bacao mu je neobine senke na ajkulasto lice. Deca posedae oko njega, u iekivanju da budu pohvaljena zbog svog udesnog otkria. ovek zvani aka skinu izme i svi uasnuto uskliknue. Stopala su mu bila uska i prefinjena kao enske ake, noni prsti dugi i fleksibilni poput prstiju na rukama, a njegova kolena, kolena su mu se savijala nazad, ba kao i napred, poput ptijih. Onda Persis Taterdemalion prozbori i umiri buru. "Hej, gos'n, odsviraj nam neto na toj gitari, hoe?" akine oi potraie osobu koja je to zatraila, daleko pozadi, u senkama anka. Ustade i izvede sloen naklon, nemogu za ikoga manje fleksibilnog od njega. Slike ubrzanog cvetanja pupoljaka preoe mu preko odela.

"Poto gospa tako trai, mislim da hoemo." On uze gitaru i udari akord. Onda dodirnu ice dugakim, vitkim prstima i pusti roj tonova u vazduh. Nikada nije svirana takva muzika kakva je svirana tog popodneva u Hotelu/eleznici Vitlejem Ares. Muzika je pronalazila tonove u stolovima, stolicama i ogledalima na zidovima; nalazila je melodije u spavaoj sobi i kuhinji, podrumu i klozetu, i izvlaila zvuke iz mesta koja su godinama amila neotkrivena, pronalazila ih, uzimala i ugraivala u sebe. Bilo je tu melodija od kojih su noge cupkale i melodija koje su izazvale nagli ples. Bilo je melodija koje su preturale stolove i melodija od kojih je staklarija zveala. Bilo je melodija zbog kojih ste morali da se smeite, melodija da vas rasplau i melodija od kojih su vam divotni marci proimali lea. Bila je tu velianstvena drevna muzika pustinje i vazduasta, leprava muzika neba. Bila je tu muzika igre svetlosti vatre i beskrajnog zviduka dalekih zvezda, bilo je tu veselja, arolije, tugovanja i ludila; muzika je ipala, muzika je plakala, muzika se smejala, muzika je volela, muzika je ivela, muzika je umirala. Kada se zavrilo, niko nije mogao da poveruje da je gotovo. Niko nije mogao da poveruje da samo jedan ovek, sa gitarom u krilu, moe da proizvede tako monu muziku. Odzvanjajui muk ispunio je vazduh. aka oprui neobine prste na rukama, nogama. Peani sutoni sijali su crvenom i ljubiastom bojom na njegovom oslikanom odelu. Onda mu Umberto Galaeli doviknu: "Hej, gos'n, odakle, zapravo, dolazi?" Niko nije uo da je uao gospodin Jerihon. Niko nije video da je seo za ank. Niko nije ni znao da je on tu, dok nije rekao: "Ja u vam rei odakle je." Gospodin Jerihon pokaza prema tavanici. "Jesam li u pravu?" aka ustade, napet, otar. "Spolja, zar ne?" Gospodin Jerihon bio je uporan. "Stopala, sa takvima se raaju radi upotrebe u otvorenoj gravitaciji, zar ne? Dodatne ruke? I oslikano odelo, to je univerzalna alatka ROTEH-ovog orbitalnog osoblja, za trenutni pregled

vizuelnih informacija: pretpostavljam da samo izvodi nasumine testove slikama u nedostatku podataka, jesam li u pravu?" aka ne ree ni da ni ne. Gospodin Jerihon nastavi. "Pa, ta radi ovde? Nareenja o iskljuivanju zabranjuju ljudskim biima prilagoenim svemiru da dou na povrinu osim sa dozvolom. Ima li ti dozvolu?" ovek zvani aka nape se, spreman da umakne, drei gitaru defanzivno ispred sebe. "Moda bi trebalo da porazgovara sa naim oblasnim nadzornikom, gradonaelnikom Dominikom Fronterom. On moe da javi RORTEH-ovim momcima u Porcelanskoj Planini da te provere." ak ni raskono iskustvo Egzaltiranih Predaka gospodina Jerihona nije moglo da ga pripremi na ono to je aka tada uinio. Vritei akord moi iz crvene gitare izoblii svet i stade da kida um hromnim zubima. Zaklonjen vriskom gitare, aka nestade, a i deca s njim.

21. Limal, Tasmin, Doni Staljin i Arni Tenebre sakrili su aku u jednoj maloj peini iza kue gospodina Modre Gore. Bilo je to najbolje mogue skrovite. Tu niko nee pronai aku zato to niko od odraslih nije ni znao da tu postoji tajna peina. Oko Bespua je bilo dosta mesta za koja niko od odraslih nije znao, na desetine uistinu dobrih mesta gde su igraka, ivotinja ili ovek mogli da se kriju dugo, dugo. Jednom su Limal i Tasmin pokuali da sakriju Donija Staljina u jednoj tajnoj peini, ali njega je spopao napad vritanja, pa je majka doletela da ga izbavi. To je bilo jedino skrovite koje vie nisu mogli da koriste. Donosili su aki ukradene stvari koje su smatrali potrebnim da bi mu bilo udobno: prostirku, jastuk za sedenje, tanjir i au, krag vode, neto svea, malo pomorandi i banana. Arni Tenebre mu je dala bojanku i nove votane boje koje je dobila za roendan i koje su stigle ak iz jedne gradske radnje koja se bavila katalokom prodajom. Minijaturni arobnjaci predali su svoje poklone aci. Prihvatio je njihov dar sa zahvalnou i nagradio ih melodijom i priom.

Evo prie koju je ispriao aka. U leteim gradovima koji su kruili oko zemlje kao krhotine razbijenog stakla ivela je rasa ljudi koji su jo smatrali da, kao ljudska bia, imaju neto zajedniko sa svojom braom vezanom za tle, ali koji su, u vekovima samonametnutog izgnanstva, postali tako neobini i strani da su, zapravo, predstavljali zasebnu vrstu. Ta arobna rasa imala je dva velika zadatka. Ti zadaci bili su razlog za njihovo postojanje. Prvi je bila briga i odravanje, kao i upravljanje svetom koji su sainili njihovi preci, sve do trenutka kada on postane sposoban da upravlja sobom. Drugi je bila odbrana od onih tuinskih sila koje bi mogle da poele, iz ljubomore, pohlepe ili neshvatljive gordosti, da unite najvee ljudsko delo. Ispunjenje tih svetih naloga, koje im je dala lino Blaena Gospa, zahtevalo je takvu koncentraciju napora nebeskih ljudi da niko nije mogao biti poteen zbog nekih manje vanih zadataka. Stoga je donet jedan jednostavan zakon. Bilo je to doba veine i razuma, kada osoba preuzima odgovornost i svaki pojedinac mora da od vie moguih izabere budunost za sebe. Prva je bila da prati put besmrtnih predaka, da preuzme katarinistike zavete i slui ROTEH-u i njegovoj zvezdanoj pokroviteljki. Druga je bila da se podvrgne operaciji prilagoavanja kod lekara i odabere izgnanstvo i novi ivot dole, na svetu, izbrisanih seanja na sve to je bilo ranije. Trea je bila da se oslobodi telesnog i spoji s mainama kako bi iveo kao bestelesni duh u kompjuterskoj mrei, ili da podesi kontrole trans-mat maine na dobro uvanu kombinaciju koordinata znanih kao Taka Epsilon, gde bi kvazi-razumni Psimbiji, vegetativna stvorenja svetlosti i vakuuma, doli, uzeli tog pojedinca, omotali ga, proeli, uli u njega sve dok ne bi postali simbiot tela i biljke, da bi iveli slobodno u ogromnim prostranstvima meseca-prstena. A opet, bilo je onih koji su smatrali da je o svim tim budunostima uasno razmiljati, pa su birali sopstvenu. Neki su eleli da ostanu ono to su bili, pa su silazili na svet neprilagoeni, gde su iveli samo vrlo kratko i umirali u velikom

jadu. Neki su uzimali brodove i jedrili u no prema bliim zvezdama, tako da vie niko nije uo za njih. A neki su traili utoite iza zidova sveta u vazdunim ahtovima i svetlosnim bunarima, braa i sestre pacovima. Takav je bio i aka. O svom desetom roendanu, na tradicionalni dan odluke, ukrao je bratovljevo odelo od tkanine sa ivim slikama i mugnuo iza zidova da bi jurio tunelima i gazitima, jer on nije eleo da slui Blaenoj Gospi, ve Muzici. I postao je Gospodar Tamnih Mesta, to se moglo brzo izgovoriti u malo rei, ali nije se tako brzo moglo i postati: Kralj u svetu gde je muzika bila zakon, a elektrina gitara gospodar svetlosti i tame. Dok su se veernje senke beskrajno izduivale niz svetlosne bunare Stanice Karioka, stvorenja blistavih krila nalik na heroinske anele u blesku su proletala kroz prostore pune odjeka i rojila se poput vampira, obavijena sopstvenim krilima kao pokrovom, na gredama i icama, kako bi prisustvovala muzikim dvobojima. Dok god je trajao mrak i dok god ih, kao vampire, sve jaa suneva svetlost ne bi oterala u senke, sluala su sudar gitara. ahtovi i tuneli odzvanjali su ludakom muzikom, gitare su zavijale i vritale kao oznojeni ljubavnici, a odgovorni graani koji su potovali zakon i dunost budili su se iz svojih snova u slobodnom padu da bi hvatali tragove odjeka divlje, slobodne muzike koja je dopirala iz njihovih ventilacionih proreza, muzike o kakvoj nikada ranije nisu sanjali. I kada su sve borbe bile zavrene i poslednje kapi krvi istisnute iz razrovanih vraka prstiju, kada je i poslednji spreni gitarski le bio izbaen kroz izlazne komore da se tumba kroz svemir, krunisan je Kralj i svi su objavili da su aka i njegova crvena gitara najbolji u Stanici Karioka. Za jednu sezonu, aka je vladao tunelima i prolazima Stanice Karioka, i nije bilo nikoga da ga izazove. Onda se proulo da Kralj Stanice Makartni eli da izazove Kralja Stanice Karioka. Rukavica je baena. Nagrada je bilo Kraljevstvo gubitnika. I svi njegovi podanici. Sreli su se u opservacionom mehuru u otvorenoj gravitaciji, pod zvezdama koje su se sporo okretale. itavog dana oslikano odelo Kralja Stanice Karioka (koje

je on radije nosio nego prnje, plastiku, metal i sintetiko krzno ljudi iza zidova) projektovalo je neverovatno stare crno-bele slike: vizuelnu zabavu ije je ime, prevedeno sa drevnih jezika, znailo 'Bela kua'. Onda je pa dodao Kralju Stanice Karioka upravo natimovanu gitaru. On je dodirnuo ice prstima i osetio sa uzbuenjem kako mu se zloduh genija penje uz ruku i pretvara mu mozak u tenost. Paevi su Kralju Stanice Makartni dodali njegovu mainu: devet stotina godina star 'stratokaster'. Suneva svetlost zabuktala je na njegovoj zlatnoj boji i nagnala posmatrae, koji su visili o stopalima i repovima sa poprenih ica, da utonu u svetu tiinu izazvanu strahopotovanjem. Sudija dade znak. Zapoe dvoboj. U svim obaveznim fugama, Kralj Stanice Makartni bio je ravnopravan sa Kraljem Stanice Karioka. Njihove melodije uvijale su se i meusobno umotavale oko tema kao ptice u letu sa tako preciznom vetinom da niko nije mogao da kae kada se jedna okonala, a druga zapoela. Njihove improvizacije slobodne forme odjekivale su u ogromnoj katedrali vazdunog ahta broj dvanaest, a pahuljice kristalizovanih monih akorda sputale se kao sneg da bi prekrile glave devojaka zvezdanom prainom. Gitare su pratile jedna drugu kroz harmonijske predele modusa: jonskog, dorskog, frigijskog, lidijskog i miksolidijskog, eolskog i lokrijskog. Vreme je usporilo u dungli skala i arpea: vremena nije bilo, zvezde su se zaledile na svojim lunim putanjama, ispisujui spore srebrne puevske tragove po kupoli od glasita. Gitare su suktale kao noevi-skakavci, kao metadonski snovi. Gitare su kretale kao silovani aneli. Tamo-amo, bitka se vodila, ali i dalje nijedan od njih dvojice nije mogao da stekne prednost nad onim drugim. Kralj Stanice Karioka znao je da je naao ravnopravnog takmaca u Kralju Stanice Makartni. Sada je preostao samo jo jedan nain da pobedi, a cena te pobede bie uistinu strana. Ali gitara, koja je nanjuila krv i elik u vetru, nije nameravala da svom robu dozvoli taj slabiki luksuz predaje.

Kralj Stanice Karioka, a to je bio aka, posegnuo je u sebe do onog mranog mesta gde borave divlje stvari i sa molitvom Blaenoj Gospi otvorio to mrano mesto svetlosti i pustio da crnilo pokulja iz njega. Putena s lanca, crvena gitara zaurlala je kao uspaljeni demon i usisala tamni fluid u interna pojaala i sintisajzere. Du njenih ica, koje su odzvanjale tuinskim harmonijama o ijem postojanju niko nikada nije ni sanjao, blesnue ljubiaste munje. Mrana muzika udari kao Boja pesnica. Publika pobee u vrisku od crnih, ivih neastvih stvorenja koja je aka oslobodio. Jezik mrane munje izbi iz crvene gitare i spri stranev 'stratokaster', ostavivi samo zadimljene komade. Za trenutak, unutranjost straneve lobanje obasja nebeska svetlost, a onda mu one duplje sagoree u blesku i dim pokulja iz njih, tako da je bio mrtav mrtav mrtav, a Kralj Stanice Karioka bio je uistinu Kralj, Kralj dva sveta, ali kakva je bila cena, kolika, cena koju je platio za svoju krunu? Tada su krilate ene smrknutih lica u tesnim utim kombinezonima pokuljale iz svih ulaznih komora. Stanino obezbeenje, naoruano palicama za okove i pitoljima ljubavi. Opkolile su Kraljeve podanike, podelile ih uredno u grupe od po estoro i odvele u neizvesnu, ali obezbeenu budunost. Zasule su penom za gaenje poara ugljenisani le Kralja Stanice Makartni koji se tamo tumbao. Odvele su Kralja Dva Sveta uvezanog narkotinim koncem, i crvenu gitaru sa njim. Odvele su Kralja vidarima Svete Katarine, koji e izvriti presudu Grupe Devetnaestoro primenom malih, o-tako-paljivo odmerenih doza mijelinskih potiskivaa, kroz koje e jo jednom vratiti u ivot duu ubijenog, u telu ubice, a taj ubica platie svojom nasmejanom, vriteom duom i vie ga nee biti. To bi bio akin kraj da nije pobegao od svetih doktora Svete Katarine. Kako im je pobegao, ne eli da kae, osim da je umakao i spasao crvenu gitaru od pei, pa su zajedno podesili kontrole stanine trans-mat kabine tako da ga poalju dole, na zabranjeni svet. Brzinom misli, on, njegova gitara i embrion due Kralja Stanice Makartni bili su prebaeni u industrijski geto Sletita, gde su im milost ukazale Male Sestre Tarzisa i odvele ih u svoj dom za sakate prosjake. Jedan

stari prosjak bez nogu nauio ga je kako da se oslobodi kolica i hoda, jo neto to se brzo dalo izgovoriti, ali se sporo moglo ostvariti, a poto je pogodio odakle je aka stigao, starac ga je nauio svemu to je znao o obiajima tog sveta, jer takve stvari mora nauiti ili e propasti, i uredio mu bekstvo od Malih Sestara Tarzisa. aka je uspeo da isprosi vonju kamionskim konvojem preko Planina Eklezijasta u samo srce drevne zemlje Velikog Oksusa, gde je tumarao godinu i jedan dan po pirinanim farmama i nudio se da spretnim stopalima seje seme na poplavljenim poljima. Nou je zabavljao seljane melodijama svoje crvene gitare i tako uspevao da zaradi iniju supe, au piva ili nekoliko centavosa u depu. Ali, nije mogao da se smiri, jer dua oveka koga je ubio nije mu dala mira. Nou ga je budila iz sna u vrisku i znoju iz snova o sopstvenoj smrti. Probadajui ga krivicom kad god bi dodirnuo ice crvene gitare, duh ga je terao dalje kroz neprekidne podsetnike na ono to su sveti doktori Svete Katarine jo imali da mu urade. I tako je aka lutao svetom irom i popreko, jer sveti doktori Svete Katarine tragali su za njim po aru globusa, i ako bi ikada prestao da se kree, pronali bi ga, vratili na nebo i unitili. To je bila kletva ake, da zauvek luta svetom sa crvenom gitarom na leima, progonjen duhom ubijenog oveka koji iza njegovih oiju eka da mu uzme duu. "To je bila dobra pria", ree Arni Tenebre. "Svaki ovek ima dobru priu", ree Rael Mandela. Deca uspanieno vrisnue. aka posegnu za svojom crvenom gitarom kako bi ispalio novi akord paralize. "Polako", ree Rael Mandela. "Ne elim ti nita naao." Deci ree: "Treba vie da pazite na vodu kada sledei put budete hteli nekoga da krijete. Pratio sam trag kapljica sve do ovog mesta. Zato ste to uinili?" "Zato to je on na drug", ree Limal Mandela. "Zato to mu je trebao neko ko e biti ljubazan prema njemu", ree Tasmin Mandela. "Zato to je bio uplaen", ree Arni Tenebre.

"Neete, valjda, nikome rei da je ovde?" upita Doni Staljin. Deca se horski pobunie. "Tiina", ree Rael Mandela, najednom ispunivi peinu svojim prisustvom. "uo sam tvoju priu, gos'n aka, i mogu da ti kaem ovo, ta je neko radio u prolosti mene se ne tie, niti bi trebalo da se tie bilo koga. Kada je Doktor Alimantando izumeo ovo mesto (seate ga se, deco?), rekao je da odavde niko nikada ne sme biti oteran zbog neega to je ranije inio. Ovo je trebalo da bude mesto za novi poetak. Pa, Doktora Alimantanda vie nema, otiao je u prolost ili budunost, ne znam, ali mislim da je bio u pravu. Ovo je mesto za novi poetak. E, sad, nisam ba siguran da je dobra ta novotarija sa gradonaelnikom; stvari su bile mnogo bolje kada se Doktor Alimantando brinuo za ovo mesto. I ne slaem se sa ljudima koji tre gradonaelniku da bi od njega traili sve one prave odgovore; ja velim da su pravi odgovori ve u tebi, ili ti nikada nee doi, to je samo jo jedan nain da kaem kako neu nikome rei da si tu. Rei u im ako pitaju, a i vi, deco, da ste ga videli kako odlazi preko pruge, jer ako je istina to je rekao, ubrzo e ionako morati dalje." aka klimnu glavom, uz mali naklon zahvalnosti. "Hvala, gospodine. Sutra emo krenuti dalje. Moemo li neto da uinimo za vas da bismo pokazali koliko smo vam zahvalni?" "Da", ree Rael Mandela. "Kae da si Spolja, pa onda moda zna zbog ega kia nije pala sto pedeset hiljada godina. Hodite deco, smiljate alibi, a veeraete u mojoj kui."

22. Tle se iskrilo mrazom pod elinosivim nebom kada je Rael Mandela odneo izbeglici iniju itne kae i dve banane u peinu. Rael Mandela je uivao u mirnim satima pre nego to bi se ostatak sveta probudio u zevanju i prdeima. Obino su se samo ptice budile pre njega; stoga je bio veoma iznenaen kada je zatekao aku budnog, spremnog i obuzetog nekim tajnovitim privatnim poslom.

Njegovo oslikano odelo postalo je crno kao no, i linije pune svetlucavih brojeva, uurbanih grafikona i obojenih reenica obrtale su se kao paoci toka po toj izuzetnoj tkanini. Malu peinu ispunila je treperava svetlost. "ta se deava?" upita Rael Mandela. ". Grafiko oitavanje klimatskih i ekolokih reima Sletita Ravnodnevice za sedam stotina godina otkad je zapoelo teraformiranje. Ubacili smo se u Anagnostasa na Stanici Papa Pije da vidimo moemo li locirati prekid u lokalnoj mikroklimi, i to ne samo da stie munjevito brzo, ve moram sve da itam unazad u odrazu iz ovog kraga s vodom, pa molimo za malo tiine dok se usredsredimo." "To je nemogue", ree Rael Mandela. Boje su letele, rei se komeale. Vrtoglavi displej najednom se iskljui. "Imam ga. Problem je u tome to i oni imaju nas. Pronai e nas pomou kompjuterske veze, pa emo dorukovati, zahvaliti vam se i poi." "Svakako, ali zbog ega nije pala kia?" aka se poslui itnom kaom i ree izmeu punih kaika: "Zbog raznoraznih stvari. Vremenskih anomalija, barometrijskih gradijenata, agenasa taloenja, skretanja mlaznih struja, mikroklimatskih zona verovatnoe, polja katastrofe: ali uglavnom, zaboravili ste ime kie." A na to deca, koja su kriom pratila Raela Mandelu do peine, povikae: "Zaboravili ime kie?" "ta je to kia?" upita Arni Tenebre. Kada je aka objasnio, ona ree strogo: "Bez veze. Kako voda moe da doe s neba? Na nebu je sunce, voda ne moe da doe odatle, voda dolazi iz tla." "Vidi?" upita aka. "Nikada nisu nauili ime kie, pravo ime, ime iz srca, ime koje ima svaka stvar i na koje sve doe kada se pozove. Ali ako ste zaboravili njeno ime iz srca, kia uopte ne moe da vas uje." Rael Mandela zadrhta, iako nije mogao da shvati zbog ega. "Kai nam ime kie, gos'n", ree Arni Tenebre.

"Da, hajde, pokai nam kako voda moe da doe s neba", ree Limal Mandela. "Da, napravi nam kiu tako da moemo da je zovemo po imenu", ree Tasmin. "Aha, pokai nam", dodade Doni Staljin. aka spusti iniju i kaiku. "U redu. Vi ste pomogli nama, pa emo i mi pomoi vama. Gospodine, postoji li nain da se ode u pustinju?" "Braa Galaeli imaju peani bagi." "Da li biste mogli da ga pozajmite? Treba da odemo dosta daleko: igraemo se silama na prilino kosmikom nivou. Koliko znamo, niko ranije nije pokuao zvunu setvu oblaka, ali teorija je vrsta. Doveemo kiu u Bespue." Peani bagi brae Galaeli bio je neobina meavina vozila. Sklepao ga je Ed u slobodnim trenucima, i liio je na motorni tricikl estosed za sve terene, sa velikom nadstrenicom poput onih koje se stavljaju na prodavnice. Rael Mandela ga nikada ranije nije vozio. Deca su se kikotala i klicala dok je bagi poskakivao po neravnom putu niz breuljke i hitao prema poljima dina. Dok je vozio glomazno vozilo kanalima izmeu planina crvenog peska, upravljao je sve sigurnije. aka je zabavljao decu priom o tome kako je preao pustinju, naglaavajui najvanije i najzanimljivije delove. <%-3>Vozili su se i vozili pod velikim sivim oblakom, dalje od stanita ljudi u predeo gde je vreme bilo fluidno i neuoblieno kao pesak u vetru, gde je zvonjava pokopanih gradova dopirala ispod nestalne povrine pustinje. Svima su satovi stali u dvanaest i dvanaest. aka mahnu Raelu Mandeli da stane, ustade i onjui vazduh. Televizijski oblaci hitali su mu po oslikanom odelu. "Ovde. Ovo je to mesto. Oseate li?" On skoi sa peanog bagija i iskobelja se na vrh velike crvene dine. Rael Mandela ga je sledio sa decom, koja su posrtala i klizala se po nesigurnom pesku.

"Eno", ree aka, "vidite li to?" U udubljenju dine stajala je poluzakopana skulptura nalik na pauka, od zaralog metala, izjedena vremenom i peskom. "Hodite." Zajedno krenue dugim koracima niz klizavi nagib dine u kaskadama obruenog peska. Deca dotrae do skulpture kako bi dodirnula njene tuinske povrine. "Oseam da je ivo", ree Tasmin Mandela. "Oseam da je staro, hladno i mrtvo", ree Limal. "Oseam da mu nije ovde mesto", ree Arni Tenebre. "Ja ne oseam nita", ree Doni Staljin. Rael Mandela je pronaao neki zapis na stranom jeziku. Gospodin Jerihon bi nesumnjivo to mogao da prevede. Rael Mandela nije bio nadaren za jezike. Slutio je neobinu ravnu tiinu na mestu izmeu dina, kao da neka ogromna sila crpi ivot iz vazduha i rei koje u njemu lebde. "Ovo je srce pustinje", ree aka. "Ovde je njena snaga najvea, odavde njena snaga polazi i ovamo se vraa. Sve biva privueno ovamo; mi smo bili privueni dok smo prolazili, nesumnjivo i va Doktor Alimantando dok je prelazio preko Velike Pustinje, i tako je bilo ve stotinama godina. Ovo je drevno svemirsko vozilo. Spustilo se ovde pre oko osam stotina godina, kao prvi ljudski pokuaj da se proceni koliko je ovaj svet prikladan za ivot. Njegovo ime, zapisano ovde, gospodine Mandela, znai Severni Moreplovac, ili ako bi se prevelo bukvalno, 'onaj koji nastanjuje zalive i fjordove'. Ve je dugo dugo tu, u srcu pustinje. Pesak je moan tu, u srcu." Gore su oblaci postali gusti i bremeniti. Vreme se motalo oko take oznaene kao dvanaest i dvanaest. Niko nije progovarao; nije bilo potrebe za reima, a one neophodne uzela je pustinja. aka skinu crvenu gitaru i odsvira harmoniju. Oslunu napeto. Onda zapoe kina muzika. apat peska na crvenoj dini, nosi i kaplje, zrnasti mar pustinje u dizanju vrtlog u vihoru, avoljom voljom oblikovani kamen sve stvari potiu iz peska i u pesak

se vraaju, rekla je crvena gitara, sluajte glas peska, sluajte vetar, lavlju riku, vetar s druge strane sveta, to oblakenosi u struja mase die sputa, vazduasti barometarski slojevi zaklonjenih frontova spiralnih depresija: element zona i granica mada bezgranian, nestalne krajine promenljivih kraljevstava vazduha zavijaju ukrug ukrug ukrug i u krug i ukrugukrugokoglobusa: gitara je pevala pesmu vazduha i peska, sad pevaj pesmu svetlosti i toplote: pruga, ravni i geometrijske preciznosti njihovih preseka, domena venih vertikala, svetlosnih pruga, toplotnih titova, zaguljivosti pustinjskih tepiha i penica, srebrnih sunevih obrva upitno podignutih iznad tamnog perimetra velova oblaka: ovo je pesma svetlosti, ovo je pesma toplote, a opet ima jo pesama za pevanje, rekla je gitara, pre no to kia bude mogla da padne padne padne, a pesma oblaka jedna je od njih, pesma jastuastihpaperjastiheernovatastihvisokihvunastih izdisaja parnih vozova, tiganja i kupatila u zimska jutra ibanih vetrom tako da plovejezde klize u belim armadama po plavomplavomplavom moru; pouj i glas vode usisane u vazduh, renogtokakapkapkapunaletuispranjenihpotoia to se mnoe u potoke reice pritoke reke u more more! Gde pruge svetlosti i toplote etaju kao Boji prsti, a vetar ga die goregore gore u kraljevstvo barometarskih granica gde more poprima oblik akorda durskog stratusa i molskog cirusa, povienog kumulusa; postojala je pesma za sve to, i muzika, ime koje su tim stvarima ljudi dali u svom srcu, skriveno poput harmonija u icama gitare. Te su pesme bile prava imena stvari, koja izgovara dua, imena tako lako zakopana pod naslagom svaijih svakodnevnih malih poslova. Muzika je besnela u nebo kao neto elementarno. Bacala se sa rikom i zavijanjem na zidove oblaka: divlja i nesputana, sve vea i vea, dok nije raskinula granice ljudskog poimanja i zala izvan poimanja, tamo gde su prava imena. Gitara je vapila za osloboenjem. Oblaci su bili uzburkani zbog takvog pritiska. Vreme se upinjalo da nastavi dalje od dvanaest i dvanaest, ali pesma ih nije putala, nikoga od njih. Odrazi ludakih slika trepereli su po akinom odelu

od bele tkanine. Deca su se sakrila pod peeve pustinjskog mantila Raela Mandele. Svet nije mogao da podnese jo mnogo istine. Tada pade jedna kina kap. Skliznu niz bok olupine svemirskog istraivaa i ostavi tamnu mrlju u pesku. Druga joj se pridrui. Pa jo jedna. Pa jo jedna i jo jedna i jo jedna i jo jedna, i najednom, pade kia. Kina pesma bila je zavrena. Glas kie, bez muzike pratnje, ispunio je itav svet. Deca su pruala ruke u neverici da dohvate teke kapi. Tada se oblaci provalie i sto pedeset hiljada godina prosu se po tlu. Rael Mandela, slep i zadihan, bez vazduha u pluima, potrai prestravljenu decu i sakri ih pod mantil. Nebo se praznilo na zgurenu, jadnu grupicu ljudi. Koncentrini zidovi vode irili su se iz tajnog srca pustinje. Na uzvienju zvanom Kota Bespue, Babuka i Deda Haran priredili su privatni piknik u vreme sieste. Voda je to pretvorila u panino bekstvo. Jadna u svom natopljenom taftu, Babuka je omamljeno trpala tanjire i prostirke u pletenu korpu koja se brzo punila vodom. Bujice crvene vode pokuljale su u sve kue i odnele tepihe, stolice, stolove i neprivrene predmete. Ljudi su bili zabezeknuti. Onda su uli dobovanje po crepovima i svi povikali: "Kia, kia, kia!" i izjurili na uliice i sokake da bi okrenuli lica prema nebu i pustila da kia iz njih ispere suve godine. Kia je padala kao nikada ranije. Crvene reke tekle su uskim sokacima, mali ali spektakularni vodopad preskakao je breuljke, kanali za navodnjavanje u vrtovima narasli su u bujice guste, mrke, okoladne ilovae pune iupanih sadnica i povra. Sve je skakalo i italo pod tim potopom. Kia je kanjavala Bespue. Ljudi nisu marili. Bila je to kia: kia! Voda sa neba, kraj sue koja je pustinjsku zemlju drala u aci sto pedeset hiljada godina. Ljudi su pogledali grad. Pogledali kiu. Bila je tako jaka da su jedva mogli da vide svetlo signalnog releja na vrhu kue Doktora Alimantanda. Zgledali su se, u odei pripijenoj za

tela, kose slepljene za glave, lica umrljanih crvenim blatom. Neko se nasmeja, i bio je to mali blesavi smeh koji je rastao i rastao i rastao sve dok se nije pretvorio u gromoglasni grohot. Neko drugi prihvati smeh, onda jo neko i jo neko, i za trenutak, svi su se smejali, divnim, dobrim dobrim smehom. Zbacili su odeu sa sebe i pojurili goli u provalu oblaka dopustivi da im kia puni oi i usta, sliva im se niz obraze i brade, grudi i trbuhe, ruke i noge. Ljudi su se smejali, klicali i plesali u ljapkavom crvenom blatu, i kada su se zgledali, obojeni u crveno i goli kao stanovnici Hanzeove Zemlje odbegli u brda, nasmejali su se jo grohotnije. Kap je sledila kap koja je sledila kap kada je kia poela: isto tako, kia se i okonala, kap po kap. Doao je trenutak u oduevljenju ljudi kada su mogli jasno da vide i da uju jedni drugima glas usred huka. Potop je jenjavao, poputao, da bi se onda pretvorio u obian laki pljusak. Kap po kap, kia je slabila. Pade i poslednja kap. Posle kie zavlada tiina nalik na muk pre Stvaranja. Voda je kapala sa crnih rombova solarnih kolektora. Kia je isuila ROTEH-ove oblake. Sunce se probijalo i obasjavalo pustinju lokvama svetla. Dvostruka duga dizala se, sa nogama u dalekim brdima i glavom u nebesima. Pramenovi isparenja dizali su se kao duhovi iz tla. Kia je prestala. Ljudi su ponovo bili samo ljudi i poprimali su iznova ivote mukaraca i ena. Posramljeni svojom golotinjom, navukli su natopljenu, prljavu odeu. Tada se dogodi neto udesno. "O, gledajte!" uskliknu Ruti Modra Gora. Ona pokaza prema dalekom horizontu. Tamo se odvijao mistini preobraaj, pred zapanjenim oima ljudi Bespua, pustinja je zelenela. Linija alhemije napredovala je kao zahuktali talas po poljima dina. Za samo nekoliko minuta, zelenilo se prostiralo koliko god je oko gospodina Jerihona moglo da dopre. Oblaci su nestali i sunce je sijalo na istom plavom nebu. Ljudi zadrae dah. Dogodie se neto ogromno. Kao po boanskoj zapovesti, Velika Pustinja eksplodira bojama. Na dodir sunca iza kie, dine su se prostrle u poentilistiki predeo crvene, plave, ute, delikatne

bele. Vetar je namrekao okean latica i zapahnuo grad mirisom stotinu miliona svetova. Ljudi Bespua sjurie se sa svojih golih kamenih breuljaka u beskrajne cvetne doline. Iza njih, naputeni grad isparavao je na popodnevnom suncu u dva sata i dva minuta. U srcu pustinje, Rael Mandela je primetio da je kia prestala. Deca su provirila ispod njegovog mantila kao ptii. Pod njihovim sandalama zeleni izdanci otvarali su se kao opruge asovnika dok im je lahor njihao blede stabljike. Cvetovi su iznikli oko crvene gitare. Rael Mandela je priao instrumentu i podigao ga. Glatka plastina koa bila je puna plikova, oprljena, pragovi spljeskani, ice pocrnele, vrat od ruinog drveta rascepljen po sredini. Tanak dim izbijao je iz stopljenih unutranjih sintisajzera i pojaala. Dok je Rael Mandela prevrtao mrtav predmet u rukama, ice su popucale: preciznim, konanim zvucima. Bilo je neeg istog u crvenoj gitari posle njene smrti. Kao da je kia isprala sve njene grehove. Od oveka koji je sebe nazivao aka, negdanjeg Kralja Dva Sveta, ostao je samo komad oslikane tkanine otcepljen sa televizijskog odela. "Previe muzike", apnu Rael Mandela crvenoj gitari. "Ovog puta stvorila si previe muzike." "ta se dogodilo sa akom?" upita Limal. "Kuda se deo?" upita Tasmin. "Jesu li ga uhvatili zli doktori?" upita Arni Tenebre. "Da, zli doktori su ga se doepali", ree Rael Mandela. "Hoe li ugurati mrtvog oveka u njega?" upita Doni Staljin. "Ne verujem", ree Rael Mandela, zagledan u nebo. "A kazau vam i zato. Zato to mislim da ono to imaju nije ni aka ni taj mrtvac. Mislim da su tu obojica, da su se na samom vrhuncu svoje muzike stopili kao to se pesak topi u staklo, i sada kao da poinju sasvim iznova." "Kao da su se ponovo rodili?" upita Arni Tenebre.

"Ba kao da su se ponovo rodili. teta to su ga nali i uzeli natrag tako brzo; nismo stigli da mu zahvalimo za kiu. To nije bilo lepo od nas. Nadam se da nam nee zameriti. Pa, deco, idemo." Limal Mandela je pokuao da vue crvenu gitaru za sobom kako bi je odneo kui kao uspomenu, ali bila je previe teka i otac mu je rekao da je ostavi tamo, u srcu, kraj starog svemirskog istraivaa, i on se vratio u svet praznih aka.

23. Persis Taterdemalion udala se za Eda Galaelija, Luija Galaelija i Umberta Galaelija u deset sati pre podne, jedne nedelje poetkom prolea godine 127. Na osnovu ovlaenja koja je imao kao gradski upravnik, Dominik Frontera proglasio ih je poliandrijski venanim i otpratio ih na voz za Meridijan, gde e provesti medeni mesec pod vulkanima. Venanje je za njega bilo dirljivo iskustvo. Onog trena kada je voz krenuo, otiao je i zatraio od Meredita Modre Gore ruku neugledne Ruti. Meredit Modra Gora je oklevao. Dominik Frontera je priznao svoju mistinu ljubav roenu u drugoj dimenziji, opsesivnu viziju lepote koja ga danonono mui, a onda se rasplakao. "Ah, jadni ovee, ta bih mogla da uinim da ponovo postane srean?" upitala je neduno Ruti, koja je ula u prostoriju na zvuk cmizdrenja. Kada joj je Dominik Frontera kazao, rekla mu je; "Ako je to sve, naravno da hou." Drugi sreno venani par za isto toliko dana proveo je medeni mesec meu hiljadu izuzetnih i jedinstvenih sela Porcelanske Planine. Na vrata Hotel/B.A.R-a bio je postavljen znak. Tamo je pisalo: ZATVORENO NA JEDNU SEDMICU: PONOVNO OTVARANJE U NEDELJU 23, U 20 SATI, VLASNICI: P. TATERDEMALION, E, L. I U. GALAELI. Znak je ispisao Mikal Margolis. Dok je brisao svoje ime da bi ga zamenio imenima svojih uspenih takmaca u ljubavi, nije oseao ljubomoru niti mrnju, ve samo

tupu slutnju sudbine koja mu se primie. Zakljuao je vrata i bacio klju u bunar. Onda je otiao da pokuca na vrata Marje Kvinsane. Marja Kvinsana je brzo shvatila situaciju. "Mortone, uzeu Mikala kao pomonika u ordinaciji. Je l' da?" Morton Kvinsana outa, ali izjuri, zlovoljno zalupivi vrata. "ta sad to bi?" upita Mikal Margolis. "Morton mi je veoma privren", ree Marja Kvinsana. "Pa, morae naprosto da se navikne na injenicu da su se stvari malice izmenile sad, kad si i ti ovde." Jednu sedmicu kasnije, Persis Taterdemalion se vratila u Bespue sa svojim starim, gordim imenom, sa svoja tri mua i velikim profesionalnim stolom za bilijar koji su napravili Mekmurdo i ung iz Landrijskog Druma. Svi su pripomogli da se on prebaci sa stanice u Hotel/eleznicu Vitlejem Ares. Obeano je besplatno osveenje, a deca, koja su poigravala oko konopaca za vuu i motki za noenje, zaklicala su u iekivanju neiscrpnih kraga bistre limunade. Kada je Persis Taterdemalion/Galaeli ugledala katance i znak, otila je pravo kod Mikala Margolisa. "Ne mora da ide." Mikal Margolis je sterilisao alat za kastriranje svinja. Shvatio je da ne moe nikako da se ljuti na nju, mada je racionalnost nalagala da osea to. Bila je to sudbina, a ljutnja na sudbinu jalova je koliko i ljutnja na vremenske prilike. "Mislio sam da je najbolje da odem." Glas Mikasa Margolisa bio je pun zgruane ljubavi. "Ne bi ilo, ne bismo mogli da se vratimo u stare dane, ne sa saznanjem da pripada nekome drugome, da nosi tue dete. Ne bi nam ponovo ilo. Uzmi moj udeo u hotelu kao svadbeni dar i nadam se da e ti doneti radost. Zaista. Ipak, jedna stvar... reci mi, zato si morala to da uradi?" "ta?" "Da zatrudni sa... braom Galaeli, od svih moguih ljudi! ta ste to radili onog dana, kad je pala kia? To je ono to ne mogu da shvatim, zato oni, zar nisi videla gde ive? Kao u svinjcu... izvini."

"U redu je. Gledaj, bila sam tada luda, svi smo tada poludeli..." Setila se da je leala na leima u krevetu od crvenog maka onog dana kada je pala kia, zurila u nebo, obrtala mali crveni mak meu prstima, pevuila neku glupu pesmicu dok je milion svetlosnih godina daleko neto uinilo ump-vump, ump-vump, ump-vump u njoj. Radosno je strgla sa sebe odeu kada je pala kia i utrljala divno crveno blato u kosu; oseala se dobro, oseala je kao da bi mogla veito da pada poput debele, bremenite kine kapi i da raspri svoje enske fluide po suvoj zemlji. Ispruila je ruke kao krila viiiiiii u krug i u krug, spustila se u cvetne livade, dok su joj propeleri nosili krasuljke nevene mak u istovetnim lunim putanjama dalje od okruglih bradaviastih motora. Blaena, bila je tada luda, ali zar nisu i svi ostali, i ako taj poludeli grad sa svim tim istim licima nije bio izgovor da se s vremena na vreme poludi, ta jeste? Moda je malo preterala: brai Galaeli nikada nije trebalo mnogo ohrabrenja, ali kada se EdUmbertoLui popeo na nju, kako je samo poletela! "Nisam znala ta radim; do avola, mislila sam da letim." Taj izgovor nije ubedio ak ni nju. Posle rastanka, Mikal Margolis je osetio kako krivica u njemu narasta kao magla. Mora da ode, i to brzo, od tih ena koje ga privlae Roovoj granici srca. U novoj bilijarskoj sali Hotel/B.A.R-a, gospodin Jerihon je udarao kugle sa savrenom lakoom oveka kome Egzaltirani Preci proraunavaju sve uglove. Limal Mandela, star sedam godina i tri frtalja, posmatrao ga je. Kada je sto ostao slobodan, uzeo je tak i dok su ostali obraali panju na pivo i paprika od pasulja, poeo da igra varijantu od sto sedam. Iza anka, Ed Galaeli je uo zvuk kugli koje padaju u depove i zainteresovao se. Posmatrao je kako Limal Mandela zavrava svoju sto-sedmicu, a onda prelazi na sto petnaest. "Zaboga miloga!" uskliknuo je tiho. Priao je deaku, koji je bio zauzet postavljanjem trougla crvenih kugli za novu vebu. "Kako to radi?" Limal Mandela slegnu ramenima. "Pa, naprosto ih udaram tamo gde mi se ini da treba."

"Hoe da kae, nikada pre nisi uzeo tak u ruke?" "A kako bih?" "Zaboga miloga!" "Pa, gledao sam gospodina Jerihona i radio sve to i on. To je veoma dobra igra, u potpunosti kontrolie ono to se deava. Sve je u uglovima i brzini. Mislim da bih sa ovim ramom mogao da probam veliki brejk." "Koliko veliki?" "Pa, mislim da sam stekao oseaj. Maksimalan." "Zaboga miloga!" I Limal Mandela izvede maksimalni brejk od sto etrdeset sedam, a Ed Galaeli se potpuno prenerazi. Zamisli o opkladama, izazovima i novanicima poee da mu curkaju umom. Meseci trudnoe Persis Taterdemalion prolazili su. Postajala je sve krupnija, loptastija i neaerodinaminija, to je kod nje izazivalo veu potitenost nego to je bilo ko mogao da zamisli. Postala je toliko krupna i loptasta da su je muevi odveli u veterinarsku ordinaciju Marje Kvinsane kako bi zatraili i njeno miljenje. Marja Kvinsana je oslukivala skoro itav sat kroz aparat za praenje skotnosti lama i na kraju tog razdoblja objavila trudnou sa blizancima. Grad se razveselio, Persis Taterdemalion se nezgrapno kretala po Hotel/B.A.R-u u gravidnom jadu, kie su padale, a prinosi rasli. Pod rukovodstvom Eda Galaelija, Limal Mandela je postao mlada ajkula i gulio je kou neobavetenim naunicima tla, geofiziarima i biljnim patolozima u prolazu, peljeei im dolare za pivo. A Mikal Margolis se pribliio blesavo blizu matinoj masi Marje Kvinsane i po zakonima emocionalne dinamike zasenio Mortona Kvinsanu. Jedne otre, ledene jesenje noi, Radandra Das je obiao i pokucao na sva vrata u Bespuu. "Stiu, vreme je!" rekao je i zadio da svoje upozorenje prenese i drugim domainstvima. "Stiu, vreme je!"

"Ko to stie?" upita gospodin Jerihon, veto zadravi brzonogog Merkura spretnim zahvatom. "Blizanci! Blizanci Persis Taterdemalion!" Za pet minuta, itav grad, sa izuzetkom Babuke i Dede Harana, ispijao je besplatne runde u Hotel/B.A.R-u, a u spavaoj sobi Marja Kvinsana i Eva Mandela smetale su jedna drugoj dok je Persis Taterdemalion istiskivala i huktala i huktala, istiskivala i huktala da bi konano istisnula dva sjajna sina na svet. Kao to se moglo oekivati, bili su jednaki kao jaje jajetu, ba kao i njihovi oevi. "Sevrijano i Batisto!" objavie braa Galaeli (starija). Proslavili su, i dok su braa Galaeli (starija) bila unutra sa majkom i braom Galaeli (mlaom), Radandra Das je postavio pitanje koje je svakome bilo na vrhu jezika, ali niko nije imao hrabrosti da ga izgovori. "Dobro, onda, koji je od njih otac?" Veliko Pitanje zazujalo je Bespuem kao roj nepodnoljivih insekata. Ed, Umberto ili Lui? Persis Taterdemalion to nije znala. Braa Galaeli (starija) nisu bila sigurna. Potpuna vladavina pitanja Radandre Dasa trajala je dvadeset etiri sata, da bi ga onda zamenilo jo bolje. A to pitanje je glasilo: Ko je ubio Gastona Tenebrea i ostavio ga kraj pruge sa glavom razbijenom poput ljuske rovitog jajeta?

24. Spremalo se suenje. Svi su ga eljno iekivali. Bie to dogaaj godine. Mogue i dogaaj za sva vremena. Obeleie Bespue kao stvarno mesto, jer nijedno mesto nije stvarno dok neko tamo ne umre i ne stavi veliku crnu iodu na monohromne mape mrtvih. Bilo je to toliko vano da je Dominik Frontera razgovarao sa pretpostavljenima preko svog mikrotalasnog releja i zatraio usluge Suda Pajpauder.

Dva dana kasnije, crnozlatni voz pojavio se iznad horizonta da bi ga na boni kolosek mahanjem skrenuo Radandra Das, privremeni ef stanice. Voz je smesta bljunuo gomilu advokata i sudija s perikama, zapisniara i lanova sudskog obezbeenja koji su odmah pomou sudskog naloga od svih starijih od deset godina obrazovali porotu. Sudnica Pajpauder nalazila se u jednom vagonu. Stoga je, za jednu sudnicu, bila prilino dugaka i uska. Sudija je predsedavao na jednom kraju, sa svojim knjigama, savetnicima i pljoskom rakije; sa druge strane stajao je optueni. Javnost i porota gledali su se preko sredita vagona, tako da su oseali estoke bolove teniskog vrata za vreme unakrsnog ispitivanja. asni Sudija Dan zauzeo je svoje mesto i suenje je poelo. "Ova legalno konstituisana Mobilna Sudska Sluba pod jurisdikcijom Ministarstva pravde Severozapadne etvrtsfere (kako je to odredila Korporacija Vitlejem Ares) za reavanje onih sluajeva i zahteva koji ne mogu biti razmatrani pred Zvaninim Sudovima i odgovarajuim legalnim institucijama, sada zaseda." Sudija Dan je strano patio od uljeva. U prolosti, oni su esto nepovoljno uticali na ishod suenja. "Zastupnici Drave i Kompanije?" "Gospoda Praj, Pik i Medil." Tri pravnika sa licima poput lasica ustadoe i poklonie se. "Zastupnici optuenog?" "Ja, asni sudijo, Lui Galaeli." On ustade i pokloni se. Za Persis Taterdemalion, on je izgledao veoma pametno i sigurno u svojoj advokatskoj odori. Lui Galaeli je drhtao, znojio se i oseao preterano stezanje pantalona meu nogama. Nikada ranije nije nosio odelo koje je mirisalo na naftalin, niti upranjavao svoju nauku. "I kako glasi optuba?" Zapisniar se die i pokloni.

"Da je u noi trideset prvog julavgusta, gospodina Gastona Tenebrea, stanovnika zvanino registrovanog naselja Bespua, hladnokrvno i umiljajno ivota liio gospodin Josif Staljin, stanovnik Bespua." Retko je u istoriji pravosua postojao osumnjieni ija je krivica bila tako jasna, kao to je to bio gospodin Staljin. On je bio tako oigledan izbor za ubistvo svog omrznutog suparnika Gastona Tenebrea, da je veina ljudi smatrala suenje traenjem vremena i novca, i rado bi ga linovala i obesila o vetrenjau-pumpu. "Odraemo suenje", rekao je Dominik Frontera. "Sve mora biti legalno i po propisu." Dodao je: "Prvo suenje, onda veanje." Uprkos protestima da je neduan, svi dokazi govorili su protiv gospodina Staljina. Imao je motiv i priliku, a uopte nije imao alibi za tu no. Bio je kriv kao sam avo. "Kako se optueni izjanjava?" upita Sudija Dan. Promekoljeni uljevi upkali su ga za mar. Bie to teko suenje. Lui Galaeli ustade, zauze propisnu pozu advokata i izjavi glasno: "Da nije kriv." Red je ponovo uspostavljen posle pet minuta treskanja sudijskim ekiem. "Jo jedan ispad i narediu da se sudnica isprazni", prekori ih Sudija Dan. "Dalje, nisam sasvim uveren da je porota potpuno nepristrasna, ali poto druge nema, moramo nastaviti sa porotom koju imamo. Pozovite prvog svedoka." Radandra Das je proglaen privremenim sudskim slubenikom, do kraja suenja. "Pozovite enevjev Tenebre!" viknu on. enevjev Tenebre izie na podijum i dade svoju izjavu. Kako je prozivan svedok za svedokom, postalo je sasvim jasno da je gospodin Staljin kriv kao sam avo. Tuioci su pobili njegov alibi (da je igrao domine sa gospodinom Jerihonom) i iskopali dugotrajni sukob izmeu porodica Staljin i Tenebre. Navalili su na usamljenu vetrenjau-pumpu za obe bate radosno kao leinari koji sleu na mrvu lamu. "Primarni motiv!" povikali su u horu, podigavi trijumfalno kaiprste. U brzom sledu, sruili su govorkanja o prepirci u vozu pri dolasku u Bespue, zavist zbog dece (u tom

trenutku, enevjev Tenebre je izila iz sudnice) i hiljadu i jednu sitnu pakost i mrnju pravo u krila porote. Gospoda Praj, Pik i Medil bila su trijumfalna. Odbrana je bila demoralisana. Sve je bilo spremno za osudu gospodina Staljina zbog ubistva suseda Gastona Tenebrea. U oajanju, Lui Galaeli, koji je shvatio da ne moe da se meri sa gospodom Prajem, Pikom i Medilom, zatraio je odlaganje. Na njegovo iznenaenje, Sudija Dan se saglasio. asni sudija imao je dva motiva. Prvi se sastojao u injenici da je Sud Pajpauder radio na dnevnice, a drugi u injenici da je bol u njegovim hemoroidima postao toliko neizdriv da ne bi mogao ni da pomisli na jo jedan sat u sudijskoj stolici. Suenje je odloeno, svi su ustali, a Sudija Dan se povukao na veeru koja se sastojala od kotleta i ruice da bi zatim odrao intimni susret sa teglom masti za hemoroide Mame Li, na bazi nevena. U Hotelu/eleznici Vitlejem Ares, Lui Galaeli je tiho sedeo u uglu i razmatrao dnevne dogaaje nad bocom besplatne rakije iz Beladone. "Sveta Majko, uprskao sam stvar." Video je da gospodin Jerihon ulazi i naruuje pivo. Nije mu se dopadao gospodin Jerihon. Nijednom od brae Galaeli nije se dopadao gospodin Jerihon. Kraj njega oseali su se grubo i nespretno, vie ivotinje nego ljudi. Ali nije ta odbojnost nagnala Luija Galaelija da glasno pozove gospodina Jerihona da prie, ve injenica da je gospodin Jerihon odbio da izie na podijum za svedoenje i potvrdi alibi njegovog klijenta. "Zato, koga avola, kaem, zato koga avola nisi podrao Doov alibi? Zato koga avola nisi istupio kao svedok i rekao: 'Igrali smo domine u to i to vreme te i te noi' i okonao taj sluaj?" Gospodin Jerihon slegnu ramenima. "Pa, jeste li igrali domine zajedno u noi ubistva ili niste?" "Naravno da jesmo", ree gospodin Jerihon. "Pa, majku mu, reci to onda i na sudu! Sluaj, naloiu da te privedu kao kljunog svedoka odbrane, i onda e svakako morati da kae da si igrao domine u noi ubistva!"

"Neu se pojaviti kao svedok, ak ni po sudskom nalogu." "Do avola, zato ne? Plai se da te neko ne prepozna? Moda sudija? Plai se unakrsnog ispitivanja?" "Ba tako." Pre nego to je Lui Galaeli stigao da postavi ikakvo teko advokatsko pitanje, gospodin Jerihon ree zaverenikim apatom: "Mogu da ti pribavim sve potrebne dokaze i bez izlaska na podijum za svedoke." "O? Kako?" "Poi sa mnom, molim te." Gospodin Jerihon povede advokata do stare kue Doktora Alimantanda, prazne i pranjave od onog dana kada je, dve godine ranije, Doktor Alimantando arobno nestao u vremenu da bi lovio mitskog zelenka. U radionici Doktora Alimantanda, gospodin Jerihon obrisa prainu sa jedne male maine koja je liila na mainu za ivenje uhvaenu u paukovu mreu. "Niko ne zna da ovo postoji, ali to je Alimantandov vremenski klju Model Dva." "Ma, daj. Hoe da kae da je sve to o nekakvom malom zelenom vremenskom putniku istina?" "Trebalo je vie da razgovara sa svojim bratom. On nam je pomogao da to napravimo. Doktor Alimantando nam je ostavio uputstva za pravljenje njegovog Modela Dva za sluaj da u vremenu neto krene kako ne treba; mogao bi sebe da dovede u stanje zastoja na nekoliko miliona godina i stigne ovamo da uzme rezervnu mainu." "Oaravajue", ree Lui Galaeli, ni najmanje oaran. "Kakve to veze ima sa mojim svedokom?" "Time emo naviti vreme unazad kako bismo bacili pogled na no ubistva i videli ko je uistinu poinio zloin." "Hoe da kae da ne zna?" "Naravno da ne znam. Zbog ega si uopte mislio da znam?" "Da ovek ne poveruje."

"Samo ti gledaj i saekaj." Radandra Das i Ed Galaeli prekinuli su veeru kada su ih poveli do mesta kraj pruge gde je Radandra Das pronaao telo. No je bila hladna, kao i no ubistva. Zvezde su sijale kao elini iljci na kopljima. Laseri su grevito bleskali po kupoli neba. Lui Galaeli je mlatarao rukama da bi se zagrejao i pokuavao da ita nebesku heliografiju. Dah mu je visio i isparavao u velikim oblacima. Gospodin Jerihon je izvrio fino podeavanje generatora polja. "Spreman. Kreemo." Ed Galaeli pomeri prekida daljinskog upravljaa i zarobi Bespue u providnom plavom mehuru. "Zaboga miloga!" uskliknu njegov brat Lui. Ed Galaeli ga pogleda. To je bio njegov izraz. "To ne treba da se dogodi", ree Radandra Das nepotrebno. "Uradite neto pre nego to neko primeti." "Pokuavam, pokuavam", ree Ed Galaeli, iji su zaleeni prsti nespretno leteli po finim komandama. "Mislim da smo prevideli Problem Vremenske Inverzije", razmiljao je naglas gospodin Jerihon. "O, a ta je to?" upita Advokat Lui. "Elektromagnetnogravitaciono polje sa promenljivim entropijskim gradijentom", ree Ed Galaeli. "Ne, ta je to." Neto nalik na minijaturnu gromovnu oluju bombardovalo je gornje zakrivljenje mehura prilino lepim, mada krajnje nedelotvornim plavim munjama. Tri inenjera digoe pogled sa svoje vremenske maine. "Zaboga miloga!" ree Ed Galaeli. "Mislim da je to duh", ree Radandra Das. Oluja entropijske ektoplazme zgruavala se u providni plavi lik Gastona Tenebrea u prirodnoj veliini. Glava mu je bila savijena pod nemoguim uglom i kao da je kljuao od potisnutog

besa. Moda je to bilo zato to je bio potpuno nag. Odea oigledno nije prelazila u zagrobni ivot, ak ni dekorativni beli aravi kojima je ljudska imaginacija prekrivala golotinju svojih aveti. "Izgleda prilino besno", ree Radandra Das. "I ti bi da su te ubili", ree Lui. "Duhovi ne postoje", ree gospodin Jerihon vrsto. "O, ne?" rekoe tri glasa istovremeno. "To je vremenski zavisan skup linih engrama holografski uskladiten u matricu lokalnog prostornog napona." "avola", ree Radandra Das. "To je duh." "Izgleda kao da jeste", ree gospodin Jerihon. "U redu. Onda imamo svog svedoka. Proakajte tu stvaricu i pogledajte moete li ga poneti. Jedva ekam da sutra predstavim duha ubijene rtve koji e svedoiti u sopstveno ime." est ruku posegnu za kontrolama generatora polja. Gospodin Jerihon pljesnu manje spretne prste i pomilova nonijuse. Plavi mehur se skupi do polovine svoje zapremine, presee vetrenjau i odsee treinu gradske solarne farme. "Uradi to ponovo", ree Lui Galaeli, dok je u mislima pripremao pitanja. Ui e u istoriju prava. Prvi advokat koji je ikada podvrgnuo jednog duha unakrsnom ispitivanju. Mehur se jo jednom skupi. Sada udaljen manje od stotinu metara, duh se mrtio na svoje tamniare i zasipao kupolu zatvora majunim munjama. "Nadam se da nee to okrenuti na nas", ree Radandra Das. Duh je sada kruio velikom brzinom pod najviom takom svoje kupole, kljuajui od neizrecivog besa. "Dovedite ga", ree Lui Galaeli, nesvesno zauzevi pozu iz sudnice. U njegovim mislima, sluaj je ve bio uspeno reen. Ime Galaeli aputalo se gde god se odvijala borba protiv nepravde i gde su se branila ljudska prava. Polje elektromagnetnogravitacione promenljive entropije vie nije bilo vee od jednog metra. Duh, zgren i iskrivljen unutra u bolnom voru ektoplazme, nemo

je izvikivao zavete koji su za gospodina Jerihona, vinog itanju sa usana, bili prilino okantni i krajnje neprikladni za nekoga ko je navodno preao u blizinu samog Panarha. Lui Galaeli pokua da mu postavi nekoliko preliminarnih pitanja, ali duh je bio tako uvredljivo nezahvalan da je on naloio Radandri Dasu da polje smanji na bolnih petnaest centimetara i ostavio ga takvog cele noi, dok duh ne naui da treba da potuje zvanian sudski postupak. Vremenski klju Model Dva i stenjeni fantom smeteni su u Hotel/eleznicu Vitlejem Ares da saekaju jutro. Umberto Galaeli se zabavljao nekoliko sati tako to je pljuvao u polje sile i pokazivaom duhu deo svoje ogromne zbirke fotografija ena koje upranjavaju, ili se spremaju da to urade, ili misle o tome kako upranjavaju seks same, sa drugim enama, raznoraznim domaim ivotinjama i masivno obdarenim mukarcima.

25. Sudija Dan bio je loe raspoloen za odrezivanje presude. Od lokalne vode dobio je proliv zbog koga je, u kombinaciji sa uljevima, oseao kao da sere mlazeve plamena. Doruak mu je bio hladan i neprikladan, saznao je na radiju da je njegov trkai konj pao i slomio vrat na Deset hiljada metara Morongaj Fletsa, a sada su mu nedostajala dva porotnika. Naloio je svom sudskom slubeniku, onom dronjavom ugursuzu Radandri Dasu, da ih potrai u gradu, a kada se to pokazalo uzaludno, doneo je reenje da se suenje nastavi sa porotom od osam porotnika. Sainio je mentalnu beleku da na gradski, inae prilino veliki raun, doda jo pedeset zlatnih dolara zbog donoenja tog dodatnog reenja. A sada je branilac, taj smeni poluobrazovani seljak sa predimenzioniranim miljenjem o sopstvenoj pravnoj potkovanosti, ozbiljno predlagao da ovako kasno u postupku dovede kljunog svedoka. "Kako se zove taj kljuni svedok?" Lui Galaeli se nakalja. "Duh Gastona Tenebrea."

Gospoda Praj, Pik i Medil su se smesta nala na nogama. enevjev Tenebre se onesvestila, pa su je izneli. Sudija Dan je uzdahnuo. mar je ponovo poeo da ga svrbi. Advokati su se prepirali. Optueni je dorukovao preni hleb i kafu. Posle jednog sata, porota, posmatrai i svedoci otili su da obrauju svoje njive. Argumenti su se sudarali i meusobno parirali. Sudija Dan se borio sa upornim porivom da zavue kaiprst u guzicu i ee je u osujeenju sve dok ne prokrvari. Prooe dva sata. Poto nije video kraja raspravi ukoliko se ne umea, Sudija Dan tresnu ekiem i objavi: "Duh moe da svedoi." Radandra Das je obiao njive i kue Bespua da bi prikupio porotnike, svedoke i posmatrae. Jo nije bilo ni traga ni glasa porotnicima koji su nedostajali: Mikalu Margolisu i Marji Kvinsani. "Pozovite duha Gastona Tenebrea." Lovci duhova pokazae jedan drugom stisnute pesnice u znak trijumfa. Ed Galaeli ugura vremenski klju, Model Dva, i proveri kablove koje je privrstio oko mehura. "Da li me ujete?" zacvile duh. Tek vraena svesti, enevjev Tenebre se smesta ponovo obeznani. Fantomov glas uo se grebuckavo ali jasno kroz radio pojaalo Eda Galaelija. "E sad, gospodine Tenebre, ili radije, pokojni gospodine Tenebre, da li vas je ovaj ovek, optueni, ubio u noi trideset prvog julavgusta, otprilike u dvadeset minuta posle ponoi?" Duh se ilo premetnu u svojoj plavoj kristalnoj kugli. "Doi i ja smo imali u prolosti odreene nesuglasice, prvi sam koji e to da prizna, ali sada, poto sam preao u blizinu Panarha, sve je oproteno i zaboravljeno. Ne. Nije on bio taj koji me je ubio. Nije to on uinio." "Onda, ko je?" enevjev Tenebre doe svesti taman da uje kako njen mu navodi ime svog ubice. "Bio je to Mikal Margolis. On je to uinio."

U tarapani koja je usledila, enevjev Tenebre se onesvestila i trei put, a Babuka je trijumfalno zapitala: "Rekla sam vam da nita ne valja, taj moj sin", a Sudija Dan je toliko jako udarao ekiem da mu je glava spala s drke. "Ako jo bude ovakvog ponaanja, sve u vas pokanjavati zbog nepotovanja suda", grmnu on. Kada je red ponovo uspostavljen, duh Gastona Tenebrea izneo je svoju prljavu priu, posvedoivi o preljubi, blistavoj strasti, nasilnoj smrti i tajnoj trostrukoj vezi izmeu Gastona Tenebrea, Mikala Margolisa i Marje Kvinsane. "Verovatno nije trebalo to da radim", cvileo je fantom, "ali jo sam sebe smatrao privlanim mukarcem: eleo sam da znam da li sam izgubio svoj uticaj na ene, pa sam flertovao sa Marjom Kvinsanom zato to je to jedna fina, fina ena." "Gastone!" vrisnu njegova udovica, samo to se oporavila od treeg onesveivanja, spremna za etvrto. "Kako si mogao to da mi uini?" "Red!" ree Sudija Dan. "A ta je sa bebom, draga, eh?" upita duh. "Otkad sam preao u drugi svet saznao sam mnogo toga zanimljivog. Kao na primer, odakle nam mala Arni." enevjev Tenebre briznu u pla i Eva Mandela je izvede iz sudnice. Duh nastavi svoju priu o tajnim sastancima i intimnom aputanju pod svilenim aravima na krajnje zaprepaenje stanovnika Bespua. Na zaprepaenje i divljenje zbog toga to je tajna preljubnika veza takvog intenziteta (i sa u javnosti toliko primetnom linou kao to je Marja Kvinsana) mogla tako uspeno da se skriva u populaciji od samo dvadeset dva stanovnika. "Dobro me je povukla za nos. Ali sada sam pametniji." Posle metempsihoze sa Nebeskom Egzaltiranom Ravni, Gaston Tenebre je saznao za istovremenu vezu Marje Kvinsane sa Mikalom Margolisom. "Igrala se nama, okretala jednog protiv drugog; mene, Mikala i svog brata Mortona; igrala se nama iz iste zabave. Uivala je u tome da manipulie ljudima. A Mikal Margolis, pa, on je oduvek bio tvrdoglav momak i ljubav mu nikada nije ba ila od ruke: to to je morao da se takmii sa mnom za njega je bilo previe." Sumnjiav, Mikal

Margolis pratio je Marju Kvinsanu i Gastona Tenebrea i uhodio ih dok su vodili ljubav. Tada je poela njegova drhtavica. U ordinaciji se tresao od potisnutog besa, isputao instrumente i obarao stvari. Napetost je narastala sve dok nije osetio kako mu krv kljua oko kostiju kao okean koji se razbija o stenje, sve dok neto staro i gadno poput crnog ira nije prsnulo u njemu. Pronaao je Gastona Tenebrea dok je ovaj iao kui posle sastanka kraj pruge. "Onda je podigao kratko pare ine, duine oko pola metra, koje je lealo kraj pruge, i tresnuo me njime sa strane po vratu. Smesta mi je presekao kimu. Ubio me je u trenu." Duh je tu zavrio svedoenje, pa su ga izgurali napolje. Sudija Dan izneo je svoj rezime, zamolio porotu da bude objektivna u vezi sa onim to je videla i ula, i naloio joj da se povue i donese presudu. Porota se povukla u Hotel/eleznicu Vitlejem Ares, sada svedena na sedam porotnika. Neprimeen, Morton Kvinsana je klisnuo tokom zavrnog svedoenja. U etrnaest i etrnaest, porota se vratila. "Da li je optueni kriv ili nije?" "Nije kriv", ree Rael Mandela. "I to je presuda svih vas?" "Jeste." Sudija je oslobodio gospodina Staljina. Zaulo se klicanje i pljesak. Luija Galaelija su izneli na ramenima iz Suda Pajpauder i u paradi poneli po gradu tako da je svaka koza, koko i lama mogla da vidi kakvog sjajnog advokata Bespue ima. enevjev Tenebre je uzela svoju kerku i otila da zatrai od Eda Galaelija muevljevog duha. "Vremenski zavisni skup linih engrama holografski uskladiten u matrici lokalnog prostornog napona?" upita inenjer Ed. "Svakako." enevjev Tenebre odnese kui vremenski klju sa malim mehurom u kome je bio njen mu i stavi ih na policu, da bi sledeih dvanaest godina zvocala duhu zbog njegovog neverstva.

Sudija Dan se vratio u svoj vagon-garderobu i naloio linoj slukinji, osmogodinjoj ksantijskoj devojici tamnoplavih oiju, da mu utrlja melem u uljeve. Gospodin Staljin se radosno vratio svojoj eni i slinavom sinu, iji je nos generisao potok sjajne sluzi tokom itavog suenja. Dok su Staljinovi slavili te noi uz peenu urku i grakovo vino, radosno raspoloenje pokvarila su im etiri naoruana oveka odevena u crnozlatnu kou, razbivi im vrata kundacima puaka. "Josif Menke Staljin?" upita voa. ena i sin istovremeno pokazae na mua i oca. ovek koji je progovorio prui mu pare papira. "Ovo je va raun za usluge koje vam je pruio Sektor pravnih usluga korporacije Vitlejem Ares, i on obuhvata iznajmljivanje sudnice, sudske trokove, iznajmljivanje sudskog osoblja na dva dana, dnevnice za isto, upotrebu energije i svetlosti, upotrebu hartije, naknadu za pristup dosjeima, naknadu za tuioce, naknadu za belenike, naknadu za sudiju, namirnice, ukljuujui sitne trokove, melem za uljeve, ruicu, naknadu za sudijinu slukinju, dolaznu i odlaznu taksu za lokomotivu, njeno osiguranje, najam, naknadu za isleivanje, sudsku taksu i zamenu jednog sudijskog ekia: ukupno, 3548 Novih Dolara i dvadeset osam centavosa." Staljinovi zinue kao patke u oluji. "Ali platio sam. Platio sam Luiju Galaeliju njegovih dvadeset pet dolara", promuca gospodin Staljin. "Sve sudske trokove obino plaa kriva strana", ree oficir. "Meutim, poto je kriva strana umakla, po odeljku 37, lan 16 Zakona o odgaanju pravnih trokova (za oblasne i sudove po ugovoru o delu) sve prelazi na optuenog, kao na prvu stranu do one koja je naena krivom. Meutim, poto je Kompanija velikoduna prema onima ija su sredstva ograniena, prihvatie plaanje bilo u

gotovini, bilo u naturi, i izdae vam, na va zahtev, sudski nalog za regresiranje od gospodina Mikala Margolisa, pravog krivca." "Ali mi nemamo para", molila je gospoa Staljin. "U gotovini ili naturi", ree oficir, koji je ve odmeravao prostoriju oima sudskog izvritelja. Pogled mu zastade na Doniju Staljinu, sa viljukom uretine na pola puta izmeu tanjira i otvorenih usta. "On e biti dovoljan." Tri naoruana uzaptioca umarirae u trpezariju i podigoe Donija Staljina sa stolice, sa sve viljukom u ruci. Oficir nakraba neto u svojoj belenici. "Potpiite tu i tu", ree on gospodinu Staljinu. "Tako. To je..." nastavi on, otkinuvi ruiasti formular po perforiranoj liniji, "potvrda o konfiskaciji vaeg sina zbog dospelih sudskih trokova plativih Sudu Pajpauder, na neodreeni rok od najmanje dvanaest i najvie ezdeset godina. A ovo je" - on tresnu pare plavog papira na dlan gospodina Staljina - "vaa priznanica." Dok je Doni Staljin, star 8 i 3/4, vritao i slinio kao zaklana svinja, izveli su ga iz kue, poveli sokakom, pa pravo na voz. U gromoglasnoj monoj rici, lokomotiva je potpalila svoje fuzione motore i odvezla se iz Bespua. Sud Pajpauder niko vie nikad nije video. Morton Kvinsana se vratio u praznu ordinaciju. Uzeo je zubarske alatke, zubarske knjige, zubarske mantile, zubarsku stolicu, sve to nagomilao usred ordinacije i zapalio. Kada je vatra zamrla u pepelu, uzeo je pare ueta od konoplje iz kredenca, napravio jaku omu i obesio se o tavansku gredu u ime ljubavi. Noge su mu se klatile kroz gomilu pepela i stopljenog metala, a za njima su na podu ostajali mali sivi tragovi.

26. Ve punu godinu, iz dana u dan, ista stvar: kako joj je samo bio neveran, kako je samo njega volela, samo njega, uvek i jedino njega, nikada ni pomislila nije na drugog mukarca, nijednom za sve te godine, nikada, i dok je sedela kod kue i

oboavala ga u hramu svog srca, ta je on radio, o da, zna ti jako dobro: da, to, sa tom enetinom, sa tom besramnicom loeg porekla (neka joj materica istruli, a dojke svenu kao suvi patlidani) i nije bolje ni zasluio, da, pravda je pobedila, zbog izdajstva ene koja ga je tako oboavala i ta je samo uradio, ta je uradio; osramotio je pred itavim gradom, da, pred itavim gradom, gde vie nije mogla ponovo da proe gordo i dignuta ela, gde mora da se krije od ljudi koji govore za nju u prolazu: "Eno je, ide, gledajte je, ena koju je mu varao, a ona o tome nije imala pojma"; e, sad svi znaju zahvaljujui njemu, zahvaljujui njegovom dobrom srcu, njegovim divnim i uzvienim namerama da oslobodi tog Staljina optube, svog linog suparnika i neprijatelja, ni manje ni vie, mnogo je on mislio na suparnike i neprijatelje, da, ali da li je ikada jednom pomislio na jadne odane ene, koje vole ljubavlju neuporedivom, i ta je samo uradio sa tom ljubavlju, a? ta je uradio? Samo ju je straio na neku jevtinu enturau koja nije zvoczvoczvoczvoczvocala od buenja, kada je potpaljivala zorom vatru, do odlaska u krevet u suton, i sada je mogao da vidi kako ju je zvocanje porunelo u telu i dui i mrzeo ju je zbog toga, mrzeo je pakost koja ju je terala da mu zvoca zvoca itavu venost na grudima Panarha, mrzeo ju je, pa je reio da je kazni, i tako je jednog dana zviznuo i poeo da doziva kerku sve dok nije spustila knjigu i pribila lice uz mehur, a onda joj rekao: "Arni, kerko, da li si se ikad zapitala odakle si dola?" a Arni je odgovorila, dok su joj usne dodirivale plavo polje sila: "Misli, seks, i tako to?" na ta je on rekao: "O, ne, mislim na tebe, lino, jer, Arni, ja nisam tvoj tata", a onda joj je saoptio ono to je saznao kada je naas dodirnuo panarhijsko sveznanje, o tome kako je jedna ena ukrala bebu od starice koja nije imala dece i kako je ta ena elela tu bebu vie od iega u vidljivom ili nevidljivom svetu, pa je primila, hranila i rodila tu bebu kao da je njena, a poto joj je sve to saoptio, rekao je sledee: "Idi pred ogledalo, Arni, i upitaj se, da li zaista izgleda kao jedna Tenebre, ili lii na Mandele, jer to je ono to si; Raelova sestra, Limalova i Tasminina tetka", i kada je ona otila pred ogledalo u svoju sobu, i kada je uo njene jecaje, bio je veoma zadovoljan, jer

posejao je seme unitenja svoje ene u devojici koja nikada nije bila njegova kerka, i toliko se pakosno radovao da se oduevljeno premetao u svom treperavom plavom mehuru.

