Naziv originala: G. W.

Dahlquist THE GLASS BOOKS OF DREAM EATERS

STAKLENA KNJIGA
GUTAČA SNOVA
G. V. DALKVIST
 Kada neko vreme provedete u izmišljenom gradu, postajete neizmerno
plemeniti i strpljivi. Ova knjiga nastala je zahvaljujući mnogim ljudima,
mestima i događajima, kojima sada zahvaljujem srećan što imam priliku
da to učinim.
Liz Dafi Adams, Deni Beror, Karen Bornart, Venetia Baterfild, Čine,
Šenon Dejli, porodica Dejli, Bart Delorenco, Mindi Eliot, Evidence
Room, Exquisite Realms,. Lora Flanagan, Džozef Gudrič, Alen Han,
Karen Hartman, Dejvid Levin, Bet Links, Tod London, Lower East
Oval, Onor Maloj, Bil Mesi, Džon Makadams, E. Dž. Makarti, Patriša
Maklohlin, Mesalina, Dejvid Milman, Emili Mors, Nju dramatists,
Oktokorp, Suki Okejn, Tim Poison, Moli Pauer, Džim i Džil
Prascon, Kejt Vitenberg, Mark Vortington, Margaret Jang.

Mom ocu, sestri, sestriću Majklu.

POGLAVLJE PRVO

GOSPOĐICA TEMPL

Od kada je kročila na pristanište do trenutka kada joj je služavka na

tacni za doručak donela Rodžerovo pismo, ispisano na šuštavom papiru iz
Ministarstva i sa njegovim punim imenom i prezimenom u potpisu, prošlo je
tri meseca. Tog jutra, dok se srebrna činija maglila od pare kuvanih jaja,
onako želatinastih i sjajnih, navršavalo se sedam dana od kada gospođica
Tempi nije videla Rodžera Baskomba. Prvo su ga pozvali u Brisel. Onda je
morao kod bolesnog ujaka, lorda Tara, na selo. Onda je na zahtev ministra
morao neprekidno da bude na poslu, zatim mu je i zamenik ministra uputio
isti zahtev, a na kraju je morao da ode kod svoje rođake koja je na tome
insistirala, jer joj je očajnički trebao njegov savet oko nekih poverljivih
zakonskih stvari i nekretnina. Gospođica Tempi se zatekla u čajdžinici baš
kada i ta rođaka - ogromna Pamela sa ogromnom perikom - u trenutku kada
je Rodžer trebalo da je uteši i smiri. Bilo je sasvim jasno da je glavni razlog
Pameline uznemirenosti zapravo to što joj još nisu poslužili zemičke.
Gospođica Tempi je drhtala. Taj dan je prošao bez ikakvih novosti. Osmog
dana, za vreme doručka, stiglo joj je pismo od Rodžera u kom on žali što
mora da raskine veridbu i još je na kraju ljubazno moli da uradi sve što je u
njenoj moći da više ne budu u kontaktu, niti da se ikada više sretnu u životu.
Nikakvih drugih objašnjenja nije bilo.
Nikada nije doživela da je neko ovako ostavi. Nije joj smetao način na
koji je to izveo - i sama bi tako uradila na njegovom mestu (zapravo, ona to i
jeste uradila u nekoliko navrata) - ali sama činjenica da se to dogodilo bila je
bolna. Pokušala je ponovo da pročita pismo, ali joj se vid mutio, a odmah
zatim je briznula u plač. Dala je služavki slobodno, nastavljajući bezuspešno
da maže buter na parče tosta. Pažljivo je spustila tost i nož na sto i ustala.
Brzo je otišla u krevet, sklupčala se, dok joj se od prigušenog jecanja treslo
krhko telo.
Ceo dan nije izlazila iz kuće, odbijala je da jede i pije, osim najgorčeg
kineskog čaja, a čak je i on (bez mleka i limuna) bio razblažena, providna,
crvenkasta tečnost, nekako slaba i bljutava. Preko noći je opet plakala, sama
u mraku, dok joj jastuk nije bio toliko mokar da više nije mogla da izdrži.
Sledećeg popodneva, kada su njene svetlosive oči već bile crvene na
ivicama, a viseći uvojci se spljoštili, kada je slaba zimska svetlost počela da
se gasi (inače, to nimalo nije bilo omiljeno godišnje doba toplokrvne
gospođice Tempi, koja je zimu zapravo smatrala groznom), ležeći umotana u
posteljini, gospođica Tempi je čvrsto odlučila da će se posvetiti samo poslu i
ponovo biti jaka.
Ovo joj je promenilo život - morala je da prizna (budući da je bila
devojka sa klasičnim obrazovanjem) da se to inače dešava ljudima - ali to
nikako nije značilo da treba da bude pomirljiva, jer je gospođica Tempi bila
pomirljiva samo u izuzetnim okolnostima. To je istina, neki su je smatrali
divljakušom iz provincije, ili čak pravim malim čudovištem, i bez obzira na
to što je bila sitne građe po prirodi je bila nemilosrdna. Odrasla je na ostrvu,
sunčanom i toplom, pod senkom robova, a kako je bila osetljiva devojčica,
na njoj je to ostavilo ožiljke kao udarci biča - uostalom, dokaz za to bila je i
činjenica da je vrlo otporna na šibanje bičem, a takva će, verovala je, zauvek
i ostati.
Gospođica Tempi je imala dvadeset pet godina. Nije bila toliko mlada
da bi bila neudata, ali ovo joj se nije moglo zameriti, jer se iz sve snage
trudila da razočara svakog prosca na ostrvu dok je nisu poslali preko mora u
fino društvo. Bila je bogata onoliko koliko bi rodilo na njenim plantažama, a
isto tako svesna da je sasvim prirodno što je ljudima više stalo do njenog
novca nego do nje same, tako da taj materijalistički stav nije primala k srcu.
Zapravo, malo toga je uopšte uzimala k srcu. Izuzetak je bio Rodžer - pošto
je trenutno bila pod velikim pritiskom, sebi nije mogla da objasni zašto, a
uvek se nervirala kada za nešto nije imala objašnjenje.
 Gospođica Tempi je živela u hotelu Bonifas - pomodnom, ali ne na
komičan način - gde je imala glavni salon, jedan manji unutrašnji, trpezariju,
garderobu, spavaću sobu, sobu za svoje dve služavke i još jednu garderobu i
spavaću sobu za staru tetku Agatu, koja se izdržavala od malih prihoda sa
plantaže. Odabrali su je da bude u pratnji gospođice Tempi zato što je
uživala dobar ugled, mada je zapravo samo jela i spavala i nikada nigde nije
išla. Tetka Agata, koju je gospođica Tempi prvi put srela kada se iskrcala sa
broda, poznavala je porodicu Baskomb. Rodžer je, jednostavno rečeno, bio
prvi muškarac pristojnog porekla i izgleda sa kojim se gospođica Tempi
upoznala, a kako je ona bila iskrena i odana mlada žena, nije nalazila razloga
da traži dalje. S druge strane, Rodžer je s oduševljenjem otkrio da je ona
lepa i zanosna, pa su se tako i verili.
Bili su dobar par u svakom pogledu. Na stranu Rodžerovo mišljenje,
ali čak i oni koji su gospođicu Tempi smatrali previše neposrednom, morali
su priznati da je bila veoma privlačna. A rado bi priznali i da je imućna.
Rodžer Baskomb je postajao sve važnija ličnost u Ministarstvu spoljnih
poslova, dosežući do samih vrhova vlasti. Umeo je dobro da izgleda kada se
dotera, bez nekih posebno izraženih poroka, i imao je jaču bradu i manji
stomak nego ijedan Baskomb u poslednje dve generacije. Nisu proveli
mnogo vremena zajedno, ali je i to ostavilo snažan utisak na gospođicu
Tempi. Ručali su na raznim mestima, šetali se po parkovima i obilazili
galerije, dugo i pomno gledali jedno drugo u oči, nežno se ljubili. Za nju je
sve ovo bilo novo (čak do te mere da je često morala da sedne i dlanovima
čvrsto prekrije oči), od restorana i slika do toliko različitih ljudi, mirisa,
zvukova, manira i svih tih novih reci. Bili su tu još i Rodžerovi neobično
jaki prsti, njegova ruka oko njenog struka, njegov ljubazno prigušeni smeh -
koji joj začudo nije smetao, čak ni kada je bio na njen račun - i njegov miris,
na sapun, njegovo ulje za kosu, njegov duvan, dani koje je provodio u radnoj
sobi među gomilama dokumenata, mastilo i vosak, lakirano drvo, file na
stolovima i, na kraju, to pogubno zadovoljstvo koje su izazivale njegove
nežne usne, njegovi čekinjasti zulufi i njegov topli radoznali jezik.
Sledećeg jutra gospođica Tempi je, iako oteklih očiju i lica u
pečatima, uobičajeno žustro sela da doručkuje jaja i tost. Samo jedanput je
oštrim bespogovornim pogledom presekla plašljivo služavkino piljenje i kao
da je nožem prerezala grlo svakom razgovoru i bilo kakvom tešenju. Tetka
Agata je i dalje spavala. Gospođica Tempi je po isprekidanom, hrapavom
disanju i mirisu ljubičice koji se širio, znala da njena tetka lagano kopni iza
tih vrata i da se bliži dan (kako joj se sada činilo) njenog večnog počinka, ali
ni tu priču sada nije htela da započinje.
Hitro je izašla iz Bonifasa, u jednostavnoj haljini zelene boje sa
zlatnim cvetovima, koja joj je vrlo lepo stajala, u čizmicama od zelene kože i
sa zelenom torbom, brzo se krećući ka delu grada na obali reke, ka ulici
prepunoj radnji sa skupom robom. Nije bila zainteresovana da bilo šta kupi,
ali pomislila je da bi razgledanje sve te robe, koja se gomilala u ovom gradu
i koja je dolazila iz najrazličitijih krajeva u ovaj red prodavnica, možda
moglo da je podstakne na razmišljanje o situaciji u kojoj se nalazila. S tom
namerom, pomamno i neumorno išla je od tezge do tezge, dok je pogledom
nezaustavljivo šarala po tkaninama, rezbarenim kutijama, staklenim
predmetima, šeširima, ukrasima, rukavicama, svili, parfemima, papirima,
sapunima, dvogledima za operu, šnalama, perju, perlama i raznim lakiranim
predmetima. Nije se zaustavila ni najednom mestu već se, i pre nego što je
očekivala, našla u četvrti na drugoj strani i izbila na Trg Svete Izabele.
Nebo nad njom bilo je oblačno i sivo. Krenula je istim putem nazad,
još pažljivije zagledajući izložene egzotične predmete, ali nikako nije
nailazila na nešto što bi joj kao mamac privuklo pažnju. Kada je ponovo
došla do Bonifasa, zapitala se šta se to s njom zapravo dešava. Kako to da,
ako je već sasvim svesno prihvatila osećaj gubitka i potrebu da ponovo
definiše svoj život, ništa - čak ni jedna tako privlačno lakirana patka u izlogu
- nije u njoj budilo radoznalost? Naprotiv, osećala je kao da je posle svakog
predmeta nešto tera napred, kao da je žrtva neke nezaustavljive sile koju nije
znala kako da nazove, a koja je vuče ka nekoj nepoznatoj nagradi. Iako nije
bila potpuno svesna koliko je ta nagrada razdražuje, tešila se da ona ipak
postoji i da je dovoljno upadljiva da joj skrene pažnju kad na nju naiđe.
Udahnuvši duboko, odlučna i samouverena, treći put je prošla pored
radnji, dok joj je pažnja bila usmerena negde drugde, a kada je prešla preko
trga ka visokim građevinama od belog kamena, koje su zapravo bile zgrade
Ministarstva, shvatila je da je njena zainteresovanost sasvim iščezla. Razlog
nije ležao u tome što je uvidela svoje lične slabosti, ako ih je uopšte bilo, niti
što je uvidela nadmoćnost, ako je i nje uopšte bilo, nekog suparnika (u čiji je
identitet, samo iz čiste radoznalosti i besposlenosti, pokušavala da pronikne
delićem svesti), već je zapravo sam njen slučaj bio najbolji i najveći razlog.
Ili je to bio jedini razlog? Ipak, to nije značilo da je sve to pritiskalo, niti da
su joj nedostajali izgledi za budućnost, niti da bi zarad bilo kakve buduće
naklonosti tog Rodžera Baskomba, sada već zaboravljenog duboko u
prošlosti, dala i pet para.
Uprkos potpuno racionalnom razmišljanju, gospođica Tempi je zastala
nasred trga i, umesto da nastavi prema zgradama gde je Rodžer nesumnjivo i
dalje bio na poslu, sela na klupu od kovanog gvozda i zagledala se u
ogromni kip svete Izabele postavljen u samom centru trga. Ne znajući ništa o
ovoj svetoj mučenici i pošto nije bila pobožna, gospođicu Tempi obuze blagi
nemir pred ovim vulgarnim preterivanjem: jedna žena čvrsto priljubljena uz
neko bure koje pluta na nabujalim talasima, odeća na njoj pocepana, kosa
raščupana, iza nje brod koji tone, more uzburkano i zapenušano, zamršeno
klupko zmija obavijeno joj je oko uzmlataralih udova, gmižu joj ispod odeće
i uvijaju se oko vrata, a iz njenih razjapljenih usta ka nebu se uzdiže vapaj
koji slušaju dva anđela sa krilima i u haljinicama, iznad Izabeline glave,
ravnodušno zagledani u zemlju. Gospođica Tempi je bila puna poštovanja
prema veličini ove skulpture i tehničkoj veštini potrebnoj da se ona izradi,
ali joj se nasuprot tome činila grubom i malo verovatnom. Brodolom je, kao
dete sa ostrva, mogla da shvati, isto tako i mučenje zmijama, ali su joj anđeli
izgledali previše arogantno.
Kada je pogledala u slepe kamene oči te žene, koja će večno ostati u
zagrljaju zmija, shvatila je da je se sve to zapravo ne tiče. Pogledala je ono
što je stvarno zanima, one bele zgrade, i odmah skovala plan savršeno dobro
obrazlažući svaki njegov korak. Prihvatila je činjenicu da više nikada neće
biti sa Rodžerom, jer nije imala nameru da se ubeđuje i ponovo sastaje s
njim. Ono za čim je zapravo tragala i što joj je u stvari trebalo bilo je
objašnjenje. Da li je Rodžer tako odlučno raskinuo vezu, jer bi radije bio
sam nego da vuče nju kao teret? Da nisu u pitanju lične ambicije, zbog kojih
je morao da je gurne u stranu da bi dobio unapređenje i ispunio obaveze na
poslu? Da nije jednostavno neka druga žena preotela njegovo srce? Ili se
radi o nečemu što ona nije bila u stanju da pretpostavi? Svaka od tih
mogućnosti je u glavi gospođice Tempi imala jednako neutralnu
emocionalnu vrednost, ali je svaka bila suštinski važna kako bi sagledala
sebe u izmenjenim okolnostima zbog ovakvog gubitka.
Ne bi bilo nimalo teško pratiti ga. Rodžer je bio čovek od navika; ma
koliko da mu je radno vreme bilo neodređeno, nije propuštao ručak i kad
god da je ručao, činio je to u istom restoranu. Gospođica Tempi je naišla na
prodavnicu starih knjiga preko puta, a kako je zbog previše vremena
provedenog u razgledanju izloga osećala obavezu da nešto kupi, ne
razmišljajući je uzela sva četiri (kako joj se sada činilo) njenog večnog
počinka, ali ni tu priču sada nije htela da započinje.
Hitro je izašla iz Bonifasa, u jednostavnoj haljini zelene boje sa
zlatnim cvetovima, koja joj je vrlo lepo stajala, u čizmicama od zelene kože i
sa zelenom torbom, brzo se krećući ka delu grada na obali reke, ka ulici
prepunoj radnji sa skupom robom. Nije bila zainteresovana da bilo šta kupi,
ali pomislila je da bi razgledanje sve te robe, koja se gomilala u ovom gradu
i koja je dolazila iz najrazličitijih krajeva u ovaj red prodavnica, možda
moglo da je podstakne na razmišljanje o situaciji u kojoj se nalazila. S tom
namerom, pomamno i neumorno išla je od tezge do tezge, dok je pogledom
nezaustavljivo šarala po tkaninama, rezbarenim kutijama, staklenim
predmetima, šeširima, ukrasima, rukavicama, svili, parfemima, papirima,
sapunima, dvogledima za operu, šnalama, perju, perlama i raznim lakiranim
predmetima. Nije se zaustavila ni najednom mestu već se, i pre nego što je
očekivala, našla u četvrti na drugoj strani i izbila na Trg Svete Izabele.
Nebo nad njom bilo je oblačno i sivo. Krenula je istim putem nazad,
još pažljivije zagledajući izložene egzotične predmete, ali nikako nije
nailazila na nešto što bi joj kao mamac privuklo pažnju. Kada je ponovo
došla do Bonifasa, zapitala se šta se to s njom zapravo dešava. Kako to da,
ako je već sasvim svesno prihvatila osećaj gubitka i potrebu da ponovo
definiše svoj život, ništa - čak ni jedna tako privlačno lakirana patka u izlogu
- nije u njoj budilo radoznalost? Naprotiv, osećala je kao daje posle svakog
predmeta nešto tera napred, kao da je žrtva neke nezaustavljive sile koju nije
znala kako da nazove, a koja je vuče ka nekoj nepoznatoj nagradi. Iako nije
bila potpuno svesna koliko je ta nagrada razdražuje, tešila se da ona ipak
postoji i da je dovoljno upadljiva da joj skrene pažnju kad na nju naiđe.
Udahnuvši duboko, odlučna i samouverena, treći put je prošla pored
radnji, dok joj je pažnja bila usmerena negde drugde, a kada je prešla preko
trga ka visokim građevinama od belog kamena, koje su zapravo bile zgrade
Ministarstva, shvatila je da je njena zainteresovanost sasvim iščezla. Razlog
nije ležao u tome što je uvidela svoje lične slabosti, ako ih je uopšte bilo, niti
što je uvidela nadmoćnost, ako je i nje uopšte bilo, nekog suparnika (u čiji je
identitet, samo iz čiste radoznalosti i besposlenosti, pokušavala da pronikne
delićem svesti), već je zapravo sam njen slučaj bio najbolji i najveći razlog.
Ili je to bio jedini razlog? Ipak, to nije značilo da je sve to pritiskalo, niti da
su joj nedostajali izgledi za budućnost, niti da bi zarad bilo kakve buduće
naklonosti tog Rodžera Baskomba, sada već zaboravljenog duboko u
prošlosti, dala i pet para.
Uprkos potpuno racionalnom razmišljanju, gospođica Tempi je zastala
nasred trga i, umesto da nastavi prema zgradama gde je Rodžer nesumnjivo i
dalje bio na poslu, sela na klupu od kovanog gvozda i zagledala se u
ogromni kip svete Izabele postavljen u samom centru trga. Ne znajući ništa o
ovoj svetoj mučenici i pošto nije bila pobožna, gospođicu Tempi obuze blagi
nemir pred ovim vulgarnim preterivanjem: jedna žena čvrsto priljubljena uz
neko bure koje pluta na nabujalim talasima, odeća na njoj pocepana, kosa
raščupana, iza nje brod koji tone, more uzburkano i zapenušano, zamršeno
klupko zmija obavijeno joj je oko uzmlataralih udova, gmižu joj ispod odeće
i uvijaju se oko vrata, a iz njenih razjapljenih usta ka nebu se uzdiže vapaj
koji slušaju dva anđela sa krilima i u haljinicama, iznad Izabeline glave,
ravnodušno zagledani u zemlju. Gospođica Tempi je bila puna poštovanja
prema veličini ove skulpture i tehničkoj veštini potrebnoj da se ona izradi,
ali joj se nasuprot tome činila grubom i malo verovatnom. Brodolom je, kao
dete sa ostrva, mogla da shvati, isto tako i mučenje zmijama, ali su joj anđeli
izgledali previše arogantno.
Kada je pogledala u slepe kamene oči te žene, koja će večno ostati u
zagrljaju zmija, shvatila je da je se sve to zapravo ne tiče. Pogledala je ono
što je stvarno zanima, one bele zgrade, i odmah skovala plan savršeno dobro
obrazlažući svaki njegov korak. Prihvatila je činjenicu da više nikada neće
biti sa Rodžerom, jer nije imala nameru da se ubeđuje i ponovo sastaje s
njim. Ono za čim je zapravo tragala i što joj je u stvari trebalo bilo je
objašnjenje. Da li je Rodžer tako odlučno raskinuo vezu, jer bi radije bio
sam nego da vuče nju kao teret? Da nisu u pitanju lične ambicije, zbog kojih
je morao da je gurne u stranu da bi dobio unapređenje i ispunio obaveze na
poslu? Da nije jednostavno neka druga žena preotela njegovo srce? Ili se
radi o nečemu što ona nije bila u stanju da pretpostavi? Svaka od tih
mogućnosti je u glavi gospođice Tempi imala jednako neutralnu
emocionalnu vrednost, ali je svaka bila suštinski važna kako bi sagledala
sebe u izmenjenim okolnostima zbog ovakvog gubitka.
Ne bi bilo nimalo teško pratiti ga. Rodžer je bio čovek od navika; ma
koliko da mu je radno vreme bilo neodređeno, nije propuštao ručak i kad
god da je ručao, činio je to u istom restoranu. Gospođica Tempi je naišla na
prodavnicu starih knjiga preko puta, a kako je zbog previše vremena
provedenog u razgledanju izloga osećala obavezu da nešto kupi, ne
razmišljajući je uzela sva četiri toma Ilustrovanih žitija mučenika sa
priobalja. Knjige su bile prepune detalja tako da je imala opravdanje za
vreme provedeno pored izloga tobože razgledajući šarene ilustracije, dok je
zapravo posmatrala kako Rodžer, sam, na drugoj strani ulice ulazi kroz teška
vrata, a onda sat kasnije izlazi. Išao je pravo nazad u dvorište zgrade
Ministarstva. Gospođica Tempi je naručila da joj kupljene stvari isporuče u
hotel Bonifas i krenula istim putem nazad, osećajući se nasa-marenom.
Kada je ponovo prešla preko trga, razum joj je govorio da nije bila
toliko naivna koliko neiskusna u praćenju. Nema svrhe posmatrati nekoga
van restorana. Da je ušla unutra, mogla bi da sazna da li je Rodžer ručao sam
ili sa još nekim, sa nekim naročitim osobama, sa kojima je možda vodio neki
značajan razgovor - što bi za nju bio suštinski važan podatak. Posmatranje
preko radnog dana nimalo joj neće pomoći, osim u slučaju da ju je ostavio
samo zbog posla, u staje ona sa podsmehom sumnjala. Svi iole ozbiljni
obaveštajci su se, naravno, sastajali nakon posla. Ubrzo se našla na drugom
kraju trga, među prodavnicama, i ušla u jednu čiji je izlog bio prepun
najrazličitijih putnih torbi, korpi, odela od nepromočivog materijala,
kamašni, zaštitnih kapa, fenjera, teleskopa i čitavog niza svakojakih štapova
i palica. Posle izvesnog vremena izašla je obučena u crni ženski ogrtač za
putovanje, koji je imao veliku kapuljaču i nekoliko posebno skrivenih
džepova. Nakon posete drugoj radnji, u jednom od tih džepova našao joj se
dvogled za operu, a u drugom, nakon treće prodavnice, belež-nica u kožnom
povezu i jedna mastiljava olovka. Kada je sve završila, gospođica Tempi je
otišla na čaj.
Ispijajući šoljice indijskog čaja i sladeći se kolačićima sa šlagom,
unosila je prve beleške u svoju svesku i pravila uvod u ceo ovaj poduhvat,
precizno navodeći šta je sve u toku tog dana uradila. Kada je nabavila neku
vrstu uniforme i oruđe za rad, sve je postalo lakše i imalo manje veze sa
njenim osećanjima, jer su poslovi koji zahtevaju odeću i rekvizite po svojoj
prirodi bili objektivnog, pa čak i naučnog tipa. Zbog svega toga smatrala je
da beleške treba pisati u šiframa, zamenjujući lična imena i nazive mesta
sinonimima ili praveći igre recima koje bi, nadala se, bile nedokučive za sve
druge osim za nju (sve što je imalo veze sa Ministarstvom bilo je „Minsk" ili
čak samo „Rusija", a sam Rodžer, na kraju složenog niza asocijacija, počev
od zmije koja je promenila košuljicu, preko zmije koju drugi ljudi privlače i
opčinjavaju zanimljivim predmetima, preko Indije, dok na kraju, zbog
značajnog uticaja koji je njegova ličnost i dalje imala, nije postao „Radža").
Pretpostavljala je da će još neko vreme provesti zapisujući svoja zapažanja i
zbog toga se osećala pomalo nelagodno, pa je naručila jednu rol-viršlu za
kasnije. Doneli su je i spustili na sto, umotanu u debeli nepromočivi papir, a
ona je odmah strpala u džep na ogrtaču.
Iako je već mogao da se nasluti dolazak proleća, u gradu je i dalje bilo
vlažno, a večeri su bile hladnije nego što bi se po sve dužim danima moglo
naslutiti. Gospođica Tempi je napustila čajdžinicu u četiri sata, znajući da
Rodžer obično izlazi u pet i čeka kočiju. Uverila je svog kočijaša da će
nakon ovog posla biti dobro plaćen i odsečnim šapatom mu objasnila da će
pratiti jednog gospodina, koji će najverovatnije biti u drugoj kočiji, a da će
mu ona kucanjem o krov dati znak da se taj čovek pojavio. Kočijaš je
klimnuo i ništa nije odgovorio. Po njegovom ćutanju zaključila je da je ovo
bila prilično uobičajena stvar, tako da je u kočiju ušla mnogo sigurnija u
sebe i pripremila dvogled i beležnicu čekajući da Rodžer izađe. Kada se
pojavio četrdesetak minuta kasnije, skoro da ga nije opazila zabavljajući se
zurenjem kroz dvogled u obližnje otvorene prozore, ali neki golicavi
predosećaj ju je naterao da baci letimičan pogled unazad, prema kapiji
dvorišta baš kada je Rodžer izašao (stajao je na ulici, tako važan i pun samo-
pouzdanja da joj je zastao dah) i podigao ruku da zaustavi kočiju. Gospođica
Tempi je odsečno kucnula o krov.
To uzbuđenje što ga prati, uz dodatno uzbuđenje kada ga je ugledala
(što je po njenom mišljenju sigurno bila posledica zadatka na kom je
trenutno bila, a nikako nekih osećanja iz prošlosti), splasnulo je odmah kada
joj je, posle nekoliko skretanja, postalo jasno da Rodžer ne ide ni na kakvo
naročito mesto, već pravo svojoj kući. Gospođica Tempi je još jednom bila
primorana da prizna kako je mogućnost da je ostavljena zbog neke suparnice
definitivno otpala. Ipak, to je bilo realno očekivati. Možda bi joj čak bilo
draže da je tako. I zaista, dok se njena kočija kretala putem ka kući
Baskombovih - putem koji je tako dobro znala da ga je nekad skoro smatrala
svojim - razmišljala je o verovatnoći da je neka druga žena zauzela mesto u
Rodžerovom srcu. Po njenom skromnom mišljenju, to je bilo sasvim
nemoguće. Ako pogleda kako izgleda jedan Rodžerov dan - spartanska staza
od posla do ručka, pa opet do posla, a zatim kući, gde se posle večere
sigurno ponovo bacao na posao - mnogo je logičniji zaključak bio da je
ispred nje, na prvo mesto stavio svoju karijeru, koja tek treba da se razvije.
Bila je to glupa odluka, jer bi ona na neki bistar i suptilan način mogla da mu
pomogne u tome što radi. Ali dobro, ako ništa drugo, bar je shvatila tu
njegovu (pogrešnu, detinjastu) logiku. Zamišljajući Rodžera kako na kraju
uvida šta je sve (bezdušno, budalasto, zaslepljeno) odgurnuo od sebe i zatim
razmišljajući o sopstvenom čudnom porivu da mu u toj neminovno
predstojećoj patnji pruži utehu, primetila je da su zapravo već stigli.
Rodžerova kočija stala je ispred ulaznih vrata, dok se njena zaustavila na
diskretnoj udaljenosti.
Rodžer nije izašao. Umesto toga, nakon nekoliko minuta čekanja,
otvorila su se ulazna vrata kuće i njegov sluga Filips prišao je kočiji noseći
poveći crni zavežljaj. Pružio ga je Rodžeru kroz otvorena vrata kočije i
prihvatio od njega crnu poslovnu tašnu sa dva debela zavežljaja papira.
Filips je odneo sve što je Rodžer Baskomb na kraju svog radnog dana doneo
kući i zatvorio vrata za sobom. Trenutak kasnije, Rodžerova kočija je polako
krenula u sam centar grada. Gospođica Tempi je glavom lupila o krov i pala
nazad na sedište kada su konji poskočili nastavljajući da prate kočiju koja je
bila pod budnom prismotrom.
Već se potpuno smrklo, pa je gospođica Tempi sve više morala da se
oslanja na kočijaša verujući da su na dobrom putu. Čak i kad bi se nagla
kroz prozor - sa kapuljačom na glavi radi tajnovitosti - mogla je da nazre
kočije ispred sebe, ali više nije bila sigurna koja je od njih Rodžerova. Ova
neizvesnost se produbljivala s nastupanjem večeri koja je sa reke donosila
sve gušće pramenove magle. Kada su se ponovo zaustavili, jedva da je
videla i konje koji su vukli njenu kočiju. Kočijaš se nagnuo ka njoj i pokazao
na visoki, tamni luk iznad ogromnih stepenica koje su vodile dole, u jedan
dubok tunel osvetljen lampama na gas. Zagledala se u tom pravcu i shvatila
daje tlo koje se pri dnu pomeralo, i za koje je prvo mislila da su pacovi koji
trče u slivnik, zapravo bila reka ljudi obučenih u crno koja se slivala dole u
unutrašnjost tunela. Prizor je u potpunosti ličio na pakao, mrak i žućkasti
otvor koji vodi ka strašnim dubinama.
„Kod Stropinga smo, gospođice", doviknuo je kočijaš odozgo, a onda
je, videvši da nije reagovala, dodao: „Železnička stanica." Osećala se kao da
joj je neko lupio šamar - zapravo, osetila je onaj vreli sram za koji je uvek
mislila da se oseća posle šamara. Naravno da je Železnička stanica. Nagli
talas uzbuđenja naterao ju je da iskoči iz kočije na kaldrmu. Brzo je gurnula
novac kočijašu u ruku i požurila u pravcu bleštavog luka. Stanica Stroping.
To je ono što je htela da zna - Rodžer se bavio još nekim stvarima.
Tražila ga je nekoliko trenutaka očajničkim pogledom, pri čemu je
nekoliko dragocenih sekundi potrošila zagledajući kočiju. Tunel se otvarao
ka velikim stepenicama kojeisu vodile dole u glavni hol iz kog se izlazilo na
same šine, a sve to nalazilo se pod širokom nadstrešnicom od čeličnih ukrasa
i garavih cigala. „Kao Vulkanova katedrala", gospođica Tempi se nasmešila
dok se vidik širio pred njom, ponosna što je uspela da zadrži svoju
duhovitost i oštroumnost. Bila je dovoljno visprena, ne samo da nalazi
metafore već i da se popne bočnim stepenicama, uhvati za stub, na trenutak
nagne preko stepenišne ograde i da iz tog položaja, pomoću dvogleda za
operu, prede pogledom preko ćele gomile - što joj njena prirodna visina
nikada ne bi omogućila. Već posle nekoliko trenutaka ugledala je Rodžera.
Čak ni tada nije odmah jurnula, već ga je pratila kako se kreće kroz hol ka
jednoj izdvojenoj kompoziciji. Kada je bila sigurna da je ušao u nju, sišla je
sa stepeništa i najpre krenula da sazna kuda taj voz ide, a onda i da kupi
kartu.
Nikada do tada nije bila na ovako velikoj železničkoj stanici - na
Stropingu se ukrštaju putevi sa severa i zapada - i nikada se nije zatekla
radnim danom u gomili ljudi u zatvorenom prostoru, pa joj se činilo kao da
je upala u mravinjak. Navikla je da zbog svog niskog rasta i sitne grade uvek
prolazi neopaženo, kao i da je njena pojava bila zanemarljiva i retko kada
važna. Međutim, iako je gospođica Tempi znala kuda ide (ka velikoj tabli sa
informacijama o peronima i putnim odredištima), masa ju je gurala sasvim
suprotno od željenog pravca, a pogled ispod kapuljače blokirala joj je gomila
laktova i kaputa. Najtačnije poređenje kog je mogla da se seti bilo je plivanje
u moru nasuprot jakim i surovim talasima. Pogledala je uvis i pronašla
orijentire u sazvežđu od čelika na tavanici kako bi mogla da proceni kuda
ide i kako napreduje, a na isti način joj je pomogao i reklamni kiosk koji je
ugledala još sa stepenica. Zaobišla ga je i uputila se u drugom pravcu,
procenjujući koliko treba da skrene da bi se domogla sledećeg svetlećeg
stuba i popela se da vidi šta piše na tabli.
 Kada je najzad doprla do njega, gospođica Tempi se zabrinula zbog
vremena. Svuda unaokolo - a bilo je zaista mnogo perona - neumorno je
odzvanjao pisak oglašavajući dolaske i odlaske, a ona u tom podzemnom
metežu nije mogla ni da pretpostavi da li je Rodžerov voz već napustio
stanicu. Bilo joj je drago kada je pogledala na tablu i videla da su brojevi,
odredišta, vreme i peroni bili pregledno navedeni u kolonama. Rodžerov voz
je sa perona broj 12 polazio u 6:23 za Orindž kanal. Okrenula se da pogleda
na zvanični sat - na još jedan grozomorni predmet okićen anđelima koji su
ga sa obe strane svečano uokvirivali (kao da ga nose na krilima), ravnodušno
zureći dole, jedan s vagom, a drugi sa isukanim mačem u rukama.
Gospođica Tempi bila je zapanjena kada je između ove dve metalne figure,
simbola pravde, videla da je 6:17. Poletela je od stuba ka blagajni,
zaranjajući svom snagom u more kaputa. Pojavila se dva minuta kasnije na
kraju reda, a već sledećeg trenutka našla se i pred samim šalterom.
Doviknula je kuda putuje - do poslednje stanice, povratnu - i istresla na
mermer punu šaku teških metalnih novčića, gurajući ih žustrim pokretom ka
službeniku, koji je bledo posmatrao s druge strane žicom obezbeđenog
šaltera. Samo je proturio prste ispod žičane mreže da uzme novac i ćušnuo
nazad izbušenu kartu. Gospođica Tempi ju je zgrabila i pojurila ka vozu.
Kondukter je stajao sa fenjerom u ruci i jednom nogom već na
stepenicama poslednjeg vagona, spreman da svakog časa ude u voz. Bilo je
6:22. Nasmešila mu se najčednije što je mogla, koliko joj je zadihanost
dozvoljavala, i progurala se u vagon. Zastala je na vrhu stepenica da se
pribere, kada se voz cimnuo napred skoro je oborivši na pod. Rukama se
oduprla o zid da bi održala ravnotežu, a onda je iza sebe začula nekakvo
kikotanje. Na stepenicama pored otvorenih vrata stajao je kondukter i cerio
se, dok je peron brzo promicao iza njega. Gospođica Tempi nije bila
naviknuta da bude predmet podsmeha ni u kakvim okolnostima, ali zbog
zadatka na kojem se nalazila, tajnovitosti i zbog toga što je ostala bez daha,
nije odmah znala šta da odgovori već je nemo zurila niz hodnik u potrazi za
kupeom. Prvi je bio slobodan, pa je otvorila staklena vrata i sela na sedište u
sredini. S njene desne strane nalazio se veliki prozor. Kada se pribrala,
bacila je poslednji pogled na železničku stanicu Stroping - na perone,
poredane vozove, na tu pećinu sa svodom od cigala - a onda je sve nestalo,
jer ga je progutalo crnilo tunela.
Kupe je bio od tamnog drveta, sa prilično luksuznim presvlakama od
crvenog pliša, sa po tri sedišta na obe strane. Mala mlečnobela sijalica
bacala je bledo i mutno svetio, ali ipak dovoljno jako da se pojave odrazi na
prozoru. Prva reakcija gospođice Tempi bila je da skine sa sebe ogrtač i
umiri disanje, a kako je bila i dalje vrela, rastrojena i bez ideje kuda zapravo
ide, jedino što je mogla bilo je da sedi dok joj se misli ne razbistre. Orindž
kanal bio je prilično udaljen od grada, bliže obali, ko zna koliko stanica
udaljen, a svaka je mogla da bude Rodžerovo odredište. Nije mogla ni da
pretpostavi ko je još bio u vozu i da li je taj neko poznaje, da li poznaje
Rodžera, da li je upravo ta osoba razlog celog ovog putovanja? Šta ako ne
postoji nikakvo odredište, nego samo tajni sastanak u vozu? U svakom-
slučaju, znala je da mora da nađe Rodžera, inače neće znati da li je i gde
izašao iz voza i da li se sa nekim sastao. Čim joj kondukter bude pregledao
kartu, krenuće u potragu.
Kondukter se nikako nije pojavljivao. Prošlo je nekoliko minuta,
trebalo bi da se nalazio veoma blizu. Nije se sećala da je već prošao - možda
i jeste kada je ušla - pa je počela da se nervira, a zbog tog njegovog
zabušavanja i onog cerekanja od malopre, počela je i da ga mrzi. Izašla je u
hodnik. Nije ga bilo. Krenula je napred, obazrivo, jer nikako nije htela da -
čak ni u ogrtaču - neočekivano naleti na Rodžera. Prikrala se sledećem
kupeu, nakrivila glavu i provirila unutra. Prazno. U vagonu se nalazilo osam
kupea i svi su bili prazni.
Voz se i dalje klackao po mraku. Gospođica Tempi je stajala na
vratima sledećeg vagona i virila kroz staklo. Izgledao je potpuno isto kao
prethodni. Otvorila je vrata i ušla - još osam kupea bez i jednog jedinog
putnika. Ušla je u sledeći vagon i zatekla potpuno istu situaciju. Poslednja tri
vagona ovog voza bila su potpuno prazna. Možda zbog toga i nije bilo
konduktera - ali morao je znati da je ona u zadnjem vagonu i ako je iole
ljubazan, trebalo je da dođe i pregleda joj kartu. Možda je očekivao da će i
ona za njim proći napred, gde je zapravo i trebalo da uđe da nije toliko
zakasnila. Možda je postojalo nešto u vezi sa zadnjim vagonima što ona nije
znala, možda neka naročita pravila ponašanja na ovoj liniji - da joj se nije
zbog toga smejao? - ili nešto u vezi sa samim putnicima. Možda su oni
putovali u grupi? Možda je to bila više ekskurzija nego obično putovanje?
Sada je već prezirala konduktera zato što je bio nadmen i nepristojan, pa je
krenula kroz voz da ga pronađe. Još jedan prazan vagon -četvrti! Gospođica
Tempi je zastala ispred vrata petog vagona, pokušavajući da se seti koliko je
vagona uopšte bilo (i nije imala predstavu o tome), i koliko bi moglo da ih
bude (ni to nije znala), i šta uopšte da kaže kondukteru kad ga nađe, a da pri
tom ne pokaže da zapravo ni o čemu nema pojma (i ništa joj tog trenutka
nije padalo na pamet). Dok je tako stajala i razmišljala, voz se zaustavio.
Jurnula je u najbliži kupe i odmah otvorila prozor. Peron je bio prazan
-nikoga nije bilo da se ukrca, niti je iko silazio. Stanica, sa natpisom
Krempton plejs, bila je zatvorena i mračna. Začuo se pisak, voz se cimnuo i
krenuo, bacivši gospođicu Tempi nazad na sedište. S povećanjem brzine,
ledeni vetar je prodirao kroz otvoreni prozor, pa gaje gurnula naviše i
zatvorila. Nikada nije čula za Krempton plejs, a bila je srećna što ni sada
neće ići tamo - delovao joj je pusto kao sibirska stepa. Pomislila je kako bi
bilo dobro da ima mapu ove linije i spisak svih stanica. Možda bi mogla da
je dobije od konduktera, ili bi mogla da napravi spisak u beležnici. Setila se
beležnice i izvadila je iz torbe, liznula vrh olovke i zapisala „Krempton
plejs" svojim namerno iskrivljenim rukopisom. Kako više ništa nije imala da
doda, odložila je beležnicu i vratila se u hodnik, a onda je duboko udahnula i
ušla u peti vagon.
Znala je da je ovde situacija drugačija, jer je osećala miris parfema.
Dok je druge hodnike ispunjavala neka neodređena mešavina industrijskog
dima, masnoće, ceđi i prljave vode, hodnik u petom vagonu mirisao je na
plumeriju. Bila je zapanjena, miris tog cveta bio joj je poznat još od kuće.
Izuzetno uzbuđena, gospođica Tempi se prikrala najbližem kupeu, blago se
nagla napred i provirila. Najudaljenija mesta bila su zauzeta: dva muškarca u
zimskim kaputima, između njih žena u žutoj haljini koja se smejala.
Muškarci su pušili cigare i obojica imali podšišane špicaste brade, zdravog
rumenog izgleda, kao dva primerka neke rase jakih debelih pasa. Žena je
nosila masku od paunovog perja, koja joj je prekrivala pola lica i dosezala
do vrha glave, ostavljajući prostora samo za oči koje su bile prodorne kao
dva sjajna kamena. Imala je crveni karmin i širom je otvarala usta dok se
smejala. Sve troje netremice su gledali u nekoga na sedištu preko puta, tako
da nisu ni primetili gospođicu Tempi. Ona se sklonila da je ne bi ugledali, a
onda, iako joj se činilo detinjastim, ne znajući šta drugo da radi, spustila se
na pod i četvoronoške krenula napred, trudeći se da joj telo bude ispod
visine stakla na vratima. Kada je prešla na drugu stranu, pažljivo je ustala i
ponovo virnula prema suprotnom redu sedišta i sledila se. Gledala je pravo u
Rodžera Baskomba.
Ali on nije gledao u nju. Bio je u crnom ogrtaču zakopčanom do grla,
kestenjaste kose zalizane briljantinom, pušio je tanko zamotanu cigaretu. Na
desnoj ruci nosio je kožnu rukavicu, dok je leva, u kojoj je držao cigaretu,
bila gola. Kada je malo bolje pogledala, gospođica Tempi je primetila da u
desnoj ruci drži levu rukavicu. Videla je isto tako da se Rodžer ne smeje, da
je nepomičan, sa onim izrazom na licu koji je imao u prisustvu ministra ili
zamenika ministra, ili svoje majke, ili svog ujaka Tara - odnosno svih onih
ljudi prema kojima je osećao poštovanje. Na sedištu pored prozora, sa
jednim mestom razmaka, sedela je druga žena, kojoj je crvena haljina
bleštala poput plamena vatre ispod tamnog ogrtača sa krznenom kragnom.
Gospođica Tempi je uočila kako su gležnjevi i nežni vrat te žene čas
izranjali čas uranjali u vatreno crvenu haljinu dok se nameštala na sedištu.
Njene tamnocrvene usne bile su razvučene u provokativan i zavodljiv
osmeh, a dim cigarete izbacivala je kroz dugačku, crnu, lakiranu muštiklu. I
ona je nosila masku, ali od crvene kože, sa sjajnim nitnama na mestu gde bi
trebalo da se nalaze obrve, i pri tom je - što je gospođica Tempi registrovala
sa izvesnom neprijatnošću - imala i sjajne nitne u obliku suza, koje samo što
nisu skliznule iz spoljnih uglova očiju. Bilo je jasno da su se svi smejali
nečemu što je ona upravo rekla. Izbacila je vazduh i poslala jedan spori
oblak dima ka susednom redu sedišta. Ostali su, iako terajući dim rukom,
ponovo prasnuli u smeh, kao da je ovaj njen potez bio završni deo šale.
Gospođica Tempi se udaljila od stakla i naslonila leđima na zid. Nije
imala nikakvu ideju šta bi trebalo da radi. Na desnoj strani nalazio se drugi
kupe. Usudila se da proviri i videla tri žene na sedištima na drugom kraju
kupea, svaka umotana u ogrtač preko onoga što bi, sudeći po cipelama,
trebalo da bude elegantna večernja odeća. Dve su nosile masku do pola lica,
ukrašenu žutim nojevim perjem, dok je treća, otkrivenog lica, držala masku
na krilu, nervirajući se što ne može da namesti traku na njoj. Gospođica
Tempi je namakla kapuljaču i nakrivivši glavu videla da na druga dva
sedišta sede muškarci, jedan u fraku, a drugi u debeloj bundi zbog koje je
ličio na medveda. Obojica su takođe imali maske, jednostavne crne. Onaj u
fraku pijuckao je iz srebrne čuturice, dok je drugi u bundi dobovao prstima
po štapu od abonosa sa utisnutim biserima na vrhu. Gospođica Tempi se
odmah povukla nazad. Čovek u bundi je bacio pogled ka hodniku. U žurbi je
protrčala pored Rodžerovog kupea, izlažući se naočigled svih, i kroz prolaz
se vratila u prethodni vagon.
Zatvorila je vrata za sobom i kleknula. Sekunde su se vukle kao
večnost. Niko nije dolazio. Niko nije izašao da proveri, čak ni iz
radoznalosti. Opustila se, udahnula i ponovo se usmerila na zadatak. Osećala
je kako sve ovo pre-vazilazi njene mogućnosti i iskustvo - ipak, s druge
strane, nije imala nikakav dokaz da je sve ovo istina. Spopale su je crne
misli, mada je do sada bilo jasno samo to da je Rodžer odlazio - nimalo
srećan, ne pokazujući zadovoljstvo niti išta drugo, osim osećaja dužnosti - na
neku ekskluzivnu zabavu, na kojoj su zvanice morale da nose maske. Šta je
tu bilo tako neobično? Čak i ako joj se takvim činilo, znala je da nikako ne
može da se uklopi u to. Zbog povučenog života kakav je vodila, mnogo toga
joj je bilo čudno da bi mogla da donosi objektivne sudove - da je imala
društveni život tokom godine, ovaj bi joj oblik zabave možda bio, ako ne
rutinska i dosadna, onda barem poznata pojava. Uz to, ponovo je razmotrila
činjenicu da Rodžer ne sedi pored žene u crvenom već izdvojeno - zapravo,
dalje od svih. Pitala se da li mu je ovo bio prvi put da je u njihovom društvu.
Pitala se ko je ta žena. Za onu drugu, u žutom, sa paunovim perjem,
zanimala se mnogo manje, samo zato što je tako prostački prihva-tala
duhovitosti ove prve, elegantnije žene. Muškarci se nisu nimalo trudili da
prikriju identitet - sigurno su se već poznavali. Možda su oni muškarci u dra-
gom kupeu nosili maske jer se još nisu upoznali. A možda i jesu, ali to nisu
znali zbog maski - čar večeri leži u tome da pogodite ko je onaj drugi,
razmišljala je ona, a da on ne otkrije vas. Gospođici Tempi je to delovalo
privlačno, kao vrlo dobra zabava, ali znala je da haljina koju ima na sebi,
lepa za dnevnu varijantu, ipak nije bila pogodna za jedno ovakvo veče, a da
njen ogrtač i kapuljača, iako dobri da joj trenutno prikriju identitet, nisu bili
maska kakvu bi trebalo da ima na ovakvoj zabavi.
Nekakvo kliktanje iz drugog hodnika trglo ju je iz razmišljanja.
Usudila se da proviri, a onda je ugledala muškarca u bundi - bio je prilično
krupan kada ustane, telom je popunio skoro ceo hodnik - kako izlazi iz
Rodžerovog kupea i zatvara vrata za sobom. Ni ne pogledavši u njenom
pravcu, vratio se u svoj kupe. Laknulo joj je. Oslobodila se napetosti koje
nije ni bila svesna; nije je video, samo je prešao u drugi kupe. On verovatno
poznaje ženu u tom kupeu, pomislila je, mada je tu bilo i drugih ljudi sa
kojima je možda hteo da popriča, uključujući i Rodžera. Gospodin Baskomb
je zahvaljujući poslu upoznao mnogo ljudi - političara, biznismena, stranaca
- a ono što je nju zabolelo bila je pomisao koliko je njen krug poznanika
zapravo uzak. Tako je malo znala o svetu oko sebe, tako malo o životu, a
evo je sad, čuči u praznom vagonu, sićušna i smešna. Utom je voz ponovo
stao.
Opet je pojurila u kupe i otvorila prozor, opet je peron bio prazan, a
stanica zatvorena i mračna. Ovog puta je na tabli pisalo Pakington - ni za
ovo mesto nikada nije čula - ali ga je bez obzira na to odmah upisala u
beležnicu. Voz je ponovo krenuo i ona je zatvorila prozor. Kada se okrenula
prema vratima kupea, videla je da su otvorena i da na njima stoji kondukter.
Cerio se.
„Kartu, gospođice?"
Izvukla je kartu iz ogrtača i pružila mu. Uzeo je, naginjući glavu u
stranu da bi pročitao koje je odredište bilo odštampano, i dalje se cereći. U
drugoj ruci je držao neku neobičnu metalnu napravu za bušenje. Podigao je
pogled.
„Znači, idete do kraja, do Orindž kanala?"
„Da. Koliko još ima stanica do tamo?"
„Prilično."
Uzvratila mu je usiljenim osmehom. „Koliko tačno, molim vas?"
„Sedam. To je još neka dva sata."
„Hvala."
Začulo se krckanje naprave za bušenje, poput ugriza nekog metalnog
insekta, a onda joj je kondukter vratio kartu. Nije se pomerao s vrata. Kada
je primetila kako je gleda, gospođica Tempi se zamotala u ogrtač i zamolila
ga da izađe iz kupea, jer želi da bude sama. Kondukter ju je i dalje
posmatrao, a onda je bacio pogled ka prednjem delu voza i oblizao usne. U
tom trenutku, primetila je njegov debeli svinjski vrat stegnut kragnom
plavog kaputa. Uzvratio joj je pogled i pucnuo prstima, belim i mesnatim
kao komadi sirove kobasice. Pred ovakvim prizorom nezgrapnosti, njen
prezir sveo se na običnu nezainteresovanost - više nije želela da mu nanese
bol nego samo da ga otera. Ali on nije hteo da ode. Naprotiv, naginjao se sve
bliže i požudno je gledao.
„Ne putujete sa ostalima, ha?"
„Kao što vidite, ne."
„To nekad može da bude opasno, devojko..." Spustio je glas i smeškao
se. Sve vreme se cerio. Napipao je spravu za bušenje karata dok mu je
pogled klizio ka njenim lepo oblikovanom listovima.
„Zbog čega opasno?"
Ništa nije odgovorio.
Pre nego što je i otvorio usta, ili mogao da uradi bilo šta što bi je
nateralo da vrišti ili da oseti još veći i dublji prezir, podigla je dlan prema
njemu kao znak da nije potrebno da odgovori, da nema potrebe da išta kaže,
i postavila mu drugo pitanje.
„Da li znate možda gde oni - gde mi - to idemo?"
Kondukter je usruknuto kao da ga je nešto ujelo, kao da mu se radi o
glavi. Povukao se u hodnik, pipnuo kapu u znak pozdrava, naglo se okrenuo
i odjurio u prednji vagon. Gospođica Tempi je ostala da sedi na svom mestu.
Šta je sad bilo? Čovek je njeno pitanje shvatio kao pretnju. On sigurno zna
odgovor i to mora da je neko moćno i uticajno mesto - dovoljno moćno da
zbog jedne reči nekog od gostiju on može da izgubi posao. Nasmešila se
(ako ništa drugo, osvetila mu se ovim kratkim razgovorom) zbog onoga što
je saznala - mada za nju to nije bilo nikakvo iznenađenje. Činjenica da je
Rodžer prisutan samo je uvećavala šanse da su i predstavnici viših nivoa
vlasti takode ovde.
S nekom mutnom uznemirenošću koja je nije napuštala, gospođica
Tempi je shvatila da zapravo postaje sve više gladna. Iskopala je onu rol-
viršlu iz džepa.
U toku narednog sata stali su na još pet stanica - Gorsmont, Dekonk,
Faksfol, Sent Trist i Sent Port - a naziv svake unet je u beležnicu, odmah
pored maštovitog opisa putnika u vozu. Svaki put kad bi se zaustavili na
stanici, pogledala bi kroz prozor i videla prazan peron, zatvorenu staničnu
kućicu, ali nikoga da ulazi ili izlazi iz voza. Osetila je da je vazduh bivao sve
hladniji, dok je na kraju, u Sent Portu, nije zapahnuo ledeni vetar sa
prefinjenim mirisom mora ili slanih močvara za koje je znala da postoje u
ovom kraju. Magla se podigla, ali jedva da se nazirao srebrni odsjaj meseca,
tako da je noć i dalje bila mračna. Kad bi voz ponovo krenuo, gospođica
Tempi bi posle svake stanice otpuzala niz hodnik i oprezno provirila u peti
vagon, samo da proveri ima li kakvih promena. Ugledala je kako neko ulazi
u jedan od kupea (nije mogla ni da pretpostavi ko, jer su svi crni ogrtači isti),
ali se ništa drugo nije desilo. Toliko joj je bilo dosadno da je htela da ode
tamo i ponovo baci pogled u Rodžerov kupe. Znala je da je to glupa ideja.
Izložiće se opasnosti samo zato što nema mira, a upravo u takvim trenucima
prave se kobne greške. Morala je da se strpi još nekoliko minuta, kada će se
sve raščistiti, kada će moći da pronikne u srž ćele stvari. I pored svega, ruka
joj se našla u položaju da otvori vrata i uđe u peti vagon, ali voz je onda
ponovo stao.
Istog trenutka je odustala i bila šokirana kada je ugledala da se vrata
na svim kupeima duž hodnika otvaraju. Gospođica Tempi se trgnula,
povukla unazad, vratila u svoj kupe i odmah otvorila prozor. Na peronu je
čekalo mnogo kočija, a šalter na stanici je bleštao. Čim je pročitala stanični
natpis - Orindž loks -ugledala je ljude kako napuštaju voz i peronom joj
prilaze sve bliže. Ne zatvorivši prozor, poletela je ka vratima kupea. Ljudi su
izašli kroz vrata na samom kraju hodnika, a već je i poslednja osoba - čovek
u plavoj uniformi - došao do njih. Gospođici Tempi steglo se grlo, u želucu
joj je igralo od nervoze, ali ona je tiho izašla iz kupea i oprezno krenula niz
hodnik, zavirujući u svaki kupe pored kojeg je prolazila. Svi su bili prazni.
Rodžerovo društvo je izašlo, a isto tako i čovek u bundi.
Onaj u plavoj uniformi joj je takode nestao iz vidokruga. Gospođica
Tempi je ubrzala korak i stigla do drugog kraja, odakle su je vrata i stepenice
vodile napolje. Poslednji ljudi u koloni bili su nekoliko jardi ispred nje i išli
ka kočijama. Ponovo joj se steglo grlo. Ako ostane u vozu, može
jednostavno da se vrati istim putem nazad. Ako siđe, neće znati kakav je red
vožnje - šta ako zatvore stanicu Orindž loks kao prethodnih pet? S druge
strane, ćela ova avantura razvijala se upravo onako kako je očekivala. Voz je
uz trzaj krenuo napred, kao da je hteo da je natera da se odluči. Gospođica
Tempi je bez razmišljanja izletela iz voza, doskočila na peron, saplela se i
jauknula. Pre nego što se sabrala da pogleda iza sebe, voz je već odjurio. U
hodniku poslednjeg vagona stajao je kondukter. Gledao ju je hladnim
pogledom i držao fenjer uperen u nju, kao krst pred vampirom.
Voz je odlazio, a huka koju je pravio u prolazu polako se stapala sa
prigušenim Zagorom, klepetanjem, zveckanjem i treskanjem koje su putnici
pravili ulazeći u kočije. One već pune su odlazile, a gospođica Tempi je brzo
morala da odluči šta će dalje da radi. Nigde nije videla Rodžera niti ikoga iz
njegovog vagona. Ljudi koji su još stajali napolju, naizgled jednak broj
muškaraca i žena, možda nekih dvadesetak, imali su debele kapute, ogrtače i
bunde. Grupa muškaraca ušla je u jednu kočiju, a druga mešovita grupa
muškaraca i žena nagurala se u sledeće dve. Prestravila se kada je shvatila da
je ostala još samo jedna kočija. Tri žene u ogrtačima i sa maskama na licu
išle su u njenom pravcu. Gospođica Tempi se ispravila, navukla kapuljaču
na lice i brzim korakom pošla da im se pridruži.
Uspela je da dođe do kočije pre nego što su one ušle, a kada se
poslednja među ženama popela i okrenula, sa namerom da zatvori vrata za
sobom, ugledala je gospođicu Tempi - ili bolje reći tamnu figuru sa
kapuljačom, kako je gospođica Tempi zapravo izgledala - i izvinila se,
pomerajući se da joj napravi mesta na sedištu. Gospođica Tempi jedva da je
klimnula umesto odgovora i popela se unutra zalupivši vrata za sobom.
Posle treska, sačekavši trenutak kako bi se i poslednja osoba smestila,
kočijaš je pucnuo bičem i kočija se cimnula napred. Iako je skinula
kapuljaču, gospođica Tempi jedva da je mogla da razazna lica svojih
saputnica, a još manje ono što se nalazilo s druge strane prozora - iako joj
ništa ne bi značilo čak i da je videla.
Ostale žene su u početku bile ćutljive, pretpostavila je zbog njenog
prisustva. Dve preko puta imale su maske od perja i tamne plišane ogrtače, a
žena sa njene leve strane bila je ponosna na svoj bogati okovratnik od crnog
perja. Kada su se smestile, žena s desne strane je otkopčala ogrtač i počela
da se hladi lepezom kao da joj je bilo vruće od nekog napora, razotkrivajući
svetlucavu svilenu haljinu priljubljenu uz telo nalik koži nekog gmizavca.
Dok se njena lepeza njihala poput listova na vetru, kočiju je ispunio sladak
miris jasmina. Žena koja je sedela pored gospođice Tempi, nosila je nekakav
trorogi šešir nakrivljen na glavi i tanak povez od tkanine preko očiju, baš
kao gusar. Ogrtač joj je bio jednostavan ali sigurno prilično topao,
napravljen od crne vune. Kako sve to nije izgledalo preterano raskošno,
gospođica Tempi se ponadala da ni ona neće mnogo odudarati, samo ako se i
dalje bude dobro krila. Što se tiče čizmica -simpatičnih zelenih čizmica - bila
je sigurna da neće odudarati.
Vozile su se tako u tišini, a onda je gospođica Tempi vrlo brzo
shvatila da su i ostale putnice bile isto tako uzbuđene i napete, čak u strašnoj
neizvesnosti, kao i ona. Malo-pomalo, počele su da razmenjuju komentare i
zapažanja, prvo o vozu, onda o kočiji i odeći, dok na kraju nisu počele da
nagađaju šta je večerašnje odredište. U početku se nisu obraćale gospođici
Tempi, niti ikome ponaosob, već su jednostavno dobacivale uopštene
komentare i na isti način odgovarale na njih. Izgledalo je kao da im je
zabranjeno da uopšte pričaju o večerašnjem događaju, ali bi nekako uspele
to da izvedu ako počnu postepeno. Svaka je prećutno pokazivala da joj neće
biti teško da zanemari pravilo. Ni gospođici Tempi naravno ne bi bilo teško,
ali prosto nije imala ništa da doda. Slušala je kako gusarka i žena u svilenoj
haljini udeljuju komplimente jedna drugoj za odeću, a onda obe hvale masku
treće putnice. Zatim su se okrenule ka gospođici Tempi. Do tog trenutka ona
nije izustila ni reč, samo je jednom ili dva puta klimnula glavom, ali je sada
znala da je ostale žene pažljivo posmatraju i da nešto mora da kaže.
„Nadam se da će me čizme poslužiti večeras po ovoj hladnoći."
Prebacila je noge u skučeni prostor između sedišta i zadigla ogrtač,
pokazujući čizme od zelene kože sa zamršenim pertlama. Sve tri su se nagle
da ih osmotre, a gusarka joj je u poverenju rekla: „Biće uviđavni, znaju da je
hladno."
„A i haljina ti je zelena... sa cvetovima", primetila je žena sa kragnom
od perja, čiji je pogled sa čizama prešao na komadić haljine koji je virio
iznad njih.
Žena u svilenoj haljini se nasmejala. „Ti budi Seljančica!" Ostale su
počele da se smeju, što je nju ohrabrilo, pa je nastavila dalje.
„Žena kojoj ceo život prođe u romanima i cveću, umesto da istinski
živi u vrtovima života. Seljančica, gusarčica, svilenka i perjanka, lepo smo
se spremile za maskenbal, nema šta!"
Gospođici Tempi se ovo učinilo prilično tupavim. Nije joj se sviđao
naziv „seljančica", a osim toga, bila je sasvim ubeđena da kada neko nešto
osuđuje, na primer romane, zapravo sve svoje vreme provodi čitajući ih.
Kada je čula uvredu, gospođica Tempi se jedva suzdržala da se ne nagne (što
je bilo tako lako izvesti) i dobro prodrma ovu rospiju za to njeno fino uvo.
Naprotiv, na silu se nasmešila, znajući da joj ponos trenutno mora biti
potčinjen zadatku i da joj je ovaj prezrivi komentar u stvari dao ideju za
kostim i ulogu u celoj igri. Nakašljala se i ponovo progovorila.
„Mislila sam da će, među tolikim damama koje se trude da budu što
elegantnije, ovakav kostim možda biti zapaženiji."
Gusarka pored nje se zakikotala. Žena u svilenoj haljini se nasmejala
nešto manje upadljivo, ali piskavijim glasom. Nagla se da bolje osmotri lice
gospođice Tempi, skriveno u senci kapuljače.
„A gde ti je maska? Ne vidim da..."
„Ne vidite?"
„Ne. Da li je i ona zelena? Sigurno nije toliko mala da stane ispod
kapuljače."
„Da, vrlo je jednostavna."
„Ali, ne vidimo ništa."
„Ne vidite je?"
„Baš bismo volele da vidimo."
„Htela sam da budem tajanstvenija od drugih, tako što će mi, kao što
sam već rekla, maska biti jednostavna."
Umesto odgovora žena u svilenoj haljini se nagla napred, kao da će
ćelo lice gurnuti pod kapuljaču, a gospođica Tempi se instinktivno trgla
unazad na sedištu. Na momenat, situacija je bila vrlo zbunjujuća, gospođica
Tempi nije bila sigurna kome da pripiše krivicu za ovu netaktičnost - sebi
zbog odbojnosti ili ženi u svilenoj haljini jer je tako napadno insistirala.
Druge dve žene su ćutale i gledale, njihove maske su bile bezizražajne.
Svakog sekunda žena je mogla da priđe dovoljno blizu da je vidi ili joj skine
kapuljaču i potpuno je razotkrije -gospođica Tempi je morala da je zaustavi
po svaku cenu. Shvativši iznenada da ove žene verovatno nisu odrasle u kući
u kojoj je surovo kažnjavanje bilo svakodnevna pojava, gospođica Tempi je
samo ispružila dva prsta desne ruke i gurnula ih pravo kroz otvore za oči na
masci sa perjem.
Žena u svilenoj haljini se bacila unazad, grgoljeći kao prepunjeni
čajnik kad počne da ključa. Ispustila je krik ili dva, skinula masku sa lica i
poklopila oči šakama u nameri da ublaži bol. Gospođica Tempi je znala da
tako slabim dodirom nije mogla ozbiljno da je povredi; ni blizu kao kad bi to
uradila noktima. Žena u svilenoj haljini je podigla pogled ka njoj, očiju
zakrvavljenih i suznih, usta otvorenih od besa, bila je spremna da nasrne.
Druge dve žene su ih posmatrale, nepomične od zaprepašćenja. Neizvesnost
je i dalje visila u vazduhu, pa je gospođica Tempi, znajući da mora zadržati
nadmoć, počela da se smeje.
A onda je izvukla mirišljavu maramicu i pružila je ženi u svilenoj
haljini, obraćajući joj se sladunjavim glasom: „Draga moja... stvarno mije
žao..." kao da mazi mače. „Moraš mi oprostiti, zaista ne želim da mi iko...
vidi masku." Kako nije usledila nikakva reakcija, gospođica Tempi se
nagnula i najpažljivije što je mogla počela da joj briše suze oko očiju, polako
i strpljivo, a zatim joj je gurnula maramicu u ruku. Povukla se na svoje
sedište. Posle nekoliko trenutaka žena je podigla maramicu, ponovo počela
da briše lice, usta i nos, a onda je, bacivši jedan stidljivi pogled prema
ostalima, opet stavila masku. Sve su ćutale.
Odjeci kopita su postali drugačiji, pa je gospođica Tempi pogledala
napolje. Išli su po kamenom popločanom putu. Pejzaž unaokolo je bio
bezličan i ravan, kao neka livada ili možda močvara. Nije videla drveće,
mada je sumnjala da bi ga u onom mrklom mraku uopšte primetila - ali nije
joj se činilo da bi tu moglo biti drveća, ili da ga je bilo ranije, a onda je
posečeno zarad neke davno ugašene vatre. Okrenula se ponovo ka svojim
saputnicama naizgled zanetim u sopstvene misli. Bilo joj je žao što je
pokvarila razgovor, ali šta je drugo mogla da uradi. Osećala se dužnom da
izgladi stvar, pa je pokušala da joj glas zvuči malo vedrije.
„Mislim da uskoro stižemo."
Ostale žene su potvrdile klimanjem, gusarka se čak i nasmešila, ali
nijedna ništa nije rekla. Gospođica Tempi je nastavila.
„Izašli smo na neku popločanu stazu."
Kao i prethodni put, sve tri su klimnule, gusarka se nasmešila, ali
nijedna nije progovarala. Gutanje je trajalo sve duže dok u kočiji nije
zavladala potpuna tišina, a svaka od njih je, kako se osećaj usamljenosti
širio, sve dublje tonula u misli. Dotadašnje uzbuđenje oko večernjeg izlaska
zamenile su potištenost i strepnja, i nekakav slabašni izjedajući nemir. Ni
gospođica Tempi nije bila pošteđena, jer je imala toliko tema za
razmišljanje. Nevoljno se podsetila da nema nikakvu ideju šta će dalje da
radi, ni kuda da ide, niti kako bi mogla da se vrati, a što je najvažnije od
svega, ni čemu bi se vratila. Više nije imala pouzdanih orijentira u
razmišljanju. Čak su joj se i trenuci zadovoljenja, kao ono kada je prestravila
konduktera ili pobedila ženu u svilenoj haljini, sada činili dalekim i
nevažnim. U trenutku kada je postavila sebi to nimalo ohrabrujuće pitanje -
da li je zadovoljenje uvek bilo u sukobu sa žudnjom? - začula je kako žena
sa kragnom od perja progovara, lagano, tiho, kao da odgovara na neko
upravo postavljeno pitanje.
„Ja sam već bila ovde. Letos. Tada nije bio mrak u kočiji... veče je
bilo svetio. Svuda je bilo poljskog cveća. Bilo je još hladno - ovde stalno
duva neki hladan vetar, jer je more blizu, i ravnica je. Tako su mi rekli... kad
mi je bilo hladno... iako je bilo leto. Sećam se da smo izašli na popločani
put, jer je kočija počela drugačije da se kreće, nekako je odskakivala u ritmu.
Vozila sam se u kočiji sa još dva muškarca... pustila sam ih da mi otkopčaju
haljinu. Rečeno mi je da će do takvih stvari doći... Rekli su mi da očekujem i
više od toga... pa opet, kad se desilo, kad su te reci počele da se ostvaruju...
na ovako pustom mestu... sva sam se bila naježila." Zaćutala je, a onda
podigla glavu i srela poglede ostalih. Umotala se u ogrtač i pogledala kroz
prozor, smeškajući se stidljivo. „A eto me sada opet ovde... vidite, to me je
mnogo uzbudilo."
Niko nije progovorio ni reč. Kopita su počela drugačije da udaraju, jer
je kočija išla po neravnoj kaldrmi. Gospođica Tempi je, prilično nesređenih
misli, bacila pogled kroz prozor i videla da su prošli kroz ogromnu visoku
gvozdenu kapiju i ušli u dvorište. Kočija je usporila. Drugi ljudi su već
počeli da se okupljaju oko njih, putnici su izlazili nameštajući ogrtače,
stavljajući šešire, udarajući nestrpljivo štapom o zemlju, a onda je ugledala i
samu kuću: veličanstvenu, od teškog kamena, tri sprata visoku, bez
preteranih ukrasa, osim velikih prozora kroz koje je prodirala prijatna zlatna
svetlost. Kuća je delovala krajnje jednostavno, a kada je jednostavnost tako
otvorena, onda je to uvek zbog namene građevine, kao što je to slučaj sa
zatvorima ili skladištima oružja ili paganskim hramovima. Gospođica Tempi
je bila sigurna da je u pitanju kuća nekog lorda.
Kočija se zaustavila, a kako je gospođica Tempi poslednja ušla, sada
je morala prva da izađe, te je otvorila vrata i prihvatila pruženu kočijaševu
ruku kao pomoć pri silaženju. Podigla je glavu i ugledala, na drugom kraju
dvorišta, glavni ulaz u kuću, širom otvorena dvokrilna vrata, sluge sa obe
strane, a reka gostiju je prolazila i nestajala unutra. Gospođica Tempi je bila
zasenjena ovolikom raskoši, ali je ipak oklevala, jer ako bude ušla tamo,
moraće da skine kapuljaču i ogrtač i da se razotkrije. Prebirajući po mislima
koje bi rešenje bilo najbolje, usmerila se na zadatak i pogledom prešla po
uskomešanoj gomili kako bi pronašla Rodžera. Sigurno je već ušao u kuću.
Sve tri njene saputnice su izašle iz kočije i uputile se ka vratima. Gusarka je
zastala na trenutak i osvrnula se da pogleda da li gospođica Tempi ide za
njima, a ona im je uzvratila samo blagim naklonom, kao znak da im se neće
pridružiti. Gusarka je podigla glavu, kli-mnula i okrenula se da bi sustigla
ostale dve. Gospođica Tempi je stajala sama.
Gledala je unaokolo, tražeći po dvorištu neki drugi ulaz u kuću, ali
ako zaista želi da sazna šta to Rodžer radi i zbog čega je čvrsto resio da je
ostavi, znala je da mora ući na glavna vrata. Borila se sa željom da pobegne
u kočiju i sakrije se, kao i sa željom da stane i zapiše u svesku sve što je do
tada videla, samo da bi pustila da se stvari razvijaju same od sebe. Ako hoće
da uđe u kuću, onda to treba da uradi na vreme. Zato je naterala sebe da se
pokrene, iako joj noge i čvrst korak nisu bili u skladu sa srcem koje je
žestoko lupalo. Približila se i prošla između kočija, koje su konjušari
usmeravali na drugi kraj dvorišta, pa je više puta morala naglo da se
izmakne i skloni. Kad je prolaz napokon bio oslobođen, ugledala je
poslednje goste u grupi ispred sebe - možda su to bile i njene saputnice -
kako upravo ulaze u kuću. Gospođica Tempi je sagnula glavu, zbog čega joj
se lice našlo u još dubljoj send, i popela se uz stepenice pored lakeja koji su
stajali s obe strane, zapazila je da su obučeni u crne livreje i u dubokim čiz-
mama, kao da su pripadali eskadronu koji je upravo sjahao. Hodala je
pažljivo, podižući ogrtač i haljinu dovoljno visoko da se ne saplete na
stepenicama, ali ne toliko visoko da ne bi prostački otkrila gležnjeve. Došla
je do vrha stepenica i sama zakoračila na beli mermerni pod, dok su se pred
njom na obe strane pružali dugački hodnici osvetljeni lampama na gas i
ukrašeni ogledalima.
„Mislim da bi trebalo da krenete sa mnom."
Gospođica Tempi se okrenula i ugledala ženu u crvenom iz
Rodžerovog kupea. Više nije imala onaj ogrtač sa krznenom kragnom, ali joj
je u ruci i dalje bila lakirana muštikla. Sjajnim očima, blistavijim nego oni
njeni ukrasi u obliku suza, netremice je gledala kroz masku od crvene kože.
Gospođica Tempi se okrenula, ali nije mogla da progovori. Žena je
zapanjujuće lepo izgledala - visoka, jaka, zgodna, ispod oskudne
svetlocrvene haljine blistala joj je napuderisana koža. Imala je crnu kosu,
očešljanu u uvojke koji su joj u slapovima padali na gola bela ramena.
Gospođica Tempi je duboko udahnula, a onda samo što se nije onesvestila
od mirisa plumerije. Zatvorila je usta, progutala pljuvačku i ugledala ženin
osmeh. Osmehivala se upravo onako kako je gospođica Tempi zamišljala da
se ova žena smešila onoj drugoj u plavoj svilenoj haljini. Ne rekavši više ni
reč, žena se okrenula i pošla niz jedan od hodnika sa ogledalima. Gospođica
Tempi je ćutke krenula za njom.
Čula je žamor u daljini, ljude kako se kreću i razgovaraju, ali je
odsečni bat ženinih koraka na mermeru sve to nadjačavao. Kada su prošle
pedesetak jardi - što nije bilo ni pola dužine hodnika - žena koja je
predvodila zastala je i okrenula se, ispružila ruku i pokazala na otvorena
vrata sa leve strane. Ostale su nasamo. Ne znajući šta da uradi u toj situaciji,
gospođica Tempi je ušla u sobu. Žena u crvenoj haljini je ušla za njom i
zatvorila teška vrata. Zavladala je tišina.
Po sobi su bili prostrti debeli crveno-crni tepisi koji su ublažavali
zvuk koraka. Zidovi su bili puni ormarića, između kojih je bilo mnogo kuka
za kačenje odeće, a pored njih je bilo jedno veliko ogledalo. Osim dugačkog
i teškog drvenog stola, koji je bio sav u duborezu, gospođica Tempi nije
zapazila nikakav drugi nameštaj. Delovalo je kao da su u nekoj svlačionici,
pozorišnoj, sportskoj, jahačkoj ili gimnastičkoj. Kuća je bila dovoljno velika
da se u njoj napravi šta god vlasnik poželi. Na suprotnoj strani prostorije
nalazila su se druga vrata, ne toliko lepa, uglavljena u zid tako da na prvi
pogled zaliče na orman. Možda je to bio ulaz u gimnastičku salu.
Žena je nešto rekla, pa se gospođica Tempi okrenula ka njoj i pognula
glavu kako bi senkom prikrila lice. Žena u crvenom je nije udostojila
pogleda, stavljajući novu cigaretu u muštiklu. Prethodnu je bacila na tepih i
zgazila nogom. Pogledala je gospođicu Tempi s nagoveštajem osmeha na
usnama i krenula ka zidu gde je progurala novu cigaretu u jednu od gasnih
lampi i pućkala kroz muštiklu sve dok se cigareta nije zapalila. Otpuhnula je,
prišla stolu i ovlaš se oslonila na njega, ponovo je povukla dim i netremice
piljila u gospođicu Tempi.
„Ostavi cipele", rekla je.
„Šta ste rekli?"
„Zanimljive su. Ostalo stavi u ormarić."
Pokazala je muštiklom na jedan od njih. Gospođica Tempi se okrenula
i otvorila ga. Unutra je na kukama visila razna odeća. Na jednoj, u visini
očiju -kao rešenje za njene muke - visila je mala bela maska, prekrivena
belim gusto zbijenim percima, možda od goluba, guske ili labuda. Bila je
okrenuta leđima prema ženi u crvenom, pa je skinula kapuljaču i stavila na
lice belu masku, provlačeči traku ispod uvojaka i zatežući je preko očiju.
Onda je zbacila ogrtač sa sebe - bacivši pogled na ženu koja kao da se
potajno smeškala pozdravljajući ovakav razvoj događaja - i okačila ga na
kuku. Sa druge kuke je uzela nešto što joj se učinilo da bi mogla biti haljina -
belo i svileno - i ispružila ga pred sobom. Međutim, to uopšte nije bila
haljina već kućni ogrtač, vrlo kratak kućni ogrtač, bez ikakvih dugmadi ili
pojasa, i prilično tanušan.
„Poslali su te iz Ulice Vaksing?" upitala je žena nezainteresovanim
glasom kako bi joj prošlo vreme.
Gospođica Tempi se okrenula prema njoj, donela odluku na brzinu i
oprezno odgovorila.
„Ne znam ni za kakvu Ulicu Vaksing."
„A, je li?"
Žena je povukla još jedan dim. Gospođica Tempi nije znala da li je
dobro odgovorila - ako je uopšte bilo dobrih i loših odgovora - ali je
pomislila da je bolje reći istinu nego glupavo nagađati. Žena je izbacila
vazduh i dugačka tanka nit dima je krenula ka tavanici.
„Onda su oni iz hotela."
Gospođica Tempi nije ništa rekla. Misli su joj letele kroz glavu - koji
hotel? Ima hiljadu hotela. Njen hotel? Da li oni znaju ko je ona? Da li je i
njen hotel slao devojke na ekskluzivne zabave? Da li ijedan hotel radi takve
stvari? Očigledno da rade - jer joj je samo pitanje davalo potvrdan odgovor.
Kako nije mogla da pretpostavi šta ovo presvlačenje uopšte znači, šta bi ona
to trebalo da kaže, kako da se ponaša i šta ova zabava sve podrazumeva, kod
gospođice Tempi su počele da se bude izvesne sumnje. Opet je pogledala u
taj potpuno neprikladni ogrtač.
Okrenula se prema ženi. „Mislite na hotel... „
Bila je naglo prekinuta. Žena je gnječila i drugu cigaretu na tepihu, a
glas joj je odjednom zazvučao nervozno.
„Sve je spremno, već kasnimo. Ti si zakasnila. Nemam nameru da
glumim dadilju. Presvući se, i to brzo, pa kad budeš spremna da izađeš pred
ljude, potraži me." Krenula je pravo ka gospođici Tempi, nagla se da je
dohvati za rame - iznenađujuće jakim prstima - a onda je okrenula licem
prema ormariću. „Neka ti ovo pomogne za početak, a što se tiče odeće,
računaj da si dobro prošla."
Gospođica Tempi je jauknula. Nešto oštro joj je dotaklo donji deo
leđa, a onda pod uglom krenulo nagore. Uz zvuk cepanja tkanine i
istovremenog raspadanja njene odeće, gospođica Tempi je shvatila da je
žena upravo presekla šnir na njenoj haljini. Počela je da se vrti ukrug, držeći
ruke na grudima i pridržavajući haljinu koja joj je klizila sa ramena. Žena je
vratila nešto malo i oštro natrag u torbu, a zatim krenula ka unutrašnjim
vratima i gurajući treću cigaretu u muštiklu, rekla.
„Možeš i ovuda da uđeš."
Ni ne pogledavši više gospođicu Tempi, žena u crvenom je s
nestrpljenjem gurnula vrata, zastala da zapali cigaretu na obližnjoj zidnoj
lampi i nestala zalupivši vrata za sobom.
Gospođica Tempi je ostala bez reci. Haljina joj je bila uništena, ili
barem trenutno uništena jer novu pantljiku nije imala, a nije bilo ni sluškinje
da je zakrpi. Svukla je haljinu sa gornjeg dela tela i što je bolje umela
povukla leđni deo prema napred da ga pogleda - komadići zelene pantljike
su i dalje padali na pod. Gledala je prema vratima koja su vodila u hodnik.
Nije mogla tako da izađe. A opet, nije mogla ni u stezniku, niti u onom
tankom providnom kućnom ogrtaču. Laknulo joj je kada se setila svoje
velike pelerine ispod koje je mogla da prikrije tu oskudnu odeću. Osetila se
bolje, disanje joj se smirilo i više nije žurila da pobegne već je počela da
razmišlja o ovoj ženi, zabavi, i naravno o Rodžeru, koji nikada nije bio
daleko od njenih misli. Ako preko steznika ili iscepane haljine može da
obuče ogrtač, zašto ne bi ostala da još malo istraži? Uz to, zaintrigiralo je
ono pominjanje hotela. Odlučila je da sazna da li se tako nešto radi i u
Bonifasu, a kako bi drugačije to mogla da izvede osim da nastavi sa svojim
smelim planom? Okrenula se ponovo ka ormariću. Možda je tu bilo još neke
odeće osim ogrtača.
Bilo je, ali je znala da se neće osećati nimalo prijatnije ako bilo šta od
toga obuče. Nekoliko komada se moglo opisati samo kao donje rublje i to za
neku topliju klimu od ove - za Španiju, Veneciju, Tanger? - potkošulje od
svetle svile, nekoliko providnih kombinezona i jedne slatke svilene gaćice sa
otvorenim šavom između nogu. Našla je još jedan kućni ogrtač, sličan
prvom, samo duži i bez rukava. Ceo ovaj komplet je bio beo, osim tog
drugog ogrtača, koji je imao male zelene krugove izvezene na nekoliko
mesta uz ivicu kragne i donji rub. Gospođica Tempi je pomislila da joj je
sigurno zbog toga rečeno da zadrži cipele. Pogledala je svoje donje rublje -
podsuknja, kombinezon, duge pamučne gaće i steznik. Izuzev steznika, nije
videla nikakvu razliku između onoga što je bilo u ormariću i stvari koje je i
sama nosila - osim što su ove prve bile svilene. Gospođica Tempi nije imala
običaj da nosi svilu i samo bi je ponekad naveli da tako nešto izabere uprkos
navici. Problem je bio kako da skine steznik, a da ga posle ponovo stavi bez
ičije pomoći. Osetila je medu prstima svilene gaćice i odlučila da ih proba.
Prsfima je povukla vezice na stezniku plašeći se da će skidanje
potrajati, a nije želela da neko uleti i zatekne je polugolu. Kada je napokon
razvezala trake, udahnula je duboko, kao što to obično radi, i svukla steznik i
podsuknju preku oglave. Navukla je svilenu potkošulju sa tankim bretelama
i povukla je preko grudi da je namesti. Osećaj je bio divan, morala je da
prizna. Održavajući ravnotežu prvo na jednoj a onda na drugoj nozi, svukla
je kombinezon i pamučne gaće i otresla ih nogom sa sebe. Dok je dohvatala
gaćice, obuzimala ju je neka čudna uzbuđenost, jer je stajala u tako
prostranoj sobi i na sebi imala samo potkošulju, koja joj dopirala malo ispod
rebara, i zelene čizme do gležnjeva. Još je čudnije bilo to što se, kada je
obukla gaćice, osećala nekako razgolićenije, zbog tog otvorenog šava koji
joj je prelazio preko nežnih kovrdža. Provukla je prste kroz njega, nalazeći
da je ta vrsta izloženosti bila istovremeno i prefinjena i pomalo zastrašujuća.
Sklonila je prste, pomirisala ih po navici i nagnula se da dohvati svileni
kombinezon. Raširila ga je i ušla jednom pa drugom nogom u taj krug.
Povukla gaje nagore, ispravila ga, a onda se opet povila da dohvati steznik.
Pre nego što ga je obukla, gospođica Tempi je stala pred ogromno
ogledalo. Žena koju je tamo videla bila joj je nepoznata. Delom zbog maske
- osećaj da vidi sebe sa maskom je bio izuzetno čudan i prilično sličan onom
kada je provukla prste kroz otvor na gaćicama. Osetila je neko golicavo
peckanje kako joj mili niz kičmu i zaustavlja se tačno između kukova,
pulsirajući nemir žudnje. Oblizala je usne i ugledala kako žena sa maskom
od belog perja oblizuje svoje - ali ih je ta žena (golih belih ruku, mišićavih
nogu, otkrivenog vrata, sa rozikastim bradavicama koje su se providele kroz
potkošulju) oblizivala drugačije nego što se gospođici Tempi činilo da je
normalno - uprkos tome, odraz njene dvojnice potpuno ju je osvojio, pa je
još jedanput oblizala usne, kao da time potvrđuje izvesni preobražaj koji se
dogodio. Oči su joj se zacaklile.
Spustila je steznik u ormarić i obukla kućni ogrtač, prvo onaj kraći sa
rukavima, a onda onaj duži preko, skoro kao tuniku, sa zelenim vezom na
ivicama, koji se zakopčavao na nekoliko mesta. Ponovo se pogledala u
ogledalo i bila zadovoljna što je dva sloja kućnih ogrtača dovoljno štite od
nepristojnosti. Ruke i donji deo nogu su i dalje mogli da se nazru kroz jedan
sloj tkanine, ali se ostali delovi tela, iako su možda bili naglašeni, nisu mogli
videti do detalja. Kako ipak nije izgubila osećaj za mesto i položaj u kom se
nalazila, gospođica Tempi je na kraju, kao meru predostrožnosti, po
džepovima potražila novac i mastijavu olovku, koja je još bila oštra. Zatim
je kleknula, prebacujući se sa kolena na koleno, i nagurala novac u jednu a
olovku u drugu čizmu. Ustala je, napravila nekoliko koraka da vidi da li je
žuljaju, zatvorila ormarić i izašla kroz unutrašnja vrata.
Našla se u uskom, beskrajno dugom hodniku. Prešla je nekoliko
koraka ka svetlosti koja se postepeno pojačavala i stigla do ugla gde se pod
uspinjao ka izvoru tog jakog svetla. Zakoračila je u bleštavilo i podigla ruku
da se zaštiti, pa se osvrnula oko sebe. Sve je izgledalo kao neka spuštena
pozornica - iznad i oko koje je bila galerija sa sedištima, nagnutim pod vrlo
velikim uglom duž tri zida prostorije. Na samoj pozornici, odnosno onome
što joj se učinilo kao pozornica, nalazio se veliki sto, trenutno prazan, sa
teškim mehanizmom ispod, koji je, sudeći po obloj, čeličnoj cevi ugrađenoj
ćelom dužinom, omogućavao da se sto podigne pod raznim uglovima, kako
bi oni sa galerije mogli bolje da vide. Iza stola, na zidu na kom nije bilo
mesta za sedenje, visila je obična, ali izuzetno velika tabla za pisanje.
Bio je to amfiteatar. Pogledala je na obe strane stola i videla rupe iz
kojih su visili kožni kaiševi za vezivanje udova. Videla je i metalni slivnik
na podu. Osetila je vonj sirćeta i ceđi, i još neki miris koji joj je peckao grlo.
Podigla je pogled ka tabli. Bila je to tabla za učenje i predavanja, ali ni
najveći naučnik na svetu ne bi mogao priuštiti sebi tako nešto kod kuće.
Možda je taj lord bio njihov pacijent - ali koji bi pacijent želeo publiku oko
sebe dok ga lece? Možda je bio pokrovitelj nekog medicinskog istraživanja,
ili je i sam vežbao kao amater ili prisustvovao kao posmatrač? Prošla ju je
jeza. Duboko je udahnula i ugledala nešto napisano na tabli - zbog svetla to
nije primetila kad je ušla. Sve ostalo je bilo izbrisano - čak je i polovina ove
reci bila izbrisana - ali je lako moglo da se pročita: čitkim štampanim
slovima, kredom je bila ispisana reč „ORINDŽ"..
Gospođica Tempi se zapanjila i samo što nije kriknula od iznenađenja
kada se na drugoj strani bine, u senci, neko nakašljao. Preko puta je bila
rampa koja se strmo uzdizala s poda, a koju od stola nije ni primetila. Odatle
se pojavio čovek, u crnom fraku, sa crnom maskom na licu i cigarom u ruci.
Imao je lepo podšišanu bradu i bio joj je nekako poznat zbog rumenila na
licu. Bio je to jedan od one dvojice iz voza, koji su sedeli preko puta
Rodžera. Vrlo otvoreno joj je posmatrao telo i ponovo se nakašljao.
„Izvolite", rekla je.
„Poslali su me po vas."
„Ah, nisam znala."
„Da." Osim što je povukao dim, nije se pomakao.
„Izvinite što ste čekali."
„Nema veze. Volim da razgledam unaokolo." Ponovo je bacio pogled
na nju, otvoreno je zagledajući i iskoračio sa rampe prema sredini sale.
Podigao je ruku u kojoj je držao cigaru da bi zaklonio oči od svetla. Prešao
je pogledom preko galerije, zatim preko stola, a onda opet preko nje. „Kakvo
mesto."
Gospođica Tempi se namerno postavila snishodljivo. „Zašto? Zar
nikada niste bili ovde?"
Zagledao se u nju, a zatim odlučio da joj ne odgovori i stavio cigaru u
usta. Slobodnom rukom je izvukao iz crnog sakoa džepni časovnik i
pogledao koliko je sati. Vratio gaje na mesto, povukao dim, izvadio cigaru i
otpuhnuo.
Gospođica Tempi je ponovo progovorila, pretvarajući se što je više
mogla da je smirena.
„Oduvek sam smatrala ovu kuću vrlo otmenom. Ali, nekako...
specifičnom."
Nasmešio se. „Upravo tako."
Gledali su jedno u drugo. Toliko je želela da ga pita za Rodžera, ali je
znala da nije pravi trenutak. Ako je Rodžer bio nevažan, kao što je
pretpostavljala, spominjanje njegovog imena - naročito od strane gošće u
tako čudnoj situaciji (a nije u potpunosti razumela ni u kakvoj se to situaciji
nalazi) - pobudilo bi sumnje. Morala je da sačeka da se nađe u istoj prostoriji
sa Rodžerom i pokuša da zapodene razgovor sa nekim dok ga ne prepozna
pod maskom.
Međutim, ovo je isto tako bila dobra prilika, pa je i pored velikog
nemira i straha pokušala da još malo provocira svog sagovornika koji ju je
fiksirao kao gladni vuk. Prešla je pogledom preko table, gledajući u
poluizbrisanu reč, pa onda u njega, kao da hoće da mu kaže kako neko nije
obavio posao do kraja. Čovek je pročitao reč. Oči su mu se suzile, napravio
je grimasu i zakoračio ka tabli brišući reč podlakticom, zatim je blago
pretresao rukav da otrese kredu. Gurnuo je cigaru u usta i ponudio joj da ga
uhvati pod ruku.
„Oni još čekaju."
Prošla je pored stola i uhvatila ga pod ruku, blago mu se naklonivši.
Rukom, koja je bila prilično snažna, čvrsto je stegao njenu, čak možda
preterano budući da je bio mnogo viši od nje. Dok su silazili niz rampu u
mrak, pokazao je glavom prema sali i rekao: „Ne znam zašto su vam rekli da
idete ovuda. Možda i jeste najkraći put, ali prizor nije mnogo lep, sigurno
niste očekivali da vidite ovako nešto."
„Zavisi", odgovorila je gospođica Tempi. „A šta vi očekujete."
Čovek nije odgovorio, već se samo nasmejao i još jače joj stegao
ruku. Rampa je počela da skreće na jednu stranu, pa su došli do vrata krećući
se na običnoj visini poda. Gospođica Tempi je napravila nekoliko koraka
ispred njega, a on je zatvorio vrata i krenuo za njom. Tek tada joj je
oslobodio ruku. Ona se osvrnula oko sebe. Nisu bili sami.
Ova prostorija je bila potpuno različita od one u kojoj se presvlačila,
jer kako se nalazila sa druge strane amfiteatra, sigurno je služila za neke
sasvim drugačije pripreme - i za neke sasvim drugačije učesnike. Izgledala
je kao kuhinja, sa kamenim podom i belim pločicama na zidu. Bilo je i
nekoliko stolova od punog drveta, koji su takođe imali kaiševe, razne
zavrtnje i omče na zidovima, verovatno za pričvršćivanje onih koji se opiru
ili su se onesvestili. Međutim, ono što je bilo čudno jeste da je jedan od tih
drvenih stolova bio pun jastuka od belog perja, na kojima su sedele tri žene,
sa maskama od belog perja i u belim kućnim ogrtačima, kojima su se goli
listovi klatili sa stola jer su im ogrtači dosezali samo do kolena. Sve su bile
bose. Ni traga od žene u crvenom.
Ćutale su - možda su zaćutale kada je ona ušla - a nisu progovorile ni
kada ih je njen pratilac ostavio i otišao do sledećeg stola, gde je jedan drugi
čovek, njegov ortak, stajao i pio iz flaše. Njen pratilac mu je preuzeo flašu,
pošteno navrnuo i vratio je brišući usta. Povukao je još jedan dim i udario
cigarom o ivicu stola, otresavši pepeo na pod. Obojica su se nagnula unazad
i sa vidnim zadovoljstvom posmatrala devojke koje su im bile poverene.
Situacija je postajala sve neprijatnija. Gospođica Tempi nije prišla stolu na
kom su sedele žene, jer nije bilo dovoljno prostora a nijedna se nije pomerila
kako bi joj napravila malo mesta. Ona se samo nasmešila i zanemarujući
neprijatnost ćele situacije, započela razgovor.
„Baš smo sad videli amfiteatar. Stvarno je impresivan. Ne znam
koliko ljudi može da primi u poredenju sa drugim salama u gradu, ali
sigurno može mnogo da stane - možda i sto ljudi. Ako toliko ljudi dođe na
jedno prilično udaljeno mesto, onda je to, čini mi se, veliko priznanje za ono
što radite. Trebalo bi da mi je čast što sam deo celog ovog poduhvata, koliko
god on bio usputan, ili bio samo zabava za jedno veče - sigurno su poslovi
koji se obavljaju u jednom ovako elegantnom zdanju takođe prefinjeni. Šta
mislite?"
Nije bilo odgovora. Kako joj se ovo često događalo u razgovoru sa
ljudima, bila je sasvim spremna da nastavi, zauzimajući stav iskusnog
veterana.
„Uz to sam, naravno, srećna što imam izgovor da nosim ovakvu
svilu..."
Zastala je, jer je čovek sa flašom ustao i otišao do onih daljih vrata.
Uzeo je još jedan gutljaj i pri izlasku gurnuo flašu u sako, a onda zatvorio
vrata za sobom. Gospođica Tempi je pogledala u muškarca koji je ostao
unutra, kome je u međuvremenu lice postalo još crvenije ako je to uopšte
bilo moguće. Pomislila je da je upravo dobio neki napad, međutim, on se
blago osmehnuo i nastavio da puši. Vrata su se ponovo otvorila i provirila je
glava onog čoveka sa flašom, klimnuo je prema ovom drugom koji je pušio
cigaru i iščezao. Muškarac sa cigarom je stajao i nasmešivši im se još
jednom, krenuo ka otvorenim vratima, dok su ga sve žene pažljivo pratile
pogledom. „Moje dame, kad budete spremne, izvolite", rekao je i izašao,
zatvorivši vrata za sobom. Trenutak kasnije gospođica Tempi je čula
prepoznatljivo oštar zvuk okretanja ključa u bravi. Jedini put koji im je
ostao, vodio je u amfiteatar.
„Ostavili su ti cipele", rekla je jedna od žena sa desne strane.
„Ja sam ih ostavila", rekla je gospođica Tempi. Nije htela da priča o
tome. „Da li je neka od vas bila unutra, u sali?" Odmahnule su glavom, ali
ništa više nisu rekle. Gospođica Tempi je pokazala na kaiševe, zavrtnje i
omče. „Da li ste videle prostoriju?" Bezizražajno su klimnule da jesu. Skoro
da je potpuno pobesnela. „On nas je zaključao!"
„Sve će biti u redu", rekla je ona ista žena koja je i ranije pričala.
Gospođica Tempi se ukočila - da li joj je taj glas poznat?
„To je samo obična soba", rekla je žena u sredini, šutirajući jedan
kožni kaiš koji joj je visio kraj noge. „Samo što sada služi za to."
Ostale su bezizražajno klimnule, kao da više ništa nema da se doda.
 „A šta je, tačnije, to za šta služi?" pitala je gospođica Tempi.
Žene su se zakikotale. I taj kikot joj je bio poznat odranije. Iz kočije.
To je bila ona što je pustila muškarce da joj otkopčaju haljinu. Gospođica
Tempi je osmotrila druge dve - gledajući ih u sasvim različitoj odeći i pod
sasvim drugačijim svetlom - da li su to Gusarka i Svilena koju je ubola u
oči? Nije znala. Primetila je da joj se smeju, kao da je pitala nešto vrlo
glupo. Da li su pijane? Gospođica Tempi im je prišla i uhvatila jednu od njih
za bradu, okrećući joj glavu nagore, što je ona začudo dozvolila, a onda se
licem primakla ka ženinim ustima i pomirisala. Vrlo dobro je poznavala
miris alkohola, naročito ruma, kao i njegovo opasno dejstvo. Žena je
mirisala na parfem, možda na sandalovinu, ali bio je tu još neki miris koji
gospođica Tempi nije mogla da odredi. Ne alkohol, niti bilo šta što je do
tada osetila, niti je uopšte miris dolazio iz ženinih usta (iz kojih se ponovo
čuo kikot), već sa gornjeg dela lica. Vonj je bio mašinski, skoro industrijski,
ali ne od uglja, ili gume ili ulja za lampu, niti na etar, čak ni na spaljenu
kosu, mada je bio sličan svim ovim neprijatnim mirisima kad bi se zajedno
pomešali. Nije mogla da odredi sa kog dela ženinog tela je dolazio. Da li iz
predela njenih očiju? Iza maske? Gospođica Tempi je pustila ženu i otišla.
Kao da je to bio znak svim ostalim da u istom trenutku skoče sa stola.
„Kuda ćete?" upitala je gospođica Tempi.
„Idemo unutra", rekla je ona u sredini.
„Ali šta su vam rekli? Šta će da nam rade?"
„Ništa", rekla je žena sa desne strane, „osim onoga što želimo."
„Čekaju nas", rekla je žena sa leve strane, koja do tada nije
progovarala. Gospođica Tempi je bila sigurna da je to bila ona žena u plavoj
svilenoj bluzi.
Prošle su pored nje i krenule ka vratima - ali je još toliko toga imala
da ih pita, toliko toga su još mogle da joj kažu! Ko ih je pozvao da dođu? Da
li znaju koji je to hotel? Gospođica Tempi je na trenutak zaboravila na svoj
snishodljivi stav i povikala za njima. „Čekajte! Čekajte! Gde vam je odeća?
Gde je ona žena u crvenom?"
Sve tri su se suzdržavale da ne prasnu u smeh. Ona prva je otvorila
vrata, a poslednja je s podsmehom odmahnula gospođici Tempi. Izašle su i
zatvorile vrata za sobom. Zavladala je tišina.
Gospođica Tempi se osvrnula u hladnoj, zastrašujućoj prostoriji, a
početno samopouzdanje i hrabrost su sve više iščezavali. Pravo mesto za
istraživanje, naravno, ako je dovoljno hrabra, nalazilo se između mračne
rampe i sale. Zašto je onda uopšte prihvatila izazov da se presvlači, smišlja
pitanja i dođe čak dovde? S druge strane, nije bila toliko glupa, dobro je
znala da bi ova prostorija, amfiteatar i uopšte ćela ova zabava, koja je
opravdano budila strah, mogla da bude velika opasnost za njen ugled i za nju
samu. Izlazna vrata su bila zaključana, a ljudi s one strane vrata su bili
strašni. U prostoriji nije bilo nikakvih ormarića ni skrovitih mesta gde bi
mogla da se sklupča. Primetila je da ostale žene - koje sigurno znaju o
ovome više nego ona - uopšte nisu bile zabrinute. Ali je isto tako bilo
moguće da su te druge žene bile kurve.
 Duboko je udahnula i prekorila samu sebe zbog tako grubog
procenjivanja ljudi, jer na kraju krajeva te žene su bile pristojno obučene.
Možda su bile poročne ili slobodne, možda su stvarno došle ovde preko
nekog hotela - ko zna na šta život primora ljude. Ono što je bilo važno jeste
da li sve ovo prerasta u situaciju kojom ona ne može da upravlja. Gospođica
Tempi nije imala bogato životno iskustvo - što bi i sama otvoreno priznala
kad bi bila primorana - ali je to uglavnom nadoknađivala izvođenjem dobrih
zaključaka i pretpostavki. Smatrala je da o mnogim stvarima ima dobru
predstavu. Što se tiče ostalog, zadovoljstvo joj je bilo da uživa u tajnovitosti.
Ali kada je u pitanju ovaj čudni amfiteatar, zasigurno je znala da svoje
neiskustvo ničim ne može nadoknaditi.
Ako ništa drugo, mogla je da prisluškuje na vratima. Pažljivo je
pritisla kvaku i otvorila vrata možda jedan inč. Ništa se nije čulo. Otvorila je
još malo, tek toliko da može da progura glavu. Svetio je bilo isto kao ranije.
Nije prošlo mnogo kako su žene izašle, a ni ona nije dugo oklevala da uđe.
Da li je moguće da je masa ljudi tako brzo utihnula i koncentrisala se? Da
nisu već izložili neki jeziv primer? Osluškivala je, ali ništa nije mogla da
čuje. Kada je provirila iza vrata, zaslepela ja je svetlost. Ušunjala se unutra. I
dalje ništa nije čula. Spustila se do čučnja, a onda krenula četvoronoške, sve
vreme gledajući gore prema rampi u vrlo nezgodnom položaju. Ništa nije
čula ni videla. Stala je. Bio je to trenutak kada bi svaki pokret mogao da je
razotkrije pred onima sa galerije, dok je već uveliko bila vidljiva sa
pozornice, ako je ikoga bilo tamo da je vidi. Usmerila je pogled prema stolu.
Nije bilo nikoga. Nigde nije bilo nikoga.
Gospođica Tempi se prvo iznervirala, mada joj je istovremeno i
laknulo, a onda je postala vrlo radoznala - šta se to zapravo desilo sa one tri
žene. Da li su jednostavno izašle napolje na drugu stranu? Odlučila je da
krene za njima, ali je prelazeći preko pozornice ponovo bacila pogled na
tablu, jer joj bleštavo svetio više nije išlo u oči. Istim onim štampanim
slovima neko je napisao: „TAKO ČE ONE BITI UPOTREBLJENE".
Gospođica Tempi se skamenila, kao da joj je neko opalio šamar. Bila je
sigurna da te reci ranije nisu bile tu.
I dalje četvoronoške, okrenula se ponovo ka sedištima na galeriji,
tražeći nekoga ko se možda sakrio. Nikog nije bilo. Odmah je krenula preko
rampe i skrenula iza ugla ka vratima. Bila su zatvorena. Prislonila je glavu i
oslušnula. Ništa se nije čulo - ali to nije moralo ništa da znači, jer su vrata
bila debela. Bilo joj je dosta skrivanja, pa je krajnje pažljivo pritisla kvaku i
otvorila ih tek toliko da može da proviri. Otvorila je još malo, oslušnula,
ništa nije čula, pa je otvorila još više. I dalje ništa nije čula. Kako je zbog
svega ovoga bila već ozbiljno uznemirena, gospođica Tempi je potpuno
otvorila vrata i zanemela od šoka.
Iskidani i pocepani komadići njenog ogrtača sa kapuljačom, delovi
njene haljine, steznika i ostalog donjeg veša bili su razbacani svuda po podu,
toliko pocepani da bi ih bilo nemoguće zašiti, nemoguće uopšte prepoznati.
Čak je i njena nova beležnica bila uništena - stranice iscepane i razbacane
kao lišće, korice otkinute, koža na njima rasečena i izbrazdana. Gospođica
Tempi je počela da se trese od besa i straha. Bilo joj je jasno da je
razotkrivena. Situacija je postala opasna. Morala je da beži. Rodžera može
da prati i neki dragi put, unajmiće profesionalce, ljude koji znaju svoj posao
- koji su hrabri i koje nije lako prevariti. Ovaj njen pokušaj je zaista
besmislen. Može da joj dođe glave.
Otišla je do zida sa ormarićima. Njena odeća je bila uništena, ali
možda je u nekom dragom ormariću bilo nešto da se ogrne. Svi su bili
zaključani. Vukla je vratanca kako bi ih otvorila, ali uzalud. Tražila je
unaokolo nešto čime bi mogla da obije ormarić, ali soba je bila prazna.
Zajecala je od nemoći, nekako grleno i tužno - začuvši zvuk koji je sama
ispustila, bila je šokirana - to joj je bio jasan znak u kakvoj se očajnoj
situaciji nalazi. Šta ako su je razotkrili i ako razglase njeno ime? Kako će se
razlikovati od ostalih slično obučenih žena? Kako će pogledati Rodžeru u
lice? Zastala je. Rodžer! To je upravo ono što je moglo da joj vrati moć
odlučivanja. Nikako nije htela da bude predmet bilo kakve provere -
obuzimao ju je bes ako bi samo pomislila na to. Od njega ju je obuzimao
bes. U tom trenutku je osećala prezir prema Rodžeru Baskombu i čvrsto
resila da izađe iz ove jezive situacije, a da se onda, u slobodno vreme,
pažljivo posveti njegovom uništavanju. Ali u istom trenutku, dok je još
zamišljala to uništavanje i sebe kako nadmeno likuje nad Rodžerom,
gospođica Tempi je osećala kako je obuzima žaljenje i zaštitnička briga,
zbog svega u šta je ovaj blesavi čovek uspeo da se upetlja - u kakvom je to
nemoralu, u kakvoj opasnosti, u kakvom je pogubnom skandalu po svoju
karijeru tako ravnodušno učestvovao? Da li je moguće da nije svestan? Kad
bi nekako uspela da porazgovara sa njim, da li bi mogla da ga upozori na
opasnost? Kad bi barem mogla da nasluti šta on misli?
Gospođica Tempi je otišla do vrata koja su vodila u hodnik i otvorila
ih. Iako je hodnik izgledao potpuno prazan, progurala je glavu što je više
mogla i pažljivo oslušnula. Jedan put je vodio prema ulazu, ka glavnom
mestu zabave i, pretpostavljala je, ka gostima, slugama i ostalima. Tim
putem bi mogla da dođe i do kočija, samo kada bi u kostimu koji je imala na
sebi uspela neopaženo da izađe iz kuće, da je niko ne primeti, da ne počne da
je ismeva ili nešto još gore. Drugi put je vodio dalje u unutrašnjost kuće, što
znači dalje u opasnost, ali isto tako i dalje u rešavanje ove tajne. U tom
slučaju bi mogla da se ponada da će naći nešto da obuče. Možda bi otkrila
neki drugi prolaz do kočija. Možda bi otkrila više o Rodžeru, o ženi u
crvenom, o lordu koji ovde živi. Ili bi otkrila sopstvenu propast. Gospođica
Tempi se dvoumila između bekstva i hrabrog nastavljanja dalje, ali je znala
da je odlazak u unutrašnjost kuće, iako mnogo strasniji, mogao da odloži
svaki neposredni susret. Ako bi krenula ka ulazu, sigurno bi naletela barem
na poslugu. Ako bi nastavila putem pravo, mnogo toga bi moglo da se desi,
čak i da neopaženo pobegne. Još jednom je bacila pogled na glavni ulaz,
nikog nije bilo, i požurila u suprotnom pravcu, krećući se hitro, pripijena uza
zid.
Preko puta hodnika sa ogledalima naišla je na troja vrata u nizu i sva
su bila zaključana. Išla je dalje. Cipele su joj strašno lupale na popločanom
podu.
Pogledala je ispred sebe prema kraju hodnika - ostala su još dvoja
vrata pre skretanja. Još jedna vrata s one strane hodnika - ponovo se
osvrnula iza sebe, nije videla nikog? pa je brzo krenula ka njima. Nije mogla
ni da pomeri kvaku, još jedan pogled - i dalje nije bilo nikoga - pa je
pretrčala nazad na drugu stranu, a onda do poslednjih vrata u nizu. Iza njih,
na kraju hodnika je bilo ogromno ogledalo, pričvršćeno ramom i držačima
tako da je izgledalo kao veliki prozor koji gleda napolje, s jedinom razlikom
što je pogled sa tog prozora bio značajno i s namerom okrenut ka unutra, i
kao daje poručivao (pored svih tih vrata) da je ovakav, unutrašnji pogled
mnogo važniji. I za gospođicu Tempi je to bilo poučno, jer je mogla da vidi
sopstveni odraz, svoju bledu figura kako se šunja unaokolo okružena
bogatstvom. Zadovoljstvo koje je osetila onda kada je gledala sebe sa
maskom na licu još nije sasvim iščezlo, ali je bilo ublaženo svešću o
opasnosti koja kao da je bila naličje tog zadovoljstva.
Kada je došla do poslednjih vrata čula je prigušene glasove i zvuke
kao da se neko kreće po prostoriji. Pokušala je da ude. Bilo je zaključano.
Ništa nije mogla da uradi. Gospođica Tempi se ispravila i duboko udahnula,
a onda je pokucala.
Glasovi su utihnuli. Pripremila se, ali se ništa nije čulo - ni koraci ni
zveckanje brave. Pokucala je ponovo, jače, toliko jako da ju je zabolela ruka.
Povukla se korak nazad, otresajući šaku od bola i sačekala. Onda su se začuli
brzi koraci, pomeranje reze i vrata su se otvorila samo jedan inč. Jedno
zeleno oko je oprezno provirilo i zagledalo se u nju.
„Šta je?" začuo se svađalački muški glas, vidno iznerviran.
„Zdravo", rekla je gospođica Tempi i nasmešila se.
„Šta, kog đavola, hoćeš?"
„Da li mogu da uđem?"
„Ko si sad ti?"
„Izabel."
Gospođica Tempi se u panici automatski setila svetice, ali šta ako se
ovim razotkrila? Šta ako postoji neka druga Izabel koju svi znaju po nečem
drugom, a uopšte ne liči na nju? Šta ako je to neka debela, pegava, znojava
žena? Podigla je pogled ka tom oku - vrata se nisu otvorila ni za trunku više
- očajnički pokušavajući da proceni reakciju čoveka s druge strane. Oko je
trepnulo, a onda brzo prešlo preko njenog tela odozgo nadole. Sumnjičavo je
začkiljilo.
„To mi ništa ne znači."
„Uputili su me ovamo."
„Ko? Ко?"
„Šta mislite ko bi mogao?"
„Radi čega?"
Kako je gospođica Tempi bila raspoložena, ovo je moglo da se nastavi
dalje, ali je odjednom bila svesna da već dugo stoji u hodniku i da neko
može da je vidi. Nagla se napred, pogledala pravo u to oko i prošaputala:
„Da se presvučem." Oko se nije mrdnulo. Pogledala je oko sebe, a onda u
čoveka i ponovo prošaputala: „Ne mogu baš ovde na otvorenom..."
Čovek je otvorio vrata i pomerio se daje propusti. Udaljila se da ne bi
mogao da je dohvati, ali je on samo zatvorio vrata i otišao. Bilo je to jedno
neobično stvorenje - sluga, pretpostavila je ona, koji ne samo da nije nosio
crnu livreju nego su mu cipele, nekada sigurno lepe, bile izguljene i potpuno
prljave. Nosio je beli radni mantil preko nečega što je izgledalo kao krajnje
jednostavna i isto tako iznošena braon košulja i pantalone. Kosa mu je bila
masna, zalizana unazad iza ušiju. Bio je svetle puti, prodornih i bistrih očiju,
ruke su mu bile crne kao da ih je obojio tušem za crtanje. Da nije možda
štampar? Nasmešila mu se i zahvalila. On je hvatao vazduh, trljao ruke o
iskrzanu ivicu mantila i posmatrao je dišući otvorenih usta kao riba.
Prostorija je bila puna drvenih kutija obloženih filcem, dubokih i
dugačkih kao sanduci. Bile su otvorene, sa poklopcima nasumice
naslonjenim o zid, ali u njima nije bilo ničega. Sve su bile prazne.
Gospođica Tempi je počela da ih zagleda, ali se čovek onda odjednom
razderao, izbacujući od razjarenosti kapljice pljuvačke u vazduh.
„Dosta!"
Pogledala ga je i videla da pokazuje na kutije, a onda se zamislio
gledajući nju, njenu masku i odeću.
„Zašto su vas poslali ovamo? Trebalo bi da ste svi u sobama! Ja imam
mnogo posla ovde! Neću da... ne želim da prave viceve na moj račun! Zar
mu već nije dosta da mi to radi? I onaj njegov potrčko Lorenc? Sad ovo,
Kruneru! Sad ono, Kruneru! Slušao sam sva naređenja! Odgovoran sam
samo za... svoje zamisli -propust zbog kog sam se pokajao - prihvatio sam
sve uslove... potpuno sam se posvetio ovome... a sada..." Bespomoćno je
mahao rukom i uzviknuo: „Ovo je strašno!"
Čekala je da prestane, a onda i da prestane da dahće kao neuhranjeni
terijer. Na suprotnoj strani prostorije bila su druga vrata. Ozbiljno se
naklonivši, gospođica Tempi je pokazala na njih i prošaputala: „Neću više
da vam smetam. Ako me bude ispitivao znate već ko, reći ću da ste bili
usredsređeni isključivo na svoj posao." Klimnula je i izašla na vrata,
nadajući se da ne vode u kupatilo. Otvorila ih je i iskoračila u uzani hodnik.
Kada ih je zalupila, gospođica Tempi je od olakšanja svom težinom
skliznula niz zid.
Znala je da nema vremena da se odmara, pa je naterala sebe da krene
dalje. Hodnik u kom se nalazila bio je običan prolaz za poslugu, kroz koji se
brzo i neometano odlazilo u najvažnije delove kuće. Gospođica Tempi se
silno ponadala da će je ovaj put odvesti do vešernice. Tiho koliko je zbog
čizama mogla, odšunjala se do vrata na drugom kraju. Pre nego što je pritisla
kvaku, primetila je metalnu pločicu veličine novčića pričvršćenu nitnom za
vrata. Pomerila je u stranu i ispod otkrila špijunku. Ovo je očigledno služilo
da sluge iz opreza provere da li će ulaskom uznemiriti svog gospodara.
Gospođici Tempi se veoma svideo ovaj diskretni i taktični pristup. Podigla
se na prste i provirila.
Unutra se nalazilo privatno kupatilo, raskošno i veliko, sa velikom
bakarnom kadom na sredini. Na stolu su stajali najraznovrsniji dodaci za
kupanje - sunđeri, četke, flaše, sapuni i gomile složenih peškira. Nije bilo
nikoga. Otvorila je vrata i uvukla se. Istog trenutka je osetila da gubi
oslonac, da joj se peta kliza po mokrim pločicama, a onda je tupo pala na
pod u nekom čudnom raskoračenom položaju. Čula je jasan zvuk cepanja
odeće i znala da je to njen spoljni ogrtač. Ostala je nepomična i osluškivala.
Da li je neko čuo? Da li je vrisnula? Nikakav zvuk nije dopirao sa druge
strane vrata. Gospođica Tempi je oprezno ustala. Pod je bio potopljen
vodom, dok su svuda naokolo bili nemarno razbacani prljavi peškiri, onako
zgužvani i mokri. Pažljivo se nagla i stavila prst u kadu. Voda je bila mlaka.
U kadi nije bilo nikoga najmanje trideset minuta. Obrisala je prst o peškir -
ni posluga nije ulazila ovamo, jer bi inače sve bilo obrisano i pospremljeno.
To znači, ili da je neko još tu ili da je posluga otpuštena.
Upravo je tada gospođica Tempi osetila kako neki miris prodire iz
prostorije iza. Verovatno ga nije odmah zapazila, jer je bilo mnogo ostataka
cvetnih sapuna i ulja, ali čim je zakoračila prema vratima zapahnuo je onaj
isti, čudni, neprirodni vonj koji je dolazio od maske na licu one žene, ali je
sada bio mnogo jači.
Šakom je zatvorila nos i usta. Činilo joj se kao da je u pitanju
mešavina pepela i spaljene plute, ili nagorele gume - razmišljala je i o tome
kako miriše usijano staklo - ali zašto bi privatne odaje u jednoj vili uopšte
mirisale na tako nešto? Provirila je iz kupatila u malu dnevnu sobu. Brzo je
prešla pogledom preko stolica, stočića, lampe, slike, ali nigde nije bilo
odeće. Išla je ka hodniku koji je vodio napolje, a onda je začula neku buku.
Bat teških koraka je bio sve bliži i bliži. Kada su već skoro stigli do
nje, bio je to trenutak kada je htela da se vrati u kupatilo, koraci su prestali,
začule su se razgovetne reći i jak tresak, kao da je nešto veliko udarilo o
nešto drugo što se zatim survalo i tresnulo na pod. Kada je provirila,
ugledala je kako komadići plavog kineskog stakla proleću kroz vrata tik
pored njenih nogu. Tišina. Koraci su nastavili da se gegaju i nestali u daljini.
Gospođica Tempi se usudila da proviri iza ugla. Oko nogu su joj bili
raspršeni komadići ogromne vaze, ljiljani iz nje, polomljeni mermerni stalak
na kom je stajala, sto gurnut u stranu. U sobi se još nalazio i jedan veliki
krevet s baldahinom, ali je sva posteljina bila skinuta. Umesto nje, na
krevetu su stajale tri drvene kutije, potpuno iste kao one koje je u prethodnoj
prostoriji otvarao onaj čudni sluga. I ove su bile otvorene i postavljene
filcem - narandžastim - zapazila je, i selila se one reci napisane na tabli. Sve
kutije su bile prazne, ali je na poklopcu jedne ugledala šablonom ispisana
slova, isto tako narandžasta: „OR-13". Pogledala je druga dva poklopca i
videla da su obeležena sa „OR-14" i „OR-15". Podigla je glavu prema
svodu. Ponovo su se začuli koraci, ovaj put neuporedivo brži, a onda je opet
zavladala tišina.
Zastala je, ništa se nije čulo, otpuzala je do zasvođenog prolaza. Miris
je bio još jači. Bilo joj je muka, pa je krajem rukava prekrila nos i usta. Sada
je ušla u drugu dnevnu sobu, koja je bila bolje nameštena, ali su svi predmeti
bili prekriveni belom tkaninom, kao da je ovaj deo kuće bio napušten. Na
podu, iza kredenca prekrivenog belim pokrovom, virio je par nogu;
svetlocrvene pantalone sa žutom trakom na spoljnom šavu, nogavice
ugurane u crne čizme. Vojnička uniforma. Vojnik se nije pomerao.
Gospođica Tempi je bila dovoljno hrabra da ude u sobu i pogleda ga izbliza.
Imao je takođe i crveni kaput, ukrašen zlatnim epoletama, guste crne brkove
i zulufe. Ostatak lica mu je bio prekriven pripijenom maskom od crvene
kože. Oči su mu bile zatvorene. Nigde nije bilo krvi -ništa nije ukazivalo na
to da je pao i udario glavom. Možda je samo bio pijan. Ili omamljen
mirisom. Gurnula ga je nogom. Nije se pomerio, ali je videla kako mu se
grudi blago pomeraju i znala je da je još živ.
Crni ogrtač mu je bio obmotan oko ruke, pa se možda nesreća desila
tako što se čovek o njega sapleo. Gospođica Tempi se zadovoljno nasmešila.
Kleknula je i polako mu izvukla ogrtač, a onda ustala i istresla ga pred
sobom. Nije imao kapuljaču, ali je vrlo dobro mogao da joj pokrije ostatak
tela. Još jednom se lukavo nasmešila i kleknula pored čovekove glave,
pažljivo mu odvezujući masku i sklanjajući je sa lica. Vrisnula je od
iznenađenja. Oko očiju je imao nešto nalik na žig, čudan, kao beleg u koži,
kao da mu je veliki par metalnih naočara bio utisnut na lice i slepoočnice.
Koža mu nije bila spržena, već kao da je promenila boju i dobila tamnu
nijansu boje šljive, kao da je jedan sloj kože bio oguljen. Gospođica Tempi
je sa gađenjem pogledala unutrašnji deo maske. Nije bila ni prljava ni
krvava. Obrisala ju je o tkaninu sa jedne od stolica. Iako nije ostavila
nikakvu mrlju, u velikoj nedoumici je skinula svoju belu masku i zamenila je
crvenom. Zatim je skinula svoje bele ogrtače i umotala se u njegov crni. Nije
mogla da se vidi u ogledalu, ali je osetila kao da je donekle povratila
samopouzdanje. Stvari koje je skinula stavila je u kredenac i krenula ka
sledećim vratima.
Bila su prilično velika i po svemu sudeći vodila su u apartman sa
sobama, a isto tako i prema gomili lepo obučenih gostiju koji su prolazili
pored nje dugim, dobro osvetljenim hodnikom. Jedan muškarac je primetio
da se gospođica Tempi pojavila na vratima, ali se nije zaustavio. Niko nije
zastao, zapravo svi su bili u nekoj žurbi. Srećna što mnogo ne skreće pažnju,
gospođica Tempi je zakročila u gomilu ljudi koji su se kretali i pustila da je
masa nosi. Pažljivo je pridržavala ogrtač oko sebe i opušteno posmatrala
ljude. Svi su nosili maske i elegantna večernja odela, ali su se međusobno
prilično razlikovali i bili različitih godina. U prolazu, nekoliko njih joj je
klimnulo i nasmešilo se, ali ništa nisu rekli. Zapravo, niko ništa nije govorio,
mada je povremeno primećivala da se smeškaju kao da nešto iščekuju. Bila
je ubedena da idu prema nečemu predivnom, ali da je vrlo malo njih, ako je
takvih uopšte bilo, znalo šta je to. Pogledala je oko sebe i videla da u
hodniku nema velike gužve, možda četrdeset ili pedeset ljudi. Sudeći po
broju kočija koje su čekale ispred kuće, ovo je bio samo mali deo onih koji
su došli na zabavu. Nije joj bilo jasno gde su ostali i zbog čega ih nema.
Osim toga, gde su to svi odlazili? I koliko je ovaj hodnik dug? Ko god da je
gradio ovu kuću, primetila je gospođica Tempi, bio je opsednut velikim
prostorom. Naletela je na jednu onižu ženu ispred sebe (zapravo, iste visine)
u svetlozelenoj haljini (sličnoj onoj koju je imala i gospođica Tempi, što je i
sama sa bolom primetila), a na licu je imala vrlo maštovitu masku na kojoj
su visile nanizane perlice.
„Oh, izvinite", prošaputala je gospođica Tempi.
„Ništa, ništa", uzvratila je žena i klimnula ka gospodinu ispred sebe.
„To je zato što sam njega nagazila na petu". Zaustavili su se u holu.
„Ne možemo dalje", primetila je gospođica Tempi pokušavajući da
održi razgovor.
„Rekli su mi da su stepenice strašno uske i da pazim kako hodam u
ovim cipelama. Niko ne razmišlja o damama kada gradi kuću."
„Nažalost, tako je", složila se gospođica Tempi, ali joj je pogled
skrenuo u daljinu gde su se ljudi u dugačkom redu kretali uz stepenice,
spiralne, od sjajnog metala.
Srce joj je sišlo u pete. Upravo je ugledala Rodžera Baskomba - to je
morao biti on, iako je imao jednostavnu crnu masku preko očiju - išao je uz
gornju spiralu i na trenutak čak bio direktno okrenut prema njoj. Izraz lica
mu je i sada bio hladan, peo se uz stepenice, korak po korak, rukom
nervozno lupkao po ogradi, dok su drugi gosti hodali tik iznad i ispod njega.
Znala je da mrzi guranje u gomili i da mu je sada grozno. Kuda je krenuo?
Šta on misli kuda je krenuo? Rodžer je odjednom izbio na vrh stepenica,
došao do uskog balkona i nestao.
Gospođica Tempi je pogledala ljude oko sebe - napravila je još
nekoliko koraka napred, dok su joj misli i dalje bile potpuno nesređene - a
onda je shvatila da joj žena u zelenom nešto šapuće. „Izvinite", gospođica
Tempi je isto uzvratila šapatom, „od uzbuđenja sam potpuno
dekoncentrisana."
„Vrlo uzbudljivo, zar ne?" rekla je žena.
„Moram priznati da jeste."
„Nestrpljiva sam kao malo dete!"
„To bi se moglo reći za sve nas ovde", potvrdila je gospođica Tempi i
vedro dodala: „Nisam očekivala ovoliko ljudi."
„Naravno da niste", odgovorila je žena, „s obzirom na svu
predostrožnost - skrivanje ove grupe od ostalih, onda onako diskretne
pozivnice, pa identitet u tajnosti."
„Da, zaista", potvrdila je gospođica Tempi. „Maska vam je odlična."
„Stvarno je odlična, zar ne?" Žena se nasmešila. Napravila je pola
koraka unazad kako bi mogla da hoda uporedo sa gospođicom Tempi i
razgovara tiho da ne skreće pažnju ostalih. „A ja sam htela da kažem kako
mi se sviđa vaš ogrtač."
„Ah, baš ste ljubazni."
„Nekako je ozbiljan", rekla je žena i dohvatila kraj crne trake na ivici
kragne, koju gospođica Tempi nije ni zapazila. „Izgleda kao pravi vojnički."
„Zar to nije najmodernije?" nasmešila se gospođica Tempi.
„Naravno", ženin glas je još više utihnuo, „zar nismo i mi ovde
vojnici, na neki način?"
Gospođica Tempi je klimnula i dodala kao iz solidarnosti. „I ja imam
taj osećaj."
 Žena je značajno pogledala u nju, a onda vedrim pogledom prešla
preko ogrtača. „Prilično je dugačak - potpuno vas je pokrio."
Gospođica Tempi se nagla prema njoj. „Da niko ne bi video šta sam
obukla."
Žena se vragolasto nasmejala i nagla se još bliže. „Da ne vide da
možda ništa niste obukli..."
Pre nego što je gospođica Tempi uspela da joj odgovori, našle su se u
podnožju stepenica. Pokazala je rukom ženi da krene prva, jer nikako nije
želela da ove provokativne reci podstaknu sagovornicu da joj odozdo proviri
ispod ogrtača. Kako su se pele, osvrnula se nadole i videla da još nekih
desetak ljudi seta hodnikom. Presekla se kada je iza svih njih ugledala ženu
u crvenom kako ide sporim korakom, kao da čuva ovce u stadu. Prešla je
pogledom preko gospođice Tempi, koja se nekontrolisano trgla, a onda
lagano prošla pored nje na balkon. Gospođica Tempi je nastavila da se penje
uz stepenice i uskoro došla do sledećeg spiralnog zavoja i izgubila se u
gužvi. Kada je izašla na čistinu, skupila je hrabrosti da brzo pogleda nagore,
u leđa žene u zelenom. Blesnula je belina njenog potiljka. Nije smela suviše
dugo da zadržava pogled na njoj, čvrsto se opirala tom destruktivnom
nagonu kako ne bi bila razotkrivena. Onda se žena u zelenom zaustavila, jer
su svi ispred nje stali. Gospođica Tempi je imala utisak da svi mogu da je
vide, kao da uopšte nije imala ogrtač i masku, kao da su ona i žena u
crvenom potpuno same. Ponovo je osetila taj prodorni pogled i jasno čula
isti onaj bat koraka koji pamti još iz hodnika sa ogledalima. Žena je prilazila
sve bliže... i bliže... i zaustavila se tačno ispod nje. Gospođica Tempi je
pogledala ispod sebe i na delić sekunde ugledala ta dva sjajna oka. Onda su
stepenice blago skrenule, žena je gledala u njen ogrtač, ili pokušavala da
gleda, jer joj je stepenik na kom je gospođica Tempi stajala zaklanjao vidik.
Gospođici Tempi je zastao dah.
Ljudi ispred su opet nastavili uz stepenice, pa ih je gospođica Tempi
sledila, svesna da joj pri svakom koraku ogrtač neminovno otkriva stopala.
Ipak, nije mogla da gleda dole i otkrije da li ju je žena prepoznala, ili je
samo prešla pogledom preko nje kao i preko ćele gomile. Posle tri koraka,
našla se na balkonu, prešla preko njega i ušla na mala crna vrata. Tu je žena
u zelenom zastala, predloživši joj da nastave zajedno, ali se gospođica
Tempi pobojala da će tako biti previše izložena, pa je nastavila sama.
Osmehnula se, a onda polako krenula u suprotnom pravcu. Tek je tada
shvatila gde se nalazi.
Stajala je na prolazu koji je vodio ka vrhu strme galerije i gledala dole
u amfiteatar. Galerija je bila popunjena ljudima, pa je gospođica Tempi
morala da se potrudi da nade prazno mesto. Na bini je ugledala muškarca iz
voza, onog krupnog u bundi - više nije imao bundu, ali je i dalje držao
srebrni štap. Bacio je pogled na galeriju, nestrpljivo čekajući da se ljudi
smeste. Znala je da od bleštavog svetla koje mu je udaralo pravo u oči ništa
nije mogao da vidi, ali se ipak stresla kada je prodornim pogledom prešao
preko nje, kao grabuljama kroz šljunak. Nije se usuđivala da skrene iz
najvišeg reda, jer ako se spusti niže biće vidljivija sa bine. Laknulo joj je
kada je našla prazno mesto tri sedišta dalje, između čoveka u crnom fraku i
drugog potpuno sedog, u plavoj uniformi sa lentom. Kako su obojica bila
nekoliko inča viši od nje, gospođica Tempi je između njih bila dobro
zaklonjena, ali i potpuno stešnjena. Znala je da je žena u crvenom ušla.
Trudila se da ne skreće pogled sa bine, ali ni ono što je na bini ugledala nije
joj ni najmanje umirilo strah.
Onaj snažni muškarac je ispružio ruku prema mračnoj rampi i ščepao
za rame ženu u belom svilenom ogrtaču sa belom maskom na licu.
Zaslepljena svetlom pažljivo je hodala i puštala da je on vodi. Onda ju je,
obema rukama i nimalo ceremonijalno, podigao i posadio na sto u sedeći
položaj. Skupio joj je noge i gurnuo ih prema prednjoj strani stola, okrećući
joj ćelo telo. Videlo se da joj je nešto pričao, ali toliko tiho da niko nije
mogao da čuje, a ona se uz stidljiv smešak ispružila na leda i pomerila celim
telom da bi bila tačno na sredini. Onda je muškarac mirno povukao njene
gležnjeve u suprotan ugao stola i stegao ih kožnim kaiševima. Jako je
cimnuo da bi ih pritegao i pustio da ostatak Icaiša visi. Krenuo je ka njenim
rukama. Ona nije rekla ni reč. Gospođica Tempi nije znala koja je od one tri
žene upravo na stolu - možda Gusarka? - a dok je tako pokušavala da
pogodi, čovek je vezivao ruke. Onda je pažljivo sklonio njenu elegantno
uvijenu kosu i privezao joj još jednim kaišem beli, prefinjeni vrat. I taj kaiš
je pritegao, čvrsto ali ne toliko snažno, tako da je ženino telo bilo vezano sa
svih strana. Onda je stao iza nje i dohvatio neku metalnu ručku, kao na
pumpi. Povukao je. Odjeknuo je prasak mašine, kao pucanj puške, a jedan
kraj stola se nakrivio naviše i okrenuo ka galeriji. Posle tri praska žena je
bila u polusedećem položaju. On je pustio ručku i povukao se sa bine u
senku.
Na ženinom licu, osim blagog osmeha, nije bilo nikakvog drugog
izraza, ali je bilo vrlo jasno da su joj se noge tresle. Gospođica Tempi je
skupila hrabrost i bacila pogled preko čoveka pored kog je sedela i odmah
vratila pogled na binu. Žena u crvenom je stajala tačno na vratima, kao na
straži, lenjo prelazeći pogledom po masi i stavljajući novu cigaretu u
muštiklu. Jedini način na koji je gospođica Tempi mogla da pobegne bio je
da skoči na binu i otrči preko rampe, što je bilo skoro neizvodljivo. Uporno
je prelazila pogledom preko publike, pokušavajući da smisli neki drugi put.
Ali usred razmišljanja, ugledala je Rodžera, i to tačno na sredini galerije, na
sedištu između žene u žutom - sigurno ona što se smejala u vozu -i praznog
sedišta sa druge strane. To je sigurno bilo jedino prazno mesto u celoj sali.
Gospođica Tempi je osetila kako odnekud iza dopire miris zapaljenog
duvana. Znala je da je prazno mesto bilo namenjeno onoj zmiji u
svetlocrvenoj haljini, ali joj nije bilo jasno kakve ona ima veze sa Rodžerom
Baskombom? Da li je bila neka ličnost iz diplomatskog kora? Možda
misteriozna kurtizana ili dekadentna naslednica? Time što je gospođicu
Tempi povela sa ulaza, pokazala je da učestvuje u onome što je ova gomila
došla da gleda, šta god to bilo. Rodžer je bio zajedno sa njom u vozu, ali to
ne znači da i on zna šta će ovde sada gledati? Odjednom, gospođica Tempi
je pomislila da je upravo mesto na koje je sama sela bilo namenjeno toj ženi.
Ali otkud je to mogla da zna?
Onaj snažni muškarac se ponovo pojavio na osvetljenoj bini, držeći u
rukama još jednu ženu obučenu u belo. Duga kosa joj je bila raspletena i
vukla se po podu, pa je gospođica Tempi bila sigurna da je to ona što je
nosila plavu svilenu haljinu. Prišao je sredini bine, stao ispred stola i
nakašljao se.
„Mislim da smo spremni", rekao je.
Gospođicu Tempi je iznenadio njegov glas, koji uopšte nije bio grub
ili zapovednički, već nekako blag, škriputav, ali i dalje dubok. Nije govorio
glasno, jer se pretpostavljalo da će publika biti pažljiva, a svojim držanjem
je uticao da ljudi upravo i budu takvi. Ponovo se nakašljao i podigao ženu u
naručje, kao da drži tekst koji treba da pročita.
„Kao što vidite, ova dama je potpuno potčinjena. Jasno vam je da
nikakvi opijati, niti medicinska sredstva u cilju prinude nisu bili
upotrebljeni. Uz to, iako deluje potpuno bespomoćno, ovakvo stanje joj je
zapravo postalo omiljeno. Međutim, u stanju je da savršeno dobro reaguje."
Zanjihao je ženu tako što ju je uhvatio za gornji deo tela i zamahao joj
nogama ispod kao klatnom spuštajući joj stopala na pod. Zatim ju je pustio
iz zagrljaja i izmakao se. Žena se zateturala, oči su joj i dalje bile staklaste,
ali se nije srušila. Bez prethodnog upozorenja ošamario ju je po licu.
Galerijom se proneo uzdah. Žena je posrnula, ali nije pala, već se naprotiv
okrenula ka muškarcu, izbacivši ruke ka njegovom licu, spremna da ga
udari. Očekivao je da će ga napasti, tako da mu nije bilo teško da je zaustavi
i polako joj spusti ruku sa strane. Nije ponovo krenula na njega, smirila se
kao da onog šamara nije ni bilo. Muškarac je podigao pogled ka galeriji, kao
da je hteo da ovo svi vide, a onda ponovo krenuo ka ženi hvatajući je sada
snažno za vrat. Stegnuo je. Žena je žestoko reagovala, zabola mu je nokte u
šaku, udarala ga po ruci i šutirala po nogama. Muškarac ju je držao na
udaljenosti dužine ruke i nije je puštao. Ona nije mogla da ga dohvati. Lice
joj je bilo crveno, disanje otežano, a pokušaji da se izvuče sve žustriji. On je
upravo davio tu ženu. Gospođica Tempi je čula mrmljanje prestravljenog
čoveka u uniformi koji je sedeo pored nje -žamor se proneo duž cele sale - i
osetila kako se meškolji na sedištu u nameri da ustane. Predosetivši
momenat kada će publika početi da protestuje, muškarac na pozornici je
popustio stisak. Žena je pokleknula, isprekidano disanje se pretvorilo u niz
uzvika iznenađenja i uskoro je prestala da se opire. Ni u jednom trenutku se
nije obratila muškarcu. Posle nekoliko minuta, kada je povratila snagu,
ponovo je mirno stajala sa onim bezličnim izrazom na licu, kao da muškarac
uopšte nije bio tu.
Čovek je ponovo pogledao ka galeriji da bi istakao smisao svega toga,
a onda se udaljio od predmeta istraživanja. Brzim pokretom je podigao
zadnji deo njenog kućnog ogrtača i ugurao raku ispod lagano je pipajući.
Žena se ukočila, počela je da se uvija i grize usnu, dok su joj ostali delovi
lica i dalje bili potpuno bezizražajni. Čovek je nastavio da je pipa prstima
skrivenim ispod ogrtača. Izraz lica mu je bio nezainteresovan, kao da je
popravljao časovnik, dok je žena ispred njega sve dublje disala, a držanje
tela joj se polako menjalo. Sve više se naginjala napred i prebacivala težinu
tela na nožne prste. Gospođica Tempi je uzbuđeno posmatrala, znajući tačno
šta su mu svilene gaćice na toj ženi omogućavale i kuda su mu prsti prolazili
- sudeći po sve većem i vidljivijem zadovoljstvu koje je obuzimalo ženu -
čujno je dahtala, dok joj se crvenilo širilo po grlu i zgrčenim prstima. Onda
je muškarac, opet naglo, izvukao ruku i izmakao se, prelazeći prstima preko
njenih leda i brišući ih o njen kućni ogrtač. Čim se čovek izmakao, ona se
opustila i ponovo zauzela ono isto držanje i izraz lica. Muškarac je pucnuo
prstima. Drugi čovek je izašao iz senke, gospođica Tempi je u njemu
prepoznala svog pratioca odranije, i uzeo ženu za ruku. Poveo ju je preko
rampe i izveo iz sale.
„Kao što vidite", nastavio je čovek na bini, „osoba je u stanju da
reaguje i da pri tom oseća zadovoljstvo. To su neposredni efekti praćeni
drhtavicom, mučninom i narkolepsijom različitog intenziteta. Zbog toga, u
ovoj ranoj fazi, nadzor, odnosno zaštita, imaju izuzetan značaj." Ponovo je
pucnuo prstima i na rampi se pojavio dragi pratilac, vodeći poslednju od one
tri žene u belom. Prišli su onom snažnom muškarcu hodajući sasvim
prirodno, a ona se povila u blagi naklon. Muškarac je predao njenu ruku i
napustio binu, ispravila se i okrenula licem prema galeriji. Ponovo je
napravila mali naklon.
„Ova dama", nastavio je on, „tri dana je bila predmet našeg
izučavanja. Kao što vidite, potpuno vlada sobom. I ne samo to, već se
oslobodila svih sputavajućih misli. Ona je u protekla tri dana usvojila nov
način života."
Zastao je da bi svi shvatili značaj ovih reci, a onda nastavio, sa sve
primetnijim prizvukom hladnog prezira u glasu.
„Pre tri dana, ova žena je, kao i tolike druge ovde prisutne večeras,
pretpostavljam - verovala da je zaljubljena. Uz našu pomoć, ona sada
usmerava sebe na to da je moćna." Zastao je i pokazao glavom prema ženi.
Kada je ova progovorila, gospođica Tempi je prepoznala tihi glas žene
sa kragnom od perja. Govorila je istim onim glasom kao kada je prepričavala
doživljaj sa dva muškarca u kočiji. Ali je ta hladna snena distanciranost sa
kojom je govorila budila jezu u gospođici Tempi.
„Ne mogu reći kakva sam bila, jer bi to bilo kao da kažem kakva sam
bila kao dete. Toliko sam se promenila, toliko toga mi je postalo jasno da
sada mogu da govorim jedino o tome kakva sam sada. Tačno je da sam
verovala da sam zaljubljena, jer nisam videla stvari onako kako ih sada
vidim; jer sam bila kao rob i verovala da će me ljubav osloboditi. Ne mogu
da razumem kakav sam to usađeni pogled na svet imala? Besmislena
vezanost za nekog drugog, za nekog spasitelja koji je trebalo da zameni moje
sopstveno delovanje. Novac, položaj, ugled i zadovoljstvo, koje sam
smatrala samo posledicom te vezanosti, sada vidim kao oblike mojih
neograničenih sposobnosti. U roku od tri dana pojavila su se tri nova prosca,
finansijske mogućnosti da počnem novi život u Ženevi i prilika da radim
jedan vrlo ugodan posao, koji ne bih smela", stidljivo se nasmešila, „da
otkrijem. U toku ovog procesa, uspela sam da zaradim i potrošim više novca
nego što sam ikada u životu imala."
Završila je izlaganje. Klimnula je prema galeriji i napravila korak
unazad. Onda se ponovo pojavio pratilac, uzeo je pod ruku i odveo u mrak.
Snažni muškarac ih je otpratio pogledom do vrata i ponovo se obratio
publici.
„Ne bih vam mogao otkriti detalje, kao što ni o kome od vas ne bih
otkrivao detalje. Nisam ovde da ubeđujem, nego da ponudim mogućnost.
Imate pred sobom primere našeg procesa u različitim fazama razvoja. Ove
dve žene -jedna potpuno izmenjena u roku od tri dana, a ostale izmenjene
upravo večeras - prihvatile su naš poziv i dobiće odgovarajuću naknadu. Ova
treća... sada ćete i sami posmatrati njenu transformaciju i dobiti predstavu o
tome. Imajte u vidu da dubina transformacije zavisi od ozbiljnosti procedure.
Molio bih vas za pažnju i tišinu."
Onda je kleknuo i podigao drvenu kutiju. Dok ju je prinosio ka stolu,
prstima je opušteno otvorio poklopac koji je jednolično zakloparao kada ga
je bacio u stranu. Pogledao je u ženu koja je nervozno progutala pljuvačku, a
onda stavio kutiju pored njenih nogu na sto. Izvukao je tanak komad naran-
džastog filca, bacio ga na pod i namrštivši se zavukao obe ruke u kutiju, kao
da nešto namešta ili skuplja. Potom je, sav srećan, izvukao nešto nalik na
ogromne naočare sa neverovatno debelim staklima i okvirom od crne gume i
razvu-kao klupko bakarne žice. Nagnuo se nad ženino čelo, zaklanjajući je
od pogleda drugih ljudi, i skinuo joj belu masku. Pre nego što je iko mogao
da je prepozna, stavio joj je ovu neobičnu napravu na lice, pritežući je
kratkim snažnim pokretima, od čega su joj se trzale noge. Popeo se na
kutiju. Ženino disanje je bilo otežano, obrazi znojavi, rukavi kućnog ogrtača
zavrnuti. Čovek je skinuo zupčastu metalnu kopču, prikopčao jedan kraj na
bakarnu žicu, a drugi pričvrstio u unutrašnjosti kutije za nešto što gospođica
Tempi nije mogla da vidi. To u kutiji je počelo da isijava bledoplavu
svetlost. Žena je prestala da diše i vrisnula od bola.
U tom momentu je i gospođica Tempi vrisnula, jer je osetila jak ubod
u kičmu, tačnije između ramena. Istovremeno je, pošto se okrenula i videla
da na vratima više nije bilo žene u crvenom, osetila ženski dah na uvetu s
druge strane.
„Mislim da ćete morati da pođete sa mnom."
Dok su išle kroz mračnu galeriju, preko balkona, pa niz stepenice,
žena je sve vreme pritiskala gospođicu Tempi oštricom, ne dozvoljavajući
joj da zove u pomoć, niti da se pretvara kako se onesvestila, niti čak da
saplete suparnicu i preskoči ogradu na stepeništu. Kada su došle do dugog
hodnika popločanog mermerom, žena se odmakla i gurnula ruku u džep, ali
nedovoljno brzo kako gospođica Tempi ne bi uspela da osmotri taj sjajni
komadić metala prikačen za njene prste. Žena je bacila pogled ka galeriji da
proveri da li ih je neko video, a onda rekla gospođici Tempi da moraju da se
vrate istim putem niz hodnik ka drugom delu kuće. Krenule su, a gospođica
Tempi se očajnički nadala da će naići na neka otvorena vrata i pobeći, ili da
će joj pomoći neko od prisutnih. Znala je da na ovako velikoj zabavi mora
biti još gostiju, jer je za ostale zvanice događaj u amfiteatru bio tajna. Kad bi
samo mogla da dođe do tih ljudi, sigurno bi našla pomoć. Prošle su pored
nekoliko zatvorenih vrata, ali je gospođica Tempi na putu prema
stepenicama bila toliko usredsređena na ljude oko sebe da nije razmišljala ni
o čemu drugom. Nije shvatala gde su ostali mogli da odu, ni da li su neka od
ovih vrata zapravo ona na koja je ušla. Kad god bi gospođica Tempi zastala,
žena bi je jakim udarcem gurnula napred. Kada je prvi put primila ovakav
ponižavajući udarac, gospođica Tempi je shvatila da joj je osećaj pristojnosti
u potpunosti bio nadvladan strahom. Plašila se šta će joj se dogoditi, a
činjenica da je trpela ovakve grubosti bila je samo dokaz koliko je nisko pala
i u kakvoj se očajnoj situacij i nalazila. Posle drugog udarca bila je malo više
iznervirana, ali i dalje psihički slaba, zastrašena ženinim oružjem, tako
očiglednom zlobom i činjenicom da ako je optuže za provalu i krađu, neće
imati nikakve pravne osnove da se brani. Nakon trećeg udarca, gospođica
Tempi se razbesnela i ne razmišljajući iz sve snage zamahnula u nameri da
ženi udari šamar. Ova je izmakla glavu, pa je udarac otišao u prazno, a
gospođica Tempi se zateturala. Žena u crvenom se nacerila, nesnosno, i
ponovo uperila onu napravu u ruci, opasnu kratku oštricu, pričvršćenu
čeličnom trakom oko zgloba. Drugom rukom je pokazala na najbliža vrata,
koja su bila potpuno ista kao bilo koja druga u hodniku.
„Razgovaraćemo unutra", rekla je. Gospođica Tempi je ušla, ali joj se
po pogledu videlo da to ne želi.
To je bio još jedan od onih apartmana sa nameštajem prekrivenim
belim čaršavima. Žena u crvenom je zatvorila vrata i gurnula gospođicu
Tempi ka prekrivenoj sofi, a kada se ova užarenih očiju okrenula, žena joj se
obratila hladno i prezrivo.
„Sedi tu." Žena je otišla do jedne velike fotelje i sela, zatim je izvukla
muštiklu i metalnu tabakeru. Pogledala je gospođicu Tempi, koja je i dalje
nepomično stajala, pa je viknula na nju. „Sedi dole ili ću ti naći nešto drugo
na šta ćeš da sedneš, i to više puta."
Gospođica Tempi je sela. Žena je uglavila cigaretu u muštiklu, ustala,
otišla do zidne lampe i zapalila je, uvukla dim i vratila se na fotelju. Gledale
su jedna drugu.
„Držite me ovde protivno mojoj volji", rekla je gospođica Tempi,
nadajući se da će pokušaj da se bori za svoja prava ubrzati tok razgovora.
„Ne budi smešna." Žena je uvukla dim, otpuhnula u daljinu i istresla
pepeo na tepih. Posmatrala je gospođicu Tempi koja je i dalje bila
nepomična. Ni žena se nije mrdala. Povukla je još jedan dim, a kada je
otvorila usta da nešto kaže, dim je izlazio zajedno sa recima.
„Ovde ja postavljam pitanja. A ti odgovaraš. Ne budi smešna. Sama
si." Gledala je pravo u gospođicu Tempi. Izmenjenim glasom, nešto oštrijim
i optužujućim tonom obratila joj se krajnje ozbiljno.
„Došla si u kočiji sa ostalima."
„Da. Znate, ja sam iz hotela", rekla je gospođica Tempi.
„Nisi. Laganjem nećeš ništa postići." Žena je zastala na trenutak, kao
da razmišlja koji bi bio najbolji način za ispitivanje. Gospođica Tempi je bila
sigurna u sebe.
 „Ne plašim vas se."
„Ni to glupavo ponašanje ti neće pomoći. Došla si vozom. Kako si
znala kojim vozom da kreneš? Sa koje stanice? Neko ti je rekao."
„Niko mi nije rekao."
„Naravno da jeste. Ko su ti saradnici?"
„Nemam saradnike."
Žena se oštro i podrugljivo zacerekala. „Ako je to istina, onda
naglavačke letiš u močvaru i završili smo priču." Ponovo je sela u fotelju.
„Hoću imena."
Gospođica Tempi nije znala šta da kaže. Ako izmisli ime ili kaže neko
koje nema veze sa svim ovim, samo će otkriti koliko nije upoznata sa
dešavanjima. Ali ako to ne uradi, preti joj još veća opasnost. Kolena su joj
klecala. Spustila je ruku na njih što je mirnije mogla.
„Šta dobijam ako ih izdam?" pitala je.
„Život", odgovorila je žena. „Ako se smilujem."
„Dobro."
„Onda. Govori. Imena. Počni od svog."
„Mogu nešto da pitam?"
„Ne možeš."
Gospođica Tempi je ipak nastavila. „Ako se meni nešto desi, zar to
neće biti najbolji dokaz mojim saradnicima da se bavite nekim prljavim
stvarima?"
Žena je opet počela da se cereka. Zaustavila se i ponovo uozbiljila.
„Izvini, ovo je bilo mnogo smešno. Molim te, hoćeš da počneš ili ćeš
umreti?"
Gospođica Tempi je uzela vazduh i počela da laže koliko god je
mogla.
„Izabel. Izabel Hejstings."
Žena se samozadovoljno nasmešila. „Imaš čudan... akcenat... a možda
je to namerno."
Intonacija joj je bila prirodna, što je gospođici Tempi bilo naročito
mučno.
„Iz unutrašnjosti sam."
„Odakle?"
„Odavde, naravno. Sa severa."
„Znači tako..." Žena se opet samozadovoljno nasmešila. „Za koga
radiš?"
„Ne znam im imena. Dobila sam pismo sa uputstvima."
„Kojim uputstvima?"
„Stanica Stroping, peron 12, voz u 6:23, Orindž Loks. Trebalo je da
otkrijem razlog ovog skupa večeras i da prenesem sve što sam videla."
„Kome?"
„Ne znam. Trebalo je da me obaveste kad se vratim na Stroping."
„Ko da te obavesti?"
„Oni bi mi se sami javili. Ne znam ništa unapred da ne bih mogla da
ih otkrijem."
 Žena je iznervirano otpuhnula, zgazila cigaretu na tepihu i počela da
pretura po torbi da bi uzela dragu. „Obrazovana si. Nisi obična kurva."
„Nisam."
„Znači, ti si jedna nеobična."
„Ja uopšte nisam kurva."
„Vidim", podrugljivo je primetila žena. „Troškove plaćaš radeći u
prodavnici." Gospođica Tempi nije ništa rekla. „Reci mi, ne razumem, ko si
ti da bi uopšte obavljala ovakvo... istraživanje?"
„Niko. Zato i mogu to da radim."
„Aha."
„Istina je."
„A kako su te uopšte... vrbovali?"
„Srela sam jednog čoveka u hotelu."
„Jednog čoveka." Opet je bila podrugljiva. Gospođica Tempi je
posmatrala ženino lice i primetila da joj prezir i sarkastični trzaji narušavaju
hladnu upadljivu lepotu. Činilo se da je ceo svet nepopravljivo prljav i da
čak i ovako zadivljujuće savršenstvo nije pošteđeno.
„Kog čoveka?"
„Ne poznajem ga, ako to mislite."
„Znaš kako izgleda."
Gospođica Tempi je oprezno posegla za odgovorom, pa se, nazirući
kroz zbrkane misli, selila Rodžerovog šefa, zamenika ministra spoljnih
poslova, g. Heralda Krabea.
„Pa, ako se dobro sećam, bio je sportski tip, vrlo uredan, vrlo
nervozan, sed, sa brkovima, uglancane cipele, odlučan, superioran, sitnih
zlobnih očiju, žena mu je debela - nisam je videla, ali složićete se da takve
stvari nekad jednostavno znate."
Žena u crvenom je prekinula priču.
„U kom hotelu?"
„Mislim da je bio Bonifas."
Žena je napravila prezrivu grimasu. „Kakav nivo držiš..."
Gospođica Tempi je nastavila. „Popili smo čaj. Predložio mi je ovaj
posao. Prihvatila sam."
„Za koje pare?"
„Rekla sam vam. Ne radim ovo za pare."
Gospođica Tempi je primetila da je žena u crvenom iznenađena. To
joj je predstavljalo pravo zadovoljstvo. Žena je pocrvenela i opet otišla do
lampe na zidu da zapali cigaretu. Vratila se i sela mnogo opuštenije, kao da
nešto pevuši. „Znači tako... više voliš... usluge."
„Hoću nešto što nije novac."
„Šta to?"
„To je moja stvar, gospođo, i nema nikakve veze sa ovom temom."
Žena je krenula da sedne u fotelju, ali se trgla kao da ju je neko
ošamario. Ispravila se polako i stala iznad gospođice Tempi kao neki sudija.
Progovorila je odsečno i samouvereno, kao da je već donela odluku i da je
pitanje obična formalnost.
 „Nemaš ime tog koji te je poslao?"
„Nemam."
„Ne znaš ko će te sačekati posle?"
„Ne znam."
„Ni šta hoće da saznaš?"
„Ne."
„A šta si saznala?"
„Da postoji neki novi lek - očigledno eliksir - isproban na ženama
koje o tome nisu bile prethodno obaveštene, a koji im u potpunosti menja
život i primorava da služe prljavim umovima."
„Znači tako."
„Da. A mislim da ste vi najprljavija od svih."
„Potpuno se slažem s tobom, draga moja - na šta treba da budeš
ponosna. Farkuharu!"
Viknula je - iznenađujuće zapovedničkim glasom - okrenuta prema
kraju sobe koji je bio zaklonjen paravanom. Gospođica Tempi je čula da se
otvaraju vrata iza nje, a odmah zatim ugledala svog pratioca, sa još
crvenijim licem, kako briše usta nadlanicom. „A?" upitao je, a onda uz napor
progutao gutljaj koji je imao u ustima i nakašljao se da pročisti grlo.
„Izvolite, gospođo."
„Ova ide napolje."
„Dobro, gospodo."
„Diskretno."
„Kao i uvek."
Žena je pogledala gospođicu Tempi i nasmešila se. „Budi oprezan.
Ova zna neke tajne." Ne progovorivši više ni reč, otišla je do vrata i izašla iz
sobe. Muškarac, Farkuhar se okrenuo ka gospođici Tempi.
„Ne volim ovu sobu", rekao je. „Ajmo negde drugde."
Vrata iza paravana su ih odvela u sobu za poslugu, bez tepiha, sa
nekoliko dugačkih stolova i koritom punim leda. Na jednom stolu je bila
tacna sa ostacima šunke, a na drugom neke flaše različitog oblika. U
prostoriji se osećao alkohol. Farkuhar je pokazao gospođici Tempi da sedne
na stolicu, jednostavnu, drvenu, nepostavljenu, sa visokim naslonom i bez
držača za ruke. Kada je sela, prišao je do šunke i nožem koji je tu našao
odsekao komad rozikastog mesa, zatim je taj komad nabo navrh noža i
stavio ga u usta. Nagao se preko stola i gledao u nju, žvaćući. Zatim je otišao
do drugog stola, dohvatio smeđu flašu i navrnuo je. Izdahnuo je i obrisao
usta. Kada se malo odmorio, ponovo je potegao, tri velika gutljaja zaredom.
Spustio je flašu na sto i nakašljao se.
Vrata na drugom kraju sobe su se otvorila i u sobu je ušao drugi
pratilac sa flašom u raci. Progovorio je s vrata. „Je l' si video nešto?"
„Šta?" zagrmeo je Farkuhar.
„Onog tipa u crvenom. Njuška okolo."
„Gde?"
„Ubašti?"
Farkuhar se namrštio i još jednom potegao iz braon flaše.
 „Videli su ga napolju", nastavio je onaj drugi.
„Ko je taj?"
„Ne znaju."
„Možda nije niko."
„Izgleda da nije."
Farkuhar je još jednom navrnuo i spustio flašu na sto. Pokazao je
prema gospođici Tempi.
„Vodimo je napolje."
„Napolje?"
„Diskretno."
„Sada?"
„Pretpostavljam sada. Je l' su oni još zauzeti?"
„Mislim da jesu. Koliko to traje?"
„Nemam pojma. Išao sam da jedem."
Muškarcu na vratima se namreškao nos kada je bacio pogled prema
stolu. „Šta je to?"
„Šunka."
„Ma, piće - šta ima od pića?"
„To je... to je nešto..." Farkuhar je preturao po svemu da dohvati flašu,
a onda je pomirisao. „Aromatično. Ima ukus kao, kako se ono zove...
karanfilić? Kao karanfilić. I biber."
„Od karanfilića mi se povraća", promrmljao je muškarac na vratima.
Bacio je pogled iza sebe, a onda ponovo pogledao u sobu. „Dobro, sve je
čisto."
Farkuhar je pucnuo prstima, što je gospođica Tempi shvatila kao znak
da ustane i krene ka otvorenim vratima, a Farkuhar je išao za njom. Drugi
muškarac je uzeo pod ruku i nasmešio se. Zubi su mu bili žuti kao limun. „Ja
sam Spreg", rekao je. „Sad ćemo da se prošetamo u tišini." Klimnula je, dok
joj je pogled bio usmeren na prednji deo njegove bele košulje sa bledim
svetlocrvenim mrljama od krvi. Možda je to samo od brijanja? Kada ju je
Farkuhar uhvatio pod drugu ruku, trgla se od iznenađenja i sklonila pogled.
Njih dvojica su se zgledali iznad njene glave i krenuli, držeći je čvrsto
između sebe.
Išli su pravo prema dvostrukim vratima na kojima je bila neka svetla
zavesa. Spreg ih je otvorio, pa su izašli u dvorište dok im je šljunak krčkao
pod nogama. Zahladnelo je. Nije bilo zvezda, niti se mogla videti mesečina,
ali kako su svuda okolo bili prozori iz kojih je prodirala jaka svetlost, mogli
su lako da prate krivudavu stazu kroz žbunje, među kipovima i velikim
kamenim vazama. Preko puta, u delu kuće koji je sigurno bio drugo krilo,
gospođica Tempi je pomislila da će videti ljude kako se kreću, možda igraju,
i da će čuti sviranje orkestra u daljini. To je sigurno preostali deo zabave.
Kad bi samo mogla da pobegne i pretrči do tamo. Međutim, znala je da čak i
kad bi uspela da nagazi jednog od svojih pratilaca i oslobodi se, nije mogla
to da izvede i sa drugim. Kao da su joj pročitali misli, obojica su je još
čvršće uhvatili pod ruku.
Vodili su je jednim uskim mračnim prolazom, duž staze između dva
krila ovog zdanja koju su koristili baštovani i ostala posluga koja nije imala
pristup kući. Ovom stazom su zaobišli glavni deo zabave, kao i glavni ulaz u
vilu. Kada su se pojavili na drugoj strani, gospođica Tempi je ugledala
prostrano dvorište sa kaldrmom, na kom su čekale kočije i gde je, činilo joj
se, tako davno pristigla.
Obratila se Farkuharu. „Hvala i izvinite zbog neprijatnosti...", ali je
pokušaj da izvuče ruku bio uzaludan. Spreg je pružio njenu desnu ruku
Farkuharu, a ovaj ju je stegao i odveo do grupice kočijaša koji su šćućureni
pili pored slabe vatre. „Otići ću", bila je uporna gospođica Tempi. „Uzeću
kočiju i otići ću, obećavam!" Farkuhar nije ništa odgovorio, samo je gledao
u Sprega. Nakon kratkog dogovaranja, Spreg se okrenuo i pokazao na
elegantnu crnu kočiju i krenuo na tu stranu. Farkuhar je gurnuo gospođicu
Tempi za njim.
Na kočijaševom mesru nije bilo nikoga.
„Ko vozi?" upitao je Farkuhar.
„Na tebe je red", odgovorio je Spreg.
„Nije."
„Ja sam vozio u Pakington."
Farkuhar je zaćutao. Onda je mrzovoljno pokazao glavom na vrata
kočije. „'Ajde ulazite."
Spreg se nasmejao. Otvorio je vrata i ušao, a onda ispružio debele
ruke napolje da prihvati gospođicu Tempi. Otpuhnuo je i podigao je, kao da
mu nije bila nimalo teška. Kada je jakim prstima zgrabio gospođicu Tempi
prvo za ruke, a onda za ramena, ogrtač joj se otvorio i ćelo telo sa svilenim
donjim vešom se prikazalo pred ovom dvojicom. Spreg je grubo gurnuo
gospođicu Tempi na sedište preko puta. Noge su joj se raskrečile, a ona je
uspela da ispruženim rukama zadrži ravnotežu. Skupila je ogrtač i obmotala
se, a oni su je i dalje gledali. „Brzo ćemo stići", rekao je Farkuhar Spregu.
Spreg je samo slegnuo ramenima, sa neubedljivim izrazom ravnodušnosti na
licu. Farkuhar je zatvorio kočiju. Spreg i gospođica Tempi su se nemo
gledali. Kad se Farkuhar popeo na kočijaško mesto, kočija se zaljuljala od
njegove težine i odmah zatim krenula.
„Čujem da ste spomenuli Pakington", rekla je gospođica Tempi. „Ako
vam je zgodno, možete me ostaviti tamo, nije mi problem da nastavim
vozom." „O, bože." Nasmešio se Spreg. „Pa vi stvarno dobro čujete."
„Niste baš ni šaputali", odgovorila je gospođica Tempi, jer joj se nije
svideo njegov komentar, u stvari, sam Spreg joj se nije dopadao. Bila je ljuta
na sebe što nije uspela da pridrži ogrtač kada je ulazila u kočiju. Spreg je bez
stida prelazio pogledom preko njenog tela. „Prestani da me gledaš tako",
rekla je na kraju.
„Šta ima veze?", smejao se. „Već sam te video, sećaš se."
„Da, i ja sam vas već videla."
„Ma, mislim i pre toga."
„Kada?"
Spreg je čistio prljavštinu ispod nokta na palcu. „Da li si znala",
upitao je, „da su u Holandiji izmislili ogledalo koje je s druge strane obično
staklo?"
„Stvarno. Velika mudrost?"
„Jeste." U Spregovom smehu se osetila nota zadovoljstva, čak i
otvorene zlobe. Gospođica Tempi je prebledela. Setila se ogledala u
svlačionici gde je stavila masku od perja, a onda životinjski oblizivala usne.
Oni su je sve vreme gledali, obojica, kao pozorišnu predstavu.
„Ala je ovde toplo." Cerekao se Spreg, povlačeći kragnu.
„Meni je baš hladno."
„Možda će vas jedno piće zagrejati?"
„Ne, hvala. Mogu nešto da vas pitam?"
Spreg je odsutno potvrdio, zavlačeći ruku u kaput da dohvati flašu.
Kad je seo i odvrnuo zatvarač, gospođica Tempi je osetila kako kočija
skreće. Više nisu išli po kaldrmi nego po putu koji je vodio van imanja.
Gospođica Tempi je nastavila. „Razmišljam... da li znate... da li biste mogli
da mi kažete... nešto o one tri žene."
Nasmejao se iz sveg glasa. „A da ti kažem o čemu ja sad razmišljam?"
Nije mu odgovorila. Opet se nasmejao i nagnuo ka njoj. „Ja mislim..."
rekao je i stavio joj ruku na koleno. Ona je odgurnula. Spreg je počeo tiho da
zviž-duće i trese ruku kao da se opekao. Zavalio se na sedište, ponovo
potegao iz flaše i gurnuo je nazad u kaput. Lomio je zglobove na rukama.
Napolju je bio mrak. Gospođica Tempi je znala da se nalazi u opasnoj
situaciji. Morala je da bude oprezna.
„G. Spreg", rekla je, „mislim da se nismo razumeli. Nalazimo se
zajedno u kočiji, ali šta mi zapravo znamo o onoj drugoj osobi? O tome
kakvu prednost ta osoba može da nam pruži - naglašavam da ta prednost
mora ostati tajna za sve ostale. Mislim na novac, g. Spreg, i na informacije,
ah da, čak i na unapređenje.
Sigurno mislite da sam svojeglava i da nemam nikoga da mi čuva
leda. Verujte da nije tako, zapravo je vama potrebna moja pomoć."
Spreg ju je gledao bezizražajno kao mrtva riba. Odjednom je skočio i
bacio se na nju. Zgrabio joj je ruke, a noge joj pritisnuo svojim masivnim
telom da ne bi mogla da ga šutne. Mumlala je, opirala se i udarala ga. Bio je
jak i vrlo težak. Brzim pokretom svoje ogromne šake zgrabio je obe njene
ruke, a drugom slobodnom rukom joj pokidao kopče na ogrtaču i bacio ga u
stranu. Onda je s nekom nezasitom prostačkom požudom počeo da je pipa
po telu, po grudima, vratu, stomaku, grubim pokretima, tako brzo i nasrtljivo
da se grčila i pre nego što je postajala svesna bola. Opirala se iz sve snage i
od naprezanja gubila dah, dok na kraju nije zajecala. Borila se kako nikada u
životu ne bi ni pomislila da može, ali pored svega nije mogla da ga pomeri.
Kada joj se primakao ustima, okrenula je glavu u stranu. Bradom joj je
grebao obraz, a okolo se širio nepodnošljiv miris viskija. Pomerio se i nabio
joj se medu noge. Slobodnom rukom ju je dohvatio za gležanj i grubo ga
podigao gurajući joj koleno u bradu. Pustio je ruku, pritiskajući joj koleno iz
sve snage ramenom, zatim joj je gurnuo ruke medu butine i poderao
podsuknju. Gospođica Tempi je vrištala od besa i udarala ga. Prstima joj je
pocepao svilene gaćice, pomahnitalo joj povređujući nežnu put, kopajući sve
dublje, grabeći iskrzanim noktima. Kriknula je od bola. On se zacerekao i
prešao joj vlažnim jezikom preko vrata.
Osetila je kako mu stisak ruke slabi. Ipak, po pokretima tela učinilo
joj se da je zauzet nečim drugim - otkopčavao je pantalone. Izvila se unazad
da bi ga zbacila sa sebe. On se nasmejao - nasmejao - i umesto zglobova
počeo da joj stiska vrat. Ruke su joj bile slobodne i pale sa strane, dok ju je
on jednostavno davio. Drugu ruku joj je gurao medu noge i pokušavao da ih
razmakne. Primakao joj se još bliže pritiskajući je. Gospođica Tempi se, u
trenutku bistre svesti, setila da je u čizmi, na nozi koja joj je tako neprirodno
bila pritisnuta uz grudi, imala svoju oštru olovku. Bila joj je nadohvat ruke.
Spreg se odmakao i uživao posmatrajući prizor odozgo - prizor njihovih tela
zajedno - dok je jednom rukom davio, a drugom joj razmicao prepone.
Upravo kada je hteo da krene na nju, zabola mu je olovku sa strane, duboko
u vrat.
Spregova usta su se odjednom iznenađeno razjapila, a mišići vilice
počeli da se grče. Pomodreo je. Još je držala olovku u ruci, a onda je
zamahnula i spremila se za još jedan udarac. U tom trenutku je tanak mlaz
krvi, pulsirajući i pršteći okolo kao vodoskok, pljusnuo po njoj i po vratima
kočije. Spreg je grcao, jecao, stenjao, trzao se iznad nje kao da je dobio
napad. Šutnula ga je sa sebe i shvatila da sve vreme vrišti, da je sve
unaokolo mokro i lepljivo, i da joj je u očima bila krv. Spreg se stropoštao
između sedišta. Trzao se još neko vreme, a onda se umirio. Gospođica
Tempi je držala olovku, teško disala i treptala, prekrivena zgrušanom krvlju.
Podigla je glavu. Kočija je stala. Zajecala je u tom užasu. Čula je kako
Farkuhar skače sa mesta kočijaša. Bacila se na Spregovo telo i počela da mu
pretura po kaputu, jer je pomislila da bi u nekom džepu možda mogla da
napipa nož, pištolj ili bilo kakvo drugo oružje. Čula je povlačenje kvake.
Okrenula se, zgrčila noge i, u trenutku kada ih je Farkuhar otvorio, bacila se
na njega. Udarila ga je u grudi, mahala olovkom i vrištala. Instinktivno je
pokušao da je uhvati, ali je ona poletela preko njegovih ruku, pravo prema
licu. Zabila mu je vrh olovke duboko u obraz i rasparala ga, dok se olovka
nije polomila. Zaurlao je i jurnuo za njom. Pala je na zemlju, otkotrljala se i
izgubila dah, grebući kolena i nadlaktice po šljunku. Farkuhar je i dalje
jaukao i izbacivao neke nerazgovetne psovke. Puzala je četvoronoške.
Shvatila je da joj je u ruci polomljeni šiljak i uspela nekako da ga baci. Prsti
su joj bili zgrčeni i oduzeti. Kretala se sporo. Trebalo je da trči. Bacila je
pogled iza sebe, na Farkuhara. Kao da mu je lice sa te strane bilo
raspolućeno: donja polovina tamna i mokra, a gornja stravično bleda. Ćutao
je. Zaključao se u kočiji.
Dohvatio je kaput i izvadio revolver iz džepa. Drugom rukom je
izvukao maramicu, trzajem je rastvorio u vazduhu, prislonio na lice, a onda
se stresao kada ga je dotakla. Progovorio je bolnim glasom.
„Crkla... crkla da bog da."
„Napao me je", rekla je gospođica Tempi. Zagledali su se jedno u
drugo.
Polako je prebacila težinu tela na pete kako bi mogla da se uspravi iz
čučnja. Lice joj je bilo mokro, i dalje je drhtala. Obrisala je oči. Farkuhar se
nije pomerio. Trebalo joj je mnogo snage da ustane. Bila je sva ugruvana.
Pogledala se. Donji veš joj je bio pocepan, a tamnocrvene trake odeće
natopljene krvlju lepile su joj se u dronjcima za telo. Bila je zapravo gola.
Farkuhar je i dalje zurio u nju.
„Hoćeš li da pucaš?" pitala je. „Ili ću ja tebe da ubijem?"
Pogledala je oko sebe. U blizini je ugledala nazubljen kamen, skoro
dva puta veći od njene šake. Sagnula se i podigla ga.
„Spusti to!" prosiktao je Farkuhar i podigao pištolj.
„Pucaj", odgovorila je gospođica Tempi.
Bacila mu je kamen u glavu. Trgnuo se od iznenađenja i opalio iz
pištolja. Osetila je da joj je nešto spržilo lice sa jedne strane. Kamen je
proleteo pored Farkuhara i tresnuo o kočiju. Ovaj udarac je odjeknuo gotovo
istovremeno sa pucnjem i konji su poskočili napred. Otvorena vrata su od
pozadi tresnula Farkuhara po glavi, izbacila ga iz ravnoteže i gurnula ga ka
zadnjem točku kočije. Dok je gospođica Tempi shvatila šta se oko nje
dešava, točak je dokačio Farkuhara po nozi, a on je prestravljeno urliknuo i
stropoštao se na zemlju. Točak mu je zatim prešao preko trupa uz jeziv zvuk
gnječenja i telo se otkotrljalo u stranu ostajući zastrašujuće nepomično.
Kočija je nastavila dalje i više se nije ni videla ni čula.
Gospođica Tempi se stropoštala na zemlju i ispružila na leđa.
Posmatrala je beskrajno, duboko, crno nebo i osetila kako postaje sve
hladnije. Vrtelo joj se u glavi. Nije znala koliko je vremena prošlo. Uspela je
da smogne snage da se pomakne i otkotrlja. Ispovraćala se.
Posle još nekoliko minuta, čijeg postojanja nije ni bila svesna, uspela
je da stane četveronoške. Drhtala je od bola i vrtoglavice. Pipnula se po licu
i iznenadila što više nema masku. Sigurno joj je ispala u kočiji. Prstima je
prešla preko sveže brazgotine iznad uveta, posledice Farkuharovog metka.
Čim je dodirnula to mesto, osetila je mučninu. Sve je bilo lepljivo. Osećala
se krv. Nikada nije videla toliko krvi odjednom, a nije znala ni da krv uopšte
ima neki miris. Sada je bila sigurna da ga više nikada neće zaboraviti.
Obrisala je usta i pljunula.
Farkuhar je i dalje ležao na istom mestu. Otpuzala je do tamo. Bio je
savijen u telu i modrih usta. Gospođica Tempi mu je uz veliki napor skinula
kaput, dovoljno dugačak da se ćela pokrije. Našla mu je pištolj i gurnula ga
džep. Krenula je niz put.
Sat kasnije stigla je na stanicu u Orindž Loksu. Dva puta se sklanjala
sa puta i klečala u polju da bi izbegla kočije koje su dolazile iz pravca palate.
Nije znala ko je unutra, a nije ni želela da sazna. Peron je bio prazan, ljudi iz
kočija koje je videla više nisu bili tu. Nadala se da i dalje ima vozova.
Odmah je pomislila da mora negde da se sakrije dok bude čekala, pa se
sklupčala u neki mračni ugao iza stanice. Uhvatila je sebe kako je hvata san i
pada joj glava. U strahu da ne propusti voz ili da je neko od neprijatelja ne
zatekne nespremnu, naterala se da ustane i stoji dok god je noge drže.
Prošao je još jedan sat, a nijedna kočija nije došla. Čula je pisak voza i
mašući rukama požurila na kraj perona pre nego što je ugledala svetlost.
Neki drugi kondukter joj je spustio stepenice i ne krijući zapanjenost buljio u
nju dok se pela i ulazila u vagon. Teturala se niz hodnik i sagla da iz druge
cipele dohvati novac. Okrenula se ka kondukteru i gurnula mu u ruke
novčanicu u vrednosti duple karte - staru je izgubila kad i ogrtač i haljinu.
On je i dalje netremice gledao. Ne progovorivši više ni reč, nastavila je ka
zadnjem delu voza.
Svi kupei su bili prazni, osim jednog. Gospođica Tempi je zavirila i
zastala kada je ugledala visokog, neobrijanog čoveka, masne, crne kose, sa
okruglim tamnim naočarima kao da je slep. Kaput na njemu je bio neuredan,
crvene boje kao i pantalone i rukavice koje je držao u jednoj ruci, dok je u
drugoj imao tanku knjigu. Na sedištu iza njega je bila maramica na kojoj je
ležala rasklopljena britva. Podigao je pogled sa knjige. Ona mu je klimnula i
napravila jedva primetan naklon. On joj je odgovorio pokretom glave. Iako
je bila sva u ritama i krvavog lica, osećala je da on nekako zna da ona vredi
više nego što izgleda. A možda je baš ovakav izgled pokazivao njenu pravu
prirodu? On se setno nasmešio. Pomislila je da je zaspala na nogama i da je
sve to samo san. Ponovo je klimnula i otišla u drugi kupe.
S jednom rukom na pištolju, gospođica Tempi je dremala do svanuća.
Nebo je još bilo puno senki kada je voz stigao u stanicu Stroping. Nije bilo
traga čoveku u crvenom, niti ikome koga je znala. Morala je da plati tri puta
veću cenu od uobičajene da bi se odvezla kočijom u Bonifas. Tamo je
pištoljem lupala o staklo na ulaznim vratima. Kada se osoblje uverilo ko je u
pitanju i pustilo je da uđe - potpuno bledi, razrogačenih očiju i otvorenih
usta - nije htela da izusti ni reč već je, obavijajući kaput oko sebe, otišla
pravo u svoj apartman. Tamo je bilo toplo, mirno i mračno. Teturajući se,
prošla je pored soba u kojima su spavale njene služavke, a onda i pored
spavaće sobe svoje tetke. Poslednjim atomom snage je bacila kaput na pod,
otrgla krvave dronjke i onako gola, u čizmama, otpuzala u krevet. Nije se
budila šesnaest sati.
 POGLAVLJE DRUGO

KARDINAL

Zvali su ga Kardinal, jer je uvek nosio crveni kožni kaput koji je

ukrao iz fonda kostima nekog putujućeg pozorišta. Bila je zima, a pošto je
bio u kompletu sa čizmama i rukavicama, uzeo ga je jer mu je u tom času
nedostajalo sve troje. Kasnije je nabavio nove čizme i rukavice, ali mu je
kaput ostao čitav, iako ga nije skidao preko ćele godine. Premda je malo ko
u njegovoj branši želeo da se ističe svojim izgledom, smatrao je da bi ga oni
koji ga traže - zbog posla ili osvete - našli čak i da se oblačio u najobičniju
odeću od sive vune. Što se tiče njegovog imena, mada je bilo ironično i
posprdno, ipak je na neki način govorilo o njegovoj misiji (s obzirom na to
da mu je život bio neprekidna i surova borba) jedinog vernika sopstvene
putujuće crkve. Mada je u duši znao da će i sam, kao i ostali, sigurno završiti
kao gubitnik, zahvaljujući toj ispraznoj tituli manje se osećao, dok je krčkao
svoje zemaljske dane, kao životinja zaštićena i tovljena u oboru.
Zvali su ga Čeng iz mnogo jasnijih razloga, koji su isto tako bili
ironični i posprdni. Kao mlad, dobio je jak udarac bičem preko korena nosa i
oba oka. Čak je i oslepeo na nekoliko nedelja, pa iako mu se na kraju vid
vratio - onoliko koliko je to bilo moguće - preko kapaka su mu ostali vidljivi
ožiljci, koji su se protezali do uglova oba kapka; kao kada bi dečji crtež
razbesnelog kosookog Azijca presekli nožem. Oči su mu zato bile osetljive
na svetlost i vrlo brzo su se umarale. Ukoliko bi čitao više od jedne stranice
novina zabolela bi ga glava, što je, znajući iz iskustva, mogao da ublaži
samo dubokim snom, izazvanim opijatima ili alkoholom, ako bi ih imao pri
ruci. Uvek i svuda je nosio naočare sa okruglim zamračenim staklima.
Vremenom je prihvatio ta imena, iako su ih u početku koristili drugi
ljudi, a na kraju i on sam. Vrlo dobro se sećao kako su ga začikavali kada je
danima čekajući u bolnici da mu se vid povrati, prvi put na pitanje kako se
zove odgovorio „Čeng" (to ime je uvek izgovarao s gorkim osmehom), ali je
čak i takav nadimak delovao stvarnije - vredan da se prenese dalje - nego
njegov dotadašnji identitet obeležen neuspehom i gubitkom. Ta imena su
sada bila samo deo njegovog poslovnog života, ostala su iščezla sa vidika i
iz upotrebe, kao neki daleki signali na dugoj plovidbi morem.
Korbač mu je povredio i unutrašnji deo nosa, tako da mu je čulo
mirisa bilo vrlo slabo. Teorijski je znao da je pansion u kom je stanovao
mnogo gadniji nego što su mu to čula govorila - video je da su slivnici vrlo
blizu, pa je pomoću logike dolazio do zaključka da su zidovi i pod upili sva
smrdljiva isparenja iz okoline. Ali nije mu zbog toga bilo neprijatno. Ta soba
u potkrovlju je bila jeftina, tiha, sa izlazom na krov, i što je najvažnije,
odmah pored velike Biblioteke. Kako bi i sam podnošljivo mirisao, išao je
svake nedelje u javno kupatilo kod Sedmog mosta, gde bi mu vodena para
smirivala oči i kapke koji su uvek bili upaljeni na ivicama.
Kardinal Čeng je redovno odlazio u Biblioteku. Bio je u prednosti u
odnosu na konkurenciju zbog svog znanja, i toga je bio svestan, ali zbog
očiju nije mogao dugo da čita. Zato se upoznavao sa bibliotekarima, uvlačio
ih u duge razgovore, raspitujući se o njihovim odgovornostima - o
specijalnim kolekcijama, o organizaciji rada, planovima za nabavku. Mirno,
ali neumorno je nastavio da istražuje te teme, tako daje na kraju, putem
prisećanja i sleda asocijacija, uspevao da dođe do najmanje tri četvrtine
onoga što mu je trebalo, a da pri tom ne pročita ni jednu jedinu reč. Kao
rezultat toga, budući da je skoro svakog dana dolazio u mermernu čitaonicu
Biblioteke, kardinal Čeng je najčešće zamišljeno šetao hodnikom, po sećanju
nalazio mračna skladišta knjiga ili razmenjivao pronicljive komentare sa
strpljivim i profesionalnim arhivarom - na primer, o poreklu novog toma o
genealogiji koji je planirao da koristi narednog dana.
Pre događaja sa korbačem i tog mladog aristokrate koji ga je
upotrebio, Čeng je dugo godina bio student, što znači da se nije mnogo
brinuo zbog siromaštva i da su njegove potrebe, nekada iz nužde a sada iz
navike, bile male. Radna nedelja mu je tekla u poznatom spartanskom stilu:
Biblioteka, kafana, klijenti, istraživanje za klijente, kupatilo, sobica za
opijum, javna kuća i naplaćivanje računa, što je često podrazumevalo
ponovne posete klijentima, ali ovog puta u drugoj ulozi. Bio je to vrlo
aktivan život sa beskrajnim gubljenjem vremena, ispunjen razmišljanjem,
spavanjem, dubokim narkotičnim snom i prazninom. U trenucima kada nije
bio tako smiren, mozak mu je neprestano radio. Jedan od nepresušnih izvora
utehe bila mu je poezija - što je moguće savremenija, jer je uglavnom imala
manje teksta. Pažljivom računicom je došao do zaključka da bi, čitajući
nekoliko redova istovremeno, a onda zatvarajući oči i razmišljajući o njima,
koliko god to na kraju bilo iscrpljujuće, uspeo da u nepromenjenom ritmu
pročita ćelu knjižicu. Upravo tako je u vozu iščitavao nov Linčov prevod
odlomaka iz Persefone (koji su pronađeni u nekim do tada neopljačkanim
ruševinama Soluna), kada je podigavši glavu ugledao onu ženu. Nasmešio se
razmišljajući o tom događaju, dok je ležao na slamarici tek prenut iz upravo
pročitanih stihova - „pretučena princeza, ta nevesta iz pakla" - koji su
nepogrešivo odslikavali to stvorenje koje se pojavilo pred njim. Kaput
prljav, lice umazano krvlju, lokne krute i raščupane, oči prodorno sive - taj
spoj lepote i prljavštine bio je izuzetno upečatljiv i zapanjujuć. Iako u
trenutku kada ju je ugledao nije želeo da krene za njom već je pustio da mu
događaj ostane urezan u sećanju, sada je pomišljao daje potraži, prisećajući
se tragova suza na njenim obrazima. Razmislivši malo, odlučio je da se ipak
raspita o njoj u javnim kućama. O svakoj novoj kurvi, a naročito jednoj
ovako krvavoj, ljudi sigurno nešto znaju.
Sivkasta svetlost koja se probijala kroz prozor govorila mu je da je
spavao duže nego obično. Ustao je i umio se u lavoru. Uzeo je neki stari
peškir, obrisao se žustrim pokretima i zaključio da i taj dan može da prođe
bez brijanja. Isprao je slanom vodom usta i zube, ispljunuo to u noćnu
posudu, pomokrio se u nju, a onda prstima umesto češljem prošao kroz kosu.
Odeća od prethodnog dana mu je i dalje bila čista. Obukao se, vezao crnu
maramu oko vrata, gurnuo britvu u jedan džep kaputa a knjižicu Persefona u
drugi. Stavio je naočare opuštenim pokretom prigušujući bledu dnevnu
svetlost, zgrabio težak štap sa metalnim nitnama, izašao i zaključao vrata.
Tek je prošlo podne, a uličice su već bile puste. Čenga to nije čudilo.
Pre mnogo godina ovaj kraj je bio vrlo popularan, sa onim šestospratnicama
u nizu pored obale, međutim, kako se smrad reka pojačavao, magla i
kriminal su preplavili ulice, a grad je počeo da se širi na drugu stranu,
dobijao prostrane uređene parkove, pa su to bili razlozi da se zgrade prodaju
i da svaka bude podejena golim neokrečenim zidovima na stotinu manjih
soba, prihvatajući vrlo raznolike stanare, ozloglašene kao što je bio i on sam.
Skrenuo je s puta kojim uobičajeno ide, malo prema severu, našao jutarnje
novine, gurnuo ih ispod miške i krenuo nazad ka reci. Reton marina je
nekada bila krčma, i još je, samo što su preko dana služili kafu, čaj i gorku
čokoladu. Tako je dobila još veću važnost kao mesto za poslovanje u
prolazu, gde su ljudi, kako u javne tako i u skrovite odaje, dolazili da bi
nešto našli ili da bi ih neko našao.
Kardinal je seo za sto u glavnoj prostoriji, podalje od širokog
bleštavog ulaza, i naručio solju najtamnije i najjače južnoameričke čokolade.
Ni sa kim mu se nije pričalo, ili barem još nije. Najpre je hteo da pročita
novine, što mu je uvek oduzimalo dosta vremena. Rasprostro ih je na stolu i
zažmirkao kako bi mogao da razazna barem najkrupnija slova, štedeći vid
što je više mogao od tekstova koji ga nisu interesovali. Letimice je prelazio
preko naslova, ovlaš čitajući o međunarodnim nesrećama i domaćim
skandalima, promenljivom vremenu, bolestima i finansijskim problemima.
Protrljao je oči i uzeo gutljaj tople čokolade. Istovremeno dok mu se grlo
stezalo od gorčine osetio je kako mu se čula izoštravaju. Ponovo se okrenuo
novinama, redom pregledao strane, naprežući se da pročita čak i sitnija slova
da bi našao ono što mu treba. Okrepio se još jednim gutljajem i zaronio u
gusto kucani tekst.

NESTAO PUKOVNIK
Pukovnik Artur Traping, zapovednik Četvrtog dragona, odlikovan
medaljom Frenka Reduba i Rokrala Folsa, nije se pojavio danas ni u
kasarni svog puka niti na mestu stanovanja na Hadrijanovom trgu. Nestanak
pukovnika Trapinga je primećen prilikom zvanične svečanosti imenovanja
Četvrtog dragona za „Prinčeve jedinice" i dodele novih odgovornosti ovoj
jedinici, kojima je proizvedena u Puk za očuvanje mira, ministarsku pratnju
i ceremonijalne dužnosti. Svečanosti je umesto pukovnika Trapinga
prisustvovao ađutant, pukovnik Noland Aspič, kome je vojvoda od
Štelmaera, u pratnji predstavnika dvora, zvanično predao novu dužnost.
Uprkos zabrinutosti u najvišim krugovima vlade, vlasti nisu u mogućnosti da
pronađu nestalog oficira...

