edeljnik

MILAN LOJANICA: U SRBIJI JE PET MILIONA NELEGALNO

PODIGNUTIH OBJEKATA , SKORO ISTO KOLIKO I
STANOVNIKA
Arhitektura i urbanizam, uostalom kao i mnogo šta drugo, što nas okružuje, nije naš izbor
nego sudbina. A da li ste tu "sudbu kletu" mogli izbeći ili bar ublažiti? Teoretski naravno da
jeste. Ali niste! Ko je kriv? Uvek kažemo - pa "oni". A ima li i vaše krivice? Pa naravno da
ima. I šta ćemo sad? Da se ubijemo? Ne, to je previše, a i za to bi trebalo mnogo hrabrosti,
oštro poručuje akademik Milan Lojanica u intervjuu Nedeljniku

Razgovarao Nenad Čaluković

Datum: 07/12/2018

Foto: Igor Pavićević

 [Pick the date]

Neko bi mogao da kaže da je srećna zemlja u kojoj je arhitektura već dugo glavna tema.
Od izložbe jugoslovenske "betonske utopije" u njujorškom MoMA, preko sećanja na
međuratnu modernu Beograda - u kojoj je učestvovao Nedeljnik - do, naravno, maltene
svakodnevnih vesti o novim spomenicima, novim zgradama, novim naseljima, novim
jarbolima koje (ne) pristaju Beogradu. Akademik Milan Lojanica, verovatno najveći živi
srpski arhitekta, o svemu tome je otvoreno govorio u intervjuu za koji smo se, i on i mi,
spremali mesecima, da bismo ga na kraju uradili baš na Svetski dan arhitekture, 1.
oktobra.

Kako biste opisali srpsku arhitekturu? Koje su to njene ključne karakteristike?

Ako izuzmete istorijsku arhitekturu narodnog regionalnog graditeljstva, srpska

arhitektura ili bolje arhitektura u Srbiji započinje modernizacijom zemlje tokom druge
polovine XIX veka. Najpre delovanjem nekoliko po svetu učenih Srba i po pozivu, preko
Vojvodine, dovedenih stranaca, a potom i u zemlji na Liceju školovanih "indžilira"
obučenih uređenju naselja i "načertaniju" kuća u akademskim stilovima. Kasnije, opet uz
presudne kontakte sa svetom, u periodu između dva rata, javila se kod nas arhitektura
rane moderne, potom pedesetih prošlog veka, široko rasprostranjena arhitektura
internacionalnog stila i najzad - post i trans moderna, pa sve do današnje arhitekture koja
uopšteno slovi kao - pluralistička. Za sve te periode karakteristično je oslanjanje na
preuzeta univerzalna graditeljska saznanja i proverena iskustva, ali uvek sa izraženim
otporom prema praksi doslovne primene receptora. Mogli bismo reći da je osobeni znak
srpske arhitekture ili arhitekture u Srbiji kroz vreme, stalna težnja da se bude u korak sa
svetom, ali uvek sa izraženom radoznalošću i otklonom od čvrstih pravila i modalistike.
U korak sa svetom, ali sa inicijativama koje obeležava težnja ka ličnoj slobodi, sa
značajnim udelom temperamenta i kreativnosti. To jednako važi za rodonačelnike naše
arhitektonske i urbanističke kulture, njihove sledbenike, nastavljače, pa usuđujem se da
kažem i naše savremenike.

Ko su bili promoteri takve slike kroz istoriju? I, ako se može govoriti o autorskoj
slobodi, da li je uvek bilo jednostavno do nje doći?

Plejada monumentalnih ličnosti! Za ovu priliku samo po nekoliko imena iz epohe: među
rodonačelnicima Atanasije Nikolić, Mihailo Valtrović i Emilijan Josimović pokrenuli su
arhitektonsko obrazovanje u nas i zasnovali alfabet urbane kulture - ulične regulacije,
parkovi, drvoredi, pozicije gradskih palata... Da podsetim, prve monumentalne zgrade
ostavili su nam Jan Navole (Kapetan Mišino zdanje), Aleksandar Bugarski (Narodno
pozorište), Andra Stevanović i Nikola Nestorović (Narodni muzej i zgradu Beogradske
zadruge), Jovan Ilkić (Narodnu skupštinu i hotel „Moskva"). Tu su i Viktor Azriel,
Konstantin Jovanović, Titelbah i drugi, svi oslonjeni na iskustva evropskog klasicizma,
neorenesanse i neobaroka sa jakim ličnim udelom u interpretaciji primesa akademskog
dekorativizma i secesije. Sve zajedno, jedna transnacionalna orijentacija sa autentičnim

