Jovo Bakic O Naciji I Nacionalizmu

Jovo Baki Filozofski fakultet Univerzitet u Beogradu
Izvorni nauni lanak UDK: 323.1 Primljeno: 24. 02. 2006.
TEORIJSKO-ISTRAIVAKI PRISTUPI ETNIKOJ VEZANOSTI (ETHNICITY), NACIONALIZMU I NACIJI
Theoretical Approaches to Ethnicity, Nationalism and Nation

ABSTRACT The author takes into consideration main theory of ethnicity and nationalism: primordialism, perennialism, modernism, ethno-symbolism, post-modernism, and interactionism. He pays his attention on both good and bad features of the different theoretical approaches in order to formulate his own approach. In addition, he offers several the most famous and convincing definitions and typologies of the nations and nationalism. At the end, he tries to make definitions of the ethnicity (ethnical connectedness), ethnical resource, e. g. language, religion, race, ethnic myths etc, ethnic category, and ethnie as well as to briefly outline his own approach that is basically interactionist with some additions of ethno-symbolism. KEY WORDS primordialism, perennialism, modernism, ethno-symbolism, post-modernism, interactionism APSTRAKT Autor razmatra glavne teorije etnike vezanosti i nacionalizma: teoriju iskonskog postojanja nacije, teoriju mnogovekovnog postojanja nacije, modernizam, etnosimbolizam, postmodernizam i interakcionizam. Obraa svoju panju na dobre i loe strane razliitih teorijsko-istraivakih pristupa kako bi oblikovao sopstveni pristup. Sem toga, on nudi nekoliko najpoznatijih i najubedljivijih definicija i tipologija nacija i nacionalizma. Naposletku, pokuava odrediti etniku vezanost, etniko svojstvo, etniku kategoriju i etniku zajednicu, te ukratko ocrtati sopstveni pristup koji je sutinski interakcionistiki sa primesama etno-simbolizma. KLJUNE REI iskonsko postojanje nacije, mnogovekovno postojanje nacije, modernizam, etno-simbolizam, postmodernizam, interakcionizam
Tekst je nastao kao rezultat rada na projektu Drutveni akteri i drutvene promene u Srbiji 19902010. godine, evidencioni broj 149005, Ministarstvo nauke i zatite ivotne sredine.
232
SOCIOLOGIJA, Vol. XLVIII (2006), N 3
Teorijsko-istraivaki pristupi naciji

