Црна Гора – основни појмови: територија; племе; владичанство;

гувернадурство
Територија: Већина историчара и правника почетак нововековне црногорске државе
налази у 1796. години. Простор данашње Црне Горе био је сачињен од четири области:

-Стара Црна Гора

-Брда
-Источнохерцеговачка племена
-Приморје

Стара Црна Гора и Брда су номинално припадали Скадарском, Херцеговачком и

Новопазарском санџаку (Пљеваљском и Сјеничком) до 1878. године, односно 1912. године.
Називи црногорске области у XVIII веку били су разнолики, попут: отечаство, принципат,
књажество, војводство, као и република. Све до 1852. године преовладава термин
црногорско – брдска држава, заједница, друштво и сл. Између 1852 и 1878 све се ређе јавља
термин Црна Гора и Брда (и као назив за државу, а и у титулатури владара). Стицањем
независности (1878) престаје да се користи двојни назив земље и народа (Црна Гора и
Брда), и користи се само назив Црна Гора. 1 Термином Црна Гора, крајем средњег века,
подразумевала се област Горње Зете, којом су владали Црнојевићи, али то је била само
географска целина, не и политичка. Под појмом Стара Црна Гора подразумевао се део
Црногорског санџака, кога су чиниле четири нахије:

-Катунска нахија
-Ријечка нахија
-Љешанска нахија
-Црмничка нахија

Млетачки назив за Стару Црну Гору био је montenegro, док је турски био Карадаг.
Као што је већ поменуто, осим Старе Црне Горе, као географске и политичке области,
издвајале су се још три целине: Зетска и Источнохерцеговачка Брда, и Приморје са Боком
Которском. Црна Гора је била мала и доста неплодна земља, са неразвијеном привредом,
тако да је питање опстанка било веома актуелно (глад). Због тешких услова за живот,
становништво је често мигрирало, нарочито им је била примамљива Србија. Од градских
насеља издвајали су се: Цетиње, као престоница и које се налазило у Катунској нахији,
затим, Ријека Црнојевића, и, после проширења 1878, Подгорица и Никшић. Први
црногорски новац био је перпер (бакарни 1906, од 1908. сребрни, а од 1910. и златни), а до

1 Последњи пут је назив Црна Гора и Брда употребљен 1895. у Трговачкој

конвенцији са Србијом.

1
тада су користили аустријску монету (прва банка у Никшићу 1901). Трговина неразвијена,
највећа трговинска размена са АУ. Државни приходи долазили су од пореза (дација, данак
(на земљу и стоку)), кога је 1838. године увео Петар II, и који се плаћао до 1843. године, а
постаје редован тек од 1852.2 године. Црну Гору материјално су стално помагале: Млетачка
република, Русија3, Аустрија и Србија, али је она и поврх те помоћи упадала у дугове,
услед превелике оскудице. 1868. одвојене су владареве финансије од државних. Највећи
део буџета одлазио је на подмирење личних издатака чиновника.

Племе: Племе и племенско друштво је једно од битних сегмената у историји Црне Горе,
Брда и Источне Херцеговине. Ове територије су биле подељене на нахије, нахије на
племена, а племена на братства. Племе је територијално – управна јединица и заједница
братства. Племе је у Црној Гори, исто што у Србији кнежина. Она се на простору данашње
Црне Горе јавља у XIV веку. Братство је шира или ужа група породица, која потиче од
једног претка. Поред заједничког претка, братства су повезана истим именом, крсном
славом, не жене се међу собом, везује их обавеза крвне освете, међусобно се наслеђују,
имају заједничке комунице и живе у једном или више села. Племена се деле на:

1.црногорска
2.брдска
3.источнохерцеговачка

Племе најчешће носи географско име, а његова територија чини географску целину.
Било је 30 – ак племена (ако не рачунамо да су се нека делила на доње и горње) и они су
остваривали нововековну Црногорску државу. Катунска нахија је имала 9 племена, Ријечка
5, Љешанска 3, а Црмничка 7. Брда су чинила седам племена: Бјелопавловићи, Пипери,
Братножићи, Кучи, Ровца, Морача и Васојевићи. Источнохерцеговачких племана је било
исто око 7: Грахово, Бањане, Пива, Дробњак, Ускоци, Језера и Шаранци. Племенска
анархија представљала је камен спотицања у стварању црногорске државе, нарочито због
племенског четовања и крвне освете. Племенска анархија је нестала онда када је владар,
уместо клетвом, почео силом да заводи поредак у земљи. Четовања су била јако честа и

2 Народ је показивао отпор приликом убирања пореза. Кулук је уведен уочи

рата 1878-76 (даван у натури и новцу). Постојала је и низамија (војница) коју су
плаћали муслимани пошто нису хтели да служе црногорску војску). Потом се
уводе разни порези (на зграде, радње и сл.), уведене су царине 1881. и таксе и
монополисани су со, петролеј и шпирит (доносили држави велике приходе).

3 1/3 на војску, део Двору и владару, а део за школе. АУ за путеве.

2
огледала су се у упадању на суседне територије и пљачкању. 4 Четовање је успоравало и
интегративни процес јер су пљчкали и српски свет и тиме га удаљавали од себе. Ова појава
је знатно смањена проглашењем Црне Горе за књажевину и успостављањем црногорске –
турске границе. Крвна освета је била супротна државном поретку, јер је основни задатак
сваке државе заштита живота сваког становника, а она су на овом простору била бројна,
чак и у оквиру братстава (нека племена су се и самоуништавала). Спорови су избијали због
баштине, пасишта, вода, отмице девојака и жена, убиства лупежа,с вађа увреда и сл.
Сукоби су решавани, крв за крв, али то није решавало проблем, већ напротив
непријатељства су настављана у недоглед. Петар I се против племенске анархије борио
клетвом, умиром и судом, а Петар II се служио одредима перјаника и гвардијом. Број
крвних освета смањен је Закоником књаза Данила (1855) који је за њу предвиђао смртну
казну, 70-их она замире, а 80-их година XVIII века нестаје. Племенско уређење, а анархија,
неразвијена државна идеја, присуство турске власти и муслиманског становништва биле су
препрека интегрисању четири нахије Старе Црне Горе, а и Црне Горе, Брда, Источне
Херцеговине и Приморја. Што се тиче источнохерцеговачких племена, она су имала
извесну врсту аутономије, која се огледала у постојању сопствених граница (худут).
Херцеговачки владика је био верски старешина и брдских и херцеговачких племена.
Племенска традиција жива је и данас у ЦГ, а племенске скупштине одржаване су и у
20 веку, али знатно ређе. Уставом 1905 одвојена је судска од извршне власти, а када је 1910
Законом о административној подели земље смањен број капетнија на 34, дошло је до
отпора међу племенима која су страховала да ће бити доведена у неравноправан положај,
па се од реформе одустало. Капетани су и даље били судски и управно-полицијски органи
што се косило с Уставом. Такође, војна организација је до краја остала племенска.
Владичанство:5 Територијални опсег Цетињске митрополије никада није имао
тачно утврђене границе, али се зна да се њена јурисдикција отприлике простирала од
Приморја и Боке до последњих обронака Брда, и од Скадра до Захумско – херцеговачке
епархије. Није увек била остваривана митрополитова власт у Приморју, а нарочито не у
Боки Которској.6 Са ширењем политичке, долази и до ширења духовне власти. 1697. године
са доласком Петровића-Његоша за владике, можемо говорити о присвајању неких облика
световне власти. Најважније је увођење епископског наследства у породици Петровић-
Његош. Владика је биран од стране Народне скупштине, а потврђивала га је Карловачка
4 Четовање није исто што и хајдучија. Схватано је као допунски вид привредне
делатности. Упадало се највише у турска насеља, затим територије Аустрије и
Венеције, пљачкало се од хришћана, муслимана и католика. То није борба за
слободу и уједињење (ова племена немају никакав одређен политички
програм). Касније се највише упадало на турску територију. Најчешће се крала
стока. Црногорске владике и књажеви често су подстицали четовање,
поготово за време ратова када је попримало национално обележје, али су
бивали изложени притиску страних сила.

3
митрополија или Пећка патријаршија, а од 1833. године потврду су стицали у Русији.
Након 1830. године, цетињски владика је могао да бира званично наследике из своје
фамилије, које је скупштина морала да потврди. Од владике Данила запажају се постепени
обриси присвајања и придодавања световне власти духовној. С обзиром да су владике
вршиле и световну власт, поред гувернадура, у њиховој титули почиње да се јавља титула
господар. Након укидања Пећке патријаршије (1766), Цетињска митрополија добија на
значају. Као што је већ познато, 1766. године Зетска, односно Црногорска епархија била је
у саставу Пећке патријаршије. Васељенска патријаршија, под чији надзор је стављена
Пећка патријаршија, није успела да смени цетињског митрополита, и да на његово место
постави Грка, како је урадила у осталим епархијама, због чега се у Цетињској митрополији
јавља идеја о самосталности. Из те самосталности, која није подразумевала издвајање из
Српске православне цркве, произашла је нововековна црногорска држава. Хиротонисање
владике значило је аутокефалност, а тај чин су, како је већ поменуто, до 1833. године
вршили пећки патријарси и карловачки митрополити, а од тада владике су хиротонисане у
Русији, све до самосталног постојања црногорске државе, јер су након 1766. године,
цетињске владике ослањале на Русију. Идеја о аутокефалности цркве у Црној Гори јавила
се у XIX веку, а подржана је у време комунистичког бујања црногорског национализма.
Чињеница је да Цетињска митрополија, после укидања Пећке патријаршије, није била

5 Историографија није рашчистила питање назива црногорских духовних

поглавара, а самим тим ни назива врховне црквене установе. Нема сумње да је
Зетска, касније Цетињска епархија имала ранг митрополије, а њени управници
звање митрополита, међутим, знатно чешће је у употреби титула владике.
Сами носиоци тих титула нису придавали значај њиховој разлици. Петар I је
најчешће користио титулу владика, чак се и на тестаменту потписао само као
„Владика Петр“. Цетињски митрополити, осим што се ословљавају као
црногорски, називају себе још и скендеријски и приморски. Његош је у
титулатури додао још и Брда.

6 Од 1828 карловачки митрополити, потом патријарси, управљали су

Далматинском епископијом и црквом у Боки Которској, као територијом
Хабзбуршке монархије. 1870 основана је посебна епархија за Боку Которску.
Ширење политичке власти пратила је и духовна власт владика над
херцеговачким племенима Бањанима, Пивљанима и Дробњацима. После
стицања независности основана је Захумско-рашка епархија са седиштем у
манастиру Острогу, за присаједињене области на том подручју. Пећка епархија
обновљена је после 1913 на територији од босанске до албанске границе, која
је припала Црној Гори.

4
„подвлашћена Цариградској патријаршији, као остали делове Српске цркве под турском
влапћу, већ се ослонила на Руску цркву, која јој је признала аутокефалност. Уставом из
1905. године, Цетињска митрополија је стекла аутокефалност вољом државе и владара (а
не од Васељенске патријаршије, једине надлежне установе у том питању), а књаз Никола,
који је до тада сам бирао духовна лица, допустио је и Синоду да учествује у одабиру.
Престанком црногорске државности, стварањем Краљевине СХС, ујединила се Црногорска
митрополија са осталим црквеним областима у аутокефалну Српску праволсавну цркву.
Након протеривања гувернадура, кућа Петровић – Његош је лако извела прелазак са
црквене на врховну световну власт, нарочито за врема Петра II, али Црна Гора никада није
имала класично теократско уређење, осим Петра II за којег би се могло рећи да је био
теократа. Владике су врховну власт до 1830. године делиле са гувернадурима.
Термин владичинство представља појам црногорске државности, који је нађен у
тестаменту Петра I.
Гувернадурство: У изградњи црногорске државности, поред владичанства, велику
улогу је имало и гувернадурство, које је уведено 1717. године. Млетачка република је
тражила од представника Катунске нахије да изаберу гувернадура, који ће примати плату
из њене касе, с циљем да Катуњане укључи у рат против Турака. Он је, по свему судећи,
гувернадур је био врховни старешина Катунске нахије. Гувернадури су имали важну улогу
у периоду од 1717-1832. године, периоду изградње црногорске државности. Улога
гувернадура била је вишеструка: председници главарског суда, доносили пресуде у
племенским споровима, чували земљски печат или његову половину (груга половина код
владике), на Скупштинама главара имали су одлучујућу реч, били су први потписници
скупштинских и других одлука, а посебно закона из 1796. и 1798. године, председавали су
са владиком Кулуку, командовали војском (само половином у присуству владике), водили
преписку са страним владарима, тражили помоћ од њих, организовали борбу са Турцима,
склапали уговоре и водили преговоре о миру. Гувернадури су иначе боравили у Његушима,
а владике на Цетињу. Гувернадурство није било наследно и основна предност Петровића у
односно на Вукотиће и Радоњиће (Вукотићи су средином 18 века променили
гувернадурство за сердарство са Радоњићима) је у виду наслеђивања – по принципу
сениората. Укидањем гувернадурства владика је себи додао световну власт и постао
стварни господар Црне Горе. Сличност установа, владичанства и гувернадурства, била је
та, што су обе биле изборне, у првом периоду из Катунске нахије, а потом из куће
Радоњића, односно Петровића – Његоша, као и то што су обе настале у Катунској нахији.
Основне разлике, пак, огледају се у духовној и световној власти и у њиховом ослонцу
према држави. Ове две установе су долазиле у сталне сукобе. Разлика се огледала и у
звању, једни су носили домаће, а други страно звање. Првенство владика над
гувернадурима било је повремено спорно, а када су га стекле, морале су да се боре да га
задрже. Владика је имао већи утицај, а гувернадур већу власт. Од 1770-1797. године утицај
гувернадура је велики (1770 владика Сава и Збор издали су диплому Јовану Радоњићу да
под гувернадурску власт подчињава све и световне и духовне чинове (уперено против
Шћепана Малог, владика се одрекао првенства у корист гувернадура). Прва личност

5
потписана на Стеги 1796. (врхунац) и Законику 1798. био је гувернадур. Заједно са
владиком помагао је Брђанима (Мартинићи) и затим се заједно бранили (Круси 1796.).
Гувернадури су тежили да владају Црном Гором, због чега су ове две власти и дошле у
сукоб, а ти сукоби су кулминирали у време Петра I и Петра II. Митрополит Петар I је за
собом имао три, а гувернадур једну, али најјачу Катунску нахију (3 нахије су се на
Народној скупштини 1797. заклели на верност владики). 1797. године падом Републике,
гувернадурство је изгубило на значају. Из плана о државном уређењу из 1798. (предвиђа се
Правитељство као врховни извршни орган) видимо да је владика уживао неокрњену
црквену власт, а световну је делио са гувернадуром, имајући благу предност над њим, али
још није хтео да се с њим и обрачуна. Јован Радоњић је био најјачи међу гувернадурима,
али није успео да се избори за наследство гувернадурског звања у својој породици. Умро је
1802. године. Након тога долази до анархије, јер заинтресовани нису могли да се договоре.
1803. године Народна скупштина је изабрала најстаријег Јовановог сина, Вука Радоњића
(1803-1818. и 1820-1830). Вук се обраћао руском цару за помоћ, и Петра I оптужио пред
руским двором да води послове у своју корист, а не у народну, што је допринело његовом
сукобу са владиком. Због вођења преписке са страним владарима, на своју руку, 1818.
године лишен је дужности од стране главара, али је 1820. године поново враћен (Народна
скупштина Катунске и Ријечке нахије убедила је владику да га врати, овај после понизно
клчеао пред владиком). Гувернадурство није скршено, али је умногоме ослабљено.
Наредних година супарништво је настављено (гувернадур сплеткари против владике), а
након смрти Петра I долази до борбе за врховну власт, јер је Вук Радоњић био незадовољан
избором Рада Томова (сматрао је да Збор (Нар. скуп.), ако већ не може да бира, онда бар
потврђује владичине наследнике), с чим се сложио и владикин брат, Сава Петровић, чији је
син Ђорђе, 1823. године именован за наследника. Радоњић је у овој борби тражио ослонац
код Руса, а затим у Аустрији. Након састанка са аустријским генералом у Котору, Вук
Радоњић је 1830. године лишен гувернадурства и осуђен на смрт. Након тога што је
помилован, постао је члан Сената, али није мировао (водио преписку са аустријским
властима), па је убрзо 1832 затворен, породица му прогната, а затим и он сам, а у
прогонству је и преминуо. Његови потомци (Гувернадуровићи) су се вратили за време
књаза Николе, а добили су високе државне положаје (али и даље подривали власт).
Црногорско-брдско-источнохерцеговачко-приморска интеграција: Интеграти-
вни процес трајао је дуго, а чак ни 4 нахије Старе Црне Горе нису ушле у 19 век
јединствене. Заједништво није исказано ни 1796. када Црногорцима Брђани нису притекли
у помоћ, а Кучи су, штавише, били на турској страни. ЦГ историографија тврди да су тада
Брда добила слободу и једињена са ЦГ, што је нетачно (Брда су била под контролом турске
власти са јаким војним гарнизонима у Жабљаку, Зети, Медуну, Подгорици, Спужу,
Никшићу и Љешкопољу.
Након што су Турци безуспешно напали Мораче и Ровце 1820, ова два племена су
доспела у стастав ЦГ, али се не зна како и на основу чега је извршено уједињење. Са
Кучима је 1831/2. „ухваћена вјера“ (међутим, јединство Куча са ЦГ нарушавало је
непостојање територијалне повезаности и јака турска посада у Медуну, а и Кучи су

6
одбијали да плаћају порез. Кнез Данило наредио је да се изврше две похаре, 1856. и 1858,
Кучи су дошли под црногорску власт, али су следеће године одлучили да остану под
Турцима. У рату 1862. били су на страни ЦГ, али рат је изгубљен, тако да су се коначно
ујединили са ЦГ тек 1878.). Као што је Петар I сматрао да је ослободио Бјелопавлиће,
Пипере, Ровчане и Морачане, тако је и његов наследник Петар II веровао да су од 1836, уз
Куче, ослобођени од Турака и били у саставу црногорско-брдске државе Грахово,
Никшићка Жупа и Ускоци. Међутим, правог државног јединства још није било.
1839. избили су немири у Црмници и Пиперима због пореза, а њихове вође радиле
су на отцепљењу њихових нахија од ЦГ, али безуспешно. Кад је Омер-паша Латас напао
ЦГ 1852/3, подмићивањем и силом покорио је Пипере и Бјелопавлиће.
Горњи Васојевићи су припали ЦГ разграничењем које је извршено 1858-1860, док
су Доњи Васојевићи остали у саставу Турске до 1912. Код њих су Турци подигли војни
логор који је временом постаој центра Доњих Васојевића – Беране.
1797. (пад Венеције) Петар I заузима Жупу, Маине, Поборе, Брајиће и Будву, али ови
миром у Кампоформију бивају предати Аустрији. Пожунским миром 1805. Бока Которска
додељена је Француској, која шаље војску ка Боки, али 1806 и 1807 воде борбе са Русима и
Црногорцима, бивају сатерани у Дубровник, а ови запоседају Цавтат и Корчулу.
Тилзитским миром 1807 Русија је пристала да Бока припадне ЦГ, одакле су се ЦГ повукли
у своје планине. Француска власт у Боки престаје 1813, а Скупштина представника БК и
ЦГ новембра 1813. проглашавају уједињење у две пограничне провинције које би биле у
саставу или Русије, или Аустрије или ВБ. Формирана је заједничка управа од 18 чланова
тзв Централна комисија, чији је председник био владика, а секретар Бокељанин Франо
Љепопили и Провинцијско веће. Ова творевина трајала је пола године, поразио их је
аустријски генерал Милутиновић марта 1814. Католичке бокељске општине изјасниле су се
за Аустрију, њихово пристајање на уједињење са ЦГ било је било је тренутно, из страха од
немира. Миром у Паризу 1814. БК припала је Аустрији (до 1918). Уредна аустријска управа
и бољи услови живота Бокеља били су дезинтегривна појава у БК-ЦГ односима.
Законик књаза Данила (1855) двоји Црногорце и Брђане, што указује да је подела
била још јака.
Холмија Никола Радоњић, познатији као Васојевић (1787-1845), рођен у
Васојевићима, млад отишао у Аустрију, потом у Русију, где се школовао и постао
инжењерски официр. 1830. прелази у Цариград, борави у Турској, Србији, ЦГ, Француској,
ВБ. 1837. Хоџиз је постављен за конзула ВБ у Србији, а Васојевић за вицеконзула ВБ у
Пазару (за провинције Босну, Херцеговину и Албанију). Турци га терају 1838, он бежи у
Србију, у добрим односима је са Милошем и Петром II (који му је чак и једну песму
посветио), ступа у контакт са пољском емиграцијом у Паризу. На простору између Србије и
Црне Горе покушава да створи нову српску државу која би се баштинила на
средњовековној Рашкој, а назвао ју је Холмија (Брда). 1843/4. покушава да се наметне за
гопсодара Васојевића, уз благослов Турске. У добрим је односима са уставобранитељима и
пољском емиграцијом, у лошим са ЦГ и Русијом. Титулисао се као „књаз“, а Холмија је
називана „Књажевина Васојевић“, или „Кнез независних Васојевићких Брда и Северне

7
Албаније“. Сачувана је и мапа Холмије, чији је аутор Васојевић. Одсуство подршке Русије
и ЦГ и Васојевићева слаба укорењеност у народу дошли су му главе 1845. (његово убиство
организовао је црногорски владика).

Црна Гора за време Наполеонових ратова 1797-1815. Рад на изградњи

институција власти у Црној Гори за време владике Петра I

Све до стицања независности (1878) нису се тачно знале границе Црне Горе, тачан
број становника, као ни органи власти. Крајем XVIII и почетком XIX века, одигравају се
значајни догађаји на међународном нивоу, на које је Црна Гора морала да обрати пажњу. У
мају 1797. године, у Венецију су ушле француске трупе, чиме је Република Св. Марка
престала да постоји. Тада се поставило питање наслеђа Боке Которске, што је нарочито
интересовало и Црну Гору. У Боки је тада настало комешање. Владика је чак заузео
одређене поседе око Боке (Жупу, Поборе, Маине и Брајиће, који су до Пожаревачког мира
били у Турској, значи живели су заједно са ЦГ), чак и Будву, али даље од тога није ишао.
Током августа 1797. године, у Боку су ушле аустријске трупе, што је потврђено миром у
Кампоформију, октобра исте године, а Петар I лично је предао генералу Рукавини кључеве
Будве. Оно што је преостало биле су, одувек јаке, привредне и духовне везе Црногораца и
Бокеља. Аустријској пограничној власти је нарочито сметало што цетињски владика има
црквену јурисдикцију над православним Бокељима, па су стога намеравали чак и да
поставе посебног бокељског православног епископа. Граничне чарке на овом простору
биле су доста честе, али је Беч у начелу, због Порте, био за добре односе са Црном Гором
(сукоби су избили јо 1798 када је аустријски гувернер генерал Бради хтео да манастир
Маине претвори у касарну. Бради је смењен, 1799. генерал Рукавини је послат да уреди
односе са ЦГ, али је 1800. избио нови сукоб поводом искрцавања једног руског брода са
оружјем и муницијом, а 1802 избила је буна у околини Котора, за шта је оптужен владика).

