После победоносне 1914, српска војска се 1915, одмарала и видала ране у

деветомесечном примирју. С друге стране, постојала је очајничка потреба централних

сила да пробију пут до верне савезнице Турске, како би могли да је снабдевају ратним
материјалом и осталим потребама. У лето 1915, образована је Група армија Макензен, коју
су чиниле немачка 11. армија, аустроугарска 3. армија и бугарска 1. армија. Овим снагама
које је требало да изведу главни удар, командовао је прослављени немачки војсковођа са
источног фронта - фелдмаршал Макензен. Када је бирао команданта за ову операцију,
немачки Цар Вилхем ИИ изјавио је - Учинићу велику част храбрим српским војницима:
против њих ћу послати фелдмаршала Макензена. Велико поштовање према противнику
показао је и Макензен. У саопштењу које је прочитано постројеним војницима пред
почетак напада на Србију, наводи се: - Ви не полазите ни на италијански, ни на руски, ни
на француски фронт. Ви полазите у борбу против једног новог непријатеља, опасног,
жилавог и оштрог. Ви полазите на српски фронт и на Србију, а Срби су народ који изнад
свега воли слободу и који се бори и жртвује до последњег. Пазите да вам овај мали
непријатељ не помрачи славу и не компромитује досадашње успехе славне немачке
армије.

Симболична помоћ савезника

Према обавештајним подацима којима је располагала српска Врховна команда,

аустро-немачки напад постајао је све извеснији. Такође, процењивало се да је скоро
сигуран улазак Бугарске у рат, на страни централних сила. Свесни да неће моћи дуго да
пружају отпор вишеструко надмоћнијем непријатељу, српска влада од савезника тражи да
пошаљу помоћ од 150.000 војника. Уместо помоћи, савезници траже да Србија нипошто
не провоцира Бугарску, која их је лукаво уверавала да јој не пада на памет да улази у рат.
Тако је пропуштена прилика да се бугарској војсци зада смртни ударац у осетљивом
моменту, када је спровођена мобилизација и концентрација трупа.

Савезничка помоћ је била више симболична: Французи су послали осам авиона

типа Фарман са 99 људи, две брдске и три пољске батерије, а за одбрану Београда и једну
батерију обалских топова калибра 140 мм. Британци два торпедна чамца са посадом и
осам топова од 120 мм, чије су панцирне гранате држале на одстојању аустроугарске
мониторе, неколико месеци пред почетак главног напада. Русија је, такође, послала два
морнаричка топа калибра 150 мм и одред маринаца, који су заједно са енглеским колегама
минирали део дунавског и савског тока око Београда. Сва обалска артиљерија
стационирана код Београда, била је под командом британског адмирала Трубриџа.

Непријатељске снаге су крајем септембра завршиле концентрацију трупа у зонама напада.

Аустроугарска 3. армија, ојачана немачким 22. резервним корпусом, имала је задатак да
заузме Београд и предузме помоћне нападе преко Саве, код Прогара и Јарка. Немачка 11.
армија планирала је главни прелаз преко Дунава код Рама, помоћни код Смедерева и
демостративни код Оршаве. Правац наступања у срце Србије, водио је долином Мораве.
За датум напада обе армије, одређен је 6. октобар. Дотад невиђена концентрација
артиљерије (укупно 1.300 артиљеријских оруђа), била је карактеристика ове кампање.
Само за напад на Београд намењено је око 400 топова, хаубица и мерзера разних калибара,
па и оних најтежих. Аустроугарски мерзери Шкода од 305 мм и три немачке Дебеле Берте
калибра 420 мм. За напад на Смедерево, са руског фронта довучена су два далекометна
топа од 420 мм на железничком лафету.

Ватрени ураган над градом

Већ 5. октобра 1915, уз помоћ авиона, артиљерија је почела са коректурним

гађањем које је трајало до пред мрак. Магловито јутро 6. октобра, није дозволило
артиљеријску припрему. А онда, око 14,00 х, настао је пакао. Преко 400 артиљеријских
оруђа, рачунајући и оне на мониторима, почело је паљбу. Ураган од челика спустио се на
српску престоницу. За само неколико часова Одбрани Београда уништени су сви
рефлектори и половина артиљерије. Све телефонске линије биле су покидане. Руска
обалска батерија постављена на Калемегдану збрисана је поготком зрна од 305 мм, као и
српска батерија на Великом Врачару. Ватра која је претворила град у рушевине трајала је
непрекидно, да би после 24 часа достигла највећу жестину на местима планираним за
прелаз, а затим се поново пренела у позадину српских положаја. Ово је означило почетак
десанта. На стотине понтона кренуло је преко Дунава и Саве, али браниоци су били на
својим местима. Трупе Одбране Београда, под командом генерала Михајла Живковића,
чиниле су: 10. кадровски пук, 7. пук ИИ позива, 7, 11. и 15. пук ИИИ позива, Сремски
добровољачки одред, одред београдских жандарма и два ескадрона коњице. Укупно, око
16.000 људи са само 75 разних артиљеријских оруђа.