Čeng je pročitao deo i protrljao oči. Saznao je šta mu je trebalo,

odnosno sve što je u tom trenutku mogao da sazna. Ili se istina krije ili
činjenice zaista nisu otkrivene. Trapingovo kretanje nije bilo tolika tajna, jer
ga je, na kraju krajeva, i sam Čeng bez problema pratio, ali je od tada do
sada moglo mnogo toga da se desi i da promeni činjenično stanje. Uzdahnuo
je. Iako je njegov angažman trebalo da bude završen, izgleda da je tek
počinjao. Klijent će odlučiti.
U trenutku kada je hteo da okrene stranicu, za oko mu je zapao još
jedan naslov. Ubijen lord Tar, aristokrata za koga nikada nije čuo. Čeng se
zabuljio u tekst i saznao da je bolesni Tar pronađen u svojoj bašti, u pidžami,
iščupanog grkljana. Iako su prvo pretpostavljali da ga je napala neka
životinja, sada sumnjaju da je brutalna ozleda namerno uvećana da bi se
prikrila duboka posekotina od noža. Istraga je u toku. Istraga je uvek u toku,
pomislio je Čeng uzimajući solju, zato će uvek biti posla za njega. Ljudi ne
vole da čekaju.
Upravo tada se neko kraj njega diskretno nakašljao. Čeng je podigao
glavu i ugledao vojnika pešadinca u uniformi: crvenom kaputu i
pantalonama, crnim čizmama, mesinganim šlemom sa kićankom u jednoj
ruci i dragom na balčaku dugačke sablje. Nije se mrdao sa ulaznih vrata, kao
da bi mu ulazak u Reton marinu pokvario i smekšao vojničku krutost. Kada
je uspeo da skrene Čengovu pažnju, klimnuo je i udario petama. „Da li biste
krenuli sa mnom, gospodine?" odsečno je doviknuo Čengu. Prisutni su se
ponašali kao da ništa nisu čuli. Čeng je ustao. Stvar je počela i pre nego što
je mislio. Uzeo je štap, a novine ostavio nekom drugom da ih pročita.
Išli su ka reci, a vojnik nije progovarao ni reč. Njegova sjajna
uniforma je bleštala naspram jednobojne okoline, kamenog pločnika, sivih
išaranih fasada i crnih lokvi sa smrdljivim stajaćim vodama. Čeng je znao da
njegov sopstveni kaput proizvodi sličan utisak i nasmešio se na pomisao
kako njih dvojica zajedno sigurno izgledaju vrlo neobično, i koliko je taj
prizor vojniku bio odvratan. Skrenuli su iza ugla i popeli se na kamenu
terasu iznad same reke. Ispod njih je promicala široka crna voda, a druga
obala se tek nazirala kroz pramenove magle, koja se od prethodne noći još
nije potpuno podigla ili je tek počela da se nakuplja. U doba kada je ovaj
kraj bio bogat, ispod tog balkona su se usidravali brodići i čamci za
iznajmljivanje. Sada je bio prepušten propadanju, osim što je kad padne
mrak služio za obavljanje raznih nečasnih radnji.
Kao što je i pretpostavljao, tu je čekao ađutant, pukovnik Noland
Aspič, njegova pratnja, tri pešadinca iza i još dvojica u čamcu privezanom
za stepenište. Čeng je stao, pustio vojnika da priđe svom komandantu, da
udari petama i raportira, a onda gestom pokaže unazad ka Čengu. Aspič je
klimnuo i već u sledećem trenutku uputio se ka Čengu, podalje od ostalih
kako ne bi mogli da ih prisluškuju.
„Gde je on?" prosiktao je tiho. Aspič je bio jak, vitak muškarac,
zaglađene kose. Izvadio je cigaru iz crvene jakne, odgrizao joj vrh i izvukao
kutiju šibica. Zaklonio se od vetra i zapalio je, povlačeći dim dok se vatra
nije uhvatila. Izbacio je oblak plavog dima i ponovo oštro pogledao u Čenga,
koji nije ništa odgovorio. „Dakle? Šta imaš da kažeš?"
Čeng je inače prezirao autoritete, jer čak i kada je pravdana navodnom
praktičnom potrebom ili tradicijom, moć institucija za njega nije bila ništa
drugo do izraz lične samovolje, a to gaje duboko ponižavalo. Crkva, vojska,
vlada, plemstvo, poslovni svet - ježio se od svakog kontakta sa njima. Iako
je priznavao da je Aspič verovatno stručan u onome što radi, Čeng je, možda
zbog načina na koji je oficir odgrizao vrh cigare i pljunuo, dobio želju da
istog trenutka nasrne na njega svojom britvom bez obzira na posledice.
Međutim, nije se pomerio, već je odgovorio adutantu-pukovniku Aspiču što
je mirnije mogao.
„On je mrtav."
„Je si li siguran? Šta si uradio sa telom?" Aspič je govorio pomerajući
samo usne dok mu je ćelo telo bilo nepomično, tako da je njegovim ljudima
koji su ga gledali s leda izgledalo kao da sluša Čenga.
„Ništa nisam uradio sa telom. Nisam ga ja ubio."
„Ali., mi smo... to ti je bilo naređenje..."
„Već je bio mrtav."
Aspič je ćutao.
„Pratio sam ga od Hadrijanovog trga do Orindž kanala van grada. Tu
ga je sačekala grupa ljudi, pa su zajedno presreli mali čamac koji je plovio
kanalom. Izneli su tovar sa čamca na dvoja zaprežna kola i odvezli ga do
obližnje kuće. Velike kuće. Da li znate koja je to kuća pored Orindž
kanala?"
Aspič je ponovo pljunuo. „Pretpostavljam."
„Izgledalo je kao da je neka velika svečanost u pitanju -
pretpostavljam da je povod bila veridba lordove kćeri."
Aspič je odmahnuo. „Sa onim Nemcem."
„Uspeo sam da uđem u kuću. Uspeo sam da nađem pukovnika
Trapinga i uz velike muke mu uspem onu supstancu u vino..."
„Stani, stani", prekinuo ga je Aspič, „ko je još bio tamo? Ko je još bio
s njim na kanalu? Šta je bilo sa kolima? Ako ga je ubio neko drugi, onda..."
„Reći ću vam ono što imam da kažem", prosiktao je Čeng „Hoćete li
da me saslušate?"
„Razmisliću, dok vas budu bičevali."
„Stvarno?"
Aspič je uzdahnuo i bacio pogled na ljude iza sebe. „Ne, naravno da
ne. Ovo je vrlo ozbiljna stvar... a pošto nisam dobijao vesti od vas..."
„Probudio sam se rano. Objasnio sam vam da će stvari verovatno teći
ovako. I umesto da pripazite, vi ste poslali uniformisanog čoveka po mene, a
onda se i sami pojavili u delu grada u kom se iole pristojne društvene i
profesionalne radnje nikada ne obavljaju. Mogli ste i malo vatrometa da
napravite. Za one koji možda nisu primetili."
„Niko nije primetio!
„Koliko vi znate, nije. A ja moram da se vratim u kafanu i platim onoj
petorici, koji su videli da sam odveden, kako bih nas obojicu zaštitio. Zar
vas toliko nije briga za živote svojih ljudi kad su na zadatku? Da li vas toliko
nije briga za samog sebe?"
Aspič nije navikao da mu se tako obraćaju, ali je ćutanjem priznao da
je pogrešio. Okrenuo se i zagledao u maglu oko sebe. „U redu. Nastavi."
Čeng je zažmirio. Do sada je sve bilo lako, ali ono što je usledilo za
njega je bila nepoznanica, kao i za Aspiča, ili se samo pretvarao da je tako.
„U toj kući je bilo na stotine ljudi. Zaista prava proslava veridbe. Možda se
tu dešavalo još nešto, ali je ovo sigurno bilo povod, zbog čega sam bio u
nedoumici da li da uopšte uđem. Izgubio sam pukovnika Trapinga pre nego
što je supstanca počela da deluje, jer je krenuo sporednim stepenicama i
napustio glavni skup. Nisam ga pratio u stopu već sam morao da ga tražim
po kući. Kad sam ga konačno našao, bio je mrtav. Ne znam kako. Od
supstance koju sam mu sipao nije mogao da umre, a sa druge strane nije
imao ni tragove nasilja po telu."
„Siguran si da je bio mrtav."
„Naravno da sam siguran."
„Verovatno si loše odmerio otrov."
„Nisam."
„Pa, šta mu se onda desilo? A nisi mi rekao ni šta je bilo sa telom!"
„Zamolio bih vas da se smirite i saslušate me."
„Zamolio bih te da konačno počneš s tom pričom."
Čeng nije odreagovao na ove reči, glas mu je i dalje bio staložen. „Na
Trapingovom licu su bili neki tragovi nalik na opekotine oko očiju, ali
nekako pravilne i precizne, kao neki žig..."
„Žig?"
„Tačno."
„Na licu?"
„Da, kao što sam već rekao. Uz to, u sobi je nekako čudno mirisalo."
„Na šta?"
„Ne bih znao. Nemam čulo mirisa."
„Otrovan miris?"
„Možda. Ne znam."
Aspič se namrštio i zamislio. „Sve mi to nekako nema smisla",
prasnuo je odjednom. „A te opekotine?"
„To je moje pitanje vama."
„Šta hoćeš da kažeš?" rekao je Aspič zaprepašćeno. „Nemam
predstavu šta to može da bude."
Stajali su ćutke na trenutak. Ađutant je bio zapanjen.
„Moje istraživanje se tada završilo", nastavio je Čeng. „Još jednom
sam prošao kroz kuću, ali ovog puta zato što su me jurili. Vratio sam se do
kanala i uspeo da umaknem progoniteljima."
„Dobro, dobro. Šta je bilo u tim kolima?"
„Kutije. Ne znam od čega."
„Ko su mu saradnici?"
„Ne znam. To je bio maskenbal."
„A ta... supstanca... misliš da ga nisi ti ubio?"
„Siguran sam da nisam."
Aspič je klimnuo. „Pošteno od tebe što priznaješ. Ipak ću ti platiti kao
da jesi. A, ako se pojavi živ..."
„Neće."
Aspič se kiselo nasmešio. „Onda mi duguješ samo jedan posao."
Izvukao je tanak kožni novčanik iz jakne i pružio ga Čengu, a ovaj ga
je strpao u svoj kaput.
„Šta će dalje biti?" upitao je Čeng.
„Ništa. Ja se nadam da je ovo kraj."
„Ali, znate da nije", odbrusio je Čeng. Aspič mu nije odgovorio. Čeng
je bio uporan. „Zašto se o tome ništa ne priča? Ko je još umešan? Vandarif?
Nemci? Neko od onih trista gostiju? Znate ili ne znate, pukovniče? Meni
možete reći šta god hoćete. Ali ako vam je neko sakrio to telo, moraćete da
saznate zašto. Kad ste već došli ovako daleko, moraćete da završite do
kraja."
Aspič se nije ni mrdnuo.
Dok ga je posmatrao, tvrdoglavo i ponosno, Čeng se setio jednog
odlomka iz Persefone:
Njegovo gordo odelo, osiono i hladno
Odaje počast
Dok miriše na grobove i ustajalu buđ
„Znate gde me možete naći... diskretno", promrmljao je Čeng.
Okrenuo se i pošao nazad u Reton marinu.
Prethodna tri dana Čeng je planirao ubistvo Artura Trapinga, za šta je
i bio unajmljen. Izgledalo je vrlo jednostavno. Traping je bio ambiciozan
čovek, zet Henrija Ksonka, bogatog proizvođača oružja. Hteo je da se to
bračno stanje odražava i na njegovom položaju, pa je ženinim parama platio
prestižnu titulu komandanta Četvrtog dragona, jer zapravo i nije bio vojnik
nego je sva odlikovanja dobio samo zato što je prisustvovao u dve lokalne
akcije. Pravi Trapingovi podvizi su se svodili na konzumiranje junačkih
količina porta i dizenteriju koju je već duže vreme vukao. Kada je dodelom
novih dužnosti puk bio značajno unapreden, glavni Trapingov oficir, već
dugo vremena ucveljeni ađutant-pukovnik (profesionalni vojnik koji, ako mu
je verovati, nije želeo da uzme mesto komandanta za sebe, već da ga sačuva
za osobu koja to iskreno zaslužuje) došao je na ideju da unajmi kardinala
Čenga.
Iako neposredna likvidacija nije bila Čengov uobičajen način rada,
činio je ubistva i ranije. Mnogo češće je, kako je voleo da kaže, bio
angažovan za vršenje pritiska, pomoću nasilja ili informacija, ili na oba
načina ako je potrebno. Međutim, poslednjih meseci je osećao sve veću
nelagodnost, kao da mu je pri svakom koraku otkucavao neki jedva čujni
časovnik, kao da mu se život približavao nekom završnom obračunu. Možda
ga je ta napetost razarala, jer je zbog bolesti očiju uvek morao da bude u što
većem mraku. Nije dozvoljavao da mu taj užasni problem remeti život, ali
kada se Aspič ponudio da mu dobro plati, Čeng je shvatio da je to prilika da
se povuče u osamu, da otputuje, da nestane u sobici za opijum ili bilo gde
drugde dok crni zloslutni oblaci ne prođu.
Nije poverovao u sve što mu je Aspič ispričao o tom poslu. Uvek tu
ima nešto više, klijenti uvek nešto slažu ili preskoče. Prvog dana Čeng je
samo istraživao, kopao po registrima, starim novinama, genealogijama, a
kao i uvek veze su bile tu za onoga ko je mogao da ih uoči. Traping je bio
oženjen Šarlotom Ksonk, koja je bila srednje od troje dece u porodici, pored
starijeg Henrija i najmlađeg Fransisa, koji se, još neoženjen, upravo vratio sa
dugog putovanja po inostranstvu. Jadni ađutant-pukovnik Aspič je mislio da
je ugled puka porastao zahvaljujući njegovim kolonijalnim uspesima,
međutim, Čeng je otkrio da je naređenje o proglašavanju Četvrtog dragona
prinčevim jedinicama (ili bi Čeng rekao Jedinicama Pijandure Lezilebovića
Kurvara i Sodomiste) izdato zato što je Ksonk oružar pristao da ublaži
zahteve specijalnog ugovora o remontu topova čitave mornarice i obalske
straže. Tajna nije u tome što je puk unapređen, već zašto je Henri Ksonk
pristao na tako skupu nagodbu. Ljubav prema svojoj jedinoj sestri? Čeng se
na to namrštio i krenuo u potragu za novim arhivarom kog bi mogao da
gnjavi.
Ni u jednom zvaničnom dokumentu na koji je naišao nije pisalo šta su
tačno nove dužnosti puka, svaki prilog je samo ponavljao ono što je već
pisalo u novinama: „Odbrana palate, ministarska pratnja i dužnosti prilikom
svečanosti", a tako nejasno objašnjenje ga je izluđivalo. Počeo je da se šeta
gore-dole po hodniku, dok mu nije palo na pamet da proveri ko je taj oglas
uopšte objavio. Opet je odvukao arhivara sa drugih poslova da bi dobio
spisak oglasa, a onda ih i sam pogledao - bila je to kancelarija ministarstva,
ali ne Ratnog ministarstva. Zagledao se u papir i u pečat na vrhu.
Ministarstvo spoljnih poslova. Kakve veze ima Ministarstvo spoljnih
poslova sa objavljivanjem, a naročito sa proglašavanjem puka za obavljanje
dužnosti u „odbrani palate, ministarskoj pratnji i prilikom svečanosti"?
Dreknuo je na arhivara, a ovaj je počeo da muca: „Pa, ovde i piše m-m-
ministarska pratnja... a M-m-ministarstvo spoljnih poslova i jeste jedno od,
ovaj, kancelarija m-m-ministarstva..." Čeng ga je prekinuo zahtevajući
spisak ljudi Ministarstva spoljnih poslova koji su zaposleni na višim
pozicijama.
Čeng je proveo čitav sat kopajući po knjigama u mračnim skladištima
- gde mu je osoblje dozvolilo pristup, smatrajući da je to manje naporno
nego da im se mota okolo i stalno bude pred očima - i prevrtao po glavi
osnovne podatke kojima je raspolagao. Bez obzira na ostale aktivnost, glavni
deo posla puk je obavljao pod zaštitom Ministarstva spoljnih poslova. Na
ovaj ili onaj način dolazilo je do diplomatskih intriga i spletki unutar same
vlade - kao na primer da se taj puk stavi na raspolaganje Ministarstvu
spoljnih poslova, a za uzvrat dobiju niže cene kod Ksonka. Što se njega tiče,
Traping bi mu verovatno služio kao špijun i upozoravao ga na svaku
situaciju u inostranstvu koja bi mogla da mu ugrozi posao, kao i da ga
obaveštava da li se poslovi drugih ljudi razvijaju ili propadaju. Čak i da mu
je to bilo dovoljno (u šta je Čeng sumnjao), nije moglo da objasni zašto bi
ijedno ministarstvo nekome činilo ovako neobičnu uslugu, i zašto bi
Ministarstvo spoljnih poslova uopšte zahtevalo da ima svoje sopstvene
jedinice.
Bilo kako bilo, pomoću ovih informacija je saznao sve o Trapingovoj
ličnosti, pronašao gde mu je kuća, kočija i kasarna u kojoj je bio puk, a onda
se sme-stio ispred Ministarstva spoljnih poslova, smatrajući da je obavio
ključni deo istrage. To je bio Čengov način rada - sprovodio je istragu da bi
saznao s kim ima posla, ali isto tako i da bi se nečim zabavio. Daje obični
divljak ubica, bilo bi dovoljno da prati Artura Trapinga, da ga sačeka negde
samog i prikolje ga na ulici. Pomisao da će na kraju možda tako i postupiti,
nije mu ubila želju da malo razmisli o razlozima tog postupka. Kada je
posao u pitanju, nije se ničega libio, ali je isto tako znao da preuzima sav
rizik na sebe i da će klijent, želeći da se još više zaštiti, namestiti okolnosti
da Čeng nastrada kao žrtva nekog nesrećnog slučaja. Što više bude znao o
klijentu i njegovim motivima, biće sigurniji. Bio je svestan da su u ovom
slučaju u igri mnogo veće i moćnije zverke nego Traping i njegov ogorčeni
ađutant-pukovnik i da će morati da pazi da ne privuče njihovu pažnju. Šta
god da radi, bolje da bude što manje primetan.Prvog dana popodne i celog
drugog dana, Traping se vozio kočijom od kasarne do Ministarstva spoljnih
poslova i tu ostajao po nekoliko sati. Pukovnik je svako veče išao kući
kočijom, na Hadrijanov trg, gde je provodio noć, prilikom čega pose-tioci
nisu bili primećeni. Druge noći, dok je iz senke baštenskog šiblja motrio
na Trapingov prozor, Čeng je sa zaprepašćenjem ugledao kako nailazi kočija
na čijim vratima je bio grb Ministarstva spoljnih poslova. Međutim, kočija
se nije zaustavila ispred Trapingovog ulaza već je nastavila prema kući na
dragom kraju trga. Čeng je brzo krenuo tamo i video kako neki podšišani
muškarac u tamnom kaputu izlazi iz kočije i ulazi u broj 14, noseći nekoliko
punih poslovnih tašni na ramenima. Kočija je otišla. Čeng se vratio na staru
osmatračnicu. Sledećeg jutra je u Biblioteci ponovo pregledao spisak osoblja
Ministarstva spoljnih poslova. Na Hadrijanovom trgu broj 14 stanovao je
zamenik ministra, Herald Krabe.
Trećeg dana je opet otišao pred Ministarstvo i stajao na onom kraju
Trga Svete Izabele sa kog je mogao da prati saobraćaj ispred zgrade i preko
raskrsnice na koju je izlazila svaka kočija sa donjeg puta. Do tada mu je već
bio poznat jedan deo zaposlenih u Ministarstvu, pa je mogao da ih prepozna
kada su izlazili, dok je on čekao da Traping stigne. I pored priča da je
pukovnik umešan u mnoge spletke, Čeng ga je smatrao vrlo lakim plenom.
Ako primeni isti plan kao i prethodne dve noći, moći će lako da ude kroz
prozor na drugom spratu (preko oluka čiju je izdržljivost Čeng isprobao
prethodne noći) i da se uvuče u Trapingove odaje (zaključio je da tu boravi,
jer je primetio da se pale svetla na trećem spratu kada Traping ide na
spavanje). Nije znao šta će tačno uraditi, jer je to zavisilo od situacije koju
bude zatekao u sobi. Imaće pri ruci britvu i otrov čiji bi efekat nepažljivom
oku mogao izgledati kao moždani udar, nimalo neobičan za čoveka
Trapingovih godina. Čak i da se posumnja na ubistvo, to bi bila samo jedna
spletka više, od koje bi Trapingova popularnost samo još dodatno porasla.
Gđa Traping je spavala odvojeno od muža i posluge, pa ako se sve odigra u
pravom trenutku, biće daleko od te sobe.
U dva sata je prešao preko trga i kupio pitu s mesom, iskidao je na
komade i jeo ih jedan po jedan dok je odlazio na staru poziciju. Kada je
prošao pored skulpture svete Izabele, nasmešio se onako punih usta. Ni
upadljiva sentimentalnost, ni taj ljigavi patos vidljiv na ovoj jezivoj
kompoziciji nikad mu nisu bili prepreka da ga celog obuzme zadovoljstvo
kad god pogleda ovu sveticu i te zmije koje se uvijaju i puze joj preko
glatkog mesa. Čudilo ga je da je o državnom trošku i na tako otvorenom
prostoru kao što je trg izloženo ovakvo delo, ali je primećivao da u tome ima
i radosnog veličanja nečeg što tako očigledno treba da služi za utehu.
Vraćala mu je nadu da je na ovom svetu bilo mesta i za njega. Završio je pitu
s mesom i obrisao ruke o pantalone.
U tri sata se na sporednom putu pojavila Trapingova vojna kočija,
prazna, i krenula nazad prema kasarni Četvrtog dragona. U četiri i petnaest
Čeng je na istom tom mestu ugledao kočiju Ministarstva. U njoj je na jednoj
strani sedeo Herald Krabe, a preko puta njega Artur Traping, u drečavo
crvenom odelu sa zlatnim ukrasima. Čeng je spustio glavu dok su prolazili
mimo njega i video da se kočija udaljava. Čim su skrenuli iza ugla, požurio
je da i sam nađe neku kočiju.
Kao što je i očekivao, kočija Ministarstva je išla ka Hadrijanovom
trgu, tako da nije bilo teško pratiti je. Ali nikako nije očekivao da će se
zaustaviti ispred broja 14 i da će obojica ući u kuću, a zatim se posle
nekoliko minuta ponovo pojaviti i krenuti na severoistok prema gradu.
Magla je postajala sve gušća, pa se Čeng primakao kočijašu da bi bolje
video, iako mu zbog sve većeg mraka pogled nije daleko dopirao i nije
razaznavao gde ih to odvodi kočija koju prate. Kočijaš je počeo da gunđa, jer
je ovo bilo van njegovih mogućnosti, te je Čeng morao da mu plati mnogo
više nego što je mislio. Razmišljao je čak da sam preuzme kočiju, ali nije
mogao da se osloni na svoj vid ni na svoje vozačke sposobnosti, a uz to nije
želeo ni da nepotrebno proliva krv. Bilo kako bilo, uskoro su napustili stare
zidine, naišli na niz novih zgrada i zatim izašli iz grada. Išli su prema Orindž
kanalu, koji se protezao uz okean, a sve je govorilo da se kočija ispred njega
neće skoro zaustaviti.
Vozili su se skoro dva sata. U početku je Čeng terao kočijaša da malo
uspori kako bi se kočija ispred njih udaljila toliko da mogu tek da je nazru,
ali pošto je postajalo sve mračnije, morali su da se približe, jer inače ne bi
videli ukoliko bi kočija ispred njih negde skrenula. Pratio je Trapinga samo
da bi plan nekako nastavio da se razvija, a kasnije se nadao da će do njega
doći na nekom usamljenom mestu van grada, gde bi ubistvo moglo lakše da
se izvede. Ali nastavljajući da ga prati ceo plan mu se činio još
besmislenijim. Ako samo hoće da ga ubije, onda treba da se vrati nazad i
pokuša naredne noći, jednostavno ponavljajući isti plan sve dok ne bude
zatekao Trapinga samog u sobi. Ovo dugo putovanje kočijom sa zamenikom
ministra, Krabeom, bilo je više stvar intrige, u vezi sa Ksonkom i ministrom
rata, i dok ih je Čeng tako iz radoznalosti pratio nije imao predstavu kuda će
ga to odvesti, što je bilo zaista besmisleno. Usred tih nedoumica, shvatio je
da mu je hladno, jer se od oštrog vetra sa mora potpuno zaledio. Kada je
rekao kočijašu da stane, ovaj ga je zgrabio za rame i pokazao napred prema
svetlucavoj tački u daljini.
Čeng mu je naredio da zaustavi kočiju i sačeka ga petnaest minuta.
Ukoliko se ne vrati, čovek je bio slobodan da ga napusti i krene put grada.
Ovaj se nije bunio, jer je i njemu sigurno bilo hladno, a osim toga i dalje je
bio ogorčen zbog neplanirano dugog i čudnog putovanja. Čeng je izašao iz
kočije, sumnjajući da će ga kočijaš uopšte čekati toliko dugo. Zastao je pet
minuta da donese odluku, poslednja stvar koju je želeo bila je da se ovako
poluslep izgubi negde u mraku. Morao je da se kreće krajnje oprezno.
Skinuo je naočare, jer je i malo svetla bilo bolje nego nimalo, i gurnuo ih u
unutrašnji džep kaputa. Ispred sebe je video kočiju Ministarstva kako čeka
pored još nekoliko drugih. Pomerio se uz ivicu i okrenuo u pravcu svetlosti
baklje, nekih tridesetak jardi dalje, gde su se dve siluete kretale ka većoj
grupi ljudi. Čeng je dopuzao stazom što je bliže mogao, a onda skrenuo sa
nje i pošao četveronoške, očiju tik iznad trave.
Bio je u pitanju neki žustar razgovor - očito da su Traping i Krabe
kasnili - i nešto kao rukovanje reda radi. Kako mu se vid poboljšavao i
privikavao na svetlost baklje, Čeng je primetio da se odnekud odbijala
svetlost - od vode - i da je ono što mu se činilo kao nestvarna gomila senki u
stvari bio otvoreni brodić, privezan u kanalu. Traping i Krabe su krenuli za
ostalima niz kanal ka nečemu što je izgledalo kao zaprežna kola (Čeng je
mogao da razazna samo deo točka u travi). Svukli su prekrivač sa jednih
kola i pokazali pridošlicama pozamašan broj drvenih kutija, koje su po
svemu sudeći istovarili sa brodića. Čeng nije mogao da razazna lice nijednog
od njih, ali je izbrojao šestoricu. Ponovo su vratili platneni prekrivač,
pričvrstili ga i počeli da se penju na druga kola. Uz prodorno škripanje su se
odvezli niz put i udaljili se od kočija, a Čeng sa svog mesta više ništa nije
mogao da vidi.
Brzo je krenuo za njima, zastao da baci pogled na brodić - što mu nije
mnogo pomoglo - a onda krenuo putem, malo boljim od utabane seoske
staze u travi. Opet se zapitao šta to radi. Ako nastavi da prati zaprežna kola,
izgu-biće svoju kočiju. Pomirio se s tim što će ostati sam - dešavale su mu se
i gore stvari, na kraju krajeva, možda je ovo najbolja prilika da obavi
zadatak. Kola su išla mnogo brže od njega, tako da je uskoro hodao potpuno
sam u mraku. Posle više od trideset minuta, hodajući po ledenom vetru,
ugledao je ta kola ispred sporednog kuhinjskog ulaza jedne izuzetno lepe
kuće - nije mogao da odredi da li je u pitanju bila palata u strogom i
jednostavnom stilu ili velelepna tvrđava. Kutija više nije bilo, a ni ljudi...
 Čeng je, i dalje iznerviran zbog razgovora sa Aspičem, krenuo nazad
u Reton marinu, a kada je stigao bilo mu je lakše što ljudi, koji su bili tu
kada je vojnik ušao, još nisu otišli. Zastao je jedan trenutak na vratima,
sačekavši da ga svi primete, da bi im onda odgovorio jednim značajnim
klimanjem glavom. Išao je redom od jednog do drugog čoveka, uključujući i
barmena Nikolasa, i svakome spustio po zlatni novčić pored čaše. To je bilo
sve što je mogao da uradi, a ako bi ga čak i posle toga neko izdao, računao je
barem da će ostali to shvatili kao kršenje dogovora i da će sve to podsećati
na ružnu priču o Judi. Naručio je još jednu solju gorke čokolade i izašao
napolje daje popije. Iz krajnje praktičnih razloga, Čeng je čekao da sam
Aspič preduzme nešto, ali Noland Aspič je ili bio budala koja se nadala da
će se okoristiti ako neko drugi ubije njegovog pukovnika ili je u najgorem
slučaju bio deo velike spletke, što bi značilo daje od početka lagao Čenga.
Kako god, bilo je malo verovatno da će Aspič nešto preduzeti. Čeng se
pokajao što se uopšte upustio u ovaj slučaj, iako mu je sada džep bio pun
para. Uzeo je gutljaj čokolade i namrštio se.
Čim je video koliko je kuća velika, shvatio je gde se nalazi, jer je
takvo zdanje na obali reke, u blizini Orindž kanala, moglo da pripada jedino
kapitalisti Robertu Vandarifu, nedavno proglašenom za lorda, čija se kćer
verila sa princem iz neke male zemlje, Nemcem koji se zvao Karl-Horst fon
Zomesič-ili-tako nekako. Nije mogao da mu se seti imena, iako se
pojavljivalo po novinskim naslovima koje je Čeng redovno preskakao, ali
kada je rukama na kojima je imao rukavice gurnuo vrata od finog stakla,
odmah mu je bilo jasno da je došao na jedno prilično veliko društveno
okupljanje, nešto nalik na svečani maskenbal. Neko vreme je posmatrao iz
senke, dok nije ugledao jednog pijanog gosta od kog je bez problema uzeo
masku, prerušio se (što znači da je morao da skine naočare) i odmah krenuo
u potragu za Trapingom. Nije bilo teško uočiti pukovnika u crvenoj
uniformi, jer je većina muškaraca imala dugačke crne sakoe. Iz istog razloga
je i Čeng privlačio pažnju i isticao se čak i u svom uobičajenom okruženju, u
kom su zastrašivanje i prerušavanje išli zajedno, a još manje se uklapao u
maskenbal u ovako otmenoj vili. Međutim, držao se oholo i kao da pripada
ćelom tom okruženju. Iznenadio se koliko je ljudi odmah prihvatilo kao
istinitu činjenicu da on ima više prava nego oni, samo zato što je bio
neprijatno arogantan.
Traping je sve vreme pio i kao da ni sa kim nije razgovarao, iako je
zabava bila prilično velika. Posmatrajući ga, Čeng je zaključio da Traping
stoji između dve grupe. Jedna je bila okupljena oko debelog, proćelavog
muškarca kome su se svi obraćali, a najviše jedan mladić guste crvene kose i
jedna izuzetno lepo obučena žena (Da li je to Trapingova supruga, Šarlota
Ksonk? Da li je mladić jedan od njene braće, Henri ili Fransis?). Iza te žene
je stajala druga, u mnogo skromnijoj večernjoj haljini, koja se baš kao i
Čeng zanimala diskretnim promatranjem ljudi oko sebe, što mu je odmah
bio znak da od svih ljudi na zabavi nje mora najviše da se kloni. U drugoj
grupi su bili muškarci, neki u svečanim odelima, neki u uniformama. Kako
su svi bili maskirani, Čeng nije bio siguran da li je i Krabe tu ili nije. Koliko
god bio radoznao i raspoložen da posmatra ljude koji su stajali oko jedne
tako bezlične osobe kao što je pukovnik - i da sazna razlog tome - Čeng je
isto tako znao da ne srne da odugovlači. Odlučno je krenuo pravo prema
njima, izbegavajući da ikoga pogleda u oči, obratio se posluzi kod stola i
zatražio čašu vina. Kao što je i očekivao, razgovor oko njega je polako
počeo da se stišava, a istovremeno je osećao kako obe grupe nestrpljivo
čekaju da se on udalji. Sluga mu je dodao čašu, a Čeng je uzeo gutljaj i
okrenuo se ka muškarcu pored sebe, koji je naravno bio upravo Traping, i
zagledao se u njega. Traping je klimnuo, ne uspevajući da učini išta drugo
nego da se i sam zagleda. Zbog zastrašujućih Čengovih kapaka, koji su
mogli da se vide kroz otvore na masci, Traping se ukočio, jer mu se učinilo
da ne vidi dobro i sumnjajući da nešto nije bilo sasvim u redu. Kako je već
duže vreme stajao pored njega, Čeng je mogao da počne razgovor.
„Lepo slavlje."
„Jeste", odgovorio je pukovnik Traping. Prešao je pogledom sa
kapaka kardinala Čenga na njegov kaput i ostale delove odeće, koji su bili
vrlo upadljivi, neugledni i ne mnogo prikladni za ovakvu priliku. I Čeng je
pogledao svoju odeću, ponovo uhvatio Trapingov pogled i prezrivo se
nasmejao.
„Morao sam da dođem pravo s puta. Danima sam jahao. Ali, kako da
propustim ovako nešto?"
„Naravno", Traping je potvrdio sa nešto blažim izrazom, ali je preko
Čengovog ramena bespomoćno gledao prema svojoj grupi koja je odlazila u
drugom pravcu da nastavi započeti razgovor.
„Šta pijete?" upitao je Čeng.
„Čini mi se isto što i vi."
„Stvarno? Sviđa vam se?"
„Odlično je."
„Naravno. Mora da bude dobro, a? Da nazdravimo za domaćina."
Čeng je, prosuvši malo pića, kucnuo svojom čašom Trapingovu, i
time ga primorao da učini isto. Pre nego što je Traping uspeo da se pomeri,
Čeng mu je uzeo čašu i zatražio od sluge još vina. Dok je sluga bio nagnut
dolivajući piće, a Traping tražio izgovor da se udalji, Čeng je vesto stavio
malo belog praška na palac i - skrenuvši pažnju sluge neočekivanim
pitanjem da li je čep na flaši dobar - obrisao palac o ivicu Trapingove čaše, a
onda je uzeo. Pružio ju je pukovniku i ponovo su počeli da piju, pri čemu su
Trapingove usne dodirivale staklo gde je Čeng ostavio prašak. Kada se to
završilo, Čeng je klimnuo prema Trapingu i izašao iz prostorije isto onako
naglo kao što je i ušao. Stajao je sa strane i posmatrao kada će droga početi
da deluje.
Od tog trenutka sve je krenulo naopako. Grupa muškaraca, možda
Krabeova klika, konačno je pozvala Trapinga da se udalji od grupe za koju
je Čeng pretpostavljao daje Ksonkova klika, pa su se sa njim povukli u
najdalji ugao sobe, posle čega su im sa obe strane, opušteno ali nepogrešivo,
kao stražari, prišla još dva muškarca. Čeng je gledao kako mu se meta
udaljava i počeo da traži neki drugi prilaz, pri čemu je na trenutak susreo
pogled pratioca Šarlote Ksonk, koji je nedovoljno brzo skrenuo oči u stranu.
Čeng se išunjao iz glavne prostorije da ne bi više privlačio pažnju. Bio mu je
potreban najmanje jedan sat, koji je proveo izbegavajući sluge, zvanice i sve
veći broj krajnje sumnjivih osoba, da bi se na kraju našao u dugačkom
mermernom hodniku sa nizom vrata. To je bio najbolji dokaz koliko je ćela
situacija bila besmislena i koliko je njegova odluka da rizikuje, uđe u kuću i
hrabro se pojavi pred Trapingom, zapravo bila bezuspešna. Traping je do
sada već trebalo da bude mrtav, a ne da ima samo laku drhtavicu koju je sebi
objašnjavao prevelikom količinom vina. Čeng mu je stavio tek toliko droge
da omlitavi, u nameri da ga zatim odvuče u baštu, ali se ispostavilo da je to
bila još jedna greška. Šunjao se dalje niz hodnik pokušavajući da usput
otvori svaka vrata. Većina je bila zaključana, pa je uporno nastavljao do
sledećih. Kada je došao otprilike do sredine, ispred njega na udaljenom kraju
sa terase je počela da nadire gomila, zbog čega je morao da se spusti
spiralnim stepenicama. Poleteo je do najbližih vrata. Bila su otključana.
Uvukao se unutra i zatvorio ih.
Na podu je ležao Traping, mrtav, sa žigom na licu - kao da je bio
spržen ili opečen - ali bez ikakvog vidljivog uzroka. Nije se videla nikakva
rana, nije bilo krvi, ni nekog oružja, ni bilo kakve druge čaše vina od koje je
mogao da se otruje. Telo mu je i dalje bilo toplo. Nije prošlo mnogo od kad
je umro, ne više od trideset minuta. Nagnut nad lešom, Čeng je uzdahnuo.
Ovo jeste bio ishod koji je želeo, ali način na koji je do toga došlo bio je vrlo
uznemiravajuć i složen. Onda je osetio čudan miris, nekako medicinski ili
metalni, koji nikako nije mogao da očekuje u ovakvoj prostoriji. Ponovo je
čučnuo i dok je preturao po Trapingovim džepovima, začulo se kucanje na
vratima. Čeng je odmah ustao i odšunjao se u drugu sobu apartmana, a
odatle u kupatilo, tražeći gde da se sakrije. U trenutku kada su se vrata
otvorila pronašao je izlaz za poslugu, dok je neka osoba dozivala pukovnika
Trapinga po imenu. Čeng je oprezno i tiho skinuo rezu, a ona osoba je iz sve
snage počela da zove u pomoć.
Morao je da beži. Na kraju uskog mračnog hodnika nalazila se soba u
kojoj je bio neki čudan čovek, džangrizav i napadan, okruženom onim
poznatim kutijama. Kada je Čeng ušao, čovek se okrenuo i upravo otvorio
usta da nešto vikne. Čeng je u dva koraka preskočio razdaljinu između njih i
tresnuo ga šakom po licu. Čovek je pao na sto, a drvene kutije su popadale
svuda unaokolo. Pre nego što je ovaj uspeo da ustane, Čeng ga je još jednom
udario u potiljak. Čovek se srušio na pod, koprcajući se i prigušeno dahćući.
Čeng je nakratko bacio pogled na prazne kutije znajući da više nema
vremena. Našao je sledeća vrata i ušao u još duži hodnik sa mnogo ogledala.
Kada je pogledao duž njega bio je ubeđen da će ga taj put odvesti do
glavnog ulaza, ali nije bio u pravu. Video je vrata na drugom kraju. Bila su
zaključana, pa ih je šutirao sve dok nije provalio drvo oko brave i ramenom
probio izlaz. Ova prostorija je imala prozor. Zgrabio je stolicu koja je stajala
sa strane, zavitlao je prema njemu i razbio staklo. Iza sebe je čuo korake.
Očistio je preostale komade stakla sa okna i iskočio. Pao je na šljunak,
jauknuo i odmah nastavio da trči.
 Bilo je očigledno da su progonitelji krenuli u hajku sa pola snage, jer
bi ga onako poluslepog, u mraku, lako stigli da su iole ozbiljnije pokušali.
Kada se uverio da ga više ne jure, Čeng je usporio i počeo da hoda.
Orijentisao se i odredio gde se nalazi more, a onda krenuo u suprotnom
pravcu dok nije naišao na železničke šine i prateći ih stigao do stanice.
Ispostavilo se da je to Orindž kanal, poslednje odredište na ovoj liniji. Popeo
se u voz, zahvalan što je uopšte neki bio postavljen na peronu, natmureno
sedeo dok nisu krenuli nazad ka gradu, a usred putovanja odigrala se ona
scena sa prebijenom Persefonom.
Kada je popio piće u Rejton marini, spustio je još jedan novčić na sto.
Što se više brinuo zbog događaja koji su se odigrali prethodnog dana i noći,
sve se više ljutio na sebe što je tako impulsivno i glupo reagovao, a još više
se ljutio što se o Trapingovoj smrti nije čula ni reč. Hteo je da zaspi u
prostoriji za opijum i da se dugo ne budi, nekoliko dana. Ipak, naterao je
sebe da ode u Biblioteku. Jedina novost koju je saznao bila je da su u ovo
umešani Robert Vandarif i njegov zet, čovek pred kojim je bila velika
karijera. Kad bi mogao da sazna u kakvoj su vezi sa Ksonkom i Krabeom, ili
čak sa samim Trapingom, mogao bi te svoje pretpostavke da zameni
tvrdnjama.
Klimnuo je glavom vrataru i krenuo velikim stepenicama ispod svoda
u predvorju prema čitaonici na drugom spratu. Ušao je i ugledao arhivara
Seringa, kog je upravo tražio - zaduženog za finansijsku dokumentaciju -
kako razgovara sa nekom ženom. Kada mu se približio, ovaj omanji kvrgavi
muškarac mu se okrenuo licem i uz usiljeni smešak pokazao na njega. Čeng
je zastao, a žena se okrenula i blago naklonila. Bila je prelepa. Prišla mu je.
Crni uvojci skupljeni pozadi padali su joj na ramena. Imala je jaknicu od
crne vune koja joj nije dosezala ni do vitkog struka, a ispod haljinu od
crvene svile obrubljenu žutim koncem sa diskretnim kineskim motivima. U
jednoj ruci je držala crnu torbicu, a u drugoj lepezu. Zastala je na udaljenosti
od samo nekoliko koraka i on se naterao da je pogleda u oči (uočivši
prethodno belinu njenog vrata i vatrenocrvene usne) koje su bile čvrsto i sa
nekom naročitom ozbiljnošću uprte u njega.
„Čula sam da vam je ime Čeng", rekla je.
„Možete da me zovete tako", bio je njegov uobičajeni odgovor.
„Vi mene možete zvati Rozamonda. Uputili su me na vas, jer ste
možda osoba koja mi može pomoći."
„Dobro." Čeng je pogledao prema Šeringu, koji je zverao u njih kao
da je ćaknut. Čovek se uopšte nije obazirao na Čenga, već je s
oduševljenjem bio usrneren ka izvanrednim ženskim grudima ispred sebe.
„Ako krenemo ovuda", nasmešio se Čeng usiljeno, „moći ćemo na miru da
razgovaramo."
Otišli su na treći sprat u prostoriju sa mapama gde je retko ko svraćao,
uključujući i kustosa, koji je vreme uglavnom provodio pijući džin u skladi-
štu. Izvukao je stolicu i ponudio joj, a ona je sela i nasmešila se. On nije hteo
da sedne, oslonio se na sto i okrenuo licem prema njoj.
„Da li uvek nosite tamne naočare kada ste unutra?" upitala je.
 „To mi je navika", odgovorio je.
„Moram priznati da deluje zastrašujuće. Nadam da vas nisam
uvredila."
„Naravno da niste. Samo što ću ih nositi i dalje. Iz zdravstvenih
razloga."
„Ah, nisam znala." Nasmešila se. Osvrnula se po sobi. Svetlost je
dopirala kroz niz visokih prozora duž glavnog zida. Uprkos tome što je dan
bio sumoran, prostorija je bila svetla, kao da se nalazila na mnogo većoj
visini od trećeg sprata na kome je bila izgrađena.
„Ko vas je uputio na mene?" upitao je.
„Izvinite?"
„Ko vas je uputio na mene? Znate i sami da vam je potrebna
preporuka da biste došli do čoveka kao što sam ja."
„Naravno. Ne znam da li često imate žene za klijente." Ponovo se
nasmešila. U govoru joj se osetio blagi akcenat, ali nije mogao da odredi čiji.
Uz to, nije dobio ni odgovor na svoje pitanje.
„Imam razne klijente. Nego, molio bih vas da mi kažete ko vam je
rekao moje ime? I više vam zaista neću postavljati to pitanje."
Žena je isijavala lepotu. Čeng je osetio kako mu do potiljka dopire
blagi glas upozorenja. Stvari nisu bile onakve kakve su se njemu činile, a ni
sama žena. Negde duboko u sebi je to znao i trudio se da ne izgubi iz vida,
ali ga je istovremeno potpuno paralisalo njeno telo i taj predivni osećaj koji
mu je izazivala svojim izgledom. Smeh joj je bio raskošan, kao žubor crnog
vina. Grizla je donju usnu nalik glumici u ulozi mlade učenice, trudeći se iz
sve snage da probije Čenga svojim prodornim ljubičastim pogledom, kao da
čiodom probada insekta. Ne bi se moglo reći da u tome nije uspela.
„Gospodine Čeng, mogu da vas zovem samo Kardinal? Vaše ime mi
je tako simpatično, jer sam poznavala neke kardinale kad sam kao mala
živela u Raveni. Da li ste nekada bili u Raveni?"
„Ne. Ali bih voleo da odem, naravno. Zbog mozaika."
„Predivni su. Takvu ljubičastu boju niste videli, i takve bisere... Ako
ste čuli za njih, morate da ih vidite, jer ako ne odete stalno će vas progoniti."
Ponovo se nasmejala. „A kad ih budete videli, još više će vas progoniti! Ali,
kao što rekoh, poznavala sam neke kardinale, zapravo jedan moj rođak, kog
nikad nisam volela, imao je tu titulu, pa mi je sada drago da vidim osobu
poput vas koja se tako zove. Jer, kao što znate, ja sam podozriva prema
velikim autoritetima."
„Nisam znao."
Kako je vreme prolazilo, Čeng je sve više i sa sve većom mukom
postajao svestan svoje izgužvane košulje, neuglancanih čizama, neobrijanog
lica i činjenice da je ceo njegov život u potpunoj suprotnosti sa
božanstvenom smirenošću i neodoljivim šarmom ove žene. „Ali mi još,
izvinite što insistiram, niste rekli..."
„Naravno da nisam, ne, a vi ste tako strpljivi. Vaše ime i pretpostavka
gde bih mogla da vas nađem došla je od g. Džona Karvera."
Bio je to advokat koji je prethodnog leta angažovao Čenga, preko
nekoliko posrednika sumnjivog ugleda, da pronađe čoveka sa kojim mu je
ćerka zatrudnela. Devojka je preživela pobačaj na kom je njen otac, surovi
pragmatista, naročito insistirao, ali je od tada niko nije viđao da izlazi -
zahvat je verovatno bio komplikovan - pa je Karver bio naročito potresen.
Kada je Čeng pronašao čoveka u jednoj od javnih kuća na obali, isporučio
ga je pravo na Karverovo imanje, pri čemu ovaj nije prošao bez povreda, jer
se žestoko opirao kada je shvatio o čemu se radi. Čeng je ostavio Karvera
nasamo sa lutajućim ljubavnikom vezanim na podu i nije mislio šta će dalje
biti.
„Znači tako", rekao je.
Postojala je vrlo mala mogućnost da bi ga neko mogao povezati sa
Karverom, osim ako informacija nije stvarno došla od Karvera lično.
„G. Karver je potegao neke veze zbog mene i tako zadobio moje
poverenje."
„A šta ako vam sada kažem da se nikada nisam sastao niti ikada
upoznao sa tim Džonom Karverom?"
Nasmešila se. „Upravo sam se toga plašila. Onda bih morala da
potražim pomoć na drugom mestu."
Čekala je da on nešto kaže. Bilo je na njemu da odluči hoće li je
prihvatiti kao klijenta ili ne. Procenio je da ona zna koliko je u ovakvim
stvarima neophodna diskrecija, uz to je bila vrlo bogata i sigurno bi mu ovaj
posao bio prava razonoda u poređenju sa neraščišćenim računima oko Artura
Trapinga. Prebacio je težinu tela na drugu stranu i naskočio na sto. Pognuo
je glavu ka njoj.
„Zaista mi je žao, ali kako ne poznajem nikakvog g. Karvera, ne mogu
vas prihvatiti za klijenta. Ipak, ja sam osećajan čovek, pa pošto ste prešli
toliki put, možda bih mogao da vas saslušam i dam neki savet, ako
pristajete."
„Mnogo vam hvala."
„Nema na čemu." Dozvolio je da mu se na licu pojavi blag osmeh.
Ako ništa drugo, do sada su se barem sporazumeli.
„Pre nego što počnem" upitala je, „da li hoćete da hvatate beleške?"
„Nije neophodno."
Nasmešila se. „Sve u svemu problem je vrlo jednostavan, a to što ja
nisam u stanju da za njega nađem rešenje, ne znači da je nerazrešiv nekome
ko je za to obučen i stručan. Prekinite me, molim vas, ako pričam previše
brzo ili vam se učini da sam nešto preskočila. Da li ste spremni?"
Čeng je klimnuo.
„Sinoć je u kući na imanju lorda Vandarifa bila organizovana zabava,
proslava veridbe njegove ćerke jedinice sa princem Karlom-Horstom fon
Masmerkom. Verovatno ste čuli za ove ljude i možete pretpostaviti važnost
celog događaja. Ja sam, kao školska prijateljica, zapravo poznanica njegove
ćerke Lidije, takode bila pozvana. Bio je maskenbal. Kao što ćete kasnije
videti, to je veoma bitno. Da li ste nekada bili na maskenbalu?"
Čeng je zavrteo glavom. Ona ista jeza upozorenja mu se spuštala od
potiljka niz kičmu.
 „Ja obožavam maskenbale, ali umeju da budu neprijatni ako maske
služe kao izgovor za ponašanje protivno društvenim normama, naročito na
velikim okupljanjima i u bogatim kućama. Kada anonimnost postane tako
raširena, svašta može da se desi. Ne moram ništa da vam objašnjavam."
Čeng je ponovo zavrteo glavom.
„Pratilac mi je te večeri bio jedan moj, da tako kažem, porodični
prijatelj, koji je nešto stariji od mene i u suštini dobar momak, ali je zbog
svog slabog karaktera pao vrlo nisko, naročito zbog pića, kocke i suludog,
čak neprirodnog odavanja čulnim zadovoljstvima. Međutim, pored svega
toga, i zbog porodičnog prijateljstva, ali ubeđena sam i zbog požrtvovanosti
koja mi je usađena, resila sam da učinim sve što mogu i vratim ga na pravi
put. Bolje od ovoga ne bih mogla da se izrazim. Kuća je ogromna i bilo je
mnogo ljudi, a na ovakvim mestiim čak i na ovakvim mestima zateći ćete
ljude kojima tu nije mesto, one bez pozivnica, bez poštovanja, bez ikakve
druge namere osim, ako tako mogu da kažem, da se okoriste."
Čeng je klimnuo u znak odobravanja i pomislio kada li će morati da
beži odavde i koliko li njenih pomagača već čeka na stepenicama.
„Jer..." glas joj se stišao. Na uglovima očiju su joj se pojavile suze.
Počela je da pretura po torbi i traži maramicu. Čeng je znao da je bio red da
joj ponudi svoju, ali je isto tako dobro znao u kakvom je stanju bila.
Pronašla je maramicu i obrisala oči i nos. „Izvinite. Nešto me je iznenada
spopalo. Sigurno često nailazite na potresene ljude."
Klimnuo je. Da, potresenost koju bi obično sam prouzrokovao, ali to
nije trebalo naglašavati.
„To mora da je strašno", prošaputala je.
„Čovek se na sve navikne."
„Možda je to najgore od svega." Presavila je maramicu i vratila je u
torbu. „Izvinite, da nastavim. Kao što rekoh, to je bila velika zabava i osim
Lidije i princa Karla-Horsta, bilo je toliko ljudi sa kojima je trebalo pričati,
tako da sam bila prilično zauzeta. Kada je veče odmaklo, primetila sam da
već duže vreme nisam videla svog pratioca. Potražila sam ga pogledom, ali
kao da je u zemlju propao. Zamolila sam zajedničke prijatelje da ga
diskretno potraže u drugim sobama, nadajući se da je samo preterao sa
pićem i zaspao. Ali, kada smo ga pronašli, gospodine Čeng, odnosno
Kardinale, ležao je mrtav. Razgovarala sam s drugim gostima i sada sam
sigurna da znam ko je ubica. Ono što bih volela, ako prihvatite moju ponudu
za posao, jeste da pronađete tu osobu."
„I da je predam vlastima?"
,,I da je predate meni." Pogledala ga je vrlo smireno.
„Tako znači. A ko je ta osoba?" Nameštao se na svom sedištu,
spreman da skoči na nju. Ako joj stavi britvu pod grlo, uspeo bi da se probije
kroz kordon ljudi koji su sigurno čekali napolju.
„Jedna devojka. Nešto preko pet stopa visine, ali ne mnogo,
kestenjaste kose sa visećim loknama, svetle puti, prilično svakidašnje
obučena. Imala je zelene čizmice i crni ogrtač. Sudeći po načinu na koji je
moj prijatelj ubijen, ona je morala biti sva okrvavljena. Predstavila se kao
Izabel Hejstings, ali to joj naravno nije bilo pravo ime."
Postavio joj je još nekoliko pitanja, ali su mu misli bile usmerene na
dragu stvar - pokušavao je da objasni ovu slučajnost. Rozamonda nije mogla
mnogo da kaže o toj devojci, osim da pretpostavlja da je bila prostitutka na
visokom nivou, jer inače ne bi tako lako mogla da ude u kuću. Ali, osim
toga, Rozamonda nije znala čime je ova doputovala ni kako je pobegla.
Upitala je koliki je obično njegov honorar da bi mogla da se orijentiše.
Odgovorio joj je na to i rekao da, ako bude mogao da prihvati njen slučaj, on
će odlučiti gde će se sastati i o tome će je obavestiti porukom. Osvrnula se
oko sebe i izjavila da joj Biblioteka savršeno odgovara za neki sličan
sastanak, a da poruku može da joj ostavi u hotelu Sent Rojal. Onda je ustala i
pružila mu ruku. Osetio se nekako glupavo, ali se ipak nagnuo i poljubio je.
Nije se pomerio dok je pogledom pratio njenu mutnu sliku koja se udaljavala
titrajući kao onaj potajni nemir u njegovoj duši.
Pre nego što je bilo šta preduzeo, poslao je poruku Džonu Karveru
preko Rejton marine, tražeći da mu potvrdi ukoliko ga je preporučio ovoj
mladoj ženi. Posle toga je osetio potrebu da nešto pojede. Od one pite sa
mesom prethodnog dana na Trgu Svete Izabele, mnogo je izgladneo. Dok je
izlazio iz Biblioteke silazeći niz mermerne stepenice sumnjičavo je pomislio
da na tom otkrivenom prostoru neko može da ga vidi. Krenuo je na zapad,
prema Kružnim vrtovima i radnjama u tom kraju, a onda je zastao na jednom
kiosku i pretvarao se da gleda letak o konjskim trkama. Nije primetio da su
ga pratili od Biblioteke, ali to ništa nije značilo, jer ako su lukavi, sačekaće
ga na bilo kom drugom mestu ili u njegovom pansionu. Spustio je letak i
protrljao oči.
Na tezgi je kupio još jednu pitu sa mesom - Kardinala nije bilo skupo
hraniti - i malu kriglu piva. Na brzinu je sve pojeo i popio i nastavio dalje.
Bilo je skoro četiri sata i već je počelo da se smrkava, a vetar je dobio onu
večernju oštrinu. Čeng je znao da pred sobom ima tri mogućnosti: jednu, da
se vrati u Reton marinu i sačeka da stigne poruka ili od Karvera ili od
Aspiča; drugu, da čeka ispred Sent Rojala i sazna više o svojoj novoj
klijentkinji, za početak njeno pravo ime; i treću, da krene i redom obilazi
bordele. Nasmešio se, jer je odluka sve u svemu bila prilično jednostavna.
Zapravo, i jeste bilo logično prvo obići bordele, tamo je radni dan tek
počinjao, pa je bilo više šansi da se dođe do neke informacije. Počeo bi sa
imenom Izabel Hejstings, čak i ako je možda lažno, jer je znao da ljudi
umeju da se poistovete sa svojom maskom, tako da će jednom upotrebljeno
lažno ime
sigurno biti upotrebljeno ponovo - a ako joj je ovo bilo pravo ime, tim
pre će sve biti lakše. Išao je nazad ka reci, niz obalu, ka oronulom starom
jezgru grada. Želeo je da najpre obiđe najjeftiniju javnu kuću dok još nije
bila puna mušterija. Zvala se Južni kej, zato što je čelom bila okrenuta uz
reku, ali i kao vic na račun delova tela kurve (u gradu inače nije postojao
nikakav južni kej). Kuća je pružala usluge mornarima i imala vrlo jadnu
ponudu žena, ali je ipak bila dobro mesto da se potraži neko novo lice. Južni
kej je bio slivnik u koji se izlivao sav šljam i ološ iz grada.
 Pošto je već odšetao, zažalio je što je ostavio novine - treba negde
naći druge -jer je hteo da sazna nešto o tom novom ubistvu; bilo kakva vest
o Rozarnondinom pratiocu, makar i kao „nestalom" bi mu pomogla, ako
ništa drugo otkrila bi mu njegovo ime. Dve smrti za jedno veče u kući
Roberta Vandarifa sigurno su bile dodatni razlog da sve ostane u tajnosti,
mada se Čeng pitao još koliko dugo će Trapingova smrt moći da ostane
tajna. Znao je da, čak i ako Rozamonda nije lagala, ipak nije rekla sve. To je
znao i na osnovu ličnog sećanja na Persefonu u vozu (to ime mu se više
sviđalo nego Izabel). Ali radeći na slučaju te Rozamonde (ili kako se već
stvarno zvala) moći će da istraži događaj oko Trapinga i popuni svoje
praznine u tom pogledu doznavši više o kući, zvanicama, zabavi i drugim
okolnostima. Rozamonda mu ništa nije pričala o tome, već samo o ženi koju
je htela da nade. Iznervirano je coknuo jezikom, znajući da je najbolji način
da se zaštiti zapravo onaj kojim će drugima razotkriti da je i sam u ovo
umešan.
Kada je stigao u Daging Lejn, sve je još bilo prazno. Prišao je sa
zadnje strane kuće čiji je prednji deo štrcao iznad same reke, što je mnogo
pomagalo kada je bilo potrebno otresti se problematičnih mušterija ili onih
koji neće da plate. Napolju, ispred malih drvenih vrata, koja su svetložutom
bojom upadala u oči nasuprot zgradama od prljave cigle i drveta potamnelog
od vremenskih prilika, izležavao se jedan krupan muškarac. Čeng mu je
prišao i klimnuo. Ovaj ga je prepoznao i uzvratio mu pozdrav. Onda je
debelim prstima tri puta zakucao na vrata. Kada su se otvorila, Čeng je ušao
u malo predsoblje sa jeftinim tepihom osvetljeno žutom svetlošću lampe
umesto svetiljkama na gas. Drugi krupni muškarac je zatražio od Čenga štap
na koji se oslanjao pri hodu, a kada ga je Čeng predao, ovaj ga je stručno
osmotrio i rekao mu da prođe kroz zavesu sa perlama i ude u salon sa strane.
„Došao sam da razgovaram sa g-đom Vels", rekao je. „Platiću joj za
vreme koje potroši."
Čovek je razmislio o ovome i prošao kroz zavesu. Posle kratkog
vremena, koje je Čeng proveo gledajući jeftini plakat uramljen na zidu (o
intimnom životu čoveka od gume u Kini), ovaj se vratio i odveo Čenga do
salona - prošli su pored tri sobe sa polugolim i neumesno našminkanim
ženama, koje su pod onim slabim i mutnim svetlom sve izgledale jednako
mlade i jednako propale, koje su zevale i češkale se, a poneka tiho kašljucala
u maramicu - a odatle u privatnu sobu gđe Vels. Ona je sedela pored vatre
koja je pucketala i držala na kolenima beležnicu sa računima. Bila je seda,
niska i mršava, a u poslu rutinski pažljiva i spokojno gruba kao radnik na
njivi. Podigla je glavu ka njemu.
„Koliko će ovo trajati?"
„Neće dugo, verujte."
„Koliko ćete mi platiti?"
„Mislio sam ovoliko."
Zavukao je raku u džep i izvukao izgužvanu novčanicu. Nije morao
toliko da joj ponudi, ali pošto mu je opasnost već disala za vratom, nije hteo
da cicijaši. Spustio joj je novčanicu na ukrašenu knjigu i seo na stolicu preko
puta. Gđa Vels je uzela novac i klimnula prema onom krupnom muškarcu
koji je i dalje stajao na ulazu. Čeng je čuo kako ovaj odlazi i zatvara vrata,
ali mu je pogled i dalje bio uprt u ženu.
„Nemam običaj da dajem informacije o svojim mušterijama", počela
je ona. Zubi su joj zveckali dok je govorila, uglavnom su bili izrađeni od
belog porcelana i do užasa razotkrivali pravu boju njenih preostalih zuba.
Čeng je zaboravio koliko ga ovakve stvari nerviraju. Podigao je ruku da bi je
prekinuo.
„Ne zanimaju me vaši klijenti. Tražim jednu ženu, najverovatnije je
kurva, možda znate ko je, iako ne radi kod vas."
Gđa Vels je sporo klimnula. Čeng nije shvatio šta to tačno znači, ali
kako nije progovarala, on je nastavio.
„Zove se Izabel Hejstings ili je tako samu sebe nazvala. Visoka je oko
pet stopa bez cipela, kestenjaste kose, sa uvojcima. Najvažniji podatak je to
da je mogla da bude viđena rano jutros u crnom kaputu, po licu, kosi i telu
prilično umazana skorenom krvlju. Kada bi se devojka u takvom stanju
pojavila u ovoj ili bilo kojoj drugoj kući, pretpostavljam da bi odmah bila
primećena, iako takvi slučajevi nisu mnogo neuobičajeni."
Gđa Vels nije odgovarala.
„GđoVels?"
Ali gđa Vels i dalje nije odgovarala. Hitro i pre nego što je uspela da
zaklopi knjigu, Čeng se bacio ka njoj i zgrabio novčanicu. Iznenađeno ga je
pogledala.
„Rado ću platiti ako mi bilo šta kažete, ali ne i ako budete kukavički
ćutali."
Nasmešila se polako i kontrolisano kao da izvlači sablju iz korica.
„Izvinite, Kardinale, samo razmišljam. Ne poznajem devojku o kojoj pričate.
Nije mi poznato to ime i nijedna od mojih devojaka nije došla kući
okrvavljena. Sigurno bih čula za to i sigurno bih tražila odštetu za tako
nešto."
Ćutala je i smeškala se. Znao je da je tu bilo još nečega. Vratio joj je
novčanicu. Uzela ju je, stavila u debelu knjigu da obeleži stranicu i zatvorila
je. Čeng je čekao. Gđa Vels se zacerekala vrlo neprijatnim glasom.
„GđoVels?"
„Ništa", rekla je. „Nego, vi ste treći koji me pita za nju."
„Ah."
„Jeste."
„Mogu li da pitam ko su bili ostali?"
„Možete". Nasmešila se, ali se nije mrdnula, što je prećutno značilo da
hoće još novca. Čeng se premišljao. S jedne strane, već joj je platio mnogo
više nego što je trebalo. S druge strane, ako je napadne britvom, imaće posla
sa onom dvojicom na vratima.
„Mislim da sam bio fer prema vama, gđo Vels... zar ne?"
Ponovo se zacerekala i pokazala zube. „Jeste, Kardinale, a nadam se
da će tako biti i ubuduće. Ono drugo dvoje je imalo manje... obzira nego vi.
Zato ću vam reći da je prva osoba bila jutros, jedna mlada dama koja se
predstavila kao sestra te osobe koju tražite, a drugi je bio, pre samo jednog
sata, vojnik u uniformi."
„U crvenoj uniformi."
„Ne, ne, u crnoj. Skroz u crnom."
„A žena", pomislio je na Rozamondu, „da li je bila visoka? Crne
kose? Ljubičastih očiju? Lepa?" Gđa Vels je odmahnula glavom.
„Nije imala crnu kosu. Nego svetlosmeđu. A bila je prilično slatka, ili
bi bila da nema neke opekotine na licu." Gđa Vels se nasmešila. „Oko očiju,
znate. Mora da joj se desilo nešto strašno. Ogledalo duše, znate kako se
kaže."
Besan, Čeng je pojurio nazad u Reton marinu. Bilo je dobro to što je
saznao da nije jedini koji se raspitivao o toj ženi, ali ga je činjenica da je
samo on od svih bio izložen opasnosti da ga razotkriju stvarno izluđivala -
bez obzira da li je ubio Trapinga ili ne, mogao je vrlo lako da se nade na
vešalima. Zavrtelo mu se u glavi od takvih slutnji. Kada je došao do Reton
marine, bio je skoro mrak. Nije bilo nikakve poruke od Džona Karvera.
Kako još nije bio spreman da direktno ispituje klijente, uputio se ka sledećoj
javnoj kući, u blizini zgrade suda. Bila je poznata pod imenom Druga
sudnica i nalazila se u nešto sigurnijem kraju. Usput je mogao lepo da sredi
misli.
Trudeći se da rastavi događaje na zasebne delove, zaključio je da nije
ništa neobično to što gđa Vels ne poznaje njegovu Persefonu. Kada su se
sreli u vozu, nešto mu je govorilo da je takav njen izgled bio samo izuzetak i
da je za nju to bilo nešto neuobičajeno, bez obzira koliko je važna, složena i
velika priča možda stajala iza. Njeni uvojci, koliko god bili krvavi i
raščupani, govorili su da je bila negovana ili da je imala sluškinju. Zato bi
trebalo da je potraži u Drugoj sudnici ili možda u trećem bordelu koji je
imao u planu, u Staroj palati. Na ovim mestima su nudili kurve više klase, ali
i usluživali klijente više klase. Svaka od ovih kuća je predstavljala drugi
nivo gradske trgovine belim robljem. Onaj neprijatan događaj u Južnom keju
ga je naveo da se zapita kako su ono dvoje znali za to mesto i kako su se
setili da tamo odu. Za vojnika mu nije bilo čudno, ali ona žena - navodno
sestra? Iskreno, bilo je malo moguće da jedna žena zna za takvo mesto, jer
za Južni kej širi sloj stanovništva nije ni čuo. Više bi se iznenadio da, na
primer, Rozamonda zna za ovakvo mesto nego da dobije pismo od pape. Ali
za ostala mesta je mogla da zna. Ko su ti ljudi i za koga rade? I ko je ta žena
koju svi traže?
Ovo se nimalo nije slagalo sa pričom njegove klijentkinje o jadnom
ubijenom prijatelju, jer taj nikako nije mogao da ostane nevin i neumešan u
sve ovo. Tu su sigurno bile i druge stvari u igri, možda neko nasledstvo,
titula ili optužba, a što je ona u razgovoru jednostavno preskočila. Čeng se
ponovo prisetio one scene u vozu kada se zagledao u te nedokučivo sive oči.
Da li je pred njim bio ubica ili svedok? Ako jeste ubila nekoga... da li je to
bilo s predumišljajem ili u odbrani? U zavisnosti od toga, motivi onih koji je
jure mogu biti različiti. To što se nisu obratili policiji, čak ni na izričit zahtev
uticajnog Roberta Vandarifa, govori da niko od njih nije imao dobre namere.
 Ali dobre namere ionako nisu bile sastavni deo Čengovog života. On
se obično opredeljivao za Drugu sudnicu kada su u pitanju bordeli, mada
više iz finansijskih razloga i mogućnosti da neće zaraditi neku bolest, nego
zbog nekog naročitog ugleda ove kuće. Poznavao je osoblje i gazdu, jednog
debelog zadriglog tipa, obrijanog do glave, koji se zvao Jirgens, imao
gomilu teškog prstenja na rukama i po Čengovom mišljenju bio oličenje
savremenog dvorskog evnuha. Jirgens je imao vedar nastup, ali bi se to kao
zavesa razgrnulo u stranu kad god bi počela priča o novcu, da bi se onda
ponovo vratila na mesto kad njegova nekontrolisana pohlepa više nije bila u
prvom planu. Kako su klijenti ove kuće većinom bili iz poslovnog sveta i
pravosuđa, taj surovi stav gotovo da se nije ni primećivao, a kamoli nekoga
vređao.
Nakon što je tiho razmenio nekoliko reči sa ljudima na ulazu, Čenga
su sproveli do Jirgensove privatne prostorije, pune goblena i kristalnih lampi
sa abažurima na rese, a u vazduhu se toliko osećao tamjan da ga je čak i za
Čenga bilo mnogo. Jirgens je seo za sto, ali je i suviše dobro poznavao
Čenga da bi ostao nasamo sa njim, tako da je ostavio vrata otvorena kako bi
svakog časa mogao da pozove stražare. Čeng je seo na stolicu sa druge
strane stola i izvadio novčanicu iz kaputa. Podigao je novac uvis da ga
Jirgens vidi. Ovaj je od nestrpljenja nekontrolisano počeo da udara vrhovima
prstiju o sto.
„Šta možemo da učinimo za vas, Kardinale?" Pokazao je pokretom
glave u pravcu novčanice. „Da li je to formalan zahtev za nešto naročito
složeno? Ili nešto... egzotično?"
Čeng je razvukao usta u bezličan osmeh. „Moj zahtev je jednostavan.
Tražim devojku koja se zove Izabel Hejstings, koja bi trebalo da se vratila
ovde ili na neko drugo mesto ovog tipa, rano jutros, u crnom kaputu, sva
umazana krvIju."
Jirgens se namrštio i zamislio. „Nju tražim."
Jirgens je klimnuo. Čeng mu je presreo pogled i nasmešio se. I Jirgens
se nasmešio njemu, podstaknut čisto poltronskim nagonom.
„Osim toga", Čeng je zastao da bi naročito naglasio sledeće, „zanima
me ko su to dvoje ljudi koji su već potrošili vaše vreme raspitujući se za
nju."
Na Jirgensovom licu se pojavio širok osmeh. „Tačno. Tačno tako. Vi
ste vrlo pametan čovek, uvek sam to tvrdio."
Čeng se blago nasmešio na ovaj kompliment. „Pretpostavljam da su to
bili jedan muškarac u crnoj uniformi i jedna žena, smeđe kose, lepo obučena
sa nekom... opekotinom čudnog oblika oko očiju. Da li je to tačno?"
„Jeste!" nacerio se Jirgens. „On je bio rano jutros, probudio me je, a
ona malo posle ručka."
„I šta ste im rekli?"
„Isto što ću morati da kažem i vama, nažalost. Ime mi ništa ne znači.
Nisam čuo vesti o bilo kakvoj okrvavljenoj devojci, ni u ovoj ni u bilo kojoj
drugoj kući. Žao mi je."
Čeng se nagnuo napred i spustio novčanicu na sto. „Nema veze.
Nisam više ni očekivao. Recite mi nešto o ono dvoje pre mene."
„Sve je onako kako ste rekli. Muškarac je neki oficir, znate, ne
razumem se u vojsku, bio je tu negde vaših godina, jedan prilično napadan
divljak, koji nikako nije shvatao da ja nisam pod njegovom komandom, ako
me razumete. Žena je rekla da joj je ta devojka sestra, bila je mnogo slatka,
kao što ste već rekli, osim tih opekotina. Mada, kod nas dolaze ljudi kojima
se takve stvari sviđaju."
„Kako se zovu ili barem kako su rekli da se zovu?"
„Oficir se predstavio kao major Blah." Jirgens se nacerio, jer je ime
očigledno bilo lažno. „Žena se predstavila kao gđa Maršmur." Cerekao se i
sijao od zadovoljstva. „Kao što sam rekao, rado bih joj ponudio posao, samo
da situacija nije bila tako osetljiva, zbog te njene rođake koja je nestala i
svega ostalog."
Druga sudnica i Stara palata su se nalazile preko puta severne obale,
pa ga je put ka Palati odveo toliko blizu Reton marine da je odlučio da svrati
i vidi da li mu je Karver ostavio neku poruku. Nije ostavio ništa. To nije
ličilo na Karvera, koji je uvek dovoljno držao do sebe da mu kurir ili potrčko
budu nadohvat ruke, a naročito u ovako kasno doba. Možda Karver nije bio
gradu, ali je onda još manje verovatno da je Rozamonda mogla sinoć ili
danas da dobije tu informaciju od njega. Međutim, i dalje je bilo vremena da
se to desi, pa je Čeng potisnuo ćelu stvar u stranu dok mu ne stigne vest od
nekog od njih. Trebalo bi da pritisne Jirgensa i izvuče još neki detalj o
uniformi tog oficira - srebrna kragna i manžetne, neobični amblem puka, vuk
koji guta sunce, a onda bi mogao da se vrati u Biblioteku dok je još
otvorena. Pored svega, činilo mu se važnijim da ode u Palatu. Ako uopšte
uspe da dođe do informacije, a bilo je malo izgleda, hteo je da to bude što
pre, jer su major i sestra sigurno već tamo, ili su čak otišli. Ujutru bi lako
mogao da pronađe puk i prepozna oficira, ako to uopšte bude bitno.
Kada je izašao iz Reton marine, zastao je i pogledao odeću na sebi
najobjektivnije što je mogao. Nije bila prikladna, pa je morao smesta da ode
u svoju sobu i presvuče se. U Palati su bili strogi kada je trebalo da puste
nekoga unutra, a ako je taj još hteo da se sastane sa gazdom kuće da bi ga
ispitivao, morao je još bolje da izgleda. Proklinjao je sebe što kasni i brzim
korakom krenuo niz mračnu ulicu, gde je bilo više ljudi nego pre, od kojih
su mu neki klimali glavom dok je prolazio, a drugi se jednostavno pretvarali
da ga nema, što je inače bilo uobičajeno ponašanje u tom kraju. Čeng je
došao do svojih vrata i izvukao ključ iz džepa, ali kada je pokušao da
otključa, primetio je da je brava izvaljena iz ležišta. Kleknuo je i pažljivo
pregledao. Od jakog udarca nogom drvo oko reze je prsio. Laganim
pokretom je gurnuo vrata, a ona su se otvorila uz uobičajenu škripu.
Pogledao je gore, ka praznim, neosvetljenim stepenicama. Gđa
Šnajder je volela džin, ali je još bilo rano da bi se već obeznanila. Pokušao je
da pritisne kvaku, ali su vrata bila zaključana. Pokucao je. Opsovao je ne
pominjući ženino ime i krenuo uz stepenice. Peo se brzo i nečujno, spremno
držeći štap ispred sebe. Njegova soba je bila na poslednjem spratu, tako da je
već bio naviknut na penjanje. Na svakom odmorištu je bacao pogled ka
vratima, koja su sva bila zatvorena, a od stanara nije bilo ni traga. Možda je
neki stanar zaturio ključ, pa je morao da razvali bravu. I to je bilo moguće,
ali mu urođena sumnjičavost nije davala mira sve dok nije stigao do
odmorišta na šestom spratu i zatekao širom otvorena vrata svoje sobe.
Čeng je hitro povukao ručku štapa i izvadio dugačak nož sa
dvostrukom oštricom, a drugom rukom čvrsto stegao telo štapa, jer je
lakirana hrastovina mogla da se upotrebi u napadu ili odbrani kao palica.
Puzao je u mraku i osluškivao, držeći po komad oružja u svakoj ruci. Jedino
što se čulo bila je buka grada, udaljena ali poznata. Prozori u sobi su bili
otvoreni, što je značilo da je neko otišao na krov, možda da bi pobegao a
možda i da bi nešto saznao. Netremice je gledao u vrata i čekao. Ko god da
je bio u sobi, čuo ga je kako ide uz stepenice i sigurno čekao da uđe... a sada
je već postajao nestrpljiv, kao i sam Čeng. Kolena su mu se ukočila.
Udahnuo je i tiho izbacio vazduh ne bi li se opustio, a onda je u mraku sobe
nešto šušnulo. Potom još jednom. Zatim se proneo lepet krila. Golub, koji je
sigurno uleteo kroz otvoren prozor. Zastao je preneražen i pošao ka vratima.
Iako je u sobi bilo mračno, a on nije skinuo tamne naočare, Čeng nije
bio sasvim nemoćan. Našavši se u neprozirnoj tami čula su mu se izoštrila,
jer čim je kročio kroz dovratak osetio je da mu se nešto približava s leve
strane. Nesvesno, ali i zahvaljujući tome što je napamet znao svaki pedalj
svoje sobe, bacio se udesno, u prostor između visokog ormana i zida,
ispruživši u padu štap ispred sebe. Oštrica koja mu se približavala iza vrata
blesnula je na slaboj mesečini. Čeng je izbegao prvi i najjači udarac, a ostale
pokušaje je zaustavio štapom. Povukao se istog trenutka nazad u zaklon.
Kada je to učinio, udario je štapom po napadačevoj oštrici - koju je ovaj
zbog skučenog prostora povlačio unazad - i tako ga onemogućio da ponovo
udari. Čeng je desnom rukom, u kojoj je držao nož, naglo krenuo napred,
kao kopljem.
Čovek je zastenjao od bola, a Čeng je osetio daje pogodio u debelu
mesnatu podlogu - mada u onom mraku nije tačno znao gde je udarac
završio. Napadač je pokušao da dugačkom oštricom dohvati Čenga po telu,
ali je Čeng ispustio štap i zgrabio napadača za ruku u kojoj je držao sablju,
pokušavajući da je odgurne što dalje od sebe. Desnom rukom je jako
zamahnuo i tri puta udario, kao da zabada iglu, uvrćući nož svaki put kad bi
ga povlačio unazad. Nakon poslednjeg udarca osetio je kako napadačeva
snaga jenjava, kako mu stisak biva sve slabiji i kako se povlači. Napadač se
uz jauk stropoštao na pod i završio u ropcu. Za Čenga bi bilo bolje da je
uspeo da mu postavi nekoliko pitanja, ali već je bilo kasno.
U pogledu nasilja, Čeng je bio realan. Zahvaljujući iskustvu i veštini,
imao je veće šanse da preživi, ali je s druge strane znao da je mogućnost
greške velika i da ishod često ne zavisi od sreće koliko od onoga od koga su
namera ili želja za napadom potekle. Ako je izbor bio tako surovo sužen,
onda je odlučnost bila najvažnija stvar, a oklevanje u bilo kom obliku
predstavljalo je kobnu grešku. Svako može ubiti i svako može biti ubijen,
kakve god bile okolnosti, a takođe postoji i slaba mogućnost da neko ko
nikada pre toga nije uzeo sablju u ruke izvede nešto od čega bi svaki borac
zdravog razuma ostao zatečen. Čeng je u životu zadao i primio svakakve
vrste kazni, i nije se zanosio da će veštinom moći da se štititi zauvek i od
svakoga. U ovoj konkretnoj situaciji imao je sreće Što je, iz želje da bude što
tiši, njegov protivnik izabrao oružje koje je, za razliku od pištolja, bilo
krajnje nezgodno za napad u ovako skučenom prostoru. Kada je napadač
prvi put promašio, Čeng mu je ušao u zamah i izbo ga, ali je prostor za
manevrisanje bio vrlo mali. Da je Čeng oklevao, uleteo dublje u sobu ili
pokušao da se baci nazad na odmorište stepenica, drugi udarac sabljom bi ga
pokosio kao mlado žito.
Čeng je upalio lampu, ugledao goluba i pustio ga - zaobilazeći les uz
neki posebno neprijatan osećaj - da odleti kroz prozor na krov. U sobi nije
bilo mnogo nereda. Sve je bilo ispreturano do najmanje sitnice, ali nije bilo
namere da se išta polomi, a kako je imao vrlo malo stvari, Čeng je za tren
oka sve vratio na svoje mesto. Prišao je vratima, koja su i dalje bila
otvorena, i oslušnuo. Nikakvi zvuči nisu dolazili sa stepeništa, što je značilo
da niko ništa nije čuo ili da nikoga nije bilo u kući. Zatvorio je vrata - brava
je bila izvaljena isto kao i ona na ulaznim vratima - i podupro ih stolicom
iznutra. Tek je tada kleknuo, obrisao nož o uniformu napadača i vratio ga u
šupljinu svog štapa. Bacio je pogled na dužinu sablje - sva sreća što ga je
sablja udarila pljoštimice po štapu dok se branio, pa nije rascepila drvo.
Prislonio je štap uza zid i pogledao u leš.
Bio je to mlad čovek, kratko podšišane plave kose, u crnoj uniformi sa
crnim čizmama, srebrnim ukrasima i srebrnim amblemom vuka koji proždire
sunce. Na desnom ramenu mu se sjajila srebrna epoleta poručnika. Čeng mu
je brzo preturio džepove, i osim male količine novca (koju je uzeo) i jedne
maramice, nije bilo ničega. Pogledao je telo detaljnije. Prvi ubod je dobio sa
strane, tačno ispod rebara. Ostala tri su, sudeći po krvavoj peni koja mu je
bila na ustima, prošla ispod grudnog koša, do pluća.
Čeng je uzdahnuo i seo na pete. Nije uopšte prepoznao uniformu. Po
čizmama bi se reklo da je iz konjice, ali oficir može da nosi bilo šta. A koji
mladić, dovoljno lud da uopšte bude vojnik, ne bi poželeo crne duboke
čizme? Podigao je sablju, ocenjujući njenu težinu. Bio je to skup komad
oružja, izuzetno vredan i jezivo oštar. Po dužini, širokom luku i prilično
pljosnatoj oštrici bila je oružje za konjicu, za sečenje odozgo. Verovatno
laka konjica - po uniformi se ne bi reklo da je husar, nego pre dragon ili
kopljanik. Jedinice za brzi napad, izviđanje, obaveštavanje. Čeng se nagnuo
nad telo i otkopčao korice. Vratio je sablju u njih i bacio je na slamnati ležaj.
Tela će se otarasiti, a sablju može dobro da proda kad mu zatreba novac.
Ustao je i uzdahnuo, živci su napokon počeli da se opuštaju i vraćaju
na normalan nivo napetosti. U tom trenutku nikako nije hteo da troši vreme
na uklanjanje lesa. Nije imao predstavu koliko je sati, a znao je da što
kasnije stigne u Palatu, to će mu biti teže da nade gazdu i razgovara sa njim,
pa će suparnici imati prednost u odnosu na njega. Nije mogao da se ne
nasmeši na pomisao da barem jedan od tih suparnika sada misli da je on
mrtav, ali mu je isto tako bilo jasno da neki major očekuje izvešaj - i to
sigurno uskoro - od mladog podređenog kolege. Čeng je mogao da očekuje
da će u skoroj budućnosti imati još jednog posetioca, ali ovog puta pravog.
Soba neće biti bezbedno mesto sve dok se ovaj slučaj ne resi - prvo je morao
da se pobrine za les, koji zaista nije želeo tek tako da ostavi - što će potrajati
možda i nekoliko dana. Toliko je mogao da se osloni na svoj njuh.
Onda se brzo sredio za Staru palatu: brijanje, pranje iz lavora,
presvlačenje - čista bela košulja, crne pantalone, marama oko vrata i sako -
četkanje i glancanje čizama na brzinu. Gurnuo je u džep sav novac koji je
skrivao u sobi i tri knjige poezije (medu kojima i Persefonu), a onda je,
gledajući se u ogledalu, začešljao još mokru kosu. Staru maramicu je
zgužvao i bacio sa strane, a drugu, novu, zajedno sa britvom gurnuo u džep
kaputa. Otvorio je krovni prolaz i izašao da vidi da li je neki drugi prozor u
blizini osvetljen. Nije bio. Vratio se u sobu, uhvatio les ispod ruku i odvukao
ga na najdalji deo krova. Odozgo je bacio pogled na stazu iza zgrade i
ugledao gomilu smeća oko slivnika, koji je inače uvek bio zapušen. Još
jednom se osvrnuo oko sebe, dogurao les do ivice i, ciljajući u metu, gurnuo
ga dole. Vojnikovo telo je meko palo na gomilu. Ako Čeng bude imao sreće,
neće moći odmah da se utvrdi da li je vojnik pao ili je bio ubijen na ulici.
Vratio se u sobu, uzeo štap i sablju, ugasio lampu i ispuzao ponovo
kroz prozor. Nije mogao da ga zatvori rezom, ali kako je njegovim
neprijateljima lokacija već bila poznata, to nije ni bilo važno. Izašao je na
krov. Zgrade u ovom bloku su bile direktno povezane, pa je put pred njim
bio vrlo jednostavan, sa samo nekoliko štrčećih i opasno klizavih gipsanih
ukrasa na koje je morao da pripazi. U petoj zgradi, koja je bila potpuno
napuštena, podigao je rezu na krovnom prozoru i uskočio u mrak. Dočekao
se lako na drvenom podu, sačekao trenutak, a onda odredio mesto na kom su
daske bile klimave. Iščupao je i gurnuo sablju unutra i vratio dasku preko.
Čak i ako se nikada ne bude vratio po nju, morao je da ima u vidu da će mu
vojnici još nekoliko puta pretresti sobu, pa što manje stvari svog poginulog
druga pronađu to bolje. Ponovo pipajući, našao je merdevine koje su vodile
na donji sprat. Za tren oka našao se na ulici i onako doteran krenuo ka Palati,
sa teretom još jedne duše na svojoj progonjenoj savesti.
Kuća je dobila ime po obližnjem zdanju, koje je pre dvesta godina
bilo kraljevska rezidencija - opasana bedemima, što je odavno izašlo iz
mode - predstavljajući u početku dom nekih manje važnih članova
kraljevske porodice. Onda je postala zgrada Ratnog ministarstva, zatim
oružarnica, pa vojna akademija, a na kraju, ono što je i danas, zgrada
Kraljevskog instituta za nauku i istraživanje. Iako se ne bi moglo reći da bi
ustanova ovog tipa mogla da podstakne razvoj jednog ekskluzivnog bordela,
činjenica je da su raznorazni pokušaji Instituta skoro uvek bili podržavani od
strane najbogatijih ljudi u gradu, koji su se međusobno nadmetali i hteli da
bude bolji od drugih u finansiranju nekog izuma ili otkrića, novog
kontinenta ili novootkrivene zvezde, da bi im za uzvrat ime zauvek ostalo
povezano sa nečim neprolaznim i korisnim. S druge strane, članovi Instituta
su se međusobno takmičili ko će privući više pokrovitelja, tako da se između
zajednice privilegovanih i zajednice učenih odvijao razvoj celog kraja, pri
čemu je zarada dolazila od laskanja, pristrasnosti i preterivanja u obe ove
stvari. Dakle, tu je bila i javna kuća Stara palata, sa nazivom koji je isto tako
bio doskočica, jer je bila možda najstarija palata od svih.
Ulaz u kuću je bio u strogom i jednostavnom stilu, sama zgrada je bila
jedna u nizu identičnih građevina od sivog kamena sa kupolastim krovom,
ulazna vrata su bila zelena i vrlo osvetljena, staza sa ulice je prolazila kroz
ogradu od gvozda i išla pored stražarske kućice. Čeng je stao tako da mogu
da ga vide, sačekao dok nisu otključali kapiju i krenuo ka vratima, gde ga je
drugi čuvar propustio da ude pravo u kuću. Unutra je bilo prijatno i svetio,
čula se muzika i pristojno smejanje u daljini. Izašla je neka zgodna devojka
da mu prihvati kaput. Naklonio se i pružio joj svoj štap, a onda i novčić za
pruženu uslugu. Došao je do kraja hodnika gde se jedan mršavi muškarac u
beloj jakni motao oko visokog podijuma i povremeno nešto zapisivao u
beležnicu. Pogledao je u Čenga.
„Ah", rekao je kao da to podrazumeva mnogobrojne komentare u
pogledu Čengove ličnosti, a od kojih se, pun saosećanja i ljubavi,
suzdržavao.
„Gđa Kraft."
„Mislim da sada nije slobodna, u stvari, siguran sam da nije."
„Vrlo mi je bitno", rekao je Čeng, gledajući čoveka pravo u oči.
„Platiću gospođi za utrošeno vreme - koliko god smatra da treba. Ja sam
Čeng."
Čovek je zaškiljio, još jednom prešao pogledom preko Čenga, a onda
klimnuo sumnjičavo šmrknuvši. Napisao je nekoliko redova na malom
zelenom parčetu papira, stavio ga u kožnu tubu, a nju gurnuo u mesinganu
cev pričvršćenu u zidu. Tuba je odjednom nestala, kao da ju je uz pisak
nešto progutalo. Onda se čovek vratio na podijum i nastavio da hvata
beleške. Prošlo je nekoliko minuta. Čovek nije obraćao pažnju na Čenga.
Odjednom se začulo tong, kožna tuba se pojavila u drugoj cevi i upala u
mesinganu posudu. Čovek je uzeo tubu i izvukao plavi papir iz nje. Podigao
je pogled, bezizražajno, ali ipak sa izvesnom dozom zadovoljstva.
„Ovuda."
Čenga su prvo proveli kroz jedan otmeni salon, potom niz slabo
osvetljeni hodnik, koji je zbog sitnog dezena na tapetama izgledao još uži
nego što je zapravo bio. Na kraju hodnika su bila metalna vrata, čovek u
belom je polako zakucao četiri puta. Na to je neko otvorio vrata tek da
proviri, a kada je video ko su pose-tioci, zatvorio ih je. Čekali su. Vrata su se
otvorila. Čovek koji ga je vodio mahnuo je Čengu da ude u tu mračnu sobu u
kojoj su bili stolovi, upijači za mastilo, računovodstvene knjige i jedna
ogromna računaljka sa strane pričvršćena za sto. Vrata je otvorio visok
muškarac u košulji, sa teškim revolverom u futroli ispod ruke, crne kose i
tena boje uglačanog trešnjinog drveta, koji je pokazao Čengu put ka drugim
vratima na suprotnom kraju kancelarije. Čeng je otišao do tamo, pomislio da
bi bilo pristojno da pokuca, pa je tako i uradio. Trenutak kasnije je čuo tihi
poziv da ude.
I ovo je bila kancelarija, ali sa jednim širokim stolom i velikom
tablom na njemu. Na tabli su bile iscrtane nekakve kolone i umetnuti
izduženi komadi drveta sa izrezanim rupama u koje su mogle da se ubace
zakačaljke raznih boja, čime se svaka kolona delila na redove, a sve zajedno
pravilo jednu ogromnu mrežu. Tabla je bila puna imena, brojeva i šarenih
zakačaljki. Čengu nije bilo prvi put da vidi tako nešto. Znao je da su tako
označavali sobe u kući, zaposlene dame (ili dečake) i vremenske periode u
toku noći, i da se svako veće sve brisalo i pisalo iz početka. Iza stola je
stajala Madlen Kraft, upravnica - a neki kažu sada i vlasnica - Stare palate,
sa kredom u jednoj i mokrim sunđerom u drugoj ruci. Zgodna žena
neodređenih godina, u jednostavnoj haljini od plave kineske svile, koja joj je
vrlo lepo isticala bronzani ten. Bila je više privlačna nego lepa. Čeng je čuo
da je poreklom iz Egipta, ili iz Indije, i da se u poslu probila od ulaznih vrata
do svoje sadašnje pozicije zahvaljujući diskreciji, inteligenciji i
beskrupuloznoj proračunatosti. Bila je nesumnjivo mnogo moćnija od
Čenga, jer su razni muškarci na visokim položajima širom zemlje zavisili od
njenog ćutanja i usluga, a samim tim i od njenih poziva. Podigla je glavu sa
posla i pokazala mu glavom na stolicu. Seo je. Spustila je kredu i sunder,
obrisala prste o haljinu i uzela gutljaj čaja iz bele kineske šolje. Ostala je na
nogama.
„Došli ste zbog Izabel Hejstings."
„Da."
Madlen Kraft nije odgovorila, što je on iskoristio kao povod da
nastavi.
„Moj zadatak je da je nađem - tu... damu koja se sa noćne smene
vratila sva u krvi."
„Odakle se vratila?"
„To mi nije rečeno, ali kako sam razumeo bilo je toliko krvi da biste
je sigurno zapamtili."
„Kod koga je bila?"
„Nije mi rečeno. Pretpostavlja se da je krv bila od tog muškarca."
Na trenutak nije ništa rekla stojeći zamišljeno. Čeng je shvatio da ona
zapravo ne razmišljala šta da kaže, već da li uopšte da kaže to što misli.
„U novinama kažu da je nestao neki čovek", rekla je.
Čeng je odsutno klimnuo. „Pukovnik dragona."
„Da nije možda on?"
Odgovorio je što je opuštenije mogao: „Sasvim je moguće."
Uzela je još jedan gutljaj čaja.
„Cenićete", nastavio je Čeng, „to što sam iskren."
To joj je izmamilo osmeh. „A zašto bih ja to cenila?"
„Zato što vam plaćam, a vi uvek trgujete pošteno."
Čeng je dohvatio novčanik iz kaputa i izvukao tri šuštave novčanice.
Ispružio je ruku i spustio novac na tablu. Madlen Kraft je uzela novčanice,
pogledala koliko ih je i spustila ih u otvorenu drvenu kutiju pored šolje sa
čajem. Bacila je pogled na sat.
„Mislim da nemamo mnogo vremena."
Klimnuo je. „Koliko znam, moj klijent želi osvetu."
„A vi?" upitala je.
 „Ja prvo želim da znam ko se još raspitivao o ovoj devojci. Znam da
su u pitanju nečiji posrednici - oficir i 'sestra' - ali ne znam za koga rade."
„Osim toga?"
„Zavisi. Oni su, pretpostavljam, već bili ovde i postavljali vam pitanja
-osim ako i vi sami niste umešani u celu stvar?"
Malo je podigla glavu i, posle trenutka razmišljanja, sela za sto.
Posegla je za šoljom čaja, uzela je i držala obema rukama na grudima, mirno
posmatrajući Čenga preko stola.
„Onda ovako", počela je. „Kao prvo, ime mi nije poznato i ne znam
ko je ta žena. Niko iz moje kuće, niti neko koga oni poznaju, nije se pojavio
rano jutros sav krvav. Lično sam ih pitala i nisam dobila pozitivan odgovor.
Sledeće, major Blah je dolazio danas po podne. Rekla sam mu isto što i
vama."
Izgovorila je majorovo ime drugačije nego Jirgens ili Vels, kao da je
ovaj bio stranac... da li je imao neki strani akcenat? Drugi nisu to spomenuli.
„A sestra?"
Nasmešila se zaverenički. „Ja nisam videla ničiju sestru." „Jednu ženu
sa ožiljkom na licu, opekotinom, koja tvrdi da je sestra Izabel Hejstings i da
se zove gđa Maršmur."
„Nisam je upoznala. Možda će doći kasnije. Možda ne zna za ovu
kuću." „To je nemoguće. Bila je u druge dve kuće pre mene, a za ovu bi
znala pre nego za sve ostale."
„Drago mi je da je tako."
Čengu su brzo prolazile misli kroz glavu - gđa Maršmur je znala za
druge kuće, ovu je zaobišla - na osnovu toga se može zaključiti da ovde nije
došla jer je poznaju.
„Možete li mi reći da li je neka žena iz vaše kuće nedavno...
promenila način rada i to bez vašeg odobrenja? Žena svetlosmeđe kose?"
„To jeste tačno."
„Da li bi se ona raspitivala za svoju okrvavljenu sestru?" „Teško",
rekla je podrugljivo. „Ali, spomenuli ste opekotine na licu?"
„Mogle bi biti sveže."
Morale bi biti. Margaret Huk je nestala pre četiri dana. Ćerka
propalog mlinara. Ne bi je prepoznao niko iz lošijih kuća."
„Da li ima sestru?"
„Nema ta nikog živog. Ali je izgleda našla nešto. Ako ste u stanju da
mi kažete koga - ili šta - raspoložena sam da čujem."
„Vi već nešto sumnjate. Zato ste i pristali da razgovaramo."
„Pristala sam zato što je jedna od nekoliko redovnih mušterija
Margaret Huk trenutno u mojoj kući."
„Razumem."
„Viđala je mnogo ljudi. A svi hoće nešto da saznaju... kao što rekoh,
nema vremena za priču."
Čeng je klimnuo i ustao. Kada je pošao ka vratima, ona mu se
obratila, glasom tihim i prodornim u isto vreme. „Kardinale?" On se
okrenuo. „Šta je vaš deo u svemu ovome?"
 „Gospodo, mene su samo unajmili drugi."
Posmatrala ga je. „Major Blah je pitao za gospođicu Hejstings. Ali se
raspitivao i o nekom muškarcu u crvenom, o nekom plaćeniku, koji je
možda bio i saučesnik te okrvavljene devojke."
Osetio je nekakvu jezu koja ga je upozorila. Major je sigurno pitao
gdu Vels i Jirgensa isto, ali oni to nisu rekli Čengu već su mu se smejali iza
leda. „Čudno. Nije mi jasno zašto ga to interesuje, osim ako nije pratio mog
klijenta ili nas možda posmatrao dok smo razgovarali."
„Ah", prozborila je, „javiću vam šta saznam." Krenuo je ka vratima,
otvorio ih, a onda se okrenuo. „Koja vaša dama pravi društvo mušteriji
Margaret Huk?"
Madlen Kraft se nasmešila, a njena jedva primetna vedrina je imala
prizvuk sažaljenja. „Andelika."
Vratio se na glavni ulaz i preuzeo štap, pa je tako naoružan - a ni
osoblje mu više nije predstavljalo problem, jer su izgleda shvatili da je sve
sređeno - prišao coveku u belom. Držao je parče plavog papira i pre nego što
je Čeng išta rekao, muškarac se nagnuo prema njemu i prošaputao. „Siđite
sporednim stepenicama. Sačekajte ispod stepeništa, i onda krenite." Čeng se
nasmešio – saradnja sa Madlen Kraft mu je pomagala da radi na svom
zadatku. „Ne bi bilo loše da pri odlasku budete nezapaženi."
Čovek se vratio svojoj beležnici. Čeng je brzo otišao do glavnog dela
kuće, gde su mu široki lukovi otvarali prolaz ka nekoliko vrlo komfornih i
luksuznih kutaka, sa hranom, smehom i muzikom i dalje ka zadnjim vratima
koja je nadgledao još jedan krupan momak. Čeng ga je pogledao - kako je i
sam bio visok, prisustvo viših i krupnijih muškaraca u ovolikom broju je
doživeo kao nešto naporno - sačekao je da čovek otvori vrata, a onda
zakoračio na odmorište tankih drvenih stepenica koje su vodile dole u uzani
visoki prolaz, dugačak dvadesetak jardi. Vazduh u ovom podrumskom
prostoru je bio mnogo svežiji i vlažniji. Odmah ispod stepenica nalazila su
se vratanca ostave. Čeng ih je otvorio i ušao unutra, savivši se skoro do
struka da bi mogao da sedne na mali okrugli tronožac. Osećao se nekako
glupavo dok je tako čekao u mraku.
Upravo obavljen razgovor je više otvorio nova pitanja nego što je
odgovorio na stara. Znao je da razgovor sa Rozamondom u sobi sa mapama
niko nije prisluškivao, tako da je major Blah mogao da sazna za Čenga samo
iz nekog drugog izvora ili od svojih doušnika, koji su ga videli u
Vandarifovoj vili ili, ako želi da bude potpuno otvoren, od same
Rozamonde. Ako je gđa Maršmur zapravo Margaret Huk, onda i Andeliki
preti opasnosti da nestane, jer joj je Madlen Kraft, uprkos svim svojim
sumnjama, dozvolila da primi tog redovnog klijenta koji će je upravo dovesti
u opasnost. To možda znači da je nešto drugo bilo važnije od klijenata, neki
drugi izvor uticaja, skriven u senci - informacija koju se nadala da će saznati
od Čenga. Čeng je protrljao oči. U toku samo jednog dana ušao je u trag
jednom ubistvu, lično počinio drugo i okrenuo se protiv još najmanje tri
različite nepoznate grupe, ako računa Rozamondu - četiri. Ništa od svega
toga nije ga dovelo ni korak bliže Izabel Hejstings, naprotiv, postajala je iz
časa u čas sve veća nepoznanica.
Začuo je kako se otvaraju vrata i teški koraci kreću niz stepenice tačno
iznad njegove glave. Neko je pričao, ali od buke Čeng nije mogao da
razazna nijednu reč - najviše što je uspeo da zaključi jeste da je u pitanju
grupa od tri ili više muškaraca. Na kraju su sišli niz stepenice i krenuli niz
hodnik sve dalje od Čenga. Oprezno je otvorio vratanca i provirio: prolaz je
bio uzan pa su muškarci morali da idu jedan iza drugog, jedino je mogao da
vidi leda poslednjeg u koloni, neprepoznatljivog čoveka u crnom sakou.
Čeng je sačekao da dođu do kraja prolaza, a onda lagano gurnuo vrata i
izvukao se napolje. Kada se ispravio, oni su već skrenuli iza ugla. Požurio je
da ih sustigne, pokušavajući da hoda na pntima ne bi li ublažio bat koraka.
Kada je došao do ugla, zastao je, oslušnuo i ponovo čuo glasove - tiho
i prigušeno mrmljanje, ali od zveckanja ključeva i udaranja u bravu nije
razaznavao reči. Tiho se spustio u čučanj i zavirio jednim okom iza ugla,
nadajući se da ako uopšte neko čuva stražu, neće primetiti jedno oko i to na
visini na kojoj se oči ne bi očekivale. Grupa je stajala pred zaključanim
metalnim vratima nekih desetak jardi ispred. Poslednji u koloni je i dalje bio
leđima okrenut Čengu, a sada se sa nešto manje udaljenosti videlo da je bio
mlad i da je imao tanku, zaglađenu, kestenjastu kosu. Ispred njega su stajala
trojica u grupi: jedan oniži muškarac u pepeljasto sivom kaputu, sagnut nad
vratima pokušavao je da nade odgovarajući ključ; drugi, visok, širokih
ramena u debeloj bundi, nestrpljivo je udarao štapom o pod i saginjao se ka
četvrtoj osobi (on je taj koji je nešto mumlao) šćućurenoj ispod njegove
ruke, kao cvetić na tom medveđem krznu - bila je to Anđelika. Imala je teget
haljinu, nije reagovala na reci muškaraca, zurila je bezizražajno u ruke
elegantno obučenog muškarca u sivom koji je prebirao po ključevima. Brava
je kliknula - konačno je pronašao pravi ključ - i vrata su se otvorila. Okrenuo
se i sa nekim grčem u osmehu pogledao ostale. Bio je to Harald Krabe.
Muškarac u bundi je na brzinu pogledao u džepni sat i namrštio se.
„Gde je on do sada?" rekao je hrapavim glasom. Okrenuo se prema trećem
čoveku i prosiktao zlobno: „Idi po njega."
Čeng se bacio nazad iza ugla, očajnički pokušavajući da nade zgodno
mesto da se sakrije. Kako je u tom trenutku čučao, pogled mu je prirodno
bio usmeren nagore, pa je srećom ugledao dve gvozdene cevi, debljine
njegove ruke, koje su se protezale ispod tavanice celom dužinom prolaza.
Odjednom se začuo Krabeov glas, zbog kog su koraci trećeg čoveka prestali
da odjekuju, i to upravo kad su došli do ugla, samo korak od Čenga.
„Baskombe."
„Izvolite, gospodine."
„Stani." Krabeov glas se promenio, pa je bilo jasno da se obraća
čoveku u bundi. „Samo trenutak. Zašto da mu pokažem da smo u sve većem
problemu i a mu time pružim zadovoljstvo. Osim toga", glas mu se opet
promenio i dobio neki ušećereni ton, „njegova nagrada je kod nas."
„Nisam ja ničija nagrada", odgovorila je Anđelika, tihim ali odlučnim
glasom.
„Naravno da nisi", potvrdio je Krabe, „ali ne mora to da zna dok ne
budemo spremni."
Čeng je u očaju pogledao nagore. Na drugom kraju prolaza, iznad
stepenica, vrata su se otvarala. Neko je dolazio. Našao se između dve vatre.
Odjednom je osetio kako mu navire snaga, uhvatio je zalet od tri koraka i
skočio, odupirući se jednim stopalom o zid i uglavljujući drugo na suprotnoj
strani dospevši na nešto veću visinu, sve dok ispruženim rukama nije uspeo
da dohvati cevi. Već je video kako par nogu silazi niz stepenice. Grupa ljudi
iza ugla samo što nije naišla. Obuhvatio je cevi nogama i podigao se, a onda
se svom snagom prevrnuo na njih, tako da se licem okrenuo nadole i brzo
skupio krajeve kaputa da ne vise. Gledao je odozgo sav unezveren. Štap mu
je ostao na zemlji, prislonjen uza zid, gde ga je ostavio kada je virio iza ugla.
Sad više ništa nije mogao da učini. Oni su dolazili. Koliko mu je trebalo da
se popne? Da li su ga videli? Ili čuli? Trenutak kasnije, pokušavajući da
zadrži dah dok mu je bubnjalo u grudima, Čeng je ugledao Baskomba, onog
trećeg čoveka koji je zastao na samo korak od ugla, kako stoji tik do
njegovog štapa. Sa drugog kraja se bat koraka sve više približavao i bio
mnogo jači nego što je očekivao. Zapravo, nije to bio samo jedan čovek.
„Gospodine Baskomb!" doviknuo je jedan od njih, a taj poletni
pozdrav činila je još srdačnijim (ili blesavijim) činjenica da su se ovi ljudi
najverovatnije rastali pre samo pet minuta. Njegov ton je govorio da su radili
na zajedničkom zadatku te večeri - ali je takođe i davao do znanja ko je te
večeri bio voda. Čeng se nakostrešio od užasa. Tiho je izdisao kroz nos. Nije
mogao da veruje da ga nisu primetili i već je bio spreman da skoči na
Baskomba, da napadne i onog što je upravo došao i onda pobegne uz
stepenice. Ova dvojica su prošla tačno ispod njega. Ponovo je zadržao dah i
zaledio se od napetosti. Jedan od muškaraca, u uskom crnom fraku, sa riđim
zulufima i duge, guste, kovrdžave kose (očigledno onaj koji je dozivao)
gegao se uporedo sa drugim višim, mršavijim muškarcem u plavičastoj
uniformi, sa ordenjem na grudima i dubokim čizmama koje su ga
nemilosrdno remetile u alkoholičarskom teturanju. Kada su prišli bliže,
Baskomb je iskoračio pred uniformisanog muškarca, a ostala trojica su
nestala iza ugla.
Čeng je ostao na cevima sve dok nije čuo kako se gvozdena vrata iza
njih zatvaraju, onda se zaljuljao na rukama i skočio na pod. Otresao je
prašinu s odeće i uzeo štap. Udahnuo je duboko i prekorio samoga sebe što
se tako nepromišljeno zadesio u nezgodnoj situaciji. Spasao ga je onaj u
uniformi, koji se u pijanom stanju teturao i svu pažnju privukao na sebe.
Prisetio se razgovora između čoveka u bundi i Krabea: koga su od te dvojice
čekali, pijanog oficira ili veselog kicoša? Trudio se da ne razmišlja, jer ga to
ničemu nije vodilo već mu je samo lagano razaralo osećaj spokoja. Utom je
skrenuo iza ugla i ugledao gvozdena vrata koja su se zatvorila iza onih
ljudi... koji je od njih polagao pravo na Andeliku?
Došla je iz Makaoa kao dete, pošto je ostala siroče kada joj je otac,
portugalski mornar, ubijen drugog dana plovidbe u nekoj tuči noževima;
majka joj je bila Kineskinja. Čeng je ostao zadivljen još kada ju je prvi put
ugledao u glavnom salonu Južnog keja, gde je posle surovih državnih
sirotišta na neki način našla sebi dom. Zahvaljujući egzotičnoj lepoti i
čudnoj zavodljivoj uzdržanosti iz te jazbine je napredovala prvo u Drugu
sudnicu, a ove godine Madam Kraft ju je kupila za nepoznatu sumu novca,
pa je sa zrelih sedamnaest godina osetila naparfemisanu otmenost Stare
palate. Ovo uspešno mesto je učinilo da bude van domašaja Čengovih
mogućnosti. Nije porazgovarao sa njom pet meseci. Naravno, i pre toga su
vrlo malo pričali. On inače nije bio razgovorljiv tip, naročito sa osobom
prema kojoj možda gaji neka osećanja. Iako je znao da je bila svesna da
zauzima posebno mesto u njegovom, ne bi mogao da kaže srcu - šta to
uopšte znači u životu kakav je on vodio (možda bi „panoramsko slikanje"
bio tačniji opis tog niza događaja nepoznatog početka kao što je Čengov
život) -s njene strane nikada nije bila upućena nijedna značajna reč šta god
da je osećala, jer je ona više volela da ćute. U početku je to možda bilo zbog
jezika, ali sada je to već bio način profesionalnog ponašanja, što je
podrazumevalo blistav osmeh, gipko telo i neuhvatljivo dalek pogled. U
određenim trenucima, kada su dolazili do nečega što bi se teško moglo
nazvati bliskošću, najviše što je Anđelika ljubazno i vesto dopuštala bilo je
zapravo samo naslućivanje tih bezgraničnih unutrašnjih predela koje je
grčevito krila... to naslućivanje je prodirale u Čengovu dušu kao udica.
Pokušao je da otvori metalna vrata, ali nije uspeo. Bila je to neka stara
brava, koja je pre mogla da uspori beg progonjenog nego da ga potpuno
obustavi.
Napipao je u kaputu prsten sa kalauzima i probao da otključa prvim
od njih. Drugi je uspeo i vrata su se polako otvorila - bila su dobro
podmazana i nisu škripala - ušao je u mrak. Povukao ih je za sobom,
ostavivši ih otključana, i oslušnuo. Meta koju je pratio kretala se sporo, a
kako i ne bi kad su u pitanju bili jedan pijani čovek i Anđelika - njene cipele
i haljina nisu bile prikladne za kaldrmu u ovom mračnom tunelu. Čeng ih je
nečujno sledio, ispruživši štap ispred sebe dok je drugom rukom pipao po
zidu. Pokušao je da odredi tačan pravac kretanja - niz stepenice, pa kroz
prolaz, iza ugla, onda kroz mračni tunel, koji kao da je blago skretao ulevo...
iza bordela su bile zgrade prave palate, odnosno dodatne prostorije Instituta.
Tunel je u početku bio osmišljen kao tajni prolaz od palate do kuće gde je u
to doba živela nečija ljubavnica, ili možda tajni prolaz da bi se zaobišla
svetina. Čeng se nasmejao, jer se tunel sada upotrebljavao u obrnutom
smeru, ali je i dalje bio vrlo oprezan. Nikada nije ušao u Institut i nije imao
predstavu na šta može da naiđe.
Grupa koju je pratio je stala. Neko je zalupio drugim gvozdenim
vratima, udarac metala oštro je odjeknuo u tunelu. Onda je čuo otključavanje
brave, prodorno zveckanje lanaca dok su ih provlačili kroz gvozdeni beočug,
a zatim škripanje teških šarki. Narandžasto svetio se prolilo kroz mrak.
Grupa je stajala pored malih kamenih stepenica, a na tavanici iznad njih je
bilo otvoreno jedno okno u ravni sa zemljom, kao da je od podruma.
Nekoliko muškaraca sa fenjerima pomagalo je pri silasku svakome
ponaosob. Nisu zatvorili vratanca -možda da bi posle istim putem vratili
Anđeliku - pa je Čeng iskoristio priliku da se prišunja kamenim stepenicama
i tu se šćućuri, sasvim pri zemlji, gledajući uvis. Iznad njega su bile gole
grane drveća, avetinjske na mesečini.
Provirio je i ugledao veliko dvorište sa travnjakom između zgrada
palate. Kako je grupa išla preko trave, tako se pomerala i svetlost fenjera,
ostavljajući Čenga u dubokoj tami. Kretao se nisko, iskrao se iz tunela -
imao je utisak da izlazi iz neke grobnice - i nastavio za njima, krijući se
usput iza drveća koje je predstavljalo mnogo bolji zaklon. Prozori na
zgradama unaokolo su bili mračni - nije imao predstavu koji deo palate
zauzimaju oni iz Instituta i u kom svojstvu, pa mu je jedino preostalo da se
nada da ga niko neće primetiti. Pretrčao je do sledećeg drveta, još bliže
zidovima. Na gustoj travi se nisu čuli odjeci čizama. Nije bilo teško videti
kuda je grupa išla - prema čoveku sa fenjerom koji je stajao na ulazu jedne
čudne građevine na sredini dvorišta, odvojene i nepovezane sa ostalim
zgradama.
Bila je to niska jednospratnica, bez prozora i, koliko je Čeng mogao
da vidi, osnove. Video je da se ova grupa od šest ljudi i njihovi pratioci
približila vratima i ušla. Ostao je samo čovek koji je prethodno stajao ispred.
Čeng se sklonio iza obližnjeg drveta, trudeći se još više da sve prođe
bešumno. Bio je dvadesetak jardi daleko. Ipak je sačekao nekoliko minuta.
Stražar se nije udaljavao od vrata. Čeng se osvrnuo po dvorištu,
razmišljajući da otpuzi do druge strane kružne zgade gde bi možda mogao
da nađe neki ulaz ili prolaz na krov. Međutim, samo je čučnuo i resio da
sačeka, nadajući se da će stražar na kraju ući ili da će neko iz grupe izaći. Ili
čak ćela grupa. Nije prepoznao nikoga među njima osim Krabea i Anđelike.
Baskomb je bio pratilac ili zamenika ministra ili onog čoveka u bundi, nije
bilo jasno - kao što nije bilo jasno ni to ko je medu njima bio na višoj
poziciji. Ona dvojica na kraju su bili enigma - sa mesta sa kog je Čeng
posmatrao nisu mogla da im se vide lica, a ni detalji na uniformi pijanog
oficira. Ovo je sigurno imalo veze sa onim slavljem u kući Roberta Van-
darifa - Krabe se pojavio i ovde i tamo. Da li je neko odveo Margaret Huk
kao što oni sada vode Anđeliku - Margaret Huk koja je bila u potrazi za
Izabel Hejstings (koja je isto tako bila kod Vandarifa) i koja je imala isti
ožiljak kao Artur Traping? Njen ožiljak nije bio star, a Trapingov je nastao u
kratkom periodu između dolaska na glavnu recepciju i trenutka kada ga je
Čeng našao na podu - što je, ako ništa drugo, govorilo da sam ožiljak nije
bio uzrok Trapingove smrti, jer ga je žena očigledno preživela. Ono što je
sada bilo važno jeste razlog zašto se ova grupa ljudi okupila ovde, neki
zajednički razlog - koji je, možda samo posredno, ubio Artura Trapinga i
digao hajku na Izabel Hejstings. Čengu se činilo da ta potraga nije bila iz
osvete. Možda je njegova Persefona stvarno ubila Rozamondinog prijatelja -
ta krv je morala biti nečija - ali su je progonili zato što je videla nešto.
Stražar se okrenuo ka drugoj strani dvorišta, odakle su se začuli
koraci. Prema svetlosti fenjera je išao jedan mršav muškarac u tamnom
dugačkom šinjelu na duplo kopčanje sa srebrnom dugmadi i praznim
epoletama, gologlav, sa rukama na leđima. Nekoliko jardi od ulaza, stražar
mu je naredio da stane, a on je klimnuo i udario petama u znak pozdrava.
 Čovek je bio sveže obrijan, sa monoklom o koji se odbijala svetlost
kada bi mrdnuo glavom i očigledno je tražio a onda dobio negativan
odgovor od stražara. Uzdahnuo je, pomiren s tim. Pogledao je iza sebe i
neodređeno mahnuo rukom nalevo – možda ka mestu gde je do tada čekao.
Stražar je pogledao u tom pravcu. Brzim pokretom čovek je ispružio drugu
ruku sa palcem na okidaču sjajnog crnog pištolja, usmerivši cev u stražarevo
lice. Stražar se nije pomerao, ali onda je odjednom, kada mu je čovek to
naredio žustrim šapatom, ispustio oružje u travu, spustio fenjer i okrenuo se
prema vratima. Čovek je zgrabio fenjer i prislonio pištolj stražaru u leđa.
Stražar je otključao vrata i obojica su ušli unutra.
Nisu zatvorili vrata za sobom. Čeng je brzo prešao preko travnjaka ka
ulazu i provirio. Sa ulaza se išlo pravo na stepenice koje su se pod velikim
nagibom spuštale još nekoliko nivoa. Zgrada je bila duboko ukopana u
zemlju, a Čeng je mogao da vidi onu dvojicu kako nestaju niz stepenice i
slabu narandžastu svetlost fenjera kako treperi i udaljava se. Osvrnuo se oko
sebe, pripremio štap i krenuo niz stepenice, polako, tiho, spreman da se u
svakom trenutku trkom vrati nazad. Opet se našao u jednom uskom hodniku,
kao na tanjiru svakome ko bi se pojavio iznad i ispod njega - ali ukoliko je
želeo da nešto sazna nije bilo drugog načina. Na donjem odmorištu je zastao
i oslušnuo. Čuo je razgovor u daljini, ali su reci bile nerazgovetne i nekako
su neobično odjekivale. Čeng je pogledao iznad. Nije bilo nikoga. Nastavio
je da silazi.
Stepenice su vodile ka jednom kružnom hodniku koji se pružao na
obe strane, kao neki prsten oko velike glavne odaje. Glasovi su dolazili sa
Čengove leve strane, pa je krenuo tamo pripijajući se uz unutrašnji zid
hodnika. Posle dvadesetak jardi, približivši se izvoru jakog svetla, ponovo je
zastao, jer je odjednom mogao jasno da čuje glasove.
„Baš me briga za neprijatnost." Osoba je bila ljuta, ali pod kontrolom.
„On nije pri svesti."
U govoru se osećao nemački akcenat ili možda neki drugi. Danski?
Neki drugi nordijski? Posle toga je nastupila tišina, a onda su se začule
odmerene reci iskusnog diplomate, Haralda Krabea.
„Doktore... naravno... morate obaviti svoju dužnost - potpuno
razumljivo, zapravo, zadivljujuće. Međutim, videćete... diskretnost, uticaj
vremena - postoje drugi zahtevi - dužnosti - u igri. Mislim da smo svi ovde
prijatelji..."
„Odlično. Onda vam svima prijateljski želim laku noć", odgovorio je
doktor. U tom času se začulo škripanje čelika - sablje su isukane - a onda
zvuk pritiskanja nekoliko obarača na puškama. Čeng je odmah pretpostavio
o čemu se radi. Ono što nije mogao da pretpostavi jeste ishod svega toga.
Doktore..." nastavio je Krabe dok mu je u glasu ton napetosti i
užurbanosti, postajao sve naglašeniji. „Ovakav sukob nikome nije od koristi
- niti po želji vašem mladom gospodaru, kada bi mogao da se izjasni o
svojim željama... „
Nije stvar u mom gospodaru, nego u mojim obavezama", prekinuo ga
je doktor. „Ovog puta njegove želje nisu na prvom mestu. Kao što rekoh, ja
vas napuštam, osim ako ne resite da me ubijete. Ako se ipak odlučite na to,
verujte da ću pre vas razneti mozak ovom idiotu od princa - što će vam,
pretpostavljam, prilično pokvariti planove, a njegovog moćnog oca
prilično... iznervirati.
Laku noć."
Čeng je čuo kako neko vuče stopalima po podu i u sledećem trenutku
ugledao doktora, koji je jednom rukom pridržavao onog čoveka u uniformi
dok se polusvestan teturao, a u drugoj držao pištolj. Nije bilo ni traga od
čoveka u bundi, niti Anđelike. Kad su ova dvojica otišla, niko nije
progovarao - kao da se situacija razvijala bez reći - a Čeng se povukao nazad
iza stepenica. Pomislio je da pobegne, ali to bi ga samo razotkrilo - sigurno
bi čuli korake i ne bi se neopaženo izvukao. Time bi ih takođe odvratio od
namere da ubiju doktora, a Čeng nije znao da li bi to bilo dobro ili loše.
Nadao se da će još nešto saznati. Ako se Čeng ne vara, pijani uniformisani
čovek je morao biti Karl-Horst fon Masmerk. Te tajnovite veze između
Roberta Vandarifa, Henrija Ksonka i Ministarstva spoljnih poslova su za
njega zaista bile nedokučive. Sav zamišljen, Čeng je podigao pogled. Doktor
ga je primetio.
Stajao je sa skljokanim Fon Masmerkom u dnu stepenica i kada je
bacio pogled na drugu stranu hodnika, zapanjio se što uopšte vidi nekoga, a
naročito neku nepoznatu osobu u crvenom. Čeng je znao da se nalazi iza
oblog zida i da ostali ne mogu da ga vide, pa je lagano prineo kažiprst
usnama, dajući znak ovome da ne progovara. Doktor je ostao zagledan. Imao
je izuzetno belu kožu i delovao kao leš. Kosa mu je bila beloplava, obrijana
na vratu i sa obe strane, u nekom srednjovekovnom stilu, a na vrhu glave je
bila dugačka i spljoštena, mada se u metežu rasula napred, ispravila se i
visila mu preko očiju. Sudeći po samopouzdanju, ne bi se moglo reći da je
doktor bio čovek od akcije ili da je bio iskusan u potezanju pištolja. Čeng se
polako udaljio od njega držeći ga na oku. Pokretom mu pokazao da izađe, i
to odmah. Doktor je brzo pogledao unazad ka ostalima, i na neki čudan
način počeo da se penje uz stepenice, vukući za sobom omlitavelog princa.
Čeng se povukao sa brisanog prostora i ponovo se setio Masmerkovog lica
kad ga je ugledao: jasno vidljive crvene opekotine oko oba oka.
Grupa se okupila oko donjih vrata. „Nadamo se, doktore, da ćemo vas
ponovo videti", rekao je Krabe ljubazno, „i želimo laku noć vašem slatkom
princu." Onda je zamenik ministra promrmljao nešto stražarima koji su sta-
jali pored: „Ako padne, podignite ga. Neka jedan ostane na vratima da pazi,
a drugi neka ih isprati. Ti", pokazao je na stražara na kog je doktor bio
uperio pištolj, „ostani ovde." Druga dvojica su se odmah popela gore, a
jedan je ostao s pištoljem u ruci. Krabe je sa Baskombom i crvenokosim
kicošem krenuo niz hodnik odakle su i došli.
„Nije važno", rekao im je vedrim glasom. „Doći ćemo sutra do princa
na neki način, a sa doktorom ćemo raščisti kad budemo imali vremena.
Nigde ne žurimo. Osim toga", nasmejao se i počeo u poverenju, „imamo mi
poslove i sa drugim plemstvom, zar ne Rodžere?"
Više se nije čulo šta govore. Čeng se povukao još desetak jardi, ali
izlaz mu je bio zatvoren. Da bi izašao napolje, morao je da napadne stražare
ili da ih sve zajedno nekako izbegne, jer je pretpostavljao da će ih grupa pri
odlasku povesti sa sobom. Okrenuo se i nastavio niz drugu polovinu
hodnika, očekujući da će se ovi kružni hodnici na drugoj strani spojiti.
Čeng je koračao držeći štap obema rukama ispred sebe, jednom
rukom dršku, a drugom telo štapa, spreman da ga svakog časa rasklopi. Nije
imao pojma da li je ovo situacija u kojoj je lovac ili plen, ali je znao da će,
ako stvari krenu loše, morati da se bije sa nekoliko njih istovremeno, što
skoro uvek ima poguban ishod. Kada je u pitanju grupa muškaraca, uvek
jedan od njih počne prvi, a usamljeni protivnik, koliko god bio hrabar i vest,
uvek nastrada. Jedino što je mogao bilo je da napadne što više njih i da
jednostavno na silu rasprši grupu u slabe pojedince - koji bi onda bili
nesigurniji i neodlučniji. Neodlučnost omogućava borbu jedan na jedan i
razjedinjuje grupu, zbog čega dolazi do još veće neodlučnosti, jer kada se
divljaštvo ispreči pred umom, strah gazi logiku. Jednom rečju, treba napasti
kao ludak. Ali ovakva nekontrolisana taktika je imala više rupa nego osmeh
gde Vels - što znači da bi ga i mrvica zdravog razuma kod njegovih
protivnika, osim ako nisu bili neiskusni glupani i razdražljivi primitivci, lako
dovela u situaciju da se oseća kao svinjče u klanici. Najbolje bi bilo kad bi
sve mogao da izbegne. Gledao je da ne napravi nikakvu buku.
Kako k hodnik skretao, iza unutrašnjeg zida odnosno iz središnje
prostorije, šta god da je tamo bilo, začulo se prigušeno brujanje. Na podu
ispred Čenga su ležale bačene dugačke kutije, otvorene i prazne, na jednoj
velikoj ispreturanoj gomili, one iste kutije koje je video na zaprežnim kolima
kod kanala i u kući Roberta Vandarifa - mada su ove bile postavljene
plavim, a ne narandžastim filcom. Zujanje je postajalo glasnije, dok na kraju
sve nije počelo da se trese. Čeng je zapušio uši. Zvuk je počeo da mu izaziva
neprijatnost i bol. Sapleo se i pao. Hodnik se završavao metalnim vratima.
Probio se kroz gomilu kutija, razorno zujanje mu je nadjačavalo bat
nespretnih koraka, nije mogao da se koncentriše, saplitao se šutirajući kutije
u stranu. Zateturao se i zatvorio oči. Pao je na kolena.
Posle nekoliko sekundi razornog vibrirajućeg odjeka u ušima, kardinal
Čeng je primetio da je zvuk utihnuo. Lice mu je bilo mokro. Potražio je
maramicu jer je krvario iz nosa. Uspeo je da se uspravi medu razbacanim
kutijama, dok su se obnevidelost i vrtoglavica povlačile, pogledao je u mrlje
na maramici, a onda je presavio i opet prislonio na lice. Sabrao se, obrisao i
oprezno uputio ka vratima. Naslonio je uvo, oslušnuo, ali su bila previše
debela, što ga je navelo da se zapita koliko je taj zvuk bio snažan kada je
dopro kroz tako debele zidove i teška vrata. Šta se onda dogodilo sa onima u
prostoriji? Od čega je dolazilo to brujanje? Zastao je na trenutak, određujući
svoj položaj u odnosu na navodne ciljeve - da nade pravog ubicu Artura
Trapinga i tu nedokučivu Izabel Hejstings. Znao je da kreće opasnim putem i
da je možda čak upao u klopku. Onda se setio Anđelike, koja je možda bila s
druge strane i na ko zna koji način upletena u sve ovo, ali sasvim sigurno
bez ikakve zaštite. Pritisnuo je kvaku.
Teška vrata su se lagano zanjihala na dobro podmazanim šarkama.
Kročio je unutra kao duh - i zaista, od prizora koji je ugledao nijedna kap
krvi nije mu ostala u licu. Ušao je u nekakvo predsoblje, jedan veći
zasvođeni prostor -na čijim su se zidovima nalazile sjajne cevi, kao velike
orgulje u nekoj katedrali - i pogledao kroz široki prozor sa debelim staklom.
Sve cevi su išle nadole, ka podu, i skupljale se oko nečega što je ličilo na
podijum na kom je stajao ogroman sto. Na stolu je ležala Anđelika, sasvim
gola, na glavi je imala masku od metala i gume, telo joj je bilo prekriveno
gomilom crnih creva i kablova, prizor kao iz pakla, slično mučeništvu svete
Izabele. Na platformi oko nje je stajalo nekoliko muškaraca, na glavama su
imali velike šlemove od mesinga i kože, sa m naočarima na očima i čudnim
ispupčenjima preko usta i ušiju, ali ih je Čeng prepoznao po odeći: niski
muškarac u sivom, drugi mršavi u elegantnom crnom odelu, vitki muškarac
koji je sigurno bio Baskomb i još jedan krupni, koji više nije imao bundu na
sebi nego košulju zavrnutih rukava, sa zaštitnim rukavicama od debele kože
do lakata. Svi su gledali u njegovom pravcu, ali ne u njega već u delikatan
proces koji se odvijao pred Čengovim očima.
U predsoblju je dominiralo veliko kameno korito puno ključale
tečnosti koja se pušila, a iz korita je vodilo najmanje pedesetak klizavih
crnih creva, koje su pokrile skoro svaki pedalj poda. Iznad ovog šištavog
korita, visila je okačena o lance metalna ploča, koja je izgledala kao da je
upravo izvađena iz njega. S druge strane tog bazena, nasuprot Čengu, stajao
je čovek s kožnim rukavicama, teškom zaštitnom keceljom od kože i onim
neobičnim šlemom. Naginjao se napred, a u rukama je držao neki
pravougaoni predmet, blistav i neprovidan, u obliku velike knjige,
napravljen od drečavog stakla indigoplave boje, koje je kapalo, pušilo se i
presijavalo. Staklena knjiga mu je klizila na ispruženim šakama i rukama, a
on nije smeo čvrsto da je stegne kao da je bila previše lomljiva ili previše
opasna. Vrlo pažljivo je izvadio knjigu iz tečnosti koja se cedila i stavio je
na metalne ploče. Onda je podigao glavu i ugledao Čenga.
Potpuno se dekoncentrisao. Izgubio je ravnotežu, a tokom tog
beskrajno mučnog trenutka Čeng je gledao kako mu staklena knjiga
nezaustavljivo klizi niz kožne rukavice. Čovek se zateturao, pokušavajući da
zadrži oslonac, ali je knjiga nekontrolisano počela da klizi na drugu stranu.
Pokušao je ponovo, ali mu je ona samo skliznula sa ruku, pala na ivicu
kamenog korita i polomila se u bezbroj komadića. Čeng je video kako ljudi
iz glavne prostorije trče ka prozoru. Video je kako se onaj čovek zateturao
unazad sa rukama punim oštre sjajne srče. Čeng je bio omamljen mirisom,
onim istim koji je osetio pored tela Artura Trapinga, ali je sada bio
neuporedivo jači. Pekle su ga oči, štipalo ga je u grlu, klecala su mu kolena.
Čovek ispred njega je vrištao - prigušeni krici su se čuli kroz šlem. Ostali su
trčali ka njemu. Čeng je jedva stajao na nogama. Pogledao je u Andeliku,
koja je ležala na stolu i grčila se kao da joj gumena creva isisavaju krv, a
onda se zateturao unazad, držeći ruku preko usta, dok mu se u glavi mutilo
od isparenja, a pred očima mu plutale crne tačke. Potrčao je spašavajući
sopstvenu kožu.
Bežao je preko bačenih kutija ne gledajući gde gazi i udisao čistiji
vazduh. Dok su iza njega odjekivali uzvici, rasklopio je štap i pripremio
svaki deo. Trčao je preko hodnika, srce mu je lupalo zbog prizora koji je
upravo video i zbog toga što je Andeliku ostavio samu. Da li je mogao da je
oslobodi? Da li je otišla tamo dobrovoljno? Šta su joj to uradili? Onda je
naleteo na stražara, koji ga je čuo da nailazi i izbezumljeno počeo da vadi
pištolj. Uperio ga je u Čenga, a ovaj je zavitlao štapom prema cevi pištolja.
Kako je odjeknuo pucanj, tako je Čeng desnom rukom krenuo napred.
Stražar se očajnički uvijao i izmicao, pa ga je oštrica dohvatila po desnom
ramenu, a ne po vratu. Zaurlao je. Čeng je zamahnuo, udario ga preko lica i
pokosio na zemlju. Pogledao je iza sebe i čuo kako se ljudi probijaju kroz
kutije i trče. Stigao je dopola stepeništa kada je odozdo odjeknuo pucanj -
stražar je pokušao da puca levom rukom. Nije ga pogodio, ali je sigurno
uzbunio ostale stražare, kojima je bilo dovoljno da zalupe jedna vrata i da
imaju Čenga u šaci. Potrčao je napred, noge su mu otkazivale, a u glavi mu
se vrtelo od isparenja, u mislima mu je i dalje bio onaj sto, Anđelikino
zgrčeno lice pod maskom i teško disanje. Još jedan pucanj odozdo, još jedan
promašaj, utom je Čeng stigao do vrha stepenica i istrčao na dvorište mašući
rukama u odbrani, iako nikoga nije bilo u blizini. Zastao je, zateturao se,
uzeo vazduh, bio je gotovo šlep u mraku. Osvrnuo se nazad ka vratima i
ugledao stražara... kako leži nepomičan, licem ka zemlji.
Pre nego što je uopšte mogao da sredi misli - šta je sa doktorom? - dve
crne siluete su izašle iz senke, a jedna od njih je zalupila vrata. Bežeći preko
travnjaka, Čeng se okrenuo na bat koraka iza sebe. Još dve siluete. Promenio
je pravac kretanja udaljavajući se od oba para ljudi, a onda je začuo još
koraka - opet je bio opkoljen. Okružila su ga šestorica u mrklom mraku... svi
su bili u crnim uniformama sa srebrnim kragnama i manžetnama. Metal je
zaškripao, svaki od njih je izvukao sablju. Čeng je bio nemoćan. Da li je
Anđelika mrtva? Nije znao, ništa nije znao. Vratio je bodež u korice i
pogledao vojnika.
„Sad možete da me ubijete, a možete i da me odvedete kod svog
majora." Pokazao je rukom na vrata. „Oni samo što nisu stigli."
Jedan od vojnika je odstupio, napravio prolaz u krugu i rukom
pokazao Čengu da prođe tim putem, prema velikom luku na ulazu u
dvorište. Čim je Čeng krenuo prema vojnicima, oni su odmah ispružili sablje
prema njemu, a jedan mu je naredio: „Predaj oružje." Čeng mu je dobacio
štap i nastavio dalje, očekujući da će dobiti sablju u leđa. Međutim, oni su ga
brzim korakom otpratili kroz luk prema jednoj crnoj kočiji. Vojnik koji je
uzeo štap vratio je sablju u korice, izvukao mali pištolj i prislonio ga Čengu
na vrat. Ostali su takođe povukli sablje i okrenuli se svojim zadacima -
dvojica su se popela da voze kočiju, jedan je otvorio vrata i ušao unutra
pomažući Čengu da ude, a druga dvojica su potrčala da otvore kapiju na
dvorištu. Vojnik s pištoljem je zatvorio vrata kada su ušli. Njih dvojica su
sela na jednu stranu kočije, sa Čengom u sredini, kome je pištolj bio pritisnut
uz rebra. Preko puta je sedeo jak čovek srednjih godina, kratko podšišane
sede kose, bezizražajnog lica. Udario je pesnicom o krov i kočija je krenula.
„Drago mi je što vas vidim, majore Blah", rekao je Čeng. Major ga je
ignorisao, klimnuo je prema čoveku koji je držao pištolj i ovaj mu je pružio
Čengov štap. Major je posmatrao štap, rastavio ga, otpuhnuo s prezirom i
ponovo ga sklopio. S prezirom je odmerio i Čenga, ali nije progovarao.
Putovali su neko vreme ćutke, a cev pištolja mu je bila čvrsto pritisnuta u
bok. Pitao se koliko je moglo da bude sati. Osam? Devet? Još kasnije?
Obično je određivao vreme po svom stomaku, ali su mu u poslednje vreme
obroci bili nepravilni, pa mu se taj prirodni osećaj poremetio. Pretpostavljao
je da idu na neko pusto mesto da ga ubiju. Zevnuo je.
„Zanimljiv amblem", rekao je, pokazujući glavom na majora. „Vuk
Skol guta sunce - ne baš vedar prizor, predznak Ragnaroka - poslednja bitka
u kojoj su snage reda bile osuđene na propast, čak i bogovi. Osim, naravno,
ako niste prijatelji đavola i haosa. Ipak, zanimljivo obeležje za jedan puk.
Malo previše smeo..."
Na majorovo klimanje glavom, vojnik s leve strane munuo je Čenga
jače u rebra. Ovaj je izgubio vazduh i ćelo telo mu se zgrčilo od bola. Na
silu se nasmešio i jedva progovorio.
„Da li ste pronašli gospođicu Hejstings? Prošli ste kroz neverovatne
probleme, zar ne, i na kraju saznali da informacije koje imate nisu tačne? Ne
morate ništa da mi pričate. Znam kako se osećate - kao budala."
Još jedan divljački udarac. Čeng je osećao kako mu žuč dolazi do grla.
Morao je što pre da prede na stvar, ako neće da se ispovraća sebi u krilo.
Opet se kiselo nasmešio.
„Zar vas nimalo ne kopka šta sam to video? Vaši ljudi su čuli
pucnjavu. Zar ne želite da znate ko je poginuo? To bi verovatno mnogo šta
promenilo - odnos snaga i sve ostalo. Izvinite, da li smem? Maramicu?"
Major je potvrdio, pa je Čeng sasvim polako krenuo ka spoljnom
džepu. Kad mu je ruka već bila blizu, vojnik s leve strane ga je odgurnuo i
sam zabio ruku u džep, izvadio krvavu maramicu i pružio je Čengu. Ovaj se
nasmešio u znak zahvalnosti i prislonio je na usta. Putovali su dalje. Nije
imao predstavu u kom pravcu. Najverovatnije van grada ili dole na reku, ali
ko zna gde su trenutno između te dve tačke bili. Podigao je pogled. Major ga
je pažljivo posmatrao.
„Dakle", nastavio je Čeng. „Stvarno. Borba, pucnjava, ali najviše me
zanima taj miris, možda vam je poznat, neobičan, jak, a onda i ono prodorno
i mučno zujanje, kao neka mehanička košnica na parni pogon. Siguran sam
da vam je sve to poznato. Šta su radili onoj ženi, odnosno šta su joj uradili?"
Čengov glas je postajao sve tiši, a snaga jenjavala od pomisli na Andeliku
kako se grči pod gomilom crnih creva, pa onda ti ljudi sa kožnim maskama
oko nje.
„Baš me briga za kurvu", rekao je major Blah jakim pruskim
akcentom, glasom hladnim i teškim kao gvozdeni bodež. Čeng ga je
pogledao - stvari su već išle lakše - i nakašljao se u maramicu, obrisao usta,
izvinio se mrljajući, i u priči neprimetno gurnuo maramicu u unutrašnji džep
kaputa.
„Izvinite... ne, naravno, majore, vas je briga za princa i ministra,
ličnosti iz industrije i finansija, koji su delovi jedne slagalice, zar ne? Dok
ja..."
„Vi niste deo ničega", rekao je major prezrivo.
„Tako ste ljubazni", odgovorio je Čeng, a onda, izvlačeći ruku iz
džepa, otvorio britvu i gurnuo je pod vrat vojniku koji je držao pištolj. Dok
je ovaj bio još zbunjen od hladnog dodira čelika, Čeng mu je dohvatio i
stegao ruku u kojoj je držao pištolj, odmakao ga od sebe i usmerio na
majora. Svi su se sledili. „Ako se mrdnete", prosiktao je Čeng, „ovaj je
gotov, a vas dvojica morate ubiti razbesnelog čoveka koji ima vrlo pogodno
oružje za ovako skučen prostor. Pusti pištolj.".
Čovek je u očaju pogledao majora Blaha, čije se lice izobličilo od
besa. Čeng je uzeo pištolj, pažljivo ga usmerio majoru u lice i prebacio se na
drugu stranu kočije. Seo je pored majora, stavio mu britvu pod grlo a pištolj
uperio u dvojicu vojnika. Niko se nije mrdao. Onda je Čeng dao znak
glavom vojniku koji je bio bliže vratima. „Otvori vrata." Ovaj se nagnuo i
otvorio ih. Buka kočije je postala jača, zastrašujuća, a napolju je promicala
mračna ulica. Put je bio popločan. Još nisu izašli iz grada, sigurno su išli
prema reci. Čeng je izbacio pištolj iz kočije i dohvatio svoj štap. Udario je
štapom o krov i kočija je usporila. Pogledao je kroz otvorena vrata i obratio
se majoru. „Da vam nešto kažem. Jednog sam vam već ubio. A ubiću vas
sve ako moram. Nimalo mi se ne sviđate. Klonite me se."
Iskočio je kroz otvorena vrata i otkotrljao se na tvrdoj kaldrmi.
Uspravio se, posrćući napred, i gurnuo britvu u kaput. Kao što je i
pretpostavljao, dvojica vojnika iz kočije su iskočila za njim, kao i jedan od
kočijaša. Svi su isukali sablje. Okrenuo se i počeo da beži, a junačko
razmetanje od malopre je iščezlo nalik pozorišnoj sceni.
Kada je pao i otkotrljao se, naočare mu nekim čudom nisu spale.
Trčao je prema nizu kuća osvetljenih lampama na gas, da bi barem tu mogao
nešto da vidi. Nije imao pojma u kom se delu grada nalazi, pa mu se činilo
da trči kao muva bez glave i punom brzinom. Ako ga uhvate, znao je da će
ga raspolutiti, zato što im to ne pada teško, a i zato što su već sigurno
odustali od svog dotadašnjeg plana, kakav god da je bio. Skrenuo je iza ugla,
sapleo se o kamen i nekako uspeo da ne padne pravo na nos. Ali se zato
zalepio o metalnu ogradu, jauknuo od udara i nastavio napred, niz blok.
Ulica je bila u stambenom delu u kom nije bilo saobraćaja. Pogledao je iza
sebe i video da ga vojnici sustižu. Okrenuo se napred i opsovao. Kočija u
kojoj se nalazio major Blah se okrenula i dolazila mu u susret. Osvrnuvši se
oko sebe, ugledao je uličicu koja je vodila levo. Požurio je da stigne tamo
pre kočije koja je punom brzinom išla pravo na njega. Upravo kada mu se
kočija toliko približila da je mogao da vidi beonjače konjima, Čeng je uleteo
u mračnu uličicu, srećan što je previše uska da bi kočija mogla da prođe, pa
je samo proletela pored. Na trenutak je pomislio da stane, da dočeka vojnike,
možda jednog po jednog. Ali za tako nešto prostor nije bio dovoljno uzan.
Nastavio je da trči.
Ova uličica je prolazila između dve velike kuće na kojima, koliko je
mogao da vidi, nije bilo nikakvih vrata niti prozora na visini nižoj od drugog
sprata. Shvatio je da će, ako dođe do kraja ulice i ne nađe izlaz, opet upasti u
klopku. U tom trenutku mu je jedinu utehu predstavljala činjenica da su
vojničke čizme bile još nezgodnije i nestabilnije za trčanje po klizavoj
kaldrmi od njegovih. Proleteo je kroz uličicu u punom trku, nije bilo kočije,
pa je zastao - snaga ga je držala dok nije napustio ulicu - da bi video gde se
nalazi, da bi ugledao bilo kakav znak i obeležje koje prepoznaje. Bio je to
kraj u kom su živeli pristojni ljudi, što znači da mu ni najmanje nije bio
poznat. A onda se pred njim, kao ispunjenje dečje želje, otvorio drugi put
koji je išao nizbrdo. Jedina padina u gradu bila je ta koja je vodila ka reci,
što mu je donekle pomagalo da se orijentiše. Krenuo je tuda - osvrnuo se iza
sebe i ugledao prvog vojnika kako skreće u uličicu - znajući da će uroniti u
gustu maglu.
Trčao je s naporom održavajući ravnotežu na kosini. Čuo je kako
vojnici tapkaju za njim, samo nemačka sorta može da bude toliko uporna.
Pitao se da nisu možda major i doktor u dogovoru, a vojnici deo Karl-Horst
fon Masmerkove pratnje. Ragnarok je simbol razaranja u nordijskoj
mitologiji, simbol kakav je mogao da prihvati jedino najsuroviji puk na
svetu, a što trenutno nije bilo u skladu sa obamrlim i onesvešćenim princem.
Doktora je mogao da razume, jer on ima ličnu obavezu prema članu
kraljevske porodice, ali major? Kakvu bi korist imao princ (ili njegov otac)
ako bi Čeng bio ubijen, a Izabel Hejstings uhvaćena? A opet, za koga je
drugo mogao da radi? Kako bi uopšte mogao da boravi u stranoj zemlji u
tom svojstvu? Počeli su da se pojavljuju prvi pramenovi magle. Udisao je
vlažan vazduh.
Put je skretao, a Čeng je nastavljao da trči. Pred sobom je video mali
trg sa vodoskokom, što je bilo konačno rešenje tajne, znao je gde se nalazi -
Vortingov venac. Sa desne strane je bila reka, sa leve Kružni vrtovi, pravo je
bila trgovačka četvrt, a iza nje ministarstva. Ovde je bilo ljudi na ulicama,
jer je Vortingov venac bio poznato mesto za sumnjive radnje posle ponoći.
Čeng je skrenuo desno, ka reci, i ušao u još gušću maglu. Pomislio je da je to
kraj. Kočija je stajala i čekala ga. Čuo je kako se konji propinju i kreću u trk
pravo na njega. Čeng se bacio u stranu. Bio je daleko od reke i od trgovaca,
podigao se na kolena dok se kočijaš borio sa konjima i pokušavao da okrene
kočiju. Čeng je stao na noge i čuo kako mu iznad glave proleće metak.
Major je virio kroz prozor kočije dok mu se u ruci dimio pištolj. Čeng je
pretrčao preko trga, sa trojicom vojnika za petama, i uputio se prema
Kružnim vrtovima u samom centru grada.
Noge su mu bile van kontrole, ko zna koliko je do tada pretrčao, ali je
bio svestan da nešto mora da preduzme ako ne želi da umre. Ugledao je
drugu uličicu i krenuo njom. Odmah se prislonio uza zid i rasklopio štap.
Kada bi uspeo da iznenadi barem prvog; međutim, i pre nego što je uspeo da
dovrši misao vojnik je već skrenuo iza ugla, ugledao Čenga i podigao sablju
da se brani. Čeng je zamahnuo štapom prema njegovoj glavi, ali se ovaj
izmakao. Zatim je poleteo peroroezom na njega, ali je opet bio spor i
neprecizan. Zakačio ga je malo spreda, pocepao mu uniformu, ne uspevajući
da obavi glavnu stvar. Vojnik je zgrabio Čenga za zglob ruke u kojoj je
držao bodež. Ostali vojnici su upravo nailazili i bilo je pitanje trenutka kada
će se neki od njih zaleteti ka njemu. Uz očajnički krik, Čeng je šutnuo
vojnika u koleno i čuo strašan zvuk cepanja. Ovaj je jauknuo i pao pravo na
vojnika iza sebe. Čeng je oslobodio ruku, zateturao se unazad i zaledio kada
je ugledao kako se treći vojnik probija kroz gomilu svojih drugova i
podignute sablje nasrće na njega. Čeng je nastavio da se povlači. Vojnik je
poleteo prema njemu, Čeng je odbio napad štapom i zamahnuo bodežom, ali
je udarac završio daleko od vojnikovog tela. Vojnik je ponovo nasrnuo,
Čeng je iznova odbio udarac sa strane, a vojnik je onda zamahnuo sabljom u
nameri da Čengu odseče glavu. Kada je podigao štap da se odbrani - to je
sve što je mogao da preduzme - drvo se raspalo na komade. Bacio je
izlomljene delove i počeo da beži.
Krenuo je niz uličicu razmišljajući kako je, izgubivši štap, znatno
smanjio šanse da se samo s bodežom uspešno suprotstavi sablji. Video je
kako na kraju ulice stoji grupa ljudi. Počeo je da viče i ispušta neartikulisane
krike, što je donekle postiglo željeni efekat - da se okrenu i razdvoje, ali to
nisu učinili dovoljno brzo. Čeng je nasrnuo na prvog u grupi, onog koji je po
svemu sudeći upravo pregovarao sa nekom ženom, i zgrabio ga za kragnu.
Zavrteo ga je i divljačkim trzajem bacio pravo ka vojniku koji je nailazio.
Vojnik se nesvesno povukao podigavši sablju i izmakao u stranu udarivši u
čoveka samo ramenom, a Čeng nije propustio da iskoristi ovu nepredviđenu
situaciju. U trenutku kada je slučajni prolaznik pao, Čeng je izvukao bodež i
žabo ga vojniku u grudi. Izvukao ga je, okrenuo se i nastavio da trči. Čuo je
kako žene vrište iza njega. Da li je treći vojnik i dalje trčao za njim? Čeng je
bacio pogled preko ramena. Vojnik ga je uporno pratio. Proklinjući svu
vojničku disciplinu na svetu, Čeng je pretrčao na drugu stranu i ušao u
sledeću uličicu - od svega na svetu najmanje bi mu bilo drago da sada naleti
na kočiju.
Nije znao gde se tačno nalazi, negde blizu Kružnih vrtova, verovatno.
Ulica je bila zatrpana kutijama i buradima, a u trku je primetio i nekoliko
ulaznih vrata. Treći vojnik je zaostajao, ne delujući previše odlučno. Čeng je
jurio duž sledećeg bloka kuća dok nije naišao na ono što mu je trebalo, ulaz
u prodavnicu ukopan u zemlju ispod nivoa ulice. Preskočio je ogradu, a kada
se spustio niz kratak niz stepenica, čučnuo je i sagnuo glavu pokušavajući da
smiri disanje. Čekao je. Ulica je bila mračna, prekrivena maglom i potpuno
prazna. Ako ga je neko i video, postoji mogućnost da još nije obavestio
vojnike. Bio je sav u znoju, ko zna kada je poslednji put ovoliko trčao ili se
zaglavio u ovako idiotskoj situaciji. Zašto je bacio onaj pištolj? Ako će se
sve završiti ubijanjem, zašto ih onda nije pobio sve u kočiji? Čekao je. Nije
više mogao da izdrži, pa se uzdigao malo iznad stepenica i provirio. Tamo je
stajao vojnik sa isukanom sabljom i gledao po ulici u oba smera. I on je
jedva stajao na nogama, a Čeng je čuo kako šištavo diše dok mu se dah
pretvarao u oblak pare. Nije mogao ni da pretpostavi na koju je stranu Čeng
pobegao, pa je išao nekoliko koraka napred, a onda se vraćao nazad. Čeng je
tiho prebacio bodež u levu ruku, a desnom izvukao britvu i rasklopio je.
Vojnik mu je i dalje bio okrenut leđima, nekih petnaest jardi daleko. Kada bi
tiho uspeo da izađe na ulicu, bio je siguran u to, prešao bi pola razdaljine u
smrtonosnom trku pre nego što bi ga vojnik čuo... onda bi prešao još
nekoliko jardi dok se ovaj ne bi osvrnuo... a poslednju deonicu kad bi ovaj
podigao oštricu. Vojnik bi zamahnuo prvi put i, ako bi Čeng uspeo da ga
izbegne, stvar bi bila završena.
A ako ne bi uspeo da ga izbegne... pa, i u tom slučaju bi stvar bila
završena -„u svakom času nežnost, i prah", citirao je Blejnovu frazu. Zastao
je, stišavajući bes u sebi što ga u rođenom gradu, kao životinju, nerazumno i
van pameti progoni banda stranaca... onda je promenio položaj na
stepenicama i pripremio se da nasrne (zar nije obećao da će ih sve pobiti?).
Ali se odjednom bacio nazad u zaklon. Začuo se zvuk kočije... zaustavila se
tačno pored vojnika. Čeng je čekao i osluškivao. Čuo je žustra majorova
pitanja na nemačkom, onda je nastupila tišina, a odmah posle prigušeno
škripanje metala dok je vojnik uvlačio sablju u korice. Čeng je provirio
uverivši se da se vojnik popeo na kočijaševo mesto i da je kočija nestala u
magli. Olabavio je stisak kojim je držao oružje. Prsti su ga potmulo boleli,
takode i noge, a u glavi je osećao snažno pulsiranje. Sklopio je britvu i vratio
je u džep, dok je bodež zadenuo za pojas. Obrisao je lice krvavom
maramicom, a znoj na vratu i leđima se u međuvremenu ohladio. Shvatio je
da nema gde da prenoći.
Prešao je na drugu stranu i ušao u sledeću uličicu, tražeći gde bi
mogao da prespava. Nalazio se između dve velike zgrade koje nije mogao da
prepozna u mraku, ali je znao da je to kraj sa hotelima, kancelarijama i
prodavnicama. Uočio je jedan prozor na prvom spratu, dovoljno nisko da ga
dohvati. Uvukao je nož, zavrnuo ga i prozor se izvalio, drugi deo je otvorio
rukama. Vratio je nož za pojas i sakupivši snagu koja mu je preostala - telo
mu je drhtalo a ruke ga nisu slušale - podigao se i ušao unutra. Upuzao je u
mračnu prostoriju i zatvorio prozor. Napipavao je stvari oko sebe. Bila je to
jednostavna prostorija - cveće na polici, peškiri, sapuni, posteljina. Uspeo je
da pronađe vrata i izađe.
Kada je kročio na tepih u hodniku, sa tavanicom od poliranog drveta,
ugodno i toplo osvetljen, pokušao je da delove dana spoji u jednu sliku. U
jednoj grupi su bili Krabe i čovek u bundi, oni su pravili ljudima one čudne
opekotine, a sa njima u grupi su bili i Traping, gđa Maršmur i princ Karl-
Horst. Na drugoj strani je bio major Blah... možda sa Karl-Horstovim
doktorom. Ali je bilo toliko mnogo drugih ljudi između ove dve grupe -
Vandarif Ksonk, Aspič, Rozamonda... i naravno, Izabel Hejstings. Svaki
spisak se završavao njenim imenom, a opet činilo mu se da je to bila jedina
osoba o kojoj nikada ništa neće saznati.
Hodnik ga je vodio do zasvodene prostorije utonule u meku tišinu,
koja je bila ukrašena palmama u saksijama i ogledalima na zidovima, sa
širokom drvenom recepcijom i čovekom iza pulta. Čeng je zapravo provalio
u hotel. Pozdravio je čoveka klimanjem glave i posegnuo za novčanikom. Za
jedan dan je uspeo da potroši skoro sve što mu je Aspič dao, a sada će
dokrajčiti ostatak. To ga nije brinulo. Mogao je da odspava, okupa se, obrije
i nešto pojede kako bi odmoran i svež dočekao sledeći dan. Posle toga bi
mogao da ode u potkrovlje po sablju i da je proda. Prišao je recepciji,
osmehnuo se zadovoljno i spustio novčanik na mermerni pult.
Službenik se nasmešio. „Dobro veče, gospodine."
„Nadam se da nije previše kasno."
Službenik je bacio pogled na novčanik. „Naravno da nije, gospodine.
Dobro došli u hotel Bonifas."
„Hvala", odgovorio je Čeng. „Imate li slobodnu sobu?"

POGLAVLJE TREĆE

DOKTOR

Doktor Abelar Svenson je stajao kraj otvorenog prozora, okrenutog ka

malom dvorištu meklenburškog diplomatskog kompleksa, zagledan u zavesu
od debele magle. Imao je u ustima tvrdu bombonu od đumbira i krčkao je
zubima, svestan daje u situaciji u kojoj se trenutno nalazi predugo razmišlja-
nje bilo luksuz koji sebi nije mogao da priušti. Jednim pokretom jezika
gurnuo je bombonu pod sekutiće, zagrizao je i polomio u sitne oštre
komadiće, onda ih je još više usitnio i sve progutao. Okrenuo se od prozora,
dohvatio porcelansku solju punu mlake crne kafe i uzeo gutljaj, uživajući u
tom pomešanom ukusu slatkastog sirupa od đumbira i gorčine kafe koji mu
se širio u ustima. U Indiji se bese pije kafa sa dumbirom? Ili u Sijamu?
Dovršio je kafu, spustio šoljicu i potražio cigaretu. Pogledao je preko
ramena na krevet i nepomično telo na njemu. Uzdahnuo je, otvorio tabakeru,
stavio u usta jednu jaku rusku cigaretu i uzeo šibice pored lampe na radnom
stolu. Zapalio je, povukao dim, osetio kako mu prodire u pluća, pretresao
zrno šibice i ispustio dugi izdah. Nije mogao više da odlaže. Morao je da
razgovara sa Flausom.
Prišao je vratima, zaobilazeći krevet i stavljajući cigaretu u usta da bi
oslobodio ruke, i otvorio rezu, a onda bacio pogled na bledog mladića koji je
teško disao pod vunenim prekrivačima. Karl-Horst fon Masmerk je imao
dvadeset tri godine, ali je zbog svakakvih poroka i loše telesne grade
izgledao deset godina starije. Imao je lokne boje meda na čelu (slabost mu se
naročito videla po kosi, slepljenoj od znoja), bleda koža mu je visila ispod
očiju i oko nasledno tankih usana i uvučene brade, a i zubi su već počeli da
mu ispadaju. Svenson je prišao ovom onesvešćenom čoveku, ili bolje reći
preraslom dečaku, i osetio kako mu uprkos laudanumu vena na vratu i dalje
pulsira, opet prekorevajući sebe što je pogrešio. Ta neobično utisnuta kružna
šara oko prinčevih očiju i preko slepoočnica, ne prava opekotina već više
duboka i daj bože prolazna izmena boje kože, dovela je u pitanje sve
dotadašnje napore doktora Svensona da svoju dužnost obavi kako treba.
Kad je pogledao u princa, jedva je odoleo želji da mu ne ugasi
cigaretu na koži i prebacio sebi zbog pogrešne taktike, zbog glupavog
poverenja koje je imao u druge i loše samoodbrane. Bio je usmeren
isključivo na princa, a nimalo pažnje nije obratio na ostale oko sebe - ni na
porodicu one žene, ni na diplomate, ni na vojnike, ni na one prišipetlje na
visokim položajima, ne sanjajući da će sklanjati i odvlačiti princa od
njihovih uperenih revolvera. Nije ih skoro ni poznavao - a još manje te
planove koje su spremali za Karla-Horsta, koga inače nije teško omamiti.
Sve je to zbog Flausa, izaslanika, koji je ili strašno pogrešio... ili nije nimalo.
Svenson je morao da podnese Flausu izveštaj o prinčevom zdravlju, ali je
hteo da iskoristi taj razgovor da bi proverio da li je izgubio i tog saveznika u
ovom diplomatskom kompleksu. Kaput mu je visio na ivici kreveta, uzeo ga
je i presavio preko ruke. Bio je teži nego obično jer mu je u džepu bio
revolver. Osvrnuo se po sobi i zaključio da u blizini nema ničega što bi bilo
opasno ako se princ probudi u njegovom odsustvu. Povukao je rezu na
vratima i izašao u hodnik. Doktor Svenson je zaključao vrata velikim
gvozdenim ključem i stavio ga u džep. Vojnici su netremice pogledom
pratili doktora dok je išao niz hodnik, a da on nije ni posumnjao da ga drže
na oku. Na stražare i njihovu čeličnu disciplinu se već navikao, a kada je
hteo nešto da pita obraćao se njihovom oficiru, koji je inače iz nepoznatih
razloga i dalje bio odsutan.
Svenson je došao do kraja hodnika, zaustavio se na odmorištu i bacio
pogled preko stepenišne ograde ka predvorju tri sprata niže. Odatle je mogao
da vidi crno-belu šaru na mermernom podu, optičku varku koja je oslikavala
cele stepenice nagore i nadole, a koje su vodile jedne ka drugima ukrug, gde
je visio ogromni kristalni luster. Za Svensona, koji nije voleo visinu,
dovoljno ie bilo da vidi težak lanac o koji je luster bio okačen, pa da oseti
vrtoglavicu. Pogledao je gore, na vrh stepeništa, gde je za odmorište na
četvrtom soratu lanac bio pričvršćen i odmah mu se zavrtelo u glavi, a kao
svaka budala nije odoleo da ne pogleda. Popeo se na treći sprat,
pridržavajući se za zid i gledajući dole. Dok je tako zurio u svoje cipele,
prošao je pored stražara ispred izaslanikove odaje. Preko lica mu je prešao
grč, ispravio je leđa i pokucao. Ušao je ne čekajući odgovor.
Kada se Svenson vratio iz Instituta sa princem, Flaus nije bio tu, niti
je iko znao gde je. Izaslanik je pre četrdesetak minuta uleteo u prinčevu
sobu, dok je doktor bio sav u poslu, čisteći svog pacijenta od raznih otrova i
opojnih sredstava, i nestrpljivo upitao doktora Svensona da li je svestan šta
radi. Pre nego što je ovaj uopšte mogao da odgovori, Flaus je ugledao
revolver na stolu, a onda i ožiljke na Karl-Horstovom licu i počeo da urla.
Svenson je pogledao izaslanika, bledog kao krpa - da li od besa ili od straha,
to nije znao - i njegovom strpljenju je došao kraj, samo je grubo izbacio
Flausa iz sobe. Ulazeći sada u Flausovu kancelariju bio je veoma svestan
činjenice da o Konradu Flausu zna vrlo malo. Provincijski aristokrata, koji je
težio da bude gradski, školovan za pravnika, upoznao je članove kraljevske
porodice na studijama - zapravo, zadovoljavao je sve diplomatske zahteve da
bude deo prinčeve svite u poseti povodom veridbe, a ukoliko se iz tog braka
izrodi uspostavljanje diplomatskih odnosa na nivou ambasada, čemu su se
svi nadali, mogao bi postati prvi stalni ambasador vojvodstva ovde. Za
Flausa je, kao i za sve ostale, Svenson bio honorarni pratilac, negovatelj, sve
u svemu zamenljiva osoba. Ovakav stav je nekada odgovarao doktoru, jer je
imao manje problema. Ali ovog puta će morati da ga slušaju.
Flaus je stajao iza stola, pisao nešto, pomoćnik je strpljivo stajao
pored i podigao glavu kada se Svenson pojavio. Doktor ga je ignorisao i seo
u jednu od stolica na ljuljanje koje su stajale preko puta stola, a onda s druge
strane stola ovukao zdelu od zelenog stakla i stavio je na krilo. Flaus je zurio
u njega. Svenson je isto tako zurio u Flausa, a onda trznuo glavom prema
pomoćniku. Flaus je samo frknuo, nažvrljao ime na dnu papira i gurnuo ga
pomoćniku u ruke. „To bi bilo sve", zarežao je. Pomoćnik je udario petama i
napustio sobu, neprimetno bacivši pogled na doktora. Vrata su se tiho
zatvorila. Njih dvojica su se gledali. Svenson je primetio kako se izaslanik
sprema da progovori, pa je već počeo umorno da uzdiše.
„Doktore Svenson, moram vam reći da nisam... navikao... na ovakvo
ponašanje, na ovako divljačko ponašanje, od strane jednog člana osoblja
diplomatske misije. Ja, kao izaslanik misije..."
„Ja nisam član osoblja diplomatske misije", rekao je Svenson,
prekidajući ga jednoličnim tonom.
Flaus je zamucao. „Izvinite?"
„Ja nisam deo diplomatske misije. Ja sam član prinčevske kuće. Ja
sam odgovoran toj kući."
„Princu?" nacerio se Flaus. „Medu nama, doktore, taj sirotan..."
„Vojvodi."
„Izvinite, ali ja sam vojvodin izaslanik. I ja sam odgovoran vojvodi.
„Eto, ipak imamo nešto zajedničko", promrmljao je Svenson osorno.
„Da li ste vi to drski?" prosiktao je Flaus.
Svenson neko vreme nije ništa odgovarao da bi se celim bićem
usmerio na to kako da ga što više zastraši. Kad god je želeo da se nametne
kao autoritet, jedina snaga na koju je mogao da se osloni dolazila je iz
njegovog tela - sve ostalo je bilo u rukama Flausa i majora. Ako bi bilo koji
od njih zaista krenuo protiv njega i shvatio koliko je ovaj slab, bio bi stvarno
u opasnosti. Jedino se nadao da ova dvojica nisu okoreli nitkovi nego samo
nestručni. Susreo je izaslanikov pogled i istresao pepeo u staklenu zdelu.
„Da li znate, her Flaus, zašto je jednom mladiću na vrhuncu životne
snage potrebna lekarska pratnja na proslavi njegove veridbe?"
Flaus je otpuhnuo. „Naravno da znam. Princ je labilan i nepredvidiv -
to kažem kao osoba koja ga duboko poštuje - i često nije u stanju da sagleda
šire diplomatske posledice svojih postupaka. Mislim da je to inače
zajedničko svim..."
„Gde ste bili večeras?"
Izaslanikova usta su zamukla. Nije verovao šta čuje. Na silu je
razvukao lukav i nadmoćan osmejak. „Izvinite..."
„Princ je bio u velikoj opasnosti. Vas nije bilo. Niste bili prisutni da
ga zaštitite."
„Da, a vi ćete meni morati da podnesete izveštaj o zdravstvenom
stanju Karla-Horsta... o njegovom... o njegovom licu... i tim čudnim
opekotinama..."
Niste odgovorili na moje pitanje... ali moraćete." Flaus je zanemeo od
zaprepašćenja.
Ja sam ovde po direktnoj naredbi njegovog oca", nastavio je Svenson.
„Ako ubuduće budemo grešili obavljajući svoje dužnosti, a u ovo računam i
vas, her Flause, moraćemo preuzeti svu odgovornost za to. Već nekoliko
godina sam u neposrednoj službi vojvode, znate li šta to znači? Znate li?"
Reči doktora Svensona su manje-više bile laž. Vojvoda, prinčev otac
je bio jedan eojazan praznoglavac opsednut vojnim uniformama i lovom.
Doktor Svenson ga je dva puta sreo na dvoru. Direktive je zaista dobijao od
vojvodinog glavnog ministra, barona Fon Herna, sa kojim se doktor upoznao
pet godina ranije dok je radio kao vojni lekar meklenburške mornarice i bio
poznat pre svega, ako je uopšte i bio poznat, po lečenju promrzlih mornara
baltičke flote. Onda je izbio skandal zbog nekoliko ubistava u luci, za šta je
krivac bio rođak Karla-Horsta, a u svemu tome se pokazalo da je Svenson ne
samo oštrouman u analiziranju počinjenih zlodela i pronalaženju počinilaca
nego i taktičan u prenošenju tih podataka ministru. Ubrzo posle toga, kada je
dobio službu u Fon Hernovom domaćinstvu, često su mu tražili da prati i
istražuje određene događaje - nekad bolest, nekad trudnoću, ubistvo ili
pobačaj, redom kojim su se pojavljivali na dvoru - ali ne pozivajući se na
volju vladara. Za Svensona, koga je more podsećalo samo na tugu i
izgnanstvo, prilika da se posveti ovakvom poslu - ozbiljnim bavljenjem
patriotizmom kao razbibrigom - postala je dobrodošli oblik samouništenja.
Bilo je jasno da je iza njegovog dolaska na zabavu Karla-Horsta stajao
vojvoda, kome je Svenson sve do sada, iz pozadine, slao izveštaje koliko je
mogao i kako je umeo, u šifrovanim pismima koje je slao sa ostalom
diplomatskom poštom ili preko neupadljivo simboličnih razglednica koje je
slao gradskom poštom, ako bi mu kojim slučajem zvanična prepiska bila
ometana. To je radio i pre, tokom kratkih boravaka u Finskoj, Danskoj i duž
Rajne, ali nije bio špijun, već samo obrazovan čovek koji je zahvaljujući
svom položaju mogao da ima pristup svemu što drugi nisu, kao i da
neopaženo prati ljude, jer su na njega gledali sa potcenjivanjem. I ovo je bio
takav slučaj, prepucavanje u sitničavosti između Flausa i majora je postalo
mnogo jače, iako je do tada izgledalo kao ecja igra. Ono što je brinulo
Svensona jeste da uprkos redovnim Flausovim isporukama pošte dvoru,
posle tri nedelje od kada su ovde, nije stigla nijedna rеč kao odgovor. Kao da
je baron Fon Hern nestao.
O mogućnosti braka je počelo da se razmišlja posle putovanja lorda
Vandarifa po Evropi, kada ga je potraga za baltičkom lukom dovela u
Meklenburg. U pratnji je bila i njegova kći, kojoj je ovo bio prvi odlazak u
inostranstvo, i kao što to obično biva kada odrasli pričaju o poslu, odmah su
umešali i svoju decu. Svenson nije bio toliko naivan da misli da će ijedna
žena, ma koliko zaljubljena u Karla-Horsta, ostati poštena i nevina - osim
ako nije neverovatno glupa ili neverovatno ružna - ali mu i pored svega ta
kombinacija nije bila jasna. Lidija Vandarif je bila vrlo lepa, izuzetno
bogata, njen otac je nedavno stekao titulu lorda, a njegova finansijska
imperija je prevazilazila granice mnogih zemalja. Karl-Horst je bio jedan od
mnogih prinčića koji tragaju za većim bogatstvom, s vremenom postaju sve
manje privlačni, a o nekakvoj pameti nije bilo ni govora. Doktor Svenson je
zbog neverovatne prirode svega toga morao priznati da je prava ljubav bila
jedino realno objašnjenje - ali je on taj deo ćele stvari otpisao sleganjem
ramena, što je bila glupa greška, jer mu je pažnja bila usmerena na to da
onemogući Karla-Horsta da pravi budalaštine. Bilo mu je jasno da neprija-
telje treba da traži na drugom mestu.
Prve nedelje je zaista brinuo što princ preterano pije, što je neumeren
u jelu, u kockanju, kurvanju, pa je povremeno intervenisao, ali se sve
uglavnom završavalo na prvoj pomoći kada bi se ovaj vratio iz noćnih
provoda. Kako je princ sve manje vremena provodio po javnim kućama i za
kockarskim stolovima, a više na večerama sa Lidijom, u diplomatskim
salonima sa Flausom i ljudima iz Ministarstva spoljnih poslova, na jahanju
sa stranim vojnicima i u lovu sa svojim budućim tastom, Svenson je mogao
da se posveti čitanju, slušanju muzike, kratkim turističkim izletima i da na
kraju dana bude zadovoljan prinčevim zdravstvenim stanjem. Pomislio je
koliko je bio glup kada je na toj proslavi veridbe - zar je moguće da je to bilo
još sinoć? - zatekao princa samog u velikom Vandarifovom vrtu kako kleči
nad izobličenim telom pukovnika Trapinga. U prvom trenutku mu nije bilo
jasno šta princ radi - ako Karl-Horst kleči, to je obično značilo da Svenson
treba da ga obriše mokrom maramicom zato što je povraćao. Umesto toga
princ je zurio u zemlju, pogled mu je bio ukočen, nekako neobično blag, čak
miroljubiv. Svenson ga je povukao unazad i uveo u kuću, uprkos njegovom
idiotskom protivljenju. Uspeo je da pronađe Flausa -sada je bio začuđen
slučajnošću što je izaslanik bio toliko blizu - i da mu prepusti brigu o princu,
a onda se brzo vratio do leša. Zatekao je okupljenu gomilu: Harald Krabe,
grof Dorkanc, Fransis Ksonk, ljudi koje nije poznavao i na kraju Robert
Vandarif koji je došao sa svojom poslugom. Pozvao je Svensona u salon
ispitivao ga tihim glasom i žustro, o prinčevoj bezbednosti i zdravstveni
stanju. Kada mu je Svenson rekao da se princ savršeno dobro oseća, Van-
darif je sa olakšanjem uzdahnuo i zamolio doktora da obavesti njegovu
ćerku -ona je osećala da se nešto čudno događa, ali nije tačno znala šta - o
tome da je princ nepovređen i da joj, ako može, omogući da ga vidi. Svenson
je to naravno učinio, zatekavši Lidiju Vandarif u društvu Šarlote Ksonk,
supruge Artura Trapinga, i Šarlotinog starijeg brata, Henrija Ksonka, čije je
bogatstvo i moć mogao da nadmaši jedino Vandarif i možda, pretpostavljao
je Svenson, stara kraljica. Dok joj je Svenson mucajući objašnjavao da je u
bašti došlo do incidenta, da princ nije umešan, da se ne zna tačan razlog, brat
i sestra Ksonk su počeli da ga ispituju, utrkujući se u prikrivanju neke istine.
Svenson je po navici glumio stranca koji jedva razume njihov jezik, pa im je
tražio da ponavljaju svaku reč, dok je on bezuspešno smišljao priču koja bi
mogla da odgovori na njihovu čudnu i sumnjivu reakciju, međutim, njih je to
samo još više nerviralo. U trenutku kada je Henri Ksonk zapovednički upro
prst u Svensonove grudi, jedna skromno obučena žena, koja je stajala iza
njih i za koju je Svenson pretpostavljao da je došla kao pratnja ćutljive i
nasmešene Lidije, nagla se da nešto šapne na uvo Šarloti Ksonk. Bogata
naslednica je tada razrogačenih očiju pogledala preko Svensonovog ramena,
što se videlo i kroz njenu masku sa perjem, delujući kao da joj se ne sviđa
ono što vidi. Svenson se okrenuo i ugledao princa u pratnji nasmešenog
Fransisa Ksonka, koji nije obraćao pažnju na brata i sestru već je razdragano
pozvao Lidiju da se pridruži svom budućem mužu.
Doktor je iskoristio trenutak, brzo se naklonio vlasteli i nestao,
osmotrivši brzim pogledom princa da bi procenio stepen intoksikacije, a
onda i ženu koja je šaputala Šarloti Ksonk na uvo, a koja je sada pomno
posmatrala Fransisa Ksonka. Kako je izašao iz salona, Svenson je shvatio da
su ga zapravo vešto omeli u pregledanju leša. Kada se vratio u baštu, više
nije bilo ljudi, a ni tela. Sve što je iz daljine mogao da vidi bila su tri vojnika
iz jedinice majora Blaha, koji su na nekoliko jardi jedan od drugog išli preko
poljane sa isukanim sabljama.
Princa više nije mogao ništa da pita, a od Flausa i Blaha ionako neće
dobiti nikakav odgovor. Ništa nisu čuli o Trapingu, pa zaista sumnjaju da je
jedna tako važna osoba, zapravo bilo ko ležao mrtav u bašti. Kada je doktor
pitao zašto majorovi vojnici pretražuju poljanu, ovaj je prasnuo da je to
naredio iz predostrožnosti zbog preuveličanih upozorenja samog Svensona
na opasnost, ubistvo, misterije, a onda nadmeno dodao da više nema nameru
da troši vreme na doktorove bolesne strahove. Što se tiče Flausa, on je
potpuno odustao od cele stvari, rekavši da ako se nešto neobično uopšte
dogodilo, to je najmanje njegova briga - iz poštovanja prema prinčevom
tastu oni ne bi smeli da se mešaju u to. Svenson nije imao ništa da doda na
ove izjave (osim da ih obojicu ćutke prezre), ali je i dalje želeo da sazna šta
je to princ tražio pored leša.
Bilo je nemoguće ostati nasamo sa Karlom-Horstom. Što zbog
obaveza koje je planirao i zakazivao Flaus, što zbog želje da ga ne
uznemiravaju, princ se nije sreo sa Svensonom sve do sledećeg jutra, a
potom je, dok je Svenson bio zauzet oko pokvarenih zuba majorovih
vojnika, princ napustio zdanje u pratnji izaslanika i Blaha. Budući da se nisu
vratili do ponoći, morao je da krene u grad da ih potraži...
Izbacio je dim i podigao pogled ka Flausu, koji je stezao pesnice na
stolu. „Pričali smo o nestalom pukovniku Trapingu", počeo je. Flaus je
otpuhnuo, ali Svenson nije obratio pažnju na to već je nastavio: „O kom vi
možete misliti šta hoćete. Ono što ne možete poreći jeste da je vaš princ
noćas bio napadnut. Reći ću vam i to da sam ožiljke slične onim na
njegovom licu, primetio i ranije - na licu tog čoveka koji je nestao."
„Stvarno? Rekli ste da niste stigli da ga pregledate..."
„Video sam mu lice."
Flaus je ćutao. Uzeo je pero, pa ga mrzovoljno spustio. „Čak i ako je
istina to što tvrdite, to što ste videli u bašti, u mraku, iz daljine..."
„Gde ste vi bili tada, her Flause?"
„To se vas ne tiče."
„Bili ste sa Robertom Vandarifom."
Flaus se kiselo nasmešio. „Čak i da jesam, teško da bih o tome mogao
da vam pričam. Kao što ste primetili, nalazimo se u vrlo delikatnoj situaciji -
treba sačuvati prinčev ugled, značaj veridbe i važnih ljudi koji su u ovo
uključeni. Lord Vandarif je bio ljubazan da sa mnom raspravi moguće
strategije..."
„Da li vas on plaća?"
„Neću odgovarati na drskosti..."
„Neću više trpeti gluposti."
Flaus je otvorio usta da mu odgovori, ali ništa nije rekao, već je
nastavio da ćuti. Svenson se uplašio da je ovo bilo previše. Flaus je izvukao
maramicu i obrisao čelo.
„Doktore Svenson, vi ste vojno lice, ja to uvek zaboravljam i vaš
pristup je direktan. Preći ću preko vašeg tona ovaj put, jer zaista moramo
sarađivati da bismo zaštitili našeg princa. Ako želite da vam odgovorim na
pitanja, moram reći da bih izuzetno voleo da znam na koji način ste noćas
došli do princa, kako ste uspeli da ga 'spasete' i od koga."
Svenson je sklonio monokl sa levog i prineo ga desnom oku. Namrštio
se, prineo monokl ka ustima i duvao u njega dok se nije zamaglio. Rukavom
je obrisao staklo i namestio ga, gledajući Flausa sa neskrivenim
nezadovoljstvom.
„Žao mi je, ali moram da se vratim svom pacijentu."
Flaus je udario nogama ispod stola. Svenson se nije ni pomerio sa
stolice.
„Odlučio sam", izjavio je izaslanik, „da će od sada princ stalno biti u
pratnji naoružanih stražara."
„Odlična zamisao. Da li se major slaže?"
„Slaže se da je to odlična zamisao."
Svenson je zavrteo glavom. „Princ to nikada neće prihvatiti."
„Princ neće imati izbora, kao ni vi doktore. Kakva god da ste prava do
sada tvrdili da imate po pitanju brige o princu, to što niste sprečili jučerašnji
incident uverilo je i mene i majora Blaha da bi od sada on morao da vodi
računa o prinčevim potrebama. Sve zdravstvene probleme princa rešavaće
major Blah i njegovi ljudi."
Flaus je progutao pljuvačku i ispružio ruku. „Zahtevam da mi date
ključ od prinčevih odaja. Znam da ste ga zaključali. Meni, kao izaslaniku,
morate ga dati."
Svenson je polako ustao, vrativši zdelu na sto ne skidajući pogled sa
Flausa, i krenuo ka vratima. Flaus je ustao i dalje ispružene ruke. Svenson je
otvorio vrata i izašao u hodnik. Za sobom je čuo korake, Flaus je išao za
njim, crven u licu, vilica mu se tresla.
„Ovako neće moći. Ja sam vam izdao naređenje."
„Gde je major Blah?" upitao je Svenson.
„Major Blah je pod mojom komandom", odgovorio je Flaus.
„Uporno odbijate da mi odgovorite na pitanje."
„Može mi se!"
„Grešite", rekao je Svenson ozbiljno i pogledao u izaslanika. Umesto
straha ili prekora, ugledao je na Flausovom licu pobednički osmeh.
„Niste u toku, doktore Svenson. Stvari su se promenile. Toliko
mnogo, mnogo stvari se promenilo."
Svenson se okrenuo Flausu i čvrsto stegao svoj kaput, prebacivši ga sa
desne na levu ruku, tako da je iz džepa provirila drška revolvera naočigled
izaslanika. Flaus je prebledeo i ustuknuo, mucajući. „K.. kada se m...major
Blah vrati..."
„Biće mi drago da popričam s njim", rekao je Svenson.
Znao je sigurno da je baron Fon Hern mrtav.
Krenuo je niz stepenice i zapanjio se kada je ugledao majora Blaha
naslonjenog na zid u hodniku gde niko nije mogao da ga vidi. Svenson se
zaustavio.
„Čuli ste? Izaslanik bi želeo da vas vidi."
Major Blah je slegnuo ramenima. „To nije bitno."
„Da li su vam javili u kakvom je stanju princ?"
„To je naravno ozbiljna star, ali mi je vaša pomoć sada potrebna na
drugom mestu." Ni ne čekajući odgovor, krenuo je niz stepenice. Svenson je
išao za njim, zastrašen kao i uvek nadmenim majorovim držanjem i
istovremeno radoznao da sazna šta je to važnije od prinčevog zdravlja.
Blah ga je vodio u kasarnu, preko dvorišta, u jednu od vojničkih soba.
Na tri raščišćena velika bela stola ležao je po jedan vojnik u crnoj uniformi,
a pored svakog uzglavlja su stajala po dva vojnika. Prva dva vojnika su bila
živa, a torzo trećeg je bio prekriven belim čaršavom. Blah je samo pokazao
na stolove i ne rekavši ništa pomerio se u stranu. Svenson je bacio kaput
preko stolice i video da je njegova medicinska oprema već doneta i
postavljena na metalnu tacnu. Pogledao je prvog vojnika, koji se grčio od
bolova - leva noga mu je verovatno bila polomljena - pa je potpuno odsutan
pripremio injekciju morfijuma. Drugi vojnik je bio u još težem stanju, imao
je otvorenu ranu na grudima, otežano disanje, a u licu je bio žut kao vosak.
Svenson mu je otkopčao uniformu i otkinuo krvave delove košulje. Ubod
oštrim predmetom u rebra, a možda i u pluća. Okrenuo se Blahu.
„Koliko ima da se ovo dogodilo?"
„Možda jedan sat... ili više."
„Ovo zakašnjenje može da bude pogubno", primetio je Svenson.
Obratio se vojnicima. „Vežite ga za sto." Kada su to učinili, prišao je čoveku
sa povređenom nogom, zavrnuo mu rukav i dao mu injekciju. Govorio mu je
tihim glasom dok je gurao iglu. „Sve će biti u redu. Pokušaćemo da ti
izlečimo nogu, ali ćeš morati da sačekaš da prvo sredimo tvog druga. Ovo će
ti pomoći da zaspiš." Vojnik, zapravo dečak, je klimnuo, dok mu je lice bilo
sve u znoju. Svenson mu se nasmešio i okrenuo prema Blahu, skidajući
jaknu i zavrćući rukave na košulji. „Vrlo jednostavno. Ako mu je oštrica
došla do pluća, ona su sada puna krvi i biće mrtav za nekoliko minuta. Ako
nije, opet može da umre, od krvarenja ili infekcije. Učiniću sve što mogu.
Gde vas mogu pronaći?"
„Ostaću ovde", odgovorio je major Blah.
„Dobro."
Svenson je bacio pogled na treći sto.
„Moj poručnik", rekao je major Blah. „Umro je pre nekoliko sati."
Svenson je stajao na otvorenim vratima, pušio i gledao prema
dvorištu. Obrisao je krpom ruke. Radio je dva sata. Vojnik je još bio živ,
reklo bi se da su mu pluća čitava, ali je imao temperaturu. Ako preživi ovu
noć, ostaće živ. Drugi vojnik je imao polomljeno koleno. Iako je uradio sve
što je mogao, taj će sigurno šepati dok hoda. Major Blah je sve vreme ćutao.
Svenson je povukao poslednji dim i bacio opušak na šljunak. Oba vojnika su
prebačena u kasarnu, gde su makar mogli da spavaju na krevetu. Major se
nagnuo nad sto, nedaleko od trećeg tela. Svenson je izbacio dim iz pluća i
vratio se u prostoriju.
Sudeći po brutalnim ranama koje je poručnik zadobio, bilo je jasno da
je smrt nastupila brzo. Svenson je pogledao majora. „Ne znam da li bih
mogao išta da vam kažem što vi i sami ne vidite. Četiri uboda. Prvi, rekao
bih ovde: u rebra sa leve strane pa celom dužinom ukoso... to je sigurno
mnogo bolelo, ali ga nije usmrtilo. Naredna tri, u razmaku od jednog inča,
zadata su ispod rebara i u pluća, možda su čak zakačila i srce - ali to ne
mogu da tvrdim dok ne otvorim grudni koš. Jaki udarci - možete videti sa
kakvom su silinom zadati po ivici rane - u pitanju je nož ili bodež zariven do
drške, nekoliko puta, do smrti."
Blah je klimnuo. Svenson je čekao da ovaj progovori, ali je Major i
dalje ćutao. Svenson je uzdahnuo i počeo da odmotava i zakopčava rukave.
„Da li mi želite reći kako je došlo do ovih povreda?"
..Ne", promrmljao je major.
„Dobro. Da li biste mi rekli makar da li imaju neke veze sa napadom
na princa?"
„Kakvim napadom?"
„Princ Karl-Horst je spržen po licu. Sasvim je moguće da je
dobrovoljno pristao na to, ali to bez obzira smatram napadom."
„To je bilo dok ste ga pratili kući?"
„Tačno."
„Pretpostavljam da je bio pijan."
„Jeste bio pijan, ali ne bih rekao da je bilo od alkohola. Šta hoćete da
kažete tim 'pretpostavljam'?"
„Pod prismotrom ste, doktore."
„Zaista."
„Mi pratimo mnoge."
 „Ali očigledno ne i princa."
„Zar nije bio u društvu uglednih ličnosti?"
„Da, majore, bio je. Ako me niste razumeli, ponoviću da su mu
upravo u tom društvu, tačnije, na zahtev tog društva, nanete opekotine."
„To vi tvrdite, doktore."
„Možete se i sami uveriti."
„Jedva čekam."
Svenson je pokupio svoju medicinsku opremu i podigao pogled.
Major Blah ga je i dalje posmatrao. Svenson je spremio stvari u torbu i
napeto uzdahnuo. „Koliko ljudi trenutno imate pod svojom komandom,
majore?"
„Dvadeset vojnika i dva oficira."
„Sada imate osamnaest vojnika i jednog oficira. Budite sigurni da ko
god je ovo počinio - pojedinac ili banda - nema nikakve veze sa mnom da
biste morali da me pratite, jer je moj jedini zadatak bio da sprečim idiota da
se pred svima ponižava."
Major Blah nije ništa odgovorio.
Doktor Svenson je zakopčao torbu i pokupio kaput sa stolice. „Samo
se nadam da je i izaslanik bio pod prismotrom, majore, jer je bio odsutan
dok se sve ovo događalo, a odbija da za to da objašnjenje." Napravio je okret
na petama i krenuo ka vratima, a onda se okrenuo i doviknuo. „Da li ćete mu
vi reći za ove gubitke ili ja?"
Nismo završili, doktore", prosiktao je Blah. Vratio je čaršav na
poručnikovo lice i krenuo ka Svensonu. „Mislim da bi sada trebalo da
posetimo princa."
Popeli su se na treći sprat gde su zatekli Flausa sa dva stražara kako
čeka. Izaslanik i major su razmenili značajne poglede, a Svenson nije znao
šta oni znače - bilo je očigledno da su se ova dvojica mrzela, ali su isto tako
iz nebrojeno mnogo razloga mogli da budu u dogovora. Flaus je prezrivo
pogledao Svensona i pokazao na vrata.
„Doktore? Nadam se da imate ključ."
„Da li ste već kucali?" rekao je Blah, a Svenson suzdrža smeh.
„Naravno da sam pokušao", odgovorio je Flaus neuverljivo, „i biće mi
drago da pokušam ponovo." Okrenuo se i divljački zalupao na vrata
pesnicom, a onda počeo da doziva mekim glasom. „Vaša visosti? Prinče? Ja
sam, her Flaus, sa majorom i doktorom Svensonom."
Čekali su. Flaus se okrenuo ka Svensonu i skoro vrisnuo „Otključajte!
Zahtevam da smesta otključate vrata!"
Svenson se ljubazno nasmešio i izvadio ključ iz džepa. Pružio ga je
Flausu. „Možete i sami, her izaslaniče."
Flaus je zgrabio ključ i gurnuo ga u bravu. Okretao je ključ i pritiskao
bravu, ali se vrata nisu otvarala. Opet je pritisnuo kvaku i ramenom gurao
vrata. Okrenuo se prema ostalima. „Ne može da se otvori, nešto je s druge
strane."
Major Blah je prišao, odgurnuo Flausa u stranu, stavio ruku na kvaku i
svom težinom tela gurnuo vrata. Otvorila su se možda pola inča. Blah je dao
znak dvojici vojnika, pa su sva trojica zajedno gurala, vrata su se otvorila još
neki inč, a onda su otvarali malo-pomalo, dok nisu videli veliki pisaći sto
iza. Sva trojica su ponovo pogurala i vrata su se otvorila toliko da je jedan
čovek mogao da se provuče. To je odmah učinio Blah, a za njim i Flaus,
gurajući vojnike u stranu da bi prošao. Sa razočaranim osmehom na licu,
Svenson je ušao za njima vukući svoju medicinsku opremu.
Princa nije bilo. Radni sto je dovučen do vrata da bi se blokirao ulaz, a
prozor je bio otvoren.
„Pobegao je! Drugi put!" prošaputao je Flaus. Okrenuo se Svensonu.
„Vi ste mu pomogli! Vi ste imali ključ!"
„Ne budete toliki idiot", promrmljao je major Blah. „Pogledajte po
sobi. Sto je od teškog mahagonija, nas trojica smo ga jedva pomerili.
Nemoguće je da bi princ mogao sam da ga pomeri, a nemoguće je i da mu je
doktor pomogao, jer ne bi mogao da izađe na vrata."
Flaus je zaćutao. Svenson je primetio da ga Blah posmatra. Major je
doviknuo vojnicima u hodniku: „Jedan neka ide na kapiju, saznajte da li je
princ napustio zgradu i da li je bio sam!"
Svenson je prišao radnom stolu i otvorio ga, zagledajući šta ima
unutra. „Princ ima na sebi tamnozelenu pešadijsku uniformu grenadirskog
pukovnika. Nju voli zbog amblema sa bombom koja eksplodira. Verujem da
to budi neke seksualne asocijacije kod njega." Gledali su ga belo kao da
govori kineski. Svenson je prišao prozoru i nagnuo se napolje. Pod
prozorom, tri sprata niže, bila je gomila šljunka. „Majore Blah, ako biste
poslali ljude od poverenja da pretraže onaj šljunak dole ispod prozora,
možda bismo saznali da li su možda bile korišćene merdevine. Naravno, svi
bi primetili te merdevine visoke tri sprata. Her Flaus, da li u zgradi postoje
takve merdevine?"
„Kako ja to mogu da znam?"
„Možda tako što ćete pitati osoblje."
„A ako ih nemamo?" upitao je major Blah.
„Onda znači da je princ odnet, a straža na kapiji bi to sigurno
primetila, ili su korišćena neka druga sredstva, kao na primer kuka za
penjanje. Naravno", napravio je korak unazad gledajući ram prozora, „ne
vidim nikakva oštećenja, niti ostatke konopca pomoću kog su mogli da se
popnu."
„Pa kako su se onda spustili?" upitao je Flaus. Svenson je ponovo
prišao prozoru i nagnuo se napolje. Nije bilo balkona, niti bršljana na zidu,
ni drveta u blizini, zbog čega je ova soba inače i bila odabrana. Okrenuo se i
pogledao gore, samo dva sprata iznad bio je krov.
Kad su se popeli uz stepenice, sa kapije je javljeno Blahu da princ nije
viđen, niti je iko ušao ili izašao u poslednja tri sata od kada je major stigao.
Svenson nije ni slušao raport, toliko je bio uplašen što će morati da se penje
na krov zgrade. Ispred njih je vojnik rasklapao merdevine iz hodnika na
šestom spratu. Iznad je bio malo potkrovlje i prolaz na krov. Major Blah je
išao prvi, odnekud mu se našao revolver u ruci, brzo se popeo i nestao u
mraku. Za njim je brzo išao Flaus, okretnije nego što bi se od njegove debele
pojave moglo očekivati. Svenson je skupio hrabrost i polako krenuo za
njima, čvrsto se držeći za merdevine, potiskujući nalete mučnine kada bi se
ove zanjihale od težine njegovog koraka.
Osećao se kao malo dete dok je četveronoške puzao po drvenim
gredama potkrovlja Flaus se upravo provukao kroz uski prolaz na krov, a
telo mu se ocrtavalo nasuprot bolešljive svetlosti uličnih lampi u magli.
Doktor Svenson je teškom mukom suzbio jauk i naterao sebe da krene za
njima.
Kada je stigao na krov - prvo je puzao, a onda se ispravio na stopala i
teturao - ugledao je majora Blaha kako kleči na ivici, verovatno iznad
prinčeve spavaće sobe. Major se okrenuo i rekao: „Mahovina na kamenu je
na nekoliko mesta oguljena, od trljanja konopca ili od merdevina koje su
napravili od konopca!" Prišao je Flausu i Svensonu i osvrnuo se oko sebe.
Pokazao je na okolne krovove. „Zbunjuje me to što nijedan od ovih krovova
nije nimalo blizu. Ne poričem da su princa odvukli na krov, ali krov ove
zgrade je barem za sprat viši od ostalih u okolini. Osim toga, međusobno su
odvojeni za širinu ulice. Ako nisu angažovali cirkuske umetnike, ne znam
kako su uspeli da predu sa ovog krova na drugi i pobegnu."
„Možda i nisu", prokomentarisao je izaslanik. „Možda su ponovo ušli
u zgradu, ali odozgo."
„To je nemoguće. Stepenice u potkrovlju su bile zaključane iznutra."
„Možda im je neko iznutra", dodao je izaslanik pomalo zajedljivo,
„pomogao."
„Stvarno", dodao je Blah. „U svakom slučaju, još nisu prošli kroz
kapiju. Moji ljudi će odmah pretražiti ćelu zgradu. Doktore?"
„Hm?"
„Neki predlog?"
Svenson je udahnuo svež noćni vazduh kroz nos pokušavajući da se
opusti. Trudio se da ne gleda u nebo, nego u otvoreni prostor oko sebe, dole
u crnu, katranom premazanu površinu krova. „Nego... šta je ono?" upitao je.
Flaus je pogledao u mesto gde je doktor uperio prst i prišao malom
belom predmetu. Podigao ga je i doneo da ga i ostali vide.
„Opušak", rekao je major Blah.
Prošlo je trideset minuta. Vratili su se u prinčevu sobu, gde je major
sistematski preturio svaku fioku i ceo orman. Flaus je seo u naslonjaču,
zamišljen, dok je Svenson stajao pred otvorenim prozorom i pušio. Detaljna
pretraga zgrade nije dala nikakve rezultate, jer nije bilo nikakvih tragova
cipela, niti ikakvih tragova u šljunku ispod prozora. Blah je ponovo otišao na
krov sa lampom u ruci, ali nije primetio ništa osim tragova koje su sami
ostavili, mada je bilo nekoliko otisaka na bočnoj strani zgrade, blizu mesta
gde su se konopci urezali u klizavu prljavštinu oko oluka.
„Možda je jednostavno pobegao u provod", rekao je izaslanik. Mrko
je pogledao Svensona. „Vi ste ga ranije progonili, pa nam više ne veruje..."
„Ne budite ludi", prasnuo je major Blah. „Ovo je bilo planirano, uz
prinčevu pomoć ili bez nje, a verovatno bez, jer je ionako po doktorovim
recima bio bez svesti. Najmanje dvojica su ušla sa krova, a možda i više
njih, jer stražar nije čuo da iko pomera pisaći sto, što bi pre značilo da ih je
bilo četvorica, ušli su i odneli princa. Moramo prihvatiti činjenicu da je
kidnapovan i odlučiti kako da ga pronađemo."
Major Blah je zalupio poslednju fioku i pogledao u Svensona.
„Da?" upitao je doktor.
„Vi ste ga već jednom tražili."
„Da."
„Recite mi kada i kako."
„Pozdravljam to što ste konačno zainteresovani za ovaj događaj",
odgovorio je Svenson, dok mu je u glasu odjekivao prezir. „Da li mislite da
se radi o istoj grupi ljudi? Jer, ako je tako, onda vi znate ko su, obojica znate
ko su. Da li ćete im se suprotstaviti? Da li ćete krenuti na Roberta
Vandarifa? Na zamenika ministra Krabea? Na grofa Dorkanca? Na
Ksonkove železare? Ili neko od vas već zna gde se princ nalazi, pa da
završimo sa ovom sprdnjom?"
Svenson je bio srećan što u tom trenutku i on i major gledaju u Flausa.
„Ja ne znam ništa o tome!" uzviknuo je izaslanik. „Ako moramo da
tražimo pomoć od tih važnih ljudi koje ste nabrojali... ako mogu da nam
pomognu..." Doktor Svenson se prezrivo nasmejao. Flaus se okrenuo majoru
Blahu za pomoć. „Doktor nam još nije rekao kako je prošli put pronašao
princa. Možda može ponovo da ga nade."
„Nema tu nikakve tajne", slagao je Svenson. „Krenuo sam po
bordelima. Tamo su mi pomogli. Princ je bio odmah iza ugla. Nesebične
donacije Henrija Ksonka Institutu su izgleda omogućile da prijatelji
njegovog mlađeg brata budu rado viđeni gosti."
„Kako ste znali u kom bordelu da ga tražite?" pitao je Flaus.
„To nije bilo teško, barem toliko poznajem princa! Rekao sam vam sa
kim je bio. Ako iko zna šta se tu dogodilo, onda su to oni. Ja se ne mogu
suprotstavljati tim ljudima. Sigurno ste to vi, her Flause, pomagali
majorovim ljudima, nema šta drugo da bude."
Svenson je žabo cigaretu u šoljicu od kineskog porcelana u kojoj je
bila njegova kafa još ko zna od kada. „Ovo nas nikud neće odvesti", rekao
im je. Uzeo je kaput i izašao iz sobe.
Ne misleći ni na šta drugo osim da već satima ništa nije jeo, Svenson
je sišao u veliku kuhinju koja je bila prazna. Preturao je po kredencima i
našao tvrdi sir, suvu kobasicu i veknu hleba od jutros. Nasuo je belo vino u
čašu i seo za veliki sto da razmisli, dok je uporedo sekao sir na pravilne
kriške i isto toliko debele komade kobasice, a onda ih stavljao na komad
hleba. Kada je posle prvog zalogaja shvatio da je hleb previše suv, ustao je i
pronašao teglu sa senfom. Otvorio je i zagrabio kašikom više nego što inače
čini i ponovo naredao kobasice i sir preko na hleb. Uzeo je zalogaj i gutljaj
vina.
Počeo je da jede, što ga je vratilo u stabilno stanje. Čulo se kretanje
ljudi po zgradi, a on je pokušavao da odluči šta sledeće da uradi. Princ je
jednom već bio otet, spašen, a sad ponovo otet, što je jedino ukazivalo na to
da su u pitanju isti ljudi i isti motivi. Ipak, onaj opušak od cigarete mu se
stalno motao po glavi.
Flaus mu ga je predao i samo ga okrznuvši pogledom doktor mu ga je
vratio sišavši sa krova što je hladnije mogao. Doktoru je bilo dovoljno da
baci pogled na opušak i da potvrdio tezu koju je već imao. Vrh opuška je bio
zgnječen na poseban način, a prethodne noći doktor je u hotelu Sent Rojal
posmatrao kako se to radi - ženskom lakiranom muštiklom. Bila je to jedna
zapanjujuće lepa žena - uzeo je još jedan gutljaj vina, skinuo monokl i stavio
ga u džep na grudima, a onda protrljao lice. Videlo se i da je opasna, ali je to
bilo toliko očigledno da se skoro nije ni primećivalo. To je kao kad bi čovek
posmatrao neku naročitu vrstu kobre, pa joj opisivao dužinu, boju ili šare, a
ne bi ni spomenuo smrtonosni otrov, što je zapravo bila suštinska osobina
koja ne bi nikako smela da se zanemari... naprotiv. Uzdahnuo je i naterao
svoj umorni mozak da misli, da poveže kako je ta žena iz hotela mogla da se
nade na krovu. Činilo mu se da u tome nema smisla, ali je znao da će samo
na taj način moći da dođe do princa. Zato je počeo pažljivo da prebira po
sećanju.
Kada je tog dana uveče shvatio da se princ nije vratio u svoje odaje, a
da Flaus i Blah nisu bili tu, Svenson je ponovo otišao u prinčevu sobu i
pretražio sve u nadi da će naići na nešto što bi mu otkrilo kakve je planove
princ imao za to veće. Karl-Horst je bio prepreden kao mačka ili malo dete.
Kada je hteo da sakrije neku stvar, stavio bi je ispod dušeka ili u cipelu, ili bi
je samo gurnuo u kaput koji bi posle zaboravio. Svenson je našao kutije
šibica, pozorišne programe, posetnice, ali ništa specifično i upadljivo. Seo je
na krevet i zapalio cigaretu, gledao je po sobi i na trenutak ostao bez ideje.
Na stolu pored kreveta je ležala vaza od plavog stakla sa desetak belih
ljiljana, koji su se pod različitim uglom povijali preko ivice. Svenson se
zagledao u njih. Nikada pre nije video cveće u prinčevoj sobi, niti slični
ukrasi i detalji uopšte postoje u diplomatskoj zgradi. Nijedna žena nije živela
u blizini, a kad bolje razmisli, ni sam Karl-Horst nije pokazivao sklonost
prema cveću ili lepoti u bilo kom obliku. Možda je to bio poklon od Lidije
Vandarif.
Svenson se namrštio, prišao bliže toj strani stola i zagledao se u vazu.
Obrisao je monokl i primakao se još bliže - to kao da je bilo staklo
umetničke izrade, sa malim neravninama i ponegde namerno ulegnuto,
uvrnuto ili nabubrilo. Opet se namrštio, da to nije nešto u njemu? Dohvatio
je peškir sa prinčevog stočića za brijanje i prostro ga na krevet, zatim
obuhvatio ljiljane obema rukama i tako mokre ih stavio na peškir. Podigao je
vazu prema svetlosti. Unutra jeste bilo nešto, možda još jedan komad stakla,
koji je prelamao svetlosne zrake ostajući pri tom nevidljiv. Svenson je
spustio vazu i zavrnuo rukave. Zavukao je ruku, pipao nekoliko trenutaka,
unutra je sve bilo vrlo klizavo, i izvukao mali pravougaonik plavog stakla,
velik otprilike kao posetnica. Obrisao ga je i počeo da ga posmatra. Tog
trenutka kao da ga je neko maljem udario u glavu, Svenson je pao na kolena,
počeo da drhti i da se grči i samo što od zaprepašćenja nije ispustio staklenu
pločicu.
Pogledao je još jednom.
 To je bilo kao prodiranje u nečiji san. Plavi komadić stakla je nestao,
a on je imao osećaj da viri kroz zavesu... zurio je u mrak, u neku prostranu
sobu sa velikom crvenom sofom, visećim lusterima i luksuznim tapeciranim
nameštajem, a onda se slika promenila (od čega umalo da mu ispadne
staklo), kao da je hodao, pa stajao i osvrtao se po salonu i video ljude, ljude
koji su gledali pravo u njega. Ništa nije čuo osim sopstvenog disanja, dok
mu je um ulazio u prostor ovih slika, ovih pokretnih slika koje su bile kao
fotografije, a opet drugačije, odjednom su postale živopisne i ne tako oštre,
sa boljom perspektivom, posmatrač je na neki čudan način osećao da su mu i
čula uključena, osećaj svilene haljine, kombinezona naboranog oko ženskih
nogu, njena satenska koža ispod kombinezona dok joj se telo vrpoljilo i
nameštalo u udoban položaj. Glava joj je sigurno bila nagnuta unazad, jer se
na slici video plafon, osećao je kako joj kosa pada na lice i vrat, shvatio je da
ima masku na licu, a onda osećaj medu njenim bedrima, nešto bujno,
predivno, i tada dok se Svensonovo telo treslo od osećaja koji se u njemu
razlivao, neki muškarac je počeo da ulazi u tu ženu. Onda se slika malo
okrenula, jer je žena pomerila glavu i video se samo deo velikog ogledala na
zidu iza nje. Svenson je na trenutak ugledao odraz čovekovog lica u ogledalu
i ostatka sobe iza njega. Bilo je potpuno jasno da je muškarac bio Karl-Horst
fon Masmerk.
Ta žena nije bila Lidija Vandarif, već neka druga smeđokosa žena.
Svenson je bio šokiran kada je gledajući prizor u sobi primetio da tu ima još
ljudi -posmatrači? - i još nešto iza njih - otvorena vrata? Prozor? Ostavio je
sve i sklonio pogled sa pločice, što nije bilo lako kao što je mislio. Šta je to
gledao? Osvrnuo se unaokolo, zgrčen od stida što ga je scena uzbudila. Uz to
- pokušavao je da sredi misli - imao je svest o seksualnom činu koji zapravo
nije ni video... dok je žena dražila samu sebe da bi se zadovoljila i pojačala
vlažnost, Karl-Horst se pipao preko pantalona, a onda sam trenutak
prodiranja... sve se to videlo iz položaja učesnika, iz tačke posmatranja
onoga ko je to doživljavao, iz ženinog položaja, a samu scenu on nije ni
video. Spremio se, duboko udahnuo i ponovo pogledao u staklenu pločicu,
utonuvši u nju kao u dubok bazen: prvo prazna sofa, onda žena skida haljinu,
onda joj princ ulazi medu noge, samo spajanje, žena okreće glavu, ogledalo,
odraz, trenutak kasnije opet prazna sofa, a onda ćela scena počinje ponovo...
i tako se ponavlja iz početka.
Svenson je spustio pločicu. Disanje mu je bilo ubrzano. Staje to imao
u rukama? Kao da je skupljena sama suština ženinih osećaja i smeštena u
ovaj sićušni prozorčić. Ko je ta žena? Ko su posmatrači? Kada se sve desilo?
Ko je rekao princu da ovde sakrije pločicu? Ponovo je počeo da je gleda i
shvatio da je, ako se jako koncentriše, bio u stanju da uspori kretanje i
proživi svaki trenutak uz neopisivo prijatan osećaj. Najviše pažnje je obratio
na ogledalo da bi detaljno analizirao odraz. Primetio je da su i ostali ljudi -
možda desetak žena i muškaraca -imali maske, tako da nikoga nije mogao da
prepozna. U poslednjem trenutku se nagnuo i ugledao otvorena vrata, jer je
verovatno neko izlazio iz sobe, a kroz vrata je video i prozor u daljini, na
kom je bio neki natpis okrenut naopako, pisalo je L-A-J. Prvo mu se učinilo
da je to natpis na krčmi i da je reč 'laj' deo reklame, ali što je duže posmatrao
ovu otmenu zabavu u luksuzno opremljenoj sobi sve manje mu se činilo da
je u pitanju bila krčma ili restoran.
Mozak mu se blokirao, a onda se odjednom setio. Hotel. Hotel Sent
Rojal.
U roku od pet minuta Svenson je bio u kočiji, jureći ka možda
najprestižnijem hotelu u srcu Kružnih vrtova, dok su mu pločica i revolver
bili u odvojenim džepovima kaputa. On nije živeo luksuzno i nije imao
privilegije, mogao je samo da oponaša nadmeno držanje onih sa
meklenburškog dvora i da se nada da če naići na ljude koji mu mogu
pomoći, bilo zato što im je simpatičan ili zato što ga se plaše. Prvi zadatak
mu je bio da nade princa i da budalu smesti na sigurno. Posle toga, voleo bi
da sazna nešto o poreklu i nastanku staklene pločice, jer bi to još jednom
potvrdilo da se Karl-Horst pajta sa ljudima u čije namere Svenson nije
mogao da pronikne. Iako mu je pločica odmah probudila telesnu strast, znao
je da ovakav izum ima mnogo veći značaj, koji prevazilazi čak i njegovu
bujnu maštu.
Ušao je u osvetljeno predvorje Sent Rojala i neprimetno bacio pogled
na prednje prozore, tražeći slova na reklami. Bila su mu sa leve strane,
krenuo je prema njima i pokušao da nađe ona vrata kroz koja se video
prozor. Nije ih bilo. Zid na kojima bi trebalo da budu bio je ravan i na prvi
pogled bez ikakvih izbočina. Prišao mu je, nagnuo se, polako izvadio
cigaretu i zapalio je. Sve vreme je pažljivo posmatrao zid, ali bez uspeha.
Nedaleko od njega, visilo je veliko ogledalo u teškom zlatnom ramu. Stao je
ispred njega, gledajući samog sebe kako se nervira. Ogledalo jeste bilo
veliko, ali je bilo više od tri stope podignuto od poda, pa je prosto bilo
nemoguće da se iza njega krije prolaz. Svenson je uzdahnuo i osvrnuo se po
predvorju - gosti su ulazili i izlazili, sedeli na kožnim foteljama. Kako više
nije znao šta da radi, krenuo je ka recepciji. Prošao je pored ogromnih
stepenica koje su vodile na sprat, pomerio se u stranu, propustio dve žene
koje su polako silazile i ljubazno klimnuo. Istog trenutka je osetio tako jak
miris sandalovine da mu se zavrtelo u glavi. Podigao je pogled i šokirao se
kada je zapazio da jedna od žena ima svetlosmeđu kosu i vrlo tanak vrat.
Bila je to žena sa staklene pločice, sasvim sigurno, parfem ga je tako jako
podsetio na nju, iako ga nikada ranije nije osetio, posebno ne dok je gledao u
plavo staklo. Ali parfem joj je tako dobro išao uz telo da je odmah bio
siguran, ni sam nije znao kako, da je to morala biti ona.
Dve žene su nastavile ka hotelskom restoranu. Doktor Svenson je
požurio za njima i sustigao ih upravo kada su ulazile u salu, a onda se malo
nakašljao. Okrenule su se. Samo što se nije srušio kada je ugledao da žena
smeđe kose ima blede kružne opekotine oko oba oka i preko slepoočnica.
Imala je elegantnu svetloplavu haljinu, koža joj je bila čisto bela i ničim
drugim oštećena, na usnama je imala crveni karmin. Žena u njeno društvu je
bila nešto niža rastom, tamnije smeđe kose, malo zaobljenijeg lica, ali na
neki svoj način takođe privlačna. Imala je haljinu na pruge, kraljevsko žute i
svetlozelene boje, sa visokim okovratnikom od čipke. Kada su svu pažnju
usmerile na njega, Svensonu je odjednom ponestalo reci. Nikada se nije
ženio, nikada nije živeo sa nekom ženom, uz to je bila tužna činjenica da se
doktor Svenson osećao prijatnije pored lesa nego pored živog ženskog
stvora.
„Oprostite, dame, da li bih mogao da dobijem trenutak vaše pažnje?"
Gledale su ga ne progovarajući ni reč. Počeo je. „Zovem se Abelar
Svenson, nadam se da ćete moći da mi pomognete. Ja sam lekar. Trenutno
tragam za osobom koja mi je predata na staranje, jedna veoma važna ličnost,
pa svaka priča o njoj, razumećete, zahteva diskreciju."
One su ga posmatrale. Žena sa ožiljkom se blago nasmešila, neznatni
titraj zainteresovanosti pojavio se u uglu njenih usana. Pogled joj je pao na
njegov kaput, na epolete i visoki okovratnik.
„Vi ste vojnik?" upitala je.
„Kao što rekoh, ja sam lekar, ali sam i oficir meklenburške mornarice,
kapetan lekar Svenson, na vaše insistiranje, imenovan sam za specijalne
dužnosti", ovde mu se glas malo utišao, „diplomatske prirode."
„Meklenburg?" upitala jfe druga žena.
„Tako je. To je nemačka kneževina na baltičkoj obali."
„Da, akcenat vam je čudan", rekla je i zakikotala se. „Znam da ima
neki meklenburški kolač?"
„Zaista?"
„Naravno", rekla je prva žena. „Sa suvim grožđem i šlagom i nekim
posebnim začinima, anisom i karanfilićem."
„A preko se pospe izmrvljenim lešnicima", rekla je druga.
Doktor je klimao glavom, potpuno zbunjen. „To mi nije poznato."
„Ne brinite", rekla je prva žena tapšući ga po ruci. „Zar vam se oko
ne umara?"
Gledale su u njegov monokl. Nasmešio se na trenutak i namestio ga.
„Sigurno se zamara", rekao je. „Toliko sam se navikao na njega da više ni ne
primećujem", i dalje su se smeškale, iako nije bio baš toliko duhovit i
šarmantan, ko zna zbog čega su resile da ga prihvate, a on trudio svim
silama da tu priliku iskoristi. Pokazao je glavom na restoran.
„Pretpostavljam da ste krenule na večeru. Ako biste mi dozvolile da sa vama
podelim koju čašu vina, to bi bilo sasvim dovoljno vremena da mi
pomognete u mojoj potrazi."
„Potrazi?" rekla je žena sa sprženim licem. „Vrlo zanimljivo. Ja sam
gđa Maršmur, moja prijateljica gospođica Pul."
Svenson im je ponudio da ga uhvate pod ruku i poveo ih. Iako je
uživao u osećaju koji mu je izazivao fizički kontakt sa njima, usmeravao je
korak tako da mu revolver u džepu ne dotakne gospođicu Pul. „Hvala, vrlo
ste ljubazne", rekao je i poveo ih napred.
Međutim, kada su ušli u salu, dame su počele da vode njega, prošle su
nekoliko slobodnih stolova i otišle na kraj restorana gde se iza niza
neprimetnih vrata krila odvojena trpezarija. Konobar im je otvorio vrata,
žene su pustile Svensonovu ruku i ušle jedna za drugom. Svenson je klimnuo
prema konobaru i ušao za njima. Kada su se vrata zatvorila, Svenson je
shvatio da je u sali već bilo nekoga. Na drugom kraju otmeno postavljenog
stola, sa stolnjakom, porcelan-skim posuđem, srebrom, kristalom i cvećem,
sedela je ili bolje rečeno zasedala visoka žena crne kose i prodornih
ljubičastih očiju. Nosila je crnu jaknicu preko haljine od crvene svile,
diskretno ukrašenu žutim vezom sa kineskim motivima. Pogledala je u
Svensona i nasmešila se, što je on shvatio kao neodređeni gest ljubaznosti,
ali od kog mu je, bez obzira, zastao dah. Pogledao je i on nju i s poštovanjem
klimnuo. Uzela je gutljaj vina, neprekidno ga posmatrajući. Drage dve žene
su se rasporedile na obe strane stola i sele pored žene u crvenom. Svenson je
stajao na dragom kraju - iako je sto bio dovoljno dugačak da bi sa obe strane
mogle da sednu barem po tri osobe - a onda se gđa Maršmur nagla prema
ženi u crvenom da joj nešto šapne na uvo. Žena je klimnula i nasmešila mu
se još vedrijim osmehom. Svenson je osetio kako crveni.
„Doktore Svenson, izvolite, sedite i poslužite se čašom vina. Zaista je
tačno, ja sam madam Laker-Sforca. Gđa Maršmur mi kaže da ste trenutno u
potrazi... "
Gospođica Pul je pružila Svensonu flašu vina u srebrnoj posudi. Uzeo
je flašu i sipao vino sebi i damama.
„Izvinjavam se što vas uznemiravam... kao što sam već objasnio
damama..."
„To je vrlo čudno", rekla je madam Laker-Sforca, „da ste se odlučili
da se obratite baš njima dvema. Da li postoji neki određeni razlog? Da li se
već poznajete?"
Dame su se zakikotale na ovaj komentar. Svenson je požurio da
odgovori. „Naravno da ne. To što sam se obratio baš njima zapravo govori
da očajnički pokušavam da saznam nešto. Ukratko, ja sam u diplomatskoj
službi Vojvodstva od Meklenburga, tačnije u službi vojvodinog sina,
prestolonaslednika princa Karla-Horsta fon Masmerka. Poznato je da je on
čest gost ovog hotela. Došao sam da ga potražim. Možda zvuči luckasto, ali
bio bih vam izuzetno zahvalan, ako - znajući daje princ veliki poklonik
ženske lepote - nešto znate ili ako ste ga videle ili čule da je dolazio, ili ako
možete da me uputite na mesto gde se on sada nalazi."
One su se nasmešile i popile gutljaj vina. Pocrveneo je, bilo mu je
toplo, pa je i sam uzeo vino, ali se od prevelikog gutljaja zagrcnuo. Obrisao
je usta maramicom i nakašljao se, osećajući se kao dvanaestogodišnjak.
„Doktore, sedite". Nije primetio da i dalje stoji. Madam Laker-Sforca
mu se nasmešila dok se spremao da sedne i sklanjao kaput na stolicu sa
desne strane. Opet je podigao čašu. „Hvala još jednom što ste tako ljubazni.
Ne bih da vas previše zadržavam..."
„Recite mi, doktore", upitala je gospođica Maršmur, „da li se često
dešava da izgubite princa? Da li je od onih koje treba... čuvati? I da li takav
posao uopšte pristoji jednom oficiru i lekaru?"
Žene su se zakikotale. Svenson je odmahnuo i ponovo počeo da pije
da bi se smirio, dlanovi su mu bili mokri, kragna na vratu vrela. „Ne, ne, ovo
je izuzetna situacija, primili smo pismo od samog vojvode, a baš u tom
trenutku ni izaslanik misije ni naš vojni ataše nisu bili tu, a naravno ni princ.
Pošto ne znam kakve su mu obaveze isplanirane za danas, krenuo sam da ga
potražim, jer se u poruci zahteva hitan odgovor." Hteoje da obriše lice, ali
nije. „Možete li mi reći da li znate nešto o princu? Često je spominjao da
večera u Sent Rojalu, pa ste ga možda videle ili lično upoznale. Jedan
čovek... ako smem tako da se izrazim... čovek koji... izvinite zbog ovakvih
reči... voli lepe žene."
Uzeo je još vina. Nisu mu odgovorile. Gospođica Pul se nagnula i
šapnula nešto madam Laker-Sforca na uvo. Ova je klimala glavom.
Gospođica Pul se vratila nazad i uzela gutljaj vina. Gđa Maršmur je
posmatrala doktora Svensona. Dok joj je gledao pravo u oči, osetio je kako
nešto u njemu titra od zadovoljstva i podseća ga, što nikako nije mogao da
kontroliše, na unutrašnji deo njenih butina. Udahnuo je i nakašljao se. „Gđo
Maršmur, da li vi možda poznajete princa?"
Pre nego što je odgovorila na pitanje, vrata iza njega su se otvorila i
pojavila su se dva muškarca. Svenson je stao na noge i okrenuo se ka njima,
ali ga oni nisu ni pogledali. Prvi je bio visok i vitak sa visokim čelom i
kratko podšišanom kosom, u crvenoj uniformi sa žutim okovratnikom i
manžetnama, u crnim čizmama, na epoletama mu je bila prišivena oznaka
pukovnika. Pružio je konobaru kaput i mesingani šlem i krenuo pravo prema
madam Laker-Sforca, a onda joj je uzeo ruku i poljubio je. Naklonio se
ostalim damama i seo pored gđe Maršmur, koja mu je već nasula vino u
čašu. Drugi muškarac je krenuo sa druge strane stola, prošao pored Svensona
i seo kraj gospođice Pul. I on je poljubio ruku madam Laker-Sforca, ali sa
manje nadmenosti nego pukovnik, i seo. Sam je sipao vino i dobro potegao
iz čaše bez velike ceremonijalnosti. Kosa mu je bila svetla i prošarana sedim
vlasima, duga i masna, začešljana unazad iza ušiju. Imao je lep kaput, ali
neodržavan. Sve u svemu, delovao je kao neki davno negovan predmet, na
primer sofa koja je ostavljena na kiši i jednostavno propala. Svenson je
viđao takve na fakultetu, pa se pitao da li je ovaj čovek naučnik i šta radi u
ovakvom društvu.
Madam Laker-Sforca je prva progovorila. „Pukovniče Aspič, doktore
Lorenc, čast mi je da vam predstavim doktora Svensona, iz meklenburškog
vojvodstva, deo diplomatskog kora princa Karla-Horsta fon Masmerka.
Doktore Svenson, pukovnik Aspič je novi komandant puka Četvrtog
dragona, nedavno proglašenog za prinčeve jedinice, što je velika čast.
Doktor Lorenc je ugledni član Kraljevskog instituta za nauku i istraživanja."
Svenson je klimnuo ka svakome od njih i podigao čašu. Lorenc je
iskoristio priliku da još jednom potegne, iskapi čašu i naspe još vina. Aspič
je ispitivački posmatrao Svensona. S druge strane, Svenson je znao da pred
njim sedi Trapin-i narednik - odmah je prepoznao uniformu - i da je ovaj
vrlo pogođen zbog okolnosti u kojima je unapređen, i to ne samo zbog
nestalog leša već i zbog drugih mnogo značajnijih razloga. Svenson je
odlučio da ga nagazi pravo na žulj.
„Imao sam čast da upoznam pukovnika Trapinga, vašeg nesrećnog
prethodnika, pukovniče Aspič i to u prisustvu mog princa, iste one večeri
kada se mislilo da je pukovnik nestao. Iskreno se nadam, za dobro njegove
porodice, pa i celog naroda, da će taj tajanstveni nestanak uskoro biti
objašnjen."
„Svima nam je teško zbog tog gubitka", promrmljao je Aspič.
„Sigurno je vrlo teško preuzeti komandu u takvim okolnostima."
Aspič ga je pogledao. „Vojnik radi ono što mora."
„Doktore Lorenc", prekinula ih je madam Laker-Sforca,
„pretpostavljam da ste imali priliku da posetite Meklenburg."
„Jesam", odgovorio je turobnim, oholim tonom, kao pas kog su
jednom ošinuli bičem, pa ga od svakog sledećeg udarca obuzimaju bes i
strah istovremeno. „Jesam, jedne zime. Hladno i mračno mesto, to je sve što
mogu da kažem."
„Šta vas je odvelo tamo?" upitao je Svenson ljubazno.
„Verujte da se ne sećam", odgovorio je Lorenc pričajući u nakrenutu
čašu.
„Odlični su im kolači", kikotala se gospođica Pul, a glas joj je
odjekivao preko stola do gđe Maršmur. Svenson je iskoristio trenutak da joj
osmotri lice. Ono što mu se na prvi pogled učinilo kao opekotina sada mu se
pokazalo kao nešto sasvim drugo. Koža joj nije bila zategnuta kao kod
opekotine, nego nekako čudno izbledela, kao da je nagrizena nekom blagom
kiselinom, ili spržena od jakog sunca, ili je čak neka vrsta privremene
tetovaže - možda od razblažene kane? Ali je sigurno nije namerno uradila,
jer joj je prilično naružila lice, a on je odmah okrenuo glavu da više ne bi
morao da je gleda. Presreo je pogled madam Laker-Sforca koja ga je
netremice posmatrala.
„Doktore Svenson", rekla je. „Da li volite igre?"
„Zavisi koje. Ako mislite na kockanje, to nije za mene."
„Može biti i to. A ostali? Vi pukovniče Aspič?"
Aspič je podigao glavu, videlo se da je nije slušao. Svenson je bio
šokiran kada je shvatio da se desna ruka gđe Maršmur ne vidi i da je savijena
pod takvim uglom daje mogla biti samo u pukovnikovom krilu. Aspič se
nakašljao i namrštio, pokušavajući da se koncentriše. Gđa Maršmur, kao i
madam Laker-Sforca, posmatrala gaje vedrim i nevinim pogledom.
„Kockanje je deo ličnosti svakog muškarca", rekao je. „Ili barem
vojnika. Ništa ne možete dobiti, ako niste spremni da nešto izgubite - deo ili
sve. Čak i u najvećim pobedama, neki životi su bili izgubljeni. Realno
gledano, odbijati kockanje ravno je kukavičluku." Uzeo je gutljaj vina,
promeškoljio se na stolici, namerno ne gledajući u gospođicu Maršmur čija
se ruka i dalje nije pojavljivala na stolu, i obratio se Svensonu. „Ne bih da
vas uvredim ovim, doktore, znam da je sa vaše tačke gledišta bitno spasti
živote, odnosno očuvati ih."
Madam Laker-Sforca je ozbiljno klimnula i okrenula se ka drugom
čoveku. „Doktore Lorenc?"
Lorenc kao da je gledao kroz površinu stola, zurio je u tačku iznad
Aspičevog krila, kao da će od njegove jake koncentracije prepreka nestati.
Ne sklanjajući pogled, učenjak je uzeo još jedan gutljaj vina - Svenson je bio
impresioniran koliko je duboko ovaj čovek bio obuzet sopstvenim mislima -
a onda je progovorio. „U suštini, igre su iluzija, jer postoji samo mali
procenat šanse da se pobedi i on se može predvideti, samo ako je čovek
dovoljno strpljiv i dobar u matematici. Ima naravno i rizika, jer uvek postoji
mogućnost da rezultat bude drugačiji, ali verovatnoća se lako može utvrditi,
tako da vremenom pametan igrač tačno zna kada će pobediti, ukoliko on ili
ona", tada je bacio pogled na madam Laker-Sforca, „postupaju u skladu sa
razumom."
Ponovo je uzeo gutljaj. Onda mu je gospođica Pul dunula u uvo.
Doktor Lorenc se trgao od iznenađenja i prosuo vino po stolu. Svi su počeli
da se smeju. Gospođica Pul je uzela maramicu i obrisala crveno Lorencovo
lice. Madam Laker-Sforca mu je sipala još vina u čašu. Svenson je primetio
da se leva ruka pukovnika Aspiča više nije videla, a onda se gđa Maršmur
blago promeškoljila na svom sedištu. Svenson je progutao knedlu - šta on
traži ovde? Ponovo je naišao na pogled madam Laker-Sforca, koja ga je sa
osmehom posmatrala dok je razotkrivao šta se dešava za stolom.
„A vi, madam?" upitao je. „Nismo čuli vaše mišljenje. Pretpostavljam
da ste sa razlogom pokrenuli ovu temu."
„Pravi ste Nemac, doktore, tako direktan i samo mislite na posao"
Uzela je gutljaj vina i nasmešila se. „Što se mene tiče, stvari su vrlo proste.
Nikada se ne kockam u nešto što mi znači, ali ću se do surovih krajnosti
kockati u sve do čega mi nije stalo. Naravno, imam sreće da mi u životu
malo toga znači, tako da je mnogo veći deo mog života prožet tim osećajem
za... možda je najbolja reč, igru. Ali ozbiljnu igru."
Pogled joj je bio uprt u Svensona, izraz lica blag i vedar. On nije
shvatao šta se oko njega dešava. Levo, pukovnik Aspič i gđa Maršmur,
otvoreno se pipaju ispod stola. Desno, gospođica Pul liže doktoru Lorencu
uvo, on jedva diše, oblizuje donju usnu i obema rukama steže čašu koja
samo što nije pukla. Svenson je ponovo pogledao madam Laker-Sforca. Ona
se pravila da ništa ne primećuje. Shvatio je da su se oni ovoga već igrali i to
pre nego što su došli ovamo. Pažnja joj je bila usmerena na njega. To što su
ga pustili da prisustvuje, sigurno je bilo iz nekog razloga.
„Vi mene poznajete, madam... kao što poznajete i mog princa."
„Recimo da je tako."
„Da li znate gde je on sada?"
„Znam gde bi mogao da bude."
„Da li biste mi rekli?"
„Možda. Da li vam je stalo do njega?"
„To mi je dužnost?"
Nasmešila se. „Doktore, volela bih da budete iskreni."
Svenson je progutao pljuvačku. Aspič je žmurio i teško disao.
Gospođica Pul je gurala dva prsta u Lorencova usta.
„On je više nepodnošljiv", rekao je brzo. „Platio bih da ga neko dobro
izmlati."
Madam Laker-Sforca se ozarila. „To je već bolje."
„Madam, ne znam kakve su vaše namere..."
„Ja vam samo predlažem razmenu. I ja tražim nekoga."
 „Ali, ja hitno moram da pronađem princa."
„Da, pa ako posle toga budete u mogućnosti da mi pomognete, biću
vam izuzetno zahvalna."
Svensonov razum se protivio - svi su delovali kao da su u transu - ali
nikako nije mogao da nade neki konkretan razlog da odbije ponudu. Posma-
trajući njene ljubičaste oči, primetio je da su savršeno neprobojne.
„Koga to želite da nađete?"
U laboratoriji Instituta se osećao rezak miris ozona, spaljene gume i
neki poseban miris koji Svenson nije mogao da prepozna, neka mešavina
sumpora, natrijuma i gvozdeni miris spržene krvi. Princ je sedeo skljokan u
velikoj stolici, s jedne strane je stajao Krabe, a sa druge Fransis Ksonk. Na
drugoj strani sobe nalazio se grof Dorkanc, koji je imao zaštitnu kecelju od
kože i velike kožne rukavice do lakata, iza njega su bila neka odškrinuta
vrata, kroz koja su verovatno uneli Karla-Horsta. Svenson je mlatarao
revolverom i vukao princa sa sobom, koji je bio dovoljno svestan da se
ispravi i nastavi da se tetura, ali ne baš i da govori ili da se - što je Svensonu
išlo na ruku - buni. Na dnu stepeništa je ugledao neku neobičnu figuru u
crvenom, koja mu je u prolazu dala neki znak. Izgleda da je i on nepozvan
uleteo ovde - bio je naoružan - ali Svenson nije imao vremena za gubljenje.
Stražari su ga otpratili do dvorišta, onda i do ulice gde su imali sreće da
odmah zaustave kočiju. Tek je posle, kad su izašli iz sumornih hodnika i
mračne kočije, kod kuće, u dobro osvetljenoj prinčevoj sobi, Svenson
primetio kružne opekotine na njegovom licu. Međutim, bio je previše zauzet,
najpre dok je ustanovio prinčevo zdravstveno stanje, a utom je i Flaus upao
u sobu, tako da nije imao vremena da razmišlja šta povezuje jednu sobu u
Sent Rojalu i laboratoriju Instituta, a još manje Trapingov nestanak u
Vandarifovoj vili. Ali sada, dok je sedeo za kuhinjskim stolom i slušao kako
se svi oko njega spremaju da krenu u grad na zadatak, znao je da to više ne
može da čeka.
Ništa više nije govorio Blahu i Flausu, jer im nije verovao, a bilo mu
je drago što ova dvojica sada zajedno odlaze, budući da su obostrano bili
puni nepoverenja. Bilo je jasno da madam Laker-Sforca ima neke veze sa
gđom Maršmur, koja je i sama prošla kroz taj proces prženja kao princ.
Zašto je onda Svensonu dozvoljeno da prekine taj proces? A ako madam
Laker-Sforca nije bila u dogovoru sa ljudima iz Instituta, čemu onda pločica
od plavog stakla i na njoj scena iz Sent Rojala koja dokazuje daje madam
Laker-Sforca umešana u celu spletku. Svenson je protrljao oči, pokušavajući
da se usredsredi na najvažnije. Koja od te dve strane - Krabeova ili madam
Laker-Sforcina klika - ima razlog i zna način kako da princa nepovređenog
odnese sa krova zgrade?
Iskapio je vino u jednom gutljaju i odgurnuo stolicu. Cela zgrada je
delovala tiho. Vratio je hranu na mesto i stavio čašu i nož na pult da bi ih
oprali. Izvadio je cigaretu, upalio je kuhinjskom šibicom i ubacio zrno u peć.
Uzeo je dim, a onda se namrštio, jer mu se trunka duvana zalepila za jezik.
Ime žene koju traže, Izabel Hejstings, bilo mu je nepoznato. Nije znao ništa
o navikama gradskih kurvi, osim što je na neke naišao kada je izvlačio
onesposobljenog princa, ali mu se to sada činilo nevažnim. Mora da je još
ljudi, koji poznaju grad i njegove stanovnike, učestvovalo u potrazi, čim je
odlučila da i njega uključi međunjih. Ali to isto tako znači da ti istražitelji
nisu obavili zadatak i da je njena informacija netačna. Ostavio je to po strani,
jer bez obzira kakav su dogovor sklopili, nije mogla od njega da očekuje da
sada uludo troši vreme.
Svenson je izašao na dvorište, prebacujući torbu sa medicinskom
opremom iz ruke u ruku dok je oblačio kaput u hodu. Zastao je, podigao
glavu i zakopčao se U zgradi je bilo tiho. Otišli su ne rekavši mu ni reč.
Znao je da sam mora da krene u potragu, ali nije znao odakle da počne. Princ
verovatno nije bio u Sent Rojalu, zato što ga je prethodne noći Svenson tamo
tražio, a iz istog razloga nije mogao da bude ni u Institutu. Zavrteo je
glavom, jer je znao da su i Sent Rojal i Institut odlična mesta za skrivanje -
vrlo prostrana mesta - upravo zato što su već pretražena. I ne samo to,
ukoliko su ga oteli zaverenici, princ je mogao da bude bilo gde. Krabe i
Ksonk su znali milion mesta gde su neopaženo mogli da smeste čoveka. Nije
vredelo da Svenson sam krene u potragu, jer ga neće naći. Mogao je samo da
dođe do nekog od tih ljudi i natera ih da progovore.
Došao je do kapije, pokretom glave pozdravio stražara i izašao na
ulicu, gledajući da zaustavi neku praznu kočiju dok su mu razne kombinacije
prolazile kroz glavu. Odbacio je Vandarifa, jer su se Blah i Flaus već videli
sa njim, a odbacio je i madam Laker-Sforca. Jednostavno, smatrao je da nije
dovoljno jak da joj se suprotstavi. Ostali su mu Krabe, Ksonk i grof
Dorkanc. Ostale je zanemario - sve druge žene, Aspiča, Lorenca, Krabeovog
pomoćnika. Ako bi pokušao da od njih nešto sazna, samo bi izgubio vreme,
a uz to nije znao ni gde da ih nade. Krabeove, grofove i Ksonkove adrese
Svenson se dobro sećao, jer je princ često išao kod njih na večeru. Uzdahnuo
je i zakopčao poslednje dugme na kragni. Odavno je prošla ponoć, bilo je
hladno, a ulica je bila pusta. Ako već mora da pešači, onda će krenuti do
onog koji je bio najbliži: Harald Krebe na Hadrijanovom trgu.
Hodajući brzo da bi se ugrejao stigao je za pola sata. Pala je gusta
magla, grad je bio hladan i mokar, ali se Svenson osećao prijatno budući da
je takvo vreme bilo i u njegovoj zemlji. Kada je došao na Hadrijanov trg,
kuća je bila u mraku. Svenson se popeo uz stepenice i zalupao na vrata broj
14. Gurnuo je desnu ruku u džep i stavio prste na revolver. Niko nije
odgovarao. Ponovo je zakucao. Ništa. Vratio se na ulicu, a onda skrenuo iza
prvog ugla. Tamo se nalazio sokak sa sporednim ulazima svih zgrada na
trgu, s prednje strane ograđen jednostavnom kapijom. Katanac je bio
polomljen. Svenson je zakoračio unutra i krenuo niz uski prolaz.
Krabeova kuća je bila srednja u nizu od tri. Hodao je polako zbog
magle, približivši se sasvim zidu zgrade da bi mogao da odredi gde se
završava jedna a gde počinje druga kuća i, što je još važnije, da bi otkrio gde
im je sporedni ulaz. Nije bilo osvetljenja. Dok je gledao u prozore, Svenson
se skoro sapleo o neka kolica suzdržavši se da ne vikne od iznenađenja.
Ogrebao je koleno. Iza kolica je bio niz kamenih stepenika koji su vodili u
podrum ili možda u kuhinju. Podigao je pogled -ovo je sigurno Krabeova
kuća. Stegao je revolver i dopuzao do odškrinutih vrata. Tiho je izvukao
revolver i čučnuo. Skupio je hrabrost i gurnuo vrata. Niko nije pucao, što mu
se učinilo kao dobar početak karijere jednog provalnika.
Prostorija pred njim je bila mračna i tiha. Uvukao se unutra. Vratio je
revolver i potražio šibice u drugom džepu. Zapalio je jednu, što je proizvelo
neočekivano jako šištanje u tako tihoj noći, i brzo se osvrnuo oko sebe.
Nalazio se u skladištu. Na zidovima su bile poredane tegle, kutije, konzerve i
paketi, oko njegovih nogu gajbice, bačve i burad, a na drugoj strani
prostorije bio je još jedan niz stepenica. Svenson je dunuo ugasivši šibicu i
krenuo ka stepeništu. Opet je izvadio revolver iz džepa i popeo se, pažljivo
se krećući, stepenik po stepenik. Nisu škripali. Na vrhu su bila draga vrata,
širom otvorena. Oslušnuo je, na trenutak se zapitao šta radi i kako sve to
izgleda blesavo i opasno. Da je znao za neki drugi prilaz, ne bi išao ovuda.
Iskreno se nadao da neće biti primoran da puca u nekog odanog slugu ili gđi
Krabe - ako je takva uopšte postojala -izmami vrisak. Zakoračio je sa
stepenica u hodnik, krećući se sporo napred, razmišljajući da li da rizikuje i
zapali još jednu šibicu. Uzdahnuo je i ponovo sklonio revolver - ne bi bilo
zgodno da zakači neku lampu ili ukras od porcelana - i ponovo izvukao
šibicu.
Onda su se začuli neki glasovi dole u skladištu.
Brzim pokretom je upalio šibicu, zaklanjajući je što je bolje mogao
drugom rukom u kojoj je držao lekarsku opremu, i tihim korakom krenuo
pravo niz hodnik u najbližu prostoriju. Bila je to kuhinja, gde je na stolu
ležao do brade prekriven les nepoznatog čoveka. Svenson se sakrio iza -
koraci su dolazili sa stepeništa - a onda je na dragoj strani kuhinje ugledao
još jedna vrata. Plamen šibice mu je već pekao prste. Zaobišao je sto i
prošao kroz pokretna vrata. Pre nego što je ugasio šibicu nakratko je uspeo
da ugleda trpezarijski sto u sledećoj odaji. Bacio je zrno šibice, prst koji je
opekao stavio je u usta, umirio vrata i do najdaljeg kraja stola. Izvukao je
revolver. Koraci su došli do kuhinje. Čuo je dva muška glasa, a onda
prepoznatljiv zvuk vađenja čepa iz flaše.
,Evo nas", rekao je prvi glas zadovoljno. „Rekao sam ti da vredi... gde
su čaše?" Kao odgovor, začulo se zveckanje, onda još jače zveckanje i na
kraju zvuk sipanja vina u čašu - poprilična količina. Prvi čovek je opet počeo
da priča. „Šta misliš, je l' rizično da upalimo svetio?"
„Gospodine zameniče ministra..." počeo je drugi glas.
„Dobro, znam... u redu... stvarno jeste. Ne želim više da gledam ovog
tipa. Kakvo gubljenje vremena. Kad bi trebalo da dođe?"
„Kurir je javio da će prvo morati nešto da obavi, a onda da se nađe s
nama."
Prvi čovek je uzdahnuo. Svenson je čuo zvuk paljenja šibice, odblesak
narandžaste svetlosti se video i ispod stola, a onda se čulo kako čovek
povlači dim dok se cigara nije upalila.
„Hoćeš ti jednu, Baskombe?" upitao je prvi čovek. Svenson je
prebirao po pamćenju. Poslednjih nedelja je upoznao toliko ljudi i čuo
njihova imena pri upoznavanju - da li je među njima bio i neki Baskomb?
Možda i jeste, ali sad nije mogao da se seti ko je to... kad bi mu samo video
lice.
„Ne, hvala, gospodine", odgovorio je Baskomb.
„Nisam ti ja gospodin", nasmejao se prvi. „Možeš to Krabeu i grofu,
jer ako smem da primetim, uskoro ćeš im biti ravan. Kakav je to osećaj?"
„Verujte da ne znam. Tako se sve brzo odigrava."
„Kao i svi dobri izazovi u životu, a?"
Baskomb nije ništa odgovorio, pa su stajali neko vreme ćutke i pili, a
Svenson je osećao miris cigare. Izuzetno dobra cigara. Svenson je oblizivao
usne. Očajnički je žudeo za cigaretom. Nijedan od ova dva glasa mu nije bio
poznat.
„Imaš li iskustva sa leševima?" upitao je prvi sa blagim prizvukom
šale u glasu.
„Ovo je prvi koji vidim izbliza", odgovorio je drugi. Po tonu Svenson
je znao da je ovaj bio svestan podbadanja, ali da je i dalje morao da bude
ljubazan. »Otac mi je umro kad sam bio mnogo mali..."
„A onda i vaš ujak. Da li ste videli njegov les?"
„Nisam. Nisam još, ali ću ga videti na sahrani, naravno."
„Čovek se sa godinama navikne na sve. Pitaj bilo kog doktora ili
vojnika."
Onda je Svenson začuo kako se doliva još vina. „Dobro, to je što se
tiče leševa... a šta je sa ženama?"
„Izvinite?"
Onaj je počeo da se smeje. „Nemoj da se praviš naivan, ne bi se ti tek
tako svideo Krabeu. Da li si oženjen?"
„Nisam."
„Veren?"
„Ne." Kao da je malo oklevao. „Bio sam jednom... ali ništa, nikada
nisam imao neku značajniju vezu. Kao što rekoh, ove promene su se tako
brzo odigrale..."
„Onda bordeli, pretpostavljam? Ili mlade devojčice?"
„Ne, ne", rekao je Baskomb, sa profesionalnom strpljivošću, što je
Svensonu uvek bio znak pravog dvoranina. „Kao što sam već rekao, moja
osećanja su uvek bila, kako da kažem, u službi obaveze..."
„Gospode bože, znači dečaci?"
„Gospodine Ksonk!" prasnuo je drugi glas više razdraženo nego zapa-
njeno.
„Samo pitam. Znate, kad neko putuje kao što ja putujem, sve je manje
stvari koje ga iznenađuju. U Beču, na primer, imate jedan zatvor gde možete
da odete u posetu zatvorenicima za vrlo male pare... kao kad biste otišli u
zoološki vrt, znate... možda nekoliko srebrnih pfeniga više."
„G. Ksonk, molim vas, naš zadatak trenutno..."
„Da li vas je proces nečemu naučio?"
Mladi čovek je u ovom trenutku zastao, shvativši da je pitanje možda
bilo ozbiljnije nego što je opušteni ton nagoveštavao.
„Naravno", rekao je, „transformisao me je..."
 „Onda uzmite još malo vina."
Da li je to bio pravi odgovor? Svenson je čuo grgotanje tečnosti kada
je Fransis Ksonk navrnuo flašu. „Moralni stav nosimo u sebi, verujte mi, on
ne postoji nigde drugde. Razumete? Postoje oslobođenost i odgovornost, a
šta je za vas prirodnije od ta dva, to zavisi gde se nalazite, Baskombe. Osim
toga, poroci su kao genitalije -uglavnom ružne kada ih gledate, ali su nam
naše rođene nekako drage." Smejuljeći se toj duhovitosti, potegao je dobar
gutljaj i uzdahnuo. „Ali vi sigurno nemate poroke, je l' tako? Dobro, čim
budete promenili ulogu i postali lord Tar, čim postanete vlasnik jedinog
skladišta indigo biljke u krugu od pet stotina milja, pretpostavljam da će se i
poroci brzo pojavit, to vam kažem iz iskustva. Nađite neku pogodnu za brak
i kućne poslove, a ono što volite, radite na nekom drugom mestu. Na primer,
moj brat..."
Baskomb se gorko nasmejao.
„Šta je bilo?" upitao je Ksonk.
„Ništa."
„Opet vas pitam."
Baskomb je uzdahnuo. „Nije ništa... nego, još prošle nedelje, ja sam
bio... kao što sam rekao, značajne promene... znate, bude vam smešno kad
shvatite koliko je lako da se u to poveruje... da se duboko poveruje..."
„Stanite, stanite. Ako mislite da mi ispričate celu priču, onda nam
treba još jedna flaša. Idemo."
Izašli su iz kuhinje u hodnik, onda se čulo kako silaze niz stepenice.
Svenson nije imao predstavu gde se nalazi podrum vina i koliko će se tamo
zadržati, pa nije bio siguran da sme da izađe. Mogao je da pronađe ulazna
vrata i ode, ali je znao da će saznati više ako ostane tamo gde je bio, dok god
ga ne otkriju. Odjednom, Svenson se setio. Baskomb! To je Krabeov
pomoćnik. Mršavi mladić, samo ćutljiv, pažljivo sluša - zar će postati lord?
Ljut na sebe, Svenson je shvatio da propušta najneposredniji izvor
informacija. Ponovo je izvadio šibice i prošao kroz pokretna vrata. Oslušnuo
je - bili su daleko i nije mogao da ih čuje - zapalio je šibicu i pogledao leš na
stolu.
Imao je četrdesetak godina, proćelav, sveže obrijan, špicastog nosa.
Lice mu je bilo prekriveno crvenim pečatima, žive boje naspram mrtvačkog
bledila, usta razvučena u grimasu i niz zuba požutelih od duvana. Pošto je
šibica brzo gorela, Svenson je odmah otkrio čaršav i nije mogao da suzdrži
uzvik iznenađenja. Na rukama ovog čoveka, sve do lakata, isticale su se
jarkoplave sjajne vene, nabrekle, kao da su skoro probile kožu. Na prvi
pogled vene su izgledale mokro, ali se Svenson zapanjio kada je shvatio da
su zapravo bile od stakla - i da su mu se spuštale niz podlaktice, postajale
sve deblje, prodirale i zaranjale u okolno meso. Još više je povukao čaršav i
ispustio šibicu od iznenađenja. Čovek nije imao šake. Zglobovi su mu bili
potpuno plavi, sprženi i polomljeni, šake kao da su bile smrskane.
Ponovo se začuo bat koraka odozdo. Svenson je vratio čaršav na
mesto i povukao se u trpezariju, pažljivo umirivši vrata, dok mu iz glave nije
izbijao prizor koji je upravo video. Onda je začuo glasove u hodniku.
 „Tamo ima još jedna čaša, Baskombe", rekao je Ksonk, a onda se
obratio trećem čoveku. „Pretpostavljam da ćete nam se pridružiti - zapravo
meni, jer Baskomb nije žedan kao ja. Samo posmatra sa sigurne udaljenosti,
kao i uvek, zar ne, Rodžere?"
„Ako baš insistirate", promrmljao je novi glas. Svensonu je stao dah.
To je bio major Blah. Svenson je lagano stavio ruku na dršku revolvera.
„Odlično." Ksonk je izvadio čep iz druge flaše i sipao. Čulo se kako
pije i od zadovoljstva ispušta prigušene šumove. „Odlično vino, zar ne? Eh,
ostao sam bez cigara." Svenson je video odsjaj plamena šibice. Dok je još
gorela, Ksonk je nastavio. „Da zavirimo malo, skloni taj čaršav, Baskombe.
Evo ga - u svoj svojoj lepoti. Dakle, majore, šta kažete?"
Nije bilo odgovora. Šibica se ugasila. Ksonk se nasmejao. „To je
manje-više bio i naš komentar. Mislim da je matori Krabe rekao 'sunce mu
krvavo'. Samo što krvi nema uopšte." Ksonk je prasnuo u smeh. „To ja samo
dajem sebi oduška."
„Šta mu se desilo?" upitao je Blah.
„Šta mislite? Mrtav je. A znate da nam je mnogo značio? Bio je dobar
tehničar i mehaničar. Srećom da nam je ostao Lorenc, ako je još živ. A znate
li ko je odgovoran za ovu katastrofu? Vi, majore. Vi, jer niste bili u stanju da
nađete jednu običnu barabu koja je onda bila toliko slobodna da nas prekine
u radu i to u najosetljivijem trenutku. A niste u stanju ni da članove svoje
diplomatske misije držite pod kontrolom. Pretpostavljam da znate da je neki
čovek došao i odveo princa, mlatarao nam je revolverom ispred nosa, i sve
bi to bilo smešno da nam nije stvorilo probleme koje sad treba svi da
rešavamo!"
„Gospodine Ksonk..." počeo je major Blah.
„Začepite ta svoja pogana nemačka usta", odbrusio je Ksonk hladno.
„Neću da mi se pravdate nego da mislite. Hoću da razmišljate o svojim
problemima. A onda da mi kažete šta ćete preduzeti."
Osim zveckanja Ksonkove čaše, ništa se drugo nije čulo. Svenson je
bio zapanjen. Nikada nije čuo da se ovim tonom neko obraća Blahu, niti je
mogao da zamisli da će Blah ikako drugačije odgovoriti osim besom.
Blah se nakašljao. „Počeo bih..."
„Prvo, majore", sada je govorio Baskomb, a ne Ksonk, „u vašoj zgradi
je jedan čovek, mislim da je prinčev doktor?"
Da" siktao je Blah. „Beznačajan lik. Kada se vratim večeras, srediću
ga načisto. Izmisliću neko objašnjenje i nikoga neće biti briga..."
„Drugo", prekinuo ga je Baskomb, „onaj siledžija u crvenom."
„Čeng. Zovu ga kardinal Čeng", rekao je Blah.
„Da li je Kinez?" upitao je Baskomb.
„Nije", odbrusio je Blah, a Svenson je čuo kako se Ksonk cereka. „On
je imao... zovu ga tako zbog ožiljaka... ali ja ih nisam video. Pobegao nam
je. Ubio je jednog od mojih ljudi i ozbiljno mi ranio dvojicu. To je
najobičniji zločinac, nerazuman i nemaštovit. Rasporedio sam ljude po
mestima gde sam čuo da najčešće ide, tako da će uskoro biti uhvaćen i..."
„Predat meni", rekao je Ksonk.
 „Kako vi želite."
„Treće", nastavio ja Baskomb, „ta žena špijun, Izabel Hejstings."
„Nismo je našli. Nigde ne možemo da je pronađemo."
„Mora da bude negde, majore", rekao je Baskomb.
„U bordelima gde sam bio nisu čuli za nju..."
„Onda obidite hotele!" zaurlao je Ksonk. „Probajte po privatnim
sobama!"
„Ne poznajem grad tako dobro kao vi..."
„Sledeće!" razderao se Ksonk.
„I četvrto", nastavio je Baskomb smireno, dok mu se Svenson divio na
tako hladnom držanju, „moramo organizovati povratak vašeg princa."
Svenson je slušao - ovo je čekao - prvo mrtva tišina... a onda je počeo
Blah u nastupu besa.
„Šta pričate?" besneo je.
„Vrlo jednostavno - imamo još mnogo posla da obavimo. Pre
venčanja, pre nego što se bilo ko vrati u Meklenburg..."
„Ne... nego kako možete to da mi kažete? Pa vi ste ga odveli a mene
niste ni obavestili o tome! Odveli ste ga pre nekoliko sati!"
Niko nije progovarao. Blah je ukratko objasnio šta se dogodilo u
zgradi, bekstvo preko krova, nameštaj na vratima - kako su upravo on i Flaus
tražili pomoć od lorda Vandarifa, koji je obećao da će učiniti sve što može.
„A sve vreme sam, naravno, pretpostavljao da ste ga vi odveli", rekao je
Blah, „mada mi nije bilo jasno kako ste to izveli."
Opet tišina.
„Vaš princ nije kod nas", tiho i smireno je rekao Ksonk. „U redu -
peta stvar, majore, nastavite da tražite tog Čenga i tu Hejstingsovu. A mi
ćemo naći princa. Baskomb će biti s vama u kontaktu. Šesto... da, šesto je..."
Uzeo je poslednji gutljaj vina. „Pomozite nam da iznesemo jadnog Krunera
iz kuhinje gđe Krabe. Sada je sigurno već nešto spremno kod reke. Uzećemo
tvoju kočiju."
Dvadesetak minuta kasnije, kada je ostao sam u kuhinji, Svenson je
posmatrao prazan sto i pušio. Otvorio je lekarsku torbu, potražio praznu
epruvetu i izvadio čep. Zapalio je šibicu i nagnuo se, posmatrajući površinu
stola izbliza. Potrošio je nekoliko šibica dok na kraju nije našao ono što mu
treba, komadiće plavog stakla. Uzeo je vatu i ubacio ih u epruvetu, začepio
je i vratio u torbu. Nije mogao ni da nasluti šta je to, ali je znao da će mu biti
od koristiti kad ih uporedi sa prinčevom staklenom pločicom. Zatvorio je
torbu. Niti je mogao da se vrati u svoju sobu, niti je znao koliko još može da
ostane tu gde jeste, zapravo, već je trebalo da je davno otišao. Ako ništa
drugo, znao je ko su mu neprijatelji ili barem neki od neprijatelja. Ni Ksonk
ni Baskomb nisu pomenuli madam Laker-Sforca. Svenson je pomislio daje
ona organizovala otmicu princa. Međutim, i ona je tražila Hejstingsovu -
različiti ljudi sa sličnim interesima. Spomenuli su doktora Lorenca kao da je
njihov čovek, a Svenson ga je svojim očima video u poseti kod madam
Laker-Sforca. Možda bi oni lako izdali jedan drugog, ali su trenutno bili na
istoj strani. Iz nekog ugla kuće, začulo se kako sat otkucava tri. Svenson je
uzeo torbu i izašao.
Kapija na početku uličice je sada bila zaključana, pa je Svenson, inače
nenaviknut na fizički napor i sav ukočen u ovako sitne sate, morao da je
preskoči. Magla je i dalje bila gusta, ulica i dalje mračna, a Svenson i dalje
nije odlučio kuda će. Udaljavao se od zgrada i išao ka Kružnim vrtovima i
centru grada, držeći se mraka i terajući svoj sve umorniji mozak da misli.
Iako je princ bio u opasnosti, Svenson je smatrao da mu život nije bio
ugrožen. Međutim, prošla ga je jeza kada je Ksonk spomenuo „proces". Da
li su opekotine na licu od toga? Sve deluje kao neki paganski ritual, kao
ceremonija udaranja belega članovima plemena ili čak kao žigosanje stoke,
pomislio je turobno. Naravno da je i Kruner, koji je sada mrtav, bio umešan
u to. Znači da iza svega stoji nauka, zato se sve i odigrava u Institutu, zato je
uključen i Lorenc. A ko onda nije uključen, osim samog Svensona? Odgovor
se nametao sam od sebe: Izabel Hejstings i taj čovek u crvenom zvani Čeng.
Svenson mora da dođe do njih pre majora Blaha. Možda oni znaju gde se
nalazi princ.
Hodao je, a čizme su mu škripale na mokroj kaldrmi. Misli su mu
odlutale vlažna hladnoća magle vratila ga je unazad, u vreme provedenu u
Varnemindu - ledene kiše na molu, sneg koji bešumno pada u more. Sećao
se kako je kao dečak zimi išao u šumu, jer je u bezizlaznim situacijama kao
sada želeo da bude sam, sedeo je ispod bora, u tankom kaputu, zatrpavajući
snegom noge, praveći paperjasto brdašce, onda bi legao ćelom dužinom i
posmatrao grane drveća. Ko zna koliko je tako ostajao da leži i lutao u
mislima, možda do same ivice sna, dok ne bi shvatio da mu je hladno i da
mu se od snega i ledenog vazduha telo sasvim smrzlo. Lice bi mu oteklo. To
se dešavalo tako postepeno, dok je mislio na ko zna šta - verovatno na onu
devojčicu čijeg imena više nije mogao da se seti - a kada bi mrdnuo
promrzle noge, kleknuo, uspravio se i prohodao teturajući se, doživljavao je
trenutke prosvetljenja, kao da je ukratko sagledao ceo svoj život i živote svih
ljudskih bića, u procesu tokom kog mu je toplota tela lagano ali neumoljivo
nestajala usred te lepote beživotnog leda.
Zastao je i osvrnuo se oko sebe. Veliki ulaz u Kružne vrtove nalazio
se sa desne strane, a sa leve bazeni od mermera. Morao je da se odluči. Ako
krene u potragu za Čengom, tim čovekom u crvenom, ako uopšte uspe da
nade mesta na koja ovaj obično ide, sigurno će naleteti i na vojnike majora
Blaha. Ako krene u potragu za Izabel Hejstings, morao bi dobro da poznaje
hotele i privatne pansione u gradu, a to sa njim jednostavno nije bio slučaj.
Klika oko Krabea, Ksonka i Dorkanca, sudeći po onome što sami kažu, nije
otela princa. Ma koliko da ga je ta pretpostavka plašila, ma koliko se tresao
od neverice i pomisli na to, princ je u najboljem slučaju bio sa madam
Laker-Sforca u hotelu Sent Rojal. Hotel je bio samo pet minuta odatle, a ako
malo zamahne doktorskom torbicom možda ce ga i pustiti da uđe u ovo
doba.
Kroz prozor hotela je i dalje dopirala svetlost, ali je ulica ispred bila
tiha i prazna. Svenson je prišao vratima. Bila su zaključana. Pre nego što je
pokucao, ugledao je uniformisanog službenika kako mu prilazi sa svežnjem
ključeva. Otključao je vrata i odškrinuo ih.
..Izvolite?"
..Izvinite... znam da je kasno... ili rano... ja tražim... ja sam lekar...
veoma mi važno da razgovaram sa jednom vašom gošćom, madam Laker-
Sforca."
„Ah. Sa groficom."
„Groficom?"
„To nije moguće. Vi ste lekar?"
„Da, zovem se Svenson... znam sigurno da će me primiti..."
„Doktor Svenson, tačno. Ne, izvinite, ali nije moguće."
Službenik je provirio iza Svensona na ulicu i dao znak prodorno
coknuvši jezikom, kao kada se teraju konji. Svenson se okrenuo da vidi
kome je to upućeno. Iz mraka, na drugoj strani ulice, iskoračila su četiri
muškarca. Bili su to stražari iz Instituta - Svenson ih je prepoznao po
ogrtačima. Kada se ponovo okrenuo prema vratima, službenik ih je već
zatvorio i zaključao. Svenson je udario pesnicom o staklo. Službenik nije
obraćao pažnju. Svenson se okrenuo ka ljudima na ulici. Stajali su u blagom
polukrugu, tako da nije mogao da im pobegne. Zavukao je ruku u džep i
napipao revolver.
„Nema potrebe da to radite, doktore", rekao je neko dubokim
hrapavim glasom s njegove desne strane. Kada je podigao glavu, ugledao je
zastrašujuće krupnu figuru grofa Dorkanca kako stoji u senci pored prednjeg
prozora. Imao je cilindar i debelu bundu na sebi, a u desnoj ruci štap sa
srebrnom drškom. Posmatrao je Svensona hladno i procenjivački.
„Možda vam zatreba kasnije... a sada imamo mnogo važnije teme za
razgovor. Očekivao sam se da ćete doći i niste me izneverili - ovakav sklad
je zaista dobar uvod u razgovor. Da li biste krenuli za mnom?"
Ni ne čekajući odgovor, Grof se okrenuo i nestao u magli. Svenson je
pogledao na tu stranu, pokušao da potisne osećaj nelagodnosti i krenuo za
njim.
„Zašto biste me čekali?" upitao je kada ga je sustigao.
„A zašto biste vi tražili groficu u ovako sitne sate?"
Svenson je smišljao odgovor. Bacio je pogled na onu četvoricu koja
su ih pratila nekoliko koraka iza.
„Ne morate da odgovorite", prošaputao je Dorkanc. „Svi mi imamo
tajne, ne sumnjam da imate dobar razlog. Nego, kada su mi rekli da ste bili
na prinčevoj zabavi, setio sam se vašeg imena. Vi ste napisali onaj izuzetan
pamflet o promrzlinama?"
„Da li je izuzetan ili nije... ali ja sam ga napisao."
„Ono što je u svemu tome najzanimljivije, ako se dobro sećam, jeste
paradoksalna sličnost između ozlede usled delovanja veoma velike hladnoće
i nekih vrsta opekotina."
„Tako je." Grof je klimnuo. „Eto, zato sam vas čekao."
Poveo je Svensona niz uređenu aleju pored koje se nalazio ograđeni
vrt. Zastali su ispredred drvenih vrata sa svodom kao u nekoj crkvi, a kada je
Dorkanc otključao, ušli su unutra. Dok su išli kroz baštu preko guste meke
trave, Svenson je čuo kako stražari iza ulaze i zatvaraju vrata. Svuda okolo
su bile velike prazne urne, žardinjere i drveće se mlitavim golim granama.
Nebo iznad se nije videlo od magle. Požurio je da sustigne grofa, koji je
krupnim korakom išao kroz prostrani osvetljeni staklenik. Grof je otključao
jedna staklena vrata i ušao, a onda ih je pridržao Svensonu. Zapahnuo ga je
neprijatan talas vlažnog vazduha. Dorkanc je zatvorio vrata za sobom,
ostavivši četvoricu stražara napolju. Pokazao je na čiviluk.
„Ako želite da skinete kaput."
Grof je skinuo bundu i prešao preko staklenika, koji je na Svensonovo
iznenađenje imao tepih, do velikog kreveta sa navučenim baldahinom.
Spustio je kaput, šešir i štap na mali drveni sto i pažljivo provirio kroz otvor
na zavesama. Zurio je tako bez ikakvog izraza na licu skoro dva minuta.
Svenson je već osećao kako mu po telu izbija znoj. Spustio je doktorsku
torbu i skinuo kaput koji je bio težak zbog revolvera u džepu. Nije voleo da
se odvaja od oružja, ali je bio svestan da ne bi mogao da se probije pored
Dorkanca i onolikih stražara. Dorkanc mu je kratkim pogledom pokazao na
krevet. Kada je Svenson prišao, ovaj je razgrnuo zavese.
Na krevetu je ležala neka žena, obmotana debelom ćebadi, zatvorenih
očiju, bleda, disala je plitko i podrhtavala. Svenson je brzo pogledao grofa.
„Da li spava?" prošaputao je.
„Mislim da ne. Da je vruća, rekao bih da ima groznicu. Ali pošto nije,
ne znam šta je u pitanju - možda vi znate. Izvolite..." Odmakao se od kreveta
i razvukao zastore.
Svenson se nadneo nad ženu da bi joj pogledao lice. Po fizionomiji je
odmah primetio da ima nešto azijatsko. Povukao joj je kapak nagore, opipao
puls na vratu, sa žaljenjem primetio da su joj usne i jezik modri, a još se više
uznemirio kada je ugledao otiske na licu i vratu, slične onima koji ostaju od
korseta (ili hobotnice). Dohvatio joj je ruku koja je bila ispod ćebeta, osetio
da je hladna i opipao joj puls. Primetio je da joj je na jagodicama prstiju
koža bila izguljena.
Dohvatio joj je drugu ruku i video da su i na njoj prsti bili isti takvi.
Svenson je otkrio ženino telo do struka. Bila je gola, a po celom torzu je
imala plavičaste otiske. Svenson je osetio nekakvo kretanje oko sebe. Grof
mu je prinosio lekarsku opremu. Svenson je izvukao iz torbe stetoskop i
poslušao joj pluća. Okrenuo se grofu. „Da li je bila u vodi?"
„Nije", zaškripao je grofov glas.
Svenson se mrštio dok je slušao njeno otežano disanje. Bilo je slično
kao kod preživelih utopljenika. Sagnuo se da izvidi skalpel i termometar.
Prvo će joj izmeriti temperaturu, a onda uzeti krv.
Četrdesetak minuta kasnije, Svenson je oprao ruke i protrljao oči.
Pogledao je napolje da vidi da li je sunce izašlo, nebo je još bilo mračno.
Zevnuo je i pokušao da se seti kada je poslednji put ostao budan cele noći.
Možda nekada davno kada je bio u boljoj formi. Grof se pojavio pored njega
sa belom porcelanskom šoljicom u rukama.
„Kafa sa brendijem", rekao je, pružajući je Svensonu, i otišao do stola
da uzme svoju. Kafa je bila vruća i crna, kao prepržena, ali savršenog ukusa.
Upravo ono što mu je trebalo, pojačana brendijem u popriličnoj količini za
tako malu solju. Uzeo je veliki gutljaj, iskapio sadržaj i seo.
„Hvala", rekao je.
Grof Dorkanc je klimnuo i skrenuo pogled ka krevetu. „Šta mislite,
doktore? Da li postoji mogućnost da se oporavi?"
„Bilo bi mi lakše kada bih imao više infofnnacija."
„Tačno. Njeno stanje jeste izazvano povredom, ali nije bila u vodi - to
vam tvrdim, iako ne mogu podrobnije da vam objjasnim - već joj je voda
prodrla do tela. U stvari, to nije bila obična voda, doktore, već tečnost sa
specijalnim sastojcima, energetski obogaćena voda. Žena se izložila ovom
zahvatu, koji je, nažalost, bio iznenada prekinut. Onda je izmerajen smer
kretanja vode, a žena je - kako bih vam to objasnio - bila u isto vreme;
potopljena i isceđena."
„Da li je to ono što sam video... što sam čuo, da je bilo sa princem...
da je spržen... taj proces..."
„Proces?" prasnuo je Dorkanc razdražeruo, ali mu se glas ubrzo
stišao. „Naravno, princ... sigurno ste pokušali da razgovarate sa njim... on
verovatno nije mogao ništa da prećuti. To je žalosno."
„Morate razumeti da je moja obaveza i dužnost da ga zaštitim, a i kao
lekar ,sa časnim namerama - imam tu dužnost, pa ako je ovo", Svenson je
pokazao na ženu, kojoj joj je telo skoro bleštalo od beline pod svetlošću
lampe, „ista ona opasnost kojoj ste izložili i Karla-Horsta..."
„Nije." „Ali..." „Vi ništa ne znate o tome. Molim vas, doktore
Svenson, posvetite se ovoj ženi ovde."
Taj oštri ton je sprečio Svensona da izgovori komentar koji je imao na
umu. Obrisao je lice od znoja.
„Ako ste tako pažljivo pročitali moj pamflet da mi se sećate imena,
onda i sami znate o čemu se ovde radi. Na telu ima znake koji ukazuju da je
dugo ležala u ledenoj vodi, kao kad bi, na primer, bila zimi u Baltičkom
moru. Na određenim temperaturama se telesne funkcije usporavaju, što s
jedne strane može biti kobno, a sa druge način da se očuva telo od
propadanja. Živa je, diše. Da li će ovo ostaviti trajne posledice na njenu
psihu, to vam ne mogu reći. Da li će se ikada probuditi iz ovog zimskog sna,
ni to vam ne mogu reći. Ipak, šta god da joj se dogodilo - a ja moram da
pitam od čega su ovi otisci po njenom telu..."
Dorkanc je podigao ruku. Svenson je zaćutao.
„Da li išta može da se učini, doktore - to je moje pitanje."
„Treba je utopliti. Terati je da pije tople napitke. Masiranje bi bilo
korisno da joj se podstakne periferna cirkulacija, bez obzira da li je oštećena
ili nije."
Grof Dorkanc je ćutao. Nije ni taknuo kafu. „Još jedno pitanje,
doktore Svenson... možda najvažnije."
„Izvolite."
„Šta mislite, da li ona sada sanja?"
Doktor je bio zapanjen, jer grof nije zvučao mnogo saosećajno, glas
mu je više bio prožet nekom čelično jakom ispitivačkom namerom. Svenson
je oprezno odgovorio, gledajući prema krevetu na kom su već bili navučeni
zastori.
„Primetni se brzi pokreti očiju... što može biti od iscrpljenosti... ali
nije katatonija... ona nije svesna, ali možda... su to u njenom umu... snovi...
možda delirijum... možda spokoj."
Grof Dorkanc ništa nije rekao na to, samo se na trenutak zamišljeno
zagledao. Onda se trgnuo i podigao pogled. „I... šta sada da radim sa vama,
doktore Svenson?"
Svenson je pogledao u kaput okačen na čiviluku s revolverom u
džepu. „Ja bih sada da krenem..."
„Nećete vi nikud da krenete, doktore", prošaputao je odsečno, „dok
vam ja ne kažem. Pomogli ste mi i rado bih vas nagradio za ovakvu
saradnju, ali opet u sukobu ste sa interesima koje ja branim."
„Ja moram doći do princa."
Grof Dorkanc je uzdahnuo.
Svenson je hteo da kaže nešto, ali nije znao šta može da otkrije. Da li
da spomene Aspiča ili Lorenca, ili madam Laker-Sforca, ili majora Blaha.
Da li će mu, ako spomene pločicu od plavog stakla, porasti ugled u grofovim
očima ili ća ga samo učiniti još nepoželjnijim? Sve više mu se činilo da će
ga ukloniti, pa je bio još uporniji u lojalnosti princu. Zbog odbleska na
prozorima, nije mogao da vidi da li su stražari i dalje stajali ispred. Čak i da
se dokopa revolvera i nekako savlada Dorkancu - koji je sudeći po visini bio
prilično jak čovek - kako bi izbegao ostale? Bio je iscrpljen, uz to nije znao
gde se tačno nalazi, nije imao pouzdano skrovište, niti ikakav podatak o
tome gde bi princ mogao biti.
Pogledao je u grofa. „Da li će vam smetati ako zapalim jednu?"
„Hoće."
„Ah."
„Cigarete su vam u kaputu, zar ne?"
„Cigarete su mi..."
„Verovatno odmah pored službenog revolvera kojim ste sinoć mahali.
Da li imate utisak da se od tada svašta izdešavalo? I ja sam se uhvatio u
koštac sa smrću i uništenjem, sa zaverom i odmazdom - i vi ste uradili isto.
Uz to ste ponovo izgubili princa. Sve bi to bilo komično da posledice nisu
ovako krvave. Doktore, da li ste nekad ubili nekoga?"
„Moram reći da je mnogo ljudi stradalo od moje ruke..."
„Na hirurškom stolu da, ali to je drugo - mada i za to čovek može
kriviti sebe - ipak, to je sasvim druga priča. Znate na šta sam ja mislio."
„Znam. Jesam."
„Kada?"
„U Bremenu. Čoveka koji je navodno obeščastio mladu vojvodinu
bratanicu... bio je tvrdoglav, naređenje mi je dato... ja - ja sam uperio
revolver u njega i naterao ga da popije otrov. Ne ponosim se time. Samo bi
se idiot ponosio.
„Da li je znao šta pije."
„Ne."
 „Sigurno je nešto sumnjao."
„Možda."
Svenson se setio tog čoveka i njegovog crvenog lica, grlenog kašlja,
kolutanja očima, a kada je pao na pod, Svenson je, vadeći mu iz džepova
pisma zbog kojih su ga progonili, osetio rezak miris njegove žuči. Mučilo ga
je sećanje na taj događaj. Protrljao je oči. Bilo mu je toplo - više nego do
tada - u sobi je postalo pakleno. Usta su mu bila suva. Osetio je navalu
adrenalina. Pogledao je u grofa, pa u svoju praznu solju, onda - nakratko,
koliko mu je bilo potrebno da okrene glavu - u nedirnutu grofovu solju.
Našao se ispod stola. Pao je na kolena, mutno shvatajući kako do tada nije
osetio nikakvo dejstvo. Vrtelo mu se u glavi. Vlakna tepiha su ga pritiskala
po licu. Oko njega je navirala neka mračna topla voda, dok na kraju nije
potonuo u nju.
Probudio se u mraku, mučen nekim neodređenim nagonom da požuri,
koji je prodirao kroz mekani topli veo sna. Zatreptao je. Kapci su mu bili
teški - neizdrživo teški - zatvorio je oči. Opet se trgao iz sna, celo telo mu se
treslo, ovog puta se više usmerio na ono što su mu čula govorila: grub
komad drveta na koži, miris prašine i ulja, zvuk točkova i bat koraka. Bio je
na zaprežnim kolima i u mraku posmatrao ceradu nad sobom. Kola su išla
preko neravne kaldrme, pa ga je odskakivanje probudilo i pre vremena.
Ispružio je desnu ruku i dotakao ceradu, koja je bila oko dve stope iznad
njega. Usta i grlo su mu se osušili. Slepoočnice su mu pucale. Uz neki blagi
osećaj zadovoljstva, shvatio je da n'je mrtav, da mu je iz nekog razloga grof
za sada poštedeo život. Pogledao je u svoje telo, udovi su ga boleli, ali ih je
srećom još osećao. Kaput mu je bio bačen pored glave, revolver više nije bio
u džepu, ali je staklena pločica bila tu. Ispružio je ruku još dalje i trgao se
kada je napipao neku nogu i čizmu. Duboko je udahnuo i prevrnuo očima.
Na koliko je mrtvih i polumrtvih Svenson naleteo tog dana, računajući onu
ženu i one vojnike. Da nije mučno, bilo bi zaista omično. Sa nekom
mračnom rešenošću nastavio je da opipava leš koji je bio obrnuto postavljen
na kolima, tako da su mu noge bile blizu doktorove glave. Posle čizama je
napipao pantalone sa krutim šavom sa strane - uniforma. Išao je niz nogu
dok pored nje nije naišao na ruku. Muška i ledeno hladna ruka.
Kola su vukla dalje, a Svenson je napregnuo umorni mozak da odredi
u kom se pravcu kreću i da li mu je glava bila okrenuta ka prednjem ili
zadnjem delu kola. Nije znao, jer je vozilo išlo tako sporo i po tako
neravnom putu da se osećalo samo truckanje. Uhvatio se za drvenu dasku
iznad sebe. Napipao je ugao gde su se spajale stranice kola, ali nije bilo
spojnica, ni šarki - da li je ovo zadnji deo? Ako jeste, onda su vrata na
kolima zatvorena spolja, znači morao bi da se popne i preskoči ih ako misli
da pobegne ili možda da iseče ceradu, ako uopšte ima čime da je pocepa.
Potražio je lekarsku opremu, nigde je nije bilo. Mršteći se primakao se telu
pored sebe, pipajući mu po džepovima na uniformi i pantalonama, međutim
ni u jednom nije ništa našao. Zgadilo mu se kada je napipao kragnu na
uniformi i oficirske oznake. Pukovnik. Jedva je naterao sebe da mu dodirne
lice: debeo vrat, brkovi i zaobljena brazda kože oko očiju. Bio je to Artur
Traping.
Doktor Svenson se otkotrljao nazad, legao na leđa i stavivši ruku na
usta, čvrsto zažmurio. Udahnuo je na nos i polako preko šake izdahnuo na
usta. Mora dobro da razmisli o svemu. Drogirali su ga i sklonili u kola
zajedno sa drugim leševima za uklanjanje. Nije imao oružje, niti ikoga da
mu pomogne, bio je u stranoj zemlji, nije poznavao kraj u kom se nalazio,
mada je sudeći po kaldrmi mogao da pretpostavi da su još u gradu. Pokušao
je da sredi misli, u glavi mu je bila zbrka, iako je bio mnogo umoran, naterao
je sebe da preturi po svojim džepovima, našao je maramicu, papirni i metalni
novac, olovku, zgužvano parče papira, monokl. Otkotrljao se do Trapinga i
ponovo mu pretražio džepove, ali ovog puta pažljivo. Na desnoj strani grudi,
u jakni, medu slojevima tkanine, na mestu gde bi zveckalo ordenje, napipao
je nešto čvrsto. Dopuzao je bliže telu i nekako se podigao na laktove,
uhvativši se obema rukama za šavove Trapingovog kaputa. Cimnuo ih je i
osetio kako popuštaju. Sledeći trzaj ga je izbacio iz ravnoteže. Stegao je jače
i cimnuo iz sve snage. Šavovi su se rasparali. Provukao je prst kroz pocepani
deo i napipao neku čvrstu glatku površinu. Progurao je prst i povukao
predmet ka sebi. Znao je čak i u mraku da je to još jedna staklena pločica.
Uzeo je i stavio u kaput sa onom svojom. Odjednom se sve umirilo. Kola su
stala.
Sve se zaljuljalo kada je kočijaš skočio sa kola, a onda su se začuli
koraci sa obe strane. Pokrio se kaputom i zatvorio oči, pretvarajući se da
spava. Ako dobije priliku da beži ili nekoga udari po glavi, bolje da misle da
spava ili da je nepokretan. Nije bio u najboljoj formi, a čak i da jeste nije bio
veliki borac. Čuo je kako se metalne šarke kod njegovih nogu otvaraju i
kako se daska spušta. Kada su otkrili ceradu, osetio je svež vlažni jutarnji
vazduh, a po blesku koji je osetio kroz zatvorene kapke zaključio je da je
napolju bio dan. Pre nego što je uopšte rešio da otvori oči, pogodio ga je jak
udarac u stomak - oštar ubod drvenom palicom - pa se samo presavio i bolno
kriknuo. Razrogačio je oči, izobličio usta hvatajući vazduh, rukama se
grčevito uhvatio za stomak dok mu je bol prolazio celom dužinom tela. Čuo
je kako se nekoliko muškaraca iznad njega zlobno smeje.
S velikim naporom, da bi preduhitrio sledeći udarac, doktor Svenson
se podigao na ruke, otkotrljao u stranu, podvio jednu pa drugu nogu i uspeo
da klekne. Plava kosa mu je padala pravo na oči, a on je grubim pokretima
sklanjao sa lica. Izvukao je monokl iz džepa i stavio ga na oko da bi mogao
da vidi oko sebe. Kola su se zaustavila u nekom zatvorenom prostoru sa
kaldrmom, a u visini krovova okolnih kuća već se hvatala jutarnja magla.
Svuda unaokolo su bile bačve i gajbice sa nazubljenim, zarđalim parčićima
metala. S druge strane su bila dupla otvorena vrata, a iza njih kovačnica.
Nalazili su se u kovačkoj radionici. Kod kola su stajala dvojica siledžija u
službi grofa Dorkanca, od kojih je jedan držao dugačku palicu sa oštrom
kukom na vrhu. Drugi je bio mnogo praktičniji, držao je Svensonov
revolver. Svenson je pogledao osvetljeno Trapingovo telo. Na posivelom
licu su opekotine oko očiju sada već bile ljubičaste. Nije bilo vidljivih
uzroka smrti, nije bilo rana, ni povreda, nikakvih naročitih promena boje.
Primetio je da Traping na drugoj ruci ima rukavicu pocepanu na vrhu
kažiprsta. Nagnuo se i otrgao je. Jagodica prsta mu je bio tamnoplave boje,
koža izbodena nekakvom iglom ili tankom oštricom, meso oko uboda pokri-
veno plavobelim prahom. Kada je začuo zvuke iz kovačnice, Svenson je
podigao glavu i ugledao kako Fransis Ksonk i major Blah ulaze u dvorište.
Bacio je rukavicu nazad.
„Napokon!" vikao je Fransis Ksonk. „Mi smo spremni dole na
istovaru." Osmehnuo se Svensonu. „Ali spremili smo se samo za dvojicu.
Moraćemo da uvodimo neke novine. Ovuda... uzmi kolica." Pokazao je
glavom na mala kolica i prišao drvenoj pregradi koju je gurnuo i pomerio u
stranu. Ukazala se strma popločana stazica. Ksonk je krenuo nizbrdo. Blah
je s mržnjom pogledao Svensona i pucnuo prstima. Iz kovačnice su se
pojavila dva njegova vojnika obučena u crne ogrtače. Svenson ih nije
prepoznao, slabo je pamtio lica. Major Blah im je viknuo: „Straža za
doktora!" i krenuo za Ksonkom. Svenson je sišao s kola, pridržavajući kaput,
i krenuo kroz dvorište u pratnji vojnika sa obe strane. Okrenuo se da još
jednom vidi grofove ljude kako odvlače Trapingovo telo na kolica.
Svenson je oblačio kaput u hodu, bilo je hladno. S jedne strane staza
je bila oivičena neravnom tarabom prepunom pukotina, koja se protezala
medu oronulim zgradama i gomilom smeća. Znao je da idu prema reci. Bol u
stomaku je jenjavao, ali ga je sve više obuzimao hladni nemilosrdni strah.
Obratio se majoru Blahu najprezrivije što je umeo.
„Da li ste pronašli princa, majore? Ili ste celu noć s nekim drugim pili
vino... i nekom drugom ljubili... noge?"
Blah se okrenuo. Što je bolje mogao, Svenson je suvih usta pljunuo u
pravcu majora. Odletelo je samo nekoliko stopa, ali je značenje bilo jasno.
Major Blah se zacrveneo i krenuo ka Svensonu. Fransis Ksonk je odsečno
doviknuo. „Majore!" Blah je stao, još jednom pogledao Svensona kao krvnik
i nastavio niz stazu. Ksonk je bacio pogled preko majorovog ramena, sreo
Svensonov pogled i nasmejao se. Sačekao je da ga Blah sustigne, uzeo mu
oružje i gurnuo ga napred, tako daje sada Ksonk išao između, a major Blah
predvodio. Doktor se okrenuo iza sebe. Grofovi ljudi su nosili telo,
prekriveno ceradom, jedan je gurao kolica, a drugi držao revolver. Čak i da
je toliko lud da pokuša, Svenson ne bi uspeo da pobegne. Zato je mirnim
prodornim glasom doviknuo Blahu.
„Nije bilo teško izdati domovinu, majore? Zanima me, za koju ste se
cenu prodali? Za zlato? Novu uniformu? Žene? Za nekog zgodnog mladića?
Farmu ovaca?"
Major Blah se okrenuo i rukom počeo da traži revolver. Ksonk ga je
uhvatio za uniformu - bio je jači nego što je izgledao - i obema rukama ga
jedva zadržao. Kada se major smirio, Ksonk ga je ponovo okrenuo, šapnuo
mu nešto na uvo i gurnuo napred. Kada je major napravio nekoliko koraka,
Ksonk se okrenuo Svensonu i pokazao glavom prema vojnicima. Gurnuli su
ga i doktor je nastavio napred, Ksonk je bio odmah ispred njega. Sa
smeškom ga je pogledao.
„Za farmu prasića, ja bih rekao, a ne ovaca, ali mislim da je shvatio
komentar. Ja sam Fransis Ksonk."
„Ja sam kapetan Abelard Svenson, lekar."
„I mnogo više od toga, čini mi se." Nasmejao se Ksonk. „Uspeli ste da
impresionirate grofa Dorkanca, što se ne dešava tako često, pa bi trebalo da
napravimo jednu svečanu paradu." Ponovo se nacerio i osmotrio vojnike koji
su iza njih gurali kolica. „Možda ovo i jeste svečana parada."
„Onda bih radije voleo da vidim zastavice i fanfare", rekao je
Svenson.
„Biče i toga, neki drugi put, siguran sam", nasmejao se Ksonk.
Išli su dalje. Svenson je pred sobom video reku. Prišli su joj vrlo
blizu, ali su im magla i okolne zgrade zaklanjale vidik.
„Da li ste saznali gde je princ?" upitao je Svenson najbezbrižnije što
je mogao.
„Kako, zar niste vi saznali?" odgovorio je Ksonk.
„Žao mi je, ali nisam", priznao je Svenson. „Mada znam ko ga je
oteo."
„Stvarno?" Neko vreme Ksonk ga je trepćući posmatrao. „To vam
sigurno mnogo znači."
„Nisam siguran da poznajete te osobe. Mada mislim da ste vi... ili vaši
saradnici... pokušali da ih uhvatite."
Ksonk nije ništa odgovorio na to, ali se Svensonu činilo da mu je
smešak ostao ukočen i odudarao od ispitivačkog pogleda. Ksonk je pogledao
ispred sebe i video da dolaze do kraja staze. „Ah, kakva predivna luka. Stigli
smo."
Staza je vodila do klizavog dela za utovar koji se spuštao ispod
površine sive reke. Sa obe strane se uzdizao kameni mol preko kog su
putnici i tovar lakše silazili na kopno. Na levoj strani mola bio je ukotvljen
bezličan brodić sa dugačkim veslom pozadi, kao na gondoli. Na pramcu je
postojao deo koji je mogao da se spusti i posluži kao pokretni mostić za
silaženje, kao sada. Na sredini tog uskog brodića nalazio se metalni kovčeg.
Drugi, koji još nije bio zatvoren, ležao je na molu. Svenson je primetio da,
kada budu isplovili, mogu ponovo da spuste rampu i gurnu kovčeg u reku.
Ako bi pokušali da gurnu kovčeg sa bočne strane, bilo bi opasno jer bi se
brodić previše nagnuo. Na brodu je bilo još grofovih ljudi koji su prišli da
pomognu oko stavljanja tela Artura Trapinga u drugi prazan kovčeg.
Svenson je stajao pored vojnika i posmatrao ih kako smeštaju telo i
zakucavaju poklopac sa nekoliko eksera i šrafova. Kada je primetio da u
kolicima ispod Trapingovog tela leži bačena njegova lekarska torba, pojavio
mu se nekakav tračak nade. Podigao je glavu i ugledao majora Blaha kako
ga posmatra sa mola. Nacerio se Ksonku koji je došao i stao pored njega.
„Šta ćemo s njim?" Glavom je pokazao na Svensona. „Imamo samo
dva kovčega."
„Šta predlažeš?" upitao je Ksonk.
„Da ga vratimo u kovačnicu i natrpamo lancima i metalom."
Ksonk je klimnuo i okrenuo se ka grofovim ljudima koji su doterali
les. „Čuli ste. Metal i lanci, brzo." Na Svensonovu sreću, pre nego što su
okrenuli kolica i pošli nazad niz stazicu, bacili su lekarsku torbu na zemlju.
Major Blah je izvadio revolver i gledajući u Svensona doviknuo svojim
ljudima. „Pomozite oko utovara. Ja ću paziti na njega."
Ksonk je sa smeškom pokazao na Blahov revolver, a onda rukom na
drugu stranu obale. „Primetili ste, doktore Svenson, kako je jutros tiho. Vi
ste pametan čovek i znate da majorov revolver može da razbije tišinu i
skrene pažnju nekim nepoželjnim ljudima na naš posao. Isto tako, pametan
čovek kao što ste vi svestan je da bi jedan poziv u pomoć doveo do iste
situacije, a dužnost mi je da naglasim, ako bi do takvog poziva ipak došlo,
više nam ne bi bilo na prvom mestu da sačuvamo ovu dražesnu tišinu; što
znači da ako napravite bilo kakvu buku, bez oklevanja ćete biti upucani kao
besno pseto."
„Bez obzira, hvala što ste mi tako ljubazno objasnili", promrmljao je
Svenson.
„Ljubaznost ništa ne košta, a mnogo vredi", nasmešio se Ksonk.
Jedan od vojnika koji su prišli kovčegu pogledao je u doktora sa
nekim radoznalim izrazom na licu, ako ne i sumnjičavim. Svenson ih je
posmatrao dok su prenosili kovčeg na brodić. U trenutku kada su uspostavili
ravnotežu - dvojica sa strane, u vodi do kolena, jedan na brodiću, drugi gura
sa zadnje strane -doktor je pozvao majora Blaha.
„Kažite mi, majore, da li je her Flaus izdajnik kao vi ili samo
nesposobnjaković?"
Blah je zapeo obarač. Ksonk je glasno uzdahnuo i spustio majoru ruku
na rame.
„Stvarno, doktore, okanite se toga."
„Ako već treba da umrem, hoću da znam da li ostavljam princa u
rukama dvojice izdajnika ili samo jednog."
On trenutno nije ni u čijim rukama." Nije u njihovim rukama."
„Da", prasnuo je Ksonk. „Kao što ste mi već rekli. Pazite tamo!"
Nosači su gurnuli kovčeg predaleko, previše na stranu, tako da se ceo
brodić zaljuljao. Jedan od njih se bacio na njega kako bi uspostavio
ravnotežu, a druga dvojica su povukla kovčeg nazad u početni položaj.
Dvojica grofovih ljudi su pažljivo zauzela svoja mesta: jedan pozadi kod
krme, a drugi pripremajući kratka vesla na obe strane brodića.
„Zašto se muče da prenesu pukovnika tamo?" upitao je Svenson. „Što
ga samo ne bace u kanal kod Haršmorta da potone?"
Ksonk je iskosa pogledao majora. „Nazovimo to nemačkom
pedantnošću", rekao je.
„Grof je pregledao pukovnikove telo, u stakleniku", odgovorio je
Svenson, shvativši odjednom da je to istina. Nešto je bilo što oni nisu znali...
ili su hteli nešto da sakriju - od nekoga u Haršmortu? Od Vandarifa? Zar oni
nisu bili saradnici?
„Ovog ćemo morati da ubijemo", odbrusio je Blah.
„Ali ne time", odgovorio je Ksonk, pokazujući na Blahov revolver.
Svenson je znao da mora nešto da preduzme pre nego što se vrate oni
sa kolicima i dok nije bilo mnogo ljudi oko njega. Pokazao je na lekarsku
torbu.
„Gospodine Ksonk, vidim da je tamo moja lekarska oprema. Znam da
moram da umrem, a ne biste da pucate u mene da ne napravite larmu. To
onda navodi na druga mnogo strasnija rešenja - gušenje, izbadanje, davljenje
- a sva su spora i bolna. Ako mi dozvolite, mogao bih lako da napravim sebi
injekciju koja će delovati brzo, tiho i bezbolno što bi nam svima učinilo
uslugu."
„Prepao si se, a?" ismevao ga je major Blah.
„Da, priznajem da jesam", odgovorio je Svenson, „kukavica sam. Ako
moram da umrem - a čini se da moram, jer ste povodljivog princa zloupotre-
bili i oteli - onda bih radije umro u miru nego u agoniju."
Ksonk ga je pogledao i pozvao vojnike. „Dodajte mi torbu."
Otvorio je i počeo da pretura po njoj dok je netremice sumnjičavo
gledao u Svensona. Zatvorio je torbu i bacio je vojniku. „Bez igala", rekao je
Svensonu, „i ne pokušavaj da baciš neku kiselinu ili tako nešto. Samo ćeš
popiti taj svoj lek, i to tiho. Ako napraviš neki problem, ućutkaću te i
prepustiti majoru da te sredi kako hoće, i veruj mi, ništa se neće čuti."
Pogledao je u vojnika. Ovaj je automatski udario petama i prineo Svensonu
lekarsku opremu.
„Mnogo sam vam zahvalan za ovo", rekao je otvarajući torbu.
„Brže", rekao je Ksonk.
Svensonu su proletele razne misli kroz glavu. Rekao je sve čega je
mogao da se seti ne bi li uzdrmao odanost dvojice vojnika i ocrnio Blaha kao
izdajnika, ali nije upalilo. Razmišljao je o svojoj sopstvenoj odanosti - dokle
je došao, u kakav se ćorsokak uvalio - što je bilo tako strano njegovom
karakteru, i sve to zbog čega? Znao je da nije bilo zbog princa, koji je za
njega bio samo nepresušni izvor frustracija i razočaranja, niti zbog
praznoglavog i oholog prinčevog oca. Da li to radi zbog fon Herna? Ili zbog
Korine? Ili zato što je morao da posveti svoj život nečemu, bilo čemu samo
da podnese to što je nju izgubio? Zurio je u svoju lekarsku torbu, ne trudeći
se da prikrije koliko mu drhte ruke. Zapravo, umreti od trovanja je daleko
bolje nego pokušati neko sumanuto bekstvo, što mu je jedino preostalo, a što
ne bi uspelo. Nije se nimalo zavaravao razmišljajući o brutalnosti do koje bi
Blah išao - posebno da bi kod svojih vojnika odagnao sumnje - priređujući
mu scene poniženja. Sećanja na protekli život su mu impulsivno i na
trenutak preplavila hladnu logiku - cvetne livade, kafa u nekom kafeu u
jesen, loža u operi u Parizu, Korina kao devojčica, farma njenog ujaka. To je
bilo neverovatno omamljujuće - nije mogao tek tako da se preda. Zavukao je
ruke u torbu, izvadio flašicu i namerno je ispustio na mol da se polomi.
Molećivo je pogledao Ksonka.
„Nema veze... nema veze... ima drugih stvari koje mogu da
upotrebim... samo da nađem... trenutak, molim vas..." Spustio je torbu na
mol, kleknuo iznad nje i rovario. Brzo je bacio pogled na vojnika sa desne
strane. Imao je sablju u koricama i ništa drugo od oružja. Ipak, Svenson je
bio svestan da se nalazi pod lošim uglom i da ne bi uspeo iznenada da
dohvati balčak i izvuče sablju. U najboljem slučaju bi je izvukao dopola, pa
bi morao da se rve sa vojnikom, a onda bi mu major Blah pucao u leda.
Ksonk ga je posmatrao. Svenson je izvadio flašicu, podigao je prema svetlu
da bolje vidi, zavrteo glavom i vratio je, nastavivši da traži drugu.
„Šta fali toj?" nestrpljivo je doviknuo Blah.
„Ne deluje dovoljno brzo", odgovorio je Svenson. „Evo, ova je
dobra."
Ustao je, držeći drugu flašicu u ruci. Vojnici su mu stajali sa obe
strane, a bilo ih ie i na ivici mola i na prolazu za utovar. Preko puta, na
drugom molu, nekih pet jardi dalje, stajali su Ksonk i Blah. Između njih je
bio prolaz i brodić sa dva kovčega i dva grofova čoveka.
„Šta si to uzeo?" viknuo je Ksonk.
„ Arsenik", odgovorio je Svenson. „Dobar je u malim količinama
protiv psorijaze, tuberkuloze i - što je prinčevima najhitnije - protiv sifilisa.
U velikim količinama ubija na mestu." Skinuo je poklopac i osvrnuo se oko
sebe, trudeći se da što bolje proceni udaljenost. Pomoćnici se još nisu vratili
iz kovačnice. Ostali sa brodića su ga posmatrali sa neskrivenom
radoznalošću. Znao je da nema izbora. Klimnuo je prema Ksonku. „Hvala
što ste ovako ljubazni." Okrenuo se ka majoru Blahu i nasmešio se. „Da
goriš u paklu."
Doktor Svenson je navrnuo flašicu i ispio sadržinu u jednom gutljaju.
Progutao je, ozbiljno se zagrcnuo, grlo mu se zgrčilo, a lice postalo
tamnocrveno. Ispustio je flašicu, uhvatio se za grlo i zateturao unazad ka
vojniku sa desne strane, pridržavajući se za njega da ne padne. Iz grudi mu
je odjeknulo strašno krkljanje, usta su mu se razjapila, jezik mu je
zastrašujuće provirio između usana, oči zakolutale, kolena klecala - svi
pogledi su bili uprti u njega. Telo mu je bilo u grču, kao da je visio nad
provalijom potpuno spreman da se sruši i umre na samoj stazi. U tom
trenutku je shvatio da je grad neobično tih, da je sigurno bilo mnogo ljudi
svuda oko njih, a da je jedini zvuk dolazio od udaranja rečnih talasa o brodić
i kreštanja galebova negde u daljini.
Svenson se svom težinom oslonio na vojnika. U naglom okretu,
zgrabio ga je obema rukama za jaknu i bacio na mol. Nošen inercijom vojnik
je odleteo preko prelaza i svom snagom tresnuo o drugu stranu brodića koji
se užasno nagnuo. Samo čas kasnije, mlatarao je rukama i treskao nogama
po vodi, jer je kovčeg skliznuo i pao pravo na njega. Podigao je ruke u
trenutku kada ga je prvi kovčeg udario i zbrisao sa čamca u vodu. Onda je
drugi kovčeg pao na prvi, izvrnuvši brodić pod takvim uglom da je oborio
oba grofova čoveka koja su pala pravo na kovčege. Od njihove težine brodić
se izmakao još dalje, potpuno se prevrnuo, a sva trojica zajedno sa
kovčezima nestala su pod vodom.
Svenson se dao u beg. Međutim, preostali vojnik ga je zgrabio za
kaput čim je ovaj potrčao. Svenson se okrenuo, počevši da se rve sa
vojnikom, iz sve snage pokušavajući da se oslobodi. Čulo se praskanje vode
i Blah kako se dere. Vojnik je bio mladi i snažniji od Svensona - borili su se
bacajući jedan drugog ukrug.
Na trenutak, vojnik je uspeo da zadrži Svensona u mestu zgrabivši ga
za vrat. Krajičkom oka Svenson je ugledao Blaha kako podiže revolver.
Očajnički se pomerio u stranu, povlačeći vojnika Blahu na nišan. U ušima
mu je odjeknuo snažan jednoličan prasak, a na licu mu se našlo nešto mokro
i toplo. Vojnik se, raspolućene glave, srušio Svensonu pod noge. Ovaj je
obrisao oči od krvi i ugledao Fransisa Ksonka kako divljački udara šamar
majoru Blahu. Blahov revolver se dimio.
„Idiote! Praviš buku! Stvarno si pravi kreten!"
Svenson je pogledao dole, noge vojnika su mu prekrile stopala.
Dohvatio je sablju i izvukao je iz korica, na šta je Ksonk ustuknuo jedan
korak. Svenson je čuo da Blah poteže obarač i okrenuo se.
„Ako je već sve propalo", prosiktao je Blah, „onda nije strašno što će
biti još gore..."
„Majore! Majore - nema potrebe!" besno je viknuo Ksonk.
Svenson je uvideo da će Blah podivljati, pa je urliknuo i zamlatarao
sabljom kao običnim nožem - bacivši je na kraju pravo ka njima - i dao se u
trk. Čuo ih je kako viču, a onda i zveket oštrice koja je udarila o kamen - da
li su se njih dvojica sklonila u stranu, to nije znao. Jedino što mu je bilo u
glavi jeste da pobegne. Trčao je neravnom stazom, klizavom još od jutarnje
magle, a od bata svojih koraka nije čuo da li su krenuli za njim - kada je
stigao negde dopola, ugledao je dvojicu pomoćnika sa kolicima na vrhu
staze kako mu se približavaju. Kolica su bila natovarena metalom, a svaki je
stezao po jednu ručku održavajući ih u ravnoteži između sebe. Svenson je
morao da uspori, srce mu je sišlo u pete kada su ga ugledali i počeli da
kaskaju ka njemu sa širokim osmesima na licima. Kako su sve više dobijali
na ubrzanju, komadi metala su počeli da padaju sa gomile i odbijaju se o
zemlju i ogradu. Na nekih pet jardi udaljenosti, pomoćnici su pustili kolica
niz stazu. Svenson je naskočio na ogradu sa leve strane i odigao se od
zemlje. Kolica su se smrskala ispod njega, odbila se o zid i nastavila još brže
niz padinu. Nadljudskom snagom se prebacio preko ograde i pao na gomilu
kutija i otpadaka.
Nije se povredio pri padu, ležao je na leđima i pokušavao da se
uspravi. Sa druge strane ograde je dopirao zvuk prevrtanja kolica, lomljava i
vika - da li su to naletela na Ksonka ili na Blaha? Svenson se podigao na
kolena, ograda nad njim se zaljuljala a jedan od one dvojice koji su gurali
kolica naginjao se da je preskoči. Kada je doskočio na zemlju - od pada je
morao na trenutak da se povije - Svenson je obema rukama izvukao debelu
dasku iz blata i zamahnuo. Udarac je dokačio napadačevu šaku u kojoj je
držao revolver i brutalno je smrskao - Svenson je čuo kako čoveku pucaju
sitne kosti. Kriknuo je, a oružje mu je odletelo na drugu stranu. Svenson je
ponovo zamahnuo, iznad, po licu. Čovekje urliknuo od bola i pao kod
ograde, uvijajući se i zapomažući. Ograda se ponovo zaljuljala - drugi se peo
da je preskoči. Svenson je skočio da dohvati oružje - bio je to njegov
revolver - i okrenuo se i dalje klečeći. Drugi koji je gurao kolica njihao se na
vrhu, prebacivši jednu ruku i nogu, i unezvereno gledao dole. Svenson je
jedanput opalio iz revolvera - promašio je napadača, ali je raspolutio dasku -
i čovek je nestao sa vidika. Odmah zatim, dugačka sjajna sablja je probila
ogradu u visini Svensonove glave i promašila ga za samo nekoliko inča.
Otpuzao je na zadnjici postrance kao kraba, dok je sablja prodirala kroz
pukotinu pokušavajući da ga dohvati. Kroz rupe na ogradi je video senke
ljudi, pa je ponovo opalio. Neko je uzvratio paljbu, tri uzastopna pucnja su
završila pored njega u blatu. Svenson je još dva puta odgovorio, naslepo, i
dao se u trk.
Tek tada je video da se dvorište nalazilo iza jedne razrušene kuće sa
razbijenim prozorima i srušenim krovom, zadnja vrata su bila izvaljena i
bačena u blato. Oko ulaza i na otvorenim vratima okupio se narod. Svenson
je krenuo prema njima kao da je hteo da vidi ko su - deca, starci, žene - koža
im je bila boje bele kafe, kosa crna, odeća šarena i iznošena. Podigao je
revolver, ne prema njima nego u nebo. „Izvinite... oprostite, molim vas...
pazite!" Projurio je kroz vrata, tela oko njega su se razmicala da mu naprave
mesta, a kada se okrenuo nazad ugledao je da se ograda pomera i još ljudi
navire. Probio se do mračnih prostorija, preskačući lonce u kojima se nešto
kuvalo, ležajeve od slame, gomile odeće, trudeći se da ni na koga i ni na šta
ne nagazi, osećao je jak vonj mnoštva tela na tako malom prostoru, pored
otvorene vatre i mirisa oštrih začina -nije mogao da odredi ko su bili svi ti
ljudi. Iza njega se razneo pucanj, a komadić odlomljenog drveta ga je udario
po licu. Trgnuo se, znao je da krvari i skoro naleteo na neko dete - gde su, do
vraga, ta vrata koja vode na ulicu? - i preskočio otvorenu vatru u kuhinji.
Čim je uleteo u nešto nalik na glavni hodnik, kroz dupla razvaljena vrata
ispred, čuo je krike - još neki ljudi su bili u kući. Ali kada se zaleteo na
vrata, shvatio je da su zakovana - kako i ne bi kad je kuća određena za
rušenje. Vraćao se nazad i tražio prozor koji gleda na ulicu. Kada je proleteo
još jedan metak, ko zna odakle, Svenson je osetio da mu je nešto
zastrašujuće brzo prorezalo vazduh pored uveta. Proleteo je kroz zavesu i
zatekao neke ljude u krevetu - ženu koja vrišti, muškarca izbezumljen od
besa -noge su mu se uplele u njihovu posteljinu, ali se on zabuljio u čilim
prikucan za zid. Bacio se tamo i strgnuo ga. Srećom, na prozoru iza nije bilo
stakla. Iskočio je pokrivši glavu rukama i ostao da leži potrbuške na
pločniku kada je pao, dok mu je revolver odskakutao po kaldrmi.
Uspravio se - ruke su mu bile otečene, kolena ugruvana, zglobovi su
ga boleli. Kada se sagnuo da dohvati revolver, sa prozora je doleteo još
jedan metak. Okrenuo se i ugledao Blaha. Jednom rukom je držao krvavu
maramicu na licu a drugom revolver, iz čije cevi se dimilo, i ponovo nišanio.
Svenson nije mogao brzo da trči. Blah je povukao okidač, oči su mu se
caklile od mržnje. Revolver je okinuo u prazno. Blah je opako psovao
otvarajući oružje, izbacio prazne čaure kroz prozor i počeo da traži nove
metke. Svenson je podigao svoj revolver i pobegao.
Nije znao gde se nalazi. Nastavio je da krivuda, pokušavajući da
umakne progoniteljima. Išao je iz ulice u ulicu i presecao put kroz otvorene
poljane i parkove na koje je nailazio. Kada je konačno došao do neke crkve
bio je izmaku snaga, seo je na staru polomljenu nadgrobnu ploču i naslonio
glavu na ruke, dok su mu grudi bridele a telo bilo potpuno iscrpljeno. Već je
svanulo - prepodne je uveliko odmaklo - iznenadio se kada je shvatio koliko
je vremena prošlo između događaja. I, umesto da mu se zbog toga sinoćni
događaji čine nestvarnim, osećao je da mu tek predstoji dan pun
neizvesnosti. Ni beli kamen nadgrobne ploče oštećene od vetra i kiše, ni
oguljena slova „Tekeri" na njoj, ni gole grane nad glavom - ništa mu nije
govorilo u kakvom se to čudnom svetu obreo. Na trenutak je pomislio da je
uzeo opijum, da leži omamljen u sobici kod Kineza i da je sve ovo samo
izopačeni san. Protrljao je oči i pljunuo.
Nije bio ni pravi špijun ni pravi vojnik, i to je znao. Bio je izgubljen.
Zglobovi su mu klecali, ruke nisu slušale, dugo ništa nije jeo, grlo mu se
osušilo, a od grofovog otrova glava mu je bila kao komad trulog sira. Jedva
je uspeo da skine čizmu i napipa povređeni gležanj - nije bio polomljen, čak
ni ozbiljno uvrnut, ali će morati pažljivo da hoda. To mu se nije svidelo,
izvukao je revolver i otvorio ga. Ostala su mu još dva metka, nije imao više
municije kod sebe. Gurnuo ga je ponovo u džep i shvatio da mu je svežanj
novčanica ostao u diplomatskoj tašni, zajedno sa kutijom metaka. Izgubio je
lekarsku opremu i jedino što je mu je ostalo su uniforma i kaput koji su, iako
neupadljive pruskoplave boje, ipak odudarali od okoline.
Osećao je bol u jednom delu lica. Rukom je prešao preko sasušene
krvi i napipao komadić drveta koji mu je ostao zaboden ispod desne
jagodice. Pažljivo je izvukao i maramicom pritisnuo kožu. Umirao je od
želje da zapali cigaretu. Zavukao je ruku u džep da nađe tabakeru, izvukao
jednu cigaretu i zapalio šibicu. Dim mu je došao do pluća, a Svenson se
trgnuo i polako ga izbacio iz sebe. Bez žurbe je popušio cigaretu do kraja,
usredsređen samo na svoje disanje i na oblačiće dima koji su lebdeli nad
nadgrobnom pločom. Bacio je opušak u baru i zapalio novu. Nije trebalo da
preteruje sa pušenjem, ali duvan mu je nekako vraćao snagu i odrešitost.
Stavljajući tabakeru u džep, napipao je staklenu pločicu. Zaboravio je da
sada ima i onu drugu, Trapingovu. Pogledao je oko sebe - porta je bila
prazna a nikoga nije primetio ni u okolnim kućama. Svenson je izvukao
pločicu - izgledala je istovetno kao ona koju je našao u prinčevoj sobi. Da li
će sada zaviriti u mozak Artura Trapinga i saznati kako je umro? Spustio je
zapaljenu cigaretu pored sebe na grob i zagledao se u pločicu.
Kada se posle nekoliko trenutaka podigao plavi veo, Svenson se našao
u zbunjujućem vrtlogu slika koje su se brzo smenjivale jedna za drugom, po
nekoj za njega nejasnoj logici. Ovog puta nije imao utisak da prolazi kroz
nečiji proživljeni događaj - kao u onom susretu gde Maršmur i princa - već
je pre to bio nečiji slobodan tok misli ili čak san. Podigao je pogled sa
pločice i uzdahnuo. Drhtao je, slike su ga uvlačile u priču, bio je zapanjen
kao i prvi put. Otresao je stub pepela i povukao jedan veliki dim. Spustio je
cigaretu i pripremio se da drugi put, bolje koncentrisan pogleda pločicu.
Prva scena se odvijala u nekoj dobro opremljenoj prostoriji - nameštaj
od tamnog drveta, staklene lampe, prefinjeni kineski detalji i nameštaj
presvučen debelim tkaninama - žena sedi na sofi, mlada žena, Svenson je
mogao da joj vidi samo deo tela - videle su joj se gole podlaktice i sitne šake
kojima se držala za nameštaj, lepo oblikovani listovi su izranjali ispod
haljine kada bi ispružila noge, a onda simpatične zelene čizmice do
gležnjeva... svaki pogled je bio prožet naročitom požudom posmatrača.
Posle ovog prizora odjednom iskrsava neka stena, pogled sa visine na
nekakvu jamu od sivog kamena - da nije kamenolom? - nebo iznad je samo
malo svetlije boje. Svenson se odjednom nalazio u toj jami, osećao šljunak
pod kolenima - klečao je, nagnut nad nalazištem obojenog kamena u steni -
vrlo tamne indigo boje. Ruka - njegova ruka, mlada, jaka, u crnom rukavu
od kaputa - i ruka u crnoj rukavici bile su ispružene i dodirivale plavi sloj
kamena, zabile su prst u njega i izvadile komadić koji je po strukturi
nalikovao kredi, ali se radilo o posebnoj vrsti gline.
Onda sledi nova slika, u kojoj počinje da se uspravlja u kamenolomu,
sa dizanjem tačke posmatranja prizor oko njega se promenio, pa kada se
potpuno uspravio, našao se u nekakvom voćnjaku usred zime - stabla jabuke,
pomislio je - a u dnu svakog stabla bila je nagomilana slame. Pogledao je
levo i video visoki kameni zid, iskrzanu živu ogradu, a iza toga šiljasti krov
neke plemićke kuće na imanju.
Okrenuo se još više udesno i ugledao Haralda Krabea kako se zlurado
smejulji, naginje unazad i gleda kroz prozor kočije - iza njega brzo promiče
šuma na selu. Krabe se okrenuo prema njemu - ko god da je to bio - i vrlo
razgovetno rekao „vaša odluka"... i ponovo se okrenuo ka prozoru.
Onda se prikazuje draga scena, otvoren prozor u nekoj sobi, krivudavi
kameni prolaz na čijem kraju su neka metalna vrata. Vrata se otvaraju i -
ukazuje se jedna skrovita odaja, puna mašina, neki ogroman muškarac
nagnut nad stolom, od njegovih širokih leđa ne može da se razazna ko je ta
žena koja je vezana za sto, žena... Svenson je odjednom prepoznao prostoriju
- jedna od onih u Institutu odakle je izbavio princa.
Podigao je pogled sa pločice. Bilo je tu još stvari - neki otvori, nalik
na prozore niz koje lije kiša - koje se nisu jasno videle. Cigareta mu se
ugasila. Pomislio je da zapali još jednu, ali je znao da je vreme da odluči šta
će dalje. Da li i dalje jure za njim? Ako ga i dalje traže, onda će sigurno doći
i dovde, do crkve. Morao je da nađe neko sigurno mesto da se skloni. Ili,
pomislio je, treba da se uhvati u koštac sa situacijom. Da li princu zaista nije
bilo pomoći? Svenson nije mogao tek tako da ga napusti. Ipak, nije mogao ni
da se vrati u diplomatsku zgradu, jer više nije imao poverenja u Flausa, a uz
sve to nije znao gde da traži tog čoveka u crvenom i tu Izabel Hejstings. Ako
već ne ide da traži skrovište, onda je jedina stvar koja mu preostaje, ma
koliko izgledalo suludo, to da se još jednom sretne sa madam Laker-Sforca.
Verovatno je zbog jutarnje gužve bezbedno otići u Sent Rojal. Imao je još
dva metka u revolveru, sasvim dovoljno da je ubedi, samo ako uspe da uđe
unutra.
Pogledao je u svoje noge i shvatio da još nije obuo čizmu, pa je to
pažljivo uradio, navlačeći je preko još osetljivog gležnja. Ustao je i napravio
nekoliko koraka. Kako je opasnost prošla i adrenalin splasnuo, bol je bio
mnogo jači, ipak, znao je da će moći da hoda, zapravo - drugog izbora nije
ni imao. Više od svega mu je trebao odmor. Iskoristiće još ovu priliku da
izvuče informacije, a onda će otići negde da se naspava - a da li će bezbedno
moći da se vrati u Meklenburg, to nije znao. Svenson je duboko uzdahnuo i
odgegao se preko dvorišta, istom onom stazicom koja je vodila pored crkve.
Sunce je bilo sakriveno iza oblaka, tako da nije imao predstavu u kom
pravcu ide. Kada je došao do kraja staze, osvrnuo se oko sebe, a onda se
ponovo okrenuo prema crkvi i otvorenim vratima na njoj. Zakoračio je u
zamračenu unutrašnjost i prošao između klupa, klimanjem glavom pozdravio
nekoliko osoba koje su se molile i uputio se pravo ka podnožju zvonika, jer
je bio siguran da tamo postoje neke stepenice. Prošao je pored zbunjenog
sveštenika, bacio jedan lekarski ozbiljan pogled i dodao odsečno: „Dobar
vam dan, oče - zvonik?" Lagano je klimnuo kada mu je ovaj pokazao na
vratanca. Svenson je prošao tuda, a kada je video uz koliko stepenika mora
da se popne oslanjajući se na povređeni gležanj, srce ga je zabolelo. Sve dok
je sveštenik mogao da ga vidi, Svenson se trudio da mu korak bude lak i brz,
a onda je, da bi smanjio opterećenje povređenog zgloba, poskakivao na
dragoj nozi držeći se za stepenišnu ogradu. Posle sedamdesetak mučnih
stepenika, naišao je na uski prozor sa drvenim kapcima. Gurnuo ih je i
otvorio, srušivši gomilu golubijeg izmeta i perja, i ozario se. Sa te visine se
videla krivudava srebrna nit reke, zelenilo Kružnih vrtova, bela kamena
zdanja ministarstava i otvoreni prostor Trga Svete Izabele.
Sišao je što je brže mogao i ubacio novčić u kutiju za priloge. Kada je
izašao iz crkve, krenuo je kroz uske ulice i stazice u naselju, hodajući uvek
uza zid. Prošao je pored nekoliko skladišta, sve je vrvelo od ljudi koji su na
zaprežna kola utovarivali gajbice raznih veličina. Usred svega toga ugledao
je jedan mali bife, uglavljen između skladišta za žito i nekog fabričkog
pogona. Svenson je kupio sebi kafu i tri sveže kifle. Kidao ih je u hodu, dok
su još mirisale, i pio kafu sasvim polako da se ne bi opekao. Kada je došao
do trgovačke četvrti oko Trga Svete Izabele, osetio je da polako dolazi sebi -
postao je svestan da mu je lice ranjeno, a kaput sav zarozan. Zagladio je
kosu unazad i otresao prašinu sa kaputa - valjda je to dovoljno - i neustrašivo
nastavio napred. Pretvarao se da je major Blah što ga je, ako ništa drugo,
barem zabavljalo.
Zaobišao je hotel krenuvši jednom stazicom iza niza pomodnih
restorana koja je služila kao mesto za utovar robe, a koja je u ovo doba dana
bila prepuna voća, povrća i zaklane živine. Bio je oprezan, ili je samo imao
sreće da ga nisu primetili dok se probijao. Da su imali priliku da ga uhvate,
sve bi izveli brzo i bespoštedno. Uz to, njegovi neprijatelji su bili toliko
moćni da su mogli da poljuljaju svaki pravni mehanizam. I za najmanji
prekršaj - nije bilo potrebno govoriti šta bi se desilo kad bi upucao nekog od
grofovih ljudi na ulici - strpali bi ga u zatvor ili bi odmah završio na
vešalima. Stajao je na kraju staze i gledao u pravcu Grosmera, široke avenije
koja je dve ulice niže prolazila pored Sent Rojala. Najpre je pogledao u
suprotnom pravcu (jer je bilo moguće da njihovi stražari stoje raspoređeni na
većoj udaljenosti), ali nikoga nije bilo, ili barem nikoga od grofovih ljudi i
Blahovih vojnika. Ako Krabe ili, ne daj bože, Vandarif učestvuju u ovome,
sigurno je bilo angažovano još mnogo sitnih lopova da nađu i ubiju
Svensona.
Pogledao je u pravcu hotela. Da možda ne gledaju odozgo? Saobraćaj
je bio gust, jer je već bilo prošlo devet, pa je radni dan uveliko bio u jeku.
Svenson je duboko udahnuo i nastavio ulicom u kojoj je bio hotel, držeći se
što više uza zid, krijući se iza drugih prolaznika, sa desnom rukom u džepu,
na revolveru. Netremice je gledao u hotel, a samo nakratko bacao pogled na
izloge i prolaze pored kojih se kretao. Na raskrsnici je pretrčao ulicu,
opušteno se oslonio na zid i gledao oko sebe. Sent Rojal je bio na drugoj
strani avenije. Nije ugledao nikoga ko bi ličio na stražara. Ništa mu nije bilo
jasno. Ovde su ga jednom već uhvatili kada je pokušao da dođe do nje. Kako
to da nisu, makar kao mogućnost, predvideli da će opet učiniti nešto slično?
Pomislio je da ga klopka zapravo čeka unutra - možda u nekoj drugoj
hotelskoj sobi - gde će ga se resiti dok niko ne bude gledao. Uz ovakvu
pretpostavku, njegov pokušaj je delovao još neizvesnije, jer do poslednjeg
trenutka nije mogao da zna da li se nalazi u opasnosti. Ipak, odluka je
doneta. Svenson je čvrsto rešen nastavio niz ulicu.
Kada je stigao skoro preko puta hotela, vidik su mu preprečila dvoja
teretna zaprežna kola čiji su se konji ukrstili. Sa svakih kola je skočilo po
nekoliko ljudi da ih razdvoji i pažljivo pomeri, a kočijaši su psovali iz sveg
glasa. Sve kočije koje su nailazile morale su da stanu, dok je iz svakih
dopirala bujica kočijaških psovki. Sve je to skrenulo Svensonu pažnju -
konji su se na kraju razdvojili i nastavili dalje, a kočijaši uputili po još jednu
naročito sočnu provalu kletvi za rastanak - i tako, kada se gužva raščistila,
Svenson se zatekao tačno preko puta davnog ulaza u hotel. Pred njim je,
izvanredno doterana, u ljubičastoj haljini protkanoj srebrnim nitima, sa
crnim rukavicama i diskretnim crnim šeširom, stajala madam Laker-Sforca.
Pored nje je, opet u prugastoj haljini, ali ovog puta plavo-beloj, bila
gospođica Pul. Svenson se istog časa trgnuo i priljubio uz prozor restorana.
Nisu ga videle. Čekao je - gledajući na obe strane ulice - srećan što će, ne
ulazeći u hotel gde bi mogao biti uhvaćen, možda moći da joj se obrati.
Duboko je udahnuo, sačekao trenutak kada na ulici nije bilo kočija i krenuo
napred.
Upravo kada je sa pločnika zakoračio na kaldrmisanu ulicu, skamenio
se i odmah povukao nazad. Iza ove dve žene pojavio se Fransis Ksonk - sada
u elegantnom žutom sakou i sa cilindrom - i navlačio žute kožne rukavice.
Nagnuo se i uz šeretski osmeh prošaputao nešto od čega je gospođica Pul
pocrvenela i zakikotala se, a madam Laker-Sforca ironično nasmešila.
Ksonk se namestio da ga dame uhvate pod ruku, a kada su to učinile, krenuo
je napred. Pokazao je glavom na ulicu, pa je Svenson prestravljen pomislio
da su ga ovog puta ipak ugledali - bio je na skoro brisanom prostoru - ali je
onda video da Ksonk pokazuje na otvorenu kočiju koja im je dolazila u
susret i zaklanjala Svensonu vidik. U kočiji je sedeo grof Dorkanc, u bundi,
smrknutog lica. Nije se potrudio da progovori niti pozdravi ostale kad su
ušli, Ksonk je pomogao damama i na kraju sam ušao u kočiju. Madam
Laker-Sforca je sela pored grofa. Priklonila se da mu nešto šapne. On, iako
nerado, nije mogao da suzdrži smešak. Ksonk se smejao pokazujući bele
zube, a gospođica Pul se ponovo zakikotala. Kočija se pokrenula. Svenson
se okrenuo i pošao dalje.
 Gotovo - i ona je sa njima. Bez obzira na druge mreže koje možda
plete, madam Laker-Sforca je njihov čovek. Kad bi samo još jednom mogao
nasamo da popriča sa njom - ali sada više nije znao gde, kada ni kako bi to
uopšte bilo moguće. Svenson je pogledao ponovo prema hotelu i na glavnom
ulazu ugledao dvojicu grofovih momaka kako se izležavaju. Pognute glave,
brzim korakom prošao je pored njih, šokiran od pomisli za koliko je izbegao
smrt. Na kraju bloka je opet skrenuo iza ugla hodajući neposredno uza zid.
Šta bi još mogao da uradi? Kuda bi mogao da ode? Kakav bi još potez
mogao da povuče protiv ovako moćne zavere? Pogledao je preko Grosmer
avenije... da li beše to? Jeste, to je bio put kojim su on i grof tako davno
otišli u skrivenu baštu i staklenik. Ona žena. Mogao bi da je pronađe, mogao
bi da je izbavi odande, mogao bi da pretraži ceo staklenik i dođe do nekih
informacija, mogao bi čak i da pripremi zasedu za grofa. Nema šta da izgubi.
Pogledao je prema ulazu u hotel - ona dvojica su se nečemu smejala.
Svenson je dobro pogledao koliko kočija prolazi i krenuo, krijući se iza
jedne, onda iza druge i eto ga već na drugoj strani avenije. Osvrnuo se za
sobom. Niko ga nije pratio. Tako slobodan, krenuo je na novi zadatak.
Pokušavao je da se seti kuda su išli do bašte. Prošli put je bio mrak,
ulice se nisu videle od magle, a njemu je pažnja bila usmerena na sasvim
druge stvari - na razgovor sa grofom i na čoveka koji mu je bio u pratnji. Po
danu, kada su pune ljudi, ulice izgledaju sasvim drugačije. Ipak, uspeo je da
seti - ovde se skrene, onda niz ovaj blok zgrada, preko ulice, pa iza sledećeg
ugla. Kada se našao na velikoj raskrsnici, učinilo mu se da je negde
pogrešio, a onda je preko puta, malo dalje ugledao uzani prolaz. Da nije
možda to? Brzo je krenuo niz ulicu, dok nije dobro osmotrio prolaz... bio je
drugačiji, ali činilo se da ima onaj isti luk kao u crkvi, ispod kog je grof
otključao vrata. Da nije ovo taj visoki zid kojim je ograđena bašta? Da li
imaju čuvara? Da li će moći da razvali katanac? Iako u uličici nije bilo
saobraćaja, na samo nekoliko koraka odatle pružala se avenija prepuna ljudi,
i to je morao da ima na umu dok traži odgovore na sva ova pitanja. Pre nego
što je prešao ulicu da bi se uputio tamo, poslednji put se osvrnuo oko sebe da
vidi da li ga neko prati.
Skamenio se. Iza sebe, kroz dupla staklena vrata nečega što je
verovatno bilo još jedan hotel, ugledao je mladu ženu kako sedi na plišanoj
sofi. Kestenjasta kosa joj je u visećim loknama padala na lice, bila je
ozbiljno zaneta u časopis koji je držala pred sobom, okružena knjigama i
novinama, i nešto zapisivala. Noga na kojoj je sedela bila joj je povijena na
sofi, a na drugoj - haljina joj se zadigla tako da su joj se videli lepo
oblikovani listovi - imala je simpatične zelene čizmice do članaka. Ne
dvoumeći se ni trenutak, doktor Svenson je otvorio vrata i ušao u hotel.
 POGLAVLJE ČETVRTO