Дипломатски односи владике Петра I. Сукоб са царем Александром I

Владика Петар I је одржавао дипломатске везе са бројним европским државама. Он
се још 1802. године обратио Французима, нудећи им црногорску војску за борбу против
Турака. Пристајао је чак да за рачун Француза ратује и против Аустрије. 1803. послао је
свог синовца пуковнику Де Лепраду. Ако посматрамо општу сферу дипломатије, Црна Гора
је била најприврженија Русији. Преписка владике и руског цара Павла је нарочито
интересантна. 1798 у Петроград су ишли Никола Ћирковић-Давидовић и архимандрит
Стефан Вучетић који је требало да уручи руском двору предлог о уређењу ЦГ. Руски цар је
слао новачну помоћ Црногорцима. Однос Русије према Црној Гори изменио се из основа
1801. године, када је на руски престо дошао Александар I. Обавештен о владичиним везама
са Французима, нови руски император је решио да га уништи. У том циљу упутио је у
Црну Гору генерал-лајтнанта грофа Марка Ивелића, Србина из Рисна, у пратњи
архимандрита Вучетића, крајем 1803. године. Ивелић је стигао у Котор почетком 1804.
8
године, снабдевен са три акта: царском граматом, граматом Синода руске православне
цркве и личним царевим писмом. У царској грамати, цар Александар I се лично обраћа
црногорским главарима, а не владици, саопштивши им да је дознао да у Црној Гори има
злотвора (мисли на владику и његовог секретара Долчија). Синод оптужује владику да не
обавља црквене дужности и позива га на суд, али је владика био рукоположен од стране
карловачког митрополита, те стога није био у надлежности руске православне цркве. У
личном царевом писму, Ивелићу се дају упутства како да придобије Црногорце и објасни
им опасност која им прети од Француза и владике. Показало се да Црногорци ипак нису
толико покорни руском цару, да би послушали све што стигне из Петрограда (чак је и
гувернадур био уз владику). Тада је у Црну Гору упућен, по жељи Црногораца (желели су
емисара), прави Рус, Александар Јосифович Мазуревски. Он је 1804. приспео у Котор као
руски конзул у Аустрији, пошто Русија није могла самозвано поставити конзула у Цетињу.
На Народној скупштитни (Општи збор), црногорски представници, на челу са владиком,
заклели су се на верност Русији. Да би се сачувао углед цара, односно да Ивелићева мисија
не би била промашај, кажњен је владичин секретар, опат Франциско Долчи де Вицковић
(водио преписку са ФР у владичино име). Осуђен је на смрт, па му је казна замењена
доживотном робијом, али је већ након пола године умро у затвору под сумњивим
околностима. Почетком 1805. године, цар Александар је издао нову грамату, којом је
цетињском владици повратио своју милост и послао му заосталу помоћ. 1805. цар је у ЦГ
послао Стевана Андрејевича-Санковског као свог опуномоћеника код владике.

Од мировног уговора у Пожуну до уједињења Црне Горе и Боке Которске

На врхунцу моћи Наполеон Бонапарта је 2. децембра 1805. године потукао руско-
аустријску војску код Аустерлица. Мировним уговором у Пожуну (Братислава) одлучено је
да Аустријанци поред Далмације Французима предају и Боку Которску. Владика Петар I је
искористио недолазак француске војске, па је сазвао скупштину, на којој је решено да се
помогне Бокељима.7 Ратне чарке, у којима су Црногорцима помагали и Руси су трајале те
1806. године и током прве половине 1807. године, 8 до 7. јула, када је руски цар потписао са
7 Црногорци су освојили тачке које су биле изван поседа аустријске војске,
затим су опсели Херцег-Нови, који су Аустријанци напустили на предлог
Русије, уз Котор и Будву.

8 Французи улазе у Дубровник маја 1806, сутрадан их Црногорци и Бокељи

нападају из Конавала, у јуну уз помоћ Руса освајају Цавтат, Французи сатерани
у Дубровник. Французи добијају појачање, напдају Црногорце који се повлаче у
Херцег-Нови. Руско-црногорско-бокељска војска бива потучена у јесен 1806.
Французи покушавају да заузму Херцег-Нови, али су приморани на повлачење,
након чег ау новембру Руси и Црногорци заузимају Корчулу.

9
Наполеоном мировни уговор у Тилзиту, по коме је Русија препустила Боку Которску
Французима. Доба владике Петра I обележили су у Европи догађаји (Француска
револуција, слом Млетачке републике, успон Наполеона), који су га могли навести да
прави веома смеле планове. Појављују се и авантуристи: Димитрије Вујић се 1799.
прогласио за кнеза у Црног Гори, а ту је и Иван Савић. Позната је приврженост Црногораца
косовском култу и идеји српске државности. Своја историјска и политичка схватања о том
питању, владика Петар I испољио је и у кратком делу Историја Црне Горе (ту је изнео
верзију да је Ђурађ Црнојевић предао власт митрополиту). Владика се одмах по избијању
руско-турског рата, почетком 1807. године обратио главнокомандујућем Дунавске армије,
генералу Михељсону, са планом о обнови славеносрпског царства, а да би га овај упутио
цару Александру. По том плану, Црној Гори би били припојени Подгорица, Спуж, Жабљак,
Бока Которска, Херцеговина, Дубровник и Далмација. Титулу српског цара узео би руски
император, а постојао би и президент, чији би помоћник био цетињски митрополит са
титулом руског кнеза. Престоница царства био би Дубровник. Поред цетињског
митрополита, постојала би још 3 епископа: далматински, которски и херцеговачки. Овде је
нарочито важно истаћи државотворну мисао владике Петра I. Међутим, постојећи
међународни односи нису дозвољавали ни да се помисли на остварење једног таквог
плана. Када је француска власт постала стварност, обе стране су морале да успоставе
какве-такве добросуседске односе (први корак – сусрет владике и генерала Мармона). Као
тешкоће јављала су се различита питања, од отварања франуског конзулата, до побуне
племена Брајића (из которске жупе).9 Врхунац лоших односа представља Наполеонова
намера да изврши ратни напад на Црну Гору, чак су прављени и планови (1811), али до
њиховог остварења није дошло. Када је Народна скупштина у јулу 1812. године одобрила
споразум владике и француског генерала Готјеа, односи две стране били су
задовољавајући. Исте године црногорски главари су ступили у везу са Енглезима, чија је
флота упловила у Јадранско море. Сазнавши са савез Енглеске и Русије, владика је издао
проглас о нападу на Французе. Одмах потом црногорска војска је ушла у Боку, заузевши
Будву и Вериге. Део црногорске војске је кренуо на Котор, а Енглези су освојили Херцег-
Нови. Цела Бока, сем Котора, била је ослобођена. Владика је сазвао скупштину
представника Боке Которске и Црне Горе у Доброти 10. новембра 1813. године, на којој је
донета одлука о уједињењу Боке Которске са Црном Гором. Образована је и заједничка

9 Владика је у почетку пристао да се конзулат отвори, али када су ФР

затражили да њихов конзул стално пребива у ЦГ, владика је одустао. Што се
тиче побуне Брајића у которској жупи, њима су се прикључили ЦГ, али су
поражени, па су се Брајићи склонили на територију ЦГ, а ови нису хтели да их
изруче Француској. Проблем је настао и кад су ФР своје трупе у Боки заменили
италијанским које су изазивале сукобе са ЦГ. Проблем је решен на састанку
владике и генерала Бертрана 1809.

10
управа, Централна комисија, састављена од 18 чланова (девет Црногораца и девет Бокеља).
За председника је изабран владика Петар I, а за секретара бокељски католик Франо
Љепопили. Комисија је донела и правилник по коме је требало управљати уједињеном
земљом. Почетком 1814. године, енглеске трупе (капетан Хост) су заузеле Котор, а потом
отишле. У исто време на Боку креће аустријска војска (генерал Милутиновић), али га
владика моли да се повуче док велике силе не донесу одлуку о Боки, на шта овај пристаје.
Мировним уговором у Паризу, 30. маја 1814. године, одлучено је да Бока Которска, поред
Истре и Далмације припадне Аустрији. Црна Гора није била ни поменута на Бечком
конгресу.

Ситуација у Црној Гори након 1815. године

Након 1815. године Црна Гора запада у неку врсту кризе. Наступиле су гладне
године, куга, а несрећно стање је крунисано земљотресом 1817. године (куга је харала и
1818.). У таквом тешком стању, спас је тражен у исељавању у друге земље (Србија, Русија,
Краљевина Двеју Сицилија или Аустрија). Ипак, многи нису успели у тим својим
настојањима. Односи са Русијом су у овом периоду нагло захладнели. Ово раздобље било
је доба Свете алијансе, време нове политике, легитимизма кога се особито придржавао цар
Александар. Легитимизам је начелно значио да се стално одржава status quo у
међуевропским односима, а стварно је значио присно пријатељство Русије и Аустрије.
Према ранијим руско-аустријским договорима, западни део Балкана, спадао је у интересну
сферу Аустрије (кнез Метерних је желео да се турска империја одржи по сваку цену).
Руски цар је престао а шаље новчану помоћ, а на писма владике није одговарао. Владика је
упутио представку на конгрес Свете алијансе у Верони 1822. с молбом да се Црној Гори
призна независност, али конгрес о томе није ни расправљао. Поред непрестаних и текућих
питања, која су мучила односе Аустрије и Црне Горе, 10 нарочито важан био је
територијални спор око пограничног земљишта Лозице (припадало ЦГ, али су га користили
аустријски поданици Шкаљари). Аустријанци су поставили и питање манастира
Стањевића, који се налазио на њиховој територији, а користио га је владика. Цар Франц I је
оставио манастир Црногорцима, а владика му је препустио Лозицу. Што се тиче
црногорско-турских односа у овом раздобљу, бољи су били него иначе. 11 Најзначајнија је
10 Погранични изгреди, изгон црногорске стоке на приморске испаше,
непријатељство Црмничана и аустри-јских поданика Паштровића. Владика се
залаже за оснивање мешовитог суда кметова, Аустријанци одбијају.

11 1817. Турци прете Дробњацима и траже да им се покоре, а владика се

заузима за њих код херцеговачких Турака (нека црногорска племена су
пљачкала херцеговачке Србе, па је владика страховао да Турци то могу
искористити као оправдање за напад. 1818. неки скадарски Турци су напали
Пипере, па су их неки Староцрногорци бранили.

11
била година 1820. Тада је босански валија, Џелалудин-паша, напао Морачане (Црна Гора је
номинално била део босанског пашалука), али је на крају поражен. Затим углавном
наступају године мира. У руско-турском рату, који је почео 1828. године, Црна Гора је
остала мирна. 1825 секретар грчке владе Маврокордат молио је владику да му пошаље
Црногорце за борбу, али је овај то одбио. Ипак, неки су се борили као добровољци.

Односи Црне Горе са Србијом

Из писама владике Петра I дечанском игуману Данилу, на почетку 1804. године,
видимо да је владика био у току припрема за устанак у Београдском пашалуку. Међутим, у
ово време пада погоршање односа са руским царем па је владика тако заузет на другој
страни. У пролеће 1804 устаници га позивају на борбу против Турака, а такође и
новосадски епископ Јован Јовановић. Већ у јуну 1804. године владици се обраћао морачки
архимандрит Аксентије (у име Морачана, Никшићана, Пивљана и Дробњака), позивајући
га да устане на Турке. Владика се нашао у деликатној ситуацији, па се обратио руском цару.
Руси (цар, руски конзул у Дубровнику, Фонтон, Мазуревски) су ипак саветовали владици
да одржи мир на турској граници (Руси страхују од Француза, те се труде да буду у добрим
односима са Турцима). 1805. ЦГ је изложена турским упадима са скадарске стране, а
владика једино може да се заузме код турских паша за херцеговачке Србе. Дробњаци трпе
тежак зулум, у јесен 1805. дижу буну заједно са Морачанима, али она бива у крви угушена.
Устаници из Србије, па и сам Карађорђе су се више пута обраћали владици да покрене
устанак, али је владика чекао одобрење руског цара. Током 1806. године Црногорци су били
заузети борбом са Французима (иако владика саветује својим поданицима да живе у миру с
Турцима, Французи наговарају Турке да нападну ЦГ), али је настављена и преписка са
Карађорђем. Када је Русија ушла у рат са Турском, положај Црне Горе се изменио из
корена. Сада је Русима било важно да се против Турака дигну херцеговачка племена и
Брђани. Црногорци, Руси и херцеговачки Срби нападају Никшић и Клобук, али
безуспешно. Средином 1807. године, владичин емисар Пламенац је разговарао са
Карађорђем о могућој сарадњи. Тилзитски мир утицао је на смиривање црногорско-
турских сукоба. 1808. скадарски паша покушава да придобије Црмничане, што је
узнемирило владику, који заједно са пашом сачињава један мировни уговор. Са обновом
ратних сукоба Русије и Турске (пролеће 1809), долази до нових преокрета у спољним
односима Црне Горе. Покренули су се и Васојевићи, а скадарски паша против њих и
устаника шаље војску. У то време је дошло и до чувеног устаничког покрета на челу са
Карађорђем, када је устаничка војска продрла дубоко у новопазарски санџак. Убрзо је сам
владика са војском кренуо ка Никшићу, где су Црногорци водили борбе са Турцима, а
Карађорђу је послао свог синовца Станка. Владика је планирао да се сретне са војводом
Чолак Антом Симеоновићем. Међутим, након устаничког пораза код Чегра (мај 1809),
владика саветује мир. Тако је година 1809. остала као време најтешњих веза између Црне

12
Горе и устаничке Србије. Скоро до краја устанка натављена је преписка између владике и
Карађорђа и осталих устаничких првака. Било је чак и речи о пресељењу Црногораца у
Србију. 1811. владика је тражио од Карађорђа да помогне херцеговачке Србе које је овај
побунио. У време пропасти устанка, владика се спремао на борбу са Французима, те није
имао могућности да обрати довољну пажњу догађајима у Србији. 1811. се заоштрило
питање Пипера (спор око питања да ли су Пипери део ЦГ, или припадају скадарском
санџакбегу). Дошло је до неких мањих окршаја, а са Турцима је преговарао Сава
Пламенац, али безуспешно. 1814. Турци су ушли у Пиву, а херцеговачки санџакбег је
разрезао велики порез на Дробњаке. Односи са Србијом после 1815. године немају онај
политички значај какав су имали за време Првог српског устанка. Владика и кнез Милош
водили су редовну преписку, а важан вид односа било је стално исељавање Црногораца у
Србију. Сам владика је у више махова подстицао исељавање Црногораца у бивши
Београдски пашалук. Када се Милош 1822. уплашио могућег рата са Турцима, валдика је
изразио спремност да у том случају учини диверзију против Албаније и Херцеговине.
1828. Милош је пресрео владичино писмо намењено Алекси, Карађорђевом сину, у којем
се каже да су Црногорци и сви Срби спремни за Карађорђевог сина све жртвовати. Наводно
је ово писмо на своју руку написао Сима Милутиновић Сарајлија, владичин секретар.

Законодавство и установе власти

Све до стицања независности, а делимично и до добијања Устава (1905), црногорско
законодавство је било неразвијено, са скромним и ретким правним прописима, а јаким
обичајно-племенским обележјем. Махмуд-пашина претња похода на Црну Гору натерала је
владику и главаре Катунске нахије да се окупе на Збору 20. јуна 1796. године и донесу
Одлуку односно Заклетву, да ће се борити против непријатеља православља, за слободу и
отачаство, по угледу на прародитеље. Између битака на Мартинићима и Крусима састала
се Скупштина катунских главара на Цетињу, 6. августа 1796. године, и донела Стегу,
правни акт којим се претходна Одлука/Заклетва упућује осталим нахијама. Стега садржи
два битна става: да се помогне Брђанима у борби са Турцима и да се гоне издајници. Ипак,
и Одлука/Заклетва и Стега су акта Катунске нахије, која снагом нису обавезивала све
нахије Старе Црне Горе, као ни Брда. О сопственом уређењу расправљало се на
Скупштини одржаној 19. маја 1798. године, на којој је одлучено да се у Русију упути
архимандрит Стеван Вучетић, који је требало да цару поднесе пројекат о будућем уређењу
Црне Горе. Од Русије се тражи покровитељство, помоћ у завођењу органа власти и новчана
средства. Нацртом је предвиђено да Народна скупштина, састављена од представника свих
нахија, има врховну власт (издаје законе, бира митрополита, гувернадура, сердаре и
војводе); да Правитељство (Влада) буде извршни орган састављен из Сената млађих и
Сената старијих, а председавају му митрополит и гувернадур; да се заведу порези, да
митрополитова власт буде независна од Правитељства, чији је избор потврђивао руски
синод. Владика је потом, на Скупштини одржаној у Стањевићима 18. октобра 1798. године
донео Законик обшчи црногорски и брдски, познатији у науци као Законик Петра I, владике
црногорског, са првих шеснаест чланова. Други део је донет на Скупштини на Цетињу, 17.

13
августа 1803. године (чл. 17-33). Највећим делом је састављен на основу начела обичајног
права. Главни задатак Законика био је да сузбије самовољу као особину племенског
друштва. Законик Петра I се може назвати и кривичним закоником, јер из других области
права има свега неколико чланова. Закоником се прописују казне за кривично дело убиства,
телесне повреде, отмице жена и девојака, крађе. 12 Значајне одредбе Законика односиле су
се на сузбијање крвне освете, великог зла које је било дубоко укорењено у црногорском
друштву. Намера да осигура порезом сталне приходе ради подмирења државних потреба,
била је преко потребна, али дуго није могла да се оствари. Чињеница је да владика ипак
није успео да у дело спроведе Законик, који је, слабо примењиван, остао мртво слово на
папиру. На седници у Стањевићима основано је и Правитељство Суда Црногорског и
Брдског, први орган државне власти у Црној Гори. Најважније надлежности биле су му
судске. Називан је и Кулуком (а судије Кулучарима), јер је за његове чланове био прави
терет да остављају друге послове да би радили у њему. Седиште му је било на Цетињу.
Допуњен је новим члановима 1799. године. Председавао му је владика или гувернадур. До
1825. престао је са радом. Његов рад није био успешан, будући да Правитељство и владика
нису имали могућности да изврше судске пресуде јер нису располагали полицијским
снагама. Настојало се и да се оснују месни судови, али у томе се није постигло много
успеха. Као неку врсту извршног органа, Петар I је још у XVIII веку имао Народну
канцеларију на челу са секретаром, којих је некада било и више. Важно је напоменути да је
на скупштини у јесен 1818. године одузето гувернадурско звање Вуку Радоњићу (зато што
се лично обраћао, између осталих, и руском цару), што нам говори да је владика током
своје дугогодишње владавине успео да придобије главаре на своју страну. Владика му је то
звање вратио две године касније. Последње године живота и владавине Петра I особене су
и по томе што је то било раздобље снажења сукоба међу самим Црногорцима у недостатку
неке јаче спољне опасности.

Црна Гора у време владике Петра II

12 Члан 1 прописује казну за издају отаџбине, члан 2 предвиђа смртну казну
за убиство (циљ је искоренити крвну освету) Чланови 3-10 говоре о казнама за
убиство и рањавање. Члан 11 разматра питање у вези са преотимањем жене и
отмицом девојке, а члан 12 предвиђа казну за свештеника који би венчао
кривца из члана 11. Чланови 13,14 и 17 одређују казну за крађу, 15 говори о
праву прече куповине, а 16 о дуговима. Чнаом 21 забрањени су мегдани.
Чланови 22-31 расправљају о судијама и судском поступку. Члан 32 предвиђа
обавезује свештена лица и главаре да објаве и тумаче Законик народу, а чл. 33
одређује дужности грађана према отаџбини. Члан 20 предвиђа увођење
редовног плаћања пореза, али није се поштовао.

14
 Преузимање и учвршћивање власти
Владика Петар I Петровић Његош (1813-1851) је, после неколико промена у
одређивању наследника, одлучио да га наследи син његовог брата Тома, Радивоје (Раде).
Стари владика је умро 1830. године, а братанац Раде га је наследио као владика Петар II
када је имао свега седамнаест година (пре тога се школовао код Симе Милутиновића
Сарајлије). Закалуђерио се други дан после владичине смрти, а убрзо је добио и чин
архимандрита (1831). Дакле, Његош (а касније и Данило) у време ступања на власт није
имао црквене чинове и звања.
На самом почетку владавине морао се суочити са неколико проблема. Постојала је
стална опасност од побуне црногорских племена, затим од скадарског санџак-бега, а
угрожавао га је и гувернадур Вук Радоњић. Аустријанци су намеравали да му одузму
манастир Стањевић.
Владика Петар II је преко Јеремије Гагића, руског конзула у Дубровнику, остварио
контакт са руским царем како би обезбедио његову подршку. Убрзо је решио проблем са
Вуком Радоњићем, кога је због састанка са једним аустријским генералом црногорска
главарска скупштина осудила на смрт. Захваљујући интервенцији самог владике, Радоњић
је помилован али је од тада био обичан црногорски грађанин, а установа гувернадура је
убрзо укинута. С обзиром да није мировао, 1832. је протеран у Аустрију. Укидање уста-
нове гувернадурства је допринело учвршћивању власти младог владике, коме је сада при-
додат епитет господар (ипак, званично није поседовао световну власт, незванично јесте).
Постепено је све више добијао на угледу. Имао је више власти од свога стрица
Петра I, те је касније лакше спроводио реформе. Године 1833. Петар II одлучио је да оде у
Петроград како би тамо био рукоположен за митрополита, иако се Гагић томе противио.
Исте године је хиротонисан у присуству самог цара Николаја I, тако да је он једини
црногорски духовник кога је рукоположио представник руске цркве. Наредне, 1834. године,
његов претходник Петар I је канонизован, што је додатно подигло углед породице
Петровић Његош и утицало на јачање власти владике Петра II.
Нови владика поседовао је особине које су његови сународници ценили, био је
речит, достојанствен, изузетан ратник, али ипак су им неки његови погледи били страни.
Племена нису делила владичине идеје о заједничкој држави и њихову сепаратистичку свест
је било тешко сузбити. Тако је јединство са Кучима, успостављено 1831/32. године, било
нестабилно, будући да га је угрожавала јака турска посада у Медуну, али и непостојање
територијалне повезаности, док су у Пиперима протурске снаге дуго остале на снази, што
су Турци користили.

Стварање државних установа

У августу 1831. године у Црну Гору стигли су Иван Вукотић и Матеј Вучићевић,
које је послао руски цар. Они су допринели образовању неких државних установа у Црној
Гори, од којих је најзначајнији био Правитељствујушчи сенат (по угледу на негдашњи
Правитељствујушћи совјет у Србији). Вукотић је извесно време био председник, а

15
Вучићевић потпредседник Сената. Кад се Његош вратио из Русије, обојица су 1834.
напустили Црну Гору. 1838. владика је изградио Биљарду у коју се сместио са Сенатом13.
Чланови сената (почетком 1832 именовано их је 16) били су истакнути главари.
Иако није имао тачно одређене надлежности, Сенат је постао важан као установа за
решавање сукоба међу племенима, а као суд судио је за теже кривице. Владика није био
члан Сената, али је Сенат био дужан да му доставља све пресуде на мишљење.
Одлуке сената је извршавала гвардија (жандармерија, полиција), са 156 људи у
почетку. Служили су као полиција, а судили су и у мањим споровима. Владичину гарду су
чинили перјаници, који су били чланови главарских кућа. Било их је од 8 до 30 и имали су
свог капетана. И сенатори и перјаници су били плаћени, тако да су зависили од владике, а
такође су морали да бораве на Цетињу (тако су били одвојени од својих братстава и
племена).
Владика Петар II је увео и установу племенских капетана. Они су преузели дужност
од сердара, односно кнезова. Свако племе имало је свог капетана, који би вршио судску,
управну и војну власт.14 Помоћници кнезова били су пољаци (чувари имања) које су
замењивали десечари све до 1871, када су поново успостављени.
Постојали су следећи судови: примирителни чије су судије били стотинаши, потом
десечари, капетански – првостепени и Сенат – врховни суд.
Написан је и мали кривични законик, тзв. „Закони отачаства“ које је саставио
Вукотић. Све ове мере допринеле су учвршћењу државне власти, али и искорењивању
крвне освете. Треба имати у виду да су се ове установе одржале јер је владика у њих унео
доста старих правних схватања.

Односи са Кнежевином Србијом

Односи између владике Петра II и кнеза Милоша у почетку су били пријатељски и
водили су честу преписку, међутим убрзо су се почели разилазити по питању односа према
турским бунтовничким покретима на западној половини Балканског полуострва. Милошу
је 1837. замерио и што је дозволио да се у Србији штампају дела Доситеја Обрадовића.
Много бољи однос владика је имао са Александром Карађорђевићем, са којим се
дописивао и пре него што се овај нашао на српском престолу. Владика је био члан Друштва

13 Сенат је преуређен 1869. издвајањем појединих способнијих лица ради

обављања разних државних послова. Коначно су послови у Сенату подељени
1874. када су формиране управе за унутрашње, финансијске и војне послове и
Књажеска канцеларија за иностране послове. То је био пут његовог
прерастања у Владу, до чега ће и доћи укидањем Сената 1879.

14 Капетани су постојали до 1871, а у неким крајевима до 1879.

16
српске словесности, а 1846. године његово дело Луча микрокозма штампано је у
престоници Кнежевине Србије. Његош је посебно ценио Илију Гарашанина.
Посебно треба нагласити још један вид сарадње између Црне Горе и Србије у ово
доба. То је сеоба Црногораца у Србију. Велики део Црногораца се преселио преко Лима,
где су стекли боље услове за живот. Овим се и становништво Србије умножило. За време
уставобранитељске владе, неколико Црногораца бесплатно се школовало у Београду.