Nacija je jedna od najsloenijih drutvenih pojava. Usled toga u istraivanju nacije nema opteprihvaenih definicija, kao to ne postoje ni opteprihvaeni istraivaki pristupi. Moe se razlikovati est osnovnih istraivakih pristupa naciji. Oni se meusobno u veoj ili manjoj meri razlikuju i po istraivakim pitanjima koja smatraju vrednim postavljanja, a i po odgovorima koje nude na ista istraivaka pitanja. Poto se u lanku kritiki predstave postojei teorijsko-istraivaki pristupi naciji, izloie se nekoliko tipologija nacionalizama, kao i sopstvena odreenja osnovnih pojmova. Teorijsko-istraivaki pristupi naciji su: teorija iskonskog postojanja nacije (primordializam); teorija mnogovekovnog postojanja nacije (perenializam); modernizam; etno-simbolizam; interakcionizam1; postmodernistiki pristup naciji. Postojanje nacije od iskona (primordializam) Ovaj istraivaki pristup je najstariji i najdue se upotrebljavao. Tokom XIX i prve polovine XX stolea bio je i jedini pristup naciji. Autori koji pripadaju ovoj istraivakoj tradiciji naglaavaju da nacija nastaje zajedno sa ovekom. Drugim reima, otkad je ljudske istorije, otad postoje i razliite nacije. Zajedno sa porodicom, nacija je sveprisutna, najdugotrajnija i najvanija drutvena grupa u ljudskoj istoriji. tavie, ovaj pristup je na podrazumevajui nain prisutan u istoriografiji, jer se jo u osnovnoj i srednjoj koli aci upoznaju sa sopstvenom nacionalnom istorijom koja see duboko u prolost. Na isti nain saznaje se i o antikoj istoriji tako to se pie o starim narodima, npr. antikim Grcima, Rimljanima, Egipanima, koji se esto smatraju veoma slinim savremenim nacijama. Prema zastupnicima ovoga pravca, cela istorija ljudske vrste moe se sagledavati kao istorija razliitih nacija. Tri su varijante shvatanja iskonskog postojanja nacije.
Ne treba meati interakcionizam kao istraivaki pravac u prouavanju nacije sa simbolikim interakcionizmom kao optom teorijskom usmerenou u sociologiji i socijalnoj psihologiji.
Jovo Baki: Teorijsko-istraivaki pristupi etnikoj vezanosti (ethnicity)
233
(1) U prvoj se postulira da su etnike grupe stalne i nepromenljive, te da im pojedinci nuno pripadaju roenjem. Ovo vienje, ne razlikuje etniku grupu od nacije koja se doivljava kao transistorijska, prvobitna i najvanija drutvena grupa. Ova varijanta primordializma se, prema tome, moe poistovetiti sa nacionalistikom ideologijom nemakoromantiarskog tipa, koja smatra da nacije postoje oduvek, da im pojedinac pripada roenjem, te da iz njih ne moe izai slobodnom voljom. Nacionalizam je prema tom shvatanju naprosto prirodno svojstvo oveka (Smith, 1995: 31-32). (2) Drugu varijantu primordializma zasnovao je Pjer Van den Berge (Pierre Van den Berghe). Ona je sociobiologistike naravi, jer smatra da su etnika grupa i nacija prirodne grupe budui da nastaju produenjem porodice i irih srodnikih grupa odabranih u procesu genetike evolucije. Prema ovom shvatanju, pojedinac je u centru koncentrinih krugova odreenih opadajuim stepenom srodnikih odnosa: nuklearna porodica, proirena porodica, rod, bratstvo, jezika grupa, podetnika grupa, nacija (Van Den Berghe, 1995: 361-362). injenica biolokog porekla odraava se u njihovim kulturnim mitovima o poreklu (Van Den Berghe, 1995: 361; Smith, 1995: 32). Etnocentrizam se, kao sistematsko davanje prvenstva lanovima sopstvene etnike grupe, javlja kao genetiki ukorenjena, nesvesna atavistika tendencija. Za Van den Bergea, etnika kultura nije nita drugo doli sredstvo maksimiranja izgleda na opstanak i drutvenu reprodukciju (Putinja, Stref-Fenar, 1997: 106). (3) Treu varijantu primordializma zasnovao je Edvard ils (Edward Shils), a razvio ju je Kliford Gerc (Geertz). Oni smatraju da je etnika vezanost (ethnicity) unapred data, mona i sveproimajua drutvena veza (Putinja, Stref-Fenar, 1997: 98-99). Ova oseajna mo, meutim, nije svojstvena etnikoj vezi po sebi, ve je takvom doivljavaju i oseaju lanovi etnikih zajednica. Oni su ti koji svojoj etnikoj zajednici pripisuju iskonski kvalitet; etnike veze logiki i vremenski prethode svim drugim vezama. To, meutim, ne znai da se etnike grupe ne menjaju kroz istoriju. Naprotiv, istorijske etnike zajednice se formiraju, razvijaju i raspadaju, ili ih apsorbuju susedne etnike grupe ili osvajake etnike grupe, ak i kada su njihove pretenzije potpuno prepoznate od strane njihovih lanova. Prema ovom shvatanju, svaki ovek mora pripadati nekoj etnikoj grupi, etniko svojstvo je najbitnije za nae razumevanje istorije, etnika vezanost nadjaava druge pripadnosti, a etnike grupe mogu gubiti vitalnost, venuti i iezavati, kao i oivljavati angaovanjem spoljnih snaga (Smith, 1995: 32-33). Kritike iskonskog postojanja nacije naglaavaju da ljudi ive u brojnim drutvenim grupama, a koja e od njih biti znaajnija i istaknutija zavisi od okolnosti koje vladaju u razliitim istorijskim vremenima. Etnika veza nema apsolutni prioritet. ak i fleksibilnije verzije teorija iskonskog postojanja nacije, kao to su ilsova i Gercova, proputaju da sagledaju kako na etniki izbor utiu okolnosti
234
(uestala osvajanja u istoriji, razvoj trgovinskih veza sa drugim regijama i etnikim grupama, uvoz radne snage, meoviti brakovi itd.). Primordializam je, osim toga, veoma podloan nacionalistikoj, a katkad i rasistikoj ideologizaciji i instrumentalizaciji. Njegova prva varijanta moe sluiti i kao ideoloka osnova konzervativno-romantiarskom nacionalizmu, a u svojoj biologistikoj varijanti moe pribaviti naunu, a zapravo ideoloku legitimaciju najreakcionarnijim politikim pokretima, kakav je npr. nacionalsocijalistiki. Osim toga, sve varijante iskonskog postojanja nacije uglavnom negiraju razlike izmeu nacije i etnike zajednice dosledno ih poistoveujui. Teorija mnogovekovnog postojanja nacije Prema ovoj istraivakoj tradiciji, nacija predstavlja transistorijsku pojavu koju je mogue nai u svim istorijskim epohama. Ona se uvek nanovo javlja, bez obzira na ekonomske, politike ili kulturne uslove u nekom drutvu. Nacije su drutvene grupe koje se odlikuju izuzetnom dugotrajnou, zapravo mnogovekovnim, pa ak i viemilenijumskim postojanjem. Najee se kao primeri navode Jevreji i Armeni. Deava se, meutim, da neke nacije i nestanu, ali da se negde u budunosti iste te nacije ponovo pojave na istorijskoj pozornici. Dve su glavne varijante perenializma: (1) Kontinuirano postojanje nacije vidi korene danas postojeih nacija u dubokoj prolosti koja see i nekoliko vekova unazad, a u nekoliko sluajeva i nekoliko milenijuma. Ova varijanta shvatanja mnogovekovnog postojanja nacije naglaava, dakle, kontinuitet. Iako se priznaju prekidi u istorijskom trajanju, ipak se jae naglaavaju kulturni kontinuiteti. Kolektivni etniki identiteti opstaju kroz duge periode vremena i povezuju srednjovekovne, pa ak i antike nacije sa njihovim skoranjim parnjacima. Jedan od najpoznatijih zastupnika ove varijante perenializma jeste kotski istoriar Hju Siton-Votson (Hugh Seton-Watson). Iako je priznavao da je nacionalizam kao ideologija moderna pojava, smatrao je da nacija u nekim sluajevima see do duboke prolosti. U tom kontekstu pravio je razliku izmeu starih nacija Zapadne Evrope, npr. Engleza, Francuza, kota, Holanana, Kastiljanaca, Poljaka, Rusa, Maara i dr., koji svoje poreklo vuku jo iz srednjeg veka, i novih nacionalizmom namerno stvorenih nacija u Istonoj Evropi i Aziji. Prema Siton-Votsonovom miljenju, esi i Slovaci, Rumuni, Bugari, Srbi i Hrvati, Ukrajinci, Estonci, Azeri, Kurdi, Malajci, Indoneani i dr., spadaju svi u nove nacionalizmom stvorene nacije (Seton-Watson, 1977; Smith, 2000: 35). Istovremeno, jedan drugi pobornik ove istraivake tradicije, Hagen ulce (Hagen Schultze), navodi da su neke nacije Istone Evrope, tj. Poljaci, esi, Maari i Srbi ve unutar imperija bili odmakli na putu nacionalnog i kulturnog identiteta (ulce, 2002: 101).
235
(2) Shvatanje o naciji koje se uvek iznova kao reka ponornica javlja na istorijskoj sceni naglaava da se nacija kao takva, tj. kao drutvena grupa sasvim posebnog kvaliteta, kao poseban oblik udruivanja pojedinaca i izvor kolektivnog identiteta uvek moe nai tamo gde ljudi ive. Posebne nacije mogu nastajati i nestajati tokom istorije, npr. stari Egipani, stari Jevreji, stari Grci, stari Persijanci, ali je nacija kao takva pojava koja se stalno iznova javlja, pa danas postoje npr. Nemci, Francuzi, Rusi, Danci itd. (Smith, 2000: 34-35). Pri tom, vano je shvatiti da je mogue da nacionalni kontinuitet bude prekinut, pa moderni Egipani, Grci ili Iranci nemaju veze sa onima koji su postojali u antici, iako su od njih nasledili ime (Smith, 2000: 41). Jedan od najsvestranijih istraivaa nacije, britanski sociolog Entoni Smit (Anthony Smith) naglaava da srednjovekovni istoriari najee zastupaju prvu varijantu perenializma, dok drugu varijantu zastupaju najee istoriari antike ili drutveni naunici (Smith, 2000: 35). Najistaknutiji predstavnik mnogovekovnog postojanja nacije, Don Armstrong (John Armstrong), u ve klasinoj studiji o naciji i nacionalizmu Nacije pre nacionalizma (Nations before Nationalism) kombinuje obe varijante perenializma (Armstrong, 1982). Prema Armstrongu, nema razlike izmeu nacije i etnike grupe, nemogue je hronoloki utvrditi kada etnika grupa nestaje i nastaje nacija, ve su one istovetne pojave (Armstrong, 2004: 11). Upravo ovo poistoveivanje nacije sa etnikom grupom jeste izvor kritika mnogovekovnog poimanja nacije. Naime, iz ovog nerazlikovanja proizlazi, smatraju kritiari, nemogunost ove istraivake tradicije da prepozna osobenosti razliitih istorijskih epoha. Zato ne iznenauje da osobenosti modernosti zastupnici mnogovekovnog postojanja nacije preseljavaju u starije istorijske periode. Drugim reima, kritiari istiu da su pripadnici ovog istraivakog pravca slepi za razlike izmeu istorijskih epoha, koje se, po pravilu, odlikuju posebnim vrstama kolektivnih kulturnih identiteta. Plodotvorno istraivanje nacije trebalo bi da pokae da li postoje veze, i ako postoje, kakve su one prirode, izmeu tih razliitih kolektivnih kulturnih identiteta, npr. etnike grupe i nacije. Modernistiko poimanje nacije Danas je u drutvenoj nauci najrasprostranjenije modernistiko poimanje nacije. Ono dominira milju o naciji jo od 1960-ih godina. Zastupnici ovoga shvatanja najee pripadaju sociolozima i istoriarima modernoga doba. Oni smatraju da su nacije u istorijskom smislu relativno skoranji proizvod upravo Moderne, bilo da je re o tome da se tvrdi kako je nacija proizvod tzv. tamparskog kapitalizma, kao to tvrdi Benedikt Anderson (Benedict Anderson), ili pak proizvod industrijalizacije, kao to tvrdi Ernst Gelner (Ernest Gellner). U oba sluaja, modernizacijski procesi, kao to su industrijalizacija, obavezno osnovno
236
obrazovanje, pojaana drutvena pokretljivost, sekularizacija, urbanizacija, demokratizacija politikog ivota uslovile su nastanak nacionalizma, a ovaj je kao ideologija doprineo izumevanju nacije. Ova istraivaka struja posebno naglaava znaaj intelektualaca za nastanak i odravanje nacija. Naime, intelektualci su onaj drutveni sloj koji je zasluan za uspostavljanje i irenje nacionalizma, a preko njega i za uspostavljanje nacionalne svesti (Anderson, 1998; Gellner, 1997). Prema miljenju modernista, iri drutveni slojevi, a posebno seljatvo, nisu se odlikovali posedovanjem bilo kakve nacionalne svesti sve do XIX veka. Tako je ameriki istoriar Judin Veber (Eugen Weber) u studiji Seljake u Francuze (Peasants into Frenchmen) na primeru Francuske pokazao da francuska nacionalna svest nije postojala do pred kraj XIX veka unutar francuskog seljatva (Weber, 1979). Za nastanak francuske nacionalne svesti bila je, prema Veberu, zasluna drava, tj. njene ustanove: kola i vojska. Ove dve ustanove nacionalne drave su, prema svim modernistima, najznaajnije za uspostavljanje nacionalne svesti i meu pripadnicima drugih nacija. U ovom insistiranju na ulozi drave u nastanku nacija vidljiv je i znaaj koji modernisti daju politikim iniocima. Prema modernistima, naime, upravo su politiki inioci najodgovorniji za nastanak nacije kao drutvene pojave. Oni insistiraju da je za postojanje nacije neophodno postojanje nekakve politike autonomije, a po mogunosti i drave. Osim toga, oni insistiraju i na normativnim elementima koji tvore naciju. Tako npr. Dominik naper (Dominique Schnapper), kerka francuskoga sociologa Rejmona Arona, a i sama istaknuti sociolog, istie da se ne moe govoriti o naciji ukoliko ona nije moderna zajednica graana, tj. ukoliko pripadnici nacije nisu jednaki pred zakonom i u uivanju svih ljudskih i graanskih prava (Schnapper, 1996). Naciju ne mogu initi podanici neke autoritarne vlasti, ve samo samosvesni, meusobno jednaki i slobodni graani zajamenih i potovanih prava. Francuska revolucija 1789. je stoga, prema modernistima, onaj dogaaj koji oznaava momenat roenja nacije. Tek tada, tvrde oni, bilo je mogue da se izgradi nacija kao moderna zajednica graana koja znaajem prevazilazi lokalne i regionalne pripadnosti, jer nacija u ovakvom znaenju rei oznaava i ljudsko osloboenje od dotadanjih feudalnih veza i gospodarenja oveka nad ovekom na osnovu roenja. Zamerke modernistima najee se tiu njihovog potcenjivanja etnikih veza i prenaglaavanja politikih nautrb kulturnih inilaca u oblikovanju nacije. U najboljem sluaju, modernisti, npr. Erik Hobzbaum (Eric Hobsbawm), priznaju postojanje izvesnih proto-nacionalnih veza, koje slue kao osnova za razvijanje nacionalistike ideologije intelektualaca (Hobzbaum, 1996: 83). Prema njihovom miljenju, meutim, nema nunih veza izmeu teritorije nastajue nacionalne drave i ovih proto-nacionalnih veza. Pa ipak, izvan njihove panje ostaju etnike veze (ethnicity), odreena etnika svojstva (jezik, pismo, religijska pripadnost, kolektivna
237
seanja, mitovi o etnikom poreklu, o zlatnom dobu, boja koe, poloaj oiju) koja se mogu koristiti u nacionalistikoj propagandi, bilo intelektualaca bilo drave, ili i jednih i drugih. Naime, nemogue je, tvrde kritiari, stvoriti naciju ni iz ega, ve se nacija moe stvoriti samo na osnovu prethodno postojeih etnikih veza i svojstava koja se onda politizuju s ciljem stvaranja nacije. Zanimljivo je da E. Hobzbaum navodi sledee izuzetke od pravila koje je ustanovio o proto-nacionalnim vezama: Engleska, Francuska, Srbija i Rusija. Naime, u okviru ovih nacija, barem prema Hobzbaumu, ouvana su seanja na dugotrajnu politiku zajednicu, obino srednjovekovnu monarhiju, kao i na crkvu u okviru koje je uvano ovo seanje; posebno je u sluaju Srbije uvano seanje na Nemanjie i njima predvoenu politiku zajednicu (Hobzbaum, 1993: 87). Odlike nacije prema mnogovekovnom i modernistikom poimanju nacije (Smith, 2003: 23) Perenializam Modernizam kulturna zajednica politika zajednica drevna moderna nepromenljiva nedavno namerno stvorena organska mehanika jedinstvena podeljena kvalitet po sebi resurs podesan za politizovanje ukorenjena u irim drutvenim slojevima stvorena od strane drutvene elite zasnovana na zajednikim precima zasnovana na zajednikom optenju 1) Hronoloki, prve teorije u okviru modernistikog teorijskog pravca jesu razvojne teorije ili teorije modernizacije. Ove uopte optimistiki usmerene teorije drutvenog razvoja su smatrale da razvojem drutva, industrijalizacijom, urbanizacijom, uveanom drutvenom pokretljivou, racionalizacijom drutvenih institucija, masovnom pismenou susreti centra i periferije postaju uestaliji, pa e se sledstveno kosmopolitski identiteti i pripadnosti sve vie iriti usled odbacivanja starih i prihvatanja novih oblika drutvene svesti, a na raun tradicionalnih obrazaca kolektivne identifikacije u kakve spada etnika (Ili, Cveji, 1997: 30). Samu etniku identifikaciju razvojne teorije posmatraju kao predmodernu, provincijalnu, tradicionalnu i partikularistiku. Strukturna osnova etnike identifikacije je selo. Prema ovim teorijama, kulturno ili geografski zasnovane sukobe zamenie funkcionalni, koji odraavaju interese delatnika i grupa delatnika odreenih prema poloaju koji zauzimaju unutar drutvene strukture. Kulturni tradicionalizam, kao osnova etnike mobilizacije, opstae jedino ako periferna oblast ostane izvan sfere