1
 [Pick the date]

personalitetom. Slično je i u međuratnom periodu sa još živim eklekticizmom

Baumgartena i Krasnova (zgrade ministarstava) u monumentalnom ruskom klasicizmu,
dok Momir Korunović (ministarstvo pošta i telegrafa) eksperimentiše u duhu nacionalnog
romantizma. Uporedo s tim nagli zaokret donosi grupa arhitekata moderne orijentacije sa
Milanom Zlokovićem (Dečja klinika u Tiršovoj), Branislav Kojić (više stambenih
zgrada), potom Dragiša Brašovan (Banovina u Novom Sadu i dr.), i niz drugih lučonoša
ideja rane moderne i njenih derivata kod nas (videti izložbu „Moderna Beograda").

Mi mislimo da je sve preko plota bolje, makar bilo drek, uboga konfekcija. Zamislite kad
bi u zdravstvu, školstvu, kulturi, drugim delatnostima sve prepustili strancima. Zar to ne
bi bila porazna intelektualna kolonizacija? A onda, do potpune kolonizacije još samo
nedostaju stranci i u policiji, vojsci i zašto onda ne i u državnoj upravi? Pa zar da to bude
bez otpora?

U periodu posle Drugog svetskog rata blesnuće ime Nikole Dobrovića, praktičara,
teoretičara, urbaniste, profesora gorljivog protagoniste i beskompromisnog borca za
modernu (zgrade Generalštaba u Nemanjinoj), a pedesetih godina na delu je široka, bez
izuzetka orijentacija na internacionalni moderni arhitektonski jezik u Srbiji. Istaknuti
predstavnici te orijentacije ostavili su iza sebe dela veoma visoke vrednosti. Milorad
Pantović (Beogradski sajam) postigao je najviši domet u oblikovanju makroprostornih
nosećih struktura, Aleksej Brkić i Mihailo Mitrović (zgrade Socijalnog osiguranja, kule
Geneks i mnoge druge) prave uspešne sinteze arhitekture i likovnih umetnosti. Bogdan
Bogdanović (Jasenovac i drugi spomenici) sa poetičnim prepletima univerzalnih simbola.
Ivan Antić i Ivanka Raspopović (Muzej moderne umetnosti na Ušću i Muzej u
Šumaricama) dostižu do prefinjenih oblika geometrijskih kristala. Potom, sledi još jedan
poletni period - sedma i osma decenija pred kraj veka. Na delu je profesionalizam
visokog dometa. Beogradska arhitektonska škola ima lidersku ulogu u regionu, naročito u
oblasti urbanizma i stanovanja. Da ne pominjem niz imena i njihove pojedinačne zasluge.
Upravo je u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku izložba "Arhitektura u Jugoslaviji u
periodu 1948-1980" koja ubedljivo pokazuje domete naše arhitekture, njenu prestižnu
ulogu i njenu inventivnost u prevazilaženju dogmi i oslobađanju od moćnih uticaja, pa i
onih idejnih i ideoloških uticaja i sa istoka i sa zapada.

Razume se, do te "slobode" nije bilo baš lako doći. Arhitektura je mnogostruko
uslovljena i duboko kontekstualna, dakle, po prirodi neslobodna, i to na društvenom,
tehničkom, ekonomskom, pa i na estetskom planu. Uvreženo je mišljenje da arhitekta o
svemu odlučuje i kad je dobro, još više kada nije dobro. Ali nije tako. Mnogo je subjekata
u lancu, od kojih rezultat zavisi. Treba se probiti do poželjnog ishoda. No utoliko su
proboji značajniji i vredniji.

2
 [Pick the date]

Bili ste učesnik u velikom delu tih događaja, dobili mnoge nagrade i priznanja. Šta
vam je od toga najdraže? I sa kojim izazovima ste se susretali?

