Приповетка Сан смешно� човека, објављена 1877.

године у априлској свесци Пишчево� �невника, про-

жета је неким од кључних идеја и мотива који су за-
окупљали Достојевског и постали окосница његовог
стваралаштва. У њој су, између осталих, присутни:
мит о златном веку и (земаљском) рају, питање (не)
могућности остварења „Царства божјег“ на земљи,
проблем људске патње (посебно патње деце), греха и
зла у свету, али и урођеног моралног осећаја, тема уса-
мљености и изолованости појединца, као и немогућ-
ност комуникације, мотив нихилизма и самоубиства,
својеврсна варијација теме двојника (у овом случају
двојника планете Земље).23 Приповетком при томе
доминира, за Достојевског карактеристично, давање
неретко суштинске улоге сну јунака у оквиру дела,
при чему је сан чак средишњи и најважнији део при-
поветке, па су му сви остали елементи „подређени“ и
на њега усредсређени. Другим речима, све поменуте
идеје, теме и мотиви морају се посматрати кроз приз-

М. Бахтин истиче да је Сан смешно� човека „готово потпуна енциклопе-

23

дија главних тема Достојевског“; Нав. �ело, 218.

35
му сна „смешног човека“, наратора и главног јунака
приповетке, будући да сан, и садржински и структур-
но, има неприкосновено и недвосмислено повлашћено
место у њој.
Сан не само да је „смешном човеку“ „открио исти-
ну“, што снови неретко чине, упућујући сневача у оно
још непознато, несазнато и скривено, већ га је спасао
од самоубиства и открио му „нови, велики, обновљени,
моћни живот“ и то у тренутку када је одлучио да се
„обавезно те ноћи убије“. Након сна „смешни човек“ је
доживео суштински преображај и препорођен почео
да живи своју нову егзистенцијалну могућност, која
је у њему латентно свакако била присутна, али коју је
освестио тек захваљујући свом сну.
Сан као супротстављање �ру�о� мо�уће� живо�а
обичном или до тада живљеном животу, први пут
се, по Бахтиновом мишљењу, у књижевности јавља у
менипској сатири24. У епу сан „није нарушавао једин-
ство приказиваног живота, и није стварао други план;
нити је нарушавао поједностављену целовитост лика
јунака“. Међутим, сан се у менипеју „уводи управо као
мо�ућнос� сасвим другога живота, организованог по
законима другачијим него што је обичан живот (по-
24
Менипска сатира (менипеја) је врста римске сатире, писана у прози, са
уметнутим стиховима. Шире узев, представља комбинацију различи-
тих тематских, стилских и структурних карактеристика: у њој се меша
узвишен, озбиљан, филозофски садржај са елементима комичног, па-
родијом и карикатуром. М. Бахтин менипеју повезује са романима
Достојевског, сматрајући је парадигматским жанром који кроз разли-
чите епохе преноси �ијало�изам као свој квалитет. (Т. Поповић, Речник
књижевних �ермина, 424.)

36
некад директно као ’свет окренут наопачке’)“. Након
сагледавања живота у сну, обичан живот постаје чу-
дан, па човек почиње да га схвата и оцењује на нов
начин, „у светлости сагледане друге могућности“. Пу-
тем сна човек постаје неко други, „открива у себи нове
мо�ућнос�и (и боље и �оре), испитује се и проверава
сном“.25
Менипеја као жанр свој зенит, по Бахтиновом
мишљењу, доживљава управо у стваралаштву Дос-
тојевског. Остављајући по страни питање да ли је и
у којој мери ова тврдња оправдана, несумњиво је да
постоји аналогија између описане функције снова у
менипеји и Сну смешно� човека. Зато ћемо се Бахти-
новом одређењу употребе снова у менипеји вратити
након тумачења сна „смешног човека“, да бисмо про-
верили може ли се говорити о „зениту“ менипске упо-
требе сна у овој приповеци Достојевског.
Да снови могу имати такву моћ у психичком жи-
воту појединца није непознато ни научној мисли, на
шта је указао и Карл Густав Јунг истичући да „у сваком
од нас постоји и један други, којег ми не познајемо“,
а који нам „говори путем сна и саопштава нам како
нас он види другачије него што ми себе видимо“. Када
се нађемо у тешкој и нерешивој ситуацији, тај непо-
знати други нам може отворити очи и упозорити нас,
односно утицати да из основа изменимо свој став, „уп-
раво онај став који нас је и довео у тежак положај“26.
М. Бахтин, Нав. �ело, 215.
25

К. Г. Јунг, Човек и �уша (Антологија Јунг), 129-130.