238
nacionalne ekonomije (Ragin, 1979: 620-621). Sa druge strane, uveana etnika izmeanost uzrokovae rastuu trpeljivost, jer je postulat ove teorije da se tradicionalne granice meu etnikim grupama najlake odravaju kada izmeu grupa ima malo susreta. Iz ovoga dalje sledi da e mladi stanovnici gradova, ljudi vieg profesionalnog statusa i viih obrazovnih postignua, lanovi netradicionalnih organizacija i udruenja, te oni koji su obaveteniji jer prate sredstva masovnog optenja biti najtrpeljiviji deo modernog drutva (Baki, 2004, 24-25; Hodson, Sekuli, Massey, 1994: 1535-1536). 2) Instrumentalistike teorije spadaju, takoe, u podgrupu modernistikih teorija, iako se javljaju kao kritika ne samo teorija iskonskog postojanja nacije ve i razvojnih teorija. Njihova sutina svodi se na to da etnika pripadnost dobija vanost tek u vreme modernog doba i trine privrede. Poloaj na tritu je ono to odreuje nastanak i snagu etnikog vezivanja. Unutar instrumentalizma mogu se razlikovati teorije etnikog takmienja i teorije etnike segregacije. a) Prema teoriji etnikog takmienja, pripadnici etnikih grupa ne bivaju kao takvi odreeni na osnovu svoje nedobrovoljne pripadnosti i nesvesnog usvajanja grupnih vrednosti, ve se, naprotiv, etnike grupe obrazuju kada pojedinci ele da zadobiju odreena dobra (bogatstvo, vlast, presti), do kojih ne uspevaju da dou pomou individualnih strategija. Ova teorija se, takoe, jasno razlikuje od razvojnih teorija, jer predvia da e modernizacija ojaati etnika poistoveivanja i mobilizaciju. Prvobitno su njeni zastupnici, na osnovu metodolokog individualizma, u sredite analize postavljali pojedinanog delatnika. Etnika grupa, prema njihovom miljenju, nije nita drugo do zbir pojedinaca i rezultanta njihovih racionalnih delanja s obzirom na postavljeni cilj koji se sastoji u zadobijanju retkih dobara u situaciji ekonomskog i politikog takmienja (Putinja, Stref-Fenar, 1997: 113-114), pri emu e samo takmienje biti utoliko intenzivnije ukoliko pripadnici etnikih grupa pretenduju na ista, umesto na razliita zanimanja (Medrano, 1994: 873). Tamo gde postoji nekoliko grupa, netrpeljivost e posebno gajiti lanovi najvee ili dominantne grupe usled moi koja izvire iz njene mnogoljudnosti (ova hipoteza direktno protivrei gore navedenoj pretpostavci razvojnih teorija; Hodson, Sekuli, Massey, 1994: 1537-1538). Sa druge strane, kako veliina i snaga najveeg takmiara (centra ili jezgra) narasta, tako pokuaji organizovanog otpora tom centru bivaju uspeniji ako su organizovani oko identiteta veih razmera (Ragin, 1979: 622-623). Poetkom 1990-ih Sara Belane (Belanger) i Moris Pinar (Pinard) uneli su znaajne novine u teoriju etnikog takmienja. Prema njihovom miljenju, etniko takmienje dovodi do sukoba ako i samo ako se ono doivljava kao nepoteno; sem toga, nepotena utakmica vodi sukobu ukoliko ne postoji meuzavisnost etnikih grupa koja bi donosila korist obema stranama. Na kraju, autori vele da se takmienje mora odvijati izmeu grupa, a ne meu pojedincima, dok dobra oko
239
kojih se grupe takmie moraju da budu kolektivna (npr. politika prava i regionalne etnike moi, regionalne ill etnike zastupljenosti u privredi, grupni status koji se odnosi na kulturu i jezik, itd.), a nikako ne individualna (Baki, 2004, 26; Belanger, Pinard, 1991: 448-450). Osnovna zamerka ovim teorijama odnosi se na nesposobnost objanjavanja iracionalnih izbora, kao to je individualno rtvovanje za grupu ili opstanak grupa kao to su Amii, koji potuju vrednosti koje zacelo ne pribavljaju ni politiku ni ekonomsku korist (Putinja, Stref-Fenar, 1997: 108-112). Valja, meutim, primetiti da su intervencije Belaneove i Pinara doprinele znatnom uveanju moi objanjenja ovih teorija, jer je etnika vezanost kolektivna pojava, iako se odnosi i na pojedinca, a nacionalizam je prvenstveno kolektivna pojava, a tek na drugom mestu pojedinana. Utoliko se i mogunost rtvovanja za naciju, koja se moe i materijalno izvriti, ali se na svom vrhuncu izvrava polaganjem pojedinevog ivota na oltar otadbine u sluaju graanskog nacionalizma, ili spremnou da se umre za slobodu i jedinstvo nacije u sluaju etnikog nacionalizma (na groblju e izniknuti cvijee za daleko neko pokoljenje), moe objasniti jedino uzimajui u obzir kolektivnu narav svake ideologije, pa i nacionalizma, kao i drutvenu prinudu koja moe biti, a esto i jeste etnike prirode. Teorija etnikog takmienja ima i jedno veliko preimustvo: ona uoava, dodue na nivou teorija srednjeg obima, jednu optu odliku modernog sveta, tj. politike, kulturne i ekonomske odnose takmienja za politiku mo, kulturni presti i materijalna dobra. Osim toga, ona uoava ono to je Veberu odavno bilo poznato, tj. da bilo koja kulturna ili drutvena znaajka jezik, religija, rasa, itd. moe posluiti kao odlian politiki izgovor za pravdanje iskljuivanja i monopolizaciju drutvenog zatvaranja pristupa razliitim drutvenim poloajima pripadnicima izvesnih drutvenih grupa (Baki, 2004, 26-27; Kalberg, 1994: 121). b) Teorija etnike segregacije, poznata i pod nazivima teorija unutranjeg kolonijalizma i teorija reaktivne etnike vezanosti (ethnicity), koju je oblikovao Majkl Hehter (Hechter), poiva na hipotezi da modernizacijski procesi u industrijskim drutvima dovode do velikih nejednakosti u raspodeli resursa moi izmeu, s jedne strane, centralne, ekonomski i politiki privilegovane grupe i, s druge, periferijskih etnikih grupa koje ostaju prikraene. Ovo uzrokuje kulturnu podelu rada izmeu centra i periferije unutar odreenog nacionalnog prostora. Kulturna podela rada je, zapravo, stratifikacioni sistem drutva zasnovan na etnikim osnovama: etniki dominantna grupa monopolizuje raspolaganje dobro plaenim i visoko uglednim zanimanjima (Stefanovi, 2000: 9). Etnika vezanost (ethnicity) se posmatra kao oblik solidarnosti koji se javlja kao odgovor na diskriminaciju i nejednakost, ime se ispoljava visoka politika svest grupa koje nastoje da ukinu logiku dominacije (Putinja, Stref-Fenar, 1997: 115-116). Snaga etnike solidarnosti, kao i tenja za secesionizmom od vieetnike politike
240
zajednice, uslovljena je poimanjem ekonomskih interesa grupe, a najbolji nain da se spree secesionistiki pokreti u vieetnikoj zajednici sastoji se u obezbeivanju politiko-ekonomske decentralizacije politike zajednice (Baki, 2004: 28; Stefanovi, 2000: 2). Kulturna podela rada je hijerarhijska onda kada su etnike grupe razliito stratifikovane, tj. kada specijalizuju zanimanja razliitog ugleda u drutvu, a segmentarna su ukoliko grupe unutar nje visoko specijalizuju zanimanja koja povlae jednak status. Sve to moe nekad da prati i teritorijalna segregacija. Najbolji primer kulturne podele rada koja je istovremeno hijerarhijska i segmentarna jeste kastinsko drustvo (Hechter, 1978: 312). Prema ovim teorijama, to je vea specijalizacija etnike grupe za odreeno zanimanje, to e i njena solidarnost biti jaa; takoe, ukoliko je nii poloaj grupe u stratifikacijskom sistemu, utoliko e solidarnost jaati, a sa njenim jaanjem uveae se i politiko-mobilizacijski potencijal etnike grupe (Hechter, 1978: 301; Medrano, 1994: 875). to je vii nivo solidarnosti grupe, to je u veoj meri mogue posmatrati grupu kao jedinstvenog kolektivnog delatnika. Prema tome, etnika solidarnost grupe je odreena objektivnim ekonomskim iniocima (Stefanovi, 2000: 6, 13). Kulturne razlike meu grupama moraju biti otre da bi se izrazile kroz politiku mobilizaciju. Ukoliko to nije sluaj, manjinskoj grupi preti asimilacija (Ili, Cveji, 1997: 30). Prema Gelnerovom miljenju, samo zapreena drutvena pokretljivost nekoj etnikoj grupi koja se nalazi u klasno podreenom poloaju, unutar drutva koje se brzo industrijalizuje i time omoguava, a to je jo vanije, i obeava veu drutvenu pokretljivost, uzrokuje nacionalistiki zahtev za podudaranjem nacije i drave (Baki, 2004: 29; Gelner, 1997: 110). Sve vrste instrumentalizma polaze od toga da se etnika vezanost (ethnicity), kao vrsta ispoljavanja grupne solidarnosti, javlja u situacijama sukoba u kojima pojedinci imaju zajednike materijalne interese. Politika mobilizacija etnikih identiteta nije, prema tome, izraz arhaizma nego modernosti. Iako naglaavaju ekonomski determinizam, teoretiari instrumentalizma, za razliku od marksista, smatraju da klase uopte nisu vanije za analizu modernog drutva od etnikih grupa s kojima se neretko preklapaju. Pojmovi ethclass kod Gordona, ili nation-class kod Gevendera (Geschwender) i Gelnera (Gellner), izraavaju ovo preklapanje. Zanimljivo je da pristalice instrumentalistikog poimanja etnikih grupa i nacija smatraju da oseanje i svest o etnikoj vezanosti nije posledica socijalizacije, ve je iskljuivo reakcija na promene u institucionalnim odnosima i strukturama (Baki, 2004: 29-30). Kritike instrumentalistikih teorija naglaavaju, meutim, da savremena socijalnopsiholoka istraivanja pokazuju da se stereotipi prema pripadnicima drugih rasa, etnikih grupa ili nacija nalaze u svesti dece od pet ili sedam godina, pa je jasno da socijalizacija ima veliki znaaj za nastajanje etnike svesti, ali i
241
predrasuda i stereotipa o drugim etnikim grupama, nacijama ili rasama (Baki, 1999; Tajfel, 1981). Stereotipi, pak, imaju istaknutu ulogu u ideologijama, jer se pomou njih stvaraju nedvosmislene slike o neprijatelju. Oni se, kao veoma dugotrajne pojave, socijalizacijom usauju u svest dece i postaju deo nacionalne (stranake, klasne) tradicije. Ovo je sluaj naroito stoga to su suprotstavljenosti interesa i vrednosti razliitih grupa esto veoma dugotrajne, pa permanentan oseaj ugroenosti stalno podgreva ve postojee stereotipe i dopunjava ih novima. Brzina aktiviranja stereotipa, tj. prelaska iz privatne i stoga prikrivene u javnu i otud vidljivu ravan, zavisi od eksplozivnosti sadraja neke idejne tradicije, prirode drutvenih sukoba, ali i interesa posednika drutvene moi. Sem toga, iako ima drutava u kojima se etnika grupa poklapa sa klasom (krajnji primer postoji u Indiji, gde se etnike grupe poklapaju sa kastama), u mnogim drugim drutvima se etnike grupe i klase ne poklapaju, ve su drutvene klase etniki neistovrsne. Problematino je i vezivanje problematike nacionalizma iskljuivo za industrijalizaciju, jer su neki nacionalistiki pokreti, npr. srpski, u Otomanskoj imperiji nastali pre otpoinjanja industrijalizacije. Takoe, neki drugi nacionalistiki pokreti, npr. secesionistiki pokret frankofonih itelja Kvebeka, nastali su tek poto je industrijalizacija uspeno okonana i kada se ulo u postindustrijsko drutvo. Naposletku, ovim teorijama se zamera i to to ne mogu odgovarajue objasniti nastanak i ouvanje grupne solidarnosti i kolektivnih identiteta, te odravanje etnikih grupa izvan situacija meuetnikih sukoba (Putinja, Stref-Fenar, 1997: 117) i, povezano s tim, preveliko oslanjanje na ekonomski determinizam i zapostavljanje ostalih oblika determinizma (Baki, 2004: 30-31; Stefanovi, 2000: 2, 37). Suvie se teoretiari ovoga usmerenja oslanjaju na analizu ciljno-racionalnog delanja, a zapostavljaju ostale vrste delanja. Tu se otkriva i ideologizovanost ovog pristupa, jer se etnike veze ne mogu svesti na puki proraun homo-oeconomicusa (Baki, 2004: 32), a zapostavljanje oseajne strane etnike vezanosti i nacionalizma dovodi do potpuno iskrivljenog sagledavanja prirode etnike veze i snage nacionalistike ideologije. 3) Kao podvrstu modernizma valja posmatrati i neomarksizam. Neomarksistike teorije etniku vezanost posmatraju u svetlu ekonomskih suprotstavljenosti u dobu kapitalizma.2 Panja je usredsreena na odnos etnike vezanosti i klasne pripadnosti, koji biva analiziran u okviru teorije kapitalistike eksploatacije rada. Prema ovim teorijama, podela meu radnicima du etnikih ili rasnih linija ne potie iz predrasuda prema obojenima ili lanovima etnikih grupa, nego iz opte tendencije kapitalizma da utvrdi to je mogue niu cenu rada. Etnike
Upravo zbog ireg poimanja nacije od ovoga B. Anderson i E. Hobzbaum nisu uvreni u neomarksistike teorije nacije, iako su se obojica samopoimali kako u vreme oblikovanja svog teorijskog pogleda na naciju, a to je poetak 1980-ih, tako i danas u marksiste. Njihovu misao o naciji, meutim, karakterie i znatna bliskost sa postmodernistikim poimanjem nacije. Postmodernisti zidaju na njihovim teorijskim temeljima.
242
veze ideoloki zaklanjaju podudarnost klasnih interesa etniki podreenih grupa, s jedne, te eksploatisane frakcije etniki dominantne grupe, sa druge strane. Volerstin (Wallerstein) smatra da bi etnika pripadnost, budui da joj je funkcija da sakrije stvarne klasne razlike, mogla ieznuti ako bi drutveni uslovi ukinuli klasne suprotnosti koje poivaju u njenoj osnovi. Za njega je etnika grupa, poput rase ili kaste, vrsta statusne grupe koja, na osnovu identiteta izgraenih na viziji prolosti, istie zahteve za vlau u sadanjosti (Putinja, Stref-Fenar, 1997: 119-121). Za razliku od instrumentalistikih teorija, marksistiki pristup insistira na znaaju klasa u analizi drutva, dok etnike grupe predstavljaju tek dodatni i sporedni predmet izuavanja (Baki, 2004: 32). Ove teorije zapostavljaju injenicu da je etnika grupa starija pojava kako od kapitalizma tako i od radnike klase. One, tavie, sistematski zanemaruju etnike odnose u nekapitalistikim drutvima. Sasvim je, slino instrumentalistikim teorijama, zapostavljena uloga socijalizacije u prenoenju etnikih stereotipa sa kolena na koleno. Naposletku, krajnji je redukcionizam svesti ulogu etnike vezanosti na zamagljivanje stvarnih klasnih interesa, a etnike grupe posmatrati kao obine statusne grupe, u emu je jos jedna slinost sa instrumentalizmom. Uopte, marksisti su, voeni teorijskom pretpostavkom da tok istorije odreuju klasne borbe, tradicionalno pokazivali sklonost da analiziraju klasne, nautrb etnikih suprotnosti. Potonje se razmatraju, po pravilu, samo uzgred. U ovome je vidljivo potcenjivanje znaaja etnikih grupa u modernom drutvenom ivotu, te svoenje etnike vezanosti na ideoloko orue vodeih delova drutvenih klasa pri vrhu stratifikacijske lestvice (Baki, 2004: 32-33). Oseajna strana etnike vezanosti je, takoe, sasvim zapostavljena, pa se time i moe objasniti zato marksistike teorije povezuju kraj etnike vezanosti sa krajem kapitalizma. Etnosimbolistiki pristup naciji Najvaniji predstavnik ovog pristupa jeste britanski sociolog jevrejskog porekla Entoni Smit (Anthony D. Smith). Sutina njegovog pristupa je u pravljenju sinteze izmeu modernistike i perenialistike istraivake tradicije. Iako ponikao u modernistikoj tradiciji, to se vidi i iz injenice da je doktorirao kod E. Gelnera, jednog od najuticajnijih modernistikih istraivaa nacije, E. Smit je uveliko prihvatio neke od osnovnih postavki teorije mnogovekovnog postojanja nacije. U sreditu etnosimbolistikog pristupa je, kao to i sam naziv ukazuje, istraivanje etnikih i religijskih mitova o poreklu etnike grupe, kao i mitova o izabranom narodu i zlatnom dobu, koji su postali osnova docnijih nacionalnih mitova. Kroz sloenu kombinaciju mitova, kolektivnih seanja manje ili vie udaljenih od stvarne prolosti etnikih grupa, te stvarne prolosti koju je zabeleila domaa i strana kritika istoriografija, stvara se jedna nacija. Ovu kombinaciju mitova i istorije E. Smit naziva etnoistorijom. U etnoistoriji svoje mesto nalaze i veliki junaci, kadto
