UDC 820(73).

09 Fish
82.01
886.2-95

POJAM INTERPRETATIVNE ZAJEDNICE STENLIJA FIŠA

Kornelije Kvas

SAŸETAK: U tekstu se analiziraju relativistiåki stavo-

vi Stenlija Fiša, koji je jedan od najuticajnih zastupnika re-
lativistiåkog poimawa prihvatqivosti interpretacija kwi-
ÿevnog dela sa kraja dvadesetog veka. Dok je po Fišu u sluåaju
otkrivawa znaåewa komunikativnog jezika uloga konteksta ne-
zamenqiva, u sluåaju kwiÿevnog jezika znaåewe je nezavisno od
konteksta. Znaåewe reåi i reåenica kwiÿevnog teksta ne zavi-
si od konteksta, a pretpostavke na osnovu kojih kritiåar tuma-
åi kwiÿevno delo mogu biti iznesene nezavisno od bilo kojeg
konteksta. Takoðe, za Fiša, kao i za ostale relativiste, kwi-
ÿevno delo samo po sebi ne poseduje odreðen smisao, veã ga
stiåe tek posredstvom interpretacije. Interpretaciju, po Fi-
šu, ne stvara pojedinac veã kolektiv ili interpretativna za-
jednica. Glavni ciq rada jeste prouåavawe Fišovog pojma in-
terpretativne zajednice i s tim u vezi ispitivawe uloge kon-
teksta u otkrivawu znaåewa kwiÿevnog teksta.
KQUÅNE REÅI: interpretacija, relativizam, komunika-
tivni jezik, kontekst, koherentnost, interpretativna shema, in-
terpretativna zajednica.

Åiwenica da reåi poseduju znaåewa omoguãava osnovnu funkciju

jezika — sporazumevawe meðu qudima. Svakome je jasno iz sopstvenog
iskustva da, baš zato što nam znaåewe neke reåi nije poznato, moÿe
doãi do nerazumevawa sagovornika, ali i da se takav komunikacijski
nesporazum jednostavno moÿe otkloniti saznavawem znaåewa sporne
reåi. Isti je sluåaj i sa nesporazumima koji nastaju kada reå, a to je
åest sluåaj, ima više od jednog znaåewa. Dešava se zato da reåima sago-
vornika pripišemo znaåewa, koja te reåi inaåe poseduju, ali koja nisu
i znaåewa koja je naš sagovornik, izgovarajuãi ih, imao nameru da nam
prenese. Oåigledno u ovim sluåajevima radi se o nesporazumima veza-
nim za leksiåko znaåewe reåi.
Reåi se u svakodnevnoj komunikaciji izmeðu qudi veoma retko upo-
trebqavaju samostalno. Saobrazno odreðenim gramatiåkim pravilima
karakteristiånim za svaki pojedini jezik reåi grade veãe jeziåke jedi-
nice — sintagme i reåenice. Wihovo znaåewe åesto nije prost zbir
198

leksiåkih znaåewa upotrebqenih reåi. Nije zato dovoqno poznavati

leksiåka znaåewa reåi Šumadija i åaj, da bi se došlo do znaåewa sin-
tagme šumadijski åaj, koja nikako ne oznaåava vrstu åaja iz Šumadije.
Sliåno ovome, ni reåenica Petar neprestano stavqa glavu u torbu ne
znaåi da je Petrova glava stvarno u nekoj torbi. Poznavawe leksiåkog
znaåewa upotrebqenih reåi neophodno je za razumevawe jezika, ali se
uvek mora voditi raåuna i o posebnom znaåewu pojedinih sintagmi
(šumadijski åaj, stavqati glavu u torbu itd.), kako ne bi došlo do ne-
razumevawa znaåewa poruke koju nam sagovornik saopštava.
Do pogrešnog razumevawa, a i ovde nam naše svakodnevno iskustvo
daje mnoštvo primera, moÿe doãi i zato što nismo paÿqivo slušali
našeg sagovornika, zato što su sagovornikove reåi nepovezane, ispre-
kidane ili nejasno izgovorene. Za taåno razumevawe poruke koju nam sa-
govornik prenosi potrebno je ukloniti sve nedostatke sredstava kojima
se poruka prenosi i prima, kao i sve eventualne „smetwe" na „kanalu"
putem kojeg se poruka prenosi. U sluåaju prenošewa poruke putem govo-
ra naš slušni aparat, kao i govorni aparat našeg sagovornika, mora-
li bi da poseduju odreðena standardna svojstva i razgovor bi morao da
se odvija na mestu zaštiãenom od buke ili drugih zvuånih smetwi.
Reåenice komunikativnog jezika same po sebi neosporno poseduju
odreðeno znaåewe. Meðutim, u svakodnevnom govoru reåenice se poja-
vquju u nekom kontekstu, kao konkretni iskazi, i tada se mogu javiti
nedoumice u pogledu wihovog znaåewa.
Uzmimo kao primer reåenicu Vrata su otvorena. Znaåewe ove iz-
javne reåenice samo je po sebi jasno. Ali ukoliko ovu istu reåenicu iz-
govori nastavnik u uåionici, ona u datom kontekstu moÿe da deluje ne
samo kao prosto obaveštewe o åiweniånom stawu u kojem se vrata tre-
nutno nalaze veã i kao objašwewe zašto je u uåionici hladno, kao upo-
zorewe da vrata treba zatvoriti, moÿda i kao posredan nalog nekom
uåeniku da napusti prostoriju.
Taåno razumevawe znaåewa reåi i reåenica u svakodnevnom, komu-
nikativnom jeziku znatno olakšava åiwenica da je kontekst po pravilu
oåigledan za sagovornike, a najåešãe i za posmatraåe. Tako je i u slu-
åaju reåenice Vrata su otvorena govorna situacija sasvim jasna. Kon-
tekst åini školska uåionica u kojoj se odvija nastava, govornik je na-
stavnik, lice kojem se govori je uåenik, a u uåionici su prisutni i
drugi uåenici.
U sluåaju ovog primera za trenutak moÿe da nastane nedoumica da
li to stvarno nastavnik nalaÿe uåeniku da napusti uåionicu. Meðu-
tim, ukoliko je uåenik åuo nastavnikove reåi i primetio da se nastav-
nik samo wemu obraãa, kao i da je istovremeno sa iskazom nastavnik
pokazao rukom prema vratima i podigao glas, iskaz postaje nedvosmi-
slen. Uåenik razume da mu je nastavnik naredio da napusti uåionicu,
pogotovu ako zna da je prethodno uåinio nešto što predstavqa razlog
da ga nastavnik udaqi sa åasa.
 199