BONIFAS

Sasvim prirodno, prva reakcija gospođice Tempi bila je ljutnja. Otišla

je iz svojih odaja da bi izbegla ispitivačke poglede sluškinja koje su kao dve
mačke ćutke išle za njom, a i da bi izbegla mnogo napornije prisustvo tetke
Agate. Dan pre toga je prespavala, a kada je otvorila oči nebo je ponovo bilo
tamno. Okupala se, jela u tišini i ponovo zaspala. Kada se drugi put probu-
dila, rano ujutru, tetka je sedela kraj kreveta u fotelji koju su služavke dovu-
kle iz druge sobe. Gospođica Tempi je bila svesna da je izazvala veliku
zabrinutost, prvo zato što se tog poslepodneva nije pojavila u vreme za čaj, a
onda ni na večeri i na kraju se nije pojavila ćelu noć (njena tipična
tvrdoglavost i bezobzirnost), tako da je u jednom trenutku bilo prijavljeno
čak i hotelskom osoblju -da se jednostavno nije vratila. Zle jezike u Bonifasu
je izazvala sama gospođica Tempi kada se iz nepoznatih razloga pojavila
potpuno krvava (nekoliko minuta nakon što je Agata, iscrpljena od brige i
čekanja, zaspala).
Agata je bila starija sestra oca gospođice Tempi koja je ceo svoj život
živela u gradu. Nekada je bila udata, ali joj je muž umro mlad i ostavio je
bez novca, pa je Agata skromno provodila svoje udovičke dane trošeći
zaradu svog brata, koji zbog toga nije bio previše srećan. Svoju sedu kosu je
uvek držala čvrsto vezanu ispod kape i pokrivala je maramom, kao da bi se
razbolela kad je ne bi pokrila.
Imala je sve zube, ali su nekako izgubili boju na mestima gde su joj se
desni povukle, pa su izgledali vrlo izduženo, zbog čega je gospođici Tempi,
u retkim trenucima kada se smešila, izgledala kao bolesna grabljivica.
Gospođica Tempi je morala da prizna da zaista jeste bilo razloga za
brigu, pa je činila sve što je mogla da umiri staricu, do te mere da je direktno
odgovarala na pitanje koje je tako očigledno visilo u vazduhu i nenametljivo
pritiskalo, iako neizgovoreno, iza tetkinog zaobilaznog zapitkivanja - da li je
njena bratanica sačuvala nevinost. Uveravala je tetku da jeste, da je niko nije
dotakao i da će sigurno tako i ostati. Ali, nije do detalja objašnjavala gde je
bila i šta joj se desilo.
Okrvavljeno svileno donje rublje i prljavi kaput spaljeni su u kaminu
dok je ona još spavala - nakon što su ih sluškinje pronašle bačene na podu i
sa oklevanjem pokazale tetki. Gospođica Tempi je odbijala da ode lekaru, na
šta se tetka Agata nije bunila. Gospođicu Templ je iznenadio taj njen
pristanak, ali je onda shvatila da je tetkin stav: što manji krug ljudi sazna,
manja je mogućnost da izbije skandal. Uspele su da nadu jedan dobar melem
za ogrebotinu iznad levog uva koja je još bila sveza. Ostao joj je ožiljak, ali
kada je oprala kosu i ponovo uvila lokne, ništa se nije videlo, osim malog
crvenog traga, kao zrno pasulja, koji je virio i sjajio se od melema na
nepovređenoj koži jagodica. Ali, dok je tako sedela u krevetu i doručkovala,
sve odvratniji joj je bio prizor njene tetke u stolici, koja je pratila svaki
zalogaj kao životinja koja čeka da dobije ostatke -u ovom slučaju je čekala
da dobije ostatak objašnjenja, podatak koji će potvrditi da njen položaj i
penzija nisu ugroženi, zbog blesavih i obesnih želja jedne naivne, luckasto
zanete i ambiciozne devojke. Problem je bio što Agata nije progovarala ni
reč. Ničim nije izazivala gospođicu Templ da reaguje, nijednom joj nije
prigovorila zbog bezobzirnosti i neodgovornosti niti je prekorila zbog neo-
bičnog bekstva, što je sigurno bio ishod neke nezaslužene božje kazne.
Gospođica Tempi je sa svim tim mogla da izađe na kraj, ali ta tišina - teška
tišina -strašno ju je opterećivala. Kada su odneli poslužavnik od doručka,
jasno i glasno je rekla da joj je žao zbog neprijatnosti koje je izazvala, da je
upletena u neke događaje, da se izvukla nepovređena, ali da ta stvar tek
počinje i da ima nameru da je dotera do kraja. Tetka nije ništa odgovorila,
samo je s neodobravanjem pogledala u stranu, na uredni radni sto gde je
ležao veliki podmazani revolver kao odvratni preparirani gmizavac koji joj
je doneo na poklon neki uvrnuti ujak sa putovanja po Venecueli. Tetka je
ponovo pogledala devojku. Gospođica Tempi je dodala da će joj trebati i
kutija odgovarajuće municije.
Tetka nije odgovarala. Za gospođicu Tempi to je bila prilika da završi
razgovor - nepostojeći razgovor - i otišla iz spavaće sobe u garderobu,
zaključavši vrata za sobom. Otpuhnula je nervozno, podigla spavaćicu do
struka i sela na noćnu posudu. Iako je bilo rano jutro, bilo je dovoljno svetio
da na podu ugleda svoje zelene čizme koje su sluškinje ostavile. Trgla se
zbog neprijatnosti kad se brisala, a onda ustala i zatvorila poklopac. Sinoć se
kupala po mraku i jedina svetlost je dolazila od sveca. Prišla je ogledalu i tek
tada shvatila zašto su je ljudi gledali s čuđenjem. Na vratu, iznad kragne na
spavaćici, imala je modrice - tamnoljubičaste otiske prstiju i jednog palca.
Nagla se ka ogledalu i polako dotakla ta mesta: bio je to duh Spragove ruke.
Osetila je kako joj zastaje dah i nešto mili niz kičmu, telo koje vidi kao da
nije bilo njeno. Imala je toliko modrica i ogrebotina da su joj se odmah
vratili u sećanje oni strašni trenuci kada se borila za život. Prešla je prstima
preko svakog mesta na kom joj je koža promenila boju, dok na kraju nije
prekrila šakama mesto na kom su njegovi prsti ostavili najzverskije tragove.
Zažmurila je i duboko uzdahnula, ali ni tako, izdišući vazduh nije
uspela da izbaci bol iz sebe. Nije mogla da podnese taj osećaj. Uporno je
ponavljala sebi da se spasla iz toga. Da su ta dvojica mrtva.
Nekoliko trenutaka kasnije gospođica Tempi je u spavaćici sela za
svoj radni sto i pozvala sluškinje. Zasukala je rukave - namerno ne gledajući
u pravcu svoje tetke, koja je netremice gledala u nju - i vrlo samouvereno
uzela revolver. Trebalo joj je više vremena nego što je mislila - toliko dugo
da su već i sluškinje čekale, posmatrajući je - ali, na kraju je uspela da otvori
burence i isprazni preostale metke na svesku. Zatim je brzo sastavila spisak -
što joj je isto tako oduzelo više vremena nego što je htela, jer se sa svakom
stavkom pojavljivalo mnogo detalja koje je morala da objasni. Kada je
završila, dunula je u papir da osuši mastilo i okrenula se sluškinjama. Bile su
to dve devojke sa sela, skoro istih godina kao i gospođica Tempi, zbog čega
su njihovo neiskustvo i neobrazovanje još više odudarali, odnosno nisu
mogli da se uporede sa njenim. Pružila je starijoj, koja je umela da čita,
presavijen list papira.
„Meri, ovo je spisak stvari koje hoću da mi nabavite, nešto od uprave
hotela, nešto iz prodavnica u gradu. Od uprave ćeš tražiti stavku jedan, dva i
tri, a onda ih pitaj koje su radnje najbolje za nabavku četvrte i pete. Daću ti
novac za kupovinu", gospođica Tempi je otvorila fioku i izvadila kožnu
beležnicu u kojoj je bila nagurana gomilica šuškavih novčanica. Polako je
izdvojila dve novčanice, onda još jednu i pružila ih Meri, koja ih je uzela i
blago se naklonila. „Ne zaboravi da uzmeš račun da bih tačno znala koliko je
sve koštalo."
Meri je ozbiljno klimnula, i to ne bez razloga, jer je gospođica Tempi
po prirodi bila vrlo pažljiva prema novcu i nije kao drugi dopuštala da sitne
kovanice iščeznu, osim ako to nije iz njene plemenitosti koja zaslužuje
zahvalnost.
„Prvo, trebaju mi novine, Vorld, Kurijer i Herald, današnji, jučerašnji
i prekjučerašnji broj. Drugo, plan železnice i lokalnih linija. Treće,
geografska karta, naročito mapa močvarnog dela uz obalu. Četvrta stvar,
koju ćete morati malo više da tražite, jeste kutija ovoga." Pružila je Meri
jedan metak iz revolvera. „Peto, što će vam verovatno oduzeti najviše
vremena, jer morate da mi nađete baš ono što vam kažem, tri kompleta
donjeg veša - moju veličinu znate - od najfinije svile: jedan beli, jedan zeleni
i jedan... crni."
Onda je otišla u garderobu, gde joj je druga sluškinja, Marta, očešljala
kosu, zategla korset i stavila više slojeva pudera i kreme na modrice po
vratu. Kada je obukla novu zelenu haljinu, sa diskretnim italijanskim vezom
na grudima i čizmice do članaka, koje je Marta dobro uglancala, začulo se
kucanje na vratima i usledila je isporuka prve količine novina i mapa.
Hotelski službenik je rekao da su po novine od prethodnih dana poslali
drugog zaposlenog i da će ih vrlo brzo doneti. Gospođica Tempi mu je dala
napojnicu, a kada je otišao, prenela je gomilu novina do velikog stola u
dnevnoj sobi i počela da ih razgleda. Nije tačno znala šta traži, ali je resila da
sazna u šta se uplela i da joj to više ne bude nepoznanica. Uporedila je
železničku mapu sa topografskom kartom i počela pažljivo da prati trasu od
stanice Stroping do Orindž kanala. Kada joj je prst došao do Dekoka,
shvatila je da Marta i Agata zure u nju. Žustro je naredila Marti da joj skuva
čaj, a tetku ošinula pogledom. Tetka Agata je, ni izdaleka ne shvativši
poruku, samo prešla na drugu stolicu i promrmljala kako bi i njoj prijao
jedan čaj.
Gospođica Tempi se tako namestila na stolici da je ramenom
zaklanjala vidik tetki, a onda nastavila da prati liniju železnice prema Orindž
kanalu. Bilo joj je zanimljivo da se kreće od stanice do stanice i priseća kako
su izgledale. Na mapi nije bilo nikakvih detalja o putevima i selima, a još
manje o znamenitim kućama, pa je uzela atlas i našla stranu na kojoj je ovaj
kraj prikazan u najvećoj razmeri. Divila se koliku je udaljenost prešla,
potiskujući jezu od pomisli na to Koliko je zapravo bila daleko i u kakvoj
opasnosti. Prostor između poslednje dve stanice je izgleda bio nenaseljen, jer
na karti nije bilo nijedno selo. Ona velika kuća je morala biti blizu mora, jer
se sećala tog mirisa i slanog vazduha, mada je znala da vetar s mora prodire
duboko u kopno i ako je teren ravan, kao što je na primer močvara, kuća je
mogla da bude dalje od mora nego što joj se čini. Pokušala je da pretpostavi
u kom prečniku je sve moglo da se odvija, imajući u vidu vreme za koje je
kočija stigla od stanice do kuće, a pri tom je tražila bilo kakvo obeleženo
mesto na karti. Ugledala je neke čudne znake pored simbola za kanal, što je
nakon brzog konsultovanja legende na karti, rastumačila kao „ruševine".
Koliko je bila stara ova mapa? Da li je moguće da je ona velika kuća tek
nedavno izgrađena? Gospođica Tempi je pogledala tetku.
„Šta je to Haršmort?"
Tetka Agata je uzdahnula, ali ništa nije rekla. Gospođica Tempi je
zurila u prazno. Nijedna nije progovarala (jer je i staricu krasila ta porodična
osobina - tvrdoglavost), a posle čitavog minuta ćutanja gospođica Templ je
zaklopila atlas, naglo ustala od stola i otišla u svoju sobu. Na veliko
iznenađenje svoje tetke, pojavila se sa rasklopljenim revolverom u rukama,
puneći ga municijom u hodu, a onda sa velikom mukom uspela da vrati
burence u početni položaj. Kada je podigla pogled, gospođica Tempi je
primetila da je ove dve žene netremice posmatraju i podrugljivo im uzvratila
- zar su pomislile da će da ih ubije? -otvorila je svoju torbicu i stavila
revolver unutra. Vezala je remen oko zgloba i nastavila da obema rukama
skuplja papire na gomilu. Prasnula je na Martu, uopšte se ne trudeći da
prikrije koliko je ljuta. „ Vrata, Marta!" Sluškinja je poletela ka ulaznim
vratima i otvorila ih da bi gospođica Tempi, kojoj su ruke bile zauzete,
mogla da izađe. „Moram da nađem mesto za rad na kom ću imati, ako ne
razumevanje, onda barem mir."
Dok je koračala po debelom tepihu u hodniku, a potom išla holom,
gospođica Tempi se osećala kao da ponovo izlazi u svet i, što je još važnije,
kao da se suočava sa događajima koji su se odigrali. Prošla je pored nekoliko
služavki i portira i znala da su to oni isti - iz jutarnje smene - koji su je videli
kada je došla sva krvava. Naravno da su svi pričali samo o tome i naravno da
su je svi radoznalo gledali dok je prolazila. Uprkos svemu, gospođica Tempi
je bila odlučna i nepokolebljiva, i znala je da čak i ako je došlo do neke
promene, mora imati još više samopouzdanja. Znala je da je bila prava sreća
to što je nezavisna, a po prirodi ionako nije marila šta drugi misle. Neka oni
pričaju šta hoće, mislila je, dok god je njoj glava uzdignuta a džep pun. Kada
je prišla glavnom pultu, klimnula je ka službeniku, g. Spaningu - koji joj je
otvorio vrata kada se vratila sva krvava. Znala je da se društvena pravila
ponašanja ne razlikuju mnogo od pravila koja vladaju medu očevom stokom
ili u čoporu pasa, pa je izdržala Spaningov pogled duže nego obično, dok je
na kraju nije otpozdravio poniznim klimanjem glave.
Smestila se na jednu prostranu plišanu sofii u praznom predvorju,
kratkim prodornim pogledom dala posluzi do znanja da joj usluživanje nije
potrebno i počela da razdvaja svežnjeve novina. Za početak se vratila na
„Haršmort" i počela da zapisuje svoja zapažanja - obeležila ga je kao
„ruševine", mesto na kom se nalazio. Onda je uzela Kurier, koji verovatno
više prati dešavanja u društvenom životu. Htela je da sazna što više o toj
gala večeri - prvo, kako je to doživela šira javnost, a onda bi iz nekih
komentara možda saznala ko je ubijen na putu, ko su nestale žene i više o
ćelom tom zlokobnom događaju. Prelazila je preko naslova ne znajući koja
bi vest mogla biti najvažnija: krupnim slovima se najavljivalo trvenje sa
kolonijama, najnovija dostignuća, međunarodno takmičenje u letenju
balonom, balovi, dobrotvorne akcije, naučne ekspedicije, reforme u
mornarici, međusobna neslaganja ministarstava - shvatila je da mora dublje
da kopa. Desetak minuta kasnije, primetila je kako joj na papire pada neka
senka, a onda je čula uporno nakašljavanje - da li je to neko ušao na glavna
vrata? Podigla je glavu, sasvim spremna da glasno odbrusi tetka Agati ili
Marti ako su kojim slučajem krenule za njom, ali osoba koju je gospođica
Tempi ugledala nimalo nije ličila na njih.
Bio je to neobičan čovek, visok, razbarušen na način koji je govorio
da je po prirodi uredan, u plavom kaputu sa svetlim epoletama, srebrnom
dugmadi i oguljenim čizmama. Kosa mu je bila skoro sasvim bela, sa
razdeljkom na sredini, začešljana unazad, mada su mu se od napora neki
pramenovi odvojili i pali preko očiju, na jednom oku je imao monokl na
lančiću. Nije mogla da mu odredi godine, delom zato što je bio vidno
umoran, ali i zato što mu je kosa bila dugačka na temenu, a obrijana sa
strane i pozadi, kao kod nekog srednjovekovnog plemića - ili je možda samo
bio Nemac. Zagledao se u nju, spuštajući pogled sa lica na čizmice. I ona je
pogledala nadole, a onda u njega. Nije hteo da progovori. Bilo je prosto
dirljivo koliko je ovaj čovek bio u nekom grču.
„Izvinite", počeo je. Imao je neki akcenat, zbog čega su mu reči
zvučale zvarničnije nego što su zapravo bile. „Ja... ja se izvinjavam...
ugledao sam vas... nisam shvatio... ali sada... nekako... kroz prozor..." Zastao
je, uzeo vazduh i otvorio usta da ponovo nešto kaže a onda prosto zaćutao.
Primetila je da se zagledao u njenu glavu - u ranu iznad jagodične kosti - a
onda je primetila, uz sve veći osećaj nelagodnosti, da se njegov pogled
spušta niže, prema njenom vratu. Pogledao je i iznenađeno progovorio.
 „Pa, vi ste povređeni!"
Gospođica Tempi nije ništa rekla. Nije očekivala da će kozmetikom
uspeti da potpuno prikrije modrice, ali ipak, nije očekivala ni da će ih neko
tako brzo razotkriti. Još manje je mislila da će ljudi videti da je teško
povređena, kao što je to zabrinuto primetio ovaj čovek. I ko je taj uopšte? Da
joj nisu već ušli u trag agenti žene u crvenom? Što je sporije mogla, privukla
je torbicu. On je primetio taj pokret i stavio svoju ruku preko njene.
„Molim vas... nemojte... zaista. Ne znate ko sam. Ja sam lekar kapetan
Abelar Svenson, iz meklenburške mornarice, u diplomatskoj službi
Njegovog visočanstva princa Karla-Horsta fon Masmerka, kog trenutno
tražim jer je nestao. Ja sam na vašoj strani. Izuzetno je važno da
porazgovaramo."
Dok je govorio, gospođica Tempi je dohvatila torbu i stavila je na
krilo. Bez reči je posmatrao kako zavlači ruku u torbu, znajući da hoće da
uzme revolver.
„Kažete da ste me... videli?"
„Jeste", rekao je čudno se smeškajući. „Ne mogu to da objasnim... jer
zaista ne bih mogao da tvrdim da smo se ikada upoznali."
Pogledao je iza nje i napravio korak unazad - jer je osoblje na
recepciji primetilo da je ušao. Gospođica Tempi nije imala poverenja - toliko
stvari, za tako kratko vreme, bilo joj je dosta svega. Na trenutak joj se u
misli vratilo ono užasno veče - Sprag i Farkuhar - i toliko drugih ulizica oko
one žene u crvenom.
„Ne razumem šta kažete", rekla je, „odnosno na šta mislite, jer po
akcentu koji čujem, rekla bih da ste stranac. Sigurna sam da se nikada nismo
sreli."
Otvorio je usta da nešto kaže, ali ih je odmah zatvorio.
„To je možda istina. Ali, ja sam vas ipak video... i siguran sam da mi
možete Pomoći."
„Zbog čega to mislite?"
Nagnuo se prema njoj i prošaputao. „Vaše cipele."
Gospođica Tempi nije znala šta da odgovori na to. On se nasmešio,
duboko udahnuo i bacio pogled na ulicu. „Da li možemo da popričamo na
nekom drugom mestu..."
„Ne", rekla je.
„Ja nisam nikakav ludak..."
„Ali izgledate kao da jeste, verajte mi."
„Nisam dugo spavao. Jurili su me kroz grad... ja vam neću nauditi..."
„Dokažite to", rekla je gospođica Tempi.
Jedan deo nje je hteo grubo da ga otera. S druge strane, bila je svesna
da je upravo upoznala osobu koja će joj, bez traganja po mapama i
novinama, pomoći u istraživanju. Popustila je, jer je situacija bila tako
stvarna, tako neposredna i zato što je čovek bio vidno iscrpljen i uznemiren -
od čega se gospođica Tempi upravo oporavila. Ko zna kroz šta će sve morati
da prođe u budućnosti - možda da prođe ponovo - ako bude nastavila ovu
svoju istragu? Koliko god da je u mislima hrabrila samu sebe, realni dokazi
su remetili njenu odlučnost.
Pogledala ga je i tiho rekla. „Da li biste, molim vas... nekako...
mogli."
Ozbiljno je potvrdio glavom. „Onda... mi dozvolite." Seo je na ivicu
sofe i zavukao ruku u džep od kaputa. Izvadio je dve sjajne plave pločice,
pogledao obe nakratko i jednu vratio u džep. Drugu je pružio njoj.
„Nije mi jasno šta je ovo, ali znam da nešto govori. Kao što sam
rekao, ima mnogo toga o čemu moramo da razgovaramo, a ako je moj strah
osnovan, imamo vrlo malo vremena za to. Nisam spavao ćelu noć... izvinite
što sam tako iznenada banuo. Molim vas, pogledajte ovu pločicu - kao da
zaranjate u bazen - držite je obema rukama, jer će vam inače ispasti. Ja ću se
udaljiti. Možda će vama otkriti više nego što je meni."
Dao joj je pločicu i ustao sa sofe. Drhtavim rukama je uzeo crnu
cigaretu iz tabakere i zapalio je. Gospođica Tempi je posmatrala pločicu.
Bila je teška, napravljena od stakla kakvo do tada nije videla, blistavoplava,
prelivala se u nijansama - od indigo teget, preko kobaltno plave, do
svetloplave - u zavisnosti od količine svetlosti koja je kroz nju prolazila. Još
jednom je pogledala tog čudnog doktora - koji je sudeći po akcentu zaista
bio Nemac - i zagledala se u pločicu.
Da je nije upozorio, sigurno bi je ispustila. Kada je videla o čemu se
radi, gospođica Tempi je bila srećna što sedi. Nikada nije osetila tako nešto,
kao da pliva, imala je osećaj daje nešto uvlači unutra, slike su bile tako
stvarne. Videla je sebe - sebe - u salonu Baskombove kuće i znala da se to
ona rukama drži za tapecirani nameštaj, jer se Rodžer, dok njegova majka
nije gledala, sagnuo napred da joj nežno dune za vrat. Osećaj je bio sličan
onom kad je u ogledalu posmatrala sebe sa belom maskom, jer se i ovde
pojavljivala iz perspektive nekog drugog posmatrača - kroz neke pohotne
oči, koje joj požudno prelaze preko listova i golih ruku, s punim pravom kao
da ih poseduju. Onda se mesto radnje menja, bez ikakvog prekida, kao u
snu... nije mogla da prepozna kakva je to jama ili kamenolom, ali se
zapanjila kada je ugledala kuću na imanju Rodžerovog ujaka, lorda Tara.
Sledeća scena, kočija i zamenik ministra - „vaša odluka?" - i na kraju jezivi
vijugavi hodnik, metalna vrata i neka zastrašujuća prostorija. Podigla je
glavu i shvatila da se u stvari nalazi u predvorju hotela Bonifas. Nije mogla
da smiri disanje. To je bio Rodžer. Znala je da su sve ove slike doživljaji
- misli - Rodžera Baskomba. Srce je htelo da joj iskoči iz grudi, onda je pre-
plavio bol, a ubrzo i bes. Odluka? Da li je to ono na šta i ona misli? Ako
jeste, a naravno da jeste - moralo je da bude! - Harald Krabe je tog trenutak
postao najveći neprijatelj gospođice Templ kome ovo nikada neće oprostiti.
Obratila se Svensonu, koji je opet prišao ka sofi.
„Kako... kako ovo radi?' upitala je.
„Ne znam."
„Jer... ovaj... jer ovo je nešto stvarno neobično."
„Jeste, zaista uznemiravajuće... tako... tako... natprirodno
neposredna."
„Da! To je... to je..." nije znala kako da opiše, pa je samo dodala,
„neprirodno"
„Da li ste išta prepoznali?" upitao je.
Ignorisala je pitanje. „Odakle vam to?"
„Da li ćete mi pomoći, ako vam kažem?"
„Verovatno."
Posmatrao je njeno lice tako zabrinuto kako gospođica Tempi nikada
nije videla do tada. Bila je prilično lepa u licu, imala je lepu kosu i figuru. I
sama je mislila da je vrlo privlačna, ali je isto tako znala, i više se zbog toga
nije brinula, da je zanimljiva na način na koji to umeju da budu životinje, na
način na koji su životinje tako čisto i spokojno u skladu sa svojim bićem.
Kada se sreo sa njenom neobično jednostavnom pojavom, doktor Svenson je
progutao knedlu i duboko udahnuo.
„Bila je zašivena u jakni jednog čoveka koji je umro", rekao je.
„Nadam se ne kod ovog čoveka ovde?" Podigla je pločicu, glas joj je
odjednom postao piskav, bila je potpuno zatečena.
Ne bi podnela da se bilo šta strašno desi Rodžeru. Svenson je zavrteo
glavom i progovorio.
„Ne znam ko je taj čovek - posmatrač, da tako kažemo. „
„To je Rodžer Baskomb", rekla je. „Iz Ministarstva spoljnih poslova."
Doktor je coknuo jezikom, ljut na sebe. „Naravno..."
„Da li ga poznajete?" upitala je nesigurnim glasom.
„Ne lično, ali sam ga video - odnosno čuo - baš jutros. Da li znate ko
je Fransis Ksonk?"
„Ah! Taj gad!" rekla je gospođica Tempi, i čim je to izgovorila,
shvatila je da je glupava i isključiva, jer bez razmišljanja ponavlja tračeve
žena koje ni sama nije cenila.
„U to ne sumnjam", složio se doktor Svenson. „Ali, Fransis Ksonk i
ovaj čovek - Baskomb - našli su se nasamo da bi uklonili jedan leš..."
Ona je pokazala na pločicu. „Čoveka kod kog ste našli ovo?"
„Ne, ne, nekog drugog, mada imaju veze jedan s drugim, jer su ruke
ovog čoveka - to plavo staklo - izvinite, nikako da krenem redom."
„Za koliko leševa vi znate?" upitala je, a onda i pre nego što je uspeo
da odgovori, dodala: „I ako možete, ako je to uopšte moguće, da ih ukratko
opišete?"
„Da ih opišem?"
„Nemojte misliti da uživam u morbidnim stvarima."
„Ne... ne, zaista... možda ste i vi prisustvovali, a nadam se da niste, ja
sam lično video dva lesa, možda je bilo i drugih, drugih u opasnosti i drugih
koje sam možda ja sam usmrtio, zaista ne znam. Jedan je bio, kao što sam
rekao, neki čovek kog ne poznajem, stariji, imao je neke veze sa
Kraljevskim institutom za nauku i istraživanja i mislim da je bio vrlo učen.
Drugi, vojni oficir - o njegovom nestanku je pisalo u novinama - pukovnik
Artur Traping. Ja bih rekao da su ga otrovali. A kako je onaj prvi... u stvari,
oficir je prvi umro... dakle, kako je onaj drugi čovek, onaj iz Instituta ubijen,
za sada mi nije jasno, ali i to je sigurno povezano sa tajnom plavog stakla..."
„Samo oni?" upitala je gospođica Tempi. „Onda tako."
 „Da li vi znate za još neke?" upitao je doktor Svenson. Odlučila je da
mu se poveri. „Dvojica", rekla je gospođica Tempi. „Dvojica groznih
muškarca."
To je bilo sve što je u tom trenutku mogla da kaže. Nesvesno je uzela
maramicu iz torbe, ovlažila je i nagla se da obriše tanku liniju koju je krv
ostavila na doktorovom licu. On je promrmljao kako se izvinjava i uzeo
maramicu od nje, malo odstupio i snažno je pritisnuo na lice. Zatim je
sklonio, presavio i pružio joj nazad. Ona mu je sa zabrinutim smeškom
pokazala da je zadrži i od neprijatnosti protrljala oko.
„Dajte mi da pogledam drugu pločicu", rekla je gospođica Tempi.
„Imate još jednu u džepu."
Svenson je prebledeo. „Mislim... mislim da nije vreme..."
„Insistiram." Htela je da sazna što više o dvostrukom životu koji je
Rodžer vodio - koga je to viđao, šta se sa Krabeom dogovarao, šta je stvarno
osećao prema njoj? Svenson je promrmljao neke izgovore - da nijehteo nešto
za uzvrat?
„Ne mogu da dozvolim da... jedna dama... molim vas..."
Gospođica Tempi mu je pružila prvu pločicu. „Kuća koja se ovde vidi
pripada Rodžerovom ujaku, lordu Taru."
„Lord Tar mu je ujak?"
„Naravno da mu je lord Tar ujak."
Svenson nije ništa rekao. Gospođica Tempi je značajno podigla obrve
i čekala.
„Ali lord Tar je ubijen", rekao je Svenson.
Gospođica Tempi se zapanjila.
„Fransis Ksonk je spominjao Baskombovo nasledstvo", rekao je
Svenson, „kako će uskoro postati moćan i uticajan... mislim da... kada je
Krabe rekao 'odluka'..."
„Mislim daje to prosto nemoguće", prasnula je gospođica Tempi.
Ali dok je još izgovarala ove reci, kroz glavu su joj letele misli.
Rodžer nikako nije mogao biti ujakov naslednik. Lord Tar (jedan težak
starac sa kostoboljom), nije imao sinova, ali su njegove ćerke imale sinove -
kako joj je Rodžerova majka ozlojeđeno objasnila. Potvrda zanemarljive
Rodžerove uloge u porodici bila je i to što se, jednom prilikom kada su otišli
u posetu lordu Taru, bolesni starac nimalo nije obradovao što vidi Rodžera, a
još manje je bio raspoložen da se upoznaje sa Rodžerovom verenicom iz
unutrašnjosti. I odjednom, lord Tar ubijen, a Rodžer proglašen za naslednika
imanja i titule? Nikako nije mogla da poveruje u to - ali Rodžer nema
nikakvo drugo nasledstvo? Bila je sigurna da Rodžer Baskomb nije bio ubica
- posebno što je nedavno srela nekoliko predstavnika te vrste ljudi - ali je
znala da je uprkos onim širokim ramenima i držanju, bio slab i povodljiv, pa
se sva stresla od jeze... ljudi sa kojima se upleo, demonstracija u amfiteatru
kojoj je dobrovoljno prisustvovao... i pored toga što se zaklela da će ga
uništiti, i pored dubokog prezira za sve što ima veze sa Baskombom,
gospođica Tempi je sa nekom mrvicom tuge pomislila da je taj čovek
bespovratno izgubljen. Isto kao onda kada se u amfiteatru u Haršmortu pitala
da li je Rodžer svestan u kakvo je društvo upao i u šta se upleo - osetivši pri
tom bol što ne može da ga otrezni od te zaslepljenosti bogatstvom i moći -
sada je bila sigurna da će ga na ovaj ili onaj način, protivno njegovoj volji,
razvoj događaja sigurno odvesti u propast.
Pogledala je u Svensona. „Dajte mi drugu pločicu. Da li ste na mojoj
strani ili ne.
„Niste mi rekli ni kako se zovete."
„Nisam?"
„Ne, niste", rekao je doktor.
Gospođica Tempi je napućila usne, onda se ljupko nasmešila i pružila
mu ruku, započinjući uobičajeno objašnjenje.
„Ja sam gospođica Templ. Selestial Templ * (Celestial Temple (engl.) -
Nebeski Hram). Moj otac je mnogo voleo astronomiju - sva srećna da nisam
dobila ime po Jupiterovim satelitima." Malo je oklevala, a onda uzdahnula.
„Ali, ako ćemo stvarno biti saveznici, onda... da... zovite me Selest. Ali meni
je zaista nezgodno da vas zovem, kako ste ono rekli -Abelar? Vi ste stariji i
stranac ste, u svakom slučaju to bi bilo smešno." Nasmejala se. „Eto. Drago
mi je da smo se upoznali. Nikada do sada nisam upoznala nijednog oficira
meklenburške mornarice, niti ijednog lekara kapetana."
Doktor Svenson je prihvatio njenu ruku, nagnuo se i poljubio je. Ona
ju je ljupko povukla nazad.
Ne morate to da radite. Niste u Nemačkoj."
„Svakako... ako vi kažete." Sa nekim blagim zadovoljstvom
gospođica Tempi je primetila da je doktor Svenson pocrveneo.
Nasmešila mu se, a pogled značajno skrenula ka džepu u kom je držao
drugu pločicu. On je to primetio, ali je i dalje nekako čudno oklevao. Nije
razumela u čemu je problem - jednu je već videla - neće ništa biti ako
pogleda i dragu. „Možda biste hteli da je pogledate u nekoj privatnoj
prostoriji..."
„Ne."
Svenson je uzdahnuo i izvukao pločicu. Pružio joj je sav uznemiren.
„Ovaj čovek sada nije Baskomb, nego moj princ, isto tako jedan gad. Sve se
odvija u hotelu Sent Rojal. Ženu možda poznajete - ja je znam kao gđu
Maršmur... a možda znate... ah... posmatrače. Na pločici, ovaj... znate,
posmatrač... ima odnos sa jednom damom." Ustao je i udaljio se od nje,
pokušavajući da se zabavi paljenjem nove cigarete i trudeći se da joj ne
sretne pogled. Ona se osvrnula ka službenicima za pultom koji su i dalje
radoznalo gledali, mada nisu mogli da čuju ništa od ovog dinamičnog
razgovora, a onda je pogledala Svensona i primetila da se diskretno
povukao, okrenuo ka velikoj biljci u saksiji i posmatrao njene listove. Sve
joj je to budilo radoznalost. Zagledala se u pločicu.
Kada ju je nekoliko trenutaka kasnije spustila, lice gospođice Tempi
je bilo zajapureno, ubrzano je disala. Nervozno se osvrtala oko sebe, srela
radoznali pogled besposlenog službenika za pultom i istog časa se okrenula.
Laknulo joj je i na neki način dirnulo kada je videla da je doktor Svenson i
dalje bio okrenut leđima -odlično je znao šta je sve osetila, iako samo kroz
telo neke druge žene. Nije mogla da veruje šta se to dogodilo - zapravo šta
se nije dogodilo, uprkos takvoj bliskosti, tako duboko uverljivoj bliskosti i
osećajima koji su bili uznemirujući i predivni u isto vreme. Ona je upravo -
nije mogla da veruje - na javnom mestu, prvi put, potpuno neočekivano! -
bilo je sramota što je toliko insistirala, što nije razumela da joj doktor
poručuje da odustane, a pošto je sve tako ispalo, taj čovek kog nije ni
poznavala, niti išta osećala prema njemu, pomislila je da se u njoj bude neka
ženska osećanja prema njemu, ili je to zbog ovog što je upravo doživela - da
li to može da se razdvoji? Ispravila se na sedištu, popravila haljinu, na svoje
zaprepašćenje osećala je neko uporno golicanje između nogu. Da joj tetka
sada postavi pitanje o nevinosti, šta bi joj odgovorila? Gospođica Tempi je
pogledala na pravougaono staklo u svojim rukama, zadivljena koliko jak i
dubok nemir može da izazove ova stvarčica.
Nakašljala se. Doktor Svenson se odmah okrenuo, prešao pogledom
preko nje, izbegavajući da joj sretne pogled. Prišao je korak bliže sofi. Ona
mu je pružila staklenu pločicu i stidljivo mu se nasmešila.
„Bože gospode."
On je vratio pločicu u džep, potpuno ukočen. „Strašno mi je žao...
možda vam nisam jasno rekao..."
„Ne uznemiravajte se, molim vas, trebalo bi da se ja vama izvinim, ali
radije ne bih više pričala o tome."
„Naravno... oprostite mi... tako sam prost što nastavljam priču."
Ništa nije odgovorila - jer je jedino mogla da ponovi ono što je upravo
rekla, a to je da se o tome više ne priča. Zavladala je tišina. Videlo se da je
doktoru neprijatno. Nije znao šta da kaže. Gospođica Tempi je uzdahnula.
„Ovu damu, koja je - kako ste rekli, posmatrač - da li je poznajete?"
„Ne, ne - da li ste vi... možda... prepoznali nekoga?"
„Nisam sigurna - svi imaju maske, ali mislim da sam tu ženu..."
„Gđu Maršmur."
„Da. Mislim da sam je ranije već videla. Ne znam kako se zove, a ne
znam joj lik, jer sam je videla samo sa maskom."
Primetila je da su se oči doktora Svensona razrogačile. „Na zabavi
povodom veridbe?" Zastao je. „Kod... kod lorda Vandarifa!"
Gospođica Tempi nije odmah odgovorila, jer je razmišljala. „Tačno,
u... ah - kako se beše zove to mesto?"
„Haršmort."
„Tačno. To je nekada bila samo ruševina?"
„Tako su i meni rekli", rekao je Svenson, „obalsko utvrđenje, možda
normansko, a posle toga, uz neka proširenja..."
Gospođica Tempi se setila jednostavnih, debelih, neprobojnih zidova i
usudila se da nagađa. „Zatvor?"
„Tačno tako, a onda dom lorda Vandarifa, jer ga je otkupio od Krune i
mnogo uložio u renoviranje."
„A preksinoć..."
„Proslava veridbe, princa i gospođice Vandarif! Ali... ali... zar ste bili
tamo?"
 „Biću iskrena... jesam."
Posmatrao je krajnje radoznalo. I ona je žudela za informacijama,
prvo zbog onoga što je saznala o Rodžeru i njegovom ujaku, a sada još više
jer je doživljaj maskenbala iz ugla neke druge osobe bio tako privlačan.
Međutim, gospođica Tempi je primetila da je njen upravo stečeni saveznik
bio strašno iscrpljen i da je sve vreme nepoverljivo bacao pogled na ulicu, pa
je mislila da bi bilo mnogo pametnije da ga smesti negde da se odmori i
oporavi, kako bi jednom kada se dogovore kakav im je plan, on bio u stanju
da ga ostvari. Osim toga, iskreno rečeno, za to vreme bi iščitala novine -
sada je znala šta treba da traži - da bi kada počnu da pričaju jedno drugom
svoje priče, mogla da nastupi kao manje naivna devojčica. Smatrala je da
njeno iskustvo ne bi trebalo da bude potcenjeno samo zato što ne poznaje
imena okolnih mesta i ne može da iznese jasno izvedene pretpostavke kada
se o tome povede reč. Ustala je. Istog trenutka, uz neku automatsku, skoro
pseću učtivost, Svenson je bio na nogama.
„Pođite sa mnom", rekla je, kupeći žustro papire i knjige. „Sramota je
što sam ovako bezobzirna." Krenula je prema recepciji, punih ruku, okrećući
se prema doktoru Svensonu, koji je bio korak iza nje i nerazgovetno
protestovao. „Da li ste gladni?" upitala je.
„Ne, ne", mrmljao je, „ja sam... malo pre... na ulici... kafu..."
„Odlično. Gospodine Spaning?" Obratila se uglađenom čoveku iza
pulta, koji joj je istog trenutka posvetio svu pažnju. „Ovo je doktor Svenson.
Potrebna mu je soba, došao je bez slugu, tako da će mu biti dovoljna jedna
spavaća i jedna dnevna soba. Donesite mu hranu, neku čorbu, ne oseća se
sasvim dobro. I pošaljite nekoga da mu očisti kaput i čizme. Mnogo hvala.
Stavite sve na moj račun." Okrenula se prema Svensonu i nadglasala njegove
nepovezane proteste. „Ne budite smešni, doktore. Potrebna vam je pomoć,
nećemo više o tome. Jednom ćete i vi meni pomoći, znam sigurno. Ah, g.
Spaning, mnogo hvala. Doktor Svenson nema prtljaga, sam će poneti ključ."
Gospodin Spaning je pružio Svensonu ključ, a ovaj ga je ćutke uzeo.
Gospođica Tempi je spustila papire na pult, brzo se potpisala na papir koji se
našao pred njom i ponovo pokupila svežanj. Uz poslednji hladan osmeh
upućen Spaningu - otvoreno ga izazivajući da pronađe išta što bi u ovoj
transakciji ugrozilo njeno vlasništvo ili okaljalo ugled - krenula je napred
glavnim vijugavim stepenicama, tako mala i žustra, sa iscrpljenim doktorom
koji se na nesigurnim nogama klatio iza nje. Kada su došli na drugi sprat,
gospođica Tempi je skrenula desno, niz širok hodnik sa crvenim tepihom.
„Gospođice Tempi!" prošaputao je Svenson. „Nemojte, molim vas,
ovo je previše. Ne mogu prihvatiti ovakvu uslugu - imamo toliko toga da
pričamo - bio bih zadovoljan i nekom jeftinijom sobom u nekom skromnom
pansionu...
„To bi bilo vrlo neprikladno", odgovorila je gospođica Tempi. „Ne
bih volela da moram da vas tražim po takvim mestima, niti bi - sudeći po
tome da izgledate kao begunac - trebalo da ste na ulici i da lutate dok u
potpunosti ne sagledamo kakva nas opasnost vreba, a uz to treba i da se
naspavate. Zaista, doktore, . mislim da bi to bilo najrazumnije."
 Gospođica Tempi je bila ponosna na sebe. Posle toliko događaja koji
su otkrivali koliko je bila neupućena i nesposobna za akciju, jedno ovako
odlučno delovanje za nju je predstavljalo pravo zadovoljstvo. Isto tako, bila
je zadovoljna što je odlučila da prihvati doktora Svensona - iako ga je
poznavala samo nekoliko minuta - i da mu pomogne koliko može. Što više
bude mogla da učini, to će biti dalje od bola koji je doživela u Haršmortu.
„Ah", rekla je, „broj 27." Stala je pored vrata i pustila Svensona da ih
otvori. On je virnuo unutra, a onda joj pokazao da ude pre njega. Ona je
zavrtela glavom. „Ne, doktore. Treba da spavate. Ja idem u svoju sobu, a
kada se oporavite, javite se g. Spaningu, on će mi preneti poruku, pa
možemo na miru da razgovaramo. Verujte mi da jedva čekam, ali dok se
dobro ne odmorite..."
Prekinuo ih je zvuk otvaranja vrata u dnu hodnika. Pogledala je u tom
pravcu, iako to inače ne radi, a onda ponovo pogledala Svensona... a onda,
onda se razrogačenih očiju od iznenađenja, dok su joj neizgovorene reči
zanemele na usnama, ponovo okrenula ka tom gostu koji tek što je zakoračio
iz sobe u hodnik. Stajao je i posmatrao, brzo je prešao pogledom sa nje na
Svensona. Gospođica Tempi je primetila da je i doktor bio u šoku, čak je
primetila da zavlači ruku u džep od kaputa. Čovek im se polako približavao,
koraci su mu bili prigušeni debelim tepihom. Bio je visok, crnokos, u
tamnocrvenom kaputu dugačkom skoro do poda. Imao je iste okrugle tamne
naočare kao kada ga je videla u vozu. Pokreti su mu bili elegantno gipki, kao
kod mačke, ostavljajući istovremeno utisak spokoja i pretnje. Znala je da bi
trebalo da uzme revolver iz torbice, ali je naprotiv, samo smireno spustila
ruku preko doktorove i zaustavila njegovu kretnju. Čovek u crvenom se
povukao nekoliko jardi. Pogledao je u nju - nije mogla da mu vidi oči - onda
je pogledao doktora, a zatim u otvorena vrata između njih.
Prošaputao je u poverenju. „Nema krvi. Nema prinčeva. Da li sada
možemo na jedan čaj?"
Čovek u crvenom je zatvorio vrata za sobom, dok mu je skriveni,
kratki pogled bio uprt u gospođicu Tempi i doktora koji su stajali u malom
salonu. Oboje su i dalje čvrsto držali oružje. Neko vreme su sve troje gledali
jedno u drugo. Na kraju, gospođica Tempi je rekla doktoru.
„Koliko vidim, poznajete ovog čoveka?"
„Nikada nismo razgovarali... možda bi bilo bolje reći da smo samo
naleteli jedan na drugoga. On se zove, ispravite me ako grešim, gospodine -
Čeng."
Čovek u crnom je klimnuo u znak odobravanja. „Ja vaše ime ne znam,
ali damu... zadovoljstvo mi je da zvanično upoznam čuvenu Izabel
Hejstings."
Gospođica Tempi nije ništa odgovorila. Čula je kako Svenson iza
nešto mrmlja. Odmakao se od nje, iskolačenih očiju.
„Izabel Hejstings? Ali, vi ste... vi ste bili sa Baskombom!"
„Jesam", rekla je gospođica Tempi.
„Ali... kako su saznali za vas? Sigurno vas i on traži."
„Izgledate sasvim drugačije... po danu." Nasmejao se Čeng.
 Svenson je zurio u nju, u modrice, u crveni trag metka koji ju je
okrznuo.
„Baš sam budala", prošaputao je. „Ali... kako, izvinite molim vas..."
„On je bio u vozu", rekla je Svensonu, pogleda uprtog u Čenga, „kada
sam se vraćala iz Haršmorta. Nismo uopšte razgovarali."
„Zar nismo?" upitao je Čeng. Pogledao je Svensona. „Zar nismo
razgovarali? Vi i ja? Mislim da jesmo. Čovek kao ja. Žena sva u krvi - da li
vam je ispričala to? Čovek se probija da dođe do tamo, a onda beži sa
revolverom u ruci od svojih neprijatelja. Mislim da smo se tog trenutka...
nekako prepoznali."
Niko ništa nije rekao. Gospođica Tempi je sela na mali dvosed.
Podigla je pogled ka doktoru i pokazala mu na fotelju. On je odmahnuo, ali
je zatim ipak seo. Oboje su gledali u Čenga, on je seo na stolicu koja je
preostala, naspram njih dvoje. Tek tada je gospođica Tempi primetila da je
držao neki sjajni predmet - britvu. Po načinu na koji se kretao, znala je da je
on sa britvom u ruci mnogo opasniji nego njih dvoje sa revolverima - a ako
je to tačno, onda njega zanima nešto sasvim drugo. Nakašljala se i sasvim
sporo sklonila ruku sa svoje zelene torbice. Spustila ju je sa krila pored sebe,
na sofu. Onda je i Čeng gurnuo britvu u kaput. Posle nekoliko trenutaka, i
Svenson je izvadio ruku iz džepa.
„Da li ste ozbiljno mislili kada ste predložili čaj?" pitala je gospođica
Tempi. „Meni bi baš prijalo da popijem jedan. Kada se priča o ozbiljnim
stvarima najbolje je imati čajnik pri ruci. Doktore, vi ste najbliži, ako vam
nije teško pozvonite i pozovite poslugu."
Nisu progovarali dok su čekali da se čaj naruči i stigne, niti dok su ga
sipali, osim ponekog kratkog pitanja o limunu, mleku i šećeru. Gospođica
Tempi je uzela gutljaj, pridržavajući drugom rukom tanjirić ispod šoljice -
čaj je bio odličan - i tako okrepljena shvatila da neko mora da započne
razgovor. Doktor je izgledao kao da će svakog časa zaspati, a onaj drugi,
Čeng, vrebao je kao vuk.
„Gospodine Čeng, vrlo ste ćutljivi, mislim da sam u pravu kad kažem
da svako od nas ima razlog da bude podozriv, ali opet, evo vas ovde sa
nama. Reći ću vam da se doktor Svenson i ja ne poznajemo duže od jednog
sata, a upoznali smo se slučajno dole u holu, baš kao što smo i vas sreli ovde
u hodniku. Vidim da ste opasan čovek - to nije ni kompliment ni kritika,
kažem samo ono što vidim - i jasno je da bi se neko ozbiljno neslaganje
među nama završilo nasiljem, nakon čega bi barem jedna strana, bila mrtva.
Da li se slažete?"
Čeng je potvrdio, dok mu je smešak titrao na usnama.
„Odlično. Zašto onda ne budemo otvoreni - ako jedni drugima
ispričamo sve što znamo, nećemo time uznemiriti mrtve, a ako udružimo
snage, onda ćemo biti jači jer ćemo imati više informacija. Da li se slažete?"
Čeng je klimnuo i otpio gutljaj čaja.
„Sa vama se nije teško dogovoriti. Zato predlažem da, buduću da smo
doktor Svenson i ja već razgovarali - ovo je lekar kapetan Abelar Svenson iz
meklenburške mornarice", muškarci su ljubazno klimnuli jedan drugom. „Ja
ću ukratko ispričati svoj deo priče. Kako doktor i ja nismo do ove mere imali
poverenja jedno u drugo, i njemu će biti korisno da ovo čuje. Doktor nije
spavao celu noć, neumorno su ga progonili, izgubio je princa, kao što se
sigurno primetili već u hodniku." Nasmešila se. „Da li biste nastavili,
doktore Svenson."
„Svakako", promrmljao je Svenson. „Čaj me je preporodio."
„Gospodine Čeng?"
„Ne bih da budem nepristojan", primetio je Svenson, „ali kada sam
prisluškivao neke ljude koji su pričali o vama, spominjali su vas kao
kardinala."
„Neki me i tako zovu", rekao je Čeng. „Zbog kaputa."
„A da li znate", rekla je gospođica Templ, „da je doktor Svenson
mene prepоznао po mojim zelenim čizmama? Već imamo nešto
zajedničko."
Čeng joj se nasmešio, sagnuvši glavu, pokušavajući da proceni da li je
ozbiljna ili ne. Gospođica Tempi se glasno nasmejala, srećna što je u
mislima uspela da potisne onu njegovu britvu. Uzela je još jedan gutljaj čaja
i počela.
„Ne zovem se Izabel Hejstings, nego Selestial Templ. Ali, niko me ne
zove tako, nego gospođica Tempi, a samo retko i izuzetno neki ljudi me
zovu Selest. U ovom gradu je trenutno broj tih ljudi porastao na dvoje, jer je
pored moje tetke i doktor dobio tu privilegiju. Kada sam doputovala ovamo,
preko mora, verila sam se sa Rodžerom Baskombom, zamenikom
podsekretara u Ministarstvu spoljnih poslova, koji najviše radi za Haralda
Krabea." Osetila je Svensonovu reakciju na ovu novost, ali se nije osvrnula
ka njemu. Bilo joj je mnogo lakše da delikatne ili bolne stvari priča osobi
koju ne poznaje - tim pre što se Čengu čak ni oči nisu videle. „Pre nekoliko
dana, nakon što se skoro celu nedelju nismo videli iz vrlo uverljivih razloga,
dobila sam pismo od Rodžera da sa mnom raskida veridbu. Želele bih da
vam obojici razjasnim da više nikakvih osećanja nemam prema njemu - osim
prezira. Ipak, kako mi nije naveo nikakve razloge ovako neočekivanog i
surovog postupka, bila sam primorana da ih sama istražim. Pre dva dana sam
ga pratila do Haršmorta. Prerušila sam se i videla mnogo toga, srela mnogo
ljudi, mada zapravo ništa nisam imala nameru da vidim. Uhvatili su me i
ispitivali - da budem iskrena - predali su me dvojici muškaraca da bi me
prvo silovali a onda ubili. Međutim, ja sam ubila njih i zato sam vas,
doktore, pitala za koliko leševa znate. U povratku sam upoznala Kardinala
Čenga. Kada su me ispitivali rekla sam da se zovem Izabel Hejstings... što
me izgleda i dalje prati."
Njih dvojica su ćutali. Gospođica Tempi je sebi dosula još čaja, a
potom i njima kad su prineli šoljice.
„Pretpostavljam da imate mnogo pitanja oko toga šta sam i koga
videla, ali bi možda bilo bolje da nastavimo i da svako ukratko iznese svoju
priču. Doktore?"
Svenson je popio sve što je imao u šoljici i krenuo da dospe još. Uzeo
je još jedan gutljaj, vrela para mu je puzala oko usta, i onda se namestio u
fotelji.
„Da li bi vam smetalo, ako zapalim?"
„Ni najmanje", rekla je gospođica Tempi. „Sigurno će vam pomoći da
sredite misli."
„Najlepše hvala", rekao je Svenson, izvadio crnu cigaretu i zapalio je.
Izbacio je dim. Gospođica Tempi je uhvatila sebe kako posmatra njegovu
vilicu i lobanju, pitajući se kada je poslednji put nešto pojeo.
„Biću kratak. Član sam diplomatske grupe u pratnji
prestolonaslednika princa Karla-Horsta fon Masmerka, koji će se oženiti
Lidijom Vandarif. Ovaj brak je od međunarodnog značaja, a ja sam u toj
pratnji samo prividno lekar. Moj glavni zadatak je zapravo da zaštitim princa
od njegove sopstvene gluposti i od onih oko njega koji žele da ga iskoriste, a
takvih nikada nije malo. Diplomatski izaslanik i vojni ataše su izneverili
svoju dužnost, prepustivši princa zaverenicima i njihovim ličnim interesima.
Jednom sam već spasao princa iz njihovih ruku, kada se on prethodno
dobrovoljno podvrgao nečemu što se zove proces - a što mu je, čini mi se,
ostavilo privremene ožiljke na licu, opekotine."
Gospođica Tempi je krenula da nešto kaže i primetila da se i Čeng isto
tako sprema da počne. Svenson je podigao ruku. „Siguran sam da znate za te
ožiljke. Ja sam ih prvi put video kada sam na balu u Haršmortu nakratko
pogledao leš Artura Trapinga, ali je posle toga bilo još mnogo drugih - na
princu, na ženi po imenu gospođica Maršmur..."
„Margaret Huk", rekao je Čeng.
„Oprostite?"
„Pravo ime joj je Margaret Huk. Kurva na visokom nivou."
„Ah", rekao je doktor Svenson, trgnuvši se zbog neprijatnosti što je ta
reč izgovorena u prisustvu gospođice Tempi. Iako dirnuta njegovom brigom,
ona je ipak smatrala da je to nepotrebno. Kad neko krene u avanturu i
istraživanje, onda su ovakve prefinjenosti besmislene. Osmehnula se Čengu.
„Kasnije ćemo više pričati o njoj, jer se pojavljuje i u nekim drugim
našim dokazima", rekla mu je gospođica Tempi. „Zar ovo nije napredak?
Molim vas, doktore, nastavite."
„Kao što rekoh, ožiljci su verovatno privremeni", nastavio je Svenson,
„jer prisluškujući noćas, čuo sam da Fransis Ksonk pita Rodžera Baskomba
kakva su njegova iskustva sa procesom, a pri tom sam u Institutu lično video
Baskombu lice i nisam primetio nikakve tragove - ali sad već skačem s teme
na temu."
Gospođica Tempi je osetila bol. „To je bilo pre nego što mi je poslao
pismo", rekla je. „Tih dana je govorio da je zauzet i radi sa zamenikom
ministra... znači desilo se još tada."
„Da, još tada", rekao je Čeng brižno.
„Pa, još tada", prošaputala je gospođica Tempi.
„Harald Krabe." Svenson je klimnuo. „On je skoro glavni u svemu
ovome, ali ima i drugih stvari oko njega, zaverenici u Ministarstvu, vojsci,
Institutu, drugi uticajni pojedinci, kao što rekoh porodica Ksonk, grof
Dorkanc, grofica Laker-Sforca, možda čak i Robert Vandarif - a na neki
način je i moja zemlja Meklenburg upletena u ovaj plan. Kako su moje
kolege ostale ravnodušne, ja sam morao da izbavio princa od njihove
luđačke nauke u Institutu. Tu sam i video kardinala Čenga. U diplomatskoj
zgradi su me primorali da pregledam neke naše vojnike, čije su povrede,
pretpostavljam, isto tako posledica Kardinalove pojave", ponovo je podigao
ruku, „ovo nije nikakva osuda, jer su i mene pokušali da ubiju. U
međuvremenu, princ je odveden iz svoje sobe, ne znam kako, sa krova. Sam
sam krenuo da ga tražim. U kući Haralda Krabea sam čuo kako Fransis
Ksonk i Rodžer Baskomb mudro raspravljaju nad čudno izobličenim lešom
nekog čoveka, zaposlenog u Institutu, kome se veći deo tela pretvorio u
plavo staklo. Pridružio im se i moj vojni ataše, major Blah, koji je takođe
saučesnik u tom dogovoru, samo što je jedina novina to da Blah misli da su
princa oteli zaverenici, dok Ksonk tvrdi da nisu. U svakom slučaju, ja sam
otišao odatle i pokušao da pronađem madam Laker-Sforca, ali me je uhvatio
grof Dorkanc i zahtevao da mu pomognem oko nekog drugog zdravstvenog
problema, oko još jednog neuspelog eksperimenta, a onda je - ovo je duga
priča - naredio da me ubiju i bace u reku zajedno sa tim mrtvim naučnikom i
lešom Artura Trapinga. Uspeo sam da pobegnem. Ponovo sam pokušao da
nađem madam Laker-Sforca, ali sam je zatekao sa Ksonkom i Dorkancom i
shvatio da je jedna od njih. U povratku iz hotela, ugledao sam gospođicu
Templ kroz staklo, prepoznao je sa pločice - nisam vam ni spomenuo te
pločice." Stavio je pločice na tacnu sa čajem koja je bila na stočiću. „Jedna
je bila kod princa, a druga kod Trapinga. Kao što gospođica Templ kaže,
vrlo su važan, ali i neobjašnjiv dokaz."
„Niste nam rekli gde ste čuli za ime Izabel Hejstings" primetio je
Čeng.
„Nisam rekao? Oprostite, od madam Laker-Sforca. Predložila je da joj
pomognem da nađe Izabel Hejstings, a za uzvrat mi rekla da se princ nalazi
u Institutu. To je zanimljiva stvar, rekla mi je gde je princ, omogućila mi da
ga nađem i odvedem, iako Krabe i Dorkanc to nisu želeli. Hteo sam da
dođem ponovo do nje - jer iako je noćas preko krova neko ponovo oteo
princa, zaverenicii, kao Ksonk i Krabe na primer, nemaju predstavu gde bi
on mogao da bude. Pomislio sam da ona možda zna."
Gospođica Tempi je osetila da je podilaze žmarci. „Možda ne bi bilo
loše, doktore, da nam opišete tu ženu."
„Da, naravno", počeo je. „Visoka je, ima crnu kosu, ukovrdžanu oko
lica i vezanu pozadi, bele puti, izuzetno lepo obučena, elegantna do samih
granica poročnosti, graciozna, pametna, lukava, opasna, sve u svemu zapada
za oko. Predstavila se kao madam Laker-Sforca, a osoblje u hotelu ju je
nazvalo grofica."
„U hotelu Sent Rojal?" upitao je Čeng.
„Baš tu."
„Da li je poznajete?" upitala je gospođica Tempi.
„Samo kao Rozamondu... ona me je unajmila - takav mi je posao,
ljudi me unajmljuju da u njihovo ime obavljam stvari. Ona me je unajmila
da pronađem Izabel Hejstings."
 Gospođica Tempi ništa nije rekla na to.
„Pretpostavljam da i vi znate tu ženu", rekao je Čeng.
Gospođica Tempi je klimnula, a njena dotadašnja vedrina je splasnula,
mada je pokušavala to da prikrije. Nakon doktorovog opisa odmah se setila
te žene i straha koji joj je ulivala.
„Ne znam joj sva imena", rekla je gospođica Tempi. „Upoznala sam je
u Haršmortu. Imala je masku. U početku je mislila da sam došla sa
gospođicom Maršmur i njenom grupom - kako ih vi već zovete - kurvi, ali
me je onda ispitivala... i naredila da me ubiju." Kada je završila, glas joj je
bio tih i ranjiv. Muškarci su ćutali.
„Zaista je zanimljivo", rekao je Čeng, „da i pored toga što nas svi
traže i progone, mi uopšte nismo to što oni misle. Moja priča je jednostavna.
Mene ljudi unajmljuju i plaćaju za usluge. I ja sam pratio nekoga u
Haršmortu, onog doktore koji je sada mrtav - pukovnika Artura Trapinga.
Unajmili su me da ga ubijem."
Uzeo je gutljaj čaja i preko ivice šolje posmatrao njihovu reakciju.
Gospođica Tempi se iz sve snage trudila da klimne glavom tako ljubazno
kao da je upravo čula da neko uzgaja begonije. Pogledala je u Svensona, nije
imao nikakav izraz na licu, kao da je samo potvrdio ono što je već znao.
Čeng se gorko osmehnuo.
„Nisam ga ja ubio. Neko je drugi, video sam ožiljke koje pominjete,
doktore. Traping je bio marioneta porodice Ksonk, ne razumem ko ga je
ubio."
„Da ih nije izdao?" upitao je Svenson. „Fransis Ksonk je bacio
njegovo telo u reku."
„Da li to znači da ga je Ksonk ubio ili samo nije hteo da leš bude
pronađen zbog ožiljaka na licu? Ili nešto drugo? Spomenuli ste tu ženu -
zašto bi ona izdala ostale i pustila vas da spasite princa? Nemam pojma."
„Imao sam priliku da nakratko pogledam pukovnikovo telo i mislim
da su ga otrovali nekom vrstom injekcije u prst."
„Da li je moglo da bude greškom?" pitao je Čeng.
„Sve može da bude", odgovorio je doktor. „U to vreme su i mene
jurili da me ubiju, pa nisam mogao da razmišljam."
„Mogu li da pitam ko vas je unajmio da ga ubijete?" upitala je
gospođica Tempi.
Čeng je malo razmislio pre nego što joj je odgovorio.
„Znam, naravno, da je to profesionalna tajna", rekla je gospođica
Templ, „ali, ako nemate potpunog poverenja u tu osobu, možda..."
„Trapingov pomoćnik, pukovnik Aspič."
Svenson se glasno nasmejao. „Juče sam ga zatekao u društvu madam
Laker-Sforca u hotelu Sent Rojal. Do kraja posete, gospođica Maršmur..."
pogledao je u gospođicu Tempi. „Recimo da je i on njihov čovek."
Čeng je uzdahnuo. „Cela situacija je bila loša. Sledećeg dana nije bilo
leša, nije bilo nikakvih vesti, Aspič je bio zanet i beskoristan, jer - kao što
ste rekli -bio je zaveden. Zapravo, i mene je pokušala da zavede ta žena, koja
me je unajmila da pronađem prostitutku Izabel Hejstings, koja joj je ubila
vrlo dragog prijatelja."
Gospođica Tempi je prezrivo otpuhnula. Pogledali su je. Mahnula je
Čengu da nastavi.
„Dali su mi opis, a ja sam pretražio nekoliko bordela. Iz razloga koji
su sada očigledni, nisam mogao da nađem Izabel Hejstings, ali sam uskoro
saznao da su drugo dvoje - gospođica Maršmur i Major Blak... „
„Blah, zapravo", rekao je Svenson, izgovarajući pravilno.
„Blah, dobro", promrmljao je Čeng. „I njih dvojica su je tražili, a što
se tiče majora, on je tražio i mene. Dok sam bio u Haršmortu, neki su me
videli -znate, ima ljudi koji mene znaju. Kada sam se vratio kući, jedan od
majorovih ljudi je pokušao da me ubije. Poseta trećem bordelu me je odvela
na malu zabavu - vaš princ, Baskomb, Fransis Ksonk, jedan krupni u
bundi..."
„Grof Dorkanc", rekao je Svenson.
„Jao!" rekla je gospođica Tempi. „I njega sam videla!"
„On je već odveo Margaret Huk iz tog bordela, a sada odvodi još
jednu ženu, onda sam ih pratio do Instituta, gde sam video vas, doktore,
kako ulazite, i krenuo dole za vama. Oni prave neke čudne eksperimente sa
plavim staklom na strašno velikim temperaturama..." Čeng je podigao jednu
plavu pločicu sa tacne. „Od istog ovakvog stakla, ali nisu ovako male
pločice, neke ogromne mašine prave plave staklene knjige; ja sam nažalost
prestravio čoveka koji je pravio knjigu i on je ispustio. Sigurno je to taj
čovek koga ste videli na stolu kod zamenika ministra. U celoj toj zbrci, ja
sam pobegao, ali sam naleteo na vašeg majora i njegove ljude. I njima sam
pobegao i došao ovde... sasvim slučajno."
Nagnuo se napred, dohvatio čajnik i svima dosuo još čaja. Gospođica
Tempi je uzela šoljicu i pustila da joj greje ruke.
„Na šta ste mislili kada ste rekli da nismo ono što naši neprijatelji
misle?" upitala je Čenga.
„Mislio sam na to da sigurno misle kako radimo za neku mnogo
uticajniju grupu, da smo deo zavere za koju do sada nisu znali a koja se
suprotstavlja njihovim interesima. Toliko su nadmeni da bi ih uplašila samo
neka grupa lukavih pametnjakovića kao što su oni. Kako da posumnjaju da
su ih napala tri međusobno nepovezana pojedinca, koje oni pri tom preziru?
To je poslednje što bi im palo na pamet."
„Zato što im to nikako ne imponuje", dobacila je gospođica Tempi.
Doktor Svenson je spavao u drugoj sobi. Kaput i čizme su mu bili
očišćeni. Za to vreme gospođica Templ i Čeng su razgovarali o svemu što se
dogodilo u hotelu i o slučajnosti da se sve troje sretnu, ali je razgovor ubrzo
zamro. Gospođica Tempi ga je posmatrala i pokušavala da nade neki
opipljiv dokaz da je taj čovek zločinac i ubica. Jedino šta je otkrila bila je
nekakva životinjska elegancija ili, ako ne elegancija, onda praktičnost i
držanje koji su istovremeno bili smeli i uzdržani. Znala je da je on imao
bogato životno iskustvo - to joj se učinilo kao vrlo privlačna osobina, i sama
je želela da je ima, mada joj je čovek delovao zastrašujuće opasno, crte lica
su mu bile oštre, a glas jednoličan i grub,na samoj granici bezobrazluka.
Kopkalo ju je da sazna kakvo on mišljenje ima o njoj - šta je pomislio kada
ju je ugledao u vozu, a šta misli sada kada je gleda u normalnim okolnostima
- ali nije mogla to da ga pita. Bila je sigurna da je on na neki način prezire,
da prezire ovu hotelsku sobu, ovaj čaj i ceo njen život. Da nije rođena bogata
i ona bi sigurno mrzela svaki dan ovakvog života.
Kardinal Čeng je posmatrao gospođicu Tempi sa svog mesta. Ona mu
se nasmešila i dohvatila zelenu torbicu.
„Možda mi vi možete pomoći, jer upravo pokušavam da..." Izvukla je
revolver i stavila ga na sto između njih. „Naredila sam da mi nabave još
municije, ali vrlo malo znam o oružju. Ako vi imate iskustva i možete da mi
dati neki savet, bila bih vam zahvalna."
Čeng se nagnuo napred i uzeo revolver u ruku, zapeo je oroz a onda
ga lagano vratio nazad. „Vatreno oružje mi nije jača strana", rekao je, „ali
umem naravno da ga napunim, očistim i pucam." Odmah je zaklimala
glavom. On je slegnuo ramenima. „Trebaće nam jedna krpa..."
U narednih pola sata joj je pokazao kako da ga napuni, da cilja,
rasklopi, očisti i sklopi. Kada je i sama uspela sve to da uradi, zadovoljno je
vratila revolver u torbicu, pogledala Čenga i konačno izustila pitanje koje je
sve vreme držala u sebi.
„A kako se ubija?" upitala je.
Čeng nije odmah odgovorio.
„Značio bi mi vaš savet", zbrzala je.
„Mislio sam da to već znate", primetio je Čeng. Nije se nasmejao, na
čemu mu je bila zahvalna.
„Ne, sa ovim", rekla je pokazujući na revolver.
Primetila je kako on i dalje pokušava da odredi da li je ozbiljna.
Sačekala je, a u pogledu joj se videla odlučnost. Čeng je progovorio pomno
je posmatrajući.
„Treba se približiti meti što više i prisloniti joj cev na telo, nema svrhe
pucati ako nemate nameru da ubijete." Gospođica Tempi je klimnula.
„I ostanite smireni. Dišite. Bolje ćete to obaviti, a i lakše ćete umreti,
ako do toga dođe." Primetila je da se smeškao. Pogledala je u tamna stakla
njegovih naočara.
„Vi uvek računate i na tu mogućnost?"
„Zar to nije slučaj sa svima?"
Duboko je udahnula, jer se sve ovo za nju prebrzo odvijalo. Vratila je
revolver u torbicu i sklonila je u stranu.
„Ako ih niste ovako ubili, kako ste onda? Mislim, onu dvojicu."
Nije mogla da mu objasni u dve reči.
„Ja sam... pa, jedan je... ja sam., bilo je mnogo mračno, ja..."
„Ne morate da mi pričate", rekao je tiho.
Udahnula je i izdahnula polako.
Tek posle nekoliko trenutaka gospođica Tempi je bila u stanju da pita
Čenga šta je planirao za taj dan pre nego što ih je sreo u hodniku. Objasnila
mu je svoje namere, pokazujući na papire i mape i rekla da sada mora da se
vrati u svoju sobu, zbog tetke koja se sigurno brine. Setila se i one dve
pločice koje je doktor Svenson ostavio na stolu.
„Zaista bi trebalo da ih pogledate, posebno ako ste videli i druge stvari
koje su napravili od tog stakla. Ovako nešto nikada nisam doživela - nešto
ovako snažno i žestoko. Zvučaće blesavo kad budem rekla, ali verujte mi da
su ove pločice kao opijum, a te knjige koje ste pominjali - čitave knjige - to
je onda nešto što ne mogu ni da zamislim, nešto kao predivan ili, naprotiv,
stravičan zatvor."
Čeng se nagnuo da dohvati jednu pločicu, a onda ju je okrenuo u ruci.
„Na jednoj se vidi, ne znam kako to da objasnim, doživljaj Rodžera
Baskomba. Pojavljujem se i ja. Deluje uznemirujuće, verujte. Na drugoj je
doživljaj gospođice Maršmur, vaše Margaret Huk, i još više je uznemirujuće.
Neću ništa više da vam govorim, osim da je bolje da budete sami kada ih
gledate. Ali, da biste ih videli, zaista morate skinuti naočare."
Čeng je podigao pogled prema njoj. Skinuo je naočare sa lica i stavio
ih u džep. Ona nije reagovala. Viđala je takva lica na svojoj plantaži, mada
nikada nije sedela pored njih i pila čaj. Ljubazno mu se nasmešila i pokazala
na pločicu koju je držao u ruci.
„Zaista predivna plava boja."
Gospođica Tempi je ostavila uputstva kardinalu Čengu da naruči jelo
koje bi doktor želeo kada se probudi, a ona će platiti kada se vrati. Sa
gomilom novina i knjiga u rukama, otišla je prema svojoj sobi i tri puta
šutnula u vrata jer zbog stvari koje je nosila nije mogla da traži ključ. Posle
nekoliko trenutaka takvog šutiranja, Marta je otvorila. Gospođica Tempi je
ušla i spustila papire na glavni sto. Tetka je i dalje sedela na istom mestu i
pijuckala čaj. Gospođica Tempi joj se obratila dok tetka još nije uspela da joj
uputi prekor.
„Da li bih mogla da vam postavim nekoliko pitanja, tetka Agata?
Molim vas da mi iskreno odgovorite. Možda mi možete pomoći, zbog čega
bih vam bila izuzetno zahvalna." Uputila je tetki prodoran pogled kada je
izgovorila reč zahvalna, a onda se okrenula Marti i pitala gde je Meri. Marta
je pokazala prema drugoj sobi. Gospođica Tempi je ušla tamo i zatekla Meri
kako sklapa i slaže na dasci za peglanje svileno donje rublje. Kada je
gospođica Tempi ušla, Meri se povukla jedan korak i nije progovorila ni reč
sve dok gazdarica nije pregledala kupljenu robu.
Gospođica Tempi je bila toliko zadovoljna da je čestitala Meri
uputivši joj osmeh. Meri je onda pokazala na kutiju metaka koja je stajala
pored ogledala i predala gospođici Tempi račune i kusur. Gospođica Tempi
je brzo prešla pogledom preko sume novca i zadovoljna dala Meri dva
novčića kao nagradu za uloženi trud. Meri je iznenađeno klimnula zbog
novčića, a onda još jednom kada joj je gospođica Tempi pokazala da izađe iz
sobe. Vrata za njom su se zatvorila, a gospođica Tempi se okrenula prema
kupljenoj robi i nasmešila se. Svila je bila predivna pod prstima. Bilo joj je
drago što je Meri mudro odabrala upravo onu zelenu boju koja se slagala sa
haljinom gospođice Tempi i išla uz čizmice. Ugledala je u ogledalu kako joj
se lice ozarilo i pocrvenevši zbog toga, skrenula pogled. Ispravila se,
nakašljala i pozvala sluškinje da dođu.
 Kada su joj devojke pomogle da skine haljinu i korset, da obuče
svileni donji ves zelene boje i preko odeću, gospođica Tempi je odnela
kutiju sa municijom na glavni sto, dok su je po celom telu po dilazili žmarci
od zadovoljstva. Prisećajući se Čengovih saveta što je bolje mogla, započela
je razgovor sa tetkom, zavrtela burence, otvorila ga i pažljivo stavila metak u
svaku rupu.
„Pročitala sam novine, tetka", počela je.
„Vidim da ih imaš dosta."
„I znate šta sam saznala? Zapanjila me je vest o Rodžerovom ujaku,
lordu Taru."
Tetka Agata je napućila usta. „Ne bi trebalo da se brineš za..."
„Da li ste i vi čuli vest?"
„Možda."
„Možda?"
„Ima toliko toga, draga moja, ne mogu svega da se setim..."
„Tetka, njega su ubili."
Nije odmah odgovorila. A kada je progovorila, čulo se samo: „Ah".
„Ah", ponovila je gospođica Tempi.
„Bio je strašno bolestan", rekla je tetka, „moralo je nešto loše da se
desi. Pretpostavljam da su vukovi."
„Ne bi se reklo. Pre će biti da je rana napravljena naknadno da bi
izgledala kao da je od vukova."
„Ljudi svašta rade", promrmljala je Agata.
Nagnula se da sipa još čaja. Gospođica Tempi je zalupila burence
nazad i zavrtela ga. Kad je čula taj zvuk, tetka se ukočila i razrogačila.
Gospođica Tempi je nastavila da govori što je sporije i strpljivije mogla.
„Draga moja tetka, morate shvatiti da vam je taj toliko željeni novac u
mojim rukama i da sam zato, uprkos velikoj razlici u godinama, vaša
gospodarica. To su činjenice. Ne ide vam u korist da me nervirate. Naprotiv,
što bolje budemo sarađivale i vaš položaj će biti bolji, obećavam. Ne bih da
vam se protivim, ali kao što vidite, vaša pretpostavka da bi za mene bilo
najbolje da se udam za Rodžera Baskomba - više ne stoji."
„Da ti nisi tako teška..." prasnula je tetka, ali se brzo zaustavila.
Gospođica Tempi ju je pogledala ne suzdržavajući bes. Tetka Agata je
ustuknula kao da je naletela na zmiju.
„Izvini, dušo", prošaputala je uplašeno. „Samo sam..."
„Svejedno mi je za njega. Baš mije svejedno! Ne pitam za lorda Tara
zato što mi je stalo! Nego zato što možda ima još mrtvih, zato što je Rodžer
Baskomb upleten u sve to, a pri tom će uskoro postati lord! Ja ne znam kako
Rodžer Baskomb može da nasledi svog ujaka, ali vi sigurno znate i verujem
da ćete mi sada reći."
Gospođica Tempi je išla hodnikom prema stepenicama, sa torbicom
oko ruke, teškim revolverom i šakom rezervne municije. Iznervirano je
frknula - teška - zabacila je glavu i proklela tetku, tu uskogrudu glupu
staricu. Jedino na šta ta žena misli su penzija i imanje, i poneki prijem na
koji bi bila pozvana jer poznaje nekog ministarskog činovnika u usponu, kao
što je Rodžer. Zašto to uopšte čudi gospođicu Tempi, kad je tetka poznaje
samo tri meseca, a Baskombove godinama. Tetka je toliko dugo sve
planirala i na kraju ostala žestoko razočarana - gospođica Tempi je napravila
prezrivu grimasu. Ali da je tetka i nju držala u neznanju - to je ono što ju je
zabolelo.
Kako je bila naterana, tetka je odgovarala na pitanja, ali je od njenih
odgovora tajna postajala samo još veća. Rodžerova rođaka, ulovljena
Pamela, i druga nešto mlađa ali ne manje svinjolika, Berenis, imale su
sinove koji su bili pretendenti na titulu i imanje lorda Tara, za razliku od
Rodžera. Međutim, obe su potpisale dokument da se odriču tog prava u ime
svoje dece i tako otvorile Rodžeru put ka nasledstvu i plemstvu. Gospođici
Tempi nije bilo jasno kako mu je pošlo za rukom. Dobro je poznavala obe
žene i bila sigurna da se ne bi zadovoljile malim sumama, a Rodžer nije bio
naročito bogat. Novac je sigurno došao s druge strane, od Krabea i njegove
klike. Ali zašto baš Rodžer i da li njegovo unapređenje ima veze sa
spletkama i ubistvima na koje je naletela? Osim toga -mada je pitanje čisto
teorijsko - ako je Rodžer svojim sestrićima uzeo ono što im po pravu
pripada, čega se onda sam odrekao i za kakve velike ciljeve?
Zahvaljujući tetki, koja je sa religioznom predanošću pratila gradske
tračeve, saznala je sve o vlasniku Haršmorta, o povodu zbog kog je
organizovan maskenbal, o ugledu princa Karla-Horsta i njegove buduće (on
podlac, ona nevinašce) i još ponešto o drugima kao što su: Ksonk, Laker-
Sforca, Dorkanc, Krabe, Traping i Aspič. Poslednju dvojicu tetka nije znala,
ali je bila upoznata sa tragičnim Trapingovim nestankom. Krabea je
poznavala preko Baskombovih, ali je čak i ta porodica više pažnje
posvećivala glavnom ministru nego njegovom uvaženom zameniku, jer iako
je bio važan u vladi, nije bio u javnosti. Ksonkova porodica je bila poznata u
poslovnom svetu, pa je za tetku bila manje zanimljiva, mada su je privlačili
svi ljudi sa titulama - jeste čula za njih (na tetkinoj lestvici Robert Vandarif
je unapreden u Nekoga i Nešto tek kada je postao lord, ali je gospođica
Tempi znala da je bilo neophodno proglasiti ovog čoveka lordom, jer bi
inače vlada za njega postala nevažna). Fransis Ksonk je bio poznat po
skandalima, mada niko nije znao zašto - nedavno su se pronele glasine iz
inostranstva o njegovim izopačenim navikama - a njegova starija sestra nije
bila vredna pomena. Grof Dorkanc je tetki bio poznat samo kao pokrovitelj
opere - rođen je navodno u nekom zabitom delu Balkana, odrastao u Parizu,
a posle nekoliko neobičnih i strašnih požara, otvorio mu se put do porodične
titule i nasleđa. I pored svega toga, jedino što je Agata mogla da kaže jeste
da je to jedan vrlo fin, obrazovan i ozbiljan čovek, koji bi lako mogao da
radi i na nekom univerzitetu, samo da ti ljudi tamo nisu toliko grozni. Na
poslednje ime koje je gospođica Tempi, za razliku od ostalih, iznela sa
nekim drhtajem, tetka je samo nemoćno slegla ramenima. Naravno da je
znala za groficu Laker-Sforca, ali nije mogla ništa da kaže o njoj. Dama je
došla u grad te jeseni - Agata se nasmešila, jer je to bilo u isto vreme kada je
i gospođica Tempi stigla. Agata nikada nije videla tu ženu, ali je od princeze
Klarise ili Lidije Vandarif čula da je izuzetno lepa. Nasmešila se i razneženo
upitala svoju bratanicu da li je ona nekad videla groficu i da li je stvarno
toliko lepa. Gospođica Tempi je prasnula, naravno da nije videla ni nju niti
ikoga od tih ljudi, nije viđala ljude osim kada je izlazila sa Rodžerom, a ni
tada naravno nije išla u krem društvo. S prezirom je dodala da se onaj
Rodžer Baskomb kog je nekada poznavala nije družio sa takvim ljudima.
Tetka je, uz tužno odmahivanje glavom, priznala da je to tačno.
Gospođica Tempi je zastala na odmorištu između drugog i trećeg
sprata, osvrnula se oko sebe da vidi da li je neko prati i sela na stepenice.
Osećala je potrebu da sredi misli pre nego što se pridruži svojim novim
saradnicima - imala je potrebu i da sredi misli o svojim novim saradnicima -
i to pre nego što događaji nastave da se nižu. Na njeno veliko iznenađenje
jedini koji joj i dalje nije bio jasan je Rodžer, do guše upleten u to što se
dešavalo. Sada joj je bilo sasvim očigledno da je on prava budala, ali je isto
tako osećala da joj naviru stara osećanja prema njemu, iako je uporno
pokušavala da ih se oslobodi. Zašto ih jednostavno ne izbriše iz misli, iz
srca? Na trenutak joj se učinilo da je u tome uspela i da bol koji oseća, taj
pritisak u grudima i stezanje u grlu, nije zbog ljubavi prema njemu, nego
zbog toga što Rodžera više nema, nestanak bitnih stvari za sobom uvek
ostavlja prazninu - prazninu u srcu po kojoj su trenutno njene misli, takoreći,
plovile. Odjednom bi se zabrinula što je Rodžer svoj život nepromišljeno
izložio opasnosti i čeznula je da ima priliku da samo na minut popriča s njim
i trgne ga iz te ludosti. Gospođica Tempi je uzdahnula, jer joj se iz nekog
razloga vratila u sećanje slika radova na plantažama šećerne trske, velike
bakarne posude i spiralne cevi u kojima se sirova šećerna trska pretvarala u
rum. Znala je da se Rodžer upleo sa ljudima koji su ubistvo odobravali - čak
i počinili ubistvo - a plašila se da će, sasvim jednostavno kao što prosta
nauka i para pretvaraju šećernu trsku u rum, tako i ovo neminovno dovesti
do konačnog razlaza između nje i Rodžera. Osećala je kako joj preteže
revolver u torbici. Pomislila je na Čenga i Svensona - da li su i njih mučila
ovakva osećanja? Obojica su delovala tako sigurno - naročito Čeng, nikad
ranije nije upoznala takvog čoveka. Onda je shvatila da to nije istina, jer je
poznavala još ljudi koji su otvoreno bili spremni na surove postupke -
zapravo, njen otac je bio takav -ali je ta surovost uvek nekako bila prikrivena
iza navodnih poslovnih i vlasničkih odnosa. Čeng je svoj posao predstavljao
otvoreno i istinito. Iako je pokušala da ovo doživi kao lepu promenu,
ubeđujući sebe u to, nije mogla da suzdrži drhtavicu. Doktor Svenson joj se
činio manje strašnim, jer je bio pogođen nekim običnim strepnjama i
nedoumicama, kao na kraju krajeva i ona sama -ali je znala da joj niko u
životu nije tek tako dodelio sposobnost da se izbori sa onim užasnim
stvarima koje je preživela. Verovala je u doktorovu izdržljivost, kao što je
verovala i u svoju. Osim toga, čak ni najsposobniji ljudi se ne pokažu uvek u
najboljem svetlu kada se nadu u blizini privlačnih žena, pomislila je i
nasmešila se.
Ako ništa drugo, bila je sigurna da će sada, naoružana tetkinim
tračevima biti u stanju da prati razgovor. Njeni saradnici su toliko puta
spomenuli nešto što se odnosilo na grad koji ona zapravo nije poznavala, na
bordele, institute, diplomatske objekte, na tu mešavinu najnižih slojeva
podzemlja i ekskluzivnog života na najvišem nivou, što je bilo tako strano
njenom skromnom iskustvu. Zelela je da se oseća ravnopravno u tom
partnerstvu, a ne da njena trećina ima udela samo u novcu kojim će platiti
sobu i jelo. Ako žele zajednički da se bore protiv ove - koju je reč doktor
upotrebio? - zavere, onda će morati da radi na sebi. Ono što je do sada
obavila bilo je nešto između pravog istraživanja i najobičnijeg praćenja
drugih, u čemu joj se čak i smrt Spraga i Faruhara činila kao neverovatna
slučajnost. Nije mogla da pretpostavi da će je ti tipovi napasti, kao ni to da
će naći dvojicu ravnopravnih saradnika - a šta je ona mogla da ponudi za
uzvrat osim punog novčanika. Bila je na ivici da zapadne u strah, da počne
da sumnja u sebe i da joj se samopouzdanje istopi kao sapunica. Zamislila je
da je sama u kupeu sa čovekom kao što je grof Dorkanc - šta bi radila? Gos-
pođica Tempi je pogledala u tapete na zidovima oko stepenica u hotelu
Bonifas, sa šarama od isprepletanog cveća i lišća, i ugrizla se za usnu skoro
do krvi, obrisala je oči i uzdahnula. Sve što bi uradila bilo bi da mu pritisne
cev revolvera u telo i povuče obarač onoliko puta koliko je potrebno da
njegov prljavi leš padne na zemlju. A onda bi našla groficu Laker-Sforca i
tukla je dok joj se ruka ne bi umorila. A onda... Rodžer. Uzdahnula je. Pored
Rodžera Baskomba bi samo prošla.
Ustala je i krenula na drugi sprat, ali kada je čula neke glasove u
hodniku zastala je na poslednjem stepeniku. Provirila je iza ugla i ugledala
neku trojicu u crnim uniformama i još jednog čoveka u tamnobraon ogrtaču
kako stoje tačno ispred sobe 27. Nešto su mrmljali između sebe, a onda se
grupa udaljila i otišla prema glavnim stepenicama na drugom kraju hodnika.
Ušunjala se u hodnik i najbrže što je mogla otrčala do vrata. Zapanjila se
kada je videla da su širom otvorena - oni su sigurno ulazili unutra - i sa
zebnjom kročila unutra. Dnevna soba je bila prazna. Papiri koje je ostavila
bili su rasuti svuda po sobi, Čengu i Svensonu nije bilo ni traga, niti je bilo
znakova borbe. Posteljina je bila iscepana, prozor otvoren, ali od njih
dvojice ni traga ni glasa. Gospođica Tempi je provirila kroz prozor. Soba se
nalazila tačno iznad ulice na visini od tridesetak stopa od pločnika. Stegla je
torbicu pod rukom i krenula niz hodnik. Vojnici jure Čenga i Svensona - ali
ko ih je poslao ovamo? Namrštila se od razmišljanja - sigurno nije Čeng, jer
kao što je poznato, Čeng nije bio u sobi 27. Potrčala je ka vratima iz kojih ga
je videla da izlazi - broj 34 - i ona su bila otvorena. Soba je bila prazna.
Prozor zatvoren. Vratila se u hodnik, još više uznemirena, vojnici su nekako
saznali u kojim sobama su Svenson i Čeng. Onda se u napadu straha setila
svoje sobe i tetke.
Gospođica Tempi je poletela uz stepenice, uspaničeno tražeći revolver
po torbici. Skrenula je na odmorištu, izvadila revolver i duboko udahnula.
Uletela je u hodnik i nikoga nije zatekla. Da li su već ušli unutra? Ili će
svakog časa stići? Vrata su bila zatvorena. Gospođica Tempi je lupila
štiklom o njih. Ništa se nije čulo s one strane. Još jednom je udarila. Ali opet
nije bilo odgovora, pa su joj se pred očima pojavile slike njene tetke i
sluškinja kako leže mrtve, dok je cela soba bila isprskana krvlju. Gospođica
Tempi je izvukla ključ iz torbice i levom rukom, što joj je bilo vrlo
nezgodno, otključala vrata. Gurnula ih je i uletela unutra. Tišina. Provirila je.
Ulaz je bio slobodan. Obema rukama je držala revolver i polako se kretala
kroz prostoriju. Drugi salon je takođe bio prazan, nije bilo nikakvog nereda.
Otvorila je vrata drugog salona, koja inače nikada nisu bjla zatvorena.
Ušunjala se unutra, pogledala oko sebe i levom rukom dohvatila kvaku.
Polako je pritisla, brava je kliknula i otvorila se. Vrisnula je - kasnije se
nadala da nije bilo mnogo glasno - jer je pred njom, sa uperenim revolverom
stajao doktor Svenson samo u čarapama. Pored njega je, sva bleda, drhtala
na stolici njena tetka. Iza njih su sedele dve sluškinje, skamenjene od straha.
Gospođicu Tempi je prošla jeza, pa je sklonila revolver. Iza nje, držeći
sečivo sa duplom oštricom, stajao je kardinal Čeng, tek izašavši iz sobe za
sluškinje. Nasmešio se sav u grču.
„Odlično, gospođice Tempi. Da li biste pre vi pucali u mene ili bih ja
prethodno uspeo vama da prerežem grkljan? Ne znam kome bi kompliment
bolje pristajao."
Progutala je knedlu, ali još nije bila u stanju da spusti revolver.
„Ulazna vrata, ako možete", dodao je doktor Svenson od pozadi.
Čeng je dodao: „Tačno". Okrenuo se i pošao ka vratima, virnuo
nakratko u hodnik, zatvorio ih i zaključao. „Možda i stolicom..." rekao je ne
obraćajući se nikome posebno i doneo jednu stolicu iz salona kojom je
podbočio vrata. Kada je to obavio, okrenuo se ka ostalima i smireno se
nasmešio. „Upoznali smo vašu tetku."
„Mnogo smo se zabrinuli kada smo videli da niste ovde", rekao je
Svenson. Vratio je revolver u džep i delovao kao da mu je neprijatno što
stoji medu tako prestravljenim ženama.
„Išla sam drugim stepenicama", rekla je gospođica Tempi. Primetila je
da je obojica netremice gledaju, a onda da je gledaju u ruke. Polako je
spustila revolver i izdahnula sa olakšanjem. „Tamo su vojnici..."
„Da", rekao je Čeng. „Uspeli smo da pobegnemo."
„Ali kako - oni su bili na jednim stepenicama, a vi niste prošli pored
mene na drugim? I kako ste znali u kojoj sam sobi?"
„Sa računa za čaj koji ste potpisali", rekao je Svenson. „Tamo je pisao
broj vaše sobe, ali ga nismo ostavili njima, ne brinite. Što se tiče načina na
koji smo pobegli..."
„Doktor Svenson je mornar", nasmešio se Čeng. „Ume dobro da se
penje."
„Dobro se penjem samo kad me neko gurne", rekao je Svenson,
odmahujući glavom.
„Ali... pogledala sam kroz prozor", viknula je gospođica Tempi,
„nema ničega da se oduprete, samo cigle!"
„Ima jedna metalna cev", rekao je Svenson.
„Ali to je tako tanko!"
Primetila je kako je doktor prebledeo dok su razgovarali. Duboko je
udahnuo i obrisao čelo.
„Tačno", nasmešio se Čeng. „Ali on je majstor za penjanje."
 Gospođica Tempi je uhvatila pogled svoje tetke, koja je i dalje
podrhtavala na stolici i osetila se krivom što je tu ženu izložila opasnosti.
Pogledala je ostale i žustro rekla.
„Nije važno. Saznaće na recepciji, od onog odvratnog g. Spaninga,
kome ću lično zapaliti onu zalizanu kosu. Ja sam platila račun za doktorovu
sobu. Oni samo što nisu banuli ovde."
„Koliko ih je bilo?" upitao je Čeng.
„Četvorica. Tri vojnika i jedan u braon ogrtaču."
„Grofov čovek", rekao je Svenson.
„Nas je troje", rekao je Čeng. „Pokušaće da nas srede tiho, da ne
prave veliku buku."
„Možda ih ima još u hodniku", upozorio je Svenson.
„I ako ih ima, možemo da ih pobedimo."
„Po koju cenu?" upitao je doktor.
Čeng je slegnuo ramenima.
Gospođica Tempi se osvrnula oko sebe, gledajući svu tu udobnost i
sigurnost koju je uživala u hotelu Bonifas i shvatila da je svemu tome došao
kraj. Obratila se sluškinjama. „Marta, spremićeš mi stvari za put - ništa teško
da bih mogla sama da nosim, samo najosnovnije - u torbu na cvetiće."
Devojka se nije ni pomerila. Gospođica Tempi je viknula. „Odmahl Zar
misliš da imamo vremena na pretek? Meri, ti ćeš spakovati za tetku i za vas
dve. Otići ćete nekoliko dana na more. Pokret!"
Sluškinje su se bacile na posao. Tetka je pogledala u nju.
„Selest, dušo, na more?"
„Morate da se sklonite negde na sigurno i izvinjavam se, zaista se
mnogo izvinjavam što sam vas dovela u opasnost." Gospođica Tempi je
pokazala ka svojoj sobi. „Pogledaću koliko novca imam kod sebe, daću vam
dovoljno da otputujete i nešto za trošak, jer vodite i obe sluškinje."
Agatin razrogačen pogled je prešao sa gospođice Tempi na Čenga i
Svensona, koji joj se ni najmanje nisu činili dovoljno uglednim da bi njena
bratanica smela s njima da ostane nasamo. „Ali... to ne može... ti si iz fine
porodice... ovo je skandal... moraš poći sa mnom!"
„Ne mogu..."
„Da nemaš sluškinju, to nikako!" Starica je besno i s prezirom
coknula prema njima dvojici. „A na moru je tako hladno..."
„U tome i jeste stvar, tetka. Treba da odete negde gde se niko ne bi
setio da vas traži. Nikome ne smete reći za to, nikome."
Dok su se sluškinje užurbano šetkale, tetka je ćutala i zaprepašćeno
posmatrala bratanicu - gospođici Tempi nije bilo jasno da li zbog toga što su
u opasnosti ili zbog toga u šta se njena bratanica pretvorila. Znala je tačno da
Svenson i Čeng prate ceo razgovor.
„A šta ćeš ti?" prošaputala je tetka.
„Ne mogu da vam kažem", odgovorila je. „Ne znam."
Posle najmanje dvadeset minuta, gospođica Tempi je - prelazeći lenjo
prstima preko doktorovih pločica od plavog stakla - ugledala Čenga kako na
glavnim vratima proviruje u hodnik. Vratio se nazad, uhvatio njen pogled i
slegnuo ramenima. Marta joj je donela torbu da pregleda spakovane stvari.
Gospođica Tempi je onda poslala Martu da pomogne Meri, stavila plavu
pločicu u svoju torbu, ni ne pogledavši doktora. Iako joj je dao pločicu da je
pogleda ne znači da je hteo i da joj je ostavi - i prenela putnu torbu na fotelju
na kojoj je sedela. Dok su joj misli lutale, bacila je pogled na stvari koje je
sluškinja spakovala i ne završivši do kraja zatvorila torbu. Gospođica Tempi
je uzdahnula. Njena tetka je sedela za stolom i posmatrala je. Čeng je stajao
na vratima. Svenson se nagnuo nad sto, pored tetke, jer su sluškinje odbile
njegov pokušaj da se sam spakuje.
„Ako ti ljudi još nisu došli", rekla je tetka, „onda možda neće ni doći.
Možda ne treba nikuda ni da idemo. Ako ne poznaju Selest..."
„Nije stvar u tome da li oni poznaju vašu bratanicu ili ne", ljubazno je
rekao Svenson.
„Znaju mene, a sigurno i Čenga. Pošto znaju da smo ovde, opkoliće
hotel. Pitanje je trenutka kada će povezati vašu bratanicu sa nama..."
„Već jesu", rekao je Čeng sa vrata.
„Onda kad krenu u akciju", nastavio je Svenson, „kao što je vaša
bratanica već rekla, bićete i vi u opasnosti."
„Ali" tetka je bila uporna, „ako još nisu došli..."
„To je božja milost", rekla je gospođica Tempi. „Znači da još možemo
da im umaknemo."
„To će biti teško", rekao je Čeng.
Gospođica Tempi je uzdahnula. To će biti vrlo teško. Vrebaće sa ulice
ispred svakog izlaza. Jedina nada se krila u tome koga ti ljudi čekaju,
verovatno ne dve sluškinje i staricu.
„Bolje bi vam bilo da to uspe, gospodine - da to lepo izvedete!"
odbrusila je tetka Agata, kao da je Čeng neki radnik i da izražavanjem
sumnje nagoveštava da želi veću platu.
Gospođica Tempi je izdahnula i ustala.
„Onaj službenik koji im je pokazao put do doktorove sobe sigurno je
plaćen da ih i dalje obaveštava o nama. Moramo nekako da mu odvratimo
pažnju dok tetka i sluškinje budu izlazile. Stražari na ulici neće obratiti
pažnju na njih, naročito ako im za to ne daju znak. Kada budete odlazile",
obratila se tetki, „idite kočijom pravo na železničku stanicu, a odatle na
južnu obalu, na Kejp Ruž, tamo sigurno ima mnogo pansiona, a ja ću vam
poslati pismo poštom čim se budemo snašli."
„Šta ćeš ti?" upitala je Agata.
„Ah, mi ćemo se lako izvući", rekla je uz usiljeni smešak. „Ovo će se
brzo završiti." Pogledala je prema Svensonu i Čengu tražeći od njih potvrdu.
Žustro je doviknula sluškinjama da završe i uzmu kapute.
Gospođica Tempi je znala da će sama morati da ode kod g. Spaninga -
jer su ostali bili zauzeti oko nošenja prtljaga - ali da što bolje ostane
prikrivena. Bacila je pogled prema sporednim stepenicama, Čeng i Svenson
su nosili kovčeg sa tetkinim stvarima, sluškinje su bile oko tetka Agate - u
jednoj ruci su držale svoje male putne torbe, a drugom pridržavale staru
damu. Gospođica Tempi je krenula niz glavne stepenice noseći veliku putnu
torbu i svoju zelenu torbicu, sa najbezbrižnijim izrazom lica koji je mogla da
napravi, pozdravljajući usput goste. Na drugom spratu staza je vodila prema
jednoj velikoj galeriji, a odatle prema velikim zavojitim stepenicama. Bacila
je pogled preko stepenišne ograde i nije ugledala nijednog vojnika u crnom
kaputu, ali su tačno ispred vrata, napolju, čekala dvojica u braon ogrtačima.
Krenula je niz široke stepenice i ugledala g. Spaninga za pultom - pogledi su
im se sreli kada se pojavila
pred njim. Uputila mu je blistav osmeh. Dok je gospođica Tempi
prilazila, Spaning se nervozno osvrtao po holu ne stigavši da da ikakav
signal pre nego što ga je ona veselo oslovila.
„G. Spaning!"
„Gospođice Tempi?" odgovorio je oprezno, njegov uobičajeno ljigav
nastup odisao je nečim između nepoverenja i ponosa na sopstvenu podlost.
Prišla je pultu - krajičkom oka videla je da niko ne vreba ispod
stepenica -a ulazna vrata je posmatrala u ogledalu iza Spaningovih leđa.
Čovek u ogrtaču je primetio da je došla, ali nije prilazio. Iako joj to ni
najmanje nije bila navika, gospođica Tempi se propela na prste i veselo
oslonila laktovima na pult.
„Mislim da znate zašto sam došla." Nasmešila se.
„Kako to mislite?" odgovorio je Spaning, uputivši joj usiljen osmeh
koji mu ni najmanje nije pristajao.
„Da, da, tako mislim", zatreptala je očima.
„Siguran sam da ne..."
„Možda ste toliko zaokupljeni poslom da ste smetnuli s uma..."
Osvrnula se po praznom holu. „Mada se ne bi moglo reći. Recite mi, g.
Spaning, da li su vas zaista obaveze toliko pritisle?" I dalje se smeškala, ali
je neka čelična nota odjeknula u tom inače mekom glasu.
„Kao što znate, gospođice Tempi, moje uobičajene dužnosti su vrlo..."
„Jeste, jeste, ali da niste imali nekog posla van uobičajenih dužnosti?"
Spaning se nakašljao sumnjičavo. „Mogu li pitati..."
„Da li znate", nastavila je gospođica Tempi, „uvek sam htela da vas
pitam koju to vrstu briljantina koristite, jer mi vaša kosa uvek izgleda
nekako... sređena. Klizava - uredna i klizava. Uvek zaboravim da vas pitam,
a hoću da prenesem svim muškarcima u ovom gradu, samo ne znam šta da
im preporučim!"
„To je bronsonov briljantin, gospođice."
„Bronsonov. Odlično." Nagla se i odjednom uozbiljila. „Zar se nikada
niste plašili vatre?"
„Vatre?"
„Mislim, kad biste prišli mnogo blizu svece? Ja bih pomislila, znate
ono –hvuššš!" Zakikotala se. „Ah, kako volim da se smejem. Ali umem da
budem vrlo ozbiljna, g. Spaning. I dalje insistiram na vašem odgovoru - ma
koliko pokušavali da me šarmirate!"
„Uveravam vas, gospođice Tempi..."
„U šta, g. Spaning? U šta vi to mene sada uveravate?"
Više se nije smeškala već ga je gledala pravo u oči. Nije progovarao.
Stavila je zelenu torbicu na pult, puštajući da tresne svom težinom. U
ženskim torbicama obično nije bilo tako teške sadržine. Spaning je primetio
da je torbicu vesto okrenula u njegovom pravcu i obuhvatila je rukom - stav
joj je i dalje bio opušten ali čudno preteći.
„Šta konkretno mogu da učinim za vas?" upitao je krotko.
„Ja krećem na put", rekla je. „I moja tetka, ali ona ide na drugo mesto.
Želim da zadržim sobe u hotelu. Pretpostavljam da će vam ovaj ček odagnati
sve sumnje?"
„Naravno. A vratićete se..."
„Jednog dana."
„Razumeo sam."
„Dobro. Da li ste primetili da u hotelu vrvi od stranih vojnika?"
„Zaista?"
„Neko ih je očigledno uputio na drugi sprat." Pogledala je okolo a
onda utišala glas i prošaputala. I protiv volje, Spaning se nagnuo da čuje.
„Da li znate, g. Spaning... da li znate kako zvuči osoba kada... kada je biju...
toliko... da više ne može ni da plače... od bola?"
G. Spaning se trgnuo i zatreptao. Gospođica Tempi se nagnula još
bliže i prošaputala. „Ja znam."
Spaning je progutao pljuvačku. Gospođica Tempi se uspravila i
nasmešila.
„Nadam se da su doktorove čizme i kaput spremni."
Popela se nazad glavnim stepenicama na drugi sprat a onda brzo otišla
niz hodnik do sporednih, noseći zelenu torbicu u jednoj, a čizme u drugoj
ruci, sa sve doktorovim kaputom prebačenim preko levog ramena. Neku
sasvim nepotrebnu torbu punu stvari ostavila je Spaningu i zamolila ga da je
pričuva dok ne bude krenula na put, što bi navodno trebalo da bude negde
posle ručka - dajući mu time do znanja (a ujedno i vojnicima) da će još
nekoliko narednih sati provesti u sobi (a sudeći po čizmama, Svenson i Čeng
će takođe biti tu). Kada je uspela da umakne iz hola, gospođica Tempi je
rukom skupila haljinu i počela vesto da se penje. Svenson i Čeng su, dok je
ona skretala pažnju na sebe, ispratili tetku i sluškinje kroz glavna vrata.
Portiri su uzeli prtljag i našli kočiju, pa su njih dvojica mogli da ostanu
unutra neotkriveni. Međutim, vojnički korak je mnogo brži nego njen, da li
su vojnici već marširali hodnikom? Došla je do petog sprata i zastala da
oslušne. Nije čula nikakve zvuke, pa je nastavila brzim korakom gore. Na
osmom spratu je ponovo zastala, iscrpljena i zadihana. Nikada nije bila na
poslednjem spratu i nije imala predstavu kako će naći ono što joj je Čeng
objašnjavao. Išla je niz hodnik, prošla pored nekih običnih soba, skrenula iza
ugla i došla do kraja hodnika. Pogledala je na drugu stranu i ugledala isti
takav ćorsokak. Prošaputala je - bolje reći zacvilela -jedno „Pssst!" u prazno,
u vazduh oko sebe.
Naglo se trgla na zvuk škripanja drveta. Zid sa crvenim tapetama kao
da je imao nevidljive šarke, pa se otvorio i otkrio doktora Svensona, a iza
njega na uskim i strmim stepenicama poput merdevina koje su vodile prema
izlazu na krov videla se Čengova silueta. Iako je do tada bila vrlo napeta,
nije mogla da se ne iznenadi i zadivi pred ovako vešto skrivenim vratima.
„Bože gospode", uzviknula je, „ovo je stvarno smislila neka
pametnica!"
„Vaša tetka je bezbedno otputovala", rekao je Svenson, iskoračivši u
hodnik da preuzme svoje stvari.
„Sad mi je lakše", odgovorila je gospođica Tempi. Doktor je navlačio
kaput, koji je posle četkanja i peglanja opet bio onako vojnički krut. „Nisam
uopšte primetila da su ovo vrata", nastavila je da se divi nevidljivim
šarkama. „Ne znam kako ste uopšte uspeli da ih primetite..."
„Da li su krenuli?" doviknuo je Čeng iz unutrašnjeg dela prolaza.
„Ja ih nisam videla", prošaputala je gospođica Tempi. „Nisam ih
videla u holu. Oh!" viknula je kada ju je doktorova ruka uhvatila za rame.
„Izvinite!" rekao je, naginjući se da obuje desnu čizmu. Nije uspevao
da to izvede jednom rukom, pa je pokušao obema rukama čudno
poskakujući.
„Moramo da požurimo", viknuo je Čeng.
„Samo sekund", prošaputao je Svenson - jednu čizmu je već obuo.
Gospođica Tempi je čekala. Obuvanje mu je i dalje teško išlo. Htela je da
započne neki podsticajan razgovor.
„Nikada do sada nisam bila na krovu neke zgrade i to ovako visoke.
Sigurno je divan pogled odozgo - sa ptičjih visina!"
Izgleda da je rekla nešto što nije trebalo. Svenson je pogledao,
prebledeo i počeo da navlači drugu čizmu.
„ Da li vam je dobro, doktore? Znam da ste uspeli tek nekoliko sati da
se odmorite..."
„Sve je u redu", rekao je, pokušavajući da deluje normalno, ali glas
mu nije bio ubedljiv. Drugu čizmu je napola obuo. Sapleo se, nagazio na nju,
višak čizme je skakutao okolo kao da mu se neka čudna riba zakačila za
stopalo. „Ja ću krenuti... siguran sam..."
„Doktore!" doviknuo je Čeng šapatom. „Sve će biti u redu. Krov je
širok, a spuštanje neće biti ni blizu kao niz onu cev!"
„Cev?" upitala je gospođica Tempi.
„Ah... pa... ta..." rekao je doktor Svenson.
„Mislila sam da vam je to baš išlo od ruke."
Čeng se nakašljao.
„Imam problema sa visinom. Strašnih problema..."
„I meni se to dešava, samo od šargarepe." Nasmešila se gospođica
Tempi. „Hajde, idemo zajedno!" Zabrinuto je pogledala preko njegovog
ramena niz hodnik i s olakšanjem primetila da je i dalje prazan, a onda ga je
uzela pod ruku. Progurao je nogu u čizmu - ostalo mu je još samo malo da je
obuje do kraja. Ušli su unutra.
„Potpuno zatvorite vrata", prošaputao je Čeng, koji je i dalje stajao
gore. „Bilo bi dobro da ne primete da smo razvalili bravu."
Nebo je bilo sivo, skriveno iza debelog sloja oblaka toliko niskih da je
izgledalo kao da mogu da se dohvate rukom. Vazduh je bio hladan i vlažan,
a da je vetar bio samo malo jači, gospođica Tempi bi pomislila da je na
moru. Sa zadovoljstvom je duboko udahnula. Pogledala je dole i iznenadila
se kada je ispod svojih nogu ugledala skoreni sloj katrana i bakra - ovo znači
hodati po krovu! Doktor Svenson je kleknuo iza nje, potpuno zanet svojom
levom čizmom, i gledao samo u zemlju. Čeng je zaglavio vrata uguravši
komadiće drveta u ragastov, tako da ne mogu lako da se otvore. Odvojio se
korak nazad i obrisao ruku o kaput. Gospođica Tempi je primetila da u
drugoj ruci drži njenu putnu torbu, na koju je potpuno zaboravila, pa se
nagnula da je uzme. On je zavrteo glavom i pokazao na obližnju zgradu.
„Mislim da je najbolje da krenemo na ovu stranu, prema severu",
rekao je.
„Ako moramo", promrmljao je Svenson. Ustao je, ali je i dalje gledao
dole. Gospođica Tempi je znala da je pravi trenutak da se umeša.
„Izvinite", rekla je, „ali pre nego što svi zajedno nastavimo put,
mislim, zapravo ubeđena sam, da bi trebalo da razgovaramo."
Čeng se namrštio. „Oni su sigurno već krenuli."
„Dobro, mada mislim da nisu. Mislim da nas čekaju na ulici ili čekaju
da se g Spaning pobrine da buka ne uznemiri goste u sobama pored moje.
Sigurna sam da imamo još nekoliko minuta."
Njih dvojica su se pogledali. U njihovim očima je primetila
nedoumicu. Značajno se nakašljala i tako im ponovo skrenula pažnju na
sebe.
„Uprkos velike zabrinutosti moje jedine rođake koju imam ovde, našla
sam se u društvu dvojice muškaraca čiji se ugled nalazi na granici poverenja.
Još jutros smo bili potpuni neznanci. A evo sada niko od nas nema skrovište.
Ono što hoću, zapravo zahtevam, jeste da jasno kažemo šta svako od nas želi
u celoj ovoj stvari i za koga radi, ukratko, kakav je dogovor među nama."
Čekala je njihov odgovor. Njih dvojica su ćutali.
„Mislim da ne tražim mnogo", rekla je gospođica Tempi.
Svenson je klimnuo, pogledao Čenga i promrmljao preturajući po dže-
povima: „Izvinite, kad bih mogao jednu cigaretu... bilo bi mi lakše zbog ove
visine i otvorenog prostora." Pogledao je gospođicu Tempi. „Vi ste u pravu.
To bi bilo sasvim logično. Mi se zapravo i ne poznajemo, sudbina je htela da
se sretnemo."
„Možemo li ikako o tome kasnije?" upitao je Čeng glasom koji je bio
na granici pristojnosti.
„A kada to?" odgovorila je gospođica Tempi. „Da li znamo kuda
uopšte idemo? Da li smo se dogovorili šta ćemo da radimo? Koga da
pratimo? Naravno da nismo, jer je svako od nas na osnovu sopstvenog
iskustva napravio izvesne pretpostavke."
Čeng je iznervirano uzdahnuo. Žustro je klimnuo dajući joj znak da
počne. Gospođica Tempi je progovorila.
„Ja sam bila napadnuta i progonjena. Obmanuli su me, pretili i lagali.
Ja želim pravdu... što znači pronalaženje svakog pojedinca koji je umešan u
ovo." Uzela je vazduh. „Vi, doktore?"
Svenson je upalio cigaretu, vratio tabakeru u džep od kaputa i izbacio
dim.
 „Ja moram da pronađem princa, jer je bez obzira na ovu zaveru moja
dužnost i dalje da ga oslobodim. To naravno podrazumeva i neku vrstu rata,
ali nemam drugog izbora. Kardinale?"
Čeng je zastao, kao da mu je sve bilo besmisleno i previše zvanično,
ali je onda progovorio, tihim i odsečnim glasom. „Ako se sve ovo ne završi
dobro ostaću bez posla, bez kuće i bez ugleda. Kako postoji opasnost da je
do toga došlo, moraću nekome da se osvetim da bih, kao što rekoh, sačuvao
ime. Da li ste zadovoljni odgovorom?"
„Da."
„Ovi ljudi su međusobno dobro povezani i vrlo opasni", rekao je
Čeng. „Da li ćemo terati stvar do kraja?"
„Upravo to želim", rekla je gospođica Tempi.
Doktor Svenson je rekao: „I ja. Šta god se dogodilo sa Karlom-
Horstom, stvar se mora odraditi do kraja. Ova spletka, ova zavera, ne mogu
da kažem šta to povezuje njene članove, ali znam da su kao gnojna rana, kao
rak. Ako i poslednji ne bude odstranjen, oporaviće se oni koji preostanu i
biće još gori i otrovniji nego pre. Ni mi, niti iko nama drag neće onda biti
siguran."
„Onda smo se dogovorili", rekao je Čeng.
Nasmešio se i ispružio ruku. Doktor Svenson je stavio cigaretu u usta
i slobodnu ruku stavio preko Čengove. Gospođica Tempi je položila svoju
malenu šaku preko njihovih. Nije znala šta ovo nosi - bilo je intrigantno u
svakom slučaju - ali nikada u životu nije bila srećnija nego tada. Upravo su
se dogovorili o nečem krajnje ozbiljnom, pa se trudila iz sve snage da ne
počne da se kikoće, mada ozareno lice nije nikako mogla da prikrije.
„Odlično!" izjavila je gospođica Tempi. „Tako mi je drago što smo
otvoreno porazgovarali. A sada, druga stvar, šta ćemo dalje? Da li tražimo
novo sklonište? Da li krećemo u napad i šta onda napadamo? Sent Rojal?
Ministarstvo? Haršmort?"
„Ono što mi prvo pada na pamet jeste da se sklonimo sa krova", rekao
je Čeng.
„Da, da, možemo i usput da razgovaramo, niko neće čuti."
„Onda ovuda, na sever. Hotel je povezan sa zgradom pored i mislim
da između uopšte nema razmaka."
„Razmaka?" upitao je Svenson.
„Da se preskoči", rekao je Čeng.
Svenson ništa nije rekao.
Naravno", rekla je gospođica Tempi, „trebalo bi da bacimo pogled
dole na ulicu i vidimo da li su rasporedili ljude oko Bonifasa."
Čeng je uzdahnuo, prećutno se saglasio i pogledao Svensona, koji im
je pokazivao rukom na ivicu zgrade. „Ja ću nastaviti do sledećeg krova da
vas ne bih zadržavao." Krenuo je polako u tom pravcu, gledajući samo u
svoje čizme. Gospođica Tempi je otišla do ivice i pažljivo pogledala dole.
Sve se videlo kao na dlanu. Ulica je izgledala kao neka igračka, puna
malecnih ljudi. Čeng joj se pridružio, kleknuvši zaklonjen iza bakarnih
ukrasa na krovu. „Da li vidite nekoga?" prošaputala je. Pokazao je prema
kraju ulice: iza bakalinovih kola su stajala dvojica u crnom, dosta udaljeni
od Bonifasa, ali su odatle lako nadgledali ulaz. Sa velikim uzbuđenjem
gospođica Tempi je pogledala na drugu stranu, osmehnula se i povukla
Čenga za kaput. „Kod gvozdene ograde, na uglu!" Tamo su vrebala još
dvojica, ali su mogla da se vide samo odozgo, jer ih je na ulici prekrivala
zavesa od bršljana koji je puzao po ogradi.
„Motre na svaki ćošak", rekao je Čeng. „Četvorica u uniformi, to je
više nego što ste videli u hotelu. Pošto sada misle da ćemo upasti u zasedu,
dovešće sve ljude koje imaju na raspolaganju. Sad su već sigurno ušli u vaš
apartman. Moramo da krenemo."
Svenson je napredovao preko krovova dve vrlo lepe gradske kuće koje
su bile povezane sa Bonifasom. Mahnuo im je pokazujući na drugi kraj.
„Visina je poprilična", rekao je, „a krovovi su toliko razmaknuti da ne bismo
mogli da preskočimo. S prednje strane zgrade je ulica, koja je još šira, a sa
zadnje je uličica, nešto uža, ali ni nju ne bismo uspeli da preskočimo."
„Ipak bih da pogledam", rekla je gospođica Tempi i osmehujući se
otišla do drugog kraja. Krov gradske kuće je bio najmanje dva sprata viši
nego druga zgrada preko puta ulice, čiju namenu nije mogla da pogodi jer je
imala samo nekoliko malih prozora crnih od dima. Kada je pogledala dole
prošli su je žmarci. Doktor je u pravu, ne može da zamisli ko bi mogao da
preskoči ovako nešto. Ugledala je Čenga kako puzi prema drugoj ivici i viri
dole, kao da prebrojava vojsku, pomislila je.
Gospođica Tempi se okrenula ka doktoru kome sve ovo nimalo nije
prijalo. To joj je bila uteha, jer se u poređenju sa izuzetnim Čengovim
sposobnostima osećala nesposobno i slabo, a sada je to bilo umanjeno tako
očiglednom Svensonovom fobijom.
„Videli smo da su vojnici raspoređeni po dvojica na nekoliko mesta
ispred hotela", rekla mu je. „Ima ih više nego što ih je bilo unutra, Čeng
misli da se grupišu."
Svenson je klimnuo. Tražio je novu cigaretu.
„Konzumirate ih u velikim količinama, zar ne?" rekla je ljubazno.
„Moraćemo negde da vam nađemo još."
„To će biti teško", rekao je smeškajući se. „Ove cigarete su iz Rige,
prodaje ih jedan čovek u meklenburškoj prodavnici, nema ih nigde osim
tamo. Sumnjam da ovde mogu da se nađu. U sobi gde sam stanovao ostala
mi je jedna puna kutija, a toliko mi znače."
Gospođica Tempi se zagledala. „Da li ćete kad završite... biti nervozni
i neraspoloženi?"
„Ne", rekao je Svenson. „Štaviše, duvan blagotvorno deluje na mene,
smiruje me i budi."
„Ja ne volim kad žvaću duvan i pljuju", rekla je gospođica Tempi.
„Tako rade u mom kraju i to je stvarno odvratno. Osim toga, duvan u
svakom obliku ostavlja grozne mrlje na zubima." Primetila je da su
doktorovi zubi boje sveže posečenog hrasta.
„Odakle ste?" upitao je Svenson, stiskajući usta zbunjeno.
„Sa ostrva", odgovorila je gospođica Tempi kratko. „Gde je toplije i
gde se redovno jede sveže voće. Ah, eno ga Čeng."
„Video sam da i u glavnoj ulici stoje vojnici", rekao je prilazeći, „ali
nema ih u uličici. Rešenje bi bilo da siđemo preko ovog krova", pokazao je
na zaključana vrata kuće u gradskom stilu, „a onda da izađemo u uličicu. Ali
ne znam kako možemo da izađemo iz nje, jer na obe strane stoje njihovi
ljudi."
„Onda smo upali u zamku", rekao je Svenson.
„Možemo da se sakrijemo dole", rekao je Čeng.
Da bi čuli njeno mišljenje, okrenuli su se prema gospođici Tempi - što
je samo po sebi bilo prijatno - ali pre nego što je uspela nešto da kaže,
razneo se zvuk truba po krovovima.
Okrenula se u pravcu iz kog je dolazilo trubljenje praćeno oštrom
prigušenom tutnjavom. „Konji", rekla je. „Koliko konja!" Sve troje su
oprezno puzali po krovu, gospođica Tempi je držala doktora za ruku, a onda
provirili dole. Ulica je bila puna vojnika na konjima koji su paradirali u
svetlocrvenim uniformama i sjajnim bronzanim šlemovima sa kojih su visile
crne kićanke.
„Da li su došli zbog nas?" vrisnula je.
„Ne znam", rekao je Čeng. Uhvatila je pogled koji su on i Svenson
razmenili i poželela da se više nikada, ili barem ne često, tako ne pogledaju.
„Četvrti dragon", rekao je doktor i pokazao na osobu koja je delovala
kao uvažena ličnost, sa zlatnim ivicama na epoletama. „Pukovnik Aspič."
Gospođica Tempi ga je gledala kako prolazi na konju, dok ga sa obe
strane prate oficiri, a ispred i iza idu redovi vojnika - bio je ukrućen,
nepomičnog pogleda, na istimarenom konju kog je nepogrešivo kontrolisao.
Pokušala je da izbroji koliko ih ima, ali su se prebrzo kretali - najmanje sto,
a možda i dva puta više. Između konjanika je bio razmak. Gospođica Tempi
je stisla doktorovu ruku. „Kola!"
Bilo je u pitanju nekoliko zaprežnih kola u koloni koja su vozili
uniformisani vojnici.
„Kola su prazna", rekao je Svenson.
Čeng je pokazao glavom na Bonifas. „Prošli su hotel. Ovo nema veze
sa nama."
Tačno. Gospođica Tempi je primetila kako reka uniformi teče pored
hotela i nastavlja prema Grosmajeru.
„Šta je u tom pravcu?" upitala je. „Sent Rojal je na drugoj strani."
Doktor Svenson se nagnuo napred. „Tamo je Institut. Idu prema
Institutu sa praznim kolima, zbog one mašinerija stakla... onih... onih, kako
ste ono rekli, oboje ste spomenuli te... kutije."
„Kutije sa kočija su bile odvezene u Haršmort", rekao je Čeng. „A u
Institutu ih je bilo u gomilama."
„Kutije u Haršmortu su bile postavljene narandžastim filcem i imale
napisane brojeve", rekla je gospođica Tempi.
„One u Institutu... nisu bile narandžaste", rekao je Čeng. „Nego
plave."
„Ruku dajem da skupljaju još kutija", rekao je Svenson. „Ili prelaze na
drugo mesto da rade, zbog smrtnog slučaja u Institutu."
Dole su se opet začule trube - pukovnik Aspič nije bio čovek za
svečane povorke. Svenson je pokušao da nadjača trube, ali reci nisu dolazile
do gospođice Tempi. Nagnuo se bliže i pokušao ponovo da joj kaže
pokazujući nadole. „Ljudi majora Blaha ulaze u hotel." Kada je ugledala da
crne siluete u bujici promiču između konjanika u crvenim uniformama i trče
prema Bonifasu, kao pacovi prema otvoru kanalizacije, gospođica Tempi se
uverila da je doktor Svenson u pravu. „Dozvolite da primetim", rekao je
doktor, „da je upravo pogodan trenutak da se probijemo prema uličici."
Dok su silazeći niz stepenice gazili po luksuznom tepihu, gospođica
Tempi se pitala da li iko na svetu misli da je pošteđen provala i obijanja. Za
manje od minut Čeng im je omogućio da uđu u zgradu čiji je vlasnik sigurno
bio ponosan na svoj sigurnosni sistem. Imali su sreće da na gornjim
spratovima nije bilo nikoga od stanara (jer su to bile sobe za poslugu koja je
u tom trenutku bila zaposlena), pa su mogli da se ušunjaju i izbegnu spratove
na kojima bi čuli korake ili zveckanje kuhinjskog posuđa, ili kao što se na
jednom mestu desilo - odvratno dahtanje. Gospođica Tempi je znala da će do
sukoba najverovatnije doći u prizemlju i na sporednom ulazu, jer će ako ni
na koga drugog tu sigurno naići na poslugu, pa se čim su sišli sa stepenica
bacila pred Čenga i Svensona koji su je zapanjeno gledali. Dobro je znala da
joj držanje nije bilo toliko preteče koliko zapovedničko, dok bi njih dvojica
pre izazvali negodovanje kakvo bi inače izazvao svaki uljez. Krajičkom oka
je ugledala mladu služavku koja je ređala tegle i mahinalno se naklonila
kada je prošla. Gospođica Tempi je otpozdravila devojci klimanjem glave i
nastavila napred prema kuhinji, gde su još najmanje tri sluge radile punom
parom. Nasmešila im se suzdržano. „Dobar dan. Ja sam gospođica Hejstings,
možete li mi reći gde je sporedni izlaz?" Nije ni sačekala odgovor.
„Pretpostavljam da je ovuda? Hvala najlepše. Kako je sve uredno ovde,
čajnici su naročito lepi." Za tren oka je prošla i sišla niz nekoliko stepenika
do izlaza. Izmakla se da joj Čeng otvori vrata, a iza Čenga i doktora je
primetila gomilu radoznalih pogleda koji su ih pratili. „Da li ste videli
konjičku paradu?" upitala je. „To je prinčev Četvrti dragon - oh, božanstveni
su! Kakve trube, kakvi divni konji - prekrasno. Do viđenja!" Krenula je
napolje za doktorom, Čeng je zatvorio vrata, a ona je osetila olakšanje kada
su izašli.
Odjek kopita se sve slabije čuo, parada je prošla. Gospođica Tempi se
uznemirila kada je ugledala da je Čeng izvukao dugačak nož sa duplom
oštricom, a Svenson svoj revolver. Zgrabila je torbicu u trku, ali kako je
jednom rukom morala da pridržava haljinu, drugom nikako nije uspevala da
je otvori. Da je od onih žena koje psuju, sada bi se lepo ispsovala, jer je tek
tada shvatala sa kakvom ozbiljnošću su njeni saradnici pristupili ovoj
situaciji. Već su bili na ulici Svenson je uzeo gospođicu Svenson za ruku
dok su se brzim korakom udaljavali od Bonifasa. Čeng je išao korak-dva iza
njih i pogledom tražio neprijatelje. Nisu se čuli nikakvi uzvici ni pucnji.
Došli su do sledeće ulice i Svenson je povukao gospođicu Tempi iza ugla.
Prislonili su se uza zid i čekali Čenga. Nastavili su dalje zajedno što su brže
mogli. Bio je to neverovatan osećaj - tako brzo se naći na slobodi - pa
gospođica Tempi nije mogla da suzdrži osmeh što je sve dobro prošlo.
Pre nego što su njih dvojica pružila korak, gospođica Tempi ih je
preduhitrila i ubrzala ritam tako da su morali da žure za njom. Skrenuli su u
sledeću široku ulicu, Ridžents Gejt, gde je gospođica Tempi ugledala
poznatu tendu. Povela ih je na tu stranu. Imala je nešto na umu.
„Kuda idemo?" upitao je odjednom Čeng.
„Moramo da napravimo strategiju", odgovorila je gospođica Tempi.
„A to ne možemo na ulici. Ne možemo ni u kafeu, jer bismo mnogima bili
tema."
„Možda u nekoj sobi..." predložio je Svenson.
„O tome bi se još više pričalo", prekinula ga je gospođica Tempi.
„Ali, ima jedno mesto na kom niko neće komentarisati našu malu neobičnu
družinu."
„Koje mesto?" upitao je Čeng sumnjičavo.
Smeškala se, zadovoljna što je tako dosetljiva. „Umetnička galerija."
U tom trenutku u galeriji su bila izložena dela izvesnog umetnika
Vejlanda - slikara iz okoline Beča - čija je dela gospođica Tempi videla kada
je Rodžer poveo u galeriju zajedno sa grupom austrijskih bankara koji su bili
u poseti. Gospođica Tempi je zainteresovano prihvatila poziv, ali o toj
umetnosti nije imala pozitivno mišljenje, jer su slike bile strašno
uznemirujuće. Ostali ih nisu ni primetili, bili su zainteresovani jedino za
šnaps i cene na tržištu, upravo onako kako joj je Rodžer i rekao da će biti.
Kada su ušli u galeriju, povukla je Svensona i Čenga u predvorje da pričaju
sa kustosom. Tihim glasom mu je objasnila da je već dolazila ovamo sa
austrijskom delegacijom, da su tu bili i predstavnici maklenburškog dvora,
da su tražili da kupe poklone za venčanje svog princa, jedne osobe od ukusa,
a da je on sigurno već čuo za taj budući par? Značajno je klimnuo. Pogled
mu je skrenuo na Čenga, a gospođica Tempi je primetila da je njen drugi
saradnik takođe bio umetnička duša i da ga je veoma privukla provo-
kativnost Vejlandovog stila. Kustos je sa simpatijama klimnuo, poveo ih
prema glavnom izložbenom prostoru i diskretno gurnuo doktoru u ruke
katalog sa cenama i nazivima dela.
Slike su, koliko je gospođica Tempi mogla da vidi, bile ogromne,
naslikane drečavim uljanim bojama, sa skarednim i nemoralnim prizorima iz
života svetaca, a svuda je vladao neki duboko bolesni ambijent. Kako su
kompozicije, na kojima je uvek bila samo jedna figura sa oreolom,
međusobno nepovezane, ovaj skup slika je delovao kao neka jeziva,
dekadentna parada. Gospođica Tempi je zapazila da se iza prizora sa
svecima skriva umetnikova opsednutost mučenjem, ali nije bila sigurna da li
su, osim tog lukavog cinizma, na nekom višem nivou te slike posedovale
veću realističnost nego što se htelo. Kada ih je prvi put videla, u gomili
nadobudnih bankara, nije se zapanjila zbog raskalašne i bogohulne putenosti,
nego zbog odsustva, odnosno oskudnog i jedva primetnog prisustva vrline.
Gospođica Tempi je povela svoje saradnike kroz galeriju, udaljujući se od
kustosa.
 „Bože dragi", prošaputao je doktor Svenson. Pogledao je šta piše na
kartici pored velikog narandžastog platna na kom su figure izgledale kao da
će skliznuti sa površine slike u vazduh. „Sveta Rovena i Vikinzi osvajači",
pročitao je i ponovo pogledao ta lica koja bi u najboljem slučaju mogla da se
opišu kao ozarena religioznim žarom. „Bože dragi."
Čeng je ćutao, ali je takođe bio preneražen, iako mu je iza
zatamnjenih naočara izraz lica bio nedokučiv. Gospođica Tempi je
progovorila tihim glasom da ne bi skrenula pažnju kustosa.
„Pa... sada već možemo opuštenije da razgovaramo..."
„Blažena snaga svetog Džaspera", pročitao je doktor gledajući platno
na zidu preko puta. „Da li su ono svinjska rila?"
Nakašljala se. Okrenuli su se prema njoj, malo posramljeni.
„Bože dragi, gospođice Tempi", rekao je Svenson, „zar niste
zapanjeni ovim slikama?"
„Pravo da vam kažem - jesam, ali sam ih već videla. Mislila sam, kad
smo već pokazali jedni drugima plave pločice, sad možemo da idemo dalje."
„Da, da, tačno", rekao je Svenson, sada na neki još čudniji način.
„Galerija je prazna. A i zgodno je mesto."
Čeng nije dao nikakav komentar na mesto ili na slike g. Vejlanda,
samo se uobičajeno smeškao - nalik vuku, činilo se.
„Moja zamisao je da..." počela je gospođica Tempi. „Vi ste,
Kardinale, videli pločice?'
„Jesam." Pogled mu se caklio.
„Na jednoj od njih smo Rodžer Baskomb... i ja.." Zastala je i namrštila
se, pokušavajući da sredi misli, dok joj je toliko toga jurilo kroz glavu. „Ono
što me zanima jeste na šta bismo najbolje mogli da usmerimo snage, još
važnije - da li da ostanemo zajedno ili ćemo bolje obaviti stvari ako se
razdvojimo."
„Spomenuli ste pločice?" upao je Čeng.
„Na njima se vidi kuća Rodžerovog ujaka, lorda Tara i nekakav
kamenolom..."
„Stanite", prekinuo ih je Svenson. „Fransis Ksonk je pričao o
Baskombovom nasledstvu... spomenuo je neku supstancu indigo glinu ... da
li znate za tako nešto?"
Zavrtela je glavom. Čeng je slegnuo ramenima.
„Ni ja", nastavio je Svenson. „Ali je ovaj prokomentarisao da će
Baskomb uskoro biti vlasnik velikih količina te supstance. Sigurno je to taj
kamenolom na imanju njegovog ujaka."
„Na njegovom imanju", ispravio ga je Čeng.
Svenson je potvrdio. „Mislim da je to najvažniji sastojak za izradu tog
njihovog stakla!"
„Zato su ubili Tara", rekao je Čeng. „Zato su odabrali baš Baskomba.
Vrbovali su ga za njihovu stvar, tako da je ta indigo glina sada pod njihovom
kontrolom."
Gospođici Tempi je odmah bilo jasno sa kakvom lakoćom je sve to
obavljeno, Krabe mu je u nekoliko reči objasnio koliko je titula važna u
životu jednog ambicioznog mladog muškarca, sve to u prijatnom ženskom
društvu, na primer grofice ili čak gđe Maršmur - na šta je razočarano
uzdahnula - uz cigare i brendi sa jednim gotovanom kao što je Fransis
Ksonk. Pitala se da li Rodžer uopšte zna koliko vredi ta indigo glina ili su
ga, kao što je to bio slučaj sa Indijancima, podmitili samo perlicama i
perjem. Setila se da je i on imao ljubičaste ožiljke. Da li je sačuvao zdrav
razum ili mu je taj proces pomutio mozak i pretvorio u njihovog roba?
„On je samo njihov pion..." prošaputala je.
„Mogu da se kladim da svaki nalickani član ove mreže vidi onog
drugog kao piona." Nasmejao se Čeng. „Siroti Baskomb nije izuzetak."
„Nije", rekla je gospođica Tempi. „Sigurno ste u pravu. On je samo
isti kao svi ostali."
Odagnala je od sebe tragove simpatije. „Pitanje ostaje - da li treba da
se usmerimo na imanje lorda Tara?"
„Postoji još jedna mogućnost", rekao je doktor Svenson. „Potpuno
sam se zaneo. Na tri minuta odavde ima jedna ograđena bašta gde me je grof
Dorkanc naterao da dođem i pregledam onu povređenu ženu, i baš sam tu
krenuo onaj put kad sam vas ugledao kroz prozor."
„Koju ženu?" upitao je Čeng.
Svenson je uzdahnuo i zavrteo glavom. „Još jedna žrtva grofovih
eksperimenata, još jedna misterija. Imala je sve simptome utapanja u ledenoj
vodi, ali je povreda verovatno izazvana radom neke mašine, mislim da ima
veze sa staklom ili onim kutijama, nisam siguran da je preživela tu noć.
Staklena bašta u kojoj je grof hteo da je ugreje, verovatno je njegovo
sklonište i nije daleko odavde. Tražio mi je da je pregledam."
„Tražio vam?" upitala je gospođica Tempi.
„Rekao je da zna za članak koji sam napisao pre nekoliko godina, o
povredama mornara na Baltiku..."
„Zaista je načitan."
„To je stvarno smešno, slažem se..."
„Ne sumnjam, ali zašto?" Gospođica Tempi se namrštila, dok su joj
misli letele kroz glavu. „Stanite... ako je članak tako star, znači da je grof još
tada imao razloga da obrati pažnju na takve povrede!"
Svenson je klimnuo. „Tačno! Da li to znači da je grof tvorac svih ovih
eksperimenata?"
„U Haršmortu se jasno videlo da je on taj koji pazi na kutije i one
neobične zaštitne maske, što govori da odlično vlada ovom naukom." Stresla
se kada se setila krupnog muškarca, koji je grubo postupao sa onom usnulom
ženom.
„Kako je izgledala ta žena?" upao je Čeng. „U staklenoj bašti?"
„Kako je izgledala?" rekao je Svenson, dok se u njegovoj glavi
pokretao tok misli. „Ah... pa... imala je neke nakaradne ožiljke svuda po
telu... mlada, lepa-da, recimo Azijatkinja. Da li znate ko to može da bude?"
„Naravno da ne znam", rekao je Čeng.
„Možemo da pogledamo da li je još tamo."
- Postoji još jedna mogućnost", rekla je gospođica Tempi,
pokušavajući da promeni tok razgovora. „Ja isto znam neka mesta na kojima
bismo našli važne ljude - ili Haršmort ili Sent Rojal gde je grofica..."
„Ili Krabeovu kuću na Hadrijanovom trgu", rekao je Svenson.
Okrenuli su se prema Čengu. On je ćutao, sav utonuo u misli.
Odjednom je podigao pogled i zavrteo glavom. „Ako pratimo pojedinca,
jedina stvar koju možemo da postignemo jeste da ga uzmemo kao
zarobljenika. A to znači ispitivanje i pretnje, to je nezgodno. Istina je da
bismo tako možda našli princa - i ko zna šta bismo sve saznali - ali
najverovatnije bismo samo zatekli Haralda Krabea kako večera sa ženom, a
onda bismo oboje morali da skratimo za glavu."
„Nisam upoznala g. Krabea", rekla je gospođica Tempi, „pa bih radije
da se to skraćivanje primeni na nekom od onih za koje smo sigurni da su
nam naneli zlo." Znala je da Čeng priča o ubijanju žena samo da bi ih
preplašio, što je u njenom slučaju i uspeo - dakle, testirao ih je, kao što su
njoj ove slike na neki način pomogle da testira njih dvojicu. Dok su stajali i
razgovarali, shvatila je da je to što se sa dvojicom muškaraca nalazi u
prostoriji punoj scena drhtavog mesa, zapravo potvrda neke snage i znanja
koje zapravo nije posedovala. Iako to nije bila njena ideja u početku, sada se
osećala doraslom situaciji više nego ranije.
„Znači, nije vam želja da bilo ko bude ubijen", nasmešio se Čeng.
„Ne", odgovorila je gospođica Tempi. „Od prvog trenutka kada sam
počela da pratim Rodžera, jedino što sam želela da saznam jeste razlog
svega ovoga."
„Da li bi trebalo da se razdvojimo?" upitao je Svenson. „Jedni da odu
u staklenu baštu - gde će možda i doći do pomenutog skraćivanja glava, ako
sve bude puno grofovih ljudi - a drugi da odu na imanje lorda Tara?"
„Šta se dešava sa vašim princem?" upitala je gospođica Tempi.
Svenson je protrljao oči. „Ne znam. Čak ni oni nisu znali."
„Ko to oni?" upitao je Čeng.
„Ksonk, Baskomb, major Blah, grof..."
„Da li su oni jači od grofice?"
„Nisu. Niti je lord Vandarif. Tako da je princ... možda u sobi u Sent
Rojalu "i u Haršmortu... možda će se, ako ga nađemo, produbiti taj jaz među
njima, a možda ih to navede na neki nepromišljeni postupak, koji će nam na
kraju otkriti njihove prave ciljeve."
Čeng se okrenuo prema gospođici Tempi i počeo vrlo ozbiljnim
glasom. „Šta vi mislite o razdvajanju? O tome da krenete na jedan od ovih
zadataka sami?"
Pre nego što je odgovorila - a znala je da mora da mu da neki odgovor
- gospođica Tempi je osetila kao da se ponovo trucka u kočiji sa Spregom,
osetila je topli vonj njegovog znoja, čekinjama obrastao vrat, težinu
njegovog tela kako je pritiska, zapovedničku grubost njegovih ruku i
bespoštedni napad straha koji ju je obuzimao. Zatreptala je očima da rastera
tu sliku, ali se onda ponovo našla licem u lice sa ženom u crvenom, pred
njenim prodornim ljubičastim očima, oštrijim od noža, pred njenom
nipodaštavajućom i arogantnom drskošću, dubokim kikotavim smehom koji
je tako iritirao gospođicu Tempi. Ponovo je zatreptala. Bacila je pogled na
slike oko sebe i na dvojicu muškaraca koji su odnedavno bili njeni saradnici
- sama je tako odabrala i time odlučila da sebe izloži opasnosti. Znala je da
bi uradili šta god bi tražila od njih.
„To mi nije nikakav problem." Nasmešila se gospođica Tempi. „Ako
budem imala prilike da nekog od njih upucam, još bolje."
„Samo malo..." rekao je doktor Svenson. Gledao je u zid iza nje i
prišao mu, brišući monokl o rever kaputa. Stajao je pred malim platnom -
možda čak i najmanjim na celoj izložbi - prvo se škiljeći zagledao u natpis, a
onda ponovo sa velikom pažnjom pogledao sliku. „Dođite oboje ovamo."
Gospođica Tempi je prišla slikama i zinula od iznenađenja. Kako to
nije videla prošli put? Na platnu, koje je očigledno bilo deo neke veće slike,
prikazano je prozirno žensko telo, nadvijeno nad nečim za šta bi se na prvi
pogled reklo da je sofa ili divan, ali se posle pažljivijeg posmatranja odmah
videlo da je to neki nakrivljeni sto - videlo se čak da su joj ruke pritegnute
kaiševima (ili je to samo bilo umetničko viđenje biblijskog komada nakita?).
Žena je iznad glave imala zlatni oreol, a na licu, oko očiju, okrugle ljubičaste
ožiljke, koje su već svi oni uživo videli.
Svenson je pogledao u katalog. „Odlomak iz Blagovesti... on je...
samo malo..." Okrenuo je stranicu. „Naslikano je pre pet godina. To je
najnovije delo u kolekciji. Izvinite."
Otišao je od njih i prišao kustosu koji je sedeo za svojim stolom i
upisivao nešto u računovodstvene knjige. Gospođica Tempi se okrenula
prema slikama. Bile su dirljive i lepe, to nije mogla da porekne, ali je bila
užasnuta kada je primetila da žena ima kućni ogrtač svetle boje sa izvezenim
zelenim krugovima oko vrata. „Ogrtač iz Haršmorta", šapnula je Čengu.
„Sve žene pod grofovom kontrolom su isto obučene!"
Doktor se vratio odmahujući glavom. „Vrlo čudno", prošaputao je.
„Umetnik, g. Oskar Vejland, po svemu sudeći je bio mistik, poremećen
čovek, petljao se u alhemiju i crnu magiju."
„Odlično", rekao je Čeng. „Možda će nam to pomoći da sve
povežemo u jednu sliku..."
„To će nas odvesti do ostalih!" prošaputala je gospođica Tempi
uzbuđeno.
„Upravo sam to pomislio." Klimnuo je doktor. „Ali, koliko ja znam g.
Vejland je umro pre pet godina."
Sve troje su zaćutali. Pre pet godina? Kako je to moguće? Šta to
znači?
„Ožiljci na njenom licu", rekao je Čeng, „nesumnjivo su isti kao..."
„Da", složio se Svenson, „što znači da i zavera, odnosno proces,
postoji isto toliko dugo. Moramo da saznamo gde je slikar živeo, gde je
umro, kome su ostala njegova dela, odnosno ko je pokrovitelj ove izložbe..."
Gospođica Tempi je pokazala na karticu na kojoj je pisao naziv dela, a
pored kog je bila mala mrlja od crvenog mastila. „Ne samo to, doktore, nego
treba da saznamo i ko je ovu sliku doneo!"
Kustos u galeriji, g. Šenk, rado je pristao dao im pruži informaciju
(nakon što ga je doktor prethodno detaljno ispitao za cenu i mogućnosti
isporuke nekoliko velikih slika, premeravajući u mislima veličinu zidova
meklenburške palate), ali nažalost g. Šenk nije znao mnogo: Vejland je bio
tajna sam po sebi, školovao se u Beču, boravio u Italiji i Konstantinopolju,
imao atelje na Monmartru. Slike su dobili preko dilera u Parizu, gde je,
koliko je njemu poznato, Vejland umro. Bacio je pogled na raskošnu
kompoziciju i rekao da je sigurno nastale kao posledica tuberkuloze ili
apsinta ili neke razarajuće duševne bolesti. Sadašnji vlasnik je želeo da
ostane anoniman zbog, kako je mislio g. Šenk, skandaloznih prizora na ovim
delima, a jedina osoba sa kojom je Šenk razgovarao je kustos galerije na
bulevaru Sen Žermen. Bilo je jasno da g. Šenk uživa u intrigantnoj atmosferi
koja okružuje ovu kolekciju i u tome da podeli poverljive informacije onima
koje proceni kao oštroumne. Međutim, reagovao je krajnje sumnjičavo kada
je gospođica Tempi upitala ko je kupio onu čudnu malu sliku i da li ima još
takvih za prodaju. Njoj se mnogo svidela i volela bi da ima jednu kod kuće.
On je, zapravo, sav prebledeo.
„Ja... ja mislim... vi ste spomenuli venčanje... i princa..."
Gospođica Tempi je sa odobravanjem klimala glavom, ali mu time
nimalo nije odagnala strah koji ga je sve više obuzimao.
„Tačno. Zato sam i zainteresovana da je kupim."
„Ali one nisu na prodaju! Nisu nikada ni bile!"
„Ali zašto su onda u galeriji", rekla je ona, „i osim toga, jedna jeste
prodata..."
„Zašto... zašto ste došli?" rekao je on, nekako sebi u bradu, dok mu je
glas postajao sve tiši.
„Da pogledamo slike, g. Šenk, kao što sam vam i rekla."
„Ona uopšte nije prodata", promucao je, pokazujući na malu sliku.
„Ona je poklonjena, za venčanje. To je poklon Lidiji Vandarif. Ova izložba
je organizovana samo da bi sve slike bile sakupljene na jednom mestu! Ljudi
koji znaju za galeriju - oni koji treba da budu obavešteni, naravno -
umetnost... religija... moral... nagoni... misticizam... morate znati da... su u
igri - opasne sile."
G. Šenk ih je pogledao i sav preplašen uzeo vazduh. „Ako to niste
znali, kako ste onda... ko vam je onda..."
Primetivši da kustos postaje sve uznemireniji, gospođica Tempi je
instinktivno počela da se smeška i odmahuje glavom - kao da je u pitanju
običan nesporazum - ali pre nego što je uopšte progovorila, Čeng je pretećim
i oštrim stavom iskoračio, zgrabio g. Šenka za kravatu i povukao ga preko
stola. Šenk je uzalud zapomagao i cvileo.
„Ja ne znam ništa", vikao je, „ljudi dolaze u galeriju da bi se sastajali,
ja sam plaćen da im to omogućim, ništa nisam rekao, ni o vama neću nikome
reći, kunem se..."
„Gospodine Šenk..." počela je gospođica Tempi, ali ga je Čeng stegao
još jače i zarežao.
„Ko je, kažeš, sakupio slike?"
Šenk je promucao, uplašeno i Ijutito - ali ne zbog njih, kako joj se
učinilo. „Uh... njen otac!"
Kada ga je Čeng Pustio ovaj je pobegao na drugi kraj galerije u
prostoriju u kojoj su, kako je gospođici Tempi izgledalo, stajale metle. Bila
je to prilika da nakratko popričaju.
„Moramo odmah da idemo", rekla je. Sa druge strane vrata su dopirali
neki zvuči. Ispružila je ruku i sprečila Čenga da krene u izviđanje. „Još
nismo odlučili..."
Čeng je prekinuo. „Staklenik. Možda će nam biti lako da se uvučemo.
Uz to, nije daleko odavde."
Gospođica Tempi se nakostrešila od Čengovog bespogovornog tona,
ali mu je na licu odmah primetila emocije. Nije mogla da nasluti kakva su to
osećanja, jer su mu oči bile skrivene, ali joj je prisustvo ikakvih emocija
pobudilo radoznalost. Čeng joj se činio kao rasni konj čija je snaga bila
usmeravana njegovim nemirnim temperamentom - ličnost koja zahteva
specifičan način ophođenja.
„Slažem se", odgovorio je Svenson.
„Odlično", rekla je gospođica Tempi. Buka koja je dolazila od metli
postajala je sve jača. „Predlažem da krenemo."
„Stanite!" doviknuo je doktor Svenson i prišao Vejlandovim
Blagovestima. Brzo je bacio pogled prema prostoriji u kojoj je bio g. Šenk i
zgrabio sliku sa zida.
„Neće valjda da je ukrade?." prošaputala je gospođica Tempi.
Neće. Doktor Svenson je samo prevrnuo sliku da bi pogledao naličje,
a kada je ugledao nešto, počeo je lagano da klima glavom. Ubrzo je slika
bila vraćena na zid, a doktor je trčao prema njima.
„Šta je to bilo tamo?" upitao je Čeng.
„Natpis", uzviknuo je Svenson, izvodeći ih na ulicu. „Tražio sam
nešto što bi uputilo na veću sliku ili možda neku tajnu formulu, s obzirom na
to da se slikar bavio alhemijom."
„I da li ste našli?" upitala je gospođica Tempi.
Klimnuo je, grabeći parče papira i olovku iz džepa. „Štaviše, moram
odmah da zapišem, jer mi ti znakovi ništa ne znače, niti znam na šta se
odnose, a bilo je i nekih reči, napisanih velikim slovima..."
„Koje reči?" upitao je Čeng.
„Tako će one biti upotrebljene", odgovorio je Svenson.
Gospođica Tempi se živo sećala table u Haršmortu, ali nije rekla ni
reč jer sada nije bilo vremena za to. Izašli su na ulicu, doktor je uzeo
gospođicu Tempi pod ruku krenuvši poznatim putem ka staklenoj bašti.
„Napisano krvlju?" upitao je Čeng.
„Ne", odgovorio je doktor Svenson. „Plavom bojom."
„Stazica počinje tačno preko puta Bonifasa", rekao je Svenson tihim
glasom u hodu. „Da bismo bezbedno stigli do kapije, moraćemo malo da
kružimo oko hotela i da priđemo s druge strane."
„Čak i tako", primetio je Čeng, „rekli ste da možemo naići na
stražare."
„Bilo ih je ranije. Ali, zato što je grof bio tu, a ako sada nije, možda
nema ni straže. Problem je što sam ja prošli put ušao kroz baštu, odnosno sa
zadnje strane i zbog mraka i magle se ništa nije videlo, tako da sada ne znam
tačno da li ima neka druga kuća odmah pored ove i da li ikoga ima u njoj."
Čeng je uzdahnuo. „Ako ćemo da je zaobilazimo, imaćemo više da
pešačimo, ali opet..."
„Gluposti", rekla je gospođica Tempi. Njih dvojica su je pogledala.
Morala je da uzme stvar u svoje ruke. „Uzećemo kočiju", objasnila je i
shvatila da se nijedan od njih dvojice nije setio da iznajmi kočiju. Jasno se
videlo da se sve troje razlikuju po vrlinama i manama. Gospođica Tempi je,
s obzirom na to da je žensko, odmah primetila da oba njena saradnika znaju
tačno na čemu će ona pasti, ali nisu imali osećaj za svoje sopstvene
nedostatke. Shvatila je da je to zapravo njena obaveza i pokazala im prema
drugom kraju ulice.
„Eno jedne kočije tamo - da li biste mahnuli čoveku?"
Smestili su se u kočiju dalje od prozora i za nekoliko minuta bili na
drugoj strani staze. Čeng je klimnuo prema gospođici Tempi dajući joj znak
da nije ugledao nijednog vojnika. Izašli su iz kočije, koja je odmah nastavila
dalje. Trojka je krenula praznom, uskom, kamenom stazom, za koju je
gospođica Tempi videla da se zove Plam Kort. Na polovini staze se uzdizala
kapija, a što su joj bliže prilazili to je buka iz okolnih ulica sve više jenjavala
i senke postajale zagasitije, jer su okolne zgrade zaklanjale i najmanji tračak
svetlosti koji je mogao da dopre sa oblačnog neba. Gospođica Tempi se
pitala kako bašta uopšte uspeva u ovako mračnom i zatvorenom prostoru.
Ulaz je bio neobičan, sa nekim lukom na zidu kao u crkvi, iznad debelih
drvenih vrata. Luk je bio ukrašen sitnim figurama izrezbarenim u drvetu -
čudni prizori brodoloma, morskih čudovišta, sirena i satira koji su se
smeškali kao da se ne dave u moru. Gospođica Tempi se okrenula prema
drugom kraju staze i pod blistavim uličnim svetlom ugledala fasadu
Bonifasa koja je izgledala kao uramljena slika u boji. Na vratima je stajao g.
Spaning, sa dvojicom vojnika pored. Gospođica Tempi je potapšala Čenga
po ramenu i pokazala u tom pravcu. On je brzo krenuo ka kapiji, spustio
torbu gospođice Tempi i gurnuo ruku u džep da nađe privezak sa gomilom
teških kalauza. Brzo ih je okretao i mrmljao krajičkom usana: „Recite mi
ako nas ugledaju... mogli biste malo da priđete zidu."
Gospođica Tempi i doktor su se priljubili uza zid, držeći spremne
revolvere. Gospođica Tempi je bila veoma nervozna, jer nikada u životu nije
pucala, a sada je čak igrala i ulogu provalnika. Čeng je ugurao kalauz i
okrenuo ga.
Nije išlo.
„Čuče nas s one strane", prošaputao je Svenson, „ako ima nekoga!"
„Već bi nas čuli", šapnuo je Čeng pokušavajući sa još jednim
kalauzom, pa drugim, i zatim još jednim. Zakoračio je unazad i uzdahnuo
pogledavši nagore. Zid je bio visok desetak stopa, a oko ulaza na sredini
imao je ukrasni luk. Čeng je gurnuo svežanj kalauza u džep i okrenuo se ka
Svensonu.
„Doktore, molim vas, pružite ruke."
 Gospođica Tempi je uznemireno i napeto posmatrala kako Čeng
spušta čizmu na isprepletane šake doktora Svensona i zatim se prebacuje
preko luka. Pridržao se i našao mesto u šindri da uglavi koleno i prebaci
težinu, a onda i da se podigne do same ivice zida. Za tren oka,
demonstrirajući svoje fizičke sposobnosti, Čeng je prebacio nogu preko.
Pogledao je dole, bezizražajno kao pravi profesionalac, skočio i nestao im iz
vidokruga. Zavladala je tišina. Svenson je držao spreman revolver. Onda se
začulo otključavanje brave, vrata su se otvorila i Čeng im je pokazao da uđu.
„Neko nas je preduhitrio", rekao je i pružio ruku da preuzme torbu od
gospođice Tempi.
Pod tamnim pokrovom senki bašta j e izgledala sumorno, sa
sparušenim lejama, ogoljenim travnjakom, mlitavim i golim granama
ukrasnog drveća. Gospođica Tempi je prolazila između kamenih vaza, viših
od nje, sa čijih ivica su visile uvele stabljike prošlogodišnjeg cveća. Bašta je
oivičavala zadnju stranu jedne velike kuće, nekada okrečene u belo, a sada
skoro crne od debelog sloja čađi. Preko prozora i sporednog ulaza bile su
zakucane daske. Pred gospođicom Tempi se ukazala staklena bašta sa
kupolom od sivozelenog stakla koja je nekada sigurno bila divna, a sada
prekrivena mahovinom i prljavštinom. Kroz otvorena vrata kuće video se
mrak i crnilo, kao razjapljena usta u kojima nedostaje jedan zub. Dok su
prilazili, doktor Svenson je razgledao leje u bašti i nešto mrmljao.
„Šta ste videli, doktore?" upitala je.
„Izvinite... samo gledam za kakve se biljke odlučio grof. Nalazimo se
u vrtu jednog mračnog travara." Pokazao je na nekoliko usahlih stabljika,
medu kojima gospođica Tempi nije videla nikakvu razliku. „Ovo je crni
kukurek, ono je bunika... pustikara... mandragora... ricinus... zmijska
trava..."
„Bože dragi", rekla je gospođica Tempi, ne zato što zna za biljke koje
je Svenson nabrojao, već da bi potvrdila to što je hteo da kaže. „Čovek bi
pomislio da je taj grof apotekar!"
„Samo da naglasim, gospođice Tempi, sve su ovo, svaka na svoj
način, otrovne biljke." Svenson je podigao glavu i ugledao kako se Čeng
udaljava prema vratima. „Možda je bolje da proučimo leje malo kasnije."
Svetio u stakleniku je imalo zelenkasti odsjaj kao u akvarijumu.
Gospođica Tempi je preko mekih turskih tepiha došla do jednog velikog
kreveta sa baldahinom pored kog je stajao Čeng. Zastor je bio razgrnut, a
posteljina skinuta. Sa gađenjem je gledala madrac. Debeli dušek je bio
isprskan tamnocrvenim mrljama krvi, a indigoplavim i jarkonarandžastim
kod uzglavlja. Doktor Svenson je povukao gospođicu Tempi unazad, popeo
se na krevet, sagnuo se nad mrljama i počeo da ih njuši. Zbližavanje sa
nečijim telesnim izlučevinama - i to osobe koju nije poznavala - daleko je
prevazilazilo njene trenutne radne dužnosti. Okrenula je glavu i bacila
pogled po sobi.
Grof je ispraznio staklenik, ponevši sa sobom sve što bi moglo da
otkrije čemu je ovaj prostor bio namenjen, ali je gospođica Tempi ipak
zapazila da je u prostoriji bilo nekoliko različitih radnih celina. Blizu vrata je
bio postavljen mali radni sto. Odmah pored su bili kotlovi i cevi kroz koje je
pumpana voda, a uz njih niska peć na ugalj na kojoj se nalazio veliki plitki
gvozdeni tanjir za kuvanje hrane ili, verovatnije, alhemijskih smesa i
eliksira. Pored toga je bio drveni sto, zakucan za pod, sa pričvršćenim
kaiševima od kojih je gospođicu Tempi podilazila jeza. Opet je bacila
pogled na krevet. Doktor Svenson je i dalje bio nagnut nad dušekom, a Čeng
zavirivao ispod njega. Ona je prišla stolu. Na površini je bilo mnogo mrlja i
nagorelih delova, kao i po tepihu, što je primetila tek kada je nogom
zakoračila na pocepani deo. Tepih je zapravo imao oblik trouglaste staze,
potpuno upropašćen progorelim rupama i mrljama. Peć je bila hladna i puna
pepela. Osvrnula se oko sebe da nađe klešta, uzela ih i izbacivši jezik dok se
koncentrisala, kopala po pepelu. Onda je ustala, obrisala rake i prilično
vedro se okrenula prema svojim saradnicima, držeći komadić tamno-plave
tkanine.
„Gospodo, našla sam nešto. Ako se ne varam, ovo je šantung svila. Da
li je to možda bila haljina te žene?"
Čeng joj je prišao i uzeo komadić nagorele odeće. Na trenutak ga je
posmatrao ne progovarajući ni reč, a onda ga pružio nazad. Obratio se
Svensonu, pomalo grubim glasom.
„Šta nam vi, doktore, možete reći?"
Gospođica Tempi je videla da doktor nije primetio Čengov ton, ni
nervozno lupkanje prstima dok ga je slušao kako rasteže odgovor kao da u
mislima i dalje razrešava ovu novu zagonetku. „Nešto mi nije jasno... vidite
ovde ove mrlje od krvi... koliko znam mrlje od krvi vremenom menjaju boju,
a iskustvo mi govori da ove ovde nisu mnogo stare."
Pokazao je na sredinu dušeka, a gospođica Tempi je gurnula Čenga da
zajedno priđu ka krevetu.
„Kao da je bilo mnogo krvi, doktore", rekla je. „Zar ne?"
„Možda, ali... ako mi dozvolite da budem otvoren... ako je krv
proizašla iz prirodnog... mislim mesečnog... ciklusa. Kao što vidite, mrlja se
nalazi na sredini dušeka... gde bi trebalo da se nalazi karlica."
„Da nije u pitanju porođaj?" upitala je. „Da li je žena bila trudna?"
„Nije. Ali, postoje naravno i druga objašnjenja. Može da bude od neke
povrede, možda od nasilja ili čak od neke vrste otrova..."
„Da nije silovana?" upitao je Čeng.
Svenson nije odmah odgovorio, već je pogledom prešao preko
gospođice Tempi. Na njenom licu nije bilo nikakvog izraza, osim što je
jedva primetno podigla obrve da bi ga podstakla da odgovori. Ponovo se
okrenuo ka Čengu.
„Da, to je sigurno, ali krvarenje je bilo obilno. Mora da je bio neki
stravičan napad, verovatno smrtonosan. Ne znam šta drugo da kažem. Kada
sam je onda pogledao, nije bila tako povređena. Ali, to naravno nije nikakva
garancija..."
„A od čega su ostale mrlje? Plava i narandžasta?" upitala je
gospođica Tempi, primećujući da Čeng i dalje uporno dobuje prstima.
„To ne bih znao da vam kažem. Plava... prvo, miriše isto kao onaj
čudan miris koji sam osetio u Institutu i na onom telu u Krabeovoj kuhinji,
nekako metalni, hemijski. Mogu samo da nagađam da dolazi od te njihove
proizvodnje stakla. Možda je neki narkotik, a možda... ne znam, konzervans,
fiksativ, jer fiksira uspomene na staklu, možda se Dorkanc nadao da će na
neki način održati tu ženu u životu. Siguran sam da je to želeo", dodao je
gledajući namršteno Čengovo lice. „Što se tiče narandžaste, vrlo je čudna.
Sama mrlja, odnosno njena narandžasta površina je od nekog insekticida i
sadrži kiselinu koja uništava rožnati oklop. Mrlja miriše upravo na
koncentrat te materije dobijen na pari."
„Ali, doktore", upitala je gospođica Tempi, „zar mrlje ne pokazuju da
je tečnost... zapravo izlučila... žena? Tako su raspoređene... isprskane."
„Da, jeste... mudro zapažanje!"
„Hoćete da kažete daje bila ispunjena tom materijom?"
„Ne, neću to da kažem, nego mi nije jasno kako ovakav rastvarač
deluje na sastojke plave tečnosti i stakla, ako se nadu u ljudskom telu.
Možda je grof mislio da će je to izlečiti."
„Ako može da rastvori ljušturu insekta, rastvoriće i staklo u njenim
plućima?"
„Upravo tako, međutim, ne znamo tačno sastojke tog stakla, pa je
neizvesno da li se pretpostavka pokazala kao tačna."
Na trenutak su stajali zagledajući tragove krvi na krevetu.
„Ako je uspelo", rekla je gospođica Tempi, „ne razumem zašto joj je
spalio haljinu."
„Ni ja." Svenson je tužno klimnuo.
„Ni ja", dodao je Čeng iznenada. Okrenuo se i izašao u baštu.
Gospođica Tempi je pogledala u doktora, koji je zbunjen i zabrinut
ostao da sedi na krevetu, i kao da su oboje znali da nešto nije u redu.
Nespretno je ustao - kaput i čizme su mu bili glomazni, a tanka kosa mu je
pala preko lica. Gospođica Tempi je pre njega stigla do vrata, uzela svoju
torbu sa cvetnim dezenom - bila je neverovatno teška, Marta je stvarno luda
ako misli da će ona ovo moći sama da nosi - i uputila se u baštu. Čeng je
stajao nasred sasušenog travnjaka, zurio u prozore zagrađene daskama, a
gospođica Tempi ih je onako neprobojne videla u Čengovim naočarima kao
u ogledalu. Bacila je torbu i prišla mu. On se iznenada okrenuo. Zastala je na
nekoliko koraka od njega. Kada se osvrnula, videla je doktoia Svensona
kako stoji na vratima staklenika i gleda.
„Kardinale Čeng?" rekla je. On nije odgovarao. Gospođica Tempi je
pomislila da nema ničeg napornijeg na svetu od osobe koja ignoriše ljubazno
i dobronamerno postavljeno pitanje. Duboko je udahnula, polako izdahnula i
ponovo progovorila nežnim glasom. „Da li poznajete tu ženu?"
Čeng se okrenuo, glas mu je bio vrlo hladan. „Zove se Anđelika. Vi je
ne znate. Ona je... bila... kurva."
„Ah, razumem", rekla je gospođica Tempi.
„Stvarno?" prasnuo je Čeng.
Gospođica Tempi je ignorisala ovu provokaciju i ponovo podigla
komadić nagorele svile. „Da li prepoznajete ovo?"
 „Juče uveče je imala takvu haljinu i bila u društvu grofa, on je odveo
u Institut." Okrenuo se da dozove Svensona. „Ona je bila tamo sa njim, na
onim mašinama. Verovatno je ona ta žena koju ste videli i očigledno da je
mrtva."
„Da li je?" rekla je gospođica Tempi.
Čeng je odmahnuo. „To ste sami rekli - spalio joj je haljinu..."
„Rekla sam", složila se, „ali to nema mnogo logike. Ne vidim nigde
sveže iskopanu zemlju, a vi?"
Čeng je sumnjičavo pogledao u nju a onda se osvrnuo unaokolo. Pre
nego što je uspeo da joj odgovori, Svenson je doviknuo sa vrata: „Ni ja!"
„Niti sam, izvinite na indiskretnosti, našla bilo kakve kosti u peći. A
kada se spali ljudsko telo, a znam to jer sam viđala spaljene životinjske
leševe, ostanu barem kosti. Doktore?"
„I ja bih očekivao tako nešto, da... barem butna kost..."
„Dakle, moje pitanje je, kardinale Čeng", nastavila je gospođica
Tempi, „zašto, ako je već mrtva i ako on napušta ovu baštu, zašto je ne bi
zakopao ili spalio njene ostatke upravo ovde? To bi bilo najlogičnije, ali ne
primećujem da je tako uradio."
„Zašto je onda spalio haljinu?" upitao je Čeng.
„Nemam predstavu. Možda zato što je bila upropašćena mrljama koje
je doktor spominjao. Možda je bila zaražena." Okrenula se ka Svensonu.
„Da li je imala tu haljinu na sebi kada ste je vi videli, doktore?"
Svenson se nakašljao. „Ja nikada nisam video takvu haljinu", rekao je.
„Znači, ne znamo", izjavila je gospođica Tempi, okrenuvši se prema
Čengu. „Možete mrzeti grofa Dorkanca, ali možda se možete nadati da ćete
pronaći tu ženu živu, a možda i zdravu, ko zna."
Čeng nije ništa odgovorio, ali je gospođica Tempi osetila da u
njegovom telu dolazi do promene, da se trudi da prihvati ovaj slabašni tračak
nade. Gospođici Tempi je to na trenutak pružilo zadovoljenje, ali umesto da
uživa, odjednom se osetila potpuno skrhanom bolnom tugom i izdvojenošću,
kao da se spontano poistovećivala sa Čengom misleći da im je usamljenost
bila zajednička dodirna tačka - samo što je sada shvatila da to nije tačno.
Činjenica da on nešto oseća - da uopšte ima osećanja, a još više da su bila
tako snažna, i to prema specifičnoj vrsti žene - izazvala je u njoj veliki
nemir. Nije želela da bude voljeno biće takvog muškarca - naravno da nije -
ali nije ni bila spremna da se tako neočekivano suoči sa svojom teškom
usamljenošću time što će tešiti nekog drugog, pri čemu joj je sve to izgledalo
nepravedno i u čemu se nikako nije snalazila. Bila je toliko prožeta osećajem
napuštenosti da je počela da šmrca. Uplašila se, širom je otvorila oči i
naterala sebe da se osmehne, trudeći se da joj glas bude što vedriji i
prijatniji.
„Izgleda da smo oboje izgubili nekoga. Vi tu ženu, Anđeliku, doktor
princa, a ja... svog surovog blesavog Rodžera. S tom razlikom da vas dvojica
imate neku nadu, a i želju da nađete to što ste izgubili... a ja ću biti
zadovoljna ako uspem nekako da pomognem, da dobijem objašnjenje... i
osvetu."
 Glas joj je utihnuo, počela je da šmrca, ljuta zbog svoj slabosti i
nemoćna da je pobedi. Da li je to njen život? Opet je osetila tu prazninu u
srcu - kako je mogla da bude luda i dozvoli Rodžera Baskombu da tu
prazninu ispuni? Kako je uopšte mogla da dozvoli sebi osećanja koja su joj
na kraju donela samo neopisiv bol? Kako je moguće da je ta osećanja i dalje
saleću, da i dalje želi da je on tu, da je uzme za ruku - nije mogla da izdrži
svoju sopstvenu slabost. Prvi put za dvadeset pet godina gospođica Tempi
nije znala gde će provesti noć. Ugledala je doktora Svensona kako se
usiljeno smeška i odmahnula mu rukom.
„Vaša tetka", počeo je on, „gospođice Tempi, ona se brine za vas."
„Ufff!" odmahnula je gospođica Tempi ne mogavši da podnese da je
teši. Otišla je do torbe i pretvarajući se da joj nije teška podigla je jednom
rukom, ali se celim putem prema kapiji saplitala. „Čekaću vas na ulici"
dobacila je preko ramena ne želeći da im pokaže lice. „Kada završite,
imaćemo još mnogo toga da uradimo...
Spustila je torbu i naslonila se na zid, stavila ruke preko očiju, dok su
joj podrhtavale od ridanja. Pre samo nekoliko trenutaka bila je ponosna što
je pronašla taj komadići svile u peći, a sada... Zašto? Sve ono zbog čega je
patila, žrtvovala se i potiskivala duboko isplivalo je ponovo i svom težinonn
pritislslo njeno majušno telo i nežno srce. Ko bi mogao da izdrži ovakvu
usamljenost, ovo očajničko nadanje? Iako su je muke pritiskale, gospođici
Tempi je mozaik radio brzo i neprekidno, tako da se dobro sećala onog
strašnog bola koji su joj naneli njeni neprijatelji, ali nije prestajala ni da
kažnjava sebe zbog ovakvog nastupa dečjeg plača. Preturala je po torbi
tražeći maramicu i rukom prešla preko revolvera; bio je to još jedan jasan
znak koji je govorio kakva je postajala i, ako bi bila sasvim iskrena, u šta se
oduševljeno upustila sa tipično neizvesnim ishodom. Izduvala je nos. Ona
jeste teška osoba, i to je znala. Nije imala prijatelje. Bila je blaga i volela da
naređuje, bespoštedna i popustljiva. Odmahnula je glavom, kajući se zbog
ovog preispitivanja sebe, prezirući potrebu za njim koliko i samo
preispitivanje. U tom trenutku nije znala šta bi više volela, da li da se
sklupča u sunčanoj sobi svoje kuće na ostrvu ili da upuca nekog od tih
zlikovaca sa plavim staklom - i to pravo u srce... ali da li bi išta od toga
rešilo njeno trenutno stanje?
Zaplakala je glasno. Ni Čeng, pored svih potisnutih osećanja, ni
Svenson, onako zbunjen i neodlučan, nisu stajali nasred ulice i plakali –
samo ona.Kako može sada da se pojavi pred njima i misli da im je ravna?
Ponovo se zapitala šta radi. Rekla je Čengu da bi bila u stanju da nastavi
istragu, iako ni sama nije verovala u to. Sada je znala da upravo to mora da
uradi, jer je raditi trenutno ključna reč, ako misli da ikada izleći ovaj strašni
osećaj podređenosti. Ponovo je pogledala prema kapiji, nijedan od njih
dvojice se nije pojavio. Uzela je torbu obema rukama i krenula putem kojim
su došli, u suprotnom smeru od Bonifasa. Osećala se kao brod koji se
udaljava iz luke i kreće preko neispitanog okeаnа, međutim, što je išla dalje
niz Plam Kort, to je bila sve odlučnija.
Kada je izbila na ulicu, zaustavila je kočiju. Pogledala je iza sebe.
Grlo joj se steglo. Čeng i Svenson su stajali na kapiji. Svenson ju je dozivao.
Čeng je trčao Ona je ušla u kočiju i spustila torbu na pod.
„Pokret", viknula je. Kočija je krenula, vrlo brzo napustila stazu i
umakla sa vidika dvojice saučesnika. Kočijaš je pogledao u nju sa upitnim
izrazom na licu - kuda da vozi.
„Hotel Sent Rojal", rekla je gospođica Tempi.