243
stvarni a katkad izmiljeni, kao i glavna geografska mesta na kojima su se odigrale velike bitke, datumi odravanja tih bitaka, bez obzira da li se obeleavaju datumi velikih pobeda ili poraza i sl. Za etnosimboliste analiziranje posebnih etnoistorija jeste jedan od osnovnih zadataka pri prouavanju modernih nacija, jer bogatstvo etnoistorije neke etnike grupe omoguava intelektualcima da nacionalistikom propagandom lake podstaknu irenje nacionalne svesti i pretvaranje etnike grupe u naciju. Drugim reima, etnoistorija nam moe pomoi u davanju odgovora na pitanje zato se ba od nekih etnikih grupa stvaraju nacije, a od nekih drugih ne. Osim toga, analiziranje etno-nacionalnih simbola, kakvi su zastave, grbovi, jezik i pismo, odea i rituali, takoe spadaju u neizostavnu delatnost etnosimbolistiki usmerenih istraivaa nacije (Smith, 2000: 66). Osnovna razlika izmeu teorije mnogovekovnog postojanja nacije i etnosimbolistikog pristupa je u insistiranju na razlici izmeu etnike grupe i nacije, te istorinost etnosimbolistikog pristupa. Drugim reima, pristup E. Smita je osetljiv na razlike izmeu razliitih istorijskih epoha. Od modernista su etnosimbolisti usvojili oseaj za sve novosti to je Moderna unela u drutvo. S druge strane, meutim, ne prihvata se radikalni rez koji su modernisti skloni da prave izmeu modernog i predmodernog vremena, ve se insistira na etnikom poreklu nacija i postepenom prerastanju etnikih grupa u nacije tokom vremena. Posebno se kritikuju oni modernisti (E. Hobzbaum i B. Anderson) i sav postmodernizam koji zagovaraju konstruktivizam u objanjavanju nastanka nacije, jer oni zanemaruju etniko naslee na koje se nacionalistiki intelektualci i novostvorena nacionalna drava pozivaju u svojim pokuajima da raire nacionalnu svest u irim drutvenim slojevima. Kritiari etnosimbolizma istiu, pak, da je preteran naglasak na kulturnim iniocima nautrb politikih i ekonomskih. Oni smatraju da je zanemarena uloga drave u objanjenju nastanka nacije, kao i uopte namerno delanje razboritih delatnika. Zamera se ovom pristupu i prenaglaavanje neracionalnih sastojaka u nacionalnoj svesti i delanju nacionalista. Veoma esto pojedinci postaju nacionalisti zato to se takmie za retke resurse posao, vie poloaje, razne vrste sinekura, politiku mo i sl. sa drugim pojedincima koji se u pogledu etnike pripadnosti od njih mogu razlikovati. Poto je to tako, argumentuju protivnici etnosimbolizma, onda je prirodno da etnike razlike postaju veoma bitne za oblikovanje nacionalizma i za injenicu da pojedinci postaju nacionalisti. Naime, oni ije su nade osujeene postaju nacionalisti zbog toga to im jedino kolektivno delanje s njima slinim pojedincima omoguava uzlaznu drutvenu pokretljivost, a oni ije su nade ostvarene shvataju da svoje drutvene poloaje mogu odbraniti od kolektivne akcije osujeenih a etniki razliitih jedino kolektivnim organizovanjem na etnikim osnovama. Iz ovakvih organizovanja s ciljem zatite svojih prevashodno ekonomskih, pa onda i politikih interesa, prema ovakvim instrumentalistikim kritikama, nastaju nacije. Osim ovih kritika, zapaeno je da je u poslednje vreme
244
(Smith, 1998; Smith, 2000; Smith, 2002; Smith, 2003) E. Smit poeo da prihvata perenialistike teze kako je jedan, dodue, mali broj nacija, ipak postojao i pre modernog doba, pa ak i u antikom svetu. On tu prevashodno misli na antike Jevreje i Armene. Uostalom, slinost argumentacije i insistiranje na primeni metodologije koja se zasniva na iniocima dugog trajanja vidljiva je kako kod E. Smita, tako i kod glavnog zastupnika shvatanja mnogovekovnog trajanja nacije D. Armstronga. Kada se ovome doda da je i sam E. Smit uvrstio D. Armstronga u etnosimbolistiki pristup, onda se s razlogom moe postaviti pitanje o opravdanosti razlikovanja ovih istraivakih pristupa. Etnosimbolizam bi se, tavie, mogao shvatiti i kao celovito razvijena teorija i metodologija mnogovekovnog trajanja nacije. Interakcionistiki pristup naciji Pristup koji naglaava kontekst u kojem se vri meusobno optenje lanova razliitih etnikih grupa ili nacija naziva se interakcionistiki. Oblikovao ga je norveki antropolog Fredrik Bart (Frederik Barth) u klasinoj i veoma uticajnoj studiji Etnike grupe i granice: drutvena organizacija kulturne razlike (Ethnic Groups and Boundaries: The Social Organisation of Cultural Difference). Prema njegovom miljenju, oseanje i svest o etnikoj vezanosti nastaje i odrava se kontinuiranim procesom dihotomizacije izmeu lanova i nelanova grupe, pri emu je neophodno da ova vezanost bude izraena i potvrena u drutvenom odnosu. Za pristalice pristupa osobeno je odbacivanje svakog insistiranja iskonskog shvatanja nacije na unutranjim kvalitetima etnikih svojstava, kao to su npr. jezik, religija, pismo, obiaji i tradicija, kolektivno seanje, boja koe i poloaj oiju, i sl., kao odreujuih determinanti neke etnike vezanosti ili etnikog identiteta. Naprotiv, ova etnika svojstva su samo resursi koji se daju politizovati umenim delanjem nacionalista, radilo se o intelektualcima, ili dravnim nacionalnim ustanovama, kao to su kolski sistem, vojska, nacionalna tampa, nacionalni industrijski sistem itd. Ono to je, meutim, odista vano odnosi se na kontekste u kojima se etnike razlike javljaju, a ovi konteksti ne moraju biti vezani samo za moderno industrijsko drutvo, ve i za ranije kao i docnije periode. Kao veoma vani inioci javljanja i jaanja ve postojeih etnikih veza mogu posluiti razliite vrste meuetnikih susretanja: ratovi, politika nestabilnost vieetnikih imperija ili drugih politikih zajednica, promena meunarodnih okolnosti, drutvena potinjenost izvesnih drutvenih grupa u odnosu na neke druge u nekom drutvu, takmienje razliitih drutvenih grupa za retka dobra, radilo se o ekonomskim, politikim ili kulturnim, trgovina sa razliitim etnikim grupama i sl. U svakom sluaju, nisu bitne same etnike grupe, ve meuetniki konteksti u kojima delatnici u meuodnoenju odreuju svoje etnike identitete (Putinja, Stref-Fenar, 1997: 122-124).
245
Doista, jo je Maks Veber uoio da gotovo svaka vrsta zajedninosti i suprotnosti habitusa i navika moe postati povod za nastanak subjektivne vere u to da izmeu grupa koje se uzajamno privlae ili odbijaju postoji srodstvo ill tuost po poreklu. Vera u srodstvo po poreklu, smatrao je Maks Veber nekada i smatra Entoni Smit danas, bez obzira da li ima ikakve objektivne osnove, moe imati znaajne posledice, posebno za obrazovanje politikih zajednica (Baki, 2004: 33; Veber, 1976: 1: 326-327; Smit, 1998: 41). Najvei doprinos interakcionistike teorije, prema miljenju Filipa Putinja (Philippe Poutignat) i oslin Stref-Fenar (Jocelyne Streiff-Fenart), sastoji se u stavljanju naglaska na nastajue i procesualne aspekte etnikih grupa. U tom smislu, najbitnija znaajka etnike grupe je granica koja je odvaja, i time joj odreuje identitet, od drugih etnikih grupa. Osnovni problem koji etnika vezanost postavlja pred interakcioniste jeste u utvrivanju kako se javljaju etnike razliitosti i odvojenosti, te kako to utie na zasnivanje posebnih kultura (Putinja, Stref-Fenar, 1997: 125-127). F. Bart istie kako se u svakom posmatranom sluaju etnike granice odravaju zahvaljujui ogranienom skupu kulturnih crta. Pri tome, trajnost etnike grupe u situaciji susreta sa nekom drugom zavisi od postojanosti izabranih kulturnih crta, dok se njena sopstvena postojanost moe pratiti kroz promene koje ona trpi blagodarei menjanju pomenutih kulturnih crta koje odreuju granicu (Bart, 1997: 258). Vano je, takoe, uoiti da pomenuta granica ni u emu ne vri prinudu nad najveim delom kulturnog sadraja koji je povezan sa pripadnicima neke etnike grupe, ve se taj sadraj moe menjati bez ikakve odluujue veze s odravanjem granica etnike grupe. Tako, kada ocrtavamo istoriju jedne etnike grupe u vremenu, nipoto ne znai da istovremeno i u istom smislu ocrtavamo istoriju 'jedne kulture': elementi sadanje kulture neke etnike grupe ne proizlaze takvi kakvi su iz posebnog skupa koji je tvorio kulturu dotine grupe u nekom prethodnom razdoblju. Istovremeno, meutim, grupa ima neprekinuto organizaciono postojanje omeeno granicama koje odreuju pripadnost grupi uprkos promenama kulturnog sadraja (Bart, 1997: 258-259). Izuavati etniku vezanost znai imati na umu sve raspoloive identitete u datom istorijskom momentu u nekoj vieetnikoj situaciji, te opisati znaajnost tih identiteta u razliitim situacijama meuetnikog dodira. Situaciona analiza etnikih vezanosti povezuje se sa izuavanjem proizvodnje i upotrebe naziva pomou kojih se lanovi vieetnikih drutava identifikuju i medusobno razlikuju, kao i sa izuavanjem strategija i taktikih izbora kojima pribegavaju da bi u meuetnikim odnosima proli to je mogue bolje. Kao jedna od moguih strategija koja se postavlja pred pojedinca jeste i promena samog identiteta (Putinja, Stref-Fenar, 1997: 131). Prema miljenju potpisnika ovih redaka, ranije pomenuta teorija etnikog takmienja savreno se uklapa u interakcionistiku teoriju. Ona samo naglaava racionalni i takmiarski aspekt meuodnoenja razliitih drutvenih grupa vie od nekih drugih aspekata. ini se da je naglasak na takmienju veoma opravdan, jer se
246
razliite etnike grupe, ak i kada meusobno sarauju, nalaze, u manjoj ili veoj meri, u odnosima takmienja. S druge strane, privredni i racionalni aspekt je i suvie naglaen kod teorije etnikog takmienja. Ona, meutim, upravo zato to se nalazi na niem nivou apstraktnosti od interaktivne teorije ovu konkretizuje i dopunjava na jednom planu, kako na planu takmienja tako i onom ekonomskom i racionalnom. Interaktivna teorija je dovoljno opta da u sebe ukljui sve aspekte teorije etnikog takmienja. Da je to tako potvruju i miljenja Regina (Ragin), Hanena (Hannan) i Medrana (Medrano) koji upravo F. Barta smatraju osnivaem teorije etnikog takmienja. Dakle, uprkos protivljenju E. Smita i Putinja i Stref-Fenar da poveu ove dve vrste teorija, ini se da ima dovoljno razloga da se teorija etnikog takmienja, posebno poboljana pomenutim novinama koje su uneli S. Belane i M. Pinar, smatra jednim oblikom interakcionistikih teorija. Glavna zamerka interakcionistima odnosi se na relativnu zapostavljenost izuavanja etnikih svojstava koja slue kako za postavljanje granica meu etnikim grupama i posledino stvaranje i uvrivanje etnikih identiteta, tako i za politizovanje etnikih vezanosti i njihovo nacionalistiko korienje u kulturnim, ekonomskim i politikim takmienjima. Miljenje autora ovih redova jeste da se ukljuivanjem ovih sadraja u interakcionistiki pristup etnikoj grupi i vezanosti moe poboljati njegova sposobnost objanjavanja pomenutih pojava. Ovde navedena miljenja F. Barta jasno pokazuju da ima prostora za usavravanja interakcionizma prihvatanjem opravdanih primedbi etnosimbolistikog pravca. Uopte, ovaj pristup se ini najinkluzivnijim od svih pristupa etnikoj vezanosti, jer pokazuje osetljivost na vremensku dimenziju i posebno na vreme dugog trajanja na ta s pravom insistiraju teorije mnogovekovnog postojanja nacije; kao i istorinost i osetljivost na razlike meu istorijskim epohama, na kojima s pravom istrajavaju modernisti. Ono, meutim, to pomenuti pravci nemaju u dovoljnoj meri, a interakcionistiki ima, jeste upravo poklanjanje panje kontekstu meusobnih odnosa razliitih etnikih grupa, a tome bi trebalo dodati i kontekst odnosa etnikih grupa sa politikim zajednicama. Postmodernistiki pristup naciiji Ovaj pristup se dobrim delom naslanja na modernistiko tumaenje nacije od strane nekih marksistikih modernista, pre svih, E. Hobzbauma i B. Andersona. Na epistemolokoj ravni, postmodernisti primenjuju pojam konstrukcije (Hobzbaum je uveo sintagmu izmiljanje (nacionalnih) tradicija, a Anderson zamiljanje (nacionalne) zajednice)3 kao osnovni pojam svih velikih pria (naracija) i u tumaenju nacionalizma i nacije. Prema njihovom miljenju, nacionalizam tj.
Ne moe biti sluajnost to su oba dela, The Invention of Tradition i Imagined Communities, nastala iste 1983. godine u vreme rastue popularnosti postmodernistikih teorija u misli o drutvu.
247
nacionalistiki intelektualci konstruiu naciju, pa je posao istraivaa da dekonstruiu nacionalistiku veliku priu. U tom smislu, postmodernisti se slau sa modernistikim konstruktivistima koji su tvrdili neto veoma slino tome, ali idu i korak dalje. Oni, naime, smatraju da dekonstrukcijom nacionalistike prie moe da se doe i do dekonstrukcije same nacije. Naime, dekonstrukcija nacionalistike prie nuno vodi i do dekonstrukcije onoga to je na njoj zasnovano. Najpoznatiji zastupnici postmodernistike koncepcije nacije su Ernesto Laklau (Ernesto Laclau) i antal Muf (Chantal Mouffe). Nije nezanimljivo da su i oni sami esto (samo)svrstavani kao postmarksisti (Sutherland, 2005: 191), iako bi im verovatno vie pristajalo ime postmodernistikih marksista, ija je glavna odlika spajanje uoptenog davanja prvenstva kulturi u teoriji i istraivanju, to dele sa ostalim postmodernistima, sa saznajno-sociolokim pristupom italijanskog marksiste Gramija koji je smatrao da je osvajanje simbolike ili intelektualne hegemonije u okviru neke drutveno-ekonomske formacije ili drutva kljuno za ideoloko pravdanje ekonomskih odnosa moi i stvaranje slike o njihovoj nunosti. Utoliko, oni se slau i sa nekim neomarksistima, npr., sa Imanuelom Volerstinom (Immanuel Wallerstein), da nacije slue samo maskiranju glavnih drutvenih protivrenosti u kapitalizmu, a one su, razume se, uvek vezane za suprotnost sveta kapitala (kapitalista) i sveta rada (radnika). Ipak, ovakav postmarksizam deluje dosta razblaeno, kulturni naglasak je i suvie bacio u zasenak ekonomske suprotnosti, a marksistiko naelo da je svaka borba u sutini klasna borba ovi autori su izriito odbili jednako kao i sav istorijski materijalizam (Sutherland, 2005: 190-191), pa je zato bolje ovu misao kvalifikovati kao postmodernistiki marksizam nego kao neomarksizam. Nacija se shvata kao oblik diskursa to potie iz shvatanja celokupne stvarnosti kao drutveno stvorene i tekstualno izraene, te otuda promenljive i nenune, zavisne od intelektualno-politikog delanja kulturnih hegemona, i u krajnjoj liniji sluajne (kontingentne). Zamerke ovom pristupu mogu se svesti na primedbe koje proistiu iz zamerki postmodernizmu u celini i posebno na zamerke koje proistiu iz primene postmodernizma na polje izuavanja nacionalizma i nacije. Prva grupa primedbi odnosi se na saznajni relativizam postmodernizma. Prema miljenju koje se ovde zastupa, postmodernizam sebe diskvalifikuje iz naune zajednice i naunog govora, jer porie mogunost nauke kao sistematskog i metodinog traganja za objektivnim i proverljivim znanjem ili istinom kao saznajnim idealom. Dakle, saznajni relativizam ne moe predstavljati osnovu naune delatnosti. Osim toga, postmodernizam bi, ukoliko pristane da se upotrebljava kao (pseudo)nauna disciplina, sam sebe opovrgao kao relativistiku filozofsku teoriju. Naime, postmodernizam se mora striktno drati po strani od nauke ukoliko eli da ostane veran saznajnom relativizmu
