DOĆI ĆE SMRT I IMAĆE OČI KNjIŽEVNOSTI...

Milan R. Simić

... ali, i o književnom vampirizmu!*

S voju majku sada bi pitao kakav je život na Nebu...

– Kako ti je, Majko?
– A kako bi bilo? Loše, sine. Zato i tebi loše ide, i još će ti gore ići,
videćeš.
– Šta ću videti?
– Videćeš da te zovu Večnost kao i mene. (str. 192)
Da li je tačno da su duše nesvesne svog beskrajnog sadržaja? Tač-
no je, kaže Anđeo s trubom!
2.
Walter Benjamin je zapisao da jedino može imati smisla – i kritič-
kog smisla takođe – delo koje bi bilo kolaž citata, fragmenata, odjeka
drugih dela. Enrique Vila – Matas, najprevođeniji španski romansi-
jer, pripovedač i esejista, pridodaje i ovo: Potom sam pročitao Paulsovu
Drugu ruku i postao još spokojniji kada sam saznao da je Borges bio izuzetno
kreativan i lukav primer književnog parazitivizma.
Za početak, odnosno cilj osvrta, više nego dovoljno.

∗
Posvećeno svima koji jesu opsednuti književnošću, beleška posle čitanja romana koji pot-
pisuje Enrique Vila – Matas Montanovo zlo, Arhipelag, Beograd, 2010.
296
 Zeničke sveske

3.

Kako je Montanovo zlo rukopis, najpre zanimljiv iz činjenice da je

Pisac sklon da o svemu razmišlja iz ugla književnosti – čak i kada se
nalazi na tremu s koga posmatra Pacifik – i kako je započet u obliku
dnevnika pripovedne proze, i sam ovaj esej započinjem dnevničkom
beleškom. E da... Ovo je prva beleška, u tekstu. I jedina ove vrste, da
se razumemo!
Kažu da je sve već napisano! I neka je tako, ali to ne znači da je
sve i dopisano. A dopisano, ako se slažemo, može biti itekako "nešto
originalno". To onda znači da svi ne pišemo jednu knjigu (Borges),
već da svi dopisujemo jednu knjigu! Tu je i pitanje: Da li pročitano
može biti stvarnije od stvarnosti? Emile Cioran, na jednom mestu, u
svojoj zbirci Kratak pregled raspadanja, ako me sećanje ne vara, zapisuje
da će večnost sve poništiti! Dakle: Nema stvarnosti! Ni samo čitanje
(pa ni čitanje romana Montanovo zlo) ne pripada stvarnosti! Sve je ja-
sno. Postoji samo Poništenje koje čeka sve Ovo, koje čeka sve Nas.
A o preovlađujućem opredeljenju da o knjigama i njihovim piscima
pišeš afirmativno, a ne negativno, kažem: Dobar deo života posvetio
sam knjigama. Znači, slavim postojanje književnosti, i pišem – slava
čitanju. I, čitam samo "srodne" knjige, "družim" se sa srodnim piscima
(evo, i Enrique Vila – Matas moj je srodnik, baš skromno od mene,
zar ne?), one druge gotovo da ne primećujem. Moje pravo, i ja ga ko-
ristim. A da li je čitanje knjiga "staromodno"?, takođe je pitanje koje
nam se često upućuje. Taman posla. Dobro staro čitanje knjiga neće
nikada i ništa zameniti. (kraj beleške, nema više)
Zašto ova beleška? Jer opsednut sam književnošću. I tražim ("bo-
lestan od književnosti") način kako se suprostaviti mogućoj smrti
književnosti? I hoću, kao i Enrique Vila – Matas, da budem pamćenje
književnosti! A i pitao sam se, nije da nisam, šta će se dogoditi onog
dana kada crkve izgube smisao (str. 64)? Jer, u romanu Montanovo
zlo nalaze se i ovi redovi: Priča počinje citatom Masedonija Fernandesa
kojim moj sin sigurno nastoji ironično da prokomentariše kraj svoje književ-
ne blokade: "Sve je napisano, sve je rečeno, sve je učinjeno, čuo je Bog kako
mu govore, a on još nije bio stvorio svet, još uvek nije bilo ničeg. Meni su to
297
Časopis za društvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

