BELEŠKA 0 AUTORIMA

Džon Bakster, roden i odrastao u Australiji, danas živi u Velikoj Bri-taniji. Redovni saradnik
uglednih londonskih listova Times i Sunday Times Magazine. Napisao veći broj knjiga, od kojih
nekoliko o kinema-tografiji i Holivudu.
Tomas Atkins je studirao na Djuko-vom i Jelskom univerzitetu. Van-redni je profesor i šef odseka
za pozorišne umetnosti na Holins ko-ledžu u Virdžiniji. Izdaje jedan me-đunarodni magazin.
Napisao je pet knjiga o različitim temama.
 DŽON BAKSTER , TOMAS ATKINS 1989

Tajna Sibirske katastrofe

Prevod sa engleskog:
Gavrilo Vučković
Esad Jakupović

Predgovor Isaka Asimovića

BANG!

Nekad davno nije postojao naš planetski sistem, već samo oblak prašine i gasa šlo se okretao oko
centralne oblasti, koja se sabijala i postala Sunce. Malo-po-malo, medutim, prašina i gas su se
prikupili u krupnije se komade, a ovi su polako medusobno srastali u tela planetskih veličina.
Dok su komadi bivali krupniji, njihova gravitaciona polja postajala su sve snažnija, a sudari sve
silovitiji. Na kraju, kad se najveći deo materijala prikupio uveliku, čvrstu kuglu, poslcdnji slobodni
krupni komadi pridruživali su se kugli udarajući o nju moćnim treskom koji je iskopao ogromne
kratere.
Mesec je prekriven takvim kraterima, što nam je poznato već gotovo četiri stoleća. Tokom poslednje
decenije ustanovili smo da je i Merkur prekriven njima, baš kao i Mars, pa čak i dva Marsova
majušna satelita. Prvi snimci Ganimeda, najvećeg Jupiterovog satelita, načinjeni iz neposredne
blizine, uka-zali su na prisustvo kratera. 1 Venera, pod svojim oblačnim plaštom koji je sakriva,
poseduje kratere.
A kako stoji stvar sa Zemljom? Zar naš svet nije bio formiran postepeno, sve jačim sudarima, kao
što se to desilo sa drugima? Zar na njoj nema ožiljaka od tih poslcdnjih udara o njenu površinu?
Bilo bi ih, da se Zemlja ne razlikuje od drugih tela. Za razliku od svetova koje sam spomenuo, ona
ima okean koji može da apsorbuje udar i ostane bez ožiljaka. Kiša, reke, vetar i, pre svega, bezbrojni
prestavnici živog sveta uspevaju sa protokom vremena da izbrišu sve ožiljke koji se prilikom udara
obrazuju na kopnu.
Ali bez obzira na to, postoje neki znaci. Iz vazduha se tu i tamo mogu zapaziti ovalne udubine,
napunjene vodom koje su možda ostaci tih drevnih kratera. U Arizoni, oko 30 kilometara zapadno
od gradića Vinsloua, nalazi se impozantan krater koga mora da je načinio žestoki udar meteorita
teškog nekoliko hiljada tona. Rupa je široka 1.200 metara, duboka 800 metara, i zove se ,,Meteorski
krater".
Zašto se Meteorski krater još uvek tu nalazi? Prvo zato što je nedavnog porekla: meteorit koji ga je
formirao možda je pao pre jedva desetak hiljada godina. 1 drugo, pao je na pustinjsko područje gde
je dejstvo vode i života minimalno.
A da li se nešto desilo nakon što je Meteorski krater bio oblikovan?
Uzbudljiva storija i dramatično resenje: Umetnikova vizija lunpuske ekspiozije 30. juna 1908. godine
Mala je verovatnoća da se udari dese danas, kao što je to bio slučaj u onim primordijalnim danima.
Na kraju krajeva, deo svemira blizu svetova koji sada postoje bio je relativno dobro ,,počišćen"
katastrofama u prošlosti. Svaki ožiljak na Mesecu rezultat je neke kamene gromade koje više ne
moramo da se plašimo.

Međutim, svemir nije potpuno čist. Zna se da ima objekata prečnika i do 25 miliona kilometara. Oni
se zapravo neće sudariti s nama, ali mora da posioji ogroman broj malih tela, mnogo manjih tela,
koja nam prilaze znatno bliže. Ta mala tela jedva da mogu biti opažena sve dok ne udu u Zemljinu
atmosferu. 1 mada su mala u poređenju sa čudovištima koja su bila uobičajena pojava u prošlosti,
ona su ipak dovoljno krupna da, prema Ijudskim merilima pričine ogromnu štetu.
Potencijal je, dakle, tu, ali i dalje ostaje pitanje: da li se nešto zaista desilo?
Mi možemo da spekulišemo o raznim legendarnim katastrofama u prošlo-sti. Da li se neki meteorit
sunovratio u Persijski zaliv i ispljusnuo polovinu njegove vode u dolinu Tigra i Eufrata - i da li je to
možda bilo poreklo priče o Nojevom potopu? 1 da li se nekom meteoritu, ili grupi meteorita, može
pripisati ,,vatra nebeska" koja je pala na Sodomu i Gomoru i do temelja ih razorila?
Ne možemo da kažemo. Ne znamo. A možda nećemo nikada ni saznati.
Ali, zar baš ni za šta od onoga što se desilo ne možemo kazati da je više od obične spekulacije? Da,
možemo.
Jednom, samo jednom u čitavoj poznatoj istoriji odigrao sejedan neospo-ran i dobro dokumentovan
događaj koji je ostavio dojam da je neki krupan meteorit pao na Zemlju. Desilo se to pre osam
decenija, 1908. godine, u Sibiru.
Bio je to zapanjujući pad. S jedne strane, pričinio je ogromnu štetu, zato 5to je zadesio šumu
džinovskih razmera i poobarao sve drveće desetinama kilometara u svim pravcima. S druge strane,
pnčinio je veoma malu štetu, jer nije usmrtio nijedno Ijudsko biće.
Pogledajmo koliko je sve to moralo da bude neobično.
Sedamdeset pet odsto Zemljine površine je voda. Da se taj pad desio bilo gde u okeanu, cunami
(,,plimni talas") zapljusnuo bi sve obližnje obale i pričinio veliku gtetu. Drugih 10 odsto Zemljine
površine prekriveno je večnim ledom. Da se pad tu desio, došlo bi do veoma jakog otopljavanja,
koje bi pokrenulo ogromne količine leda u okean i izazvalo katastrofalne promene nivoa svih mora i
Zemljine klime.
Najmanje 15 odsto onoga Sto preostaje od Zemljine povrSine naseljeno je, manje-više gusto,
Ijudskim bićima; ta površina zakrčena je, manje više temeljito, produktima njihove civilizacije. Da
se pad desio tu, bili bi pobijeni mnogi Ijudi - od nekoliko stotina do možda, više miliona - i bila bi
pričinjena šteta od nekoliko hiljada do više milijardi dolara. Pad bi kompletno zbrisao sa lica planete
svaki grad koji bi pogodio.
Možda ne više od 5 odsto površine Zemlje moglo bi da podnese tu eksploziju iz 1908. godine bez
ikakve štete po Ijude i njihovu imovinu. Dakle, sa šansama dvadeset prema jedan, taj pad se odigrao
bezbedno (uzeto sa Ijudske tačke gledišta).
Istovremeno, medutim, mesto gde se pad desio biloje nepristupačno (inače bi bilo naseljeno) i prošle
su mnoge godine pre nego što je okolina mogla biti istražena. 1 upravo tada je otpočela prava
misterija. Ja vam neću kazati kakva je misterija posredi, jer o tome govori knjiga, a knjige umeju da
pričaju bolje nego što ja to mogu.
Bakster i Atkins pričaju svoju priču sa velikom umešnošću; oni to čine metodično, poštujući
postupnost i detalj, uzimajući u obzir sve faktore, i nasto-jeći, veoma sračunato, da od svega toga
načine napetu, uzbudljivu storiju. Na kraju, oni nude čitaocu jedno istinski dramatično rešenje.
Vi možda nećete prihvatiti to rešenje, jer do njega se došlo eliminacijom i na osnovu nepouzdanih
izveštaja, a ne direktnim dokazima na licu mesta (koji, prirodom stvari, ne mogu da postoje), a takav
način argumentisanja uvek je klimav. Ali, razmislite o tome...
U svetlosti rešenja dvojice autora imajte na umu da se pad desio na lokaciji ,,jedan prema dvadeset"
gde nije mogao da pričini štetu, bezmalo kao da je neko čovekoljubivo nastojao da izbegne...
Ali, pročitajte knjigu! Ja sam uživao u svakoj njenoj stranici!
Isak Asimov

TAJNA SIBIRSKE KATASTROFE

Vatra je protutnjala i uništila Sumu, in'ase iskladiSta. Kasnije, kad su posli u potragu za svojim
stadom, Tungiizi su pronašli samo ugljenisane lesine irvasa.
Svedok siblrske eksplozije iz 1908.
Sedeo sam na tremu okrenutprema severu kad se iznenada, u pravcu severozapada, pojavio snazan
blesak svetlosti. Bilo je tako vruće... da mi kosulja umalo nije izgorela na leđima. Video sam veliku
vatrenu kuglu koja je poknla ogroman deo neba... Posle toga postalo je mračno, a 11 isti mah osetio
sam eksploziju koja me je odbacila nekoliko koraka od trema. Izgiibio sam svest...
Svedok udaljen 60 km od sibirske eksplozije
Posle strašnog bleska - koji ga je, kakoje sveStenik KIeinzorge kasnije razabrao, podsećao na sudar
velikog meteonta sa Zem-Ijom, o čemu je on čitao jos kao dečak - imao je vremena (budući da se
nalazio 1.300 metara od centra) za samo jednu pomisao: neka bombajepala direktno na nas. A onda,
tokom nekoliko sekundi ili minuta, sisaoje s uma.

Preiiveli očevidac eksplozije nad HiroSimom, 1945. godine;

iz knjige Dzona Hersija ,,Hirošima"

UVOD

Ova knjiga govori o jednoj eksploziji koja se desila pre gotovo osamdeset godina u zabačenoj
divljini centralnog Sibira. Toje, zapravo, priča-miste-rija, jer mada je u pitanju bila jedna od
najsnažnijih eksplozija koje su se do tada ili od tada desile na Zemlji, njen tačan uzrok nije poznat;
ona je i danasjedna od najvećih naučnih zagonctki svih vremena. Iznoseći priču, odlučili smo da
pustimo misteriju da se odvija hronološki, da prikaže dogadaje onako kako su se dešavali i dopusti
njenim akterima da sami govore; to važi posebno za očevice, čiji iskazi predstavljaju slikovit opis ne
samo dogadaja kao takvog, nego i njihovog užasa u trenucima suoča-vanja sa neobjašnjivom
katastrofom.
Knjiga je, istovremeno, i hronika naknadnih zbivanja vezanih za eksploziju - opis svih glavnih
ekspedicija koje su se tokom nekoliko decenija upučivale u tungusku oblast u Sibiru i razmatranje
svih glavnih teorija koje su ponuđene kao objašnjenje eksplozije. Evolucija moderne nauke igra
ključnu ulogu u naraciji, i specifična je za svaku generaciju istraživača koji su pokušavali, unutar
granica svojih znanja, da objasne neobični dogadaj. Članovi malih, slabo opremljenih ranih
ekspedicija bili su kao detektivi koji koriste beznadežno primitivna oruda da bi razrešili jedan zločin
van dosega njihovih mogućnosti; ali čak i najnovije ekspedi-cije, velike ekipe stručnjaka
opremljenih krajnje istančanom opremom za otkrivanje, zastajale su zbunjeno pred složenošću
raspoloživih činjenica i kolosalnim razmerama katastrofe.
Neuporediva priroda sibirske eksplozije ilustrovana je poređenjem sa najsilovitijim prirodnim
eksplozijama koje su se desile tokom istorije naše planete, kao što su one koje su razorile Teru,
Pompeje ili Krakatau. Dolazak atomskog doba nudi poređenja sa eksplozijama kojeje izveo sam
čovek, ali naučnici smatraju da je čak i strašna vatra izazvana bombom koju je bombarder B-29
ispustio 1945. godine nad Hirošimom patuljasta po silini u poredenju sa eksplozijom iz 1908.
godine. Tek kasnije termo-nuklearne probe koje su izvršile Sjedinjene Američke Države i Sovjetski
Savez mogu da joj se približe po snazi i obimu.
Traganje za identitetom tajanstvenog ,,kosmičkog tela" koje je iza-zvalo sibirsku eksploziju
uključuje najstariju nauku čovečanstva - astro-nomiju, kao i bazične rezultate kosmologije,
preokupirane onim što je astronom Fred Hojl nazvao ,,univerzalnom igrom koja se odvija oko nas,
igrom čiji smo mi možda majušni deo". Početkom ovog stoleća, u vreme eksplozije, verovalo se da
se svemir završava sa našom galaksijom; a proučavanje nebeskih objekata kao što su meteoriti i
komete biloje tada tek u povoju. Tokom poslednje dve decenije, medutim, astrofizika i svemirska
tehnologija omogućuju celovitiju predodžbu o burnoj i besko-načnoj metagalaktičkoj vasioni punoj
bizarnih objekata kao što su čestice ,,antimaterije" i kolapsirane zvezde zvane ,,crne rupe", koje
prkose utvr-đenim zakonima fizike. Svaki od tih novootkrivenih fenomena razmotren je kao mogući
odgovor na sibirsku zagonetku.
U našem traganju usredsredili smo se na originalne ruske naučne izvore, koji nude najpouzdanije,
najtačnije izveštaje o dogadaju. Uz po-moć našeg prevodioca, Džona Atvela, uspeli smo da
uključimo nove materijale i informacije, ranije nedostupne na engleskom.
Na kraju, sibirska eksplozija, kao i sve druge misterije, zaslužuje da dobije dostojan odgovor i da
bude odložena u arhiv. U završnim poglav-Ijima donosimo najnovije nalaze sovjetskih naučnika a
onda, nakon što smo pružili kosmološko obrazloženje za naš zaključak, činimo pokušaj da
rekonstruišemo jutro kada je vatra prošla.
Tomas Atkins, Džon Bakster

Glava prva

EKSPLOZIJA
Visoko iznad Indijskog okeana, jedan objekt hrleći iz svemira prodire kroz Zemljin atmosferski
omotač. Na gotovo bezvazdušnim gornjim visinama nema nikakvog zvuka, a i trenjeje sasvim slabo;
neometan, predmet hita prema Zemlji.
U dugoj kosoj putanji, objekt juri nadzvučnom brzinom u pravcu severa preko azijskog kopna,
visoko iznad himalajskih vrhova. Pod dej-stvom sile teže, on uranja u gušće slojeve atmosfere. Usled
trenja sa vazduhom počinje da se stvara intezivna toplota.
Ljudsko oko prvi put opaža objekt iznad zapadne Kine, u praskozor-je 30. juna 1908. godine.
Karavani koji vijugaju kroz pustinju Gobi zastaju i zapanjeno zure u ,,zvezdu padalicu" što plamti
preko neba. Ubrzo, vatrena lopta iščezava iza granica Mongolije. Uronivši u gušće vazdušne slojeve,
ona se zažaruje do blizu 3.000 stepeni Celzijusa, bleštavija čak i od jutarnjeg sunca.
U centralnoj Rusiji, zaglušujuća tutnjava prestravljuje stanovništvo malih varoši i sela, jedinih
Ijudskih naseobina u tom udaljenom pustom regionu. Moćni balistički talas, silovito potiskivan
ispred silazećeg objek-ta, udara u tlo. Drveće biva sravnjeno sa zemljom, nomadske kolibe
smrskane, Ijudi i životinje rastureni okolo kao zrnca prašine.

Džinovski ,,stub vatre"

U 6.17 pre podne, Centralna sibirska visoravan blizu Srednje ili Podka-mene Tunguske (uz Gornju i
Donju Tungusku, jedna od tri reke Tungu-ske, desne pritoke Jeniseja), retko naseljena, pustošna
oblast tresetišta i jelovih šuma, snažno podrhtava pod udarom kataklizmičke eksplozije.
Detonacija je toliko snažna da seizmografski centar i Irkutsku, 890 kilometara prema jugu, registruje
podrhtavanja zemljotresnih razmera.

Vibracije putuju 5.000 kilometara kroz tlo do drugih stanica u Moskvi i prestonici carističke
imperije, Sankt Petersburgu (1914. preimenovan u Petrograd, a 1924. nazvan Lenjingrad). Seizmička
opservatorija u Jeni, Nemačka, 5.220 kilometara dalje, beleži jake trusne udare. Silna eksplo-zija
aktivira seizmografe čak i u tako dalekim regionima kao što su Vašington i Java.
U isti mah, džinovski ,,stub vatre" suklja u plavo nebo, penjući se do takve visine da ga iznad
horizonta mogu videti usplahireni Sibirci u varošima udaljenim nekoliko stotina kilometara; zatim se
kroz vazduh prolama serija grmljavinskih praskova koji se čuju dalje od 800 kilome-tara. Bukaje
tolikojaka da zaglušuje pastire koji se nalaze bliže eksploziji;
drugi zapadaju u stanje ošamućenosti koje im oduzima moć govora.
Istovremeno sa bleštavom vatrom na nebu, užarena bujica briše duž brežuljkaste tajge i severnih
šuma, pržeći visoke četinare i paleći vatre koje će danima posle toga nastaviti da gore. Sezdeset
kilometara dalje, preneraženi žitelji trgovačke postaje Vanavara štite lica od jarosnog naleta vrućine.
Nekoliko sekundi kasnije, udarni talas provaljuje kroz malo selo, izdubljujući komade tla, obarajući
tavanice, lomeći prozore i bacajući Ijude u vazduh.
Na daljini od 600 kilometara prema jugu-jugozapadu, uraganski udari vetra drmusaju vrata, prozore i
lampe u Kansku, železničkoj postaji novozavršene Transsibirske železnice. Tokom nekoliko minuta,
još dva udarna talasa pogadaju varoš. Ljudi koji rade na obližnjim splavovima bivaju zavitlani u
reku, dok dalje prema jugu konji posrcu i padaju na tlo.
Blizu Kanska, u ,,Transsibirskom ekspresu", putnike prestravljuju glasni prolomi tutnjave, koje ih
gotovo zbacuje sa sedišta. Voz škripi i divlje podrhtava na Šinama. Kad usplahireni mašinovođa
ugleda kako šine ispred njega podrhtavaju, brzo zaustavlja kompoziciju uz prodornu škripu kočnica.
Najzad, kadje tlo prestalo da se Ijulja, lokomotiva produžava do najbliže postaje gde mašinovoda i
jedan službenik stanice proveravaju da li je neki od putnika povređen.
Dok se tamne mase crnih oblaka uzdižu do visine od preko 20 kilometara iznad tunguske oblasti,
čitavo područje zapljuskuje nekakva zlosutna ,,crna kiša" - rezultat iznenadnog zgušnjavanja
vazduha i izvor prljavih čestica i otpadaka usisanih u kovitlajući vrtlog eksplozije. Nepre-kidna
tutnjava grmljavine, slične dejstvu teške artiljerije, odjekuje kroz čitavu centralnu Rusiju.

Gtobalni karakter katastrofe: Eksploziju su pratilijaki potresi, poremećaji magnetskog polja, neobiini
svetlosni fenomeni i barometarski talasi koji su nekoliko puta obišli Zemlju, izazivajući oscilovanje
atmosfere

Nezainteresovana prestonica
Daleko preko kontinenta ka zapadu, u Sankt Petersburgu, niko ne čuje za eksploziju, niti će iko za
nju saznati još mnogo godina. Izveštaj o icizmičkim udarima, kad su bili registrovani, u prvo vreme
će biti protu-mačen kao da je posredi podrhtavanje izazvano zemljotresom. U 1908. godini većina
Rusa preokupirana je drugim problemima, jer je njihova zemlja zahvaćena političkom napetošću i
društvenim nemirima koji će na kraju dovesti do velike oktobarske revolucije. Iz svoje carske
prestonice, ctegantnog grada čija kulturna bliskost Evropi naglašava odvojenost vlade od nevolja
njenih sopstvenih gradana, car Nikola II vlada nesigurnom nkom nad jednom nacijom koja je
podeljena i, u mnogo slučajeva, ispunjena očajanjem.
Da bi otklonio pretnju revolucije 1905. godine, Nikola je, mada nerado, dozvolio da se obrazuje prvi
ruski parlament, Duma; a na izbori-ma 1907. mnogi socijaldemokrati i veterani ranijih revolucija
izjasnili su se protiv carističke autokratije. Po prvi put Rusija je imala radničke sindikate i relativno
slobodnu štampu. Medutim, nsročito su univerziteti ostali nezadovoljni; medu Ijudima koji su zbog
svoje revolucionarne aktivnosti dospeli u tamnicu bio •je i jedan mladi student šumarstva po imenu
Leonid Kulik, koji će kasnije postati centralna figura u rešavanju tunguske misterije.
Mnogim studentima nova Duma izgledala je isto toliko nezaintere-sovana za probleme Rusije koliko
i careva savetodavna tela. Tokomjuna i jula 1908. godine, vesti dana u Sankt Petersburgu nisu bile
katastrofe poput tunguske eksplozije - koju su spominjale samo lokalne sibirske novine - već važni
drugi događaji, na primer, dvoboj između dvojice članova Dume izazvan nekom političkom
razmiricom. Do premeštanja ruske prestonice iz Sankt Petersburga u Moskvu doći će tek 1918.
godine;
u meduvremenu, vladaje ostala izolovana i ravnodušna prema nesrećama i misterijama svoje
ogromne, nepoznate teritorije na istoku.
Godine 1908, na drugoj strani Pacifika, u Sjedinjenim Američkim Državama, gde je Teodor Ruzvelt
služio poslednju godinu svog drugog predsedničkog mandata, malo je Ijudi obraćalo pažnju na
previranja koja su se dešavala u dalekoj carskoj zemlji. Nikakva vest o sibirskoj eksploziji nije stigla
do SAD. Amerikanci su u to vreme bili preokupirani stvaranjem nekoliko novih mašina koje će
revolucionisati transport, komunikacije i ratovanje širom sveta. Biznismen Henri Ford upravoje
lansirao na tržište svoj ,,Model T", prvi automobil masovne proizvodnje; tokom manje od dve
decenije dvadeset pet miliona tih vozila preplavilo je američke dru-move.
Širom sveta, naučnici naoružani najnovijim izumima tehnologije de-vetnaestogveka upinjali su se da
objasne svemir tek rodenom dvadesetom veku. Osmatrajući Sunčev sistem i našu galaksiju sve
moćnijim teleskopi-ma, astronomi su prikupljali sveže i često zbunjujuće informacije o pona-šanju
dalekih zvezda i drugim kosmičkim fenomenima. Godine 1908. svemir je još smatran u suštini
stabilnim i nepromenljivim; verovalo se da je njegova ,,ivica" Mlečni Put, koji još nije bio potpuno
kartografisan.

,,Vanzemaljski vazduhoplov"
Meteorološki instrumenti, mada još uvek relativno primitivni, korišćeni su za proučavanje složenog
odnosa izmedu moćnih bleskova na Suncu i Zemljinih magnetskih polja, ali bez temeljitijeg
razumevanja nuklearne fizike podaci sa instrumenata nisu mogli da budu u potpunosti shvaćeni. U to
vreme Robert Miliken je obavljao svoj prelomni rad sa X-zracima, a ,,eterska" teorija o svemiru
upravo je bila pobijena. Albert Ajnštajn će svojom Opštom teorijom relativnosti uskoro radikalno
izmeniti naučne predstave o prostoru, vremenu i materiji. Džems Čedvikjoš nije bio otkrio neutron.
Nobelova nagrada za hemiju dodeljenjaje 1908. godine Ernestu Raderfordu za njegova pionirska
otkrića o radioaktivnosti; on će uskoro formulisati svoju ideju o atomskom jezgru, koje će postati
jedan od fundamentalnih pojmova moderne fizike.
Ta ista 1908. godina bilaje i vreme čudnih i neobjašnjivih događaja, period kada su Ijudi tvrdili da su
noću vidali neobične pokretne svetlosti a pomorski kapetani izveštavali o ,,magnetskim oblacima"
koji su se spuštali na njihove brodove. Viđani su ,,vanzemaljski vazduhoplovi" koji jezde
fantastičnom brzinom iznad SAD i Evrope. Tog leta posmatranoje kako sejedna ,,morska zmija"
duga 60 metara uzdiže iz Meksičkog zaliva kod poluostrva Jukatan; veoma detaljno su je opisali
putnici jednog parobroda.
Naučnici koji su osmatrali nebo tokom 1908. godine bili su spremni za nova zbivanja, ali slabo
opremljeni da bi ih identifikovali ili protumačili - a naročito najedan tako nepoznat i složen događaj
kao onaj koji se desio nedaleko od reke Podkamena Tunguska.
Mada se vest o eksploziji još nije bila pojavila u evropskoj ili američ-koj štampi i mada naučnici
Zapada nisu do tada ništa znali o dogadaju, novine tokom leta 1908. bile su pune spekulacija o
neobičnim meteoro-loškim fenomenima i magnetskim poremećajima koji su usledili posle razorne
eksplozije. Jedan izveštaj iz Berlina objavljen u Njujorškom listu Times od 3. jula pokušava da
objasni bizarne boje videne na nebu:
,,Neobične svetlosti bile su opažene na severnom nebu u noći između utorka i srede, difuzna bela i
žuta iluminacija koja se nastavljala čitavu noć sve dok nije iščezla u zoru. Direktor Arhenbold sa
Trep-tovske opservatonje smatra da se fenomen, zbog svog izvanrednog sjaja, može povezati sa
važnim promenama na površini Sunca, koje izazivaju električna pražnjenja u atmosferi. Arhenbold,
medutim, pominjejedan donekle sličan fenomen iz 1883, koji se može direktno pripisati erupciji
vulkana Krakataua u Sundskom tesnacu. Izveštaji iz Kopenhagena i Kenigsberga govorili su o istoj
velikoj svetlosti koja je viđena u tim gradovima, a pretpostavlja se da je bila opažena i širom severne
Evrope".

Sablasni noćni prizori

Međutim, erupcija iz 1883. slična je samo po svom ogromnom obimu i snazi; sibirska eksplozija iz
1908. nije vulkanska, a vremenski opseg i fizičke karakteristike fenomena proisteklih iz tog
dogadaja potpuno su različiti i, u krajnjoj liniji, daleko više zastrašujući i tajanstveniji od onih koji su
usledili posle erupcije Krakataua.
Neobična atmosferska pražnjenja podstakla su razne spekulacije u Engleskoj sledeće večeri nakon
eksplozije. ,,Došlo je do lakog, ali jasno zapaženog poremećaja Zemljinog magnetizma u utorak
noću", tvrdilo se u uvodniku londonskog lista Times; ali taj magnetski poremećaj je u prvi mah bio
pogrešno asociran sa ,,poremećajima u Sunčevim protuberanca-ma", a ne sa sibirskom katastrofom,
koja nije bila zabeležena u britanskoj štampi tog vremena.
Rekonstrukcija iz dvadesetih godina (A. Voznesenski); Zasenčeno područjeje prelpostavljena lo-kacija
opustošenih šuma, kratke linije preko gradova pokazuju pravac iz koga su očevici opazili ,,vatrenu kuglu" ili
posledice eksplozije, a dvostruka linija je moguća putanja objekta, izračuna-ta na osnovu izveitaja i
seizmičkih podataka
Tokom pet časova posle eksplozije, turbulentni talasi vazduha putu-ju ka zapadu iza Severnog mora,
izazivajući jake oscilacije u meteorolo-škim stanicama Engleske. U rasponu od dvadesetak minuta,
iznenadne fluktuacije atmosferskog pritiska otkrivene su pomoću automatskih ba-rografa u šest
stanica. Zbunjeni meteorolozi pretpostavljaju da je negde u svetu došlo do velikog atmosferskog
poremećaja; tek dve decenije kasnije, kad prve vesti o tunguskoj katastrofi najzad stižu do engleske
štampe, oni otkrivaju da se njihovi barografski izveštaji iz 1908. poklapaju sa začudujućom ruskom
eksplozijom iz te iste godine i da su njeni vazdušni talasi dvaput obišli globus.
Medutim, možda još čudnija od neobjašnjenih dejstava na Zemljino magnetsko polje i meteorološke
prilikejeste pojava, na velikim visinama, masivnih i svetlih ,,srebrnih oblaka" koji pokrivaju Sibir i
severnu Evropu. Svetlost je toliko intezivna tokom sledećih nekoliko noći da je moguće praviti
fotografske snimke u ponoć, a brodovi se mogu jasno razaznati kilometrima na pučini.
Jedan ruski naučnik opisaoje debeli sloj blistavih oblaka koji kao da je obasjan ,,nekom vrstom
žućkasto-zelene svetlosti koja ponekad prelazi u ružičastu". On dodaje: ,,Biloje to prvi put da sam
video takav fenomen".
Neobični prašinasti oblaci i sablasni noćni prizori bili su nedeljama opažani širom čitavog
kontinenta, sve do juga Španije. Tridesetog juna, na dan eksplozije, jedan naučnik iz Holandije video
je kako je ,,talasasta masa" prošla preko severozapadnog horizonta. ,,To nije bio oblak", tvrdio J'e
on, ,,jer je izgledalo da se samo nebo talasa". Te iste večeri jedan astronom u Hajdelbergu
ustanovioje, pokušavajući da fotografiše zvezde, da su ploče njegovog aparata bile zamagljene
abnormalno jakom svetlo-sču na nebu. U Antverpenu, posle zalaska sunca, činilo se da čitav severni
horizont bukti u plamenu.
Bleskovi na nebu
Godine 1930, u uglednom čsisopisuRoyalMeteorologicalSociety Quarter-fy, Spenser Rosel je dao
izveštaj o čudnim oblacima koje je opazio 1908 nad Engleskom u noćima 30. juna i 1. jula: ,,Snažna
narandžasto-žuta svetlost postalaje vidljiva na severu i severozapadu...i izazvala produženje sutona
koji je potrajao do osvita zore 1. jula, kada se boja istočnog neba prelivala od intezivno zelene do
žuto-zlatne... Tokom te dve noći, čitavo severno nebo, od horizonta do visine od 40 stepeni, bilo je
preliveno crvenom svetlošću, kojaje varirala od ružičaste dojarko grimizne. Uopšte nije bilo
svetlucanja ili treperenja, niti težnje da se obrazuju svetlosni lukovi, tako karakteristični za fenomen
aurore. Tokom obe te noći suton je bio produžen do zore, i nije vladala istinska tama... 0 ovoj pojavi
izvešteno je u raznim mestima Ujedinjenog Kraljevstva, kao i na konti-nentu, u Kopenhagenu,
Kenigsbergu, Beriinu i Beču."
Prema izveštaju londonskog lista Times od 4. jula: ,,Neobično rume-no blistanje, koje je u poslednje
vreme bilo opaženo tokom mnogih noči, privuklo je veliku pažnju, i primećeno je na širokom
području čak do Berlina". Uzrok je pripisivan ,,nekom stanju atmosfere", kao što je bilo ono do
kogaje došlo posle Krakataua, mada ,,u poslednje vreme nije bilo ništa javljeno o nekoj vulkanskoj
erupciji ogromne žestine". Times je napomenuo i to da su se nedavna ,,abnormalna" blistanja na
nebu pojav-Ijivala tek nakon spuštanja sutona: nebo je postajalo delimično tamno, a onda bi ponovo
blesnulo ,,dubokom, tinjavocrvenom bojom".
Petog jula, jedan dopisnik njujorškog lista Times šalje iz Engleske izveštaj pod naslovom ,,Kao zora
u ponoć": ,,Posle zalaska sunca izuzetne lepote i sutonskih efekata čudnih čak i za Englesku, severno
nebo u ponoč postalo je svetloplavo, kao da zora sviće, a oblaci su imali tako jaku ružičastu nijansu
daje nekoliko osoba telefoniralo policijskim stanicama verujući da negde severno od Londona besni
veliki požar".
U londonskim predgradima gradani izlaze na ulice da bi posmatrali neobičnu nebesku pojavu. Jedna
žena iz Hantingdona, severno od Lon-dona, alarmirana živim noćnim svetlostima, piše londonskom
listu Times da je ubrzo posle ponoći 1. jula nebo bilo toliko svetlo da su se mogla ,,čitati velika
štampana slova, a i skazaljke časovnika u mojoj sobi bile su jasno vidljive. Jedan sat kasnije, oko
1.30 posle ponoći, sobaje bila toliko osvetljena kao da je dan". Ona zaključuje: ,,Nikada nisam
videla ništa ni najmanje nalikovome u Engleskoj, i bilo bi zanimljivo ako bi neko mogao da objasni
uzrok ovog neobičnog prizora".
Ali nikakvo zadovoljavajuče objašnjenje nije pruženo na ženino pitanje. Ćutanje o prirodi
neverovatnih noćnih prizora viđenih širom Evrope i o zagonetki velike sibirske eksplozije potrajalo
je više od jedne decenije.