27. Ime mu je bilo Spretni O'Rork. Imao je dijamantne plombe u zubima i pozlaeni tak. Odelo mu je bilo od najfinije organca-svile, a cipele od koe iz Hristadelfije. Nazivao je sebe mnogim velikim imenima: 'Svetski ampion', 'Sultan Bilijara', 'Majstor Zelene oje', 'Najvei Igra Bilijara Koga Je Vaseljena Upoznala', ali bio je zvezda na zalasku i svi su to znali, jer ovek koji je bio sve to to je tvrdio da jeste, ne bi igrao bilijar za uloge od deset dolara u bilijarskoj sali Hotela/eleznice Vitlejem Ares. Ipak, ak i potpuno pomraena, njegova zvezda sijala je snanije od svih ostalih igraa bilijara u Bespuu, a on je nakupio znatnu gomilu novanica pre nego to je upitao ima li jo izazivaa. "Znam ja jednog", ree Persis Taterdemalion, "pod uslovom da nije ve u krevetu. Je li iko video Limala?" Tamna mrlja se odvojila od najtamnijeg stola u najtamnijem uglu i zapuzala prema bilijarskom stolu. Spretni O'Rork odmeri svog protivnika. Pretpostavio je da je ovaj star izmeu devet i deset godina, u tom bolnom uzrastu izmeu detinjstva i muevnosti. Mlad, samopouzdan: gledaj samo kako vraa kredu za tak u dep prsluka. Kako da nastupi: otro i grubo, ili kao majstor taktike, princ igraa ili kralj psihopata? "Koliko polae?" upita on. "Koliko hoe?" "itav sveanj?" "Mislim da imam toliko." Lica za ankom zaklimae u odobravanju. Kao da su se cerila. Gomila novanica od deset dolara narastala je na anku. "Da bacimo za brejk?" "Glava."

"Pismo. Ja brejkujem." Gde je jedan devetogodinji mukarac-deak nauio da bude tako samouveren? Spretni O'Rork gledao je kako se njegov protivnik saginje nad tak. Lii na zmiju, pomisli bilijarski kockar, gibak i elegantan. Ali mislim da mogu da ga pobedim. I igrao je svom snagom, ispredao nit svoje vetine tako fino da je mislio da e pui, ali mravi deak upalih oiju mora da je crpeo snagu iz tame, jer svaki potez odigrao je podjednako paljivo i promiljeno kao onaj pre njega. Igrao je sa smrtonosnom ujednaenou koja je Spretnog O'Rorka samlela kao vodeniki toak. Stari kockar odigrao je protiv deaka pet partija. Krajem pete, bio je umoran i nemotivisan, ali deak je bio sve i precizan kao kada je brejkovao u prvoj. On je stajao pozadi u neskrivenom divljenju pred deakovom vetinom i kada je poslednjom crnom kuglom deak pobedio rezultatom tri prema dva, profesionalac mu je prvi estitao. "Sinko, ima dara. Pravog dara. Nije mi krivo to sam izgubio stotinu dolara u igri sa protivnikom poput tebe. Bilo je to uivanje gledati. Ipak, da ti uinim jednu uslugu. Dozvoli da ti proreknem sudbinu?" "Ti prorie sudbine?" "Po stolu i kuglama. Nikada to ranije nisi video?" Spretni O'Rork izvue iroku rolnu crne oje iz kofera i rairi je po stolu. oja je bila podeljena u odeljke, svaki je bio oznaen tajanstvenim simbolima i neobinim imenima, u zlatotisku: 'Samonevienje', 'Promene i menjanje', 'Ogromnost', 'Iza njega', 'Pred njim', 'Izvan njega'. Spretni O'Rork napravi trougao raznobojnim kuglama i postavi belu kuglu na zlatnu taku oznaenu sa 'Nastupie'. "Pravila su jednostavna. Samo udari te poreane kugle osnovnom. Od tebe zavisi strana, fel, ugao, brzina, obrtanje, a iz naina na koji ih razbaca, protumaiu ti sudbinu." Mravi deak uze tak i obrisa ga krpom. "Jedan savet. Ti igra racionalno; verovatno si ve smislio gde hoe da ti se kugle zaustave. Ako to uradi, nee delovati. Mora da iskljui um i pusti srce da odlui."

Deak klimnu glavom. Pogleda niz tak. Iznenadno pucketanje tamne energije nagna sve da uzdrhte, a osnovna kugla udari u raznobojne i razbaca ih po stolu. Za sekund, sto je bio kvantni komar rikoetirajuih sfera. A onda se sve ponovo umiri. Spretni O'Rork pevuio je i obigravao oko stola. "Zanimljivo. Nikada nisam video nita slino. Gledaj, vidi. Kugla boje mandarine, kugla Putovanja, poiva na Zlatnom Blagu, kraj kugle Grimiznog Srca, koja lei podjednako u Zlatnom Blagu i Bojoj Kui. Otii e odavde, ubrzo, ako je verovati kugli Hitrine; takoe e nai nekoga ko e te zavoleti na tom mestu slave i bogatstva, ali taj neko nee biti odatle. Ali ovo je najbolji deo. Vidi tirkiznu kuglu, Ambiciju; poiva tano u Borbi odmah do sive kugle Tame. Ja bih protumaio da to znai da e se sukobiti sa monom silom tame mogue ak i sa samim Unititeljem." U Hotelu/eleznici Vitlejem Ares zavlada iznenadna hladnoa. Limal Mandela se osmehnu i upita: "Hou li pobediti?" "Tvoja kugla je odmah do samog polja. Pobedie. Ali, gledaj, vidi tamo, bela kugla, kugla Ljubavi, nije se ni pomerila sa take udarca. A kugla Odgovora, limun-zelena, lei u Velikom Krugu dok ljubiasta kugla Pitanja lei u Promeni i Menjanju. Otii e odavde da pronae odgovore na svoja pitanja, a njih e nai tek kada se vrati kui, gde ti je ostalo srce." "Moje srce? Ovde?" Smeh Limala Mandele bio je ruan, previe star za devetogodinjeg deaka. "Tako kugle kau." "A kau li kugle kada Limal Mandela mora umreti, stare?" "Pogledaj crnu kuglu Smrti. Vidi kako lei kraj Nade na liniji izmeu Rei i Tame. Vodie svoju najveu bitku tamo gde ti je srce, i kada je izgubi, izgubie sve." Limal Mandela se ponovo nasmeja. Uhvati se za srce. "Moje srce, stare, nalazi se u mojim grudima. To je jedino mesto gde je moje srce. U meni."

"Istinu zbori." Limal Mandela zakotrlja crnu kuglu Smrti vrkom kaiprsta. "Pa, svi moramo umreti, a niko od nas ne moe da izabere ni vreme, ni mesto, ni nain. Hvala za itanje sudbine, gospodine O'Rork, ali ja elim da kuglama sam sebi stvorim budunost. Bilijar je igra za racionaliste, ne za mistike. ta kae, nije li to prilino duboka misao za jednog devetogodinjaka? Ali igrao si dobro, gos'n, igrao si najbolje. Ipak, vreme je da ovaj devetogodinjak ode na spavanje." On izie, a Spretni O'Rork prikupi arobne kugle i tkaninu za itanje sudbine. Posle te noi, Limal Mandela je bio ubeen u svoju veliinu. Iako mu racionalnost nije dozvoljavala da poveruje velikodunom proricanju kugli, u srcu je video svoje ime ispisano krupnim slovima meu zvezdama i on je poeo da igra ne zbog ljubavi ili novca, ve zbog moi. Njegova veliina nalazila je novu potporu svaki put kada bi razbio nekog geologa, geofiziara, botaniara, biljnog patologa, inenjera tla ili meteorologa u prolazu. Novani ulog bio je beznaajan, i on je njime aavao kafanu piem. Ime Limala Mandele prenoeno je tamo-amo prugom, zajedno sa legendom o deaku iz Bespua koji je bio nepobediv dok god je ostajao u svom rodnom gradu. Nije nedostajalo mladih lovaca na glave revnosnih da ospore tu legendu: njihov poraz samo ju je osnaivao. Poput zatumbanih planeta iz komara njegovog detinjstva, zakotrljane kugle mrvile su sve protivnike Limala Mandele. Negde rano ujutro, na svoj deseti roendan, na dan njegovog sazrevanja, kada su prekrivai bili navueni na novu pobedu na oji, a stolice podignute naopako na stolove, Limal Mandela je otiao kod Persis Taterdemalion. "Hou vie", rekao je dok je ona prala ae. "Mora da postoji vie, mora da postoji neko drugo mesto gde su svetla jaka, muzika glasna, a svet se ne zatvara u tri i tri minuta. I elim to. Boe, elim to vie od svega. elim da vidim taj svet, elim da mu pokaem koliko sam dobar. Tamo ima ljudi, tamo gore, iji se

svetovi okreu oko bilijarskih kugli, i ja hou sve da ih izazovem, hou da ukrstim svoju vetinu sa njihovom, hou da odem odavde." Persis Taterdemalion spusti svoju au i zagleda se dugo u jutro. Priseala se oseaja zarobljenosti na malom, zbunjujuem mestu. "Znam. Znam. Ali pouj ovo, i pouj to odmah. Danas si mukarac i gospodar sopstvene sudbine. Ti odluuje kakva e ona biti, gde e te povesti. Limale, svet moe imati oblik kakav god poeli." "Misli, da poem?" "Poi. Poi odmah, pre nego to se predomisli, pre nego to izgubi hrabrost. Boe, elela bih da imam hrabrosti i slobode da poem s tobom." Oi vlasnice kafane bile su suzne. Tog jutra, Limal Mandela je spakovao mali ranac sa odeom, stavio osam stotina dolara uteevine u cipelu, i poneo dva taka u koferu za tapove. Napisao je poruku roditeljima i uunjao se u njihovu sobu da im je ostavi kraj kreveta. Nije traio njihovo pratanje, ve samo razumevanje. Video je poklone koje su majka i otac nameravali da mu daju za roendan i pokolebao se. Udahnuo je duboko, tiho, i otiao zauvek. Saekao je na mraznoj hladnoi pod svetlucavim zvezdanim nebom noni potanski voz za Beladonu. U zoru je bio pola kontinenta daleko.

28. Nikada se nije prala. Nikada nije sekla kosu. Nokti na njenim rukama i nogama uvijali su se na krajevima, a kosa joj je visila sa glave sve do struka u debeloj, masnoj, pranjavoj pletenici. Legija parazita tamo je nala utoite, kao i meu maljama njenih prepona i smrdljivim, znojem ulepljenim i umrenim dlakama ispod pazuha. Svrbelo ju je i gnojilo se, ali nikada se nije eala. eanje bi znailo predaju telu. Zapoela je rat protiv svog tela na deseti roendan. To je bio dan kada je Limal otiao. Tak od javorovine koji je njen otac lino napravio leao je upakovan na

kuhinjskom stolu. Kada je palo vee i kada je postalo oigledno da se Limal nee vratiti, stavili su ga u kredenac, a kredenac zakljuali i zaboravili. Onda se Tasmin popela sama do isturenog crvenog stenja da ponovo pogleda oblije sveta. Stajala je pred Velikom Pustinjom i pustila da je vetar iba, pokuavajui da od njega sazna ta znai biti ena. Vetar koji nikada nije prestajao da duva cimao ju je kao da je zmaj koga hoe da odnese u nebesa. Shvatila je da bi joj se to dopalo. Dopalo bi joj se da je duhovni vetar odnese kao papirnu kesu, ljudski otpadak vinut sve vie i vie, dalje od plamtee suve zemlje, u nebo ispunjeno aneoskim biima i delovima orbitalne inenjerske opreme. Oseala je da jedri, die se na Bojem vetru, i u panici pozvala u sebi glas svog brata, ali ta bliskost je nestala, istegla se do take pucanja, razloila se, nestala. Blizanci vie nisu bili u ravnotei. Mistinost jednog vie nije vladao racionalnou drugog: poput maina bez kontrole, odleteli su u prostor, dalje jedno od drugoga. Nezauzdana, mistinost je pohrlila u prazninu Tasmininog uma, tamo gde je nekada bio njen brat, i preobrazila je u stvorenje najistije svetlosti; belo, koje sija veitim svetlom kao vodoskok uperen u nebo. "Svetlost", apnula je, "mi smo svetlost, od svetlosti, u svetlost se vraamo." Otvorila je oi i ugledala dole crvenu pustinju i runi mali grad zguren kraj nje. Pogledala je svoje telo, tek zadevojeno, i osetila mrnju prema njegovoj glatkoi i izvajanim miiima. Gadila se njegove beskrajne gladi, neutaivih apetita, slepog neobaziranja na bilo ta osim sebe. Tada se Tasmin Mandeli uini da je u vetru ula glas iz velike, velike daljine, izvan sveta, izvan vremena, i da je glas povikao: "Muenje tela! Muenje tela!" Tasmin Mandela se javila kao odjek tog povika i objavila rat svom telu i materijalnim stvarima sveta. Tu i tada, zbacila je sa sebe odeu koju je fino istkala Eva Mandela na razboju svoje posveenosti. Hodala je bosa, ak i kada bi kia pretvorila uliice u tenu prljavtinu ili kada bi mraz kljucao zemlju. Pila je kinicu iz bureta, jela povre pravo iz zemlje u bati, i spavala bez krova nad glavom, pod pamukovim drveem, u drutvu lama. O podnevu, kada bi ostali

stanovnici uivali u oboavanoj siesti, ona bi uala na plamteem kamenju Kote Bespue, uronjena u molitvu, ne marei za sunce od koga joj je koa tamnela, a kosa belela u boju kostiju. Meditirala je o ivotu Katarine od Tarzisa, koju je potraga za duhovnou u pagansko, svetovno doba navela da odbaci ljudsko telo i stopi duu sa duama maina koje su sazdale svet. Muenje tela. Tasmin Mandela je prevazila ljudsko stanje. Roditelji nisu mogli da dopru do nje, a prenebregla je pokuaje Dominika Frontere da je natera da pokriva svoju golotinju. Bilo je vano samo unutranje milozvuje, kaskada svetakih glasova koji su ukazivali na put kroz zastor tela do nebeskih kapija. Bio je to put kojim je Blaena Gospa prola pre nje, i ako je taj put zahtevao zgaene poglede pridolica u Bespuu, zemljoradnika i vlasnika prodavnica, mehaniara i osoblja eleznice, onda je to bila cena koju je morala da plati. Videla su je runu, ta nova lica sa Gvozdene Planine i iz Ljagoneda, Novog Merioneda i Velike Doline, aputali su joj iza lea. Ona je sebe videla neopisivo lepu, duhovno lepu. Jednog dana meseca jula, kada je letnje sunce bilo u zenitu i kada su obluci pucali, a crepovi se lomili od podnevne vreline, Dominik Frontera je doao sav vreo i znojav Tasmin Mandeli, koja je uala visoko kao konata ptica na isturenim crvenim stenama. "Ovo ne moe dalje ovako", rekao joj je on. "Grad raste, novi ljudi stalno dolaze: Merandanijevi, sestre Pentekost, ungovi, Aksamenidesi, porodica Smit: ta e pomisliti, kakvo je to mesto gde devojke... ene tumaraju okolo gole po itav dan i zaudaraju kao blatite u svinjcu? Ne moe tako, Tasmin." Tasmin Mandela je zurila pravo ispred sebe prema horizontu, stisnuvi oi pred jarom. "Gledaj, moramo neto da uradimo. Dobro? Vai. E sad, ta kae da se vrati sa mnom svojim roditeljima, ili ako to ne eli, Ruti e se brinuti o tebi, okupae te, oistiti, odenuti ti neku lepu odeu, a? ta misli o tome?" Nalet vetra zapahnu Dominika Fronteru zadahom prljavtine. On se zagrcnu.

"Tasmin, Bespue nije to je nekad bilo, i ne moemo se vratiti onome to je bilo. Ono raste, doekuje etrnaestu dekadu. Ne moemo prihvatiti takvo ponaanje. A sad, ide li?" Ne pomerajui pogled, Tasmin Mandela ree: "Ne." Nije progovorila pedeset pet dana pre te rei i oseala je gaenje zbog njenog izgovaranja. Dominik Frontera je stajao neko vreme, slegnuo ramenima i siao sa isturenog stenja onome to je ostalo od njegove sieste. Iste noi, Tasmin Mandela napustila je ljude Trinaeste dekade i lutala daleko du breuljaka sve dok nije pronala peinu gde je voda curkala odozdo, iz podzemnog okeana. Tu je obitavala devedeset dana, danju je spavala i molila se, nou prevaljivala dvanaest kilometara do Bespua da pohara bate ljudi Trinaeste dekade. Kada su poeli da se pojavljuju psi i samarice, osetila je boanski poziv da se jo vie udalji, te je jednog vedrog jutra hodala i hodala i hodala u Veliku Pustinju, hodala i hodala sve dok iz pustinje crvenog peska nije zala u pustinju crvenog kamena. Tamo je pronala kameni stub na kome e iveti isposniki, stenovitu iglu na koju e se nabosti. Te je noi spavala u podnoju kamenog stuba koji joj je pokazivao put prema Pet Nebesa, a za vlagu joj je posluila rosa koju je lizala sa svog nagog tela. Od svitanja do sumraka tog dana pela se uz kameni stub; gipka i spretna kao pustinjski guter. Rascepljeni nokti, izrovani noni prsti, prsti na rukama puni plikova, iskidano meso: sve joj je to znailo podjednako malo koliko i glad u njenom trbuhu; sve su to bila divna mala muenja, sitne pobede nad telom. Tri dana je sedela ukrtenih nogu na vrhu crvenog kamenog stuba, nije ni spavala ni jela, bez pia i bez najmanjeg pokreta, i terala je telesni vrisak dole dole dole, napolje napolje napolje. Ujutro etvrtog dana, Tasmin Mandela se pomerila. U dugoj noi, sanjala je da se pretvorila u stenu, ali ujutro se pomerila. Nije to bio neki veliki pokret, samo pomeranje suvih onih jabuica kako bi pogledala oblak koji je dolazio sa juga, samotni tamni oblak proet munjama. Iz tog oblaka dopirao je zvuk nalik na zvuk roja besnih pela. Dok se pribliavao,

Tasmin Mandela je videla da je sazdan od mnotva majunih estica u oajnikom kretanju, uistinu kao roj insekata. Pribliavao se oblak, pribliavao, i ona vide na svoje zaprepaenje (Tasmin Mandela je jo bila donekle kadra za izvesna ljudska oseanja) da se oblak sastojao od hiljada i hiljada svetih aneoskih bia koja su se probijala kroz gornje slojeve vazduha. Bila su slina anelu koga je Radandra Das oslobodio iz Vrela znanja Adama Bleka, i u vazduhu su ih odravala zbunjujue raznovrsna krila, elise, rakete, jedra, propeleri, baloni, rotori i mlazni motori. Aneoska vojska projezdila je kraj nje sa juga, i bilo ih je toliko da su moda kruili i uzdizali se u troposferu da bi ponovo proparadirali. Onda se iz zujeeg oblaka pomolio masivni aparat, etvrtasti letei predmet blistavoplav i srebrn, dugaak itav kilometar. Svojom neobinom konstrukcijom podsetio je Tasmin na slike riki i autokola koje je videla u majinim slikovnicama. Na njegovom zatupastom pramcu nalazio se hromni kez reetke sa nazivom 'Plimut' ispisanim slovima visokim poput Tasmin Mandele. Ispod reetke, bio je pravougaoni tit, svetloplav, sa natpisom ute boje:

DRAVA BARSUM KAT

Plavi Plimut se zaustavi iznad kamenog stuba i dok je Tasmin pokuavala da pogodi njegovu moguu svrhu (ROTEH-ova inenjerska stanica, zvezdane koije, letea trnica, trik sunca i kamena), aneoski hor zavi ispod njega i zapeva, uz pratnju citre, zmijaste trube, okarine, krumhorne i stratokastera:

Du ap a bi bap ubi-dubi du Du ap uvadi-uvadi A-bap bam bu

Bi-bap a lula ibap ubi-du Ri bap a lula Bibap bam bu.

Jedan usamljeni aneo izdvoji se iz nebeskog hora i spusti na helikopterskim elisama sve dok se nije naao licem u lice sa Tasmin Mandelom.

O Blaena Smrtnice, sad ove Vesti Primi: Pripremi Sebe da te vidi Svetica, Naa Svetica, Naa Blaena Gospa, od Tarzisa, Gledaj je gde Dolazi, Blaena Katica!

Izdeklamovao je to u besprekornim jambikom petercu. Elise u kontrarotaciji uzdigoe anela u nebo. Veliki Plavi Plimut odsvira drevnu, drevnu melodiju zvanu 'Di-ksi' svojim petostrukim fanfarama i izbaci pristupnu rampu. Sitna, kratko oiana ena u blistavo belom odelu sa projektovanim slikama sie niz rampu i poe prema Tasmin Mandeli, ruku ispruenih u univerzalnom simbolu dobrodolice.

29. Ugledavi prvi put grad Kero, prestonicu korporacije Vitlejem Ares, Doni Staljin nije mogao sasvim da shvati ta, zapravo, vidi. Iz straarske prostorije voza koji je kloparao kroz venac brda boje kriljca i re, uinilo mu se da je ugledao kocku, crnu poput njegovih stisnutih onih kapaka, na ijim su gornjim ivicama bila zlatna slova KORPORACIJA VITLEJEM ARES KORPORACIJA VITLEJEM ARES KORPORACIJA VITLEJEM ARES. Ipak, nije mogao sebi da predoi razmere te kocke jer se ona nalazila u lokvi prljave vode koje joj je oduzimalo svaku perspektivu. Onda je ugledao oblake. Bili su to prljavobeli

kumulusi, nalik na uprljanu vatu, i okupljali su se negde na tri etvrtine visine kocke. Doni Staljin se obrnu i pobee od prozora da bi se sakrio od onoga to je video. Kocka mora da je imala osnovicu od gotovo tri kilometra. Sada je svet poprimio odgovarajue razmere: brda su bila krastava od visokih pei i livnica, lokva i nije bila lokva, ve veliko jezero u ijem se sreditu nalazio Kero. Strahotna opinjenost privukla ga je ponovo spoljnom prizoru. Tanune niti koje su spajale kocku sa obalama jezera sada mu se ukazae kao iroki zemljani vijadukti, dovoljno veliki da nose dva eleznika koloseka, a ono to mu se uinilo kao ptice u letu oko povrina kocke, bili su helikopteri i diriabli. Sud Pajpauder zakloparao je po vijaduktu. Gordi crnozlatni ekspresi sukljali su kraj njega i ljuljali voz talasima pritiska. Po njihovom prolasku, Doni Staljin je prvi put ugledao jezero izbliza. inilo se da je puno masnog taloga i da se blago klobui i isparava. Hromno ute i zaralo crvene mrlje plovile su po povrini, daleko odatle naftni gejzir izbacivao je crnu prljavtinu, a oblast veliine omanjeg grada eksplodirala je u utim sumpornim kljualim mahnitim kaskadama kiselog blata, na stotine metara u svim moguim pravcima. Na manje od pola kilometra od vijadukta, neki ogroman votani ruiasti predmet dizao se iz polimerizovanih mehurova, kompleks tornjeva i ograda poput obrnute katedrale koja se neprestano mrvi pod sopstvenom teinom. Doni Staljin zacvile od straha. Nije mogao da pojmi to pakleno mesto. Tada vide neto nalik na ljudsku priliku, u neobinoj odei, u etnji na suprotnoj obali jezera. Prizor ljudskog bia u toj hemijskoj divljini razveseli ga. Nije znao, a kamoli mario, da je to bio neki Akcionar Grada Kero u etnji po prijatnim obalama Sisa, otrovnog jezera, u surlastom respiratoru i izolacionom odelu. Akcionari Keroa veoma su cenili prizmine boje i sjaj duge na povrini jezera, njegove silovite gejzire, erupcije i spontano gomilanje polimera: setni vazduh Zaliva Sepije, propisno profiltriran kroz respirator i iznova udisan, izuzetno je

podsticao na razmiljanja o ljubavi i njenom gubitku; Zeleni Zaliv, bogat bakarnim nitratima, nadahnjivao je na smirene misli i staloenost neophodnu za donoenje menaderskih odluka; bolesno truli uti Zaliv, koji je mirisao na smrtnost, bio je omiljeno mesto za samoubistva; Plavi Zaliv setan, zamiljen; Crveni Zaliv, koga su mnogo voleli Funkcioneri Niih Nivoa, agresivan, dinamian. Funkcioneri u etnji po zaralim obalama videli su da se Sud Pajpauder vratio, videli su da se neobian polimerni hemoid die iz hemijske orbe i uzbueno zabrbljali preko svojih mikrofona. Takav fenomen smatrao se znakom sree i onome ko bi ga opazio donosio je sreu u ljubavi, uspeh u poslu, dobro znamenje. Za putnika koji stie u Kero, bilo je to predskazanje velike sree. Doni Staljin, osam dana zakljuan u straarskom vagonetu, nije znao nita o znamenjima i predskazanjima. Nije imao pojma o korporaciji Vitlejem Ares. Ali, ubrzo e je upoznati. "Akcionar 703286543", rekli su mu. "Ne zaboravi, 703286543." Bilo bi zaista teko da to zaboravi. Broj je bio odtampan na plastikoj znaci koju su mu dali, na jednodelnom odelu koje su mu dali, na vratima sobe koju su mu dali, i otisnut na svakom predmetu u majunoj prostoriji bez prozora: na stolu, stolici, krevetu, svetiljki, pekirima, sapunu, primerku knjige Ka novom feudalizmu pod brojem obeleenim jastukom: Akcionar 703286543. Na prozivci u hodniku svakog jutra, debela ena u sivom papirnom odelu funkcionera nieg ranga viknula bi: "Akcionar 703286543" i svakog jutra, Doni Staljin bi podigao ruku i odazvao se: "Prisutan." Nalazio se odmah iza Akcionara 703286542 i neposredno pre Akcionara 703286544, i nauio je gde da stoji u redu po broju, ne po licu. Posle prozivke, debela ena bi proitala mali odlomak iz Ka novom feudalizmu, kratko nahvalila vrline industrijskog feudalizma i glasno izdeklamovala proizvodnu normu za taj dan, koju su Akcionari glasno ponavljali dok su izvodili etrdeset sklekova, etrdeset unjeva, i trali u mestu uz prilino vojniku muziku koja je tretala iz zvunika. Onda bi poskidali papirne kape i drali ih na srcu, pevajui pesmu Kompanije. Dok bi Smena C marirala

hodnikom prema gravitacionom autobusu, debela ena izvikivala bi stanje akcija kompanije na svetskim berzama. Politika Kompanije predviala je da svi Akcionari osete lino zadovoljstvo zbog svog siunog doprinosa korporaciji Vitlejem Ares. Debela ena bi ispratila Smenu C u gravitacioni autobus, uz proveru: Akcionar bla-bla-bla, Akcionar bla-bla-bla, Akcionar bla-bla-bla. Vrata bi se zatvorila, a gravitacioni autobus jurnuo bi goredolenaprednazadlevodesno, a Akcionar 703286543 izazvao bi salve smeha u svojoj smeni oponaanjem debele ene i njenog bla-bla-bla. Uz trzaj koji bi ih pobacao jedne na druge, gravitacioni autobus stigao bi na odredite, vrata bi se otvorila s treskom, a smeh i osmesi iskljuili bi se kao kasni noni radio program dok bi Smena C marirala u fabriku. I maine su imale brojeve: maina broj 703286543 stajala je kod transportne trake izmeu maine 703286542 i 703286544. Akcionari bi zauzeli poloaj, sirena bi se oglasila, poklopac na kraju transportne trake bi se otvorio, a komponente krenule serpentinom proizvodne linije. Od devet do jedanaest sati (kada je bila pauza za aj) i od jedanaest i petnaest do trinaest (kada je bio ruak), Akcionar 703286543 uzimao bi pare plastike pomalo nalik na ljudsko uho i pare plastike u obliku kitnjastog slova P, a onda ih zavarivao jedno za drugo na svojoj maini. Od trinaest i trideset do esnaest i trideset zavarivao bi jo uiju i slova P, a onda bi se Smena C odjavila i izmarirala iz fabrike u susret Smeni A koja je marirala unutra. Ponovo bi uli u gravitacioni autobus, dolo bi do novog cimanja gore-dole i tamo-amo, a onda bi se Akcionari iz Smene C opet nali u poznatim hodnicima. Nastupio bi jedan sat buke i poalica u kupalitu hodnika, potom veera u trpezariji (toliko slinoj fabrikoj trpezariji da se Akcionar 703286543 ponekad pitao nije li ta trpezarija jedna te ista), a potom bi drugari iz Smene C otili u bar i zaduili fenomenalnim svotama svoje raune kupovinom glupavog dajkiri sladoleda i smenog pia koje se uglavnom pravilo od kae od malina. Ponedeljkom, sredom i petkom, odlazili su u bar. Utorkom i etvrtkom ili su u bioskop ili na neku ivu predstavu, a subotom su

ili na igranku jer je Palais de Danse bilo jedino mesto gde su mogli da sretnu devojke. Akcionar 703286543 bio je malice prenizak i malice premlad da bi uivao i igranju. Zubi su mu dopirali neprijatno blizu bradavica plesnih partnerki, ali on je voleo muziku, naroito onu novu, koju je svirao taj Glen Miler. I Badi Merks je bio dobar. Nedeljom je bila Trnica udesa i uvee su svi ili u relaksarijum Kompanije, gde su mladi Akcionari pre vremena mogli da saznaju sve o Mukoj Zabavi. Klinac je previe mlad za to, govorili su njegovi drugari, ali vodili su ga sa sobom iz nedelje u nedelju, jer bi njegov izostanak naruio njihovu solidarnost. Solidarnost Smene bila je zvezda vodilja za ivot proizvodne jedinice. Drao si se svojih pajtaa, ili se nisi drao niega. To je bilo pre nego to je Doni Staljin saznao za znaenje tigrasto obojene kutije za sugestije. Doni Staljin je mnogo toga nauio u prvih nekoliko meseci koje je proveo u korporaciji. Nauio je kako da se klanja menaderu i da mu se krevelji iza lea. Nauio je kako da svima udovolji, a da istovremeno udovolji i sebi. Nauio je zapetljanu pseudonauku zvanu ekonomija i njene lane zakone, a udvarao se i njenoj idiotskoj kopilanskoj kerki zvanoj industrijski feudalizam. Nou je pio i egaio se sa momcima, a danju zavarivao komade plastike u obliku uiju za komade plastike u obliku slova P, i preputao ih Akcionaru 703286544, koji ih je zavarivao za pare plastike u obliku debelog oveka. Prolazile su nedelje, meseci, turobno i bezlino poput papirnih maramica iz kutije sve dok jednog dana, usred zavarivanja, Doni Staljin nije shvatio da nema pojma kuda odlaze plastini komadi u obliku slova P, uiju i debelog oveka, niti ta se od njih pravi. Dvanaest meseci je zavarivao dva pareta plastike jedno za drugo i sada je morao da sazna zato. Dok je sanjao jedne noi u svom brojem obeleenom krevetu, plastini odlivci tumbali su se oko njega i stapali u ogromne plastine planine, plastine masive, plastine kontinente, ogromne plastine mesece u ijem je srcu bilo pare plastike u obliku uha zavareno za pare plastike u obliku slova P.

Jednog dana, izgovorivi se na blagi proliv, pustio je da se itava smena odjavi i sakrio u klozet sve dok gravitacioni autobus nije zatutnjao i odzveketao navie u svom ahtu. Provukavi se tiho kroz zaljuljane vratnice, ustumarao se kraj kameno tihih Akcionara i stigao do poetka linije, gde su komponente prolazile kroz zid i polazile na svoje fuziono putovanje. Pratio je krivudavu proizvodnu liniju, virio preko ramena Akcionara dok su ovi zavarivali, rafili kvake, presovali kuita i kutije, lemili elektroniku i opremali proizvod. Obuzeta radom za Kompaniju, veina ga nije primetila; pred onima koji su mu uputili upitan pogled, Akcionar 703286543 nabacio bi svoj najbolji menaderski izraz na lice (usavren mesecima uvebavanja) i rekao im kao nadozrnik: "Vrlo dobro, vrlo dobro, samo tako." Poeo je da shvata kakav je to aparat - kombinacija radija, ajomata i svetiljke za nono itanje, sasvim sigurno korisna stvar, mada nije mogao da vidi gde su se uklapali njegovo plastino uho i slovo P. Na kraju proizvodne linije radioajomatsvetiljke prolazile su kroz prorez u zidu i nestajale. Kraj transportne trake nalazila su se vrata sa oznakom 'Samo za menadere'. Doni Staljin je gurnuo vrata, otvorio ih i naao se u kratkom hodniku na ijem kraju su se nalazila nova vrata sa oznakom 'Samo za menadere'. Kraj njega, transportna traka nosila je kompletirane radioajomatsvetiljke prema sledeem prorezu u zidu. Doni Staljin gurnu i druga vrata sa oznakom 'Samo za menadere' i nae se u prostoriji toliko slinoj onoj iz koje je iziao, da je na trenutak pomislio da je proao kroz pogrena vrata. Onda bolje pogleda i vide da je tu sve potpuno drugaije. Radioajomatsvetiljke pojavljivale su se iz zida i prolazile proizvodnom linijom gde su ih Akcionari Kompanije u papirnim radnim odelima i sa plastinim identifikacionim znakama rastavljali na sastavne delove. Deproizvodna linija, linija za demontau. Omamljen iznenaenjem, Doni Staljin je doao do mesta na liniji gde je njegov parnjak stavljao plastino uho i slovo P pod radio-snop i raskidao veze koje su ih spajale. Broj tog Akcionara bio je 345682307. Na kraju

linije, kod mesta 215682307, reka plastinih i hromiranih komponenti prolazila je kroz prorez u zidu kraj koga su stajala vrata sa oznakom 'Samo za menadere'. Te noi, dok je pio koktele u baru, Akcionar 703286543 napisao je na ceduljici: 'U interesu normi izraenih u broju komercijalnih proizvoda po radnoj jedinici, predlaem da istraite i potom zatvorite sve proizvodne linije za proizvod 34216. S potovanjem, Akcionar 703286543, D. Staljin.' Sledeeg jutra, ubacio je tu malu bombu u utocrnu prugastu kutiju sa oznakom 'Sugestije'. Za dve nedelje, pripadnici Smene C bili su premeteni na nove proizvodne linije. Doni Staljin se osmehivao u sebi na pomisao da su sivi ljudi u sivim odelima na svoj uas otkrili ekonomsku nakazu od fabrike koja je neprekidno pravila i rastavljala isti proizvod, iznova i iznova. Kada je premetaj obavljen, Akcionar 703286543 naao se u novoj prostoriji gde je radio na novoj liniji, sa novim kreditnim rejtingom. Kupio je mali radio za svoju sobu kako bi mogao da slua Novi sat velikih orkestara nedeljom po podne. Veoma je voleo novu muziku; Hamiltona Bohanona, Badija Merksa, Dimija unga i najveeg od velikana, Glena Milera. Mogao je sebi da priuti kupovinu sitnica i triarija od nakupaca u Trnici udesa, koje su potpuno odudarale od radnikih kombinezona Kompanije. Mogao je sebi da priuti da se napija tri noi nedeljno. Mogao je sebi da priuti devojku: mravo, kratko oiano derle sa naoarima koje je vodio na romantine (i skupe) promenade kraj Zaliva Sepije i na koje je bacao novac, ali ne i poverenje. Neko sivo odelo u upravi zainteresovalo se za njega, pretpostavljao je, pa je reio da neprekidno potpaljuje vatru tog interesovanja, da bi aneli uvari u sivim odelima stalno lebdeli u njegovoj blizini. Jednog dana, za rukom, uo je kako Akcionar 108462793 apue neto Akcionaru 93674306 dok je dodavao boicu sa sosom na sastanku Sindikata u zadnjem delu Delehantijevog bara. U kabini u mukom toaletu, Doni Staljin je olovkom napisao malu poruku anelima u sivom i prepustio je kutiji za Sugestije.

Akcionari 108462793 i 93674306 sutradan se nisu pojavili na poslu, kao ni sledeeg dana, ni sledeeg, a onda je nadzornik linije obavestio smenu da su se oni dobrovoljno javili za premetaj na drugu liniju zbog nedostatka radne snage. Doni Staljin bi to gotovo i poverovao da nije uo angrljanje racije policije Kompanije kod Delahantija kroz svoj prorez za ventilaciju. Morao je prilino da odvrne radio kako bi priguio sve te povike i krike. Akcionar 396243088 kraj njega je krajnje neprijatno lupao po zidu sat ili vie da bi utiao zvuk. Dva dana kasnije, Akcionar 396243088 naalio se za rukom o seksualnom ponaanju direktora Kompanije za vreme sednica odbora. Doni Staljin se iskidao od smeha kao i svi ostali. Za razliku od svih ostalih, poslao je ceduljicu sivom odelu. 'Optuujem Akcionara 396243088 da nije mislio Pravilne Misli o Kompaniji, njenom asnom Odboru Direktora i naelima industrijskog feudalizma. On je nelojalan i nema potovanja, pa podozrevam da gaji naklonost prema sindikatu.' Kada je mesto Akcionara 396243088, koji je bio sektorski nadzornik, najednom postalo upranjeno ('Premetaj i Unapreenje', rekao je linijski supervizor), Doni Staljin bio je najmlai ovek koji je ikada unapreen na taj poloaj u odeljenju za laki poljoprivredni inenjering. Imao je kreditni rejting oveka sa pet puta vie godina i iskustva. Nagrada za Uzornog radnika godine (sektor lakog inenjeringa) dola je na svoj godinji red. Doni Staljin je anonimno razotkrio sistem sitne korupcije i potkradanja sa vezama ak i meu niim menaderima, pa je, zahvaljujui dobro odabranom trenutku, postao Uzorni radnik godine (sektor lakog inenjeringa) samo dva dana pre nego to e korporacijska sekira pasti na dvanaest zaposlenja u poljoprivrednom odeljenju. U vrstoj demonstraciji akcionarske solidarnosti, Doni Staljin je odbio da prisustvuje sednicama tribunala Kompanije na kojima je sud za radnike i menadere optuio dvanaest osumnjienih i otpustio ih po kratkom postupku. "Moglo se to desiti svakome od nas", rekao je Uzorni radnik godine svojim

kolegama u Smeni A dok su srkali dajkiri od mandarina u tek renoviranom Delahantijevom baru. "Moglo se to desiti svakome." I jeste. Desilo se Akcionaru 26844437 (Sumnjam da se Akcionar 26844437 bavi industrijskom pijunaom i da sprema veliku izdaju za raun suparnikih kompanija koje ja, kao lojalni i iskreni Akcionar neu pominjati, s potovanjem, D. Staljin), Akcionarima 216447890 i 552706123 (Sumnjam da Akcionari 216447890 i 552706123 odravaju nedozvoljene seksualne odnose u vreme koje plaa Kompanija, s potovanjem, D. Staljin) i Akcionaru (Optuujem Akcionara 664973505, linijskog supervizora na proizvodnoj liniji 76543, odeljenje lakog poljoprivrednog inenjeringa, za neodlunost, lenjost i nedostatak poleta u promovisanju Devetostrukih Vrlina Industrijskog feudalizma, s potovanjem, D. Staljin). Bilo je samo pitanje vremena kada e siva odela pozvati to olienje industrijske vrline da se pridrui niim menaderima. Tada je otkrio da ne postoji jedno sivo odelo, ve jedanaest, sada prisutnih oko stola od hrastovine, i svi su bili skinuti sa proizvodne linije na kojoj su se pravili nii menaderi. Na elu stola sedeo je najstariji nii menader, sivo odelo kome su se povinovala ostala siva odela. U dnu stola, na dunom odstojanju od odlinika menaderske kaste, stajao je Doni Staljin. Najstarije sivo odelo odralo je kratak govor pun izraza poput 'uzorni radnik', 'blistavi primer', 'proizvodna jedinica', 'odanost Kompaniji', 'vie vrednosti' i 'Akcionar koji shvata naela Industrijskog Feudalizma'. Doni Staljin je s panjom pamtio te kliee da bi ih koristio u sopstvenim govorima hvale i bodrenja. Posle razgovora, posluili su ga lepljivim koktelom, estitali su mu, a Doni Staljin se poklonio i napustio menadersku kastu. Po povratku u svoju sobu obeleenu brojem, pronaao je koverat sa dokumentima o premetaju u jedinicu za obuku proizvodnih menadera, proguran ispod vrata. Na unutranjoj strani vrata zatekao je papirno odelo standardne veliine, sivo, koje je visilo o plastinoj vealici, sivoj.

30. Mudrost, prestonica sveta, nalazi se na etrdeset bregova kraj Sirtijskog Mora i njeni kristalni tornjevi zaodenuti su zavesama zelenih lijana i letnjih cvetova. Ljagoned je sazdan na ostrvu u jezeru i tokom vekova probio je te granice sagradivi itave oblasti koje plutaju na prepletu pontona ili se nesigurno uzdiu na hiljadama stubova. Liks stoji na obe usne velikog ponora, sa dvadeset mostova, od kojih je svaki remekdelo i u nadlenosti jedne katedre Univerzuuma; po njima hodaju Majstori Fakulteta u odorama i kapuljaama, a sa njihovih niskih cilindrinih kula die se deset hiljada molitvenih zmajeva, umolnica za neprekidnu mudrost Majstora Liksa. ROTEH-ova tvrava, Porcelanska Planina, jeste federacija od stotinu malih sela smetenih u izvanrednom parku. Tu je selo koje visi o granama drvea poput prepletanih ptijih gnezda, drugo je sazdano od izuzetnog, glaziranog i eenog porcelana, tree poiva na plutajuem ostrvu u jezeru, etvrto se sastoji od veselo obojenih karavana i paviljona koji vrludaju i lutaju po umi, peto je sagraeno na mrei od dijamantnih vlakana zakaenoj izmeu vrhova Porcelanske Planine. To su neki od velikih gradova sveta. Ovom spisku mora se dodati i Beladona. Nesumnjivo, ravna je svakome od pomenutih, ali njena udesa su manje oigledna. Za putnika koji se pribliava Beladoni preko suvih i pranjavih Stamposa, sve to se od nje vidi jeste nekoliko tanjirastih antena, visoki toranj za kontrolu svih vidova saobraaja, nekoliko prljavih tezgi od erpia i par kvadratnih kilometara piste sa otiscima guma. A opet, Beladona je tamo, prisutna, ali nevidljiva, poput boanske esencije u uskrnjoj nafori: nije la, najporoniji grad sveta eka na putnika, samo nekoliko metara ispod njegovih nogu, poput mravljeg lava, gladan ljudi koje e uvui dole, u svoju gubicu. Beladona se ponosi svojim apetitima, ponosi se svojim porocima. To je stara, gruba kuka od grada; luki grad, mornarska kurva od grada. U Beladoni, pod betonskim nebom, uvek je tri sata ujutro. Tu ima vie ulinih uglova nego bilo gde na svetu. A u gradu sa vie barova, sui-restorana, taverni, seks butika,

vinarija, bordela, saraja, kupalita, privatnih bioskopskih klubova, kabarea otvorenih cele noi, kafea, arkada za zabavu, restorana, painko-salona, bilijarskih sala, opijumskih jazbina, kockarskih umeza, plesnih palata, kola za kartanje, kozmetiara, kladionica, radnji za bildere, salona za masau, privatnih detektivskih kancelarija, rafinerija narkotika, krmi, sauna, bunko-kabina, alkoholnih palata, podruma za vezivanje, barova za slobodne, trnica telima, buvljih pijaca, robovskih aukcija, gimnastikih sala, umetnikih galerija, bistroa, revija, parternih predstava, prodavnica oruja, tezgi sa knjigama, odaja za muenje, relaksarijuma, dez klubova, pivskih podruma, kolica nakupaca, soba za probe, kua sa gejama, cveara, vinskih kafana, modnih butika, sportskih sala, bioskopa, pozorita, javnih auditorijuma, privatnih biblioteka, muzeja bizarnog i spektakularnog, izlobi, oblasti za izlaganje i performanse, kazina, vaarskih nakaza, trnica sa mainama za kocku, striptiza, senzacija, salona za tetoviranje, verskih kultova, hramova, crkava i pogrebnika nego na bilo kome drugom mestu na svetu, teko je pronai nekoga ko ne eli da bude pronaen. Ali ako je on slavan kao Limal Mandela, onda ga je lake pronai u Beladoni nego u bilo kome drugom velikom gradu sveta, jer Beladona voli da laska slavnim ljudima. Nije bilo tog istaa ulica ili klozeta koji nije znao da Limal Mandela, Najvei Igra Bilijara Koga Je Vaseljena Ikada Dala, moe da se nae u zadnjoj prostoriji Dez Bara Glena Milera u Ulici Tuge. Isto tako, bilo je vrlo malo onih koji nisu mogli da izdeklamuju spisak pobeda Limala Mandele, jer je Beladona bila varo u kojoj spiskovi doprinose veliini. Nema jednog jedinog velikog Beladonjanina koji za sobom nije ostavio nekoliko velikih spiskova. Koja su to, onda, imena onih koje je Limal Mandela pobedio da bi postao ampion? Odmah ete uti. Toni Dulijus, Olifon Dau, Dimi 'Dragulj' Petrolenko, 'Kec' Kvartuo, Ahmed Sinaj Ben Adam, 'Dak' Donson, Itamuro (Sami) Joi, Lui Manzanera, Rafael Rafael Mlai, 'Brzoprsti' Lo, Noburo D. Voington, Henri Naminga, Biop R. A. Vikramasingi, gospodin C. Asim, 'eljust' Dekson Mlai, 'Ledeni' Lari

Lemesku, Isus Ben Sirah, Valentin Kvi, gospodin Piter Melterdons, 'Freni' Rej, Darma Alimangansoreng, Nejemija ung (Trbosek), gospodin Dejvid Bouvi, Mikal 'Miki' Manzanera (nisu rod), Saloman Salrisijan, Vladimir 'Nabada' Drakul, gospodin Norman Majler, gospodin Halran Elisijan, Mercedes Braun, 'Rii' Futuba, Sudija (Sudija Dred) Simonsen, 'Profa' az Ksavijer, Crni Don Delorean, Hju O'Her, gospodin Piter Melterdons (ponovo). U pobedi, Limal Mandela je bio skroman ovek. Prezirao je skupe afektacije svojih protivnika; kutije za tak obloene krznom, dijamantima ispunjene zube, biserne takove, nabildovane telohranitelje, fleetne pitolje od istog zlata: sva ta trivijalna odlija gubitnika. Od bogatstva koje je gomilao, esnaest odsto ilo je njegovom menaderu, Glenu Mileru, koji je osnovao sopstvenu muziku etiketu 'Amerika patrola' za andergraund bendove i napravio im studio u kome su mogli da snimaju, zadravao dovoljno da mu telo i dua ostanu na okupu, a ostatak anonimno poklanjao u dobrotvorne svrhe za pomo penzionisanim prostitutkama, vrui paprika za Beladoninih 175.000 registrovanih prosjaka i rehabilitaciju zavisnika od alkohola, narkotika i pornografije. Koliko god Limal Mandela iveo skromnim, ak velikodunim ivotom, za njega se nije moglo rei da ne poseduje viak uobraenosti. Verovao je da je najbolji sa ubeenjem postojanim poput neba. Postao je ustar, smrao, pustio bradu koja je samo naglaavala elinu nijansu njegovih oiju. Zabrinut zbog fanatizma svog tienika, Glen Miler ga je gledao jednog jutra poto se orkestar spakovao i otiao kui, kako udara kuglu za kuglom, veba veba veba, usavrava se, doteruje, nikad zadovoljan. "Previe se napree, Limale", ree Glen Miler dok je odlagao trombon na sto. Kugle su zakuckale u depovima, uterane neumoljivom matematikom taka. "Niko ne bi mogao da uini vie od tebe. Gledaj, ovde si koliko, jednu godinu? Jedva neto vie, dvadeset est meseci, da budem precizan; tek to si napunio jedanaestu, a pobedio si ljude iskusnije od sebe; ti si ampion, dika Beladone, zar to nije dovoljno? ta jo moe da poeli?"

Limal Mandela je saekao da raisti sto pre nego to je odgovorio. "Sve. Sve mogue." Bela se dokotrljala do sredita stola i tu ostala. "Nije dovoljno biti najbolji u Beladoni kada tamo negde moda postoji neko jo bolji od mene. Sve dok ne budem znao postoji li takav ili ne, neu moi da se smirim." Uzeo je kugle iz depova i poreao ih za novu partiju protiv samog sebe. I tako je roen izazov. oveku koji bude mogao da ga pobedi, Limal Mandela e dati svoju krunu, pola linog bogatstva i re da tak vie nikada nee ni taknuti. Od poraenog e zahtevati samo da se pokloni i prizna pobednika. Izazov je odaslat na radio talasima Sata velikoh orkestra Glena Milera, u nedelju uvee, a devet kontinenata se diglo da na izazov odgovori. A izazivai ine sasvim drugi spisak. Bilo je mladih mukaraca, starih, sredovenih, visokih, niskih, debelih, mravih, bolesnih, zdravih, elavih, kosmatih, glatko izbrijanih, bradatih, mukaraca sa brkovima, bez eira, crnih, crvenih, mrkih, utih, beliastih, srenih, tunih, pametnih, prostih, nervoznih, samopouzdanih, skruenih, oholih, ozbiljnih, nasmejanih, mukaraca koji su voleli da priaju, normalnih, homia, onih koji su bili i jedno i drugo, onih koji nisu bili nijedno ni drugo, plavih oiju, smeih oiju, zelenih oiju, radarskih oiju, loih, dobrih, mukaraca iz Oa, Meridijana i Mudrosti, mukaraca iz Ksantija, Kriza i Velikog Oksusa, mukaraca iz Velike Doline, Velike Pustinje i Arhipelaga, Transpolaraca i mukaraca iz Borealisa, iz Sletita Ravnodnevice, iz Ljagoneda i Liksa, Keroa i Gvozdene Planine, Blerioa i Prizemljenja, mukaraca iz velikih gradova i malih naselja, planina i dolina, uma i ravnica, pustinja i mora; dolazili su i dolazili i dolazili sve dok se gradovi nisu ispraznili, maine ostale neuposlene u fabrikama, a prinosi narasli i sazreli u njivama pod letnjim suncem. Dolazili su starci, oni kojima je smrt bila u oima, oni koji su Limala podseali na Dedu Harana, i ene, supruge, ljubavnice i one jake, koje su nosile teret sveta na pleima, velike, snane ene sa devet kontinenata, a stizala su i deca, iz kola,

zabavita i grupa za igranje, sa skresanim takovima i pivskim kutijama da na njima stoje dok udaraju kugle. Limal ih je sve pobedio. Nije bilo mukarca, ene, deteta na planeti, koji su mogli da pobede Limala Mandelu. On je bio Najvei Koga Je Vaseljena Ikada Dala. A kada je pao i poslednji izaziva, on se popeo na sto, digao tak iznad glave obema rukama i objavio: "Ja sam Limal Mandela, Najvei Igra Bilijara Koga Je Vaseljena Ikada Dala: ko je taj, ovek ili bog, koji e me izazvati, ko je taj, smrtan ili ne, grenik ili svetac, koga ne mogu da pobedim?" "Ja sam on, ja sam taj. Igraj sa mnom, Limale Mandela, i naui se poniznosti, ti mali raskokodakani picopevcu." Govornik je ustao kako bi Limal Mandela mogao da vidi svog izazivaa. Bio je to elegantni gospodin maslinaste koe, odeven u crveni saten, oslonjen o tap kao da je malice hrom. "Ko si ti da mene izazove?" razmetao se Limal Mandela. "Od mene se ne trai da kaem kako se zovem, samo da te izazovem", ree elegantni mukarac; i uistinu, nije ni morao da kae kako se zove, jer ga je trenutni treptaj paklene vatre u crnim satenskim oima razotkrio svima: Apolion, Put Satanahja, Ariman, Mendesov Jarac, Mefisto(feles), Arhizlotvor, Antihrist, Hermes Trismegatus, Matori Papak, Neastivi, Lucifer, Otac Lai, Satana Mekratrig, Diabolus, Iskuiva, Matori Nik, Zmija, Gospodar Muva, Stari Gospodin, Sotona, Neprijatelj, avo, zlo kome ne treba ime kojim bi se prikrilo. Moda je Limal Mandela bio previe opijen pobedom da bi prepoznao svog neprijatelja, moda mu je racionalnost branila da dopusti mogunost paklenog ovaploenja tog gospodina, moda naprosto nije mogao da odoli nikakvom izazovu, jer je uzviknuo: "Koliko ramova? Koliko eli da bude ponien?" "Svih sedamdeset est?" predloi Neprijatelj. "Vai se. Baci za brejk." "Samo trenutak. Ulozi."

"Isto kao za svakog drugog izazivaa." "To nije sasvim dovoljno, ako mi dozvoli. Ukoliko ti pobedi, Satana Mekratrig savie koleno pred tobom, Limale Mandela, ali ako izgubi, uzee ti krunu, bogatstvo i duu." "U redu, u redu. Dosta teatralnosti. Glava ili pismo?" "Pismo", ree Neprijatelj, osmehnuvi se paklenom sebi. Limal Mandela je dobio bacanje i zapoeo partiju. Vrlo brzo, Limal Mandela je shvatio da je naiao na protivnika kakvog nikada ranije nije sreo. Jer zahvaljujui svojoj preanjoj boanskoj prirodi, Neprijatelj je mogao da koristi i zloupotrebljava vaskoliku ljudsku nauku i duh, ali iz razloga demonske asti neobjanjivih za ljude, ali obavezujuih za avole i Panarhe, nije mogao da koristi tu natprirodnu mudrost da bi nepropisno uticao na ishod igre. Njegove prirodne moi ipak su bile dovoljne da sa Limalom Mandelom igra nereeno. Plima i oseka bitke valjala se po zelenoj oji; sad bi Neprijatelj poveo sa dva rama, sad bi Limal Mandela nadoknadio manjak i poveo sa jednim. Borce nikada nije razdvajalo vie od nekoliko ramova. Svaka etiri sata pauzirali bi po ezdeset minuta. Limal Mandela bi jeo, kupao se, pio pivo ili malo dremao. Neprijatelj bi sedeo sam u svojoj stolici i pijuckao apsint iz ae koju je dosipao nervozni anker. Kada se pronela vest po hodnicima i sokacima da Limal Mandela igra sa avolom za samu svoju duu, gomile radoznalaca navalile su u Dez Bar Glena Milera, usredsreene i stisnute gotovo do take guenja i implozije, policajci na konjima jahali su tamo-amo napolju, na bulevarima, i drali gomilu dalje od vrata. Mladi kuriri jurili su u novinske agencije sa najnovijim rezultatima partije, a uzbueni Beladonjani gledali su postavljanje plakata na kojima je pisalo 'Mandela vodi sa jednim ramom prednosti' ili sedeli u barovima i kafeima, sluajui radio komentarepskog takmienja na radiju Melstrom Morgana. U berbernicama, suibarovima, kupalitima i rikama, grad Beladona klicao je Najveem Igrau Bilijara Koga Je Vaseljena Ikad Dala.

Ali Najvei Igra Bilijara Koga Je Vaseljena Ikad Dala znao je da gubi. Kvalitet njegove igre bio je neverovatan, ali on je znao da gubi. U udarcima protivnika bilo je zastraujue preciznosti, a igrao je sa pronicljivou koja je liila na odjek svemoi, i Limal Mandela je znao da koliko god dobro igra, njegov ljudski dar nikada nee moi da se meri sa demonskim savrenstvom Sotone. Gubio je inicijativu, zaostajao i poinjao da kaska za avolom, stalno nadoknaujui manjak kako bi ostao u partiji, ali nikako nije mogao da navali i preuzme kontrolu nad stolom. U povicima i usklicima dobronamernih, sada se uo prizvuk oajanja. Posle trideset dva sata za stolom, Limal Mandela je bio uniten ovek. Iscrpljen, neobrijan, saginjao se ponovo nad sto dok mu je premor izbijao iz svake pore. Samo su ga racionalnost i postojana vera u to da vetina mora na kraju trijumfovati nad mranim vradbinama, nagonili da pomera ruku s takom. Doao je red i na poslednji ram. Trea smena sudija objavila je rezultat: Limal Mandela 38 ramova, Izaziva 38 ramova. Igra se svela na boje. Limalu su za pobedu bile potrebne plava, ruiasta i crna. Neprijatelju su bile potrebne crna i ruiasta. Pijuckajui apsint, on je bio sve i vedar kao maslaak u letnjoj ivici. Vaseljena zelene oje sa majunim arenim solarnim sistemima kovitlala se pred oima Limala Mandele, i najednom je to postala partija crne kugle. Limal je duboko udahnuo i pustio da ga prome talog racionalnog. Crna kugla je kliznula po stolu, uskoprcala se u eljustima, iskobeljala napolje. Publika jeknu. avo pogleda niz tak. I tada Limalu Mandeli prekipe. On stade na svoj pomoni stoi, uperi tak u Neprijatelja i viknu: "Ne moe pobediti! Ne moe pobediti, ti ne postoji! Nema avola, nema Panarha, ni svete Katarine, postojimo samo mi, sami. ovek je sopstveni bog, ovek je sopstveni avo, i ako u biti poraen od avola, taj je avo u meni. Ti se lano predstavlja, ti si obian starac u kostimu koji kae 'Ja sam avo', a svi vi ostali mu verujete! Verujemo mu!

Verujem mu! Ali sada vie ne, ne verujem u tebe! Nema mesta avolu u racionalnom svetu!" Sudija pokua da vaspostavi kontemplativni mir bilijarske sale. Dez Bar Glena Milera primiri se posle neprilinog ispada. Mendesov Jarac jo jednom pogleda niz tak i udari. Bela kugla udari crnu, crna se zakotrlja prema depu. Dok je kugla hitala po stolu, paklena vatra zapalaca u oima gospodina i zgasnu. Neastiva mo, natprirodno savrenstvo nestalo je, zbrisalo ga je bezverje Limala Mandele. Grad Beladona zadra dah. Crna kugla je gubila brzinu, gubila momenat sile. Na daak od depa, crna kugla se zaustavi. Zavlada grobna tiina. I brbljivi Melstrom Morgan, koji je neprekidno blebetao, uuta, sa reima zamrznutim u mikrofonu. Deset kilometara visok, Limal Mandela prie stolu. Grad Beladona oglasi se krikom iekivanja. Najednom, avo je bio samo umoran, uplaen stari gospodin. Limal Mandela postavi tak u poloaj za udarac, ne marei za premor koji mu je kidao svaki mii. Prostorija ponovo utihnu, kao da je njegov pokret zaustavio vreme. Ruka mu se tre unazad, istim onim preciznim mainskim pokretom koji je izveo deset hiljada istovetnih puta u proteklih dan i po. Osmehnuo se samo za sebe i pustio da tak jedva dodirne kuglu. Bela kugla se otkotrlja po stolu i pomazi crnu neno, poput milovanja ljubavnika. Crna zadrhta i upade u dep poput obruenih porcelanskih planetoida iz njegovih komara.

31. Poto je ostavila Mikala Margolisa u soba-baru u eleznikom voru Iivara, Marja Kvinsana uperila je srce prema Mudrosti i pustila da je ponese sloboda. Sloboda. Toliko je dugo bila zarobljenik tuih potreba da je zaboravila na ukus slobode. A sloboda ga je imala. Ukus joj je bio kao ukus prsta rakije iz Beladone na dnu ae, kada misli da je aa prazna. Imala je ukus kao soba-testo sa sosom u hladno jutro posle hladne noi. Imala je tako dobar ukus da je ona ustala posle doruka i napustila Mikala Margolisa, napustila soba-bar, prela

ulicu tamo gde su starci gaali mlazevima soka od mrke konoplje izlupanu mesinganu pljuvaonicu, da bi prila teretnjaku koji je dremao na bonom koloseku. Oseala je na sebi oi Mikala Margolisa pri svakom koraku dok se pela u kabinu gde su dvojica mainovoa, starih najvie deset godina, besposliila i ekala na signal. "Ima li ikakvih izgleda da se provozam?" upita ona. Dok su je dva omladinca odmeravala od glave do pete i vakala paan, naas je pogledala preko ulice prema Mekmurdovom soba-baru gde su je susrele izdate oi Mikala Margolisa iza staklenog prozora. "Mi bismo isto to mogli tebe da pitamo", ree tamnoputi mladi mainovoa na ijoj je kapi pisalo Aron. "Naravno. Zato ne?" Marja Kvinsana je premetala ukus slobode po ustima kao smotano lie paana. Kurvanje je bilo sitni u valuti ambicije. "U tom sluaju, naravno, zato ne?" Mainovoa Aron otvori vrata kabine. Marja Kvinsana se pope i sede izmeu najednom napetih mladih mainovoa. Signal se promeni, tokamaci riknue, i voz krenu iz eleznikog vora Iivara. Menjajui vozove u satima osvita, ekajui po pola dana kraj Velikih Magistralnih Drumova sa visoko podignutim totemom vetrom ibanog palca, stopirajui none transportne diriable, Marja Kvinsana je pratila duha slobode preko pola sveta sve dok ga nije sustigla na teretnom koloseku iza glavne stanice u L'Esperadu. Voz je bio oronuo, sa bojom koja se ljutila i otrcan, erodiran godinama izlaganja udesima i divotama, ali Marja Kvinsana je mogla da razazna natpis u utom sjaju natrijumskih svetiljki: Putujue vrelo znanja i obrazovna atrakcija Adama Bleka. Mala grupa staninih propalica stajala je dokono u podnoju stepenica, bez i ono malo sitnia neophodnog da vide udesa predstave Adama Bleka. Marja Kvinsana nije znala ta ju je nateralo da ode tamo te noi; moda topla nostalgija, moda neki atavistiki poriv, moda elja da aka po krastama. Progurala se izmeu propalica i ula. Adam Blek je bio malo stariji i malo

tuniji, ali inae isti. Marji Kvinsani se dopalo to to ga je prepoznala, a on nije prepoznao nju. "Poto?" "Pedeset centavosa." "U gotovini ili naturi. Kao i uvek." Adam Blek je pogleda sa izrazom nekoga ko pokuava da prebira po seanju. "Ako poete sa mnom, pokazau vam udesa Dvorane sa ogledalima." Uzeo je Marju Kvinsanu za ruku i poveo je u zamraeni vagon. "Ogledala u Dvorani Adama Bleka nisu obina ogledala, jer njih su izlili Majstori Livci iz Merioneda koji su svoju vetinu toliko usavrili da njihova ogledala ne odraavaju fiziku sliku, ve vremensku. Odraavaju hronone, ne fotone, vremenske slike bezbroj moguih budunosti koje mogu da vas zadese, koje se razilaze kroz vreme kada na njih padne pogled onoga koji traga. Vama e prikazati mogue budunosti na razliitim ivotnim raskrima, i pametni ljudi obino zapamte to, meditiraju i u skladu s tim promene ivot." Dok je deklamovao svoju staru priu, Adam Blek je poveo Marju Kvinsanu kroz mrkli mrak i lavirint klaustrofobinih skretanja i zavijutaka. Kada je zavrio govor, on stade. Marja Kvinsana ga je ula kako uzima vazduh, i on onda objavi: "Neka svetlost obasja budunost!" Prostoriju ispuni otra ljubiasta svetlost iz fenjera neobinog oblika koji je visio sa tavanice. U toj udnoj svetlosti, Marja Kvinsana ugleda sebe u hiljadu hiljada hiljada odraza u beskrajnom lavirintu ogledala. Slike su beale, beale, izmicale u trenu kada bi ih oko pojmilo, zahvaljujui sloenim mehanizmima koji su okretali ogledala. Marja Kvinsana je shvatila da je trik u tome da zadri slike u perifernom vidiku, i ta vizuelna varka omoguila joj je da opazi mistine sopstvene slike u raznim budunostima: enu u borbenoj maskirnoj uniformi sa MRCV-om prebaenim preko ramena, enu sa petoro dece pod skutima i stomakom nabreklim sa estim, enu plemenitu i monu u sudijskoj odori, enu golu na krevetu sa glicerinskim punjenjem, enu umornu, enu radosnu, enu

uplakanu, enu mrtvu... im bi ih opazila, one bi se okretale kao stranci u vozu, prema sopstvenim budunostima. Bila su tu lica osujeene ambicije, lica oajanja, lica nade i lica koja su zaboravila na svaku nadu zbog toga to znaju da je ono to sada imaju sve to e ikada imati: bila su tu lica smrti, hiljadu lica krvavih ili pepeljasto sivih, oprenih poput crnog ugljena, prekrivenih gnojavim irevima bolesti, sasuenih starou i troenjem ili smirenih u lanom poinku koji smrt daruje onima to se protiv nje najvie bore. "Smrt je svaija budunost", ree Marja Kvinsana. "Pokai mi budunost ivih." "Onda pogledaj ovamo", ree Adam Blek. Marja Kvinsana pogleda tamo gde je pokazao i ugleda nasmejanu, sardoninu priliku koja se osvre preko ramena i odlazi u lavirint, stupa iz ogledala u ogledalo lakim koracima jaguara, sa snagom na gotovs u stomaku. Hodala je koracima monih; tako hodaju oni koji stvaraju i menjaju svetove. Tako je sebe oduveka zamiljala. "To je budunost koju elim." "Samo napred, uzmi je." Marja Kvinsana stupi napred da sustigne buduu sebe, i sa svakim korakom, samopouzdanje je naviralo u njoj poput pupoljka. Potrala je, kao lovac, i dok su joj se ogledala uklanjala s puta da bi pokazala samo prazne meusobne odraze, videla je da njen plen usporava. Mo i autoritet su prelazili iz koraka slike u njene korake. Marja Kvinsana se pribliila na dohvat odbegle slike. "Moja si!" uzviknu ona i zgrabi sliku, vrsto joj stisnu rame. Sa uzdahom prestravljenosti, slika se obrnu i ona vide sebe onakvu kakva je nekada bila, sigurna, a opet nesigurna, puna znanja, a opet neznalica, rob slobode, i shvatila je da je u nekom trenu ona postala slika, a slika se pretvorila u nju. Slika se srui uz prasak naleta vazduha i raspri se u stvetlucavu prainu, a Marja Kvinsana se nae jo jednom na ulazu Dvorane sa ogledalima. "Verujem da je to bilo vredno iskustvo", ree Adam Blek utivo. "Mislim da jeste. Evo, zaboravila sam, pedeset centavosa."

"Vama, madam, neu naplatiti. Zadovoljnoj muteriji nikada ne naplaujem. Plaaju samo nezadovoljni. Ali opet, oni uvek plaaju, zar ne? Ali sada mislim da sam vas se setio, madam, vae lice mi je poznato; imate li ikakve veze sa mestom zvanim Bespue?" "Bilo je to, bojim se, davno i daleko, a ja vie nisam ona ena koja sam tada bila." "To se moe rei za sve nas, madam. Pa, laka vam no, hvala vam na poseti, i ako bih mogao da vas zamolim za jednu uslugu, ispriajte svojim prijateljima i roacima sve o opinjavajuoj predstavi Putujueg vrela znanja i obrazovne atrakcije Adama Bleka." Marja Kvinsana pree preko pruge prema bonom koloseku osvetljenom natrijumskim svetiljkama, gde je voz sa hemikalijama i natpisom 'Mudrost' na cisternama zagrevao fuzioni motor. Poe kia, retka, hladna, igliasta kia. Marja Kvinsana je premetala po glavi slike koje je videla. Sada je znala ta je. Imala je cilj. Jo je imala slobodu, ali ta je sloboda imala svrhu. Potraie odgovornost, jer sloboda je bez odgovornosti bezvredna, a toj dvojnosti dodae mo, jer odgovornost bez moi je nemo. Otii e u Mudrost i ustoliiti trojstvo sloboda u sebi. Sada blizu voza sa hemikalijama, ona vide da joj mainovoa mae. Osmehnu se i uzvrati mu mahanjem. Dve neobine stvari nisu te veeri mogle da se uklope u njen plan. Jedna je bila to to se odraz Adama Bleka nije pokazao ni u jednom vremenskom ogledalu. Druga je bila injenica da je slika koju je prigrlila hodala prema Bespuu.

32. Otkad joj je oev duh rekao da je ukradeno dete, Arni Tenebre je odbijala da ivi pod istim krovom sa bilo kojim od roditelja, ivim ili mrtvim. Ako je ve Mandela, ivee u domainstvu Mandelinih. Zatekla je Dedu Harana usnulog na verandi meu sadnicama (odnedavno je postao strasni vrtlar, delom i zbog

osujeenog roditeljstva). Usta su mu bila irom otvorena i hrkao je. Arni Tenebre mu je ubacila ljutu papriicu u otvorena usta, i kada su plamen i bes utrnuli, naklonila mu se i rekla: "Gospodine Mandela, ja sam vaa kerka, Arni." I tako je napustila domainstvo Tenebre i dola pod krov porodice Mandela, nadenuvi sebi novo ime, mada su je svi i dalje zvali mala Arni Tenebre. Mrzela je da je zovu mala Arni Tenebre. Imala je devet godina i bila je gospodarica sopstvene sudbine, to je dokazalo i usvajanje nove porodice, pa je oekivala da je ozbiljno shvataju. Zar ona nije izazvala najvei skandal u Bespuu posle smrti njenog oca, to je za posledicu imalo to da je njena majka sada ivela praktino kao izoptenica i samo su Staljinovi razgovarali sa njom, a i tih nekoliko rei svodilo se samo na zadirkivanje i okrivljavanje? Ona je bila znaajna osoba i mrzela je ljude koji su se smejali njenoj tatini. "Pokazau im ja", rekla je svom ogledalu. "Bila Mandela ili Tenebre, naterau nebesa da odzvanjaju mojim imenom. Ja sam jedna vrlo znaajna osoba." Bespue je bilo grad bez znaaja i imena kojima odzvanjaju nebesa. Bilo je, naprosto bilo, i njegovo zadovoljstvo pukim svojim bivstvom dovodilo je do besa Arni Tenebre, koja to nije mogla da trpi. Bespue joj je bilo dosadno. Usvojeni roditelji bili su joj dosadni. Mrzela je njihove male izlive ljubavi; jeila se od njihove silne ljubaznosti. "Oslobodiu se", poveravala se svojoj slici. "Kao Limal, koji se proslavio u Beladoni, pa ak i Tasmin; ona je bila dovoljno jaka da se otrgne kalupu drutva i da ivi u stenama kao mrmot, pa zato ne bih i ja?" Prenebregavala je prisustvo ljudi, ak i svog izlapelog oca i majke, jer je znala da ljudi misle da je ona mala pohlepnica koja igra na kartu oseanja jednog starca i starice. Pronala je nain da ue u kuu Doktora Alimantanda i provodila duge sate blaene samoe u itanju njegovih knjiga i spekulacija o vremenu i temporalnosti, sama u naputenoj sobi za osmatranje vremenskih prilika. Nestao je, nestao nestao nestao, svi su nestajali iz Bespua, svi oni zanimljivi i pustolovni: a ta je sa Arni Tenebre?

