U životu postoji jedna vrednost koja često drugima ostaje skrivena, ali je čovek

oseda duboko u svojoj duši: to je vernost ili nevernost onome što osedamo da je
naša sudbina ili vokacija koju treba da ispunimo.
Sudbina, kao uostalom sve što je ljudsko, ne ispoljava se apstraktno ved se
oživotvoruje u nekoj okolnosti, na nekom malenom mestu, na nekom voljenom
licu, u rođenju nekog siromaška na periferiji neke imperije.
Ni ljubav, ni istinski susreti, pa čak ni duboka razmimoilaženja, nisu plod
slučajnosti, ved su nam na tajanstven način predodređeni. Koliko sam se samo puta
u životu začudila što u tolikom mnoštvu ljudi na svetu nailazimo na one koji, na
izvestan način, vuku konce naše sudbine, kao da pripadamo istovetnoj tajnoj
organizaciji, ili poglavljima jedne iste knjige! Nikad nisam saznala da li ih
prepoznajemo zato što smo ved tragali za njima, ili smo tragali za njima zato što su
ved bili nadomak naše sudbine.

Sudbina se ispoljava putem znakova i nagoveštaja, koji nam se isprva učine

beznačajni, a za koje tek kasnije uvidimo da su bili od presudnog značaja. Tako se
dešava da u životu često poverujemo da smo izgubljeni, dok u stvari uvek idemo ka
određenom cilju, ponekad vođeni našom najočiglednijom, ali u drugim prilikama,
možda i bitnijim za naš život, nekom snažnom i nepokolebljivom voljom i nama
samima neznanom, u susret mestima, osobama ili stvarima koje, na ovaj ili onaj
način, jesu, ili su bile, ili de biti, od odlučujude važnosti za našu sudbinu, voljom
koja ide u prilog našim prividnim htenjima ili ih osujeduje, pomaže ili odmaze našim
težnjama i često, što nas još više začuđuje, vremenom dokazuje da je budnija od
naše svesne volje.