Ali oåigledno nastavnikov pokret rukom i povišen ton nemaju

znaåewe sami po sebi i autonomno. Oni takoðe, baš kao i nastavnikov
iskaz, predstavqaju konvencionalne znake koji odgovaraju datom kontek-
stu. Uåenik je razumeo poruku nastavnika, jer je upuãen u trenutni kon-
tekst i zato postupa u skladu sa konvencionalnim ponašawem koje od-
govarajuãi kontekst nalaÿe. Trenutni kontekst u ovom sluåaju åini åi-
wenica da se uåesnici u komunikaciji, nastavnik i uåenik, nalaze u
uåionici za vreme odvijawa nastave, a konvencijom, vezanom za ovaj
kontekst i uopšte odnose izmeðu nastavnika i uåenika, utvrðeno je da
povišen ton nastavnika i gestikulacija rukom, zajedno sa iskazom Vra-
ta su otvorena, znaåe naredbu uåeniku da napusti uåionicu.
Na sliåan naåin na ulogu konteksta u razumevawu znaåewa komuni-
kativnog iskaza, izmeðu ostalih, vrlo dobrim primerom ukazuje A. X.
Klouz, koji tvrdi da za objašwewe intencionalnog ponašawa nije po-
trebno da pitamo autora šta wegovi postupci znaåe, jer intencional-
no ponašawe ima lingvistiåko znaåewe i do tog znaåewa se moÿe doãi
„smeštawem akcije ili iskaza naspram pozadine koju åine konvencije
qudskog ponašawa, prakse i postupaka"1 i upotrebom termina koji su u
skladu sa funkcijom koji akcija ili iskaz dobija u suoåavawu sa tim
širim kontekstom. Klouz ne smatra da je ovo jedini naåin kojim se mo-
gu opisati qudske akcije niti da je ovo jedini naåin na koji se namere
mogu opisati. Meðutim, on veruje da je ovo jedini naåin „u kojem mi
objašwavamo namere u kwiÿevnoj kritici".2 On se zatim poziva na
Ostinov (J. L. Austin) pojam ilokucionarne akcije i uvodi zanimqiv
primer kojim bliÿe objašwava svoje upravo iznete stavove: „Policajac
govori klizaåu: 'Led je na ovom mestu vrlo tanak'. Suštinski deo obja-
šwewa ove izjave bila bi identifikacija wene 'ilokucionarne sile',
odnosno, šta policajac åini u trenutku kada kaÿe to što kaÿe."3 U
ovom primeru, nastavqa Klouz, „klizaå za trenutak moÿe da bude u ne-
doumici da li ga to stvarno policajac upozorava i jedino ako uoåi da
je policajac istovremeno sa iskazom gestikulirao rukama i podigao
glas klizaå moÿe razumeti da je upozorewe bila wegova namera. Ovde se
dosledne, istovremene implikacije svih znakova meðusobno potkrepqu-
ju i uzete zajedno odreðuju šta iskaz znaåi. Ali, oåigledno, gestikula-
cije i uzvici nemaju znaåewe same po sebi i autonomno. Oni su takoðe,
baš kao i iskazi kao policajåev, konvencionalni znaci. Klizaåeva in-
terpretacija ovde se zasniva na (a) upuãivawu na trenutni kontekst i
na (b) preãutnom upuãivawu na pozadinu konvencionalnog ili norma-
tivnog ponašawa".4 Kwiÿevna kritika, po Klouzu, treba da primeni
klizaåev postupak u interperaciji kwiÿevnog dela.
Oåigledno je da su u sluåaju kwiÿevnog jezika, naroåito u odnosu
na komunikativni jezik, nedoumice koje se javqaju u tumaåewu daleko

1 A. J. Close, Don Quixote and the "intentionalist fallacy", The British Journal of Aesthe-
tics, vol. 12, 1972, 28.
2 Isto.
3 Isto.
4 Isto, 29.
200