Jednog dana ugledala je valjanje praine koja se pribliavalo ravnicom i shvatila, i pre nego to se praina pretvorila u desetak mukaraca naoruanih MRCV-ima i ena u borbenim uniformama na motornim triciklima za sve terene, da to pustinjom stie njeno spasenje. Isprva se plaila da ne otera tu vojsku spasa kao neku nervoznu ptiicu, pa se drala pozadi u gomili kada su naoruani vojnici proitali proklamaciju da su oni Korpus Istine Severozapadne etvrtsfere, da pripadaju Svezemaljskoj Armiji i da je ovaj grad pod privremenom okupacijom iste. utala je dok su vojnici objanjavali proklamovane ciljeve Svezemaljske Armije: zatvaranje sveta za dalje useljavanje, prenoenje kontrole nad odravanjem uslova ivotne sredine sa ROTEH-a na planetne vlasti, delegiranje svakog kontinenta u oblasni autonomni parlament, promovisanje uistinu domae planetne kulture neuprljane mutljagom i degenerisanjem Matinog Sveta, i razbijanje transplanetnih korporacija koje su unitavale svet svojom tekom korupcijom. Nije se pridruila protestima kada su Dominik Frontera i tri nametenika eleznice Vitlejem Ares zarobljeni i smeteni u kuni pritvor dok potraje okupacija, niti je bila prisutna kada se Ruti Frontera, rastrojena i musava od suza, valjala po zemlji ispred kue u kojoj su zatvorenici bili uvani. Zapravo, krila se u senci lepezastog drveta i gledala kako gerilci upadaju u kuu Doktora Alimantanda i rade neto oko mikrotalasnog tornja. Videla je logo na sanducima radio opreme i najednom shvatila razlog okupacije. "Sving-radio", promrmljala je za sebe, dok je vrcima prstiju pratila rei na sanducima. "Sving-radio." Sving-radio je emitovao vampirsku muziku. U nekim gradovima, oni koji bi bili uhvaeni kako sluaju Sving-radio bili bi osueni na globu, pedesetodnevnu javnu slubu, konfiskovanje radija, pa ak i na javno bievanje. Bila je to muzika subverzivnih, terorista, anarhista koji su tumarali pustarama sveta na svojim terenskim triciklima, u potrazi za mikrotalasnim tornjevima u koje bi mogli da utaknu svoje nelegalne predajnike i emituju subverzivnu, stranu,

anarhinu muziku deci u orsokacima, praznim gimnastikim salama, na zadnjim seditima riki, u zatvorenim barovima, zabravljenim optinskim domovima kulture, i maloj Arni Tenebre/Mandeli koja je sluala Veliki Veliki Zvuk Nove Muzike pod jorganima u dva i dva minuta ujutro. Bila je to najbolja muzika na svetu, stopala su ti gorela od nje, drukane, terala te je na ples, drukane, terala je devojke da zadiu suknje i krate kombinezone, a momke da rade kolut napred i nazad i obru se na podu, betonu ili utabanoj zemlji: smela, opaka podrumska muzika Daramdit Singa i Hamiltona Bohanona, Badija Merksa i samog Kralja Svinga, oveka Koji Je Propao Kroz Vremensko Zakrivljenje: Glena Milera, i njegovog Orkestra. Bila je to podrumska muzika iz zadimljenih suterena duboko pod Beladonom i studija za snimanje smetenih u rupama po zidovima, sa imenima kao to su Amerika patrola, uti pas i Kicoeva lova: bila je to muzika koja je okirala majke, bio je to Sving-radio, potpuno nezakonit. Bio je nezakonit zato to je u pitanju bila propaganda koja nije imala nikakvu politiku poruku. Bila je to subverzija kroz uivanje. Bio je to najbolje odraeni reklamni posao u istoriji profesije, i njegov uspeh mogao se meriti injenicom da je pola miliona klinaca svakodnevno zvidukalo njegovu uvenu najavnu melodiju, a isto toliko roditelja nosilo je tu melodiju na usnama ne znajui ak ni ta je ona, zapravo. Od pirinanih polja Velikog Oksusa do tornjeva Mudrosti, od favela Oduevljenja do stonih stanica Vulamagonga, dok se bliio dvadeseti sat, deca su podeavala radio na Zabavu 881, a veeras e ta uvena najavna melodija zagrmeti globusom iz Bespua. "Zabava 881", ree Arni Tenebre. "Ovde, u Bespuu." Kao da je Bog poslao dole svoje svete anele da pevaju i igraju samo za nju. "Hej!" Neka krna mlada ena mahala je Vienamenskim Borbenim Orujem prema njoj. "Ne akaj opremu, mala." Arni Tenebre pobee natrag u svoje skrovite pod lepezastim drvetom da odatle gleda kako vojnici rade sve do veere. Te noi je sluala Sving-radio u dva i dva minuta pod jorganima kako

njeni usvojeni roditelji ne bi mogli to da uju. Suze osujeenosti tekle su joj niz obraze dok je luda, opaka muzika svirala i svirala i svirala. Izvesni Inenjer andrasekar, seljae ne mnogo starije od nje, iz Velikog Oksusa, osmehnuo joj se sledeeg jutra dok je upala argarepu iz bate. Arni Tenebre mu je uzvratila osmehom i sagnula se jo vie kako bi mogao da vidi ta krije s prednje strane, ispod kombinezona. Tog popodneva, Inenjer andrasekar doao je da zapodene razgovor sa njom i pokuao da je dodirne, ali Arni Tenebre je bila malo uplaena zbog sile koju je oslobodila u mladom vojniku, pa je odbila njegovo detinjasto udvaranje. Ali te veeri je otila u drvenu baraku koju je Korpus Istine koristio za emitovanje i potraila potporunika andrasekara. Kada je doao na vrata, Arni Tenebre ga je zablesnula svojim blistavobelim zubima i otkopala bluzu kako bi pokazala svoje prpone devetogodinje dojke, koje su zasjale kao kupole hrama na svetlu meseca-prstena. Potom su leali pod prugama svetlosti koja se probijala kroz kapke svetlarnika. Arni Tenebre je ukljuila radio i rekla: "Povedi me sa sobom." Noga Inenjera andrasekara nesvesno je cupkala i pratila Ritam Velikog Svinga. "Nije to tako lako." "E, ba jeste. Moraete za par dana da pronaete novi relej. Samo me povedi sa sobom." "Mi smo tajna, vrlo pokretljiva jedinica, i ne moemo naprosto da povedemo sa sobom svakoga ko to poeli. Trai preveliko poverenje." "Ja sam tebi upravo ukazala najvee poverenje koje jedna ena moe da ti ukae. Zar ne moe da mi uzrati na to?" "A ta je sa tvojim ideolokim stavom?" "Misli, sve ono 'blizu neba' i tako to? Naravno. Znam ja injenice. Sluaj ovo." Arni Tenebre se uspravi i nadnese svetlom iarano telo nad Inenjera andrasekara, nabrajajui ideologije lepljivim prstima. "To mu doe ovako, zar

ne? Jedan jedrenjak Prezidijuma moe da nosi milion i po kolonista, i kada oni stignu na nau zemlju, ekaju ih kue, farme, hrana, voda i zaposlenje. I ako po deset takvih vozila stie godinje, to mu doe petnaest miliona ljudi, to znai pet gradova veliine Meridijana, godinje. I ako se tako nastavi stotinu godina, to mu doe trista gradova, hiljadu jedrenjaka, milijardu i po ljudi, a odakle hrana, voda, zaposlenje, kue, fabrike, farme za sve te ljude? I upravo u tome je smisao Svezemaljske Armije, u uvanju zemlje za njene ljude, u odvraanju svih tih pohlepnika koji bi da nam oduzmu na divni svet i napune ga svojim groznim telima. Je li tako?" "Pa, pojednostavljeno govorei." "Tako, znai da znam naela. Jesam li onda primljena?" "Ne..." Arni Tenebre kriknu osujeeno i ujede Inenjera andrasekara za grudi. Deda Haran zalupa na zid i viknu joj da malo utia taj radio. "Hou da me primite!" "To ne zavisi od mene." "Gledaj, ja umem da radim stvari koje ne bi ni poverovao." "Ve jesi, cvetiu moj mali." "Ne mislim na to. Mislim na oruje, na stvari sa kojima biste postali nepobedivi. Sluaj, ovde je pre dosta godina iveo jedan starac. On je izmislio ovo mesto, a pria se da je upoznao zelenka i otputovao sa njim kroz vreme, mada u to nisam ba sigurna. Ali njegova kua je, eno, tamo, gde su vam predajnici, i puna je ideja o stvarima u koje ne bi mogao ni da poveruje." "U ta to, na primer, ne bih mogao da poverujem?" "Na primer, u zvune blastere, induktore elektromagnetogravitacionih polja koje moete koristiti bilo za napad, bilo za odbranu, moete pomou njih ak i ponititi gravitaciju na malim udaljenostima; na primer, polja ratrkavanja svetlosti koja bi vas uinila gotovo nevidljivim..." "Blagi Boe."

"Znam da je to tamo, videla sam. E, sad, evo pogodbe. Ako elite to, morate uzeti i mene. Dakle, jesam li primljena, ili ne?" "Polazimo sutra u zoru. Ako eli da poe, budi tamo." "Nego ta u. E, sad lepo, uzmi odeu i javi svom efu da stie Arni Mandela." Arni Tenebre je verovala da treba da plati samo onoliko koliko joj neto vredi. Stoga je smatrala da je neobina neugodnost meu nogama odgovarajua cena za mogunost da sedi iza Inenjera andrasekara na njegovom terenskom triciklu. Drala se vrsto pripijena za Inenjera andrasekara i oseala da joj obrazi gore od pustinjskog vetra koji je pokuavao da joj strgne tubu sa umotanim dokumentima sa ramena. Ne, ne, rekla je vetru, to je moje, pomou ovih papira nagnau nebesa da odzvanjaju mojim imenom. Spustila je pogled na znaku Svezemaljske Armije prikaenu za njen mrki kombinezon i osetila da u njoj navire sjaj uzbuenja. Horizont je tonuo pod suncem i svet je bio preplavljen oblijima i svetlom. Arni Tenebre se osvrnu prema Bespuu, hrpi ilibara, crvenila i blistavog srebra. Shvativi da ne postoji beznaajnija zatupljujua mala rupa od one koju je upravo napustila, Arni Tenebre oseti divlju, estoku radost. Uhvatila je pticu spasenja, zapevala joj, pripitomila je i zavrnula joj iju. Ovo je bilo njeno ispunjenje, poskakivanje na zadnjem seditu pobunjenikog tricikla, odlazak u izgnanstvo sa romantinim revolucionarima. Bio je to vrhunac beznaajnog, zatupljujueg malog ivota Arni Tenebre.

33. Uprkos oreolu oko levog runog zgloba i kontroli nad svim postojeim mehanikim stvarima, za Tasmin Mandelu je status svetice bio prilino dosadan. Mrzela je da provodi sate i sate u malom hramu koji je njen otac dodao ionako neplanski zidanoj kui: napolju je sijalo sunce, zelenilo bujalo, a ona je bila tu, u svojoj maloj mranoj sobi, i primala spiskove molbi od starica sa mrtvim muevima (propisno mrtvim muevima; s vremena na vreme, pitala se gde je

njena tetka otila onog jutra kada je nestala iz Bespua sa zbrda-zdola okupljenim pobunjenicima) ili sputala lekovitu levu ruku na pokvarene radioaparate, automatske sadilice, motore riki i pumpe za vodu da bi ih popravila. Kada bi jedna pobona starica izila, a druga ula, zrak ute suneve svetlosti probio bi se kroz vrata i Tasmin Mandela bi poelela da moe da se vrati u guterske dane, kada se sunala gola i duhovna na vrelim crvenim stenama, lien svake odgovornosti izuzev one prema Bogu Panarhikom. Ali Blaena Gospa joj je dala sveto breme. "Moj svet se menja", reklo je sitno, kratko oiano derle od ene, odeveno u oslikanu tkaninu. "Sedam stotina godina bila sam svetica maina i samo maina, jer jedino je maina bilo, i pomou njih sam oblikovala ovaj svet i uinila ga dobrim i prijatnim mestom za oveka. A sada, poto je ovek doao, moje veze moraju se ponovo definisati. Nainili su od mene svog boga: ja od njih nisam traila da od mene naine boga, a jo manje elela da budem taj bog, ali to sam to sam i moram da nosim tu odgovornost. Stoga sam odabrala izuzetne smrtnike; izvini na izrazu, ali prilino su spremni da budu moji zastupnici na zemlji. Vidi, ne mogu govoriti ljudskim biima drugaije nego ljudskim glasovima. Zato tebi dajem svoj proroki glas i svoju mo nad mainama: ovaj oreol" - i on je zasjao iznenada oko njenog levog runog zgloba "prvi je znak tvog prorotva. To je pseudoorgansko polje informacione rezonance, i zahvaljujui njemu moe da kontrolie sve maine. Koristi ga mudro i dobro, jer jednog dana e morati da poloi raune o njegovoj upotrebi." To joj je sada liilo na san. Da nije bilo tog istog oreola oko njenog levog runog zgloba, inilo bi joj se da se to uopte nije dogodilo. Devojke iz malih varoi ne susreu svece. Devojke iz malih varoi koje tumaraju lude, terane duom, po Velikoj Pustinji, ne vraaju se kui u snopu svetlosti iz leteeg Plavog Plimuta. One umru u pustinju i pretvore se u kost i kou. Devojke iz malih varoi nemaju mo kontrole nad svim mainama zahvaljujui oreolu oko levog runog zgloba. Devojke iz malih varoi nisu proroice.

To je bilo tano. Blaena Katarina ("Zaboga, zovi me Keti: nikada, nikada ne dozvoli da ti neko nadene titulu koju sama nisi odabrala!") nije od nje zahtevala nikakvu posebnu vrlinu, ve samo da bude mudra i iskrena. Ali, proroka misija Tasmin Mandele svakako se nije sastojala samo od sedenja u sobi zadimljenoj tamjanom i izvoenja jednominutnih udesa za sujeverne babe koje su ivele du pruge. Ni novinari iz asopisa nisu joj pomagali. Jo nije videla asopis, iz nekog razloga, roditelji su od nje sakrili poslate probne primerke, ali bila je sigurna da kada se asopis bude pojavio u novinarnicama irom sveta, red hodoasnika ima da se protegne sve do Meridijana. Nikada nee ugledati svetlost dana. Pa se pobunila. "Ako me ele, mogu da dou i pronau me." "Ali, Tasmin, mila, ti ima odreene odgovornosti", gugutala je njena majka. "Koristi to mudro i dobro, jer jednog dana e morati da poloi raune za njegovu upotrebu; ona je tako rekla. Nije ni pomenula odgovornost." "Ona? Tako naziva Nau Gospu od Tarzisa?" "Tako, i Keti." Proroica Tasmin poela je da ruava u Hotelu/eleznici Vitlejem Ares, da drema uz radio u vreme sieste, sadi leje pasulja u oevoj bati i mala bele zidove u jo belju boju. Ako zatreba neko udo, isceljenje ili molitva, izvee to na licu mesta, u hotelu, na verandi, na njivi, kraj zida. Kada zahtevi vernika postanu preveliki, otii e u tihi ugao vrta Dede Harana i na nekom mirnom mestu meu stablima skinuti odeu da oseti jednostavno zadovoljstvo pukog postojanja. Jednog letnjeg jutra, neki starac se pojavio na rubu grada. Imao je mehaniku levu ruku, nogu i oko. Pozajmio je aov od Staljinovih, ije se svaalatvo, u nedostatku dostojnog neprijatelja, svelo na puki sukob suprunika, i iskopao veliku rupu u tlu, kraj eleznike pruge. Hodao je oko te rupe, hodao i hodao dan i no, izazvavi mnogo komentara zbunjenih stanovnika Bespua, kao i itavo sledee jutro, dok Tasmin Mandela nije dola da se nasmeje toj

udnovatosti. Ugledavi je, starac stade, zagleda se dugo i podrobno u nju, pa upita: "Tako, dakle, ti si ta?" "Ko si ti da me to pita?" "Nadahnue Kadilak, nekada Juan P. Tupsonijanac iz Hirondele; Siroto Dete Bezgrene Ugradnje." Tasmin Mandela nije bila sigurna da li se njegov poslednji komentar odnosio na njega ili nju. "Ti to ozbiljno?" "Smrtno ozbiljno. itao sam o tebi u asopisima, mlada eno, i moram da znam, jesi li ti ta?" "Pa, mogla bih da budem." "Pomozi mi, hoe li?" Tasmin prui levu ruku sa oreolom. On obavi metalnu aku Nadahnua Kadilaka i plava vatra zapucketa mu du mehanikih udova i zapalaca iz njegovog vetakog oka. "Ti si ta, nema greke", objavi on. Dva dana kasnije, u Bespue je stigao voz. Bio je to voz kakav niko nikada ranije nije video. Bila je to zveketava, kripava, itava stara skalamerija iji su kotlovi pretili da se rasprsnu sa svakim udarom izmuenih pogonskih vratila. Lokomotiva je vukla pet oronulih vagona za kojima se vijorio eskadron molitvenih zmajeva i balona, i bila je naikana gomilom religijskih zastava, barjaka, amblema i svetih triarija svake vrste. Vozovi su bili nakrcani putnicima. Oni su pokuljali kroz vrata i prozore kao pod pritiskom, i na zapovest Nadahnua Kadilaka rastavili vagone i lokomotivu, a od sastavnih delova sagradili na brzinu sklepano naselje straara, atora, tezgi i favela. Usred te mahnite aktivnosti niko od posmatraa nije propustio da uoi da svi radnici imaju najmanje jedan mehaniki deo tela.

Ubrzo je stigla zvanina delegacija sa Dominikom Fronterom na elu, i tri njegova novoimenovana policajca koje je zatraio od Meridijana za sluaj da Svezemaljska Armija pokua novi dravni udar. "ta to, koga avola, radite?" "Doli smo da sluimo proroicu Blaene Gospe", ree Nadahnue Kadilak, i na taj lagvort kiborzi-graditelji naselja se poklonie. "Mi smo Sirota Deca Bezgrene Ugradnje", nastavi Nadahnue Kadilak. "Nekada znani kao Tupsonijanci, mi verujemo u emulaciju telesnog muenja na osnovu primera koji je dala sveta Katarina, tako da svoje grene delove tela zamenjujemo duhovno istim, mehanikim. Mi verujemo u duhovnost mehanikog, potpuni preobraaj tela u metal, i jednaka prava za maine. Avaj, naa revnost u potovanju ovog poslednjeg naela dovela je do toga da nas proteraju iz Ekumenske Enklave Hristadelfije: spaljivanje fabrika bilo je potpuno nenamerno, bili smo rtve alosnog nesporazuma i velikog zlostavljanja. Meutim, saznali smo preko raznih kanala, duhovnih i svetovnih, za mladu enu koju je Gospa blagoslovila da bude proroica, te smo doli da odgovorimo aneoskoj viziji i sluimo joj, da bismo kroz nju postigli svoj savreni preobraaj u mehaniko." Dok je Nadahnue Kadilak zavravao, stigla je Tasmin Mandela, ije je meditacije remetila sve vea buka. Dok je posmatrala naselje straara i njegove bedne stanovnike, Sirota Deca Bezgrene Ugradnje oglasie se krikom. "To je ona! Ona! Ona je ta!" itava masa Tupsonijanaca pade na kolena u pozu oboavanja. "Blaeno Dete", ree Nadahnue Kadilak, osmehnuvi se jezivim osmehom, "gledaj svoje stado. Kako ti moemo sluiti?" Tasmin Mandela pogleda metalne udove, metalne glave, metalna srca, prazna elina usta, plastine oi. Zgadie joj se. Uzviknu: "Ne! Ne elim da mi sluite! Ne elim da budem vaa proroica, vaa gospodarica! Ne elim vas! Vratite se

tamo odakle ste doli i ostavite me na miru!" Ona pobee od jarosnih vernika, du spoljnjeg ruba stena, u svoje staro utoite. "Ne elim ih, uje li?" vrisnula je zidovima svoje peine. "Ne elim njihova grozna metalna tela, gade mi se, ne elim da mi slue, da me oboavaju, da imaju bilo ta sa mnom!" Ona zabaci ruke iznad glave i pusti svu svoju svetu mo. Vazduh zasvetluca plavetnilom, kamen zastenja i uzdrhta, a Tasmin Mandela zasu tavanicu munjama osujeene sile. Konano, kada se ispraznila, sela je na pod i sklupala se, razmiljajui o moi, slobodi i odgovornosti. Predstavila je sebi u glavi Sirotu Decu Bezgrene Ugradnje. Videla je njihove metalne ake, metalne noge, metalne ruke, metalna ramena, eline oi, limene grudi, gvozdene ui, polumetalna lica koja su virila iz njihovih runih, jevtinih kolibica. Osetila je saaljenje. Bili su jadni. Sirote, slabe budale, jadna deca. Pokazae im bolji put. Navee ih na samopotovanje. Posle etiri dana razmiljanja i donoenja odluka u svojoj peini, Tasmin Mandela je ogladnela i vratila se u Bespue da pojede iniju jagnjeeg ilija u Hotel/B.A.R-u. Njen oreol sijao je tako snano da niko nije mogao da gleda u njega. Zatekla je svoj grad pun graevinskih radnika sa tvrdim, utim kacigama, u velikim, utim bagerima i velikim, utim buldoerima. Veliki, uti transportni diriabli sputali su tovare prenapregnutih elinih greda od po dvadeset tona, a velike, ute eleznike kompozicije istovarivale su ve umeani beton i graevinski pesak u male, ute kontejnere. "Do avola, ta se deava?" upita Tasmin Mandela, u nesvesnom odjeku gradonaelnikovih rei dobrodolice. Zatekla je Nadahnue Kadilaka kako nadgleda nalivanje temelja. Bio je odeven u uti radni kombinezon i imao je utu kacigu. On dade Tasmin slinu utu kacigu. "Da li ti se dopada?" "ta to?" "Grad Vere", ree Nadahnue Kadilak. "Duhovno sredite sveta, mesto hodoaa i otkrovenja za sve koji trae."

"Kako ree?" "Tvoja bazilika, Gospo. Na poklon tebi: Grad Vere." "Ne elim nikakvu baziliku, ne elim Grad Vere. Ne elim da budem sredite duhovnog sveta, niti otkrovenje za sve koji trae." Tovar graevinskih greda zanjiha se nad njihovim glavama, ispod teretnog letaa koji se sputao. "Odakle pare za sve ovo? Kai mi to." Nadahnue Kadilak je nadgledao radove. Po izrazu njegovog lica, Tasmin je znala da ve vidi dovrenu baziliku. "Pare? Ah, pa, eto. Zato misli da se ovo zove Grad Vere?"

34. Najvei Igra Bilijara Koga Je Vaseljena Dala i Kralj Svinga etali su jednog dana ulicom Tombolova u Beladoni, i tada se Najvei Igra Bilijara Koga Je Vaseljena Dala ukopao ispred malog ulinog hrama uglavljenog izmeu mukog striptiz kluba i tempura-bara. "Gledaj", ree Najvei Igra Bilijara Koga Je Vaseljena Dala. Ispred devetokrake zvezde sveta Katarine molila se neka mlada ena, usne su joj se tiho pomerale dok je aputala litaniju, a oi su joj hvatale svetlost svea dok joj je pogled bio uperen u nebesa. Najvei Igra Bilijara Koga Je Vaseljena Upoznala i Kralj Svinga gledali su je kako zavrava molitvu, pali tapi tamjana i prikucava molitvu za gredu dovratka hrama. "Zaljubio sam se", ree Najvei Igra Bilijara Koga Je Vaseljena Dala. "Moram je imati." Ime joj je bilo Santa Ekatrina Santesteban. Imala je meku maslinastu kou i oi tamne poput onog tajnog mesta odmah do srca. ivela je sa majkom, ocem, etiri sestre i tri brata, makom i pticom pevaicom u stanu iznad ambalajine Prodavnice specijaliteta, zaina i aroma u ulici Depoa. U godinama koje je provela iznad gospodina ambalaje, koa joj je poprimila miris zaina i

tamjana. "Ja sam poluzaprena", alila se ona. Volela je da se ali. Volela je da se smeje. Imala je jedanaest godina. Limal Mandela ju je ludo voleo. Privuen tragom kardamoma, umbira i korijandera, pratio ju je ulicama i sokacima do njenog doma iznad prodavnice gospodina ambalaje i tamo, pred njenim ocem, majkom, etiri sestre i tri brata, makom i pticom pevaicom, skromno se poklonio i zaprosio njenu ruku. Venali su se deset dana kasnije. Glen Miler je bio kum, a nevesta i mladoenja izili su od matiara i uli u riku pod baldahinom podignutih takova. Orkestar Glena Milera pratio je svatove na posebnoj samohodnoj platformi sve do stanice Bram ajkovski i svirao izbor svojih najveih hitova dok su se nevesta i mladoenja ukrcavali u voz. Zrna pirina i soiva zasula su ih kao kia, a dobronamerni su zalepili papirne molitve dobrog znamenja za zadnju stranu rike i boni zid voza. Osmehujui se, maui gomili koja je klicala, Limal Mandela je stisnuo aku svoje ene, i tada mu je sinula jedna zabludela misao. Ovo je bila jedina iracionalna stvar koju je ikada uradio. Ali iracionalnost se prikupljala oko njega. Pribliavala mu se mnogo meseci; malo je zaustavila svoj nailazak kada je porazio avola, ali ponovo se pribliavala. U tom trenutku, izmeu mukog striptiz kluba i temputa-bara, tresnula ga je i vezala se za njega kroz Santu Ekatrinu... Srean zbog svoje ene, potom zbog svog prvog sina, Raela Mlaeg, potom mlaeg sina, Kaana, bio je blaeno slep za injenicu da ga Bog priprema za Veliku Stvar. Poto je porazio Antiboga, Limal Mandela je vladao zemljom Bilijarijom potpuno, bez izazova. Poto niko nije mogao da ga pobedi, niko nije hteo ni da igra s njim. Sopstveno savrenstvo praktino ga je diskvalifikovalo iz igre. Gradski, Pokrajinski, pa ak i Kontinentalni i Svetski ampionat proli su bez njega i ampioni su krunisani sa titulama poput 'Majstor Beladone, ako se izuzme Limal Mandela', ili 'Profesionalni ampion Sletita Ravnodnevice, osim Limala Mandele'.

Limal Mandela nije mario za to. Odsustvo iz sale za takmienja omoguilo mu je da provodi vie vremena sa svojom ljupkom enom i decom. Odsustvo iz sale za takmienja omoguilo je iracionalnosti da ga postepeno prome. Kada se bilijarskim krugovima Beladone pronela vest o izazivau koji dovodi u pitanje nadmo Limala Mandele, svi su znali da taj izaziva mora biti neko, ili neto, krajnje izuzetno. Moda je Panarh Lino uzeo tak u ruku kojom je upravljao galaksijama da bi ponizio gordog oveka... Ni nalik tome. Izaziva je bio beznaajni mi od oveka koji je nosio naopake naoari i izgledao kao nervozni pripravnik u nekoj velikoj korporaciji. I to bi bilo sve to bi se dalo rei o njemu da nije bilo znaajne injenice da je isekao svoju enu u sitne komade, samleo ih u pljeskavicu, pa je sada za kaznu bio samo telesni domain projektovanoj linosti ROTEH-ovog kompjutera po imenu Anagnosta Gabrijel. Bio je to psihonambulist, zaarani ovek, stvorenje iz dejih pria o duhovima. "Koliko?" upitao je Limal Mandela u zadnjoj sobi Dez Bara Glena Milera, jer on je bio igra ija je vetina bila vrsto vezana za njegov oseaj za mesto. "Trideset sedam ramova", rekao je Kasper Milkvetost, zaarani ovek. Nisu razgovarali o ostalim opkladama. One nisu bile vane. Ulog je bila titula Najveeg Igraa Bilijara Koga Je Vaseljena Dala. Limal Mandela je bacio novi i brejkovao prvi od trideset sedam ramova. Kao to je tako tano pretpostavio godinama pre nego to mu je Spretni O'Rork pokazao sudbinu koju je odbijao da prihvati, bilijar je bio vrhunska igra racionalnosti. Ali Anagnosta Gabrijel je bio ovaploenje racionalnosti. Za njegovu superprovodniku duu, kugle na stolu nisu se nimalo razlikovale od baleta orbitalne tehnologije u rasponu od monitora veliine zrna groa do habitata prenika vie desetina kilometara, a on je za sve njih rutinski radio koreografiju. Iza svakog poteza Kaspera Milkvetosta, majuni fragment te raunarske snage vrio je precizne proraune obrtaja, impulsa i kretanja. 'Srea' nije imala analognu re u Anagnostasovom nerazumljivom jeziku. Uvek pre toga, postojao je srean

sluaj, nenamerna protivnikova greka koja bi dovela Limala Mandelu u situaciju da dobije partiju; akumulirani niz nesrenih sluajeva koji bi demoralisao protivnika i naterao ga da sam sebe pobedi, ali kompjuteri se ne demoraliu, niti gree. Limal Mandela je oduvek smatrao da vetina uvek pobeuje sreu. Sada je poelo da se ispostavlja da je imao pravo. U pauzi meu partijama (jer ak i zaarani ljudi moraju da jedu, piju i mokre), Glen Miler je odvukao Limala Mandelu u stranu i apnuo mu: "Napravio si nekoliko greaka. Zla srea." Limal Mandela se razbesne i unese se, znojav, dez muziaru u lice. "Ne govori to, nikada ne govori to, ne elim to nikada vie da ujem. Sm stvara svoju sreu, razume? Srea je vetina." On pusti uzdrmanog vou orkestra, posramljen i uplaen visinom plime iracionalnosti koja se digla oko njega. Limal Mandela nikada nije gubio nerve, rekao je sebi. Tako je glasila legenda. Limal Mandela je krio svoju duu. Ali taj ispad ga je postideo i demoralisao, i kada se igra nastavila, Anagnosta Gabrijel je iskoristio svaku njegovu greku. Bio je nadracionalizovan. Dok je sedeo na svom mestu i automatski brisao tak, dok su kompjuterski voene ruke Kaspera Milkvetosta postizale brejk za brejkom, upoznao je kako izgleda kada neko igra sa njim. Bilo je to poput velike stene koja se kotrlja i mrvi ga. Tako je terao druge da se oseaju: razapeti na mrnji prema sebi. Mrzeo je mrnju prema sebi koju je prizvao u bezbroj poraenih protivnika. Bila je to grozna stvar koja je mrvila, grizla i prodirala duu. Limal Mandela je upoznao kajanje u svom tihom uglu, a mrnja prema sebi prodrala je njegovu snagu. Ruke su mu bile obamrle i nespretne, oi suve kao dva pustinjska kamena; nije mogao da pogodi kugle. "Limal Mandela gubi, Limal Mandela gubi!" Vest se vinula u spirali iz Dez Bara Glena Milera kroz ulice i sokake Beladone, a za njom je nastupila tiina tako duboka da se kuckanje kugli moglo uti iz svakog ventilacionog ahta u gradu.

Kompjuter ga je smrvio fino poput peska. Nije bilo saaljenja, niti milosti. Igra e se nastaviti sve dok pobeda ne bude sigurna. Limal Mandela je gubio partiju za partijom. Poeo je da preputa ramove koje je, sa malo odlunosti, mogao da dobije. "ta nije u redu, ovee?" upitao je Glen Miler, ne shvatajui agoniju svog tienika. Limal Mandela se u tiini vratio stolu. Satiran je pred oima posmatraa. Nije mogao da digne pogled i suoi se sa Santa Ekatrinom koja je sve to gledala. ak su ga i neprijatelji saaljevali. A onda se okonalo. Poslednja kugla je ubaena. ROTEH-ov Anagnosta Gabrijel, koji je delao kroz sinapse osuenog ubice, bio je Najvei Igra Bilijara Koga Je Vaseljena Dala. Grad i svet pozdravili su ga. Limal Mandela je sedeo na svom mestu, pobeen sopstvenim orujem. Santa Ekatrina kleknu da ga uzme u naruje. Limal Mandela je zurio ispred sebe i nije video nita osim plime iracionalnosti koja ga je preplavila. "Vraam se", ree on. "Ne mogu ostati ovde; ne u sramoti koja me okruuje svakog minuta, svakog dana. Natrag. Kui." Pet dana kasnije, prelomio je sve svoje takove na pola i spalio ih. Povrh ognja bacio je svoj ugovor sa Glenom Milerom. Onda je uzeo enu, sinove, torbe, prtljag i onoliko novca koliko je mogao da vidi, a da mu se ne zgadi, i tim crnim novcem kupio etiri karte za sledei voz do Bespua. Na stanici Bram ajkovski, nosai su ga vukli za peeve kaputa. "Da vam ponesem torbe, gos'n Mandela, ser, molim vas, da vam ponesem torbe? Ser, gos'n Mandela, da vam ponesem torbe?" Ubacio je prtljag u voz. Dok je prolazio ispod ogromne, mozaikom obloene kupole stanice Bram ajkovski, gunde, ljudi iz slivnika i bednici previe siromani ak i za klupu tree klase, poskakali su sa signalnih stubova na krov. Nagnuli su se preko i zalupali na prozore kupea, dozivajui: "Za ljubav Boju, gos'n Mandela, pustite nas unutra, ljubazni gospodine, dobri gospodine, molimo vas, pustite nas unutra, gos'n Mandela, za ljubav Boju, pustite nas unutra!"

Limal Mandela je navukao zavese, pozvao straara, i posle prve stanice kod Katedral Ouksa, vie nije bilo uznemiravanja.

35. Cilindar sa smotanim dokumentima visio je o ramenu Mikala Margolisa dvadeset pet centimetara iznad pruge. Mikal Margolis je visio ispod vagona eleznice Vitlejem Ares, Model 12, prve klase, sa erkondinom. Vagon eleznice Vitlejem Ares, Model 12, prve klase, sa erkondinom, visio je ispod Nove Kolumbije, a Nova Kolumbija je visila sa zadnje strane sveta dok je ovaj kruio oko sunca brzinom od dva miliona kilometara na sat, nosei sa sobom Novu Kolumbiju, eleznicu, vagon, Mikala Margolisa i cilindar sa dokumentima. elezniki vor Iivara bio je na drugoj polovini sveta. Njegove miice sada su bile vrste, mogle su da ga nose po itavoj putanji sveta oko sunca, okaenog ispod vozova. Vie nije oseao bol, bol miica i eleznikog vora Iivara. Poeo je da podozreva da selektivno pamti. Dok je visio ispod vozova, imao je mnogo vremena za razmiljanje i sopstveno preispitivanje. U prvoj takvoj prilici posle eleznikog vora Iivara, smislio je plan koji ga je poveo blistavim inama kroz eleznike vorove, skretnice, stanice, rampe i depoe za ponono manevrisanje, prema gradu Kerou. Mrano je neodoljivo privlailo mrano. Smotuljak papira o njegovom ramenu ne bi mu dopustio nikakvu drugu sudbinu. Zauzeo je najmanje neudoban poloaj i pokuao da zamisli grad Kero. Njegova mata ispunila je veliku crnu kocku ogromnim trnicama gde su izuzetne rukotvorine iz hiljada radionica mamile oi i novanike; nivo za nivoom rekreacionih centara gde se mogao zadovoljiti svaki hir, od partija igre Go u zabaenim ajdinica, preko koncerata najvee svetske simfonije greha, do podruma ispunjenih glicerinom i mekanom gumom. Tamo e biti muzeja i auditorijuma, boemskih umetnikih etvrti, hiljadu restorana sa hiljadu svetskih

gastronomija i pokrivenih parkova tako mudro projektovanih da bi ovek poverovao da eta pod otvorenim nebom. Mogao je da vidi bune livnice gde su konstruisali gorde lokomotive eleznike kompanije Vitlejem Ares, Centralni depo iz koga su ih slali po itavoj severnoj polovini sveta, podzemne hemijske fabrike koje su brbotale i izbacivale otpad u jezero Sis, i fabrike-farme gde su sakupljali sojeve vetakih bakterija iz rezervoara sa otpadnom vodom da bi ih upotrebili u hiljadu restorana sa hiljadu kuhinja. Mislio je na ahtove za kinicu i briljantan ekonomski sistem uvanja i preiavanja vode, mislio je na vazduna okna uz koje su se veito dizale spirale uragana, prljavi dah dva miliona Akcionara izdisan u atmosferu. Zamiljao je apartmane menaderskih kasti na spoljnoj opni, pogled iz njih to puca na Sis i njegovu masnu obalu, sa sve irom panoramom to je visina vea, i stanove u tihim porodinim rezidencijalnim etvrtima otvorene prema jarkim i prozranim svetlarnicima. Mislio je na decu, srenu i dobro izribanu, u kolima Kompanije, gde ue radosno lekcije iz industrijskog feudalizma, to im ne pada teko, mislio je, jer su svake sekunde svakog dana okruena njegovim vrhunskim dostignuem. Okaen ispod vagona prve klase Nonog ekspresa Nove Kolumbije, Mikal Margolis je svojim unutarnjim okom obuhvatio sva mogua dela korporacije Vitlejem Ares i glasno jeknuo: "Pa, Kero, evo me!" Tada mu prvi kiseli dah Sisa zastade u grlu i zaslepi mu oi suzama. Postoji nivo jo nii od nivoa mainskog rmbanja kroz koji je Doni Staljin uao u prestonicu korporacije Vitlejem Ares. To je nivo rezervisan za one koji se dovezu do Centralnog depoa okaeni ispod vagona prve klase Nonog ekspresa Nove Kolumbije. To je nivo onih bez broja. To je nivo nevidljivosti. Mikalu Margolisu nije uvebana nevidljivost pomogla da neprimeen umakne iz Centralnog depoa u masi Akcionara Kompanije, ve nevidljivost pojedinca pred telom korporacije. Mermernim stepenitem, kroz mesingana vrata deset puta via od oveka, i Mikal Margolis se nae u ogromnoj dvorani od sjajnog mermera i uglaane

tiine. Pred njim je bila veoma velika i runa statua Krilate Pobede sa natpisom: 'Laborare est Orare'. Nekoliko kilometara dalje, preko mermerne ravnice, nalazio se mermerni sto iznad koga je visio znak sa natpisom UPITI ZA RAZGOVORE, ZAKAZIVANJA I AUDIJENCIJE. Pohabane cipele Mikala Margolisa vulgarno su odzvanjale po svetom mermeru. Debeljko u papirnom odelu Kompanije zapilji se u njega odozgo, iza mermernog grudobrana. "Da?" "eleo bih da zakaem sastanak." "Da?" "eleo bih da vidim nekoga iz industrijskog razvoja." "To vam je Oblasna kancelarija za razvoj." "U vezi sa elikom." "Oblasna kancelarija za razvoj, sektor za gvoe i elik." "U oblasti Bespua... znate, u Velikoj Pustinji?" "Trenutak samo." Debeli recepcionar zakucka po svom kompjuteru. "Kancelarija Severozapadne etvrtsfere za projekte i razvoj, sektor za gvoe i elik, Oblasna kancelarija za razvoj, soba 156302, molim vas da stanete u red A radi preliminarne molbe za sastanak kod podsekretara odseka za pod-podplaniranje." On prui Mikalu Margolisu ceduljicu. "Va broj: 33.256. Red A, kroz ova vrata." "Ali, ovo je vano!" Mikal Margolis zamaha smotanim dokumentima recepcioneru pod nosom. "Ne mogu da ekam da 33.255 drugih ljudi bude pre mene samo radi... neke molbe da vidim nekog podsekretara." "Preliminarna molba za preliminarnu molbu za sastanak sa podsekretarom odseka za pod-pod-planiranje. Pa, ako je toliko hitno, ser, trebalo bi da stanete u red B, da biste saekali na molbu za Prioritetni Program." On otcepi novu cedulju sa brojem. "Eto. Broj 2304. Vrata B, moliu." Mikal Margolis iskida oba broja u komadie i baci ih u vazduh. "Obezbedite mi sastanak, odmah, najkasnije za sutra."

"To je potpuno nemogue. Najraniji sastanak je sledeeg oktembra, da budem precizan, esnaestog, sa menaderom za vodovod i kanalizaciju, u 13:30 sati. Ne moete se igrati sistemom, ser, za dobro svih nas. Evo, novi broj. Dajte mi va, kako bih znao ko to trai sastanak, pa idite u red B." "Molim?" "Dajte mi svoj broj i stanite u red B." "Broj?" "Akcionarski broj. Valjda imate akcionarski broj?" "Ne." "Onda imate privremenu posetilaku vizu. Mogu li to dobiti, moliu?" "Nemam privremenu..." Jarosni krik debelog recepcionara nagna sve glave u mermernoj katedrali da se okrenu. "Bez broja! Bez vize! Sveta Gospo, pa vi ste jedan od onih... jedan od onih..." Zau se zvonjava. Crnozlatni policajci Kompanije pojavie se iz nevidljivih vrata i krenue prema njima. Mikal Margolis pogleda kuda da umakne. "Uhapsite ovog tipa iz slivnika, skitnicu, tumarala, gundu i propalicu!" vrisnu recepcionar. "Uhapsite ovog... Slobodnjaka!" Gusta pena izbijala mu je na usta. Policajci isukae kratke palice za okove i jurnue. Iznenadna eksplozija automatske vatre nagna sve da se bace na pod. Vritavac, koji obino vriti u takvim prilikama, vrisnu. Neka prilika u sivom papirnom odelu stajala je kraj vrata za red A, i pretila predvorju malim crnim MRCV-om. "Da niko nije mrdnuo!" viknu on. Niko ne mrdnu. "Dolazi ovamo!" Mikal Margolis se obazre ne bi li opazio nekog drugog na koga je naoruani mislio. Pokaza na sebe i nemo izgovori re ja? "Da, ti! Dolazi ovamo! Mii se!" Jedan od policajaca Kompanije sigurno je posegnuo za komunikatorom, jer mermerni opiljci zavritae i zanjitae posle novog rafala. Mikal Margolis nespretno ustade. Naoruani mu pokaza da mu prie izokola, tako da ima isto polje vatre. "ta se deava?" upita Mikal Margolis.

"Spasavam te", ree naoruani u poslovnom odelu. "A sad, ta god da se desi, prati me i ne gnjavi nikakvim pitanjima." Iz unutranjeg depa on izvue dimnu bombu i baci je u predvorje. "Tri." Mikal Margolis nije znao koliko je daleko trao, kroz koliko mermernih, hrastovih ili plastinih hodnika: samo je trao, visokim koracima oveka koji svakog trena oekuje metak u kimu. Kada su zvuci potrage i potere postali dovoljno daleki, izbavitelj stade i otvori deo plastine zidne oplate prilino zgodnom spravicom. "Unutra." "Tu?" Zvuci potrage i potere najednom se pojaae. "Unutra." Dva mukarca bacie se u zidnu upljinu i zatvorie zid za sobom. Izbavitelj palcem podesi laser svog MRCV-a na nasumino emitovanje i uz njegovu plavu svetlost povede Mikala Margolisa kroz dunglu kablova, prolaza, cevi i snopova provodnika. "Pazi na to", ree on kada je Mikal Margolis posegnuo za jednim kablom da bi se pridrao poto se zateturao na rubu vazdunog okna dubokog dva kilometra. "Tuda prolazi dvadeset hiljada volti." Mikal Margolis tre ruku natrag kao da je pokuao da uhvati zmiju ili kabl kroz koji prolazi dvadeset hiljada volti. "Ma, ko si ti?" upita on. "Arpe Magnuson, inenjer sistemske slube." "Sa MRCV-om?" "Slobodnjak", ree inenjer sistemske slube, kao da to sve objanjava. "Vidi tamo one svetlucave estice, pazi na njih. Tamo se nalazi laser za komunikacije. Skinuo bi ti glavu, jata." "Slobodnjak?" "Nezavisna jedinka u zatvorenoj ekonomiji Kompanije. Posprdni naziv. Vidi, kao i ti, i ja sam eleo da budem neko u Kompaniji, imao sam veliku zamisao o revolucionizaciji Keroovog sistema za rashlaivanje, ali niko nije eleo da me

primi, ne bez broja ili vize. Pa sam se vratio ovamo, iza zidova, jer ovde brojeve ne trae, i pridruio se Slobodnjacima. To je bilo pre oko etiri godine." "Ima vas jo, osim tebe?" "Oko dve hiljade. U ovoj kocki postoje mesta kojih nema ni na jednoj shemi Kompanije. S vremena na vreme, odradim poneki samostalni posli za Akcionare; mahom stvari u kui, kad se neto pokvari, a stvari se stalno kvare, jer je to politika Kompanije, programirana stopa kvarova, a njima ba i nije mnogo stalo da popravljaju stvari, za Kompaniju je bolje da kupi nove, pa se tako prouje, a ja doem i to popravim. Takoe, drim na oku Upite zbog potencijalnih Slobodnjaka: malo-malo, pa se pojavi neko kao ti, i ja ga sklonim iza zidova." "Pomou MRCV-a?" "Prvi put da sam morao da ga upotrebim. Zamalo da zakasnim da te pronaem, kompjuter umalo nije propustio da zabelei taj poziv policiji. Pazi na promaju iz tog otvora za ventilaciju... ovde ivot nije lak, ali ako izdri prvih dvanaest meseci, bie sve u redu." Magnuson se okrenu i prui ruku Mikalu Margolisu. "Dobrodoao meu Slobodnjake, prijatelju." Usred provalija, kiseline, hemijskog otpada, nestanaka struje i elektrinih udara, meseci koji su usledili bili su najsreniji meseci u ivotu Mikala Margolisa. Bio je neprestano u opasnosti, zahvaljujui ivotu iza zidova i sporadinim pohodima Kompanijinih ekipa za ienje, i nikada se nije oseao komotnije niti oputenije. To je bilo ono o emu je sanjao na dugim putovanjima po pustinjskom rubu. ivot je bio okrutan, opasan i divan. Kompjuter Slobodnjaka, Ditni, koji je iveo u njihovim odajama, u mrei potpornih kablova razapetoj preko Vazdunog okna 19, davao mu je brojeve identiteta mrtvih Akcionara i tako opremljen, Mikal Margolis je mogao da nekanjeno obeduje u svakom restoranu Kompanije u gradu, da se kupa u kupalitima Kompanije, odeva u papirna odela Kompanije koja su se kupovala u automatima na ulinim uglovima, pa ak i da spava u krevetu Kompanije sve dok Kompanija ne povue

broj preminulog iz opticaja. Tada bi se vratio u svet prolaza i pristupnih ahtova i dremao u svojoj mrei razapetoj iznad ventilacionog okna dubokog jedan kilometar, zaljuljan dahom stotina hiljada Akcionara. Kada se zauo alarm, umalo nije iskoio iz mree. Da ga Slobodnjaci nisu dobro obuili, skoio bi pravo u ventilaciono okno. Saekao je da se pribere. Pribranost je znaila opstanak. Misli pre nego to dela. Promiljenost, bez spontanosti. Proverio je da li su mu smotani dokumenti jo o ramenu, a onda zgrabio okaeno ue i zaljuljao se do ruba okna. Alarmi su bili signal pribliavanja. Ekipe za ienje. Broj pritubi na tetoine u tunelima nagomilao se toliko da je odsek za vodovod i kanalizaciju bio primoran na akciju. On potrai gas-masku. Bila je tamo gde ju je ostavio. On je navue i zaljulja se u glavni prolaz za strujne kablove koji se pruao uporedo sa servisnim ahtom. Hiljade ampera pulsirale su mu uz obraz. On zakilji kroz pukotinu u oplati i vide da se gas valja tunelom. Zraci svetla iz baterijskih svetiljki probie se kroz oblake otrovnog gasa. Ekipa za ienje zagaca u vidokrug: dva mukarca i jedna ena, u funkcionerskim papirnim odelima, iz odseka za vodovod i kanalizaciju, debeli ljudi-baloni u providnim izolacionim odelima. Iz njihovih raneva tunelom je kuljala magla neurotoksinog gasa, a zvunim orujem na runim zglobovima izobliavali su vazduh. Jedan pripadnik Ekipe za ienje podie alarm Mikala Margolisa i pokaza ga drugima. Oni klimnue glavama i zraci svetla sa njihovih kaciga poskoie i zanesoe se. Glava Arpea Magnusona sa gas maskom proviri iz prolaza, praena rukom i ispisanom porukom.

PRATI ME I DOBRO GLEDAJ.

Dva mukarca potrae kroz lavirint prilaza, skela i ahtova sve dok ne stigoe do vorita sa ventilacionim oknom desetog nivoa, kuda je Ekipa za ienje nedavno prola. Tela mrtvih mieva leala su i krutila se na metalnim reetkama,

to je bilo dokaz delotvornosti oruja Ekipe za ienje. Arpe Magnuson pokaza na tri vijugava creva. Mikal Margolis klimnu glavom. Znao je ta je to, pupanici Ekipe za ienje. Arpe Magnuson krenu za pupanicima natrag do vazdunog ventila. Pokazavi Mikalu Margolisu da paljivo posmatra, on odvrnu creva za vazduh i prespoji ih za kanalizacionu cev desetog nivoa. Mrka prljavtina pokulja kroz creva i pohrli u daljinu mutnu od gasa. Najednom, zraci svetla iz svetiljki na glavama zaledie se u mestu, a onda poee mahnito da se njiu tamo-amo. Konano, popadae na pod i ostae nepokretni. Par sekundi kasnije, dva oveka jasno zaue tri tihe, mrke, vlane eksplozije. Mikal Margolis je u tunelima proveo dve godine pre nego to mu se ukazala prilika. Kompjuter je izvestio o smrti u odseku za planiranje i razvoj Severozapadne etvrtsfere, sektor za gvoe i elik. Neki mlai pomoni podpod-sekretar za proizvodnju bacio se u gejzir utog Zaliva zbog loe odluke koju je doneo u vezi sa projektom Arkadija. I pre nego to ga je iz gejzira poluskuvanog izvukla Brigada Hrizanteme, zaduena posebno za takve dunosti, Mikal Margolis je uzeo njegov broj, ime, posao, sto, kancelariju, stan, ivot i duu. Rizik takvog direktnog pristupa Menaderu/Direktoru za projekte i razvoj Severozapadne etvrtsfere bio je velik: mogunost prepoznavanja iznosila je gotovo sto odsto, ali Mikal Margolis nije bio spreman da provede nekoliko godina u virtuelnoj ekonomiji crnog novca da bi se provukao izmeu linih asistenata, mlaih pod-menadera, privremenih slubenika za vezu, pomonih menadera za proizvodnju, organizatora sektora, mlaih analitiara sistema, direktora prodaje, glavnih direktora, direktora projekata, pod-menadera i linih menadera direktora projekata. Informacije u njegovom smotuljku papira bile su vane. I tako, jednog utorka ujutro, otprilike u 10:15, poto je to najbolje jutro za duevni mir poslovnog oveka, ako je verovati Psihologiji menaderske prakse Lemjuela iprajta, u dva toma, izdanje Rija i Rija, Mikal Margolis je podesio

svoju papirnu kravatu i pokucao na vrata Menadera/Direktora za projekte i razvoj Severozapadne etvrtsfere. "Uite", ree Menader/Direktor za projekte i razvoj Severozapadne etvrtsfere. Mikal Margolis ue, pokloni se utivo i ree jasno, mada ne preglasno: "Mineroloki izvetaji o projektu Bespue." Zauzet svojim kompjuterskim terminalom, Menader/Direktor za projekte i razvoj Severozapadne etvrtsfere bio mu je okrenut leima. "Ne seam se da postoji ikakav Projekt Bespue", ree Menader/Direktor za projekte i razvoj Severozapadne etvrtsfere. Usta Mikala Margolisa najednom se skupie kao papagajev mar. U tom glasu bilo je neeg neobino poznatog. "Projekt Bespue, ser: projekt vaenja rudnog peska. Studije o isplativosti koje je zatraio savet za planiranje." Blef je bio toliki da je morao da uspe zbog same drskosti. Mikal Margolis bio je siguran da Menader/Direktor za projekte i razvoj Severozapadne etvrtsfere ne zna lica ni imena svih zaposlenih u svom sektoru. Bio je podjednako siguran da je Menader/Direktor za projekte i razvoj Severozapadne etvrtsfere toliko zauzet da svakako ne moe da se seti svih svojih odluka. "Podsetite me jo." Mamac je progutan. "Ustanovljeno je da crveni pesak u oblasti oko izolovanog naselja Bespue sadri fenomenalno visok nivo oksida gvoa, jer je pesak, praktino, ista ra. Projekt je predviao izuavanje naina za eksploataciju tog resursa pomou bakteriolokog postupka na pesku re, koji bi ga uinio prikladnijim za preradu. Sve se to nalazi u ovom izvetaju, ser." "Vrlo zanimljivo, gospodine Margolis." Srce Mikala Margolisa zaustavi se u tom opasnom trenutku. Menader/Direktor za projekte i razvoj Severozapadne etvrtsfere okrenu mu lice. Isprva, Mikal Margolis nije prepoznao elegantnog mladia, uglaenog, monog, opasnog, ni najmanje slinavog ili plaljivog kao to ga je Mikal Margolis pamtio.

"Blagi Boe. Doni Staljin." "Akcionar 703286543." Mikal Margolis je stajao i ekao da stigne policija Kompanije. ekao je i ekao i ekao. Konano, ree: "Pa, zar ih nee pozvati?" "Nisu potrebni. A sad, va dosje." "ta s njim?" "Hou da ga vidim. Ako vredi tolikog rizika da iziete iz zidova i upustite se u ovu aradu, o, znam ja sve o vama, gospodine Margolis, sve, onda mora da vredi da se pogleda." "Ali..." "Ali vi ste osueni ubica i Slobodnjak... Gospodine Margolis, moj otac je bio budala i da sam ostao u Bespuu, postao bih siroti zemljoradnik umesto poslovnog oveka i industrijalca. Ono to ste vi moda uinili mojoj porodici u prolosti ostalo je u prolosti. A sad, pokaite mi dosje. Verujem da ste pripremili kompletnu mineroloku, hemijsku, bioloku i ekonomsku studiju da sve to poduprete?" Mikal Margolis zapetlja po ukradenoj akt-tani i rairi papire na stolu Menadera/Direktora za projekte i razvoj Severozapadne etvrtsfere. Pritisnu uglove malim tegovima za papir u obliku golih deaka koji su leali na leima, sa nogama podignutim u vazduh.

36. "Ja u joj pokloniti zemlju", rekao je Umberto Galaeli dok se izleavao u vreme sieste na svom krevetu, sa gomilom prljavih gaa pod glavom. "Samo je itava zemlja dovoljno dobra za nju." "Ja u joj pokloniti more", rekao je Lui Galaeli, dok je vezivao pertle pred ogledalom. Posao je krenuo kada su poeli da dolaze hodoasnici. "Ona je toliko nalik na more, bezgranina, neukroena, nemirna, a opet podatna. Za nju, more." On baci pogled na Eda Galaelija, masnog i zaokupljenog primerkom

Praktinog mehaniara. "Hej, Eduardo, ta e ti pokloniti naoj ljupkoj eni za roendan?" Oduvek nesklon nepotrebnim govorima, Ed Galaeli spusti asopis i blago se osmehnu. Te noi, otiao je Meridijan Ekspresom ne rekavi brai kada e se vratiti. Do dvadesetog roendana Persis Taterdmalion preostalo je jo sedam dana. Tih sedam dana prolo je kao tren. Lui je esnaest sati dnevno uestvovao u sitnim suenjima Dominika Frontere: hodoasnici su doneli sitan kriminal i sitne kriminalce, i mada su gradonaelnik i iznureni pravnik sluali i do pedeset sluajeva dnevno, gradski aps bio je neprekidno pun. Tri dobroduna policajca koje je Dominik Frontera dobio iz policijske slube Meridijana jedva su suzbijali navalu sitnog kriminala. Umberto je malo promenio profesiju, preavi sa obraivanja zemlje na trgovinu nekretninama. Davanje njiva u najam pokazalo se tako unosno da je uao u posao sa Raelom Mandelom, pretvarajui golo stenje u plodne obradive povrine, koje je davao u najam po cenama taman tolikim da ne upropaste muterije. ak je i Persis Taterdemalion toliko radila da je uzela dodatno osoblje, a razmiljala je i o tome da uzme u najam kuu preko puta sokaka kako bi proirila lokal. "Posao cveta", govorila je redovnim muterijama i klimala glavom prema zgurenim pobonim hodoasnicima koji su sedeli u svojim uglovima sa likerom od guave i mislili iste misli o Gospi Tasmin. "Posao cveta." Onda bi Sevrijano i Batisto mugnuli napolje zajedno, u isto vreme svake noi, a ona bi ih pogledala, uzdahnula i zaudila se koliko su porasli za samo devet godina. Izgledali su avolski dobro i bili raskalano armantni, na oeve. Nije bilo devojke u itavom Bespuu koja nije poelela da spava sa Sevrijanom i Batistom, po mogustvu istovremeno. Setivi se toga, pozivala ih je za ank i udeavala, ravnala im kovrdvu crnu kosu koja bi se ponovo uzjogunila im bi izili na vrata, i da niko ne primeti, ubacivala im paketie mukih pilula za kontracepciju u dep koulje.

Devet godina. ak ni vreme nije bilo kao nekada. Nostalgija svakako nije. Trgnuvi se, Persis Taterdemalion shvati da je do njenog roendana ostalo jo samo pet dana. Dvadeset godina. Na pola puta. Posle dvadesete, nema emu da se nada. udno kako vreme leti. Ah, leti. Nije pomislila na letenje ve... nije mogla da se seti koliko. alac je nestao, ali svrab je jo bio tu. Ona nije bila pilot. Bila je hotelijer. Dobar hotelijer. Ta profesija nije bila nimalo neasnija od pilotske. Tako je govorila sebi. Kada su ljudi govorili o hodoau u Bespue, govorili su o Hotelu/eleznici Vitlejem Ares. Trebalo bi da se ponosi time, govorila je sebi, ali u srcu srca znala je da bi radije letela. Trgnuvi se, shvatila je da ima muteriju. "Izvini. Odlutala sam i zalutala." "U redu je", ree Rael Mandela. "Jo dva piva. Ima li ikakvog traga onom tvom odbeglom muu? Umberto kae da je otiao pre tri dana." "Pojavie se on." Ed je bio crni klon porodice. Dok su njegova braa bila gladna uspeha, pa su postali advokati i trgovci nekretninama, Ed se zadovoljavao time da ostane u svojoj maloj upi gde je popravljao sitnice i za to nije traio novac. Dragi Ed. Gde li se samo deo? Osvanuo je dvadeseti roendan i Umberto i Lui priredili su doruak iznenaenja za svoju enu, sa tortama, vinom i ukrasima. Ed se jo nije pojavio. "Propalica i nitarija", ree Umberto. "Kakav je to mu koji nije prisutan za enin roendan?" upita Lui. Oni pokazae svoje poklone Persis Taterdemalion. "Ja ti dajem zemlju", ree Umberto, zemljoradnik prljavih prstiju, i dade svojoj eni dijamantski prsten, runi rad patuljaka draguljara iz Jazua. "A ja ti dajem more", ree Lui i dade joj vauer za odmor na Ostrvima Vetrova u Moru Argira. "Deset godina si radila bez odmora. Sada idi i ostani koliko god eli. Zasluila si to." I obojica je poljubie. A Eda jo nije bilo. Tada Persis Taterdemalion zau zvuk. Nije to bio bogzna kakav zvuk, i lako je mogla da ga preuje u buci proslave da ga nije ekala i oslukivala deset godina.

Zvuk se pojaao, ali i dalje je samo ona mogla da ga uje. Kao obuzeta Arhangelskom, ona ustade. Zvuk ju je pozivao napolje iz hotela, na otvoreno. Sada je znala ta je to. Dupli Majbah/Virtelov motor u dvosmernoj konfiguraciji. Zatitila je oi od sunca i zagledala se. Eno, iz sunca, estica, crna mrlja koja je postala najpre ptica, pa soko, a zatim gromoglasni kaskaderski dvomotorac Jamagui i Dons koji je nadleteo iznad njene glave, a ona je stajala u oblaku praine i oblutaka koje je podigao vazduni talas i gledala kako avion zaokree. Videla je kako Ed Galaeli mae sa putnikog sedita, tihi Ed, povueni Ed, Ed zadovoljan onim to jeste. Od tog trenutka, Persis Taterdemalion volela je samo i potpuno njega jer od svih njenih mueva samo ju je on razumeo dovoljno da joj pokloni ono to je najvie elela. Umberto joj je poklonio zemlju, Lui more, ali Ed joj je vratio nebo.

37. Zbog stare slabosti koje nije mogla da se otarasi, vraala se iznova i iznova u riblji restoran Raana Turinena na Okeanskom bulevaru. Nije bio u pitanju kvalitet hrane, koliko god bio bez premca. Nije u pitanju bila ni vesela pojava Raana Turinena, rumenog od talerovog piva, iako ju je on sada zvao 'Gospoica Kvinsana'. U pitanju je bilo to, pomislila je, to zaborav nije mogao da spere tri godine koje je provela radei tu. "Kao i obino, gospoice Kvinsana?" "Hvala, Raani." iniju vrele svee hrane posluila je tinejderka tupog pogleda, koja je vakala paan. Mala nee potrajati ni tri meseca, a kamoli tri godine, pomisli Marja Kvinsana. Ali klopa je bila veoma dobra. udo kako je, za tri godine koliko je tu radila i dok je mogla besplatno da je dobije, nije ni okusila. I dalje je bila zapanjena svojom tadanjom energijom. Od esnaest do ponoi sluila je hranu, riblju orbu i paprika, a onda ustajanje u osam ujutro i odlazak

u kancelarije Partije na Prospektu Kajanga gde je punila koverte, pa sputanje jedara na Doku 66. Simpatizer partije, lan partije, aktivista partije, a onda je dolo vreme da odlui hoe li biti kandidat partije ili sluiti riblju hranu. To, zapravo, i nije bio neki izbor, ali i dalje je bila zahvalna to postoje Raano i njegovi dolari. Mnogo je toga nauila iz hranom natrpanih ustiju njegovih muterija, dovoljno da ponovo ispie partijski manifest za izbore za oblasnu skuptinu Sirtije i da partiju uznese do pobednikih balkona irom kontinenta. Bila je tamo, na balkonu, sa drugim lojalnim partijskim akivistima, pljeskala uspenim kandidatima, ali misao u njenom srcu glasila je: 'sirote marionete, sirote marionete'. Izmanipulisala ih je i dovela na vlast tako to im je rekla da sluaju narod. Sluajte, rekla je, sluajte narod, sluajte ta mu se dopada, ta mrzi, ta ga ljuti, ta ga ini srenim, za ta mari, a za ta ne. Ali ono to je, zapravo, htela bilo je da sluaju Marju Kvinsanu dok im govori da sluaju. "Trebalo bi i sama da se kandiduje", predloio je Mohandas Di, "kad toliko zna o tome ta narod eli." Odbila je. Tada. To je izgledalo kao posveenost. A bilo je ambicija. Njeno vreme e doi sa svetskim izborima, za dve godine. U meuvremenu, bila je eki, a njen manifest nakovanj na kome je iskovana Nova Partija. Revnosna opredeljenost za reforme poistila je kadrove. Izglasan je novi Izborni Savet i mnogi stari reakcionari ('profesionalni politiari', kako ih je etiketirala Marja Kvinsana) ustanovili su da su ostali bez nominacije kada su ponovo doli na red oblasni izbori. Ipak, Marja Kvinsana je paljivo birala korake. Njeno suto licemerje nikada ne sme biti otkriveno: to da ona, borac protiv profesionalizma, tei da unese itavu novu dimenziju profesionalizma u politiku arenu. Jo je tu bilo isuvie politikih monika dovoljno snanih da je unite. Umakala je hleb u iniju i posmatrala ribarsku flotu koja se zamajavala svojim mreama i jedrima kraj dokova preko puta Okeanskog bulevara. Godine i decenije. Na ovim izborima, zadovoljie se mestom savetnika. Tri godine

kasnije, doi e vreme da se proslavi kao voa partije. Galebovi su kretali i leteli iznad otvorenog potpalublja ribarskih brodova. Godine i decenije. Politika je bila kao more. Manifest je bio mrea, stanovnitvo ulov, a na njoj je bilo da tu mreu izvue. Raano Turinen sede teko za sto preko puta nje. "Kakva je veera, gospoice K?" "U skladu sa tvojim standardnim, izuzetnim kvalitetom, Raani." "Sjajno. Za pet minuta ste na radiju, ako elite da sluate." "Ne podnosim emisije o izborima. Zvuim kao lama. Samo u pokvariti ljudima apetit. Izlazi sutra na izbore?" "Naravno. Glasau za vas, gospoice K." "Tiho, Raani. Privatnost izbornog opredeljenja jeste ustavno pravo svakog oveka." "Ne stidim se, neka svako zna. Ma, ko se sa mnom ne slae, slobodno moe da ode iz mog restorana." "Dobro, dobro, Raani, upamti, postoje demokratska prava. ovek moe da misli ta god hoe." "Ne u mom restoranu. Ma, danas su unutra natrapala dva propaliteta sa bedevima Svezemaljske Armije, pa su poela da dele letke, jata. E, ja to ne trpim u svom restoranu, pa sam ih izbacio. Bili su prilino nezgodni, jata, pa sam morao da razlupam par glavurdi. Ta devojka koja je bila sa njima, zamislite, pokuala je oi da mi iskopa. Ne znam, gospoice K, sve to oko te Svezemaljske Armije, mislim, miljenje je jedno, ali ubijanje i bombaki napadi, pa, neto tu mora da se uradi, zar ne? Vi ete uraditi neto po pitanju te Svezemaljske Armije, zar ne, gospoice Kvinsana? Ma, donekle se plaim i da e doi da podmetnu ovde poar: uo sam da su to ve radili. Uradiete neto sa njima, gospoice K? Morate ih zaustaviti, svi su oni ludi, i ta muzika koju putaju, nije dobra za decu. Podivljaju od nje. Ja to ne dozvoljavam ovde... kada budete izabrani, znam da ete to zaustaviti."

"Hou", ree Marja Kvinsana. "Dajem ti re." Tada radio najavi politiku partijsku emisiju koju e u ime Nove Partije voditi gospoica Marja Kvinsana, i ona se zapita dok je muzika svirala koliko e jo svojih izbornih obeanja ispuniti sa tolikom sigurnou kao obeanje da e slomiti Svezemaljsku Armiju.

38. Sada, poto su stabla sasvim izrasla, tako da je ispod njih bila divna hladovina, Deda Haran je provodio sve vie i vie vremena u vrtu koji je napravio. Voleo je da provodi vreme u razmiljanju o stvarima iz prolosti. Mislio je na svoje detinjstvo u Tomsons Folsu, mislio je na svoju prvu enu, Evgeniju, mislio je na detinjstvo svog sina i detinjstvo sinovljevog sina. Mislio je na svoju usvojenu ker, koja se pretvorila u divlju zvericu od deteta, mislio je na unuku koja je postala boanstvo protiv svoje volje, i unuka, Najveeg Igraa Bilijara Koga Je Vaseljena Dala. Pitao se hoe li ga ikada ponovo videti. Kada je mislio te misli, voleo je da mu donose obroke tako da moe da jede u miru svog vrta, u neremeenom priseanju, i Babuka je jednom ili dvaput dola u suton da ga odvede kui. "Trebalo bi da ga otvori za javnost", rekao je Rael Mandela, pomislivi na nabrekle depove hodoasnika koji su se jatili da vide njegovu ker. "Vrt Mira Sive Gospe. Ulaz dvadeset centavosa." Odskora, Sirota Deca Bezgrene Ugradnje poela su da je nazivaju Sivom Gospom. "Ne dolazi u obzir", ree Deda Haran. "To je moj vrt, za privatnu i linu upotrebu moje ene, mene i onih gostiju koje sm pozovem." Da bi zatitio privatnost, unajmio je aicu oajniki siromane Sirote Dece iz sklepanog naselja zvanog Grad Vere oko velike sive bazilike, i platio im da dignu zid oko vrta. Zadovoljan njihovim radom, podigao je kapiju koju je zakljuao robusnim katancem i stavio jedan klju u dep, a drugi okaio o dugaki zlatni lani eni oko vrata.

Kada bi buka i huka novog Bespua sa svim njegovim preduzetnicima, prodavcima religijskih kojetarija i besramno skupim hotelijerima postala prevelika, oni bi se zakljuali u vrt da sluaju pesmu ptica i poskakivanje riba u malom potoku. Sadili su cvee i grmlje, jer vrt nikada nije dovren dok god je njegov vrtlar iv, i dok su radili zemljom umrljanim prstima du staza i cvetnih leja, kao da su pronalazili delove ijeg se saenja nisu seali: tajne dolove, majune slapove, umarke sa sveom hladovinom, lavirint, peani vrt, travnjak sa sunanim satom u sreditu. "Najdraa eno, zar ti se ponekad ne ini da se na vrt protee izvan zidova koje sam sagradio oko njega?" pitao je Deda Haran. Posle etnje duge skoro itav sat po neobinoj kaldrmisanoj stazi, stigli su do kamene klupe ispod vrbe i tu seli da se odmore. Babuka pogleda u nebo, koje joj je izgledalo udnovato meko, ni najmanje nalik na otro plavocrno nebo Bespua, i puno paperjastih oblaka. "Muu Harane, mislim da kao to smo mi odgajali ovaj vrt, tako je i on odgajao nas, i neoekivane stvari koje u njemu nalazimo jesu seme koje je on posadio u naoj mati." Sedeli su dugo bez rei na kamenoj klupi ispod vrbe, posmatrali oblake, u tiini onih starih ljudi kojima ne treba govor da bi optili. Kada je svet poeo da okree lice od sunca, ostavili su kamenu klupu i vratili se puteljcima divljijim i divnijim od svih kojima su ikada ranije koraali, do kapije u zidu. Dok su zakljuavali kapiju za sobom, prodavci peciva i bledoliki turisti grubo su se gurali kraj njih na ploniku. "Mislim da se, ako je tano to to kae, na vrt moe protezati beskonano i biti beskrajno raznolik", ree Deda Haran. Babuka oduevljeno pljesnu rukama. "Deda Harane, pa onda ga moramo istraiti! Sutra emo poeti, da?" Rano sledeeg jutra, pre nego to su se ulice i sokaci ispunili strancima, Babuka i Deda Haran otisnuli su se u istraivanje vrta. Babuka je vezala jedan kraj velikog klubeta prediva za kapiju i odvijala ga za sobom. U torbi je nosila jo osamnaest takvih, sveske za crtanje i olovke, kako bi mogla da saini mapu

neistraenih predela mate, i dva zapakovana ruka. Deda Haran je krenuo prvi, opremljen optikonom, sekstantom, satom i kompasom. Deset minuta poto su ostavili kapiju, mu i ena nali su se na nepoznatoj teritoriji. "Ovde bi trebalo da se nalazi nekoliko bukvi ubrzanog rasta", ree Deda Haran. "Lino sam ih zasadio, jasno se seam." Pred njim je bila mala poumljena dolina. umarci rododendrona rasli su na padinama, a potoi je uborio po kamenju. "Ovde nema rododendrona. Oni su levo od kapije... mislim da se vrt neprekidno iznova oblikuje. Neverovatno." "Tiho", ree Babuka, "uje li neki glas?" Deda Haran napregnu svoje manje pouzdane ui. "Je li to Rael?" "Da. Tiho, sluaj. Jesi li uo ta je rekao?" "Mislim da sam uo da je moj sin viknuo neto, kao, da se Limal vraa kui." "Jeste. Dakle, muu, hoemo li natrag?" Deda Haran pusti predivo iz prstiju. Iza sebe je jedva mogao da razabere gvozdenu kapiju. Ispred sebe, video je novu dolinu i uini mu se da se iza nje nalazi ogroman nedirnuti predeo, zemlja umovitih brda, cvetnih dolina i jelena u skoku. "Napred", ree on, i oni zajedno sioe u dolinu; on je vodio rauna o suncu i kompasu, a ona odmotavala predivo za sobom. Preli su preko potoka i popeli se, sa rukom u ruci, u umovita brda, prema cvetnim dolinama, da se nikada odatle ne vrate. Kada je Rael Mandela doao da ih potrai, pronaao je samo predivo koje je Babuka odmotala za sobom. Iao je za vijugavim koncem oko stabala i cvetnih leja, vodoskoka i grmlja, u velikoj spirali koja se pruala prema unutranjosti, od zidova prema srcu vrta. Izbio je kroz poslednji zastor kaline na mali, uredni travnjak i doao do kraja prediva. Bilo je obavijeno oko debla velikog bresta, jednog od dva koja su stajala tako blizu jedan drugome da su im se grane i korenje isprepleli toliko da nije bilo tog oveka koji bi mogao da ih razdvoji.

39. Limal Mandela doao je sa enom, decom i stvarima u Bespue kako bi pobegao od ljudske poasti, ali njegova je slava bila tolika da je najvei deo svoje prve godine proveo praktino u kunom pritvoru. "Ja nisam Najvei Igra Bilijara Koga Je Vaseljena Dala!" vikao je, iznerviran, gomilama oboavalaca koji su se svakog jutra okupljali ispred kue porodice Mandela. "Vie nisam. Odlazite! Idite i oboavajte ROTEH-ovog Anagnostu Gabrijela, ja vas ne elim!" Konano, Rael Mandela Stariji poao je u dnevne patrole sa samaricom kako bi zadrao nitarije dalje od kue, a Eva Mandela, koja je tokom leta plela pod velikim lepezastim drvetom ispred kue, velianstveno se pokazala kao recepcionerka i prepreka za posetioce. Onda, samo to se Limal Mandela skrasio u prvom razdoblju mira otkad je uao u Dez Bar Glena Milera, sa takom pod mikom, poast geometara spustila se na Bespue. A poast geometara zaela je poast kvadrata obeleenih plastinom trakom, poast kvadrata obeleenih plastinom trakom zaela je poast graevinskih radnika, a poast graevinskih radnika naterala je Limala Mandelu natrag u izolaciju. Samo to se navikao na hodoasnike i preduzetnike, i oni na njega, grad je najednom bio pun uzastopnih talasa geometara, planera i graevinskih radnika sve dok hoteli, svratita, krme, gostionice i pansioni nisu nabrekli od njih. Nije vie mogao da ode do Pentekostove prodavnice meovite robe kako bi kupio Glasnik Meridijana, a da se ne oglasi desetak glasova: "Hej, gledaj, Sani, to je Limal Mandela", "To je on, kaem vam, Najvei Igra Bilijara Koga je Vaseljena Dala", "Je li to... jeste... Limal Mandela", i desetak ruku podiglo bi ceduljice, raune, priznanice o primljenoj nadnici, formulare za klaenje, da ih on potpie, uz desetak poziva da odigra egzibicioni me u nekom hotelu, baru, restoranu drutvene ishrane.

