ZAŠTO SUMNJAMO U SEBE : "SVI IMAMO TAJ ZVOCAVI GLAS

KOJI TVRDI DA ĆEMO PROPASTI"

Prosečnom detetu dok odrasta kažu "ne" 148.000 puta, dok dete koje raste u domu punom
ljubavi i podrške čuje "ne" 50.000 do 100.000 puta. I to samo od onih koji ga vole

Foto: Profimedia

Znao sam da moj govor neće valjati ništa. Nije to bila neka nejasna slutnja o slabo
mogućoj katastrofi. Video sam to kako se veliki dan bližio, budio sam se usred noći i
zamišljao sebe kako podbacujem na pozornici pred brojnim ljudima. Nisam želeo da
održim taj govor. Niko nije naročito želeo da ga čuje. To nije bio jedan od onih govora
kada svako navija za govornika, kad je svako spreman na smeh, kad su svi na njegovoj
strani. Neću biti ničiji kum. Tamo neće biti prijateljskih lica. Neće biti topline. Ovo je
bilo hladnokrvno poslovno predstavljanje knjige koju sam napisao sa Džordžom
Majklom. Iznajmljena sala privatnog kluba "Graučo" te večeri biće puna ljudi u odelima
koji su uložili veliki novac u knjigu i jedva čekaju retku priliku da uživo upoznaju mladu
 [Pick the date]

superzvezdu. Neko je morao da održi govor. A to svakako neće biti Džordž. Njegov
zadatak je bio da šarmira ljude u odelima. Teret nadahnjujućeg govora pao je na mene. I
ja sam video - potpuno jasno - koliko ću biti rđav.

Tako je i bilo.

Izgubio sam tok misli. Znojio sam se i zamuckivao. Šale su ginule kotrljajući se s mojih
drhtavih usana. Učeni uvidi u Džordžovu slavu zvučali su kao olovni šabloni. U jednom
trenutku ojađenosti podigao sam glavu i video Džordža kako se trza od sažaljenja i zatim
skreće pogled. Trideset godina kasnije i dalje ga vidim kako skreće pogled.

Te crne noći prvi put sam govorio u javnosti, a kako nisam imao ni trunke iskustva u toj
vrsti društvenih obaveza, izgrešio sam.

Otkucao sam svaku reč svog govora, što je uvek pečat sigurne smrti. Dozvolio sam da mi
to veče postane previše važno - bila je to samo sala puna ljudi u odelima i bez obzira na
to koliko će govor biti loš, to ne bi pokvarilo moj odnos s Džordžom. No, najveća greška
bila mi je to što sam zamišljao sebe kako propadam.

Jer zapisano je: ako misliš da možeš, onda si u pravu. A ako misliš da ne možeš, onda si
još više u pravu.

Svaki iole dobar psihijatar reći će nam da svi mi živimo iza zida negativnih reči o samima
sebi. Duboko u sebi svi imamo taj zvocavi samouništavajući glas - našeg najgoreg
neprijatelja - koji tvrdi da ćemo propasti. Kad ustanemo da održimo govor. Kad priđemo
lepoj ženi u baru. Kad idemo na razgovor za posao.

Iskustvo je važno - koliko puta ste bili na razgovoru za posao koji zbilja želite, koliko
puta ste prilazili lepim ženama u baru, koliko govora pred nezgodnom publikom ste
održali - ali nije ni izbliza važno kao pozitivan stav o sebi, kao unutrašnji dijalog koji
vodimo sa sobom, kao onaj tajni glas koji odlučuje hoćemo li uspeti ili omanuti.

Kad je Henri Ford rekao: "Bilo da verujete da nešto možete ili ne, uvek ste u pravu",
mislio je na nešto više od moći pozitivnog razmišljanja. Ford je, dopunjujući Vergilijevo:
"Possunt quia posse videntur", odnosno: "Uspeće oni koji veruju da to mogu", govorio o
moći negativnog razmišljanja. Znao je da je um beskrajno sposoban da ubedi sebe u
neuspeh.

Razgovor sa samim sobom je direktan prenos našeg života koji šaljemo sami sebi. Kao i
disanje, on nikad ne prestaje. Kao i kad je reč o disanju, najbolje ga primećujemo kad
iskoračimo iz bezbedne zone i posegnemo za nečim što ne zaslužujemo sasvim: za
ženom, za blistavom karijerom.