radikalnije. Nije potpuno jasno ni kome se pisac kwiÿevnog dela

obraãa, ni ko sve mogu biti eventualni åitaoci wegovog dela. Kontekst
koji bi vodio do jednoznaånog tumaåewa, kakvo po pravilu imamo u slu-
åaju komunikativnog jezika, ovde ne postoji, pa se i zato susreãemo sa
razliåitim i meðusobno nespojivim tumaåewima znaåewa jednog istog
kwiÿevnog dela. Uzmimo za primer dve interpretacije, psihološku i
filozofsku, Sartrovog romana Muånina.
Psihološka interpretacija tumaåi postupke glavnog junaka romana
Rokantena, koji u istoriji pokušava da naðe odgovor na smisao svoje
egzistencije, kao postupke melanhoniånog, usamqenog åoveka, koji na
više mesta u romanu izraÿava svoje gaðewe prema predmetima, qudima
i sredini u kojoj se trenutno nalazi. Rokantenove postupke psihološka
interpretacija tumaåi u skladu sa odreðenim psihološkim znawima, a
zakquåke o psihologiji glavnog junaka upotrebqava za tumaåewe romana
Muånina.
Psihološka interpretacija takoðe moÿe da dovede u vezu psiholo-
giju glavnog junaka romana Rokantena sa psihologijom pisca, kako bi
otkrila pišåeve nesvesne teÿwe i traume. Psihološka kritika ove vr-
ste pretpostavqa da izmeðu pisca i wegovog dela postoji odnos sliåan
onome koji po psihoanalitiåkoj teoriji postoji izmeðu subjekta i wego-
vih snova. Kwiÿevno delo, odnosno ponašawe glavnog junaka tog dela
— Rokantena psihološka kritika shvata kao simptom pišåevih nesve-
snih teÿwi i trauma. Zakquåke vezane za pesnikovu psihu psihološka
kritika potom upotrebqava za tumaåewe romana Muånina.
Rezultate prouåavawa Rokantenove psihologije i otkriãe pišåevih
nesvesnih teÿwi i trauma, do kojih je preko tog prouåavawa došla,
psihološka interpretacija zajedniåki primewuje u tumaåewu romana
Muånina i moÿe, recimo, da doðe do zakquåka kako je roman zapravo iz-
raz nesvesnog pišåevog straha od qudi i socijalne zajednice.
Na drugoj strani, filozofska interpretacija istog romana dovodi
u vezu individualnu psihologiju glavnog junaka sa odreðenim filozof-
skim idejama. Filozofska interpretacija pokazala bi da su stranice
romana Muånina, u kojima glavni junak oseãa gaðewe i otpor prema sve-
tu, u stvari izraz odreðene filozofije. Filozofsko tumaåewe romana
Muånina ukazalo bi na Hajdegerovo delo Bivstvovawe i vreme, u kojem
Hajdeger iznosi ideje o åoveku kao biãu åije je osnovno stawe strah,
zebwa, gaðewe, biãu koje je svesno sebe kao vremenitog, istorijskog,
prolaznog i smrtnog. Literarni opisi duševnog stawa i ponašawa
junaka romana Rokantena, po filozofskoj interpretaciji, zapravo su
umetniåka obrada i primena Hajdegerovih filozofskih ideja. Filo-
zofska interpretacija ove vrste iskoristiãe prouåavawe individualne
psihologije junaka kao put do odreðenog sistema ideja, preko kojih ãe
Sartrov roman Muånina tumaåiti kao literarnu razradu nekih postavki
Hajdegerove filozofije.
Mada je reå o dvema disparatnim interpretacijama istog kwiÿev-
nog dela, u ovom sluåaju oåigledno nije lako odluåiti se koja je od tih
dveju interpretacija boqa.
 201

Uzmimo za primer i dva disparatna tumaåewa pesme Santa Maria

della Salute Laze Kostiãa. Prvo, religiozno tumaåewe5 tvrdi da je pesma
izraz nekih kquånih ideja pravoslavnohrišãanske tradicije, dok je po
drugom, psihološkom tumaåewu6 pesma zapravo bekstvo pesnika od qu-
bavnih neuspeha i emotivnih potresa. Ponovo se pred nas postavqa
isti problem: pred sobom imamo dve po zakquåcima nespojive i su-
protstavqene interpretacije, pri åemu nam i jedna i druga interpreta-
cija mogu izgledati podjednako prihvatqive. Ali isto se tako moÿe do-
goditi da se za jednu, a ne za drugu interpretaciju opredelimo samo za-
to što je ona, po svojim postavkama i zakquåcima, bliÿa našim vla-
stitim uverewima. To je sluåaj kada se, recimo, opredelimo za prvo,
religiozno tumaåewe pesme Santa Maria della Salute, i to ne zato što
nas je religiozna interpretacija svojom argumentacijom ubedila u taå-
nost i istinitost znaåewa koja pronalazi u pesmi, nego zato što mi
sami gajimo snaÿna pravoslavna hrišãanska oseãawa, pa zato i posedu-
jemo afinitet ka interpretacijama ove vrste.
Ipak, dva upravo navedena tumaåewa pesme Santa Maria della Salute
mogu nam se uåiniti podjednako prihvatqiva, åak i kad nismo naroåito
skloni ni pravoslavnohrišãanskim, ni psihološkim idejama. Ne mo-
ÿe se osporiti da u prvi mah nije jasno na koji se naåin onda treba od-
luåiti za jedno ili za drugo tumaåewe. Istina, to što mi sami nismo u
stawu da to uåinimo, ne znaåi da jedno tumaåewe nije boqe od drugog.
Postavqa se pitawe da li bi moÿda interpretacija zasnovana na sa-
svim novim interpetativnim pretpostavkama (na recimo do tada nepo-
znatim ezoteriånim Kostiãevim spisima u kojima on obrazlaÿe svoju
mistiånu vezanost za crkvu i Lenku Dunðerski) bila u prednosti nad
dvema navedenim interpretacijama zasnovanim na veã poznatim psiho-
loškim, odnosno religioznim interpretativnim pretpostavkama.
Pitawe je i da li je uzrok našoj poåetnoj neodluånosti åiwenica
to što kriteriji na osnovu kojih odluåujemo koje je tumaåewe prihva-
tqivo eventualno uopšte nemaju objektivno znaåewe, ili pak to što su
ti kriteriji takvi da ãe ih velika veãina interpretacija zadovoqiti.
Zastupnici relativistiåkog shvatawa interpretacija svesni su da je
potpuno neodrÿivo zastupati stav po kojem sve interpretacije imaju
jednaku vrednost i da, prema tome, ne postoji kriterij na osnovu kojeg
bi se opredelili za neku od wih. Za wih je zato prihvatqiva svaka in-
terpretacija koja ispuwava odreðene minimalne kriterije. Relativisti
takoðe tvrde da kwiÿevno delo ne poseduje više ili mawe odreðen i
nama dostupan smisao, koji u naåelu moÿemo ispravno razumeti, i tako
steãi merilo za razvrstavawe interpretacija. Na jednoj strani tako bi
bile interpretacije saglasne sa razumevawem smisla tumaåenog dela,
koje su zato i prihvatqive, dok bi na drugoj bile one koje s tim smi-