Glava druga

VELIKO ĆUTANJE

Ljudska istorija je neizbrisivo obeležena razaranjima koje su izazvale velike eksplozije.

Oko 1500. godine pre naše ere najveći deo ostrva Tera (kasnije nazvanog Santorini) u Egejskom
moru, 110 kilometara severno od Krita, iščezao je u vulkanskoj eksploziji koja je jedno bogato
carstvo bukvalno raznela u paramparčad. Danas se mogu videti samo srpaste ivice mrtvog vulkana i
dva pocrnela, još uvek aktivna ostrva usred lagune široke 2,5 kilometara, gde se nekada nalazio
važan centar kulture. Strme litice što nekoliko stotina metara uranjaju u tamnu vodu, sa izrovašenim
stenama jarkih boja, svedoče o silini eksplozije.
Plimni talasi izazvani eksplozijom protutnjali su stotinak kilometara morem do Krita, obarajući
palate i hramove, lomeći krhke freske i vitke kolonade jednog društva koje je spadalo u
najprosvećenija na svetu. Nedavna iskopavanja otkrila su zidne slike neuporedivih boja i istanča-
nosti, kao i znake jedne napredne i kultivisane društvene zajednice; ta otkrića kao da su potkrepila
teoriju da u iznenadnoj propasti Tere i kritskog carstva možda leže počeci legende o Atlantidi.
 Tri godine tišine
Nijedna slična katastrofa nije zadesila čovečanstvo sve do 62. godine naše ere, kada je zemljotres
izazvan erupcijom Vezuva razorio veći deo grado-va Pompeji i Herkulanum nedaleko od Napulja.
Mnoge kućejoš nisu bile ponovo izgradene sedamnaest godina kasnije kada je, 24. avgusta 79,
Vezuv ponovo pomahnitao: tokom dva dana, oba grada bila'su preplav-Ijena vrelim pepelom, sitnim
kamenjem i lavom dubokom na nekim mestima čak sedam metara. U Herkulanumu, voda se
izmešala sa tim otpacima i obrazovala neprodiran prekrivač nalik na gips, koji su arheo-

Svedočanstvo o katastrofi: Velika stabla na padini brežuljka udaljenog 8 km od epicentra bila su

sravnjena vrelinom i udamim talasom.
lozi postepeno raščistili tokom poslednja tri stoleća da bi otkrili, zaleden u vremenu, život jednog
dinamičnog rimskog grada.
Erupcija Vezuva bila je, ipak, skromnih razmera u poređenju sa onim što stručnjaci smatraju
najvećom prirodnom eksplozijom modernih vremena - razaranjem vulkanskog ostrva Krakatau,
izmedu Jave i Suma-tre. Krakatau, koji je već vekovima povremeno eruptirao, ponovo je oživeo u
maju 1883. Još nekoliko erupcija uslediloje tokomjuna i avgusta. Rano popodne 26. avgusta vulkan
je počeo da eksplodira, izbacujući do visine od blizu trideset kilometara oblak crnog pepela; a u
10.00 časova pre podne sledećeg dana čitavo ostrvo bilo je uzdrmano kataklizmičkom eksplozijom.
Pepeoje šikljao u nebo dovisine od 80 kilometara. Vazdušni talasi izazvani eksplozijom bili su
registrovani širom čitavog globusa, a zvuk se čuo 3.500 kilometara dalje, u Australiji. Iščezlo je
osam kubnih kilometara stena, od kojih je jedan deo u vidu kamenja i pepela ponovo pao na okolna
ostrva i tako gadno zakrčio vode da brodovi koji su se u blizini zatekli nisu mogli da se kreću kroz
taj krš.
Plimni talasi visoki preko trideset metara silovito su naleteli na obale Jave i Sumatre i ubili 36.000
Ijudu; ti isti talasi registrov.ani su na obalama Južne Amerike i Havaja. Tokom nekoliko dana tama
je prekrila područje oko vulkana. Izbačene u višu atmosferu ogromnom snagom eksplozije, tone
prašine bile su mnogo puta pronešene oko globusa veoma brzim stratosferskim vetrovima - 80 do
170 kilometara na čas - na visini od 20 do 40 kilometara iznad Zemlje. Prašina je do te mere zasitila
gornje slojeve vazduha da su sunčevi zalasci širom čitavog sveta više od dvanaest meseci imali
upadljivo crvenu nijansu, a usled poremećaja sunčevog zračenja smanjila se globalna temperatura za
četvrtinu stepena Celzijusa tokom mnogih godina.
Uprkos svojim ogromnim razmerama, destruktivnoj snazi i dugoroč-nim efektima, nijedna od tih
eksplozija nije prevazišla žestinu tunguske eksplozije 1908. godine. Njene razmere, registrovane
seizmografima i barografima u Evropi, mogu da otrpe poredenje samo sa najsnažnijim atomskim
eksplozijama našeg doba; čak i eksplozija nad Hirošimom i prve nuklearne probe tokom pedesetih
godina izgledaju slabe u poređenju s njom. Stručnjaci iz SSSR, SAD i Velike Britanije slažu se da
snaga energije oslobodene sibirskom katastrofom -10 miliona milijardi džula -može da se poredi
samo sa eksplozijama najtežih vodoničkih bombi.
Danas nam propust Ijudi tog vremena da istraže tungusku eksploziju izgleda u prvi mah
neverovatan: katastrofa veća od svih drugih koje je čovečanstvo ikada upoznalo ostala je punih
trinaest godina bez iole ozbiljnijeg istraživanja ili komentara, pa čak i tada bila je otkrivena samo
zahvaljujući čitavom nizu čudnih koincidencija i tvrdoglavim naporima jednog čoveka. Medutim, iz
mnogih razloga, veliko ćutanje od 1908. do 1921. može se shvatiti.

Nezapažene katastrofe
Većina katastrofa tokom Ijudske istorije prošla je, mereno modernim standardima komunikacije,
uglavnom nezapaženo; zbog toga ni činjenica da je tunguska eksplozija ostala tako dugo neistražena
nije neobična. Uglavnom zato što su bile vulkanskog tipa, eksplozije Tere, Vezuva i Krakataua bile
su izuzetno dobro dokumentovane.
Vulkani privlače pažnju. U celini uzeto, oni najavljuju svoje glavne erupcije fanfarama slabijih
podrhtavanja, izbacivanjem dima i pljuskovi-ma pepela, i ostavljaju iza sebe, kao u slučaju sve tri
pomenute velike erupcije, obilje geoloških podataka koji mogu da se ,,očitavaju" i hiljada-ma godina
kasnije. Pored toga, budući da vulkanski pepeo predstavlja podlogu za hranljivo i plodno tlo, većina
vulkana okružena je prosperi-tetnim Ijudskim zajednicama, a samim time i mnoštvom posmatrača.
Na primer, Krakatau jedva da je mirovao pet godina nakon erupcije 1883, a već je jedna nova
zajednica iznikla na njegovim padinama. Tera danas prehranjuje 9.000 Ijudi i ima bujne vinograde.
Nasuprot tome, o nekim katastrofama čak i žešćih razmera, zbog njihove specijalne prirode, nemamo
čak ni delić podataka kakve imamo o Teri ili Krakatauu. Mnogi aspekti atomskih eksplozija nad
Hirošimom i Nagasakijem ostali su mutni zbog nedostatka školovanih svedoka; a kao što Viljem
Mančester ukazuje u svojoj knjizi Slava i san, detalji štete pričinjene strašnim uraganom koji je u
septembru 1938. pogodio Long Ajlend i Novu Englesku, ostavivši iza sebe 700 mrtvih i 1.750
ranjenih Ijudi, dobio je veoma slab publicitet, jer je vest bila pomračena Minhen-skom krizom i
Hitlerovom invazijom na Ćehoslovačku.
Meteoritske eksplozije, u koje je prvobitno bila svrstavana i tungu-ska katastrofa, bilo je još teže
dokumentovati. Ne dajući nikakve znake upozorenja kakve ispoljava neki vulkan, meteoriti dolaze
jureći ko-smičkom brzinom - čak 40 kilome-tara u sekundi - i ako padnu na Zemlju, to se često desi
u nekom zabačenom području; slučajevi me-teorita koji su ranili Ijude ili oštetili njihovu imovinu u
naseljenim po-dručjima krajnje su retki. Podaci o njihovoj putanji često su konfuzni ili netačni; a ako
se pad odigrao u davnoj prošlosti, izveštaji su ili mut-ni ili ih uopšte nema. Udari koji su stvorili
ogromne kratere u Arizoni i Kvibeku desili su se pre deset do petnaest hiljada godina, i rupa koju je
meteorit iskopao ostaje kao glav-no svedočanstvo.
U slučaju tunguske eksplozijc, njeno otkriće i dokumentovanje bili su iskomplikovani prirodom
terena gde se događaj odigrao. Samo ime ,,Sibir" potiče odjedne tatarske reči

Covek koji je olkrio lokaciju velike eksplozije:

Sovjetski naučnik Leonid Kulik (1883-1942)
koja znači ,,uspavana zemlja". Ogromna centralna regija koja se prostire istočno od reke Jenisej u
mnogom pogledu bila je, i još je, jedno od najzabačenijih mesta na licu naše planete. Da je to
područje bilo namerno izolovano kao lokacija za takav dogadaj, ne bi moglo biti više tajnovito. Uz
put rečeno, kada je sovjetska vlada 1946. birala mesto za eksploziju svoje prve atomske bombe,
upravo Sibir i zaledena tundra iznad Arktič-kog kruga učinili su se pogodnim kao lokacija za probu.
Neverovatno putovanje
Kansk, jedna od glavnih železničkih postaja koje su najbliže mestu ek-splozije, udaljen je 4.000
kilometara od Moskve i 4.800 kilometara od Sankt Petersburga, prestonice zemlje 1908. godine -
razdaljina velika kao ona od Njujorka do Los Andelesa. Pre izgradnje Transsibirske železnice,
putnicima koji su išli peške bila je potrebna čitava jedna godina da stignu od Sankt Petersburga do
Irkutska; nije zato ni malo čudno što je većini Rusa početkom ovog veka Sibir izgledao stran i dalek
kao Mesec. Pored lokalnih zemljoradnika i ribara, mnogi njegovi žitelji bili su politički zatvorenici
ili njihovi potomci; generacije ,,disidenata" bile su odašiljane u centre kao što su Irkutsk ili
Krasnojarsk, prisiljene da rade u rudnicima i šumama, a zatim ostavljene tu od strane vlade koja je
znala da oni nemaju drugog izbora sem da se tu skrase i obrađuju zemlju.
Od aprila do jula 1890. godine, ruski pisac Anton Čehov obavio je neverovatno putovanje od
Moskve, uglavnom konjskim zapregama i rečnim lađama, preko čitavog prostranstva Sibira do
Sahalina, ostrva na pacifičkoj obali koje je car koristio kao kažnjeničku koloniju. U svojim pismima
Čehov iznosi živopisne impresije o sibirskoj klimi, pejsažu i Ijudima. U maju, blizu Tomska, napisao
je:
,,Proleće još nije stiglo ovde. Nema apsolutno nikakvog zelenila, šume su gole, sneg se još nije
sasvim otopio, a led prekriva jezera.
Inspiracija za hipotezu o meteoritskoj prirodi tunguske katastrofe: Meteorski krater u Arizoni, širok 1.200 i
dubok 170 metara
Devetog maja, na dan svetog Nikole, bio je mraz, a danas, četrnae-stog, sneg je napadao oko osam
centimetara. Samo divlje patke nagoveštavaju proleće... nikada u svom životu nisam video toliko
mnogo pataka... Mogu se čuti i divlje guske kako trube... Ćesto i jata ždralova i labudova nadlete naš
put... 1 tako, putujemo i putujemo. Drumski znaci promiču pored nas, bare, mali šumarci breza...
Sada smo se provezli pored jedne grupe novih naseljenika, zatim nailazi jedna kolona zatvorenika...
Susretali smo skitnice sa rancima na ledima; ta gospoda krstare bez smetnji širom čitave sibirske
nizije. Oni će povremeno ubiti neku ubogu staricu da bi se domogli njene haljine i načinili od tog
materijala omotače za noge... ali ne diraju Ijude u vozilima".
Mada je Ćehov hvalio Sibirce kao u celini valjane, čestite Ijude, priznavao je da mu se žene nisu
činile privlačnima. ,,Sibirske gospoje i gospođice su zaleđena riba", napomenuo je. ,,Ćovek bi morao
biti morž ili tuljan da se upusti u Ijubavnu vezu sa njima". Nakon što je prevalio 1.200 kilimetara od
Tomska do Irkutska, prokomentarisao je: ,,Sibirski drumovi imaju svoje male neugledne postaje, baš
kao i Ukrajina. Iskrsa-vaju na svakih 30 ili 40 kilometara. Voziš se noću napred i napred, sve dok se
ne osetiš ošamućen i bolestan, i produžavaš dalje; a ako slučajno upitaš vozača koliko još kilometara
ima do sledeće postaje, on uvek kaže da ima najmanje dvanaest". Na putu ka Irkutsku, Cehovje
zastao u Krasnojar-sku, prebacio se čamcem preko Jeniseja, koga je opisao kao Jarosnog i moćnog
večnog ratnika" a onda počeo da se divi tajanstvenoj i na izgled bezgraničnoj tajgi centralnog Sibira.

Atmosfera misterije
Mada pokriva ogromno područje, veće od Aljaske, centralni Sibir ima relativno retku populaciju od
svega nekoliko stotina hiljada duša. Njeni nomadski domoroci, Tunguzi (mongoloidni narod, kome
su Sovjeti kasni-je dali ime Evenki), koristili su samo područja koja su najbolja za postav-Ijanje
zamki, tako da su golemi sektori tajge još uvek neistraženi. Jedan američki tragač za zlatom s
početka ovog veka pisao je o teškoćama koje zadaje sibirska tajga: ,,Imao sam grozno putovanje
kroz šume i preko planina, gde je kiša neprekidno padala, i umalo nisam umro od iscrplje-nosti.
Doline, padine brežuljaka, u stvari čitav teren kojim smo prolazili -sveje to bilo prekriveno
tresetištem koje su formirale opale iglice borova tokom bezbrojnih vekova. Konji su kilometrima
uranjali do kolena u meku podlogu".
Daljine su se ovde računale u pojmovima ,,leto" ili ,,zima", s tim što su tokom zime bile znatno
kraće, jerje tvrdi sneg omogućavao sankama da prođu kroz područja koja su bila neprohodna uvreme
otapanja. Putevi u evropskom smislu reči bili su nepoznati; lovci na krzna pratili su staze utabane
šapama mnogih generacija lisica i zečeva i retko su oponašali luckaste strance koji su se, u potrazi za
sibirskim zlatom i ostalim rudnim bogatstvom, otiskivali u nepoznatu divljinu. Na takvim mestima,
razdalji-na i vreme su bili od male relevantnosti, u šta su se uverili i istraživači kada su pokušali da
sklope izveštaje očevidaca dogadaja iz 1908. godine -još jedan dopunski faktor velikog ćutanja koje
je okruživalo eksploziju.
Unutar centralnog Sibira, oblast reke Podkamene Tunguske, ili Kamene Tunguske, još je
neprohodnija. Jedna od mnogih reka što se, dalje prema severu, ulivaju u ogromni Jenisej, koji se, sa
svoje strane, uliva uArktički okean, Podkamena Tunguska izvire u brdovitoj divljini talasave tajge
istačkane golemim močvarama. Tajga nije obična šumovita zemlja nego, kako to Jurij Semjonov
naglašava u svojoj studiji o Sibiru, jedna ,,ogromna i mračna" prašuma u kojoj ,,slabi i nesmotreni
iščezavaju" u besputnim močvarama i tresetištima gde je ,,sve ispod nogu trulo i gnjilo a sve iznad
uvenulo, gde samo leševi ogromnih stabala polako trunu u ustajaloj vodi".
Njeni glavni stanovnici, nomadski Tunguzi, uspevaju da prežive zahvaljujući stadima irvasa i lovu
na druge životinje - kao što su medved, lisica i samur - radi njihovog krzna. Retke trgovačke postaje,
smeštene duž rečnih obala, bile su male i primitivne. Tunguska eksplozija desila se usred kratkog
leta, kada se tlo pretvara u bljuzgavo blato, a vazduh je zasićenjarosnim sibirskim komarcima.
Zimske hladnoće u tom području, koje leži gotovo 500 kilometara ispod Arktičkog kruga, mogu biti
tako strašne da, prema Semjonovu, ptice padaju iz vazduha kao da su mrtve i odmah se zalede sem
ukoliko ne ulete u kuću da se ogreju.
Uz svoju zabačenost i negostoljubivu klimu, centralni Sibir se odli-kovao i atmosferom drevne
misterije i mnoštvom neobjašnjivih fenome-na. Vekovima je domaće stanovništvo na području oko
Podkamene Tunguske prepričavalo razne čudne priče i legende: o neobičnim vrstama riba koje
postoje samo u dubinama Bajkalskog jezera, o džinovskim podzemnim pacovima, o čudovišnim
životinjama pohranjenim u ledenim grobnicama. Eksplozija iz 1908. godine, samo jedan u nizu
kurioziteta, mora da je nekim domorocima, a kasnije i Ijudima iz Moskve i Sankt Petersburga,
izgledala jedva vredna komentara.
Područje legendi
Taj kraj je postojbina ,,sibirske bolesti", ili ,,arktičke histerije". Istoričar Emil Lengjel zapisao je:
,,To je manija oponašanja. Žrtva stalno ponavlja ono što je čula ili videla. Ponekad ponavlja i reči
koje čak ne razume, ili ponavlja životinjske zvuke, na primer lajanje. Ta bolest poprima i druge
oblike. Na seoskim igrankama ponekad se desi da ritam postane suviše jak da bi mu se odolelo i
učesnici ne mogu prestati da plešu. Histerija postaje zarazna, tako da čak i starije osobe bivaju
uhvaćene u vrtoglavi kovitlac i plešu sve dok od iscrpljenosti ne padnu". Politički zatvorenici često
su podlegali toj bolesti;jedan nemački oficir poslat 1918. u Sibir kao ratni zarobljenik stalno je
ponavljao reč ,,nesreća" na desetak jezika, a drugi je mrmljao frazu ,,Zivot je smrt, a smrt je život"
uvek i uvek iznova sve dok ga nisu odveli u logorski azil za umobolne.
Jugoistočno od tunguske oblasti leži Bajkalsko jezero, jedna od najneobičnijih vodenih masa na
svetu. Pružajući se duž jedne raseline u Zemljinoj kori, područje Bajkalskogjezera milenijumima je
bilo uzdrma-vano zemljotresima; veliki broj potresa krajem devetnaestog veka oči-glednoje uticao
na naučnike da eksploziju iz 1908. godine klasifikuju kao seizmičku. Pre mnogo miliona godina,
tektonske ploče na kojima ovaj deo Azije balansira udarale su jedna o drugu, odižući uvis moćne
planinske vence. Dok su se ploče stabilizovale, formirala se džinovska pukotina, duga preko 1.600
kilometara, široka od 48 do 65 kilometara, i duboka nekoliko kilometara. U normalnim prilikama,
ovakve pukotine brzo se popune rastopljenim materijalom, ali ova se nije potpuno zatvorila, i tokom
mnogih hiljada godina punila se svežom vodom da bi na kraju postala Bajkalsko jezero.
Napustivši Irkutsk da bi prevalio poslednju deonicu putovanja do Sahalina, Čehov je prešao
brodićem preko ,,zapanjujućeg" Bajkalskog jezera. ,,S jakim razlogom Sibirci ga ne zovu jezerom,
nego morem", napisao je u pismu od 20. juna 1890. godine. ,,Voda je neobično bistra, tako da
možete da gledate kroz nju kao kroz vazduh; njena boja je nežno tirkizna, prijatna za oko. Obale su
brdovite i pošumljene; svuda okolo je neprohodan čestar, kroz koji ne prodire sunčeva svetlost. Ima
mnoštvo medveda, samura, divljih koza i svih drugih vrsta divljih životinja koje se hrane jedne
drugima i tako bore za opstanak u tajgi".
Bajkalsko jezero je najveći rezervoar slatke vode na svetu, ponegde duboko preko kilometar i po
(najveća dubina 1.741 metar). U njemu žive neka od najčudnijih stvorenja za koja nauka zna; od
1.800 vrsta biljaka i životinja, hiljadu njih ne postoji nigde drugde na planeti. Tuljani i neke vrste
riba koje obično nalazimo samo u slanoj vodi ovde udobno žive, udaljene stotinama kilometara od
najbližeg okeana; uz to, Bajkaljejedina postojbina golomjanke, ribe što živi u dubinama koje mogu
da smrskaju čeličnu cev. ,,Teško daje bilo ko video tu ribu živu", zapisaoje zapadnjački putnik Beset
Digbi krajem dvadesetih godina ovog veka. ,,Izgleda da je ubijaju udari snažnih priobalnih talasa. Ta
mala riba dugaje svega nekoliko inča, u najboljem slučaju. Mesojoj je toliko mekano i masno da se
topi kao puter. Ćak i sunčeva svetlost je dovoljna da svede mrtvu ribu na glavu, kičmu i mlohavo
parce tanke kože, potopljenih u baricu ulja. Posle nevre-mena, domoroci patroliraju pored obale
tražeći je; ponekad je istope da bi dobili ulje za lampu, a ponekad je pojedu". Prema predanju o tom
stvorenju: ,,Posle vulkanskih potresa mnoštvo golomjanki biva ponekad izbačeno na površinu.
Tunguski domoroci prepričavajujednu staru legen-du, koja se prenosila od generacije do generacije,
o tome kako se planinske bujice obrušavaju niz podzemne ponore koji vode do dnajezera i izbacuju
na površinu te ribe iz velikih dubina gde one, izgleda, žive".

Predodžbe o čudovištima
Bajkalsko jezero podstiče takve legende. Ćak i kad je njegova površina toliko duboko zaledena i
teška vozila mogu bez rizika da se po njoj kreću, talasi besne ispod leda i udaraju o obalu. Tokom
sezone otapanje, zvuk leda koji se rasprskava u okolnim planinama je kao arti-Ijerijska vatra.
Naučnici nemaju objašnjenje za neobične varijacije dubine jezera; u leto 1818. nivo jezera iznenada
se povećao za dva metra i ostao je takav neko vreme, mada nisu pronađene nikakve zapreke u nekoj
od reka koje ističu iz jezera.
Podzemni užasi zauzimaju značajno mesto u mitologiji Tunguza. Na primer, česta podrhtavanja
zemljinog tla u njihovom kraju oni tumače kao znake prisustva čitavih čopora džinovskih pacova
koji stalno riju pod zemljom i prave tunele, gde trupkanje njihovih šapa izaziva zemljotrese. Isto
tako, pričaju o čudnim rasama Ijudi koji nastanjuju neistražena područja Sibira. Za neke od njih
rečeno je da imaju usta na vrhu glave, a drugi da imaju gusto krzno koje im prekriva čitavo telo. 0
pripadnicima još jedne grupe priča se da padaju u zimski san tokom dva meseca, potpuno neosetljivi
za bilo kakav nadražaj.
Naučnici su bez teškoća objasnili ta ,,čudovišta" kao iskrivljene predodžbe o pripadnicima drugih
plemena, koje su Tunguzi vidali samo povremeno u toj golemoj i zabačenoj oblasti. Oni prekriveni
dlakom naprosto su nosili tesno pripijene kabanice, drugačije od koža irvasa kojima su Tunguzi
prekrivali svoje kolibe. ,,Jedenje kroz usta na vrhu glave" bila je iskrivljena slika čudnog ponašanja
neophodnog za nekog čoveka u teškoj kabanici i kapuljači dok unosi hranu u usta. ATunguzima,
nomadima sa malim brojem predmeta većih ili težih od gvozdenih sekira, izrezbareni drveni kipovi
stalnije naseljenih plemena ličili su na Ijude u stanju ukočenosti koji nisu mogli da osećaju ili vide
kad ih iznesu napolje iz zimskog skrovišta.
1 putnici koji su prolazili kroz tungusku oblast bili su skloni da legendu o džinovskim pacovima-
zemljotrescima objasne kao najobičniju fantaziju, sve dok jedan mladi geometar po imenu
Benkendorf, koga je caristička vlada angažovala da kartografiše područja istočnog Sibira, nije
izvestio o nekim detaljima svog putovanja tokom 1846. godine. Karto-grafišući područje oko reke
Jene tog izuzetno toplog leta, on je nakon postavljanja logora, zapazio kako ,,brza voda otkida
raskvašenu obalu kao plevu, tako da je bilo opasno prići ivici. U jednom zatišju razgovora čuli smo
iznenadno grgotanje i komešanje u vodi ispod obale. Jedan od naših Ijudije uzviknuo i pokazao
rukom prema čudnoj bezobličnoj masi kojaje izranjala i prevrtla se u uvali... nekakvu groznu crnu
gromadu. Bila je to kolosalna slonovska glava, naoružana moćnim kljovama, upala otvorenih očiju,
koja se okretala uokrug uvale, kao da traži nešto što je izgubila. ,,Mamut! Mamut!, povikaoje neko.
Naučnicima je bilo poznato da su dlakavi, slonu slični mamuti do relativno skorog vremena krstarili
centralnom tajgom i polarnim regio-nima Sibira. Mnoga plemena posedovala su predemete
izrezbarene od mamutove belokosti, ali pronaden je mali broj očuvanih tela. Rana otkrića tih tela,
koja su trulila suviše brzo da bi mogla biti spašena, pobudila su veliku radoznalost i dovela do
čitavog niza sličnih iskopavanja, a istovre-meno i do objašnjenja stare legende o džinovskim
pacovima. Mnoga mamutska tela bila su pronadena na mestima gde su se rečne obale krunile ili gde
su odroni zemljišta ogoljavali zaleđenu podlogu. Sa kljovama koje su štrcale iz obale ili sa
razgolićenim nogama ta stvorenja su delovala bizarno i tajanstveno, kao da se neka džinovska krtica
zaledila dok je probijala sebi put kroz zemlju. Pri takvom prizoru većina Tunguza bez sumnje je
bežala u panici, donoseći natrag priče o pacolikoj njušci i očnjacima, o dlakavom licu i snažnim
šapama za bušenje.

,,0žiljci katastrofe"
1 kazivanja zapadnjačkih putnika koji su na prekretnici dva veka dolazili u Sibir da tragaju za
mamutima dovela su do stvaranja svojevrsne mitolo-gije, često ne manje groteskne od one koju su
izmišljali tunguski vračevi.
Izveštaji su govorili o mamutima tako dobro očuvanim daje njihovo meso bilo dobro zajelo, o telima
na kojima sujoš uvek mogli da se uoče izvesni znaci nedavnog života - nesvarena hrana u stomaku,
bistre oči. Što je najčudnije, većina izveštaja bilaje potpuno tačna. Jedna ruska ekspedicija koja je
1901. iskopala telo mamuta kod Berezovke zapisala je: ,,Meso ispod ključnjače, vlaknasto i
prošarano masnočom, tamnocrvene je boje i izgleda sveže kao duboko zamrznuto govede ili konjsko
meso. Izgleda toliko sočno da smo se neko vreme pitali da li da ga okusimo. Ali niko se nije
usudivao da ga stavi u usta, pa je prednost dobilo konjsko meso. Medutim, psi su pojeli sve
mamutsko meso koje smo im dali".
Mada je mamut nekada krstario mnogim regionima širom sveta, u zemljama sa umerenom klimom
poznatje samo po fosilizovanim kostima i praistorijskim pećinskim crtežima. Ali u severnom i
najvećem delu centralnog Sibira zemlja ispod površinskog sloja ostaje zaledena do minus 4 stepena
Celzijusa preko čitave godine. Izuzimajući taj površinski sloj debeo svega nekoliko desetina
centimetara, koji postaje mekši tokom letnjeg otkravljivanja, tlo u većem delu Sibira tvrdo je kao
beton; ta mešavina zemlje, kamenja i vode zvana merzlota, ili trajni mraz, ostalaje hiljadama godina
nepromenjena. Praistorijske životinje poput mamuta, koje su upadale u močvare ili male vodotoke
tokom sezone otapanja, brzo su bivale prekrivane snegom, a zatim još dublje zatrpavane odronima
zemlje i talozima. Zarobljene u merzloti, one su ostajale manje-više onakve kakve su bile u trenutku
smrti, jer je konstantna hladnoća one-mogućavala da bakterije izazovu truljenje.
U predgovoru prvom tomu svoga dela Arhipelag Gulag, Aleksandar Solženjicin spominje novinski
izveštaj u kome se govorilo kako je u nekoj zaledenoj podzemnoj rečici u Sibiru otkrivena jedna
vrsta praistrijske forme. ,,Svejedno da li su posredi bile ribe ili salamanderi", piše on, ,,oni su bili
očuvani u tako svežem stanju, kako je javio naučni dopisnik, da su prisutni Ijudi odmah razbili led
koji je prekrivao uzorke i progutali ih sa uživanjem na licu mesta".
Zbog svoje surovo hladne klime i večnog mraza, Sibir je jedno od malobrojnih mesta na svetu gde će
posledice eksplozije 1908. godine ostati nepromenjene tako dugo vremena. Većina ožiljaka te
strašne katastrofe nije brzo zacelila, nego je ostala sačuvana, bezmalo kao da je u stanju duboke
zaledenosti.
Pored toga što je izazvala vatrenu oluju, eksplozija u tunguskoj oblasti izračila je tokom nekoliko
sekundi dovoljno vrućine da do velike tiubine istopi sloj trajnog mraza, što je dovelo do naglog
porasta nivoa reka i poplava. Pre ranih dvadesetih godina, samo se mali broj odvažnijih Tunguza
usudio, uz veliki rizik po njih kako se kasnije saznalo, da kroče u taj sprženi region i pogledaju
pričinjenu štetu. Ravnodušnost, dezinfor-misanost i preuranjene pogrešne ideje, kao i zabačenost te
oblasti, dopri-neli su da do tada izostane svako ozbiljnije naučno istraživanje. Alivodeća sovjetska
naučna institucija, Akademija nauka, uskoroje trebalo da pre-duzme prve korake koji će početi da
menjaju situaciju.
 Glava treća

PRVA TRAGANJA
Traganje za odgovorom na tungusku misteriju počelo je u vreme koje je za Rusiju predstavljalo
sudbonosnu prekretnicu.
Dvedeset petog oktobra 1917. godine radne mase pod vodstvom Boljševičke partije i Lenjina izvele
su prvu socijalističku revoluciju. Širom Rusije počeo je da besni rat koji je organizovala unutrašnja
kontrarevo-lucija i medunarodna buržoazija. Engleska, Francuska, Japan, Amerika, Čehoslovačka i
druge - otpočele su intervenciju protiv mlade Sovjetske Republike i okupirale golema prostranstva
Rusije. Japanci su svoje snage iskrcali na pacifičkoj obali Sibira, a jedna velika grupa čeških ratnih
zarobljenika krenula je na marš prema Vladivostoku u nadi da će najzad stići u svoju do-movinu.
Mnogi od Čeha pridružili su se Beloj armiji admirala Alek-sandra Kolčaka, kojije vodio krva-vi rat
protiv snaga Crvene armije. Tokom tri godine veći deo Sibira bio je bojno poprište, posejano le-
ševima.
,,Sibirje zapao u anarhiju",pisao je istoričar Emil Lengjel. ,,Tifus je izbio medu izbeglicama; u
bolnici nije bilo mesta za sve njih.
Hiljadeleševa ležalo je na ulicama varošica, drumovima, železničkim stanicama.
ekspiozije:TunguziijaPotapovič,kojije Za talasom epidemije naišla je glad.