POGLAVLJE PETO

MINISTARSTVO

Kada je Čeng dotrčao do ćoška, kočije više nije bilo, tako da nije znao
u kom je pravcu otišla. Iznervirao se i pljunuo u stranu, dok ga je u grudima
pritiskalo od nepotrebnog napora. Okrenuo se zabrinutog lica prema
Svensonu koji ga je sustizao.
„Da li je otišla?" upitao je.
Čeng je klimnuo i opet pljunuo. Nije imao pojma šta se toj devojci
događalo u glavi, ni kuda će je hir i neodgovornost odvesti.
„Trebalo bi da krenemo za njom..." počeo je Svenson. „Kako?"
prasnuo je Čeng. „Kuda je otišla? Da li je napustila celu stvar? Da li to sama
želi da krene na neprijatelje? Na koga? A ako je uhvate, pre nego što je ubiju
- da li će im otkriti sve o nama?"
Čeng je bio mnogo ljut, zapravo ljut na sebe. On je svojim
neraspoloženjem zbog Anđelike izazvao ovu ludost. A zašto, kad Anđelika
ne oseća ništa prema njemu. Kad bi je našao živu, popravio bi odnose sa
Madlen Kraft. To je bio kraj, kraj svega. Okrenuo se Svensonu i žustro mu
se obratio. „Koliko imate para kod sebe?"
„Pa... ne znam... dovoljno za dan ili dva... za hranu i sobu."
„A za voznu kartu?"
„Zavisi dokle..."
„Evo." Čeng je zavukao ruku u džep na kaputu i izvukao kožni
novčanik. U njemu je imao samo dve novčanice male vrednosti - kusur iz
Bonifasa gde je prenoćio, ali je u džepu od pantalona imao gomilu zlatnih
novčića. Pružio je doktoru Svensonu jednu novčanicu i kiselo mu se
nasmešio. „Ko zna šta sve može da nas zadesi, a naročito sad kad nas je
blagajnica napustila. Kako stojite sa municijom?"
Svenson je izvukao revolver iz džepa, kao da je hteo da prida značaj
odgovoru. „Hteo sam da ga napunim municijom koju je imala gospođica
Tempi, jer je imala isti kalibar."
„To je 44."
„Jeste."
„Kao i njen."
„Mada je njen strašno mali..."
„Da li je ikada pucala iz njega, da li znate?"
„Mislim da nije."
Obojica su se zamislila. Čeng je pokušao da odagna grižu savesti i
samo-prekor. Kako to da nije shvatio da joj je revolver tako moćan, pa on je,
za boga miloga, pomogao da ga očisti. Čudio se gde mu je bila pamet, ali je
onda shvatio šta mu se dešavalo u glavi: iznenadio ga je ponovni susret sa
tom ženom u okolnostima drugačijim nego u vozu, vrat joj je bio pun
modrica a ne mrlja od krvi, a mali nežni prsti su pokušavali da rasklope crni
podmazani revolver. Odmahnuo je glavom. Pucanj iz takvog oružja bi je
zaneo, ruka bi joj se trznula uvis - ako ne prisloni cev na metu, nikada je
neće pogoditi. A ona ništa od toga nije znala.
„Ne vredi razmišljati o onome što se desilo", rekao je doktor.
„Hoćemo li da krenemo za njom?"
„Ako je uhvate, ubiće je."
„Onda se moramo razdvojiti da bismo pokrili veći teren. Ovo je
stvarno prava muka - do pre nekoliko trenutaka trčali smo da spasemo živu
glavu. Sada neću imati nikoga da mi pomogne kad se budem peo uz oluk."
Nasmešio se i ispružio ruku. Čeng ju je prihvatio.
„Moći ćete vi to i sami, siguran sam."
Doktor se nasmešio sa setnim izrazom lica, kao da mu je drago što ga
Čeng hrabri ali nije bio sasvim uveren da će tako i biti. „Kuda idemo?"
upitao je. „I gde ćemo se opet sastati?"
Kuda bi ona otišla?" upitao je Čeng. „Mislite da je otišla kod tetke?
To bi bilo najbolje za sve nas."
„Mislim da nije", rekao je Svenson. „Naprotiv, kakva god da ju je
muka pritisla, mogla je da je natera samo na direktnu akciju."
Čeng se namrštio i zamislio. Setio se njenog lica, osmeha, sivih očiju i
šta mu je govorila u bašti.
„Onda je sigurno kod tog idiota Baskomba."
Svenson je uzdahnuo. „Jadna devojka."
Čeng je ponovo pljunuo. „Pitanje je samo da li će mu pucati u glavu
ili će cmizdriti na kolenima."
„Ne slažem se", rekao je Svenson tiho. „Ona je jaka i izdržljiva.
Koliko mi znamo jedni o drugima - vrlo malo. Ali dobro znamo da su mnogi
uticajni ljudi poverovali gospođici Tempi da je opasna kurtizana-ubica. Da
nije bilo nje, obojicu bi nas uhvatili u hotelu. Kladim se da će svakog od nas
uspeti još jednom da spase, pre nego što se sve ovo završi."
Čeng ništa nije rekao, samo se nasmešio.
„Koja je meklenburška moneta - zlatni šiling?"
Svenson je potvrdio.
„Onda bih se rado kladio sa vama u deset zlatnih šilinga da nam
gospođica Tempi neće spasti život. Naravno, glupo je kladiti se u to, jer ako
se ne spasemo nijedan od nas neće moći da zaradi."
„Bez obzira", rekao je Svenson. „Prihvatam opkladu." Opet su se
rukovali. Svenson se nakašljao. „A sada... taj Baskomb..."
„Na imanju lorda Tara ima kuću. Možda je tamo. Ili je u Ministarstvu,
ili sa Krabeom." Čeng je pogledao oko sebe - zaista ne bi trebalo ovako
dugo da stoje nasred ulice i to blizu Bonifasa. „Do imanja Tarovih..."
„Gde je to?"
„Na severu, pola dana vozom - što možemo lako potvrditi na
Stropingu -a možda ćemo je naći još na stanici. Međutim, to putovanje bi
potrajalo. Druge Mogućnosti su: njegova kuća, Ministarstvo, Krabe, što je
sve u gradu i samo jedan od nas bi uspeo sve da obiđe."
Svenson je klimnuo. „Znači, jedan na selo, a drugi da ostane ovde. Šta
biste vi radije? Ja sam u oba slučaja potpuni autsajder."
Čeng se nasmešio. „I ja sam, doktore." Pokazao je na svoj crveni
kaput i naočare. „Nije mi baš mesto među seoskim plemstvom, a ni u
salonima uglednih gradskih krugova."
„Ipak, u svom ste gradu, vi ste zverka iz kraja, ako mi oprostite na
izrazu. Ja idem na selo, jer će tamo možda pre poverovati u uniformu i priče
o meklenburškom dvoru."
Čeng se okrenuo i mahnuo prema drugoj kočiji. „Treba da požurite,
kao što rekoh, možda ćete je zateći još na Stropingu. Ja idem u Ministarstvo
drugim putem. Rastaćemo se ovde."
Treći put su se rukovali i osmehnuli jedan drugom. Svenson se popeo
u kočiju. Čeng je, ne rekavši ni reč, krenuo brzim korakom u suprotnom
smeru. Čuo je Svensonov glas iza sebe i okrenuo se.
„Gde ćemo se naći?" doviknuo je doktor.
Čeng je podigao šake ka ustima i doviknuo mu. „Sutra u podne! Kod
sata na Stropingu!"
Svenson je mahnuo i zavalio se nazad u kočiju. Čeng nije bio siguran
da će ijedan od njih sutra biti tamo.
Čim se ukazala prilika, Čeng je skrenuo prema uskim vijugavim
uličicama. Još nije odlučio gde će prvo da ode. Radije bi krenuo na zadatak
u svom stilu, kako inače radi, a ne da srlja u nepoznato, kao što je Selest
upravo učinila. Selest? Začudio se što ju je u mislima nazvao tim imenom, a
u stvarnosti joj se nijedanput tako nije obratio, ni kada je pričao sa doktorom
Svensonom, već je uvek bila gospođica Tempi. Nije ni važno, verovatno
zato što se ponašala kao dete. Čeng je shvatio da ako želi da uđe u
Ministarstvo spoljnih poslova ili u kuću Haralda Krabea, mora da bude bolje
opremljen. Ubrzao je korak i prešao u trk. Nije mogao da krene u Raton
marinu jer su ga tamo sigurno čekali, a sada je bio siguran da je i Aspič
učestvovao u zaveri. Mnogo bi voleo da može da se dokopa Biblioteke.
Imao je toliko pitanja na koja je tražio odgovor, o indigo glini, o grofu i
grofici, o Baskombu i Krabeu, o putovanju Fransisa Ksonka u inostranstvo,
o Oskaru Vejlandu, morao je da prizna, čak i o samoj gospođici Selestial
Tempi. Ali, Rozamonda ga je našla upravo u Biblioteci, tako da ga i
sada sigurno tamo čekaju. Zato je, razmišljajući praktičnije i odlučnije,
krenuo kod Fabricija.
Bio je to jedan Italijan, bivši legionar i stručnjak za oružje, koji je
imao mušterije iz svih krajeva grada, a svima je bila zajednička ta otmena
namera da nekoga raskrvare. Čeng je ušao u radnju kao i obično i sa
pomamnim zadovoljstvom bacio pogled na oba kraja vitrine. Laknulo mu je
kada je ugledao Fabricija iza pulta, u strogo iskrojenom odelu i keceljom od
zelenog flanela preko.
„Dotore", rekao je Čeng u znak pozdrava.
„Kardinale", odgovorio je Fabricio ozbiljnim glasom punim
poštovanja.
Čeng je izvukao nož i stavio ga na pult. „Ostatak vašeg izvanrednog
štapa mi je uništen u jednoj nezgodi", rekao je. „Voleo bih da mi ga
popravite, ako ikako možete. U međuvremenu bih voleo da imam
odgovarajuću zamenu. Za sve ću vam platiti unapred, naravno." Izvadio je
novčanicu koja mu je preostala i spustio je na pult. Fabricio nije obratio
pažnju, već je podigao bodež i gledao u kakvom je stanju oštrica. Spustio ga
je, pogledao novčanicu sa jedva primetnim iznenađenjem, kao da je
odjednom iskrsla sama od sebe, polako je presavio i gurnuo u džep na
kecelji. Pokazao je na jednu od vitrina. „Odaberite nešto u zamenu. Ovo će
vam biti popravljeno za tri dana."
„Mnogo hvala", rekao je Čeng. Prišao je vitrini, dok ga je Fabricio
pratio sa druge strane pulta. „Šta biste mi vi preporučili?"
„Svi su izvanredni", rekao je Italijan. „Čoveku kao što ste vi, ja bih
preporučio neko teže drvo, jer i ono samo može biti od koristiti, zar ne? Ovaj
je od tikovine... ovaj je od malezijskog graba."
Kad je uzeo onaj od grabovine, Čeng je osetio zadovoljstvo. Balčak je
bio povijen kao drška kubure. Izvukao je oštricu - bila je malo duža nego što
je navikao - podigao je uvis. Izgledao je predivno, Čeng se osmehivao kao
da drži novorođenče.
„Izuzetan rad", prošaputao je Čeng, „kao i uvek."
Prošlo je tri sata. Kako nije mogao da ode u Biblioteku i sazna gde
živi Baskomb, jedino rešenje je bilo da ga prati kad ovaj izađe iz
Ministarstva. Osim toga, i Selest je morala da ode pravo u Ministarstvo, da
bi ga našla - ubila? - u njegovoj kancelariji. Ako ga ne nađe tamo... pa,
misliće o tome kad dođe trenutak. Odmerio je težinu novčića u džepu,
odustao od kočije i potrčao prema pravom lavirintu belih zgrada. Za
petnaestak minuta je bio na Trgu Svete Izabele, a posle pet minuta hoda -
tokom kojih je smirivao disanje i pokušavao da se pribere - stigao je do
glavnog ulaza. Prošao je ispod velikog belog luka, pored reke kočija i
gomile ozbiljnih i namrštenih ljudi koji su radili za vladu, a onda je izbio na
šljunkovito dvorište sa nekoliko staza - popločanih i ograđenih ukrasnim
zelenilom - koje su vodile prema svakom ministarstvu posebno. Činilo mu
se kao da stoji na sredini točka iz kog svaki paok vodi u razne odseke
birokratije. Ministarstvo spoljnih poslova je bilo tačno ispred njega, tako
daje samo nastavio napred dok mu je pod čizmama škripao i odjekivao
šljunak. Išao je prema drugom malom luku iz kog se ulazilo u mermerni hol
sa drvenim stolom, iza kog je stajao čovek obučen u crno odelo, okružen
vojnicima u crvenim uniformama. Čeng se trgao kada je primetio pešadiju
Četvrtog dragona, ali su ga oni do tada već ugledali. Zastao je spreman da
beži ili da se bori, međutim vojnici se nisu mrdnuli nastavljajući da ga
ukočeno nadgledaju. Čovek u odelu koji je stajao između njih pogledao je u
Čenga i upitao: „Izvolite?"
„G. Rodžer Baskomb", rekao je Čeng.
Čovek je posmatrao Čengovu odeću i držanje. „A... koga da
najavim?" „Gospođicu Selest Tempi", rekao je Čeng.
„Izvinite, kažete gospođicu Tempi?" Čovek je bio uvežban u
podnošenju raznih ljudi i njihovog ponašanja, a da pri tom ne prevrće očima.
„Nosim mu njenu poruku", rekao je Čeng. „Siguran sam da će želeti
da je čuje. Ako je g. Baskomb zauzet, rado ću popričati sa zamenikom
ministra, g. Krabeom."
„Znači, vi ćete... rado... popričati sa zamenikom ministra. Samo
trenutak." Nažvrljao je nekoliko redova na parčetu papira i gurnuo ga u
kožnu tubu, koju je onda gurnuo u mesingani otvor na stolu, posle čega je
ona šušnula i nestala. Čenga je to podsetilo na Staru palatu, pa mu je bilo
drago što su najviši krugovi vlade koristili ista sredstva komunikacije kao i
javne kuće. Čekao je. Došlo je još nekoliko posetilaca kojima je bilo
dozvoljeno da prođu ili su njihove poruke bile poslate pomoću iste one
kožne tube. Čeng je bacio pogled na ostale koji su čekali - jedan tamnoputi
muškarac u beloj uniformi i šeširom sa paunovim perjem, Rus svetle puti,
duge brade u plavoj vunenoj uniformi sa nizom odlikovanja i lentom,
dvojica starijih muškaraca u iznošenim crnim frakovima, koji su izgledali
kao da već dvadeset godina idu na isti bal. Nije ga čudilo što su i njih trojica
netremice zurili u njega. Diskretno se okrenuo da proveri da li je izlaz
i dalje čist - zapazio je hodnike i stepenice sa obe strane stola - pa je hteo da
se spremi za eventualnu opasnost. Vojnici su se i dalje nalazili u stavu
mirno.
Posle pet minuta se pojavila tuba sa odgovorom i lupila pored stola.
Službenik je raširio papir, zapisao nešto u knjigu pred sobom i pružio poruku
jednom od vojnika pored sebe. Onda je pozvao Čenga.
„Krenite gore. On će vam pokazati put. Recite mi svoje ime i potpišite
se... ovde." Pokazao je drugu knjigu na pultu i pružio mu olovku. Čeng je
uzeo, potpisao se i vratio mu olovku.
„Zovem se Čeng", rekao je.
„Samo Čeng?" upitao je čovek.
„Da, za sada samo tako." Nagnuo se napred i prošaputao. „Ali se
nadam da ću dobiti na kladionici... pa ću moći da kupim još neko."
 Vojnik je odveo Čenga niz hodnik, pa uz jednostavne stepenice od
uglancanog crnog granita sa ogradom od livenog gvozda. Progurali su se
između ostalih ljudi u tamnim odelima koji su išli tamo-amo, i svi čvrsto
držali u rukama torbe pune papira nimalo ne obraćajući pažnju na Čenga.
Posle prvog odmorišta, vojnik ga je poveo preko mermernog hodnika do
drugih stepenica koje su lancem od gvozđa bile zatvorene za prolaz. Skinuo
je lanac, odstupio da propusti Čenga i vratio ga. Na tim stepenicama nije bilo
nikoga, a što su se više peli to je Čeng više osećao kako ulazi u lavirint iz
kog možda neće uspeti da izađe. Pogledao je vojnika u crvenoj uniformi
pred sobom i zapitao se da li bi možda bilo bolje da mu jednostavno zabode
nož među rebra, dok su još bili sami, a onda sam okuša sreću. Ostalo mu je
samo da se nada da ga ovaj zaista vodi kod Baskomba i Krabea, a ne na neko
usamljeno mesto u zasedu. Na ulazu je namerno spomenuo ime gospođice
Tempi da bi ih provocirao, ali i da bi saznao a je li ona ranije dolazila tamo.
Bio je potpuno zbunjen, jer je uspeo da uđe a ništa se naročito nije dogodilo.
Morao je biti spreman i na to da su ga ovi ljudi otkrili pa pustili da uđe zato
što su isplanirali da on odatle neće izaći. Čak i da je moguće to što je
poželeo da ubije vojnika bilo je iz čiste nervoze. Nije mogao da dočeka da
stvari počnu da se odvijaju.
Penjuci se uz stepenice, prošli su tri odmorišta, ali nisu naišli ni na
jedna vrata ili prozor. Na sledećem spratu je vojnik izvukao dugački
mesingani ključ, zatim je bacio pogled na Čenga i prišao teškim drvenim
vratima. Ugurao je ključ i okrenuo ga nekoliko puta u bravi - mehanizam je
resko odjeknuo stepeništem - a onda gurnuo vrata. Pomerio se u stranu i
pokazao Čengu da ude. Dok je ulazio, Čengova pažnja je bila podeljena na
duboko nepoverenje prema ovom čoveku i na sobu u koju je ulazio. Prvo je
prošao kroz jedan kratak hodnik popločan mermerom, još jedna vrata su bila
na drugom kraju, nekih pet jardi dalje. Čeng je ponovo pogledao vojnika, a
ovaj mu je pokazao glavom prema njima. Čeng se nije mrdao, a vojnik je
odjednom tresnuo vrata i zatvorio ih. Pre nego što bi uopšte mogao da
dohvati kvaku, Čeng je čuo kako se ključ okreće u bravi. Vrata nisu mogla
da se pomere. Ostao je unutra zaključan. Ljutio se na sebe što je ispao
lakoverna budala i krenuo prema drugim vratima, ubeden da su i ona
zaključana, ali se mesingana kvaka ipak pomerila i začuo se zvuk dobro
podmazanih šarki.
Našao se u prostranoj kancelariji sa debelim zelenim tepihom i
niskom tavanicom koja nije odavala utisak teskobe zahvaljujući kupolastom
tavanskom prozorčiću sa mlečnim staklom na sredini. Zidovi su bili puni
polica sa stotinama tomova teških knjiga - sigurno zvaničnih dokumenta,
sakupljanih godinama, i to sa raznih strana sveta. Prostor u kancelariji je bio
podeljen velikim komadima nameštaja u dve celine - dugačkim stolom za
sastanke sa leve strane i velikim radnim stolom sa desne - koji su kao neke
dve planete od hrastovine, privlačili svojim gravitacionim mrežama bezbroj
manjih satelita - pomoćni stočić, pepeljaru i stalak za mape. Na radnom stolu
nije bilo ničega, a za dugačkim stolom, nad gomilom razbacanih papira,
sedeo je Rodžer Baskomb.
 „Ah", rekao je i ustao.
Čeng se još jednom oprezno osvrnuo oko sebe i na zidu iza Baskomba
ugledao unutrašnja vrata - zatvorena - i između polica za knjige i radnog
stola nešto što bi vrlo lako mogao da bude drugi skriveni ulaz. Gurnuo je
glavna vrata iza sebe, okrenuo se prema Baskombu i blago udario vrhom
štapa o tepih.
„Dobar dan", rekao je Čeng.
„Jeste dobar", odgovorio je Čeng. „Dani su sve topliji."
Čeng se namrštio. Ovo nije ličilo na sukob kakav je očekivao.
„Pretpostavljam da sam najavljen", rekao je.
„Da. U stvari, najavili su gospođicu Selest Tempi. A onda, naravno,
vaše ime." Baskomb je pokazao prema zidu gde je Čeng mogao da vidi
mehanizam za slanje i primanje poruka u tubama. Baskomb je onda pokazao
na kraj stola.
„Izvolite... sedite?"
„Radije bih da stojim", rekao je Čeng.
„Kako god želite. Ja bih radije da sednem, ako vam ne smeta."
Baskomb je seo za sto i na trenutak pospremio papire ispred sebe.
„Dakle", počeo je, „poznajete gospođicu Tempi?"
„Očigledno", rekao je Čeng.
„Da, očigledno." Baskomb je klimnuo. „Ona je... ovaj... ona je takva.
Nema potrebe da pričam o njoj van konteksta."
Čengu se činilo da Baskomb pazi šta govori, kao da se plaši da će biti
uhvaćen u nečemu... ili da će ga neko čuti.
„Kog konteksta zapravo?" upitao je Čeng
„Konteksta koji je lično izabrala", odgovorio je Baskomb. „Kao što
ste i vi to uradili." „A vi?" „Naravno, niko nije pošteđen posledica svojih
postupaka. Sigurni ste da nećete da sednete?"
Čeng je ignorisao pitanje. Prikovao je pogled za tog vitkog, lepo
obučenog muškarca za stolom i pokušao da pogodi kojoj sveri
neprijateljskog uticaja pripada. Nije mogao drugačije da ga posmatra osim
onako kako bi ga sigurno posmatrala neka žena - njegov ugled, prefinjenost,
ozbiljno shvatanje ranga i važnosti - i to ne bilo koja žena, već upravo
gospođica Tempi. Ona je volela ovog čoveka, a znajući kakve su žene,
najverovatnije ga i dalje voli. Čeng je primetio da Baskomb ima mnogo
privlačnih osobina, ali i to da se njemu lično nimalo nije dopadao.
„ Ambicije svašta mogu da naprave od čoveka, slažete se sa mnom?"
Baskomb ga je odmerio mrtvački ozbiljnim pogledom. „Kako to mislite?"
„Hoću da kažem, često dok ne dobije ono što želi čovek nije svestan koliku
cenuzatoplaća."
„A zašto je to sada važno?"
„ Stvarno, zašto?" Nasmešio se Čeng. „Takav zaključak se može
doneti samo na osnovu realnih slučajeva. Dakle, kako bih mogao da znam
tako nešto?"
Baskomb nije odmah odgovorio, pa je Čeng štapom pokazao na
dugačak sto.
 „Gde su vam saradnici? Gde je g. Krabe? Zašto ste se sastali sa mnom
nasamo - zar ne znate ko sam ja? Zar niste razgovarali sa nesrećnim
majorom Blahom? Zar se nimalo ne plašite?"
„Ne", odgovorio je Baskomb sa takvom samouverenošću da je Čeng
poželeo da mu razbije njušku. „Razlog zbog kog su vas pustili da uđete u
ovu kancelariju jeste da bismo vam izneli jedan predlog. Pretpostavljam da
niste budala, a nisam ni ja, verujte, pa zato smatram da nisam u opasnosti
sve dok vam predlog ne bude izložen."
„A kakav je to predlog?"
Umesto da mu odgovori, Baskomb je zurio u Čenga, prelazeći
pogledom preko njegove odeće i pojave, kao da je ovaj neka čudna domaća
životinja ili biće iz cirkusa. Čeng je bio sasvim svestan da je ovo namerno
smišljen postupak koji treba da ga razbesni, jedino mu nije bilo jasno zašto
Baskomb, koji je očigledno slabiji, toliko rizikuje. Situacija je bila čudna -
ma koliko da je Baskomb pominjao planove i predloge, Čeng je znao da ga
je svojom pojavom u Ministarstvu mnogo iznenadio. Baskomb je na
sopstveni rizik odugovlačio stvar čekajući da se nešto dogodi - da dođe
pojačanje? Ali, u tome nije bilo logike, jer da su hteli, vojnici su mogli da ga
zaustave još kada je dolazio ovamo. A uradili su upravo suprotno - uklonili
su Čenga sa ulaza. Da li je ovo neka predstava - Baskomb pokazuje svoju
lojalnost ili igra duplu igru? Ili odugovlači - ne da bi neko ušao u sobu, nego
da bi izašao iz nje?
Čeng je hitrim pokretom podigao štap i dogegao se do Baskomba. Pre
nego što je ovaj uspeo da se pridigne sa stolice, vrh štapa mu se zalepio za
uvo-Baskomb je jauknuo i skljokao se dole, držeći se za desnu stranu lica.
Čeng je to iskoristio, pa mu je štapom grubo pritisnuo vrat. Baskomb je
počeo da se guši, lice mu se zacrvenelo. Čeng se nagnuo prema njemu i
polako izgovorio.
„Gde je ona?"
Baskomb nije odmah odgovorio. Čeng mu je žustro gurnuo štap
„Gde je ona?"
„Ko?" zaškripao je Baskombov glas.
„Gde je ona?'
„Ne verujem da znam na koga mislite."
Čeng se okrenuo iza sebe i laganim pokretom povukao štap. Iza stola,
nehajno nagnut nad policom za knjige, stajao je Fransis Ksonk, njem sakou
oker boje, pedantno uvijene crvene kose, sa još neupaljenom cigarom u ruci.
Čeng je oprezno zakoračio prema njemu, bacivši nakratko pogled prema
Baskombu, koji je još teško disao.
„Dobar dan", rekao je Čeng.
„Dobar dan. Nadam se da ga niste povredili."
„Zašto? Da li ste vi njegov vlasnik?"
Ksonk se nasmešio. „Lukavo. Znate, i ja sam lukav, ali moraću da
vam čestitam, jer je to vaše očajničko traganje za tajanstvenom ženom zaista
zabavno. Da li je to Rozamonda? Da li je to mlada gospođica Tempi ili da je
nazovem Hejstings? Ili možda ona nesrećna grofova kosooka drolja?
Činjenica da tražite bilo koju od njih, koja god to bila, zaista je zabavna, zato
što ste, kao što znate, prava muškarčina, a u isto vreme zapravo pajac.
Izvinite."
Izvadio je malu kutiju šibica iz sakoa, zapalio cigaru i povlačio dim
gledajući Čenga preko užarenog vrha. Pogled mu je prešao na Baskomba.
„Da li ste živi, Baskombe?" Nasmešio se na Baskombov odgovor - suvi
kašalj - i bacio ugašenu šibicu na sto.
Čeng je prišao korak bliže Ksonku, koji je delovao bezbrižno isto kao
i Baskomb pre nekoliko trenutaka, ali nekako veselije, dok je Baskomb pre
bio oprezan. „Da li i vas da pitam?" prosiktao je.
„Bolje bi vam bilo da slušate", odgovorio je Ksonk osorno. „Ili
umesto toga da mislite. Vrata iza vas su zaključana, kao i ova iza mene. Ako
uspete da pobegnete kroz ona vrata iza Baskomba - što nećete - verajte mi,
izgubićete se u našem lavirintu hodnika i nećete imati nikakve šanse da
preživite i provučete se pored toliko vojnika koji se već sada spremaju da
vas ubiju. Poginućete, g. Čeng, što nikome neće biti od koristi - kao kad psa
u mraku pregaze kočije." Namrštio se, sklonio trunku duvana sa donje usne,
a onda pogledao Čenga.
„A vi predlažete da služim vama?" upitao je Čeng.
„Služite sebi", graknuo je Baskomb sa stola.
„On se oporavlja!" nasmejao se Ksonk. „Ali, u pravu je, znate. Služite
sebi. Budite razumni."
„Gubite vreme", promrmljao je Čeng i krenuo prema Ksonku. Ovaj se
nije ni mrdnuo, ali je počeo vrlo brzo i odsečno da govori.
„To je suludo. Nastradaćete. Stanite malo i razmislite."
Protivno svojoj odluci, Čeng je ipak tako uradio- mogao bi štapom da
ga a napadne, ali nije krenuo na njega, delimično zato što se Ksonk nije
uplašio, ni najmanje.
„Zbog čega god ste došli ovamo", rekao je Ksonk, „moraćete da
odložite svoju istragu. Dozvoljeno vam je da uđete samo iz jednog jedinog
razloga, kao što je g. Baskomb rekao, da biste saslušali naš predlog. Biće
prilike da se borite na život ili smrt - za to uvek ima vremena - ali više neće
biti prilike da nađete jednu od onih žena za koju ste mislili da je ovde."
Čeng je toliko želeo da preskoči sto i izbode ga, ali mu je instinkt -
kojem je verovao - govorio da Ksonk nije kao Baskomb i da bi svaki napad
usmeren ka njemu morao biti pažljivo isplaniran. Činilo mu se da Ksonk nije
naoružan, ali je vrlo moguće da ima neki mali pištolj ili bočicu sa kiselinom.
S druge strane, Čeng nije znao šta znači ono upozorenje da ne beži iz
Ministarstva. Možda je i bilo tačno, ali Ksonku je išlo u korist da laže. Ali
zašto su ga pustili da se popne ovamo, a da ga vojnici ne vode za ruku? Čeng
je imao toliko pitanja. Ipak, znao je da ono što najbolje razotkriva čoveka
jeste njegova procena tuđe vrednosti. Povukao se od Ksonka i prezrivo
namrštio.
„Kakav predlog?"
Ksonk se samo nasmešio, a Baskomb progovorio, razgovetno i
smireno, mada promuklim glasom, kao da daje uputstva za korišćenje neke
mašine.
„Ne mogu vam reći sve pojedinosti. Ne želim da vas ubeđujem, nego
da vam pružim priliku. Svi koji su prihvatili našu ponudu već su uspeli, a
ubuduće će isto imati koristi od toga. Na one koji nisu prihvatili, više ni ne
mislimo. Vi poznajete gospođicu Tempi. Ona vam je možda pričala da smo
bili vereni. Ja ne mogu... to je nemoguće reći kakav sam tada bio, jer to bi
bilo kao kada bih pričao kakav sam bio kao dete. Dakle, mnogo toga se
promenilo - mnogo toga je postalo jasno - tako da jedino mogu reći kakav
sam sada. Tačno je da sam mislio da je volim. Mislio sam zato što nisam
mogao da vidim pod kakvim sam uticajem bio, jer sam kao rob verovao da
će me ljubav osloboditi. Kakav je to bio pogled na svet? Samo jalova
privrženost nekom drugom, držanje za neki spas, koji je oduzimao prostor
mom ličnom delovanju. Ono što sam mislio da su posledice te vezanosti -
novac, položaj, ugled, zadovoljstvo - sada vidim samo kao deliće mojih
neograničenih sposobnosti. Da li me razumete?"
Čeng je slegnuo ramenima. Sve je to bilo lepo rečeno, ali nekako
apstraktno, kao neki govor naučen napamet da bi se demonstriralo
govorništvo... a da li je Baskombu pogled bio smiren dok je govorio? Da li
se u njima videla neka vrsta napetosti? Baskomb se zatim nagnuo napred,
kao da je znao o čemu razmišlja.
Naravno da svako od nas ima drugačiji cilj, ali nam je svima jasno da
su ti ciljevi međusobno isprepletani i da će postizanje jednog cilja omogućiti
postizanje ostalih. Služite sebi. Vi ste sposoban čovek, a reklo bi se i vrlo
inteligentan. Ono što ste uspeli da učinite na štetu naših saradnika, samo
potvrđuje vaše sposobnosti. Ali, nećemo da se žalimo, radi se o
suprotstavljenim interesima. Prestanite sa tim suprotstavljanjem, pridružite
nam se i doživećete prosvetljenje. Šta god želite - na šta god usmerite svoje
delovanje - bićete nagrađeni."
„Ali ja nemam ujaka sa titulom", rekao je Čeng. Poželeo je da Ksonk
nije tu, jer je bilo nemoguće otkriti pravu Baskombovu nameru dok god mu
je gospodar bio u blizini.
„Ni Rodžer ga više nema", cerekao se Ksonk.
„Tačno", rekao je Baskomb sa osećajnošću drvene stolice na kojoj je
sedeo.
„Ja zapravo ne razumem šta mi predlažete", rekao je Čeng.
Ksonk je frknuo. „Ne snebivaj se."
„Čovek ima neke želje u životu", rekao je Baskomb. „Ambicije.
Frustracije. Ogorčenost. Šta će uraditi? Boriće se sa njima dok mu jednog
dana ne krene naopako i ne iskrvari na smrt negde na ulici? Da li će predati
svoj život na milost i nemilost", glas mu se malo utanjio, „nekoj
provincijalki ili skrivenim interesima nekog nemačkog špijuna? Upoznali ste
groficu. Ona je došla u vaše ime. Na njeno insistiranje ste ovde. Mi vam
pružamo ruku. Prihvatite je. Proces će vas izmeniti, kao što je izmenio sve
nas."
Ponuda je bila izneta sa visine. Čeng je pogledao Ksonka koji je na
licu imao bezizražajan ukočen smešak.
 „A ako odbijem ponudu?"
„Nećete", rekao je Baskomb. „Niste ludi da to uradite."
Čeng je ugledao krvavu mrlju na Baskombovom uvu, kome se bol
nanet udarcem nije odražavao na samopouzdanje, niti mu je ublažio taj
njegov oštar pogled koji Čeng nikako nije mogao da protumači. Čeng je
ponovo pogledao Ksonka, koji je vrteo cigaru među prstima i izbacio oblak
dima prema tavanici. Pitanje je kako da sazna još više, kako da nađe
Anđeliku ili Selest ili čak, priznao je, kako da se suoči sa Rozamondom. Ali
zar je došao ovamo da im se preda u ruke bez ikakvog opiranja?
Što se tiče Ministarstva, Ksonk je bio u pravu. Išli su uskim vijugavim
hodnicima po mraku - Baskomb sa lampom ispred svih, Ksonk na kraju.
Sobe pored kojih su prolazili - treperavo svetio koje je Čengu omogućavalo
da nakratko baci pogled pre nego što ponovo udu u tamu - bile su
raspoređene bez ikakve logike, bez plana, neke su imale stolove i stolice,
krevete za sedenje, radne stolove, dok su neke druge - i male i velike - bile
prazne ili nisu imale ništa drugo osim jedne stolice. Jedino što im je svima
bilo zajedničko jeste to da nijedna nije imala prozore niti ikakvog svetla.
Kako mu je vid bio vrlo slab, Čeng je ubrzo sasvim izgubio orijentaciju, jer
je Baskomb išao čas na ovu čas na onu stranu, uz nekoliko stepenika, a onda
niz čudne krivudave rampe. Dozvolili su mu da zadrži štap, ali je sa svakim
korakom sve više potpadao pod njihov uticaj.
„Taj vaš proces", rekao je, navodno Baskombu, ali se nadao da će
odgovor dobiti od Ksonka. „Da li stvarno mislite da će u meni uništiti želju
da vas obojicu ubijem?"
Baskomb je stao i okrenuo se prema njemu, pogled mu je na trenutak
skrenuo ka Ksonku pre nego što je progovorio.
„Kada budete osetili na sebi njegove efekte, postidećete se ovog
nepoverenja i ruganja, kao i besmislenog života koji ste do sada vodili."
„Besmislenog?"
„Nažalost, tako je. Da li ste spremni?"
„Mislim da jesam."
Čeng je začuo prigušeno komešanje u mraku iza sebe. Znao je da
Ksonk ima revolver.
„Samo nastavite", promrmljao je Ksonk.
„Vrbovali ste pukovnika Aspiča za ovo, je li tako? Četvrti dragon je
dobar puk, tako koristan Ministarstvu spoljnih poslova. Baš lepo od njega
što im je pružio pomoć." Coknuo je jezikom i doviknuo Ksonku. „Niste u
crnom. Traping vam je bio zet."
„Očajan sam, verujte."
„Zašto je onda morao da bude ubijen?"
Odgovora nije bilo. Čeng je pomislio da bi mu bilo bolje da ih više ne
provocira. Hodali su u zaglušujućoj tišini, svetlost lampe je dopirala do
nekakvih lustera iznad njih. Hodnikom su došli do mnogo prostranije sobe.
Ksonk je doviknuo Baskombu.
„Rodžere, spusti lampu na pod!"
Baskomb se okrenuo, pogledao Ksonka kao da nije dobro razumeo, a
onda spustio lampu na drveni pod, podalje od Čenga.
„Hvala. Dalje nastavi sam, znaš put. Poruči im da spreme mašine."
„Da li ste sigurni?"
„Jesam."
Baskomb je ispitivački pogledao Čenga, koji je to iskoristio da mu se
prezrivo namršti, i iščezao u mraku. Kada je ovaj nestao sa svetla, Čeng je
još dugo čuo odjek koraka, ali je u prostoriji onda zavladala tišina. Ksonk je
otišao u mrak i doneo dve drvene stolice. Spustio ih je na pod i gurnuo jednu
prema Čengu, a ovaj je dočekao nogom. Ksonk je seo, a zatim i Čeng.
„Mislio sam da bi vredelo, ako pokušamo otvoreno da razgovaramo.
Na kraju krajeva, za pola sata ćete ili biti moj saradnik ili mrtav čovek, tako
da nema potrebe prenemagati se."
„Zar je to tako jednostavno?" upitao je Čeng.
„Jeste."
„Ne verujem. Nisam mislio na odluku da li da se potčinim ili da
umrem -jer to jeste jednostavno - nego na vaše sopstvene razloge... vašu
želju da razgovaramo dok Baskomb nije tu... to nije nimalo jednostavno."
Ksonk ga je posmatrao, ali nije progovarao. Čeng je odlučio da se
odvaži i uradi upravo ono što je Ksonk tražio - da govori otvoreno.
„Taj vaš poduhvat ima dva nivoa. Jednom pripadaju oni koji su
podvrgnuti procesu, kao Margaret Huk... a drugom oni, kao što ste vi ili
grofica, koji su van toga. I koji su u sukobu. Bez obzira na vaše priče."
„Zbog čega su u sukobu?"
„Ne znam", priznao je Čeng. „Niste svi jednako uložili u to,
pretpostavljam da je to problem. Tako inače biva."
Ksonk se nasmejao. „Ali ja se odlično slažem sa svojim kolegama."
Čeng se podrugljivo nasmejao. Znao je da se Ksonkova desna ruka ne
vidi, jer je drži opušteno sa strane iza prekrštenih nogu.
„Zašto se čudite?" upitao je Ksonk. Čeng se opet nasmejao.
„Zašto je onda Tarova smrt tako loše izvedena? Zašto je Traping
ubijen? Šta je bilo sa mrtvim slikarom, Oskarom Vejlandom? Zašto je
grofica dozvolila da princ bude spašen? Gde je princ sada?"
„Mnogo pitanja", osorno je odgovorio Ksonk.
„Žao mi je, ako sam vam dosadan. Ali da sam na vašem mestu i da
znam odgovore na sva ta..."
„Kao što sam već rekao, ili ćete biti mrtvi..."
„Zar vam se ovo ne čini zabavnim? Razmišljate da me ubijete pre
nego što vam se pridružim, da ništa ne bih mogao da prenesem vašim
kolegama o ličnim planovima koje imate. A ja razmišljam da li da vas
ubijem ili pokušam da saznam nešto više o princu."
„S tim što je greška da ja imam ikakve lične planove."
„Ali grofica ih ima", rekao je Čeng. „I vi to znate. Ostali ne znaju."
„Baskomb će se razočarati ako se ne pojavite tamo. On je ozbiljan
kada je u pitanju naređenje." Ksonk je ustao, držeći i dalje desnu ruku iza
leđa. „Ostavite lampu ovde."
Čeng je ustao u isto vreme, opušteno držeći štap u levoj ruci. „Da li
ste upoznali tu devojku, gospođicu Tempi? Bila je verena sa Baskombom."
„Čuo sam. Mora da je bio veliki šok za jadnog Rodžera - sva sreća da
mu je stanje sada stabilno. Toliko gužve ni zbog čega."
„Gužve?"
„Potraga za Izabel Hejstings", prezrivo je nastavio Ksonk, „kurva
misteriozni ubica."
Ksonk je imao inteligentan i opasan pogled, držanje smireno i gipko
kao vučje, ali mu je kroz celo telo, kao trulež kroz stablo, prolazila žica
nadmenosti. Čeng je odmah video da je opasan, možda još opasniji kad bi
došlo do borbe -nikad se ne zna - ali sve to na temeljima privilegovanosti,
nezaslužene superiornosti nametnute silom, zastrašivanja i prezira. Čeng je
začudo još bolje procenio Ksonka na osnovu toga što je ovaj eliminisao
Selest - ne zato što nije bila obično blesavo bogataško dete već zato što je
uspevala da preživi iako jeste bila upravo to i uz to doživela da je ovo bolno
iskustvo promeni. Čengu je Fransis Ksonk izgledao kao čovek koji se nikada
ne menja, koji se zapravo drži podalje od te mogućnosti.
„Koliko sam shvatio, vi se znači niste upoznali", rekao je Čeng.
Ksonk je slegnuo ramenima i pokazao prema vratima iza Čenga.
„Preživeću taj gubitak. Ako biste..."
„Ne bih."
„Ne?"
„Ne. Našao sam šta mi je trebalo. Sad idem."
Čeng je mahnuo rukom ispred i uperio sjajni posrebreni pištolj Čengu
u grudi. „ Ti sad ideš u pakao."
„Jednog dana, sigurno. Zašto ste me pozvali na taj vaš - proces? Čija
je to bila ideja?"
„Baskomb vam je već rekao. Njena."
„Počastvovan sam."
,Nema potrebe." Ksonk je buljio u njega, crte lica su mu se isticale na
treperavom svetlu lampe. Zbog jakog nosa i špicaste brade, izgledao je
potpuno đavolje. Čeng je znao da će se narednog trenutka sve resiti - ili će
ga Ksong ubiti ili će ga odvući kod Baskomba. Znao je da su njegove
pretpostavke u vezi sa slabostima zavere tačne i da je Ksonk dovoljno
pametan da i sam to uvidi. Da li je bio toliko arogantan da misli da one nisu
važne, da mu ne mogu naškoditi? Naravno da jeste. Zašto je onda hteo da
priča? Da bi proverio da li Čeng još radi za Rozamondu? Ako misli da još
radi... da li će ga ubiti ili ga pustiti da pobegne da bi ugodio grofici - zato je
morao da otera Baskomba.
Čeng je tužno zavrteo glavom, kao da nije imao izlaza. „Rekla je da
ste vi najpametniji od svih, pametniji čak i od Dorkanca."
Ksonk na trenutak nije progovarao. Onda je rekao: „Ne verujem ti."
„Unajmila me je da nađem Izabel Hejstings. Što sam i uradio. Ali pre
nego što sam uspeo da joj javim, presreo me je onaj idiot od nemačkog
majora..."
„Ne verujem ti."
„Pitajte je sami." Odjednom je utišao glas i iznervirano prosiktao. „Da
li se to Baskomb vraća?"
Čeng se okrenuo iza sebe, navodno zato što čuje korake, i to tako
spontano da bi se svaki normalan čovek, pa i Ksonk, okrenuo - makar na
tren. Čengova ruka je bila na naslonu drvene stolice i u tom času je iz sve
snage zavitlao njome ka Ksonku. Revolver je opalio istovremeno uz zvuk
pucanja drveta. Čeng je ponovo zamahnuo, a Ksonk je pokušavajući da
izbegne udarac još jedanput opalio. Stolica ga je pogodila u rame i raspala
se, on je počeo da psuje i zateturao se unazad očekujući da će Čeng nasrnuli
na njega i napasti ga štapom. Delovi stolice su popadali u stranu, dok je
Ksonk potpuno razjaren ponovo uperio revolver. Treći pucanj je odjeknuo
istovremeno sa Ksonkovim užasnutlm urlikom, jer je Čeng dograbio uljanu
lampu i zamahnuo prema njemu prolivši sadržinu lampe po Ksonkovoj
ispruženoj ruci. Kada je pištolj opalio, od Varnice mu je buknula cela ruka.
Metak je promašio Čenga za ceo jard. Poslednje što je video bio je Ksonk
kako urla od besa, očajnički pokušava da skine kaput, ispušta pištolj jer mu
se prsti stežu i grče u agoniji zbog šištavog plamena koji se sve više širi i
guta mu ruku. Ksonk je mlatarao kao lud. Čeng je jurnuo u mrak.
Posle nekoliko trenutaka ništa se nije videlo. Usporio je korak,
ispružio ruke da ne bi udario u neki zid ili komad nameštaja. Morao je da se
udalji od Ksonka, ali što tiše. Sleva je napipao zid i krenuo duž njega u, kako
mu se činilo, suprotnom pravcu - da li je to bio hodnik? Zastao je da oslušne.
Nije više čuo Ksonka... da li je moguće da je tako brzo ugasio vatru? Da nije
mrtav? Čeng je bio siguran da nije. Najgore što je Ksonku moglo da se desi
bilo je to da od sada puca levom rukom. Kretao se napred, napipao neku
zavesu ispred sebe i našao otvor na njoj. Iza zavese - umalo nije izvrnuo
nogu - bile su izuzetno uske stepenice. Na drugoj strani je odmah napipao
zid. Tiho je sišao niz stepenice. Nekih dvadesetak stepenika niže, na
odmorištu, čuo je nekakvu buku. To je sigurno bio Baskomb. Verovatno su
popalili sva svetla i krenuli u potragu. Kretao se pipajući po suprotnom zidu,
zatim našao vrata i kvaku. Vrata su bila zaključana. Onda je pažljivo gurnuo
ruku u džep, našao privezak sa kalauzima i stegnuvši ih snažno da ne bi
udarali jedan o drugi i zveckali, pokušao je da ih otključa. Iz drugog puta je
uspeo, izašao i zatvorio ih.
Ta nova prostorija, čemu god namenjena, bila je u mrklom mraku.
Čeng se pitao pre koliko vremena su ovi hodnici bili puni vojnika. Napipao
je put, išao napred, napipao gomilu drvenih gajbica a onda prašnjavu policu.
Uspeo je da prođe pored nje i mnogo mu je laknulo kada je pod prstima
osetio prozorsko staklo sa oknom koje je verovatno bilo ofarbano u crno.
Čeng je izvukao bodež, vesto udario drškom o staklo i slomio ga. Svetio je
prodrlo u sobu i bezoblični mrak se pretvorio u sasvim bezopasno predvorje
puno prašnjavog i odbačenog nameštaja. Provirio je kroz polomljeno okno.
Prozor je gledao na jednu od onih staza koje su se širile iz sredine točka i bio
- izvio je vrat - barem dva sprata ispod krova. Na njegovo iznenađenje
spoljni zid je bio jednostavan, bez izbočina i ukrasa, bez oluka da se uhvati
pri penjanju ili silaženju. Ovuda nikako nije mogao da pobegne.
Odjednom je osetio talas hladnog vazduha iza sebe, kao da su se
otvorila vrata. Vazduh je zapravo dolazio iz otvora na podu, bio je hladan -
sigurno bi mu pozlilo od njega kad bi imao čulo mirisa - izlazio je i kretao
pravo ka otvorenom prozoru. Čeng je kleknuo pored otvora. Čuo je neke
glasove. Nerviralo ga je što nije mogao da razazna reci zbog odjeka u
ventilaciji. Otvor je bio taman toliko širok da čovek može da se provuče.
Opipao je unutrašnji deo i bio srećan što nije bio vlažan. Tiho je odvalio
poklopac i napravio dovoljno prostora da se uvuče. Bilo je mračno kao u
grobu. Gurao je štap ispred sebe i provlačio se za njim. Mesta je bilo tek
toliko da se kreće četvoronoške. Puzao je najtiše što je mogao.
Kada je prošao oko pet jardi, naišao je na mesto gde se prolaz račvao
na tri strane i išao nagore. Pažljivo je oslušnuo. Glasovi su dolazili odozgo -
sa sprata sa kog je upravo pobegao. Provirio je i video mutno svetlo. Krenuo
je tuda, opirući se nogama o zidove. Kada je na određenoj visini prolaz
ponovo postao ravan, pojavila se svetlost. Nastavio je da se penje, što mu je
bilo sve teže jer je unutrašnjost prolaza bila prekrivena finim prahom zbog
kog je klizio i nije mogao da se odupre. Da li je to gar? Nije se videlo u
mraku - proklinjao je, jer se verovatno sav bio isprljao - i nastavio da se
probija prema svetlu. Popeo se, napipao prstima ivicu i odmah iza nje
metalnu rešetku na otvoru. Uhvatio se prstima za rešetku i povukao telo
nagore dok nije provirio kroz rupu, ali sve što je mogao da vidi bio je
popločani pod i iskrzana zavesa. Oslušnuo je... čuo je glas koji mu nije bio
poznat.
„On je štićenik mog ujaka. Naravno, ne cenim svog ujaka, tako da to
nije najbolja preporuka. Da li je dobro privezan? Odlično. Razumećete da u
svetlu nedavnih događaja nisam rad da rizikujem zbog uljudnosti."
Žena se ljubazno nasmejala. Čeng se namrštio. U tom glasu se osećao
isti akcenat kao doktorov, ali uz neko otezanje i naglašavanje jedne po jedne
reci bez obzira na temu ili važnost razgovora, tako da je govor bio lišen
svake duhovitosti.
„Izvinite što vas prekidam, možda bih mogao da pomognem..."
„Ne."
„Vaša visosti." Posle ovih reči je usledilo odsečno udaranje pete o
petu. Drugi čovek je takode bio Nemac.
Prvi je nastavio da priča, ali se očigledno ne obraćajući drugom
čoveku, nego toj ženi. „Ljudi ne razumeju - oni koji to ne znaju - toliki teret
odgovornosti."
„Odgovornost", složila se ona. „Ne mogu to svi da podnesu. Čaj?"
„Danke. Da li može da diše?"
Pitanje je postavljeno iz radoznalosti, ne iz zabrinutosti, a odgovor je
bio -koliko je Čeng čuo - brz udarac tupim predmetom posle kog je usledio
napad kašlja.
„Ne bi smeo da umre pre nego što ga proces izmeni", nastavio je glas
sitničavo. „Shvatiće šta znači biti odan, zar ne? Ima li limuna?"
Glasovi su dolazili sa izvesne udaljenosti, recimo sa drugog kraja
sobe, kako mu se činilo. Provirio je i oprezno pogurao poklopac sa rešetkom.
Pomicao se, ali ne dovoljno da se rasklima. Ponovo ga je gurnuo,
ujednačeno i jače.
„Ko je taj koga su doveli?" upitao je prvi glas.
„Neki kriminalac", odgovorio je drugi.
„Kriminalac? Šta će nam takav tip?"
„Ne bih se složio da mi treba da..."
„Različiti problemi nose različite brige, visosti", rekla je žena
smireno, upadajući drugom čoveku u reč. „Kad prestanemo da učimo,
prestali smo da živimo."
„Naravno", glas se odmah složio. „A po toj logici vi ste veoma živi,
majore -jer imate još toliko toga da naučite o logičnom razmišljanju!"
Čeng je shvatio da taj drugi čovek mora biti major Blah, a prvi - mada
je njegov nastup bio u suprotnosti sa rasipništvom i opijanjem kako ga je
Svenson opisao - Karl-Horst van Masmerk. Međutim, nisu njih dvojica
skrenuli Čengovu pažnju, već žena. Bila je to Rozamonda, grofica Laker-
Sforca. Šta je ona tražila tu, Čeng nije znao. Bio je dovoljno uznemiren što
uopšte priča o njemu.
„Major je ljut, visosti, jer mu je taj čovek napravio velike probleme.
Ali, upravo zato mu je g. Baskomb, na moj predlog, pružio priliku da nam se
pridruži."
„A da li će? Da li će ga to privući?" Princ je srknuo čaj.
„Možemo se samo nadati da je pametan kao što ste vi."
Princ se nasmejao na ovaj besmisleni komentar. Čeng je ponovo
pritisnuo rešetke. Znao je da mu to nije pametno, ali je toliko želeo da je vidi
i da vidi -jer je prepoznavao te zvuke - ko je ležao šutnut na podu. Osetio je
kako rešetke popuštaju, ali nije mogao ni da pretpostavi kakav će to zvuk
izazvati kad ih bude izvalio. Onda su tresnula vrata od sobe, otvorila se,
uleteo je jedan iznervirani čovek koji je žestoko psovao i drugi koji je tražio
pomoć. Bio je to Baskombov glas, u sobi su se svi uskomešali - Ksonkov
bes i bogohuljenje, Rozamonda koja odmah izdaje naređenje da se donesu
voda, peškiri, makaze, dok princ i Blah izdaju potpuno suprotna naređenja
ljudima oko sebe. Čeng se malo povukao od rešetaka, jer su mu u celoj toj
gužvi neprijatelji ušli u vidno polje.
Dok su Ksonku ukazivali pomoć, urlike je zamenilo besno siktanje.
Baskomb je objašnjavao šta se sve dešavalo u kancelariji i kako je onda sam
nastavio dalje.
„Zašto ste to uradili?" prasnula je Rozamonda.
„Zato što... g. Ksonk je tražio da..."
„Rekla sam ti. Rekla sam ti da paziš."
Ali ove reči više nisu bile upućene Baskombu.
„Pazio sam", prosiktao je Ksonk. „Niste bili u pravu. Vidite da nije
pristao."
„Kod mene bi pristao."
„Onda ga drugi put vodite vi... i lično snosite posledice", odgovorio je
Ksonk zlovoljno.
Čeng je video kako zure jedno u drugo dok ostali s nelagodnošću
posmatraju. Baskomb je bio vrlo pogođen, princ - sa još vidljivim ožiljcima
na licu -delovao je zainteresovano, kao da nije znao da li treba da se brine,
dok ih je sve zajedno Blah posmatrao sa otvorenim negodovanjem. Na podu
iza njih, vezan i sa povezom preko usta, bio je mali zdepasti muškarac u
odelu. Čeng nije znao ko je. Sa Ksonkove druge strane je klečao čovek,
proćelav, sa debelim staklima na naočarima, i previjao opečenu ruku gazom.
Ksonk je sedeo na drvenom stolu, a između nogu su mu mlatarali
kožni kaiševi. Na podu je bilo nekoliko dugačkih kutija. Na jednom zidu je
bila velika mapa sa prikačenim šarenim čiodama. Iznad stola je na
dugačkom lancu visio luster. Čeng je pogledao gore. Prostorija je bila
kružnog oblika sa vrlo visokom tavanicom. Odmah ispod krovnih greda bio
je red malih okruglih prozora. Kada je sa ulice prethodno osmatrao zgradu,
video je da su prozori tačno na krovu, ali nikako nije mogao da dođe do njih.
Ponovo je pogledao na mape.
Trgnuo se kada je primetio da je na njoj severna Nemačka.
Meklenburško vojvodstvo.
Ksonk je skočio sa stola sa izrazom prezira na licu i krenuo ka
vratima. Bio je namršten, verovatno od strašnog bola, i grizao donju usnu.
„Kuda ćete?" upitao je Baskomb.
„Da pokušam da spasem sebi ruku!" razderao se. „Da nađem doktora!
I da se sklonim da ne bih ubio nekog od vas!"
„Eto, šta sam vam rekla, visosti", Rozamonda se opušteno obratila
princu. „Odgovornost je kao hrabrost. Ni ne znaš da je imaš dok ne dođe
trenutak da se isproba. A u tom trenutku je, naravno, prekasno - jer ste do
tada već uspeli ili propali."
Ksonk je zastao na vratima i suzdržavao se da ne zacvili - Čeng je
video to modro sjajno meso pre nego što su Ksonku previli ruku - a onda
progovorio. „Zaista... visosti", nacerio se zlurado, a iz njegovih reči kao da
se dimila kiselina. „Može biti pogubno kada neko poriče odgovornost - tada
je čovek u većoj opasnosti nego kada veruje onima koji mu obećavaju sve.
Zar nije Sotona najlepši od svih anđela?" Ksonk se odgegao.
Baskomb se obratio grofici. „Izvolite, gospođo."
Ona je klimnula puna razumevanja i rekla: „Pripazite da ovaj nekome
ne naudi." Baskomb je brzo izleteo.
„Sad smo sami", rekao je princ zadovoljnim tonom, koji je trebalo da
bude zavodnički. Grofica se nasmešila i pogledala u ostale ljude u sobi.
„Samo jedan princ može smatrati da je nasamo sa ženom, zato što
drugih žena nema u sobi."
„Da li to znači da je Fransis Ksonk koji je upravo izašao - žena?"
nasmejao se major Blah. Smejao se kao hijena.
I princ se smejao. Čeng je osetio blago saosećanje sa Ksonkom i
poželeo da izleti i napadne ih - ostali mu ne bi bili problem, samo kad bi
prvo uspeo da ubije Blaha. Ali kada je Rozamonda progovorila, sprečila ga
je da se pomeri i da ostane na mestu na kom je bio.
„Predlažem da položimo her Flausa na sto."
„Odlična ideja", složio se princ. „Blah... i ti tamo..."
„To je g. Grej, iz Instituta", rekla je Rozamonda strpljivo, kao da ga je
prethodno već predstavila.
„Odlično. Podignite ga."
„Mnogo je težak, visosti", promrmljao je Blah, crven u licu od napora.
Čeng se nasmejao kada je video Blaha i starijeg g. Greja kako bezuspešno
pokušavaju da se izbore sa nezgodnom masom her Flausovog tela, koji se
ritao i na sve načine pokušavao da izbegne spuštanje na sto. "Visosti?"
upitala je grofica Laker-Sforca.
„Prekinite s tim, Flause, stvarno, ili će vam biti još gore. Ovo je za
vaše dobro i bićete mi zahvalni!"
Princ je gurnuo Greja u stranu i uhvatio nogu koja se ritala. Ni ovaj
pokušaj nije bio mnogo uspešniji, ali su uz malo više natezanja uspeli da ga
podignu. Čengu je bilo drago što im se Rozamonda - neprimetno - smeje.
„Tamo!" povikao je Karl-Horst. Pokazao je Greju, vratio se na mesto i
nastavio da pije čaj. „Vežite ga, spremite... onaj... aparat."
„Da ga ispitamo?" upitao je Blah.
„O čemu?" odgovorio je Princ.
„O saradnicima u Meklenburgu. O saradnicima koje ima ovde. O
tome gde je doktor Svenson."
„Zašto sad da se mučimo? Kad se završi proces, biće naš i sve će nam
sam reći.
„Vi niste prošli kroz proces, majore?" upitala je grofica neutralnim
glasom, ljubazno zainteresovana.
„Još nisam, gospođo."
„Proći će", izjavio je princ. „Ja insistiram na tome, svi moji savetnici
će morati da dozive to... prosvetljenje. Vi ne znate, Blah, vi ne znate."
Srknuo je čaj. „Zato i niste uspeli da nađete Svensona i niste uspeli s tim...
tim... kriminalcem. Zahvaljujući grofici i njenoj pameti nije vam povereno
da sprovedete promene u Meklenburgu!"
Blah nije odgovorio, ali je pokazavši glavom prema vratima nevešto
pokušao da pređe na dragu temu. „Da li Baskomb treba da nastavi?"
„G. Grej može da se izbori sam, sigurna sam", rekla je grofica. „Ali,
možda možeš da mu pomogneš oko kutija?"
Čeng je bio zapanjen kada je video da otvaraju dugačke kutije, čupaju
zelenu postavu i bacaju je na pod. Kada je Blah pričvrstio Flausa za sto - ni
najmanje nežan pri stezanju kaiševa - g. Grej je uzeo ogromne naočare sa
neverovatno velikim staklima, uokvirene crnom gumom, i čitav aparat je - to
je zaista bio deo mašine - krenuo u rad, dok su iza visile dugačke sjajne žice
od bakra. Grej je čoveku koji se batrgao stavio naočare na lice - opet
krvnički stegao - a onda krenuo ka kutiji. Uzeo je poduži kabl obložen
gumom na kom su na obe strane bile kopče. Prikačio ga je negde - Čeng nije
tačno video gde - a onda, uz malo napora, okrenuo nešto nalik na prekidač ili
štrcaljku. Začuo se pisak pod pritiskom. Grej je stajao i gledao u
Rozamondu.
„Bilo bi bolje da se malo odmaknemo od stola", rekla je. Iz
unutrašnjosti kutije počela je da prodire plava svetlost postajući sve jača.
Flausovo telo se uvijalo preko kaiševa dok je izbacivao vazduh kroz nos.
Žice su počele da šište. Čeng je shvatio da je došao pravi trenutak. Gurnuo je
rešetke napred pa u stranu i vesto uskočio u sobu. Bilo mu je žao Flausa,
posebno ako je stvarno bio Svensonov saradnik - mada nisu ni spomenuli
Svensona kao saradnika - ali bolju priliku od ove neće dobiti, jer su u tom
trenutku svo četvoro posmatrali tog čoveka na mukama kao da je u pitanju
bilo javno vešanje. Čeng je uzeo štap, ustao, napravio tri brza koraka i što je
jače mogao zamahnuo pesnicom prema Blahovom potiljku. Blah se od siline
udarca zateturao napred, kolena su mu klecnula, pa je pao na pod. Čeng se
okrenuo prema princu, na čijem se licu videla zaprepašćenost, i divljački ga
odalamio po vilici, tako jako da je ovaj pao preko stolice na pomoćni stočić.
Ćeng se onda okrenuo ka Greju koji je stajao preko puta Blaha, i tupi kraj
štapa mu žabo u mekani stomak. Grej se - iako je bio u godinama, Čeng nije
hteo da rizikuje - presavio uz jauk i sručio na pod, dok mu je lice modrelo.
Čeng se okrenuo ka Rozamondi i rastvorio štap, spreman da se odbrani od
bilo kakvog oružja koje bi ona izvukla. Nije imala nikakvo oružje. Smešila
mu se.
Šištanje kablova oko njih je prerastalo u buku. Flaus je jezivo drhtao
na stolu, a pena mu se skupljala oko poveza na ustima. Čeng je pokazao na
kutiju. „Zaustavite ovo! Isključite je!"
Rozamonda mu je doviknula sporo i razgovetno. „Ako se sada
prekine, umreće."
Čeng je užasnut posmatrao Flausa, a onda se okrenuo prema ostalima.
Blah se nije micao, pa se pitao da li mu je onim udarcem polomio vrat. Princ
je klečao i pipao vilicu. Grej je i dalje sedeo. Čeng je pogledao Rozamondu.
Buka je bila zaglušujuća, a treperava svetlost blistavo plave boje kao
najsvetlije i najvedrije letnje nebo. Nije bilo svrhe razgovarati. Slegla je
ramenima i nastavila da se smeši.
Stajali su tako nekoliko minuta, gledajući se pravo u oči. On je
pogledom pratio one na podu i jednom čak lupio štapom Karla-Horsta po
ruci kada je pokušao da dohvati nož sa srušenog poslužavnika za čaj. Zbog
buke koju je pravio projekat, delo valo je kao da vlada tišina, jer se zapravo
nije čuo nijedan drugi zvuk – ni zveckanie noža na kamenom podu, ni
prinčeve psovke, ni grcanje g. Greja. Okrenuo se Rozamondi, znajući da
jedino od nje vreba opasnost, znajući da gledanje pravo u njene oči, što je on
upravo radio, znači staviti ceo svoj život pred sud, posle čega ćeš se sigurno
osetiti siromašnim, jadnim i zlim. Iz Flausovog lica se dizala para. Čeng je
pokušao da razmišlja o Svensonu i Selest. Verovatno su oboje mrtvi ili će
upravo biti. Nikako nije mogao da im pomogne. Bio jesvestandajesam.
Posle jakog oštrog piska proces se završio, svetlo postalo slabije, a
buka se svela samo na odjek. Čengu je odzvanjalo u ušima. Žmirkao je.
Flaus je ležao nepomičan, teško disao, ali je barem bio živ.
„Kardinale Čeng." Rozamondin glas je Čengu zvučao iznenađujuće
slab nakon tolike buke, kao da mu je oslabio sluh.
„Gospođo?"
„Mislila sam da se više nikada nećemo sresti. Da ne kažem da sam
bila razočarana zbog toga."
 „Nisam mogao da krenem sa g. Ksonkom."
„Ne. Ali, eto vas ovde - sigurno na neki vrlo lukav način."
Čeng je nakratko pogledao princa i Greja, koji se nisu mrdali.
,,Ne brinite", rekla je. „Mislim da bi trebalo da porazgovaramo."
„Zanima me da li je major Blah mrtav. Samo trenutak." Čeng je
kleknuo pored tela i pritisnuo mu dva prsta na vrat. Osetio je puls. Ustao je i
vratio bodež u štap. „Možda neki drugi put."
Ona je ljubazno klimnula, kao da se složila da bi to zaista bilo bolje i
obratila se starijem čoveku. „Ako dozvolite - pošto smo bili prekinuti - g.
Grej bi mogao da se posveti her Flausu. Samo da proveri da li se povredio -
nekad to bude od naprezanja - ovo je nasilna transformacija."
Čeng je uperio bradom prema Greju, koji je stajao na nogama i
teturajući se prišao stolu.
„Da sednemo?" upitala je Rozamonda.
„Moraću vas zamoliti da... se lepo ponašate", odgovorio je Čeng.
Rozamonda se nasmeja, kako se njemu činilo, bila je iskreno
zabavljena. „Ah, ar male, ne bih ni pomislila na nešto drugo... ovde..." Prišla
je jednoj stolici i ponudila je princu, koji je i dalje stajao četveronoške. Sela
je, a Čeng je uzeo prinčevu prevrnutu stolicu i ispružio štap prema njemu.
„Visosti, da li biste dozvolili kardinalu Čengu i meni da nakratko
popričamo o trenutnoj situaciji?"
„Naravno, grofice, kako vi želite", promrmljao je onoliko ponosno
koliko se to može u psećem položaju.
Čeng je sklonio kaput u stranu, seo i pogledao prema stolu. Grej je
odvezivao kaiševe, skidao masku i žice, otklanjajući roze želatinastu masu
koja se nakupila na mestu gde je maska dodirivala lice. Čeng je bio radoznao
da vidi ožiljke kad su sveži, ali mu je Rozamonda skrenula pažnju sa ovog
prizora i pre nego što je maska bila skinuta, rekavši:
„Kao da je ono u Biblioteci bilo davno, zar ne?" počela je. „A u stvari
prošlo je... koliko... samo jedan dan?"
„Jedan vrlo dug dan."
„Jeste. I da li ste uradili ono što sam od vas tražila?" Zavrtela je
glavom u šali.
„A šta to?"
„Ah, pa da nađete Izabel Hejstings, pobogu."
„To jesam."
„I da je dovedete meni."
„To nisam."
„Razočarana sam. Zar je toliko lepa?" Nasmejala se, kao da više nije
htela da se pretvara i priča ozbiljno. „Stvarno, Kardinale, šta vas u tome
sprečava?"
„Sada? To što ne znam gde je."
„Ah... ali kad biste znali."
Zaboravio je pravu boju njenih očiju - latice svetloljubičastog irisa.
Imala je svilenu bluzu iste boje. Na ušima su joj visile perle od
venecijanskog ćilibara ukrašenog srebrom. Isticao joj se predivan vrat.
 „Ni tada ne bih mogao."
„Zar je tako posebna? Baskomb nije bio tog mišljenja, mada Baskomb
i nije muškarac koga bih pitala za mišljenje kada je u pitanju neka žena. On
je nekako... da kažemo praktičan."
„Slažem se."
„Zar mi je nećete sada opisati?"
„Rekao bih da ste je i sami upoznali. Vi ste naredili da je siluju i
ubiju.
„Ja?" Oči su joj se nekako iskolačile od prenemaganja.
„Tako ona kaže."
„Onda sigurno jesam."
„Možda biste vi onda mogli da je opišete."
„Ali vidite, Kardinale, upravo u tome je problem. Možda se to vidi u
mom odnosu prema toj dami, ali ja sam je procenila kao potpuno nevažno
drsko derište.Ima li još čaja?"
„Čajnik je na podu", rekao je Čeng. Pogledao je na sto. Grej je i dalje
stajao povijen nad Flausom.
„Šteta",nasmešila se Rozamonda. „Niste mi odgovorili." „Nisam
siguran šta je pitanje."
„Rekla bih da je očigledno. Zašto uporno birate nju, a ne mene?"
Osmeh joj je postao još zavodljiviji, ako je uopšte bilo moguće, a usne
još senzualnije i kao da su tek nagoveštavale izazov koji će tek uslediti.
„Nisam znao da uopšte biram."
„Kardinale, stvarno... razočaraćete me."
Bilo je vrlo čudno voditi takav razgovor usred gomile leševa,
predstavnika plemstva koji puze i očigledne tiranije nauke, i još sve to u
jednoj od tajnih prostorija u lavirintu Ministarstva spoljnih poslova. Pitao se
koliko ima sati. Pitao se da li je Selest možda u sobi pored. Ova žena je
opasnija od bilo kog člana zavere. Zašto se ponaša kao da joj je udvarač?
„Možda zato što su vaši saradnici pokušali da me ubiju", odgovorio je.
Odbacila je to, mahnuvši rukom. „Ali, jesu li vas ubili?"
„Jeste li vi ubili gospođicu Tempi?"
„Svaka čast", posmatrala ga je. „Da li samo zato? Što je preživela?"
„Možda zato. Uostalom, zar nisam i ja sam samo jedan preživeli?"
„Provokativno pitanje, zapisaću ga u svoj dnevnik, verujte."
„Uzgred, Ksonk zna", rekao je očajnički želeći da promeni temu.
„Šta zna?"
„Da postoji neko razmimoilaženje u interesima."
„Slatki ste kad se ovako izlećete, ali - nemojte ovo shvatiti kao kritiku
- bolje vam ide kad ste u jurnjavi i po krovovima. A šta g. Ksonk zna, to je
moja stvar."
„Ah, her Flaus, vidim da dolazite k sebi."
Čeng se okrenuo i ugledao čoveka koji je stajao pored stola, s druge
strane je bio Grej, lice mu je bilo modro sa okruglim opekotinama oko kojih
se sjajila unakažena koža, kragna mokra od znoja i pljuvačke. Pogled
zastrašujuće zagledan u daljinu.
 „Zaista vam se divim, Kardinale", rekla je Rozamonda. Okrenuo se ka
njoj. „Polaskan sam."
„Stvarno?" nasmešila se. „Ja se malo kome divim, znate... a još manje
to govorim."
„Zašto onda meni kažete?"
„Ne znam." Glas joj je smekšao i postao provokativno intiman šapat.
„Možda zato što vam se desilo to sa očima. Vidim imate ožiljke, mogu samo
da zamislim kako to strašno izgleda kad skinete naočare. Pretpostavljam da
bi mi pozlilo, a opet u isto vreme, zamišljam kako sa zadovoljstvom
prelazim jezikom preko njih." Zagledala se u njega ne trepćući, a onda kao
da se vratila u stvarnost. „Ali, eto vidite, sada se ja izlećem. Izvinite. G.
Grej?"
Okrenula se prema Greju, koji je doveo Flausa vrlo blizu njih dvoje.
Čengu je bilo muka koliko je pogled ovog čoveka bio mrtav, kao kod neke
pokretne preparirane životinje. Okrenuo se zgađen, žaleći što nije ranije
intervenisao -bilo mu je gore da gleda ovo što se desilo Flausu nego da su
njega lično ubili. Čengovu pažnju je ponovo privukao napad kašlja koji se
začuo - to je Grej od pozadi držao Flausa za vrat i davio ga. Čeng se pridigao
sa stolice i okrenuo ka Rozamondi. „Šta on to..."
Reči su mu zastale na usnama. Flaus je ispružio obe ruke napred,
ščepao Čenga za dušnik i snažno stegao. Ovaj je gurao Flausove ruke
pokušavajući da se oslobodi. Bile su kao od čelika, na licu mu i dalje nije
bilo nikakvog izraza, zarivao mu je prste u vrat. Čeng nije mogao da diše.
Gurao je Flausa kolenom u stomak, ali ovaj i dalje nije reagovao. Klešta
njegovih ruku su i dalje stezala. Čengu su plutale crne mrlje pred očima.
Rasklopio je štap. Grej ga je posmatrao preko Flausovog ramena i dalje ga
stežući za vrat, što je izazivalo Flausovu reakciju. Čeng je zario bodež u
Grejevu podlakticu. Starac je vrisnuo i odskočio, dok mu je krv šiknula iz
rane. Čim se oslobodio, Flaus se opustio, držeći i dalje ruke na Čengovom
vratu, ali labavo. Čeng ga je odgurnuo pokušavajući da uhvati vazduh. Nije
mu bilo jasno šta se desilo. Okrenuo se ka Rozamondi.
„Imala je nešto u ruci u rukavici. Bacila je to u vazduh. Oblak plavog
dima je poleteo pravo Čengu u lice.
Odmah je počelo da deluje. Prvo mu se steglo u grlu, a onda mu je
postalo strašno hladno, kao da guta led. Nije znao kakav je to prah, ali ovaj
osećaj se spuštao prema plućima i širio prema glavi. Štap i bodež su mu
ispali iz ruku. Nije mogao da govori. Nije mogao da se pomeri.
„Ne paničite", rekla je Rozamonda. „Nećete umreti." Pogled joj je
prešao sa Čenga na princa, koji je i dalje bio na podu. „Visosti, da li biste
pomogli g. Greju da zaustavi krvarenje?" Onda je ponovo vratila svoj
ljubičasti pogled na Čenga. Sada ste, kardinale Čeng... potpuno moji."
Dohvatila je ruku Karla-Horsta i zaustavila ga dok je išao prema Greju.
„Zašto, u stvari, Kardinal ne pomogne g. Greju? On sigurno ima više
iskustva u lečenju rana nego jedan meklenburški princ prestolonaslednik."
Pomogao im je oko svega, njegovo telo je bespogovorno ispunjavalo
sve njene naredbe, dok je um samo posmatrao iznutra, kao da je bio na
ogromnoj udaljenosti iza nekakvog zaleđenog prozora. Prvo je uspešno
previo ranu Greju, onda podigao Blaha na sto da mu Grej pregleda ranjenu
glavu. Koliko je ovo trajalo? Baskomb je doveo nekoliko vojnika u crvenoj
uniformi i razgovarao sa groficom. Onda je klimnuo i ozbiljnim glasom
prošaputao nešto princu na uvo. Zatim je pozvao ostale - vojnici su podigli
Blaha, Grej je uzeo Flausa pod ruku - i sve ih izveo iz ovalne sobe. Čeng je
ostao nasamo sa Rozamondom. Ona je otišla do vrata i zaključala ih. Prišla
je Čengu i privukla stolicu. On nije mogao da se pomeri. Na njenom licu je
bio izraz kakav nikada nije video, kao da je namerno izbrisan svaki trag
ljubaznosti.
„Primetili ste da u ovom stanju možete da me čujete i na neki
jednostavan način odgovorite. Posledice će nestati, osim ako ja ne budem
htela da ostanu zauvek. Za sada je dovoljno ako mi odgovorite sa da ili ne -
dovoljno je i obično klimanje glavom. Nadala sam se da ću vas zaneti
razgovorom ili da ću sprečiti da na Vama izvrše proces, ali više nema
vremena niti nekoga da pomogne - a ja ne bih da nesrećnim slučajem
ostanem bez informacija koje imate."
Kao da je pitala nekog drugog. Pomerio je glavu, dajući znak da je
razumeo.
Bilo je nemoguće odupreti se - jedva je pratio šta mu govori, a dok bi
razumeo njene reci, telo bi već odgovorilo.
„Bili ste sa tom devojkom, Templovom i prinčevim doktorom."
Čeng je klimnuo.
„Da li znate gde su oni sada?" Zavrteo je glavom.
„Da li ste se dogovorili da se nađete negde?" Čeng je klimnuo.
Rozamonda je otvorila usta od iznenađenja. „Pa, ne bih više da gubim vreme
i nagađam... razgovarali ste sa Ksonkom. On sumnja u mene lično?" Čeng je
klimnuo.
„Da li je Baskomb čuo vaš razgovor?" Čeng je zavrteo glavom. Ona
se nasmešila.
„Onda imamo dovoljno vremena na raspolaganju. Tačno je da Fransis
Ksonk po snazi liči na svog starijeg brata, ali vrlo malo. Zbog njegovog
buntovništva i razuzdanosti među njima nema prijateljske bliskosti i mali su
izgledi da će nešto naslediti. Ali bez obzira na to šta se desilo, ja ostajem
Fransisova prijateljica - tako da on zaista nema kuda da ode. Nego, dosta o
tome - pretpostavljam da pokušavate da me preplašite - a do čega ste vi došli
u vašem istraživanju... da li znate ko je ubio pukovnika Trapinga?" Čeng je
zavrteo glavom. „Znate li zašto smo odabrali Meklenburg?" Čeng je zavrteo
glavom. „Čuli ste za Oskara Vejlanda?" Čeng je klimnuo.
„Stvarno? Baš lepo. Da li znate za plavo staklo?" Čeng je klimnuo.
„Ah... to baš i nije dobro, mislim, nije dobro za vas. Šta ste videli...
samo malo, da li ste bili u Institutu?" Čeng je klimnuo.
„Vi ste bili taj... što je provalio, kada je onaj kreten ispustio knjigu...
ili je ispustio zbog vas?"
Čeng je klimnuo.
„Neverovatno, vi ste neumorni. On je od toga umro, to znate - a slično
je prošla i ona grofova devojka - ali pretpostavljam da vas to ne pogađa?"
Iako mu je um bio sputan, Čeng se trgao kada je shvatio da nije
spasao Anđeliku. Klimnuo je. Rozamonda je iskrenula glavu.
„Da? Nikad ne bih rekla. Stanite malo, pa ta devojka... ona je iz javne
kuće. Nam znala da ste takav kavaljer - nego, da možda vi nju ne poznajete?
Čeng je klimnuo. Rozamonda se još glasnije nasmejala.
„O pa ovo je izvanredno! Dragi moj kardinale Čeng... upravo sam
došla do podatka koji mi je neophodan da se opet sprijateljim sa g. Ksonkom
- neočekivana nagrada." Pokušala je da se uozbilji, ali nije mogla da prestane
da se smeška. Da li ste videli još neke primerke stakla osim one polomljene
knjige?" Čeng je klimnuo.
,,Ja se zaista brinem za vašu sigurnost. Da to nije bila, naravno da
jeste, princ je imao jednu od onih grofovih novotarija, pločica, zar ne? Da li
ijedan muškarac voli da gleda sebe tako kao on? Da li ju je doktor
pronašao?" Čeng je klimnuo.
„Znači i doktor i gospođica Tempi znaju za plavo staklo?" Čeng je
klimnuo.
„I znaju za proces - nema veze, naravno da znaju - ona ga je lično
videla, a doktor je pregledao princa... da li znate od kakvog je značaja
venčanje Lidije Vandarif?"
Ćeng je zavrteo glavom. „Da li ste bili na imanju lorda Tara?" Čeng je
zavrteo glavom. Ona je zaškiljila očima.
„Pretpostavljam da je gospođica Tempi išla tamo sa Rodžerom... ali
nema veze, to je bilo davno. U redu. Samo još jedno pitanje... da li sam ja
posebna i bolja od svih žena koje ste upoznali?"
Čeng je klimnuo. Ona se nasmešila. Onda je polako, kao što sunce
zalazi za horizont, njen osmeh iščezao, a ona je zevnula. „Prijatne reči za
kraj razgovora, za oboje. Kraj je inače sam po sebi tužan. Vi ste za mene
egzotična voćka... prilično sirova... i rado bih se zadržala na vama. Izvinite."
Zavukla je ruku na kojoj je imala rukavicu u malecni džep na tesnoj svilenoj
jakni i izvukla na vrhu prsta jednu dozu sitnog plavog praha. „Neka vam ovo
bude način da se spojite sa dragom koju ste izgubili."
Oduvala mu je prah u lice. Čeng je držao zatvorena usta, ali je i pored
toga osetio kako mu prah prodire kroz nos. Imao je osećaj da mu se u glavi
sve ledi, krv zgrušava, da mu pucaju vene u glavi. Bolovi su ga kidali, ali on
se nije mrdnuo. U ušima mu je odjekivao prasak. Mutilo mu se pred očima.
Zurio je u pločice na podu. Srušio se. Oslepeo je. Umro je.
Luster se sastojao od tri velika koncentrična obruča od gvozđa, sa
metalnim držačima za sveće na svakom obruču... oko sto držača ukupno.
Čeng je pogledao prema visokoj tavanici i video da je nekih osam i dalje
gorelo. Koliko je vremena prošlo? Nije mogao ni da pretpostavi. Jedva da je
mogao da razmišlja. Otkotrljao se u stranu, osetio da mu je muka i shvatio
da je sve ovo radio nekoliko puta do sada. Ono što je izbacio iz stomaka bilo
je plavo, a čak je i njemu smrdelo. Prevrnuo se na drugu stranu. Osećao se
kao da mu je glava odsečena, umotana u slamu i gurnuta u led.
Bio je siguran da se spasao samo zbog nosa. Unutrašnje povrede,
ožiljci, začepljenja - od njih prah nije mogao da prodre do kraja, ili barem ne
dovolino. Obrisao je lice, dok su mu potoci plave pljuvačke izlazili na usta i
nos. Htela je da ga ubije prevelikom dozom. Koliko je prošlo vremena?
Podigao je pogled prema okruglim prozorima. Mrak napolju. U sobi je bilo
hladno, po podu su na mestima gde je kapao vosak ostajale nepravilne
barice. Pokušao je da se uspravi u sedeći položaj. Nije mogao. Okrenuo se
od mesta na kom se ispovraćao i zatvorio oči.
Osećao se bolje, ali je i dalje bio živahan kao raščerečena svinja u
klanici. Podigao se na kolena i prelazio jezikom po ustima. Izvukao je
maramicu i obrisao lice. Ne bi se reklo da u sobi ima vode. Ustao je i
zažmurio. Teturao se po mraku, ali nije pao. Video je kako na drugom kraju
prostorije na podu leži čajnik. Podigao ga je i polako promućkao - čulo se
kako se talog bućka. Pazio je da se ne poseče na polomljeni pipak čajnika i
navrnuo gorku tečnost, a onda proprao usta i pljunuo na pod. Uzeo je još
jedan gutljaj, progutao i vratio polomljeni čajnik na tacnu. Nije se iznenadio
što mu je štap bio ispod stola. Znao je da će predaja štapa delovati kao čin
prezira - bolje nego da ga nađu mrtvog sa oružjem. Iako slab i slomljen,
Čeng je goreo od želje da ih natera da se pokaju. U sobi je bila jedna lampa,
pa je posle nekoliko minuta traganja, našao šibice i upalio je. Otvorio je
vrata, svuda je bio mrkli mrak, ali ovog puta Čeng se vrlo dobro orijentisao,
mada nije imao predstavu na koju stranu da krene. Tumarao je neko vreme,
nije ni na koga naišao, nije čuo nikakve zvuke, prošao je кroz nekoliko
ostava, zatim salu za sastanke i hodnike. Iako nije video nijednu prostoriju
pored koje je prošao sa Baskombom i Ksonkom, nastavio je pravo. Ponekad
je nasumično skretao levo i desno pokušavajući da zadrži pravac kretanja.
To ga je na kraju dovelo do ćorsokaka: do velikih vrata bez brave i kvake.
Nije mogao ni milimetar da ih otvori. Bila su zavarena ili podbočena sa
druge strane. Opet mu je poziilo, pa je zatvorio oči. Hodanje ga je izmorilo.
Očajnički je zalupao na vrata.
Iznutra je dopro neki prigušen glas. „G. Baskomb?"
Čeng nije odgovorio, opet zakucavši na vrata. Čuo je kako se pomera
reza. Nije znao šta ga čeka - da li da baci lampu i spremi štap ili da se
povuče. Nije imao snage ni za jedno ni za drugo. Vrata su se otvorila. Čeng
se našao licem u lice sa vojnikom u crvenoj uniformi, redovom Četvrtog
dragona.
Gledao je u Čenga. „Vi niste g. Baskomb."
„Baskomb je otišao, još pre nekoliko sati. Zar ga niste videli?"
„Na straži sam od šest." Vojnik se namrštio. „Ko ste vi?"
„Zovem se Čeng. Ja sam iz Baskombove ekipe. Pozlilo mi je. Da li
mogu..." Čeng je zažmurio na trenutak i napregnuo se da završi rečenicu.
„Da li mogu da dobijem malo vode?"
Vojnik je prihvatio lampu od Čenga, uzeo ga pod ruku i odveo u malu
stražarnicu. Ovde su, kao i u hodniku, okačene lampe bacale toplo mutno
svetio. Čeng je u blizini video velike stepenice - možda je to zvanični prilaz
ovom spratu, za razliku od one Baskombove tajne jazbine u koju su ga
vodili. Bio je previše umoran da bi razmišljao o tome. Seo je na običnu
drvenu stolicu i uzeo metalnu solju do vrha punu čaja s mlekom. Vojnik,
koji je rekao da se zove Rivs, prineo je Čengu metalnu tacnu sa hlebom i
sirom i klimnuo pokazujući mu da nešto pojede.
Dok je gutao, vreli čaj mu je pekao grlo, ali ga je istovremeno i
okrepljivao Zagnzao je veknu belog hleba i naterao sebe da žvaće ne bi li
umirio stomak.
Posle nekoliko zalogaja je shvatio da je mnogo gladan i počeo da trpa
u usta sve što je stajalo ispred njega. Rivs mu je dosuo još čaja, sipao jednu
solju sebi i seo.
„Veoma sam vam zahvalan", rekao je Čeng.
„ Nema na čemu." Rivs se nasmešio. „Izgledali ste kao smrt, izvinite
na izrazu, ali sada već bolje, kao pakao." Nasmejao se.
Čeng se nasmešio i uzeo još čaja. Osetio je da su mu grlo i nepce suvi
na mestima koje je spržio prah. Sa svakim udisajem osećao je bol, kao da su
mu rebra bila polomljena. A u kakvom su mu stanju bila pluća, to nije
mogao ni da pretpostavi.
„Kažete da su svi otišli?" upitao je Rivs.
Čeng je klimnuo. „Desila se neka nesreća sa lampom. Jedan od njih,
Fransis Ksonk - znate ko je taj?" Rivs je zavrteo glavom. „Prosuo je ulje po
ruci pa mu se upalila ruka. G. Baskomb je otišao sa njim po doktora. Mene
su ostavili a onda mi je neočekivano pozlilo. Mislio sam da će se vratiti, ali
sam onda zaspao i više nisam znao koje je doba."
„Skoro devet", rekao je Rivs. Bacio je pogled na vrata, pomalo
nervozan. „Moram da odem na smenu."
Čeng je ispružio ruku. „Nemojte da vas ja zadržavam. Idem, samo mi
pokažite put. Stvarno ne želim više da vam smetam..."
„Nije smetnja pomoći prijatelju g. Baskomba." Rivs se nasmešio.
Ustali su, a Čeng je spustio solju i tanjir na stočić.
Kad je podigao pogled, drugi vojnik je stajao na vratima, sa
uglancanim mesingani šlemom pod rukom i sabljom opasanom sa strane.
Rivs ga je odmah pozdravio. Ovaj je zakoračio unutra. Na epoletama i na
kragni crvene uniforme imao je zlatne kapetanske oznake.
„Rivse", rekao je netremice posmatrajući Čenga.
„G. Čeng, gospodine. Saradnik g. Baskomba."
Kapetan nije ništa rekao.
„Bio je unutra, gospodine. Dok sam bio na straži, čuo sam kako kuca
na vrata?"
„Na koja vrata?"
„Vrata broj pet, gospodine, odeljenje g. Baskomba. G. Čengu nije bilo
dobro..."
„Da. U redu, dosta. Kasniš na smenu sa Hiksom."
„Razumem!"
Kapetan je ušao u prostoriju i pokazao Čengu da sedne. Rivs je
zgrabio svoj šlem i nestao iz sobe, zastavši kod vrata da iza kapetanovih leda
klimne glavom Čengu. Njegovi užurbani koraci su odjekivali niz hodnik i
niz stepenice. Kapetan je nasuo čaj u solju i seo. Tek onda je seo i Čeng.
 „Kažete Čeng?"
Čeng je klimnuo. „Tako me zovu."
„Smit, kapetan Četvrtog dragona. Rivs kaže da vam je pozlilo?"
„Da.Bio je vrlo ljubazan."
„Stanite" Smit je izvadio pljosku iz kaputa. Odvrnuo je zatvarač i
pružio je "M Brendi", rekao je uz osmeh. „Znam ja šta valja." Čeng je bio
slomljen i baš je imao želju da popije nešto. Uzeo je gutljaj. U grlu ga je
stegao jak grč, osetio je bol, ali kao da je brendijem uništio ostatke plavog
praha. Vratio je pljosku.
„Hvala."
„Vi radite za Baskomba?" upitao je kapetan.
"Ne bih to tako rekao. Došao sam ovamo na njegov zahtev. Desila se
neka nesreća, neki čovek je prosuo ulje iz lampe..."
„Da, Fransis Ksonk", potvrdio je kapetan Smit. „Čujem da se ozbiljno
opekao."
„Nije ni čudo. Već sam rekao vašem vojniku, pozlilo mi je dok sam
čekao da se Baskomb vrati. Sigurno sam zaspao, možda od groznice... pre
nekoliko sati... a kada sam se probudio nije bilo nikoga. Mislio sam da će se
Baskomb vratiti, jer nismo završili posao."
„Sigurno je bio odsutan zbog problema sa g. Ksonkom."
„Sigurno", rekao je Čeng. „On je važna... osoba."
Ponašao se slobodno i sam sebi dosuo čaja. Smit kao da nije primetio,
ustao je, prišao vratima, zatvorio ih i okrenuo ključ u bravi. Žalosno se
nasmešio Čengu.
„U vladinim prostorijama nikada nije na odmet biti oprezan."
„Četvrti dragon su nedavno rasporedili u Ministarstvo spoljnih
poslova", primetio je Čeng. „Mislim da je to bilo i u novinama. Ili je
raspoređen na dvor?"
Smit se zavalio u stolicu i letimično osmotrio Čenga pre nego što će
mu odgovoriti. Uzeo je gutljaj čaja i vratio se nazad, pridržavajući solju
obema rukama. „Pretpostavljam da poznajete pukovnika."
„Zašto mislite da ga znam?"
Smit je ćutao. Čeng je uzdahnuo - glupost se uvek plaća.
„Videli ste me juče ujutru" rekao je. „Na dokovima, sa Aspičom."
Smit je klimnuo.
„Baš glupo mesto za upoznavanje."
„Recite mi zašto."
„Možda i hoću..." Čeng je slegnuo ramenima osećajući kako je
kapetan sumnjičav i spreman da se brani. Ipak, hteo je još malo da ga iskuša.
„Ako vi meni kažete nešto drugo."
Smit je skupio usta. „Šta?"
Čeng se nasmešio. „Da li ste bili sa Aspičom i Trapingom u Africi?"
Smit se namrštio - nije očekivao takvo pitanje.
„Pitam vas", nastavio je Čeng, „jer se ličnosti pukovnika Aspiča i
Trapinga moralno i profesionalno veoma razlikuju. Nemam nikakvih iluzija
što se tiče pukovnika Trapinga. Ali, dozvolite mi da primetim da je
Aspičovo insistiranje da se nađemo na onom mestu samo primer njegove
arogancije i nepromišljenosti u radu sa ljudima."
Čeng je pomislio da je možda preterao - čovek nikad ne zna kako da
protumači nečiju lojalnost, naročito kad su u pitanju iskusni vojnici. Smit ga
je pažljivo posmatrao pre nego što je progovorio.
„Mnogi oficiri su kupili sebi čin, nije ništa neobično biti u vojsci sa
ljudima koji nisu vojnici osim što su to platili parama." Čeng je primetio da
Smit oprezno bira svaku reč. „Ađutant pukovnik nije takav... ali..."
„On nije čovek kakav je nekada bio?" upitao je Čeng.
Smit ga je na trenutak osmotrio i odmerio profesionalno i žestoko, što
mu nimalo nije bilo prijatno. Onda je udahnuo duboko, kao da je odlučio da
uradi nešto što mu se možda ne sviđa, ali što iz nekog razloga nije mogao da
izbe-gne.
„Da li vam je poznato da se opijum žvaće?" upitao je.
Čeng se jedva suzdržao da se ne nasmeje, a onda samo
nezainteresovano klimnuo. Smit je nastavio.
„Onda znate onu priču da prvo probanje može da upropasti čoveka, da
ga natera da žrtvuje ceo život za jedan san u narkozi. Tako je i sa Nolandom
Aspičem, jedino što nije u pitanju opijum nego položaj i uspeh Artura
Trapinga. Ja nisam protiv njega. Lojalan sam mu i poštujem ga. Ali ipak,
toliko je zavidan što je onaj čovek nezasluženo unapređen da u njemu umire
- ili je već umrlo -ono predano i ispravno u njegovom karakteru."
„Znači, on komanduje pukom."
Smit je odsečno klimnuo. Na licu mu se skamenila grimasa.
„Dovoljno sam rekao. Kakav ste to sastanak imali?"
„Moj posao je da obavljam stvari za druge", rekao je Čeng. „Ađutant
pukovnika me je angažovao da pronađem Artura Trapinga."
„Zašto?" Nije zbog ljubavi, ako ste to mislili. Traping je zastupao
važne ljude i zbog njihovog uticaja - i njihovih interesa - puk je iz kolonije
dobio prekomandu u dvor. Sada ga nema. Aspič hoće da preuzme komandu,
ali se plaši svih ostalih koji su upleteni u ovu igru."
Smit je napravio prezrivu grimasu. Čeng je bio srećan što nije izneo
celu istinu.
„Znači tako. Da li ste ga našli?"
Čeng je oklevao, a onda slegnuo ramenima - kapetan mu je delovao
prilično iskreno. „Jesam. Mrtvog, ubijenog. Ne znam čime, niti znam ko je
to uradio. Telo su mu bacili u reku."
Smit je bio zapanjen. „Ali, zašto?" upitao je.
„Zaista ne znam."
„Da li ste zbog toga došli ovamo - da to raportirate Baskombu?"
„Ne... baš."
Smit se sav stegao od napetosti. Čeng je podigao ruku.
„Nemojte se brinuti, ili barem ne zbog mene. Došao sam da
razgovaram sa Baskombom - kako vam se on čini?"
Sada je bio red na Smita da slegne ramenima. „Službenik
ministarstva. Nije glup, a i nije nadmen kao mnogi ovde. Što pitate?"
 „Onako, on je sitna riba, ja imam posla sa Ksonkom i groficom Laker-
Sforca, koji su bili u savezu sa pukovnikom Trapingom, naročito Ksonk, a
onda je iz nepoznatih razloga neko od njih - ja ne znam ko, a možda ni oni
ne znaju -organizovao da ovaj bude ubijen. Vi znate kao i ja da Aspiča drže
u šaci. Vaš zadatak danas bio je da prenesete kutije sa mašinama iz
Kraljevskog instituta..."
„U Haršmort, jeste."
„Tačno", rekao je Čeng ne zastajkujući, ali srećan što mu je Smit
otkrio sve. „Robert Vandarif učestvuje u celom planu, verovatno je tvorac,
zajedno sa Meklenburškim prestolonaslednikom..."
Smit je podigao ruku da bi ga zaustavio. Namrštio se, izvadio pljosku,
otvorio je i dobro potegao iz nje. Pružio ju je Čengu, a ovaj nije odbio. Opet
mu je gutljaj brendija pržio grlo, ali je bio siguran, na neki odlučan
samokažnjavajuć način, da je to za njega dobro. Vratio je pljosku.
„Sve ovo..." Smit je govorio tiho da skoro nije moglo da se čuje.
„Toliko loših stvari - a opet, ima dosta unapređenja, odlikovanja, dvor,
ministarstva - tako da danima možemo da ispraćamo kočije ili raznorazne
ličnosti, toliko glupe da same sebe uspeju da zapale..."
„Kome služite na dvoru?" upitao je Čeng. „Ovde su Baskomb i Krabe,
ali sigurno i oni dobijaju neka naređenja odozgo."
Smit ga nije slušao. Zaneo se u misli. Podigao je pogled, na licu mu se
video umor koji Čeng do tada nije primećivao. „Dvor? Brlog onog vojvode
koji nema nikakvu vlast i samo pozira pred matorom vešticom koju ne voli."
Smit je zavrteo glavom. „Trebalo bi da idete. Uskoro će smena straže, a
pukovnik je možda sa njima, jer se kasno uveče obično nalazi sa zamenikom
ministra. Prave neke planove, ali mi, oficiri, ne znamo kakve. Veći deo
mojih kolega, kao što pretpostavljate, arogantni su kao i Aspič. Trebalo bi da
požurimo, možda su već saznali vaše ime. Pretpostavljam da ste izmislili tu
priču kako vam je pozlilo?"
Čeng je stajao pored. „Ni najmanje. Osim što je sve nastalo zbog
trovanja i krvničke borbe za preživljavanje."
Smit je dozvolio sebi da se na trenutak osmehne. „Kuda ide ovaj svet
kad više ne slušamo nadređene i ne umiremo kad oni kažu?"
Smit ga je brzo sproveo niz stepenice do drugog sprata, a onda kroz
nekoliko vijugavih hodnika na balkon iznad sporednog ulaza. „Ovde se
straža smenjuje pre nego na glavnom, uz to će moji ljudi još ostati ovde",
objasnio je. Pažljivo je gledao Čenga, posmatrajući mu odeću a na kraju
njegove neprobojne oči. „Rekao bih da si obična bitanga - ili samo tako
izgledaš - ali u neobičnim vremenima dolazi do neobičnih susreta. Verujem
da je sve što si mi ispričao istina. Ako možemo da pomognemo jedan
drugom... bićemo manje usamljeni."
Čeng je pružio ruku. „I ja mislim da sam bitanga, kapetane. Ali sam
ipak protiv ovih ljudi. Veoma sam vam zahvalan što ste bili ljubazni prema
meni. Nadam se da će biti prilike da vam se odužim." Smit mu je pružio
ruku i pokazao glavom u pravcu kapije.
„Pola deset. Moram da idem."
 Krenuli su niz stepenice. Čeng mu je šapnuo. „Nismo sami, kapetane.
Možda naletite na doktora Svensona, jednog Nemca iz prinčeve pratnje. Ili
na devojku gospođicu Selest Tempi. Mi zajedno radimo na ovome - pozovite
se na mene i oni će odmah znati. Verujte da su bolji nego što bi se po
njihovom izgledu reklo."
Došli su do kapije. Kapetan Smit mu je odsečno klimnuo - jer bi sve
drugo vojnici primetili - a Čeng je izašao na ulicu.
Krenuo je na Trg Svete Izabele i seo pored vodoskoka, odakle je
mogao da prati ljude koji su dolazili iz svih pravaca. Bleda mesečina se
jedva probijala kroz tamne oblake. Magla sa reke se podigla, puzila preko
cigala i vlagom mu golicala osušeno grlo i pluća. Pomislio je u užasu kako je
sigurno teško povređen. Znao je mnogo bolesnih od tuberkuloze, životarili
su u krvavim krpama - da li je ovo prvi korak ka toj nesreći? Opet je osetio
oštar bol pri udahu, kao da je u plućima imao staklo koje mu se pri svakom
pokretu urezivalo u meso. Ispljunuo je na pločnik gustu tečnost koja mu se
skupljala u grlu. Bila je tamna, ali nije znao da li zbog plavog izbljuvka ili
zbog krvi.
Kutije su bile poslate u Haršmort. Zato što tamo ima više mesta? Ili je
mesto bolje skriveno? I jedno i drugo, ali mu je nešto novo palo na pamet -
kanali. Haršmor je bio idealno mesto odakle bi kutije mogle da se pošalju
morem... do Meklenburga. Bio je ljut na sebe što nije iskoristio priliku kada
je mogao da gleda one mape u ovalnoj prostoriji. Kada bi barem mogao da
ih opiše Svensonu - a sada se samo prisećao kao kroz maglu na kojim
mestima su se nalazile one šarene čiode. Uzdahnuo je - propuštena prilika.
Idemo dalje.
Mnogo vremena je izgubio dok je ležao onesvešćen, pa je izgubio
svaku nadu da će pronaći gospođicu Tempi. Kuda god da je krenula, malo je
verovatno da je još bila tamo - bez obzira na to šta joj se dogodilo.
Najverovatnije je otišla u Baskombovu kuću, ali Čeng je odbijao tu
mogućnost, jer bi sa zadovoljstvom isprebijao Baskomba bez obzira što je
ovaj samo odano obavljao svoje dužnosti. Prvi put je posumnjao da Selest
nije dovoljno jaka - da li je moguće da nije otišla kod Baskomba? Kada im je
ispričala o svom gubitku, izazvala je emotivnu buru u njima. Ako to nije
podrazumevalo Baskomba, koga je onda? Ko je mogao tako da je unesreći?
Proklinjući sebe što je toliko glup, Čeng je odjurio u hotel Sent Rojal.
Nije krenuo na prednji ulaz, već je ušao u sporednu uličicu, gde su ljudi u
radnim bluzama iznosili iz kuhinje metalne kante sa otpacima i ostacima
hrane.
Prišao je jednom od njih, pokazao na kante kojih je bilo sve više i
rekao. Ko vam je naredio da ih ostavljate ovde? Ko ti je šef?"
Čovek ga je pogledao ništa ne shvatajući - kante se uvek ostavljaju tu
- ali je zamucao pred neobično grubim Čengovim nastupom. „G... gospodin
Albert?"
„Da! Da! Gde je g. Albert? Hoću odmah da razgovaram s njim!"
Čovek je pokazao prema zgradi. Ostali radnici su sve vreme
posmatrali Čeng se okrenuo prema njima. „Dobro. Budite tu. Sad ću da
vidim o čemu se radi."
Krenuo je niz hodnik za poslugu, skrenuo čim mu se ukazala prilika i
udaljio iz kuhinje i od g. Alberta. Domogao se vešernice i skladišta. Onda je
odmah nastavio dok nije našao šta je hteo: uniformisani portir se izležavao
sa kriglom piva u ruci. Čeng mu je prišao - preko metli, kofa i sunđera - i
zatvorio vrata za sobom. Portir je bio iznenađen, instinktivno se povukao
kroz gomilu metli. Čeng ga je dohvatio za kragnu i povukao, govoreći tiho i
odsečno.
„Slušaj. U gužvi sam. Moram da pošaljem poruku - lično, da niko ne
zna - u sobu grofice Laker-Sforca. Znaš ko je to?" Čovek je klimnuo.
„Dobro. Sad ćeš me odvesti tamo sporednim stepenicama. Niko ne sme da
nas vidi, da joj ne bismo uništili ugled. Mora da dobije ovu poruku." Čovek
ga je pogledao, a Čeng je samo vratio novčić sebi u džep i izvukao čoveka
napolje. Dobiće novčić kad budu stigli.
Soba se nalazila na trećem spratu, u zadnjem delu, što je sumnjičavom
umu kao što je Čengov imalo smisla - previsoko da bi se neko popeo ili
skočio odatle, a podalje od mase sveta na ulici. Portir je zakucao na vrata.
Niko nije odgovarao. Ponovo je kucao. Nije bilo nikoga. Čeng ga je odvukao
od vrata i dao mu novčić. Izvukao je još jedan srebrnjak. „Ne sećaš se da se
ovo uopšte dogodilo", rekao je i gurnuo mu duplu napojnicu u ruku. Portir je
klimnuo i polako se udaljio. Posle nekoliko koraka - dok ga je Čeng pratio
divljačkim pogledom - okrenuo se i počeo da trči. Čeng je izvukao privezak
sa kalauzima. Brava je škljocnula, a on je pritisnuo kvaku. Ušao je.
Apartman je bio potpuna suprotnost Selestinog u Bonifasu - sve je
bilo raskošno, kao i sve u Sent Rojalu, tepisi, kristal, glomazni nameštaj
preterano ukrašen duborezom, cveće u izobilju, luksuzne draperije, tapete sa
vrlo sitnro1 šarama, a zapanjujuća je bila i sama veličina apartmana. Čeng je
stajao u glavnom salonu. Izgledalo mu je da u apartmanu nema nikoga.
Svetlost lampi na gas je bila slaba, ali je i pod tako mutnim svetlom moglo
da se vidi. Primetio je odeću, što mu je izmamilo osmeh. Odeća - zapravo,
sve sama čipka i svila neuredno razbacana po naslonima stolica i sofama,
čak i po podu. Tako nešto je bilo nezamislivo za sobu u kojoj je vladala
čvrsta ruka tetka Agate. Međutim, ova dekadencija je prevazilazila granice
običnog nemara i prerastala u neki naivni smisao za red. Prišao je radnom
stolu, prepunom praznih listova, pa je prineo stilsku drvenu stolicu ulaznim
vratima, podbočivši njome kvaku. Nije hteo da ga prekidaju dok radi.
Pojačao je svetio i vratio se u glavni salon. Naišao je na dvoja
otvorena vrata na obe strane i jedna zatvorena na drugoj strani. Bacio je
pogled kroz vrata -soba za sluškinje i drugi salon, po kom su odeća, čaše i
tanjiri bili isto tako razbacani. Prišao je zatvorenim vratima i gurnuo ih.
Unutra je bio mrak. Napipao je lampu na gas, a kada je pojačao svetio,
ukazala se još jedna elegantna dnevna soba, sa dva lepa dvoseda i tacnom
punom flaša, iznad svega toga je bilo ogledalo. Čeng je zastao, stresao se od
jeze, jer je ispod dvoseda ugledao dve zelene čizmice.
Prešao je pogledom po sobi tražeći bilo kakav drugi trag. Na tacni su
bile četiri čaše, neke od njih poluprazne i izmazane karminom, a još dve su
ležale na podu ispod drugog dvoseda. Na zidu preko puta, visoko, visilo je
ogledalo u teškom ramu nagnuto prema ulazu. Čeng je sa gađenjem
pogledao u njega - nije voleo da se ogleda - ali mu je pažnju privuklo nešto
drugo, na zidu pored ogledala visila je mala slika čiji je autor jedino mogao
biti Oskar Vejland. Skinuo ju je sa zida i okrenuo da vidi poleđinu.
Rukopisom, verovatno umetnikovim, plavom bojom je pisalo „Deo iz
Blagovesti, 3/13", a ispod toga niz simbola - kao neka matematička formula
sa grčkim slovima - a onda natpis: ,I tako će biti Preporođeni'.
Pogledao je sliku s lica i zapanjio se od tako otvoreno prikazanog
užasa.Kako je kontrast između slike i luksuznog zlatnog rama bio veliki, ili
je slika, izdvojena iz celine - nekako fragmentarna, ograničena - odvojena od
glavne, pa je sve delovalo tako opasno. Čeng nije mogao da otrgne pogled
od nje.
Prizor nije bio pornografski - jer nije bio toliko direktan - ali je bio
očigledno grozan. Ne znajući ni sam zašto, neprekidno ga je tresla drhtavica
od nje a u isto vreme raslo mu je uzbuđenje među nogama. Nije mu se činilo
da je mnogo drugačija od one koju su videli u galeriji, sa ženom ushićenog i
unakaženog lica.Bilo je strašno pomisliti da se uopšte zove Marija. Ovaj deo
slike je prikazivao njenu nagu karlicu sa strane i predivne butine oko kukova
neke druge osobe u plavom koja se popela na nju. Kad je malo bolje
pogledao, primetio je da osoba u plavom drži ženu za kukove... šake su mu
plave, nakićene prstenjem sa gomilom narukvica od različitog metala, koje
mu se sjaje na zglobu - zlato srebro, bakar, gvožđe - to nije bila plava odeća
na njemu, nego mu je koža bila plava. Možda je bio anđeo - bogohuljenje
svakako - a sveukupni utisak koji je slika ostavljala postignut je savršeno
oblikovanim telom, neposrednom senzualnošću teških ženskih bedara u
muškarčevom stisku, nagnutim u položaju pod kojim su se spojili, trenutkom
koji je zaustavljen i otvoreno nagoveštava božanstveno grčenje i
sjedinjavanje koje sledi - iako samo u posmatračevoj glavi.
Čeng je uzdahnuo i nespretno okačio sliku na ekser. Još jednom je
bacio pogled na nju, skamenjen i iznova potresen tim dugačkim noktima na
plavoj ruci i nežnošću sa kojom dodiruju žensku put. Okrenuo se prema
dvosedu i dohvatio zelene čizmice. Sigurno su Selestinine. Retko kad je
Čeng osećao odgovornost prema nekome sa kim je uspostavio ovakav
kontakt - posebno kada se radi o ljudskom biću - a sada ga je ubijalo to što
se sve ovako brzo raspada. Ganule su ga ostavljene čizmice - sama pomisao
da su njena stopala tako mala, da staju u ovako mali prostor, što joj ne smeta
da žustro hoda, za njega je bila neshvatljiva. Uzdahnuo je, ogorčen i
žalostan, i bacio ih na dvosed. Jedna vrata u sobi su bila odškrinuta. Gurnuo
ih je vrhom štapa. Otvorila su se nečujno.
Sve je govorilo daje to bila Rozamondina spavaća soba. Krevet je bio
ogroman sa visokim stubovima od mahagonija na svakom uglu i teškom
zavesom od ljubičastog damaska navučenom sa svake strane. Po podu je
svuda bila razbacana odeća, uglavnom donji veš, ali i pokoji komad odeće,
haljina ili jakna, ili čak cipele. Ništa od toga nije bilo Selestinino, mada je
bio svestan da mnogo toga ne bi prepoznao čak i da jeste njeno. Pomislivši
na Selestinino donje rublje, odlutao je u mislima tamo gde nikada prethodno
nije bio, doživljavajući to kao greh - sada kada je mislio da je mrtva. Možda
je još bio pod utiskom one Vejlandove slike, ali kroz misli - ili kroz srce -
proletela mu je slika kako rukom obuhvata njen tanušni grudni koš... klizi
prema slobodnim kukovima, bez korseta i kombinezona, po njenoj neopisivo
mekoj koži. Odmahnuo je glavom. Kakve su ga to misli spopale? Na osnovu
svega što je znao, mogao je samo da pretpostavi da će kada razgrne ovu
ljubičastu zavesu ispred sebe, ugledati njen leš. Jedva je uspeo da se otrgne
od nekontrolisanih fantazija i ponovo vrati na posao koji ga je čekao u sobi.
Udahnuo je polako i duboko - dok su mu grudi oštro protestovale i krenuo
ka krevetu. Razvukao je zavesu. Ispod svilene, razbacane posteljine,
nemarno gurnute u stranu, Čeng je ugledao kako se beli ženska ruka.
Pogledao je jastuke na ženinoj glavi i sklonio jedan, pojavilo se klupko
tamnokestenjaste kose. Skinuo je još jedan jastuk, ugledao lice, zatvorene
oči, blago otvorena usta, a na koži oko očiju ovalne i bele ožiljke. Bila je to
Margaret Huk - gospođica Maršmur. Upravo kada je shvatio da je gola, ona
je otvorila oči. Zatreptala je od prizora iznad sebe, ali joj mirni izraz lica
nimalo nije narušio. Zevnula je i lenjo protrljala levo oko, i dalje sanjiva.
Ispravila se, čaršavi su joj skliznuli do pojasa, a onda ih je nesvesno povukla
i pokrila se.
„Bože gospode", rekla je, zevnuvsi ponovo. „Koliko je sati? "sigurno
ima jedanaest", odgovorio je Čeng.
„ Spavam već satima. Baš sam lenja." Pogledala ga je, dok su joj oči
koketno i zadovoljno poigravale. „Vi ste Kardinal, zar ne? Rekli su mi da ste
poginuli. Čeng je klimnuo. Ako ništa drugo, nije delovala razočarano.
„Tražim gospođicu Tempi", rekao je. „Bila je ovde." „Bila je..." odgovorila
je ona sporo, dok su joj misli lutale ko zna gde. „Zar nemate nikog drugog
da pitate?"
Suzdržao se od želje da je ošamari. „Sami ste, Margaret. Možda
hoćete da vas odvedem kod gđe Kraft - sigurno se sekira što ste nestali."
„Ne hvala." Gledala ga je kao da ga tek sada jasno vidi. „Tako ste
neljubazni." Rekla je kao da je time bila iznenađena.
Čeng se nagnuo i zgrabio je za bradu, terajući je da ga gleda pravo u
oči. „Mogu ja da budem još neljubazniji. Šta ste joj uradili?"
Smeškala se, a strah joj je titrao na licu. „Šta ako je sama sebi to
uradila?
„Gde je?"
„Ne znam - spavalo mi se - uvek mi se spava... posle toga... a neki su
gladni.
„Da li ste se raspitivali u kuhinji?"
Čeng nije odgovorio na ovaj prosti komentar - znao je da ga provocira
kako bi dobila na vremenu, ali je tim rečima uspela da mu ubrza misli koje
su titrale u njemu... usta ove žene su se otvorila od iznenađenja i nekog lič-
nog zadovoljstva - a onda se strašno lako to lice pretvorilo u Selestinino,
usne su joj se izvile i pretvorile u patnju pomešanu sa zadovoljstvom. Čeng
je od zaprepašćenja pustio bradu gospođice Maršmur i udaljio se. Ona je
zbacila prekrivače sa sebe, ustala i krenula ka gomili bačene odeće na podu.
Bila je viša i gracioznija nego što je mislio. Okrenula mu je leda i sagnula se
da dohvati kućnu haljinu - ličila je na plesačicu - sasvim razotkrivajući svoje
pohotno telo. Dok je tako stajala, osvrnuvši se da smeškom odgovori na
Čengov zadivljen pogled, mogla se videti mreža beličastih ožiljaka na nje-
nim leđima, tragovi biča. Obavila je ogrtač oko sebe - od svetle svile sa veli-
kim crvenim zmajem na leđima - i spretno stegla pantljiku oko struka, kao
da označava završetak ili početak nekog dobro poznatog tajnog rituala.
„Vidim da vam je lice bolje", rekao je Čeng.
„Kakve veze ima moje lice?" odgovorila je dok je nogom gurala
gomilu odeće u kojoj je pronašla jednu papuču i nazula je u toku razgovora.
„Promena se događa unutra i vrlo je suptilna."
Čeng se podrugljivo nakašljao. „Jedina promena koju primećujem je
da ste prestali da radite u jednom bordelu i prešli u drugi."
Pogled joj se zacaklio - ovo ju je uvredilo, a njemu pričinilo veliko
zadovoljstvo.
„Nemate vi pojma", rekla je pretvarajući se da je smirena.
„Ponovo sam prisustvovao tom vašem jezivom procesu - protivno
svojoj volji - pa sam hteo da vam kažem, ako ste to uradili gospođici
Tempi..."
Nasmejala se zadovoljno. „To nije kazna. To je nagrada, i sama
činjenica, ta smešna činjenica, da dotična, vama draga gospođica Nebitna..."
Čengu je laknulo, oslobodio se straha za koji nije ni znao da ga mori -
da je Selest postala jedna od njih... bilo bi mu draže da je mrtva. Ali gđa
Maršmur je nastavila dalje: „...ne može ni da spozna mogućnosti, dodatnu
snagu..." Prepoznao je kod nje ponos kakav su imali oni što su celog života
bili tlačeni, a potom uzdignuti - posle godina i godina suzdržavanja, njihova
usta su postala spuštena brana nadmenosti. Čenga je zgrozila ta brza
promena od zavodljive kokete u arogantnu damu. Ona je osetila njegov
prezir i razbesnela se.
„Mislite da ne znam šta ste vi? I šta je ona..."
„Znam samo da ste nevešto i bez uspeha jurili za nama iz jedne u
drugu javnu kuću."
„Bezuspešno?" Nasmejala se. „Pa zar niste sada ovde?"
„Jesam, kao što je i gospođica Tempi. Gde je ona sada?"
Ona se ponovo nasmejala. „Vi stvarno ne razumete..."
Čeng je poleteo korak napred, zgrabio je za kućni ogrtač i bacio na
krevet, tako da su papuče odskočile u padu. Stao je iznad nje, a ona je
sklanjala kosu sa lica i gledala u njegov nedokučiv pogled.
„Ne, Margaret", prosiktao je. „Vi ne razumete. Radite kao kurva.
Odrekli se svog tela i zato nemam razloga da budem obziran, posebno zbog
posla kojim se bavim... a vi znate da ništa ne može da me natera da budem
fin. Vas držim, Margaret. Zapalio sam Fransisa Ksonka, savladao sam
prinčevog majora i preživeo grofičinu prevaru, sve u jednom danu. Više me
nikada neće prevariti, razumete? U ovim stvarima, dobro znam, retko se
pruža druga prilika. Vaši ljudi su mogli da me ubiju, odnosno samo jedna
osoba među vama je to mogla, i ja sam preživeo. Sada hoću da vidim, i to
odmah, da li mi ikako, u bilo kom smislu možete biti od koristi. Ako ne
možete, istrebiću vas, i neću trepnuti dok vas budem tamanio kao pacove u
najezdi."
Izvukao je štap, najteatralnije što je umeo - nadajući se da reči nisu
bile prejake - i namerno joj se obratio blažim tonom.
„Dakle, Margaret... već sam pitao... gde je gospođica Tempi?"
Tek tada je Čeng shvatio koliko je proces ozbiljna stvar. Žena nije bila
glupa, bila je sama, razumna i iskusna, a opet se razrogačila od straha kada
je ugledala bodež i zaurlala, kao da će ga rečima umesto oružjem oterati.
„Ne budite ludi! Ona je otišla - nikad je nećete naći, nju niko ne može
da spase - vi ne možete ni da zamislite šta je sa njom! Naivni ste kao dete, vi
ste svi kao deca, ovaj svet nikada nije bio vaš i nikada neće biti! Ja sam
upotrebljena i preporođena! Prepustila sam se i postala kao nova! Ne možete
me povrediti, ne možete promeniti ništa, vi ste crv u blatu - pustite me!
Izlazite odavde, možete jedino sebi da prerežete grkljan!"
Dok je vrištala, Čenga je obuzeo bes - jer ga je duboki prezir u
njenom glasu zaboleo kao otrovni očnjak. Bacio je štap u stranu, levom
rukom je zgrabio za nogu kojom se ritala i snažnim trzajem je povukao ka
sebi. Uspravila se i nastavila da urla, razjarena u licu, nije ni pokušavala da
ga odgurne dok su joj iz usta letele kapljice pljuvačke. U desnoj ruci je držao
bodež. Da je ne bi izbo, udario ju je pesnicom u vilicu, šakom kojom je
stezao balčak. Glava joj se cimnula unazad - žestoko je povredio prste - ali
ona nije pala. Govor joj je postao nepovezan, u uglovima očiju su se pojavile
suze, kosa joj je bila sasvim raščupana.
„...nije vredna! Napuštena, ništa ne zna - sama u sobi - u bednoj sobi
s bednim leševima - štenara - psi se pare..."
Bacio je bodež i udario je još jednom. Prevrnula se preko kreveta i
počela da jeca, dok joj je glava visila na jednu stranu. Čeng se trgnuo i vratio
bodež u korice. Nije više bio besan. Prezir koji je pokazala prema njemu u
stvari je bio prezir prema samoj sebi - setio se reči gđe Kraft da je Margaret
Huk ćerka vodeničara - pa je mirno pustio da sve prođe. Pomislio je da ih je
neko u hotelu možda čuo, ali se ponadao da ovakvi krici - sudeći po količini
praznih flaša -nisu bili ništa neobično u sobi Rozamonde, grofice Laker-
Sforca. Pogledao je dole na telo Margaret Huk - rastvoreni ogrtač je otkrivao
mekotu njenog stomaka i podatnu zamršenost među njenim nogama - kako
god, bio je to neobičan prizor. Bila je zgodna žena. Grudni koš joj se
pomerao dok je isprekidano disala. Nalik na životinju kao i svi drugi. Setio
se njenih ožiljaka na leđima, toliko drugačijih od onih na licu - premda su i
jedni i drugi govorili koliko svoje želje potčinjava moćnijima od sebe, s
druge strane su potvrđivali da na neki nespretan način traga za duševnim
mirom. Ovaj napad histerije je govorio Čengu da taj mir još nije našla, već
da je samo jakom kontrolom sputavala nezadovoljstvo. To je možda bilo
dirljivije nego išta drugo. Navukao joj je i pritegao kućnu haljinu, koristeći
priliku da joj rukom prede preko kukova, a onda neprimećen nestao iz
hotela.
 Dok je išao mračnim ulicama, Čeng se sećao reči gđe Maršmur,
„nemoguće je spasti", što znači da se već nešto desilo sa Selest, ili je tako
izvesno da će se desiti da on ne može na to da utiče. Sudeći po njenoj
nadmenosti, u pitanju je bilo ovo drugo. Osećao je težinu Selestininih
čizmica u džepovima kaputa. Pomislio je da su je odveli u neki centar moći -
možda da bi je podvrgli procesu ili prosto da bi je ubili - ali ako su hteli,
zašto to do sada nisu uradili? Onda se sa bolom setio Anđelike i staklene
knjige. Da li su toliko zli da ceo ritual ponove na Selest? Eksperiment sa
Andelikom je on sam poremetio kada je upao - ali šta bi bio uspešan ishod?
Verovatno nešto još monstruoznije.
Pre svega, treba da sazna gde su je odveli. Ili u Haršmort, gđe su
odneli i kutije, ili na imanje lorda Tara, o kom ga je Rozamonda ispitivala.
Oba mesta su bila velika i na osami, tako da niko nije mogao da im smeta.
Svenson je verovatno već stigao na imanje, tako da bi on možda trebalo da
ode u Haršmort... ali ako je igra bila tako opasna, kako može da računa da će
doktor sam uspeti da je spase? Pokušao je da ga zamisli, onako ozbiljnog,
Selest mu nepomična leži na ramenu, u hodu pokušava da puca iz pištolja na
gomilu vojnika koji trče za njima, potpuna propast. Morao je da sazna gde su
je odveli. Pogrešna pretpostavka mogla bi da ih košta glave. Moraće da
rizikuje i ode u Biblioteku.
Kao i druge velike građevine, Biblioteka nije imala dodatne zgrade i
okolne krovove koji bi mu rešili problem. Na velikim duplim vratima i
sporednom ulazu za poslugu stajala je redovna straža, čak i tokom noći. Sa
dobrog mesta, nekih četrdeset jardi dalje, Čeng je video i meklenburške
vojnike u crnom kako se šetkaju u senci kolonade kod stepeništa.
Pretpostavljao je da ih je bilo i na sporednom ulazu - neće moći da izbegne
stražu. Nije se zabrinuo. Otrčao je do jedne kamene građevine pedesetak
jardi od glavne zgrade. Na vratima je bila teška drvena reza, ali je uz malo
muke i pomoću noža - provukao ga je kroz rupu, probio rezu, pomicao je
malo-pomalo u stranu - na kraju otvorio vrata. Na slabom svetlu, koje je
prodiralo kroz zatamnjeni prozor, ugledao je gomilu lampi, uzeo je jednu i
proverio da li ima ulja, a onda oprezno zapalio šibicu. Smanjio je plamen,
tek toliko da ugleda otvor na podu. Spustio je lampu i iz sve snage povukao
ručku. Šarke metalnog poklopca su zaškripale i vratanca su se otvorila. Uzeo
je lampu i pogledao u rupu ispod sebe. Već drugi put u istom danu
zahvaljivao je sudbini što mu je čulo mirisa bilo uništeno. Sišao je u kana-
lizaciju.
Radio je to i ranije, kada je morao da raspravi stvari sa mušterijama
koje nisu htele da mu plate. Jednom je neko poslao svoje ljude u Biblioteku,
pa je Čeng morao da se posluži ovom odvratnom zapečaćenom rupetinom.
Kada je te večeri pokucao mušteriji na prozor, i dalje mu se cedila voda iz
kanalizacije - rešio je nesporazum oštrom britvom - ali tada je uveliko bilo
proleće. S obzirom na to da je sada skoro zima, nadao se da je nivo vode
nizak i da se neće uprljati dok se bude provlačio. Spuštao se, sa štapom u
jednoj i lampom u drugoj ruci, dok nije došao do samog kanalizacionog
tunela. Smrdljivi potok je bio manji u odnosu na onaj kada je poslednji put
bio ovde u poseti. Laknulo mu je kada je ugledao niz kamenih stopa u dužini
od jednog jarda po kojima može da gazi. Povio se i oprezno krenuo.
Bilo je veoma mračno, plamen u lampi je titrao. Nalazio se ispod
ulice, a ubrzo - brojeći korake - ispod same Biblioteke. Još dvadeset koraka
do sledećeg niza stepenica i sledećeg otvora. Popeo se, gurnuo ramenom
poklopac otvora i ušao u najniži podrum Biblioteke - tri sprata ispod nivoa
zemlje. Otresao je čizme najbolje što je umeo i zatvorio poklopac.
Ne pojačavajući svetlost lampe, krenuo je gore, na glavni nivo, pravo
u skladište knjiga. Odlično je poznavao zgradu, baš kao da je slep. Na tri
sprata su bila skrivena skladišta sa knjigama za svaki sprat Biblioteke
otvoren za čitaoce. Prolazi kroz skladišta su bili pretrpani, prašnjavi i uski,
sa knjigama ostavljenim nasred puta, koje nikada neće biti sklonjene. Zidovi
- pod i tavanica, takođe -bili su najobičnija gvozdena konstrukcija, pa je
preko dana čovek gledao kroz rupe na njima kao kroz neki čudni
kaleidoskop, sve do samog vrha zgrade, dvanaestak spratova iznad. Čeng se
brzo popeo uz šest uskih redova stepenica do trećeg sprata Biblioteke,
ramenom gurnuo vrata - uvek su zaglavljena - i ušao u zasvođenu prostoriju
sa mapama gde se ne tako nedavno sastao sa Rozamondom povodom
započinjanja posla.
Sada je Čeng pojačao plamen u lampi, jer je znao da ga straža neće
videti -soba sa mapama je bila prilično daleko od glavnih stepenica. Spustio
je lampu na veliki drveni sanduk i potražio jednu knjigu na kustosovom
stolu - ogromnu Kraljevsku zbirku geodetskih mapa, najlakši način da dođe
do podataka o Haršmortu i imanju Tarovih. Međutim, nije znao gde se oni
tačno nalaze, odnosno nije mogao da pogodi na kojoj bi mapi mogli da budu.
Posegnuo je za malim izdanjem Zbirke i okrenuo spisak naselja bolno
žmirkajući. Trebalo mu je nekoliko minuta da nade oba mesta sa
koordinatnim oznakama za glavnu mapi. Locirajući ih na glavnoj mapi, koja
je bila sklopljena na početku knjige, mogao je da ih uporedi sa oznakama na
detaljnoj geodetskoj mapi određene oblasti, a njih je u Biblioteci bilo na
stotine. Nekoliko trenutaka je stajao nagnut nad velikom kartom, a onda je
već preturao po širokoj plitkoj fioci u ormaru iznad radnog stola. Opet, na
milimetar od šifrovanih oznaka, pisalo je gde su te dve mape i izvukao ih iz
stola. Svaka je imala najmanje šest kvadratnih stopa - prostro ih je preko
velikih stolova u delu za čitaoce i uzeo lampu. Protrljao je oči i bacio se na
sledeću fazu istraživanja.
Na osnovu mape, imanje Tarovih - vrlo prostran posed - nalazio se u
okrugu Flodmajer. Nije bilo teško naći kamenolom, jer se nalazio na oko pet
milja od glavne kuće, u blizini stenovitih brda. Kuća je bila velika, ali ne
previše, tako da je bilo mesta za voćnjak, pašnjak i štale. Zemlja je izgledala
prilično divlje, bez znakova civilizacije ili izgradnje. Na mapi je bilo i
nekoliko sitnih oznaka za građevine na samom kamenolomu, ali da li su bile
dovoljno velike za grofičine eksperimente?
Mapa Harsrnorta je isto tako bila nepotpuna. Kuća je bila veća, u
blizini kanala a okolno zemljište su bile ili močvare ili ravni pašnjaci. I sam
je bio u jednoj, nije bila posebno visoka. Pitao se gde su to mogli da naprave
zgradu kao što je Institut, dobro ukopanu u zemlju, što bi u ovom kraju
podrazumevalo visok toranj. Nije video nijedno takvo mesto na mapi.
Uzdahnuo je i protrljao oči. Nije imao vremena. Vratio se na mapu
Haršmorta, gde su Aspičovi vojnici odneli kutije. Usredsredio se u slučaju
da je nešto propustio. Nije mogao da vidi drugi kraj mape, pa je primicao i
okretao na stolu da bi je bolje osvetlio. U žurbi, prsti su mu se zarili u donji
ugao. Iznervirano je opsovao i pogledao šta je uradio. Dole je nešto pisalo.
Približio se i zabuljio. Bila je to šifra za drugu mapu, drugu mapu ove iste
oblasti. Zašto još jedna mapa? Zapisao je taj broj na ruci i otišao ponovo do
Zbirke da što pre nade naziv. Nije odmah shvatio o čemu se radi. Druga
mapa je bila geodetski prikaz pojedinačnih kuća. Čeng je požurio do radnog
stola, nestrpljivo izvukao mapu i rasprostro je po stolu. Zaboravio je jednu
stvar. Ovu građevinu je Robert Vandarif kupio dok je bila zatvor, a onda je
renovirao i tako napravio sebi veliku kuću.
Saznao je šta mu je trebalo. Sadašnja kuća je u stvari imala otvoren
prostor na sredini gde je bio vrlo lepo uređen vrt, u francuskom
geometrijskom stilu. Mapa zatvora pokazuje da u tom centru postoji kružna
građevina - Čeng se udubio u razmišljanje - koja je imala mnogo spratova
pod zemljom. Zatvorske ćelije su zapravo bile prsten oko središnjeg
osmatračkog tornja, koji je bio duboko ukopan u zemlju. Ponovo je pogledao
Vandarifovu mapu Haršmorta... na njoj ništa od toga nije bilo prikazano.
Čengu je bilo jasno da je to i dalje bilo tamo, pod zemljom. Setio se
laboratorije u Institutu, gomile cevi koje su išle preko zidova do stola na
kom je ležala Anđelika. Zatvorski prsten bi vrlo lako mogao da se preuredi
za iste svrhe. Na imanju Tarovih nije bilo ničeg sličnog -troškovi na ovako
prosečnoj građevini bi bili mnogo veći od koristi. Ostavio je mape gde su
bile i sa lampom otišao u skladište. Sudeći po onome što je saznao, Selest se
već mogla nalaziti u zagrljaju onog kobnog stola.
Kada je stigao na Stroping, već je prošla ponoć. Prizor je bio strašan, a
mesto je još više podsećalo na pakao nego ranije (Čeng toliko nije voleo
život u gradu da je za njega i stanica bila nešto neprijatno i grozno) -
zastrašujuće pištanje, mlazevi pare, blistavi anđeli sa obe strane onog
jezivog sata, a ispod njih, čak ove sitne sate, šačica usamljenih očajnika pod
teškim gvozdenim baldahinom. Čeng je pojurio prema obaveštenju o
voznom redu i pokušao da ga pročita trku. Već na pola puta je ugledao
mutna slova i shvatio - peron 12, polazak u 12:23, Orindž kanal. Šalter za
karte je bio zatvoren - platiće kondukteru, pojurio je ka peronu. Voz je već
bio tamo, para je kuljala iz crvene lokomotive
Prišao je bliže i zabrinuo se kada je primetio grupu lepo obučenih
ljudi -muškaraca i žena - kako ulaze u poslednji vagon. Usporio je i umesto
da trči počeo je da hoda. Da li je to ponovo neki bal? Posle ponoći? Ne
mogu da stignu u Haršmort pre dva sata ujutru. Otezao je sve dok i poslednji
član grupe nije ušao u voz - nikoga nije prepoznao - i neopažen prišao
poslednjem vagonu. Ušlo je možda dvadesetak ljudi. Pogledao je na sat -
bilo je 12:18. Dao im je još jedan minut da se udalje iz poslednjeg vagona
pre nego što se on popne. Nije bilo konduktera. Da li je otišao napred sa
ostalima? Čeng je napravio nekoliko koraka i pogledao oko sebe. Nikoga
nije bilo u kupeima poslednjeg vagona. Okrenuo se ka zadnjim vratima i
zaledio se. Preko mermernog perona stanice išla je prema vozu niko drugi do
gđa Maršmur, u upadljivo crno-žutoj haljini. Oficiri su hodali pored nje, a
petnaestak vojnika u crvenim uniformama marširalo je iza. Čeng se okrenuo
na peti i poleteo napred kroz vagon.
Kupei su bili prazni. Na drugom kraju hodnika, Čeng je prošao kroz
vrata i nastavio napred. I ovaj vagon je izgledao prazan. Nije ni čudo u ovo
doba noći, uz to su ljudi koji su se ukrcali bili u grupi. Sigurno su svi seli
zajedno, a Čeng je znao da će im se i gđa Maršmur pridružiti, čim - na svoje
zadovoljstvo - ustanovi da njega nema u vozu. Došao je do kraja drugog
vagona i uleteo u treći. Trgnuo se i pogledao iza sebe, a kroz staklo na
vratima i niz dva uzastopna hodnika nazirale su se crvenkaste vojničke
siluete. Ulazili su u voz. Čeng je počeo da trči. Svi vagoni su bili prazni -
nije ni zagledao unutra dok je prolazio. Došao je do trećeg vagona i naglo
stao. Vrata su bila drugačija. Izlazila su na malu otvorenu platformu sa
lancima na jednoj strani. Iza toga, na samo nekoliko koraka, bio je drugi
vagon, drugačiji od ostalih, crn sa zlatnim ukrasima i crnim vratima od
ofarbanog čelika koja nisu mogla da se otvore. Čeng je zgrabio kvaku.
Zaključano. Okrenuo se i ugledao crvene uniforme na drugom kraju
hodnika. Nije imao izlaza.
Voz se cimnuo i krenuo. Čeng je pogledao nadesno i video kako
stanica sve više odmiče. Bez razmišljanja je preskočio lanac i u čučnju
doskočio na šljunak,što mu je potpuno izbilo vazduh. Jedva se uspravio. Voz
je sve više ubrzavao. Onda je potrčао pored, na silu pokrećući telo,
pokušavajući da zanemari osećaj kao da je udahnuo punu kutiju igala. Bacio
se u luđački trk, noge su ga vukle, kako bi dostigao platformu sa koje je
skočio, a onda nastavio još brže, prema prednjem delu crnog vagona. Šine
ispred njega su se gubile u tunelu. Pogledao je u prozore crnog vagona,
mračne, pokrivene zavesama - možda je to crna farba? Ili čelik? Pluća su mu
pucala od bola. Na prednjem delu vagona je ugledao prazan prostor, ali i kad
bi stigao do njega, ne bi imao snage da se podigne. Pred očima mu je
proletela slika kako pada pod voz - noge odsečene istog trenutka, lokve krvi,
poslednje što bi u životu video bila bi prljava šljaka između šina na
Stropingu. Poslednjim snagama je krenuo napred. Odjeknuo je pisak.
Približavali su se tunelu. Laknulo mu je kada je ugledao da na drugom kraju
vagona postoje stepenice. Poskočio je, čvrsto se uhvatio, dok su mu noge
visile nad prugom, i kao ludak pokušavao da se popne hvatajući se sve više,
pazeći da ne ispusti štap, sve dok nije uspeo da uglavi koleno u najnižu
prečagu. Jedva je disao, pluća i grlo nije osećao. Voz je nestao u tunelu.
Čeng se i dalje borio za život, proturio je obe noge kroz prečke da bi
rasteretio ruke. Gradi su mu podrhtavale. Nakašljao se i nekoliko puta
pljunuo u mrak, osećao je ukus krvi. Vrtelo mu se u glavi, samo što se nije
onesvestio. Uhvatio se čvršće za gvozdene prečke i duboko udahnuo, kao da
poslednji put u životu uzima vazduh. Ako ga je iko video, on više nije bio u
stanju da se brani. Psovao je Rozamondu i njen plavi prah. Pluća su mu bila
kao mleveno meso za kobasicu. Ponovo je pljunuo i zažmurio od bola.
Sačekao je kraj tunela, koji se pojavio nakon petnaestak minuta. Niko
nije izašao iz vagona. Voz je jurio prema severoistoku, prolazeći pored
pustih dvorišta i napuštenih kuća, pored šume i udžerica od kartona koje su
se prostirale uz prugu do izlaska iz grada. Iako je mesec bio skriven iza
oblaka, Čeng je mogao da vidi drugu platformu sa lancem, koja je
povezivala crnu lokomotivu i sledeći vagon na kom uopšte nije bilo vrata
već nekoliko stepenika koji su dosezali do višeg nivoa. Tek je tada, skoro
istrošen od umora, lagano shvatio. Ovo je vagon za ugalj, a ispred njega
lokomotiva. Čvrsto je uglavio noge i protegao ih preko praznog prostora do
stepenica na njemu. Falilo mu je tri inča da dohvati rukom. Kad bi se bacio,
sigurno bi uspeo, ali je oklevao, još jednom proveravajući koliko je
iscrpljen. Nije mogao da ostane na istom mestu, a nije se usuđivao ni da
preskoči lanac. Protegao je ruku i jednu nogu, zagledan u razmak između
šina koji mu je promicao ispod nogu i pragove koji su se stapali treperavu
mrlju. Polako je pomerio pogled prema stepenicima, duboko udahnuo i
skočio... odlično se dočekao, ali srce samo što mu nije puklo. Pogledao je iz
boljeg ugla ta metalna vrata. Izgledala su potpuno isto kao i ona na drugoj
strani: teška, gvozdena, bez prozora - puna srdačne dobrodošlice nalik onima
na sefu u banci. Podigao je pogled prema vrhu stepenica i počeo da se penje.
Vagon su nedavno napunili, tako da skok sa vrha stepenica do
podloge od uglja ne bi bio duži od dve stope - što bi bilo dovoljno da Čenga
sakrije od onih sa platforme između vagona. Uz to, gomila je bila viša na
sredini, pa ga je štitila od pogleda mašinovode i ložača na drugoj strani.
Legao je na leđa i zagledao se u noćnu maglu kroz koju se voz probijao.
Zveckanje šina i jak pisak pare su mu odjekivali u ušima, ali u tako
pravilnom ritmu da je postao prijatan. Otkotrljao se i pljunuo na zid vagona.
Po ukusu je znao da je krv. Osetio je kako mu niz kičmu prolazi iskonski
drhtaj straha i odmah se setio strašnog trenutka kada je prvi put osetio udarac
korbača po očima - kada su ga odneli u ambulantu u domu za siromašne, gde
je uz mnogo sreće preživeo groznicu, sve vreme je mislio na samo dve
stvari, kakav je pre toga bio i kakav će posle toga postati -slab, bespomoćan,
za žaljenje. A kada je konačno napustio ambulantu i pokušao da povrati svoj
stari život, ispostavilo se da je stvarnost bila gora nego što se pribojavao -
posle prvog dana je odustao i predao se novom životu, punom gorčine, besa i
očaja koje je u njemu budila nemaština. Što se tiče mladog plemića koji ga je
ošinuo po očima... Čeng nikada nije saznao ko je to - suočilsu se u
studentskoj prostoriji na univerzitetu usred galame i svađe medu studentima.
Trenutak kada ga je ugledao bio je vrlo, vrlo kratak - jaka brada, zlobna
grimasa na licu, podle zelene oči. Sve što je znao, ili se nadao, da je taj pre
mnogo godina podlegao sifilisu... takav je utisak ostavljao.
Dok je ležao u vagonu za ugalj, vratio mu se ceo događaj. Ako je sada
upropastio i pluća, onda mu je ceo život bio uništen. Mogao bi možda da
završi u Biblioteci, ali da radi pravi posao - u kom je uživao i nalazio
izvesnu potvrdu svoje ličnosti - bilo bi van njegovog dometa. Setio se svojih
nepredviđenih avantura prethodnog dana i shvatio da nikada ne bi savladao
vojnika u svojoj sobi, niti one iz Instituta, ni majora, ni Ksonka, niti bi
preživeo Rozamondu, nikome od njih ne bi umakao da su ga zatekli u
ovakvom stanju. Posle povređivanja je uspeo snagom volje da se oporavi, da
nauči kako da preživi, kako (kome i koliko da veruje, koga i kako da ubije, a
koga samo da prebije) I što je najvažnije, gde da svrsta, u koju oblast života -
posao i mir, delovanje i nove kontakte sa ljudima. Bilo da je u pitanju
ćaskanje o konjskim trkama, ili povremenom druženju s Nikolasom u Raton
marini ili bolno uživanje u Anđelikinom društvu (klackanje voza mu je
dozvalo u sećanje njen maternji jezik – rekao joj je da mu kineski zvuči kao
artikulisano mjaukanje, na šta se ona nasmešila, rekao je da voli mačke),
prostor koji su ovi kontakti zauzimali zavisio je od njegovog mesta u svetu,
od toga da li je u stanju da vodi računa o sebi. Šta ako to više ne bude
mogao? Zažmurio je i izdahnuo. Razmišljao je kako bi bilo kada bi umro u
snu, od gušenja krvlju, i kad bi ga ložači našli tek kad bi došli po ugalj.
Koliko bi dana prošlo? Telo bi mu odneli u zajedničku grobnicu za sirotinju
ili bi ga samo bacili u reku. Setio se doktora Svensona, zamislio ga je kako
beži od potere hramljući, kako mu je nestalo municije, ispušta pištolj... gine.
I Čeng će poginuti. Misli su se uskomešale i nekako neprimetno, kao u snu,
iz saosećanja prema doktoru i njegovim mukama, zamislio ga je kako se bori
- video ga je kako ispušta pištolj, traži štap i rasklapa ga (pomislio je da li bi
doktor nosio takvo oružje) i zamahuje prema ljudima koji ga jure kroz maglu
(ili to provejava sneg, doktor je sigurno izgubio naočare) - sablje su svuda
unaokolo, opkoljen je vojnicima u crnom i crvenom... tetura se nemoćan,
oružje mu je bačeno u stranu... oštrice sevaju svuda oko njega kao gladna
morska neman koja se zaletela u dubinu, probadaju mu grudi - da li diše
uopšte? - a onda iz daleka dopire ženski šapat i vlažan dah. Andelika? Ne...
to je Rozamonda. Govori mu da je mrtav. Mrtav, naravno... zar ovo ne liči
na smrt?
Kada je Čeng otvorio oči, voz se više nije kretao. Čulo se isprekidano
šištanje lokomotive, kao da stenje zauzdana aždaja, ali osim toga nije bilo
nikakvog drugog zvuka. Ispravio se, seo, treptao očima, zatim je izvadio
maramicu i obrisao lice. Lakše je disao, ali je na uglovima usana i oko
nozdrva imao kraste. Činilo mu se da nije bila skorena krv - mada nije bio
siguran u to, već pre nešto nalik kristalizovanoj krvi uvaljanoj u šećer ili
smrvljeno staklo. Provirio je preko ivice vagona za ugalj. Voz je bio u
stanici. Nikoga nije bilo u blizini - Crni vagon je i dalje bio zatvoren - ili su
ga ponovo zatvorili.Nije imao predstavu da li je voz ispražnjen ili ne.
Stanična kućica je bila u mraku.Imao je utisak da voz neće krenuti, pa je
pomislio da su stigli do poslednje stanice-Orindž kanala. Pažljivo je prebacio
nogu preko ivice vagona i sišao na zemlju, držeći štap pod rukom. Zglobovi
su mu bili ukočeni, pogledao je u nebo, pokušavajući da na osnovu meseca
proceni koliko je spavao. Dva sata? Četiri? Bacio se na šljunak i počeo da se
trlja i briše što je bolje mogao - znao je da su mu leđa crna od uglja. Tako
prljav neće moći da prođe pored posluge, ali to nije ni važno. Stvar ovog
puta i nije bila u prerušavanju.
Odlazak u Haršmort je izgledao mnogo kraći nego putovanje nazad.
Mali znaci za orijentaciju - brdašca, rupe na putu, panjevi - pojavljivali su se
jedan za drugim u gotovo jednakim razmacima, tako da je već posle pola
sata Čeng stajao na brežuljku u travi do kolena, zagledan u ravan močvarni
pašnjak pred blistavo osvetljenom zidanom ogradom vile Roberta Vandarifa.
Uočio je nekoliko prilaza iz različitih delova kuće. Sa zadnje strane su bili
vrtovi, ograđeni brojnim staklenim vratima kroz koje bi lako moglo da se
ude, ali su skrivene prostorije bile ispod bašte - to je ona naopako okrenuta
kula - i sigurno pod strogim nadzorom. U prednjem delu kuće je verovatno
bilo mnogo ljudi, a na glavnim delovima kuće su bili prozori visoko iznad
površine zemlje, kao na pravom zatvoru. Preostalo mu je levo krilo gde bi
mogao da razbije donji prozor i pobegne, a u tom delu su isto tako otkrivene
razne tajne aktivnosti - Trapingov leš je bio samo jedna od njih. Da proba
tuda? Mora imati u vidu da je gđa Maršmur možda upozorila ljude da će se
on pojaviti, iako ga nije srela u vozu. Oni ga u svakom slučaju očekuju.
Vetar je rasterao maglu, tako da se imanje još bolje videlo na
mesečini. Čeng je zastao, sumnja ga je kljucala u potiljak. Prešao je preko
pola livade i odjednom primetio ulegnute tragove u travi ispred sebe. Neko
je ovuda nedavno prošao. Polako je krenuo napred, gledajući gde će se ti
tragovi ukrstiti sa njegovim pravcem kretanja. Opet je zastao i kleknuo.
Ispružio je štap ispred sebe i razgrnuo travu. U pesku i na prljavoj zemlji,
jedva vidljiv, ležao je dugačak gvozdeni lanac. Čeng je podvukao štap ispod
njega, podigao ga i izvukao iz peska. Bio je samo dve stope dugačak, jednim
krajem pričvršćen za gvozdeni kočić u zemlji. A drugi kraj, što je primetio
sa jezom i užasom, bio je zakačen za metalnu klopku za medvede - u ovom
slučaju bila bi to klopka za ljude, jedan grozni gvozdeni obruč sa zupcima,
razjapljen, koji je čekao da mu priklešti nogu. Pogledao je prema kući, a
onda iza sebe. Ko zna na kojim su ih mestima još postavili - da li je ovo bio
samo početak, a to što je došao dovde samo čista sreća?
Put je bio prilično daleko - vraćanje ne bi bilo ništa bezbednije od
kretanja napred. Morao je da okuša sreću.
Nije želeo da polomi štap, pa mu je provukao vrh ispod zubaca i
primakao ga do male metalne ploče. Udario je štapom po njoj i klopka se
istog trenutka sklopila uz jeziv zuk. Čeng je očekivao tako nešto, ali se ipak
zaledio - klopka je reagovala zapanjujuće surovo. Jauknuo je, stavivši šake
na usta da bi usmerio zvuk prema kući. Opet je urliknuo očajnički i
molećivo, a jauk je prešao u kuknjavu. Nasmešio se. Laknulo mu je jer se
oslobodio napetosti, kao kad lokomotiva ispusti mlaz pare. Sačekao je.
Jauknuo je treći put, još bolnije, a kao reakcija na to pojavio se blesak na
obližnjem zidu, vrata su se otvorila i izletela kolona užurbanih muškaraca sa
bakljama. Sagnut vrlo nisko, Čeng je odjurio na mesto sa kog je došao,
trudeći se da ostane u visokoj travi. Bacio se na zemlju i čekao da mu se
disanje ustali. Čuo je ljude i polako podigao glavu, tek toliko da ih vidi kako
dolaze. Bilo ih je četvorica, svaki je nosio baklju. Skinuo je naočare da mu
stakla ne bi blesnula na svetlosti. Ljudi su prilazili, a on je zadovoljno gledao
kuda idu, i kako jedan za drugim ostavljaju tragove u travi. Došli su do
klopke, na dvadesetak jardi od njega, i videli da se u njoj niko ne koprca i da
se ne čuje nikakvo jaukanje. Sumnjičavo su počeli da se osvrću oko sebe.
Čeng se smeškao. Prašina od uglja na njegovoj odeći je apsorbovala
svetlost i činila ga jedva vidljivim. Ljudi su počeli tiho da razgovaraju medu
sobom. Nije ništa čuo. Nije ni bilo važno. Trojica su bila iz dragona, sa
mesinganim šlemovima o koje se odbijala svetlost baklji, a onaj ispred je
radio u kući, bio je gologlav, u kaputu koji mu je landarao oko kolena.
Vojnici su u jednoj ruci držali baklje a u drugoj sablje. Onaj civil je imao
baklju i karabin. Spustio ih je na pesak i počeo da zagleda klopku, tražeći
tragove krvi. Ustao je, podigao baklju i polako prešao pogledom preko
livade oko sebe, Čeng se sagnuo još niže - bilo bi glupo da sada sve pokvari
- čekao je i posmatrao čoveka kako se kreće, prateći mu sa lakoćom tok
misli. Čovek je znao da ga neko posmatra, ali nije znao odakle. Čeng je
osetio neku neodređenu saosećajnost prema njemu, bez obzira ko god da je
smislio ove klopke bilo je očito da ih je upravo ovaj čovek postavljao. Čeng
jeste bio plaćeni ubica, ali nije imao poštovanja prema onima koji se bave
mučenjem. Zamislio je kako bi taj čovek mogao da izgleda - jaka brada, sedi
zulufi, ćelav. Možda će naleteti na njega unutra.
Posle nekoliko minuta, kada im je postalo jasno da im se više ne
tumara tamo okolo i ne traže tragovi kojih nema, ušli su u kuću. Čeng je
virio iz zaklona tik iznad trave, i čekao - sigurno ga gledaju sa zamračenog
prozora. Nije mogao da nade onaj prozor koji je preksinoć razbio, iako je bio
upravo ispred tog kraja kuće. Već su ga popravili. Čeng se lukavo nasmejao
i počeo da pipa oko sebe da nađe kamen. Gđa Maršmur je stigla pre njega,
pa je jedini način da uđe u kuću bio da napravi neku pometnju.
Otkotrljao se i bacio kamen - lep, gladak, odlično je leteo - iz sve
snage je zamahnuo prema prozoru sa desne strane vrata i ovaj je udario uz
veliki prasak. Čeng je potrčao prema kući, saginjući se iza žardinjera sa
cvećem levo od vrata, a kada je došao do zida unutra je čuo viku i kroz
polomljen prozor ugledao svetio. Vrata su se otvorila. Čeng se priljubio uza
zid. Pojavila se jedna ruka sa bakljom, a odmah za njom i čovek sa sedim
zulufima. Držao je baklju tačno pored Čenga, ali mu je pažnja bila usmerena
na polomljeni prozor.
Dok je ovaj začuđeno buljio, Čeng mu je zgrabio baklju iz ruke i jako
ga šutnuo u rebra. Ovaj se srušio uz jauk. Iza, kroz vrata, mogao je da vidi
gomilu vojnika. Svom snagom im je zamahao bakljom pred licima, sve dok
se nije dokopao kvake. Pre nego što su mogli da odreaguju, ubacio je baklju
u sobu na nešto što je izgledalo kao zavesa. Zalupio je vrata, okrenuo se
prosedom muškarcu koji se pridizao i opalio ga štapom u glavu. Čovek je
urliknuo, šokiran ne toliko od bola koliko od iznenađenja, a onda podigao
ruku da se zaštiti od sledećeg udarca. To je Čengu dalo priliku da ga udari sa
strane u rebra i rame, od čega je ovaj zacvileo i izgubio ravnotežu. Čeng ga
je preskočio i poleteo napred. Ako bude imao sreće, vojnici će se baciti na
gašenje požara, a ne u jurnjavu za njim.
Skrenuo je iza ugla i nastavio da trči. Haršmort je imao oblik spojene
potkovice, a on se sada nalazio na njenom desnom kraju. U sredini je bio vrt,
pa je Čeng brzo krenuo tuda, kroz ukrasno rastinje i drveće, da bi što pre
umakao progoniteljima. Ovaj vrt je preko dana sigurno izgledao hladno i
suvo, jer je priroda u njemu bila potčinjena surovoj geometriji. Međutim,
sada u mraku, dok je bežao glavom bez obzira, Čengu se činilo da je ovaj vrt
jedan mračni lavirint napravljen tako da se čovek u njemu stalno sapliće na
klupe, naleće na vodoskoke i živu ogradu, skulpture na stubovima, koje su
neočekivano iskrsavale u magli. Ali ako sada uspe da im umakne, moraće da
se podele i da ga traže na sve strane, pa bi imao manje neprijatelja u jednom
naletu - što ipak nešto znači.
Zaustavio se u senci gustog žbunja, dok su mu pluća bridela od bola.
Odjednom je iza sebe je čuo odjek čizama. Nastavio je dalje, onako
povijen, trudeći se da gazi po travi a ne po šljunku. Tada mu je sinulo da
zapravo već hoda po stazi koja vodi u velike podzemne prostorije. Možda
postoji još neki ulaz iz bašte? Nije imao ni trenutak vremena da ga traži -
magla je i onako bila previše gusta – pa je nastavio preko bašte ka drugom
kraju krila. Na tom mestu je prvi put sreo Trapinga, u velikoj sali za bal.
Ako je večerašnja svečanost bila još veća tajna, onda ovde možda nije bilo
nikoga.
Bat koraka je bio sve bliži i neprijatniji. Čeng je pažljivo oslušnuo,
čekajući i pokušavajući da odredi koliko ljudi nailazi. Bilo bi pravo
samoubistvo krenuti na dvojicu ili trojicu dragona sa sabljama, čak i kad mu
pluća ne bi bila puna krvi. Sagnuo se i brzo prošao pored živice koja je
dosezala do struka, a onda preko šljunkovite staze do drugog ukrasnog
žbuna. Kada bi čuli ijedan njegov korak na šljunku doleteli bi kao čopor
pasa, zato je Čeng krenuo u drugom pravcu i skrenuo prema kući i prvim
staklenim vratima u bašti. Ponovo se sakrio iza jedne niske živice i
osluškivao bat koraka iza sebe, srećan što se nisu setili da pošalju ljude oko
bašta i da ga uhvate sa strane. U trenutku kada je sam sebi odao priznanje,
začuo se prepoznatljivi zvuk izvlačenja sablje iz korica i to upravo iznad
njegove glave. Tiho je opsovao i rasklopio štap - da li ga je to neko video?
To je nemoguće. Bacio je pogled na grupu ljudi... stajali su pored niskog
kupastog bora... otpuzao je prema tom mestu, nečujno kao zmija. Zavirio je
iza drveta i ugledao leđa nekoga u crvenoj uniformi.
Da li zato što je teško disao, ili zbog mirisa plavog kristala koji je
odavao njegovo prisustvo ili prosto zato što je bio strašno umoran, Čeng je
znao da što pre mora da reaguje i savlada ga. Levom rukom mu je zatvorio
usta i onemogućio svaki zvuk, ali svoju desnu ruku mu nije dovoljno odaljio
od ramena tako da mu se nož nije nalazio u pravom položaju za napad.
Čovek se zateturao, šlem mu je pao u travu a on je nastavio da mlatara
sabljom u prazno. Onda ga je Čeng izbacio iz ravnoteže i prislonio mu vrh
noža na grlo... istog trenutka je shvatio da je čovek, čiji je život držao u
rukama, zapravo Rivs.
Kakve ima veze? Svaki vojnik Četvrtog dragona za njega je bio
neprijatelj, plaćenički sluga koji radi za zlikovce i podlace. Nije on kriv što
su Rivsa vrbovali da im služi? Ipak, setio se kako je taj čovek prema njemu
bio ljubazan kada se našao u Ministarstvu i shvatio da će svaka saradnja sa
Smitom pasti u vodu ako bude nastavio da ubija njegove vojnike. Sve mu je
to proletelo kroz glavu -misleći u isto vreme gde su ostali vojnici i kakvu će
buku podići kad dođu - prislonivši usta na Rivsovo uho.
„Rivse", prošaputao je, „ne mrdaj. Ni reč da nisi rekao. Ja nisam
protiv tebe." Rivs je prestao da se batrga. Čeng je znao da će ih vrlo brzo
otkriti. „Ja sam, Čeng", prosiktao je. „Slagali su te. U kući je jedna žena.
Ubiće je. Veruj mi, to je istina."
Otpustio je stisak i odmakao se. Rivs se okrenuo, lice mu je bilo bledo
a rukama se držao za gušu. Čeng je odsečno prošaputao. „Da li je kapetan
Smit u Haršmortu?"
Jaka buka im je skrenula pažnju. Rivs se okrenuo. Čeng je preko
njegovog ramena ugledao ćelavog čoveka sa prosedim zulufima kako držeći
karabin izlazi iz senke žive ograde sa grupom vojnika. Bili su prilično
daleko - na nekih dvadeset jardi.
„Ti tamo!" proderao se čovek. „Odstupi!"
Čovek je podigao karabin do visine ramena i nanišanio. Rivs se
okrenuo ka Čengu, sav zbunjen, kada je pucanj iz karabina odjeknuo po
bašti. Rivsovo telo se povilo u zagrljaj i palo na Čenga, dok mu se lice grčilo
od bola. Čeng je pogledao čoveka koji je pucao, izbacio je čauru iz karabina
i stavio novu. Tresnuo je po zatvaraču i ponovo nanišanio. Čeng je spustio
Rivsa - kome su se noge i dalje batrgale kao da mogu da ublaže ishod - i
bacio se iza drveta.
Sledeći pucanj je proleteo pored njega i nestao u mraku. Čeng je
potrčao kroz živu ogradu, gledajući da se domogne kuće. Znao je da tamo
neće biti sigurniji, ali će biti manje prostora za pucnjavu. Začuo se i treći
pucanj, zazviždao je pored njega, a onda i četvrti, koji je završio ko zna
gde... da li je uspeo da im pobegne na neko vreme? Čuo je glas onog čoveka,
drao se na vojnike. Stigao je do drugog kraja bašte i stao, sav zadihan.
Između mesta gde je čučnuo i najbližih staklenih vrata bio je brisan prostor
prekriven travom. Sigurno bi ga svi videli kada bi krenuo prema tim vratima
i probao da ih otvori. Samo bi budala toliko rizikovala. Poginuo bi na mestu.
Bacio je pogled iza sebe - osećao je da su mu vojnici za petama. Sigurno
postoji neki izlaz.
Ništa mu nije padalo na pamet. Bol, umor i neočekivana Rivsova smrt
su ga iscrpli. Gledao je prema staklenim vratima, spremajući se za taj
lakoumni samoubilački potez. Čekali su ga da se sam otkrije. Iznad staklenih
vrata bio je zid, do visine drugog sprata, od jednostavnog granita, sa
simpatičnim prozorčetom koje je odozgo gledalo na baštu. Nikako nije
mogao da se popne do tamo. Pogled odozgo je sigurno bio divan. Možda je
baš to bila soba Lidije Vandarif, puna jastuka i svile. Ona je bila prelepa
devojka, sećao je se od prošle posete Haršmortu. Zapitao se da li je još
devica, a kada je zamislio Karla-Horsta kako se penje na nju i skiči kao
svinja, stresao se od gađenja. Istog trena se setio Anđelike, večne, bolne
udaljenosti od nje i neuspešnog pokušaja da je spase. Zažmurio je, a u
uskomešane misli su mu se uplele poslednje reči Divineove Kristine:
Šta je privlačenje planete prema gravitaciji ljubavi? Šta je vreme
naspram njenog nedostižnog srca?
 Čeng je odagnao to stanje očaja - nije voleo kad odluta - i shvatio da i
dalje zuri u prozor. Bilo je nečeg čudnog u tom odblesku. Okno se nalazilo
pod neobičnim uglom tako da je mogao da vidi deo bašte iza sebe... i
pramenove magle kako lelujaju na vetru. Namrštio se. U bašti nije bilo vetra,
niti bilo čega sličnog. Okrenuo se iza sebe i pokušao da odredi koji se deo
bašte ogleda u staklu. Pojavio se tračak nade. Vetar je dolazio odozdo.
Dok je polako puzao prema ivici bašte, Čeng je primetio da se magla
podiže. Osvrnuo se da pogleda četiri velike kamene vaze, koje su sve bile
njegove visine. Tri su na vrhu imale busenje sasušenog sezonskog cveća.
Četvrta je bila prazna, pa je verovatno iz nje izlazio taj topli vazduh. Zakačio
se rukama za ivicu i popeo na prste da zaviri unutra. Neprijatni topli vazduh
mu je u jakim mlazevima ulazio u usta i pluća. Trgao se i ustuknuo - na
rukama mu je ostao sloj svetlog kristalnog praha, ostatak hemijskog taloga.
Kleknuo je i izvukao maramicu. Vezao ju je preko usta i još jednom prešao
pogledom po bašti. Nikoga nije bilo - i dalje su očekivali da će pretrčati do
kuće. Gurnuo je štap ispod miške, podigao se gore i prebacio nogu preko
ivice kamene vaze. Pogledao je unutra. Čizma mu je bila na drvenoj rešetki,
takođe prekrivenoj hemijskim talogom - kristalnom plavom prašinom - koja
je na samom otvoru vaze sprečavala da lišće i grančice upadaju unutra. Čeng
je iz sve snage udario nogon Čulo se lomljenje, probio je rešetku. Šutnuo je
još jednom i razvalio je do kraja Vojnici su se približavali - čuli su buku i
krenuli prema izvoru zvuka. Spustio se celim telom u kamenu vazu i nestao
im iz vidokruga, lomeći poslednje komade rešetke rukama. Spustio se do
dna, opirući se butinama o zidove da ne bi skliznuo u tu mračnu rupu.
Koliko bi trajalo to padanje i da li bi završio pravo u kotlu - to nije znao, ali
mu je sve bilo milije nego da ga upucaju s leđa. Spuštao se niz cev - čelični
zidovi su bili topli na dodir - sve dok na kraju nije visio na rukama držeći se
za podnožje vaze s unutrašnje strane. Onda se pustio.
 POGLAVLJE ŠESTO

KAMENOLOM

Kada je sišao iz kočije pred zjapećim grotlom ulaza u stanicu

Stroping, pažnja doktora Svensona je bila usmerena na drugu stranu. Celim
putem u kočiji, još od kad je krenuo iz Palm Korta, puštao je da mu misli
lutaju i razmišljao o dirljivoj potrazi za izgubljenom ljubavlju u koju se
upustila gospođica Tempi, dok na kraju nije počeo da razmišlja o jadima i
ćudljivosti sopstvenog života. Silazio je niz stepenice kroz gomilu ljudi,
mehanički tražeći u masi sićušnu figuru u zelenoj haljini sa kestenjastim
visećim uvojcima, dok ga je sve vreme mučio surovi skandinavski
samoprekor koji je nasledio od svog strogog oca. Šta je postigao u životu?
Osim što je služio jednom bezvrednom vojvodi i njegovom još bezvrednijem
nasledniku? Imao je trideset osam godina, zdahnuo je i zakoračio na glavnu
staničnu platformu. Kao i uvek, bilo mu je žao zbog Korine.
Nije se sećao se kada je poslednji put bio na nekoj farmi. Pre dve
zime? Jedino u tom godišnjem dobu bi podneo takvo putovanje. U bilo koje
drugo doba ne bi. Dok bi čekao da Priroda oživi i drveće se zašareni, mučilo
ga je bolno sećanje na Korinu. Dok se on se vratio sa plovidbe već je bila
mrtva, pokošena krvavom groznicom koja je zavila u crno celu dolinu.
Razbolela se mesec dana pre toga, ali mu niko nije pisao. Inače bi napustio
brod. Vratio bi se i sve bi joj ispričao. Da li je znala kako mu je? Sigurno je
znala - ali šta joj je bilo u srcu? Bila mu je rođaka. Nikada se nije udavala.
Jednom su se poljubili. Zagledala se u njega posle toga, a onda pobegla...
nijedan dan nije prošao da bar na trenutak nije mučio sebe... ni jedan jedini
dan u proteklih sedam godina. Kada je poslednji put otišao u tu kuću,
zatekao je neke druge ljude (Korinin brat se posvađao sa stricem, napustio
zemlju i otišao u grad). Ljubazno su ga primili i ponudili mu sobu da se
smesti, a on im je objasnio porodične veze. Ipak, ubijalo ga je to što su u
njenoj kući živeli ljudi koji nisu znali - nisu pamtili, nisu čuvali tu uspomenu
u srcu - ko je sahranjen u njihovom voćnjaku. Opsedao ga je osećaj
usamljenosti, pa čak i kad je bio potpuno obuzet poslom, nije mogao da ga
se oslobodi. Kuda god da ode, njegov dom je pored nje, bilo u njenoj kući ili
u njenom grobu. Dan posle toga vratio se u dvorsku palatu.
Od onda je bio u Veneciji, Bernu, Parizu, uvek u pratnji barona Fon
Herna. Bio je dobar u tom poslu - dovoljno dobar da svaki put zasluži novu
službu, a ne da ga vrate na ledeni brod - a uspevao je čak i da spase neke
živote. Međutim, to ništa nije menjalo. U mislima mu je bila samo ona.
Uzdahnuo je duboko i shvatio da nema predstavu kako da stigne do
imanja lorda Tara. Prišao je šalteru gde se prodaju karte i stao u red. Na
stanici je zujalo kao u nekom osinjaku koji šutiraju deca. Na licima ljudi se
videlo nestrpljenje, zabrinutost i umor, a svi su očajnički žurili da stignu na
neki voz i kretali se u bujicama napred-nazad, kao krvotok nekog ogromnog
mitološkog bića. Od gospođice Tempi nije bilo ni traga, a gužva je bila
tolika da bi mu zaista trebalo mnogo sreće da pronađe voz koji je ona čekala.
Popušio je jedva trećinu cigarete kada je došao na red. Nagnuo se prema
službeniku i objasnio da želi kartu do imanja lorda Tara. Istog trenutka, ovaj
mu je naškrabao nešto na karti, gurnuo je i rekao koliko košta. Svenson je
izvadio novac i jedan po jedan novčić brojao i gurao kroz otvor. Uzeo je
kartu na kojoj je pisalo „Flodmajer, 3:02" i ponovo se obratio službeniku.
„Na kojoj stanici treba da siđem?" upitao je.
Službenik ga je pogledao sa neskrivenim prezirom. „Tar Vilidž"
odgovorio je.
On je shvatio da bi bilo bolje da sačeka i tek u vozu pita konduktera
za put, pa je krenuo prema staničnoj platformi da nade svoj peron. XT' 'i io
se na drugom kraju ogromne stanične hale. Bacio je pogled na onaj zidni
časovnik i shvatio da ne mora da žuri. Zglob ga je dobro služio, pa nije hteo
bez razloga da ga opterećuje. Zagledao je tezge pored kojih je prolazio -sa
hranom, knjigama, novinama, pićem - ali nigde nije bilo ni traga gospođici
Tempi- Stigao je do voza. Bilo je jasno da Flodmajer nije bila tražena
destinacija. Voz je imao samo dva vagona, zatim vagon sa ugljem i
lokomotivu koja je verovatno pamtila i bolje dane. Svenson se još jednom
osvrnuo oko sebe ne bi li ugledao ženu u zelenoj haljini - zapažao je samo
zelenu boju - ali nije ugledao nijednu. Bacio je opušak i ušao u poslednji
vagon, pomiren s tim da će mu sav trud biti uzalud i da će je Čeng u stvari
pronaći. Uhvatio je sebe u naletulju bomore. Čemu taj plamičak - morao je
da prizna - svadljive posesivnosti? Zato što ju je upoznao pre Čenga? Mada i
nije, jer su se njih dvoje sreli još uvozu... zavrteo je glavom. Ona je tako
mlada... a Čeng, bitanga, potpuno nepripitomljen, ne radi se o tome da su
njih dvojica uopšte neke prilike za nju - o tome nije čak ni razmišljao -
svesno... ma, sve su to bile gluposti.
Prosedi, neobrijani kondukter, lica kao isprskanog lepkom, zgrabio je
Svensonovu kartu i grubo mu dao znak da prođe dalje. Svenson je to i
uradio, misleći kako će kasnije popričati sa njim o trajanju puta, o povratku
voza i tome gde su ostali putnici. Bolje bi bilo da je sam potraži i ne skreće
na sebe pažnju, ako je ikako moguće. Krenuo je niz hodnik kroz prvi vagon,
zavirujući u svaki kupe. Svi su bili prazni, osim poslednjeg, u kom je bila
mnogobrojna ciganska porodica sa najmanje jednim kavezom neke
neodređene vrste živine.
Ušao je u drugi vagon, u kom je bilo ljudi. Svi kupei su bili zauzeti,
ali ni u jednom nije bilo gospođice Tempi. Stigao je do kraja hodnika i
uzdahnuo. Sve je bilo uzalud - da li da siđe s voza? Vratio se do konduktera,
koji ga je kao hladni mrzovoljni reptil posmatrao kako prilazi. Svenson je
namestio monokl i ljubazno se nasmešio.
„Izvinite. Ja sam krenuo u Tar Vilidž, očekujući da se u vozu sretnem
sa jednom poznanicom. Da li mislite da je mogla da ode nekim vozom pre
ovog?"
„Naravno da je mogla", istresao se kondukter.
„Nisam se lepo izrazio. Hoću da kažem, kada je otišao voz pre ovoga
kojim je moja poznanica mogla da ode?"
„U 2:52", opet se trznuo kondukter. „Znači, deset minuta pre ovog."
„Vidim, ide vam matematika."
Svenson se strpljivo osmehnuo. „Znači, nedavno je krenuo još jedan
voz koji staje u Tar Vilidžu?"
„Da, čini mi se da sam to već rekao. Imate još neko pitanje?" Svenson
nije obraćao pažnju na njega razmišljajući šta da radi. Moguće da je, ukoliko
je kočija brzo stigla, gospođica Tempi krenula onim u 2:52. Ako je tako,
onda bi morao da krene odmah i proba da je nađe na stanici u Tar Vilidžu.
Ali, ako nije krenula na ovu stranu - ako je još bila u gradu - mogao bi i on
da ode negde drugde, u kuću Rodžera Baskomba ili u Ministarstvo, da
nekako pomogne Čengu. Kondukter je uživao posmatrajući doktora kako se
dvoumi. „Gospodine?"
„Da, hvala. Sutra ću se raspitati za povratak..." „Mislim da je najbolje
da to pitate upravnika stanice lično." „Upravnika stanice u Tar Vilidžu?"
„Da."
Svenson se okrenuo i pošao niz hodnik ka drugom vagonu, dok je
kondukter s prezirom frktao iza njega. Uopšte nije bio siguran da je doneo
pravu odluku, ali ako je ikako moguće da je ovuda prošla, njegova dužnost
je bila da krene za njom. Može da se raspita na stanici - sigurno su je
primetili - a ako se nije ni pojavljivala, krenuće sledećim vozom nazad.
Izgubiće možda nekoliko sati. Ali će i pored toga uspeti ujutru da se nađe sa
Čengom na Stropingu - ukoliko bude imao sreće, naći će ga sa gospođicom
Tempi ruku pod ruku.
Zavirio je u prvi kupe i ugledao muškarca i ženu, koji su sedeli jedno
do drugog. Sedišta preko puta njih su bila prazna, pa je otvorio vrata,
klimnuo i smestio se pored prozora. Stavio je monokl u džep i protrljao oči.
Spavao je samo dva sata. Ionako je bio loše volje, a sad je morao i na ovaj,
po svemu sudeći, beskoristan put. Uz to je bio natmuren i ljut na gospođicu
Tempi što se nepromišljeno uvalila u nepriliku - zapravo, uvalila je sve njih -
bez plana i razmišljanja. Stvar je trenutka kada će njihov opis biti prosleđen
policiji. Da li je ova zavera bila toliko velika da je obuhvatala i predstavnike
zakona? Nasmejao se sa prezirom - ti ljudi praktično jesu bili zakon. Krabe
je imao na raspolaganju čitav puk, Blah svoju pešadiju. Svenson se nadao da
će, kada otputuje u Maklenburg, biti pošteđen njihovog neposrednog uticaja.
Začuo se pisak lokomotive –voz je krenuo.
Nije prošlo ni minut kako su napustili stanicu i ušli u tunel. Čim su
prošli kroz prolaz između zgrada od čađavih cigala, Svenson je dozvolio
sebi da bolje ogleda ko su mu saputnici. Žena je bila mlada, možda i mlađa
od gospođice Tempi kose boje žita, nagurane ispod plave svilene kape. Koža
joj je bila bela, a obrazi rozikasti - kao da je iz Meklenburga - punačkim
prstima je čvrsto pridržavala crnu knjigu na krilu. Nasmešio joj se. Umesto
da mu uzvrati osmehom, ona je pogledala u muškarca pored sebe, koji se
opet sumnjičavo zagledao u doktora Svensona. I on je bio lep - Svenson je
pomislio da su možda brat i sestra - izgledao je nekako čudno, koščato, kao
neuhranjeni konj. Imao je dugačke ruke i šake, kojima je stezao kolena.
Nosio je braon prugasto odelo i kravatu krem boje. Na sedištu pored sebe je
držao veliku braon šubaru od dabrovog krzna. Direktno je posmatrao
Svensona i bio mu okrenut licem, pa je ovaj odmah zapazio loš ten i
podočnjake ispod očiju - verovatno od brige.
Kako je doktor Svenson bio u svemu tolerantan i uvek spreman na lju-
bazan razgovor, trebalo mu je neko vreme da shvati da ga ovo dvoje posma-
traju sa neprikrivenom mržnjom. Ponovo ih je pogledao u lice i uverio se da
ih nikada ranije nije sreo... da li im je možda svojim ulaskom narušio privat-
nost? Da nije momak planirao da je zaprosi? Ili se radi o nečem mnogo
sumnjivijem... jednom je u Veneciji kupio polovnu knjigu sa nekim mračnim
pričama o fizičkom zadovoljstvu koje pruža svako pojedinačno prevozno
sredstvo - voz, brod, zaprežna kola, jahanje na konju, dirižabl - pa se iako
umoran, upravo sećao nekih pojedinosti o karavanu kamila (kako te životinje
imaju poseban ritam kretanja) kada je devojka preko puta naglo otvorila
knjigu i počela da čita naglas.
„Kad dođe trenutak spasenja, Pravedni će biti kao svetiljka na nebu,
jer će se na luči njegovoj razdvajati nevernici od istine. Zaviri u srca bližnjih
i uzmi samo ono što je bezgrešno, jer gradovi ovog sveta legla su ljudskog
greha i stići ce ih kazna Božja. Trule barke će potonuti. Nečiste kuće će
izgoreti. Zle zveri će završiti u klanici. Samo blagosloveni, koji su se predali
ognju pročišćenja, samo ce oni preživeti. Oni će od sveta ponovo napraviti
Raj."
Zatvorila je knjigu, držeći je čvrsto obema rukama i s prezirom se
zagledala u doktora. Njen glas, mio kao lomljenje grnčarije, otkrio mu je
tragove krute glupavosti u njenoj fizionomiji, koju je do tada shvatao više
kao neutralnu teleću blagorodnost. Njen saputnik je još jače stezao kolena,
kao da bi nastupila propast kad bi ih pustio. Svenson je uzdahnuo - nije znao
šta da radi - onako loše raspoložen nije mogao da odgovara za svoje
ponašanje.
„Kakva ugodna propoved" počeo je on. „Ipak... kad kažete Raj", žena
je napućila usta, zapanjena što se uopšte usudio da nešto doda, „da li se to
misli na povratak u život kakav je bio pre Pada, kada se nije znalo za stid a
strast nije bila prljava? To bi bilo izvrsno. Čini mi se da je lukavo to što
mudri Bog spašenima obećava da će biti nevini i radosni kao životinje koje
se pare pored puta - ili možda u vozu. Suština je, naravno, čistota tog
iskustva. Hvalim Gospoda svakog trenutka svog života. I slažem se s vama u
potpunosti."
Zavukao je ruku u džep da uzme još jednu cigaretu. Nisu mu ništa
odgovorili, ali je po njihovim razrogačenim očima sa zadovoljstvom
primetio da im je neprijatno. Ponovo je stavio monokl i klimnuo.
„Izvinite..." rekao je i izašao u hodnik.
Kad je našao šibicu i zapalio cigaretu, Svenson je duboko udahnuo i
pokušao da sakupi raspršene misli posle ovog besmislenog ispada. Voz je
jurio prema severu, uz prugu su se videle udžerice, ruševine i sasušeno,
zakržljalo drveće. Video je grupe ljudi okupljene oko logorskih vatri, decu u
ritama i za njima razjarene pse kako trče. Sledećeg trenutka su nestali, voz je
jurio kroz raskošni kraljevski park, onda prošao pored malog trga sa
spomenicima od belog kamena koji su ga podsetili na Francusku. Izduvao je
dim u staklo prozora i konstatovao razliku između putovanja kopnom i
plovidbe morem - relativno česti i raznovrsni prizori koji se vide na zemlji,
nasuprot razuđenog, ali dragocenijeg morskog pejsaža. Ironija je bila u tome
što mu je to prividno bogatstvo zemlje potpuno zaokupilo misli - zadovoljno
je gledao kako promiče -dok se pred jednoličnim morem nekako uvlačio u
sebe. Život na kopnu - iako mu se radovao sa nekom vrstom severnjačke
samokritičnosti - iznenađivao ga je svojom lenjošću i skretao ga od
uzvišenih ciljeva moralne analize i filozofskog razmišljanja kakvo je more
nametalo čoveku. Dvoje ljudi u onom kupeu - zapravo, dvoje majmuna -
pravi su primer samodovoljnosti koju rađa vezanost za zemlju. Sa bolom se
setio Korine i njenog života na selu - mada mu se činilo da je ona okean
nosila u glavi, jer je neprekidno čitala knjige - kada su pričali upravo o
ovome... obećala je da će ga posetiti i ploviti. Doktor Svenson pomisli
setivši se gospođice Tempi. Njeno iskustvo stečeno na moru, - u i tokom
plovidbe ovamo, sigurno je na neki način oblikovalo taj njen karakter koji je
doktor smatrao jedinstvenim.
Naterao je sebe da još jednom obiđe vagon i baci pogled u svaki kupe
-možda naiđe na gostoljubivije ljude. Ostali putnici su bili vrlo različiti:
trgovci sa svojim ženama, grupa studenata, radnici, nekoliko bolje obučenih
muškaraca i žena, koje Svenson nije poznavao, ali na koje nije mogao da
gleda sa poverenjem (jer su ličili na svet Laker-Sforce, Ksonka i Dorkanca).
Uz sve to, u svakom kupeu je sedeo po jedan par, muškarac i žena - u
nekima i više parova - ali nikada pored njih nije bio neki drugi pojedinac,
osim kada je on ušao u kupeu u kom su jedno naspram drugog sedeli
muškarac i žena i nisu progovarali. Bacio je cigaretu na pod, otvorio vrata
kupea i, pošto su se trgli na šum, klimnuo prema svakome pojedinačno.
Oboje su sedeli do prozora, pa se doktor Svenson spustio na sedište do
vrata u redu u kom je sedeo muškarac. Tek tada je osetio koliko je umoran.
Skinuo je monokl, protrljao oči kažiprstom i palcem i ponovo ga namestio,
trepćući kao zablesnuti gušter. Muškarac i žena su ga diskretno gledali, ne
onako neprijateljski kao ono dvoje u prvom kupeu, ali ipak, sa nekim
pristojno blagim prekorom i sumnjičavošću, što je bilo prirodno u
situacijama kada nepoznata osoba naruši spokoj putnika u javnom prevozu.
Svenson se ljubazno nasmešio i upitao, pružajući im na neki način
maslinovu grančicu, da li poznaju put do Flodmajera.
„Tačnije", dodao je, „da li znate gde je Tar Vilidž i koliko ima stanica
do tamo."
„Idete u Tar Vilidž?" upitao je muškarac. Imao je tridesetak godina i
nosio odelo neodređenog kvaliteta, kao da je radio za nekog advokata
osrednje klase. Crna kosa mu je bila podeljena na sredini i slepljena na obe
strane, dok su krute brazde u kosi, koje je ostavio češalj, otkrivale kontrast
između bele kože glave i ružičastog lica. Da li je u kupeu bilo toplo?
Svensonu se činilo da nije. Okrenuo se prema ženi, bila je to gospoda
otprilike njegovih godina, smeđe kose začešljane i skupljene pozadi u
punđu. Haljina joj je bila jednostavna ali kvalitetna - guvernanta neke
bogataške dece? - nosila je svoje godine otvoreno i vedro, što je Svensonu
delovalo neodoljivo. O čemu je razmišljao? Prvo o Korini, onda o gospođici
Tempi, a sada je piljio u ženu na koju je slučajno naišao - korio je sebe što
je, mada samo na čas, osmotrio utegnute nabrekle gradi ove žene. Dok ju je
ugledao, kao da mu se kroz maglu javilo neko sećanje. Da li su se već negde
sreli? Nakašljao se i žustro odgovorio. „Da, ali nikada do sada nisam bio
tamo."
„Kojim povodom idete tamo, gospodine?" Žena se ljubazno smešila.
Svenson joj je sa zadovoljstvom uzvratio osmeh - nikako nije mogao da se
seti odakle je poznaje, možda je sreo negde na ulici, ili na železničkoj stanici
- zaustivši da joj odgovori. Samo što je pomislio da će se njegovo mutno
raspoloženje možda popraviti, ugledao je knjigu u crnom kožnom povezu
koja joj je stajala na krilu. Bacio je pogled na muškarca. I njemu je ista takva
virila iz bočnog džepa na kaputu. Da nije ovo voz puritanaca?
„Blah, kapetan Blah. Po akcentu sigurno prepoznajete da nisam
odavde. Ja sam zapravo iz meklenburškog vojvodstva. Možda ste čuli da se
meklenburški princ prestolonaslednik verio sa gospođicom Lidijom Vandarif
- ja sam u pratnji princa Karla-Horsta."
Muškarac je klimao glavom sa razumevanjem - žena, Svensonu se
činilo, nije reagovala, a na licu joj je i dalje bio onaj prijateljski izraz dok joj
je mozak unutra neprekidno radio. Šta bi to moglo da znači? Šta to oni
znaju? Doktor Svenson je hteo da sazna. Nagnuo se poverljivo ka njima i
spustio glas.
„Razlog zbog kog idem su strahote... strahote ovog sveta - verovatno
ne moram ništa da vam objašnjavam. Svi gradovi ovog sveta... znate, to su
legla ljudskog greha. Ko će uopšte biti spašen?"
„Stvarno, ko?" ponovila je žena tiho, sa nekom izveštačenom
zabrinutošću.
„Ja sam putovao sa nekom ženom", nastavio je Svenson. „Bio sam
sprečen da se nađem sa tom damom - možda ne bi trebalo da pričam više o
njoj. Sigurno je otišla prethodnim vozom. Tako sam ostao sam bez svog",
pokazao je glavom prema knjizi na ženinom krilu, „da kažem, vodiča."
Da li je ovo bilo mnogo providno? Doktor Svenson se osećao
glupavo, ali je onda primetio da se muškarac namešta, okreće celim telom
prema njemu i obraća ozbiljno zabrinut.
„Zašto ste bili sprečeni? Ko vas je sprečio?"
Za doktora Svensona je ova vrsta igre - glumljenje i laganje - i dalje
bila neugodna. Čak i dok je radio za barona Fon Herna, više je voleo da bude
diskretan, umeren i taktičan, nego vidljivo pritvoran. Međutim, čovek pred
njim je tako otvoreno žudeo za informacijama, a on je - kao lekar - vešto
umeo da glumi autoritativni stav, upravo onda kada ništa nije znao i nije
mogao. Koliko ga je njih na samrti pitalo da li će umreti? Koliko li je njih
osetilo njegovo oklevanje dok ih je tešio razmišljajući o nečemu drugom –
sve prolazilo mu je kroz um- kada odluči da im poveri svoju priču. Bacio je
pogled u hodnik, poverljivo naklonio, pokazujući da je u kupeu sigurno, i
počeo da priča.
U pitanju je jedna mreža, oni rade iz senke, vodi ih neki čudan čovek
u crvenom, i vrlo je opasan i brz na nožu. U Kraljevskom institutu su napali
princa dok je obavljao neki strašno važan posao... stakla., da li znate... da li
ste videli...plavo staklo?"
Zavrteli su glavom. Svenson se uplašio. Da li je potpuno pogresio u
proceni:
„Ali znate da je lord Tar... da je on..." Muškarac je značajno klimnuo.
„Spašen, jeste."
„Tačno tako." Svenson je potvrdio sa više samopouzdanja, ali možda
ovaj čovek nije zdrav? „Uskoro ćemo imati novog lorda Tara. Bratanca. On
je prijatelj našeg princa... prijatelj svih nas."
„Ko vas je sprečio da se nađete sa tom damom?" Pitala je žena
ponovo. Mučio ga je osećaj da je odnekud zna... zbog načina na koji je
savila glavu kad je pitala.
„Saradnici tog Kineza", odgovorio je Svenson, osećajući se kao kreten
i pre nego što je završio rečenicu. „Morali smo da krenemo različitim
kočijama. Daj bože da je živa i zdrava. Ti ljudi nemaju obzira. Trebalo je da
mi, kao što znate, putujemo zajedno - kao što je dogovoreno..." „U Tar
Vilidž?" upitao je muškarac. „Tačno tako." „Da se nije neki od tih ljudi
ukrcao na voz?" upitala je žena.
Neverujem. Nisam ih video - mislim da sam ja poslednji ušao."
„Dobro je." Uzdahnula je sa blagim olakšanjem, mada joj se ramena nisu
opustila niti se onaj njen oprezni pogled smirio. „Kako ćete prepoznati te
ljude?" upitao je muškarac.
„U tome je stvar, nisu untforrmsani a svi su licemerni i lukavi. Uvukli
su se među članove Prinčeve pratnje i vrbovali jednog od njih - doktora
Svensona-Prinčevog ličnog lekara!"
Čovek je udahnuo i s negodovanjem izbacio vazduh kroz zube.
„Samo da vam kažem", nastavio je Svenson, „niko ne sme da zna za
ovo možda će sve biti u redu i ne bih da pravim gužvu - niti da ovo stigne u
javnost..."
„Naravno, nikako", složila se ona.
„Čak ni...?" počeo je muškarac.
„Ko?" upitao je Svenson.
 Čovek je zavrteo glavom. „Nikako, u pravu ste. Mi smo pozvani - mi
smo gosti, na kraju krajeva, samo gosti na banketu." Nasmešio se da bi
odagnao od sebe stravičnu doktorovu priču. Ruka mu je bila na džepu i
odsutno tapkala po knjizi kao da mazi neko usnulo kuče. „Delujete umorno,
kapetane Blah" rekao je ljubazno. „Biće vremena da nađete svoju
prijateljicu. Do Tar Vilidža ima barem još sat i po. Zašto se ne odmorite?
Svima će nam trebati snage da se penjemo."
Svenson se pitao na šta to misli - kamenolom? Brda? Da nije to zbog
seoske kuće na imanju? Svenson nije znao, bio je iscrpljen. Bio mu je
potreban san. Da li je bezbedan pored njih? Žena ga je prekinula u
razmišljanju.
„Kako se zove vaša dama, kapetane?"
„Oprostite?"
„Vaša prijateljica. Niste rekli kako joj je ime."
Svenson je primetio kako muškarac gleda u ženu, mada je njen izraz i
dalje bio vedar i ljubazan. Nešto nije bilo u redu.
„Kako joj je ime?"
„Niste nam rekli njeno ime."
„Ne, niste", potvrdio je čovek, sa malim zakašnjenjem i nekako
uporno, kao da je zatečen nespreman.
„Ah. Znate... ne znam joj ime. Znam samo kako je obučena - u zelenu
haljinu sa zelenim čizmama. Trebalo je da se nađemo i putujemo zajedno.
Zar ste vi znali ime jedno drugom pre nego što ste krenuli ovamo?"
Nije mu odmah odgovorila. Muškarac je počeo da priča umesto nje,
pa je Svenson znao da je pogodio pravo u metu. „Mi ni sada ne znamo jedno
drugo imena, kapetane, jer su nam dali takva uputstva."
„Sada stvarno treba da se odmorite", rekla je žena smešeći se, možda
prvi put iskreno. „Ne brinite, probudićemo vas."
Doktor Svenson je shvatio da poslednja dva dana nije pošteno spavao,
pa je očekivao grozne snove. Ova trunka razuma je možda protivna tome ali
nije smanjila uzastopne talase živih slika koje su mu nailazile u san. Znao je
da mu ove slike dolaze zbog osećaja gubitka i usamljenosti. Najpre od svega
zbog bespomoćnosti kada je u pitanju Korinina smrt, a onda i zbog njegove
suzdržanosti i kukavičluka u životu - a onda se sva ta tuga pomešala sa
surovom i neutaživom željom za nekom drugom ženom. Da li je to samo
zato što je od tolikog umora, u snu, njegova odbrana popustila? Ili zato što
ga je osećaj krivice kažnjavao zadovoljstvom da sanja s takvim erotskim
nabojem pored ljudi u kupeu? Jedino što je znao jeste da ga duboka toplina
sna obuzima i lagano mu se uvlači u misli, da pada u zagrljaj belih mekih
ruku i nežnih prstiju. Svoje telo je video kao prelomljenu sliku kroz
dijamant, video je i osećao mnogostrukost samog sebe u neopisivo prijatnim
okolnostima... gđa Maršmur ga dira nogom ispod stola... gospođica Pul mu
stavlja jezik u uvo... zaronjen je u Rozamondinu kosu i udiše njen parfem...
sedi na krevetu, na rukama i kolenima drži Andeliku umotanu u krevetske
čaršave i liže kružne ožiljke na njenom sočnom mesu... rukama je ispod
haljine obuhvatio zadnjicu gospođice Tempi - Oh, sramota! - žmurio je,
pomamno je sisao na golim grudima smeđokose guvernante, koja se
pomerila i sela pored njega, da mu ublaži patnju, prinoseći sebe njegovim
usnama... taj nezamislivo mekani jastuk od mesa... drugom rukom mu
prolazi kroz kosu... šapuće mu tiho... drma ga za rame.
Trgao se iz sna. Sedela je pored njega. Drmusala mu je ruku. Uspravio
se, bilo mu je žao što se probudio, bio je zahvalan što nije skinuo kaput i što
mu je kosa pala na lice. Muškarca nije bilo.
„Blizu smo Tar Vilidža, kapetane" rekla je smešeći se. „Izvinite,
morala sam da vas probudim."
„Neka ste, hvala, naravno."
„Tako ste čvrsto spavali, morala sam da vas prodrmam."
„Izvinite."
„ Nemate zbog čega da se izvinjavate. Sigurno ste mnogo umorni."
Video je da stoji blizu njega a da se njemu dugme na košulji otkopčalo.
Osetio je kako mu i dalje na momente dolazi osećaj u ustlma i obrisao se
rukavom. Šta se to dogodilo? Pokazao je glavom na mesto gde je sedeo
muškarac.
„Šta se dogodilo s vašim pratiocem..."
„Prešao je u prednji deo voza. I ja ću mu se pridružiti, ali sam htela
da budem sigurna da ste se probudili. U snu ste... nešto pričali." „Stvarno?
Ne sećam se, retko pamtim snove." „Rekli ste Korina." „Stvarno?" „Da. Ko
je to?"
Doktor Svenson je namerno naborao čelo i zavrteo glavom. „Nemam
pojma Zaista, to je vrlo čudno." Pogledala ga je, a njen izraz iščekivanja, uz
stalno pritiskanje koje je osečao u pantalonama, naterali su ga da progovori.
„Niste mi rekli kako se zovete."
„Nisam." Oklevala je nakratko. „Ja sam Eloiza." „Vi ste guvernanta
dece nekog lorda."
Nasmejala se. „Nije lord. A nisam ni guvernanta. Pre bi se moglo reći
blizak prijatelj, a živim od toga što predajem francuski, latinski, muziku i
matematiku."
„Sad mi je jasno."
„Ne znam samo kako ste mogli da pogodite. Možda zahvaljujući
vojničkoj obuci - oficiri moraju da budu u stanju da čitaju svoje ljude kao
knjigu!" Smeškala se. „Ali ja ne vaspitavam svoje đake. To radi druga
gospođa, ona je guvernanta, voli decu mnogo više nego ja."
Svenson nije imao ništa da doda, jer je na trenutak bio presrećan što
uopšte gleda u njene oči. Nasmešila mu se i ustala. Pokušao je da stane
pored nje, ali mu je spustila ruku na rame. „Moram da budem u prednjem
delu voza pre nego što stignemo. Ali, nadam se da ćemo se videti u selu."
„Bilo bi mi drago", rekao je. „I meni. Želim vam da nađete svoju
prijateljicu." Tog časa je doktoru Svensonu bilo jasno gde je video ovu ženu
i zašto nije mogao da joj prepozna lice - Eloiza je imala masku kada se
nagnula da nešto šapne Šarloti Traping u Haršmortu, one noći kada je
pukovnik Traping bio ubijen.
Izašla je, a vrata kupea su se zalupila iza nje. Svenson se ispravio na
sedistu protrljao lice, a onda, uz samoprekor, namestio pantalone. Ustao je,
popravio kaput na ramenima i težak revolver u džepu, i uzdahnuo.
Pokušavao je da spreči tu toplinu prema ovoj ženi koju je instinktivno
osećao i svest da je ona u vezi sa njegovim neprijateljima. I da je ovde, na
vozu, nesumnjivo u njihovoj službi. Nije mogao da poveruje da Eloiza zna o
kakvoj se prljavoj igri radi a opet, zar je moguće da ne zna? Svi su nosili
crnu knjigu i s lakoćom poverovali u njegovu zapetljanu priču... zapravo,
ona je njega ispitivala da bi bila sigurna a opet... kad pomisli na nju u svojim
snovima, oduzme se od mučnine i miline u isto vreme. Duboko je udahnuo i
oterao je iz misli. Bez obzira na razlog zbog kog su putnici išli na hodočašće
u Tar Vilidž, doktor Svenson je želeo da nade gospođicu Tempi pre nego što
dođe do neprijatnosti. Ako je zaposleni u stanici nisu videli, vratiće se
odmah nazad - gde god da se nalazila, bila joj je potrebna njegova pomoć.
Prišao je prozoru i zagledao se u flodmajerski pejzaž koji je promicao:
nisko zakržljalo šipražje puzi po ogolelim brdima, tek ponegde se kao
polomljeni zub ukaže komadić livade ili golet od crvenog kamena. Doktor
Svenson je već video takvo kamenje u brdima blizu svoje kuće, pa je znao
da su u pitanju nalazišta rude gvožđa. Sećao se perioda kada je sneg,
počinjući da se topi, bojio vodu u crveno dok je prolazio kroz dolinu. Nema
sumnje da su i ovo bila nalazišta. Bilo mu je drago da je nebo napokon vedro
- toliko je oblačnih i maglovitih dana bilo da se nije sećao kada je poslednji
put video ovako čisto nebo - i shvatio da je sigurno oko pet sati, jer je sunce
počelo da zaliazi. Ako ništa drugo, mogao je barem da se smeje koliko je sve
apsurdno, što prethodno tokom dana nije mogao. Voz je usporavao, pod
nogama se osećalo da brzina opada. Bili su sve bliže. Izvadio je još jednu
cigaretu - koliko mu je ostalo? - i stavio je u usta, zapalio i protresao šibicu,
strahujući da će na povratku ostati bez duvana. Voz se zaustavio. Moraće da
potraži neku drugu marku cigareta u selu.
Kada je izašao na peron, ljudi u parovima su već bili dosta ispred
njega i išli u pravcu stanične uprave. Koliko je mogao da ocerni - osim
Cigana - niko više nije ostao u vozu. Nije mogao da nade Eloizu ni i onog
službenika sa kojim je bila u paru, ali je počeo da uhodi ono dvoje vernika iz
prvog kupea. Plavokosa devojka se okrenula, ugledala ga i uhvatila pod ruku
svog pratioca, koji se isto okrenuo. Ubrzali su korak, njena punačka zadnjica
se pomerala, u čemu bi Svenson inače potajno uživao, ali je sada imao željju
da je šutne. Pustio je da svi odu napred, kroz drveni luk na stanici i ka
samomn selu, a on je ušao u malu staničnu kancelariju. Tu su bile tri klupe,
potpuno prazne, i jedna hladna metalna peć.
Prišao je šalteru za prodaju karata, ali je prozoorčić bio zatvoren.
Pokucao je na staklo i pozvao. Niko se nije odazivao. Na kraju šaltera su bila
vrata. Pokucao je na njih, ali opet nije bilo odgovora, a kada je pokušao da ih
otvori, video je da su zaključana. Ako je gospođica Tempi uopšte dolazila, u
šta je sumnjao, više nije bila ovde.
Na zidu je bila tabla sa ispisanim voznim redom. Prilično ga je
iznerviralo kada je pročitao da je sledeći voz polazio tek u osam ujutru.
Svenson je uzdahnuo. Propašće mu sati i sati čekajući, a ona je bila ko zna
gde, čak je mogao da pomogne Čengu da je ostao sa njim. Osvrnuo se po
čekaonici, kao da bi mu bilo lakše kad bi ostao unutra, ali je znao da može
jedino da ode u selo i nađe prenoćište. Možda bi trebalo da požuri, da stigne
Eloizu i tu tajanstvenu grupu sa crnim knjigama. Da li su to držali Bibliju?
Šta bi drugo moglo da bude, naročito posle one zastrašujuće slike spasenja i
greha. Ali ko bi mogao da poveruje u tako nešto? Imao je osećaj da je
odgovor mnogo skriveniji i složeniji... ili on to želi da Eloizu pre poveže sa
divljacima nego sa fanaticima?
Napustio je stanicu i izašao na put. Svi su već otišli. Sa obe strane
raslo je ogromno žbunje kupine, čije je trnje bacalo zastrašujuće senke na
put. Mesec je bio mlad, Svenson ga je sa uživanjem pogledao. Iznad
kupinovog grmlja, u daljini, videli su se slamnati krovovi kuća u Tar
Vilidžu. Krenuo je u tom pravcu i ubrzo naišao na mali trg sa običnim
zelenilom na sredini i kaldrmisanim puteljkom koji je vodio okolo. Na
dragom kraju je bila crkva sa belim zvonikom, ali na zgradi koja mu je,
srećom, bila bliža visio je drveni natpis i slika gavrana sa srebrnom krunom.
Zakoračio je na stepenik, otvorio vrata i osvrnuo se nazad ka trgu. Video je
poneko svetio na kućama, ali na ulici nije bilo nikoga, niti su se čuli bilo
kakvi zvuči. Da je imao stražarnicu, Tar Vilidž bi izgledao kao prava vojna
baza u sumrak. Ušao je u krčmu.
Doktor Svenson je znao da kao stranac nije mogao dobro da proceni,
ali Kraljevski gavran mu se učinio kao vrlo čudna seoska krčma. Ne samo
zato što je selo bilo previše sređeno i što je naišao na onu gomilu
apokaliptično raspoloženih ljudi u vozu, Tar Vilidž mu se sve više činio kao
jedna od onih zajednica organizovanih po verskim ili moralnim principima
(ali koja je ovde doktrina u pitanju i ko je harizmatični, ili okrutni, vođa?).
Na kraju krajeva, u Kraljevskom gavranu uopšte nije mirisalo na krčmu i
pivo, na dim, kiseli vonj, znoj i masnoću. Naprotiv, u vazduhu su se osećali
samo sapun, sirće i vosak a glavna prostorija je bila tako izribana i sređena
da je ličila na praznu unutrašnjost crkve sa zidovima okrečeni mu belo i vrlo
skromnim kaminom. Unutra je zatekao dva muškaraca, obučena u strogo
skrojena crna odela, košulje sa neobičnim ukrasom i crnim ogrtačima za put.
Obojica su stajala kraj vatre sa čašom crnog vina u ruci, čak i ne pričajući
među sobom, jer su očigledno čekali neku poruku ili neku osobu. Okrenuli
su se čim je Svenson ušao. Jedan se nakašljao i progovorio. „Izvinite. Da li
ste to stigli... onim vozom u 3:02?"
Svenson je ljubazno klimnuo, bez ikakvog izraza na licu. „Da."
Posmatrali su ga ili čekali da progovori... ali, on ništa nije rekao.
„To je šinjel meklenburške urauforme, ako se ne varam?" upitao je
jedan od njih.
„Jeste."
Onda je taj šapnuo nešto onom drugom na uvo. Ovaj je klimnuo.
Nastavili su da ga posmatraju kao da je trebalo nešto da odluče. Svenson je
pogledao prema šanku gde je debeli muškarac u besprekornoj beloj košulji
stajao i ćutao.
„Želim jednu sobu za večeras"", rekao mu je Svenson. „Da li imate
nešto slobodno?"
Muškarac je pogledao u svoje dve mušterije - da li da bi dobio
uputstva od njih ili samo da bi ih pitao šta žele pre nego što ode, to Svenson
nije znao - a onda je, brišući ruke, izašao iza šanka. Prošao je pored
Svensona, mrmljajući: „Ovuda..."
Svenson je još jednom bacio pogled na dvojicu muškaraca pored
kamina, a zatim se okrenuo prema gazdi krčme koji je teškim koracima išao
uz stepenice, soba je bila jednostavna, a cena dobra. Pogledao je oko sebe -
uzani ležaj, polica sa posudom za umivanje, drvena stolica, ogledalo.
Svenson je rekao da bi želeo, ako je to moguće nešto da pojede. Čovek je
opet promrmljao:
„Ovuda " i poveo ga nazad u prostoriju sa kaminom. Ona dvojica su
još bila tamo, prizor je izgledao kao i kada ih je napustio, pre manje od dva
minuta - i nastavila da ga posmatraju dok je skidao šinjel i kretao da sedne
za omanji sto koji mu je domaćin ponudio pre nego što je krenuo prema
nečemu što je Svensonu izgledalo kao kuhinja. Nije znao pojedinosti i šta će
mu doneti i nije se brinuo. Navikao je da putuje po unutrašnjosti i da se
zadovoljava onim šta nađe. Nego, da li se seća kada je poslednji put jeo -
čaj u Bonifasua sa gospođicom Tempi i Čengom? A pre toga?
Onaj hleb sa kobasicom noć pre toga... samo dva obroka za nekoliko
dana. Tako dalje nije mogao.
Ona dvojica su ga i dalje posmatrala, ne pretvarajući se čak ni da su
pristojni.
„Želite nešto da kažete?" upitao ih je.
Oni su se uskomešali, nakašljali i nešto promrmljali, ali bez smisla.
Sada je on imao priliku da gleda u njih. Iza su dopirali prijatni zvuci
zveckanja šerpi i tanjira. Okrepljen samom pomisli na jelo, Svenson je
progovorio.
„Pretpostavljam da čekate nekog putnika iz voza u 3:02 koji dolazi sa
Stropinga. Pretpostavljam da ne poznajete putnika kog čekate. Tako da to što
me netremice posmatrate kao da sam pobegao iz zoološkog vrta ne shvatam
kao nepoštovanje moje ličnosti, već znak da ste se našli u glupoj situaciji.
Osim , molim vas recite mi, ako u nečemu ne grešim? Postoji li nešto zbog
čeka bi trebalo, kao džentlmeni", značajno je utišao glas, „da se raspravimo
napolju?"
Svenson obično nije bio tako nadmen, ali je ovog puta bio siguran da
mu sagovornici nisu siledžije - naprotiv, bili su uljudni, sa čistim
manžetnama i bez žuljeva na rukama... dakle, slični njemu. Možda Čeng
hoće da ga se otarasi. Odjednom je onaj koji mu se prvi obratio, viši
muškarac špicastog nosa, podigao otvoren dlan.
„Izvinite što smo vas uznemirili, to nam zaista nije bila namera. Znate,
takva uniforma, i akcenat, prilično su retki u ovom kraju."
„Vi ste odavde?" upitao je Svenson. „To bi me zaista iznenadilo. Pre
bih rekao da ste stigli danas onim u 2:52, ili nešto ranije. Osoba koju sada
tražite, trebalo je da putuje sa vama, ali se nije pojavila. Tako da ste
pomislili da će doći sledećim vozom. A da stvar bude još veselija, kao što
sam rekao, vi nikada niste videli tu osobu. Čovek s pravom može da se
zapita da li je razlog tog susreta uopšte prijatan."
U tom trenutku su se uz tresak otvorila vrata kuhinje i pojavio se
domaćin sa drvenom tacnom u rukama na kojoj je bilo nekoliko tanjira -
pečeno meso, tanke kriške hleba, bareni krompir koji se još pušio, sos u
posudi i tanjir mlevene repe sa maslacem. Sve je to spustio na Svensonov
sto, a onda rukom pokazao prema šanku.
„Za piće..." promrmljao je. „Kriglu piva, molim vas."
„Nemaju pivo", rekao je drugi muškarac, sa zaliscima češljanim
prema nazad u starom imperijalnom stilu.
„Onda vino", rekao je Svenson. Krčmar je klimnuo i otišao iza šanka.
Doktor Svenson se okrenuo prema onoj dvojici. Kad je zamirisala hrana
pred njim, shvatio je koliko je gladan. „Niste mi odgovorili... pretpostavka",
rekao je.
Ova dvojica su se samo brzo pogledala, spustila čaše sa vinom pored
vatre i bez reči napustila krčmu.
Sat u hodniku se oglasio sedam puta. Doktor Svenson je zapalio prvu
od nekoliko preostalih cigareta, duboko udahnuo, a onda polako izbacio dim
preko ostataka jela na stolu. Promućkao je vino i iskapio drugu čašu - dobar
domaći burgundac - i ustao. Gostioničar je stajao iza šanka i čitao knjigu.
Svenson ga je pozvao i uzeo kaput.
„Malo bih se prošetao po prirodi. Da li je problem ako se vratim
kasnije? Kada zatvarate?"
„Vrata u Tar Vilidžu se ne zaključavaju", odgovorio je i vratio se
knjizi. Svensonu je bilo jasno da tu više nema razgovora, pa je nastavio
prema izlazu.
Noć je bila vedra i hladna, mesec je bacao svetli srebrni odsjaj na
travnjak, kao da je upravo pala kiša. Sa druge strane trga bila je crkva sa
osvetljenim prozorima. Nijedna druga zgradaaije bila tako puna ljudi. Kao
da je izdato naređenje da se u određenom trenutku ugase sve sveće, a onda
su se, potvrđujući tu pretpostavku, pogasila i svetla na prozorima
Kraljevskog gavrana, jer je vlasnik otišao na spavanje. Nije moglo da bude
više od sedam sati! Kad se bude ovi ljudi - pre zore? Možda ona grupa
puritanaca u vozu i nije bila toliko daleko od stvarnosti, možda je nedavni
boravak u grehom-okaljanim gradovima (teško da bi mogao i da porekne da
su takvi) uticao da ima ovako skeptičan stav prema svemu. Svenson je
krenuo preko travnjaka ka crkvi da bi otkrio šta to drži ove neobične ljude
budnim.
Na sredini seoskog trga nalazio se ogromni stari hrast. Svenson je
namerno prošao ispod njega i kroz ogromne isprepletane gole grane,
pogledao u mesec samo da bi mučio sebe vrtoglavicom koja će nakon toga
uslediti. Dok je gledao u svoje čizme da bi se oporavio, čuo je kako sa druge
strane trga dopire poznat zvuk kloparanja, kočija je ulazila u Tar Vilidž. Bila
je mala i brza, sa dva crna upregnuta konja. Kočijaš koji je bio toplo obučen,
zauzdao je konje tačno ispred Kraljevskog gavrana. Svenson je odmah znao
da je to ostatak grupe, koji kasni i treba da se nađe sa onom dvojicom u
krčmi. Kočijaš je otišao do vrata, pokucao, sačekao, pokucao malo jače i
posle nekoliko minuta - ne dobivši nikakav odgovor - vratio se u kočiju.
Svenson se divio gostioničaru koji je uspeo da suzdrži svoju ratobornost.
Nakon što je kratko popričao sa gospodarom, kočijaš se popeo nazad na
svoje mesto. Zviznuo je prodorno, pljesnuo uzdama, kočija je krenula preko
trga i nestala u unutrašnjosti sela. Uskoro se više nije čula, a noćna tišina se
ponovo ustalila kao da kočije nikada nije ni bilo.
U arhitektonskom pogledu, crkva u Tar Vilidžu je bila vrlo
jednostavna: od belog ofarbanog drveta sa zvonikom koji je pre ličio na kulu
sa časovnikom nego na zvonik koji stremi ka nebu. Prednja strana fasade je
bila mnogo veća tajna. Dvostruka vrata su bila zatvorena, što je video tek
kada je prišao bliže, i pričvršćena teškim lancem provučenim kroz svaku
alku i zabravljenim kockastim katancem. Svenson je prešao na kaldrmisani
puteljak i pogledao prema ulazu. Nikoga nije bilo, tiho je krenuo uz tri
kamena stepenika i prislonio uvo na vrata. Čulo se nešto... neki zvuk, što ga
je duže slušao, sve ga je više iritirao... duboko, zavijajuće brujanje. Da nije
crkveno pojanje? Ili mračno, neveselo zavijanje orgulja? Malo se odmakao
od vrata, ne shvatajući šta bi to moglo da bude. Oko crkve se prostirala
poljana, pa je krenuo tiho kroz travu koja mu je bila do članaka, dok mu je
večernja rosa kvasila čizme. Sa bočne strane crkve bio je red velikih
prozora. Na oknima su bili fino izrađeni detalji od olova, bez nekih naročitih
boja, zbog čega su ilustracije izgledale jednostavno. Pitao se da li su te slike
bile neki ukras - geometrijski pravilne, rekao bi - kao one u džamijama, gde
bi bilo kakav prikaz muškarca ili žene, a kamoli Muhameda, bili bogohulje-
nje. Kada je pogledao gore, video je neku mutnu svetlost u unutrašnjosti
crkve - nekakvu svetlost, ali ne jaču od lampe ili nekoliko sveća. Onda je
odjednom, ugledao plavi odblesak, koji je kao ažurna munja preleteo preko
prozora. Istom tom brzinom je i nestao. Nikakav zvuk nije usledio, ništa nije
dopiralo iznutra... da li je on stvarno to video? Jeste. Otrčao je do zadnjeg
dela crkve, prema drugim vratima i skrenuo iz ugla. „Kapetane Blah!"
Bio je to čovek iz voza, Eloizin pratilac, advokatski pomoćnik. Stajao
je na sporednim vratima crkve koja su bila otvorena i držao u jednoj ruci
upaljenu cigaretu, a u dragoj - krajnji kontrast - teški francuski ključ od
livenog gvožđa, koji se koristi samo za ogromne mašine. Pre nego što je
Svenson progovorio, ovaj je stavio cigaretu u usta i pružio mu ruku.
„Uspeli ste da stignete, zabrinuo sam se za vas. Da li ste uopšte našli
prijateljicu?"
„Nažalost, nisam."
„Ne brinite se, sigurno je otišla u kuću sa ostalima."
„Ono svetio." Svenson je pokazao na prozore iza sebe. „Neki plavi
blesak malo pre..."
„Da!" Oči su mu se zacaklile. „Zar nije predivno? Došli ste tačno na
vreme!"
Povukao je još jedan dim, bacio cigaretu na kameni trem i zgazio je
cipelom. Svensonov pogled je pao na francuski ključ, bio je dugačak kao
cela podlaktica. Čovek je primetio njegov pogled i nasmejao se, podižući
komad gvožđa kao da je neki pehar. „Pustili su nas da pomažemo oko
radova, znate - zanimljivo je baš kao što sam pretpostavljao! Dođite, svi će
se obradovati kad vas budu videli!"
Okrenuo se i ušao u crkvu, pridržavajući vrata Svensonu. Onaj plavi
blesak je podsetio Svensona na Dorkanca i Institut. Ovom čoveku nije rekao
svoje pravo ime - ali bi ga svi članovi zavere, ako su uopšte tu, odmah
prepoznali. Osim toga - kroz glavu su mu letele misli dok je čoveku davao
znak da prvi prođe i zatvarao vrata za njim - da li su žene bile na imanju
lorda Tara? Na koju drugu kuću je onda mislio? Ako je bilo tako, onda je
ova grupa - crne knjige, puritanski sumpor - otvoreno bila povezana sa
Baskombom i zaverom. Ipak -mora da odluči, mora nešto da uradi (onaj
muškarac ga je sprovodio kroz prostoriju za presvlačenje u kojoj su visile
crkvene odore). Lorda Tara su ubili da bi se dočepali kamenoloma i nalazišta
indigo gline. Kakve to ima veze sa ovim religioznim glupostima? I za koju
je to crkvenu svečanost potreban ovoliki...francuski ključ?
Onda je čovek odjednom stao, jednu ruku je spustio doktoru Svensonu
na grudi, a drugu - sa sve francuskim ključem, što je naravno izgledalo
smešno -stavio na usta da bi mu dao znak da bude tih. Krenuo je napred
prema otvorenim vratima, a onda unutra sve dok nisu ušli u drugu prostoriju.
Svenson ga je pratio, istovremeno uplašen i radoznao, provirujući čoveku
preko ramena.
Stajali su na delu na kom je bio oltar i gledali prema brodu crkve gde
su klupe za vernike bile rasklonjene i nagomilane pored zida na drugoj
strani. Na sredini tog raščišćenog prostora stajao je sto improvizovan od
gomile drvenih kutija... kutije su bile kao one koje je Čeng video u Institutu i
one koje su vojnici pukovnika Aspiča istovarali sa kola onog jutra. Na stolu
je bila... mašina - jedan sklop metalnih delova koji je virio iz kutije na
sredini, ne mnogo drugačiji od srednjovekovnog šlema sa vizirom, a iza su
se spuštale sjajne bakarne žice koje su išle u otvorenu kutiju na podu (u koju
Svenson nije mogao da zaviri). U vazduhu se osećao onaj isti metalni miris -
ozona, eksploziva, nagorele gume i ulja - koji je osetio na Trapingovom i
Anđelikinom telu i na onom lešu u Krabeovoj kuhinji. Ovog puta je bio tako
jak da su se Svensonu, iako je stajao prilično daleko, grčile nozdrve. Grupa
muškaraca je stajala u krugu, oko mašine - ista ona mešavina raznih vrsta i
tipova koje je sreo u vozu, uključujući i visokog mladića sa konjskom
fizionomijom iz prvog kupea. Većina ih je skinula kapute i zavrnula rukave
na košulji, neki su držali alat, neki masne krpe, neki su stajali podbočeni i
zadovoljni i svi zajedno s ljubavlju posmatrali mašinu koja je stajala među
njima. Na početku kruga je bio čovek u neurednom ali elegantno skrojenom
crnom kaputu, kose zalizane unazad iza ušiju, oštrih crta lica na kom je imao
velike tamne zaštitne naočare, dok je na rukama, uvećanim - kao divovskim
- imao postavljene zaštitne rukavice od kože koje su mu dosezale do lakata.
Bio je to doktor Lorenc.
Svenson se pomerio sa vrata. Njegov pratilac je primetio taj pokret i
zabrinuto se okrenuo prema njemu. Svenson je podigao ruku i ne
progovorivši ni reč počeo da se pretvara da ima neki problem sa disanjem i
sa grlom - napravio je još jedan korak unazad i mahnuo čoveku da nastavi
sam, kao da će mu ovo brzo proći i da će mu se odmah pridružiti. Ali,
umesto da nastavi unutra, čovek je izašao za njim - zbog čega je Svenson
morao još naglašenije da glumi - a onda je na doktorov užas krenuo unutra
da potraži pomoć. Svenson ga je uhvatio za ruku i povukao unazad prema
zadnjem ulazu u crkvu. Tek kada su došli do kraja sobe za presvlačenje,
Svenson je počeo da krklja i kašlje naglas.
„Kapetane Blah, da li vam je dobro? Šta vam je? Doktor Lorenc bi
vam sigurno..."
Svenson je izleteo iz crkve kroz zadnja vrata i savio se, držeći ruke na
kolenima, pokušavajući da uhvati vazduh. Čovek je krenuo za njim i
zabrinuto coktao jezikom. Svenson nije smeo da se vrati unutra. Lorenc će
ga prepoznati. A posle, kako god se ova scena završila, ovaj čovek će
sigurno pričati o njemu – ili neće? tako da oni koji su ga označili kao
neprijatelja neće imati nikakivh nedoumica. Osetio je tapšanje po leđima i
podigao glavu. „Nadam se da ih nismo uznemirili", rekao je Svenson. „Ah,
ne" odgovorio je čovek. „Oni sigurno ni ne znaju da smo bili tamo."
Kao što se Svenson i nadao, dok je pričao čovek je instinktivno
okrenuo glavu prema vratima. Svenson je brzo ustao i drškom pištolja u
desnoj ruci jako ga udario iza uva. Ovaj je jauknuo i zateturao se prema
vratima. Svenson je oklevao - da li ponovo da ga udari? Nije bio vešt kada
su u pitanju udarci u glavu, mada je znao vrlo dobro koliko mogu da budu
smrtonosni. Čovek je jaukao i pokušao da ustane, ali se i dalje teturao.
Svenson je opsovao i ponovo ga udario, osećajući kako mu se od siline
tupog udarca trese cela ruka. Čovek se stropoštao na zemlju. Svenson je
sklonio pištolj i odvukao čoveka u crkvu. Oslušnuo je - nije se ništa čulo
unutra - i dohvatio nekoliko mantija iz unutrašnje sobe. Prekrio je njima telo,
ostavivši ga u sedećem položaju, skrivenog od pogleda iza podbočenih vrata.
Napipao mu je teme. Bilo je otečeno, sa čvorugom, ali ne bi rekao da je u
pitanju bila fraktura - mada u onom položaju, po mraku, nije mogao da bude
sasvim siguran. Čovek je bio živ – to je sasvim dovoljno, rekao je sebi, mada
mu to nije ublažilo osećaj krivice. Svenson je podigao francuski ključ. Onda
je prevrnuo očima zbog svoje zaboravnosti i ponovo kleknuo, počeo da
pretura ispod nekoliko slojeva mantija i izvukao crnu knjigu. Gurnuo ju je
sebi u kaput i krenuo prema ulazu u crkvu. Ponovo se začulo ono brujanje.
Mašina na stolu je vibrirala, a zvuk koji se čuo, sudeći po reakciji
ljudi okolo, kao da je govorio da se bliži uspešno okončanje tog procesa,
kakav god on bio. Lorenc je držao džepni sat u jednoj, a drugu ruku je
podigao, dok su ljudi oko njega pažljivo čekali da im da znak. Svensonu su
svi oni ličili na prerasle dečake koji će na učiteljev znak početi da se otimaju
za loptu. Mašina je poskočila, kutije ispod nje su se tresle i neprekidno
zveckale. Da li će eksplodirati? Lorenc se nije mrdao. Ljudi su i dalje stajali
okupljeni oko njega. Onda je naučnik naglo spustio ruku, a muškarci su
skočili prema mašini da bi je čvrsto pridržali na mestu. Kada je stala, motor
joj se povukao unutra, a Svenson je prvo primetio tanke pramenove dima i
potom sve jaču svetlost. Svi muškarcisu čvrsto zatvorili oči i sklonili lice
dalje od mašine. Svenson se, samo trenutak pre nego što se to dogodilo,
okrenuo prema vratima i zažmurio. Iz druge prostorije je blesnula plava
svetlost koju je osetio i preko zatvorenih kapaka, a posle je čak video
odblesak u vazduhu, iako je i dalje žmurio. Stavio je ruku na usta i nos -
miris je bio nepodnošljiv. Čuo je kako se u drugoj prostoriji muškarci smeju
i guše od mirisa u isto vreme, i čestitaju jedni drugima. Otišao je do vrata i
usudio se da virne unutra.
Lorenc se nadneo nad mašinu. Otvorio je neki metalni poklopac na
šarkama, kao vratanca na peći, i rukom na kojoj je imao zaštitnu rukavicu
pokušao da dohvati nešto unutra, gurajući je u jarkoplavu svetlost koja mu je
potiskivala boju sa i onako bledog lica. Pažnja svih je bila usmerena na
Lorencovu ruku koja je prodirala u otvorenu komoru, a onda se pojavila sa
nekom plavom grudvom koja mu je pulsirala na dlanu (Možda kamen? Ili
staklo?). Podigao je ruku da bi svi videli i u prostoriji se raznelo razdragano
klicanje. Svima se na licima ogledalo ushićenje i ozarenost. Svensonu se
vrtelo u glavi od tog hemijskog mirisa, a mogao je samo da pretpostavi kako
je bilo unutra. Lorenc je razgrnuo ogrtač. Povukao je preko grudi težak
kožni redenik na kom je držao mnogo metalnih flašica sa zatvaračima, kao
barutna punjenja starih musketara. Pažljivo je odvrnuo jednu flašicu i stisnuo
grumen koji je imao u ruci - savitljiv kao da je od gline - i ubacio ga kroz
otvor. Kada je ceo grumen upao unutra, vratio je poklopac, a onda jednim
brzim zamahom vratio ogrtač na mesto.
Doktor Lorenc je pogledao ljude oko sebe i upitao jednoličnim
glasom. „Gde je gospodin Kouts?"
Svenson je odjednom počeo da se povlači, leđima uza zid. U dva
velika koraka već je bio u svlačionici, a ubrzo i sasvim van crkve. Prešao je
preko otvorene livade, zašao iza sledeće zgrade, izbio na kaldrmisani
puteljak i prešao preko trga. Trčao je povijen i što je tiše mogao, nije stao
sve do velikog hrasta gde je kleknuo i napokon pogledao iza sebe, dok mu je
srce lupalo kao da će iskočiti. Nekoliko muškaraca je izašlo na livadu, jedan
je stajao na vratima crkve i svi su gledali prema trgu. Svenson se brzo
sagnuo. Da li su ga videli dok je trčao? Potraga za nesrećnim Koutsom će
usporiti jurnjavu za njim, tako da će uspeti da pobegne. Ali, naravno, s
obzirom na raspoloženje koje je vladalo medu muškarcima, nije bilo teško
nahuškati ih da odmah krenu u osvetu. Da li se Kouts osvestio? Šta će im
reći? Svenson se nije usudio da pretrči do Kraljevskog gavrana. Pogledao je
iznad sebe. Svako drugi bi se popeo na to drvo i nikad ga ne bi otkrili. On je
samo slegnuo ramenima. Ipak on nije kardinal Čeng.
Čovek na vratima crkve je još jednom bacio pogled na livadu i ušao
unutra, povevši sa sobom ostale muškarce. Svenson je čuo kako su se
zatvorila zadnja vrata. Iako je sada bio pravi trenutak da pobegne na sigurno,
on je i dalje ostao iza drveta i gledao. Proveo je petnaestak minuta u jezivoj
hladnoći, a onda su se vrata crkve ponovo otvorila i kolona muškaraca je
izašla noseći kutije. Lorenc je izašao poslednji, bez zaštitnih rukavica i
naočara, pridržavajući čvrsto ogrtač. Kolona je nestala sa vidika istim onim
putem kojim je prethodno otišla i kočija. Jedino što je Svenson mogao da
pretpostavi jeste da su otišli na imanje lorda Tara.
Sačekao je još dva minuta da se udalje, pre nego što je izašao iza
hrasta i krenuo u crkvu. Nije imao predstavu šta će tamo zateći, ali šta god to
bilo bolje je nego tumaranje u neznanju i neizvesnosti. Kouts više nije bio u
ćošku gde ga je ostavio - sva sreća da se osvestio i mogao da hoda - pa je
Svenson prošao kroz svlačionicu u mračnu unutrašnjost crkve. Mesečina je i
dalje prodirala kroz prozore, ali je u prostoriji vladala drugačija atmosfera,
bilo je žalosno i pusto, nije bilo onog plavog bleska mašine, a klupe su na
brzinu bile vraćene na mesto. Svenson je pogledao oltar, na koji je padala
neka čudna senka. Osvrnuo se ka prozorima, ali nikako nije mogao da vidi
šta to baca senku - neka mrlja ili naslaga na staklu, ili čađ od mašine? Prišao
je oltaru i shvatio. Ta senka je u stvari bilo udubljenje. Kada je skinuo sa
njega belu krpu, Svenson je ugledao telo g. Koutsa, nagurano unutra i sa
grkljanom vrlo precizno prerezanim.
Svenson se ugrizao za usnu. Bacio je krpu, okrenuo se i izvadio
revolver iz džepa. Proverio je da li je napunjen i zavrteo burence. Osvrnuo se
po prostoriji dok ga je sve više obuzimala želja da poruši klupe unaokolo.
Ipak, terao je sebe da umiri disanje. Više ništa nije mogao da učini za
Koutsa, osim da ga pamti kao ljubaznog i pažljivog čoveka. Izašao je iz
crkve i krenuo prema putu.
Kako su muškarci nosili kutije, Svenson je pomislio da će moći da ih
pretekne - ili barem sustigne - ali prepešačio je milju seoskim putem,
gledajući žbunje kupine sa leve i pusta zimska polja sa desne strane, a da se
to nije dogodilo. Kod putokaza put se račvao, tako da je Svenson stajao na
mesečini pokušavajući da se odluči. Nije bilo nikakvih znakova, svi putevi
su bili prohodni. Leva staza je išla blago uzbrdo, što ga je podsetilo na
Koutov komentar o penjanju. U nedostatku bolje ideje, Svenson je krenuo
tuda.
Na vrhu je video da se put spušta, a onda ponovo penje blagom
uzbrdicom, vijugavo između brdskog rastinja. Na svakom uzvišenju, doktor
je sve jasnije video i na kraju bio čak direktno okrenut prema svom odredištu
- iako o onih ljudi nije bilo ni traga - video je jednu stambenu kuću tako
veliku da je morala biti imanje Tarovih: voćnjaci u okolnim poljima, visoke
ogolele topole kao zaštita od vetra, a ispred, starinska kamena ograda sa
visokom gvozdenom kapijom. Pomoćne zgrade su bile male i nije ih bilo
mnogo, sama kuća, iako ništa nije moglo da se poredi sa stravičnim
Haršmortom, izgledala je kao neka ogromna kocka sa puškarnicama, sva u
zabatima, cevima i ukrasnom kamenu dopola obrasla bršljanom koji je zbog
jezivog lišća na mesečini izgledao kao krljušt nekog reptila.
Prozori na prvom spram su bleštali. Doktorovu radoznalost je
pobudilo to što je osim njih jedino još prozor na zabatu, u najvišem delu
potkrovlja, bio osvetljen. Između je, po doktorovoj računici, bilo cela četiri
sprata razmaka. Oprezno je prišao kapiji - bilo bi krajnje glupo da ga ubiju
zbog provaljivanja na tuđ posed - i shvatio da je zatvorena lancima. Viknuo
je prema maloj stražarskoj kućici na drugoj strani zida, ali nije dobio nikav
odgovor. Pogledao je gore, kapija je bila vrlo visoka, i naježio se od pomisli
da treba da se penje. Radije će naći neki drugi, manje pogibeljan prilaz.
Setio se slike sa Baskombove staklene pločice, na kojoj se video voćnjak i
neki oronuli zid koji bi, po njegovoj proceni, bio lakši za preskakanje.
Krenuo je tamo, gazeći po visokoj suvoj travi, verovatno suvoj od vetra, i
klizajući se po skoro skamenjenom pesku.
Počeo je da kuje plan, što mu nikada nije bila jača strana. Voleo je da
razmatra dokaze i izvlači zaključke, čak i da protivreči ljudima i da ih
činjenicama satera u ćošak, ali sve ono drugo - bežanje kroz kuću, penjanje
uz oluk na krov, pucati ili biti upucan... to nekako nije bila njegova jača
strana. Ulazak na imanje Tarovih morao je da bude pravi napad; pokušao je
da zamisli šta bi Čeng uradio, ali to mu nije bilo od pomoći: shvatio je
jedino da je Čeng za njega velika nepoznanica. Mučila ga je neizvesnost.
Ako traži više stvari odjednom, onda se u zavisnosti od toga šta će naći,
njegovi ciljevi potpuno menjaju. Nadao se da će pronaći gospođicu Tempi,
mada nije verovao u to. Nadao se da će naći ženu iz voza, Eloizu, mada se
plašio da to samo govori koliko je kvaran ili glupavo naivan poput Koutsa.
Nadao se da će saznati nešto više o Baskombu i prethodnom lordu Taru.
Nadao se da će saznati pravi razlog radova u kamenolomu. Nadao se da će
saznati istinu o Lorencu i njegovoj mašini i razotkriti u kakvoj su vezi sa
njim ti ljudi iz grada. Nadao se da će saznati ko je bio u onoj kočiji i ko su
ona dvojica što su doputovala iz grada da bi ih sačekala. Ali sve te namere
su bile nekako pomešane u glavi. Jedino što mu je preostalo bilo je da uđe u
kuću, neprimećen se prošunja unaokolo - i šta će raditi, govorila mu je
njegova surovo skeptična logika, ako naleti na nekoga od zaverenika ko bi
ga mogao prepoznati, osim samog Lorenca? Šta ako ga odvedu pred groficu
ili grofa Dorkanca? Zastao je i duboko uzdahnuo, dok mu se grlo stezalo.
Nije imao predstavu šta treba da uradi.
Kada je našao rupu na oronulom zidu, Svenson je prvo provirio da se
uveri da je put čist. Sada je bio mnogo bliže kući - samo nekoliko malih
stabala voćki i cvetne leje su ga delile od najbližeg prozora. Prisećao se
novinskih vesti o smrti lorda Tara - da li su ga beše ovde pronašli? Svenson
se protegao i nagnuo preko zida, malo se podupro rukama i skočio na travu.
Najbliži prozori su bili mračni, možda je to bila radna soba starog lorda u
kojoj trenutno nije bilo nikoga (da li to znači da Baskomb nije živeo tu?).
Gazeći po traavi da mu čizme ne bi ostavile trag na zemlji, došao je do
prozora. Ona dva u isredini su zapravo bila staklena vrata. Od zida, iza kog
se nalazio, nije primetio stepenice koje su iz bašte vodila do tih vrata.
Svenson se nagnuo napred i stavio monokl. Jedno krilo je bilo polomljeno,
tako da je iznad ručke nedostajalo celo okno. Pogledao je na stepenice ispod
sebe i ne ugledavši nikakve tragove ni ostatke trave ponovo se okrenuo ka
polomljenom staklu. Odlomljeni su bili i komadići drvenog rama. Ako dobro
tumači tragove, udarac je došao iznutra i izbio staklo prema spolja. Čak i ako
bi poverovao da je to uradila životinjja koja je preklala lorda (u šta sumnja) -
uostalom, zašto bi uopšte životinja provaljivala vrata da dođe do brave? -
očekivao bi da napadač dođe spolja. Jer, ako je već bio unutra, zašto bi
morao da provaljuje vrata? Da li je to možda uradio lord Tar u paničnom
begu? Ali to bi imalo smisla samo ako su vrata bila zaključaana spolja...
ukoliko je lord Tar bio zatočen u svojoj odaji.
Vrata su sada bila zaključana iznutra i Svenson se pažljivo pružio da
ih otvori. Ušao je u mračnu sobu, mesečina je osvetljavala radni sto i zidove
potpuno prekrivene knjigama. Izvukao je šibicu iz džepa, upalio je i ugledao
sveću na starom bakarnom svećnjaku na polici sa knjigama. Uz bolje
osvetljenje, pažljivo je preturio svaku fioku u stolu i jedino što je na kraju
shvatio bilo je to da je lord Tar bio zaljubljenik u medicinu i da od imovine
nije imao skoro ništa, u jednoj jedinoj beležnici sa računima - ispunjenoj
rukopisom za koji se Svensonu učinilo da je nastojnikov - u kojoj su detaljno
navedeni poslovi lorda Tara, bilo je mnogo beležaka i gomila recepata od
raznoraznih lekara. Tek kada je sve ovo video, Svenson je shvatio da je
lordu njegovo krhko zdravlje bilo izvor uživanja a ne razlog za negu i
lečenje - zapravo, u svom dnevniku je sa jednakim zadovoljstvom beležio i
neuspehe. Svenson je ovu urednu svesku našao u fioci ispod druge deblje
sveske sa uputstvima i receptima za spravljanje napitaka Prelistao ih je
nezainteresovano i baš kada je hteo da ih vrati, oko mu je zapelo za
komentar: „Doktor Lorenc: lečenje mineralima. Neuspešno!" Okrenuo je list
i naišao na još dve identične beleške, osim što su imale mnogo znakova
uzvika i što je druga opisivala mučnine lorda Tara i nasilne načine na koje je
kroz razne otvore praznio organizam. Ovo je bio poslednji list dnevnika, ali
je Svenson zapazio da je između korice i poslednje strane virila ivica još
nekog papira... tu je ranije postojao list, ili nekoliko njih, ali su pažljivo
isečeni nožem. Namrštio se. Na beleškama nije bilo datuma - iz egoizma
pacijent nije beležio ono što je njemu poznato - tako da Svenson nije mogao
ni da pretpostavi koliko je dugo sve to trajalo. Nije ni važno. Gurnuo je
dnevnik u fioku i zatvorio je. Zaverenici su pokušali da vrbuju lorda Tara za
svoje interese još pre nego što su sredili da ga Baskomb nasledi... i pre nego
što će ga ubiti.
Svenson je kleknuo pored ključaonice i bespomoćno pogledao u goli
zid udaljen neka tri ili četiri koraka. Uzdahnuo je, podigao se i vrlo, vrlo
polako pritisnuo kvaku dok brava nije popustila uz preglasno klik. Nije se
mrdnuo, ali je bio spreman da pusti vrata i pobegne u vrt. Međutim, kao da
ga niko nije čuo. Duboko je udahnuo, lagano gurnuo vrata i prislonio oko na
otvor. Žudeo je da zapali cigaretu. Hodnik je bio prazan. Otvorio je vrata tek
toliko da može da proturi glavu i pogleda u suprotnom smeru. Sam hodnik je
bio vrlo mračan, dok je svetlost zapravo dolazila iz soba sa obe strane. Nije
mogao da vidi kakve su te sobe, a ništa nije mogao ni da čuje. To ga je
uznemiravalo. Naterao je sebe da ude u hodnik i zatvori vrata - nije hteo da
ih neko zatekne odškrinuta i počne da proverava - iako se plašio da će se
izgubiti u tolikoj kući i da neće moći da ih prepozna kada bude bežao nazad.
Tešio se time da neće ni morati da beži. On je bio progonitelj. Trebalo bi da
se ljudi u kući plaše njega. Zavukao je ruku u džep na kaputu i izvukao
revolver. Suludo je pomisliti da će se s njim osećati sigurnije - ili si hrabar ili
nisi, korio je sebe, a revolver može svako da ima - ali se ipak osećao bolje
dok je išao niz hodnik.
 Trgnuo je glavu i stavio ruku preko usta. Miris - taj jaki sumporni
miris – štipao je nozdrve i grlo kao isparenja u železari. Maramicom je
obrisao nos i ponovo pogledao oko sebe držeći maramicu preko lica. Bila je
to prostrana h salon za prijeme, oivičen redom elegantnih starinskih stolica i
sofa, sa širokim sedištem za žene u toaletama i krinolinama. Pored stolica su
bili niski stočići na kojima su stajali ostaci i tek načeti komadi torte. Doktor
Svenson ih je brzo prebrojao i zaključio da je bilo ukupno jedanaest šoljica -
dovoljno za sve žene sa voza? Ali gde su sada, i ko ih je to ugostio? Prošao
je kroz salon i provirio kroz druga vrata, koja su vodila u malo predsoblje sa
zastrašujuće strmim stepenicama, iza kojih je bio lučni prolaz u drugi salon.
Krišom vireći, na prolazu se u istom momentu pojavila punačka žena u
crnom. Oboje su se trgli od iznenađenja, žena je vrisnula, a Svenson
otvorenih usta bezuspešno pokušavao da izgovori neko objašnjenje. Ona je
ispružila ruku prema njemu, udahnula, a drugom rukom hladila zajapureno
lice.
„Molim vas, izvinite", uspela je da izgovori. „Mislila sam da su, da ste
svi otišli! Inače ne bih nikada, samo sam tražila tortu. Ono što je ostalo. Da
je sklonim. Da je odnesem u kuhinju. Kuvar će otići, kuća je velika. Vrlo je
moguće da ima miševa. Razumete?"
„Izvinite, molim vas, što sam vas uplašio", odgovorio je doktor
Svenson mekim i zabrinutim glasom.
„Mislila sam da ste svi otišli", ponovila je žena piskavo i zavijajuće.
„Naravno", umirio je. „Sasvim je razumljivo."
Zabrinuto je pogledala prema stepenicama, a onda ponovo u
Svensona. „Vi ste jedan od onih Nemaca, je l' tako?"
Svenson je klimnuo i, misleći da će biti još ubedljiviji, udario petom o
petu. Žena se zakikotala i odmah stavila zdepastu rozikastu ruku na usta.
Zagledao joj se u lice - jedino što je video bilo je derište koje se smejulji.
Kosa joj je bila pažljivo nameštena, ali ne u nekom naročitom stilu - samo
jedna obična velika perika. Po crnoj haljini se videlo da je u žalosti, a
primetio je i da su joj oči bile iste boje kao i Baskombove, i da je imala isti
onaj eliptični oblik očiju i usta... da to nije njegova sestra? Rođaka?
„Mogu li nešto da vas pitam, gospođo?"
Svenson je ustuknuo jedan korak i pokazao rakom na salon iza sebe.
„Da li osećate neki miris?"
Ponovo se zakikotala, ali joj je ovog puta u mutnim svinjskim očima
bio neki neodređeni divlji sjaj. Unervozila se, čak uplašila od pitanja. Pre
nego što je mogla da ode, on je ponovo rekao.
„Hoću da kažem, nisam očekivao da će oni... raditi... ovde. Mislio
sam da će to biti negde drugde. Nadam se, kao i svi, da se ovaj miris neće
uvući u vaš nameštaj. Mogu li da vas pitam da li ste razgovarali sa nekom od
ovih žena?"
Zavrtela je glavom.
„Ali ste ih videli."
Klimnula je.
„A vi ste domaćica ove kuće."
 Klimnula je.
„Možete li mi reći - ja samo proveravam njihov rad, znate - šta ste
videli? Izvolite, uđite molim vas i smestite se na stolicu. Možda je ostalo i
nešto torte..."
Sela je na prugasti tabure i privukla tanjir sa nedirnutim komadima
torte na krilo. Sa iskonskim uživanjem, nagurala je celo parče, počela da se
ceri punih usta, vešto progutala zalogaj i uzela odmah drugo parče - kao da
će joj biti lakše ako ga drži u ruci. Počela je brzo da govori.
„Znate, to je jedna od onih stvari koje izgledaju strašno, baš strašno -
ali mnoge stvari deluju tako u početku, mnoge stvari koje su zapravo dobre
za čoveka ili čak, na kraju, izvrsne..." Onda je shvatila šta je upravo rekla i
kome je to rekla, pa je ponovo prasnula u smeh, a onda ga potisnula
sledećim zalogajem torte. Gušila se od smeha, dok su joj prsa ispod haljine
podrhtavala od napora. „A izgledale su vrlo srećne, te žene, neobično srećne,
moram reći. Da nije sve tako zastrašujuće, bila bih ljubomorna. Možda i
jesam ljubomorna, mada naravno nemam razloga za to. Rodžer kaže da će to
preporoditi porodicu, sve ovo, možda to ne bi trebalo da vam pričam, ali
nadam se da je tako. Moj sin je još dete, još dugo neće moći ništa da uradi za
porodicu, a Rodžer je obećao da će ga, nevezano za svu velikodušnost,
Edgar naslediti i da će Rodžer, koji nema decu, ali čak i kad bi ih dobio,
imao je neku verenicu, ali više nema, nije ona ni bitna, grozna devojka, ja da
vam kažem i pored sveg tog njenog novca, on je vrlo dobra prilika, i poznaje
važne ljude, on će sve to predati nasledniku kada dođe vreme. Da je pošteno,
pošteno je! Znate da ćemo, skoro je izvesno, biti pozvani na dvor! Ne mogu
reći da bi Edgar to uspeo!"
Doktor Svenson je klimnuo u znak odobravanja. „Dakle, rad
gospodina Baskomba je veoma važan."
Naglašeno je klimala glavom. „Jeste!"
Mada bi sigurno, mogu naravno samo da pretpostavim, neki smatrali
da je uznemirujuće... to što vam neko ovako upada u kuću."
Nije ništa odgovorila, samo se osmehnula u grču.
„Mogu li samo da pitam, to što ste nedavno izgubili oca..."
„Šta s tim? Ne vidim nijedan razlog, zaista nijedan razlog da sada
raspredamo o toj, toj – tragediji!"
Nastavila je da se smeška, ali joj je pogled opet delovao divlje.
„Da li ste bili sa njim u kući?"
„Niko nije bio sa njim."
„Niko?"
„Da je bilo ko bio, i njega bi pojeli vukovi!"
„Vukovi?"
„Što je najgore, te zveri još nisu našli. Mogle bi ponovo da napadnu!"
Svenson je ozbiljno klimnuo. „Ja ne bih izlazio iz kuće."
„Ni ne izlazim!"
Ustao je i pokazao prema predsoblju i stepenicama. „Ostali,., su...
gore?"
Klimnulaje, slegla ramenima i dokrajčila drugo parče.
 „Mnogo ste mi pomogli. Preneću to Rodžeru kad ga budem video... i
ministru Krabeu."
Žena je opet prasnula u smeh, izbacujući mrvice iz usta.
Svenson se peo uz stepenice, shvativši kako zapravo traga za Eloizom.
Znao je da gospođica Tempi nije tamo. Najverovatnije Eloiza ne želi da
bude pronađena, što znači da je sa neprijateljske strane. Da li je on stvarno
takav emotivni glupan? Bacio je pogled niz stepenice iza sebe i video
Baskombovu rođaku kako gura još jedno parče torte u usta, dok su joj niz
lice tekle suze. Srela mu je pogled, užasnuta ga pozvala i pobegla kao
psetance sa svilenom mašnom. Svenson je na trenutak pomislio da krene za
njom, ali je ipak nastavio gore uz stepenice. Jednom rukom je tražio
revolver. Drugom je nesvesno dodirivao crnu knjigu u džepu. Kakva je on
budala? Potpuno je zaboravio da tamo nema sveća i da ne može da čita, ali
to onda još bolje objašnjava šta to Eloiza, i svi ostali, gore rade.
Došao je do mračnog odmorišta i setio se da su ovaj i sledeći sprat bili
u potpunom mraku kada ih je gledao spolja. Kuća na imanju Tarovih je bila
stara koristile su se samo lampe i sveće, što znači da je uvek u blizini bio
neki ormarić ili fioka sa komadićima loja za svaki slučaj. Doktor je išao
hodnikom dok nije naišao na tako nešto i uspeo da upali sveću. A sada još
samo da nade neko zgodno mesto za čitanje. Bacio je pogled na lavirint
prolaza i hodnika i odlučio da ostane tu gde jeste. Progonila ga je slutnja da
se već sada nešto dešava tim ženama. Setio se Anđelike. Možda je Lorenc,
koji ni iz daleka nije imao moralne obzire kao grof Dorkanc, upravo otvarao
jednu od svojih metalnih flašica?
Svenson je prekinuo takvo razmišljanje, nije bilo smisla upuštati se u
to. Dva minuta. Samo toliko će posvetiti knjizi.
Više od toga mu nije ni trebalo. Na prvoj strani je bio citat koji je čuo
još u vozu. Na drugoj strani isto tako, i na sledećoj takođe, i tako kroz celu
knjigu, štampano ponovo i ponovo sitnim slovima, jedan neprekidan tok
jednog istog odeljka. Pogledao je unutrašnjost korica tražeći neku zaostalu
Koutsovu belešku... našao je jednu, zapravo bio je to niz brojeva, zapisan
olovkom, a onda polovično izbrisan. Svenson je primakao sveću i okrenuo
prvu od navedenih stranica, devedeset sedmu... izgledala je kao i sve ostale,
bez ikakvog naročitog znaka ili beleške. Razmišljao je... pogledao je prvu
reč na vrhu stranice - da li je to deo poruke? Možda neka šifra? Izvukao je
olovku i počeo da pravi beleške na unutrašnjoj strani korice. Prva reč na
stranici devedeset sedam je bila „taj"... našao je sledeći broj na Koutsovom
spisku, stranica sto trideset dva... prva reč je bila „već"... Svenson je brzo
prevrtao stranice.
Namrštio se. „To već ponovo leglo brodovi u..." ne znači ništa. Možda
je to samo po sebi bilo neka šifra - pokušavao je da je složi kako treba: „već"
se odnosi na prošlost... „već ponovo" možda govori dokle su do sada stigli...
ali čemu ono „to" na početku? Zar šifrirane poruke ne treba da budu što
kraće? Uzdahnuo je, gledajući knjigu sa takvom pronicljivošću kao da su
novine na mađarskom i osećajući se kao da je na ivici da pronikne tajnu...
pokušao je sa poslednjom reci na svakoj stranici, ali onda je dobio: „od
Gospoda će njihov noć samo". Kao da sluti veliku nesreću, ali nije bilo baš...
Možda slova! Pogledao je spisak prvih reci - ako uzme samo početno
slovo od svake, dobija „T-A-R-V-L"... nestrpljivo je okrenuo sledeću stranu
- prva reč je bila „luči"! Nastavio je dok nije dobio „Tar Vil", a sledeća
stranica, trideseta,izranjala je praznim redom... kao i sledeća na spisku,
stranica 2. Odmah je pomislio na vreme polaska voza! Svenson je svakog
trenutka čekao da se posle 3 cela poruka otvori - ostao je još samo jedan
broj, a ta stranica je počinjala slovom r... što je dalo poslednju reč
„preživeće"... koja ništa ne znači. Ponovo je proverio Koutsov niz brojeva i
primetio da je poslednji broj bio podvučen. Zbog čega je on drugačiji?
Shvatio je i nasmejao se - slovo je zamenjivalo ćelu reč! Dopisao je još i to i
pročitao ćelu poruku:
Tar Vilidž. 3:02. Ko greh nudi preživeće Raj
Zatvorio je knjigu i uzeo sveću. Svi ovi ljudi, ne znajući jedni za
druge, pozvani su ovamo da se predaju „grehu" u zamenu za „Raj". Zgrozio
se na pomisao šta bi taj raj zapravo mogao da bude. Da li oni znaju u šta su
se upleli? Da li je Kouts znao? Doktor je išao prema stepenicama,
razmišljajući zašto - zašto baš ovi ljudi? Karl-Horst, lord Tar, Baskomb,
Traping - vrbovati njih odgovara nekim koristoljubivim ciljevima, jer mogu
da posluže kao odlično oruđe. Ali, pomislio je na onu glupavu devojku iz
voza, setio se onda i Eloize. Setio se Koutsa koji je ležao ispod oltara i
shvatio koliko su ti ljudi nevažni za one koji su ih zaveli. Kada je došao do
stepeništa, doktor Svenson je izvadio pištolj iz kaputa i dunuo u svecu da je
ugasi. Počeo je da se penje u mrak.
Vladala je tišina dok nije došao na četvrti sprat. Iznad je bio samo
tavan koji nije bio osvetljen. Išao je uz stepenice što je tiše mogao, ali da je
iko bio tu, čuo bi škripanje i krckanje starog drveta mnogo pre nego što bi ga
ugledao. Što se više peo, onaj metalni miris je bio sve jači - nekako čudno,
kao da se penje po proređenom alpskom vazduhu i plitko diše dok mu se vrti
u glavi. Stao je i stavio maramicu na nos, mašući ispruženom rukom u kojoj
je držao revolver ispred sebe po stepenicama.
Tišinu su narušili koraci na tavanu. Svenson je zapeo revolver i počeo
da traži nešto pomoću čega bi se popeo gore, a onda se umalo nije sapleo o
ono što traži: merdevine, položene na pod. Ko god da se nalazio na tavanu,
sigurno je bio odsečen od sveta.
Svenson je otkočio pištolj i gurnuo ga u džep. Kada je uspravio
merdevine i pogledao prema otvoru - poklopac je bio neprimetan i u ravni
tavanice - ugledao ga je samo zahvaljujući rezi kojom se zatvarao. Pored je
bio drveni žleb za merdevine, pa ih je Svenson čvrsto namestio i počeo
nesigurnim korakom da se penje, blagosiljajući tamu u kojoj se nalazio - nije
video koliko se visoko popeo ni sa koje visine bi mogao da padne. Kada je
povukao vratanca, samo što se nije srušio od mirisa hemikalija. Dobro je što
je tako bilo, jer kada se nesvesno trgao od smrada, sagnuo je glavu i tako
izbegao oštru drvenu potpeticu. Okliznuo se na merdevinama, noga mu je
propala između prečki i odjednom je sleteo dva stope niže dok se nije
zaustavio rukama (udarivši bradom o istu onu prečku). Prestravljeno je
pogledao gore, trljajući se po licu koje ga je bolelo. Odozgo ga je, sa kosom
preko lica i cipelom u ruci, posmatrala Eloiza. „Kapetane Blah!"
„Da li su vas povredili?" prostenjao je pokušavajući da smesti nogu
koja mu je visila sa merdevina.
„Ne... ne, nego..." Gledala je u nešto što on nije mogao da vidi.
Plakala je. „Molim vas, hoću da izađem odavde!"
Pre nego što je uspeo da progovori, ona je prošla kroz otvor i našla se
skoro iznad njega. Malo se pridržavao, malo držao za njene noge dok su
silazili, a onda je napipao pod i pomogao joj da siđe. Okrenula se i zarila mu
glavu u rame. Celo telo joj se treslo dok ga je čvrsto stezala. Zagrlio ju je
stidljivo, nimalo je ne pritiskajući, i sačekao da se smiri. Ali, ne samo da se
nije smirila već je počela i da jeca, a njegov kaput joj je prigušivao glas.
Pogledao je gore, u otvorena vratanca. Svetlost koja se videla nije dolazila
od svece ili lampe - bila je nekako bleđa i hladnija, i nije treperila. Doktor
Svenson je pogladio ženu po kosi i šapnuo joj na uvo: „Sve će biti u redu...
sad ste dobro..." Okrenula se u stranu jecajući i šumno udisala zgrčena u
licu. On je zabrinuto pogledao. „Možete li da dišete? Taj miris, te
hemikalije..." Klimnula je. „Pokrila sam se po glavi... ja... sam morala..."
Pokazao je prema otvoru na tavanici, pre nego što je ponovo briznula u plač.
„Koga još ima tamo, da li im treba pomoć?"
Zavrtela je glavom i zažmurila, odvojivši se jedan korak od njega.
Svenson nije znao šta da misli. Plašeći se šta će zateći gore, popeo se uz
merdevine i provirio.
Bila je to uska tavanska prostorija krova iskošenog sa obe strane -
jedino bi dete od sedam godina moglo uspravno da stane na sredini. Na podu
pored prozora su ležale dve neprepoznatljive, po svemu sudeći mrtve žene.
Lepo se videlo,ali mu nikako nije bilo jasno kako, da je zapravo iz njihovih
tela izlazila ta nebeska plava svetlost i rasipala se po tavanu. Uspeo se
unutra. Miris je bio nepodnošijiv, zastao je da stavi maramicu na usta pre
nego što nastavi da puzi po sobi. Bile su to žene iz voza - jedna lepo
obučena, a druga verovatno služavka. Obe su krvarile iz ušiju i nosa, oči su
im iznutra bile prekrivene nečim neprovidnim, kao da su im se očne jabučice
pod nekim velikim pritiskom pretvorile u želatinastu masu. Pomislio je na
sklonost grofa Dorkanca prema medicini i setio se onih ljudi koje je zimi
lično izvlačio iz mora, čija meka tela nisu mogla da izdrže tone razarajućeg
leda na sebi. Žene su naravno bile potpuno suve - nikakvo utapanja ne bi
moglo da posluži kao objašnjenje... kao ni neka polarna bolest, jer je čudna
nebeskoplava svetlost zračila iz svakog pedlja njihove bezbojne kože.
Svenson je zatvorio vratanca, sišao i položio merdevine na pod.
Nakašljao se u maramicu, grlo mu je bilo potpuno suvo. Eloiza je sedela na
stepenicama zagledana u tamni pod ispod sebe. Seo je pored nje, ne
pokušavajući da je zagrli, ali se - kao lekar - usudio da je uzme za ruku i
stegne je obema šakama.
„Kad sam se probudila, našla sam se pored njih. U ovoj sobi",
prošaputala je škripavim glasom. „To je gospođica Pul..."
„Gospođica Pul!"
 Eloiza je pogledala Svensona. „Da. Ona nam se obratila - pile smo
čaj, jele tortu - sve smo došle sa raznih strana... iz različitih razloga, zbog
svoje sudbine - bilo je tako prijatno."
„Ali gospođica Pul nije na tavanu..."
„Nije. Ona je imala knjigu." Eloiza je zavrtela glavom, prekrivši
rukom oči. „Izvinite, sad stvarno pričam bez reda."
Svenson je ponovo pogledao prema tavanu. „Ali one žene, sigurno ih
znate, bile su u vozu..."
„Znam ih koliko i vi. Rečeno nam je kako da dođemo dovde i da
nikome ne pričamo o tome."
Svenson joj je stegao ruku, ali je pokušavao da potisne sažaljenje,
pokušavajući najpre da utvrdi ko je uopšte ova žena. „Eloiza... moram da vas
pitam, veoma je važno. I morate mi reći istinu."
„Ja ne lažem - knjiga - te žene..."
„Ne pitam vas za njih. Hoću da znam o vama. Čija ste bliska
prijateljica? Čiju decu podučavate?"
Zurila je u njega, nesigurna možda zbog tako iznenadnog insistiranja,
ili je razmišljala šta bi bilo najbolje da odgovori, a zatim se nasmejala, gorko
i setno. „Ne znam zašto, ali mislila sam da to svi znaju. To su deca Šarlote i
Artura Trapinga."
„Toliko toga ima da se kaže", rekla je, ispravljajući leđa i sklanjajući
pramenove kose sa očiju. „Ali nećete ništa razumeti ako vam ne objasnim da
su, nakon nestanka pukovnika Trapinga", pogledala ga je da proved da li mu
je potrebno dodatno objašnjenje, na šta je Svenson samo klimnuo i pokazao
joj da nastavi, „gdu Traping zatvorili u njene odaje, pa je mogla da prima
pozive jedino od svoje braće. Kažem braće, jer ih tako pominju u porodici,
ali zapravo brat kog je želela da čuje, kom je neprekidno pisala pisma, g.
Henri Ksonk, nije joj odgovorio nijednom, a brat sa kojim je u lošim
odnosima, g. Fransis Ksonk, zvao je sto puta na dan. Prilikom jedne posete
pitao je za mene, želeći da sazna ko sam i u kakvim sam odnosima sa gđom
Traping." Ponovo je pogledala u Svensona, kome se na licu videlo da želi
još da sazna. Ona je odmahnula glavom, sređujući misli. „Vi naravno ne
znate kako je ona teška žena. Stariji brat ju je udaljio iz porodičnih poslova -
ona dobija novac, znate, ali ne uživa moć, ugled, ne bavi se poslovima. Nju
to ubija, pa zato neprekidno skreće pažnju na svog muža i na njegov
nestanak koji je nju toliko uznemirio... zapravo, nije je toliko uznemirio
nestanak muža, koliko nestanak, dozvolite mi da kažem... mašine. U svakom
slučaju, Fransis Ksonk me je izdvojio u stranu i pitao da li bih htela da joj
pomognem. On zna koliko sam privržena gdi Traping - rekla bih da je pri-
metio da ona uvek prihvata moje savete, on je od onih koji sve primete - i ja
sam naravno pristala, mada me je iznenadilo to što se odjednom brine o svo-
joj sestri, ženi koja ga prezire, jer svojim uticajem kvari njenog već
iskvarenog muža. Rekao mi je da su u igri razne tajne i intrige, da su u
pitanju... i onda me je pogledao pravo u oči, ne bih ovo nikom živom
ispričala, kapetane, da nije ovoga što se desilo..." Pokazala je na mračnu
kuću u kojoj su se nalazili. Svenson joj je stegao ruku. Nasmešila se, ali se
osmeh nije video u pogledu. „Pogledao me je, pogledao je u mene, i šapnuo
mi da ću iz svega toga moći da izvučem i neku korist za sebe, da ću možda
doživeti... otkrovenje. Onda se nasmejao. Iako je pokušavao da me nagovori,
priča mu je bila vrlo mračna i strašna - bio je ubeđen da su pukovnika
Trapinga držali protiv njegove volje - jer skandal nije smeo da dođe do
vlasti. G. Ksonk je čuo samo glasine, ali je bio suviše poznata ličnost da bi
ih proveravao. Rekao je da je sve to deo mnogo šireg spleta okolnosti. Rekao
je da očekuju da ću ja razotkriti tajne i dao mi dozvolu da to uradim. Odbila
sam, barem dok se ne posavetujem sa gđom Traping, ali on je tako grubo
insistirao govoreći da bih je uznemirila pričom o problemima njenog muža i
dovela njihov brak do raspada i da ne smem reći ništa što bi još više
namučilo tu jadnu ženu. Grizla me je savest, jer sve tajne koje sam znala,
rekla mi je ona u poverenju. Ponovo sam ga odbila, ali je ponovo bio uporan
- i laskao mi da se divi koliko sam odana, ali da je još veća odanost u tome
da uradim to što on od mene traži. Na kraju sam pristala, misleći da nemam
izbora, iako sam naravno imala. Uvek imamo izbora... ali kada nas neko
hvali ili kaže da smo lepi, tako mu je lako poverovati." Uzdahnula je. „A
onda je jutros stiglo ovo uputstvo da krenem vozom i dođem ovamo."
„Ko greh nudi, preživeće Raj", rekao je Svenson. Eloiza je šmrcala i
klimala glavom.
„Ostale žene su isti kao i ja - zaposlene ili sluškinje, ili poslovni
partneri i saradnice vrlo moćnih ljudi. Sve mi znamo neke tajne. Gospođica
Pul nas je jednu po jednu vodila iz salona u drugu sobu. Tamo je bilo
nekoliko muškaraca sa maskama. Kada je došao red na mene, rekla sam im
sve što sam znala - o Henriju Ksonku i Arturu Trapingu, o ambicijama i
željama Šarlote Traping - sada se stidim toga, sramota me je što je jedan deo
moje svesti pristao na to iz iskrene želje da se spase čovek koji je nestao, a
drugi deo - boli me da to priznam - pristao je na to iz požude za rajskim
uživanjem koje me čeka. A sada... sada ne mogu ni da se setim šta sam rekla
- Trapingovi i nisu ljudi koji prave skandale. Ja sam budala..."
„Nemojte, nemojte tako", prošaputao je Svenson. „Svi smo mi velike
budale, verujte."
„To nije nikakav izgovor", odgovorila mu je jednoličnim glasom.
„Data nam je isto tako mogućnost da budemo jaki."
„Jaki ste, ako ste došli ovamo sami", rekao je, „a još ste jači ako ste
izdržali tamo... na tavanu."
Ona je zažmurila i uzdahnula. Svenson je pričao tiho. Potpuno je
poverovao u njenu priču, a opet nije hteo da je prihvati tako rano. Bila je u
Haršmortu - sa Trapingovima, kao što je i rekla - ali, to nije bilo dovoljno da
bi joj verovao.
„Rekli ste da je gospođica Pul imala knjigu..."
„Stavila ju je na sto, kada sam im ispričala šta su hteli da čuju. Bila je
umotana u svilu, kao - kao neka Biblija ili jevrejska Tora - a kada je
odmotala..."
„Bila je od plavog stakla."
Zapanjila se na te reci. „Tačno! Vi ste u vozu spomenuli staklo, a ja
nisam znala, ali onda, setila sam vas se, bilo mi je jasno da ne znam šta me
je snašlo, a onda mi se jasno javila u sećanju ona iskra iz očiju g. Fransisa
Ksonka - gospođica Pul je otvorila knjigu... ja sam čitala... ili bolje reći to je
čitalo mene. To sad nema nikakvog smisla, ali to i nema nikakvog smisla.
Uronila sam u nju kao u bazen, kao da ulazim u nečije telo, samo što je bilo
više nego jednom, tu je bilo snova, želja, takvih strahota da me je sramota
dok se sećam, i takav osećaj... moći... a onda je, gospođica Pul, sigurno je
stavila moju ruku na knjigu, jer se sećam da se smejala... a onda... ne mogu
ni da izgovorim to... otišla sam duboko... tako duboko, utapala sam se u
nečemu tako hladnom, uhvatila sam vazduh, ali na kraju sam morala da
prodišem, pa sam udahnula, ne znam ni šta je to bilo, ledeno tečno staklo.
Činilo mi se... kao da umirem." Zastala je, obrisala oči i ponovo pogledala u
prolaz na tavanici. „Probudila sam se gore. Imam sreće, znam da sam
srećnica. Znam da je trebalo da umrem kao i one i da mi iz kože izlazi plavo
svetio."
„Da li možete da hodate?" upitao je.
„Mogu." Ustala je, namestila haljinu, držeći ga i dalje za ruku i sagla
se da obuje cipele. „Posle tolikih muka da me dovedu ovamo, bacili su me
kao da ih uopšte nije bilo briga, nisu ni razmišljali! Da se niste vi pojavili,
kapetane Blah, ne smem ni da pomislim..."
„Nemojte", rekao je Svenson. „Moramo da bežimo odavde.
Hajdemo... donji spratovi su u mraku, možda u kući nema nikoga, barem za
sada. Ja sam pratio grupu muškaraca koji su otišli na neki drugi deo imanja.
Možda je gospođica Pul sa ostalim damama krenula da im se pridruži.
„Kapetane Blah..."
„Zovem se Svenson." prekinuo je „ Abelar Svenson, kapetan
meklenburške mornarice, lekar. U pratnji sam jednog vrlo blesavog mladog
princa, za kog se ja, isto toliko blesav, nadam da ću uspeti da ga spasem.
Kao što ste rekli, trebalo bi nam mnogo više vremena da ispričamo sve.
Artur Traping je mrtav. Rano jutros, Fransis Ksonk je pokušao da me udavi
u reci, da me baci u istom gvozdenom kovčegu u kom je bacio i telo
pukovnika Trapinga. Verovatno planira da se reši i brata i sestre i da tako
odigra svoju ulogu u celoj ovoj mahinaciji -zaboga, ima toliko toga da se
kaže, a nemamo vremena, oni mogu da se vrate, čovek koji je bio sa vama u
vozu, g. Kouts..."
„Nisam znala..."
„Njegovo ime, naravno, kao ni on vaše - nego, on je sada mrtav. Ubili
su ga iz tako beznačajnog razloga da ne možete ni zamisliti. Oni su opasni i
nemaju milosti. Slušajte me, ja sam vas prepoznao, video sam vas sa njima -
moram to da kažem - u Haršmortu, preksinoć..."
Prinela je ruku ustima. „Vi! Vi ste preneli prinčevu poruku Lidiji
Vandarif! Ali, poruka je bila nešto sasvim drugo, zar ne? Pukovnika
Trapinga su..."
„Pronašli mrtvog, da - ubijenog, ali ko i zašto ga je ubio, nemam
pojma -ono što hoću da kažem - odlučio sam da vam verujem, uprkos tome
što ste povezani sa porodicom Ksonk, uprkos..."
 „Ali vidite da su pokušali da me ubiju..."
„Da - mada, koliko vidim, skloni su i da se međusobno ubijaju - nema
veze, hoću da kažem, ako se izbavimo odavde, nadam se da hoćemo, ali ako
se razdvojimo... Uh, ovo je besmisleno..."
„Šta? Šta?"
„Postoje dvoje ljudi kojima možete verovati - mada ne znam gde su
sada. Jedan je muškarac o kom sam pričao u vozu - u crvenom, sa tamnim
naočarima, vrlo opasan, kriminalac - kardinal Čeng. Nalazim se sa njim
sutra u podne ispod sata na stanici Stroping."
„Ali zašto..."
„Zato... Eloiza... jedna od stvari koje sam tokom jučerašnjeg dana
naučio jeste da nikad ne znam gde ću se zateći sledećeg dana u podne.
Možda ćete vi uspeti da odete tamo umesto mene... možda smo se baš zato i
sreli."
Klimnula je glavom. „A druga osoba? Rekli ste dvoje."
„Druga je Selest Tempi. Jedna mlada žena, vrlo... odlučna, smeđe
kose, sitne grade - ona je bivša verenica Rodžera Baskomba, službenika
Ministarstva koji je umešan u ovo i vlasnik je ove kuće! Oh, kako je sve
glupo kad ovako nemamo vremena. Moramo da bežimo."
Svenson ju je poveo za ruku niz dugačko stepeništa, dok su ga od
uzbuđenja obuzimali žmarci. Previše su se zadržali. Čak i ako se izvuku iz
kuće, kuda da idu? U Kraljevskom gavranu ona dvojica ga znaju - ako su oni
deo ove spletke, a sigurno jesu, onda to mesto nije sigurno - prvi voz je
kretao tek sledećeg jutra. Da prespava u nekoj šupi? A Eloiza? Pomislivši na
to, pocrveneo je i stegao joj ruku da bi odoleo takvim mislima - međutim,
ona mu je odgovorila stiskom ruke i poljuljala njegovu rešenost.
Na vrhu stepeništa, koje se spuštalo na blistavo osvetljeni prvi sprat i
salon u kom je ostavio Baskombovu rođaku, ponovo je zastao, dajući joj
znak da sada moraju biti naročito tihi. Svenson je osluškivao... u kući je
vladala tišina. Silazili su stepenik po stepenik dok Svenson nije došao do
vrata salona i provirio unutra. Salon je bio prazan, posuđe je i dalje stajalo
tamo (ali torte nije bilo). Pogledao je na drugu stranu - drugi salon je takođe
bio prazan. Okrenuo se prema Eloizi i šapnuo.
„Nema nikoga. Na koju stranu je izlaz?"
Sišla je sa stepenica, prišla bliže i izvila se pored njegovih grudi da i
sama pogleda. Onda se povukla nazad, i dalje vrlo blizu njega i prošaputala:
„Mislim da je ovuda, kroz ovu i još jednu sobu, ali nije daleko."
Svenson nije čuo šta je rekla. Posle onog mučenja na tavanu, haljina
joj se otkopčala za još jedno dugine. Bacio je pogled niz njeno telo - nije bila
niska, ali je on odozgo imao predivan pogled - i video njeno odlučno lice i
oči, razgolićen vrat, a onda kroz raskopčan okovratnik haljine, spoj ključne
kosti i grudnog koša, prizor koji ga je uvek podsećao na kostur ptice i budio
mu neko čudno senzualno uzbuđenje. Podigla je glavu i pogledala ga.
Primetila je da joj posmatra telo. Nije ništa rekla. Za doktora Svensona
vreme se zaustavilo -možda je to ona priča o smrzavanju pod ledom - opio
ga je prizor njenog tela i način na koji je prihvatala njegov pogled. Osećao se
bespomoćno kao onda pred groficom. Uzeo je vazduh i pokušao da kaže
nešto.
„Danas po podne... da li znate... na vozu... sanjao sam... jedan san..."
„Stvarno?"
„Da... gospode, da..."
„Da li ga se sećate?"
„Sećam se..."
Nije mogao ni da nasluti šta se krije iza tih njenih očiju. Upravo kada
je hteo da je poljubi, odjeknuo je vrisak.
Bio je to ženski vrisak iz nekog dela kuće. Svenson je pogledao u oba
salona, ali nije znao na koju stranu da krene. Žena je ponovo vrisnula.
Svenson je zgrabio Eloizu za ruku i povukao je nazad između servisa za čaj i
tanjirića za tortu, prema hodniku kroz koji je ušao, a usput je preturao po
džepovima. Brzo je otvorio vrata i gurnuo je u radnu sobu. Htela je da mu se
suprotstavi, ali joj je presekao reč stavivši joj svoj teški revolver u ruku.
Zinula je od zaprepašćenja, a Svenson je nežno pomerio njene prste na dršku
pištolja da bi ga držala kako treba. Kada je došla sebi, počeo je da joj šapuće
na uvo znajući da će ga razumeti. U daljini se opet začuo ženski vrisak.
„Ovo je radna soba lorda Tara. Baštenska vrata", pokazao je na njih,
„su otvorena, a kameni zid je dovoljno nizak da ga možete preskočiti. Ja se
odmah vraćam. Ako me nema, bežite - ne razmišljajte. Sutra ujutru u osam
kreće prvi voz za grad. Ako vam bilo ko priđe, osim čoveka u crvenom ili
žene sa zelenim čizmicama, pucajte u njega."
Klimnula je. Doktor Svenson se nagnuo i usnama nežno dodirnuo
njene usne. Uzvratila mu je grozničavo, uz nežni kratki uzdah žaljenja,
ohrabrenja, očaja i sreće zajedno. Izašao je i zatvorio vrata. Prošavši pored
sobice za poslugu, stigao je do drugog kraja hodnika. Našao je neki težak
svećnjak i provrteo ga u ruci da bi ga što bolje uhvatio. Više se nije čulo
vrištanje. Krenuo je u pravcu odakle je po njegovoj proceni dolazila vriska,
noseći više od dva kilograma mesinga u ruci.
Sledeći hodnik je odveo Svensona u veliku nameštenu trpezariju, u
kojoj su zidovi bili prekriveni uljanim slikama, jedan ogroman sto i
dvadesetak stolica sa visokim naslonom poredanim okolo. Na drugom kraju
je stajala grupica muškaraca u crnim kaputima. Nasred stola, sklupčana,
podrhtavala je Baskombova rođaka. Dok im je prilazio - bat koraka je bio
prigušen debelim tepihom -Svenson je video kako čovek u sredini uzima
ženu za donju vilicu i tera je da ga pogledala u oči. Ona je žmurila, perika joj
je spala tako da je virila njena žalosno tanka, suva, ispravljena kosa.
Muškarac je bio visok, duge sede kose koja mu je padala preko okovratnika
- Svenson je sa zaprepašćenjem ugledao ordenje na njegovim grudima i
crvenu lentu koja mu je išla ukoso preko ramena, onako kako su nosili
predstavnici najvišeg plemstva. Da nije stranac, doktor bi sigurno znao ko je
taj... možda član kraljevske porodice? Sa njegove leve strane stajala su ona
dvojica iz krčme. S desne strane nalazio se Harald Krabe, koji je -kao da je
imao neki predosećaj - podigao pogled i razrogačio se pred namrštenom
Svensonovom pojavom.
 „Pustite je", doviknuo je Svenson hladno. Niko se nije pomerio.
„To je doktor Svenson" Krabe je rekao nadređenima.
Plemić je rukom u rukavicu prinosio kapsulu od plavog stakla ustima
ove žene, koja se sve vreme opirala. Kada je čula Svensonov glas, otvorila je
oči. Ugledala je kapsulu i počela da krklja i da se buni.
„Ovako?" lenjo je upitao taj čovek Krabea, držeći kapsulu između dva
prsta.
„Upravo tako, visosti", odgovorio je zamenik ministra, zapanjeno
gledajući u Svensona.
„Ostavite je!" ponovo je viknuo Svenson. Približavao im se brzo sa
nekih desetak stopa udaljenosti.
„Doktor Svenson je meklenburški buntovnik", naglasio je Krabe.
Čovek je ravnodušno slegnuo ramenima i gurnuo staklenac ženi u
usta. Stegao joj je obema rukama vilice i čvrsto ih držao. Kako je materija
sve više delovala, tako je njeno vrištanje bivalo sve tiše. S prezirom je
presreo Svensonov raspomamljeni pogled i nije se pomakao. Svenson je
zamahnuo svećnjakom -tek tada su shvatili da ga ima - ne zastajkujući i sa
čvrstom odlukom da ovom čoveku prospe mozak, ko god on bio.
„Felpse!" vrisnuo je Krabe iznenada, očajničkim glasom. Niži od one
dvojice iz krčme - onaj sa frizurom u imperijalnom stilu - poleteo je napred,
ispružio ruku prema Svensonu da bi ga smirio, ali je doktor već uspeo da
zamahne, udari čoveka po podlaktici i slomi mu kost. Ovaj je urliknuo i od
siline udarca pao na stranu. Svenson je nastavio dalje, pa se sada Krabe
našao između njega i plemića - koji se i dalje nije pomicao.
„Stark! Zaustavi ga! Zaustavi ga! Stark!" zaurlao je Krabe, povlačeći
se unazad, računajući na svoj autoritet. Iza ramena mu je izronio drugi
muškarac iz krčme - g. Stark - i obema rukama dohvatio Svensona. Svenson
ga je zaustavio levom ispruženom rukom. Neko vreme su se tukli na
udaljenosti dužine ruku, što je Svensonu dalo priliku da drugom, slobodnom
rukom, u kojoj je držao svećnjak, snažno zamahne. Tresnuo je Starka pravo
po uhu, proizvodeći zvuk pucanja bundeve, i ovaj se na mestu srušio. Krabe
je posrnuo, jer mu se plemić, koji je konačno primetio kakav se haos
odigrava oko njega, našao na putu. Pustio je ruku sa ženinih usta, iz kojih je
izlazila mešavina plave i roze pene. Zamahujući preko glave nižeg
diplomate, Svenson je krenuo da udari aristokratu - princa, vojvodu, šta je
već bio - i nekim delićem svesti shvatio da se oseća kao Čeng. Bio je
iznenađen što se tako dobro oseća, i da će mu biti još bolje čim ovom
monstrumu razbije njušku... međutim, u tom trenutku se tavanica u prostoriji
- pretpostavljao je da ništa drugo ne može biti toliko teško -iznenada srušila
na doktora Svensona i zakačila mu zadnji deo glave.
Kada je otvorio oči, shvatio je da je jednom već bio u ovako očajnoj
situaciji, samo što se tada vozio u konjskoj zaprezi. Osećao je da mu u
zadnjem delu glave pulsira, a da su mu vratni mišići i desno rame upaljeni.
Desnu ruku nije osećao. Podigao je pogled i video da mu je ona u stvari bila
privezana visoko iznad glave za drveni stub stepenišne ograde. Sedeo je u
prljavštini, nagnut na bočnu stranu drvenih stepenica. Usredsredio se i
pokušao da, uprkos bolu u glavi, dođe sebi. Stepenište pred njim se
pomeralo napred-nazad i išlo u visinu skoro sto stopa. Napokon mu je
sinulo, ideja mu je proletela kroz otupeli mozak. Nalazio se u kamenolomu.
Pokušao je da stane na noge, očajnički žudeći za cigaretom, iako mu
je grlo bilo potpuno suvo. Zažmurio je i zaklonio oči od zaslepljujućih baklji
i vrlo jake toplote. Kada se probudio, sve je vrvelo od ljudi. Iskopao je negde
monokl i pokušavao da ga namesti.
Kamenolom je bio dubok, sa jarkonarandžastim slojem kamena koji je
upućivao na to da je koncentracija gvozđa bila veća nego što mu se činilo iz
voza. Crvenkasta boja je bila tako jaka da je u svom pomućenom umu mislio
da su ga tajno prebacili u meklenburške planine. Pod nogama mu je bio
ravan sloj šljunka i gline, a oko njega gomile različitih minerala u vidu
peska, cigli, stena, šljake, kao i istopljeni otpadni materijal. Na drugom kraju
je bio red kanala, rešetaka i odvoda - kamenolom je morao odnekuda da se
snabdeva vodom, prirodnim putem ili pomoću pumpe - i nešto kao odvodni
kanal koji je nestajao ispod zemlje. Blizu Svensona - podalje, ali dovoljno
blizu da mu kragna bude mokra od znoja - nalazila se velika peć sa metalnim
poklopcem za pečenje cigle. Pored nje je klečao dr Lorenc, zanet kao zli
patuljak. Nosio je iste one zaštitne naočare i rukavice, a oko njega je stajala
grupica slično obučenih pomoćnika. Naspram mesta gde su se u
kamenolomu odvijale ove aktivnosti, na nekoliko drvenih klupa koje su
Svensona podsećale na učionicu pod vedrim nebom, sedela je grupa
muškarca i žena iz voza. Prema njima je bila okrenuta neka oniža žena,
naglašenih oblina, u svetloj haljini i tihim glasom im davala uputstva - to je
mogla biti jedino gospođica Pul. Svenson je sa zaprepašćenjem ugledao
kako na poslednjoj klupi, sama, sa popravljenom perikom i malo bledog i
oronulog lica, nepomično mirna sedi Baskombova rođaka.
Čuo je kako odozgo dolazi neka buka i podigao pogled. Tačno iznad
njega na širokom odmorištu stepenica, koje je bilo nalik balkonu sa kog se
video ceo kamenolom, stajala je grupa muškaraca u crnim kaputima: član
kraljevske porodice sa Krabeom, a pored njih, bled kao krpa i sa previjenom
rukom, bio je g. Felps. Iza svih njih, stajao je visok, kratko podšišan
muškarac, sa oznakama pukovnika, u crvenoj uniformi Četvrtog dragona i
pušio cigaru. Bio je to Aspič. Nisu primetili Svensona. On se osvrtao po
kamenolomu - nije mogao da očekuje da je Eloiza uspela da pobegne - i
gledao da li su i nju doveli ovamo. Na drugoj strani stepenica nalazila se
velika gomila spojenih prekrivača od platna, prebačenih preko nečega što je
bilo dva puta veće od bilo kakvog vagona i još više u visinu, nešto nalik na
najmoderniju mašinu za iskopavanja. Da li su je prekrili zato što su završili
sa kopanjem? Da li su iscrpli zalihe indigo gline? Ponovo je pogledao prema
peći da bi video šta Lorenc radi, ali mu je pogled zastao na još jednom
platnu, prebačenom preko jedne manje gomile, pored naredanih drva za
potpalu. Svenson je prebledeo. Ispod platna je provirivalo žensko stopalo.
„O, pa on se probudio", čuo se neki glas odozgo.
Harald Krabe se naginjao preko ograde i hladno osvetnički posmatrao
doktora. Odmah mu se pridružio i plemić, koji je imao onaj ispitivački
pogled, kao da posmatra stoku koju nema nameru da kupi. „Izvinite na
trenutak, visosti, mislim da bi vaša pažnja trebalo da bude usmerena na
doktora Lorenca, koji će sada demonstrirati nešto izuzetno zanimljivo."
Nagnuo se i pucnuo prstima prema Felpsu, koji je odmah krenuo niz
stepenice za gospodarom. Čim je povukao dim cigare, Aspič je krenuo za
njima, dok mu je na svakom stepeniku zveckala sablja. Svenson je levom
rukom obrisao usta, iz sve snage iskašljao šlajm iz grla i pljunuo. Kada je
Krabe sišao sa stepenica, Svenson se okrenuo na tu stranu.
„Nismo znali da li ćete se oporaviti, doktore", doviknuo je. „Nije da
smo se mnogo brinuli, znate, nego smo mislili, ako preživite bilo bi zabavno
popričati sa vama o tome šta smerate i sa kim sarađujete. Gde su ono dvoje -
Čeng i devojka? Za koga vi to radite i uporno pokušavate da upropastite
nešto što nimalo ne razumete?"
„Brinite za svoju savest ministre", odgovorio je Svenson, piskavijim
glasom nego što je želeo. Mnogo mu se spavalo. Dok mu je krv navirala u
ruku, znao jeda će uskoro biti na strašnim mukama, jer će nervi početi da se
bude. „Nemam volje da vam objasnim."
Krabe je posmatrao Svensona kao da ovaj ne zna šta govori već priča
neke gluposti u šiframa.
„Gde su Čeng i ona devojka?" ponovio je.
„Ne znam gde su. Ne znam ni da li su živi."
„Zašto ste ovde?"
„I kako vam je glava?" likovao je Aspič.
Svenson nije obraćao pažnju na njega, već se obraćao ministru. „Zašto
mislite da sam ovde? Tražim Baskomba. Tražim vas. Tražim princa da ga
upucam u glavu i poštedim svoju zemlju sramote da ga jednog dana ima na
tronu."
Uglovi Krabeovih usana su se izvili, kao da će se razvući u osmeh.
„Polomili ste ruku ovom čoveku. Da li umete da nameštate kosti? Vi ste
doktor, zar ne?"
Svenson je pogledao Felpsa i susreo njegov molećiv pogled. Koliko je
prošlo od tada? Ovaj teški prelom se sigurno već satima treskao kad god bi
jadnik napravio korak. Svenson je podigao privezanu ruku. „Morali biste
prvo da me oslobodite ovoga, naravno, mogu nešto da probam. Da li imate
daščicu da mu pričvrstim raku?"
„Imamo gips - odnosno nešto slično, tako mi je Lorenc rekao - to kori-
ste za kopanje, ili za podupiranje starih zidova. Pukovniče, da li biste
otpratili doktora i Felpsa? U slučaju da doktor Svenson i najmanje zastrani
sa obavljanja svog zadatka, moliću vas da ga istog časa skratite za glavu."
Krenuli su preko kamenoloma, prošli pored improvizovane učionice
pod vedrim nebom, i išli prema Lorencu. Svenson nije mogao da odoli da u
prolazu ne pogleda gospođicu Pul, koja mu je uputila blistav osmeh. Nakon
što se izvinula svima koji su je slušali, krenula je brzo za doktorom da ga
sustigne.
„Doktore!" vikala je. „Mislila sam da se više nećemo sresti, ili barem
ne tako skoro, i sigurno ne na ovom mestu. Čula sam", lukavo je pogledala u
 Aspiča, „da ste bili krajnje nepristojni i skoro pogubili našeg
počasnog gosta!"
Zaklimala je glavom kao da grdi nekog slatkog nestašnog dečaka.
„Kažu da su neprijatelji često vrlo slični po karakteru - ono što ih razlikuje
jeste stanje duha a ono je kao što vidimo, vrlo promenljivo. Zašto nam se ne
pridružite, doktore Svenson? Izvinite što sam ovako neposredna, ali kada
sam vas prvi put ugledala u Sent Rojalu, nisam imala pojma da važite za
avanturistu. Mit o vama raste iz dana u dan, čak prevazilazi slavu vašeg
nesrećnog prijatelja, kardinala Čenga, koji vam, koliko sam shvatila vi to
već znate, više nije konkurent u herojskim poduhvatima."
Na ove reči Svenson se nekontrolisano trgnuo. Uprkos očiglednoj
mržnji koja je dolazila od pukovnika Aspiča, gospođica Pul je uvukla svoju
šaku medu Svensonove ruke, coknula jezikom i unela mu se u lice. Mirisala
je na sandalovinu kao gđa Maršmur. Njene meke ruke, nežni omamljujući
miris, znoj koji mu je izbijao na vratu, jako pulsiranje u lobanji, razarajuća
vedrina u ovoj ženi, doktor Svenson je mislio da će mu mozak eksplodirati.
Ona mu se smejala što se oseća neprijatno.
„Naravno, sledeće što ćete mi reći jeste da ste branilac i spasitelj žena
-to sam čula koliko večeras. Ali pogledajte", okrenula se i mahnula
Baskombovoj rođaki, ova je istog trenutka tako radosno i čilo uzvratila
mahanjem kao kad pas zamlatara repom, „tu je Pamela Hostorn, trenutno
domaćica u kući Tarovih, srećna da srećnija ne može biti, uprkos nekom
neugodnom nesporazumu.
„Podvrgnuta je tom vašem procesu?"
„Ne, nije još, ali biće sigurno. Ne, samo je bila izložena našoj moćnoj
nauci. To zaista jeste nauka, doktore, a nadam se da ćete se vi, kao naučnik,
složiti. Nauka se razvija, a tako moraju da se razvijaju i moralni principi
našeg društva. Učeni ljudi nekada moraju da ih cimaju napred, kao
tvrdoglavo dete. To vam je jasno."
Poželeo je da je izvređa, da joj kaže da je kurva, da grabo prekine ovo
flertovanje i lažnu druželjubivost, ali još nije došao sebi da bi smislio prave
uvrede. Možda bi bilo dovoljno da se ispovraća. I pored svega, samo se
osmehnuo.
„Vrlo ste ubedljivi, gospođice Pul. Mogu li nešto da vas pitam, kao
stranac?"
„Naravno." „Ko je ono tamo?"
Svenson se okrenuo i pokazao glavom na visoku figura na odmorištu
stepenica pored Krabea, koja je s prezirom gledala po kamenolomu kao papa
Bordžija sa vatikanskog balkona. Gospođica Pul je opet coknula jezikom i
potapšala ga po ruci. Znao je da ona pre procesa nije bila ovako jaka, pa je
pokušao da shvati na koji riačin se ta snaga ispoljava - da li je on za nju bio
dete, učenik, oruđe koje ne razmišlja ili pas za dresiranje?
„Ah, pa to je vojvoda od Štaelmajera. Znate, on je kraljičin brat."
„Nisam to znao."
„O, da. Ako bi slučajno kraljica i njena deca preminuli, ne daj bože,
vojvoda bi nasledio krunu."
 „Mnogo bi za to trebalo preminulih."
„Nemojte me pogrešno shvatiti, molim vas. Od sve braće, Njeno
veličanstvo ima najviše poverenja u vojvodu. Dokaz je što upravo on tesno
sarađuje sa sadašnjom vladom."
„Izgleda da mu je g. Krabe vrlo blizak."
Nasmejala se i upravo htela da napravi neku šalu, kad je Aspič naglo
prekinuo.
„Dosta je bilo. Mora da namesti ovome ruku. A onda da umre."
Ona je ljupko prihvatila ovu upadicu i okrenula se Svensonu.
„I nije neka budućnost, doktore. Da sam na vašem mestu, razmislila
bih o promeni saveznika. Zaista ne znate šta propuštate. A ako nikada ne
saznate...ah, zar to ne bi bilo tužno?"
Gospođica Pul mu se nasmešila i okrenula prema klupama. Svenson je
bacio pogled na Aspiča koji je požudno gledao za njom. Da li je beše pipala
Aspiča ili Lorenca na privatnoj večeri u Sent Rojalu? Lorenca, sigurno - ali
taj je sada bio sav zaokupljen topionicom i nije imao vremena za nju.
Upravo je presipao iz flašice u šolju nešto što će njegovi pomoćnici gurnuti
u usijanu peć. Svenson se pitao koji je to hemijski proces u pitanju - kao da
su nekoliko puta vršili prečišćavanje... koja im je svrha? Da li hoće da
prilagode indigo glinu za različite namene? Ponovo je pogledao u gospođicu
Pul i pitao se gde mu je ona njena staklena pločica.
Aspič ga je opet prekinuo, povukavši ga za utrnulu ruku prema g.
Felpsu koji je zbog bola jedva uspevao da skine svoj crni kaput. Svenson je
podigao pogled prama Aspiču, zatražio mu daščicu i malo brendija da bi
povređenom ublažio bol i onda, na narandžastoj svetlosti koja je prodirala iz
peći, ugledao kružne ožiljke od procesa na Aspičovom licu, kao tetovaže
divljih ostrvskih plemena. Kako to ranije nije primetio? Nije mogao da se
suzdrži. Prasnuo je u smeh.
„Molim?" prezrivo je rekao pukovnik.
„Vaše lice", odgovorio mu je Svenson otvoreno. „Izgledate kao klovn.
Znate li da je lice Artura Trapinga, kada sam ga poslednji put video - a to je,
da izvinite, bilo kada je ležao u kovčegu - izgledalo isto tako? Da li mislite
da vas samo zato što su vam otvorili um, više ne koriste kao oruđe?"
„Tišina, dok te nisam ubio!" Aspič ga je gurnuo prema Felpsu, koji se
izmicao i cvileo od bola.
„Ubićete me svakako. Slušajte, Traping je imao uticajne prijatelje,
značio im je. Vi ne možete računati na to - vi ste običan vojnik, a vaše
unapređenje samo govori kako ste lako zamenljivi. Vi im samo vodite pse
dok idu u lov. To je ropstvo, pukovniče, taj vaš prošireni um bi trebalo da je
dovoljno širok da to vidi."
Aspič je iz sve snage odalamio doktora Svensona po vilici. Svenson je
istog trenutka pao na zemlju, a lice mu je bridelo od bola. Zatreptao je i
zavrteo glavom. Na ovu buku se okrenuo i Lorenc, ali mu se izraz lica nije
video od crnih zaštitnih naočara.
„Namesti mu ruku", rekao je Aspič.
Taj gips je u stvari bila masa za zaptivanje peći, ali je Svenson mislio
da može da posluži. Prelomi su bili čisti, Felps se nije onesvestio, što je bilo
za pohvalu, mada je ova pohvala što se tiče Svensona mogla i da izostane.
Jer, da se jeste onesvestio, sigurno bi svima bilo lakše. Ovako, čovek je sav
iscrpljen sedeo na zemlji i drhtao sa rukom u gipsu. Svenson se u nekoliko
reči izvinio što mu je polomio ruku - objasnivši da je zapravo hteo da pogodi
vojvodu - Felps je odgovorio da ga, s obzirom na okolnosti, potpuno razume.
„Vaš kolega..." počeo je Svenson, brišući ruku o krpu.
„Njega ste, nažalost, dotukli", odgovorio je Felps, glasom piskavim od
bola, koji je prešao u šapat, nalik na šuštanje suvog papira. Pokazao je
glavom prema gomili prekrivenoj platnima. Kada su joj prišli bliže, Svenson
je video da pored ženskog stopala, viri i jedna muška cipela. Kako se beše
zvao - Stark? Ta smrt je kao kamen pritisnula doktorove grudi. Pogledao je
Felpsa i hteo nešto da mu kaže, ali je ovaj skrenuo pogled u stranu i zagrizao
usnu od bola.
„Takve stvari se dešavaju u ratu", prosiktao je Aspič sa prezirom.
„Ako pristajete da uđete u borbu, prihvatate i da poginete."
Svenson se ponovo zagledao u prekrivenu gomilu leševa,
pokušavajući da se seti kakve je cipele imala Eloiza. Da li je to njeno
stopalo? Koliko li je ljudi, ustvari, bilo ispod tog platna? Najmanje četvoro,
sudeći po veličini gomile, a možda i više. S obzirom na to da su ga uhvatili,
možda neće pretraživati krčmu ili železničku stanicu sledećeg jutra. Možda
će ona nekako uspeti da pobegne. „Zar će taj preživeti?" zadirkivao ih je
doktor Lorenc i, spustivši naočare na vrat, prišao im iz pravca peći. Gledao
je Felpsa, ali nije očekivao odgovor. Prelazio je pogledom preko Svensona,
profesionalno ga procenjujući, izražavajući duboku sumnju. Pokazao je na
pomoćnike koji su išli za njim i obratio se Aspiču.
„Ako ćemo da uklanjamo dokaze, onda to sada treba da uradimo. Peć
je dostigla najvišu temperaturu i od sada će samo da se hladi - što više
budemo čekali, ostaci će biti sve prepoznatljiviji."
Aspič je bacio pogled preko kamenoloma, podigao ruku i skrenuo
Krabeu pažnju. Svenson je video kako ministar proviruje, kako mu pukovnik
nešto pokazuje, a onda mu onaj drugi daje potvrdan odgovor. Aspič je
doviknuo Lorencovim pomoćnicima.
„Počnite."
Ljudi su stali sa obe strane gomile, podigli platno i po dvojica podizali
leševe. Svenson se trgnuo. Na vrhu gomile su bila tela onih žena iz potkrov-
lja, čija je koža i dalje zračila plavom svetlošću. Ispod njih su bili Kouts i
Stark i još neki čovek kome je koža isto tako svetlela, Svenson ga se sećao iz
voza (svim ovim ljudima su izgleda pokazali knjigu). Prestravljeno je
posmatrao kako odnose prva dva tela u peć, kako se vratanca otvaraju i
otkrivaju usijani beli plamen. Svenson se okrenuo. Želudac mu se grčio od
mirisa spaljene kose. Aspič ga je zgrabio za rame i gurnuo nazad preko
kamenoloma, ka Krabeu. Čuo je Felpsa kako se tetura za njim. Ako ništa
drugo, barem Eloiza nije medu onima... barem je ona pošteđena od...
Kada su ponovo prolazili pored učionice, Svenson je ugledao
gospođicu Pul među klupama kako deli knjige - ove nisu bile u crnom nego
u crvenom kožnom povezu - pri čemu bi svakoj osobi nešto šapnula na uvo.
Pretpostavljao je da se radi o novoj šifri i novom ključu za poruku. Videla ga
je kako gleda i nasmešila se. Pored gospođice Pul stajali su muškarac i žena
na koje je prvo naišao u vozu. Jedva ih je prepoznao. Ne samo da im je
odeća bila drugačija - njegova je bila sva masna i čađava, a njena prilično
dronjava - nego se najveća promena videla na njihovim licima. Ranije su bili
napeti i sumnjičavi, a sada opušteni i sigurni - kao da su potpuno druge
osobe. Pitao se ko su bili ti ljudi u onom svetu, kakvi su im bili životi kojih
su se upravo odrekli i šta su to našli u staklenim knjigama što ih je toliko
promenilo.
Svenson je pokušavao da pronikne u to, terao je svoj umorni mozak
da misli. Trebalo bi da mu ideje naviru jedna za drugom, ali u onako
očajnom stanju ništa mu nije padalo na pamet. Kakva je razlika između
staklene knjige i procesa? Knjiga, očigledno, ubija - mada ni to izgleda nije
bilo pravilo, kao u slučaju trovanja hranom, dakle činilo mu se da smrt nisu
izazivali namerno i smišljeno. Ali kako je knjiga uopšte funkcionisala?
Eloiza je rekla da je utonula u nju, da je imala priviđenja. Doktor je znao
koliko su šokantne pločice od plavog stakla, pa je pretpostavio da je i knjiga
takva... ali još nešto... osećao je da je blizu rešenja... pisanje... knjigu je
trebalo ispisati, zabeležiti misli... da li se time bave? Setio se da mu je Čeng
pričao kako je u Institutu čovek ispustio knjigu dok se još pravila - pravila
od Anđelike - isti onaj čovek koji je ležao u Krabeovoj kuhinji. Zašto im
trebaju ljudi da bi napravili knjigu, a onda još i ovi da je ispisu... ili da budu
uhvaćeni kao u paukovu mrežu? A šta je sa procesom? To je bila obična
promena, činilo mu se - hemijski proces uz električnu energiju, koristeći
svojstva prečišćene indigo gline - indigo glina se na neki način topila u
staklo, čime se oblikovao karakter: smanjivale inhibicije i preusmeravala
odanost na drugu stranu. Da li su im tako brisali i moralne obzire?
Razmišljao je dokle može da dogura čovek bez skrupula, ili stotinu njih ako
rade zajedno, pri čemu ih je iz dana u dan sve više. Svenson je u hodu trljao
oči - ponovo je bio zbunjen, pa se vratio na prvo pitanje: kakva je razlika
između procesa i knjige? Osvrnuo se i pogledao gospođicu Pul i njenu malu
učionicu među gomilama izbačene šljake. Stvar je u pravcu, mislio je on.
Kod procesa, energija ide prema subjektu, otklanja inhibicije i pretvara ih u
uzroke. A pomoću knjige, energija se izvlači iz subjekta - zajedno sa, ili u
obliku specifičnog iskustva (da li je sećanje energija?) iz njegovog života. U
svakom slučaju se radi o uceni: tajne koje su im ovi beživotni podanici
otkrili, sada su pohranjene u knjizi gospođice Pul, a pomoću te knjige, kao i
pomoću pločica, svako može da prođe kroz te njihove sramne doživljaje.
Nema suprotstavljanja i nema kraja snazi ove zavere.
Sada mu je bilo malo jasnije: knjiga je bila oruđe koje, kao i svaka
knjiga, može da se primeni u različite svrhe, u zavisnosti od toga šta u njoj
piše. Osim toga, verovatno su različito osmišljene, neke potpuno ispisane, a
neke sa izvesnim brojem praznih stranica. Odmah su mu pala na pamet ona
potresna ulja na platnu Oskara Vejlanda - sa otvorenim prikazom procesa i
alhemijskim simbolima na poleđini. Da li su u osnovi knjige bila dela ovog
umetnika? Kad bi taj samo bio živ! Da li je to grof, očigledno tvorac ove
uvrnute nauke, ukrao Vejlandove tajne i ubio ga? Razmišljajući o knjigama i
namerama, Svenson je odjednom pomislio da Dorkanc možda hoće da
napravi knjigu baš od Anđelike, zbog burnih avantura ove noćne dame. To
bi bio vrhunac njegovog rada -omogućiti da se do detalja prožive događaji iz
hiljadu i jedne noći u bordelu, a da se pri tom ne napusti sopstvena soba.
Međutim, to bi bilo samo jedno iskustvo... koje je u granicama mogućnosti
doživljavanja. Ali, da li postoje avanture, putovanja i užasi koje je neko
iskusio a da ne mogu da se unesu u ove knjige namenjene širokoj upotrebi,
odnosno, telesnom proživljavanju? Možda neki raskošni banketi? Neka
količina vina? Surovosti, nežnosti, mudri razgovori... nema kraja ovom
nabrajanju... i nema cene koju ljudi ne bi platili da takve stvari zaborave.
Pogledao je gospođicu Pul i ono dvoje što su se osmehivali. Šta ih je
to promenilo? Šta je to usmrtilo ostale, a njih spasio? To je bilo važno
saznati, jer je upravo to bila zagonetka oko koje se sve vrtelo. Svenson je
besno otpuhnuo -možda je već bilo dovoljno dokaza. Koža im je poplavela,
a onima koji su preživeli nije. Pomislio je na ovo dvoje, njihovo sumnjičavo
nezadovoljstvo prešlo je u otvorenu druželjubivost. Svenson je bio toliko
zamišljen da se zateturao u hodu. Aspič ga je zgrabio za rame i gurnuo
napred. „Ne staj! Uskoro ćeš imati vremena da se odmoriš!" Doktor Svenson
ga skoro nije ni čuo. Razmišljao je o Eloizi - nije mogla da se seti skandala o
Trapingu ili Henriju Ksonku koje im je otkrila. Izgovorila je to kao da i nije
imala šta da otkrije... Svenson je shvatio da su joj oduzeli pamćenje, kao što
su od povodljivog mladog para oduzeli zlobu, nepravičnost i zavist - da bi ih
uneli u knjigu. A oni koji su umrli... šta je Dorkanc rekao o Anđeliki? Da je
energija „nažalost" otišla u drugom pravcu... sigurno se i ovde to dogodilo...
u one ljude koji su umrli, energija knjige je sigurno ušla dublje i ostala trag,
potpuno ih iscedila. Ali zašto njih, a druge ne? Pogledao je nasmejane ljude
pored gospođice Pul. Niko se od njih ne seća šta je ispričao - u stvari, da li
znaju zašto su uopšte ovde? Zavrteo je glavom, shvativši koliko je sve
savršeno smišljeno. Svako od njih će se vratiti u svoj stari život, ali neće
znati šta su radili, neće se sećati ničeg osim da su putovali na selo i videli
nekoliko čudnih leševa Neće znati od čega su ti ljudi umrli, još manje ako ih
smatraju nevažnim. Ko će se pobuniti protiv toga, da li će se neko uopšte
setiti ovih ubistava?
Na trenutak, Svensonove misli su se usmerile na Korinu - toliko je
uspomena ostalo u njegovom srcu - osetio je da se u njemu kuva divlji bes.
Starkova smrt mu je teško pala, ali se setio šta je rekao glupavi Aspič (svu
složenost ovog sveta takvi ljudi svode na jednosložne zaključke - živimo u
carstvu tupavih?) podsećajući ga ko su mu u stvari pravi neprijatelji.
Svenson nije kao Čeng - ubijanje mu ne leži, nije dobar u tome ni kada se
brani - on je Abelar Svenson. Znao je šta ovi zlikovci rade i znao je tačno ko
među njima to radi: oni iznad njega na balkonu, Harald Krabe i vojvoda od
Štaelmajera. Ako bi uspeo njih da ubije, Lorenc, Aspič i gospođica Pul ne bi
više ni bili važni - kakvo god zlo napravili na ovom svetu, sve bi to bilo
kratkog daha, pa bi se vratili u one isto nezadovoljstvo u kom su bili i pre
slavnog spasenja nastalog zahvaljujući procesu. Proces je zavisio od troje
ključnih članova zavere - Dorkanca, Laker-Sforce i Ksonka. A Robert
Vandarif... on je sigurno vođa. Doktor Svenson je znao da se, čak i ako bi
uspeo da pobegne, ne bi našao sa Čengom i gospođicom Tempi na stanici
Stroping. Oni su mrtvi, ili su u Haršmortu.
Ali šta je očekivao od sebe? Aspič je visok, jak, naoružan i zao -
možda bi Čeng mogao da mu odgovori. Doktor Svenson je bio nenaoružan i
iscrpljen. Pogledao je unazad prema peći. Lorenc im je prilazio navlačeći
zaštitne rukavice u hodu. Krabe i vojvoda su tiho ćaskali na balkonu - ili je
Krabe ćaskao, a vojvoda klimao glavom na ono što čuje, lica ledenog i
bezizražajnog. Svenson je izbrojao petnaest drvenih stepenika do platforme.
Kad bi mogao da odjuri tamo pre Aspiča - Krabe bi se opet bacio ispred
vojvode... Svenson je razmišljao da li u džepu ima nešto što bi poslužilo kao
oružje? Olovka, tabakera, staklena pločica... pločica, možda ako bi u trku
prerezao Krabeu grkljan oštrom ivicom staklene pločice, a onda uzeo
vojvodu za taoca pa ga nekako dovukao uz stepenice - da li bi tamo bila i
njegova kočija? - mogao bi njome do voza ili skroz do grada. Lorenc im se
približavao. Prilika je bila savršena. Opušteno je stavio ruku u džep i
napipao pločicu. Stao je u položaj da može odmah da potrči. „Pukovniče
Aspič", vikao je doktor Lorenc „mi smo skoro..." Aspič je iz sve snage
zamahnuo prema Svensonovom potiljku, bacivši ga na kolena, dok mu je
lobanja bridela od bola, stomak podrhtavao, u očima titrale suze i samo što
se nije ispovraćao. Kao da je negde iza sebe - činilo mu se čuo kako se
Lorenc cereka, a onda mu je Aspič prosiktao na uvo. „Nemoj da ti je palo na
pamet."
Svenson je znao da neće izbeći smrt, ali je isto tako znao da ako
ostane u klečećem položaju neće imati nikakve šanse da se spase. Pljunuo je
i obrisao usta rukavom, primetivši sa iznenađenjem da i dalje drži plavu
pločicu. Poslednjim snagama se oslonio na prljavu glinu i podigao jedno
koleno sa zemlje. Odgurnuo se, zateturao, a onda osetio kako ga Aspič hvata
za kragnu i podiže na noge. Kad ga je pustio, Svenson se zateturao i skoro
ponovo pao. Lorenc se opet cerekao, a Krabe ga je dozivao odozgo.
„Doktore Svenson! Da li ste se setili gde to mogu da budu vaši
prijatelji?"
„Čuo sam da su mrtvi", odgovorio je tihim hrapavim glasom.
„Možda i jesu", odgovorio je Krabe. „Možda vas dugo držimo."
Čuo je kako iza njega škripi metal, jer je pukovnik Aspič izvlačio
sablju. Sada je trenutak da se okrene i pogleda ga. Treba da mu prede oštrom
ivicom preko grla, ili očiju ili... ali nije imao snage da se okrene. Mogao je
samo da gleda u zadovoljno Krabeovo lice kako se naginje preko ograde.
Svenson je pokazao na zidove kamenoloma i doviknuo zameniku ministra.
„Meklenburg."
„Izvinite?"
„Meklenburg. Kamenolom. Shvatio sam u čemu je stvar sa vašom
indigo glinom. Ovde su sigurno male zalihe. A planine u Meklenburgu su
pune. Ako imate kontrolu nad vojvodom, vaša moć je beskrajna... da li vam
je to plan?"
„Kakav plan, doktore Svenson? To je stvarnost. A plan pravim da bih
znao kako tu moć da upotrebim. Uz pomoć jednog pametnog čoveka kao što
je vojvoda..."
Svenson je pljunuo. Krabe je stao na pola rečenice. „Kakav
prostakluk..."
„To je uvreda za moju zemlju", rekao je Svenson. „Uvredili ste nas.
Platićete za to, svi vi nadmeni..."
Krabe je pogledao preko Svensonovog ramena u pukovnika Aspiča.
„Ubijte ga".
Očekivao je zamah sabljom, Svenson se iznenadio kada je čuo pucanj,
a za nekoliko trenutaka je shvatio da metak nije pogodio njega. Čuo je vri-
sak - i dalje začuđen što ne dolazi iz njegovih usta - a onda ugledao vojvodu
od Štaelmajera kako se savija preko ograde, hvata za desno, očigledno
prostreljeno rame, a između dugih belih prstiju kojim steže ranu šiklja mu
krv. Krabe se okrenuo i otvorenih usta gledao kako vojvoda pada na kolena
a glava mu klizi niz rešetke. Visoko iznad njih, čvrsto stežući revolver iz kog
je i dalje izlazio dim, stajala je Eloiza.
„Zaboga, gospođo!" urlao je Krabe. „Znate li u koga ste pucali? To je
za smrtnu kaznu! To je izdaja!" Ona je opalila još jednom, ovog puta je
metak pogodio vojvodine grudi iz kojih je odmah izleteo tanak mlaz krvi.
Štaelmajeru su se od zaprepaščenja otvorila usta, a onda se u agoniji sručio
na drveni pod.
Svenson se naglo okrenuo, dobio snagu za bekstvo i - setivši se scene
koju je video u nekom baru na pristaništu - nagazio pukovnika Aspiča na
čizmu, a istovremeno ga obema rukama iz sve snage gurnuo unazad. Kada je
pukovnik pao na leđa, Svenson je svom težinom zakovao njegovo stopalo za
zemlju. Na taj način ovaj nije mogao da povrati ravnotežu, a ni doktor da se
sruši preko noge koju je nagazio. Čulo se lomljenje kostiju dok je pukovnik
padao na zemlju i urlikao od besa i bola. Doktor je poskočio i poleteo uz
stepenice. Aspič se, iako je i dalje ležao, mašio za sablju, sav crven u licu i
sa suzama koje su mu titrale u uglovima očiju. Eloiza je ponovo opalila iz
pištolja i po svemu sudeći promašila Krabea, koji se zaklonio iza stepeništa
prekrivši lice rukama. Svenson se zaleteo i udario ga u nezaštićeni stomak.
Krabe je zastenjao i presamitio se. Dokačio ga je pesnicom u otkriveno lice i
ovaj je istog trenutka pao. Svenson se iznenadio koliko ga je zabolela ruka
od ovog udarca, a onda je poleteo prema svom izbavitelju.
„Bog vas blagoslovio, draga moja", dahtao je, „što ste mi spasli život.
Popnimo se ovuda."
„Eno ih, dolaze!" vrisnula je Eloiza od straha. Pogledao je dole prema
Lorencovim pomoćnicima i video gomilu muškaraca sa klupa kako trče.
Aspič je uz Lorencovu pomoć stao na noge, šepao, poskakivao, mlatarao
sabljom i urlajući izdavao naređenja.
„Ubijte ih! Ubijte ih! Ubili su vojvodu!"
„Vojvodu?" šapnula je Eloiza.
„Dobro ste uradili", uveravao ju je Svenson. „Dozvolite mi, ima ih
mnogo".
Pružio je ruku i uzeo pištolj, zategao obarač i skočio dole prema
šćućurenom Krabeu. Kada su muškarci počeli da trče uz stepenice, Svenson
je uzeo Krabea za kragnu i podigao ga na kolena, prislonivši mu cev pištolja
na uvo, dovukao ga do same ivice platforme, gledajući Svensona i Eloizu sa
mržnjom. Preko ograde je pogledao u podnožje kamenoloma, gde je Lorenc
prihvatio Aspiča. Doviknuo im je.
„Ubiću ga! Znate da sam u stanju to da uradim! Povucite svoje ljude!
Pogledao je ponovo prema gomili koja se razmicala i puštala gospođicu Pul
da prođe. Zakoračila je na platformu i kiselo se osmehnula. „Ministre, da li
ste dobro?" upitala je. ,Živ sam", promrmljao je Krabe. „Da li je doktor
Lorenc obavio posao?"
„Jeste."
„A vaše dužnosti?"
„Kao što vidite, sve je u redu - nadam se da ću vas zaštititi i osvetiti
vojvodu."
Krabe je uzdahnuo. „Možda je ovako najbolje, možda će ovako sve
bolje proći. Moraćete da spremite njegovo telo."
Gospođica Pul je klimnula, a onda pogledala gore prema Svensonu i
Eloizi. „Izgleda da smo vas potcenili, gđo Dižong!"
„Ostavili ste me da umrem!" doviknula je Eloiza.
„Naravno da vas je ostavila", vikao je Krabe i trljao vilicu. „Niste
prošli test, trebalo je da umrete, kao i ostale. Tu se ništa ne može, ne možete
kriviti Elspet. Uostalom, pogledajte se sada - kako ste samo hrabri!"
„Mislite da smo brzopleto odlučivali, ministre?" upitala je gospođica
Pul.
„Mislim da jesmo. Možda će se gđa Dižong na kraju ipak pridružiti
našem poduhvatu."
„Da vam se pridružim?" vikala je Eloiza. „Pridružim?. Posle, posle
svega..."
„Zaboravljate", govorila je glasno gospođica Pul. „Čak i ako se ne
sećate kako ste došli, ja se vrlo dobro sećam - da nam ponudite sve one male
prljave tajne u zamenu za lični napredak."
Eoiza je ustala, otvorenih usta je gledala Svensona, a onda ponovo
gospođu Pu1.„Ja nisam... ja ne mogu..."
„Ranije ste hteli", rekla je gospođica Pul. „I još hoćete. Dokazali ste
se kao hrabra osoba."
"Skoro dа nemate izbora, draga moja", dodao je Krabe uzdahnuvši.
Prekasno je primetio zbunjeno Eloizino lice i munuo Krabea revolverom,
prekinuvši ga u pola reci. „Da li čujete šta kažem? Mi odlazimo!"
„O da, doktore Svenson, odlično vas čujem", promrmljao je Krabe,
trznuvši se. Pogledao je u gospođicu Pul. „Elspet?"
Ona se i dalje ledeno osmehivala. „Kakav ste vi kavaljer, doktore.
Prvo gospođica Tempi, a sada gđa Dižong - nikad ne bih pomislila da ste
kolekcionar ženskih srca."
Svenson je nije slušao, već je gurnuo Krabea nazad na stepenice.
 „Mi krećemo."
„Elspet!" graknuo je zamenik ministra.
„Nećete", rekla je gospođica Pul.
„Molim?" upitao je Svenson.
„Nećete. Koliko vam je još metaka ostalo u pištolju?"
Aspič joj je dovikivao beživotnim glasom. „Opalila je tri puta, a ima
burence od šest."
„Svi smo tu", nastavila je gospođica Pul, pokazujući na gomilu
muškaraca oko sebe. „Tri metka. Nas je najmanje deset, a vi u najboljem
slučaju možete ubiti trojicu. Gotovi ste."
„Ali prvo ću ubiti ministra Krabea."
„Za nas je mnogo važnije da nam se radovi nastave, a ako pobegnete
to će biti teško. Da li se slažete, ministre?"
„Nažalost, Svensone, ona je u pravu."
Svenson ga je žestoko udario drškom revolvera u glavu. „Umukni!"
Gospođica Pul se obratila gomili muškaraca iza sebe. „Doktor
Svenson je nemački špijun. Uspešno je utvrdio uzrok smrti kraljičinog
brata..."
Doktor Svenson je pogledao Eloizu koja se razrogačila od straha.
„Bežite!" govorio joj je. „Trčite sada, ja ću da ih zadržavam..."
„Ne mučite se, gdo Dižong", vikala je gospođica Pul. „Ne smemo
dozvoliti da ijedno od vas dvoje pobegne - to stvarno ne smemo. Verujte,
doktore, koliko god ste je hvalisanjem pridobili za saveznika, ona u ovoj
haljini neće pobeći mojim ljudima na otvorenom putu u dužini od tri milje."
Svenson je bio zbunjen. Nije verovao da će oni tako lako žrtvovati
Krabea - opet, ne sme tek tako da rizikuje Eloizin život? Ali, ako se budu
predali - što se neće desiti, naravno - kakve bi šanse imali da prežive?
Nikakve! Postali bi pepeo u Lorencovoj rerni. To je bilo zastrašujuće.
Nezamislivo.
„Doktore... Abelare..." šapnula je Eloiza odozgo. On je pogledao,
bespomoćan.„ Nećete im se pridružiti, nećete ostati..."
„Šta ako hoće?" upitala je gospođica Pul zlobno.
„Neće, ne može, ćutite!"
„Doktore Svenson!" To je bio Lorencov glas odozdo. Svenson je
prišao bliže ogradi, povlačeći taoca sa sobom, i pogledao dole. Lorenc je
gazio po velikoj gomili prekrivenoj platnom ispod kog se krio vagon.
„Možda će vas ovo ubediti u naše velike ciljeve!"
Lorenc je povukao kanap, prekrivač se olabavio. Ta velika gomila
ispod njega se cimnula i odjednom raširila za dvadesetak stopa, zbacivši sa
sebe prekrivač. Bio je to ogroman cilindrični balon, cepelin, dirižabl. Dok se
povećavao, kaiševi i gajtani su se zatezali, a videli su se i propeleri, motori i
velika kabina. Ta skalamerija je u punoj veličini bila veća nego što je
pretpostavljao. Rasla je kao insekt iz lutke, sa gvozdenom konstrukcijom i
podupiračima koji su se sklapali i dolazili na mesto dok se balon širio - a sve
je bilo ofarbano u tamnu boju koja se savršeno uklapala u crno noćno nebo.
Kada bi putovala noću, letelica bi bila skoro nevidljiva.
 Pre nego što je Svenson uspeo da progovori, začuo je vrisak. Okrenuo
se i video Eloizu kako gubi ravnotežu, nezgrapna muška ruka provučena
između rešetaka na stepeništu držala ju je za nogu - ruka u crvenom rukavu,
Aspičeva. Dok je Svenson, kao pravi glupan, zaneto gledao Lorencov
spektakl, Aspič je iskoristio priliku i ščepao je. Bespomoćno je posmatrao
kako Eloiza pokušava da se otrgne, da ga nagazi drugom nogom na zglob -
što bi bilo dovoljno da se ova crna magija prekine. Muškarci oko gospođice
Pul su poleteli napred i stali između Svensona i Eloize. Krabe je tada zgrčio
telo u loptu, zaleteo se prema Svensonu i izbacio ga iz ravnoteže. Ljudi su
zaskočili Svensona pre nego što je uspeo da podigne pištolj - pesnica u
vilicu, nadlaktica po glavi i on se stropoštao na stepenišnu ogradu. Opet se
čuo Eloizin vrisak - opkolili su je sa svih strana - Svenson više nije mogao
da je vidi. Ljudi su ga podigli sa zemlje i bacili preko ograde.
Kada se osvestio, vedro crno nebo iznad njega se okretalo, a glava mu
je odskakivala na šljunku i prljavoj zemlji. Vukli su ga za noge. Tek posle
nekoliko minuta shvatio je da su mu ruke bile iza glave, a kaput se vukao za
njim, skupljajući zemlju kao grabulje. U pravcu peći, znao je. Okrenuo je
glavu i video da ga po jedan Lorencov čovek drži za svaku nogu. Gde je
Eloiza? Boleo ga je vrat i celo telo, ali nije osećao oštar bol kao da je
polomio neku kost - znao je to i po načinu na koji su ga vukli za noge i po
položaju ruku. Nije ništa imao kod sebe - gde mu je revolver? Proklinjao je
svoje patetično junaštvo. Žena ga je spasla, a on je izneverio svojom
nesposobnošću. Čim ovi budu primetili da je došao sebi, razneće mu glavu
ciglom. A šta može, ovako razoružan, protiv njih dvojice? Pomislio je samo
koliko puta do sada nije uspeo... zašto bi ovaj pokušaj bio drugačiji.
Spustili su mu noge na zemlju, nimalo pažljivo. Svenson je treptao,
onako umoran, a jedan od njih ga je pogledao i znalački se nasmešio, ostali
su otišli prema peći.
„Probudio se", rekao je onaj što se smeškao. „Udari ga ašovom",
doviknuo je drugi. „Sad ću", rekao je prvi i počeo da se osvrće oko sebe
tražeći ašov. Svenson je pokušao da se uspravi, da pobegne, ali - bio je
ukočen i sav u bolovima - telo ga nije slušalo. Otkotrljao se na stranu i jedva
se uspravio na kolena. Onda se odgurnuo i teturajući uspeo da prohoda.
„Gde si ti to krenuo?" rekao je neko kroz smeh. Svenson se trgnuo,
strahujući da će svakog časa dobiti ašov po temenu. Gledao je oko sebe,
tražio neko rešenje, neku ideju - ali video je jedino dirižabl kako lebdi iznad
kamenoloma i tamno noćno nebo iza njega. Da li je ovo kraj? Najobičnija
surova smrt, kao stoka na farmi? Onda se Svenson naglo okrenuo prema
jednom od njih i ispružio ruku.
„Samo trenutak, molim vas."
Ovaj je stvarno podigao ašov, spreman da zamahne. Njegov drugar je
stajao nekoliko koraka dalje, držeći metalnu kuku kojom je upravo otvorio
vrata usijane peći - iako je bio daleko, Svenson je osetio talas toplote.
Smeškali su mu se.
„Šta misliš, hoće da nam ponudi pare?" rekao je onaj sa kukom.
„Neću", rekao je doktor. „Prvo, zato što ih nemam, a drugo čak i da imam
uskoro će biti vaše, čim me udarite time po glavi." Ljudi su zaklimali
glavama na to i nacerili se.
„Nemam ništa da vam ponudim. Nego hoću da vas pitam - dok sam
još živ a znam da ćete biti radoznali i žao mi je da tako dobre momke kao što
ste vi –a radite ovo samo zato što morate - ostavim u ovako velikoj
opasnosti."
Zagledali su se u njega na trenutak. Svenson je uzeo vazduh.
„U kakvoj opasnosti?" upitao je onaj sa ašovom, nameštajući ruke i
spremajući se da iz sve snage zamahne prema Svensonom licu.
„Naravno, naravno, to je zato što vam niko nije rekao. Nema veze, ne
treba da se mešam, ali ako možete, samo zbog moje savesti, molim vas
obećajte da ćete baciti ovo, ovaj predmet, pravo u peć, odmah posle - ovaj,
posle mene." Zavukao je ruku u džep i izvadio plavu staklenu pločicu koja
mu je ostala - nije imao predstavu koja je - i pružio im da je vide. „Znam da
zgleda kao običan komad stakla - ali, zbog vaše lične sigurnosti, morate je
odmah baciti u vatru. Uradite to sad ili dajte meni da to uradim."
Onaj sa ašovom je odmah prišao i zgrabio pločicu iz Svensonove
ruke. Vratio se dva koraka nazad, namršteno i sumnjičavo pogledao doktora,
a onda spustio pogled na pločicu. Nije se pomerio. Onaj drugi je gledao u
njega, pa u Svensona, a onda krenuo da mu preko ramena zaviri u pločicu,
pokušavajući da je dohvati grubom dugačkom rukom. Zaustavio se, pogleda
prikovanog za jednu tačku.
Svenson nije mogao da veruje šta vidi. Da li moguće da je bilo tako
lako? Lagano je zakoračio, ali kada je pružio ruke da dohvati ašov, slike na
pločici su došle do kraja. Obojica su tiho uzdahnula i osujetila mu nameru.
Onda su se ponovo zaneli kada su slike počele iz početke, i ostali da zure
razjapljenih usta. Životinjskom snagom, Svenson je dograbio ašov,
zamahnuo dva puta i celom površinom pljosnatog asova udario obojicu po
glavi, jednog za drugim redom kako su podizali pogled i bili i dalje
omamljeni. Bacio je ašov, uzeo pločicu i pobegao što je brže mogao. Nije ih
udario ivicom - ako budu imali sreće, obojica će preživeti.
Neka neprijatna huka je odjekivala i odbijala se o stene kamenoloma,
tako zaglušujuća da je nije primećivao misleći da mu odzvanja u glavi od
povrede. To je sigurno dirižabl - motor i propeleri! Na šta radi ta stvar, pitao
se - na ugalj? Ili paru? Kabina sa gvozdenom konstrukcijom je izgledala
tako nestabilno. Da li ga je neko čuo dok je razgovarao sa onom dvojicom?
Da li ga je neko video? Pogledao je gore - šta li mu se desilo sa monoklom?
- škiljeći u tu demonsku letelicu. Porasla je do visine crvenih naslaga gvožđa
u kamenim zidinama, vezana za dno kamenoloma samo pomoću nekoliko
malih kaiševa Videle su se siluete na prozoru gondole, ali su bile predaleko
da bi ih prepoznao Nije ga ni bilo briga - šta se dogodilo sa Eloizom? Ako je
nisu odneli do peći zajedno sa njim, ako nije mrtva, šta su joj onda uradili?
Visoki red stepenica je bio prazan, osim na vrhu gde su se siluete
okupile na visini na kojoj je lebdela kabina dirižabla. Na dnu kamenoloma
su bila samo tri čoveka koja su sve vreme gledala gore i pazila na preostale
konopce. Doktor Svenson je napokon stao na noge, dok su mu prašina i
kamenčići padali sa kaputa na zemlju. Odgegao se do stepenica vukući levu
nogu. Obrisao je usta prljavim rukavom i pljunuo, pri čemu je više prašine
uneo u usta nego što je obrisao. Lice mu je bilo u krvi - njegovoj? Nije imao
pojma. One siluete na ogromnim stepenicama su sigurno bili muškarac i
žena iz voza. Da li je i gospođica Pul sa njima? Ne, činilo mu se da nije -
niko nije bio sa njima. Oni su obavili svoj zadatak. Gospođica Pul će im
mahati iz gondole, na putu prema Haršmortu zajedno sa ostalima. Gde je
Eloiza?
Svenson je ubrzao korak, iako telo to nije moglo da izdrži. Zavukao je
prste u džep i izvukao tabakeru. Ostale su mu tri cigarete, pa je hramajući
jednu stavio u raskrvarena usta i jauknuo od bola kada je pokušao da zapali
šibicu o polomljeni nokat na palcu. Uradio je to drugom rukom, zapalio
cigaretu i uvukao toliko dima da su mu pluća bila puna, otresao ruku od bola
i ispljunuo gomilu šlajma, krvi i prašine. Oči su mu suzile, ali mu je dim
ipak prijao i nekako ga podsećao na posao koji mora da obavi. Postajao je
nemilosrdan, nezaustavljiv, suprotno od onoga što se za njega mislilo.
Ponovo je pljunuo i sasvim slučajno, pogledao dole, na to mesto - da bi
video da li pljuje krv - a onda je primetio da nešto u prašini odbija svetlost.
Nešto stakleno - njegov monokl! Lančić mu je pukao dok su ga vukli, ali
staklo je ostalo celo! Obrisao ga je blesavo se smeškajući, a onda izvukao
kraj košulje da bi ga bolje obrisao, jer mu je rukav bio previše prljav. Stavio
ga je na oko.
Krabe je stajao na malom otvorenom prozoru i dovikivao nešto osobi
na stepenicama. Bio je to Felps, koji se na kraju dovoljno oporavio i mogao
putuje sam. Na prozoru je pored Krabea zaista bila gospođica Pul i mahala.
Nije video Lorenca - možda Lorenc upravlja letelicom? Doktoru Svensonu
je bilo potpuno nepoznato kako ovakve stvari rade i kako uspevaju da se
zadrže u vazduhu. Aspič je sigurno unutra. Gde li je vojvodino telo? Da li je
na zaprezi koja Felps vozi u grad? Ili tamo gde je našao Eloizu - mrtav ili
živ? Sve i da je bilo tako - mora da se popne uz stepenice i krene za njima u
dirižablu. Stigao je do pola kamenoloma, a sa svakim njegovim korakom
letelica se udaljavala sve više. Ipak ga niko nije primetio, čak nisu pogledali
ni onu onesvešćenu dvojicu ljudi. Neko će se sigurno okrenuti, oni momci
koji paze na konopce uskoro će ih pustiti. Nikada neće doći do stepenica - i
malo dete bi sada bilo brže od njega. Trebalo bi da se skloni. Svenson je stao
i pogledao oko sebe, tražeći rupu u steni da se sakrije, kada je desetak jardi
dalje nešto tresnulo u prašinu. Gledao je - nije mogao da odredi šta je to - a
onda se okrenuo u pravcu iz kog je to moglo da padne. Iznad njega, kroz
zadnji prozor gondole na dirižablu, ugledao je ruku na prozoru i bledo lice
napola u senci. Ponovo je pogledao šta je to palo. Knjiga... crna knjiga... u
kožnom povezu... pogledao je ponovo gore. Bila je to Eloiza. Osećao se kao
najobičnija budala.
Kada je jedan od onih koji su pazili na konopce pogledao u tom
pravcu, doktor se bacio u trk. Međutim, poziv na uzbunu se utopio u
neartikulisanu buku. Svenson je spustio jedno rame i zaleteo se pravo u
čoveka, nakon čega su obojica pali na zemlju, a uže se otkačilo sa
gvozdenog kočića. Ostala dvojica su pustila svoju užad, misleći da je to
signal - shvatili su grešku tek kada su konopci odmakli. Svenson je uspeo da
ustane i dohvati uže koje se vuklo po zemlji - bio je obeznanjen od straha - i
ugurao ruku u omču. Dirižabl je poleteo gore, a Svenson je uz urlik poskočio
i odvojio se skoro tri stope visoko od zemlje. Letelica se vinula u crno nebo,
dok je doktor Svenson mlatarao nogama. Prošao je pored gomile na
stepenicama i klatio se kao visak od krvi i mesa. Ubrzo su izašli iz
kamenoloma i našli se nad livadom. Na trenutak je osetio travu pod nogama
i pao u iskušenje. Da li da skoči i spase se? Od straha mu je stisak bio čvrst.
Pre nego što mu je ijedna misao prošla kroz paralizovani mozak, letelica se
ponovo podigla uvis. Livada se u spirali udaljavala sve više i više. Dok je
svuda iznad i oko njega bio mrkli mrak, a hladan vetar mu nimalo pomagao,
doktor Svenson je bespomoćno gledao uvis prema nezamislivo uzdignutoj
letelici i počeo da se penje. Jednom krvavom rukom preko druge, stenjući u
agoniji, čvrsto je zatvorio oči, dok su mu ispod nogu prolazile strahote i
užasi pakla.