rekli, uzvratio je, možda iz starog već naprslog Ništavila. I bacio se na posao.
Na kraju krajeva, ovu belešku sam pridodao (a napisana je pre čitanja
Montanovog zla) jer me je zatekla situacija u kojoj Pisac kaže da je i
bolje što ga Rosa – koja nije filmski reditelj, već književni agent – to
saznajemo tek u drugom delu romana "Rečnik stidljive ljubavi prema
životu" – dakle, bolje što ga je Rosa priupitala za "Svetsku mapu Mon-
tanovog zla", nego da se prisetila i najprostije upitala: Znaš li otkad se
nismo tucali? Još, vidi vraga, u "Rečniku stidljive ljubavi prema živo-
tu" saznajemo da zapravo Montano, sin, i ne postoji, da se i Enrique
Vila – Matas uistinu ponaša kao da ljude ne zanima ništa drugo sem
književnosti! Ali, tako i treba, bravo! I sam sve mislim i kažem: ili da
budemo svi književnost, ili neka nas nema! Pa neka je to i "vrhunac
Božije tvorevine"! Jer, "Govoriti kao knjiga znači čitati svet kao da je
beskrajni tekst." Ah, da! Nailazimo i na misao gde pisac dobro zna "da
kao što svaki let (posebno kada je u pitanju letenje jednomotorcem)
u sebi nosi mogućnost pada, tako i svaka knjiga morala bi u sebi da
sadrži mogućnost neuspeha. Naravno, slažem(o) se. Otuda, na počet-
ku osvrta, koji u sebi takođe sadrži i mogućnost neuspeha, i ona mala
dnevnička beleška koja će, ko zna, možda postati jednog dana mnogo
više od beleške, baš zahvaljujući ovom rukopisu. Tako mislim i Ja koji
želim da postanem Pamćenje književnosti.
4.
Da li sam pročitao (u ovom rukopisu), ili i sam domislio? Kada
književno pamćenje guši, i glava može da poludi! Svejedno, kako ru-
kopis u formi dnevnika, (posebno dnevnika pisca), daje neograniče-
ne mogućnosti citiranja, zašto to pravilo ne bi važilo i za osvrte ove
vrste? Važno je citat upotrebiti "duboko literarno". I, ni slučajno ličiti
na mnoge osrednje pisce koji preopširno popunjavaju svoje sveske
(dnevnike) kao da pišu za lokalne novine! Ne, "kićenje tuđim perjem"
mora imati valjan razlog. Jer, između dobrog pisca i onog za koga
kažu "udav niže književne forme" ogromna je razlika, ali... Naravno,
u rukopisu Montanovo zlo govori se i o suštini književnosti: Kao mladić,
čitajući Borgesa, shvatio sam u čemu je suština književnosti. Tada je to bilo
definitivno, mada sam kasnije otkrio da književnost nema jednu suštinu nego