Očevidac pustošnih posledica sibirske eksplozije: Tunguz Ija Potapovič, koji je Kuliku služio kao
vodič 1927.godine.
Desetine hiljada monstruozno naduvenih Ijudskih lica čekaloje milosrdnu smrt samo u gradiću
Tajga".
Rascepljena građanskim ratom i ugrožena od inostranih sila, u uslo-vima političke i ekonomske
blokade, sovjetska vlada imala je malo vre-mena za naučna istraživanja. Tek 1921. godine, kada je
posle teške višegodišnje borbe Crvena armija pobedila međunarodnu zaveru buržo-azije i stvorila
bitne uslove za učvršćenje sovjetske vlasti i kada su Japanci i ostale inostrane sile proterani i mir
uspostavljen, naučne ekspedicije ponovo su se usudile da krenu u unutrašnjost Rusije i Sibira.
Jedan od prvih takvih poduhvata opremila je Akademija nauka. Pre no što je Transšibirska železnica
bila izgrađena, goleme razdaljine Rusije kočile su istraživanja. Sada, kada je rat protiv imperijalista i
unutrašnje kontrarevolucije bio završen i železnica ponovo proradila, većina podru-čja dalekog
zaleda zemlje počela je da postaje dostupna. Cilj pomenute ekspedicije bio je da locira mesta pada
mnogobrojnih meteorita koji su zabeleženi u Rusiji tokom ratnih i prvih poratnih godina. Vladine
pobude možda su bile finansijske prirode. Jedna američka korporacija, ,,Društvo Sjedinjenih Država
za topljenje, prečišćavanje i rudarska istraživanja", otpočela je sa radom u Meteorskom krateru
(poznatom i pod nazivom Beringerov krater) blizu Vinsloua, Arizona, radi eksploatacije najveće
poznate meteoritske gromade kojaje pogodila Zemlju. Meteorski krater je decenijama privlačio
pažnju radoznalih istraživača. Godine 1903. i 1908, rudarska firma iz Filadelfije iskopala je
vertikalna okna na dnu kratera, ali nije ništa pronašla. Nova korporacija, koja je vladala pouzda-
nijim znanjima o meteoritskoj balistici, uočila je da je objekt ušao pod uglom i zario se blizu južne
ivice.

,,Ljubitelj minerala"
Na dubini od 420 metara bušilica se zaglavila, nakon što je poslednjih 70 metara slala napolje
izvesnu količinu oksidisanog meteoritskog gvožđa;
kada su inženjeri pokušali da je izvuku, kabl je pukao, verovatno zato što se zaglavio u gustoj
gvozdenoj masi. Analizirajući uzorke meteoritskog materijala, ustanovili su da je on 93 odsto
gvožđe, a 6,4 odsto nikl;
medutim, što je interesantnije, sa tim relativno običnim metalima bile su pomešane primese
dragocene platine i iridijuma, što bi već samo po sebi trud rudarenja učinilo isplativim da je, kojom
srećom, depozit bio pohra-njen na manjoj dubini.
Mada američkoj korporaciji nije pošlo za rukom da izvadi rudu iz Meteorskog kratera, vest o tom
poduhvatu očigledno je stigla do Rusije;
a ekonomski nestabilna sovjetska vlada možda je u meteoritima videla i mogućnost brze zarade.
Govorilo se kako je neki član jedne kasnije ekspedicije u Sibir, kada seveć uveliko smatralo daje
tungusku eksploziju izazvao džinovski meteorit, sa oduševljenjem procenjivao da će tamo možda
pronaći metalnu gromadu koja vredi čitavo bogastvo.
Čovek stavljen na čelo prve specijalne meteoritske ekspedicije Sov-jetske akademije bio je trideset
osmogodišnji naučnik Leonid A. Kulik, kojije radio u Mineraloškom muzeju u Petrogradu. Rođen
1883. u Tartu, Estonija, studirao je na Šumarskom institu Sankt Petersburga, a fiziku i matematiku
na Kazanskom univerzitetu. Godine 1904. Kulik je učestvo-vao u rusko-japanskom ratu, a 1910. bio
je uhapšen i osuđen zbog revolucionarne delatnosti. Pošto je neko vreme ležao u tamnici, ostao je
pod policijskim nadzorom do 1912. Dok je radio na Uralu kao šumarski službenik, Kulik je upoznao
svog naučnog mentora V. J. Vernadskog, vodu jedne ekspedicije koja je tragala za naslagama
minerala, i ubrzo se i sam veoma zainteresovao za mineralbgiju. Vernadski ga je opisao kao
,,ljubitelja minerala i prirode" koji je ,,stalno pravio fotografske snimke". Predvideo je da će Kulik
krenuti stopama drugih velikih naučnih istraži-vača. Jevgenij Krinov, poznati sovjetski naučnik i
autoritet za meteorite, nazvaoje Kulika ,,snažnom, kulturnom ličnošću oko koje su sejatili mladi
Ijudi" i čestitim čovekom koji se nije plašio da iznese svoje mišljenje kad god bi bio uveren da je u
pravu. Vernadski je udesio da Kulik bude premešten iz Odseka šumarstva u njegovu sopstvenu
ekspediciju; na kraju su Kulik i njegova žena, Lidija Ivanova, prešli da rade u Mineraloškom muzeju
Akademije nauka u Sankt Petersburgu.
Kad je 1914. izbio prvi svetski rat, Kulik je bio regrutovan i kraće vreme borio se kao pripadnik
sovjetske armije. Ubrzo posle toga našao se na Uralu sa jednom naučnom ekspedicijom i bio zatečen
iza bojnih linija kad je buknuo gradanski rat. Onda je otišao u sibirski grad Tomsk, gde je predavao
mineralogiju. Po povratku u Petrograd 1920. godine nastavio je svoj rad u Mineraloškom muzeju i
dobar deo vremena posve-ćivao nabavljanju i proučavanju meteorita - relativno nova disciplina u
kojoj se on ubrzo afirmisao kao vodeća figura.
 ,,Kamenje iz svemira"
Sa prostodušnom upornošću koja je karakterisala sav njegov raniji rad, proučavaoje raspoloživu
literaturu o meteoritima i pokušao da pruži svoj doprinos nacionalnoj kolekciji koja se držala u
muzeju. Bilaje to specija-lizacija koja će ga uskoro, gotovo slučajno, navesti na trag sibirske eksplo-
zije; pa ipak, u isti mah, Kulikova opsednutost meteoritima navešće ga na 'donošenje pogrešnih
zaključaka u pogledu eksplozije.
,,Meteorit", u najstrožem smislu moderne definicije, odnosi se na svaki čvrsti, prirodni vanzemaljski
objekt - obično kamen ili gvožđe - koji pogodi zemlju. Do pre nekoliko stotina godina, reč ,,meteor"
(od grčkog termina meteoron, koji je označavao ,,ono što lebdi u vazduhu") bila je koren u rečima
koje su opisivale sve fenomene povezane sa vazduhom, kao što su munje, oblaci, sneg ili kiša. (I
današnja nauka meteorologijajoš uvek sadrži tu konotaciJu). Tokom renesanse, čovekovo poimanje
mete-ora odražavalo je njegovu sliku o sebi samom kao o biću koje postoji na jednoj planeti
smeštenoj u centru nepokretne vasione, u saglasnosti sa ptolemejskom kosmologijom. Izmedu
sredine šesnaestog i sredine sedam-naestog stoleća, ptolemejska kosmologija primila je smrtnu
presudu za-hvaljujući zapanjujućim otkrićima astronoma kao što su bili Kopernik, Galilej i Kepler;
kao posledica toga, čovekje počeo da gleda novim okom na nebo.
Ipak, još uvek je bilo mnogo zbrke i neznanja u pogledu kosmičkih fenomena kao što su meteoriti.
Aristotel je verovao da su oni vatrena jsparavanja" (ekshalacija) atmosfere; kasniji astronomi su
smatrali da bi meteoriti mogli na neki način da budu povezani sa munjama. U osamna-estom stoleću,
shvatanje da su meteoriti u bukvalnom smislu ,,kamenje iz svemira" bilo je dočekano sa krajnjim
skepticizmom, uprkos svedočenju mnogih drevnih izveštaja, kao i tekućih zapažanja koja su
potkrepljivala tu činjenicu. Ova ekstraterestrijalna teorija bila je u prvi mah totalno odbačena od
strane uticajne Francuske akademije, a i predsednik SAD Tomas Džeferson se podrugivaojednom
izveštaju kojije tvrdio daje 1807. godine kamenje palo s neba na tlo Konektikata.
Kada je, jedan vek kasnije, Leonid Kulik počeo svoje proučavanje meteorita, bilo je jasno da živimo
na onome što je Harvi H. Nininger iz Muzeja istorije prirode u Koloradu kasnije nazvao ,,kamenjem
zasuta planeta", bombardovana svakodnevno milionima parcadi kosmičkih ot-padaka asteroida ili
kometa; većina tih parčića toliko su mali da ne mogu preživeti superusijano ronjenje kroz gornje
slojeve atmosfere i iščezavaju kao svetle ,,zvezde padalice" ili ,,meteorski pljuskovi". Identifikacija
dži-novskog Meteorskog kratera u Arizoni, koju je izvršio geolog Deniel M. Beringer, pružila je
konkretan dokaz da su u prošlosti na Zemlju padali ogromni meteoriti. Otkrivena su i druga mesta
pada širom sveta, uključu-jući 3,2 kilometra široki krater Novi Kvibek u Kanadi i Vredefort Doum u
Transvalu, Južna Afrika, širok 42 kilometra. Najveća kompaktna mete-orska masa, približno 60 tona
gvožda, otkrivenaje 1920. u Grutfontejnu, jugozapadna Afrika.

Između sumnje i nade

Godinu dana kasnije, dok je pripremao svoju ekspediciju za lociranje meteorita koji su pali na
teritoriju Sovjetskog Saveza, Kulikje dobio opis jednog čudnog dogadaja kojije pobudio njegovu
radoznalost. Drugijedan istraživač prosledio je Kuliku jednu stranicu iz nekog starog sanktpeter-
burškog kalendara, na čijoj je poledini bio preštampan izveštaj jednih sibirskih novina o padu
velikog meteorita. Kulik nikada ranije nije čuo za taj pad, i pročitao je priču sa velikim
interesovanjem.
,,0ko osam časova pre podne, sredinom juna 1908. godine... jedan ogroman meteorit, kako se tvrdi,
pao je u Tomsku, blizu pruge kod železnićkog čvora Filimanovo, manje od 11 vrsta od Kanska (1
vrsta iznosi 1.066,7 metara). Njegov pad je bio propraćen zastrašućujom tutnjavom i zaglušujućim
treskom, koji se čuo dalje od četrdeset vrsta. Putnici voza koji se približavao železničkom čvoru u to
vreme bili su ošamućeni neobičnom bukom. Mašinovoda je zaustavio voz i putnici su nagrnuli
napolje da ispitaju pali objekt, ali nisu bili kadri da detaljnije prouče meteorit zato što je bio užareno
vruć. Kasnije, kad se ohladio, ispitao ga je veći broj Ijudi iz čvora i mašinovoda, i verovatno kopao
zemlju oko njega. Prema kazivanju tih Ijudi, mete-orit je bio gotovo potpuno zariven u tlo, i samo
mu je vrh provirivao. Bila je to jedna kamenita gromada, beličaste boje, velika oko šezde-set kubnih
metara".
Pokazalo se da je veći deo tog starog izveštaja bio najobičnija izmi-šljotina; tačanje bio samo
detalj o vozu koji se zaustavio blizu Kunska. Pa ipak, za Kulika je to označilo početak jedne
opsesije koja će trajati do kraja njegovog života. Verujući daje nabasao na otkrićevelikog meteorita
nepoznatog naučnicima, on je počeo da po drugim sibirskim novinama traži dalje izveštaje o padu.
Ubrzo je u tim novinama našao mnogobrojne opise fenomenalnog događaja koji se zbio 1908.
godine, mada su detalji često bili zbunjujući i dvosmisleni.
Jedne novine štampane u Irkutsku, 800 kilometara od mesta eksplo-zije, pisale su da su jednog
jutra u junu 1908. u nekom selu severno od Kirenska seljaci videli ,,nekakvu masu koja je blistala
veoma jarko (suviše jarko za golo oko) plavičasto-belom svetlošću. Kretala se okomito naniže
otprilike deset minuta. Masa je bila u obliku 'neke lule', to jest cilindrič-na". Novine su dalje, tvrdile
da se nakon pada svetlog objekta ,,formirao džinovski oblak crnog dima" i čuo neki tresak kao od
,,topovske paljbe". ,Sve zgrade su se zatresle", nastavljao je izveštaj, ,,a u isti mah račvasti jezik
plamena provalioje kroz oblak". Seljaci su izleteli iz kuća u potpunoj panici; neki su plakali
ispunjeni užasom, ubedeni da je došao smak sveta.

Traganje za izvorom neobične priče: Članovi Kulikove ekspedicije,svi sa zaStilnim mrežama protiv
komaraca, prelaze reku Hušma

Plarnen rascepio nebo

Kulik mora da je bio i ushićen i donekle zbunjen. Meteoriti su obično bili opažani noću, a ne u rano
jutro, a oblik ,,lule" nije asocirao na neki normalan meteoritski objekt. Oblak crnog dima i plamen
takođe su bili zbunjujući, sem ukoliko pad nije izazvao požar tajge. Ali to nije izgledalo baš
verovatno usred leta, jer, kao što je svaki Rus znao, veći deo tamošnje teritorije bio je neprohodna
močvara.
Postajući sve više fasciniran i zbunjen svakim aovim otkrićem, Kulik je prebirao po plesnivim
novinama, sada starim više od dvanaest godina. Jedna neobična priča odvijala se u komadićima i
parcićima. Ogroman ,,vatreni objekt" viden je iznad sela i varoši širom čitave oblasti oko reke
Jenisej; neki su ga opisivali kao da se kretao gotovo horizontalno od juga, a gotovo svako je osetio
snažna podrhtavanja tla i čuo glasne eksplozije.
Početkom jula 1908, na primer, jedan reporter upućen u Kansk da proveri glasine, javioje u svom
izveštaju: ,,Buka je bila znatna, ali nikakvo kamenje nije padalo. Sve detalje o padu meteorita treba
pripisati suviše bujnoj mašti impresioniranih Ijudi". Ipak, reporter je preinačio svoju tvrdnju
dodajući: ,,Nema nikakve sumnje da je meteorit pao, verovatno na izvesnoj daljini, ali njegova
ogromna masa i ostalo podležu velikoj sumnji". Nedelju dana kasnije, isti reporter, očigledno u
nedoumici zbog čitave te priče o meteoritu, sugerisaoje tezu daje dogadaj u blizini Kanska bio
zemljotres, praćen ,,podzemnim treskom i tutnjavom kao od daleke

Od Vanavare do Južne baruSline: Maniruta Prve Kulikove ekspedicije, na kojoj tačkice prikazuju
granice vatrom sprženog područja, a strelice pravac obaranja drveća.

topovske vatre. Vrata, prozori i lampe pred ikonama su se tresli. Pet do sedam minuta kasnije usledio
je drugi tresak, glasniji od prvog, praćen sličnom tutnjavom, a nakon kraćeg intervala još jedan
tresak".
Ukoliko je zaista posredi bio meteorit, Kulik nije ni najmanje sum-njao da je ovaj bio ogroman - veći
od svih koji su bilo kada ranije pali u Rusiji a možda i čitavom svetu, s obzirom da je izazvao
podrhtavanje kao neki zemljotres. Ali gde je tačno pao? Prema fragmentarnim novinskim
izveštajima, fenomeni izazvani padom bili su zapaženi širom jednog po-dručja koje se prostiralo više
od 800 kilometara. Moraće da nađe neke konkretnije informacije pre no što bude u stanju da ukaže
na tačno mesto navodnog pada.
Jedan od najodredjenijih i najdramatičnijih izveštaja je objavljen u nekim krasnojarskim
novinama iz 1908. godine; u njemu se tvrdilo da su u nekoliko sela duž reke Angare (Gornja,
odnosno Višnaja Tunguska), u srcu tajge, Ijudi videli Jedno nebesko telo vatrenog izgleda kako juri
preko neba od juga ka severu... Kad je leteći objekt dodirnuo horizont, uvisje suknuo ogroman
plamen kojije rascepio nebo nadvoje... Sjaj je bio toliko jak da se reflektovao u prostorijama čiji su
prozori gledali prema severu... Na ostrvu preko puta sela konji su počeli da njište a krave da riču i
sumanuto jure okolo. Ćovekje imao utisak da će se zemlja svakog časa otvoriti i da će sve biti
progutano u ambis".

Zivotni zadatak
Neočekivanost i zamašnost dogadaja izgleda da su prouzrokovali oseća-nje praznovernog straha
među uspaničenim seljacima širom centralnog Sibira. Posle mnogih dana pažljivog proučavanja
novinskih izveštaja, koji kao da su se medusobno podudarali u mnogim bazičnim pojedinostima,
Kulika nije iznenadivalo što su neki Sibirci mislili da se 1908. godine otvorio ,,ambis". Ono što je
iznenadilo bila je činjenica da taj značajni događaj nije do tada proučio još nijedan naučnik - greška
koju je on nameravao da ispravi svojom predstojećom ekspedicijom.
U jednom preliminarnom izveštaju, u kome je dao kratak pregled onoga što je do tada saznao, Kulik
je događaj registrovao kao ,,Meteorit Filimonovo", jer je, prema prvoj priči koju je pročitao na
poledini kalen-dara, jedan mašinovoda zaustavio voz u železničkom čvoru Filimanovo pošto je
ugledao meteorit. Kulik se nadao da će na postaji varoši Kansk naći svedoke koji bi mogli rasjasniti
ono što se stvarno dogodilo i pomoći mu u teškom zadatku lociranja mesta pada.
Za ekspediciju iz 1921. godine, zahvaljujući svom prijatelju Vernad-skom, kojije uspeo ubediti
Akademiju nauka da finansira poduhvat, Kulik je dobio jedan tovarni vagon na Transsibirskom
ekspresu. On i njegovi istraživači napustili su Petrograd u septembru, stigli preko Urala u Sibir, a
zatim zastajali u Omsku, Tomsku, Krasnojarsku i, najzad, Kansku. Bilo je to dugo i zamorno
putovanje na jednoj železničkoj liniji koja još nije uspela da se potpuno oporavi od posledica rata i
koja nije imala na raspolaganju dovoljan broj mašinovoda; u takvoj situaciji, nemajući nikoga ko bi
ga zamenio, iscrpljeni mašinovođa morao je da povremeno zaustavlja ,,ekspres", da bi odspavao
nekoliko časova.
U Kansku, mada je ubrzo ustanovio da se uopšte ne nalazi blizu mesta eksplozije iz 1908. godine,
Kulikje ipak bio u stanju da proveri priču o tom događaju, onako kako su ga Ijudi duž Transsibirske
železnice doživeli. Stanični prometnik osetio je ,,jako podrhtavanje u vazduhu" i čuo glasan ,,zvuk
tutnjave", a mašinovoda lokomotive bio je toliko upla-šen podrhtavanjem tla i bukom da je morao
zaustaviti voz, strahujući da bi ovaj mogao sleteti sa šina. Kao rezultatjednog upitnika kojije
cirkulisao po Kansku i okolnim srezovima, Kulik je prikupio veliki broj značajnih prisećanja
očevidaca neverovatnih svetlosnih fenomena i razaranja koji su se desili u ranojutro 30juna 1908.
godine. Na osnovu svedočenja tih očevidaca, Kulik je zaključio da je vatreni objekt verovatno udario
u zemlju dalje, prema severu, blizu kotline reke Podkamena Tunguska.
Uprkos činjenici da su mnogi detalji koje je saznao bili u suprotnosti sa tradicionalnim znacima
takvog pada, on je bio ubeden da se tu radilo o meteoritu. Traganje za definitivnim dokazom postalo
je vremenom njegov životni zadatak. Ali za sada, on i njegov tim morali su da se vrate u Petrograd, a
traganje je moralo da čeka šest godina.
 Glava četvrta

TUNGUSKA EKSPEDICIJA

Gotovo odmah po povratku u Petrograd, Kulik je počeo da razmišlja o sledećoj i važnijoj ekspediciji
u Sibir. Tokom sledećih šest godina primio je nove podatke od ostalih istraživača i iskaze naknadnih
svedoka koji su učinili da eksplozija izgleda čak i moćnija nego što je on zamišljao. Ti izveštaji
potvrdili su njegovo verovanje da je njen epicentar, ili mesto pada, ležao severno u oblasti
Podkamene Tunguske; i uskoro je postao ubeden da bi temeljito pretraživanje tog područja, po
mogućnosti u rano proleće kada je vreme bar donekle podnošljivo, otkrilo pravu prirodu čudne
detonacije i omogućilo mu da razluči činjenice od fikcije u raznim glasinama koje su kružile o
dogadaju.
Nekoliko drugih naučnika koji su radili u tunguskom području pri-kupili su zanimljive i ponekad
zastrašujuće priče od lokalnih žitelja, Tunguza. S. V. Obručev, geolog koji je vršio istraživanja duž
reke Podka-mena Tunguska u leto 1924, imao je prilike da vidi takav praznoveran strah pri samom
pomenu eksplozije, za koju je on verovao da je bila izazvana padom nekogvelikog meteorita, daje
napisao: ,,U očima tungu-skog naroda meteorit je očigledno svetinja, i oni brižljivo taje mesto
njegovog pada". Kao što će Kulik kasnije otkriti na svom drugom sibir-skom putovanju, mnogi
Tunguzi su se plašili da govore o eksploziji, a neki su potpuno poricali njeno postojanje.
Drugi Tunguzi su Obručevu suzdržano priznavali samo to da se jedno ogromno područje ,,sravnjene
šume" može naći kad se putuje tri ili četiri dana severoistočno od Vanavare do divljeg i gotovo
nepristupačnog dela oblasti blizu reka Ćamba i Hušma. U drugom jednom lokalnom izveštaju
upućenom Kuliku tvrdilo se da je, prema izjavama Tunguza, najmanje hiljadu irvasa bilo ubijeno i
da je nekoliko njihovih nomadskih sela iščezlo za vreme eksplozije. ,,Strašan vetar" sravnio je tajgu,
govorili su drugi, dodajući da je ,,voda izbila iz zemlje".

Suma smlavljena uoarnim talasom: Uborena slabla breza ijela na padini nekoliko kilometara od epicentra.

Jedan od najupečatljivijih izveštaja o posledicama eksplozije došao je od Ilje Potapoviča, Tunguza

koji je kasnije postao glavni vodič za ekspedicije iz 1927. godine. Sumornu priču Ilje Potapoviča o
iskustvima njegovog brata zabeležio je 1923. i poslao Kuliku jedan geolog po imenu Soboljev, koji
je radio u blizini tog područja:
,,Pre petnaest godina njegov (Ilje Potapoviča) brat, koji je bio Tun-guz i umeo pomalo da govori
ruski, živeo je na reci Čamba. Jednog dana desila se strašna eksplozija, čija je snaga bila tako velika
da je šuma povaljena mnogo vrsta duž obala reke Camba. Koliba njegovog brata bila je sravnjena sa
zemljom, njen krov odnet vetrom, a veći deo njegovih irvasa razbežao se u silnom strahu. Buka muje
ogluvila brata, a potres je učinio da on oboli od neke dugotrajne bolest. Na jednom mestu u
sravnjenoj šumi formirala se jama, iz koje je potekla bujica u reku Čamba. Tunguski put je ranije
vodio kroz taj kraj, ali sada je on bio napušten jer je postao zakrčen i neprohodan, a sem toga ovaj
predeo je izazivao strah kod tunguskog naroda. Od reke Podkamena Tunguska do tog mesta i natrag
trebalo je sa irvasima putovati tri dana. Dokje iznosio ovu priču, Ilja Potapovič se povre-meno
okretao prema svom bratu, koji je sve to pretrpeo."
Prema kazivanju Akuline, udovice Tunguzovog brata, koju je 1926. ispitao etnograf I. M. Suslov,
čitava porodica u šatoru bila je bačena u vazduh, a nekoliko članova se onesvestilo od strahovitog
potresa. Šator je bio udaljen oko 40 kilometara jugoistočno od mesta eksplozije. Kad su se Akulina i
njen muž probudili, izveštavao je Suslov, ugledali su kako ,,šuma oko njih bukti od zapaljenog
drveća. A čula se i velika buka".
Gnev osvetničkog boga
Doksu priče priticale, postajaloje svejasnije zašto su Tunguzi u katastrofi iz 1908. godine videli
božansku kaznu, neobjašnjivi gnev nekog osvetnič-kog boga. Suslov, kojije proučavao kulturu
naroda severnog i centralnog Sibira i uspostavio veze sa Tunguzima, stalno je susretao domoroce
koji su mu pričali o zastrašujućem razaranju. U Strelki, maloj trgovačkoj postaji na reci Čunja, on je
razgovarao sa grupom od oko šezdeset Tunguza, koji su se saglasili da je katastrofa iz 1908. ne samo
,,smrvila" tajgu, ubijajući njihove životinje i ranivši im nekoliko Ijudi, nego da je i ,,donela sa sobom
bolest za irvase, neku vrstu šuge koja se nikada nije pojavila pre nego što je vatra došla".
Pravac leta vatrene kugle iz 1908. i verovatnu lokaciju eksplozije procenio je sredinom dvadesetih
godina A. V. Voznesenski, bivši šef Irkutske opservatorije. Koristeći neke novije informacije koje su
pribavili Kulik i Obručev, kao i ranije seizmičke podatke iz Irkutska i drugih ruskih stanica i
opservatorija o akustičkim fenomenima širom čitavog srednjeg Sibira, on je pokušao da trasira
putanju nebeskog tela i odredi mesto njegovog pada. Ustanovio je da su posledice eksplozije videli i
čuli Ijudi širomjednog ogromnog geografskog područja, većeg nego što su Francu-ska i Nemačka
uzete zajedno. ,,Vatreni objekt" koji je jurio kroz bezo-blačno'nebo posmatrale su hiljade Ijudi od
južne granice Sibira do tunguske regije, dok su se buka eksplozije, snažni praskovi i tutnjava ,,poput
grmljavine" čuli u radijusu od 800 kilometara. Iz tih izveštaja i seizmičkih podataka, on je procenio
da se eksplozija desila u 7.17 časova pre podne, 30. juna 1908. godine. Mesto pada, zaključio je, bilo
je na teritoriji severno od Vanavare.
Voznesenski je pretpostavljao da eksploziju nije prouzrokovao je-dan jedini meteorit, već pre grupa
koja je ,,letela u istom pravcu i poste-peno se raspršavala". Dok su ,,fragmenti meteorita" trošili
svoju energiju iznad centralnog Sibira, stvarali su se kolosalni vazdušni talasi, a eksplo-zija i
podrhtavanja tla bili su izazvani ,,veoma zamašnom masom koja je pala na tlo". Ubeđen da će neka
buduća ekspedicija otkriti u tunguskoj oblasti džinovsku udarnu jamu sličnu arizonskom
Meteorskom krateru, Voznesenskije zaključio:
„... veoma verovatno da će budući istraživač mesta gde je pao Katan-ga (Podkamena Tunguska)
meteorit nači nešto veoma slično mete-orskom krateru u Arizoni, to jest dva do tri kilometra
naokolo on će pronaći masu fragmenata, koji su se odvojili od glavnog jezgra pre no što je ono
palo i tokom njegovog pada. Indijanci Arizone još uvek čuvaju legendu da su njihovi preci videli
jednu vatrenu kočiju kako
pada s neba i prodire u tlo na mestu gdeje krater; današnji Tunguzi imaju sličnu legendu o
novom vatrenom kamenu. Oni su uporno odbijali da pokažu taj kamen zainteresovanim Rusima
koji su istra-živali dogadaje iz 1908. godine. Bilo kako bilo, traganje za Katanga meteoritom i
njegovo istraživanje moglo bi se pokazati kao veoma zahvalan predmet proučavanja, naročito
ako se ustanovi da je to neka vrsta gvozdenog meteorita".