POGLAVLJE SEDMO

SENT ROJAL

Nakon što je jednom donela odluku, gospođica Tempi je smatrala da

nema potrebe da razmišlja o njenoj ispravnosti - tako da je sela u kočiju ne
dovodeći u pitanje svoj odlazak u hotel Sent Rojal, i spokojno i zadovoljno
posmatrala ljude u kupovini i poslovne ljude zaokupljene obavezama. Ti
prizori je inače nisu interesovali, osim što je s nekom morbidnom
radoznalošću zapažala njihovu pogrešno uklopljenu odeću ili loše držanje -
hrabro napustivši doktora i kardinala Čenga, samo je posmatrala stvari i nije
donosila sud, bila je potpuno usmerena na svoj zadatak i spremna kao zapeta
puška. Čim se pokrenula, bura osećanja koja ju je obuzela u grofovoj bašti i,
što je još gore, na ulici, stišala se. Ako nije bila u stanju da ude u hotel Sent
Rojal, kako je mogla sebe da smatra avanturistom? Naprotiv, mora da se
snalazi kako zna i da se ne zavarava moleći druge za pomoć. Osmehnula se
kada je zamislila kako će na kraju ispred hotela sačekati Čenga i Svensona
sa najvažnijim podacima - nasmejala se i kada je pomislila koliko bi im
trebalo da je nađu - a možda i sa ženom u crvenom ili grofom Dorkancom u
šaci.
Osim toga, Sent Rojal je određivao njenu sudbinu. Žena u crvenom, ta
grofica Laker-Sforca (još jedan dokaz, ako je ikome potreban, italijanske
sklonosti prema besmislenim imenima) bila je njen glavni neprijatelj, ta žena
koja je gospođicu Tempi poslala u smrt i na teške muke. Osim toga, bila je
zapanjena koliko je ova žena bila važna u zavođenju - druga reč za to ne
postoji - Rodžera Baskomba. Tačno je da je, zapravo, Rodžerova
ambicioznost bila glavni pokretač svega i da ju je zamenik ministra vrlo lako
usmeravao, jer se Rodžer, predani karijerista, ropski povinovao njegovom
mišljenju. Ali i pored toga nije mogla da odagna sliku Rodžera i žene u
crvenom nasamo u sobi... kao štene pored kobre. Zavela ga je, očigledno, ali
dokle je išla u tome - doslovno, u fizičkom smislu? Samo jednom da
podigne obrvu i napući sočne crvene usne i on će biti na kolenima. A da li će
ga ona uzeti za sebe ili samo proći pored i nastaviti ka nekom drugom
podaniku - nekoj dami iz Haršmorta, kao što je gđa Maršmur, ili beše Huk?
Mnogo imena se tu vrti. Gospođica Tempi se namrštila, toliko se ljutila zbog
Rodžerove gluposti, a još više što su neprijatelji sa takvom lakoćom uspeli
da ga privole na svoju stranu.
Kočija je stala ispred hotela i gospođica Tempi je platila kočijašu za
vožnju. Pre nego što je vozač skočio sa svog mesta da joj pomogne, pojavio
se uniformisani portir i pružio joj ruku. Gospođica Tempi je prihvatila
pomoć sa osmehom i pažljivo izašla na ulicu. Kočija je kloparajući krenula
dalje, a gospođica Tempi je nastavila prema ulazu. Drugi portir joj je otvorio
vrata, a ona mu je klimnula i ušla u veliko predvorje. Nikoga nije
prepoznala. Sent Rojal je bio izuzetno luksuzan hotel, što se nikako nije
slagalo s osećajem gospođice Tempi za red. Takva mesta nisu bila u službi
čoveka, mada je to zapravo i privlačilo goste hotela - ima li smisla da budete
zapaženi, ako niko u stvari ne zapaža vas nego sve drugo oko vas? I pored
toga, gospođica Tempi se divila kako je hotel uređen. Bilo je tu taburea od
svetlocrvene kože i velikih ogledala sa zlatnini ramom, vodoskok sa
plutajućim lotosovim cvetom, mnogo zelenila, red zlatnih i crvenih stubova
koji su podupirali izvijeni balkon iznad predvorja, a na kojima su trake u ove
dve boje bile obmotane kao ručno rezbareni ukrasi. Gore na tavanici je bilo
još stakla, zlatnih ogledala i kristalnih lustera čiji je ukras, sjajna lopta od
izlomljenog stakla, visila na sredini tavanice i bila veća od glave gospođice
Tempi.
Posmatrala je ovaj prizor, znajući da ima mnogo toga da se vidi i da
ovo čoveka može okupirati, toliko da ne primeti važne detalje: kao što je, na
primer niz ogledala preko puta izvijenog levog zida, koja su bila čudno
postavljena i sasvim neprimerena da se ljudi u njima ogledaju, već pre da bi
prikazala predvorje kao celinu, pa čak i ulicu spolja - kao da je to red
prozora a ne ogledala. Gospođica Tempi se odmah setila odvratne priče
onog još odvratnijeg g. Spraga o lukavom holandskom staklu - kada se u
Haršmortu, ne sluteći ništa, ogledala u svlačionici. Da bi odagnala osećaj
poniženosti i užasa koji su je istovremeno obuzimali, usmerila je misli na
posao zbog kog je došla.
Krenula je prema recepciji. Službenik je bio visok, proćelav, kose
začešljane unapred, sa previše briljantina kojim je zamastio kožu glave - što
i nije bilo toliko ružno koliko je bilo neprirodno i skretalo pažnju. Nasmešila
se kao što to inače rade mušterije, bez ikakve namere da bude lična, i rekla
mu da je došla u posetu grofici Laker-Sforca. Ljubazno je odgovorio da
grofica trenutno nije u hotelu, a onda pokazao prema vratima restorana i
predložio joj da možda popije čaj dok bude čekala. Gospođica Tempi je
upitala kada će se grofica vratiti. Službenik je iskreno odgovorio da ne zna,
ali da grofica ima običaj da se u ovo doba sastaje sa još nekoliko dama i pije
čaj ili prvi aperitiv. Upitao je gospođicu Tempi da li poznaje te druge dame,
jer su neke od njih možda već u restoranu. Zahvalila mu je i krenula u tom
pravcu. Dozvao ju je izdaleka i upitao da li želi da njeno ime prenesu grofici.
Odgovorila je da ona ima običaj da priređuje iznenađenja i nastavila prema
restoranu.
Nije stigla ni da osmotri sve stolove i ugleda poznato ili opasno lice,
kada je momak u crnom odelu, koji je stajao odmah pored, upitao da li je
došla da se sastane sa nekim ili želi čaj, možda večeru ili - hrabrio ju je
izvijajući obrve - možda želi aperitiv. Gospođica Tempi je otresito
odgovorila da želi čaj, dve pogačice i malo voća - svežeg i očišćenog - i
nastavila pored njega, gledajući unaokolo po stolovima. Krenula je prema
jednom koji je gledao na ulazna vrata, ali je opet bio dovoljno daleko da ga
niko ne primeti sa ulaza - ili iz hodnika - dok je ona mogla da vidi svakoga
ko bi ušao u restoran. Torbicu sa revolverom je spustila na stolicu pored
sebe i prekrila je stolnjakom da ne bi zapala za oko ljudima koji tuda
prolaze. Udobno se smestila da sačeka čaj, a u mislima ponovo pokrenula
pitanje svoje usamljenosti. Gospođica Tempi je zaključila da joj samoća
veoma prija - čak se osećala vrlo slobodnom. Prema kome oseća obavezu?
Čeng i Svenson umeju da se brinu o sebi, tetka joj je bila na sigurnom - čime
bi sada neprijatelj mogao da joj preti, osim ugrožavanjem fizičke bez-
bednosti? Ničim na svetu - sve više joj se dopadala pomisao da izvadi
revolver i uperi ga u gomilu neprijatelja u restoranu.
Zadigla je ivicu stolnjaka, svidelo joj se što je bio vrlo kvalitetan, isto
tako se prijatno iznenadila posuđem i escajgom, koje je bilo elegantnog
oblika, a ipak dovoljno teško, što je naročito bilo važno za nož, čak i kada
gost njime seče samo pecivo ili maže krem. Iako je tog jutra već popila čaj,
gospođica Tempi je jedva čekala da joj posluže drugi - čaj je nešto u čemu je
najviše uživala. Pecivo, čaj i voće, a ako baš mora, onda i jedna teleća čorba
pre spavanja, i ona je zadovoljna. Zanela se posmatrajući konobara kako
barata čajnikom i posudom sa vrelom vodom, kako spušta tanjirić i šoljicu,
srebrnu cediljku i srebrnu činiju za cediljku, bokalčić sa mlekom i tanjirić sa
svežim kriškama limuna. Kada je sve to stavio ispred nje i otišao, gospođica
Tempi je pažljivo počela da premešta stvari onako kako voli i kako joj više
odgovara, na udaljenost dužine ruke, a da bi sipala čaj morala je da se
posluži protivtežom stolice (bez obzira da li nogama može da dodirne pod ili
ne, što je trenutno uspevala samo vrhovima prstiju). Na kraju je napravila
mesta i za pecivo, voće, marmeladu i gusti krem koji je tek trebalo da joj
donesu.
Ustala je i sipala samo kap čaja u šoljicu da proveri da li je dobio
boju. Jeste. Onda je sipala malo mleka, ponovo uzela čajnik i polako ga
prinela šoljici. Ako je čovek dovoljno pažljiv, za prvu šoljicu mu ne treba
cediljka, jer se listovi čaja uglavnom slegnu na dnu. Gospođica Tempi je
sela i uzela gutljaj. Bio je to savršeno topao napitak. Posle dva minuta
provedena u prijatnom pijuckanju, stiglo je ostalo jelo koje je naručila. Bila
je srećna što je marmelada bila tamna, boje kupine, i što su joj od sveg voća
na svetu doneli baš mango, divne narandžaste boje, gajen u stakleniku,
poslužen na tanjim u dugačkim kao prst debelim komadima. Pomislila je
samo koliko će je koštati ovaj obrok, a onda je rastera i te misli. Ko zna da li
će sutra biti živa? Zašto onda da izbegava jednostavna i ovako neočekivana
zadovoljstva?
Iako bi se povremeno setila da baci pogled na ulaz u restoran i osmotri
ljude koji su ulazili, gospođica Tempi je narednih dvadeset minuta bila
usmerena samo na to kako da iseče i aranžira pecivo u jednakim komadima i
nanese sloj džema, a onda preko svega bogato namaže krem. Kada je to
završila - stavila je sve na tanjir i sa zadovoljstvom uzela dva parčeta manga,
jednostavno nabadajući svako i grizući krišku sa obe strane, malo-pomalo,
dok ne bi došla do srebrnih zubaca viljuške. Posle toga je dovršila prvu
šoljicu čaja.
Zatim je pošla da sipa još jednu, ali ovog puta pomoću cediljke,
nalivajući skoro istu količinu tople vode da razblaži tečnost u kojoj je čaj sve
vreme bio potopljen. Probala je, dodala malo mleka, a onda ponovo sela i
načela prvu polovinu prvog komada peciva, zalivajući svaki zalogaj
gutljajem čaja, dok nije sve pojela. Posle još jedne kriške manga, nastavila je
sa drugom polovinom peciva i završila je upravo kada je trebalo da naspe
novu šolju čaja u koju je htela da doda malo više tople vode nego u
prethodnu. Upravo kada se ustremila na poslednje parče peciva i poslednju
krišku manga - razmišljajući šta prvo da eliminiše - shvatila je da sa druge
strane stola stoji grof Dorkanc. Na svoje veliko zadovoljstvo, gospođica
Tempi je uspela da mu se blistavo osmehne i uprkos svom iznenađenju
izjavi: „Oh, pa vi ste stigli."
Ni najmanje nije očekivao da će to čuti. „Ne bih rekao da smo se
upoznali",odgovorio je grof.
„I nismo", rekla je gospođica Tempi. „Vi ste grof Dorkanc. Ja sam
Selest Tempi. Izvolite, sedite." Pokazala je na stolicu pored njega - ne na
onu na kojoj je bila njena torbica. „Da li ste za čaj?"
„Ne bih, hvala", rekao je, posmatrajući je i radoznalo i sumnjičavo u
isto vreme. „Mogu li da vas pitam zašto ste ovde?"
„Zar nije nepristojno ispitivati jednu damu? Ako treba da
razgovaramo - ne znam odakle ste, čujem iz Pariza, a koliko znam ni u
Parizu nisu toliko nepristojni ili barem ne na taj način - onda bi bilo bolje da
sednete." Gospođica Tempi se lukavo osmehnula. „Osim, naravno, ako se
plašite da ću vas upucati."
„Ne želim da budem nepristojan", odgovorio je grof, „kao što mislite."
Uzeo je stolicu i seo, a zbog veličine tela izgledao je kao da se
istovremeno nalazi i blizu i daleko od nje, sa rukama na stolu i nekim
čudnim odsutnim izrazom na licu.
Sada nije bio u bundi već u besprekornom crnom večernjem odelu,
Ugledala je manžetne sa divnim dugmadima koja su blistala na
uštirkanoj košulji. Pogledala je ruke koje su stajale na stolu, zastrašujuće
jake i debele, sa mnogo srebrnog prstenja na debelim prstima.Ponegde bilo
utisnuto plavo kamenje. Imao je jaku, ali uredno podšišanu bradu, vrlo
senzualna usta i prodorne plave oči. Ovaj čovek je ostavljao neobično jak
utisak iskonske, zastrašujuće muškosti. „Da li želite nešto drugo umesto
čaja?" upitala je. „Možda šolju kafe, ako nemate ništa protiv."
„Zašto bih, kafa nije ništa loše", odgovorila je gospođica Tempi
pomalo ukočeno. Rukom je pozvala konobara i prenela mu grofovu
narudžbinu. Okrenula se grofu. „Još nešto?" Zavrteo je glavom. Konobar je
odmah otišao u kuhinju. Gospođica Tempi je uzela još jedan gutljaj čaja i
udobno se smestila u stolici, dohvativši desnom rukom kaiš na torbici i
privukavši je sebi na krilo. Grofu Dorkancu je bilo zabavno da prati njenu
skrivenu ruku. „Dakle... vi ste me navodno očekivali", rekao je. „Znala sam
da će neko od vas doći i da ćemo se tako upoznati, a ko će to biti, nije mi
bilo važno. Možda bi neka druga prilika bila bolja - na primer, lični susret na
nekom drugom mestu - ali suština je ista." „A šta je suština?"
Gospođica Tempi se nasmešila. „Vidite, to je jedno od onih pitanja
koje možete postaviti mladoj luckastoj ženi, to je jedno od pitanja koje bi mi
postavio neki glupi udvarač koji misli da će se preko ozbiljnog razgovora
dokopati mog tela. Ako želimo da ovo iole uspe, grofe, za oboje bi bilo bolje
da se izražavamo razumno i jasno. Zar ne mislite da sam u pravu?" „Mislim
da se nije mnogo njih dokopalo vašeg tela." „To je tačno." Zagrizla je
pecivo, na trenutak je zažalila što je napravila pauzu, a onda je uzela i gutljaj
čaja. „Da li mogu nešto da vas pitam?"
Nasmešio se - nije mogla da proceni da li je to bilo na silu - i klimnuo.
„Ako želite."
Ali u tom trenutku su mu doneli kafu, pa je morala da zastane dok mu
je konobar prinosio šolju, kafa, mleko, šećer i kašičice. Kada je konobar
otišao, pustila je grofa da proba napitak i bila vrlo srećna što je pije bez
mleka, pa pauza neće biti još duža.
„Jedna žena, pretpostavljam da u vašem životu ima mnogo žena",
rekla je, „mislim na onu iz bordela koja se zove Anđelika. Kako mi je doktor
Svenson preneo, vi ste iskreno zabrinuti, čak iznenađeni, nesrećnim
ishodom... poduhvata, koji ste primenili na njoj u Kraljevskom institutu.
Volela bih da znarn, uveravam vas da to nije iz obične radoznalosti, već
profesionalne, da li ste gajili neka osećanja prema toj devojci pre ili nakon
što ste je uništili."
Iznenađen ovakvim pitanjem, uzeo je još jedan gutljaj kafe.
„Neće vam smetati ako zapalim?" upitao je.
„ Ako baš morate", odgovorila je gospođica Tempi. „To je ružna
navika."
Odmaknuo se i izvukao srebrnu tabakeru iz unutrašnjeg džepa.
Otvorio je, i zagledao se nakratko u nju i izvadio malu, lepo umotanu, skoro
potpuno crnu cigaru. Stavio je cigaru u usta, vratio tabakeru u džep i izvukao
kutiju šibica. Zapalio je cigaru, povukao nekoliko dimova dok joj se vrh nije
zažario i bacio izgorelu šibicu na tanjirić. Pogledao je gospođicu Tempi u
oči.
„To pitate zbog Baskomba, naravno", rekao je.
„Zašto to mislite?"
„Zato. On vam je pokvario planove. Kad se raspitujete za Anđeliku,
osobu iz nižih slojeva koju smo prihvatili da nam se pridruži u radu i obećali
joj napredak - društveni, materijalni, duhovni - vi istovremeno pitate i za
naša osećanja prema njemu, kog smo na isti način, mada ne iz tako
sumnjivog društvenog sloja, prigrlili. Isto tako se pitate i žudite da saznate,
kakva to mi osećanja za uzvrat dobijamo od njega."
Oči gospođice Tempi su se zacaklile. „Naprotiv, gospodine grofe,
pitam vas da bih saznala da li je vaša sudbina da se rutinski svetite u ime
objektivne pravde ili bolno i beskrajno mučite ljude kao osvetnik."
„Je li?" odgovorio je smireno.
„Što se mene tiče, najviše bih volela da cela vaša spletka propadne i
da više nemate moć da njome upravljate, bilo to primenom zakona, metka ili
neumornog progona. Rodžer Baskomb mi ništa ne znači. A opet, tako se
osećam i zato što je vaša prijateljica prema meni bila krajnje nepravedna - ta,
ta grofica - a osećam isto i prema vama, zbog onoga što se dogodilo
Anđeliki. Jer vrlo je promišljeno tvrditi da posledice nisu strašne samo zato
što je u pitanju izvesna žena."
„Shvatam." „Ne bih rekla."
Otpio je gutljaj kafe, spustio šoljicu i progovorio sporo, kao da je za
njega veliki napor da izrazi svoje mišljenje. „Gospođice Tempi, vi ste
izuzetno zanimljiva osoba."
Gospođica Tempi je prevrnula očima. „S obzirom na to da dolazi od
smrtonosnog varalice, kompliment mi zaista malo znači."
„Znao sam da imate takvo mišljenje. Koga sam ja tako podlo
prevario?" Gospođica Tempi je slegla ramenima. Grof je otresao pepeo na
tanjirić i povukao još jedan dim dok je vrh cigare svetleo od žara.
„Da pogađam? Mogao bi biti meklenburški doktor, jer je on zaista
trebalo da umre od moje ruke, ali ne bih rekao da je on razlog vaše osvete -
on je pre veliki pametnjaković - ili možda onaj drugi tip, kog nikada nisam
upoznao ona unajmljena bitanga? On je pak previše ciničan i mračan. Ili
možda neko drugi? Neka moja greška iz davne prošlosti?" Uzdahnuo je, kao
da je za njim jedan potpuno bezgrešan život, a onda ponovo povukao dim,
kao da ga obuzima i tera neki đavolski nagon.
 „Zašto ste zapravo došli u Sent Rojal?" upitao je. Uzela je još jedan
zalogaj peciva - uživala je što ga zadirkuje ovim odugovlačenjem - i zalila
ga gutljajem čaja, a onda odmahnula glavom zatresavši kestenjaste lokne sa
obe strane lica. „Ne, neću vam odgovoriti na to pitanje. Jednom su me već
ispitivali u Haršmortu i to je dovoljno. Ako želite da razgovarate sa mnom,
onda ja određujem uslove. A ako nećete, molila bih vas da se udaljite.
Saznaćete zašto sam ovde samo kad ja to budem rešila da otkrijem." Nabola
je poslednje parče manga ne čekajući njegov odgovor i stavila krišku u usta.
Ozarila se od tako divnog ukusa.
„Znate da je", upitala je, progutavši tek toliko voća da može
razgovetno da govori, „ovaj mango ukusan skoro isto kao onaj iz bašte mog
oca? Jedina je razlika, mada je i ovaj vrlo dobar, što je sunce drugačije i
položaj planeta, takođe. Razumete? Toliko stvari je umešano u igru oko nas
- a ko smo mi uopšte? Čemu težimo? Kom gospodaru služimo?"
„Divim se vašem metaforičnom razmišljanju", rekao je grof osorno.
„Ali imate li odgovor?"
„Možda imam. Šta kažete na... umetnost?"
„Umetnost?"
Gospođica Tempi nije znala na šta tačno misli, pa je na trenutak
prestala žvaće i sumnjičavo zatreptala. Da li je on nju pratio u umetničku
galeriju (ako jeste, kada? Kada je bila sa Rodžerom? Ili ono nedavno? Da li
ga je onaj kustos galerije, odmah obavestio?), ili misli na nešto sasvim
drugo? Umetnost je za gospođicu Tempi bila nešto kao retkost, kao
izrezbarena kost ili preparirana glava koju prodaju na seoskoj pijaci -
nepoznata teritorija u koju do tada nije kročila.
„Umetnost", odvratio je grof. „Poznata vam je... ta slika?",,Koja
tačnije?" Pripada transformacijskoj umetnosti. Čin transformacije. Ponovno
stvaranje i rađanje."
Gospođica Tempi je podigla ruku. „Izvinite, ali da li znate za...
zapravo zanima me u kakvoj ste vezi sa slikarem, izvesnim gospodinom
Oskarom Vejlandom. Mislim da je i on iz Pariza, čuven je po svojoj
ogromnoj i provokativnoj kompoziciji na temu Blagovesti. Čula sam, možda
su to samo zli jezici, da je to upečatljivo remek-delo isečeno na trinaest
delova koja su poslata na različite strane kontinenta."
Grof je uzeo još jedan gutljaj kafe.
„Žao mi je, ali ne znam za njega. Iz Pariza je, kažete?"
„Na neki način jeste, kao i većina neprijatnih ljudi."
„Videli ste njegova dela?" upitao je.
,A da."
„Kako vam se čine? Da li su vas potresla?"
„Jesu"
Nasmešio se. „Vas? A na koji način?"
„Na način da sam počela da razmišljam o uzroku njegove smrti. Jer on
je zaista mrtav, a reklo bi se da ste mnogo toga ukrali od njega - rituale,
proces i tu dragocenu indigo glinu. Neobično je da sve to smisli jedan slikar,
mada pretpostavljam da je bio i mistik i alkemičar, kakva slučajnost da ste se
toga upravo i sami dotakli, čula sam da tako obično razmišljaju društva koja
se po potkrovljima nalivaju apsintom. Imate vrlo drzak stav mesje, ali čovek
ne bi rekao da ste ikada imali neku originalnu ideju."
Dorkan je ustao. U desnoj ruci je držao cigaru, a levu ispružio prema
njoj. Ona je instinktivno dozvolila da je uzme za ruku, hvatajući drugom
dršku pištolja u torbici. Podigao joj je ruku visoko da je poljubi, šum i
čudna vlažnost proleteli su preko njenih prstiju, pustio joj je ruku i odstupio
unazad.
„Tek tako odlazite" rekla je.
„Nazovimo to odlaganjem pogubljenja." „Čijeg?"
„Vašeg, gospođice Tempi. Uporni ste... i ta upornost će vas uništiti."
„Stvarno mislite?" Odgovor i nije bio onako jedak kao što ona ume,
ali protiv tako ledenog pogleda to je bilo najviše što je mogla.
„Hoće. U tome je stvar", rekao je, stavivši obe ruke na sto, uneo joj se
u lice i prošaputao. „Kad dođe do toga, predaćete se svojom voljom. Svi će.
Vi mislite da se borite protiv čudovišta, mislite da se borite protiv nas! Ali vi
se borite sa svojim strahom... a taj će strah nestati pred požudom. Mislite da
ne primećujem vašu glad? Jasna je kao dan. Već ste moji, gospođice Tempi,
samo sačekajte dok odlučim da vas uzmem."
Grof se ispravio i stavio cigaru u usta, provirio mu je vlažan rozikasti
jezik, mnogo svetliji od crnog duvana. Izbacio je dim na stranu, okrenuo se
ne rekavši ni reč i udaljio se sporim korakom iz restorana i od gospođice
Tempi.
Nije mogla da vidi da li je izašao iz hotela ili samo krenuo velikim
stepenicama gore na sprat. Možda je otišao u grofičinu sobu, možda se
grofica već vratila, a gospođica Tempi nije primetila zbog priče sa grofom.
Ali zašto je tako iznenada otišao - a onda još i onako pretio? Spomenula je
slikara Vejlanda. Da li ga je to pogodilo u živac? Da li je grof Dorkanc imao
živac? Gospođica Tempi nije znala šta dalje da uradi. Svi planovi koje je do
tada imala pali su u vodu od tolike želje da iznervira i nadmudri grofa u
razgovoru - ali, šta je time postigla? Napućila je usne i setila se prvog utiska
koji je na nju ostavio ovaj čovek, u vozu za Orindž kanal, onako zastrašujuće
krupan, izgledao je još krupnije zbog bunde, sa onim surovo prodornim
pogledom. Zaledila se od straha, a posle one čudne ritualne predstave u
amfiteatru, zaledila se još više. Međutim, bilo joj je veoma drago što je
onako reagovao na temu Oskara Vejlanda. Iako je znala za surove doktorove
priče o toj povređenoj ženi i otrovu koji je doktor popio, gospođica Tempi je
osećala da je grof Dorkanc ipak samo običan čovek - možda strašan,
uobražen, surov, moćan, ali ta njegova oholost, kada se u nju pronikne,
govori da ga je moguće spustiti na zemlju.
U narednih nekoliko minuta, pozvala je konobara da plati račun,
pojela ono što je ostalo od doručka i sisajući krišku limuna, zavukla ruku u
torbicu da nađe novac. Pomislila je da prebaci račun na grofičinu sobu, ali
joj se učinilo da bi tako nešto bilo zlobno i ispod njenog nivoa. Štaviše, nije
htela ništa da duguje toj ženi (za grofa se ne bi reklo da je takav, jer je
dozvolio da mu gospođica Tempi plati kafu). Ustala je, uzela torbicu, bacila
koricu limuna na tanjir i obrisala prst o izgužvanu salvetu. Izašla je iz
restorana u kom je postajalo sve življe, jer su ljudi počeli da dolaze na rane
popodnevne obroke. Čenga i Svensona još nie bilo. To je dobro, jer nije
ništa konkretno uradila, a i htela je da bude slobodna. Međutim, pitala se da
im se nije nešto desilo. Da nisu skovali neki naročito besmislen plan dok nje
nije bilo? Naravno da nisu - već su samo krenuli u susret onome što im je
neprekidno u glavi, jedan Anđeliki, a drugi naravno princu. To što nisu došli
ovamo, bilo je veoma dobro za zajedničke planove svih njih.
Ponovo je došla do recepcije, službenik je obavestio da grofica još
nije stigla. Gospođica Tempi je diskretno bacila pogled oko sebe i primakla
se. Pogledom mu je pokazala na izvijeni zid sa ogledalima i upitala da li je
neko rezervisao sobu za večeras. Službenik joj nije odmah odgovorio.
Gospođica Tempi mu se još više približila i čedno mu šapnula.
„Vi sigurno poznajete ostale dame iz grofičinog društva, na primer
gđu Maršmur. Ili, zaboravila sam kako se zove ona druga..."
„Gospođica Pul?" upitao je službenik.
„Gospođica Pul! Tačno! Kakva lepotica." Gospođica Tempi se
koketno nasmešila. „Zanima me da li će neka od njih primiti groficu ili
možda grofa Dorkanca... u svojoj sobi?"
Išla je tako daleko da se ugrizla za usnu i namignula službeniku. On je
otvorio knjigu u povezu od crvene kože, prešao prstom preko stranice, a
onda je zatvorio i pozvao momka iz restorana da dođe. Kada je ovaj prišao,
službenik mu je pokazao gospođicu Tempi. „Ova dama će se pridružiti
grofičinoj zabavi u sobi broj pet."
„Tamo je već jedna dama", rekao je konobar. „Stigla je pre nekoliko
minuta."
„Ah, pa, još bolje", rekao je službenik i okrenuo se gospođici Tempi.
„Imaćete društvo. Pol, molim te, odvedi gospođicu..."
„Hejstings", rekla je gospođica Tempi.
„Gospođicu Hejstings do sobe broj pet. Ako vama ili drugoj dami
nešto bude trebalo, samo pozvonite Polu. Obavestiću groficu o svemu kad
bude došla."
„Vrlo sam vam zahvalna", rekla je gospođica Tempi.
Momak je sproveo nazad kroz restoran, gde je prvi put zapazila red
skrivenih vrata sa kvakama i šarkama lukavo uklopljenim u šare tapeta.
Kako to da nije videla kada je došla ta žena, da li je to bilo kad je pričala sa
grofom? Da li je njen dolazak bio razlog da grof ode, da li je on to uradio da
bi skrenuo pažnju na sebe? Gospođica Tempi je jedva čekala da sazna ko je
ta druga dama. Kad je išla kočijom za Haršmort sa njom su bile tri žene:
Maršmur i Pul - mada bi mogla biti bilo koja od brojnih potčinjenih ulizica
ženskog roda - a za treću nije znala ko je. Onda se setila svih onih ljudi koji
su bili prisutni u amfiteatru - kao na primer ona žena u hodniku sa zelenom
maskom od bisera. Da li bi ona sada prepoznala gospođicu Tempi? U
Haršmortu je veći deo vremena imala masku - a oni koji su je videli bez
maske bili su ili mrtvi ili veoma važne i uticajne ličnosti, kao na primer
grofica... ili se ona samo nadala da je tako - ko će ga znati? Ko je još mogao
da bude iza ogledala? Gospođica Tempi je prebledela. Možda Rodžer?
Prinela je torbicu da izvadi novčić za konobara i ostavila je otkopčanu da bi
mogla da dohvati revolver.
Kada su se vrata otvorila, ugledala je ženu iza stola, sa maskom od
perja koja joj se savršeno slagala sa blistavom plavo-zelenom haljinom -
perje je bilo paunovo i malo joj je prekrivalo zlatnu kosu. Usta su joj bila
mala i sjajna, lice bledo ali sa finim rumenilom, vrat dug kao u labuda, a na
finim malim rukama imala je plave rukavice. Gospođici Tempi je ličila na
negovane ruske pse, mršave i brze, koji su stalno neprijatni, reže i pokazuju
zube na sve što im smeta. Spustila je slugi novčić u ruku nakon što ju je
najavio: „Gospođica Hejstings." Žene su klimnule jedna drugoj. Konobar ih
je upitao da li žele još nešto. Nijedna nije odgovorila - nijedna se nije
pomerila - on se naklonio i udaljio, zatvorivši vrata za sobom.
„Izabel Hejstings", rekla je gospođica Tempi i pokazala na stolicu
koja je bila na drugom kraju stola. „Mogu li?"
Žena je nemim gestom pokazala da može, pa je gospođica Tempi
skupila haljinu i namestila se udobno ne odvajajući pogled od svoje
sagovornice. Ispred njih je na sredini stola stajao srebrni poslužavnik sa
nekoliko flaša raznobojnog pića - boje ćilibara, zlata i rubina, kao i mnogo
raznih čaša, sa nožicom i onih običnih (gospođica Tempi nije najbolje znala
koje se piće služi u kojoj čaši, a ni koja su to pića bila u flašama). Pred
plavušom je bila mala čaša sa providnom nožicom, u obliku lale, puna
jarkocrvene tečnosti. Presijavala se kroz kristal kao krv. Presrela je ženin
pogled - oči bledoplave, svetlije od haljine - i pokušala da glasom izrazi
saosećanje.
„Čula sam da ožiljci nestaju u roku od nekoliko dana. Da li su se kod
vas dugo zadržali?"
Ove reči su vratile ženu u život. Podigla je čašu, uzela gutljaj i
suzdržala se da ne prospe. Spustila je čašu na sto, ali je i dalje pridržavala
rukom. „Žао mi je, аli mislim da ste... pogrešili." Ton joj je bio zvaničan i
odsečan, ." Gospođica Tempi je posumnjala da nešto nije u redu, kao da
stalno suzdržavanjeSi monoton život dovode do sužavanje vidika. Izvinite,
samo sam pomislila, zbog vaše maske..." "Pa, naravno, to mi je jasno, ali ne,
nije to razlog... ja nisam, ja sam ovde...tajno.''
„Vi ste grofičina bliska prijateljica?"
„A vi?"
„Ne, ne bih to mogla da kažem", rekla je gospođica Tempi. „Ja sam
pre poznanica gđe Maršmur. Mada sam naravno razgovarala i sa groficom.
Da li ste, ako mogu o tome otvoreno da govorim, prisustvovali onom
događaju u Haršmortu, onoj izuzetnoj grofovoj prezentaciji?."
„Da... bila sam tamo."
„Da li smem da pitam kako vam se dopalo? Naravno, to što ste sada
ovde govori samo za sebe, ali osim toga, volela bih da znam..."
Žena joj je upala u reč. „Da li biste nešto popili?"
Gospođica Tempi se nasmešila. „Šta vi pijete?"
„Porto."
 „Ah."
„Ne volite?" Rekla je brzo, sa besom i mrzovoljom u glasu.
„Naravno da volim, možda bih mogla malo..."
Žena je naglo gurnula srebrni poslužavnik prema njoj, nekoliko stopa
niz sto, od čega su se čaše i flaše zaljuljale i počele da zveckaju, ali se ništa
nije srušilo ni polomilo. I pored ovog čudnog gesta, gospođica Tempi je
morala da ustane da bi dohvatila poslužavnik, nasula malo crvenog porta,
spustila tešku čašu sa nožicom i sela. Pomirisala je sladak, medicinski miris
alkohola, ali ga nije probala.
„Znači..." nastavila je gospođica Tempi, „obe smo bile u Haršmortu."
„Kakav je grof Dorkanc?" rekla je žena, ponovo je prekidajući. „Da li
znate njega?"
„O, naravno. Upravo sam razgovarala sa njim", odgovorila je
gospođica Tempi.
„Gde?" .
„Baš ovde, u hotelu. Sada verovatno ima neka važna posla i ne može
da se pridruži."
Na trenutak je izgledalo kao da će žena ustati, ali gospođica Tempi
nije znala da li bi našla grofa ili da bi pobegla zato što se on nalazio u
blizini. Bio je to jedan od onih trenutaka kada se gospođica Tempi osećala
kao da joj je naneta neka neobična nepravda time što joj je dato da bude biće
koje oseća i misli. Što se više unosila i pronicala u datu situaciju, otvarao joj
se sve veći broj mogućnosti, pa nije znala šta da čini - bilo je to nešto poput
frustrirajuće nepravednog „prosvetljenja". Nije znala da li da skoči i spreči
ženu da izađe ili da počne slatkorečivo da hvali grofovu muškosti i ugled.
Pomislila je da bi bilo dobro da žena počne nešto da priča i da joj tako pruži
priliku da proba porto. Nju je, kao ostrvljanku, oduvek oduševljavao naziv
ovog pića, ali ga nikada nije okusila. Mislila je da će ukus biti grozan, kao
što je bio i miris - mnoga pića su joj se u početku činila groznim - ali ovo joj
se svidelo zbog imena, koje je imalo veze sa putovanjima i morem.
Žena nije ustala, već se posle pauze od nekoliko sekundi ponovo
opustila na svojoj stolici. Nagnula se napred i - kao da joj je gospođica
Tempi delovala napeto - podigla je svoju čašu i prinela je ka gospođici
Tempi, koja je odmah podigla svoju. Popile su gutljaj, gospođici Tempi se
svideo sladak ukus ovog crvenog pića, ali joj se nikako nije sviđalo što joj je
pržilo usta i grlo i stvaralo neugodan osećaj u stomaku. Spustila je čašu i
coknula jezikom uz blagi osmeh. Žena sa maskom je iskapila do dna i ustala
da dospe još. Gospođica Tempi je gurnula poslužavnik i on je skliznuo niz
sto - elegantnije nego što joj je bio poslat - i posmatrala sagovornicu kako
uzima flašu sa poslužavnika, sipa, ispija piće ne spuštajući flašu, a onda, na
vidno iznenađenje gospođice Tempi, sipa još jednom. Spustila je flašu gde je
bila i tek onda se vratila na stolicu.
Gospođici Tempi je bilo neprijatno. Shvatila je da njeno
neodobravanje nije bilo na mestu, jer je žena postala mnogo slobodnija i
govorljivija, više nego što bi je ona podstakla svojim ispitivanjem.
„Niste mi rekli kako se zovete", rekla je gospođica Tempi ljubazno.
„Niste ni vi meni", prasnula je žena. „Ja imam masku. Da li ste vi ludi, ili ste
vi svi poludeli?"
„Izvinite, molim vas", rekla je gospođica Tempi skromno,
suzdržavajući da ne prospe punu čašu vina ovoj dami u lice. „Izgleda da ste
imali naporan dan –da li vam je neko posebno pravio neugodnosti? Volela
bih da mogu da vam pomognem. Zadrhtala je i uzdahnula, a gospođica
Tempi se ponovo iznenadila - žena zaplaka. A* rak i lažna ljubaznost
može tako lako da prodre kroz oklop čak zapanjila - aa u«* >
"Izvinite", rekla je žena, glasom malo jačim od šapata - a gospođici
Tempi se činilo da je njena sagovornica bila od onih ljudi koji su retko kada
imali potrebu da izgovore ovu reč, i da joj je ovom prilikom izletela iz čistog
beznađa.
„Nemojte, molim vas", nastavila je gospođica Tempi, „treba samo da
mi ispričate šta vam se to strašno dogodilo danas, a onda ćemo zajedno naći
rešenje."
Žena je popila ostatak porta iz čaše, zadržala gutljaj na trenutak, sa
mukom ga progutala, a onda dosula još vina. Ovo je već postalo
zabrinjavajuće - nije bilo vreme večere - gospođica Tempi je samo okvasila
usne vinom i rekla: „Stvarno je dobro, zar ne?"
Žena kao da je nije ni čula, već je nešto tiho promrmljala, zbog čega je
sa onako škriputavim oštrim glasom izgledala kao cirkusko čudo, kao one
zastrašujuće lutke koje „govore" po karnevalima i ispuštaju iz meha onaj
čudan pisak pomešan sa metalnim zveckanjem iz muzičke kutije. Žena nije
zvučala baš tako, ali je prizor bio sličan, jer joj je glas bio zapanjujuće
nesrazmeran veličini tela. Gospođica Tempi je znala da je ovaj utisak imala
donekle i zbog maske -mnogo je razmišljala o toj masci - a naročito joj je
skretalo pažnju to kako se ženine koralno crvene usne otvaraju i zatvaraju sa
razigranim perjem u pozadini... bilo je dirljivo gledati to bledo lice,
napućene usne - iako tanke, delovale su skoro nežno - slika njenih belih zuba
sa desnima i jezikom tamnoroze boje. Gospođica Tempi je odjednom osetila
želju da gurne dva prsta u ženina usta i to duboko unutra. Ali joj je ta misao
nestala, čim je žena progovorila.
„Ja sam takav slučaj, zapravo vrlo pogodna, čak povodljiva, u tome je
stvar - a kad je neko jednostavno takav, povodljiv, onda ga svi znaju kao
takvog i niko ga ne ceni, ljudi misle da stalno hoću još i uvek samo još a ja
sam takva po prirodi iako to nisam htela. Svim silama sam se uvek trudila da
pružim svakome ono što mogu, jer nisam najoholija, mogla bih da budem
ohola, mogla bih da budem strašno neprijatna. Imam pravo da budem ono
što hoću, a to me uvek drži jer, ponekada mislim da moram da budem,
moram da budem druga kraljica, i više od kraljice, jer je kraljica matora i
grozno izgleda - a najgore od svega je da ako odlučim da budem takva, ako
samo počnem da naređujem, vrištim i zahtevam, ja bih to i dobila, dobila bih
tačno to — ali se sada pitam da li je to tako, pitam se kad bi to dugo trajalo
da li bi me iko slušao, ili bi mi se smejali u lice i iza leda, jer mi se inače svi
smeju iza leđa - iako sam ono što jesam - tako da će raditi ono što već rade,
osim što se neće pretvarati i kriti to sa prezirom što mislim da ne bih
podnela, a moj otac je najgori od svih, on je uvek bio najgori, a sad me više
ni ne viđa, ni ne pomišlja da se brine – nikada se nije ni brinuo - a ja treba
bespogovorno da prihvatim budućnosti koju mi je namenio. Niko ne zna
kakav ja život vodim. Nikome od vas nije stalo - a taj čovek, taj prostak -
pretpostavljam - stranac - to je strašno - jedina mi je uteha što sam oduvek
znala da će on - kakav god se na kraju ispostavilo da je – biti potvrda da je
moje srce do kraja upropašćeno."
Ispila je četvrtu čašu porta - ko zna koliko još pre nego što je
gospocdica Tempi došla - namrštila se i opet posegla za flašom. Gospođica
Tempi se setila svog oca - naboranog, besnog, neshvatljivo hladnog,
ljubaznog samo kada mu se hoće. Jedini način da razume svog oca bio je da
ga shvati kao prirodnu silu, kao okean ili oblake, kao vedar sunčan dan ili
oluju, tako da je nikada nije povredio lično. Znala je da se razboleo, da ga
verovatno neće zateći živog kad se vrati, ako se ikada bude vratila - kući na
ostrvo. Od takvih misli ju je obuzimala tuga ako im se prepusti, ali ovog
puta neće, jer vrlo dobro zna da ta tuga nije nimalo veća od one koju oseća
za tropskim suncem kojeg ovde nema. Gospodiđica Tampi je smatrala da
promena sama po sobi nosi tugu. Da li je osećala neku naročitu tugu zbog
toga što njenog oca nema - bilo zbog udaljenosti ili smrti? Njena je tuga u
tome što ne zna odgovor na to pitanje. Njena majka, koju nikad nije
upoznala - mlada žena (mlađa nego gospođica Tempi sada, što joj se činilo
čudnim), izdahnula je na porođaju. U toliko ljudi na svetu se razočarala da
više ičiji nestanak može da doživi kao gubitak? Tim zajedljivim odgovorom
je gospođica Tempi najčešće reagovala na sažaljenje koje je dobijala zbog
nepoznavanja svoje majke. Čak i da joj jeste ostala duboka ranu na srcu,
neće sada kopati po njoj zbog nekog neznanca, ili uopšte zbog bilo čega
drugog. Pored svega, ona ,iz nekog razloga koji nije mogla - ili nije htela -
da imenuje, osećala je sažaljenje prema ovoj ženi sa maskom koja joj je
nešto isprekidano mrmljala.
„Ako biste ga sreli" upitala je ljubazno, „Šta mislite, šta bi vam grof
Dorkanc savetovao da uradite?" Žena se gorko nasmejala. „Zašto onda ne
odete odavde?"
„A gde da odem?" „Ima mnogo mesta...morate da se oslobodite,
okrenite je u svoju korist - rekli ste da bi trebalo da ste kraljica." „Ali niko
me ne bi slušao - niko ne pamišlja..." Gospođica Tempi se sve više nervirala.
„Ako zaista to hoćete" žena je zgrabila čašu. „Svi vi pričate isrtu priču, ta
vaša ohola drskost -ustvari vam je opravdanje što ste seli za moj sto!
'Oslobodi se! Proširi horizonte!' Najobičnije isprazne gluposti!"
„Ako su tako nasrnuli na vas", upitala je gospođica Tempi strpljivo,
kако ste onda uspeli da dođete ovamo, maskirani i sami?"
„Šta mislite?" prasnula je žena. „Sent Rojal je jedino mesto na koje
mogu da dođem! Sa dva kočijaša u pratnji da bi bili sigurni da sam pristigla
bez zaustavljanja u međuvremenu!"
„To je stvarno besmisleno", rekla je goospođica Tempi. „Ako žellte
negde da idete, idite." „Kako da idem?"
„Sent Rojal sigurno ima više izlaza." „A šta ću onda? Kuda onda da
idem?" „Kuda želite - pretpostavljam da imate novca - ovo je veliki svet."
Žena je samo prezrivo otpuhnula. „Vi nemate pojma, vi ne znate šta je
to!" „Ali znam odlično šta je nepodnošljivo derište kad god naletim na tako
nešto." rekla je gospođica Tempi.
Žena je podigla pogled kao da je ubodena, iako joj je porto ubijao
reakcije.Na licu joj se videlo da ništa ne shvaata i da je sve više besna,
Gospođica Tampi je ustala i pokazala na crvenu zavesu na zidu koja je
stajala s ove straneodvojena. "Znate li šta je ovo?«
Žena je zavrtela glavom. Gospođica Tempi je ljutito prišla zavesi i
gurnula u stranu - njena genijalna ideja je istog trenutka pala u vodu, jer se
pred njom pokazao samo ravan zid. Ali, pre nego što je žena progovorila,
gospođica Tempi je ugledala zasečena mesta na ofarbanom drvetu - bilo je
to ofarbano drvo a ne gips - koja su mogla da se uhvate, a onda da se
pomoću vesto skrivenih šarki otvore. Gurnula je tanke prste u proreze i
povukavši drvene roletne prema sebi otkrila zatamnjeni prozor, naličje onih
holandskih ogledala u zlatnom ramu kroz koji se lepo video ceo hol Sent
Rojala i lica ispred hotela.
„Vidite?" rekla je, čak i sama zbunjena ovako neobičnim prizorom
koji se ukazao - gledala je u ljude na samo tri koraka ispred sebe, koji je nisu
videli. Dok je tako stajala zagledana, mlada žena je prišla prozoru i počela
nervozno da je vuče za kosu. Gospođica Tempi je bila zbunjena ovako
bliskim odnosom.
„Šta to znači?" prošaputala je plavuša.
„Znači da svet nije pravljen po meri vaših muka i da vi niste najveći
domet ove zavere koja nas okružuje."
„Kakva - kakva glupost - kao da gledate akvarijum!"
Ženina usta su, od želje da zgrabi flašu, počela da podrhtavaju, a ona
ih je poklopila rukom. Gospođica Tempi je prišla stolu i odgurnula
poslužavnik. Žena ju je molećivo pogledala.
„Ali, vi ne razumete! U mojoj kući su ogledala svuda!"
Vrata na sobi su se otvorila, obe su se okrenule i ugledale konobara
Pola kako uvodi još jednu damu u sobu. Bila je visoka, smeđokosa i
lepuškasta sa bledim crvenkastim ožiljcima oko oba oka. Imala je krem
haljinu, ukrašenu tamno-braon resama, a oko vrata su joj bila čvrsto stegnuta
tri niza perli. U ruci je držala torbicu. Pogledala je prema njima dvema i
nasmešila se, spustivši novčić Polu u ruku, a onda im se veselo obratila.
„Tu ste! Mislila sam da nijedna od vas neće doći - kakva neočekivana
sreća, a vidim da ste imale vremena da se same upoznate, je l' tako?"
Pol je izašao, vrata su se zatvorila, a ona je sela za sto, na mesto
gospođice Tempi, gurajući čaše sa vinom u stranu i nameštajući haljinu.
Gospođica Tempi joj nije prepoznala lice, ali joj je glas bio poznat - to je
bila jedna od onih žena u kočiji za Haršmort, ona u svilenoj haljini što je
pričala da su je skidala dva muškarca. Ožiljci su joj bledeli - to je bila ona u
amfiteatru koja je pričala kakve su se stvari desile u njenom životu, kako je
shvatila da je njen novi zadatak moćnlo sredstvo... bila je to gđa Maršmur...
Margaret Huk.
 „Pitala sam se da li ćemo se ponovo sresti", rekla joj je gospođica
Tempi, pomalo hladno, pokušavajući da upozori dragu ženu na očiglednu
opasnost koja im vreba od novopridošle dame.
„Niste se nimalo pitali, znam ja", odgovorila je gđa Maršmur. „Znali
ste, jer ste bili svesni da će vas uloviti. Grof mi je rekao da ste... zanimljivi."
Okrenula se ženi sa maskom, koja se povukla od stola, mada i dalje nije sela.
„Šta vi mislite, Lidija - da li biste i vi rekli da je gospođica Tempi vredna
truda? Da li je vredna našeg ulaganja ili bi je trebalo eliminisati?"
Lidija? Gospođica Tempi je pogledala u plavušu. Da li je moguće da
je to kćer Roberta Vandarifa, verenica doktorovog pijanog princa, naslednica
nezamislivog bogatstva? Osoba koju je gospođica Tempi posmatrala nije
progovarala, samo je posegnula za flašom, ovog puta izvadivši dozer, i
napunila novu čašu.
Gđa Maršmur se zakikotala. Lidija Vandarif je spustila piće - to joj je
peta čaša? - i počela da zavija: „Ućutite već jednom. Kasnite. O čemu to vas
dve govorite? Zašto ste vas dve ovde kad treba da bude Elspet? Ili čak -
grofica! I zašto je zovete Tempi? Rekla je da se zove Hejstings."
Gospođica Vandarif se okrenula prema gospođici Tempi i sumnjičavo
je pogledala. „Zar nije tako?" Pogledala je ponovo gđu Maršmur. „Kako to
mislite 'uloviti'?"
„Neumesna šala, eto to je", rekla je gospođica Tempi. „Nisu me
pronašli -naprotiv, sama sam došla ovamo. Drago mi je što ste razgovarali sa
grofom - ne moram da objašnjavam onda..."
„Ali, ko ste vi?" Lidija Vandarif je svakog časa bila sve više pijana.
„Ona je neprijatelj vašeg oca", odgovorila je gđa Maršmur. „Sigurno
ima neko oružje, namerava da napravi haos ili izvede otmicu. Ubila je
dvojicu ljudi one noći na balu - toliko mi znamo, možda ih je i više - a njeni
saradnici su skovali plan da ubiju vašeg princa."
Plavuša je zurila u gospođicu Tempi. „Ona?"
Gospođica Tempi se nasmešila. „Gluposti, zar ne?"
„Ali... stvarno ste rekli da ste bili u Haršmortu!"
„Jesam", rekla je gospođica Tempi. „Htela sam da budem ljubazna
prema vama." „Šta ste radili na mom balu?" zarežala je gospođica Vandarif
na nju.
„Ubijala ljude", dodala je gđa Maršmur zajedljivo.
„Onaj oficir!" prošaputala je Lidija. „Pukovnik Traping! Rekli su mi -
Sve se činilo da je u dobroj formi - ali zašto bi neko - zašto biste vi hteli da
on bude mrtav?"
Gospođica Tempi je prevrnula očima i izbacila vazduh kroz zube.
Osećala se kao da je upala u neku besmislenu predstavu sa glupim
dijalozima. Pred njom je bila devojka, čiji otac je sigurno centar cele zavere,
a pored nje žena -jedna od najvažnijih učesnica te zavere. Zašto gubi vreme
potvrđujući i poričući njihove trivijalne izjave, ako celu stvar može da uzme
u svoje ruke? Toliko puta u životu se nervirala kada bi prepustila drugim
ljudima da upravljaju, jer se njihove namere nimalo nisu podudarale sa
njenim. To joj se događalo sa tetkom i sluškinjama, a evo i ovde dok
posmatra ove dve žene kako trućaju o glupostima i nerviraju je, kao da
prebacuju lopticu za badminton. Zavukla je ruku u torbicu i izvukla revolver.
„Da ćutite obe", izjavila je, „osim kad vas nešto pitam."
Gospođica Vandarif se razrogačila kada je ugledala sjajni crni pištolj
koji je u malenoj ruci gospođice Tempi izgledao zastrašujuće veliki. Gđa
Maršmur je, za razliku od nje, pokušavala da povrati smirenost, ali se
gospođici Tempi nije činilo da je taj spokoj pravi.
„A šta ćete nas to pitati?" odgovorila je gđa Maršmur. „Sedite dole,
Lidija! I prestanite da pijete! Ona je naoružana - sredite se i koncentrišite
se!"
Gospođica Vandarif je istog časa sela i smerno spustila ruke na krilo.
Gospođica Tempi se iznenadila na takvu poslušnost i zapitala se da li je
strogost jedini oblik pažnje koji je ona mogla da prepozna, mada je sve ono
besmislen brbljanje govorilo sasvim suprotno.
„Tražim groficu", rekla im je gospođica Tempi. „Recite mi gde je."
„Rozamonda?" počela je gospođica Vandarif. „Pa, ona je..." Naglo je zastala
kada je pogledala na drugi kraj stola. Gospođica Tempi je pogledala
gospođu Maršmur, a onda ponovo Lidiju koja je držala ruku na ustima.
„Izvinite?" rekla je gospođica Tempi. „Ništa", prošaputala je gospođica
Vandarif. „Molim vas, završite rečenicu. 'Rozamonda je..."
Tempi nije dobila odgovor, a posebno se iznervirala kada je primetila
prisustvo ironije u uglovima usana gđe Maršmur. Ponovo se obratila plavuši,
smireno, hladno i sa prezirom.
„Kao da mi niste upravo ispričali kakva se nepravda vrši nad vama,
kakve su grabljivice oko vas i oko vašeg oca, kakav je bednik vaš budući
muž i koliko vas, uprkos vašem položaju, ne poštuju? A sada, popuštate pred
kime? Pred ovom koja je donedavno radila u javnoj kući! Ovom, koja slepo
služi ljudima koje mrzite! Ovom koja vam očigledno neće doneti nikakvo
dobro!" Gospođica Vandarif ništa nije rekla.
Gđa Maršmur je razvukla kiseo osmeh. „Mislim da ova mala hoće obe
da nas nasamari. Lidija, svima je poznato da je jurila za Rodžerom
Baskombom, budućim lordom Tarom, ovo je sigurno neki jadni pokušaj da
ponovo zadobije njegovo srce."
„Nisam došla zbog Rodžera Baskomba!" prasnula je gospođica
Tempi, ali pre nego što je nastavila dalje, pre nego što je uspela da povrati
kontrolu nad razgovorom, gospođica Vandarif je na pomen Rodžerovog
imena zauzela svoju staru pozu superiorne snishodljivosti.
„Zar se iko čudi što ju je napustio? Samo je pogledajte! Sa pištoljem u
hotelskoj sobi - divljakuša! Sredilo bi nju jedno bičevanje!"
„Potpuno se slažem", odgovorila je gđa Maršmur.
Gospođica Tempi je odmahnula glavom na takvu budalaštinu.
„Gluposti! Prvo kažete da sam ubica - i da radim protiv vas - a sada
sam zaljubljena šiparica koja je ostala sama! Odlučite šta sam, pa da znam
zbog čega vam se smejem!" Gospođica Tempi je stala tačno iznad gospođice
Vandarif i podigla glas. „Zašto je slušate? Ponaša se prema vama kao da ste
joj sluškinja, kao da ste dete!" Onda se ponovo okrenula prema ženi na kraju
stola, koja je nežno vrtela oko prsta uvojak smeđe kose. „Zašto je gospođica
Vandaf ovde? Šta joj spremate? Taj vaš proces? Ili samo da od nje napravite
roba za princa ili još jedan ekspriment, koji ste izveli upravo u ovoj sobi!"
Setila se plavih pločica.Zavukla je ruku u svoju zelenu torbicu. Još je
imala jednu od onih doktorovih pločica.Na samo podsećanje, zateturala se.
Da li je tu ona koja joj treba? Izvadila je i bacila pogled.Gospođici Vandarf
su bile nepoznate - brzo je došla i stala pred nju. Gda Maršmur je preteći
ustala od stola. Gospođica Tempi je znala da je to ona druga pločica na kojoj
su ona i Rodžer, ali je to jezivo uranjanje u prizore sa svakom pločicom bilo
isto. Stavila ju je pred gospođicu Vandarif.
„Da li ste videli ovako nešto do sada?" upitala je.
Plavuša je pogledala gdu Maršmur pre nego što je odgovorila, a onda
zavrtela glavom.
„Uzmite i pogledajte", rekla je gospođica Tempi odsečno. „Pripremite
se jer će vas šokirati! Sasvim natprirodno zavirivanje u mozak i telo drugih
ljudi - toliko jako da se osećate bespomoćno, vaši lični osećaji su zarobljeni,
podređeni ste samo svojim željama!"
„Lidija, nemojte!" ciknula je gđa Maršmur. Gospođica Tempi je
podigla pištolj. „Lidija... izvolite." Bilo je nečeg zanimljivog za gospođicu
Tempi u toj smirenosti sa kojom čovek nameće doživljaje drugim ljudima,
za koje zna da su potresni, strašni i gadni, a onda ih sa nekim mračnim
zadovoljstvom posmatra kako kroz te doživljaje prolaze. Nije znala koliko je
bogato životno iskustvo gospođice Vandarif, ali je po njenom detinjastom
ponašanju pretpostavljala da je uvek bila zaštićena. Upravo zato bi trebalo
da proživi ono puteno spajanje Karla-Horsta i gde Maršmur na sofi - mnogo
bi volela da to može da joj pokaže - ovako je bila manje surova, jer je terala
gospođicu Vandarif da gleda pločicu sa blažim prizorima. Setila se kako se i
sama osećala prvi put - naivno ubeđujući doktora Svensona da ne postoji
stvar koju ona ne bi podnela (iako posle toga nije mogla da ga pogleda u oči)
- setila se onog iznenadnog šoka zbog kog se tresla od zadovoljstva kada je
princ zakoračio među raširene noge svoje ljubavnice, ljubavnice čija je
neopisivo fina osećanja i sama osetila kada je na trenutak prolazila kroz to
iskustvo. Iako joj je, kao svakoj mladoj devojci, čednost bila duboko
usađena, kao što je vojnicima disciplina, nije mogla da kaže gde se ta
čednost kod nje trenutno nalazila - ili bolje rečeno, nije mogla da razdvoji
svest o svom telu od svesti o svom umu i senzacijama za koje je sada znala.
Kada bi imala dovoljno vremena da o tome razmisli, tako nešto trenutno ne
može sebi da priušti, verovatno bi shvatila da je ta zbunjenost zapravo
nesposobnost da odvoji svoje misli od sveta koji je okružuje - a uz pomoć
ove opasne staklene pločice padanje u ekstazu je bilo dostupno i opipljivo
kao njena zelena torbica pod rukom.
Gospođica Tempi je izvukla pločicu kao da je htela da pokaže
gospođici Vandarif na kakve su podlosti spremni njeni neprijatelji i kakva su
opasna zavođenja spremni da primene.
Želela je da je upozori, da je uplaši i tako zadobije za saveznika, ali
kada je videla kako ova posmatra pločicu - grize donju usnu, dahće, levu
ruku grči i se - nije bila sigurna da je pametno postupila. Gledala je pred
sobom devojku kako reaguje i pomislila je da gleda sliku sopstvenog
doživljaja, gledajući nju, gledala je sebe - jer je, iako obazriva zbog
okolnosti u kojima se nalazila, lako mogla da zamisli sebe u predvorju
Bonifasa, kako joj pogled pluta po dubokom staklenom plavetnilu, dok
rukama nesvesno gužva haljinu, pri čemu je doktor Svenson sve vreme znao
- čak i dok je bio okrenut leđima - kakva joj je jeza prolazila telom.
Gospođica Tempi se setila strašnih reci grofa Dorkanca - da će je
uništiti njena sopstvena žudnja!
Poletela je i zgrabila pločicu. Gospođica Vandarif nije stigla ni da zine
od iznenađenja, a pločica je već bila u zelenoj torbici.
„Vidite?" rekla je gospođica Tempi osorno. „Neprirodna nauka -
osećanja preneta iz tuđeg iskustva..."
Gospođica Vandarif je nemo gledala očiju prikovanih za torbicu.
„Šta... kako to može?"
„Plan im je da iskoriste to što ste uticajna osoba, da vas zavedu, kao
što su zaveli ovog čovek ovde, Rodžera Baskomba."
Gospođica Vandarif je zavrtela glavom od nestrpljenja. „Ne oni...
nego staklo -staklo?"
„Znači, Lidija..." nasmejala se gđa Maršmur sa druge strane stola, dok
joj se u glasu osećalo olakšanje i zadovoljstvo, „niste se uplašili od onoga
što ste videli?"
Gospođica Vandarif je uzdahnula, oči su joj caklile, a kada je
izdahnula vazduh osetilo se da proživljava neko pomamno zadovoljstvo.
„Malo jesam... ali baš me briga šta sam videla - već šta sam osetila..."
„Zar nije božanstveno?" dodala je gđa Maršmur, potpuno
zanemarujući strah koji je do tada osećala.
„O gospode... stvarno jeste! Tako je uzbudljivo! Osetila sam njegove
ruke, njegovu požudu - kako je grabi..." Okrenula se prema gospođici
Tempi. „Kako vas grabi!"
„Ali - ne, ne..." počela je gospođica Tempi, a govor joj je bio
isprekidan zbog ozarenog lica gde Maršmur koja je blistalo kao svetionik.
„Postoji još jedna pločica sa ovom ženom ovde! I vašim princem! Mnogo je
intimnije, verujte mi."
Gospođica Vandarif je požudno prasnula. „Dajte mi da vidim! Da li je
tu? Dajte mi - sigurno ih ima mnogo, mnogo - dajte mi da pogledam ovu
ponovo - hoću sve da ih vidim!"
Gospođica Tempi je morala da se izmakne od gospođice Vandarif i
njenih pruženih ruku.
„Zar vas ne boli?" upitala je. „Ova žena, ovde, sa vašim budućim..."
„Zašto bi me bolelo? On mi ništa ne znači!" odgovorila je gospođica Van-
darif udarivši rukama o ivicu stola. „Ona mi ništa ne znači! Ali taj osećaj -
utonuti u taj doživljaj."
Bila je pijana. Bila je namučena, izvređana, ponižena, a sada je cimala
gospođicu Tempi za rukav kao dete na ulici, da bi joj dohvatila torbicu.
„Obuzdajte se!" viknula je gospođica Tempi, brzo se izmakavši tri
koraka unazad i dižući pištolj uvis - tek tada (prošlo joj je kroz glavu da je
Čeng profesionalac upravo zbog ovakvih stvari, koje treba učiti i pamtiti, na
primer, kako pretili ljudima pištoljem) postalo joj je jasno da kad čovek
koristi oružje kao sredstvo da ljude na nešto prisili, kao batinom, onda mora
biti spreman i da ga upotrebi. Ako nije - kao što tog trenutka gospođica
Tempi nije mogla da ga upotrebi protiv gospođice Vandarif - onda mu moć
nestaje kao kada se ugasi plamen sveće. Gospođicu Vandarif je toliko
obuzela požuda da nije ništa primetila. Ali gđa Maršmur je sve dobro videla.
Gospođica Tempi se okrenula i uperila pištolj u njeno nasmešeno lice.
„Ne mrdajte se!"
Gđa Maršmur se zakikotala. „Hoćete da me upucate? Ovde, u punom
hotelu? Uhapsili bi vas. Odveli bi vas u zatvor i obesili - mi bismo se
potrudili da tako bude."
„Možda, a možda biste vi bili mrtvi pre mene."
„Jadna gospođice Tempi, vi ste zaista hrabra žena, ali i dalje ništa ne
razumete."
Gospođica Tempi je sa prezirom frknula. Nije znala šta je to gđi
Maršmur dalo snage da kaže ovakvo nešto. Zbog toga se gospođica Tempi
sakrila iza drske oholosti.
„O čemu pričate?" počela je da zavija Lidija. „Da li imate još onih
stvari?"
„Pogledajte ovu", rekla je gđa Maršmur umirujućim tonom. „Ako se
uvežbate, možete toliko da usporite slike da će svaka scena trajati koliko vi
želite. Lidija - zamislite trenutak u kom možete da pijete, pijete i uživate."
Gđa Maršmur je izvila obrvu i klimnula prema gospođici Tempi,
terajući je da izvadi pločicu - kao da će time uspeti da zabave naslednicu, a
njih dve, jedine odrasle osobe u sobi, moći na miru da razgovaraju.
Iako je imala suprotan predosećaj, gospođica Tempi je iz radoznalosti
htela da vidi da li će se reči gđe Maršmur ostvariti, pa je uzela torbicu, izva-
dila staklenu pločicu, prešavši prstima preko hladne klizave površine koja joj
je mamila pogled. Gospođica Vandarif joj je istrgla pločicu iz ruke i otišla
na svoje mesto, pogleda prikovanog za plavi kvadrat koji je sa
strahopoštovanjem držala u šakama. Ubrzo je Lidija oblizivala donju usnu...
misli su joj bile ko zna gde.
„Šta se s njom dešava?" upitala je gospođica Tempi zaprepašćeno.
„Više nas ne čuje, možemo glasno da pričamo", odgovorila je gđa
Maršmur.
„Kao da joj nije stalo do svog verenika."
„Zašto bi joj stalo?"
„Da li je vama stalo do njega?" upitala je ciljajući na neposredni
kontakt zabeležen na pločici. Gđa Maršmur se nasmejala.
„Znači na ovoj pločici ste vi... a na drugoj sam ja... uhvaćena sa
princem?"
„Upravo tako. Ne pokušavajte da poreknete."
„Zašto bih? Mogu lako da zamislim celu situaciju, iako se iskreno ne
sećam ničega - to je cena koju plaćamo kada spašavamo doživljaje od
zaborava."
„Vi se ne sećate?" Gospođica Tempi je bila zaprepašćena ovako
dekadentnom zaboravnošću. „Vi se ne sećate - toga - sa princem - pred
posmatračima.
Gđa Maršmur se ponovo nasmejala. „O, gospođice Tempi, vama bi
mnogo pomoglo da se podvrgnete našem procesu. Više nikada ne biste
prevalili preko jezika ovako glupava pitanja. Da li vas je grof, kada ste
razgovarali sa njim, pitao da nam se pridružite?"
„Nije!"
„To me iznenađuje."
„On mi je čak pretio - da treba da vam se predam, jer sam gotova..."
Gđa Maršmur je s nestrpljenjem zavrtela glavom. „Pa, to je to. Slušajte,
možete mlatarati pištoljem, ali me nećete sprečiti da ponovo tražim od vas
da se suočite sa neminovnošću - jer moj um više nije tako glupav da samo
peva žalopojke - i ubuduće radite zajedno sa nama. Živećete bolje, slobodno,
aktivnije i zadovoljnije. Pristaćete, gospođice Tempi - verujte mi da će biti
tako" Gospođica Tempi nije imala šta da kaže. Mahnula je pištoljem.
„Ustajte."
Ako je i u šta gđa Maršmur uspela da je ubedi, onda je to da hotelska
soba nije sasvim odgovarajuće mesto. Poslužila joj je za ispitivanje, ali ne bi
trebalo da se u njoj duže zadržava - osim ako nije htela da se igra sa
zakonom. Noseći pištolj i pločicu u torbi, naterala je ove dve žene da krenu
napred - gđa Maršmur je bila poslušna i smeškala se sa razumevanjem, a
gospođica Vandarif je krišom gledala ispod maske, koju je i dalje imala na
licu, rumena i zacakljenih očiju - išle su velikim stepenicama pravo u odaje
grofice Laker-Sforca. Gđa Maršmur je drsko odmahnula prema službeniku
na recepciji koji ih je upitno gledao, pa su bez ikakvog zapitkivanja
produžile u unutrašnjost luksuznog hotela Sent Rojal.
Odaje su bile na trećem spratu, do kog su došli drugim malo većim
stepenicama, sa ogradom i stubovima od uglancanog mesinga, koje su se
nastavljale iznad glavnog stepeništa u predvorju. Gospođica Tempi je
primetila da su duž vijugavih stepenica išle crvene i zlatne trake oko
potpornih stubova, pa joj se svidelo sa kakvom je pažnjom hotel uređen -
svidelo joj se što je neko u to uložio trud i što je ona sama toliko bistra da to
primeti. Gđa Vandarif je ponovo bacila pogled prema njoj, odjednom još
više uznemirena - kao da je i njoj sinula neka ideja.
„Da?" upitala je gospođica Tempi.
„Ništa."
Gđa Maršmur se okrenula prema njoj dok su hodale. „O čemu
razmišljate, Lidija?"
Gospođica Tempi je bila zadivljena kakvu kontrolu je ova imala nad
Lidijom. Ako su joj se ožiljci od procesa još videli na licu, onda je gđa
Maršmur tek odnedavno postala član zavere, od kad je prestala da radi u
javnoj kući. Ali, Lidija Vandarif je bila poslušna kao da je ova njena
dugogodišnja vladarka, se gospođici Tempi učinilo krajnje neprirodnim.
„Plašim se grofa. Neću da i on dođe."
 „Ali, Lidija, on će sigurno doći", odgovorila je gđa Maršmur. „Vi to
dobro znate."
„Ne sviđa mi se."
„Da li vam se ja sviđam?"
„Ne, ne sviđate mi se", promrmljala je mrzovoljno. "Naravno da vam
se ne sviđam. A opet se vrlo lepo slažemo." Gđa Maršmur se
samozadovoljno osmehnula gospođici Tempi i pokazala rukom na hodnik
koji se delio na više strana. „Ovuda."
Grofica nije bila u apartmanu. Gđa Maršmur je otvorila vrata svojim
ključem i uvela ih unutra. Gospođica Tempi je u predsoblju izvadila pištolj,
jer više nisu bile na hodniku i niko nije mogao da ih vidi. Oprezno je krenula
za njima i osvrtala se oko sebe u strahu od moguće zasede. Nagazila je na
neku cipelu i saplela se. Cipela? Gde je posluga da to pospremi? To je bilo
odlično pitanje, jer su grofičine odaje bile u haosu. Gde god da je pogledala,
gospođica Tempi je videla samo prljave tanjire, flaše i pepeljare, razne
komade ženske odeće, od haljina i cipela do donjeg veša, kombinezona,
čarapa i korseta - pobacanih po divanu nasred glavnog salona!
„Sedite", one su sele na divan, jedna do druge. Gospođica Tempi se
osvrnula oko sebe i oslušnula. Iz drugih soba nije dopirao nikakav zvuk,
mada su lampe gorele.
„Grofica nije ovde", rekla je gđa Maršmur.
„Da li je u međuvremenu ova soba opljačkana?" Gospođica Tempi je
ozbiljno postavila pitanje, a gđa Maršmur se samo nasmejala.
„Istina, ledi baš i nije neka čistunka!"
„Zar nema poslugu?"
„Njih radije šalje na druge poslove."
„Ali, ovde tako smrdi! Na dim, piće, prljave tanjire - nakotiće joj se
pacovi!"
Gđa Maršmur je slegla ramenima i nasmešila se. Gospođica Tempi je
nagazila na korset koji je ležao na tepihu pored njenih nogu. „Ovo je, ipak,
moje", prošaputala je gđa Maršmur kroz kikot. „ Zašto ste skidali korset u
salonu jedne plemkinje?" upitala je zapanjeno gospođica Tempi, ujedno
naslućujući odgovor, iako su mogućnosti bile zbunjujuće raznovrsne.
Sklonila je pogled sa gđe Maršmur da bi povratila strogi izgled lica, a onda
ugledala sebe u velikom ogledalu na zidu. Bila je to žustra žena, obučena u
zeleno, sa kestenjastim uvojcima sa obe strane lica, začešljana. Videla je
svoju tamnu senku na toploj svetlosti lampe, a oko sebe dekadentni haos.
Međutim, ono što joj je zapalo za oko bio je odraz jarkoplave boje u
ogledalu. Okrenula se i ugledala umetničku sliku koja je mogla biti samo
Vejlandova.
„Opet Blagovesti..." prošaputala je.
„Jeste", odgovorila je gđa Maršmur isto tako šapućući, nesigurnim i
opreznim tonom. Gospođica Tempi je imala osećaj da neko pažljivo motri
na nju, kao kada se mačka prikrada ptici. „Da li ste je videli još negde?"
„Da."
„Koji deo? Šta je na njoj?"
 Nije odmah htela da odgovori da ne bi pristala na ispitivanje, ali ju je
upečatljiva slika koja joj je ostala u sećanju naterala da počne. „Njena
glava..."
„Naravno - na izložbi g. Šenka. Glava je prelepa... a na licu joj se vidi
blaženi izraz i smirenost - zar ne? A ovde... pogledajte samo kako je ovi prsti
drže za kukove... vidite, to je umetnikovo viđenje, scena kada se na nju
popeo anđeo..." Gospođica Vandarif je počela da cvili. Gospođica Tempi je
htela da se okrene i pogleda je, ali nije mogla da odvoji pogled od slike koja
kao da je bila živa. Čak je lagano krenula prema njoj... potezi kistom su bili
besprekorno glatki, kao da je površina od porcelana a ne od boje na platnu.
Telo je bilo izvanredno prikazano, međutim sam odlomak - koji je bio tako
izdvojen iz celine, na kom se nije videlo lice, nego samo kukovi i dve plave
ruke - bio je nekako mučan i zastrašujuć. Sklonila je pogled. Obe žene su je
posmatrale. Gospođica Tempi se potrudila da joj glas zvuči normalno,
uprkos jezivoj bliskosti kojom je odisala slika. „Ovo je alegorija", rekla je.
„Prikazuje celu vašu zaveru. Anđeo predstavlja proizvodnju plavog stakla, a
žena - sve druge žene koje ste iskoristili u svom radu. A sve to zajedno
prikazuje Blagovesti, jer verujete da će to rađanje - u skladu sa vašim
zamislima - da će, da će..." „Sve nas spasiti", dovršila je gđa Maršmur.
„Kakvo bogohuljenje!" uzviknula je gospođica Tempi. „Niste videli ostatak
slike", rekla je gospođica Vandarif. „Ćutite, Lidija."
Gospođica Vandarif nije ništa rekla, samo je stavila obe ruke na
stomak i iskreno duboko zaječala... onda se presavila u struku i ponovo
zaječala, njihala se napred nazad, dok je zavijanje postajalo sve glasnije, kao
da joj je taj osećaj bio već poznat.
„Gospođice Vandarif?" vikala je gospođica Tempi. „Šta vam je?"
„Već je bolje", rekla je blagim glasom gđa Maršmur i nežno pomazila ženu
u muci i ljuljala je napred-nazad. „Da li ste možda pili porto?" upitala je gđa
Maršmur gospođicu Tempi.
„Ne."
„Primetila sam da ste i vi držali čašu..."
"Samo sam okvasila usne, ništa više." „To vam je pametno."
„Šta je u njemu?" upitala je gospođica Tempi.
Gospođica Vandarif je ponovo jauknula, a gđa Maršmur se nagnula da
je uhvati za ruku. „Dođite, Lidija, dođite ovamo, biće vam dobro."
Gospođica Vandarif je još jače zakukala. „Dođite, Lidija..."
„Šta joj je?" upitala je gospođica Tempi. „Ništa - samo je preterala sa
pripremnim filterom. Koliko je čaša popila, da li ste videli?"
„Oko šest", odgovorila je gospođica Tempi.
„Zaboga, Lidija! Dobro je da sam ovde da vas sprečim u
preterivanju." Gđa Maršmur je pomogla gospođici Vandarif da ustane,
smeškajući se ponizno. Odvela je do otvorenih vrata, a onda zastala i
okrenula se prema gospođici Tempi. „Odmah se vraćamo, ne brinite - samo
do toaleta. Zna se da ona pije porto, pa su joj krišom stavili u njega
pripremni filter. Neophodan joj je, ali ne u ovim količinama."
„Neophodan, za šta?" pitala je gospođica Tempi glasnije. „Da se
pripremi, za šta?"
Gđa Maršmur kao da nije čula pitanje, već se nagla da pomazi
gospođicu Widarif po kosi.
„Biće joj bolje kad se uda, sigurno. Više neće biti ovakvih
samostalnih pijanki. Nema ona pameti za to."
Gospođica Vandarif je opet jauknula, kao da se bunila protiv ove
nepravedne procene, a gospođica Tempi ih je nervozno posmatrala kako
odlaze u sobu, kao da nije ona ta koja drži pištolj u ruci i kao da joj ove žene
nisu naa neki način zarobljenici ili taoci! Krajnje uvređena, nije se pomerila
s mesta. Ubrzo je ustala da slušaa lupanje poklopca na posudi za nuždu
šuštanje vode a onda shvatila da ima odličnu priliku, dok je niko ne vidi, da
zaviri u ostale prostorije. Glavni salon u kom su bili imao je troja vrata -
jedna prema kupatilu, velikom kao soba za poslugu, i pored njih još dvoja.
Kroz luk na vratima, video se drugi salon. Tamo je stajao stočić sa
nepospremljenim ostacima od jela, a na suprotnom zidu, velika vitrina puna
flaša. Dok je tako posmatrala pokušavajući da shvati i spoji u jednu sliku
ono što vidi - koliko je ljudi sedelo za stolom, koliko su popili - za šta bi
trebalo da bude zaista pravi istraživač i avanturista, gospođica Tempi je bila
zabrinuta jer je popila najmanje jedan veliki gutljaj porta - da li je to bilo
dovoljno da taj grozni filter deluje? Za šta su to pripremali gospođicu
Vandarif? Za brak? Malo je verovatno da je tako nešto u pitanju - ili barem
ne u normalnom smislu reči. Gospođica Tempi se setila kako se stoka
sprema za klanicu i stresla se od jeze.
Vratila se u glavni salon i brzo otišla do trećih odškrinutih vrata, iza
sebe je još čula jauke i komešanje. To je bila grofičina spavaća soba. Na
sredini se nalazio ogroman krevet sa ljubičastim zastorima na sve četiri
strane, a na podu je ležalo još odeće - ti predmeti, mali i veliki, izgledali su
kao da lebde po sobi, jer su zidovi i pod bili daleko u senci, a pobacana
odeća, nalik na travke i lišće, kao da je plutala po crnoj i mrtvački
nepomičnoj površini nekog bazena. Gospođica Tempi je povukla zastore u
stranu. Nozdrve su joj se istog časa raširile... posteljina je odisala onim
prefinjenim mirisom grofičinog tela. Osećao se i miris francipana, ali je
pored tog slatkog cvetnog mirisa bilo još nečega, ružmarina, slanog mesa ili
čak zelenog limuna. Miris koji se širio, naterao je gospođicu Tempi da se
seti ljudskih kvaliteta koje je posedovala ta žena. Koliko god bila
zastrašujuća i hladnokrvna, bila je ljudsko biće i imala svoje želje i slabosti...
gospođica Tempi je sada provalila u njeno skrovište. Duboko je udahnula i
oblizala usne.
Prvo što je gospođica Tempi pomislila jeste da u ovom haosu grofica
krije nešto važno, neki časopis ili mapu ili spravu koja bi razotkrila tajne
ciljeve njihove zavere. Jauci gospođice Vandarif su i dalje odjekivali. Šta se
sa tom ženom dešava - zvuči kao da se porađa! Gospođicu Tempi je ponovo
obuzeo nemir, osetila je kako joj vreo znoj izbija iznad obrve i između
lopatica na leđima. Možda će na kraju njeni najveći neprijatelji - grofica i
grof Dorkanc - doći ovamo. Da li je spremna da se suoči sa njima? Potpuno
je zaboravila da je tog dana pila čaj sa grofom, ali ne samo to, nego se i
razgovor sa ove dve dame pretvorio u krah i pokvario joj raspoloženje, iako
su joj one po svim kriterijumima bile više saputnice. Očekivala je napet i
surov sukob, a dobila tajnovit, možda naz 'senzuajaji j opusten susret.
Gospođica Tempi je odlučila da pronađe ako može nešto u ovom haosu i što
pre pobegne.
Prvo je rukama prošla ispod debelih perjanih jastuka na uzglavlju.
Ništa. To je i očekivala. Kada je brzim pokretom podigla dušek i pogledala
ispod kreveta ishod je bio isti, a kada je krenula prema grofičinom ormanu
da otvori fioku sa donjim vešom, gospođica Tempi se još manje nadala da će
išta pronaći. Samo bi glupa žena skrivala nešto u fioci, smatrajući da će
mesto sa intimnim stvarima biti pošteđeno preturanja. Gospođica Tempi nije
volela one koji zabadaju nos, ali je znala da to mesto neće zaobići - tolika
svila, fišbajni i steznici bude đavolsku radoznalost - ko ne bi malo preturao
po njima? Sakriti nešto na ovakvom mestu, na primer dnevnik, bilo bi kao
ostaviti ga u foajeu među novinama za prelistavanje ili još gore, na stolu za
poslugu u vreme ručka. Kao što je i mislila, nije našla ništa važno među
grofičinim donjim vešom - mada je na trenutak prošla prstima kroz gomilu
svilenog rublja i čak, potajno postiđena, prinela poneku stvar ka nosu i sa
uživanjem pomirisala - a onda je zatvorila fioku. Najbezbednija mesta za
sakrivanje su ona najbanalnija - kada je predmet dostupan svačijem pogledu,
ili zatrpan u gomili razbacanih cipela, na primer. Ali, ni tu nije našla ništa
osim mnogo pari lepe i skupe obuće. Gospođica Tempi se okrenula - da li
ima vremena da preturi ceo orman? Da li gospođica Vandarif još stenje?
Pokušavala je da uoči neko skrovito mesto, a opet dovoljno vidljivo da ga
primeti. Jedino što je videla bila je razbacana odeća... i onda se ozarila.
Odmah pored ormana, uza zid koji je bio u senci, ležala je gomila bluza i
marama, što joj je skrenulo pažnju jer je bilo namerno sklonjeno u stranu,
gde niko nije prolazio. Kleknula je i počela brzo da pretura po gomili. Nije
prošao ni tren, a ona je ugledala kako uvijena u žuti italijanski ogrtač, kao
dete na slami, leži ogromna knjiga od plavog stakla.
Bila je velika kao tom enciklopedije - „N" ili „F" - više od jedne stope
dugačka, nešto malo manje široka i oko tri inča debela. Korice su bile čvrste
i neprovidne, kao da je staklar oponašao rezbarenu toskansku kožu koju je
gospođica Tempi viđala na pijaci kod Svete Izabele, ali se i kroz takve
korice videlo a su slojevi unutra bili prilično brojni. Na prvi pogled, knjiga
kao da je bila jednobojna, jarke indigoplave boje, ali kada se zagledala u nju
gospođica Tempi je primetila ustalasane, isprekidane linije na mestima gde
se boja razlivala primamljivoj paleti, od nebesko plave preko kobaltne do
akvamarin plave pri čemu su senke treperile u njenom unutrašnjem oku, kao
da je svaka bila emotivno i vizuelno posebna. Na naslovnoj strani ništa nije
bilo napisano, a - kad je podigla knjigu i okrenula je da pogleda - ničega nije
bilo ni na hrbatu.
Kad ju je dotakla, gospođica Tempi samo što se nije onesvestila. Kao
što je plava pločica zavodila i uvlačila posmatrača, tako je i knjiga izazivala
čitavu bujicu jakih senzacija, koje samo što nisu progutala gospođicu Tempi.
Vrisnula je i trgla ruku.
 Pogledala je prema drugim vratima - one dve žene se nisu čule. Zaista
bi trebalo da pođe do njih - morala bi da ode odavde - jer one samo što nisu
ušle u sobu, a grof i grofica su sigurno na putu ovamo. Zavukla je ruku ispod
marame od damasta, tako da je mogla da dodirne knjigu a da ne oseti njeno
loše delovanje, i počela da je umotava da bi je ponela sa sobom - ovim će
sigurno zaseniti doktora i Čenga. Gospođica Tempi je pogledala dole i
ugrizla se za usnu. Kako da otvori knjigu, a da ne dodirne staklo... ovo će je
zaštititi... saznaće sigurno još više o zaveri i moći će da ispriča onoj dvojici.
Osvrnula se oko sebe - da li se to gospođica Vandarif onesvestila? - pažljivo
je otvorila naslovnu stranu.
Stranice - kroz koje je mogla da gleda, jer su bile providne, i svaka se
preklapala preko sledeće praveći jedinstvenu bezobličnu šaru plave boje -
bile su osetljive i nežne kao krila ose, kvadratna krila ose veličine
kuhinjskog tanjira, a bile su nekako čudno pričvršćene za hrbat tako da ih je
listala kao na pravoj knjizi. Nije mogla tačno da odredi broj stranica, ali bilo
ih je na stotine, sve prelivene pulsirajućim plavetnilom, kao i korice, od čega
je cela soba bila neprirodno osvetljena. Plašila se da okrene stranicu da ne bi
polomila staklo (a plašila se i da ga gleda izbliza), a kada je skupila hrabrosti
da to konačno uradi, shvatila je da je staklo prilično jako - više je ličilo na
debelo prozorsko okno nego na tanak stakleni list. Gospođica Tempi je
okretala svetlucave stranice jednu za drugom. Gledala je u knjigu, treptala i
škiljila - da li je moguće da se ove bezoblične šare mrdaju? Do tada je bila
zabrinuta, a onda je počela da oseća nekakvu težinu glavi i potrebu da spava,
ili ako ne da spava onda da se oslobodi napetosti i kontrole nad stvarima.
Opet je zatreptala. Mora odmah da zatvori knjigu i ode. U sobi je postalo
tako toplo. Kapljica znoja joj je skliznula sa čela pravo na knjigu.Na tom
mestu, površina je potamnela, boja se uskovitlala okolo, a tamna mrlja je
počela da se širi po celoj stranici. Gospođica Tempi se prestravljeno
zagledala a deo boje je počeo da se otvara kao orhideja, kao cvet na
raskrsnici. Bilo je to nešto najlepše što je ikada videla, mada je strahovala šta
se to dogodilo. Pomislila je šta će se desiti kada celu stranicu preplavi crnilo.
Onda se i to dogodilo, poslednja senka blistavog plavetnila je prešla u mrlju
i više nije moglo da se vidi kroz stranicu, videla se samo dubina indigoplave
mrlje. Gospođica Tempi je čula uzvik čuđenja - svesna da ga je zapravo
sama ispustila - i duboko udahnula.
Kovitlac slika joj se vrteo u glavi dok odjednom nije nestao, a u onda
je, sa užasom i zadovoljstvom, shvatila da zapravo nije ni prisutna tu, jer je
kao i onda sa gđom Maršmur i pločicom, osetila da joj se svest potčinjava
svakom osećaju koji je preplavi. Osetila je da zaranja u iskustvo sticano
tokom nekoliko života, koje delirično isplivava, tako ubedljivo i obilno da se
više ne može reći da je Selest Tempi stabilna ličnost... odjednom je pila
aromatično vino na balu pod maskama u Veneciji, bila je zima, osećao se
miris vode iz kanala, vlažnog kamenja i toplih lojanih sveća, u mraku su je s
leđa pipali nečiji prsti, i dalje je spokojno razgovarala sa osobom ispred
sebe, prerušenom u sveštenika, kao da se oko nje ništa ne dešava... onda se
šunja kroz uski ozidani prolaz, duž kog su male niše i u njima lampe
zaklonjene od vetra, ona broji niše sa obe strane, a kada je došla do sedme
skrenula je ka drugom zidu, pomakla je gvozdenu pločicu u stranu i
primakla oko na špijunku, prikazala joj se ogromna spavaća soba i dve
figure stisnute jedna uz drugu, mišićav mladić, sa mlečnobelim butinama,
nagnut preko stola i jedan stariji muškarac iza njega, crven u licu, uzbuđen
kao i ... onda je jahala konja, noge su joj snažno i vešto stezale životinju,
jednom rukom drži uzde a drugom zamahuje opasnom krivom sabljom, juri
preko spržene neke ravnice prema tamnoputim konjanicima sa belim
turbanima, vrišti na sav glas odzadovoljstva, muškarci u crvenim kaputima
sa obe njene strane isto vrište, dve grupe jure jedna prema drugoj, ona se
naginje ka vratu životinje, podigla je sablju, steže konja između nogu a onda
u deliću sekunde joj zapreti snažan udarac, oštrica arapskog oružja joj
proleće pored ramena, vrh sablje se zario u ruku. Jak mlaz krvi i strašan
pad, bol u ruci, konji proleću pored, pređica puče ispod nje a arapin
odgalopira ispred nje i vršti od radosti što ju je ubio... onda Indija, videla je
vrhove katedrale, ona stoji među crvenokošcima, onda napad strelom, crne
kose, ošišani kao srednjovekovni kraljevi...
Lica koja vire iza jedrilica kojе plutaju, miris ribe i soli, krzneni
okovratnik joj golica vrat, čuje razgovore o kožama, slonovači i nalazištima
metala, u ruci na kojoj ima ogromnu rukavicu drži dirljivu figuricu, koja
čuči, pohlepno otvorenih usta i samo jednim velikim okom... mračna
prostorija od mermera i sjajem zlata, male posude i činijice, češljevi i oružje,
sve od zlata, a onda mrtvački sanduk, malo veći od tela dečaka-kralja koji
leži umotan u debeli sloj kovanog zlata sa utisnutim dragim kamenjem, a
onda njena ruka grabi nož, saginje se i vadi neodoljivo primamljiv
smaragd... umetnički studio, gola na divanu, bestidno se naginje, gleda gore
u otvoren prozorčić na krovu, sedefasti oblaci iznad nje između nogu joj je
čovek kome je cela koža ofarbana u plavo, poigrava se njenim bosim
stopalima, jedno podiže sebi do ramena, ona se okreće i pita umetnika da li
je položaj dobar, ali ne može da vidi njegovu ogromnu figuru iza platna, ni
lice, samo jake ruke u kojima su paleta i kist, ali pre nego što je čula
odgovor, pažnju joj skreće muškarac koji pozira sa njom, naginje se da sa
dva prsta dohvati ili samo dodirne njene obrijane usnice... smrdljiva sparna
prostorija puna crnih, znojavih tela, lanci na njima zveckaju, sve se kreće
napred-nazad, u čizmama gazi po brodskom podu, zapisuje nešto u debelu
beležnicu... visoki muškarci u uniformi, bele puti, sa bradama, došli su na
banket sa svojim elegantnim damama, na njima sve blešti od dragog
kamenja, veliki srebrni poslužavnici, na njima čašice sa zlatnim rubom, u
svakoj bistar, vatreno crveni liker sa aromom sladića, ona ispija čašu za
čašom, vodi ljubazan razgovor, violine u pozadini, kristalne posude sa
crnom ikrom na ledu, tanjiri sa crnim hlebom i narandžastom ribom, klima
glavom prema čoveku sa plavom lentom koji joj opušteno dodaje crnu
knjigu u kožnom povezu u kojoj je jedna stranica presavijena, pročitaće je
kasnije, smeška se i pita kakva će uputstva dobiti, koga od prisutnih treba da
izda... ide prema logorskoj vatri ograđenoj kamenjem, u senci je mračnog
dvorca, nebo u pozadini osvetljeno mesečinom, visoki zidovi se uzdižu
iznad strmih crvenih stena, komad po komad pergamenta baca u vatru, gleda
kako se stranice uvijaju i postaju crne, pečat od crvenog voska se pretvara u
mehur i nestaje... onda toplo predvečerje, kamenom popločano dvorište,
jasmin u cvatu, ptice cvrkuću, leži na leđima, postelja od svile, oko nje su
svi bezbrižni, pijuckaju nešto, pričaju, ponekad bace pogled na polugole
mišićave stražare sa turbanima, noge su joj raširene, a prsti u dugoj upletenoj
kosi mlade devojke koja stoji nadvijena nad njenom karlicom, usne i jezik
joj trzaju od blagog osećaja usnulosti, telo joj preplavljuje sve jači osećaj,
predivni talas koji samo što se nije razbio, sve je veći, veći, prsti joj se grče,
poznat lik te devojke koja se sada povlači nazad, vrhom jezika prelazi preko
vrelog požudnog tela, onda prodire napred, talas se iz dubina podiže gore,
visoko, jako, kao da će svakog časa eksplodirati u hiljade plavih cvetova
orhideje i avraki pedalj njenog tela i sve unutra..
Uravo u tom trenutku zadovoljstva, u najdubljim mislima, gospođica
Tempi je shvatila da se izgubila. Sluteći da ima problema sa sećanjem - ili sa
tuđim sećanjima - čula je piskav glas usred neobuzdane cike, kako gđa
Maršmur priča gospođici Tempi o pločici, ako se usmeri na jedan trenutak
moći će ponovo da ga proživi, da kontroliše osećaje i iskustva drugih.
Veštim pokretom jezika, devojka joj je izazvala još jedan grč zadovoljstva
koji joj je prošao slabinama i gospođica Tempi - gledajući očima onoga ko je
ove doživljaj preneo u knjigu - pogledala je dole i sa neopisivim naporom
usmerila misli na osećanja te devojke u čijoj je kosi držala ruku i među
prstima stezala njene pletenice ukrašene perlicama, a onda samo perlice,
samo boja... plava, naravno, bile su plave... od plavog stakla... zagledala se u
njih, duboko, ponovo zinula od zaprepašćenja, odgurujući joj kukove protiv
svoje volje, pažnju joj je skrenuo slatki radoznali jezik, koji je rasterao sve
ostale misli i osećaje iz njene glave, tada je ugledala površinu od stakla i
onda, u najbistrijem trenutku, svom snagom bića, otrgla se odatle i
oslobodila.
Gospođica Tempi je ostala zaprepašćena, otvorila je oči i iznenadila
se kada je videla da joj je glava na podu, položena na gomilu odeće pored
knjige. Osećala je slabost u telu, koža joj je bila vrela i vlažna, podigla se na
kolena i ruke i pogledala iza sebe. U grofičinom apartmanu je bilo tiho.
Koliko je prošlo od kad se zagledala u knjigu? Nije mogla da se seti svih
priča koje je videla – u kojima je učestvovala. Da li je prošlo nekoliko sati,
nekoliko života - ili je bilo kao u snu kada sati prolete za nekoliko minuta?
Podigla se na noge i osetila na svu svoju neprijatnost, osetila da je vlažna.
Šta joj se to desilo? Kakve su joj to misli ušle u glavu - kakve uspomene - da
pustoši, krv i so, muško i žensko? Pomislila je, krajnje ironično, da je
sigurno najrazvratnija devica na svetu.
Podigla je s poda svoje iscrpljeno telo, gospođica Tempi je pažljivo
obmotala maramu od damaska oko knjige i zavezala je. Potražila je svoju
zelenu torbicu ali sad nije bila sigurna da ju je imala kada je ušla u sobu.
Ustala je, uzela umotanu knjigu i pogledala prema još odškrinutim
vratima. Provirila je u salon što je tiše mogla. Tog trenutka je pomislila da
zapravo nije izašla iz knjige, jer je ono što se ukazalo pred njom bila jedna
sveta kompozicija kao da je zavirila u neku pećinu u Pompeji obnovljenu u
moderno doba na divanu, zavaljena sedela je gđa Maršmur, u krem haljini
koja joj je bila otkopčana i spuštena do kukova, korset skinut, gornji deo tela
nag osim tri niza perli čvrsto obavljenih oko vrata. Gospođica Tempi nije
mogla da otrgne pogled od njene leve dojke, teške i bele, na kojoj je sama
prstima leve ruke polako dražila bradavicu, desna ruka joj se nije videla od
glave gospođice Vandarif. Gospođica Vandarif je ležala na divanu pored nje,
bez maske, plave kose puštene niz leđa, zatvorenih očiju, povijenih nogu,
jednu šaku je držala na krilu, labavo skupljenu u pesnicu, a drugom nežno
pridržavala dojku gđe Maršmur da bi joj bilo lakše dok na njoj sisa, sanjiva
kao dobro podojena beba.
Preko puta njih, u fotelji, sa cigarom u jednoj ruci i štapom od
ebonovine sa utisnutim biserima u drugoj, opet u bundi, sedeo je grof
Dorkanc. Iza njega su u polukrugu stajala četiri muškarca: jedan stariji sa
previjenom rukom, jedan niži deblji, crven u licu i sa modrim ožiljcima oko
očiju i dvojica u uniformama koje su bile iste kao ona koju je imao doktor
Svenson, pa je bila sigurna da su meklenburške. Jedan od njih je bio
ozbiljan, surovog izgleda, kratko ošišan, ispucalog suvog lica i krvavih
očiju. Drugi, kog je sa pločice znala vrlo dobro, bio je Karl-Horst fon
Masmerk. Prvi utisak koji je princ ostavio na nju bio je više nego loš - visok,
bled, mršav, aseksualan, imao je uvučenu bradu i oči kao sirove ostrige. Čim
je prešla pogledom preko svih ovih ljudi, pogledala je na drugi divan, na
kom je sedela grofica Laker-Sforca, dok joj se iz muštikle, koja je bila u
savršenom položaju, izvijala tanka nit dima prema tavanici. Imala je na sebi
tesnu ljubičastu bluzu od svile sa malim crnim percima na ivici koja su joj
naglašavala belinu grudi, vrat i minđuše od čilibara. Ispod bluze je imala
crnu haljinu koja joj je kao neko pramagijsko biće klizila niz telo sve do
tamnog poda... gde je na gomilli sa već bačenom odećom ležala i divljački
raskomadana putna torba gospođice Tempi.
Osim gospođice Vandarif, svi su nemo gledali gospođicu Tempi.
„Dobro veće, Selestt", rekla je grofica. „Iščupali ste se iz knjige.
Zadivljujuće. To ne uspe svako, znate."
Gospođica Tempi nije ništa odgovorila.
„Drago mi je da ste ovde. Drago mi je da ste imali priliku da
razmenite iskustva sa mojom sadnicom gđom Maršmur, a isto tako i da
se upoznate sa Lidijom, sigurno imate mnogo toga zajedničkog - dve
dobrostojeće mlade dame, čiji su životi kao jedan beskrajan horizont."
Grof je izbacio oblak plavog dima. Gđa Maršmur se nasmejala gospođici
Tempi u lice i nastavila da lagano uvrće između palca i kažiprsta rozikastu
bradavicu na grudima. Muškarci se nisu ni pomerili.
„Trebalo bi da znate", nastavila je grofica, „da vašeg saradnika,
kardinala Čenga, više nema. Meklenburški doktor je u strahu pobegao iz
grada i napustio vas. Vi ste prisustvovali našem procesu. Videli ste jednu od
naših staklenih knjiga. Znate kako svi mi izgledamo i kako se zovemo, znate
da naši napori imaju veze sa lordom Vandarifom i porodicom Fon Masmerk
iz Meklenburga. Vi sigurno znate", ovde se nasmešila, „šta stoji iza
predstojećeg imenovanja novog lorda Tara. Vi sve to znate i možete -
sigurna sam da možete jer ste pametni i uporni - da pretpostavite još mnogo
toga drugog."
Podigla je lakiranu muštiklu do usana i uzela dim, a onda lenjo vratila
ruku na divan. Nakon jedva čujnog uzdaha, usta su joj se razvukla u usiljen
lukav osmeh, izbacujući dim na jednu stranu.
„Zbog svega toga, Selest Tempi, vi morate umreti."
Gospođica Tempi nije ništa odgovorila.
„Priznajem", nastavila je grofica, „da sam vas pogrešno procenila.
Grof kaže da jesam, a verovatno znate da grof retko kad greši. Vi ste jedna
jaka, ponosna, odlučna devojka, što mi je izazvalo velike neprijatnosti... čak
- priznaću vam - i... predloženo mi je da vam iznesem ponudu... to inače ne
radim kada odlučim da nekoga uništim. Ali, predloženo mi je... da vam
dozvolim da se priključite našem radu i postanete naš značajan i vredan član.
Gospođica Tempi nije ništa odgovorila. Noge su joj bile slabe, a srce
hladno. Čeng je mrtav? Doktor pobegao? Ne veruje. To nije istina.
Gospođica Tempi je osetila da su joj se usne izvile iz prkosa. Grof
Dorkas je izvadio je cigaru iz usta:
„Ne znam kako da vam prostije- Ako ne prihvatite, preseći ćemo vam
grkljan odmah, nikakva teškoća, ako prihvatite, krenućete sa nama. Budite
sigurni da vam vaša dvolčnost i lukavština neće biti od koristi. Ostavite svu
nadu, gospođice, ionako će vam ona biti izbrisana... zameniće je izvesnost."
Gospođica Tempi je pogledala njegovo surovo lice, a onda
zaslepijujuću lepotu grofice Laker-Sforca, njen savršen osmeh, istovremeno
mek, izazivački hladan kao led. Četvorica muškaraca su je bledo posmatrala,
princ se češao nosu. Da li su ih sve transformisali pomoću procesa koji im je
onda oslobodila životinjsku logiku od moralnih obzira? Princ i onaj debeli
čovek su i dalje imali ožiljke. Njihov stariji kolega je imao onaj stakleni
požudni pogled - možda su njegovi ožiljci već izbledeli - samo je drugi
vojnik imao normalan izraz lica koji je pokazivao sigurnost i sumnju u isto
vreme. Na svim drugim licima se videla jedino neka neljudska
samouverenost. Pomislila je koji će je od njih ubiti. Na kraju je pogledala u
gđu Maršmur, iza čijeg se nezainteresovanog izraza lica krila čista
radoznalost... kao da nije znala šta će gospođica Tempi uraditi kada se
jednom preda i šta će do kraja od svega toga biti.
„Izgleda da nemam izbora", prošaputala je gospođica Tempi.
„Nemate", složila se grofica i okrenula se prema krupnom muškarcu
koji je sedeo pored nje, a onda izvila obrve kao da kaže da je njena uloga u
ovome završena.
„Budite ljubazni, gospođice Tempi", rekao je grof Dorkanc, „skinite
cipele i čarape."
Hodala je bosa - jednostavna strategija da je spreče da pobegne i krene
prljavim ulicama - išla je niz stepenice a onda napustila hotel Sent Rojal.
Osim gđe Maršmur, koja je ostala pozadi, svi ostali su silazili za
gospođicom Tempi -vojnik, zdepasti čovek sa ožiljcima, onaj stariji čovek
koji je krenuo napred da nađe kočiju, grof i grofica koji su joj bili sa strane,
a iza njih princ sa gospođicom Vandarif na rukama. Dok su silazili niz
stepenice, gospođica Tempi je primetila da je na recepciji bio novi
službenik, koji se iz poštovanja prema grofici samo blago naklonio.
Gospođica Tempi se zapitala zašto je ovoj ženi uopšte bio potreban proces
ili to magično plavo staklo, kad niko nije bio toliko jak i odlučan da odbije
ono što mu ona traži. Gospođica Tempi je pogledala grofa, ozbiljno
zagledanog napred, sa jednom rukom na svom štapu sa utisnutim biserima, a
drugom na umotanoj plavoj knjizi, kao kralj u izgnanstvu koji planira da se
vrati na tron. Osećala je kako je tepih golica po stopalima. Kada je kao mala
trčala bosa po očevim plantažama, noge su joj bile grube i pune žuljeva.
Sada je imala nežna stopala kao sve dame koje se kupaju u mleku, tako da su
joj mogućnosti da pobegne bile iste kao da ima gvozdene okove oko nogu.
Setila se svojih malih zelenih čizama, bačenih i šutnutih ispod divana.
Više je nije bilo briga za njih, a pitala se da li se iko više brine i za nju.
Nekakve kočije su čekale ispred hotela - jedna elegantni jednopreg, a druga,
crna kočija sa grbom, reklo bi se meklenburškim, na vratima. Princ,
gospođica Vandarif, vojnik i zdepasti muškarac sa ožiljcima popeli su se u
nju dok je onaj stariji počeo da se penje pored kočijaša. Portir iz hotela je
pridržao vrata jednoprega grofici, a onda i gospođici Tempi, kojoj se
gvozdeni stepenik jako utisnuo u stopalo kada je ulazila. Sela je preko puta
grofice. Ubrzo im se pridružio grof i svojom težinom zatresao celu kočiju.
Seo je pored grofice, a portir zatvorio vrata. Grof je udario štapom o krov i
kočija je krenula. Od trenutka kada joj je grof tražio da izuje cipele do
momenta kada je kočija krenula, nisu progovorili ni reč. Gospođica Tempi
se nakašljala i pogledala u njih. Tajac joj je skoro uvek pomagao da održi
kontrolu nad sobom. „Volela bih nešto da znam, ako mogu." rekla je. Grof je
odmah odgovorio. „A šta to?"
Gospođica Tempi je usmerila pogled prema grofici, jer je pitanje
zapravo bilo postavljeno njoj. „Volela bih da znam kako je poginuo kardinal
Čeng."
Grofica Laker-Sforca je pogledala gospođicu Tempi u oči prodorno i
ispitivački.
„Ja sam ga ubila", izjavila je takvim tonom da gospođica Tempi ne bi
trebalo ništa više da pita.
Međutim, gospođica Tempi se nije prepala - zapravo, ako njen
neprijatelj ne želi da priča o tome, onda je to za nju samo ispit upornosti i
volje. „Stvarno?" upitala je. „On je bio izuzetan čovek."
„Bio je." složila se grofica. „Napunila sam mu pluća mrvljenim
staklom spravljenim od naše indigo gline. Može da ima vrlo korisno dejstvo,
ali je količina koju je udahnuo Kardinal smrtonosna. Izvanredan je reč sa
mnogo značenja - fizička sposobnost je uvek najjednostavnija i najlakše se
savlađuje."
Gospođica Tempi je bila potpuno poražena lakoćom sa kojom je
grofica opisala Čengovu smrt. Iako ga je poznavala samo kratko, ostavio je
tako jak utisak na gospođicu Tempi da je njegov iznenadni nestanak za nju
bio nešto jezivo.
 „ Da li jeumirao brzo ili polako?" upitala je gospođica Tempi
najmirnijim glasom kojim je mogla.
„Ne bih rekla da je bilo brzo..." Dok je odgovarala, grofica je uzimala
crnu torbu ukrašenu visećim perlama, izvadila iz nje muštiklu, cigaretu i
šibicu „Mada je smrt ipak bila plemenita, jer - kao što ste i sami videli - to
staklo indigo boje izaziva beskrajne snove i... senzualne doživljaje. Od
vešanja ljudi obično oteknu..." zastala je i izvila obrve da proveri da li je
gospođica Tempi prati, „i umiru neposrednom i spontanom smrću, što je
barem za naše muškarce ovde bolje od mnogih drugih oblika smrti. Mislim
da slično, ako ne i jače, uzbuđenje nosi smrt nastala od indigo stakla. Ili se ja
samo tako nadam, jer je vaš kardinal Čeng bio specifičan suparnik... iskreno,
teško da bih mu ikada poželela nešta loše, osim da umre."
„Da li ste potvrdili svoje reči tako što ste ga opipali po pantalonama?"
durio se grof. Gospođica Tempi je tek posle nekoliko trenutaka zaključila da
se u stvari smejao.
„Nisam imala vremena." Kikotala se grofica. „Život je pun kajanja. A
šta je ono? Ništa drugo do prošlogodišnje lišće - opalo, zaboravljeno i
počišćeno."
Scena Čengove smrti - koju uprkos grofičinog opisa nije mogla da
zamisli drugačije osim kao nešto jezivo, sa krvarenjem iz nosa i usta -
neprekidno se vrtela gospođici Tempi u glavi. „Kuda idemo?" upitala je.
„Sigurno vam je poznato", odgovorila je grofica. „U kuću u
Haršmortu." „Šta ćete da mi uradite?"
„Nema svrhe plašiti se od nečega što ne možete promeniti", rekao je
grof. „Osim što uživam dok vas gledamo kako se ljutite", prošaputala je
grofica. Gospođica Tempi na ovo nije imala odgovor, ni posle nekoliko
trenutaka tokom kojih je pokušavala da nešto uoči kroz uske prozore - koji
nisu bili na njenoj strani već na suprotnoj, da bi onaj koje na njenom mestu
ostao neprimećen ili da bi, u nekom čednijem svetu, mogao da zaspi - nije
jasno videla u kom se delu grada nalaze, a onda se nakašljala i ponovo
progovorila. Grofica se nasmejala.
„Da li vas ja to nečim zasmejavam?" upitala je gospođica Tempi. „Ne,
ali samo što niste", odgovorila je grofica. „Nepokolebljivost je reč koja ni
blizu ne opisuje vašu ličnost, Selest."
„Sa takvom bliskošću mi se ne obraća mnogo ljudi koje poznajem",
rekla je gospođica Tempi. „Čak bih mogla da ih nabrojim na prste jedne
ruke."
„ Zar nismo dovoljno bliske?" upitala je grofica. „Ja mislim da
jesmo."
„Koje je onda vaše ime?"
Ova elegantna žena se ponovo zakikotala, a čak je i grof Dorkanc
izrvio usne suzdržavajući osmeh.
„Rozamonda", rekla je grofica. „Rozamonda, grofica od Laker-
Sforca."
„Laker-Sforca? Da li je to neko mesto!" Bilo je. Nažalost, od njega je
ostalo samo ime."
 „Da, shvatam", rekla je gospođica Tempi, koja zapravo nije shvatala
ništa već je samo htela da se složi sa njom.
„Svi ljudi imaju svoje plantaže, Selest... svoja ostrva, makar samo u
srcu."
„Jadni oni", rekla je gospođica Tempi. „Meni je pravo ostrvo mnogo
veće zadovoljstvo."
„Nekada je to", grofičin topli glas je postajao primetno grublji, „jedini
način da se takva mesta posete ili sačuvaju."
„Da ostanu nestvarna, to mislite?"
„Ako tako želite."
Gospođica Tempi je ćutala, svesna da ne razume šta grofica hoće da
kaže.
„Ja nemam nameru da izgubim svoje", rekla je.
„Niko ga nikada ni ne izgubi, draga moja", odgovorila je grofica.
Putovali su u tišini, sve dok se grofica nije nasmešila, ljubazno kao i
ranije.
„Nego, hteli ste nešto da pitate?"
„Jeste", odgovorila je gospođica Tempi. „Htela sam da pitam za
Oskara Vejlanda i njegove prikaze Blagovesti, jer i vi imate jednu sliku u
svojim odajama. Grof i ja smo uz čaj popričali o tom umetniku."
„Stvarno?"
„Da, rekla sam grofu da mi je sumnjiv zbog onoga što duguje ovom
umetniku."
„Stvarno to mislite?"
„Da, stvarno." Gospođica Tempi se nije zavaravala da može da
razljuti ili umilostivi ovo dvoje, i da zahvaljujući njihovoj
dekoncentrisanosti iskoči iz kočije -najverovatnije bi završila pod točkovima
druge kočije koja je išla za njima - a opet, razgovarajući o slikama mogla je
doći do korisnih informacija o procesu i izbeći probleme prilikom svoje
poslednje akcije. Nikada nije razumela ni nauku ni alhemiju - da li su nauka
i alhemija isto? - jer joj teorijsko znanje nikada nije bilo važno, ali je znala
da grofu jeste. Uz to, znala je on osetljiv kada je u pitanju nestanak ovog
slikara, pa je po običaju bila uporna kao osa.
„A kako to mislite?" upitala je grofica.
„Tako što su", odgovorila je gospođica Tempi, „slike Blagovesti
očigledno alegorijski prikaz vašeg procesa i cele vaše zavere - to da su slike
same po sebi besramno bogohuljenje nema svrhe ni govoriti, osim da bi se
naglasilo sa kakvom su nadmenošću nastale - iz vašeg ugla, kao napredak
nastao delovanjem tog dragocenog plavog stakla. Naravno", nastavila je
pogledavši iskosa grofa koji je bio nepomičan, „reklo bi se da je grof, i svi
vi, ovo prisvojio, jer je na poleđini slika autor ispisao svoje alhemijske tajne
- a sve to samo zato što g. Vejland više nije među živima.
„Rekli ste to grofu?"
„Naravno da jesam."
„I šta vam je rekao?"
„Ustao je od stola."
 „To je zaista ozbiljna optužba."
„Naprotiv, to je nešto sasvim očigledno - uz to, nakon tolikog nasilja i
razaranja koje ste izazvali, ovakva optužba nije nimalo nerealna ili
neosnovana. Kako je delo samo po sebi monstruozno, a ubistvo njegovog
stvaraoca još više, ja ne bih rekla da je ubica neki... nežan čovek."
Kao da su se ostvarila sva očekivanja gospođice Tempi da će ga
razbesneti, možda i preko mere, grof Dorkanc se polako protegao napred i
ispruživši ruku stegao gospođicu Tempi oko vrata. Uzalud se povlačila
prema sedištu i ubeđivala sebe da je ovo samo napad besa i da on ne želi da
je zadavi, jer bi je inače zgrabio mnogo brže. Ali, kako su je prsti sve više
stezali, ona je sve više sumnjala u svoju procenu i zaprepašćeno gledala u
njegove ledeno plave oči. Stisak mu je bio čvrst, ali je nije gušio. Odjednom
joj je pred očima bila scena sa Spragom. Nije mogla da se mrdne.
„Videli ste slike - dve, zar ne?" Glas mu je bio dubok i delovao
zastrašujuće „Recite nam... kakvi su vam utisci?"
„O čemu?" šaputala je.
„O čemu god. Kakve su vam misli probudile?"
„Pa, kao što sam rekla, alegorijski..."
Grof je tako jako stegao da je na trenutak pomislila da će joj polomiti
vrat. Grofica se nagnula prema njoj i rekla blagim tonom. „Selest, grof
pokušava da vas natera da mislite." Gospođica Tempi je klimnula. Grof je
opustio stisak. Ona je udahnula. „Mislim da su slike neprirodne. Jer se žena
na njima predaje anđelu – prepušta se putenosti i zadovoljstvu, kao da je to
jedino što postoji. Tako nešto je nemoguće. To je opasno." „Zašto?" upitao
je Grof.
„Zato što to niko ne bi uradio! Zato što, zato što kad ne bi bilo granice
između sveta i čovekovog tela, čovekovog uma - to niko ne bi mogao da
podnese!"
„Ja mislim da bi to bilo izvanredno", prošaputala je grofica.
„Za mene ne bi!" viknula je gospođica Tempi.
Grofica je prešla na drugu stranu kočije i sela pored gospođice Tempi.
Dok su joj haljine šuštale, primakla se devojci i prislonila joj usne na uvo.
„Da li ste sigurni? Jer, ja sam vas videla, Selest... u ogledalu, a videla
sam vas i sa knjigom... da li znate?"
„Šta, da li znam?"
„Da kada ste u mojoj sobi... onako slatko klečali... ja sam mogla da
vam osetim miris..."
Gospođica Tempi je zajecala ne znajući šta da radi.
„Mislim na knjigu, Selest", šaputala je grofica. „Sećate se šta ste
videli! Šta ste uradili, šta su vama uradili - šta ste postali - kroz kakve ste
predivne svetove putovali!"
Od ovih reći je gospođici Tempi proključala krv - šta se to dešava sa
njom? Imala je utisak da su uspomene iz knjige kao tuđi otisci prstiju na
njenom mozgu. Bili su svuda! Nije ih želela! Zašto ih onda ne gurne u
stranu?
„Niste u pravu!" vikala je gospođica Tempi. „To nije isto!"
 „Niste ni vi isti", nacerio se grof Dorkanc. „Već ste napravili prvi
korak u Procesu svoje transformacije!"
U kočiji je postalo previše vruće. Grofica je napipala nogu gospođice
Tempi vešto zavukla ruku ispod njene haljine, iskusni prsti su se peli uz
unutrašnju stranu butine. Gospođica Tempi je bila zaprepašćena. To nisu bili
oni Spragovi grubi, prostački prsti, već neki - iako napadni - razigrani,
izazivački, uporni. Niko je nikada nije ovako dodirivao, niti na ova mesta.
Nije mogla da razmišlja.
„Ne, ne..." počela je.
„Šta ste videli u knjizi?" Grof je uporno pritiskao svojim
zastrašujućim škripavim glasom. „Da li znate kakvog su ukusa smrt i moć?
Da li znate šta ljubavnicia osećaju u krvi? Znate! Znate vi sve to i više od
toga! To je pustilo korene u vama! Osećate sve o čemu govorim! Da li ćete
ikada moći da zaboravite ono što ste videli? Da li ćete ikada biti u stanju da
se odreknete tog zadovoljstva, kada ste osetili njegov otrov u punoj snazi?"
Grofičini prsti su prodrli kroz otvor na svilenim gaćicama i vešto
skliznuli u njeno vlažno telo. Gospođica Tempi se povlačila od tog dodira,
ali je sedište bilo tako malo, a osećaj tako divan.
„Mislim da nećete, Selest" šaputala je grofica. Lagano je protrljala
vrhove svoja dva prsta, a onda ih vlažne gurnula duboko, dok je odozgo,
iznad njih, trljala palcem. Gospođica Tempi nije znala šta treba da radi,
protiv čega da se bori osim protiv nametanja njihove volje protiv svoje - ali
nije htela da se bori, strast koja joj je rasla u telu bila je božanstvena, mada
je htela da se otrgne od zlih grabljivica. Šta će im njena strast? To je u stvari
samo podsticaj, sredstvo, oblik večne kontrole i podređenosti. Grofičini prsti
su klizili napred-nazad. Gospođica Tempi je stenjala.
„Mozak vam se upalio!" siktao je grof. „Ne možete izbeći svoj um, mi
vas imamo, morate popustiti, telo će vas izdati, srce će vas izdati; svi su vas
skoro napustili i besramno izdali, sve više imate novih uspomena,
preplavljuju vas potpuno, vaš život, vaše biće se promenilo, vaša nekada
čedna duša sada je prljava od čitanja moje staklene knjige!"
Dok je govorio, ona je osećala kako joj se mozak vrti, kako se u
njemu otvaraju vrata pravo u njeno uspaljeno telo - bal pod maskama u
Veneciji, dvojica muškaraca koje gleda kroz špijunku, žena pozira na
divanu, onaj predivni harem i još toliko toga - gospođica Tempi je dahtala,
grofičini prsti su se vesto igrali sa njenim najintimnijim delovima tela, usne
te žene su bile na njeno uhu, tihim stenjanjem je budila strast u njoj - taj
provokativni zvuk koji isp staju žene može da se meri sa ekstazom - svakog
trenutka pružala joj je sve v uživanje... gospođica Tempi je osetila kako joj
slatko zadovoljstvo obliva te kako vreli balon u njoj samo što nije
eksplodirao... a onda je zatvorila oči i ugledala sebe u kočiji između dvojice
napadača, priklještena, a onda - mrtvi otmičari,i lice, isprskano krvlju,
doktor beži, sav u suzama i na kraju, kao da je našla ono što joj treba, topao,
čist, suv beli pesak na obali spokojnog plavog mora. Odbacila se sa ivice - sa
njihove ivice, ne njene.
Prestali su u tom trenutku, kada su shvatili da ih je gospođica Tempi
nadjačala, trgla je ruku i vratila se na sedište sa pobedničkim osmehom na
licu.
Grof je opustio stisak oko njenog vrata i seo nazad na mesto. Osetila
je kako joj zadovoljstvo u telu splašnjava i kako je neraspoložena što više ne
dobija nadražaje.
Pogledala ih je u oči i shvatila da su je doveli do ivice samo da bi joj
pokazali koliko je potčinjena. Posmatrali su je sa nadmenošću i prezirom, a
onda je, pre nego što su i reč progovorili, grofca onom istom rukom koja je
bila ispod haljine - ošamarila gospođicu Tempi po licu. Ova se zanela u
stranu od udarca, lice ioj je gorelo. Grofica ju je još jednom ošamarila, isto
onako jako, i oborila je u ugao kočije.
„Ubili ste mi dvojicu ljudi", rekla je besno. „Nemojte misliti da ću to
da zaboravim."
Gospođica Tempi se držala za utrnulo lice, šokirana i zbunjena,
osećajući vlažnost grofičinog dlana - koja je bila zapravo njena. Bes joj je
splasnuo kada je shvatila da je vazduh u kočiji bio zagušljiv i težak od mirisa
njenog uzbuđenja. Povukla je haljinu preko nogu i videla kako grofica
pažljivo briše prste o maramicu. Pokušali su da joj pokažu koliko je
bespomoćna, ali je od toga gospođica Tempi postala još odlučnija. Šmrcala
je i brisala suze od bola, a onda se odjednom ohrabrila kada je videla da iz
raskošne grofove bunde viri njena zelena torbica.
Kočija ih je dovezla do stanice Stroping, gde je gospođica Tempi
ponovo morala da hoda bosonoga, prvo niz stepenice a onda preko stanične
platforme do voza. Znala je da će joj tabani biti sasvim crni od prljavštine.
Tako je i bilo, samo bi povremeno zastala da s gađenjem pogleda svoje
prljave noge pre nego što bi je gurnuli napred. Grof i grofica su opet išli
pored nje, princ sa svojom verenicom je bio iza, a ostala trojica na kraju.
Prošli su pored nekoliko ljudi, koji su ljubazno klimali glavom - princu i
gospođici Vandarif, verovatno, jer su bili poznate ličnosti - ali nisu bili
zapanjeni pred prizorom bosonoge mlade devojke, koja je po svemu sudeći
sebi mogla da priušti sluškinju da je frizira, ali ne i par najobičnijih cipela.
Gospođica Tempi nije obraćala pažnju na njih, čak ni kada bi htela.
Njihovi upitni pogledi prerasli u negodovanje. Naprotiv, ona je
uporno gledala oko sebe da nađe neku mogućnost da pobegne, ali ničeg nije
bilo. Zanemarila je čak i dvojicu pozornika u uniformama, jer u društvu
ovako elegantno obučenih plemića, niko joj ne bi poverovao da je oteta, a
još manje da je u pitanju neka velika intriga. Jedina mogućnost joj je bila da
pobegne iz voza.
Čvrsto je rešila da to uradi, ali se potpuno zaprepastila kada je
ugledala neke dve osobe kako čekaju sa kondukterom na platformi kraj
otvorenih vrata poslednjeg vagona. Za jednog bi, na osnovu opisa koji je dao
doktor Svenson rekla da je Fransis Ksonk, u fraku navučenom samo na
jednu ruku i zakopčanom ukoso - drugi rukav je visio prazan - jer mu je ruka
bila u debelim zavojima. Drugog, visokog, koji je stajao u strogom crnom
fraku, prepoznala bi u bilo koje doba dana sa suprotnog kraja stanice.
Gospođica Tempi je zastala, grof Dorkanc ju je nežno uhvatio za rame i
pogurao nekoliko koraka dok nije ponovo nastavila u istom ritmu. Pustio je -
ne udostojivši se ni da je pogleda -a kada je gospođica Tempi pogledala
groficu, ova se surovo smeškala od zadovoljstva.
„Ah, pogledajte - to su Baskomb i Fransis Ksonk! Možda će ovo
putovanje ponovo spojiti zaljubljene!"
Gospođica Tempi je zastajkivala, a grof je gurkao ispruženom rukom.
Rodžer je mirno prešao pogledom preko nje, ali je primetila da je
njemu, koliko god da se krio iza ukočenog izgleda vladinog činovnika, bilo
neprijatnije zbog njenog prisustva. Kada su poslednji put razgovarali? Pre
devet dana? Deset? Još je sve bilo kao da su vereni. Gospođica Tempi se
trgla na samu reč - da li postoji reč koja je više izgubila značenje u
poslednjih nekoliko sati? Među njima je sada bila takva udaljenost kakvu
ranije nije mogla ni da zamisli, razlike u ubeđenjima i proživljenom iskustvu
su bile velike kao okean koji je preplovila kada je prvi put došla u Rodžerov
svet. Morala je da prihvati da se on predao ovoj zaveri i procesu, amoralnim
senzacijama - onome što je, reklo bi se po knjiz, razvrat. Sigurno je
učestvovao u organizovanom ubistvu svog ujaka - kako inače nasledio
titulu? Da li je mirno posmatrao - ili možda čak učestvovao –u ubistvima i
drugim grozotama koje su počinjene, na primer kada je ubijen kardinal
Čeng? Nije želela da veruje u to, ali sada je stajao tu pred njom. A šta je sa
promenama u njoj samoj? Gospođica Tempi se u sećanjima vratila na besanu
noć, kada je ridala u krevetu zbog Rodžerovog pisma - šta je to naspram
Spragovog napada, ili grofičinih pretnji, ili podmuklog surovog procesa.
Gospođica Tempi je otkrila koliko je odlučna i sposobna da napravi
izbor kao ravnopravan deo trojke sa doktorom i Kardinalom, prava
avanturistkinja? Rodžerov pogled je prešao preko njenih prljavih stopala.
Uvek je izgdala besprekorno uredno, ali je u ovom trenutku videla da je on
procenjuje njene nedostatke - sigurno ju je gledao kao svoj otpadak. Srce joj
je prvo sišlo u pete ali je onda duboko udahnula i raširila nozdrve. Nije
važno šta Rodžer Baskomb misli o njoj - više nikada neće ni biti važno.
Fransisa Ksonka je pogledala samo na trenutak da bi ga osmotrila i
ništa više. Znala je priču o njemu - razuzdani gotovan, brat moćnog Henrija
Ksonka - i odmah zapazila njegovo fazansko šepurenje i preterano poziranje,
zloban izraz lica, pri čemu se videlo da mu je ruka teško i ozbiljno
povređena. Upitala se kako je do toga došlo i pomislila kako bi uživala da je
tome prisustvovala.
Njih dvojica su onda prišla grofici da joj ukažu poštovanje. Ksonk se
prvi naklonio, pružio ruku, uzeo njenu i podigao je do svojih usta. Kao da joj
sve do tada nije bilo dovoljno poniženja, gospođica Tempi je ostala
zapanjena kada je primetila da se nozdrve Fransisa Ksonka šire na dodir
grofičine ruke - iste one koja je bila gospođici Tempi između nogu. Dok je
podlim pogledom gledao groficu pravo u oči - ona mu je uputila isto toliko
podli osmeh - Ksonk je, umesto da joj poljubi ruku, polako prešao jezikom
po njenim prstima. Pustio joj je ruku, udario petama i okrenuo se gospođici
Tempi, gledajući je požudno. Ona mu nije pružila ruku, niti se on sagnuo da
je dohvati. Sa još širim osmehom na licu klimnuo je prema grofu. Gospođica
Tempi nije obraćala pažnju na Ksonka. Uprkos njenoj volji, pogled joj je bio
uprt u Rodžera Baskomba dok je ljubio grofičinu ruku. Opet je videla da je
njen miris primećen - ali je Rodžerova reakcija bila više zbunjenost nego
izopačena požuda. Nije pogledao u groficu kojoj su se oči osmehivale, već je
brzim pokretom prešao usnama preko njene ruke i pustio je.
„Pretpostavljam da se vas dvoje poznajete" rekla je grofica. Tempi se
zacrvenela. „Poznajemo se." rekao je Rodžer Baskomb. Odsečno je klimnuo.
„Gospođice."
„Gospodine Baskomb." „Vidim da su vam skinuli cipele", rekao je u
razgovornom tonu, ne sasvim neljubazno.
„Bolje brinite za svoju dušu, gospodine Baskomb", odgovorila je, dok
su joj te grube detinjaste reči odjekivale u ušima, „ili treba da vam se
obratim kao lordu Taru?"
Rodžer joj je na trenutak presreo pogled, kao da je hteo nešto da kaže,
nije mogao ili nije smeo pred ovim ljudima. Onda se okrenuo i obratio grofu
i grofici.
„Trebalo bi da se ukrcamo - voz samo što nije krenuo."
Gospođicu Tempi su smestili samu u zaseban kupe. Mislila je - plašila
se - da će grof i grofica nastaviti da je maltretiraju kao u kočiji, ali je grof
samo otvorio vrata kupea, gurnuo je unutra i zatvorio ih. Potom je mirno
nestao iz hodnika. Pokušala je da otvori vrata. Nisu bila zaključana, provirila
je i videla Fransisa Ksonka kako stoji nekoliko koraka dalje i razgovara sa
meklenburškim oficirom. Kada su čuli zvuk otvaranja vrata, iznervirano i
besno su se okrenuli tako da se gospođica Tempi povukla nazad u kupe,
uplašena da će ući za njom. Ali nisu, pa je posle nekoliko trenutaka
provedenih u strahu, sela i počela da razmišlja šta dalje da radi. Vode je u
Haršmort, samu i razoružanu, i što je najgore bosu. Koja je prva stanica na
putu za Orindž kanal - Krampton Plejs, Gorsmont, Pakington? Da li bi
mogla neprimetno da otvori prozor kupea i pobegne dok voz bude stajao na
stanici? Da li bi mogla da skoči sa te visine - bilo je najmanje petnaest stopa
- na prugu posutu oštrim kamenjem, a da ne povredi noge? Ako ne bude
mogla da potrči kad iskoči iz voza,odmah će je uhvatiti, to je sigurno.
Uzdahnula je i zatvorila oči. Da li je uopšte imala izbora?
Pitala se koliko je sati. Ono mučenje s knjigom i u kočiji toliko su je
iscrpeli da sada želi čašu vode ili možda još više, priliku da se odmori i
zatvori oči na nekom bezbednom mestu. Skupila je noge na sedištu, uvila
haljinu oko sebe i sklupčala se što je bolje mogla, osećajući se kao životinja
šćućurena u uglu kaveza. Iako nije htela, misli su joj odlutale ka Rodžeru.
Opet se zapanjila koliko su odmakli od svojih prethodnih života. Kada je
raskinuo veridbu, ona je bila samo jedan među gomilom drugih elemenata -
njegova porodica, moralni obziri - koji su gurnuti u stranu pred njegovim
ambicijama. Ali sada su se nalazili u istom vozu, na samo nekoliko koraka
jedno od drugog. Ništa ga nije sprečavalo da dođe u njen kupe (grofica bi to
dozvolila iz čiste želje za zabavom), a opet nije. Čak i ako su ga podvrgli
procesu, činilo joj se da je o izbegavanje bilo krajnje svirepo - kao da je
nikada nije zagrlio? Zar nije ostala ni mrvica one naklonosti i brige, barem
toliko da joj pruži utehu, da olakša zbog sudbine koja ju je zadesila? Izgleda
da nije. Iako je do tada bila rešena pobegne i tajno se radovala pobedi nad
otmičarima i njihovom knjigom - gospođica Tempi se opet našla sama i
napuštena usred kupea u vozu koji je grabio preko pustog prostransta.Vrata
kupea su se otvorila i ušao je meklenburški oficir. Pružio je gospođici
metalnu čuturicu. Na trenutak je razmišljala, iako joj je grlo bilo potpuni
sprženo. On se iznervirao i namrštio.
„Uzmite. Voda."
Uzela je, skinula zatvarač i navrnula. Uzela je vazduh i potegla
ponovo. Voz se kretao sporo. Obrisala je usta i vratila čuturu. On je uzeo, ali
se nije pomerio. Voz je stao. Čekali su u tišini. Opet joj je pružio čuturu.
Gospođica Tempi je odmahnula glavom. On je vratio zatvarač. Voz je
krenuo. Dok joj je srce silazilo u pete, gledala je kroz prozor kako se natpis
Krampton Plejs udaljava i nestaje joj iz vidokruga. Kada je voz dostigao
normalnu brzinu, vojnik joj je odsečno klimnuo i izašao iz kupea. Gospođica
Tempi je ponovo skupila noge i naslonila glavu na naslon za ruke rešena da
zaspi da ne bi ponovo briznula u plač.
Oficir je ponovo probudio kada je voz stao na stanici u Pakingtonu,
zatim u Gorsmontu, Dekonku i Raksfolu. Svaki put bi joj doneo metalnu
čuturicu sa vodom i svaki put stajao ćutke dok voz ne bi nastavio punom
brzinom, a onda odlazio i ostavljao je samu. Kada su prošli Dekonk,
gospođici Tempi se više nije spavalo - bila je iznervirana što je svaki čas
bude, ali pre zato što više nije bila pospana. Naprotiv, osećala je nešto što
nije mogla tačno da odredi, nešto uznemirujuće i proganjajuće, od čega se
neprekidno prevrtala na sedištu. Nije znala gde se nalazi - nakon čega joj je
kao metak proletala misao da ne zna ni ko je. Toliko se navikla na žestoke
avanturističke akcije - pucanje iz pištolja, bežanje preko krova, nalaženje
ostataka u peći kao da je to prirodan deo razvoja njene ličnosti (na trenutak
se gospođica Tempi setila svih zadataka koje je uspešno obavila proteklih
nekoliko dana) da joj je sada moguć neuspeh stvarao potpuno drugačije
mišljenje, da je zapravo obična naivna i tvrdoglava devojka, previše naivna
da bi pratila svoju sudbinu.
Zavaravanje sebe, bilo bi pogubno po nju, nije rasuđivala surovo, ali
je smatrala da je realno sagledavanje budućih iznenađenja veoma korisno-
Zato je nastavila da razmišlja širom otvorenih očiju.
Palo joj je na pamet da kada bi napravila rezime svega viđenog i
doživljenog, mogla bi da ostavi neku poruku i tako obznani njihove namere,
ali za to je trebalaolovku i papir (Ah, kako joj je potrebna olovka!).
Činilo joj se da nade nema na vidiku, kao ni to da će je, na osnovu
grofičinih prljavih namera i posle mučenja pogubiti. Stresla se od tako
zločinačkog karaktera svojih neprijatelja i duboko udahnula na pomisao da
joj možda slede još veće muke - transformacija putem procesa. Šta ima gore
nego da je pretvore u nešto što je prezirala? Smrt i mučenje se barem vrše
protiv njene volje. A ovaj proces uništava svest da ona uopšte postoji. Zato
je istog trenutka rešila da to ne dozvoli, makar morala da se baci u peć, ili
udahne taj njihov stakleni prah kao Čeng, ili navede nekog stražara da joj
polomi vrat - neće nikad dozvoliti da je kontrolišu. Selila se onog mrtvog
čoveka kog je doktor opisao - i šta je staklena knjiga uradila od njegovog
tela... kad bi samo mogla da se domogne te knjige i smrska je, ili da se iz sve
snage baci na pod držeći je u rukama - knjiga bi se rasprsla i to bi bio kraj
njenog života. Možda je grofica bila u pravu kada je rekla da indigo glina
pomoću opojnih snova izaziva smrt.
Počela je da oseća glad - iako je užina uz čaj bila pravo uživanje, nije
predstavljala obilan obrok - pa kako nije bila u stanju ni o čemu da misli,
otvorila je vrata kupea i pogledala niz hodnik. Vojnik je stajao na istom
mestu, osim što je umesto Fransisa Ksonka pored njega bio onaj zdepasti
muškarac sa ožiljcima. „Izvinite", doviknula im je gospođica Tempi. „Kako
se zovete?" Vojnik se namrštio, kao da je tim obraćanjem nedolično kršila
pravila lepog ponašanja. Čovek sa ožiljcima - kome kao da su se čula malo
povratila, jer su mu oči bile manje staklaste a udovi pokretljiviji - odgovorio
joj je pomalo sladunjavim glasom.
„On je major Blah, a ja sam her Flaus, izaslanik meklenburške
diplomatske misije koja je u pratnji princa Karla-Horsta fon Masmerka."
„To je major Blah?" Kako je major bio previše ponosan da bi
razgovarao sa njom, gospođica Tempi je sa uživanjem pričala o njemu kao
da priča o nekoj lampi koja se tu našla. Ovo je bila prilika da osveti i doktora
i Čenga. „Nisam imala pojma", rekla je, „čula sam, naravno, mnogo toga o
njemu - o obojici." U stvari, o izaslaniku nije čula skoro ništa, osim da ga
doktor nimalo nije voleo, mada to nije izražavao rečima nego pomirljivim
poluodsutnim sleganjem ramenima - dok se, smatrala je ona, o voljenim
ljudima rado priča. Za majora je naravno znala da je opasan.
„Kako možemo da vam pomognemo?" upitao je izaslanik „Gladna
sam", odgovorila je gospođica Tempi. „Htela bih nešto za jelo, ako imate u
vozu. Znam da do Orindž Loksa ima bar još jedan sat."
„Da vam kažem iskreno, nemam pojma da li ima hrane", rekao je
izaslanik, odmah ću pitati." Posmatrala ga je dok je odlazio, a onda presrela
prodoran majorov pogled.
„Vratite se unutra", besno je dodao.
Kada je voz stao u Sent Tristu, major je ušao u kupe i doneo čuturicu i
neki zamotuljak od impregniranog papira. Pružio joj je sve zajedno ne
progovorivši ni reč. Nije htela da otvori dok nije ostala sama - to joj je
predstavljalo izvor dragocene zabave - tako su oboje ćutke čekali da voz
krene. Kada su pošli, on se nagnuo da dohvati čuturu. Ona nije htela da je
pusti.
„Zar ne mogu da pijem uz jelo?"
Major je prostrelio pogledom. Nije bilo razloga da joj ne dozvoli,
osim iz pakosti, a u tom slučaju bi porekao nezainteresovanost koju se sve
vreme trudio da pokaže. Ostavio joj je čuturu i izašao iz kupea.
Sadržina zamotuljka nije bila nimalo privlačna - tanka kriška belog
sira, parče ražanog hleba i dva komada ukiseljene cvekle koja je pustila
ljubičastu boju na hleb i sir. I pored toga, pojela je sve, polako, jedno za
drugim - naizmenično uzimajući po mali zalogaj od svega i žvaćući ga
barem dvadeset puta pre nego što bi ga progutala. To je trajalo petnaestak
minuta. Ispila je sve iz čuturice i vratila zatvarač. Zgužvala je papir i držeći
ga u ruci, zajedno sa čuturom, provirila ponovo u hodnik. Major i izaslanik
su stajali na istom mestu.
„Pojela sam", doviknula je, „ako želite, uzmite čuturicu."
„Vrlo ste ljubazni", rekao je izaslanik Flaus i gurnuo laktom majora,
koji joj je prišao i zgrabio čuturu iz ruke. Gospođica Tempi je podigla
lopticu od zgužvanog papira.
„Hoćete i ovo da uzmete? Pretpostavljam da ne želite da kondukteru
pošaljem neku poruku!"
Major je bez reči uzeo i to. Gospođica Tempi je trepćući očima
gledala majora, a onda i izaslanika koji je stajao na hodniku i gledao kako se
major okreće i odlazi. Vratila se na mesto smejući se. Znala je da osim malo
zabave nije postigla ništa drugo, ali je osećala da je ovakva mala nevaljalstva
vraćaju u formu.
Sent Portu, major Blah nije ušao u njen kupe. Gospođica Tempi je
gledala u vrata kada se voz zaustavio, ali nikoga nije bilo. Da li ga je toliko
iznervirala da joj je sada davao priliku da otvori prozor? Stajala je i gledajući
prema praznim vratima bacila se na ručke prozora. Nije stigla čak nijednu da
pomeri, a već je čula kliktanje vrata iza sebe. Okrenula se, očekujući
majorov prekoran i pobednički osmeh.
Međutim, na otvorenim vratima pojavio se Rodžer Baskomb.
„Ah", rekla je. „Gospodine Baskomb."
Vrlo zvanično joj je klimnuo. „Gospođice Tempi." „Izvolite sedite?"
Izgledalo je kao da Rodžer malo okleva, možda zato što ju je zatekao
kako pokušava da otvori prozor, a možda i zato što je među njima bilo toliko
nerazrešenih stvari. Vratila se na mesto, gurajući svoja prljava stopala ispod
duge haljine i čekajući da se on pomeri sa otvorenih vrata. Kako se nije
mrdao, ona mu se obratila ljubazno, sa jedva primetnim nestrpljenjem.
„Šta to plaši ljude kad neće da sednu? Ništa - jedino pokazuju svoje
nevaspitanje što ostaju na nogama kao neki trgovački putnik... ili marioneta
obučena u meklenburškog vojnika."
Pomalo razdražen, što se videlo po napućenim usnama, Rodžer je seo
na sedište naspram nje. Duboko je udahnuo.
„Gospođice Tempi - Selest..."
„Vidim da su vam se ožiljci povukli", rekla je ohrabrujući ga. „Gđi
Maršmur još nisu i moram priznati da deluju vrlo neprijatno. Što se tiče
jadnog g. Flausa - zapravo her Flausa - izgleda kao tetovirani urođenik!"
Rodžerov izraz lica je bio kao da ima krišku limuna ispod jezika, što
je njoj pričinilo zadovoljstvo.
„Da li ste završili?" upitao je.
„Naravno da nisam, ali pustiću vas da kažete, ako to hoćete..."
Rodžer je žustro krenuo. „Ne iznenađuje me to što se uporno fiksirate
za nešto trivijalno - to ste uvek i radili - ali trebalo bi da shvatite da ste se
našli u vrlo ozbiljnoj situaciji!"
Gospođica Tempi ga nikada nije videla tako nadmenog i moćnog, pa
joj se glas pretvorio u ledeni šapat.
„Shvatila sam to vrlo dobro... verujte, gospodine Baskomb." Nije ništa
rekao, dajući joj do znanja da osuđuje taj njen bes i razdraženost. Rešila je
da neće prva prekinuti ćutanje, pa je mirno posmatrala promene na
njegovom licu i držanju. Znala je da je Rodžer Baskomb najbolji primer
posledica što je proces ostavlja na ljudima. Srela je gđu Maršmur i princa -
njen pragmatični nastup i njegovu bezličnu distanciranost - ali nijedno od
njih dvoje nije poznavala od ranije. Ono što je videla na Rodžerovom licu
manje ju je bolelo od onoga što je zbog transformacije govorio - i to iz čiste
iskrenosti, što je osećala u svom nesrećnom srcu. Rodžer je uvek pazio da
mu ponašanje bude prigodno i odgovarajuće, strogo je obraćao pažnju na
detalje u društvenim odnosima, tačno je znao ko ima koju titulu i koliki
posed, a sve mu je to bilo deo karaktera - mada je znala, delom zato što mu
je bila privržena, da je bio pažljiv i precizan zato što sam nije imao nikakvu
titulu, bio je najobičniji vladin činovnik. Sada je primetila da se to promenilo
i da Rodžerova sposobnost da barata ljudima različitih interesa i rangova
više nije u službi njegove odbrane, već naprotiv, to je sada bio način da
otvoreno manipuliše njima i stiče prednosti. Bila je sigurna da je na ostale
članove zavere gledao kao na poslušne grabljivice, koje samo čekaju da
neko napravi pogrešan korak (a znala je i da se potajno radovao što je
Fransisu Ksonku ruka u zavojima). Kada je prethodno Rodžer napravio
grimasu na njen izliv besa i izražavanje mišljenje, to je bilo zbog njenog
nedostatka takta i osećaja za prefinjena društvena pravila razgovora koje je
on s naporom hteo da održi - ta njegova reakcija joj je pružila radost i
zadovoljstvo. Sada, uprkos pokušajima da ga iznervira i isprovocira, naišla
je samo na slabu, izveštačenu trpeljivost, nastalu zbog nezadovoljstva što
mora da troši vreme na nekoga od koga nije imao nikakve koristi. Nije
očekivala da će je ova promena toliko rastužiti.
„Došao sam ovamo", počeo je on, „jer mi je to predložila grofica
Laker-Sforca."
„Pretpostavljam da vam grofica daje razne predloge", prekinula ga je
gospođica Tempi, „i nema sumnje da ih rado prihvatate!"
Da li je i sama verovala u to što govori? Optužbe su joj bile toliko pri
ruci da nije mogla da odoli... bez obzira što njima nije uspevala da dosegne
metu.
„Postoje namere", nastavio je posle kratke pauze, „da budete
podvrgnuti procesu kada stignemo u Haršmort, tako da uprkos našoj
razdvojenosti poslednjih dana i posle teških iskušenja za vas, može doći do
toga da se pomirimo i budemo saveznici - na istoj strani."
Nije očekivala da će to čuti. Gledao je u nju i čekao, spreman da se
brani, kao da je njeno ćutanje bilo zapravo uvod u još jedan detinjasti izliv
besa.
„Selest", rekao je, „zaista se nadam da ćete biti razumni. Pričajmo
otvoreno. Ako je potrebno - ako će to raščistiti stvar - ponovo vas uveravam
da ne osećam nikakvu privrženost... a ni ljutnju isto tako."
Gospođica Tempi nije verovala u ono što čuje. Ljutnju? Zar nije ona
bila surovo odbačena, ona koja je toliko večeri i popodneva trpela u
pritvornom, skoro mumificiranom okruženju uštirkanih mozgova, osrednje
imućne porodice Baskombovih!
„Nisam dobro razumela?" uspela je da izgovori.
Nakašljao se. „Hoću da kažem - ono zbog čega sam došao - jeste da
naša nova saradnja - jer će vaša odanost biti usmerena na drugu stranu, a
poznajući groficu, insistiraće da nas dvoje nastavimo da radimo u slozi..."
Gospođica Tempi je zažmurila, razmišljajući šta to može da znači.
„Pa bi bilo najbolje da kao razumno biće stavite svoja isprazna
osećanja i besmislenu ogorčenost u stranu, kao što sam to ja učinio. Verujte
mi - tako će vas manje baleti."
„Verujte vi meni, Rodžere, da sam to već uradila. Jedino što sam
poslednjih dana toliko bila zauzeta da nisam stigla da i ovaj gorki prezir
stavim u stranu." „Selest, govorim za vaše dobro, ne svoje - zaista, ovo je
plemenito." „Plemenito?"
„Sada to ne možete da vidite", promrmljao je. „Naravno da ne mogu!
Meni mašina nije izvrnula mozak!"
Rodžer je nemo zurio u nju a onda polako ustao, popravio kaput i po
navici sa dva prsta zalizao kosu unazad. Njoj se, čak posle svega, učinio
drag. Ipak, taj pogled, čvrsto uprt u nju, odavao je nešto što kod njega nikada
ranije nije videla - otvoreni prezir. Nije bio besan - zapravo, ono što je nju
najviše vređalo bilo je odsustvo osećanja u njegovim očima. Gospođica
Tempi to nikako nije razumela - svi oni trenuci su u njenom telu i sećanju
ostali duboko ukorenjeni u obliku osećanja, dok je Rodžer Baskomb, kog je
videla pred sobom, pripadao nekoj vrsti ljudi koju nikada nije srela.
„Videćete", rekao je hladnim dubokim glasom. „Proces će vas
promeniti iz temelja i spoznaćete - prvi put u životu, sigurno - pravu prirodu
svog zatvorenog uma. Grofica kaže da posedujete neke izuzetne karakterne
osobine koje ja nisam zapazio -slažem se s tim da ih nisam zapazio. Uvek ste
bili lepa devojka, ali mnogo je takvih. Jedva čekam da vidim - kada vas ta
'mašina' koju ne razumete, bude spalila do kostiju a onda ponovo izgradila -
da li postoji u vama išta karakterno."
Izašao je iz kupea. Gospođica Tempi je nepomično sedela, zajapurena,
sa obema rukama stisnutim u pesnice, dok su joj u glavi odzvanjale ove
surove reći i još hiljadu odgovora koje nije uspela da izgovori. Pogledala je
kroz prozor i videla svoj odraz, umetnut između nje i tog mračnog prizora
slanog zemljišta sa pašnjacima koji su promicali pored voza. Pomislila je
kako ova sumorna, providna, dvodimenzionalna slika najbolje ilustruje
njeno stanje - pod vlašću je drugih, dok njene lične želje vrlo malo imaju
veze sa njenom sudbinom, nestvarnom i polupostojećom. Oteo joj se drhtavi
uzdah. Kako - posle svega -Rodžer Baskomb uspeva da uzdrma osećanja u
njoj? Kako uspeva da je napravi tako očajno nesrećnom? Njen nemir je bio
neshvatljiv - nije znala odakle da počne da raspliće rešenje - srce joj je sve
brže lupalo dok na kraju nije sela, rukama pokrila oči i počela duboko da
diše. Podigla je glavu. Voz je usporavao. Prislonila je lice na prozor,
zaklanjajući rukama oči od svetla koje je prodiralo iz hodnika i ugledala
stanicu, platformu i u belo ofarbani znak Orindž Loks. Kada se okrenula,
major Blah je otvarao vrata i rukom joj pokazivao da izađe.
Iza platforme su čekale dve kočije, ispred svake po četiri upregnuta
konja. Ka prvoj je išao princ, noseći svoju verenicu na rukama, a za njim su
kao i pre išli izaslanik i stariji muškarac sa rukom u zavojima. Major je
ispratio gospođicu Tempi do druge kočije, otvorio vrata i pomogao joj da se
popne. Okrenuo se i pošao nazad - sigurno da bi se pridružio princu - a na
njegovo mesto došao je grof Dorkanc, seo preko puta gospođice Tempi, za
njim grofica, koja je sela pored nje a preko puta grofa, onda Fransis Ksonk,
koji je nasmejan seo pored grofa, i na kraju, bez ikakvog izraza na licu,
Rodžer Baskomb, oklevajući jedan trenutak, jer je video da je zbog krupnog
grofa i Ksonkove previjene ruke kojoj je trebalo mesta, jedino slobodno
mesto bilo pored gospođice Tempi. Ušao je i seo bez reči. Gospođica Tempi
je bila čvrsto stešnjena između grofice i Rodžera - koji su je pritiskali
nogama pretvarajući se da su bliski. Kočijaš je zatvorio vata i popeo se na
svoje mesto. Pucnuo je bičem i kočija je zakloparala prema Haršmortu.
Vožnja je počela u tišini, a gospođica Tempi, koja je pomislila da je
ćutanje nastalo zbog njenog prisustva - uljez koji im je poremetio uobičajeno
spletkarenje i planiranje - zapitala se da li je uopšte u pravu. Vodili su računa
da ne kažu ništa što bi moglo da ih razotkrije, ali je gospođica Tempi počela
da primećuje dozu nepoverenja i nadmetanja među njima... naročito zbog
Fransisa Ksonka koji je bio prisutan.
„Kada možemo da očekujemo vojvodu?" upitao je.
„Pre ponoći, sigurno", odgovorio je grof.
„Da li ste razgovarali sa njim?"
„Krabe jeste", rekla je grofica. „Nema razloga da bilo ko drugi to radi.
Samo bi zapetljalo stvar."
„Znam da su svi ušli u voz - nekoliko grupa", dodao je Rodžer.
„Pukovnik je lično pokupio vojvodu i još dvojicu naših ljudi." „Naših?"
upitao je grof. „Iz Ministarstva", objasnio je Rodžer. „Ah."
„Krenuli su im u susret." „Vrlo pametno", rekla je grofica.
„Šta je sa vašom rođakom Pamelom?" upitao je Ksonk. „I njenim
derištem bez prava glasa?"
Rodžer nije odgovorio. Fransis Ksonk se zlobno cerekao.
„A mala princeza?" upitao je Ksonk. „La Nouvelle Marie?." „Ona će
biti odlična", rekla je grofica.
„Mada nema pojma šta joj je uloga", podrugljivo je dodao Ksonk.
„Šta je sa princem?"
„Pod kontrolom, kao i do sada", dodao je grof. „Šta je sa njegovim
prevozom?"
„Potvrđeno mi je da večeras isplovljava prema poziciji", odgovorio je
Ksonk. Gospođica Tempi se pitala zašto baš on od svih prisutnih ima
informacije o brodovima. „Ove nedelje su zatvorili kanal da ga pripreme."
„A šta je sa planinama - doktorovo čudo nauke?"
„Lorenc je uveren da nema problema", primetila je grofica. „Izgleda
da je uredno spakovano."
 „Šta je sa... ah... lordom?" upitao je Rodžer.
Nisu mu odmah odgovorili, već su samo neprimetno razmenili
poglede.
„Gospodin Krabe je bio radoznao..." počeo je Rodžer.
„Lord se slaže oko svega", rekla je grofica. „Šta je sa sledbenicima?"
upitala je grofica.
„Stigla je poruka od Blenhajma da su danas neprimećeno stigli",
odgovorio je Rodžer, „zajedno sa eskadronom dragona."
„Ne treba nam vojska, to je pogrešno", rekao je grof.
„Slažem se", rekao je Ksonk. „Ali Krabe insistira - a kada je vlada u
pitanju, dogovorili smo se da idemo za njima."
Grofica se obratila Rodžeru preko gospođice Tempi. „Da li on zna
nešto novo o... našem pokojnom zetu dragonu?"
„Ne zna, koliko je meni poznato. Mada nismo skoro razgovarali."
„Blah tvrdi da je to sređeno", rekao je Ksonk.
„Pukovnika je neko otrovao", prasnula je grofica. „To nije metoda
koju primenjuju ljudi na koje bi major hteo da svali krivicu - posebno što mu
je unajmljeni čovek potvrdio da on to nije uradio, a da jeste dobio bi pare na
ruke. Osim toga, kako bi on znao kada će zateći žrtvu u tom ranjivom stanju
posle procesa? Nije mogao da zna. To je znalo samo nekoliko njih,
odabranih - vrlo odabranih." Trznula je glavom prema Ksonkovoj ruci u
zavojima i prezrivo otpuhnula: „Je li to plod dobrog planiranja?"
Ksonk nije odgovorio.
Nakon pauze, Rodžer Baskomb se nakašljao i glasno izjavio blagim
tonom. „Možda je major zakasnio za proces."
„Da li verujete da je Lorenc sve poneo?" upitao je Ksonk grofa. „Malo
je imao vremena, a količine su velike."
„Naravno", odgovorio je grof promuklo.
„Kao što vam je poznato", nastavio je Ksonk, „pozivnice su poslate."
„Tekst je onaj koji smo se dogovorili?" upitala je grofica.
„Naravno. Dovoljno preteći da skrene pažnju... ali ako nam prethodna
letina u našoj zemlji ne bude pomogla..."
„Toga me nije strah", zakikotala se grofica. „Ako je Elspet Pul sa
njim, doktor Lorenc će zapeti iz sve snage."
„Da joj uzvrati što se ona pridružila njegovom napornom radu!"
Cerekao se Ksonk. „Takva razmena sigurno odgovara njegovom
matematičkom mozgu - sinus i kosinus i prepolovljene sfere, zar nije tako?"
„A šta je sa ovom našom malom svrakom?" upitao je Ksonk,
naginjući se napred i izvijajući vrat da pogleda gospođici Tempi lice. „Da li
je vredna procesa? Da li je vredna knjige? Ičega uopšte? Ili na nju nikako ne
može da se utiče?"
„Ni na koga ne može da se utiče", rekao je grof. Ksonk se ne
obraćajući pažnju naginjao da povuče gospođicu Tempi za uvojak.
„Možda će se... nešto drugo dogoditi..." Okrenuo se prema grofu.
„Pročitao sam šta piše na poleđini svake slike, znate. Znam na šta ciljate -
znam šta ste hteli sa onom svojom kurvom Azijatkinjom." Grof ništa nije
rekao, a Ksonk se smejao, shvatajući to ćutanje kao potvrdu njegovih
pretpostavki. „To je trik da se povežete sa pametnim ljudima, mesje le konte
- nema toliko pametnih ljudi, a oni koji jesu nekad počnu da misle da niko
drugi nikada neće pogoditi šta misle."
„Dosta s tim", rekla je grofica. „Selest je meni nanela štetu, pa nema
sumnje da je, po svim našim dogovorima, moja." Protegla se i dodirnula
prstom ožiljak od metka na glavi gospođice Tempi. „Verujte mi... nećete biti
razočarani."
Kočija se truckala po kaldrmi na prilazu ispred kuće u Haršmortu, čuli
su se povici kočijaša kojim je zaustavljao konje. Vrata su se otvorila,
gospođicu Tempi su prihvatila dvojica sluga u crnim livrejama, a ona je
osetila hladnu i tvrdu kaldrmu pod nogama. Pre nego što je uopšte shvatila
gde se nalazi -iz druge kočije su izašli princ i njegova grupa sa gospođicom
Vandarif, čije je lice bilo čas namršteno čas nasmejano - grof je gospođicu
Tempi čvrstim stiskom usmerio napred prema grupi ljudi pored velikog
glavnog ulaza. Bez ikakvih formalnosti, čak ni ne pogledavši da li ostali
dolaze, grubo su je sproveli dalje - pazila je što je više mogla da ne povredi
prste na neravnoj kaldrmi - i zastali samo da bi se grof pozdravio sa
muškarcem i ženom koji su se izdvojili iz veće grupe (gomile slugu,
meklenburških vojnika u crnoj uniformi i dragona u crvenim šinjelima).
Muškarac je bio visok i krupan, sa zastrašujuće debelim prosedim zulufima i
ćelom koja se presijavala na svetlosti baklje i činila da mu lice izgleda kao
maska primitivnih plemena. S poštovanjem se nagnuo prema grofu. Žena je
imala jednostavnu haljinu tamne boje, ali ipak ljupku, dok su joj se na
nasmešenom licu, oko očiju, videli ožiljci. Imala je smeđu kosu, jednostavno
uvijenu i vezanu pozadi crnom trakom. Klimnula je prema gospođici Tempi,
a onda se nasmešila grofu.
„Dobro nam došli ponovo u Haršmort, mesje", rekla je. „Lord
Vandarif je u svojoj radnoj sobi."
Grof se okrenuo prema muškarcu. „Blenhajme?"
„Sve je spremno, mesje."
„Ugostite princa. Gđo Stern, molim vas, otpratite gospođicu Vandarif
u njene odaje. Gospođica Tempi će poći sa vama. Grofica će ih obe dovesti
kad bude vreme."
Muškarac je odsečno klimnuo, a žena se povila u blagi naklon. Grof je
povukao gospođicu Tempi napred i gurnuo je prema vratima. Ona se
osvrnula iza sebe i videla ženu - gđu Stern - kako se klanja pred groficom i
gospođicom Vandarif, podiže da poljubi mlađu damu u oba obraza a onda je
uzima za ruku. Grof je pustio gospođicu Tempi iz stiska - pažnja mu je
skrenula na razgovor između Ksonka, Blaha i Blenhajma - kada je gđa Stern
podigla ruku, Lidija Vandarif je promenila mesto i stala ovoj ženi sa druge
strane. Sve tri su krenule - sa četvoricom slugu u livrejama koji su išli za
njima - u pravcu kuće.
Gospođica Tempi je bacila pogled na gđu Stern, a ova je onda shvatila
da je našla i četvrtu ženu, onu iz prve kočije koja je stigla u Haršmort. To je
bila Gusarka, na kojoj su izvršili proces u amfiteatru dok je vrištala pred
publikom obučena u njihovu finu odeću. Gđa Stern je uhvatila pogled
gospođice Tempi i nasmešila se, stegnuvši joj ruku.
Odaje Lidije Vandarif gledale su na veliki otmeno uređen vrt iza kuće,
koji je po mišljenju gospođice Tempi nekada služio kao vežbalište za
zarobljenike. Čitava ideja da se jedno ovakvo mesto pretvori u životni
prostor, zapanjivala je svojom morbidnošću, ako ne i besmislenošću,
posebno kada su prostorije u kući bile toliko pune čipke da su ličile ne neki
ogromni jastuk sa previše kamenja. Lidija je sa još dve svoje sluškinje
odmah otišla u prostoriju sa garderobom da se presvuče, besno gunđajući i
zabacujući glavu. Gospođica Tempi se smestila na velikoj sofi ukrašenoj
čipkom. Ovo joj je poslužilo da pokaže svoje prljave noge i zatraži od gđe
Stern da pošalje još jednu služavku sa posudom i krpom. Devojka je
kleknula i pažljivo oprala jedno po jedno stopalo gospođice Tempi, brišući
ih mekim peškirom. Gospođica Tempi je sve vreme ćutala, u mislima je i
dalje razmatrala situaciju, a u srcu osećala čas bes čas potištenost. Pokušala
je da zapamti put od ulaznih vrata do Lidijinog apartmana, ali se nije mnogo
nadala da će uspeti da pobegne, jer su vojnici i sluge bili raspoređeni celom
dužinom tog puta, kao da je cela zgrada bila pretvorena u vojni logor.
Gospođici Tempi nije promaklo ni to da bi svaki, apsolutno svaki predmet u
blizini -turpija za nokte, kristalna činija sa bombonama, mali otvarač za
flaše, svećnjak - mogao da posluži kao oružje.
Kada je devojka završila, skupila stvari i otišla u sobu, njih dve su na
trenutak ostale same u potpunoj tišini - ili skoro potpunoj, jer su i pored
zatvorenih vrata dopirali ljutiti komentari koje je gospođica Vandarif
upućivala svojim sluškinjama.
„Vi ste bili u kočiji", konačno je rekla gospođica Tempi. „Gusarka."
„Jeste."
„Ne znam kako se zovete. Od onda sam srela samo gđu Maršmur i
čula za gospođicu Pul„
„Zovite me Karolina", rekla je gđa Stern. „Stern je prezime mog muža
- on je umro. Ali, ni ja ne znam vaše ime - nikome nisam znala ime, a
sigurno je svaka od nas mislila da su ostale iskusne i upućene. Gđa Maršmur
jeste bila iskusnija, ali je sigurno bila uplašena - bolje reći prestravljena -
kao i mi." „Ne verujem da bi to priznala", odgovorila je gđa Tempi. „Ni ja."
Nasmešila se Karolina. „Još mi nije jasno kako to da ste se našli sa nama u
kočiji - to pokazuje koliko ste hrabri. A šta ste od tada sve uradili...
pretpostavljam da je bilo zaista teško." Gospođica Tempi je slegla
ramenima.
„Naravno." Karolina je klimnula. „Niste imali mogućnosti da birate.
Mada bi mnogi ljudi rekli da na vašem putu ima toliko izbora - ali vama je
ovo nužnost - baš kao i meni. Evo nas na kraju opet zajedno. Koliko god
nam je karakter čvrsto određen, mi ga otkrivamo tek kada prelazimo sa
jednog testa na drugi.Posle svega, opet smo zajedno i imamo više toga
zajedničkog nego što bi ijedna htela da prizna - mada samo budala ne može
da prizna očiglednu istinu."
Ova žena je imala jednostavniju haljinu od one na gđi Maršmur,
manje raskošnu - nije delovala kao dobro obučena imućna žena - a
gospođicu Tempi je bolelo to što je u srcu osećala izvesnu nežnost prema
svoj protivnici (to se toliko retko dešavalo u životu gospođice Tempi da je
došlo kao iznenađenje, čak i da nije u pitanju protivnica). Ovu ženu su
sigurno postavili ovde sa nekom namerom – bila je vrlo saosećajna nakon
procesa kojem su je podvrgli ili je to lako umela da odglumi - da počne da
podgreva odluku gđe Tempi mnogo pre nego što dođe taj grozomorni
trenutak.
„Gledala sam vas", rekla je optužujućim tonom, „u sali... kada ste...
vrištali."
„Verovatno jesam", rekla je Karolina. „A u stvari, bilo je kao kad vam
vade zub koji vas boli. Sam čin je tako potresan da vam se čini da ništa nije
vredno toga... a opet, kada se završi, duševni mir... unutrašnji spokoj - i
mogu da pričam o prethodnom životu bez velikih poteškoća, razumete, to su
samo sitne brige koje vas muče svakog dana - sada ne mogu ni da zamislim
sebe bez ovog... da ga tako nazovem blaženstva."
„Blaženstvo?"
„Možda vam zvuči blesavo."
„Ni najmanje. Videla sam gđu Maršmur, taj njen, njen spektakl i
videla sam knjigu - jednu od vaših staklenih knjiga - bila sam unutra, svi oni
osećaji, pohota - možda 'blaženstvo' i jeste prava reč", rekla je gospođica
Tempi, „ali moram reći da nije po mom ukusu."
„Ne smete strogo suditi o gđi Maršmur. Ona radi ono što mora zarad
viših ciljeva. Kao što smo svi mi vođeni. Čak i vi, gospođice Tempi. Ako ste
zavirili u te izvanredne knjige, onda sigurno znate." Pokazala je prema sobi
za presvlačenje u kojoj je bila gospođica Vandarif. „Toliko ih je nežnih,
željnih, toliko nesrećnih. Koliko ste stvari tamo pročitali - koliko ih se
uopšte sećate - u kojima je duboko ukorenjena ta bolna samoća? Kad bi
čovek mogao da se oslobodi tog izvora patnje... zašto biste tome zamerili?"
„Patnja i gubitak su sastavni deo života", odgovorila je gospođica
Tempi kao iz topa.
„Jesu", složila se Karolina. „Ali, ipak... ako ne moraju biti?"
Gospođica Tempi je zabacila glavu i ugrizla se za donju usnu. „Vi ste tako
mazni... a ostali su... sa njima je kao u gnezdu zmija otrovnica. Moji
saradnici su ubijeni. Mene su dovukli ovamo na silu... već su me i tek će me
povrediti, sigurna sam u to kao što sam sigurna da je ova vaša lepo obučena
banda u stvari horda divljaka!"
„Nadam se da stvari ne stoje baš tako", rekla je Karolina. „Ali ako mi
je proces išta razjasnio, onda je to činjenica da je sve što se dešava zapravo
odraz onoga što ste sami odlučili - u stvari onoga što ste tražili."
„Molim?"
„Nisam to rekla da bih vas naljutila." Podigla je ruku i preduhitrila
gospođicu Tempi u izjavi da je ona već ljuta. „Mislite da ne vidim modrice
na vašem lepom vratu? Mislite da mi je drago zbog toga? Nisam od onih
žena koje sanjaju o moći i slavi, mada znam da su takvi snovi doveli do
nekoliko ubistava - ne razumem njihov uzrok. Znam da je bilo ubistava i u
mojoj blizini i unutar kuće. Znam da ne znam šta oni iznad mene planiraju.
A znam i šta ti snovi - njihovi ili moji - nose sa sobom... druga strana
medalje, ako hoćete - blaženstvo smisla, jednostavnosti i zaista... Selest,
blaženstvo predaje."
Gospođica Tempi je šmrknula i duboko udahnula, rešena da ne
posustane. Nije navikla da čuje svoje ime tako slobodno izgovoreno, pa joj
je zazvučalo vrlo iritirajuće. Žena joj je iznela ciljeve zavere rečnikom
razuma i ljubavi - čemu se ona u potpunosti protivila, jer ni na jedno ni na
drugo nije nalazila. Soba je bila nepodnošljiva - čipka i parfemi - tako brojni
i tako jaki da su je gušili. „Volela bih da mi se obraćate sa gospođica
Tempi", rekla je. „Naravno", rekla je Karolina uz istovremeno nežan i tužan
osmeh.
Prestale su da razgovaraju, u sobi je zavladao tajac, a onda su utonule
u razmišljanje. Gospođica Tempi je jedino bila usredsređena na taj
besmisleni nameštaj koji ju je gušio sa svih strana - iako nije sumnjala da je
u skladu sa srcem i osećanjima gospođice Vandarif - i nisku tavanicu koja je,
iako od skupocenog višnjevog drveta, ipak delovalo kao da pritiska i sužava.
Pogledala je zidove i pomislila da su najmanje četiri zatvorske ćelije bile
spojene da bi se dobila ova soba. Da li je trebalo da baš ova luksuzna i
bezlična prostorija bude poslednje mesto gde će boraviti kao osoba zdravog
razuma? Gospođica Tempi više nije mogla da izdrži pod tolikim teretom, pa
je odjednom briznula u plač, onda joj se lice izobličilo, mala ramena počela
da se tresu od uzbuđenja, treptala je, ne krijući ružičaste obraze izbrazdane
tragovima suza, usne su joj se grčile. Toliko puta u životu je plakala zbog
nekog sukoba ili uskraćenosti, zbog frustracije ili nepravde - kada oni koji
imaju moć (njen otac, njena guvernanta) da joj ispune želju, nisu to činili jer
su bili surovi. Sada je gospođica Tempi jecala zbog života u kom uopšte nije
bilo takvog autoriteta... već ljubazno Karolinino lice – mada je veoma dobro
znala da ono u stvari brani interese njenih neprijatelja - koje je samo
potvrđivalo da su njene žalbe nevažne i nerazrešive, da je njen gubitak
beznačajan i da je sasvim uskraćena za ljubav, ili ako ne za ljubav, onda da u
nečijim mislima bude na prvom mestu.
Obrisala je oči i proklela sebe zbog slabosti. Kakve su se to nepoznate
stvari odigravale u njenom srcu? Kakva su to otkrića dovela u pitanje njenu
pragmatičnost i čvrstu odlučnost? Zar nije kalila sebe upravo za ovaj
trenutak - i zar nije ta čvrstina, snaga uma, njena jedina nada? Ali suze se
nisu zaustavljale i ona je prekrila lice rukama.
Niko je nije dirao niti joj se obraćao. Ostala je tako povijena - ko zna
koliko dugo - sve dok joj jecanje nije utihnulo, a oči se sklopile. Bila je
toliko uplašena, čak i više nego u smrtonosnom Spragovom zagrljaju, jer je
onaj događaj bio tako iznenadan, grub i neposredan, a ovo... pustili su je da
čeka - da čeka dugo - dok ne sklizne u svoj strah, dok ne zamisli da će joj
duša - ili ono nešto, što je bilo suštinski element koji je gospođicu Tempi
činio onakvom kakva jeste - biti neumoljivo i svirepo izmenjena. Setila se
kako je Karolina izgledala na pozornici, udovi su joj bili vezani kožnim
kaiševima, ispuštala je životinjske krike u nekoj neshvatljivoj agoniji. Setila
se koliko je bila odlučna kada je ranije htela da iskoči kroz prozor ili navede
nekoga da je usmrti, ali kada je podigla glavu i ugledala Karolinu kako je
pažljivo i strpljivo čeka, shvatila je da takav nagli potez ne bi mogla da
izvede. Odmah pored Karoline, stajala je gospođica Vandarif sa svojim
sluškinjama. Gospođica Vandarif je obukla dva svilena ogrtača, spoljni - bez
rukava - obrubljen oko kragne i sa nizom izvezenih zelenih krugova na ivici.
Bila je bosa, a na očima je imala malu masku od perja. Kosa joj je bila
pažljivo očešljana u nizove visećih uvojaka sa obe strane lica, vezane pozadi
- upravo kao i kod gospođice Tempi. Gospođica Vandarif se zaverenički
nasmešila, a onda prekrila rukom usta da priguši kikot.
Karolina se obratila dvema sluškinjama. „Gospođica Tempi može da
se presvuče ovde."
Tek kada su joj sluškinje prišle, gospođica Tempi je ugledala još
jednu gomilu odeće prebačenu preko njihovih ruku.
Karolina je išla između njih dve, sa maskom od crnog perja na očima,
držeći ih obe pod ruku, iza njih je išla trojka meklenburških vojnika u crnom
kojima su odjekivali koraci u čizmama. Na mermernom podu u hodniku - u
onom istom velikom hodniku sa ogledalima - bosonoga gospođica Tempi je
osetila da nije hladno. Skinuli su je do njenih svilenih gaćica i majice i, kao i
onda, dali joj kratak providni ogrtač, onda drugi, duži bez rukava, i na kraju
belu masku od perja - sve vreme svesna da je gospođica Vandarif i Karolina
netremice posmatraju.
„Zelena svila", rekla je Lidija sa odobravanjem kada je gospođica
Tempi otkrila svoj donji veš.
Karolina je sa osmehom presrela pogled gospođice Tempi. „Sigurno
je posebno pravljeno za vas."
Gospođica Tempi je okrenula glavu, osetivši njenu požudu - glupavu i
naivnu - pred prizorom svakog dela njenog tela.
Sluškinje su joj na kraju vezale kaiš oko struka i odmakle se uz blagi
naklon. Karolina ih je otpustila i naredila da prenesu grofici kako je čekaju
na razgovor, a onda se nasmešila dvema devojkama u belom. „Tako ste lepe,
obe", rekla je Karolina.
„Stvarno smo lepe." Nasmešila se gospođica Vandarif i stidljivo
pogledala gospođicu Tempi. „Mislim da su nam grudi iste veličine, ali pošto
je Selest niža, njene izgledaju veće. U jednom trenutku sam bila ljubomorna
- htela sam da ih štipnem!" Nasmejala se i primakla prste gospođici Tempi.
„Ali, ipak, zadovoljna sam što sam visoka i vitka."
„Ja bih rekla da se vama najviše sviđaju grudi gđe Maršmur", rekla je
gospođica Tempi, pomalo grubim glasom, zadirkujući je ovom zajedljivom
dosetkom. Gospođica Vandarif je zavrtela glavom kao devojčica.
„Ne, ne volim nju nimalo", rekla je. „Tako je gruba. Više volim kad
su oko mene mali, prefinjeni i elegantni ljudi. Kao što je Karolina - koja ume
da sipa čaj lepše nego bilo ko na svetu i koja ima vrat kao labud."
Pre nego što je Karolina progovorila - a odgovorom bi sigurno
uzvratila komplimente hvaleći lepotu gospođice Vandarif - začulo se
diskretno kucanje na vratima. Kada je sluškinja otvorila, ukazala su se tri
vojnika. Bilo je vreme da krenu. Gospođica Tempi je pokušavala da natera
sebe u beg prema prozoru, da se baci napolje. Međutim, nije mogla da
mrdne - a onda ju je Karolina uzela za ruku.
Nisu došle ni do polovine hodnika sa ogledalima kada je za njima
odjeknuo bat čizama ljudi u gomili. Gđa Tempi je ugledala kako muškarac
sa zulufima, Blenhajm, za kog je pretpostavljala da je lični sluga lorda
Vandarifa, trči prema grupi dragona u crvenim uniformama. Nosio je
karabin, a dragoni isukane sablje da im ne bi smetale u koricama dok trče.
Grupa je protrčala pravo prema vratima na krajnjoj desnoj strani...
prema nekoj sobi - pokušavala je da zapamti raspored prostorija u zgradi dok
su prolazili - koja se graničila sa spoljnim delom kuće. Karolina je povukla
za ruku i ubrzala korak. Gospođica Tempi je videla da vojnici prilaze upravo
onim vratima kroz koja je onda prošla sa groficom, gde je prethodno našla
ogrtače, prostorija koja vodi u amfiteatar... kao da se sećala prethodnog
života. Hodali su dalje. Došli su do sobe - da li da se baci u trk? Karolina joj
nije puštala ruku, već je dala znak vojniku da im otvori vrata. U tom
trenutku, pred njima - kada je Blenhajmova grupa otišla - vrata su se naglo
otvorila i iz sobe je izleteo oblak crnog dima.
Dragon, izgaravljen po licu, vikao je: „Vode! Dajte vode!" Jedan od
Meklenburžana se okrenuo i potrčao niz hodnik. Dragon je nestao kroz
otvorena vrata, a kada je gospođica Tempi pomislila da možda može da
umakne na tu stranu, pre nego što je uspela da se mrdne, Karolina joj je
stisnula ruku i povukla napred. Jedan od meklenburških vojnika koji su
ostali otvorio je vrata unutrašnje prostorije, a drugi ih je pažljivo uveo unutra
da ih skloni od dima. Kada su se vrata zatvorila, gospođica Tempi je bila
ubeđena da je čula galamu i odjek koraka na mermernom podu hodnika.
Ponovo je zavladala tišina. Karolina je dala znak prvom vojniku i on
je otišao do udaljenijih vrata, onih lukavo umetnutih u zid, a onda nestao iza
njih. Drugi se smestio na ulazu u hodnik, stavio ruke pozadi i ispravljenim
leđima pokrio vrata. Karolina je pogledala oko sebe, da se uveri da je sve u
redu, i opustila stisak sa kojim ih je držala za ruke.
„Više ne treba da se brinemo", rekla je. „Sačekaćemo samo da prođe
ova gužva."
Gospođica Tempi je videla da Karolina jeste bila zabrinuta. „Šta
mislite, šta se desilo?" upitala je Karolinu. "Ništa što gospodin Blenhajm
nije hiljadu puta do sada sredio", odgovorila je Karolina.
„Je li to stvarno požar?" niko joj nije odgovorio.
„Gospodin Blenajm je grozan", rekla je Lidija Vandarif ne obraćajući
se nikome određeno,„kad ja budem bila glavna, on leti napolje"
Gospođici Tempi su počele da proleću misli kroz glavu. Na suprotnoj
strani je bila druga čekaonica - možda su vojnici morali da odu tamo... setila
se da je i prilikom svoje prve posete ušla u prazan amfiteatar. Šta ako sada
uleti u salu? Ako je prazna, može da se popne na galeriju a onda uz spiralne
stepenice, a odatle - već je znala! - setila bi se putanje kojom su išli Sprag i
Farkuhar preko dvorišta i kroz prolaz za poslugu nazad do kočija. Put je
vodio samo po podu, tepisima i travi u dvorištu - to bi uspela da pređe bosa!
Jedino je trebalo da im nečim skrene pažnju na trenutak.
Gospođica Tempi je lažno ispustila jedan zaprepašćeni krik i
uspaničeno doviknula gospođici Vandarif. „Lidija! Zaboga - zašto ste se
tako razvratno otkrili!"
Istog trenutka Lidija je spustila pogled na svoje ogrtače i popravila ih
ne shvatajući šta nije u redu, dok je gospođica Tempi sve jače vrištala.
Karolini je na isti način time bila skrenuta pažnja, kao i meklenburškom
vojniku.
Gospođica Tempi je poletela prema unutrašnjim vratima, došla do
njih, pritisla bravu dok još niko nije primetio šta radi. Otvorila je vrata i
izletela pre nego što je Karolina zaprepašćeno počela da viče... a onda je i
sama gospođica Tempi počela da vrišti, jer je u bezglavom trku naletela
pravo na grofa Dorkanca. Stajao je u mrklom mraku, potpuno zatvorivši
prolaz svojim krupnim telom, a delovao je još veći zbog debele kožne
zaštitne kecelje preko bele košulje, ogromnih kožnih rukavica koje su mu
prekrivale ruke sve do lakata, zastrašujućeg mesinganog šlema ispod ruke,
velikih naočara koje su ličile na oči insekta, koje su mu ispod usta i ušiju
bile zavarene za neku čudnu metalnu kutiju. Otrgla se u stranu i uletela
nazad u sobu.
Grof je prekorno pogledao Karolinu, a onda gospođicu Tempi.