298
 Zeničke sveske

mnogo istorijskih i mogućih. Stoga je bilo lako pobeći iz Borgesove orbite, isto
tako i vratiti se u nju, ili kao nikada ni ne pobeći iz nje. (Sesar Aira, str. 58).
Evo citata za pravo i višesmerno tumačenje (na prvi pogled ne izgleda
tako?) i neka je tumačenje dostojno književnog umeća samih čitalaca!
Uzgred, indeks imena pisaca kojima Enrique Vila – Matas dozvoljava,
pre priziva u svoje pamćenje je veliki, dovoljno je pomenuti i ovih
nekoliko književnih velikana koji mu "dolaze u mentalne posete", a to
su: Borges, Gide, Gombrowicz, Kafka, naš Kiš, Robert Walzer, Muzil,
Italo Calvino, Cezare Pavese, Fernando Pesoa, Ernst Jünger... Junak
(pisac) zna kako da se pretvori u neku vrstu "poštanskog sandučeta" –
i da primi poruke, bilo od duhova ili pisaca – svejedno, potom ih tako
vešto uklopi u sve ono što želi da nam saopšti, i naprosto – primorani
smo da pomislimo: književnost ove vrste nikada neće izgubiti smisao
(kako podseća Walter Benjamin u uvodu teksta).
5.
Kako pisac (mislilac) stvara delo "od velike važnosti" za književni
svet? U Montanovom zlu nalazi se tačan odgovor. Ko nije kadar da
pronađe taj odgovor, za njega liteartura ove vrste i nije. Neka njega,
neka čita onu laku literaturu, literaturu kojoj vaistinu preti nestanak i
kojoj neće pomoći nikakva "Mapa Montanovog zla"! Razumemo se...
6.
Bog je stvorio svet, ali za stvaranje sveta književnosi nije imao vre-
mena. Svet književnosti stvorili su pisci. I čitaoci, naravno. Ako pisci i
jesu idejni tvorci književnog sveta, čitaoci od poverenja su ona "zdra-
va radna snaga" bez koje bi od književnog sveta ostao tek iscrtana,
a neupotrebljena mapa, slična mapi Montanovog zla! Kako se stvara
književni svet? Pisac lako odgovara: to je proces stvaranja sebe samog
u književnom svetu. Da, i ja imam svoj prozor (vidi: str. 140), i to je je-
dan od (prihvaćenih) načina ostvarenja sebe samog! E, sad, pozovimo
se i na ovo zapažanje, više nego korisno je: Pisati, isto je kao i drogirati
se, počinje se iz čistog zadovoljstva, a na kraju organizuješ sebi život kao
narkoman, sve podređuješ svom poroku. Takav je i moj život. Čak i patnju
doživljavam kao podvojenost: čovek u meni pati, a pisac razmišlja kako isko-
299
Časopis za društvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

ristitu tu patnju za svoj rad. (Lobo Antunes, str. 150) Pomenuh i svoj
prozor, da...Što znači da bi bilo poželjno pojasniti kako se to objaš-
njava književni svet omiljenih pisaca, a uz pomoć njihovih dnevnika!
Ili je bolje učiniti to opisom radnih dana najostvarenijih pisaca: Pisao
sam do dva popodne, što je moje uobičajeno vreme. A onda svakog dana oko
dva silazim do portirnice u našoj zgradi da pokupim poštu i produžavam do
kioska na ćošku da kupim novine. Ručam na brzinu u obližnjem restoranu,
tamo čitam novine i pisma i stupam u kontakt sa stvarnošću, posredstvom
vesti iz novina koje me – možda zato što dolazim iz svoje jutarnje stvaralačke
izolovanosti – uvek iznenade i začude. Kada se vratim kući, saslušam tele-
fonske pozive zabeležene na sekretarici... (str. 103) itd…Neverovatno! Ku-
cajući ovaj tekst, pogrešio sam i umesto Ručam na brzinu u obližnjem
restoranu, ukucao sam Ručam na brzinu u obližnjem romanu... Neobična
greška. Ha, ručam u romanu!)
A sada, Witold Gombrowicz: Ustao sam, kao i obično, oko deset i do-
ručkovao čaj i biskvite, a potom ovsene pahuljice.../.../... U dvanaest sam oti-
šao u kancelariju (pešice, nije daleko). Razgovarao sam... /.../... U tri, kafa,
hleb i pršuta. U sedam sam izašao iz kancelarije i krenuo ka aveniji Kostane-
ra da udahnem malo svežeg vazduha...Slede: poseta, večera, kafa...Kod kuće
sam čitao Kafkin dnevnik. Zaspao sam oko tri. Sve ovo pišem da bi ste znali
kako izgleda moj svakodnevni život.
Toliko od Gombrowicza. A sada, Franz Kafka. Njegov dnevnik
je strašan. To nas nimalo ne čudi. Kako? Jer, uistinu nam je teško
zamisliti Franza Kafku u masi radnika i službenika. Tačnije rečeno,
gotovo nam je nemoguće zamisliti Kafku u masi nesrećnih radnika
i službenika. Još tačnije: nikako nam ne uspeva, i definitivno, ne mo-
žemo zamisliti Kafku u masi nesrećnih radnika i službenika... Njega,
koji možda jeste i prvi među "bolesnima od književnosti"? Kao što
ne možemo zamisliti ni sanatorijum u koji bi zbrinuli sve obolele od
književnosti. Koliko bi spratova brojao sanatorijum? Koliko bi soba
na korišćenje imao? Koliko doktora? Evo me kod mojih dragih bole-
snika! Kako se osećate? – nisam doktor, ali pitam se, jer brinem za
vas, za vaše zdravlje! A ovaj prozor u sanatorijumu, to je vaš prozor?
Ili grešim! Ne čujem vas... i kao da sam zakucao na vrata izgubljenog