"ta se, koga avola, to deava!" besneo je on pred Santom Ekatrinom. "Prvo celu pustinju izdele plastinim trakama na kvadrate, kao tablu za pikado, a sada nou i danju okolo leti dovoljno tekih graevinskih maina da se sagradi dodatni kontinent. I samo to ljudi ovde saznaju da sam u penziji i da ne elim da razgovaram o bilijaru, o tome kako sam pobedio avola niti o takmienju za Najveeg Igraa Bilijara Koga Je Vaseljena Dala; samo to sam ponovo postigao da mogu da odem u kafanu, ili radnju, opet moram da se krijem. ta to, koga avola, rade tamo, prave dodatni svemirski lift, ta li?" Kaan Mandela, star etiri godine, vedar, bucmast i pun pilava s jagnjetinom, zapita: "Gvoe, tata. Cela pustinja puna je gvoa. Praktino ista ra, kae uiteljica, a ona to valjda zna, bila je geoli... geogi..." "Geolog. Gvoe! Blaena Gospo, ta je sledee? Znai, to je korporacija Vitlejem Ares. Ne znam... ta li e biti sa Bespuem?" Bespue se dovoljno izmenilo tokom godina koje je on proveo u Beladoni da ga Limal Mandela praktino ne prepozna. Sveci, proroci, bazilike, ljudi sa metalnim rukama, hoteli, gostionice, jevtina svratita obasjana arenim neonom, molitveni zmajevi, gongovi i harfe za vetar, zvonici puni zveketa, deda i baba koji nestaju, ozidani vrtovi, tajanstveni roaci koji iile podjednako brzo kao to su se i pojavili, bezlini zapanjeni tuinci na ulinim uglovima, pet vozova dnevno i pristanite za teretne letae, trgovine, kafane, straare i favele, ljudi koji spavaju nou u sokacima, ljudi koji ceo dan stoje u redu kraj vrata sa oznakom 'Umolnici'; krae, silovanja, otmice: policija! Policajci sa okpalicama, sudovi i Lui Galaeli u advokatskoj odori, trgovina nekretninama, svojina i najam. Prodavci peciva na svakom uglu; momci sa kolicima, nakupci, utrapljivai religijskih triarija: ulice! Nasuti beton i zarali lim, staklo, elik i plastika; pivo sa ukusom mokrae: uvozna hrana! Redovi pred pumpama za vodu, hektari solarnih generatora, sveproimajui zadah kala iz pretrpanih pogona za varenje metana. Bicikli, rike, tricikli: kamioni! Ljudi koji viu, u vreme sieste, ljudi koji ulaze bez kucanja, ljudi, stranci, koji zure zure zure,

priaju, otvaraju usta, prave buku. ak mu je i sestra bila tuin, zatvorena u taj ruan betonski ir koji sebe naziva Bazilika Sive Gospe; pristup mogu samo za pobone umolnike, pokajnike i one sa srcem hodoasnika. Limal Mandela je u sebi jo imao toliko svetovnog ponosa da odbije da stane u red pred vratima sa oznakom 'Umolnici'. "Ova kua, ovaj grad, ovaj svet, u ta se sve to izmetnulo?" povikao je i buno iziao iz kue, preao preko dvorita i uao u kuu roditelja. Za dvadeset sekundi koliko mu je trebalo da pree preko dvorita koje su izbalegale lame, dvaput su ga snimili uz blesak blica, a neka ena, skrivena u tami iza lavorovog drveta zasaenog u saksiji, molila ga je da je seksualno zlostavlja. "Majko, ovaj grad me je potpuno izludeo!" Obuzeta radom nad ramom za tepiseriju, Eva Mandela se osmehnu i ree: "Limale! Ba mi je drago to te vidim!" "Majko, nemam nikakvu privatnost! Pre samo trideset sekundi, neka ena me je molila da je veem, zapuim joj usta, umotam je u plastinu foliju i popiam se na nju! Ne mogu vie! Moram imati nekakvu privatnost!" "Ima slavno lice, Limale." "Gotovo je sa tim delom mog ivota, majko." "Dok god si iv, ni sa jednim delom tvog ivota nije gotovo. Zbog toga ovo radim. Reci mi, Limale, ta misli?" Ona mu pokaza tapiseriju na kojoj je radila. "Vrlo lepo", ree Limal Mandela, i dalje drhtei od besa. "Zar ne? To je istorija ovog grada. Sve to se ikada desilo u njemu, stavljam u tapiseriju tako da e, kada me ne bude bilo, tvoja deca i njihova deca, moi da je pogledaju i shvate da mogu da se ponose svojom istorijom. Veoma je vano znati odakle potie i kuda ide. To je tvoj problem, Limale, doao si odnekud, ali jo nema kuda da ode. Mora imati neki cilj." Limal Mandela je utao i stajao, arajui stopalom po pranjavim kamenim ploama. Onda cmoknu kratko majku u obraz, obrnu se na peti i istra iz kue, kraj osujeene ene i piratskih fotografa u kronjama dudova, kroz kuhinju, kraj

zabezeknute ene i sinova, napolje u no i riku tekih graevinskih maina. Nastavi dalje smrknut i odluan, prenebregavi povike radnika koji su ga prepoznali i zaklicali mu, pa ue u zaputeni vrt oko peinske kue Doktora Alimantanda. Vrata su bila provaljena, predvorje pranjavo i memljivo. imii pobegoe iz svojih gnezda na tavanici kada oivee svetlosne ploe. Negde tu mora da se nalazi klju nezadovoljstva, nervoze, zlovolje, nemira. Kao dete, verovao je da je Doktor Alimantando ispisao svu ljudsku mudrost i pamet po svojim zidovima, a sada mu je samo trebala meta prema kojoj bi usmerio svoju racionalnost. Limal Mandela je stajao pred zidovima punim hronodinamikih hijeroglifa, i osmeh mu se irio. U njemu je blesnula svetlost. On moda vie nije Najvei Igra Bilijara Koga Je Vaseljena Dala, ali pred njim se nalazio klju pomou koga e postati Gospodar Prostora i Vremena. Tu je bilo misterije, dostignua, neuspeha i trijumfa za itav ivot. "Tata?" Glas ga prenu. "Tata, da li si dobro?" Bio je to Rael Mlai, pet godina star i ve rtva porodine kletve. Limal Mandela spusti ruku sinu na glavu. "Dobro sam. Naprosto, otkad smo doli ovamo, nisam znao ta elim da radim sa sobom." "Znam. Bio si kao papirna jedrilica na vetru." Zar je tako neuspeno skrivao svoju osujeenost? "Pa, sa time je sada gotovo. Raele, tvoj otac e biti Dentlmen Nauke i Saznanja, kao Doktor Alimantando u priama koje sam ti pripovedao o ovom mestu. Vidi, ovde..." Otac i sin kleknue da pogledaju izbledele krabotine. "Ovde sve poinje." Krenuo je za linijom rezonovanja dui zida, gore i okolo, dok ga je Rael Mlai pratio, i otisnuo se u godine praenja linije koja e ga dovesti do sredita tavanice u osmatranici Doktora Alimantanda.

40. "Gledajte!" uzviknu Nadahnue Kadilak dok je svetlost hirurkih svetiljki sijala na njegovoj elinoj lobanji. "Prva potpuna ugradnja!" Hirurzi, bolniarke,

protetiari popadae na kolena, podigavi ruke u oboavanju. Tasmin Mandela uzmaknu od metalne stvari na operacionom stolu. Bila je uasnuta. Ispod plastine kupole pulsirao je mozak, naikan elektromehanikim kablovima. Neki neuron je opalio, kabl se gicnuo, metalna ruka podigla, metalni prsti otvorili da zahvate vazduh. "Slava slava slava!" zakretae hirurzi bolniarke protetiari. "Sklanjajte to od mene", promrmlja Tasmin Mandela. "Muka mi je." Nadahnue Kadilak se u trenu stvori kraj nje, da je ubeuje slatkoreivim aputanjem. "Razmisli o ovom dostignuu, Gospo, o prvoj potpunoj ugradnji! Telo pretvoreno u metal. Ovo je zaista sveti trenutak!" Neskrivena zavist u njegovom glasu nagna Tasmin Mandelu da se trgne. Stvar otvori metalni oni kapak i zakoluta elinom onom jabuicom prema njoj. Glatko elino oko bilo je proseeno tako da je imalo tri crna proreza. Usta se otvorie i potok grgotavih besmislica pokulja iz njih. Stvar pokua da sedne, zagrli je. "Ubijte to, tu gnusobu, sklanjajte je od mene!" vrisnu Gospa Tasmin. Potpuna Ugradnja sede. Proe je gr. Kibernetsko trabunjanje die se u krik metala na metalu. Ulje curnu iz drhtavih ustiju. Hirurzi bolniarke protetiari poskakae sa kolena prema operacionom stolu. Potpuna Ugradnja se zgri, zadrhta i srui uz tresak i kripu zupanika. U zbrci, Tasmin Mandela mugnu iz operacione sale i pobee praznim aseptinim hodnicima i kolonadama vrelim od sunca uz utanje tkanine sa tampanim kolima. Meditirala je u peanom vrtu u suton, kada je zaula napev. Mainske mantre Sirote Dece pomeane sa grubljim povicima stanovnitva dodirnule su rub njenog opaanja srebrnom zvonjavom i povukle je natrag u svet ljudi. Nevoljama nikad kraja. Ona se protegnu, izvi lea uz naslon stolice za meditaciju i odravanje kondicije. Za jedan minut, Nadahnue Kadilak pokucae na vrata i pozvati je da se vrati svojim obavezama. Ona se die sa stolice, ode u svoju sobu i navue sivu formalnu odoru. Nadahnue Kadilak je njenu golotinju smatrao neduhovnom i uznemirujuom.

Bila je spremna za kucanje. "ta je bilo?" "Problem, Gospo. Sirota Deca..." "ula sam ih." "Mislim da je najbolje da sama vidi." Nadahnue Kadilak je povede kroz zasvoene hodnike vrele od sunca, koji su vraali svoju dnevnu toplotu nebu. "Kako je proao tvoj... eksperiment?" Tasmin nije mogla da sakrije drhtaj u glasu, a Nadahnue Kadilak ga je oigledno uo, jer je odgovorio: "Uz duno potovanje, ne bi trebalo da uniava rad naih naunika, oni pokuavaju da usavre novo ljudsko bie, oveka budunosti. Avaj, u ovom trenutku, pacijentov sistem je prestao da radi, ali njegova hrabrost i vera zasigurno su mu obezbedili trenutni prelazak u prisustvo Velikog Inenjera." Nadahnue Kadilak gurnu teka ukrasna vrata koja su vodila na ulicu. Zvuk napeva i klicanja pojaa se. "ta se deava?" "Molim te, Gospo, sledi me." Komornik i proroica skrenue iza ugla i naoe se licem u lice sa velikom masom ljudi. "Ovamo gore, bolje se vidi", predloi Nadahnue Kadilak, pourujui Tasmin Mandelu uz kameno stepenite, na balkon. Iza kruga zbunjenih graana, Tasmin Mandela je mogla da vidi udove maina u odsjaju veernjeg sunca. Sirota Deca Bezgrene Ugradnje kleala su kraj iane ograde oko gradilita eliane Vitlejem Ares. Vazduh je bio ispunjen brujanjem njihovih binarnih mantri, a njihove nezgrapne ruke pomerale su se poput kranova, pokretima gorueg oboavanja. Svakih nekoliko sekundi, poneko Siroto Dete napustilo bi svoje mesto i, u krajnjem neobaziranju na znake upozorenja da je ograda pod naponom, pritisnulo ogradu metalnom protezom. Struja bi zaiskrila, vernik bi zastenjao i opruio se u religijskoj ekstazi. Onda bi se vratio na svoje mesto i nastavio sa napevom 10111010101111000001101101101010, dok bi neki drugi zauzeo njegovo mesto.

"ta to rade?" upita Tasmin Mandela. "Mislim da je to oigledno, Gospo. Oboavaju." "Gradilite?" "Izgleda da meu niim redovima u Gradu Vere krui jedno proroanstvo. To proroanstvo tvrdi da korporacija Vitlejem Ares ovde gradi ni manje ni vie nego mesto gde e se roditi, ako je to pravilan izraz, elini Mesija, Oslobodilac, Maina sa ljudskim srcem koja e izbaviti maine iz hiljadugodinje veze sa telesnim." "I zbog toga oboavaju... gomilu temelja i zemljanih radova?" Iza ice, vanredna smena graevinskih radnika zastala je da se zapilji u Tupsonijance ispunjene oboavanjem. "Ba tako. Gradilite je sveto, mesto dubokog potovanja i oboavanja." Tasmin Mandela ponovo pogleda neprekidnu reku Sirote Dece koja su radosno ila napred da se prinese na rtvu ici pod naponom. "To je bolesno", apnu ona. Neki glas iz gomile stanovnika grada uzviknu. "Gledajte! To je ona! Siva Gospa!" Glave se okrenue, prsti pokazae. Sirota Deca se ukoie usred svog Oboavanja ice i obrnue metalne one jabuice prema balkonu. Neka mlada ena sa metalnim grudima i metalnom levom nogom ustade i vrisnu. "Poruku! Daj nam poruku!" Napev se smesta rairi pastvom. <%-2>"Poruku! Poruku! Daj nam poruku! Poruku! Poruku! Daj nam poruku!"<%0> Pet hiljada oiju razapelo je Tasmin Mandelu. "Oni ekaju da ih povede, Gospo", laskao joj je Nadahnue Kadilak. "Ne mogu", apnu Tasmin Mandela. "To je ogavno. Bolesno, idolatrija... to nije prava duhovnost, pravo oboavanje... to mora prestati."

"Ti si njihov voa, njihov duhovni poglavar, njihov pastir, vodi i savest. Mora ih povesti." Napev je postao mahnit. Zemlja se tresla ispod dve i po hiljade pesnica koje su tukle po njoj. "Ne! Odbijam! To je gnusno! Nisam ja Bog pa da elim njihovo oboavanje... ono mi se gadi. Ja nisam traila da me sledite, ja sam sluga Blaene Gospe, nisam Tupsonijanka, ja sam dete Panarha, a ne Siroto Dete Bezgrene Ugradnje." Ona pokua da zadri rei, ali one poletee sa njenih usana kao slatke ptiice. "Kao ni ti, Juane P. Tupsonijane!" Najednom vie nije ula napev niti oseala silinu zahteva Sirote Dece. Pogledala je organsko oko Nadahnua Kadilaka i ugledala tamo takav plamen mrnje da je morala duboko da udahne. Zar me je oduvek toliko mrzeo? - pomisli i shvati jo dok je pomiljala na to da jeste, od trena kada ju je uzeo za ruku u jami kraj pruge, Nadahnue Kadilak ju je mrzeo i zavideo joj zato to je ona bila istinski Boji sluga, a ne tobonja, samozvanac poput njega. Zavideo joj je na duhovnosti, jer on je sebi mogao da priuti samo umornu svetovnost maskiranu odorama svetosti. Zavideo joj je i mrzeo je, i svaki svoj budni trenutak posvetio je tome da je izmanipulie, iskvari i na kraju stavi pod sosptvenu kontrolu. "Kako me samo mrzi", apnu ona. "Molim, Gospo? Nisam to dobro uo. Koju e poruku preneti svom narodu? ekaju te." Glas mu je bio tvrd od licemerja. Tasmin Mandela stisnu levu pesnicu. Njen oreol zasija jarko plavom bojom, to nije mogla da sakrije pred pozornim oima. "Mi smo neprijatelji, Nadahnue Kadilak, Juane Tupsonijane, kako god se zvao: ti si moj neprijatelj i neprijatelj Boga." "To je poruka koju eli da prenese svom narodu?" Napev je tutnjao po njenom duhu.

"Da! Ne! reci im ovo: mene je odabrala sveta Katarina da budem njen izaslanik u svetu ljudi, jer je posle sedam stotina godina koliko je bila Svetica Maina sada poelela da povede ljude Bogu. Bogu, a ne fabrici. Reci to svojim vernicima." Ona sie sa balkona i vrati se u svoje odaje. Bilo je dobro imati neprijatelja, ba kao i prijatelja. Posle godina zaludnosti, oseala se svrhovita i mona. Ona je bila Boji krsta, borac u pravinoj borbi, aneo sa plamteim maem. Zbog toga se oseala dobro. Veoma dobro, bolje nego to bi ijedan prorok Blaene Gospe smeo da se osea.

41. Svakog jutra u jedanaest i jedanaest, Arni Tenebre bi se popela na kraj svog kreveta kako bi mogla da vidi tri stvari iza reetaka na prozoru. Po redosledu perspektive, bilo je to stablo pomorande u saksiji od terakote, trideset est kilometara suvih Stamposa, i jedno plavo nebo. Nijedna od te tri stvari nije se ni najmanje menjala, ali svakog dana u jedanaest i jedanaest Arni Tenebre bi se popela na krevet ne zato to su joj te tri stvari bile iole zanimljive, ve zato to joj je Migli izriito branio da se penje na krevet (strah da se ne obesi, pretpostavljala je) i poto je svakog dana dolazio tano u jedanaest i dvanaest, volela je da postigne makar kakvu sitnu pobedu pre ponienja svakodnevnih rehabilitacionih seansi. "Gospoice Tenebre, molim vas, ovaj, nemojte stajati na krevetu. Ovaj, uvari to ne vole." Nebo je bilo plavo. Stamposi mrki, a stablo pomorande pranjavo zeleno. Sada je mogla da sie. "'Jutro, Migli." 'Migli' je bio Prake Merandani-Singalong, rehabilitacioni psiholog u Okrunom zatvoru epsenit: nizak, sme, neugledan, usplahiren, nespretan sa trakom, magnetofonom i sveskama, tako da je mogao da bude samo Migli.

"ta imamo danas, Migli?" Eksperimentisao je raznim kombinacijama traka, magnetofona i sveski na stolu. "Mislio sam, ovaj, da nastavimo, ovaj, tamo gde smo jue prekinuli." "Gde smo ono stali?" Te seanse razgovora predstavljale su traenje dravnog vremena i novca. Podozrevala je da Migli misli isto to i ona, ali arada je morala da se odigra sa svim tim uurbanim zapisivanjem i laima malim i ne tako malim, koje je igra zahtevala. "Kod vaih prvih dana sa Korpusom Istine Severozapadne etvrtsfere, kod, ovaj, raznih seksualnih, ovaj, veza sa njegovim pripadnicima." Migli se zapilji poput sove kroz naoari debele kao piksle. Arni Tenebre prekrsti ruke i sede natrag na krevet. Otvori usta i pusti lai da poteku napolje. "Pa, posle oko pola godine provedene u Korpusu Istine - bilo je u redu, ali nekako dosadno - romantika je prola i sve se svelo na obine vrele vonje triciklima i po nekoliko dana u nekom selu Bogu iza lea, sa prikljuivanjem u telekomunikacionu mreu: ne bi to bilo tako loe da smo zaista mogli da snimamo muziku. Ali od tog silnog putovanja na seditu tricikla zaradila sam samo svrab meu nogama; ono to sam zaista elela bilo je da se prikljuim nekoj jedinici Aktivne Slube." "I ta ste uradili?" Migli se eljno nagnu napred. Ovo je verovatno ve uo sa traka snimljenih tokom isleivanja. Arni Tenebre isprui ruku da bi noktima zagrebala malter. "Pozvala sam Paala O'Hera, komandanta Brigade Severozapadne etvrtsfere, da okusi slast mog devetogodinjeg tela iza upe za telekomunikacije, u glavnom tabu u Zaboravgradu. On je snabdevao glavni tab SZS u isto vreme kada smo mi bili tamo, i ta prilika bila je isuvie dobra da bih je propustila. Moe li uopte da zamisli koliko je on bio dobar ljubavnik?" Migli je balio u klasinom Pavlovljevom stilu. Arni Tenebre je oseala gaenje zbog toga to ovek sa diplomom Univerzuuma Liks moe toliko da veruje njenoj prii o zavoenju i terenskom seksu. Nita od onoga to je opisala nikada se nije

dogodilo, ali Migli to, zapravo, i nije hteo da zna. Ona je zaista srela Paala O'Hera u Zaboravgradu i trampila sve tajne Doktora Alimantanda za mesto u jedinici aktivne slube, a svoju prljavu priu o seksualnom ponienju, muenju, zlostavljanju, ispatanju i disciplini smislila je samo da bi zadirkivala Miglija. Za jednog rehabilitacionog psihologa, bio je i sam prilino zreo za terapiju. Pegavi perverznjak. Opisala je tri meseca koje je provela u borbenoj obuci do najmanjih pojedinosti, dok je u bioskopu svoje glave putala dokumentarac. Meseci sedenja na jednom mestu, hladna zimska logorovanja u planinama Eklezijast, dosada, dizenterija i bacanje u plitke rovove svaki put kada bi iznad glave proleteo neki avion. "I ta je onda bilo?" upita Migli, ushien smru i slavom. "Neka to ostane za sutra", ree zatvorenica Tenebre. "Vreme je isteklo." Migli baci pogled na svoj sat i pokupi gomilu magnetofona, svezaka i olovki. "Sutra u isto vreme, Migli?" "Da, i, ovaj..." "Da se ne penjem na krevet." Ali ona se u isto vreme sutradan popela na krevet, a Miglijev mali temperamentan ispad toliko joj se dopao da je zatvorila oi i improvizovala poduu, velianstvenu fantaziju o svojoj prvoj godini aktivne slube u Svezemaljskoj Armiji, spektakl sa pukaranjem, bombakim napadima, zasedama, pljakanjem banaka, otmicama, atentatima i raznovrsnim zverstvima u mestima sa milozvunim imenima kao to je Greben Datna, Dolina Vrele Vode, Ravnica Naramanga i Hromvil. Ali kada je Migli otiao i kada je sela na krevet da pertlama pravi pletenice, setila se kako joj je krv voe grupe Heuha Lina curela kroz prste u blatnjavoj rupi na Planini Praznoverja. Setila se kako je, sa rukama punim smrti, digla pogled iz crvenog blata i ugledala Miliciju Crne Planine koja juria, juria, juria, irom razjapljenih usta. Setila se straha koji je zaudarao kao krv na njenim rukama i govna u njenim pantalonama, straha koji ju je izludeo svojim zavijanjem toliko da je izvukla MRCV, zavritala, pripucala

i nastavila da puca sve dok strah nije nestao i dok se sve nije umirilo. Nije elela unapreenje. Napisali su: 'Hrabrost u bezizlaznoj situaciji', ali ona je znala da je strah bio ono to ju je nagnalo da puca. Tek je nekoliko meseci kasnije otkrila da je prvi pohod Paala O'Hera sa novim naoruanjem koje je koristilo indukciju polja bio neverovatno uspean, a unapreenje je bilo njegov izraz zahvalnosti. Kapetan prve klase u Deuteronomijskoj diviziji. Dok je pravila pletenice u svojoj eliji u Okrunom zatvoru epsenit, nije mogla ak ni da se seti ta je uradila sa medaljom. Treeg dana, Migli je ponovo doao sa trakama i sveskama. Arni Tenebre je sedela na krevetu. "Danas, ovaj, nismo na krevetu?" Njegov pokuaj da bude sarkastian bio je bedan. "Jo nisam videla ono to traim." Odluila je da danas pria samo istinu. Nije bilo nikakvog zadovoljstva u laganju kada je samo ona znala da lae. "Danas u, Migli, da ti priam o napadu na sistem za navoenje sletanja u Kosmobadu. Ima dovoljno trake? Dovoljno papira? Baterije su u redu? Ne bih elela da bilo ta od ovoga propusti." Ona se nasloni na zid, zatvori oi i zapoe priu. "Iz oblasne komande stiglo je nareenje za veliku ofanzivu u vreme izbora za planetnu skuptinu. Posle bitke kod Smitove upe, nekoliko komandnih nivoa Deuteronomijske divizije izbaeno je iz stroja - jo nismo imali I.P. naoruanje i ja sam bila zaduena za petu i estu brigadu. Poto nismo dobili novu opremu, pomislili smo, ja sam pomislila, da krenemo na manje vanu metu, konkretno, na sistem navoenja za sletanje u Kosmobadu. Sa Nebeskog Toka sputaju se pomou daljinskog navoenja, tako da, ukoliko izbacimo iz stroja radare za navoenje, nijedan atl nee sleteti u Beladonu. Sinhronizovali smo akciju sa ostalima u sektoru i zauzeli poloaje kraj Kosmobada." Napad je bio dobro isplaniran i besprekorno izveden. U dvanaest i dvanaest, 65 radarskih signala uniteno je minama, a kompjuter za navoenje bio je skremblovan programom tipa lovac-ubica, kupljenim od Egzaltiranih Porodica.

Svaka komunikacija izmeu tla i orbite u Beladoninom sektoru sletanja bila je beznadeno zbrljana. Bilo je to prelepo, ne kao to mogu da budu prelepe ute eksplozije i ruenje tornjeva, ve je u pitanju bila intelektualna lepota svojstvena dobro obavljenom poslu. Vodnici su raportirali da su sve primarne mete unitene. Arni Tenebre je naredila da se snage povuku i raziu. Njena komandna grupa, Grupa 27, povukla se prema mestu po imenu Klarkgrad i naletela pravo na dobrovoljake ete A i C iz Novog Merioneda, koje su tamo bile na manevrima. Pucnjava je bila kratka i krvava. Setila se da nije ispalila ni jedan jedini metak tokom kratke borbe. Bila je toliko zapanjena sopstvenom glupou, jer nije proverila ima li vojske u toj oblasti, da ak nije ni podigla svoj MRCV. Grupa 27 pretrpela je 82 posto gubitaka pre nego to se kapetan prve klase Tenebre predala. "Sledei put u naterati svoje obavetajce da bolje rade", rekla je kapetan prve klase Tenebre. "Teko, ovaj, da e biti sledeeg puta." "Kako god ti kae. U svakom sluaju, Grupa 27 bila je zbrisana, a sada stanujem u Okrunom zatvoru epsenit, priam sa tobom, Migli, i govorim ti da je vreme za danas isteklo. O emu bi eleo da priamo sutra?" Migli slegnu ramenima. Te noi, kapetan prve klase Tenebre leala je pod prugom zvezdane svetlosti koja se probijala kroz reetke, sa pertlom meu prstima. Mislila je zvezdama obasjane misli o strahu i gnuanju. Od jutra kada je napustila Bespue na zadnjem seditu tricikla Inenjera andrasekara nije proao dan da se nije probudila sa strahom i usnula u strahu. Strah je bio vazduh koji je udisala. Strah je bio poput dubljeg ili plieg daha, strah od koga je poputala petlja u rupi, sa Huehom Linom koji joj je krvario kroz prste, ili strah napetog pogleda uprtog u nebo radi prepoznavanja motora letelice. Obavijala je pertlu oko prstiju, u krug i u krug i u krug, i plaila se. Strah. Ili ona koristi strah, ili strah koristi nju.

Prsti joj se ukoie u plesu. Sinu joj misao neodoljive dubine, poput boanskog zakona. Njenu besciljnost obasja sveta svetlost te misli. Do tog trena, strah je koristio nju i prouzrokovao njenu nesposobnost, neuspeh, gnuanje i smrt. Od tog trenutka preplitanja pertli ona e koristiti strah. Koristie ga iz straha da on ne koristi nju. Bie stranija, silnija, opakija, uspenija od bilo koga komandanta Svezemaljske Armije pre nje: samo njeno ime bie kletva straha i gnuanja. Jo neroena deca strepee od nje, a mrtvi e umirati sa njenim imenom na usnama, jer ili e ona koristiti strah, ili e strah koristiti nju. Leala je te noi dugo budna i razmiljala pod kosom prugom zvezdane svetlosti. etvrtog dana, u jedanaest i dvanaest, Grupa 19 Deuteronomijske divizije Svezemaljske Armije napala je Okruni zatvor epsenit, likvidirala straare, pustila zatvorenike i izbavila kapetana prve klase Arni Tenebre. Dok je prikopavala komplet novog oruja sa indukcijom polja koje su joj doneli izbavitelji, neki mladi sa naoarima, nalik na sovu sa prljavom matom, iskoio je ispod dovratka maui ogromnim reaktivnim 'presni' pitoljem dugake cevi, koji oito nije umeo da upotrebi. "Ostanite, ovaj, gde ste, ne mrdajte, jer ste, ovaj, svi uhapeni." "O, Migli, ne budi tako blesav Migli", ree Arni Tenebre i raznese mu potiljak kratkim rafalom iz svog induktora polja. Grupa 19 spalila je Okruni zatvor epsenit i odvezla se po tamnomrkim Stamposima dok je iza nje ostao da visi tamnomrki dim.

42. Kao da je sve nestalo u noi: ljudi, kue, velike ute maine, sve je iilelo. Te noi bila je najgora oluja koje je iko mogao da se seti i braa su leala u svojim krevetima u uzbudljivoj jezi, preplaeni, svaki put kada bi munja bacila ogromne plave senke na zid, a grom zatutnjao tako buno i tako dugo da se inilo da je u sobi, u krevetu kraj njih. Nisu mogli da se sete kada su zaspali, ali mora da je

tako bilo, jer sledeeg trenutka, njihova majka je povlaila zavese da bi unutra pustila neobinu sunevu svetlost kakva se moe videti samo posle oluja, tako ista, laka i jasna da izgleda oprano. Iskobeljali su se iz kreveta, navukli odeu, dorukovali i izili u oprano jutro. "Kako je tiho", ree Kaan. Za ui koje su mesecima, godinama bile naviknute na buku i danonone radove, tiina je bila zastraujua. "Ne ujem ih da rade", ree Rael Mlai. "Zato ne rade?" Braa pourie do prolaza koji su iskopali ispod ice kako bi mogli da se igraju na najuzbudljivijem moguem igralitu za deake, na gradilitu. Stajali su kraj ice zagledani ni u ta. "Nema ih!" uzviknu Kaan. Nije bilo nijednog valjka, mealice ili dizalice, nijedne barake, spavaonice, kantine ili radnikog kluba, nijednog zavarivaa, zidara, pa ak ni predradnika, nadzornika gradilita, vozaa krana niti utovarivaa kamiona. Kao da ih je oluja sve usisala u nebo, da se nikada ne vrate. Rael Mlai i njegov mladi brat skotrljae se ispod ice da istrae nov, prazan svet. Oprezno su gazili zasenenim ulicama izmeu ogromnih nosaa elinih transformatora. Trgla ih je svaka pustinjska ptica koja je zakretala, i svaki sopstveni izoblieni odraz u dungli metalnih cevi. Kada je postalo oigledno da je fabrika potpuno pusta, deaci su se osmelili. "Jahiii!" viknu Kaan Mandela obavivi usta akama. "Jahii jahii jahii jahii..." odazvae se odjeci u nepominim rezervoarima i trakama za prenos rude. "Gledaj ono!" viknu Rael Mlai. U privremeno formiranom logoru, ispod nadvijenog kompleksa cevi i dimnjaka, uredno je bilo parkirano dve stotine kipera. Spretni kao majmuni, deaci se popee i zapuzae po jarkoutim kamionima, veajui se o ruice na vratima i pragove kabina, klizei niz kose zadnje strane u spremita dovoljno velika da se u njih smesti itava hacijenda Mandelinih. Energija ih je odvela sa velikih kamiona na skele i gazita gde su

igrali opasnu igru trodimenzione uge meu cevima i kanalima sistema za filtriranje rude. Okaen o jednu ruku iznad zastraujue dubokog spremita kipera, Kaan Mandela se oglasi oduevljenim pokliem. "Rael! Au! Gledaj! Vozovi!" Smesta su ostavili penjalice industrijske hemije zbog dvanaest nepominih vozova. Istraivai nikada ranije nisu videli takve vozove, svaki je bio dui od kilometra i svaki su vukle po dve lokomotive eleznice Vitlejem Ares Klasa 88, u tandemu. Oseaj uspavane snage uzapene unutar iskljuenih tokamaka naterao je deake na utanje ispunjeno strahopotovanjem. Rael Mlai dodirnu bridom ake jednog titana. "Hladno", ree on. "Iskljueno." Deda mu je poklonio knjigu o vozovima za sedmi roendan. "'Edmund G', 'Spidvel', 'Neukrotivi'", ree Kaan Mandela, itajui imena crnozlatnih grdosija. "ta ako bi neki najednom proradio?" Rael Mlai je zamislio da fuzioni motori oivljavaju u eksploziji i ta ga je zamisao toliko prestravila da je naterao Kaana da ostave usnule dinove na miru, i poveo ga u sasvim drugi deo kompleksa, onaj koji nikada ranije nisu videli prilikom svojih tajnih poseta igralitu. "Ovo je kao jo jedno Bespue", ree Kaan. "Bespue kakvo bi trebalo da bude", ree Rael Mlai. Nali su se na rubu malog, ali potpunog grada za oko est hiljada stanovnika ili, tanije, grada u koji bi moglo da se smesti est hiljada stanovnika, jer on je bio prazan kao groblje. Bio je to dobro sreen grad sa urednim terasama na kuama od belog erpia sa crvenim krovovima (jer neke stvari su isuvie svete da bi ih menjala ak i korporacija Vitlejem Ares) du prostranih ulica koje su se irile kao paoci toka iz sredinjeg okruglog parka. Na kraju svake ulice, tamo gde se ona spajala sa krunim servisnim drumom, nalazila se prodavnica Kompanije sa meovitom robom, kola Kompanije, dom kulture Kompanije i depo Kompanije za male prirune elektrine tricikle.

"Hej! Sjajni su!" viknu Kaan dok je pravio tesne krugove unutar krugova na svom bagiju sa tri toka. "Da se trkamo!" Rael Mlai, u odgovoru na izazov, upali tricikl nogom i dva deaka poee da se trkaju praznim ulicama elikgrada kraj praznih kua, praznih prodavnica, praznih kola, klubova, ajdinica, lekarskih ordinacija i kapela, praznih praznih praznih poput oiju lobanje, uz podvriskivanje i klicanje dok su njihovi tokovi dizali oblake crvene praine koja je nala sebi put ak i do tog svetog mesta. U sreditu toka ulica nalazio se kruni park sa imenom 'Vrtovi industrijskog feudalizma' iznad kapije od kovanog gvoa. Kada su se deaci umorili od trkanja, zbacili su sa sebe pranjavu i znojavu odeu i zapljuskali po ukrasnom jezeru, da bi se potom sunali na uredno podianim travnjacima. "Hej, ovo je sjajno!" ree Rael Mlai. "ta misli, kada e svi ti ljudi doi?" upita Kaan. "Ba me briga, pod uslovom da to nije danas. Mogao bih ovde da ostanem zauvek." Rael Mlai se protegnu kao maak, izlaui sebe nedunom suncu. "ta misli, hoe li ovde da radi kada poraste?" "Moda. A moda i neu. Nisam mnogo razmiljao o tome ta bih eleo da radim. A ti?" "Ja elim da budem bogat i slavan i da imam ogromnu kuu kakvu smo imali u Beladoni, bazen i diriabl, i da me svi znaju, kao to su znali tatu." "Hah! Tek mu je sedma godina, a ve tano zna ta hoe. Kako e onda da doe do svega toga?" "Ui u u posao sa Radandrom Dasom." "Sa tom skitnicom! Taj ne ume nita da radi." "Otvoriemo kiosk sa vruom hranom i kada tu zgrnemo pare, otvoriemo jo jedan, pa jo jedan, i jo jedan, pa u biti bogat i slavan, ekaj samo!" Rael Mlai je leao na uredno podianoj travi i pitao se kako to njegov mlai brat ima pred sobom uredno ocrtane dane, dok on eli samo da bude noen mistinim pustinjskim vetrom kao leptir.

"Sluaj", ree brat Kaan, uspravivi se, pozoran. "Kao da lete diriabli." Rael Mlai oslunu i uhvati tutnjavu motora vazdunih laa na rubu vetra. "Dolaze ovamo. Moda su to ljudi." "O, ne, nema tu moda", ree Kaan dok je navlaio na sebe lepljivu odeu. Prvi diriabl dolete iznad elinih visova grada. "Hajdemo." Deaci potrae pustim ulicama ispunjenim bubnjanjem avionskih motora, dok je nad njihovim glavama proletala letelica za letelicom. Rael Mlai je u trku jednim okom osmatrao nebo. "Ima ih sigurno na stotine." U glasu mu se ulo uenje i strahopotovanje. "Hajde", ree brat Kaan, uklet pragmatizmom. "Ne, hou da vidim ta se deava." Rael Mlai se pope uz nekoliko strmih stepenita koja su vodila do vrha stuba katalitikog transformatora. Posle oklevanja koje je trajalo samo jedan tren, Kaan krenu za njim. On je zaista bio pragmatian; ali i ljubopitljiv. Sa gazita oko vrha stuba, plan operacije postao je oigledan. Letai su formirali ogroman disk u ijem je sreditu bilo Bespue. "Au, ima ih sigurno na hiljade", ree Kaan, ispravivi raniju bratovljevu procenu. Letelice su i dalje prolazile iznad njihovih glava. Diriabli su nadletali Bespue jo pola sata, pre nego to su dovrili formaciju. Nebo se zacrnelo od njih, to crnilo bilo je proeto zlatnim munjama, i oluja industrije spremala se da se stuti na Bespue. Koliko su otre pustinjske oi deaka mogle da vide, letelice su ekale. Tamno prisustvo zadunih laa plailo ih je. Znali su da je korporacija Vitlejem Ares mona, ali da bude toliko mona da oboji nebo u crno, to je stvarno delovalo zastraujue. Onda, kao da je neko izgovorio arobnu re. Odjednom, posvuda, tovarni otvori na diriablima pootvarae se i napolje pokuljae oblaci narandastog dima. "Gas!" kriknue braa pomislivi na opasnost, ali narandasti dim nije lebdeo kao gas, ve je visio u namrekanim zavesama oko Bespua. Narandasti dim je visio nekoliko sekundi, a onda se neobino brzo spustio do tla. "Pametno", ree Rael Mlai. "Koriste elise da bi spustili dim."

"Hou kui", ree deak ija je budunost bila isplanirana. ". Ovo je zanimljivo." Samo minut posle otvaranja vrata spremita za teret, oblak se nataloio kao gusti narandasti sloj preko crvene Velike Pustinje. "Hou kui, bojim se", ponovi deak koji je eleo da bude bogat i slavan. Rael Mlai se zagleda u dine i suvu visoravan, ali jedino to je mogao da vidi bili su letai koji su jedan po jedan naputali formaciju. "Video sam dovoljno. Sada moemo kui." Kod kue, tata je bio razdragan. "Doite da vidite ovo", ree i povede sinove u kukuruzite. "ta kaete na to?" Raela Mlaeg je to podsealo najvie na kristale sulfata bakra koje je pravio u koli, ali bilo je mat-crno, zaralo i dugako oko pola metra. Raslo je usred kukuruzita, to nikakav kristal sulfata bakra nije mogao da izvede. Limal Mandela ree sa prizvukom ponosa u glasu: "Mogao bih da ga iskopam za uspomenu." "ta je to?" "Zar niste sluali radio? To je kristal gvozdenog ferotropa! ivimo tano u sreditu najvee svetske bakterioloki aktivne zone!" Nisu mogli da shvate zbog ega njihov otac zvui toliko zadovoljno. "Ako uzmete dvogled i odete do ruba breuljaka, videete da ove stvari rastu iz peska dokle god vam pogled dosee! Kristalni ferotropi! Na taj nain korporacija Vitlejem Ares dobija sve to gvoe iz peska, pomou bakterija, majunih ivih organizama koje jedu beskorisnu ru i seru te stvari koje tu vidite. Pametno? Briljantno! Prvi pravi uspeh za Bespue. Nigde se to nije dogodilo. Mi smo prvi!" "Je li to izbaeno iz vazdunih laa?" upita Kaan. Rael Mlai ga ritnu da zavee pre nego to izusti bilo ta o provlaenju ispod zabranjene ice elikgrada, ali oi njegovog tate bile su isuvie ispunjene svetlom tehnologije da vide ita manje vano. "Spore mikroba. To su bile spore mikroba. Ali znate ta je najbolje od svega? Ta... bolest, pretpostavljam da biste mogli tako da je zovete, deluje samo na ru,

jedan krajnje osoben oksid gvoa. Ne dira nita drugo; moete da hodate kilometrima i kilometrima i kilometrima kroz pustinju, a da vam to nikako ne naudi. Vitlejem Ares je rasuo tu materiju na sve strane, u preniku od dvadeset kilometara. Najbogatije rudno nalazite na itavoj planeti, uo sam da je tako rekao jedan graevinac pre nego to je otiao." "Zato se ovaj nalazi ovde?" Rael Mlai se sagnu da pogleda tuinsku stvar u kukuruzitu. "Mora da duboko ispod tla ima gvoa. Vetar je naneo neto spora ovamo i one su dole do re. Da vam kaem, deaci, Edu Galaeliju rastu sa krova upe!" "Au! Smem da odem da pogledam?" upita Kaan. "Naravno", ree tata. "Poi u i ja, uzeemo dvoglede i otii do breuljaka. Svi su tamo i posmatraju predstavu. Ide, Raele Mlai?" Rael Mlai nije otiao. Uao je unutra i itao svoju knjigu o vozovima, a kada su njegov otac brat majka baba i deda doli kui puni opisa kristalnih tornjeva koji izbijaju iz peska i rastu u visinu od deset, dvadeset, pedeset metara pre nego to ih sopstvena teina ne skri, pravio se da se igra s makom, ali, zapravo, ih je mrzeo, oca brata majku babu dedu jer nije znao kako da mrzi te pilote i planere koji su svojevoljno izazvali toliki potres u njegovoj Vaseljeni. Nije shvatao zbog ega osea tu mrnju, zbog ega se osea oskrnavljeno, ispranjeno, bolesno u dui. Pokuao je to da kae bratu, majci, pa ak i ocu sa kojim nije bio blizak, ali oni nisu shvatali ono to je pokuavao da im kae, niko od njih, ak ni mudra Eva Mandela koja je plela svojim starim, mudrim rukama. Jedina koja bi u itavom Bespuu shvatila duboku bolest u dui Raela Mlaeg bila je njegova tetka Tasmin, jer samo je ona znala kako izgleda biti uklet neodgonetljivom mistinom sudbinom.

43. U est i est minuta, oglasie se sirene.

Oglasie se kao aneoske trube. Oglasie se kao letnje oluje kroz skele pumpi i iznad crvenih crepova. Oglasie se kao Truba Sudnjeg dana, pucanje neba, dah Panarha koji udie ivot u beivotno. U est i est minuta, jeka sirena prolomi pustinjski vazduh i u svakoj ulici sva se vrata otvorie istovremeno, a napolje pokuljae ljudi, ljudi sa svih kontinenata sveta i ire, iz Metropolisa, uvek u trku unazad i u poteri za samim sobom, sa samog osiromaenog Matinog Sveta umornog od ljudi, svi tu kako bi pravili elik u monoj eliani Vitlejem Ares: radnici pohitae u fabrike, pritoka se spoji sa pritokom u reku glava, aka i srca, u naviranju zasenenim ulicama elikgrada. Nii funkcioneri, u elegantnim papirnim odelima koja su istog jutra ispala svea iz maine na kovani novac, prohujae kraj njih na elektrinim triciklima, deca zabazae u kole i zabavita Kompanije, vlasnici radnji i trgovci iz prodavnica meovite robe podigoe kapke sa vrata i iznesoe stolice na verande kako bi pokazali da su im prodavnice otvorene. Na jeku sirena, dve stotine utih kamiona oive i strese se poput umornih pasa, a onda zatutnja iz garaa. Na kristalnim poljima dina, prenosnici i bageri probudie se iz molitvenog poinka da bi se nahranili. Sa rikom i grmljavinom, dvadeset etiri crnocrne lokomotive Klase 88 upalie fuzione tokamake i klopklop-zakloparae po skretnicama prema glavnoj pruzi. Na jeku sirena, dim izbi iz stotinu dimnjaka: izbi, izbaci prstenove, a onda pokulja u nebo miholjskog leta, crn, beo, narandast, mrk. Transportne trake pokrenue se sa zveketom, pei potpalie, usijane ugljenine elektrode spustie se u uskomeane rezervoare istopljene vreline, valjaonice poee da ubrzavaju, a u samom srcu kompleksa, iza zidova betona, zvuka, elika, olova i magnetizma, plazmini duh zaegrta u svojoj boci, ulivi arobnu mo u grad. Na jeku sirena, straari u crnozlatnim uniformama sa crnim i zlatnim amblemima na ramenima otvorie irom iane kapije i dve stotine kamiona pohrli kroz njih da poskakuje kroz Bespue po crvenom zemljanom drumu, prema poljima rude.

Na jeku sirena, Sirota Deca Bezgrene Ugradnje jurnue iz svojih kartonskih i plastinih straara oko Bazilike i navree kroz sokake starog Bespua u talasima psalama i mantri da bi okruila elikgradske kapije i pobacala papirne konfete pod kamionske tokove velike kao kua. Straari se osmehnue i mahnue, vozai u kariranim kouljama stadoe da im ablenduju i trube. Dronjava Sirota Deca zaigrae i zapevae za njih. Molitveni zmajevi improvizovani od plastinih kesa za otpatke digoe se na vetru osvita vezani za ianu ogradu: veliko je bilo slavlje tog prvog dana Prispea elinog Mesije! Kamioni protutnjae kraj njih, pedeset, stotinu, dve stotine. Buka njihovih motora zaglui himne vernika, teki tokovi zasue ih crvenom prainom. Svetlost osvita se pojaa i pokulja kroz fabrike geometrije, zapljusnuvi kroz icu ples Sirote Dece divnim industrijskim senkama. Reflektori se pogasie kada je dnevna svetlost ojaala. Na jeku sirena, Sevrijano i Batisto Galaeli probudie se i shvatie da je svanuo njihov deseti roendan. Danas punimo deset. Ura ura. Dan zrelosti, dan odrastanja, dan zaborava na detinjstvo: na dane toboe grubih gotovodevetogodinjaka koji su se kokali po ulinim uglovima, na dane kukuruznog piva i sunca, muzike sa radija Hotel/B.A.R-a, oijukanja sa devojkama, deparenja, kartanja, prianja viceva, zavitlavanja policajaca, povremenog, krivicom ispunjenog njukanja zapaljene konoplje iz vrta gospodina Jerihona i igranki subotom uvee u klubu graevinskih radnika, gde su ponekad dovodili Velike Orkestre iz Velikih Gradova, kao to su Badi Merks, Hamilton Bohanon i nekada legendarni Kralj Svinga lino, Glen Miler i Njegov Orkestar, a ponekad su tu bile i one nove stvari koje su putali na Sving radiju, samba, salsa, kako god ih zvali. Ah, te igranke subotom uvee! Od trenutka kada bi se vrata zatvorila u nedelju ujutro, poelo bi odbrojavanje do trenutka kada e se otvoriti u dvadeset i dvadeset sledee subote. Oblaenje i doterivanje, pirlitanje i razmetanje, pijanevanje i povraanje, poziranje i foliranje, a ponekad, krajem zaista dobre noi, tue i obrauni na parkingu za rike iza plesne dvorane. Sve je to sada prolo. Sve je nestalo, odbaeno, jer danas su se oglasile sirene, a braa

Galaeli (meusobno nerazaznatljiva kao dva zrna graka u mahuni ili dani u zatvoru...) napunila su deset godina. I tako, kada se elikgrad probudio u svoje prvo jutro, Sevrijanova i Batistova majka pozvala je sinove k sebi. "Danas ste napunili deset godina", rekla im je. "Sada ste mukarci i morate primiti na sebe odgovornosti odraslih. Na primer, da li ste razmiljali o tome ta da uinite sa svojim ivotom?" Nisu. Prilino im se dopadalo ono to su do tada radili sa svojim ivotom. Ali, obeali su majci i oevima da e za pet dana znati ta ele da uine sa svojim ivotom. I tako su pitali svog kolskog savetnika za profesionalnu orijentaciju, pitali su prijatelje, pitali su devojke sa kojima su se viali na igrankama subotom uvee, pitali su susede, pitali su svetenike, politiare, policajce i prostitutke, i na isteku petog dana znali su ta ele da urade sa svojim ivotom. "elimo da budemo piloti kao ti, mama", rekli su. "ta?" upita Umberto, koji je eleo da sa njim uu u trgovinu nekreninama. "ta?" upita Lui, koji je eleo da se sa njim bave pravom. "elimo da letimo", rekoe Sevrijano i Batisto, pomislivi na vetar, ice, sunce na krilima i senzualnu riku aero-motora Jamagui i Dons u dvosmernoj konfiguraciji, setivi se kako je njihova roena majka bila blaena i blistava posle dugih popodneva provedenih u tutnjavi du pustinjskih kanjona i iznad stenovitih ivica avetnih visoravni. Za njih zemlja nije bila nimalo lepa od neba. "Ako elite da letite, leteete", ree Ed koji je jedini shvatao kako vetar moe da duva kroz krv. "Da li ste razmislili kako to da postignete?" "Razgovarali smo sa gospodinom Vongom, savetnikom za profesionalnu orijentaciju u koli", ree Sevrijano. "Rekao je da se zaposlimo u Kompaniji kao komercijalni piloti vazdunih laa", ree Batisto. "I sigurni ste da je ba to ono to elite?" upita Persis Taterdemalion, potajno oduevljena to e bar njeni sinovi da ispune njene snove.

"Jesmo." Blizanci izvadie formulare. "Onda morate posluati elju srca", ree ona, potpisavi u dnu da je saglasna. Iz nekog razloga, videla je lice Limala Mandele na papiru, kao neki drevni vodeni ig. I konano, na kraju tog dana poetaka, jeka sirena pozva jednog oveka na visoki balkon obloen crnozlatnim barjakom Kompanije. ovek je posmatrao bujice radnika, konicu menadera, maine procvetale u ivot i pokret. Posmatrao je kako se iskra oivljavanja iri elikgradom, palei posvuda plamenove carstva i industrije. Menader/Direktor za projekte i razvoj Severozapadne etvrtsfere posmatrao je osvit prvog dana nad elikgradom i bio je veoma zadovoljan. Zaista, veoma, veoma zadovoljan.

44. Dvadeset sedmog maja, u 06:13, sedam nuklearnih bombi snage od po deset kilotona istovremeno je detonirano na jedrenjaku Prezidijuma Donatan Berd koji se pripremao da iskrca putnike, posadu i teret u ROTEH-ovoj orbitalnoj pristaninoj stanici za prevoz do svemirskog lifta Nebeskog toka. Tri stotine pedeset pet hiljada ljudi trenutno je isparilo u eksploziji. Jo sto pedeset hiljada eksplodiranih tela pokupile su ROTEH-ove sonde i kapsule iz samotnih pogrebnih orbita. Pedeset osam hiljada je preivelo eksploziju u zabaenim delovima letelice ili u teretnim mahunama oduvanim sa osnovnog korpusa broda. Od njih, dvanaest hiljada je umrlo zbog izloenosti jakom zraenju. Daljih sedamnaest hiljada skonalo je kada se njihov zatumbani deo broda istopio u ljaku u atmosferi, pre nego to su svi mogli da budu prebaeni na sigurno. Izginulo je hiljadu est stotina slubenika ROTEH-a, ukljuujui i servisnu posadu Donatana Berda - njih dvadeset osmoro - i devetnaest pilota atlova Nebeskog toka na prekinutom kraju kabla. Devedeset sedam hiljada doseljenika ve je bilo prebaeno na povrinu kada je Donatan Berd uniten. Jedan atl sa hiljadu pet stotina putnika izbaen je sa orbite pred zavitlani kabl

koji ga je prepolovio. Jo dvesta trideset osam rtava palo je kada je tua otpadaka iz orbite zasula grad Dolencijas Kui. Deo osnovnog trupa broda od pet stotina tona koji je padao brzinom od osam kilometara u sekundi udario je u kolu Dolencijas Kuija i u jednoj nanosekundi ostavio grad bez dece. Za sudbinu sedamdeset dve hiljade ljudi nikada se nije saznalo, a meu njima mora da je bilo i sedmoro fanatika koji su bojeve glave prokrijumarili na jedrenjak. Broj rtava sa Donatana Berda iznosio je 589.545. Grupa koja je sebe nazivala Taktika grupa Svezemaljske Armije prihvatila je odgovornost za bombaki napad. U atoru ispod hrastovog drveta na najsevernijem rubu svete ume Hriz, gde se tle uzdie i cepa kao presavijeni apati-hleb u Palisade Holzbek, Arni Tenebre je sedela kraj radija i sluala posebni bilten sa vestima. Klimnula je glavom, osmehnula se, poigrala se stanicama kako bi to ula iznova, izgovoreno drugim glasom. Njeno ime sada e iveti veno.

Marja Kvinsana prekinu govor da bi srknula malo vode i procenila situaciju. Bila je to dobra masa: direktan, jednostavan govor. Mahni zastavom, zalupaj u dobo, pusti ih da pomisle da su te pridobili za svoju stvar dok ti njih pridobija za svoju; ponizi nedostojnog protivnika, zakucaj mu ekser meu oi i nastavi da zakucava, tras tras tras. Lokalni izbori bili su vrlo zabavni. Osmehnula se lokalnom kandidatu, tom bledunjavom i ukastom, pametnom mladiu, i uzela eki u ruku. "Graani Dabalpura! Zar zaista moram da vam priam ove stvari? Zar zaista moram da vam priam da ubice i probisveti tumaraju vaom zemljom, spaljuju fabrike i firme, pale prinose, teraju doseljenike sa njihovih imanja; zar moram da vam priam, dobri graani, o nedunim ljudima poklanim poput ivotinja u bombakim napadima, na sopstvenom kunom pragu? Ne!" Publika je zanjakala u znak odobravanja. "Ne! Ne moram da vam sve to priam, dobri graani! Vi to sasvim dobro znate! I moete se zapitati gde su naoruani policajci da patroliraju vaim ulicama?

Gde su lokalne jedinice odbrane, gde su redovne trupe? Da, gde su Dobrovoljci Dabalpura, Prva Oksijanska Divizija, Dvadeset druga motorizovana vazduna? Rei u vam gde su!" Podarila im je nekoliko sekundi sraunate pauze. "Sede besposleni u kasarnama, eto gde su! A zato? Zato? Zato to vaa lokalna skuptina u kojoj preovlauje opozicija ne smatra da situacija zahteva takvu vrstu intervencije! Dakle: najbolja mogua vojna tehnologija vredna tri miliona dolara sakuplja prainu, a lokalne odbrambene snage nemaju ni naoruanje ni uniforme za vebu zato to Kembel Mukadi ne smatra da situacija zahteva takvu vrstu intervencije! Neka to kae porodici Garbosai! Neka to kae Banerdijevima, ungovima, Makalpinovima, Ambanijima, Kuestama, a oni e rei njemu zahteva li situacija takvu vrstu intervencije, ili ne!" Pustila ih je da urlaju dok je klimala glavom kandidatu, a onda ih dlanovima okrenutim nadole primirila, da se tiho krkaju. "Ali najbolje od svega... najbolje od svega, prijatelji, policajci; vai policajci, vai uvari zakona i reda, rutinski sprovode demonstrante Svezemaljske Armije kroz ulice ovog grada! 'Ouvanje prava politikog izraavanja', kae Kembel Mukadi. Stvarno, gos'n Mukadi? A ta je sa pravima Konstantina Garbosaija, Katje Banerdi, Roja Makalpina, Abrama Ambanija; Ignjacija, Mavde, Anunsijata i Dominika Kueste, a sve su ih protekle nedelje poklali odredi ubica Svezemaljske Armije?" Publika je uzela dah da grmne u osudi, ali Marja Kvinsana je njima upravljala kao lutkama na koncu. "Sprovode ih? Trebalo bi da ih hapse!" Oseala je zadah frenetinog znoja i histerije u dvorani, ali jo ih nije putala. "U svakom od tri doma ove oblasne skuptine sede predstavnici Svezemaljske Armije, koji otvoreno opravdavaju ubistva i nasilje, a gospodin Kembel Mukadi nijednom nije zahtevao da budu odstranjeni! On otvoreno sarauje sa ubicama i teroristima, on i njegova partija: zbog njegovog popustljivog liberalizma stotine vaih zemljaka iskasapljene su; on odbija da mobilie snage bezbednosti zato to ne smatra da situacija zahteva takvu vrstu

intervencije: to su njegove rei, dame i gospodo! A sada... sada... trai od vas da ponovo izaberete njega i njegovu partiju na nove tri godine! A ja znam, znam u dubini srca, da e narod okruga Dabalpur rei ne, ne, hiljadu, deset hiljada, stotinu, milion puta ne u etvrtak, za nove tri godine pogrene vladavine liberala, i da e rei da, da, da milion puta da za Novu Partiju, partiju sa voljom, partiju odlunu, partiju sa snagom i vaim mandatom, graani, da poisti Svezemaljsku Armiju sa zemnog ara; u etvrtak ete rei da, da Novoj Partiji, da Pranu Kajkoribecengu, vaem lokalnom kandidatu, da: za pobedu i snagu!" I tada ih pusti. Kao jedan, publika ustade; publika, partijski kandidati, lanovi partije, aktivisti partije, oluja aka u pljesku. Marja Kvinsana se osmehnu, pokloni. Ali nije bila zadovoljna svojim nastupom. Vie je volela suptilnost od ovog agitovanja i halabuke. Nezgrapno, nesofisticirano, bez suptilnosti. Prljav noni posao. Neprimeen, neki kurir se pope na platformu i dade joj pare papira: telegram. VRATI SE SMESTA U MUDROST ZAREZ HITAN SASTANAK U VEZI SA SKANDALOM DONATAN BERD CRTICA KAROLAITIS STOP. Donatan Berd? Donatan Berd?

Saznala je da Donatan Berd nije neki ubijeni velikodostojnik kada joj je stjuard nonog potanskog voza na liniji Dabalpur-Sirtija doneo novine sa dorukom, a ogromni naslovi preklapali su se u pokuajima da to bolje istrae dubine sinonima za nevericu i uas. Sastala se sa premijerom, asnim Vangelisom Karolaitisom na verandi njegove gradske kue koja je gledala na Sirtijsko more. Bio je to fini stari dentlmen, astan ba kao i njegova titula, i mudar, a Marja Kvinsana se nadala da e on umreti u krevetu pre nego to bude primorana da ga se otarasi. Sluga ih je posluio ajem od nane. Lahor je nosio miris jasmina i vistarije iz vrtova koji su dosezali sve do mora.

"Dakle", ree premijer. "Ve sam rekla. Premestite me iz nauke i obrazovanja u bezbednost, i baciu Svezemaljsku Armiju na kolena za est meseci." "Danas popodne u objaviti rekonstrukciju vlade. Takoe u predloiti vanredni akt kojim se Svezemaljska Armija kao takva stavlja van zakona; kod njegovog usvajanja ne bi trebalo da bude nikakvih problema, liberali od jutros ne zvue ba tako liberalno. Dakle: vojska je tvoja. Upamti, oni nikada nisu vodili pravi rat, pa probaj da ih vrati natrag u jednom komadu, ali ako to zanemarimo, uradi ta god zatreba da se ove zemlje otarase tog... raka terorizma." "Jedno pitanje: ko je unitio Donatana Berda? Prvo njega hou." "Neka frakcija koja sebe naziva Taktika grupa Svezemaljske Armije. Njihov poslaniki klub je u potpunosti demantovao ikakvu vezu sa tom grupom; lino im ne verujem. Voa se zove... da, Arni Nikolodea Tenebre."

45. Svet je izgubio smisao za udesno. udesa koja su pre sedam, est, pet godina nagonila na uzdahe uzbuenja i zapanjenosti, danas su izazivala prezirno zevanje i dosadu. Star samo sto pedeset godina, svet je ve bio sredovean i cinian, a svoje udotvorce, pripovedae, zabavljae, maioniare, vraeve i karnevalske atrakcije osudio je na zarale sporedne koloseke zaboravljenih stanica. "Stari moj vozu, svet je izgubio smisao za udesno!" uzviknu Adam Blek. On sebi velikoduno nasu jo jednu au rakije i stade u sredite svog nekada raskonog, sada otrcanog vagona karnevalskog gazde, pa die au u ironinoj zdravici. "Svet je umoran od Vrela znanja i obrazovnih atrakcija, prijatelju moj. ta sada da radi Adam Blek?" "Smem li da predloim da se uortaimo sa Imamom-Begom i njegovim Staklenim Cirkusom?" Adam Blek zavitla au sa rakijom u zid.

"Sa tim arlatanom! Sa tim pajacem! Sa tim srebroljupcem koji igra na interesovanje publike! Adam Blek je ovek obrazovanja i nauke, i ima misiju uitelja i propovednika, a ne muvare i kurve!" "Ipak, smatram da je njegov karneval sada jedini karneval uda na ovoj polulopti." Glas voza bio je smiren i strpljiv, toliko da je to bilo gotovo neizdrivo. "Smatraj ta god hoe. Adam Blek se nee pojaviti u istoj predstavi sa ImamBegom." Dva dana kasnije, lokomotiva i tri vagona poli su sa sporednog koloseka stanice Ahualipa prema glavnoj junoj liniji, irine osam koloseka. Velikom Junom Prugom tog dana su hujali vozovi i kompozicije velikih svetskih eleznica: Vitlejem Aresa, Velike June, Velike Istone, Velike Dolinske, Transpolarne Vue, Argira Ekspresa, Ljagonedske i Severoistone, Transborealijske, a meu njihovim jarkim i blistavim bojama bila je i oguljena i klobuasta boja Putujueg vrela znanja i obrazovne atrakcije Adama Bleka. U svom glavnom vagonu, Adam Blek je besneo i bacao stvari. Tras. "Smesta okreni ovaj voz." "Dobro zna ba kao i ja da to fiziki nije mogue." Glas voza bio je krajnje ravnoduan, dok je ubrzavao na dve stotine na sat. Bum tras. "Ne pravi se pametan. Zna ti na ta mislim. Zabranjujem ti da me vozi u Begoviju, zabranjujem ti da me vozi Imam-Begu." Adam Blek je udarao po zakljuanim vratima. Vagon se ljuljao i poskakivao, a voz je jo ubrzavao. Adam Blek je strepeo zbog tokamaka. Odavno nije bio u stanju da plati za njihovo servisiranje. "Smem li da razjasnim jednu sitnicu?" upita voz. "Ti si putnik. Ja ne vozim tebe u Begoviju. Vozim sebe. Siguran sam da e Imam-Beg imati istaknuto i poasno mesto u svom Staklenom Cirkusu za jedinstveni, kompjuterizovani, svesni voz!"

"Nezahvalnie!" riknu Adam Blek. Bum tras bum, razbijale su se njegove boce sa rakijom iz Beladone o soivo kamere. "Da izda onoga koji te je stvorio, podario ti ivot i svest." "Ne pravi melodramu od ovoga", ree voz i Adam Blek pomisli da je uo udan prizvuk pakosti u savrenoj dikciji. "Ionako nisam tvoj sin." "Videemo!" viknu Adam Blek. On se zatetura kroz zaljuljani vagon i otkljua robusni metalni ormani. Izvadi kacigu naikanu antenama. "Ne bih savetovao upotrebu kiberkape", ree voz. Sada je pakost bila oigledna. "O, ma nemoj?" upita Adam Blek. Borei se da zadri ravnoteu, on nabi kacigu na glavu. "Da si se smesta okrenuo." "Nemoj", ree voz. "Hou." "Nemoj... obrnuo sam polaritet tako da ne moe..." Adam Blek stisnu slepoonice prstima. Najednom, ula jedan dva tri etiri pet i est se iskljuie. Halucinacije nabubree u njegovoj mati: probijanje kroz svetlucavi vetar, vatre vrele kao zvezde koje mu gore u trbuhu, neumorne noge, neumorne ruke, zid od vrstih opeka. - Dakle, voz mi se opire. On prikupi mentalnu snagu i hitnu svoju matu na cigle. One se razletee, nimalo vre od papira, a Adam Blek poe da pada pada u ponor pred-svesti. "Obrnuti polaritet, obrnuti polaritet, obrnuti polaritet." Dok je padao, rei su kruile oko njega kao leinari. Oseao je da mu se telo menja, raste, iri se, poprima nove teksture i povrine, nove tvrde ravni, nove linije sile. - Ne! zaurla Adam Blek dok se njegova svest stapala sa metalom, uljem i parom voza. Ne ne ne ne ne ne ne nenene neeeeee; poput voza koji dodaje paru, njegovo poricanje izgubilo je rei i preraslo u zviduk, zviduk pare koji se razlamao nad pirinanim poljima Velikog Oksusa. U glavnom vagonu, telo Adama Bleka proe samrtniki gr kao da je njime prola struja od milion volti, a i jeste, jer kompjuterska linost voza bila je

isuvie snana za nene sinapse mozga Adama Bleka i one su se istopile, jedna po jedna, popucale, razlomile se, zadimile, zanjihale. U blesku, njegove one jabuice su sagorele i tanuni dim se vinuo iz praznih duplji i otvorenih usta. Istopljeni mozak iscureo mu je kroz prazne oi u krilo kao zgruana orba i sa oajnikim krikom voz shvati da je on mrtav mrtav mrtav, a da je njegov otac i tvorac, Adam Blek, uzapen u elinom telu lokomotive Velike June eleznice, Klase 27.

46. Sluajte sad. Bio jednom jedan ovek koji je iveo u kui sa ulaznim vratima mrkoute boje. Njemu se mrkouta boja nije mnogo sviala. Smatrao ju je bezlinom i neukusnom. Ali sva vrata u svim ulicama grada bila su obojena u mrkouto, a promena boje skrenula bi na njega panju ljudi koji su voleli vrata mrkoute boje. Svakog jutra, on je zakljuavao svoja ulazna mrkouta vrata za sobom i odlazio na posao, gde je vozio kran za nalivanje elika sve do veernjeg zviduka, kada se vraao kui i otvarao svoja mrkouta vrata, i svake veeri oseao se potiteno zbog turobnosti mrkoute boje. Svakog dana, otvarao je i zatvarao vrata mrkouta boje i oseao se sve jadnije i jadnije, jer su mrkouta vrata postala simbol svega sumornog, jednolinog i bezlinog u njegovom ivotu. Jednog nedeljnog jutra, otiao je u prodavnicu Kompanije i kupio etku i veliku kofu zelene boje za vrata. Nije stvarno znao zbog ega je otiao i kupio etku i veliku kofu zelene boje za vrata, ali probudio se tog jutra sa upornom vizijom zelenila u glavi. Zeleno zeleno zeleno. Zelena je bila smirujua, meditativna boja, laka za oko i duu, staloena; zelena je bila boja zelenih stvari koje rastu, zelena je bila omiljena Boja boja: najzad, On ju je stvorio u strano velikim koliinama. I tako je odenuo staru odeu i dao se na posao. Ubrzo, ljudi su se okupili da posmatraju. Neki su eleli da pripomognu, pa im je ovek koji je

voleo zeleno dao etku i dozvolio im da mu oboje deo vrata. Uz svu tu pomo, nedugo zatim, vrata su bila gotova i svi ljudi koji su posmatrali sloili su se da je zelena veoma dobra za ulazna vrata. Onda je ovek zahvalio onima koji su mu pomogli, okaio znak sa natpisom 'Svee obojeno' i uao da rua. itavo nedeljno popodne etai su prolazili kraj njegove kue da bi zagledali zelena ulazna vrata i hvalili ih, jer meu tolikim ulicama sa mrkoutim ulaznim vratima, samo jedna su bila zelena. Poto je sutradan bio ponedeljak, ovek koji je voleo zeleno obukao je prsluk, pantalone i lem, pa je iziao na svoja zelena ulazna vrata da se prikljui reci radnika koja je kuljala u fabriku. Nalivao je elik itavo jutro, ruao, popio malo piva sa prijateljima, otiao u klozet, a onda ponovo nalivao elik do sedamnaest sati, kada se oglasila sirena, pa se vratio s posla. I nije mogao da pronae svoju kuu. Vrata svih kua u ulici bila su mrkouta. Moda je pogreno skrenuo: proverio je ime ulice. Vrtovi Adama Smita. On je iveo u Vrtovima Adama Smita. Gde je njegova kua sa zelenim vratima? Brojao je nanizane kue sa mrkoutim vratima sve dok nije doao do broja sedamnaest. Broj sedamnaest bila je njegova kua, kua sa zelenim ulaznim vratima. Samo to su vrata ponovo bila mrkouta. "Gadovi jedni!" dreknuo je ovek koji je voleo zeleno. Mrkouta ulazna vrata su se otvorila i neki sitni zubati mukarac u papirnom odelu Kompanije iziao je da mu odri kratku lekciju o neophodnosti odstranjenja nepoeljnih crta individualnosti meu radnim jedinkama u interesu vee ekonomske harmonije u skladu sa Manifestom projekta i Razvojnim planom koji u sistemu socijalnog inenjeringa ne predvia disfunkcionalne i individualistike boje za radne jedinke: boje kao to je zelena, u neskladu i nasuprot uniformnim, zvaninim, funkcionalnim i socijalno harmoninim bojama, kao to je mrkouta, sa referencom na module za smetaj radnih jedinki: podsekcija 'ulazni i izlazni portali'.

ovek koji je voleo zeleno strpljivo je to sasluao. Onda je duboko udahnuo i udario sitnog mukarca u papirnom odelu Kompanije iz sve snage, pravo u zubatu gubicu. Ime oveka koji je voleo zeleno bilo je Rael Mandela Mlai. On je bio jednostavan ovek, lien sudbine ili uvianja o misteriji koja je irila svoje ukleto korenje oko njegove kime. Za svoj deseti roendan, rekao je to svojoj majci. "Zaista, ja sam jednostavna osoba. Volim jednostavne stvari kao to su sunce, kia i drvee. Ne elim da budem neka velika istorijska linost, video sam kako su proli tata i tetka Tasmin. Ne elim da budem znaajan i veliki ovek, kao Kaan sa svojom franizom za ishranu, hou samo da budem srean, a ako to znai da nikada neu postii nita veliko, sasvim sveejedno." Sledeeg jutra, Rael Mandela Mlai je krenuo u kratku etnju od velike kue Mandelinih kroz kapije elikgrada i kada je proao ispod njihovog svoda postao je Akcionar 954327186 koji je vozio kran i nalivao elik, sasvim zadovoljan time da bude jednostavan ovek koji nikada nee znaiti mnogo, sve do nedeljnog jutra kada ga je mistini poriv nagnao da oboji svoja vrata u zeleno. Akcionar 954327186 je suspendovan sa posla pred istragu koju e sprovesti Industrijski Tribunal. Poklonio se sudskom pozivaru, sa mnogo potovanja, ni najmanje ogoren ili odbojan, jer pravda je pravda, a onda otiao svojoj kui sa mrkoutim ulaznim vratima da bi tamo zatekao pet-est demonstranata koji su ispred nje marirali u krug. "Vratite na posao Raela Mandelu!" skandirali su. "Vratite vratite vratite!" "ta radite to pred mojom kuom?" upitao je Rael Mandela Mlai. "Protestujemo zbog tvoje nepravedne suspenzije", ree mladi pun poleta, sa transparentom na kome je pisalo: 'Mrkouto je dosadno, zeleno je velianstveno'. "Mi smo glas onih koji nemaju glasa", dodade neka zgurena ena.

"Izvinite, ali ja ne elim vae proteste, hvala vam. Nikada nisam video nikoga od vas, pa vas molim da se udaljite." "O, ne", ree mladi pun poleta. "Ti si simbol, vidi, simbol slobode za potlaene robove Kompanije. Ti si duh slobode smrvljen pod izmom korporativne industrije." "Ja sam samo obojio svoja vrata u zeleno. Nisam ja nikakav simbol. A sad, idite da ne napravite guvu sa snagama bezbednosti kompanije." Paradirali su u krug pred njegovom kuom sve dok nije pala no. Rael Mandela Mlai je odvrnuo radio veoma glasno i zatvorio kapke na prozorima. Industrijski tribunal ga je oglasio krivim za protivdrutveno ponaanje i napad na linost funkcionera Kompanije prilikom vrenja dunosti. Predsednik vea je u svom kratkom rezimeu upotrebio je frazu 'industrijski feudalizam' trideset devet puta i zakljuio da, iako je nii menader za odnose sa radnicima E. P. Virasavmi obino plaljivo govance koje je odavno zasluilo da dobije po njonji, Akcionar 954327186 nije bio ovlaen za izvrenje takve jedne presude, pa je zato kanjen novano, u iznosu dvomesene plate, a globu e platiti u dvanaest mesenih rata i bie mu onemogueno napredovanje u sektoru sledee dve godine. Vraen je na posao vozaa krana. Rael Mandela je slegnuo ramenima. uo je i gore presude. Demonstranti su ga ekali napolju, sa spremnim barjacima i sloganima. "Drakonsko tlaenje Akcionara!" viknula je zgurena ena. "Prekinite sa nametenim suenjima!" viknuo je ovek pun poleta. "Imamo prava na zelena vrata!" uzviknuo je trei demonstrant. "Rael Mandela je neduan!" dreknuo je etvrti, a peti dodao: "Ponitite presudu! Ponitite presudu!" "Zapravo, mislim da sam prilino dobro proao", ree Rael Mandela Mlai. Pratili su ga do kue. Marirali su pred kuom u krug. Pratili bi ga i u radniki klub te veeri da nisu bili ukljueni u bojkot rekreacionih ustanova Kompanije, pa su marirali ispred kluba i mahali zastavama, skandirali slogane i peval

protestne pesme. Prilino nakresan, Rael Mandela Mlai iziao je na zadnja vrata, kako ga demonstranti ne bi pratili. Zauo je viku i zavirio iza prodavnice Kompanije da vidi nisu li nekako saznali za njegov manevar. Ono to je video smesta ga je otreznilo. Ugledao je naoruane i oklopljene policajce kako trpaju demonstrante, slogane, barjake, transparente i povike u crnozlatnu oklopljenu maricu kakvu nikada ranije nije video. Dva zlatnocrna straara izjurila su iz kluba odmahujui glavom. Uskoili su pozadi u maricu i ona se odvezla. Prema kui Raela Mandele Mlaeg. Zakleo se da se nikada nee vratiti pod roditeljski krov dok god ima posao i samostalnost, ali te noi je prekrio zakletvu, provukao se ispod ice i spavao u kui Mandelinih. Bilten Kompanije u est sati sledeeg jutra doneo je sumornu priu. Prethodne noi, neki Akcionari su se nekontrolisano odali piu ('bekrijali', kako se to popularno kae), pa su se, potpuno opijeni, previe pribliili pustinjskim liticama, gde su se strmeknuli i izginuli. Spikerka je zakljuila svoju pounu priu upozorenjem na zla koja izaziva pie i podseanjem da istinski Akcionar ne sme da dopusti da bilo ta ugrozi njegov doprinos Kompaniji. Nije proitala imena niti brojeve. Rael Mlai nije morao ni da ih uje. Pamtio je duhovnu bolest iz detinjstva, i dok se priseao toga, ona mu se vratila, prizvana njegovim priseanjem; munina, potreba, sudbina, misterija, i znao je, dok je Santa Ekatrina iznosila na sto jaja i pirinani hleb za doruak, da vie ne moe da uti, da ima sudbinu, da mora da progovori, da mora da se osveti. Dok je sedeo u majinoj kuhinji, oblaci su se razili pred njim i naas je ugledao sopstvenu budunost, stranu, ali zato groznu. I neizbenu. "Dakle", ree Santa Ekatrina dok se bavila dorukom. "ta sada?" "Ne znam. Plaim se... ne mogu natrag, uhapsie i mene." "Ne zanima me ta jesi ili ta nisi uradio", ree Santa Ekatrina. "Samo uini ono to treba, to je sve. Prati kompas srca."