Ogromna ,,vatrena kugla"

Detaljna svedočanstva očevidaca koja su prikupili Obručev i Suslov i proračuni Voznesenskog
pomogli su Kuliku u ubedivanju sovjetske Aka-demije nauka da odobri prvu ekspediciju u bazen
reke Podkamena Tun-guska - uprkos činjenici da mnogi njeni članovi i dalje nisu verovali da raniji
podaci ukazuju na meteorit. 1 tako, februara 1927, Kulikje otputo-vao iz Lenjingrada (kakoje
Petrograd bio preimenovan 1924. godine) sa jednim pomoćnikom istraživačem i stigaoje
Transsibirskim ekspresom do Kanska, a zatim dalje prema istoku do udaljene stanice Tajšet. U oba
ta mesta susreo je veći broj Ijudi koji su se saglasili da ,,vatrenu kuglu" treba tražiti u pravcu severa.
U martu, poštoje prikupio zalihe i opremu, Kulikje sa pomoćnikom počeo svoje putovanje u pravcu
severa od Tajšeta, prema pretpostavlje-nom mestu pada. Ćak i u ovo prolećno doba, Centralni Sibirje
biojedno od najmanje udobnih mesta na Zemlji, ali Kulikje imao male mogućnosti u pogledu
planiranja vremena. Da je pošao ranije, sneg bi učinio taj kraj neprohodnim. Sredinom leta, veći deo
tajge pretvarao se u močvaru u kojoj su oblaci komaraca kinjili i Ijude i životinje. Ali u martu,
kadaje tlo još bilo čvrsto pod lakim snežnim pokrivačem, moglo se kretati kroz to područje, mada su
povremene oluje spuštale temperaturu na minus 40 stepeni Celzijusovih, što je predstavljalo veliko
iskušenje za bilo koju ekspediciju.
Kulik i njegov pomoćnik putovali su sankama koje su vukli konji duž reke Angare do Kežme, malog
sela gde su kupili još nešto hrane i zaliha. Zemlja je uskoro postala krsevitija, ispresecana potocima,
jarugama i strmim brežuljcima. Visoka geografska širina remetila im je kompase. Mape su bile
netačne, tamo gde su uopšte postojale. Najzad, krajem marta, stigli su u Vanavaru, na reci
Podkamena Tunguska. Poslednja postaja pre produženja putovanja u golemu tajgu, ova mala
naseobina sastojala se od samo nekoliko kuća, trgovačkih stovarišta i blatnjavih ulica. Kulik je
unajmio Tunguza Ilju Potapoviča za vodiča i uz njegovu pomoć počeo da ispituje meštane o
elcsploziji.

Neverovatni prizori nad Evropom: Autentični snimak svetle noći nad (Jnnićom, Velika Britanija, u noći
između 30. juna i 1. jula 1908.

Od nekoliko žitelja Vanavare Kulikje čuo značajne priče o eksplo-ziji, posebno o sažežućoj vrućini i
udarnim talasima. Ujutro 30. juna 1908, seljak S. B. Semjonov sedeoje na otvorenom tremu svoje
kuće, gledajući prema severu, kada je iznenada ugledao ,,veliki blesak svetlosti" iznad
severozapadnog horizonta. Evo kakoje on opisao taj dogadaj:
,,Bilo je toliko vruće da nisam više mogao ostati tamo gde sam stajao;
košulja samo što mi nije spržila leda. Video sam ogromnu vatrenu kuglu kojaje pokrivala veliki deo
neba. Posle toga postaloje mračno, a u isto vreme osetio sam eksploziju koja me je odbacila nekoliko
koraka od trema. Izgubio sam svest za nekoliko trenutaka, a kada sam se povratio čuo sam nekakvu
buku kojaje potresala čitavu kuću i gotovo je pomerala iz njenih temelja. Staklo i oplata kuće su se
tresli, a usred mesta gde koliba stoji rascepio se komad tla".

Nastanak nove vere

U isto vreme, jedan sused, P. P. Kosolapov, koji je radio napolju kod prozora kuće, osetio je kako
mu uši gore kao od neke ,,strašne vrućine"
Stavio je šake preko ušiju i upitao Semjonova da li je nešto video. ,,A kako bi čovek mogao a da to
ne vidi", odgovorio je Semjonov. Kosolapov je ušao u kuću kada se iznenada čuo ,,jak prasak
grmljavine, busenje je počelo da pada sa tavanice, iz ruske peći ispala su vrata, a jedan komad stakla
pao je u sobu".
Mada Kulik nikada nije čuo za takve fenomene vrućine povezane sa padom meteorita, verovaoje da
bi se to moglo pripisati veličini meteorita i oslobađanju energije prilikom njegovog sudara sa
Zemljom. Bio je u zabludi, ali u to vreme ni on niti bilo koji drugi naučnik nisu imali dovoljno
znanje da bi objasnili tu vrstu zračećeg sagorevanja.
Kao i raniji istraživači, Kulik je ustanovio da neki Tunguzi više vole da ne govore o događaju.
Postepenoje spoznao detaljejedne nove religije koja je iskrsnula medu nekim stanovnicima tajge
posle eksplozije; ta religija branila je Tunguzima da pomognu bilo kome ko bi poželeo da se približi
mestu pada. Vatreno telo, tvrdili su oni, predstavljalo je posetu boga Ogdija (boga vatre), kojije
prokleo taj kraj time štoje oborio drveće i poubijao životinje. Nijedan čovek nije se smeo približiti
mestu pada , iz straha da ga ne prokune Ogdijeva vatra. Kružile su priče o stadima irvasa koji su bili
poklani da bi se umilostivio bog, i glasine da će Ogdi, razgnev-Ijen zbog upadanja na njegovu
teritoriju, sprečiti odmrzavanje tla ako ga posetioci budu uznemiravali.
Te priče samo su pojačavale Kulikovu želju da lično vidi područje gde se desila eksplozija. Sutradan
po dolasku u Vanavaru, on i Ilja Potapovič pokušavali su da odjašu na konjima u tajgu, ali nisu
mogli da napreduju zbog neobično velikih nanosa snega. Putevi u šumi nisu posto-jali. Vratili su se u
Vanavaru, gde je Kulik nastavio da prikuplja izjave meštana i da se priprema za teško putovanje u
divljinu. Onda, 8. aprila, Kulik, njegov pomoćnik i Ilja Potapovič krenuli su sa tovarnim konjima
duž vijugave reke Podkamena Tunguska. U vreme kada su stigli do kolibe Evenok Okčena, jednog
Ijubaznog Tunguza, na reci Čamba, svi su bili iscrpljeni, pateći od skorbuta izazvanog nedostatkom
prave hrane i od raznih infekcija koje su zadobili krećući se preko kužne močvare. Kulik i njegovi
pratioci uopšte ne bi izdržali ta stradanja da im vera da se nalaze gotovo na kraju svog putovanja nije
davala snagu da istraju.
Od Tunguza su saznali da se nalaze blizu početka opustošene šume - ivice mesta eksplozije. Pošto su
se odmorili jednu noć, natovarili su svoju opremu na irvase i krenuli obalom reke Čamba, a zatim
napustili reku i produžili pravo prema severu. Nakon dva dana prešli su reku Makikta, koja uvire u
Čambu. Bilo je to 13. aprila. Stojeći na drugoj obali, mala ekspediciona družina zurilaje u
neverovatan prizor: prve znake džinovske eksplozije iz 1908. godine.

Glava peta
MESTO PADA
,,Čak i pri letimičnom prvom pogledu, prizor koji se ukazivao prevazilazio je sve priče očevidaca i
sva moja najluđa očekivanja", pisao je Kulik kasnije o svojim otkrićima u tunguskoj oblasti. Stojeći
na kosoj obali reke Makikta, kao prvi naučnik koji je video stvarne fizičke posledice eksplo-zije, on
je zapanjeno zurio u scenu. Ništa od onoga što je čuo nije ga pripremilo za kolosalne razmere ovakve
katastrofe.
Jer dokle god je Kulik mogao da vidi, kako uz reku tako i nizvodno, gornji deo rečne obale bio je
zakrcen oborenim stablima breza i jela, očigledno smlavljenih udarnim talasom eksplozije. Niži deo
obale, gdeje šuma još stajala, bio je zakrčen raznim žbunjem iz koga su takode provi-rivala debla i
istrulele grane drveća. Pred zaledenim snežnim pokrivačem, iščupano drveće i slomljene grane
štrcali su u oštrom reljefu. Mali ćuvici duž obale, pisao je Kulik kasnije, isticali su se ,,pitoreskno
naspram neba i tajge, sa stablima gotovo sasvim lišenim krošnji, koje je oduvao meteo-ritski uragan
iz 1908".
Umorna družina marširala je dalje prema severu kroz još veću pustošnost. Broj iščupanih stabala se
povećao, a njihovi vrhovi su bili okrenuti prema jugu, pravcu u kome ih je bacila eksplozija. Na
nekim mestima bile su oborene čitave male grupe džinovskih ariša starih neko-liko stotina godina;
tlo je bilo zasuto oborenim, mrtvim stablima, sa korenjem iščupanim iz zemlje i bezlisnim granama.
Mala grupa često je bila prinudena da sekirama proseca put kroz isprepletano drveće.
Najzad, družina je stigla do područja gde je oboreno drveće nosilo, po Kulikovim rečima, ,,tragove
postojane nagorelosti od vrha naniže". Čak i slomljene grane onog drveća ko[e je još uvek stajalo
uspravno bile su ugljenisane na mestima preloma. Cinjenica je da je svaka slomljena grana nosila
znake vatre ukazivala je da izgoretine nisu bile izazvane šumskim požarom, nego da su nastale kao
rezultat iznenadnog, trenutač nog prljenja - bleska intezivne vrućine koja je nagorela i ugljenisala
sve na šta je naletela. Dok su naprcdovali dublje u tajgu, znaci toplotnog bleska postajali su sve
češći. U prvi mah Kulikje mislio da je nagorevanje bilo izazvano ,,džepom vrućeg komprimiranog
vazduha" koga je meteorit potiskivao pred sobom. U jednom kasnijem izveštaju on je sumirao svoje
rane spekulacije:
,,Pre nego što je udario o tle, veliki roj meteora mora da je prevalio tri do pet stotina kilometara kroz
Zemljinu atmosfcru. Ispred sebe je, bez sumnje, gurao džinovski mchur superzagrejanogvazduha
pod ogromnim pritiskom, vreliji od jare bilo koje zemaljske peći. Ta belo-usijana vazdušna jara
verovatno je bila uzrok nagorevanja koje okružuje mesto gde meteorit leži".

Otpor praznovernih vodiča

Posle još nekoliko dana putovanja, Kulik je krenuo uz jednu od padina tajge. Stigavši na vrh
Hladnog grebena, mogao je da vidi čitavo područje kilometrima u svim pravcima i da, po prvi pul,
stekne impresiju o totalnim razmerama pustošenja.
Prizor ispred njega bio je začudujući. Grebeni svih nižih okolnih brežuljaka bili su ogoljeni. Dokle je
oko moglo da dosegne protezale su se tamne mrlje spržene, sravnjene šume - drveće iščupano iz
korena i prostrto pod istim uglom, sa vrhovima okrenutim prema jugu ili jugoisto-ku, i mrtvim
deblima čije je ogolelo korenje pokazivalo pravo prema severu. Samo u nekim dubljim, zaštićenim
udolinama prema istoku i zapadu šuma je uspela da preživi.
Gledajući ka severu, nekih deset ili jedanaest kilometara u pravcu horizonta, Kulik je mogao videti
da je malo šta preostalo od velike tajge:
,,Još uvek ne mogu da sredim utiske sa ove ekskurzije. Iznad svega, ne mogu istinski da obuhvatim
čitavu veličanstvenu sliku tog jedin-stvenog meteoritskog pada. Veoma brdovita, gotovo planinska
o-blast proteže se desetinc vrsta prema severnom horizontu. Tamo na severu, udaljeni bregovi duž
reke Hušma pokriveni su belim omota-čem snega debelim pola metra. Sa naše osmatračke tačke ne
može da se vidi nikakav znak šume, jer je sve opustošeno i sprženo, a oko ivica tog mrtvog područja
mlada dvadesetogodišnja šuma natisnula se besno napred, tražeći sunčevu svetlost i život. Coveka
spopadaju čudna osećanja dok posmatra 50 do 80 centimetara debela džinovska stabla prelomljena
poput grančica, i sa krošnjama zavitlanim poviše metara u pravcujuga. Taj pojas zelenila okružuje
izgorelo područje nekih desetak vrsta prema jugu, jugoistoku i jugozapadu od naše osmatračke
tačke. Bliže periferiji, zelenilo se postepeno stapa sa običnom tajgom - beskrajnom, moćnom tajgom
za koju zemaljske vatre i vetrovi ne predstavljaju nikakvu pretnju...".
Zudeći da se odmah probije do centra razorenog područja, za koji je pretpostavljao da leži iza
udaljenih severnih grebenova, Kulik je požu-rivao svoje vodiče, Ilju Potapoviča i Okčena, da ga
povedu pravo napred. Ali praznoverni Tunguzi, očigledno strahujući od kazne koja bi ih mogla
zadesiti zbog ovog prodiranja na ,,prokletu" teritoriju, odbili su da krenu. Kulik ih nikako nije mogao
privoleti da podu dalje ka severu, i na kraju -mada se nalazio toliko blizu svog cilja - nije mu
preostalo drugo nego da se vrati istim putem natrag u Vanavaru i regrutuje novu grupu vodiča.
Tridesetog aprila, pronašavši nove vodiče, Kulik i njegov pomoćnik napustili su trgovačku postaju i
posle tri dana putovanja na sankama stigli natrag do reke Čamba. Sada bolno svesni teškoća kretanja
kroz oštećenu šumu, on i Tunguzi gradili su male splavove, kojima su se probijali uz nabujale, brze
reke Čamba i Hušma prema razorenom području. Onda, natovarivši se kao tovarne životinje, članovi
družine su se uputili ka

Turobne scene pustoienja: Barake kojeje Kulikova ekspedicija podigla u blizini Južne barušline.

severu, da prevale poslednju deonicu onoga šta će ostati zabeleženo kao jedno od epskih putovanja.
Tek 20. maja najzad su ponovo stigli do svoje osmatračke tačke. Ovoga puta Kulik je bio rešen da se
ne vrati sve dok ne pronađe mesto pada meteorita.
U ,,Velikom kazanu"
Nakon još jedne sedmice mukotrpnog putovanja , tokom koga su često morali da prosecaju sebi put
kroz isprepletenu masu oborenog, nagorelog drveća, Kulik je postavio logor u jednoj dolini blizu
ušća reke Šakrama. Sada je bio daleko iza Hladnog grebena, sa koga je prvi put razgledao područje, i
na domaku, kako je procenjivao, mesta gde je ogromni mete-orit tresnuo o zemlju. Prema severu, iza
grebenova i bregova sa sravnje-nim drvećem, ležalaje, prema izjavama njegovih vodiča, velika
močvarna kotlina zvana Južna baruština, u kojoj mora da se nalazio ogromni krater kogaje on došao
da ispita. Koristeći svoj logor kao bazu, Kulikje svakoga dana vršio kraća putovanja u polomljenu
šumu, dok najzad nije opkružio čitav taj kraj.
Sadaje bio ranijun, i prošlo je više od tri meseca od početka Kulikove neadekvatno opremljene
ekspedicije, koja će uskoro postati jedna od najslavnijih i najkontraverznijih u analima modernih
naučnih iistraživa-nja. U Lenjingradu, neke od njegovih kolega, naučnika, pošto nisu čuli ništa o
njemu od početka njegovog putovanja, počeli su brinuti za njegovu sudbinu, strahujući da se on
možda izgubio ili čak umro u nekartografisa-noj sibirskoj divljini; razmatrala se mogućnost
organizovanja ekspedicije za spasavanje koja bi krenula u potragu za njim. Drugi naučnici nisu
suviše ozbiljno shvatali njegovo odsustvo. Zasnovano, po njihovom mišljenju, pre na nepouzdanim
glasinama i pričama tunguskih seljaka nego na pouzdanim naučnim podacima, putovanje je, smatrali
su, potrajalo duže naprosto zato što Kulik nije mogao da pronade nikakve realne dokaze o
fenomenima za kojima je tragao.
Potpuno zanet svojom misijom, Kulik nije imao pojma o tome da se njegove kolege tamo natrag u
civilizaciji pitaju da li je on možda mrtav. Dotad je već pronašao i fotografisao dovoljno realnih
dokaza o jednom kataklizmičnom dogadaju koji će još decenijama zapanjivati i zbunjivati sovjetske
naučne krugove. Njegova glavna teškoća, dok je tumarao kroz razorenu šumu oko Južne baruštine,
koju je sada u svom duhu nazivao ,,Veliki kazan", bila je u tome da dokuči šta zapravo znače ti
dokazi.
,,Najpre sam išao prema zapadu, prevalivši nekoliko kilometara preko ogolelih brežuljaka; vrhovi
poobaranih stabala već su ležali okrenuti prema zapadu. Obišao sam čitav kazan u velikom krugu do
juga, i vrhovi oborenog drveća takode su bili okrenuti prema jugu. Vratio sam se u logor i još
jednom krenuo preko golih brežuljaka prema istoku, i ustanovio da su vrhovi oborenih stabala bili
okrenuti u tom pravcu. Prikupio sam svu snagu i ponovo otišao kajugu, gotovo do same Hušme:
vrhovi drveća takode su bili okrenuti premajugu...!.
Nakon što je tako obišao oko čitave ivice zaleđene baruštine, oko kojeje drveće ležalo poobarano
radijalno kao neka golema lepeza, Kulik je shvatio da je dospeo do svog cilja. ,,Ne može biti nikakve
sumnje", zapisao je on, ,,da sam opkružio centar pada!". Stajao je na ivici predela koji je, prema
verovanju Tunguza, prokleo bog vatre. Bio je to predeo koji nije ličio ni na šta od onoga što je on
ikada ranije video; medutim, od golemog meteoritskog kratera, koga je tu očekivao, nije bilo
nikakvog traga.

Rupe umesto kratera

Kulikove zabeleške odaju njegovu zbunjenost i očajnički pokušaj da ostane veran meteoritskoj
hipotezi koja ga je dovela na mesto katastrofe. S obzirom da je bio posmatrač sa tla, koji se pentrao
preko oborenih stabala golemog drveća i prosecao put kroz gusto rastinje, on je mesto padavideo
samo u dehćima, kojeje zabeležio tačno ali koje nije uspevao da stavi u kontekst sve dok ekspcdicijc
decenijama kasnije, naoružane helikopterima i modernom tehničkom opremom, nisu uspele da
načine detaljnu sliku područja.

Tresetno područje kojeje Kulik nazvao ,,Veliki kazan : Li pn-uiiJi.iii pianu Juziic baiiia šuma
,,telegrafskih stubova", spržena i bez grana, ali uspravna
Na pojedinim mestima, tajga je bila sravnjena baš kao i pojas koji je okruživao mesto pada. ,,Tajga",
zabeležio je Kulik, ,,kako u kazanu tako i van njega, bila je praktično uništena time što je gotovo
sravnjena sa zemljom. Ona sada leži u grubo paralelnim redovima ogolelih stabala bez grančica i
vrhova, sa gornjim delovima okrenutim na stranu suprotnu od mesta pada".
Ali u drugim delovima šume, Kulikje sa čuđenjem video kako među oborenim stablima polako
počinje da se pojavljuje uspravno drveće, i ustupa mestojednomJ'ošjezivijem prizoru. Na području
za kojeje on bio ubeden da predstavlja mesto pada, ponovoje zatekao sebe u šumi koja je stajala
uspravno. Oljuštene kore grana, mrtva kao i hiljade stabala koja su ležala kilometrima naokolo,
jedna zona drveća u kazanu bilaje nekim čudom sačuvana.
Kulikje mogao samo da nagada o nekom nastranom dejstvu udarnog talasa koji je to područje drveća
poštedeo od eksplozije. Praveći skicu za jednog novinara nekoliko godina kasnije, on je izneo
pretpostavku da je to ,,neka vrsta čvora ili područje mirovanja kojeje nastalo interferencijom
(uzajamnim dejstvom, pri kome nastaje pojačavanje, slabljenje ili poni-štavanje) vazdušnih talasa",
ali mrtva, uspravna šuma ostala je jedno od najmanje objašnjenih otkrića ekspedicije.
Iza zone uspravnog drveća, koje je Kuliku izgledalo kao da postoji u vidu ogromnog prstena oko
stvarnog mesta pada, on je ustanovio da je proputovao hiljade kilometara samo zato da bi video -
jednu tresetnu močvaru u koju je, po njegovom mišljenju, ogromna meteoritska masa pala. Bio je to
prizor totalne opustošenosti. ,,Tresetne baruštine ovog područja su deformisane", zapisao je Kulik, ,,i
čitavo mesto nosi dokaze ogromne katastrofe". Nekoliko kilometara močvare izgledalo je kao da je
bilo razneseno i zgužvano u jedan pejzaž sličan fantaziji nekog nadre-alističkog slikara."Cvrsto tle",
glasio je jedan od Kulikovih izveštaja, ,,isturilo se napolje sa svog mesta u džinovskim talasima,
poput talasa vode", i onje pretpostavljao da je ono ,,stvarno moralo pljusnuti napolje u svim
pravcima". Ispod tankog pokrivača nove mahovine i vegetacije, močvarno zemljište pokazivalo je
znake ,,ujednačeno postojane nagore-losti, za razliku od tragova koje ostavlja običan šumski požar".
Na seve-rozapadnim i severoistočnim sekcijama izgorelogpodručja Kulikje naišao na desetine
,,čudnih vodoravnih rupa" koje su imale prečnik od nekoliko metara do nekoliko desetina metara i
bile duboke nekoliko metara.
Bekstvo iz divljine

Jedanjedini, golemi krater na mestu udara kakavje Voznesenski predvi-dao - nije postojao. Plitke
rupe koje su izbušile zemljište, pretpostavljao je Kulik, mora da su označavale mesta pada pojedinih
fragmenata mete-orita. Većina rupa bila je obrasla mahovinom, a manji broj ispunjen zaledenom
vodom, ali to delimično prerušavanje koje je izvršila priroda nije moglo prikriti činjenicu da one nisu
ličile ni na koje od poznatih meteoritskih mesta udara. Kulikje u prvi mah teoretisao daje ,,sa vatre-
nom buj icom vrelih gasova i hladnim, čvrstim komadima meteorit pogodio kazan, sa njegovim
brežuljcima, tundrom i močvarama, a onda je - kao što se mlaz vode koji pogodi neku ravnu
površinu rasipa u svim pravcima - bujica vrelih gasova sa čvrstim komadima meteorita prodrla u tle i
eksplozivnom snagom počinila sav taj rušilački haos".
Ovo početno dramatsko objašnjenje o talasima ili naborima na tlu i kraterastim rupama posutim
svuda širom Južne baruštine kritički su odmeravale Kulikove kolege-naučnici i stavljale pod ozbiljnu
sumnju u svetlosti ostalih zabeleženih meteoritskih padova. Kulik nije imao zado-
voljavajućeobjašnjenje za uspravno drveće u ,,telegrafskoj šumi", koja će se kasnije pokazati kao
bitan fizički putokaz o istinskoj prirodi tunguske ekspfozije. Uskoro će on biti prisiljen da preispita
svoje rane teorije, mada se nikada nije potpuno odrekao ideje o meteoritskom poreklu eksplozije.
Tokom sledećih ekspedicija on je pravio bušotine na večno zaledenom tlu tajge tragajući za
meteoritom, ali uvek bez ikakvog uspeha.
Mala grupa nije ponela sa sobom nikakvu opremu za bušenje tla u rupama i za vršenje preciznih
premeravanja područja. Mogli su da učine malo šta drugo sem žurnog snimanja područja i grubog
skiciranja mape terena. Zbog opasnog letnjeg otopljavanja tla, dalje ostajanje u divljini moglo je da
bude riskantno. Kulik je počeo da misli na povratak kući i prezentiranje dokaza, ma koliko oni bili
kontradiktorni i konfuzni, svojim kolegama naučnicima.
,,Preostalo nam je hrane za još samo tri do četiri dana", pisao je on. ,,Čekao nas je dug put, i naša
jedina'misao bila je da se bezbedno vratimo natrag. Bilo je to bežanje u pravom smislu reči. Već smo
živeli na ostacima zaliha hrane (naše očekivanje da ćemo nabaviti sebi divljač nije se ispu-nilo),
smanjivši svoja sledovanja na najmanju moguću meru i istresavši džakove sa brašnom. U tri ili četiri
maha ustrelili smo patku, a jednom ili dvaput uhvatili ribu, ali malo se šta drugo moglo pronaći osim
pučkija (sibirska biljka sa jestivom stabljikom). Devet dana smo putovali danju i
noču niz Hušmu i Čambu prema reci Podkamena Tunguska. Naša hrana
sastojala se gotovo isključivo od pučkija, i sve češće smo procenjivali težinu naše poslednje rezerve -
konja".
Krajemjuna, sačuvavši ,,izvesne ostatke hrabrosti", iscrpljena grupa
najzadje stigla do reke Podkamena Tunguska blizu Vanavare, upravo kad je počela da pada laka
kiša.
Glava šesta
ZAGONETKA
Na iznenađenje onih koji su ga omalovažavali, Kulik se sa svoje mučcnič-ke ekspedicije iz 1927.
vratio u trijumt'u - ili bar onome štoje u to vreme izgledalo kao trijumf. Ubedljivi dokazi kojeje
prikupio impresionirali su sovjetsku Akademiju nauka i razbili skepticizam i ravnodušnost sa kojom
su ranije mnogi naučnici dočekivali priče o čudnoj supereksploziji.
Jedna prirodna katastrofa, o kojoj su kružile nepouzdane glasine da se desila pre dve decenije u
dalekim šumama centralnog Sibira, postala je, zahvaljujući Kulikovoj ekspediciji, neporeciva
životna realnost kojaje ubrzo fascinirala stručnjake ne samo u Sovjetskom Savezu nego i u čitavom
svetu.
Kad su Kulikovi nalazi bili objavljeni, njegova reputacija postepeno se menjala; sada on nije više bio
relativno nepoznati istraživač meteorita, već pionirska figura od sve većeg medunarodnog ugleda.
Izveštaj koji je u decembru 1927. podneo Prezidijumu Akademije nauka odražava nje-govo
mišljenje o sopstvenom mestu u istoriji i njegovo uporno verovanje u hitnost finansiranja daljih
istraživanja znamenitog dogadaja.
,,Sedam godina sam zastupao mišljenje da nam je dužnost da prou-čimo ovaj pad, zato što se desio
na teritoriji Sovjetskog Saveza. Ako je stvar bila odlagana sve do poslednje godine pod izgovorom
da je sve to najobičnija fantazija, taj prigovor sada otpada, zato što su pozitivni rezultati moje
ekspedicije nepobitni. Tek će istorija moći dapotpuno oceni njihovjedinstven naučni značaj, kao j
značaj samog tunguskog pada, i zato je neophodno da se za potomstvo zabeleže svi preostali tragovi
tog pada".
Pored izdašnog publiciteta koji je Kulik dobio u sovjetskim i evrop-skim novinama, pojavili su
se članci i u njujorškom listu Times i london-skom listu Times, u kojima je prikazana tunguska
ekspedicija; citirani su
i Kulikovi opisi ,,razorenog" i ,,bombardovanog" mesta pada. Tajanstve-na eksplozija izazvalaje
znatnu pažnju i u astronomskim i naučno-popu-larnim magazinima, kao i u ozbiljnim naučnim
časopisima. Kadje dogadaj postao poznat u medunarodnim razmerama, otkriveni su u drugim zem-
Ijama dopunski izveštaji o snažnim seizmičkim potresima i vazdušnim turbulencijama u 1908.
godini i upućeni sovjetskoj Akademiji. Kolosal-nost eksplozije bilajejošjednom polvrdena kada se na
osnovu biografskih izveštaja širom sveta iz tog doba potvrdilo da su vazdušni talasi dvaput obišli
Zemlju.

Potraga za meteoritom
Tokom sledećih nekoliko godina, istraživačka putovanja u region gde se desila katastrofa postojala
su sve češća pojava. Na drugoj tunguskoj ekspediciji, koja je počela u aprilu 1928, Kuliku su se
pridružili zoolog v. Sitin i filmski snimatelj ,,Sov-kina" N. Strukov. Pored toga što je snimio uzorke
razorene šume, Strukov je zabeležio kamerom i jedan riskantan prelazak preko reke prilikom koga se
Kulik umalo nije utopio.
Nezgoda se desila na jednom od uzanih, stenovitih brzaka reka Čamba, gde je družina bila prisiljena
da rastovari čamce i svu opremu prenese preko vode; dok je Kulik gurao svoj čamac prema drugoj
obali, ovaj se prevrnuo i oborio ga u vodu. Samo zahvaljujući srećnoj okolnosti da mu se noga
zaplela u konopac, sidra, Kulik nije bio odnesen niz brzu maticu. Držeći se grčevito za čamac, uspeo
je da se bezbedno domogne obale, noseći još uvek svoje naočare.
Poštoje stigla u Južnu baruštinu, družinaje istražila široki pojas oko mesta pada i izvršila magnetsko
snimanje, u nadi da će otkriti komade meteorita zarivene u tresetište. Mada su neki Tunguzi izjavili
kako su pronašli neobične komadiće blistavog metala ,,blistavije od oštrice noža i po boji slične
srebrnom novcu", Kulikovi primitivni magnetski instrumen-ti nisu ništa otkrili. Istraživački tim je
pokušao da kopa u velikim kružnim udubljenima, za koja je Kulik bio siguran da su nastala zbog
udara delova meteorita, ali voda i močvarno tle učinili su prodiranje gotovo nemogućim bez opreme
za bušenje i isušivanje.
Treća i bolje opremljena ekspedicija, koja je otputovala u februaru 1929. i ostala u divljini
osamnaest meseci, takođe se usredsredila na proučavanje Južne baruštine, a posebno kraterastih
udubljenja i golemih zemljanih nabora ili grebenova za koje je Kulik verovao da su bili fbrmi-rani
,,ogromnim bočnim pritiskom eksplozivnih gasova koje je ispuštao meteorit". Uprkos temeljnim
kopanjima i bušenjima velikim ručnim bu-šilicama do dubine od 23 metra, nije pronađen nikakav
dokaz koji bi
potkrepio ovu ideju. Mogućnost da su rupe i nabori naprosto bili prirodne formacije
centralnosibirskog pejzaža, izazvane otapanjem večnog mraza ispod tresetišta, pala je na um drugim
naučnicima, uključujući Jevgenija Krinova, Kulikovog kolegu na trećoj ekspediciji ijednog od
autoriteta po pitanju tunguske eksplozije. Krinov, kojije na toj ekspediciji zbog promr-zlina izgubio
prst na nozi, verovao je da bi Kulik možda postigao veći uspeh da svoju pažnju nije fokusirao gotovo
isključivo na ono za šta je bio ubeden da leži skriveno ispod močvarne ledine Južne baruštine, i da je
umesto toga proširio svoje interesovanje na širi region vazdušnom strujom oborene tajge.