300
 Zeničke sveske

vremena! Izgubljeno vreme? Šta je to izgubljeno vreme? Ima li ga?

Po Cioranu, nema ga. Sećate se, sve će to večnost poništiti. A možda
je sama Večnost izgubljeno vreme, đavo bi ga znao! Kako bih voleo,
da sam u mogućnosti, da porazgovaramo Enrique Vila-Matas i ja o
izgubljenom vremenu. Voleo bih da se sretnemo u Avijatičaru, baru u
Barceloni, ukrašenom propelerima i grbovima, ostacima aerodroma
i vazdušnih katastrofa. Pričali bi i o pticama selicama, i pravcu njiho-
vog leta, zašto da ne? Ali, to je nemoguć susret, za sada, "držim" se
svog prozora. Da li sam bolestan od književnosti? Priznajem, jesam.
Pomalo...
Dopustite sada autoru ovih redova. Za svoj dnevnik, iz romana
Montanovo zlo preuzimam: Hose Karlos Pires, čovek pedesetih godina...
baš je imao želju da puši pred ogledalom. Pušiti pred ogledalom, svako to zna,
pametna je vežba, znači znati suočiti se sa sopstvenim najsvakodnevnijim i
najmudrijim licem. I ja sada pušim pred ogledalom, dvanaest je noću i sto-
jim – ostavili su me samog u gradu... (str. 100). Pušim pred ogledalom,
dvanaest je noću... Prekinuo sam čitanje romana Montanovo zlo. Sutra,
odmah posle doručka (tačnije, druge jutarnje kafe) nastaviću s iščita-
vanjem rukopisa koji me je potpuno obuzeo, zatekao. Stigao sam do
trećeg poglavlja "Teorija o Budimpešti"...Nadam se da vam, bar za
sada, ne ličim na pisca zauvek vezanog za svoj zanat i monotoniju
svoje svakodnevne tragedije.
7.
Književni svet može se, naravno, pojasniti i (odbraniti) stvaranjem
sebe i uz literaturu omiljenih pisaca, a da nisu samo njihovi dnevni-
ci u pitanju. Npr., svoje pisanje "ostvarujem" najpre uz izbor zbirke
eseja i retkih romana pisaca koje čitam. Moja Mapa (s kojom Enrique
Vila-Matas i njegov roman nemaju nikakve veze, sem neverovatnih
dodirnih tačaka, kojih – videćemo?) a koju iscrtavam kao putokaz
"odbrane", čine i fragmenti ovih knjiga: Emile Cioran, Zli demijurg:
Čim prestanemo da želimo, postajemo građani svakog i nijednog sveta; zbog
želje mi pripadamo ovom svetu; čim nju pobedimo, nismo niotkud i nemamo
više na čemu da zavidimo ni svecu ni aveti. Dobro, Cioran je ovim rečima
poželeo je i uspeo nešto sasvim drugo da kaže, ali mene je privuklo
301
Časopis za društvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