5 Kao primer religioznog tumaåewa v. Svetozar Brkiã, Uz pesmu „Santa Maria della
Salute", Kwiÿevnost, 26/1, 1971.
6 Kao primer psihološkog tumaåewa ove Kostiãeve pesme v. interpretaciju Stani-
slava Vinavera Santa Maria della Salute (Delo, 6, 1960), i u kwizi Stanislava Vinavera,
Zanosi i prkosi Laze Kostiãa (Forum, Novi Sad 1963).
202

slom nisu saglasne, pa su zbog toga neprihvatqive. U sluåaju da kwi-

ÿevno delo samo po sebi poseduje odreðen smisao, problem disparatnih
interpretacija u principu bi bio lako rešiv, jer bi od dve suprotsta-
vqene interpretacije istinita bila prihvatqiva, a laÿna ne. Upravo
zato što se za relativiste i ne postavqa problem istinitosti inter-
pretacija, suprotstavqene interpretacije istog kwiÿevnog dela za wih
mogu biti prihvatqive, ali jedino ukoliko pre toga ispune odreðene
minimalne kriterije.
Jedan od najuticajnih zastupnika relativistiåkog poimawa prihva-
tqivosti interpretacija kwiÿevnog dela sa kraja dvadesetog veka svaka-
ko je i Stenli Fiš. Wegova relativistiåka argumentacija7 polazi od
stava po kome ne postoji „objektivno", od konteksta nezavisno znaåewe
reåenice. Jedan od primera koje Fiš navodi je i reåenica: The air is
crisp (Vazduh je åist).8 Fiš se slaÿe da ãe veãina, ako ne i svi qudi,
„razumeti ovaj iskaz kao grub meteorološki opis odreðenog stawa u lo-
kalnoj atmosferi".9 Meðutim, nastavqa Fiš, ukoliko istu reåenicu
åujemo usred diskusije o muzici, dakle u drugom kontekstu, weno znaåe-
we bi se promenilo. Reåenica bi u stvari tada predstavqala komentar
izvoðewa nekog muziåkog dela. Meðutim, kako primeãuje Robert Steker
u svom komentaru Fišovih teorijskih stavova, „ne mora se promeniti
ili zamisliti novi kontekst kako bi se ovo shvatilo. Neko moÿe pred-
videti znaåewe reåi jednostavno potraÿivši u reåniku odrednice za
'air' i 'crisp',10 iz kojih ãe saznati da reå 'air' moÿe da oznaåava i muziå-
ko delo koje takoðe moÿe biti izvedeno na odreðen naåin. Odrednice u
reåniku sugerišu da sama reåenica ima razliåita znaåewa."11
U svojoj kwizi Fiš nam daje primer razumevawa i jednog gesta, gde
razumevawe znaåewa gesta takoðe zavisi od poznavawa odreðenog kon-
teksta: „Dok sam se trudio da izloÿim glavnu misao svog predavawa, je-
dan od mojih studenata po imenu Vilijam Wulin mahao je rukom. Kada
sam pitao ostale studente u uåionici šta to Wulin radi, svi su mi
odgovorili da on traÿi dozvolu da govori. Ja sam ih onda upitao kako
su to znali. Bez oklevawa su odgovorili da je to bilo oåigledno… Zna-
åewe ovog pokreta, drugim reåima, bilo je baš tu, na površini, na
raspolagawu da ga proåita svako ko ima oåi da vidi. To znaåewe, ipak,
ne bi bilo na raspolagawu nekome lišenog svakog znawa o tome šta
sve podrazumeva pojam studenta. Takva osoba mogla je da pomisli da
Wulin ukazuje da fluorescentna svetla vise sa tavanice ili da skreãe
našu paÿwu na neki predmet koji samo što nije pao ('nebo pada', 'nebo

7 Stanley Fish, Is there a Text in This Class?, The Authority of Interpretative Communiti-
es, Harvard University Press, Cambridge 1980.
8 Stanley Fish, nav. d., 309.
9 Isto.
10 Osnovno znaåewe engleske reåi air je 'vazduh', ali takoðe moÿe imati i znaåewe
muziåkog dela ili melodije. Osnovno znaåewe engleske reåi crisp je 'sveÿ', ali moÿe
oznaåavati i odreðen kvalitet muziåkog dela. Srpska reå vazduh nema takve konotacije,
kao ni reå sveÿ, za razliku od engleskih reåi air i crisp (prim. K. K.).
11 Robert Stecker, Fish's Argument for the Relativity of Interpretative Truth, The Journal of
Aestetics and Art criticism, 48, 1990, 224.
 203

pada'). A ako bi u pitawu bilo dete iz osnovne ili sredwe škole, ono
bi reklo da Wulin verovatno traÿi dozvolu ne da govori, veã da ode u
kupatilo. Ovakva interpretacija ili åitawe ne bi nikad pala na pamet
studentu."12
U prvi mah se åini da je za razumevawe pokreta koje åini Wulin
potrebno poznavawe odreðenih pretpostavki, a ne konteksta. Meðutim,
pretpostavke na osnovu kojih neko tumaåi znaåewe Wulinovog postupka
proizilaze iz specifiånog konteksta. U okviru konteksta visokoškol-
ske nastave i univerziteta, na osnovu situacije u kojoj se nalaze, stu-
denti iznose svoje pretpostavke o znaåewu wegovog gesta. U okviru kon-
teksta osnovne ili sredwe škole, pretpostavke o znaåewu odgovarale
bi promewenom kontekstu. Fiš dakle i ovde ostaje pri svom stavu da
smisao komunikativnog jezika, pa i u sluåaju kada je to jezik gestova, a
ne reåi, zavisi od konteksta.
U sluåaju znaåewa reåi i reåenica kwiÿevnog dela Fišovi stavo-
vi se mewaju. Znaåewe reåi i reåenica ne zavisi od konteksta; napro-
tiv, pretpostavke na osnovu kojih kritiåar tumaåi kwiÿevno delo mogu
biti iznesene nezavisno od bilo kojeg konteksta. Kao primer Fiš uzi-
ma dva disparatna tumaåewa pesme Tigar engleskog pesnika Vilijama
Blejka i naroåitu paÿwu poklawa tumaåewu reåi šuma iz ove pesme.
Prema jednom tumaåewu, pesma Tigar slavi svetost ove ÿivotiwe. Zbog
toga reå šuma po ovom tumaåewu sugeriše „visoke, uspravne oblike,
svet, koji uprkos prisustvu straha, poseduje red tigrovih šara ili
Blejkovih izvrsno uravnoteÿenih stihova".13 Drugo tumaåewe polazi od
pretpostavke po kojima su izvesni kabalistiåki spisi podstakli pe-
snika da napiše ovu pesmu. U skladu sa ovim spisima, tigar u istoi-
menoj pesmi je simbol zla, dok reå šuma ima simboliåno znaåewe
„propalog sveta".14
Ova dva tumaåewa su oåigledno suprostavqena, ali je po Fišu i
jedno i drugo tumaåewe prihvatqivo. I jedna i druga interpretacija je
prihvatqiva, tvrdi Fiš, zato što ãe „u svetlu veã pretpostavqene in-
terpretacije", reå šuma „oåigledno imati jedno ili drugo znaåewe".15
Stenli Fiš tako se opredequje za relativizam, a problem prihvatqi-
vosti disparatnih interpretacija on rešava na naåin koji je zajedniå-
ki za sve relativiste: kwiÿevni jezik sam po sebi ne poseduje znaåewe.
Znaåewe je otuda „uvek funkcija interpretacije",16 jer samo interpreta-
cija tekstu pripisuje znaåewa.
Data situacija ili kontekst pripisuju odreðeni smisao reåima
svakodnevnog, komunikativnog jezika. Odreðene pretpostavke kritiåara,
bez obzira na to jesu li zasnovane na odgovarajuãem kontekstu, zasnivaju
interpretaciju koja pripisuje znaåewa reåima i reåenicama kwiÿevnog
dela.