Zastrašujuće vizije
Međutim, tokom sledeće decenije Kulik je uporno insistirao na svome ubedenju da pod baruštinom
leže ,,smrskane mase niklonosnog gvožda, čiji pojedini komadi možda imaju masu od stotinu do dve
stotine tona". Prvobitni meteorit, po njegovoj proceni, verovatno je, pre padanja u Zemljinu
atmosferu, imao masu od ,,čak nekoliko hiljada tona". Njegov kolega na drugoj ekspediciji, Sitin,
procenjivao je da bi vrednost metala mogla da iznosi izmedu jedne i četiri milijarde (novih) dinara,
uglavnom zbog gvožđa i platine.
Po povratku sa ovog putovanja 1928. u centrali Sibir, Kulikje održao predavanje, propraćeno
Strukovljevim filmom o tunguskoj katastrofi, moskovskom slušateljstvu koje se, prema pisanju
njujorškog lista Times, ,,stresalo odjeze" dokje on iznosiojednu od najalarmantnijih implikacija
dogadaja:
,,Astronomi i geolozi znaju da je to bio izuzetan dogadaj. Ali oni znaju, isto tako, da ne postoji
nikakav razlog da sličan posetilac iz svemira ne padne u svakom trenutku na neku mnogo naseljeniju
teritoriju. Primera radi, da je taj meteorit pao u centralnoj Belgiji, u čitavoj zemlji ne bi ostao nijedan
živi stvor; da je pao na London, niko ne bi ostao živjužno od Mančestera ili istočno od Bristola. Da
je pao na Njujork, Filadelfija bi možda prošla sa samo nekoliko razbijenih prozora, a i Nju Hevn i
Boston bi bili poštedeni; ali sav život u centralnoj oblasti meteoritskog udara bio bi momentano
zbrisan".
Na sličan način, jedan moskovski list iznosio je pretpostavke o kobnoj mogućnosti ponavljanja
takve eksplozije:
,,Pad tog meteorit u besputnim sibirskim šumama nije imao drugog efekta sem tog što je lokalnim
žiteljima pružio povod za jednu novu
Prilogpretpostavcidajeobjektleteoodjugoistoka ka severozapadu: MapakojujeJ.Krinovnačinio nakon
svoje ekspedicije 1929/30. (1. mesto eksplozije, 2. putanja, 3. opseg vizuelnih fenomena, • 4. opseg
čujnosti detonacije, 5. maršruta ekspedicije)
legendu. Ali otkuda možemo znati da drugi neće pogoditi Moskvu, London i Njujork? U sibirskoj
oblasti bio je uništen sav život na području od 250 kvdratnih kilometara. U nekom gusto naseljenom
regionu sličan fenomen izazvao bi jednu od najtežih katastrofa u Ijudskoj istoriji".
Položaj eksplozije iz 1908. nametaojejoŠJ'edno grozomorno pitanje. Svako ko pogleda na mapu
globusa može videti da se Lenjingrad nalazi na istoj geografskoj širini kao i tunguska kataklizma. Da
se dogadaj desio nešto malo kasnije togjutra i Zemlja rotiralajoš koji sat, da li bi taj veliki grad bio
uništen direktnim udarom kosmičkog objekta?
U Sjedinjenim Državama, astronom P. Oliver napisao je 1928. godi-ne u časopisu Scientific
American da je sibirska eksplozija ,,najčudniji fenomen te vrste u analima nauke", a za Kulikov
izveštaj rekao: ,,Mora se priznati da su mnogi dogadaji opisani u drevnim hronikama, kojima su se
Ijudi smejali kao najobičnijim izmišljotinama, daleko manje čudesni od ovoga o kome, izgleda,
imamo neosporno dokumentovanu potvrdu".

Hipoteze o kometi

Harvi H. Ninindžer, kurator Prirodoslovnog muzeja Kolorado, podsticao je svoje kolege astronome i
druge naučnike da opreme i pošalju u Rusiju jednu američku ekspediciju sa ciljem da preispita
,,neuporedivi" dogadaj kod Podkamene Tunguske, koga je otkrio ali ne i objasnio Leonid Kulik.
Ninindžer je naglašavao u svojoj knjizi NaSa kamenjem zasuta planeta, objavljenoj 1933. godine, da
bi svako dalje odlaganje moglo značiti gubi-tak neprocenjenih fizičkih dokaza koji su bledeli sa
proticanjem godina;
istovremeno, izrazio je nadu da bi valjano opremljena ekipa naučnih istraživača stigla na vreme ,,da
sačuva ono štojejoš dostupno o najvećoj poruci iz dubina svemira koja je ikada stigla do naše
planete".
Dok su naučnici i novinari ra-zmatrali ovakve i slične spekulaci-je, sam Kulik, raspravljajući sa
jednim britanskim piscem o tome zašto ni posle tri ekspedicije nije uspeo da pronađe definitivan do-
kaz o padu meteorita, ukazao na mogućnost da bi udubljenja u Ju-žnoj baruštini mogla da budu ,,tra-
govi odskoka (rikošeta) tamo gde je meteorit pogodio klizajućim u-darcem, a zatim ponovo odleteo
u svemir, ili možda odmah ispario". Isto tako, dopuštao je mogućnost daje meteorit ,,bio u vezi sa
Pons-, Vinekeovom kometom, ili možda čak i sama ta kometa". Ali Kuliko-va nemoć da dokaže
svoje speku-lacije podstaknulaje razvijanje no-vih teorija o prirodi tunguske ka-tastrofe.
Početkom 1930. godine, dva astronoma, T.DŽ.V. Vipl, upravnik Kjuove opservatorije u Londonu, i
Rus I. S. Astapovič, zaključili su nezavisno jedan od drugoga da nebeski projektil koji je pogodio
tajgu 1908. nije bio meteorit, već gasovita kometa koja posle udara nije ostavila nikakvog traga o
sebi. Odsustvo kratera ili krupnijih komada meteorita

na poprištu eksplozije kao daje u prvi mah potkrepljivalo tu ideju. Svetleći atmosferski fenomen koji
su propratili eksploziju mogli su biti prouzro-kovani, tvrdio je Astapovič u jednom članku 1933,
prašinastim repom Jezgra jedne male komete" što se stuštila prema Zemlji i eksplodirala kinetičkom
energijom od najmanje milijardu megadžula" - moćnijom od većine uragana, vulkanskih erupcija i
najtežih prirodnih katastrofa. ,,U-pravo ta eksplozija pokrenula je seizmičke i vazdušne talase",
smatraoje Astapovič, ,,a visokotemperaturni talas eksplozije izazvao je jednoobra-zno spaljivanje
tajge".

,,Prljava snežna kugla"

Mada je Astapovič približno tačno procenio kolosalno oslobadanje kinetičke energije eksplozije
- godine 1966. Sovjeti su je procenili na sto milijardi megadžula, ili ekvivalent od oko 30 miliona
tona trinitrotoluola - kometska hipoteza, baš kao i meteoritska teorija, bila je stavljena pod veliki
znak pitanja. Tokom hiljada godina smatralo se da su komete goreća isparavanja vazduha koja
predskazuju neku nesreću, ali se danas zna da se one nebeska tela što oko Sunca kruže eliptičnim
orbitama dugim milijardama kilometara. Ponekad nazivane ,,prljavim snežnim kuglama", komete
imajujezgro koje se uglavnom sastoji od leda, zamrznutog metana i amonijaka; njihovi spektakularni
repovi (u slučaju Halejeve komete, preko 150 miliona kilometara) uvek su okrenuti na suprotnu
stranu od Sunca, izvora sjaja prašinastog repa.
Svetli objekt koji se spuštao iznad Sibira, prema izjavi gotovo svih očevidaca, kretao se od juga ka
severu, a njegov gorući rep strujao je u pravcujuga. Sem toga, napominjali su protivnici kometske
hipoteze, nije zabeležen nijedan slučaj da se neka kometa sudarila sa našom planetom, niti bilo
kakav dokaz da njihovi repovi izazivaju neke neobične atmosfer-ske ili magnetske fenomene, kakvi
su se desili 1908. godine. Prolazak Zemlje kroz rep Halejeve komete 1910, na primer, nije ubrzao
zalaženja Sunca ili izazvao bilo kakve magnetske poremećaje; njegova gustina bila je manja od vode
ili, čak, i vazduha. Dok se približava Suncu, većina kometa ima veoma svetao i, kako su ga stari Grci
opisivali, ,,dugokos" izgled. Ćak i najmanja kometa sa takvom orbitom koja bi je dovela do sudara
sa Zemljom, bila bi vidljiva sa polovine našeg globusa mnogo pre nego što bi dodirnula atmosferu.
A tunguski objekt, kako su isticali pritivnici kometske teorije, bio je opažen tek u konačnoj fazi
njegove putanje pre nego štoje eksplodirao.
Krajem tridesetih godina ovog veka, zagonetka velike sibirske ek-splozijejoš uvek ni izdaleka nije
bila rešena. 1 sam uzrok eksplozije bioje
neizvestan, uprkos velikom trudu astronoma, geologa, meteorologa, sei-zmologa i hemičara, i uprkos
izdašnoj pomoći sovjetske Akademije; a i mnogi aspekti mesta razaranja, kao na primer Kulikovi
ogoleli ,,telegraf-ski stubovi" šume oko Južne baruštine, ostali su nerazjašnjeni. Uzorci tla sa mesta
pada bili su prikupljeni, ali ne i potpuno analizirani. Zbog toga što se Kulik usredsredio prvenstveno
na centralni region, kao i zbog toga što još nijedna ekspedicija nije bila istražila čitavo područje
iščupanog drveća, tačne granice razorene tajge nisu bile pažljivo kartografisane ili ispitane. Ni tačan
oblik eksplozijejoš nije bio poznat, mada je Krinov, na osnovu nekih podataka, zaključio da je imala
ovalnu formu.
U 1938-39. Kulik je poveo svoju poslednju ekspediciju u tungusku oblast, uglavnom zato da bi iz
vazduha snimio mesto razaranja. Do tog vremena, kroz tajgu je bio raskrčen relativno prohodan put
dug 65 kilometara, od Vanavare do baze logora blizu Južne baruštine, a nedaleko od trgovačke
varošice načinjen je mali improvizovani aerodrom. Prilikom jedno ranijeg Kulikovog pokušaja da iz
vazduha fotografiše područje, avion se srušio u reku Podkamena Tunguska, ali Kulik i ostali putnici
uspeli su da se izvuku neozledeni.

Eksplozija u vazduhu
Mada fotografije načinjene tokom putovanja 1938-39. nisu bile potpuno zadovoljavajuće - nisu
obuhvatile čitavo područje i snimljene su tokom letnjeg doba kada je lišće delimično pokrilo
iščupano drveće - one su posvedočile radijalni pravac obaranja šume i potvrdile da je Južna baru-
ština van svake sumnje bila centar eksplozije.
Kulik i ostali naučnici koji su se uporno držali meteoritske teorije dospeli su u ćorsokak. Ako je
Južna baruština doista bila epicentar eksplozije, zašto onda nisu preostali nikakvi tragovi postojanja
ogromnog meteorita? Početkom 1940, Kulikov prijatelj Jevgenij Krinov, pokušava-jući da razreši tu
protivrečnost, ukazaoje na sledeći pravac koga bi budući istraživači morali da se pridržavaju u
rešavanju sibirskog dogadaja:
„! tako, pažljivo istraživanje kazana kao celine, i Južne baruštine posebno, ne daju nam nikakav
osnov za zaključak da je laj kazan mesto gde je meteorit pao. Ali odsustvo, bilo gde u bližoj ili daljoj
okolini, drugih mesta koja bi mogla privući pažnju kao eventualna mesta pada, zatim podudarnost
kazana sa koordinatama epicentra seizmičkog talasa, i najzad, radijalna opustošenost šume oko
kazana - sve to upućuje ubedljivo na njega kao mesto eksplozije. Postoji
samojedno moguće objašnjenje koje ukida protivrečnost: naime, da meteorit nije eksplodirao na
površini tla, nego u vazduhu na izvesnoj visini iznad kazana".
Međutim, zanimljiva pretpostavka da se eksplozija možda desila na nekoj večoj visini nije bila
odmah istražena. Sva istraživanja o tunguskoj katastrofi bila su naglo prekinuta zbog
nailaskajednogjošvećeg pustoše-nja, drugog svetskog rata.
Decembra meseca 1938, sovjetska Akademija nauka izdala je rezo-luciju u kojoj je odala priznanje
,,značajnim dostignućima Kulika i njegove grupe u razradi tehnike za pronalaženje mogućeg mesta
gde je meteorit pao", naglašavajući naročito ,,veliku upornost i entuzijazam kojeje Kulik ispoljio
tokom mnogih godina u traganju za mestom gde je tunguski meteorit pao, upornosti i entuzijazma
koji su doveli do novijeg konkret-nog napretka u našem poznavanju te teme".
Petogjula 1941, u početku nacističkog prodiranja u Sovjetski Savez, Kulik je stupio u redove
moskovske Narodne milicije, kao dobrovoljac pozadinske jedinice sastavljene od starijih Ijudi poput
njega i sa malo vojničke obuke. Uprkos zahtevu sovjetske akademije da, zbog njegovih zasluga,
bude osloboden od vojne službe, Kulik je dobrovoljno ostao u uniformi.
U oktobru, dok je učestvovao u jednoj bici na liniji fronta, Kulik je bio ranjen u nogu i zarobile su ga
nastupajuće nemačke armije. Strpan u nacistički logor u Spas-Demensku, 58-godišnji naučnik dobio
je tifus i umro 24. aprila 1942.
Vodeći istraživač sibirske eksplozije i pionir u razvitku sovjetskih meteoritskih istraživanja bioje
sahranjen na lokalnom gradskom groblju.
Glava sedma

ODGOVOR

Bezmalo kao da je tragična smrt Leonida Kulika bila signal, spekulacije o uzroku tunguske
eksplozije uzele su nov i neočekivan obrt po završetku drugog svetkog rata.
Kao naučnik, Kulikje uglavnom bio posmatrač i prikupljač, pre nego eksperimentator; pokazivao je
veću sklonost ka sakupljanju i katalogizi-ranju čuda sveta prirode nego ka analitičkom istraživanju
njihove prirode. Uz pomoć široke mreže amatera-sakupljača, koji su ga izveštavali o padu svakog
novog meteorita, Kulik je povećao i pedantno katalogizirao Na-rodnu zbirku meteorita; i tokom
mnogih godina istraživanja učinio je na rasvetljavanju tunguske misterije onoliko koliko je to u
stanju da učini jedan čovek. Ali nova generacija naučnika imala je drugačiju tačku gledi-šta i, što je
važnije, neuporedivo istančaniju tehnologiju za istraživanje problema.
Izuzev medu najtvrdokornijim pristalicama Kulikove teorije, reč ,,meteorit" retko se čula; većina
naučnika više je volela da za tunguski objekt upotrebljava izraz ,,kosmičko telo" i da njegov pad
opisuje napro-sto kao ,,događaj", ,,fenomen" ili, popularnije, ,,katastrofu". Svaka takva referenca
sugerisla je novi trend spekulacija o onome šta je izazvalo kataklizmu iz 1908. godine.
Jedan čovek nije imao nikakvih sumnji u pogledu uzroka eksplozije. Njegove teorije, prezentirane u
posleratnim godinama i podržane znat-nim ugledom kojeg je uživao kao pisac i tehnički stručnjak,
unele su fundamentalnu promenu u čitavu strukturu argumentisanja.
Da se moglo od nekog ,,sveznajućeg" kompjutera zatražiti da izabere osobu koja bi krajnje predano
nastavila Kulikovo delo na rešavanju sibirske misterije, sva je prilika da ne bi bio pronaden niko
pogodniji od Aleksandra Kazanceva. On se, u stvari, i rodio u Sibiru - u Akmolinsku (od 1960.
preimenovan u Celinograd) 1906. godine, a studirao je u

Tomsku i Omsku, gradovima u kojima su spekulacije o tunguskom doga-daju imale dugu istoriju.
Nakon štoje 1930. diplomirao na Tehnološkom institutu u Tomsku, Kazancev je, poput Kulika,
otišao na Ural, gde je postao šef mehaničara metalurškog zavoda u Belorecku, u Baškirskoj ASSR.
Kazancevljeva živa mašta i tehničarsko umeće ubrzo su skrenuli na njega pažnju
nadležnihvlasti, paje tokom tridesetih godina bio premešten u jedan od moskovskih instituta gde je,
izmedu ostalog, učestvovao u pripremanju sovjetskih eksponata za Svetsku izložbu u Njujorku 1939.
Kad je SSSR bio napadnut 1941, Kazancev je stupio u Crvenu armiju i bio postavljen za glavnog
inženjera u jednom odbrambenom kompleksu, gde je radio na razvoju novih oruzja. Za svoje zasluge
dobio je orden Crvene zvezde i druga odlikovanja.

Sličnost sa Hirošimom
Nezadovoljan svojom karijerom tehnologa, Kazancev je, još davno pre rata, postao šahovski majstor
i napisao veći broj zapaženih knjiga i članaka o toj drevnoj igri. Godine 1936. ispoljiojejošjednu
stranu svog mnogos-trukog talenta učestvujući u nacionalnom takmičenju za filmska scenarija iz
oblasti naučne fantastike. Njegova Arenida dobila je prvu nagradu, ali pošto nije imala sreću da bude
ekranizovana, on je scenario preradio u roman Goruće ostrvo, koji je imao veliki uspeh u
Sovjetskom Savezu. Posle rata postao je profesionalni pisac.
Kao i većinu Sibiraca, Kazanceva je fascinirao turobni pejzaž arktič-ke Rusije. Za njega, medutim,
on je predstavljao nešto više od kraja civilizacije. Gledajući beskrajnu tundru, često je pomišljao
kako planeta Mars mora da bude veoma slična tom hladnom, oštrim vetrovima izlože-nom svetu.
Tokom svojih arktičkih putovanja na istraživačkom brodu ,,Georgij Sjedov" - putovanja koja će mu
poslužiti kao osnova za seriju arktičkih priča i maštarija - slika severnog Sibira kao dela Zemljine
površine po pustošnosti najsličnijeg ,,Crvenoj planeti" sve dublje se uti-skivala u njegov duh. Bila je
to okosnica u razvijanju njegove teorije o prirodi tunguske eksplozije.
Drugi podstrek za nove spekulacije o eksploziji došao je iz jedne lokacije geografski manje udaljene
nego Mars.
U avgustu 1945, kada je američka atomska bomba eksplodirala na 2.900 metara iznad Hirošime, svet
je doživeo svoju prvu demonstraciju razornog dejstva nuklearnog oružja. Kazancev je bio medu
sovjetskim naučnicima koji su posetili Hirošimu neko vreme nakon eksplozije. Za njega, razgledanje
opustošenog grada imalo je jezivi kvalitet jednog sna
koga se nejasno sećao: videoje prizore koji su mu izgledali na neki čudan način poznati, fenomene
kojeje i ranije već susretao. Hirošimaje u velikoj meri ličila na njemu dobro znane fotografije o
razorenom području oko reke Podkamena Tunguska, gde se desila eksplozija 1908. godine.
Japanska eksplozija, sva u blesku i udaru, podudarala se u mnogom pogledu sa štetom pričinjenom
sibirskoj tajgi 1908. i svedočanstvima očevidaca. U Hirošimi, samo nekoliko stotina metara od
centra eksplozi-je, bila je jedna grupa drveća, ugljenisanog i ogolelog od lišća, ali koje je još uvek
stajalo uspravno, baš kao i ono u području Podkamene Tunguske. Svugde drugde, kuće su bile
sravnjene sa zemljom, upravo onako kako su džinovska stabla ariša u Sibiru bila poobarana. Oblak u
vidu pečurke, crna kisa koja je padala posle eksplozije - sve je to bilo slično onome što je
svojevremeno vidano u Sibiru. Sva dalja istraživanja, uključujući i otkri-vanje znakova radijacije na
mestu pada, potkrepljivala su njegovu teoriju:
nikakav meteorit ili kometa nisu izazvali eksploziju iz 1908. godine; ono šta je eksplodiralo morala
je biti - atomska bomba!
Atomska bomba 1908. godine? Idejaje u prvi mah imala malo smisla. Ali za Kazanceva,
fasciniranog Marsom, toje bilo prihvatljivo objašnJenje. Jedan tudinski svemirski brod, dolazeći sa
Marsa, izabrao je Sibir kao lokaciju za spuštanje, ili je - još verovatnije - zaronio tamo u atmosferu
izgubivši kontrolu pre nego što je eksplodirao u vazduhu. Zašto su Marsovci došli na Zemlju?
Kazancevje verovao da su došli u potrazi za vodom potrebnom njihovoj umirućoj planeti, i nagadao
je da su oni prvobitno možda nameravali da krenu prema Bajkalskomjezeru, najvećoj masi pitke
vode na Zemlji.

Jeziva sličnost pustošenja: Hirošima snimljena nekoliko dana posle eksplozije atomske bombe

Gost iz kosmosa
Veoma oštroumno, Kazancevje izabraojedan popularni magazin, Voknig sveta, da objavi svoju tezu
o tome kako je pustošenje u Tunguziji izazvao nuklearni svemirski brod sa drugog sveta
eksplodiravši visoko iznad tajge. U jednom kasnijem članku, on je grafički prikazao efekat takve
eksplozije:
,,Talas eksplozije sjurio se naniže, i drveće koje je stajalo direktno ispod tačke eksplozije ostalo je
uspravno, izgubivši samo vrhove i grane. Vreli talas je nagoreo mesta tih preloma na drveću i
pogodio zamrznuto tlo, cepajući ga. Podzemne vode, naterane ogromnim pritiskom udara, pokuljale
su u vidu onih vodoskoka koje su domo-roci videli nakon eksplozija. Ali tamo gde je talas eksplozije
udario pod izvesnim uglom, drveće je lylo oboreno u vidu lepeze.
U trenutku eksplozije, temperatura se popela na desetine miliona stepena. Elementi, čak i oni koji
nisu direktno učestvovali u eksploziji, isparili su i, delimično, bili odnešeni u više slojeve atmosfere
gde su, nastavljajući svoje radioaktivno raspadanje, izazvali one vazdušne svetlo-sne efekte".
Da su potekle od nekog drugog autora, takve spekulacije bile bi dočekane sa podsmehom, ali budući
da ih je izneo Kuzancev, odlikovani ratnik i ugledni tehnolog, one su zahtevale uvažavanje. Uvek
mudro oprezan da ih prezentira kao inte-resantnu hipotezu u vidu popular-ne nauke ili naučne
fantastike, Kazancev je razvijao svoju teoriju tokom sledećih desetak godina; tu teoriju veoma
detaljno je prezenti-rao 1958. u narativnom članku ,,Gost iz kosmosa", koji je bio o-bjavljen u
naučno-popularnom ča-sopisu Junij tehnik. Taj tekst on je kasnije razradio i 1963. objavio ga kao
zasebnu knjigu pod istim naslo-vom.
Radr.j'a Gosta izkosmosa sme-štenaje ujedan milje kojije Kazan-cevu bio dobro poznat: kabinu
arktičkog broda za kartografisanje Nukleama priroda sibirske katastrofe:
koji Je nosio grupU naučnika U Se- ProfesorAleksandarKazancev
vemi Sibir. Ovoga puta, medutim, njihov zadatakje da u Arktiku pronađu mesto čijaje klima
najpribližnija klimi Marsa i utvrde da li tamo može da opstane život. Jedan od naučnika, Krimov,
tvrdi kako je siguran da Marsovci postoje i da su posetili Zemlju. Rodivši se kao Tunguz u oblasti
Podkamene Tunguske, on je bio dečak kada se 1908. desila velika eksplo-zija. Događaj je imao
dalekosežne posledice, kako za njega tako i za njegovu porodicu.
,,Moj otac je otišao u oborenu tajgu", objašnjava Krimov, ,,i video jedan ogroman stub vode kako
izbija iz tla. Nekoliko dana kasnije umro je u strašnim bolovima kao da je zahvaćen vatrom. Ali na
njegovom telu nije bilo nikakvih tragova vatre. Stari Ijudi iz plemena strašno su se uplašili. Zabranili
su Evenkima (Tunguzima) da odlaze u područje obo-renog drveća. Nazivali su ga prokletim
mestom. Šaman (plemenski prizi-vač duhova) rekao je da se Ogdi, bog vatre i grmljavine, spustio
tamo na Zemlju. Svi koji odu na to mesto bivaju oprženi nevidljivom vatrom".

Smrt na Zemlji
Ono što su domoroci znali o eksploziji moglo je za Krimova imati samo jedno objašnjenje: daje
objekt bio zapaljeni kosmički brod kojije nekon-trolisano zaronio u Zemljinu atmosferu. ,,Na izgled,
putnici koji su otišli u taj kraj umrli su od kosmičkih zraka ili od meteoritskog bombardova-nja",
objašnjava on. ,,Dok se približavao Zemlji, nekontrolisani brod je ličio na neki meteorit zato štoje
uleteo u atmosferu ne smanjujući brzinu. Brod se užario od trenja, baš kao što bi se i meteorit užario.
Njegov spoljni oklop je izgoreo, a njegovo (nuklearno) gorivo time izloženo uslovima koji su
omogućili lančanu reakciju. Ondaje usledila atomska eksplozija i naši kosmički gosti umrli su onog
istog dana kada je trebalo da se spuste na Zemlju".
Mada su neki Ijudi glatko odbacivali ovu ideju, mnogi članovi sovjet-skih naučnih krugova pažljivo
su proučavali Kazancevljevu teoriju. Pišući u naučno-popularnom časopisu Znanie-Sila, profesor
Feliks Zigelj, koji je predavao aerodinamiku na Moskovskom vazduhoplovnom institutu,
napomenuo je da ,,u sadašnje vreme, sviđalo se to nama ili ne, hipoteza A. N. Kazanceva je
realistička zato što objašnjava odsustvo meteoritskog kratera i eksploziju jednog kosmičkog tela u
vazduhu".
U Sovjetskom Savezu, Kazancevljevo delo bilo je, istovremeno, i veoma uvažavano i predmet
žestokih raspri. Godine 1954. bio je primljen za člana komunističke partije, što je predstavljalo
značajno priznanje za ovog književnika. Što se tiče njegove vrednosti kao naučnika, juna meseca
1957. objavioje poduži tekst ,,Posmatranje radio-signala sajednogveštač-
kog satelita i njihova naučna vrednost" u listu Radio, zvaničnom časopisu Ministarstva za
komunikacije. Ćlanak je predvideo lansiranje jednog sovjetskog satelita i čak naveo lalasnu dužinu
na kojoj će emitovati vesti. Četiri meseca kasnije, bio je lansiran ,,Sputnjik-l".
Dok se raspra o tunguskoj katastrofi sa nesmanjenom žestinom nastavljala, postepeno je dolazilo do
sve jasnije polarizacije. Jedna grupa, pod vodstvom uglednih meteoritskih eksperata kao što su bili
Jevgenij Krinov i Kiril Florenski, odbijala je da prihvati bilo šta drugo sem da je pustošenje u Sibiru
1908. godine izazvao meteorit; čak i takvi dobro poznati ,,preobraćenici" kao što je Vasilij
Fescnkov, koji je u oktobru 1960. obznanio da više ne veruje u meteoritsku teoriju, nije mogao da
uzdrma uverenje le grupe. Fesenkov, Arn Šternfeld i jedna svc veća grupa darovitih, često mladih
inženjera, slagali su se sa Kazancevom da je eksplozija bila atomska, dok su u pogledu encrgctskog
izvora - čak i kad nisu bez rezerve prihvatili Kazancevljevu ideju - bar pokazivali spremnost da budu
bez predrasuda. Posleratni naučni autoriteti videli su dovoljno od atomskog doba i razmotrili
dovoljan broj novih teorija da bi znali da ono što je danas nemogućnost može sutra postali stvarnost.
1 tako, primenjujući na raspoložive podatke najnoviju tehniku kosmologije, a-tomske fizike i hemije,
naučnici su krenuli da potraže konačno objašnje-nje za misteriju iz 1908. godine.

Glava osma
VATRA JE PROŠLA

Da li eksplozija iz 1908. mogla biti atomska?

Nije li iznenadni, zaslepljujući ,,blesak svetlosti" kojije izgledao kao da parajutarnje nebo iznad
tunguske oblastibio blesak nuklearne eksplo-
zije?
Možda je bolna vrućina koju su osetili očevici 65 kilometara dalje
bila trenutačni toplotni talas tog bleska?
Zaslepljujući ,,stub vatre" koji je suknuo nekoliko kilometara uvis
mogao je biti atomska ognjena lopta?
,,0gromni oblak crnog dima" koji se razastro iznad čitavog područja
- nije li to bila atomska ,,pečurka"?
Da li je čudna bolest koja je izazvala šugu kod irvasa bila rezultat
radijacionih opekotina?
Ova pitanja podstakla su naučnike na intezivno traganje za novim
podacima koji bi mogli pružiti odgovore, kao i na preispitivanje čitavog brda dokaza koje su već bili
prikupile ranije ekspedicije istražujući mete-oritsku teoriju. U svome traganju oni su tražili
poredenja sa testom u Alamogordu ( predeo u Nju Meksiku gde je 16. jula 1945. eksplodirala prva
probna atomska bomba) i bombama bačenim na Hirošimu i Nagasaki
- tri dogadaja iz 1945. koji su označili početak jedne zastrašujuće nove
ere.
Velike eksplozije koje su se dešavale u antička vremena bile su delo
prirode i, poput većine prirodnih fenomena, gotovo su najavljivale svoj dolazak u vidu zemljotresa,
oluja, ili podzemnih vatri. Za žitelje Hirošime nije bilo takvog upozorenja. U 8.15 izjutra 6. avgusta
grad je takoreći u trenu bio sravnjen sa zemljom od eksplozije uranijumske bombe nazvane ,,Litl
Boj", bačene sa visine od 9.500 metara iz bombardera ,,Enola Gej". Bio je to jedan novi,
neuporedivo katastrofalniji vid razaranja od svih dotadašnjih; medu njegovim mnogobrojnim
efektima na Ijudsku svest bilo
je i to što je nametnuo potrebu preispitivanja tunguskog dogadaja. Pre 1945. godine nije postojalo
nikakvo iskustvo koje bi objasnilo kako jedan relativno mali leteći objekt može da izazove kolosalno
pustošenje. Hiro-smia i Nagasaki su to dokazali.