ovo njegovo čim prestanemo da želimo. Mi, bolesni od književnosti,

nikada nećemo prestati da se borimo za opstanak pisane reči. I ne
samo za opstanak, već i za dominaciju pisane reči.
Sledi Bela Hamvas, Unicornis...Jednom mu rekoše:: "Vidim su-
protnosti između tvog života i tvojih reči. Živiš u osami. Malo zboriš
i pišeš. Kažeš da ništa ne učiš. Što uopšte govoriš i pišeš?" On odgo-
vori: "Kad sam već ulovio ribu u vodi, neću je valjda baciti nazad."
(Upozorenje čitaocu: protumači kako treba!)
Na redu je Jean Starobinski, Montenj u kretanju: "A zatim, za koga
vi pišete?" Za naše potrebe, odnosno mapu, "izvlačimo" samo jednu
rečenicu..."Licemeri znaju divno da govore protiv licemerstva." Hoću
da kažem, znate već..., ali Reč ide Davidu Grossmanu, roman je Vidi
pod: Ljubav:
- A Jevrejin odgovara: Upravo na ovom mestu doživljavate po-
raz svakim minutom koji prođe. I kako je to strašno, her Najgel,
što ste učinili da se osećam bespomoćnijim nego ikada ranije.
Da, možda znate da je duša jedan divan aparat, i da u njoj ima
raznih puteva i prolaza, od kojih su svi nepovratni, stvarno, da.
- Nepovratni, to je reč koja plaši. Osim kada bi mogli da kažemo
bolest od književnosti je nepovratna!
Naravno, u ovom malom izboru roman Davida Grossmana Vidi
pod: Ljubav je iz sasvim drugog razloga. Jer, to je roman koji svojom
pričom pokušava da izmiri "krvnika i žrtvu". Da li je takvo izmirenje
moguće? Budimo iskreni...
Roberto Calasso, K. – roman: Calasso, jer je napisao jedan od najbo-
ljih romana čiji je glavni junak Franz Kafka. Roman o Kafki s Kafkom
u glavnoj ulozi. Što se tiče književnosti, pun pogodak. Još jedan dokaz
koliko književnost može biti silna, koliko može da "živi punim plu-
ćima". Sinomin za apsurd – Franz Kafka. A ko bi drugi? Decembar
1910. vreme jalovo i sumorno. Dnevnik služi sada Kafki poglavito da
bi zabeležio opažanja koja se odnose na njegovu nemoć da piše...Ali,
zaboga, da li je moguće? Opet, dnevnik! I, ne samo to. Jer, vraćamo se
302
 Zeničke sveske

na početak romana Montanovo zlo. Obratite pažnju, Krajem XX veka

mladi Montano je objavio svoj opasni roman o zagonetnom slučaju
pisaca koji odbijaju da pišu, i ubrzo bio uhvaćen u mrežu sopstvene
priče te postao pisac koji je, uprkos opsesivnoj želji za pisanjem, bio
potpuno blokiran, paralisan, tragično oboleo od agrafije. Enrique Vila
– Matas, bravo! Tvoja pobeda je apsolutna... Jer tako vešto "krstariš"
kroz tuđu literaturu kao da i sam jesi junak njihovih dnevnika. U tebi
se, jasno je, davno izgubio strah od "čoveka koji piše", jer Ti jesi čovek
koji dobro piše! Onda ti i nije teško da vlastiti nemir preneseš na nas.
I ako! Jer, uistinu, sada je, posle Montanovog zla mnogo jasnije kada
kažemo, odnosno definišemo, da je istorija književnosti viđena kao
niz pisaca u koje se nenadano nastanjuje sećanje na druge pisce koji
su im prethodili u vremenu...
Danilo Kiš! Pročitajte ponovo njegov roman Grobnica za Borisa Da-
vidoviča. Bombu veličine oraha, a velike razorne moći...
8.
Pomenuli smo sećanje. Sećanje koje se nenadano nastanjuje. Ko-
liko sećanje traje? Dugo, ako je sećanje ove vrste: "...kada je... ušao
u spavaću sobu svoje rođake i ugledao ju je, raširenih nogu i s du-
petom na jastuku, u trenutku kada njen muž samo što nije prodro u
nju... to ružičasto dupe na jastuku s izvezenim cvetnim venčićima..."
(iz Dnevnika Edmonda de Goncourt). Pitanje i za nas. Da li bi, u sličnoj
situaciji, zapazili izvezene cvetne venčiće na jastuku?