248
i ukoliko eli da se veruje u intelektualno potenje postmodernista.4 U protivnom, postmodernisti bi, iako poriu vrednost nauke kako je ona tradicionalno pojmljena, bili tek ljudi koji dobijaju laku odstupnicu, jer za njih ne bi vaila pravila naune metodologije koja vae za sve druge. To bi bila saznajno komotna, a etiki neodriva pozicija. Druga vrsta zamerki odnosi se na poistoveivanje nacionalizma kao diskursa i nacije kao drutvene stvarnosti. Naime, analizom i dekonstrukcijom nacionalistikog diskursa (teksta, govora, sistema miljenja, nacionalistike ideologije) ne moe se doi i do dekonstrukcije same nacije kao drutvene stvarnosti, jer iako se i sami diskursi kao interpretacije mitova mogu menjati sa promenom istorijske situacije, neki etniki mitovi su veoma postojani. Ova postojanost etnikih mitova svedoi i o postojanosti izvesnih struktura drutvene stvarnosti koje se mitovima pravdaju i koje same daju oslonac postojanju mitova. Prema tome, etniki mitovi su jako trajni, u skladu sa trajnou struktura koje pravdaju; njihova ubedljivost je, moda, jedan od najvanijih uslova trajnosti etnikih struktura; a ono to je promenljivo jesu interpretacije mitova koje zavise od posebnog istorijskog konteksta. Da li bi se, primera radi, dekonstrukcijom kosovskog mita, tj. njegovih razliitih interpretacija, recimo one sekularno nacionalistike koja je sluila interesima mlade nacionalne drave Srbije, o osveti Kosova kao preduslovu nastanka novog zlatnog doba poput onoga srednjovekovne Srbije Nemanjia, dakle, o nunosti posedovanja Kosmeta u sastavu srpske drave i u moderno doba, a to je urodilo Balkanskim ratovima s poetka XX veka ili sukobom sa Albancima i najveom silom na svetu, NATO-om s kraja XX veka; ili one izvorno srednjovekovne, a i danas postojee, i od Crkve inspirisane mistiko-etike interpretacije carstva nebeskog, gde je Kosovo kao zemlja dobilo atribute svetosti, tj. svete zemlje za Srbe, izjednaujui ih usput sa pravoslavnim ivljem, koja je pravdala privremeni gubitak teritorije tako to je tvrdila kako je svesno izabrano od zemaljskog znaajnije nebesko carstvo; ili, to bi sociolog na osnovu profesionalnog etosa eleo, na razumu zasnovane naune interpretacije mita koja bi ga, zapravo, u Veberovom smislu rei, razmaijala, dolo i do dekonstrukcije, tj. nestajanja nacije? Zacelo, odgovor bi bio negativan, jer gotovo sto godina posle Vebera znamo da racionalizacija sveta nije dokraja mogua; pa iako bi nauna (a postmodernisti bi re nauna verovatno stavili pod navodnike) ili racionalna interpretacija igrala ulogu simbolike hegemonije, gramijevskim renikom reeno, ostale interpretacije bi samo bile pomerene u pozadinu, a nikako dokraja istisnute. Pa ak iako bi, krajnje hipotetiki i nerealno, druge dve interpretacije, jedna sekularno nacionalistika i
Postmodernisti moraju zastupati miljenje da nauka ne moe postojati i sebe svrstavati iskljuivo u filozofiju ukoliko ele biti logiki dosledni. Jedini problem je u tome to je za njih alogiko miljenje ideal misaonosti.
249
druga religiozno nacionalistika, bile iskorenjene, opet nacija ne bi nestala5, ve bi samo etniki identitet njenih pripadnika bio redefinisan i, sledstveno, demagoka zloupotreba prvih dveju interpretacija mita, ili neke tree, koju ne znamo, bila bi svedena na najmanju moguu meru.
Nacija i nacionalizam
Pojmovi nacije i nacionalizma su meusobno usko povezani. Od odreene istraivake tradicije zavisi i kakva e biti definicija ovih pojmova. Autori koji naglaavaju da nacija postoji od iskona, kao i oni koji insistiraju na mnogovekovnom postojanju nacije, insistiraju na tzv. objektivnim kriterijumima preko kojih se nacija moe definisati kao to su rasa, tj. krv i boja koe, poloaj oiju i sl., i/ili kultura, tj. jezik, pismo, religija, mitovi, simboli i obiaji, kolektivna seanja itd. Modernistiki pristup insistira, pak, na subjektivnom merilu, tj. na samoodreenju pripadnika neke nacije bez obzira na bilo koje objektivne kriterije. Etnosimbolistiki i interakcionistiki pristup pokuavaju, meutim, da pomire ova dva suprotstavljena stanovita insistiranjem kako na objektivnim tako i na subjektivnim kriterijumima oblikovanja neke nacije. Ove tvrdnje bie ilustrovane nekolikim primerima definisanja nacije. Voker Konor (Walker Connor), zastupnik shvatanja o mnogovekovnom postojanju nacije, smatra da je nacija najira drutvena grupa s kojom ljudi misle da mogu da se poistovete, jer su uvereni da su povezani zajednikim poreklom. Ipak, naglaava Konor, kljuan inilac postojanja nacije jeste psihike prirode: samosvest grupe je onaj inilac koji je odvaja od svih ostalih grupa. Ono to Konora, uz ovo naglaavanje znaaja psihike veze za nastanak i odravanje nacije, svrstava u zastupnike mnogovekovnog postojanja nacije, a ne u primordialiste, jeste i njegova izriita tvrdnja da nijedna nacija nije u stvarnosti prost nastavak porodinih i plemenskih veza, kao to to tvrdi npr. biologistiki usmereni zastupnik shvatanja o iskonskom postojanju nacija Van den Berge, nego da njeni pripadnici samo subjektivno vrsto veruju u tu vezu (Connor, 1993: 382; Putinja, Stref-Fenar, 1997: 46). Dominik naper (Dominique Schnapper), modernistkinja, odreuje naciju kao naroiti oblik politike jedinice, odreen svojom suverenou koja se vri kako unutar nje, kako bi se integrisalo raznovrsno stanovnitvo koje ona obuhvata, tako i prema spoljnom svetu, kako bi se potvrdila kao istorijski subjekt u svetskom poretku zasnovanom na postojanju i odnosima izmeu razliitih nacija kao politikih
Razume se, zastupnici ove dve interpretacije bi uveravali pripadnike srpske nacije da bi nacija neizostavno nestala ukoliko bi njihova interpretacija mita prestala da se izjednaava sa mitom samim.
250
jedinica. No, osnovna odlika nacije jeste upravo njena delatnost integrisanja pojedinaca u modernu zajednicu graana (naper, 1996: 33). Prema tome, ovakva definicija nacije insistira na naciji kao politikoj jedinici koja nastaje u okviru modernosti, dok o etnikoj osnovi nacije, mitovima i simbolima, seanjima i sl. nema ni pomena. Entoni Smit (Anthony Smith), etnosimbolista, odreuje naciju kao ljudsko stanovnitvo koje deli nacionalno ime, mitove i seanja, masovnu javnu kulturu, omeenu otadbinu, privredu, te zakonom jamena jednaka prava i dunosti (Smit, 1998: 30; Smith, 1996: 359; Smith, 1995: 56-57). U ovoj definiciji, dakle, spojeni su insistiranje perenialista na kontinuiranom postojanju nacija kroz vekove, dodue u prenacionalnom etnikom obliku, sa insistiranjem modernista na modernosti nacije ija je differentia specifica upravo u uivanju istih prava i dunosti od strane svih pripadnika nacije u politikoj zajednici. Treba pomenuti da se Smit u poslednje dve do tri godine pribliio mnogovekovnom shvatanju nacije time to je iz definicije izbacio jednakost prava i dunosti za sve pripadnike nacije, zajedniku privredu, kao i masovnost javne kulture, dakle, sve one crte koje definiu modernu naciju. Tako, ovo novije Smitovo odreenje nacije bi glasilo da je ona imenovana zajednica koja deli istorijsku teritoriju, mitove i seanja, javnu kulturu, te zakone i obiaje (Guibernau, 2004: 127). Interakcionistiki pristup, pak, insistira na granicama etnikih grupa ili nacija6, i time u prvi plan istura dvostrani odnos odreenja, tj. samoodreivanje identiteta i odreivanje identiteta od strane drugih sa kojima se neka grupa susree. Naime, proces odreivanja identiteta uvek ima dve strane: jednu, koja istie ono kako mi sami vidimo sebe, i drugu, koja kazuje kako nas vide drugi. Ova druga strana je katkad i znaajnija, jer povratno utie na proces samopoimanja. Nacionalizam se, takoe, razliito odreuje u okviru razliitih istraivakih pravaca. tavie, zastupnici razliitih pravaca e razliito shvatati i odnos nacije i nacionalizma; dok e oni koji smatraju da nacija postoji od iskona ili bar mnogo vekova smatrati da nacija prethodi nacionalizmu, dotle e modernisti, postmodernisti i interakcionisti smatrati da se nacija javlja kao proizvod politizovanja etnike vezanosti (ethnicity) i etnikih svojstava krajem XVIII i poetkom XIX veka i da predstavlja posledicu nacionalizma, a etnosimbolisti e, pak, smatrati da malobrojne nacije postoje i pre nacionalizma, dok se veina nacija javlja posle nacionalizma, te da meu njima nema uzrono-posledinih veza. Modernista Ernst Gelner ponudio je jednu od najkraih, najelegantnijih i najubedljivijih definicija nacionalizma, istiui da je nacionalizam politiki princip koji zahteva podudarnost etnikih i politikih (dravnih) granica (Gelner, 1997: 11).
Interakcionisti dele miljenje modernista da nacije ne postoje u preddmoderno doba, ve da se tada moe govoriti samo o etnikim grupama. Neki zastupnici mnogovekovnog shvatanja nacije, pak, prihvataju teze interakcionista, ali ih primenjuju bez razlike na odreenje etnike grupe i nacije.
251
Ovakva definicija istie u prvi plan politiki karakter nacionalizma koji se odista moe posmatrati kao politika ideologija i pokret (Heywood, 2003; Smith, 1998: 119). Entoni Smit, pak, insistira na tome da se nacionalizam ne moe svesti samo na njegovu politiku stranu, ve da se mora uzeti u obzir i njegova kulturna strana. On shvata nacionalizam kao ideoloki pokret za sticanje i odranje autonomije, jedinstva i identiteta ljudskog stanovnitva iji neki pripadnici zamiljaju tu grupu kao stvarnu ili potencijalnu naciju (Smit, 1998: 119; Smith, 1996: 359). Glavne odlike nacionalizma, prema njegovom miljenju, su: shvatanje da je svet podeljen na nacije, te da jedino ureenje sveta podeljeno na autonomne nacije obezbeuje mir i pravdu; shvatanje da sva politika mo lei u naciji, kao i da privrenost naciji pretee nad svim ostalim pripadnostima; shvatanje da pojedinac moe ostvariti sve svoje mogunosti samo unutar nacije; i shvatanje da je maksimalna autonomija nacije neophodna za ostvarenje njene autentinosti (Smith, 2000: 72-73; Smit, 1998: 119). Smit naglaava da su nacionalni simboli, obiaji i ceremonije najtrajniji i najmoniji vidovi nacionalizma, jer oni podstiu oseanja irih drutvenih slojeva kojima su pojmovna znanja skuena (Smit, 1998: 125).
Tipologije nacionalizma
Postoji nekoliko tipologija nacionalizma. Prema Entoni Smitu, predlaganje dobre tipologije tako sloene pojave kakva je nacionalizam je sutinski zadatak istraiva koji se njome bave, jer one priznaju svu vanost veoma razliitih drutvenoistorijskih konteksta a da pri tom ne rtvuju mogunost optijih poreenja (Smit, 1998: 129). a) Tipologija nacionalizma prema kriterijumu i nainu oblikovanja nacije etnika i politika nacija Najpoznatija i najuticajnija je tipologija koja pravi razliku izmeu etnikog (kulturnog) i politikog (dravnog, graanskog) nacionalizma. Ovu tipologiju je osmislio jedan od prvih istraivaa nacije i nacionalizma Hans Kon (Hans Kohn). On je prvi istakao da se etniki nacionalizam odlikuje mistinou i organskim shvatanjem nacije, te da je prepoznatljiv u Istonoj, Srednjoj i Jugoistonoj Evropi (Balkanu), dok racionalni politiki nacionalizam insistira na udruivanju pojedinaca i odlika je nacija Zapadne Evrope i posebno SAD-a. Etniki nacionalizam zasnovan je na romantizmu, politiki na prosvetiteljstvu. Na Istoku Evrope i u Aziji bio je proizvod nekolicine intelektualaca, jer tamo nije bila razvijena srednja klasa, dok su na Zapadu pripadnici srednjih slojeva koji su vrili vlast bili i glavni nacionalisti. Poto su istonoevropski i azijski intelektualci malobrojni, a uz to i iskljueni iz
252
vlasti, njihov nacionalizam je nuno bio autoritaran. Na Zapadu je, pak, nacionalizam bio najee udruen sa insistiranjem na parlamentarnoj demokratiji (Smit, 1998: 130). Ovaj zapadni model nacionalizma insistira na istorijski odreenoj teritoriji, pravno-politikoj zajednici u kojoj su graani jednaki, kao i na zajednikoj graanskoj javnoj i masovnoj kulturi (Smit, 1998: 26). U okviru politikog nacionalizma gubi se razlika izmeu zajednice graana i nacije, tj. zajednica racionalnih graana tvori naciju. Zato se ovaj tip nacionalizma naziva jo i graanskim nacionalizmom, a nastao je delatnou drave i njenih ustanova, na prvom mestu kole, vojske i birokratije. S druge strane, etniki model nacionalizma nastao je u vienacionalnim imperijama kakve su bile Habzburka monarhija i Otomanska imperija, te prekookeanske imperije Velike Britanije i Francuske. U ovim sluajevima nije bilo jasno razgraniene teritorije koju bi nacionalisti mogli da oznae kao nesumnjivo nacionalnu. Zato su se uvek okretali istoriji, "zlatnom dobu" njihove etnike prolosti i zemljama koje su nekad i pre nekoliko stolea zauzimali njihovi manje ili vie imaginarni preci. Ovde nije bilo drave koja bi preko njenih ustanova stvarala nacionalizam, ve se ovaj oblikovao delatnou malobrojnih intelektualaca koji su se borili protiv imperijalne drave. U etnikom poimanju nacije naglaava se znaaj jezika i obiaja, i insistira se na istom poreklu, tj. precima. Iz ovoga dalje proizlazi i uverenje da pojedinac nuno pripada naciji predaka, te da nikada ne moe promeniti nacionalnu pripadnost jer je ona data jednom zauvek. Otud se u ovoj vrsti nacionalizma pripadnici nacije smatraju braom i sestrama (Smit, 1998: 26-27), a esto se, sledei rasprostranjeni autoritarizam, naciji trai i otac, najee meu istaknutim intelektualcima i politiarima. U okviru etnikog nacionalizma analitiki se mogu uoiti i dve podvrste: krvni i kulturni nacionalizam. Prvi prevashodno insistira na krvnoj povezanosti pripadnika nacije i zajednikim precima, dok drugi naglaava znaaj zajednikog jezika i kulture pripadnika iste nacije. Najee se, ipak, u stvarnosti ove dve podvrste etnikog nacionalizma prepliu. Ova podela nacionalizma na politiki i etniki ima, meutim, i ozbiljnih mana. Naime, svaki konkretni nacionalizam je kombinacija elemenata obe vrste nacionalizma. U pojedinim periodima istorije preteu graanski elementi nacije, a u nekim etniki. Tako u Francuskoj, koja se uzima kao primer politikog nacionalizma, mogue je nai i uticaj organskog nacionalizma krajem XIX veka koji je naroito doao do izraaja u antisemitskoj histeriji kojom je praena Drajfusova afera. Danas, takoe, rasni problemi francuskog drutva ukazuju na snagu etnikog nacionalizma u privatnoj sferi koji graanima druge boje koe i religiozne pripadnosti ne priznaje status punopravnih francuskih graana, makar to u javnoj sferi zakonom bilo zajameno. Etniki nacionalizam je prepoznatljiv i u Irskoj u XIX veku, a krajnja desnica u Zapadnoj Evropi uglavnom insistira na etnikoj i organskoj vrsti nacionalizma i
253