26

37
 Да би сан одиграо егзистенцијално важну улогу у
животу појединца и довео до суштинског преображаја,
спасавајући, као у овом случају, човека од самоубиства,
мора припадати групи такозваних „великих“, архетип-
ских снова – снова који трансформишу. Тако снажни,
архетипски снови јављају се искључиво у „прелазним
ситуацијама“ нашег живота и кризним тренуцима,
када се појединац нађе у сувише великој духовној
тескоби, у којој му је потребна архетипска мудрост, јер
је индивидуална отказала или ишчезла. Управо је та-
кав сан „смешног човека”, па га Бахтин и назива „сан-
кризе“, сматрајући чак да у стваралаштву Достојевског
преовладава тај тип снова. Ова Бахтинова тврдња је
разумљива када се у виду има да Достојевски у свом
стваралаштву пажњу углавном посвећује екстремним
ситуацијама, посматрајући човека након што га је „екс-
периментално“ ставио у стресну ситуацију и изложио
разноврсним притисцима.
Пре него што размотримо и покушамо да про-
тумачимо сан који је „смешном човеку“ „открио нови,
велики, обновљени, моћни живот“ и то у тренутку
када је одлучио да се „обавезно те ноћи убије“, неоп-
ходно је сагледати шта је условило појаву тако снаж-
ног, архетипског сна и како је „смешни човек“ уопште
доспео у егзистенцијални теснац и кризу из које је
једини излаз видео у самоубиству.
Познато је да се сан не може тумачити без онога
ко га је сањао, будући да су тумачу неопходне асоција-
ције сневача на елементе и симболе у сну, као и позна-
38
вање његових животних околности и свесних ставова
(који су у компензаторном односу према несвесном),
а неретко је посебно корисно знати окидач, односно
догађај који је условио појаву сна, а догодио се дан
или два пре њега. Када је реч о књижевним делима
асоцијације сневача су нам ускраћене, али оне бивају
надомештене контекстом, односно ближим сагледа-
вањем књижевног лика, у овом случају „смешног чо-
века“, његових животних околности, догађаја који су
претходили сну, а пре свега скицирањем психолошког
профила и упознавањем његових свесних ставова.
При томе је важно напоменути да је сан књиже-
вног лика чак лакше и поузданије тумачити него сан
реалне особе, јер нам је контекст у целини познат и
доступан, будући да је предочен читав „свет дела“, при
чему и лик можемо обухватити у потпуности, као што
јасно можемо сагледати и каузалност и финалност сна,
јер су нам познати не само догађаји који су утицали
на појаву сна већ и они који су након сна уследили27.
Тако повољну ситуацију тумач у реалности никада
нема, чак ни када сневач са њим свесрдно сарађује и
значајно му олакшава тумачење.

Јунг инсистира да сан не треба тумачити само каузално, како је то чи-

27

нио Фројд, трагајући искључиво за прошлим узроцима проблема и то

најчешће у детињству, већ истиче да се ниједно психолошко стање не
може објаснити само на основу његове каузалности, будући да сваки
психолошки моменат има Јанусово лице, то јест гледа и натраг и на-
пред. Док настаје, он уједно припрема и будуће, па се и снови морају
посматрати не само са становишта каузалности већ и финалнос�и, од-
носно њиховог „сврховног смисла“ и онога што припремају.