Čitava jedna industrija pomaže nam da se odbranimo od negativnog razmišljanja o sebi.

Psihijatri, neurolozi i životni treneri nude da nas nauče mentalnim veštinama, unutrašnjoj
komunikaciji, pozitivnim rečima o sebi. Postoje i knjige o oblikovanju svesti koje

1
 [Pick the date]

preporučuju velika imena. Paradoks šimpanze dr Stiva Pitersa na koricama ima citat ser
Krisa Hoja:

"Program uma koji mi je pomogao da osvojim olimpijska zlata." Kako to da ne shvatimo

ozbiljno? Sredite to u glavi i osvojićete medalju na olimpijadi. No, nije dovoljno da
kažemo sebi da ćemo pobediti, da ćemo razbiti slušaoce svojim govorom, da će se
smejati, da ćemo ih dirnuti do suza, da će nas obožavati. Ili da će se žena za šankom
zaljubiti u nas čim nas pogleda u oči. I da posao snova čeka samo nas. Nije dovoljno
samo da sebi to govorimo. Duboko u sebi moramo u to i da verujemo.

Kad je Endi Mari izgubio oba seta od Žila Simona u Roterdamu 2015, jedan holandski
novinar pronašao je njegove beleške na terenu i objavio ih na Tviteru.

Beleške su bile mešavina samopodsticanja ("Budi dobar prema sebi", "Daj sve od sebe") i
taktičkih saveta ("Osvajaj poene na svoj servis", "Drži se osnovne linije koliko god
možeš").

Bio je to uvid u unutrašnji dijalog vrhunskog sportiste. No, Mari je izgubio oba seta.
Prema tome, da li su beleške pomogle?

"Vaš uspeh ili neuspeh zavisiće od toga kako ste programirani - šta prihvatate od drugih i
šta kažete kad govorite samom sebi", napisao je dr Šad Helmsteter u svom bestseleru Šta
reći u razgovoru sa samim sobom. "Programiranje stvara veru, iz vere nastaje stav, stav
rađa osećanja, osećanja određuju dela, a dela donose rezultate. Prema tome, svaki naš
stav, dobar ili loš, prirodni je rezultat prethodnog programiranja."

U vreme kad su pronađene Marijeve beleške, Škot se mučio da se vrati u pristojnu formu
posle operacije leđa i neuspešnih nastupa 2014. Manje od godinu i po posle poraza od
Simona, Mari je po drugi put osvojio Vimbldon i postao najuspešniji britanski teniser još
od vremena Freda Perija.

Što nam govori da ugrađivanje vere u sebe nije čarolija.

I da ipak deluje.

"Smatram da je devet desetina boksa psihologija", rekao je mladi Majk Tajson. "Telesna
strana ima vrlo malo veze s njim."

Nema sportiste koji je tako zastrašivao protivnike kao Gvozdeni Majk. Nijedan bokser
nije izazivao drhtavi strah kao on. Nijedan sportista nikad nije uspevao tako da zbriše
protivnike još pre početka nadmetanja.

"Većina protivnika se naprosto uplašila", rekao je Tajson. "Izgubili su meč još pre prvog
udarca."

2
 [Pick the date]

No, čak i najveći nasilnici dožive poraz kad naiđu na nekoga ko veruje da ih može
pobediti.

Prva tri boksera koji su porazili Majka Tajsona - Baster Daglas 1990, Ivander Holifild
1996. i 1997. i Lenoks Luis 2002 - razmišljali su isto. Nisu zamišljali kako ih Tajson
zastrašuje do krvavog poraza, nego su zamišljali sebe kako ga prebijaju kao mačku.
"Nisam razmišljao da me Tajson udara", rekao je Holifild. "Trudio sam se da ja udarim
njega."

"Karijera ljudoždera ringa je jednosmerna ulica na čijem kraju je strma litica", napisao je
Hju Mekilvani.

No, prvo moramo ukloniti ono negativno i usredsrediti se na ono pozitivno. Ako želite da
imate ikakve izglede protiv nasilnika, morate da verujete.

Stiv Piters bio je dvanaest godina psihijatar u zatvorenoj bolnici Rampton i radio je s
pacijentima koji pate od teških poremećaja ličnosti.