Opažanja za nauk.

Prvo opažanje: zbog čega ti prijatelji šalju svoje knjige?... ponekad

šalju svoje knjige kako bi ti se, čini se, splasnulo oduževljenje prema
književnosti. (poziv na razmišljanje Bioy-a Casaresa, str. 104). I zaista,
možete li govoriti "sve najbolje" o lošoj knjizi prijatelja na promociji?
Ako možete, vi ste književni uljez, vojnik onih koji žele smrt književ-
nosti...Drugo opažanje: o napisanom što "ostavljaju za sobom". (Rita
Gombrowicz, str. 119., o kratkom pismu anonimnog samoubice): U
pismu je jednostavno pisalo. `Koliko zakopčavanja i otkopčavanja...`. I, po-
303
Časopis za društvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

novo (u prvom planu nije samoubica): ...Ali, tog letnjeg dana, bio sam
duboko očajan. Zaključao sam kancelariju i pogledao svet, pogledao more i
potom planinu. More i planina, planina i more, zaspati i probuditi se, učiti i
raditi, probuditi se i zaspati, koliko zakopčavanja i otkopčavanja... Ali, veli-
mo, to i jeste jebeni život: probuditi se i zaspati. I, nema ono "koliko",
kao kod zakopčavanja. Samo to – probuditi se i zaspati. Treće opaža-
nje: da li je moguće? ("Taksista", str. 63): Aha, vi pitate za književnike,
ljude s knjigama, ima jedan takav na ostrvu, doduše on više nije književnik,
ali je bio. Da li je moguće? Molim! Pa to, da on više nije književnik, ali je
bio! Četvrto opažanje: ... još jednom sam se uverio u čemu je najveća tajna:
osećati se središtem sveta. Upravo to čini svako ko je ličnost. Peto opažanje:
(Giuseppe Pla) Smatra istinski neprijatnim to što ne oseća nikakvu
radost, ni radost zbog žena, ni novca, niti ga raduje da postane neko u
životu, jedino ta skrivena i đavolska manija za pisanjem kojoj žrtvuje
sve, kojoj će verovatno žrtvovati sve u životu. Giuseppe Pla je vaistin-
ski čuvar književnosti. Gde je njegova mapa, voleo bih da je vidim,
"da bacim oko na nju"! Šesto opažanje: Andre Gide o pisanju: Razlozi
koji me podstiču da pišem su mnogostruki a najvažniji su, čini mi se, najdu-
blje skriveni. Jedan od njih je sigurno ovaj: spasiti nešto od smrti. (Dnevnik,
27. juli 1922.; Montanovo zlo, str. 225) Andre Gide. Gorko! Sedmo opa-
žanje: u ovom osvrtu možda je i previše vampirizma i parazitivizma!
Ko zna zbog čega je to dobro?
10.
Mapa odbrane književnosti: strelicama obeležiti pravce našeg de-
lovanja! Strelice na mapi "lete na sve strane" da bi se sve zajedno "sto-
pile" u jednu veliku strelicu koja se zapravo proteže preko cele mape!
To je naš put u Vavilon. Biće da je tako, svi se slažemo s Walterom
Benjaminom i zajedno radimo na delu koje jeste kolaž citata, fragme-
nata, odjek drugih dela. Ali, gledano u celini i na duge staze, i takvoj,
savršenoj književnosti radi književnosti preti umiranje! Ne, ta velika
strelica vremenom mora značiti i nešto drugo: npr., kuda vodi naš
cilj, a on jeste ispisivanje onih neispisanih knjiga naših prethodnika.
Njihovih neispisanih knjiga! Knjiga koje oni nisu stigli da napišu! Ne
moramo prethodnike nadmašiti, dovoljno je da ih budemo dostojni.