39
 *
Неколико успутних, по тексту разбацаних ре-
алија, али и значајни психолошки подаци које нам
„смешни човек“, као наратор приповетке, саопштава
о себи, довољни су за сагледавање околности које су
га навеле да интензивно размишља о самоубиству, а
потом и „поуздано“ одлучи да се „те ноћи“ убије. Овај
сиромашни, факултетски образован Петрограђанин
живео је на мансарди, у изнајмљеној, „малој и јадној“
соби, у којој је имао скромни кревет, сто са књигама,
две столице и прастару, али удобну, „волтеровску“ фо-
тељу. Боравио је само у друштву декласираних људи
(стрюцки). Суседи су му били пензионисани капетан
– насилник, пијаница и картарош – који је повремено
просио на Невском проспекту и „мала и мршава“ удо-
вица са троје болесне деце. Имао је брата, који је умро
пет година пре догађаја који су описани у приповеци,
а кога је понекад сањао, како са њим „брине и ради“, тј.
како заинтересовано учествује у пословима „смешног
човека“. Тиме су исцрпљене практично све реалије које
нам приповедач саопштава о себи, али које јасно и ре-
чито скицирају његове животне прилике.
Ипак, материјалне околности, као и увек код Дос-
тојевског, нису пресудно утицале на психичко стање
његовог јунака. Далеко су важније психолошке окол-
ности и подаци које нам „смешни човек“ саопштава о
себи, при чему нам предочава не само своја тренутна
осећања већ и унутрашњу генезу и сукцесију која га је
довела до стања у којем се нашао.
40
 Реч је о човеку који је „увек био смешан“, „можда
од самог рођења“, чега је врло рано постао свестан, већ
око седме године. Ово рано сазнање и увид да је сме-
шан условила су исмевања којима је био изложен већ
приликом првих покушаја социјализације, због чега је
„дубоко патио“. Будући да су га „сви и увек исмевали“, у
њему је непрекидно расло и јачало знање да је смешан
„у сваком погледу“.
Да је ова одредница веома важна за психолошко
функционисање и одређење јунака, као и за схватање
приповетке у целини, не сведочи само наслов, већ и
прва реченица приповетке у којој се наратор пред-
ставља управо као „смешан човек“. Будући да до краја
нећемо сазнати његово име, он ће и за нас бити и ос-
тати – „смешни човек“. Међутим, како је јунак, да би
се заштитио од интензивног бола и патње, временом
изградио одбрамбени механизам, поставши веома
охол и неспреман да било коме призна да и сам зна
колико је смешан, важна је околност да ће након сна
и препорода који му он доноси, „смешни човек“ ово
одређење не само прихватити већ ће га продубити
и придодати му нова значења. Како је дошло до тога
да „смешни човек“ – коме се својевремено чинило да
би „одмах разнео себи главу револвером“ уколико би
било коме признао да је смешан – у својој исповести
то не само да признаје већ се тако и самоодређује, и то
у првој реченици, биће много јасније након тумачења
његовог сна, а посебно након сагледавања како је он
свој сан доживео и интуитивно разумео.
41
 Неке мисли, присутне у тексту сна, такође нам
имплицитно говоре о начину на који је „смешни чо-
век“ доживљавао себе, али и какав је био однос других
људи према њему. У првом делу сна, након што је на-
пустио гроб у који је доспео, извршивши сневно само-
убиство, он констатује: „Ако треба поново �ос�оја�и28
и живети опет по нечијој неприкосновеној вољи, онда
нећу да ме победе и понизе!“ Док га је тајанствено
биће носило кроз васиону, одједном је осетио да га нај-
зад не презиру, не исмевају, па чак ни сажаљевају. Тако
су његов доживљај и осећање да је побеђен и понижен,
пратили презир, исмевање или, евентуално, сажаљење
других људи.
Услед одбачености, неприхваћености и крајње
изолованости, а пре свега због недостатка адекват-
не и аутентичне комуникације са другима, условље-
не и самоизолацијом, охолим и гордим ставом који је
„смешни човек“ временом изградио, у његовој души
је почела да „нараста страшна туга“. Будући да се туга
јавља у контексту значајног губитка, односно губитка
неке вредности, интензивна туга коју је осећао „смеш-
ни човек“ сведочи колико му је аутентичан контакт са
људима био важан и какве је последице имало одри-
цање од њега.
Да је један од основних проблема „смешног чове-
ка“ била усамљеност и изолованост, односно одсуство
адекватне комуникације са људима, сведоче и његови
снови о брату, који је, мада у „реалности“ (света приче)
28
Подвукао Ф. Д.