Generacija arhitekata kojoj i sam pripadam već na početku svoje profesionalne aktivnosti
- još šezdesetih godina - bila je suočena sa slabljenjem autoriteta moderne na čijim smo
idealima bili tek odškolovani. Već iscrpljena šematizmom i uprošćavanjem modela i
stereotipa, moderna je gubila i svoja teorijska uporišta. Kompromitacija paradigme
pokazala se najpre na planu zahuktale stambene izgradnje gde se menjao tip zadataka,
tematska problematika, način rada. Vreme je tražilo nešto novo, novu paradigmu. Naruku
nam je išao momenat regionalnog i šireg otvaranja zemlje i druge okolnosti. Na mnogim
jugoslovenskim i međunarodnim konkursima ponudili smo niz novina na teorijskom,
konceptualnom, funkcionalno-tehničkom i likovnom planu. Možda je u svemu bila
najznačajnija uloga projekta kojim smo predstavljali Jugoslaviju i pobedili na
međunarodnom konkursu za Goslav, grad model od 100.000 stanovnika u blizini
Varšave. Suština projekta bila je u opozicionom stavu naspram do tada rasprostranjene
teze o arhitekturi kao mašini za stanovanje. Bila je to jedna od prvih većih afirmacija naše
arhitektonske škole na međunarodnom planu.

Kome su arhitekti uopšte potrebni kad investitor sve sam najbolje zna? A statistika
pokazuje da je samo pet odsto arhitekata uopšte u prilici da se kreativno bavi svojim
poslom

Druga je došla sa Blokom 19a, na Novom Beogradu, gde je odstupljeno od geometrijskog

novobeogradskog šematizma povlačenjem kuća od ivičnih saobraćajnica u ekološki
najvredniju zonu bloka, a u arhitektonskom jeziku smo prvi put na Novom Beogradu
primenili reminiscenciju na narodnu arhitekturu - udvojeni prozor i kosi krov. Taj
projekat je edicija Antoni Kraft u Cirihu publikovala u registru najboljih projekata sveta u
1985. godini.

Vi ste još krajem osamdesetih u SANU bili na čelu projekta koji se bavio pitanjima
budućnosti beogradskog savskog priobalja, dakle išli ste u susret onome što će tek
doći sa "Beogradom na vodi". Šta se desilo? Od kakvog je to uticaja bilo na potonji
projekt na koji ste u samom njegovom povoju 2014. sa timom iz SANU ustanovili
čak 22 stranice primedaba i konstatovali, ako se ne usvoje, da će „Beograd na vodi"
razoriti - baciti u zaleđe ceo istorijski Beograd, a sam ostati izolovano ostrvo u
centru prestonice, teško pristupačno, i jedva prohodno uz još sijaset drugih
problema. U kojoj meri su prihvaćene te vaše sugestije? I jeste li uopšte očekivali da
vas neko posluša?

3
 [Pick the date]

Transformacija neuslovno korišćenog prostora savskog priobalja - železnička postrojenja

i ostalo - u novo gradsko središte koje povezuje, integriše gradske strukture s desne i leve
obale Save u jedinstvenu celinu, oduvek je bila u fokusu pitanja urbane budućnosti
Beograda. SANU je u tu temu bila uključena u više prilika, između ostalog i projektom
koji pominjete, a u kome je sudelovalo oko teme okupljeno više od stotinak stručnjaka iz
različitih disciplina. Nažalost, ratne devedesete, a potom i dvehiljadite godine pa sve do
danas, ovaj su projekat ostavile duboko u bunkeru, van šanse i van "političke volje", pre
svega, zato što je taj prostor ovim projektom gledan u sklopu celine urbane
transformacije Beograda, a ne separatno i što je težišno bio orijentisan na pitanje
harmonizacije odnosa između čoveka i grada a ne isključivo na tržišno ili politički
profitarne efekte. Razvoj događaja je, međutim, pokazao da ovo dragoceno mesto postaje
poligon izgradnje gigantskih struktura pozicioniranih i modelovanih van koordinacije sa
celinom. Propao je nažalost pokušaj Akademije da se umeša u proces dostavljanjem
iscrpnih konkretnih primedaba i sugestija koje su se ticale - koncepcijskih, socijalnih,
ekonomskih, tehničkih, kulturnih, urbanističko-prostornih i drugih elemenata projekta,
iako dat bez imalo profesionalne arogancije ili bilo kakvih političkih implikacija -
isključivo dijagnostika sa preporukom šta uraditi da se spase, ispravi što se spasti može, a
moglo se tada ponešto i ispraviti, ovaj dokument je ignorisan. Osim što su na primedbu o
nedovoljnosti javnog prostora uz reku na obaloutvrdu ukačili mestimičma konzolna
proširenja, razume se, bez povlačenja građevinskih linija od obale i bez smanjenja
spratnosti zgrada.