POGLAVLJE OSMO

KATEDRALA

Čeng je pokušao da savije nogu u kolenu, pošto se jako udario o vreli

zaobljeni zid prljave i klizave metalne cevi - znao je da je ukočena noga vrlo
često posledica iščašenja zgloba. To kratko vreme koje je proveo unutra bilo
mu je dovoljno da postane svestan da mu zbog mrklog mraka u stomaku
raste napetost i sve više ga dezorijentiše. Mozak mu je registrovao pad - sa
deset ili petnaest metara visine - telo mu se zgrčilo i skotrljalo, više nije
imao nikakvu ravnotežu ni kontrolu, a onda se ponovo zaustavio kada je cev
postala uspravna. Pad je ovog puta bio još gori, udarac o zavareni ćošak mu
je izbio vazduh - upao je u rupu gde se ta cev spajala sa sledećom, gornji deo
tela mu nije prošao kroz procep i samo su mu noge propale dole i vukle ga
svojom težinom. Pipao je oko sebe, tražeći nešto da se uhvati, ali nije bilo
ničega - svuda samo gladak metal. Ponovo je skliznuo dole u tamu, držeći
štap u ruci da mu ne bi klepetao ispod kaputa. Ali udarac mu je usporio pad,
tako da više nije leteo pravo dole nego klizio u stranu - cev je bila nagnuta
pod uglom. Vazduh koji je prodirao kroz cev bio je sve smrdljiviji i topliji -
bilo je vrlo verovatno da će ovim putem završiti pravo u peći. Stenjao je i
opirao se nogama i rukama o zidove cevi i nekako uspeo da uspori
propadanje. Kada je tresnuo o sledeći spoj uspeo je da se uhvati za ivicu i
potpuno se zaustavi, dok su mu noge visile dole u mraku. Podigao se i
progurao torzo kroz otvor, tako da je skoro postigao ravnotežu i mogao da
odmori ruke. Usporavajući disanje, pitao se koliko je daleko došao i šta bi
sada trebalo da radi.
Zažmurio je - ionako se ništa nije videlo - i pokušao da se koncentriše
na zvuke. Iz cevi ispod njega je dopirale neprekidno zveckanje metala, sa
povremenim naletima vlažnog vazduha koji je zaudarao na hemikalije.
Nagnuo se prema drugoj cevi u produžetku, ne toliko velikoj, koja je bila
topla na dodir. Čekao je, puštajući da prođe vreme, ali odatle nije čuo
nikakvo zveckanje niti su iz dubina dopirala otrovna isparenja. Primetio je
da mu je glava povređena. Osetio je kako mu se u želucu javljaju prvi trzaji
mučnine. Morao je odmah da izađe odatle. Okrenuo se u skučenom prostoru
i privukao stopalo toj užoj cevi. Mesta je bilo tek toliko da stavi nogu, a
pomislio je da bi cev na polovini mogla biti čak i uža - nije hteo da dovede
sebe u situaciju da grebe po klizavim unutrašnjim zidovima da bi se vratio
nazad. Gurnuo je štap pod kaput i pričvrstio ga levom rukom, opušteno se
spustio dole, pridržavajući se nogama i opirući se o zidove. Cev se spuštala
pod blažim uglom i nije bila masna iznutra, pa je nekako uspevao da
kontroliše spuštanje. Što se više udaljavao od velike glavne cevi to je vazduh
postajao sve čistiji, pa je manje brinuo da će završiti u kotlu sa istopljenim
staklom. Cev je išla dalje - nije više pokušavao ni da pogodi kuda je vodila -
a onda ponovo prelazila u vodoravan položaj, srećom nije se sužavala, tako
da se našao na leđima (trudeći se da ga to ne podseća na kovčege i ljude koje
su žive sahranili). Cev je i dalje bila savijena, ali sada horizontalno... kao da
je vodila oko neke kružne sobe, pomislio je sa smeškom. Gurao je dalje, dok
iznenada njegov zbunjeni mozak nije shvatio šta vidi - ako je uopšte nešto
video - kroz crnilo se probijala svetlost. Oprezno se nagnuo i dodirnuo
unutrašnji deo metalne reze. Pažljivo pipajući oko nje, osetio se gde su joj
ivice i obradovao se kada je naišao na nešto nalik drvenoj ploči pričvršćenoj
šarkama.
Pomerio je rezu u stranu, obe rake je stavio ispod ploče i polako
gurnuo. Zarđale šarke su zaškripale i popustile. Zastao je, oslušnuo i sačekao
još malo, još jedan mučan minut. Tek kada je prodrlo mutno svetio, video je
koliko je cev bila zarđala i prljava. Još jednom je gurnuo ploču, začulo se
otegnuto cviljenje, i ona se konačno zaljuljala i otpala. Duboko je udahnuo
svež vazduh.
Kroz otvor je mogla da mu prođe samo glava i deo ramena. Došao je
do prostorije od cigala u kojoj su stajale mašine - pomoćna prostorija, vero-
vatno – sada je srećom niko nije koristio - tu je bilo još nekoliko cevi iste
veličine verovatno,su išle duž zidova iz različitih pravaca i skretale u
ogromni zakovani metalni kotao, pun nekakvih aparata i malih creva.
Promenio je položaj i iskobeljao desnu ruku i glavu, a onda posle jednog
minuta, koji kao da je trajao večno, uspeo je da kroz otvor progura levu ruku
i gornji deo trupa. Osećao se kao insekt koji izlazi iz klizave lutke - baš tako
nemoćan - izvukao se napolje i osvrnuo po sobi u kojoj se našao. Bila je vrlo
mala. Na jednom nizu kuka visila je gomila špriceva i epruveta sa
zatvaračima, par kožnih rukavica i jedan šlem od mesinga i kože. Otvor kroz
koji se Čeng provukao sigurno je bio korišćen za isprobavanje tečnih i
gasovitih bućkuriša koje su posle sipali u gvozdeni kazan. Pored kuka je
stajao svećnjak sa ostacima masne lojane sveće - ono mutno svetlo koje je
prodrlo kroz poklopac na otvoru dolazilo je od nje. Ako je prostorija bila
osvetljena, onda je neko nedavno boravio u njoj... a to je značilo da će se
možda vratiti.
U tom trenutku ga nije bilo briga ni za njih, ni za mašinu i njenu
namenu. Ispod gomile cevi bila je prljava kanta od stavljene kože za gašenje
požara. Čeng je dopuzao do nje i sa olakšanjem se ispovraćao. Želudac mu
je na kraju bio prazan a usta gorka. Seo je nazad i izvukao kraj košulje da
obriše usta, a onda drugi kraj da očisti prljavštinu sa lica koju je pokupio u
cevi. Sa mukom se uspravio na noge, pa ogorčeno i razočarano pogledao
svoj crveni kožni mantil. Ako mu je taj deo odeće ikada bio drag, onda je to
svakako pripadalo prošlosti. Prašina od uglja bi se mogla očistiti, ali pošto je
njime obrisao i skorele hemijske naslage, koža više nije bila crvena, nego
ispucala i izbledela, kao da je mantil izgoreo i sada krvari. Prstima je
pokupio prljavštinu što je bolje mogao, a zatim obrisao ruke o pantalone,
osećajući se kao da je upravo isplivao iz kaljuge nakon toga, uboko je
udahnuo. Još je bio ošamućen, uslepoočnicama mu je pulsiralo kao da ga
neko udara čekićem - već mu je bio poznat taj bol odranije i ako nije bio
opasan, umeo je da ga tišti danima. Pretpostavljao je da su već krenili da ga
traže po najudaljenijim predelima ove kuće, ne bi li se uverili da se nje tamo
sklonio -ili im je skočio u kotao ili da se pre toga ugušio u cevima, ili je
prignječen u dimnjaku. Osećao je da mu je grlo sprženo. U glavi mu se
nesnosno vrtelo. Ako pod hitno ne nađe neku vodu za piće, srediće ga sablja
prvog dragona na koga naleti.
Vrata su bila zaključana, ali je staru bravu Čeng uspeo da razvali
kalauzom. Izašao je u uski kružni ozidani hodnik, koji je bio osvetljen
treperavim svetlom baklje pričvršćene za metalni nosač iznad vrata. Nigde
drugde više nije bilo baklji. Krenuo je na desnu stranu brzim korakom u
mrak. Iza krivine hodnik se završavao zidom od cigala na kom je malter bio
primetno svežiji nego na bočnim zidovima ili tavanici. Čeng se vratio do
prostorije sa kotlom i krenuo na drugu stranu, gledajući u nisku tavanicu
iznad kružnog hodnika. Znao je da je to bočna strana neke veće prostorije.
Bilo je izuzetno važno da se nekako popne gore.
Sledeća baklja je bila pričvršćena pored otvorenih vrata. Unutra su
bile spiralne kamene stepenice sa sjajnom gvozdenom ogradom na
unutrašnjem zidu. Čeng je podigao pogled, ali je mogao da vidi samo malo
iznad sebe, jer su se stepenice uvijale. Oslušnuo je... čuo se neki zvuk, neko
zavijanje, kao vetar ili jaka kiša u daljini. Počeo je da se penje.
Posle dvadesetak stepenika došao je do novih vrata i novog kružnog
hodnika. Provirio je i ugledao stepenastu tavanicu, kao da je u stvari
predstavljala unutrašnju stranu nekog stadiona. Čeng se vratio na stepenište i
zažmurio. Grlo mu je bilo sprženo. Grudi su ga bolele kao da ga je nešto
iznutra čupalo - osećao je kako mu komadići stakla buše pluća. Kada se
vratio u hodnik, bilo mu je lakše što se ponovo nalazi na mestu gde je samo
sprat niže bio njegov kotao. Tu je naišao na još jedna vrata na kojima je isto
onako lako razvalio bravu. Prostorija je bila mračna. Čeng je dohvatio baklju
i ušao unutra: još jedan kotao sa još jednom gomilom metalnih cevi koje su
izlazile iz zidova - možda je upravo na ovom mestu pao dok je klizio niz
cev, jer nije mogao da se zadrži. Ugledao je još jednu kožnu kantu za
gašenje požara na podu. Laknulo mu je kada je prišao i video da u njoj ima
vode - prljave, smeđe, zagađene, ali to mu nije smetalo. Spustio je baklju,
skinuo naočare i prosuo je po licu. Isprao je ukus prljavštine u ustima i
ispljunuo vodu, a onda navrnuo da pije, pa zastao da uzme vazduh i ponovo
navrnuo. Iskašljao je grumen nečega, izbacio ga je iz grla pljunuvši tako
daleko da je odleteo na drugi kraj mračne sobe. Smeštaj nije bio kao u
Bonifasu, ali izdržaće.
Vratio se u hodnik i krenuo nazad prema stepenicama. Pitao se da li je
neko krenuo za njim da ga traži - ili su bili sigurni da je mrtav... ili je pak
pao na niži nivo nego što je mislio... ili su se okupljali na drugim važnim
mestima pored kotlova... svaka od ovih mogućnosti mu je mamila osmeh, jer
mu je to govorilo da su njegovi neprijatelji bili bezbrižni, a ta bezbrižnost
mu je davala novu šansu da istražuje.
Možda im je jedino bilo važno da se ne domogne neke naročite
prostorije i ne prekine ih u nekom naročitom poslu? To je bilo vrlo moguće.
Potrčao je preskačući po dva stepenika odjednom. Još jedna vrata. Zastao je
- iza njih je bio još jedan uski, prašnjavi hodnik sa nagnutom tavanicom -
oslušnuo je. Ovde se jače čula buka, mada je bio siguran da su ovo samo
pomoćni hodnici i da je glavni ulaz bio iznad. Da li će morati da ode skroz
do gore da bi našao ulaz? Sigurno postoji još neki način - na gornjim
spratovima verovatno sve vrvi od vojnika. Čeng je protrčao kroz hodnik u
oba pravca, prvo desno, gde je bio njegov kotao - tu je naleteo na još jedna
vrata koja su vodila u praznu prostoriju iz koje je kotao ili bio izbačen ili još
nije instaliran - i još jedan ćorsokak. Okrenuo se i počeo da trči na drugu
stranu. Buka je postala jača, a kada je došao do drugog slepog kraja - u
ovom delu hodnika nije naišao ni na jedna vrata - stavio je ruku na zid i
osetio blagu vibraciju u ritmu tutnjave koja se čula.
 Ustrčao je uz spiralne stepenice još jedan krug - koliko duboko je on
to propao kroz cev? - ali ovog puta nije naišao na otvoren prolaz nego na
zaključana metalna vrata. Pogledao je iznad sebe, nikog nije bilo, a onda se
ponovo umirio da čuje bilo kakav zvuk koji bi mu pomogao. Da li su to
glasovi? Muzika? Nije mogao tačno da odredi - ali mu je to govorilo da je
bio samo nekoliko spratova ispod glavnog dela kuće. Okrenuo se prema
vratima. Ovo mora da je prolaz koji traži. Samo što se nije naglas nasmejao
kada je video da je neka budala ostavila ključeve u bravi. Čeng je zgrabio
kvaku i pritisnuo je tačno u trenutku kada je i neko s druge strane uradio to
isto. Iskoristio je priliku, iz sve snage udario u vrata, gurnuo ih i bacio se
napred, izvukavši svoj štap. Ispred njega se zaprepašćeno teturao i urlao,
sklanjajući u kraj previjenu ruku - koja je primila glavni udarac - g. Grej,
Rozamondin podanik koji je izvršio proces nad gospodinom Hausom. Čeng
ga je pljesnuo drškom štapa po licu, a ovaj se zateturao i pao na pod. Osim
Greja, više nije bilo nikoga. Ovaj hodnik je bio širi, tavanica isto оnако
nagnuta, ali su umesto baklji stajale lampe na gas. Čeng je ugledao vrata, ili
su to bile niše? - duž unutrašnjeg zida. Pre nego što je Grej uspeo da pođi-
gne glavu i počne da zove u pomoć, Čeng mu se bacio na grudi, pritisnuo
mu kolenima ruke i pod grlo mu podmetnuo polovinu svog štapa. Podigao je
vrh bodeža i režeći ga uperio starcu pravo u oko.
„Gde je gospođica Tempi?" prošaputao je.
Grej je zinuo da odgovori, ali ništa nije izlazilo iz njegovih usta. Čeng
je malo popustio stisak.
„Govori", prosiktao je.
„Ne - ne znam", molećivo je izgovorio g. Grej.
Čeng je stegao šaku kojom je držao bodež i udario ga u obraz.
„Probaj ponovo", prosiktao je. Grej je počeo da cvili. Čeng je podigao
pesnicu. Grej se razrogačio od straha, usne su mu zadrhtale dok je
pokušavao da nešto kaže.
„Ne znam. Ne znam, nisam je video, trebalo je da je odvedu u
amfiteatar ili u neku drugu prostoriju - u kući! Ne znam! Moje je samo da
pripremim posao - veliki posao."
Čeng je još jednom zalepio pesnicu u lice g. Greja.
„Ko je sa njom? Koliko ima stražara?"
„Ne znam da vam kažem!" Grej je otvoreno cvileo. „Ima mnogo
meklenburških vojnika i dragona. Ona je sa grofom. Sa gospođicom
Vandarif - izvršiće proces na njima dvema zajedno."
„Proces?"
„Spasenje..."
„Spasenje?" Čeng je osetio kako mu prirodno zadovoljstvo zbog
nasilništva prerasta u bes.
„Zakasnili ste! Sigurno su već počeli - ako se prekine, taj proces može
biti smrtonosan za obe!" G. Grej je podigao pogled i ugledao svoj lik u
crnim naočarima na Čengovom licu, a onda zaurlao. „Jao! Zar vi niste
mrtvi? Oni kažu da jeste!"
Oči su mu se još više razrogačile, ako je to uopšte bilo moguće, kada
mu je Čeng zabio bodež u srce, računajući da je to brži i mnogo manje krvav
potez nego da mu preseče grkljan. Za manje od nekoliko sekundi, Grejevo
telo je omlitavelo. Čeng se otkotrljao, podigao na kolena, i dalje teško
dišući, obrisao bodež o Grejevu jaknu i vratio ga u korice. Pljunuo je i osetio
kako ga jako probada kroz pluća, a onda sumorno promrmljao:
„Otkud znaš da nisam?"
Odvukao je telo na stepenice i spustio ga dole ceo jedan krug, a onda
ga podigao i bacio preko ograde, trudeći se da g. Grej, kog mu nimalo nije
bilo žao, padne skroz do dna - neka padne bilo gde, samo da ga niko ne nađe
kad otvori vrata.
Stavio je u džep ključ koji je glupi Grej ostavio u vratima i vratio se u
tunnel, pokušavajući da odgonetne šta je to Grej radio. Uzdahnuo je. Trebalo
je da izvuče više informacjja iz tog čoveka, ali on je žurio i čeznuo da posle
tolikog –maltretiranja i tuđih napada uzvrati jedan udarac. Nimalo mu nije
smetalo što je to slučajno bio jedan povređeni starac. Za njega su bili
neprijatelji svi do poslednjeg u ovoj grupi i neće imati milosti, neće poštedeti
ni jednog jedinog.
Negde u unutrašnjem zidu su nekada bile vrata na ćelijama -
čudovišna metalna vrata sa kvakama odvaljenim dletom i zaključana
gvozdenim rezama pričvršćenim za zid. Čeng je provukao prste kroz
prozorčić sa rešetkama i trznuo, ali nije mogao da ih pomeri. Provirio je u
ćeliju. Druga strana je bila prekrivena platnom. Znao je da je sa one strane
platna bila glavna prostorija, ali nije bilo načina da do nje dođe. Krenuo je
brzim korakom niz kružni hodnik. Grej je bio još jedna budala iz Instituta,
kao i Lorenc ili onaj čovek kog je prekinuo u pravljenju knjige. Kao čovek
koji voli poeziju, Čeng je smatrao da nauka može biti opasna i da mu više
leži kontemplacija u samoći nego da radi nešto što bi poslužilo interesima
krupnih riba - kao što je to radio Institut pod pokroviteljstvom ljudi koji su
maštali o imperiji. Društvo ne napreduje zbog takvih ljudi „s vizijom" -
mada, iskreno, napreduje li zahvaljujući ikome? U svakom slučaju, smatrao
je da je svetu bolje bez korumpiranog g. Greja, a nasmejao se na pomisao da
bi možda upravo on mogao biti pokretač društvenog napretka.
Na kraju hodnika su bila druga vrata. Grejev ključ je otvorio bravu i
Čeng je ušao u prostoriju koja je bila malo veća od plakara, sa nekoliko
dugačkih cevi koje su išle vertikalno sa tavanice i nestajale u podu. Pored
svake je bio poklopac na otvoru i prilaz pod zemljom, sličan onom dole kroz
koji je se i sam propao. U sobi je bilo neizdrživo toplo i zaudaralo - čak i
njemu - na oštar, hemijski talog indigo gline. Sa strane je bio red kuka na
kojima je visio niz flaša i ampula i zastrašujuće dugačkih špriceva. Buka
mašine je odzvanjala u ovoj stešnjenoj prostoriji kao muzika ogromnih
crkvenih orgulja. Ugledao je i onu pukotinu kroz koju se probijalo svetio
između dve cevi, a onda, kada je prišao bliže, primetio je slične male otvore
na drugim mestima po celoj toj sobi od cevi.., tada je shvatio - suprotan zid u
ovom plakaru jeste bio od cevi, u kojih je prodiralo blistavo osvetljenje iz
glavne prostorije. Čeng je kleknuo, skinuo naočare i primakao se do najbliže
pukotine kroz koju je prodiralo svetlo. Na koži je osetio vrelinu. Iako nije
mogao mnogo da vidi, ono što je ugledao bilo je zapanjujuće: na drugoj
strani je bio zid sa još više cevi. Išle su od vrha ogromne zasvođene
prostorije, a tamo, tačno gde mu se pogled završava nalazilo se nešto slično
centralnoj kuli, nešto nalik na sredinu točka. Prednji čelični deo bio je pun
malih otvora kroz koje je moglo da se zaviri u svaku ćeliju nekadašnjeg
zatvora. Čeng je četveronoške prišao drugom procepu i pokušavao da nađe
ugao pod kojim bi bolje video. Sa tog mesta je ugledao drugi deo zida
naspram sebe. Između gomile cevi bio je red ćelija - zapravo nekoliko
redova ćelija koje su još imale rešetke - iz kojih je moglo da se vidi na sve
četiri strane kao da su galerije u pozorištu. Seo je, naslonio se, obrisao lice i
po navici pogledao prljavštinu kojom je bio prekriven. Nije znao šta će se u
toj prostoriji odigrati, ali je bilo jasno da je za tu priliku bila predviđena
publika.
Otišao je ponovo do spiralnih stepenica i tiho se popeo, držeći štap
obema rukama. Sledeća vrata koja je ugledao bila su poslednja u nizu, a
zapazio ih je tek kada se popeo uz dva kruga stepenica. Iznenadio se što su
vrata drvena i što imaju novu mesinganu bravu i novu kvaku - u stilu u kome
je bila cela kuća. Čeng se nalazio u nivou zgrade - verovatno na njenom
najnižem spratu. Grej je rekao da Čenga svi smatraju mrtvim - međutim, da
li zbog onog događaja u ministarstvu ili što je sada upao u cevi i kotlove?
Sigurno znaju da je ono u bašti bio on - ali, koliko je to sada uopšte važno?
Uživao je u ulozi duha osvetnika. Vrata su zaškripala kada ih je otvorio i
provirio unutra. To nije bio hodnik, kao što je mislio, nego jedna mračna
sobica, sa navučenom zavesom na sredini ispod koje je prodiralo treperavo
svetio - treperilo je u ritmu koraka sa one strane zavese. Čeng se prikrao
kroz vrata i prišao zavesi. Uhvatio ju je sa dva prsta i razvukao, tek toliko da
može da proviri.
Iza zavese je bila velika ostava sa policama, a na podu razni držači za
flaše, tegle, konzerve i kutije. Ugledao je dvojicu portira kako na kolica
prenose gajbicu punu braon flaša koje su zveckale i udarale jedna o drugu, a
onda ih guraju, zastavši pri tom da popričaju sa nekim koga Čeng nije uspeo
da vidi. Kada izašli, u sobi je zavladala tišina... čuo se samo bat koraka i
odjek metalnih predmeta, koje je Čeng čuo toliko puta pre toga - i zveckanje
stražareve sablje dok se šetkao gore dole. Njega nije mogao da vidi iza onih
polica sa flašama. Da bi došao do tamo, Čeng je morao da izađe iz ove
prostorije sa zavesom i tek onda odluči pod kojim uglom da ga napadne -
ako uopšte dobije priliku za to.
Čeng je počeo da se sprema, kad je čuo da mu se bat koraka sve više
približava a onda grub zapovednički glas koji mu je bio poznat iz bašte.
„Gde je g-Grej?" "Nije se vratio, g. Blenhajme", odgovorio je stražar
koji nije imao meklenburški akcenat.
„Šta radi?"
,Ne znam, gospodine. G. Grej je otišao dole, niz stepenice."
"Do đavola! Da li on zna koliko je sati? I da ovde postoji neki
raspored?"
Čeng je bio spreman da se brani - ovi će sigurno krenuti u potragu.
Ako ga posluga ne bude prikrila bukom, neće moći neprimećeno da se
iskrade i vrati nazad. Možda i bolje. G. Blenhajm će razgrnuti zavesu i Čeng
će ga ubiti. Stražar će možda uspeti da pozove na uzbunu pre nego što i sam
padne - ili će pak stražar pokositi Čenga - u svakom slučaju biće to još jedna
porcija osvete.
Ali, Blenhajm se nije ni mrdnuo.
„Pusti sad", prasnuo je iznervirano. „Nećemo da se ubijemo zbog
njega. Kreni sa mnom."
Čeng je čuo kako se njihovi koraci udaljavaju.
Žvaćući komad svežeg belog hleba koji je otkinuo u ostavi, Čeng je
nastavio da prolazi kroz prostorije ne prepoznajući nijednu, iako se ranije
već upoznao sa sporednim hodnicima ove kuće. Ovo je bio najniži sprat,
lepo opremljen, ali ne luksuzan. Cevima bi mogao da se spusti do bilo kog
nivoa ovog zdanja u obliku potkovice. Trebalo je da se probije do sredine -
tamo mora da pronađe prilaz kuli i glavnoj prostoriji - a sve mora da izvede
veoma brzo. Nije pamtio kada je jeo tako ukusan hleb - trebalo je da uzme
još jedan komad. To ga je navelo da baci pogled u džep u kom je osećao
teške zelene čizmice gospođice Tempi. Da li je on zapravo jedna obična
sentimentalna budala?
Osetio je kao da ga je nožem preseklo kada je realno sagledao
situaciju: nalazio se u vili Roberta Vandarifa, na samom izvoru bogatstva i
moći, u društvu onih od kojih je uvek živeo izolovano i prema kojima je
osećao samo prezir, pomislio je na hleb koji mu je bio u ustima, osetio je kao
da izdaje samog sebe, zbog uživanja u njemu, sve više ga je obuzimao bes
zbog neumerenog luksuza, zbog novca i lakoće sa kojom oni žive, a koja se
videla na svakom koraku. Odjednm ušavši, ne vide sebe kao stanara ove
kuće, sebe vide kao besnog psa koji je uspeo da se uvuče unutra, ali neće
uspeti da izađe. A zašto je došao ovamo? Da bi izbavio jednu nepromišljenu
devojku? Da bi pobio što više neprijatelja? Da bi osvetio Anđelikinu smrt?
Da li išta od toga zadire dublje od površine ovog sveta ovde, ovog
neljudskog lavirinta? Imao je osećaj da umire i da će njegova smrt biti
nevidljiva kao i njegov život. Zažmurio je na trenutak, a umesto besa,
obuzeo ga je očaj. Naglo je otvorio oči i tako jako udahnuo vazduh da ga je
preseklo u grudima. Ako bude očajavao, samo će im pomoći da ga
savladaju. Ponovo je ubrzao korak i uzeo još jedan zalogaj hleba, nadajući se
da će naći nešto za piće. Prezrivo se nasmejao - bio je to pravi trenutak da se
sretne sa Blenhajmom, majorom Blahom ili Fransisom Ksonkom. Gurnuo je
ostatak vekne u usta i rasklopio štap.
U prolazu je uspeo da izbegne dve grupe dragona i jednu grupu u crno
uniformisanih Nemaca. Svi su išli u istom pravcu, a on je promenio plan i
krenuo za njima - pretpostavljajući da su na istom zadatku kao i Blenhajm,
šta god to bilo. Ali, kako to da ga niko nije tražio? I zašto niko ne traži g.
Greja? Grej je obavljao poslove oko hemikalija i cevi... a vojnike kao da nije
bilo briga za to. Čeng se prebacio u mislima na glavnu prostoriju gde će
verovatno naći Selest, setio se niza ćelija iz kojih su zatvorenici - ili gledaoci
- mogli da vide šta se dešava dole. Razmišljao je koliko se visoko popeo - taj
red ćelija bi mogao da bude na ovom spratu... ali kako da ga nađe? Ona
ostava sa zavesom tako neprimetno sakriva prilaz spiralnim stepenicama...
verovatno su i vrata tih ćelija neprimetno skrivena. Možda je već prošao
pored njih? Potrčao je niz hodnik, otvarajući svaka vrata i zavirujući iza
mrtvih uglova, ali kako ništa nije našao ubrzo je shvatio da gubi vreme.
Možda je trebalo da krene za vojnicima i Blenhajmom - zar oni nisu
zaduženi da budu sa grofom i čuvaju stražu na svečanosti? Lako je moguće
da je Selest sa njima. Baciće se jedan minut u potragu, a onda će potrčati za
njima. Kada je taj minut prošao, Čengu je trebalo još pet da se vrati na stazu
za koju je mislio da je prava, probijajući se iz sobe u sobu. Ceo ovaj sprat
kuće je bio pust. Nemarno je pljunuo na svetli polirani parket i zgrozio se
kada je video da mu je ispljuvak svetlocrvene boje, onda se okrenuo i
jedanput pljunuo u ćošak. Podigao je pogled. Uzdahnuo je. Bio je stvarno
prava budala.
Mesto na kom se nalazio bila je radna prostorija sa mnogo stolova i
drvenih stalaka, polica natrpanih teglama i flašama, veliki avan i ručak,
četke, kofe, veliki stolovi ponegde nagoreli, pretrpani svećama i lampama i
prenosnih ogledala - da odbijaju svetio? - a svuda su bila razapeta platna
različitih dimenzija. Bio je to umetnički atelje. Atelje Oskara Vejlanda.
Pгеpoznao bi tog slikara u gomili drugih zbog specifičnog pokreta kistom,
boja i uznemirujućih prizora. Kada je ušao u prostoriju, Čeng je osetio nemir
kao da ulazi u nečiji grob... Oskar Vejland je mrtav... da li su ovo njegova
dela, da li je još nešto od toga opljačkano i dovučeno iz Pariza? Da li je
Robert Vandarif napravio posao skupljajući dela ovog umetnika? Četke,
flaše i platna nisu izgledala kao ostavljena u pola posla. Možda je neko drugi
restaurirao i čistio platna po Vandarifovim uputstvima? Čeng se nagnuo
preko jednog od stolova i primakao malom portretu - na njemu je bila žena
sa maskom, gvozdenim okovratnikom i sjajnom krunom - i okrenuo ga. Na
poleđini platna su bile škrabotine, baš kao što je Svenson opisao, neki
hemijski simboli i nešto nalik na matematičke formule. Pokušao je da nađe
potpis i datum, ali nije ih bilo. Spustio je sliku i na drugom kraju sobe
ugledao veliko platno, koje nije bilo položeno već okačeno, donja ivica mu
je bila u ravni poda - portret u prirodnoj veličini - nikog drugog do Roberta
Vandarifa lično. Taj ogromni čovek stoji ispred mračne kamene puškarnice,
iza njega neka neobična crvena planina, a iza svega toga vedro plavo nebo
(svi delovi kompozicije su podsećali Čenga na običan oslikani dekor za
pozorišnu scenu), u jednoj ruci je držao umotanu knjigu, a u drugoj par
velikih metalnih ključeva. Kada je to moglo da bude naslikano? Vandarif je
lično poznavao Vejlanda - što znači da je lord radio na ovome još dok je
slikar bio živ.
Ali, pored svih ovih slika, bilo je teško poverovati da je njihov autor
zaista mrtav. Sve je odisalo onim poznatim, provokativnim, razuzdanim
osećajem opasnosti. Čeng je još jednom bacio pogled na Vandarifov portret,
nalik alegoričnoj predstavi princa iz porodice Mediči, i primetio da je bio
okačen niže nego ostale slike, tako da mu je ram skoro dodirivao pod. Prišao
je slici, skinuo je i spustio u stranu. Zavrteo je glavom kada je shvatio koliko
je sve bilo jednostavno. Iza slike je bila druga ostava, a iz nje su tri kamena
stepenika vodila uzbrdo ka vratima.
Nije imao poteškoća kad ih je otvorio, jer su šarke bile podmazane.
Ušao je u uzani hodnik, svetlost je prodirala kroz male pukotine na
unutrašnjim
U Unutrašnjosti starog broda ili - još bolje - kao u dubokim
prostorijama. Na unutrašnjem zidu je bio red ćelija. Prišao je najbližoj: i
ovde su brave bile odvaljene, a vrata zakovana za okvir. Otvorio je pro-
zorčić i zaprepastio se.
Na drugoj strani zida, ograđena šipkama, videla se glavna prostorija.
Nikada ga nijedno mesto nije tako prestravilo - bio je to pretenciozni
spomenik mračnjaštvu njegovog tvorca - jeziva katedrala od crnog kamena i
sjajnog metala.
Nasred prostorije je bila jedna masivna gvozdena kula (jako
osvetljenje je dolazilo od velikih svećnjaka koji su visili na lancu), koja se
spuštala sa zatvorene tavanice sve do poda na kom su bile isprepletane sjajne
cevi i kablovi koji su se pružali preko zidova do osnove kule, kao neko more
sa talasima koji se lome u podnožju tog čudnog svetionika pričvršćenog za
zemlju. Kula je po celoj glatkoj površini imala mnoštvo sitnih otvora kroz
koje je moglo da se proviri. Zatvorenik u ćeliji nije mogao da vidi da li ga
neko posmatra ili ne. Čeng je znao da se u takvim situacijama zatvorenik,
protivno svojoj volji, oseća kao da jeste neprekidno posmatran i uporno se
trudi da se ponaša što bolje, tako da ova nevidljiva ruka lako ubija
buntovništvo u njemu. Čeng je s prezirom zaključio da je ova monstruozna
građevina bila savršeno u skladu sa potrebama njenih korisnika.
Sa mesta na kom je bio nije mogao da vidi podnožje kule, pa je
krenuo da traži bolji pogled, ali je onda čuo zveckanje metala i provirio - u
jednoj od ćelija preko puta, neki brzi pokreti... noge... neko je niz merdevine
silazio u ćeliju. Onda je iznenada čuo još jedan tresak, mnogo bliže, sa desne
strane. Pre nego što je ugledao odakle je to dolazilo, začuo je i treći, tačno
iznad glave, iz ćelije u koju je upravo virio. Poklopac na tavanici se otvorio,
pojavile su se noge nekog muškarca u plavoj uniformi, napipavajući metalne
merdevine zakucane za zid koji Čeng nije ni primetio. Raznorazni muškarci
i žene su se peli u ćelije kroz komoru, obično je prvo ulazio muškarac, a
onda za njim žene, ponekad su im dodavali stolice na rasklapanje, a onda su
se smeštali u zatvorske ćelije kao da su lože u pozorištu. U vazduhu se čuo
žamor nestrpljenja i uzbuđenja, kao kad publika čeka da se podigne zavesa.
Čovek u plavoj uniformi - neki mornar -veselo je krenuo gore prema otvoru
da pomogne sledećoj osobi. Bez obzira za šta se to publika spremala, Čeng
nije smeo da se zadržava na mestu gde je bio. Otkrio je toliko toga, ali nije
saznao gde je Selest. Bio je siguran da će ona biti deo ove grofove predstave
- znao je da će ona svakog časa sići niz kulu u centru prostorije.
Trčao je a pluća su mu se sa svakim udahom cepala od bola. Pljunuo
je - ovog puta biio je još više krvi - i još jednom prokleo sebe što nije ubio
groficu kada je za to imao priliku. Krenuo je napred, tražeći stepenice ili put
do gornjeg sprata, koji je morao biti negde u blizini, a ugledao ga je u istom
trenutku kada je čuo bat koraka koji su se spuštali pravo ka njemu. Nije imao
vremena da se skloni. Rasklopio je štap i čekao, duboko dišući, dok su mu
na usnama bili tragovi krvi.
Nije znao ko će se pojaviti, a najmanje je očekivao kapetana Smita.
Kada je ugledao Čenga, oficir se zaledio na stepenicama. Pogledao je gore, a
onda brzo zakoračio napred.
„Gospode", prošaputao je.
„Šta se to događa?" rekao je Čeng. „Gore se nešto dešava."
„Oni misle da ste mrtvi - i ja sam mislio da ste mrtvi - ali nigde nije
bilo leša. Ja sam preuzeo na sebe da to utvrdim."
Smit je povukao sablju i sišao sa stepenica, dok mu je oštrica ležala na
dlanu.
Čeng ga je pozvao. „Kapetane, glavna prostorija..."
„Ja sam vam poverovao, kao budala, a vi ste mi ubili čoveka", nacerio
se Smit, „istog onog koji je spasao vaš bedni život!"
Poleteo je napred, Čeng je poskočio unazad i udario u zid hodnika.
Kapetan je zamahnuo prema Čengovoj glavi - ovaj se sagnuo, otkotrljao i
izbegao udarac. Sablja je udarila u zid i podigla oblak prašine i kreča.
Smit je spremao sablju za sledeći napad. S druge strane - nemajući
nikakve šanse da ostane živ u borbi protiv kapetana - Čeng je ustao, ispravio
se i došao na sredinu hodnika, ispravio ruke, ukrstio ih, otvoreno puštajući
Smita da ga ubije. Počeo je besno i iznervirano da sikće.
„Ako mislite da je tako - onda radite šta hoćete! Ali, ja nisam ubio
Rivsa!"
Smit je zastao, dok mu je vrh sablje bio na korak ili dva od Čengovih
grudi.
„Pitajte svoje ljude! Bili su tamo!" rekao je Čeng. „Upucali su ga iz
karabina. Ubio ga je... onaj... kako se zove... nadzornik - Blenhajm -
kućepazitelj! Ne budite tako glupi!"
Kapetan Smit je ćutao. Čeng ga je netremice posmatrao. Bio mu je
toliko blizu da bi verovatno štapom uspeo da odbije udarac njegove sablje i
napadne ga nožem, a ako kapetan nastavi sa ovakvim budalaštinama, Čeng
neće ni imati drugog izbora.
„Nisu mi tako rekli..." rekao je Smit vrlo sporo. „Vi ste se sklonili iza
njega."
„Ko vam je to rekao? Blenhajm?" Kapetan je ćutao, i dalje ljut. Čeng
se prezrivo nasmejao. „Mi smo pričali - Rivs i ja. Blenhajm nas je video. Da
li ste videli telo? Rivs je upucan s leđa."
Ove reči su bile jake kao udarac. Smit je razmišljao i snagom volje
obuzdavao bes u sebi, sve dok se na kraju nije pomirio. Onda je spustio
sablju.
„Lično ću pogledati telo." Okrenuo se nazad prema stepenicama, a
onda prema Čengu. U međuvremenu izraz lica mu se promenio, gledao ga je
drugim očima, bez imalo besa.
„Ranjeni ste", rekao je Smit, izvukao maramicu i dobacio je Čengu.
Čeng je uhvatio u vazduhu, obrisao usta i lice. Po zabrinutosti na oficirovom
licu, shvatio je da je ozbiljno povređen. Opet mu je pomisao na to da umire
dala volje da nastavi - nije ni važno. Da li je išta važno? Pogledao je Smita,
bio je to dobar čovek, malo ozlojeđen, ohrabren uniformom i divljenjem
ljudi oko sebe - možda žene i dece. Čengu je odjednom došlo da se razdere
kako mu ne treba ništa od svega ovoga, kako prezire ovaj zatvor, kako
prezire i Smitovu ljubaznost. Kao što je prezirao sebe što voli Anđeliku ili
što mu je stalo do Selest. Sklonio je pogled sa kapetanovog zabrinutog lica i
primetio da se nalazi u luksuzno opremljenoj kući u Haršmortu. Na kraju će
umreti u Haršmortu.
„Jeste, tu više ništa ne može da se uradi. Žao mi je zbog Rivsa, ali sad
me morate slušati. Oteli su jednu ženu - ženu o kojoj sam vam pričao, Selest
Tempi. Hoće da izvedu na njoj neki svoj đavolski ritual - ja sam jednom
prilikom prisustvovao tome i verujte da je gore nego smrt - siguran sam da
bi ona radije umrla, nego prošla kroz to."
Smit je klimnuo, ali je Čeng video da ovaj i dalje zuri u njegovo lice.
„Ne osećam se tako loše kao što izgledam - spuštao sam se kroz cevi - a što
se mirisa tiče, tu ne mogu ništa da učinim." rekao je. Pružio mu je nazad
maramicu a posle Smitovog odmahivanja rukom, stavio je sebi u džep.
„Poslednji put vas molim da mi kažete, šta se tamo dešava?"
Smit je pogledo gore, kao da se neko nalazi iza njega, a onda počeo
brzo . „ Jа na žalost, malo toga znam - samo što sam ušao u ovu kuću. Bili
smo napolju, jer smo morali da dočekamo pukovnika..."
„Aspiča?"
„Da, stvarno užas, došli su iz sela, dogodila se neka nesreća, vojvoda
od Štaelmajera..."
„Ali zašto ljudi ulaze u glavnu prostoriju? Kakva je to ceremonija?"
rekao je Čeng. „Nema vremena za..."
„Ne znam ništa o tome. Kuća je velika i svuda ima gostiju",
odgovorio je oficir. „Moji ljudi su zaduženi za vojvodinu grupu, kada su
sleteli..."
„Sleteli?"
„Ne mogu sad da vam objašnjavam, ali u kući je pravi haos."
„Onda možda još ima nade!" rekao je Čeng.
„Za šta?" upitao je Smit.
„Hoću da se popnem gore, a jedino što mi treba je da mi pokažete
kojim putem da krenem."
Smit nije znao da li da mu pomogne ili da prethodno proveri njegovu
priču. Reklo bi se da je Aspič svojim prisustvom doprineo da želja ovog
oficira za osvetom naglo poraste.
„Kada smo prešli u dvor..." počeo je Smit tiho kao da će time
odgovoriti na ono što mu je Čeng tražio, „porasle su i plate oficira... što je
bio spas za one koji su posle dugih godina u inostranstvu bili do guše u
dugovima... ne bi me iznenadilo ako se ispostavi da je taj novac - koji se
sada uveliko troši - zapravo... zamka."
„Pogledajte Rivsovo telo", rekao je Čeng tiho, „i razgovarajte sa
ljudima koji su bili tamo. Oni će biti uz vas. Čekajte i budite spremni... kad
dođe pravi trenutak, znaćete šta treba da radite."
Smit ga je gledao s nepoverenjem. Čeng se nasmejao - smeh mu je
ličio na suvo graktanje vrane - i potapšao kapetana po ramenu.
„U početku, kuća deluje vrlo zbunjujuće", šaputao je Smit dok su išli
uz stepenice prema hodniku. „U levom krilu je velika balska dvorana - sada
prepuna ljudi - a u desnom se nalazi dugački hodnik pun ogledala i tuda se
ide prema sobama i apartmanima, gde takođe ima mnogo ljudi. Desno krilo
ima isti takav unutrašnji hodnik koji vodi do spiralnih stepenica, ali nisam se
njima penjao. Kada sam prošao, hodnik je bio pun meklenburških stražara."
„A na sredini kuće?" upitao je Čeng.
„Velika sala za prijeme, kuhinja, praonice, sobe za poslugu, tu je
nadzorni - Blenhajm - i njegovi ljudi."
„A gde je radna soba lorda Vandarifa?" iznenada je upitao Čeng, dok
su mu misli letele kroz glavu. „U zadnjem delu kuće?"
„Tako je", potvrdio je Smit, „na glavnom spratu kuće. Nisam bio
tamo. Levo krilo je samo za specijalne goste i malobrojno osoblje u koje
imaju poverenja. Nije za dragone."
„Kad smo kod toga", rekao je Čeng, „šta vi radite ovde? Kad ste došli
iz Ministarstva?"
Smit se gorko nasmejao. „To će vam biti zabavno da čujete. Kada su
moji ljudi povučeni sa pozicija, dobio sam hitnu poruku - pretpostavljam od
pukovnika - da smo potrebni u hotelu Sent Rojal. Kad smo odjurili tamo,
iako porodične svađe nisu naša uobičajena dužnost, naišao sam na jednu
nadmenu ženu, koja me je obavestila da smesta pođem s njom vozom u ovu
kuću."
„To je gđa Maršmur, naravno."
Smit je klimnuo. „Bila je uznemirena zbog izvesnog tipa u crvenom -
nekog divljaka, kako sam shvatio."
„Mislim da smo bili u istom vozu, ja sam se sakrio u vagonu za
ugalj."
„Tako sam i mislio", rekao je Smit, „ali nisam mogao da pošaljem
nikoga, jer je moralo da se ide preko krova - bilo nam je zabranjeno da
idemo kroz crni gvozdeni vagon."
„A šta je bilo u njemu?" upitao je Čeng.
„Ne znam. Gđa Maršmur je imala ključ i otišla je tamo sama. Kad
smo stigli u Orindž Loks, sreli smo g. Blenhajma koji je imao zaprežna kola
i kočiju.Ušao je sa svojim ljudima u crni vagon, dok ga je gđa Maršmur
pratila pogledom, i izneo..."
„Šta?" prasnuo je Čeng radoznalo, ali i u strahu od onoga što će čuti.
„Ni to ne znam - bilo je prekriveno platnom. Možda neka njihova kutija ili
kovčeg. Ali, kada su ga natovarili, čuo sam da je Blenhajm rekao vozaču da
vozi polako da se staklo ne bi polomilo."
Prekinuo ih je bat koraka koji se približavao. Čeng se priljubio uza
zid. Smit je polako krenuo napred, a hodnikom je odjeknuo prepoznatljivo
zapovednički glas g. Blenhajma.
„ Kapetane! Zašto niste sa svojim ljudima? Šta tražite u ovom delu
kuće?" Čeng nije mogao da vidi Smita, ali je čuo njegov napeti glas. „Poslali
su me da potražim g. Greja", odgovorio je. "poslali?" prasnuo je Blenhajm
vrlo sumnjičavo. „Ko vas je poslao?" Bio je strašno arogantan. Da je Čeng
na Smitovom mestu i da je upravo saznao da mu je nadzornik ubio vojnika,
Blenhajmova glava bi se već kotrljala po podu.
„Grofica, g. Blenhajme. Da li ćete i nju da ispitujete?"
Blenhajm se pravio da ne čuje. „I? Je l' ste našli g. Greja?"
„Nisam."
„Zašto ste onda još ovde?"
„Kao što i sami vidite, izlazim. Nadam se da ste telo mog vojnika
prebacili u štalu,"
„Naravno, gostima ni najmanje ne bi prijalo da vide leš."
„Tačno. Ali, ja kao nadređeni, moram da preuzmem njegove lične
stvari."
Blenhajm je prezrivo otpuhnuo na tako beznačajnu stvar. „Molio bih
vas da napustite ovaj deo kuće i obećate da ni vi ni vaši ljudi nećete ulaziti
ovamo. Po želji lorda Vandarifa, ovaj deo je isključivo za goste."
„Svakako. Ovo je njegova kuća."
„A ja tu kuću vodim, kapetane", rekao je Blenhajm. „Krenite za
mnom, molim vas."
Čeng je krenuo prema lordovoj radnoj sobi što je brže mogao. Nije
pažljivo zagledao planove zatvora, ali je bilo logično da čuvar ima pristup
glavnoj osmatračnici.
Da li je Vandarif prisvojio - i naravno proširio, obložio mahagonijem
gangstersku jazbinu prethodnog tiranina? Ako je tako, onda bi Vandarifova
radna soba mogla da ga odvede do Selest. Stalno je ponavljao u mislima da
ima da završi i druge zadatke - da osveti Anđeliku, da sazna
ko su, prijatelji ili neprijatelji, da otkrije kakva je to svađa među njegovim
neprijateljima da konačno uvidi razlog Trapingove smrti - i dok bi mu ranije
bilo pravo uživanje da čuje ove probleme, da razvija njihova rešenja, držeći
u glavi probrane sadržaje knjiga iz Biblioteke, ove večeri nije imao vremena
za to. Ovog puta nije bilo mesta riziku, nije bilo druge šanse.
Nije smeo da dozvoli da ga iko vidi, pa se zato šunjao kroz hodnike,
virio iza ugla i vraćao nazad u zaklon čim bi ugledao goste ili sluge.
Nasmejao se na pomisao kako su skoro svi u hijerarhiji haršmortske kuće
bili neka vrsta slugu - ili zbog svog zanimanja ili braka, novca, straha ili
požude. Setio se Svensonove odanosti službi - službi čemu, Čeng to nije
mogao da shvati - i njegovog pogubnog shvatanja obaveze i časti - bile su to
reči koje je prezirao. Sada je hteo da pljune na njih, kao što je pljuvao krv na
ovaj beli mermerni pod. A Selest -da li je ona bila u Baskombovoj službi?
Njena porodica? Njeno bogatstvo? Čeng to nije znao. Na trenutak se setio
ove mlade žene u Bonifasu kako se muči da napuni pištolj... ta divna sićušna
zverka. Da li je uopšte nekoga upucala?
Gosti koje je video imali su isto maske i bili svečano obučeni, a
razgovori koje je uspeo da uhvati, bili su tajnoviti i puni iščekivanja. „Da li
znate, čula sam da će se venčati, večeras!"
 „Čovek sa plaštom, sa crvenom postavom, to je lord Karfaks, vratio se
sa Baltika!"
„Da li ste primetili da sluge nose neke okovane sanduke?"
„Daće nam znak da krenemo, to mi je rekla Elspet Pul!"
„Ne sumnjam, velika hrabrost..."
„Tako divni snovi, a onda takav duševni mir."
„Vratiće se kao umiljati mačići."
„Da li ste videli? U vazduhu? Kakva mašinerija!"
„Iščeznuće u roku od nekoliko dana, čuo sam od pouzdane osobe."
„Ja sam to čuo od nekoga ko je već bio ovde - izuzetno poverljivo."
„Niko ga nije video - čak je i Henri Ksonk odbijen!"
„Onakvo vrištanje nikada nisam čula, ni onakvu ekstazu posle toga."
„Neprevaziden kvaliteti"
„Pred svima je rekla bičem se najbolje piše istorija, zar ne?
Izvanredna žena!"
„Niko nije razgovarao sa njim danima - verovatno će večeras otkriti
šta sve planira."
„Grof će govoriti, kao što je i obećao." „A onda će... prikazati svoje
delo!"
„ Kriste... prikazaće svoje delo!" Poslednje reči su razmenila dvojica
mršavih muškaraca u frakovima sa maskama od crnog satena. Čeng se
probio duboko u lavirint privatnih apartmana i zastao iza mermernog stuba
na kom je stajala stara prefinjena amfora od malahita i zlata. Grupa
muškaraca se smejala i prošla - kroz salon srednje veličine - prema vitrini
punoj flaša i čaša. Nasuli su sebi viski i oslonjeni na nameštaj veselo
pijuckali, osmehujući se jedan drugom, kao deca kada čekaju dozvolu da
otvore rođendanske poklone.
Jedan od njih se namrštio. Nos mu se naborao.
„Šta je bilo?" pitao je drugi.
„Ovaj miris", rekao je prvi.
„Gospode", složio se drugi, njušeći vazduh. „Šta to može da bude?"
„Nemam pojma."
„Stvarno je grozno..."
Čeng se udaljio od stuba što je više mogao. Da su mu prišli malo
bliže, ne bi imao izbora osim da ih napadne. Jedan bi sigurno uspeo da
pozove u pomoć. Tako bi ga razotkrili. Jedan od muškaraca je istraživački
krenuo u pravcu gde je bio Čeng. Drugi mu je doviknuo.
„Stani!"
„Zašto?"
„Možda su počeli?"
„Ne razumem."
,,Pa, zato tako miriše! Zato što su počeli? Alhemijske vatre!"
„O, bože! Da li se to tako oseća?"
„Ne znam, šta ti misliš?"
„Ne znam ni ja! Da ne zakasnimo!"
„Požuri, brzo!"
 Ispili su viski i tresnuli čašama o sto. Projurili su pored Čenga i nisu
ni obratili pažnju na njega, jer su zatezali maske i gladili kosu.
„Šta će nas terati da radimo?" pitao je jedan kada su otvorili vrata da
izađu.
„Svašta", viknuo je drugi užurbano, „moraćeš da radiš šta god ti
kažu!"
„I hoću!"
„Bićemo spašeni!" vikao je drugi uz vragolast osmeh dok je zatvarao
vrata. „A onda nas ništa neće zaustaviti!"
Čeng je izašao iz zaklona u kom je bio. Zavrteo je glavom i zapitao se
da li bi oni isto ovako reagovali i da nije prošao kroz cevi, nego da je ušao u
salu za prijeme noseći sa sobom mirise iz svog pansiona. Taj miris bi
sigurno prepoznali - bio je deo njihovog shvatanja društva. Ti grozni mirisi
Haršmortskog procesa nagoveštavali su mogućnost da se napreduje, ali su
samim tim blokirali svaki oblik prirodnog rezonovanja. Shodno tome, zavera
je bila direktna i otvorena kao što su joj bili i ciljevi - moć i prevlast. Čar je
bila u tome da niko od ovih pretendenata - u svečanim odelima, kao da su
pošli na sud - nije smatrao da neko njima upravlja, iako je njihovo očajničko
ulagivanje govorilo suprotno. Cela ta nestvarna situacija, njihovo nastupanje,
bila je zamišljena da im ugodi da plaše jedni druge svilom, maskama i
intrigama - obične primamljive zamke koje su služile da skrenu pažnju sa
glavne stvari, kao cirkuzantske akrobacije. Umesto da kritički gledaju
groficu ili grofa, ovi ljudi su se oduševljeno okretali oko sebe, gledajući
druge ljude - iz ugla njihove nove „mudrosti" - ljude kojima oni sada mogu
da upravljaju. Shvatio je koliko je svet surov. Bilo kakav plan zasnovan na
čovekovoj želji da iskoristi druge i porekne istinu o tuđoj ličnosti imao je
zagarantovan uspeh.
Čeng je otvorio vrata i pogledao niz hodnik koji mu je Smit opisao,
celom dužinom zida bila su vrata. Kada je poslednji put ušao kroz jedna od
njih, naišao je na leš Artura Trapinga. Na jednom kraju su bile spiralne
stepenice. Bio je ubeđen da je Vandarifova radna soba u suprotnom pravcu i
da ima prolaz dole do glavne prostorije.
Odakle da počne? Smit je rekao da je kuća puna gostiju - rekao je i da
je hodnik pun stražara... iako je u ovom trenutku bio neobjašnjivo prazan.
Znao je da neće dugo biti tako, pa je počeo redom da otvara vrata - bilo ih je
najmanje tridesetak - bacajući pogled unutra. Ima li nade... da je Selest još
živa?
Žustro je zakoračio u predvorje, udaljavajući se od stepenica. Prošao
je prva vrata, pa druga sa sve većom neizvesnošću. To što se dogodilo
Aspiču i vojvodi (a za Čenga nije bilo odvratnijeg člana kraljevske porodice
od ovoga), potpuno je poremetilo svečanost u glavnoj prostoriji, a Čeng se
dodatno namerio da napravi još veću pometnju. Rasklopio je štap - još nije
ni na koga naleteo - na pola hodnika. Da nije možda već počelo, uprkos
onome što je Smit rekao. Čeng je stao. Sa njegove leve strane jedna vrata su
bila odškrinuta. Prišunjao se i provirio kroz uzani otvor: soba sa crvenim
tepihom i crvenim tapetama, lakovanim stalkom na kom je stajala kineska
vaza. Oslušnuo je... čuo je dobro neko šuštanje odeće i teško disanje.
Povukao se korak nazad, šutnuo i pred njim se ukazao meklenburški vojnik,
spuštenih pantalona. Vojnik je pokušavao da napipa sablju - kaiš i korice
sablje su mu zveckali oko zglobova. Pobledeo je od zaprepašćenja i straha, a
onda mu se izraz lica promenio, pa je od iznenađenja ispustio pantalone.
Zinuo je, da vikne,dok je očajnički pokušavao da ih podigne, uporedo je i
bez uspeha pokušavao da izvuče sablju. Izraz na licu je iz stida prešao u
zbunjenost jer je shvatio ko je ušao. Čeng je zabo vojniku nož do drške u
grlo, onemogućivši ga da ikoga podigne na uzbunu. Trgnuo je oštricu,
odmakao se kao toreador kada očekuje mlaz krvi i pustio da vojnik padne na
stranu, otkrivene bele zadnjice preko koje su pali krajevi košulje.
Na tepihu iza vojnika, sa haljinom zadignutom do struka, ležala je
otmeno obučena žena, raščupana, zajapurena i oznojena ispod maske sa
zelenim perlama. Pogled joj je bio divalj, treptala je očima, disala je teško i
ubrzano... ali su joj ostali delovi tela bili nepomični, kao da je spavala.
Vojnik se očigledno spremao da je siluje, ali joj je donje rublje bilo tek
napola skinuto - Čeng ga je zatekao usred napada. Međutim, ženino
bezizražajno lice je govorilo da se nimalo nije uznemirila. Zastao je iznad
nje na trenutak, zagledan u njenu lepotu, ali i u grčeve i trzaje od kog joj se
treslo telo kao u nekom napadu. Pitao se koliko je vremena prošlo od kada je
vojnik u predvorju čuo njeno dahtanje, oprezno se ušunjao i voajerski je
posmatrao, a onda prešao na silovanje. Čeng je zatvorio vrata - predvorje je i
dalje bilo prazno - a onda se sagnuo da namesti ženi haljinu. Protegao se da
joj skloni kosu sa lica i otkrio da joj je ispod glave, kao jastuk, stajalo nešto
što su njene očigledno obnevidele oči pomamno gutale... otvorena knjiga od
sjajnog plavog stakla.
Ženino disanje se pretvorilo u stenjanje, koža joj je bila vrela i crvena
kao da ima groznicu. Čeng je pogledao u knjigu i nestrpljivo oblizao usne.
Nije bio sasvim siguran da je dobro to što radi, ali je uhvatio ženu za ruke i
podigao je. Pogled mu je zastao na knjizi koja se otkrivena ukazala pred
njim.
Kad se dovoljno odmakao odatle, žena se pobunila cvileći kao usnulo
štene kad ga odvoje od sise. Spustio se dole i trgao - svetlost knjige ga je
pogodila u središte mozga, momentalno je zatvorio knjigu, usta su mu se
razvukla u grimasu, a čak i kroz zatvorene korice je osetio neobično
pulsiranje kada ju je dodirnuo, brišući tragove krvi sa tepiha - ionako je
crven, mrlje se neće primetiti. Žena se više nije čula. Čeng ju je posmatrao, a
onda je disanje počelo da joj se smiruje i pogled bistri. Sklonila je masku od
perli u stranu. Nije mu bio poznat lik te žene. Bila je to još jedna od onih
dama uvučenih u podmuklu spletku ove kuće.
Čeng je ustao i dograbio jastuk sa obližnjeg taburea. Rascepao je
nožem jedan kraj i grubo prevrnuo unutrašnjost iz koje su na pod poispadali
komadi žutog pamuka. Pažljivo je ubacio knjigu unutra i ustao. Dama će
moći sama da se snađe kad bude ustala - grčila je prste na tepihu kao da je
dobila napad -a onda će se večno pitati ko joj je to tajanstveno preuzeo
knjigu... a ako počne da vrišti, napraviće pometnju, što je on upravo i želeo.
Povukao se do vrata i stao... osvrnuo se po sobi. Nije bilo drugih vrata... ali
mu je ipak nešto privuklo pažnju. Tapete su bile crvene, sa šarama u obliku
zlatnih prstenova, pomalo nalik na florentinske. Čeng je prošao kroz sobu
prema zidu na kom su tapete bile do visine njegove glave. U sredini jednog
od zlatnih prstenova šara kao da je bila izguljena. Prstom je pritisnuo na to
mesto, a unutrašnji deo kruga se uvukao unutra i napravio rupu. Špijunka.
Čeng je prošao pored žene - pospano je pomerala glavu i pokušavala da se
uspravi na lakat - a onda izašao u hodnik.
Još jednom se potvrdilo Čengovo mišljenje da su stvari najbolje
sakrivene na mestima gde niko ne bi ni pomislio da ih traži. Znao je šta mu
treba - uzani hodnik između soba - bilo je lako naći vrata koja vode tamo.
Iako je bilo moguće da se ona strana špijunke nalazi u drugoj sobi, Čeng je
smatrao da je to protivno celoj zamisli ove kuće, a to je da delovi zgrade
budu povezani. Zašto praviti špijunke na sobama, kada je moguće napraviti
unutrašnji prolaz koji bi išao sa obe strane apartmana, tako da posmatrač
treba samo da se pažljivo prišunja i pružiće mu se lep pogled na čitavu grupu
gostiju? Nasmejala ga je pomisao da je ovim objasnio slavni uspeh Roberta
Vandarifa u poslovanju, tu neobjašnjivu sposobnost da zna šta njegovi rivali
smeraju - reputacija koja je bila na istom nivou kao i njegov ugled
širokogrudog domaćina (naročito prema onima protiv kojih se najžešće borio
- ta lukavost je ostavila utisak na Čenga). Na manje od tri jarda od vrata na
koja je ušao, Čeng je naišao na još troja postavljena jedna do drugih - ili
tačnije, još jedna vrata su bila na mestu gde je drugde na hodniku bio prazan
zid.
Čeng je izvukao ključeve - prvo Grejev a onda i svoj - i pokušao da
otključa bravu. Bila je prilično nezgodna i drugačija od ostalih na koje je
nailazio u kući. Pogledao je uznemireno oko sebe i pokušao drugim ključem,
a onda počeo da otvori trećim. Učinilo mu se da čuje sve jaču buku sa
drugog kraja, iz pravca stepenica da li je to aplauz? Ili je neka predstava u
toku? Ključ nije mogao da tvori. Tražio je sledeći. Brava je kliknula i to je
odjeknulo hodnikom, a na balkonu iznad su se otvorila vrata - bat koraka,
mnogo ljudi... samo što se nisu pojavili na stepenicama. Čengov ključ je
uspeo da uđe i okrene bravu, a on je bez razmišljanja gurnuo vrata i uleteo
unutra, u mrkli mrak. Zatvorio ih je što je brže i tiše mogao, ne znajući da li
ga je neko video ili čuo.
Činilo mu se da nije. Zaključao je vrata za sobom i počeo da napipava
okolo tražeći put u mraku. Prolaz je bio uzan - laktovi su mu se trljali o praš-
njave cigle sa obe strane - pod je bio popločan glatkim kamenom (za razliku
od drveta koje ume da se krivi i škripi). Morao je da pipa kuda prolazi, a štap
u jednoj i umotana knjiga u drugoj ruci, uz to i čizmice gospođice Tempi
koje su mu se klatile u džepovima i udarale o zidove, samo su mu još više
otežavali. Špijunka u sobi gde je ležala ona žena bila je u visini glave, zato je
podigao ruke na zid u toj visini ne bi li osetio bilo kakvo udubljenje. Moralo
je da bude tu negde u blizini... samo što se nije strmoglavio u mraku kada se
od nestrpljenja sapleo o stepenik i zateturao napred. Shvatio je da je pao na
kolena i klečao na nečemu što su zapravo bile merdevine na sklapanje koje
su bile raširene popreko u hodniku. Čeng je pažljivo spustio štap i knjigu, i
počeo da pipa po zidu tražeći špijunku. Kada ju je pronašao tiho je pomerio
poklopac do kraja i provirio. Žena je klečala i puzeći se udaljavala od
mrtvog vojnika. Ruke su joj bile ispod haljine - popravljala je donji veš i
možda htela da vidi dokle je vojnik u svojim namerama uspeo da dogura. I
dalje je imala masku, a Čengu je bilo zanimljivo što je uprkos suzama koje
su joj tekle niz obraze bila smirena i na neki svoj način odlučna... da li je to
zbog onih doživljaja iz knjige?
Vratio je zatvarač na špijunku i pomislio da su stepenice na
rasklapanje možda postavljene duž celog prolaza... da li je i na zidu preko
puta bila špijunka? Čeng se okrenuo i počeo da pipa, a onda vrlo lako našao
i taj zatvarač, uklonio ga je što je pažljivije mogao i nagnuo se da proviri i u
drugu sobu.
Neki čovek, sa glavom i ramenima položenim na radni sto. Iako je
imao crnu traku preko očiju, Čeng ga je prepoznao - kao što bi prepoznao
bilo kog čoveka kog je ranije pratio na ulici, prepoznao bi ga i od pozadi ili u
gomili ljudi, samo na osnovu visine ili načina kretanja. Bio je to njegov
prethodni klijent, koji je po svernu sudeći preporučio Rozamondi Čengove
usluge, advokat Džon Karver.
Čeng je dobro znao da bi tajne koje je Karver imao u svojim
poslovima otvorile zaverenicima mnoga vrata širom grada - pitao se koliko li
je još advokata vrbovano - i zavrteo glavom kada je pomislio da je to
vrbovanje sigurno išlo vrlo lako. Karver je u licu bio zajapuren kao ona
žena, a sedefasta bala se razvlačila između njegovih usta i površine stola.
Ispod ruke mu je bila treperava staklena knjiga. Gornji deo lica mu je bio
pritisnut na nju, oči zgrčene. Čeng je primetio da su mu lice i vrhovi prstiju -
oni koji su dodirivali staklo - poprimili plavkastu boju... skoro kao da su bili
zamrznuti, iako se na njegovom licu oblivenom znojem to nije videlo. Sa
gađenjem je primetio da je druga Karverova ruka stajala zgrčena na
preponama zbog neke uvrnute izopačene potrebe. Pogledao je da li u sobi
ima još nekoga, ili nekog dokaza koji bi mu bio od koristi, ali ništa nije
video. Nije razumeo kakvu je svrhu zavera imala od izlaganja ljudi dejstvu
knjige - osim što je žrtva postajala beživotna. Da li ih je to menjalo, kao pro-
ces? Da li je u knjigama bilo nešto što su saznali? Odmerio je težinu knjige
koja mu je bila pod rukom. Znao je dobro - po staklu u svojim plućima i
Svensonovom opisu onog čoveka sa razmrskanim rukama od stakla - da ovaj
predmet može da bude vrlo opasan, a tek ako se upotrebi kao sredstvo, kao
što koriste onu mašinu... nije mogao ni da pretpostavi njenu pravu razornu
moć. Čeng je vratio poklopac na špijunku i štapom napipao sledeći red
stepenica.
Kada ih je našao, prvo je zavirio kroz špijunku na levoj strani, kroz
koju je video ženu. Počela je da ga grize savest - zar ne može da zaboravi
sada na te špijunke i krene pravo u kancelariju? Makar to značilo da će
propustiti informacije o zaveri koje više nikada neće imati prilike da vidi...
ili barem da se kreće brže. Zavirio je u sobu i zaledio se - tamo su bila dva
muškarca u crnim kaputima i pomagala starijem muškarcu u crvenom da
sedne na sofu. Sveštenikovo lice je bilo smerno - da to nije možda biskup od
Baks-Sornsa? Stric vojvode od Štaelmajera i same kraljice, najmoćniji čovek
u crkvi ove zemlje, savetnik vlade, sprečavao je korupciju... a evo ga ovde
kako mu zlobni lakeji brišu pljuvačku sa brade. Jedan od one dvojice je
umotao zavežljaj u odeću - sigurno još jedna knjiga - dok je drugi merio
biskupu puls. Onda su se obojica uputila prema vratima koja Čeng nije
mogao da vidi i brzo nestali iz sobe.
Ne zadržavajući se na propalom biskupu - zar je mogao da mu
pomogne? - Čeng se okrenuo na drugu stranu hodnika. Još jedan čovek je
ležao na knjizi - koliko li je tih đavolskih knjiga napravljeno? - zajapureno
lice i zgrčene oči su mu bile pritisnute na svetlucavoj površini. Bez sumnje,
Henri Ksonk, iako u vrhu samih događanja, nije imao onaj uobičajeni imidž
moćnog naredbodavca... zapravo, Čengu se učinilo da su iz ovog čoveka
stare osobine bile ispražnjene... ispražnjene u knjigu. Ta misao je bila
apsurdna, ali se prisetio staklenih kartica i načina na koji su u njih bila
utisnuta sećanja. Ako su sa knjigama uspeli isto to samo u većoj meri... Čeng
se pitao da li su uspomene bile samo prenete iz uma žrtve u knjigu... ili su
zapravo bile uklonjene. Koliko je uspomena iz Henrija Ksonka -zapravo iz
njegove duše - bilo izvađeno?
Naredne špijunke su otkrivale još više ovakvih prizora. Iako nije
prepoznao sva tela koja bi video, ona koja jeste potvrdila su da se ovde radi
o napadu na sve uticaine ljude u zemlji: na ministra finansija, ministra rata,
jednu slavnu glumicu, vojvotkinju, admirala, sudiju vrhovnog suda, izdavača
Tajmsa, predsednika Imperijal banke, udovice jednog barona koja je vodila
najuticajniji salon u gradu, vodeći po svojim idejama, i na kraju, zbog čega
je odmah hteo da prekine svoje istraživanje i umeša se u stvar, među njima
je bila i Madlin Kraft. Sve ih je zatekao u agoniji, kao da su imali napad ili
bili u stanju skoro narkotičke obamrlosti, potpuno odsutnog duha i
nepomičnog tela - jedino na šta je njihova pažnja bila usmerena, bila je
knjiga koja im je uvek bila pred očima. U nekoliko slučajeva Čeng je video
da osobe sa maskama - muškarci i žene -motre na žrtvu, nekada su joj
uzimali knjigu i budili je, a nekada je pak puštali da duže ostane u tim
svetlucavim plavim dubinama. Čeng nije prepoznao nijednog od izvršilaca.
Znao je sigurno da su nekoliko dana ranije taj zadatak obavljali neki drugi,
poput gđe Maršmur ili Rodžera Baskomba - a nekoliko dana pre toga grofica
ili Ksonk lično. Sada im se mreža raširila - uključila mnogo novih pristalica
- pa su bili slobodni za obavljanje nekih mnogo važnijih poslova. Čengu je
to govorilo da se u kući dešavalo još nešto, što je možda prikrivalo ovaj
postupak sa uglednim osobama, a opet je bilo dovoljno važno da privuče
vođe zavere. Požurio je napred u mrak.
Nije više gledao kroz špijunke već je nastavio prema drugom kraju
hodnika, nadajući se da će pronaći neka vrata. Međutim, ono što je našao
bila je slika. Laganim ispitivačkim dodirom napipao je štapom nešto što nije
bio kamen, pa je polako ispružio ruke i dodirnuo težak izrezbaren ram. Po
veličini, slika je bila slična portretu Roberta Vandarifa, koji je skrivao vrata
prema redu ćelija, ali je u hodniku bilo toliko mračno da nije video šta se na
njoj nalazi. Kleknuo je i pokušao da napipa neku dršku ili polugu kojom bi
otvorio skrivena vrata.
Ali, zašto je slika bila sa unutrašnje strane? Da li se ona možda okreće
prilikom prolaska, a neko je upravo izašao odatle? To je bilo malo verovatno
Jednostavne skrivene šarke sa normalnim otvaranjem i zatvaranjem mnogo
bi se bolje uklopile i lakše koristile. Ali šta je to onda bilo naslikano na
platnu kada je moralo da bude sakriveno u mraku?
Čeng je seo na pod i uzdahnuo. Povrede, umor, žeđ... osećao se
slomljenim. Mogao bi da nastavi da se bori, ali više nije mogao da se osloni
na svoju staru oštroumnost. Zažmurio je i udahnuo duboko, izdahnuo sporo,
razmišljajući o drugoj strani vrata - drška je sigurno bila skrivena... Prešao je
prstima preko unutrašnje ivice ukrasa na izrezbarenom ramu. Kada je naišao
na udubljenje, shvatio je da bi jedino moglo biti da je brava na levoj, umesto
na desnoj strani - bezvezan trik koji bi ga sigurno zbunjivao još narednih
pola sata. Zavukao je prste oko kvake neobičnog oblika i pritisnuo je. Dobro
podmazana brava se tiho otvorila, a Čeng je osetio kako se teška vrata
pomeraju u njegovim rukama.
Gurnuo ih je i zakoračio unutra.
Odmah je shvatio da se nalazi u Vandarifovoj radnoj sobi, zato što je
ovaj lično sedeo za ogromnim pisaćim stolom i nekim starinskim perom
škrabao po velikom parčetu pergamenta. Lord Robert nije podizao glavu.
Čeng je prišao još jedan korak, pridržavajući ramenom otvorena vrata i
prešao pogledom po sobi - tepisi su bili crveni i crni, a prostoriju je nameštaj
delio na nekoliko funkcionalnih celina: veliki sto za sastanke i red stolica sa
visokim naslonom, nekoliko većih i bolje tapaciranih fotelja i sofa, radni sto
za pomoćnika, red visokih zaključanih ormana za papire, a onda lordov sto,
veliki koliko i onaj za sastanke, bio je pun papira, zarolanih mapa i prljavih
čaša i šolja - sve je to bilo gurnuto u stranu zbog onoga čime se trenutno
bavio, kao otpaci na plaži. U sobi nije bilo nikog drugog.
I pored toga, lord Vandarif nije primetio Čengovo prisustvo već je
ostao duboko zanet u ono što je pisao. Čeng se setio svoje glavne obaveze -
da nađe tajni put do glavne prostorije. Ovde ga sigurno nije bilo. Na drugom
kraju, stola, bio je glavni ulaz, a izgleda i jedini.
Kada je zakoračio napred, nešto mu je privuklo pogled... bila je to ona
slika na vratima - hteo je da je pogleda na svetlu. Bacio je pogled na
Vandarifa koji nije ni najmanje obraćao pažnju na Čenga - i širom otvorio
vrata, još jedno platno Oskara Vejlanda, ali ne sa onakvim prizorima... već
kao da su likovi s drugih slika bili prikazani od pozadi - što je na prvi pogled
ličilo na sprepletane linije koje su u stvari pravile gusto pletenu mrežu,
ličilo je na sve te formule zajedno, Čeng ih je doživeo više instinktom nego
sa razumevanjem, imale su oblik potkovice... matematičke jednačine u bliku
vile u Haršmortu. Pitao se nije li možda ovakvo gledanje na stvar rezultat
prostog i izopačenog uma, koji misli samo na anatomiju, proizašlo iz
njegovog bolesnog viđenja sveta.
Kuća u obliku slova U i u sredini ubačena neobično oblikovana
cilindrična građevina, izduženija nego što je pretpostavljao, u kojoj je glavna
prostorija... možda je Vejland nameravao da izvede i druge stvari sa svojom
alhemijom, ali bilo je očigledno da su glavni razlozi za njeno postojanje bili
orgijanje i svaki oblik elementarne transformacije - a možda su ove dve
stvari bile zapravo jedno te isto? Čengu i dalje nije bilo jasno kakve to ima
veze sa svečanošću u glavnoj prostoriji ili sa Vandarifom. Mada...
pokušavao je da se seti kada je to Vandarif kupio ovu zatvorsku zgradu i
renovirao je - pre najviše godinu ili dve. A kustos u galeriji im je rekao da je
Vejland mrtav već pet godina? To je bilo nemoguće - ova alhemijska slika
na vratima je sigurno delo istog umetnika. Možda Vejland zapravo nije ni
umro? Da li je moguće da je on ovde negde? Možda svojom voljom, mada -
sudeći po tome koliko su se Vandarif i Dorkanc koristili njegovim otkrićima
- mnogo je verovatnije da su ga prisilili, kao zatočenika ili još gore žrtvu
svoje sopstvene alhemije, pretopivši mu mozak u staklenu knjigu da bi drugi
mogli da ga koriste.
A opet - čak i pored velike iscrpljenosti i očaja, Čeng nije mogao da
se odbrani od ovog prijatnog zračka nade - ako je Vejland živ, onda će moći
i da ga pronađe! Kako bi oni inače naučili da se odbrane od dejstva koje to
staklo ima na njih, da ga preusmere? Čengu se srce steglo kada je shvatio da
postoji šansa da spase Anđeliku. Presekao ga je bol u grudima. Hteo je da
izbavi Selest, molio se poslednji put da Andelika ostane živa - ali, to je bilo
nemoguće. Ko zna gde je utamničen, možda čuči negde okovan u kavezu ili
balavi u nekom zabitom napuštenom tunelu. Ali, ako su mu svest i zdrava
pamet još sačuvani, sedi tamo gde bi bio od najveće koristi zaverenicima, sa
grofom Dorkancom u dnu velike kule. Nakon nekog vremena je ponovo
pogledao sliku. To je zapravo bila mapa Haršmorta... a istorijska slika i
zapanjujuće složena hemijska formula... uz to očigledno i pornografska da
on o svemu nije imao pojma, zagledao se u mapu i usmerio svu pažnju da
otkrije gde se tačno nalazio u kući. Da li postoji neki put do glavne prostorije
na sredini?
Soba u kojoj se nalazio bila je označena slovom alfa - znao je grčki
tek toliko da prepozna slova - a odmah iznad nje jedna sitno napisana omega
koja kao da je služila da je multiplicira... a ispod omege je bila jedna linija
povučena slikarskom bojom i išla prema gomili simbola kojim je bila
obeležena glavna prostorija. Čeng je odozgo bacio pogled na platno, shvatio
je koliko je glupavo nemaštovit. Ako je soba bila alfa - gde će onda naći
omegu? Po njegovoj proceni bila je tačno iza Vandarifovog radnog stola... tu
gde je iza teške zavese sakriven zid.
Brzo je prišao tom mestu, netremice gledajući u Vandarifa. Ovaj i
dalje nije dizao pogled sa svog posla - ispisao je najmanje pola stranice od
kad je Čeng ušao. On je bio jedan od najuticajnijih ljudi u državi - ili čak na
kontinentu - pa Čeng nije mogao da obuzda svoju radoznalost. Prišao je
korak bliže stolu - sa onako smrdljivom odećom dekoncentrisao bi čak i
mudraca - i pogledao Vandarifovo nepomično i bezizražajno lice.
Kardinalu Čengu se činilo da oči Roberta Vandarifa ništa ne vide. Bile
su otvorene, ali staklene i mrtve, misli iza tog pogleda su bile ko zna gde,
lice sagnuto nad radnim stolom, ali okrenuto u stranu od papira na kom je
pisao, kao da je zapisivao sećanja koja su mu navirala iz glave. Čeng se
nagnuo još bliže da bi osmotrio pergament - bio je skoro nad Vandarifovim
ramenom, a ovaj i dalje nije reagovao. Koliko je Čeng mogao da vidi, unosio
je podatke o nekoj finansijskoj transakciji - zapanjujuće detaljno - u vezi sa
otpremanjem robe brodom i meklenburškim i francuskim bankarskim
poslovima, sa kursom i tržištem, sa deonicama i rasporedom otplata.
Posmatrao je kako Vandarif završava stranicu i žustro okreće novu - zbog
tog naglog pokreta, Čeng je poskočio unazad - a onda nastavio napola
prekinutu rečenicu na vrhu nove strane. Čeng je pogledao na pod iza stola i
ugledao jedan za drugim dugačke komade pergamenta potpuno ispisane
tekstom, kao da je Robert Vandarif praznio iz svog uma sve svoje poslovne
tajne. Čeng je opet pogledao u njegove prste dok su se pomerali i primetio
da su mu vrhovi bili obojeni u plavo, iako u sobi nije bilo hladno... Čeng
nikada nije video da je ova plava boja nekome toliko prodrla u kožu.
Udaljio se od lorda koji se ponašao kao automat i potražio zavesu iza
njega, razgrnuo je u stranu i ugledao jedna jednostavna vrata. Izvukao je
svežanj ključeva i kada je izdvojio jedan, svi zajedno su mu ispali na pod -
uplašio se ali kako je bio u društvu polumrtvog Vandarifa, čulo se i dalje
samo škripanje pera. Čeng je podigao ključeve, a onda naglo i s
nestrpljenjem šutnuo vrata. Šutnuo je još jednom i osetio da je drvo počelo
da se lomi. Nije ga bilo briga da li pravi buku. Šutnuo je još jednom i
polomio drvo oko brave koja je i dalje stajala na mestu. Zaleteo se i
provalivši vrata proleteo u vijugavi kameni tunel koji je pri kraju išao naniže
i izmicao pogledu.
Osim što je neumorno pomicao ruku kojom je pisao, lord Vandarif se
nije ni okrenuo. Čeng je provukao najpre rame, a zatim prošao ceo i bacio se
u trk.
Tunel je bio glatko popločan i osvetljen pravilno raspoređenim
okruglim lampama na gas u visini glave. Posle stotinak koraka hodnik je
blago skretao,kad je pred kraj Čeng morao da uspori trk. Bilo je to u pravom
trenutku, jer kada je zastao da uspori disanje - nagnuvši se jednom rukom na
zid i pljucnuvši nečujno grudvu krvi na pod - začuo je u daljini mnogobrojne
glasove kako pevaju. Tunel je naglo skretao desno, prema glavnoj prostoriji.
Da li ima stražara tamo? Pevanje je nadjačavalo sve ostale zvuke. Dolazilo
je odozdo... iz ćelija iznad! Čeng se sputio na kolena i oprezno provirio iza
ugla.
Tunel se otvarao ka uzanom prolazu, malo širem od nekog mostića,
ograđenom lancima sa obe strane, spajajući se sa crnom zloslutnom kulom
od gvozđa koja se uzdizala prema kamenoj tavanici. Kroz metalnu ogradu
prelaza prodirala je pesma. Čeng je provirio dole, ali zbog slabog osvetljenja
nije mogao da vidi prostoriju ispod. Na drugoj strani prelaza bila su masivna
gvozdena vrata, sa teškom bravom i gvozdenom šipkom, koja je neko
ostavio odškrinuta. Čeng je stao sa strane, sačekao, oslušnuo, niko ga nije
čuo, a onda šmugnuo u mrak... i uspeo se uz još jedne spiralne stepenice od
kovanog gvozđa.
Stepenice su nastavljale ka vrhu šupljine, prema nečemu što bi moralo
biti glavni ulaz u kulu. Čeng je ipak krenuo nizbrdo, bat njegovih čizama
nadjačavala je pesma hora. Mogao je sasvim jasno da ih čuje, ali bila je to
ona vrsta pevanja koja je, čak i onome ko zna jezik, činila da reči zvuče kao
tekst italijanske opere (ili islandske pesme, sasvim svejedno), jer je muzika
nametala razvučen i neprirodan ritam. Ipak, uspeo je da uhvati ponešto -
„neprobojno plavo"...„značajan pogled"... „kao spasenje" - zbog čega je još
brže krenuo dole.
Unutrašnjost kule je bila osvetljena lampama raspoređenim na
pravilnim razmacima, ali im je svetlost bila veoma slaba, toliko da nije
prodirala kroz nečiji otvor u ćeliji za posmatranje. Čeng je usporio. Noga mu
se upetljala u nešto. Bio je to je bačen kaput- podigao ga je i prineo najbližoj
lampi... šinjel - trebalo bi da je plav, ali je bio sav prljav i, što ga je posebno
zaintrigiralo, krvav. Mrlje su još bile sveže, a prednji deo kaputa je bio
potpuno natopljen krvlju. Mеđutim, nigde se nije videlo da je pocepan ili
pokidan - da li je to bila krv onog čiji je ili njegovog neprijatelja? Ko god da
ga je nosio, ili je krvario iz rane na glavi ili su mu odsekli ruku koju je onda
držao prislonjenu na grudi - sve je bilo moguće. Upravo tada - misli su mu
bile tako spore! - Čeng je obratio pažnju na oznake čina koje su stajale na
ukrućenoj kragni... ponovo je pogledao kroj, boju, srebrne širite oko svake
epolete... proklinjao je sebe što ranije nije shvatio.
Nema sumnje da je to bio Svensonov kaput.
Brzo je pogledao oko sebe i na stepenište, a onda ugledao kako niz zid
curi preostali deo raspršenog mlaza krvi. Nasilje je izvršeno ovde na
stepenicama - i to možda pre samo nekoliko trenutaka. Da li je Svenson
mrtav? Kako je uopšte mogao da dođe u Haršmort sa imanja lorda Tara?
Čeng je dopuzao još nekoliko koraka, licem tik uz gvozdenu ogradu
stepenica. Tragovi krvi su bili razmazani, ali nije izgledalo kao da ih je
napravio neki ranjeni čovek dok je bežao, već neki ranjeni - ili ubijeni čovek
- dok su ga vukli.
Čeng je bacio kaput u stranu - ako ga je doktor ostavio, onda ni on ne
treba da ga nosi sa sobom - i poleteo dole što je brže mogao: Znao je da je
udaljenost otprilike onolika koliko se prethodno popeo - oko dvesta
stepenika. Šta li će samo naći dole u podnožju? Svensonov leš? Šta to
Dorkanc radi? I zašto nigde nema stražara?
Ugazio je u lokvu, okliznuo se i uhvatio za ogradu da ne padne. Bila
bi to previše naivna greška ukoliko bi sleteo dole polomljenog vrata. Trudio
se da se koncentriše - i dalje su dopirali glasovi i pesma, iako je silazeći
prošao pored niza ćelija za gledanje a hor je ostao iznad. Kada je to Svenson
mogao da dođe? Sigurno sa Aspičem! Da li je moguće da je Smit bio
zabrinut zbog doktora? Čeng se nasmejao pri pomislio na to i trgao se kada
mu je palo na pamet kako bi se pukovnik verovatno osvetio svakome ko bi
mu se našao na putu. Nimalo mu se nije svidelo kada je zamislio doktora
kako stoji naspram tih ljudi - on nije bio vojnik, ni hladnokrvni ubica. Ta
uloga je pripadala Čengu, zato je znao da nekako mora naći Svensona.
A šta ako je Svenson mrtav? Onda je Čengova dužnost da umre sa
njim... i gospođicom Tempi.
 Sišao je niz još tridesetak stepenika i zaustavio se na malom
odmorištu. Jedan otvor je bio na zidu pored njega, otvorio je i ugledao
strašan prizor. Špijunka je bila prekrivena mutnim staklom. Čeng je skinuo
naočare i prislonio oko u istom trenutku kada je pevanje prestalo.
Iznad i preko puta njega bile su ćelije za gledaoce, pune lepo obučenih
ljudi, maskama, lica priljubljenih uz šipke, kao štićenici neke mentalne
bolnice. Spustio je pogled dole, ali nije mogao da vidi stolove. Bio je previše
visoko.
U trenutku kada se povukao korak unazad, odozdo se proneo neki glas
-neprirodan, čudno pojačan, dubok i nesumnjivo moćan. Nije ga odmah
prepoznao... čuo je samo nekoliko reči koje je ovaj čovek rekao i one koje je
prošaputao promuklim glasom Harald Krabe. Ogromna krznena ruka koja je
grlila Anđeliku. Čeng je znao... bio je to grof Dorkanc. Proklinjući svoja
pluća, bacio se u trk ne razmišljajući, noge su mu preskakale po dva ili čak
tri stepenika, ruka u kojoj je držao štap bila je na ogradi, u drugoj je držao
knjigu, umotanu i zaštićenu od udaraca, dok je prljavi kaput mlatarao za
njim, a čizmice u džepovima udarale ga u noge. Po celoj prostoriji je
odzvanjao neljudski grofov glas.
„Došli ste ovde zato što verujete... u sebe... u to da ćete se predati
snovima... o budućnosti... o mogućnostima... o transformaciji... o
otkrovenju... i spasenju. Možda među vama ima onih koji su vredni
spasenja... istinski vredni i istinski voljni da žrtvuju svoje iluzije... da žrtvuju
ceo svoj svet... koji je zapravo svet iluzija... za najviši stepen mudrosti. Iznad
spasenja je predodređenost... kao što je Marija deo svake druge žene... kao
što je Sara zatrudnela iako je celog života bila jalova... kao što je u Ledi
niklo i seme lepote i seme razaranja... tako su i ova božja bića pred vama
odabrana... predodređena za višu sudbinu... za transformaciju kojoj ćete
prisustvovati. Osetićete tu višu energiju... videćete tu veličinu... tu prozračnu
ambroziju... koju su nekada poznavali samo oni koje su pastiri... i nevina
dečica... nazivali bogovima..."
Čeng je izgubio ravnotežu, pao na ogradu i uhvatio se obema rukama
da ne padne. Pljunuo je, skinuo naočare i počeo da pipa po zidu tražeći
špijunku. Ispod sebe je video nešto nalik na gvozdenu katedralu u paklu
napravljenu za mase koje je obuzeo đavo. U podnožju kule bila je platforma
- kao da je podignuta na gomili srebrnih cevi - i na njoj tri velika hirurška
stola, oko svakog su bili pomoćni stočići sa tacnama i mesinganim kutijama
koje su bile sastavni deo mašine. Na svakom stolu je bila po jedna žena,
pričvršćena kožnim kaiševima kao Anđelika onda u Institutu, gole, tela
prekrivenih čitavom spletom glatkih crnih creva. Lice im se nije videlo od
maski pričvršćenih tanjim crevima - preko oba uva, oba oka, nosa i usta -
kose vezane. Iako su bile nage Čeng je znao ko su bile te žene. Jedino se ona
najbliža kuli, koju je jedva mogao da vidi iz ugla u kom je bio, razlikovala
od ostalih, jer su joj tabani bili plavi, isto kao ruke Roberta Vandarifa.
Pored nje je stajao Dorkanc, sa istom onom kožnom zaštitnom
keceljom i rukavicama kao u Institutu i istim mesinganim šlemom, za koji je
pripojio crevo, a drugi kraj zakačio za metalnu kutiju koja je bila deo maske
za usta. Govorio je kroz to crevo, pa je zbog mašine njegov glas bio nekako
pojačan delovao božanski, i odjekivao do najudaljenijeg ugla prostrane
prostorije. Iza Dorkanca je stajalo najmanje četvoro ljudi, identično
obučenih, sa prekrivenim licima. Da li su to ljudi iz Instituta, kao Grej i
Lorenc? Ili je jedan od njih možda Oskar Vejland - kao njihov zatvorenik i
rob? Čeng nije mogao da vidi samo podnožje kule. Gde su stražari? Gde je
Svenson? Na kom stolu je Selest? Delovalo mu je da žene nisu budne - kako
će je onda izneti?
Čeng se osvrnuo na zvuk iza sebe - nešto je zveckalo u samom
stepeništu. Vijugale su oko jednog gvozdenog stuba - zvuk je dolazio
iznutra. Prišao je i osetio vibracije. To zveckanje ga je podsetilo na pomoćne
liftove za poslugu hotela... da nije stub iznutra šupalj? Da bi brzo spuštali
potrebne stvari sa vrha do dole? Ali šta to sada spuštaju? Bila je to dobra
prilika za njega. Kad ta pošiljka stigne dole, neko će morati da otvori vrata
na kuli i preuzme je - u tom trenutku Čeng može da uleti. Ponovo je stavio
naočare, prislonio jastučnicu uza zid i poleteo napred.
Grof je još pričao, ali to Čengu nije bilo važno - sve su to bile iste
gluposti - novi cirkuski trik da bi se publici skrenula pažnja. Zveckanje je
prestalo. Kada je Čeng prošao poslednju krivinu, ugledao je dvojicu
muškaraca sa zaštitnim keceljama, rukavicama i šlemovima na glavi kako se
naginju nad otvoreni pomoćni lift, iznoseći iz njega gvožđem okovano bure i
stavljajući ga kolica. Otvorena vrata iza njih vodila su pravo na platformu u
glavnoj prostoriji, oko koje su sa obe strane stajali meklenburški vojnici. Ne
obraćajući pažnju na muškarce sa kolicima, Čeng je još sa stepenica nasrnuo
na bližeg vojnika udarivši ga uz urlik rukom u vilicu i kolenom u rebra, od
čega je ovaj pao kao pokošen. Drugi vojnik nije ni stigao da izvuče oružje, a
Čeng mu je nabio štap u stomak (mogao je da čuje kako mu škripe zubi kada
se presavio). Trećem je zabio nož spod otvorene vilice i odmah ga izvadio.
Zastao je - mrtvi vojnik se skljokao a onda se okrenuo sledećem vojniku i
šutnuo ga iz sve snage u glavu Ostali vojnici se nisu pomerili. Ona dvojica
sa maskama su ga gledala U i zapanjeno kao bića sa drage planete koja se
prvi put susreću sa divljaštvom ljudske vrste.
Čeng se okrenuo prema vratima. Grof je prestao da govori. Netremice
je zurio u Čenga. Pre nego što je išta uspeo da preduzme, Čeng je čuo buku
iza leđa, bez razmišljanja se bacio prema vratima - jer su mu ona dvojica sa
šlemovima gurnula kolica u leđa. Ivica ga je udarila u butinu i raskrvarila, ali
nije pao. Posrnuo je krećući se prema platformi, a pred tolikim prostorom u
ovoj katedrali, zavrtelo mu se u glavi. Počeo je da traži oslonac da bi se
zadržao na nogama. Na platformi su bila još četiri vojnika - trojica su, dok se
osvrtao, isukala sablje, a major Blah je polako izvadio revolver. Čeng se
okrenuo oko sebe u širokom krugu - od Svensona nije bilo ni traga, niti je
išta govorilo da je neko od ovih ljudi sa mesinganim maskama možda
Vejland - onda je ponovo pogledao u vrtoglave visine kroz obruč ljudskih
lica sa maskama koja su radoznalo provirivala. Nije bilo vremena. Ako želi
da se udalji od vojnika, morao je da krene prema stolovima i Dorkancu.
Vojnici su poleteli napred, a Čeng pravo na grofa da bi zatim
uzmakao levo, sagnuo se ispod najbližeg stola i izašao na drugu stranu
probijajući se kroz gomilu visećih creva. Vojnici su poleteli sa obe strane
braneći Dorkanca. Čeng je nastavio napred, u niskom čučnju, a kada je
došao do poslednjeg stola izašao je napolje. Čim se pojavio na drugoj strani,
grof je viknuo vojnicima da stanu.
Čeng se ispravio i pogledao iza sebe. Grof je stajao naspram njega sa
zaštitnom maskom na licu, dok je žena ispred počinjala da se uvija ispod
creva. Pored grofa je bio Blah sa pripremljenim revolverom. Vojnici su
čekali. Iza grofa, dvojiса ljudi sa maskama nisu prekidala svoj rad na
mesinganoj mašini, ponašajući se kao par zaposlenih, zujećih insekata. Čeng
je pogledao prema ivici platforme. Ispod nje je sa svake strane kao vodopad
padala gomila metalnih cevi, blistavih od pare i smrdljivih od sumpornih
isparenja. Nije bilo izlaza.
„Čeng! Čeng!"
Grof Dorkanc je vikao onim istim pojačanim glasom koji je Čeng čuo
u liftu. Ali ovako izbliza, reči su zvučale neuporedivo grublje, pa se Čeng
nesvesno trgao.
„Da se niste mrdnuli! Ušli ste u zonu koju ne razumete! Mislim da
niste ni svesni posledica!"
Ne razmišljajući o čemu grof priča, Čeng je došao do žene na
srednjem stolu i povukao tamnu maramu kojom joj je bila vezana kosa.
„Ne dirajte ih!" urlao je grof Dorkanc.
Kosa je bila previše tamna. To nije bila Selest. Odmah je skočio do
trećeg stola. Vojnici su poleteli za njim i zastali kod drugog. Grof i Blah su
ostali kod prvog, a majorov pištolj je i dalje bio uperen u Čengovu glavu.
Čeng se sagnuo iza treće žene i povukao joj maramu sa kose. Bila je previše
svetla i ne onako uvijena... Selest je sigurno bila na prvom stolu. Proleteo je
pored nje kao budala i ostavio je u grofovim rukama.
Uspravio se. Vojnici su krenuli prema njemu, a Čeng je primetio
Blahov trzaj. Naglo se sagnuo kada je odjeknuo pucanj. Metak mu je
proleteo pored glave i završio u jednoj od velikih cevi, iz koje je izleteo mlaz
gasa i počeo da se raznosi po vazduhu kao plavobeli plamen. Grof je ponovo
zaurlao. „Stanite!"
Vojnici - skoro kod trećeg stola - zaustavili su se u mestu. Čeng je
osmotrio gomile crnih creva - gledajući mokra i bela ženska tela - a onda
susreo opaki majorov pogled.
U prostoriji je vladala tišina, osim tupog brujanja peći i šištavog gasa
koji je izlazio iz nje. Morao bi da savlada devetoricu ljudi - računajući i onu
dvojicu sa kolicima - a onda da spusti Selest sa stola. Da li to može da
izvede, a da je ne povredi? Da li bi ta povreda bila gora nego da je ostavi tu
gde jeste? Znao je šta bi bio njen odgovor - kao što je znao i to da je svaki
pokušaj da spase sopstveni život bio potpuno besmislen. Osećao je kako ga
komadići stakla seku u grudima. Ovo je trenutak koji je čekao. Ovo je
poslednji prkosni udarac koji može da nanese ovim privilegovanim
manipulantima. Podigao je glavu prema gomili maskiranih lica koja su nemo
i napeto zurila dole. Osećao se kao zver u areni.
 Grof je otkačio crno crevo sa maske i pažljivo ga spustio na obližnju
komandnu kutiju na stalku, prepunu poluga i graničnika. Pokazao je glavom
na najbližu Čengu kojoj je ovaj upravo raspustio kosu - a kako je imao
masku na licu izgledao je kao zver koja pravi nekontrolisane pokrete, kao
čudovite iz bajke.
„Tražite nekoga, Kardinale?" doviknuo je. Glas mu nije više bio
onako jak ali je i dalje delovao neljudski. „Možda mogu da vam
pomognem..."
Grof Dorkanc se nagnuo i povukao maramu sa glave poslednje žene.
Uvojci tamne kose su poleteli kao vodopad. Grof je ispružio drugu ruku i
sklonio tamne cevi koje su visile preko stopala. Koža joj je izgubila
prirodnu boju a dobila je neprirodno plavu, čak i više nego na rukama lorda
Vandarifa ili na licu Džona,kada ga je zatekao pored knjige - bela koža kao
polarni led, sjajna od stola ispod nje, gde je nekada bio topao zlatan ten, sada
je bila pepeljasto bela . Na trećem prstu leve noge imala je srebrni prsten, a
čim je bacio pogled na ženinu kosu, Čengu je bilo jasno... bila je to
Anđelika.
"Mislim da vam je... ova dama poznata", nastavio je Dorkanc. „Možda
su vam, naravno, poznate i ostale - gospođica Pul", pokazao je glavom na
ženu u sredini, „i gđa Maršmur", pokazujući na ženu koja je ležala tačno
ispred. Čeng je spustio pogled, pokušavajući da prepozna Margaret Huk
(poslednji put ju je video u krevetu u Sent Rojalu) u onome što je ležalo pred
njim - njena kosa, oblik tela i boja kože, koliko se naziralo ispod crne gume.
Pozlilo mu je.
Čeng je izbacio ispljuvak pun krvi na platformu i obratio se grofu, dok
mu se u glasu osećao umor.
„Šta ćete da im uradite?"
„Ono što sam i planirao. Da li tražite Anđeliku ili gospođicu Tempi?
Kao što vidite, ona nije ovde."
„Gde je?" viknuo je Čeng promuklo.
„Čini mi se da možete da birate", odgovorio je grof. „Ako mislite da
spasavate Anđeliku, prosto je neizvodljivo da je iznesete odavde - jer vam se
na plućima vide efekti stakla, Kardinale - a onda još da uradite isto i sa
gospođicom Tempi.„
Čeng ništa nije rekao.
„To je, naravno, pretpostavka. Do sada smo barem deset puta mislili
da ste mrtvi - zar ne, majore Blah? Ali ovog puta ćete i biti. Možda je
najprikladnije da klečite pred svojom - koliko sam upoznat - nesrećnom
draganom."
Besnog izraza, zaleteo se pravo u grofa. Čeng je zgrabio što je mogao
više creva koja izlaze iz tela gđe Maršrum i pripremao se da ih iščupa.
„Pomerite li cevi ubićete je, Kardinale! Da li to želite, da ubijete jednu
bespomoćnu ženu? Sa ove udaljenosti, ne mogu da vas sprečim. Proces je u
toku! Nijedna od ovih žena ne može da izbegne svoju sudbinu - to je transf-
ormacija ili smrt!"
„Kakva transformacija?" nadvikivao se Čeng sa sve bučnijim
krkljanjem cevi i šištanjem gasa.
Dorkanc je dohvatio crevo kroz koje je govorio i gurnuo ga čvrsto u
masku.Njegove reči su kao grom odjeknule do visokih svodova.
„Transformacija anđela! Otelotvorenje božanskih moći!"
Grof Dorkanc je povukao jednu od mesinganih poluga na komandnoj
kutiji a drugom rukom kao čekićem udario po metalnom graničniku za
kontrolisanje brzine. Creva oko Anđelike, koja su se spuštala i visila sa stola,
odjednom su se pokrenula kao da su se napunila gasom i vrelom tečnošću.
Telo joj se izvilo u luk, a vazduhom se pronelo zastrašujuće cviljenje. Čeng
nije mogao da otrgne pogled. Grof je povukao drugu polugu i njeni prsti na
rukama i nogama počeli su da se grče... treća poluga, i na sav Čengov užas,
boja je počela da im se menja, da prelazi u mrtvu ledenoplavu boju. Dorkanc
je pritisnuo još dva graničnika u isto vreme i vratio nazad prvu polugu. Pisak
je postao duplo jači, odzvanjao je kroz cevi i odjekivao po svodovima
katedrale. Ljudi iznad su bili zapanjeni a Čeng je čuo čak i uzvike iz ćelija -
uzvike uzbuđenja, uživanja i podrške - koji su odzvanjali uporedo kao hor.
Telo joj se neprekidno izvijalo i drmalo creva na sebi kao kad pas otresa
vodu sa krzna, a onda je usred vriske i uzvika, Čeng čuo jedan drugačiji ton
koji ga je prostrelio kroz srce: odjek Anđelikinog glasa, neopisivo zavijanje
iz same dubine njenih pluća, kao da je poslednja snaga njenog tela bila
istrošena u odbrani od napada ove mašine. Čengu su nezaustavljivo potekle
suze niz lice. Nije mogao da se pomeri.
Zavijanje je naglo prestalo i zavladala je mrtva tišina kao nakon
pucnjave, nada se ukazao jedan treperavi blesak, tako kratak da Čeng nije
verovao se stvarno desio, a onda je nekakva tečnost počela da teče ispod
njene kože, stopala i dlanova niz noge i ruke, potapajući je do usana i grudi,
dok joj napokon nije preplavila glavu.
Anđelkino telo je postalo blistavo, svetlucavo providno i plavo, kao da
je... kao da su joj celo telo... tu pred njim pretvorili u staklo.
Grof je vratio graničnike i povukao poslednju polugu. Okrenuo se
prema posmatračima, kada se prolomio urlik oduševljenja i aplauz. Dorkanc
je klimao glavom odigavši obe ruke, a onda skinuo crevo kroz koje je
govorio i obratio se Blahu.
„Ubijte ga!"
Opscenost kojoj je Dorkanc izložio Anđeliku - zar to nije silovanje
njenog bića? - pokrenula je Čenga na akciju i pretvorila mu srce u kamen.
Poleteo je u pravcu trećeg stola, prema dvojici meklenburških stražara koji
su stajali kod glave gospođice Pul, a svaki surovi Čengov udarac govorio je
o njegovom višegodišnjem iskustvu. Ne čekajući ni trenutak, zamahnuo je
prema njima, bezuspešno - njihove sablje su se u nemačkom stilu i kao po
komandi našle u visini njegovih grudi - a onda je štapom počistio obe sablje
u stranu. Jednom od njih je zabo bodež pravo u lice i mlaz krvi je šiknuo
prema srebrnim cevima - vojnik se okrenuo i pao. Drugi je uzvratio udarac,
pokušavši da ubode Čenga u grudi. Čeng je znao da mu se u ovom naletu
vojnik suviše približio, pa je pokušao da preusmeri napad i udalji ga od svog
ramena, polomivši pri tom svoj štap. Gurnuo je mladiću nož ispod rebara i
rasporio ga, a ovaj je istog trenutka pao na kolena, zagledan u daljinu. Iznad
glave je proleteo još jedan Blahov metak i završio u gomili cevi. Treći
vojnik, koji je stajao pored nogu gospođice Pul, poleteo je preskačući svoje
drugove na podu. Čeng se okrenuo i pošao prema Anđeliki. Blah je prišao do
Anđelikine glave da bi imao mesta da puca. Grof Dorkanc je stajao kod
Anđelikinih nogu. Čeng je bio opkoljen - vojnik se nalazio tačno iza njega.
Čeng se okrenuo i počeo da se probija kroz snop creva. Iz njih, smrdljivi gas
je šikljao u mlazu pravo vojniku u lice. Čeng se okrete Blahu zakoračivši u
stranu i udario ga pesnicom u grkljan. Pre nego što je uspeo da opali, Čeng
se kao bik zaleteo u vojnika pored stola i gurnuo ga prema vratima. Pucanj je
odjeknuo i Čeng je osetio kako se vojnik zatetura i od sledećeg pucnja osetio
je vrelinu metka koji je pogodio vojnika.
Poleteo je i udario ga u rame. Bacio je polumrtvog vojnika prema
Blahu i istog trenutka otrčao ka vratima.
Čeng je podigao sablju što ju je vojnik ispustio, našli su se prsa u
prsa, na dva koraka udaljenosti. Blah ponovo podiže revolver, nanišanio je i
opalio tačno u trenutku kada ga je Čeng udario po ruci. Sečivo ga je zaseklo
po prstima i metak je odleteo u stranu, a revolver pao na pod. Vrata su i dalje
bila blokirana metalnim kolicima iza kojih su stajala ona dvojica sa
šlemovima. Čeng je povukao kolica, pomerivši ih nekoliko koraka - ali su se
oni zaustavili i povukli kolica nazad, vukući i Čenga рrеma unutrašnjosti
prostorije. Blah je levom rukom dohvatio revolver. Grof je brzim pokretima
vezivao kanapom cevi iz kojih je izlazila para. Kada se u metežu pomerio
poklopac sa metalnog bureta, Čeng je sa zaprepašćenjem shvatio šta su to
vozili na kolicima. Bez razmišljanja je bacio nož, dohvatio taj predmet i
bacio ga nazad prema majoru, a čim ga je ispustio iz ruke, bacio se na
kolica.
Staklena knjiga je poletela prema Blahu u momentu kada je ovaj
povukao okidač i rasprsla se u vazduhu. Komadići stakla su se brzinom
metka raspršili po kuli, u pravcu gvozdenih zidova, vrata i one dvojice sa
šlemovima koji su se užasnuti bacili na stranu. Ostatak stakla je odleteo
zajedno sa samom knjigom. Grof Dorkanc je bio zaštićen stolom, kao i
Anđelika koju su štitile cevi - ako je staklo uopšte moglo da joj nenese
ikakvu povredu, s obzirom na stanje u kom se nalazila - dok ih je major
dodatno zaštitio svojim telom našavši se nasred puta. Kako su mu lice i telo
bili potpuno izloženi, staklo ga je divljački iskasapilo.
Čeng je podigao glavu sa kolica i video kako se major otvorenih usta
trese u grčevima, a onda mu se iz grla proneo jezivo promukli urlik kao dim
iz rasplamsale vatre. Oko svake rane koža je počela da mu plavi, a te modre
površine su se dalje širile, pucketale, odlepljivale i letele u vazduh. Krik mu
je zamro u grlu. Blah je pao na kolena a zatim tresnuo na lice, koje se zatim
raspršio kao tanjir od porcelana.
U glavnoj prostoriji je vladala mrtva tišina. Grof se pomaljao iza stola.
Ugledao je Čenga kako se pentra na kolica. U napadu stravičnog besa, grof
je zaurlao i zatresao celu katedralu. Zaleteo se prema Čengu kao podivljali,
divovski medved. Čeng nije imao bodež (ispao mu je negde ispod
gvozdenog bureta), pa je zamahnuo kolicima - ona dvojica su klečala
četveronoške - i gurnuo ih nazad prema grofu. Ni ne gledajući ishod tog
poteza, poleteo je prema stepenicama i počeo da trči naviše.
Skoro istog časa okliznuo se na lokvu krvi na sedmom stepeniku i
pao, dok je preturao po kaputu i tražio britvu. Ona dvojica sa zaštitnim
keceljama su krenula naniže, sklanjajući se sa vrata gde je stajao grof
Dorkanc. Ovaj je dohvatio Blahov pištoij i odmah nanišanio u Čenga. Čeng
je znao da je ostao samo jedan metak i da će posle dva koraka biti van
dometa grofovog oružja. Međutim, pogled mu je bio prikovan negde iza, za
sto gde je video Anđelikino desno rame boje stakla... kako se pomera. Čeng
je viknuo. Anđelikina ruka se savijala i počela da hvata stvari oko sebe.
Dohvatila je svežanj creva i iščupala ih, a iz njih pokuljala vrela plava para.
Kada se grof okrenuo, pustila je creva i ščepala još jedan svežanj, čupajući
ga kao korov u bašti. Dok je Dorkanc pokušavao da je uhvati za ruku i
urlajući dozivao pomoćnike, Čeng je samo nakratko ugledao Anđelikino lice
preko ramena ovog krupnog muškarca, preko očiju joj je i dalje bila maska,
malo nakrivljena, grčila se od besa, otvorenih usta, jezik i usne su imale
tamni odsjaj indigo boje, njeni plavobeli zubi škljocali su kao kod životinje.
Čeng je počeo da trči uz stepenice.
Ugledao je knjigu u jastučnici, naslonjenu na zid, a onda krenuo dalje
uz stepenice. U trku je zgrabio knjigu i desnom rukom napokon izvukao
britvu iz džepa. Sa donjih nivoa je dopirala vika i treskanje vratima, potom
nagli trzaj i zveket, posle čega je ponovo oživeo pomoćni lift. U jednom
trenutku je stigao do visine na kojoj je bio Čeng - kom je snaga već bila na
izmaku - a onda produžio gore. Onaj ko stoji na vrhu biće upozoren mnogo
pre nego što se Čeng bude popeo. Da li su Blenhajm i njegovi ljudi već
počeli da se spuštaju niz stepenice? Čeng je uporno nastavljao dalje. Kad bi
samo uspeo da se domogne onog hodnika kod Vandarifove radne sobe...
Dorkancov glas ga je prekinuo u razmišljanju, kada se zaorio
prostorijom da okupi posmatrače.
„Nemojte da se brinete! Kao što i sami znate, naši neprijatelji su
brojni i spremni na sve - poslali su ovog ubicu da nas omete u poslu. Ali
ovaj posao nije prekinut! Ni nebesa ne mogu da poremete naš rad!
Pogledajte šta je na vaše oči svedeno! Pogledajte ovu transformaciju?"
Čeng je zastao na stepenicama i protiv svoje volje pomislio na
Anđelkino lice i ruku. Pogledao je ispod sebe, ka vijugavim metalnim
dubinama kule i čuo nešto poput hučanja vetra, poput talasa kolektivne
zadivljenosti koji je dolazio od grofove publike iz ćelija.
„Vidite!" nastavio je grof. „Ona je živa! Ona hoda! A vidite i... njenu
izvanrednu moć..."
Začuo se uzdah i nекоliко urlika - da li su to od straha ili radosti,
Čeng nije mogao da odredi. Još jedan uzdah. Šta se to dešava .U očima su
mu i dalje bile suze zbog Anđelike, ali nije mogao da joj pomogne. Nagnuo
se prema špijunki i otvorio je. Bilo je besmisleno zadržavati se, neprijatelji
samo što nisu naišli - ali morao je da vidi... da li je još živa. Da li je još uvek
živo biće?
 Ništa se nije videlo - sigurno stoji u samom podnožju kule - ali mogao
je da vidi Dorkanca. Grof je stajao okrenut prema Anđeliki, a onda
zakoračio unazad prema drugom stolu da bi bio bliži drugoj komandnoj
kutiji. Kod svakog stola je bila jedna takva sa mnogo crnih cevi. Čeng je sa
zaprepašćenjem shvatio da će ostale dve žene biti isto ovako transformisane.
Bacio je pogled na nepomično telo koje je ležalo na trećem stolu i osetio bol
kada je ugledao Margaret Huk, onako strogu, ponosnu i povređenu, kako se
koprca u agoniji dok joj se meso pretvara u staklo.
Publika se ponovo iznenadila, a Čeng je osetio kako mu kolena
klecaju pa se pridržao za ogradu da ne izgubi ravnotežu. Imao je osećaj da se
kreće - ali to kretanje je bilo samo u njegovim mislima, brzo žustro
pomicanje, kao u snu, i to kroz različite prostore - sobu, ulicu, krevet, trg
prepun ljudi, jedno za drugim. Onda su mu se misli usporile i smirile: grof
Dorkanc stoji u bundi na vratima, raširenih ruku sa rukavicama i pruža mu
sjajan pravougaoni komad plavog stakla. Čeng oseća kako mu ruka sama
kreće prema grofu, iako zna da u tom trenutku njome zapravo čvrsto steže
stepenišnu ogradu, a zatim vidi kako mu ruka dodiruje staklo - mala fina
ruka i tako poznati prsti - osetio je kako ga iznenada obuzima neka erotska
snaga - on kao žensko - uranja u uspomene iz stakla koje su postajale sve
jače, tako neverovatno jake, neodoljive i opojne каo droga, a onda se grubo i
neočekivano osvestio, ne uspevši da dokuči ta sećanja ili barem shvati u
kojoj su situaciji nastala. Grof je gurnuo karticu nazad u kaput i nasmejao se.
Bio je to trenutak kada je ovaj zlotvor upoznao Anđeliku i Čeng je to znao, a
ona je sada projektovala taj intimni momenat u telo i u ljude koji su se našli
u krugu od sto jardi.
Ova slika mu je nestala iz glave uz još jedan grč i mučninu pa se
najednom osetio praznim i surovo, surovo usamljenim - to njeno iznenadno
prisustvo se činilo kao grubo provaljivanje u njegov um. Ali kada se
završilo, jedan deo njegovog bića je želeo još - jer je to bila ona, i on je
osećao da je to bila ona, oduvek je čeznuo upravo za ovakvom nestvarnom
bliskošću. Pogledao je niz stepenice, obuzdavajući želju da se baci dole, da
pohrli u zagrljaj smrti.
„Vidite i osećate tu moć! Upravo ste iskusili istinu!"
Glas je rasterao čari. Čeng je zavrteo glavom i potrčao uz stepenice
što je brže mogao. Nije znao zbog čega sve to oseća - nije mogao da dluči
šta da radi - tako da se ponovo, što je inače često radio, predao samoj
situaciji.
Opet se jak iritirajući vrisak proneo prostorijom. Grof Dorkanc je
prešao na drugu ženu, gospođicu Pul, povukao poluge i započeo njenu
metamorfozu. Vrisak sa galerija je postao jači, jer je odjeknuo zavijajući
zvuk mašine, pa su svi znali šta sledi i rado počeli da pružaju podršku i
pokazuju radost. Čenga je progonio prizor ženskog tela izvijenog u leđima,
kao grana savijena do tačke pucanja, a opet bežao je od te slike kao od
samog đavola.
I dalje nije znao gde da traži Svensona i gospođicu Tempi. Ako želi da
im pomogne, mora dobro da pazi da ga ne uhvate. Zavijanje iz cevi je
odjednom prestalo, a posle te mrtve tišine iz publike je odjeknula još jedna
eksplozija uzvika. Ponovo je grof govorio o moći, transformaciji i istini -
posle njegovih značajnih izjava odjekivao je aplauz. Čengu se lice izobličilo
od besa. Zavijanje iz cevi se nastavilo - Dorkanc je prešao na Margaret Huk.
Čeng je bio nemoćan. Popeo se još dva kruga stepenica i ugledao vrata koja
su vodila u hodnik prema radnoj sobi lorda Vandarifa.
Čeng je bio sav zadihan, zastao je i pljunuo. Gvozdena vrata su bila
zatvorena, nije mogao da ih mrdne - bila su zaključana sa druge strane.
Mogao je samo da jurne do vrha kule i na kraju ispusti dušu. Zavijanje cevi
je prestalo. Poslednji put i publika je planula od sreće. Grof je sve tri žene
podvrgao svojoj surovoj alhemiji. Neprijatelji će dočekati Čenga na vrhu.
Nije pronašao Selest. Izgubio je Anđeliku. Ništa nije uspeo. Vratio je britvu
u kaput i nastavio da se penje.
Na sledećem nivou stepenica naišao je na teški pregradni zid
napravljen od istih čeličnih ploča, prikovanih jedna za drugu.Na sredini je -
skrivena od svetla – stajala bravica. Čeng je povuče,teška vrata su se
nečujno otvorila i otkrila elegantan stalon, zidove i pod od sjajnog mermera.
Na nekoliko koraka od njegovog lica stajala je jedna zgodna žena u tamnoj
haljini, kose vezane pozadi trakom og maske sa crnim perjem. Deset
dragona u crvenim kaputima, postrojeni iza nje, sa spuštenim sabljama i
očigledno pod njenom komandom nisu se ni pomerili.
Čeng je zakoračio gledajući dole. Na pločama od mermera videla se
mrlja od krvi - po svemu sudeći od neke vrlo ozbiljne rane, a onda
razmazana jer su preko nje nešto vukli (verovatno samu žrtvu). Trag je vodio
pravo do ženinih nogu. Pogled mu se sreo s njenim. Izraz lica joj je bio
otvoren i jasan ali se nije osmehivala. Čengu je laknulo - nije ni znao koliko
mu je bilo muka od tolikog prezrivog samopouzdanja njegovih protivnika -
ali, možda je njen stav bio takav zbog mrlje na podu, a ne zbog njega samog.
„Kardinale Čeng", rekla je. „Krenite sa mnom, molim vas."
Čeng je izvukao staklenu knjigu iz jastučnice. Osećao je pritisak
energije kroz vrhove prstiju preko rukavica, neku odbojnu magnetsku silu.
Stegao je knjigu još jače i pružio joj da je vidi.
„Vi znate šta je ovo", rekao joj je glasom, koji je još bio promukao i
hrapav. „Nije me strah da je smrvim."
„Znam da nije", rekla je. „Koliko sam shvatila, vas ničega nije strah.
Ali, nećemo sad da raščišćavamo račune. Moram reći da zaista ne znate šta
se ovde dogodilo i šta i dalje visi u vazduhu. Znam da želite da saznate
informacije o mnogim ljudima, a znam i da mnogi ljudi žele da vide vas. Zar
nije bolje da izbegnemo nasilje, ako je to ikako moguće?"
Krvlju umazani mermer ispod njenih nogu najbolje je govorio koliko
je ceo ambijent bio grozan, a Čeng nije mogao da se cinično ne nasmeje
njenom ljubaznom tonu.
„Kako se zovete?" upitao je Čeng. „To nije važno", rekla je. „Ja samo
prenosim poruku." Čengov žestoki kašalj prekinuo je njene reči. Kratka i
vrlo jasna slika Anđelike - neprirodna boja njene kože i staklena, sjajna
indigo dubina tela, sa svojom providnom nebeskoplavom površinom - ostala
je Čengu urezana u sećanju, ali se sada tako iznenadno pojavila da on nije
bio u stanju da je pretoči u misli i obične reci. Progutao je pljuvačku,
napravio grimasu od neprijatnosti i ponovo pljunuo, reagujući besom da bi
savladao suze. Napravio je pokret desnom rukom, prsti su mu se grčili od
pomisli da se takvo gnusno delo čini samo radi zabave brojnih - brojnih
uglednih gostiju.
„Ja sam video to veliko delo", prosiktao je. „Šta god budete rekli,
moje se mišljenje neće promeniti."
Ne obraćajući pažnju na njegove reči, pomerila se u stranu i pokazala
mu da može da prođe. Na taj njen znak, jedan deo vojnika se razdvojio,
praveći mu mesta. Na desetak jardi odatle, je ugledao još jedan niz
postrojenih vojnika koji su se podelili uz isti zvlik udaranja čizmama i
napravili otvoreni polukrug koji je upućivao u unutrašnjosti kuće.
Iza sebe, u kuli, čuo je prigušenu viku - publika u ćelijama je vikala –
a Čengu su klecnula kolena od instinktivnog straha pred novom slikom koja
mu je iskrsla u mislima. Na njegovu veliku sramotu, video je samog sebe, sa
štapom u ruci, izgledao je fino, ako je to uopšte bilo moguće - otrcana sujeta,
na licu izraz neprikrivene gladi, naginje se da dohvati malu ruku ispruženu
prema njemu - bila je ispružena nekako nezainteresovano i sa prezirom, to je
znao (a sada i osećao). Na nezamislivo kratak i jasan tren mogao je da vidi
sebe kroz oči i srce Anđelike. Stajao je u njenom sećanju kao žalosni ostatak
iz prethodnog života čiji je svaki trenutak prezirala iz dubine duše.
Taj prizor mu je nestao iz glave i on se zateturao. Podigao je pogled
prema dragonima koji su se nameštali, namigivali i popravljali svoj vojnički
stav, dok je žena vrtela glavom. Gledala ga je sa sažaljenjem, ali je i dalje
imala onaj rezervisani izraz lica. Ponovo je pokazala Čengu da pođe sa
njom.
„Bilo bi dobro, kardinale Čeng", rekla je, „da se sklonimo van dometa
potere."
Išli su ćutke, dragoni u koloni ispred i iza njih, a Čengu je i dalje
lupalo srce dok je pokušavao da se oslobodi gorkog sećanja na Anđelikinu
viziju. Njegove uspomene su ostale ukaljane kajanjem. Primetio je da žena
povremeno baca pogled na knjigu koju on drži u rukama. Ništa nije rekao.
Razdirali su ga kajanje i izmoždenost, dok mu je moral sa svakim korakom
tonuo dublje u radoznalost. Kad god bi pogledao nekog od vojnika ili ženu -
ili bilo koje uhranjeno lice koje je zurilo dok je prolazio kroz kuću – prošla
bi mu surova misao kroz glavu da nasrne na njih sa britvom.
„Mogu li da pitam gde ste to našli?" upitala je žena i dalje gledajući u
knjigu.
Pogledao je u ruke kojima je držao knjigu, prosiktao je besno.
„Jedna dama se paralizovala nakon što ju je uzela, kada sam došao do
nje, nije bila svesna da je vojnik upravo siluje."
Govorio je najoštrije što je mogao. Žena sa crnom maskom od реrjа
nije ni trepnula.
„Mogu li da pitam šta ste uradili?"
„Osim što sam uzeo knjigu?" upitao je Čeng. „Bilo je tako davno da
se ni sećam - nemojte samo reći da ste zabrinuti." „Zar bi to bilo toliko
čudno?"
Čeng je zastao, glas mu je postao neuobičajeno grub. „Na osnovu
onoga što vidim, madam, to bi bilo nemoguće!"
Na ove reči dragoni su zastali, čizme su im odjeknule o mermerni pod,
sablje su bile izvučene. Žena je podigla ruku pokazujući im da se suzdrže.
„Kako da ne, to je zaista potresno. Grofov posao je težak - kako
osmišljavanje tako i izvođenje. Ja sam, naravno, prošla kroz proces, ali to
nije ništa u poređenju sa... sa onim što ste sigurno videli u kuli."
Lice joj je bilo sasvim razumno, čak simpatično - Čeng to više nije
mogao da podnese. Pokazao je Ijutito na razmazanu mrlju od krvi.
„A šta je ovo? Da li je i ovo bio težak deo posla? Još jedno
pogubljenje?"
„Kardinale, vaše ruke su takođe veoma uprljane krvlju - niste prava
osoba koja bi o tome mogla da sudi."
Čeng je pognuo glavu - počev od g. Greja pa do onih vojnika dole, bio
je zaista do guše u krvi - ipak je prkosno prostrelio pogledom. Niko od njih
nije bio važan. Sve su to budale, glupani, upregnute životinje... baš kao i on.
„Ne znam šta se ovde dogodilo", nastavila je ona. „Bila sam na
drugom mestu. Ali nam to oboma potvrđuje koliko su ovde stvari ozbiljne."
Usne su mu se izobličile od prezira.
„Molim vas, nastavite za mnom", rekla je, „već prilično kasnimo..."
„Da nastavim kuda?" upitao je Čeng.
„Tamo gde ćete dobiti odgovor na svoja pitanja, naravno."
Čeng se nije pomerao, kao da će ostajanjem na istom mestu poništiti
pretpostavku da su gospođica Tempi i doktor mrtvi. Vojnici su zurili u
njega. Žena ga je gledala pravo u tamne naočare. Nagla se napred, dok su joj
se nozdrve širile na miris indiga, a izraz lica ipak ostajao isti. Samo je po
staklastom pogledu mogao da nasluti da je prošla kroz proces, ali nije imala
onaj njihov ponos ili arogantnost. Možda se približio srcu zavere, pa je
počeo da sreće naprednije pojedince, podanike od poverenja?
„ Opet ćemo razgovarati o ovome – vreme je da krenemo" prošaputala
je. „ Niste vi najvažniji u svemu ovome!" Čeng nije odreagovao, jer ga je
preduhitrio prodoran urlik iz hodnika ispred, trnr vikao je pukovnik Aspič,
„ Gde je g. Blenhajm?"
Požurila je putem kojim je krenula u pravcu iz kog je dolazio glas.
Red dragona se razdvojio kada je naišao pukovnik - sa još jednom grupom
vojnika. Zastao je i stisnuo usne - a onda značajno upro pogled u ženu.
„ Moj pukovniče..." počela je, ali je on potpuno ignorisao njene reči,
„ Gde je g. Blenhajm? Potreban nam je već neko vreme - kašnjenje se
ne može tolerisati!"
„Ne znam. Mene su poslali da dovedem..."
„To mi je jasno" prezrivo se nacerio Aspič, presekavši je, ne želeći da
se uopšte spomene da je ranije koristio Čengove usluge, ne želeći čak ni da
mu spomene ime. „Toliko ste se zadržali da su onda poslali mene po vas.
Okrenuo se prema ljudima koji su došli sa njim i počeo da im izdaje
naređenja, vičući i pokazujući na sobe sa strane. „Po trojica u svako krilo -
što brže možete - hoću rezultate! Morate ga naći - pokret!"
Vojnici su poleteli. Aspič je izbegavao da pogleda Čenga i prišao ženi
sa druge strane, ponudivši joj da ga uhvati pod ruku - a Čeng je pomislio da
je to uradio da bi mu pomogla u hramanju,a ne iz pristojnosti. Zapitao se šta
se to dogodilo sa pukovnikovom nogom i odmah se razgalio.
„Zbog čega ovaj nije u lancima, ili mrtav?, upitao je pukovnik što je
ljubaznije mogao, ljut što tako nešto uopšte mora da pita.
„Nisu mi dali takva uputstva", odgovorila je g-đa Stern koja je po
Čengovoj proceni imala tridesetak godina.
„On je izuzetno opasan i bezobziran."
„To su mi rekli. Ali opet", a onda se okrenula prema Čengu sa
radoznalim izrazom lica, „on i nema drugog izbora. Jedino što kardinalu
Čengu može da pomogne, možda samo da olakša njegovoj duši, jeste
informacija. Mi ga vodimo u tom pravcu. Osim toga, nemam nameru da u
nepotrebnoj tučnjavi izgubim knjigu koju ima Kardinal."
„Informacija, a?" nacerio se Aspič, gledajući preko žene u Čenga.
„ Da."
„ O onoj njegovoj kurvi? O onom kretenu Svensonu? O..."
„Molim vas, budite tiši, pukovniče", šaputala je ona, gubeći strpljenje.
Čengu je to godilo i vrlo ga je iznenadilo da vidi kako Aspič zabacuje glavu
i svađalački frkće. Na kraju je ipak zaćutao.
Plesna dvorana je bila blizu. Korišćena je samo za važna okupljanja -
možda se ona svetina iz glavne prostorije već skupila ovde, zajedno sa
onima iz amfiteatra na kraju spiralnih stepenica. Čengu se srce steglo kada je
pomislio da je gospođica Tempi, budući da je nije našao u glavnoj prostoriji,
jedino mogla da bude u amfiteatru. Da li je on to prošao pored sale tačno u
trenutku kada su njeno uništenje pozdravljali aplauzom?
Usporili su korak, a Aspič im je išao za petama. Odjek koraka dragona
u čizmama je nadjačavao sve ostalo što se dešavalo u kući, a on se pitao da li
će njegovo pogubljenje ili nasilna transformacija biti glavni izvor zabave.
Radije će razbiti knjigu sebi o glavu, nego što će dozvoliti da to izvedu. U
svakom slučaju, biće to brza smrt, grozna i za onog ko je posmatra i za onog
ko je proživljava. Tako bi, makar u poslednjem trenutku života, video da se
njegovim dželatima prevrće utroba.
Primetio je da ga gđa Stern posmatra. Dao joj je znak glavom da može
da mu se obrati... ali ona je prvi put oklevala da počne.
„Ja bih... ako mogu, ja bih vam bila zahvalna - jer kao što sam rekla,
bila sam na drugom mestu - ako, sa grofom... ako možete da mi kažete... šta
ste videli tamo dole."
Čeng se jedva suzdržao da joj ne udari šamar.
„Šta sam video?"
„Pitam vas zato što ne znam. Poznavala sam - gđu Maršmur i gđu Pul
-znam da su podvrgnute – da je grofovo veliko delo..."
„Da li su otišle kod njega dobrovoljno?" pitao je Čeng.
„O, da", odgovorila je gđa Stern.
 „A zašto vi niste?"
Malo je zastala, gledajući njegove skrivene oči.
„Ja... Ja imam... druge obaveze večeras."
Prekinulo ih je Aspičovo odlučno nakašljavanje, kao jasan prekor što
o ovoj temi uopšte razgovaraju - ili zapravo što razgovara sa Čengom.
„Videla sam vas, tamo je bila Andelika."
"Da li, je i ona otišla dobrovoljno?"
Gđa Stern se okrenula prema Aspiču pre nego što je ponovo izrazio
negodovanje.
Pokazala je na njega: „Pukovniče, budite tiši!" Okrenula se ponovo ka
Čengu.
„ Ja ću ići kad bude moj red. Ali morate saznati od doktora Svensona -
da, znam ko je taj čovek, kao što znam i Selest Tempi - šta se desilo sa onom
ženom u Institutu. Zapravo, koliko sam ja razumela, i vi ste bili tamo, možda
čak i odgovorni - ne mislim da ste namerno", brzo je dodala kada je Čeng
otvorio usta da nešto kaže, „ali onda znate da je bila u vrlo teškom stanju.
Grof je smatrao da joj je ovo jedina šansa."
„Šansa za šta? Niste ni videli kakva - kakva - kakva stvar je ona
postala!"
„Nisam, to je tačno..."
„Onda ne treba ni da pričate", viknuo je Čeng.
Aspič se nasmejao.
„Šta je smešno, pukovniče?" zarežao je Čeng.
„Vi ste smešni, Kardinale. Samo trenutak."
Aspič je zastao i povukao ruku od gospođice Stern. Iz svog crvenog
kaputa je izvadio jednu tanku crnu cigaru i kutiju šibica. Odgrizao je vrh
cigare i pljunuo. Pogledao je u Čenga zlobno se osmehujući i stavio cigaru u
usta, pokušavajući da zapali šibicu.
„Vidite, meni su vas predstavili kao nezamislivo poročnog - kao
čoveka bez skrupula i savesti, koji je u stanju da ubija i progoni ljude za
pare. A šta se to vidi u poslednjim trenucima vašeg života, kada izlazi na
videlo njegova suština? Da ste se vezali za jednu kurvu koja vas se seća kao
lanjskog snega. Da ste se udružili - vi, stari usamljeni vuk! - sa jednim
glupavim doktorom i jednom još glupljom devojkom, ili da kažem
usedelicom? Koliko ima - dvadeset i pet? Jedini čovek sa kojim je bila,
šutnuo ju je kao istrošenu ragu čim je došao sebi!"
„Znači, živi su?" upitao je Čeng.
„A pa... nisam to rekao", nasmejao se Aspič, mašući šibicom.
Udahnuo je vazduh dok se vrh cigare žario i izbacio tanku nit dima na
Jednu stranu usta. Ponovo je ponudio gđi Stern da ga uhvati pod ruku, ali
Čeng nije krenuo napred.
„Saznaćete, pukovniče, da sam upravo ubio majora Blaha i trojicu
njegovih ljudi - ili petoricu, nisam brojao. Bilo bi mi veliko zadovoljstvo da
se sretnem oči u i sa vama.
Aspič se podrugljivo nasmejao i ponovo izbacio dim. „Da li znate,
gđo Stern", Čeng je dovoljno podigao glas da je svaki dragon mogao da ga
čuje, „kako smo se pukovnik i ja upoznali? Sada ću vam reći." Aspič je
zarežao i potegao sablju. Čeng je podigao knjigu visoko iznad g]ave Dragoni
iz oba reda su uperili sablje spremni da napadnu. Gđa Stern je razrogačenih
očiju stala između njih.
„Pukovniče! Kardinale! Prekinite odmah..."
Čeng nije obraćao pažnju na nju, već je posmatrao Aspičove oči pune
mržnje i sa uživanjem nastavio da govori. „Upoznao sam ađutanta
pukovnika kada me je unajmio da pogubim - da ubijem - oficira pod čijom je
komandom bio, dakle Artura Trapinga, pukovnika Četvrtog dragona."
Niko nije rekao ni reč na ovo, ali je na vojnike delovalo kao udarac
bičem. Gđa Stern se razrogačila - ona je isto tako poznavala Trapinga.
Obratila se Aspiču nesigurnim glasom. „Pukovnika Trapinga..."
„Gluposti! Šta sve nećete izmisliti samo da me zavadite sa mojim
ljudima?" viknuo je Aspič. Čeng je morao da prizna da je delovao vrlo
ubedljivo, kao da mu je čast bila uvređena - Aspič, nepopravljivi egoista,
sigurno je ubedio sebe da se unajmljivanje za ubistvo nikada nije ni
dogodilo. „Vi ste svima dobro poznati kao lažov, ubica i otpadnik."
„A ko ga je ubio, pukovniče?" zadirkivao ga je Čeng. „Da li ste to
saznali? Koliko će još proći dok i vama to ne urade? Koliko će još potrajati
prodaja vaše časti? Da li su tražili od vas da prisustvujete spuštanju
njegovog tela u reku. Uzviknuvši, Aspič je izvukao sablju u širokom luku,
ali se onda predomislio.Uzrujan što je od besa izgubio ravnotežu, Čeng je
gurnuo gđu Stern u stranu i zabio pesnicu desne ruke Aspiču u grlo, vojnik
je koraknuo unazad, držeći se za kragnu, gušeći se, sav crven u licu, odmah
udaljio i prišao gđi Stern, mirno podigavši ruke. Gđa Stern je opet počela da
viče na dragone, koji samo što nisu pregazili Čenga.
„Stanite! Stanite - stanite - svi!"
Dragoni su oklevali, i dalje spremni, u stavu za napad. Okrenula
Čengu i Aspiču.
„Gospodine Čeng, vi ćutite! Pukovniče Aspič - vi se ponašajte kao
pravi pratilac! Nastavićemo dalje. Ako budete pravili gluposti, ja neću biti
odgovorna za ono što se bude desilo!"
Čeng je klimnuo na to i oprezno se udaljio jedan korak od pukovnika.
On je navikao na nenametljivost gđe Stern da ga je njena iskrena
autoritativnost iznenadila. Izgledalo je kao da je bila prizvana negde iznutra,
kao nešto što je automatski odgovor treniranog vojnika - samo što je ovde
bilo u pitanju sećanje. Bila je to snaga karaktera koja je omogućavala ovoj
ženi, iako nije znala ništa o komandovanju, da pod kontrolom drži više od
dvadeset vojnika - i to umesto njihovog nadređenog. Delotvornost procesa je
još jednom zapanjila i uznemirila Čenga.
Nastavili su dalje u tišini, skrenuvši u drugi sporedni hodnik,
zaobilazeći kuhinju. Čeng je gledao kroz svaka otvorena vrata ili prolaz
pored kog su prolazili, tražeći bilo kakav trag Svensona ili gospođice Tempi,
ili bilo kakvu mogućnost da pobegne. Zadovoljstvo zbog premlaćivanja
Aspiča mu je splasnulo, a misli su mu ponovo bile zaokupljene sumnjom.
Ako bi uspeo da razbije knjigu u blizini jednog reda vojnika i pobegne kroz
prolaz koji bi oni napravili, možda bi imao šanse - ali ni to nije imalo svrhe,
ako nije znao kuda će dalje. Ukoliko počne da trči naslepo, naleteće sigurno
na grupu vojnika ili razjarenu gomilu pristalica. Ne bi ni trepnuo a oni bi ga
već iseckali na komade.
Čeng se osvrnuo na bat koraka koji mu se približavao s leđa. Bili su to
dragoni koje je Aspič poslao da pronađu Blenhajma. Vojnik je prošao kroz
zadnji aJ stroja i salutirao pukovniku, raportirajući da Blenhajma još nisu
našli i da se druga grupa rasporedila po unutrašnjim sobama.
„ Gde je kapetan Smit?" odsečno ga je upitao Aspič.
Vojnik nije znao.
„ Pronađite ga!" prasnuo je Aspič, kao da glupi vojnik nije shvatio da
ovaj stražar sve reme traži Smita. „Trebalo bi da je sada napolju i da
organizuje..."
„ Nađite Smita i dovedite ga odmah kod mene!"
Vojnik je ponovo salutirao i nestao. Aspič više nije rekao ni reč, pa su
nastavili dalje u tišini.
Nastavili su putem, ali su morali da čekaju da grupa gostiju prođe
kroz hodnik, jer su ovi išli prema nekoj velikoj prostoriji. Pretpostavljao je -
plesnoj dvorani. Gosti su bili svečano obučeni, uglavnom nasmejani i
znatiželjni - kao ona dvojica čiji je razgovor čuo prethodno u salonu, i
uglavnom su svi gledali u vojnike i ono troje u sredini - Čenga, Aspiča i gđu
Stern - kao da je postojala neka neobična alegorijska zagonetka koju je
trebalo odgonetnuti: vojnik, dama i demon. Čeng je luđačkim pogledom
skrivenim iza naočara posmatrao svakoga od njih. Međutim, pri svakom
takvom susretu Čeng se osećao sve usamljenijim, shvatajući do koje mere je
zapravo bio ohol kada je uopšte rešio da krene u Haršmort... shvatio je da
mu se kraj neminovno približava.
Posle četrdesetak jardi, naišli su na jednu nisku osobu u debelom
ogrtaču i tamnim naočarima, sa nekim čudnim redenikom preko grudi na
kom je visilo dvadesetak metalnih bočica. Podigao je ruku da bi ih
zaustavio. Aspič je oslobodio ruku od gđe Stern i iskoračio napred, govoreći
tiho, ali dovoljno razgovetno da Čeng može da čuje.
„Doktore Lorenc!" prošaputao je pukovnik. „Da li je sve u redu?"
Doktor Lorenc nije imao razloga da nastupi tako diskretno kao
pukovnik. Glas mu je bio oštar i piskav, a obraćao se istovremeno i Aspiču i
ženi.
„Zahtevam nekoliko vaših ljudi. Šestorica bi bila dovoljna. Ne
možemo ni minut da čekamo."
„Zahtevate?" prasnuo je Aspič. „Kako vi to zahtevate moje ljude?"
„Nešto se dogodilo sa momcima koji su bili određeni da mi
pomognu", brecnuo se Lorenc. „Stvarno ne tražimo mnogo!"
Lorenc je pokazao rukom na otvorena vrata iza sebe. Čeng je tada prvi
put primetio krvavi otisak šake na okviru vrata i rascep u drvetu, očigledno
od metka.
Aspič se okrenuo i prstom pokazao na šestoricu iz prve linije, a onda
krenuo sa njima i nestao iza vrata. Lorenc ih je pratio pogledom i jednom
rukom lenjo tapkao po bočicama koje su zveckale. Šarao je pogledom od
Čenga do gđe Stern, a onda značajno pogledao knjigu u Čengovoj ruci.
Doktoru Lorencu su se zacaklile oči.
„Da li znate koja je to?" Pitanje je bilo upućeno gđi Stern, ali mu je
pogled ostao prikovan za staklenu knjigu.
„Ne znam. Kardinal kaže da je uzeo od neke dame."
„Ah", odgovorio je Lorenc. Na trenutak se zamislio. „Sa maskom od
perli?
Čeng nije odgovorio. Lorenc je oblizao usne.
„Sigurno i jeste. Ledi Melant. I lord Akton. I kapetan Hazelhorst. A
mislim da je i sama gđa Maršmur tu. Ako se dobro sećam. Izuzetno važan
tom."
Vojnici su otišli putem kojim je Lorenc došao. Grupa je odmah
nastavila svoj put, bez doktora Lorenca, koji se naklonio gđi Stern i izašao
ispraćajući vojnike.
Kada su došli do drugog kraja poslali su jednog čoveka napred da
proviri. Dok su ga čekali,Čeng je premeštao taj paket po rukama i
razmišljao. Odred se smanjio sa desetorice na četvoricu. Ako bi uspeo da
gom, onesposobio bi ih i napravila bi se knjiga boje leda od vojnika
koji su išli ispred njega , zamišljao kako bi i gđa Stern bila pogođena kada bi
se knjiga rasprsla... a onda, nije mogao da se ne seti Rivsa i šta je bilo sa
kapetanom Smitom.
Kad ne bi imao drugog izlaza, kada ne bi bilo načina da se izbavi,
zašto bi se uopšte mučio sa čuvanjem knjige. Korisna bi bila kao sredstvo
da ubije što više glavešina zavere – Rozamondu, Ksonka, Aspiča... ili kao
način da ih ucenjuje, ako ne zbog sebe onda zbog Svensona i Selest. Morao
je da veruje da su živi.Čeng se namrštio a onda u sekundi odluči da se ne
predaje, zadržaće knjigu.
Video je da ga gđa Stern posmatra.Čeng osetio da mu telo savladaju
umor i tuga. Osetio je da ima nešto na usnama - svetlocrvena mrlja od krvi.
Pogledao je ponovo gđu Stern, nije videlo nikakvo osećanje.
„Kao što vidite, ostalo mi je vrlo malo od života, rekao je.
„Svi mi tako mislimo", prokomentarisao je pukovnik Aspič,, dok
preostali delić ne oduzmu - koji nam se onda čini veliki kao ceo svet"
Čeng nije ništa rekao, jer je prezirao i najmanji pukovnikov pokušaj
da iznese svoja razmišljanja.
Na vratima se pojavio dragon, udario petama i salutirao Aspiču.
„Gospodine, oni su spremni."
Aspič je bacio cigaru na pod i zgazio je petom. Krenuo je ispred
svojih ljudi prema plesnoj dvorani. Gđa Stern je pažljivo posmatrala Čenga i
vrlo diskretno se odmakla kako ne bi mogao da je dohvati rukom.
Kada su ušli u plesnu dvoranu, naišli su na toliko ljudi da Čeng ništa
nije video kroz gomilu, već su mu dragoni krčili put. Publika se elegantno
povlačila kao šuštavi talas u nastupu plime. Kada su došli do sredine, Aspič
je odsečno naredio dragonima da se odmaknu nekih šest koraka u svim
pravcima i nateraju gomilu da se povuče nazad, a onda se okrenuo kardinalu
Čengu i gospođici Stern, koji su stajali sami u krugu.
Gđa Stern je polako zakoračila napred i duboko se naklonila, spustivši
ruke kao da pozdravlja članove kraljevske porodice. Ispred okupljenih, na
jednom uzvišenju, kao kraljevi, stajale su nekrunisane glavešine cele zavere:
grofica Laker-Sforca, zamenik ministra Harald Krabe i Fransis Ksonk sa
rukom u zavojima. Pored njih je bio princ, sa leve strane mu je bio her Flaus,
sa maskom na licu, očigledno dovoljno oporavljen da može da stoji, a sa
desne, nasmejana i priljubljena uz njegovu ruku, mršava plavuša sa belom
maskom od perja.
„Odlično organizovano, Karolina", rekla je grofica, uzvraćajući joj
pozdrav klimanjem glave. „Slobodna si, nastavi sa drugim obavezama."
Gđa Stern je ponovo ustala i još jednom pogledala kardinala Čenga, a
on brzo nestala u gomili. On je ostao sam pred svojim sudijama. „Kardinale
Čeng", počela je grofica.
Kardinal Čeng se nakašljao i pljunuo, jarkocrveni ispljuvak je odleteo
možda do polovine udaljenosti od podijuma. Talas besa je proleteo kroz
okupljenu gomilu. Čeng je primetio da dragoni nervozno gledaju jedan u
drugog dok se masa pomerala ka sredini.
„Grofice", rekao je Čeng, uzvraćajući joj pozdrav, neprijatno
škripavim glasom. Prešao je pogledom preko svih ostalih na podijumu.
„Mister Ksonk... Vaša visosti..."
„ Zahtevamo da nam predate tu knjigu", rekao je Krabe. „Spustite je
na pod, pažljivo."
„ Šta će onda biti?" prezrivo se nacerio Čeng. „Bićete biti ubijeni",
odgovorio je Ksonk. „Ali nežno"
„A ako to ne uradirm?" „ Onda će sve ono što ste do sada videli",
rekla je grofica, „biti samo tričavi početak vaše patnje."
Čeng se osvrnuo po gomili oko sebe i dragonima - nije ugledao ni
Smita, ni Svansona, ni Selest. Primetio je samo da je plesna dvorana
luksuzno uređena -kristalni ukrasi, uglancan pod, prava suprotnost njegovoj
prljavoj spoljašnjosti. Znao je da je ovim ljudima izgled tela i odeće bio
najbolji znak njegove inferiornosti. To ga je bolelo i kada je gledao Anđeliku
- bila je samo komad nameštaja kao i on, samo primerak neke domaće
životinje.
Čeng je sa podsmehom primetio prezir i bes koji je prodirao kroz
obruč nesigurnih dragona. Svi gosti su zaverenicima već poljubili noge, pa
su sada tražili privilegije. Kako su uspeli da tako lako zaslepe ovolike ljude?
Shvatio je s ogorčenjem da su time odmah obavili pola posla koje
zahteva svaka zavera - celog života se kod ovih pristalica, kao senka, šunjala
njihova bolesna lična ambicija i čekala priliku da izbije u prvi plan. Niko
nije primetio da je prilika lažna i nečasna kao mamac na udici - nisu
primetili jer su se zaneli čestitajući jedni drugima što su je progutali.
Podigao je sjajnu staklenu knjigu ispred sebe da je svi vide. Kada je
podigao gore, Čeng je osetio jak pritisak i šištanje u plućima, a onda ga je
spopao neizdrživ napad kašlja. Ponovo je pljunuo i obrisao krv sa usta.
„ Zbog vas ćemo zaista morati da brišemo pod" primetila je grofica.
 „ Siguran sam da sam vam priredio neprijatnost još onda kad nisam
umro u ministarstvu" odgovorio je Čeng grubim glasom.
„ Slažete se?"„ Zaključili smo da ste vrlo protivnik", nasmešila se
grofica. „Da li se to promenilo?"
"Svaki trenutak je dragocen." Doviknula je kritikujući Ksonka zbog
povrede. „ Pred nama je teška bitka, očekuje nas jedan težak zadatak koji
moramo obaviti – tako da svi moramo biti spremni", odgovorio je Fransis
Ksonk, jakim glasom da se čuo do najdaljeg ugla prostorije. „Ovaj čovek
ovde svojom tvrdoglvošću usporava ostvarenje naše ideje. Nemojte ga
potcenjivati – ali ni svoju sopstvenu mudrost i hrabrost."
Čeng se podsmehnuo ovom očiglednom ulagivanju publici i zapitao
se koji je Krabe političar koji drži govore, kad licemernom i slatkorečivom
Ksonku tako dobro ide. Ksonk je delovao tako ponizno - ali neće proći
mnogo kad će Fransis Ksonk biti pet puta jači od Haralda Krabea. Krabe je
to verovat naslutio, pa je iskoračio i obratio se publici.
„Ovaj čovek je čak i večeras počinio nekoliko ubistava - čak previše
da bismo ih sada nabrajali! - sa namerom da nam uništi misiju. Ubio nam je
vojnike, obeščastio nam žene - kao divljak je provalio u naše ministarstvo i u
ovu kuću! A zašto?"
„Zato što ste lažovi, sifilističari..."
„Zato", lako je nadglasao Krabe Čengov promukli glas, „što mi
imamo viziju koja će sve vas ovde osloboditi kontrole ovog čoveka - i
njegovih skrivenih gospodara - koji vas drže u šaci, daju vam mrvice dok oni
uživaju u vašim zaslugama i radu! Mi kažemo da sve to mora da se zaustavi
- a ovog krvoloka su poslali da nas poubija! To vidite i sami!"
Gomilom se proneo hor razbesnelih urlika, a Čeng je još jednom
došao do zaključka da uopšte ne razume ljudski rod. Za njega su Krabeove
reči bile isto onako idiotske i podaničke kao i Ksonkove, isto onako
ulagivačke i laskave. A opet, slušaoci su zavijali kao kurjaci žedni Čengove
krvi. Dragoni su gubili ravnotežu, jer je gomila prilazila sve bliže. Aspič,
koga su gurali od pozadi, nervozno je gledao prema podijumu, a onda s
prekorom u Čenga, kao da je sve ovo bila njegova krivica.
„Dragi prijatelji... molim vas! Molim vas - samo trenutak!" Ksonk je,
smeškajući se, podigao zdravu ruku da bi privukao pažnju gomile. Vika je
odmah splasnula. Imao je zapanjujuću kontrolu nad njima. Prosto je
neverovatno da je na svima izvršen proces - koliko bi za to trebalo vremena?
A opet, nije razumeo kako jedna neuvežbana grupa pojedinaca (i to još ne-
nemaca) može da odgovara tako složno.
„Dragi prijatelji", ponovio je Ksonk, „ne brinite - ovaj čovek će
platiti... i to odmah." Pogledao je u Čenga i zlobno se nasmešio. „Samo treba
da odredimo način."
„Spustite knjigu na pod, Kardinale", ponovila je grofica.
„Ako mi neko priđe, razbiću je o vaše lepo lice."
„Hoćete stvarno?"
„Biće mi zadovoljstvo."
„ Nismo očekivali tako nešto s vaše strane, Kardinale - sad imam još
gore mišljenje o vama."
"No dobro, onda se izvinjavam. Ako bi to išta vredelo, odabrao sam
da vas ubijem zato što ste vi već ubili mene onim staklom u plućima, već
zato što ste vi i vaši prijatelji najveći neprijatelj. Princ je jedan običan kreten,
Ksonk je već pao, a zamenik ministra, Krabe, je kukavica.
„ Kakva drskost", odgovorila je, ne mogavši da suzdrži osmeh. „A šta
je grof Dorkanc?"
„ On stvara svoju umetnost, ali vi određujete u kom pravcu ona ide -
on je na kraju krajeva vaš proizvod. Čak pravite zavere protiv svojih
saradnika - da li iko od njih zna za šta je bio zadužen g. Grej?"
„Gospodin... koji?" Osmeh se zaledio na grofičinom licu.
„O, nemojte sada tako - zašto se stidite. G. Grej. Iz Instituta, bio je sa
vama u Ministarstvu, kada je her Flaus bio nagrađen procesom." Pokazao je
glavom prema punačkom Meklenburžaninu, koji je iako zbunjenog lica,
odgovorio klimanjem. Grofica nije stigla ni da odgovori, a Čeng je nastavio
da viče. „Ja bih rekao da ste vi dali g. Greju neki zadatak. Zašto bih ga inače
zatekao kako se mota po dubinama zatvorskih tunela oko grofovih kotlova?
Ne znam samo da li je obavio to što ste hteli ili nije. Ubio sam ga pre nego
što smo stigli da popričamo."
Hteo je to odmah da potkrepi konkretnim dokazom. Ali, pre nego što
je progovorio, ona se okrenula Krabeu i Ksonku i smrtno ozbiljna prosiktala
nešto što se jedva čulo van podijuma.
„Da li ste znali za ovo? Da li ste vi dali Greju neki zadatak?"
„Nismo, naravno", prošaputao je Krabe, „Grej je bio odgovoran
vama..."
„Možda je grof?" prosiktala je ona, još više besna.
„Grej je bio odgovoran samo vama", ponovio je Ksonk, dok mu je iza
tih odmerenih reči mozak radio kao mašina.
„Šta je onda tražio u tunelima?" upitala je grofica.
„Možda uopšte nije bio tamo", rekao je Ksonk. „Kardinal verovatno
laže."
Okrenuli su se prema Čengu. Pre nego što je progovorila, Čeng je
izvukao ruku iz džepa na kaputu.
„Ja bih rekao da su ovo njegovi ključevi", doviknuo je Čeng, bacivši
težak svežanj metalnih ključeva koji su zazvečali na podu ispred podijuma.
Naravno, mogli su da budu bilo čiji, niko nije poznavao Greja tako
dobro da bi prepoznao njegove ključeve, ali je ovim konkretnim dokazom
Čeng izazva željeni efekat - potvrdio je svoju izjavu. Nasmešio se s gorkim
zadovoljstvom i osetio da mu se neka prijatna svežina širi u grudima jer je
cela farsa napokon završena. Bilo mu je drago da, kad već ima priliku, unese
što veći razdor među njih, naročito u ovim završnim, sudbonosnim
trenucima. Ličnosti na podijumu su ostale neme, kao i publika - mada je
znao da gomila ni ne shvata šta sve to znači. Jedino što primećuju jeste da je
njihovim vođama neprijatno i da su ostali bez reči.
„Šta je on tamo radio?" počeo je Krabe.
„Otvorite vrata!" povikala je grofica gledajući u Čenga i podižući glas
toliko da je kao nož prosekao vazduh do drugog kraja prostorije. Čeng je čuo
kako se iza njega pomeraju reze na vratima. Gomila je počela da šapuće, da
gleda iza sebe i povlači se. Neko je ulazio u plesnu dvoranu. Čeng je bacio
pogled na podijum - svi su netremice gledali u osobu koja je ulazila - on je
ponovo pogledao nazad, jer su se kroz publiku proneli uzdasi i vrisci
uzbuđenja.
Gomila se konačno razmakla, ostavljajući prazan prostor oko Čenga.
Ka njemu se polako približavao grof Dorkanc. U levoj ruci je držao crni
kožni kaiš, koji je metalnom kopčom bio pričvršćen za kožnu ogrlicu na
vratu žene koja je išla za njim. Čeng je bio zaprepašćen.
Žena je bila gola, a sjajna crna kosa joj je bila uvijena u lokne, hodala
je lagano korak po korak iza Dorkanca, pogled joj je lutao po prostoriji, ne
zadržavajući se ni na jednoj pojedinosti, kao da sve vidi prvi put u životu.
Kretala se polako, ali ne i stidljivo, već nekako prirodno kao životinja, svaki
put pažljivo spuštajući nogu, gazeći oprezno, zagledana u lica oko sebe.
Ženino telo je isijavalo plavu boju, svetlucalo je tamnim indigo sjajem,
površina kože joj je bila glatka kao voda, savitljiva ali opet kruta u hodu,
Čengu je delovalo kao da je o svakom pokretu razmišljala i pripremala se.
Bila je prelepa i nezemaljska -Čeng nije mogao da skloni pogled sa nje -
teške grudi, savršen odnos grudnog koša i kukova, caklena površina nogu.
Primetio je da, osim kose na glavi, nije bilo dlaka na ostalim delovima
Anđelikinog tela - bez obrva joj je izraz lica bio bezizražajno blažen kao
srednjevekovna Madona, dok joj je u isto vreme razotkriveni polni organ
izgledao neverovatno čedno i pohotno u isto vreme. Jedino su joj beonjače
bile čiste. Pogled joj je bio uprt u Čenga.
Dorknic je spustio povodac i Anđelika je nastavila napred. U plesnoj
dvorani je vladala mrtva tišina. Čeng je čuo pucketanje lakiranog drveta pri
svakom njihovom koraku. Pogledao je Dorkanca i video ledenu mržnju u
njegovim očima.
Osvrnuo se prema podijumu: šokirana lica Krabea i Ksonka, ali
grofica, iako zabrinuta, gledala je reakciju svojih saradnika kao da je htela
da proceni koliko im je ova razonoda uspela. Čeng je ponovo pogledao
Anđeliku. Nije mogao da otrgne pogled. Prišla je korak bliže... čuo je kako
mu govori.
„Kar-di-na-le Čeng", izgovorila je naglašavajući svaki slog pažljivo
kao uvek... ali joj je glas bio drugačiji, dublji, jači - kao da je bila
odstranjena polovina one nekadašnje snage.
Usne joj se nisu micale - da li su mogle da se pomaknu? - šokiran je
shvatio da su se te reči čule samo u njegovoj glavi.
„Anđelika..." prošaputao je.
„Gotovo je, Kardinale... znate da je tako... pogledajte me."
Pokušao je da uradi bilo šta drugo. Nije mogao. Ona mu je prilazila
sve bliže.
„Jadni Kardinale... toliko čeznete za mnom... i ja sam toliko čeznula...
sećate se?"
Te reči su se širile u njegovom umu kao lopte od kineskog papira kada
ih bace u vodu, rastvarajući se u najlepše cvetove, dok nije osetio kako ga
obuzima svojim prisustvom, a njene projektovane misli mu potiskuju razum.
Više se nije nalazio u prostoriji.
Stajali su zajedno na obali reke, zurili u sivu vodu u sumrak. Da li se
to stvarno desilo? Jeste, sećao se toga, jednom - kada su se slučajno sreli na
ulici, kada mu je ona dozvolila da je otprati nazad u bordel. Sećao se tog
dana živo kao da ga ponovo proživljava kroz njena projektovana sećanja. On
joj je nešto govorio - neke besmislene reči - hteo je da kaže bilo šta samo da
dođe do nje, prepričavao joj je prošlost kuća pored kojih su prolazili, svoje
junačke podvige, stvarni život na obali reke. Ona nije progovorila ni reč.
Tada je mislio da je to zbog jezika - i dalje je imala jak akcenat - ali sada,
kada su mu njene misli u glavi, shvatao je da je ona jednostavno tako htela i
da cela ta epizoda nije imala nikakve veze sa njim. Ona je samo pristala da
hoda pored njega - polako mu je prišla na ulici - da bi izbegla drugog
ljubomornog klijenta koji ju je pratio još od Kružnih vrtova. Nije skoro ni
slušala šta joj je Čeng govorio, smešila se ljubazno i klimala glavom na
njegove blesave priče i jedva čekala da završi... onda su nakratko zastali na
keju i zagledali se u reku. Čeng je zastao a onda tiho rekao da reka teče
prema beskrajnom moru - zapazio je da liči na njih dvoje, živeći svoje
bedne živote, stojeći u ovom trenutku na ovom mestu na obali te misterije.
Ostala je iznenađena... zbog pomisli da je bekstvo moguće, zbog slike
koja je prikazivala ceo njen život, preseljen tako daleko. Zapamtila je taj
trenutak i na ovaj način mu sada, na kraju, zahvaljivala.
Kardinal Čeng je zatreptao. Pogledao je dole u pod. Klečao je
četvoronoške a krvava pljuvačka mu je visila iz usta. Pukovnik Aspič se
naginjao nad njim držeći staklenu knjigu u rukama. Anđelika je stajala pored
grofa Dorkanca, pogled joj je lutao, nimalo radoznalo niti zainteresovano.
Grof je podigao bradu u pravcu podijuma, a Čeng se okrenuo na tu stranu.
Gomila oko pozornice se ponovo razmakla... da prođe gđa Stern. Popela se
vodeći pod ruku onižu ženu u belom svilenom ogrtaču. Čeng je zavrteo
glavom - nije mogao da razmišlja - ta žena u belom... sećao je se odnekud...
opet je zatreptao i obrisao usta, zabolelo ga je kada je progutao pljuvačku.
Ogrtač je bio jednostavan, tesno priljubljen uz telo... noge su joj bile bose...
imala je masku od belog perja... kosa kestenjasta, viseći uvojci sa obe strane
lica. Čeng se s mukom podigao na kolena.
Samo što je otvorio usta da nešto kaže, gđa Stern je dohvatila masku
od perja i svukla je sa lica gospođice Tempi. Ožiljci od procesa su bili
vidljivi oko oba njena oka kao i linije od opekotina preko hrbata nosa.
Čeng je pokušao da joj izgovori ime. Iz usta ništa nije izlazilo.
Pukovnik Aspič je zamahnuo iza Čenga. Udarac je bio toliko jak da se
Čengu sve zavrtelo pred očima, pa je na trenutak pomislio da mu je neko
odsekao glavu.
 POGLAVLJE DEVETO