42
мртав, у сновима учествовао у пословима и бригама
„смешног човека“. Ови снови, који су се понављали29,
имали су компензаторну функцију, покушавајући да
надоместе недостатак драгог, блиског, за сневача за-
интересованог бића, односно недостатак конкретног,
али и метафоричног брата.
Потом је туга прерасла у убеђење „да је на свету
свуда све свеје�но30“, што је „већ одавно предосећао,
али коначно убеђење настало је последње године, и
некако изненада“. „Одједном“ је осетио да је „свеје�но31
да ли постоји свет или нигде ничег нема“. Равнодуш-
ност се потом пренела и на доживљај прошлости, па
се „смешни човек“ „досетио да и раније, такође, ничег
није било“, да би потом „постепено убедио себе да ни-
чега неће ни бити“. Те, последње године, почео је да
пати и од интензивних несаница.
Овде је заправо реч о нихилистичком ставу. Ако је
„све свеједно“, онда је, да парафразирамо Достојевског,
и „све дозвољено“, па не постоји ни разлика између
добра и зла, односно свеједно је да ли чинимо добро
или чинимо зло. Тугу због губитка значајне вредности
29
Снови који се понављају увек су веома значајни. Они прате сневача све
док постоји узрок и разлог њиховог појављивања, односно док није ос-
вешћена њихова порука, одгонетнута функција и отклоњени разлози
за њихово јављање. Будући да је код „смешног човека“ усамљеност и
изолованост била стална, као и потреба за аутентичним људским кон-
тактом, разумљиво је да су му се ови снови понављали. (Видети погла-
вље: „Снови који се понављају“, у: Иван Настовић, Психоло�ија снова и
њихово �умачење, 2012.)
30
Подвукао Ф. Д.
31
Подвукао Ф. Д.

43
„смешни човек“ је заменио нихилистичким ставом, по-
рицањем, или тачније одустајањем од свих вредности.
Нихилистички став је овладао не само његовом сада-
шњошћу и проширио се на сагледавање прошлости
већ је захватио и будућност, створивши тиме значајне
предуслове за интензивно размишљање о самоубиству.
Наиме, нихилиста не само да негира вредности, посеб-
но моралне, већ се заправо, услед бројних осујећености
и болних сучељавања са светом, о�риче оно�а �о че�а
му је највише с�ало и тако постаје аутодеструктиван.
Ипак, отупелост и равнодушност нису потпуно
овладале „смешним човеком“. По сопственим речима,
он је „на пример, осећао бол“, и то не само физичку већ
и бол „у моралном погледу“. „Када би се десило нешто
тужно, ја бих осетио сажаљење, као и онда када ми још
у животу није било свеједно“. Како је сажаљење после-
дица идентификације са другим човеком и по Адлеро-
вом мишљењу „најчистији израз осећања заједнице“,
саосећање са другим људским бићем у његовој тузи
у раскораку је са убеђењем до којег је на нивоу свес-
ти дошао „смешни човек“. О постојању уну�рашње�
конфлик�а сведочи и појава интензивних несаница,
којима је на неадекватан начин покушавао да реши
тај унутрашњи сукоб.
„Смешном човеку“ је, наиме, „све било свеједно“
на нивоу свести, али не и несвесно, па је тако дошло
до несклада и раскорака између свесних ставова и
несвесних тежњи. Душевни поремећаји и проблеми
настају, између осталог, како је открио Фројд, услед
44
притиска и захтева моралних норми, односно након
њиховог потискивања. А „смешни човек“ је своје иде-
але и вредности, до којих му је и те како било стало,
укључујући и оне моралне, потиснуо у несвесно, што
ће најречитије потврдити његов сан, као и садржај
проповеди које ће се подухватити након њега.
Морални закони настају из најдубљих људских
потреба и урођени су човеку. Они нису последица не-
ког споља наметнутог законодавства, односно како
истиче Јунг: „Морал није у облику таблица са Синаја
донет одозго и народу наметнут, већ је морал функ-
ција људске душе, која је стара колико и човечанство“.
Човек a priori има у себи не закон, већ морално биће,
које је „инстинктивни регулатив понашања“, па оно
уређује чак и заједнички живот животињског чопора.32
Зато човек не може, чак ни на највишим, ничеанским
врховима, бити „с оне стране добра и зла“. Морал се
може свесно одбацити, тачније може се потиснути у
несвесно, али ће он наставити да егзистира и делује
„иза леђа“, само тада још снажније, неконтролисано и
углавном деструктивно.
То потврђује и појава изненадних осећања, која
би преплавила „смешног човека“ упркос ставу који
је свесно заузео, што указује да он заправо није био
равнодушан, односно да је његов свесни став био у
колизији са несвесним. Наиме, равнодушност је „из-
останак осећања“ и до ње долази када „субјект нема
жељу или потребу коју би желео да задовољи, као ни
К. Г. Јунг, Човек и �уша, 300.
32