12 Stanley Fish, nav. d., 332—333.

13 Isto, 339.
14 Isto.
15 Isto, 340.
16 Isto, 342.
204

Nasuprot Fišu, Klouz ukazuje na ulogu konteksta (kwiÿevnih kon-

vencija) u razumevawu smisla kwiÿevnog teksta. On kao primer uzima
tumaåewa Servantesovog Don Kihota. Rana devetnaestovekovna kritika
teÿila je da podeli iluzije junaka romana Don Kihota „na plemenitu i
komiånu polovinu, tvrdeãi da su wegovi ciqevi uzvišeni, mada su
sredstva koje on upotrebqva da bi ih ostvario apsurdna. Vaÿan razlog
zašto je ovakvo viðewe uÿivalo (i uÿiva) široku podršku je taj da
Don Kihotove praktiåne akcije imaju oblik farse (on juriša na vetre-
waåe uveren da su to xinovi), dok se wegove izjave o viteškim ciqevi-
ma mogu, uz izvesnu dozu varqivosti, uzeti kao nesumwivo ozbiqni.
Ali nije na isti naåin oåigledno da su: 'ispravqawe nepravdi', 'podr-
ÿavawe ugwetenih', 'sluÿba gospi', 'traÿewe åasne slave', ciqevi koje
treba ismejavati. Nesumwiva je istina da ako je Servantes posmatrao
Don Kihotovu profesiju i wene ciqeve kao idealistiåke u bilo kom
uobiåajenim smislu 'idealistiånog', on ne bi bio voqan da im se ruga.
Ipak on im se ruga u svom romanu iz onog istog razloga iz koga se ruga
Don Kihotovim akcijama — zato što su ciqevi, kao i akcije, ludaåko
literarno oponašawe stereotipnog ponašawa junaka viteških romana.
Drugim reåima, ciqevi (kao i akcije) dati su kao parodija, što je od-
mah bilo jasno sedamnestovekovnom åitaocu, koji je u Don Kihotovom
reåniku prepoznao direktno oponašawe reåi koje su koristili vitezo-
vi-lutalice u proklamovawu svojih ciqeva."17
Oåigledno je da interpretacija koja ne bi poznavala kwiÿevne
konvencije i kontekst na kojima je roman zasnovan mogla da tvrdi da je
Don Kihot komiåno ostvarewe, a Don Kihot idealist åija je liånost
podeqena. Meðutim, ovakve interpretacije po Klouzu moÿemo sasvim
slobodno da odbacimo, jer pripisuju znaåewa tekstu koje kwiÿevni
tekst ne poseduje. Ovaj Klouzov stav zapravo predstavqa nerelativi-
stiåko shvatawe prihvatqivosti interpretacija nekog kwiÿevnog dela.
Nasuprot Klouzu, Fiš odbacuje moguãnost kritike slobodne od
pretpostavki i predrasuda: „Neko ko je svoje mišqewe promenio toli-
ko mnogo puta treba da poåne da sumwa u predstave svojih åula, jer, po-
sle svega, 'ovo takoðe moÿe proãi' i 'to što vidim danas moÿda neãu
videti sutra'. Ali ni sumwa ne postoji izvan pretpostavki, veã je sum-
wa, kao i bilo koja druga mentalna aktivnost, nešto što neko åini u
okviru niza pretpostavki koje ne mogu istovremeno biti predmet sum-
we. Boqe reåeno, niko ne sumwa u vakuumu, veã iz neke perspektive i
ta perspektiva je sama imuna na sumwu sve dotle dok ne bude zamewena
nekom drugom perspektivom, koja ãe onda biti podjednako imuna. Proje-
kat radikalne sumwe nikada ne moÿe izbeãi nuÿnost situirawa; u na-
meri da u sve sumwa, ukquåujuãi i tle na kojem stoji, onaj ko sumwa mo-
ra stajati negde drugde i to negde drugde biãe onda tle na kojem stoji.
Ovo beskonaåno kretawe moÿe biti zaustavqeno jedino ako bi neko mo-
gao stajati slobodno na bilo kojem tlu, ako bi um mogao lišiti sebe
svih predrasuda i pretpostavki i, na kartezijanski naåin, otpoåeti od

