„BEKSTVO IZ ŠOŠENKA“ NA SRPSKI NAČIN

Srpski oficiri u zarobljeničkom logoru Grodig

Koliko je neverovatnih priča vezano za Prvi svetski rat teško može i da se nasluti.
Nebrojani su primeri hrabrosti, lukavstva i opasnosti kojim su se izlagali srpski vojnici
tokom četiri godine rata. Te neverovatne priče „pisale“ su se u onim najtežim trenucima
kada je smrt lebdela nad glavama vojnika i kada je život zavisio od jednog pokreta, glasa
ili šuma.
Mnoge od ovih priča bi danas bili savršeni scenariji za igrane filmove. Jedna takva priča
vezana je za bekstvo dvojice potporučnika Andre Matića i Svetozara Miloševića iz
ofirskog zarobljeničkog logora u Grodigu – Austrija, tokom I svetskog rata.
Potporučnik Andre Matić je zarobljen u noći između 29. i 30. oktobra 1914. od strane
Mađara, a od smrti ga je spasilo samo dobro poznavanje nemačkog jezika. Smešten u
grupu od oko 200. srpskih oficira transportovan je u logor Grodig kod Salcburga.
Logor je bio baš onakav kakve ste mogli videti u filmovima koji su obrađivali slične
ratne teme, mada uglavnom iz Drugog svetskog rata. Interesanto da mnogi danas veruju
da su prvi logori i osnovani tokom Drugog svetskog rata, istina je pak da su srpski vojnici
i civili već tokom prvog svetskog rata odvođeni u zarobljeničke logore.
Logor Grodig je bio sačinjen od drvenih baraka, ograđen ogradom koja je bila visoka
četiri metra a iznad ograde su postavili tri reda bodljikave žice. Sa unutrašnje strane bili
su rasopređeni naoružani stražari sa psima na rastojanju od oko sto metara. Svaka baraka
imala je svog komandira, jednog austrijskog podoficira koji je tri puta dnevno vršio
prebrojavanje. Tokom noći logorski krug bio je osvetljen reflektorima a čuvari su sa
osmatračnica imali pregled celog logorskog kruga.
Ipak, pored svih ovih austrijskih predostrožnosti i najstrožije pažnje, srpska dva oficira,
Matić i Milošević uspeli su da pobegnu iz njega nakon šestomesečnih opsežnih priprema.
Matić je uspeo da se u logoru sprijatelji sa jednim austrijskim vojnikom – stražarom, koji
je pristao da im pomogne u nameri da pobegnu iz zarobljeništva. Stražar im je obezbedio
austrijske vojničke uniforme ali pošto su i stražare na ulazu pretresali morao je unositi
deo po deo, odnosno jedan dan bi doneo jedan rukav, sutra drugi, pa pola nogavice i td.
Kada su svi delovi odela bili skupljeni Andre Matić ih je noću zašivao i posle nekoiko
dana odela su bila spremna.
 [Pick the date]

Znali su da bekstvo iz logora ne znači i slobodu jer su bili na neprijateljskoj teritoriji

prepunoj vojnika, te da bi bili sigurni nakon napuštanja logora raspitivali su se za vojne
jedinice u Salcburgu i imena pojedinih komandanata. Zatim su falsifikovali objave
(propusnice) što je bio vrlo težak posao. Pomogli su im srpski oficiri koji su falsifikovali
potpis komandanta logora i pečat koji su iscrtali bojicama. Objave su izradili na lažna
imena Jozef Cuci i Johan Kajzer. I ta imena nisu uzeli slučajno. Matić je tokom studija
imao prijatelja Jozefa Cucija a Milošević je uzeo ime Johana Kajzera, jednog od stražara
iz logora, koga je dobro poznavao.
Koliko su vodili računa o svakom detalju prilikom planiranje bekstva govore nekoliko
interesantnih detalja. Oni su poslednja dva meseca pred bekstvo stvarali određenu rutinu
u ponašanju kako bi zavarali čuvare i olakšali bekstvo.
Konkretno, odlazili su na spavanje pre prebrojavanja a ustajali nakon prebrojavanja, tako
da se komandir već navikao da ih uvek nalazi u krevetu prilikom brojanja.
Uvideli su pažljivim osmatranjem da su januarske noći strašno hladne i da stražari gotovo
i ne izlaze iz stražara. Što je bilo odlično vreme za bekstvo.
Problem se pojavio kada je trebalo nabaviti austrijske vojničke šinjele, njih je bilo
nemoguće prokrijumčariti u logor. Tada im je palo na pamet da naše šinjele ofarbaju u
lukovini. I plan je uspeo, šinjeli su postali crni.
U noći bekstva učestvovalo je više srpskih oficira, ikao su samo dvojica preskočila
ogradu. Da ne bi komandir barake prilikom prebrojavanja uočio da nedostaju dvojica
zarobljenika, organizovano je da dvojica oficira nakon što ovaj pregleda njihove sobe,
pređu u njihove sobe i legnu u krevete. Svoje srpske uniforme namerno su stavili na
stolice pored kreveta da budu vidljive. Trik je uspeo. Bekstvo dvojice srpskih oficira
opaženo je tek sutradan u podne.
O samom bekstvu najbolje govori zapisano svedočanstvo potporučnika Matića:
„Malo pre prebrojavanja ja i Milošević izvukli smo naša sakrivena austrijska odela i
preobrazili se, ja u austrijskog podnarednika a Milošević u redova. Pogledali smo kroz
okno. Napolju je bila zima i jak vetar, koji je podizao sa zidova i krovova baraka terisanu
hartiju, dižući larmu što je bilo osobito pogodno za bekstvo. Videli smo stražara gde čuči
i puši lulu. Neopaženo smo izašli u logorski krug i pošli prema ogradi. Ja sam prvo
uzdignuo Miloševića. On se na bodljikavoj žici pocepao i povredio po stomaku, ali mi je
odozgo pružio ruku. Tako smo nesmetano preskočili ogradu i našli se van logora, u
šumi.“