1915.

година - година страдања

После победе српске војске у Колубарској бици, децембра 1914. на српском фронту до почетка
јесени 1915. завладало је затишје. Због пораза Бугарске у Другом балканском рату и због тога што
је остала без једног дела Македоније ушла је на страну Централних сила снамером само да се
порази коначно Србија и тако су, Централне силе придобиле Бугарску, и спремале су велику
офанзиву против Србије за јесен 1915. У време затишја, велика епидемија пегавог тифуса
погодила је Србију почетком 1915. године. Први случајеви заразе појавили су се међу заробљењим
аустроугарским војницима, а затим се болест проширила и на српске војнике и цивиле.Болест је за
првих пет месеци покосила 100.000 људи, чак пет пута више него у бици на Церу.
Напад непријатеља је почео у октобру, са три стране. Аустроугари су напали са запада и
северозапада преко Дрине и Саве, Немци су напали са севера преко Дунава, а бугарска војска
продирала је са истока. Под командом немачког фелдмаршала Макензена, Србију је напало
800.000 војника. Спска војска бројала је само 300.000 војника. До 15. октобра 1915., упркос
крајњем пожртвовању српске војске, аустроугарска балканска војска правцем преко реке Саве
и Дрине, и 11. немачка армија преко Дунава заузеле
су Београд, Смедерево, Пожаревац и Голубац и створиле шири мостобран јужно од Саве и Дунава,
натеравши српске трупе на повлачење према Јужној Србији.
Тог истог дана, 15. октобра 1915. без објаве рата, две бугарске комплетне армије потиснуле су
слабе српске јединице, продрле у долину Јужне Мораве код Врања и до 22. октобра 1915.
заузеле Куманово, Штип, Скопље, прекинуле моравско-вардарску комуникацију и онемогућиле
повлачење српске војске према грчкој граници и Солуну. Друга половина октобра и почетак
новембра протекли су у повлачењу српске војске према југу. Српска војска и избеглице су се
нашле у безизлазној ситуацији на Косову и Метохији. Пут према Солуну је пресечен.
Аустроугарска војска са северозапада, немачка војска са севера и бугарска армија са југа и истока
напредују према Косову са јединим циљем да униште Српску војску у расулу. Једини пут Српској
војсци и избеглицима према савезницима и јадранској обали водио је преко албанских планина.
Под притиском велике аустроугарско-немачке и бугарске офанзиве, Врховна команда српске
војске 24. новембра 1915. године одлучила је да се трупе војске повуку преко Црне Горе и
Албаније на Јадранско море.
Овде је требало да их чекају савезнички бродови. Ипак, да би се до спаса дошло, морали су да
пређу завејане црногорске и албанске планине. Повлачење српских снага вршено је у три
правца:1.Пећ—Андријевица—Подгорица—Скадар,2. Призрен——Скадар—Љеш и 3.Призрен——
Дебар—Елбасан. Црногорска војска је, у току српског повлачења, крајем 1915 и 1916. године
остала сама на фронту према аустроугарској армији.На Божић 1916. одиграла се Мојковачка битка
у којој је црногорска војска под командом Јанка Вукотића зауставила напредовање Аустроугаре.
Ипак, аустроугарска војска је брзо заузела Цетиње и влада Црне Горе је капитулирала 16. јануара.
Краљ Никола Петровић је у тајности напустио земљу.
Албанска голгота
Српска влада, већина посланика Народне скупштине, државна администрација, војска и велики рој
цивила кренули су на повлачење по кршевитим црногорским и албанским планинама.Заједно са
њима били су и остарели краљ петар Карађорђевић и болесни војвода Радомир Путник.Кроз
планине без пута и под снегом страдало је од беле смрти (смрзавања) и других невоља више
десетина хиљада Срба. Ипак и кад су стигли на обалама Јадранског мора, савезници су каснили са
помоћ чак је и цар руски Николај 2 реаговао и запретио савезницима да ако не помогну српској
војсци да ће потписати сепаративни мир са Централним силама, након овога савезници су почели
да пружају помоћ српској војсци.
Пребацивање бродовима на Крф почело је почетком 1916. године. Много српских војника није
стигло на острво спаса ( Крф) рањени , болесни који нису могли да издрже пут, сахрањивани су у
морским таласима у тзв „плавој гробници“ о којој је стихове опевао Милутин Бојовић.
У избеглиштву су били краљ Петар, регент Александра, влада, Народна скупштина и војска.Крф је
било седиште српске владе, а у лето 1916. године рад је обновила и Народна скуштина.Одавде су
обезбеђене финансије за војску и избегле, као и школовање за око 4.000 избеглих спрских ђака и
студената.Српска војска је почела да се опоравља у пролеће 1916. На чело генералштаба
постављен је Петар Бојовић.Око 150.000 војника пребачено је на Солунски фронт где су се борили
заједно са Британцима, Французима и Грцима.Након тешких борби, српска војска је у јесен 1916.
заузела Кајмакчалан, а затим и Битољ.
Србија под окупацијом
Србија је под окупаторима била подељена у две зоне - источну која је била под Бугарима и
западну под Аустро-Угарском. Економска ситуација је била тешка, а окупатор је контролисао целу
привреду. Цивилима је била ограничена слобода кретања. Више од 15.000 људи је одведено у
логоре.Најтеже је било на територији окупираној Бугарима, где је долазило до пљачки и
бугаризације српског становништва.Топлички устанак против бугарских власти подигнут је
почетком 1917. године, у коме су ослобођениКуршумлија, Лебане, Прокупље и Блаце.Устанак је
угушен у марту 1917. након чега је окупатор спалио читава села и мучио и убио око 20.000
српских цивила.
АЛБАНСКА ГОЛГОТА И ОКУПАЦИЈА СРБИЈЕ, СОЛУНСКИ ФРОНТ
– Епидемија тифуса у Србији
– Аугуст фон Макензен – главнокомандујући немачке и аустроугарске војске
октобар 1915: почетак непријатељске офанзиве
повлачење српске војске Вардарском долином
улазак Бугарске у рат: албанска голгота
– Мојковчка битка: јануар 1916, капитулација Црне Горе
– Долазак српске војске у Албанију и пребацивање на Крф – почетком 1916.
– Српска војска на Солунском фронту: 1916:битка за Кајмакчалан – освајање Битоља
– Аустроугарска и бугарска окупациона зона, тежак живот у окупираној Србији, 1917 – Топлички
устанак