dan danas. E. Smit naglaava, takoe, kako je sumnjiva tvrdnja da su buroaski slojevi uvek bili pobornici racionalnog nacionalizma, jer su npr. nemaki industrijalci esto gajili pangermanski etniki misticizam (Smit, 1998: 28, 130). Danas je, isto tako, poznato da zapadnoevropski poslodavci prave razliku na osnovi boje koe i religije prilikom izbora kandidata za novo ili upranjeno radno mesto.7 Osim toga, moe se zameriti da su dvolane tipologije po pravilu ograniene saznajne snage, te da neretko svet manihejski dele na pozitivne i negativne pojave. Drutveno-istorijska raznolikost je mnogo vea nego to to dvolana tipologija priznaje. U skladu s tim, upotrebljivost razlikovanja etnikog i graanskog nacionalizma vea je u ideologiji i praktinoj politici kao pravdanje za napade na neprijateljske ideologije i pokrete negoli u nauci. b) Tipologija nacionalizma prema razvojnim fazama i regionalnoj delotvornosti integrativni, ujediniteljski, secesionistiki i preneseni nacionalizam Iz kritike jednostranosti i ideologizovanosti prve tipologije nacionalizma nastala je tipologija nacionalizma koju je ponudio uveni nemaki istoriar HansUlrih Veler (Hans-Ulrich Wehler). On veli da se analitiki mogu razlikovati barem etiri tipa nacionalizma, i to tako to e se dovesti u vezu sa odreenim razvojnim fazama i regionalnom delotvornou (Veler, 2001: 66). Tako, integrativni nacionalizam bi odgovarao prvoj fazi oblikovanja nacija u SAD i Francuskoj, gde je drava nacionalizmom integrisala razliite etnike grupe u jedinstvenu naciju. Tu je trebalo jedan ve postojei oblik vladavine, olien u apsolutnoj monarhiji, preustrojiti tako da dobije novi legitimitet. Doista, verovanje u narodni suverenitet nasledilo je prevazienu veru u boansko poreklo dinastija i vladara. Postojee granice apsolutne monarhije postale su granice nacionalne drave. Ujediniteljski nacionalizam doiveo je vrhunac u Nemakoj i Italiji izmeu 1850. i 1871. godine. Ovaj nacionalizam je od posebnih delova jedne nacije, uistinu od razliitih etnija, stvorila nacionalnu dravu, kao to su to Nemaki Rajh i Italija (Veler, 2001: 66). Secesionistiki nacionalizam je usledio u treoj fazi razvoja evropskih nacionalizama, a odlikovao se razbijanjem nekada monih imperija, Habzburke i Otomanske, te stvaranjem novih drava koje su pravdane nacionalnim naelom, iako su bar neke od njih (npr. Jugoslavija i ehoslovaka) bile takoe vienacionlne tvorevine.
Skoranje istraivanje sprovedeno u 15 starih lanica EU pokazalo je da je na etnikoj vezanosti zasnovano drutveno iskljuivanje onih sa razliitom bojom koe ili islamskom veroispoveu veoma rasprostranjeno, a da je opaaj etnike pretnje za naciju kojoj se pripada glavni inilac koji doprinosi ovom iskljuivanju (Scheepers, Gijsberts, Coenders, 2002).
254
Preneseni nacionalizam predstavlja, pak, prenoenje na Zapadu nastalog modela nacije na afriki i azijski kontinent. Prvi takav primer predstavlja primer Japana posle uspenih Meii reformi 1868. godine. No, retki su sluajevi uspenih prenoenja zapadnog modela nacije na ove kontinente, jer je usled arbitrarnog povlaenja granica meu kolonijama nedostajalo poklapanje prednacionalnih etnikih grupa sa granicama pojedinih kolonija koje su u XX veku pretvorene u nacionalne drave (Veler, 2001: 67). c) Tipologija nacionalizma prema ideolokom kriteriju liberalni, konzervativni, socijalistiki i krajnje desniarski Istraivai nacionalizma i politikih ideologija uoili su kako se nacionalizam esto nalazi u kombinacijama sa drugim ideologijama. Mogu se razlikovati liberalni, konzervativni, socijalistiki i krajnje desniarski nacionalizam. Liberalni nacionalizam je najstariji oblik nacionalizma koji je nastao jo u toku Francuske revolucije 1789. godine. Liberali su, naime, u XIX veku liberalnu ideologiju, primenjivanu na pojedince, poeli primenjivati i na nacije. U skladu s tim, liberalni nacionalisti su se protivili svim oblicima spoljanje vlasti i represije, bilo da je re o ranije nastalim imperijama ili o kolonijalnim carstvima. Oni veruju da su nacije, poput pojedinaca, meusobno jednake, te da im svima pripada pravo na samoopredeljenje. Konaan cilj sastoji se u stvaranju sveta nezavisnih nacionalnih drava, a ne samo ujedinjenje ili nezavisnost neke posebne nacije. Liberalni nacionalizam je trpeljiv i razborit, jer svim nacijama priznaje jednaka prava. Problem je u tome to se esto ne uvia da suprotnosti izmeu razliitih nacija u vidu suprotstavljenosti interesa, teritorijalnih tenji, te vrednosti i identiteta nije jednostavno reiti. Utoliko je liberalni nacionalizam na pogrenom tragu kada veruje da je nacionalna drava klju za ostvarenje meunarodnog mira i harmonije (Heywood, 2003: 171, 173). Konzervativci se, iako u vreme Francuske revolucije suprotstavljeni nacionalistikim idealima, tokom XIX veka sve vie opredeljuju za nacionalizam, jer uviaju da je jaka oseanja koja nacionalizam budi mogue iskoristiti za odravanje drutvene kohezije i poretka, kao i za odbranu tradicionalnih institucija pred naletima sve brojnijeg i jaeg radnikog pokreta. Oni su uvideli da se nacionalne tradicije i seanja mogu ideoloki koristiti u svrhe pridobijanja irih drutvenih slojeva za interese konzervativaca. Danas se evropski konzervativci protive jaoj integraciji vienacionalnih politikih zajednica, kakva je npr. Evropska Unija, jer se boje da e njihov nacionalni identitet biti time ugroen. Oni su, tavie, ubeeni da useljavanje radnika iz drugih zemalja, a posebno onih sa drugih kontinenata i pripadnika nehrianskih i nebelakih kultura, mogu uneti nestabilnost, kao i rasne i etnike sukobe, poto je za uspeno funkcionisanje drutava neophodno
255
postojanje zajednike kulture to najefikasnije omoguavaju nacija i hrianska religija (Heywood, 2003: 174-175). Ni socijalizam, barem u praksi ako ne u teoriji, nije imun na nacionalistiku ideologiju. U teoriji, socijalizam je snano internacionalistiki usmeren, to je vidljivo ve i u uvenoj Marksovoj paroli iz Manifesta komunistike partije: Proleteri svih zemalja, ujedinite se! Ova parola najbolje odraava socijalistiku doktrinu koja se naziva proleterskim internacionalizmom. Uoeno je, meutim, da su i komunistiki reimi, kada su se nalazili u krizama, pribegavali nacionalistikoj retorici. Danas se, pak, tradicionalistiki leviari okupljeni u preostalim (post)komunistikim strankama (npr. u Socijalistikoj partiji Srbije) u svetu esto suprotstavljaju kapitalistikom sistemu i nacionalistikom argumentacijom. Oni smatraju da su izvesne nacije hendikepirane svojim poloajem u svetskoj podeli rada, da globalizacija nije nita drugo doli delanje u interesu predstavnika multinacionalnog kapitala, te da je potrebno osloniti se na nacionalnu tradiciju (Ili, 1998: 292-302), ali i na udruivanje s drugim obespravljenim nacijama (u emu se ogleda internacionalizam) kako bi se preokrenule negativne posledice globalizacije. Klasinim faistima i savremenim desnim ekstremistima svojstven je, pak, krajnji nacionalizam, koji bi naelo podudaranja etnikih sa politikim granicama doveo do svojih krajnjih logikih i praktino-politikih posledica. U tom smislu, oni se zalau za etniku a katkad i rasnu istotu politike zajednice u kojoj ive. Donosili su u prolosti rasistike zakone kojima su preili sklapanje brakova izmeu pripadnika razliitih rasa; u neto skorije vreme vrili su etniko ienje u ratovima za jugoslovensko naslee; zalau se za zabranu imigracije rasno i kulturno razliitim ljudima, te proterivanje ve postojeih azilanata i imigranata, a prema nacionalnim manjinama odnose se pretei. U mirnim vremenima ova pretnja ostaje na reima, dok se u vremenima zaotrene drutvene krize, a naroito u oruanim sukobima, esto pretvara u etniko ienje, a u drastinim sluajevima, kao u II svetskom ratu nad Jevrejima i Romima, u genocid. d) Tipologija nacionalizma u odnosu prema postojeoj politikoj zajednici imperijalni (asimilacionistiki) i separatistiki (antikolonijalni) Mogue je, takoe, razlikovati imperijalni od separatistikog nacionalizma. Prvi je od XIX veka pratio imperijalne poduhvate. Nacije koje su stvarale imperije po pravilu su svoje poduhvate pravdale i nacionalistikim argumentima, jer su npr. Englezi Bogom izabrani da civilizuju udaljene, primitivne, nebele, neevropske i nezapadne narode.8 Austrijanci su se smatrali za donosioca kulture (kulturtraeger)
E. Bonet (Bonnett) je pokazao kako je engleski nacionalizam i imperijalizam pravdan sve do prve polovine XX veka rasistikim argumentima koji su potom, zbog pobede Japana nad Rusijom 1905, kao i zbog suvie velike razlike u uslovima ivota beloputih engleskih radnika i kapitalista, ustupili
256
balkanskim narodima. Mnogi Amerikanci, pak, danas smatraju da su njihova kultura i njihov nain ivota superiorni svim drugim i pokuavaju da ih ekonomskom, politikom, kulturnom, a kad zatreba i vojnom akcijom nametnu drugim narodima. Tokom XIX veka posedovanje kolonija postala je stvar prestia meu najmonijim nacijama Zapadne Evrope, pa je svaka kolonijalna pobeda bila pozdravljana masovnim nacionalistikim demonstracijama. Istovremeno, imperijalne nacije su gotovo uvek pravdane graanskim shvatanjem nacionalizma, jer ovakvo shvatanje omoguava, barem u teoriji, asimilovanje razliitih etnikih grupa u graansku naciju ije je etniko jezgro, meutim, upravo imperijalna nacija. Primeri imperijalnih nacija jesu engleska (britanska) i francuska nacija u doba kolonijalizma, a SAD u postkolonijalnom vremenu. S druge strane, separatistiki nacionalizmi su najee suprotnost imperijalnim jer su usmereni na odvajanje (secesiju) od imperija ili od vienacionalnih drava, kakve su bile npr. Habsburka i Otomanska imperija ili socijalistike federacije SSSR, SSR i SFRJ, ili panija, Velika Britanija, Belgija u okviru EU, pa i sama Evropska Unija. Ovi nacionalizmi su, po pravilu, etniki uoblieni, jer im nedostaju jasne teritorijalne granice. Razbuuju se etnikim mitovima i epovima. Destruktivni su, jer za cilj imaju razaranje postojee politike zajednice. esto se etniki nacionalisti doista moraju suprotstavljati politikim nacionalistima koji ih pokuavaju asimilovati. Nekada, meutim, i bez takvih asimilatorskih tenji vodee nacije, separatistiki nacionalisti doivljavaju postojeu vienacionalnu tvorevinu kao represivnu samom injenicom da je neka druga nacija hegemon. Ovo se deava najee zbog toga to nacionalista, po definiciji, tei to nezavisnijoj nacionalnoj politikoj zajednici. Antikolonijalni nacionalizam je, po definiciji, separatistiki. Veina voa azijskih i afrikih antikolonijalnih pokreta bili su privueni nekim oblikom socijalistikog nacionalizma. Socijalizam, a posebno marksistika tradicija, obezbeivali su analizu nejednakosti i eksploatacije kroz koju je raskrinkavana kolonijalna vlast i objanjavano gorko kolonijalno iskustvo. U Aliru, Egiptu, Libiji, Iraku, Siriji, Zambiji, harizmatini voi, npr. Sadam Husein i pukovnik Gadafi, su kroz kombinaciju socijalizma i nacionalizma pokuavali da modernizuju zaostala drutva. U Africi, pak, socijalizam najee nije poprimao oblik sovjetskog socijalizma kao ni oblik zapadne socijalne demokratije, ve je dobijao oblik odbrane tradicionalnih vrednosti zajednice, a sa nacionalizmom je bio spojen kroz uobiajenu nacionalistiku tenju da se privrednim napretkom potisnu plemenski rivaliteti (Heywood, 2003: 179-180).
mesto ideji Zapada, ispoljenoj u dinamici drutvenog razvoja, demokratiji, kapitalizmu, modernosti, hrianstvu, te u beloj boji koe (Bonnett, 2003: 332).
257
e) Tipologija prema praktino-politikom kriterijumu i posledicama koje izazivaju kritiki i slepi nacionalizam Priznajui princip da svakoj naciji treba da odgovara drava, a protivei se kosmopolitizmu koji kao ideoloko opravdanje imperijalizma esto negira naelo nacionalizma, kritiki nacionalista bi spadao u internacionaliste. On se protivi premoi jedne nacije nad drugom, pa usled toga ne prihvata ni hegemonu ulogu sopstvene nacije. Kritiki nacionalista je protivnik svake nepravde, greke i greha koje bi pripadnici njegove nacije mogli uiniti prema pripadnicima druge nacije, i to kako u miru tako i u ratu. Nacionalista koji je kritian prema svojoj naciji uvek se kritiki osvre na tenje nacionalistikih ideologa iako priznaje legitimnost nacionalizma sopstvene nacije u svetu koji je zasnovan na nacijama. Kritiki nacionalista uvek pokuava da se stavi u poziciju pripadnika nacije kojoj ne pripada pre nego to e izneti svoje sudove i braniti interese nacije kojoj sam pripada. On pokuava da proceni da li su, moda, interesi njegove nacije nepomirljivo suprotstavljeni interesima druge nacije i da li to moe dovesti i do rata kao najvee nesree u koju ljudsko drutvo moe dospeti. Naime, u ratu se interesi nacije mogu ostvariti samo izuzetkom. Stoga kritiki nacionalista razmatra koje su to racionalne mogunosti da se sa pripadnicima druge nacije doe do sporazuma. On se trudi da se suprotstavljeni interesi nacija pomire, ukoliko je to ikako mogue. Duhovni i materijalni razvoj linosti koje ine jednu naciju za kritikog nacionalistu je vrhovni nacionalni interes jer on nadilazi sve teritorijalne tenje. Kritiki nacionalista je veliki pobornik Volterove (Voltaire) misli da i suvie voli Francuze da bi bio francuski nacionalista. Po svim odlikama koje su navedene, kritiki nacionalizam je u skladu sa razboritou i naelnim internacionalizmom i pacifizmom. On po sebi ne vodi do ratova. Slepi nacionalista, meutim, insistira na tome da je moja nacija uvek u pravu. Nacija je, prema njegovom poimanju, najvea i neupitna vrednost. U skladu s tim, on je uvek protiv ne samo kosmopolitizma, koji negira pravednost sveta zasnovanog na podeli na nacije i koji se zalae za prevazilaenje nacionalnih drava i samih nacija, nego i protiv internacionalistikih reenja koja priznaju legitimnost svih nacionalnih drava i nacija. On je spreman da zatvori oi pred nepravdama koje pripadnici njegove nacije ine nad pripadnicima druge nacije. tavie, takav tip nacionaliste kadar je da, u ovinistikom zanosu, uestvuje u vrenju ratnih zloina nad pripadnicima druge nacije. Na taj nain on povreuje ljudsko dostojanstvo koje je iznad pripadnosti bilo kojoj naciji, jer ovek je nuno pripadnik ljudske vrste, a tek sluajem roenja ili katkad namernom odlukom postaje on Srbin, Francuz, Hrvat, Amerikanac ili pripadnik neke druge nacije. Naalost, slepi nacionalista ne vidi ove inae oigledne injenice, ve je spreman da kritike nacionaliste napadne ak i za izdaju nacije. Slepi nacionalista smatra da su nacionalni interesi ostvareni ako pripadnicima to veeg broja sunarodnika omoguavaju da ive pod istim
258
dravnim krovom, bez obzira da li je to politiki ostvarljivo i bez obzira da li e to dovesti do patnji velikog broja ljudi, kako pripadnika drugih nacija tako i samih sunarodnika. Slepi nacionalizam je iracionalan, oseajno pregrejan, preterano sentimentalan i patetian, samosaaljiv (a sve su to, uzgred budi reeno, osobine ki osoba i ki ponaanja), agresivan i ratoboran, pa stoga esto dovodi i do ratova, kao to je XX vek zorno pokazao.
Nacionalizam i imperijalizam