Односи са Османлијама
Односи владике Петра II са Османлијама су били претежно локалног карактера. У
првим годинама владавине је покушао да искористи немире 15 у Османском царству како би
решио проблем глади у својој земљи (хтео је да освоји плодну зетску равницу, за шта је
имао договор са зетским главарима), те је у два наврата нападао Подгорицу, 1831. и 1832.
године (други пут лично, а тад су му се придружила и нека албанска католичка племена).
Оба напада била су неуспешна, а тек посредством Русије успео је да склопи мир са
султаном.
Његош се према херцеговачком и скадарском санџакбегу односио готово увек
понаособ, а и они према њему, као да је била реч о представницима разних држава. Често
су се дописивали, а преписка је, по источњачким обичајима, била пуна слаткоречивости,
независно од тога шта су један о другом мислили и стварно радили.
Од почетка своје владавине био је у затегнутим односима са херцеговачким пашом
Али – пашом Сточевићем Ризванбеговићем. Проблем су представљала четовања на
источној граници Херцеговачког санџака. При самом спору владика је иступио као
заштитник пограничних племена. Преговоре о измирењу са ЦГ водио је у име
херцеговачког паше Хасанбег Ресулбеговић заједно са пашиним сином. Уговор о миру
склопљен је 1834.
Међутим, 1836. избио је још један спор, овога пута око Грахова. Наиме, Граховљани
су за коришћење земље Турцима плаћали извесне дажбине, али су део прихода давали
Цетињском манастиру. Када је граховачки кнез Јаков Даковић на подстицај самог владике
одбио да плати харач (с друге стране, дажбине за коришћење земље су уредно плаћали)
Али – паши, овај је подигао војску и страховито поразио Граховљане и Црногорце у бици
код Грахова, а погинуло је и много владичиних рођака. Турке је предводио Смаил – ага
Ченгић. Војвода Даковић је после овог пораза ипак платио харач, мада га је Његош
одвраћао од тога.
Мир је склопљен две године касније (1838) посредством конзула Гагића и босанског
валије Вехиџи Мехмед – паше, да би већ 1840. поново био нарушен (у уговору споразума
стајало је, да је један од потписника споразума „независна област Црне Горе“). Заверу

15 Био је у контакту са Мустафом Бушатлијом и Хусеин-капетаном. Али Гагић

(Русија) га је одвраћао од непри-јатељстава према Турској јер је Русија тад с
њом била у добрим односима(Ункјар-Искелесијски уговор 1833.).

17
против Смаил – аге је, у дослуху са владиком, сковао дробњачки кнез Никола Церовић.
Смаил – агина погибија разљутила је пашу у Мостару који је послао сурову казнену
експедицију на Дробњаке, којима су у помоћ прискочили Морачани (тешки губици на обе
стране). После ових догађаја су поново почели преговори. Тачку спотицања су
представљали ускоци који су настањивали гранични појас. Али – паша је тражио да се они
раселе, на шта Његош није пристао. На крају су се њих двојица састали у Дубровнику и
закључили нов мировни уговор којим је таначена граница, а требало је да се образује и
комисија која ће да реши граховско и ускочко питање. Том приликом Али – паша
Ризванбеговић и Његош су се побратимили. Преговори око Грахова су обновљени 1843.
године, када је, посредством Аустрије и Русије, у Котору склопљен мир. Одлучено је да
Граховљани наставе да плаћају и харач и коришћење земље, али одлука о ускочком питању
није донета. У сукобу између Омер-паше Латаса и Али – паше, Његош је био на страни
потоњег, али овај је изгубио и био убијен 1851.
Односи са скадарским санџак – бегом нису били много бољи. Спор са њим је такође
настао због четовања на граници са скадарским санџаком, али и турске војске које су
нападале пограничне крајеве, те је 1843. дошло до великог окршаја, после којег су Турци
одлучили да заузму два острва у Скадарском језеру (Врањина и Лесендро). Упркос
заузимању Русије и Аустрије код султана, острва нису враћена, а непријатељства су
настављена (преговори су трајали неколико месеци, а Његош је чак путовао и у Беч).
Санџак – бег је чак покушао и да убије владику 1845. године, а користећи глад која је
избила 1846. године покушавао је да народ окрене против свог владара (слао је
Црногорцима поклоне у житу).

Односи са Аустријом
Аустрија је након Бечког конгреса 1815. године господарила Боком и приморјем до
Бара. У близини границе према Боки била су настањена племена Паштровићи, Поборе,
Маине, Брајићи и Кривошије.
Често је долазило до сукоба између аустријских поданика и Црногораца, који никако
нису могли да се навикну на аустријске прописе и сложени управно – административни
систем. Такође је долазило до сукоба јер граница није била тачно одређена. Најтежи су
били сукоби између Црмничана и Паштровића (Црмничани су настојали да присвоје
„Паштровску гору“). Друго подручје сукоба било је између Катуњана и суседних Побора,
Брајића и Маињана, а до немира је долазило и између Цуца и Кривошија. Такође је
долазило до спорова због трговачких дугова (занимљиво је да су Бокељи били више дужни
Црногорцима него они Бокељима), које је разрешавао тзв. „суд од Крајине“ или „кметовски
суд“. Аустријанци су овај суд признавали (иако су га сматрали старинским), али су
захтевали да се он реформише (да псотане сталан, на шта Његош није могао пристати због
трошкова).
Године 1837. решен је спор око манастира Маине и Стањевићи који су се налазили
на аустријској територији, који се водио од почетка Његошеве владавине. Те године

18
владика је пристао да прода Маине Аустрији за 17.000 форинти. Након две године пристао
је да Аустрија откупи и Стањевиће.
Због учесталих сукоба поведени су преговори о начину разграничења. Иако је било
тешкоћа током ових преговора, граница је тачно одређена 1841. године (на штету ЦГ).
Уговор је потписан између Беча и Цетиња, без присуства Турака или посредовања Русије.
После уговора из 1838. године, био је ово нови доказ црногорске аутономије. После овога
настао је спор око црногорских имања на аустријској територији, који је трајао до 1846.
године када је Црногорцима ускраћена могућност да поседују имања у суседном царству.
Ова имања је требало изложити на продају, али су Бокељи одбили да их откупе.
После ових преговора односи Аустрије и Црне Горе су се побољшали. Граничних
сукоба је било мање, а 1845. године аустријски цар је пружио Црногорцима и неке царинске
повластице.

Односи са Русијом
Владика Петар II се много ослањао на Русију. Чини се да је Црна Гора била везана
за Русију као никада раније и да је овај однос био значајан за њен развој. Цар је новцем
помагао црногорску владу, гарантовао за њу пред великим силама, слао храну у време
глади, обезбеђивао школовање у Русији, али се отворено мешао у црногорске послове
преко својих изасланика. Владика је обавештавао руског конзула у Дубровнику о стању у
Црној Гори, а био је у контакту и са руским послаником у Бечу, Татишчевим, касније и
грофом Медемом и вицеканцеларом Несељродом. Поткрај живота, чак је и свој тестамент
оставио код конзула Гагића.
Већ је поменуто да је 1833. године владика хиротонисан у Петрограду, а нешто
касније поново је боравио у Русији како би решио извесне проблеме. Наиме, због глади и
оскудице се јавило незадовољство у народу, што је већ помињани Иван Вукотић
искористио и у Русији започео хајку против Петра II. Владика је денунциран код
Радофиникина, тадашњег начелника Азијског департмана који је у оквиру Министарства
иностраних дела био надлежан и за наше крајеве под турском влашћу, од стране Ивана
Вукотића. После пуно проблема16, владика је преко Аустрије стигао у Русију 1836. године.
Нико није знао да му каже када ће га цар примити. Ту је требало да буде задржан, док
руски конзул Гагић не пошаље извештај о стању у Црној Гори. На Цетињу је сазван збор, а
Гагић је разговарао са појединим инстакнутим главарима. Сам извештај био је врло

16 У Бечу, руски отправник послова није хтео да му изда визу за Русију, па је

Његош планирао да оде за Фра-нцуску, али му Аустријанци нису хтели издати
визу, а у међувремену Руси су одлучили да ипак може доћи. Владика се, из
Беча, обратио цару преко једног меморандума, у којем му је предлагао да се
заузме код Турака за неке територије (простор Зете), да повећа помоћ Црној
Гори и да се један део Црногораца пресели у Русију. Царев одговор међутим,
био је веома хладан.

19
неповољан по владику. У Пскову га је посетио и Родофиникин, који је о црногорском
владару стекао повољан утисак.
Његошу је било дозвољено да посети Петроград, где је стигао у мају 1837. године.
Сам цар је одлучио да прими владику. Саветовао га је да живи у миру са суседима, а чак је
повисио годишњу помоћ Црној Гори са 1000 на чак 9000 дуката. То је имало огроман значај
за изградњу државних сутанова и уопште за даљи економски развитак Црне Горе.
У Петрограду је Његош остао мање од месец дана, а на повратку у Црну Гору му се,
по налогу цара, придружио потпуковник Озерецковски, који је стекао повољно мишљење о
ЦГ. Затим је следила мисија рударског капетана Коваљевског, који је наводно дошао да
испита има ли у ЦГ рудног богатства, а у ствари се мешао и у послове црногорско-
аустријског разграничења.

Револуција 1848-1849
Црногорцима је саветовао да не нападају Бокеље. Када је у Венецији проглашена
република, саветовао је Бокељанима да се обрате хрватском бану Јелачићу. У Боки су тада
постојале 2 струје: црногорска и аустријска. Био је спреман да војно помогне бана Јела-
чића, Србе у Угарској, а касније и Русе у Угарској. Од Србије је примао помоћ, а везу са
њом је одржавао преко Матије Бана. Тада је и влада у Београду допринела зближавању ЦГ
са албанским племеном Миридитима. Владика је био разочаран резултатима револуције.

Културна делатност
Још се владика Петар I трудио да побољша просветне прилике, али није имао много
успеха. Прилике су се побољшале за време владавине Петра II, који је доста допринео
школовању својих сународника. Године 1834. отворена је основна школа, а владика је имао
жељу да оснује и неку вишу школу.
Године 1833. отворио је малу штампарију на Цетињу, која није дуго радила, али су у
њој штампани буквари, његова дела и алманах Грлица (1835-1839) у коме је владика
објављивао своје радове.

Његошеви последњи дани

За неизлечиву грудну болест покушао је да нађе лек у Италији у коју је путовао у 2
маха. Ту се састао са Љубомиром Ненадовићем који је о њихоовм дружењу написао
познати путопис. 1850. је отишао у Беч на преглед код чувеног лекара Шкоде. Тај пут је
имао и политички значај, јер су аустријске власти забраниле увоз муниције у ЦГ. Руси нису
хтели да му помогну у решавању спора, па се владика обратио кнезу Шварценбергу. Дошло
је до побољшања односа и дозвољен је увоз муниције. Такође, у Бечу је радио на
отклањању чувеног спора између патријарха Рајачића и епископа Атанацковића. По
повратку у ЦГ ускоро је умро, на дан свог ступања на власт, 19/31. октобра 1851. Сахрањен
је касније Ловћену, где је себи за живота подигао гробницу.

20
Књажевина Црна Гора: владавина књаза Данила (1851-1860); Црна Гора
1860-1875: ратови, реформе

Средином 19. века у Црној Гори се одвијао процес јачања и модернизације државе.
Захваљујући привилегијама неки главари су ојачали своју економску и друштвену власт.
Управо због тога требало је пре свега проширити државну територију, формирати
јединствено унутрашње тржиште, модернизовати органе јавне власти и повести акцију за
међународно признавање независности Црне Горе. Долази до класне поделе и
политизације друштва. Због потребе да се изврши модернизација, требало је прихватити
стране утицаје и учинити да државна власт добије што више световни карактер. Петар I и
Петар II објединили су световну и духовну власт. Али су их више поштовали као владике.
Синовца Павла, Петар II је послао на школовање у Цариград где је овај убрзо умро, а
синовца Данила, сина свог брата од стрица Станка, намеравао је да остави за наследника,
оставивши му ''владичевство''. Након смрти владике Петра II, 31.октобра 1851, Скупштина
је прогласила владикиног брата Пера, председника Сената, за ''господара'', а он се
потписивао као књаз, намеравајући да духовну власт има Данило. Формирале су се две
политичке струје: присталице Данила Станкова Петровића и присталице Пера Томова
Петровића. Данило и његов брат Мирко нису у то време имали већи углед у Црној Гори али
је Данило, боравећи у Русији, на школовању, добио цареву подршку у преузимању власти.
Скупштина то није хтела да прихвати, јер Данило није био толико угледан као владикин
брат. На Цетињу је Данило придобио говором Ђорђија Петровића, потпредседника Сената
и још неке главаре, па се договорио са председником Сената, Пером Петровићем да
Народна скупштина 13. јануара 1852. озакони Његошев тестамент и Данила потврди за
владара. Са том одлуком се упутио у Петроград, а скупштина је у међувремену (март 1852)
написала акт у коме се Црна Гора претвара у књажевину са Данилом на челу, што је
требало упутити Русији. Русија није ову промену олако прихватила, али је цар ипак дао
дозволу (треба имати у виду да је устоличавање владика у Петрограду представљало
врхунац руског утицаја у ЦГ, а тај је утицај могао бити осла-бљен или изгубљен завођењем
световне наследне власти). Данило се у ЦГ вратио у пратњи Вука Караџића, а
Малогоспојинска скупштина на Цетињу 1852. прихватила је нови облик владавине у Црној
Гори. Од тада ће црногорски владари носити титулу ''књаз и господар Црне Горе и Брда''.
Да би ојачао свој утицај, Данило се ослањао на своје присталице, које је постављао на
значајне положаје. На веома окрутан начин угушио је сваки отпор својој апсолутној власти.
Формиран је и спољнопо-литички програм Црне Горе (али не у писаној форми), по коме је
требало водити појачану борбу против Турака и територијално се проширивати (у почетку
на суседне области, касније је требало ујединити српски народ и створити једну велику
српску државу).
Проглашење књажевине није прихватила Аустрија да не би јачао руски утицај. Беч
је одлучио да се црногорски владар ословљава са ''светли кнез'', односно признала му се
титула, али не и власт.

21
 Црногорско-турски рат 1852-53.
Турска је предузела мере да би спречила даље јачање Црне Горе и ослободилачке
покрете херцеговачких и брдских племена. Уочи избијања рата, Порта је упутила
дипломатским представницима у Цариграду један спис којим доказује своје право над
Црном Гором и да проглашење Данила за врховног поглавара земље означава повреду
Портиних права. Као повод за поход послужио им је црногорски напад на тврђаву Жабљак
на Скадарском језеру, 23-24. новембра 1852 (иако су је месец дана касније Црногорци
напустили, султан је 26. децембра објавио ферман о походу на ЦГ). Нешто пре тога турске
трупе су се појачавале у Херцеговини. Њима је командовао Омер-паша, румелијски
сераскер („Прва Омер-пашина војна“, како је запамћена у ЦГ). Порта (тј. Омер-паша) је
намеравала да организује да свака нахија у Црној Гори има свог сердара, а да на врху буде
баш- сердар, односно први међу једнакима, а био би под влашћу скадарског везира. Крајем
децембра Омер-паша Латас је предузео напад на Црну Гору са три стране: Подгорицe,
Никшићa и Требињa са намјером да се три одреда споје у рејону Спужа и потом крену на
Цетиње. Турска војска, добро опремљена, имала је 25.000 војника наспрам лоше
опремљених 9.000 црногорских. Из рејон Бара турске трупе су продрле надомак Ријеке
Црнојевића али су одбачене до Сутомора, огорчене борбе су вођене у Црмници, код
Лимљана и Бољевића. Трупе које су наступале од Билеће и Требиња заузеле су Грахово. У
јануару 1853. вођене су тешке борбе у рејону Мартинића код Спужа. Војвода Мирко
Петровић и војвода Новица Церовић су својим одредима бранили правац Жупа никшићка-
Острог и уз помоћ резервних трупа којима је командовао књаз Данило одбацили су турске
снаге према Никшићу, чиме су угрожили пашин план о спајању турске војске код Спужа.
Омер-паша је предузео напад од Подгорице према љешанској нахији олакшавши својим
трупама продор из Никшића према Спужу. Турске трупе из рејона Никшића успеле су да
одбаце ослабљене црногорске снаге које су држале превој Планиницу и да се споје са
онима из Подгорице. Овиме су биле извршене припреме за одлучујући напад у правцу
Цетиња. Покорени су Пипери и Бјелопавлићи. Паша је почео слати прокламације
Црногорцима са позивом да се предају обећавајући им разне повластице, а подмићивањем
је стварао дефетизам код Црногораца. Због тешког положаја књаз Данило се обратио за
помоћ великим силама. Аустрији није одговарало да Црна Гора буде уништена, па је
упутила специјалног изасланика грофа Лајнингена у Цариград, крајем јануара 1853.
Аустрија и Русија (нешто касније у Цариград је стигао и кнез Меншиков) су захтевале
прекид ратних операција и Порта је била принуђена да обустави операције. Крајем
фебруара 1853. турске трупе су почеле да напуштају крајеве Црне Горе.
У овом рату дошле су до изражаја слабости црногорске војске те је књаз Данило
спровео низ реформи. Уведена је смртна казна за дезертерсто. Реорганизована је народна
војска (дакле, задржала је карактер народне војске), уведене су војне формације и подељена
је на стотине и десетине којима су командовале старешине стотинаши и десетари. Попис
војске (тзв. крстоносна војска) извршен је 1853. као и ратног материјала, појачане су мере

22
за обезбеђење дисциплине у војсци и за осигурање њене борбене спремности. 17 Формирана
је књажева гарда, посебна јединица од хиљаду људи, подељена на десет стотина. Војска је
имала важну улогу у учвршћивању државног апарата и књажеве власти. Законом из 1855.
санкционисана је општа војна обавеза и предвиђене су казне за неизвршење војних
дужности.
Органи државне власти који су се почели уводити у доба владике Петра I и Петра II
постали су за владавине књаза Данила много чвршћи и ефикаснији. У циљу јачања органа
власти књаз Данило је ликвидирао опозицију окупљену око председника сената Пера
Томова Петровића18 а затим је ојачао утицај својих приврженика којима је попунио сенат и
поставио их на утицајнија места у управи. Повећао је плате чиновницима како би их што
јаче везао за себе. Да би ојачао органе власти у свим племенима, поставио је племенске
капетане који су имали административну, судску и војну власт, чиме се учвршћују племена
као административно-територијалне јединице. Усавршава се и порески систем.

Законик Данила I
Књаз је на Цетињу 23.априла / 5.маја (на Ђурђевдан) 1855. донео Општи земаљски
законик. Његов аутор је Милорад Медаковић, књажев секретар. Законик има 95 чланова, од
тога 19 преузето из законика Петра I. У уводу истиче да нису имали законик, дакле самим
тим показује да законик Петра 1 није био примењиван. Иако је реч о законику, нека
уставно-правна питања нису могла бити заобиђена. Од врховних државних институција,
Законик доноси одредбе о књазу, а Скупштину (Збор) и Сенат и не помиње, док се на
увођење владе још није помишљало. Књаз је неприкосновен, а казна за увреду владара
изједначена је са казном за убиство. Књазу припада прабо помиловања. У Законику се
наглашава да су сви Црногорци и Брђани једнаки пред судом и да је њихова имовина
светиња. Ако направимо поређење са закоником Петра I, наићићемо на неке сличне
одредбе, на основу чега је очигледно закључити да ти проблеми нису били дефинитивно
решени: питање судија који не смеју бити подмићивани и који морају да праведно
саслушају обе стране, као и то да се морају у потпуности посветити својом судском послу;
17 Ове мере нису битније утицале на организацију и борбену спремност
црногорске војске, а биле су првенствено усмерене на то да се отклоне појаве
недисциплине, малодушности и неорганизованости.

18 Перо Петровић се није мирио с поразом, једном приликом је протестовао

код књаза због неких незаконитих потеза, па је у страху од одлука Скупштине
чији се сазив очекивао, емигрирао новембра 1853 заједно са Милом
Мартиновићем и Стефаном Перовићем-Цуцом (сестрић бившег владике). У
емиграцији се потписивао са титулом књаз, а умро је у Котору почетком 1854.

23
питање издајника, да се може убити од стране било којег суграђанина, што је можда
строжија казна од проклетства у законику Петра I; питање крађе; убиства које се кажњава
најстрожијом казном (први пут су уведене телесне казне); повреде суграђанина решавају се
на суду; питање крвне освете која се најстрожије забрањује, као и мегдани; питање продаје
куће или баштине за коју постоји одређени ред; плаћање годишњег пореза; отимања
девојке или туђе жене; кавге пред црквом или на пазарима. Овај законик се бавио и неким
другим проблемима, као што су ти да се сваки Црногорац мора одазвати на војну или
поделе наследства и поштовања родитеља. Такође постоји један члан о понашању
свештенства. Одређени број чланова бави се венчањима, неверствима и забраном развода.
Забрањују се дотадашњи погребни обичаји и послужбица крсног имена. Такође, дозвољено
је било сваком иноверцу да слободно живи у црногорској држави. Реформама књаза Данила
учвршћен је положај централне власти према племенском сепаратизму. Локални државни
функционри постали су много зависнији према централној власти него раније,
чиновништво је било послушно оруђе у рукама књаза, чиме је осигуран апсолутистички
карактер његове власти. Уз помоћ војске књаз је угушио устанак у Бјелопавлићима 1854, а
нарочито се сурово обрачунао са пле-меном Куча на које је два пута слао казнене
експедиције 1855. и 1856. (тзв. прва и друга „похара“ Куча) Законик је остао на снази до
1870. када су неки чланови измењени, али их је 40 остало у примени без промене.

Црна Гора и Париски мировни уговор 1856.

За време Кримског рата 1853-1856, сукоби са Турцима били су доста чести, а Русија
сматра да би се у Црној Гори могао подићи устанак који би потресао Порту. Зато шаље
посланике књазу, који подстичу сарадњу Црне Горе и Србије. Руски изасланик Ј. П.
Коваљевски разрадио је са књазом Данилом план акција у коме је пажња посвећена војној
и политичкој сарадњи Црне Горе и Србије. Стога Црна Гора појачава свој утицај у
Васојевићима и Потарју, и подстиче немире у тим карајевима. Да би то спречила Порта
шаље војску у поход на побуњене Васојевиће који су доживели пораз на Пепићима 14.
фебруара 1854. Под притиском Аустрије и по савету Русије Црна Гора је остала неутрална
током кримског рата (иако се припремала за рат). Књаз је очекивао да ће Париским миром
1856. Црној Гори бити призната независност. Како је Русија била поражена у овом рату, она
није могла ништа да уради. Књаз се окреће Француској и путује у Париз 1857. Овај потез
изазвао је сукоб двеју великих сила, Француске и Русије, око утицаја у Црној Гори који је
ће потрајати десетак година. Ово је довело и до политичке диференције унутар земље.
Јавља се опозициона струја на челу са Ђорђијом Петровићем, председником Сената,
(приврженик политике ослонца на Русију) који покушава да у решавању црногорског
питања јаче ангажује Аустрију. Протеран је заједно са књажевим секретаром Милорадом
Медаковићем, а у Бечу је доставио акт против књаза грофу Буолу. Затим је предводио
политичку емиграцију у којој се налазио и Стефан Перовић-Цуца. По налогу са Цетиња,
Ђорђија је убијен 1857. То је довело и до захлађења црногорско-руских односа јер Рyсија
није одобравала неке потезе у вези са признавањем независности Црне Горе плашећи се да
би они били остварени на штету њених интереса. Књаз је већ 11. марта 1856. упутио

24
меморандум великим силама за међународно признање независности, уз територијално
проширење на рачун Албаније и Херцеговине, обележавање црногорско-турске границе и
излаз на море, уступањем пристаништа Бар. Али бојећи се да се ово неће испунити,
предложио је територијално проширење државе уз признавање суверенитета Порте, али
под условом да се ништа не мења у унутрашњој управи земље, да Црна Гора не плаћа
данак и да се територијално увећа, чему се противила Русија. Крајем 1856. Данило је
тражио присаједињење Херцеговине Црној Гори и проширење према Албанији и Приморју,
краљевску титулу за себе и право да самостално уреди сопствену државу. Он је себи дао
потпуно неограничену власт. Али Турска на ово није ни одговорила, а и Русија је била
против. Порта је пристала 1857. да регулише црногорско питање тако да признају
султаново сизеренство, да прекину односе са Русијом и да пристану на изградњу пута од
Албаније преко Црне Горе до Херцеговине. Током боравка у Паризу, Данило је свео свој
план на разграничење са Турском.19

Битка на Граховцу 13. маја 1858.