Kod nas nije reč o crnim arhitektonskim tačkama, nego crnim poljima

Dabome, očekivali smo da će nas čuti i bar u nečemu poslušati, nismo to radili samo radi
pranja savesti. Ali ništa nisu usvojili, čak je ovaj dokument ocenjen, skoro žigosan, kao
neprijateljski gest, eto došao iz nerodoljubivih pobuda. Tako je put u realizaciju projekta
sa apsolutnom zaštitom isključivo investitorove volje bio otvoren. Sve zajedno to je priča
o delovanju nekih moćnih poluvidljivih i nevidljivih sila i okolnosti koje nam nisu bile
naklonjene. Šta reći? Globalizacija, monopoli, finansijske opresije. Ako je tačno
Konradovo - urbani sociolog Džefri Konrad - upozorenje da sudbinu našeg životnog
prostora određuje politika i ekonomija, a istorija to potvrđuje, onda smo svedoci iskustva
u razmeri kakvu do sada nismo videli.

Nažalost, arhitektura i urbanizam, uostalom kao i mnogo šta drugo što nas okružuje, nije
naš izbor nego sudbina. Priča o nenaklonjenim okolnostima preslikava se iz mnogo širih
društvenih sfera. Možda čak iz same prirode u kojoj, osim predvidivosti i harmonije, u
mnogo čemu deluje sticaj okolnosti koje ruše sve pred sobom. Kao vihor, kao oluja. Kao
"Oluja" ili "(Ne)milosrdni anđeo", ili ova sveopšta rijalitizacija Srbije. A da li ste tu
"sudbu kletu" mogli izbeći ili bar ublažiti? Teoretski naravno da jeste. Ali niste! Ko je
kriv? Uvek kažemo - pa "oni". A ima li i vaše krivice? Pa naravno da ima. I šta ćemo
sad? Da se ubijemo? Ne, to je previše, a i za to bi trebalo mnogo hrabrosti. Bolje je

4
 [Pick the date]

samosažaljevanje, kukumavčenje? Nije nam strano ni prosjačenje, ono - nemoj sve njima,
daj nama malo! A kada ništa ne pomaže, ostaje nam, šta drugo nego - omiljeni nam
trijumfalizam u porazu.

Dobro, šalite se na naš sopstveni račun, ali mnogim vašim kolegama i delu šire
javnosti nije do šale, potpuno su očajni? Ni sa nekim kolegama u toj kritici niste
saglasni?

Naravno, tome je mnogo razloga. Povređenost stručnjaka i zabrinutost javnosti je velika.

Ne bih da ovde ponavljam ono što je već mnogo puta rečeno, ali činjenica je da je ovaj
"poklon-projekat" uprkos pravilu "čuvaj se Danajaca koji ti poklone donose", potpuno
pogazio sva pravila regulativom i dobrim običajima ustanovljenog ponašanja. Nema
primera grublje diskriminacije domaćih stručnjaka i domaće pameti i njihovog učešća na
poslovima takvog obima i takvog značaja za našu sredinu. Uvek je pravdanje da
"sporazum sa investitorom nalaže... itd." Pa to je onda užasno slabo ispregovaran
sporazum, baš po onoj šemi "njima sve - nama ništa", bez obzira na posledice za koje na
kraju niko ne odgovara. Kažu - pa eto naši stručnjaci imaju priliku da razrađuju projekte
koje su svetske firme kreirale! Kakva ksenofilija, sve preko plota je bolje makar bilo
drek, uboga konfekcija. Gde je borba za kvalitet, javno nadmetanje, učešće naših
ekspertnih poznavalaca problema, gde je prostor za zbunjeni i dezorijentisani stručni
podmladak, za iskustvo i iskušenje njihove kreativnosti? Zamislite druge oblasti i
delatnosti sa tako silnom infiltracijom pridošlica i suspenzacijom sopstvenih delatnika.
Zamislite kad bi u zdravstvu, školstvu, kulturi, drugim delatnostima sve prepustili
strancima. Zar to ne bi bila porazna intelektualna kolonizacija? A onda, do potpune
kolonizacije još samo nedostaju stranci i u policiji, vojsci i zašto onda ne i u državnoj
upravi? Pa zar da to bude bez otpora?