Nacionalizam i imperijalizam su usko povezane pojave, ali ih treba razlikovati. Nacionalizam je, kao to je ve uoeno, ideoloko-politiki princip koji propagira poeljnost podudaranja etnikih i politikih granica. Imperijalizam je, pak, tenja imperije da politiki, ekonomski i kulturno potini ili bar podvrgne hegemoniji to vie nacija, etnikih grupa i politikih zajednica. Utoliko je imperijalizam postojao kao tenja od kada i imperije postoje u ljudskoj istoriji. Nacionalizam je, meutim, i u tome se slau svi istraivaki pristupi naciji, s izuzetkom nekoliko iskonaca, moderna pojava, koja se najranije javlja tek krajem XVIII veka. Njime su pravdane imperijalne ambicije izvesnih nacija koje su svojoj vlasti podvrgavale druge nacije i drave. Za tu svrhu su bili naroito podesni mitovi o etnikoj izabranosti. Neretko, naime, razliite nacije imaju u osnovi ovakve mitove kojima se tvrdi da je neka nacija izabrana od Boga da ima posebnu funkciju za itav ljudski rod. Njoj se putem ovih mitova mogu pripisivati civilizatorske i emancipatorske misije u ljudskoj istoriji. Deavalo se kadto, npr. u XIX veku u beloj Evropi a napose u Velikoj Britaniji, da se ovi mitovi kombinuju sa rasistikim doktrinama o izboru bele rase, pa se uspostavljao niz: bela rasa je najnaprednija rasa koja je u civilizacijskom smislu najvie odmakla, pa zato treba da vlada svetom; a u okviru bele rase Englezi su ti koje je Bog izabrao da njegovu volju obznane svim drugim rasama i nacijama. Razume se, ovo su bila tek ideoloka pravdanja imperijalne ekspanzije, dok se u korenu nalazila nezajaljiva glad za politikom moi, materijalnim dobrima i kulturnim prestiom (Bonnett, 2003: 320-348). No, teko bi bilo zamisliti kako bi se bez nacionalizma razliite balkanske etnike grupe, npr. Srbi, Hrvati, Bugari, Slovenci, mogle osloboditi od imperijalnog pritiska Habzburke monarhije i Otomanske imperije. Takoe, nacionalizam je umnogome potpomogao, pa ak i omoguio oslobaanje stanovnika amerikog, azijskog i afrikog kontinenta od engleskog i francuskog imperijalizma. Nacionalizam je, kao to je ve reeno, prenesen iz Evrope na ove kontinente i omoguio ne samo da se borba protiv imperijalne dominacije ideoloki osloni na Evropljanima i Amerikancima razumljive argumente nego i da se iri drutveni slojevi ovih kolonijalnih drutava politizuju i okrenu protiv kolonijalizma.
259
Danas se, pak, postkolonijalni nacionalizam, nastao u periodu globalizacije, odlikuje ogorenim odbacivanjem zapadnih vrednosti, te pokuajem da se prema njima zauzme to nezavisniji stav. Delom je to i reakcija na dominaciju zapadnog, naroito amerikog imperijalnog uticaja u privredi, politici i kulturi. Ovakav nacionalizam se esto kombinuje sa islamskim fundamentalizmom (Heywood, 2003: 180).
Nacionalizam i patriotizam
Ova dva pojma se esto koriste u sinonimnom znaenju. Ipak, meu njima postoji razlika bar na analitikom nivou jer nije re o pojmovima koji ukazuju na iste pojave, pa ak iako se esto u iskustvu ak i proimaju. Patriotizam je uvek povezan sa interesima politike zajednice, bez obzira na etniki sastav te politike zajednice. Nacionalizam moe, takoe, biti povezan sa politikom zajednicom, ali i sa etnikom grupom. Patriotizmu je, pak, povezanost sa etnikom grupom strana. Dok nacionalizam moe postojati i bez politike zajednice koju bi trebalo da pravda i brani, i moe biti okrenut protiv neke politike zajednice, patriotizam postoji samo kao tenja za odbranom ve postojee politike zajednice, a nikada ne moe biti usmeren protiv politike zajednice, jer mu je raison d'etre u njenoj odbrani. Trenutno nepostojea, a potencijalna nacija-drava ne moe se zastupati patriotizmom, ve iskljuivo nacionalizmom. Potonji se moe suprotstavljati postojeoj politikoj zajednici, a udeti za nekom trenutno nepostojeom ali u skladu sa nacionalistikim oekivanjima, dok patriotizam uvek brani postojeu politiku zajednicu. Nacionalizam se, po pravilu, ne zasniva na odbrani ustava neke politike zajednice, pa odbrani postojeeg ustava ak moe biti i suprotstavljen, a patriotizam se moe vezati i za odbranu ustava. Tako, uveni nemaki filosof, Jrgen Habermas (Juergen Habermas) iznosi svoje zalaganje za tzv. ustavni patriotizam kao poeljni oblik nemakog nacionalizma, jer on ne bi bio zainteresovan za irenje politike zajednice Nemake na ostale etniki nemake prostore, s jedne strane, dok bi, s druge strane, bio vezan i za doslovno potovanje ustava Nemake kao garanta ljudskih i graanskih prava svih nemakih graana bez obzira na etniko poreklo. Patriotizam bi se doslovce mogao poistovetiti sa graanskim oblikom nacionalizma, dok bi se svako insistiranje na etnikom identitetu shvatalo kao strano patriotizmu. Prema tome, nacionalizam je iri pojam od patriotizma, jer se potonji moe shvatiti i kao vrsta nacionalizma. Dakako, nacionalizam i patriotizam, osim to se esto proimaju i meusobno podravaju, mogu biti i u sukobu. Po pravilu, u sukobu nacionalizma shvaenog kao pripadnost etnikoj grupi i patriotizma shvaenog kao pripadnost politikoj zajednici (dravi), dakle u situaciji kada se pojedinac mora opredeljivati izmeu ove dve
260
privrenosti, nacionalizam odnosi prevagu (Connor, 1993: 376). Da je to doista tako najbolje pokazuje primer Sovjetskog Saveza, SFR Jugoslavije, te ehoslovake koje su se raspale u momentu kada je patriotizam doao u nesaglasje sa nacionalizmom posebnih nacija u ovim vienacionalnim federacijama. Ima, meutim, i drugaijih primera. Tako je ameriki senator srpskog porekla Dord Voinovi, ne odriui se svojega srpstva, ipak glasao u Senatu za bombardovanje Srbije, jer je, na prvom mestu bio ameriki patriota, iako se taj patriotizam ogledao u imperijalnim impulsima, a tek onda Srbin. Pripadnost dravi nadvladala je u njegovom sluaju etniku vezanost.
Zakljuak: etnika vezanost (ethnicity), etniko svojstvo, etnike kategorije, etnike zajednice (ethnie)
Razliiti istraivaki pristupi naciji i nacionalizmu uglavnom se temelje na razliitom procenjivanju znaenja i znaaja etnike vezanosti, etnikih svojstava i etnikih grupa. Pobornici iskonskog poimanja nacije poistoveuju naciju i etniku grupu, a oseaj etnike vezanosti koji nuno ishodi iz deljenja istovetnih etnikih svojstava sa drugim lanovima etnike grupe je upravo ono to presudno odreuje naciju. Mnogovekovno poimanje nacije insistira, pak, na tome da nacije postoje dugi niz vekova, nekad ak i kroz milenijume, a upravo kao proizvod snage etnike vezanosti i solidarnosti, kao i uvanja etnikih svojstava, te da sutinski nema razlike izmeu nacije i etnike grupe, ve se ova dva termina mogu koristiti naizmenino. Etnosimbolisti smatraju da su etnika svojstva ono to razlikuje etnike grupe izmeu sebe, te da se ove etnosimbolike razlike u eri nacionalizma politizuju i postaju odreujue i za moderne nacije. Modernisti, pak, ak i kada misle da postoje izvesne protonacionalne ili etnike veze, smatraju da one nisu presudne za nastanak nacija, ve da su tek pomono sredstvo koje intelektualci koriste u stvaranju nacija pomou nacionalistike ideologije. Prema shvatanjima modernista, nacionalisti su esto spremni da izmisle etnike veze, tako to e npr. izmisliti prethodno nepostojee etnike tradicije. Primera radi, krajem XIX veka komanda vojske Habzburke monarhije nije prihvatila ajkau zbog nepraktinosti kao vojniku kapu habzburke vojske. Srbija je bila spremna da kupi ovu kapu za svoju vojsku. Naposletku, ajkaa je postala srpska nacionalna kapa tek posle I svetskog rata kada su srpski seljaci ovu kapu zadrali i po pobednikom povratku iz ratnih strahota. Isto tako, ostatak narodne srpske nonje izmiljen je tek postepeno tokom XIX veka, jer je u vreme Otomanske imperije odea hriana u dananjoj Srbiji bila bele boje. Drugi primer meu brojnim primerima koji se mogu navesti predstavlja kotski kilt koji je izumljen tek polovinom XVIII veka i postao deo kotske nacionalne nonje (Hobsbom, Rejnder, 2002: 36). Dakle, narodne nonje i drugi delovi etnikih
261
tradicija su izmiljeni relativno skoro, navode modernisti, pa se uopte prema dugotrajnosti etnike vezanosti, i posebno etnike tradicije, treba odnositi sa kritikom sumnjom. Postmodernisti dodatno radikalizuju modernistike tvrdnje jer vele da etnika vezanost i svojstvo kao takvi ni ne postoje, ve su oni proizvod tekstualne konstrukcije intelektualaca koji gaje nacionalistiku usmerenost i imaju simboliku hegemoniju. Interakcionisti, pak, smatraju da se etnika vezanost uvek razvija u istorijski i prostorno uslovljenom kontekstu meuetnikog optenja. Razume se, mogue je da se tokom vremena stvore veoma dugotrajne strukture meuetnikih odnosa (Bart, 1997: 224) koje reprodukuju kako etniku vezanost, tako etnika svojstva i etnike grupe. tavie, ove strukture dugo traju, pa se iz prvobitne situacije kada etnika grupa bira odgovarajua etnika svojstva dolazi do obrnute situacije kad etniko svojstvo stalno reprodukuje etniku vezanost i samu etniku zajednicu.9 Etnika vezanost (ethnicity) je, prema miljenju potpisnika lanka, drutveni odnos u kojem pojedinci gaje naroitu vrstu meusobne solidarnosti uslovljenu sveu o meusobnoj fizikoj i/ili kulturnoj slinosti to ih svrstava u istu etniku zajednicu i razgraniava od susednih etnikih grupa. Ova svest o meusobnoj slinosti se najee ispoljava u verovanju u zajedniko poreklo na osnovu deljenja jednog ili vie etnikih svojstava kao to su jezik, religija, boja koe, poloaj oiju, mitovi o zajednikom poreklu, etnikoj izabranosti, zlatnom dobu, svetoj zemlji i sl. Etnika svojstva, pak, predstavljaju kulturne ili fizike odlike na osnovi kojih se javlja vera u zajedniko poreklo i etniku pripadnost onih koji ih dele. Ona slue, izmeu ostalog, kao sredstva razgranienja meu susednim etnikim kategorijama koje ele razviti etniku vezanost na osnovu koje bi se preobrazile u etnike grupe. Vrlo ih je lako u modernom dobu politizovati zarad pravdanja nacionalistikih zahteva. Etnike kategorije su etniki manje ili vie nesvesne grupe u kojima nije razvijen kolektivni identitet i oseanje meusobne solidarnosti, iako ih neki nepripadnici mogu smatrati zasebnim istorijskim ili kulturnim grupacijama (Smit, 1998: 39). Etnika vezanost je, prema tome, vie potencijalna nego stvarna unutar etnikih kategorija jer, iako postoje izvesna etnika svojstva koja mnogi dele, npr. jezik, jo nije dolo do njihovog svesnog izbora i oblikovanja etnoistorije kojom bi se etnika vezanost svesno razvijala i pomou nje zasnovala etnika zajednica. Otuda i etniki identitet ostaje zamagljen i promenljiv jer nedostaju jasne granice koje odvajaju etnike vezanosti. Etnike zajednice (iji lanovi dele etnoistoriju, tj. mitove i verovanja o zajednikom poreklu i etnikoj izabranosti i druga zajednika kulturna ili fizika
Ovakva interpretacija pribliava interakcioniste etnosimbolistima.
262
obeleja kao sredstva endogenog definisanja i resurse politike mobilizacije, a to se sve zajedno moe imenovati etnikim svojstvom) su drutvene injenice dugoga trajanja koje nastaju, oblikuju se, menjaju i nestaju uvek u meusobnom odnosu sa drugim etnikim grupama koje ih okruuju (na nastajanje zasebnog etnikog identiteta jae deluju neprijateljski odnosi nego odnosi trpeljivosti i razmene), kao i u odnosu sa politikim zajednicama, kojima se mogu opirati ili ih podravati (Baki, 2004: 42). U ovom smislu, etnika grupa je struktura koja se sporo menja i svojim dugotrajnim i prinudnim uticajem, putem etnikih mitova, simbola i razliitih obreda vezanih za mitove (npr. svetosavske i vidovdanske proslave), utie na svakodnevni ivot i poimanje sveta i ivota ljudi koji joj pripadaju. Kolektivni identiteti uopte, a etniki napose, zasnovani su upravo na zajednikim interpretacijama zajednikih iskustava. Tako i nastaje etnika vezanost, kao ono prema emu jedna grupa ima jasan etniki identitet (Kiznije, 1996: 6). Ukoliko su ta iskustva, prema E. Smitu, posebno upeatljiva ili traumatina, npr. ratovi (naroito oni koji donose promene u statusu i nainu ivota velikoga dela stanovnitva), onda postoji tenja ka jaanju kolektivnog etnikog identiteta. U razdoblju mira, drava, osnovna kola, vojska, javne slube, porodica i grupa vrnjaka, kao agensi socijalizacije, reprodukuju nacionalni identitet. Ovaj se, pak, na pojedinanom planu shvata kao snaan oseaj pripadnosti izvesnom kolektivu. Naime, pojedinac samoga sebe poima uvek u odnosu prema drugim pojedincima i u odnosu na pripadnost razliitim drutvenim grupama, a osobito u odnosu na pripadnost onim grupama u kojima kao njihovi pripadnici igraju odreene uloge njegovi znaajni drugi; na prvom mestu, roditelji, braa i vrnjaci.
263
Literatura
Anderson, Benedikt, 1998. Nacija: zamiljena zajednica, Beograd: Plato. Armstrong, John, 2004. Definitions, Periodization, and Prospects for the Longue Duree, Nations and Nationalism, V. 10/No.1-2, pp. 9-18. Armstrong, John, 1982. Nations before Nationalism, Chapel Hill: The University of North Carolina Press. Baki, Jovo, 2004. Ideologije jugoslovenstva izmeu srpskog i hrvatskog nacionalizma, Zrenjanin: Gradska narodna biblioteka arko Zrenjanin. Baki, Jovo, 1999. Stereotipi o Srbima u javnostima pojedinih zapadnih nacija, Nova srpska politika misao, V. 6/N. 1-2, str. 27-55. Bart, Fredrik, 1997. Etnike grupe i njihove granice, Beograd: XX vek. Bonnett, Alastair, 2003. From White to Western: 'Racial Decline' and the Idea of the West in Britain 1890-1930, Journal of Historical Sociology, V. 16/ N. 3, pp. 320-348. Berger, Peter i Lukman, Tomas, 1992. Socijalna konstrukcija zbilje, Zagreb: Naprijed. Connor, Walker, 1993. Beyond Reason: The Nature of the Ethnonational Bond, Ethnic and Racial Studies, V. 16/N. 3, pp. 373-389. Gelner, Ernest, 1997. Nacije i nacionalizam, Novi Sad: Matica Srpska. Guibernau, Montserrat, 2004. Anthony D. Smith on nations and national identity: A critical assessment, Nations and Nationalism, V. 10/N. 1-2, pp. 125-141. Hobzbaum, Erik, 1996. Nacije i nacionalizam od 1780, Beograd: Filip Vinji. Hobzbaum, Erik i Rejnder, Terens (ur.), 2002. Izmiljanje tradicije, Beograd: XX vek. Heywood, Andrew, 2003. Political Ideologies: An Introduction, New York: Palgrave Macmillan. Ili, Vladimir, 1998. Oblici kritike socijalizma, Zrenjanin: Gradska narodna biblioteka arko Zrenjanin. Kalberg, Stephen, 1994. Max Weber's Comparative-Historical Sociology, Chicago and Cambridge: The University of Chicago Press and Polity Press. Kiznije, an, 1996. Etnologija Evrope, Beograd: XX vek. Putinja, Filip, i Stref-Fenar oslin, 1997. Teorije o etnicitetu, Beograd: XX vek. Scheepers Peer, Gijsberts Mrove, Coenders Marcel, 2002. Ethnic Exclusionism in European Countries: Public Opposition to Civil Rights for Legal Migrants as a Response to Perceived Ethnic Threat, European Sociological Review, V. 18/No. 1, pp. 17-34. Schnapper, Dominique, 1996. Zajednica graana (o modernoj ideji nacije), Sremski Karlovci i Novi Sad: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia. Seton-Watson, Hugh, 1997. Nations and States, London: Methuen.
264
Smit, Antoni, D., 1998. Nacionalni identitet, Beograd: XX vek. Smith, Anthony, D., 2003. Nationalism and Modernism, London and New York: Routledge. Smith, Anthony, D., 2000. The Nation in History, Historiographical Debates about Ethnicity and Nationalism, Cambridge: Polity Press. Smith, Anthony, D., 1996. Nations and their Pasts, Nations and Nationalism, V. 2/No. 3, pp. 357-370. Smith, Anthony, D., 1995. Nations and Nationalism in a Global Era, Cambridge: Polity Press. Sutherland, Claire, 2005. Nation-building through Discourse Theory, Nations and Nationalism, V. 11/ N. 2, pp. 185-202. Tadi, Ljubomir, 1996. Politikoloki leksikon, Beograd: Zavod za udbenike i nastavna sredstva. Van Den Berghe, Pierre, L., 1995. Does Race Matter, Nations and Nationalism, V. 1/No. 3, pp. 357-68. Veler, Hans-Ulrih, 2002. Nacionalizam, Istorija-forme-posledice, Novi Sad: Svetovi. ulce, Hagen, 2002. Drava i nacija u evropskoj istoriji, Beograd: Filip Vinji. Veber, Maks, 1976. Privreda i drutvo, 1. tom, Beograd: Prosveta. Weber, Eugen, Peasants into Frenchmen: The Modernisation of Rural France, 1870-1914, London: Chatto and Windus, 1979.