45
вредност коју би хтео да потврди или одбрани“33. Ово
није случај са „смешним човеком“, који је „само“ увидео
да не може доћи до толико жељене адаптације између
њега и света, па је постао преокупиран депресивним
представама и самим собом, паралелно потискујући
у несвесни део личности своју жудњу. А депресија је,
насупрот равнодушности, снажно афективно стање,
које често прати управо поремећај спавања и жеља за
самоуништењем.
Пишући о психологији самоубиства, а реагујући
на талас самоубистава који је својевремено захва-
тио руску емиграцију, Николај Берђајев истиче: „По-
вршно гледано, самоубиство може оставити утисак
губитка сваке жеље за земаљским животом, потпу-
ну равнодушност према њему. Али у стварности, то
није тако. Самоубис�во је у већини случајева израз
не�росве�љене љубави према земаљском живо�у и
његовим добрима“. Самоубица би „желео срећнији
земаљски живот са више смисла, али је изгубио наду
у његову могућност. Психологија која води у самоу-
биство је најмање психологија отуђености од добара
земаљског живота. Људи аскетског типа, са интен-
зивним духовним животом, окренути ка другом све-
ту, ка вечности, никада не извршавају самоубиство.
Потребна је, напротив, велика окренутост ка време-
нитом и земаљском, заборав на вечност и небо, како
би се образовала психологија самоубиства“. За самоу-
бицу „земаљски живот са својим добрима јесте једини
33
З. Миливојевић, Емоције, 310.

46
постојећи живот и никаквог другог живота нема“, па
самоубица у потпуности остаје прикован за свет, мада
у негативној форми.34
Сличан став износи и сам Достојевски у децем-
барском броју Пишчево� �невника за 1876. годину, по-
везујући самоубиство са губитком вере у бесмртност,
односно са одсуством вере у постојање другог живота
и вечности. „Самоубиство после губитка идеје о бе-
смртности јесте нешто потпуно неизбежно, па чак и
нужно за свакога ко се макар мало уздигао изнад жи-
вотиње. Напротив, бесмртност која као идеја нуди ве-
чни живот, много јаче везује човека за земљу. У овоме,
наизглед, има противречности – ако већ постоје толи-
ки други животи, то јест ако осим земаљског постоји и
бесмртни живот, због чега онда до те мере ценити зе-
маљски живот? Али, излази управо супротно: само уз
помоћ вере у своју бесмртност, човек може да схвати
свој разумни циљ на земљи. Без вере у своју бесмрт-
ност нестају човекове везе са земљом, оне постају
тање и као трулије, и губитак смисла живота (па макар
се он изражавао у облику несвесне туге) сигурно води
у самоубиство“. 35
Да је управо ова врста психологије самоубиства
својствена и „смешном човеку“ потврђује његов сан,
дакле несвесни део његове личности, који зна и више,
и боље од свести, а у који је он и потиснуо вреднос-
ти до којих му је било толико стало. Стога ће након
Н. Берђајев, О самоубис�ву, 18-19.
34

Ф. М. Достојевски, Дневник �исца, 1876, 395.