17 A. J. Close, nav. d., 37.

 205

nule. Ali tada, razume se, neãe postojati ništa sa åim biste krenuli
niti bilo šta sa åim ste veã krenuli. Åak i 'mislim, dakle postojim'
bila bi predrasuda ili pretpostavka".18
Za Fiša, prema tome, kwiÿevno delo ne poseduje odreðen smisao
i zato za wega ne moÿe postojati ni kriterij istinitosti kwiÿevnih
interpretacija. Meðutim, Fiš ipak uvodi odreðene kriterije pomoãu
kojih razlikuje prihvatqive i neprihvatqive interpretacije. Svi pri-
meri tumaåewa koje Fiš iznosi neizbeÿno nose sa sobom i zahtev za
koherentnošãu interpretacija. Interpretacija mora da bude usklaðena
sa pretpostavkama na kojima poåiva, gde i same pretpostavke moraju da
åine odreðenu koherentnu interpretativnu shemu. Dobar primer daje
sam Fiš, iznoseãi istoriju svog tumaåewa Spenserovog Kalendara pa-
stira: „U studijama o kwiÿevnosti analogna situacija bila bi ona u
kojoj se kritiåar ili predavaå oseãa prisiqen (protiv svojih ÿeqa,
ako ne protiv svoje voqe) da odustane od interpretacije, zato što mu se
ona više ne åini tako oåigledna kao nekada. Ja sam upravo sada u tom
poloÿaju u odnosu na Spenserov Kalendar pastira. Više od petnaest
godina predavao sam Kalendar kao ozbiqno istraÿivawe pastoralnih
moguãnosti i stavova, kao sekvencu koja mawe ili više prethodi Mil-
tonovom 'Lisidasu'. Ali pre izvesnog vremena došao sam do drugaåije
ideje pastoralnog, mawe ozbiqne (u sveåanom smislu), a više zasnovane
na duhu i istraÿivawu samog dela. Kao rezultat svega toga, Kalendar vi-
še ne sagledavam na naåin na koji sam to ranije åinio i stvari koje
ranije nisam uopšte primeãivao danas mi se åine jasne i van svake
rasprave. Štaviše, moj oseãaj koje su ekloge središwe i na koje sve
naåine, potpuno se promenio, tako da sad iz dela izostavqam neke
odeqke koje sam nekada koristio da ulepšam svoje predavawe. Umesto
toga, veãinu vremena sada provodim govoreãi o eklogama kojima ranije
nisam poklawao nimalo paÿwe i uvodim zbuwujuãa pitawa koja zvuåe
kao neki prigovori mojim ranijim ubeðewima".19
Oåigledno, i u sluåaju stare i u sluåaju nove interpretacije Fiš
podrazumeva kako koherentnost interpretativne sheme tako i koherent-
nost same interpretacije. Isti je sluåaj i sa ostalim primerima koje
Fiš navodi, pa i sa tumaåewima Blejkove pesme Tigar. I ovde elemen-
ti interpretacije ne smeju da protivreåe jedan drugom, pa ako je, uzmi-
mo samo jedan primer, tigar u istoimenoj pesmi simbol zla, onda reå
šuma u toj pesmi ne sme, recimo, da ima simboliåno znaåewe rajskog
sveta, jer bi tako interpretacija postala nekoherentna i zato neprihva-
tqiva.
Sasvim je jasno da za Stenlija Fiša interpretacije moraju da is-
pune dvostruki uslov koherentnosti da bi bile prihvatqive. Fiš zah-
teva da interpretativna shema koja se primewuje na tumaåeno delo bude
a) koherentna i da se b) takva koherentna interpretativna shema logiå-
ki dosledno, to jest koherentno, primeni na tumaåeno delo.20

18 Stanley Fish, nav. d., 360.

19 Isto, 364.
20 Zanimqivo je da se za potpuno iste minimalne kriterije interpretativne pri-
hvatqivosti zalaÿe i Rolan Bart u svom delu Kritika i istina. Više o Bartovim krite-
206

Nema sumwe da zahtev za dvostrukom koherentnošãu u svakom slu-

åaju doprinosi kvalitetu same interpretacije. Nije, meðutim, teško
uoåiti, a toga je svestan i sam Fiš, da se nekoherentna interpretativ-
na shema moÿe uåiniti koherentnijom i boqom, ukoliko bi se usposta-
vila logiåka i smisaona saglasnost izmeðu interpretativnih pretpo-
stavki koje je saåiwavaju. I sama interpretacija moÿe se uz nešto tru-
da uåiniti koherentnom ukoliko se interpretativne pretpostavke lo-
giåki dosledno primene na tumaåeno delo. Fiš oåigledno uviða nedo-
statke svoðewa interpretativne prihvatqivosti na kriterij dvostruke
interpretativne koherentnosti i zato uvodi još jedan, dodatni uslov
koji interpretacija mora da ispuni da bi bila prihvatqiva, a to je
uslov da interpretacija pripada nekoj interpretativnoj zajednici.
Za Fiša, kao i za ostale relativiste, kwiÿevno delo samo po sebi
ne poseduje odreðen smisao, veã ga stiåe tek posredstvom interpretaci-
je. Ali interpretaciju ne stvara pojedinac veã kolektiv ili interpre-
tativna zajednica: „Pojam 'interpretativne zajednice' … sada postaje
centralni. Upravo su interpretativne zajednice, a ne tekst ili åita-
lac, te koje proizvode znaåewa i koje su odgovorne za pojavu formalnih
karakteristika. Interpretativne zajednice saåiwavaju oni koji posedu-
ju zajedniåke interpretativne strategije ne za åitawe, veã za pisawe
tekstova, za konstituisawe wegovih odlika".21
Prihvatawem pojma interpretativne zajednice dolazi se i do odgo-
vora na pitawe kako to da meðu velikim brojem interpretacija postoji
saglasnost: „one pripadaju istoj zajednici".22 Druge interpretacije me-
ðusobno su suprostavqene zato što pripadaju razliåitim interpreta-
tivnim zajednicama. Kriterij na osnovu kojeg bismo razlikovali boqe
ili gore interpretativne zajednice ne postoji, jer su pretpostavke na
kojima interpretativne zajednice poåivaju ispravne za pripadnike jed-
ne, a pogrešne za pripadnike neke druge interpretativne zajednice.
Kriterij prihvatqivosti interpretacija tako bi po Fišu sadrÿao: 1)
dvostruki uslov koherentnosti i 2) uslov pripadawa interpretacije
odreðenoj interpretativnoj zajednici. Drugim reåima: a) svaka inter-
pretacija zasnovana na nekoherentnoj interpretativnoj shemi, b) svaka
interpretacija koja nedosledno, to jest nekoherentno primewuje inter-
pretativnu shemu na tumaåeno delo, kao i v) svaka interpretacija koja
ne pripada odreðenoj interpretativnoj zajednici — za Fiša bi bile
neprihvatqive.
Meðutim, dodatni uslov pripadawa interpretacije interpretativ-
noj zajednici, na kojem insistira Stenli Fiš, pokazuje se kao nedovo-
qan. Nova interpretacija, tvrdi Stenli Fiš, moÿe se oslawati ili
na pretpostavkama na kojima je veã zasnovana jedna ili više drugih in-
terpretacija, ili na potpuno novim pretpostavkama. U prvom sluåaju
nova i veã postojeãe interpretacije oåigledno grade interpretativnu