PROVOKATOR

Kao iskusan lekar, doktor Svenson je znao da čovekovo pamćenje ne

beleži telesni bol, već samo sećanje da je doživljaj bio bolan. Uz to ostaje i
iskonski strah, jače usađen od svakog drugog iskustva u životu. Dok se
uspinjao ka metalnoj kabini, prebacujući u agoniji ruku preko ruke, pejzaž
isispod njega se vrtoglavo udaljavao. Lice i prsti su mu trnuli od ledenog
vetra, a plašio se da će mu i zdrav razum uskoro biti, u najmanju ruku,
pomućen. Bezuspešno je pokušavao da ne razmišlja o tome dok se malo-
pomalo penjao na sve veću visnu. Nije imao snage da viče, ni da zove u
pomoć, već je posle svakog grčevitog pokreta cvileo od užasa. Oduvek se
plašio visine - čak i kadda se ukrcavao na brod išao bi uz merdevine i gledao
samo ispred sebe u strahu i da će mu i na tako maloj visini popustiti ili
mozak ili stomak. Prevrnuo je očima - u napadu bunila napravio je još jedan
pomak- čim je pomislio na merdevine. Jedina uteha, iako slaba, što ga,
zahvaljujući zavijanju vetra i crnom noćnom nebu, oni u kabini nisu
primetili. Mada, ni u to nije bio siguran. Zažmurio je,poslednjom snagom se
popeo do polovine konopca i osetio kao da mu dlanovi gore. Poslednjim
snagama je nastavljao dalje. Otvorio bi oči i nakratko pogleedao oko sebe, a
onda odmah zažmurio i zastenjao, jer ga je od ljuljanja kabine hvatala
vrtglavica. Na okruglom prozorčiću, na kom se maločas pojavilo nečije lice,
više nije bilo nikoga. Možda to i nije bila Eloiza? Onda, na zemlji, bio je
uveren da je video baš nju - ali više nije mogao sebi da veruje. Smogao je
snage da se popne još malo - svaki put kada je ispuštao kanap iz ruke da bi
napravio novi pokret stezalo mu se u grudima.
Još dve stope. Razum se bunio - zašto se ne zaustavi? Zašto ne
odustane? Možda ta njegova fobija od visine prikriva drugi strah - strah da
će zapravo skočiti dole? Zašto bi inače zazirao od balkona i prozora, ako ne
iz straha da će iznenada poželeti da skoči? Ovog puta mu ne bi bilo teško.
Travnata prostranstva su bila čak i bolja podloga nego more - a koliko je
puta pomišljao na to od kad je Korina umrla? Koliko puta je pogledao preko
palube u Baltičko more i sledio se, zatrpavajući duboko u sebi - kao pas
kosku - želju da se baci?
Još dve stope, stisnutih zuba, stegnutih nogu, uspinjao se dok su mu
još samo snaga volje i bes davali energiju da se održi na konopcu. Imao je
razlog da se bori za život - toliko je mrzeo te ljude, njihovu snishodljivost,
slobodu koju su sebi davali, njihove nezasite apetite. Zamislio ih je sada u
kabini, zaštićene od ove ljute zime, verovatno umotane u krzno, uljuljkane
hučanjem vetra i brujanjem motora. Otvorio je dlan i podigao ruku da se još
jednom uhvati... stežući čizmama konopac između nogu... još jednom... još
jednom. Terao je sebe da razmišlja o drugim stvarima. Dirižabl - prvi put
vidi tako nešto! Napunili su ga nekim gasom - vodonikom, verovatno - ili
možda još nečim? Sigurno ima i neki drugi pogon, inače ne bi mogao da
podigne ovoliku gondolu, a kamoli parnu mašinu. Lorenc je sigurno smislio
još nešto od one indigo gline?
Opet je otvorio oči i pogledao gore. Bio je bliže nego što je mislio.
Gornji kraj konopca je bio pričvršćen za čeličnu konstrukciju odmah iza
gondole koja, koliko je mogao da vidi, ne zadnjem delu nije imala prozore...
možda samo vrata? Zažmurio je, poslednjim snagama se podigao još tri
stope i pogledao naviše. Zapanjio se... na trenutak se nije pomerio s mesta...
dok se peo zatvorenih očiju nije ni obraćao pažnju da je konopac vodio tačno
između dva motora - svaki je imao oko osam stopa u prečniku - a elise su se
tako brzo okretale da nije mogao da proceni koliko su bili razmaknuti. Ako
se popne još malo više, težina bi mogla da ga zanese u stranu na jednu od
elisa. Ipak, zatvorio je oči, jako stegao konopac među nogama da se ne bi
ljuljao i podigao se. Zastrašujuće mlataranje elise koje su cepale vazduh
obuzelo mu je svu pažnju. Nalazio se tik ispod motora. Osetio je izduvne
gasove - isti onaj oštri miris ozona, sumpora izgorele gume od kog mu je
pozlilo u kući lorda Tara - ova letelica nije bila ništa drugo do još jedan
proizvod zlehude zavereničke nauke. Uhvatio je konopac jednom pa drugom
rukom, a onda povukao celo telo, spreman da podnese prvi divljački udarac
elise, dovoljno jak da mu odseče udove. Popeo se još malo, dok mu se telo
treslo od naprezanja. Kabina je bila tačno iznad njega - udaljena jedva tri
stope. Ako pokuša da se zaljulja na kanapu prema njoj, a ne uspe da se
uhvati za konstrukciju, opet je postojala opasnost da ga dokači jedna od
elisa. Što je još gore, čak i kada bi se usudio na takav korak, na zadnjem delu
kabine nije bilo ničega za šta bi mogao da se uhvati. Pogledao je gore.
Konopac je bio pričvršćen gvozdenom alkom za konstrukciju... to mu je bio
jedini izlaz. Još dva jarda. Glava mu je bila iznad motora. Skoro da je mogao
da dohvati alku. Još samo jedan trzaj, stenjao je, dok mu se sa
neobjašnjivom snagom telo istezalo nagore. Još šest inča. Napregao se i
izvio još malo, napipao alku i prikovani čelični podupirač. Od straha ga je
stegao grč - za kanap se držao jednom rukom i kolenima. Duboko je
udahnuo i prebacio drugu ruku. Iznenadivši samoga sebe, odjednom je
skupio hrabrost i pustio konopac. Obema rukama je zgrabio metalni
podupirač i čvrsto se uhvatio, dok su mu noge lebdele u vazduhu. Pogledao
je dole i video da se konopac primiče desnom motoru i nestaje iseckan na
komade. Sa velikim naporom, stenjući, uspeo je da približi kolena grudima,
a onda se prebaci preko šipke. Pogledao je u balon pun gasa koji mu je
lebdeo iznad glave. Polako je skliznuo preko podupirača, uhvativši se za
ledene metalne šipke koje su se na tom mestu ukrštale. Ruke su mu sasvim
utrnule - držao se podlakticama i šakama najjače što je mogao.
Trebalo mu je petnaest minuta da se popne desetak stopa. Gondola se
sada nalazila tačno ispod njega. Lagano je spustio noge i osetio čvrstu
metalnu podlogu pod stopalima. Oči su mu suzile - da li zbog vetra ili od
muke. Ni sam nije znao.
Gondola je zapravo bila kutija od glatkog crnog čelika, koja je visila
ispod ogromnog cilindričnog balona, okačena o metalne podupirače
pričvršćene za Konstrukciju na svakom kraju. Krov je bio klizav od hladnog
i vlažnog morskog vazduha. Doktor Svenson je bio oduzet od straha i toliko
iscrpljen da nije mogao da se približi ivici i pridrži za neki od podupirača u
ćošku. Zato je dopuzao do sredine krova, uvukavši ruke u onu istu metalnu
spojnicu za koju se držao kada se peo gore. Stezalo mu se u grlu kada bi
pokušao da sagleda situaciju u kojoj se nalazi. Gondola je bila oko dvanaest
stopa široka i trideset stopa dugačka. Primetio je da na krovu postoji jedan
kružni poklopac. Zatvorio je oči i koncentrisao se samo na disanje. Drhtao je
od umora i hladnoće iako je na sebi imao šinjel. Dirižabl je počeo da se
okreće. Naglo je otvorio poklopac, držeći se i dalje za metalnu spojnicu od
koje mu je zavisio život, i osetio da nema snage u rukama i da neće izdržati.
Počeo je nekontrolisano da se smeje kada je shvatio - očajnički pokušavajući
da se zadrži na mestu dok je letelica skretala - kako ovo ne može da se
poredi sa strahom koji je oduvek imao prema merdevinama. Setio se da je
samo dan pre toga - zar je bilo tako skoro? - klečao na krovu meklenburške
diplomatske zgrade. Da je tada znao šta ga čeka! Uhvatio se još čvršće i
ponovo nasmejao - krov! To je odgovor na onaj misteriozni prinčev nestanak
- došli su po njega dirižablom! Motor ne pravi buku pri manjim brzinama, pa
su lako zauzeli pravi položaj i izašli da odvedu princa, a da pri tom nikome
nije jasno kako su to izveli. Čak se uklapao i onaj zgaženi opušak - bacila ga
je grofica Laker-Sforca dok je stajala u kabini i posmatrala. Ono što se nije
uklapalo jeste da su odveli princa u odsustvu ostalih članova zavere -
Ksonka i Krabea na primer - a da ih nisu obavestili. Kao i smrt Artura
Trapinga, ovaj njihov unutrašnji spor ostajao je neobjašnjen... kad bi uspeo
da otkrije barem jednu od ove dve tajne... ostalo bi mu se možda samo
razjasnilo. Dirižabl je prestao da skreće i uhvatio pravac. Oko Svensona je
počela da pada gusta magla. Krenuo je napred prema podupiraču, pazeći da
mu pokreti budu što tiši - niko iz kabine nije smeo da shvati da je on gore.
Ponovo je zažmurio i usporio disanje, dok se nije svelo na kratke uzdahe i
cvokot zuba.
Kada je otvorio oči, letelica je opet počela da skreće, sporije nego
prethodni put i na manjoj visini - ranije to nije primetio, ali sada je video
kroz istanjene pramenove magle - leteli su na oko dve stotine stopa iznad
močvarne površine na kojoj se nije videlo ni jedno jedino drvo. Da li to
kreću preko mora -ugledao je svetio u tami, u početku treperavo i mutno, a
onda, kako su sve bliže prilazili, postajalo je jasnije i blistavije, pa je uskoro
mogao da nazre okolinu. Dirižabl je počeo da sleće.
Bila je to ogromna zgrada, ne mnogo visoka - reklo bi se da nije nova
ali je delovala izuzetno stameno. Imala je oblik potkovice, sa prostorom koji
gleda u vrt. Kako su se približavali tako se menjao i zvuk, još uvek nije
najjasnije video: veliki otvoreni plato ispred, sa mnogo kočija i konjušara
koji su vrveli kao mravi. Svenson je pogledao i spazio svetla. Ugledao je
lampe kojima je neko mahao na krovu zgrade, na drugom kraju,neko je
nešto izbacio, verovatno konopce da vežu letelicu. Prilazili su sve bliže.
Svenson se uplašio da će ga neko videti, pa se čvrsto priljubio uz sam krov
kabine. Čelični poklopac je bio leden. Jednom rukom se držao za ručku a
drugom ispruženom sa strane održavao ravnotežu, dok su mu noge bile
potpuno raširene. Spustili su se još niže. Čuli su se povici sa zemlje, a onda
je neko otvorio prozor i doviknuo nešto.
Sletali su na vilu u Haršmortu.
Doktor Svenson je ponovo zažmurio. Više ga je plašilo to što će ga
razotkriti, nego visina koja i dalje nije bila zanemarljiva. Dok se letelica
spuštala na zemlju, čuo je viku i zvižduke. Niko nije izašao kroz otvor sa
poklopcem - verovatno su konopci za vezivanje bili spušteni sa prednjeg
dela kabine. Čim se motori budu zaustavili, oni će ih prikačiti za alke za koje
se držao dok se peo. Bilo je pitanje trenutka kada će ga otkriti. Razmišljao je
kakve su mu šanse da se spase iz ovakve situacije.
Nije imao nikakvo oružje. Bio je iscrpljen - sa iskrenutim zglobom,
povređenom glavom i rukama oguljenim od penjanja. Dole, na zgradi,
gomila siledžija će jedva dočekati da im dopadne šaka i da ga bace preko
krova na zemlju, gondola je bila isto tako puna neprijatelja - Krabe, Aspič,
Lorenc, gospođica Pul - a u njihovoj moći, u ko zna kakvom stanju, ili, ako
bi hteo da bude potpuno iskren - bila je i Eloiza Dižong. Opet je čuo da nešto
udarilo o zemlju, odjeknuo je jak metalni tresak. Kada je težak čelični prsten
udario- uzdržao se da ne podigne glavu i ne proviri. Začuli su se razni
glasovi pod njim i gondola je polako počela da se ljulja - Krabe je nešto
dovikivao, a sa zemlje odgovarali drugi glasovi.Neko im se odazvao odozdo,
a kada su se uključili i drugi, više se nije mogao da prati razgovor - silazili
su iz kabine niz male merdevine ili stepenice.
"Kakv let, da li je sve spremno?" dovikivao je Krabe nekome na
krovu, u pravcu doktora Svensona.
"Pravi užas", nastavio je Krabe.
„Nemam pojma - Lorenc je rekao da možemo da nastavimo ali ja to
ne znam - …da, pogođen je dva puta - drugi put pravo u srce..."
"Polako! Samo polako!" To je bio Lorenc. „I led - trebaće nam puno
korito leda - da, svi zajedno - držite! Brzo, nemamo vremena!"
Krabe je slušao kako mu neko nešto priča, ali toliko tiho da Svenson
nije mogao da čuje o čemu ga to izveštava - da nije Baskomb?
"Da... da... jasno mi je..." Mogao je da zamisli zamenika ministra kako
klima glavom i mrmlja. „A Karfaks? Baks-Sorns? A baronica Rut? Gđa
Kraft? Henri Ksonk? Odlično - a šta je sa našim uvaženim gostom?"
"Pukovnik je povredio članak, da", gospođica Pul se zakikotala, „dok
se borio protiv onog odvratnog doktora Svensona. Ali, rekla bih da je doktor
ostao na strašnijim mukama - budućnost mu je vrlo pepeljasta."
Gospođica Pul - a za njom i Aspič grlenim „a-ha-ha" - prasnula je u
smeh na ovu igru rečima.
"Ovuda, ovuda - da! Čini mi se, gospođice Pul, da joj ovaj let nije
prijao!" "Do sad je bila vrlo poslušna, pukovniče - možda toj dami samo
treba malo više vaše pažnje."
Izvodili su Eloizu - bila je živa. Šta su joj uradili? I šta to gospođica
Pul smatra pod poslušnom? Mučilo ga je sećanje na Eloizu, kako stoji na
drvenim stepenicama, potpuno zbunjenog pogleda... nju su sigurno s
razlogom držali na imanju lorda Tara, iako je njoj taj razlog iščezao iz
sećanja. Ali Svenson zapravo i nije znao ko je ona? Onda se setio njenih
toplih usana i ostao potpuno zbunjen. Od straha da ga ne otkriju i dalje nije
mogao da podigne glavu. Sekunde su izgledale kao večnost, a on je jedino
hteo da se ovi ljudi što pre povuku sa krova.
Glasovi su na kraju zamukli. Ipak, možda će neko ostati da priveže
balon i da ga čuva? Doktor Svenson je čuo kako se poklopac ispod njega
otključava a ručka, za koju se i sam držao, okreće. Povukao se nazad. Kada
se poklopac otvorio, pojavilo se izgaravljeno lice čoveka u radnom odelu.
Ugledavši Svensona, zinuo je od zaprepašćenja. Svenson je iz sve snage
zamahnuo nogom i zario mu petu u lice. Ovaj se namrštio od udarca i pao
nazad kroz otvoreni poklopac. Svenson je upuzao za njim u kabinu. Prvo je
ubacio noge kroz otvor, ne obraćajući pažnju na gvozdene prečage na
zidovima i bacio se pravo na preneraženog čoveka koji je klečao i stenjao.
Grubo se dočekao na njegova ramena, zgazio ga i pritisnuo o pod. Radniku
je iz džepa na odelu virio neobično veliki i mastan francuski ključ.
Procenjujući mu težinu u ruci, Svenson se setio ključa kojim je ,udario g.
Koutsa u Tar Vilidžu, a i onog svećnjaka kojim je ubio nesrećnog vojnika,
da li je nasilništvo postalo nerazdvojiv i prirodan deo njegove ličnosti? Noć
pre toga grof ga je podsetio da je davno u Bremenu otrovao jednog mladića -
koji je bio najobičniji siledžija, ali to ne menja stvar. Gde su mu sada bili
obziri i osetljivost?
Pažljivo je prošao kroz kabinu koja je bila podeljena na nekoliko
manjih odeljenja, prostor je izgledao kao dobro iskorišćena unutrašnjost
broda. Na zidu su bile klupe presvučene kožom, mali ugrađeni stolovi i
nešto nalik na bife - kroz ojačano staklo s prednje strane videle su se
pričvršćene flaše. Oteklim prstima je prešao preko kožnih kaiševa na
vratima. Ruke su mu bile tako promrzle i neosetljive da nije bio u stanju da
izvede bilo kakav sitan pokret, čak ni najobičnije pomeranje reze.
Nestrpljivo je otpuhnuo i zgrabio francuski ključ. Udario je jednom,
provukao ključ kroz polomljeni bife i uklonio ostatke stakla na krajevima.
Pažljivo je izvukao flašu konjaka i prstima kao kandžama izvadio zapušač.
Uzeo je jedan veliki gutljaj, nakašljao se srećan što ga obuzima toplina i
navrnuo još jednom. Silovito je izbacio vazduh, oči su mu zasuzile, a onda je
uzeo još jedan gutljaj. Spustio je flašu - ipak, hteo je samo da se ugreje i
dođe sebi, ne da se obeznani.
 Visoko na zidu preko puta bila je druga vitrina od drveta. Prišao je i
pokušao da je otvori. Bila je zaključana. Zamahnuo je francuskim ključem i
jednim dobrim udarcem razvalio drvo oko brave. Odvalio je vratanca i
ugledao pet sjajnih i dobro podmazanih karabina, pet uglačanih mačeta i još
tri revolvera koja su visila iza. Bacio je francuski ključ na kožno sedište,
zgrabio jedan revolver i kutiju sa municijom. Podigao je pogled i osluškivao,
prelazeći prstima preko glatkih čaura koje je jednu po jednu stavljao u
otvoreno burence. Da li je bilo nekoga napolju? Dohvatio je mačetu. Bilo je
to jezivo opasno oružje, tridesetak inča dugačka kasapska satara, povijena i
oštra kao britva, sa balčakom od sjajnog mesinga koji mu je prekrivao celu
šaku. Nije imao predstavu za šta služi, ali je delovala tako zastrašujuće da se
ne bi iznenadio da ubija sama.
Čovek u radnom odelu se nije mrdao. Svenson je zakoračio napred,
onda zastao i uzdahnuo, gurnuo revolver u džep i kleknuo pored tela.
Napipao mu je vratnu arteriju... osetio je da pulsira. Uzdahnuo je kada je
video da je čoveku polomljen nos i pomerio ga tako da se ne uguši od
krvarenja. Obrisao je ruke, ustao i izvukao revolver. Kada se uverio da je u
njemu još bilo humanosti, krenuo je u osvetu.
Prošao je kroz sledeće odeljenje u kabini i došao do vrata sa kojih su
se metalne stepenice na rasklapanje spuštale desetak stopa niže, na krov
zgrade. Druge stepenice su vodile u komandnu kabinu dirižabla. Proverio je
da li neko može da ga vidi sa dna stepenica i opet zastao da oslušne.
Središnje odeljenje je bilo slično prethodnom - klupe i stolovi - ali mu je
onda zapala za oko gomila konopaca na podu ispod metalnog podupirača.
Iznenadio se i kleknuo. Konopci su bili krvavi i presečeni na jednom kraju...
Eloizi su vezivali ruke, noge, usta. Ko god da je to radio, nije bio nimalo
nežan - stegao je toliko da je krvarila. Svenson se stresao kada je pomislio
kroz kakve je muke prošla, a onda mu je celim telom prostrujao bes. Zar to
ne dokazuje da je časna? Uzdahnuo je i shvatio da to samo dokazuje da su
zaverenici vrlo surovi i da ništa ne prepuštaju slučaju. Baš kao što su na
imanju lorda Tara žrtvovali potencijalne pristalice, tako će isto biti
beskrupulozni kada budu proveravali lojalnost svojih novih članova - a
svako od njih bi, naravno, bez reči pristao da ga podvrgnu takvoj proveri.
Kad bi samo znao šta su joj rekli, kako su je nagovarali i pred kakve izazove
postavljali, šta su je pitali... kad bi samo znao šta im je odgovorila.
Izvukao je revolver iz džepa. Duboko je udahnuo - alkohol ga nije
toliko okrepio da bi mogao da siđe sa ovolike visine, balansirajući sa
oružjem u rukama, a da pri tom ne zadrhti od straha - prošao je kroz otvor i
spustio se (bolje reći sleteo) niz rampu. Proverio je da li na krovu stoji još
neki stražar, ali nije bilo nikoga. Letelicu su vezali za krov pomoću dva
konopca koja su se spuštala iz donjeg dela gondole. Niko nije ostao da je
nadgleda. Da ne bi izazivao sudbinu, odmah je krenuo u pravcu kamene
kućice, udaljene dvadesetak jardi, na kojoj su vrata bila otvorena i
podbočena ciglom - to je bilo jedino mesto gde su mogli da odu oni koje je
tražio.
Koračao je i posmatrao oružje u rukama - mačeta u levoj, revolver u
desnoj. Da li je to pravi raspored? Nije bio naročito dobar strelac, osim iz
velike blizine, a opet sa mačetom nije imao nikakvog iskustva. U desnoj ruci
bi obe vrste oružja bile efikasne, ali s kojom će biti manje nespretan u levoj?
Zavisi protiv koga će se boriti - protiv sopstvenih jahača Ragnaroka ili
dragona pukovnika Aspiča - u svakom slučaju, svi su naoružani sabljama i
vrlo vešti borci. Sa mačetom u levoj, nema nikakvih izgleda da se odbrani.
Ali, da li će imati više ako je uzme u desnu - zapravo, da li je bolje da se
osloni na mačetu nego na revolver? Nije. Nastavio je, ne menjajući raspored
oružja u rukama.
Stao je na vrata i pogledao niz prazno popločano stepenište i glatke
bele gipsane zidove. Ništa se nije čulo. Svenson je polako sklonio ciglu sa
vrata i povukao se korak nazad. Duboko je udahnuo potiskujući strah u
grudima i pošao ka suprotnom kraju krova koji je gledao na vrt. Duž cele
strane, kao ornament na dvorcu, protezao se red niskih zupčastih useka kroz
koje se nagnuo i provirio. Magla je i dalje bila gusta, ali se, kao kroz veo,
videla ogromna bašta sa uredno potkresanim kupastim krošnjama smreke.
Video je vrhove velikih ukrasnih vaza, a onda svetla koja su se pomicala i
probijala kroz tamu. Dragoni su trčali i nosili baklje. Povici su se čuli sa svih
strana, a Svenson nije mogao da odredi iz kog pravca dolaze. Vika je postala
jača, zatim se začuo prigušeni urlik. Pronela su se dva uzastopna pucnja.
Svenson je primetio da se baklje grupišu na jednom mestu i da se ljudi
osvrću da bi našli plen. Magla je i dalje bila veoma gusta - ljudi su nastavili
da se kreću, što znači da taj u koga su pucali nije bio teško ranjen - ili da
nisu tražili samo njega.
Iznenada, doktor Svenson je ugledao kako se nešto kreće, kako silueta
promiče od žive ograde do travnjaka na ivici bašte i sprema se da pretrči
preko šljunkovite staze u kuću. Magla se hvatala na vlažnoj vegetaciji i
postajala sve ređa na vrhovima drveća... bio je to kardinal Čeng. Dragoni
jure Čenga! Svenson je pomahnitalo mahao rukama, ali je ovaj netremice
gledao na drugu stranu, u jedan od prozora na kući. Kad bi se okrenuo! Hteo
je da vikne, ali ni to ne bi pomoglo - eskadron dragona bi odmah doleteo na
krov.
Čeng je nestao u mračnom vrtu - ko zna gde je otpuzao - a na to mesto
su odmah stigla dva vojnika. Svenson se stresao kad je shvatio da bi Čeng
sigurno poginuo da je u onom trenutku obratio pažnju na njega. Vojnici su
se sumnjičavo osvrtali, a onda pogledali gore. Svenson se brzo sklonio iza
zida.
Šta radi Čeng ovde? I kako to da je ovoliko ljudi unaokolo, a niko ne
primećuje letelicu? Verovatno zbog magle i tamne boje dirižabla, ali i pored
toga Svenson je imao sreće da ga do sada nisu opazili... kad bi samo to
mogao da iskoristi.
Začuo je zvuk lomljenja dasaka i ugledao u bašti Čenga, kome se
video samo gornji deo tela, kako gazi i šutira unutrašnjost velike kamene
vaze. Baklje su se okupljale oko njega - ljudi su vikali. Svenson se onda
nagnuo preko ivice krova i svom snagom zavitlao mačetu prema prozoru u
prizemlju. Čim je začu lomljenje stakla i povike na uzbunu, Svenson se
sakrio u zaklon. Nastala je velika pometnja, čula se vika i bat koraka na
šljunku. Nekoliko vojnika je krenulo ka prozoru, pa je Čeng iskoristio
priliku da izvede ono što je naumio da se sakrije u kamenoj vazi? Svenson
ga je potražio pogledom, ali ga više nije video. Ništa više nije mogao da
učini za njega - a što se duže zadržavao na istom mestu, to je bio u većoj
opasnosti da ga uhvate. Požurio je nazad do vrata i sišao niz stepenice.
Delimično zbog konjaka, a delimično i zbog saznanja da -na neki čudan
način, na nekom čudnom mestu - nije sam, imao je snage i vere da njegov
poduhvat nije uzaludan.
Sišao je do trećeg sprata. Dalje nije mogao, jer su stepenice služile
samo da se izađe na krov. Oslušnuo je na vratima, lagano pritisnuo kvaku i
sa olakšanjem shvatio da nisu zaključana. Začudilo ga je što su stanari ove
kuće tako bezbrižni - a onda je shvatio da su, sa izuzetkom tri odrpane
individue, sigurno bili u stanju da savladaju i vrbuju svakog drugog. Opet se
setio Čenga - šta ga je dovelo ovamo? Sa zajedljivim suparničkim
prebacivanjem, pomislio je da je sigurno došao zbog gospođice Tempi.
Shvatio je gde će je naći, pa je došao u Haršmort. Sada je bežao da ga ne
uhvate. Međutim, oni ne znaju da je i Svenson tu. Dok neprijatelji budu
zauzeti oko hvatanja kardinala Čenga - a Svenson se nadao da će njegov
saradnik uspeti da im pobegne - njegova obaveza će biti da izbavi gospođicu
Tempi.
A Eloizu? Svenson je uzdahnuo. Nije znao kako da joj pomogne. Ako
je zaista onakva kakva se nadao da je bila - i dalje je osećao miris njene kose
- ne bi mogao da je ostavi. A opet, kuća je ogromna - da li će moći da obavi
oba zadatka? Zastao je i pokrio rukom oči pokušavajući da uskladi ritam
otkucaja srca i toka misli - spašavanje ovih dama ne može ni da se poredi sa
njegovim najvažnijim ciljem - oslobađanjem princa i vraćanjem časti
Meklenburgu. Nije bio siguran da će uspeti. On je samo običan čovek i za
sada potpuno sam.
Svenson je tiho sišao sa stepenica na odmorište. Na obe strane su se
pružali hodnici, a pred njim se uzdizao vrh veličanstvenih glavnih stepenica
i mermerni balkon sa kog bi, ako pogleda preko ivice (što nije imao želju),
mogao da vidi glavni ulaz dva sprata niže. Hodnik je bio prazan. Da su
kojim slučajem sklonili gospođicu Tempi i Eloizu u neku od ovih soba,
verovatno bi ispred vrata stajao stražar. Moraće da se spusti još jedan sprat
niže.
Gde da ih traži? Treba da se usredsredi na ono što zna - na plan koji
može da ga odvede dalje. Bilo mu je jasno da na imanju lorda Tara
zaverenici iskopavaju i prerađuju ogromne količine indigo gline - koju
koriste ili za to prokleto staklo ili za izgradnju i održavanje dirižabla, a
možda i za nešto još gore. Drugi cilj im je bio da sakupe - i sačuvaju u staklu
- poverljive informacije iz intimnog života osoba na visokim položajima.
Kad se budu domogli tog oružja, prinudama i subverzijama neće biti kraja.
A svako od nas prikriva neku sramotu i čini sve da ona ostane tajna.
Pomisao na ovako surovu nadmoć podsetila je Svensona na pokojnog
vojvodu od Staelmajera. Treći cilj zaverenika bio je da ga - sasvim
izdvojeno - uključe u konspiraciju, da zadobiju njegovu naklonost i želju da
učestvuje. Ali vojvoda je poginuo, a Krabeu su pomršeni konci i pokvarene
dvorske spletke.
Šta će biti sa Eloizom koja je ubila vojvodu? Nije ni važno kome je
lojalna, pomislio je Svenson sa bolom - pokazala je da je veoma hrabra,
zbog čega će je zaverenici podvrgnuti procesu i preobratiti u jednu od svojih.
Sigurno će biti tako. A ako je njegova logika bila ispravna, ista sudbina je
čekala i gospođicu Tempi.
Priljubio se leđima uza zid i sjurio niz široke stepenice od hrastovine,
provirujući povremeno i proveravajući da li ima stražara. Došao je do
odmorišta između spratova i ponovo provirio. Nije bilo nikoga. Pretrčao je
ka suprotnom zidu i sišao na drugi sprat. Iako je odozdo, iz glavnog foajea,
čuo glasove, osvrnuo se oko sebe i uverio da u hodniku na drugom spratu
nije bilo stražara. Gde su svi oni ljudi iz dirižabla? Da nisu otišli pravo na
glavni sprat? Kako da dođe do tog dela kuće?
Nije znao kako, ali je prešao odmorište i došao do stepeništa koje je
vodilo dole - ovaj poslednji niz stepenica je bio još širi i otvoreniji, jer je
trebalo da zaseni posetioce na samom ulazu. Duboko je udahnuo. Sa mesta
na kom je stajao nije imao dobar pogled, ali je odmah primetio da na prednja
vrata ulazi šačica slugu u crnom i kolona elegantno obučenih gostiju.
Odjeknuo je bat čizama i pojavio se prosedi muškarac sa jakim zulufima,
crven od besa i krenuo prema stroju dragona. Sluge su se postrojile i
pozdravile ga vojnički, obraćajući mu se imenom - Plengam? - međutim, on
ih nije ni pogledao. Prošao je dalje, a Svenson je uzdahnuo - pred njim stoji
grupa od pet-šest muškaraca koje će morati da savlada i to u prisustvu
stotine posmatrača.
Kada se okrenuo na šum iza sebe, ugledao je dve devojke u crnom
keceljama oko struka i belim kapicama - kućne pomoćnice. Na licu je video
duboko usađen izraz poštovanja, ali i strah. Svenson više nije smeo da
okleva - što više budu imale vremena da razmišljaju to je veća šansa da će
početi da vrište.
„Tu ste!" doviknuo je. „Upravo sam stigao sa ministrom Krabeom.
Poslali su me ovamo da se operem. Donesite mi jedan lavor i očistite mi
kaput, ako uopšte može, samo brzo, odmah!"
Dok je u hodu skidao kaput i vraćao se sa njima nazad u hol odakle su
došle devojke su razrogačeno gledale u njegov revolver. Jednoj je bacio
prljavi kaput preko ruke, a drugoj odsečno klimnuo.
„Ja ću biti kod lorda Vandarifa, imamo veoma važan razgovor,
izuzetno važan posao. Naravno, videle ste princa - princa Karla-Horsta?
Odgovorite kada vas pitam!"
Obe su se savile u blagi naklon. „Da, gospodine", rekle su skoro u isti
glas, dok je jedna - ona što nije držala kaput, sa prljavom smeđom kosom
koja joj je virila oko ušiju ispod kape, nešto krupnija od ove druge - dodala,
„gospođica Lidija je upravo otišla da se vidi sa princem."
„Odlično", dodao je Svenson. „Po akcentu pretpostavljate da sam
prinčev čovek - imam veoma važnu informaciju za vašeg gospodara, ali ne
mogu da se pojavim pred njim ovakav, zar ne?"
Devojka koja nije držala kaput krenula je napred da otvori vrata.
Druga ju je zapanjeno pogledala, a ova joj odgovorila upitnim pogledom kao
da ne zna gde bi drugde mogle da ga odvedu. Prva je popustila - sve se ovo
odvijalo vrlo brzo, tako da Svenson nije mogao da se žali da odugovlače -
uvele su ga u kupaonicu. Prostorija je bila ukrašena belom čipkom, a
Svenson se gušio od mirisa sveća i naparfemisanog suvog cveća.
Pokazale su mu ogledalo, a on je pomislio da će se uplašiti od svog
odraza. Kako prva služavka nije uspela da iščetka kaput, druga ga je
pokvasila i počela da trlja - doktor je znao da su pokušaji uzaludni. Lice mu
je bilo prekriveno prljavštinom, znojem i skorenom krvlju - da li je to
njegova krv ili njegovih neprijatelja, saznaće tek kada je bude brisao - ili će
se trgnuti ili neće ni osetiti kad je bude skidao maramicom. Njegova svetlo-
plava kosa, inače pristojno zaglađena unazad, sada je bila raščupana i
zamršena od prljavštine. Jedino o čemu je mislio bilo je kako da iskoristi
prisustvo devojaka kako bi se dokopao novih informacija. Ipak, morao je
prethodno da se umije, obrisao se o bok i tresnuo rukama po prašnjavoj bluzi
i pantalonama – ne bi li ih doveo u red.
„ Pobrinite se za moju uniformu - ja ću srediti ovo."
Stavio je glavu u lavor i stresao se od hladnoće. Zgrabio je peškir koji
mu je devojka gurnula u ruku i snažnim pokretima protrljao kosu i lice.
Pritiskao je skorene posekotine, a na peškiru su se pojavljivale male crvene
mrlje. Bacio je peškir u stranu, uzdahnuo sa olakšanjem i zagladio kosu
prstima. Primetio je da ga služavka koja je držala kaput posmatra u ogledalu.
„A vaša milostiva, gospođica Lidija" obratio joj se, „gde je sada - gde
su ona i princ?"
„Otišla je sa gđom Stern, gospodine."
„Gospodin je kapetan", ispravila je druga. „Zar ne, gospodine?"
„Dobro ste primetili", odgovorio je Svenson i uputio joj jedan usiljeni
prijateljski smešak. Bacio je pogled na lavor i oblizao se. „Izvinite..."
Nagnuo se prema bronzanoj posudi, podigao je do visine usta i počeo
da pije. Voda mu je curila preko kragne i jakne, ali mu to nije smetalo, kao
ni šta će služavke pomisliti, jer ga je iznenada spopala neizdrživa žeđ. Kada
je poslednji put nešto popio? U onoj maloj krčmi u Tar Vilidžu? Kao da je
bilo u prethodnom životu. Spustio je posudu i drugim peškirom obrisao lice.
Bacio ga je, izvadio monokl iz džepa i stavio ga na oko.
„ Kako napreduje moj kaput?" upitao je. „ Izvinite, kapetane, ali
veoma je zapušten", odgovorila je služavka blagim glasom. On joj je uzeo
kaput iz ruku. „ Zapušten?" rekao je. „On je prljav. Zahvaljujući vama sada
barem liči na nešto. Zahvaljujući vama,nije najlepši na svetu, ali ovo je
veliki uspeh,"- zahvaljujući na pomoći okrenuo se prema drugoj, „ja na kraju
izgledam kao oficir, možda ne izgledam kao najpedantniji oficir na svetu, ali
za to sam isključivo ja kriv. Zahvaljujem obema." Zavukao je ruku u džep na
pantalonama, izvadio dva srebrna novčića i svakoj pruži po jedan. Oči su im
se užarile- čak su bile sumnjičave. Bio je zgranut, možda su mislile da
očekuje od njih još neku neprikladnu uslugu. Svenson se nakašljao i
pocrveneo, a one su počele stidljivo da obaraju pogled, strogim pokretom
namestio je monokl, navukao brzo šinjel i progovorio, ali nimalo mirnim
glasom, već zamuckujući.
„Da li biste bile ljubazne da mi pokažete u kom je pravcu otišla gđa
Stern?"
Odmah su uperile prstom u bočno stepenište koje on pre toga nije ni
primetio. Prošao je kroz neprimetna vrata pored ogledala. I dalje nije znao
da li to radi iz obaveze ili dobre namere. Krenuo je za Karlom-Horstom i
njegovom ljubavnicom - a možda će ga to odvesti i do gospođice Tempi ili
Eloize? Zaverenici hoće da osobe kao što je gospođica Tempi što duže kriju
od pogleda gostiju i „pristalica" kako ih gospođica Pul arogantno naziva - jer
bi inače shvatili da je zarobljena i da je čuvaju stražari. Kako nikoga nije
bilo ni na ovom ni na spratu iznad, mogao je slobodno da siđe. Šta će se
dogoditi ako princa nađe pre nego ove dve žene - da li će obustaviti dalje
traganje? Na trenutak je zamislio kako se vraća u Meklenburg kao pobednik,
kako se vraća u monoton život pun nekih obaveza i pobednički vuče tu
budalu za sobom, dok mu srce kao i uvek tone u očaj. A opet, postoji
dogovor koji su na krovu Bonifasa sklopili on, Čeng i gospođica Tempi. Zar
uopšte može da bira? Služavke su stajale na hodniku gledajući za njim,
nakrivljene glave kao dve radoznale mačke. Suzdržao se da im ne mahne u
znak pozdrava i sjurio se dole.
Ove stepenice su bile manje od onih centralnih - koliko je i Sfinga
manja od piramida - ali su i one bile zadivljujuće. Svaki drveni stepenik je
bio ukrašen intarzijom u raznim bojama, a zidovi prekriveni neverovatno
vernim kopijama, u minijaturi, Justinijanovih i Teodorinih vizantijskih
mozaika iz bazilike u Raveni. Svenson je zanemeo pred novcem koje je
Robert Vandarif potrošio na renoviranje ovih stepenica, a onda uzalud
pokušavao da izračuna koliko je ukupno koštalo preuređenje haršmortskog
zatvora u vilu. Verovatno pravo bogatstvo, ali i pored svojih matematičkih
sposobnosti doktor nije bio u stanju sagleda ovoliku ispraznost.
Mislio je da će u dnu stepenica ugledati vrata koja bi vodila u no
prvom spratu, ali nije ih bilo. Naprotiv, naišao je na otključana kuhinjska
vrata. Da li je to ušao u kuhinju? Pokušavao je da odredi u kom se delu
kuće trenutno nalazi. Kada je prethodni put dolazio, ušao je sa pratnjom na
prednji ulaz i celo veče proveo u levom krilu - u blizini balske dvorane.
Kasnije se našao u vrtu, gde je video Trapingov leš. Ovo je za njega
bio nepoznat teren. Gurnuo je lagano vrata i provirio unutra.
Prostorija sa golim drvenim stolovima i prostim podom od kamena.
Za jednim stolom su bila dva muškarca i tri žene - dve su sedele, a treća je
sipala čaj drvene šolje - svo petoro je bilo obučeno u odeću od crne vune,
ispred njih na stolu je stajao prazan tanjir nekoliko drvenih posuda - posluga
je upravo večerala. Svenson je ispravio leđa i ušao unutra, oponašajući
majora Blaha što je bolje mogao, izoštravajući izgovor i kvareći dikciju da bi
zvučao nadmeno.
„Izvinite! Tražim princa Karla-Horsta van Masmerka - da li je prošao
ovuda? Ili treba da prođem, moliću, ovim putem?"
 Zurili su u njega kao da priča kineski. Doktor je ponovo nastupio
onako kako bi major Blah, što znači - počeo je da viče.
„Princ i gđa Vandarif - je li ovuda? Odmah da ste mi odgovorili!"
Skromne sluge su se trgle i skupile na stolicama, pokvario im je večeru svo-
jim urlanjem i pretnjama. Troje među njima je uslužno i ponizno pokazalo
na vrata preko puta a jedna od žena je čak ustala, klimnula sa
strahopoštovanjem i pokazala na ista vrata.
„Ovuda, gospodine - nema ni deset minuta - oprostite, molim..." „Ah,
vrlo ste ljubazni - možete se vratiti svojim poslovima!" odgovorio je
Svenson, uputivši se prema vratima pre nego što se iko usudio da pita ko je
uopšte on i zašto se, tako zapušten i prljav, u ovakvoj žurbi raspituje za
princa. Svenson se jedino nadao da se i članovi zavere tako obraćaju
slugama i ponašaju osiono.
Ne bi bilo teško poverovati u to.
Prošao je kroz kuhinjska vrata, zastao i pridržao ih da se umire. Pred
njim se našao prostrani salon - Svenson je stajao u hodniku sa niskom
tavanicom. Iznad se nalazila muzička galerija sa koje je dopirale tiho
prebiranje po harfi .Ovuda prolazi posluga i ne uznemirava goste u glavnom
salonu... Na maloj razdaljini nalazila su se još jedna vrata, udaljena desetak
jardi, ali je prolaz pored njih bio otvoren i izložen pogledima iz salona. Stao
je uza zid, s one strane kuhinjskih vrata kroz koja je ušao, i slušao glasan
razgovor.
„ To je prirodni proces kako nas uče, g. Baskomb! Ne mogu zauvek
da odlažem pristup - kao što znate, iza ovih hitnih stvari kriju se grofove
transformacije, inicijacije u amfiteatru i mnogo važnih gostiju odabranih za
kolekciju naročito je važno da im svima lično posvetim pažnju."
„Kao što sam vam već rekao, doktore Lorenc, ja ne znam šta oni
žele!"
„Kako god okrenete - stvar je vrlo jednostavna! Ili će biti odmah
upotrebljen ili će biti ostavljen da truli i propada!"
„Da, nudite vrlo jednostavan izbor."
„Možda ni to nije dovoljno jednostavno da biste vi počeli nešto da
radite'" Lorenc je siktao sa nipodaštavanjem i pedanterijom iskusnog
univerzitetskog profesora. „Videćete, na slepoočnicama, noktima, na
usnama, nestala mu je boja - razložila se - čak biste i vi osetili taj miris."
„Možete mi prebacivati koliko hoćete, doktore, ali mi ćemo čekati
dozvolu Ministarstva."
„Da znate da ću da vam prebacujem."
„A ja ću vas podsetiti da niste vi taj koji će odlučivati o sudbini
kraljičinog brata!"
„Smatram... šta se to tamo čuje?"
To je bio onaj drugi glas, koji je Svensonu bio poznat, ali nije znao
odakle.
Što je najgore, njegove reči su se odnosile na Svensonov prolazak
kroz kuhinjska vrata. Razgovor je stao.
„Šta je to?" prasnuo je Lorenc.
 „Ne znam. Učinilo mi se da sam nešto čuo."
„Da nije harfa?" upitao je Baskomb.
„Ne, nisu ovi divni zvuci harfe", promrmljao je Lorenc zajedljivo.
„Na smrt ranjenom plemiću u koritu punom leda samo još treba harfa."
„Ne, ne... dolazi odande", rekao je drugi glas sasvim razgovetno,
okrenuvši se u pravcu Svensona koji je stajao na drugom kraju sobe vrlo loše
sakriven. Bio je to Flausov glas.
Ako bi ugledao Svensona, izaslanik bi ga prepoznao i tu bi bio kraj.
Da li Svenson može nazad u hodnik za poslugu? A onda uz stepenice?
Prenula ga je buka i velika grupa ljudi koja je ulazila na zadnja vrata -
prodoran bat koraka... tačnije bat čizama. Lorenc ih je pozdravio
jednoličnim zadirkujućim tonom.
„Odlično, baš lepo što ste napokon stigli. Vidite o čemu se radi -
trebaju mi dvojica da donesu led, rekli su mi da ga drže negde u kući."
Na to je Baskomb diskretno upadao doktoru u reč, „I možete da
proverite da li se kroz hodnik za poslugu nije uvukao neki neželjeni gost?" „
„ Prethodno pošaljite dvojicu po led", bio je uporan Lorenc.
"Divno" rekao je Baskomb, „dvojica po led, četvorica po korito, jedan
da proveri kod ministra da li ima nekih vesti, a jedan da pregleda hodnik. Da
li je to u redu?"
Svenson se brzo vratio nazad i lagano gurnuo vrata, trudeći se da bude
što tiši.
... Međutim, vrata su bila zaključana sa unutrašnje strane - sluge su se
osigurale da ih više niko ne prekida u jelu. Gurnuo je još jednom, jače, ali
uzalud. Brzo je izvadio revolver, jer je osim škripe metala i užurbanih
koraka svojih neprijatelja, čuo i odsečan bat čizama koji je sa drugog kraja
prostorije išao pravo ka njemu.
Pre nego što je očekivao, vojnik se našao na manje od dva jarda i
gledao ga pravo u oči: visok, prave i slabe smeđe kose, kapetan dragona, u
besprekornom crvenom kaputu, sa mesinganim šlemom ispod jedne ruke i
isukanom sabljom u drugoj. Svenson je presreo njegov prodoran pogled i
stegao revolver, ali nije pucao. Ubiti vojnika bilo je protiv njegovih načela -
ko zna šta su ovim momcima rekli ili naredili, naročito ljudi iz vlade, kao što
su Krabe ili Baskomb? Pomislio je kako Čeng ni trenutak ne bi razmišljao
već nanišanio i pucao.
Vojnik je odmerio Svensona, njegovu uniformu, čin, neurednu pojavu.
Bez reči se okrenuo i pogledao na drugu stranu, a onda opušteno zakoračio
prema Svensonu - za slučaj da ga neko posmatra - da bi navodno proverio
vrata. Svenson se trgao, ali i dalje nije mogao da povuče okidač. Kapetan se
nagnuo prema njemu, prošao pored i uverio se da su vrata zaključana.
Svenson je prislonio revolver vojniku na grudi, ali je ovaj i dalje držao
sablju spuštenu sa strane.
„Doktor Svenson?" prošaputao je.
Ovaj je klimnuo, zatečen i zanemeo.
„Video sam Čenga. Odvešću njih u središnji deo kuće, a vi krenite na
suprotnu stranu."
 Svenson je ponovo klimnuo.
„Kapetane Smit?" dozvao je Baskomb.
Smit se povukao korak nazad. „Ništa neobično, gospodine."
„Sa kim vi to pričate?"
Smit se vratio nazad, neodređeno pokazavši rukom prema vratima i
nestao Svensonu sa vidika.
„U prostoriji pored je posluga. Kažu da nisu nikoga videli - možda ste
njih čuli, izaslaniče. Sad su zaključali vrata."
„Verovatno sam njih čuo", složio se Lorenc nestrpljivo. „Hoćemo li?
„Da li biste pošli sa mnom, gospodo?" rekao je Smit. Čulo se kako
otvaraju vrata, kako uz tumbanje i škripu podižu položenog vojvodu, onda je
nešto pljusnulo u korito, zatim bat koraka i zatvaranje vrata. Svenson je
čekao. Ništa se nije čulo. Uzdahnuo je, gurnuo revolver u džep i zakoračio
iza ugla.
Na vratima je stajao her Flaus i nadmeno se cerio. Svenson je izvukao
revolver a Flaus mu je otpuhnuo s prezirom.
„Samo pucajte, doktore, pa će vas svi vojnici čuti." Svenson mu je
laganim korakom prilazio preko prostrane sobe, uperivši mu revolver u
grudi. Posle svega kroz šta je prošao, bila bi šteta da pogine od ruke ovako
bezvrednog i bednog bića.
„Znam ja dobro da sam nešto čuo", smeškao se Flaus, „a znam i da
kapetan Smit nije rekao istinu. Samo ne razumem zašto, pa me živo zanima
kakvu to moć imate i to u ovako žalosnom stanju, nad oficirom dragona."
„Vi ste jedan običan izdajnik, Flause", odgovorio mu je Svenson.
„Uvek ste i bili."
Stajao je na oko dva jarda od njega i još jard dalje od glavnih vrata.
Flaus je opet frknuo.
„Zašto sam izdajnik, ako radim ono što moj princ od mene zahteva?
Nikada mi nije bilo jasno - istina je da sam do ovog nivoa svesti došao uz
tuđu pomoć - ali imate pogrešno mišljenje o meni i o princu, a uvek ste
imali..."
„I on je budala i izdajnik", prasnuo je Svenson razjareno, „izdao je
svog rođenog oca, svoj narod!"
„Jadni vi, doktore, kao da ste iz nekog drugog vremena. U
Meklenburgu se mnogo toga promenilo." Flaus je oblizivao usne, oči su mu
caklile. „Vaš baron je mrtav. Da, baron Fon Hern - svi su znali za njegove
bedne operativce - zašto bih inače pratio u stopu ovako mračnog
mornaričkog lekara kao što ste vi? A i vojvoda je u vrlo lošem stanju - vaš
patriotizam je zastareo - uskoro će sam princ Karl-Horst biti narod i uz to u
poziciji da otvori vrata finansijskim transakcijama lorda Vandarifa i
njegovih saradnika."
Iako je Flaus imao jednostavnu crnu masku preko očiju, Svenson mu
je sa razočaranjem primetio jezive ožiljke oko očiju.
„ A major Blah?" upitao je.
,, Blah - on će se sigurno najviše obradovati kad čuje da ste uhvaćeni.
„ Ah, vidite da smo se napokon u nečemu složili - još jedna radost!
Stvar je samo u tome što treba pogledati dalje i dublje u istinu. Kako princ
nema mnogo dara za taktiku, izuzetno je važno da oni oko njega mogu da
nadoknade taj nedostatak."
Sada se Svenson prezrivo nasmejao. Osvrnuo se iza sebe. Nevidljivi
harfista je nastavjo da svira čineći ovaj sukob sa nervno napetim izaslanikom
još bizarnijim. Svenson se ponovo okrenuo prema Flausu.
„Ako ste znali da se krijem tamo, zašto niste rekli svojim
gospodarima, Lorencu i Baskombu?" Pokazao je revolverom. „Zašto ste me
pustili?"
„Nisam - kao što rekoh, sada nećete pucati u mene, jer ćete ugroziti
sebe. Vi ste budala i galamdžija. Ako hoćete da sačuvate živu glavu, predajte
oružje, pa ćemo zajedno kod princa. Preuzeću novu ulogu i zastupaću vas
pred njim. Posebno kad znam da ste sigurno savladali veliki broj neprijatelja
da biste došli ovako blizu nas."
Izraz nadmenosti na izaslanikovom licu najbolje je govorio koliko je
proces moćan i kakvu transformaciju može postići. Ranije, Flaus nikada nije
ovako otvoreno izazivao, a još manje kovao tajne planove. Uvek je bio za
slatkorečive dogovore i spletkarenje iza leđa, za višestruke šeme i nametanje
pritiska. Mrzeo je majora Blaha zbog direktnih argumenata i Svensona zbog
skromne samostalnosti, jer su se obojica bunili na potpuno identičan način - i
naravno, lično ga vređali. Bilo je sasvim očigledno da su mučni alhemijski
eksperimenti „prosvetlili" - kako je on to nazvao - njegovu lojalnost i da je
postao manje nesiguran, ali narcisoidna priroda sklona spletkarenju ostala je
sasvim netaknuta.
„Dajte oružje, doktore Svenson", ponovio je Flaus, glas mu je postao
nekako komično strog. „Saterao sam vas uza zid čistom logikom. Ponovo
vam kažem."
Kada je Svenson spustio revolver i uzeo ga za cev, Flaus se
osmehnuo, misleći da iz pristojnosti doktor hoće da mu pruži dršku
revolvera. Međutim, osetivši ponovo neobičnu životinjsku snagu, Svenson je
podigao ruku i udario ga po glavi. Ovaj se zateturao i zacvileo. Podigao je
glavu prema Svensonu, a u pogledu mu se videlo da je besan i izneveren -
kao da je Svenson ne poštujući njegovu „logiku" prekršio sve prirodne
zakone - a onda otvorio usta da nešto vikne. Svenson mu je prišao i još
jednom zamahnuo da ga udari. Flaus se izmakao, brže nego što bi se
očekivalo, i Svensonov udarac je otišao u nepovrat. Flaus je opet otvorio
usta, a Svenson podigao revolver i nanišanio mu pravo u glavu.
"Ako počnete da vičete, pucaću! Više nemam zašto da budem tih'"
Flaus nije vikao, samo je s mržnjom pogledao Svensona i protrljao
glavu iznad oka. „Vi ste životinja", rekao je. „Pravi divljak!"
Svenson je tiho krenuo niz hodnik - stavivši izaslanikovu masku od
crne svile da bi se bolje uklopio među prisutne - i pratio Smitova uputstva,
udaljavao se od centralnog dela kuće, ne znajući da li će ga taj put odvesti do
ljudi koje traži. Umesto da ih spašava, činilo mu se da uzalud troši vreme –
uzdahnuo je - kao što je mnogo toga u životu uzalud potrošio. Iskrsavala su
mu razna pitanja - kapetan Smit kaže da je „video" Čenga (zar se Čeng nije
krio u bašti od dragona?), ali kako ga je upoznao? Da je samo imao malo
vremena da popriča sa kapetanom - on sigurno zna gde su Eloiza i gospođica
Tempi. Na trenutak je poželeo da ispita Flausa, ali se odmah naježio od
pomisli na njegovo fizičko prisustvo. Ućutkao ga je i vezanog ostavio iza
sofe, pa više nije hteo da troši vreme na tog pacova. A opet, svi će primetiti
da Flausa nema i Svenson neće još dugo - čudno je da već sada nisu krenuli
u potragu – ostati neprimećen u ovoj kući. Uz to, haršmortska vila je
ogromna i zavirujući u svaki hodnik izgubiće prednost koju ima nad njima.
Kraj hodnika je bio u obliku slova T, dve staze su se bočno odvajale.
Jedna je vodila prema nizu malih međusobno povezanih salona. Druga je
izlazila na uski hodnik, čiji su zidovi bili jednostavni, a pod popločan
upadljivim crni mermerom. U tom trenutku, doktor Svenson je začuo ženski
vrisak... kao bio prigušen i dolazio kroz debele zidove.
Odakle se čuje? Oslušnuo je. Nije se ponovio. Krenuo je niz crni
hodnik. Bio je pun malih niša sa skulpturama - biste od običnog belog
mermera na kamenom postolju, a ponegde i ceo torzo bez ruku. Statue su
bile kopijе antičkih (mada, s obzirom na Vandarifovo bogatstvo, možda i
nisu), a prepoznao lica raznih imperatora, neka bezizražajna, neka surova
kao Avgust, Vespazijan, Gaj, Neron, Domicijan, Tiberije. Kada ih je prošao
zastao je. Proneo se aplauz - prigušen, mada jači nego onaj vrisak. Okrenuo
se oko sebe da odredi odakle dolazi zvuk i ugledao, tačno iznad biste pomno
zagledanog, ljutog imperatora, prečke merdevina usečene u zid.
Svenson se nagnuo preko postolja i pogledao gore. Osvrnuo se oko
sebe, duboko udahnuo i zažmurio - a onda počeo da se penje. Video je da
nema poklopca na otvoru. Merdevine su uronile u mrak, a on nije znao gde
je. Otvorio je oči i zatreptao, pokušavajući da se navikne na tamu.
Čuo je glasove u daljini... a onda, kao šuštanje lišća, šapat i aplauz.
Мožda se to našao iza kulisa u nekom pozorištu? Popeo se na mostić i
nečujno puzao po njemu. Iznad sebe je ugledao mutno svetlo i zračak koji je
prodirao u mrak kroz neka odškrinuta vrata u daljini. Kakva se predstava u
ovo doba noći prikazuje u Haršmortu? Za prethodno slavlje je bilo dva
povoda - proslava veridbe Karla-Horsta i Lidije, a ujedno i prilika da
zaverenici obave svoje privatne poslove. Da li je i večeras u pitanju događaj
sa dva lica? Da nije ova predstava lepša strana, dok se na drugom kraju kuće
odigrava neka strahota?
Svenson je nastavio napred, mršteći se zbog zgloba koji je ponovo
počeo da ga boli. Setio se hvalisavih Flausovih reči - baron je mrtav, a za
njim i vojvoda. Princ je bio glupava budala, vrlo podložan manipulaciji i
kontroli. Ali, ako bi uspeo da ga izbavi iz kandži zaverenika, bez obzira da li
su ga podvrgli procesu ili ne, možda bi još bilo nade za Meklenburg, jer su
ostali ministri bili odgovorne i razumne osobe.
Onda se setio kratkog razgovora koji je vodio sa Robertom
Vandarifom pored mrtvog Trapingovog tela. Taj čovek je imao veliki uticaj i
svaki neželjeni događaj ili skandal - kao na primer pukovnikova smrt -
uspevao je jednostavno da izbriše. Ako dobije unuka, sve što je uložio u
svoju ćerku biće mu višestruko vraćeno - naročito ako dete kao maloletno
bude moralo da ima regenta tada Karl-Horst više neće biti potreban, a kako
stvari stoje, niko neće mnogo žaliti kad bude umro.
Šta je Svenson mogао da uradi? Ako Karl-Horst umre bez naslednika
na Maklenburški presto će doći deca prinčeve rođake Hortenzije. Kate -
Vandarifova najstarija unuka ima tek pet godina. A možda je i to bolje nego
da Vandarf po pravu preuzme celo vojvodstvo. Svenson je morao da
pronikne u moralnost onoga što mu je poverio baron. Znajući koliko je
situacija opasna, šta ako bude morao da spreči brak, što je bilo nemoguće, ili
da upuca princa Karla-Horsta
Postaće veleizdajnik radi viših ciljeva.
Uplašio se samog sebe zbog ovakvih misli, ali drugog izlaza nije bilo.
Uzdahnuo je, a zatim, kao pomoću mađioničarskog trika, shvatio šta
je bio onaj zrak svetlosti u mraku za koji je mislio da dolazi iz udaljenih
vrata. Bio je to vrlo mali razmak između dve zavese, na manje od dve stope
od njegovog lica. Lagano je pomerio zavesu u stranu, svetlo i zvuk su prodrli
unutra, a zavesa je bila teška kao da je protivpožarna i protkana olovom.
Pred doktorom Svensonom se ukazao prizor... od kog se zapanjio.
Bio je to amfiteatar. Improvizovana skela je vodila preko desne strane
gledališta ka samom podijumu u visini tavanice - a dvadesetak stopa ispod,
na nagnutom stolu, ležala je žena u belom ogrtaču, sa belom maskom,
stegnuta kožnim kaiševima za sto. U iskošenom gledalištu sedeli su lepo
obučeni gledaoci sa maskama i pažljivo posmatrali ženu koja je govorila sa
podijuma. Doktor Svenson je po njenom neskrivenom samopouzdanju
odmah prepoznao gospođicu Pul.
Iza njih, na velikoj školskoj tabli pisalo je „I TAKO ĆE BITI
PREPOROĐENE".
Pored gospođice Pul se teturala druga žena u belom, razbarušene
plave kose, umorna od nekog fizičkog napora. Svensonu nije bilo nimalo
prijatno kada je zapazio da se na tankoj, priljubljenoj i skoro providnoj
svilenoj tkanini ocrtavaju sve njene obline. Sa druge strane joj je stajao
muškarac sa zaštitnom keceljom od kože, spreman da je pridrži ako se sruši.
Pored žene na stolu, stajao je drugi muškarac sa kožnim zaštitnim
rukavicama i šlemom od mesinga i kože ispod ruke - isto onako kao što je
grof Dorkanc bio obučen kada je Svenson, preteći revolverom, uspeo da
spase princa iz Instituta. Muškarac pored stola je spustio šlem i počeo da
sklanja delove mašine iz gomile drvenih kutija - iste kao one koje su
Aspičovi dragoni odneli iz Instituta. Onda je muškarac prikačio dugačke
upletene bakrene žice za elemente u kutijama - sa svog mesta Svenson je
mogao da vidi samo da su kutije od sjajnog čelika sa staklenim
brojčanicima, dugmadima i prekidačima od mesinga - a onda ih zakačio za
obe strane crnin gumenih zaštitnih naočara, trudeći se da dobro pričvrsti
žice. Svensonu je sve bilo jasno - ožiljci na licu nastaju od te gumene maske
kroz koju prolazi struja - spremali su se da ženu na stolu podvrgnu procesu,
što su prethodno već uradili sa devojkom koja je stajala pored (ono je
sigurno bio njen vrisak!).
Muškarac je privezao žice i prineo ženinom licu neku zastrašujuću
masku, skinuvši joj prethodno masku od belog perja. Ona je okretala glavu u
stranu, pokušavajući da izmakne njegovim rukama - oči su joj bile
razrogačene a usta podrhtavala. Pogled joj je bio prodoran, hladan, blistavo
siv... Svanson je bio zaprepašćen. Čovek joj je stavio napravu na lice i
krvnički je stegao, zaklonivši telom vidik. Bilo je teško proceniti u kakvom
se stanju nalazila - možda je bila drogirana? Ili su je pretukli? Tek kada je
gospođica Pul završila sa onom plavokosom ženom - ko li je ona, pitao se -
Svenson je shvatio da ovom zločinačkom činu hoće da podvrgnu i gospođicu
Tempi.
Gospođica Pul je zakoračila prema malom pomoćnom stolu - koji je
sigurno bio predviđen za tacnu sa lekarskim instrumentima - i podigla
bočicu sa zapušačem. Znalački se nasmešila, otpušila flašicu i prišla prvom
redu gledališta, podigavši flašicu u vis da bi gledaoci mogli da osete miris.
Elegantno obučene figure sa maskama, jedna po jedna - na veliko
zadovoljstvo gospođice Pul -mrštile su se i zgađeno okretale glavu. Prošavši
pored šestog gledaoca, gospođica Pul se vratila nazad, na osvetljeni podijum
pored plavokose žene.
„Ovo ne bi bilo lako ni najjačima - što mislim da ćete potvrditi svi vi
koji ste osetili miris - upravo to je suština naše nauke, a ova ljupka dama,
strelica koja leti ka svojoj sudbini, moraće da ga konzumira ne jednom, nego
dvadeset osam dana zaredom, dok se ciklus u potpunosti ne ustali. Ranije ne
bismo uspeli da izvedemo ovako nešto, osim ako bismo je na silu držali, ili
na drugi način, kao što smo sada uradili, potajno stavili malo ove supstance
u čokoladu ili aperitiv. Sada se uverite koliko je njena volja jaka."
Gospođica Pul se okrenula prema plavokosoj ženi i prinela joj flašicu.
„ Draga moja", rekla je, „i sami znate da ćete morati to da popijete,
kao što ste i proteklih nedelja."
Ova je klimnula i ispružila ruku da uzme flašicu.
„ Molim vas, pomirišite", rekla je gospođica Pul.
Žena je pomirisala. Namrštila se, nozdrve su joj se raširile, ali nije
više reagovala.
„ Molim vas, popijte."
Žena je prinela flašicu usnama i pila kao mornar kad navrne flašu
ruma.
„Hvala, draga." Gospođica Pul se nasmešila. „Odlično ste ovo
obavili."
Publikom se proneo žestok aplauz, a plavokosa devojka se postidela i
porumenela.
Doktor je pogledao preko rampe. Sa tavanice je, okačen o gvozdenu
konstrukciju visio niz svetiljki u metalnim kutijama - mogao bi da ih dohvati
s rampe, zapravo odatle su ih i kačili - baš kao u pravim amfiteatrima.
Poklopci na kutijama su bili otvoreni i uz pomoć staklenog sočiva
usmeravali svetlost na određene strane. Palo mu je na pamet - ako bi uspeo
da se popne a da ga ne primete - da ugasi sve lampe i napravi mrak u sali, ali
na gvozdenoj konstrukciji dužine od petnaest stopa bilo je najmanje pet
lampi. Ugledali bi ga i najverovatnije ubili, pre nego što bi uopšte uspeo da
se popne do njih. Šta da radi? Krenuo je laganim korakom, razmaknuo
zavesu i našao se pred publikom koja je u tom trenutku gledala gore.
Gospođica Pul je šapnula nešto plavokosoj ženi i dovela je bliže
publici. Ova se poklonila, što je publika još jednom srdačno pozdravila
aplauzom. Kada se uspravila iz naklona, gospođica Pul ju je predala
meklenburškom vojniku koji je udario petama i ponudio joj da ga uhvati pod
ruku. Plavuša je gurnula svoju ruku u njegovu i sva važna krenula napolje.
Sa iste strane su se pojavila još dva vojnika i vodila treću ženu sa
belom maskom. Teturala se, glava joj je padala - bila je ili drogirana ili
povređena. Razbarušena smeđa kosa joj je padala preko ramena i prekrivala
joj lice. I ovog puta, protiv svoje volje, doktor Svenson je zaustavio pogled
na njenom telu. Bela svila joj je otkrivala obline kukova, a iz zavrnutih
rukava su joj provirivala nežna ramena.
Kada su ušli, gospođica Pul je iznervirano otpuhnula. Svenson nije
čuo šta je to dobacila vojnicima, ni šta su joj oni prošaputali kao odgovor.
Uznemireno je gledao kako gospođica Tempi, sa onom groznom maskom na
licu, bezuspešno pokušava da se oslobodi kaiševa.
Gospođica Pul je pokazala rukom na novu gošću.
„A sada ću vam predstaviti sasvim drugačiji slučaj - tipičan primer
opasnosti sa kojima se susrećemo i korektivnog uticaja koje naš rad ima.
Ova žena pred vama - vidite kako je odrpana i zapuštena - bila je pozvana da
nam se pridruži, ali je ona, zajedno sa još nekim našim neprijateljima,
odlučila da odbaci taj poziv. Zapravo, njeno odbacivanje se ispoljilo u
formi... ubijanja. Žena koju ovde vidite, ubila je jednog našeg nedužnog
člana!"
Publikom su se proneli šapat i uzdasi. Svenson je duboko udahnuo.
Bila je to Eloiza Dižong. Prvo je nije prepoznao, kosa joj je ranije bila
očešljana u pletenice ali od tog beznačajnog detalja samo što mu nije
prepuklo srce. Otpuzao je do sledeće lampe i zavukao ruku u džep da izvadi
revolver.
„Ipak", nastavljala je gospođica Pul, „doveli smo je da vam
prokažemo koliku mudrost - i kakvu ekonomičnost - krije ova naša misija.
Uprkos svemu, nemožemo poreći da su postupci ove žene vrlo odlučni i
hrabri. Da li to treba uništiti zato što ona nema volju ili viziju da nađe put
uspeha? Mi smatramo da ne treba - i zato želimo dobrodošlicu ovoj ženi i
primamo je u naše okrilje!"
Mahnula je rukom prema svom pomoćniku. On se još jednom nagnuo
prema gospođici Tempi da bi proverio da li su električni provodnici u redu a
onda kleknuo pored kutija. Svenson ga je divljački posmatrao. Ako i
trenutak sačeka, biće kasno za sve.
„Ove dve žene - verujte, surovije su od ritualnih ubica Tagiz kulta*
(Tajno indijsko društvo do XIX veka, bratstvo ritualnih ubica.) - pridružiće nam se,
jedna po jedna zahvaljujući ovom prosvetljujućem procesu. Videli ste kakav
je efekat imao na osobu koja je dobrovoljno pristala. Sada pogledajte kako
će se žestoki neprijatelji transformisati u odane pristalice!"
U sali je odjeknuo prvi pucanj. Čovek pored gospođice Tempi se
zateturao i pao pod školsku tablu, a po kožnoj kecelji mu se razlila krv. Na
galeriji se začuo vrisak. Svi sa podijuma su pogledali gore, ali ih je svetlost
lampe - barem tog prvog trenutka - potpuno zablesnula. Drugi metak je
prostrelio čoveka sa keceljom pravo kroz rame, tako da se zavrteo, odmakao
od Eloize i pao na kolena. „Eno ga tamo!" urlala je gospođica Pul. „Ubijte
ga! Ubijte ga!" Pokazivala je na Svensona izobličena od besa. Ranjeni
muškarac je u padu zakačio i jednog meklenburškog vojnika i povukao ga
od Eloize. Ovaj je ispustio ženu -istog časa je pala četvoronoške - i izvukao
sablju. Svenson nije obraćao pažnju. Ta oštrica nikako nije mogla da ga
dohvati, a znao je da vojnici Ragnaroka ne nose vatreno oružje. Uperio je
revolver u gospođicu Pul, ali - zašto ne puca? Zar je zaboravio koliko je bila
surova u kamenolomu? Nije mogao da se odluči.
Kada se rampa zatresla, Svenson se okrenuo i ugledao nečije ruke
kako se hvataju za ivicu. Okrenuo se u klečećem položaju i drškom
revolvera udario čoveka po prstima, ovaj je odmah pao nazad u gledalište.
Rampa se opet zaljuljala. Sada su tri para ruku vukla mostić i saterala
doktora do drvene ograde.
Na trenutak je bespomoćno pogledao dole prema raspomamljenoj
gomili -muškarci su se probijali ramenima, žene vrištale kao da vide đavola.
Ораlio je iz revolvera i razneo ruku koja mu je bila najbliža - ali ljudi su se
hvatali za rampu sa svih strana. Levo je bio zgodan mladić u fraku,
očigledno mladi lordov sin, ambiciozan čovek, željan da starijem bratu otme
nasledstvo. Svenson ga je pogodio u natkolenicu i ne sačekavši da padne,
okrenuo se prema drugom čoveku - žilavom momku u košulji (mudro je
skinuo kaput da mu ne smeta dok se penje) - koji je preskočio ogradu i na
manje od tri stope udaljenosti šunjao se kao mačka. Svenson je ponovo
pucao, ali se još mnogo ruku hvatalo za rampu i treslo je. Metak je pogodio
u jednu parafinsku lampu i plamen se ugasio. Po gledalištu je pljusnula kiša
vrelog metala, izlomljenog stakla i usijanog parafina.
Muškarac u košulji se bacio na Svensona i oborio ga. Jedna žena je
vrisnula - podigao se dim - parafin - da li se to osećao miris izgorele kose?
Muškarac na rampi je bio mlađi, jači i odmorniji - iz sve snage je udario
Svensona laktom u vilicu. Ovaj je bezuspešno pokušavao da ga dohvati, dok
je bezbroj ruku treslo rampu, a gomila ljudi se pela gore - drvo je zaškripalo
i puklo. Žena su i dalje vrištale. Muškarac u košulji je obema rukama
zgrabio Svensona za kaput i povukao ga - pogledao ga je u oči i pobednički
se nacerio - a onda tresnuo pesnicom po nosu.
Rampa nije izdržala, prevalila se na podijum, a njih dvojica su pala
preko ograde pravo na red visećih lampi. Svenson je osetio vreo metal na
koži i u času kada mu je jeziv strah sevnuo niz celo telo obojica su se sručila
na pod.
Doktoru se od pada zatresla vilica, ostao je da leži nepomičan i
nesvestan onoga što se oko njega dešavalo. Zatreptao je. Oživeo. Vriska i
cika je dolazila sa svih strana... dim... strašan dim... i vrelina - zapravo,
podijum je goreo. Pokušao je da se pomeri. Na svoje veliko iznenađenje
shvatio je da on zapravo i nije na podijumu - nije ni na čemu ravnom.
Okrenuo se i ugledao voskom zaliveno lice muškarca u košulji, vrat
neprirodno iskrenut u stranu, jezik modar. Podigao se u klečeći položaj i
shvatio da mu je revolver i dalje u džepu i da je tupo udario o zemlju kada su
pali.
Lampe su se srušile i napravile vatrenu zavesu između podijuma i
galerije, potpuno razdvojivši ova dva dela. Kroz gusti dim su se videle
siluete i čuli urlici. Neposredno iza Svensona je odjeknuo vrisak. Bila je to
Eloiza, iako omamljena bila je prestravljena i udarala rukom plamene jezike
koji su joj se peli uz ogrtač. Svenson je gurnuo revolver za pojas i svukao
kaput.
Prebacio ga je preko Eloize i prekrio joj noge, pritiskajući plamen.
Okrenuo se prema drugoj i napipao ruku gospođice Tempi. Njeni prsti su mu
stegli šaku, a on se sagnuo da bi dohvatio kopču na kožnim kaiševima.
Oslobodio joj je ruke i bio kod nogu kada je ugledao da ona sama podiže
masku sa lica. Odvezao joj je noge pomogao joj da ustane sa stola, opet
iznenađen, jer nikako nije mogao da se navikne na to da je ova žustra žena
bila zapravo tako mršava i krhka. Kada je skinula povez sa usta, Svenson se
nagnuo ka njoj i viknuo, nadjačavajući buku i pucanje drveta u vatri.
„Ovuda! Da li možete da hodate?"
Izvukao je iz plamena, a ona je bila zapanjena kada je prepoznala
svog spasioca.
„Da li možete da hodate?" upitao je ponovo.
Gospođica Tempi je klimnula. Pokazao je prema Eloizi, koja se jedva
primetno naginjala na zaobljeni zid sale i rekao:
„Ali ona ne može! Moramo da joj pomognemo!"
Uhvatio je gospođicu Tempi pod ruku pitajući se da li je ikada bio
toliko iscrpljen. Svenson je pogledao uspaničenu gomilu koja je bežala sa
galerije. Stigli su ljudi sa kofama. Iako je bila niža, gospođica Tempi je uz
Svensonovu pomoć podigla Eloizu. On joj je doviknuo.
„Video sam Čenga! Na krovu je letelica! Oficir dragona je na našoj
strani! Ne smete da se zagledate u staklene knjige!"
Nastavio je da priča - imao je mnogo toga da joj kaže. Odozgo je plju-
snulo još vode - sada je bilo više pare nego dima - i još jače odjeknula
tutnjava čizama. Svenson se okrenuo prema njima. Podigao je revolver i
gurnuo dame napred, bacajući se iza njih.
„Bežite! Odmah!"
Za meklenburškim vojnikom odmah je dolazio sledeći. Kada je
Svenson nanišanio, pljusnulo je još vode sa galerije i podigao se oblak
pepela i pare pred drugim prolazom. Krenuo je unazad, okliznuo se o
komadiće smrskane lampe i pao na leđa kao proštac, jauknuvši i tresnuvši
potiljkom o daske na podu. Bol mu je prošao kroz celo telo - sve one
povrede iz kamenoloma i sa imanja lorda Tara sada je ponovo osetio.
Otvorio je usta, ali nije mogao da progovori ni reč. Uhvatiće ga. Počeo je
polako da se pornera na leđima. U prostoriji je bilo mračno - ostala je još
samo jedna mogućnost. Naišao je na izvaljeni poklopac koji je zaklanjao
svetlo, pa se samo jezivi narančasti odblesak bijao kroz pomrčinu.
 Mislio je da će ga neprijatelji saleteti sa svih strana, da će ga iskasapiti
sabljama kao zeca. Oko sebe je čuo buku i gašenje požara, viku ljudi, vrisku
žena u daljini. Možda ga nisu primetili? Možda se bore sa vatrom? Ili od nje
ne mogu da jure za njim? Poslednjim snagama se okrenuo i preko ostataka
stakla i metala otpuzao za gospođicom Tempi i Eloizom. Kašljao je.
Nastavio napred, držeći i dalje revolver u desnoj ruci. Shvatio je da mu je
municija ostala u džepu kaputa koji je bio kod Eloize. Ako ih ne bude stigao,
moraće da se suprotstavi celom arsenalu haršmortske vile sa samo dva metka
u burencetu. Stigao je do prolaza i nastavio dalje. Staza je skretala, a on je
pred sobon napipao čizmu... a zatim i celu nogu. Bio je to čovek kom je
pucao u rame. Po mraku nije mogao da odredi da li je mrtav ili je samo ležao
omamljen dimom. Nije ni imao vremena za to. Nastavio je dalje i pronašao
vrata. Uspeo je da izađe i duboko udahne svež vazduh.
Prostorija u koju je ušao bila je prazna. Imala je debeo tepih, niz
drvenih ormančića i ogledala podsećao ga je na garderobu u operi - ili, ako
je uopšte bilo razlike, na sobu za presvlačenje Karla-Horsta u
meklenburškom dvorcu. Ormančići su bili otvoreni i ispreturani, nekoliko
komada odeće je bilo pobacano po podu. Napravio je par koraka, otresajući
staklo i pepeo sa sebe i gazeći po mekom raskošnom tepihu, i stao. Na podu
pored ormančića, potpuno iscepana ležala je Eloizina haljina u kojoj je bila
na imanju lorda Tara. Okrenuo se iza sebe. Još nisu krenuli u poteru. Gde su
njih dve? Osetio je bol u grlu, krenuo je preko sobe ka drugim vratima,
pažljivo pritisnuo kvaku i provirio jednim okom kroz dovratak.
Istog časa je zatvorio. U hodniku je sve vrvelo od posluge i vojnika,
Odjekivali su povici za još vode, dozivanje u pomoć. Sigurno će ga neko
videti. Zar je njima dvema bilo lakše? Ponovo se osvrnuo ka vratima na koja
neprijatelji samo što nisu ušli - napravio je i suviše veliku štetu da bi tako
brzo zaboravili.
Prošao je pored otvorenih ormančića i brzo prešao pogledom, ali osim
Eloizine haljine na podu, nije bilo ničega. Podigao je pogled i dirnut
trenutkom, počeo da pipa iscepane ivice haljine i raskomadanu čipku veša a
onda uzdahnuo od nemoći - haljina je mirisala na izgorelu gumu, nekakav
jak, prodoran miris - i sasušeni znoj. Uzdahnuo je - naravno da je haljina
kužna - propustio je indigo glinu. Glavni zadatak mu je bio da ih nađe.A šta
da radi s princem, došlo mu je da urla od besa. Gde je sakriven šta još može
da uradi, osim da ga ubije pre venčanja? Setio se šta je gospođica Pul rekla o
plavokosoj ženi i onom odvratnom čoveku. Spomenula je mesečni ciklus te
devojke... „dok se ciklus ne ustali"... to nalikuje na neko novo grofovo (ili
Vejlandovo) zlodelo. Naježio se - gospođica Pul je spomenula i ženinu
„sudbinu" - pa je odjednom shvatio da je ta povodljiva plavokosa žena, to
pasivno oruđe u rukama zaverenika, bila Lidija Vandarif. Da li je Vandarif
toliko okrutan da je žrtvovao i rođenu ćerku? Svenson se sam sebi cinično
nasmejao na ovo naivno pitanje (odgovor je bio vrlo lak). A ako su lordu
njegovi krv i meso tako malo značili, zašto bi iole mario za princa - ili
njegovog naslednika?
Zavrteo je glavom. Nije bio u stanju da razmišlja. Gubio je vreme.
 Prišao je ormančićima i osetio kako gazi čizmom preko izlomljenog
stakla. Spustio je pogled - to nije bilo staklo koje je očistio sa sebe - po
tepihu su bili razbacani sjajni komadići... bleštavi... o koje se odbijalo
svetlo... podigao je pogled... komadići ogledala? Otvorena krila dva
ormančića su zaklanjala... ono što je bilo iza. Rastvorio ih je i ugledao
nepravilnu rupu u zidu, na mestu gde je stajalo veliko ogledalo sa ramom od
zlatnih listića. Oprezno je zakoračio preko krhotina ogledala. Ostaci su bili
nekako čudni... kao da su izgubili boju? Podigao je jedan veći komad i
počeo da ga okreće u ruci, a onda ga je podigao prema svetlu. Sa jedne
strane je bilo obično ogledalo - druga strana, na kojoj je odraz nešto tamniji-
bila providna. Bilo je to ogledalo za špijuniranje -jedna od devojaka je to
znala i zato ga razbila (a to je mogla biti samo gospođica Tempi). Osvrnuo
se oko sebe a zatim je prošao kroz otvor - pažljivo namestivši krila
ormančića iza stolice kako bi zavarao trag onima koji krenu u potragu - a
onda stao na drvenu šoljicu zaboravljenu u prolazu a koja je verovatno
poslužila da polome staklo, jer su se male sjajne crvene tačkice krvi,
verovatno poticale od ozleda. Nađena krv, potvrdila je najgore Svensonove
pretpostavke: neko ih je ovde držao na silu.
Bio je u sobi u kojoj se nalazila u jednom delu, na malom turskom
tepihu jedna stolica, radni sto, flaša viskija, sa strane je bila vitrina sa
beležnicama i mastionicama, a flaše popijenog Porta pored. Lampe su
takođe bile crvene, tako da providna mn" i da se razotkriju. Sam osećaj da
stoji u takvoj sobi bio mu je zastrašujuć i jeziv. Znao je da ništa nije tako
besmisleno kao mučenje drugih zarad nečijeg zadovoljstva. S druge strane,
znao je da ovakve stvari nisu novost.
Iskorišćavanje neiskusnih i neobaveštenih osoba bilo je uvek surovo.
Kleknuo je na tepih i pipajući tražio mrlje od krvi, možda se isekla kada je
bosonoga gazila po staklu. Nije bilo ničega. Ustao je i krenuo dalje -
poskakujući i hramljući. Usput je naišao na iste takve šoljice koje su iz
nekog razloga bile izvrnute i pomerene. Koliko bi mu vremena trebalo da
upozna sve načine da se prođe kroz ovu kuću? Pitao se koliko su s sluge
izgubile i koliko im je trebalo da nađu pravi izlaz - a koliko su strogo bili
kažnjeni ako bi greškom banuli u neku tajnu sobu, kao što je na primer ova.
Ne bi se iznenadio da naleti na neki kostur u kavezu kojim bi plašili
radoznale sluge i kućne pomoćnice.
Zastao je - tunel je nastavljao pravo - i ponovo se odvažio da šapne.
„Gospođice Tempi!" Čekao je odgovor. Ništa. „Selest! Eloiza! Eloiza
Dižong!"
U hodniku je bilo tiho. Svenson se okrenuo iza sebe i oslušnuo. Nije
mogao da veruje da ga još nisu stigli. Hteo je da savije zglob, ali se namrštio
od bola. Ponovo ga je uganuo kada je pao sa rampe, uskoro će moći samo da
vuče jednu nogu ili da onako smešno poskakuje. Pridržao se za zid. Zašto
nije popio još malo alkohola u letelici? Zašto nije uzeo nijednu flašu u prvoj
crvenoj sobi? Život bi dao za još jedan gutljaj brendija. Ili cigaretu! Osećao
je da mu se celo telo trese. Koliko dugo nije zapalio cigaretu? Tabakera mu
je ostala u unutrašnjem džepu kaputa, pa mu je došlo da glasno opsuje. Samo
malkice duvana zar ni toliko nije zaslužio? Zagrizao je zglavak na ruci
najjače što je mogao ugušio urlik, ali ništa mu nije pomoglo.
Odgegao se do mesta gde su se hodnici ukrštali. Sa leve strane, hodnik
nije nastavljao pravo. Bio je slep i završavao se merdevinama koje su vodile
gore. Na desnoj strani je bila crvena zavesa. Svenson ni trenutka nije
razmišljao bilo mu je dosta merdevina, a bilo mu je dosta i hodanja.
Razmakao je zavesu, izvadio revolver. Bila je to još jedna prostorija za
posmatranje sa još jednnim ogledalom na drugom zidu. Crvena prostorija je
bila prazna, ogledala nije bilo.
Prizor koji se ukazao pred njim ličio je na srednjovekovnu povorku
smrti. Smrt i njene sluge vodile su kolonu ljudi najrazličitijih profila, dragoni
u crvenom, admiral, otmeno obučeni ljudi u frakovima, dame u krznu i
zlatu...Uvedeni su u sobu jedni za drugima, predvođeni grupom dragona
koji su svakoga odvodili do fotelje ili stolice gde bi se ljudi sa engleskim
manirima ali omamijeni, sručili ne pazeći na manire. Da nije bio, Svenson bi
ih sigurno sve prepoznao - znao je samo Henrija u ovom gradu i vlasnicu
salona koja je jednom prilikom pozvala Karla-Horsta u goste, ali nikad više,
jer je celo veče samo pio i čak zaspao na stolici lorda Eksvita, direktora
Imperijal banke. Svi ovi ljudi nikada nisu viđeni zajedno na jednom mestu, a
naročito ne pod tuđom kontrolom. Na sredini sobe je bio sto, na koji je jedan
od dvojice pomoćnika - dok je drugi pomagao zvanici da se smesti - spuštao
ogromni blistavi pravougaonik od plavog stakla... još jedna staklena knjiga...
koliko ih samo ima? Svenson je gledao kako ih gomilaju. Petnaest?
Dvadeset? Pored stola je stajao Harald Krabe i smeškao se dok je posmatrao
prizor. Stavio je ruke na leđa, a pogled mu je zadovoljno šetao od gomile
knjiga koja je sve više rasla, do kolone uglednih obeznanjenih zvanica koje
su raspoređivali po prepunoj sobi. Pored Krabea, kao što je i očekivao, stajao
je Baskomb, zapisujući nešto u beležnicu. Svenson ga je posmatrao onako
zanetog poslom, imao je oštar nos i tanke stisnute usne, kosu uredno
začešljanu, široka ramena, savršeno pravilno držanje, prstima je prevrtao
stranice, napred-nazad, zabadajući olovku i vadeći je napolje, kao da je igla
za vez.
Doktor Svenson je naravno video Baskomba i ranije, kada je bio sa
Krabeom, a čuo je i njegov razgovor sa Fransisom Ksonkom u ministrovoj
kuhinji, ali sada ga je prvi put video otkako je znao da je bio Selestin
verenik. Zanimljivo je koliko različitih stvari može da spoji ljude - ljubav
prema baštovanstvu, želja da se uživa u doručku, snobovština, iskonska
senzualnost - Svenson nije mogao a da se nе zapita koja je to zajednička
tačka spojila ovo dvoje ljudi. Posle svega, kada je više saznao o svojoj
krhkoj saveznici, prema kojoj se stalno ponašao zastitnički (iako su taj
osećaj neugodno potiskivala i druga osećanja-nimalo nesebična) zato je još
jednom pogledao Baskomba i shvatio da mu se toliko više ne sviđa trzanje
ovog mladića dok stoji i štiklira po beležnici. Sličnu ambiciju je nа
melenburškom dvoru imao prilike da primeti, ogoljenu ljudsku pohlepu-ta
mu je preterana pohlepa ovog čoveka bila očita kao simptomi sifilisa. Proces
je mnogo izmenio Baskomba.
 Jedino što se Svenson pitao bilo je koliko će proći dok Krabe ne
dobije iznenada nož u leđa.
Pomoćnici su smestili i poslednju žrtvu na divan, pored ravnodušnog
sveštenika u godinama - bila je to žena sa jedva primetnim istočnjačkim
crtama lica u plavoj svilenoj haljini i sa krupnim bisernim mindušama.
Poslednja knjiga je spuštena - na gomili je sigurno bilo tridesetak! - a
Baskomb je povukao poslednje poteze olovkom u beležnici i namrštio se.
Još jednom je prelistao svesku i prošao kroz računicu. Nakratko je popričao
sa prisutnima, saslušao ih i razmislio o njihovim odgovorima, a onda došao
do jedne usnule žene, izuzetno lepe, u zelenom, sa maskom protkanom
staklenim perlicama nalik na one izuzetno skupe venecijanske. Rekao je
glasno da ga je i Svenson čuo: „Gde je knjiga koja ide uz ovu ženu?" Nije
bilo odgovora. Okrenuo se Krabeu i nešto prošaputao Krabe je slegnuo
ramenima i naredio jednom muškarcu da brzo izađe i potraži knjigu. Ostale
su bile pažljivo spuštene u okovani sanduk. Svenson je primetio da ljudi
dodiruju staklo samo u kožnim rukavicama i spuštaju knjige vrlo polako i
pažljivo, što ga je podsećalo na mornare kada nervozno pune oružje. To što
je uz svaku osobu - očigledno uglednu i na dobrom položaju - išla po jedna
knjiga bilo je zato što su prethodno, na imanju lorda Tara, podanici ovih
moćnih pojedinaca otkrili zaverenicima sve njihove tajne. Da li je to bio još
jedan način sakupljanja informacija? Na imanju su se obezbedili sredstvima
-zatvorili ih u knjige - kojima će manipulisati uticajnim ljudima... Da li su
time hteli da ucenjuju one na visokim položajima da bi ih naterali da dođu u
Haršmort, a onda im nametnuli i sve ostalo? Zaprepašćeno je zavrteo
glavom, jer im je sledeći korak bio da razotkriju podatke, uspomene,
planove i snove najmoćniji ljudi u zemlji. Da li žrtve ikako uspevaju da
zadrže sećanje? Ili od njih ostaju samo ljudske ljušture pod amnezijom? Šta
biva - ako se to ikada desi -kada dođu sebi... da li znaju gde su bili... i ko su?
Bilo je još nekih zanimljivih tehničkih stvari. Pomoćnici su dodirivali
staklo samo u rukavicama - međutim, čak je i gledanje u te knjige bilo
opasno, a to su dokazivali onoliki leševi na imanju lorda Tara. Kako onda
koriste sakupljene informacije - kako ih čitaju? Ako je kontakt sa knjigama
bio opasan po život, kakva je onda korist od njih? Mora da postoji neki
način... neko rešenje.
Osvrnuo se iza sebe. Kakva se to buka čuje? Oslušnuo je... ništa...
možda je samo previše napet. Muškarci su napunili kovčeg, Baskomb je
stavio beležnicu pod mišku i pucnuo prstima, izdajući naređenja: ovi neka
ponesu kovčeg, oni neka krenu sa ministrom, ovi neka ostanu. Pošao je sa
Kreabeom prema vratima i u tom trenutku - da li je to ministar pružio nešto
svom pomoćniku? jeste ali Svenson nije video šta. Posle toga su otišli.
Ostala dva pomoćnika su zastala načas, a onda je, uz primetno
opuštenije držanje, prvi prišao kredencu, a drugi drvenoj kutiji sa cigarama
na pomoćnom stočiću. Razgovarali su i smeškali se, pokazujući glavom na
ljude za koje su bili zaduženi. Pomoćnik koji je stajao pored kredenca sipao
je viski i pružio ga onom drugom, koji je upravo u tom trenutku odgrizao vrh
cigare i ispljunuo ga. Razmenili su predmete - čaše za cigare - i povukli dim.
Gospodari su im otišli pre samo dva minuta, a oni su već coktali usnama i
pušili cigare kao lordovi.
Svenson je razmišljao i okretao se po sobi. Ova nije bila opremljena
kao ona druga - nije bilo pića i divana. Dvojica muškaraca su išla po sobi,
pomerajući nameštaj ukrug i komentarišući osobe koje su sedele, da bi zatim
počeli da preturaju po frakovima i ženskim torbicama. Svenson ih je
posmatrao kao strvinare i čekao da mu priđu bliže. Pred njim su, sa one
strane ogledala, na divanu sedeli sveštenik i Arapkinja - koja se opustila i
zabacila glavu (poluotvorenim očima je sanjivo gledala u tavanicu), dok su
joj se biserne minđuše sjajile na tamnoputom licu... verovatno će joj zapaziti
nakit.
Kao da ga je Svenson podsetio, jedan od pomagača je ugledao bisere i
požurio, preskočivši pet drugih osoba da dođe do njih. Drugi je išao iza, sa
cigarom u ustima. Okrenuti leđima Svensonu i na manje od dve stope od
stakla koje ih je delilo, nagnuli su se nad ženu.
Svenson je primakao cev do ogledala i povukao obarač. Metak je
pogodio bližeg čoveka u leđa, neočekivano mu izleteo kroz grudi i smrskao
čašu u ruci, posle čega se čovek srušio na nesrećnog sveštenika. Drugi
pomoćnik se okrenuo u pravcu iz kog je doleteo metak i ne shvatajući ništa
gledao u okruglu rupu na ogledalu. Svenson je opalio još jednom. Staklo se
rascvetalo posle ovog drugog pucnja, naprslo u obliku paukove mreže i
potpuno mu blokiralo vidik. Brzo je upasao revolver i zgrabio pomoćni
stočić sa kog je grubo bacio mastilo i papir. Posle tri zamaha stočićem, kao
sekirom, ogledalo je palo.
Spustio je stočić i pogledao oko sebe. Pucnjava je možda odjeknula
nazad kroz hodnike, ali ne i kroz prednji deo kuće, uz to se nadao da su zbog
tajnosti posla imali dobru izolaciju. Zašto niko nije dotrčao? Drugi
muškarac, ranjen u grudi, ležao je na tepihu kod Svensonovih nogu i teško
disao. Čim je kleknuo i bolje pogledao tu prostrelnu ranu, znao je da je
smrtonosna . Ustao je, jer nije mogao da podnese njegov tup pogled uprt u
daljinu, prišao drugom muškarcu i pomerio leš dalje od starog sveštenika s
kojim je pao na pod, gušeći se od griže savesti i osećaja krivice. Da li je
mogao to da izvede, a da ih ne povredi? Možda je mogao da puca samo
jednom da ih plaši, da ih veže kanapom kao Flausa? Možda... ali od tolike
pretnje strahom gde u životu ima prefinjenosti? - ne bi imao vremena da
stigne gospođicu Tempi i Eloizu, ni da spase princa, ni da zaustavi
gospodare ove dvojice koje je ubio. Primetio je cigaru koja je mrtvom
muškarcu i dalje gorela u ruci. Bez razmišljanja se sagnuo, uzeo je, povukao
veliki dim i zažmurio uživajući u toliko željenom zadovoljstvu.
Dvojica pomoćnika nisu bila naoružana, pa je Svenson odustao od
prikradanja, pretvaranja i držanja praznog revolvera. Ostavio je ostale
prisutne kako ih je zatekao i krenuo kroz niz praznih salona, tražeći bilo
kakav trag Baskombu ili Krabeu, priželjkujući da nađe onog prvog. Ako su
tačne njegove pretpostavke da knjige mogu da upiju - zabeleže - tuđe
uspomene, onda je kovčeg pun knjiga bio ceo jedan neistraženi svet.
Zaključio je i da je Baskombova beležnica veoma važna, jer je u njoj bila do
detalja zabeležena sadržina svake knjige - svakog uma! Uz tako uredan
katalog, u ovoj veštačkoj biblioteci može se naći odgovor na svako pitanje. I
može se iskoristiti na razne načine.
Doktor Svenson se nervozno osvrtao oko sebe. Prošao je kroz još
jednu dnevnu sobu do osvetljenog foajea, gde je bila fontana od čijeg žubora
nije mogao da čuje korake koji bi ga možda odveli na pravu stranu. Pitao se
da li ovaj haršmortski lavirint krije i minotaura. Prišao je fontani i pogledao
vodu - ko bi odoleo da ne pogleda? - i glasno se nasmejao, jer ga je minotaur
upravo gledao u oči: iznuren, prljav i garav, izubijanog lica, sa cigarom u
ustima i revolverom u ruci. Zar nije upravo on ta čudovišna kazna, za goste
na ovoj gala večeri? Cerekao se pred tim prizorom - a zatim se smejao svom
promuklom glasu koji je zvučao kao da posle mnogo čaša vojnički pokušava
da zapeva. Spustio je cigaru i revolver, prišao fontani,zahvatio vodu šakama
da pije, a onda i da se umije i zaliže kosu. Otresao je vodu s ruku, odraz u
vodi mu se razbijao na ustalasane deliće, i podigao pogled prema zvuku koji
je dolazio. Bacio je cigaru u vodu i potegao revolver.
Bili su to Krabe i Baskomb sa svoja dva pomoćnika, a između njih, sa
prepoznatljivim držanjem kao oštrica noža, išao je lord Robert Vandarif.
Svenson je otrčao na drugu stranu fontane i bacio se na pod.
„Pun amfiteatar, sad i ovo!" besneo je ministar. „Ali, to je
neverovatno," poviče, „gde je bio meklenburški vod."
Ministar je frknuo. „Od njih imamo više štete nego koristi", rekao je.
„Princ je pravi glupan, izaslanik je jedan bednik, major obična nemačka
prostačina, a doktor! Da li si čuo? Živ je! U Haršmortu je! Sigurno je došao
sa nama, ali mi nije jasno kako je to izveo. Jedino su saradnici mogli da ga
sakriju!"
„Ali koji saradnici?" odsečno je pitao Baskomb. Krabe nije
odgovarao, pa se Baskomb usudio da nagađa. „Aspič?"
Kako su izlazili iz foajea, Krabeov odgovor se izgubio u daljini.
Svenson se podigao na kolena, srećan što ga nisu ugledali i oprezno nastavio
napred. Nije mu bilo jasno... ova dvojica su vodila između sebe Vandarifa,
ali uopšte nisu obraćala pažnju na njega, nego su pričali kao da ga nema... a
ni on se nije uključivao u spletkarenje. Uz to, šta je bilo sa Baskombovim
kovčegom punim blaga, odnosno knjiga od plavog stakla?
„Da, da - još bolje", rekao je Krabe, „obe će učestvovati. Sirota Elspet
je izgubila dosta kose, a Margaret - imala je toliko volje da nastavi. Ona
uvek ima volje... čini mi se da je naletela na tog Kardinala u Sent Rojalu -
ona - znate, kako da kažem - izgleda da je dobro raspoložena što se toga
tiče..."
„A to je u skladu sa... hm... onom drugom?" upao je Baskomb
ljubaznim glasom, vraćajući se na temu.
„Ona nam naravno služi samo kao test. Moje mišljenje je da ovo ide
presporo. Previše se napora ulaže na više frontova."
„ Grofica je zabrinuta za ritam rada."
„ Takva je ovo kombinacija," odgovorio je Krabe oštro, „ali i sami
primećujete stvari, svaki put kad smo pokušali da izvedemo simultane ini-
cijacije nešto je pošlo naopako. Setite se onog pokušaja transformacije u
katedrali, i sakupljanje u skrivenog čoveka." „ Imamo sada Roberta"
nemarno je pokazao rukom na tog moćnika. „Mislim se da zbog te proklete
žene vojvoda..."
„Uvek se možemo pouzdati u Lorenca'"
„Imamo svakih dvadeset četiri sata na raspolaganju Lorenca! Ali,
Baskombe, naučnici su srećni ako im eksperiment uspe; to što možemo da se
uzdamo u doktora
Lorenca nije dovoljno, jer je sve ostalo rizično - ono što nama treba je
izvesnost i pouzdanost!"
„Naravno, gospodine!"
„Samo trenutak."
Krabe je zastao, okrenuo se prema ovoj dvojici koji su išli iza - zbog
čega je Svenson morao naglo da klekne iza jednog ogolelog filodendrona.
„Kreni napred prema vrhu tornja, ne želim iznenađenja. Proveri da li
je tamo sve sigurno, a onda neka se jedan od vas vrati. Mi ćemo čekati
ovde."
Pomoćnici su otrčali. Svenson je virio kroz prašnjavo lišće i video
kako Baskomb zbog nečega protestuje.
„Gospodine, da li zaista mislite da..."
„Ja ne mislim ništa, nego ne želim da me neko prisluškuje."
Zastao je dok ona dvojica nisu potpuno nestala u daljini.
„Prvo da vidimo", počeo je zamenik ministra i bacio pogled na
Roberta Vandarifa, „za koju ćemo knjigu reći da je od lorda V.? Treba nam
neka zamena za nju, je li tako?"
„Da, gospodine, mada nam jedna već nedostaje, ona koja je bila kod
ledi Melant..."
„Obavezno da je pronađete!"
„Naravno, gospodine - ali dok je nema možemo reći da su u njoj tajne
lorda Vandarifa - dok ne budemo u prilici da uništimo neku drugu."
„Odlično", promrmljao je Krabe. Pogled mu je šetao unaokolo dok je
oblizivao usne i naginjao se prema Baskombu. „Ja sam ti, Rodžere, odmah
na početku ponudio sve, zar ne? Nasledstvo, titulu, nove prilike za ženidbu,
unapređenje u ministarstvu?"
„Jeste, gospodine, mnogo vam dugujem - i budite sigurni da..."
Krabe je odmahnuo na Baskombovo zahvaljivanje kao da tera muvu.
„Kada sam rekao da se tamo napravila velika gužva, rekao sam ti to u
poverenju, da niko ne čuje."
Svenson se ponovo iznenadio što nijedan od njih nije bacio pogled na
lorda Vandarifa koji je stajao dva koraka dalje.
„Vi ste pametan čovek, Rodžere, i lukav kao i svi oko nas - a to ste
dokazali više puta. Otvorite četvore oči, za dobro obojice, u slučaju da čujete
za neki neobičan komentar ili događaj... od strane bilo koga. Razumete šta
hoću da kažem? Sada je opasan trenutak i sumnjičav sam prema svakome."
„Da li sumnjate na nekoga od onih - groficu ili g. Ksonka."
„Ne sumnjam ništa. Znam samo da smo imali te... prekide."
 „Ali to su provokatori - Čeng, Svenson..."
„I vaša gospođica Tempi", dodao je Krabe sa notom ogorčenosti u
glasu.
„Upravo ona je dokaz, gospodine, a i zakleli su se u to da nemaju
vođu, niti bilo kakav plan osim da nam se jednostavno opiru."
Krabe se nagnuo prema Baskombu i prosiktao uspaničeno. „Da, da,
ali bez obzira! Doktor je doleteo dirižablom! Gospođica Tempi je otkrila šta
planiramo sa Lidijom Vandarif i još se opire - da ne poveruješ, bez ičije
pomoći - da ude u staklenu knjigu! A Čeng - koliko je naših ubio? Onakav
haos nam napravio. Vi onda imate dobro mišljenje o njima, kad kažete da im
niko ne pomaže? Ali, da ja vas pitam, Rodžere, ko bi im uopšte pomagao
osim neko od naših članova?"
Krabeovo lice je bilo belo kao kreč, a usne podrhtavale od besa - ili
straha, ili i jednog i drugog zajedno, kao da mu je i sama pomisao na to da je
ugrožen budila bes. Baskomb mu ništa nije odgovorio.
„Vi, Rodžere, znate gospođicu Tempi. Verovatno bolje nego iko
drugi. Da li stvarno mislite da je mogla da ubije onu dvojicu? Da se otrgne
od knjige? Da otkrije gde je Lidija Vandarif i da nam je skoro istrgne iz
šaka? Da nije došla gospođica Maršmur..."
Baskomb je zavrteo glavom.
„Ne, gospodine... Selest Tempi koju sam ja poznavao nije bila u
stanju da tako nešto uradi. Ali, verovatno postoji neko drugo objašnjenje."
„Koje? Koje je objašnjenje za smrt pukovnika Trapinga? Sva tri
provokatora su bila ovde te noći, ali nemoguće je da bi ga ubili a da
naređenje nije došlo od nekog izdajnika iz naših redova!"
Zaćutali su. Svenson ih je posmatrao i sporim pokretom češao nos.
„Fransis Ksonk je zaradio opekotinu od kardinala Čenga", počeo je
Baskomb brzo, iznoseći sve mogućnosti koje stoje pred njima. „Prosto je
neverovatno da bi ovaj sebe namerno tako povredio."
„Ipak... on je vrlo lukav i sasvim bezobziran."
„Slažem se. Grof..."
„Grof Dorkanc brine za svoje staklo i transformacije - za svoju viziju.
Za njega sve ovo nije ništa drugo nego samo još jedno ulje na platnu, remek-
delo da kažemo, ali ipak, njegov način razmišljanja je za mene malo..."
Krabe je s nelagodnošću progutao pljuvačku i prstom obrisao brkove. „A
možda je to samo zbog onih njegovih gadosti koje planira za onu devojku -
mada sumnjam da su nam i ti njegovi planovi u potpunosti poznati."
Krabe je podigao pogled prema Baskombu, kao da je rekao nešto što n
treba, ali je Baskombov izraz lica ostao isti.
„A grofica?" upitao je Baskomb.
„Grofica", ponovio je Krabe. „Da, stvarno... grofica..."
Jedan od pomoćnika je trčao nazad ka njima. Nisu progovorili ni reč
dok im ovaj nije prišao. Kada je raportirao da je put čist i siguran, Baskomb
mu je dao znak glavom da krene napred sa ostalima. Čekali su dok nije
krenuo, a onda su u tišini pošli za njim ne završivši raspravu. Svenson je
nastavio da se šunja za njima. Nepoverenje i razdor među zaverenicima za
njega je bila najveća radost i ispunjenje svih želja.
Kako više nije bilo nikoga pozadi, doktor je jasno video ministra -
nisku žustru figuru sa kožnom torbicom za dokumenta. Tu torbu sigurno nije
imao kada su skupljali knjige, što znači da je došao do nje kasnije - možda u
isto vreme kada i do lorda Vandarifa? Da li to znači da su u torbi bila
lordova dokumenta? Nikako nije mogao da shvati kakva je lordova uloga u
svemu ovome - nisu ga vodili silom, a opet potpuno su ga ignorisali.
Svenson je mislio da je Vandarif vođa cele zavere, jer ga je pre dva dana
prilično svesno i s namerom udaljio od Trapingovog leša. Koliko god da su
zamki zaverenici postavili, kakvu god kontrolu imali nad ljudima i čime god
da su ih omamili - zaposeli su lordovu kuću i iskoristili njegovo ime da
ostvare svoje ciljeve za šta im je u početku bilo potrebno njegovo odobrenje
i učestvovanje. A sada, ide za njima - u svojoj rođenoj kući - kao umiljato
jagnje. Međutim, kada je Svenson čučeći iza fontane bacio pogled na ovog
čoveka nije ugledao ožiljke od procesa. Kako su onda uspeli da ga
primoraju? Pomoću staklenih knjiga? Kad bi makar na pet minuta ostao
nasamo sa Vandarifom! To bi mu bilo dovoljno da ga na brzinu pregleda i
uveri se kako deluje ta kontrola uma... a možda, ko zna, i da ga povrati u
normalno stanje.
Ali kako je bio nenaoružan i u manjini, mogao je jedino da nastavi da
ih prati prema unutrašnjem delu kuće. Oko njih se pronosio žamor i buka -
bat koraka, glasovi, zveckanje posuđa, kolica za posluživanje. Do tada su išli
putem koji je zaobilazio brisani prostor i račvanja - sigurno da bi sakrili
Vandarifa od javnosti. Svenson se pitao da li posluga u kući zna u kakvom
im je mentalnom stanju gospodar i kako bi reagovali kad bi shvatili da je u
potpunosti potčinjen. Svakako, ubeđeni da je Robert Vandarif bio uviđavan
poslodavac - možda su ostali u kući znali za to i slavili njegov sunovrat -
možda su zaverenici Vandarifovim blagom kupili i njegove ljude. Obe
mogućnosti su Svensonu ulivale nepoverenje u lojalnost posluge... ali je
znao da mu šanse polako izmiču, jer je sa svakim korakom bio sve bliži
ostalim članovima zavere.
Duboko je udahnuo. Trojica muškaraca su bila desetak jardi ispred
njega i upravo skretali iz jednog dugačkog hodnika u drugi. Čim su mu
nestali sa vidika, požurio je da ih stigne, došao do ugla i provirio - bili su
udaljeni pet jardi i nastavljali niz hodnik po tankoj tepih-stazi. Svenson je
krenuo za njima, brzim korakom i sa ispruženim revolverom, prigušeni bat
njegovih koraka se mešao sa njihovim - bili su mu na deset stopa, pet, a onda
tačno ispred njega. Kao da su osetili njegovo prisustvo, okrenuli su se, a
Svenson je levom rukom krenuo prema Vandarifu i zgrabio ga za kragnu
dok mu je levom pritisnuo cev revolvera na slepoočnicu.
„Ne mrdaj!" prosiktao je. „Ako pustite glas, ovaj je mrtav, a onda i svi
redom. Precizno gađam, a revolver mi je jedno od najvećih zadovoljstava u
životu."
Svenson je osetio kako mu se uz leđa penje talas besa i želja za
nasiljem -zapravo nije bio nikakav strelac, a sada nije imao čak ni napunjen
revolver. Ono u šta nije bio siguran jeste koliko im je Vandarif uopšte bio
važan. Na trenutak se sledio kada je pomislio da bi u stvari i njima
odgovaralo da je mrtav - možda su to priželjkivali, a nisu hteli lično to da
urade - naročito sada kad se Krabe domogao torbe sa svim važnim
informacijama.
Torba. To je ono što mora da uzme.
„Torbu ovamo!" zarežao je na zamenika ministra. „Spustite je dole i
povucite se!"
„Neću!" odgovorio je Krabe prodornim glasom dok je u licu bio sav
bled. „Hoćete!" besneo je Svenson, zategavši oroz i pritisnuvši cev još jače
Vandarifu u glavu.
Krabeovi prsti su igrali na kožnoj dršci, ali i dalje nije bacao torbu.
Svenson je odmakao revolver od Vandarifa i uperio ga pravo Krabeu u
grudi. „Doktore Svenson!"
Bio je to Baskomb. Podigao je ruke u očajničkoj želji da smiri
situaciju, što je Svensonu izgledalo previše naglo, kao da je hteo da mu otme
revolver. Zato je okrenuo cev prema Baskombu, koji se trznuo, a onda
uperio revolver u Krabea koji je sada već čvrsto pritiskao torbu uz telo,
potom opet u Baskomba, рovlačeći se korak unazad sa Vandarifom da bi
napravio sebi više prostora.
Baskomb je progutao pljuvačku i iskoračio napred. „Doktore
Svenson" počeo je nesigurnim glasom, „ovo ne može tek tako da prođe,
upali ste u osinjak, neko će vas uhvatiti..."
„Hoću da mi kažete gde je princ", rekao je Svenson, „i da mi date tu
torbu."
„Nikako", vrisnuo je Krabe, okrenuo se i bacio torbu niz hodnik kao
da je disk, što je doktora naročito razbesnelo. Torba se odbila o zid i
zaustavila nekih dvadesetak stopa dalje. Svenson se zaledio - kakav gad! Da
je imao barem jedan metak ovog časa bi ustrelio Haralda Krabea u glavu.
„Toliko o tome", zastenjao je Krabe uplašeno. „Kako ste preživeli
kamenolom? Ko vam je pomogao? Gde ste se sakrili u letelici? Kako to da
uspevate da mi upropastite baš svaki plan?"
Krabeov glas je postao piskav. Svenson je ustuknuo još jedan korak,
povlačeći i Vandarifa. Baskomb - iako se prepao pokazao je veliku hrabrost
- napravio je korak napred. Svenson je ponovo prislonio cev revolvera na
Vandarifovo uvo.
„Ne mrdajte! Odgovarajte - gde je Karl-Horst - princ - insistiram da
mi..."
Počeo je da zamuckuje. Odnekud sa donjih spratova kuće začulo se
pištavo zavijanje, kao kada voz zakoči u punoj brzini... zatim i očajnički
ženski krik, kao srebrna nit kojom je protkan kraljevski plašt od damasta. Šta
je Krabe rekao o grofovim poslovima... „katedrala"? Sva trojica su bila
skamenjena, nepodnošljivi pisak je dostigao najvišu tačku i naglo prestao.
Doktor je povukao Vandarifa još jedan korak nazad.
„Pustite ga!" siktao je Krabe. „Samo pravite sebi problem!"
„Problem?" Svenson se razdrao na ovakvu arogantnost - ah, šta bi dao
za jedan metak. Pokazao je dole odakle je dolazio onaj jezivi krik. „Kakvi su
ovo užasi? Kakve sam sve užase već video?" Povukao je Vandarifa. „Ovog
se nećete dočepati!"
„Njega već imamo", cerio se Krabe.
„Znam šta ste mu uradili", odbrusio je Svenson. „Mogu da ga
oporavim- on će verovati onome što budem ispričao, a onda ćete videti!"
„Vi ne znate." Iako je bio uplašen, Krabe nije popuštao - ta veština mu
je oduvek bila od neprocenjive vrednosti kod pregovaranja i sklapanja ugo-
vora, ali je Svensona dovodila do ludila.
„Možda su posledice tog vašeg prokletog procesa nepovratne", rekao
je on. "Nisam ga izučavao jer sam imao pametnija posla, ali znam sigurno
Lord Vandarif nije podvrgnut tom vašem ritualu. Nema ožiljke i još
preksinoć je bio savršeno razuman i bistre svesti - a što je još važnije, na
osnovu onoga što sam upravo video u vašem amfiteatru, da je bio podvrgnut
transformaciji, sada ne bi prestajao da se batrga. Ne, gospodo, znam dobro
da je on samo pod privremenom kontrolom, pod narkoticima, pa ću samim
tim moći da mu nađem protivotrov."
„Nećete vi ništa moći", vikao je Krabe, a onda se obratio Vandarifu
odsečnim ulagivačkim tonom, kao da izdaje naredbe psu. „Roberte! Uzmi
mu revolver - odmah!"
Na Svensonovo iznenađenje, lord Vandarif se okrenuo i obema
rukama krenuo prema revolveru. Doktor se izmakao jedan korak, ali je lord i
dalje pružao ruke, pa je bilo krajnje očigledno da je automat kakav je lord
postao mnogo jači od potpuno iscrpljenog lekara. Krabe je likovao i cerio se.
Doktor Svenson više nije mogao da podnese tu aroganciju. Iako ga je
Vandarif već ščepao - jednom rukom ga je stezao oko vrata a drugom
zgrabio cev - Svenson je otrgao revolver i uperio ga u ministrovo lice.
„Smirite ga ili pucam!" viknuo je.
Ali onda je Baskomb poleteo prema revolveru. Kada je prišao,
Svenson ga je udario, ostavivši mu na jagodici debeli trag od cevi. U tom
trenutku Vandarif je zgrabio Svensonovu šaku i počeo da je steže. Obarač je
kliknuo. Svenson je u očaju podigao glavu i presreo Baskombov pogled. Svi
su shvatili da revolver nije napunjen.
„Nema municije!" vikao je Baskomb dok mu je pištav glas dopirao do
drugog kraja hodnika. „U pomoć! Evanse! Džonse! U pomoć!"
Svenson se okrenuo. Torba! Otrgao se od Vandarifa i potrčao prema
torbi iako je to značilo da je išao pravo u susret stražarima. Čizme su mu
odzvanjale na tvrdom i klizavom podu, zglobovi su mu se, kao za inat,
ukočili, ali je uspeo da dohvati torbu, podigne je i šepajući potrči nazad
prema Baskombu i Krabeu.
Krabe je vikao prema dvojici muškaraca koji su bili sasvim blizu
Svensonu.
„Torba! Uzmite mu! Ne dajte mu da odnese torbu!"
Baskomb je ponovo stao na noge i krenuo napred, ispruženih ruku kao
da bi da prepreci Svensonu put. Nije bilo nikakvih sporednih prostorija, ni
bočnih vrata, nije bilo drugog izlaza za Svensona osim da krene pravo na
Baskomba.
 „Rodžere, zaustavi ga - ubij ga!" Čak i pored sve razjarenosti,
Krabeov glas je bio hladan i zapovednički.
Baskomb nije uspeo da zaustavi Svensona, jer je ovaj zamahnuo
torbom i udario ga po licu, okrenuvši mu glavu u stranu, što nije bilo toliko
bolno koliko ponižavajuće. Svenson se iskrenuo, spustio jedno rame i udario
Baskomba. Ovaj ga je zgrabio rukama za ramena, ali se Svenson otrgao.
Kada se skoro probio, posrćući, Baskomb ga je dohvatio za levu čizmu,
povukao, izbacio iz ravnoteže i oborio na pod. Svenson se skotrljao na leđa,
dok je Baskomb crven u licu i sa mrljama od krvi, sedeo sa strane. Svenson
je podigao desnu nogu i zamahnuo prema Baskombu. Udarac mu je zakačio
ruku, a obojica su jauknula od bola - doktoru je na toj nozi bio uganut zglob.
Nakon dva divljačka udarca, Svenson je bio slobodan.
Ali ljudi u crnom su već bili tu - nije imao šanse da pobegne. Podigao
se na noge primetivši kako dvojica muškaraca instinktivno i sa poštovanjem
zastaju da bi pomogli Krabeu i Baskombu. Doktor Svenson se iz sve snage
zaleteo prema njima, držeći torbu u jednoj i revolver u drugoj ruci. Čuo je
Krabea kako viče: „Ne, ne! Njega! Zaustavite ga!" a Baskomb je vikao:
„Torbu! Torbu!" - ali Svenson je već bio ispred njih, zamahnuvši upravo
kada su ovi podigli glavu. Nijedan udarac nije pogodio metu - ni revolverom
ni torbom - ali su oba puta morali da se izmaknu, čime je Svenson dobio
nekoliko jardi dragocenog prostora i pobegao niz hodnik.
Čizme su mu se klizale, a pri svakom koraku mrštio se od bola. Gde je
Krabe poslao onu dvojicu da čekaju - na „vrhu kule"? Zamislio se - kada je
gledao iz letelice ovu kuću u Haršmortu, nije video ništa što bi bilo nalik na
kulu. Uz to, ona dvojica su vrlo brzo dotrčala u pomoć kada ih je Baskomb
dozvao -što znači da nisu bili mnogo visoko. Osim... skrenuo je iza ugla u
široki hodnik od mermera, sa šahovskim šarama na podu. Na drugom zidu
su bila neobicn gvozdena vrata, širom otvorena prema mračnim spiralnim
stepenicama... to je bio vrh kule, a prolaz je vodio dole. Pre nego što je
uopšte shvatio sve to, doktor Svenson je izgubio oslonac, pao na zemlju i
otklizao se celom dužinom do bočnog zida. Odmahnuo je glavom i pokušao
da ustane. Bio je sav... ugazio je u veliku crvenu lokvu, a onda se okliznuo, i
sav se isprljao po desnoj strani.
Odvratio je pogled. Na kraju hodnika su se pojavila dvojica
progonitelja.
Podigao je revolver, pre nego što je iko uspeo da se pomeri, proneo se
još jedan razarajuć vtisak.Međutim, ponovljen zavijajući pisak iz pravca
otvorenih vrata kule, do te mere zaglušujuć da je izazivao stravičnu
neprijatnost. Sluh ga nije izneverio, bio je siguran da u toj buci prepoznaje i
ženski glas.
Svenson je iz sve snage bacio revolver na ljude koji su krenuli prema
njemu, zakačivši jednog po kolenu. Ovaj je jauknuo i uhvatio se za okvir
vrata, dok se revolver kotrljao i okretao po podu. Drugi je poleteo prema
revolveru i zgrabio ga upravo kada se Svenson domogao jedinog izlaza - bio
je to prolaz ka hodniku koji se udaljavao od kule (ni najmanje nije hteo da
priđe još bliže tom zavijajućem pištanju). Iza sebe je čuo kliktanje praznog
revolvera, a onda i besno siktanje - Svenson je opet bio u prednosti. Skrenuo
je iza ugla u neko malo predvorje sa vratima na obe strane. Brzo i nečujno,
doktor Svenson je prošao kroz vrata, zaustavivši ih rukom da se ne bi klatila,
pazeći da ne ostavi nijednu mrlju krvi za sobom. Našao se u nekom delu
kuhinje. Prošao je pored bačvi i ostave prema drugim vratima. Baš kada im
je prišao, ona su se otvorila. Brzo se sagnuo i sakrio iza njih. Trenutak
kasnije, otvorila su se druga vrata - na koja je ušao - i začuli se glasovi
progonitelja.
„Je li neko prolazio ovuda?"
„Kada?" upitao je hrapavi glas na samo nekoliko inča od mesta na
kom se doktor sakrio.
„Sada. Onako koščat, stranac, sav krvav?"
„Ovde nije. Da li ste videli tragove krvi?"
Nastala je mukla tišina, jer su počeli da se okreću oko sebe. Jedan od
njih je provirio kroz vrata, zbog čega se Svenson još više priljubio uza zid.
„Ne znam gde bi onda mogao da ode", promrmljao je onaj u hodniku.
„Onuda, u sobu sa trofejima. Puna je oružja."
„ Dođavola", prosiktao je jedan od onih koji su ga tražili, a Svenson je
zatim čuo blaženi zvuk zatvaranja vrata. Potom je začuo otvaranje ormana u
ostavi, neko je preturao po njemu, onda se čulo kao da se rasipa šljunak.
Kada se to završilo, čovek se brzo vratio u sobu iz koje je došao i zatvorio
vrata za sobom.
Svenson je uzdahnuo sa olakšanjem.
Pogledao je zid iza sebe - sve je bilo prekriveno krvlju na mestima
gde se naslanjao. Uzdahnuo je i pomislio da će u ostavi možda naći nešto za
piće. Nije čak bio ni na sigurnom - neprijatelji su mu bili na obe strane samo
nekoliko jardi daleko - ali to je za njega već bila uobičajena pojava. Šta je
bilo ono tamo, šljunak? Probudila mu se radoznalost, pa je prišao najvećem
ormanu - bio i toliko velik da bi ceo mogao da stane u njega - znajući da je
onaj čovek otišao, otvorio ga je i trgao se kada mu je ledeni vazduh udario u
lice. To u stvari i nije bio šljunak, nego led. Sitno izlomljeni led posut preko
tela vojvode od Štaelmajera, kome je sva koža bila plava, oči poluotvorene
kao kod reptila, bio je u jezivom stanju, položen u gvozdenom koritu.
Zašto ga drže ovde? Šta će Lorenc da radi sa njim - da ga oživi? To je
besmisleno. Dva metka - od kojih mu je jedan razneo srce - napravili su mu
jezive rane, a sada, posle toliko sati, krv je bila zgrušana i smrznuta, udovi
ukočeni... šta su uopšte nameravali sa njim? Svenson je dobio želju da uzme
perorez i napravi još nekoliko rana na telu - na primer da mu prereže venu na
vratu - da bi Lorencu pomrsio konce, ali to mu se ipak učinilo krajnje
neumesnim. Nije hteo da beskrupulozno i bez ikakvog povoda skrnavi leš,
čak ni ako mu je bio omražen.
Međutim, kada je bacio pogled na telo, doktor Svenson se suočio sa
sopstvenim očajem. Držao je torbu u ruci - da li će mu ona iole pomoći da
dođe do princa ili da spase živote svojih prijatelja? Na krajevima usana mu
je zaigrao blagi osmeh kada je pomislio na tu reč. Ne seća se kada je
poslednji put imao nekoga koga bi mogao nazvati prijateljem. Baron jeste - i
bio je - njegov poslodavac i zaštitnik na dvoru, ali se nisu poveravali jedan
drugom. Oficiri sa kojima je služio na brodu ili u luci, bili su mu društvo
dok je trajala dužnost, ali ih se retko sećao kada bi ih razdvojili i rasporedili
na druga mesta. Prijatelji iz studentskih dana su bili malobrojni i uglavnom
već pokojni. Porodični odnosi su bili u senci događaja sa Korinom i na njih
nije ni pomišljao. Pomisao da je poslednjih nekoliko dana odbacio svoju
sudbinu - ne samo svoj život, nego sve ono što je taj život podrazumevao -
zbog dvoje ljudi (ili troje?) pored kojih bi na ulici inače prošao ne
primećujući ih... mada, ni to baš nije bilo sasvim tačno. Odlučna suzdržanost
gospođice Tempi bi mu izmamila osmeh, na Čengovu upadljivu
tajanstvenost bi odmahnuo glavom... i bio prijatno zabavljen gledajući
Eloizu Dižong u njenoj skromnoj haljini. A strašno je to koliko bi ih sve
potcenio - kao što ni njihov prvi utisak o njemu ne bi nagovestio ništa što je
do sada postigao. Svenson se stresao na tu pomisao, gledajući kako mu se
lepljiva krv suši po ivicama uniforme. A šta je to zapravo postigao?
Od kada je Korina umrla njegov život je magla... da li je uopšte još
živ? Šta je on dosad korisno učinio, da li će i njih izneveriti kao što je i nju?
Prošao je pored ostave sa mesom, strašno umoran i bez ideje šta dalje
da radi, dok su neprijatelji vrebali sa svake strane. Na šipki koja mu je
stajala iznad glave bilo je nekoliko metalnih kuka i dve poprečno ukrštene
drvene grede koje su delovale kao drške. Iako su služile za kačenje velikih
komada mesa, bilo bi mu zgodno da se uhvati za njih obema rukama.
Svenson se protegao, dohvatio je kuke i nasmejao se. Izgledao je kao gusar.
Bacio je pogled dole na vojvodu, a onda mu je nešto skrenulo
pažnju... sve ie bilo isto - leš nije bio nimalo bodriji i ništa manje plav.
Shvatio je da... ta plava nijansa nije izgledala kao uobičajena boja smrznutog
mesa, koje se toliko nagledao dok je službovao na Baltiku. Ne, ovo je bilo
nešto svetlije... plavlje. Led se pomerao, topio se i klizio, a Svensonu je
pogled pao na vodu u koritu... led i voda... led je bio nagomilan na ivicama
korita i na trupu leša, a voda oko koje se led topio, prelivala mu se preko
grudi i preko rana. Svenson je radoznalo stao iza vojvodinog tela, zakačio
mu kuke ispod ruku i izvukao ga nekoliko inča iz korita dok nije isplivao
deo u ranama. Kada se pojavilo ozleđeno meso na površini, Svenson je bio
zapanjen, jer su rane bile zakrpljene i napunjene indigo glinom.
Vrata su se otvorila, a Svenson je ispustio leš, koji je skliznuo
pljusnuvši u vodu i izbacio led na pod. Podigao je pogled - taj koji je ušao
sigurno je čuo ove zvuke i video otvorena vrata od ostave. Torba! Gde mu je
torba! Spustio ju je negde kada je hteo da dohvati kuke. Proklinjao je sebe
zbog te gluposti, spustio je jednu kuku u korito i zgrabio torbu upravo kada
su vrata na ostavi počela da se pomeraju. Svenson se bacio napred, ramenom
gurnuvši vrata, osećajući zadovoljstvo kada su tupo udarila u osobu s druge
strane. Bio je to još jedan pomoćnik u crnom, koji se zateturao unazad sa
džakom smrvljenog leda u rukama i pao. Džak se pocepao, a led se prosuo
po podu kao neki svetlucavi prekrivač. Svenson je poleteo prema čoveku,
zgazio preko njega da se ne bi okliznuo po ledu. Proleteo kroz vrata na
kojima je preko krem boje ostala razmazana velika mrlja.
 Našao se u samoj kuhinji - sa velikim dugačkim pomoćnim stolom
ogromnim kamenim pećima, rernama, policama punim šerpi, tiganja i metal-
nog posuđa. Na drugoj strani stola stajao je doktor Lorenc, sa crnim
ogrtačem prebačenim preko ramena, malim naočarima na vrhu nosa, zureći
u sitno ispisani tekst na pergamentu. Sa njegove desne strane bila je prostrta
krpa sa metalnim alatkama, pijucima, noževima i malim oštrim makazama, a
sa leve bile su naređane staklene bočice međusobno povezane spiralama za
destilaciju. Svenson je onda ugledao redenik sa metalnim bočicama
ostavljen na stolici - doktorove rezerve prečišćene indigo gline iz
kamenoloma.
Za stolom, bliže Svensonu, sedeo je drugi pomoćnik i pušio cigaru.
Još dvojica su stajala pored peći, držeći nekoliko metalnih posuda iznad
plamena, zlosrećnog oblika u kombinaciji čajnika i srednjovekovnog šlema,
neodređeno zaobljene, povezane i pričvršćene čelikom, sa sjajnim pipkom iz
kog je izlazila para. Svi su imali zaštitne rukavice od debele kože. Sva
četvorica su iznenađeno podigla pogled prema Svensonu.
U trenutku su se umor i strah pretvorili u životinjski nagon, pa je
Svenson u dva koraka prišao stolu i iz sve snage zamahnuo prema čoveku
koji je sedeo. Kuka je tupo udarila i zakucala mu desnu šaku o sto. Čovek je
zaurlao. Svenson je šutnuo stolicu ispod njega, pa je ovaj još jače počeo da
zapomaže kada je pao na pod. Svenson je ispustio torbu i zavitlao stolicom
što je jače mogao prema muškarcu pored vatre koji je krenuo u napad.
Stolica mu se sručila pored ispruženih ruku i zaustavila ga usred koraka.
Svenson se povukao u stranu kao toreador - ili je tako zamišljao da rade
toreadori - i ponovo zamahnuo, ovog puta prema čovekovoj glavi i
ramenima. Stolica se slomila na komade bacivsi ga na pod. Lorenc je vikao
tražeći pomoć. Poleteo je drugi koji je stajao pored peći. Svenson se bacio na
policu sa tiganjima - iza police je bila teška mesarska daska. Svenson ju je
već skoro dohvatio kada je osetio da ga napadač grabi za jaknu. Odmah
pored se nalazio red noževa, ali nije mogao da ih dohvati. Čovek ga je
povukao nazad i zavrteo, udarivši ga laktom u vilicu. Svenson je iza sebe
napipao držalje neke alatke i zamahnuo njome prema napadaču u istom času
kada je osetio udarac u stomak. Podigao je pogled boreći se za vazduh. To je
bio teški drveni malj za meso koji je na jednoj strani imao drvene šiljke какo
bi se meso brže i bolje obradilo. Napadač je stajao preneražen, dok mu je niz
glavu lila krv. Svenson je još jednom zamahnuo, napravivši mu kvadratni
otisak vrhom malja ..i oborio ga na pod.
Pogledao je Lorenca. Čovek za stolom je i dalje bio prikucan kukom,
bledog izmoždenog lica. Doktor Lorenc je besno zabio ruke u ogrtač
posmatrajući Svensona sa mržnjom. Kad bi samo mogao da se dočepa
redenika sa bočicama!
Svenson se vratio do stola i podigao malj. Čovek sa probodenom
rukom ga je video kako prilazi i urlajući pao na kolena. Lorencovo lice je
bilo izobličeno od napora dok na kraju nije uspeo da izvuče ono što je tražio
- mali crni revolver! Dva doktora su na trenutak i u tišini posmatrala jedan
drugog.
 „Vas čovek ne može da se otrese!" prosiktao je Lorenc.
„Vama je odzvonilo", prošaputao je Svenson. „Svima vama."
„Gluposti! Gluposti!"
Lorenc je ispružio ruku i nanišanio. Svenson je hitnuo malj prema
staklenim bočicama, koje su se rasprsle na komadiće, a onda se bacio na
pod. Lorenc je prestravljeno zavapio - bio je užasnut zbog upropašćenog
eksperimenta i zato što su mu komadići stakla poleteli u lice - metak je
proleteo kroz sobu i okrznuo vrata na drugom kraju. Svenson je osetio da mu
je torba blizu, pa je opet čvrsto zgrabio. Lorenc je opet opalio iz revolvera,
ali je Svenson imao sreće da se saplete o tiganj (jauknuo je od bola u
povređenom zglobu), tako da više nije bio na mestu gde je Lorenc nišanio.
Domogao se vrata i jurnuo napolje - treći metak je odlomio komadić drveta
iznad njegove glave - zateturao se u hodniku, okliznuo i stropoštao se na
pod. Iza njega Lorenc je rikao kao vo. Svenson je poleteo preko glavnog
hola ka drugom prolazu, u nadi da će naići na sobu sa trofejima lorda
Vandarifa... da se njegova glava ne bi našla na počasnom mestu u toj
prostoriji.
Išao je hodnikom hramljući, nigde nije bilo vrata, a onda se skoro
oduzeo kada je shvatio šta je sve uradio - iskonsko divljaštvo, proračunato
izazivanje haosa.
Šta se to dešava s njim - prvo je pobacao ljude sa mostića kao da su
predmeti, ubio je one bespomoćne momke kroz ogledalo, a sada je još
napravio klanicu u kuhinji, i sve je izveo tako lako, tako vešto, kao da je
plaćeni ubica - ruke su mu se tresle a lice bilo obliveno hladnim znojem.
Nije mogao dalje ovako, iz sukoba u sukob, ne znajući više šta traži. Želeo je
da sedne i da se odmori – da razmisli na kratko. Svuda unaokolo su se čuli
gosti, komešanje, muzika, sigurno je došao sasvim blizu balske dvorane.
Provirio je kroz mala, jednostavna vrata preklinjući boga da nikoga ne
sretne, pa se sa uzdahom olakšanja uvukao unutra.
Zakoračio je u mrak i zatvarajući vrata udario se po cevanici, potom
se zateturao i napravio takvu buku da mu se činilo da će istog časa umreti.
Sledio se, zastao... dahtao je u tišini... ništa se drugo nije čulo u sobi... ni u
predvorju. Polako je izbacio vazduh. Buku su napravili neki drveni
predmeti... metle, portviši... upao je u prostoriju za čistačice.
Doktor Svenson je pažljivo spustio torbu i počeo da pipa oko sebe u
mraku. Dodirnuo je police - i onu o koju se udario - i pažljivo nastavio dalje,
pazeći da ne obori još nešto. Prsti su mu brzo prelazili sa police na policu
sve dok mu desna ruka nije upala u drvenu kutiju punu glatkih duguljastih
predmeta... sveća. Zgrabio je jednu i nastavio da traži šibice - moraju biti
odmah tu. Bile su zapravo na polici ispod i Svenson je kleknuvši zapalio
jednu - koliko li je puta uradio isto u pola noći u mračnoj unutrašnjosti
broda? - tog časa tajanstvena mračna sobica pretvorila se u trivijalnu
kolekciju kućnih potrepština: sapun, peškiri, sredstvo za čišćenje
mesinganog posuda, kofe, metle, četke, krpe za prašinu, tiganji, radna odeća,
sirće, vosak, sveće... a uz sve to, doktor je blagosiljao sluškinju koja je tu
pametno smestila mali tronožac. Okrenuo se i seo tako da gleda prema
vratima. Izuzetno pametna sluškinja... jer se na zidu pored vrata nalazio
kratak lanac na ekseru, predviđen da se obavije oko kvake - dakle, brava
koja se zaključavala samo sa unutrašnje strane. Svenson je odmah namestio
lanac i primetio da se pored kutije šibica nalazi jedan prazan deo police
označen istopljenim voskom - mesto na kom su se ostavljale svece. Doktor
je banuo u nečije svetilište i prisvojio ga. Zažmurio je opustivši ramena. Eh,
da je samo sluškinja ostavila i malo duvana.
Postojala je velika opasnost da će zaspati i bio je svestan toga. Mršteći
se naterao je sebe da sedne uspravno, a zatim se setio torbe i dovukao je na
krilo. Otvorio je i izvadio mali snop pergamenata, potpuno prekrivenih lepo
ispisanim beleškama. Prelistao je svežanj naginjući stranice prema svetlosti
sveće.
Brzim pogledom prelazio je sa reda na red, sa stranice na stranicu. Bio
je to detaljan popis prisvajanja i prevara, ispisan sasvim sigurno rukom
Roberta Vandarifa. Najpre je prepoznao samo nekoliko imena i geografskih
mesta kuda su prošle finansijske transakcije - banke u Firenci i Veneciji,
dobre brokerske kuće u Beču, Berlinu, trgovci krznom u Stokholmu, onda
trgovci dijamantima u Antverpenu. Ali što je više čitao i išao napred-nazad
kroz stranice da bi povezao činjenice (razotkrivajući skraćenice institucija -
„RLS" je značilo Rozamonda Laker-Sforca, a ne kao što je on prvo mislio
Rotterdam Liability Services, najveća osiguravajuća kuća za prekookeanske
brodove) tako mu je postajalo sve jasnije da su se kroz priču provlačile dve
glavne niti: stalni pritisak i prisvajanje, a sa druge strane sumnjivi pojedinci,
kao ostrvca u rečici, koji su usmeravali tok novca. Ali ono što je doktoru
najviše upadalo u oči jeste to što je na mnogim mestima bila pomenuta
njegova zemlja - Meklenburg.
Bilo je očigledno da je Vandarif vodio dugotrajne pregovore, kako
otvorene tako i preko gomile posrednika, da bi kupio ogromnu površinu
zemlje u planinskoj oblasti ovog vojvodstva, naročito naglašavajući prava na
korišćenje rudnika. To je potvrđivalo Svensonove pretpostavke da su
meklenburška brda bila bogatija u zalihama indigo gline nego ona
crvenkasta zemlja u kamenolomu na imanju lorda Tara. To je potvrđivalo i
činjenicu da je Vandarif znao da je ovaj mineral vredna stvar - da ima
naročita svojstva koja mogu biti upotrebljena na najpodlije načine.
Malo-pomalo doktor Svenson je razotkrio i ostale glavne figure u ovoj
zaveri, redom kako su se pojavljivali u Vandarifovoj osvajačkoj pripovesti.
Grofica se pojavila preko venecijanskih špekulanata, a upravo je ona u
Parizu predstavila lordu Robertu grofa Dorkanca kao osobu koja bi u
početku - i sasvim nenametljivo - mogla da ga posavetuje oko kupovine
izvesnih antikviteta sa iskopina nedavno otkrivenog vizantijskog manastira u
Solunu. Upravo u tome je bilo lukavstvo, jer je grof zapravo želeo da izuči i
potvrdi svojstva nekih uzoraka minerala koje je lord Vandarif tajno nabavio
preko onih istih venecijanskih špekulanata. Međutim, doktora je čudilo što
do tada nije bilo pomena o Oskaru Vejlandu, iz čijeg su alhemijskog učenja
ovi zaverenici toliko toga preuzeli. Da li je moguće da je Vandarif toliko
dugo poznavao Vejlanda (ili ga navodio na zlo) da nije smatrao da uopšte
treba da ga pomene? To nije bilo logično, pa je Svenson prelistavao dalje da
vidi da li je slikar kasnije spomenut, ali se priča uskoro proširila na
istraživanja i diplomatske odnose, od naučnika i pronalazača u Kraljevskom
institutu, koji su isto tako bili pozvani da prouče uzorke korišćene u neke
eksperimentalne svrhe (ovde se prvi put pominju doktor Lorenc i Fransis
Ksonk) do pominjanja samog Meklenburga, sa svim tananim odnosima koje
su lord Vandarif i Harald Krabe održavali sa svojim meklenburškim
saradnicima, pre svih, naravno - Svenson je prevrnuo očima -vojvodinim
mladim bratom, dispeptičarem, Konradom, biskupom od Varnminda.
Imajući sve te elemente u igri, Vandarifovi planovi su glatko
napredovali pri čemu je Institut koristio za smeštaj sirovina, Krabea za
pregovore sa Konradom u Meklenburgu, koji je kao agent predstavljao
osiromašene aristokrate koji su imali imanja na svoje ime. Ali doktor je
odmah shvatio da tu ima još nečega jer Konrad nije prodavao zemlju za zlato
već za švercovano oružje kojim ga je snabdevao Fransis Ksonk. Vojvodin
brat je punio magacine da bi preuzeo kontrolu kada Karl-Horst dođe na tron.
Svenson je uočio veliki apsurd i to mu je izmamilo osmeh. Konrad nije ni
znao da su zaverenici zapravo iskorišćavali i njega samog. Dozvoljavali su
mu da tajno uvozi oružje koje će, kada oni budu zavladali pomoću prinčevog
deteta koje je na putu (i naravno organizovali Konradovu smrt), upotrebiti da
odbrane svoja ulaganja - jer bi ulazak stranih trupa sigurno izazvao pobunu.
Upravo zbog ovakve strategije Vandarif je stekao reputaciju koju ima. A oko
svih njih petljali su se grof i grofica. Međutim, Svenson je shvatao nešto što
Vandarif nije, a to je da koliko god da je ovaj finansijer doživljavao sebe kao
tvorca cele spletke, on zapravo bio samo njen pokretač. Za doktora nije bilo
sumnje da su sve to pokrenuli grof i grofica, manipulišući ovim uglednim
čovekom. U kom trenutku su svi oni udružili snage - i da li su sklopili savez
pre nego što ih je Vandarif vrbovao ili tek posle - nije mu bilo sasvim jasno,
ali je odmah razumeo zašto su se svi složili i okrenuli protiv svog
dobročinitelja. Ako Vandarifa potčine sebi... ako izgubi kontrolu nad sobom,
sva će zarada ići njima i sve bogatstvo će pasti njima u ruke.
Ali bilo je još mnogo toga što Svensonu nije bilo jasno - prvo, i dalje
nije bilo ni pomena o Vejlandu, i drugo, kako su zaverenici uopšte uspeli da
savladaju Vandarifa kada je još na onoj proslavi veridbe bio vrlo jak i
sasvim svoj. Da li je možda zbog toga ubijen Traping - zato što je pretio da
će otkriti Vandaritu šta mu se sprema? Ali zašto onda neki članovi zavere
nisu znali ko je ubio Trapinga? Ili je Traping pretio da će reći Vandarifu o
grofovim planovima za Lidiju, ako to lord već nije znao? Međutim, to nije
imalo veze. Vandarifova osećanja nisu bila nimalo bitna, jer bi ga svakako
uzeli pod svoje. Ili je Traping otkrio nešto drugo - nešto što je jedne
zaverenike okrenulo protiv drugih? Ali koje o njih i kakva je to tajna?
Svensonu se vrtelo u glavi od tolikih imena, datuma, mesta i cifara.
Vratio se snopu gusto ispisanog teksta. Toliko toga se desilo u samom
Meklenburgu. Na ovo nije stigao ni da baci pogled. Koren zavere se sve više
širio, zgrtali su novac pomno radeći sve kako bi nastavili da uzimaju još
više. Zavrteo je glavom - tolike ucene, pretnje, spaljivanja, čak i ubistva...
koliko dugo sve ovo ste traje? Reklo bi se godinama... čitao je o
eksperimentima - „korisnim kako za naučne tako i praktične svrhe" - čak i
šireći zarazne bolesti u oblastima gde stanovnici nisu hteli da prodaju
imanja.
Svensonu se sledila krv. Pogled mu je prešao preko reči „krvava
groznica". Korina... da li je moguće da su i nju ubili... ubili su stotine ljudi...
zarazili su i njegovu Korinu... samo da bi oborili cenu zemlje?
Začuo je bat koraka spolja. Brzo je natrpao papire nazad u torbu i
dahom ugasio sveću. Osluškivao je... odjek koraka... da li je to govor? Ili
muzika? Kad bi samo znao u kom delu kuće se tačno nalazio. Odmahnuo je
glavom - kad bi samo imao napunjen revolver, kad ga samo ne bi bolelo celo
telo. Doktor Svenson je dlanovima prekrio oči. Ruke su mu se tresle... bio je
opet tako blizu opasnosti... morao je da nađe ostale... i princa - ali sve je to
padalo u vodu pred sumnjom, zapravo to je mogla biti samo istina, da su svi
ovi ljudi i cela ova stvar - nemarno, usputno, slučajno - ubili Korinu. Kao da
više nije osećao telo, nego je izašao iz njega i gledao odozgo, upravljao je
udovima, ali kao da nisu bili njegovi. Sve vreme se nadmetao i borio protiv
surove sudbine, protiv sveta koji se urotio protiv njega - a sada je video da
zlo ne samo da ima oblik nemilosrdne bolesti, već i da je delo čovekovih
ruku. Doktor Svenson je pokrio usta da bi prigušio jecaj. To je moglo da se
spreči. To uopšte nije moralo da se dogodi.
Ustao je, uzdahnuo i stresao se. Skinuo je lanac sa kvake i otvorio
vrata.
Zakoračio je u hodnik dok je još mogao da kontroliše svoje nerve.
Svuda oko njega s obe strane otvorenog prolaza - bili su gosti, sa maskama i
ogrtačima. Sreo je pogled jednog muškarca u ogrtaču i jedne žene, nasmešio
im se i klimnuo, oni su mu isto tako uzvratili, dok im je na licu bio izraz
ljubaznosti i prevejenosti u isto vreme. Da bi iskoristio trenutak, doktor je
odmah pokazao red pred njima. Oni su zastali, ljudi su nastavili da prolaze
pored njih i da traže pogledom put ka plesnoj dvorani. Ponovo je pokazao sa
određenom zavereničkom gestom, ljubazno se osmehujući. Muškarac je
prišao jedan korak, žena ga je držala pod ruku. Svenson je još jednom
napravio isti pokret, a muškar napokon pustio ženinu ruku i prišao.
„Molim vas, izvinite", prošaputao je Svenson. „Ja sam u službi princa
Meklenburga, za koga sigurno znate jer se verio da gospođicom Vandarf
pokazao je na svoju uniformu, „napravljena je zavera - vrlo surova - što
vidite i po mom licu..."
Muškarac je klimnuo, ali bilo je očigledno da je taj razlog
istovremeno bio dovoljan da mu veruje koliko i da pobegne od njega.
„Moram da se domognem princa - sigurno je sa gospođicom Vandarif
i njenim ocem - ali vam je jasno da pred ovoliko ljudi to ne mogu da
izvedem a da ne izazovem gužvu i pometnju, što bi verujte bilo opasno po
sve nas." Pogledao je na obe strane i još više spustio glas. „Možda ovde još
ima špijuna..."
„Jeste!" odgovorio je muškarac, sa vidnim olakšanjem jer napokon
ima šta da doda. „Čuo sam da su uhvatili jednog!"
 Svenson je znalački klimnuo. „Možda ih ima još, a ja moram da
prenesem vesti. Da li biste ikako mogli - izuzetno mi je neugodno što vas to
pitam - ali da li biste ikako mogli da mi pozajmite svoj ogrtač? Ja ću
svakako spomenuti vaše ime princu i njegovim saradnicima, naravno,
zameniku ministra, grofu, grofici..."
„Poznajete groficu?" iznenadio se muškarac, osvrćući se nazad i sa
krivicom gledajući prema ženi koja je čekala na ulazu.
„Oh, da." Smeškao se Svenson, šapućući čoveku na uvo. „Da li biste
voleli da je upoznate? Ta žena je zaista izvanredna."
Sa crnim ogrtačem koji mu je prekrio uniformu punu fleka od krvi,
čađi i narandžaste prašine, i sa crnom maskom na licu koju je uzeo od
Flausa, doktor je uronio u masu koja se kretala ka balskoj dvorani, laktajući
se koliko je smeo i mrmljajući nešto na nemačkom kao odgovor onima koji
su se žalili. Podigao je pogled i ugledao tavanicu balske dvorane kroz prolaz,
ali pre nego što je došao do njega začuo je glasove - a onda još jači
zapovednički uzvik.
„Otvorite vrata!"
Bio je to grofičin glas. Sklonili su reze i prednjim delom se proneo
škripav zvuk. Oni spreda su mogli da vide... onda je zavladala zastrašujuće
neprijatna tišina. Koje to ušao? Šta se desilo?
Kretao se napred još manje mareći za bonton, dok nije prošao kroz
prolaz i ušao u balsku dvoranu. Bila je prepuna gostiju koji su se sa ulaza
pomerali unazad, kao da su se razmicali zbog nekoga ko se nalazio u sredini
prostorije. Začuo se ženski vrisak, zatim još jedan. Probijao se kroz vidno
uznemirenu gomilu i došao do dragona koji su stajali u krugu, a onda je
između crvenih uniformi ugledao smrknuto lice pukovnika Aspiča. Istog
trena doktor Svenson se okrenuo i ugledao u samom krugu, grofa Dorkanca.
Okrenuo se ka drugoj grupi gledalaca i ostao skamenjen.
Kardinal Čeng je stajao četveronoške, bez kontrole nad sobom, iz usta
su mu curile bale. Iznad njega je stajala naga žena, kao neka živa skulptura
od plavog stakla. Grof ju je vodio na kožnoj uzici koja joj je bila vezana za
kožnu ogrlicu. Svenson je progutao knedlu trepćući. Bila je to ona ista žena
iz staklenika -Andelika! - to je zaista bilo njeno telo, njena kosa.
Zavrtelo mu se u glavi od same pomisli šta je sve Dorkanc mogao da
uradi - a još više od toga kako je to uradio. Zapanjeno je opet pogledao u
Čenga. Da li je moguće da je on prošao kroz gore muke nego Svenson. Od
čoveka nije ostalo ništa, telo mu je bilo ispijeno i bledo, ponegde sa krvavim
mrljama, njegov upadljivi kaput bio je pocepan, isflekan i nagoreo.
Svensonov pogled je sa Čenga skrenuo na uzdignuti podijum... svi njegovi
neprijatelji stajali su poredani u vrsti: grofica, Krabe (ali bez Baskomba, što
je bilo čudno), Ksonk, a onda i njegov princ Karl-Horst, ruku pod ruku sa
plavokosom ženom iz amfiteatra - kao što je pretpostavljao, Lidija Vandarif
je bila oruđe u rakama zaverenika isto kao i njen otac.
Usledio je još jedan šapat, kao šum nadolazećeg talasa, i gomila se
razmakla da propusti dve žene da uđu u krug iza Čenga. Prva je bila u
jednostavnoj tamnoj haljini, sa crnom maskom i crnom trakom u kosi. Iza
nje je išla žena kestenjaste kose u svilenom ogrtaču. Bila je to gospođica
Tempi. Kada je ugledao, Čeng se podigao na kolena. Žena u crnom je
skinula masku sa lica gospođice Tempi. Svenson je bio zaprepašćen. Na licu
su joj se jasno videli ožiljci od procesa. Ništa nije govorila. Krajičkom oka
Svenson je ugledao Aspiča kako prilazi držeći pendrek u ruci. Zamahnuo je
jednom i Čeng je bio oboren na zemlju.
Aspič je mahnuo dvojici dragona i pokazao im prema ulazu kuda su
došle ove dve žene.
Vukli su Čenga. Gospođica Tempi ga nije ni pogledala.
Svensonovi saradnici su bili uništeni. Jedan fizički, a drugi mentalno
oskrnavljen - doktor je to morao da prihvati - bez nade da će se oporaviti ili
biti slobodni .A ako su slomili gospođicu Tempi, šta je drugo osim smrti ili
istog takvog ropstva moglo zadesiti Eloizu? Da ih samo nije ostavio same...
ponovo je pogre i Torba... kad bi samo mogao da je preda vladi neke druge
države, onda bi još neko saznao... ali dok je stajao u balskoj dvorani usred
gomile, bio je svestan da se uzalud nada. Postojale su tako male šanse da
pobegne iz palate, a još manje da se domogne granice ili broda... nije znao
šta dalje da radi. Podigao je pogled prema podijumu i skupio oči kada je
primetio da se princ cereka. Da ima revolver, izašao bi i izrešetao ga - kad bi
uspeo da ubije princa i još jednog ili dvojicu njih, bilo bi sasvim dovoljno...
ali čak i taj gest žrtvovanja mu je bio uskraćen. Misli mu je raspršio grofičin
glas.
„Draga moja Selest", rekla je, „tako lepo od tebe što si... nam se
pridružila. Gđo Stern, zahvaljujem što ste stigli na vreme." Žena u crnom se
s poštovanjem naklonila.
„Gđo Stern!" začuo se hrapav glas grofa Dorkanca. „Zar ne želite da
vidite kako su vaše prijateljice transformisane?"
Kada je Dorkanc pokazao u pravcu Svensona, ovaj se sagnuo jer su
gosti počeli da se okreću i naginju gledajući kako ulaze još dve bleštavo
plave žene, isto tako gole, isto tako sa ogrlicom oko vrata, koračajući polako
dok su im se stopala klizala po parketu. Koža im je bila sjajna i blistava,
dovoljno providna da su mogle da se vide tamnije pruge indigo gline u
dubini. Obe su u rukama nosile smotanu uzicu, koju su pružile grofu kada su
mu prišle... a onda su stale i posmatrale gomilu sa potpunom
bezizražajnošću. Žena koja je stajala blize grofu... uzdahnuo je... njena kosa
- u stvari, pogledao je bolje i prošli su ga žmarci uz leđa kada je shvatio da
su to bile jedine dlake koje je imala na telu i da joj je kosa iznad leve
slepoočnice bila spaljena - amfiteatar... parafin... bila je to gospođica Pul.
Telo joj je bilo prelepo i nekako neljudsko - predivno zategnuto na površini,
stakleno a opet meko - Svenson se naježio dok je gledao, nije mogao da
skloni pogled zapanjeno shvativši da se u njemu budi požuda, treća žena -
bilo je teško prepoznati joj crte lica, ali to je jedino mogla biti g Maršmur.
Grof je lagano trgnuo jednu od uzica i gospođica Pul je krenula prema
ženi u crnom. Ova se zateturala, glava joj je odjednom pala na stranu, pogle
peo. Gospođica Pul se okrenula prema gomili ljudi u pravcu Svensona.
Uperila je u njega pogled čudnih očiju, jer je imao utisak da ga
prožima pogledom do dna duše, kolena su počela da mu klecaju i na trenutak
mu se cela prostorija zavrtela. Svenson se našao na sofi u mračnom salonu...
ruka - nežna ženska ruka je u raspletenoj kosi gđe Stern, a sa druge strane
jedan muškarac sa maskom i u ogrtaču se naginjao da je poljubi u usta.
Pogled gospođice Pul (ta slika je bila iz njenog iskustva, kao one pločice od
plavog stakla, kao knjige... ona je bila živa knjiga!) lagano se pomerao, dok
je drugu ruku primicala čaši sa vinom - na njoj je bio beli ogrtač kao i na
gospođici Tempi, zapravo imale su isti svileni ogrtač koji se koristio za
inicijaciju - ali, odjednom je salon nestao i Svenson se ponovo našao u
plesnoj dvorani, potiskujući prvi talas mučnine u grlu. Svi ostali oko njega
su se zaprepašćeni rukovali. Kakvo je ovo bilo nasilje -efekat staklene
pločice projektovan na široku publiku, usmeren na svačiji um!
Doktor Svenson je očajnički pokušavao da nađe smisao svega -
pločice, proces, knjige a sada još i ove žene, kao tri demonske gracije - više
nije bilo vremena za čekanje! Ranije je mislio da razume i proces i knjige,
jer su ucenjivanje i pritisci uobičajena sredstva, čak i na ovako zločinački
način, ali ovo nije mogao da razume, kao što nije mogao da shvati da se
neko predaje nečemu tako groznom.
Grof je nešto govorio gđi Stern - i grofici, koja mu je odgovarala - ali
nije mogao da prati razgovor, jer mu je nametnuta vizija i dalje zaokupljala
mozak. Svenson se zateturao prema ljudima koji su stajali iza njega, isto
toliko dezorijentisanim, onda se silom probio kroz gužvu, dalje od
neprijatelja, dalje od gospođice Tempi. Nije napravio ni desetak koraka, a u
mozgu mu se zavrtela nova vizija... vizija o njemu samom!
Bio je ponovo na imanju lorda Tara, gledao gospođicu Pul na
stepenicama u kamenolomu, izmiče Krabeu, ljudi trče za njim, brane se od
njegovih slabih udaraca i grabe ga u trku - a onda bacaju preko ograde. I to
su bila sećanja gospođice Pul, koja gleda njegovu propast! - i to tako
neposredna sećanja da je osetio i kako se gospođica Pul neprimetno zabavlja
dok posmatra njegove muke.
Kada je uzdahnuo i došao sebi, Svenson je stajao četveronoške na
parketu. Gosti su se izmicali od njega, ostavljajući prazan prostor. To je ono
što se dogodilo Čengu. Ona ga je nekako pronašla u gomili. Očajnički je
pokušavao da ustane ali mu ostali nisu dozvoljavali gurajući ga rukama
protiv njegove volje prema sredini prostorije.
Okliznuo se i u padu zamahnuo torbom. Bilo je gotovo. Možda ipak
nešto - trudio se iz sve snage da razmišlja - ne obraćajući pažnju ni na šta
drugo - oko njega se čuje vika, bat koraka... ali doktor Svenson odmahuje
glavom i nastavlja dalje prema - prema - onome što je upravo ugledao! U
prvoj viziji gospođice Pul - o gdi Stern - muškarac na sofi je bio Artur
Traping sa još svežim ožiljcima od procesa. Sećanje je bilo još od one večeri
kada je ubijen - upravo pola sata pre ubistva... a kada se gospođica Pul
okrenula da uzme vino, Svenson je u ogledalu na zidu preko puta... kao i u
ogledalu u senci koje se videlo kroz poluotvorena vrata ugledao... sasvim
jasnu figuru Rodžera Baskomba.
Nije mogao da se odupre tome. Okrenuo se u očaju prema gospođici
Tempi i ponovo ga je preseklo u srcu kada je susreo njen bezizražajan
pogled. Aspič mu je oteo torbu, a dragoni su ga divljački uhvatili za ruke.
Pukovnik je opet zamahnuo pendrekom i mračna sudbina se svom silinom
spustila na doktora Svensona.

