KAKO SE BORITI PROTIV MEDIJSKIH EKSCESA

Od predsednika Nepokorene Francuske, Žan-Lika Melanšona, do Ministarstva kulture, ideja

o stvaranju etičkog medijskog saveta širi se francuskom političkom scenom. Ovaj
nelegislativni oblik samoregulacije koji postoji u većini evropskih država štitio bi pravo
građana i građanki na kvalitetno informisanje

PIŠE ANTONI BELONŽE, LMD

Foto: Profimedia

„Bye bye Belgium!" Trinaestog decembra 2006. godine u 20 časova, Prvi program
objavio je vest o raspadu Belgije. Iz fotelje u svom studiju, slavni voditelj Belgijske
radio-televizije francuske zajednice (Radio-Télévision belge de la Communauté fraçaise -
RTBF) Filip Dutijul, ozbiljnog izraza lica, potvrdio je da je Flandrija jednostrano
proglasila nezavisnost.

Usledila su direktna uključenja koja su pokrivala raspad te kraljevine osnovane 1830.

godine, uz scene slavlja u Antverpenu i prizore vozila javnog prevoza zaustavljenih na
 [Pick the date]

granici koju su najednom čuvali naoružani vojnici. Ispred makete kraljevske palate u
Briselu, jedan reporter izveštavao je o begu kralja Alberta II u Demokratsku Republiku
Kongo, bivšu belgijsku koloniju.

Telefonska centrala RTBF-a se usijala, a na televizijskom programu se tek pola sata

kasnije pojavilo obaveštenje u dnu ekrana: „Ovo je fikcija."

Narednih dana država se zaista podelila u dva tabora. Sa jedne strane stajali su branitelji
humora; sa druge oni za koje je neprihvatljivo zavaravati javnost. Osam dana nakon te
medijske patke, državna sekretarka i predsednik Udruženja profesionalnih novinara
(Association des journalistes professionnels - AJP) podsetili su na važnost profesionalne
etike: „U kontekstu virtuelnih iluzija i gubitka repera usled mutacije medija i, naročito,
novinarske profesije, etika je jedino svetlo koje može da probije 'maglu' informacija i
bosanski lonac zabave i vesti (1)." U ime reprezentativne organizacije belgijskih novinara
njih dvoje su predložili rešenje: „Kada bi postojao nezavisni etički odbor za čitav sektor,
on bi se do sada sastao stotinama puta. Takav savet zaista postoji u francuskoj zajednici...
na papiru!"

Izveštavanje o napadima 2015. godine

Iako su novinari i novinarke odavno podržavali takav potez, bilo je potrebno da prođe još
tri godine pre nego što je u Belgiji oformljen Savet za novinarsku etiku (Conseil de
déontologie journalistique - CDJ), nezavisan od medijskih kompanija.

On je zvanično osnovan 7. decembra 2009. godine, za frankofone i germanofone medije,

od strane Udruženja za samoregulaciju novinarske etike, čiji rad finansiraju izdavači i
novinari. „U to doba, postojao je rizik da će naš rad biti usmeren isključivo ka RTBF-u,
jer je u njegov ugovor za dobijanje nacionalne frekvencije uključena mogućnost
intervencije državne instance za informisanje", priseća se Mjuriel Ano, generalna
sekretarka CDJ-a. „Ipak, dobro smo razmislili i naoružali se pozitivnim iskustvima naših
kolega iz inostranstva."

Belgijski savet čini dvadeset članova i njihovih zamenika: šest biraju udruženja novinara,
šest upravnici medijskih kompanija ili njihova udruženja, dva člana postavljaju glavni i
odgovorni urednici, a poslednjih šest su predstavnici relevantnih organizacija civilnog
društva. Savet je ovlašćen da izdaje mišljenja na sopstvenu inicijativu, kao i na zahtev
Vrhovnog audio-vizuelnog saveta (Conseil supérieur de l'audiovisuel - CSA) ili nekog
drugog administrativnog ili pravosudnog autoriteta.

Njegov glavni zadatak je da posreduje u slučajevima pritužbi fizičkih ili pravnih lica, uz
mogućnost da odbije da se izjasni u slučajevima koji se nalaze izvan njegovog polja
delovanja, da ponudi sporazumno rešenje ili da iznese zvanično mišljenje. U potonjem
slučaju, zvanično mišljenje mora biti objavljeno putem medija na koji se odnosi, na sajtu
CDJ-a i u njegovom godišnjem izveštaju.