rijumima interpretativne prihvatqivosti v. u mom tekstu Problem relativizma u teoriji

tumaåewa (PH2, Godišwak za poetiåka i hermeneutiåka istraÿivawa, Beograd 1998).
21 Stanley Fish, nav. d., 14.
22 Isto, 15.
 207

zajednicu. Meðutim, u drugom sluåaju izgleda razloÿno pretpostaviti

da interpretacija zasnovana na potpuno novim pretpostavkama ne pri-
pada nijednoj interpretativnoj zajednici. Stenli Fiš ipak misli
drugaåije, uzimajuãi kao primer Holandovu analizu Foknerove Ruÿe za
Emili. Holand dopušta veliki, ali ipak ograniåen broj razliåitih
interpretacija Ruÿe za Emili. Kao primer interpretacije koja je sa-
svim sigurno neprihvatqiva Holand navodi toboÿwe „eskimsko" tuma-
åewe Ruÿe za Emili. Holand zato i tvrdi da „niko, na primer, neãe re-
ãi da je åitalac … Ruÿe za Emili, koji je pomislio da 'prizor' (koji
åine Emili i wen otac na kuãnim vratima) opisuje Eskima, uopšte
razumeo priåu — veã da je jedino sledio neko unutrašwe, misteriozno
istraÿivawe".23
U prilog svojoj tvrdwi Holand iznosi dva argumenta: prvo, ko god
da predloÿi eskimsko åitawe Ruÿe za Emili neãe naiãi na razumevawe
literarne zajednice. Sa ovim Holandovim argumentom slaÿe se i Sten-
li Fiš. Meðutim, Fiš ne prihvata drugi Holandov argument, po kome
neprihvatawe eskimskog åitawa predstavqa funkciju teksta. Fiš tvr-
di da je eskimsko åitawe neprihvatqivo zato što trenutno ne postoji
interpretativni pristup koji bi doveo do pojave oåigledno eskimskih
znaåewa. U prilog svojoj tvrdwi Fiš daqe kaÿe: „Ovo ne znaåi da se
na takav naåin neãe nikada priãi delu, pa zato nije teško zamisliti
okolnosti na osnovu kojih ãe se takav pristup uspostaviti. Jedna od ta-
kvih okolnosti bilo bi otkriãe pisma u kojem Fokner priznaje da je
sam oduvek verovao da je on zapravo Eskim. (Primer je apsurdan jedino
onome ko ne poznaje Jejtsovu Viziju ili Blejkov svedenborgizam ili
skorašwe detaqno izlagawe Xejmsa Milera o homoseksualnom åitawu
Puste zemqe). Tumaåi Foknera poåeãe odmah [podvukao K. K.] da rein-
terpretiraju kanon u svetlu novootkrivenog 'uverewa' i u proces rein-
terpretacije biãe ukquåeno detaqno izlagawe simboliånog ili aluziv-
nog sistema (ne na naåin mitološke ili tipološke kritike). Primene
ovih sistema odmah bi transformisale tekst na takav naåin, da bi se
svuda pronalazila eskimska znaåewa … To bi dovelo do toga da uz froj-
dovsku 'Ruÿu za Emili', mitološku 'Ruÿu za Emili', hristološku 'Ru-
ÿu za Emili', regionalnu 'Ruÿu za Emili', sociološku 'Ruÿu za Emi-
li', lingvistiåku 'Ruÿu za Emili', ubuduãe posedujemo i eskimsku 'Ru-
ÿu za Emili', koja stoji u nekom odnosu saglasnosti ili nesaglasnosti
sa svima ostalim."24
Videli smo da Stenli Fiš ÿeli da izbegne optuÿbu da zastupa
radikalnije relativistiåko stanovište po kojem su sve interpretacije
podjednako dobre ili, uostalom, podjednako rðave. Fiš smatra da se
izmeðu interpretacija moÿe povuãi graniåna crta, pa bi one inter-
pretacije koje zadovoqavaju wihove uslove bile podjednako prihvatqi-
ve, dok bi ostale interpretacije, koje te uslove ne zadovoqavaju, s pra-
vom mogle da budu odbaåene. Fiš uvodi neku vrstu minimalnih krite-

23 Isto, 346.
24 Isto, 345—347.
208

rija koje interpretacije moraju da ispune da bi bile prihvatqive.