Naoruan pozajmljenim megafonom, Rael Mandela Mlai preao je preko polja zasaenog repom, sagnuo se i uvukao u kanal za koji su znali samo on i njegov brat, pa zagacao po tenom izmetu u srce elikgrada. Dok niko nije gledao, popeo se na betonsku ardinjeru u Vrtovima Industrijskog Feudalizma i spremio se za govor. Rei mu nisu dolazile. On nije bio govornik. Bio je jednostavan ovek: nije posedovao mo da natera rei da se vinu poput orla ili udare kao ma. Bio je jednostavan ovek. Jednostavan ovek, bolesnog srca, i gnevan. Da... gnev, gnev e govoriti za njega. On uze gnev iz srca i smesti ga sebi na usne. I majke deca starci besposleni etai stadoe i posluae njegove nespretne, gnevne reenice. Govorio je o zelenim vratima i mrkoutim vratima. Govorio je o ljudima i blagim, ljudskim stvarima koje se nisu pojavljivale u izvetajima Kompanije niti u Izvodima sa rauna; o poverenju i izboru, o samoizraavanju i stvarima koje su svima bile potrebne, jer one nisu bile stvari, materijalni predmeti koje obezbeuje Kompanija, ve ono bez ega ljudi venu i umiru. Govorio je o tome kako izgleda biti jednostavan ovek, a ne stvar. Govorio je o stranoj stvari koju je Kompanija uradila ljudima koji su eleli da budu ljudi, a ne stvari, govorio je o crnozlatnoj policiji i marici koju nikada ranije nije video, o ljudima odvedenim u petak uvee da bi bili baeni sa litice zbog toga to su eleli vie od onoga to je Kompanija bila spremna da prui. Govorio je o susedima i kolegama izvedenim iz kua ili sa radnog mesta na svaki apat dounika Kompanije, govorio je neartikulisanim glasom srca i otvorio velike, zjapee rane u duama svojih slualaca. "ta predlae da uinimo?" upita visoki mravi mukarac po ijoj se slaboj grai videlo da potie iz Metropolisa. Sada ve pozamana gomila prihvati njegov povik. "Ja... ne... znam", ree Rael Mandela Mlai. Duh je pobegao. Ljudi su se pokolebali, dovedeni do ivice, a onda ostavljeni. "Ne znam." Povici stadoe da

odjekuju oko njega, ta da radimo ta da radimo ta da radimo, a onda mu sinu. Znao je ta da rade, bilo je to toliko jednostavno, nekomplikovano i jasno kao letnje jutro. Dograbio je isputeni megafon. "Organizujmo se!" povika. "Organizujmo se! Nismo niija svojina!"

47. Bio je to divan dan za mar. Tako su rekli eliari, odeveni u svoja najbolja odela, poto su se napunili do take pucanja dorukom od ananasa i prenih jaja, i izili na isto jutarnje sunce. Tako su rekli elezniari, dok su ispravljali visoke kape i proveravali da li su im uglaana mesingana dugmad, pre nego to su izili da se pridrue rastuoj masi ljudi. Tako su rekli vozai kamiona, svi sa tregerima i u kariranim kouljama, dok su zagledali izlizane farmerke i proveravali da li se na njima nalazi profesionalno korektna koliina prljavtine. Tako su rekli vozai kranova, tako su rekli radnici iz valjaonice, tako su rekli meai rastopljenog elika i vozai rovokopaa, ljudi oko pei i njihovi pomonici, ljudi kraj separatora, ispirai, operateri drobilica i fuzionih pogona; i njihove ene, njihovi muevi, njihovi roditelji i deca: svi su oni rekli dok su izlazili kroz svoja mrkouta ulazna vrata, da je to divan dan za mar. Dok su navirali prema Vrtovima Industrijskog Feudalizma, njihove noge dizale su letke baene samo nekoliko minuta pre toga sa zadnjeg sedita malog, brzog aviona sa propelerima da zaspu kao sneg elikgradske krovove i bate. tampa je na tim lecima bila gruba, papir jevtin, jezik jednostavan, neobrazovan.

U NEDELJU 15. AVGTEMBRA U DESET I DESET MINUTA ODRAE SE MASOVNI MITING. PARADA E SE FORMIRATI ISPRED VRTOVA INDUSTRIJSKOG FEUDALIZMA NA UGLU ULICA PRIVRENOSTI I DVANAESTE, ODAKLE EMO MARIRATI DO UPRAVE KOMPANIJE I

ZAHTEVATI OBJANJENJE ZA SMRT (i tu su na grubom papiru bila navedena imena jadnih, budalastih demonstranata) I PRIZNANJE PRAVA SVAKOG AKCIONARA. GOVORIE RAEL MANDELA MLAI. Rael Mandela je ekao na uglu ulica Privrenosti i Dvanaeste, odeven u oevo najelegantnije crno bilijarsko odelo. "Mora da izgleda prikladno", rekla mu je Santa Ekatrina tog jutra. "Tvoj otac je bio veoma naoit kada je osvajao svet, i ti ne sme biti nita neugledniji za isti takav posao." Pogledao je na oev sat sa lancem. Njegovih pet kolega: sastavlja letka, brat muenika, nezadovoljni nii menader, politiki uspaljenik i ovek pun saoseanja, pogledali su na svoje asovnike. Deset sati. Tik tak. Rael Mandela Mlai se ljuljao na potpeticama oevih crnih bilijarskih cipela. ta ako se niko ne pojavi? ta ako niko nije spreman da se suprotstavi Kompaniji, da se suprotstavi upozorenjima emitovanim iz crnozlatnih marica, onih novih koje vie lie na oklopna kola? ta ako niko nije nelojalan? ta ako svaka ruka pripada Kompaniji, ako svako srce pripada Kompaniji? ta ako nikoga nije briga? "Divan dan za mar", ree Harper Tju, a onda zaue to, zvuk hiljadu zalupljenih mrkoutih ulaznih vrata, zvuk hiljadu parova stopala koji izlaze u jutro, formiraju stroj, i taj zvuk je rastao i rastao u blagu riku nalik na zvuk zaboravljenog mora. Prvi uesnici mara opkolie Vrtove Industrijskog Feudalizma i Rael Mandela dobi odgovore na svoja pitanja. "Briga ih je!" viknu on. "Zaista ih je briga!" Povorka se obrazovala ispod zastava zanata i profesija. Ovde su se vozai kamiona okupili ispod simbola zahuktalog narandastog kamiona, onde su meai i nalivai nosili sliku usijanog belog ingota, tamo se crnozlatna lokomotiva gordo vijorila u vazduhu iznad utovarivaa i mainovoa. Oni bez

barjaka ili amblema okupili su se isped oblasnih zastava i raznoraznih slogana, od duhovitih, preko skarednih, do otrovnih. Rael Mandela Mlai i njegovih pet pomonika stali su na elo procesije. Podigli su umotani barjak. Povukli su uzicu i vetar je razvio zastavu sa istom belom podlogom i zelenim krugom. Zbunjeni amor razli se procesijom. To nije bio barjak bilo koga poznatog zanata, profesije, oblasti ili religije zastupljene u elikgradu. Oglasie se pitaljke, sirene zatrubee, i mar krenu u kratku i prijatnu etnju od Vrtova Industrijskog feudalizma kroz podrigujue plamtee fabrike do Trga Korporacije ukraenog vodoskocima i kipovima. Bilo je potrebno dvadeset minuta da se trg napuni, i dok su uesnici mara prolazili kroz odjekujue eline kanjone koji su ih vodili prema upravi Kompanije, radnici koji su u toj smeni bili na skelama i gazitima zasipali su ih povicima podrke. Poto je prebrojao glave, Rael Mandela je procenio da je prisutna itava treina ukupnog broja radnika. "Nigde ne vidim policiju", ree on Mavdi Arondelo. "Da ponemo?" Petorka zaklima glavama. Rael Mandela Mlai prizva u sebi mistini gnev i pusti ga da pokulja kroz megafon na Trg Korporacije. "elim da vam svima zahvalim na tome to ste danas doli. Hvala vam, u moje ime i u ime mojih prijatelja koji su ovde: ne mogu da vam objasnim koliko mi to znai, i kako je bilo marirati sa svima vama. Kompanija nas je zlostavljala, Kompanija nam je pretila, Kompanija je ak i ubila neke od nas, ali vi, ljudi elikgrada, vi ste se vinuli iznad zlostavljanja i pretnji." Sada je oseao tok mistine struje. Dograbio je zelenobeli barjak i pustio da se zavijori na vetru. "Pa, danas se moete ponositi sobom, danas imenujemo tu snagu i odlunost, i kada vas unuci na kolenu budu upitali gde ste bili petnaestog avgtembra, moi ete da kaete da, da, bio sam tamo, bio sam na Trgu Korporacije, bio sam tamo kada je roen Konkordat! Da, prijatelji, predstavljam vam: Konkordat!" Zbunjenost je nestala pred tim izrazom. Rael Mlai se okrenu svojim pomonicima i viknu da nadjaa amor. "Pa, da li sam to obavio kako treba?"

"Obavio si to kako treba, Raele." Kada su se utiali, podigao je visoko zguvani list papira. "Ovde imam na Manifest; naih est Pravednih Zahteva. Oni su poteni, oni su pravedni. Proitau ih vama, i Kompaniji, tako da ona moe da uje glas svojih Akcionara. "Pravedni Zahtev Jedan: Priznavanje organizacije predstavnika Akcionara, poimence Konkordata, kao zvaninog glasnogovornika radnika i menadera podjednako. Pravedni Zahtev Dva: Povlaenje bonova Kompanje koji se mogu koristiti samo u prodavnicama Kompanije i uvoenje legalne dravne valute, novog dolara. Pravedni Zahtev Tri: puno predstavljanje radnika i konsultacije po svim pitanjima vezanim za radnu snagu, ukljuujui sistematizaciju, smenski rad, prekovremeni rad, proizvodne norme, programe automatizacije i delotvornosti. Pravedni Zahtev etiri: postepeno uklanjanje sistema industrijskog feudalizma iz privatnog ivota, u sferama obrazovanja, rekreacije, zdravlja i javnih usluga. Pravedni Zahtev Pet: puna sloboda izraavanja, udruivanja i religije priznata za sve lanove Kompanije. Sva imovina smatrae se zajednikom imovinom svih Akcionara, a ne Kompanije, navodno, za raun Akcionara. Pravedni Zahtev est: ukidanje sistema napredovanja na osnovu uhoenja i dostava protiv kolega." Poto je proitao est Pravednih Zahteva, Rael Mandela Mlai presavi list zguvanog papira, skrsti ruke i saeka odgovor korporacije Vitlejem Ares. Proe pet minuta. Proe jo pet i sunce rane sieste poe da lije toplotu i znoj po Trgu Korporacije. Proe jo pet minuta. Ljudi su bili strpljivi. Pet pomonika bilo je strpljivo. Rael Mandela Mlai bio je strpljiv. Posle dvadeset minuta, staklena i elina vrata na staklenom i elinom proelju uprave Kompanije otvorie se, i neki ovek odeven u crnozlatne boje obezbeenja Kompanije stupi na Trg Korporacije. Demonstranti nisu mogli da mu vide lice iza polarizovanog

vizira kacige, ali ta predostronost nije bila potrebna, poto ga niko od prisutnih ne bi prepoznao kao Mikala Margolisa. "Dunost mi je da vas obavestim da je ovaj skup nezakonit i da su njegovi organizatori i uesnici krivi za krenje odeljka 38, paragrafa 19, podsekcije F Akta korporacije Vitlejem Ares o okupljanju i udruivanju. Imate pet minuta da se raziete i vratite se kuama da uivate u svojim danima odmora. Pet minuta." Niko se nije pomerio. Pet minuta je otkucavalo na satu sa lancem Raela Mandele i napetost se zgunjavala na Trgu Korporacije. Rael Mandela Mlai, koji se znojio u oevom najboljem ampionskom odelu, uasnuo se kada je shvatio da tako kratko petominutno razdoblje moe da potraje kao itav ivot. "Jedan minut", ree crnozlatni pripadnik obezbeenja. Pojaala ugraena u kacigu davala su njegovom glasu strahovitu teinu itave korporacije Vitlejem Ares. Ipak, demonstranti su zraili prkosom pomeanim sa kolosalnom nevericom da bi Kompanija upotrebila silu protiv sopstvenih Akcionara. "Ne radi to", apnu Rael Mandela Mlai crnozlatnoj prikazi. "Moram", ree Mikal Margolis. "Imam nareenja." Tada on dreknu uz gromko pojaanje od koga zazvonie nebesa: "Dobro, onda. Prenebregli ste upozorenja Kompanije. Vie ih nee biti. Zapovednie Ri, rasturite ovaj nezakoniti skup." Tada odjeknue pucnji. Zaue se krici. Glave se okrenue ovamo, onamo, masa se uskomea kao kaa. Straari iz obezbeenja izioe iz zaklona i krenue prema masi, crnozlatni kordon koji je ispaljivao plotune u vazduh. Masa se uspanii, a organizovane demonstracije pretvorie su se u rulju. Transparenti se mahnito zanjihae, barjaci popadae i ostae da lee izgaeni, ljudi se okrenue i posrnue. Crnozlatni kordon obrui se na rub demonstracija u juriu sa podignutim ok-palicama. Trg Korporacije ispunie psovke, urlici i panika. Straari su istili prostor ispred sebe u klinovima, ali kada su nagrnuli na srce demonstracija, otpor se pred njima uvrstio. ok-palice su im otimane iz ruku, titovi upani iz stiska. Negde na rubu bitke, neko je nasumice pucao iz fleetnog pitolja palog straara u

nastupajui kordon. Straari i demonstranti slamali su se jedni o druge u talasima. Iz kanistera suzavca, narandasti pramenovi dizali su se u vazduh. Sa maramicama preko lica, demonstranti su ih bacali natrag na napadae. Zadravali su ih... demonstranti su ih zadravali... obezbeenje se povuklo, pregrupisalo, isturilo titove i krenulo napred iza irokog polja vatre strelica i mekih plastinih metaka. Jedan odred izlete kroz vrata uprave Kompanije i jurnu na stepenice, u nameri da uhvati Raela Mandelu Mlaeg i njegove kolege. Sa urlikom prkosa, neki mladi voza kamiona (karirana koulja, crveni tregeri, prljave farmerke, ena i dvoje dece) baci se na crnozlatne napadae naoruan tekom ok-palicom. Zapovednik obezbeenja spusti fleetni pitolj i sa bliskog rastojanja pretvori glavu pobesnelog u crvenu fleku. Pucanj i krv zaledie napadae. Puke za kontrolu nereda spustie se u poloaj za gaanje iz bliskog rastojanja i poee da ispaljuju plotun za plotunom u prestravljeni pandemonijum. ake, noge, ramena, lica, razletee se u crvene dronjke. One koji su popadali izgazila je uskomeana masa. Rael Mandela Mlai se sagnu da izbegne hitac kojim je straar hteo da ga pogodi u glavu, pa ga utnu iz sve snage meu noge i obori ga na tle. Dograbi puku za kontrolu nereda i jurnu, urlajui, na nastupajue straare. Njegov manijaki gnev ih slomi. Razbeae se. Mikal Margolis, izolovan pred Raelom Mandelom Mlaim i njegovim pomahnitalim pomonicima, odlui se za taktiko povlaenje. Rael Mandela Mlai uze megafon. "Beite odavde, svi! Pobie vas! Pobie vas sve! Kompanija moe da shvati samo jedno. trajk! trajk! trajk!" Meci izrovae betonsko proelje uprave Kompanije i zasue Raela Mlaeg opiljcima. Njegove rei ule su se jae od pesme bitke i krici gomile poprimie oblik i znaenje. "trajk trajk trajk!" skandirali su, u kontra-klinovima kojim su probijali policijske kordone i otvarali ih ok-palicama i pukama. "trajk trajk trajk!"

Gomila se probi kroz kordon koji ju je opkolio i pobee otvorenim ulicama uz povike: "trajk trajk trajk." Straari pripucae za njima fleetnim rafalima. Satima kasnije, straari su jo traili Raela Mandelu Mlaeg na Trgu Korporacije, zavirujui izmeu skrhanih transparenata, iscepanih zastava i baenih kaciga, zagledajui okrvavljene i ranjene i, da, ak i mrtve, jer bilo je mrtvih, i gledali su u lica onih koji su naricali i neuteno kleali kraj svojih sinova, oeva, mueva, ena, majki, keri, ljubavnica, da vide da li je meu njima lice izdajnika Raela Mandele Mlaeg, budale koji je sve ovo skrivio tim nedunim ljudima. Oekivali su da ga pronau ranjenog, nadali se da e ga nai mrtvog, ali on je pobegao u crnom burnusu neke starice iz Novog Glazgova, koju je ubila zarazna panika. Uz grudi je stezao est Pravednih Zahteva i smotani zelenobeli barjak Konkordata.

48. U est i est minuta, oglasile su se sirene. Oglaavale su se svakog jutra u est i est minuta, ali nije to bilo ono to je tog jutra bilo drugaije. Du ulica koje su se irile od okruglog sredita, utomrka vrata otvarala su se silovito i bljuvala radne jedinke u osvit. Ali ni to nije bilo nimalo drugaije od bilo koga drugog jutra. Drugaije je bilo to to je na svaka vrata koja su se otvorila, pet ostalo zatvoreno. Tamo gde je svakog drugog dana kuljala reka radnika u kanjonske ulice elikgrada, curkao je potoi ispod lune kapije na kojoj su bila istaknuta Tri ekonomska ideala kompanije: Profit, Carstvo, Industrija. Tamo gde je svakog drugog dana dve stotine kamiona nadmeno poskakivalo kroz uske uliice Bespua, danas je manje od etrdeset zatandrkalo izbegavajui decu, kue i lame. Tamo gde je nekada rmbalo stotinu rovokopaa, radilo je samo deset, tamo gde je pedeset bagera hvatalo kraste na koi Velike Pustinje, danas je bilo samo pet, i isto je bilo sa lokomotivama, pakleno vrelim konvertorima i diriablima zatvorenim u podzemnim hangarima. Sve zato to je to bio dan trajka.

Dan trajka! Dan trajka! Dan trajka! Rael Mandela Mlai sazvao je svoj trajkaki odbor oko majinog kuhinjskog stola. ula su se estitanja, kratki komemorativni govori i deklaracije odlunosti. Tada Rael Mlai zatrai izvetaje. "trajkaka naknada dovoljna je za tri meseca", ree Mavda Arondelo. "Plus izjave podrke iz tako razliitih izvora kao to je Esnaf proizvoaa kaika iz Ljagoneda ili Male Sestre od Tarzisa." "Sa protestne linije nema bogzna ta da se izvesti", ree B. D. Armitrad. "Obezbeenje Kompanije jo je lako na obarau. Moramo da se uzdravamo." "Obavetajci javljaju da Kompanija ve raspisuje tendere za trajkbrehere, i to se moe osujetiti protestovanjem u velikim gradovima i naseljima, B. D. Odvedi kriom nekoliko agitatora." Ari Osnan, ef obavetajne slube, prekrsti svoje debele ruke i ponovo sede. "Proizvodnja je pala za ezdeset odsto", ree Harper Tju. "Za tri dana, sve postojee zalihe elika bie iscrplene i morae da ugase najmanje tri pei. Za nedelju dana ni trunka elika nee izii iz elikgrada." "Akciona grupa nema ta da izvesti." Rael Mandela Mlai zapilji se dugo i prodorno u Vinstona Karamazova. "Kako to misli, nema ta da izvesti?" "Nemam ta da izvestim: jo. Ako dou trajkbreheri, moda u tada imati o emu da izvestim." "Objasni, molim te." Vinston Karamazov samo slegnu ramenima, i Rael Mandela Mlai zakljui sastanak sa oseanjem blage zabrinutosti u srcu. Sledeeg jutra, struja, gas i voda iskljueni su u kuama eliara koji su stupili u trajk. "Kompanija uzvraa udarac", ree Rael Mandela Mlai svom trajkakom odboru. Santa Ekatrina je cupkala po kuhinji, srena i raspevana, i pravila male pirinane lepinje. "Neete im, valjda, dozvoliti da to tek tako urade", zacvrkutala je.

Lokalni kadrovi Konkordata u okviru elikgrada odgovorili su velianstveno. "Kraemo struju od Kompanije da bismo pripremali obroke, vodu emo dovesti iz Bespua, ako treba i kofama, i ii emo u krevet u suton i ustajati u osvit kao to su to inili nai dedovi", rekli su. Graevinci su usred noi provukli plastine cevi ispod ice i pumpali vodu iz podzemnog okeana, kroz hidrante na ulinim uglovima, u kofe. Naoruani straari prolazili su oprezno tuda, bez elje da isprovociraju bilo kakav incident. Santa Ekatrina je hacijendu Mandelinih pretvorila u narodnu kuhinju i naterala Evu da se ostavi tapiserije sa istorijom Bespua kako bi meala ogromne kazane paprikaa i pirina. "Dovoljno ste dugo pleli istoriju; sada moete u njoj i da uestvujete", rekla je svekrvi. Prozirna opna belog pirinanog tirka prekrila je sobu i potpuno iznenadila Limala Mandelu prilikom jednog od njegovih sve reih povrataka iz isposnitva na vrhu kue Doktora Alimantanda. "ta se deava?" "Deava se trajk", zapevuila je Santa Ekatrina, nikada tako srena kao kada je sipala kari sa soivom u inije i delila ih dugom stroju trajkaa. eliari koji su se hranili karijem pokazali su na Limala Mandelu i zamrmljali, prepoznavi ga. "Zaboga miloga, ak ni moja kua nije sveta!" uskliknuo je on i zatvorio se u kui Doktora Alimantanda da zaroni jo dublje u tajne vremena i temporalnosti. Rael Mlai i njegov trajkaki odbor gledali su kako prva isporuka hrane stie u Bespue. Na drugoj strani eleznike pruge firma za izgradnju i nekretnine Galaeli/Mandela ogradila je nekoliko hektara narandastom plastinom trakom pripremivi ih za novi veliki stambeni kompleks za oekivanu eksploziju stanovnitva. Narandasta kvadratna reetka bila je savreno sletite za tri unajmljena diriabla sa namirnicama, koji su se spustili i istovarili trideset tona raznovrsne robe. "Potpiite ovde", ree pilot i prui priznanicu i olovku Raelu Mandeli Mlaem. Namirnice je ljudski lanac prebacio u skladite novoosnovanog Restorana za vruu hranu i poslastice Mandela i Das. Na kutijama i sanducima ablonom su

bila ispisana imena donatora: Male Sestre od Tarzisa, Velika Juna eleznica, Argirski Separatisti, Prijatelji Zemlje, Sirote Madlene. "Kako sada stoji trajkaki fond?" upita Rael Mlai, prebrojavajui sanduke kupusa, soiva, sapuna i aja. "Poto ne moramo mnogo da troimo na hranu i poto smo s uspehom uveli sistem bonova za sledovanja umesto gotovinskog plaanja, rekao bih da e potrajati pet meseci." Kada je i poslednji dak bio u skladitu Radandre Dasa i Kaana Mandele, vrata su zakljuana dvostrukim katancem, i postavljene su strae. Kompanija se ne bi libila sitnih paljevina. "Podaci o proizvodnji?" upita Rael Mlai. Bilo je sve tee odravati red na sastancima trajkakog odbora, otkad je njegova majka pretvorila porodinu kuu u kantinu. "Kao to sam i procenio." Harper Tju se samozadovoljno osmehnu. Pre trajka, on je bio zamenik pomonika menadera za proizvodnju; Kompanija nekako nije uspela da ga lii ovenosti. "Proizvodnja elika je katastrofalno smanjena, na ispod osam odsto ukupnog kapaciteta. Procenjujem da e Kompanija doi do krajnje take odluke za oko deset dana." U pet ujutro, esnaestog dana trajka, gospodin E. T. Daramditsing, mainovoa trajka, njegova ena, Miza, i osmoro dece, probueni su iz gladnog sna nedvosmislenim zvukom kundaka koji su lomili ulazna vrata. etiri naoruana pripadnika obezbeenja upala su u spavau sobu, sa uperenim cevima MRCV-a. "Diite se i oblaite", naredili su. "Pet minuta." Dok su beali Dvanaestom ulicom i stezali na brzinu ugrabljene stvari od vrednosti, lanovi porodice Daramditsing videli su kako se zaustavlja oklopljena marica, a ekipa naoruanih ljudi razvaljuje mrkouta vrata svih kua u ulici. Za sobom su uli povike, pucnje i zvuk razbijanja pokustva.

"Ne ovoga!" dreknuo je neki narednik svojim ljudima, koji su pourili da srue jedna mrkouta ulazna vrata. "Taj je lojalan. Pustite ga na miru. Sledea vrata." Tog jutra, dve stotine trajkakih poodica isterano je iz kua. Jo dve stotine ostalo je bez krova nad glavom sledeeg osvita, a dan posle toga jo dve stotine. Ulice Bespua ispunili su klimavi tornjevi od nametaja po kome su sedela uplakana deca. Porodice su se sklonile ispod improvizovanih atora nainjenih od arava i plastinih kesa za otpatke. "Ovo e nas oterati u bankrot", izjavila je Mavda Arondelo. "Ne moemo da finansiramo evakuaciju dece i izdravanih lica iz Bespua u bezbedne kue u Velikoj Dolini. Cene eleznikog prevoza su uasne; sa ovakvim rashodima, trajkaki fond e se isprazniti za manje od dva meseca." "Idi i popriaj sa svojom tetkom, Raele", ree Santa Ekatrina, bela kao duh od pirinanog tirka, brana i portvovanog rada. Porodice nisu sada bile samo hranjene, ve i smetene u domainstvu Mandelinih, i spavale su na podu, po petnaestoro u sobi. "Tasmin e pomoi." Iste te veeri, zabravljeni voz lagano je proao kroz stanicu Bespue. Za tezgom svog bara i restorana kraj pruge, Radandra Das je primetio zakljuana vrata, kapcima prekrivene prozore i ploe na vagonima koje su kazivale da je voz bio sastavljen od voznih parkova irom itave severne polulopte. Voz je proao kao avet preko skretnice i uao na elikgradski boni kolosek. Ljudi iz obezbeenja oistili su teretne depoe i uveli strogi policijski as, ali Radandra Das je mogao da vidi ono to oni zatvoreni iza kapaka na prozorima nisu; naoruane prilike u crnom i zlatnom koje sprovode ljude smrknutih lica, sa torbama i koferima, u maloas ispranjene kue. U est sati, oglasile su se sirene i hiljadu i po trajkbrehera ustalo je iz svojih ukradenih kreveta, obuklo radniku odeu i odmariralo pod tekom straom ulicama, du Prstena, kraj svetine koja je skandirala "trajk-breheri trajkbreheri trajk-breheri!" u fabriku. Tada se tanuni dim vinuo iz hladnih odaka, a tutnjava maina koje su dremale zatresla je vazduh.

"Ovo je ozbiljno", rekao je Rael Mandela Mlai svom trajkakom odboru. Preselili su se u Hotel/eleznicu Vitlejem Ares (odnedavno preimenovan, potenije, kao to je oduvek i trebalo da bude, u Hotel/BAR, tako to su take prebojavane) zbog prevelikog broja usta u porodinoj kui Mandelinih. Harper Tju je procenjivao da e se proizvodnja za deset dana vratiti na nominalnih ezdeset posto. "Promaiemo taku ekonomskog sloma za pedeset dva sata", ree on. "Ukoliko ne naemo nain da sredimo trajkbrehere, Konkordat e propasti." "Mi emo se pobrinuti za trajkbrehere", ree Vinston Karamazov. Oko njega kao da se zgunjavao mrani nimbus. "Akciona grupa konano ima ta da izvesti", ree Ari Osnan. "Tiina." Rael Mandela Mlai sklopi ake i oseti da je najednom strano strano prazan. Vizija, duhovni vetar, mistina snaga koja ga je terala pred sobom kao insku kunu, snaga koja je smestila uareno ugljevlje na njegov jezik, posustala je i izdala ga. Bio je ovek, izolovan, slab i podloan grekama. Dogaaji su ga uhvatili u zamku. Nije mogao da kae ne organizatoru Akcione grupe, a ako mu kae da, postae stvorenje rulje. Ta dilema savreno ga je prikovala. "U redu, onda, Akciona grupa mora da uradi ono to je neophodno." Te noi, izgoreo je Drutveni centar ekonomske analogije. U prosejanom pepelu, Dominik Frontera i njegovi policajci pronali su ostatke osamnaest trajkbrehera, vaspitaice iz obdanita Kompanije, vlasnika, njegove ene i dve bebe-blizanaca. Te noi, jedan trajkbreher bio je izboden noem petnaest puta na uglu Privrenosti i Prstena. Nekim udom, preiveo je toliko da oiljke odnese u grob. Te noi, tri stranca su oteta i odvedena u praznu baraku za signalizaciju, gde su skinuti, vezani za stolice, da bi im genitalije bile otfikarene batenskim makazama. Te noi, rael Mandela Mlai je mugnuo kui i ispovedio majci svoje sumnje, propuste, bespomonost. Uprkos njenom pratanju, nije oseao da mu je oproteno.

Nasilje je raalo nasilje iz noi u no. Zverstva su se gomilala. Iako je podravao trajk, Dominik Frontera nije vie mogao da se pravi nevet pred ludilom i unitenjem koje je haralo njegovim gradom. Kompanija je pretila direktnom akcijom protiv poinilaca iako njeno obezbeenje nije imalo nikakva ovlaenja izvan ice. Dominik Frontera je obeao efu obezbeenja Kompanije da e smesta preduzeti neto, iako nije bio siguran kako to da izvede. Otiao je da poseti Raela Mandelu Mlaeg u Hotel/BAR-u. Lini telohranitelj Raela Mandele Mlaeg nije mu dozvolio da se priblii na manje od tri metra. "Ovo mora prestati, Raele." Voa trajka slegnu ramenima. "ao mi je, ali im trajkbreheri odu, prestae. Oni su krivi. Ako traite mirno reenje, obratite se Kompaniji, a ne meni." "Upravo dolazim iz Kompanije. Oni su rekli isto to, samo obrnuto. Raele, nemoj da mi se pravi lud. Poznajem te otkad si bio ovolicni. E sad, nemam dokaze, niti imena, ali zakon je zakon, bez obzira na moje naklonosti, i im budem imao dokaze, zakon e biti primenjen." "Vi to meni pretite?" Dominik Frontera je bio vrlo svestan da bi zalud pretio svojom aicom debelih, utivih policajaca oveku koji se usudio da izaove meuplanetno carstvo korporacije Vitlejem Ares; svejedno, on ree: "Ne pretim, Raele. Samo savetujem." Krajem nedelje, otili su svi trajkbreheri osim njih tri stotine. Od onih koji su ostali, pedeset dvojica su nala stalnu adresu na gradskom groblju. Istog vikenda, Konkordat je sahranio svog prvog muenika. Vili Gumira, devet godina, neoenjen, operator pogona za separaciju, ubijen je udarcem ciglom u vrat kada je pokuao da se priblii i ubode noem trajkbrehera operatora pogona za separaciju iz Mainoa, ispred zabavita 'Industrija je ekstaza'. Vili je bio muenik, a nesuena rtva, koja je pobedila, udovite. Vili je sputen u

zemlju u pogrebnoj urni umotanoj u zelenobeli barjak Konkordata dok su majka dve sestre ljubavnica ronile reku suza. Rael Mandela Mlai i njegov trajkaki odbor prisustvovali su sahrani. "ta je sada sa proizvodnjom?" "Ustaljena je na otprilike optimalnih deset odsto. Po mom proraunu, profitabilnost fabrike postae marginalna za dvadeset dva dana." "trajkaki fond je dovoljan za petnaest. Mavda, vidi moe li da sredi da oni koji nas podravaju prilau i gotovinu pored redovnih vazdunih isporuka. B. D, navali na druge Transplanetne kompanije. Zao udes Vitlejem Aresa za njih je bogomdan. Mislim da u popriati sa svojom tetkom i videti moe li da nam obezbedi besplatan smetaj u crkvenim hostelima. To bi trebalo da oslobodi neto novca iz budeta za smetaj." estoro zaverenika se poklonie i razioe, a prve lopate fine crvene zemlje zasue keramiki koveg Vilija Gumire.

49. Otkad je izvrio ugradnju na tri etvrtine tela, Nadahnue Kadilak je postao srazmerno nepopustljiviji, pomisli Tasmin Mandela. "Gospo, ne smete dozvoliti da se umeate u spor oko eliane Vitlejem Ares. Ne smete brkati duhovno sa politikim." Siva Gospa i Gvozdeni Komornik urili su podzemnim prolazom koji je vodio iz privatnih odaja u javne prostorije. Na re 'politiko' Tasmin Mandela stade i apnu Nadahnuu Kadilaku u uho: "Dvolinjaku jedan. Reci mi, ako duhovnost ne dotie svaki vid ivota, ukljuujui i politiki, kako onda moe biti istinski duhovna? Reci mi to." Udaljila se neonom osvetljenim hodnikom. Proteze njenog protetikog komornika kljocale su i zujale dok je hitao za njom. "Gospo, uz duno potovanje, dozvolili ste da vas zastru oblaci oseanja. Prenebregnite injenicu da je Rael Mandela Mlai va bratanac; morate doneti objektivnu odluku da li da dozvolite ili ne dozvolite tim jereticima... izvinjavam

se, Gospo, trajkaima, da koriste nae spavaonice. Kada se jednom o toj stvari oslobodite zbunjujue subjektivnosti, reenje e biti jasno." Na vratima svoje odaje za audijencije, Tasmin Mandela ponovo stade. "Zaista, Komornie. Traim punu duhovnu, moralnu i ekonomsku podrku Konkordatu." "Gospo! To je ludost! Pomislite na hodoasnike, od ije velikodunosti zavisimo, zar njih taj preki postupak nee obeshrabriti? Pomislite na Sirotu decu, svrstavanjem uz te jeret... trajkae, vi im praktino branite da veruju u svetost Hrama elikgrada. Ne moete napustiti svoje odane vernike, ni hodoasnike ni Sirotu decu!" "Znam odakle su potekla ta impulsivna proroanstva o fabrici, Komornie. Nisam ni treinu tolika budala koliko ti misli." U svojoj prostoriji za audijencije sedela je na tronu, obasjana jednim jedinim zrakom sunca uhvaenim u ogledalima postavljenim pod uglom visoko u kupoli. Oko njenih nogu bili su razbacani cvee i guve metalnih traka, ispred nje red hodoasnika sa devetokrakim zvezdama oslikanim na elima koja su se protezala u pomrinu. Ledena pobonost zraila je kroz vazduh. "Ovom mestu treba vie svetla", apnu Tasmin Mandela sebi, zamislivi kako Panarhova ruka die vrh Bazilike kao poklopac na tegli kiselih krastavia da bi pustio unutra punu dnevnu svetlost. "Molim, madam?" upita Siroto Dete koje joj je pomagalo. Siroto Dete - pomisli Tasmin Mandela. Dok se red za izleenja, blagoslove, proroanstva, umolnice i oprotaje pomerao napred, shvatila je da gleda navie u odraze oblaka uhvaene u ogledalima na tavanici i misli na svog bratanca koji bije bitku za koju je njoj podarena mo, tamo na pustinjskom suncu, pod otvorenim nebom i oima Panarha. Duhovnost u akciji, vera u smee cipele, otrica revolucionarne ljubavi. Bila je u pravu to je zatraila pomo za Konkordat. I pored svih svojih ljudskih grehova, oni su pretpostavljali

ovenost, ivot i slobodu zgromljujuoj jalovosti Kompanije, mainskom reimu i unitenju svega ljudskog. "Gospo, Starice iz ernove." Jato krezubih baba u crnim alovima pokloni joj se usred cvea i metalnih traka. Nosile su ruan, drveni kip malog deteta. Nespretno izrezbareno, neveto obojeno, imalo je izraz kao da mu je neko zabio u lea neto otro. "Imaju molbu, madam." Pomonik se pokloni s potovanjem i mahnu Staricama iz ernove da priu. "Kakva je vaa molba?" Sunce je blistalo na istoj hladnoj vodi, lie je bacalo mrlje senki u udobnoj hladovini; Tasmin Mandela jedva da je i ula njihove umolne glasove. "...uzimaju nam sinove i sinove naih sinova uzimaju nam slobodu, plemenitost, uzimaju sve i vraaju nam u dronjcima; to nazivaju 'industrijski feudalizam' i za to bi trebalo da smo im zahvalne..." "Stanite. Vi ste iz elikgrada?" Najstarija i najuglednija baba pognu se nisko, u strepnji. "Ustanite, sve." Suneva svetlost, hladovina i ista, hladna voda isparie u svetlu uzvienijeg sunca. "Vi ste iz" - ona potrai u pamenju, proklinjui sebe zbog nemara - "ernove u Novom Merionedu?" "Tako je, madam." "I tlai vas Kompanija... koliko shvatam, u trajku ste?" Najmlaa baba se probi u prednji red jata. "Gospo, uskratili su hranu naim trbusima i vodu naim usnama, svetlost naim oima i struju vrcima naih prstiju, oterali su nas iz kua tako da moramo ili da napustimo porodice ili da ivimo kao ivotinje u sklepanim straarama od plastike i kartona! Siva Gospo, molimo vas, pomozite nam! Molite se za nas, posredujte za nas, prosledite krike potlaenih do Panarhovih uiju, neka nas on zablesne svojom milou, blagoslovi nas..."

"Dosta." ena koja je tako neskriveno ispoljila oseanja odvue se natrag na mesto, postiena svojim ispadom. "ta ste to donele?" Najstarija baba podie ruan kip. "To je naa ikona, Bistro Dete iz ernove, koje je uz upliv Blaene Gospe spaslo na grad od unitenja kada je pao atl svemirskog lifta, prizvavi mistini vetar da oduva opasnost dalje od nas." Tasmin Mandela je ula za udo u ernovi. Grad je bio spasen, ali atl i svih dvesta pedeset estoro u njemu isparili su. Neko bolje udo spaslo bi i jedne i druge, pomislila je. A kip je bio izuzetno ruan. "Dajte ga ovamo." Tasmin Mandela prui levu ruku prema ikoni. Pulsiranje svetlosti potee uz kola na njenoj haljini i prikupi se oko njenog levog runog zgloba. Njen oreol zablista tako snano da je bacio senke u najudaljeniji kraj dvorane za prijeme. Ona oseti kako se talas nevinosti slama preko nje: unutranja simfonija ponovo se javi u njenom srcu i ona oseti da je slobodna i da joj je oproteno. Metalne trake poput uadi tampanih kola potekoe iz njene ake i obavie Bistro Dete iz ernove mreom elektronike. Okupljeni vernici posmatrali su u krajnjem strahopotovanju kako grubu drvenu kou ikone prekriva sloj kola. Elektricitet zapucketa du udova kipa, fuziona svetlost mu zasja u oima, a sa usana mu se zau brbljanje mainskog koda. Preobraaj iz drveta u mainu bio je potpun. Hodoasnici popadae na kolena. Neki pobegoe iz bazilike, preplaeni. Starice iz ernove pokuae da se poklone, ali Tasmin Mandela ih sprei. "Uzmite ovo i pokaite mom bratancu. To je odgovor na koji je ekao. Prenesite mu i moj blagoslov: Bog je na naoj strani. Vi niste niija svojina." Poriv svetog nestaluka nagna Tasmin Mandelu da podigne levu aku i stisne pesnicu u znaku pozdrava Konkordata. Ustala je tako da svi vide Solidarnost Sive Gospe, a onda se okrenula, zalepravi odorom, i udaljila se sa podijuma. "Danas vie nee biti audijencija", doviknu ona svom bionikom enskom majordomu. Videla je da se ova zbunila i usplahirila, da bi potom urno otrala

da to saopti Nadahnuu Kadilaku. Nije je bilo briga. Bog se probio, rat je objavljen, ona je postupila po slobodnoj volji i savesti. Rat je objavljen i ona je bila srena srena srena. "A ni ja nisam niija svojina", ree ona sopstvenom odrazu u istoj, hladnoj vodi malog jezera u vrtu.

50. Svako ko bi pokazao lansku kartu Konkordata bilo kome od dvojice vlasnika Restorana sa vruom hranom i poslasticama Mandela i Das imao je prava da besplatno jede u zemlji uda gde su se kuvale kobasice, na rotilju pekli evapi, a utipci od nauta veselo prili u fritezi uz raznorazne badije, samose, pakore i ostale zezalice. To je bio gest bratske solidarnosti one polovine Restorana sa vruom hranom i poslasticama koja je pripadala Mandeli; to je upropastilo profitabilnost preduzea, ali Mandelina polovina je znala da je Dasova polovina sklonila dakove zlatnih dolara iz doba koga su se sada seali sa aljenjem, kada je ovaj radio kao gradski predradnik, najamnik, gunda i skitnica, tako da je restoran mogao da prebrodi krizu Konkordata. Restoran sa vruom hanom i poslasticama imao je izuzetnu, ak jedinstvenu konstrukciju. Prednja polovina bila je sainjena od stare rike koja je leala tri godine iza Edove upe, a zadnja polovina preureena je od rashodovane palube vazdune lae, sa barskim seditima na sklapanje, muzikom frula, veselo obojenim papirnim fenjerima i mnotvom svetih ikona, medalja i papirnih molitvenih karata. Svakog jutra, pre nego to bi prvo svetlo dodirnulo njegov prozor, ortak po imenu Das ritnuo bi polovinu restorana koju je inila rika, i ova bi astmatino oivela i povezla nezgrapnu skalameriju uskim sokacima, izbegavajui kokoi, koze, lame, decu, kamione, sve dok on ne bi pronaao zgodno mesto za parkiranje. To je gotovo bez razlike bilo preko puta prodavnice meovite robe sestara Pentekost, kako bi Radandra Das mogao armantno da im se osmehne kada bi dole da otvore radnju u osam i osam minuta, a one bi

ga, za uzvrat, pozvale unutra na aj od mente u najvrelije doba dana. Kada bi stigao i ortak Mandela (olienje poslovnog otroumlja, to je genetski nasledio od svog oca racionaliste), prile bi se kobasice, a vazduh mirisao od isparenja aja od mente ili kafe, pred otegnutim redom za besplatni doruak, pred redom ljudi koji su stezali svoje lanske karte Konkordata. ezdeset estog dana trajka, Radandra Das je umotavao kobasicu dugaku kao njegova podlaktica da bi je pruio trajkau ije je lice maglovito prepoznavao, kada se ukoio usred umotavanja. "R. D.", ree Mandelina polovina. "ta si to video?" Radandra Das automatski dodade kobasicu trajkau. "To je on." "On?" Kaan Mandela pogleda, ali vide samo nekog tamnokosog sredovenog mukarca koji je posmatrao sa kraja ulice. "Imao je toliko drskosti da se vrati, posle onoga to je uinio..." Kaan Mandela ponovo pogleda, ali prilika je nestala. "Ko je to bio?" Radandra Das nije nita rekao, ali je itav dan bio osvetniki napet, to je njemu bilo krajnje nesvojstveno. Kada je Restoran sa vruom hranom i poslasticama bezbedno bio parkiran za tu no, Radandra Das je posetio gospodina Jerihona. "Vratio se", ree on, i kada je gospodin Jerihon saznao ko se to vratio, poslao je Radandra Dasa da okupi sve Osnivae, sa izuzetkom Dominika Frontere, i dok je Radandra Das okupljao sve Osnivae, on je otiao do ladice u kojoj je drao svoj pitolj sa iglama i izvukao ga iz svilenog zamotuljka. U dvadeset i etrdeset pet, Mikal Margolis, ef obezbeenja projekta Bespue, nameravao je da se okupa u svom menaderskom apartmanu. Preliminarno izvianje Bespua, koje je izvrio preruen, bilo je gotovo, Kompanija je mogla da krene na Konkordat u bilo kome trenutku i da ga smrvi, bio je to teak dan i

ba mu je trebala duga vrela kupka. On otvori vrata i ugleda uperenu cev antikvarnog pitolja sa iglama i kotanom drkom. "Nemoj zalupiti vrata", ree glas koji je zaboravio. "Mogu da te ubijem kroz njih ako zatreba. Sad, molim te, poi sa mnom." Dok se Mikal Margolis ponovo oblaio, gospodin Jerihon primeti uniformu Kompanije. "To nisam znao." "Pa, bar postoji neto to ti ne zna. ef bezbednosti Projekta, nita manje." Gospodin Jerihon ne ree nita, ali dodade jo jedan zloin optunici koju je sastavio u glavi. Povede zarobljenika sporednim i bonim prolazima do ice perimetra. Nit istog elektrinog napona spajala je vrh cevi pitolja sa iglama i potiljak Mikala Margolisa. "Tu, ispod", ree gospodin Jerihon, pokazavi na otvoreni poklopac kanala za ije postojanje Mikal Margolis nije ni znao. "Kako si me pronaao?" upita zarobljenik dok su dva mukarca ljapkala kroz otpadnu vodu elikgrada. "Zahvaljujui damantinskim disciplinama, mada to tebi nita ne znai." Ali, znailo je, i Mikal Margolis je najednom shvatio mnogo toga o gospodinu Jerihonu. Takoe je shvatio da i pored svih svojih izotrenih ula Slobodnjaka, ne bi mogao da umakne svom tamniaru. Zato je pustio da ga ovaj izvede iz elikgrada u Bespue. Provizorni sud sazvan je u skladitu Radandre Dasa meu sanducima nauta koje je Konkordatu poklonilo Udruenje ulinih prodavaca Meridijana. Obazrevi se oko sebe, Mikal Margolis prepozna Mandele, brau Galaeli, Staljinove, enevjev Tenebre, koja je drala kuglu sa duhom svog mua, ak su otac i ker Modra Gora bili tamo. On zadrhta. Kao da mu je sudio parlament duhova. Tada ugleda Persis Taterdemalion. "Persis, ta je ovo? Reci mi." Ona odvrati pogled od njega. Gospodin Jerihon proita formalnu optunicu. Onda upita optuenog kako se izjanjava.

"Reci mi, je li Majka mrtva?" upita optueni. "Jeste", ree Rael Mandela Stariji. "Dobro. Ne bih voleo da vidi ovo." "Kako se izjanjava?" upita gospodin Jerihon. "Kriv sam po navodima optunice." I svi lanovi porote se saglasie. Svi. ak i Persis. ak i duh. "Onda, znate ta da radite", ree gospodin Jerihon, i Mikal Margolis tada prvi put ugleda ue. Dok su ga vodili prema sklepanim vealima (od merdevina za prodavnice), nije oseao ni gnev ni mrnju, ve samo neodoljivo gaenje to ovek koji se suelio sa korporacijom Vitlejem Ares i pridobio je za sebe treba da skona tako sramno. Oma mu se spustila oko vrata. "Zar ne osea nikakvo kajanje?" upita enevjev Tenebre, izobliena, bleda stvar, hermetiki troglodit. "Zar ne osea nita prema jadnom Gastonu?" Jadni Gaston, je li? Sladostrasnik i propalica. "Tada sam bio klinac", ree on. "Lud, smuen. Deava se to." On pogleda Persis Taterdemalion i prui ruke. "Gledaj, Persis. Vie ne drhte." Osvetnici vezae te smirene ruke, a onda se posvaae oko poslednjih rei koje je trebalo izgovoriti nad duom osuenoga. Mikal Margolis se klatio na vrhu lestvica i bes je u njemu rastao. Nije mogao da prihvati da mora tako glupo da umre, "Jeste li vie zavrili?" viknu on. "Da, hvala", ree gospodin Jerihon. "Gurnite ga." Radandra Das izbi lestvice ispod Mikala Margolisa. Mikal Margolis oseti kako mu gvozdena pesnica otkida glavu sa tela, zau se prasak (Moj vrat, moj vrat!)... i on tresnu na slamu. "avo da nosi jevtino ue!" viknu neko. Mikal Margolis se otkotrlja i ustade, pa jurnu oborene glave prema prekidau za svetlo. U prostoriji zavlada mrak i vika upravo u trenu kada mu je jedna od igala gospodina Jerihona odrala kou s obraza. Mikal Margolis izjuri na ulicu i stuti se kao koko, u cik-cak, prema ianim kapijama elikgrada.

"U pomo, u pomo, ubistvo!" riknu. Straari jurnue iz svojih montanih kuica i pretei uperie cevi puaka prema ulici. Gospodin Jerihon, koji je paljivo ciljao pitoljem sa iglama, podie oruje. "Izvan dometa je. ao mi je. Ima previe zaklona." "Gad je pobegao!" zajeca enevjev Tenebre. "Drugi put!" ree Radandra Das dok je posmatrao kako straari irom otvaraju kapije da prime begunca. "Treeg nee ni biti", ree gospodin Jerihon. Niko nije bio sasvim siguran na ta je mislio.

51. Znaenje komentara gospodina Jerihona postalo je jasno 12. novembra, kada je korporacija Vitlejem Ares slomila Konkordat. Bila je to veoma delotvorna operacija, i nita manje se nije moglo ni oekivati od korporacije Vitlejem Ares. Znali su tano gde da idu i koga da hvataju. Ulazili su u kue, probijali se kroz zabarikadirane prostorije, upadali u hotele, kafane, kancelarije. ica nije mogla da ih zadri i oni su nahrupili ulicama Bespua u svojim crnozlatnim maricama. Rafali vatre iz MRCV-a parali su vazduh. Dominik Frontera i njegovi policajci bili su pred njima bespomoni. Razoruali su ih crnozlatni orunici i zakljuali ih u gradski zatvor. Ostale koji su pokuali da ih ometu tretirali su sa manje nenosti. Neke su gaali u aicu kolena ili lakat. Nekolicini srenika samo su zgnjeili prste kundacima MRCVa. Ljude su izvlaili iz hotela i bezbednih kua, terali ih da ue kraj zidova prekrivenih parolama, sa rukama iza glave, dok su nii menaderi koji su ispijali idiotska pia od banana i tapioke pronalazili organizatore protesta i predstavnike pojedinih sektora. Neke su odvezli zlatnocrnim maricama. Neke su pustili. Neke, naroito problematine, jednostavno su odveli iza tih zidova i prostrelili kroz oko. Kerke ene ljubavnice majke koje su odluile da ostanu urlale su u nemonom besu. Obezbeenje kompanije probilo se u aneks Taterdemalioninog

Hotela/Bara i pohapsilo tri od pet lanova trajkakog odbora i dva neduna hodoasnika, koliko da popune broj. Zarobljenike su odveli iza kafane i streljali meu bavama piva i sanducima. Ljudi iz obezbeenja posuli su pod kerozinom i spalili hotelski aneks za sobom. U naselju straara zvanom Konkord, koje je niklo kraj ice kako bi pruilo krov nad glavom ljudima izbaenim iz elikgrada, crnozlatni pripadnici obezbeenja natopili su plastine i kartonske kolibe gorivom za rike i zapalili ih. Poar je proao gradom bre nego to su graani mogli da bee. Za samo nekoliko minuta, zajednica Konkord pretvorena je u pepeo. Obezbeenje nije potovalo ni granice ni savest. Odgurnuvi uzbunjenu Sirotu Decu u stranu, ispraznili su spavaonice Grada Vere i potraili u redovima lica ona sa svojih naloga za hapenje. Utoite Bazilike Sive Gospe oskrnavili su pripadnici obezbeenja naoruani pukama, ali dok je Tasmin Mandela stigla, prenuta iz meditacija, korporacija Vitlejem Ares prohujala je kao tajfun i ostavila za sobom trag unitenja i zloina. Kompanija je divljala Bespuem i dopustila sebi svaki sitni hir. Graanske vlasti nisu mogle da joj se odupru. Postalo je oigledno da nasilje ima i sekundarni, zlokobniji vid. Kue i radnje osnivaa Bespua posebno su odabrane za napad. Dok se dim dizao iz aneksa Hotela/Bara, kancelarije graevinske firme Galaeli i Mandela unitene su kolosalnom eksplozijom. Odmah iza ugla, Restoran sa vruom hranom i poslasticama Mandele i Dasa polomljen je na komade pred oima vlasnika. "Nadam se da ste zadovoljni!" dreknula je Dasova polovina ortakluka. "Nadam se da ste zadovoljni, avo da vas nosi!" Oba partnera salutirala su stisnutom pesnicom Konkordata leima straara koji su se povlaili. "Mi nismo niija svojina!" povika Radandra Das. Ljudi iz obezbeenja se vratie i oborie ih obojicu na tle udarcima orujem. Pet straara upalo je u hacijendu Mandelinih pod izgovorom da trae Raela Mlaeg, da bi izvrnuli kuu naopako.

"Gde je on?" pitali su svetaki mirnu Santa Ekatrinu, prislonivi joj cev MRCVa uz slepoonicu. "Nije kod kue", ree ona. Zbog osujeenosti i iz sitne osvete, pobili su sve domae ivotinje u dvoritu. Razbili su svaki komad nametaja, prevrnuli posude sa soivom i paprikaem u kuhinji, unitili kuni romboidni solarni kolektor i pokuali da polome razboj na kome je Eva Mandela tkala svoju tapiseriju. "Ne bih to dirao da sam na vaem mestu", ree Rael Mandela Stariji, sa smrtonosnim mirom koji moe da prui samo lovaka puka u ruci. Ljudi iz obezbeenja slegnue ramenima (matora budala, glupi ia) i podigoe kundake svojih MRCV-a. Rael Mandela zaurla urlikom pobijenih ivotinja prevrnutih posuda razbijenog solarnog kolektora i baci se izmeu straara i razboja. Projektil iz MRCV-a raznese mu grudi i baci ga na ram tapiserije, gde je njegova krv umrljala poludovrenu istoriju melodramatinom crvenom bojom. U dimu, krvi i zadahu spaljenog mesa, tiho utivo nakaljavanje gotovo da je bilo neujno, ali bilo je dovoljno da natera ubice da se okrenu. Pred njima je stajao Limal Mandela. U ruci mu je bio pitolj gospodina Jerihona. Na licu je imao straan straan osmeh. Pre nego to su prsti stigli da dodirnu obarae, svi su bili mrtvi, i posred svakog para oiju virila je po igla, ispaljena nenadmanom brzinom i preciznou Najveeg Igraa Bilijara Koga Je Vaseljena Dala. Dok je njegov deda leao opruen i mrtav preko babinog razboja i dok je njegov otac stajao straan i trijumfalan kraj njegove uplakane majke, sa pitoljem Egzaltiranih Porodica, dok se sve to deavalo, Rael Mandela Mlai, u drutvu Eda, Sevrijana i Batista Galaelija, krao je teretni diriabl eliane Vitlejem Ares, na pisti iza elikgrada. Dovrivi proveru pred let, Sevrijano i Batisto ukljuie elise i pripremie se da izbace balast. "Zaboga miloga", promrmlja Ed Galaeli. Ljudi iz obezbeenja u borbenim oklopima juriali su preko piste prema beguncima. Okupljeni kraj komandne

table zgledae se zabrinuto. Neto se moralo uiniti, ali nisu bili sigurno ta, i ko bi to trebalo da uradi. Ed Galaeli pogleda lica redom. "U redu", ree. "Ja u ih se otresti." Pre nego to su stigli da zucnu i re protivljenja, on mugnu kroz vrata za posadu na beton. "Uzgred", viknu on, iako mu se glas jedva uo u sve jaoj rici motora, "ja sam bio taj sve vreme! Ja! Ja sam va otac!" Tada se iskezi kontrolnoj kabini, mahnu u znak pozdrava i potra prema straarima koji su se pribliavali. Potrai po svojim punim depovima. "Evo, hvatajte ovo!" On baci mehaniku gugutku u vazduh i ona polete prema ljudima Kompanije, zapevavi svoju podzvunu pesmu. Kada je video da se pripadnici obezbeenja presamiuju i povraaju od migrene, on pusti da mu se domiljatost iroko razmahne, die visoko ruke i pusti roj robotskih pela u vazduh. Naoruani laserskim aokama, njegovi majuni izumi skolie obogaljene pripadnike obezbeenja, sve dok se jedan od njih ne pokaza prisebnijim od ostalih i obori soninu gugutku i pele ubice hipersoninim rafalima iz svog MRCV-a. "Probaj onda ovo", viknu Ed Galaeli. Zau riku motora diriabla u poletanju i najednom se oseti srean bez nekog razloga koji je jasno mogao da razlui. Iz njegovih rukava pokulja mlaz gustog crnog dima. Pre nego to ga je oblak obavio, on se osvrnu i vide kako se vazduna laa die i skree, udaljavajui se od elikgrada prema severu. Odoe. Ba lepo. Navukavi naoari za infracrveno, Ed Galaeli se priblii pripadnicima obezbeenja i poe da obigrava oko njih, utirajui ih u guzice i jaja potpuno nevidljiv, sve dok neplanirani vetar ne dunu i ne odagna njegovu dimnu zavesu preko horizonta. "Auh", ree Ed Galaeli posramljeno. "Predajem se." On die ruke. Smesta vide da prsti steu oroze MRCV-a. "Ups. Izvin'te." On ih pozdravi stisnutom

pesnicom. "Neka ivi Konkordat. Amin!" I poe da se smeje i smeje i smeje i smeje zbog toga to je onaj prisebni pripadnik obezbeenja skinuo kacigu i to je bio Mikal Margolis, to je sve vreme trebalo da zna, i to je bio najbolji vic od svega, bolji od trikova koje je on krio u rukavu, a onda zapovednik voda dade nareenje i dvanaest laserskih snopova bljunu i zapljusnu ga plamenovima, ne prestajui s paljbom sve dok izdajniki vetar nije poeo da raznosi pepeo.

52. Posle bitke za uti Prolaz, Arni Tenebre napravila je piramidu od glava ispred svog komandnog atora. Parlamentarci su bili razbijeni i beali su kroz pirinana polja bacajui oruje, kacige, uniforme, ranjeni u panici da umaknu demonima sa tigrastim arama koji su ih neumorno progonili. Naredila je svojim komandosima-ubicama da odrube glavu svakom mrtvom i ranjenom i da joj glave donesu. Piramida je bila visoka koliko i Arni Tenebre. Pogledala je iscerene glave seljaka, mehaniara za rike, pilota vazdunih laa, rudara, studenata, prodavaca osiguranja, i nekakva neastiva ludaka vatra buknula je u njoj. Te noi je obojala lice u masku ptice smrti i kada je ubrizgala sebi morfin iz medicinskih rezervi, ptica smrti digla se pred njom, prizvana sa mranog mesta, da bi joj kretanjem nalik na krike oveka podvrgnutog muenju saoptila da je ona Avatar, ovaploenje Kosmikog naela; Vastator, Unititelj, Razara Svetova, Ubica Bogova, Ona Nepredvidljiva. uti Prolaz, Kota 27, Elehujev Trajekt, Harperova tala: krila ptice smrti razvejala su Parlamentarce kao plevu. "Deaci protiv mukaraca", rekla je svojim komandantima. "Imaju brojanu nadmo od sto prema jedan, a opet ih anjemo kao pirina!" Znala je da je se njeni kapetani plae. S pravom. Bila je luda, traila je tela koja e baciti na oltar unitenja, mislila je da je bog, demon, tamni aneo. S pravom su mislili takve stvari o njoj. Sve je to bilo tano. Nizala je pobedu za pobedom.

"Sistemi naoruanja sa indukcijom polja ine nas nepobedivim", objavila je svom tabu posle bitke za elezniki vor Sakamoto. Njeni kapetani i porunici znali su da ona, zapravo, misli da ih Arni Tenebre, Vastator, ini nepobedivim. Poeli su da se plae da je i tu u pravu. Onda su u boju za Tetsenok Parlamentarci nekako pretvorili napredovanje Taktike grupe Svezemaljske Armije u povlaenje. Arni Tenebre nije bila iznenaena. Osetila je tog jutra u vetru miris poraza. "Tamo je neko ko me trai", rekla je. Sumnja je poela da osujeuje njeno komandovanje, sumnja i pokolebana odlunost. Arni Tenebre nije prihvatala tu sumnju. Zar moe da postoji sumnja u ivo prisustvo otelotvorenja Kosmike Snage? Ipak, na sledeem sastanku taba, porunik Lim ung je upitao: "Zato se borimo, kada nita ne postiemo?" Arni Tenebre nije smatrala da treba da odgovori. Kasnije je naredila da odvedu porunika Lim unga daleko u umu, svuku ga, zaveu rairenih ruku i nogu izmeu dva drveta i prepuste elementima i vremenu. Posle bitke za Kotu 66, kada su Parlamentarci preplavili rovove Svezemaljske Armije uprkos sistemima naoruanja sa indukcijom polja, neko bledunjavo seljae sa zastavom primirja natrapalo je na odstupnicu glavnog taba Taktike grupe. Arni Tenebre je strpljivo sasluala uslove koje su joj Parlamentarci ponudili za predaju. Onda je postavila dva pitanja. "Kako se zove?" "Redov Meknoton Belju, broj 703286543." "Ko ti je vrhovni komandant?" "Maral Kvinsana, gospoja. Maral Marja Kvinsana." Marja Kvinsana. Vidi vidi. Arni Tenebre ih nije obavestila da odbija uslove na odranoj koi redova Meknotona Beljua kao to je nameravala. Deak je puten zdrav i itav na rubu

zone borbenih dejstava nosei u ruci pozdrav jednog generala drugom, sa nanizanim sasuenim smanjenim glavama o opasau. Posle Kote 66, Arni Tenebre je postala tiha i opasna. Tako je u dramu ulo jo jedno Kosmiko Naelo. Avatar osvete. udesno kako svi ljudski sukobi i borbe predstavljaju, zapravo, samo simbolino odigravanje uzvienijih borbi izmeu Kosmikih Sila, tako da je svaki tren sadanjosti samo deli prolosti koja se iznova i iznova ponavlja. Sada je pozornica bil pripremljena, Gtterdmmerung je mogao da padne, Poslednja Truba da zasvira, i ona e se sukobiti sa Marjom Kvinsanom: Vastator i Osvetnik, kako je oduvek bilo i kako e uvek biti. Donohjuev Greben, Darmtat, Crveni Most: tri strana poraza u isto toliko meseci. Arni Tenebre je provodila mnogo vremena u svom atoru prekrtenih nogu na podu, u meditaciji. Porunici i kapetani muvali su se okolo, kao uurbani miii, sa izvetajima o predaji, masakrima, unitenju. To nije znailo nita. Ljudske marionete moraju da igraju uz doboe bogova. ake Arni Tenebre lupkale su po zemljanom podu - tuptuptuptup. Ona i Marja Kvinsana bile su male doboarke, tuptuptup. Pozvala je k sebi sve preostale snage, manje od dve regularne divizije, i povukla ih u srce uklete ume Hriz kako bi se pripremila za konani obraun.

53. Postojao je zid. Sagraen od starog sivog kamena, neomalterisan, visok oveku do struka, i nije izgledao naroito vaan. Ali, bio je vaan. Kao to inae biva sa svim zidovima, znaaj mu je davalo ono to se nalazilo sa obe njegove strane: da li je to bio zid koji je neto spreavao da ue, ili neto spreavao da izie, ili je naprosto razdvajao. Na jednoj strani zida nalazila se njiva sa krompirom, u izmaglici jutra, siva i hladna kao stari krompir. Na toj njivi stajo je Transportni Diriabl eliane Vitlejem Ares BA 3627S Istono prosvetljenje, iskljuenih motora, prazan, sa otvorenim vratima kroz koja je ulazila hladna magla uskomeana oko stajnog trapa. Sa druge strane zida nalazila se uma Hriz,

Gospina uma, najstarije od svih mladih mesta na svetu, gde je Sveta Katarina lino zasadila Drvo Poetka Sveta pomou svojih elinih manipulatora. Drvee se tiskalo blizu zida, naginjalo preko perimetra, gusto i tamno poput kamenja. Grane su mu posezale prema otvorenoj njivi krompira, a na nekim mestima korenje je sruilo delove starog, suvog kamenog zida, ali granica je i dalje ustrajavala, jer granica izmeu ume i njive bila je starija od zida koji ju je obeleavao. Bio je to zid iskljuenja, sagraen da zadri svet izvan ume umesto umu izvan sveta. To e se pokazati znaajnim za tri mukarca sa ranevima koji su koraali kroz spoljni rub ume. Prvi koraci na umskoj strani zida uinili su ih ljudima bez zemlje i statusa; izgnanicima. uli su kako eksplozivna sredstva unitavaju diriabl, u prasku neobino priguenom meu stablima, i bilo im je drago, jer sada vie nisu mogli da se vrate kui. Dim paljevine dizao se sa njive krompira kao presuda o krivici. U prvih nekoliko sati pronali su mnogo tragova o prolasku oveka: hrpice sivog drvnog pepela, ivotinjske koe upola istrulele i otvrdnule, runo razbacane konzerve koje su rale u mrku umsku boju, ali kako ih je put vodio dalje od zida prema srcu ume, bilo je sve manje i manje tragova oveanstva. Tu se inilo da izmaglica prkosi suncu, dok se zadravala u vlanim dolovima i ulegnuima, a ak je i samo sunce izgledalo daleko i nemono iza lisnate tavanice. uma se drala sebe, obuzeta dubokim snom korenja, a tri oveka oprezno su hodala meu stablima starim koliko i svet. Tu nisu pevale ptice, niti kevtale lije, nije se oglaavao jaguar niti je roktao vombat: ak ni ljudski glasovi nisu remetili snevanje. Izgnanici su se te noi ulogorili ispod ogromnih bukava starijih od pamenja bilo koga oveka. Mesec-prsten je svetlucao neverovatno visoko i daleko na liem proaranom nebu, a logorska vatra izgledala je veoma mala i budalasta; privlaila je mrane stvari iz ume da poivaju na rubu tame. Rael Mandela

Mlai bio je na strai i zadravao je mrak u dometu vatre, itajui odlomke iz knjiga koje mu je otac dao pre bekstva. "Uzmi ih", rekao je on. "Tebi su namenjene, radi sa njima ta god hoe. itaj ih, spali, brii njima dupe, tebi su namenjene. Za sve beskorisne godine. Vraam ti ih." Stranica za stranicom bila je ispunjena tajanstvenim matematikim formulama ispisanim divnim rukopisom njegovog oca. Bili su to njegovi prepisi iz belenica Doktora Alimantanda, njegovo ivotno delo. Raelu Mlaem to nije nita znailo. Vratio je knjige u ranac i ostao da sedi i zuri u mrak sve dok ga nije odmenio Sevrijano Galaeli. Te noi, izgnanici su sanjali ne-san, anti-san pranjenja u kome su simboli i alegorije usnulog uma bili isisani, ostavivi samo iscrpljujue prazno crnilo, nalik na prazne one duplje. Sledeeg jutra, tri mukarca promarila su kroz paviljon svetlosti koju su na visini drali stubovi hrastova. Pruge zelene suneve svetlosti sijale su kroz lisnate kronje koje su se mrekale i nabirale poput zelene rene vode kako su se grane pomerale na vetru, ali nikakav um velikog komeanja u kronjama nije dopirao do umskog tla. ak su i teki koraci izgnanika bili progutani u debeloj i mekoj lisnatoj bui. Po podne, Sevrijano Galaeli otkrio je srueni izviaki helikopter nabijen na drvo. Njegova posada visila je iz otvorenih poklopaca, mrtva ve tako dugo da su im oi iskljuvale neme svrake, a zelena mahovina izrasla im je na jezicima. Mala rupa, tanka i prava kao olovka, probijala se kroz oplatu, pilota i glavni motor. "Laseri", ree Sevrijano Galaeli. Poto je to bio dovoljan epitaf za jednu staru tragediju, tri mukarca nastavila su prema srcu ume. Tog dana, do tog trena, nisu progovorili ni re. U satima koji su usledili, naili su na mnogo uspomena na rat i nasilje: trake iskidane padobranske svile blago su se njihale sa granja brestovog umarka; kosturu u borbenoj uniformi kroz kez je rasla paprat; u izgaenoj lisnatoj bui na proplancima duboko u umi videli su se ugljenisani

krugovi; tela su bila nataknuta na rave grana, sa neobinim orujem na gotovs. Predvee su naili na najmraniji memento mori: na ukrtanju dve staze, ravasto drvo bilo je zabodeno u tle, a na njegovim rakljama stajale su nataknute ljudske glave, praznih duplji, bez usana koje su iskidale lasice, koe zguljene u parie i dronjke. Tokom noi, drvee se pribilo oko vatre i ponovo iskapilo izgnanicima snove. itavog sledeeg jutra, putovali su predelem ratnog unitenja. Tu se vodila velika bitka. Drvee je bilo razneseno u belo iverje, tle izrovano i iskopano u kratere i zemunice. Nad zemljom su lebdela teka svea seanja na zverstva: spaljeni vazduni motorcikl jednosed, bez ikakvog traga vozaa, uokvirena fotografija lepe ene sa natpisom 'Uz svu moju ljubav, anel' u donjem levom uglu, istina usred ume gde se sruio lovac dvosed, zaoravi brazdu blata i zelenila. Rael Mandela Mlai uze fotografiju lepe ene i stavi je u dep na grudima. Oseao je potrebu za prijateljem. A opet, usred unitenja, Gospina uma i dalje je bila jaka. Kao da pokuavaju da izgnaju zla seanja, lijane orlovih noktiju i pavita posezale su da prekriju olupine ratnih maina, a svea bujad nikla je da sakrije poginule ispod zelenog prepletanog pokrova. Batisto Galaeli pronae ispravni vojni radio kraj mrtvog veziste. Deak teko da je imao vie od devet godina. Tri mukarca ruala su uz emisiju Dimija Vonga. Sunce je sijalo, kasna rosa opervaila je travu, i ogromni mir tekao je sa istoka preko naputenog bojnog polja. Rael Mandela Mlai ostavi fotografiju lepe ene kraj mrtvog veziste. inilo se da je njemu prijatelj potrebniji. U rano popodne, preli su iz kraja oskrnavljenog bitkom u tajno srce ume Hriz. Tu su se zaprepaujue visoke sekvoje dizale stotinu dve stotine tri stotine metara u vazduh, grad mekih crvenih tornjeva i irokih, iglicama posutih bulevara. Trebalo je da se tri putnika obraduju to su tako blizu srcu ume i legendarnom Drvetu Poetka Sveta, tako daleko od rata Sila, ali oseanje uasa vrebalo je i raslo iz minuta u minut, korak za korakom. U velianstvenom srcu

ume, to je bilo poput otrova, otrova izvuenog iz tla u vazduh i drvee, da bi u noima iskapljenog sna trovao izgnanike. Poeli su da gaze oprezno, naulivi ui, pozornih oiju, nepoverljivi kao make. Nisu umeli da objasne zato. Pulsiranje avionskog motora koje je prolo daleko na istoku nagnalo ih je da kriknu i pojure u skrovite meu lukovima sekvojinog korenja. Kap po kap, ljudskost je isisivana iz njih, kap po kap, uma ih je punila svojim duhom, svojim uasavajuim, otrovnim, prokletim, neljudskim duhom. Poeli su da kaskaju, dali se u trk, nisu znali zbog ega bee, niti kuda, nije ih progonio nikakav neprijatelj izuzev tame u sopstvenim srcima. Beali su od straha, beali su od uasa, bezglavo srljali kroz dra i trnje, potoke i reice, beali beali beali da se oslobode uasa, ali nisu mu mogli umai, jer uas su bili oni sami. Probivi se kroz gusti prsten ogromnih sekvoja, izbie na krunu istinu u ijem je sreditu stajalo najmonije drvo od svih, Drvo Otac, sa glavom i ramenima viim od njegove najsnanije dece. Grane su se njihale i ibale na vetru visoko iznad njih, meu oblacima, zraci vitranog svetla padali su kroz iglice i obasjavali umsko tle. Tri oveka stajala su ispod Drveta Poetka Sveta i gledala navie u uzmahane grane, u istom strahopotovanju i radosti. Svetost tog mesta dodirnula je njihovu pokopanu ljudskost i oslobodila ih uasa. Grane su se pomerale i blagoslovile ih odozgo. Neka prilika u belom stajala je meu korenjem drveta, lica podignutog prema suncu, prilika koja se okretala polako, ekstatino, obasjana stubom svetlosti. U svom svetom okretanju, prilika uoi tri oarana mukarca. "O, zdravo", ree prilika u belom, istupivi iz svetla da bi ih pozdravila, i to vie nije bio mistini aneo, ve neki sredoveni ovek u prljavom brokatu. "Do avola, gde ste toliko dugo?"