POGLAVLJE DESETO

NASLEDNICA

Grof Dorkanc je sve zajedno - gospođicu Tempi, gospođicu Vandarif,

gđu Stern i dvojicu vojnika - odveo preko mračne rampe u amfiteatar.
Prostorija je bila isto onako sumorna kao što je se gospođica Templ sećala.
Pogled joj je odmah pao na prazan sto sa kaiševima i na gomilu drvenih
kutija ispod stola sa otvorenim poklopcima i postavom od narandžastog filca
- prizor pred kojim su joj se oduzele noge. Grof Dorkanc je čeličnim stiskom
dohvatio za rame, a onda se osvrnuo da vidi da li su ostali stigli. Klimnuo je
i predao je gđi Stern, koja je stala između ove dve žene u belim ogrtačima i
čvrsto ih stegla za ruke. Iako je u dubini duše osećala bes, gospođica Tempi
je od straha uzvratila stiskom. I pored svega, izbegavala je da pogleda ovu
ženu u oči. Grof je spustio svoj čudovišni šlem na sto na kom je bio pamučni
čaršaf pun mrlja od rđe (ili je to bila krv?) i prišao ogromnoj školskoj tabli.
Brzim širokim pokretima je ispisao: „I TAKO ĆE BITI PREPOROĐENE".
Gospođica Templ se iznenadila, jer joj je rukopis izgledao poznato, kao da
ga je ranije negde videla, ne samo prethodni put u amfiteatru. Bezuspešno je
grizla usnu i pokušavala da se seti odakle joj je rukopis bio poznat. Nije
uspevala da prizove u pamćenje gde je to moglo da bude. Grof je spustio
kredu na tacnu i okrenuo se prema njima.
„Gospođica Vandarif će biti prva", odjeknuo je njegov gromki glas,
„Treba da prisustvuje proslavi, pa mora da se oporavi od inicijacije. Draga
moja, ovo je prvo u nizu zadovoljstava koja vam se spremaju za gala veće."
Gospođica Vandarif je progutala pljuvačku i usiljeno se nasmešila.
Iako je samo nekoliko trenutaka pre toga bila izuzetno vesela, ova prostorija
i mračni grofov nastup su joj ponovo ulili strah. Ovakvi ljudi, mislila je
gospođica Tempi, probudili bi strah i u gvozdenom kipu sveca.
„Nisam ni znala da ova prostorija postoji", rekla je Lidija Vandarif
tiho. „Naravno, u kući ima toliko soba, a moj otac... on je... uvek zauzet
poslom..."
„Sigurno je mislio da vas nauka ne zanima, Lidija" nasmešila se gđa
Stern. „Ima sigurno još radionica i ostava za koje ne znate!"
„Sigurno ima." Gospođica Vandarif je klimnula. Pogledala je prema
praznoj neosvetljenoj galeriji, neočekivano štucnula i odmah rukom prekrila
usta. „Da li će biti nekoga u publici?"
„Naravno", rekao je grof. „Vi ćete biti naš primer. Ceo svoj život,
draga moja, služili ste ocu. Večeras ćete služiti našim ciljevima i svom
budućem mužu, a što je još važnije, gospođice Vandarif, služićete sebi. Da li
me razumete?"
Blago je odmahnula glavom pokazujući da ne razume.
„Onda još bolje", odgovorio je, „verujte mi... razumećete."
Grof je zavukao ruku ispod svoje zaštitne kecelje i izvadio srebrni sat
na lancu.
„Gdo Stern, da li biste stali tamo sa gospođicom Vandarif?"
Gospođica Tempi je uzela vazduh skupljajući hrabrost kada joj je
Karolina ispustila ruku da bi odvela Lidiju do stola. Grof ih je propratio
pogledom a onda mahnuo glavom dvojici meklenburških vojnika.
Gospođica Tempi nije stigla ni da se pomeri, a vojnici su je već
zgrabili i podigli na vrhove prstiju. Grof je skinuo zaštitne rukavice i ubacio
ih jednu za drugom u prevrnuti mesingani šlem. Glas mu je bio oštar i
zastrašujuć kao kasapski nož.
„Što se tiče vas, gospođice Tempi, prvo ćete sačekati da se sve završi
sa gospođicom Vandarif. Posmatraćete je, a od tog prizora će vas sve više
hvatati strah, jer ste se u svemu ovome potpuno izgubili sebe. Vaše biće će
pripadati meni. A što je još gore - reći ću vam sada da biste razmišljali o
tome - svoju samovolju, meni ćete poveriti na čuvanje sasvim dobrovoljno, s
radošću i zahvalnošću. Kada se budete sećali proteklih dana i svog
samovoljnog ponašanja izgledaće vam kao obično dečje glupiranje - ili kao
nestašluk kućnog ljubimca. Stidećete se toga. Verujte mi, gospođice Tempi,
preporodićete se, postaćete smerni i mudri... ili vas neće biti."
Zurio je u nju. Gospođica Tempi mu ništa nije odgovorila - nije bila u
stanju.
Grof je prezrivo otpuhnuo, izvadio sat iz džepa, namrštio se i vratio ga
na mesto.
„Bilo je nekih problema napolju u predvorju", rekla je gđa Stern.
„Čuo sam", brundao je grof. „Bez obzira, ovoliko... kašnjenje - a
buduće pristalice već čekaju. Čini mi se da sam pogrešio što nisam poslao
vas."
 Čuo je kako se na drugom kraju otvaraju vrata i krenuo u tom pravcu.
„Da li imate predstavu koliko je sati, madam?" galamio je u mraku, a
onda pošao nazad i čučnuo ispod stola među kutije. Iz mraka je izronila
figura oniže zgodne devojke sa tamnosmeđom kosom u uvojcima, okruglim
licem i širokim osmehom. Imala je masku od paunovog perja i bleštavu
haljinu boje meda sa srebrnim resama oko grudi i rukava. U rukama, koje su
joj bile otkrivene, nosila je nekoliko zatvorenih metalnih bočica. Gospođica
Tempi je bila sigurna da je odnekud poznaje - bilo je to veće puno
pretpostavki i sumnji - a onda se setila: gospođica Pul, treća žena u kočiji za
Haršmort, koju su te noći podvrgli procesu.
„Pobogu, gospodine grofe", odgovorila je gospođica Pul vedro.
„Sasvim sam svesna, ali verujte da nije bilo načina da se izbegne ovo
kašnjenje. Stvar se toliko odužila da je postalo opasno..."
Ugledala je gospođicu Tempi i zastala.
„Ko je ova ovde?" upitala je.
„Selest Tempi - pretpostavljam da ste se upoznale", rekao je grof.
„Zašto se odužilo?"
„Ispričaću vam posle." Gospođica Pul je prešla pogledom preko
gospođice Tempi, pokazujući nimalo diskretno da ne želi da priča o razlogu
svog kašnjenja a onda se okrenula i detinjasto mahnula gđi Stern. „Biće
dovoljno ako vam kažem da sam morala čak da presvučeni haljinu - zbog
onog narandžastog praha, znate već - pre nego što počnete da se ljutite, reći
ću da je to trajalo tek koliko je doktoru Lorencu trebalo da spremi za vas ovu
dragocenu glinu"
Onda je pružila grofu bočicu i laganim korakom prišla gospođici
Vandarif ponovo ozarena i nasmejana.
„Lidija!" vrisnula je i uzela gospođicu Vandarif za ruke dok ih je,
kako se gospođici Tempi činilo, gđa Stern posmatrala s pažnjom i brižljivo
se osmehivala.
„Oh, Elspet!" vikala je gospođica Vandarif. „Tražila sam te u hotelu!"
„Znam, draga, tako mi je žao, morala sam da odem van grada."
„Ali, bilo mi je strašno loše!"
„Jadno dete! Zar nije Margaret bila tamo?" - .i
Gospođica Vandarif je ćutke klimnula i šmrknula, kao da je htela da
kaže da joj Margaretina uteha ne znači mnogo i da to gospođica Pul dobro
zna. „U stvari, gospođica Tempi je došla prva", rekla je gđa Stern vrlo
odmereno.
„Ona i Lidija su imale dosta vremena za razgovor pre nego što je gđa
Maršmur došla."
Gospođica Pul ništa nije rekla, samo je bacila pogled na gospođicu
Tempi i neprijateljski je odmerila. Dok joj je odgovarala istom merom,
gospođica Tempi se selila onog sukoba u kočiji - kada je ubola gospođicu
Pul u oči - i znala da je u pamćenju ove žene, i pored procesa, to poniženje
ostalo kao ožiljak od korbača. Što se tiče svega ostalog, gospođica Pul je bila
vrlo vesele naravi i gospođica Tempi se osećala sasvim prijatno u njenoj
blizini, ugodno kao da je pojela celu funtu slatkog butera. Gđa Maršmur
(onako nadmena i dramatična) i gđa Stern (zamišljena i suzdržana) delovale
su kao da su teški dani ostavili traga na njihovom životu, dok je beskrajna
razdraganost gospođice Pul delovala više kao poricanje svega toga. Za
gospođicu Tempi je to bilo sve odbojnije, jer ako se i predstavljala kao
Lidijina prijateljica to je onda bilo samo zato da bi što bolje odradila onaj
grozni deo posla sa filterom.
„O da, Lidija i ja smo baš lepo popričale", rekla je gospođica Tempi.
„Naučila sam je kako se kopaju oči glupavim damama koje hoće više nego
što mogu."
Gospođici Pul se zaledio osmeh na licu. Pogledala je prema grofu -
koji je i dalje bio zaokupljen kutijama, bočicama i komadima bakarne žice -
a onda se obratila gđi Stern dovoljno glasno da je svi čuju.
„Propustila si toliko zanimljivih stvari na imanju g. Baskomba - ili
bolje Lorda Tara, zar ne? - jedan od razloga što smo zakasnili bilo je to što
smo morali da uhvatimo i uklonimo prinčevog lekara, doktora... kako se ono
zvaše? neki tip, više nije među živima, naravno. Drugi razlog je jedna naša
je odbojna prema sakupljanju, ali ništa strašno, osim što je na kraju izazvala
vrlo ozbiljan problem - mada doktor Lorenc kaže da će sigurno moći da
popravi stvar..."
Ponovo je pogledala grofa. Prestao je sa poslom i slušao, bez ikakvog
izraza na licu. Gospođica Pul se pravila da to ne primećuje i ponovo se
obratila gđi Stern dok joj je na uglovima napućenih usta igrao lukav osmeh.
.,Ima nešto čudno - a mislim da bi te to veoma zanimalo, Karolina - ta
Eloiza Dižong je negovateljica dece Artura i Šarlote Traping."
„Znači tako", rekla je Karolina oprezno, kao da ne zna na šta
gospođica Pul cilja ovim komentarom. „A šta se dogodilo sa tom ženom?"
Gospođica Pul je pokazala rukom prema mračnom prolazu iza sebe.
„Eno je tamo, u drugoj sobi. Ideja g. Krabea je da tu njenu hrabrost i prkos
iskoristimo, pa sam je dovela ovde na inicijaciju."
Gospođica Pul je sada gledala grofa, zadovoljna što mu pruža
informaciju koju ovaj do tada nije imao.
„Bila je bliska sa Trapingovima?" upitao je.
„I sa Ksonkom, naravno", rekla je gospođica Pul. „Preko Ksonka smo
je doveli na imanje lorda Tara."
„Je li nešto otkrila? Nešto o pukovnikovoj smrti ili - ili o..." grof je
mahnuo glavom prema Lidiji, vrlo suzdržano, što nije bilo tipično za njega.
„Koliko ja znam, nije - ali zamenik ministra je bio poslednji koji je
ispitivao.
„Gde je g.Krabe?"upitao je.
„Možda bi, gospodine grofe, bilo bolje da razgovarate prvo sa
doktorom oni, zbog štete koju je ova žena napravila - setićete se ko je još bio
prisutan na lmanju lorda Tara - tako da bi vam doktor Lorenc bio vrlo
zahvalan ako bi mogao da se posavetuje sa vama."
„Stvarno?" nacerio se grof.
Nasmešila se.„Vama zapravo treba dvojnik, gospodine, jer se vaše
znanje traži na više mesta istovremeno! Obećavam da ću učiniti sve da iz te
dame izvučem neki podatak - izgleda da je mnogo ljudi prizi valo
pukovnikovu smrt.
„Zašto to mislite, Elspet?" upitala je Karolina.
Gospođica Pul je odgovarala i dalje gledajući u grofa. „Ja samo
ponavljam reči zamenika ministra. Kako je pukovnik bio u kontaktu sa
toliko različifh grupa, bio je u odličnoj prilici da prenosi i otkriva... tajne."
„Ali mi smo svi ovde složni", rekla je Karolina.
„A pukovnik je ipak ubijen." Gospođica Pul se okrenula Lidiji, koja se
zbunjeno osmehivala i slušala razgovor. „Kada su u pitanju tajne... nikad nisi
siguran ko koliko zna, zar ne?"
Grof je naglo zgrabio šlem i rukavice. To ga je dovelo korak bliže
gospođici Pul koja se instinktivno povukla malo unazad.
„Vi ćete inicirati prvo gđu Vandarif", promumlao je, „a onda
gospođicu Tempi. Posle toga, ako bude vremena - ponavljam, isključivo ako
bude vremena - iniciraćete i ovu treću ženu. Vaš zadatak je da obavestite
prisutne o našem radu, a ne da radite samu inicijaciju."
„Ali zamenik ministra..." počela je gospođica Pul. „Vi nemate nikakve
veze sa njim. Vi, gđo Stern, pođite sa mnom." „Gospodine?"
Videlo se da je gđa Stern očekivala da će ostati u amfiteatra. „Ima i
važnijeg posla", prosiktao je, a onda se okrenuo jer su ušla dvojica
muškaraca sa zaštitnim keceljama i šlemovima. Vukli su između sebe
klonulo telo neke žene.
„Gospođice Pul, vi ćete se obratiti gledaocima, ali ne pokušavajte da
upravljate mašinom." Onda je viknuo prema vrhu galerije koji je bio u
mraku. „Otvorite vrata!"
Okrenuo se, u dva koraka došao do izlaza i nestao.
Gđa Stern je zabrinuto pogledala gospođicu Tempi, zatim gospođicu
Lidiju , a onda ugledala nasmejano lice gospođice Pul od čije vitke figure se
odmakla, po njenom mišljenju napokon - gđa Stern, u strogoj tamnoj haljini,
pomakla sa svog mesta.
„Videćemo se još, sigurno", rekla je gđa Pul.
„Nadam se", odgovorila je gđa Stern i krenula za grofom.
Gospođica Pul je mahnula rukom prema dvojici grofovih ljudi.Uskoro
zatim otvorila su se vrata i ljudi su počeli da naviru, šapućući među sobom
zatim bi ugledali prizor na podijumu. „Podignimo našu milu Lidiju na sto.
Molila bih vas, gospodo."
Sada je gospođica Vandarif bila izložena ovom surovom mučenju,
dvojica maklenburških vojnika su čvrsto držala gospođicu Tempi između
sebe. Gospođica Pul joj je gurnula zamotuljak vate u usta da ne bi vikala.
Pokušala je da pomeri jezikom, ali je onako natopljen samo još dublje klizio
niz jezik, pa se plašila da ga ne proguta i ne uguši se. Pitala se da li je gđa
Dižong bila sa doktorom Svensonom sve do kraja. Izbile su joj suze na oči
kad se setila ovog divnog čoveka, ali se trudila da ne zaplače jer zapušenog
nosa ne bi nikako mogla da diše. Doktor Svenson... izdahnuo je na imanju
lorda Tara. Ali, nešto joj nije bilo jasno - Rodžer je bio u vozu za Haršmort a
ne na imanju. Zašto bi neko uopšte išao tamo? Ponovo se setila one pločice
od plavog stakla... ranije je mislila da je imanje Tarovih bilo mamac za
vrbovanje Rodžera. A možda je zapravo bilo obrnuto - da bi se domogli
imanja prvo su morali da dođu do Rodžera.
Onda je još jedna neugodna misao prošla gospođici Tempi kroz glavu
-poslednji događaji zabeleženi na pločici - okovana vrata i prostorija sa
visokom tavanicom... muškarac širokih ramena nagnut nad stolom, na stolu
žena... to je pločica nađena kod pukovnika Trapinga. Muškarac pored stola
je bio grof. A žena... nju gospođica Tempi nije prepoznala.
Iz ovih misli su je trgli prigušeni urlici Lidije Vandarif, zavijanje
mašine i nepodnošljiv miris. Gospođica Pul je stajala pored stola i
objašnjavala publici svaki deo procesa kao da se radi o nekom kulinarskom
specijalitetu - njena vedrina i entuzijazam bili su u potpunoj suprotnosti sa
prizorom žene na stolu koja je zajapurenog lica izvijala kičmu, grčila prste i
urlala od neopisivog bola. Na veliko zaprepašćenje gospođice Tempi,
gledaoci su šaputali i aplaudirali posle svakog bitnog momenta, posmatrajući
ceo događaj kao cirkusku predstavu. Da li su uopšte znali ko se pred njima
grči u mukama – lepotica, član kraljevske porodice, miljenica novinara,
naslednica prestola u jednom carstvu. Oni su videli samo to da se neka žena
grči i uvija, a da druga objašnjava koliko je to zapravo dobro. Činilo joj se
da je ovo sažetak celog života Lidije Vandarif.
Međutim, kada se sve završilo, gospođica Tempi je bila ogorčena.
Znala je da se ne može osloboditi dvojice vojnika, ali je isto tako znala da
su trenuci ove grozote i haosa bili jedina prilika da nešto pokuša. Međutim
čim su grofovi ljudi odvezali Lidiju i pomogli joj da se onako ošamućena
otetura i udalji od stola - dok joj je gospođica Pul sa lažnom ljubaznošću
nešto šaputala uvo - vojnici su krenuli dalje i dovukli gospođicu Tempi na
upražnjeno mesto. Počela je da se rita, ali su je odmah uhvatili za noge i
čvrsto slegli. Za samo nekoliko sekundi našla se na leđima, na pamučnoj
prostirci još toploj i mokroj od Lidijinog znoja, sa kaiševima čvrsto
stegnutim oko struka. Sto je bio nakrivljen tako da je publika sa galerije
mogla da joj vidi celo telo, a ona samo odblesak vrelih parafinskih lampi i
masu neprepoznatljivih mračnih lica - brižnih i zabrinutih za njen život kao
oni što u klanici čekaju pored preplašene životinje i drže prazne tanjire.
Gledala je kako se Lidija tetura - lice joj je bilo sjajno, mokra kosa joj
se lepila za vrat, pogled mutan a usta poluotvorena - gospođica Pul ju je
pratila žustro je ispitujući. Gospođica Tempi je drhteći sagledala tok svog
čudnog kratkog života - obično smenjivanje dadilja i tetki, pretendenata i
udvarača, ništa drugo do poslednjeg Baskomba, Pula, Maršmura... a sada će
je naterati da im se pridruži, jer su joj istupeli oštrice zuba i snagu usmerili u
pravcu koji njima odgovara, njenu hrabrost i odrešitost upregli su u svoj
jaram.
A šta bi ona drugo? Videla je sasvim jasno kako je proces učinio gđu
Maršmur i gospođicu Pul potpuno slobodnim, a nije ni sumnjala da će sada i
Lidija Vandarif imati čeličnu volju. Čak je i za Rodžera vrlo dobro znala -
kada joj se u mislima pojavio njegov lik, uz plačljiv jecaj je uzdahnula preko
komada vate - da ga obuzdava pristojnost ukorenjena u strahu i stidljivoj
požudi. Nisu postajali mudri - dovoljno joj je da se seti kako Rodžer nije
mogao da poveže njene nedavne postupke sa njenom ličnošću dok su bili
vereni - ali dobijali su neku žestinu. Gospođica Tempi se zagrcnula jer joj se
zamotuljak vate spustio grla. Ona je već posedovala žestinu. Nisu joj trebale
ove gluposti. Da ima snagu muškarca i bič svog oca, ovi divljaci bi odavno
klečali pred njom.
Međutim, gospođica Tempi je shvatila još nešto - ni ne slušajući šta
gospođica Pul objašnjava - a to je da se suština ove borbe svodi na snove.
Gđa Maršmur je došla iz bordela, gđa Stern iz povučenog života udovice, a
gđa Pul, maštala da će se udati za princa na belom konju... i sve je to
gospođica mogla da razume. Ali, ono što oni nisu mogli da razumeju - što
niko nije počev od njenog surovog oca, preko tetke i Rodžera, do grofa i
grofice i ovog divljačkog silovanja - jeste koliko su njene želje specifične,
koliko su njeni snovi obasjani suncem, provetreni na vlažnom vazduhu,
natopljeni morskom solju. U mislima je videla delove Blagovesti Oskara
Vejlanda, izraz iznenađenja na Marijinom licu i sjajno plavetnilo ruku sa
noktima boje kobalta , , pritiskaju podatno meso... a opet, znala je da su
njene želje, koliko god bile uspaljene od tog grubog fizičkog kontakta,
nastale zapravo negde drugde... njene boje - pigmenti njenih potreba -
postojale su i pre umetnikovog prikaza: smrvljeni sirovi minerali i
neprerađene soli, perje i kosti, školjke iz kojih curi ljubičasto mastilo dok
leže još mokre na stolu i zaudaraju na more.
Srce gospođice Tempi se više nije stezalo od straha, nego pucalo od
besa. Znala je da neće umreti, njihov cilj je samo da je iskvare - osećala se
kao da će preskočiti čin smrti i odmah preći u fazu kada duša počinje da
truli, da se raspada zbog crva koje će joj oni sada uneti u glavu. To neće
dopustiti. Boriće se protiv njih. Ostaće ono što jeste bez obzira na sve - bez
obzira - i sve će ih pobiti! Okrenula je glavu na stranu, jer se jedan od
grofovih pomoćnika nagnuo da joj umesto bele maske stavi metalne naočare,
koje je potom snažno stegao a crna guma joj se odmah priljubila uz kožu.
Hladne metalne ivice su joj se tako urezale da je zacvilela od bola. Struja
samo što nije prošla kroz bakarne žice. Gospođica Tempi je znala da je samo
nekoliko sekundi deli od agonije, a jedino što joj je preostalo bilo je da
zabaci glavu i čvrsto ubedi sebe da je Lidija Vandarif najobičnija kukavica a
da će ona sama sve to izdržati. Treba samo da se trza i jauče da bi ih ubedila
da im je postupak uspeo.
Dva vojnika su unela gospođicu Dižong, mlitavu i nesvesnu, i spustili
je na pod. Nesrećnica je bila vezana belim konopcem, a kako joj je kosa
padala preko lica, gospođica Tempi nije mogla da odredi da li je lepa i
koliko je stara. Opet se zagrcnula zbog vate u ustima i povukla kaiševe.
Međutim još nisu pritisnuli okidač. Proklinjala ih je što toliko
odugovlače. Pobrinuće se da jednom svi budu mrtvi. Sve će ih kazniti. Ubili
su Čenga. Ubili su Svensona. Ali ovo neće biti kraj... gospođica Tempi nije
mogla da dozvoli da...
Povez na glavi bio čvrsto stegnut, gospođica Tempi je čula pucketanje
i odmah zatim glasne povike gospođice Pul - zatim još pucnjeva, a
gospođica Pul je počela da besni i viče i prestravljeno da urla. Onda je urlik
nadjačala lomljava koja je zatresla i sto na kom je bila gospođica Tempi, a
zatim se proneo još jači hor glasova... osetila je dim i vreo plamen na svojim
tabanima! Nije mogla da govori ni da se kreće, a kroz debele zaštitne
naočare imala je samo mutnu sliku tavanice koja je bila u potpunom mraku.
Šta se desilo sa svetlom? Da se nije srušio krov? Da ona „pucnjava" nije bilo
pucanje greda na trošnoj tavanici? Na stopalima je osećala sve jaču toplotu.
Neće je valjda ostaviti da izgori?
Nečija šaka joj je zgrabila ruku. Pokušala je da se uhvati za tu osobu,
ko god bio - nije mogla da okrene glavu, ništa se nije videlo kroz gusti dim -
i da ga stegne - moraju da je oslobode, moraju! Suzdržavala je jecaj i grčila
prste na nogama, izmičući stopala od plamena. Srce joj je poskočilo od
straha kada se ona nepoznata ruka otrgla - ali, onda je počela da joj
otkopčava kaiševe. Baš je blesava - kako da je oslobodi ako ga sve vreme
bude držala za ruku? Posle nekoliko trenutaka, povez se olabavio i ruke su
joj bile slobodne. Njen spasilac je prešao na kaiševe kod nogu, a ona je bez
razmišljanja krenula rakama ka licu i skinula masku. Zaštitne naočare su
spale, a gospođica Tempi se uhvatila za debelu bakarnu žicu i podigla u
sedeći položaj.
Nepoznata muška ruka je otkopčala i ostale kaiševe, a onda se zavukla
ispod njenih nogu i leđa da bi je podigla sa stola i spustila na pod. Bila je
zgrožena nad takvom drskošću - u svilenim ogrtačima se osećala kao da je u
donjem vešu, bez obzira na okolnosti bila je šokirana ovakvom intimnošću -
i zamahnula teškim zaštitnim naočarima dok je drugom rukom vadila mokri
zamotuljak iz usta. Svuda je bio gust dim - sa druge strane stola širio se
plamen, a užarena narandžasta linija razdvajala je galeriju od podijuma i
blokirala izlaz. Iz tog pravca je dopirala vika, a siluete su nestajale u mraku.
Duboko je udahnula i zakašljala se od prljavog vazduha. Spasilac je držao
gospođicu Tempi oko struka i naginjao se ramenom ka njoj. Nanišanila ga je
pravo u potiljak.
„Ovuda! Da li možete da hodate?"
Spustila je ruku - taj glas, nije bila sigurna - čovek je povukao dole,
ispod gustog sloja dima. Oči su joj se razrogačile, delom od radosti što vidi
svog spasioca, a delom i zbog toga što je on izgledao jezivo, kao da se do nje
probijao kroz pakao.
„Da li možete da hodate?" ponovo je viknuo doktor Svenson.
Gospođica Tempi je potvrdila i opustila ruku u kojoj je stiskala
zaštitne naočari, poželela je da mu se baci u naručje, što bi i učinila da je nije
povukao i kazao prema drugoj ženi - gospođici Dižong? - stigla je sa imanja
Tarovih i zgrrčena čučala pored polukružnog zida amfiteatra sa doktorovim
kaputom prebačenim preko nogu.
„Ali ona ne može!" nadvikivao je lomnjavu i požar. „Moramo da joj
pomognemo!"
Doktor je uzeo ženu pod ruku, a gospođica Tempi je poduhvatila sa
druge strane. Teturajući se, uspeli su da je podignu. U dubini duše gospođica
Tempi je bila vrlo sumnjičava, zapravo ljuta što su prihvatili ovu ženu za
saveznika, ali ako ništa drugo, sada je već mogla sama da hoda, čak je i
mrmljala nešto doktoru Svensonu. Gospođica Pul ju je opisala kao
„zavedenu od strane Fransisa Ksonka", zar ne? Zar nije bila jedna od onih
njihovih što poseduju poverljive informacije? Gospođica Tempi nije nimalo
bila raspoložena za društvo ovakve osobe, a još manje da gleda kako joj
doktor Svenson brižljivo gladi kosu i sklanja sa znojavog lica. Onda je
začula korake i oštro šištanje - vodom su polivali plamen - zakašljala se od
talasa dima i pare koji joj je uleteo u lice. Doktor se nagnuo preko gospođice
Dižong i doviknuo.
„Čeng! Tamo je jedna - mašina - dragon - nikako - staklene knjige!"
Gospođica Tempi je klimnula, ali nije razumela šta joj govori. Mnogo
drugih stvari joj je skretalo pažnju: usijani metal i komadi izlomljenog
drveta pod nogama. Jedom rukom je pridržavala ženu a drugom, ispruženom
napred, pokušavala u mraku da napipa put. Šta se dogodilo sa lampama? Od
onako zaslepljujućeg svetla ostao je samo treperav narandžasti odblesak, kao
slabi zrak zimskog sunca koji se jedva probija kroz maglu - šta se dogodilo
sa gospođicom Pul? Doktor Svenson se okrenuo - osetio je neko komešanje
iza sebe - i prebacio celu težinu ženinog tela na gospođicu Tempi. Ona se
zateturala a doktor je pogurao napred. Videla ga je kako ispruža revolver u
mrak i čula kako viče.
„Bežite! Odmah!"
Gospođica Tempi se blago povila, prebacila tešku ženinu ruku preko
svog ramena, a onda se ispravila, uhvatila je drugom rukom oko struka i
pokušala da podigne svu težinu njenog tela. Žena se kretala na vrhovima
prstiju. Išle su niz nagnutu rampu nadajući se da će im inercija pomoći.
Zaletele su se i udarile u zid na krivini, obe jauknule, vratile su se nazad i
skrenule. Gospođica Tempi je u mrklom mraku konačno uspela da se uputi u
pravcu izlaza. Međutim, nogama su zakačile o nešto meko i obe su se istog
trenutka srušile na pod, pad im je ublažilo nepomično telo o koje su se
saplele. Gospođica Tempi je napipala kožnu odeću - kecelju, bio je to jedan
od grofovih pomoćnika - a onda oseti lepljiv trag na podu. Obrisala je prste o
kožnu kecelju, podvila noge ispod sebe i uhvatila gospođicu Dižong ispod
ruku podižući je sa poda. Povukla ju je još jednom - i uzdahnula, jer prosto
nije bila stvorena za ovakav napor - a onda ispred sebe napipala vrata. Nisu
bila zaključana, a ni leš nije blokirao prolaz. Još jednom je udahnula i
povukla gospođicu Dižong kroz osvetljeni luk, prema svetlosti i svežem
vazduhu.
Žustrim pokretima je vukla ženu po tepihu dok je mogla, a onda se
saplela o njene noge i pala na pod. Četveronoške je otpuzala do otvorenih
vrata i provirila tražeći doktora Svensona. Dim je počeo da kulja u sobu.
Doktora nije bilo, pa je zalupila vrata i oslonila se na njih da bi udahnula
malo čistog vazduha.
Našle su se u svlačionici. Iz amfiteatra je dopiralo komešanje, a iz
hodnika sa ogledalima ubrzani bat koraka. Gospođica Tempi je gledala ženu
pored sebe, koja je upravo pokušavala da stane četvoronoške, i primetila da
su joj tabani crni a ivice svilenog ogrtača nagorele,
 „Da li me čujete?" rekla je gospođica Tempi nestrpljivo. „Gospođice
Dižong? Gospođice Dižong."
Žena se okrenula u pravcu iz kog je dolazio glas. Dok joj je kosa
padala na lice, pokušavala je da se okrene u ogrtaču koji joj je, zajedno sa
doktorovim šinjelom, sputavao noge. Gospođica Tempi je uzdahnula i
kleknula pored nje, trudeći se da deluje ljubazno i brižljivo, jer je znala -
bolje reći osećala - da imaju još samo nekoliko dragocenih trenutaka.
„Ja se zovem Selest Tempi. Ja sam prijateljica doktora Svensona. On
je ostao iza nas - stići će nas, sigurno - ali ako nas dve ne pobegnemo, sav
njegov trud će biti uzaludan. Da li me razumete? Nalazimo se u vili u
Haršmortu i ovi Iju ovde hoće da nas ubiju."
Žena je treptala očima kao gušter na suncu. Gospođica Tempi ju je
uhvatila za bradu.
„Da li me razumete?"
Žena je klimnula. „Izvinite... oni su..." Mlatarala je rukom u prazno i
pokazivala neodređeno. „Ja ne mogu da mislim..."
Gospođica Tempi je odmahnula rukom, i držeći je i dalje za bradu,
veštim pokretom prstiju sklonila joj kosu sa lica. Bila je starija od gospođice
Tempi - u ovako iscrpljenom stanju nije se moglo proceniti koliko starija - a
kako je bila uspavana, na licu joj se ocrtavala prefinjena punoća što je u
gospođici Tempi izazvalo neko čudno sažaljenje i odbojnost. „ To što ne
možete da razmišljate, nije nikakav problem." Gospođica Tempi se
usiljeno nasmešila. „Ja ću razmišljati za obe - zapravo, tako mi je i lakše.
Ali, ono što ne mogu, to je da hodam za obe. Ako mislite da se izvučemo iz
ovoga – zaista izvučemo, gospođice Dižong - morate sami da hodate."
„Eloiza", prošaputala je.
„Molim?"
„Zovem se Eloiza."
„Odlično. Tako je lakše."
Gospođica Tempi se nije usudila da otvori vrata na suprotnom kraju,
jer je znala da je hodnik pun posluge i vojnika - ali, zašto nisu gasili požar sa
ove strane i prolazili kroz ovu prostoriju, nije imala pojma. Da li je zabrana
ulaska, toliko prisutna u zavereničkim planovima, u tajne prostorije kao što
je ova važila među poslugom čak i u vanrednim situacijama? Okrenula se
prema Eloizi koja je i dalje klečala na podu i držala komad odeće -
verovatno haljinu u kojој je došla.
„ Celu su je iscepali", rekla joj je gospođica Tempi i prišla otvorenim
ormančićimа. „Tako oni rade. Bolje okrenite glavu..."
„ Hoćete da se presvučete?" upitala je Eloiza pokušavajući da ustane.
Gospođica Tempi je zatvorila ormančić i iza vratanca ugledala
ogledalo. Osvrnula se unaokolo i našla jednu drvenu stolicu.
„ Ma, ne", odgovorila je, „hoću da polomim staklo."
Iako je zažmurila i trznula se nazad kada se razneo udarac, gospođici
Tempi je njegovo razaranje predstavljalo veliko zadovoljstvo. Kad god bi
zamahnula, zamislila bi drugog protivnika - Spraga, Farkuhara, groficu,
gospođicu Pul - a sa svakim pokretom, lice joj je sve više blistalo od
zadovoljstva. Kada je napokon pravila rupu na ogledalu, iako ne dovoljno
veliku da kroz nju prođe, okrenula se prema gospođici Dižong i znalački joj
pokazala. „Tamo se nalazi jedna tajna prostorija", prošaputala je, a kada je
gospođica
Dižong neubedljivo klimnula, ona se okrenula i zamahnula još
jednom. Ovim poslom bi se zabavljala još sigurno pola sata, lomeći staklo
čas ovde čas udarajući u svaki komad koji je visio. Ali je ipak zastala,
spustila stolicu i brzo prišla iscepanoj Eloizinoj haljini. Prostrla je na pod da
se ne poseku kada kroče kroz razbijeno ogledalo. Kada su ušle, gospođica
Tempi je pokupila haljinu i zamotala je i bacila na drugi kraj prostorije.
Poslednji put se osvrnula za sobom zabrinuta što ih doktor još nije sustigao, i
dohvatila vrata ormančića da bi prikrila razbijeno ogledalo. Onda se obratila
Eloizi koja je obavijala oko sebe šinjel svog nesrećnog prijatelja.
„Naći će nas on", rekla je gospođica Tempi. „Hoćete da me uhvatite
pod ruku?"
Blede u licu, sa tragovima gari na koži, u svilenim ogrtačima koji su
dobijali crvenu nijansu na zaslepljujućem svetlu lampi, išle su mračnim
prolazom i nisu progovarale ni reč. Gospođica Tempi je pre svega htela da
se skloni od požara, a tek onda da odluči kuda da pobegnu i kako da se
maskiraju... ipak, na svakoj krivini je osluškivala i okretala se, nadajući se da
će je neki trag odvesti do doktora. Da li je moguće da ih je spasao i žrtvovao
se za njih - i što je još gore, ostavio gospođicu Tempi sa osobom koju niti
poznaje niti ima razloga da joj veruje. Osećala je kako se Eloiza celom
težinom oslanja na njenu ruku i ponovo u mislima čula kako im doktor
dovikuje da beže, da odmah beže... i požurila napred.
Došle su do mesta na kom se uska staza račvala. Levo je išao prolaz
koji je na kraju bio zatvoren zidom i merdevinama u mraku, a desno debela
crvena zavesa. Gospođica Tempi je oprezno pružila ruku i jednim prstom
pomerua zavesu u stranu. Bila je to još jedna prostorija za posmatranje iz
koje se pružao pogled na prostrani salon u kom nije bilo nikoga. Da bi
poteru navela na pogrešan trag, morala bi da ostavi za sobom barem još
jedno polomljeno ogledalo. Pomerila se korak nazad od zavese. Eloiza ne bi
ni mogla da se popne uz step nice. Krenuli su hodnikom koji je išao sa leve
strane.
„Kako se osećate?" upitala je gospođica Tempi, trudeći se da se u
šapatu oseti toplina i samopouzdanje.
„Mnogo bolje", odgovorila je Eloiza. „Hvala što ste mi pomogli."
„Nema na čemu", rekla je gospođica Tempi. „Vi poznajete doktora,mi
smo stari saborci."
„ Svensona?" Gospođica Dižong je podigla pogled, a gospođica
Tempi joj je u glasu osetila nevericu - zbog visine, snage, glupavog ogrtača
koji je nosila -osetila je da joj se ponovo kvari raspoloženje.
„Tako je, treba da znate da smo se doktor, ja i još jedan čovek,
kardinal Čeng, udružili protiv izvesnih zlih ljudi, zaverenika. Ne znam koga
od njih poznajete - grofa Dorkanca, groficu Larker-Sforca, Fransisa Ksonka,
gospodina Aspiča, " jače je naglasila ovo ime i podigla obrvu, „Herald
Krabe, zamenik ministra spoljnih poslova i lord Robert Vandarif. Ima tu i
drugih manje važnih zlikovaca - gđa Maršmur, gospođica Pul - koje mislim
da poznajete - Karolina Stern, Rodžer Baskomb i još mnogo Nemaca - teško
je sve ukratko objasniti, ali očigledno ima veze sa princem od Meklenburga i
nekim čudnim plavim staklom od kog oni prave knjige, knjige koje sadrže,
ili preuzimaju, istinska sećanja, istinske doživljaje - sve je to izuzetno
neobično."
„Da, videla sam te knjige", prošaputala je Eloiza.
„Videli ste ih?" u glasu gospođica Tempi se osetilo razočaranje, jer je
čeznula da nekome opiše svoje zapanjujuće iskustvo u vezi sa knjigom.
„Pored svake od nas su stavili jednu takvu knjigu."
„Ko?" upitala je gospođica Tempi.
„Gospođica Pul i doktor... doktor Lorenc." Eloiza je progutala
pljuvačku. „Neke žene nisu izdržale... ubijene su."
„Zato što nisu htele da gledaju u knjigu?"
„Ne, ne - zato što jesu gledale. Ubile su ih same knjige."
„Ubile? Zato što su se zagledale u njih?"
„Mislim da je zato."
„Mene nisu ubile."
„Možda zato što ste jaki" odgovorila je Eloiza.
Gospođica Tempi je odmahnula. Retko kad je odbacivala
komplimente, čak kada je znala da im razlog leži negde drugde (kao na
primer kada je Rodžer hvalio njenu prefmjenost i smisao za humor, a u isto
vreme rukom joj obavijao struk i polako se spuštao niže), ali gospođica
Tempi se zaista sama otrgla od knjige zahvaljujući jedino svojoj snazi - što
je čak i nadmenoj grofici zapalo za oko, da li pomisao da je sve moglo da se
završi potpuno drugačije - da je mogla da nastrada - prošla joj je neka
neugodna jeza što je pomisao na knjige je bila tako primamljiva. Ali ipak,
nije nastradala – a što je najvažnije, gospođica Tempi je bila potpuno sigurna
da kada bi se ponovo zagledala u te knjige njihov uticaj na nju bi bio još
slabiji i ako je jednom uspela da se otrgne, znala je da bi mogla ponovo.
Okrenula se Eloizi i dalje sa prirnetnim nepoverenjem.
„I vi morate biti jaki, jer neprijatelji hoće da nas uvuku u svoje redove
- isto onako kako su vas odvukli na imanje Tarovih. Zato su nam obukli ove
ogrtače znate - da nas iniciraju i upoznaju naš um sa svojim podmuklim
planovima, da nas podvrgnu procesu kojim će našu volju potčiniti svojoj."
Zastala je i počela rukama da gladi ogrtač.
„Iako se ne bi moglo reći da je umesan... ovaj osećaj kada vam svila
klizi niz kožu... mislim... tako je..."
Eloiza se nasmešila, odnosno pokušavala da se nasmeši, jer joj je
donja usna podrhtavala.
„Znate... ja se ne sećam... znam da sam zbog nečega otišla na imanje
Tarovih, ali zašto, ne mogu da se setim."
„Bolje da nastavimo dalje", rekla je gospođica Tempi. Podigla je
pogled da proveri da li su joj niz lice i drhtave usne krenule suze i sa
olakšanjem videla da nisu. „Recite mi čega se sećate sa imanja Tarovih.
Gospođica Pul je spomenula Fransisa Ksonka i pukovnika Trapinga."
„Ja sam dadilja pukovnikove dece", rekla je Eloiza, „a poznajem i g.
Ksonka, koji je od pukovnikovog nestanka izuzetno pažljiv prema meni."
Uzdahnula je. „Znate, ja sam bliska sa sestrom g. Ksonka, pukovnikovom
ženom - a bila sam prisutna ovde, u haršmortskoj vili, one večeri kada je
pukovnik nestao." „Bili ste ovde?" upitala je naglo gospođica Tempi.
„Možda sam slučajno nešto videla ili čula tajni razgovor a da nisam ni znala
- nešto što bi probudilo radoznalost kod g. Ksonka a što bi mogao da upo-
trebi protiv svog brata i sestre, ili da prikrije svoj deo krivice zbog pukovni-
kove smrti."
„Da možda ne znate ko ga je ubio i zašto?" upitala je gospođica
Tempi. „Ne mogu ni da pretpostavim!" uzviknula je Eloiza. „Ali, ako su
vam oduzeli sećanje, onda su imali neki razlog", primetila je gospođica
Tempi.
„Da. Samo, da li je razlog to što sam čula nešto što nije trebalo? Ili
zato što su hteli da me vrbuju - zaista nema druge reči za to - da učestvujem
u svemu ovome?"
Ućutala je, suze su joj blistale u očima dok je rukom prekrivala usta.
Bila je očajna a gospođica Tempi je znala da je ta patnja iskrena, kao što je
znala bolje nego iko - posle ličnog iskustva sa knjigom - da i nepokolebljiva
duša može da poklekne pred izazovom. Ako se ne seća šta je uradila i još se
iskreno kaje, da li je važno šta se tamo zaista dogodilo? Gospođica Tempi
nije znala odgovor -kao što nije znala ni koliko je njena nevinost netaknuta.
Prvi put je dopustila da joj se u glasu oseti nota sažaljenja.
„Ali nisu uspeli da vas slome", rekla je. „Gospođica Pul je rekla grofu
i Karolini da ste bili vrlo nezgodni."
Eloiza je uzdahnula i odmahnula rukom. „Čim me je doktor spasao u
potkrovlju, uhvatili su ga. Ja sam onda uzela njegov revolver i odlučila da za
uzvrat ja spasem njega. U sred svega toga - izvinite, mnogo mi je teško da
pričam o tome - ja sam pucala u nekog muškarca. I ubila ga."
„To je dobro, ne brinite", odgovorila je gospođica Tempi. „Ja nisam
nikoga upucala, ali sam jednog ubila svojim rukama, a oko drugog mi je
pomogao točak na kočiji." Eloiza nije ništa rekla, pa je gospođica Tempi
nastavila dalje. „To sam ispričala, koliko sam mogla, kardinalu Čengu, koji
je ćutljiv čovek, što sam shvatila čim sam ga prvi put ugledala. Doktor ga je
maločas spomenuo - Čenga - baš sada, u amfiteatru - nisam ga ništa
razumela od onolike buke, dima i vatre - znate, primetila sam nešto čudno,
kada vam neki nadražaj zaokupira jedno čulo, odmah je i drugo paralisano.
Na primer miris dima i vatre su mi potpuno onesposobili čulo sluha. To me
tako fascinira da ne mogu da prestanem da razmišljam o tome."
Na trenutak su hodale ćutke, dok se gospođica Tempi nije setile toka
priče sa početka razgovora.
„Nego - da - zašto vam pričam o kardinalu Čengu - znate, moram vas
upozoriti da je to jedan opasan tip, krajnje opak čovek - koji je verovatno
ubio više ljudi nego što sam ja kupila cipela u životu - rekla sam mu da sam
ubila onu dvojicu i - bilo mi je zaista vrlo teško da pričam o tome - on mi je
na kraju rekao da osoba poput mene treba da nosi revolver - koji treba da
prisloni što čvršće uz telo onoga kog hoće da ubije. Da li razumete šta hoću
da kažem? Objašnjavao mi je šta da radim da bi mi pomogao da razrešim
ono što osećam. Tada još nisam umela da pričam o tim stvarima. Međutim,
sva ova dešavanja su nam pokazala u kakvom smo se svetu našli i šta sve
moramo biti u stanju da uradimo. Da niste ubili tog čoveka, da li biste vi i
doktor sada bili živi? A da me doktor nije oslobodio sa stola, da li bih ja bila
živa?"
Eloiza ništa nije odgovorila. Gospođica Tempi je gledala kako se ona
bori s nedoumicama i znala iz iskustva da se nakon savladavanja tih
nedoumica, shvatanja onoga što se dogodilo postajalo manje čista i nevina
osoba.
„Ubila sam vojvodu od Štaelmajera", prošaputala je Eloiza. „To je bio
atentat. Kako ne razumete - završiću na vešalima!" Gospođica Tempi je
zavrtela glavom.
„Oni koje sam ja ubila bili su obične siledžije", rekla je. „A taj
vojvoda sigurno nije bio ništa bolji - vojvode umeju da budu krajnje
odvratne." „Da, ali to nikoga nije briga."
„Nije tačno, jer mene jeste briga, kao i vas, a sigurna sam i doktora
Svensona - to je suština cele stvari. Za mišljenje mojih neprijatelja ne dajem
ni pet para."
„Ali - zakon - njima će pre verovati."
Gospođica Tempi je odmahivanjem rukom pokazala šta misli o
zakonu.
„Moraćete da odete odavde - možda će vas doktor povesti sa sobom u
Meklenburg, ili da kao pratnja moje tetke odete u obilazak alzaskih restorana
-uvek postoji neki izlaz. Eto - pogledajte samo kako smo šašave, hodamo
unaokolo ne razmišljajući."
Eloiza se okrenula i neodređeno pokazala iza sebe. „Ali, ja sam
mislila... „Naravno." Gospođica Tempi je klimala glavom. „Sigurno će
krenuti u poteru za nama, ali da li je ijedna od nas bila toliko visprena da
preturi džepove doktorovog šinjela? On je snalažljiv čovek - nikad se ne zna
- nadzornik na imanju mog oca ne bi izašao iz kuće bez noža, flaše, suvog
mesa i rezervi duvana za sedam dana." Nasmejala se lukavo. „A ko će znati,
možda zavirimo u tajni život doktora Svensona..."
Eloiza je odmah progovorila. „Ali, sigurna sam da kod njega nema
toga." „Ma, nemojte, molim vas. Pa, svaki čovek na svetu ima neku tajnu.
„Ja nemam, stvarno - ili barem nisu nepristojne." Gospođica Tempi se
nakašljala. „Pristojnost? A šta to sada imate na sebi?Pogledajte se - vide vam
se noge - gole, otkrivene noge! Šta uopšte znaci pristojnost kad zapadnete u
ovakvu opasnost - vucaramo se okolo a nemamo ni korset na sebi! Zar nam
se može zameriti? Ne budite smešni - dajte to ovamo- pružila je ruku,
dohvatila doktorov kaput i trgla se čim ga je dotakla. Videli su se rozikasti
tragovi nalik na mrlje, ali ne samo od zemlje, ulja i znoja, kao i prodoran
vonj indigo gline. Počela je da ga trese, ali je odustala jer se u vazduh digao
oblak prašine. Onda je zavukla ruku u bočni džep i izvukla kartonsku kutiju
sa municijom za revolver. Pružila je Eloizi.
„ Evo - za sad smo saznale da je od onih koji nose municiju sa
sobom." Eloiza je nestrpljivo klimnula, kao da je sve ovo bilo protiv njene
volje. Gospođica Tempi joj je presrela pogled „Gospođice Dižong..."
„Gospođa."
„Molim?"
„Kažem, gospoda. Gospođa Dižong. Ja sam udovica."
„Žao mi je, izvinite."
Eloiza je slegla ramenima. „Ja sam se već navikla."
„Odlično. Stvar je u tome, gđo Dižong", glas gospođice Tempi je i
dalje bio jak i odlučan, „ukoliko do sada niste shvatili da je vila u Haršmortu
jedno mesto puno maski, ogledala, laži, bezobzirnih i brutalnih zloupotreba.
Ne smemo se zavaravati - a najmanje jedni druge, jer to je ono od čega naši
neprijatelji imaju najviše koristi. Videla sam grozne stvari, verujte, a grozote
su činjene i meni lično. I ja sam bila podvrgnuta." Zastala je neočekivano, ne
mogavši da govori, obuzeta osećanjima, samo je tresla kaput i pokazivala na
njega. „Ovo nije ništa. Preturati po nečijem kaputu? Doktor Svenson je
možda poginuo da bi nas spasao - zar mislite da bi mu smetalo što mu
preturamo po džepovima, ako nam to kasnije može spasti život - ili nam
pomoći da spasemo njega? Nemamo vremena da se ponašamo kao nezrele
devojčice."
Gđa Dižong ništa nije rekla, samo je izbegavala da sretne pogled
gospođice Templ i ispružila ruke da prihvati predmete iz džepova. Odlučnim
pokretima gospođica Tempi je izvadila doktorovu tabakeru, šibice, još jednu
plavu pločicu i jednu strašno prljavu maramicu i šaku metalnih novčića.
Gledale su u tu gomilicu a onda je gospođica Tempi uzdahnula vraćajući
stvar po stvar u kaput jer one nisu imale džepove na ogrtačima.
„Pored svega, izgleda da ste bili u pravu - ništa nismo saznale."
Podigla je kaput i videla Eloizu zagledanu u srebrnu tabakeru - jednostavnu i
bez ikakvih ukrasa osim diskretno kratkog urezanog natpisa: Zum
Kapitanchirurgen Abelar Svenson, von CS.
„Verovatno uspomena, kada je dobio čin kapetana", prošaputala je
Eloiza. Gospođica Tempi je klimnula. Vratila je tabakeru u džep, a obe su se
pitale ko je to mogao da mu pokloni - neki kolega oficir ili tajna ljubavnica?
Gospođica Tempi je prebacila kaput preko ruke i slegla ramenima - ako je
zadnji inicijal „S", onda stvar i nije toliko zanimljiva, verovatno mali znak
pažnje od nekog bližeg ili daljeg člana porodice.
Nastavile su da hodaju niz uski hodnik osvetljen crvenom svetlošću.
Gospođica Tempi je bila potištena jer se doktor još nije pojavio, a s druge
strane i radoznala zašto do sada niko nije krenuo u potragu za njima dvema.
Osetila je kako je gđa Dižong hvata za ruku i prigušila uzdah nestrpljenja, a
onda se okrenula i pokušala da deluje staloženo. „Izvinite", rekla je Eloiza.
Gospođica Tempi je otvorila usta - mrzela je kada neko koga prekori
odmah počne da se izvinjava. Ali, Eloiza joj je ponovo dotakla ruku i nasta-
vila da govori.
„Ne mogu da se setim mnogih stvari... ali postoji nešto što moram da
kažem..."
„Morate?"
„Vozili su me letelicom. Ispitivali su me. Ne znam šta sam im rekla,
jer ne znam ništa što oni već nisu saznali preko Fransisa Ksonka - ali se
sećam šta su me pitali."
„Ko vas je ispitivao?"
„Doktor Lorenc mi je dao neki lek i vezao mi ruke, a gospođica Pul je
proveravala da li supstanca deluje tako što mi je iznosila vrlo neumesne
zahteve... nisam imala snage da se oduprem... a sada me je sramota kad
pomislim na to..."
Glas joj je utihnuo. Gospođici Tempi se steglo srce od pomisli na ono
što je i sama doživela sa grofom i groficom, ali je i pored toga želela da
sazna svaki detalj Eloizinog doživljaja. Potapšala ju je po ruci. Ova je samo
šmrknula.
„Ispitivao me je i ministar Krabe. O doktoru. I o vama. I o Čengu. A
onda o tome kako sam ubila vojvodu - nije mogao da veruje da me na to nije
naterala neka druga strana."
Gospođica Tempi se prezrivo nasmejala.
„ Na kraju me je pitao, i to tako tiho da ostali nisu čuli, za Fransisa
Ksonka. Ja sam mislila da ga zanima moj posao u službi sestre g. Ksonka, ali
nije bilo to, zanimalo ga je koje planove g. Ksonk ima sada. Da li radim za
njega sada. , samo sam odgovorila ne - ili da ne znam - pitao me je za grofa i
groficu, naročito za groficu..."
„Mnogo imena, vidim", rekla je gospođica Tempi koja je već bila
nestrpljiva.
„Šta tačno o njima?"
„Da li su oni ubili pukovnika Trapinga. Naročito je sumnjao u groficu,
jer koliko sam shvatila ona ne obaveštava druge o svojim planovima i ne
mari što će time pokvariti planove drugih."
„I šta ste odgovorili zameniku ministra, Krabeu?" upitala je gospođica
Tempi.
„Ništa - nisam znala ništa."
„A kako je on reagovao?"
„Pa, ne poznajem ga dobro, naravno..."
„Ali, ako pretpostavimo?"
„Onda... bih mogla reći da je bio uplašen."
Gospođica Tempi se namrštila. „Ne bih da vređam vašeg bivšeg
poslodavca", rekla je, „ali po svemu sudeći... ne bih rekla da je nestao zato
što je bio mnogo dobar. Mada, kao što ste za g. Krabea rekli da je radoznao,
tako sam i ja čula grofa Dorkanca da od gospođice Pul uporno traži istu
informaciju - grofica i Ksonk su joj postavili isto pitanje dok smo putovali
kočijom sa stanice. Zašto bi svima njima bila toliko važna jedna... jedna
obična vucibatina?"
„Mislim da im nije ni važan", rekla je Eloiza.
Došle su do kraja hodnika. Na jednoj strani je bila treća niša sa
zavesom, a na drugoj vrata. Zavirile su iza zavese. Bila je to prostorija za
posmatranje sa velikim šezlongom, srebrnim prekrivačima i krznom. Osim
vitrine za piće i radnog stola, što su viđale i ranije, u ovoj sobi je bila još i
mesingana cev kroz koju je moglo da se razgovara i metalne rešetke kroz
koje su se davala uputstva onima sa drugе strane ogledala. Nije to bila samo
prostorija za posmatranje, nego i za ispitivanje... ili čak izvođenje intimnih
predstava uživo.
Soba s druge strane stakla nije ličila ni na jednu od onih koje je gospo-
đica Tempi da tada videla u haršmortskoj vili, a izgledala je zastrašujuće,
čak rasnije nego sam amfiteatar. Bila je to svetla soba sa jednostavnim
podom od neuglačanih drvenih dasaka, osvetljena običnim lampama
okačenim unaokolo koje su bacale žutu svetlost ukrug na jedan jedini komad
nameštaia potpuno identičan onom koji je stajao pred njima, samo što nije
imao svilene prekrivače i krzno, nego metalom okovan drveni ram.
Ali gospođici Tempi nije zastao dah od šezlonga, nego zato što je na
otvorenim vratima, zagledana u taj jedini komad nameštaja, stajala grofica
Larker - Sforca, sa crvenom maskom ukrašenom dragim kamenjem u obliku
suza i muštiklom na usnama iz koje se dimila cigareta. Izbacila je dim,
otresla pepeo na pod i pucnula prstima prema otvorenim vratima iza sebe.
Zakoračila je u stranu dok su dvojica u braon ogrtačima ulazila i unosila
jednu od onih dugačkih drvenih kutija. Sačekala je da metalnim alatom
odvale poklopac i napuste prostoriju, a onda je ponovo pucnula prstima.
Ušao je muškarac, čije je stav bio nekako popustljiv i ponizan, imao je
tamnu uniformu i zlatnu masku na gornjoj polovini lica. Kosa mu je bila
slaba i svetla, brada upala, a osmeh mu je otkrivao loše zube. Na ruci je
imao prsten... gospođica Tempi je ponovo pogledala uniformu... imao je
pečatni prsten... bio je to Svensonov princ! Videla ga je jednom u apartmanu
Sent Rojala - a sada ga nije odmah prepoznala zbog ove svečane uniforme i
drugačije maske. Seo je na šezlong i pozvao groficu.
One nisu mogle da ga čuju. Kada se približila rešetkama, gospođica
Tempi je zapazila malu mesinganu ručicu. Nije uspela da je povuče, ali je
pokušala da je okrene, trudeći se da to uradi polako i nečujno. Uspela je i
odmah se začuo prinčev glas.
„... zadovoljan naravno, izuzetno, mada ne i iznenađen, jer kao što
znate i životinje se međusobno raspoznaju, čak i u gustoj šumi znaju ko im
je po snazi jednak, tako i u ljudskoj zajednici po prirodnom pravilu
superiornosti slični teže da se spoje, a kad se spoje suštinskom naklonošću,
sledi i naklonost telesne prirode..."
Princ je upravo otkopčavao dugme na tunici. Grofica se nije pomerila.
Gospođica Tempi nije mogla da veruje da on ovako besramno opisuje njihov
ljubavni susret koji treba da počne - mada je uvek znala da ne treba
potcenjivati osionost prinčeva. Ipak, užasnuta i napućenih usana zbog
njegovog naklapanja, gledala ga je kako belim savijenim prstima prebira po
redu srebrne dugmadi. Pogledala je gđu Dižong - imala je neodređeni izraz-
a onda joj prišla tik do uva.
„Doktorov princ", prošaputala je, „sa groficom." Nije uspela ništa više
da izgovori, jer je grofica zakoračila u sobu i zatvorila vrata. Kada je to čuo,
princ je zastao i umesto reči uputio joj bolesno požudni pogled otkrivajući
posivele sekutiće. Spustio je ruku do kopče na kaišu.
„Madam, čekam ovaj trenutak još od kada sam vam prvi put poljubio
ruku."
Grofičin glas je bio prodoran i oštar, izgovarala je reči razgovetno,
zanemarujući njihov smisao.
„Plavi Josif plavi dvorac upotreba leda."
Princ je zaćutao, otvorenih usta, nepomičnih prstiju. Grofica mu je
prišla bliže, zamišljeno povukla dim i pustila da joj polako izlazi iz usta dok
je govorila, kao da je pokazivala svoje skrivene moći i dobijala neku
demonsku prirodu.
„Vaša visosti, pamtićete da ste me u ovoj sobi imali. Iako ćete
doživeti veliko zadovoljstvo, nikada nikome nećete moći da prenesete tu
informaciju u bilo kojim okolnostima. Da li ste me razumeli?"
Princ je klimnuo s odobravanjem.
„Ovaj naš sastanak će trajati trideset minuta, tako da u tom periodu ja
neću videti ni Lidiju Vandarif ni njenog oca. Iskoristiću ovaj susret da vam
otkrijem i to da druženje sa dečacima predstavlja mnogo erotičniji doživljaj
za grofa Dorkanca. Ni ovu informaciju nikome nećete moći da prenesete, ali
opet, nećete odbiti nijednu grofovu molbu da ostane nasamo sa vašom
budućom suprugom. Da li ste me razumeli?"
Princ je ponovo klimnuo.
" I na kraju, od sada ćete verovati da ste večeras, zanemarujući ovaj
naš susret, gospođici Vandarif oduzeli nevinost. Dakle, pre venčanja, jer
niste mogli obuzdate svoje seksualne potrebe, a ona nije mogla da vam
odoli. Ako bude ostala u drugom stanju, to će biti isključivo rezultat vaših
napora. Da li ste me razumeli?" Princ je klimnuo. Začulo se lagano kucanje
na vratima i grofica se okrenula.
Otškrinula mu je, a kada je videla ko je, otvorila ih je širom da ta
osoba uđe. Gospođica Tempi je rukama prekrila usta. Bio je to Rodžer
Baskomb.
„Da?" upitala ga je grofica tihim glasom.
„Želim da vas obavestim - odlazim da odnesem knjige sa večerašnje
žetve i da se sastanem sa zamenikom ministra."
„I da isporučite knjige grofu?"
„Da, naravno."
„Znate koja meni treba."
„Da, ona koja je bila kod lorda Vandarifa."
„Pobrinite se da bude tamo gde treba. I pazite na g. Ksonka."
„Šta očekujete da će uraditi?"
„Verujte mi, g. Baskomb, da ne znam - zato i hoću da ga imate na
oku."
Rodžer je prešao pogledom preko grofice, a zatim i preko princa koji
je sedeo i pratio njihov razgovor sa glupavom radoznalošću, kao mačka
zasenjena svetlom. Grofica je pogledala u njegovom pravcu i nacerila se.
„Prenesite grofu da je sve obavljeno. Princ i ja smo u žaru strasti, zar
ne vidite?"
Zakikotala se pred ovako besmislenim prizorom, a onda zamišljeno i
zadovoljno uzdahnula, kao da se unela u razmišljanje.
„Strašno je kad čovek nije u stanju da se odupre svojim nagonima..."
Nasmešila se Baskombu i potom obratila princu. „Dragi moj prinče, vi
sada raspolažete mojim telom - u glavi vam ključa od uzbuđenja - nikada
niste osetili ovakvu ekstazu i nećete je nikada više ni osetiti. Celog života
ćete meriti zadovoljstvo poredeći ga sa ovim trenutkom... i nijedno neće biti
veće."
Ponovo se nasmejala. Princ je bio crven u licu, uvijao je kukovima, a
noktima grebao po tapaciranom šezlongu. Grofica se lukavo nasmešila
Rodžeru, što je gospođici Tempi bila potvrda da je njen bivši verenik pod
grofičinim uticajem isto koliko i sam princ. Onda se grofica okrenula ka
princu.
„Sada... možete da... završite", rekla je, puštajući ga da se muči kao
pas koji čeka nagradu.
Kada je čuo te reci, princ se umirio, udišući vazduh u naletima,
cvileći, držeći se obema rukama za šezlong. Posle samo nekoliko trenutaka,
kako se činilo gospođici Tempi, on je duboko udahnuo, izbacio vazduh,
opustio ramena a na lice mu se vratio onaj neprijatni osmeh. Sasvim
odsutnog uma, ščepao se rukom za pantalone i oblizao usne. Gospođica
Tempi se zagrcnula od gađenja.
Istog časa je pogledala u groficu i prekrila rukama usta. Grofica je
gledala pravo u ogledalo. Mesingana cev za razgovaranje - ručica je bila
odvrnuta. Čuli su kad se gospođica Tempi nakašljala.
Grofica se grubo razdrala na Rodžera. „Tamo ima nekoga! Dovedite
Blenhajma! Tražite ih sa one strane - odmah!"
Kako je Rodžer nestao iz sobe a razbesnela grofica krenula prema
njima, gospođica Tempi i Eloiza su ustuknule nazad i sklonile se iza zavese.
Kad je prošla pored princa, on je pokušao da ustane i uzme je u zagrljaj.
„Draga moja..."
Bez razmišljanja ga je tresnula po licu i oborila na kolena. Prišla je
ogledalu i zavrištala kao da je mogla da vidi prestravljena lica sa druge
strane.
„Ne znam ko je unutra - i šta radi - ali, biće mrtav!"
Gospođica Tempi je povukla Eloizu za ruku i odvela je iza zavese do
najbližih vrata. Nije bilo važno kuda, htela je samo da što pre izađe odande.
Iako je grofica imala masku, na licu joj se videlo da je besna kao furija.
Gospođici Tempi se celo telo treslo od straha dok je pritiskala kvaku.
Izletele su napolje i zalupile vrata za sobom - a onda obe vrisnule u glas jer
se pred njima ukazala neka osoba. Bilo je to zapanjujuće turobno ulje na
platnu koje je visilo na spoljnjoj strani vrata, portret muškarca u crnom,
živih očiju i tankih usana - lord Vandarif, a iza njega se uzdizala avetinjska
slika haršmortske vile. Tek kasnije, dok je bežala sa dušom u nosu,
gospođica Tempi je shvatila da je to još jedno delo Oskara Vejlanda. Ali -
zar on nije umro? Zar se Vandarif nije uselio u Haršmort tek pre dve godine?
Iznervirala se što nije imala vremena da o tome lepo razmisli!
Zajedno sa Eloizom projurila je kroz antre pun slika i skulptura, sa
mozaicima na podu. Čule su odjek koraka iza sebe, pa su krenule na
suprotnu stranu i skrenule nekoliko puta u bočne hodnike, dok na kraju nisu
ušle u predvorje popločano crno-belim mermerom. Gospođica Tempi je čula
da neko viče za njima. Videli su ih. Eloiza je krenula levo, ali je gospođica
Tempi uhvatila za ruku i povukla na desnu stranu, prema crnim metalnim
vratima kuda su mogle da umaknu progoniteljima. Uletele su unutra i trčale
bosonoge po mermeru i ledenom gvozđu. Gospođica Tempi je gurnula
Eloizu niz spiralne čelične stepenice, a onda pokušala da zatvori vrata. Nije
mogla ni da ih pomeri. Povukla je ponovo, ali bez uspeha. Čučnula je,
izvukla drveni podmetač kojim su bila zaglavljena i zalupila ih upravo kada
su na mermernom podu počeli da odzvanjaju koraci. Navukla je rezu i
ponovo čučnula da obema rukama vrati klin tačno na mesto. Potrčala je
prema gdi Dižong, dok je mekim vlažnim stopalima gazila po metalnom
stepeništu.
Spiralno se uvijajući, stepenice su se sužavale pri središnjem stubu.
Gospođica Tempi je bila sitna, pa je išla unutrašnjom stranom, na pola
stepenika ispred Eloize, pridržavajući se za njenu ruku - dok se ova drugom
rukom držala za stepenišnu ogradu. Stepenice su bile ledene, a gospođica
Tempi je imala utisak da trči u spavaćici po skelama i rampama neke
napuštene fabrike. Trčala je niz stepenice, zaprepašćena ovom mračnom
metalnom kulom - ispod zemlje-i pitala se da li je moguće da je čekaju još
gore stvari. Ova zlokobna kula je bila nešto najgroznije što je u životu
videla.
Kakvi se to zvuči čuju iznutra? Zaustavila je Eloizu, potapšala je po
ruci i pokazala joj da bude tiha, a zatim ponovo pogledala prema
stepenicama. Ono što se čulo nije bio bat koraka u unutrašnjosti kule, nego
nešto vrlo slično koracima - kao žagor i prigušeni razgovor - izvan nje.
Gospođica Tempi je prvi put podigla glavu prema zidovima tornja - koji su
bili takode od gvozđa - i videla neobične male ručice, nalik onima na
pregradi u kočijama između putnika i kočijaša. Eloiza je povukla najbližu.
Umesto prozora, ukazao se pravougaoni komad zamagljenog stakla kroz koji
su ugledale... nešto od čega im je zastao dah.
Posmatrale su sa visine jednu ogromnu otvorenu prostoriju, kao neku
paklenu košnicu, koja je na zidovima imala niz spratova sa zatvorskim
ćelijama u koje su nesmetano mogle da zavire.
„Zamagljeno staklo!" prošaputala je Eloiza. „Zatvorenici ne mogu da
znaju kada ih neko gleda!"
„A jesu li ovo", dodala je gospođica Tempi, „novi zatvorenici?" Red
ćelija iznad njih, kao ložu u pozorištu, počeli su da popunjavaju elegantno
obučeni maskirani gosti haršmortske gala večeri, koji su silazili kroz otvor
na krovu ćelija, nameštali stolice na rasklapanje, otvarali flaše sa pićem,
mahali maramicom jedni drugima s kraja na kraj kroz jezive metalne rešetke
– sve u svemu nešto neverovatno, a po mišljenju gospođice Tempi i
neprikladno, jer su posmatrači virili čak i sa svoda katedrale.
 Nalazili su se tako visoko da ne bi videli pod prostorije čak ni kad bi
se nakrivili i priljubili uz staklo. Koliko ukupno ima ćelija? Gospođica
Tempi nije mogla da izračuna koliko je moglo da bude zatvorenika. Što se
tiče prozora, najmanje stotinu - ko zna, možda ih je bilo i trista, računanje joj
nije bila jača strana - u napetom iščekivanju pravili su sve veću buku, kao da
je prostorija počela da se zagreva. Jedino što je moglo da objasni svrhu ovog
okupljanja i postojanje katedrale, bile su sjajne metalne cevi, koje su u
snopovima izbijale raznih spravica debljine stabla i spuštale se sa visoke
tavanice. Iako je gospođica Tampi bila sigurna da se redovi ćelija nalaze duž
cele prostorije, nije mogla da vidi niže redove jer su bili prekriveni cevima -
na osnovu čega je zaključila da su cevi, a ne ćelije, ono na šta treba obratiti
pažnju. Ali kuda su išle te cevi i šta su prenosile?
Gospođica Tempi se okrenula iza sebe - odjekivali su udarci o metal -
neko je pokušavao da otvori podbočena vrata. Gospođica Tempi je zgrabila
Eloizu za ruku i skočila napred.
„Kuda ćemo sada?" pitala je Eloiza.
„Ne znam", šaputala je gospođica Tempi, „pazite samo da se ne
sapletemo o taj kaput!"
„Ali", iako ljuta, Eloiza je poslušala savet i podigla kaput visoko,
„doktor ne može da nas nađe - odsečene smo! Ako krenemo dole,
naletećemo pravo na njihove ljude!"
Gospođica Tempi je samo odmahnula pokazujući da u tom pogledu ne
može ništa da uradi.
„Pazite na pod", promrmljala je, „klizav je."
Dok su silazile, buka iznad je postajala sve jača, kako ona koju su
pravili posmatrači u svojim ćelijama tako ona koja je, uz još jedan prodoran
uzvik pri probijanju vrata, dolazila sa vrha kule od njihovih progonitelja.
Vrlo brzo se začuo topot čizama na čeličnim stepenicama. Ne razmenivši ni
reč među sobom, njih dve su potrčale brže i spustile se još nekoliko zavoja
niz stepenice, dok gospođica Tempi odjednom nije zastala i jedva hvatajući
dah, rekla Eloizi. „Kaput", rekla je zadihano, „dajte mi kaput." " Pokušavam
da ga nosim tako da nam ne smeta." " Ne, ne, municiju - dajte mi brzo
doktorovu municiju!"
Eloiza je premeštala kaput u rukama, pokušavajući da nađe desni
džep, a gospođica Tempi je obema rukama pipala tražeći kutiju. Napokon je
našla, izvadila i otvorila poklopac.
„Stanite iza mene", rekla je gospođica Tempi, „nastavite da silazite!"
„Nemamo nikakvo oružje", šaputala je Eloiza. „To je tačno! Ali mrak
je, i kaput može da nam pomogne, izvadite sve ostalo - tabakeru i staklenu
pločicu!"
Prošla je ispred Eloize i najbrže što je mogla počela da razbacuje
metke oko sebe. Uspela je da pokrije četiri stepenika. Bat čizama se sve više
približavao i spuštao sa visine. Okrenula se ka Eloizi i pokazala joj rukom da
nastavi dalje brzo! - prostrvši potom kaput preko nižeg stepenika, gazeći ga i
gužvajući tak da poprimi što čudniji oblik. Podigla je pogled - bili su joj za
petama - zadigla je ogrtače, otkrivši bele noge, skočila dole i nestala.
 Sustigla je Eloizu i začula viku - neko je ugledao kaput i poleteo -
onda je odjeknula lomnjava, zatim jauci i odzvanjanje razbacanih metaka,
zveckanje i mlataranje sablji, vika. Njih dve su zastale i pogledale gore, a u
tom trenutku gospođica Tempi je primetila nekakav metalni blesak i kratko
odbijanje svetlosti. Vrisnula je i celim telom poletela prema Eloizi,
odguravši je dovoljno da obe sednu na stepenišnu ogradu. Jedva su
održavale ravnotežu, ali su uspele da izbegnu sablju koja je letela odozgo i
samo što ih nije pokosila. Odbijala se o stepenice kao da su od leda, onda je
odskočila, zavarničila i pala do dna. Njih dve su skočile sa ograde, i dalje u
šoku, i nastavile da trče, ostavljajući za sobom, jauke i neopisiv haos.
Sablja je napravila veliku buku, pa su dole svi bili upozoreni da nešto
nije u redu. Kada su došle do poslednjeg zavoja spiralnih stepenica, našle su
se na odmorištu prepunom kutija. Na desnoj strani su bila otvorena vrata
koja su vodila u glavnu prostoriju. Na levoj, jedan muškarac sa mesinganim
šlemom i zaštitnom keceljom klečao je pored nekakvog otvora, velikog kao
vrata na peći, koji se nalazio na samom stubu nosaču čeličnog stepeništa.
Čovek je pažljivo posmatrao drvenu tacnu sa flašama i poklopljenim
bočicama koje je verovatno tek izvukao iz otvora i spustio na pod. Odmah
pored bila je tabla sa prekidačima i polugama. U stubu se zapravo nalazio
skriveni lift.
Nasred poda je ležala sablja, bačena - verovatno čovekovom
nepažnjom sa oštricom okrenutom i zatrpanom u gomili slame za pakovanje.
Na vratima se pojavio drugi muškarac sa šlemom, koji je prošao preko
gomile slame, uzeo dve flaše sa voštanim zapušačem, jednu svetloplavu,
drugu jarkonarandžastu i bez reči se vratio nazad. Njih dve se nisu mrdale,
nisu mogle da veruju da ih još niko nije primetio - da li je moguće da šlem
toliko prigušuje zvuk?
Gospođica Tempi je kroz otvorena vrata čula kako ljudi rade, a onda
je čula - i bila sasvim sigurna u to i vrisku više žena.
Okolo su fijukali meci, udarali u stepenice i odbijali se o zidove. Ipak,
ljudi su nastavljali da silaze. Jedan metak je proleteo pored njih, odbio se o
cevi naređane na suprotnom zidu i završio na podu, kraj nogu muškarca koji
je čučao. Klimnuo je i registrovao tu neobičnu pojavu. Bile su gotove.
Sa druge strane vrata je toliko prodorno odjekivao muški glas da je
gospođica Tempi bila prestravljena. Nikada u životu nije čula da neko toliko
viče, čak ni kada je plovila sa mornarima preko mora. Ali u ovom slučaju
glas nije bio toliko jak, koliko je njegov ton bio misteriozno, zapanjujuće i
nepodnošljivo pojačan. Bio je to glas grofa Dorkanca. „Dobrodošli",
naglasio je grof.
Muškarac sa šlemom je podigao glavu i ugledao gospođicu Tempi.
Ona je preskočila poslednji stepenik i proletela pored njega.
„Kao što i sami znate", vikao je grof, „vreme je da počnemo!" Iz ćelija
iznad njih - što gospođica Tempi uopšte nije očekivala - okupljena gomila je
počela da peva.
Scenografija, odnosno ono što se nalazilo između vrata s jedne i
srebrne zavese od sjajnih cevi s druge strane, sasvim jasno je govorila da je
ispred njih amfiteatar, u kom su demonske ideje grofa Dorkanca bile puštene
na slobodu i gospodarile čak na tri stola za eksperimentisanje. Pored svakog
se nalazila komandna ploča od mesinga i drveta u koju je jedan od onih
muškaraca sa šlemom ubacio Knjigu od sjajnog plavog stakla. Pored prvog
stola je stajao muškarac, držao je flaše i nalivao plavu tečnost kroz ventil u
obliku levka na crnom gumenom crevu. Klizava creva su se kao klupko
zmija uvijala oko stola, ali je još groznije bilo ono što se krilo ispod stola,
kao bezbojna larva u nekoj neprirodnoj sredini. Gospođica Tempi je bacila
pogled na drugi sto, gde je treći muškarac prikačinjao creva na obnaženo
telo gde Maršmur. Na kraju, zagledan u ćelije, snažan i visok, stajao je grof
Dorkanc lično, sa maskom iz koje mu na mestu usta stajala debela crna cev,
nalik na veliki demonski jezik. Prošla je možda jedna sekunda- Gospođica
Tempi je dohvatila vrata između njih i zalupila ih.
Upravo u tom trenutku je shvatila da joj se u sećanje vraća poslednji
podatak zabeležen na plavoj staklenoj pločici Artura Trapinga... žena koju je
videla na stolu bila je Lidija Vandarif.
Iza nje se proneo Eloizin vrisak. Čovek sa šlemom je zgrabio
gospođicu Tempi za ramena i bacio je na vrata koja je ona upravo zalupila, a
onda je oborio zemlju.
Kada je podigla glavu, on je već držao sablju. Eloiza je zgrabila sa
poslužavnika flašu sa narandžastom tečnošću i zamahnula da ga udari. Ali,
na veliko iznenađenje, umesto da nasrne na nju sabljom, muškarac se
povukao i poleteo uz stepenice najbrže što je od šlema i kecelje mogao.
Falila su mu samo krila slepog miša, pa da bude pravi đavo iz pakla,
pomislila je gospođica Tempi.
Njih dve su se pogledale, zbunjene što su u poslednjem trenutku
izbegle opasnost. Neko je spolja ponovo počeo da lupa u glavna vrata, a
čovek koji je bežao od njih trčao je stepenicama i urlao - prestao je da viče
kada je sreo ljude koji su odranije jurili za njima dvema. Nisu imale vremena
za gubljenje. Gospođica Tempi je grubo zgrabila Eloizu za ruku i gurnula je
prema otvoru na nosećem stubu stepeništa.
„Ulazite unutra!" vrisnula je, „ulazite!"
Nije razmišljala da li unutra ima mesta za obe, ni da li će lift moći da
ih podigne, već je poletela prema mesinganoj komandnoj ploči,
pokušavajući da se i pored sveg umora koncentriše kako bi shvatila čemu
služi koje dugme... jedno je bilo zeleno, drugo crveno, treće plavo a pored se
nalazila mesingana poluga. Eloiza je savila noge i provukla se kroz otvor,
stisnutih usana, jednu šaku je stegla u pesnicu, a u drugoj držala narandžastu
flašu. Vika je utihnula i začulo se kucanje na spoljnjim vratima. Na zeleno
dugme lift je kretao gore, crveno, dole. Na plavo, kao da nije reagovao.
Ponovo je pritisla zeleno. Nije pomerao. Pritisla je crveno, otišao je dole –
inč, koliko je preostajalo do kraja. Glavna vrata su počela da se tresu.
Shvatila je. Plavo dugme je značilo da će lift nastaviti kretanje u istom
smeru - služilo je da se izbegne nepotreban rad motora pri menjanju smera
puta. Gospođica Tempi je pritisla plavo dugme, onda zeleno i poletela prema
otvorenim vratancima. Eloizine ruke su joj već bile oko struka i povukle je
unutra. Stopala su joj prošla kroz uzani otvor, a trenutak pre nego što će
uvući ruku, ugledala je kako crne čizme meklenburških vojnika silaze niz
stepenice.
Kabina lifta je bila toliko tesna da je odmah nakon početnog olakšanja
gospođica Tempi pokušala da se okrene i zauzme udobniji položaj. Ali onda
je osetila da kolenima pritiska Eloizu s boka, a da je Eloizin lakat čvrsto
pritisnut na njeno uvo. Okrenula se na drugu stranu i shvatila da joj je drugo
uvo priljubljeno uz Eloizine grudi. Telo ove žene je bilo toplo i znojavo, a
meso meko kao jastuk, dok su otkucaji njenog srca dopirali do gospođice
Tempi i pored zveckanja lanaca u liftu. Zvučali su kao dobro čuvana tajna
koju se neko usudio da šapne u prepunoj prostoriji.
„Kad stignemo gore, oni će pokušati da pošalju lift nazad pre nego što
izađemo" prošaputala je.
„Tačno", složila se tiho Eloiza. „Vi ćete prvi izaći. Ja ću vas
pogurati."
„A ja ću vas onda povući za noge."
„Uspećemo, sigurno."
„Šta ako ih bude više?"
„To je vrlo moguće."
„Iznenadićemo ih", rekla je tiho gospođica Tempi.
Eloiza nije ništa govorila, dok joj je glava gospođice Tempi i dalje
ležala na grudima i pomerala se sa svakim, neshvatljivo blagim i tužnim
udahom. Kretale su se nagore sve dok se lift nije trznuo i zaustavio.
Vratanca su se otvorila, a gospođica Tempi je ugledala iznenađena lica
dvojice slugu obučenih u crnu odeću. Prvi je otvorio vratanca, a drugi držao
drveni poslužavnik sa posudama leda i čašicama. Pre nego što su uspeli da
zatvore vrata i pre nego što su oni dole pritisnuli dugme i pozvali lift nazad,
gospođica Tempi se ritnula obema nogama, znala je da su joj stopala prljava
kao u skitnice - pokušavajući da ih šutne u grudi, na šta su se ovi zateturali
unazad, ako ne od straha onda sigurno od gađenja.
Eloiza joj je od pozadi pomogla da iskoči, a ona je zaurlala kao
sumanuta, musava, raščupana pojava i znojava. Pogledom je potražila
mesinganu kontrolnu ploču. Kada ju je ugledala, ustremila se prema njoj i
pritisla zeleno dugme koje je držalo lift u mestu. Ova dvojica su je gledala
otvorenih usta, mršteći se sve više, ali je njihov pogled bio usmeren prema
unutra. Eloiza koja je počela da se provlači kroz vratanca, s nogama napred i
ogrtačem koji joj se podigao sve do vrha butina otkrivši male gaćice sa
rašivenim prorezom između nogu koji je na trenutak zinuo.
Ona dvojica su ostala ukopana na mestu, a ona se izvukla napolje i
dočekala na kolena. U ruci je držala flašu sa narandžastom tečnošću. Čim su
to videli muškarci su ustuknuli korak nazad, a na licu im se umesto
radoznalosti na licu pojavio molećiv izraz.
Istog časa kada je Eloiza izašla, gospođica Tempi je pustila dugme i
рrišla muškarcu koji nije držao poslužavnik. Gurnula ga je obema rukama na
onog koji je držao flaše, a onda su se obojica oteturala kroz metalna vrata na
klizavi crno-beli mermer. Najviše su pazili da im se ne polomi neki od
dragocenih krtih predmeta koje su držali. Gospođica Tempi je pomogla
Eloizi da ustane i uzela od nje narandžastu flašu. Lift je ponovo oživeo i
krenuo dole. Poletele su u predvorje, ali im dvojica muškaraca, koji su došla
sebi, nisu dozvolili da prođu.
„Gde ste pošle?" viknuo je onaj sa poslužavnikom i pokazao glavom
na flašicu u ruci gospođice Tempi. „Odakle vam to? To, to može sve da
nas..."
A onda je samo viknuo na nju. „Spusti to dole!"
„Spusti ti to svoje", vrisnula je gospođica Tempi. „Spusti taj
poslužavnik i sklanjaj se odavde! Obojica se sklanjajte!"
„Ne pada nam na pamet!" prasnuo je onaj sa poslužavnikom, zlobno
je fiksirajući. „Ko si ti da mi naređuješ? Ako misliš - samo zato što si jedna
od onih gospodarovih kurvi."
„Sklanjajte se odavde!" zaurlao je drugi. „Čeka nas posao! Išibaće nas
ako ne uradimo sve kako treba! A zbog vas opet moramo da čekamo lift!"
Pokušao je da ih zaobiđe i priđe vratancima na kuli, ali onaj sa
poslužavnikom se nije mrdao, besan i povreden zbog poniženja.
„Neće! Ne idu one nikuda odavde! Moraju da objasne šta rade ovde - i
to meni ili g. Blenhajmu!"
„Šta će nam još i Blenhajm!" prosiktao je njegov kolega. „Najmanje
će nam on, pobogu..."
„Pogledaj ih samo", rekao je drugi, dok mu je lice postajalo sve
mračnije. „Ne prisustvuju nijednoj svečanosti - znači da su pobegle - zašto bi
inače tako vrištale?"
Drugi se zamislio, a onda su se obojica zagledala u ove dve, više nego
oskudno obučene, dame.
„Mogu da se kladim da ćemo dobiti nagradu ako ih zaustavimo. „A ja
ti kažem da ćemo dobiti otkaz ako ne obavimo posao do kraja.
„Ionako moramo da čekamo lift." "Tačno... šta misliš, da nisu ukrale
ove ogrtače?"
Tkom ovog dosadnog razgovora, dok su se njih dvojica dvoumila i
premišljala gospođica Tempi je planirala šta dalje da radi udaljavajući se
sitnim koracima ka vratima - shvatila je da je rasprava između njih dvojice
apsurdna i da mora nešto da preduzme. U ruci je imala narandžastu flašu sa
nekom očigledno vrlo opasnom supstancom. Ako bi njome udarila u glavu
nekoga od njih, verovatno bi obojica bila onesposobljena i one bi mogle da
pobegnu. Međutim, svi su bežali od flaše, pa nije bila sigurna da ova tečnost
- svojim isparenjima, možda - ne bi unesrećila i njih dve. Uz to, flaša je bila
odlično oružje koje je trebalo čuvati za neku drugu kritičnu situaciju ili za
neko pregovaranje; sve što je vredno, gospođica Tempi je radije čuvala nego
trošila. Na koji god korak da se odluči, mora biti sigurna da će onemogućiti
ove ljude da krenu za njima u poteru, jer više nije imala snage za
beskonačno jurcanje.
Naglašenim pokretom gospođica Tempi je zamahnula kao da će
njome udariti u glavu onog koji zbog poslužavnika nije mogao da podigne
ruke i odbrani se. Ali flaša je probudila toliki strah u njemu da je ispustio
poslužavnik, a posude i bočice su se smrskale i razletele po mermernom
podu.
Obojica su pogledala u nju, i dalje pognuti u ramenima iščekujući
udarac, i zapanjili se kada su shvatili da gospođica Tempi zapravo nije
ispustila - niti je nameravala da ispusti - narandžastu flašu. Onda su sve
četvoro pogledali u poslužavnik na zemlji, sa kog je tečnost kuljala, šištala,
pušila se i ispuštala miris koji je naterao gospođicu Tempi na kašalj. Taj
neprijatni miris nije bio, kao što je pretpostavljala, od pogubne indigo gline,
već onaj isti koji je osetila u kočiji kada je izbola i zbacila sa sebe teško
Spragovo telo - bio je to koncentrovan miris ljudske krvi. Iz tri polomljene
posude iscurila je sadržina i tako pomešana pretvorila se u blistavu lokvu
koja se sa poslužavnika prelila na pod, kao da se mešanjem hemikalija
dobijala krv, ali u ogromnoj količini, koja je kuljala iz nepostojeće rane na
mermernom podu.
„Kakvo je ovo glupiranje?"
Sve četvoro je pogledalo u pravcu iz kog je dolazio taj monoton i
prezriv glas, nа vratima je stajao visok muškarac sa gustim zulufima,
naočarima i karabinom u rukama. Imao je elegantan dug kaput crne boje,
koji mu je još više isticao proćelavu okruglu glavu i činio da mu tanke usne
deluju još okrutnije. Sluge su odmah pognule glave i počele mrmljajući da se
pravdaju.
„G. Blenhajme, ove žene su..."
„Mi smo bili - onda iz lifta..."
„Napale su nas..."
„One su pobegle..."
G. Blenhajm ih je odlučno prekinuo.
„Vratite poslužavnik, stavite nove flaše i odmah ih isporučite. Zovite
služavku da počisti pod. Obavestite me kad završite. Znali ste koliko je
posao bio važan. Ne garantujem vam ostanak na ovom mestu."
Njih dvojica su bez reci podigla poslužavnik sa kog je sve kapalo i
pognute glave se odgegali pored svog gazde. Blenhajm je šmrknuo od
neugodnog mirisa, prešao pogledom preko lokve krvi a onda preko njih dve.
Pogled mu je zastao na narandžastoj flaši koju je držala gospođica Tempi, ali
mu to nije izmamilo nikakvu reakciju. Mahnuo je karabinom. „Vas dve,
pođite sa mnom."
Išle su ispred njega i na svakom uglu dobijale kratka monotona
naređenja, sve dok se nisu našle pred jednim vratima preterano ukrašenim
duborezom. G. Blenhajm se brzo osvrnuo oko sebe, otključao ih i uveo
unutra. Krećući se iznenađujuće vesto za čoveka svoje visine, ušao je za
njima, zaključao vrata i gurnuo ključ u džep na kaputu - nakačivši ga
prethodno među ostale na srebrni lanac, što gospođici Tempi nije promaklo.
„Bolje da popričamo nasamo", rekao je, posmatrajući ih tupavim i
bezizražajnim pogledom po kom bi se reklo da nije sposoban ni za kakvu
surovost. Zastrašujuće vešto je baratao karabinom.
„Stavite tu flašu na sto."
„A tako, vi biste to hteli?" rekla je gospođica Tempi sa vrlo ljubaznim
izrazom lica.
„Uradite to odmah", odvratio je.
Gospođica Tempi se osvrnula po sobi. Tavanica je bila visoka i
oslikana scenama iz prirode - džungla, vodopadi i vrlo naglašeno nebo -
verovatno neka predstava Afrike, Indije ili Amerike. Sa svih strana bile su
vitrine sa oružjem, raznim napravama i trofejima - preparirane glave, koža,
kljove i kandže.Pod je bio potpuno prekriven tepisima, a nameštaj presvučen
kvalitetnom kožom.
Soba je smrdela na cigare i prašinu, a iza g. Blenhajma gospođica
Tempi je primetila veliki bife sa svim flašama koje su mogle da se kupe na
svetu. Sudeći po stilu u kom je prostorija bila uređena, među tim flašama je
sigurno bilo napitaka i bućkuriša iz najprimitivnijih mračnih kultura. G.
Blenhajm se značajno nakašljao, a ona je s uvažavanjem klimnula i spustila
flašu gde joj je pokazao. Gospođica Tempi je pogledala u Eloizu i zapazila
njen zbunjen izraz lica Onda se nagla i dohvatila Eloizinu ruku - onu u kojoj
je bila pločica od plavog stakla - prekrivši je svojim dlanom.
„ Znači vi ste g. Blenhajm?" rekla je ne znajući ni sama šta je time
htela da kaže.
„Ja sam", odgovorio je ovaj dubokim glasom u kom se osećala nota
neprijatne nadmenosti.
„Baš sam se pitala ko je to", klimnula je gospođica Tempi, „jer smo
toliko puta čuli vaše ime."
Nije ništa odgovorio, netremice je posmatrajući. „Toliko puta" dodala
je Eloiza, trudeći se da joj glas bude jači od šapata. „Ja vodim ovu kuću. Vi
mi samo pravite nered. Upravo su vas uhvatili u prolazu koji koristi samo
gospodar, ušunjale ste se kao dve zmije, a to nikako niste smele - ni ne
pokušavajte da poreknete. A sad ste još poremetile posao u kuli - i napravile
haos na podu u hodniku!"
Na veliku žalost g. Blenhajma, ove pridike - jer mu se očigledno sav
autoriet zasnivao na sposobnosti nabrajanja prestupa - pogodile bi samo
onoga ko je ove stvari smatrao lošim. Gospođica Tempi je zaklimala glavom
da bi na neki način potvrdila njegovu zabrinutost.
„Što se tiče kućepaziteljskog posla, pretpostavljam da objekat ove
veličine zahteva ozbiljan trud. Da li imate dovoljno posluge? Ja sam više
puta razmišljala, broj slugu treba da bude u skladu sa veličinom kuće - ili sa
ambicijama njenog vlasnika, jer često želja da se bude ugledan u društvu
nadmašuje materijalne mogućnosti..."
„Vi ste špijunirale. Provalile ste u gospodarove unutrašnje hodnike!"
Pre bih rekla da su opasni ti unutrašnji hodnici", odgovorila je, „ako mene
pitate, ja bih rekla da je vaš gospodar zmija..." "Šta ste tamo radile? Šta ste
čule? Šta ste ukrale? Ko vas plaća da to radite?"
Svako pitanje je bilo sve silovitije, a nakon poslednjeg mu se lice
toliko zacrvenelo da je još više istaklo koliko su mu zulufi sedi, što se
gospođici Tampi činilo vrlo pogodnim za začikavanje.
„Bože dragi, gospodine - kakve vam je boje koža! Možda bi trebalo
da smanjite taj džin?"
 „Jednostavno smo se izgubile", uključila se Eloiza blagim tonom.
„Izbio je požar..."
„To znam!"
„Vidite kakva su nam lica, moja haljina", ovde mu je Eloiza vešto
privukla pogled pokazujući nagorele delove svile i otkrivajući svoje lepo
oblikovane gležnjeve.
Blenhajm je obliznuo usne. „To nema nikakve veze", mrmljao je.
Ali za gospođicu Tempi to je imalo velike veze, jer je činjenica da ih
g. Blenhajm do sada nije predao svom gospodaru govorila da on ima neke
svoje planove. Pokazala je neodređenim pokretnom na preparirane glave i
vitrine sa oružjem i zaverenički se osmehnula.
„Ovo je stvarno neobična prostorija", rekla je. „Nimalo neobična.
Trofejna soba." „Naravno, to znači da je soba za muškarce." „I šta onda?"
„Pa, mi smo žene." „Da li to nešto menja?"
„To, g. Blenhajme, mi treba vas da pitamo", namignula je bez imalo
stida. „Kako se zovete?" upitao ih je. Usta su mu bila čvrsto stisnuta, a oči
treptale dok ih je netremice posmatrao. „Šta ste saznale?" „Zavisi kome ste
lojalni." „Odgovarajte šta vas pitam!"
Gospođica Tempi je sa sažaljenjem klimnula na njegov izliv besa, kao
da je njegovo ponašanje bilo problem u komunikaciji, a ne njeno. „Mi ne
okolišamo", objasnila je. „A ne želimo ni da vređamo. Ako ste vi, na primer
iskreno privrženi gospođici Lidiji Vandarif..."
Blenhajm joj je grubim pokretom ruke dao do znanja da se ne
zadržava na toj temi.
„Naročito odani lordu Vandrifu, ili grofici, grofu Dorkancu, g.
Fransisu Ksonku,ili zameniku ministra Krabeu, ili..." „Samo hoću da mi
kažete šta znate bez obzira kome sam lojalan."
„Naravno. Ali prvo morate znati da su se u ovu kuću uvukli špijuni."
"Onaj u crvenom", nestrpljivo je trznuo glavom.
"I onaj drugi", dodala je Eloiza, „iz kamenoloma, sa letelice."
Blenhajm im je opet mahnuo da nastave dalje. „Oni su pod
kontrolom", siknuo je. Nego, zašto vas dve, naše buduće saradnice, jurcate
unaokolo u belim spavaćicama i opirete se svojim gospodarima?"
„Da još jednom da razjasnimo, gospodine, kojim gospodarima?"
upitala je gospođica Tempi.
„Ali..." zastao je i energično klimnuo, kao da ovo potvrđuje njegove
skrivene misli. „To je tačno... oni su se urotili jedni protiv drugih..."
„Znale smo da vi niste glupi i da ćete primetiti", uzdahnula je Eloiza.
G. Blenhajm nije odmah odgovorio, a gospođica Tempi je iskoristila
trenutak, ne rizikujući ni da pogleda Eloizu u oči i stegla joj ruku.
„Dok je grof dole u zatvorskoj prostoriji", počela je da spekuliše, „a
grofica u privatnoj odaji sa princem... gde je g. Ksonk? Gde je zamenik
ministra Krabe?"
„Ili bolje, gde bi trebalo da budu?" upitala je Eloiza.
Blenhajm je zavrteo glavom. „Vi još niste..."
„Šta mislite da mi radimo?" gospođica Tempi se namerno
razgoropadila. „Pobegle smo iz amfiteatra, pobegle smo od gospođice Pul!"
„Koja je došla sa ministrom Krabeom u letelici", dodala je Eloiza.
" Onda smo krenule u skrivene prostorije da prisluškujemo groficu",
nastavila je gospođica Tempi, „i učinimo sve da ometemo grofa u
laboratoriji."
Menhajm se zamislio i namrštio.
„A kome nismo pravile problema?" strpljivo ga je upitala gospođica
Tampi.
„Fransisu Ksonku", prošaputao je g. Blenhajm. „To ste vi rekli,
gospodine, ne ja."
Pritisnuvši prst na usnu, gospođica Tempi je nastavila dalje. „Vidite...
mi ne širimo vesti da vam ometamo rad - sami ste videli šta se dešava i
izvukli zaključke. Ali... ako bismo pomogle... gospodine... da li bismo sebi
time nešto olakšale?"
„Ne mogu da vam kažem kad ne znam na kakvu pomoć mislite."
Gospođica Tempi je pogledala Eloizu, a onda se nagnula prema njemu
kao da će mu otkriti tajnu.
„Da li znate gde se trenutno... nalazi g. Ksonk?"
„Svi su se okupili u balskoj dvorani", promrmljao je Blenhajm -nisam
video."
„Tako znači?" odgovorila je gospođica Tempi, kao da je to bila
izuzetno z čajna stvar. „A ako vam ja pokažem šta on sada radi?" „Gde?"
„Ne gde, g. Blenhajme, ne gde... nego kako!"
Gospođica Tempi se nasmešila i povukavši ruku iz Eloizinog stiska,
podigla je visoko držeći pločicu od plavog stakla.
G. Blenhajm je požudno posegao da je dohvati, ali se gospođica
Tempi izmakla.
„Znate li šta je ovo?" počela je ona, ali nije stigla da izgovori sledeću
reč, jer se Blenhajm bacio na nju i jednom rukom je čvrsto stegao, a drugom
joj istrgao pločicu. Vratio se nazad, oblizujući usne i naizmenično gledao u
pločicu i u njih dve.
„Budite oprezni", rekla je gospođica Tempi. „To staklo je vrlo opasno.
Lako dezorijentiše ljude. Ako ga do sada niste videli..."
„Znam ja šta je to!" cerio se Blenhajm i udaljio dva koraka od njih,
prema vratima, blokirajući ih celim telom. Poslednji put je podigao pogled
prema ženama, a onda se zagledao u staklo.
Pogled mu je postao tup čim je zaronio u svet plave pločice. Bila je to
ona na kojoj se vide princ i gđa Maršmur i koja će mu, mislila je gospođica
Tempi, biti mnogo zanimljivija od one na kojoj Rodžer pilji u njene noge.
Kretala se po sibi bešumno prema najbližoj vitrini i dohvatila kratak oštar
bodež čije se sečivo izvijalo kao zmija. G. Blenhajm je teško disao, telo mu
se njihalo, jedan krug slika se završio ali se ni posle toga nije pomerao već
se prepustio novoj seriji zavodljivih doživljaja. Trudeći se da zauzme što
stabilniji položaj nogu i prisećajući se Čengovog saveta kada je u pitanju
praktično delovanje, gospođica Tempi je prišla g. Blenhajmu sa boka i
zabola mu bodež sve do balčaka.
 On je podigao pogled sa pločice i iskolačenih očiju pokušao da
udahne vazduh. Gospođica Tempi je obema rukama izvukla nož, a on je
povučen njenom snagom počeo da posrće prema njoj. Pogledao je prvo u
krvavu oštricu. Očajna, ponovo ga je ubola, ovaj put u središnji deo trupa i
povukla nož do gore, Blenhajm je ispustio pločicu na tepih i oteturao se
nazad, istrgavši nož gospođici Tempi iz ruke. Pao je na kolena grcajući, dok
mu je iz stomaka šikljala krv, ....nije imao snage da udahne, i na sreću njih
dve, ni da viče. Pao je na bok i ostao nepomičan.
Pogledala je u Eloizu, koja je ukočeno gledala kako čovek izdiše na
podu. „Eloiza?" prošaputala je.
Eloiza se odmah okrenula i razrogačila kao da se trgla iz nekog
začaranog stanja.
„Je li vam dobro, Eloiza?"
„O, da. Izvinite - ja - ja ne znam - mislila sam da ćemo se samo
išunjati pored njega.."
„Pošao bi za nama."
„Naravno. Naravno! Ne - da, bože moj..."
„On nam je bio među najvećim neprijateljima!" Držanje gospođice
Tempi je odjednom postalo vrlo nesigurno.
„Naravno - to je samo - možda ovolika krv..."
Čvrsta rešenost gospođice Tempi je na trenutak bila poljuljana ovom
kritikom, jer naravno ni ona nije smatrala ubijanje nečim prirodnim i
spontanim, a sa drage strane, znala je da je postupila pametno i bila svesna
onoga što je učinila - bilo je to ubistvo, ne samo obična borba - i osetila kako
se sve odigralo vrlo brzo, prebrzo da bi se pridržavala svojih ubeđenja i
razmišljala o postupcima na koje je bila primorana.
„Ne slušajte šta pričam, Selest, stvarno sam blesava! Uradili ste pravu
stvar!"
Gospođica Tempi je šmrknula. „Bolje da ga pomerimo sa vrata."
„Naravno."
Uzele su ga za ruke i vukle, ali su se prilično zadihale dok su ovo
teško telo prenele iza niske police za knjige. Eloiza se sručila na kožnu
fotelju, a gospođica Templ obrisala krv sa noža o rukav g. Blenhajma.
Uzdahnula je zbog odgovorsti koju je na sebe preuzela, spustila nož i u
praktičnom duhu počela da prebira po džepovima, stavljajući na gomilu sve
što je našla: novčanice, metalne novčiće, maramice, šibice, dve cele cigare i
ostatak treće, olovke, komadiće bele krede, municiju za karabin i privezak sa
toliko ključeva da im nijedna vrata haršmortske vile neće ostati nedostupna.
Međutim, u džepu na grudima bio je još jedan ključ... i to od plavog stakla.
Gospođica Tempi se iznenadila i pogledala u svoju saputnicu.
Eloiza nije gledala u nju. Sedela je zavaljena u fotelji, sa jednom
nogom dignutom, bezizražajnog lica, tupog pogleda, obema rukama držeći
plavo staklo ispred sebe. Gospođica Tempi je stajala sa staklenim ključem,
pitajući se koliko dugo ova žena tako sedi... i koliko je puta proživela
događaj sa gdom Maršmu na sofi. Sa Eloizinih poluotvorenih usana omakao
se kratak uzdah, a gospođici Tempi je postajalo sve neprijatnije. Što je bila
svesnija svog iskustva sa plavim staklom - te požude, saznanja, predivnog
zaranjanja i naravno tog iskrivljenog doživljavanja sebe - to je manje znala
zašto se sada ovako oseća. Uspela je da se odbrani od napada na svoje telo -
i to joj je budilo samo bes. A ova mentalna napastvovanja su joj menjala
shvatanje pristojnosti, strastii doživljavanja same sebe, i remetila joj njeno
inače stabilno stanje uma.
Eloiza je bila zajapurena, nesvesno je grizla doriju usnu, prstiju
pobelelih od stiskanja pločice. Disala je isprekidano, povremeno uzdisala,
svileni ogrtač joj je klizio sa svakim pokretom, dovoljno mekan i tanak da se
ukrućene bradavice kroz njega ocrtaju, jedva primetno je njihala kukovima,
jedna noga joj je bila ispružena na tepihu, prsti savijeni u pravcu neke
skrivene sile, i povrh svega toga, što je na neki neobičan način privlačilo
gospođicu Tempi, Eloiza je i dalje nosila masku od perja - zbog koje se
gospođici Tempi činilo da zapravo ne gleda Eloizu, već neku Tajanstvenu
Ženu, kao što je bila ona sama kada se ogledala u onom holandskom
ogledalu. Eloiza je gledala kako se slike ponavljaju, a gospođica Tempi je po
njenim dahtajima mogla tačno da odredi trenutak kada gđa Maršmur privlači
prinčevo telo sebi, obavija nogama njegove kukove i čvrsto steže... a onda se
setila da se ona bez problema, ili barem problema zbog kojih bi joj bilo
neprijatno, otrgla od pločice u kojoj se Eloiza našla zarobljena, kao u nekoj
magičnoj zamci. A šta je rekla za knjige, ubijaju ljude, da se i sama
onesvestila. Ispružila je ruku i istrgla Eloizi pločicu.
Ova je podigla glavu, nesvesna šta se desilo i gde se nalazi,
poluotvorenih usta i zamućenog pogleda.
„Da li vam je dobro?" upitala je gospođica Tempi. „Ovo vas je sasvim
pomelo." Podigla je pločicu da bi joj pokazala, Eloiza je zakolutala očima i
zatreptala.
„Gospode... izvinite..."
„Zajapurili ste se", primetila je gospođica Tempi. Verovatno jesam",
promrmljala je Eloiza. „Nisam očekivala..." "To je ista stvar kao knjiga -
ume da odvuče, mada ne onako duboko - dakle, manje stakla manje
problema. Rekli ste da vam knjiga nikako nije legla."
„Ne, nije."
„Ali, pločica vam je izgleda odlično legla."
„Možda... ipak, mislim da sam saznala nešto korisno."
„Stid me je da pomislim šta bi to moglo da bude."
Eloiza se namrštila. Iako je bila slaba, nije dopuštala šale na svoj
račun. Gospođica Tempi se nasmešila i potapšala je po kolenu.
„Izgledali ste vrlo lepo", rekla je gospođica Tempi i vragolasto se
nasmešila. „Možda biste doktoru Svensonu bili još lepši?"
„Ne znam na šta mislite", promrmljala je Eloiza i opet pocrvenela.
„Ni on ne zna, sigurno", odgovorila je gospođica Tempi. „Nego, šta
ste to saznali?"
Eloiza je duboko udahnula. „Da li su ta vrata zaključana?"
„Jesu."
„Onda bolje sedite, jer moramo da razmotrimo neke stvari."
 „Kao što vam je poznato", počela je Eloiza, „ja radim, odnosno radila
sam kao negovateljica dece Artura i Šarlote Traping, a gđa Traping je sestra
Henrija i Fransisa Ksonka. Svi misle da je pukovnik Traping napredovao
zahvaljujući raznim mahinacijama g. Henrija Ksonka, ali sada mi je jasno da
je zapravo g. Fransis Ksonk sve to iskoristio da bi se, pomoću svojih novih
saveznika i zahvaljujući tome što je pukovnik bio upoznat sa raznim
državnim tajnama iz kojih je mogao izvući korist, domogao porodičnog
posla i preoteo ga od svog brata.
Pukovnik je sve organizovao uz blagoslov tog istog brata. Najvažnija
karika je bio informator, koji je redovno raportirao Henriju - i prenosio mu
kako je Fransis C^e tako * Dezinformacije do kojih je Fransis uspeo da
dođe. Onda me nagovorio da dođem na imanje Tarovih i otkrijem tajne koje
znam - da bi mogao da ucenjuje brata i sestru. Ali ovo je postalo neophodno,
jer je pukovnik ubijen - razumete? Ubijen je, iako je, znajući ili ne znajući to
Ksonk u službi zaverenika."
Gospođica Tempi je neodređeno potvrdila glavom. Noge su joj se
klatile na fotelji dok je sedela na naslonu za ruke i nadala se da će uskoro
čuti i važnije stvari.
Eloiza je nastavila. „Čovek se sad pita zašto baš pukovnik, kad je bio
tak neupadljiva ličnost."
„Doktor je baš kod njega našao drugu plavu pločicu", odgovorila je
gospođica Tempi, „onu na kojoj su doživljaji Rodžera Baskomba. Bila mu je
ušivena za postavu na uniformi. Ali rekli ste da ste nešto saznali?"
Eloiza je i dalje bila zamišljena. „Da li se na njoj pojavljuje nešto što
bi moglo biti... tajna? Nešto zbog čega bi je tako čuvao - odnosno sakrivao?"
„Ja bih rekla da nema, osim jednog dela u kom se pojavljujem i ja - na
samom kraju, u poslednjem trenutku vidi se Lidija Vandarif na
eksperimentalnom stolu sa grofom Dorkancom - koji na njoj, kako da
kažem, eksperimentiše."
„Šta?"
„Jeste", rekla je gospođica Tempi. „To sam shvatila tek sada, kada već
znam za te stolove i kada sam upoznala Lidiju, a kada sam prvi put videla
pločicu nisam znala ni ko je Lidija."
„Ali, Selest", gospođica Tempi se namrštila kao da još nije imala puno
poverenje u svoju saputnicu, pa se nije osećala prijatno pri ovakvom
intimiziranju, „samim tim što je pločica bila ušivena u pukovnikov kaput,
znači da je niko nije pronašao! Dakle, ono što je znao, i mogao da potvrdi
pločicom, pukovnik je odneo sa sobom u grob!"
„Ali, nije je odneo. Pločica je kod doktora, a tajna je ostala nama."
„Tačno tako!"
„Šta je tačno tako?"
Eloiza je ozbiljno klimnula. „Onda je ono što sam ja saznala još
važnije."
Gospođica Tempi je strpljivo podnosila neizvesnost kao deca koja je
čekaju da pocepaju ukrasni papir sa poklona.
„Da, ali mi niste rekli šta je to."
 Eloiza je pokazala na plavu pločicu koja je ležala gospođici Tempi na
krilu. „Na kraju svih scena", rekla je, „pojavljuje se jedna žena, ako se
sećate... „Gđa Maršmur."
„Ona okreće glavu i kroz njene oči vidimo posmatrače. Medu njima
sam prepoznala samo neke: Fransisa Ksonka, gospođicu Pul, doktora
Lorenca ostale ne poznajem, ali vi ih sigurno znate. A iza svih njih je...
prozor."
„To nije prozor", rekla je gospođica Tempi nestrpljivo, naginjući se
napred. To je ogledalo! Sobe u Sent Rojalu imaju ta holandska ogledala koja
su sa druge strane obično staklo. Doktor je primetio da se ulazna vrata hotela
vide u ogledalu- i to ga je odvelo u Sent Rojal."
Eloiza je nestrpljivo klimnula, jer je napokon došao red na njene
novosti. „ A da li je primetio ko je bio u hodniku? Neko ko je po svemu
sudeći izašao napolje da bi obavio razgovor podalje od ostalih - koji su ostali
u sobi zabavljeni onim, da kažemo, impresivnim prizorom." Gospođica
Tempi je zavrtela glavom.
„Bio je to pukovnik Artur Traping", prošaputala je Eloiza, „u vrlo
ozbiljnom razgovoru sa lordom Robertom Vandarifom!"
Gospođica Tempi je rukom pokrila usta.
„To je onda stvarno grof!" uzviknula je. „Grof planira da iskoristi
Lidiju - da iskoristi venčanje, ne znam samo kako - drugi deo alhemijskog
plana Oskara Vejlanda.
Eloiza se namrštila. „Ko je..."
„ Jedan slikar, mistik, pronalazač plavog stakla! Rekli su nam da je
poginuo , da je ubijen zbog svojih tajni - ali, sada pomišljam da je možda još
živ i da je njihov zarobljenik."
„Možda su njegove uspomene pretočene u knjigu!"
„O, da! Ali da li ostali znaju šta grof namerava da uradi sa Lidijom? I
što je najvažnije, da li njen otac zna? Šta ako je Traping došao do pločice na
kojoj je on sam, a onda na njoj video Lidiju i grofa? Možda pukovnik nije
bio svestan kako su njegovi saradnici surovi, pa je pokušao da ih ucenjuje da
će javno pokazati slike?"
„Rekla bih da niste poznavali pukovnika Trapinga", rekla je Eloiza.
„Nisam nikada razgovarala sa njim, toliko dobro ga nisam znala." „Ja bih
rekla da je on odmah shvatio značaj pločice, pa je otišao kod onoga ko ima
dublji džep od njegovog šuraka."
„Nismo naišle na lorda Vandarifa, možda kuje osvetu protiv grofa? A
možda uopšte ne zna za ovo, možda mu je Traping obećao informaciju, ali je
ubijen pre nego što mu je rekao?"
„Ni Blenhajm nije video lorda Roberta", rekla je Eloiza.
„Grofovi planovi sa Lidijom se neometano ostvaruju", rekla je
gospođica Tempi. „Videla sam je kako pije njegov otrov. Ako je Traping
ubijen da njen otac ne bi saznao..."
„Onda ga je sigurno ubio grof!" rekla je Eloiza.
Gospođica Tempi se namrštila. „Međutim... rekla bih da grof, ništa
manje od ostalih, žudi da sazna šta se dogodilo sa pukovnikom."
 „Ovo ubistvo je upozorilo lorda Roberta da nešto nije u redu",
razmišljala je Eloiza naglas. „Ni ne čudi me što se sada krije. Možda upravo
on drži tog slikara zarobljenog - i traži neku razmenu? Možda se sam urotio
protiv ostalih!"
„Kad smo kod toga", rekla je gospođica Tempi, zagledana u teške
čizme g. Blenhajma koje su virile iza crvenog kožnog otomana, „šta kažete
na ovo što sam našla kod g. Blenhajma?"
Podigla je ključ od plavog stakla prema svetlu i posmatrala njegov
odsjaj. „Od istog je stakla kao i knjige" rekla je Eloiza. „Ali, šta se njime
otvara?"
„Sigurno nešto vrlo prefinjeno... što je možda isto tako od stakla." „I
ja mislim", nasmešila se gospođica Tempi. „Što me navodi na sledeći
zaključak - ovaj ključ nije trebalo da bude kod g. Blenhajma. Koji bi član
zavere poverio ovako nešto, od neprocenjive vrednosti, osobi koja nije u
krugu odabranih? On je najobičniji kućepazitelj i učestvuje u njihovoj
konspiraciji koliko i dragoni ili meklenburški vojnici. Ko bi mu poverio
ovako nešto?" „Samo jedan čovek", rekla je Eloiza. „Lord Robert Vandarif",
potvrdila je gospođica Tempi.
„Imam ideju", rekla je gospođica Tempi i poskočila sa fotelje. Trudeći
se da ne gazi po tamnijem delu tepiha - bilo im je toliko teško da pomere leš
da nisu htele da se brinu još i za krvave mrlje - i krenula prema pretrpanom
bifeu. Počela je pažljivo da pretražuje i našla neotvorenu flašu nekog vrlog
starog pića i jedan oštar nožić. Otvorila je flašu, izvadivši čep od plute koja
se krunila tek toliko da je piće moglo da curi. Kada je našla drugu praznu
posudu, gospođica Tempi je vrlo pažljivo počela da pretače tamnocrveni
porto. Kada su naišli prvi tragovi vinskog taloga, zastala je, uzela staklenu
čašu i u nju ispraznila ostatak iz flaše.
Trebao joj je sаmо meki crvenkasti talog. Podigla je glavu i nasmešila
se Eloizi, koja je delovala strpljivo ali zbunjeno.
„Nemožemo da nastavimo istragu ako ostanemo zarobljene u ovoj
sobi, niti možemo da se pridružimo doktoru niti da pobegnemo, a ni da se
osvetimo čak i ako se naoružamo noževima, uhvatiće nas ili ubiti čim
pokušamo da pobegnemo."
Eloiza je klimnula, a gospođica Tempi se lukavo nasmešila.
„Osim ako budemo pametne i dobro se prerušimo. Kada je u
amfiteatru izbio požar, nastala je opšta pometnja. Potpuno sam sigurna da
niko nije bio svestan šta se dešava - bilo je toliko dima, vriske i pucnjave,
nimalo svetla. Hoću da kažem", rekla je prelazeći rukom preko
tamnocrvenog vinskog taloga u čaši, „niko ne može tačno da zna da li je na
nama izvršen proces ili nije."
Krenule su niz hodnik, onako bose, pravog držanja, staložene, trudeći
se da deluju smireno dok posmatraju gomilu ljudi oko sebe. Gospođica
Tempi je držala bodež, a plavu pločicu je zadenula za pojas svojih zelenih,
svilenih gaćica. Eloiza je na sličan način sakrila stakleni ključ, a u ruci je
nosila flašu sa narandžastom tečnošću. Spustile su maske da bi im se lice
osušilo, jer im je oko očiju i preko nosa, upravo kao ožiljci posle procesa,
bio pažljivo nanesen, razmazan i utapkan crvenkasti vinski talog. Kada se
videla u ogledalu na bifeu, gospođica Tempi je bila zadovoljna i nadala se
samo da joj se niko neće toliko približiti da oseti opori miris porta.
Dok su bile u trofejnoj sobi, broj gostiju i posluge se neverovatno
povećao. Zatekle su gomilu muškaraca i žena u ogrtačima, kaputima,
svečanoj odeći, sa maskama i rukavicama, a svi su im s usiljenim
poštovanjem klimali glavom i pozdravljali ih. One im nisu otpozdravljale,
već su oponašale obamrle žene Posle procesa kakve je gospođica Tempi
videla u amfiteatru. Činjenica da su bile naoružane pomagala im je da
oslobode više prostora oko sebe, a videlo se i da su među gostima uživale
veći ugled - kao da su pomoćnice onih odabranih.
Kretanje mase ih je dovelo do balske dvorane, ali gospođica Tempi je
znala đa to nije mesto za njih. Pre joj se činilo da se ono što traže - odeća,
cipele, njinovi prijatelji - nalazi negde drugde, u nekoj sporednoj prostoriji
kao ona gde je srela Farkuhara i Spraga, u kojima je nameštaj prekriven
belim čaršavima a stolovi pretrpani flašama i hranom. Upravo kada je
posegla da uhvati Eloizu za ruku hodnikom se pronela galama. Pravo prema
njima, terajući radoznale goste u stranu i tako ostavljajući gospođicu Tempi
samu na sredini, marširali su parovi dragona u crvenim uniformama
predvođeni namrštenim oficirom. Klimnuvši, gospođica Tempi je pokazala
Eloizi da se brzo sakrije u gomili. Približavajući se oficir ju je opomenuo
dugim upornim pogledom, a ona je opet virnula ka Eloizi - skrivenoj iza
dvojice muškaraca u sivim ogrtačima za jahanje. Gosti su zastali da bi
prisustvovali tom neminovnom sudaru. Oficir je podigao ruku i njegovi ljudi
su se zaustavili u mestu. U hodniku je zavladala tišina... takva tišina da je
gospođica Tempi mogla da čuje prigušeni kikot iza sebe. Kada je okrenula
glavu, ugledala je Fransisa Ksonka sa zapaljenom cigarom, povijene glave i
sa krajnje prezrivim stavom.
„Kakve su nam to ptičice doletele", razvlačio je, „nismo ih očekivali,
nismo im se nadali u ovoj divljini haršmortske vile..."
Kada je primetio boju oko očiju gospođice Tempi, zaćutao je. Ona
nije odgovarala, samo se blago naklonila da mu ukaže poštovanje.
„Gospođice Tempi?" pozvao je radoznalo i s nepoverenjem. Sagla se
u jednostavan, blagi naklon i ispravila.
On je pogledao u oficira, a onda ispružio ruku i uhvatio je za vilicu.
Ona se nije opirala dok joj je pomerao glavu. Povukao se i nastavio
netremice da je posmatra.
„Gde ste bili?" rekao je. „Odgovorite mi."
„U amfiteatru", rekla je najglasnije što je mogla. „Tamo je izbio
požar." Nije joj dozvolio da završi već je gurnuo cigaru u usta i pružio
slobodnu ruku počevši da je pipa po grudima. Okupljena gomila je bila
zapanjena njegovim hladnim i odlučnim izrazom lica i tako besramnim
potezom. Glas gospođice Tempi se nije promenio ni za nijansu, niti je
zastala kada je nastavio da je pipa po telu.
„... od lampi, bilo je dima, pucnjave... bio je to doktor Svenson. Nisam
ga videla... bila sam na stolu. Gospođica Pul..." Onda ju je Fransis Ksonk
snažno ošamario. „... je nestala. Vojnici su me spustili sa stola."
Ponašala se upravo onako kako su to radile žene u amfiteatru,
zamahnula je prema Fransisu Ksonku, pokušavajući svom snagom da mu
unese bodež u lice. Međutim, on je sprečio udarac, uhvatio je za zglob i
stegao. Da je počela da se bori, gospođica Tempi bi se razotkrila, pa je zato
olabavila ruku, nož je zazvečao na podu. Fransis Ksonk joj je spustio ruku
pored tela i povukao se. Ona se nije pomerila. Pogledao je u oficira, prezrivo
raširio nozdrve i podigao nož. Zadenuo ga je za pojas, okrenuo se na petama
i nadmeno viknuo preko ramena.
„Povedite damu za mnom, kapetane Smit - odmah! Zakasnili ste!"
Gospođica Tempi se usudila tek toliko da u odlasku baci pogled
prema Eloizi, ali nje više nije bilo. Kapetan Smit ju je odlučno uzeo pod
ruku, primoravajući je da se prilagodi njihovom koraku. Pogledala ga je
blago, pretvarajući se da je odsutna duhom. Kapetanove oči su bile tamne i
mnogo toplije nego što bi se po borama oko njih moglo pretpostaviti. Na
trenutak je sumnjičavo odmerio gospođicu Tempi, a ona je skrenula pogled
na Fransisa Ksonka čija su leđa ispred njih odmicala i sekla gomilu kao
hirurški skalpel.
Vodio ih je kroz najgušći deo gomile koja je šaputala i zurila dok su
prolazili, Ksonk se naginjao na obe strane, rukovao se, neke ljude je srdačno
tapšao po ramenu i slao poljupce uglednim ili lepim damama. Zaobilazeći
balsku dvoranu, doveo ih je na prazan prostor gde se ukrštalo nekoliko
hodnika. Ksonk je još jednom pažljivo osmotrio gospođicu Tempi, otišao do
dvokrilnih drvenih vrata, otvorio ih, provirio unutra i nešto prošaputao.
Odmah je izvukao glavu, zatvorio vrata i vratio se do gospođice Tempi. S
gađenjem je pogledao ostatak cigare koju je izvadio iz usta, bacio je na
mermerni pod i zgazio.
„Kapetane, rasporedite ljude duž hodnika na obe strane, posebno hoću
da pаzе na ove ulaze ovde", pokazao je na dvoja vrata u hodniku, podalje od
balske dvorane, „u unutrašnje sobe. Pukovnik Aspič će vam, kad bude
došao, izdati svoja naređenja. Do tada, vaš zadatak je da čekate i pazite da se
ova žena nikuda ne udalji.«
Kapetan je odsečno klimnuo i okrenuo se svojim ljudima, pokazujući
im duž hodnika i raspoređujući ih pored vrata unutrašnjih prostorija. Stao
je između gospođice Tempi i Fransisa Ksonka, na udaljenosti dužine sablje.
Pošto je rekao šta je hteo, Ksonk nije više obraćao pažnju na kapetana već je
prosiktao kao zmija spremna za napad.
„Selest Tempi, odmah mi odgovorite. Samo istinu, jer ću znati da li
lažete a ako budete lagali, znajte da će vas to koštati glave."
Gospođica Tempi je bezizražajno klimnula kao da joj ništa od toga
nije bilo važno.
„Šta vam je Baskomb rekao u vozu?"
Ovakvo pitanje nije očekivala. „Da bi trebalo da sarađujemo",
odgovorila je. „Da tako želi grofica." „A šta je grofica rekla?" „Sa njom
nisam razgovarah u vozu." „Pre voza, pre! U hotelu, u kočiji!"
„Rekla je da ću platiti što sam joj ubila dva čoveka. I počela je da me
dira rukama, vrlo nepristojno."
„Dobro, dobro", prasnuo je Ksonk, odmahujući nestrpljivo, „nego, šta
je rekla o Baskombu?"
„Da će postati lord Tar."
Ksonk je nešto promrmljao za sebe, gledajući preko ramena prema
drvenim vratima. „Sigurno je bilo mnogo ljudi tada... šta još, šta bi još
moglo da bude?" Gospođica Tempi je pokušavala da se seti šta joj je grofica
zaista rekla i šta bi bilo toliko provokativno da rasplamsa već postojeće
sumnje u Ksonku. „I grof je bio tamo." „To znam."
„Ona mu je postavila pitanje." „Koje pitanje?"
„Mislim da nije trebalo da čujem - a meni ništa nije značilo."
„Da čujem šta je rekla!"
„Grofica ga je pitala da li zna kako je lord Robert Vandarif saznao za
njihov plan da mu alhemijskim putem oplode ćerku - zapravo, šta on misli;
Ko ih je izdao?"
Ksonk ništa na to nije rekao, samo se zagledao duboko u njene oči,
pokušavajući da odredi koliko je iskrena u onome što govori. Gospođica
Tempi je nekako uspela da prikrije strah, gledajući senke na zidovima iza
njegovih leđa. Izgledalo je da su ga ove poslednje reči toliko isprovocirale
da je mogao ponovo da je ošamari ili opet nasrne sa još većom žestinom - a
onda, nadjačavši njegov bes,kao kad iznenadni pisak čajnika najavi ključanje
vode, otvorila su se drvena vrata i pojavio meklenburški izaslanik sa
poniznim izrazom lica i još svežim tragovoma procesa oko očiju.
„Žalim. Oni su spremni, g. Ksonk", prošaputao je.
Ksonk je frknuo i udaljio se od gospođice Tempi, dobujući prstima po
dršci noža za pojasom. Još jednom joj se uneo u lice, okrenuo na petama i
pošao za izaslanikom u balsku dvoranu.
Nakon što je nekoliko minuta slušala kako razni prigušeni glasovi
dopiru kroz vrata, gospođica Tempi je zaključila da članovi zavere
govorancijama zaokupljaju pažnju okupljenih gostiju. Bila je svesna da
kapetan Smit ćutke stoji iza nje i da su vojnici svuda unaokolo, dovoljno
blizu da na njegov poziv odmah dolete. Duboko je udahnula i polako
ispustila vazduh. Nadala se da je želja za informacijama dovoljno zaslepila
Ksonka da ne primeti da su joj ožiljci lažni. Osetila je nagon za
samoodržanjem i vratila na lice masku od perja. Ponovo je uzdahnula.
Nikuda nije mogla da mrdne... mogla je samo da isproba koliko je kavez
čvrst. Okrenula se kapetanu Smitu i nasmešila mu se.
„Kapetane, kao što su mene ispitivali, tako bih ja vama da postavim
jedno pitanje."
„Izvolite, gospođice."
„Ne izgledate srećno."
„Izvinite?"
„Ostali u ovoj kući deluju... savršeno zadovoljni sami sobom."
Kapetan Smit joj nije odgovorio, samo je šetao pogledom od svog
najbližeg vojnika do nje. Zato je spustila glas i skoro prošaputala.
„ Čovek ne mora ni da pita zašto."
 Kapetan se zamislio netremice je gledajući. Progovorio je skoro
šapatom.
„Da li sam dobro čuo g. Ksonka... da se prezivate... Tempi?"
„Tačno tako." Zagrizao je usnu i pokazao na njene ogrtače. Kroz mali
prorez na grudima virila joj je svilena potkošulja i providela se ispod više
slojeva belih ogrtača.
„Koliko sam čuo... vi više volite zelenu boju."
Pre nego što je gospođica Tempi uspela da odgovori na ovaj
zapanjujući komentar začu se otvaranje vrata. Okrenula se, pokušavajući da
zadrži istu bezizražajnu grimasu, i ugledala Karolinu Stern, toliko zabrinutu
i iznenađenu što vidi gospođicu Tempi da nije ni obratila pažnju na oficira.
„Selest", prošaputala je, „odmah krenite sa mnom."
Uzela je gospođicu Tempi za ruku i provela je kroz nemu gomilu.
Ljudi su se razmicali pred njima zaneto posmatrajući nešto drugo na sredini
prostorije. Gospođica Tempi je smirivala i hrabrila sebe, jer je mislila da će
je Fransis Ksonk i svi ostali članovi zavere proveravati pred stotinama
maskiranih gledalaca. I samo zato što je bila usredsređena na ono što sledi
nije vrisnula od šoka ugledavši, u trenutku kada ju je Karolina Stern povukla
na sredinu raščišćenog prostora, kardinala Čenga kako kleči i pljuje krv,
izmučen kao da je prošao kroz pakao. Podigao je glavu i zagledao se u nju,
bledog raskrvavljenog lica, usporenih pokreta, očiju sakrivenih iza
zatamnjenih naočara. Osim njegovog, susrela je i poglede ostalih: Karoline,
pukovnika Aspiča i grofa Dorkanca, koji je stajao u svojoj debeloj bundi i na
uzici držao jednu onižu osobu, ženu slične visine i grade kao gospođica
Tempi. Isprva je privlačila pažnju svojom golotinjom, ali je potom u oči
upadalo nešto mnogo neobičnije, snažan utisak da je telo te žene bilo
izliveno od plavog stakla. Žena se okrenula i pogledala gospođicu Tempi,
nedokučivog izraza lica i praznog pogleda kao kod rimske skulpture, očiju
klizavih i zacakljenih kao dva klikera indigo boje, koji su kolutali
dokazujući gospođici Tempi da je ova žena - ili stvorenje, zapravo - živa.
Karolina Stern joj je skinula masku sa lica. Još nekoliko trenutaka je
vladala jeziva tišina, gospođica Tempi je bila uverena da će je neko
razotkriti... međutim, niko nije progovarao.
Čeng je otvorio usta kao da je nešto hteo da izgovori ili da uhvati
vazduh.
Zatim je pukovnik Aspič, toliko brzo da nije uspela dobro da vidi,
zamahnuo i pogodio Čenga u glavu nečim što je držao u ruci, nakon čega je
ovaj pao ničice. Na pukovnikov znak glavom, iz kruga dragona koji su
čuvali publiku, prišla su dvojica i uzela Čenga pod ruku. Odvukli su njegovo
beživotno telo pored gospođice Tempi. Nije ih pratila pogledom, već je
podigla glavu i uprkos tome što joj je srce ludački lupalo i što je bila na ivici
suza, pogledala u inteligentno radoznalo lice Karoline Stern.
Onda se proneo grofičin glas kao pucketanje biča u vazduhu.
„ Selest", rekla je, „baš lepo što si nam se... pridružila. Gđo Stern,
zahvaljujem se na pravovremenoj intervenciji."
Gđa Stern se polako okrenula prema grofici i s poštovanjem naklonila.
„Gospođo Stern!" začuo se promukli glas grofa Dorkanca. „Da li biste voleli
da vidite svoje transformisane prijateljice?" Karolina se okrenula zajedno sa
svima ostalima u balskoj dvorani, jer je grof pokretom pravog
profesionalnog zabavljača pokazivao u pravcu druge dve staid e žene, koje
su se sporo kretale ka sredini i klatile se, dok su im ruke čudno lebdele, a
razgolićena tela zračila potresnom zavodljivošću. Gospođica Tempi je bila
šokirana - grof je rekao Karolini „prijateljice"? - jer je prepoznala gđu Mar-
šmur i gospođicu Pul sa nekom novom ružnom opekotinom na glavi. Da li to
znači da su njene neprijateljice - možda dobrovoljno? - transformisane,
odnosno preobražene u ... ovo?
Grof je pokupio uzicu gospođice Pul i trznuo njome prema gđi Stern.
Usne gde Pul su se razvukle u ledeni osmeh, a Karolina je ostala ukočena sa
glavom nagnutom u stranu. Istog trenutka kao da se efekat raširio preko
prvih redova publike, gospođica Tempi je osetila da je nešto guta i baca u
sasvim drugo okruženje, potpuno zaboravljajući da se nalazi u balskoj
dvorani.
Nalazila se u salonu osvetljenom svećama, sedela je na plišanoj sofi u
mraku i rukama prolazila kroz divnu meku raspuštenu kosu Karoline Stern.
Ona je na sebi imala bele ogrtače za inicijaciju, a gospođica Tempi ih je
primetila i na sebi (odnosno, na gospođici Pul). Preko puta gđe Stern sedeo
je muškarac u crnom ogrtaču, sa stegnutom crvenom maskom na licu i
naginjao se da je poljubi u usta, na šta je gđa Stern odgovarala strasnim
stenjanjem. Sve je bilo kao u priči gđe Maršmur o dvojici muškaraca u
kočiji, samo što su ovog puta bile dve žene i jedan muškarac. Kada je videla
toliku požudu gđe Stern, gospođica Pul se samo ironično nasmejala i
okrenula da dohvati čašu sa vinom... a u tom okretu joj je pogled
prešao preko otvorenih vrata na kojima se, osvetljena od pozadi, jedva
nazirala nečija figura... silueta koju je gospođica Tempi odmah prepoznala,
bio je to pukovnik Traping.
Prizor je nestao iz uma gospođice Tempi, kao da joj je naglo skinut
povez s očiju, pa se opet našla u balskoj dvorani u kojoj su svi oko nje
zbunjeno- šaputali, osim grofa Dorkanca koji se nadmeno i zadovoljno
osmehivao.
Grof je pozvao Karolinu - uputio joj je neku vulgarnu šalu na račun
sestrinstva i mogućnosti da se zakaluđeri - ali gospođica Tempi nije obratila
naročitu pažnju na njihov razgovor, jer je bila uzbuđena zbog onoga što je
upravo videla.
Gđa Pul i Karolina Stern su imale na sebi bele ogrtače, a muškarac -
njega je prepoznala, čak je prisvojila njegov kaput! - bio je niko drugi do
pukovnik Traping. Gđa Tempi se trudila da što pre odgonetne smisao toga,
kao da u žurbi hoće da otvori vrata a ne može da nade odgovarajući ključ.
Bilo je to upravo one noći u haršmortskoj vili... neposredno pre
pukovnikovog ubistva. Ove dve žene su bile u belim ogrtačima, ali još nisu
prošle kroz proces. To su bili trenuci kada se ona šunjala kroz hodnik sa
ogledalima i upala kod onog čudaka sa kutijama - neposredno pre nego što je
ušla u Trapingovu sobu. Već joj je bilo jasno da su Rodžer i grofica bili
najbliži pukovniku Trapingu u trenutku smrti... možda su ga ove dve žene
ubile po grofovom naređenju? Ako je pukovnik imao tajni dogovor sa
lordom Vandarifom... ali, zašto je onda gospođica Pul pristala da baš ovu
uspomenu - koja će najviše podići prašinu oko pukovnikovog ubistva -
podeli sa Karolinom Stern? Još u amfiteatru se videlo da se ne trpe - da li je
to uradila da ismeje Karolinina osećanja prema ovom muškarcu, koji ne
samo da je bio mrtav već je i važio za izdajnika cele zavere? Da je ismeje
pred svima?
Začuo se promukli krik, a onda je potpuno utonula u novu scenu:
visoke drvene stepenice, osvetljene narandžastom svetlošću baklje, crno
nebo iznad, ljudi trče na sve strane, neko u crnom kaputu juri - ministar
Krabe! - a onda nadire gomila ljudi i grabi osobu u plavom šinjelu koja se
opire i batrga, po iscrpljenom licu i kosi beloj kao sneg vidi se da je to
doktor Svenson, ljudi ga grubo bacaju preko stepenišne ograde.
Gospođica Tempi je podigla glavu - ovo su sigurno scene iz
kamenoloma na imanju Tarovih - i našla se ponovo u balskoj dvorani, pred
uznemiren gomilom, koja se komešala i pomerala ka sredini gde je doktor
Svenson četveronoške klečao, iznuren, beživotan, izubijan - na onom istom
mestu gde je prethodno bio i Čeng. Svenson je podigao pogled, tražeći neki
način da se podigne, a kada je ugledao lice gospođice Tempi, zaledio se.
Pukovnik Aspič je prišao i istrgao mu kožnu tašnu iz ruku, potom je
zamahnuo i nemilosrdno ga udario palicom. Kao i prethodno Čenga tako su i
doktora Svensona odvukli napolje pored gospođice Tempi.
Nije smela da gleda za njim, okrenula je glavu ka ženama od stakla,
prizor krajnje potresan - gospođica Pul, ako se ova pokretna statua uopšte
može nazvati ljudskim imenom, oblizivala je usne modrim vrhom klizavog
jezika, ospođica Tempi se tresla od užasa - ipak, susret sa ljubičastim očima
i znalačkim pogledom grofice Laker-Sforca bio joj je donekle odložen. Onda
ju je Karolina uzela za ruku i okrenula je ka podijumu na kom su stajali
učesnici predstave, grofica, Ksonk, Krabe, zatim princ i Lidija Vandarif,
koja je i dalje imala masku i bele ogrtače na sebi, a iza njih dvoje, kao dete
koje se prišunjalo da prisluškuje, virio je izaslanik, her Flaus. Gospođica
Tempi je uprkos svim strahovima pogledala u groficu i srela njen
nemilosrdno leden pogled. Kada je umesto grofice počeo da govori Harald
Krabe osetila je veliko olakšanje.
„Poštovani gosti... verni prijatelji... privrženi sledbenici... došao je
trenutak kada su svi naši planovi sazreli... i čekaju kao plod na drvetu da ih
dohvatimo. Naš zadatak sada je berba tih plodova, da ne bi istrulili i vratili
se u mrtvo tlo. Vi znate koliko je ovo veče važno - započinjemo jednu novu
epohu - ko bi u to posumnjao kad pred sobom ima ove anđele kao dokaz?
Princ i gospođica Vandarif će večeras otići na venčanje... vojvoda od
Štaelmajera je proglašen za predsednika Krunskog saveta... najuticajnije
ličnosti u državi su nam predale vlast... a što je možda najvažnije od svega -
vi ćete ispuniti svoj zadatak - ostvariće se vaša sudbina! Izgradićemo
zajednički san."
Krabe je zaćutao i pogledao pukovnika Aspiča - ovaj je prekratio
sladunjav Krabeov govor tako što je odsečno izdao naredbu i sva vrata na
balskoj dvorani su se uz tresak zatvorila. Grof Dorkanc je povukao uzice kao
neki demonski ukrotitelj i poslao svoje staklene figure ka gomili na različite
strane. Prizor je podsećao na lavove u areni koji merkaju potencijalne žrtve,
a gospođica Tempi se još vise uplašila, jer je treću ženu - onu slične visine i
građe kao gospođica Pul - grof posla na njenu stranu. Ovo stakleno biće je
došlo najdalje što je uzica dozvoljavala. Nestrpljivo je lomila prste, a svi oko
nje su se izmicali uznenađeni i uplašeni. Gospođica Tempi je osetila kako joj
nešto pritiska misli – kao da joj je umom zavladao osećaj ledeno plave
hladnoće.
" Objašnjeno vam je da", nastavio je Krabe, „nema mesta rizikovanju,
nema vremena jer proces ne trpi predomišljanje. Morate biti uvereni - svaki
deo vas i vaše biće u celini, Svi su povezani, svaki muškarac i svaka žena u
ovoj sali moraju biti uvereni!
Većina vas, koji su prošli kroz proces, ili su potčinili svoju volju
nekom od tomova knjige, ili su na neki drugi način pokazali su svoju
odanost... tako bar pretpostavljamo. Zato vam neće smetati da napravimo
jednu proveru."
Kada je grof povukao uzicu, gđa Maršmur je izvila leđa i prešla
pogledom preko mase ljudi. Muškarci i žene su zapanjeni stajali pred njom,
bili su skamenjeni, ćutali su, počeli bi da jecaju i cvile, a onda bi izgubili
ravnotežu i pali kao da im je nešto pregledalo um i razotkrivalo prevaru.
Gospođica Tempi je primetila da je grof zažmurio koncentrišući se, pa je
pomislila da mu gđa Maršmur prenosi ono što je razotkrila. Onda je grof
iznenada otvorio oči. Jedan od dvojice muškaraca u sivim ogrtačima za
jahanje pao je na kolena. Grof je dao znak pukovniku Aspiču i dva dragona
su bez milosti izbacila čovek koji se tresao od straha. Grof je ponovo
zažmurio, a gđa Maršmur nastavila svoje nemo ispitivanje.
Posle nje, gospođica Pul je krenula kroz svoj deo gomile i izdvojila
dvojicu muškaraca i jednu ženu koji su istog časa zažalili što su došli.
Gospođica Tempi je prvo mislila da su ovi ljudi kao ona - smrtni neprijatelji
zločinačke zavere - ali kada su ih vojnici uklonili, postalo joj je jasno da
stvari stoje drugačije. To su bili obični karijeristi koji su uspeli da falsifikuju
pozivnice ili da se tajno uvuku na ovaj - kako su mislili - ekskluzivni prijem
da bi bili viđeni. Gospođicu Tempi nije mnogo brinula njihova sudbina, pa
im nije ni posvetila više pažnje... osim toga, gospođica Pul je završila posao
i grof je pucnuo prstima prema trećoj ženi.
Gospođica Tempi je osetila kako se oko ove žene širi nevidljivi talas
kontrole, kao plamen, kao zapaljeni fitilj koji će joj na kraju razneti život.
Prilazila je sve bliže, a gospođica Tempi nije znala šta da radi. Ovog puta je
bila sigurna da će je razotkriti. Duboko je udahnula skupljajući hrabrost i
zadržala vazduh. Karolina je stajala uspravno i iščekivala, a onda nakratko
bacila pogled oko sebe. Gospođica Tempi je po bledom Karolininom licu
shvatila da je i ona uplašena. Tada joj je pogled odlutao iza gospođice
Tempi, tamo gde se začula buka i zatim odjeknuo glas zamenika Krabea.
„Gospodine grofe, oprostite, ali ovo je bilo dovoljno!"
 Iza leđa gospođice Tempi ušla je neobična grupa. Prolazili su kroz
gomilu a ljudi su spuštali glavu ukazujući poštovanje jednom visokom
muškarcu među njima, bledom kao leš, duge prosede kose, sa ordenjem na
reverima i svetlo plavom lentom preko grudi. Hodao je ukočeno - zapravo,
kao one žene koje nose korset, oslanjajući se jednom rukom na crni štap a
drugom na onižeg muškarca oštrih crta lica, sa masnom kosom i naočarima,
koji nimalo nije delovao kao prikladna pratnja jednom članu kraljevske
porodice. Po rečima zamenika ministra, ovo je bio vojvoda od Štaelmajera.
Kružile su glasine da je kao poslugu zapošljavao isključivo osiromašene
aristokrate, jer se užasavao prisustva običnog naroda. Šta jedan takav čovek
traži na ovolikom - i ovako običnih ljudi - skupu? Ali to nije bilo sve,
uporedo sa njim koračao je - kao mlada pored mladoženje - lord Robert
Vandarif. Iza njega, pridržavajući ga za ruku, išao je Rodžer Baskomb.
,Mislim da provera nije obavljena do kraja", rekao je Fransis Ksonk,
„a to je, kao što ste i sami rekli, ministre, od suštinske važnosti."
„Tačno, g. Ksonk." Harald Krabe je klimnuo i govorio dovoljno
glasno da ga čuju svi okupljeni. „Ali ovaj posao ne može da čeka! Pred
nama su dve najistaknutije ličnosti ove zemlje - možda i celog kontinenta -
od kojih je jedan naš uvaženi domaćin! Iz poštovanja i pristojnosti, smatram
da su njihove obaveze važnije i hitnije od naših!"
Gospođica Tempi je primetila da Fransis Ksonk gleda u njenom
pravcu i pažljivo prati rezultate provere. Okrenula se prema grupi muškaraca
koji su upravo ušli - mada nije imala želju da vidi Rodžera, a još manje
Ksonka i groficu - shvatila je da to što je Krabe odjednom prekinuo
ispitivanje nema nikakve veze sa njom, nego sa onima koji su upravo ušli,
jer bi staklene žene sigurno prekontrolisale i njih i prenele njihove skrivene
misli grofu Dorkancu. Ali, koga je to Harald Krabe štitio? Vojvodu?
Vandarifa? Ili svog pomoćnika Baskomba - odnosno tajni plan koji su njih
dvojica skovali? I zašto je Karolina tako uplašena? Bila je tako besna što nije
znala čak ni da li je Vandarif vođa zavere ili neko drugi? Da li se borio
protiv grofa da bi spasao svoju kćer? Da li je Krabe ovim postupkom - i
Rodžer svojim prisustvom - dokazao da je Vandarifov saveznik? I zašto se
Rodžer pojavio na vratima uoči Trapingove smrti? Onda se gospođica
Tempi setila da je njen verenik bio prisutan i u tajnoj sobi u kojoj je grofica
mučila princa. Ako je Rodžer ubio Trapinga (mada to nije mogla da zamisli
- zar Rodžer?), da li to znači da je bio u grofičinoj službi?
Vojvoda od Štaelmajera je progovorio nesigurnim škripavim glasom
kao da su mu usta bila puna smrznutog pepela.
„Od sutra ću biti predsednik Krunskog saveta... nacija je u krizi...
kraljica je lošeg zdravlja... princ prestolonaslednik je i dalje bez potomka,
male su nade da će se to promeniti... i zato će mu večeras biti uručen poklon
o kom sanja. Poklon koji će kao klopka zatvoriti njegovu slabašnu dušu...
čudesna staklena knjiga u koju će uroniti."
Gospođica Tempi se namrštila. Oprezno je pogledala oko sebe i
zapazila kako jedna od staklenih žena netremice gleda u vojvodu. Iza nje je
stajao grof Dorkanc i polako otvarao usta, dok su istovremeno iz usta
vojvode od Štaelmajera izlazile reči.
„Krunski savet će upravljati... našom vizijom, dragi moji saradnici...
biće objavljena celom svetu na najbolji način. To obećavam ovde... pred
svima vama.
Vojvoda se onda obratio osobi pored sebe klimnuvši ledeno i
ukočeno.
„Lorde, izvolite..."
Vandarifov glas nije zvučao tako zagrobno kao vojvodin, ali se
gospođici Tempi ipak zaledila krv. Pre nego što je progovorio, okrenuo se
Rodžeru i prihvatio presavijen list papira, koji mu je ovaj sa činovničkom
servilnošću pružio - ali se okrenuo tek nakon što mu je Rodžer stiskom dao
znak. Raširio je papir, a posle drugog stiska - koji je gospođica Tempi isto
tako primetila - počeo je da čita, kliktavim glasom koji je odjekivao kao bat
čizama u praznoj prostoriji.
„Nisam navikao da držim govore, pa vas molim da mi oprostite što se
pomažem ovim papirom - večeras ću dati pristanak da se moje jedino dete,
moja princeza, moja kćer Lidija uda za čoveka koga sam zavoleo kao sina."
Kada ga je Rodžer treći put diskretno stegao za ruku - gledajući u pod
-lord Robert je pokazao glavom prema princu i svojoj ćerki na podijumu.
Gospođica Tempi se pitala kakva je osećanja prema svom ocu krila Lidija
ispod maske... da li joj je proces ublažio beskrajni očaj i bes što je napuštena
i kako njegove prazne formalne reči deluju na nju. Lidija se savila u blagi
naklon i razvukla usta u ciničan osmeh. Da li je znala da joj je otac obična
marioneta Rodžera Baskomba? Možda se zato smeškala?
Lord Robert se opet okrenuo okupljenim gostima i nastavio da čita
tekst sa papira. „Neka od sutra bude kao da se ova noć nikada nije dogodila.
Ne vraćajte se u haršmortsku vilu. Ne priznajte nikome, ni jedni drugima da
ste bili ovde, a novosti iz meklenburškog vojvodstva smatrajte samo običnim
glasinama. Ipak, ta zemlja će uvideti koliko je truda uložio moj saradnik,
vojvoda, a videće to i ostali narodi. Neki od vas će postati moji agenti,
putovaće gde god bude treba.
Pošto se večeras rastanemo dobićete instrukcije u obliku knjige sa
šifrom „Aksiom", od nadzornika... g. Blenhajma."
U ovom trenutku je dobio znak da podigne pogled i pokaže na
Blenhajma, ali njega u publici nije bilo. Tišina je prerastala u zbunjenost,
ljudi su se okretali, napred-nazad, lica na pozornici su se mrštila, a onda su
se svi pogledi usmerili ka pukovniku Aspiču koji je samo nadmeno slegnuo
ramenima. Vešto i snalažijivo - što je gospođicu Tempi istovremeno
impresioniralo, ali i iznerviralo -Rodžer Baskomb se nakašljao i zakoračio
napred.
U odsustvu g. Blenhajma, ja ću u nadzornikovoj kancelariji deliti
knjige sa instrukcijama kada se skup završi."
Prešao je pogledom preko podijuma i šapnuo nešto lordu Robertu na
uvo. Onda se vratio na mesto, a lord Vandarif nastavio svoj govor.
„Izuzetno mi je drago što mogu da pomognem u ovom poduhvatu i
zahvaljujem svima koji veruju u njegov uspeh. Pozivam vas da budete moji
gosti i uživate u ugodnostima moga doma."
Rodžer mu je lagano uzeo papir iz ruku. Iz publike se proneo aplauz
ovoj dvojici uglednih ljudi, koji su stajali potpuno bezizražajnog lica, kao
kamene skulpture na kiši.
Gospođica Tempi je bila zapanjena. Između Vandarifa i grofa nije
bilo nikakvog sukoba - lord Robert je bio pod savršenom kontrolom.
Trapingova vest nikada nije došla do njega, a Lidijina sudbina - taj podli
plan koji su za nju spremali - sada je zapečaćena. Nije ni bilo važno da li je
Oskar Vejland zarobljen u ovoj kući, a ni ko je ubio Trapinga. Ipak,
gospođica Tempi se malo zamislila. Ako je Vandarif bio njihova marioneta,
zašto je onda Krabe prekinuo ispitivanje? Ako učesnici u zaveri nisu otkrili
ko je ubio Trapinga, da li će dozvoliti da cela stvar ostane na tome? Da li je
možda borba oko Lidijine sudbine napravila jaz među njenim neprijateljima?
Da li je tu uključen još neko?
Pitala se isto tako kome je bila namenjena ova predstava sa vojvodom
i lordom Robertom i koga je trebalo nasamariti - ubedljiviju slatkorečivost je
čula od pijanih žena u luci. Na znak Karoline Stern, gospođica Tempi je spu-
stila glavu dok su ova dva velikana i njihovi pomoćnici - ili bolje reći
gospoda-marionete - prolazili kroz dvoranu. Kada su bili blizu nje, podigla
je glavu pogledala Rodžera Baskomba, koji je mršteći se prikrivao da
zapravo radoznalo gleda njene ožiljke. Grof mu je pružio uzicu na kojoj je
bila gđa Maršmur.
Onom drugom onižem muškarcu dao je uzicu sa gospođicom Pul.
Kada su im dragoni otvorili vrata, Baskomb je prišao pukovniku Aspiču i
oteo mu - nije bilo druge reči za taj grubi potez - kožnu torbu iz ruke. Bila je
to torba koju je doneo doktor Svenson.
Onda se grofica obratila gomili i to baš u trenutku kada su Ksonk i
Krabe hteli da urade isto. Trgli su se, još otvorenih usta, a onda nastavili da
klimaju glavom na njene reči.
„Dame i gospodo, čuli ste šta je rekao naš domaćin. Znate da morate
početi sa pripremama. Čim budete obavili svoj zadatak, bićete slobodni. Sva
zadovoljstva koja pruža haršmortska vila stoje vam večeras na raspolaganju,
a nakon ove večeri... svih ostalih dana... sva zadovoljstva ovog sveta. Želim
vam svima prijatno veče... i da izađete iz ovog poduhvata kao pobednici."
Iskoračila je napred i zagledana u slušaoce počela da aplaudira.
Pridružili su joj se prvo oni sa podijuma, a zatim i ljudi u gomili dajući
znake podrške jedni drugima. I gospođica Tempi je tapšala sa njima,
osećajući se kao dresirani majmun, i primetila da grofica nešto šapuće
Ksonku i Krabeu. Kao na znak, članovi zavere su sišli sa podijuma i krenuli
ka izlazu. Pre nego što je gospođica Tempi stigla da odreaguje, glas Karoline
Stern joj je bio u ušima.
„Idemo za njima" prošaputala je, „nešto nije u redu."
Krenule su ka vratima, dok je gomila izlazila iz sale u suprotnom
pravcu i radoznalo ih zagledala. Gospođica Tempi je imala osećaj da neko
stoji iza nje i Karoline. Nije se usuđivala da pogleda - jer radoznalost nimalo
nije pristajala smirenoj i samouverenoj osobi koja je prošla kroz proces - ali
joj je škripav zvuk koraka govorio da su to grof i treća staklena gracija koju
nije poznavala. To joj je donelo izvesno olakšanje - pogled ove nepoznate
osobe je bilo svakako lakše podneti nego prezrivo izrugivanje i nepoverenje
gđe Maršmur i gospođice Pul - iako je u suštini bilo nevažno koja će joj od
njih prebirati po umu i otkriti prevaru. Jedino čemu je mogla da se nada bilo
je da ni ostali članovi zavere neće želeti da se podvrgnu neobičnom uticaju
ovih žena, iz istih razloga iz kojih je Krabe sprečio da vojvoda i lord
Vandarif prođu kontrolu.
Ušle su u ono isto predvorje u kom je pre toga gospođica Tempi bila
sa kapetanom Smitom. On je sada stajao nekoliko koraka dalje od svojih
nadređenih da ih ne bi ometao u razmišljanju dok su ćutke i s nestrpljenjem
čekali poslednjeg člana da im se pridruži. Onda su se sva vrata u predvorju
zatvorila, brave su škljocnule i reze odmah bile navučene. Pojavila se grofica
Laker-Sforca. Stala, upalila cigaretu u lakiranoj crnoj muštikli, povlačeći
dim tri puta zaredom ttako kao da sa svakim udisajem još više rasplamsava
bes, a onda progovorila.
„Šta je ono značilo?" prosiktala je streljajući pogledom Krabea.
„Na šta mislite, grofice?"
„Zašto ste prekinuli ispitivanje? Videli ste da je otkriveno najmanje
pet uljeza koji su mogli da nam poremete planove kad odemo u Meklenburg.
Vi znate - vrlo dobro znate da taj posao nije završen."
„Draga grofice, kad ste bili tako silno..."
„Nisam htela da se mešam. G. Ksonk je pokušao da interveniše, ali ste
njegove reči odmah odbacili - i to pred svima. Svako dalje suprotstavljanje
bi pokazalo da među nama vlada nesloga, što smo dakle - sa velikom
mukom, gospodine ministre - uspeli da izbegnemo."
„Razumem."
„Ne bih rekla."
Oči su joj caklile kao u divlje zveri dok je izbacivala oblak dima i
netremice zurila u Krabea. Ovaj se nakašljao i ponovo pokušao da
progovori, ali mu ona nije dozvolila.
„Mi nismo glupi, Haralde. Prekinuli ste ispitivanje da grof nešto ne bi
otkrio."
Krabe je neubedljivo mahnuo prema gospođici Tempi, ali ni ovog
puta nije uspeo da progovori.
„Ne menjajte temu - gospođica Tempi će isto doći na red - sad
pričamo o vojvodi i lordu Vandarifu. Oni ne bi trebalo da predstavljaju
problem, osim ako mi, ostali, nismo upoznati sa pravim stanjem njihovog
uma. Videli smo vojvodin leš, pa mogu slobodno reći da je doktor Lorenc
pošteno odradio svoj posao - uz grofovu pomoć, naravno. Znači, ostaje lord
Robert, a njegova transformacija je bila poverena vama."
„On je potpuno pod kontrolom", bunio se Krabe, „videli ste i sami."
„Nisam videla nikakav dokaz! Sve je ono moglo lako da se simulira!"
„Pitajte Baskomba."
„Kako da ne - poverovaću na reč vašem pomoćniku, vašem čoveku od
poverenja - pa mogu mirno da spavam!"
 „Ne morate nikome da verujete na reč", prasnuo je Krabe besno.
„Pozovite lorda Roberta da dođe - proverite sami, naredite mu šta hoćete,
videćet smo ga potčinili! Kao što je trebalo!
„Zašto ste onda", rekao je Fransis Ksonk zastrašujuće dubokim
glasom „prekinuli ispitivanje?"
Krabe je počeo da zamuckuje i neodređeno pokazuje rukom. „Ne iz
onog razloga koji sam naveo - to je tačno, priznajem - nego da ne bih
kompromitovao tako važne ličnosti kao što su vojvoda i lord Robert, jer bi
za njih ovaj pregled bio javno poniženje! Oni jesu samo obične figure, ali
mnogo polažemo na njihov ugled i uticaj - kad bismo ih podvrgli ispitivanju,
otkrilo bi se da su zapravo najobičniji podanici! Već se napravila velika
zbrka, trebalo je da Blenhajm bude u pratnji svog gospodara da bi sve
izgledalo kako treba, da nije Rodžer onako pametno istupio..."
„A gde je Blenhajm?" besno je pitala grofica.
„Nestao je, madam", odgovorila je Karolina. „Raspitivala sam se kod
gostiju kao što ste mi rekli, ali ga niko nije video."
Grofica je napravila prezrivu grimasu i pogledala na vrata iza
gospođice Tempi gde je stajao pukovnik Aspič.
„Ja ne znam", protestovao je, „moji ljudi su pretražili celu kuću."
„Zanimljivo, Blenhajm je bio lojalan lordu Robertu", primetio je Ksonk.
„Lorda Roberta držimo pod kontrolom!" ponavljao je Krabe. „Drži ga pod
kontrolom vaš čovek, Baskomb", rekao je Ksonk. „A kakvi su ono bili
papiri?"
Ovo je bilo upućeno Aspiču, ali on nije razumeo pitanje. „Ona tašna
sa papirima!" viknuo je Ksonk. „Uzeli ste je od doktora Svensona! Baskomb
je onda uzeo od vas!" „Nemam pojma", rekao je pukovnik.
„Pokvareni ste isto kao onaj Blah", rekao je prezrivo Ksonk. „Kad
smo ko toga, gde je Blah?"
Grof Dorkanc je uzdahnuo. „Major Blah je ubijen - kardinal Čeng.
Ksonk je prevrnuo očima i slegnuo ramenima. Okrenuo se ka pukovniku
Aspiču.
„A gde je Baskomb?"
„Sa lordom Robertom", rekla je Karolina. „Traže g. Blenhajma."
„A gde bi drugo bio?" vikao je Krabe iznervirano. „Gde drugo? Deli
knjige saradnicima, neko mora kada nema Blenhajma!" „Kakva sreća što se
onako ubacio", rekla je hladno grofica.
"Gđa Maršmur je sa njim - pretpostavljam da u nju imate poverenja
kao ja u Baskomba!" vikao je Krabe. „Oboje su dokazali svoju lojalnost!"
Grofica se okrenula Smitu. „Kapetane, neka dvojica vaših ljudi
dovedu g. Baskomba čim završi sa poslom. Dovedite ga ovamo, a ako treba
povedite i lorda Roberta sa njim."
Smit je svojim ljudima odmah dao znak.
„Gde je Lidija?" upitao je Ksonk.
„Sa princem", odgovorila je Karolina, „opraštaju se sa gostima."
„Hvala, Karolina", rekla je grofica, „dobro je da barem neko ovde
prati šta se događa." Okrenula se Smitu. „Pošaljite ljude po njih, takođe."
 „Neka ih dovedu meni", rekao je grof Dorkanc promuklo. „Nismo
završili posao do kraja."
Grofov glas je odjeknuo tako zlokobno da niko nije smeo da
progovori kako ponovo ne bi pokrenuo svađu. Kapetan je poslao dva vojnika
na zadatak i vratio se do zida. Stajao je zagledan u svoje čizme kao da ne
čuje ništa oko sebe.
„Sve ovo može mirno da se sredi", rekao je zamenik ministra
obraćajući se grofu, „samo ako pogledamo knjigu u kojoj se nalaze sećanja
lorda Roberta. Ona je najbolji dokaz da sam uradio kao što smo se
dogovorili. U njoj je detaljno opisano na koji način je lord učestvovao u
našem planu - činjenice koje samo on zna."
„Jedna knjiga je sigurno uništena, a možda i više", rekao je grof
promuklo.
„Kako?" upitala je grofica.
„Čeng, naravno."
„Prokletnik! Nitkov jedan!" prosiktala je. „Stvarno je dosta! Znate li
barem koja je to knjiga?"
„Ne znam, morao bih da pogledam spisak u beležnici i uporedim ga sa
knjigama koje su ostale" rekao je grof.
„Zašto to odmah ne uradimo", rekao je Krabe, „to će vam dokazati da
nisam kriv."
„Naši ljudi trenutno prenose knjige na krov", rekao je grof. „A što se
tiče beležnice, kao što znate, ona je kod vašeg pomoćnika."
„Gospode bože!" uzviknuo je Ksonk. „Taj Baskomb je postao vrlo
moćan čovek!"
„Doneće je kad bude dolazio", bunio se Krabe. „Sve će biti u redu.
Samo gubimo vreme - ovo je napravilo razdor među nama i opasno nas
usporilo u radu -a odgovor na sva ova pitanja stoji nam ispred nosa."
Pokazao je glavom na gospođicu Tempi. „Ona i njeni pomagači su nam
napravili nezamislive probleme! Možda su čak i ubili Blenhajma!"
„Kao što je Čeng zaklao g. Greja", dodao je mirno Ksonk i pogledao u
groficu. Kada je to čuo, Krabe je zatreptao i ohrabren promenom teme,
počeo da klima glavom.
„Ah! Da! Da! Na to sam i zaboravio - potpuno sam smeo s uma!
Grofice?" „Šta je? Kako da ne pomislim da je g. Grej ubijen, ako je Čeng
profesionalni ubica. Ne znam gde je to moglo da bude - ja sam ga poslala
kod doktora Lorenca da mu pomogne oko vojvode."
„Da, ali Čeng kaže da ga je ubio u podrumu - blizu mesta gde su
cevi!" vikao je Krabe.
„To nisam čuo", promrmljao je grof Dorkanc.
Grofica ga je pogledala, izvadila pikavac iz muštikle, bacila ga na pod
dok se još dimio i zgazila ga, a onda počela da stavlja novu cigaretu.
„Bili ste zaokupljeni svojim damama", odgovorila je. Na licu joj se
videla blaga neugodnost kada je pogledala staklenu ženu. Ova je stajala
smireno kao ukroćeni leopard, ravnodušno ih slušala kako se raspravljaju, a
blistava indigo boja njenog tela je još više upadala u oči zbog kontrasta sa
grofovim krznom. „Čeng tvrdi da vam se g. Grej, po mom naređenju, petljao
u poslao. U to bi možda moglo da se poveruje da je u vašem radu došlo do
neke greške - međutim, koliko se meni čini, sve tri transformacije ste
uspešno obavili. Iskreno rečeno, o tom procesu ne znam apsolutno ništa, ali
njegovi rezultati su dokaz da je kardinal Čeng lagao."
„Osim ako je ubio Greja pre nego što je ovaj uspeo da se umeša",
rekao je Krabe.
„To je potpuno neosnovana pretpostavka", zatezala je grofica. „Što ne
znači da nije tačna."
Odjednom je zamahnula prema zameniku ministra, a ruka - kojom je
do tada vraćala tabakeru u torbicu - bila joj je obmotana nečim sjajnim.
Metalni šiljak je sevnuo i zario se u nabreklu žilu na Krabeovom
vratu.
Krabe je hvatao dah.
„Rozamonda..." počeo je grof.
„Budeš li to još jednom rekao, dosadni bedniče", prosiktala je grofica,
„iscepaću te kao krpu."
Krabe se nije pomerio.
„Rozamonda..." počeo je ponovo grof. Ona nije sklanjala pogled sa
Krabea.
„Da?"
„Ako mogu da predložim... ova mlada dama ovde?"
Grofica se u dva koraka udaljila od Krabea i okrenula se prema
gospođici Tempi. Lice joj se ozarilo, reklo bi se od čistog zadovoljstva, a oči
blesnule od uzbuđenja. Ovo je bila najveća grozota sa kojom se gospođica
Tempi do tada susrela.
„Vi ste prošli kroz proces?" Nasmešila se grofica. „Je li tako? Tačno,
odmah posle Lidije Vandarif."
Gospođica Tempi je odmah klimnula.
„Šteta što gospođica Pul nije tu da potvrdi. Ali, možemo i bez nje da
pokušamo... da vidimo... narandžasta za Haršmort... kurva iz pratnje...
pretpostavljam u hotelu... i crna sudbina, naravno..."
Grofica se nagnula i prošaputala gospođici Tempi na uvo.
„Narandžasta Magdalena narandžasti Rojal upotreba leda!"
Gospođica Tempi je bila zatečena, počela je da zamuckuje, da
razmišlja - ali bilo je kasno - prisećala se kako je onda izgledao princ u
tajnoj sobi...
Grofica je uhvatila za bradu, okrenula joj glavu i unela joj se u lice.
Uz prezrivo hladan osmeh, isplazila je jezik kao zmija i počela da liže
gospođicu Tempi po očima. Prelazila joj je preko nosa i obraza, pritiskajući
joj kožu, ližući vrhom jezika njene duge trepavice. Pobednički se nasmejala i
gurnula je u ruke pukovniku Aspiču.
Kada je gospođica Tempi podigla glavu, mogla je da vidi ovu
elegantnu damu kako rukom briše usta i cokće jezikom.
„Harker-Bornart iz '37... izvanredno vino... šteta što ga je prostakuša
potrošila-Vodite je."
 Grubo su je odvukli niz hodnik i kao vreću krompira bacili u neku
mračnu prostoriju. Pala je na kolena, a kada se okrenula, kroz pramenove
kose koji su joj padali preko lica, videla je pukovnika Aspiča kako zatvara
vrata, zaključava ih i nestaje, dok su mu se koraci gubili u daljini. Gospođica
Tempi je sela i uzdah nula. Rukavom ogrtača je obrisala lice, još mokro od
pljuvačke i vina, i osvrnula se oko sebe.
Bio je to jedan od onih prašnjavih, napuštenih salona sličan onom u
kome je srela Spraga i Farkuhara. Međutim, pravo iznenađenje je bilo to što
u njemu nije bila sama. Skočila je na noge i prišla telima koja su potrbuške
ležala na podu. Bila su topla i još su disala! Napokon je našla svoje stare
prijatelje! Poslednjim atomima snage pokušala je da ih prevrne.
Iako su joj niz obraze tekle suze, ozarila se od radosti kada je doktor
Svenson nekontrolisano počeo da kašlje. Uspela je da mu kolenima pogura
ramena i tako ga podigne u sedeći položaj. Bilo je mračno i nije se videlo da
li krvari. Iz kose i odeće mu su širio rezak miris indigo gline. Pogurala ga je
i okrenula da se leđima nasloni na obližnju sofu. Ponovo je počeo da kašlje,
ali je sada već bio dovoljno pri svesti da rukom prekrije usta. Gospođica
Tempi, van sebe od radosti, sklanjala mu je kosu sa očiju.
„Doktore Svenson", šaputala je.
„Draga moja Selest, da li smo umrli?"
„Nismo, doktore."
„Divno, a Čeng?"
„Nije ni on, evo ga tu."
„Da li smo i dalje u Haršmortu?"
„Jesmo, zaključali su nas u neku sobu."
„A vaš um je i dalje samo pod vašom kontrolom?"
„O, da."
„To je najvažnije... samo trenutak... oprostite."
Okrenuo je glavu na drugu stranu i pljunuo, a zatim duboko udahnuo.
Čvrsto je zažmurio i stenjući pokušao da se ispravi.
„Kako me boli", promrmljao je.
„Upravo dolazim od naših neprijatelja", rekla je, „tamo se svašta
dešava.
„Pretpostavljam da je... oprostite što sam ovako slab."
Gospođica Tempi se okrenula ka kardinalu Čengu i jedva se suzdržala
da ne vrisne od zaprepašćenja. Još jače je zaudarao na onaj otrovni miris,
imao je povrede na nosu, ustima i vratu, bio je mrtvački bled i u zastrašujuće
lošem stanju.
Gospođica Tempi mu je ogrtačem obrisala lice, pridržavajući mu
drugom rukom glavu, a onda zapazila da su mu naočare pale sa lica.
Pogledala je te crvene ožiljke na kapcima i zadrhtala razmišljajući kroz
kakve je muke sigurno ošao. Grudi su mu zveckale kao kutija puna eksera.
Da li on to umire? Privila mu je glavu na grudi, zagrlila ga i prošaputala.
„Kardinale Čeng... ne smete da nas ostavite... ja sam, Selest... ovde je
i doktor... bez vas nećemo uspeti."
Svenson se uz veliki napor primakao Čengu, uzeo ga jednom rukom
za zglob, a drugu mu stavio na čelo. Posle toga ga je prstima pipao po vratu
i, naslonivši mu uvo na grudi, oslušnuo isprekidano disanje. Ustao je i
uzdahnuo. Pažljivo ga je odmakao od gospođice Tempi i laganim pokretima
prstiju počeo da mu pipa teme tražeći mesto gde ga je udarila palica.
Gospođica Tempi je bespomoćno gledala kako doktorove ruke prolaze
kroz Čengovu crnu kosu.
„Mislio sam da ste prošli kroz proces", rekao je.
„Nisam. Samo sam napravila lažne ožiljke", rekla je. „Žao mi je, ne
bih da vas razočaram... ovom idejom."
„Naprotiv, zvuči mi kao odličan plan."
„Ali grofica me je razotkrila."
„Nema veze... drago mi je što ste živi i zdravi. Mogu li da vas pitam,
strah me je i da izgovorim..."
„Razdvojili su me od Eloize. I ona je imala lažne ožiljke - mislim da
je nisu uhvatili, ali ne znam gde je. A ne znam ni ko je ona zapravo."
Doktor se osmehnuo. Bio je izmučen i odsutan, ali iznenađujuće
bistrog pogleda. „Što je najčudnije od svega... ne znam ni ja." Pogledao je u
gospođicu Tempi zabrinuto. „Da li to čovek ikada zna?"
Sklonio je pogled i nakašljao se.
"Tačno", šmrknula je gospođica Tempi, dirnuta što joj je na trenutak
doktor otvorio svoje srce, „ipak, mnogo mi je žao što sam je izgubila."
„Uradili smo sve što smo mogli... uspeh je da smo uopšte živi... i meni
je žao Eloize."
Stala je i poželela nešto da kaže, ali nije znala šta. Doktor je
uzdahnuo, okrenuo se, a onda naglim pokretom jedne ruke zapušio Čengu
nos, a drugom rukom mu zapušio usta. Gospođica Tempi se zaprepastila.
„Ali, šta to..."
„Samo trenutak."
Zaista je samo trenutak bio dovoljan. Čeng je odjednom oživeo, oči su
se širom otvorile, ramena trgla, dohvatio je Svensona za ruke, a krkljanje u
eru dima je postajalo sve jače. Kada je doktor sklonio ruke, Čeng je počeo
da kašlje i bljuje izbacujući krvavu pljuvačku unaokolo. Svenson i gospođica
Tempi su ga uhvatili pod ruku i podigli na kolena. U tom položaju mu je bilo
lakše da podnese bol dok povraća.
Rukom je prešao preko usta, a onda je obrisao o pod - ne bi ni vredelo
brisati je o kaput ili pantalone. Okrenuo se ka Svensonu i gospođici Tempi i
trepćući počeo da se pipa po licu. Gospođica Tempi se nasmešila i pružila
mu naočare.
„Tako mi je drago što vas obojicu vidim", prošaputala je ona.
Sedeli su u tišini nekoliko trenutaka, oporavljajući se i vraćajući
snagu. Gospođica Tempi je obrisala suze i trudila se da joj glas zvuči
ozbiljno i sigurno. Pored toliko stvari koje je trebalo ispričati i uraditi nije
bilo mesta za slabost, pa je samo prezrivo šmrknula kroz svoj zapušeni nos.
„Hoćete prvo vi, Selest?" rekao je Čeng promuklo. „Sudeći po krvi u
doktorovoj kosi, rekao bih da smo obojica izgubili pamćenje i sada ne
znamo ni gde smo ni ko su nam čuvari... čak ni koje je doba dana."
 „Koliko smo dugo ovde?" pitao je Svenson.
Gospođica Tempi je šmrcala.
„Niste dugo. Ali toliko toga se dogodilo od kad smo se poslednji put
videli, od kad sam vas napustila i otišla - mnogo mi je žao zbog toga - to je
zaista bilo detinjasto i nepromišljeno."
Svenson je odmahnuo rukom ne njenu zabrinutost.
„Selest, nemamo vremena, to više nije važno."
„Meni jeste."
„Selest", rekao je Čeng, pokušavajući da se uspravi.
„Dosta sada", rekla je i ustala tako da je bila viša od obojice. „Biću
kratka, ali prvo moram da vam se izvinim što sam vas napustila u Plam
Kortu. To je bilo nepromišljeno i umalo me nije koštalo života - a moglo je i
vas." Podigla je ruku i pokazala doktoru Svensonu da je ne prekida. „Ispred
vrata su dva meklenburška vojnika, a dole na hodniku najmanje deset
dragona sa svojim kapetanom i pukovnikom. Zaključali su nas, prozora
nema, kao što vidite. Pretpostavimo-jedna vrata, i oružje nemamo.
Čeng, i Svenson su počeli da preturaju po džepovima, ali bilo je
uzalud.
„Nabavićemo", dodala je brzo da ne bi usporavala priču.
„Kad bismo samo uspeli da nekako izađemo", rekao je Svenson.
„Da, naravno - najvažnije je da zaustavimo naše neprijatelje u onome
što su naumili."
„A šta su zapravo naumili?" pitao je Čeng.
„U tome i jeste stvar - znam samo deo toga. Ali pretpostavljam da i
vas dvojica znate ponešto."
Pokušavajući da bude kratka, kao što je obećala, gospođica Tempi je
iznela priču u jednom dahu: Sent Rojal, napitak gospođice Vandarif, platno
u grofičinoj sobi, borba sa knjigom, sukob sa grofom i groficom u kočiji -
koji je opisala u najkraćoj verziji -putovanje vozom u Haršmort i odlazak u
amfiteatar. Čeng i Svenson su pokušavali da dodaju ponešto, ali ih je ona
ućutkivala i nastavljala dalje - skrivena prostorija, grofica i princ, ona ubija
Blenhajma, Eloiza otkriva novi detalj na plavoj pločici, Traping, Vandarif,
Lidija, Vejland, balska dvorana i na kraju žestoka svađa između grofice i
njenih saradnika kojoj je prisustvovala neposredno pre toga. Za manje od
dva minuta, gospođica Tempi je iznela celu priču i njen šapat je utihnuo.
Udahnula je duboko, nadajući se da joj ništa nije promaklo.
„Pa..." Doktor je ustao sa poda i seo na sofu. „Oni su preuzeli kontrolu
nad ovom vladom i nad vojvodom - koji je, časna reč, bio ubijen - a namerili
su da preuzmu vlast i u Meklenburgu."
„Izvinite, doktore", rekla je gospođica Tempi, „ne razumem zašto
pored toliko drugih nemačkih kraljevstava žele baš ovo."
„To je vojvodstvo, zapravo - naše planine imaju sto puta više indigo
gline nego Tarovo imanje. Već godinama oduzimaju posede..." Glas mu je
utihnuo, a onda je zavrteo glavom. „Bilo kako bilo, ako večeras putuju za
Meklenburg..."
„Moramo i mi da krenemo." promrmljao je Čeng. U tom trenutku ga
je ponovo spopao kašalj. Ali ne obraćajući pažnju na to, nastavio je da traži
po džepovima . „Već dugo ih nosim, čekajući ovaj trenutak..."
Gospođica Tempi je vrisnula od radosti dok su joj u očima treperile
suze. Jene zelene čizmice! Bez oklevanja je sela na pod, ne pazeći na
pristojnost, grabila ih i počela da se obuva, presrećna što se domogla
izgubljenog blaga.
Pogledala je Čenga - koji se smešio i još kašljao - a onda počela da
vezuje pertle.
„Ne mogu da vam objasnim koliko mi ovo znači", rekla je, „smejaćete
mi se - već mi se smejete - znam da su u pitanju obične cipele, imam ih
mnogo ali da budem iskrena do pre četiri dana ne bih ni trepnula da sam ih
izgubila, ali sad ih ne bih dala ni za šta na svetu."
„Naravno", odgovorio je Svenson tiho.
„O, da", rekla je ona, „kod mene su neke vaše stvari - iz šinjela koji
smo negde izgubile - izvadile smo pločicu i neku srebrnu tabakeru! U stvari,
to je kod Eloize, ali čim je budemo sreli, vratiće vam."
„Stvarno... ja... to je divno."
„Rekla bih da vam je ta tabakera draga uspomena."
On je klimnuo, ali je onda sklonio pogled i namrštio se ne želeći da
priča o tome. Čeng je ponovo počeo da kašlje.
„Moramo nekako da vam pomognemo", rekao je Svenson, a Čeng je
zavrteo glavom.
„To su moja pluća..."
„Izmrvljeno staklo", rekla je gospođica Tempi. „Grofica je lepo
objasnila kako vas je ubila."
„Žao mi je što će se dama razočarati", nasmešio se.
Svenson je ozbiljno pogledao Čenga. „Staklo može strašno da ošteti
pluća, uz to ima i toksična svojstva, čudi me da do sada nije počelo da vam
se priviđa."
„I to bi mi bilo lakše nego ovaj kašalj."
„Da li ikako može da se izvadi to staklo?" upitala je gospođica Tempi.
Doktor se zamislio. Kardinal je pljunuo na pod i počeo.
„Moja priča je vrlo jednostavna. Kada ste nas napustili, gospođice
Tempi, nismo znali na koju stranu da krenemo, pa smo se podelili. Doktor je
otišao na imanje Tarovih, a ja u Ministarstvo, ali nigde vas nismo našli. Sreo
sam Baskomba i groficu, prisustvovao izvođenju procesa, potukao se sa
Ksonkom, skoro poginuo, onda sam vam ušao u trag, mada prekasno, i
otišao u Sent Rojal. Tamo našao vaše čizmice i vozom došao u Haršmort.
Video sam kako su savladali sve uticajne ličnosti i sadržinu uma im preneli u
staklene knjige. Grof Vandarif je kao hipnotisani majmun satima ispisivao
svoje tajne. Nisam uspeo da sprečim transformaciju one tri žene..." Ovde je
na trenutak zastao i nakašljao se „Ubio sam majora Blaha. Sve ostalo su bili
moji neuspešni pokušaji i odavanje - osim što sam ubio grofičinog čoveka,
g. Greja." Ah! Oko toga su se žestoko posvađali!" viknula je gospođica
Tempi. On je izgleda bio na nekom tajnom zadatku, ostali nisu znali. Ne
znam kakav posao je bio u pitanju." Pogledao je u gospođicu Tempi.
„Kažete da dragoni stražare ispred?"
„Ne ispred vrata, nego tamo u hodniku - desetak njih sa nadređenima,
kapetanom Smitom i pukovnikom."
„Rekli ste kapetan Smit!" Čeng se ozario.
„I ja sam ga upoznao", rekao je Svenson. „Spasao mi je život!"
„Zna i za mene, mada ne znam kako", rekla je gospođica Tempi. „Čak
mogu reći da je bilo pomalo neprijatno."
„Kad bismo samo uspeli da se oslobodimo Aspiča, Smit bi nam
sigurno pomogao", rekao je Čeng.
Gospođica Tempi je bacila pogled prema vratima. „Pa, ako je to
jedina prepreka, onda krećemo odmah. Doktore?"
„Ja ću vam svoju priču izneti usput. Osim što moram odmah da kažem
da se na krovu nalazi letelica kojom smo došli sa imanja Tarovih, a može i
da im posluži da dolete do broda u kanalu, ili čak do druge obale."
„A možda i do Meklenburga", rekao je Čeng. „Viđao sam takve
mašine i znam da su neverovatno izdržljive."
Svenson je klimnuo. „To je tačno - ne treba nikako potceniti njihove
sposobnosti - ali, to može da čeka. Prvo moramo sprečiti venčanje i
zaustaviti vojvodu."
„I naći Eloizu", uzviknula je gospođica Tempi, „kod nje je stakleni
ključ!"
„Kakav stakleni ključ?" upitao je Čeng promuklim glasom.
„Zar vam nisam rekla? Mislim da samo pomoću njega nije opasno
čitati stalne knjige. Našle smo ga kod Blenhajma u džepu."
„Otkud kod njega?" upitao je Čeng.
„I mi smo se pitale!" ozareno je rekla gospođica Tempi. „A sada,
obojica na pod ili ostanite na sofi, u svakom slučaju samo žmurite i ne
mrdajte se."
„Selest, šta to radite?" upitao je Svenson.
„Smišljam kako da pobegnemo, pobogu."
Pokucala je na vrata i najumilnijim glasom pozvala stražare. Nisu
odgovarali, pa je nastavila da kuca, naizmenično jednom pa drugom rukom
dok je ne bi zaboleli zglobovi. Kvaka se konačno pomerila a vrata otvorila
tek toliko da može da proviri - ugledala je bledo lice meklenburškog vojnika
- bio je malo mlađi od nje, pa se samo još srdačnije osmehnula.
„Izvinite, molim vas, izuzetno mi je važno da razgovaram sa
pukovnikom. Imam jednu informaciju za groficu - znate na koju groficu
mislim - ona je željno očekuje."
Vojnik se nije pomerio. Da li je išta razumeo? Odlučno se nagnula
prema njemu i uz ukočeni osmeh počela da viče.
„Moram da razgovaram sa pukovnikom! Odmah! Ili ćete vi biti
kažnjeni!" Vojnik je pogledao svog kolegu u nedoumici šta da radi. Ona je iz
sveg glasa počela da urla.
„Pukovniče Aspič! Imam nešto važno da vam kažem! Ako ne
prenesete grofici, iščupaće vam uši!"
Stražar je odmah zalupio vrata i počeo da zaključava bravu, ali je sa
hodnika dopro žustar bat čizama. Vrata su se opet otvorila i pojavilo se
razjareno Aspičovo lice.
„Mnogo hvala što ste došli", rekla je gospođica Tempi. „Kakva
informacija? O čemu to urlate?" obratio joj se prezrivo. „Ponašate se krajnje
neprilično - još gore po vas ako se ispostavi da lažete."
„Nikako", rekla je gospođica Tempi, „ne morate da me zastrašujete -
stanje u kom se nalaze moji prijatelji i onakvo grofičino ponašanje mi jasno
govori da sam potpuno bespomoćna. Jedino što mi je preostalo jeste da
spasem goli život." Obrisala je rukavom nos.
„Kakva informacija?" ponovo je pitao Aspič.
Gospođica Tempi je bacila pogled na stražare, koji su radoznalo zurili,
pte nego što je prošaputala.
„U pitanju je nešto vrlo osetljivo..."
Aspič joj se primakao, sa ukočenim izrazom na licu i lažnim
sažaljenjem. Ona mu je prinela usne do uva.
„Plavi... Cezar... plavi... puk... upotreba... leda..."
Tog trenutka pukovnikove oči su prestale da trepću, a pogled mu je
ostao ukočen i uprt u tačku iznad njenog ramena.
„ Treba da razgovaramo u četiri oka", prošaputala je. Aspič se besno
okrenuo stražarima.
„Ostavite me nasamo sa zarobljenicima!" zarežao je. Oni su ustuknuli,
a Aspič je obema rukama zalupio vrata. Kada se okrenuo, lice mu je bilo
potpuno bezizražajno.
„Kardinale... doktore... možete da ustanete."
I dalje je šaputala da je stražari ne bi čuli. Čeng i Svenson su se
polako pridigli i s nekom morbidnom radoznalošću posmatrali pukovnika.
„Svi koji prođu kroz proces, dobijaju neku vrstu kontrolne lozinke",
objasnila im je gospođica Tempi. „Jednom sam čula groficu kako to
izgovara za princa, a drugi put je meni šapnula nešto slično, proveravajući
da li sam prošla kroz proces. Nisam bila sigurna koja bi bila njegova lozinka,
samo sam nagađala."
„Znači, nagađali ste?" upitao je Svenson.
„I kao što vidite, pogodila, da. Svaka lozinka ima nekoliko delova -
prvo ide boja, a ona zavisi od mesta na kom je proces izvršen. Sećate se da
su kutije bile postavljene filcem različitih boja."
„U Haršmortu su bile narandžaste", rekao je Čeng. „U Institutu,
plave."
„A pošto sam znala da su pukovnika transformisali pre nego što su
prebacili kutije iz Instituta, znači da je njegova boja plava."
„A šta je ostatak rečenice?" upitao je Svenson.
„Druga reč je uloga koju ima pojedinac, i to često bude neka biblijska
metafora - u razmetljivom grofovom stilu. Princ je dobio ime Josif, jer će
postati otac tuđeg deteta, a pretpostavljam da je jadna Lidija postala Marija -
za mene su smislili ime Magdalena, zbog svega onoga sa inicijacijom i
belim ogrtačima. Što se tiče pukovnika, kao predstavnika državnih struktura,
pogodila sam da je Cezar'... ostalo je kod svih slično - 'puk' umesto 'dvor' ili
'rojal'."
„ Da li sad razume šta pričamo?" upitao je Svenson.
„ Mislim da razume, ali čeka uputstva."
„ Da sam sebi preseče grkljan, mislite?" predložio je Čeng smejući se
u napadu teškog kašlja.
„ Verovatno može da nam kaže šta je sa Eloizom?" rekao je Svenson,
a onda se polako i razgovetno obratio pukovniku. „Znate li gde je gđa
Dižong?"
„ Začepi gubicu dok ti je ja nisam začepio!" prasnuo je Aspič.
Svenson se razrogačio i zaprepašćeno povukao nazad.
„Ah", rekla je gospođica Tempi, „možda može da mu naređuje samo
onaj ko je izgovorio lozinku." Nakašljala se. „Pukovniče, da li znate gde se
nalazi gđa Dižong?"
„Naravno da ne znam", rekao je namrgođeno.
„Dobro... a kad ste je poslednji put videli?"
Usne su mu se izvile u zloban i drzak osmeh. „Na letelici. Doktor
Lorenc joj je postavljao pitanja, a kad nije odgovarala, gospođica Pul i ja
smo se smenjivali u..."
Pesnica doktora Svensona je kao čekić udarila pukovnika u vilicu i
oborila ga na pod. Gospođica Tempi se okrenula ka Svensonu - koji je
uzdisao od bola i tresao ruku - a onda prema Aspiču, koji je besno siktao i
pokušavao da ustane. Nije uspeo ni da se uspravi, a Čeng je ispružio ruku i
izvukao mu uglačanu sablju iz korica, na šta je gospođica Tempi preplašeno
poskočila. Kada se okrenula, Čeng je već pritiskao oštricu na pukovnikove
grudi.
„Doktore?" rekla je tiho.
„Izvinjavam se."
„Nema potrebe, pukovnik je pravi gad. Kako vam je ruka?" „Biće
bolje."
Prišla je Aspiču, još namrštenija i odlučnija. Znala je da je Eloiza
prošla kroz iste patnje kao i ona, setila se svojih muka kada je, noseći ovu
namučena ženu, bežala iz amfiteatra. Bilo joj je drago što sada ima priliku da
se oslobodi osećaja krivice i iskali bes na ovom nitkovu.
„Pukovniče, otvorićete ova vrata i izvešćete nas u hodnik. Naredićete
obojici stražara da uđu u ovu sobu i zaključaćete ih unutra. Ako budu pružali
otpor, upotrebićete silu i ubićete ih. Da li ste razumeli?"
Aspič je klimnuo, gledajući čas u nju, čas u vrh sablje koji je lebdeo
ispred njega.
„Onda počnite. Prolazi nam vreme."
Sve četvoro su se uskoro našli u predvorju u kom su se učesnici
zavere donedavno svađali. Nemački vojnici im nisu pravili probleme već su
poslušno ispunili naređenje. Na hodniku nije bilo dragona i njihovih
nadređenih.
„Gde je kapetan Smit?" upitala je gospođica Tempi Aspiča.
„Pomaže g. Ksonku i zameniku ministra."
Gospođica Tempi se zamislila. „A šta ste onda vi radili ovde? Zar
niste dobili neko naređenje?"
„ Trebalo je da vas pobijem." „ Pašta ste čekali u hodniku?" „Hteo
sam da završim cigaru!" prasnuo je Aspič. Čeng se nasmejao. Pre ili kasnije
svi otvorimo svoju dušu", promrmljao je.
Gospođica Tempi je prišla ulazu u balsku dvoranu. Unutra je bilo
prazno. Obratila se svom hipnotisanom podaniku.
„Gde su otišli?" Hteo je da odgovori, ali ga je prekinula. „Gde su naši
neprijatelji - grofica, grof, zamenik ministra Krabe, Fransis Ksonk, princ i
njegova mlada, lord Vandarif, vojvoda od Štaelmajera, gđa Stern..."
„I Rodžer Baskomb", dodao je doktor Svenson. Ona se okrenula
doktoru i Čengu, a onda tužno dodala.
„Da, i Rodžer Baskomb." Uzdahnula je. „Krenite ovim redom, molim
vas."
Pukovnik im je ispričao - prezrivo grčeći usta što je samo dokazivalo
koliko su njegovi pokušaji da se odupre kontroli gospođice Tempi bili
bezuspešni -da su se njihovi neprijatelji podelili u dve grupe. Jedna je
krenula kroz kuću da sakupi goste i obeznanjene ugledne ličnosti kojima su
um prebacili u staklene knjige, a zatim da isprati vojvodu od Štaelmajera, uz
počasnu ceremoniju povodom državnog udara koji će uskoro uslediti.
Zajedno sa vojvodom krenuće grofica, zamenik ministra i Fransis Ksonk,
lord Vandarif i Baskomb, sa gđom Stern i dvema staklenim ženama, gđom
Maršmur i gospođicom Pul. Drugu grupu, o čijim zadacima Aspič nije imao
informacije, sačinjavali su grof Dorkanc, princ Karl-Horst fon Masmerk,
Lidija Vandarif, her Flaus i treća staklena žena.
„ Ne znam ko je ona", rekla je gospođica Tempi. „Po nekoj logici,
trebalo bi da jeKarolina."
„ To je Andelika, Kardinalova poznanica", odgovorio je doktor
Svenson brižnim glasom. „Ona koju smo tražili u staklenoj bašti. Bili ste u
pravu - nije umrla tamo."
„ Naprotiv, grof je održavao u životu da bi mu služila za
eksperimente", rekao je Čeng. „Da njena transformacija nije uspela, ne bi
rizikovao druge dve.Kako je uspela, problem oko njenog uništenog tela je
bio zataškan i sve je u redu. Ukratko, čovek je zadivljujuće praktičan."
Gospođica Tempi i doktor nisu progovarali, jer su puštali Čenga da
izbaci gorčinu i bes. Protrljao je oči ispod naočara i uzdahnuo.
„Sada je važno da znamo šta rade i koju grupu da pratimo. Ako
smatrate da je podjednako važno zaustaviti vojvodu i sprečiti prinčev brak,
onda možemo da se podelimo."
„Radije ne bih", rekla je odmah gospođica Tempi. „Na obe strane nas
čeka gomila neprijatelja. Mislim da smo zajedno jači."
„Slažem se", dodao je Svenson, „moj predlog je da krenemo za
vojvodom. Kad članovi zavere odu u Meklenburg, vojvoda i lord Vandarif
će biti ključne osobe za očuvanje njihove vlasti. Ako to poremetimo, ceo
plan će im biti osujećen."
„Mislite da ih ubijemo?" upitao je Čeng.
„Što se tiče vojvode, mislim da ga ponovo ubijemo", promrmljao je
doktor, „a i ostale isto tako, nema milosti." Uzdahnuo je ogorčeno. „Isto
planiram i sa Karlom-Horstom, ako mi kojim slučajem njegova šija dopadne
šaka."
„Ali, vi ste zaduženi da pazite na njega" rekla je gospođica Tempi
pomalo šokirana Svensonovim tonom.
„Osoba koju treba da pazim postala je njihov čovek", odgovorio je.
„Gori je od besnog psa i razjarenog bika - treba ga spustiti na zemlju, pre
nego što napravi naslednika."
Gospođica Tempi je rukama prekrila usta. „Da! Grof koristi alhemiju
da oplodi Lidiju - to će biti vrhunac njegovog rada - da Vejlandove
alhemijske Blagovesti sprovede u delo! A sve se dešava večeras - zapravo
sada!"
Doktor Svenson je stisnuo zube, namrštio se i naizmenično gledao
gospođicu Tempi i Čenga.
„Ja i dalje mislim da treba zaustaviti vojvodu. Ako to ne..." „Ako to
ne uradimo, gospođica Tempi i ja više ne možemo ostati u ovom gradu",
rekao je Čeng.
„A šta ćemo sa princem i Lidijom?" upitala je gospođica Tempi.
Svenson je uzdahnuo. „Plašim se da njima više nema spasa." Začulo se
Čengovo cerekanje, milozvučno kao graktanje vrane. „A nama ima,
doktore? Sačuvajte malo tog sažaljenja i za nas."
Na naređenje gospođice Tempi, Aspič ih je odveo do glavnog ulaza u
vilu. Međutim, mnogo gostiju se okupilo da isprati vojvodu, pa je bilo jasno
da tim putem neće daleko stići. Tada se gospođica Tempi setila da je sa
Spragom i drugim kuvarom prošla kroz vrt između dva krila kuće i pored
kočija. Za dva minuta, dok im se dah ledio, prošli su tim putem - Aspič je i
dalje bio namrgođen.
Stigli su u trenutku kada je povorka uglednih ličnosti silazila niz
glavne stepenice ka velikoj crnoj vojvodinoj kočiji.
Vojvoda Štaelmajer se kretao polako i oprezno, kao neki naročito
osetljivi insekt, dok ga je sa iedne strane pridržavao čovečuljak masne kose -
„Doktor Lorenc", prošaputao je Svenson - a sa druge gđa Maršmur, koja više
nije nosila uzicu, već joj je stakleno telo bilo prekriveno debelim crnim
ogrtačem. Tačno iza njih su išli grofica, Ksonk i Krabe a iza, zastajkujući na
stepenicama i mašući vojvodi na rastanku, bili su Robert Vandarif, Rodžer
Baskomb i gđa Pul, koja je takođe bila bez ogrlice i u ogrtaču.
Nakon što su ga smestili u kočiju, vojvodi se pridružila i gđa
Maršmur. Gđica Tempi je pogledala saradnike - ako misle da ga napadnu,
sada je pravi trenutak. Ali pre nego što je progovorila, ugledala je gomilu
gostiju kako iz sveg glasa pozdravlja vojvodu i dovikuje se među sobom dok
traži svoju kočiju. Napasti vojvodu bilo je jednostavno nemoguće.
„Šta ćemo?" prošaputala je. „Zakasnili smo!"
Čeng je okretao sablju u ruci. „Ja mogu da krenem - ako pođem sam,
pre ću stići - mogu da ih pratim do dvorca."
„Nikako, niste fizički sposobni za to", primetio je Svenson. „Uhvatiće
vas i ubiti - to je i vama jasno. Pogledajte koliko ima vojnika! Pod punom je
pratnjom!"
Gospođica Tempi je okrenula glavu i ugledala četrdeset dragona na
konjima, u dva reda, ispred i iza kočije. Bio je u pravu, nikako ne mogu doći
do vojvode.
„Sazvaće Krunski savet", odzvanjao je Čengov glas, „i ozakoniće sve
što budu hteli."
„Sa vojvodinim uticajem, Vandarifovim parama, meklenburškim
tronom i neiscrpnim rezervama indigo gline... niko ih neće zaustaviti",
prošaputao je Svenson.
Gospođica Tempi se zamislila. Rešila je da pokuša makar bilo uzalud.
„ Kardinale Čeng, da li biste, molim vas, vratili sablju pukovniku -
insistiram da to učinite."
Čeng je zbunjeno pogledao, a onda oprezno predao oružje Aspiču. Pre
nego je ovaj mogao da ga upotrebi, gospođica Tempi je progovorila
odlučnim glasom.
„Pukovniče Aspič, slušajte me. Vaši ljudi čuvaju vojvodu. Niko tite,
niko - ne sme da priđe vojvodi dok se bude vraćao u dvorac. Vi ćete krenuti,
uzećete konja i pridružićete se njegovoj pratnji - ne razgovarajte ni sa kim,
ne vraćajte se u vilu, ako je potrebno uzmite konja nekom od svojih vojnika.
Kada budete došli u dvorac, potrudite se da izbegnete kontrolu gđe
Maršmur, sačekajte pravi trenutak, ovo mora uspešno da se obavi, a onda
vojvodi Štaelmajeru odsecite glavu. Da li ste me razumeli?"
On je klimnuo.
„Odlično. Nikome ni reč o ovome. Napred!"
Pretvarala se da ne primećuje zapanjene poglede Svensona i Čenga, i
uz osmeh posmatrala pukovnika kako grabi kroz gomilu i prilazi prvoj grupi
konjanika, usredsređen samo na svoj zadatak.
„Da vidim kako će posle da je zalepe", rekla je. „Hajde, sad da
nađemo princa!"
Pre nego što je otišao, pukovnik nije umeo da im kaže gde su grof i
njegova grupa. Znao je jedino da su ispod balske dvorane. Posle toliko
lutanja po haršmortskoj vili, kardinal Čeng je bio ubeđen da će naći put do
tamo. Gospođica Tempi i doktor Svenson su pošli za njim nazad kroz baštu i
ušli u kuću. Gospođica Tempi je u hodu posmatrala Čenga - iako
izranjavljen, delovao je opasno - i poželela da na trenutak, kao one staklene
žene, ude u njegove misli.
„Levo i desno krilo kuće su kao slike u ogledalu", rekao je, „a ja sam
uzduž i popreko prošao donje spratove na onoj strani. Ako se ne varam,
stepenice bi trebalo... da budu negde... ovde."
Nasmešio se i pokazao im na nišu sa plišanom zavesom. Povukao je u
stranu i otkrio širom otvorena metalna vrata.
„Tako su bezbrižni", osmehnuo se i otvorio ih, „da ostavljaju vrata
otvorena... kao da ništa nisu naučili."
Međutim, kada se začuo bat koraka, ukopao se u mestu. „Ili mi nismo
ništa naučili", promrmljao je doktor Svenson dok im je Čeng pokazivao
rukom da uđu unutra. Zatvorio je vrata. „Ovo će ih usporiti, šaputao je,
„hajdemo, brzo!"
Sišli su dva zavoja niz spiralne stepenice, a neko je pokušavao da
otvori vrata na koja su ušli. Kada su došli do drugih vrata, isto širom
otvorenih, Čeng je pustio gospođicu Tempi i Svensona da prvi zavire.
„ Mislim da bi trebalo da nabavimo neko oružje", prošaputao je
Svenson. Gospođica Tempi se složila, a Čeng se bez reči ušunjao kroz vrata,
nečujno kao divlja mačka. Njih dvoje su ga pratili niz neobično vijugav
hodnik, kao u rimskom pozorištu, sa nizom vrata na unutrašnjem zidu - koja
su verovatno vodila u lože ili na binu.
„ Ovo je kao u Institutu", šaputao je Svenson. Čeng je klimnuo
gledajući . Sledeći ga, išli su napred, pripijeni uz unutrašnji zid, a kada se
začulo komešanje iza sledećeg ugla, Čeng je stao. Dao im je znak rukom da
stanu i priljubljen uza zid nastavio sam.
Stao je. Okrenuo se, nasmešio i bacio u ludački trk. Čuo se kratak krik
iznenađenja i tri tupa udarca zaredom. Ponovo se pojavio i brzim pokretom
glave dao im znak da krenu.
Pored otvorenih vrata, na podu, ležao je i teško disao meklenburški
izaslanik, her Flaus, dok mu je krv liptala iz nosa. Čeng je dograbio revolver
pored njegove zgrčene ruke, rasklopio ga da proveri cilindar i ponovo
sklopio. Doktor Svenson je kleknuo pored povredenog čoveka, a Čeng
pružio gospođici Tempi revolver. Ona je zavrtela glavom .
„Zadržite ga vi ili dajte doktoru", prošaputala je.
„Onda je za doktora", odgovorio je. „Ja bolje baratam nožem i
pesnicama." Svenson je brzo pretresao izaslanikove džepove dok je ovaj
protestovao jedva primetnim pokretima ranjene ruke. Doktor je podigao
glavu i pogledao prema stepenicama - odjeknuli su koraci. Ustao je i udaljio
se od izaslanika. Čeng mu je gurnuo revolver u ruke i uhvatio ga za kaput, a
gospođicu Tempi za ruku i počeo da ih vuče niz hodnik dok se nisu potpuno
udaljili od izaslanika. Svenson se opirao.
„Ali, Kardinale, oni su sigurno unutra."
Čeng ih je ugurao u nišu i rukom prekrio usta da bi prigušio kašalj.
Hodnikom su nakratko odjeknuli koraci da bi odjednom zavladala tišina.
Čengovo telo je zauzelo položaj za napad, a doktorovi prsti se primakli
okidaču. Neko je žurnim korakom prilazio sve više... zastao... i povukao se.
Osluškivali su – čulo se nadmeno žensko siktanje.
„ Ostavi idiota gde jeste." Čeng je sačekao, a onda se nagnuo ka
oboma.
„Da smo ga uklonili, ne bismo mogli da uđemo neprimećeni - oni sad
pretražuju prostoriju, jer misle da smo unutra. U međuvremenu će obustaviti
ono što su radili. Ako uletimo, velike su šanse da ih zateknemo nespremne"
Gospođica Tempi je udahnula duboko. Pre nego što je shvatila koliko
je situacija oko nje bila bezumna - ili čak počela da se buni zbog toga -
doktor Svenson ju je uhvatio za ruku i povukao sa sobom, a Čeng je nekuda
nestao.
Izaslanik je ostao kod vrata, podignut u sedeći položaj, ali i dalje
nepomičan i bez svesti. Prošli su pored njega, krv mu je kapala iz nosa, i ušli
u mračan hodnik popločan kamenom, sa balkonom oko cele prostorije i
uskim stepenicama na obe strane. Čeng se sklonio u stranu bežeći sa
brisanog prostora, a doktor i gospođica Tempi su ga pratili u stopu. Iz
predvorja je dopro grofičin glas.
„Napali su ga - zar ništa niste čuli?"
„Nisam", odgovorio je grof grubim glasom. „Zaneo sam se u ovo što
radim, a posao mi je takav da često pravim buku. Ko ga je napao?"
„Ne znam", odgovorila je grofica. „Pukovnik Aspič je likvidirao sve
na koje bih mogla da posumnjam, zato me i kopka."
„Vojvoda je otišao?"
„Da, kao što smo planirali, a sa njim i oni koji će skupiti knjige.
Dogovorili smo se da su navodno zbog epidemije krvave groznice izgubili
pamćenje - to će raspričati naši saradnici - samim tim će biti logično što je
lord Robert ostao u karantinu, pa ćemo moći da ga zadržimo u Haršmortu
koliko bude potrebno. Ali to nije najvažnija stvar."
„Dobro. Upravo sam usred vrlo osetljivog posla, pa vas molim da mi
odmah objasnite šta, zaboga, tražite ovde."
Gospođica Tempi se trudila da nečujno prati doktora i Čenga uz
stepenice. Kada se popela na galeriju, ugledala je zasvođenu kamenu
tavanicu sa nekoliko starih gvozdenih lustera. Kad god bi negde ugledala
luster (naročito ako je prolazila ispod njega), gospođica Tempi je imala
utisak da će se otkačiti i pasti, tako da joj je grofova laboratorija, što zbog
ovog straha što zbog lustera koji je stvarno bio tamo, delovala zastrašujuće.
U galeriji je bilo mnogo knjiga, novih i kutija prekrivenih debelim slojem
prašine. Svenson joj je rukom dao znak da priđe stepenišnoj ogradi i proviri
kroz rešetke.
Iako nikada nije bila u Institutu, gospođica Tempi je ugledala nešto
slično - u dnu gvozdene kule nalazio se jezivi podijum. Prostorija (koja je
sudeći po policama punim knjiga nekada verovatno bila biblioteka) je
delovala kao čudna kombinacija radionice (na stolovima su bili lonci iz kojih
se pušila para i staklene boce pune ključale tečnosti, na sve strane su bili
pergamenti i metalne alatke , raznih oblika) i spavaće sobe (jer se na sredini,
gde su stolovi i stolice bili rasklonjeni, nalazio jedan ogroman krevet).
Gospođica Tempi nije mogla da okrene pogled odatle, samo je rukom
prekrila usta da bi ugušila vrisak. Na krevetu je ležala Lidija Vandarif, noge
su joj visile sa ivice, ogrtači bili zavrnuti do butina, ruke raširene, vezane
belim svilenim gajtanom. Lice joj je bilo napregnuto, obema rukama je
čvrsto stezala traku, kao da joj je vezivanje donosilo olakšanje, a ne kaznu.
Posteljina je bila mokra između nogu, kao i kameni pod ispod kreveta, gde
se svetloplava tečnost prošarana crvenim vijugavim linijama nakupljala u
lokvu. Izvezena ivica ogrtača bila je ovlaš povučena nadole kao skroman
pokušaj da se zadrži pristojnost, ali to nije moglo da sakrije plave i crvene
mrlje na njenim belim butinama. Gledala je iznad sebe, u tavanicu, i treptala.
Na stolici pored kreveta, sa polupraznom čašom u ruci i otvorenom
flašom brendija na podu, sedeo je Karl-Horst fon Masmerk. Grof je na sebi
imao zaštitnu kecelju, crna bunda mu je visila na gomili naređanih stolica i
krpom je brisao zašiljeni vrh nekog čudnog metalnog predmeta - bila je to
cev sa drškama i ventilima.
Trinaest različitih slika visilo je na ekserima nemarno zakucanim za
police. Gospođica Tempi se okrenula prema Čengu i pokazala na platna. I on
ih je primetio, a onda je ispružio dlan i prevrnuo ga, kao da okreće stranicu.
U Sent Rojalu, Lidija je mrmljala nešto o preostalim delovima Blagovesti -
što je značilo da ih je videla sve na jednom mestu. Gospođica Tempi je znala
da sva platna zajedno predstavljaju zapravo jedno delo, ali nije očekivala da
će ih grof okrenuti licem ka zidu. Dakle, nije se videla nijedna od onih
bogohulnih scena (koje je sada žudela da vidi izbliza), već samo poleđine tih
slika - ispisane alhemijske formule Oskara Vejlanda su prelazile sa poleđine
jednog platna na drugo, slike su bile samo paravan iza kog se krilo detaljno
uputstvo za jedne sasvim drugačije Blagovesti, za bogohulno oplođenje
Lidije Vandarif putem grofove nastrane nauke. Na svako platno su bile
nakačene gomile drugih beležaka i dijagrama -verovatno grofovi pokušaji da
razjasni nečasna Vejlandova uputstva. Gospođica Templ je gledala u Lidiju
grizući usnu da ne bi zavrištala.
Začuo se uzdah nestrpljenja i blesnuo plamen šibice. Gospođica
Templ se primakla potrbuške da bi imala još bolji pogled. Stresla se od
straha kada je ugledala groficu i njene ljude. Kako ih nisu čuli u hodniku?
Pored grofice - kojoj se dimila nova cigareta u muštikli - stajali su Fransis
Ksonk i Krab a iza njih još najmanje šest vojnika u crnim kaputima sa
palicama. Okrenula se prema Čengu i Svensonu, i primetila da je Čengova
pažnja usmerena na drugu stranu, ka galeriji na suprotnoj strani. Tamo je
ćutke čekala treća staklena žena, Andelika, obasjana narandžastim
plamenom iz grofove laboratorijske posude, a svetlost se odbijala o staklenu
površinu njenog tela. Gospođica Tempi se zagledala, posmatrajući je kao
predmet Čengove strastvene naklonosti - zapravo, bludnog uživanja u
njenom telu, jer ova žena je ipak radila kao kurva - što znači... gospođica
Tempi je pocrvenela, isplivala su joj sećanja iz knjige i zamisli Čenga i
Anđeliku - odmahnula je glavom i usmerila se na razgovor koji se vodio
ispod galerije.
„Ne želimo da vas uznemiravamo", rekao je Ksonk, gadeći se pred
prizorom koji vidi, „ali iz nekog neobjašnjivog razloga ne znamo gde je
ključ za knjige."
„Gde je Lorenc?" upitao je grof.
„Priprema letelicu", odgovorio je Krabe, „sa gomilom vojnika. Bolje
da ga ne diramo."
„Šta je s Baskombom?"
„On je u pratnji lorda Roberta", odgovorila je grofica. „Doneće knjige
i beležnicu, ali ni kod njega nije ključ. Uz to, ima mnogo razloga zbog kojih
ne želim da ga mešam u ovo."
Krabe je samo prevrnuo očima. „G. Baskomb nam je krajnje odan."
„Gde je vaš ključ?" upitao je grof gledajući u zamenika ministra.
„Ja nisam ni imao ključ", odgovorio je Krabe, pomalo žustro. „Ja sam
poslednji koji bi trebalo da ga ima - kao što je grofica rekla, mi samo
skupljamo knjige, ne pregledamo ih."
„A ko ga je poslednji držao?" viknuo je grof primetno nervozan.
Vrteo je zastrašujuću metalnu napravu u rukama.
„Ne znamo", prasnula je grofica. „Mislim da je bio kod g. Krabea. On
kaže da je bio kod g. Ksonka, a ovaj da je kod g. Blenhajma."
„Kod Blenhajma?" rekao je grof.
„ Baš kod njega", rekao je Ksonk. „Bolje nego kod Trapinga. Mislim
da ga je uzeo da bi pregledao neku knjigu - možda iz razonode, a možda i
ne.
„Koju knjigu?"
Ne znamo", rekla je grofica. „Ispunili smo mu zahtev - još nisam
zadovoljna zbog svega onoga što se odigralo oko njegove smrti. Ili je
Blenhajm uzeo ključ iz Trapingovog džepa dok su prenosili telo ili mu ga je
dao lord Robert."
„Pretpostavljam da još niste pronašli Blenhajma?"
Grofica je klimnula.
„Pitamo se da li je mrtav", rekao je Krabe, „ili samostalan?"
„Možda bismo mogli da ispitamo lorda Roberta", rekao je grof.
„Da nije izgubio pamćenje, mogli bismo", dodao je Ksonk. „Ali, kao
što znate sve je prebačeno u knjigu - koju sada ne možemo da nađemo. Čak i
da je nađemo, ne možemo da je pregledamo jer nemamo ključ! To je
strašno!"
„Vidim", rekao je grof, namršten i zamišljen. „A šta je sa her
Flausom?"
„Ne znamo!" vikao je Krabe.
„Zar vam se ne čini da bi trebalo da znamo?" upitao je grof razložno.
Okrenuo se prema Anđeliki i pljesnuo dlanovima. Ona je kao dresirani tigar
istog časa izašla iz senke i skrenula na sebe pažnju svih prisutnih.
„Ako se neko ovde krije", rekao joj je grof gledajući prema galeriji,
„nađi!"
Gospođica Tempi je razrogačivši oči pogledala u Čenga i Svensona.
Šta im je preostalo da urade? Osvrnula se oko sebe, ali nigde nije bilo mesta
da se sakriju, nikakvog zaklona! Doktor je nečujno izvukao revolver i
odmerio udaljenost do Anđelike. Čeng ga je uhvatio za ruku. Doktor se
povukao i pustio obarač. Gospođica Tempi je osetila da se njenom umu
približava neko čudno ledeno plavetnilo. Samo što ih nije razotkrila.
Međutim, muklu tišinu je prekinula lomljava preko puta, na galeriji
iznad Anđelike. Ksonk je poleteo uz stepenice sa nožem u rukama. Čulo se
komešane a onda ženski jauk i opiranje. Ksonk je grubo vukao žensko telo
niz stepenice i bacio ga pred ostale. Bila je to Eloiza.
Gospođica Tempi je pogledala Svensona - lice mu se zaledilo. Uzela
ga je za ruku u kojoj je držao revolver da ne bi nešto pokušao. Nije bilo
vremena za nepromišljene postupke.
Ksonk se udaljio od Eloize, kao i svi ostali, a na grofov znak prišla je
Ađelika, čija su stopala kuckala po kamenom podu kao potkovice. Eloiza je
podigla pogled i, prestravljena ovim bleštavim nagim stvorenjem, počela da
vrišti ali vrisak joj je zastao u grlu, ustupivši mesto užasu koji joj se video na
licu. Gospođica Templ je čvrsto držala doktora za ruku - obuzela ju je
drhtavica i obamrlost. Staklena žena joj je silovito prodirala u um i
bespoštedno preturala po sećanjima. Grof Dorkanc je zatvorio oči, a na licu
mu se videlo da je duboko koncentrisan. Eloiza nije progovarala, usta su joj
bila poluotvorena, njihala se napred-nazad na kolenima, zagledana u te
ledeno plave oči.
Onda se sve završilo. Eloiza je pala kao sveća. Grof je stajao iznad nje
i posmatrao.
„To je gđa Dižong", prošaputao je Krabe. „Iz kamenoloma. Ona je
ubila vojvodu."
„Tačno. Pobegla je iz amfiteatra sa gospođicom Tempi", rekao je grof,
„ubile su Blenhajma - leš je u trofejnoj sobi. Kod njega su našle ključ - ni
sama nije znala zašto je bio kod njega. Sakrila ga je ispod haljine, zajedno sa
srebrnom tabakerom i pločicom od plavog stakla, a sve je pripadalo doktoru
Svensonu."
„Staklena pločica?" upitala je grofica, prelazeći ispitivačkim
pogledom po sobi. „Šta li je na njoj?"
Eloiza je dahtala od iscrpljenosti i pokušavala da stane četveronoške.
Grof joj je grubo zavukao ruku ispod haljine i počeo da pipa tražeći ključ.
Onda se uspravio, i dalje ne odgovarajući na pitanje, i iznenada bacio
srebrnu tabakeru koju je grofica jedva uspela da uhvati.
„I to je Svensonovo", rekao je i bacio pogled na princa koji je,
omamljen od alkohola, i dalje sedeo i posmatrao šta se događa. „Na pločici
se nalazi doživljaj gđe Maršmur u sobi hotela Sent Rojal... onaj susret sa
princem. Očigledno da je ostavio jak utisak na gdu Dižong."
„Samo to?" upitala je grofica obazrivo.
„Ne." Grof je duboko udahnuo. „To nije sve."
Ponovo je dao znak Anđeliki.
Na zaprepašćenje svih, staklena žena je krenula ka njima. Što im je
bliže prilazila to su se sve više izmicali.
„Š-šta to radite?" zamucao je Krabe.
„Hoću da proniknem u misteriju do kraja", rekao je grof.
„ Bez naše pomoći, nećete moći da završite svoj posao", siktao je
Ksonk i pokazao rukom prema Lidiji na krevetu. „Zar nismo dovoljno
učinili za vas -zar nismo prihvatili vašu viziju?"
„ Viziju od koje ćete se dobro okoristiti, Fransise."
„Ne kažem da nećemo! Ali, ako mislite da ćete me pretvoriti u praznu
ljušturu kao Vandarifa..."
„Nemam nameru", odgovorio je grof. „Ovo radim u interesu svih
nas."
„Pre nego što nas ukrotite kao životinje, Oskare... pre nego što od
mene napravite sebi neprijatelja", rekla je grofica povišenim tonom i vrlo
iznervirana, možda biste mogli da nam objasnite svoje planove."
Gospođica Tempi je zaprepašćeno pokrila usta rukama shvatajući da
je potpuno nasamarena. Oskar! Bilo je tako očigledno! Grof nije ukrao tajne
Oskaru Vejlandu, niti je slikar bio zarobljen, niti su ga pretvorili u
maloumnu kreaturu... ta dvojica su zapravo bili jedan isti čovek! Zar joj
tetka Agata nije rekla da se grof rodio negde na Balkanu, odrastao u Parizu i
imao vrlo male izglede da dobije neko nasledstvo? Ali koliko se to
podudaralo sa onim što je g. Šenk rekao u galeriji - školovanje u Beču, atelje
na Monmartru, misteriozno nestao, a zatim se odjednom pojavio kao
ugledna i bogata ličnost, kakvog ga sada znaju! Pogledala je u Čenga i
Svensona. Čeng je razočarano odmahnuo glavom. Svenson je, bespomoćan i
dirnut, netremice posmatrao mlitavo Eloizino telo.
Grof se nakašljao i podigao staklenu pločicu.
„Ovde se vidi da susret posmatraju izvesni gledaoci - među kojima ste
bili vi, Rozamonda, a isto tako i vi, Fransise. Ali mudra gđa Dižong je u
ogledalu zapazila još jedan susret, koji se odigravao u hodniku... vrlo
ozbiljan razgovor između pukovnika Trapinga i Roberta Vandarifa."
Zavladala je mrtva tišina.
„Šta to znači?" upitao je Krabe.
„ To još nije sve", naglasio je grof.
„ Da li biste bili ljubazni da nam to sve ispričate, gospodine!" bunio se
Krabe. „ Nemamo vremena na pretek!"
„ Sećanja gđe Dižong su mi rekla da postoji i druga pločica - koju je
doktor našao u Trapingovoj uniformi. Očigledno da neko nije dobro
pregledao leš. Na pločici se, između ostalog, vidim i ja dok obavljam
pripremna ispitivanja na Lidiji."
„Artur je hteo da pokaže pločicu Vandarifu", rekao je Ksonk.
„Pohlepna budala, nije mogao da odoli."
Krabe je iskoračio pred ostale i zamislio se.
„Da li nas ovim obaveštavate da ste vi ubili Trapinga?" siktao je na
grofa, „A da nikome niste rekli? Rizikujući sve? Pomerajuči predviđen
vremenski raspored? Nije ni čudo što je lord Robert bio toliko uznemiren,
nije ni čudo što smo morali da..."
„U tome i jeste stvar, Haralde", odjeknuo je grofov glas. „Sve vam
ovo govorim zato što nisam ubio Artura Trapinga, nisam ga ni prstom
takao."
„Ali - ali zašto onda..." počeo je Krabe i odmah zaćutao, a prisutni su
pomno posmatrali jedno drugo.
„Kažete da joj je ovu pločicu dao Svenson?" pitala je grofica. „A
odakle njemu?"
„Ona ne zna."
„Uzeo ju je od mene, naravno", lenjo je otezao Karl-Horst sa druge
strane sobe pokušavajući da dolije još brendija. „Verovatno je našao u mojoj
sobi. Iskreno, nisam ni zapazio Trapinga na pločici - više me je zanimala
Margaret! To je bio prvi primerak stakla koji sam video - dobio sam ga na
poklon da bih se i sam uključio u celu stvar."
„Od koga ste dobili?" upitao je Fransis Ksonk.
„Bog zna. Je li to važno?"
„Može biti izuzetno važno, Vaša visosti", rekla je grofica.
 Princ se zamislio. „Pa... ako je tako..."
Izgledalo je kao da se prisutni suzdržavaju da ga ne išamaraju i
nateraju da napokon progovori, ali nisu želeli da jedni pred drugima pokažu
koliko su nestrpljivi i zabrinuti. Čekali su, a on je pućio usne, češao uvo,
škrgutao zubima i uživao u njihovoj pažnji. Gospođica Tempi je i sama
počela da se brine. Šta ako Andelika nastavi da pretražuje? Noge su joj bile
utrnule od klečanja, a prašina u vazduhu joj je golicala nozdrve. Pogledala je
u Čenga, koji je stisnutim usnama sve vreme pokušavao da uguši kašalj.
Zaledila se od straha kada je shvatila da će ih Čengov kašalj možda -
sigurno! - razotkriti. Moraju da preduzmu nešto - ali šta? Šta mogu da
urade?
„Verovatno sam je dobio od doktora Lorenca, ili onog - kako se bese
zvao - g. Krunera iz Instituta, što je gadno nastradao. Oni su radili na
mašinama. Poklonio mi je za uspomenu - ne znam kako je ta hulja od
Svensona uspela da je nađe, osim ako mu nisu rekli - odlično sam je sakrio."
Grofica ga je prekinula. „Hvala, Vaša visosti, to nam mnogo znači."
Prišla je grofu i uzela predmete koje je našao kod Eloize.
„Ova priča nas nikuda neće odvesti. Našli smo šta nam treba - ključ.
Sad idemo da pogledamo te knjige i saznamo što više iz svedočenja lorda
Roberta. Možda napokon shvatimo zašto je pukovnik ubijen."
„Mislite da to nije bio Čeng?" upitao je Krabe.
„A vi?" prezrivo je odgovorila. „Volela bih da jeste - život bi mi bio
lakši. Ali nije - sećate se koliko je bilo rizično i delikatno ono omamljivanje
Roberta Vandarifa na kraju, a do tada je bio ubeđen da je ceo plan bio
njegova zamisao. Svi znamo da je pukovnik odavao tajne do kojih je dolazio
- ko zna koliko ih je bilo?" Slegla je ramenima. „Čeng jeste ubica, ali ovo je
politika. Grofe, ostavljamo vas da se posvetite svom poslu."
Grof je pokazao glavom na Lidiju. „Stvar je obavljena... osim
oplodnje."
„Već?" Grofica je posmatrala iscrpljeno Lidijino telo. „Pa, ne bi joj ni
prijalo da ovako nešto potraje."
„Strpljenje će biti krunisano zadovoljstvom, Rozamonda", zagrmeo je
grof.
„Naravno", odgovorila je posmatrajući isprskanu posteljinu. „Da vas
ne zadržavamo više, vidimo se na dirižablu."
Krenula je prema izlazu, ali se onda pojavio Ksonk i pokazao na
Eloizu.
„Šta ćemo sa njom?"
„Da li odluka zavisi od mene?" upitao je grof.
„Ne, osim ako baš ne zahtevate", smeškao se Ksonk. „Samo sam hteo
da budem ljubazan."
„Radije ću nastaviti započeti posao", nacerio se grof Dorkanc.
„Hvala najlepše", rekao je Ksonk. Grubo je podigao Eloizu i izveo je
iz sobe. Za njima su izašli grofica i Krabe.
Gospođica Tempi se okrenula i ugledala Čenga kako rukama zatvara
Svensonu usta. Doktor je bio na velikim mukama - ali bi i najmanji zvuk
privukao Anđelikinu pažnju i otkrila bi ih istog časa, kao i Eloizu uostalom.
Gospođica Templ se nagnula preko ograde i provirila ka laboratoriji. Grof je
pogledom otpratio goste, a onda se okrenuo svom poslu. Gledao je Lidiju i
Anđeliku, na princa nije obraćao pažnju, i odvrnuo mali ventil na metalnoj
napravi. Spretnije nego što bi se od tako nezgrapnog čoveka očekivalo, grof
je iz zagrejane bočice presuo tečnost koja se pušila, ne prosuvši ni kap, a
onda ponovo zavrnuo poklopac na ventilu. Prišao je krevetu i spustio
metalnu napravu pored Lidijinih nogu.
„Lidija, da li ste budni?"
Klimnula je. To je bio prvi put da se devojka pomakla.
„Da li vas boli?"
Namrštila se i zavrtela glavom. Princ je dolivao još brendija.
„Vaš verenik se neće sećati ničega", rekao je grof. „A nećete ni vi.
Nagnite se nazad... što ne možete promeniti morate zavoleti."
Grof je uzeo napravu u ruke i podigao pogled prema galeriji.
Progovorio je gromkim glasom ne obraćajući se nikome pojedinačno.
„Bolje siđite sami. Ako dama dođe po vas, baciće vas preko ograde."
Gospođica Tempi je zaprepašćena pogledala Čenga i Svensona.
„Znam da ste tamo", viknuo je grof. „Sve vreme čekam da popričam
sa vama... ali, ja samo jednom pružam priliku."
Čeng je sklonio ruke sa Svensonovih usta i osvrnuo se da nađe neki
izlaz. Doktor je u tom trenutku skočio na noge i odazvao se sa galerije.
„Sići ću... prokletstvo, sići ću..."
Okrenuo se prema gospođici Tempi i Čengu, dok mu je iz očiju sevao
bes, i dao im znak da ostanu tihi. U prolazu je gurnuo gospođici Tempi
revolver u ruke i nagnuo se da joj šapne.
„Ako se ne venčaju", šaputao je, „potomak neće biti legitimni
naslednik."
Jedva da je prihvatila revolver i podigla glavu, a njega već nije bilo.
Okrenula se prema Čengu, borio se sa napadom kašlja - tanka nit krvi curila
mu je niz bradu. Okrenula se i ponov provirila kroz ogradu. Videla je kako
doktor širi ruke i pokazuje da nema oružje. Zgadio se kada je izbliza video
Lidiju Vandarif i okrenuo se ka staklenoj ženi.
„Pretpostavljam da me je ovo vaše stvorenje nanjušilo?" Grof se
nasmejao - ispuštajući izuzetno neprijatne zvuke - i zavrteo glavom.
„Naprotiv, doktore, obojica se bavimo naukom i istraživanjem. Kada sam
zavirio u sećanja gđe Dižong nisam saznao ništa o napadu na her Flausa.
Običnim zaključivanjem sam došao do zaključka da se krivac još krije
negde."
„ Sve mi je jasno", rekao je Svenson. „Ali ne razumem zašto ste
ovoliko cekali da me otkrijete."
„Ne razumete?" rekao je grof samozadovoljno i snishodljivo. „Prvo...
gde su vam saradnici?"
Doktor je tražio reči, grčio prste, a onda ljutito i razgoropađeno
prasnuo.
„Prokleti bili, gospodine! Svi ćete goreti u paklu - čuli ste i sami!
Pukovnik Aspič im je prerezao grkljan!"
„Ali vama nije?"
Svenson je prezrivo frknuo. „Ne ponosim se time. Čeng je već bio
polumrtav - nije se mnogo opirao. Gospođica Tempi", ovde je Svenson
prešao rukom preko očiju, „ne možete zamisliti kako se borila. Probudila me
je ta njihova tuča, pa sam udario pukovnika stolicom po glavi... ali, na moju
sramotu i žalost, bilo je kasno, nisam uspeo da je spasem."
Grof je slušao doktorovu priču.
„Dirljivo."
„Pravi ste podlac!" prasnuo je Svenson. Gledao je u njega, pokazujući
na Lidiju. „Najveći ste zlikovac od svih - zloupotrebljavate moć koju drugi
nemaju. Sad bih vam prostrelio glavu, gospodine! Poslao bih vas u pakao
zajedno sa Aspičem, mirne savesti kao da ubijam muvu!"
Na ove reči proneo se smeh, ali ne grofov. Princ je ustao i, držeći čašu
u ruci, prišao svom nekadašnjem slugi.
„Šta da radimo sa njim, mesje? Možda bi trebalo da se ja pobrinem za
njega - na kraju krajeva, mene je izneverio. Šta predlažete?"
„Vi ste jedna praznoglava budala", siktao je Svenson. „Niste shvatili o
čemu se ovde radi, ni sada ne razumete! Pobogu, Karle, pogledajte - ovo je
vaša verenica! Rodiće nečije tuđe dete!"
Princ se okrenuo Lidiji, mlitavog i bezizražajnog lica kao i uvek.
„Na šta on to misli, draga?"
„Ne znam, dragi moj Karle."
„A vi, mesje?"
„Ja pazim na njeno zdravlje", rekao je grof.
„Ali ona samo što nije umrla!" zaurlao je Svenson. „Osvestite se!
Idiote jedan! Lidija, zaboga devojko, borite se za svoj život! Još možete da
se spasete!"
Svenson je urlao, treskao i mlatio rukama. Gospođica Tempi je osetila
kako je Čeng grabi za ruku - ljuta na sebe što ni ovog put nije shvatila igru -
doktor je galamio da ih ne bi čuli dok silaze niz stepenice. Spustili su se do
najnižeg stepenika i sakrili. Posmatrala je revolver koji joj je bio u ruci -
pobogu, zašto ga je Svenson dao baš njoj? Zašto sam nije pokušao da ubije
princa? Zašto nije dao revolver Čengu? I on se zagledao u revolver, a onda
podigao glavu i sreo njen pogled.
U tom trenutku joj je sve bilo jasno, nije mu videla oči, ali je osetila
kako u njenim naviru suze.
„Doktore, umirite se!" viknuo je grof, pucnuvši prstima prema
Andeliki. Svenson je istog časa pao na kolena, zagrcao i počeo da se trza.
Grof je podigao ruku i sačekao da doktor dođe sebi, a onda ponovo
progovorio.
„I da više nisam čuo omalovažavanja na račun mog rada."
„Rad?" prasnuo je Svenson pokazujući na staklene posude oko Lidije.
„Srednjovekovna budalaština koja će ovu devojku koštati života!"
„E, sad je dosta!" viknuo je grof i zakoračio napred. „Da li su i knjige
budalaština? I to što je u njima sačuvana suština svih ovih života? Vi -
doktor bez osećaja za suptilne nijanse energije, bez razumevanja osnovne
zamisli cele stvari -odbijate ovu nauku samo zato što je drevna. Vi, koji
nikada niste pronikli u hemijski sastav požude, straha, snova - nikada niste
izveli formulu umetnosti ili religije, niste dosegli moć kojom se mitovi, sveti
i profani, pretvaraju u stvarnost!"
Stajao je namršten iznad Svensona, ljut na sebe što jednoj ovakvoj
osobi otkriva svoja intimna razmišljanja. Kada se nakašljao i ponovo
progovorio, glas mu je bio uobičajeno leden.
„Pitate se zašto vas nisam ranije razotkrio. Dok ste prisluškivali,
shvatili ste da među mojim saradnicima postoje izvesne čarke - postoje
pitanja, na koja tražim odgovore... što ne znači i da ću ih nekome otkriti. Vi
ćete mi sada sve ispričati, dobrovoljno ili uz Andelikinu pomoć."
„Ja ništa ne znam!" prasnuo je Svenson. „Bio sam na imanju Tarovih -
nemam veze sa vašim haršmortskim intrigama."
Grof nije obraćao pažnju na njegove reči, pritiskajući dugmad na
metalnoj napravi pored belih Lidijinih butina.
„Kada smo se poslednji put videli, u stakleniku, vaš princ je bio otet.
U tom trenutku, ni vi ni ja nismo znali ko i kako je to izveo."
„To je grofica uradila", rekao je Svenson, „pomoću letelice."
„Da, to znam, ali ne znam zašto."
„Vama je sigurno dala objašnjenje!"
„Možda jeste, a možda i nije."
„Znači, svađa među lopovima", smeškao se doktor. „A vas dvoje ste
delovali kao odlični prijatelji."
Princ je prišao Svensonu i udario mu šamar.
„Tako se ne razgovara sa pretpostavljenima!" Izgovorio je to smireno
i ljubazno, a onda zadovoljno šmrknuo. Svenson je podigao glavu pogleda
uprtog u princa, dok mu je lice gorelo od poniženja, i obratio se grofu.
„Naravno da ne znam - mogu da pretpostavim. Princ je bio otet samo
nekoliko sati pošto sam ga izbavio iz Instituta. Vi - i ostali - za to niste znali.
Verovatno zato što je grofica htela princa za neke lične ciljeve. Šta on uopšte
predstavlja u vašim planovima? Naivčinu, marionetu, glupana koji ima
vlast."
„Nezahvalni nitkove!" viknuo je princ. „Kakva drskost!"
„Reklo bi se da je to sasvim jasno", rekao je grof nervozno.
„Onda je i odgovor sasvim jasan. Svako ko prođe kroz proces, dobija
kontrolnu lozinku, zar ne? Ja sam, sasvim slučajno, uspeo da spasem princa
pre nego što mu je određena jedna takva rečenica - grofica je to znala, a
znala je i da će ga, ovakvog kakav je, svi smatrati idiotom, pa je iskoristila
priliku i ubacila mu u glavu svoju lozinku, kako bi ga u pravom trenutku
upotrebila protiv svojih navodnih saradnika - kao na primer, da bi vas bacio
sa letelice. Princ se, naravno, ničega ne bi setio kad bi ga ispitivali."
Grof je ćutao. Gospođica Tempi se divila doktorovoj dosetljivosti.
„Kao što rekoh... sasvim jasno", nadmeno je dodao Svenson.
„A možda ste... sve to izmislili... ipak, zvuči uverljivo, pa ću pretražiti
malo po prinčevim sećanjima. Samo, pre nego što počnem, doktore - čini mi
se da ne govorite istinu - pa bih krenuo prvo od vas. Anđelika?"
Svenson je skočio na noge i počeo da urla, a onda mu je Anđelika
prodrla u um i urlik je prerastao u grcanje i ropac. Čeng je poleteo sa
stepenica i gospođica Templ za njim. Svenson je opet pao na kolena i
rukama prekrio lice, princ se nadvio nad njega i zamahnuo nogom da ga
šutne u glavu. Anđelika je stajala sa strane. Princ je pogledao Čenga i
gospođicu Tempi, zbunjen i ljut što ga prekidaju- Grof je uz urlik otrgnuo
misli sa Svensonovog uma. Anđelika se okrenula, sasvim sporo, a gospođica
Tempi podigla revolver. Stajala je na desetak stopa od nje kada je povukla
obarač.
Metak je pogodio Andeliku u ispruženu staklenu ruku iznad lakta.
Plavi komadići stakla su se razleteli na sve strane, a otkinuta podlaktica i
šaka pale su na pod i razbile se u oblaku modrog dima. Gospođica Tempi je
videla kako se Anđelikina usta otvaraju, ali je krik čula samo u svom umu,
krik koji je u tom trenutka svima u prostoriji presekao misli. Gospođica
Tempi je sva u suzama pala na kolena i ponovo opalila iz revolvera. Ovog
puta, metak je pogodio Andeliku u telo i probio joj stakleni torzo, napravivši
zvezdastu pukotinu. Gospođica Tempi je nastavila da povlači obarač, svaki
hitac je pravio sve veće pukotine i dublje rupe - urlik je postao mnogo jači.
Gospođica Tempi nije mogla da se kreće već samo da posmatra isprekidane
uspomene koje su joj kao noževi prodirale u um - Anđelika kao devojčica,
na moru, oduran miris bordela, svila i šampanjac, suze, batine, modrice,
hladan zagrljaj, bolni tračak nade da će joj se snovi i želje ipak ostvariti.
Naočigled gospođice Tempi na ženinom trupu se pojavio široki rascep ispod
rebara, gornji deo tela se prelomio preko donjeg i oba su se sručila na
kameni pod smrskavši se u paramparčad, podižući oblak dima i svetlucave
smrtonosne prašine.
Gospođica Tempi nije mogla da kaže da li je tišina nastupila zato što
niko nije bio u stanju da progovori ili zato što su svi ogluveli od vriska.
Zavrtelo joj se u glavi od isparenja u vazduhu pa je rukom zatvorila usta,
plašeći se da je već udahnula staklenu plavu prašinu. Po podu su ležali
komadići Anđelikinog tela i pušili se u lokvi indigo tečnosti. Gospođica
Tempi je podigla glavu i zatreptala. Čeng je ležao leđima uza zid širom
otvorenih očiju. Svenson je četveronoške stajao na podu i pokušavao da se
uspravi. Lidija je ležala na krevetu, batrgajući se i cimajući trake kojima su
je vezali. Princ je ležao na podu pored Svensona, stenjući od bola i
mlatarajući rasečenom rukom na kojoj mu je koža oko zabodenog parčeta
stakla počela da plavi. Jedino je grof i dalje stajao na nogama, bled kao smrt.
Gospođica Tempi je uperila revolver u njega i povukla obarač. Metak
je razneo hemikalije i laboratorijske instrumente na stolu, raspršio komadiće
stakla unaokolo i plavom tečnošću isprskao grofa po kecelji. Svi su se
trgnuli kada je odjeknuo pucanj. Grof je poleteo i zgrabio metalnu napravu
sa kreveta, a onda zamahnuo njome kao buzdovanom. Gospođica Tempi je
ponovo nanišanila - pravo u glavu, ali pre nego što je povukla obarač, Čeng
ju je zgrabio za ruku. Trgla se od iznenađenja - ruka ju je zabolela - i
primetila da Čeng drugom rukom drži Svensona za kragnu i poslednjim
snagama ih vuče ka izlazu.
Bacila je još jednom pogled na grofa koji je, iako razjaren, pazio da ne
nagazi na gomilu izlomljenog stakla po podu, a onda nanišanila što je bolje
mogla. Svenson se opirao iz sve snage, ali Čeng ga nije puštao. Gospođica
Tempi je ispružila ruku da puca, međutim, Čeng ju je povukao sa sobom u
hodnik.
„Hoću da ga ubijem!" vikala je.
„Nije ostao nijedan metak! Ako povučete okidač, shvatiće!" viknuo je
Čeng.
Nisu napravili ni dva koraka, a doktor se istrgao iz Čengovog stiska.
„Princ! Ne sme da ostane živ!"
„Dovoljno smo učinili", rekao je Čeng dubokim glasom, kašljući i
terajući ih ispred sebe.
„Ako se venčaju..."
„Mi smo slabi i nenaoružani, a grof je opasan. Ako krenemo na njega,
neko će sigurno poginuti." Čeng je jedva govorio. „Ima još posla koji treba
da obavimo - ako zaustavimo ostale, zaustavićemo i tog idiota od princa. Ne
zaboravite na gđu Dižong."
„Ali grof..." rekla je gospođica Tempi i okrenula se da vidi da li ih
prati.
„Sam je, ne može da krene za nama - mora da pazi na princa i Lidiju."
Čeng se nakašljao i pljunuo. „Uostalom... dovoljno je što smo mu...
povredili sujetu."
Glas mu je bio napukao. Gospođica Tempi se usudila da baci pogled,
trčeći uporedo s njima, i s užasom videla suzu koja je kliznula ispod
Čengovih naočara, dok je u njegovom isprekidanom dahu naslutila ostatke
zastrašujućeg jecaja. Obrisala je sopstveno lica i dala sve od sebe da održi
korak.
Stigli su do stepeništa i zatvorili vrata za sobom. Čeng se, poduprevši
se rukama o kolena, naslonio na njih i predao još jednom napadu kašlja.
Svenson mu je spustio ruku na rame ne bi li ga umirio i zabrinuto ga gledao.
Okrenuo sa ka gospođici Tempi.
„Bila si vrlo dobra, Selest."
„Ništa više od drugih", odgovorila je. Nije želela da govori o sebi dok
se Čeng mučio.
„I to je istina."
Gospođica Tempi je zadrhtala.
„Njene misli... na kraju, u mom umu..."
„Surovo su je iskoristili", rekao je Svenson, „grof... kao i svet. Niko
ne bi trebalo da iskusi takav užas."
Ali gospođica Tempi je znala da za Anđeliku istinski užas nije bio
preobražaj već njena prerana smrt, a njen stravični nečujni vrisak bio je isto
tako uzaludan i iskonski kao poslednji krik vrapca kojeg je zgrabio soko.
Gospođica Tempi nikada nije bila u blizini takvog straha, niti ga je osetila,
nikada nije bila na samoj ivici smrti, i pitala se da li će i ona, kad do toga
dođe - a moglo bi upravo te noći - umreti na isti grozan način. Šmrknula je -
nije imala pojma koje je doba dana. Dok su napolju posmatrali kočije, još je
bio mrak, a sada su bili u podzemlju.
Progutala je knedlu i odagnala crne slutnje. Misli su joj, možda s
karakterističnom oštrinom, sa smrti prešle na doručak.
„Kad se sve ovo razreši", rekla je, „s velikim uživanjem ću nešto
pojesti."
Čeng ju je pogledao. Osmehnula mu se, dajući sve od sebe da izdrži
nepokretnost njegovog lica i crnu prazninu njegovih naočara.
„Pa... jeste prošlo izvesno vreme", rekao je Svenson učtivo, kao da
govori o vremenskim prilikama.
„Proći će još više", prokrkljao je Čeng.
„U to sam sigurna", reče gospođica Tempi, „ali imajući u vidu da ja
nisam od stakla, to mi se učinilo kao prikladna tema."
„I to je tačno" rekao je Svenson smušeno.
„Kad se sve ovo razreši, naravno", dodala je gospođica Tempi.
Čeng se uspravio, nešto sabraniji. „Trebalo bi da krenemo",
promrmljao je.
Gospođica Tempi se nasmešila u sebi dok su se penjali, nadajući se,
iako ga je možda iznervirala, da je Čengu odvratila misli od njegove tuge.
Bilo joj je sasvim jasno da, bez obzira što je izgubila Rodžera, njegova
osećanja ne razume, jer nije razumela ni njegov odnos sa tom ženom. Kakvu
vrstu privrženosti takva trgovina može izazvati? Bila je dovoljno pametna da
uvidi da u svim brakovima postoji neka vrsta trgovine (i njeni roditelji su bili
spoj zemlje i novca kojim će se ona obrađivati), ali su za gospođicu Tempi
predmeti trampe - titule, imanja, novac, nasledstvo - uvek bili odvojeni od
tela koja se u nju upuštaju. Prodavanje sopstvenog tela zahtevalo je
neposrednost koju nije mogla u potpunosti da razume.
Pitala se šta je osećala njena majka tokom fizičkog spoja koji je doveo
do njenog zaćeća - da li su u pitanju bila dva tela (gospođica Tempi nije
želela da spekuliše o ljubavi kad je bila reč o njenom surovom ocu), ili je
svaki ud, kao Lidijini u laboratoriji, bio vezan ugovorom između porodica?
Pogledala je u Čenga koji se peo ispred nje. Kakav li je osećaj kada te takve
stvari ne opterećuju? Sloboda divlje životinje?
„Nismo videli her Flausa na izlazu", primetio je doktor Svenson.
„Možda je otišao sa ostalima."
„A gde su oni?" upitala je gospođica Tempi. „U dirižablu?"
„Mislim da nisu", rekao je Svenson, „moraće da reše sopstvene
nesuglasice pre nego što krenu dalje - moraju da saslušaju lorda Vandarifa."
„A možda i Rodžera", rekla je gospođica Tempi, čisto da im pokaže
da može da izgovori njegovo ime bez poteškoća.
„Što znači da možemo da biramo - ili da tražimo njih ili da sami
odemo do dirižabla." Svenson je pozvao Čenga. „Šta vi kažete?"
Čeng se osvrnuo, zadihan, brišući krvlju isprskane usne. „Dirižabl.
Dragoni."
Doktor Svenson je klimnuo. „Smit."
U glavnom delu kuće vladala je mrtva tišina. „Da li je moguće da su
svi otišli?" zapitao se Svenson. „Na koju stranu?" rekao je Čeng.
„Gore - najbolje je da krenemo glavnim stepenicama ako je bezbedno.
Osim toga, trebalo bi da nabavimo neko oružje." Čeng je uzdahnuo i
nestrpljivo klimnuo. „Ali, kako?"
„Pa..." Svensonu ništa nije padalo na pamet. „Pođite za mnom", rekla
je gospođica Tempi.
Umesto Blenhajmovog tela na tepihu, zatekli su samo mrlje od krvi.
Iako se nisu mnogo zadržavali, gospođica Tempi je uhvatila svoje
saučesnike kako radoznalo i požudno razgledaju trofejnu sobu lorda
Vandarifa. Ona je za sebe izdvojila jedan bodež sa vijugavom oštricom -
onaj prethodni joj je dobro poslužio - a Čeng je uzeo dva noža sa širokim
izvijenim sečivom i velikom drškom.
„Liči na mačetu", rekao je, na šta je ona klimnula, zbunjena šta to
zapravo znači, ali srećna što ga vidi zadovoljnog. Nasmejala se kada je
videla da doktor Svenson skida afričko koplje sa zida i stavlja u pojas nož sa
utisnutim dragim kamenjem.
„Nisam dobar u mačevanju", rekao je odgovarajući na njen začuđen
izraz lica i Čengov opori osmeh. „Što ih budem držao dalje od sebe, to sam
sigurniji. Znam da deluje smešno - ali staviću i klovnovsku kapu, samo ako
će nam to pomoći." Pogledao je u Čenga. „Znači, idemo na krov?"
Dok se pela glavnim stepenicama, noseći neobično težak bodež u ruci,
gospođica Tempi je osetila da je nešto pritiska u grudima i da joj se znoj
sliva niz leda. Šta ako kapetan Smit ne odstupi od naređenja? Šta ako uopšte
ne bude tamo? Možda će naleteti na groficu, Ksonka i Krabea umesto na
vojnike? Šta onda da rade? Sa svakim korakom dah joj je bio sve plići a srce
sve brže lupalo.
Došli su do prostranog glavnog predvorja sa crno-belim mermerom
gde je gospođica Tempi, tako davno, prvi put srela groficu Laker-Sforca.
Sada je sve bilo pusto i tiho, osim odjekivanja njihovih koraka. Glavna vrata
su bila zatvorena. Svenson i gospođica Tempi su se okrenuli i pogledali uz
stepenice. Reklo bi se da od prizemlja do vrha nije bilo žive duše.
Iza njih, u unutrašnjosti kuće odjeknuo je pucanj i poremetio tišinu.
Gospođica Tempi se trgla. Čeng je pokazao prema drugom krilu.
„Dolazi iz Vandarifove radne sobe", prošaputao je. Svenson je zaustio
da nešto kaže, ali je Čeng ispružio ruku i prekinuo ga. Možda su ubili
Eloizu? Posle nekoliko sekundi... lupanje vratima iz istog dela kuće... i odjek
koraka u daljini.
„Dolaze", rekao je Čeng. „Bežimo!"
Stigli su već do trećeg sprata kada su njihovi neprijatelji ušli u
predvorje. Čeng je čučnuo i dao znak gospođici Tempi da priđe bliže zidu.
Čuo se grofičin glas, ali reči nisu mogle da se razaznaju. Doktor je
napipavao put ka neupadljivim vratima u blizini. Gospođica Tempi je
krenula za njim, pretekla ga i došla do stepenica. Čeng, koji je stajao pored,
zgrabio je za ruku, uneo joj se u lice i rekao šapatom koji je i doktor mogao
da čuje.
„Sa druge strane vrata je stražar. Ali ne smemo da povredimo
nijednog dragona dok ne dođemo do kapetana Smita, jer zajedno sa
njegovim ljudima treba da nas bude više nego neprijatelja - treba samo da
stražaru skrenemo pažnju i požurimo.
„Idemo", rekla je gospođica Tempi. „Ja izlazim prva."
Čeng je zavrteo glavom. „Ja bolje poznajem kapetana."
„Da, ali stražar će sigurno pogledati vas dvojicu i odmah zamahnuti
sabljom. Na mene neće - što mi daje vremena da pozovem kapetana."
Čeng je uzdahnuo, a Svenson klimnuo.
„Selest je u pravu."
„Znam da jeste, ali mi se to nimalo ne sviđa", rekao je i nakašljao se.
„Hajde, kreći!"
Gospođica Tempi je, sa bodežom zadenutim za pojas, otvorila vrata i
izašla. Trgla se od blagog povetarca koji je duvao sa krova i donosio oštar
miris morske soli. Sa obe strane vrata stajao je po jedan vojnik u crvenoj
uniformi. Na dvadesetak jardi dalje lebdeo je dirižabl kao neka čudovišna
grabljivica. Ispod ogromnog balona sa gasom, ljuljala se gondola od sjajnog
metala veličine broda, ali je zbog crne boje ličila na vagon. Dragoni su
dodavali kutije meklenburškim vojnicima koji su stajali na improvizovanom
mostiću i unosili ih u dirižabl. Na prozoru kabine stajao je doktor Lorenc,
osvetljen lampom na gas, sa zaštitnim naočarima spuštenim na grudi, zanet
povlačenjem poluga. Na krovu je sve vrvelo od ljudi, ali nigde nije videla
Smita.
Posle nekoliko trenutaka dva dragona su viknula na nju i uhvatila je
ispod ruku. Pokušavala je da objasni šta hoće, dok joj se glas gubio u
naletima vetra.
„Jeste - jeste, izvinite - ja sam gospođica Tempi. Tražim - molim vas -
tražim kapetana..."
Nije ni završila rečenicu, a vojnik sa desne strane je pokazao na
letelicu.
„Gospodine! Traže vas!"
Doktor Lorenc je zapanjeno gledao kroz prozor. Odjedanput je nestao
-verovatno je krenuo napolje - a ona je nastavila da viče.
„Kapetan Smit! Treba mi kapetan Smit!"
Oni su se zbunjeno gledali. Pokušala je da iskoristi situaciju i otrgne
se, mlatarala je nogama, ali nije uspela. A onda su se na vrhu mostića
pojavile figure Kapetana Smita i doktora Lorenca. Premrla je od straha.
Silazili su - Smitovo lice je bilo u senci i toliko udaljeno da nije mogla mu
odgonetne izraz - a onda su se vrata iza nje otvorila i Čengova sečiva našla
ispod grla oba dragona. Gospođica Tempi se okrenula i ugledala doktora
Svensona koji je - zbog ove neočekivane komplikacije - držao koplje ispod
pazuha i svom snagom podupirao vrata.
„Popeli su se do gore", prošaputao je.
„Koga to vidim?" rekao je doktor Lorenc podrugljivo. „Kako istrebiti
ovako otporne štetočine? Kapetane, prepustiću stvar vama."
„Kapetane Smit!" vikala je gospođica Tempi. „Vi znate ko smo! Znate
šta su noćas uradili - čuli ste da su se dogovarali! Ovo je vaš grad, ovde je
vaša kraljica!"
Smit je i dalje nepomično stajao na mostiću pored Lorenca.
„Šta čekate?" prasnuo je Lorenc i okrenuo se dragonima na krovu -
kojih je bilo desetak. „Da ste odmah pobili ove zlikovce!"
„Kapetane Smit", vikala je gospođica Tempi, „pomagali ste nam i
ranije!"
„Šta?" Lorenc se okrenuo prema kapetanu. Ovaj ga je bez razmišljanja
gurnuo sa mostića tako da je tresnuo na krov posut šljunkom, desetak stopa
niže.
Čeng je spustio sečiva i povukao gospođicu Tempi. Vojnici su
uzmakli korak i ispružili sablje prema Čengu, ali su i dalje u neizvesnosti
gledali svog oficira. Smit je sišao na krov, držeći ruku na balčaku sablje.
„Do ovoga je moralo da dođe", rekao je.
Doktor Svenson je stenjao podupirući vrata koja su se tresla od
udaraca. Uspevao je da ih drži zatvorena, ali je zabrinuto gledao u Čenga.
Kapetan se okrenuo dvojici zbunjenih meklenburških vojnika na rampi i,
zadovoljan što neće ulaziti u sukob, naredio im da se povuku. „Dole oružje!"
Vojnici četvrtog dragona su kao jedan povukli sablje. Svenson je
pustio vrata i doleteo do gospođice Tempi i Čenga.
Vrata su se naglo otvorila i pojavio se Fransis Ksonk sa nožem u
rukama. Čim je kročio na krov, primetio je da su vojnicima sablje bile
nemarno spuštene.
„Kapetane Smit", otezao je, „o čemu se radi?"
Smit je iskoračio držeći ispruženu sablju.
„Ko je još sa vama?" rekao je. „Recite im da dođu ovamo." „Sa
zadovoljstvom", osmehnuo se Ksonk.
Pomerio se u stranu da bi ušli ostali članovi zavere - grofica, grof i
Krabe, a sa njima Princ, Rodžer Baskomb (sa beležnicama ispod miške) i
Karolina Stern pridržavajući Lidiju Vandarif. Posle njih je ušlo još šest
pomoćnika u crnom. Četvorica su nosila težak kovčeg, a dvojica vukla
Eloizu Dižong. Gospođici Tempi je laknulo - onaj pucanj nije usmrtio
Eloizu kako je mislila. Dok je grupa ulazila na vrata, dragoni su se povlačili
i ostavljali dovoljno praznog prostora između dve sukobljene strane. Ksonk
je pogledao gospođicu Tempi, zakoračio na ničiju teritoriju i obratio se
Smitu.
„Ne bih da ponavljam... ali, o čemu se ovde radi?"
„Ne može više ovako" rekao je Smit. Pokazao je na Eloizu i Lidiju
Vandarif. „Oslobodite ih."
„Molim?" rekao je Ksonk namršteno, kao da ne veruje u to što čuje,
ali ga donekle zabavlja.
„Oslobodite ove žene."
„Pa", rekao je Ksonk, osmehujući se Lidiji, „ova žena ovde ne želi da
bude oslobođena - jer bi se inače srušila. Vidite valjda da joj nije dobro?
Izvinite, ali da li ste razgovarali sa svojim pukovnikom?"
„Pukovnik Aspič je izdajnik", rekao je Smit.
„Koliko ja vidim, ovde ste jedini izdajnik vi."
 „Ne vidite dobro. Vi ste zločinac."
„Zločinac koji vrlo dobro zna u kakvim je dugovima vaša porodica,
kapetane", nacerio se Ksonk, „sve visi o koncu vaše plate koju možda nećete
ni dočekati - jer ćete morati da platite zbog izdaje, bolje reći svoje gluposti."
„G. Ksonk, recite još jednu reč i bićete mrtvi."
Izvukao je sablju i prišao mu korak bliže. Ksonk je ustuknuo, a na
ukočenom licu videla mu se zloba.
Gospođica Tempi je stavila ruku na bodež, ali ga nije potegla - u
vazduhu se osećala napetost. Bila je sigurna da će se zaverenici povući pred
Smitom i njegovim ljudima - kako misle da se suprotstave profesionalnim
vojnicima? To je i kapetan Smit očekivao, pa je mahnuo sabljom prema
gomili kod vrata.
„Predajte oružje i vratite se unutra. Mi ćemo srediti ostalo."
„Tako neće moći", odgovorio je Ksonk.
„Pokušavam da izbegnem krvoproliće, ali ga se ni ne plašim", rekao je
Smit podižući glas zbog ostalih oko Ksonka, naročito žena. „Spustite oružje
i..."
„To nikako nećemo učiniti, kapetane." Bio je to Harald Krabe. „Ako
za dva dana ne budemo u Meklenburgu, ceo posao će nam propasti. Ne
znam šta su vam ovi divljaci napričali", pokazao je na gospođicu Tempi,
Svensona i Čenga „ali moram reći da su to beskrupulozne ubice koje..."
„Gde je g. Blenhajm?" prekinuo ga je Smit bezobzirno.
„Ah! Odlično pitanje!" vikao je Krabe. „G. Blanhajm je ubijen - a
ubila ga je ova ovde!"
Uperio je prst u gospođicu Tempi. Ona se okrenula ka Smitu u želji da
objasni o čemu se radi, ali pre nego što je uspela da izgovori reč, kapetan je
skinuo šlem u znak poštovanja i naklonio se. Onda se okrenuo prema
zameniku ministra, koji ni najmanje nije očekivao ovakav ishod.
„Spasli ste me muka, jer mi je Blenhajm ubio jednog čoveka", rekao
je Smit, a onda se tako glasno razderao da je gospođica Tempi poskočila.
„Spustite oružje! Vraćajte se unutra! Vaši planovi su propali!"
Sa krova se proneo pucanj, ali je taj prasak na otvorenom prostoru bio
manje iznenađenje od samog pogotka. Kapetan Smit je bio oboren na
kolena, a šlem mu je spao s glave. Ispod improvizovanog mostića stajao je
doktor Lorenc sa revolverom u ruci koji se još dimio. Ne čekajući ni
trenutak, Ksonk je šutnuo kapetana i oborio ga na leđa. Okrenuo se prema
ljudima iza sebe i viknuo iz sveg glasa.
„Sve ih pobijte!"
Na krovu je zavladala pometnja. Lorenc je opet opalio iz revolvera
oborivši najbližeg dragona. Dva meklenburška vojnika su pretrčala preko
pokretnog mostića s podignutim sabljama, uzvikujući na nemačkom. Vojnici
u crnom su krenuli za Ksonkom, mašući batinama, neki nasumice pucajući
iz revolvera. Zapanjeni i zatečeni napadom na svog oficira, dragoni su na
kraju počeli da se brane. Sablje su sekle vazduh, a zalutali meci fijukali
gospođici Tempi oko glave. Dok je pokušavala da izvadi bodež, Čeng ju je
zgrabio za rame i gurnuo prema letelici. Ubrzala je korak i okrenula se da
vidi Čenga. Sečivom je odbijao udarce palicom i na kraju ga zabo u rame
čoveku u crnoj uniformi.
Okrenuo se prema gospođici Tempi i viknuo. „Secite konopce!"
Naravno! Ako preseče konopce, letelica će se podići sama od sebe i
lutati nebom preko mora - a oni neće stići u Meklenburg ni za dve nedelje!
Krenula je ka najbližem kočiću, kleknula i zamahnula bodežom. Konopac je
bio od debele crne kudelje zaliven katranom, ali je sečivo bilo toliko oštro da
su vlakna uskoro počela da se kidaju i pucaju, naročito kada je letelica
krenula da vuče nagore. Sklonila je lokne sa lica i pogledala oko sebe,
zaprepašćena pred krvoprolićem koje se upravo odigravalo.
Čeng se borio sa jednim Meklenburžaninom, pokušavajući da se
svojim kratkim sečivima suprotstavi njegovoj dugačkoj sablji. Ksonku je
lice bilo u krvi dok se, naoružan sabljom, borio protiv dragona. Doktor
Svenson je mahao kopljem kao ludak, držeći napadače na odstojanju. Onda
je pogled gospođice Tempi skrenuo prema grofu... i treperavo plavoj
svetlosti ispod njegove ruke. Dragon koji se borio protiv Ksonka je posrnuo i
ispustio sablju kao da mu je odjednom postala teška. Istog časa, blesnula je
Ksonkova oštrica. Drugi dragon je pao na kolena - a onda ga je oborio
Lorencov hitac. Gospođica Pul je stajala na vratima, umotana u ogrtač i na
grofovu komandu obarala jednog po jednog vojnika. Gospođica Tempi je iz
sveg glasa pozvala u pomoć pokušavajući da preseče konopce.
„Kardinale Čeng! Kardinale Čeng!"
Kardinal je nije čuo, zanet borbom sa jednim nemačkim vojnikom dok
ga je kašalj razdirao. Ksonk je oborio još jednog. Dragoni su shvatili šta se
događa i nasrnuli na grupu zaverenika kod vrata, odmah eliminišući dvojicu
u crnim uniformama koji su im se našli na putu. Zaverenici su se razbežali -
Krabe i Rodžer su se sudarili sa Karolinom i Eloizorn, grofica je urlala na
Ksonka, princ i Lidija su pali na kolena i zarili lica u dlanove, a grof terao
gospođicu Pul da zaustavi napadače. Šestorica dragona se teturalo i lelujalo
kao travke na vetru. Ksonk je prišao prvom i presekao mu grkljan. Bilo je to
najbrutalnije divljanje koje se može zamisliti i nije bilo načina da se
zaustavi.
Gospođica Tempi je krajičkom oka primetila da joj se nešto
približava. Istog časa pala je na šljunak, podigla glavu i trepćući potražila
bodež. Uspravila se na laktove i zaprepašćeno shvatila da se udarac desio
samo u njenom umu. Doktor Svenson je, kao da je hteo da joj usliši želju,
bacio koplje i prikovao gospođicu Pul za drvena vrata. Zakoprcala se kao
riba na harpunu, ali joj je svaki pokret nanosio još veći bol. Naglo se trgla i
smrskala deo ramena pribodenog kopljem. Gospođica Tempi nije mogla da
joj vidi naprslo telo ispod ogrtača, ali je ugledala izvijeni vrat i razjapljena
usta - grof je bezuspešno pokušavao da je umiri kako bi se što manje oštetila,
međutim, ovo stvorenje nije moglo ili nije htelo da ga posluša. Srušila se i
rasprsla. Koplje joj je raspolutilo telo i smrskani torzo se otkotrljao po tlu
kao polomljena igračka.
Nemi samrtnički vrisak gospođice Pul paralisao je i onesposobio sve
koji su se zatekli na krovu, ali ta pauza nije trajala dugo. Ksonk i jedan
meklenburški vojnik odmah su se bacili na preostale dragone, Čeng je
zamahnuo prema svom napadaču, a što je najčudnije Rodžer Baskomb je
potrčao prema doktoru Svensonu. Gospođica Tempi se s bodežom u rukama
vratila svom zadatku.
Uže se odjednom prekinulo i ona se srušila na zemlju. Pridigla se i
otrčala do sledećeg, ali je poigravanje letelice i lelujanje mostića svima
skrenulo pažnju. Lorenc je nanišanio i, pre nego što je išta mogla da
preduzme, povukao obarač - ali u revolveru nije ostao nijedan metak!
Opsovao je i rasklopio ga, izbacio prazne čaure i počeo da pretura po
džepovima tražeći rezervnu municiju. Zadovoljno se nacerio i ponovo
okrenuo ka gospođici Tempi, žurno puneći oružje. Nije znala šta da radi.
Nastavila je da seče konopce.
Lorenc je hladnokrvno držao revolver ne skidajući pogled sa nje.
Osvrnuo se iza sebe. Ksonk je ubio još jednog dragona. Samo su se trojica
držala na nogama - jedan je trčao prema Ksonku, a druga dvojica prema
zaverenicima. Svenson i Rodžer su se u klupku rvali na zemlji. Gospođica
Tempi je pogledala u Lorenca koji je upravo krenuo ka njoj nišaneći.
Pre nego što je shvatila šta čini zamahnula je i bacila bodež ka
njegovom licu - kako je videla da rade u putujućim cirkusima. Trgnuo se
nasumice opalivši iz revolvera, a onda vrisnuo jer mu je drška bodeža
zakačila uvo. Potrčala je prema ostalima. Za njom se razneo još jedan
pucanj, ali se očajnički nadala, saginjući se i izmičući, da Lorencu cilj nije
bio da je ubije, već da sačuva cele konopce.
Čeng je pokušavao da dođe do daha klečeći na jednom oborenom
meklenburškom vojniku, Svenson je svojim nožem sa drškom od dragog
kamenja zamahivao prema Rodžeru, dok je Ksonk čizmom gnječio vrat
dragonu koji se koprcao na tlu. Dvojica preostalih dragona su se pored ulaza
obračunavala sa zaverenicima - jedan je stezao groficu za vrat, tako da grof i
princ nisu smeli da mu se približe. Eloiza i Karolina su klečale, a drugi
vojnik je stajao između njih. Nije preostao nijedan Meklenburžanin, nijedan
pomoćnik u crnom. Svi su dahtali od napora, izbacujući oblake pare u ledeni
vazduh, a svuda unaokolo se čulo jaukanje povređenih. Gospođica Tempi je
pogledala po gomili mrtvih tela, pokušavajući da nade kapetana, međutim
nigde ga nije bilo - sklonio se ili su ga zatrpali drugi leševi. Nalazila se na
ivici suza, jer nije uspela da obavi zadatak i iseče konopce, ali je onda
ugledala olakšanje na Čengovom licu što je uopšte vidi živu.
„Šta kažete, gospodine?" vikao je doktor Lorenc. „Da li da ubijem nju
ili njih dvojicu?"
„Ili da ja prvo zgnječim vrat ovom ovde", dodao je Ksonk kao da onih
dragona pored vrata uopšte nije ni bilo. „Taj bonton je tako komplikovana
stvar... draga grofice, šta vi mislite?"
Ona je samo slegla ramenima, jer joj je vojnik još jače uvrnuo ruku.
„Pa, Fransise... slažem se da je komplikovan..."
„Kakva šteta za Elspet."
„Upravo mislim na to, ali moram priznati da sam opet potcenila
doktora Svensona."
 „Ovako ne ide", iznervirano je viknuo Čeng grubim glasom. „Ako vi
ubijete tog čoveka - ili Lorenc puca na nas - ova dva dragona će bez
razmišljanja ubiti groficu i grofa. Morate se povući."
„Da se povučemo?" nacerio se Ksonk. „Iznenađuje me da to čujem,
Kardinale - kao da iz vas govori najobičniji siledžija. Iskreno rečeno, oduvek
sam sumnjao u vašu hrabrost kad je u pitanju borba prsa u prsa."
Čeng je pljunuo u stranu. „Možeš da sumnjaš u šta hoćeš, ti nesnosni
bedni crve!"
Prekinuo ga je doktor Svenson i obratio se Ksonku. „Mnogo je
povređenih i svi će umreti ako im se odmah ne pomogne - i vaši i naši."
Ksonk ih je ignorisao obojicu i obratio se dvojici dragona. „Pustite je i
neću vam ništa. Dajem vam poslednju šansu."
Nisu reagovali, a Ksonk je još jače zgazio vojnika na zemlji, koji je
izdisao i grcao pod njegovom čizmom.
„Sami ste tako hteli", rekao je podrugljivo. I dalje se nisu pomerali.
Okrenuo se i dozvao Lorenca. „Izvedite koga hoćete i ubijte ga."
„Stvarno ste ludi!" vikao je Svenson. „Gubici nikome nisu potrebni!"
„Ne radi se o potrebi, doktore." Ksonk se cerekao i sve jače gazio
dušnik čoveka na zemlji.
U deliću sekunde grofičina ruka je poletela ka vojniku pored sebe i
ostavila mu krvav trag na licu - i ovog puta je to izvela svojim metalnim
šiljkom. Ksonk je zamahnuo prema jedinom preostalom vojniku. Ovaj je
izbegao udarac, ali mu je grof istrgao sablju, a Karolina Stern ga od pozadi
udarila u koleno istog časa ga oborivši preko gomile leševa. Gospođica
Tempi je osetila jak stisak oko struka i muške ruke koje je odižu od zemlje.
Bio je to Čeng koji ju je bacio uvis prema mostiću, dovoljno visoko da je
odmah uspela da se dočeka na noge Lorenc je ponovo opalio iz revolvera, ali
je metak proleteo pored njih.
„Brzo, trčite!" viknuo je Čeng i ona je pojurila napred shvativši da im
je letelica jedini preostali izlaz. Zgrabile su je neke još jače ruke, ovog puta
je to bio Svenson, i gurnule je u kabinu. Okrenuo se ka Čengu i povukao i
njega, dok su meci praštali po drvenariji. Grabila je napred, prošla kroz
jedna vrata, zatim kroz druga, a kada je posle trećih shvatila da je došla do
kraja, počela je da vrišti. Njih dvojica su naletela na nju i oborila je pravo na
vitrinu. Čeng je jedva uspeo da zatvori vrata a Svenson da navuče rezu.
Nekako su uspeli da prežive borbu, ali su konačno upali u klopku.
Ležala je na podu, bez daha, lica oblivenog znojem i suzama, i gledala
Svensona i Čenga. Nije znala koji je gore izgledao. Čeng je krvario iz nosa i
usta, a doktorove izobličene oči su još više isticale nezdravo bledilo lica.
„Ostavili smo Eloizu", prošaputao je. „Ubiće je."
„Da li ste povređeni?" prekinuo ga je Čeng. „Selest?"
Zavrtela je glavom, nema i preneražena pred zverstvom od kog je
upravo pobegla. Zažmurila je i pred očima joj se javila slika Fransisa
Ksonka kako surovo gazi čizmom vojnika na zemlji. Od stida se okrenula na
drugu stranu, suze su joj potekle niz lice, zajecala je i šakom pokrila usta.
„Sklonite se sa vrata", promrmljao je Čeng, gurajući Svensona u
stranu. „Možda će pucati u bravu."
„Uhvatili smo se u klopku kao miševi", rekao je Svenson zagledan u
mali, sada nepotrebni bodež u ruci. „Kapetan Smit, toliki ljudi, svi su..."
„Da, ali su isto tako i Elspet Pul", dodao je Čeng, trudeći se da reči
izgovara razgovetno. „I svi njihovi pomoćnici, i dva Nemca - moglo je da
nam bude i gore..."
„Gore?" viknuo je Svenson.
„ Izvukli smo živu glavu, doktore", rekao je Čeng, iako se njegovo
izmučeno okrvavljeno lice nije mnogo razlikovalo od nekog leša.
„Izvukao se i princ! I grof, i grofica, i ona zver od Ksonka!"
„ A ja nisam uspela da presečem konopce", šmrcala je gospođica
Tempi.
„Dosta - vas dvoje", zašištao je Čeng.
Gospođica Tempi ga je iznenađeno pogledala - iako su se nalazili u
škripcu njegov ton je bio nepotrebno grub - ali Čeng nije bio besan. Umesto
toga, usne su mu bile turobno stisnute.
„Selest, niste uspeli, ali ste dali sve od sebe. Da li sam ja ubio
Ksonka? Nisam - iako je to bila jedina stvar koju je trebalo da uradim, da
ubijem to meklenburško seljače koje mlatara satarom. Da li je doktor spasao
Eloizu? Nije, ali je ubio gospođicu Pul i svima nam spasao živote - i Eloizi.
S druge strane ovih vrata čeka nas neprijatelj - verovatno su već tu - manje
ih je nego ranije, sa manje samopouzdanja i vrlo nezadovoljni - upravo zato
što smo mi ostali živi."
Govorio je, glave oslonjene na kolena, dok su mu napadi kašlja kidali
i cepali grudi. Gđica Tempi je obrisala rukavom nos, sklonila raščupanu
kosu sa očiju i šmrcajući šapnula doktoru.
„Spašćemo je - kao što smo onda."
Ništa nije odgovorio, samo je palcem i kažiprstom obrisao oči - sve
osim otvorenog negodovanja, ona je prihvatala kao slaganje. Podigla se na
noge i duboko udahnula.
„Dobro, onda..."
Vrisnula je i pridržala se za vitrinu da ne bi pala, jer se cela kabina
iznenada zaljuljala ulevo, a zatim vratila u ravnotežu.
„Mi smo poleteli", rekao je Svenson.
Gospođica Tempi je provirila kroz okrugli prozorčić nalik onom na
brodskoj kabini. Sve više su se udaljavali od krova haršmortske vile. Posle
nekoliko sekundi uronili su u maglu, a blistavo osvetljeno zdanje progutao je
mrak. Jakim odsečnim lupanjem propelera letelica je oživela i lelujajući
promenila pravac. Tiho brujanje motora je izazivalo vibracije od čijeg
strujanja je podrhtavao pod i vitrina, a gospođica Tempi je mogla da ih oseti
na dlanovima i đonovima cipela.
„Pa", rekla je, „izgleda da ćemo na kraju ipak posetiti Meklenburg."
„Osim ako nas usput ne bace u more", dodao je doktor.
„Ah!" rekla je gospođica Tempi.
„Da li i dalje maštate o svom doručku?" promrmljao je Čeng.
Okrenula se i pogledala ga - komentar joj se nije svideo - zatim je
neko tiho zakucao na vrata. Pogledala je obojicu, ali nijedan nije
progovarao. Duboko je udahnula i odazvala se najsmirenije što je mogla.
„Da?"
„Gospođice Tempi? Ja sam, ministar Krabe. Da li biste otvorili vrata i
pridružili se našem razgovoru?"
„A šta je tema?" upitala je.
„Pa, upravo odlučujemo o vašim životima, draga moja. Možda bi bilo
bolje da takav razgovor ne vodimo kroz vrata."
„Nama ona sasvim odgovaraju", rekla je ona.
„Verujem... ali samo da podsetim, gđa Dižong je ostala sa ove strane.
Uz to, želim da sprečim neprijatnosti, vrata su drvena a brava nije otporna na
metke - hoću reći, vi samo mislite da vam vrata odgovaraju. Toliko toga
treba raspraviti - zar da uništavamo ovu predivnu hrastovinu a da vi na kraju
ni ne učestvujete u odlučivanju?"
Okrenula se ka svojim prijateljima - Svenson je prišao vitrini na koju
se naslanjala i razvalio je nožem. Unutra su bili samo konopci, ćebad, sveće,
vuneni kaputi i kutije sa kapama i rukavicama. Okrenuo se ka Čengu, koji je
stajao oslonjen na dovratak i slegao ramenima.
„Kroz prozor ne možemo", rekao je Svenson.
„To što držite je jedino oružje koje imamo", pokazao je Čeng na
njegov nož, svoj je ispustio kada je podizao gospođicu Tempi na mostić,
„možda bi bilo najbolje da ga negde sakrijemo." „Tačno, ali negde kod vas."
Čeng je uzeo bodež i gurnuo ga pod kaput. Doktor je uzeo gospođicu
Tempi za ruku, stegao je i pokazao Čengu da otključa vrata.
Ušli su u najveću od tri prostorije u dirižablu, prepunu vitrina i
ugrađenih klupa sa kojih su ih posmatrali članovi zavere. Na jednoj strani su
sedeli princ, Harald Krabe i Rodžer Baskomb, a na drugoj grof i grofica.
Pored vrata je stajao Fransis Ksonk, u beloj košulji umazanoj krvlju, držeći
sablju. Gospođica Tempi je primetila komešanje iza njegovih leđa i pokušala
da se seti ko još nedostaje. Koliko ih je pobijeno u tuči? Odgovor je usledio
čim se pojavila Lidija Vandarif.
Promolila je glavu ispod Ksonkove ruke, Rodžer se pomerio i
napravio joj prolaz kako bi i dalje nesigurnim korakom, obučena u plavu
haljinu od sjajne svile, mogla da priđe princu. Za Lidijom se pojavila
predusretljiva i brižna Karolina -verovatno je pomagala Lidiji oko steznika -
i sela pored grofa.
„Pretpostavljam da letelicom upravlja doktor Lorenc?" pitao je Čeng.
„Jeste", odgovorio je Harald Krabe.
„Gde je gđa Dižong?" upitao je Svenson.
Ksonk je neodređeno pokazao glavom prema prostoriji pored. „Ona je
na sigurnom... kako kažu, povratila se."
Svenson je ćutao. Niko drugi osim Ksonka nije imao oružje - ali, s
obzirom na to da je prostor bio skučen a Ksonk izuzetno spretan, verovatno
nikome nije ni bilo potrebno. Ipak, ako im namera nije bila da se što pre reše
svojih neprijatelja, gospođicu Tempi je zbunjivalo koji je zapravo bio njihov
stvarni plan.
 Najpre, rasporedili su se na klupama tako da se razdor između njih
odmah primećivao: s jedne strane su Krabe i Rodžer držali princa pod ruku
(mada bi princ stao pored bilo koga), a sa druge su grof i grofica držali
Karolinu pod kontrolom (mada je bilo neizvesno koliko dugo - zar ona,
Lorenc i Rodžer nisu predstavljali drugi nivo zavere ili su posle procesa
postali samo obične ljudske ljušture?). U sredini se nalazio Fransis Ksonk,
nepriklonjen nijednoj strani. Njegova sklonost ka ubijanju - naročito u ovako
malom prostoru - stajala je u ravnoteži sa Krabeovom zlobom, grofovim
obrazovanjem i grofičinim provokativnim šarmom na drugoj strani.
Krabe je pogledao u groficu i upitno izvio obrve. Klimnula je u znak
slaganja - ili mu je davala odobrenje? - i Krabe se nakašljao. Pokazao je na
vitrinu pored gđe Stern.
„Pre nego što počnemo, da li biste želeli nešto da popijete? Sigurno
ste umorni - i ja sam, a tek kad pogledam vas - zapravo, čudim se da još
stojite na nogama. Karolina će nas poslužiti - imamo viski, brendi, vodu..."
„Naravno, ali samo ako ćete i vi", rekao je Čeng.
„Kako da ne, odlično - piće svima! Izvinite, Karolina, što vam je
zapala uloga konobarice - Rodžere, možete li joj pomoći? Biće lakše ako svi
uzmemo po brendi."
Bilo je neobično tiho i kao po dogovoru niko nije progovarao dok su
sipali piće i dodavali čaše. Gospođica Tempi je primetila da Rodžer prilazi
Čengu i Svensonu i prinosi im čaše, ali je bio tako strog i poslovan da se nije
ni okrenuo na njenu stranu. Karolina je dotakla gospođicu Tempi po ramenu
i ponudila joj piće, prekinuvši je u pomnom posmatranju. Odmahnula je
glavom, a Karolina joj je gurnula čašu u ruku i čvrsto stegla, dajući joj
mogućnost da ga uzme ili baci na pod. Pogledala je u tečnost boje ćilibara i
osetila poznati oštri miris koji joj je budio najneprijatnije i najružnije
uspomene.
Situacija je bila vrlo čudna - posle ubijanja i krvoprolića na krovu,
gospođica Tempi je očekivala da će se opet boriti na život ili smrt, ali ovde
su svi druželjubivo ćaskali kao da su na večernjoj zabavi. Osim što su žene i
muškarci stajali zajedno i pili, sve je bilo tako neprirodno da se gospođica
Tempi namrštila i zamislila. Prezrivo je spustila čašu na obližnju policu i
obrisala ruke.
„Gospođice Tempi", obratio joj se Krabe, „da li ste za nešto drugo?"
„Ja sam za to da kažete šta ste hteli. Ako je g. Ksonk hteo da nas
ubije, onda ga pustite da pokuša."
„Kako ste nestrpljivi", nasmešio se Krabe lukavo i izveštačeno.
„Učinićemo sve da zadovoljimo vaše zahteve. Ali, prvo da nazdravimo
princu od Meklenburga i njegovoj nevesti!"
Podigao je čašu prosipajući piće unaokolo, ostali su uradili isto i
promrmljali: „Za princa, za Lidiju!" Princ se veselo smeškao, a Lidija se
cerila dok su joj sitni beli zubi provirivali iza ivice čaše. Odjednom je
nekontrolisano počela da kašlje. Rodžer joj je brzo prišao i pružio maramicu.
Zgrabila je i prislonila na usta pljunuvši u nju. Dok se borila za vazduh
stomak joj je podrhtavao od naprezanja. Napokon, napad je počeo da
jenjava, a Lidija je potpuno bleda i bez daha vratila maramicu Rodžeru
trudeći se da bude nasmejana. Rodžer je veštim pokretom presavio
maramicu i gurnuo je u džep... ali gospođici Tempi nisu promakle plave
mrlje na njoj.
„Da li vam je dobro, dušo?" upitao je princ.
Pre nego što je Lidija uspela da odgovori, Čeng je navrnuo čašu,
progrgljao brendi u grlu i progutao ga. Doktor Svenson je prosuo svoje piće
na pod. Krabe ih je posmatrao i tužno uzdahnuo.
„Eh... ne može se svakom ugoditi. Karolina?" Gđa Stern je pokupila
čaše. Krabe se nakašljao i mahnuo rukom.
„Dakle, da počnemo."
„Nakon vaših uzastopnih pokušaja destrukcije, mi više ne znamo šta
je od naših planova vama poznato i kome ste ih otkrili. Gđa Maršmur je
uveliko krenula ka gradu, Anđelike i sirote Elspet više nema." Podigao je
ruku. „Želim da znate da vam se obraćam upravo ja, jer od svih prisutnih
mogu najbolje da kontrolišem sve - a da je na mom mestu neko od
saradnika, neposredno nakon iznošenja ovih podataka usledilo bi vaše
pogubljenje. Mogli bismo da vas podvrgnemo procesu ili pretočimo vaše
pamćenje u knjigu, ali obe metode zahtevaju vreme i opremu kojom ovde ne
raspolažemo. Istina je da se to može obaviti i kad stignemo u Meklenburg,
ali naša želja da dođemo do vaših informacija, ne može da čeka. Moramo
znati na čemu smo pre nego što sletimo... da li među nama... postoji neki
Juda."
Pružio je čašu Rodžeru da mu sipa još brendija, nastavljajući da priča.
„Onaj sukob na krovu - potresan i nepotreban, rekao bih, za sve nas -
samo potvrđuje naš dotadašnji stav da bi nam vaše sposobnosti bile
dobrodošle da smo vas uključili u ovaj plan - putem procesa, naravno.
Hvala, Rodžere." Uzeo je gutljaj. „Ne pokušavajte da se opirete, jer o tome
više neće biti razgovora, niti će, zbog bola koji ste nam naneli, to biti
prihvaćeno. Situacija je sasvim jasna. Mi držimo gđu Dižong. Ili ćete
odgovoriti na naša pitanja ili će ona nastradati - a pretpostavljam da znate na
kakva stradanja mislim, koliko bi trajala i kako bi zvučao njen jauk u ovako
malom prostoru. Ukoliko bi se čak spasla muka i izdahnula, prešli bismo na
nekoga od vas - na primer, na gospođicu Tempi - i tako redom. Sve je jasno
kao dan. Kao što ste nam lepo otvorili vrata i izbegli nepotrebno uništavanje,
tako vam predlažem da se potrudite i izbegnete uništavanje tela vaše
saradnice - i njenog duha, naravno."
Gospođica Tempi je posmatrala njihova lica i ni na jednom nije
primetila trunku sumnje u istinitost ministrovih reci. Međutim, razdor među
njima je bio očigledan, a želja im nije bila samo da čuju šta su gospođica
Tempi i ostali saznali, nego i kako su ta saznanja navela neke članove zavere
na izdaju.
„Rado bismo vam poverovali, gospodine", rekla je gospođica Tempi,
„samo kad ne biste tako očigledno lagali. Predlažete nam da izbegnemo
mučenje i patnju, a šta će biti kad naša priča optuži nekoga od vas - mislite
da će taj mirno priznati i složiti se sa nama? Naravno da neće - svaka naša
izjava će biti razlog da nas stavite na muke, bilo da biste potvrdili ili
opovrgli naše optužbe!"
Zamenik ministra je zavrteo glavom, nacerio se i uzeo još jedan
gutljaj.
„Gospode bože - Rodžere, koliko si je potcenio - gospođice Tempi,
uhvatili ste me u laži. Potpuno ste u pravu - ja sam, zapravo, samo hteo da
sačuvam drvenariju! Dobro, onda ćemo vas pobiti sve četvoro - biće sporo i
bolno. Ako imate nešto da kažete, izvolite - ako ne, konačno ćemo se
osloboditi vaših dosadnih upada."
Ksonk je iskoračio, vrh sablje je preteći lelujao u vazduhu ispred
njega. Gospođica Tempi je ustuknula, ali je već posle sledećeg koraka bila
pritešnjena uza zid. Doktor ju je uhvatio za ruku, a onda počeo da viče iz
sveg glasa.
„Dobro, ministre - možda je za vas bolje ako nas g. Ksonk pobije i pre
nego što progovorimo?!"
Krabe je skočio na noge, napet i ljut. „Ah - počeli ste! Uzalud
pokušavate da nas okrenete jedne protiv drugih. Fransise!"
„Fransise, brzo - odmah nas pobijte! Služite ministru kao što ste do
sada! Kao kada ste Trapinga bacali u reku!"
Ksonk je zastao i zaustavio sablju tačno ispred Svensonovih grudi. „Ja
služim sebi."
Svenson je pogledao u vrh sablje na grudima i frknuo - samo je
gospođica Tempi osetila da mu ruka podrhtava. „Naravno da služite sebi -
ali, ako smem da pitam - šta se dogodilo sa her Flausom?"
Na trenutak je zavladala tišina. Krabe je zurio u Ksonka i čekao da
ovaj nastavi, ali se onda ubacila grofica, pažljivo birajući reči.
„Saznali smo da nam her Flaus nije bio... lojalan."
„Znači, to je bio onaj pucanj!" viknula je gospođica Tempi. „Vi ste ga
ubili!"
„Bilo je neizbežno", rekao je Krabe.
„Kako to da nije bio lojalan?" graknuo je Čeng. „Bio je vaš podanik."
„A što pitate za njega?" obratila se grofica doktoru. „Nije važno", siktao je
Krabe na nju iza Ksonkovih leđa. „Fransise, molim vas..."
„Pomislio sam da možda ima veze sa knjigom lorda Vandarifa koja
nedostaje", rekao je Svenson. „Znate, ona u koju su, kako vi kažete,
pretočena njegova sećanja?
Zavladao je tajac. Gospođici Tempi je srce sišlo u pete, ali je znala da
je pogubljenje na trenutak bilo odloženo.
„Ta knjiga je polomljena", odgovorio je grof. „Njome je kardinal
Čeng ubio majora Blaha u kuli."
„ Je li tako kaže njegova beležnica?" Svenson je potcenjivački
pokazao na beležnicu. „Onda ćete ustanoviti da dve knjige nedostaju - jedna
sa ledi Melant, gđom Maršmur i ostalima - i druga..."
Šta čekate?" urlao je Krabe. „Fransise! Ubijte ga!"
„Ili ćete otkriti", dodao je Svenson, „da druga knjiga nikada nije ni
postojala! Jer, ako bi se um Roberta Vandarifa pretočio u knjigu - um koji
može da vlada kontinentom, da vlada sudbinom! - svako ko bi posedovao
ključ mogao bi da se domogne ovog tajnog bogatstva! Upravo zato, osoba
koja je trebalo da napravi ovu staklenu knjigu, to nije ni uradila - dakle,
jedna knjiga jeste polomljena, ali druga nikada nije napravljena!"
Grofica je odlučnim glasom pozvala Ksonka: „Fransise, držite ih na
oku!" Onda se okrenula ka Krabeu. „Haralde, kakav je vaš odgovor na ovo?"
„Odgovor? Odgovor na šta? Odgovor na - na očajničko..."
Dok je Krabe zamuckivao, Čeng se izazivački obratio Rodžeru.
„Rođenim očima sam video lorda Vandarifa u radnoj sobi - pisao je po
pergamentu unedogled! Da ja nisam polomio knjigu, polomili bi je oni sami
- posle bi vas ubedili da su u njoj uništena Vandarifova sećanja, a zapravo bi
ih oni imali ispisana!"
„Te rukopise sam lično uzeo od ministra", vikao je Svenson, „bili su u
kožnoj torbi - Baskomb mi ih je oteo u balskoj dvorani. Sigurno ih ima sa
sobom - a možda ih je Flaus primetio u Vandarifovoj radnoj sobi... pa ga je
to koštalo života?"
Kada je zavladala tišina, gospođica Tempi je shvatila da je skoro
prestala da diše. Optužbe su letele s jedne strane na drugu, a na sredini je
stajao Fransis Ksonk i zabrinuto šarao pogledom, držeći ih sve u dometu
sablje. Svenson je bio izuzetno napet, a Čeng spreman da nasrne na Ksonka
makar bilo uzalud. Međutim, dok su ministar i Rodžer pokušavali da
opovrgnu njihove izjave, napetost je rasla i među zaverenicima.
„ Aspič mu je uzeo torbu u balskoj dvorani" rekao je Ksonk ne
okrećući se ostalima. „A Baskomb je uzeo od Aspiča... nisam je video kada
smo se našli u radnoj sobi."
„Bila je spakovana", rekla je Karolina Stern tiho sa svog mesta. „Kada
su se spremale stvari za put."
„ Je li ta torba ovde ili nije?" prasnuo je Ksonk.
„ Sadržina je kod mene", rekao je smireno Rodžer. „Kao što je
Karolina rekla, sklonili smo je na sigurno. Doktor Svenson nije u pravu. To
su papiri sa Vandarifovim planovima - lične beleške za svaku fazu ovog
posla. Ne znam otkud im priča o toj knjizi sa ledi Melant - čas dve knjige,
čas nijedna."
„Doktor Lorenc je utvrdio da je knjiga koja nedostaje ona sa ledi
Melant" prasnuo je Svenson.
„Doktor Lorenc je pogrešio. Knjiga ledi Melant - u kojoj se pojavljuju
i gđa Maršmur i lord Akton - sklonjena je na sigurno. Jedina koja nedostaje -
jer je polomljena u kuli - jeste knjiga lorda Vandarifa. Možete slobodno
proveriti u mojoj beležnici, a možete pogledati i same knjige da biste se
uverili."
Bile su to ubedljivo izgovorene reči. Dovoljno žustro opovrgavanje
optužbi, uz dirljivu dozu profesionalne oholosti - zašta je Baskom bio
stručnjak. Izgledalo je kao da je uspeo, možda zahvaljujući servilnosti koju
mu je ulio proces, da ubedi svoje zabrinute gospodare. Međutim, gospođica
Tempi je ga je uhvatila kako nervozno trlja palcem po nozi i vrlo dobro
znala da laže.
 Nasmejala mu se.
Besno ju je pogledao i poželeo da je ućutka.
„Oh, Rodžere..." Kikotala se i vrtela glavom.
„Ućuti, Selest!" zasiktao je. „Ovde ti nije mesto!"
„Svi su ti poverovali", rekla je. „Ali zaboravljaš da te ja bolje
poznajem. Nekada bih čak i ja poverovala - ovako ubedljivom govorniku -
ali znam dobro da si ih na isti način ubedio i da vam her Flaus nije lojalan,
da bi ga onda ubio... ili si hteo da ga ućutkaš da ne bi nešto rekao? U svakom
slučaju, ti si ga ubio, Rodžere... je li tako?"
U kabini je zavladala tišina. Čulo se samo brujanje motora. Ksonk nije
mahao sabljom, već stisnutih usta još brže streljao pogledom. Grofica je sta-
jala.
„Rozamonda", počeo je Krabe, „ovo je besmisleno, oni pokušavaju da
nas zavade, to im je jedina nada..."
Grofica nije obraćala pažnju na njega već je laganim korakom prišla
Rodžeru. On se povukao jedan korak i udario o zid, a onda kao da se
povlačio još dublje u sebe, gledao je i treptao, dok je njen pogled bio surovo
hladan.
„Rozamonda", gromko je rekao grof. „Ako ih zajedno ispitujemo..."
Grofica se kao kobra ustremila na Rodžera, prišla mu i prošaputala
nešto na uvo. Gospođica Tempi je prepoznala neke nepovezane reči, a kada
je čula naglasak shvatila je da grofica izgovara njegovu kontrolnu lozinku.
Šaputala mu je reči pred svima, znajući da će odgovarati samo na njena
pitanja. Povukla se, a Rodzer je skliznuo na pod, razrogačenih očiju i
praznog pogleda.
„ Rozamonda..." počeo je Krabe, ali ga je grofica i dalje ignorisala, i
obraćala se samo Rodžeru koji joj se sada nalazio u visini butina.
„Rodžere... da li je tačno to što govori doktor Svenson?"
„Jeste."
Krabe nije stigao ni da otvori usta, a grofica se ponovo obratila
Rodžeru.
„Da li su sećanja lorda Roberta pretočena u knjigu?"
„Ne.
„Nego su ispisana." „Da."
„A ti papiri su sada ovde?"
„Da. Sakrio sam ih u prinčevu torbu. Flaus se uporno nudio da ponese
prinčevu torbu, pa ih je ugledao." „Zato ste ga ubili." „Da."
„Rodžere, kome vi zapravo... služite? Ko vam je naredio da to
uradite?" „Zamenik ministra, g Krabe."
Krabe nije progovarao, usta su mu bila razjapljena a lice izobličeno i
bezbojno. Bespomoćno je pogledao u grofa, pa u Ksonka, ali ništa nije
mogao da kaže. Grofica je gledala Rodžera i rekla: „Karolina, da li biste bili
ljubazni da pitate doktora Lorenca na kom delu puta se trenutno nalazimo?"
Karolina, koja je do tada bila zagledana u beživotno Rodžerovo telo,
iznenađeno je podigla pogled, naglo ustala i izašla iz prostorije.
„Znači", mrmljao je princ rastuženo. „Stavio je papire u moju torbu? I
zbog toga mi ubio čoveka? Taj Krabe je pravi gad! Kakva drskost!" Lidija
Vandarif ga je tapkala po kolenu.
„Vaša visosti", požurio je Krabe, „Baskomb ne govori istinu - ne
znam kako, ali to može svako od vas! Svako ko zna njegovu kontrolnu
lozinku! Svako može da mu naredi da tako odgovori na pitanje - da optuži
mene."
„A kako će taj znati koja pitanja da mu postavi?" nacerila se grofica i
pokazala prema zarobljenicima. „Barem jedno od ovih je postavio upravo
dokto Svenson!"
„Možda je onaj ko dira u Baskombov um, u dogovoru sa ovo troje!"
viknuo je Krabe. „To nam objašnjava kako su uspeli da prežive do sada!"
Grofica se razrogačila kada je čula ove reči.
„Baskombov um! Pa da, naravno, ti ljigavi pacovu! Zaustavio si
pretraživanje umova u balskoj dvorani, ali ne zbog lorda Roberta ili vojvode,
nego zato što je Rodžer iznenada morao da uđe u Vandarifovoj pratnji! Inače
bi grof zavirio u njegov mozak - i odmah video da kuješ spletke protiv nas!"
Okrenula se grofu i pokazala mu na Baskomba. „Ako mi ne verujete,
Oskare, sami mu postavite pitanje - neko koje nisam mogla da predvidim! I
vi, Fransise - samo izvolite! Što se mene tiče, ja sam završila, ali vi možete
da nastavite! Rodžere - odgovaraćete na sva pitanja koja vam budu
postavljena!"
Grofovo lice je bilo bezizražajno, ali je gospođica Tempi znala da su
mu se javile izvesne sumnje prema grofici i da je istovremeno želeo da sazna
koji ga je saradnik - ili više njih, ili svi? - izdao.
„Fransise?" rekao je.
„Izvolite." Ksonk se nasmešio ni ne pogledavši ga.
Grof Dorkanc se nagnuo napred. „G. Baskomb... da li je, po vašem
saznanju, zamenik ministra Krabe umešan u ubistvo pukovnika Artura
Trapinga?"
Grofica se okrenula prema grofu, pronicljivo gledajući svojim
zastrašujuće ljubičastim očima.
„Ali, Oskare, zašto to..."
„Ne", odgovorio je Rodžer.
Grofovo sledeće pitanje je prekinula Karolina Stern, koja se vratila u
prostoriju sa doktorom Lorencom.
„Grofice", prošaputala je.
„Hvala, Karolina - budite ljubazni i donesite mi prinčevu torbu."
Karolina je zapazila napetu atmosferu u prostoriji, prebledela, naklonila se i
nestala iz kabine. Grofica se okrenula Lorencu. „Baš lepo što ste došli,
doktore, nadam se da je neko ipak ostao za upravljačem."
„ Ne brinite, madam, poveo sam dvojicu najboljih ljudi", odgovorio
je, smeškajući se ponosan na svoje letačko iskustvo. Ali čim je shvatio da ne
ispituju zarobljenike već Baskomba koji je sedeo na podu, osmeh mu se
ukočio.
„Gde smo sada?" žustro ga je upitala grofica.
„Trenutno smo iznad mora", odgovorio je on. „Kao što znate, postoje
različiti putevi - možemo da nastavimo iznad mora, što je zgodno jer smo
tako manje upadljivi, ili da pređemo vodu i idemo uz obalu. Velika je magla,
tako da..."
„Koliko ima do Meklenburga?" upitao je grof.
„Najmanje deset sati, bilo kojim putem. A možda i više ako vetar ne
bude povoljan... kao sada..." Lorenc je oblizao tanke usne. „Mogu li da znam
o čemu se radi?"
„Male nesuglasice medu saradnicima", dobacio je Ksonk preko
ramena.
„A-ha. A mogu li da znam zašto su oni još živi?"
Grofica se okrenula i zaustavila pogled na gospođici Tempi. Lice joj
nimalo nije bilo ljubazno.
„Čekali smo vas, doktore. Ne bih da im neko pronađe tela dole na
zemlji. Bolje neka ih proguta more - da bi se dokopali obale, morali bi da
plivaju nekoliko dana, a za to vreme bi čak i slatka gospođica Tempi postala
siva bezoblična masa nalik na pokvareni puding."
Ponovo se pojavila Karolina noseći torbu u jednoj i zavežljaj papira u
drugoj ruci.
„Madam."
„Odlično, kao i uvek Karolina", rekla joj je grofica. „Drago mi je da
ste i dalje tako odgovorni. Možete li nam pročitati šta tu piše?"
„Da, madam. To su beleške lorda Vandarifa. Prepoznajem njegov
rukopis."
„A o čemu je pisao?"
»Ne znam odakle da počnem, nabrajanje je tako detaljno." „Mogu da
zamislim." „Madam, zar ne bi bilo bolje da..." „Hvala, Karolina."
Karolina se naklonila i stala kod vrata pored Lorenca. Oboje su nervo-
zno gledali po prostoriji. Grof se mrštio, graške znoja su mu izbijale na čelu,
ali je bio mrtvački bled. Jedino se grofica smeškala, ali je gospođici Tempi
taj osmeh bio strašniji nego sve drugo - jarkocrvene usne i oštri beli zubi
iznad njih sjajne oči kao ljubičasti noževi. Videlo se da je grofici bilo drago i
da je pomamno iščekivala šta će se dalje desiti, kao majka koja hoće da se
dočepa svog deteta.
Prišla je Konsku i unela mu se u lice.
„Šta vi mislite, Ksonk?" prošaputala je.
„Mislim da bi trebalo da spustim negde ovu sablju." Nasmejao se. „Ili
da je spustim na nekoga." Pogled mu je zastao na Čengu. Grofica se kao dete
unela Ksonku u lice.
„To vam je odlična ideja. Samo ne znam da li ima dovoljno prostora
da se zamahne."
„Istina, bilo bi bolje da je malo prostranije." „Da vidim, Fransise,
kako meni to ide."
Zavrtela se i elegantnim okretom, kao u plesu, prišla Krabeu i zarila
mu oštar šiljak u glavu, pored uva. Oči su mu se iskolačile, a telo posrnulo
od udarca... tek posle četiri duge sekunde iz njega su iščezli i poslednji znaci
života. Pao je pravo u krilo princu Karlu-Horstu. Ovaj je zaurlao i ustao, a
telo zame„nika ministra se stropoštalo na pod.
„Čisto i bez mrlja od krvi." Grofica se nasmešila. „Doktore Lorenc, da
li biste otvorili prednji izlaz? Vaša visosti? Da li biste pomogli Karolini oko
ostataka zamenika ministra?"
Ozareno je posmatrala kako se ovi saginju i podižu ga, još
razrogačenog od iznenadnog udarca, i vuku do mesta gde je u susednoj
prostoriji klečao Lorenc. Lidija je sedela na sofi i dok joj se stomak grčio
jaukala i posmatrala kako iznose leš. Počela je da povraća u šake, a grofica
joj je, sa zgađenim izrazom lica, pružila malu svilenu maramicu. Lidija je
zgrabila i obrisala plave kapljice na uglovima usana.
„Grofice..." počela je drhtavim plašljivim glasom. Ali grofičina pažnja
je bila usmerena na Lorenca koji je u tom trenutku pomerao rezu i otvarao
gvozdeni poklopac na podu. U kabinu je prodro talas hladnog vazduha, kao
oštra ledena kandža. Gospođica Tempi je bacila pogled kroz prozor i
shvatila da nešto nije u redu... oblaci... ta bleda svetlost napolju. Na
prozorima su bile navučene zelene zavese... zato nije ni primetila da je sva-
nulo.
„ Sada ćemo deliti kolač na krupnije komade", primetila je grofica.
„Na jednake trećine, gospodo?" „Dobro", prošaputao je grof.
„Slažem se", rekao je Ksonk, pomalo ukočeno. „Onda smo se
dogovorili", rekla je. Ispružila je ruku prema Ksonku i blago mu slegla rame.
„Uklonite ih."
Čeng je zamahnuo bodežom prema Ksonku, drškom odbio sablju i
nastavio napred. Međutim, Ksonk je u okretu zamahnuo rukom koja mu je
bila u gipsu, udario Čenga u vrat i oborio ga na zemlju. Obojica su jaukala
od bola. Doktor Svenson je poleteo prema Ksonku, ali je posle pola koraka
osetio udarac u stomak, pao na kolena i počeo da grca. Ksonk se povukao i
ponovo okrenuo ka gospođici Tempi uperivši joj sablju u lice. Dahtao je,
mrštio se od bola u ruci... i oklevao.
„Fransise?" rekla je grofica kao da je ovo zabavlja.
„Molim?" prosiktao je.
„Šta čekate?"
Ksonk je podigao glavu. „Možda biste voleli da ovo uradite lično?"
„Baš ste pažljivi... ali ne smeta mi ni da gledam."
„Samo pitam."
„Zahvaljujem na ponudi i razumeću ako prethodno želite da je ispitate
nasamo i do tančina... ali ću vam biti još zahvalnija ako je odmah probodete
kao svinju na ražnju jer je to i zaslužila."
Ksonk je stegao sablju i uperio je u gospođicu Tempi. Posmatrala je
kako se zlokobna oštrica, na manje od dve stope od njenih grudi, podiže i
spušta u ritmu Ksonkovog disanja. On se cerio.
„Prvo vas je ministar požurivao... sada grofica", rekla je gospođica
Tempi. „ Za njega znamo da je imao razloga... „
„Zar ću morati ovo sama da uradim?" pitala je grofica.
„Ostavite me na miru, Rozamonda!" prasnuo je Ksonk.
„A ni grof nije završio sa ispitivanjem!" vikala je gospođica Tempi.
 Ksonk nije napadao. Ponovo je uzviknula isto, a urlik je prerastao u
vrištanje.
„Pitanje je bilo da li je ministar ubio Trapinga! A niko ne pita ko jeste
ubio pukovnika! Da li je to Rodžer! Ili možda grofica!"
„Šta?" pitao je Ksonk.
„Fransise!" viknula je grofica. U besnom naletu je prošla pored
Ksonka i zamahnula šiljkom da lično ućutka gospođicu Tempi. Iako
prestravljena da će joj grofica prerezati grkljan ili izbosti glavu, gospođica
Tempi je imala tek toliko snage da se malo izmakne.
Međutim, Ksonk je u tom trenutku obuhvatio groficu oko struka
povređenom rukom, povukao je i oborio na obližnju sofu - na isto mesto gde
je Harald Krabe prethodno izdahnuo.
Grofičin pogled je bio pun svireposti kakvu gospođica Tempi nikada
ranije nije videla.
„Rozamonda", počeo je Ksonk, a gospođica Tempi je - i ovaj put
prekasno -krenula po Čengov bodež. Ksonk je zamahnuo sabljom i
pljoštimice je udario po glavi - jauknula je i pala preko doktora Svensona.
Podigla je glavu, a desna strana joj je pucala od bola. Pored grofice,
na sofi su sedeli princ i Lidija kao dvoje uplašene dece dok im se roditelji
svađaju.
„Rozamonda", rekao je Ksonk, „na šta ona to misli?"
„Ne misli ona ni na šta!" prasnula je grofica. „Pukovnik Traping
ionako više nije važan - sad znamo da je Krabe bio taj Juda među nama!"
„Grof zna sve o tome", uspela je da izgovori gospođica Tempi
slabašnim glasom.
„O čemu?" pitao je Ksonk, prvi put okrećući sablju prema grofu
Dorkancu, koji je sedeo naspram grofice.
„Neće da priča", šaputala je gospođica Tempi, „jer više ne zna kome
da veruje. Morate pitati Rodžera."
Grof je ustao.
„Sedite, Oskare", rekao je Ksonk.
„Ovo je otišlo predaleko", odgovorio je grof.
„Sedite ili ću vam odseći glavu!" povikao je Ksonk.
Da ne bi pokazao koliko je zapanjen, grof je seo. Delovao je mrtvački
ozbiljno, dok je grofica pucala od besa.
„Nećete vi od mene praviti budalu", siktao je Ksonk. „Traping je bio
moj čovek - na meni je bilo da ga uklonim ili ne! Taj koji ga je ubio - a teško
mi je i da poverujem - ozbiljno mi se zamerio."
„ Rodžere!" viknula je gospođica Tempi. „Znate li ko je ubio
pukovnika Trapinga?"
Ksonk je gvozdenim stiskom ruke, u kojoj je već držao sablju, zgrabio
gospođicu Tempi za kragnu ogrtača, podigao je na kolena i dok je stenjala
od bola bacio je ka vratima kabine gde se zaustavila pored Karolininih nogu.
Ostala je da leži boreći se za vazduh, treptala je i grčila se, osećajući kako joj
je odjednom hladnije nego pre. Okrenula se i videla da Ksonku u ruci visi
iscepani komad njenog ogrtača. Bio je i dalje razjaren, a gospođica Tempi je
ležala i cvilela u strahu da će joj, kao onom dragonu, zgnječiti grkljan
čizmom... međutim, muklu tišinu je narušio Rodžerov odgovor.
„Da", rekao je kratko. „Znam."
Ksonk je zastao pored njega i upitao. „Grofica?"
„ Ne"
„ Nego?"
„Stani - pre toga", upao je grof, „zašto je ubijen?"
„Bio je lojalan Vandarifu, a ne nama?" upitao je Ksonk.
„Da", rekao je Rodžer. „Ali nije zato ubijen. Grofica je ionako znala
za njegove tajne dogovore."
Ksonk i grof su se okrenuli prema grofici. Ona se samo prezrivo
nasmejala njihovoj naivnoj povodljivosti.
„Naravno da sam znala", rekla je podrugljivo gledajući u Ksonka.
„Fransise, vi ste toliko uobraženi da mislite da svi žele isto što i vi - da
zauzmu mesto vašeg brata - a naročito Traping. Vi krijete svoju lukavost iza
maske razvratnika, ali Traping nije bio toliko mudar, on se zadovoljavao
time što je otkrivao vaše - i tajne vašeg brata - svakome ko je mogao da mu
utoli pohlepu!"
„A zašto je ubijen?" pitao je Ksonk. „Da bi se sačuvao grofov projekat
sa Blagovestima?"
„Ne", rekao je Rodžer. „Traping nije stigao da se dogovori o ceni po
kojoj bi spasao Lidiju - uspeo je samo da Vandarifu da neke nagoveštaje."
„Onda je sigurno bio Krabe, jer je Traping čuo njegove planove o
prebacivanju Vandarifovog sećanja u..."
„Nije", ponovio je Rodžer. „Zamenik ministra bi ga ubio samo da bi
bio siguran... kao što bi i grof... da je imao pravu priliku."
Ksonk se okrenuo grofici. „Znači, vi ste ga ubili!"
Grofica je nestrpljivo otpuhnula
„Da li vi, Fransise, uopšte pratite? Ni ne sećate se šta nam je Elspet
Pul, ta glupa, drska devojka, nimalo je ne žalim - prikazala u balskoj
dvorani? Koje slike?"
„Na kojima su se videle Elspet i gđa Stern", rekao je Ksonk gledajući
prema Karolini na vratima.
„Sa Trapingom", rekao je grof. „One noći kada je bila veridba."
„Poslali su nas kod njega", bunila se Karolina. „Grofica nam je
naredila da da... da..."
„Tačno tako", rekla je grofica. „Trudila sam se da mu ugodim negde
gde mu drugi gosti ne bi smetali!"
„Jer ste znali da mu ne možete verovati", rekao je grof.
„Ali sam zato znala da mu možemo odvući pažnju, dok se mi za to
vreme ne pobrinemo oko Vandarifa", rekla je grofica, „tako je i bilo!"
„Da je pukovnik Traping uspeo da upozori Vandarifa, pokvario bi
nam ceo plan!" uzviknula je Karolina.
„To je svima jasno!" povikala je i grofica.
„Onda ne razumem", rekao je Ksonk, „ko je ubio Trapinga.
Vandarif?"
 „Vandarif ne bi ubio svog špijuna", začuo se promukli glas iza
Ksonka. Gospođica Tempi je odmah prepoznala Svensona koji se podizao na
kolena.
„Ali kod Blenhajma su našli Trapingov ključ!"
„Blenhajm je uklonio telo", rekao je Svenson, „jer mu je to Vandarif
naredio, dok je još mogao da upravlja svojom kućom."
„Pa ko je onda?" viknuo je grof. „I zašto? Ako nije zbog Lidijine
udaje, ili Vandarifovog bogatstva, ili kontrole nad Ksonkovom imperijom,
zašto onda? I kako je ubistvo ove beznačajne budale moglo ovoliko da nas
zavadi?"
Grofica se okrenula na sofi i besno pogledala Rodžera. Iako je
pokušavao da ostane nem, Rodžerove usne su se plako micale.
„Počnite da pričate, Rodžere", rekla je grofica, „počinjite odmah."
Gledajući u lice svog bivšeg ljubavnika, gospođici Tempi se činilo da
gleda lutku - neverovatno prirodnu i punu života, a opet tako očigledno
lažnu. Ali ne zbog obamrlosti, zbog boje glasa ili tupog pogleda, jer su oni
samo potvrđivali u kakvom se stanju nalazio - pogotovo ako bi počeo da
vrišti ili škrguće zubima. Bilo je to više zbog sadržine njegovih reči.
Gospođica Tempi je ranije uvek obraćala pažnju na način na koji joj se
obraćao, a ne na samu suštinu – na pokret kojim bi je uzeo za ruku ili se
nagnuo preko stola da nešto kaže, čak i na zvuk njegovog glasa (bez obzira
šta je govorio) prijatna struja bi joj prožela celo telo. Slušajući ga sada, bilo
joj je jasno da su se njihovi životi potpuno razdvojili. Dok su bili vereni -
gde god da su provodili zajedničke dane - imala je osećaj da su nerazdvojni
kao blizanci. Međutim, sada joj se u srcu budilo saznanje, kao što je napolju
svitala zora, da je njihova vezanost postojala samo u sećanju. Više nije
poznavala tog čoveka, niti će ikada više imati priliku da ga upozna. Da li ju
je ikada, u stvari, i imala? Na to pitanje nije mogla da da odgovor. Tuga koju
je osećala nije više bila zbog njega - on je bio obična budala - niti je žalila
samu sebe, jer ipak ga se najzad otarasila. Gospođica Tempi je na neki
način, slušajući kako Rodžerove reči seku ledeni vazduh, stegnutog srca i iz
dna duše oplakivala ovaj svet, ili bar onoliko koliko su njene jedre grudi
mogle da podnesu. Prvi put je istinski shvatila da je sve zapravo stvoreno od
običnog praha... od palata u vazduhu koje bi bez njene brige - brige koja nije
moglo trajati večno - jednostavno nestale.
„Noć pre nego što sam se podvrgao procesu", počeo je Rodžer svoju
priču, „u Sent Rojalu sam upoznao ženu čija je strast bila jaka kao moja, što
nas je čarobno sjedinilo. U to vreme sam se još dvoumio da li da prihvatim
proces ili da sve iznesem najvišim krugovima vlasti. Onda sam upoznao tu
ženu... oboje smo imali maske, nisam znao ni kako se zove, ali sam osećao
da visi nad ponorom sudbine, kao i ja. Za razliku od mene, koji sam se
dvoumio da li da izdam zamenika ministra i dobijem unapređenje u službi ili
da rizikujem i pođem za njim, ona je ceo svoj život žrtvovala za ovu priliku -
oslobodila se svega, svake privrženosti i svake nade. Iako sam znao da ću
zbog procesa morati da se odreknem dotadašnjeg shvatanja ljubavi i braka,
ova žena mi je za jednu noć uzdrmala dušu - s tugom i nežnošću sećao sam
se tog jedinog trenutka koji smo proveli zajedno. Sledećeg dana sam bio
transformisan, moje dotadašnje shvatanje ljubavi je bilo promenjeno, postalo
je logično i racionalno, usmereno... na više ciljeve, u kojima nije bilo mesta
za nju... međutim, tri dana kasnije ponovo sam je sreo, opet sa maskom na
licu i u ogrtačima za inicijaciju... prepoznao sam je po mirisu... po kosi - čak
su me poslali da je dovedem u amfiteatar da je podvrgnu toj nepovratnoj
promeni. Zatekao sam je sa nekom ženom i jednim muškarcem za kog sam
znao da je izdajnik. Umesto da ih povedem zajedno, poslao sam njenu
prijateljicu samu, čoveku rekao da se udalji, a onda otvoreno razgovarao sa
njom... znao sam da smo slične prirode i da naš dogovor može da prođe
nezapaženo kod drugih... i da bismo mogli da se udružimo... da
razmenjujemo informacije o vama, grofice, o ministru Krabeu, g. Ksonku,
grofu, lordu Vandarifu - da radimo na ciljevima u koje smo se zakleli, ali i
za svoje interese. Takav smo dogovor i napravili, ne polazeći nikako od
ljubavi i sličnih stvari... već od razuma i svrsishodnosti. Tako smo služili
vama, našim gospodarima, i pažljivo pratili koga ste sve iz viših nivoa
potčinili i vrbovali. Tako bismo se uzdizali na hijerarhiji moći, dok ne bismo
nasledili sve, jer biste se vi urotili jedni protiv drugih - kao što to sada radite.
Do detalja poznajemo svaki vaš plan, svaku tajnu, ali nismo pohlepni i
požudni, nismo nezasiti, jer nas je proces učinio jačim nego što ste
pretpostavljali. Oboje smo imali isti san - da više nikada ne sanjamo. Tek
sam kasnije saznao da se onaj muškarac nije udaljio kao što sam mu rekao.
Video nas je... prisluškivao je... i tražio da mu se plati -na više načina. To
nisam mogao da dozvolim."
„Znači, vi ste ga ubili?" šaputao je Ksonk. „Vi?"
„Nisam ja", rekao je Rodžer. „Ona je. Karolina."
Svi su se okrenuli prema Karolini Stern.
„Držite je!" povikao je Ksonk. Doktor Lorenc je proleteo pored
gospođice Tempi kako bi zgrabio Karolinu oko struka, ali je ova izbacila
lakat i udarila ga pravo u grlo. Brzo se okrenula i dok se gušio gurnula ga
obema rukama ka otvoru na podu. Doktor Lorenc je u trenu nestao, a njegov
urlik je izbledeo razvejan naletom vetra.
Svi su nepomično stajali, dok Karolina nije razbila čaroliju, šutnula
princa u nogu i pesnicom udarila Lidiju kako bi napravila prolaz uz
gvozdene stepenice do komandne kabine. Odmah nakon toga, telo jednog od
Lorencovih ljudi se stropoštalo odozgo, a mlaz krvi mu je šiknuo iz rane na
leđima.
Gospođica Tempi se nagonski odmakla od krvavog tela i otvora na
podu. Grofica je jurnula za Karolinom zadižući haljinu jednom rukom i sa
šiljkom u drugoj. Grof i Ksonk su stajali odmah pored kada su Svenson i
Čeng nasrnuli na Ksonka. Grof se osvrnuo oko sebe, malo zastao, a onda
razvalio vitrinu punu mačeta koja mu je bila iznad glave. Čeng je u napadu
kašlja pokušao da otme sablju Ksonku, dok ga je Svenson zgrabio za riđe
kovrdže i povukao naniže. U tom trenutku Ksonk je ispustio sablju i pao
udarivši glavom o pod. Grof je dograbio jednu masivnu mačetu iz vitrine,
koja je u njegovim ogromnim rukama delovala kao mesarska satara.
Gospođica Tempi je vrisnula.
„Doktore - pazite!"
Svenson se izmakao, a Čeng, koji se napokon domogao sablje, naterao
je grofa da se povuče. Gospođica Tempi nije uspela da vidi grofovo lice, ali
su postojale veoma male šanse da mu je poznavanje alhemije moglo pomoći
u mačevanju - naročito kada je pred sobom imao protivnika kao što je Čeng,
surovog čak i kada se jedva drži na nogama.
Međutim, vrisak gospođice Tempi je za posledicu imao još jedan,
neprijatniji efekat: podsetila je princa i Lidiju na svoje prisustvo. Karl-Horst
je počeo lukavo da joj se prikrada sa požudnim osmehom, dok je Lidija
krenula na drugu stranu gde je, iza otvora na podu, čučala Eloiza vezana i sa
povezom preko usta. Odlučno je zavukla prste u konopce, posmatrajući
gospođicu Tempi preko otvorenog poklopca.
Gospođica Tempi je čula da se Čeng guši od kašlja, ali ni njega ni
Svensona nije mogla da vidi od širokih grofovih leđa i debele bunde. Lidija
je razvezala jedan čvor i prešla na drugi. Lagano prilazeći gospođici Tempi,
princ je čvrsto stiskao i opuštao pesnice, zastajkujući da bi zurio u njeno
telo. Shvatila je da mu pažnju privlače njeni pocepani ogrtači, ali to što je
požudno piljio u ženu koju je nameravao da ubije, samo joj je dalo snage da
uradi ono što je već naumila.
Trznula se kao da će krenuti uz stepenice, a onda jurnula na suprotnu
stranu. Preskočila je poklopac i pala pravo na Lidiju koja je ispustila
konopac iz ruku. Ponovo se sagnula preko Eloizinih nogu i izmakla
prinčevim rukama koje su pokušale da je dohvate. Zatim se s leđa bacila na
grofa u pokušaju da ga odgurne i grčevito zarila majušne šake u njegovu
bundu. On se okrenuo i snažnim pokretom je bacio ka sofi. Osetila je kako
joj se lomi nokat kada su joj se čvrsto stisnuti prsti odvojili od krzna i pala
negde između grofa i Čenga. Bunda se smaknula sa jednog grofovog
ramena, a iz džepa mu je ispala zelena torbica gospođice Tempi koju je
čuvao još od susreta u Sent Rojalu mnogo sati ranije. Ugledavši je,
gospođica Tempi se bacila ka njoj, zavukla ruku i ne potrudivši se da izvadi
revolver opalila kroz torbicu. Pogodila je vitrinu iznad grofove glave. On se
okrenuo i zaurlao od iznenađenja, a kada je gospođica Tempi po drugi put
opalila, metak je nestao u njegovoj bundi. Uradila je to ponovo. Grof se
nakašljao, kao da mu je zapao zalogaj za večerom, zateturao se i posrnuo,
udarivši čelom o ivicu vitrine. Potom se ispravio i zagledao u nju, dok mu je
niz oko curila krv. Sastavio je stopala i okrenuo se sasvim ležerno, kao da se
uputio negde napolje. Onda su mu kolena klecnula i stropoštao se kao
džinovska sveća.
Ksonk je stenjao pokušavajući da otpuzi do ćoška. Čeng je kleknuo i
snažno ga udario drškom sablje u vilicu. Princ i Lidija su uplašeno gledali
iza poklopca, ali im se u očima osim straha video i prkos. Odvezali su Eloizu
i drhtavim rukama je držali iznad otvora.
Gospođica Tempi je izvadila revolver iz torbice i ustala. Navukla je
ostatak kombinezona preko svilenih gaćica, mada niko nije ni primetio njeno
razgolićeno telo dok je ležala na sofi. Čeng i Svenson su prošli pored nje,
jedan je nosio Ksonkovu sablju, a drugi krenuo po mačetu iz vitrine. Ona je
zakoračila između njih, još jednom povukavši kombinezon nadole. Princ i
Lidija su ostali nepomični i zaprepašćeni sudbinom koja je snašla grofa i
Ksonka, a isto tako i jezivim vriskom iz komandne kabine.
Zbog buke motora koja je dopirala kroz otvor, žestoke reči koje su
Karolina i grofica dobacivale jedna drugoj nisu bile sasvim razumljive.
Samo su se povremeno čuli grofičini izlivi besa i Karolinino urlanje -
prodorno, ali preplašeno -dok se povrh svega nije umešao i jedini preostali
član posade, koji je sudeći po kletvama i psovkama verovatno bio Nemac.
„Ne bojte se, Eloiza", doviknula joj je gospođica Tempi. „Spašćemo
vas."
Eloiza nije mogla da joj odgovori sa povezom preko usta, dok je
netremice gledala u ledeni ambis ispod sebe. Lidija ju je čvrsto držala za
kosu, a princ s druge strane stezao oko struka. Vezanih nogu i ruku, Eloiza je
bila nemoćna da im se odupre.
„Oslobodite je!" viknuo je Čeng. „Nema vaših gospodara! Ostali ste
sami!" „Predajte oružje ili ćemo je baciti dole!" odgovorio je princ piskavim
glasom.
„Ako je ubijete", odgovorio je Čeng, „ja ću ubiti vas. Oboje. Ako je
oslobodite, ništa vam se neće desiti. Neka ovo bude dodatna nagodba." Princ
i Lidija su se nervozno pogledali.
„Lidija", vikao je doktor Svenson. „Nije kasno - još možete da se
izlečite i oporavite! Karle - poslušajte me!"
„Ako je oslobodimo..." počeo je princ, ali je Lidija progovorila u
istom momentu i nadjačala njegove reči.
„Ne ponašajte se prema nama kao da smo deca! Vi nemate pojma šta
mi znamo i koliko imamo! Sigurna sam da ne znate da se sva zemlja mog
oca u Meklenburgu vodi na moje ime!"
„Lidija..." princ je pokušavao da joj se obrati, ali je ona samo besno
odmahnula rukom i nastavila.
„Ja ću sigurno biti sledeća meklenburška princeza, udala se za njega
ili ne -bio moj otac živ ili ne - makar ostala jedina živa u ovoj letelici! Zato
hoću da predate oružje! Nikome ništa nažao nisam učinila - nikome!"
Zadihano je govorila i gledala ih.
„Lidija..." princ je primetio da joj izbija plava mrlja na usnama i
zbunjeno pogledao u Svensona.
„Prestani! Ne pričaj s njima, nego joj drži noge!" Stomak joj je
podrhtavao dok je vikala i izbacivala pljuvačku oko sebe. „Trebalo bi da se i
ti boriš protiv njih!" grdila ga je. „Trebalo bi da si ih sve troje ubio! Zašto ste
svi tako nesposobni!"
Čovek iz kontrolne kabine je počeo da urla, a u istom času ceo
dirižabl se zaneo ulevo. Čeng je udario o zid, gospođica Tempi u Čenga, a
doktor Svenson je pao na kolena i ispustio mačetu. Princ se srušio na pod ne
puštajući Eloizu i udario o Lidiju, tako da su obe pale i visile tačno iznad
otvora. Lidija je butinom zakačila ivicu poklopca i počela da vrišti. Eloiza je
visila napolju do struka i samo je od prinčeve snage zavisilo da li će ispasti.
Stisak mu je sve više slabio, jer se dvoumio da li da spašava Eloizu ili svoju
buduću ženu.
„Držite je!" viknuo je Svenson i bacio se prema Lidiji.
Letelica se sasvim neočekivano zanela u drugu stranu. Gospođica
Tempi je pokušala da dohvati Svensona i izgubila ravnotežu. Čeng ih je
oboje preskočio i krenuo prema princu. Ovaj se preplašeno povukao i pustio
Eloizu iz ruku. Ali Čeng je uspeo da uvuče prste u konopce, uhvati je za
noge i privuče je k sebi. Pozvao je gospođicu Tempi i pokazao na komandnu
kabinu.
„Zaustavite ih - svi ćemo poginuti!"
Gospođica Tempi je zbunjeno otvorila usta da nešto kaže, ali je samo
stegla revolver i poletela uz stepenice.
Jedan član posade je ležao ispružen na vrhu stepenica, krv mu je
curila iz usta. Kontrolna kabina je bila puna metalnih ploča sa polugama i
prekidačima, na jednom kraju prostorije, pored prozora - gde je ranije
gospođica Tempi s krova ugledala Lorenca - nalazilo se kormilo od mesinga
i uglačanog čelika. Nekoliko poluga je bilo polomljeno, a nekoliko
zaglavljeno u takvom položaju da su metalni zupci jezivo škripali. Pod je bio
nagnut, letelica je pravila zaokret i spuštala se u blagom padu.
Ispred gospođice Tempi na podu kabine ležala je Karolina Stern,
izvrnuta na leda i raširenih ruku. Raščupana, sa šiljkom u ruci zamrljanoj
krvlju nalik na rukavicu, pored njenog tela je čučala grofica Laker-Sforca.
Svetlocrvena lokva se razlivala po nakrivljenom podu kabine. Ugledavši
gospođicu Tempi, grofica je napravila prezrivu grimasu.
„Oh, vidi Karolina ko nam je to došao - tebi smo je poverili da je
paziš." Ispružila je pesnicu i zabola šiljak Karolini u grkljan. Gospođica
Tempi se trgla na zvuk kidanja mesa, ali je telo gđe Stern ostalo nepomično.
„Gde su ostali?" upitala je i nacerila se. „Nemojte mi reći da ste jedino
vi ostali. A kako vas vidim ovde, mogu slobodno zaključiti da ću jedino ja
preživeti. Kao i obično."
Ustala je i pokazala rukom na zahuktalu mašinu.
„Nije ni važno, briga me ko je ubio Trapinga. Da ova patetična
glupača nije ubila Lorenca i posadu - uz to je i mene razbesnela - lepo smo
mogli svi zajedno da popijemo čaj. Ovo je bilo nepotrebno! Nepotrebno! Ja
samo hoću da imam ljude koje mogu da kontrolišem! Nego, slušajte ovo!"
Pokazala je u pravcu iz kog je dolazila buka mašine i nacerila se. „Gotovi
smo! Dođe mi da... pobesnim."
Gospođica Tempi je i dalje stajala na stepenicama, a kada je grofica
zakoračila prema njoj, odmah je podigla revolver. Groficu je to nasmejalo.
Ispružila je ruku i povukla jednu polugu. Letelica se naglo cimnula i zatresla
- gospođica Tempi je pala niz stepenice i zaustavila se tek na dnu, na
jezivom jastuku od ljudskog tela, lešu prvog člana posade. Letelica se zatim
okrenula i promenila pravac. Iz pravca propelera je dolazio zvuk cepanja i
lomnjave. Mašina je sve prodornije zavijala i pištala, a gospođica Tempi se
pribrala tek kada je čula grofičine korake na gvozdenim stepenicama.
Gospođica Tempi je sporim pokretom odgurnula leš sa prolaza -
revolver joj je ispao iz ruke - i kroz raščupanu kosu koja joj je padala preko
očiju pogledala naviše ka grofici. Poklopac na otvoru je bio spušten. Onaj
nagli trzaj ih je sve oborio s nogu. Čeng i Eloiza su pali na pod. Svenson je
klečao okrenut u pravcu Lidije i princa šćućurenih u uglu. Gospođica Tempi
je lagano i ukočenih pokreta kao kornjača krenula prema njima.
„Kardinale!" viknula je. „Doktore!"
Ne obraćajući pažnju na nju, grofica je odozgo povikala.
„Rodžere Baskomb! Probudite se!"
U tom trenutku Rodžer se sabrao. Skočio je na noge, ugledao Ksonka
i grofa na podu i poleteo prema vitrini sa oružjem. Čeng je podigao sablju -
oko usana mu je sve više izbijala krv - i pokušao da ustane. Doktor Svenson
je dohvatio mačetu i pridržavajući se za mesingani držač na zidu uspeo da
stane na noge. Doviknuo je grofici.
„Gotovo je, madam! Padamo!"
Gospođica Tempi se osvrnula, shvativši s olakšanjem da nije mrtva,
ali i dalje nije razumela šta se oko nje dešava. Grofica je zastala na malom
odmorištu na sredini stepenica, pored niše gde su njene sluge smestile jedan
ogroman kovčeg.
Gospođica Tempi se pridigla na kolena. Bacila se da dohvati revolver
koji joj je odleteo nasred poda i doviknula doktoru.
„Uzela je knjige! Uzela je knjige!"
Grofica je zavukla obe ruke u kovčeg i izvadila dve knjige - golim
rukama! Gospođici Tempi je bilo neshvatljivo kako je to uspela, a da je
knjige nisu progutale?
„Rodžere!" uzviknula je grofica. „Da li ste živi?"
„Jesam, madam", odgovorio je i prešao s druge strane nepomičnog
Ksonkovog tela dok mu se Čeng približavao.
„Grofice", rekao je Svenson, „Rozamonda..."
„Ako bacim ovu knjigu", povikala je ona, „pašće na pod i polomiće
se, a neko od vas - naročito oni oskudno obučeni koji sede - biće gotovi.
Imam dovoljno knjiga. Mogu da bacam jednu za drugom - makar ih sve
uništila, bacaću ih dokle god bude trebalo. Gospođice Tempi, ne hvatajte se
za revolver!"
Gospođici Tempi je ruka zastala u vazduhu.
„Svi bacite oružje!" naredila je grofica. „Bacite oružje! Doktore!
Kardinale! Da ste odmah bacili oružje ili ova knjiga ide pravo... na... nju!"
Nacerila se i pogledala gospođicu Tempi. Svenson je ispustio mačetu i
ona je skliznula niz nagnuti pod pravo princu u ruke. Čeng se nije ni
pomerio.
„Kardinale?"
Obrisao je usta i pljunuo.
„Rozamonda, nema nam spasa, svi smo gotovi, ja ću do večeras
sigurno umreti, ali niko od vas se neće spasti. Pogledajte kroz prozor...
padamo. Vaši snovi će se utopiti u talasima isto kao i moji."
Grofica je odmeravala težinu knjige u ruci. „Zar vam nije žao što će
vaša gospođica Tempi umreti teškom smrću?"
 „Barem će biti brže nego u moru", odgovorio je Čeng.
„Bacite oružje. Ništa vam ne verujem, Kardinale!"
„Hoću, ako mi odgovorite na pitanje."
„Ne budite smešni!"
Čeng je čvršće uhvatio sablju i zamahnuo njome kao da baca koplje.
„Zaista mislite da bih poginuo od vaše knjige pre nego što bih vam
sabljom probo srce? Zar vam se rizikuje?"
Grofica je zaškiljila razmišljajući kolike su joj šanse.
„Koje pitanje? Brzo!"
„Tačnije, radi se o dva pitanja." Nasmejao se. „Prvo, na kakvom je
zadatku bio g. Grej kad sam ga ubio? I drugo, zašto ste odneli princa iz
diplomatske zgrade?"
„Kardinale Čeng - čemu?" upitala je grofica vidno iznervirana. „Zašto
vas to uopšte zanima u ovom trenutku?"
Nasmešio se i pokazao svoje zube crvene od krvi.
„Zato što sutra sigurno neću moći da vas pitam."
Grofica je prasnula u smeh i sišla dva stepenika, pokazujući glavom
Svensonu i gospođici Tempi da priđu bliže Čengu. Namrštila se kada se
gospođica Tempi ipak domogla svog revolvera. „ Priđite svom drugu",
siktala je grofica na njih, a onda s prezirom pogledala Eloizu. „I vi, gđo
Dižong - nekad mi se čini da ste po profesiji žena nesposobna za život -
požurite!" Okrenula se ka princu i ublažila ton. „Visosti... da li biste se
popeli u komandnu kabinu i pokušali da usporite pad - pretpostavljam da će
vam natpisi na tabli biti od velike pomoći... Lidija, ne mrdajte odatle."
Karl-Horst je potrčao uz stepenice, a grofica nastavila nizbrdo,
preskočila leš na podu i došla do vrata gde su sve četvoro stajali. Doktor je
privukao Eloizu k sebi i uhvatio je za ruku, dok je gospođica Tempi stajala
između doktora i Čenga, osećajući se potpuno usamljeno. Bacila je pogled
prema Rodžeru, nikada nije imao tako bledo i odlučno lice.
„Prava pobunjenička banda", rekla je grofica. „Moram priznati da ste
postigli veliki uspeh - mada sasvim slučajno - a moram priznati i da bi mi
bilo draže da su okolnosti drugačije. Ali, Kardinal je u pravu. Verovatno
ćemo svi poginuti - vi sigurno - kao i moji saradnici. Dakle, što ste tiče g.
Greja... to više nije tajna - ne bi bila ni za grofa, da je živ. Izmenio je
mešavinu indigo gline da bi umanjio elastičnost kože i tela svojih novih bića.
Kao odbrana, razumete, ukoliko bi postale previše snažne, bile bi krhkije. A
možda i previše krhke... ah, dobro... sad sam požurila." Nasmejala se -
možda preglasno, ali ipak prijatno - i uzdahnula, a onda prošaputala: „A kad
me pitate za princa... znate, ne bih volela da me čuje. Ne samo da sam mu
dala posebnu kontrolnu lozinku, pa mogu lično da ga kontrolišem, nego sam
mu ubrizgala otrov za koji samo ja imam protivotrov. Jednostavno iz
predostrožnosti. U tajnosti sam potčinila i majku njegove mlade rođake -
rođake koja će ga naslediti ako princ umre bez potomstva. Kada Karl-Horst
na taj način nestane, Lidijino dete - proizvod gnusnog grofovog plana za
pravljenje potomstva - biće progutano u borbi oko trona, kojom ću ja
upravljati. Možda će princ i ostati živ, ako nastavi da uzima protivotrov, za
koji ni ne zna - na sve sam spremna."
„Ali, to su samo pretpostavke", mrmljao je Svenson.
Princ je u tom trenutku otkrio spasonosni prekidač: jedan od motora je
utihnuo, a odmah zatim i drugi. Kroz prozor se ništa nije videlo, jer su
zavese još bile navučene - da li su i dalje gubili visinu? Kabina se ispravila.
Tišinu je remetilo jedino zavijanje vetra napolju. Leteli su prepušteni
vazdušnoj struji.
„To ćemo tek videti", rekla je grofica. „Rodžere?"
Gospođica Tempi se odjednom okrenula začuvši šum iza sebe, koji
ipak nije poticao od Baskomba. Fransis Ksonk je nekako uspeo da se
pridigne na noge.
Povređenom rukom se oslanjao o sofa, a drugom držao za usta iz
kojih su virila dva polomljena zuba. Strogo je pogledao gospođicu Tempi, a
onda zdravom rukom preuzeo mačetu od Rodžera.
„O, Fransise", uzviknula je grofica.
„Pričaćemo kasnije", rekao je Ksonk. „Oskare, ustajte. Ovo još nije
završeno."
Kao ogroman medved koji se budi iz zimskog sna, grof je počeo da se
pomiče i pridiže na kolena - bunda mu se otvorila i otkrila košulju umrljanu
krvlju, koja se slivala iz površinske rane na čelu. Koliko je gospođica Tempi
mogla da shvati, izgledalo je kao da ga je oborio udarac u glavu, a ne njen
hitac. Pridigao se na sofu i sa neopisivom mržnjom pogledao u nju. Opet su
ih uhvatili u zamku, grofica sa knjigama na jednoj i Ksonk sa mačetom na
dragoj strani. Gospođica Tempi više nije mogla ni trenutka da se suzdrži.
Okrenula se i uperila revolver u groficu.
„Šta je sad to, Selest?" upitala je grofica, zadovoljno se osmehnuvši
na ovaj izazov.
„Gotovo je", rekla je gospođica Tempi. „Ako bacite knjigu, ja ću
pucati u tu drugu koju držite. Ostaćete bez ruke kad se rasprsne - bez lica ili
bez noge, ko zna - možda će se ispostaviti da ste lomljiviji nego svi drugi."
„Nije vam bio loš taj plan, Rozamonda", povikao je Ksonk. „Sa
princem i g. Grejem."
„Je li tako?" odgovorila je razdragano. „Bilo bi još veće iznenađenje
da sam ga otkrila tek u Meklenburgu! A žao mi je što nisam dočekala ishod
vašeg tajnog plana - sa Trapingom ili municijom vašeg brata - ili ishod vašeg
plana, Oskare, sa uputstvima koje ste tajno dali staklenim damama, ili sa
izvanrednom idejom o začeću novog života u Lidiji! Kakve li ste joj to
grozote usadili u telo? Čime ste to hteli da me zapanjite i nadmudrite?"
Grofica se ponovo nasmejala i detinjasto zavrtela glavom.
„Uništili ste Elspet i Anđeliku", brundao je grof.
„O, ni slučajno! Ne budite tako grubi - to nije lepo. Uostalom, ko su
bile one? Beda i sirotinja - takvih je na hiljade! Ovde imate čak i bolje!
Selest Tempi, Eloizu Dižong i Lidiju Vandarif - još jedno trojstvo za vaše
bogohulne svete tajne!"
Nacerila se kada je izgovorila poslednju reč, a onda se uozbiljila i
suzdržano nasmešila. Bilo je očigledno da grofičino lepo raspoloženje
prerasta u nešto neumesno i neozbiljno.
„Karle-Horst fon Masmerk!" povikala je. „Siđite ovamo i ponesite još
dve knjige! Kažu da ovo mora da se završi - pa, hajde onda da završimo!"
„Nema potrebe", rekao je Ksonk. „Imamo ih u šaci."
„Tačno tako", smejala se grofica. „Ako bacim knjige, staklo će možda
pogoditi i vas! A to bi već bila tragedija!"
Princ se teturao niz stepenice sa dve umotane knjige pod miškom. U
drugoj ruci mu je bila flaša sa narandžastom tečnošću, kao ona koju je Lidija
imala u kuli. Grof se obratio Ksonku, dovoljno glasno da je i gospođica
Tempi mogla da čuje.
„Nije stavila rukavice..."
„Rozamonda..." počeo je Ksonk. „Bez obzira na sve što se dogodilo -
naš dogovor i dalje važi."
„Šta god da mu zatražim, on će uraditi!" smejala se grofica. Okrenula
se prema princu i viknula: „Jedan lep valcer, moliću!"
Čim je čuo komandu princ je, kao onda u tajnoj sobi, počeo nespretno
da se okreće na klizavom metalnom odmorištu, balansirajući knjigama i
flašom, dok mu se po izrazu lica videlo da ne shvata šta njegovo telo
zapravo radi. Grof i Ksonk su hitro zakoračili ka grofici.
„Rozamonda - ispustiće knjige!" viknuo je Ksonk.
„Možda mogu i ja da ih bacam, a Selest onda da puca u mene..."
„Rozamonda!" vikao je Ksonk potpuno bled.
„Da li ste se to uplašili?" smejala se. Rukom je dala znak princu da
stane - što je ovaj i uradio, zadihan i zbunjen - a onda ponovo podigla ruku
da bi nastavio.
„Rozamonda", vikao je grof. „Vi više niste pri sebi - golim rukama
držite staklo - počelo je da vam deluje na mozak! Spustite knjige, njihova
sadržina je neprocenjiva! I dalje smo saveznici - Fransis ima mačetu, drži ih
u šaci."
„Ali, Fransis mi ne veruje", odgovorila je. „A ni ja njemu. Kao ni
vama, Oskare. Kako to da su vas upucali, a vi ste još živi? Je li i to neka vaša
alhemija? A meni se sada čini da bi trebalo..."
„Grofice, prestanite s tim - plašite nas!" Bio je to glas Lidije
Vandarif, koja je prišla nekoliko koraka i ispružila ruku prema grofici, dok
se drugom držala za stomak. Teturala se, a niz bradu joj je curila plavičasta
bala - kao i uvek, bila je nesigurna, ali je govorila svadljivim i
zapovedničkim glasom.
„Sve ste upropastili! Hoću da budem princeza od Meklenburga kao
što ste mi obećali!"
„Lidija", rekao je grof promuklim glasom, „treba da se odmorite,
pazite..." Nije obraćala pažnju na njega, već je i dalje plačljivo vrištala i
ljutila se na groficu. „Neću da završim kao one staklene žene! Neću da
rodim grofovo dete! Hoću da budem princeza! Ostavite te knjige i recite
nam šta da radimo!" Zaustavio ju je novi napad grča.
„Gospođice Vandarif", prošaputao je Svenson, „povucite se." Još
deblja plava linija curila je sa Lidijinih usana. Trgla se i počela da urla na
groficu u napadu nekontrolisanog besa. „Njih ćemo ubiti kad hoćete, ali
knjige su neprocenljive! Dajte mi ih! Obećali ste mi sve - obećali ste mi
moje snove! Hoću smesta da mi date knjige!"
Iako je grofica razjareno gledala u Lidiju, gospođica Tempi je znala
da ona zapravo razmišlja o onome što je čula i pokušava da razabere reči
koje kao da su joj dolazile iz velike udaljenosti. U tom trenutku Lidija je
nestrpljivo uzdahnula i ljutite krenula da dohvati knjigu, napravivši time
kobnu grešku. Grofica je, istom onom brzinom sa kojom je savladala
Krabea, bez trunke milosti izmakla knjigu koja je bila bliža Lidiji i gurnula
joj drugu pravo u grlo, zarivši je dva inča duboko.
Lidija je pala, koža na vratu je počela da joj plavi, krv u ustima i
plućima se kristalizovala i pucketala kao kamenčići pod točkovima. Kada se
srušila na pod, bila je već mrtva. Vrat joj se stvrdnuo i raspukao, a glava
razdvojila od ramena kao giljotinom odsečena..
Sa stepenica se razneo vapaj. Princ je posmatrao Lidijinu smrt i urlao,
vilica mu je podrhtavala, a od šoka nije mogao da izgovori ni reč. Gospođica
Tempi je bila iznenađena, jer je prvi put videla da je princ bio u stanju da
oseti i nešto dublje od obične požude. Međutim, čemu se gospođica Tempi
divila toga se grofica plašila, pa mu se zato primakla jedan korak i bacila mu
knjigu na noge. Staklo se smrskalo i palo mu po čizmama. Princ je posrnuo,
a noge su mu se odjednom prepolovile. Trup mu se stropoštao niz stepenice,
ostavljajući nepomične čizme za sobom, i zaustavio na dnu pored mrtvog
člana posade.
Grofica je nervozno lomila prste. Sa luđačkim odsjajem u očima
gledala je oko sebe, shvativši šta je uradila.
„Rozamonda..." prošaputao je Ksonk.
„Tišina", prosiktala je i stavila mu ruku na usta. „Molim vas."
„Uništili ste mi Blagovesti!" zaškripao je grof, čije je glas zatim
prerastao u neprijatno zavijanje. Ustao je, probio se do vitrine i zgrabio
drugu mačetu.
„Oskare - stanite!" viknuo je Ksonk, bled i izbezumljen. „Stanite!"
„Uništili ste mi životno delo!" povikao je grof, skidajući mačetu sa
police i odlazeći, u pravcu gospođice Tempi.
„Oskare!" zavapila je grofica. „Oskare, stanite!"
Eloiza je povukla za rame gospođicu Tempi i sklonila je sa puta grofu
koji se probijao i pogledom fiksirao groficu - u ovom završnom sukobu
njenih neprijatelja, gospođica Tempi se osećala više kao svedok njihovog
istrebljenja nego kao saučesnik.
Ali kardinal Čeng nije bio toliko suzdržan. Dok je grof prolazio pored
njega, zgrabio ga je za rame i snažnim pokretom okrenuo prema sebi. Ovaj
se zavrteo, razrogačio oči i razjareno zamahnuo mačetom.
„Kakva drskost!" viknuo je grof.
„Ovo vam je za Anđeliku", prasnuo je Čeng. Zario mu je sablju u
stomak, povukao je naviše i rasparao mu utrobu. Grof je jauknuo i ukočio se,
a trenutak kasnije Čeng mu je drugi put zario dugačku oštricu dopola. Grof
se srušio sa sabljom u telu, a tamnocrvena krv mu je natopila krzno.
 U novom napadu kašlja, koji se pretvarao u ropac, Čeng se srušio na
kolena i pao nazad na vrata. Gospođica Tempi je vrisnula i kleknula pored
njega, osetivši kako joj u tom trenutku vešti doktorovi prsti izvlače revolver
iz ruke. Podigla je glavu i ugledala Svensona kako nišani u Fransisa Ksonka
- zaprepašćenog grofovom smrću. Zurio je u Svensona, dok su mu se usne
micale u pokušaju da nešto izgovori.
„Doktore - čeka nas još mnogo posla - vaš narod..."
Svenson je povukao obarač i Ksonk je odleteo unazad kao da ga je
ritnuo konj. Doktor se zatim našao licem u lice sa Rodžerom Baskombom.
Ispružio je ruku, a onda zastao da razmisli, okrenuo se ka grofici na
drugom kraju gondole i opalio. Ali je trenutak pre toga Rodžer skočio i
udario ga po ruci. Metak je odleteo u stranu, a grofica je zavrištavši pobegla
ka stepenicama.
Svenson je počeo da se rve sa Baskombom, ali je Rodžer - mlađi i
snažniji - iskoristio trenutak kada se Svenson sapleo o Ksonkovu nogu i
preoteo mu revolver. Namrštio se i nanišanio na Svensona, kada je
gospođica Tempi vrisnula.
„Rodžere - nemoj!"
Okrenuo se prema njoj, izobličen od mržnje i ogorčenosti.
„Gotovo je, Rodžere. Sve je propalo."
U revolveru je ostao još jedan metak, a Rodžer je stajao dovoljno
blizu da nije mogao da promaši.
„Nije još", prosiktao je on.
„Rodžere, tvoji gospodari su mrtvi. Gde je grofica? Ostavila te je.
Letimo prepušteni vetru. I princ i vojvoda od Štaelmajera su mrtvi."
„Vojvoda?"
„Ubiće ga pukovnik Aspič."
Rodžer je zurio u nju. „Zašto će ga ubiti?"
„Zato što sam mu naredila. Otkrila sam mu kontrolnu lozinku."
„Kakvu lozinku?"
„A znam i tvoju, Rodžere."
„Nemam ja nikakvu kontrolnu lozinku."
„Oh, Rodžere... tebi i dalje nije jasno, posle svega što se desilo."
Zažmurio je na jedno oko i podigao revolver prema doktoru
Svensonu. Gospođica Tempi je počela brzo i razgovetno da izgovara:
„Plavi Apostol plavo Ministarstvo upotreba leda."
Lice mu se odjednom opustilo.
„Sedi", naredila mu je gospođica Tempi. „Razgovaraćemo kad
budemo imali vremena."
„Gde je grofica?" upitala je Eloiza.
„Ne znam", odgovorila joj je gospođica Tempi, „kako je Čeng?"
Doktor Svenson je otpuzao do Kardinala. „Eloiza, pomozite mi da ga
podignem. Selest!" Pokazao je na gvozdene stepenice i princa. „Donesite mi
odmah tu narandžastu flašu, ako nije polomljena!"
Poletela je na tu stranu, pažljivo zaobilazeći komade stakla i trudeći se
da zbegne prazne poglede unakaženih tela.
 „Šta je u toj flaši?" pitala je Svensona.
„Ne znam - to je poslednja nada za Kardinala. Mislim da su time
spasli Anđeliku - onda u stakleniku, dušek je bio sav u narandžastim
mrljama."
„Ali zašto su svi bili onako uplašeni?" upitala je Eloiza. „Kad god sam
htela da je polomim, pobegli bi glavom bez obzira!"
„Naravno, tečnost je sigurno otrovna, ali opet - klin se klinom izbija -
u ovom slučaju moramo da izbijemo staklo."
Flaša je ležala u prinčevoj ruci. Uzevši je, gospođica Tempi je
nakratko pogledala zastrašujuće prinčevo lice, ta razjapljena usta, potamnele
zube i krvave desni, pomodreli jezik i usne. Podigla je pogled prema
kovčegu sa knjigama koji je stajao na istom mestu. Osim zavijanja vetra, iz
kontrolne kabine se nisu čuli drugi zvuci. Brzo se vratila do Čenga. Eloiza je
klečala, pridražavala mu glavu i brisala krv sa lica. Svenson je duboko
udahnuo, natopio maramicu narandžastom tečnošću i stavio je Čengu na nos
i usta. Ovaj nije reagovao.
„Da li pomaže?" upitala je gospođica Tempi.
„Ne znam", odgovorio je doktor. „Znam samo da će bez ovoga
umreti."
„Ja bih rekla da mu ne pomaže mnogo", rekla je gospođica Tempi.
„Gde je grofica?" upitala je Eloiza.
Gospođica Tempi je pogledala Čenga. Dok ga je brisao maramicom,
doktor mu je pomerio naočare i otkrio ožiljke na kapcima, a sa njima i teške
rane koje su mu krvarile niz lice i vrat. Osim tih tragova nasilja, koje je
nesumnjivo bilo sastavni deo njegove ličnosti, gospođica Tempi je videla i
neku blagost na tom licu, nekadašnji oblik njegovih očiju, skrivena mesta na
kojima je čuvao ljubav, utehu i smirenje - ako je do njih uopšte ikada došao.
Ostavila je Eloizu i doktora i uputila se do Rodžera. Uzela mu je revolver iz
ruke i krenula uz gvozdene stepenice.
„Selest?" pozvao ju je doktor.
„Vaša srebrna tabakera je u kaputu Fransisa Ksonka - ne zaboravite da
je uzmete."
„Gde ćete?" zapitala je Eloiza.
„Idem po groficu", odgovorila je.
U kontrolnoj kabini je vladala tišina. Gospođica Tempi je prošla pored
leša jednog člana posade, zakoračila na krvavi podijum i ugledala Karolinino
telo. Grofice nigde nije bilo, ali je izlaz na plafonu bio otvoren. Pre nego što
se popela gospođica Tempi je još jednom prišla prozorima. Oblaci i magla
su se konačno razišli. Dirižabl je leteo nagnut u nepoznatom pravcu. Mogla
je da vidi samo sivu zaleđenu vodu ispod sebe - leteli su na visini krova
haršmortske vile -nazirale su se beličaste kreste tamnih talasa. Da li će posle
svega potonuti u ledenom moru? Posle svega kroz šta su prošli? Čeng je
možda već umro. Otišla je odande da ne bi gledala ono što bi je sigurno - čak
i u ovakvim okolnostima - bolelo. Uzdahnula je. Kao veverica se popela
preko police do metalnog poklopca i izvirila napolje u ledeni vazduh.
Na krovu, ispod balona je stajala grofica i držala se za metalni
podupirač. Vetar joj je nosio haljinu, a raspletena kosa se vijorila kao crna
gusarska zastava. Gospođica Tempi je, oslonjena laktovima o ledeni metal,
promolila glavu i ramena i ugledala niske oblake. Pitala se da li da
jednostavno puca u groficu ili da zatvori poklopac i ostavi je napolju? Ali
nije mogla da uradi ni jedno ni drugo. Znajući da se bliži kraj, ostala je
paralisana, ili je možda uvek i bila.
„Grofice!" viknula je u vetar. Osetila je neku čudnu bliskost kada joj
je izgovorila ime. „Rozamonda!"
Grofica se okrenula i iznenadila gospođicu Tempi svojim blagim i
umornim osmehom.
„Vratite se unutra, Selest."
Gospođica Tempi se nije mrdala. Samo je još jače stegla revolver.
Grofica je posmatrala i čekala.
„Vi ste najpakosnija žena na svetu", vikala je gospođica Tempi.
„Koliko ste zla naneli ljudima!"
Grofica je samo klimnula, a onda zabacila kosu koja joj je padala na
lice. Gospođica Tempi nije znala šta da radi. Osećala se isto onako
paralisano i nemo kao kada je stajala ispred svog oca - ali je znala da joj je
ova žena, ova grozna, odvratna žena pomogla da se ponovo rodi, i znala je,
ili barem osećala da sada ima mogućnost da napokon u sebi otkrije strast,
bol, odlučnost i sagleda to -sagleda sebe - onakvu kakva jeste. Bilo je toliko
toga da se kaže - htela je da čuje objašnjenje zašto je ova žena tako svirepa,
ali je znala da to neće saznati; htela je da potvrdi svoju samostalnost, ali je
znala da groficu za to nije briga;
Želi da se osveti, ali je znala da ona nikada neće sebi dozvoliti poraz.
S druge strane, gospođica Tempi nije želela da se dokaže - pred protivnicom
koja je uvek bila jača od nje - tako što će joj pucati u leđa; kao što nekada
nije zadobijala očevu pažnju paleći mu plantaže.
„G. Ksonk i grof su mrtvi", povikala je gospođica Tempi. „Naredila
sam pukovniku Aspiču da ubije vojvodu. Svi vaši planovi su propali."
„Vidim. Dobro ste to obavili."
„I vi ste meni naneli zlo - to me je promenilo..."
„Zašto se kajati zbog uživanja, Selest", rekla je grofica. „Ionako ga
ima malo u životu. Zar nije bilo izvrsno? Ja sam neopisivo uživala."
„Ali ja nisam!"
Grofica je zamahnula rukom prema balonu i šiljkom rascepala platno.
Istog trena počeo je da izbija plavi gas.
„Vratite se unutra, Selest!" povikala je grofica. Okrenula se i rasparala
balon na drugom mestu, izleteo je mlaz plav kao nebo. Uhvatila se za
podupirač koji se jedva video u tamnom oblaku. Kosa joj se vijorila na vetru,
a ona je u krvavoj haljini izgledala kao opaki crni anđeo.
„Ja nisam kao vaši podanici!" vikala je gospođica Tempi. „Ja sam
naučila nešto! Lično sam videla kakvi ste!"
Grofica je i na trećem mestu rascepala mlitavi balon, a oblak dima je
krenuo pravo na gospođicu Tempi. Oči su počele da je peku, zakašljala se i
okrenula glavu tražeći ulaz u kabinu. Još jednom je bacila pogled na groficu,
zatvorila poklopac i uz vrisak pala na klizav pod kontrolne kabine.
„Spuštamo se u more!" povikala je odlučno. Obradovala se kada je
videla da Čeng kleči na podu i kašlje. Iz usta mu više nije prštala crvena
nego plava tečnost.
„Izgleda da mu je pomoglo..." rekao je Svenson.
Nije ništa rekla, samo je pomislila kakav bi to bol bio da je Čeng
umro. Doktor je posmatrao njeno lice.
„A grofica?" upitao je.
„Izbušila je vreću sa gasom. Samo što nismo pali u more!"
„Mi ćemo pomoći Čengu - Eloiza, uzmite flašu - a vi pazite na njega."
Svenson je preko ramena bacio pogled na Rodžera Baskomba koji je
strpljivo čekao na sofi.
„Kako da ga pazim?" pitala je gospođica Tempi.
„Kako znate", odgovorio je doktor. „Povratite ga među žive ili mu
pucajte u glavu. Nema nikoga da vam zameri. Ili ga ostavite takvog - ali ja
predlažem da se odlučite, draga moja. Iz iskustva znam da je bolje kajati se
zbog onoga što ste uradili, nego zbog onoga što niste." Otvorio je poklopac
na podu i zabrinuto pogledao dole. Gospođica Tempi je osećala miris mora.
Svenson je zalupio poklopac. „Nemamo više vremena - moramo odmah da
se popnemo na krov - Eloiza!"
Podigli su Čenga i odveli ga uz stepenice. Gospođica Tempi se
okrenula prema Rodžeru. Kako je talas naleteo na kabinu, dirižabl se blago
zatresao.
„Selest - ostavite ga!" viknula je Eloiza. „Idemo odmah!"
Letelica se ponovo zatresla i spustila na vodu.
„Rodžere, probudite se", govorila je gospođica Tempi promuklim
glasom.
Zatreptao je, lice mu se zateglo, počeo je da se osvrće oko sebe ne
shvatajući zašto je sve prazno.
„Potonućemo u moru", rekla mu je. „Selest!" Svensonov glas je
odjeknuo sa stepenica. Rodžer je gledao u njen revolver. Stajala je između
Rodžera i jedinog prolaza ka izlazu. Liznuo je usne. Letelica se zaljuljala u
ritmu talasa. „Selest..." prošaputao je.
„Toliko toga se dogodilo, Rodžere", rekla je gospođica Tempi.
„Shvatila sam... ne mogu to da sakrijem..." Šmrknula je i pogledala ga u oči
- u uplašene, oprezne, molećive oči - i osetila da joj naviru suze. „Grofica mi
je upravo rekla da se ne treba kajati."
„Molim vas, Selest, padamo u more."
„Ali ja nisam kao ona. Ja više nisam ni kao ja sama, promenila sam
se... ja se duboko kajem zbog svega - zbog onoga što mi je okaljalo dušu,
zbog onoga zbog čega više nisam dete..." bespomoćno je pokazala rukom na
pokolj oko sebe." Zbog toliko mrtvih... zbog Lidije... čak i zbog jadne
Karoline."
„Karolina?" rekao je Rodžer naglo, a onda shvatio da, s obzirom na
okolnosti i revolver, to nije bila najbolja tema. Pogledala ga je oklevajući i
sama. „Mrtva je, Rodžere. Mrtva je kao što ćemo biti i nas dvoje." Gledala je
u Rodžera i znala da reči koje će izgovoriti neće biti iz grubosti i osvete, već
zato što je ona predstavljala sve ono što ga je u životu omelo.
„Ona je jedina žena koju sam ikada voleo", rekao je Rodžer.
„Onda je dobro što ste je sreli", rekla je gospođica Tempi grizući
usnu.
„Vi nemate pojma. Vi ne razumete", rekao je glasom punim
ogorčenosti i bola.
„Čini mi se da razumem", rekla je blago.
„Kako možete da razumete?" povikao je. „Nikada niste razumeli - ni
mene, ni bilo koga drugog, zbog svog ponosa - zbog svog nedodirljivog
ponosa."
Želela je da Rodžer prestane da priča, ali on je nastavljao dalje,
ponesen osećanjima kao talasima na kojima je plutao dirižabl.
„Kakve sam čudesne stvari video - vrhunsko uzbuđenje - vrhunske
mogućnosti!" Pogledao ju je i napravio prezrivu grimasu, a onda su mu u
očima zablistale suze i skotrljale se niz obraze. „Ona mi se predala, Selest -
ne znajući čak ni ko sam - ne žaleći što ćemo umreti! Što je sve samo prah!
Što naša ljubav vodi ovome! A znala je to od početka!"
Odgurnuo ju je tako jako da je udarila leđima o vitrinu. Krenuo je za
njom, mašući rukama i vičući.
„Rodžere, molim vas!"
„A ko ste vi, Selest? Zašto ste preživeli - kad ste tako hladna, sitna,
bezosećajna duša, ne umete ni da se predate!"
Uhvatio ju je čvrsto za ruku i prodrmao.
„Rodžere..."
„Karolina je dala sebe - dala je sve! Vi ste je ubili - ubili ste mene -
ubili ste ceo svet!"
Zgrabio ju je za kosu i privukao - osetila mu je dah - a onda mu se
druga ruka našla na njenom vratu. Jecao je. Gledali su jedno drugo u oči.
Ona je gubila vazduh.
Gospođica Tempi je povukla okidač i Rodžer Baskomb se zateturao
unazad. Na licu mu se videla zbunjenost, i umesto da ponovo krene napred
ka njoj, samo je počeo da se gubi i nestaje, kao talas dima, dok na kraju ta
bezoblična figura u crnom kaputu nije pala na sofu i skliznula na pod.
Gospođica Tempi je ispustila revolver i zaridala, ne prepoznajući više samu
sebe.
„Selest!"
Bio je to Čeng, koji je vikao sa krova potiskujući bol. Osetila je da joj
je hladno na stopalima i ugledala kako voda prodire u kabinu i razliva se po
podu. Krenula je uz gvozdene stepenice napipavajući put ispred sebe, jer joj
je pogled bio zamućen od suza. Jecala je i gušila patnju. Doktor Svenson je
kleknuo i podigao je gore. Poželela je da se sklupča u ćošku i utopi se.
Podigao ju je visoko, a onda je osetila još nečije ruke - Eloizine i Čengove -
kako je podižu na krov. Da li je uopšte bitno? U kabini ili na krovu -
svakako će potonuti i umreti. Zašto je to uradila? Da li je nešto promenila?
Doktor je izlazio za njom podupirući joj noge odozdo.
 „Pomozite joj", rekao je Svenson Čengu čije su se ruke odmah našle
na njenim drhtavim ramenima. Balon se praznio, vetar ga je zanosio u
stranu, izgledao je ogromno iako je tonuo u more - na sreću nije se srušio na
njih - a ivica krova na kom su stajali sve je više uranjala u vodu. Talas je
prešao preko kabine, isprskao gospođicu Tempi po licu i zaljuljao ih. Čeng,
doktor i Eloiza su se držali za metalni podupirač. Gospođica Tempi se
osvrnula oko sebe.
„Gde je grofica?" šmrknula je.
„Nije ovde", rekao je Svenson.
„Možda je skočila", rekla je Eloiza.
„Sigurno je već mrtva", rekao je Svenson. „Voda je ledena - haljine na
njoj su teške, sigurno su je povukle na dno - čak i da je preživela pad..."
Čengov kašalj je zazvučao šuplje.
„Zadužili ste me, doktore, onim narandžastim eliksirom. Oporavio
sam se tako da sad mogu mirno da se utopim."
„Drago mi je da sam bio od pomoći", odgovorio je Svenson uz
suzdržani osmeh.
Gospođica Tempi je drhtala. Odeća nije mogla da je zaštiti od vetra ni
ledene vode koja ju je zapljuskivala. Koliko god da su se oni šalili, ona to
nije mogla da prihvati, nije želela da umre, ne posle svega što je preživela,
naročito ne da se utopi u moru. Znala je da je to strašna smrt - spora i tužna.
Tuge je ionako bilo na pretek. Gledajući svoje gole noge i zelene čizmice,
razmišljala je koliko bi to trajalo. Stigla je tako daleko za ovako kratko
vreme. Život u Bonifasu joj se činio dalek i zaboravljen u prošlosti, kao
rodno ostrvo sa kog je došla. Šmrknula je. Barem će se ponovo vratiti moru.
Telo joj je utrnulo od hladnoće. Međutim, pogledala je dole i videla da
voda više ne prodire. Zavirila je kroz otvor - komandna kabina je bila
preplavljena, a ispod površine vode lelujala se natopljena Karolinina haljina.
Trebalo bi da su već počeli da tonu. Okrenula se ka ostalima.
„Da li je moguće da smo se nasukali?" upitala je cvokoćući zubima.
Sve četvoro su se osvrnuli u pokušaju da nađu odgovor. More je bilo
previše tamno i dubina nije mogla da se odredi. Sa svih strana se videlo
otvoreno more, osim što im je iza leda poluizduvani balon blokirao vidik.
Odjednom se kardinal Čeng sa neočekivanom snagom podigao iznad
metalnog podupirača i počeo da hoda po balonu, koji je pod njegovim
koracima još više ispuštao plavi gas. Povremeno su ga zaklanjali naleti
talasa, dok nije sasvim nestao sa vidika.
„Geografski gledano", rekao je doktor Svenson, „mogli bismo biti bilo
gde..."
Istog trenutka odjeknuo je povik. Čeng se, mokar do pojasa, probijao i
gazio preko balona.
„Kopno!" viknuo je. „Hvala ti bože, kopno!"
Doktor Svenson je prebacio gospođicu Tempi preko metalnog
podupirača, a onda pomogao i Eloizi. Uhvatile su se za ruku i zajedno prešle
preko ispumpanog balona i već na pola puta bile mokre do kolena, ali onda
im se ukazala mutna beličasta linija talasa i tamnija traka kopna i drveća
iznad njih.
Gospođica Tempi je skočila u vodu, u naručje kardinalu Čengu. Iako
je more bilo ledeno, ona se radosno smejala dok su je talasi prskali po licu.
Nije mogla stopalima da dotakne dno, pa se odgurnula od Čenga, pogledala
još jednom u obalu do koje je htela da dopliva i zaronila u ledeno more od
kog joj je bridela koža na glavi. Plivala je i udarala nogama u tamnoj
neprozirnoj morskoj vodi. Suze i znoj su joj se spirali sa tela, a ona je bila
svesna da što pre mora da dopliva do obale. Kad mokra bude izašla na vetar,
može lako da nastrada od hladnoće.
Ali, to joj je bilo najmanje važno. Nasmejala se i prvi put posle toliko
vremena znala tačno gde se nalazi i kuda ide. Osećala se kao da pliva kući.

Priredili : ibs, kika, BABAC

Ilustracije : Venecijanske maske