304
 Zeničke sveske

To bi bila dugoročnija prognoza i spas književnosti na duže staze.

Dug je put do Vavilona!
11.
Pa, i kada Svet nestane, imaćemo gde da postojimo. U svetu knji-
ževnosti, naravno. Moramo sačuvati Svet književnost! Graditi svet
književnosti, znači, postojati! Postojati, znači i pisati i čitati. A kako
se osećam kao čuvar književnosti? Kao zatočenik u luksuznom hotelu
(vidi str. 176) koji nikada nije platio račun. Neplaćeni račun narastao
je do pravog bogastva. Kako pobeći iz hotela? Nemoguće je pobeći iz
hotela s neplaćenim računom koji je pravo malo bogatstvo. Nemogu-
će je pobeći i iz književnosti! Takođe, čeka vas neplaćen račun, veliki
je, kao ... i vreme što je daleko iznad brojeva što je veliko!
12.
Pišući, moramo stalno da mislimo na velike pisce, na još veće ču-
vare književnosti nego što smo mi sami. Ako pišem(o) roman, mo-
ram(o) imati na umu: Čitalac koji traži okončane romane ne zaslužuje da
bude moj čitalac, jer je on lično već okončan pre nego što me je pročitao
– kazao je Unamuno. Montanovo zlo nije okončan roman, to hoću da
kažem.
13.
Likovi romana, izmišljeni i stvarni, podjednako su uspešni. Mož-
da je najupečatljiviji lik Felipea Tongoja! Njegov vampirski izgled pri-
staje uz njegovu filozofiju života. Tongoj je glumac, igrao je u Felinije-
vom filmu. Tongoj, čovek-vilin konjic. Da, pominje se i čuveni Pedro
Parano, kome ja ovde svojom voljom (no, dobro, hajde da se malo
igramo!) pozajmljujem Bismarckove reči koje bi on, Pedro Parano,
kada bi samo hteo, komotno mogao da upotrebi u čuvenom romanu
Huana Rulfa, koji se, naravno ne bi usprotivio: Ovde počinje neko
novo vreme, koje ja ne mogu shvatiti! Više nego uspeli lik romana je i
Rosa, koju ja ne mogu da shvatim.

305
Časopis za društvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

14.
Između bukovih i jelovih šuma, u sanatorijumu za obolele od
književnosti. U sobama je po tri kreveta, sobe imaju po jedan pro-
zor, prozori su trokrilni. Spisak korisnika prvih deset soba. Soba broj
jedan: Borges, Sabato, Kortasar. Soba broj dva: Thomas Mann, Her-
mann Hesse, Goethe. Soba broj tri: Franz Kafka, Isaac Bashevis Sin-
ger, Danilo Kiš. Soba broj četiri: Bela Hamvas, Miklos Hubay, Sandor
Marai. Soba broj pet: Joyce, Beckett, Flann O` Brien. Soba broj šest:
Luigi Pirandello, Dino Bucati, i, nisam siguran, ne razaznajem mu lik.
Pobogu! Pa to je Cezare Pavese! Soba broj sedam: Ivo Andrić, Meša
Selimović, Miloš Crnjanski. Soba broj osam: Čehov, Dostojevski, Tol-
stoj. Soba broj devet: Jonesko, Cioran, i najveći rumunski pesnik… (?).
Soba broj deset: Robert Walzer, Milorad Pavić, i treći, nisam siguran,
ali... sve mislim da je to Dragiša Vasić?. Da, pomenuću, ipak, spisak
korisnika još jedne sobe. Soba broj jedanaest: Witold Gombrowicz,
Jan Kot, Bruno Schulz. Oni su uspeli da sačuvaju književnost. Oni koji
su prvo lice umetnosti stalne prisutnosti. Oni za koje je Velika seoba
završena. A da li su Oni usamljeni i u Raju, to sami Bog zna! I jedan,
nekome možda nevažan, detalj. U sanatorijumu nema ni jednog jedi-
nog čiviluka? Ako je to razumljivo, činjenica da nema biblioteke, čak
da nema ni jedne jedine knjige u sanatorijumu, to je već neshvatljivo.
Dakle, nemamo razloga da ne posumnjamo da je do toga već došlo.
Do smrti književnosti, biće, već je došlo! Ako je za utehu, to se dogo-
dilo na onom svetu. Ne na ovom svetu!
Zamislimo, sve njih, posle večere na tremu. Razgovaraju. Razgo-
varaju o svojim nenapisanim knjigama, o njihovim sadržajima. Ne,
oni ne žale za nenapisanim svojim knjigama. Žalimo mi!
A jedan incident, da ga i tako nazovemo, događa se i tamo, izvan
sanatorijuma. Događa se neprestano: Napolju je opet padao sneg i
kroz snežnu zavesu su se s mukom probijala večernja zvona. Jedna
pahulja mu je pala na usta i začas se istopila u poljubac. Šešir i mantil
su sve više postajali snežno beli dok se gubio u bezmerju pejzaža. U
daljini su se još belasala svetla kada je gospodin Walzer prvi put u
svom životu izgovorio reči: Dušo moja. Potom je čitav predeo neko
306
 Zeničke sveske