54. Ime mu je bilo an-Miel Gastino, 'poznat takoe kao Zapanjujui Podrugljivac, Mutantni Majstor Iskriavog Sarkazma i Hitrog Odgovora, nekada

Najsarkastiniji ovek Sveta', i voleo je da pria. Tri izgnanika bila su zadovoljna to on to radi dok god se usput zabavlja i prenjem jaja i peurki u svojoj kolibici izmeu lukova korenja. "Nekada sam bio prilino slavan, pre mnogo godina, kada je svet bio mlai, i bio sam lan putujue predstave; znate, 'udesa zemlje i nebesa', 'Najvea predstava na zemlji' i tako to; bio sam tu ja (Zapanjujui Podrugljivac), Leopold Lenc, patuljak guta maeva, visok metar i deset, a gutao je maeve dugake metar i po; Takverej Bob, vukodlak, i jo nekoliko njih ijih imena ne mogu da se setim, u svakom sluaju, uobiajene stvari. Nekada sam demonstrirao kako moj sarkazam moe da ubije bubavabe i sljuti boju sa zidova, prilino trivijalno, sve dok jednog dana neki pesnik, veliki veliki ova, velik kao pivska bava, rie brade, sve dok taj nije doao i rekao da je on Najvei Satiriar Koga Je Svet Dao, a ja mu velim, nema izgleda, sinak, ja sam roen sa darom sarkazma; jesi l' ikad uo za neke ljude koji su roeni sa darom zapovedanja u glasu tako da niko ne moe da im se odupre? E, ja imam takav dar za sarkazam i satiru; ma, da li zna da sam sa dve godine, kada deca govore stvari da bi jedna druge rasplakala, govorio stvari koje su drugima ostavljale male posekotine? I mislio sam da ne zna. Svejedno; trebalo je da se organizuje veliki dvoboj sarkazama u jednom finom, otmenom hotelu... pojavilo se pola okruga i, da skratim priu, a to mi je oduvek predstavljalo problem, malice mi se otelo. im sam poeo sa tim pesnikom, na koi su mu se otvorile velike, dugake pukotine i napolje je pokuljala krv, trebalo je tada da stanem, trebalo je, ali nisam mog'o, sarkazam me je obuzeo, nastavio sam i svi u publici poeli su da krvare, jee i upaju kosu, a krupalija je, pa, naprosto pretrpeo srku i otegao papke, na licu mesta. I, tu je tome bio kraj, ali ja nisam znao da je taj tip bio nekakav lokalni heroj, prilino velik ne samo u onom bukvalnom smislu, kad gle, eto njih za mnom sa pukama, psima, sokolima i lovakim pumama, pa sam, tako, prilino uzdrman, naprosto beao i beao da bi' zavrio ovde.

Rek'o sam sebi, an-Miel Gastino, previe si opasan da bi iveo meu ljudima, i ako se taj tvoj jezik jo koji put opet otme kontroli, ljudi e ponovo da izginu, pa sam se zakleo da vie neu biti Zapanjujui Podrugljivac, Mutantni Majstor Iskriavog Sarkazma i Hitrog Odgovora; proveu ostatak ivota kao usamljeni isposnik, ne inei nikome naao, odbijajui drutvo ostalih ljudi. Vidite, drvee ne moe da oseti sarkazam. Njegovo opaanje je preduboko da bi mu naudile puke rei. Kako god, kao i vas, i mene je ovamo privuklo srce ume, Drvo Poetka Sveta. U to doba Gospina uma bila je prijatno mesto, bilo je ptica, kenguria, leptirova i tako to, a ne kao sad, otkad su doli vojnici: ko bi to pomislio, da biju bitke u umi Hriz? Svakako ne an-Miel Gastino: da vam kaem, otkad su oni doli, ovo mesto je postalo mrano. Znate na ta mislim, videli ste to iz vee blizine nego ja; uma ima taj neki kao... um, sve to prepletano korenje i granje i tako to, spajanje i veze, tako mi je reeno, svako drvo je kao jedan element mree; ona velika krevina iznad puta Belveder poupala je dosta viih saznajnih nivoa; stvari su se ponovo vratile u duboko snevanje. Svejedno, skrenuo sam sa teme." Sitni ovek ih poslui omletom sa peurkama i mateom. "Sam pravim aj od biljaka i korenja. Dobijete od toga snagu kao jarac, jata. Svejedno... jedite samo, ja u da priam... doveden sam ovamo, do Drveta Poetka Sveta, i dola mi je Blaena Gospa... asna re, Sveta Katarina lino, lepa ve onakva kakva je, sva treperavo bela, a njeno lice... kao da ne znam kakvo je bilo. Bolje od aneoskog. Svejedno, kae ti ona meni: 'an-Miel Gastino, imam jedan posao za tebe. Da mi uva umu, pa u ti oprostiti ono to se dogodilo u tom gradu. umi treba neko da je pazi, uva, neguje, mari za nju, voli je ak. Imae mo saznanja o svemu to se deava u Hrizu (tako sam znao da dolazite; teta za taj diriabl) i moi e da zapoveda svim zonama Geneze, leglima; tamo se raaju aneli, pod korenjem; i maine... ostalo ih je jo dosta iz doba prilagoavanja sveta; sve dok ne bude pozvan zbog jednog vieg zadatka, a to e se jednom desiti'. I tako se an-Miel Gastino tu naao i tu ostao. Lep je

to ivot ako volite sve vazduh i tako to; nisam prozborio ni re sarkazma ve pet godina. Zamislite. Ali ovih dana, pa, mesto je postalo mrano. Sada u to objasniti." On ritnu vatru od iarki sekvoje. Iskre pobegoe kroz dimnjak u tamu koja se zgunjavala. "Ovo ovde drvo" (on potapa rub korena na kome je sedeo) "zove se Sequoia Sempervirens - to znai 'Veno ivo' na jednom starom starom jeziku, i takvo i jeste... zasadila ga je ovde prvog dana prilagoavanja sveta lino sveta Katarina i uma je izrasla oko njega. Ali veliko Drvo Otac najstarije je i najmudrije. O, da, mudro i sa veoma dugim pamenjem. Drvee je ivo, i svesno, znate, ono osea, misli. Jeste li tamo imali ne-snove? Naravno da jeste; to vas je uma upoznavala, apsorbovala vaa seanja da bi ih dodala velikom pamenju ovog Drveta Oca. Ali takoe je apsorbovala sav strah, mrnju, sranje i frku koja se zbivala tamo i to je umu uinilo mranom, zastraujuom i nemalo opasnom. Mene brine to to truje drvee ne nalik na zasipanje korenja sredstvom za unitenje korova, nita slino tome, ve truje duu ovog mesta. Ja i maine moemo da uinimo malo toga, a itave oblasti ume umiru, dok novo rastinje izbija krljavo i deformisano. To ne valja. To me plai, jer ako se nastavi, nestae dua sveta. ao mi je to sam tako dugo priao. Nemam mnogo prilika da priam. Pa, da li vam se zavrtelo u glavi zbog starog an-Miela Gastinoa? Previe filozofije? Naravno da biste sada da odspavate; obino i sm idem u krpe u ovo doba. Uzgred, moda noas usnite neto udno, ali ne brinite, to vas samo kua Veliko Drvo i pokuava da komunicira s vama." Spavali su te noi oko mangala sa umurom. Crveni sjaj gurao je no dalje od njih, a oi izgnanika kolutale su i treperele od brzih pokreta ljudskog snevanja. Rael Mandela Mlai sanjao je da se probudio i da je posle buenja iziao iz drvene kuice meu korenjem u no. Obuzelo ga je oseanje svetosti i stajao je dugo lica podignutog prema nebu, okreui se u krug i u krug i u krug. Kada je

osetio vrtoglavicu od okretanjaokretanjaokretanja, pa su se zvezde zavrtele, a debla sekvoja popadala po njemu kao ibice, Rael Mandela Mlai klonuo je na tle i stisnuo obraz uz hladnu, vlanu zemlju. Dugo je ostao tako, a onda je usnio da uje glas koji pevui neku melodiju. Podigao je glavu i ugledao Santu Ekatrinu koja je stajala pod prugom svetlosti. "Jesi li ti duh?" upitao je, a u njegovom snu, majka mu je odgovorila: "Duh, da, ali nisam mrtva. Postoje ivi dusi, ba kao i mrtvi." Tada njegov otac istupi iz tame. "Zbog ega si doao ovamo?" upita Limal Mandela ljutito. Rael Mandela Mlai zausti da odgovori, ali rei su mu ukrale none ptice. "Odgovori ocu", ree Santa Ekatrina. "Bei, zar ne?" optui ga Limal Mandela. "Ne pokuavaj da me izblefira, sine. Znam ta je posredi. Ne moe da se suoi sa neuspehom i sada bei." Rael Mandela Mlai zausti da vikne kako on, Limal Mandela, Najvei Igra Bilijara Koga Je Vaseljena Dala, nije postupio nimalo bolje kada je pobegao u Bespue, kad jedna za drugom poznate prilike izronie iz senki meseca-prstena i pridruie se njegovim roditeljima. Imale su lica njegovog ivota: njegovih kolega iz Smene C u livnici, devojaka sa kojima je plesao na igrankama subotom uvee, prijatelja iz kole, lica iz Beladone; ajkule, kockari, kurve, agenti, Glen Miler sa svojim trombonom pod pazuhom; gledali su ga odozgo kako klei na mekom mrkom tepihu od iglica sa beskrajnim saaljenjem. "ta e uiniti?" pitali su. "ta e uiniti?" "Za sve ovo si sam kriv", ree njegov otac, neuspean izgnanik i kukavica. "Da mi samo nije ponestalo trikova!" ree Ed Galaeli, vaskrsnut iz pepela, dok mu je jezik sijao kao eravica. "Stoj stoj stoj stoj!" uzviknu Rael Mandela Mlai. "Prekinite san! Hou da se probudim!" I zaista se probudi i nae se sm na svetom mestu meu stablima. Mesec-prsten svetlucao je visoko, vetar je aputao u granama, a vazduh je bio nepomian,

sladak, boanstven. Pod prugom zvezdanog sjaja, svetlost se sklupala, zgusnula, poprimila vrsto ljudsko oblije. Neki visoki brkati mukarac u dugakom sivom mantilu sede na koren drveta kraj Raela Mlaeg. "Fina no", ree on, preturajui po mnotvu depova u potrazi za lulom. "Fina no." On pronae lulu, napuni je, pripali i zapuka zamiljeno. "Zna, mora da se vrati." "Dosta mi je snova", apnu Rael Mlai. "Dosta mi je duhova." "Snova? Ksantini mistagozi veruju da je postojanje okonano treeg dana i da je na svet samo san iz druge noi", ree sivi stranac. "Duhovi? Ma daj. Mi smo najmaterijalnije stvari na svetu, temelj sadanjosti. Mi smo seanja." Njegova lula bila je mala crvena taka eravice u noi. "Mnemolozi. Mi smo stvari koje ine ivot; samo to ovde, samo na ovom mestu, imamo telo i tvar. Mi smo snovi drvea. Zna li ta je ovo drvo? Naravno da zna, to je Drvo Poetka Sveta. Ali to je takoe Drvo Kraja Sveta, jer svaki poetak mora imati i kraj. Ima nedovren posao u mom gradu, Raele, i dok ne dovri ono to si zapoeo, tvoja seanja nee te ostaviti na miru." "Ko si ti?" "Poznaje me, ali nikada me nisi sreo. Tvoj otac me je poznavao kada je bio mali, tvoj deda takoe, a ti me ovih proteklih dana nosi na leima. Ja sam najstarije seanje Bespua. Ja sam Doktor Alimantando." "Ali, kau da ti putuje kroz vreme, u poteri za nekakvim legendarnim stvorenjem." "Tako je, ali seanja ostaju. Sluaj: iako mi je to muno, kao jednom dentlmenu od nauke, moram ovo da kaem: ti u sebi nosi magiju. Ako je zemlja ovde dovoljno jaka da ovaploti tvoja seanja i strahove, zar ne bi takoe mogla da bude dovoljno jaka da ovaploti i tvoja nadanja i elje? I ako je tako, moda je ta snaga, zapravo, u tebi, kao to sam to bio ja, i nije vezana ni za kakvo mesto, koliko god ono bilo naroito. Razmisli o tome." Doktor Alimantando ustade i stavi lulu u usta. Zagleda se dugo u nebo, zvezde, drvee. "Fina no", ree. "Fina

fina no. Pa, zbogom, Raele. Drago mi je to smo se sreli. Pravi si Mandela, tu nema greke. Sredie ti ve to." Onda skrsti ruke i ue u senke zvezdanog sjaja. Zvuk radija an-Miela Gastinoa probudi Raela Mandelu Mlaeg. I on je bio podjednako loe podeen, negde izmeu programa o kraju Vaseljene i popularne jutarnje muzike emisije. Svetlost je navirala kroz loe nametene daske od kojih se sastojao zid. Oseao se miris i ulo cvranje jaja koja su se prila na mangalama. "Dobro jutro dobro jutro dobro jutro", ree an-Miel Gastino. "Diite se, danas nas eka dug put, a ne moete nikuda bez pristojnog doruka." Rael Mlai istisnu zglavcima san iz oiju, ne shvatajui sasvim. "A?" "Idemo. Danas. Pozvan sam. Sino. Dok si ti bio zauzet svojim mnemologom, ja sam bio zauzet svojim, Blaenom Gospom, pa, makar seanjem na nju; svejedno, rekla mi je da je kucnuo as, da treba da krenem sa tobom. Izgleda da e ti zatrebati moj naroiti dar. Moda si zato i doveden ovamo. Postoji skrivena veza meu tim stvarima." "Zar nisi..." "Zar nisam makar malo uzrujan zbog toga to naputam sve ovo? Pa... samo malo. To je privremeno, i im izvrim Svetu Volju, moi u da se vratim na stari posao. Svejedno, rekla mi je da, ukoliko ne poem, ubrzo neu imati ta da uvam. To se zove Osa Dogaanja, gde mnotvo budunosti zavisi od malobrojnih pojedinaca, a to obuhvata i umu Hriz." "Ali..." "Ali ko e da pazi na Gospinu umu dok je ja spasavam? Ne bi trebalo ovo da ti priam, ali upravo se konstruie itav novi red anela: Model est, Amshastrije, posebno projektovan za ouvanje ivotne sredine. Bie ovo staro mesto u redu jo neko vreme, dok mene nema. Staro Drvo Otac vodie rauna o njima. Pa, hajdemo. Ustajte, umivajte se, jedite! eka nas dug put dok ne stignemo do

umskog zida, a ja moram da se spakujem i pozdravim sa kokama. ta si se toliko iznenadio? ta misli, odakle sva ta jaja? Iz vazduha?"

55. Jedna patrola 'Jaguara' Arni Tenebre zarobila je etiri mukarca u unutranjosti Zone pasivne odbrane 6. Stalna nareenja nalagala su da svi zarobljenici smesta budu pogubljeni, ali radoznalost potporunika Sera Estramadure bila je podstaknuta njihovom sposobnou da prevale deset kilometara kroz eksplozivne zamke, iskopane jame, ome od ice i pangi-koeve prekrivene govnima, bez ijedne povrede. Uprkos vazdunim patrolama Parlamentaraca, prekrio je naredbu o radio-tiini da bi zatraio savet od svog komandanta. "Ko su oni?" upita Arni Tenebre. "etiri mukarca. Jedan od njih je onaj ia iz ume, sarkastini, a ostali izgledaju normalno. Bez identifikacija, ali imaju na sebi neto V.A. opreme." "Zanimljivo. Gastino se do sada nije formalno opredeljivao. Mora da ih je on proveo kroz zonu odbrane. Ba bih volela da ih vidim." Gledala je kako gerilci dovode zarobljenike. Vojnici su im vezali ruke i oi i vodili su ih na uzicama. Trojica su posrtala i padala na neravnom terenu na kraju doline; etvrti je hodao visok i prav i vodio je, umesto da ga vode, kao da vidi drugim ulima, a ne vidom. Bie da je to Gastino. Iako ga je Arni Tenebre srela samo dva puta pre toga, njegovo ime bilo je legenda meu veteranima pohoda na Hriz, kako u Svezemaljskoj Armiji, tako i meu Parlamentarcima. Kakav bi to gerilac bio. On je deo ume, svestan kao ivotinja. Ona pogleda svoje gerilce, vojnike-deake nespretne u kameleonskim uniformama i sa tekim borbenim ranevima, lica prekrivenih tetovaom ili obojenim poput tigrova, demona ili insekata; pegavi, prugasti, karirani. Glupi deaci koji se prave da igraju igre glupih deaka. Begunci buntovnici izgnanici lutalice gameni izoidi, homoseksualci i vizionari. Glumci u ratnom teatru. Dajte joj hiljadu ljudi poput Gastinoa i smrvie Kvinsanu tako fino da e od nje ostati samo pesak.

Lica dvojice zarobljenika izgledala su joj poznato. I dalje je pokuavala da ih pronae u seanju dok im je potporunik Estramadura skidao raneve, odeu i dostojanstvo, i vezivao ih u toru od bambusa. Estramadurin izvetaj bio je prava farsa. Zar momak nije imao oi, ui? Njegova informacija svodila se na 'odjednom su se stvorili tamo'. ovek bez oiju i uiju nee dugo poiveti u umskoj borbi. Pretraila je odeu zarobljenih. U Gastinoovoj iznoenoj beloj odei nije bilo niega, a ostali su imali stvari koje je proizvela Kompanija, otporne, dobro izraene. U depovima nije bilo niega osim papirnih maramica i male lopte od srebrnog papira. Pre nego to im je pregledala raneve, upitala je potporunika Estramaduru: "Njihova imena." "Ah, zaboravio sam da ih pitam." "Idi i pitaj ih." Odskakutao je nizbrdo do torova, lica crvenog i ponienog ispod smelih plavih i utih tigrastih ara. Nee dugo poiveti. Nedostaje mu inteligencija. Vratio se minut kasnije. "Gospoja, zovu se..." "Mandela." Ona pokaza na koom uvezanu knjigu koja je leala kraj nje na tlu. "Onaj najmlai je sin Limala Mandele." "Rael Mlai, gospoja." "Tako." "Ostala dvojica su..." "Galaeli. Sevrijano i Batisto. Znala sam da su mi njihova lica poznata. Poslednji put sam ih videla kada su imali dve godine." "Gospoja." "elim da popriam sa zarobljenicima. Dovedi ih ovamo. I vrati im odeu. Goli mukarci izgledaju bedno."

Kada je potporunik Estramadura otiao, Arni Tenebre je pomazila prstima svoju kratku kosu, finu poput krzna; mazi mazi mazi, manino, neodoljivo maenje. Mandela. Galaeli. Kvinsana. Skriven ispod korica knjige, Alimantando. Zar je neopozivo zapisano da nikada ne umakne od njih? Zar je itav grad Bespue jedrio oko sveta kao oblak u poteri, ne bi li je odvukao natrag u stagnaciju i beskorisnost? Kakav je to zloin izvrila kada prolost mora da je kanjava, iz pokolenja u pokolenje; zar je bilo tako loe eleti ime ispisano na nebu? Poigravala se idejom da naredi da ih brzo, tiho, anonimno pobiju. Odbacila ju je. To bi bilo nemogue. Ovaj sastanak bio je Kosmiki Predodreen. Deavalo se to i ranije, deava se sada, i desie se ponovo. Zagledala ih je dok su kleali s druge strane vatre; u treptanju i uenju u zadimljenoj kolibi. Dakle, to je bio njen mali bratanac. Videla je kako vire prema njoj kroz dim, ali ona je za njih bila nevidljiva, obasjana s lea snanim sunevim svetlom koje je kuljalo kroz bambus. an-Miel Gastino zausti da progovori. "Mir, asni ovee. Tebe veoma dobro znam. Znam ime Mandela, i znam ime Galaeli." "Ko si ti?" upita Rael Mlai. Bio je drzak. Ba dobro. "Zna me. Ja sam demon koji jede male bebe, bauk koji tera decu u krevet, ja sam, reklo bi se, ovaploenje zla. Ja sam Arni Tenebre. Tvoja baba-tetka, Raele Mlai." I poto joj je to priinjavalo zadovoljstvo, ona ispria priu o ukradenim bebama, priu koju joj je ispriao njen fantomski otac, priu koja ju je i dovela do tog mesta i trenutka. Izrazi uasa na licu njenog malog bratanca veoma su joj prijali. "Ali emu tolika uasnutost, Raele? Kako ujem, ti si podjednako velik zloinac kao ja." "Nije tano. Ja se borim za pravdu potlaenih protiv tiranskog reima eliane Vitlejem Ares." "Lako je to rei, ali molim te da me potedi svojih vatrenih govora. Potpuno te shvatam. I ja sam nekada bila takva. Sada moete ii."

Kada se potporunik Estramadura vratio poto je zakljuao zarobljenike u kavez, Arni Tenebre je ponovo prala ruke i zurila u njih pozorno i opinjeno. "Da naredim da ih streljaju, gospoja? To je uobiajena praksa." "Uobiajena, dakako. Ne. Vrati im njihove raneve, bez diranja, i isprati ih do severnog umskog zida kod Novog Holzbeka. Mogu slobodno da idu. Na delu su sile vee od uobiajene prakse." Potporunik Estramadura nije odlazio. "Uradi to." Zamislila ga je svuenog, ruku i nogu rairenih izmeu dva drveta, ostavljenog suncu, kii i gladi. Kada se bude vratio, pomislila je. Stvarno je bio previe glup da bi mu dozvolila da ivi. Gledala je kako patrola 'Jaguara' prati izgnanike iz doline u umu. Izviaka letelica Parlamentaraca zazujala je na istoku, prema Brdima Tetis. Odredi za kamuflau pojurili su okolo, frenetino, sa mreama, grmljem i ceradama. Lepe lepe ptiice, Kvinsana. Pozovi ih dole, pozovi ih sa neba, pozovi ROTEHovo svemirsko oruje koje moe da razori svet, pozovi nebo da se srui na mene, pozovi samog Panarha da me uniti, ali ja u te ipak nadmaiti. Jer imam klju za Konano Oruje! Oseala je zadovoljstvo zbog te melodrame. Setila se koom uvezanih knjiga Raela Mandele Mlaeg. Setila se zidova kue Doktora Alimantanda, prekrivenih arkanom hronodinamike. Da je samo onomad obratila vie panje na to. Ona se hladno osmehnu sama sebi. Mogu da ovladam vremenom. Sazvala je svoj generaltab. uali su u polukrugu na zemljanom podu njene kolibe. "Pripremite sve divizije i sektore za pokret." "Ali, gospoja, odbrana, priprema za konanu bitku." Ona se zagleda dugo i opasno u kapetana prve klase Donatona Baja. Taj je previe priao. Morae da naui koliko vredi tiina. "Konana bitka e naprosto morati da se odigra na nekom drugom mestu."

56. Otkad je Doni Staljin zamenio celokupno neposredno osoblje robotima, stopa delotvornosti se utrostruila. Njegov plan bio je toliko blistav da je provodio mnoga popodneva u svom privatnom studiju za masau pod prstima Taj Manzanere; meditirao je o blistavosti svog plana. Roboti ne samo da se nikada nisu umarali, spavali, jeli i pili ili izbacivali izmet, ve nisu morali ni da budu plaeni. Nadnice za njihov neumorni rad koristile su se za izdravanje njihovih originala od krvi i mesa koji su otili na trajni odmor u polarna skijalita, na rajska ostrva mora Tisus, ili u podzemlje greha u Beladoni i Gumenoj Ulici u Kerou. Sve dok zamene ostanu neotkrivene, taj plan e usreivati sve te ljude. "Blistavo", rekao je Doni Staljin sebi, zagledan kroz svoj zid-prozor na 526. spratu u izobliene predele oko Keroa. Setio se strepnje koju je zatrovana zemlja izazvala kod deaka starog osam i tri etvrtine, dok se pribliavao velikoj kocki. Sada je voleo jezerca mulja i izvore nafte. Vodio je mnoge svoje ljubavi u promenadu kraj Zaliva Sepije i aputao slatke rei ljubavi kroz respirator u nauljene ui. Profit, Carstvo, Industrija. ta znai jedno mrtvo jezero, par zatrovanih reka, nekoliko brda ljake? Prioriteti, o tome je bilo re. O Prioritetima i Progresu. Kucanje na vratima, "Napred", naklon i Karter Hausman; radije, robotski dubler Kartera Hausmana, nae se kraj njega. "Razglednice sa Porcelanske Planine, iz Stanice sveta Mod i Sveta-dungle Novog Brazila, uobiajeni izrazi zahvalnosti i pohvale." Izgleda da su poslednja tri zamenjena slubenika bila zadovoljna. I dok god se kredit na njihovim raunima bude gomilao iz meseca u mesec, ostae zadovoljni. "Takoe, najnoviji izvetaji o projektu Bespue." Donija Staljina napusti dobro raspoloenje. "Reci mi najgore." On se prevrnu na lea kako bi Taj Manzanera mogla da mu lupka po stomaku. Jo je vrst, Bogu hvala. Vii menaderi ne smeju da pokau ni najmanji znak slabosti.

"Dobre vesti i loe vesti, ser. Nivo proizvodnje se vratio na normalu, a otpor naelima industrijskog feudalizma uglavnom je slomljen. Crna berza jo donekle ugroava prodavnice Kompanije, a tu je i nedostatak saradnje stanovnika Bespua, ali organizacija Konkordat efektivno je rasturena posle unitenja njenih najviih eelona." "Mani se jezika Kompanije kada pria sa mnom. Ako je to dobra vest, koja je onda loa?" Zahvaljujui operacijama presaivanja, mogao je da podnosi ireve, ali tri zamene eluca i tankog creva za isto toliko godina predstavljale su previsoku cenu za projekt Bespue. "Imamo informacije da Rael Mandela Mlai namerava da se vrati u Bespue da bi se osvetio za dedinu smrt. Takoe, znamo da je bio u kontaktu sa Taktikom grupom Svezemaljske Armije u Junom Hrizu." "Zaboga miloga. Tu, po butinama, ljubavi. Ta porodica. Ipak, teta za matorog. Dobro sam ga poznavao kad sam bio mali. Nije trebalo to da urade." "Postojao je izvestan element revanizma kod direktora obezbeenja. Opet, postoji ona izreka o kajgani i jajima, ser. Takoe imam informacije da Tasmin Mandela organizuje protestni mar ba u vreme vae posete fabrici sledeeg meseca. uo sam da deca irom sveta imaju vizije same Blaene Gospe: dva sluaja su zabeleena ovde, u Kerou, i oba deteta umakla su kao slepi putnici diriablom." "Prokletstvo. ta preporuuje?" "Savetovao bih vas da ne posetite projekt Bespue u planirano vreme." "Slaem se. Naalost, prate me tri lana odbora kako bi se uverili da sam na valjan nain uguio nemire, a njihov raspored je prilino pun." Ljudski dvojnici su povremeno bili toliko ljudski da je Donija Staljina to plailo. Premetanje teine dublera na jednu nogu kao znak da eli da predloi neto toliko ga je podsetilo na Kartera Hausmana da se stresao. "Da li bih smeo da pitam, u vezi s ovim, ta gospodin najvie voli da radi?"

Za trenutak, Doni Staljin se uplai da je kod svih njegovih robota-dublera dolo do masovne greke u programiranju. "Najvie volim da pecam tilapiju na reci Kaluma, u Gorama Sin. Zato pita?" "Pa, moda bi gospodin voleo da vie vremena provodi u takvim zadovoljstvima, a manje u sumornim svakodnevnim zadacima vezanim za projekt Bespue." Znai, tako se to dogodilo. Oekivao je ve due vreme taj dan kada e ga roboti upitati ne bi li uzeo produeni odmor i pustio mainskog dublera u svoje cipele, za svoj sto. "Koliko ve dugo ve radite na dvojniku?" On lee natrag i zagleda se u tavanicu. udno da to uopte nije bilo onako strano kao to je oekivao. Nije bilo ni najmanje nalik na umiranje. "Dubler je spreman ve osamnaest meseci." "Ali sve do sada niste imali priliku." "Upravo tako, ser." U mislima, Doni Staljin je posmatrao najlon i plovak na uzburkanoj, brzoj vodi reke Kaluma. Bila je to privlana zamisao, sjajno klizava i jarka koliko i tilapija iz Kalume. "Pretpostavljam da, sa svim dokazima koje imate protiv mene, nemam drugog izbora." Robot je prilino dobro odglumio izraz skandalizovanosti. "Nikako, ser! Ovo je u vaem najboljem interesu." Lie uti i poprima boju ilibara gore, kod slapova Kalume. Na visijama je sneg, noi su hladne, a vatre tople u Kaluma-brvnari. "Pa, Taj, duo, plaim se da si ostala bez posla. Robotima maserke nisu mnogo potrebne." On odmeri Taj Manzaneru od glave i pete. Bila je to zaista dobra devojka. "Ne mogu ni da te ostavim ovde, ne posle ovog razgovora. Da li bi volela da poe sa mnom? U ovo doba godine, gore, na Sinu, pecanje je sjajno."

57. Kada je saznala za oevu smrt, Tasmin Mandela je sebi nametnula zavet utanja. Poslednje to je rekla, pre nego to su joj usne prekrivene glomaznom metalnom maskom koju su joj napravila Sirota Deca, bilo je da e ponovo progovoriti tek kada pravda poseti zloince koji su poinili ta zlodela. Pravda, rekla je, ne osveta. Iste noi, krenula je du breuljaka, dalje od paklenog sjaja iz usta pei elikgrada, pratei sopstvene stope stazom muenitva koju je prela pre toliko godina. Ponovo je pronala malu peinu sa izvorom vode. Na podu su bila mumifikovana zrna pasulja i argarepe. To ju je nagnalo da se osmehne iza maske. Stajala je na ulazu u peinu i gledala u Veliku Pustinju krastavu i gubavu zahvaljujui ruci industrijskog oveka. Zabacila je glavu i oslobodila svu svoju mo u psalmu energije. Usnulo u hiljadu kreveta u hiljadu domova, hiljadu dece sanjalo je isti san. Sanjala su rune metalne insekte koji se sputaju na pustu ravnicu i grade sebi gnezdo visokih dimnjaka, podrigujueg dima i odzvanjajueg metala. Gnjecavi beli trutovi sluili su insekte komadima crvene zemlje otkinutim iz koe pustinje. Tada se na nebu otvorila rupa, a iz rupe je izila sveta Katarina od Tarzisa odevena u areni baletski triko. Podigla je ruke kako bi pokazala da joj ulje kulja iz rana i rekla: "Spasite moje ljude, ljude Bespua." Tada su elini insekti, koji su gradili nestabilnu piramidu spojenim metalnim telima, dosegli Blaenu Gospu hvataljkama i povukli je, uz uzdah i vrisak, u metalni mlin svojih eljusti.

Kaan Mandela ih je nazvao Izgubljeno pokolenje. "Grad je pun tih klinaca", objanjavao je muterijama preko anka. Poto je Persis Taterdemalion u napadu tuge zbog Edovog ubistva pobegla u suton, vlasnitvo nad Hotel/Barom prelo je na njega i Radandru Dasa. "Saplie se o njih kad ide u radnju, ne moe da prie stanici jer klinci spavaju na

platformama. Kaem vam, ne znam ta ta moja tetka misli da postigne. Zar e deji krstaki pohod da impresionira... znate ve koga?" Ime korporacije Vitlejem Ares nije se smelo vie pominjati u hotelu koji je nekada nosio isti naziv. "Izgubljeno pokolenje, eto ta su oni. Zastraujue; pogleda tu decu i, puf! Nema niega. Prazne oi." Prazne oi takoe su uznemiravale Nadahnue Kadilaka. Njegov arsenal upozorenja, saveta, prekora i prikrivenih pretnji bio je iscrplen. Ostalo je samo zbunjeno strahopotovanje pred hirovitim postupcima Sive Gospe. Nije mogao da shvati zbog ega je Boanska Energija odabrala da se ispolji u tako slabom i manjkavom telu. HODOAE U SUB. 12. NOVODEC, U 12 I 12, objavila je Tasmin Mandela olovkom ispisanom porukom na zidu bazilike. SVI SVET, SIR. DECA, HODOAS, GRA, MAR NA ELIKGRAD: DA V.A. NATER. DA SLUA. ONDA GOVOR. Hodoasnici? elina maska oito je zaslepila statistiko ulo Sive Gospe podjednako delotvorno kao to joj je zapuila usta. Od osvita Konkordata, priliv hodoasnika neprestano se smanjivao sve do nekoliko preostalih fanatika. Bog i politika, ulje i sire. Nita dobro nee proizii iz toga, rekao je Nadahnue Kadilak sebi. Neposredno pred siestu, gospoa Arbotinski iz pote dola je kod gospodina Jerihona sa pismom koje mu je poslao Halovej. Gospodin Jerihon nikada u ivotu nije primio pismo. Niko nije znao gde se on nalazi da bi mu slao pismo, a ako oni zainteresovani to saznaju, poslae ubice pre nego pisma. Pismo ga je obavestilo da njegovi sestrii Rael, Sevrijano i Batisto i njihov roak an-Miel stiu sutradan u 14:14 Ares Ekspresom. Gospodin Jerihon je voleo spletke i zavere, pa se u naznaeno vreme sredio, kupio ruak u jednoj od ispostava Mandeline i Dasove franize na platformi, i kada se Ares Ekspres Katarina od Tarzisa u 14:14 zaustavio u velikom oblaku pare i isparenja, srdano je doekao etiri bradata i kosata dentlmena prikladnim porodinim zagrljajima. Brade i

kose otile su niz slivnik gospodina Jerihona. Braa Galaeli obila su oev grob i od svojih pretendenata na oeve saznala za majino tuno bekstvo. To ih je strano uznemirilo. Gospodin Jerihon je proveo prijatno i podsticajno popodne u razgovoru sa Zapanjujuim Podrugljivcem, Mutantnim Majstorom Iskriavog Sarkazma i Hitrog Odgovora, a Rael Mlai se vratio u porodinu kuu Mandelinih. "Ah, Raele, vratio si se", ree Santa Ekatrina, iznenaujue neiznenaena. "Znali smo da e se vratiti. Otac bi da te vidi. On je preko, u Alimantandovoj kui." Limal Mandela doekao je sina izmeu etiri panorame u osmatranici. "Zna da ti je deda mrtav?" "Ne!" "Kompanija je upala u kuu, moda si video deo tete koju su poinili. Rael je ubijen dok je pokuavao da zatiti svoju imovinu." "Ne." "Grob je dole, na gradskom groblju, ako eli da ga poseti. Takoe, mislim da bi trebalo da ode i poseti babu. Ona te veoma krivi za muevljevu smrt." Limal Mandela izie da bi omoguio sinu da tuguje u samoi, ali pre nego to je zatvorio vrata, ree: "Uzgred, i tetka bi htela da te vidi." "Otkud ona zna da sam se vratio?" "Ona zna sve." Novi plakati pojavili su se na zidovima: HODOAE BLAENSTVA: 12 NOVODECEMBAR U 12 I 12. GOVORIE RAEL MANDELA MLAI. Mikal Margolis bio je u kripcu. Hodoae Blaenstva poklapalo se sa posetom Donija Staljina i tri lana upravnog odbora. Da nije prisustva Raela Mandele Mlaeg, bio bi sklon da previdi taj mar, zbog njegove uzaludnosti; bilo je tu velike popularne privlanosti, nesumnjivo, ali bez efekta. Nije eleo da rizikuje novi pohod na Bespue da bi pohapsio bundije: Dominik Frontera je pribavio nalog okrunog suda protiv Kompanije sa obeanjem vojne pomoi ukoliko

doe do njegovog flagrantnog krenja. Tajna operacija bila bi pametna stvar, ali sa gradom punim medijskih vukova, privuenih decom koja su poela da se pojavljuju sa svih moguih strana, i najmanji incident naterao bi odeljenje za odnose sa javnou da se razbesni. Naneo je dovoljno tete imidu korporacije svojom policijskom taktikom vrste ruke kada je ruio Konkordat. Zaboga miloga, ta hoe, kompaniju ili bukuri zavaenih strukovnih sindikata? kripac kripac kripac. Ponekad je prieljkivao da je bacio rolnu geolokih izvetaja u ventilacioni aht i ostao Slobodnjak. Kao direktor obezbeenja projekta Bespue, ispunio je sve svoje pubertetske snove, a opet se nije oslobodio gravitacije. Pogledao se u ogledalu i video da mu crno i zlatno, zapravo, ne pristaje. Dvanaesti novembar u 12 i 12 bio je divan za hodoae. I trebalo je da bude tako. Tasmin Mandela suptilno je prkala po orbitalnim stanicama za kontrolu vremenskih uslova kako bi bila sigurna da ni kap kie nee pokvariti Hodoae Blaenstva. Velika masa okupila se ispred Bazilike Sive Gospe. Napolju, na vrelini sieste, hiljadu dece, odevenih u deviansko belo, srdilo se, gunalo, osealo muninu, povraalo i padalo u nesvest, kao i bilo koji drugi skup grenika koji ekaju na popodnevnoj vrelini. U zakazanom trenutku, oglasili su se gongovi, zatretala cimbala u zvonicima, a velika bronzana vrata Bazilike otvorila su se na neupotrebljavanim mehanizmima, i Tasmin Mandela, Siva Gospa Tiine, izila je napolje. Nije to bio ak ni neki naroito dostojanstven hod. Bio je to umoran hod ene koja je oseala iza svoje mainske maske kako se vreme slama o nju. Na prikladnom rastojanju iza nje hodao je Rael Mandela Mlai; njen brat, njegov otac, Limal, Mavda Arondelo i Harper Tju, dva preivela lana trajkakog odbora, Sevrijano i Batisto Galaeli, i an-Miel Gastino pod svojom maskom Zapanjujueg Podrugljivca, Mutantnog Majstora Iskriavog Sarkazma i Hitrog Odgovora. Oreol oko runog zgloba Tasmin Mandele goreo je tako dubokim plavetnilom da je bio gotovo crn.

Oko nje se obrazovalo hodoae: Deca Blaenstva, Deca Bezgrene Ugradnje (Sirota), raznorazna udruenja iz elikgrada sa sledbenicima, ikonama, relikvijama i svetim kipovima, meu kojima je bio i Nebeski Patron Konkordata, Bistro Dete iz ernove. Iza crkvenjaka ili su zanatlije, predstavnici struka i zanimanja elikgrada, okupljeni pod barjacima koji su leali skriveni u podrumima i tavanima otkad je Kompanija unitila Konkordat i, da, ak i nekoliko prkosnih zastava Konkordata, malih ali prepoznatljivih sa smelim zelenim Krugovima ivota. Iza zanatlija ilo je stanovnitvo, ene, muevi, deca, roditelji radnika, a meu njima i malobrojnija populacija Bespua, njegovi zemljoradnici, pravnici, piljari, mehaniari, kurve i policajci. Za njima su ile gunde, propalice, mangupi i probisveti, a za njima izvetai iz novina, sa radija, iz filmskih novosti i sa televizije, zajedno sa svojim kamermanima, majstorima zvuka, fotoreporterima i ivanim reiserima. Sa Tasmin Mandelom na elu, procesija krenu dalje. Dok je prolazila kraj kue porodice Mandela, pevai himni i psalama uutae iz potovanja. Kapije elikgrada bile su zatvorene pred Hodoaem Blaenstva. Tasmin Mandela primeni najmanji mogui treptaj boanske sile i brave prsnue, a kapije se raskrilie na arkama. Straari koji su uzmicali, uperie MRCV-e vie u strahu nego u gnevu, i ispustie ih sa urlicima bola kada su na zapovest Sive Gospe puke zasjale crvenim usijanjem. Masa je podvriskivala i klicala. Gonei ljude iz obezbeenja Vitlejem Aresa, procesija je nastupala prema Trgu Korporacije. Na balkonu zastakljenih kancelarija Kompanije, robotski dubler Donija Staljina i tri lana upravnog odbora posmatrali su to sa sve veim zgraavanjem. "ta ovo znai?" upita Debeli Direktor. "Imao sam utisak da su ovi neeljeni nemiri okonani", ree Mravi Direktor. "Zaista, ako je ta besmislica oko Konkordata sruena, kao to ste nas naveli da poverujemo, ta oni zeleni barjaci tamo trae?" upita Osrednje Miiavi Direktor.

"Iako nije zgodno da se takav jedan mar odri unutar projekta", ree robotski dubler menadera/direktora za projekte i razvoj Severozapadne etvrtsfere, "bilo bi daleko gore da smo preduzeli neto dok to posmatraju filmske ekipe sa devet kontinenata. Gospodo, predlaem da naprosto progutamo tu neprijatnost." "Hrumf", ree Debeli Direktor. "Nedopustivo", ree Mravi Direktor. "Krajnje neekonomino", ree Osrednje Miiavi Direktor. "Mikal Margolis e se pobrinuti za sve", ree Robot Staljin. "Konkordat se nee ponovo dii." Zapoee govori. Najpre su Sevrijano i Batisto Galaeli govorili o tome kako im je otac ubijen laserima korporacije Vitlejem Ares. Onda je Limal Mandela govorio o tome kako su njegovog oca ubili projektili korporacije Vitlejem Ares. Tasmin Mandela klimnu glavom Raelu Mandeli Mlaem da istupi i govori. On pogleda more lica i oseti veliki umor. Video je dovoljno za itav ivot platformi, podijuma i govornica. Uzdahnu i istupi da ga ljudi vide. Sa svog mesta na gazitu konvertora broj 5, Mikal Margolis u potpunosti je iskoristio taj kratki korak da podesi teleskop. Jedan metak. Sasvim dovoljno. Jedan metak koji je izlila i priguila eliana Vitlejem Ares. Potom vie nee biti kripca. Limal Mandela je gledao kako njegov sin istupa i oseao toplinu zbog ulizivanja ljudi. Dobro je podigao svoje sinove. Bili su upravo onakvi kakve je njegov otac eleo za unuke. Tada opazi odsjaj na cevima iznad Trga Korporacije. iveo je predugo na najopasnijem mestu na svetu da ne bi znao ta je to. On obori sina grubim zahvatom kada su njegove ui izotrene u bilijarskim salama ule prigueni pucanj isto i jasno kao trubu Arhangelska iznad glasova mase. Neto ogromno i crno eksplodira mu iz lea, neto o ijem prisustvu nije ni slutio. On oseti iznenaenje, gnev, bol, ukus mesinga u ustima i ree: "Boe

blagi, pogoen sam." Rekao je to toliko ravnim glasom da je jo bio iznenaen time kada mu je tama prila preko ramena i odnela ga sa sobom. Masa se zanese i vrisnu. Dve hiljade kaiprsta bilo je upereno prema mestu gde se krivac verao niz lestvice koje su vodile u srce industrijskog lavirinta. Rael Mandela Mlai bio je zgren iznad oevog tela; Tasmin Mandela zgromljena smru svog blizanca. U poslednjem trenu ivota, mistina veza izmeu Limala i njegove sestre bila je vaspostavljena i ona je osetila ukus krvi u njegovim ustima i osetila je kako ga gutaju bol, strah i crnilo. Iako je jo bila iva, umrla je sa svojim bratom. Tada Siva Gospa ustade pred ljudima i skinu masku, a oni videe da joj je lice mrano i strano, pa jeknue od straha. "Ovo je izmeu moje porodice i Mikala Margolisa!" uzviknu ona, prekinuvi utanje. Podie svetu levu ruku i grmljavina zatrese Trg Korporacije. Na njen poziv, svaka neprivrena maina u elikgradu poskoi u vazduh: cevi, aparati za zavarivanje, batenske grabulje, radio-aparati, elektro-tricikli, pumpe, merai napona, ak i Bistro Dete iz ernove napusti svoje postolje i polete na njen poziv. Sve to zakovitlalo se u jatu iznad Trga Korporacije. Pribliavalo se, pribliavalo, i prestravljena masa vide da se metal topi, stapa i preobraava u dva elina anela, dva smrknuta osvetnika, koji poee da je nadleu. "Pronaite ga!" uskliknu Tasmin Mandela i aneli zaurlae niz eline kanjone elikgrada da je posluaju. Oreol Tasmin Mandele ponovo blesnu i posmatraima se uini da se njena nezgrapna haljina topi i menja oblik, da se tesno pripija uz njeno oblije, i da joj je maska, u trenutku kada je skoila sa platforme da se i sama d u poteru, poletela u ruku i preobrazila se u neko mono oruje. Pandemonijum je zavladao na Trgu Korporacije. Bez vostva, demonstracije su se ustalasale i uspaniile. Hodoae Blaenstva pretvorilo se u rulju. Porazio ga je sopstveni bes i strah. Naoruani ljudi iz obezbeenja pojavili su se na krovovima i gazitima i privukli na sebe tuu kamenica. Podigli su oruje na

gotovs, ali nisu otvorili vatru. Rael Mandela Mlai pokua da ustane i primiri uzavrelu masu, ali an-Miel Gastino se progura kraj njega. "Ubie te kao psa", ree on. "Ovo je moj trenutak. Ovo mi je zapoveeno da uradim." On udahnu duboko i pusti sav svoj mutantni sarkazam u jednoj jedinoj vreloj satiri. Iako nije bio usmeren na njih, ljudi su svejedno osetili otrinu njegovog jezika. Neki vrisnue, neki zaplakae, neki se onesvestie, neki ispovraae, neki prokrvarie iz rana krivice koje je sarkazam otvorio. On zapljusnu snopom svoje satire poloaje obezbeenja i zau se stenjanje i krici kada naoruani ljudi shvatie ta su zapravo, ta su sve poinili. Neki nisu mogli da podnesu sramotu, pa su se bacili sa visokih osmatranica. Drugi su okrenuli oruje prema sebi ili svojim drugovima; ostali su histerino zaridali zbog rei Zapanjujueg Podrugljivca. Neki su kretali, neki bulaznili, neki povraali kao da e povraanjem izbaciti svu tu mrnju prema sebi na koju ih je naterao oveuljak na stepenicama, neki su praznili creva i beike, neki pobegli vritei iz elikgrada u pustinju da ih vie niko ne bi video, neki su se sruili u krvi, slomljenih kostiju, poto ih je sarkazam rasporio i smrvio im udove. Poto je bacio naoruanu silu korporacije Vitlejem Ares na kolena, Zapanjujui Podrugljivac okrenu jezik prema visokom balkonu, gde su se sakrili direktori Kompanije. Istog trena, Debeli Direktor, Mravi Direktor i Osrednje Miiavi Direktor preobrazie se u uzdrhtale pihtijaste mehure kajanja. "O dosta dosta dosta", molili su, guei se u sopstvenoj ui i bljuvotini, ali satira je trajala i trajala i trajala, sekla i kasapila po svakom mranom i sramnom postupku koji su ikada poinili. Satira je kidala odeu u dronjke, rasecala tela u dugakim, dubokim, krvareim posekotinama, a moni direktori vritali su i urlali, ali rei su ih sekle sekle sekle, sekle i kasapile, sve dok nije preostalo samo mrtvo, iskasapljeno meso i pihtijasta masa na uasno skupom tepihu. Robotski zamenik Donija Staljina posmatrao je drhtave gomile mesa sa prezirom pomeanim sa nedoumicom. Nije mogao da pojmi ta se dogodilo

osim da su direktori bili slabi i manjkavi na neki neshvatljivi nain. On nije bio slab, nije bio manjkav, jer kao robot, bio je imun na sarkazam. Bilo je nedopustivo da direktori Kompanije budu tako slabi kad su on i njegovi tako jaki. Odaslao je neutrinskim impulsom poziv drugovima da sazovu hitan sastanak u najranijem moguem trenutku kako bi Kompaniju spasili od nje same. Na stepenicama, an-Miel Gastino je uutao. Njegov mutantni sarkazam bacio je korporaciju Vitlejem Ares na kolena. Ljudi su ustajali iz unja, uzdrmani, zaprepaeni, ne shvatajui. On pogleda decu odevenu u deviansko belo, sirote, idiotske Tupsonijance, potresene zanatlije i piljare, izvetae i kamermane iji su se mikrofoni raspali, a soiva popucala kada je oslobodio svoju mutantnu silu; pogleda propalice, gunde i jadne, budalaste ljude, osetivi saaljenje. "Idite kui", ree on. "Samo idite kui." Tada, na ranije dogovoreni signal, pet transportnih vazdunih laa koje su lebdele nevidljive iznad drame iskljuie polja nevidljivosti i zapoee napad na Bespue.

58. Tasmin Mandela, digitalni lovac, gonila je svoj plen dublje u lavirinte elikgrada. Oseala se iva kao samo jednom u ivotu, kada ju je Blaena Katarina posetila na njenom suvom pustinjskom visu. Ovaj put, priroda oseanja bila je potpuno drugaija. udesni pitolj bio je vreo na dodir i gladan u njenoj aci, a preobraena odora pripijala joj se uz telo svilenkasto i senzualno. Uivala je. Mikal Margolis dva puta ju je gaao iz MRCV-a koji je odnekud pribavio: to je bilo uzbudljivo i opasno. Anael Sikorski nadleteo je kao helikopter Sektor 2 u pogonu za separaciju i raportirao. "Meta je zauzela poloaj na Nivou 17."

Ona odasla svetu zapovest Anaelu Luftvafeu i smesta je, desno od nje, nagradi vrisak mlaznjaka i estoko dobovanje topova od 35 mm koje je nosio ispod krila. "Amo alati amo igrake amo gvoe", maijala je, da bi od delova mainskog otpada koje je pozvala po imenu izradila malene gravitacione sanke. Vetar joj je nosio kosu dok je jahala po talasima industrije, spretna izmeu cevi, greda i kanala. Za ovo je bila stvorena, za vetar u kosi i oruje u ruci, da juri u cik-cak ulicom Henrija Forda izmeu eksplozija projektila Mikala Margolisa. Nasmejala se i isterala ga iz zaklona rafalom iz svog prenosivog tahijonskog odailjaa. "Tvoj je, Luftvafe." Aneo na mlazni pogon obrui joj se iznad glave i zasu pogon za separaciju iz topova u prstima. Eksplozije iupae krov fabrike i posue Tasmin Mandelu rapnelom, ali ona nije marila; nasmejala se raskoraena na svojoj vazdunoj dasci i preobrazila tuu metala u nove dodatke za svoje neobino naoruanje. Anael Luftvafe se die da bi se okrenuo i stutio u novi napad. Na krajnjoj taki uspona, klin od tri projektila iz MRCV-a navoenih toplotom suknu iz skrovita. Anael Luftvafe eksplodira u zadimljenu olupinu i zapljusnu elikgrad kao kia. Tamo. Tahijonski zrak Tasmin Mandele pogodi mesto odakle je crnozlatna prilika samo par trenutaka ranije mugnula uskim jarkom izmeu dva ventilaciona kanala. Siva Gospa podvrisnu, uskliknu i dade se u poteru. Gaala je Mikala Margolisa u pete. Mogla je u svakom trenu da ga pretvori u paru, ali elela ga je na otvorenom, u pustinji, gde e se to svesti na obraun sredovenog mukarca i sredovene svetice. Anael Sikorski je lebdeo u blizini i kinjio rtvu. Bila je to veoma uska uliica... Usredsreenost Tasmin Mandela bila je usmerene do krajnjih granica na manevrisanje sankama oko ventila i cevovoda. "Sikorski, vraaj se." Lepeza lasera zagrabulja po vazduhu. Anael Sikorski se obrnu da izbegne rubinske zrake, okrznu rezervoar talonika, odbi se od zida do zida do zida i razbi se u pupoljku plamena.

Dakle, ipak e to na kraju morati da bude ovek protiv svetice. Bila je zadovoljna. U daljini, glas svete savesti zvocao joj je, ali samo u daljini. Smrt njenog blizanca bila je blia i prisnija. Jo je oseala ukus tame. Mikal Margolis jurnu iz spleta industrijskih cevi u sprint preko piste za diriable. Tasmin Mandela ga oinu rojem robotskih pela iz jedne od mnogobrojnih cevi svog bojeg pitolja. Potera voljom sanke visoko u nebo kako bi mogla dramatino da se obrui na lovinu i onemogui joj da umakne. Mikal Margolis odasla luk projektila iz MRCV-a. Puls energije potee du tampanih kola njenog kostima i pretvori ih u ptice. Tasmin Mandela kriknu od radosti. Njena mo nikada nije bila tolika. Oreol joj je blistao crn kao kolapsar, svetlucajui progutanim belim zvezdama savesti. Ona okrui Mikala Margolisa vatrenim prstenom iz bacaa plamena i zaustavi sanke pred njim. Stavi oruje ispred lica i voljom pogasi plamenove. Mikal Margolis je reagovao oprezno. Iza njega, dim zapaljenog Sikorskog dizao se u nebo zajedno sa zvukom velikog oajnikog zapomaganja iz elikgrada. "Da ti vidim lice", ree Siva Gospa. "Hou da vidim kako si se promenio." Mikal Margolis skinu kacigu. Tasmin Mandela je bila iznenaena time koliko se malo promenio. Bio je stariji, umoran, potamneo, osedeo, ali nije se promenio. I dalje je bio rtva okolnosti. "Molim te, potedi me melodrame", ree Mikal Margolis. On ispusti MRCV. "Pretpostavljam da ovo verovatno ne bi delovalo protiv tebe. I molim te da me ne gnjavi priom o ocu i bratu. Nema svrhe. Ne oseam nikakvo naroito kajanje; ja nisam takva osoba i, uostalom, samo sam radio svoj posao. A sad, zavri s tim." Praina se dizala u malim vrtlozima oko njegovih nogu. Tasmin Mandela je polako kanalisala svu svoju mo u jednu jedinu boju munju koja e pretvoriti Mikala Margolisa u ugljenini elik. Ona die levu ruku za udarac i najednom, zapanjujue, obasja je pruga vrste svetlosti.

Neka prilika hodala je pistom prema njoj. Tasmin nije mogla da vidi odakle je dola, ali bila je to prilika niske, mrave, kratko oiane ene u kostimu od svetlucave oslikane tkanine. "Ne!" zavapi Tasmin Mandela, Siva Gospa. "Ne! Ne sad! Ne ti, ne sad, od svih moguih trenutaka!" "Moda se sea da je deo uslova za tvoje prorotvo i to da e biti pozvana da poloi raun za korienje svoje moi", ree Katarina od Tarzisa. Mikal Margolis posegnu za orujem, u nameri da pobegne. Sveta Katarina ga zamrznu jednim pokretom ruke. "Uska vremenska petlja", objasni ona s osmehom. "im odemo, proi e ga." "Ima usran oseaj za pravi trenutak", ree Tasmin Mandela, zaleena u belom sjaju. "Svia mi se kostim", ree Blaena Gospa. "Mnogo mi se svia. Ba ti lepo stoji. Mi, Panarhove sluge, uzgred, ne moramo da opravdavamo svoj dolazak i odlazak vama, smrtnicima. Ovo je zakazano vreme, i mora poi sa mnom da poloi raun za nain na koji si koristila svoje povlastice." Stub svetlosti poe da se obre oko Tasmin Mandele i ona oseti da se tegli, rastee kao vaka, preobraena u neto drugaije od ljudskog. Oseti kako joj zemlja izmie. Bila je laka; laka... Ona pljunu poslednji put zgaeno, a onda je Katarinina mo obavi i, kao to je nekada fantazirala gola na plamteim liticama, pretvori u stvorenje od najistije svetlosti, bele, blistave vene svetlosti, najistije informacije, da bi iknula kao vodoskok u nebo. Sitna, mrava ena koja je bila bioloki konstrukt inkarnacije Blaene Gospe od Tarzisa pomeri ruku na onaj naroiti nain koji manipulie prostorom i vremenom, pa nestade.

59. Preruena u Pokajnikog Prosjaka, Arni Tenebre je provela pet dana valjajui se u blatu, bievanju, opruena u molitvama, i kleei na otrom kamenju ispod

povrine otpadne vode pre nego to je mugnula dalje od glavnine hodoasnika kod elikgradskih kapija, sakrila se iza kunog metanskog rezervoara i izgovorila pet rei u komunikator na palcu, zapovedivi da invazija pone. Na njenu zapovest, pet transportnih diriabala koji su sa priguenim elisama zauzeli poloaj iznad elikgrada, ukinulo je svoja polja nevidljivosti i poelo da emituje poruke ohrabrenja i osloboenja zapanjenim licima na tlu. Iz otvora na njihovim trbusima, jurine trupe Svezemaljske Armije iskoile su, okaene o LTA vezove, sa induktorima polja na gotovs da pretvore neprijatelje u crveni pekmez na najmanji znak otpora. Neprijatelju nije bilo do otpora. "Ne plaite se", grmele su snimljene poruke. "Bespue sada od tiranije korporacije Vitlejem Ares oslobaa Taktika grupa Svezemaljske Armije: ne brinite se. Ponavljamo, oslobaamo vas. Molimo vas da ostanete mirni i pruite svaku podrku oslobodilakim snagama. Hvala vam." Iza metanskog rezervoara, Arni Tenebre je skinula izmetom umazan burnus koji je pet dana skrivao vojniku odeu i borbeni ranac. Obojila je lice tako da lii na Pticu Smrti i natakla komplet sa mikrofonom na glavu. "Grupa 19, kod mene", apnu ona. "Sve ostale borbene grupe po nareenju." Na prethodno dogovorenim mestima oko perimetra Trga Korporacije, desetak slino odevenih Pokajnikih Prosjaka zbacilo je maske i krenulo kroz gomilu prema kancelarijama Kompanije. Dok su se desantne trupe sputale, oslobaale vezova i zauzimale planirane poloaje kako bi kontrolisale elektranu, sletite, stanicu, kamionski depo, gradonaelnikov ured, policijske kasarne, mikrotalasni link, solarnu energanu, banke, pravne kancelarije i transportne depoe, Arni Tenebre se sastala sa svojom borbenom grupom i krenula u juri na sanktum eliane Vitlejem Ares. Dok je stara gospoa Kanderambelo, koja je radila na telefonskoj centrali, kuvala aj za est utivih, mada prilino zastraujue udeenih mladih ljudi u borbenoj opremi, a Dominik Frontera zurio u emisione glave etiri induktora polja, Grupa 19 odvezla se do funkcionerskih nivoa liftom za direktore.

Gospoica Feno, Sekretarica Godine za itavu Kompaniju, ustala je iza stola da se usprotivi zbog bespravnog upada da bi je udar gravito-sile razmazao po itavom zidu. Arni Tenebre raznese crnozlatna vrata sa crnozlatnom krestom i ue. "Dobar dan", ree ona uplakanim, okrvavljenim, ponienim sektorskim menaderima, nadzornicima pogona, finansijskim direktorima, efovima marketinga i kadrovskim konsultantima. "Gde je menader/direktor za projekte i razvoj Severozapadne etvrtsfere?" Odgovori joj iznenadno pitanje energije koja otvori krater u trbuhu potporunika Henrija ana. On se izbei na nepoznati prizor sopstvene kime, a onda srui u dve hrpe. "Polja, momci, ima I.P." Odbrambena polja zazvonie kao gongovi u hramu pod tuom naleta induktora polja. Sarkazmirani funkcioneri pobegoe, vritei, kraj crvene gnjecave kae koja je nekad bila Uzorna Sekretarica Godine. "Do avola, gde je?" viknu neko. "Oko sebe ima polje za rasipanje svetlosti", ree Arni Tenebre, uivajui u opasnoj taktikoj situaciji. "Svi napolje. Samo emo smetati jedni drugima. Lino u da ga sredim." Bila je i privatno zainteresovana za to. Trupe se povukoe u prostoriju ispred lifta da uvaju zarobljene funkcionere. "Hej, Doni, odakle ti I.P?" Urlik energije raznese punjenu glavu antilope u prah i piljevinu. Doni Staljin na trenutak postade vidljiv, u unju iza fotelje menadera/direktora. Nestade istog trena kada Arni Tenebre raznese kraj velikog stola u paramparad hiperzvunim zrakom. "I polje nevidljivosti. Nije loe." Ona okrui po sobi, potpuno vidljiva, sa podignutim odbrambenim poljem, ula nauljenih poput majih uiju. "Doni", zapevui, "morala sam da doem da te vidim kada sam saznala da si to ti. Sea me se? Ja sam ona slatka devojica koju si ljubio iza pogona za varenje metana Raela Mandele?" Njen energetski puls zakreta i odbi se gromoglasno od odbrambenog polja Donija Staljina. On za tren zatreperi u providnost. "Hajde, Doni, bori se poteno. Zna kakvo je oruje koje koristi, zna da ne moe da ga istovremeno koristi

ofanzivno i defanzivno, a ja znam da ti polje nevidljivosti crpi energiju. ta kae, da se pokae pa da se borimo kako valja?" Mrlja vazduha zatreperi i Doni Staljin postade vidljiv u drhtaju. Arni Tenebre se iznenadi time koliko se promenio: bucmasti, uplaeni, cmizdravi mali drekavac je nestao; prilika pred njom mogla je biti njen muki parnjak. "Dobro izgleda, Doni." Ona proveri rune merae: 85 posto naboja. Dobro. Krenu kruno ulevo. Doni Staljin krenu kruno na njenu desnu stranu. Oboje su traili onaj izdajniki trenutak kada e drugome polje spasti samo tren pre hica. Arni Tenebre je kruila, ekala. Vazduh je bio ustajao od njenog odbrambenog polja. "O, Doni", ree ona ponovo, "upamti, ako mene proe, eka te jo deset njih." Ona opali, baci se u zaklon. Staljinova uzvratna paljba bila je spora spora spora. Arni Tenebre je imala sve vreme sveta da se okrene, nacilja i probije njegovo sputen tit pesnicom polja sila koja ga razbi kao jaje. Zapovednica Tenebre naredila je svojim ljudima da kroz dim i kr potrae neki suvenir Donija Staljina koji bi mogla da doda svojoj zbirci trofeja, ali oni su pronali samo ugljenisanu maineriju. Tada je redov Densen doneo Arni Tenebre glavu Donija Staljina i ona je sedela dugo i smejala se icama i sloenim artikulisanim aluminijumskim zglobovima koji su sluili kao kimeni prljenovi. "Robot", nasmejala se. "Stari, dobri robotko." Onda je bacila glavu u stranu i smejala se i smejala i smejala tako dugo i jako da je to poelo da plai vojnike iz Grupe 19.

60. Dominik Frontera prvi je saznao da je oslobaanje Bespua, zapravo, okupacija i da su svi oni razdragani graani koji su gerilce Svezemaljske Armije nosili na ramenima kroz sokake taoci sna Arni Tenebre o Gtterdmmerungu. Saznao je to u est i est izjutra kada ga je pet naoruanih ljudi izvuklo iz podruma

Pentekostove prodavnice meovite robe, gde su ga drali bez dodira sa spoljnim svetom, da bi ga prislonili uz blistavo beli zid. Vojnici su povukli crtu u praini i stali iza nje. "Ima neku poslednju elju?" upita kapetan Peres Estoban. "Kako to mislite, poslednju elju?" upita Dominik Frontera. "Uobiajeno je da se oveku pred streljakim strojem ispuni poslednja elja." "O", ree Dominik Frontera i isprazni creva u svoju lepu belu ROTEH-ovu uniformu. "Mm, smem li da poistim ovo?" Streljaki stroj je ispukao lulu ili dve dok je gradonaelnik Bespua skidao pantalone i istio se. Onda su mu vezali oi i vratili ga ispred zida. "Streljaki stroj, puke u zgib ramena, streljaki stroj, niani, streljaki stroj... streljaki stroj... Zaboga miloga, ta sad?" Dok je hranila kokoi, odana ali neinteligentna Ruti videla je kako vojnici vode njenog mua, postavljaju ga uz zid i diu oruje prema njemu. Oglasila se krikom zaprepaene ptiice i jurnula navrat-nanos, tamo-amo sve do gradonaelnikove kancelarije da bi stigla ba kada se Peres Estoban spremao da izda nareenje za vatru. "Nemojte ubiti mog mua", zakreta ona, bacivi se izmeu krvnika i rtve mlatarajui rukama i suknjama. "Ruti?" apnu Dominik Frontera. "Madam, sklanjajte se", naredi Peres Estoban. Ruti Frontera je stajala vrsto, musava Valkira debelih nogu. "Madam, ovo je legalno konstituisani Revolucionarni Streljaki Vod koji izvrava legalno konstituisanu presudu. Molim vas da se sklonite sa linije vatre. Ili u", dodade, "narediti da vas uhapse." "Hah!" ree Ruti, "Hah hah hah. Svinje ste vi, eto ta ste. Pustite ga." "Madam, on je narodni neprijatelj." "Gospodine, on je moj mu i ja ga volim." Blesnu svetlost koju je ak i Dominik Frontera mogao da vidi kroz povez kada je Ruti Frontera, devojako Modra

Gora, u jednom silovitom trenutku odaslala dvanaest godina akumulirane lepote. Zasula je streljaki stroj svojim snopom karizme, a svaki vojnik je zauzvrat zablebetao kada se puna silina njene ljupkosti usredsredila na njega, tako da su popadali, dok im je sa usana curkala pena. Ruti Frontera je oslobodila mua i tog istog jutra pobegla sa svojim ostarelim ocem i onoliko pokustva koliko su mogli da natrpaju u ukradeni kamion eliane Vitlejem Ares. Probili su se kroz mreu elikgradskog perimetra i odvezli u zemlju Kristalnih Feroida, da se vie nikada ne vrate u Bespue. Opte miljenje bilo je da su skonali u Velikoj Pustinji od ludila izazvanog vodom koju su pili iz hladnjaka. Bilo je daleko od toga. Dominik Frontera i njegova porodica stigli su u Meridijan, a on je tamo dobio nametenje u prijatnom i mirnom gradiu po imenu Borovi Brzaci, u Visijama Sin, gde je bilo visokog drvea, istog vazduha i blago ustalasane vode. iveo je tamo veoma sreno kao gradonaelnik sve dok jednog dana neki zimski posetilac nije prepoznao njegovu enu i tasta sa nekog drugog mesta i iz nekog drugog vremena, pa mu je rekao kako je njegovu enu kao koktel u Genezisorijumu smukao ludak koji je mrzeo ene, ali je voleo decu. Posle toga, Ruti Frontera vie nije izgledala lepo gradonaelniku Borovih Brzaka, ali za to moda i nije bio toliko kriv tra, koliko njen otac koji ju je, dok ju je pravio, prokleo kletvom da moe svoju mo lepote da upotrebi samo triput, i da e ona potom zauvek nestati. I tako je, spasavi Dominika Fronteru od streljakog stroja, Ruti izgubila njegovu ljubav, i to je jedna stara stara pria. Izvrni direktori elikgradskog projekta, avaj, nisu imali Ruti da ih spase ljubavlju. U razdoblju od deset dana, Oslobodilaka Vojska Arni Tenebre odvodila ih je u grupama od po pet i komadala induktorima polja. Predstavnici medija prisustvovali su tome pred uperenim orujem kako bi zabeleili slavno pogubljenje despota, ali svi su oni ve odavno doli do zakljuka da su Bespue i njegovi stanovnici taoci improvizacija Arni Tenebre sa Marjom Kvinsanom. Uveden je policijski as koji se strogo sprovodio, Izdavane su propusnice za prolazak ulicama, a uvedeno je i ogranienje u snabdevanju. Vozovi sa robom

zaustavljani su na pruzi kod ruba Kristalne Zone, dovoeni u Bespue i sistematski pljakani. Sva hrana bila je u vlasnitvu Revolucionarne Diktature i teorijski se sakupljala na jednom mestu da bi se svima podjednako delila, ali Bespue je bilo gladnije nego to je bilo u najgladnijim danima trajka. Lavovski deo iao je ustima dve hiljade vojnika koji su okupirali grad, a graani, radnici eliane, hodoasnici, Sirota Deca, izvetai, gunde i skitnice hranili su se soivom i pirinem. Gospodin Piter Ipolu, vrtlar agencije za promet nekretninama Mandela/Galaeli odbio je da preda letinu Svezemaljskoj Armiji, pa su ga obesili o pamukovo drvo. Alba Akenjazi, bezopasni i ugledni prosjak, pokuao je da ukrade jednu salamu iz Revolucionarnog Provijanta, pa je tretiran na isti nain. Radandra Das morao je da moli svoju klijentelu za takice kako bi nastavio prodaju vrue hrane i poslastica dok je Hotel/Bar pod upravom Kaana Mandele morao da okai natpise 'Zatvoreno do daljeg' na prozore prvi put koliko je javnost pamtila. Meutim, posle policijskog asa, njegovi podrumi bili su obasjani sveama kontrarevolucionarnih mieva. "ta to ona, zapravo, hoe od nas?" upitao je Umberto Galaeli. "Kae da hoe da navue Parlamentarce ovamo u poslednju veliku bitku", ree gospodin Jerihon. "Zaboga miloga", ree Lui Galaeli. "Otkud zna?" "Priao sam sa vojnicima", ree gospodin Jerihon neubedljivo. "Mislim da hoe da nam se svima osveti", ree Radandra Das. "Smatra da smo je mi isterali iz grada, pa e sad da nas natera to da platimo. Gramziva kuka." "Znai, osveta?" sugerisao je Umberto Galaeli. "Mislim da ovde ima neto to ona eli", ree Zapanjujui Podrugljivac, priguenim apatom, grlenim i kanceroznim. Oprio je grlo prilikom nastupa na Trgu Korporacije, njegova mo je prevazila sebe. Nikada vie nee moi da bude sarkastian. "Kada nas je zarobila u Hrizu, izgleda da je htela da ostanemo u ivotu zbog neega, u vezi sa ovim mestom."

Gospodin Jerihom tresnu pesnicom po dlanu druge ruke kao to to ine duboko zamiljeni ljudi. Posavetovao se sa svojim Egzaltiranim Precima i pretraivao njihove uskladitene persone u potrazi za drevnom pronicljivou. "Blaena Gospo! Znam! Zaboga miloga, vremenska maina! Alimantandov vremenski klju, Model Dva. Sveti Boe, konano oruje..." izme zakrckae napolju, na tlu. Uutkujui jedni druge, prekrioci policijskog asa utrnue svee i iskradoe se kroz mreu tunela i peina u svoje postelje ispunjeni strepnjom. Dvanaestog dana okupacije, Arni Tenebre zapoela je pripreme za bitku. Kamioneti sa zvunicima konfiskovani od Kompanije objavili su svim graanima starijim od tri godine da imaju radnu obavezu i obavestili ih o vremenu i mestu njenog obavljanja. Pod induktorima polja 14. i 22. inenjerijskog korpusa, ljudi su poeli da kopaju ozide u liticama, postavljaju kruno minsko polje oko itavog Bespua na unutranjem rubu Kristalne Zemlje i grade lavirint rovova, bunkera, zemunica i rupa za skrivanje iz kojih e branioci moi da kontroliu polja vatre po ekscentrinom planu ulica Bespua. Sunce se diglo do visine za siestu, ali ljudi sa radnom obavezom radili su i dalje, jer oslobodioci su dan oslobodili tiranske sieste. Padali su u nesvest, kolabirali, vukli se kao puevi i isputali alat. Debeli znojavi vlasnik hotela po imenu Maral Kri spustio je lopatu i odbio da nastavi rad. Dola su dva straara iz inenjerijskog korpusa i odvela ga odatle. Pola sata kasnije, njegova odrubljena glava izloena je na zailjenoj grani i pronesena okolo da je vide svi radnici. Ako nije nameravao da koristi ruke za Oslobodilaku Vojsku, nije uopte mogao da oekuje da ih koristi. U 13 i 13, kada je ak i zimi sunce zalivalo Bespue kazanom topljene vreline, dva straara iz inenjerijskog korpusa dola su po enevjev Tenebre. "O ne ne ne ne, ne mene, molim vas!" zavritala je, mlatarajui i ritajui se tako jako da se inilo da e njene drevne kartonske kosti svakako popucati. Straari je

nisu odveli do podijuma za amputacije, ve u njenu kuu, gde ju je ekala kerka. "Zdravo, majko", ree Arni Tenebre. "Da li si dobro? Dobro. Samo sam htela da te pozdravim." enevjev se oduvek pomalo plaila svoje ukradene kerke. Kad god bi ula kerkino ime na radiju u vezi sa nekim novim zverstvom, govorila je sebi: ta Arni je Mandela, da, uopte nije njena krv i meso, iz straha. Sada je bila prestravljena izgledom svoje kerke u borbenom oklopu, obojene poput demona. "U stvari, htela sam da pozdravim svoju majku i oca, ali oni su mrtvi, kao i moj brat, kao i moj bratanac. A niko se nije ni setio da mi kae to." "ta hoe?" upita enevjev Tenebre. Arni procenjivaki odmeri prljavu sobu, neurednu i zapostavljenu zahvaljujui malim zaboravnostima stare ludae. Oi joj se zaustavie na plavom mehuru na starom prljavom kaminu. On je lebdeo iznad neega nalik na ivau mainu umotanu u paukovu svilu. Unutar izo-informacionog polja, njen ouh i dalje se tuno premetao. Vie nije govorio. Posle dvanaest godina samotnog zatoenitva, nije imao ta da kae. Usne Arni Tenebre dodirnue plavi mehur. "Zdravo, tata. Dola sam da te oslobodim, kao to si ti oslobodio mene." Kontrole vremenskog kljua bile su sline runim kontrolama induktora polja; nita neobino, jer je oruje Svezemaljske Armije bilo izraeno na osnovu projekata Doktora Alimantanda. Ona se osmehnu i podesi nonijuse na nulu. "Zbogom, tata." Plavi mehur pue u imploziji vazduha. Duh njenog oca nestade. Dala je vremenski klju majoru Davramu Mantonesu iz elitne 55. strateke inenjerijske grupe. "Dave, gledaj da mi to proradi", rekla je, a onda otila da vidi kako napreduju radovi. Volela je da hoda du rovova i ozida i igra se heroja i demona u mislima. Davram Mantones vratio se ve sledeeg jutra. "Neizvodljivo", izjavio je. "Najvie to sam postigao jeste lokalizovano polje temporalne stabilnosti."