35

47
што је у сну извршио самоубиство и из васионе угле-
дао двојницу планете Земље, „потресен неодољивом
и одушевљеном љубављу према завичајној, старој
земљи“, он истаћи да може волети само ону земљу коју
је управо напустио и на којој је оставио млазеве своје
крви, додајући да никада није ни престајао да је воли,
а да ју је, растајући се са њом, можда „волео болније
и снажније него икада раније“. Отуда и његова у сну
јасно формулисана жеља да „љуби“ и „облива сузама“
земљу коју је управо напустио.
Након свог сневног искуства „смешни човек“ ће
пригрлити и прихватити земљу и живот на њој, коју
додуше ни претходно није презирао и одбацивао, али
је услед сталне осујећености, усамљености и депре-
сије, осећање љубави �ре сна потиснуо у несвесни део
личности, да би то осећање након сна било освешћено
и преосмишљено. Тако је и првобитна, негативна веза-
ност за земљу попримила позитиван облик.

48
 Након што смо сагледали животне околности, а
посебно садржаје свести „смешног човека“, без којих
би сваки покушај разумевања несвесног, па тиме и ње-
говог сна био немогућ и узалудан36, осврнућемо се на
догађаје који су непосредно претходили сну и били
окидачи за њега.
Као што је познато, „једне мрачне, најмрачније
вечери која може бити“, док је враћајући се кући раз-
мишљао „да би било веселије када би се свуда угасила
светлост37, а са осветљењем је тужније срцу, јер оно све
то осветљава“, „смешни човек“ је погледао у „искидане
облаке“ и „бездане црних мрља“ на небу. Тада је међу
тмурним облацима опазио звез�ицу, која му је „суге-
рисала мисао“ да се те ноћи неизоставно убије, што је
и сâм већ два месеца намеравао да учини, али је услед
безвољности ипак одлагао тај чин.
Неопходно је размотрити зашто је управо звез-
дица утицала на доношење коначне одлуке „смешног
36
Сан је увек својеврсна, несвесна допуна свести, па је без познавања
свесног става сневача немогуће тумачити његов сан.
37
Под светлошћу се овде мисли на улично, плинско осветљење.

51
човека“ о самоубиству, када је звезда веома позити-
ван симбол, између осталог, симбол наде, оптимизма,
вођства, путоказа, узвишеног циља, а пре свега, сим-
бол бесмртности и поновног рађања.
Осврћући се на талас самоубистава који је захва-
тио Русију, у предговору јануарске свеске Пишчево�
�невника за 1876. годину, Достојевски истиче: „Нашем
самоубици ни на крај памети не пада да се он зове ја
и да је бесмртно биће“. Он наводи пример Гетеовог
Вертера, самоубице који, насупрот томе, „убијајући
се, у последњим редовима које је написао жали што
неће видети више ‘дивно сазвежђе Велики Медвед’, и
опрашта се са њим“.38 На питање због чега су младом
Вертеру била драга небеска сазвежђа Достојевски од-
говара: „Због тога што је схватио сваки пут док би их
гледао да он уопште није атом и није ништаван пред
њима, да сав тај бездан тајанствених божијих чуда
уопште није изнад његове мисли, није изнад њего-
ве свести, није изнад идеала лепоте који је у његовој
души, него му је, значи, раван и чини га сличним бес-
коначности бића... и да за сву срећу што осећа ову ве-
лику мисао која му открива: ко је он? – он дугује само
своме лику љу�ском“.39
38
На почетку последњег писма Лоти, непосредно пре самоубиства, Ге-
теов Вертер пише: „Прилазим прозору, предобра моја, и видим, видим
још кроз пролетање олујних облака покоју звезду вечнога неба. Не,
ви нећете пасти! Вечни вас носи на своме срцу као и мене“ (Ј. В. Гете,
Па�ње мла�о� Вер�ера; Избор �о сро�нос�и, 112.)
39
Ф. М. Достојевски, Књижевно-кри�ички чланци; Пишчев �невник, 228
(подвукао Ф. Д.).