U Srbiji je pet miliona nelegalno podignutih objekata! Skoro isto koliko i stanovnika!
Razume se, pojava ne datira od juče, ali procesom tranzicije društvenog vlasništva javni
interes i javni prostor hendikepiran je pravilom bezobzirne sebičnosti i grabeži

Što se tiče pomenutog neslaganja sa istaknutim "otporašima", to nije zato što oni u suštini
nisu u pravu nego zato što se razlikujemo u viđenju raspleta. Ja ne volim kad se u
profesionalna pitanja suviše meša politika. Mene interesuje u prvom redu struka. Blisko
mi je uviđanje da se treba baviti onim što najbolje znaš. Arhitektura je ipak samo
nadgradnja. Mnogi arhitekti su previše umišljeni i gordi, a i dosta sveta misli da je štošta
u njihovim rukama. Nije baš tako. Arhitekta tek kao jedan od učesnika u procesu najviše
što može jeste da deluje korektivno, i to u povoljnim okolnostima. Istina je, međutim, da
najpre treba doći do tih povoljnih okolnosti.

5
 [Pick the date]

Koje su još "crne tačke" u Beogradu, Srbiji? I kako gledate na građevine koje se,
utisak je, svuda podižu bez ikakvog reda ili poštovanja propisa?

To je pravo, dramatično pitanje! Pomenuti „Beograd na vodi" je samo uglancani,

ispolirani vrh ledenog brega. Nije dakle reč o crnim tačkama nego o crnim poljima
nedovoljno i još češće potpuno neregularne izgradnje, koja guta teritorije gradova i
prekriva čitava prostranstva Srbije. Videli ste nedavno podatak da je u Srbiji pet miliona
nelegalno podignutih objekata! Skoro isto koliko i stanovnika! Razume se, pojava ne
datira od juče, ali procesom tranzicije društvenog vlasništva javni interes i javni prostor
hendikepiran je pravilom bezobzirne sebičnosti i grabeži. Karikaturalno shvaćena ideja
slobode, demokratizacije i prava na samoinicijativu - neoliberalizacija, zapravo je
otvorila vrata agresiji neobuzdanih ličnih interesa obavezno na račun javnih interesa,
najpre do zabrinjavajućih potom do grotesknih, najzad, i do tragičnih razmera. Pravna,
tehnička i druga regulativa je najpre relativizovana a potom i izvrgnuta poruzi, čak
ismevanju. Upravne strukture, vlast, s jedne strane je zapala u kandže tvrdih
korporativnih i svakojakih interesa, a s druge glasački ucenjena, zapravo je nemoćna.
Urbanističke službe su instrumentalizovane, svedene na ulogu izvršioca postlegalizacije
divlje gradnje i s njom u vezi koruptivnih radnji. Arhitekti i drugi stručnjaci potpuno su
marginalizovani, nemi svedoci događaja, u nekim prilikama, nažalost, i iznuđeni
saučesnici.

Kako ti "svedoci" razmišljaju? Gde su danas arhitekti i kako nam izgleda

arhitektonska budućnost Srbije?