1
 [Pick the date]

Savet je 2017. godine primio sto šesnaest pritužbi (70% od fizičkih lica), predložio četiri
medijacije i izneo četrdeset osam zvaničnih mišljenja. „CDJ je zadužen za sve medije,
bez obzira na to da li su oni u savetu", objašnjava Mjuriel Ano. „Oni koji nisu članovi
pozvani su da se priključe i da prate preporuke saveta. Ipak, mi nismo administrativni
organ i nemamo moć da namećemo bilo šta. Mediji se pridržavaju naših preporuka
dobrovoljno. Ukoliko neki medij nije član saveta, on nema obavezu da objavi naše
mišljenje. Ipak, drugi mediji se uglavnom ponude da to urade umesto njega...", dodaje uz
osmeh.

Nakon izveštavanja o napadima iz januara 2015. godine - koje je u slučaju određenih

kanala bilo neprestano - CDJ je razmotrio pitanje izveštavanja o situaciji u Francuskoj.
Desetog juna iste godine, on je usvojio preporuku koja je poslata svim redakcijama i svim
profesionalnim novinarima (2). „Kako izveštavati o događajima u Francuskoj? Da li je
trebalo na televiziji objaviti da se jedna osoba sakrila u štampariji koju su zaposele ubice
novinara časopisa Šarli ebdo ili da se druga sklonila u hladnjaču Iperkašea dok je Amedi
Kulibali na spratu iznad držao mušterije za taoce?", pita se Mjuriel Ano. „Sva ova pitanja
bila su tema rasprave i u Belgiji. Ubeđeni smo da je pripremni rad omogućio da se
izbegnu određene greške. Tako smo, nakon napada u Briselu, 22. marta 2016. godine,
dobili vrlo malo pritužbi na izveštavanje. Rasprava u CDJ-u omogućila nam je da
objavimo preporuke u kritičnom periodu i da podučimo profesiju pitanjima koja je nužno
postaviti a priori."

„U retrospektivi, možemo reći da belgijski CDJ dobro funkcioniše", procenjuje Adelin

Ulan, autorka politikološke naučne studije na ovu temu (3), koju sada vodi za
Organizaciju Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (Unesko), nakon što ju je
otpočela za Organizaciju za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS). Umesto da
zagovara usvajanje zakona protiv slobode štampe u Evropi, naročito u državama bivšeg
komunističkog bloka, OEBS promoviše drugačije mehanizme (4).

„Medijski saveti su najsavremeniji oblik samoregulacije", objašnjava nam ova

istraživačica. „Budući da ih u najvećoj meri sačinjavaju medijski profesionalci, oni mogu
biti nezavisni od političke vlasti. Ipak, teško je klasifikovati ih: svaki konkretni savet ima
jedinstveni karakter koji odgovara političkom, ekonomskom i medijskom kontekstu
države u kojoj operiše. Pored toga, samoregulacija je moguća onda kada već postoji
demokratska kontrola, napose ona koja garantuje slobodu govora i gde je moguće
okrenuti se pravosuđu u slučaju kršenja zakona (kleveta, uvrede, itd.)."

Bez reči o ekonomskim aspektima

Koje su to najefikasnije strukture koje mogu da definišu odgovornost novinara, i samim

time, da odrede okvire njihove slobode? U tom pogledu sučeljene su ne samo dve škole
misli već i dve pravosudne tradicije. Neki smatraju da su samo država i pravosuđe
sposobni da iznesu takvu procenu - u idealnom slučaju u interesu javnosti. Drugi smatraju
da bi instanca koja crpi legitimitet iz profesije bolje definisala konkretne odgovornosti
novinara prema javnosti, istovremeno odbijajući pokušaje države ili pravosuđa da ih
podvrgnu svojoj kontroli koja bi došla po cenu njihove nezavisnosti. U državama u

2
 [Pick the date]

kojima dominira potonji stav - širom Skandinavije i u anglosaksonskim zemljama -

sistem zasnovan na etičkim kodeksima i stvaranju mehanizama koji nadziru njihovo
poštovanje bio je veoma uspešan tokom druge polovine XX veka. On je konstantno
izvožen širom sveta, tako da je danas prisutan u većini evropskih zemalja.