Jovo Bakic O Naciji I Nacionalizmu

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Jovo Bakic O Naciji I Nacionalizmu

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Jovo Baki Filozofski fakultet Univerzitet u Beogradu

Izvorni nauni lanak UDK: 323.1 Primljeno: 24. 02. 2006.

TEORIJSKO-ISTRAIVAKI PRISTUPI ETNIKOJ VEZANOSTI (ETHNICITY), NACIONALIZMU I NACIJI

Theoretical Approaches to Ethnicity, Nationalism and Nation

SOCIOLOGIJA, Vol. XLVIII (2006), N 3

Teorijsko-istraivaki pristupi naciji

Jovo Baki: Teorijsko-istraivaki pristupi etnikoj vezanosti (ethnicity)

SOCIOLOGIJA, Vol. XLVIII (2006), N 3

Jovo Baki: Teorijsko-istraivaki pristupi etnikoj vezanosti (ethnicity)

SOCIOLOGIJA, Vol. XLVIII (2006), N 3

Jovo Baki: Teorijsko-istraivaki pristupi etnikoj vezanosti (ethnicity)

SOCIOLOGIJA, Vol. XLVIII (2006), N 3

Jovo Baki: Teorijsko-istraivaki pristupi etnikoj vezanosti (ethnicity)

SOCIOLOGIJA, Vol. XLVIII (2006), N 3

Jovo Baki: Teorijsko-istraivaki pristupi etnikoj vezanosti (ethnicity)

SOCIOLOGIJA, Vol. XLVIII (2006), N 3

Jovo Baki: Teorijsko-istraivaki pristupi etnikoj vezanosti (ethnicity)

SOCIOLOGIJA, Vol. XLVIII (2006), N 3

Jovo Baki: Teorijsko-istraivaki pristupi etnikoj vezanosti (ethnicity)

SOCIOLOGIJA, Vol. XLVIII (2006), N 3

Jovo Baki: Teorijsko-istraivaki pristupi etnikoj vezanosti (ethnicity)

SOCIOLOGIJA, Vol. XLVIII (2006), N 3

Jovo Baki: Teorijsko-istraivaki pristupi etnikoj vezanosti (ethnicity)

SOCIOLOGIJA, Vol. XLVIII (2006), N 3

Jovo Baki: Teorijsko-istraivaki pristupi etnikoj vezanosti (ethnicity)

SOCIOLOGIJA, Vol. XLVIII (2006), N 3

Jovo Baki: Teorijsko-istraivaki pristupi etnikoj vezanosti (ethnicity)

SOCIOLOGIJA, Vol. XLVIII (2006), N 3

Jovo Baki: Teorijsko-istraivaki pristupi etnikoj vezanosti (ethnicity)

SOCIOLOGIJA, Vol. XLVIII (2006), N 3

Jovo Baki: Teorijsko-istraivaki pristupi etnikoj vezanosti (ethnicity)

SOCIOLOGIJA, Vol. XLVIII (2006), N 3

Jovo Baki: Teorijsko-istraivaki pristupi etnikoj vezanosti (ethnicity)

SOCIOLOGIJA, Vol. XLVIII (2006), N 3

Jovo Baki: Teorijsko-istraivaki pristupi etnikoj vezanosti (ethnicity)

Ovakva interpretacija pribliava interakcioniste etnosimbolistima.

SOCIOLOGIJA, Vol. XLVIII (2006), N 3

Jovo Baki: Teorijsko-istraivaki pristupi etnikoj vezanosti (ethnicity)

SOCIOLOGIJA, Vol. XLVIII (2006), N 3

You might also like