Uslov dvostruke koherentnosti koji interpretacija mora da ispuni da
bi postala prihvatqiva predstavqa takvu vrstu minimalnog kriterija.
Stenli Fiš, dakle, zastupa polazno stanovište relativizma po kome
kwiÿevno delo samo po sebi ne poseduje smisao, veã je interpretacija
ta koja delu pripisuje odreðeni smisao. Ne napuštajuãi teorijske okvi-
re relativizma, Fiš pokušava da pojaåa oåigledno nedovoqan uslov
dvostruke koherentnosti. Fiš tako tvrdi da interpretaciju ne stvara
pojedinac veã kolektiv ili interpretativna zajednica. Po wemu, in-
terpretativne zajednice saåiwavaju oni koji dele zajedniåke interpre-
tativne pretpostavke na osnovu kojih pripisuju znaåewa tumaåenom de-
lu. Fiš tako uvodi još jedan, dodatni uslov koji interpretacija mora
da ispuni da bi bila prihvatqiva. Po wemu, interpretacija je prihva-
tqiva ukoliko pripada nekoj interpretativnoj zajednici.
Fišov dodatni uslov ispuwava svaka interpretacija zasnovana na
veã postojeãim interpretativnim pretpostavkama, to jest interpreta-
cija koja pripada nekoj interpretativnoj zajednici. Meðutim, Fišov
dodatni uslov ispuwava i svaka interpretacija zasnovana na pretpo-
stavkama koje ne deli niti jedna postojeãa interpretativna zajednica.
Fiš, naime, tvrdi da takva interpretacija sama odmah formira novu
interpretativnu zajednicu. Dodatni uslov koji Fiš uvodi tako ne is-
kquåuje nijednu interpretaciju, bar ne kod wega samog. Uslov po kome
interpretacija, da bi bila prihvatqiva, mora pripadati odreðenoj in-
terpretativnoj zajednici na ovaj naåin postaje besadrÿajan, jer svaka
interpretacija pripada nekoj interpretativnoj zajednici, pa samim tim
ispuwava i Fišov dodatni uslov.
Doslovno shvaãen, Fišov dodatni uslov prihvatqivosti inter-
pretacija pokazuje se kao oåigledno besadrÿajan. Meðutim, ako se Fi-
šov dodatni uslov shvati na nešto prirodniji naåin, sasvim je jasno
da postoje interpretacije zasnovane na potpuno novim pretpostavkama
koje ne formiraju odmah novu interpretativnu zajednicu. Ne samo ot-
krivawe do sada nepoznatih Kostiãevih tekstova veã, recimo, uverqivo
psihoanalitiåko tumaåewe Kostiãevih snova iz wegovog Dnevnika,25 ko-
je bi ukazalo na pesnikove frustracije zbog neostvarene qubavne veze
sa Lenkom Dunðerski, jeste primer uvoðewa novih, kontekstualno za-
snovanih interpretativnih pretpostavki, koje ne bi nuÿno formirale
novu interpretativnu zajednicu, a doprinele bi otkrivawu smisla Ko-
stiãeve pesme. Još jedan primer predstavqa Bahtinovo tumaåewe Do-
stojevskog. U vreme kada se pojavilo, Bahtinovo tumaåewe ne pripada
nijednoj interpretativnoj zajednici. Suoåen sa ovakvim ili sliånim
primerima, Fišov dodatni uslov prestaje da bude besadrÿajan. Bahti-
novo tumaåewe Dostojevskog tako ne ispuwava Fišov dodatni uslov
pripadawa interpretacije nekoj interpretativnoj zajednici, zato što
je zasnovano na potpuno novim interpretativnim pretpostavkama i za-
to što odmah ne formira novu interpretativnu zajednicu.

25 V. Laza Kostiã, Dnevnik, u kwizi Iz moga ÿivota, Nolit, Beograd 1988.

 209

Fišov dodatni uslov na ovaj naåin ipak iskquåuje neke interpre-

tacije kao neprihvatqive. Na drugoj strani, prihvatqive su sve one in-
terpretacije zasnovane na istim ili vrlo sliånim interpretativnim
pretpostavkama. Interpretacije ruskih formalista tako bi ispunile
Fišov dodatni uslov pripadawa nekoj interpretativnoj zajednici, jer
se u sluåaju ruskih formalista oåigledno radi o krugu qudi koji dele
zajedniåke teorijske pretpostavke kako o prirodi kwiÿevnog dela tako
i o metodama wegovog tumaåewa.
Fišov dodatni uslov tako zapravo iskquåuje moguãnost pojave ra-
dikalno novih tumaåewa kwiÿevnog dela. Za Fiša je neprihvatqiva
svaka interpretacija zasnovana na radikalno novim teorijskim pretpo-
stavkama, kao što je, na primer, Bahtinova interpretacija Dostojev-
skog, jer ne ispuwava dodatni uslov pripadawa nekoj interpretativnoj
zajednici. Na ovaj naåin Fiš a priori iskquåuje sve nove i originalne
interpretacije. Na drugoj strani, prihvatqive su sve interpretacije
zasnovane na interpretativnim pretpostavkama koje deli grupa qudi,
åak i u sluåaju da tumaåenom delu pripišu znaåewa koja to delo samo
po sebi ne poseduje.
Stenli Fiš je, dakle, svestan åiwenice da stav po kome su inter-
pretacije boqe ukoliko poštuju dvostruki kriterij koherentnosti ni-
kako ne moÿe biti princip na kome poåiva kriterij interpretativne
prihvatqivosti. Meðutim, Fiš oåigledno ne uspeva u pokušaju da uvo-
ðewem pojma interpretativne zajednice definiše ozbiqniji i rele-
vantniji uslov interpetativne prihvatqivosti.

LITERATURA

Roland Barthes, Critique et vérité, Éditions du Seuil, Paris 1966.

Mihail Bahtin, Problemi poetike Dostojevskog, Nolit, Beograd 1967.
Svetozar Brkiã, Uz pesmu „Santa Maria della Salute", Kwiÿevnost, 26/1, 1971.
Stanislav Vinaver, Zanosi i prkosi Laze Kostiãa, Forum, Novi Sad 1963.
A. J. Close, Don Quixote and the intentionalist fallacy, The British Journal of Aesthe-
tics, vol. 12, 1972.
Laza Kostiã, Iz moga ÿivota, Nolit, Beograd 1988.
Robert Stecker, Fish's Argument for the Relativity of Interpretative Truth, The Journal
of Aestetics and Art criticism, 48, 1990.
Stanley Fish, Is there a Text in This Class?, The Authority of Interpretative Communi-
ties, Harvard University Press, Cambridge 1980.

Kornelije Kvas

STANLEY FISH AND THE NOTION OF INTERPRETATIVE COMMUNITY

Summary

This paper analyze Stenly Fish's relativistic views, who is one of the most presti-
ge advocates of relativism in the theory of interpretation at the and of 20th century.
210

Fish asserts that the role of context in revealing the meaning of communicative langua-
ge is irreplaceable, but in the case of literary language, meaning is independent from
context. Therefore, the meaning of words and sentences in the literary text are context
free and critic presumtions may be expose without any knowledge of literary context.
Fish also shares the basic relativistic argument that a work does not have a definite me-
aning, because work achieves its meaning from the interpretation. The Fish's original
idea is that interpretation is not a product of a single man, but a result of a collective
or interpretative community. The paper's main aim is to analyze Fish's notion of inter-
pretative community and the role of context in process of interpretation.