Sada je Piters najuspešniji svetski mehaničar uma vrhunskih sportista i stalni psihijatar
britanskog biciklističkog tima. Opšte je poznat kao "čovek iza medalja". Viktorija
Pendlton nazvala ga je najvažnijom osobom u njenoj karijeri.

U svojoj knjizi Paradoks šimpanze Piters piše o tome kako sabotiramo sopstvenu sreću i
uspeh mislima i osećanjima kojima škodimo sami sebi. "Šimpanza" je Pitersov naziv za
emotivnu, iracionalnu, preplašenu i nesigurnu stranu naše psihe, za demona koji ponavlja:
"Ne, ne možeš."

"Kad sam oslobodio svog ogromnog šimpanzu, počeo sam da razmišljam pesimistički",
kaže Hoj. "Obuzela me je strepnja, razmišljao sam o najgorem ishodu, o sudarima i
greškama."

Ali šta Piters tačno radi sa sportistima kao što su Hoj, Pendltonova i ser Bredli Vigins
koji su osvojili hrpe olimpijskih medalja?

"Nema recepta", kaže on. "Radim s pojedinačnim umovima koji me mogu odvesti bilo
kuda. Moram dobro da upoznam osobu, da je pitam šta želi i zašto to ne može da ostvari.
Svako ima jedinstvena uverenja i ponašanja koja ga osujećuju."

No, i podsticajno razmišljanje ima svoje granice. Ne možemo svi da osvojimo Vimbldon
ili olimpijsko zlato, da budemo prvi na listi bestselera ili da odemo kući s najlepšom
ženom. Čudo samopodsticanja je ograničeno. Pozitivne reči možda nam neće ostvariti
najveće snove, ali će nas sprečiti da sabotiramo uspeh i sreću koje zaslužujemo.

Sve teorije o samopodsticanju liče na opremu iz teretane - njihova vrednost zavisi od toga
da li je koristite da biste ojačali ili vam skuplja prašinu na tavanu.

3
 [Pick the date]

Ali muškarci najzad shvataju da su mentalne veštine važnije za zdravlje, sreću i uspeh od
telesne spreme. Samopodsticajne reči su sklekovi za podsvest, trbušnjaci za um, tegovi za
oluju u glavi. Vaše teško stečeno mišićavo telo ne vredi ništa ako su vam mentalne
veštine slabe i mlitave.

Najzad, mentalne veštine su odgovornost za ono što govorimo sami sebi i odgovorne su
za uspeh ili poraz.

"Samopodsticanje nije samozavaravanje", piše dr Gregori Janc, stručnjak za mentalno

zdravlje i autor trideset pet knjiga o samopomoći. "Tu nije reč o mentalnom pregledu
okolnosti očima koje vide samo ono što žele. Samopodsticanje je prepoznavanje istine o
situacijama i o samom sebi. Primena samopodsticanja je postupak koji vam omogućava
da otkrijete nevidljivi optimizam, nadu i radost u svakoj situaciji."

Na kraju krajeva, svako je sam sebi terapeut i svoj najvatreniji obožavalac. Ili nije. Večni
zaključak glasi da šta god kažemo sebi i u šta god ubedimo sebe postaje istina i ostvaruje
se.

Čitav život provodimo jureći sudbinu koju zaslužujemo, a svet nam govori da su naši
snovi preveliki, naše veštine preslabe, naši suparnici prejaki, a naša volja nedovoljno
jaka.

"Verujemo u ono u šta smo programirani da verujemo", piše Helmsteter ponavljajući

odeljak iz prve knjige o samopomoći, iz Biblije: "Jer je isti kao onaj koji je proračunat u
duši."

Helmsteter procenjuje da prosečnom detetu dok odrasta kažu "ne" 148.000 puta, dok dete
koje raste u domu punom ljubavi i podrške čuje "ne" 50.000 do 100.000 puta. I to samo
od onih koji ga vole.

Svi mi stojimo pred zidom negativnosti, sumnje u sebe i slabog samopouzdanja koji
moramo da preskočimo kako bismo stigli do suncem okupanih vrhova. Svet nam otkako
prohodamo govori da nismo dovoljno dobri.

Zašto bismo sami sebe kljukali tim istim otrovom?