Medijski saveti imaju četiri osobine: nezavisnost od države; izradu i usvajanje sistemskih
pravila za članove profesije; dobrovoljno učešće; izricanje moralnih sankcija u slučaju
nepoštovanja pravila, najčešće u vidu objavljivanja zvaničnog mišljenja. Ipak, ne
funkcionišu svi saveti na isti način. Ubedljiva većina je organizovana oko tri medijska
aktera: novinara, izdavača (vlasnika medija) i javnosti. Ipak, zastupljenost svake od ovih
grupa varira u zavisnosti od države: u Velikoj Britaniji novinari i novinarke dobili su
svoje predstavnike tek 2014. godine; u Azerbejdžanu, Bosni i Hercegovini i Ukrajini
izdavači i vlasnici nemaju pristup savetima; u Nemačkoj i Luksemburgu saveti ne
prihvataju predstavnike javnosti. Način na koji se biraju predstavnici korisnika, često na
brzinu ugurani u organizacije civilnog društva, njihova mogućnost da zaista predstavljaju
interese svih korisnika, kao i njihov uticaj u raspravama još uvek su otvorena pitanja.

Neki od najstarijih saveta odnose se samo na štampu, kao što je to slučaj u Švedskoj (čiji
savet je osnovan 1916. godine) i u Nemačkoj (1956). „Naš savet osnovan je pre sto dve
godine. U to doba informacije su stizale do javnosti jedino kroz štampu", objašnjava
Šveđanin Ola Sigvardson, predsednik najstarije medijske regulatorne organizacije na
svetu. „Ipak, mi smo počeli da sarađujemo sa celokupnom profesijom kako bismo
obuhvatili sve medije, uključujući i kanale javnog servisa, do 2020. ili 2021. godine."
Tokom Prvog svetskog rata, određena izdanja korišćena su kao propagandni instrumenti
različitih zaraćenih strana, što je znatno ugrozilo reputaciju švedskih novinara. Ta praksa
je ukazala na potrebu za profesionalizacijom novinarstva kako bi se sačuvala njegova
nezavisnost od političke moći i tržišta. Od početka, švedski savet bio je forum za
pregovore između novinara i izdavača, zavetovan da će braniti čast i ulogu novinarstva.
Korak po korak, sistem se razvio tako da omogućuje javnosti da ulaže pritužbe.

Broj pritužbi znatno varira od države do države, ali on nije nužno precizan indikator
kvaliteta medija. U proseku, u Velikoj Britaniji zabeleži se 3.500 pritužbi godišnje, u
Švedskoj 500, u Nemačkoj 400, a u Holandiji 80. Te razlike rezultat su ne samo različite
veličine stanovništva već i pravila koja određuju uslove za podnošenje pritužbi. Određeni
saveti u evropskim državama ne priznaju pritužbe osim u slučaju kada je lice koje ih
podnosi lično pogođeno medijskim izveštavanjem. Drugi saveti - uključujući one u
Nemačkoj, francuskom delu Belgije i Švajcarskoj - primaju pritužbe od svih građana i
građanki.

U Kvebeku, generalna sekretarka saveta koji postoji od 1970-ih godina, Karolin Loše,
kaže da je on primio 735 pritužbi prošle godine. „Mi se još uvek pozivamo na OEBS-ov
priručnik za samoregulaciju kako bismo objasnili našu ulogu u društvu. Bitna je
zastupljenost svih aktera koji imaju veze sa profesijom. Iako je ponekad teško ostvariti
ravnotežu, i iako saradnja sa izdavačima ima uspone i padove, mi se u tu borbu upuštamo
radi kvaliteta informacija."

3
 [Pick the date]

„Gde god da postoji sistem samoregulacije, situacija je bolja i za novinare i za javnost",

potvrdila je Adelin Ulan. Ipak, kritičari ovakvog pristupa su besni. Neki među njima
napadaju korporatizam profesije kojoj je bitnije da brani sopstvene interese nego širi
interes društva. Drugi, delom, smatraju da bi poštovanje etičkih principa trebalo da zavisi
od konkretne situacije, počevši od ekonomskog i političkog konteksta u svakoj zasebnoj
državi. Na primer, medijski saveti nemaju načina da značajnije utiču na koncentraciju
medija, kupovinu kvalitetnih izdanja od strane milijardera koji žele da povećaju sopstveni
uticaj, budžetska ograničenja zbog kojih se smanjuju sredstva za istraživanja,
prekarizaciju ili uticaj prihoda od oglašavanja na ukupne prihode medija... Uprkos svojoj
dugoj tradiciji, savet u Britaniji se našao nemoćnim da spreči ekscese tabloida, što je
2011. godine najbolje ilustrovao skandal News of the World - nedeljnika u vlasništvu
Ruperta Merdoka, koji je platio prisluškivanje poznatih osoba, kao i onih uključenih u
priče koje je objavljivao (5).