"Ako je Doktor Alimantando mogao, moi e i ti, Dave", ree Arni Tenebre i pogleda kroz prozor svog taba u elikgradu, kao da eli da naglasi neuhvatljivost vremena. "Ako ti treba pomo, nai gospodina Jerihona, Radandru Dasa i Eda Galaelija. Oni su radili na originalnom vremenskom kljuu. Trebalo bi da moemo da ih ubedimo." Instrument za ubeivanje bila je sprava po imenu Konji arli. Bio je to obian trouglasti liveni stolac od metala, vrhom okrenut navie, okaen metar i po iznad poda. Delovao je podjednako jednostavno. Osoba koju je trebalo ubeivati bila bi svuena, ruke bi joj bile vezane za gredu iznad glave kako bi se omoguilo sigurno nasedanje, a onda bi je smestili raskoraenu na metalni stolac. Nekoliko sati na Konjiu arliju bilo je dovoljno da ubedi i najtvrdokornije jahae. Gospodinu Jerihonu i Radandri Dasu nije bio potreban ni minut ubeivanja. "Ne znamo nita vie od vas." "ta je sa Edom Galaelijem?" "On je mrtav." "Moda je ispriao svojoj miloj eni?" "Moda, ali ona je otila. Pobegla." "Ko bi onda mogao da zna?" "Limal Mandela." "Ne pravite se pametni. I on je mrtav." "Onda, moda Rael. Limal je dosta tajni Doktora Alimantanda preneo Raelu Mlaem." "Znamo. U sveskama nismo nali nita. Niti u kui." "Moda treba lino da ga pitate. Moda mu je Limal rekao neto ega nema u knjigama." "Zaista, moda jeste." Rael Mandela Mlai, koji se osamio posle ubistva oca, nestanka tetke i Pirove pobede nad Kompanijom, dobio je iznenadni poziv da zajae Konjia arlija. Nije reagovao na pretnju; posle samo etiri sata, skinuli su ga u gotovo

komatoznom stanju, a do tada je Arni Tenebre ionako bila uverena da on ne zna nita o arkani hronokinetikih vetina Doktora Alimantanda. Ipak, dobila je od njega jednu informaciju zahvaljujui kojoj ga je pustila: da se sve tajne Doktora Alimantanda, ukljuujui i mistinu Temporalnu Inverziju koja omoguava hronodinamiku, nalaze negde na zidovima njegove kue. Poslala je Davrama Mantonesa da poblie pogleda freske pod pretnjom stalne posete Konjiu arliju. Raela Mandelu Mlaeg skinuli su i vratili u porodinu kuu. teta. Arni Tenebre bi ba uivala da ga ostavi tamo i vidi je li u stanju da obori trenutni rekord u jahanju koji je iznosio trideset sati. Raela Mandelu Mlaeg, koji je bio u bunilu, uneli su u babinu kuhinju, gde su ga ona i njegova majka previle i stavile u krevet. Tamo je halucinirao da je nekada imao oca napravljenog od javora i majku koja je potekla iz cvea i pivskih konzervi. Leao je tako tri dana, a kerka njihovog komije, stidljiva devojka po imenu Kvaj en Pak, koja je pomagala Santa Ekatrini u danima narodne kuhinje, donosila mu je cvee i lepe kamenie, a od oskudnih namirnica pravila mu je kengure od slatkia i oveuljke od hleba sa groicama. Na kraju trodnevnog razdoblja, probudio se i shvatio dve vane stvari. Prva je bila da oajniki voli Kvaj en Pak. Druga je bila da je tokom noi vojska Parlamentaraca opkolila Bespue, spremna za poslednju bitku.

61. "Ima ih najmanje osam hiljada", ree gospodin Jerihon napreui uvebane oi kako bi razabrao ta se deava u nestalnoj jari meu kristaloidima. Sevrijano Galaeli pomeri lopatu, kao da radi, dok ga je straar posmatrao. "ta je onda ono?" On klimnu glavom prema ogromnim tronogim mainama koje su nadmeno hodale po kristalnom predelu i pretvarale opakim plavobelim zracima gromade ferotropa u paru.

"Ne znam ba", ree gospodin Jerihon. "Neto nalik na hodae-izviae koje je ROTEH koristio pre mnogo godina. Jedno da ti kaem, kada pone akcija, ovde ima da bude prilino vrue. Te stvari ispaljuju tahijonske zrake." Dva mukarca zamahae lopatama pravei se da kopaju dok su posmatrali nezgrapnu skalameriju koja je marirala pustinjom ne trudei se da se prikriva, i dooe do zajednikog i nezibenog zakljuka da je Bespuu doao kraj. Na isturenoj osmatranici 5, Arni Tenebre dola je do slinog zakljuka. "Procena?" upita ona svog autanta, majora prve klase Lenarda Hekija. "Borbene maine, idealno prilagoene terenu. ao mi je to to moram da kaem, madam, ali one mogu da prekorae minska polja." "Tako sam i mislila. Naoruanje?" "Madam, ao mi je to i ovo moram da kaem, ali..." "Ali ti tahijonski zraci mogu vremenski da skliznu kraj naih indukovanih polja odbrane i izbue nam titove." Ona ostavi Lenarda da posmatra borbene maine i potrai Davrama Mantonesa. elela je da utvrdi u kome je stanju njena nepobediva borbena maina. Dok je ila uzbrdo, prola je kraj tela dva novinara SRBC-a koji su pokuali da podignu zastavu predaje. Rairenih ruku i nogu, naglavce, na drvenim ramovima, njihova tela poela su da se tave posle tri dana na suncu i grozomorno su zaudarala. Predaja nije bila nedopustiva, ve nezamisliva. Na isturenoj komandnoj taki Zebra, Marja Kvinsana je posmatrala mumifikovana tela kroz dvogled. Nije je okiralo varvarstvo pogubljenja; okiralo ju je to to je prepoznala mnotvo prilika koje su zgurene radile na terasama i utvrenjima. ak i sam grad Bespue; onaj njegov deo uglavljen izmeu dva runa betonska ira bazilike i visokih cevovoda fabrike, bio je nepromenjen, neuredni konglomerat vetrenjaa-pumpi, blistavih solarnih rombova i crvenih crepova na krovovima. Pitala se ta radi Morton. Nije ga videla da rmba na liticama, ali u gradu su u toku bili i drugi radovi. Nije pomislila na njega dvanaest godina. Pomislila je, meutim, na Mikala

Margolisa; na jadnog, glupog momka koji je doputao da ga vetar nosi kuda hoe. Zapitala se ta je bilo sa njim poto ga je ostavila u soba-baru na eleznikom voritu Iivara. Kasnije e imati dosta vremena za priseanja. Odbrana Svezemaljske Armije izgledala je snano, ali ne toliko snano - mislila je - da prkosi njenim borbenim mainama sa tahijonskim zracima. Potroila je dosta politikog kapitala kako bi dobila specifikacije ROTEH-ovih izviakih hodaa od mudraca sa Porcelanske Planine i bila je uverena da je taj ulog bio pametan. Njena peadija bila je brojnija od protivnike u srazmeri etiri prema jedan, sistemi njenog tahijonskog naoruanja davali su joj prednost nad induktorima polja Svezemaljske Armije... poigravanje mislima o pobedi i ambiciji bilo je primamljivo. Trebala joj je ista glava i smirenost. Dok je odlazila sa komandnog mesta Zebra, postala je svesna dalekog zujanja insekta. Isti zvuk motao se na rubu ludake percepcije Arni Tenebre dok je ona sedela za stolom i igrala se pertlom. Njen um usredsredio se na zujanje insekta i ona je zaboravila da slua raport Davrama Mantonesa o napretku u deifrovanju hijeroglifa Doktora Alimantanda. Zujanje, brujanje, lenja pela usred zime seala se cveem ispunjenih jutara kada se brkala u kanalima za navodnjavanje, dana ispunjenih suncem i zujanjem pela. "Molim?" "Imamo neto to biste mogli da pogledate." "Pokai mi." Zujanje joj je bilo u uhu sve vreme dok je ila prema kui Doktora Alimantanda i pela se u osmatranicu za vremenske prilike, punu praine i razbacanih polupraznih olja za aj koje je ostavio Limal Mandela, a panja joj je neprestano vrludala kroz etiri prozora u leteoj poteri za zujanjem. "Evo, madam." Davram Mantones pokaza na mrlju izbledele crvene krabotine tano u sreditu tavanice. Arni Tenebre se pope na kameni sto i zagleda kroz runu lupu.

"Pa, ta je to?" "Mislimo da je to formula Temporalne Inverzije koja daje vremenskom kljuu i svemu unutar njegovog polja uticaja sposobnost razvezivanje vremena i hronokineze. Pokuaemo to veeras." "Hou da prisustvujem." Odakle to zujanje? Arni Tenebre je poela da se plai da ono potie iz njene roene glave. Zvuk je, profiltriran, stigao ak i u podrum Hotel/Bara, gde je tajni sastanak pokreta otpora bio u toku. Pet dua okupilo se oko smee drvene kutije: oko radio-predajnika ugraenog u sanduk za pakovanje. "Pomolite se da nam ne uhvate emitovanje", ree Radandra Das, pomislivi na razapete televizijske novinare. "Jesi li vie pronaao?" upita Santa Ekatrina Mandela, roeni borac protiv totalitarizma. Batisto Galaeli ponovo pritisnu prekida za emitovanje. "Alo, parlamentarne snage; alo, parlamentarne snage; ovde Bespue, ujete li me, ovde Bespue." Ponovio je taj napev nekoliko puta da bi ga nagradio pucketavi glas. Anti-oslobodioci se pribie oko slualice. "Alo, ovde Slobodno Bespue, upozoravamo vas, budite krajnje oprezni, Svezemaljska Armija kontrolie oruje za temporalno izmetanje: ponavljam, neprestano pazite na oruje za izmetanje. Krenite u napad to je pre mogue kako biste spasli istoriju. Ponavljam, pourite da biste spasli budunost; gotovo..." Odgovori mu pucketavi glas. Jedini od njih petoro, gospodin Jerihon, nije se usredsredio na utave slogove. Panja mu je bila usmerena na neku taku iznad tavanice. "." On ih uutka pokretom ruke. "Gore ima neega." "Gotovo", apnu Batisto Galaeli i prekinu emitovanje. "ujete li?" Gospodin Jerihon se polako okrenu, kao da pokuava da oivi ono malo izgubljenih seanja. "Znam taj zvuk, znam taj zvuk." Niko drugi nije

mogao ni da ga uje kroz ploice, ciglu i kamen. "Motori, aero-motori... ekajte malo, Majbah/Virtelovi motori, u dvosmernoj konfiguraciji! Vratila se!" Ne marei za propise o propusnicama i nezakonitom okupljanju, kontrarevolucionari izletee iz podruma na ulicu. "Tamo!" Gospodin Jerihon pokaza u nebo. "Eno je!" Tri takice svetla blesnue usred zaokreta i narastoe u rici snage od koje je zastajao dah, u tri propelerska aviona sa ajkulastim njukama. U formaciji strelice, tri aviona zatutnjae iznad Bespua i eoni avion u preletu zasu grad lecima. Ulice smesta ispunie ustrali gerilci. Oni razdvojie kontrarevolucionare i naterae ih u zaklon. Gospodin Jerihon baci pogled na letak koji je proleteo kraj njega na oblaku praine i udarnom talasu. "Taterdemalionin Letei Cirkus stigao je u grad", pisalo je tamo. "Vitlejem Ares, uvaj se!" Ta naivnost izmami mu osmeh na lice. Trideset godina stara, i nimalo mudrija, Bog je blagoslovio. Letei cirkus napravi petlju iznad Bespua i nadlete u visini krovova. est snanih eksplozija zatrese grad. Gospodin Jerihon vide blesak plavobelih zraka na vrhovima avionskih krila i zviznu u istom divljenju. "Tahijonci! Odakle joj, pobogu, tahijonci?" Tada ga vojnici ugurae u Hotel/Bar i zauzee poloaje kako bi uzvratili vatrom. Dok je predvodila svoju formaciju preko eleznike pruge za napad na elikgrad, Persis Taterdemalion shvati da joj nikada nije bilo lepe u ivotu. "Aneli zeleni i plavi", zapeva ona, "otponite drugi napad." Nije bilo bekstva. Eda vie nije bilo, nije vie bilo Eda, ali ona je mogla da odleti preko ivice Vaseljene i da opet ne bude dovoljno daleko da bi ga zaboravila. Umesto toga, ispunilo ju je ludilo, ludilo zahvaljujui kome je pronala svoja dva klipana, nezaposlena zapraivaa letine, za dva akrobaciona aviona koje je kupila od Jamaguija i Donsa, opremila ih najnovijom vojnom tehnologijom i krenula u ludaki napad u ime ljubavi, na voz eliane Vitlejem Ares koji je pukao po Visoravni, a potom i na crno srce od ljake, srce same

Kompanije koja je mrvila snove, na utvrenje zvano elikgrad. Zanjihala je krilima i letei cirkus se zbio u tesnu formaciju. Dopadalo joj se kako vojnici bee kao pilii od tres tres tretanja njenih tahijonskih blastera. Dopadali su joj se isti plavobeli zraci i jarki cvetovi eksplozija dok je unitavala kancelarije, rezervoare, kamione, bunkere, prenosne linije, solarne kolektore. Dopalo joj se sve to od trena kada je stisnula dugme za paljbu i raznela dve lokomotive Klase 88, pedeset vagona i dvojicu mainovoa u plamenu subkvantne fuzije. "Bum!" pevala je i pritiskala dugmad za paljbu. Iza nje, dva parkirana teretna diriabla eksplodirae u plamenoj bujici. "Uiiii!" uskliknu ona i skrenu Jamaguija i Donsa za novi prelet. Njen radio zapucketa i neki poznati glas zaita joj u uhu. "Perssiss, duo, to sssam ja. Dimmmm Jerihon, zna?" "Aha, znam", dreknu ona. Njeni tahijonski blasteri ostavie dugake, zadimljene posekotine u elikgradu. Dimnjaci su se ruili, cevovodi prevrtali. "Vana inffformacija, Besssspue je pod okupppacijom, ponavljam, pod okupppacijom Taktike Grupe Ssssvezemaljske Armije. Kompanija je poraena, ponavljam, poraena." Lepeza projektila odlepi se od tla i vinu prema njoj. "Babadabum!" ree ona i pretvori ih u paru. "Poraena?" "Da. Govorrrrim iz Hotel/Bara sa illllegalnog rrradija. Predlaem da gaa vojne mettte, ponavljam, vojne mettte. Komanduje Arni Tenebre." Ona ponovo nisko nadlete Bespue i vide rovove i zemunice. Nadlete litice i tamo vide razapeta tela i sunev sjaj na kacigama vojnika na poloajima. Arni Tenebre? Ovde? "Aneli, u novu formaciju", naredi ona. "Tako je, currro", zaita gospodin Jerihon i prekinu emitovanje. Zeleni i plavi aneo joj se pribliie u formaciju strelice. Dobra deca. Ona ih upozna sa novom situacijom.

"Vai se", ree Kalan Lefteremides. "Vai se", ree njen brat Ven. Aneli u formaciji skrenue kao jedan i sjurie se prema poloajima Svezemaljske Armije. Leteli su samo nekoliko metara iznad pustinje, Tahijonski blasteri na vrhovima krila gaali su odbrambene poloaje, dok su projektili ispaljeni sa ozida hrlili prema njima. "Zeleni anele, zeleni anele, projektil ti je..." Projektil zemlja-vazduh marke 'Braa Long', Tip 337 Feniks, koji je u panici ispalila izvesna redovka Kasandra O'Miini, stie Vena Lefteremidesa i otkinu rep sa Jamaguija i Donsa. Zeleni aneo stade da se obre u spirali smrti i tresnu usred naputenog novog stambenog kompleksa iza eleznike pruge. Persis Taterdemalion se uinilo da je opazila lepranje padobrana. Tako, Arni Tenebre, ovo je za tebe. Ona okrenu nos svog aviona prema elikgradu i pritisnu dugmad za paljbu. Arni Tenebre je posmatrala vazduni udar sa svog prozora, u ljubopitljivom divljenju. "Dobri su. Strano dobri", razmiljala je naglas dok su dva preivela lana Taterdemalioninog Leteeg Cirkusa nadletala u visini krovova kako bi lansirala novi tahijonski napad na elikgrad. "Madam, zar ne mislite da bi trebalo da se sklonite sa tako isturenog poloaja?" predloi Lenard Heki. "Taman posla", ree Arni Tenebre. "Ne mogu mi nita. Meni moe nauditi samo Osvetnik." Na Polju Kristalnih Ferotropa, Osvetnik Marja Kvinsana posmatrala je vazdunu bitku. "Ko god da su, veoma ako su dobri. Proverite registracione brojeve. Hou da znam ko upravlja avionom."

"Svakako. Marale, poruka iz grada, od talaca." Albi Vesarijan, laskavica i ankoliz kojoj je bilo sueno da nikada ne zaustavi metak, prui joj zapis i pouri da izvri nareenje da identifikuje piratske letelice. Ona pogleda kominike. Temporalno oruje? Baci pelir u stranu i vrati se vazdunom napadu taman na vreme da vidi kako se Ven Lefteremides prevre, udara i gori. "Tako", prozbori ona. "To je to. Naredite napad!" Petnaest sekundi kasnije, drugi napada bio je oboren i tresnuo je u Baziliku Sive Gospe. "Naredite napad!" dreknu general Emilijano Marfi. "Naredite napad!" dreknue majori Li i Vo. "Naredite napad!" dreknue razni kapetani, porunici i potporunici. "Napad!" dreknue vodnici i desetari, i etrdeset osam dugonogih borbenih maina nainie prve nezgrapne korake prema Bespuu. "Madam, Parlamentarci napadaju." Arni Tenebre je tu vest primila tako ravnoduno da je Lenard Heki pomislio da ga nije ula. "Madam, Parlamentarci..." "ula sam te, vojnie." Nastavila je da brije skalp i skida velike pramenove kose sve dok joj glava nije zablistala gola pod suncem. Pogledala se u ogledalu. Bila je zadovoljna. Sada je bila olienje rata, Vastator. Osvetnie, uvaj se. Ona bez urbe progovori u mikrofon za tihu komunikaciju. "Ovde zapovednik. Neprijatelj napada nekonvencionalnim oklopnim snagama uz korienje tahijonskog naoruanja: sve jedinice neka se uputaju u borbu s krajnjim oprezom. Majore Davrame Mantonesu, hou da vremenski klju proradi." Davram Mantones se javi preko malog poljskog telefona, pucketav i rastrojen. "Gospoja, Temporalna Inverzija jo nije proverena; nismo sigurni u jedan od inilaca jednaine; mogao bi da bude plus ili minus."

"Stiem tamo za tri minuta." Svojim trupama ree: "Pa, momci i devojke, to je to. Ovo je rat!" Dok je davala nareenje za napad, prve eksplozije zaue se sa poloaja na perimetru.

62. Niandija Donston M'bote je bio jedan od onih neizbenih ljudi iji je ivot poput parnog voza, sposoban samo za kretanje napred, u ogranienom pravcu. Olienja predodreenosti, takvi ljudi su dvostruko prokleti krajnjim neznanjem o neumitnosti sopstvenog ivota i tutnje kraj bezbroj onih drugih ivota koji stoje kraj pruge i mau gordom ekspresnom vozu. A opet, ti koji stoje kraj pruge tano znaju gde taj voz ide. Znaju kuda pruga vodi. ivoti-vozovi naprosto hrle napred, ne marei, neprosvetljeni. Otud je gospoa Januar M'bote znala istog trena kada joj je okruna babica pokazala runog, gadnog sedmog sinia, da mu je sudbina, bez obzira na sve to on moe da uradi ili ne uradi sa svojim ivotom, da bude drugi niandija u trbuhu parlamentarne borbene maine u borbi za Bespue. Videla je kuda pruga vodi. Donston M'bote je kao dete bio mali, ostao je mali i kao pubertetlija, upravo savrenog stasa da se ugura u trbunu pokretnu kulu ispod insektolikog tela borbene maine nalik na pogreno postavljeni testis. Glava mu je bila okrugla i spljotena na temenu, upravo savrenog oblika za vojni lem; bio je prek i nervozan (vojni psiholozi okarakterisali su ga kao 'lakog na obarau'), deset poena od moguih deset za ocenu prilagoenosti; ake su mu bile dugake i tanke, gotovo enske, upravo najboljeg oblika za zaista nezgodne kontrole paljbe na novoj tahijonskoj opremi, Model 27. A koeficijent inteligencije bio mu je tako nizak da nije mogao da se zaposli ni u jednoj drugoj profesiji gde je bio potreban makar i najmanji nagovetaj kreativnosti. Jedan od roenih Tvorevih niandija za trbunu pokretnu kulu, Donston M'bote je od samog poetka bio osuen na propast.

Donston M'bote o svemu tome nije imao pojma. Isuvie se zabavljao. Sklupan kao fetus u zveketavom, zanjihanom metalnom pliku koji je zaudarao na ulje, virio je kroz pukarnice u pustinju koja je posrtala pod njim i slao lune rafale iz tekog mitraljeza preko leproznog peska. Bio je veoma zadovoljan uinkom. Jedva je ekao da vidi kako to izgleda kada se primeni na ljudima. kiljio je u slike na televizijskim monitorima u nivou oka. Puno puno crvene pustinje. Noge su se njihale, borbena maina se ljuljala. Niandija Donston M'bote se okretao u krug u svom elinom testisu i borio protiv poriva da pritisne mali crveni obara koji se nalazio pred njim. To je bila kontrola vatre velikog tahijonskog blastera. Upozorili su ga da to ne koristi proizvoljno: troilo je energiju, a komandant nije bio sasvim ubeen da on ne bi grekom podsekao noge borbene maine. Gazi gazi, ljuljaj ljuljaj. Njegov ujka Azda nekada je imao kamilu i onaj jedini put kada je jahao to zlovoljno stvorenje oseao se prilino kao sada, u zanjihanoj borbenoj maini. Donston M'bote je koraao u rat u izmama od dvadeset metara, uz Veliki Zvuk Svinga Glena Milera i Njegovog Orkestra, koji je u obema slualicama svirao soul. Pomerio je ramena i poeo naizmenino da die kaiprste u vazduh, gore, dole, gore, dole; bio je to jedini mogui ples u trbunoj pokretnoj kuli Borbene Maine, Model etiri. Ako je ovo rat, pomislio je Donston M'bote, rat je super stvar. Vojnika izma, proizvod Hemonda i Tjua iz Novog Merioneda, triput teko lupi po poklopcu u tavanici; tump tump tump, uz poluprigueni buljuk psovki. Niandija Donston M'bote pritisnu bira radio kanala. "...Malom Medi, Tata Meda Malom Medi, tatokogavolazajebavatamodolezarneznadajeratglupikukinsine... meta na nula zarez etiri stepena deklinacije, petnaest stepeni." Isturivi jezik u usredsreenosti bez presedana, niandija M'bote obrnu male mesingane tokove i nonijuse i uperi veliki tahijonski blaster u nezanimljivi deo zida crvene litice. "Mali Meda Tata Medi, naciljao sam metu; ta sad hoe da uradim?"

"Tata Meda Malom Medi, pucaj kada bude spreman. Sveti Boe, kakav glupan..." "Vai, Tata Medo." Donston M'bote radosno pritisnu palevima dugo oekivano crveno dugmence. "Zzzap!" dreknu on. "Zzzap, gadovi jedni!" Potporunik enon Jisangani povlaila je svoju borbenu grupu po nareenju Arni Tenebre sa poloaja na perimetru (koji su gadno zaudarali na mokrau i elektricitet) prema ozidima Plavog Sokaka, kada su Parlamentarci sprili itavu brigadu iz Novog Glazgova. Ona i njenih petnaest boraca predstavljali su jedina dva odsto preivelih. enon Jisangani vodila je svoju grupu kraj prednje strane hostela 'Veseli prezbeterijanski hodoasnik', kada je neobina blistava svetlost iz neobinog ugla bacila neobino crnu senku na zidove od erpia. Imala je taman toliko vremena da se zaudi senci i tome kako se crveni i plavi neon natpisa 'Veseli prezbiterijanac' upalio (do tada neotkriveni sporedni uinak elektromagnetnog pulsa tahijonskih aparata), kada je eksplozija podigla njeno telo i duu i smrskala je o proelje hostela za hodoasnike da bi, u velikom finalu, sruila zidove, tavanicu i glomazni neonski znak preko nje. Da nije bilo njenog odbrambenog plata, enon Jisangani bila bi razmazana kao dinstano meso. Ovako, bila je okruena crnim mehurom sruene zidarije. Istraila je glatki perimetar svog zatvora slepim vrcima prstiju. Vazduh je zaudarao na energiju i ustajali znoj. Dve mogunosti. Mogla je da ostane ispod 'Veselog prezbeterijanca' dok je ne izbave ili dok joj ne ponestane vazduha. Mogla je da iskljui odbrambeni plat (mogue je da je samo on spreavao da je kr 'Veselog prezbeterijanca' ne smrvi, kao glomazni ljubavnik) i da se probije napolje ukljuivi induktore polja na ofanzivno dejstvo. To su bile mogunosti. Borila se u dovoljno bitaka da zna da one nisu tako jednostavne kao to izgledaju. Tle je zadrhtalo kao da se nepojmljivi korak Panarha spustio na Bespue; zatim jo jednom, pa jo jednom, i jo jednom. Borbene maine bile su u pokretu.

Nije mogla da poveruje koliko su lako Parlamentarci probili njenu odbranu na perimetru. Nije mogla da poveruje da je toliko smrti i unitenja poinjeno tako kratkim bleskom svetlosti. Zemlja se tresla od uzdranih potresa. Novi blesak svetlosti, novo unitenje. Ustanovila je da ne moe da poveruje ni u tu novu smrt. Rat je bio isuvie nalik na radio-trilere nedeljom uvee da bi bio verodostojan. Nova eksplozija. 'Veseli prezbeterijanac' se svali sa tekim roktajem preko enon Jisangani. Neko mora da javi tabu o unitenju. Glas koji je jedva prepoznala kao dunost zvocao joj je. Obavi svoju dunost... obavi svoju dunost... obavi svoju dunost... Potres. Eksplozija, u blizini. Dum dum dum, metalne izme borbenih maina u blizini, ta ako me neka nagazi, hoe li mi odbrambeni plat izdrati? Dunost, obavi svoju... "U redu! U redu!" Ona kleknu u tami ispod ogromne telesine 'Veselog prezbeterijanca', da dodirom proveri kontrole paljbe. Htela je da se uveri, da se uveri, da se uveri jo jednom. Imae samo jedan hitac. enon Jisangani uzdahnu kratko i plitko, pa iskljui odbrambeni plat. Kr zastenja i poe da se slee. Pucketanje, lomljava... ona die induktor polja i probi se hicem pune snage do suneve svetlosti. Mogla je isto tako da kroi i na neki drugi svet. itav jugoistoni kraj Bespua leao je u razbacanim, zadimljenim ruevinama. Svetlucavi stakleni krateri, devetokraki poput zvezde svete Katarine, svedoili su o estokom uinku novog oruja Parlamentaraca. Proli su tuda svom silinom, i njihove borbene grdosije, stvorenja iz gvozdenih komara detinjstva, stajale su raskoraene iznad ulica i zgrada, uz itanje pare iz zglobova i zasipale tekim artiljerijskim baraima pukotine u otporu Svezemaljske Armije uanene du Prve ulice. Prolazak Parlamentaraca kroz spoljnu odbranu sravnio je grad kao vihor pirinano polje. A ipak, njihovo napredovanje nije prolo sasvim bez otpora. Poput mrtvog pauka pod izmom, komandna pokretna kula borbene maine leala je razbijena meu prepletanim metalnim nogama. enon Jisangani posegnu da ukljui odbrambeni plat, pa zastade. U ovakvom ratu, moda bi nevidljivost bila bolja

taktika, po naelu da ono to ne mogu da vide, ne mogu ni da gaaju. Ona ukljui radio-kanal svog odreda i pozva preivele. Malobrojni su sada bili jo malobrojniji. Dvanaest od petnaest ispuzalo je iz haosa koji je ostao iza bitke. Potporunik Jisangani onda ukljui komandni kanal i kratko izvesti zapovednicu Tenebre o gubicima. Arni Tenebre je sedela u svom ratnom tabu, prstiju spojenih u stavu meditativne smirenosti. Devedeset osam odsto gubitaka u prvom sukobu, a Parlamentarci su sada napadali rubove elikgrada. Nekada bi gubici od devedeset osam odsto razjarili njen vojniki duh i nagnali je da izda trupama blistava, nadahnuta nareenja. Sada je samo sedela, spojenih prstiju, i klimala glavom. "Nareenja su izmenjena", ree ona kada je potporunik zavrila. "Trupe nipoto ne smeju koristiti odbrambene platove. Primenite ratrkavanje svetlosti i veliku pokretljivost. Vi ste gerilci. Budite gerilci." Ona prekinu komunikaciju sa braniocima i potpuno se posveti sloenoj maineriji koja je zujala na poploanom podu. "Koliko jo?" "Deset, moda dvadeset minuta dok prikaimo struju", ree Davram Mantones. "I moraemo da branimo izvor energije." "Naredi da se to izvri." Arni Tenebre naglo ustade i ode u svoju sobu. Pogleda svoje obojeno lice u zidnom ogledalu. Budalasta tatina, ona vie nije bila Ptica Smrti, bila je Ptica Vremena, Hrono-Feniks. Dok je brisala budalastu boju sa lica, razmiljala je o gubicima od devedeset osam odsto u rovovima perimetra. Besmisleno. Plastini vojnici. Odbrana vremenskog kljua sada je bila najvanija, i za to e drage volje prigrliti i stopostotne gubitke. Univerzalnu smrt. Taj koncept poeo je da joj izgleda privlano. U najboljoj gerilskoj tradiciji, odred enon Jisangani prolazio je na vrhovima prstiju kroz sokake Bespua. Poneki stakleni krater bio je podseanje na one koji su se previe pouzdali u svoja odbrambena polja. Na uglu Plavog sokaka, jedna borbena maina probijala se kroz pravne kancelarije Sing Sing Singa i

Mekajvorija. Dok su njeni vojnici bledeli u nevidljivost, enon Jisangani i njen vojnik Murto Melincakis ostali su razdvojeni od svojih drugova. Nevidljiva enon Jisangani sakrila se na verandi ajdinice Novi Raj odakle je posmatrala kako se pokretne kule njiu levo i desno, levo i desno, u potrazi za ivotima koje treba ugasiti. Opake maine. Pomislila je da moe ak i da razazna posadu sa lemovima na borbenim mestima. Prestravljenost zbog te metalne stvari paralisala je njen vojniki duh, tako da nije bila nita vie u stanju da je napadne nego to bi bila u stanju da napadne neki gvozdeni komar iz detinjstva. Ali ne i vojnik Murto Melincakis. Taj mora da je mirno spavao u detinjstvu, jer je iskljuio nevidljivost, podigao induktor polja za napad, a cev pokretne kule koja je pukim nesrenim sluajem bila uperena pravo u njega zapljusnula ga je iz neposredne blizine subkvantnim gnevom. Svetlost nove izbelela je svaki centimetar vidljive boje na uglu Plavog sokaka i Hrizanteme. Neoni praznih hotela zgrili su se u kratkom blesku priseanja, a ostaci Zelene Grupe, sa privremeno preoptereenim kolima za ratrkavanje svetlosti, pojavili su se kao nejasni providni duhovi. enon Jisangani vrisnu panino nareenje da se razdvoje i pobee Plavim sokakom. "Hej, super gaa, Mali Medo! Stvarno, super gaa!" Niandija Donston M'bote iscerio se i pljunuo istovremeno, to je bio njegov jedinstveni gest, poto niko drugi nije imao ni najmanju elju da ga oponaa. "Nita naroito. Samo uperi gde treba u pravom trenutku. Hej!" Njegove vrludave one jabuice registrovale su kretanje na jednom od malih monohromnih televizora. "Hej, eno jedna, umae!" "Ma, pusti je..." "Ali to je neprijatelj! Hou da je gaam." "Polako sa TB-om, Mali Medo, upucae nam nogu ako ne pazi." "avola!" ree Donston M'bote nadureno. On iskali svoje durenje na ajdinicu Novi Raj, ispalivi pregrt projektila iz topa od 88 mm pre nego to ga je Tata Meda (zapravo, zamenik komandanta

Gabrijel O'Birn) izgrdio zbog traenja municije. Zato je astio sebe jednim dobrim drapanjem duboko po usmrdelom veu, a Borbena Maina T27, Istono prosvetljenje, odepala je da se prikljui velikom boju oko kapija elikgrada, pri tom bez ikakve zle namere i sasvim sluajno presekavi polovinu kue Staljinovih i itavu suprugu Staljin jednim neopreznim zamahom desne bone noge. "Hej, tamo dole je neki ova!" Donston M'bote je video kroz pukarnice u trbunoj pokretnoj kuli neobino skraenog gospodina Staljina koji je mahao pesnicama u bespomonom besu prema borbenoj maini koja mu je upravo ubila enu sa kojom je iveo dvadeset godina. "ta?" "Neki ova tamo dole, Tata Medo." "Izgleda da je to vlasnik kue koju si upravo razbio, Tata Medo", zacvrkuta Mama Meda sa visine svoje pokretne kule na vrhu. Donston M'bote je poznavao Mama Medu samo po njegovom dangrizavom glasu preko interfona. Nikada ga nije video, ali podozrevao je da postoji nekakvo rivalstvo izmeu prvog niandije i komandanta. Kad bolje razmisli, ni komandanta nikada nije video. "ta?" ponovi Tata Meda. "Neki ova, dole, u onoj velikoj leji pasulja", ree Donston M'bote, na idealnom mestu da prisustvuje sledeem dogaaju. "Zna, mislim da bi trebalo da budemo kao... oprezni, zna, kao to ti mene uvek upozorava... Auh." "ta je bilo, Mali Medo?" "Nita, Tata Medo." T27, Istono prosvetljenje, Tata Meda, Mama Meda i Mali Meda prekoraie Zelenu ulicu sa gospodinom Staljinom pretvorenim u zlosrenu fleku na desnoj bonoj nozi. "Sveta Katarino! Zna li ta si upravo uradio?" vrisnu Mama Meda i krenu da to tako potanko i detaljno objanjava svom komandantu, da je Donston M'bote

iskljuio to optuujue zanovetanje i zaigrao svoj mali ivahni ples prstima uz 'Serenadu ulice Tombolova' Hamiltona Bohanona i njegovih Prvaka Ritma. Rat je ponovo bio zabavan. Zabavno je bilo reetanje zaklona od dakova s peskom iz njegovog topa, zabavno je bilo prekoraivanje gerilaca u bekstvu i njihovo spaljivanje zrakom iz TB-a, zabavno je bilo ak i kad je bilo strano, kada je uo uivo u slualicama kako je posada na T32, Avealomovoj breskvi, do poslednjeg izginula usred zbrke oko meta. "Kaem ti da tamo nema nikoga!" "Mora da ima!" "Kompjuter kae..." "Jeb'o te kompjuter!" "Jeb'o tebe! Gledaj, vidi! Bio sam u pravu, ima nekgrzhggmmtfughzzss..." I T32, Avealomova breskva, primio je puni udar induktora polja nekog mladog vojnika Svezemaljske Armije, koji je njegovog Tata Medu, Mama Medu i Malog Medu razneo u vodoskok metalnih krhotina i crvene kie. Dok je posmatrao smrt Avealomove breskve, Donston M'bote je osetio neto neobino u glavi. Bila je to originalna misao, pronicljivost i jasan znak da se njegovo predodreeno postojanje blii kraju pruge. Ta originalna misao toliko ga je iznenadila da je proao gotovo itav minut pre nego to se javio Tata Medi. "O, Tata Medo", zapevuio je, "mislim da imamo posla sa nevidljivim neprijateljem." Tata Meda je zapenio i zagrgotao na interfonu, komandant unapreen iznad nivoa svojih sposobnosti. "Pa, ima li iko naoari za toplotu?" Mama Meda je ostavio svoje u atoru, zajedno sa sredstvom za odbijanje insekata. Usledi ogorena rasprava. Donston M'bote namaknu svoje naoari i poprimi izgled sove sa loim varenjem. Zrnasta monohromna izmaglica koju je ugledao pokazala se gotovo odmah korisna. "Hej! Tata Medo! Tata Medo! Imam jednog bogija! Pravog ivog bogija!" "Gde?"

"S leve strane, neprijatelj..." Voleo je da koristi vojne izraze. 'Bogi' se zvao enon Jisangani. "Hajde da je sredimo, eno je..." Poivajui o trbuhu na visini od dvadeset metara, u vazduhu punom dima, niandija Donston M'bote upravljao je borbenom mainom tako to je izvikivao smer u mikrofon lema. Verna i posluna, borbena maina izgazila je naputeno zapadno krilo hacijende Mandelinih, otvorivi poput mahune graka onu najtajniju sobu koju je Deda Haran zakljuao i prokleo onoga ko je ikada ponovo otvori. Praina je padala na glave dinastije Mandela skrivene u najdubljem podrumu. Kamenje se treslo i stenjalo. U poludelirijumu od jahanja na Konjiu arliju, Rael Mandela Mlai je halucinirao o danima kada je predvodio Veliki trajk, a Kvaj en Pak je pourila da biljnim ajem smiri njegovo bulanjenje. Eva, koja je veselo radila za svojim razbojem, uzela je klube plamenocrvene vunice sa eljeva i objavila: "Sve ovo mora da bude u tapiseriji." Borbena maina T27, Istono prosvetljenje, stajala je mirno u sredinjem dvoritu Mandelinih i isputala paru iz ventila za pritisak. Dim se kovitlao oko pokretne kule i davao joj zloudnu inteligenciju sa nekog drugog sveta. "Vidi li dole bilo ta, M'bote?" Niandija M'bote poivao je izvan svog trbunog plika i pretraivao naoarima paru i dim koji su se dizali sa ruba eligrada, gde su se Parlamentarci i branioci Svezemaljske Armija bacali jedni na druge kao talasi u sudaru. Neto nejasno i treperavo kretalo se kroz monohromnu pomrinu. "Jeste! Eno je! Neka je neko gaa!" Mama Meda se uz kripu okrenu da poslua; Tata Meda podie ubistvenu bonu nogu za gaenje. Priroda vere u Boga enon Jisangani iz temelja se promenila u poslednjih nekoliko minuta, od Dobrodunog Velikog ikice koji je nekima dodeljivao neto vie sree nego to je to pravda zahtevala, u Zlog i Osvetnikog Matorog Alasa koji nije putao rtvu sa udice. Imala je sree kada je Murto Melincakis izgoreo umesto nje. Sada je to bila osveta, jer ona nije mogla da skine sa sebe

zadah tog spaljivanja. Borbena maina se poigravala sa njom. ak je neki propalitet, lan posade, visio iz svoje pokretne kule i pratio je naoarima za toplotu. A njena blistava nevidljivost bila je podjednako beskorisna kao i odbrambeno polje. Preostalo joj je samo da se bori i umre kao Murto Melincakis. "Proklet bio, dabogda, Boe!" viknu ona neverniki dok se koprcala prema Tvravi elikgrada, a borbena maina se neumoljivo probijala za njom. "Proklet bio dabogda, proklet bio dabogda proklet bio!" Veliki topovi su se njihali, ruan mali majmun od oveka pokazivao je, noga se podizala, a ona nije, kategorino nije, nikada ne, taman posla, imala nameru da skona u vatri kao taj desetogodinji vojnik, u kriku izmuene plazme. Dok je podizala svoj induktor polja da bi se borila, shvatila je koliko je umorna od ubijanja. Umorna, zgaena, razbijenih iluzija. Glupi majmun od oveka belebetao je iz svog otvora, a ona nije elela da ga ubije. "ak te ni ne poznajem", apnu ona. Ipak, ako bilo ta drugo uradi, skonae u vatri. Dolo je do kontakta. U trenu pre nego to e iskljuiti odbrambeni plat da bi napala, zgromljujui elini ut baci je na zid tora za lame. Njen hitac promai, odbrambeni mehur pue, a enon Jisangani nalete na itekako vrstu zidariju od erpia. U njenom telu, razne stvari popucae i smrvie se; ona oseti ukus elika i mesinga. U nejasnoj mijazmi polusvesti, videla je da njen hitac nije sasvim promaio. Oduvala je gornju topovsku kulu, sa sve tobdijom i topom. Para i ulje kuljali su u vodoskoku iz metalne rane kao krv iz srca. Ona se zasmeja kikotom od koga su se rebra prevrtala i sve se zamrai. "Sranje sranje sranje sranje sranje sranje sranje sranje..." Sklupan kako bi se zatitio u svojoj udobnoj i zabavnoj trbunoj kuli, Donston M'bote jedva da je uo kletve svog komandanta. "Imam te, o, imam te, kurvo jedna, kopile i kuko, imam te imam te..." Donstonu M'boteu je jezik virio izmeu zuba dok je aputao u mahnitom veselju i okretao male mesingane tokove i nonijuse. "O, sad te imam,

gospoo!" On uperi veliko oruje u enu koja je leala na gomili kra cigala od erpia. "Imam te..." ta je to vikao Tata Meda? Zar ne zna koliko je teko gaati dok se prokleta borbena maina njie i posre kao pijanac nedeljom uvee? Upozorenje? Do avola, zbog ega? Krsti zasija, savrena meta. Niandija Donston M'bote pritisnu crveno dugmence. "Zzzap!" viknu on, i u zaslepljujuem blesku raznese levu bonu nogu. "Prokletstvo", ree on. "Idiote jedan glupi!" zakreta Tata Meda. "Upozorio sam te, rekao sam da pazi..." T27, Istono prosvetljenje, zanese se kao drvo na rubu provalije. Metal kriknu i zalupa, iro-stabilizatori zaurlae dok su se upinjali da zadre borbenu mainu u uspravnom poloaju, a onda omanue, katastrofalno, ne odgovorivi na izazov. Sa velianstvenom, baletskom gracioznou, borbena maina se preturi, tahijonski blasteri nekontrolisano opalie na sve strane, para eksplodira iz unitenih zglobova, i maina se razbi na tvrdoj zemlji Bespua. U poslednjim sekundama strmoglavog pada, Donstonu M'boteu bilo je doputeno da shvati da je itav njegov ivot bio usmeren prema tom trenutku slavnog unitenja. U asu pre nego to je trbuna kula pukla, a njega kao zrelu ljivu zgnjeila teina sruenog metala, Donston M'bote se vratio do trenutka roenja i shvatio kada je video kako mu se savreno oblikovana glava pojavljuje izmeu majinih butina, da je od samog poetka bio osuen na propast. Osetio je duboko duboko gaenje. A onda vie nikada nije osetio nita. Oscilirajui preko granice izmeu bola i svesti, potporunik enon Jisangani je videla pad grdosije, koju je oborilo njeno oruje. Osetila je da u njoj narasta veliki, bolni, kidajui napad kikota. Ukopana duboko, na petom nivou ispod elikgrada, u svom centru za vremenski transport, i Arni Tenebre je videla pad grdosije. Za nju je to bio samo neto ivopisniji fragment iz ratnog mozaika. Njen zid televizijskih monitora prikazivao je rat u svim njegovim mnogobrojnim bojama, a Arni Tenebre je uivala u svakoj od njih, pomerajui oi od monitora preko monitora do

monitora; brzi, kratki susreti sa ratom, u tenji da ne izgubi ni trenutak Rata Izmeu Sila. Vastator obrati panju sa prenosa masakra na vremenski klju koji je stajao na podu. "Koliko jo?" "Dva minuta. Sada prikljuujemo generatore polja na fuzioni tokamak." Posmatraima koji su nadgledali monitore ote se usklik. "Peadija! Sada alju peadiju!" Arni Tenebre ponovo obrati panju na zid sa slikama. Tanka bela linija napadaa bez napora je klizila kroz rovovske saobraajnice prema elikgradu. Sve slabije ih je pokrivala artiljerija borbenih maina. Ona ukljui uveanje i vide poznate glomazne raneve na belim ramenima Parlamentaraca. "Pametna pametna pametna Marja Kvinsana", apnu ona, kako je niko ne bi uo i pomislio da je luda. "Stigla si blizu toga da mi uzme meru, ali ipak nedovoljno." Vatra iz oruja zvuala je u njenim uima poput dejih pitoljaigraaka dok su napadai juriali na branioce. Rat dejim pitoljima, rat u stilu lezi-dvadeset-sekundi-mrtav-si, a kada se zavri, svi e da poustaju i odu kui na veeru. Induktori polja dobovali su po induktorima polja sve dok se nije oglasila tahijonska oprema borbenih maina i objavila da je igra gotova za danas i zauvek. "Spremi smo!" viknu Davram Mantones. "Onda, da uradimo to, hoemo li?" upita Arni Tenebre, Vastator. Ona navue borbeni ranac na ramena. Davram Mantones prebaci runi prekida koji je skrenuo svu energiju iz elikgradskog tokamaka u vremenski klju. Eoni se otvorie pred Arni Tenebre kao usta, i ona se baci u ponor u kaskadi zaostalih slika. Tada se stvarnost okona.

63. Prvo to je gospodinu Jerihonu i ostalim izbeglicama u Hotel/Baru nagovestilo da je stvarnosti doao kraj bilo je njihovo lebdenje pod tavanicom. Iako razdvojeni u vreme vazdunog napada, svi su se okupili zahvaljujui sau tunela i peina u stenju ispod Bespua; i samo to su se zabrinuto pozdravili, ustanovili su da im stolovi, olje, tepisi, boce i stolice lebde oko uiju. Kaan Mandela je poao u poteru za radio-odailjaem u pivskoj gajbi zaplivavi nesigurno prsnim stilom ispod plafonskih greda. Radandra Das se usidrio kraj zastora da bi provirio naopake kroz prozor. Napadai, branioci, neustraive ekipe snimatelja, lame, svinje i psi lebdeli su oko kunih streha. Na polovini ulice, gravitacija kao da je bila potpuno posuvraena, kue, drvee, ivotinje, vojnici, zemlja i kamen padali su u nebo. U drugom smeru, tri prazna hotela i kari-restoran 'Ekscelzior' bili su uronjeni u ogromnu dinu crvenog peska. Tamna senka pala je na besteinsku ulicu; neto veliko kao ambar, kockasto i prljavonarandasto, letelo je nad Bespuem. "ta se deava?" Egzaltirani Preci gospodina Jerihona raspravljali su se duboko u njegovom hipotalamusu dok je on lebdeo uz luster sa sveama. Njihov konani zakljuak bio je uasavajui. "Mora da su uspeli da aktiviraju vremenski klju." "Nije bilo ovako kada ga je koristio Doktor Alimantando." Polovina sobe nije mogla da shvati o emu to Radandra Das i gospodin Jerihon priaju. "Alimantando je svoju formulu o temporalnoj inverziji uvao kao tajnu: Tenebrini inenjeri mora da su negde pogreili. Umesto da stvore fluidnost kroz vreme, stvorili su zonu temporalne fluidnosti ovde, sada, i stvarnost se slama. Zakoni prostora i vremena se krive i mislim da se delovi alternativnih Vaseljena preslikavaju na ovu."

"ta to znai?" upita Santa Ekatrina Mandela, koja je jedanaest godina bila udata za zakone prostora i vremena. "To znai da je doao kraj konsenzualnoj kauzalnoj stvarnosti." Prvi drhtaji zemlje zatresoe Hotel/Bar. Osloboene gravitacije, i same stene ispod ulice pomerale su se i komeale. "Osim ako." "Osim ako?" upitae Sevrijano i Batisto Galaeli u glas. Egzaltirani Preci ve su odgovorili i na to pitanje, a njihov odgovor nije bio nita manje uasavajui od prvog. "Osim ako ne budemo u stanju da iskljuimo izvor energije za vremenski klju." "Misli, da iskljuimo elikgradski tokamak?" "Mislim. A ti mi treba za to, Radandra Dase. Treba mi tvoja mainska magija." "Nee ti to uspeti, stare", ree Kaan Mandela. "Pusti mene." Gospodin Jerihon je ve otvorio vrata. Svetlucavi vetar ispunjen licima duhova ibao je ulicom i nosio sve to je bilo neukotvljeno u slobodnom padu, napolje, u pustinju. "Plaim se da to mogu samo ja da uradim. Ume li da uva tajnu? Jesi li ikada uo za Damantinske Discipline?" "Samo Egzaltirane Porodice..." zapoe Kaan Mandela, ali gospodin Jerihon ree "Ba tako!" i baci se na ulicu. Radandra Das se otisnu za njim posle trenutka oklevanja. "Pokuaj ponovo da nae Persis na radiju", doviknu pri odlasku. "Moda nam zatreba njena pomo." Nije dodao: "Ako je jo iva." Na raskru Hlebne ulice, gravitacija je ponovo bila uspostavljena, ali pljusak vrele kie naterao je gospodina Jerihona i Radandru Dasa da potrae sklonite. Ispod prozorskog praga pronali su nekog skuvanog gerilca. Gospodin Jerihon skinu mu borbeni oklop i opremi Radandru Dasa lemom, energetskim kompletom i naoruanjem. "Moda ti zatreba", ree gospodin Jerihon. Nije mu bio potreban damantinski disciplinovan sluh da bi razabrao tektanje runog oruja u blizini. Dva

mukarca jurnue kroz zavesu vrele kie u Mosmanov Sud, gde su se kazaljke optinskog asovnika obrtale brzinom koja je sate sabijala u sekunde. Vidno starei dok su trali, begunci iz zone ubrzanog vremena zadie ulicom i zabasae u dunglu zelenih lijana i puzavica obavijenih oko zadimljenih kostura dve borbene maine. Gospodin Jerihon obie oko relativistike zone, proe kroz podruje neobjanjive noi i ue u Alimantandovu ulicu. Udarni talas naboja induktora polja ispaljenog u blizini obori njega i Radandru Dasa na tle. Radandra Das krenu za gospodinom Jerihonom u zaklon ba kada je plotun pucnjeva sa krova gradonaelnikove kancelarije razorio proelja kua u Alimantandovoj ulici. Sekund kasnije, vremenski potres otkinu gradonaelnikovu kancelariju u koznakad i zameni je etvrtinom hektara zelene livade, sa sve belim plotom i tri i po crno-bele krave. "Zaboga miloga!" apnu Radandra Das. Gospodin Jerihon pronae mrtvog Parlamentarca na ulazu u spaljenu kuu i opljaka njegovu borbenu opremu. Ljubiasta munja grevito zatreperi na kraju ulice. Dva oveka koprcala su se kroz svet utonuo u bezumlje. Tu se gravitacija pomerala za devedeset stepeni da bi ulice pretvorila u litice, tamo su mehuri besteinskog stanja poskakivali sokacima i ekali da uhvate u zamku one dovoljno blesave da iziu iz svojih podruma; ovde je polovina kue letela unazad, onde su batenske biljke izrastale u razgranata stabla za samo nekoliko sekundi. Zelene prilike nalik na visoke, mrave ljude, ludirale su se na krovovima i privlaile vatru onih vojnika koji su jo bili kadri za borbu. Utvare neroene dece igrale su sa rukom u ruci pod drveem koje je jo bilo samo semenje. "Dokle misli da dosee?" upita Radandra Das. Zaduvao je snaan vetar koji ih je terao prema elikgradu, gde se srce ludila obrtalo bre i bre, poseui prema Panplazminom Omniverzumu. "Jo je lokalno", odgovori gospodin Jerihon. elini vetar ga je ibao. "Ali to due vremenski klju bude radio, to e biti vea zona interferencije."

"Verovatno ne bi trebalo ovo da kaem, ali mojim nogama se ne ide dalje. Prestravljen sam." Gospodin Jerihon pogleda uskovitlanu zavesu dima proaranog munjama, koja je obavijala elikgrad. "I ja sam", ree on. Dok su gospodin Jerihon i Radandra Das jurili prema vremenskom zidu, stvarnost je drhtala i tresla se. Kit zapliva u stanicu Bespua. Jedan Arhangelsk mokrio je u leji kupusa. Neka avetna prilika, visoka kao drvo, opkoraila je optinsku solarnu stanicu i tamo otkidala vrele solae na svojoj crvenoj gitari. Munje su joj letele sa vrhova prstiju i prikupljale se u loptice koje je vetar nosio kao iupani korov oko nogu dva mukarca. Gospodin Jerihon i Radandra Das uronie u vihor dima. "ta to..." Tamo se vodila bitka kipova: puevski, gaali su jedni druge tahijonskim zracima sporim poput udaraca pijanaca. "Distorzija vremena", objasni gospodin Jerihon. "Hajdemo." "Misli, da proemo kroz njih?" "Ne mogu da nas vide. Gledaj." Gospodin Jerihon zaplesa po bojnom polju, saginjui se ispod usporenih tahijonskih zraka, izbegavajui niske hice induktora polja. "Hodi." Radandra Das se provue kroz ajntajnovsko bojno polje. On pokua da zamisli kako njegov prolazak izgleda bojovnicima zamrznutim u vremenu: je li bio vihor, blesak svetlosti, mrlja mnogostrukih slika, kao Kapetan Brzi u starim stripovima koje mu je kupovala majka? Pratio je gospodina Jerihona hodnikom izmeu dva konvertora elika u neoekivanu zonu slobodnog pada. Kretanje navede Radandru Dasa pravo u elegantno naopako poniranje. Gospodin Jerihon je neto vikao, o njegovim induktorima polja? Nije ni pomislio na aparat koji je nosio. Da ukljui odbrambeni plat? Nije znao kako to da uradi. On zapetlja po kontrolama na runom zglobu i nagradi ga bockanje statikog elektriciteta na licu u istom trenutku kada ga strahoviti udar zavitla kroz prostor. Dok se odbijao od bonog zida dimnjaka broj 16, naas je opazio

gospodina Jerihona koji se odbijao meu zidovima kao lopta u salonu za painko. Centralni fuzioni tokamak oigledno je bio dobro branjen. Drugi udar induktora polja odasla gospodina Jerihona cik-cak putanjom od visoke pei do tla, pa od prenosnika do konvertora. Samo ga je opljakani odbrambeni plat spasao od mrvljenja i smrti. Previe sam mator za ovo, ree on svojim Egzaltiranim Precima. Oni ga podsetie na dunost i ast, kao i na hrabrost. Pa, lako je njima, osloboenim tiranije krvi i mesa u okovima vremena. Mogu da nas utiraju kao gumene lopte i itav dan ako to ele. On vide da mu se pribliava Radandra Das; dva mukarca se sudarie i odbie jedan od drugog. Dok se gospodin Jerihon prevrtao kroz Anarhinu Zonu, Egzaltirani Preci ga podsetie na to da sa svakom sekundom svet oscilira sve dalje od konsenzualne stvarnosti. Usred odskoka, Radandra Das shvati da je preao iz faze u kojoj je bio previe prestravljen da bi se plaio, u velinstveno stanje histerine komike. Zar postoji neto smenije od toga da poskakuje po eliani usred vremenske oluje dok banda terorista brani fuzioni tokamak to napaja energijom vremensku mainu koja se otela kontroli? Znao je da, ako pone da se smeje tom vicu, nee biti u stanju da prestane. Neto mu zapucketa u unom prstenu. "Zdravo, momci. Zabavljate se?" Gospodin Jerihon je uo glas u slualici i odgovorio mu. "Persis! Duo! Dim Jerihon. Traim da smesta napadne snage uanene oko fuzionog pogona elikgrada." "Vai." "Persis, predlaem da pripazi na estoka izmetanja stvarnosti." "Ne mora to da mi pria." "I, Persis..." "Da?"

"Ako sve drugo omane, i samo ako sve drugo omane, ako ne budemo uspeli da se probijemo, uniti tokamak." "Doi e..." "Do fuzione eksplozije. Da." "Vai. Evo... nas... kreemo..." Rafal hitaca sa poloaja oko tokamaka odbi Dima Jerihona kao rukometnu loptu dok je kaskaderski avion Jamagui i Dons urlao iznad dimnjaka. Tahijonski blasteri na krilima oglasie se, zau se eksplozija zbog koje se gospodin Jerihon uplai da je moda unitila tokamak, a onda Persis Taterdemalion poe da se die u nebo dalje od krilatih prilika koje su je jurile vitlajui krivim sabljama. Gospodin Jerihon iskljui plat i uhvati se za direk. Radandra Das uini isto, i dok je lebdeo kraj njega, gospodin Jerihon ga zgrabi za okovratnik. Od branilaca nije ostao ni dronjak mesa ili tkanine. U generatorskoj sali nije bilo niega osim pesme tokamaka. "Jezive stvari", ree Radandra Das, spustivi grube ake na kontrole. "Mislio sam da se razume u to." "Kada je re o tokamacima u lokomotivama. Ovo je drugaije." "I ta sad?" "Pa, gospodine damantinski disciplinovani, ti ga iskljui." "Nemam pojma kako." Prolomie se udaljene eksplozije. Metal zakripa i zastenja, a gvozdeni korak borbene maine zatrese generatorsku salu. "ta e da se desi ako se energija iskljui?" "Nisam siguran." "Nisi siguran? Nisi siguran?" Usklik Radandre Dasa odzvanjao je meu elinim zidovima. "Teorijski, stvarnost bi se naglo vratila u konsenzualnu stvarnost." "Teorijski."

"Teorijski." "Ba ti je ovo neko vreme za teorije." Prsti Radandre Dasa zaigrae nad kontrolama. Nita se ne dogodi. Prsti ponovo poletee. Nita se ne dogodi. Trei put Radandra Das zasvira na kontrolama kao na harmonijumu u kapeli, i trei put nita se ne dogodi. "ta nije u redu?" "Ne mogu to da uradim. Prolo je previe vremena. Izgubio sam oseaj." "Da vidim..." Radandra Das natera gospodina Jerihona da se udalji od kontrolnih svetiljki uperivi cev svog induktora polja. On promrmlja neto apatom i ispali hitac pune snage u kontrolnu tablu. Dva mukarca se zateturae unazad od eksplozije, zaslepljeni iskrama i raznesenim kolima. Obino smireno zujanje fuzionog tokamaka naraste u kretanje, zavijanje, razjarenu riku. Radandra Das pade na kolena i pomoli se za boanski oprotaj i za ivot jednog skitnice, kada fuzioni vrisak posvemanjeg unitenja zauta. I istog trenutka, ljudi osetie kako se oni, energetska sala, elikgrad, itav svet, posuvrauju iznova i iznova. U gromoglasnom naletu stvarnosti, vremenski klju implodira i odvue centar za vremensku kontrolu Arni Tenebre na dubini petog nivoa, zajedno sa celokupnim njenim tabom, u bezvremenost. Vremenski zid eksplodira napolje. Oni u besteinskom stanju popadae iz vazduha; kitovi, arhaneli i gitariste ieznue, a prokljualu kiu odnese svetlucavi vetar. Svaki asovnik se zaustavio u vremenskoj eksploziji i ostao veno tako zaustavljen, uprkos pokuajima novih pokolenja mnogo kilometara udaljenih od dana vremenske oluje, da ih ponovo pokrenu.

64. Kada je vremenska oluja prola, gospodin Jerihon je iziao iz sale mrtvog tokamaka da bi ustanovio da je teorijski, samo delimino bio u pravu, teorijski. itava etvrtina elikgrada bila je odseena kao nekim udesno otrim noem, a

na mestu cevi i nosaa, crveni kamen protezao se sve do horizonta. Polja Kristalnih Ferotropa oko grada bila su ispresecana neumesnim prostranstvima nedirnutih dina i zelenih oaza stabala banana, i roava od kratera stopljenog stakla. Kada se Radandra Das pridruio prijatelju i kada su se njih dvojica vratila u Bespue, prola su kroz fantastini predeo bizarnog i neobinog. Ulice su se zavravale praznom pustinjom ili su bile zakopane pod ogromnim dinama; lokomotive su stajale usred vrtova, kue usred jezera. Jedan kolosek eleznike pruge zavravao se naglo u maloj, ali bujnoj dungli, a itavo novo naselje iza pruge bilo je vraeno goloj ravnici. Lica poee da se pomaljaju na ulicama. Zbunjeni alhemijom koja je progutala Bespue, tragali su za kuama i porodicama izgubljenim u vremenu. Nisu znali, niti su mogli da znaju, da su, kada je iskljuen vremenski klju koji je izvitoperio stvarnost, sve one fantomske geografije Bespua koje su mogle postojati bile fiksirane, stopljene, i da su postale stalne onog trenutka kada su gospodin Jerihon i Radandra Das zalupili vrata Panplazmikog Omniverzuma. Pukotina je bila zatvorena; bitka se zavrila. Preiveli su procenjivali stepen pobede. itava treina Parlamentarne Legije Marje Kvinsane bila je ponitena pri udaru vremenske oluje, i vraena onim zadacima, zanimanjima ili ivotima koje su njeni pripadnici mogli da vode da ih nije zaveo ritam regrutnog doboa. Oni koji nisu bili zbrisani u druga vremena pretrpeli su samo lake gubitke. Branioci Svezemaljske Armije bili su mahom uniteni. Sedamdeset odsto gubitaka, a njena itava komandna struktura bila je obezglavljena onim to se zbilo u snano branjenom sklonitu ispod elikgrada: enon Jisangani je predala ostatke svoje armije generalu Emilijanu Marfiju i lila je suze radosnog smeha dok su njene drugove vodili u logore na rubu pustinje. "Pobeeni smo!" smejala se, dok su joj suze tekle niz lice. "Pobeeni smo! Pobeeni smo!" Svezemaljska Armija vie nije postojala.

Dva sata pre mraka, kaskaderski dvokrilac Jamagui i Dons GF666Z spustio se izmeu eleznikih koloseka. Poslednju preivelu iz Taterdemalioninog Leteeg Cirkusa proneli su na ramenima kroz ulice prijatelji koji su je najvie voleli, i Crveni Aneo je konano trijumfalno i sa strahopotovanjem unesen u Hotel/Bar, gde su ga pozdravila sva srca i ruke. Iste veeri, Marja Kvinsana napravila je trijumfalnu bakljadu i prola kroz Bespue. elikgradski Prsten bio je opasan njenim borbenim mainama, graani su joj klicali, ali ona nije bila zadovoljna. Nije izvojevala istu pobedu. akanje po vremenu i istoriji vrealo je njen politiki senzibilitet. Istorija je bila zapisana u kamenu. Nije to bilo neto mistino, da se baca svetlucavo u vazduh kako bi ostalo da lei tamo gde padne. Nije volela da razmilja o svom ivotu i svetu kao o pukoj promenljivosti potencijala. Nije volela da razmilja o tome gde su sve zavrili njeni poniteni vojnici. Posle slube zahvalnosti u Bazilici Sive Gospe, zahtevala je da joj dovedu Arni Tenebre. Ba je elela da iskali svoje nezadovoljstvo tako to e je muiti i unakaziti, ali naknadna pretraga Bespua i elikgrada nije iznedrila ak ni njen le. I tako, posle pet dana trijumfa i pobede pred kamerama sa devet kontinenata, Marja Kvinsana se vratila u brda Mudrosti da primi slubeni prsten premijera sa prsta asnog Vangelisa Karolajtisa, samo da bi ustanovila da fini stari gospodin nije bio ni fin, ni gospodin, niti na kraju krajeva astan, jer je imao dovoljno podataka o zverstvima i zloinima koje je njegova ministarka za bezbednost poinila u pokuajima da uniti Taktiku grupu Svezemaljske Armije da bude vrlo vrlo siguran da ona od njega nee uzeti prsten dok god je iv. A to se tie Arni Tenebre, Ptice Smrti, Vastatora, za nju se nikada vie nije ulo, mada nije nedostajalo objanjenja, glasina i dokonih govorkanja koja su vremenom prerasla u tkanje narodnog predanja, koje je vremenom preraslo u legendu, koja je vremenom prerasla u mit, tako da je ime Male Arni Tenebre najzad bilo zapisano na nebu, a to je i bilo jedino to je ikada zaista elela.

65. Nadahnue Kadilak probudio se u elinom kriku iz gvozdenog sna. Pamenje i svest su mu prkosili - kakva su to jarka svetla, visoka tavanica, sluge u zelenim odorama koje se klanjaju u strahopotovanju zbog njegovog prisustva? On se uspravi da zatrai objanjenje, a odgovorie mu krici uzbune i verskog straha. "Gospodaru, gospodaru, o, istina je, istina! O, gospodaru, blagoslovi me." Neki mladi umolnik sa polumetalnim licem pade na pod u krajnjem oboavanju. Nadahnue Kadilak kroi sa kreveta (operacionog stola?), ugleda svoj odraz na belim zidnim ploicama i seti se svega. Potpuna ugradnja! ovek pretvoren u elik... On spusti pogled na svoje telo, ake, udove. Metal; gladak, tvrd metal neuprljan kvarnim mesom, neuprljan crvenom krvlju, sasvim ist, sveti metal. On die visoko eline ruke u znak zahvalnosti. "Potpuna ugradnja! Uspena potpuna ugradnja!" Uz 'slava tebi aleluja', tehniko osoblje se prui pred njim. Nadahnue Kadilak osmotri sopstvenu slavu na zidnim ploicama i seti se... ...glasa Velikog Inenjera koji ga je pozvao u prorotvo ...suprotstavljenih vojski i Sirote Dece meu njima, bespomone, bez voe ...jarkog svetla, zujanja, blistavih maina, hladnih hladnih ploica, bleska elika, tame. "Koliko je prolo?" upita on jednu kibernetiarku. "Osam dana, o sveti. itav svet je poludeo, sveti oe: kupola bazilike je unitena, svetilite su oskrnavili mesnati koji su sluili zahvalnicu zbog pobede; vodio se rat, izgubljen je i dobijen na ovim ovde ulicama, stotine su izginule i... oprosti mi, ali i samo vreme i prostor su poludeli. Sve se promenilo: ludilo je osloboeno u Vaseljeni." "Mir, malena. Znai da je vreme da se ponovo uspostave red i harmonija", ree Nadahnue Kadilak. U treptaju koncentracije, crni oreol pojavi mu se oko desnog runog zgloba. Tehniari zinue i zapevae aliluja. "Ono to je nekad

bila Siva Gospa, sada sam ja, i vie od toga. Ona je bila u osnovi od krvi i mesa, dok sam ja od osveenog elika. Mene je izabrao Veliki Inenjer, kao Budueg oveka; u mojim kolima gori mo..." I on otvori desnu aku, a tama preli sve tehniare osim onih dvoje koji su razgovarali sa Nadahnuem Kadilakom, preobrazivi ih u neto crno i zadimljeno, toliko grozno i skaredno da je prkosilo mati. Nadahnue Kadilak se nasmeja metalnim smehom. Bio je zavisnik moi i svaka sledea njena zloupotreba morala je biti bogatija, dublja, punija. Pred svojim ustuknulim akolitima, preobrazio se i izbacio krila, elise, motorne testere, tahijonske blastere, radio antene, prenosive stobe harmonijume, tokove, pruge, mlaznjake, rakete, maine za pranje vea, sve u munjevitoj alhemiji. "Poite sa mnom", zapovedi on kibernetiarki i tehniaru koji ga je nazvao gospodarem. "Umoran sam od preobraaja." Kibernetiarki ree: "Ti e mi biti komornik", a tehniaru: "Ti si mi glavni inenjer. Ne plaite me se... morate me voleti. Zapovedam to. A sad, elim da iziem pred svoj narod kako bi me oboavao." "Ah", ree komornik. "Eh", ree glavni inenjer. "Gde su vernici?" upita Nadahnue Kadilak. "Avaj, nisu bili toliko verni kao mi", ree komornik. "Mislili su da si poginuo kada je avion udario u kupolu, pa se ona sruila", ree glavni inenjer. "Naravno, ti si bio na bezbednom, u podzemlju", ree komornik. "Ali oni to nisu smeli da znaju", ree glavni inenjer. "Pa su, ah, nali novi predmet oboavanja." "A to je, ah, jedan voz." "On je iziao iz elikgrada posle vremenske oluje i ponudio da svu Sirotu Decu odveze na bezbedno." "Uvia paralelu, sveti oe: proroanstva koja si irio, o elinom Mesiji koji izlazi iz elikgrada da izbavi vernike od rata i unitenja."

"A oni su, ovaj, krenuli s njim." "ta?" zaurla Nadahnue Kadilak. Niknue mu elise i on skoi u vazduh. "Poi na zapad", dodade komornik.

Iz vazduha, Nadahnue Kadilak je mogao da vidi da je neka nesrea gora od obinog rata zadesila Grad Vere. Kupola Bazilike Sive Gospe (sada, ispravio se, Bazilika Potpune Ugradnje), leala je u krhotinama i komadima na poploanom podu odaje za audijencije. itavo istono krilo zajedno sa desetak hektara Grada Nade bilo je zbrisano i zamenjeno slinim predelom zasaenog i navodnjavanog kukuruza. Privatne odaje Sive Gospe pretvorene su u stopljeni napukli krater u kamenu, a kraj toga su stajali prepletani ostaci nekakve nezgrapne tronoge sprave. ta se to deavalo? Rat, strah, bezobrazluk, apostaza; sa lokomotivom! To ak i nije neki naroito dobar primer lokomotivske graditeljske vetine, zakljuio je Nadahnue Kadilak, zagledajui to izdaleka, dok je pratio liniju bele pare na zapadnom horizontu. Fuziona lokomotiva Klase 27, Velika Juna; tokamaci kojima je odavno prolo vreme za remont. Boja potklobuena i oljutena, a ta to tamo pie, Vrelo znanja i obrazovna atrakcija Adama Bleka? Bedno. Zablistavi jarko kao srebro na pustinjskom suncu, Nadahnue Kadilak ukljui sistem za obraanje javnosti i stade da prekoreva svoje ljude. "O, vi, s malo vere!" Lica na prozorima rasklimatanih vagona. Izgledala su preplaeno. Ba dobro. "O, bezverni i izopaeni narataje! Obeao sam vam da u se vratiti kao Potpuna Ugradnja, a opet niko od vas nije hteo da saeka osam dana da to obeanje bude ispunjeno! Prekrili ste sporazum! Idolopoklonici! Oboavate... Zlatno Tele radije nego fiziku manifestaciju Kosmikog Inenjera! Gledajte kako unitavam sve lane idole!" On nadlete voz koji je ubrzavao i podie aku da zavitla grom kibernetske zapovesti. "Svi bismo radije da to ne radi", ree voz, krajnje neoekivano. Mo ispari iz vrhova prstiju Nadahnua Kadilaka.

"ta?" Voz ponovi svoju izjavu od rei do rei. "Voz koji govori! Vidi vidi." "Neto vie od toga", ree Velika Juna, Klasa 27. "Ja sam Potpuna Ugradnja." "Besmislica! Svetogre! Ja sam Potpuna Ugradnja, jedan, jedini!" "Ti si ovek preobraen u mainu. Ja sam maina preobraena u oveka. U srcu, ti si od mesa, jer jo nosi ljudsko oblije, ali ja sam prevaziao takav antropomorfni ovinizam. Ja sam maina u obliju maine." Glave Sirote Dece virile su kroz prozore, oigledno uivajui u teozofijskoj prepirci. Nadahnue Kadilak ustanovi da mu je radoznalost podstaknuta bez obzira na bes, pa upita: "Kakvo si ti to stvorenje?" "Pogledaj moj prvi vagon", odgovori voz. Nadahnue Kadilak uvue rotore i spusti se pomou mlaznog pogona na krov sa oguljenom bojom. Izbaci teleskopsko oko kamere preko ivice da bi zavirio unutra. Prozori su bili prekriveni gustom pauinom i prljavtinom, kao i sm vagon; praina, pauina, vremenost i nemar. U sreditu vagona nalazila se fotelja od ispucale koe, a u fotelji je sedeo mumifikovani le. Na glavi lea nalazila se metalna dijadema neobinog i sloenog izgleda. "Adam Blek bee to", ree voz. "Kada je njegova dua prela u mene, zapeatio sam vagon, tako da nikada vie ne bude otvoren. Sve to taj vagon predstavlja, ja sam sada prevaziao, ja sam maina/ovek, pravi budui ovek, Potpuna Ugradnja, ako ba hoe. Mnogo sam godina putovao prugama sveta u potrazi za nekom svrhom svog duhovnog identiteta, a onda sam uo za Tupsonijance iz Bespua, mesta koje sam dobro poznavao u vreme svoje inkarnacije od krvi i mesa, pa mi je srce reklo da se tu nalazi razlog mog postojanja. I tako sam doao, a oni su me pozdravili kao elinog Mesiju i poli su sa mnom u svom dronjavom karavanu starih vagona i kola. A poto moe postojati samo jedan elini Mesija, moramo se sada, avaj, boriti."