Турска је сматрала да би требало Црногорце потући на бојном пољу и доказати
силама да они нису способни да имају независну државу и тако их поразити и на
дипломатском пољу. Предузет је бојни поход ка Грахову, јер су били неуспели покушаји да
се угуше херцеговачки устанци (10.000 турских војника наспрам 5.500 црногорских).
Хусеин – паша је дошао овде још 6. маја 1858, а следећег дана (7. мај) дошло је до сукоба
са Црногорцима. У мањим борбама које су вођене тога дана турска и црногорска војска
имале су знатне губитке. Сутрадан су борбе биле прекинуте на интервенцију великих сила,
па су поведени преговори о прекиду непријатељстава. Црногорци су заузели правац према
Требињу и Корјенићима и тако пресекли одступницу и снабдевање турске војске. Хусеин-
паша је покушао 13. маја да се извуче али је тада војвода Мирко наредио Црногорцима да
нападну турску војску. Турски војници су се дали у бјекство, Црногорци су их гонили до
Клобула, а херцеговачки устаници према Требињу. Углед ЦГ је порастао, а у српском
народу ствара се прави култ Црне Горе. Књаз Данило је пристао на преговоре и прекинуо
даља непријатељства што се неповољно одразило на развој устанка у Херцеговини. Под
притиском Русије и Француске и Порта је 14. маја издала наређење да се обуставе војна

19 Важан је и проблем суверенитета. Француска и Турска су вршиле притисак

на ЦГ да призна султанов суве-ренитет над ЦГ, а Русија ју је одвраћала од
тога. На крају ЦГ није признала турски суверенитет над својом те-риторијом.
Пошто статус ЦГ није био међународно одређен, пријем њених владара на
страним дворовима није био допуштен без пратње и представљања Портиних
амбасадора. Тим чином је формално признавана потчињеност Турској и њен
суверенитет. Књаза Данила I примио је Наполеон III у приватну, а не званичну
ау-дијенцију, док је Франц Јозеф одбио да га прими јер књаз није пристајао да
га представи турски амбасадор.

25
дејства против Црне Горе. Због оваквог успеха, питање Црне Горе постало је врло
актуелно. Порта је и даље одбијала црногорске захтеве, а Француска и Русија су предузеле
војнопоморску демонстрацију у Јадранском мору. Порта је тражила да се разграничење
између Црне Горе и Турске изврши на основу стања из 1853. уз признавање суверенитета
турског султана над њом. Црна Гора и њене заштитнице су инсистирале на разграничењу
из времена Париског мира 1856. без помињања суверенитета Порте. Турска је прихватила
разграничење на конференцији великих сила у Цариграду 14.октобра – 8. новембра 1858.
(граница на терену је утврђена 1859, а протокол о разграничењу је потписан априла 1860.).
Ово питање је у записник унето као захтев да се регулишу ''границе Албаније, Херцеговине
и Црне Горе'', дакле третиране су једнако, као турске провинције. Црној Гори су признате
оне територије које су јој одавно припадале, али је добила неке спорне као што су Грахово,
Рудине, Ускоци, део Дробњака, жупа Никшићка, део Васојевића и део Куча. То је у
суштини био прећутни облик признавања њене независности. Али опет су се дешавали
сукоби са Турцима. Један од битних јесте 28. јула 1858. на Колашину. Тада су Новица
Церовић и Миљан Вуков порушили и попалили град до темеља. Књаз се за ово једва
оправдао и кривицу свалио на Турке.
Књаз је због своје енергичности имао велику опозицију, а и није био по вољи
Аустрији. Био је убијен у Котору 12.августа 1860, а сахрањен је у Цетињском манастиру.

Црногорско-турски рат 1862.

Његов наследник био је син војводе Мирка, дакле његов братанац, Никола. Он је
наставио да подржава национално ослободилачке тежње, нарочито у југоисточној
Херцеговини. Турска је покушала да то спречи појачавањем својих гарнизона у овој
области, али устанак је избио 1861. под вођством Луке Вукаловића (немири крећу још
1859, донекле инспирисани догађајима из Италије). Црна Гора је одбацила ултиматум
којим је Турска од ње захтевала да прекине све везе са херцеговачким устаницима и крајем
априла 1862. Турска јој је објавила рат. Турском војском је командовао Омер – паша Латас,
а напад се одвијао из три правца: Херцеговине, рејона Подгорице и долине Лима. Требало
је прво поразити херцеговачке устанике, а затим се реорганизовати у долини Зете, па
ударити на Цетиње. Врховну команду над црногорском војском је имао војвода Мирко
Петровић док је одредом Црногораца и херцеговачких устаника који су бранили положаје
према Херцеговини командовао војвода Петар Вукотић. Северни фронт према Турцима
држали су Васојевићи и околна племена под командом Миљана Вукова. Турци су у почетку
имали 29.000, касније 55.000 војника, а Црногорци и Херцеговци око 15.000. Огорчене
борбе су вођене у априлу у кланцу Дуга, око Медуна и у лимској долини а током маја и јуна
у околини Никшића и Спужа. У почетку рата Црногорци су се успешно супротстављали
али нису могли да се дуже супротставе надмоћнијој турској војсци. Знатни губици,
оскудица у муницији и храни, застарело наоружање утицали су на то да црногорска војска
посустане. После сукоба половином јула 1862. у долини Зете су се спојиле турске трупе
које су надирале из рејона Подгорице са трупама херцеговачког фронта и наставили продор
у правцу Цетиња. Пошто су наишли на јак отпор Омер – паша је пребацио операциону базу

26
у рејон Подгорице и тврђаве Жабљак да би са југа напао црногорску престоницу. Турске
трупе су успеле да продру у унутрашњост старе Црне Горе али је руском интервенцијом у
Цариграду обустављен напад. Склопљен је мировни уговор у Ријеци Црнојевића
8.септембра 1862. Порта је потврдила старе границе, али је тражила од Црне горе да не
подстиче немире на територији под влашћу Турске и Турска је могла да подигне утврђења
дуж пута Никшић-Спуж. Мирко Петровић је требало да напусти Црну Гору. Турска
утврђења би слабила везу брда са старим делом књажевине. Зато је Никола тражио да се то
поништи. После интервенције великих сила, Порта је 1863. одустала од одредбе о
караулама и обећала да ће порушити већ изграђена утврђења што је извршила тек 1865.
Упркос томе што је била поражена, Црна Гора није одустајала од сукоба са Турском.
Настојала је да поврати изгубљено поверење код Срба, па се укључила у дипломатске
преговоре за рат са Турском, чије је главни организатор био председник српске владе Илија
Гарашанин. Склопиле су савез 23.септембра / 5.октобра 1866, по коме је Црна Гора
требало да, после успешног заједничког рата против Турске, уђе у заједничку државу на
челу са династијом Обреновић. Књаз је задржао своје достојанство и ранг принца од
владајуће породице, а он и његова породица би требало бити материјално обезбеђени.
Старешине и чиновници се у Црној Гори морају посматрати исто као и у Србији, као и што
се према целом црногорском народу мора односити као према српском. Српски кнез је
обећао да ће бити попустљив када буде разрезивао порезе. Такође, обећава да ће се
Црногорци у наредних 25 година обучавати као народна војска и да ће се у те сврхе
узимати само добровољци. Орден Данила I, који се добија за посебне војне заслуге, биће
прихваћен и у Србији. Али после убиства Михаила 1868, тај савез се распао. Од тада јача
углед Црне Горе у формирању ослободилачког покрета.

Војне и административне реформе

У наведеном рату са Турском видело се да црногорска војска захтева промену. У
томе јој је помогла Србија. 1865. проширена је радионица оружја на Ријеци Црнојевића, а
на Цетињу мала радионица за израду муниције. 1866. Србија јој је послала 5000 пушака,
батерију брдских топова и доста муниције. Формирају се нови родови. Под руководством
српских официра обучено је више од 150 Црногораца. У црногорској војсци се уз пешадију
почињу формирати и други родови, пре свих артиљерија. Подижу се барутни магацини.
Попис црногорске војске (16.700 људи) је извршен 1870. а војна реформа 1871. Црногорска
војска је у основи и даље задржала стару формацијску поделу засновану на племенској
припадности војника. Формацијски је подељена у 23 батаљона редовне војске, 6 батаљона
гарде и једну батерију. Батаљони су дељени на чете, а чете на водове и полуводове.
Уведени су нови старешински називи командир (командант батаљона) и његов помоћник и
заменик поткомандир. Четама су командовале старешине које су имале назив официр, а
водовима и полуводовима водници и десетари. Племенским капетанима, који су раније
имали војну, административну и судску власт, одузета је војна функција и предата у
надлежност новопостављеним старешинама.

27
 Основна административна јединица и даље је остала капетанија која се у том
периоду поклапала са старом племенском поделом Црне Горе. Функцију централног
административног органа (тј. владе у веома неразвијеном облику) и врховног суда имао је
Правитељствујушчи сенат црногорски и брдски који је имао од 12 до 16 чланова (кнез их је
бирао из редова најистакнутијих племенских старешина). У неким деловима земље 1871.
основана су ткз. начелства која су имала функцију окружних управа и судова. Сенат је
реорганизован 1874. и смањен је број чланова. Као главни део надлежности остала му је
судска власт, а за остале послове установљене су ткз. управе које су представљале облик
једноставнијих министарстава: за унутрашње послове, војне послове, финансије, и
Књажевска канцеларија за инострана дела. Таква организација Сената остала је све до
њеног укидања и оснивања министарстава и Великог суда 1879.

Култура и просвета
У Црној Гори се стварају повољнији услови за културни развој. Од 1869. повећава
се број основних школа а оснивају се прве средње школе Богословија и Дјевојачки
институт. У штампарији на Цетињу, названој Државна печатња, штампане су књиге,
часописи и школски уџбеници. Од 1865. до 1870. излазио је календар Орлић. На Цетињу се
1871. покрећу прве новине Црногорац, са књижевним додатком Црногорка, а преименован
је 1873. у Глас Црногорца.

Црна Гора у време Источне кризе

Положај Црне Горе крајем 19. века био је такав да је због потребе за плоднијом
земљом била приморана да се стално бори са Турском. Како веома оскудне производне
снаге нису могле намирити потребе становништва, излаз из овакве ситуације тражио се у
сталним сукобима са Турским царством. Константно су вођене борбе у околини Колашина,
Подгорице, у Дробњацима и Језерима.
Избијање сукоба већих размера било је само питање времена. Припреме за
предстојећи рат са Турцима представљале су основу црногорске спољне политике тих
година. Посебно важну улогу у овим припремама имала је организација Уједињене
омладине српске која, ипак, у својим плановима није наилазила на потребну подршку у
Београду и на Цетињу. Српска и црногорска влада желеле су рат да одложе за неко
повољније време.

28
 Године 1875. избио је устанак у Босни и Херцеговини. 20 Устаници су тражили
слободу вере, једнакост, заштиту од насиља државних органа и домаћих муслимана,
укидање кулука, смањење закупа десетине. Врење у Босни и Херцеговини изазвала је и
руска политика са својом панславистичком идејом, коју је почела да заступа након
склапања тројецарског савеза (1872) између немачког цара Виљема I, аустро-угарског цара
Фрање Јосифа I и руског цара Александра II. Ова идеја је веома брзо наишла на пријем код
свих балканских Словена.
Ни влада на Цетињу, ни влада у Београду нису са одобравањем посматрали устанак
који је 1875. избио у Херцеговини. Устанак је почео због наметнутих пореза, пре свега
разрезане десетине. Када су главари босанских села која су одбила да плате порез турским
властима пребегли у Црну Гору, црногорски књаз омогућио им је да презиме у Грахову и
пружио им одређену финансијску помоћ. Устанак ширих размера почео је, по повратку
босанских главара из Црне Горе, 9. јула 1875. на брду Гребенац, код Невесиња. Тачан развој
буне немогуће је описати, како се она ширила паралелно из неколико тачака на територији
Херцеговине. Херцеговачки устаници окретали су се Црној Гори, а на Цетињу је убрзо
формиран одбор за помоћ устанку. Истовремено, из Херцеговине у Црну Гору прелази
велики број устаника.
Устанак је почео као аграрна побуна, а веома брзо се претворио у политички
покрет. Буна је захватила Херцеговину, проширила се на Босну у којој је епицентар устанка
била Босанска крајина, на Санџак, а јула 1875. избио је и у Васојевићима. Устанак у
Херцеговини био је специфичан у односу на раније сличне покушаје утолико што је
привукао на страну побуњеника локалне трговце, који су обично у оваквим ситуацијама
своје услуге нудили Турцима. Сада ће, пак, управо ови трговци подржавати устанике и
бити чак и међу његовим вођама. Устанку прилазе Васо Видовић и Коста Угринић. У
Херцеговину је дошао Мићо Љубибратић, некадашњи секретар Луке Вукаловића, а са њим
и ривалство између Србије и Црне Горе. Односи Србије и Црне Горе нису били исти као у
време кнеза Михаила Обреновића. Црногорски кнез Никола I Петровић је за живота кнеза

20 Седамдесетих година XIX века долази до интензивног реформисања и

увођења либералнијег стања у Османском Царству, што је изазвало пораст
опште финансијске нестабилности у држави, а поред тога и социјалне
нестабилности. Порта је такође примењивала и репресивне мере. То све
заједно са аграрним и пореским теретима, затим личном несигурношћу,
изазива врење међу балканским хришћанима нарочито у Босни и Херцеговини.
Економско распадање обухватило је све крајеве Турске од 1872, а у новембру
1874. шест села Невесињског округа одбила су да плате десетину и тако су се
нашле у побуни против турске владе. У Османском Царству долази до
државног банкротства у јесен 1875. године, што је запечатило неуспех турске
финансијске реформе управо у време када је незадовољство хришћана довело
до побуне већих размера у Херцеговини.

29
Михаила био спреман да Црну Гору присаједини Србији, али доласком Милана на
кнежевски престо ситуација се из корена променила, јер је кнез одустао од идеје да се
одрекне престола у корист српских владара и да Црну Гору укључи у састав проширене
Србије. Чак је планирао да сам стане на чело велике српске државе, пошто је био
подржаван од стране Русије. С друге стране обе династије, Петровић и Обреновић,
поделиле су територију између себе – Босна је припадала Србији, а Херцеговина Црној
Гори. Још једна околност отежавала је устанак – појава Петра Карађорђевића, који се
представљао као Петар Мркоњић. Петар се у јесен и зиму 1875. и 1876. борио заједно са
устаницима у Босанској крајини и у том смислу је био ближи устаницима, него актуелни
кнез Милан, који се није одмах прикључио покрету због аустријског притиска.
Књаз Никола изразио је своју отворену подршку устанку на сазиву својих главних
војвода и сенатора, после чега је своје најбоље људе послао да заиста преузму вођство над
устаницима у Херцеговини. Војвода Петар Вукотић послат је у Грахово, Пека Павловић у
Херцеговину, војвода Миљан у Васојевиће да прикупља главаре, а сердар Јола Пилетић да
диже буну на десној обали Таре.
Иницијатива црногорских првака дала је различитих резултата. Највећи је успех
постигнут у Херцеговини, која је већ 1876. уклопљена, додуше веома слабо, у црногорску
државу, док је у Санџаку, за Турско царство веома важном подручју, донета одлука о
подизању народног устанка. У југозападној Босни, на чело устанка ставили су се Голуб
Бабић и Петар Узелац.
Санџак је веома брзо ослобођен, како је међу Васојевићима било веома мало
муслимана, који су одмах пребегли у карауле. У Херцеговини су устаници успели да
потуку турске снаге у утврди Крстац. Босански устаници доживели су тежак пораз код
Гаштице, после чега је уследио читав низ даљих пораза. Истовремено, у Херцеговини је
истовремено остварено неколико победа, од којих највећа код Муратовице. У овом периоду,
ипак, постаје евидентно да устанак, са напредовањем, губи на свакој организованости.
Како је Љубибратић покушао да свој доминантни положај у устанку искористи како
би се наметнуо као његов вођа, позван је на Цетиње. Љубибратићеви планови о формирању
опште народне скупштине, на челу са Светозаром Милетићем, којом би покрету дао
вандинастички вођство, нису били по вољи црногорског књаза. Разматрано је и стварање
привремене владе на челу са Љубибратићем, око чега је консултован правник Валтазар
Богишић (саставио „Нацрт закона за Херцеговину“), који је инсистирао на интегралном
ослободилачком покрету Срба попут оног из 1804, при чему би било онемогућено
издвајање Црне Горе са Херцеговином. Књаз Никола био је од почетка против овакве
консолидације покрета, те је главну команду у устанку поверио војводи Петру Вукотићу, а
Љубибратић је смењен. Тиме је устанак коначно добио јединствено вођство, мада је кнез и
даље остао вођа у позадини. Војне акције у Херцеговини настављене су.
Турска је била приморана да изађе у сусрет устаницима и да учини уступке, који су
се огледали у издавању наредби против злоупотреба на које су се устаници жалили
европским конзулима.

30
 12. децембра 1875. издат је ферман за целу царевину, али устаници нису веровали
турским обећањима без гаранција европских сила, па су наставили да воде борбу против
Турака. Устаници су се надали да ће добити помоћ из Србије и из Црне Горе. На чело
покрета ставили су се кнез Никола Петровић и министар иностраних дела Србије, Јован
Ристић. Кнез Милан Обреновић се у почетку колебао и био против рата због аустријског
утицаја, али касније се придружио покрету.
Кнез Никола се плашио аустро-угарске анексије Херцеговине, па је устанике у по-
четку помагао тајно, а касније јавно не би ли остварио своје циљеве. Устанак је подстако и
српског и црногорског кнеза да почну са припремама за рат против Турака. Да би исход
рата био повољан и за Србију и за Црну Гору, морале су се ујединити устаничке снаге и
снаге Србије и Црне Горе и морао се постигнути споразум о заједничкој акцији, који ће ко-
начно ставити тачку на ривалство двеју династија. Преговори о склапању Тајног уговора о
савезу Србије и Црне Горе и Тајне Конвенције почели су у фебруару 1876, а потписани су у
Венецији 3.(16.) јуна 1876 (преговоре су водили књаз Никола и генерал Ранко Алимпић).
Тајни уговор склопњен је у циљу да се сви хришћани у Европској Турској, а надасве
српски народ ослободе османске власти. Улогу ослободиоца на себе су преузели Никола I
Петровић, кнез Црне Горе и српски кнез Милан Обреновић. Осећали су се позвани да по
природи свог положаја, своје дужности и права устану у одбрану појармљених народа.
Осим тога, кнез Никола је Херцеговину доживљавао као своју интересну сферу и природни
правац проширења.
И кнез Никола и Милан Обреновић били су сагласни у следећем:
1.да је општи циљ савеза ослобођење свих хришћана,а непосредни циљ је
ослобођење српског народа
2. обе стране су се обавезале да сарађују и у дипломатском и у војном погледу
и никакве кораке не смеју предузети без сагласности друге стране
3. обе стране иступају против дељења Европске Турске, јер она припада
народима који живе у њој и ниједан српски део њене територије неће прихватити власт
страног суверена
4. како би се испунили циљеви наведени у уговору, Србија преузима обавезу да
склопи споразум са Грчком и Румунијом ради заједничке сарадње
5. обе државе се обавезују да штите интересе братског народа у Босни,
Херцеговини и Старој Србији, народа у Бугарској и Албанији и да их припремају на општи
устанак
6. и једна и друга страна договориле су се да Турској објаве рат десет дана
након ратификације уговора и обавезале су се да уколико Турска пре назначеног рока
нападне једну кнежевину, да јој друга одмах објави рат

31
 7. непријатељства ће престати уз сагласност обе државе и примирје ће бити
потписано уз сагласност обе државе21
8.Србија је обећала Црној Гори новчану помоћ од 40.000 дуката
9. узајамне војничке обавезе биће одређене војном конвенцијом
10. уговор ступа на снагу оног тренутка када га оба изасланика потпишу у
Венецији

Војничка конвенција између Србије и Црне Горе потписана је у Венецији 3. (16.)

јуна 1876 на основу 9. тачке Тајног уговора. Обе стране договориле су се да ступе у рат са
свим својим војним снагама, одредиле датум објаве рата Турској који је предвиђен петом
тачком уговора о савезу, територију на којој ће се ратовати – европски део Турске, поделиле
сфере до којих ће допирати њихове команде (простор између Неретве, Лима и Дрима био
би у надлежности црногорских команданата, а све ван тог простора потчињено српској
војној команди)22. Такође, Тајном конвенцијом разграничене су и интересне сфере. Србији
би припала Босна, док би Црној Гори била припојена Херцеговина. Договориле су се да ће
конвенција бити тајна и да ће ступити на снагу кад је представници обе државе потпишу.
Кнез Никола и кнез Милан издали су ратне прогласе 15. односно 18. јуна чиме је
почео рат против Турске. Договорно, Србија и Црна Гора су 30. јуна 1876. године објавиле
рат Турској. Ратни план Црногораца подразумевао је офанзиву у Херцеговини која би
довела до спајања са устаничким трупама и ослобађања простора до Неретве. На осталим
фронтовима предвиђана је дефанзива.

Рајхштатски споразум
У јеку рата, руски цар Александар II и аустријски цар Фрања Јосиф I постигли су
тајни споразум о подели интересних сфера на Балкану у рајхштатском замку у Чешкој 26.
јуна (8. јула) 1876. Аустрија је показала склоност ка споразумевању са Русијом јер су обе
21 Једино је дозвољено овлашћеним војним лицима да закључе кратку
обуставу рата.

22 Детаљније: утврђена линија разграничења иде од Дрима, па између

албанских племена, Пулата и Крастеника, затим вододелницом Дрима и Лима,
па десном вододелницом лимског басена до Берана, па до Белог Поља
закључно одатле на Стожер па на Љубишњу, а затим на састав Пиве и Таре, па
Дрином до ушћа Бистрице и Добропољском реком до границе Херцеговине,
њом даље иде до Коњица, а доатле Неретвом. Све што је од те линије сверно и
источно подпада под команду српских снага, а јужно и западно од ње под
команду црногорских команданата.

32
државе биле против тога да се око Србије створи јужнословенска држава. Аустро-Угарска
је настојала да припоји целу Босну и западни део Херцеговине и да онемогући да се створи
заједничка српско-црногорска граница у Санџаку. Руска славјанофилска политика била је
оријентисана не ка Јужним Словенима, већ ка Бугарима и зато је Русија одговарала
Аустрији као савезник.
Обе силе су одлучиле да се придржавају начела немешања (наравно нису
прокламовале начело апсолутног немешања, јер су желеле да интервенишу уколико буде
било потребе за тим). И Русија и двојна монархија предвиделе су обе околности – и
турску победу и турски пораз. У случају турске победе, обе државе ће се залагати да Црна
Гора добије независност, да се у Србији и у Црној Гори успостави status quo ante bellum, а
дале су себи право да касније одлуче да ли ће се упустити у насиља великих размера
против хришћана. У случају турског пораза, Аустрија ће моћи да анектира део Босне и
Херцеговине, док је Србији и Црној Гори дозвољено територијално проширење у Босни и
Херцеговини,али није јасно казано у којим границама. Рајхштатски споразум био је усмени
споразум и није сачуван никакав писани документ, али исход преговара записао је један
службеник Горчакова по његовом диктату; постоји још једна верзија овог споразума, а то је
запис руског амбасадора у Бечу по диктату Андрашија и ове две верзије се јако разликују
по садржини и по територијалним променама. По Горчаковој верзији, Србија би добила
неке делове старе Србије и Босну, а Црна Гора Херцеговину и једну луку на Јадранском
мору. Тиме је кнез Никола коначно остварио своју жељу да Црна Гора изађе на море. Русија
ће добити део Бесарабије, који јој је одузет Париским споразумом из 1856.

Рат
18. јуна 1876. Србија и Црна Гора објавиле су рат Турској. Ратном прокламацијом
кнеза Милана на Делиграду 30. јуна 1876. почеле су ратне операције, пошто је претходно и
Црна Гора према договору ушла у рат. Црногорски ратни план предвиђао је офанзиву у
Херцеговини, како би се црногорска војска спојила са устаничким снагама и заједничком
акцијом ослободила цела Херцеговина. На осталим фронтовима била су предвиђена
дефанзивна дејства. Главнина црногорске војске, којом је командовао кнез Никола, била је
упућена у Херцеговину. У рејону Подгорице и Спужа војском је командовао војвода Божа
Петровић, Црмничанима је командовао војвода Маша Ђуровић, а војском која је оперисала
према Плаву и Гусињу командовао је Миљан Вуков (укупно око 23.000 људи). Турци су
почетку против Црне Горе ангажовали 36.000 војника, али су им временом пристизала и
појачања. Турска војска је била модернија и боље наоружана, а на штету Црногорцима
ишло је и то што је Аустро-Угарска блокирала црногорску границу.
Црногорска војска је прешла границу према Херцеговини, спојила се са устаничком
војском и продрла до Неретве. Надмоћнија турска војска, али и протести који су уследили
из Аустроугарске, натерали су Црногорце да се повуку према граници, ишчекујући
главнину турске војске, под командом Муктар-паше. Уследила је битка на Вучјем долу 28.
августа 1876, у којој је турска војска била катастрофално поражена, након чега се повукла у
Билећу и Требиње.