52
 О сличним размишљањима, када су у питању
пишчеви савременици-самоубице, не може бити ни
речи, а то се наиз�ле� односи и на „смешног човека“ у
тренутку када одлучује да се убије. И мада разлога за
самоубиство има колико и самоубица, односно мада је
свако самоубиство прича за себе (што нам потврђује
и стваралаштво Достојевског и велике разлике међу
његовим самоубицама, од Ставрогина, преко Кирило-
ва, Крафта, Оље, Кротке, Матрјоше, Свидригајлова до
Смердјакова), Достојевски је, док је писао Сан смешно�
човека, морао имати у виду и Вертеров однос према
звездама пре него што је себи пуцао у главу, или пре-
цизније, у десну слепоочницу, како је намеравао да се
убије и „смешни човек“.
Али, док се Вертер убија у�ркос звездама40, „смеш-
ног човека“ управо звезда наводи на мисао да се те
ноћи неизоставно убије. Мада „смешни човек“ има
проницљиве, дубоке и тачне увиде о себи, он каже
да ни сам не зна зашто му је звездица то сугерисала.
Како се иста звезда јавља и у његовом сну, током пу-
товања кроз васиону, покушаћемо да природу ове су-
гестије одгонетнемо приликом тумачења сна, тачније
ослањајући се на језик несвесног. Јер, са становишта
свести, као и у контексту осврта Достојевског на Вер-
теров однос према звездама пре самоубиства, остаје
40
Вертерово самоубиство је самоубиство младог човека, меланхоличног
због, како Берђајев каже, „сувишка неиживљених снага, због несигур-
ности да ће оне моћи да буду иживљене“ (О самоубис�ву, 34). Самоу-
биство у младости често је резултат бурних душевних криза из којих
човекове снаге не налазе излаз.

53
нејасно, па и нелогично, зашто звезда подстиче „смеш-
ног човека“ да се убије и учвршћује га у тој одлуци.
Ипак, самоубиство ће, као што знамо, одложи-
ти догађај са девојчицом, која му је тада притрчала
и затражила помоћ, а он ју је отерао, мада је схватио
да девојчицина мајка негде умире или им се већ неш-
то лоше десило, па је очајно дете истрчало на улицу
да потражи помоћ. Стигавши кући „смешни човек“ је
сео за сто и извадио револвер, али га је преплавило
осећање сажаљења и стида због свог срамног поступ-
ка, а бројна питања су почела да навиру и заокупљају
га, неодложно тражећи одговор и решење.
Наиме, „смешног човека“ је мучила и љутила не-
логичност – ако је већ одлучио да се те ноћи убије,
онда му у том тренутку, више него икад, мора бити
све свеједно. Међутим, он је „одмах осетио“ да му није
свеједно, да „дубоко жали“ девојчицу и осећа „неки
чудан бол“. О његовој заинтересованости за судбину
девојчице сведочи и детаљ да је након што ју је оте-
рао, приметио да је она претрчала улицу, односно да
је угледала неког пролазника и очигледно потрчала
к њему.
„Зар свест о томе да ја од сада коначно нећу по-
стојати, према томе, и све остало неће постојати,
није могла имати ни најмањег утицаја на осећање
сажаљења према девојчици, нити на осећање стида
после учињене подлости?“, питање је које је мучило
„смешног човека“. У том тренутку он је, заправо, освес-
�ио конфлик� који је већ годину дана постојао у њему,
54
а који је до тада потискивао и покушавао неадекватно
да разреши тиме што је несвесно аранжирао своје не-
санице и депресију.
Јунг примећује да управо конфликт, у овом слу-
чају између свести и несвесног, „рађа ватру афеката
и емоција“, које осим што сагоревају све непотребно
и сувишно, стварају и светлост, односно „све износе
на видело“. Стога су емоције „главни извор постајања
свесним“ и зато „нема никаквог преображаја таме у
светлост“, односно несвесног у свесно, „без емоција“.41
Дилема „смешног човека“ била је првенствено
моралне природе. Наиме, као што је већ речено, ако
је „све свеједно“, онда је и „све дозвољено“, па и нечо-
вечна подлост, чак и према детету у невољи, а посебно
у ситуацији када човек намерава да се „за два сата“
убије. Међутим, чак ни након доношења одлуке да се
неизоставно по доласку кући убије, „смешни човек“
није потпуно прекинуо све везе са светом и заједни-
цом којој је припадао, или тачније још увек није �реки-
нуо кон�ак� са несвесним делом своје личности. Мада
је из свог свесног става, да му сада, више него икада,
све на свету мора бити свеједно, он извео консеквен-
це и одбио да помогне девојчици, у истом тренутку
је осетио сажаљење, бол и стид, који су га неконтро-
лисано преплавили, продирући из несвесног у свесни
део његове личности. Идентификујући се са Другим
он је заправо искорачио из себе и постао свестан неа-
декватности свог понашања, односно кршења важне
К. Г. Јунг, Човек и �уша, 77.
41