Dve hiljade desete godine, predstavnica OEBS-a za slobodu medija Dunja Mijatović
podsetila je da mediji svoje odgovornosti mogu da obavljaju otvoreno samo u slobodnom
okruženju. Ona je upozorila na autoritarna skretanja uočena u brojnim zemljama
centralne i istočne Evrope: „Uočava se sve veća tendencija određenih vlada da
podržavaju koncept autoregulacije kako bi ograničile slobodu medija u svojim zemljama
ili, još suptilnije, da predlažu usvajanje zakona o medijima. Zloupotrebljavajući koncept
samoregulacije, određene vlade pokušavaju da ga pretvore u jednu vrstu autocenzure.
Zbog toga moram da naglasim da etički propisi moraju biti usvojeni isključivo od strane
profesionalaca, te da organi samoregulacije ne smeju da uključuju predstavnike vlasti.
Dobrovoljno pristupanje sistemu jedan je od ključnih principa medijske samoregulacije.
(...) Uloga međunarodnih organizacija leži u tome da pružaju pomoć i stručne savete,
ništa više. Uloga vlade je da podrži te napore." (6)

Pravo na kvalitetno informisanje

U najvećem broju slučajeva, saveti se ograničavaju na odbranu interesa javnosti u sukobu

između podnosilaca pritužbi i medija na račun čijeg rada su one upućene, što se u praksi
prevodi u razmatranje, usvajanje ili odbacivanje pritužbe, i objavljivanje zvaničnog
mišljenja. Pošto se iznose a posteriori, njihova zvanična mišljenja pre imaju karakter
ukora nego sankcije i ne nose sa sobom obavezu novčane nadoknade. Najveći broj saveta
smatra da je njihov glavni zadatak da brane pravo javnosti na kvalitetno informisanje, ali
i pravo na privatnost i reputaciju pojedinca, što su dva cilja koja često nije lako pomiriti:
„Dovoljno je analizirati sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava ŠEuropean Court
for Human Rights - ECHRĆ da bi se videlo da individualna sloboda često stoji u sukobu
sa slobodom novinara da izveštavaju, i da je na sudijama bilo da pronađu pravednu
ravnotežu između ta dva aspekta", objašnjava Adelin Ulan. „Izgledno je da je jednom
nezavisnom sudu lakše da garantuje održavanje te ravnoteže, nego grupi medijskih
profesionalaca koji mogu biti pristrasni prema novinarima." Pored toga, moguće je da
saveti neće raspravljati o temama koje su nevidljive za korisnike, poput posrednog uticaja
oglašivača ili pitanja potkupljivanja medija od strane aktera koji organizuju novinarske
ekskurzije ili šalju poklone redakcijama.

4
 [Pick the date]

U Holandiji, određeni članovi saveta zapretili su da će se povući sa svojih pozicija,

zabrinuti zbog toga što se u holandskom pravosudnom sistemu odluke saveta mogu lako
okrenuti protiv njih samih. Taj problem javlja se i na evropskom nivou. U sve većem
broju slučajeva, ECHR morao je da presuđuje da li su pojedinačni novinari prekršili
etički kodeks, pre svega Minhensku povelju (7), dokument koji priznaju svi evropski
novinarski sindikati. ECHR je takođe imao slučajeve žalbi na odluke koje su donosili
medijski saveti. Takav odnos stavlja svu odgovornost na savete, iako sud ima konačnu
reč.

„Ponavljam, regulacija medija ide podruku sa državnom regulacijom, odnosno pravnim

okvirima za njihovo delovanje. Medijski savet može da bude način da se izbegne sudski
proces", zaključuje Adelin Ulan. „Ako se na kraju treba okrenuti sudu, to znači da za tako
nešto ima potrebe i, ukoliko do presude dođe, u demokratiji je pravo isto za svakoga -
novinare i one koji to nisu." Kao jednostavna brana protiv zloupotrebe medija i telo koje
osluškuje zahteve javnosti, medijski saveti ne treba da budu odgovor na sve probleme sa
medijima.

ANTONI BELONŽE je generalni sekretar Međunarodne federacije novinara (MFN). Osnovana 1926.
godine u Parizu, sa sedištem u Briselu od 1952, MFN okuplja 600.00 0 novinara i novinarki u 146
država.