Arhitekti i veći deo stručne inteligencije uopšte, po svemu sudeći je duboko u nokdaunu.
Jedna polovina diplomiranih arhitekata koji nisu već u inostranstvu zapravo nisu u svojoj
profesiji, bave se koječime. Kome su arhitekti uopšte potrebni kad investitor sve sam
najbolje zna? A statistika pokazuje da je samo pet odsto arhitekata uopšte u prilici da se
kreativno bavi svojim poslom. Tek je delić onih koji se domognu prilike da ono što rade
doživi profesionalna i javna priznanja ili galerijsku i drugu prezentaciju. Mahom je to
tavorenje iz dana u dan svedeno na preživljavanje. Moć novca, ukidanje javnosti rada,
ukidanje vrednosne konkurencije i favorizacija logike "ko plati ima pravo da diktira" drži
u igri još samo one snalažljive, "poslovno kooperativne" koji projektovanje vide
isključivo kao biznis, znači one sklone otimačini, spremne na dopingovanje cene svojih
usluga i rutinerstvo. A posledice? Nebitno! A budućnost? Pa ostaje samo nada u prevagu
svesti o tome da se ne može bez stručnjaka, bez podele rada i odgovornosti, bez dovoljno
uređenih odnosa, bez višeg stepena kulture, sve zajedno bez razvijenije sredine.
Idealizam? Utopija? Ne, nego orijentir, oslonac bez koga se ne može.

6
 [Pick the date]

A kako vi opstajete u profesiji, čak je i vaš sin u njoj. Zajedno ste projektovali
nedavno otvoreni poslovno-trgovački i hotelski kompleks "Rajićeva" u Knez
Mihailovoj ulici koji je dobio niz pohvala, visokih stručnih ocena, pa i nagradu
Salona arhitekture ove godine, ali je bilo i kritika?

Da, okolnosti. Vladimir je najpre šegrtovao, zatim imao sopstvenu afirmaciju, a onda smo
partnerski radili, najzad ja njemu šegrtujem. "Rajićevu" smo dobili osvajanjem prve
nagrade na međunarodnom konkursu, kao i najveći deo svojih projekata. Potom je
projekat pripao inostranom investitoru koji je odmah imao rigorozne zahteve za izmene i
skoro dvostruko povećanje kvadrature. Izabrali smo da ne odustanemo od projekta, pa je
sledilo tvrdo i dugotrajno pregovaranje uz 17 verzija projekta. Najzad izlazna verzija u
kojoj je ipak izboren stav da na ovoj značajnoj lokaciji investitorov komercijalni interes
sasvim ne dezavuiše konkursne ideje koje su štitile javni prostor i javni interes. Tako je
model tržnog centra kao zatvorene kutije zamenjen koncepcijom prozračnog, prema
okolini otvorenog javnog prostora koji je namenjen ne samo trgovini već i susretima
ljudi, relaksu i različitim aktivnostima. Uspeli smo da Knez Mihailova preko pjacete i
velikog trema ovde bude skrenuta u višeetažni centralni prostor koji posetioce podiže na
nekoliko nivoa sa prostranim terasama sve do krovnih baštâ sa pogledom na okolinu do
reka u kalemegdanskom podnožju. Tako je realizovana ideja o gradskoj loži u kojoj
pulsira život. Okolni, danas dominantno prodajni prostor, podređen kultu trgovine,
projektovali smo ipak fleksibilno, da se kroz vreme shodno drugačijim potrebama lako
može transformisali u neke druge sadržaje, sadržaje kulture, poslovanja, razonode...

Urbanističke službe su instrumentalizovane, svedene na ulogu izvršioca postlegalizacije

divlje gradnje i s njom u vezi koruptivnih radnji. Arhitekti i drugi stručnjaci potpuno su
marginalizovani, nemi svedoci događaja, u nekim prilikama, nažalost, i iznuđeni
saučesnici

Što se tiče primedaba i kritika, prirodno je da ih ima. Ima ih kad god nove građevine
dolaze u istorijska jezgra metropola, a to se svuda po svetu događa. Primedbe su najčešće
iz sentimenta ljudi prema "slici iz detinjstva". Ali sentiment s vremenom evoluira, jer je
grad struktura koja se sastoji ne od jednog nego od niza istorijskih slojeva, pa i
savremenih. S druge strane, prirodno je da ima i drugih razloga za negativna reagovanja
na novine, pa ima i zloćudnih razloga. Neko je čak pomenuo lične motivacije, neko niske
strasti što takođe nije neprirodno. Najvažnije od svega je što je ovde na istorijskom
grebenu grada, ranije "ničijem" i decenijama zapuštenom gradskom prostoru, stvoreno
jedno novo magnetno mesto u koje ljudi osim radi kupovine rado dolaze zbog susreta,
dočeka dragog prijatelja, šetnje gosta. Reč je o kući, reč je o mestu za koje mnogi misle,
pa čak i oni ranije rezervisani, da izgleda "svetski".