Pohod vatrene kugle

Atomska bomba nije naprosto bilajednostavniji način da se izazove veća eksplozija. Forma atomske
eksplozije sustinski se razlikuje od one koju izaziva odgovarajuća količina hemijskog
eksploziva.Naučnici su atomske bombe merili kilotonama, jedinicama čija je energija ravna onoj kod
hiljadu tona eksplozivnogjedinjenja TNT, a kasnije u megatonama, jedi-nicama za milion tona TNT.
Poredenje, medutim, nije najprikladnije, jer je kod TNT posredi naglo oslobađanje molekularne
energije, dokje kod atomske eksplozije reč o oslobadanju encrgije nuklearnih jezgara u lan-čanoj
reakciji.
Hemijski eksploziv, kao na primer TNT, detonira u jednoj jedinoj snažnoj ekspanziji energije, pri
čemu udarni talas prodire kroz strukture, a zatim se brzo kreće dalje. Nasuprot tome, atomska
eksplozija se obra-zuje u vidu jednog lanca razaranja koji rezultira daleko jačim pustoše-njem.
Najpre dolaze blesak i jara toplotnog talasa što izbija pri temperaturi od 300.000 stepena Celzijusa.
Prema fizičaru T.P. Sirsu: ,,0n se kreće u vidu bleska brzinom svetlosti. On pali materijale bez
kontakta materijala sa izvorom vrućine. On spaljuje drvo na kilometar i po daljine i prlji ga na daljini
od preko tri kilometra".
Atomsku eksploziju sledi udarni talas. Za tri sekunde on prevali preko jednog kilometra. Za
osam sekundi gotovo dvostruko više od te razdaljine. Kuće u prečniku od jednog kilometra bivaju
razorene priti-skom koji iznosi preko dvadeset kilonjutna na kvadratni centimetar;
prosečna jednospratna kuća od cigala može da bude uništena pritiskom koji iznosi deset puta manje.
Kod hemijske eksplozije razorni efekti su gotovo potpuno uzroko-vani početnim talasom eksplozije i
potresa. Medutim, u nuklearnoj ek-sploziji užas tek počinje.
Prvi udar atomske bombepraćenje drugim talasom, dokseprvobitna eks»?loz.u, vazdusnih masa
iznad ci\ia - ]os ]ednom obrusuie naniže, razara)ući \ sravn)U)ući sa zem\jom zdanja koja su već
ozbiljno oštećena. Taj drugi talas može da bude čak šest do osam puta jači od primarnog talasa.
U meduvremenu, unutar atomske ognjene kugle, naviranJ'e uvis superzagrejanog vazduha i J'arost
atomske fisije stvorili su vakuum koji
1.500 metara od centra) eksplozijaje provalila kroz bolnicu. Naočari koje je nosio spale su mu s lica;
bočica krvi tresnulaje o zid; njegove japanske papuče izletele su mu ispod stopala - ali inače,
zahvaljujući mestu na kome je stajao, nije pretrpeo nikakve ozlede".
U vakuum koji je stvorila vatrena kugla bili su usisani svi otpaci, smrskana drvna grada,
nezapaljivi isitnjeni kamen razorenog grada. Sve je to suknulo uvis u vidu pečurkastog oblaka, do
visine od 12.000 metara i vidljivo sa udaljenosti preko 650 kilometara sa morske pučine. U izve-
štaju jednog službenog očevica stoji da je oblak ,,bio posmatran sa jednog vojnog aviona, na daljini
od 660 kilometara, dok se avion nalazio na visini od 7.000 metara".

Nefritni cvet pustinje

0 samoj eksploziji rečeno je: ,,U vojnom avionu osetila su se dva jasno razdvojena udara, po
intezitetu slična onima koje stvara paljba protivavi-onskih topova. Citavgrad, izuzimajući krajnju
periferiju, bioje prekriven tamnosivim slojem prašine koja se pridružila stubu dima. Oblak je bio
strahovito uskomešan, sa bleskovima vatre koja se videla kroz prašinu...".
Od 75.000 kuća koliko je Hirošima imala u lo doba, potpuno je uništeno 50.000, a delimično 18.000.
Prema jednom izvešlaju: ,,U krugu sa radijusom od 800 metara razaranje je bilo totalno. Dalje od
jednog i po kilometra biloje žestoko... Od 1,5 do 2,5 kilometra rušenjeje bilo srednje. Dalje do 3,5
kilometara biloje delimično... Malterje pucao, a prozori su prskali i na 13 kilometara od nulte tačke
na tlu. Potpuno razorena oblast u Hirošimi... zahvatala je 47 kvadratnih kilometara".
Eksperimentalna bomba koja je eksplodirala u Alamogordu, Nju Meksiko, a nalazila se na 30 metara
visokom čeličnom tornju, učinila je okolno tlo opasno ,,vrućim". Prašina i komadi zemlje s masom
od više hiljada tona, kao i ispareni ostaci tornja i obližnje zemljoradničke farme, bili su usisani u
vatrenu loptu, a zatim u talasima potisnuti 12.000 metara uvis, gde se masa oblikovala u pečurkasti
oblak, koji će nam kasnije, na žalost, postati dobro znan. Ovi visokoradiaktivni otpaci razvejali su se
širom Nju Meksika, izazivajući radiaktivne opekotinc kod stoke - i prisi-livši američku armiju da
preduzme evakuaciju stanovništva iz nekih gra-dova u toj oblasti.
Gotovo više nego razaranje usled eksplozije bombe, naučnike je zastrašilo njeno radijaciono i
toplotno dejstvo. Krećući se u pravcu centra eksplozije u tenkovima prekrivenim olovnim pločama
nekoliko časova kasnije, posmatrači su našli oblast koju ni sa čime nisu mogli da uporede. Kao
štojedan od njih, Lensing Lemont, piše u knjizi Dan Trojstva:
,,0sam stotiha metara dalje ugledao je nešto što je ličilo na veliki nefritni cvet na bakarnom pesku
pustinje. Tamo gdeje ranije stajao toranj sa bombom, sada je svetlucao krater zelenog keramikolikog
stakla. Vatrena lopta je usisala tlo, stopila ga svojom nepojmljivom vrelinom, i stvrdnute čestice
zatim survala na mesto eksplozije. Ležale su tamo unutar 350 metara široke zdele, u središtu duboke
oko 8 metara. Premda je stajala 30 metara visoko, bomba je toliko smlavila zemlju da su masivna
postolja tornja, koja su se dotle nalazila na tlu, utisnuta više od 2 metra duboko. Sam toranj potpuno
je ispario. Kilometar i po oko kratera nije bilo nikakvog znaka života ili vegetacije".
Naučnici su zeleno staklo nazvali ,,trmitit", poštoje šifrovano ime za Alamogordo glasilo ,,Trqjstvo"
(Trinitet). Slične male kuglice stakla, od kojih su mnoge sadržavale komadiće stopljenog metala,
pronadene su i na mestu tunguske eksplozije. Kako se činilo, globule su nastale usled dejstva
neobično velike toplote.

Najstravičniji simbol
,,Elektromagnetska oluja" koja je usledila posle eksplozije poremetila je mnoge osetljive
instrumente; prethodni blesak prodro je kroz zaklonjene komore i učinio ih nekorisnima. Nekoliko
uzoraka tla koje je prikupio specijalno oklopljeni tenk pokazali su se suviše ,,vrućim" za analizu, a
radioaktivne padavine ostale su dovoljno jake čak i na daljini od 160 kilometara, gde su se staložile u
beloj magli, stvorivši plikove na leđima nekih goveda koja su se tu zatekla i ,,sive pege" na koži
drugih. Znaci eksplozije u Nju Meksiku, zbog ,,prljave" vatrene kugle i propratnih padavina, ostali
su prisutni neko vreme.
Iznad lokacije u Alamogordu gdeje test izvršen nadnosilo se ono što će postati najmoćniji i
nastravičniji simbol atomskog doba, oblak u vidu pečurke. Posle eksplozije, kugla od prašine i lakših
gasova koja se i dalje širila, vrelija od bilo kakve prirodne vatre, šiknula je u rede slojeve gornje
atmosfere, otprilike osam kilometara iznad Zemlje; tu je odmah bila okružena Ijubičastim slojem
dok su vrelina i radijacija jonizovale vazduh, stvarajući veoma živopisnu verziju aurore koju
ponekad vidamo na višim geografskim širinama, gde naelektrisane čestice iz Zemljinih magnetskih
pojaseva bivaju povučene naniže, reagujući u kontaktu sa atmosferom. Nošen vetrovima gornje
atmosfere, svetlucavi jonizovani vazduh iznad novomeksičke pustinje putovao je oko sveta
stvarajući baš kao i sve kasnije atomske eksplozije atmosferska svetlucanja i čudne, produžene.
Američki fizičar Filip Morison, jedan od posmatrača koji su bili upućeni u grad trideset jedan dan
nakon eksplozije, sa čudenjem je ustanovio da je relativno mala šteta bila pričinjena području
Zamka, koje mora da se našlo gotovo direktno ispod vatrene kugle.
,,Morison je prošao pored ruševina Zamka, koji je bio štab Pete divizije", zapisao je kasnije Denijel
Lang u svojoj knjizi Od HiroSime do | Meseca. ,,Četiri hiljade vojnika bilo je tu pobijeno.
Morisonov vodič je * jadikovao zbog razaranja Zamka, čiji je jedan deo bio korišćen kao vojni
muzej u kome su se čuvali spomeni najednu drevnu pobedu. Gubitak tog istorijskog blaga silno je
žalostio vodiča. A žalostila ga je i činjenica da je jedno drvo kojeje zasadio Hirohitov otac bilo do
crnila sprženo i bezlisno.
1 nekoliko vodenih Ijiljana u odbrambenom šancu Zamka je pocrnelo, informisao je vodič Morisona,
i dodao kako se raduje što su oni počeli ponovo da rastu. 'Želeo sam da se u to uverim', rekao je
Morison, 'i zatražio sam od njega da mi pokaže Ijiljane. Stvarno su rasli'.
Cinjenica da su Ijiljani i dalje rasli dokazala je Morisonu da to područje, zato što se radilo o
vazdušnoj eksploziji, nije bilo onako potpu-no zasićeno gama-zračenjem kao što se to desilo sa
Alamogordom, gdeje sveukupan život bio zbrisan. Rašćenje Ijiljana u Hirošimi pokazalo se kao
tipičan primer ubrzanog rasta biljaka, do koga je često dolazilo posle atomskih eksplozija. Nije samo
cr-no, bezlisno, ali ipak uspravno dr-veće oko hirošimskog Zamka u nultoj tački podsećalo na zonu
spa-Ijenih a uspravnih stabala u tungu-skoj oblasti, nego to isto važi i za ubrzanje rašćenja biljaka i
stabala najbližih centru razorenog podru-čja u Hirošimi odnosno Sibiru.
Baš kao što su preživeli građa-ni Hirošime najpre ugledali na ne-bu ,,zaslepljujući blesak", sibirski
svedoci prisećali su se da je vatra koja se pojavila iznad tunguske o-blasti bila ,,svetlija od sunca".
Opisi očevidaca sibirske eksplozije upa-dljivo se podudaraju sa opisima preživelih iz Hirošime.
Prema jed-nom iskazu, ,,ogroman plamen je suknuo uvis i rascepio nebo nadvo-je". Drugi očevici
govorili su o dži-novskom Jeziku plamena" ili ,,stubu vatre" koji je blesnuo iznad tajge, praćen
visokim, talasavim stubom ,,crnog dima" - slika koja odgovara nuklearnoj vatrenoj ku-gli ili oblaku
u vidu pečurke.
Kao i u Hirošimi, jarki blesak na nebu bio je propraćen strahovi-tom vrućinom. Sedeći na svom tre-
mu u Vanavari, 65 km dalje od mesta eksplozije, S. B. Semjonovje video jednu ,,ogromnu vatrenu
kuglu" koja je isijavala tako jarosnu vrućinu da

on više nije mogao ostati da sedi. P. P. Kosolapov, njegov sused koji je nešto poslovao oko kuće,
osetio je da su mu uši oprljene. Vrućina je ,,zgrabila" Semjonova, gotovo izgorevši košulju na
njegovim ledima. On-da se smračilo, i onje, kontuzovan, pao na tlo. Udarni talas, kojije usledio
odmah nakon bleska i vrućine, ,,uzdrmao je čitavu kuću", oštetivši tava-nicu i slomivši okna. Posle
udara začula se glasna tutnjava eksplozije, kao udaljena grmljavina.

Odbrana ,,atomske teorije"

U aprilu 1927, Tunguz Ilja Potapovič obavestio je Kulika da se ,,centar vatrene oluje" desio iznad
pašnjaka njegovog rodaka Vasilija Iliča, kojije imao stado od 1.500 irvasa. ,,U tom istom kraju on je
imao nekoliko skladišta u kojima je držao odeću, potrepštine za domaćinstvo i opremu za irvase...
Vatraje prohujala i uništila šumu, irvase i skladišta. Posle toga, kad su Tunguzi otišli u potragu za
svojim stadima, našli su samo ugljeni-sane leševe irvasa. Ništa nije ostalo od skladišta; sve je
izgorelo i istopilo se - odeća, oruđa, oprema za irvase, posu'de i samovari. Ostalo je samo nekoliko
čabrica za mleko".
Sumirajući svedočanstva o blesku i talasu vrućine, profesor aerodi-namike Feliks Zigelj je 1961, u
časopisu Znanie-Sila istupio u odbranu ,,atomske teorije". Prema njegovom tumačenju, da bi
eksplozija izazvala opekotine 65 km dalje od Vanavare, energija mora da je iznosila ,,ne manje od
25.000 džula po kvadratnom metru". Onje ukazao i na to daje u selu Kežma, 200 kilometara od
epicentra, ,,blesaksvetlosti od eksplozije bio toliko jak da je stvorio dvostruke senke u prostorijama
okrenutim prema severu... Sve te procene su nezavisne jedna od druge i ukazuju na jednu činjenicu:
zračeća energija tunguske eksplozije sadržavala je neko-liko desetina procenata ukupne energije. A
ta korelacija između parame-tara karakterističnaje samo za nuklearnu eksploziju. Hemijska
eksplozija je isključena van svake sumnje -jerje za nju odnos između tih parametara mnogo manji.
Kad znamo bazične parametre tunguske eksplozije, njena temperatura še lako može izračunati.
Ispada da je iznosila nekoliko desetina miliona stepeni!".
Zigelj je procenio podatke o nagorelom drveću, koje je bilo zapalje-no zračečom vrućinom u
prečniku od 9 do 16 kilometara. ,,Čakje i Leonid Kulik zapazio neobičan karakter nagorelina na
drveću u području katas-trofe", naglašavao je on. ,,Prema iskazu Kulikovog najbližeg kolege Jev-
genija Krinova, 'čovek može često da vidi na nekom drveću, osobito na vrhovima krošanja, kako su i
debele i sasvim tanke grane bile slomljene pri kraju i zadobile znake ugljenisanosti'. To je dokaz da
je paljenje bilo trenutačno, tojest daje nastalo kao rezultat eksplozije, a ne zbog običnog šumskog
požara".
Ekspedicije s kraja pedesetih i početkom šesdesetih godina analizi-rale su detaljno svedočanstvo
izgorele šume. Aleksej V. Zolotov, istaknuti geofizičar koji je predvodio ekspedicije iz 1959. i 1960.
godine, dao je sledeću opasku o izgoreloj šumi: ,,Primećuje se smenjivanje izgorelih i neizgorelih
delova ovog područja, a isto tako i smenjivanje izgorelih i neizgorelih grana pri vrhu istog izgorelog
drveta". Zigelj je prokomenta-risao: ,,To znači da je sagorevanje drveća bilo izazvano svetlosnom
radi-jacijom eksplozije, i samo na onim mestima koja nisu bila u senci lišća i grana; drugim rečima,
bilo je to radijaciono sagorevanje".

Model katastrofe
Kiril Florenski, isto tako žestok protivnik atomske teorije o tunguskoj eksploziji kao što je Zolotov
bio njen pobornik, proveo je veći deo svog vremena tokom ekspedicije iz 1961. godine u nastojanju
da obori Zolo-
Mikrobarogrami vazdušnih talasa kod različitih vrsta eksplozija : 3.Tungunska eksplozija,2.više
podceća na nuklearnu : 1. nego na hemijsku

tovljeve postavke. Istina, zbunjivali su ga izveštaji šumarskih eksperata koj'eje poveo sa sobom
,,daje vatra iz 1908. buknula na nekoliko mesta" i da su «okruglasti oblik mesta požara i opšti izgled
razorenosti stare šume vatrom uočljiva odlika područja, po čemu se ono razlikuje od uobičajenih
šumskih izgorelina". Imajući sve to u vidu, Florenski je priznao da ,,još nije odbacio mogućnost
takozvane munjevite vatre", ali je odmah dodao da ,,ni to nije definitivno dokazano".
Tokom svojih ekspedicija 1958, 1961. i 1962. godine, Rorenski je kompletirao dotadašnji rad na
utvrdivanju tačnog mesta gde je objekt eksplodirao. Da li je to zaista bila, kao što je Kazancev
sugerisao, eksplo-zija u vazduhu? 1 Zolotov, i Genadij Plehanov, sa Medicinskog instituta u
Tomsku, premeravajući takozva-nu ,,šumu telegrafskih stubova" i uočavajući način na koji su neki
brežuljci bili zaštićeni od eksplozije dok su ostali bili potpuno opusto-šeni, došli su do zaključka da
samo jedno objašnjenje odgovara tim fe-nomenima: vazdušna eksplozija koja se desila otprilike tri
kilometra iznad tajge. U prilog ovoj pretpo-stavci išli su i barografski podaci iz 1908. godine, koji su
se još uvek čuvali u Meteorološkom uredu u Potsdamu, Nemačka.
Drugi istraživači dali su se na posao da ovu teoriju još više pot-krepe, služeći se ponekad nekon-
vencionalnim metodima. Godine 1959. I.T. Zotkin i M.A. Cikulin sagradili su model tunguske viso-
ravni u razmeri 1:10.000 i namestili Da iyexou u diin)eJazyama 2 sa 3 m -jednu konstrukciju od
minijaturnih kočića koja se mogla srušiti i pri najslabijem povetarcu. Iznad mo-dela su koso razapeli
jednu žicu, za koju su privezali majušnu bombu. Nameštajućije pedantno na različitim visinama,
ustanovili su sledeće: kad se eksplozija dešavala pod uglom od 27 do 30 stepeni iznad horizonta -
kočići su se rušili po gotovo istovetnoj shemi kao i drveće u tunguskoj
Traganje za dokazima: Godovi novijeg drveća su deblji nego kod stabala koja su u cksploziji sravnjena sa
zemljom.
oblasti. Od barografskih podataka razlikovali su se samo po proceni visine eksplozije; prema
njihovim proračunima, eksplozija se desila na visini od osam kilometara.
Kako stoji stvar sa izgledom i visinom drugog znaka atomske eksplo-zije - oblakom u formi
gljive? I. S. Astapovič, uporedujući rezultate iz izveštajaočevidaca dobijene tokom dužegvremena u
području eksplozije, pisao je 1933. godine da je ,,eksplozija bila opažena sa raznih tačaka u obliku
vertikalnog vodoskoka", a zatim počeo da navodi neke od krajnje skladnih opisa onoga što su
očevici zapazili. U Kirensku, toje bio ,,vatreni stub... u obliku koplja", dok se onima u Nižneilimsku
on ,,promenio u vatreni stub i trenutak kasnije iščezao". Svi svedoci bili su saglasni u tome da su
videli kako se diže ,,ogroman oblak crnog dima", mada su njihovi domovi bili razasuti na prostoru
od više stotina kilometara. Astapovič je izračunao da ,,na razdaljini 450 do 500 kilometara od mesta
eksplozije, sniženje horizonta iznosi 16 do 20 kilometara. Na osnovu toga može se zaključiti da su se
i stub eksplozije i ,,crni dim" digli do visine znatno veće od 20 kilometara".

Crna kiša, srebrni oblaci

Oblak nad Hirošimom digao se do visine između 12.000 i 15.000 metara. Godine 1951, iznoseći
ujednom članku nove podatke o tunguskoj eksplo-ziji, Astapovič je zaključio da je ,,oblak koji se
digao nakon toga imao potpuno isti izgled kao oblak od atomske pečurke".
Drugi očevici govorili su o ,,crnoj kiši" kojaje padala nakon tunguske eksplozije i koja je, po
Astapovičevom mišljenju, bila identična sa onom iznad Hirošime. Onje spominjao i druge fenomene
povezane sa atomskim eksplozijama, na primer užarenost atmosfere i čudne zalaske sunca koji su se
mogli videti nekoliko dana nakon eksplozije iz 1908. godine. Ti noćni prizori istrajavali su od 30.
juna do 3. jula širom Rusije i Evrope. a paralelno s tim bili su opaženi i ogromni ,,srebrni oblaci" na
velikim visinama.
Genadij Plehanov, jedna od najistaknutijih figura u istraživanju tunguske misterije, uporedioje 1960.
te noćne svetlosti sa onima koje su propratile američku nuklearnu eksploziju na koralnom ostrvu
Bikini 1958. godine. Po njegovom mišljenju, eksploziju na Bikiniju propratile su, mada u manjem
obimu, atmosferske i magnetske posledice gotovo iden-tične sa onima koje su bile zapažene 1908.
godine. U jednom izveštaju iz 1966. godine, sovjetski istraživači V. K- Žuravljev, D. V. Demin i L.
N. Demina izneli su tvrdnju da magnetski i barografski efekti, kao i sama razorena zona u Sibiru,
odgovaraju nuklearnim pokusima koje su SAD izvele 1958. na velikim visinama. Da se tunguska
katastrofa desila 1958, tvrdili su oni, istančani instrumenti u Irkutskoj opservatonji registrovali bi da
se na velikoj visini desila atomska eksplozija.

Odbrana ,,atomske teorije": Profesor aerodinamike Feliks Zigelj pokazuje novinaru isečak stabla s područja
sibirske katastrofe
Plehanov, Astapovič i drugi zastupnici ,,atomske teorije" rado su potezali još jedan argument protiv
teze o meteoritskom odnosno komet-skom poreklu tunguske eksplozije. Naime, oni su ovima
poslednjima predbacivali da nemaju pravo objašnjenje za seizmičke potrese, udare registrovane
širom sveta 1908. godine - potrese koji nisu zapaženi nikada ranije kada bi neko kosmičko telo
udarilo o Zemlju, ali koji su bili veoma slični onima što su zabeleženi prilikom atomskih testova.
Istraživanja koja su krajem šezdesetih godina izvršili Sidni Čepman i Etja Ašur, a koja su
publikovana u naučnom almanahu Smithsonian Contributions to Astrophysics nisu mogla da
ustanove ništa sem najslaba-šnijih elektromagnetskih poremećaja izazvanih meteoritima, i nijedan
od njih nije se mogao ni izdaleka uporediti sa onima iz 1908. godine, koje su registrovali čak i
najprimitivniji instrumenti tog vremena.
Izmenjena flora i fauna

Najrečitiji dokaz koji govori u prilog teorije o atomskoj eksploziji, po mišljenju njenih pobornika,
jeste šteta od zračenja koja je naneta flori i fauni u opustošenom području. Mnogi podaci koje su
prikupili posmatrači i naučnici tokom ekspedicije iz dvadesetih i tridesetih godina, mada malo
shvaćeni u to vreme, ukazuju da je region gde se desila katastrofa bio uveliko ozračen gama-
zracima. Kadaje I. M. Suslov 1926. godine ispitivao u Strelki jednu skupinu od 60 tunguskih stočara
o tome kako su doživeli katastrofu, svi su oni bili jednoglasni u pogledu bleska, potresa i grmlja-vine
koja je usledila - ali isto tako i u pogledu neobjašnjivih naknadnih efekata koje nijedan od njih nije
nikada ranije iskusio. Eksplozija je, kaže Suslov, ,,donela sa sobom bolest za irvase, neku vrstu šuge
koja se nije pojavila nikada pre nego što je vatra došla". Ove priče su ,,svi potvrdili". Izveštaji o
atomskim probama izvršenim 1945. u Nju Meksiku zabeležili su pojavu ,,sivih pega" i plikova na
koži stoke izložene zračenju.
Ekspedicije u tungusku oblast posle 1958. zapazile su genetske promene na biljkama do kojih je
došlo na mestu katastrofe nakon 1908. godine. Uočeno je ubrzanije rašćenje i kod novog drveća i
kod onog koje je bilo oštećeno eksplozijom. U nekim slučajevima, izvesna gljivičasta infekcija
raširila se po mrtvoj šumi, da bi posle toga bila prekrivena novim divljim rastinjem.
Ispitivanje prstenova rasta (godova) na živim stablima pokazala su daje u periodu eksplozije došlo
do upadljivog porasta broja ćelija: prste-novi su bili i širi i izraženiji. Oni pre 1908. varirali su od 0,4
do 2 milimetra u širini, dok su oni koji su nastali nakon eksplozije postali široki od 5 do 10
milimetara. Drveće koje je niklo posle eksplozije, u normalnim okol-nostima naraslo bi otprilike 8
metara u visinu do 1958. godine; umesto toga, ono je dostiglo visinu izmedu 17 i 22 metra. Neka od
stabala koja su nadživela eksploziju sada su imala gotovo četiri puta veći obim.
Ekspedicija Alekseja V. Zolotova iz 1959. skrenula je pažnju na te anomalije, a ekipa Kirila
Rorenskog iz 1961. izvršilaje detaljna istraživa-nja. Izveštaj ove poslednje konstatovao je da su
,,odlike ubrzanog rasta drveća utvrđene 1958. bile potvrdene velikom masom podataka i pred-
stavljaju neobičnost u odnosu na centralnu regiju pogodenog područja. Polazeći od činjenice da
uzroci fenomena nisu jasni, treba nastaviti sa radom u tom pravcu". U istom izveštaju, malo kasnije,
stoji: ,,Mada odgovarajuća stručna literatura smatra da naknadni efekti običnog šum-skog pqžara ne
mogu da traju duže od 15 do 20 godina, oni u području
gdeje pao meteorit uporno istrajavaju već 40 do 50 godina. V. I. Njekrasov (učesnik ekspedicije iz
1961) izrazio je sumnju u pogledu mogućnosti da se ovaj fenomen može objasni isključivo
ekološkim faktorima".

Kolos prema Hirošimi

Misleći da je meteorska prašina možda nadubrila područje tako da pod-stiče rašćenje vegetacije,
ekipa iz 1961. zasejala je nekoliko pokusnih površina žitom da bi ustanovila da li će ono rasti brže
nego na običnom tlu. Žito nije brže poraslo, što je značilo da je faktor koji je uticao na rašćenje
drveća u zoni pada dejstvovao samo u vreme eksplozije i kratko vreme posle toga. Za pristalice
,,atomske teorije" toje biojošjedan dokaz da su u pravu.
Najzad, kao najubedljiviji dokaz za svoju teoriju, ,,atomičari" su navodili nalaze do kojih je došla
Plehanovljeva ekspedicija iz 1959. godi-ne. Ekipaje krenula iz Tomska i provela na mestu katastrofe
šest nedelja, skupljajući uzorke tla i vegetacije. Biloje prikupljeno 300 uzoraka tla, 80 obrazaca
pepela i 100 uzoraka vegetacije; od svakog rastinja uzeti su obrasci iz kore, lišća i unutrašnjih
prstenova. Za ispitivanje nivoa ozrače-nosti svih uzoraka korišćen je veoma osetljiv spektrometar.
Pažljivim ispitivanjem, naučnici su ustanovili da je ,,u centru katastrofe radiaktiv-nost jedan i po do
dva puta veća nego u pojasu 30 do 40 kilometara udaljenom od centra". Pored toga, radiaktivni
cezijum-137 bioje prona-den u količinama daleko iznad normalnih.
Za pristalice ,,atomske teorije" sada više nije bilo nikakve sumnje da je tunguska katastrofa iz 1908.
izazvala atomska vatra.
Koliko je velika bila ta vatra? Mada je eksplozija bombe bačene na Hirošimu donela strahovite
razorne posledice, snaga sibirske eksplozije bila je znatno veća. U japanskom gradu drvo se palilo na
udaljenosti do dva kilometra, a na tunguskoj visoravni do daljine od 12 do 16 kilometara od mesta
pada. Ukupno razoreno područje u Hirošimi iznosilo je 46 kvadratnih kilometara, a ono u Tunguziji
oko 3.000 kvadratnih kilometa-ra. Pitomci japanske ratne mornarice osetili su vreli povetarac od
hiro-šimske eksplozije na daljini od 100 kilometara, dok se 600 kilometara od mesta tunguske
oblasti, u Kunsku - na šest puta većoj daljini - mogao osetiti uraganski žestok udar vetra. U Hirošimi,
jaka vrućina se mogla osetiti na rastojanju izmedu 5 i 6 kilometara od mesta eksplozije; u Tunguziji
oko 65 kilometra daleko.
Po nekim procenama, eksplozija u Sibiru bilaje deset puta snažnija od one u Hirošimi. Ali kad se
ima u vidu veća visina sibirske eksplozije i mnogo šire područje razorene šume, onda postoji
mogućnost daje to bila čak stotinu puta jača eksplozija. Sovjetski autoriteti i američki eksperti, kao
na primer Vilard F. Libi, dobitnik Nobelove nagrade za hemiju, procenili su da je njena energija
iznosila čitavih 30 megatona - hiljadu i pet stotina puta više od one u Hirošimi.
Glava deveta
EGZOTIČNE HIPOTEZE

Dok su pobornici ,,atomske teorije" vatreno branili svoj stav, stičući svakog dana sve veći broj
pristalica, pojedini naučnici su počeli da zagle-daju u nedovoljno istražena područja teorijske fizike i
astronomije, poku-šavajući da tu nadu neko prirodno objašnjenje za eksploziju iz 1908. godine. Ako
se takva eksplozija ne može pripisati bilo kom običnom kosmičkom objektu, pitali su oni, zar onda
ne bi bilo moguće da je neki ranije nepoznat, krajnje opasan oblik vanzemaljske materije prodro kroz
našu atmosferu, izazvavši detonaciju ravnu milion milijardi megadžula nuklearne energije, a ipak ne
ostavivši nikakvog fizičkog traga o sebi?
,,Jasno je da tungusko kosmičko telo nije moglo da bude kometa", pisao je geofizičar Aleksej
Zolotov, govoreći u ime mnogih svojih kolega naučnika. Nitije moglo da bude običan led, kamen, ili
gvozdeni meteorit. Tungusko telo predstavlja jedan novi, još nepoznat, mnogo komplikova-niji
fenomen prirode nego što se dosad smatralo".
Ekspert za svemirska pitanja Feliks Zigelj je komentarisao:
,,Uprkos velikom napretku naših znanja o strukturi materije, mi smo daleko od toga da znamo sve o
unutrašnjim, dubokim svojstvima materije, o uslovima pod kojima nuklearna energija može da bude
oslobodena. Mi ne znamo ništa drugo sem to da se 30. juna 1908. godine Zemlja sudarila sa nekim
veoma neobičnim, još nepoznatim, ali prirodnim nebeskim telom".