pokrio belim čaršavom i u njegove širom otvorene oči počele su po-

lagano da silaze zvezde. (vidi Miodrag Tripković, Heliogabal, str.144).
Da. Sneg neprestano pada, Robert Walzer nikako da se vrati iz šetnje,
tako je i iza granica našeg sveta, ali... Da u ondašnjem sanatorijumu
nema nijednog čiviluka, to nikako ne mogu da razumem!
15.
Enrique Vila-Matas, jedan od osnivača Reda "Fineganovaca", me-
đunarodnog udruženja posvećenog Jamesu Joyce-u, autor je više ro-
mana i zbirki eseja. Nisam ih čitao, ali sami njihovi naslovi daju na
znanje da su sve ove knjige u službi romana Montanovo zlo. Ako ni-
sam u pravu, da mi se ne zameri. Evo izabranih naslova romana: Laž,
Dom za sve, Čudan način života, Istraživači dubina, Uspon dnevnika. Pa-
zite, Uspon dnevnika! Zbirke eseja: Neobične laboratorijske beleške i Iako
ne razumemo ništa. Vila – Matas se pripremao dugo za Montanovo zlo,
ali... Još čudnije, pripreme nije zanemario, iako je roman objavljen,
preveden na više jezika, iščitan od mnogih vojnika i čuvara književ-
nosti! Šta to znači? Setite se, čitaoca koji traži dovršene romane...
16.
Ne možemo ni da zamislimo kraj pripovedanja o tajnama sveta.
A vi? Hoćete reći da možete i da najveće tajne sveta nisu u književ-
nosti, na filmskom platnu, slikama, u pozorištu, u muzici... Ako tako
mislite, vi ste u velikoj zabludi! A to što su kroz umetnost plasirane
najveće tajne sveta dostupne svima, u tome i jeste "kvaka"! Apsurdno
jeste, ali tajne se tako najbolje čuvaju. Dakako, o najvećim tajnama
sveta govorimo. Koliko tajni čuvaju korisnici sanatorijuma između
bukovih i jelovih šuma?
17.
Na kraju, najvažnije pitanje. Šta će značiti književnost u vremenu
kada nas ne bude bilo? Ne znate! Ili vas ne interesuje sudbina književ-
nosti! Ako je tako, molim vas, sada iščeznite iz ovog teksta. Hoću da
budem sam. Moram da ostanem sam! Jer, nimalo slučajno, vraćam se
na uvodni citat, gde se Maurice Blanchot pita:
307
Časopis za društvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

Šta da uradimo da nestanemo?

Da nestanemo, da...
Uostalom, ponekad se mora staviti i tačka na kraju teksta!
Tačka zato i postoji.

308