7
 [Pick the date]

Beograd je savremeni grad a ne relikt prošlosti. Slovi čak - "Beograd je svet". Da bi to i

bio, na arhitekturi je deo odgovornosti. Ona je oduvek posredovala uticaje ne samo na
izgled prostora već i na ponašanja ljudi, pa i na njihov životni stil. A životni stil ne bi
trebalo da bude zatočenik onoga na šta smo uveliko navikli.

Kad je stil u pitanju, ne čini li vam se ipak da Srbi kroz istoriju i nisu baš bili skloni
modernizacijama, posebno ne modernoj arhitekturi? I šta mislite o stilu danas i
budućem razvoju arhitekture u Srbiji?

Nije se uvek i nije se u svemu sa arhitekturom Srbije baš mnogo kasnilo za svetom. Pa i
taj otpor prema modernoj je takođe delimično iz uvoza. Kriva je tome i sama moderna jer
je u zanosu vere u svoju epohalnu misiju suviše ogolila arhitekturu, skinula joj "kožu",
ugasila dekorativnost koju je imala u ranijim epohama. Zato se i javila postmoderna koja
je svojom istoričnošću godila ljudskoj sentimentalnosti. E kad je tako iscrpljena tradicija
moderne, naišao je pluralizam njenih stilskih derivata, a kod nas, naročito sa procesom
liberalizacije, pod plaštom "prava na lični ukus", buknuo je pseudoistorizam neviđenih
razmena. Na sve strane traženi su istoricizmi i njihove simulacije. Sa arhitektima a
mnogo češće i bez njih, krenuo je trend pobrkanih datuma, "bal pod maskama", provala
fingiranja istorije sa ukrašavanjem kuća profilacijama od gipsa i stiropora i konfekcijom
livenih balustrada, lavova i labudova. U rasplamsanom skandiranju tom dekorativizmu,
oberučke je prihvaćena ideja scenografskog nadomeštavanja propuštenih faza istorije, pa
su nicali čitavi kvaziistorijski drveni i kameni gradovi, a oduševljenju nema kraja sa
pojavom Medičijevog kipa okruženog simuliranim kućama Venecije, Firence i Monte
Karla zajedno na okupu usred Srbije.

Umetnost i nauka moraju u narod. Elitizam je isto što i glava u pesku - bekstvo od
stvarnosti

A šta očekivati u budućnosti? Pa svemu jednom dođe kraj. Stilovi, trendovi se smenjuju
na istorijskoj pozornici. Nekada burno, nekada usporeno, jedva primetno. U svetu ima
naznaka o promenama. Naročito su ubedljive one sa osloncem na digitalne tehnologije.
Naspram pomenute retroarhitekture, trivijalnih simulakruma, otvaraju se novi putevi
arhitektonske modernosti. Projektom za Rajićevu u krugu smo takvih nastojanja. Uz
pomoć digitalne tehnologije nastojali smo da savremene arhitektonske oblike
sintetizujemo sa oblicima zgrada koje su na tom mestu porušene u bombardovanju
Beograda aprila 1941. Mislim da je šansa moderne arhitekture u njenom prefinjenom
spoju sa kulturom sećanja. Što znači ne mehanički nego tražeći kreativne doprinose. Naše
graditeljsko nasleđe, ništa manje nego svetsko, u tom smislu je inspirativno. Bez
ekstenzije svoje modernosti arhitektura neće imati budućnost nego samo prošlost, a to bi
onda bio njen kraj.

8
 [Pick the date]

Čekaju nas izbori u Akademiji. Kako vam je izgledao ceo izborni proces imajući u
vidu i neke kritike koje su se čule iz naučnog korpusa? I kakav epilog očekujete u
novembru?