Antiinaterija na sceni
Da li je veliku eksploziju mogla da izazove, na primer, neka manja masa antimaterije? Ili je možda
za kolosalno opustošenje tajge odgovorna ,,crna rupa"? Moderni teoretičari ispitali su ta dva
hipotetička kosmička fenomena kao moguće rešenje sibirske zagonetke.
Još pre nego što su prvi
eksperimenti koji su delimično
potvrdili postojanje
antimaterije bili obavljeni u
moćnim akcelatorima za
razbija-nje atoma u Berkliju i
drugim naučnim institu-tima,
njeno postojanje u svemiru
pretpostavio je 1930.
nobelovac fizičar Pol Dirak;
kasnije su je prihvatili pisci
naučne fantastike, kao na pri-
mer Džek Viljemson, koji ju je
u svome delu Siti šok iskoristio
kao e-lement jedne duboke
kosmičke drame.
Premisa antimate-rije je
jednostavna i lo-gična. . Zašto,
pitaju fizičari, u svemiru ne bi
bilo atoma koji slobod-no
plove svemirom, a u kojima su
električni na-boji čestica
obrnuti - a-toma u kojima se
pozitivno nabijene če-stice
(pozitroni) okreću oko jednog
negativno nabijenog jezgra
(anti-protoni), a ne da se ne-
gativne čestice okreću oko
jednog pozitivnog jezgra, kao
što je slučaj sa normalnim
zemalj-skim atomima? Ako bi
jedan komad antimate-rije
došao u kontakt sa nekim
zemaljskim o-
Prikaz glavnih hipoteza o prirodi
eksplozije:
1. Udar meteorita ili komete, 2. udes
kosmičkog broda, 3. eksplozja
vanzemaljske nuklearne bombe, 4. pad
kilograma antimaterije, 5. udar
minijatume cme rupe ("kojaje kroz
planetu prošla kao strela krozjabuku
Viljema Tela")
bjektom, oba bi se trenutno i totalno anihilirala (poništila).
Po mišljenju nekih fizičara i astronoma, antimaterija bi mogla pred-stavljati prirodno objašnjenje za
čitav niz tajanstvenih fenomena.
U pustinjama širom sveta, na primer, otkriveni su krupni komadi rastopljenog žućkasto-zelenog stakla,
koji su gotovo identični sa onima pronadenim na mestima gde su pali meteoriti. Prikupljeni su mnogi
uzorci u Libiji, Australiji, centralnoj i južnoj Africi. Medutim, nisu pronadeni nikakvi tragovi koji bi
svedočili da su meteoriti stvorili takve naslage.
Duž priobalne nizije Južne Karoline, kao i svuda po istočnoj obali SAD, pronadeno je na hiljade plitkih,
jajolikih udolina poznatih kao ,,Karolinske uvale". Iz vazduha se te uvale često mogu sasvim jasno
raspoznati ,,Geomorfolozi", napominje Encyclopedia Britanica, ,,nisu pronašli zadovoljavajuće
objašnjenje za te čudne prirodne pojave".
Na severu Virdžinije, u srcu Velike močvare, jezero Dramond leži u jednoj udubini, plitkoj i jajastog
oblika, progoreloj u tresetištu koje formira močvaru. Indijanci tvrde da je jedna ,,vatrena ptica" stvorila
udubinu, a naučnici su izneli sugestiju da je neki veliki meteorit bio uzrok sprženog područja, koje se
pruža naniže kroz tresetište do peščanog dna jezera; medutim, meteoritski objekt tu nije pronaden.

,,Teorija antistene"
Na dan 15. septembra 1940. godine, njujorški Times]e izvestio: ,,Dok je mali jedrenjak 'Raketa II', sa
četiri putnika na palubi, prolazio juče izjutra kroz Longajlendski tesnac, jedna granataje prošištala iznad
pramca i eksplodirala u vodi stotinak metara dalje". Putnici su se prisećali: ,,Najpre je došao fijuk-
nekakvajeziva buka. OndaJedva sekundu kasnije, eksplo-zijaje izbacila veliku fontanu vode, sedam ili
deset metara u visinu. Bilaje to krajnje čudna stvar u inače spokojnom tesnacu. Jer, na vidiku nje bilo
nikakvog broda. Niti bilo kakvog aviona iznad nas!" 1 kasnija istraga je pokazala da nikakva
artiljerijska granata nije mogla eksplodirati u blizini čamca.
Svi ovi slučajevi bili su zabeleženi u stručnoj štampi kao moguća posledica sitnih komada antimaterije
kojaje pogodila Zemlju. Jedan mali antizemni meteor izazvao bi eksploziju nesrazmerno snažnu u
odnosu na svoju veličinu, a zatim ispario, ne ostavivši iza sebe nikakvog traga, izuzimajući možda
zagonetne kratere zvane ,,Karolinske uvale", naslage istopljenog peska u pustinji, ili takve misteriozne
dogadaje kao štoje gore opisani incident u Longajlendskom tesnacu. Takode, on bi mogao, kako neki
naučnici ukazuju, da pruži uverljivo objašnjenje za dogadaje kod Podkamene Tunguske.

"Kosmićki usisivai prašine sa zvezda": Karikirani prikaz teze po kojoj je tungusku eksploziju izazvao
prolazak minijaturae crne rupe kroz našu planetu
Prvobitno obznanjena 1941. u Contributions ofthe Society for Rese-arch on Meteorites, jednom od
najuglednijih časopisa za pitanja meteora, teorija o antimateriji privukla je veliku pažnju, stekavši brzo
mnoge pristalice, ali i vatrene oponente. Linkoln La Paz, autor tog teksta, jedan od vodećih američkih
meteoritskih eksperata i prevodilac na engleski mnogih tekstova Leonida Kulika o tunguskom
fenomenu, predvideo je glavni prigovor teoriji - da bi antimaterija eksplodirala pri prvom dodiru sa
Zemljinom atmosferom - citirajući proračune fizičara V. Rojanskog da bi ,,antizemni gvozdeni meteorit,
približno cilindričnog oblika, padajući svojom osom u vertikalnom položaju preživeo prolaz kroz
atmosferu..."
Vilard Libi, američki hemičar koji je razvio tehniku određivanja starosti pomoću ugljenika-14, objavioje
1965. godine, zajedno sa Klajdom Kauenom i S. R. Etlurijem, jedan esej u kome se zauzimao za
,,teoriju antistene". ,,Tragajući za nekim drugim prirodnim uzrokom koji bi mogao da dovede do
stvaranja ogromne nuklearne energije", stajalo je u članku, ,,nama ne preostaje drugo nego da taj uzrok
vidimo u anihilaciji antima-terije sa gasovima atmosfere".
Spekulišući o letu jednog bolida antimaterije kroz vazduh, oni su tvrdili da bi se ,,samo jedan mali deo
bolida anihilirao tokom leta" i da bi mogao da ostane ,,u suštini kompaktan" sve dok ne bi došao u dodir
sa gušćom donjom atmosferom, gde bi ga ,,produžena anihilacija mogla zagrejati do gasovitog stanja i
eksplozivno razoriti".

Druga stanja materije

Jedna od posledica takve eksplozije bilo bi povečanje radiaktivnog uglje-nika u atmosferi. Procenjujući
da bi ugljenik-14 proizveden anihilacijom čak ijednog manjeg ,,antikamena" mogao da se uporedi sa
količinom koju u atmosferi stvara osrednja nuklearna bomba, Libi i ostali naučnici izme-rili su njegove
depozite u amenčkom drveću i ustanovili da se količina radiougljenika povećala posle 1908, mada su
priznavali da postoje izvesne ,,nesigurnosti" u pogledu tog dokaza.
Naučno-fantastični pisac i publicista Aleksandar Kazancev, zastup-nik hipoteze o kosmičkom brodu,
takode je usvojio ovu ,,antizemnu" teoriju kao jednu mogućnost, budući da nije bilo nikakvog razloga
koji bi govorio protiv pretpostavke da su njegovi Marsovci mogli da koriste antimateriju kao sastavni
deo svog broda ili motora. Ali većina sovjetskih naučnika odbacila je ideju o antimateriji, navodeći kao
argument da antizemni meteoriti, čak i kad bi postojali, ne bi mogli da objasne stvarne fizičke efekte
tunguske eksplozije.
Godine 1969, izveštaj jednog komiteta američke vlade o neidentifi-kovanim letećim objektima, kome je
na čelu bio fizičar Edvard U. Kon-don, razmotrio.je i teoriju o antimateriji i ukazao da eksplozija
antimaterije ,,ima izmerljive posledice". Kad materija i antimaterija dodu u dodir, one poništavaju jedna
drugu i stvaraju gama-zrake, kaone i pione. Ako bi se meteoroid sačinjen od antimaterije sudario sa
atmosferom, bili bi proizvedeni negativni pioni. Jezgra okolnih atoma vazduha apsorbovali bi negativne
pione i oslobodila neutrone. Azotna jezgra bi uhvatila neu-trone i pretvorila se u radioaktivni ugljenik-
14. Kao i ugljen-dioksid, radiougljenik bi se rasturio širom atmosfere i bio apsorbovan od strane živih
organizama.
Taj isti izveštaj nastavljao je: ,,Energija tunguskog bolida bila je procenjena na osnovu jedne studije o
razaranju do koga je došlo. Zatim su bile procenjene prvobitna količina antimaterije i količina
proizvedenog ugljen-dioksida. Proanalizirani su uzorci drveća kojeje raslo 1908. godine da bi se
ustanovilo prisustvo radiougljenika. Zaključak nekolicine nauč-nikaje da tunguski meteorit verovatno
nije bio sačinjen od antimaterije".
Dok su se - kako u Sovjetskom Savezu, tako i na Zapadu - vodile ove polemičke rasprave o antimateriji
kao mogučem uzroku sibirske katastrofe, rodila se nova, još bizarnija teorija: daje eksplozija nastala kao
rezultat sudara izmedu Zemlje ijedne ,,crne rupe".
Još 1939. godine, Robert Openhajmer, vodeća figura u ,,Projektu Menhetn" (stvaranje prve atomske
bombe), spekulisao je o drugim sta-njima materije koja mogu da izazovu pritisci i temperature
kolapsirajuće zvezde.
Većina prosečnih zvezda, uključujući i one koje imaju veličinu našeg Sunca, na kraju izblede, istroše se
i umru kao lomača; njihovi spoljni slojevi survavaju se na umiruće jezgro, sve dok ono ne postane
zbijena lopta neutrona koja se okreće oko sebe. Da li je to isto važilo i za ogromne zvezde, mnogo puta
veće od našeg Sunca, rasejane širom čitave vasione? Openhajmer je verovao da bi veće zvezde
kolapsirale na potpuno druga-čiji i zastrašujući način. Dok bi spoljni slojevi propadali unutra, čitavo
sunce bi postalo tako gusto da bi stvorilo novu vrstu materije, poznate pod popularnim imenom ,,crna
rupa". Čak i samo jedna majušna čestica te materije mogla bi da ima masu od više miliona tona.
 Usisivač za zvezde
Britanski fizičar Džon Dž. Tejlor okarakterisaoje crnu rupu kao ,,krajnje bizaran objekt" i uporedio je sa
,,kanibalom koji proždire sve što mu se nađe na putu. Jednom progutano od nje, ništa ne može da joj
umakne". Žurnalista Toni Ozman sugerisao je u listu Sunday Times da se crna rupa može zamisliti kao
kosmički usisivač prašine koji usisava zvezde, svetlost i sve ostalo što mu se nade na dohvatu. 1 ne
samo to. Crna rupa je toliko gusta da na nju ne može da se primeni nijedan od zakona fizike koje
poznajemo, i niko ne može još ni početi da razmišlja o tome kakve bi zakone trebalo primeniti. Unutar
crne rupe imate evoluciju vasione koja se razvija unatrag".
Takvi objekti deformisali bi građu svemira, usisavajući zrake svetlosti tako pohlepno da bi oni sami
i prostor oko njih postali nevidljivi; u prisustvu neke druge zvezde oni bi uvlačili u sebe njene gasove i
ispuštali bujice snažne radijacije. Po jednoj proceni iz 1970, broj crnih rupa u

Leptirolike konture područja razaranja: Mapa iz 1961. prikazuje pravac rušenja stabala (strelice),
putanju objekta koji se približavao sa istoka-jugoistoka (A-B) i središte eksplozije, malo izvan centra
silovitog eksplozivnog talasa

vasioni penje se na čitavjedan milion; neke od njih imaju prečnik kao naše Sunce, dok druge - one koje
su se formirale u početku stvaranja svemira - nemaju prečnik veći od onoga koji ima zrnce prašine.
Američki izdavač i pisac Volter Saliven napomenuo je u jednom svom članku objavljenom u
njujorškom listu Times: ,,Nikakva spekulacija srednjevkovnog alhemičara ili savremenog pisca naučne
fantastike nije bizarnija od ideje o crnoj rupi". U jednom članku novijeg datuma on je izneo svoja
razmišljanja o mogućnosti daje ,,majušna crna rupa pogodila Sibir, prošavši kroz čitavu Zemlju i izbivši
ponovo na severnom Atlanti-ku". Tu ideju prvi put su izneli 1973. A.A. Džekson i Majkl P. Rajan,
naučnici na Teksačkom univerzitetu, da bi njome objasnili eksploziju u tunguskoj oblasti.Ukoliko bi
takva zbijena ,,mini" crna rupa postojala, ona bi mogla da pogodi Zemlju, izazove efekat srodan
nuklearnoj eksploziji, a zatim prode kroz našu planetu kao kuršum sve dok ne bi izbila na drugoj strani i
nastavila svoju sumanutu jurnjavu kroz svemir".
Sovjetski eksperti za tunguski dogadaj ispitali su i ove nove teorije, ali ih nisu prihvatili, zato što one
,,ne stoje u saglasnosti sa stvarnim dokazima". Iskazi očevidaca koji su posmatrali ogromno nebesko
telo, kao i nalazi mnogobrojnih ekspedicija, kako se naglašava, Jsključuju mogućnost kako crne rupe
tako i vanzemaljske antimaterije kao uzročni-ka sibirske katastrofe".
Neometana trenjem Zemljine atmosfere, ističu naučnici, crna rupa bi o površinu planete udarila bez
ikakvog upozorenja i ostavila dubok krater impregniran snažnom radijacijom. Odsustvo kratera bilo
koje vrste i odsustvo nekih moćnijih radijacija ,,rečito govore protiv te teorije".

Glava deseta

MANEVAR

Kako se rasprava o višemagnetskoj eksploziji širila tokom šezdesetih i sedamdesetih godina našeg veka,
sve veći broj naučnika prihvatioje ideju da je plamteći ,,cilmdrični" objekt koji je eksplodirao u vazduhu
nad centralnim Sibirom 1908. mogao da bude kosmički brod - zamisao koju je, kao što smo videli, prvi
izneo Aleksandar Kazancev 1958. godine. Teorija je naišla na plodno tlo zbog toga što su sva prirodna
objašnjenja eksplozije kopnila kada bi se podvrgla strogim analizama, ali i zato štoje čovečanstvo tih
godina zakoračilo u eru kosmičke tehnologije.
Verovanje da je tunguski objekt bio veštački zasnivalo se na novim nalazima o neobičnom obliku
eksplozije i proučavanju čestica otkrivenih | na mestu gde se ona dogodila, kao i na iznenadujućim
ia
rezultatima prora- čuna o putanji leta kroz atmosferu koje su izvršili stručnjaci za aerodina-miku.
Ćudno nepravilne granice oblasti eksplozije uočio je još 1929. godine Jevgenij Krinov, prilikom treće
tunguske ekspedicije.

Kuglice kao dokaz

s ,,Podrucje prevaljene šume", pisao je, ,,ima ovalan oblik, sa glavnom osom smeštenom u
pravcujugoistok-severozapad". Godine 1938. fotografisa-xi}em }2 vszdubs potvrđena }G ova ovalna
shema; a eksfJedfcife Kiri!a Florenskog iz 1958,1961. i 1962, na osnovu opsežnih traganja na zemlji i i|
iz vazduha, definitivno su dokazale da područje od 3.000 kvadratnih 1 kilometara šume oborene
eksplozijom i raspršena ,,kosmička prašina" imaju eliptične konture. Mape koje su nacrtali saradnici
Florenskogjasno su pokazale da srce razaranja, spaljena oblast sa mrtvim ali uspravnim drvećem, leži
malo izvan samog centra eksplozivnog talasa, koji se najve-ćim delom valjao u pravcu juga i
severoistoka.

Retki ostaci objekta koji je izazvao katastrofu: Majušne kuglice magnetita formirane u srcu eksplozije
(levo) i 6.000 puta uvećana površina dijamantsko-grafitnih zrnaca (svetle inkrustracije su dijamanti)
Kakavje bio značaj neobične eliptične konture eksplozije? Komen-tarišući ove nalaze, Feliks Zigelj je
pisao: ,,Sa mape oblasti povaljene šume očigledno je da njene granice imaju nepravilan oblik. Takođe,
epicentar eksplozije i zona uspravnog drveća zauzimaju ekscentričan položaj u području katastrofe.
Očito, ova asimetrija ne može se objasniti balističkim talasom usled leta objekta; zona razaranja
produžena je u pravcu koji nije paralelan putanji nego leži pod velikim ugom u odnosu na nju". Zigelj je
eksploziju okarakterisao kao ,,usmerenu": njeno dejstvo ,,nije bilo isto u svim pravcima".
Na osnovu svojih ekspedicija iz 1959. i 1960. godine, kadaje ponovo ispitao sav fizički dokazni
materijal u tunguskoj oblasti, Aleksej Zolotov je izneo jedno novo objašnjenje, a Zigelj i neki drugi
stručnjaci su ga prihvatili: eksplozija je imala nepravilan ovalni oblik zato što je eksplo-zivni materijal
bio smešten u neku vrstu ,,kontejnera". Građa ovog ,,spre-mišta" - sličnog papirnom cilindru velike
rakete za vatromet - uzrokovala je da se talas eksplozije ,,punjenja" raširi eliptično. ,,Usmerenost
eksplo-zije", prokomentarisao je Zigelj, ,,nastala je usled nehomogenosti spre-mišta". Tunguski objekt
,,sastqjao se iz najmanje dva dela: supstance sposobne za nuklearnu eksploziju i neeksplozivnog
oklopa".
Postoji li, međutim, bilo kakav konkretan dokaz o postojanju neek-splozivnog kontejnera. Neki
analitičari ubrzo su došli do zaključka da im je delimične dokaze obezbedio sam Leonid Kulik: u
uzorcima tla koje je
čuveni istraživač prikupio u toku svojih ekspedicija nalazile su se male kuglice, sa prečnikom od
nekoliko milimetara ili manjim, sastavljene -kako su to pokazale potonje analize - pretežno od silikata
(so silicijumske kiseline) i magnetita (magnetizovani oksid gvožda). Magnetitske globule podsećale su
na kapljice ili lukovice, i ponegde su bile povezane u grozdove. Jevgenij Krinov, koji je uzeo učešća u
nekim ispitivanjima uzoraka tla (pod rukovodstvom A. A. Javnela) uočio je da je ,,čak bilo slučajeva da
su magnetitske kuglice... pronadene u potpuno prozirnim silikatnim globulama". Izgledalo je da su te
čestice ,,stopljene" dejstvom silne toplote, kao trinitit pronaden na mestu gde je izvršena prva probna
eksplozija atomske bombe u Alamogordu.
Ako kuglice nisu bile zemaljskog porekla, da li su naprosto predstav-Ijale običnu mikrometeoritsku
prašinu koja svakodnevno pada širom čitave površine naše planete, ili su možda bile fragmenti
tunguskog objekta? Godine 1962, Florenski je pokušao da razreši to pitanje. Kori-steći helikopter,
njegova ekipa je kartografisala model elipse širenja eksplozije duž velikog područja, a onda prikupila
čitav niz uzoraka za hemijsku analizu.

Vatra u školjci
,,U glavnom logoru ekspedicije u tajgi", zapisao je on, ,,namestili smo jedan mlin za pročišćavanje, da
bismo odvojili infinitezimalne primese vanzemaljske materije od mnogobrojnih grumenčića zemlje.
Postepeno je slika počela da se uobličava, dok su obrisi modela širenja postajali su sve jasniji i jasniji".
Kao što su i očekivali, hiljade ,,sićušnih blistavih kuglica", od kojih mnoge međusobno stopljene, bile su
zarivene u zemlju i drveće. Model njihovog rasipanja, medutim, potvrdio je da je talas izazvan
eksplozijom bio eliptičan; izgledao je da su čestice bile razbacane širom tunguske teritorije ,,strujom
pregrejanog vazduha" kojuje izazvala eksplozija. Florenskije, i dalje braneći teoriju o kometi, smatrao
da su to istopljeni otpaci komete; ali Zolotov i mnogi drugi bili su uvereni da stopljene čestice verovatno
nisu poticale od bilo koje poznate komete ili meteoritskog tela.
Ovo shvatanje bilo je potkrepljeno kada je detaljnija analiza kuglica otkrila male količine kobalta i
nikla, kao i tragove bakra i germanijuma. Kazancev i njegovi istomišljenici tvrdili su da je otkriće tih
metalnih elemenata predstavljalo još jedan dokaz da je posredi veštački načinjena letelica. ,,Ne smemo
smetnuti s uma da je brod morao imati električne i tehničke instrumente", elaborirao je Kazancev, ,,pa
dakle i bakarne žice, a neosporno i komunikacione uredaje - poluprovodnike što sadrže ger-
Promena putanje iznad seveme Tunguzije: Rekonstrukcija koju su izvršili Feliks Zigelj i tlrugi
istraživači; luk u dnu mape omeduje područje unutar koga su očevici videli ili čuli eksploziju

manijum". Tačno poreklo čudnih globula, medutim, nije moglo biti sa sigurnošću utvrđeno. Očigledno
je da su sledene čestice bile rezultat ogromne vreline izazvane eksplozijom; a moguće je pretpostaviti,
sa velikom dozom verovatnoće, da su one bile jedini postojeći ostaci cilin-dričnog objekta -
,,neeksplozivne školjke" u kojoj je bila smeštena atom-ska vatra.
Ubrzo su Zigelj i nekolicina drugih autoriteta za aerodinamiku, velikih znalaca moderne raketne
tehnologije i trajektorije u gornjoj at-mosferi, izneli neke zapanjujuće tvrdnje koje su konačno pomerile
tas terazija u prilog teze o vanzemaljskom brodu. Kad je A.J. Manockov, vazduhoplovni konstruktor,
mapirao putanju tunguskog objekta kroz vazduh, njegovi proračuni poklopili su se sa Zolotovljevim
nalazima daje objekt svakako stigao mnogo manjom brzinom od one koju ima neko prirodno kosmičko
telo. Meteoriti obično uleću u našu atmosferu brzi-nom od 14 do 23 kilometra u sekundi, a ponekad čak
od 37 kilometara u sekundi.
Manockovje, pak, zaključio daje objekt iz 1908. godine imao daleko manju ulaznu brzinu i da je,
približavajući se Zemlji, smanjio brzinu na ,,0,7 kilometara u sekundi, ili 2.400 kilometara na sat" - što
se može uporediti sa brzinom nekog izvidačkog aviona na velikoj visini. Sovjetski raketni stručnjak
Boris Ljapunov, razmatrao je te procene i saglasio se sa Manockovom da se objekt ponašao u pogledu
ulaska i brzine kao neki supersonični avion.

Problem putanje leta

Kakvu je putanju leta imala ta letelica dok se kretala kroz Zemljinu atmosferu? Toje oduvek biojedan od
najdiskutabilnijih aspekata tungu-skog objekta. Glavni putokazi za njegovu trajektoriju su zapažanja
oče-vidaca i šteta od balističkog udara izazvanog brzom kompresijom vazduha ispred letećeg objekta.
Letelica koja se kreće velikom brzinom, kao, na primer, dirigovani projektil, ili supersonični avion
poput SR-71, koji može da leti brzinom većom od 3.200 kilometara na sat, sabija pred svojim nosom
konični talas komprimiranih molekula vazduha, što izaziva snažan zvučni udar kad talasi stignu do tla,
pa čak i sa visine od nekoliko kilometara može da pričini šletu na nivou tla. Zaglušujuča buka koju su u
junu 1908. čuli očevici širom centralnog Sibira tokom poletanja tungu-skog objekta verovatno je bila
izazvana njegovim moćnim balističkim talasom; serija grmljavinskih udara koja se posle toga čula bilaje
rezultat moćnih talasa od eksplozije.
Večina istraživača se saglasila da je za procenu putanje leta od suštinske važnosti bilo ustanovljavanje
istinskog identiteta objekta. Na-kon što su proučili štetu koju su pričinili balistički udar i sama
eksplozija, razni istraživački timovi od kraja dvadesetih godina do danas došli su do veoma raznorodnih
zaključaka u pogledu putanje leta.
Trojica od prvih tumača tunguskog dogadaja, Voznesenski, Suslov i Astapovič, zasnivajući svoja
mišljenja prvenstveno na izveštajima očevi-daca i seizmičkim podacima, zaključili su da se odjek kretao
od juga-ju-gozapada ka severu-severozapadu. Kulik je, proučivši efekte eksplozije oko Južne močvare,
došao do uverenja da je ,,meteorit leteo otprilike od jugoistoka ka severozapadu" i procenio daje
,,projicirana pozicija počet-ne putanje u odnosu na Zemljinu površinu otprilike odgovarala severnoj
obali Bajkalskogjezera".
Kasnije, nalazi do kojih je lično došao, ubedili su Florenskog da su ,,i opšti položaj oborenog drveća i
odnos između centara popadalog granja i dejstvo nagorevanja - kao i raspored kosmičke prašine -
ukazivali da je objekt stigao s istoka-jugoistoka". Prema drugom naučniku, V. G. Ko-
njenkinu, putanja je po svoj prilici bila od istoka-jugoistoka ka zapadu-severozapadu. Tokom svojih
istraživanja na terenu, Zolotov je proučio uspravna slabla koja su nosila tragove i od balističkog i od
eksplozivnog udara; zaključioje daje vazdušni talas, kojije izazvao relativno malu štetu u poređenju sa
eksplozijom, van svake sumnje došao sa jugozapada.
Da li je objekt stigao sa jugoistoka ili sa jugozapada? U prvi mah se činilo da je nemoguće rešiti taj
problem, jer su se iskazi očevidaca i šteta pričinjena šumi mogli protumačiti i u jednom i u drugom
pravcu. Objekt je bio vidljiv na nebu kao ,,vatreno telo" u selima blizu Kanska, jugoza-padno od mesta
eksplozije, ali je viden i u Kirensku i drugim varošima koje leže prema jugoistoku. Prema desetinama
zasebnih, pouzdanih o-smatranja, obe putanje leta izgledale su podjednako verovatne, mada očigledno
isti objekt nije mogao da se pojavi gotovo istovremeno na dve različite lokacije medusobno udaljene
stotinama kilometara.
Ili je, možda, mogao? Problem dve različite putanje najzad je bio razrešen iznenadujućim
odgovorom: obe putanje bile su tačne. Objektje promenio pravac na svom letu iznad Sibira!

Korekcija na putanji
Obaveštenja do kojih su došle ekspedicije Florenskog i Zolotova o efektu balističkog udara na drveće
pružila su, po mišljenju nekih naučnika, snažnu osnovu za rekonstrukciju izmenjene putanje leta
tunguskog o-bjekta. U završnoj fazi svog spuštanja, prema većini novijih spekulacija, izgleda da se
objekt približio iz istočnog pravca, i promenio kurs prema zapadu pre nego što će eksplodirati. 1 zaista,
podaci o balističkom talasu ukazuju da je u atmosferi bila obavljena neka vrsta korekcije leta.
Do istog zaključka došao je i Feliks Zigelj, koji je kao profesor aerodinamike na Moskovskom
vazduhoplovnom institutu, učestvovao u obučavanju mnogih sovjetskih kosmonauta. Njegova najnovija
proučava-nja svih očevidaca i fizičkih podataka ubedila su ga da je ,,pre eksplozije tunguski objekt
opisao u atmosferi ogroman luk od oko 600 kilometara u opsegu (u azimutu)" - odnosno, ,,izveo je
manevar". Nijedan prirodan objekt nije kadar da izvede takav poduhvat. Tako se Zigelj, zajedno sa
sovjetskim raketnim i vazduhoplovnim ekspertima kao što su Manockov i Ljapunov, pridružio
Kazancevu u verovanju da je neobični cilindrični objekt koji je 1908. izazvao atomsku eksploziju
eliptičnog oblika mogla da bude samo ,,veštački načinjena letelica sa neke druge planete".
Sem svojih manevara kojeje izveo u blizini Zemljine površine, brod mora da je, dok se približavao iz
svemira, odabrao ugao putanje gotovo identičan povratnoj putanji koju koriste savremene kosmičke
letelice. Da
bi izvela uspešan ulazak kroz gusti vazdušni omotač koji okružuje nasu planetu, svemirska letelica mora
da održi precizan ugao leta od 6,2 stepena u odnosu na horizont. Američki astronaut Majkl Kolins
opisao je teškoće navigacije prilikom povratka u Zemljinu atmosferu: ,,Dozvo-Ijene granice su
spektakularno male. Na povratnom putovanju, atmosfer-ski 'koridor ulaska' ili bezbedna zona - bio je
debeo samo 65 kilometara, a pogoditi toliko široku metu sa razdaljine od 370.000 kilometara isto je što i
pokušati da se rascepi dlaka Ijudske kose oštricom brijača hitnutog sa daljine od sedam metara".
Promašivanje koridora može da bude fatal-no,jer akoje ugao suviše strm, brod će izgoreti zbogvreline
izazvanejakim trenjem; akoje suviše plitak, on će odskočiti natrag u svemir. Da bi prodrla u donje
delove Zemljine atmosfere, letelica iz 1908. mora da je gotovo savršeno izvela riskantni manevar
ulaženja u povratni koridor.
Prema proceni sovjetskog astronoma B. J. Levina, koji je pažljivo proučio kretanje tunguskog objekta
kroz atmosferu, visina na kojoj je on bio prvi put primećen iznosila je približno 130 kilometara. Očevici
su opazili vatrenu cev koja je ,Jako blistala plavičasto-belom svetlošću". Zona ulaska na ivici atmosfere
nalazila se na toj istoj visini; prolazeći kroz taj gornji vazdušni sloj, svaki oveći objekt, na primer neki
svemirski brod, dobija omotač od blistave plazme, koja uzrokuje da on, kao neki meteor sija jarkom
belo-crvenom svetlošću.
Postoje, dakle, jaki dokazi koji ukazuju da bi neka vanzemaljska letelica mogla predstavljati objašnjenje
sibirske eksplozije. Mada dokazi nisu kompletni i mada se ne mogu smatrati kao apsolutno ubedljivi,
otkrića moderne astrofizike i astronomije, a naročito najnovija shvatanja o mogućnosti postojanja života
drugde u svemiru, otvaraju jednu novu perspektivu u čijoj svetlosti ta teorija izgleda sve prihvatljivija i
logičnija.
Glava jedanaesta

POSETILAC IZ KOSMOSA

Sibirska eksplozija približava se svojoj osamdesetoj godišnjici. Leonid Kulik, naučnik kojije prvi
istražio poprište silnog razaranja ali nije uspeo da ga rasvetli, mrtav je već više od četiri decenije; a
većina istraživača iz potonje generacije koji su pokušavali da protumače kataklizmički događaj već su u
poodmaklim srednjim godinama ili čak i stariji. Aleksandar Kazancev, koji je prvi sugerisao da je
tunguski objekt bio meduplanetska letelica, živi u svome stanu u sovjetskoj prestonici. Nedaleko od
Kazan-cevljevog doma, jedna nova generacija ambicioznih mladih istraživača sa Moskovskog
univerziteta i iz Akademije nauka proučava razne teorije i pažljivo prosejava materijalne dokaze,
tragajući za sigurnim dokazom, za konačnim razrešenjem zagonetke koja je zbunjivala njihove
prethodnike.
Količina materijala prikupljenog u Sovjetskom Savezu na tu temu zbilja je zapanjujuća; malo je
događaja u ruskoj istoriji pobudilo tako trajno interesovanje i polemičnost, ili tako neodoljivo fasciniralo
i naučnu zajednicu i najširu javnost, kao što je to slučaj sa tunguskim ,,čudom". Bibliografija objavljena
1969. u časopisu Priroda nabraja 180 naučnih studija, 940 članaka, 60 romana, kao i čitav niz priča,
pesama, filmova i TV emisija na temu velike sibirske eksplozije.
Ni zapadnjački pisci sa područja tehnologije i astronomije nisu uma-kli fascinaciji katastrofe koja se
odigrala u Sibiru. 1 Amerikanac Isak Asimov i Englez Artur Klark, na primer, razmišljali su o
drastičnim posledicama do kojih bi došlo da je tunguski objekt eksplodirao iznad nekog gusto
naseljenog grada.
,,Takav pad usred Menhetna", pisaoje Asimov, ,,verovatno bi poru-šio sve zgrade na ostrvu i veliki broj
drugih duž obe rečne obale, ubivši nekoliko miliona Ijudi za svega nekoliko trenutaka posle udara".