55
моралне, друштвене, али, што је још важније, личне,
етичке норме42. Осећања која су га пратила упркос
депресији, допринела су да сачува какву-такву везу
са светом и другим људима, али и са својим искон-
ским бићем, и тако не буде препуштен безнадежној и
потпуној усамљености. Очувани контакт са несвесним
делом сопствене личности потом ће му, �у�ем сна,
понудити решење до којег свесно није успео да дође,
постаће лековит и управо ће му он спасити живот.
Да је заиста реч о моралној недоумици и преис-
питивању, који су коначно продрли и у свесни део
личности, сведочи и даља спекулација „смешног чо-
века“: „Да сам раније живео на Месецу или на Марсу и
учинио тамо неки најсрамнији и најнечаснији посту-
пак ... и због њега био тамо осрамоћен и обрукан, ... и
када би се затим нашао на Земљи и даље био свес�ан
шта сам урадио на другој планети, а поред тога знао
да се тамо нипошто и никада нећу вратити – да ли би
ми, гледајући са Земље Месец, било свеје�но43 или не
би? Да ли бих осећао стид због тог поступка или не
бих?“
Овим питањем „смешни човек“ проблематизује
однос злочина, односно кривице и казне (посеб-
но унутрашње казне), тачније одлази корак даље и
пита се о личном, унутрашњем моралу, о етици (и
42
Да је то и индивидуална норма „смешног човека“, потврђује реченица
да би иначе „детету обавезно помогао“.
43
Подвукао Ф. Д.

56
савести)44. Реч је о унутрашњем моралном осећају и
доживљају, који је независан чак и од друштвено прих-
ваћених моралних начела или евентуалне казне за њи-
хово кршење. У крајњој инстанци увек лични осећај и
савест појединца доносе моралну одлуку, јер питање
добра и зла није толико ствар интелекта, као што се
може чинити на први поглед, већ је заправо осећајна
категорија. Стога Јунг наглашава да мишљење појмов-
но уређује садржаје свести и наша искуства, а осећање
представља функцију вредновања (да ли је нешто
пријатно или непријатно, исправно или погрешно,
добро или зло). Тако и савест „смешног човека“ више
није повезана са традиционалним моралом, већ са
несвесним моралним основама.
За моралног човека је етички проблем, како ис-
тиче Јунг, „горуће питање“, укорењено не само у нај-
дубљим нагонским процесима већ и у човековим
идеалима. Овај проблем је „потресно стваран“, па не
чуди када најдубље основе људског бића покушавају
да одговоре на њега. Сан „смешног човека“, као израз
сневачеве најдубље природе, за који су окидачи били
одлука да се те ноћи неизоставно убије, као и пробле-
матичан догађај са девојчицом, поред осталог, нуди и
одговор на моралну, тачније на етичку дилему форму-
Јунг истиче да Фројдово На�-Ја (Су�ер-Е�о), односно морални кодекс
44

колектива, не покрива цео етички проблем, већ само један део. Зато
Јунг и говори о правој етичкој реакцији, тихом унутрашњем гласу, који
представља личну етичку инстанцу, која је сасвим индивидуална и не
мора бити у складу са колективним кодексом (који је различит и вари-
ра зависно од времена, нације, друштва у којем се јавља).

57
лисану у спекулацији „смешног човека“ о почињеном
„најсрамнијем и најнечаснијем поступку“ на другој
планети и могућим (унутрашњим) консеквенцама које
би тај чин за њега интимно имао. При томе ова спеку-
лација има и дубље значење, јер осим што сугерише
могућност постојања других светова, наговештава и
још неосвешћену веру „смешног човека“ у бесмртност
душе, која након овоземаљске смрти задржава сећање
на свој „претходни живот“ и чува урођено морално јез-
гро људског бића.

58