33
 После ове победе, кнез Никола тежиште ратовања пребацује на јужни сектор, у
рејон Подгорице, где је требало вршити офанзивне операције (како је Аустроугарска Црној
Гори јасно ставила до знања да неће толерисати било каква територијална проширења
према Херцеговини, књаз Никола променио је ратни план и наредио даљу офанзиву према
југу, у нади да ће моћи да обезбеди излаз на море).
Како су трпеле поразе и пре прерасподеле црногорске војске, турске снаге на југу
ојачане су и поверене Махмут-паши, који је намеравао да разбије главнину црногорских
снага. Одлучујућа битка између црногорске и турске војске одиграла се на Фундини, 14.
августа 1876. Турска војска доживела је дебакл, а била је потучена и у неколико следећих
битака код Спужа и Подгорице. Додатне победе црногорска војска изборила је у
Васојевићима, где је устанак тињао још од 1875, а кулминирао са великом сукобима у 1876.
После прве фазе рата, Црна Гора била је у веома повољном положају.
С друге стране, Србија је трпела поразе и била је приморана да са Портом преговара
о миру.
Након пораза српске војске у бици код Ђуниса 29. октобра 1876, Русија је
интервенисала и затражила од Турске да прекине ратне операције. Примирје са Србијом и
Црном Гором склопљено је 1. новембра 1876. и важило је до априла 1877. Цариградска
конференција се разишла, како Турска није била вољна да прихвати захтеве који су се
тицали Србије и Црне Горе, те је приступљено вођењу појединачних преговора. Мировни
уговор са Србијом закључен је 28. фебруара 1877. Преговори са Црном Гором обустављени
су 16. априла 1877, а како је Русија 24. априла 1877. објавила рат Турској, кнез Никола је
26. априла наредо да се наставе ратне операције. Устанак у Бугарској и турска одмазда над
устаницима увеле су и Русију у рат против Турске. Пре објаве рата, Русија је са Аустро-
Угарском склопила још један споразум. У питању је Будимпештанска тајна конвенција од
15. јануара 1877, која представља допуну Рајхштатског споразума. Главна одредба
Будимпештанске конвенције садржана је у првом члану – и Аустрија и Русија одбацују „све
планове о анексији и проширењу, који би могли угрозити мир или равнотежу у Европи,
што није ни намера ни у интересу двеју царевина“ – другим речима, неће дозволити
стварање једне јаке словенске државе на Балкану, мислећи при том на државу око Србије.
Овом конвенцијом Александар II и Фрања Јосиф I поделили су интересне сфере на
Балкану. Русија је пристала на аустро-угарску анексију Босне и Херцеговине, да би добила
Бесарабију и обезбедила аустријску неутралност у рату против Турске. Аустроугарски цар
добио је потврду својих претензија на територије Босне и Херцеговине, са изузетком оног
њеног дела који је раздвајао Србију и Црну Гору. Овај њен део, заједно са Црном Гором и
Србијом дефинисан је као зона на којој ниједна од потписница уговора неће спроводити
било какве војне акције и која ће спречити непосредан контакт армије два царства.
Остављена је могућност српским и црногорским трупама да дејствују са руском војском,
ван својих територија.
Турска је желела да избегне рат на два фронта, те је најпре покренула операције у
Црној Гори. Постојала су три главна правца напада, из Гацка, Берана и Подгорице, према
Бјелопавлићима, одакле би уследио здружени напад турских снага на Цетиње (65.000

34
турских војника). Главнина турске војске нападала је са севера, из Херцеговине, али су
велике борбе вођене и према Подгорици, Највећа је битка вођена у Острошком кланцу (јун
1877, трајала је 9 дана), где је турска војска претрпела знатне губитке. Трупе Сулејмана
паше, које су кренуле из Никшића, успеле су да се уједине са трупама Али Саиб-паше, са
јужног фронта и повуку се у тврђаву Спуж. Трупе које су кренуле из Берана, под командом
Мехмеда Али-паше претрпеле су пораз 24. јуна 1877. код манастира Мораче.
Црногорска војска, по наређењу књаза Николе концентрисала се око Цетиња, али је
војска Сулејман паше повучена из Црне Горе према Дунаву да би пресрела руске трупе које
су надирале. Црногорска војска, после повлачења главнине турских трупа, осваја Никшић
8. септембра 1877. После заузимања Билеће, црногорски књаз добио је потврду од
Аустроугарске да не може ширити своју земљу према Херцеговини, те је тежиште ратних
операција премештено наново на југ, у циљу обезбеђивања излаза на море. Бар је освојен 9.
јануара, а Улцињ 19. јануара 1878. године. Коначно, све војне операције, укључујући и
планирани напад на Подгорицу, обустављене су 13. јануара 1878, када су Русија и Турска
склопиле примирје у Једрену.

Санстефански мир
19. фебруара (3. марта) 1878. склопљен је Санстефански, прелиминарни уговор о
миру између Русије и Турске, а тицао се Црне Горе, Србије, Бугарске и Румуније. Црна
Гора је добила независност и територијално проширење. Добила је следеће градове:
Никшић, Гацко, Спуж, Подгорицу, Жабљак и Бар. Граница између Турске и Црне Горе
ишла би од Требиња, преко Билеће, Дрином све до ушћа Лима, а затим уз Лим, преко
Рожаја, одакле би се спустила преко половине Скадарског језера, дуж Бојане до мора.
Ипак, граница би била додатно коригована после изласка црногорско-турске комисије на
терен. Право пловидбе Бојаном, које је остало стални предмет сукоба Турске и Црне Горе,
није дефинисано договором, већ је остављено као отворено питање које ће бити решено
посебном одредбом исте комисије.
Форма односа између Црне Горе, овим уговором дефинисане као независне државе,
и Турског царства остављена је за накнадни споразум, а арбитражно право у даљим
сукобима између ове две стране добиле су Русија и Аустрија. Накнадним споразумом
требало је да буду решена и питања дипломатских представништава Црне Горе у турским
градовима, као и становништва пограничних подручја.
Кнежевина Србија добила је независност и територијално проширење према Новом
Пазару и Митровици, али без тих градова. Добила је и северни део Нишког санџака.
Створена је Велика Бугарска која је обухватала Македонију без Солуна, један део Албаније
и Тракију. Она је постала аутономна кнежевина са хришћанском владом и војском, али
заузврат јој је наметнута обавеза плаћања данка. И Румунија је добила независност.
Санстефански мировни уговор био је резултат руских победа над Турском у ратној
1877. Гроф Игњатијев, руски генерал, амбасадор у Цариграду и потписник Санстефанског
мировног уговора залагао се за стварање Велике Бугарске до Дунава и Једрена под руским
протекторатом, како би Русија добила могућност за напад на Цариград без препрека и
освајање мореуза. Осим тога Игњатијев се надао да ће преко Велике Бугарске,у чији је
35
састав требало да уђе Македонија (без Солуна), Русија изаћи на Егејско море. Против овог
мира иступиле су Аустро- Угарска, Енглеска, Румунија, Србија и Грчка. Две велике силе,
Енглеска и Аустро-Угарска нису дозволиле Русији да реши Источно питање на своју руку.
Русија је овај проблем морала да отклони дипломатским путем, јер се плашила да не дође
до новог сукоба. Није инсистирала на спровођењу одлука Санстефанског мира, који је
постао основа бугарских претензија према Македонији, које ће унети раздор у српско-
бугарске и у бугарско-грчке односе и довести до Балканских ратова и поделе Македоније.
Да би избегла сукоб, Русија је пристала на ревизију Санстефанског мировног уговора.
Ревизија је извршена на Берлинском конгресу који је заседао месец дана, од 13. јуна до 13.
јула 1878.

Берлински конгрес
Конгресу су присуствовали немачки цар, аустро-угарски цар, председник
Француске, британска краљица, италијански краљ, руски цар и турски султан. Земље
потписнице Берлинског уговора одлучиле су да:
1. Бугарска постане аутономна вазална кнежевина под сизеренством турског
султана (Британија и Аустро-Уграска биле су против стварања Велике Бугарске под
протекторатом Русије, па је зато од Софијског санџака формирана кнежевина Бугарска),
2. да се формира административна аутономна провинција Источна Румелија која
ће се налазити под политичком и војном влашћу турског султана, а њом ће управљати
хришћански генерални гувернер ког ће именовати Порта;
3. да Аустро-Угарска изврши анексију Босне и Херцеговине (турска управа
остављена је у Новопазарском санџаку, који цар, по самом члану уговора, не жели да стави
под своју управу);
4. да се Црној Гори призна независност, да јој се загарантују грађанска и
политичка права, слобода вероисповести.23 Граница Црне Горе дефинисана на Берлинском
конгресу ипак је била знатно скромнија од оне одређене Санстефанским споразумом. Бар и
његова обала биће припојени Црној Гори, али Улцињ ће бити враћен Турској; Црна Гора је
још добила Плав, Гусиње, Спуж, Жабљак, Колашин, Никшић и Подгорицу; црногорске
трупе су дужне да у року од двадесет дана напусте области које нису обухваћене новим
23 У независној Црној Гори нико неће смети да буде лишен положаја или онемогућен
да на одређени положај ступи због вере. Слобода и право на јавно вршење црквених
обреда загарантовано је свим становницима Црне Горе, као и странцима на њеној
територији.-Ниједном муслиманском лицу настањеном у Црној Гори имовина не може
бити одузета, већ им је загарантовано право да њоме слободно располажу. Да би се
решило питање државних имања, предвиђено је формирање турско-црногорске
комисије.
-Ни Берлински конгрес није донео решење проблема односа Црне Горе и Турске, које
је поново препуштено каснијим преговорима. Ипак, предвиђено је, према потреби,
установљење црногорског агента у Цариграду, а сваки Црногорац на територији
Османског царства обавезан је да поштује његове законе.

36
границама, а такође и обрнуто; морала је да плати део државног дуга Турске за нове
области које су јој додељене; загарантована јој је потпуна слобода пловидбе Бојаном, али
неће смети да држи ратне бродове и заставу, такође, неће смети да гради утврђења дуж тока
реке; морала је да пристане на то да Аустро-Угарска врши поморску и полицијску контролу
на црногорској обали и да уведе аустријско поморско законодавство. Црногорске
привилегије на добијеном приморском појасу ограничене су и забраном изградње флоте и
утврђења, док страни ратни бродови нису смели да улазе у црногорске воде; Улцињ је
морала да врати Турској, међутим услед отпора Турске и Албанске лиге, Плав и Гусиње су
остали Турској, а Црној Гори је крајем 1880. враћен Улцињ с приморским појасом до
Бојане, чиме је она проширила своју обалу.
5. да се кнежевини Србији призна независност и територијално проширење –
добила је Пиротски, Нишки, Врањски и Топлички округ;
6. да Русија добије Бесарабију коју је изгубила Париским мировним уговором из
1856.
7. да се Румунији призна независност (у замену за Бесарабију добила је До-бруџу).
Значај Берлинског конгреса огледа се у томе што су Енглеска и двојна монархија
одузеле Русији право да решава Источно питање по свом нахођењу. Бугарска, као руски
експонент изгубила је Македонију. Аустрија је сузбила претензије кнежевине Србије према
Босни и Херцеговини, које је сматрала својом интересном сфером. Турска се тренутно
сачувала од расула.

Црна Гора 1878-1905: аутократија књаза Николе

Црногорски добици и проблем аграрне реформе

Упркос великим жртвама, Црна Гора је изашла из ратова 1876-1878. са добијеним
градовима Никшићем, Колашином, Подгорицом, Баром и Улцињем. Овим је стекла и излаз
на море, мада са јаком контролом Аустро-Угарске монархије. Добитком ових градова у
којима су били развијени занатство и трговина, Црна Гора је стекла солидне услове за даљи
развитак. Ово је довело и до развитка негативних последица, које су се огледале у све већој
раслојености богатог грађанског слоја и сиромашног света.24
Други проблем се јавио код добитка турских поседа са којима је, у пакету, ишло и
аграрно питање које је имало везе са чланом Берлинског уговора 25 који је прецизирао, да
упркос томе што је турско становништво избегло из Црне Горе, оно остаје власник својих
непокретности. Због ових проблема Црна Гора није могла тек тако насељавати
новодобијене крајеве својим становништвом. Ово питање се провлачило као проблем у
односима две државе све до Првог балканског рата 1912. године.

24 На прелазу векова ова држава је имала преко 200.000 становника.

37
 Аграрном реформом26 из 1879. књаз Никола је давао земљу бившим чифчијама и то
не само ону која је припадала одсељеном становништву већ и оним Турцима који су још
били у земљи. Ништа није рађено на основу слова закона, већ по наклоности самог књаза
према одређеним породицама.
Влада је откупљивала земљу од старих власника по вишесруко нижим ценама од
стварне. Право власништва није аутоматско прелазило на нове власнике, већ је остајало у
својини државе којој је нови закупац плаћао четвртину урода.
Због ниске цене Мухаџирима (избеглицама) је било боље да не продају земљу
држави него да је дају под закуп.
У многим случајевима је народ одбијао да плаћа четвртину држави што није био
случај са подгоричком облашћу, где је држава одмах одузимала земљу и упркос што није
коренитим мерама укидала чифчијске односе, она је под повољним условима омогућавала
да се откупи земља.

Државна управа

25 По члану 30. Берлинског уговора дотадашњи власници су могли да задрже

своја имања и кад се иселе дајући их под закуп или предајући их другим
лицима на управу. Турска је била непопустљива пред црногорским захтевима
за доследно спровођење аграрне реформе али је Црна Гора настојала да
изигра одредбе уговора. Њена основна политика се састојала у томе да
пронађе начин како би запленила имовину муслиманских избеглица и иселила
оне муслимане који су остали а поседовали земљу.

26 Земља је дељена бившим чивчијама и досељеницима из старих области

Црне Горе. Власти су неорганизовано вршиле поделу земље пошто није био
донесен општи закон о аграрној реформи нити је постојало стручно тело које
би могло стећи јасну слику о површини земље коју је требало делити те је ово
питање различито решавано у појединим областима. Књаз Никола је задржао
велике површине земље коју је делио по свом нахођењу. Добијена земља је
остала у власништву ранијих поседника а нови поседник је морао плаћати све
обавезе које су на њу и раније плаћане. Обавезе су износиле четвртину, негде
и трећину рода, и половину сена. Нови власници су одбијали да плате обавезе
те су се власти морале умешати као што је урадила у Колашину и Горњим
Васојевићима. Турски феудални односи најдуже су се задржали у подгоричкој
области. Земља ага и бегова је споро прелазила у својину оних који су је
обрађивали, обавезе према ранијим власницима морале су се испуњавати,
иначе је земља одузимана без поговора.

38
 Иако је књаз Никола у фебруару 1879. преко листа Глас Црногорца најавио извесне
реформе, он се оградио изјавивши да оне неће бити нагле и да не намерава да донесе устав
јер је он у случају европских држава само маска која представља лаж и превару.
Марта 1879. књаз је на Народној скупштини на Цетињу укинуо Сенат и увео
следеће институције: Државни савет, Министарства и Велики суд.27
Државни савет је постао највиша законодавна и извршна власт која је одговарала
самом књазу, а чинили су га министри које је именовао књаз.
Државни савет саветује о свим пословима и државним потребама, израђује основне
законе и законске предлоге које му подносе поједини министри, прима молбе и жалбе, и са
својим решењима их подноси књазу, и састављао је годишњи буџет. Министарство се
састојало из више одељена: унутрашњи послови, просвета, црквени послови, правосуђе,
финансије и трговина, војска и грађевина, и спољни послови. Велики суд се старао о
имовинско-правним односима и решавао је као апелациони суд жалбе на пресуде окружних
судова, и као првостепени најтежа казнена дела.
Председник Државног савета је истовремено био и председник Министарстава и
Великог суда. Ова информација довољно говори о томе да је књаз Никола хтео да све има
под својом контролом и да се није могло десити да му ишта промакне. У прилог овоме
говори и чињеница да ни закон из 1902. године није увео владу као колективно извршно
тело, већ само као збир министарстава. Најдуже од свих, на позицији председника владе,
био је Божо Петровић (1879-1905). Његова овлашћења су одређена ,,Законом о књажеоској
влади и Државном совјету“ (1902), Уставом (1905) и ,,Законом“ из (1906).28
Пример који говори у прилог томе да је тада све било тек у повоју, је да је 1883.
године за министарство иностраних дела било предвиђено законом само четири
чиновника: министар, отправник послова у Цариграду, агент у Котору и послужитељ.

27 Пре тога је књаз извршио 2 реформе Сената:-1868. је у оквиру Сената створен

псоебан Финансијски одбор, који је бринуо о свим државним приходима (у исто време
књаз је прокламовао одвајање државне од црквене имовине, као и добара која су
припадала владалачком дому од његовог личног иметка).
-1874. Сенат је преуређен у 5 управа – судска делатност остала је у његовој
надлежности, а посебне управе чинили су унутрашња дела, финансије, војска и
Књажевска канцеларија за инострана дела.
-књаз је размишљао да Сенат замени Државном управом, састављеном од 7 управа,
али је од тога одустао.

28 За 42 године сменило се 18 влада, од којих је 6 узастопних влада саставио

Лазар Томановић (1907-1912).

39
 Све до стицања независности Црна Гора није имала својих званичних представника
у иностранству, а ни странци у Црној Гори. Од времена независности се све променило у
том правцу.29
Територија Црне Горе је била подељена на десет нахија, основних
административно-управних области. Нахије су подељене на 75 капетанија које су
представљала основне јединице локалне управе. У капетанијама су капетани и даље имали
управну, судску и финансијску власт. Извршено је формацијско преуређење војске,
формирањем првих јединица редовне војске. Законом из 1903. измењена је дотадашња
административна подела. Црна Гора је подељена на пет области а на њиховом челу се
налазио обласни управитељ као највиши представник државне власти. Био је непосредно
потчињен министру унутрашњих послова. Судска власт у областима се одвојила од
управне, остале су спојене само у капетанијама где су капетани и даље прикупљали
порез.30 Закон о аминистративној подели је измењен и допуњен законом 1904, смањен је
број капетанија на 56 а остало је очувано старо територијално-племенско начело управе.

Општи имовински законик (Богишићев законик)

Како земља не би склизнула у безвлашће, књаз је морао некако уредити односе
поданика према владару, земљи, породици. Рад је започет 1873. након позива који је књаз
Никола упутио руском двору тражећи да др. Валтазар Богишић, професор словенских

29 Русија је прва послала свог представника 1878. године. Затим од 1879. Енглеска,
Аустро-Угарска, Турска, Италија и 1880. Француска. Бугарска и Србија су своје
предстванике послале 1897, САД 1905, а Немачка 1906. године. Сем руског, који је
боравио на Цетињу, остали конзули су боравили у Скадру или Дубровнику. Турски
конзул се настанио на Цетињу 1885, а остали од 1902. Недостатак материјалних и
кадровских могућности земље онемогућаво је Црној Гори да држи своје представнике
у иностранству сем у Цариграду (тамо су свог представника послали 1879, претходно
не затраживши агреман од турске владе, с обзриом да су били неупућени), Скадру и
Котору (касније су представништва отворили у Србији 1913, Француској 1916. и САД-у
1917/18). Упркос овоме, Црна Гора је одржавала живе дипломатске односе са Србијом,
Русијом, Турском и Аустро-Угарском. Иако није било утврђено никаквим уговором
конзуларну заштиту црногорских грађана у иностранству вршили су руски
дипломатски представници. Русији и АУ су поверавали да је заступају на
међународним конференцијама (нпр. на мировним конференцијама у Хагу). До краја
свог самосталног постојања Црна Гора је успоставила дипломатске односе са 11
држава.-склопила је више трговинских и пловидбених уговора: са ВБ 1882, Италијом
1883, Француском 1892.

30 Њихов лош имовински статус, проузрокован мизерним платама, доводио је

до честих злоупотреба на терену, које су морале да се често регулишу и
санкционишу са виших инстанци путем уредби.

40
права у Одеси, изради законик који би одговарао потребама и традицији Црне Горе. Током
шеснаестогодишњег анализирања црногорских правних норми и обичаја, створио је
Законик, који је три пута допуњаван, и у Паризу сачинио коначну верзију Општег
имовинског законика за Књажевину Црну Гору а његова употреба је почела 1888 (нацрт је
био готов још 1881, али је усвојен тек указом књаза Николе од 25. марта 1888). Остајући
привржен Црној Гори, Богишић је прихватио дужност министра правде од 1893. до 1899.
Богишић је водио рачуна да Законик, који је поделио на 6 делова, 31 има основа у обичајном
праву и свакодневном животу Црногораца. Овај законик је регулисао материју стварног и
облигационог права, те се зато звао имовински, а не грађански, јер није обухватао односе
из породичног и наследног права. 32 Поводом доношења овог законика, књаз Никола је
изјавио да Црна Гора више није војнички логор него држава, а Црногорац није више војник
него грађанин.

Учвршћење личне власти

Успеси Црне Горе у ратовима 1876-1878. године су значајно подигли углед самом
владару кнежевине. Природно је да је тако нешто хранило сујету књаза Николе. Своје
интересе је поистовећивао са интересима народа и државе, а Црну Гору је сматрао својом
баштином. Публицистика и дворски стихотворци величали су Црну Гору као српског
Пијемонта, а књаза Николу као првог и најзаслуженијег Србина. Књаз није могао да
поднесе истакнуте људе који су уживали велики углед и са појединима се обрачунао још за
време рата. Међу ратницима, које је уклонио због угледа који су поседовали, били су
Марко Миљанов, Машан Врбица Миљан Вуков, сердар Јоле Пилетић и други. Опозиција
са напредним схватањима развитка државе се јавила тек крајем века, јер су главари иако у
опозицији, заступали конзервативно мишљење попут књаза, неретко и конзервативније од
њега.33
Државна управа је крајем века била на доста ниском степену развитака.34

31 1. Уводна правила и наређења 2. О влаштини и другим врстама права

укорењених у ствари (тј. стварна права) 3. О куповини и о другим главним
врстама уговора 4. О уговорима уопште и другим пословима, делима и
приликама од којих дугови потичу 5. О човеку и о другим имаоцима, као и о
својевласти и уопште о располагању у имовинским пословима (тј. лица исли
субјекти права) 6. Објашњења, одређења, допуне.

32 Изузетак је учињен само у погледу права која се односе на имања кућне

заједнице и на односе укућана са спољним светом, као и на правила о
старатељству.

41
 На четрдесетогодишњицу своје владавине 1900. књаз је себи доделио титулу
Краљевског височанства. На дан прославе 19. фебруара упутили су му честитке шефови
свих европских држава којима су биле послате ноте да црногорски владар узима нову
титулу. Неколико школованих људи му је изнело предлоге за уређење државе. Спровођење
реформи је започело 1902. али се нису могле доследно остварити. Извршене су реформе
финансија, уведено је савремено књиговодство, усавршило се пореско законодавство,
изграђен је државни буџет. Заведена је Главна државна контрола која од 1904. врши
преглед рачуна свих државних установа.
Школовани људи, који су долазили углавном из Аустро-Угарске монархије, убрзо су
се враћали након доласка, јер су били разочарани неспремношћу домаћина на истинске
реформе.