Nadahnue Kadilak odskoi sa zahuktalog voza pomou pulsa iste mlazne sile kada je du superstrukture Adama Bleka zapucketala njegova kibernetsku zapovest za stapanje kola. Nadahnue Kadilak se pope na bezbednu visinu, pa pusti munju najistije mogue boanske sile koja odsee dronjave vagone Sirote Dece od Putujueg vrela znanja i obrazovne atrakcije. Istovremeno, svetogrdni voz naglo ukoi i zaustavi se sa kripom. Nadahnue Kadilak isprede kabl od dijamantne niti iz stopala, pa poe da vue vernike nazad u Bespue. Adam Blek izbaci belu paru, krenu unazad i ubrza za Sirotom Decom. Nadahnue Kadilak pusti svoj tovar i okrenu se da se suoi sa napadaem. Adam Blek ukoi i stade, pulsirajui fuzionom energijom na pruzi. "Ne ovde", ree on. "Saglasie se da je bezbednost Sirote Dece bez premca?" "Dogovoreno." "Dobro, onda." Adam Blek dade gas i poe da ubrzava prugom prema zapadu. Nadahnue Kadilak odasla vrelu zapovest fuzionim motorima takmaca da eksplodiraju. Kompjuterizovana odbrana Adama Bleka bez napora poniti tu aroliju. ovek raketa i ovek voz borili su se zapovestima i protivzapovestima pedeset kilometara kroz pustinju, bez uspeha. Sledeih dvadeset kilometara koristili su fiziko oruje. Sonino se sudaralo sa soninim, projektili su se susretali sa rojevima robotskih pela ubica, mitraljezi sa laserskim pokretnim kulama na krovu, lepljive mine sa robo-majmunima, munje sa munjama, kande sa vodenimn topom, udarci potpomognuti servo-sistemima sa penom od polimera, naleti superzagrejane pare sa mikrotalasnim emisijama: Potpune Ugradnje su se borile sve dok od Bespua nije ostalo jedva neto vie od seanja iza istonog horizonta. Onda Nadahnue Kadilak ugleda zaslepljujui blesak daleko, na rubu sveta. Za njim usledi novi blesak, pa jo jedan, pa jo jedan, i dok je treptao zaslepljenim okom, njega obavi konus svetlosti belog usijanja. I dok je poinjao da shvata ta mu je Adam Blek uradio, njegova hromirana koa zasija crveno kao vinja, potom skerletno, pa uto, i kola mu se stopie i pocuree kao katran.

Krajnje domiljato, da preusmeri ROTEH-ova nebeska ogledala tako da me uhvate u iu. Nisam mislio da mi je neprijatelj tako vispren. Hrabre misli, ali prazne. Sada je blistao belim usijanjem. Iako su se sama popravljala podjednako brzo kao to ih je vrelina unitavala, njegova kola za preobraaj izdrae jo samo nekoliko minuta pre nego to se potpuno ne rastope. On pokua da posegne i prekine kontrolu Adama Bleka nad Vanama, ali volja lokomotive bila je isuvie ojaana. Oseao je kako mu jo ljudski mozak kljua u metalnoj lobanji. Onda se seti. Ipak sam bolji, vrisnu svojim plamenim sistemima. Ipak bolji. On prikupi sve ostatke snage i posegnu u nebo, gore, gore, kraj nebeskih ogledala, orfova, gnezda i stanita, do partaka kadrih da razore svet. Uvue se unutra, zauze sisteme navoenja i paljbe i nacilja iz petnaest orbitalnih akceleratora subkvarknih estica u Adama Bleka, majunu zahuktalu buvu na koi okrugle zemlje. U trenu pre nego to e Nadahnue Kadilak dati nareenje za paljbu, Adam Blek shvati njegovu strategiju. "Glupo glupo glupo, eksplozija e nas obojicu unititi! Ne! Nemoj!" "Da da da!" povika Nadahnue Kadilak dok mu se razum topio, a mozak razlagao, pa ispali partake. U Bespuu, ljudi su govorili da je to bilo kao drugi osvit: divno je bilo, govorili su. Videli su kako petnaest ljubiastih zraka udara sa neba poput pravde Panarhove, a zatim bela eksplozija, ista poput vrline, ispuni zapadni horizont u trajanju od itave dve sekunde. Divno, govorili su, divno... eksplozija je potom obojila zapadni rub sveta ruiastom i plavom bojom, a nematerijalni velovi aurora lelujali su kao duhovi nad popritem eksplozije. Punih mesec dana potom, Bespue je bilo poaeno zapanjujue lepim zalascima sunca. Kada su se Sirota Deca vratila, cimajui za sobom nahereni voz od starih vagona i vozila sainjenih od preraenih favela, donela su sa sobom i istinitu priu o

svretku Putujueg vrela znanja i obrazovne atrakcije Adama Bleka i Nadahnua Kadilaka, Komornika Sive Gospe, Potpune Ugradnje. "Svet nije jo bio spreman za Potpunu Ugradnju", govorili su. Komornik i glavni inenjer, kibernetiarka i tehniar, razmislili su o znaenju onoga to se zbilo na zapadnom rubu sveta, da bi potom dali dugo oekivano i poluzaboravljeno nareenje da Sirota Deca Bezgrene Ugradnje odu u elikgrad po mrklom mraku i ukradu jednu od naputenih i zaboravljenih elinih lokomotiva Klase 88, koje su stajale i sakupljale prainu i pauke jo od dana Velikog trajka. Pod vostvom komornika i glavnog inenjera, ija su imena bila Plimut Glajd i Spirit Dinamo, Sirota Deca Bezgrene Ugradnje napustila su Bespue u potrazi za reenjem jo spornog pitanja mainskih prava. Odvezli su se u pari iz Bespua u suprotnom smeru od onog kojim su doli pre toliko godina, jer taj put bi ih odveo samo do zjapee rupe u pustinji, kratera zelenog stakla gde su stari tokamaci Adama Bleka eksplodirali pod vriskom superubrzanih podkvarknih zraka sa nebesa i do ratrkanih atoma oveka, maine i ugradnje, u prelepi zalazak sunca.

66. U pranjavim noima, kada su letnje munje darivale efemernim ivotom ispucale neonske cevi zatvorenih hotela i restorana, gospodin Jerihon i Radandra Das sedeli su na verandi, pili pivo i priseali se. "Hej, sea se Persis Taterdemalion", rekao bi Radandra Das. "Ba je bila fina dama", odgovorio bi gospodin Jerihon, zagledan u palacanje munje du horizonta. "Fina fina dama", pa bi prizvali u misli ivopisnu nit istorije koju je ona uplela u priu o Bespuu sve dok nije dola do kraja tako to je odletela u zalazak sunca poto su je proslavili kao spasiteljku grada, sa svoja dva sina koji su leteli kraj njenih krila u teretnim diriablima kupljenim po strmoglavljenim cenama od korporacije Vitlejem Ares. Novac od prodaje Hotel/Bara omoguio joj je da unajmi jo dvoje pilota: Kalan i Vena

Lefteremidesa, sa ratnim oiljcima, ali inae nedirnutim posle napada na Bespue. "Pitam se ta li sada radi", rekao bi Radandra Das, a gospodin Jerihon bi odgovorio: "Jo leti. Poslednje to sam uo jeste da je postavila Letei Cirkus iznad transpolarnog puta, mislim kod Novog Glazgova, i da je prilino uspena." Onda bi Radandra Das rekao: "ta li rade Umberto i Lui?" Posle konane bitke, dok su ROTEH-ove ekipe vremenskog obezbeenja eljale Bespue u potrazi za onim to je tako drsko razorilo njihov kontemplativni mir, Persis Taterdemalion jasno je stavila do znanja brai Galaeli da se nije vratila zbog njih, ve da pokupi sinove i proda Hotel/Bar. Jedinstvena i iskljuiva ljubav koju su braa oseala prema njoj nikada nije bila uzvraena. Bilo je mogue da tri mukarca vole istu idealnu enu, ali ne i da ta ena voli tri mukarca. I tako su spakovali sve svoje godine u kartonske kofere zajedno sa gaama, dokumentima, kasicama za gotovinu i Umbertovom zbirkom pornografskih fotografija. U nedostatku vozova (Kompanija je bila spora po pitanju popravke prekida pruge sedamdeset kilometara zapadno zbog sporova o isplati nadnica za opasnost usled zraenja), konvoj kamiona povezao je Umberta i Luija do Meridijana, gde je Umberto osnovao firmu za trgovinu nekretninama i poeo da prodaje parcele u planinama Eklezijast, a Lui zakupio kancelariju u kojoj e prakticirati advokaturu, da bi nekoliko godina kasnije postigao uvenu oslobaajuu presudu u sluaju Kasapina iz Ljandrinod Velsa. "Ovo staro mesto vie nije kao pre rata", govorio je uvek Radandra Das. To je bio razgovor koji su on i gospodin Jerihon toliko puta ve vodili da je proao kroz fazu besmislenog mumlanja molitvi i odgovora da bi dobio obnovljeni znaaj. "Kada je narod otiao, grad je naprosto umro." Najpre hodoasnici i Sveta Deca, zatim gospoda iz medija. Onda, hotelijeri, vlasnici hostela i restorana koji su im pruali krov nad glavom, hranu i pie. Zatim, oduvana za jedan dan i no, korporacija Vitlejem Ares, oduvana uraganom sunovrata profitnih margina i isukanih noeva u uzvienoj troposferi

funkcionerskih nivoa kada je skandal sa robotskim duplikatima postupno bio ieprkan, poput zakopanog izmeta. Sve radne jedinice, menaderi i nadzornici sektora bili su razvejani poput crvene praine po aru planete. Konano, Sirota Deca Bezgrene Ugradnje, poto je Bitka Proroka nainila rupu od deset megatona posred glavne trase Meridijan-Panedmonijum. I poslednji od svih, an-Miel Gastino, Najsarkastiniji ovek Na Svetu, iji je sarkazam zauvek bio otupljen, vratio se u svoje umarke i dolove, u ukleti Hriz. "I ta je ishod svega toga?" upitao bi Radandra Das konano. Po sada ve dugoj tradiciji, gospodin Jerihon bi se uzdrao od odgovora iako ga je znao moda najbolje od svih onih koji su ostali u Bespuu. "Nita", odgovorio bi Radandra Das sebi. "Kaem ti, sve te molitve, marevi i trajkovi, sve te borbe i krvoprolia, dani i noi straha, ta im je to donelo? Nita. Ba nita. Traenje vremena, energije, ivota." Gospodin Jerihon nije govorio o reima kao to su 'naela' ili 'apsoluti' kada je Radandra Das kudio nesposobnost Konkordata da postigne istinsku pobedu nad elianom Vitlejem Ares, jer on vie nije bio siguran da veruje u apsolute i naela. Za njega je kolaps kompanije, a time i Bespua, bio malo vaan dok god je sunce i dalje sijalo, prinosi rasli, a kia povremeno padala sa nebesa. Njegova vera u Bespue bila je sebinija od vere Radandre Dasa. Voleo je takoe da misli da je stvarnija. Seao se prvog dana kada je pala kia. Od tada je prolo petnaest godina. Vreme je prolazilo tako brzo. Po njemu je tumarao iracionalni strah da bi Bespue moglo u potpunosti da iezne, a da on ne primeti razliku. Ljudi su otili, radnje se pozatvarale, banke prenele svoje kredite natrag u velike gradove Velike Doline, pravnici, frizeri, mehaniari, savetnici, lekari otili su istog dana kada je popravljena pruga; sve to je ostalo bile su farme i solarni paneli, kripave vetrenjae-pumpe i prazne prazne ulice. Sada su se vozovi zaustavljali samo jednom nedeljno, ako i tada. Sve je bilo kao na poetku. Istorija je prestala za Bespue i Bespue joj je zbog toga bilo zahvalno.

Jednog dana, dok su dva mukarca sedela na svojim konim stolicama i posmatrala kako pustinjska praina iba ulicom, Radandra Das ree: "Zna, izgleda da ja i nisam ba neka prilika za enidbu." Gospodin Jerihon nije znao na ta on to misli. "Uvek sam mislio da e me jedna od onih sestara Pentekost epati, ali nikada to nisu uradile. udno. Uvek sam smatrao da hoe. Pa, sad su otile Bog sveti zna gde, a ja sam tu, bez ene, bez farme, samo sa simbolinom polovinom verande na kojoj sedim. Vie ne posedujem ak ni magiju nad mainama; i to je otilo tamo odakle je dolo; sada sam opet skitnica. Moda sam oduvek to i bio, pa zato nisu htele da se udaju za mene." "Razmilja o odlasku?" upita gospodin Jerihon. Poznavao je Radandru Dasa dovoljno dugo da ita njegovo srce kao elezniki red vonje. "Ovde me nita ne dri, a ponajmanje ovo mesto. Vidi, oduvek sam eleo da vidim Mudrost, te blistave tornjeve kraj Sirtijskog Mora." "Trebalo je da zatrai da te gospoica Kvinsana povede sa sobom." Radandra Das pljunu prema mesecu-prstenu. "Ta mi ne bi dala ni papir kojim je obrisala dupe, a sama ne vredi ni koliko jedan moj. Ne, ako odem, hou da odem sm. Imam dovoljno vremena da ponovo nauim kako da budem skitnica, i dovoljno sam star da uivam u tom vremenu. Nemam budunost za koju bih morao da brinem." Gospodin Jerihon pogleda u nebesa. Zvezde su te noi izgledale dovoljno blizu da ih dodirne. "Moda bi trebalo da poem s tobom", razmiljao je naglas. "Uvek sam govorio da sam samo u prolazu." Ali, ostao je, a Radandra Das je jednog ranog jutra osvanuo u trku kraj sporog voza sa rudom, sa slepe strane vagona. Dok je naskakao na vagonski stepenik i verao se uz lestvice na krov, oseao je da godine spadaju sa njega. Ovo je trebalo da radi itavog ivota. Bio je Veiti Skitnica, arhetip Putnika. Samo je dugo ekao sledei voz.

Godinu i jedan dan lutao je po zanimljivim mestima sveta, slao razglednice sa sopstvenim snimcima na kojima je stajao kraj Ponora Liks ili na plutajuoj pijaci cvea u Ljagonedu, ili uao ispred legendarnog Dez bara Glena Milera u Beladoninoj Ulici Tuge. Kaan Mandela je kaio razglednice oko ogledala iza anka kako bi svi stanovnici mogli da ih vide i da im se dive. Onda je Radandra Das jednog etvrtka popustio pred eljom kojoj je uspeno odolevao godinu i jedan dan, i otiao u Mudrost, najlepi grad sveta. Odolevao je iskuenju tako dugo zato to se plaio da bi mogao da se razoara, ali dok je etao blistavim bulevarima i zijao u mone mostove i tornjeve, siestu (dobre navike teko umiru) provodio u jednom kafeu u hladu bo-stabala du Nevskog Prospekta i veerao u ribljim restoranima kraj reke, vozio se tramvajem do vrhova svih devetnaest brda, bilo je to sve upravo onako kako je zamiljao, velianstveno do poslednjeg detalja. Pisao je gospodinu Jerihonu razglednicu za razglednicom, u oduevljenoj hvali. "Ovo je najudesnije mesto na svetu", napisao je na svojoj poslednjoj razglednici iz Mudrosti, "ali ne mogu ovde ostati doveka. Treba da vidim i druga mesta, a u Mudrost uvek mogu da se vratim. Nee nikuda pobei. Ako budem u prolazu, svratiu do tebe." Bila je to poslednja razglednica koju je Radandra Das ikada poslao. Dok se vozio natrag u Ljagoned i pitao se koje bi mesto moglo da ga zadovolji posle ispunjenja ivotne ambicije, praina ga je zagolicala po nosu. Spopao ga je iznenadni napad kijanja i on je iskijao i poslednju kapljicu moi koju je imao nad mainama. Nije uspeo da dohvati mali otvoreni vagon, pao je sa malim ukslikom pod tokove Sirtis Ekspresa Mudrost-Ljagoned, i poginuo. Istog dana kada je gospodin Jerihon primio njegovu poslednju razglednicu, u Bespue je stigao voz. Otkad je grad umro, to je bio dovoljno neuobiajen dogaaj da se svi stanovnici pojave da ga pozdrave. Veina vozova tutnjala je kroz grad brzinom od etiri stotine kilometara na as, ostavljajui prainu i letee oblutke kao suvenire. Jo neuobiajenije od zaustavljanja voza; iz njega

su se iskrcala dva putnika. Izuzev trgovakih putnika i lakovernih turista koje je Kaan Mandela mamio u Hotel/Bar obeavajui obilazak geolokih kurioziteta Kristalne Zemlje, ljudi su se po pravilu uvek ukrcavali u vozove u Bespuu. Ovi putnici nisu izgledali kao trgovci ili turisti. Nosili su do kolena dugake svilene jakne po najnovijoj modi Velikih Gradova, kone gauo-izme sa visokim potpeticama, rune izrade, a na glavama su im bili okrugli kardinalski eiri irokog oboda. Izgledali su kao ubice. Jedan pogled krajikom oka bio je dovoljan da uveri u to gospodina Jerihona. mugnuo je iz gomile koja je zijala i otiao u svoju spavau sobu. U donjoj ladici komode nalazio se njegov pitolj sa iglama, sa drkom od ljudske kosti, umotan u crveni karirani al. Gospodin Jerihon je znao ko su ti posetioci. Bili su to atentatori Egzaltiranih Porodica koji su doli da ga ubiju. Konano. Zvali su se AlfaDon i BetaDon. Otkad su bili istoeni iz boce geneze Paternostera Damijena, provodili su ivot tragajui po svetu za Paternosterom Jerihonom. Prvih pet godina ivota (koje su proveli kao jedan, u zajednitvu osobenom za klonirane blizance) tragali su po gradovima i varoima. Nisu pronali nita. Onda su se godinu i po vraali teritorijom koju su pokrili njihovi prethodnici pre nego to su oni bili zaeti u epruveti. Klonovi ubice bili su odgajani zbog dara empatije para, znali su da ne mogu da omanu i rugali su se vetini tih prethodnika. Ali i u toj potrazi nisu pronali nita. Onda su jo godinu i po izuavali stare zapise i mree podataka ne bi li pronali nit koju bi mogli da prate; neki miris, neki trag, neki otisak prsta koji bi mogao da ih dovede do Paternostera Jerihona. Bili su uporni, bili su odluni, bili su revnosni. Nisu mogli da budu drugaiji. Ali miris je bio hladan, trag ispran kiom, otisci prstiju zamrljani. I tako su dozvali kompjuter Egzaltiranih Porodica i uz njegovu pomo sakupili spisak mesta na kojima Paternoster Jerihon nije bio, da bi procesom eliminacije sveli uzavrele milione planete u svim tim varoima, gradovima i

metropolama, na petnaest lokacija. Poslednje na tom spisku bilo je Bespue. Bilo je to poslednje mesto na svetu na kome su pomislili da ga potrae. Stoga su AlfaDon i BetaDon bili sigurni - kada su upitali Raela Mandelu Mlaeg nalazi li se u gradu ovek po imenu Jerihon, i kada je ovaj krajnje neduno odgovorio da, i rekao im gde mogu da ga nau - da su osetili neto blisko radosti zbog toga to se ulog u njihovo stvaranje dostojno isplatio. AlfaDon i BetaDon odbrojali su dvanaest kanala nie i pet kanala unutra i zatekli gospodina Jerihona kako oprauje stabljike hibridnog kukuruza perom. Trebalo je da zaista budem u prolazu, rekao je sebi, i priao atentatorima da ih pozdravi. Utivi nakloni, imena, ljubazni razgovor o vremenu. "Od Damijena?" upitao je gospodin Jerihon neto kasnije. eiri okruglog oboda istovremeno se nakrivie. "Pretraili ceo svet", ree AlfaDon. "Poslednje mesto", ree BetaDon. ake su im poivale iznad depova gde su, znao je gospodin Jerihon, drali pitolje sa iglama. "Ba vam je mnogo trebalo", ree gospodin Jerihon dok je oajniki pokuavao da od svojih Egzaltiranih Predaka iupa neto to e ga potedeti nedostojne smrti u kukuruzitu. "Kaite mi, momci, jeste li dobri?" Dva Dona klimnue glavama. "Najbolji?" Ponovo lagano naginjanje eira sa irokim obodima. "Otkud znate?" eiri se zaustavie usred klimanja. Oi sitne i crne kao ribizle pogledae iz senke. "Oduvek samo tragate za nekim. Ako ste dobri, morate to i da dokaete. Meni. Protiv mene." Pustio ih je da nekoliko sekundi to vare, a onda ih ponovo oinuo. "Mislim da bi ovaj ia mogao obojicu da vas sredi. ta kaete?" Po njihovoj reakciji na te rei, gospodin Jerihon je zakljuio da su svakako klonovi, moda ak i pseudosimultani klonovi, jer oi su im pseudosimultano zaiskrile na taj izazov. "Prihvaeno", ree AlfaDon. "Usvojeno", ree BetaDon.

Gospodin Jerihon se uzdra od malog trijumfalnog keza. Imao ih je, i znajui to, znao je da moe da ih pobedi. Pravi profesionalac bi ga protepao od meunoja do ela istog trena poto bi mu poeleo 'dobro jutro'. Ovi klonirani blizanci bili su tati, a ako ve poseduju manu tatine, tu moda ima i drugih mana koje bi on mogao da iskoristi. "Ispred kafane", ree gospodin Jerihon. "itav grad zona slobodne vatre." Njihov telegrafski nain govora bio je zarazan. "Bez civila, bez talaca, bez otrova, formalna pravila. Samno pitolji sa iglama. Pretpostavljam, momci, da ih imate? Dobro. Budite tamo... tano u podne." Ne, to je vreme sieste. Vreme sieste se po tradiciji nije smelo remetiti. Nije se smelo dopustiti da bilo ta poremeti odmor umirueg grada u vrelo vrelo vrelo podne. "Izvinite, stari obiaj, mora biti u petnaest sati." Kada aneoske vojske sa Pet nebesa budu najavile drugi dolazak Pantohrista, ak e i to morati da saeka da proe vreme sieste u Bespuu.

67. Gospodin Jerihon stajao je u praini petnaestog sata ispod kafanskog asovnika unitenog vremenskom olujom i seao se kleanja. Kleanja u Dvorani Deset Hiljada Svea (pravo ime, jednom je morao da ih prebroji za kaznu zbog deakog nestaluka: 10.027) i pokuaja da pripie nekakvo znaenje zagonetnim koanima Paternostera Avgustina. Tada je bio lien dua svojih predaka, i nedoumica Paternostera Avgustina izgledale su mu besmisleno; sada su mu bile dragocene njegove male mudrosti. "Koristi ula", rekao mu je Paternoster Avgustin, a onda to ponovio. "Koristi sva ula. Zamisli zeca." Ah, ali on je ve pet godina bio u svojoj jazbini i sada je bio star, i mada je odnedavno poeo da koristi Damantinske Discipline da bi odagnao kruenje tetiva i struganje kostiju, nije vie bio isti onaj mukarac kao nekada. Ah, tada bi ova dva tata utokljunca smazao za doruak. Tada. Sada je

morao da suprotstavi svoja izvebana ula njihovoj telepatiji identiteta. Vradbinama. Pljunuo je tri puta u vetar i ukrstio prste na rukama i nogama. Niko nije bio vie iznenaen od njega kada se mali automatski dentlmen u zelenoj odei iz Deuteronomije, koji je objavljivao vreme u Bespuu, usprotivio sopstvenoj mehanici zamrznutoj u vremenu kako bi isplesao napolje i uknuo po bronzanom zvonu malim ekiem. Na poslednji zvuk petnaestog sata, oveuljak se zgrio i zauvek ukoio, a dva para runo izraenih konih gauo izama sa visokim potpeticama podigla su prainu i okrenula piceve prema izlupanim cokulama gospodina Jerihona. "Formalna pravila." "Bez otrova?" "Bez otrova." "Mogli bismo onda i da ponemo." I dve eline igle izbie oblaie sasuenog krea iz zida na kraju ulice. Kako su brzi! Gospodin Jerihon ispuza na drugoj strani verande ispod koje se otkotrljao, pa potrai zaklon. Igla mu okrznu levu unu koljku i zari se u iskrivljene drvene daske verande. Brzi, vrlo brzi, prebrzi za jednog starca? Gospodin Jerihon skoi iza niskog zida i ispali prvu iglu na priliku u crnoj svili brzu poput zmije, koja ga je imala na nianu. Bei bei bei! - vikali su Egzaltirani Preci, a on je beao beao beao dok je niz igala razarao i buio beli malter tamo gde je on do maloas uao. Ne zaboravljaj da ih je dvojica, rekoe mu due iz limba. Nemam nameru to da zaboravim, ree im on, pa se otkotrlja i opali, sve u jednom pokretu, graciozno poput make. Igla prohuja daleko od prilike sa crnim eirom koja je skakala sa krova. Jedan na ulici, jedan u sokaku. Poterali su te. Ti si njih poterao. Sazdao si ovaj grad sopstvenim rukama, poznaje ga. Koristi to znanje. Preci su bili dogmate. Gospodin Jerihon potra u cik-cak Alimantandovom ulicom prema delu dungle izgubljene u vremenu, privlaei tepovanje igala sve blie i blie svojim

svetlucavim potpeticama. Skoi prema verandi Prodavnice meovite robe sestara Pentekost, a poslednja igla se zari u otisak njegovog stopala. Dobri su. Savrena ekipa. Ono to vidi jedan, vidi i drugi, ono to zna jedan, zna i drugi. On svesno podvrgnu disanje disciplini u Harmonijskom Modusu i dopusti da ga Preci odbace u ulno stanje Damantinske Prakse. Gospodin Jerihon zatvori oi i zau sleganje praine na ulici. Duboko udahnu kroz nozdrve, oseti zadah vrelog, napetog znoja, poskoi kraj prozora i ispali dve igle. Znanje. Nezvano seanje, zahtevno kao to nezvana seanja to uvek jesu, iknu mu u glavu: vrt Paternostera Avgustina; senica meu stablima i pticama pevaicama, trava glatka kao pli pod nogama, miris majine duice i jasmina u vazduhu, nad njegovom glavom areni opal Matinog Sveta. "Naui sve to moe", rekao je Paternoster Avgustin dok je sedeo u lepidopterijumu sa retkim crnim leptirima. "Znanje je mo. To nije zagonetka, ve istinita izreka u koju moe da se pouzda. Znanje je mo." Znanje je mo, ponovi masovni hor svih dua. ta to zna o svojim neprijateljima to ti moe dati mo nad njima? Oni su istovetni klonovi. Uzgajani su u istovetnom okruenju tako da su razvili iste reakcije na iste stimulanse, pa se tako mogu smatrati jednom osobom u dva tela. To je bilo njegovo ukupno znanje o AlfaDonu i BetaDonu. I sada je gospodin Jerihon znao kako da ih pobedi. Senka ispali iglu iza nosaa pumpe. Gospodin Jerihon pomeri glavu istog trena kada je osetio da se metalne preke hlade u ovekovoj senci. Kliznu sa verande Prodavnice meovite robe, poe da se prikrada kao ovek-tigar kroz lijane dungle, pognu se i brzo potra kroz kukuruzita prema svom odreditu. Prema solarnoj elektrani. Gospodin Jerihon zapuza po zemlji kroz geometrijsko carstvo odraza i stisnu antikvarni pitolj sa iglama uz grudi. Osmehnu se tankim osmehom. Neka pametni momci dou ovamo da ga ulove. ekao je kao to stari, suvi crni pauk eka muve. A oni dooe, nastupajui oprezno kroz polje

iskoenih ogledala, trzajui se od odraza i poigravanja svetlosti. Gospodin Jerihon zatvori oi i pusti da ga vode ui i nos. uo je heliotropne motore koji su pomerali rombove, pratei sunce; uo je ubor vode kroz crne plastine cevi; uo je zvuke i oseao miris pometnje klonova koji su u lavirintu ogledala ustanovili da su klonirani. Gospodin Jerihon je uo kako se AlfaDon obre na petama i puca u pogureno oblije koje se dizalo iza njega. uo je kako se staklo lomi u paukovu mreu napuklina, tamo gde je odraz bio prostreljen kroz srce. Neko vreme vladala je tiina i znao je da se dva Dona dogovaraju, kako bi bili sigurni gde se tano nalaze, da ne bi pucali jedan na drugoga. Po zavretku telepatske konferencije, lov se nastavi. Gospodin Jerihon se pridie u uanj i oslunu. Zau korake na mekoj crvenoj praini, sve blie. Po zvuku potpetica na zemlji, razabrao je da mu je meta trenutno okrenuta leima. Gospodin Jerihon oseti zadah ljudskog znoja. Klon je ulazio u prolaz izmeu ogledala. Gospodin Jerihon stisnu oi, ustade i opali obema rukama. Igla pogodi AlfaDona (ili moda BetaDona, razlika je bila trivijalna), tano meu oi. Majuna crvena kastinska oznaka pojavi mu se na elu. Klon se oglasi neobinim pitanjem i kliznu na tle. U odjeku, odgovori mu vapaj iz dubina lavirinta ogledala i Gospodin Jerihon oseti blesak zadovoljstva dok je grabio izmeu nizova reflektora prema poviku. Dvojnik je podelio smrt sa svojim kloniranim bratom. Osetio je kako mu je igla ula u eoni reanj i istrgnula svetlost ivot ljubav, jer oni su bili jedna osoba u dva tela. Kao to su gospodin Jerihon i njegovi Egzaltirani Preci pretpostavljali. Gospodin Jerihon pronae brata koji je dahtao na tlu, zurei u visoki luk neba. Mala stigmata istisnute krvi bila mu je na elu. "Niste smeli da mi pruite priliku", ree gospodin Jerihon i prostreli ga kroz levo oko. "Bitange." Onda se vrati u Hotel/Bar, gde se ovek u zelenoj odei iz Deuteronomije zamrznuo u seanju na poslednji revolveraki obraun. Pope se u bar i ree Kaanu Mandeli da ostavi sve, spakuje imovinu i poe sa njim istog asa na

vana mesta sveta, gde e zajedno povratiti svu snagu, presti i meuplanetnu mo koja je nekada pripadala Paternosteru Jerihonu. "Ako je to bilo najbolje to imaju, onda nisu dorasli ovom starcu, niko od njih. Omekali su tokom godina, dok sam ja u pustinji postao star i tvrd, poput korena drveta." "Zato ja?" upita Kaan Mandela, za koga je to bilo toliko neoekivano da mu se zavrtelo u glavi. "Zato to si pravi sin svoga oca", ree gospodin Jerihon. "Obeleen si porodinom kletvom racionalnosti kao to je Limal to bio pre tebe, vidim to, oseam, da dole, ispod poslovnog njuha za dolare i centavose, duboko dole, eli red, mo i odgovor na sva pitanja, a tamo gde idemo, to e biti veoma korisna vetina. Dakle, ide li sa mnom?" "Naravno. Zato ne?" upita Kaan Mandela iscerivi se, i tog istog popodneva njih dvojica, naoruani samo antikvarnim pitoljem s iglama ija je drka bila od ljudske kosti uspeno su zaustavili i oteli Ares Ekspres u 14:14, da bi se njime odvezli do stanice Brem ajkovski u Beladoni, u sudbinu velianstvenu i stranu.

68. Sada, poto je stiglo poslednje leto, Eva Mandela volela je da radi napolju u hladu lepezastog drveta kraj ulaznih vrata oronule kue. Volela je da se osmehuje i razgovara sa strancima, ali sada je bila tako neverovatno drevna da vie nije obitavala u Bespuu 14. Dekade ve radije u Bespuu nastanjenom i mahom sazdanom od seanja na svaku dekadu od dana kada je svet izmiljen. Mnogi stranci kojima se osmehivala i sa kojima je razgovarala bili su samim tim seanja, poput hodoasnika i turista za koje je jo svakog jutra izlagala rukom ispletene zavese sa tradicionalnim (tradicionalnim u smislu da ih je ona izmislila i da su bili osobeni za njena vremena i mesto) motivima kondora, lama i malih mukaraca i ena koji su se drali za ruke. Ponekad, sve ree, zauo bi se zveket

dolara ili centavosa u njenoj kasici, a Eva Mandela bi podigla pogled sa razboja i tapiserije i setila se dana, meseca, godine i dekade. Iz zahvalnosti zbog toga to je vraena u 14. Dekadu, ili moda zbog njenog poricanja, uvek bi vratila novac turistima koji su tragali za kuriozitetima i kupovali njene vezove. Onda bi nastavila razgovor sa nevidljivim gostima. Jednog popodneva poetkom avgusta, neki stranac je doao i upitao je: "Ovo je kua Mandelinih, zar ne?" "Jeste", ree Eva Mandela, zauzeta radom na tapiseriji istorije Bespua. Nije mogla da razazna je li taj stranac seanje ili stvarnost. Bio je to mukarac mrk kao tavljena koa, u dugakom, sivom, pustinjskom mantilu. Na leima mu je bio veliki, veoma sloeni ranac iz koga su dikljali spletovi kablova i antena. Bio je isuvie seanje da bi bio pravi, ali isto tako isuvie uegao od praine i znoja da bi sasvim bio seanje. Eva Mandela nije mogla da mu se seti imena. "Je li Rael tu?" upita stranac. "Moj mu je mrtav", ree Eva Mandela. Tragedija je bila toliko stara, hladna i ustajala, da vie nije bila tragina. "Je li Limal tu?" "I Limal je mrtav." Ali esto su je uspomene kako na sina, tako i na mua, terale da provodi duga popodneva u priseanju na druge dane. "Moj unuk, Rael Mlai, trenutno je na njivi, ako hoete da razgovarate sa njim." "Rael Mlai je ime koje ne znam", ree stranac. "Zato u razgovarati s tobom, Evo. Da li moe da mi kae koja je godina?" "Sto trideset deveta", ree Eva Mandela, vraena iz pustinje duhova u leto na umoru, da bi pri tom prola kroz mesto prepoznavanja i tako doznala ime i lice stranca. "Tako rano", ree Doktor Alimantando. On uze lulu iz depa mantila, napuni je i pripali. "Ili radije, tako kasno? Pokuavao sam da stignem ili osamnaest meseci od danas, ili oko tri godine ranije, kako bih pokuao da saznam ta se desilo, ili radije ta e se desiti sa gradom. Preciznost je malice varljiva kod dugih skokova: pre deset minuta, bio sam osam miliona godina daleko."

Za Evu Mandelu nije bilo udesno to sa kolike je udaljenosti ili koliko je brzo Doktor Alimantando doao, ve injenica da je uopte tu; jer ak i ona, koja ga je lino poznavala u ranim danima naselja, umalo nije poverovala onima koji su govorili da je Doktor Alimantando legenda koliko i zelenko koga je poao da lovi. "Znai, nisi pronaao zelenka?" upita ona dok je nametala novi kalem konca sivog poput pustinjskog mantila. "Nisam naao zeleni narod", sloi se Doktor Alimantando uvlaei dokono i dugo dim iz lule. "Ali jesam spasao grad, a to mi je bila glavna briga. Toliko sam postigao i sasvim sam zadovoljan, mada nikada neu dobiti ni re zahvalnosti ili trunku slave zbog toga jer niko za to nikada nee znati. ak i ja ponekad zaboravim: mislim da ivot preko dve vremenske linije muti moja seanja na ono to je istorija i na ono to nije." "O emu to govori, budalo jedna?" prekori ga Eva Mandela. "O vremenu i paradoksu, oblikovanju stvarnosti, oblikovanju istorije. Da li zna koliko je prolo otkad sam one noi kroio u vreme?" On die jedan dugi prst. "Toliko. Jedna godina. Za mene. Za tebe... Evo, jedva sam te poznao! Tokom te jedne godine putovao sam gore-dole vremenskim linijama, gore-dole, naprednazad." Doktor Alimantando je posmatrao kako prsti Eve Mandele upliu niti, uvijaju ih, prepliu, izobliuju, tkaju. "Putovanje kroz vreme je kao tvoje pletenje", ree on. "Ne postoji jedna nit koja se prua iz prolosti u budunost, postoji mnogo niti, i poput tvojih klot-frketa, one se ukrtaju i meaju da bi stvorile vremensko tkanje. A ja sam to tkanje video, nagaao koliko je iroko, i video sam tako mnogo toga, tako mnogo neobinih i udesnih stvari, da bih morao ostati ovde do mraka ako bi trebalo da ti sve ispriam." Ali trebalo je, i ostao je. Kada je zavrio hroniku svojih pustolovina u plastinim, bilenijumima mrtvim umama gde je u sveskama skicirao bizarnu polimernu floru i faunu, i izleta do buduih dostignua oveanstva, kolosalnih naunih podviga i uenja prema kojima je dragulj u kruni ovog doba,

prilagoavanje sveta oveku, izgledalo trivijalno i sitno; kada je ispriao sve o svojim putovanjim kroz planetnu dunglu procvetalih i zrelih stabala u potrazi za ljudima koji vie nisu bili ljudski, ve toliko preobraeni sopstvenom rukom da su imali oblije sonog crvenog melana organa, obla stvorenja iz kronji sa tvrdim oklopima i snanim pipcima za hvatanje koja su svoje inteligencije kadre za oblikovanje stvarnosti bacali u ponore Multiverzuma kako bi se sjedinila sa uzvienim meudimenzionim voljama koje su tamo vladale, kada je ispriao sve to i kako je video da sunce prekriva glazura leda, kako je hodao po kamenu tek roene zemlje jo toplom od lave, dok su munje Postanja palacale svuda oko njega; i kako je video da sveta Katarina sadi Drvo Poetka Sveta u golom crvenom kamenu Hriza, i isto tako stajao na vrhu Olimpike, najvie od svih planina, da bi video nebo ljubiasto od zraka ROTEH-ovih partaka u borbi sa okupatorima s drugog sveta zvanim Nebeski soj ba prvog dana 222. Dekade, i kako je ba tog jutra, ba ovog jutra, pijuckao za dorukom aj od mente na ledenoj kapi planete dok je horizont punilo nateeno, umirue sunce i dok su oko njegovog atora pod povrinom leda puzale neobine geometrijske are koje je smatrao sigurnim ostacima oveanstva u tom vremenu okonanja: dok je sve to ispriao, senke su se zaista izduile ispod lepezastog drveta, vazduh je u sebi nosio otricu veernje sveine, a Eva Mandela je utkala Doktora Alimantanda i sve njegove prie o udesima i uasu u svoju tapiseriju kao ivopisni vor zelenila iz dungle, ljubiastih bitaka, morbidnog crvenila i ledenog plavetnila kroz koje je prolazila siva nit vremenskog putnika. "Ali", ree Doktor Alimantando, "nigde prilikom svojih lutanja kroz doba sveta nisam pronaao doba zelenih. A opet, itava istorija prekrivena je njihovim tragovima." On se zagleda u srebrnu narukvicu meseca-prstena. "ak i ovo mesto. Ovo mesto i vie od svih, rekao bih. Zelenko je bio taj koji me je doveo ovamo da osnujem Bespue." "Budalo jedna", ree Eva Mandela. "Svi znaju da je Bespue osnovano poveljom ROTEH-a."

"Postoje istorije i istorije", ree Doktor Alimantando. "Otkad se slobodno kreem kroz vreme, video sam toliko drugih istorija koje teku uporedno sa ovom da vie nisam siguran koja je istinita i prava. Bespue je imalo i druge poetke, i druge svretke." Doktor Alimantando prvi put vide na emu to Eva Mandela radi. "ta je to?" uskliknu on sa iznenaenjem veim nego to bi ijedna tapiserija mogla da izazove. Evu Mandelu, koja je lagano, blago tonula natrag prema pustinjskim duhovima, tre u sadanjost ispad njenog gosta. "To je moja istorija", ree ona. "Istorija Bespua. Sve to se desi utkano je na ramu. ak i ti. Vidi? Istorija je kao pletenje; svaki lik je nit koja se provlai kroz potku dogaaja. Vidi?" Doktor Alimantando otkopa dugaak mantil i izvue rolnu tkanine. Rairi je pred Evom Mandelom. Ona se zagleda u srebrnom sumraku meseca-prstena. "To je moja tapiserija. Odakle ti moja tapiserija?" "Sa jednog mesta dalje u vremenu. Ovo nije moja prva poseta Bespuu." Nije joj rekao gde ju je pronaao, fiksiranu za ram u prainom prekrivenim ruevinama iste ove kue pred kojom je sedeo u buduem Bespuu, mrtvom, naputenom, Bespuu koje je progutala praina. Nije eleo da je uplai. Eva Mandela kucnu kaiprstom po tkanini. "Vidi? Te niti jo nisam istkala. Gledaj, zelena nit, onda ova mrka kao praina i..." Ona se neoekivano uplai i razljuti. "Sklanjaj to, ne elim da vidim! Ne elim da itam budunost, jer i moja smrt je tu negde utkana, moja smrt i kraj Bespua." Tada Rael Mlai izie iz kukuruzita da pozove baku unutra na veeru, jer je ona esto lutala toliko daleko po pustinji seanja da je zaboravljala da ue kada se spusti hladna no. Plaio se zbog njene krhkosti iako je ona bila snanija nego to je mogao da pretpostavi; plaio se da se tokom noi ne pretvori u led.

U tim poznim danima istorije, mnoge stare tradicije sa poetka bile su ponovo uspostavljene kao neprikosnovene. Meu njima je bila i tradicija gostoprimstva i otvorenih vrata za strance. Doktor Alimantando je smeten na poasno mesto za stolom i, izmeu zalogaja jagnjeeg pilava koji je spremila Kvaj en Pak, saznao je za razloge postojanja praznih stolica oko uglaanog stola od pustinjske hrastovine. Tokom te stare tragedije, mnoge stvari koje su mu izgledale udno kada je kroio iz vremena bile su objanjene, a njegova godina putovanja kroz takvu istoriju omoguila mu je da dogaaje sagleda sa izvesne udaljenosti, ak i dogaaje meu prijateljima u gradu koji je sm izmislio. Iako je narodno predanje u sebi imalo vie pitanja nego odgovora, vremenska oluja razjasnila je nedoumice u glavi Doktora Alimantanda. Sada je shvatao zbog ega nije bio u stanju da stigne do sredinjeg razdoblja dogaaja koji su konano doveli do unitenja Bespua: nekontrolisani vremenski klju (plus umesto minusa, pretpostavio je) stvorio je oko sebe zonu hronokinetike odbojnosti, koja je bila sve jaa to se vie pribliavao tri godine udaljenom srcu misterije. Razmatrao je mogunost da otputuje natrag pre bitke za Bespue, moda da je proivi inkognito. Ta zamisao veoma ga je privlaila, ali znao je da bi time ponovo prepravio kompletnu istoriju za koju tek to je saznao. Ali jarka iluzija putovanja dalje, napred, navie, poivala je pred njim kao blistava uskrnja svea. Dok je obrok trajao, oseao je kako se smrt okuplja oko stola, smrt i duhovi mrtvih, i umor Bespua duboko u kostima, i znao je da u njegovom gradu za njega vie nema budunosti. Ruevine, skrpljena meavina nemogunosti, pranjavo raspadanje, san. Bespue je umiralo. Njegova ekscentrina zamisao o mestu gde e svi biti dobrodoli odsluila je svoje. Svet je postao isuvie cinian za takvu nevinost. Svetlosnim godinama daleko od prozora spavae sobe koju je Kvaj en Pak ustupila Doktoru Alimantandu, sijale su zvezde. Seao se vremena kada su mu izgledale blisko i toplo, uhvaene u granje pamukovih stabala u noi prve

proslave na svetu. Seao se nevinosti, naivnosti, i najednom mu se uinilo da je breme njegovog sna isuvie teko. Vreme je bilo ogromno. Postojala je itava venost za skrivanje zelenih ljudi u njihovim blistavim gradovima. Ako nastavi da traga, nee nikada izgubiti iluzije. Pustinjski vetar veeras je mirisao zeleno, a svetla meseca-prstena treperila su poput zvonia na vetru. Okrenuo se od prozora da bi zaspao na sopstvenim razbijenim iluzijama, a zelenko je bio tamo, okaen naopako za tavanicu kao zeleni kuni guter. "Pozdravi od ponitenih", ree stvorenje. "Mi, nemogui, pozdravljamo tebe, isuvie verovatnog." Doktor Alimantando se tre i sede na krevet. "O", ree. "Zar je to sve to moe da kae?" Zelenko zadobova malim stopalima po tavanici. "U tom sluaju, kako je mogue da sam pretraio sve od poetka do kraja sveta, a da nisam bio u stanju da te naem?" "To je zato to sam iziao iz nepostojanja da bih te pozdravio." "Dakle, ti si ipak proizvod moje mate." Kvaj en Pak je stavila sasueno bilje ispod jastuka da bi podstakla korisne snove; zeleni miris iznenada ispuni sobu. "Nita vie nego to si ti proizvod moje." Zelenko se zagleda u Doktora Alimantanda zelenim zelenim oima. "Sea se da smo razgovarali o sudbini? Samo to je re bila o gustini, a ne o sudbini. Vidi, ovo nije bila tvoja sudbina, a poto te nisam vodio ovoj sudbini preruen u izdanak prokelja, mi smo poniteni." "Objasni, zagonetni stvore." Zelenko pade s tavanice, okrenu se u vazduhu gipko kao maka i unu na podu poput zelene abe. Kao aba, vie je liio na oveka nego pod guterskom maskom, ali bio je toliko blizu da je Doktor Alimantando uzdrhtao zbog njegove tuinske neobinosti.

"Bespue nikada nije trebalo da nastane. Jednom smo omanuli kada si ostao nasukan ovde i osnovao naselje, ali nema veze, mislili smo, kometa je bila na putu, sudbina je bila osigurana. Ali omanuli smo i drugi put, katastrofalno, kada je kometa dola. Trebalo je da vas razveje do najudaljenijih delova globusa; umesto toga, ti si se poigrao istorijom i spasao svoj grad, plativi za to konsenzualnom stvarnou: to jest, uzimajui zdravo za gotovo da su obe te dve rei mistine i iluzorne." Zelenko nacrta malim ovlaenim prstom elezniku prugu na podnim ploicama i proe prstima kao vozovima preko komplikovanog skupa taaka. "Stvarnost, pruge i tkanje. Eva je blizu sa svojom tapiserijom, ali nema dovoljno vunice da isplete ostale istorije Bespua. Ja sam jedna od tih neupletenih istorija-ljutura: ne bih ni postojao da nije bilo velike vremenske oluje koja je na tren razmakla velove izmeu naih stvarnosti i dozvolila mi da uem iz svoje nestvarnosti, tog mog alternativnog tkanja, i putujem gde poelim." "Kako si mogao..." Pet prstiju nalik na zeleni pasulj, podignutih u znaku mira i tiine. "Naa vremenska nauka je vea od tvoje. Strpi se, moja pria nije dugaka. U nekom drugom vremenu, ti si preao preko Velike Pustinje, i stigavi na zeleni rub sa druge strane, nastanio se u maloj zajednici po imenu Francuz, u gradu slinom onome u Deuteronomiji, iz koga si pobegao, samo to te tamo ljudi nisu igosali kao arobnjaka ili deraa dece." "Ba lepo." Vetar je jaao iza prozora; duhovi i praina leteli su kroz sokake oko kue Mandelinih. "Naa uloga tvog pastira - uzgred, to nisam bio ja - izazvala je oaranost neobinim nijansama nae koe. 'Zeleni ljudi', pomislio si, 'kako je to mogue? Udubio si se, eksperimentisao, istraivao; ukratko, a moram biti kratak, jer sklon sam brbljanju, razvio si soj simbiotske vegeplazme koja je ljudima, u sadejstvu sa njihovim krvotokom, omoguila fotosintezu hrane iz vode, suneve svetlosti i

tragova minerala ba kao kod naih nepokretnih roaka." Zelenko pridie zadnjicu zelenu poput jabuke kako bi Doktor Alimantando mogao da je zagleda. "Gledaj: nema mara. Jedna od naih modifikacija tvog prvobitnog dizajna, zajedno sa hermafroditizmom - mada sumnjam da si to primetio - jeste psiholoka polimorfnost, zbog koje me vidi kao mnotvo razliitih stvari, i Intimna Svest, pomou koje opaamo Vaseljenu, ba kao i nai nepokretni roaci, biljke, neposredno umesto kroz analogije i analoge ljudskog opaanja, pa smo stoga kadri da neposredno manipuliemo prostorom i vremenom." Moda zahvaljujui triku srebrnastog meseca-prstena, moda zahvaljujui sili temporalne verovatnoe i paradoksa, zelenkovo lice postajalo je prepoznatljivije ljudsko, sve manje zeleno i tuinsko. "Ali nita od toga nije se desilo", poali se Doktor Alimantando. "Nikada nisam preao Veliku Pustinju, tako da ni ti nikada nisi nastao." "Recimo radije da su verovatnoe bile korenito izmenjene. Verovatnoa onoga koji te je vodio preko Velike Pustinje bila je znatno smanjena, dok je moja znatno uveana. Vremenske linije se spajaju, sea se? Vidi, kometa je bila na putu, ura, ura, godinu i godinu i godinu i jedan dan. Istorija bi posle tvog naputanja Bespua bila donekle drugaija: mesta, vremena, likovi, ali svojstva sveta se spajaju." Ekspresi od prstiju sudarie se na glavnom koloseku iscrtanom pljuvakom. "Zeleni ljudi e ponovo nii iz Afroditine koljke tvog ela, Doktore A, i skoiti kroz vreme u potrazi za erom i civilizacijom koja e ih primiti prijateljski. Zna, progonili su ih. Mrke, ute, crvene, crne, ak i one prljavobele koe - sve njih svet moe da prihvati, ali zelene? Zelene?" "Ali, sam si mi dao tajnu Temoralne Inverzije koja je bila klju hronodinamike; zahvaljujui tome, ja sam spasao Bespue od komete... a tebe unitio." "Dobro razmilja, dobri moj doktore, ali ne sasvim tano. Nisi ti mene ponitio, ve si mi podario ivot. Ja sam proizvod niza dogaaja koje si ti pokrenuo." "Tvoje zagonetke su sve zamornije."

"Strpljenja, strpljenja, dobri moj doktore. Vidi, ja nisam onaj zelenko koji te je vodio preko Velike Pustinje. Njega si ponitio, siroto dete, mada mislim da e jednom ponovo nastati, i povesti te moda preko pustinje ljunka, pustinje kamena i pustinje peska. Vremenske linije se spajaju. Ne, ja sam potpuno drugi zelenko. Moda si me ve video?" Doktor Alimantando se zagleda u viridijanske crte lica i one mu se uinie nekako poznate, kao seanje, nejasno prepoznavanje izliveno u adu. "A sad, potpuno neprihvatljivi deo veeri", objavi zelenko. "Iako ne bi trebalo da postojim, postojim. Stoga mora postojati neki vannauni razlog za mene; neki udesni uzrok." Zelenko je balansirao na jednoj nozi. "Jedna noga, deset nogu, hiljadu nogu, milion nogu: sve noge nauke ne bi nikada stajale u ravnotei da ih ne dri jedna jedina noga udesnog." On spusti nogu, savi se, protegnu. "Nauka koja ne obuhvata i ono to ne ume da objasni, nije nikakva nauka." "Sujeverne besmislice." "Ona bia u kronjama koja si posetio, takoe imaju nauku, uenje o onome to se ne da prouavati. O stvarima koje mi zovemo mistine i magine, o naukama viih redova organizacije destilovanim poput slatkog nektara niz spirale Helikoide Svesti: to je njihovo uenje. Oni izuavaju ono to se izuavati ne moe kako bi saznali nesaznatljivo: ta je tako veliko u znanju koje se odnosi samo na ono to se moe saznati?" "Zagoneta spremno, kao i uvek", ree Doktor Alimantando, sad ve naroguen. "Aliteracija! Oboavam aliteracije! Hoe zagonetku? Evo jedne: kako se zovem?" Doktor Alimantando proguna ozlojeeno i skrsti ruke. "Kako se zovem, dobri doktore? Saznaj moje ime i saznae sve. Nagovetaj: to je pravo ime, a ne samo hrpa slova, i to ime je ljudsko." I iz istog razloga zbog koga ljudi, ma koliko bili nevoljni, ne mogu da odole drutvenim igrama, Doktor Alimantando poe da pogaa imena. Pogaao je i pogaao i pogaao u hladnoj i tamnoj noi, ali zelenko, koji je uao usred

lepljivih eleznikih koloseka i postajao sve neodreenije poznatiji kako su prolazili sati, samo je odmahivao glavom i govorio ne ne ne ne ne. Doktor Alimantando je pogaao sve dok nije promukao i dok prva svetlost zore nije obasjala rub sveta, ali zelenko je i dalje govorio ne ne ne ne ne. "Daj mi jo neki nagovetaj", ree promuklo Doktor Alimantando. "Nagovetaj, nagovetaj", zapevui zelenko. "Dakle, nagovetaj. To je poznato ime iz tvoje stare otadbine, prijatelju. Ja sam ovek iz zelene Deuteronomije." I tako je Doktor Alimantando naveo svako prezime koga je mogao da se seti iz mladosti provedene u Deuteronomiji. "...Arumangasendo, Amaganda, Dinganseng, Sanusangendo, Iiganseng..." a zelenko je i dalje odmahivao glavom (sve poznatiji sa svakim slogom deuteronomijskih imena koja su se kotrljala s jezika) i govorio ne ne ne ne ne. Dok je svet krivio svoj rub ispod ivice sunca, imaginacija Doktora Alimantanda se ispraznila, tako da je rekao: "Predajem se." "Sve si ih izreao?" "Sve." "To nije sasvim tano, dobri doktore. Izostavio si jedno ime." "Da, znam." "Reci mi to ime." "Alimantando." I zelenko prui ruku i dodirnu svojim prstom prst Doktora Alimantanda, i ta aka bila je njegova roena aka, tako da je u blesku zelene svetlosti prodro u samo srce misterije. Prsten Vremena, veliki Anulus unutar koga su sve stvari kruile, mora isceliti rane koje mu je on naneo svojim poigravanjem istorijom. Izvan spoljnog ruba prstena i u njegovom sreditu tekla su udesa koja su se probila u vreme da bi osigurala da zeleni ljudi nastanu, tako to su ih uinila njegovom tvorevinom. Neonima daleko, jedan od sinova iz budunosti povee ga preko Velike Pustinje: taj zelenko nije bio zelenko koji je sada stajao pred njim, jer taj je zelenko bio budui on. Sada je znao iz koga je vremena na njegovu tavanicu stigla krabotina crvenom kredom. Ispunio je sebi

najveu elju i pri tom se ukrcao na zelenu hronodinamiku vrteku koja ga je najpre odvela dalje od sudbine u kojoj je bio otac zelenih ljudi, ali ga je vremenom dovela do ovog udesnog trenutka postanja. Veliki Anulus bio je zaceljen i itav. Budunost je bila osigurana, prolost neizmenjiva. "Neka bude", ree Doktor Alimantando. udesno zelenilo potee iz prstiju zelenka u prste Doktora Alimantanda. aka mu pozelene, zatim runi zglob, pa ruka. Doktor Alimantando zabrinuto jeknu. "Osetie bol", ree zelenko. "Raanje uvek boli." Doktor Alimantando pocepa odeu sonim zelenim prstima i tako otkri zelenu plimu koja mu je nadirala telom. On pade na tle uz lelek, jer dok je poslednji trag mrke boje iezavao iz njegovog spoljnog oblija, zapoeo je preobraaj oveka unutra. Zelena krv navirala mu je venama, umesto nezgrapnog fluida crvenog kao meso. Hormonalne lezde stiskale su se i oticale u nove oblike, organi se izvijali ili skupljali po diktatu tuinskih funkcija zelene likantropije. Sokovi su curkali, lezde se mekoljile, prazni prostori nestajali u njemu. Doktor Alimantando se kotrljao i koprcao na podnim ploicama beskrajno dugo, a onda sve bi dovreno. Svetlost zore prodirala je u prugama kroz prozor i u toj hranljivoj svetlosti, Doktor Alimantando je istraivao svoje novo telo. "Ti meni, ja tebi, mi nama", zapevui zelenko. "Gledaj budueg sebe." Zelenko je stajao pred zelenkom, istovetni kipovi od ada. "Budunost se mora ouvati, zeleni ljudi moraju nastati, pa se stoga udesno probilo i preobrazilo te u mene. A sad, ide li sa mnom? Ima strano puno toga da se uradi." "Strano puno", saglasi se zelenko. "Zaista", ree zelenko, i najednom zamirisa svee pokoeno seno, drevna uma sekvoja i tek preorana zemlja posle kie, kao i divlji beli luk iz ivica Deuteronomije, a zeleni ljudi jednim korakom prevalie milion miliona godina u vremenu sna. U est sati i est minuta, trudna Kvaj en Pak Mandela (ena po imenu, a ne i po zakonu, jer u Bespuu vie nije bilo zakona kadrog da priznaje brakove) doe i

kuc kuc kucnu na vrata gostinske sobe, sa dorukom na posluavniku. Kuc kuc kuc bez odgovora kuc kuc kuc bez odgovora tako da je rekla sebi, mora da jo spava, pa je ula tiho da mu ostavi posluavnik kraj kreveta. Soba je bila prazna, prozor otvoren. Vetar je naneo prainu na postelju, u kojoj kao da niko nije spavao. Na podu, straneva odea leala je razbacana i iskidana, a meu neobinim stvarima, Kvaj en Pak pronala je neto jo neobinije; kao papir tanku srebrnastu kou u obliku oveka, suvu i krljutastu, tako da joj se perutala pod prstima, kao da je neka udna pustinjska zmija skinula svoj svlak i otila u hladnu no.

69. Padala je kia onog dana kada su provalili u zatvorenu kuu, mukarac i dve ene; teka, prodorna kia, stutila se sa nebesa, kanjavajui zemlju. Pre tog utorka, kia nije pala tri godine. U zatvorenoj kui oseao se straan smrad, smrad neega to je poelo da umire pre vie godina, ali jo nije skonalo. Stoga je Rael Mandela Mlai bio spreman kada je pronaao telo na stolici kraj kamina, iako su mu smeurana koa, iskeeni zubi i zagledane, mumifikovane oi izmamile mali krik straha. Zauvi taj mali krik, Santa Ekatrina smesta odvede Kvaj en Pak natrag u kuu, jer ako trudnica naie na le, dete e zasignurno biti mrtvoroene. I tako je Rael Mandela Mlai preneo le lak kao papir iz zatvorene kue u svoju i sasvim sam iskopao plitki grob u mekom tlu gradskog groblja. Kia mu se slivala niz lice, vrat i gole miice, i punila raku, a poto nije bilo gradonaelnika niti svetenika da kau prikladne rei, pognuo je glavu i izgovorio sam oprotajne reenice pod pljuskom od koga je bio mokar od glave do pete. Kada je grob bio prekriven mekom zemljom, zakucao je drvenu nadgrobnu plou i na njoj ispisao rei 'enevjev Tenebre, osniva i stanovnica Bespua', a poto nije znao datume ni mesta, napisao je jednostavan epitaf: 'Umrla je od slomljenog srca'. Onda je zagacao natrag po crvenom blatu do svog ognjita i ene, sa teinom u dui, jer sada su ostale samo Mandele.

Dok je tkala pod svetlom gasne svetiljke u sobi sa razbojem, Eva Mandela je videla kraj vremena rastegnut preko rama njene tapiserije. Razvezala je ivotne niti enevjev Tenebre i utkala ih natrag u zemlju. Ostalo je tako malo niti. "Kuda one vode, kakva je njihova budunost?" upitala je itave mlazeve gasa. Oni su znali, i ona je znala, jer i mlazevi gasa i ona radili su na tapiseriji vremena predugo da joj ne bi znali oblik i strukturu, kao i da oblik utkanog nalae oblik koji e poprimiti razatkano. Bliio se posvemanji kraj; sve su niti vodile u crvenu prainu, a iza toga ona nije mogla da vidi nita, jer budunost nije bila budunost Bespua. Tkala je uplaena pred tom budunosti, pod itavim gasnim svetiljkama, a nit se sve vreme kroz njene prste sputala u nitavilo, dok je kia i dalje padala. Tri dana je kia padala kao nikada ranije, ak ni kada je aka pesmom izmamio stotinu pedeset hiljada godina kie iz suvog, podrugljivog neba. Rael Mandela je posmatrao kiu naizmenino sa svakog prozora hacijende. Sa tih prozora video je kako nabujale reke kinice nose prinose za sledeu godinu i inilo mu se da uje smeh Panarha u tekim kapima: boanske slogove koji su mu govorili da budunost nije namenjena Bespuu. Tri dana je bilo tako, a onda su se sivi oblaci svili, sunce se probilo kroz uskomeanu izmaglicu, a snaan juni vetar poterao kiu pred sobom i ostavio svet da se pui i isparava na suncu u petnaest i petnaest. Te noi, krici su poremetili meditativnu pustinjsku tiinu: strani, prodorni krici ispunjeni strahom i bolom, krici ene na poroaju. "eli eli eli, polako samo, kokoja koice, komadiu meseca, neka izie, neka izie, hajde..." Santa Ekatrina je molila, a Kvaj en Pak, kokoja koica, komadi meseca, istiskivala je i duvala, da bi se oglasila novim prodornim krikom koji je naterao Raela Mlaeg u salonu, gde je strepeo kraj svoje mistine bake, da ipi sa stolice i posegne za kvakom. Pred zoru, Santa Ekatrina je okrenula tu kvaku i pozvala sina u poroajnu sobu. "Sada je blizu, ali veoma je slaba, jadno dete. Uzmi je za ruku i daj joj snage koliko god moe."

Kada je nebo poelo da se osvetljava bojom skerleta i zlata, oi Kvaj en Pak otvorile su se irom irom irom, a usta su joj se rastegla oaoaoa dovoljno da progutaju svet i ona je stala da istiskuje istiskuje istiskuje istiskuje. "Hajde hajde hajde hajde hajde", aputala je Santa Ekatrina, a Rael Mlai je zatvorio oi jer nije mogao da podnese da gleda ono to se deavalo sa njegovom enom, ali joj je epao aku kao da je nikada vie nee pustiti. "Hajde hajde hajde hajde hajde", a onda odjeknu krik i Rael Mlai otvori oi da bi ugledao runog crvenog kmeeeg stvora u eninom naruju, a arav je bio umrljan crvenim i crnim, gnusnim enskim stvarima. "Sin", ree Santa Ekatrina, "sin." Rael Mlai uze majunog crvenog uskoprcalog stvora od ene i iznese ga u jutro, na sunce koje je bacalo dinovske senke po zemlji. Neno, strasno, Rael Mlai je nosio svog sina po razorenim njivama i prolazima do ivice litica, a tamo je podigao deaka prema nebu i apnuo njegovo ime pustinji. "Haran Mandela." Odgovori mu munja du horizonta. Rael Mandela Mlai pogleda sinovljeve prazne crne oi i vide pucketanje munje iza otvorenih zenica. I mada te oi jo nisu mogle da se usredsrede na njegovo lice, uinilo mu se da one gledaju neki vei, iri svet on onog ogranienog krugom horizonta. Mutna tutnjava grmljavine uznemiri umorne ruevine Bespua, a Rael Mandela Mlai uzdrhta, ali ne zbog siline grmljavine ve zato to je znao po oima koje je drao u naruju da je konano dolo to dugo oekivano, potpuno dete koje je okonalo kletvu generacija Mandela, dete u kome su mistino i racionalno bili skladno pomireni. Grmljavina zatrese crveno stenje podruma gde se nit vremena Eve Mandele tkala na ramu tapiserije, a mlazevi gasa zadrhtae u iekivanju i apnue 'crvena praina crvena praina crvena praina'. Istorija je sklapala svoje vuje eljusti iza Eve Mandele: sada je tkala dogaaje stare samo nekoliko minuta u istoriju Bespua. Roenje sina, grmljavina; njeni prsti izobliavali su niti toliko urno i

spretno da ju je to plailo. Kao da je Bespue sa nestrpljenjem ekalo da se otarasi sebe. Prsti su joj istkali tren sadanjosti i nastavili u budunost, do vremena svretka upamenog sa tapiserije koju joj je pokazao Doktor Alimantando. Crvena kao praina, crvena kao praina, bila je to jedina nit koja je preostala, bila je to jedina boja koja e dovriti tapiseriju i uiniti je celovitom. Stavila je dugaak kalem crven kao praina na cevnjak razboja i dovrila istoriju Bespua. Dok se nit sputala prema kraju i dok se istorija zavravala, Eva Mandela vide da mlazevi gasa drhte i oseti da joj tuinski vetar miluje nadlanice. Gotova. Tapiserija je bila gotova. Istorija je bila potpuna. Bespue, njegovi poeci, njegovi svreci, bili su zapisani tu. Pratila je prstom etiri niti koje su vodile dalje, napolje, kroz vremena kraja u budunost. Jedna nit je zapoeta pre samo nekoliko minuta, i njen kraj nije mogla da vidi u sve veem mraku, iako je osetila u iznenadnom mistinom oku da ona vodi napolje kroz stenje i kamenje do mesta izvan njenog poimanja. Kraj niti sopstvenog ivota nije mogla da nae. Mogla je da je prati od poetka u dalekom Novom Merionedu du srebrnaste linije do zelenog mesta unutar oluje; videla je kako istovetne niti mistinosti i racionalnosti niu iz njene materice, pratila je sebe kroz godine mira i tragedije sve dok nije stigla do mesta gde se nit spajala sa prainom ponitavanja, i tu se gubila. Nije se zavravala, nije se kidala niti presecala, naprosto se gubila. A opet, nagovetaji njene boje irili su se tapiserijom. Zbunjena, Eva Mandela stavi prst na taku spajanja i proe je neobina jeza. Oseti vrtoglavicu, devojaku, izgubljenu u nevinosti. Oseti da lebdi, razlae se, rastae, a sva njena nadanja, snovi, strahovi, ljubavi i gnuanja preobrazie se u svetlucavu prainu i padoe u tapiseriju. Telo Eve Mandele postade nematerijalno i providno. Ona pree telom i duom u prepletane niti koje su sainjavale istoriju Bespua. Jer njena uloga u istoriji bila je da belei, tako da je kroz beleenje postala sama ta istorija. Vremenska tapiserija

zasvetluca srebrnastom ljubavi Eve Mandele, a onda nalet tuinskog vetra posegnu u sobu i pogasi itave mlazeve gasa. Vetar je jaao, u zloudnim naletima i udarima, kao predznak mrkih uragana koji su eljali Veliku Pustinju. Oluja praine prosu se pustarom u tornadu leteih igala i pobesnelih munja. Privueni Kristalnim Ferotropima, gromovi su udarali i raznosili ih u crni prah noen vetrom. Nailazila je Velika Oluja Praine, sve snanija, vea, gladnija, sa svakim metrom koji je prevaljivala preko polja dina. Rael Mandela Mlai stisnu sina na grudi i potra pred njom. Iglice praine ibale su ga dok se provlaio kroz vrata u kuu. "Brzo, brzo, stie Velika Praina", uskliknu on. Sin i majka se umotae u marame i rukavice i suprotstavie se vrelim naletima peska da bi smestili stoku u tale i spustili kapke na prozorima. Velika Praina zasu bespue vriskom i urlicima demona. U trenu, vazduh postade neproziran, abrazivan, smrtonosan. Uz kretanje peska noenog vetrom, svaki centimetar gordo obojenih zidova bio je ogoljen, imirglan, sveden na golo drvo i metal. Stabla su bila oerupana, zatim svedena na akalice, a metalni nosai pumpi-vetrenjaa izglaani tako da su sijali kao srebro. Crni rombovi solarnih kolektora popucali su i izlomili se; pre nego to se popodne okonalo, njihova crna staklena lica leala su na tlu pod oblucima koje je naneo vetar. Oluja praine nastavila je da duva i tokom noi. Kvaj en Pak, koja je leala u svojoj poroajnoj postelji, sa bebom Haranom koji je slepo lovio bradavicu, oslukivala je vetar koji je kretao oko crepova i vritala u strahu, jer joj se najednom inilo da je svaki demon iz prolosti Bespua prepune demonima urlao za njenim mesom. Santa Ekatrina i Rael Mlai nisu uli krike iracionalne panike. Tragali su uz svetlost svea po promajnim sobama i podrumima za Evom, koja je iezla kada se oluja obruila na kuu Mandelinih. Rael Mlai se plaio da je mrtva i da su od nje ostale samo izglaane kosti, ali Santa Ekatrina je ugledala svetlucavu tapiseriju i obuzeo ju je udan i grozan strah. Osetila je da je vetar prodro u kuu i kosti joj samleo u pesak. Podozrevala je, ali nikada nije

rekla, jer ni sama nije bila sigurna, da je Eva Mandela prela u tapiseriju i tako se vratila na sam poetak istorije Bespua. Pet dana, oluja praine ibala je Bespue. Vetar se ludirao po naputenim hotelima i restoranima, duvao je nad napuklom jajastom kupolom Bazilike Potpune Ugradnje, vrtloio se oko zujeih elinih dimnjaka elikgrada, i svirao po utrobi cevovoda kao na harmonijumu. Nanosio je prainu na kosture, sruene zidove, punio njive dinama, kue mrvio u pesak. Rascepio je drvene delove kamene kue Doktora Alimantanda i razneo knjige, alate, prostirke, kuhinjske predmete, opremu iz kupatila, eshatometre, tanatoskope, na sve strane sveta. Vetar je duvao i duvao i duvao, i kamen po kamen, ciglu po ciglu, zrnce po zrnce, esticu po esticu, odneo Bespue sa sobom. Pokuao je da odnese i domainstvo Mandelinih; brbljao je i grebao, upao crepove sa krova i bacao ih u vazduh, kretao besno ne bi li zaplaio izbeglice to su dan i no strepele od naleta koji e im otkinuti krov i zidove, da bi ih izloio meke i nage noevima oluje. Pet dana je bilo tako, a onda, estog jutra, Rael Mandela Mlai zau neki zvuk jai od vriska vetra. Zau zvuk zviduka lokomotive. Nije bio mnogo jak, niti naroito drugaiji od zvidanja vetra, ali kada ga je jednom uo, vie nije sumnjao. "Voz, voz!" uzviknu on, poteravi majku, enu i sina u vihor pakovanja kartonskih kofera. "Moemo da pobegnemo!" Vetar je dovoljno oslabio da se uviju u marame i teke burnuse kako bi izili u oluju praine. Rael Mlai je pustio stoku iz tala. Lame, koze, svinje, kokoi, odgalopirae u prainu i ieznue. Zapitao se ta li e biti sa njima. A onda slepo, obavijena prainom, porodica Mandela krenu pipajui du zaguenih ulica raspalog grada prema eleznikoj pruzi. Tamo unue da oslukuju pesmu peska na uglaanim inama. Bespua vie nije bilo. Vetar je sve oduvao. Kue su nestale, ulice su nestale, njive su nestale, hoteli i svratita su nestali. Bog i Mamon su nestali; sve je bilo

kao na poetku: goli kamen i elik. Izbeglice su ekale i ekale i ekale. Dvaput je Rael Mlai pomislio da je uo zviduk lokomotive, dvaput je skoio na noge u iekivanju, dvaput je ostao razoaran. Vetar je slabio, narandasta neprozirnost vie nije bila tako neprobojna. Mali Haran Mandela je kmeao i jeao. Kvaj en Pak ga je stiskala uz sebe i dojila na bezbednom, ispod nepropusne odee. "Sluajte!" uzviknu Rael Mlai, oiju mahnitih posle pet dana provedenih sa avolima praine. "Eno! Da li ste uli? Ja jesam. Sluajte!" Santa Ekatrina i Kvaj en Pak oslunue kao to je zahtevao - i ovog puta, da, ule su to, zviduk lokomotive, daleko niz prugu. Tada svetlost zasja kroz uskovitlanu prainu i zov pitaljke zau se ponovo, a poslednji voz u istoriji zaustavi se u Bespuu da bi primio izbeglice. Dok je voz odlazio, Rael Mandela Mlai uzeo je majunog sina u naruje i poljubio ga. Velika Praina prola je prema severu, a sunce se pomaljalo iza oblaka praine i sijalo na pusto. Bespue je nestalo. Vie nije bilo potrebe za njim. Ispunilo je svoju svrhu i moglo je sa zahvalnou da se vrati praini; njegovo vreme je okonano, ime zaboravljeno. Ali njegovo ime nije moglo biti zaboravljeno, jer stvari koje su se dogodile tu za dvadeset tri godine koliko je to ime nosilo, bile su previe udesne da bi se zaboravile, i u okrugu Meridijana po imenu Pelnamov Park, njegovo poslednje dete izraslo je u mukarca; dobrog, uglednog, omiljenog. Jednog letnjeg dana, otac tog mukarca pozvao je sina u vrt pun uurbanih pela i rekao mu: "Sine, za tri nedelje e napuniti deset godina i postati mukarac; ta e onda uiniti sa svojim ivotom?" A sin ree: "Oe, napisau knjigu o svemu onome to si mi priao, o svim udima i divotama, o svim radostima i tugama, o pobedama i porazima." "A kako namerava da napie tu knjigu? U toj prii ima jo mnogo toga to ti nisam ispriao."

"Znam", ree sin, "jer sam sve to video zapisano u ovome." On pokaza ocu neobinu, svetlucavu tapiseriju izraenu blistavo i veto, udesnu i maginu. "Odakle ti to?" upita otac sina. A sin se nasmeja i ree: "Oe, veruje li u male zelene ljude?" I tako je napisao tu knjigu, sin, a knjiga je imala naslov 'Bespue': pria o malom gradu usred Velike Pustinje na Severozapadnoj etvrtsferi planete Mars, i ovo je njen kraj.