Развиле су се страховите борбе на Ади Циганлији, ушћу и Дунавском кеју. Припадници

тадашње највеће светске војне силе - Немци, били су нов непријатељ за Србе, који су једва
чекали да се са њима окушају у борби. Дисциплиновани, у тамнозеленим (фелд-грау)
униформама и архаичним шлемовима са шиљком на врху, ипак на српске војнике нису
остављали утисак. По старом српском обичају, подцењивање непријатеља се
подразумевало. Малобројни браниоци престонице борили су се као лавови, наневши
непријатељу велике губитке. Зауставивши непријатеља на обалама, нису имали снаге да га
одбаце назад. Трудили су се да одржавају што тешњи контак са нападачима, како би
избегли убиствену артиљеријску ватру. Међутим, на сцену су ступали монитори, који су
својим тешким топовима разорили читаве улице на Дорћолу. С друге стране, у шипражју
Аде Циганлије водила се огорчена борба 1. батаљона 7. пука ИИ позива, против немачких
трупа, у којој је учествовала и српска импровизована речна флотила. Флотилу су чинили
руски и британски торпедни чамци, оклопљени патролни брод `Тимок` са револверским
топом (система Хочкис), оклопљени моторни чамци `Јадар`, `Победа` и `Свети Ђорђе`
наоружани митраљезима. У састав флотиле, укључено је и преко стотину месних
средстава (рибарски чамци, дереглије и шлепови), од којих су нека мање или више
адаптирана. Тако је један шлеп оклопљен, а на његовом кориту начињени отвори-
пушкарнице. У унутрашњост шлепа постављене су скеле, са којих су војници дејствовали
кроз пушкарнице. Флотила је за кратко време, колико је била оперативно способна,
учинила низ херојских задатака, одржавајући везу са трупама на Ади и дејствовања по
непријатељу у бок и леђа, по киши од зрна и граната.

Говор мајора Гавриловића

Врховна команда, трупама Одбране Београда 7. октобра упућује Тимочку дивизију ИИ

позива. Услед хитности, њен 14. пук пребациван је железницом до Београда и истог дана
два батаљона су већ стигла на Дунавски кеј. Нешто више од сат времена, пре пристизања
овог појачања, мајор Драгутин Гавриловић окупио је око себе на Дунавском кеју
преостале војнике II батаљона 10. кадровског пука, делове жандармеријских чета и
Сремског одреда. Издао им је ону чувену наредбу, која је била огледало српског борца из
тог давног, прошлог, романтичног времена, које су обележавали људи другачијег кова
него данас:

- Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети
вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао.
Војници!... Јунаци... Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш
пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате више да се бринете за своје
животе, који више не постоје. Зато напред у славу! За краља и отаџбину... Живео краљ!.
Живео Београд!

Са покличем `Ура!` кренули су у јуриш на аустро-немачке јединице удаљене само

20-30 м, утврђене поред пруге и са великим бројем митраљеза. Мало је ових храбрих људи
преживело масакр на Дунавском кеју, а скоро сви су лакше или теже рањени. Међу њима
и мајор Гавриловић, чији је живот неколико дана висио о концу. Сутрадан, 8. октобра,
никаква појачања више нису вредела. Непријатељ, заузевши Аду Циганлију, прелазио је у
масама, преко моста који је повезивао Аду са српском обалом. Српске јединице нису
успеле да сруше мост, јер су постављене мине слагале. Убрзо су Немци заузели Баново
Брдо, а затим и Чукарицу и Топчидерско Брдо. Трупе на Дунавском кеју и Калемегдану
још су се држале, издржавајући страховиту артиљеријску ватру са монитора, који су и
поред губитака од српске и енглеске артиљерије, настављали свој крвави посао. Крајем
дана, непријатељ се пробио до Душанове улице, где се забаракадирао. Настале су тешке
уличне борбе.
 Велики губици у људству

Ноћ није прекидала борбена дејства. Београд је био осветљен сабласном светлошћу
многобројних снажних рефлектора и ракета, допуњену непрекидним експлозијама
граната. Отпор је пружан иза сваког угла, ручне бомбе су бацане са кровова
полуразрушених кућа. Све је било узалуд, непријатељ је бивао све многобројнији. Недуго
после поноћи, командант Одбране Београда издаје наређење за повлачење на линију
Велики Врачар-Дедиње-Петлово Брдо-Железник-Остружница. Савезничке војне мисије и
посаде напуштају Београд 9. октобра. Дедиње је напуштено пошто је, буквално, преорано
гранатама. После више неуспелих контра-напада и повлачења на нове положаје, српској
Врховној команди је 11. октобра било јасно да је битка за Београд изгубљена. У овим
петодневним борбама, губици српске војске износили су око 5.000 људи, не рачунајући
цивиле који су погинули и рањени приликом бомбардовања. Аустро-немачке снаге имале
су 1.182 погинула и 8.619 рањених војника.