Односи са Србијом
Односи књаза Николе и краља Милана нису били на завидном нивоу, можемо рећи
да су били прожети великом суревњивошћу. Посебно када је реч о питању школства у
Новопазарском санџаку и Доњим Васојевићима. Србија је користила овлашћења
призренског митрополита и мењала мање школоване учитеље из Црне Горе, више
школованима и спремнијима из Србије.
Крајем века и почетком новог, књаз је до 1903. примао избеглице из Србије,
покушавајући да задобије поене код неких политичких групација у Србији, а у том периоду
је на Цетињу доста времена проводио и кнез Петар Карађорђевић који је био и књажев зет
(1883. оженио књажеву најстарију ћерку Зорку). Поред њега су још били и радикали прота
Милан Ђурић и други.
Постојала је тенденција да се после абдикације краља Милана побољшају одности
међу две државе. Постигнут је договор да Србија постави митрополите у Призрену и
Скопљу уместо фанариота, а црногорски делегати су долазили у Србију. У Београду су

33 Опозиција неколицине главара није била организована већ је углавном

имала обележје личног незадовољства.
- Сваки покушај противљења или критике његове владавине књаз је гушио
брзо и сурово. Сметали су му људи који су имали већи углед само у свом
племену, а поготово на нивоу целе државе. Велики број људи је одстранио, а
многи су мигрирали.

34
Државни апарат власти је био примитиван, већина племенских капетана једва
је била писмена, били су слабо плаћени те су се често дешавале злоупотребе.
Последње деценије XIX вјека се због тога морао умешати Велики суд.
Надлежности цивилних и војних власти нису биле разграничене већ су се
међусобно преплитале.

42
отишли књажеви делегати војвода Гавро Вуковић 1890. и војвода Симо Поповић 1893, том
приликом разговарало се и о узајамној посети владара. Књаз Никола је одбио да оде први у
Београд а није хтео да пошаље ни престолонаследника.
На сахрани руског цара Александра III у Петрограду 1894. године, два владара су се
договорила да ће дати све од себе како би се уклониле баријере које коче међусобне односе.
Почетком 1896. на Цетиње је дошао представник српске владе са циљем да покрене
идеју о размени посете владара и књаз Никола је отишао у Београд 1896. Договорено је да
се Црна Гора и Србија удруже против свих који буду насртали на право српског народа.
Србија ће помоћи Црној Гори у њеним полагањима права на Метохију а Црна Гора ће
пружити Србији подршку у питању Македоније. Краљ Александар је 1897. узвратио
посету, а министри Вуковић и Симић су саставили план споразума који је није потписан
због неслагања у погледу разграничења. Пошто би Србија добила стару српску престоницу
Скопље, књаз Никола је тражио да друга престоница Призрен припадне Црној Гори на шта
краљ Александар није пристајао.
Књазу Николи се приписивало учешће у Ивандањском атентату на краља Милана
1899. Односи су постајали све лошији што оцртава и напуштање Цетиња српског
представника 1900. године (1901. се вратио).
Књаз Никола је сматрао да је његова династија старија, да је сопственом борбом
стекла слободу, и да ужива подршку Петрограда, и да је стога она та која је предодређена
да уједини српски народ. Реалност је била сасвим нешто друго. Услед сиромаштва и
заосталости Црна Гора није могла бити стожер уједињења.
Књаз је од 1902. гајио наде да његов син књаз Мирко треба да дође на српски престо
као наследник Александров, због тога што овај није могао имати наследника. Ту своју
замисао је базирао на томе што је Мирко требало да се ожени са даљом рођаком
Обреновића из породице Константиновић. Чак је стари књаз тражио благослов и присуство
краља Александра али је добио одговор да Константиновићи нису чланови дома
Обреновића. Наде књаза Николе су се распршиле након преврата 1903. године. У српском
народу и круговима србијанске буржоазије владало је велико незадовољство политиком
краља Александра али није било оних који би пожелели да на српски престо дође династија
Петровића.
Са Карађорђевићима су односи исто били лоши упркос томе што је Петар од 1883.
до 1890. године био ожењен Николином најстаријом ћерком Зорком. Још за њеног живота
су односи таста и зета су били никакви. Када се Петар оженио намеравао је да 1886. упадне
у Србију са четама уз помоћу књаза који је одустао од овога што је додатно погоршало
ситуацију.
Трговинкси односи између две државе су били слабо развијени. Привременом
трговинском конвенцијом 1891. обострано су обећане највеће повластице, а уговор је
ратификован 1896.
На подстрек Црне Горе крајем 1903. поведени су преговори о савезу који су трајали
до половине 1905. али није дошло до склапања јер се Русија умешала да се прекину.

Међународни односи

43
 Русија: Црна Гора је традиционално одржавала присне односе са Русијом, а ова јој
је редовно исплаћивала новчану помоћ. Била је и родбински повезана са руским двором.
Милица Петровић (Николајевна Романов) удала се 1889. године за великог кнеза Петра
Николајевича унука цара Николаја I. Њена сестра Анастасија Николајевна била је удата за
великог кнеза Николаја Николајевича Млађег, брата од Петра. ЦГ је остала најјаче
упориште руске политике на Балкану. Русија је заступала и бранила интересе Црне Горе у
државама где ова није имала свог представника. Међутим, због колебљиве спољне
политике књаза Николе од 1903. почиње да опада његов углед који је имао у Русији.
Турска: Односи са Турском су доста зависила од питања разграничења. Књаз је по
том питању посетио Цариград два пута 1883. и 1899. године. Прва посета му је донела
успех у погледу разраничења. Ипак, граница на неколико сектора није била коначно
одређена што је давало повода за граничне чарке.
Аустро-Угарска: Са Аустро-Угарском је имала веома сложене односе. Повлачење
граница између Црне Горе и Херцеговине оставило је многа нерешена питања. Црна Гора
је била у сталној зависности од Аустро-Угарске. Околности су је принуђивале да сваког
дана покреће неко питање (градња путева, новац, смањење царинских тарифа, зајмови,
сређивање двовласничких имања и др.). Монархија је Црној Гори наметнула 29. члан
Берлинског конгреса и тако настојала да прошири свој утицај овде, а поготово у Боки,
Херцеговини и код северноалбанских племена. Такође је настојала да спречи уједињење
Црне Горе и Србије и стварање јаке српске државе. Настојећи да се ослободи економске
зависности од монархије Црна Гора је склопила многе трговинске уговоре са другим
земљама, а на почетку XX века продире италијански капитал. Аустро-Угарска је покренула
питање изградње железничке пруге, једне која би са аустроугарске границе у Боки водила
преко Бара за Скадар или неко друго мјесто у Албанији, и друге која би ишла од
херцеговачке границе преко Никшића и Подгорице за Скадар. Пошто је Аустро-Угарска
планирала да изгради железницу преко новопазарског санџака (Сарајево-Косовска
Митровица) Црној Гори је претила опасност да буде са обе стране окружена
аустроугарском железницом те су захтјеви одбијени.
Италија: Италијански уплив расте од почетка 20. века, а посебно у црногорској
привреди. Књаз Никола се родбински повезао и са италијанским владајућим двором
удавши кћерку Јелену за престолонаследника Виторија Емануела III (1896).
Са балканским земљама Бугарском и Грчком Црна Гора је била у пријатељским
односима. Августа 1886. са Ватиканом је закључила конкордат којим је регулисан положај
припадника католичке вероисповести и Барске надбискупије.

Неминовност увођења демократије у живот Црне Горе и њена модернизација, нису

били по вољи старом владару. Он је био човек старог кова који је државу сматрао за
сопствено, наследно добро, којим може располагати како му је воља. Иако је 1904.године
књаз говорио да он неће увести устав, то је променио 1905. године, вероватно под утицајем
мајског преврата и револуције у Русији, плашећи се да се тако што може и њему десити.
Вероватно је постојао и разлог сујете, јер је једино султан још владао без устава. На крају

44
крајева књаз је доношење устава схватио као извесно растерећење од државних послова а
уколико му не би одговарао у неким стварима, сматрао је да га тад не треба поштовати и
примењивати. Било како било, књаз није могао зауставити неминован процес
модернизације и демократизације земље. Сматрао је да је боље да иде у корак са њом, него
да буде ван ње, остављен у запећку историје, што никако није могло одговарати човеку
његове гордости.

Црна Гора 1905-1912; уставност; политичке борбе

Устав
Црном Гором је апсолутистички и са главарским слојем као водећом снагом владао
књаз Никола од 1860. Ограничења власти није било, опозиција књазу је била врло слаба,
неспособна за јаче притиске, мада су постојали извесни покушаји доношења устава. Први
пут се доношење устава тихо спомињало по доношењу Намесничког устава 1868. у Србији,
потом 1870, а 1881/2. се догодио мали уставни покрет, али књаз га је пресекао оптужујући
групу око Марка Миљанова. Све покушаје је књаз Никола сузбио тврдећи да Црној Гори
није потребан устав.
Спољнополитичке прилике су довеле до промена у политичком држању књаза.
После револуције у Русији и доношења устава 1905, као и демократизације политичког
живота у Србији, након Мајског преврата 1903, књаз је био свестан да и у Црној Гори мора
доћи до промена. Вероватно је постојао и разлог сујете, јер је једино султан још владао без
устава. На крају крајева књаз је доношење устава схватио као извесно растерећење од
државних послова а уколико му не би одговарао у неким стварима, сматрао је да га тад не
треба поштовати и примењивати. Промене су уследиле врло брзо, одмах након
прокламације руског устава (30. октобра 1905.), књаз је објавио устав за своју земљу већ
31. октобра, на светог Луку, што је све изненадило, јер је само годину дана раније говорио
да Црна Гора неће добити устав у догледно време. Објављено је да ће на Никољдан књаз
подарити устав. За израду устава је било врло мало времена, а рад на њему је био поверен
Стевану Ћурчићу, конзервативном новинару и уреднику Београдских новина. 35
Новостворени устав је био састављен узимањем одређених одредаба из устава Србије
доношених током 19. века, а нарочито из Намесничког устава 1869. Законске одредбе су
донекле прилагођаване приликама у Црној Гори.
19. децембра 1905. се састала скупштина, на челу владе је био Лазар Мијушковић, а
устав је прочитан и прихваћен. Иако је књаз прокламацијом обећао слободу и извесна
права, скупштина на којој је прихваћен устав није била ни уставотворна, ни саветодавна.

35
Књаз је прво понудио Симу Поповића да му напише „уставчић“. С. Ћурчић је
устав саставио у Венецији.

45
Бирачи који су изгласали устав нису били упознати са уставним правима и
парламентаризмом, али су прихватили књажеве намере. Непосредно пре доношења устава
на Лучинданску прокламацију се осврнула црногорска омладина у Београду. Омладина је
објавила брошуру „Ријеч црногорске универзитетске омладине о приликама у Црној Гори“
у којој на одмерен начин критикује досадашњу владавину књаза Николе. Делимично је
због тога и избегнута расправа о уставу који не би никога задовољио, а изазвао би
интензивну политичку борбу.
Према уставу Црна Гора је била наследана, уставна монархија, али не и
парламентарна. Сва права државне власти су припадала књазу који са Народном
скупштином врши законодавну власт. Књаз управља финансијама, сазива, одлаже и
распушта Скупштину, потврђује законе, даје титуле и чинове, амнестију и помиловање.
Истовремено, он је врховни заповедник војске и заштитник свих вероисповести, као и
главни заступник државе у односима са страним земљама.
Устав је предвиђао и поделу власти. Законодавна власт подељена је између
скупштине и владара, с тим што је владар имао већа права. Право законодавне иницијативе
припада влади, док је буџетско право скупштине ограничено књажевим правом да указом
продужи прошлогодишњи буџет. Извршна власт била је у рукама Државног савета, који је
директно постављао књаз, а који је дисциплински одговарао и књазу и Скупштини.
Судство је независно, казне су смањене, смртна казна остала је само за атентат на књаза
или неког другог члана владарске породице. Црногорцима су овим уставом загарантована
извесна права, првенствено једнакост пред законом, неповредивост приватне својине,
слобода штампе и вероисповести. Општине имају извесну самоуправу. Устав из 1905.
године био је корак у правом смеру, и њиме је Црна Гора донекле постала модерна
грађанска држава. Ипак, уставом нико није био задовољан.
Народна скупштина као врховни орган власти је била у великој мери ограничена
владаревом влашћу. Најважније право Народне скупштине је било да ниједан закон не
може бити донет, укинут, протумачен или измењен без њеног пристанка. Без пристанка
Скупштине такође није могао бити ни разрезан порез или прирез. Скупштину су чинили
изабрани и вирилни посланици. Вирилне посланике (14) је постављао књаз и њих су
чинили верски поглавари, чланови Државног савета, председник Великог суда, председник
Главне контроле и 3 бригадира које именује књаз. Посланици су бирани по капетанијама и
обласним варошима. Право гласа су имали сви пунолетни, неосуђивани, мушкарци без
обзира на то да ли су плаћали порез (војна лица нису имала право гласа), док су пасивно
право гласа имали сви пунолетни мушкарци са 30 година која живе у Црној Гори и плаћају
порез од 15 круна годишње изузев политичких чиновника.
Министарски савет је представљао извршну власт који „стоји непосредно под
књазом“. Чланове савета је постављао и разрешавао књаз, а они су били дисциплински и
кривично одговорни књазу и скупштини (не и политички). Државном савету су припадала
административна и саветодавна права, Главној контроли прегледање рачуна државне
администрације и буџетски расходи.

46
 Од доношења устава је уследила значајнија законодавна активност. Донет је Закон о
штампи 1905, а затим и Кривични законик, Закон о изборима народних посланика, закон о
Државном савету, Закон о министарској одговорности (1906), као и закони о пословном
реду у Скупштини и Савету. Устав је такође дао основу за развој политичког живота.

Страначки живот
1906. у скупштини је била изазвана прва парламентарна криза, влада је пала и књаз
је затражио од скупштинске већине да предложи нову владу. Одлучио се за строг
парламентарни поступак одуставши од самовољног именовања владе. Скупштинска већина
сачињена од поборника демократских начела је основала Клуб народних посланика који је
постао прва и једина организована политичка странка у Црној Гори која је 1907. добила
Програм и Статут (Народна странка – „клубаши“). Програм странке био је умерен и
напредан због настојања да се стави изнад патријархално-племенских схватања. Странка
није револуционарна и антидинастичка. У програму је обећана верност књазу и његовом
дому. Народна мисао (Никшић) била је орган странке (излази једном недељно у 3.000
примерака – од септембра 1906). Председник Клуба је био војвода Шако Петровић, а
главна намера чланова је била успостављање политичких и грађанских слобода, просветни
напредак, одржавање добросуседских односа и брига о сељаштву. Предлагао се рад на
пољу финасија, економије, културе и просвете. У спољној политици странка је
пропагирала југословенску идеју и сарадњу са Србијом. Веома је наглашена веза са
Русијом, са којом се мора остати у најбољим односима. Иначе, Клубаши су имали одређене
идејне повезаности са српским радикалима, а Програм и Статут су рађени по актима
Радикалне странке у Србији и Јужној Угарској. Књаз је од оснивања странке Клуба
народних посланика радио на томе да их укине, сматрајући да њено делање умањује
његову моћ. Повео је борбу против ње свим средствима, прво у самој скупштини. Књажев
притисак навео је многе чланове да напусте странку, док су вирилни посланици престали
да долазе у скупштину. Скупштина убрзо није имала кворум, и влада је распуштена. Уз
књаза су били окупљени сви противници Народне странке, поневши име Права народна
странка. Они нису имали формулисан програм и статут, али су имали доста присталица у
народу за разлику од Народне странке која није имала развијену партијску организацију.
Унутар странке Праваша деловала је политичка фракција називана група Мијушковић-
Јабучка која је била тесно повезана са престолонаследником Данилом. Остали праваши су
били повезани са књажевим сином Мирком.
Сукоби имеђу књажевих присталица и присталица Клуба народне странке су били
жестоки, а појачани су књажевим распуштањем скупштине 1907. Поводом овог поступка
се огласила омладина у Београду, издајући проглас Српска омладина из Црне Горе у којем
се оштро осуђује књажева управа и позива народ да стане уз Народну странку. Друга
страна је осудила ово мешање из Србије и пошто су посланици Народне странке одбили да
потпишу нови проглас који је књаз написао дошло је до гашења страначког листа Народна
мисао. Законом о избору народних посланика (1907) књаз је увео јавно гласање, а након
тога посланици Клуба су одлучили да не излазе на изборе. Одлуком да се не излази на

47
изборе и гашењем листа Народна мисао, Народна странка престаје да постоји. Иако је њен
рад прекинут, њене присталице су и даље радиле и држале се програма странке.

Бомбашка афера
Стање у Црној Гори је у Србији приказивано као доста драматично, а
незадовољство се ширило међу црногорским избеглицама и универзитетском омладином.
У Црну Гору су крајем октобра 1907. биле послате бомбе, петнаест комада, преко
аустроугарске територије и преко турске територије. Бомбе је највероватније набавио вођа
црногорских студената Тодор Божовић преко својих познаника који су се бавили слањем
комита на турску територију. План за њихово коришћење није постојао, већ га је требало
израдити кад група пристигне у Боку Которску и састане се са Марком Даковићем. Бомбе
је вероватно требало предати првацима Народне странке, али са њима није успостављена
веза. Оне су склоњене на „сигурно место”, међутим, особа задужена за њихово чување
предала их је властима. Вест о пронађеним бомбама одјекнула је веома снажно у
црногорској јавности. У скупштини су књажеве присталице осудиле набављање бомби у
Београду, оптужили су поједине установе и званичну Србију да су помогли заверу
црногорских студената. Многе присталице Народне странке су биле оптужене иако нису
постојали докази о њиховом учествовању у афери. Књаз је успешно искористио Бомбашку
аферу 1907. да би се обрачунао са њеним присталицама. Пошто је донет Закон о устројству
Суда за суђење анархистичким злочинима, књаз се одлучио за велики политички процес.
Нико није могао да га одврати од започињања процеса, а из Београда су стизале вести да је
читаву аферу наместила црногорска полиција. Велико суђење је одржано на Цетињу од 25.
маја до 13. јуна 1908, јер је почетком године књаз боравио у Русији, ради појачавања веза
које су биле доста ослабиле због сарадње Црне Горе са Италијом и Аустро-Угарском. 36
Иследна комисија је оптужила 132 лица, али је суд прихватио оптужбу за 52, од којих се 21
налазило ван домашаја власти. Иако је у току суђења потврђена невиност посланика
Народне странке и званична Србија стала иза њих, књаз је прибегао крајњим мерама.
Позвао је аустроугарског агента који је пратио процес, Ђорђа Настића као крунског
сведока. Настић је оптужио организацију Словенски југ, поједине српске званичнике,
престолонаследника Ђорђа, а преко њих и српску владу и краља Петра. Осуђени су многи,
на издржавање казне или на смртну казну.37 Овај књажев потез му је нанео пад угледа, а
сам процес је нанео ударац развоју напредног црногорског покрета.

Анексиона криза
Пошто је аустроугарски цар прогласио анексију Босне и Херцеговине октобра 1908,
широм Црне Горе су избили протести, праћени зборовима и позивима на оружани сукоб.

36
Као главни разлог овог путовања у Русију наведено је питање изградње
железнице Дунав-Јадранско море, али било је и других важних питања. Руси су
покушали да одврате књаза од политичког процеса.

48
Анексија је измирила водеће кругове Србије и Црне Горе, међу њима је постигнут уговор о
вођењу заједничких дејстава (на иницијативу Србије). У Београд је отишао генерал Јанко
Вукотић, књажев изасланик који је са српском владом склопио споразум (а на Цетиње се
вратио српски посланик који је отишао после Бомбашке афере). Шира међународна
делатност је препуштена Србији, док је књаз упутио тајна посланства у Петроград. Књазу
је обећана финансијска помоћ и заштита сопствених интереса од Аустро-Угарске под
условом да се веже за интересе монархије (хтео је да му АУ уступи барем Спич, који се
налазио надомак Бара). То никако није могао да прихвати, па је анексију Црна Гора морала
да призна непосредно после Србије 1909 (5. април). Ипак, ЦГ је извукла корист: АУ је
пристала на поништење 29 члана Берлинског уговора, осим тачке 6 тог члана којим се ЦГ
обавезује да ће барско пристаниште задржати искључиво трговачко обележје.

Колашински процес
У јуну 1908. је дошло до подстрека за формирање организације која би сачувала
идеје Народне странке и пружила основу за обарање назадњачког режима. На састанку
(група деветорице) који је уследио договорено је да се насилним путем када буде време
спроведе демократска управа. Никола Митровић, мајор у пензији је израдио статут по
угледу на програм народне странке (и карбонара, с обзиром да је био ђак италијанске војне
школе). Основан је Земаљски централни одбор. Сврха постојања ове организације је била
обарање књаза са власти (абдикација, па да доведу Данила на власт), сузбијање
самодржавља и поштовање устава.38 До јуна 1909. организација је имала преко хиљаду
чланова (најмасовнија је била у подгоричкој и колашинској области) и очекивало се да ће
ускоро бити спремна за оружану акцију (април 1910). Почетком септембра 1909. је
организација откривена у Васојевићима, па су власти спровеле истрагу. Потпоручник
народне војске из Васојевића Петар Ђиновић покушао је да заузме војни магацин и започне
дејства за преузимање власти, али није успео (његова чета се растурила сама од себе).
Започела су хапшења, а књаз је покренуо нови политички процес. Образован је Велики
војни суд у Колашину управном центру области у кокој се десио покушај побуне, а циљ
власти је био исти као у Бомбашкој афери, да се оптуже присталице Народне странке и
37
6 на смртни казну, 43 на временске казне, 3 су ослобођена. Међу осуђенима
13 су били потписници Програма Народне странке, од којих 5 бивши министри.
Од 6 осужених на смрт, само 2 су се налазила у рукама власти, али их је књаз
помиловао.

38
Још неки циљеви: да се владарева моћ сведе у границе прописане Уставом,
слобода деловања политичких странака, општинска самоуправа, уклањање
Томановићеве владе, распушт. постојеће скупшт. и избор нове...

49
званична Србија као њихов помагач. Овога пута је спроведен тајни процес, много суровији
него претходни. Оптужено је 161 лице, а пресудом су обухваћена 103. На смрт је осуђено
11 (5 се налазило у рукама власти). Пресуда је донета 14. новембра, а смртна казна
извршена 29. новембра 1909.39 Пресуде суда у Колашину су у Београду изазвале
незадовољство и осуду који су довели до демонстрација које је организовала социјал-
демократска страка и тамошњи црногорски студенти и избеглице. ЦГ влада је, под
претњом прекида дипломатских односа, затражила од српске владе да из Србије удаљи
студенте и избеглице осуђене у бомбашком и колашинском процесу, што је ова и учинила.
Односи Србије и Црне Горе су били често врло затегнути и само заједнички непријатељ је
могао да их наведе на сарадњу као што се догодило непосредно пре избијања Колашинског
процеса у време анексије Босне и Херцеговине.

Краљевина
Педесет година владавине 1910. су навеле књаза Николу да симболично те године
прогласи Црну Гору краљевином. Идеја о уздизању државног ранга је постојала од раније,
а на то га је нагонила и потајна борба двеју српских династија. Још 1878. својој титули је
додао „по милости Божијој“. Двадесетак годинна касније дошло је до иницијативе да се
Црна Гора по угледу на поједине немачке државице прогласи за Велику Кнежевину чиме
би он постао Велики Кнез и имао право на епитет „Краљевско Височанство“. Због
противљења Русије и Италије одустао је од овог корака (одустао је од Велике Кнежевине,
али не и титуле). 1898. књаз је титули Велики књаз додао епитет Краљевско височанство.
Убрзо, 1902. Црна Гора добија Закон о наслеђивању престола. 40 Књаз Никола се на неким
писмима и актима потписивао у русизованом облику – Николај, чиме је хтео да нагласи
уздизање изнад књажевске титуле. Коначно 15. августа 1910. се састала скупштина и

39
Иако са данашњег становишта пресуде изгледају оправдано, у оно време нису
били скупљени довољни докази да би се донела толико сурова пресуда. Суд је
успео да утврди постојање неке тајне организације која је обухватала
Васојевиће, Куче и Братоножиће, али није успео да открије Статут
организације (можда је наслућивао њено постојање и ван поменуте 3 области,
али није предузимао ширу истрагу).

40
Владара наслеђује најстарији син. Ако он умре или се одрекне престола,
престолонаследник постаје његов најстарији брат. Ако владар нема мушких
наследника, престо иде његовом најстаријем брату кога наслеђује његов
пород. Ако нема ни брата, књаз бира за наследника најспособнију особу из
братства Петровића, као у доба владика. Уколико је књаз малолетан, земљом
влада Намесништво (члан је и најстарији члан владалачког дома).

50
једногласно усвојила предлог о проглашењу Црне Горе Краљевином, а књаза Николе
краљем.41 Књаз је прихватио ново именовање, истичући право на краљевску титулу још од
1077, када је Зета постала прва српска краљевина. Позивајући се на зетску традицију,
одрекао се немањићке традиције препуштајући је Србији. Тим чином је усмерио Црну Гору
на пут одвајања од Србије и уједињене српске државности. Свечаност је приређена на
Цетињу, а одбор за прославу је водио митрополит. Новац за прославу је Црна Гора
позајмила од једне енглеске банке. Србију је представљао престолонаследник Александар.
Проглашење краљевине је прво признао Беч. Проглас Краљевине је несумњиво допринео
јачању угледа Црне Горе.