Najfascinantnija mušterija

Klark, jedan od pobornika meteoritske teorije, otpočeo je svoj roman Randevu sa Ramom dramatičnim
upozorenjem:
,,Pre ili kasnije, to se moralo desiti. Tridesetogjuna 1908, Moskvaje umakla razaranju za tri sata i
četiri hiljade kilometara - margina nevidljivo mala prema merilima vasione. Dvanaestog februara
1947, drugi ruski grad još je za tanju dlaku umakao kadje drugi po veličini meteorit dvadesetog veka
detonirao na nepunih četiri stotine kilo-metara od Vladivostoka, uz eksploziju koja može da se meri
sa nedavno izmišljenom uranijumskom bombom".
Smešten u dvadeset prvi vek, Klarkov roman fokusiran je na jednog kosmičkog uljeza koji je ušao u
Sunčev sistem, i za koga se u prvi mah pogrešno mislilo da je asteroid, da bi se na kraju ispostavilo da je
posredi meduzvezdani brod nalik na džinovski ,,bqjler" dug oko pedeset kilome-tara.
Uprkos svim pokušajima da se van svake sumnje ustanovi identitet uljeza iz 1908. godine, on ostaje
posle gotovo osamdeset godina jedna od najfascinantnijih misterija moderne nauke. Godine 1960,
Albert Peri, ekspert za sovjetsku tehnologiju, prokomentarisao je: ,,Traganje za ne-porecivim dokazom
da je vesnik s neba 1908. godine bio neki svemirski brod, a ne naprosto gromada kamena i metala, brzo
postaje omiljena razonoda mnogih avanturističkih duša u Sovjetskom Savezu. Sve novije i novije
ekspedicije odlaze u tungusku divljinu, pokušavajuči da nadu odgovore na zbunjujuća pitanja koja sada
ne postavlja samo Kazancev nego i Zigelj i drugi pobornici ove romantične teze".
Sada, medutim, sa tri decenije svemirske ere, više se ne smatra da je naprosto ,,romantično" tražiti
dokaze za eksplozijujednogvanzemaljskog broda iznad Sibira. Stav nauke prema mogućnosti postojanja
života na drugim planetama se izmenio tokom poslednjih dvadeset godina. ,,Ako bi to (teorija o
svemirskom brodu) najzad potvrdila istraživanja koja su sada u toku", primetio je Zigelj, ,,značaj
tunguske katastrofe bio bi neproce-njiv". Mnogi eksperti danas se slažu sa tim mišljenjem i smatraju da
ono nije bazirano samo na proizvoljnoj nadi.
Ipak, ne izgleda verovatno da će pohodi novih ekspedicija u Sibir rezultirati pouzdanom potvrdom.
Mada će stručnjaci iz Sovjetskog Save-za i mnogih drugih zemalja nesumnjivo nastaviti da putuju u
region katastrofe radi proučavanja sprženog i polomljenog drveća - uprkos mnogim proteklim
godinama, prvobitni fizički izgled smrskane tajge do iznenadujućeg stepena se očuvao, zahvaljujući
subarktičkoj klimi -veliko je pitanje da li će u budućnosti doći do nekih dalekosežnijih otkrića o
Najfascinantnija mušterija
Klark, jedan od pobornika meteoritske teorije, otpočeo je svoj roman Randevu sa Ramom dramatičnim
upozorenjem:
,,Pre ili kasnije, to se moralo desiti. Tridesetog juna 1908, Moskvaje umakla razaranju za tri sata i četiri
hiljade kilometara - margina nevidljivo mala prema merilima vasione. Dvanaestog februara 1947, drugi
ruski grad još je za tanju dlaku umakao kad je drugi po veličini meteorit dvadesetog veka detonirao na
nepunih četiri stotine kilo-metara od Vladivostoka, uz eksploziju koja može da se meri sa nedavno
izmišljenom uranijumskom bombom".
Smešten u dvadeset prvi vek, Klarkov roman fokusiran je na jednog kosmičkog uljeza koji je ušao u
Sunčev sistem, i za koga se u prvi mah pogrešno mislilo da je asteroid, da bi se na kraju ispostavilo da je
posredi meduzvezdani brod nalik na džinovski ,,bojler" dug oko pedeset kilome-tara.
Uprkos svim pokušajima da se van svake sumnje ustanovi identitet uljeza iz 1908. godine, on ostaje
posle gotovo osamdeset godina jedna od najfascinantnijih misterija moderne nauke. Godine 1960,
Albert Peri, ekspert za sovjetsku tehnologiju, prokomentarisao je: ,,Traganje za ne-porecivim dokazom
da je vesnik s neba 1908. godine bio neki svemirski brod, a ne naprosto gromada kamena i metala, brzo
postaje omiljena razonoda mnogih avanturističkih duša u Sovjetskom Savezu. Sve novije i novije
ekspedicije odlaze u tungusku divljinu, pokušavajuči da nadu odgovore na zbunjujuća pitanja koja sada
ne postavlja samo Kazancev nego i Zigelj i drugi pobornici ove romantične teze".
Sada, medutim, sa tri decenije svemirske ere, više se ne smatra da je naprosto ,,romantično" tražiti
dokaze za eksplozijujednogvanzemaljskog broda iznad Sibira. Stav nauke prema mogućnosti postojanja
života na drugim planetama se izmenio tokom poslednjih dvadeset godina. ,,Ako bi to (teorija o
svemirskom brodu) najzad potvrdila istraživanja koja su sada u toku", primetio je Zigelj, ,,značaj
tunguske katastrofe bio bi neproce-njiv". Mnogi eksperti danas se slažu sa tim mišljenjem i smatraju da
ono nije bazirano samo na proizvoljnoj nadi.
Ipak, ne izgleda verovatno da će pohodi novih ekspedicija u Sibir rezultirati pouzdanom potvrdom.
Mada će stručnjaci iz Sovjetskog Save-za i mnogih drugih zemalja nesumnjivo nastaviti da putuju u
region katastrofe radi proučavanja sprženog i polomljenog drveća - uprkos mnogim proteklim
godinama, prvobitni fizički izgled smrskane tajge do iznenadujućeg stepena se očuvao, zahvaljujući
subarktičkoj klimi -veliko je pitanje da li će u budućnosti doći do nekih dalekosežnijih otkrića o
mestu katastrofe. Za sada, činjenice su tu; svi postojeći dokazi o fenome-nu iz 1908. su fotografisani,
premereni i analizirani - mada ne i objašnjeni.
Sadašnja situacija, dakle, glasi da je eksplozija shvaćena, ali ne i njen uzrok. Madaje slučaj daleko od
toga da bude zaključen, mnogi istraživači se slažu da ukupna težina dokaza neizbežno navodi na
zaključak da je holokaust u Sibiru izazvala nuklearna eksplozija snage otprilike 30 mega-tona. Ipak,
misterija dogadaja nije time poništena ili makar samo smanje-na - naprotiv, produbljena je. Naime,
ostaje pitanje na koje je teško, a za sada i nemoguće odgovoriti: kako se atomska eksplozija mogla desiti
u vremenu kada je čovečanstvo vladalo samo ograničenim znanjima iz nuklearne fizike i apsolutno nije
raspolagalo sposobnošću da izradi atom-sku bombu?

Vrhunski napor razuma

Nedostaje suštinski dokaz za konačno donošenje suda - a verovatno ga je uništio sam atomski požar koji
je njime izazvan. Naučnici suočeni sa tunguskom misterijom nalaze se u delikatnoj situaciji sličnoj onoj
u kojoj se nalaze detektivi kad pokušavaju da reše neki zbunjujući slučaj u kome je ubilačko oruzje
nepovratno izgubljeno. Leš je bio pažljivo autopsiran, njegovi organi precizno disecirani, fatalna rana
ispitana, a verovatni uzrok smrti odreden; pa ipak, slučaj ne može da bude sa pouzdanošću zaključen niti
hapšenje može da bude obavljeno bez sigurnog dokaza kojim se ustanovljuje identitet krivca.
Medutim, ako su dokazi na temelju indicija o slučaju dovoljno jaki i detaljni, nedostajući element
zagonetke može ponekad da bude izveden ili priključen, a činjenice rekonstruisane na osnovu postojećih
elemenata. U pokušaju da dedukuju identitet enigmatičnog objekta iz 1908. godine, analitičari moraju
da se uhvate ukoštac sa jedinstvenim dokaznim mate-rijalom koji nema presedana i koji je često
zbunjujući i dvosmislen. Najnovije hipoteze - na primer, one koje uzimaju u obzir antizemne čestice ili
neku majušnu crnu rupu - odvode nas do krajnje ivice naših sadašnjih saznanja, u visokospekulativna,
neispitana područja astronomi-je i astrofizike gde mišljenje zahteva veliki skok mašte ili verovanja. Kao
što je naučni novinar Volter Saliven naglasio: ,,Dok razmatramo takva egzotična objašnjenja tunguskog
dogadaja kao što su antimaterija ili crne rupe, mi postajemo svesni u kolikoj su meri naše ideje o prirodi
otišle iznad onoga što možemo da vidimo, čujemo i osetimo".
Sva kosmička istraživanja, međutim, i praktična i teorijska, zavise od takvih skokova ili maštovitih
putovanja izvan granica poznatog. Eksplo-dirajuće galaksije, pulsari, i kvazvezdani radio-izvori
(kvazari) - da nave-demo samo nekoliko otkrića novije astrofizike - sve su to elementi postepeno
narastajuće slike složene vasione u kojoj živimo. Bez punog razumevanja i bez mogućnosti da u
potpunosti dokažu te fenomene, moderni astronomi ipak ih koriste u ime konstruisanja jednog novog
modela i sheme naše vasione. ,,Stvaranje je vrhunski napor spektakular-nog Razuma", zapisao je filozof
Alfred Nort Vajthed u svome delu Funkcija razuma. ,,0no uključuje maštu koja daleko prevazilazi
nepo-sredna zapažanja".
Sibirska zagonetka, koja zbunjuje našu tehnologiju već više od pola stoleća, možda će nam odati svoje
značenje kad budemo kadri da je uklopimo u jednu maštovitu shemu, u jednu proširenu kosmološku
per-spektivu koja nam, da se poslužimo Vajthedovim rečima, dozvoljava ,,da prevaziđemo postojeću
analizu činjenica". Ta kosmologija će morati da
bude logična i koherentna, da odgovara osmotrenim činjenicama, ali uvek kadra da vidi iznad i iza njih i
na kraju nam omogući da ih shvatimo.

Misao pre opažanja

Kazancevje bio prvi tumač sibirske katastrofe koji je sagledao problem u tim relacijama; polazeći od
svojih zapažanja u Hirošimi i svojih ideja o svemirskom putovanju, on je formulisao jedan apstraktni
kosmološki kontekst da bi objasnio dokaze koji su izgledali neobjašnjivi. Njegove spekulacije dovele su
do odbacivanja postojećeg stava prema tunguskom dogadaju i na kraju do otkrića svežih činjenica koje
su uvek bile tu, ali nisu mogle da budu viđene sve dok ih njegova teorija nije učinila vidljivima. ,,Jedan
od glavnih zakona koji leže u temelju modernog progresa", uka-zuje Vajthed, ,,glasi da, sem u krajnje
retkim instancama, misao prethodi opažanju". Drugim rečima, mi vidimo samo ono šta smo spremni da
vidimo.
Medutim, čak ni Kazancev nije bio spreman da vidi dovoljno daleko. Mada se pokazalo daje imao pravo
u pogledu atomske prirode eksplozije i mada na njegovu teoriju o kosmičkom brodu mnogi sada gledaju
kao na mogućnost koja se ne može olako odbaciti, njegova kosmologija je neo-sporno bila suviše
sužena i ograničena da bi objasnila moguće poreklo tunguskog objekta. Njegova slika Sunčevog sistema
prevaziđena je naj-novijim otkrićima naše svemirske tehnologije, naročito onih do kojih su došle sonde
koje su SAD i SSSR poslali do nama najbližih planeta, Marsa i Venere.
Kazancevje razmišljao da je svemirski brod stigao sa Marsa, planete za koju se ranije smatralo da je
jedina u Sunčevom sistemu, sem Zemlje, pogodna za postojanje ekoloških uslova za razvoj razumnog
života. Ali od tada nam je ,,Mariner-9" omogućio bliži pogled na ,,crvenu planetu". Godine 1971, dokje
kružila oko Marsa, sonda namje poslala televizijske snimkejednog pustogsveta bezvodejedne sredine
kojaje negostoljubiva za više oblike života isto koliko i Mesec, sa površinom izrovašenom vulkanskim
kraterima i izloženom džinovskim peščanim olujama. U julu i septembru 1976, dve sonde tipa ,,Viking",
prve letelice specijalno kon-struisane da tragaju za životom na nekoj drugoj planeti, spustile su se na
Mars da prikupe uzorke tla za analizu. Ispitivanje uzoraka pokazaloje da barem na tim mestima ne
postoje nikakvi oblici života.
U oktobru 1975, sovjetske meduplanetske sonde ,,Venera-9" i ,,Ve-nera-10" spustile su se i poslale prve
snimke kamenitog lerena našeg drugog najbližeg suseda, Venere, ,,staklene bašte" sa površinskom
temperaturom od gotovo 500 stepeni Celzijusa. Svemirske letelice ,,Pionir" i ,,Voidžer" obišle su Jupiter
i Saturn i pokazale da one nemaju uslove pogodne za

Povratak prvobitnoj hipotezi: Proračuni američkih stručnjaka iz 1985. sugerišu daje tunguski objekt
ipak bio meteorit
bilo šta drugo sem za krajnje otpome niže oblike mikroorganizama. Kao razumna bića, izgleda da smo
usamljeni u našem Sunčevom sistemu.
Godine 1973, jedna od sondi agencije NASA, ,,Pionir-10", nakon što je poslala snimke Jupitera uputila
se van Sunčevog sistema noseći alumi-nijumsku pločicu sa ugraviranom porukom namenjenom
vanzemaljcima. Verovatnoća postojanja nekog oblika razvijenih vanzemaljskih bića dra-stično se
povećava ako bacimo pogled van našeg planetskog sistema, koji kruži okojedne beznačajne zvezde na
ivicijedne ogromne galaksije koja, kako se procenjuje, sadrži sto milijardi zvezda svih oblika, veličina i
starosti. Unutar našeg Mlečnog Puta možda ima čak milijardu stabilnih
sunaca sa njihovim sopstvenim planetskim sistemima. od kojih možda jedan milion sadrži tople
nastanjive planete sa sredinom sličnom Zemljinoj.

Razum u svemiru
Još pre svega šezdeset godina mi nismo mogli da vidimo šta se nalazi van granica Mlečnog Puta, ali od
tada smo zavirili u medugalaktički prostor. Našu galaksiju, taj relativno skroman grozd zvezda,
okružuju milijarde drugih galaktičkih sistema, novih i starih, u punom procvatu ili umirućih, koji se
potežu van naših sadašnjih moći detekcije. Najudaljeniji objekti otkriveni do sada u toj velikoj
metagalaksiji su kvazari, koji emituju tako snažnu svetlost i radio-signale da neki astronomi veruju da su
posredi nedavno stvorene galaksije. Iza tih kvazara emaniraju elektromagnetska zračenja verovatnojoš
iz praistorije naše metagalaksije. Taj kompleksni, medusobno povezani metagalaktički sistem, po
mišljenju nekih astrono-ma i kosmologa, možda je samo jedna od mnogih milijardi drugih meta-
galaksija u jednom svemiru koji se proteže ili kontinuirano odvija u beskonačnost.
Da li je moguće da su prestavnici Ijudske rase jedina stvorenja u čitavom metagalaktičkom prostoru
koja raspolažu inteligencijom i sav-remenom tehnologijom? Pre svega nekoliko decenija, kad je
Kazancev izneo svoju teoriju o vanzemaljskim posetiocima, na to pitanje se uglav-nom gledalo kao na
odveć maštovito da bi zasluživalo ozbiljnuju naučnu pažnju. Činilo se da je to tema pogodna samo za
spekulativne pisce i pisce naučne fantastike. Danas, međutim, nakon što su sovjetske i američke
svemirske sonde posetile planete u Sunčevom sistemu, a radio-astrono-mija radikalno preobrazila
tradicionalne predstave o kosmosu, došlo je do revolucionarne promene u stavu mnogih naučnika prema
mogućnosti postojanja nekih viših oblika vanzemaljskog života na drugim solarnim sistemima.
Taj novi stav došao je do izraza i u jednom izveštaju koji je 1972. godine podneo Komitet za
astronomska pitanja američke Nacionalne akademije nauka:
,,U svakoj od proteklih godina videlo se kako se sve više utemeljuju naše procene o verovatnoći
postojanja života u svemiru. naporedo sa našim sposobnostima da ga otkrijemo. Sve veći i veći broj
naučnika smatra da kontakt sa drugim civilizacijama nije više nešto izvan naših snova, nego jedan
prirodni dogadaj u istoriji čovečanstva koji će se možda desiti tokom životnog veka mnogih od nas.
Nada je sada suviše velika da bismo se nje odrekli ili da bismo čekali mnogo duže pre nego što
odlučimo da uložimo znatnije resurse u traganje za

Teorija koju najviSe podržavaju astronomi: Mapa sa prikazom efcsplozije dela Enkeove komete, s
prečnikom od oko 40 metara, prilikom upada u atmosferu iznad Sibira, 30.juna 1908. godine;
obeleženo je i mesto eksplozije (zvezda), kao i mesta gde su je videli (kružići), čuli (tačke) ili osetili
potres (krstići)
drugim inteligentnim bićima... Gledano na duže staze, to bi mogao da bude jedan od najvažnijih i
najdubljih doprinosa nauke čovečan-stvu i našoj civilizaciji".
Ključna studija na tu temu, Razumni život u svemiru, od sovjetskog astrofizičara Josifa Šklovskog sa
Sternbergovog astronomskog instituta u Moskvi i američkog egzobiologa i astronoma Karla Segana sa
Kornelovog univerziteta, autoritativno je ocrtala sadašnje stanje naučnih saznanja o biološkom poreklu
živih organizama na jednoj planeti kao što je Zemlja i ubedljivo demonstrirala mogućnost postojanja
neophodnih uslova za evoluciju viših oblika života na bezbrojnim planetama razasutim širom svemira.
Mada naglašavaju spekulativnu prirodu nekih svojih ideja, autori procenjuju da će u budućnosti biti
ostvarena ne samo meduzvezdana komunikacija nego i meduzvezdani let.

Na pragu kontakta
,,Računajući da će tokom sledećih nekoliko vekova doći do odrede-nog naučnog i tehnološkog
progresa", izjavio je Segan, ,,ja verujem da je uspešan meduzvezdani svemirski let do najudaljenijih
regiona naše galak-sije ostvarljiv cilj za čovečanstvo. Ako je to tako, druge civilizacije, eonima
napredniji-; od naše, danasjamačno već prevaljuju prostore medu zvezda-ma".
Na takve zaključke o međuzvezdanom životu i međuzvezdanom letu sve veći deo svetske naučne
zajednice gleda ne samo kao na jednu
mogućnost nego i veliku verovatnoću. Ta činjenica bilaje demonstrirana na prvoj medunardnoj
konferenciji posvećenoj pitanju kontakata sa vam-zemaljskim životom, kojaje održana 1971. na
Bjurakanskoj astrofizičkoj opservatoriji, u Jermenskoj SSR. Na tom jednonedeljnom skupu, čiji su
pokrovitelji bili Nacionalna akademija nauka SAD i Akademija nauka SSSR, mnogobrojni ugledni
astronomi, fizičari, biolozi, antropolozi, lin-gvisti, kriptolozi, sociolozi i arheolozi iz raznih zemalja
složili su se da je ,,šansa za postojanje vanzemaljskog razuma mnogo veća nego što su naučnici mislili
pre nekoliko decenija" i da su nedavna otkrića prebacila neke probleme otkrivanja drugih civilizacija u
kosmosu ,,iz područja spekulacije u novo područje eksperimenata i posmatranja".
U članku objavljenom 1975. u časopisu Scientific American, Karl Segan i Frenk Drejk, koji je
rukovodio jednim ranijim eksperimentom detekcije zvanim ,,Projekt Ozma", sumirali su nova znanja o
verovatnoći postojanja života negde drugde u svemiru:
,,Po kretanju čitavog niza obližnjih zvezda sada smo otkrili nevidljive pratioce u orbiti oko njih, koji su
masivni otprilike kao velike planete. Polazeći od naših znanja o procesima koji omogućuju nastajanje
života na Zemlji, mi znamo da slični procesi mora da su prilično uobičajeni širom čitave vasione.
Budući da razum i tehnologija imaju visoku šansu opstanka, izgleda verovatno da će primitivni oblici
života na planetama drugih zvezda, koje su se razvijale tokom mno-gih miliona godina, povremeno
dovesti do nastanka inteligencije, civilizacije i visoke tehnologije. Pored toga, mi na Zemlji sada raspo-
lažemo tehnologijom koja je neophodna za komuniciranje sa dru-gim civilizacijama u dubinama
vasione. 1 zaista, mi sada možda stojimo na samom pragu da načinimo monumentalan korak koji neka
planetska društvena zajednica čini samo jednom: prvi kontakt sa drugom civilizacijom".
Međutim Segan, Drejk, Šklovski i većina drugih renomiranih nauč-nika angažovanih u tom
eksperimentalnom traganju naglašavaju da ono šta se podrazumeva pod ,,vanzemaljskim životom"
gotovo sigurno nisu neverovatno humanoidni ,,drevni astronauti" kako ih zamišljaju, polazeći
prvenstveno od latino-amaričkih artefakata i legendi, Erih fon Deniken i drugi pisci koji su se poveli za
njegovim pogrešnim mada popularnim argumentisanjem u delu Kočije bogova (kod nas prevedenom
pod naslo-vom Sjećanja na budućnost), niti će, po svemu sudeći, pravi vanzemaljci biti nalik na
dobroćudne plave Venerijance ili male zelene Marsovce za koje neki NLO ,,kontaktmeni" tvrde da su ih
videli. Te fantazije o tudinskom životu samo su odraz jedne nemaštovite, samoljubivo antro-
pocentrične kosmologije prema kojoj su sva živa bića u svemiru tek puka kopija nas samih, ogledalo
naših osobina i strahova.

Život iza tarne

Mada život van Zemlje neće imati naš oblik, mi ćemo biti medusobno srodni samom činjenicom da
nastanjujemo isti svemir i da smo se razvili iz istih elemenata iskovanih u burnim dubinama zvezda. Svi
smo mi načinjeni, da citiramo Segana, ,,od otpadaka zvezdane materije". Nova kosmološka slika koja se
danas rađa, uz pomoć zemaljske i kosmičke astronomije, navodi nas da vidimo sebe i svoju planetu kao
jedan infini-tezimalni ali blisko srodan delić ogromne aktivne vasione stvorene, prema jednoj veoma
popularnoj kosmičkoj shemi, trenutačnim ,,velikim pra-skom", kataklizmičkom nuklearnom
eksplozijom koja se desila pre nekih dvanaest milijardi godina.
U takvom svemiru ništa nije fiksirano ili nepromenljivo. Na jednoj skali vremena i prostora neizmerno
većoj od našeg vremena i našeg prostora gigantske spiralne i eliptične galaksije se okreću, rasprskavaju i
hlade usred vasione koju ne karakterišu spokojstvo i stabilnost, nego burni dogadaji i energetske
promene. Zvezde pulsiraju, cvetaju i kolap-siraju; kupajući se u njihovoj energiji, planetski svetovi koji
oko njih kruže idu za svojom sopstvenim, specifičnim sudbinama, dok stvorenja koja žive na njihovim
površinama usvajaju svoje sopstvene, jedinstvene evolucijske modele opstanka.
Unutar te znatno proširene kosmološke perspektive, mi možemo dopustiti našoj mašti da prevaziđe
direktna osmatranja, i dalje ostajući čvrsto usadena u naša postojeća naučna znanja. Već smo postigli
nešto što je ranije bilo nezamislivo - počeli smo da istražujemo naš Sunčev sistem. Sonda ,,Pionir-10"
sada leti izvan našeg planetskog sistema u meduzvezdani prostor. Zar je, onda, odveć smelo ili
nerazumno pretpo-staviti da na nekoj dalekoj planeti neka civilizacija obavlja slična eksperi-mentalna
istraživačka putovanja, lansirajući svoje sopstvene sonde i svemirske brodove? Kadjednom priznamo tu
mogućnost koju prihvataju mnogi savremeni naučnici onda možemo zamisliti nedostajući element u
zbunjujućoj sibirskoj eksploziji 1908. godine.
Loren Ejsli nudi provokativnu sliku onoga što je moglo da se desi u našoj prošlosti:
,,Toliko je duboko ubeđenje da mora biti života tamo iza tame, da čovek dolazi na pomisao da oni
mogu, ukoliko su razvijeniji od nas, stići svakog trenutka iz vasione, možda još tokom naše generacije.
Kasnije, razmišljajući o beskonačnosti vremena, čovek se pita da li
su njegove poruke možda već odavno stigle, zarivši se u močvarno blato neke pradavne šume, gde
šištavi reptili gaze preko blistavog projektila, a osetljivi instrumenti nesuvislo rade ne dobijajući nika-
kav odgovor".
Mi možemo dopustiti našoj imaginaciji da posegne daleko u kosmos i konstruiše sliku tajanstvenog
projektila koji je eksplodirao iznad sibir-skih šuma. Slika će neizbežno biti spekulativna, jer nikakav
apsolutni dokaz ne postoji; pa ipak, ona će biti u skladu sa naučnom verodostojno-šću i novim,
proširenim kosmološkim shvatanjima. Pogledajmo na doga-daj iz perspektive bezmalo osamdeset
godina dugog tehnološkog progresa i istraživanja, odmeravajući ponovo dokaze i sređujući ih na način
koji nudi verovatno - možda i najverovatnije - objašnjenje jedne od najvećih eksplozija koje je naš svet
ikada upoznao.

Scenario katastrofe
Jutro 30. juna 1908. godine.
Visoko iznad Indijskog okeana, jedan džinovski objekt obrušio se iz kosmosa u Zemljin atmosferski
omotač. Na gotovo bezvazdušnim gornjim visinama nema nikakvog zvuka, i jedva da ima trenja;
neometan, on juri prema planeti.
Objektje vanzemaljski brod. Njegov trup je cilindričan; ima masu od više hiljada tona. Pogonjena
nuklearnom vatrom, džinovska letelica je došla iz dubina meduzvezdanog prostora brzinom bliskom
brzini svetlo-sti, a zatim usporila pre nego što će ući u naš planetski sistem.
Sada, dok leti prema tlu planete Zemlje, brod je u nevolji. Unutar njegovih pogonskih komora došloje
do kvara; temperatura se brzo penje u gorivnom jezgru. Štitnici koji sprečavaju formiranje kritične
mase, potrebne za pogubnu lančanu reakciju, pregrejane su i tope se.
Sto trideset kilometara iznad površine, brodski navigacioni sistem uzima kurs prema jednom uskom
ulaznom koridoru - onom istom atmo-sferskom prilazu koji će mnogo decenija kasnije zemaljski
brodovi što su leteli na Mesec koristiti za bezbedni povratni ulazak. Da brod ne bi izgoreo u gušćoj
atmosferi ili odskočio natrag u prazninu, ulazak mora da bude precizan.
Ponirući kroz koridor, brod smanjuje brzinu. Za svega nekoliko sekundi, dok njegov zaštitni oklop
naleće na gušće slojeve vazduha, temperatura se usled trenja penje na 2.800 stepeni Celzijusa,
formirajući vatreni konus jonizovanih molekula bleštaviji od sunca. Unutar tog buk-tavog omotača
svemirski brod se presijava kao blistava vatrena lopta.
Polovina rotirajućeg globusa dole ispod je u tami; nebo koje se nadnelo nad drugom polovinom
bezoblačnoje ijasno kao staklena kupo-la. U drugoj, kosoj putanji brod zalazi preko ruba okeanskog
bazena i hrli iznad oštrih planinskih grebenova, dubokih dolina, prostranih talasavih ravnica. Tu plovi
direktno duž jednog meridijana prema severnom hori-zontu planete, ka polarnim oblastima.
Odjednom siloviti udarni talas sabijenog vazduha biva odbačen da-leko ispred broda. Toplotni štit se
raspada, ostavljajući iza sebe blistavi trag istopljenih čestica. Iznad severne hemisfere, osetljivi optički
instru-menti u brodu registruju znake života na njenoj površini.
U centralnom Sibiru zaglušujuća buka ispunjava stravom žitelje malih varošica i sela, jedinih naseobina
u toj zabačenoj i pustoj oblasti. Moćni balistički talas guran ispred silazećeg broda pogađa tlo. Drveće
biva poobarano, nomadske kolibe rasturene, Ijudi i životinje razbacani svuda okolo kao zrnca prašine.
Na visini od tri kilometra, žitelji svetlećeg svemirskog broda vrše korekciju kursa, usmeravajući letelicu
prema zapadu iznad šumovitih terena centralnog sibirskog platoa.
Taj manevar je njihov poslednji čin.
Barijere koje odvajaju gorivne ćelije istopile su se. Nuklearni mate-rijal dostiže gustinu koja je
superkritična,i u tom trenu počinje lančana reakcija.
Delić sekunde kasnije, svemirski brod i njegovi žitelji isparili su u zaslepljujućem blesku svetlosti.
Džinovska primordijalna vatra, vrelija od unutrašnjosti zvezde, ra-scepljuje nebo nadvoje i prži pejzaž
dole ispod, u dužini od pedesetak kilometara.
A onda džinovska vatra nestaje, ostavljajući iza sebe masivni stub crnih oblaka koji će danima ostati u
atmosferi, i nagrđenu, uzdrmanu tajgu koja će doveka skrivati svoju tajnu.