Zbog svoje pozicije i jake vidljivosti u sredini, Akademija je, naročito u izbornim
periodima, često bila pod pritiskom javnosti pri čemu nisu izostajale primedbe, prigovori,
pa ni niski udarci, zbog osujećenosti, frustracija i revanšizma onih, ili u ime onih, kod
kojih je izostao očekivani izbor bilo u članstvo ili na funkcije. Ovog puta bilo je to
naročito izraženo povodom prohodnosti kandidata u Odeljenju društvenih i medicinskih
nauka. Ali Akademija je uvek ostajala sa stabilnim ugledom u narodu, čak i kada je bila
pod hipotekom da ne misli dobro ne samo nekoj ličnosti ili naučnoj oblasti nego i
čitavom narodu (Memorandum...). To, razume se, ne znači da se izbornom procesu,
ovom, kao i u nekim ranijim slučajevima ne može ništa prigovoriti. I sam bih voleo da je
ponešto drugačije nego što jeste, ali kandidata, i to jakih kandidata, ima uvek mnogo više
nego akademskih stolica, pa odlučuje statutom predviđena, tajnim glasanjem
evidentirana, brojčana podrška za izbor, što onda mnoge ostavlja pred vratima. Ne valja
da sve što imamo obezvređujemo, srozavamo. Razume se, kritički odnos je koristan kada
je objektivan i konstruktivan a ne zasnovan na neistinama. Akademiju bi zbog njenog
pojmovnog značaja trebalo i spolja i iznutra poštedeti banalizacija, nije mesto za širenje
rijaliti mentaliteta. Poneku grešku je moguće strpljivo i ispraviti u narednom, i opet u
narednom izbornom ciklusu. Pa ipak, u vezi s predstojećim izborima jednu zabrinutost
treba podeliti sa javnošću jer je od suštinskog značaja za budućnost ove ustanove. Reč je
o disbalansu u broju članova SANU koji pripadaju prirodnim i tehničkim naukama i onih
iz oblasti humanističkih disciplina i umetnosti. Preti opasnost čak i gašenja nekih
odeljenja zbog neizbora novih članova u nizu poslednjih izbornih ciklusa. U vezi sa
učešćem SANU i temama o kojima ovde razgovaramo, pred Akademijom su nesumnjivo
zadaci koji se ne mogu realizovati bez humanistike i umetnosti. Bez umetnosti se ne
može preskočiti jaz između postojeće i željene stvarnosti. Moralne, etičke i estetske
oblasti, a ne samo saznanje, pokreću ljude na podvige. Bez umetnosti teško da možemo
razumeti ko smo, gde smo i kako da budemo drugi i drugačiji, odnosno bolji nego što
jesmo. Zato vidim potrebu razvoja umetničkih oblasti u SANU i njihovo još čvršće
povezivanje sa oblastima nauke, što je izazov vremena. Danas su sve umetnosti upućene
na zbližavanje s naukama, konceptualno, tehnološki, čak i metodološki. Nije slučajno što
su se među ovogodišnjim kandidatima za izbor novih članova SANU u oblasti umetnosti
našla čak tri kandidata koji osim stvaralačkih rezultata u oblasti umetnosti imaju veoma
značajnu naučnu referencu. Drugo, savremena umetnost se razvija i po širini. Krajnje je
vreme da se oblastima slikarstva, skulpture, arhitekture i muzike u SANU pridruže i
druge discipline umetničkog stvaralaštva - scenske umetnosti, filma, i druge oblasti gde
naša sredina ima visoke vrednosti.

9
 [Pick the date]

Beograd je savremeni grad a ne relikt prošlosti. Slovi čak - "Beograd je svet". Da bi to i

bio, na arhitekturi je deo odgovornosti. Ona je oduvek posredovala uticaje ne samo na
izgled prostora već i na ponašanja ljudi, pa i na njihov životni stil

Uz to, kada je reč o zadacima pred kojima je Akademija u ovom i predstojećem vremenu,
od budućih akademika se očekuje ne samo da imaju veoma ubedljivo delo nego i
sposobnost i spremnost da deluju u sredini, inspirativno, pokretački, čak i preporodilački.
SANU je ne samo reprezentativna nego i radna ustanova. Umetnost i nauka moraju u
narod. Elitizam je isto što i glava u pesku - bekstvo od stvarnosti. Zato se od izbora
očekuje da doprinesu ne samo brojčanom i disciplinarnom sastavu nego i aktivizmu
Akademije.

10