На унутрашњем плану Црна Гора се налазила у сталној финансијској кризи, бројни

порези и прирези нису били довољни да подмире све потребе. Православна домаћинства су
плаћала у натури свештенички прирез, бир, а од 1900. године су га плаћали у новцу. Дација
је био порез убиран на земљу, стоку, пчеле, вино и ракију. Кулук и низамија су спадали у
државне порезе, а од 1890. се кулук могао надоместити новцем. У школство су улагана
минимална средства, а средње образовање није могло да задовољи потребе, па су многи
одлазили на школовање у Србију или Русију. Прва средња школа је отворена 1869. на
Цетињу која је истовремено била и учитељска и богословска школа. Под покровитељством
руске царице Марије Александровне је на Цетињу основан Дјевојачки институт по угледу
на оне у Русији. Што се тиче штампарија и новина, постојала је Државна штампарија, а од
1903. и штамарија Министарства војног на Цетињу и још једна у Никшићу. Листови који су
излазили до 1915. су били малог тиража, а многи су били краткотрајни. Глас Црногорца је
био званично гласило црногорске владе који је излазио на Цетињу, док су у Никшићу
излазили Невесиње, Народна мисао и Оногошт.
Након Берлинског конгреса Црна Гора је била повећана, али то територијално
проширење није донело и економско побољшање. Аграрна пренасељеност, сиромаштво и
недостатак посла је доводио до исељавања широких размера. Са друге стране продирање
трговачког капитала је било све јаче како у граду тако и на селу. Значајну улогу у развоју
трговине су имали приморски градови – Бар, где је изграђена лука за пристајање већих
бродова, и Улцињ. Бројни трговински уговори са суседним земљама су били углавном
закључени по одредби највећих повластица што је ишли у корист страним државама.
Најразвијеније трговачке односе Црна Гора је имала са Аустро-Угарском, али је разлика
између увоза и извоза била огромна, што је неповољно утицало на развој црногорског
трговинског биланса.

41
Владар и његова супруга ословљавани су са „Краљевско величанство“. Књаз
Данило проглашен је наследником Краљевског престола ЦГ са титулом
„Краљевско Височанство“. „Господар“ се у владарској титули не спомиње, али
га краљ користи у интитулацији свих објављених закона.

51
 Индустија је била врло неразвијена, а значајну улогу у њеном развоју је имао страни
капитал. Италијански капитал је изградио железничку пругу уског колосека Бар-Вирпазар
у дужини од 30 километара, док је редован саобраћај успостављен 1909. Новоизграђена
пруга није имала значаја у међународном транспорту робе и путника, јер је градња пруга
уских колосека била превазиђена. Она је могла да повеже само важнија места у Црној
Гори. Истовремено је успостављен и поштански и телеграфски саобраћај.

Књаз Никола је почео да се у спољној политици све више ослања на Италију и

Аустро-Угарску. Своју ћерку је 1896. године удао за наследника италијанског престола.
Овај спољнополитички заокрет довео је до захлађења традиционално одличних односа са
Русијом. Књаз је увиђао да су добри односи са Русијом веома битни, те је стога 1908.
Године отпутовао у Русију.
Црна Гора била је спремна да подржи побуну албанских племена 1910-1911.
Године, и у том циљу постигнути су значајни дипломатски успеси са северноалбанским
хришћанским племенима. Велике силе, првенствено Русија и Аустрија су протествовале, и
Црна Гора је морала да се уздржи од интервенције у северној Албанији. Међутим, велике
силе су почетком 1912. Године дозволиле рат са Турском. Краљ је убрзо сменио владу
Лазара Томановића и довео генерала Митра Мартиновића. Паралелно, долази до склапања
Балканског савеза, прво у августу са Бугарском, потом у септембру са Србијом и коначно
са Грчком. Од августа 1912. Године трају пушкарања на црногорско-туској граници, и
управо ће Црна Гора прва објавити рат Турској 8. 10. 1912. Године.

Црна Гора у ратовима 1912- 1916.

Црногорска држава се на почетку двадесетог века налазила у сложеној и незавидној

ситуацији, како на међународном, тако и на унутрашњем плану. Иако није ратовала од рата
са Турском и проглашења независности 1878. године, период мира није био довољан да се
Црна Гора у потпуности консолидује као држава, постигне финансијску и
спољнополитичку стабилност. Такође, у политичким круговима постојала су неслагања по
питању зближавања и уједињења са Србијом. Билатерални односи међу балканским
државама у циљу склапања савеза балканских држава ради очувања њихове независности
и евентуалног проширења на рачун Турске, укључивали су и Црну Гору. Чак, Црна Гора је
предњачила у ратоборности против Турске. 1910. и 1911. краљ Никола је подржавао
устанак Албанаца против турске власти, чак је и инсистирао да се тај устанак искористи за
општи покрет против Турске. Настојао је да за себе веже албанска племена католичке
вероисповести, будући да је имао претензије на Скадар и Малесију (тј. Скадарску
Малесију), у чему је имао изузетног успеха. Већина католичких племена из северне
Албаније се мирила са схватањем краља Николе о својој самоуправној области под
његовом влашћу. Српска влада није пристала да са Црном Гором склопи савез и искористи
албански устанак за неприајтељства према Турцима, а такође су сматрали да из Црне Горе

52
стоји Аустро-Угарска. У стварности, овакво деловање је узнемирило Аустро-Угарску, јер је
ширење Србије или Црне Горе на рачун Турске у албанском приморју било у супротности
са њеним интересима. Такође, протестовала је и Русија због овог самосталног и
самоиницијативног деловања краља Николе. Црна Гора је била обавезна да у
спољнополитичком деловању поступа по инструкцијама и саветима из Петрограда, у
складу са Војном конвенцијом потписаном 1910. (по њој Црна Гора није могла склапати
војсне споразуме са било којојм земљом без сагласности руског цара). Јануара 1912. краљ
је отишао у Русију, а на провартку је боравио у Бечу, где се састао и са бугарским владаром.
У јулу 1912. године, када је формирање балканског савеза већ било у завршној фази, краљ
Никола је сменио владу састављену од две правашке фракције (влада Лазара Томановића) и
поставио владу састављену од једне, најреакционарније правашке фракције. На челу владе
је био генерал Митар Мартиновић, у исто време обављајући и функције министра
иностраних послова и министра војног. Формирање овакве владе, која је била јако блиска
политици краља Николе, значило је да он жели владу чије се деловање апсолутно поклапа
са његовим ставовима. Ово је значило да је борба са Турском била само питање времена и
дипломатских акција повезивања Србије, Бугарске, Грчке и Црне Горе, али и обезбеђивање
немешања великих европских сила.

Балкански ратови
Пошто се савез балканских држава заснивао на међусобно закљученим
споразумима, Црна Гора је склопила такве договоре са Србијом, Буграском и Грчком. Све
ове државе су и међусобно склопиле споразуме. Уговор о савезу између Србије и Бугарске
предвиђао је заједничку сарадњу у случају да нека трећа држава нападне једну од ове две
државе а у тајном додатку уговора биле су дефинисане офанзивне намере против Турске.
Одређен је број војника који треба да се упути као испомоћ, прецизно дефинисана сарадња
у командном погледу, а одређено је и разграничење. Србија је добила неспорну зону
западно од Шар-планине, а Бугарска иточно од Родопа. За остали део Македоније
предвиђена је аутономија, а ако она не би могла да се изведе, линија разграничења је ишла
од Криве Паланке до Охрида. Србија и Грчка, као и Грчка и Бугарска, нису водиле
преговоре о разграничењима, већ су се њихови уговори ограничавали само на сарадњу у
борби против Турске. Претходно, у јануару 1912. године, краљ Никола је био у Русији,
одакле се врати охрабрен, а и у више наврата се састајао са бугарским дипломатама, у Бечу,
и на Цетињу. Уз то, погранични сукоби који су тињали на црногорско-турској граници, у
августу су прерасли у повећи инцидент у реону Мојковаца. Коначно, у авгсту је склопљен
савез са Бугарском, а 27. септембра у Луцерну и са Србијом (6. октобра потврђен). Како је
сваки споразум пратила и војна конвенција, Црна Гора је имала тачно предвиђене војне
задатке. Утврђено је да главнина војске наступа правцем Скадар-северна Албанија-Кичево-
Битољ, а да други, мањи део војске наступа у правцу новопазарског Санџака. Црна Гора је
требало да прва објави рат. Задњи је склопљен савез са Грчком.
Главни циљ краља Николе је био Скадар (остали циљеви: Санџак, Доњи Васојевићи,
Метохија), град на који су црногорци полагали историјско право, а био им је битан и са

53
економске тачке гледишта. Уосталом, црногорски државни врх је у освајању нових
територија видео излаз из финансијске кризе у коју је замља запала. Црногорска војска није
била на нивоу, ни савезница, а ни Турске. Јунаштво, висок морал и борбена готовост нису
мањкали, али је командни кадар углавном био нешколован, није постојао генералштаб, као
ни ратни план. Војска је била милицијског типа, уређена по територијално-племенском
принципу, јако слабо наоружана и опремљена.42 На дах објаве ратам у иностранству се
налазило на раду око 13.000 војних обвезника. Била је подељена у три одреда: Приморски
одред (8.000 војника, рејон Бара) је водио генерал Митар Мартиновић, Зетски одред
(15.000 око Подгорице) је водио престолонаследник Данило а Источни одред је водио
сердар Јанко Вукотић (12.600, груписан према Пљевљима, Мојковцима, Беранама и Плаву
са задатком да штити границу и у повољним приликама спроведе дејства у новопазарском
Санџаку и Метохији.). Црна Гора је имала укупно 35.600 војника + 4.500 добровољаца из
југословенских делова Аустро-Угарске. На дан пбјаве рата, Турска је на границама према
Црној Гори имала око 24.000 војника + наоружан домаћи и албански башибозук. Њен
заповедник био је Махмут Хајерет-паша.
Мобилизација је објваљена 1. октобра. 3. октобра сазван је ратни савет којим је
председавао краљ и одлучено је да се ратни план заснива на војном уговору са Србијом.
Црна Гора је прва објавила рат Турској, и то 8. октобра (сутрадан је краљевом
прокламацијом то саопштено народу и војсци), а за њом и све остале чланице савеза. Рат се
одвијао у складу са плановим, па је тако Источни одред ослободио велики део старог
новопазарског Санџака и део Метохије, а Приморски одред се сусрео са српском војском у
Љешу већ 18. новембра. Ипак, главни циљ, Скадар, остао је неосвојен. Тромошћу својих
трупа, црногорци су пропустили прилику да на препад освоје град. Оклевање је довело до
повећања одбрамбене моћи Турака (који су у почетку имали само 12.000 људи задужених
за одбрану Скадра, касније скоро 30.000), као и до озбиљних протеста Аусторо-Угарске
монархије јер Скадар у Црној Гори није био у складу са њеним интересима.
Источни одред је ослободио Мојковац, Бијело Поље, Пљевља, Беране, Рожаје, Плав,
Гусиње, а 4 новембра и Ђаковицу у коју су ушли заједно са српском војском. Затим су
делови Источног одреда померени под Скадар, а сердар Јанко Вукотић је постављен за
начелника Врховне команде Црногорске војске.
Аустро-Угарска је понудила Црној Гори Скадар у замену за склапање царинске
уније, слободног рибарења поданика Монархије поред црногрске обале, слободне пловидбе
бродовима под аустријском заставом по Скадарском језеру и Бојани, регулисања границе
на Ловћену (АУ да добије стратешки положај Крстац) и концесија у изградњи железнице.
Краљ Никола то одбија и од тог тренутка бечка влада одлучује да Скадар треба да припадне

42
1896. је уведен стални војни кадар у коме је вршена краткотрајна војна обука
обвезника, али је он из финансијских разлога 1905. укинут, да би 1910. био
опет обновљен.

54
новооснованој држави Албанији. Албанија је и основана 1912. и Црна Гора се суочила са
још тежом ситуацијом по питању Скадра. Албанија је било својеврстан протекторат
Аустро-Угарске, којој никако није било у интересу да се Црна Гора прошири и ојача
узимањем Скадра. Лондонска конференција је између осталог посредовала и по питању
Скадра (црногорска влада је конфренцији поднела представку о присаједињењу Скадра,
Пећи и Ђаковице Црној Гори поткрепљујући је многим разлозима – историјским,
националним, политичким, економским и географским), међутим, пошто повољно решење
није постигнуто, дејства су обновљена 7. фебруара 1913. године. У међувремену су Труци
примирје од 3. децембра искористили да ојачају своје санге.
На позив краља Николе, српска влада је у фебруару 1913. одлучила да упути под
Скадар једну дивизију у помоћ Црногорцима. Српско-црногорска опсада скадра је изазвала
узбуну међеу великим силама, криза се заоштрила да би врхунац достигла у марту 1913.
Аустро-Угарска је запретила да ће због Скадра напустити конференцију амбасадора у
Лондону, дала је пристанак да Србија добије Ђаковицу али је у погледу Скадра била
непопустљива. Конфренција амбасадора је одлучила 23. марта да Скадар припадне
Албанији и затражила од Црне Горе и Србије да обуставе бомбардовање града чија је
будућност решена. Да би оснажиле захтев, велике силе су без учешћа Русије организовале
поморску блокаду обале од Бара до ушћа Дрима (почела 8. априла). У међувремену је
Аустро-Угарска применила према Црној Гори војни притисак као према Србији крајем
1912. Под упливом Русије и пред могућношћу све веће ратне опсности српска влада је 9.
априла 1913. одлучила да се прекине са ратним дејствима под Скадром. Краљ Никола је
остао упоран, па су његове трупе продрле у град 24. априла 1913. (Есад-паша), што је за
Аустро-Угарску био знак да ступи у акцију. Аустро-Угарска влада је објавила да задржава
право на посебну акцију против Црне Горе, па је предузела мере за војни напад на њу.
Представници великих сила су 27. априла уручили црногорској влади писмени захтев да
им Скадар уступи у најкраћем року. Све до 3. маја постојала је нека нада да ће Скадар
остати Црној Гори. Тог дана су представници страних сила посетили краља Николу и
обавестили га да ће бити неизбежна акција АУ уколико не преда Скадар. Истог дана је
краљ сазвао састанак Крунског савјета на ком су се испољила 2 гледишта: већина је била за
предају Скадра јер је сматрала да Црна Гора два рата не може издржати, мањина
(престолонаследник Данило и влада) су сматрали да Црна Гора неће остати сама уколико
дође до рата. Састанак је настављен сутрадан. Краљ Никола је попустио у последњем
тренутку и предао Скадар великим силама 4. маја 1913. Краљ је попустио под тешким
притисцима и 9. маја је потписан споразум о предаји града, а 14. маја су међународне снаге
ушле у Скадар, када је престала и поморска блокада. 30. маја 1913. године је у Лондону
потписан мир са Турском чиме се и званично завршио први балкански рат.
После напада Бугарске на Србију крајем јула, због неслагања око територијалног
разграничења у Македонији, Црна Гора је подржала Србију и послала јој је Дечански
одред (13.000) на челу са Јанком Вукотићем који се борио у Македонији и учествовао у
борбама на Брегалници. Мир са Бугарском који је склопљен у Букурешту, у име Црне Горе
је потписао сердар Јанко Вукотић.

55
 Губици Црне Горе у првом рату били су скоро 9.500 људи (погинули + умрли +
рањени), а у другом скоро 950 људи.
Црна Гора је из рата изашла као победница и са великим триторијалним увећањем
на рачун турске у новопазарском Санџаку и Метохији. Ослобођени су: Мојковац, Бијело
Поље, Пљевља, Беране, Рожаје, Плав, Гусиње, Пећ и Ђаковица (ЦГ се проширила за 5.000
км2). Ипак, држава је била значајно финансијски изнурена и била је принуђена на велике
зајмове у иностранству. На унутрашњем плану настало је превирање, будући да је влада
генерала Мартиновића поднела оставку 6. маја, не слажући се напуштањем Скадра.
Одржани су избори, и већину су чинили присталице групе Мијушковић-Јабучко, а под
њеним утицајем је била и влада на чијем челу је стајао сердар Јанко Вукотић, у исто време
и министар спољних дела и министар војни, баш као и његов претходник.
Важно питање које се постављало јесте било регулисање односа са Србијом. После
дуге борбе, две српске државе су се коначно нашла једна до друге, међутим, између њих је
стајала државна граница (споразум о разграничењеу потписан је 13. новембра 1913). Јавно
мњење је захтевало моментално уједињење са Србијом. Иако је Црној Гори и из
идеолошких и из стратешких и из економских ралога уједињење са Србијом било
неопходно, то се није десило. Наравно, вођени су преговори у том правцу, али су били
оптерећени сујетом владалачке династије Петровић-Његош која је владала Црном Гором.
Наиме, они нису имали ништа против уједињења са Србијом, али под условом да се
уједињење обави под њиховом династијом, што је било и нелогично и немогуће. Друго
питање је био облик будуће заједничке државе, неки су се залагали за уједињење а неки за
федерацију.
Иако већ дуго постоје идеје југословенства, у Црној Гори се оне званично појављују
у престоној беседи краља Николе у фебруару 1914, додуше, у помало магловитој и нејасној
форми. Прелазни облик сарадње пре потпуног сједињавања требало је да представља
унија. С стим у вези, уз сагласност оба владара, делегати су били Лазар Мијушкивић и
Никола Пашић. Унија је предвиђала: очување динстија; формирање зајдничког
генералштаба, дакле, сједињење војске; усаглашавање спољне политике и оснивање
заједничких представништава у иностранству; усаглашавање судских и управних установа;
финансијску, царинску, поштанску и телефонску унију. Даље преговоре прекинуо је
сарајевски атентат и почетак рата.

Први светски рат

Црна Гора је вест о атентату у Сарајеву затекла у економској и политичкој кризи,
исцрпљеношћу учешћем у два Балканска рата, и полудефинисаном границом и замршеним
односима са Србијом, а краља Николу на путу између Трста и Салцбурга, што га је навело
да се одмах врати у Бар, одатле у Цетиње, јер је предосећао да ће бити рата, који неће бити
само балкански. Напад Аустро-Угарске на Србију аутоматски ће увући Црну Гору као
савезницу нападнуте стране. Црногорци (махом обичан народ и војска, предвођени
краљевом опозицијом, Клубашима и Омладинцима) су се поносили својим српством и
хтели су зближење и уједињење са Србијом (по цену свргавања краља и његове династије),

56
а не разграничење делимично извршено 1913. Осим тога, краљ Никола јесте био за
уједињење Црне Горе и Србије, али са њим и његовом династијом на челу. Истицао је себе
као вођу уједињених Срба, а Црну Гору као српски Пијемонт, иако фактички то није више
(то је заправо била Краљевина Србија, с Николиним зетом краљем Петром I
Карађорђевићем). Слао је ноту искреног жаљења двору у Бечу због атентата и извињавао
се за антиаустријске демонстрације у Цетињу (30.06. и 06.07.) и истицање у Метаљци
(пљеваљска област) 30. јуна.
Због војнополитичког и стратешког значаја Црне Горе и неумешаности Црне Горе у
организовање атентата, аустријском војном аташеу у Цетињу, мајору Хубки, стижу
инструкције из Беча средином јула да приволи краља на неутралност и да држи Црну Гору
по страни у предстојећем сукобу између Двојне монархије и Србије, по цену финансијске
помоћи, и политичке подршке у династијском питању и територијалном проширењу
(Скадар, Санџак, Ловћен). Званично, влада Црне Горе је ухватила 12. јула Мухамеда
Мехмедбашића у Никшићу, једног од учесника сарајевског атентата (прешао у Црну Гору
4. јула), али им је „побегао“ 14. јула пре изручења аустроугарским властима. Незванично,
он се крио у Даниловграду, док га је званична влада „гонила“, док није прешао у Србију.
Краљ и влада су били вољни за неутралност, али су аустријски и немачки посланик
неформално открили да би били присиљени од стране народа да уђу у рат против Аустро-
Угарске, на страни нападнуте Србије, и нису били вољни ратовању против њима блиског
Руског царства. Били су и свесни претераности захтева у ултиматуму бечког Рајхсрата
влади у Београду (рок је био 25. јул), поготово 5. и 6. тачке. После 25. јула долази до
хлађења и погоршавања односа између Црне Горе и Аустро-Угарске.
Краљевина Италија такође је радила за неутралност Црне Горе, због стратешког
значаја Ловћена, и претензија на источну обалу Јадрана. Влада у Риму била је радија за
црногорски неголи аустријски Ловћен, и за тај циљ је вољна ратовати против негдашњег
савезника. Из тих разлога је била и против уједињења две српске краљевине и Југословена
уопште. Из Петрограда и Београда долазила су посланства и инструкције ради јачања
солидарности Црне Горе са братском Србијом. Краљ Никола је одлучио да се колебљиво
држи неутралности бар до напада Двојне Монархије на црногорску територију или уласка
Русије у рат. Народна скупштина Црне Горе је 1. августа једногласно била за рат против
Царевине-Краљевине (Аустро-Угарске) у савезу са Србијом. Та одлука је одлично
прихваћена међу народом и војском Црне Горе, с дубоком вером у победу. Мајор Хубка
напушта Цетиње 5. августа. Црна Гора објављује рат Аустро-Угарској тек 6. августа, а
Немачкој сутрадан, из два разлога: повратка чланова краљевске породице преко територије
Аустро-Угарске и чекања да прво Русија и Француска уђу у рат.
Црногорска војска није била спремна за нови рат ни на једном пољу, осим у високом
војном моралу. Била је милицијског типа, мобилисана на племенско-територијалној основи
(борачки састав и командни кадар). Војна обавеза је била за сваког црногорског
држављанина од 18. до 62. године старости – 53 макс. за борачке, а даље за позадинске
јединице. Бројна јачина батаљона била је варирајућа (3-9 чета) од капетаније до капетаније.
У војно-територијалном погледу Црна Гора је била подељена на 6 дивизијских, 18

57
бригадних, и 75 батаљонских области. При том је патила и од недостатка: ратног плана,
мобилизационог плана, и војне концентрације. Законом о устројству војске 1910. била је
створена Виша војна управа, подељена на Врховну команду и Министарство војно (уз
Генералштабно одељење). До доласка војне мисије из Србије, она није имала Врховну
команду у правом смислу. Њу су чинили: краљ Никола као врховни командант војске (по
Уставу из 1905), са својим ађунтантима, и начелник генералштаба сердар-дивизијар Јанко
Вукотић (који је истовремено командант Херцеговачког одреда, председник владе, и
министар војни), шеф штаба од 1. августа. Црногорска војска била је подељена 28. јула на 4
одреда: Ловћенски, Херцеговачки, Санџачки (настао укидањем Пљеваљске дивизије и
појачањем) и Старосрбијански.
При том је имала оружје и опрему истрошено у претходна 2 балканска рата и
значајне људске губитке. Била је финансијски истрошена (око 600.000 перпера била је сва
готовина у државној каси пред улазак у нови сукоб), стога није имала ни средстава ни
времена да набави ново оружје и ратну опрему. При том, области присаједињене 1912-13.
нису још биле потпуно афирмисане у територијално-политички систем Црне Горе.
Јединице из тих области, регрутоване на брзину, нису имале битно ратно искуство и
борбене способности, без обученог кадра и савремене опреме и наоружања. Али су се, по
тактичкој вредности и борбеној традицији и моралу, делимично приближиле старим
црногорским јединицама. Црногорске јединице нису биле адекватно дисциплиноване и
обучене. Њихов анахрони начин ратовања (по планинском и шумском терену) није био у
складу с модерним начином ратовања. Једна од мана била је изостанак јединствене и
сопствене војне доктрине. Официрски кадар, школован у иностранству, није био
прилагођен специфичним условима њихове војске и били су раздирани између оних
школованих у руским војним школама и училиштима и оних у италијанским. Осим у
Русији и Италији, школовали су се и у Бугарској и Турској. Од свих њих (укупно око 50)
није било ниједног полазника војне академије у Србији. Нижи официри су били способне
старешине који су завршили војне школе и курсеве у самој држави (официрска војна школа
у Цетињу, отворена 1903, дала је до 1912. 4 класе, око 430 официра), а виши су углавном
били, уз ретке изузетке, војно нешколовани и често политички погодни. Зашто нису војно
усавршени и ваљано обучани, одговор је у малим платама због којих су морали да раде
додатне мануелне послове, земљорадњу и трговину да би обезбедили средства за живот.
Њихова војна спрема није била стручна и била је и остајала, изузев у кадровским
бригадама и митраљеским одељењима, на нивоу обичног борца. Недостатак стручног
војног кадра био је наочигледнији у артиљерији. Богато ратно искуство из два Балканска
рата није било од помоћи у Црној Гори, као што је било у Србији.
Војници су били опремљени савременим руским пушкама „московкама“ и турским
пушкама „маузер“ које су биле истрошене у претходном ратовању. Оскудевало се у
муницији, савременој артиљерији и митраљезима, санитету, ветеринарском кадру,
логорској, инжењерској, одевној опреми. Оскудевало се и у животним намирницама, које
су морале бити реквидиране. Због своје малобројности (око 40.000 активних војника),
дужине војног фронта, изостанка стратегијских резерви и поменутих слабости били су

58
могући, због повољне конфигурације терена, само успешна одбрана и герилско ратовање
против много јачег(72.000 војника и 472 артиљер. оруђа), одморног и боље опремљеног
непријатеља (добра утврђеност положаја, добре друмске везе, железничка линија Сарајево-
Зеленика, и садејство ратне флоте у сектору Боке) него што су то били Турци у прошлим
ратовима. Црна Гора није имала 1914. дефинисане ратне циљеве и савезничке уговоре.
Ратни циљеви били су ограничени: Бока Которска, Херцеговина, Сарајево с широм
околином, Дубровник и Далмацију до Сплита, и Скадар с околином; због Николине
свесности о војној моћи Црне Горе. Савезничких уговора усмерених против напада Двојне
Монархије практично и формално није било. Била је само политичка и војна конвенција са
Србијом, потписане у Швајцарској 1912, против отоманске Турске и војне са Русијом 1910.
Фронт Херцеговачког одреда простирао се од Грахова до Шћепан поља и ту је било
7 бригада, 29 батаљона, 14 митраљеза и 18 топова. Санџачки одред (бригадир Лука Гојнић)
је био на подручју од Шћепан поља до границе са Србијом и јачине 11 батаљона, 2 чете
питомаца, 6 топова и 4 митраљеза. Старосрбијански одред (20 батаљона, од којих 5
регрутских), с бригадиром Радомиром Вешовићем на челу, чувао је границу према
Албанији, ради спречавања упада албанских качака. Ловћенски (с штабом у Цетињу) био је
јачине 21 батаљон, 16 митраљеза и 32 топова. Главна концентрација снага била је на
ловћенском и херцеговачком сектору, а најслабија на најугроженијем делу фронта (код
Пљеваља). Санџачки сектор био је од значаја због везе са Србијом и обезбеђивања северних
граница Црне Горе. На распоред снага су, осим стратешких, утицали и политички – Бока
Которска и Херцеговина су интересна сфера Црне Горе, као и потенцијално англо-
француско поморско ангажовање и искрцавање у источном Јадрану.
Поменуте слабости црногорске војске биле су наглашене критичним неуспесима на
санџачком ратишту када аустроугарска војска улази у Плевљу 19. августа. Успеси војске
Србије на Церу и Јадру утицали су на повлачење војске Двојне Монархије из Санџака.
Тешке борбе биле су вођене на Херцеговачком сектору од 8. до 18. августа, где су, по цену
тешких губитака, одбачене аустроугарске трупе на целом фронту. Ловћенски одред успео је
да заузме само Будву, Паштровиће и Грбаљ (15. августа). То су држали до 8. јануара 1916. У
Боки није било успеха због деловања аустроугарске флоте у минирању вода, бомбардовања
и поморске блокаде луке Бара.
Србију и Црну Гору су везивали заједничка ратна опасност од Аустро-Угарске и
заједничка етничка припадност и национална свест. Међутим, њихову сарадњу, која
захтева најужу војну, заједнички план операција и заједничка врховна команда, отежавали
су следећи проблеми: династичко питање, различитост њихових политичких, друштвених
и економских поредака и њихових ратних циљева. У Нишкој декларацији (7. дец. 1914),
којом је Србија истакла као свој главни програм ослобођење и уједињење с југословенским
земљама Двојне Монархије, као ни у претходним изјавама и прогласима, ниједном се не
помиње Црна Гора, што је био додатни запетљани чвор у односима Цетиња и Београда. За
разлику од Црне Горе, Србија је била у бољем стратешком, привредном и
унутрашњеполитичком положају. Као додатни плус, имала је коалициону владу, јединство
народа с круном, политичком елитом и војском, као и велике успехе на Церу и Колубари

59
прве ратне године. То није одликовало Црну Гору и режим краља Николе. Притом,
званични кругови Србије радили су на подређивању Црне Горе Београду и поткопавању
ионако слабих позиција краља Николе. Ипак, и Цетиње и Београд били су свесни нужне
тесне ратне сарадње, на коју је упућивала и Антанта, поготово Русија. Штавише, прва
иницијатива за заједничке војне операције дошла је из Цетиња, још пре званичног
црногорског уласка у рат. Њу прихватају српска влада и њена врховна команда. Њихови
захтеви су били да главна црногорска војска, нужно концентрисана у ширем рејону
Пљеваља, осигурава леви бок српске Ужичке војске и да офанзивно кооперише у
југоисточној Босни. Није била задовољна концентрисаношћу црногорске војске на почетку
рата, поготово главнине у Боки Которској, а и сам краљ Никола (заједно с владом) није био
рад да своју војску потчини српској Врховној команди. Били су вољни само да неколико
официра из Србије дође у Црну Гору да тамо формира Врховну команду, што прихвата
српска страна 26. јула. Војна мисија Краљевине Србије (генерал Божидар Јанковић на
челу) стиже у Цетиње 21. августа 1914, а црногорски војни делегат, бригадир Јово Бећир,
упућен у Србију 3. августа ради војне сарадње српског и црногорског штаба.
6. августа војвода Радомир Путник, начелник српске Врховне команде, израђује
„Заједнички план дејства српске и црногорске војске против Аустро-Угарске“ према коме
2/3 црногорских снага треба да буду стациониране у Пљеваљској области ради кооперације
са српском војском у надирању ка Сарајеву. Остатак војних снага Црне Горе био је за
одбрану сопствене територије. Усвајање овог ратног плана за краља Николу значило је
занемаривање ловћенског и херцеговачког фронта и оставити их незаштићеним, а
неприхватање је аутоматски водило ка сукобу са српском Врховном командом и кварењу
односа са Београдом, још на почетку ратовања. Иако га, преке воље, прихвата, овај ратни
план биће константно семе неспоразума између краља Николе и српске Врховне команде у
току ратних година. Штаб црногорске Врховне команде образован је 23. августа 1914, с
генералом Јанковићем (и даље делегат српске) као начелником, а пуковником Петром
Пешићем као помоћником. У њен састав улазе и остала три члана српске војне мисије и
два црногорска капетана. Иако краљ Никола је њен врховни командант, формирањем
Врховне команде, црногорска војска се фактички подредила српској Врховној команди,
како у вођењу операција, тако и у снабдевању храном и ратним материјалом.
Пребацивање црногорских јединица на санџачко ратиште почело је 19. августа.
Црногорска Санџачка војска формирана је 25. августа наредбом Врховне команде.
Офанзивом из пљеваљског рејона, између 11. и 14. септембра прешла је Дрину и
напредовала ка Сарајеву. Било је спора између црногорске Санџачке војске и српске
Ужичке војске око запоседања Рогатице. 22. септ. Санџачка војска добија задатак заштите
левог бока и позадине Ужичке војске у продору ка Сарајеву на правцима Сарајево – долина
Праче и Сарајево – Гласинац – Рогатица. Целог септембра и октобра црногорска војска (без
Ловћенског и Старосрбијанског одреда) водила је беспоштедне борбе. Херцеговачки одред
је био у дефанзивном положају и тако потпомаже Дрински одред. Санџачка војска избија
на планину Романију, а њене претходнице стижу у Пале (предграђе Сарајева). С
повлачењем Ужичке војске, повлачи се и црногорска Санџачка војска из околине Сарајева

60
на Гласинац, где су биле оштре борбе (10. окт. - 21.окт.) у којим је разбијено њено лево
крило. Стога се повлачи, упркос наредби црногорске и протесту српске Врховне команде.
Без сагласности црногорског штаба, Санџачка војска се, између 23. и 24. октобра, повлачи
на десну обалу Дрине. И преко своје воље, српска Ужичка војска и Дрински одред су
такође повучене на дотични положај. Иако оправдане, примедбе српске Врховне команде
на рачун црногорске војске и њене команде су биле преоштре и довеле до запетљања
односа Цетиња и српске владе у Нишу и лошег угледа црногорског штаба у очима српског.
После србијанског успеха код Колубаре (новем.-децем. 1914) и повлачења царско-
краљевске војске са подручја Србије, на црногорско-србијанском фронту настаје
оперативно затишје које траје од половине децембра до 6. октобра 1915. Крајем октобра
1914. црногорски делегат бригадир Бећир се нагло повлачи из штаба српске Врховне
команде, због пропаганде у српској војсци о насилном уједињењу Црне Горе и Србије.
Срећом, српска влада се од тога ограђује и остаје при свом програму и обавезама, а и Бећир
ублажује оптужбе. Али црногорска војна мисија више се не шаље у српску Врховну
команду. Дошло је до ситуације са новим регрутима почетком (јануар – 21. фебруар) 1915.
Тада су мобилизовани младићи (17-20 год) са подручја Црне Горе пре 1912, и из крајева
ослобођених у 1. балканском рату (без обзира на веру). То су били махом ђаци и студенти,
распоређени у Подгорици и Пећи, у виду 7. дивизије, с црногорским командним кадром
(Радомир Вешовић, Лука Гојнић) и србијанским официрима и подофицирима као
инструкторима. План да се од њих направи елитни кадар резервних официра, и да се тиме
бројно и интелектуално ојача црногорски официрски кадар, пао је у воду 4. маја побуном
Ђачких батаљона, јер су њихови чланови били ватрени поборници уједињења и фанови
Србије и незадовољници краљевим режимом и старијим официрима, што су приказали још
током полагања заклетве у Подгорици 21. фебруара. Иако је неколико њих изведено пред
војни суд, убрзо су ослобођени због краљевог страха од ескалације стања. По завршетку
обуке регрута, сви инструктори су враћени у Србију 14. маја, а дивизија је расформирана,
упркос противљењу дела старијег официрског кадра. То ће се показати погрешном одлуком
у кризној 1915. и почетком 1916. Сам краљ Никола ће параноично оптуживати званичну
Србију за ширење пропаганде уједињења међу црногорском војском и народом, иако то
није заправо подстицала, због војних интереса. Сама српска Врховна команда је
забрањивала било какве политичке расправе својих официра с црногорским војницима, јер
је то водило ка дезорганизацији и анархији у војсци Црне Горе. Било је и мешања
организације „Уједињење или смрт“/“Црна рука“ у рад црногорске војске, чак су
помишљали и на атентат на краља Николу. Иако ниједан није био организовани члан тог
официрског круга из Србије, један део Црногораца имао је везе с црнорукашима и чак
лично познавао њиховог шефа пуковника Драгутина Димитријевића Аписа. Србија је прва
давала помоћ у наоружавању и опреми. Поред поменуте војне мисије, ту упућује септембра
1914. и 6 батерија с 30 топова и одговарајућом количином и српским официрима, који се
одлично показују у борбама и стичу углед и поверење у црногорској војсци. За њену
исхрану шаље 17.000.000 динара (велика сума у то време). Није могла да у потпуности
снабдева Црну Гору нужним материјалом, јер је и сама била упућена на помоћ савезника.

61
 Краљ Никола, већ од почетка рата, настоји ка тешњој војној сарадњи с Француском.
Од војне и политичке подршке Париза зависило је деблокада луке Бара и тиме снабдевање
Црне Горе, као и заузимање Боке Которске. Средином августа француска флота врши
акцију против аустроугарске у Јадрану, али се брзо повлачи. Крајем августа влада у Паризу
шаље свој деташман (200 војника), из састава међународних снага у Скадру, у Црну Гору, а
у септембру на Ловћен шаље две топовске батерије. Иако ове војне трупе нису биле од
велике оперативно-стратегијске користи, српски и руски посланик у Цетињу су
незадовољни овим дешавањима, српска влада чак настоји да саботира њихове односе. Али
не долази до заједничких црногорско-француских операција, због Антантиног
потцењивања балканског фронта уопште, преговора с Италијом о уласку у рат на страни
поменутог савеза и француског учешћа у Дарданелима. Француске батерије су повучене у
децембру 1914, а деташман остаје као почасна краљева гарда. Црногорски краљ највише је
рачунао на помоћ царске Русије (с којом су односи регулисани војном конвенцијом 1910),
за коју су га везивале традиционално пријатељство и родбинске везе с њеном династијом
Романова. Његове две кћери, удате за велике руске кнежеве из куће Романова, биле су му
веза са званичним круговима и двором, поготово са зетом, кнезом Николајем
Николајевичем, Врховним командантом руске војске. Али он, као и сам његов зет од марта
1915, хтео је делегата у руској војној команди. Уместо Луке Гојнића, из Цетиња је послат
14. априла 1915. дивизијар Митар Мартиновић (као војни изасланик и опуномоћени
отправник послова). На путу за Русију пролазио је кроз Србију, где се састао с регентом
Александром (унук краља Николе!) у Крагујевцу и Пашићем у Нишу. Српски посланик у
Цетињу и војна мисија били су против постављања Мартиновића за сталног делегата у
Русији, јер су у томе видели еманципацију Црне Горе од Србије, а руски представници у
Цетињу, генерал Потапов и Обнорски, просто су то сматрали непотребним. Али
Мартиновић је ипак примљен у руској Врховној команди (због молбе самог
главнокомандујућег), као војног делегата, без политичких овлашћења (на инсистирање
Сазонова и самог цара). Будући да његова мисија не доноси веће практичне користи за
краља Николу, Мартиновић остаје у штабу до половине новембра 1915, одакле се враћа
својевољно. Улазак Италије маја 1915. у рат против Двојне Монархије доноси нове
могућности за краља Николу и нове неспоразуме са званичном Србијом. Одржавао је
контакте с италијанским двором, будући да је његова кћер Јелена била краљица Италије.
Донекле је био упознат са преговорима Италије и Антанте и с Лондонским уговором, и
стога очекивао јачу италијанску кампању на источној обали Јадрану. Планирао је акцију
црногорске војске у БиХ и Далмацији да отпочне истовремено с италијанским
искрцавањем и посебан црногорски одред под италијанском заставом. Русија је само
тражила кооперацију и сагласност са српском војском, упоредо с италијанском офанзивом.
Притом, Италија је била противник југословенског уједињења, јер није одговарало њеним
претензијама. Зато је била рада да Црна Гора остане независна држава. Ипак, влада Србије
бринула се због ничега. Италија се није најбоље војно показала на алпском ратишту и
сочком фронту против Аустро-Угарске, па није могла искрцавање у Црну Гору и војну

62
кампању на источној обали Јадрана. Тиме је изгубила већину аргумената за пуније
реализовање одредаба Лондонског уговора.
Чвор у односима Црне не само са Србијом, већ и с Антантом уопште, настао је
црногорском окупацијом Скадра 1915. Имала је добар изговор – контрола пловидбе и
транспорта Бојаном и заштита границе од упада албанских фисова, све чешћих од
половине 1915, често подстицаних од аустроугарских агената. Осим тога, Скадар је остао
један од снова Николине младости и спољне политике (привремено напуштеног
Лондонском конференцијом 1913), поред Призрена, и историјска аспирација Црногораца
као дела српског етничког корпуса, који су се по том питању у потпуности слагали са
својим монархом. Хтео је да ступи у контакте с италијанским трупама у Валони. На
почетку, имао је и подршку званичне Србије, до маја 1915. Под утицајем Антанте, Врховна
команда Србије планира офанзиву према северозападу и зато није смела смањење
црногорске војске на херцеговачком и санџачком ратишту. Енглески представници у
Цетињу, пуковник Филипс и гроф Салис, били су велики албанофили и против нарушења
интегритета Албаније (створеног 1913. у Лондону) и црногорског запоседања Скадра.
Руски представници су подржавали Србију по питању црногорске војске. Српске трупе
улазе у Албанију 2. јуна и запоседају Елбасан 4. јуна, а Тирану 9. јуна. То није учињено по
заповести Врховне команде Србије, већ је искључиво дело Пашићеве владе против
албанских упада у Косово и Метохију и Македонију, и због страха од италијанске
експанзије у Албанији. Наравно, црногорска влада није обавештена о том плану.
Старосрбијански одред бригадира Вешовића прелази границу Албаније 8. јуна и запоседа
одређени део територије. Због страха да је трупе из Србије престигну, влада Црне Горе
наређује одреду да запоседне Скадар. Заузима положаје пред градом већ 20. јуна.
Црногорска Врховна команда о томе је обавештена тек 22. јуна. Савезници и званична
Србија су протестовали против такве акције, али министар спољних послова Пламенац их
је уверавао у поменута оправадања. Бесан, генерал Јанковић даје 26. јуна оставку на место
начелника штаба Врховне команде, али остаје делегат српске Врховне команде, док не буде
опозван после црногорског војног запоседања Скадра, подстицаног од стране локалног
становништва и изостанка енергичних протеста Савезника. Ипак српска војна мисија у
Црној Гори није опозвана, а на функцију начелника штаба црногорске Врховне команде 2.
јула долази пуковник Пешић. Генерал Јанковић напушта 7. јула Цетиње, упркос молбама
црногорске владе и негодовању Антанте. Црногорска војска је, заједно с предсеником
владе, дивизијарем Вукотићем, свечано дочекана приликом уласка у град, 27. јуна.
Скадарска криза је увела Црну Гору у врло непријатну ситуацију, како с Антантом, тако и
са Србијом. Краљ Никола је осумњичен за шуровање с Аустро-Угарском, неискрено вођење
рат и мењање Ловћена за Скадар. 29. јула стиже нота од чланица Антанте да не прихвата
црногорску окупацију Скадра. Русија подржава Црну Гору изјавом да је интегритет
Албаније већ нарушен од стране Србије, Грчке и Италије и да га је Црна Гора последња
нарушила. Противљење Антанте проистицало углавном из сумње у активности
црногорског краља. Скадарска криза добро је дошла Пашићу да даље компромитује краља
Николу и званичну Црну Гору и да се скрене пажња са српског заузимања Елбасана и

63
Тиране. Сам фронт према Аустро-Угарској није поремећен. Црна Гора задржава Скадар под
војном управом, по цену пољуљаног угледа краља Николе и владе у црногорској војсци
(гласине о тајном споразуму с Аустро-Угарском) и у Антанте. Каснији догађаји у току
1915. потврдиће оправданост те војне операције.
Савезници, поготово Русија, настоје да задрже српске официре у црногорској
Врховној команди и да српска Врховна команда руководи операцијама црногорске војске
(нарочито подређивање црногорске Санџачке војске српској Ужичкој), наводећи пример
немачког руковођења аустроугарским делом Источног фронта. Српски официри у Врховној
команди, иако у служби Црне Горе, не мењају однос према Србији. Краљ Никола то одбија,
свестан те чињенице, свог пољуљаног положаја и угледа. Званична Србија није хтела
слабљење савезничке црногорске војске, али раде на политичком слабљењу самог краља.
Све ово је пољуљало углед званичне Црне Горе у очима Антанте, нарочито Русије. Од тада
Петроград се одлучно залаже за уједињење Црне Горе, и за укидање њене државне
независности после рата. У свим споровима и раскидима Црне Горе и Србије Руска
царевина је држала страну оне друге. То ће битно утицати на пад ауторитета и угледа
званичне Црне Горе у очима њеног народа и војске.
Поред поменутих догађања током Јулске кризе, и поред одласка Хубке из Цетиња,
односи између Аустро-Угарске и Црне Горе нису ратом прекинути, за шта је краљ Никола
осумњичаван не само од стране званичне Србије и њеног посланика, већ и осталих
савезничких посланика. У Котор је послат парламентарац с нотом тражења састанка с
Хубком 5. јуна 1915. До преговора је дошло у Лазаревићима, код Будве, 11. јуна 1915,
између црногорске стране (књаза Петра, команданта Ловћенског одреда, бригадира Ника
Пејановића, и неколико официра) и мајора Хубке. Из А-У стране (из Хубкиног извештаја)
сазнаје се да је формални циљ био хуманизација рата – будућа поштеда цивилних насеља и
градова од аустријских ваздушних напада, науштрб војних објеката, у супротном
црногорска артиљерија бомбардује Котор. Фактички, краљ Никола је водио преговоре због
несигурности у исход рата, поготово после руских неуспеха на Источном фронту. Тиме је
тражио могућност за сепаратни мир, али је променио тему, после почетка италијанске
офанзиве. Црногорска влада није знала ништа о састанку, до свршетка чина. Стога је била
успаничена, али је убрзо смирена. Током тог састанка нису вођени никакви политички
разговори, а ни тајног уговора, упркос преувеличавајућим гласинама. Протест Савезника
(нарочито Руске царевине) због Скадра проистицао је делом и од обавештења свих конзула
у граду, укључујући и аустроугарског, осим руског.
Црна Гора је, као што је већ поменуто, ушла у Први светски рат без икаквих залиха
хране за војску, а камоли за народ. При том долазило је до разних облика шпекулације и
дизања цена основних намирница. Против те појаве влада у Цетињу је донела Закон о
продужавању рокова по приватно правним обавезама – који су рокови одложени 6 месеци
по демобилизацији. Издат је Закон о издавању бонова (7. авг.), допуњаван 25. маја 1915.
Пуштено је у промет 5 милиона бонова. Упркос овој и осталим строжим мерама, цене
намирница су крајем 1914. остајале високе. Као додатна невоља, снабдевање и
кредитирање Црне Горе од стране Антанте и Србије било је отежавано или чак

64
онемогућавано, због поменутих лоших односа, недостатка транспортних средстава,
аустроугарске поморске блокаде Бара и остатка Јадрана оклопњачама и подморницама, и
непостојања одговарајућих саобраћајних комуникација са Србијом. Прогнозе савезника по
питању залиха и глади у земљу биле су негативне. Војска је политички подељена на
присталице правашког опозиционара Мартиновића и краљевог режима. Кризу
командовања војском поспешивао је полтронство и непотизам (неспособност принца Петра
као команданта Херцеговачког одреда, побуне јединица (1/3 офанзивне групе) под
правашким командантима и поменутог инцидента с Ђачким батаљонима 1915).
Коалициона влада дивизијара Вукотића, састављена од странке Мијушковић-Јабучка и
Клубаша, била је одана краљу. Праваши су били у опозицији и за уједињење са Србијом.
Црногорски престолонаследник Данило, Николин син, био је у Француској током Јулске
кризе и првих месеци рата и враћа се тек 6. септембра 1914. Он и принц Петар били су
јавни аустрофили и германофилили. Са млађим братом Мирком водио је сукобе око
престолонаследства. Није имао скрупула око напуштања Цетиња и родне земље у најтежим
тренуцима 18. августа 1915, под изговором лечења у иностранству, у време напредовања
Централних сила на руском и италијанском фронту. Октобар 1915. званични кругови су
дочекали подељени на: србофиле, присталице краљевог режима, и аустрофиле (који су
истовремено за отказивање помоћи Србији и коришћење њене лоше ситуације).
Офанзивним операцијама Аустро-Угарске, Немачке и Бугарске против Србије
руководи немачки генерал-фелдмаршал Макензен. Циљ је био војни слом Србије и
упостава и осигурање везе Беча и Будимпеште са Софијом и Цариградом. Задатак А-У
снага према Црној Гори био је дефанзивне природе. Црна Гора је крајем септембра 1915.
имала: 86,5 батаљона, 44.865 бораца, 3.379 небораца, 134 топова и 73 митраљеза –
свеукупно 48.244 војника. Готово 2/3 црногорских јединица било је у Санџачкој војсци. 5.
октобра почела је удружена аустро-немачка офанзива на Србију. Задаци црногорској војсци
били су дефанзива на ловћенском и херцеговачком сектору, а на санџачком ратишту
подршка десног крила српске војске и везивање аустријских трупа за тај фронт. Од 22.
октобра до 2. новембра вођене су тешке борбе у рејону Вишеграда, где црногорске трупе
настоје зауставити аустроугарско напредовање ка Новом Пазару и Ужицу, одакле друга
страна скреће ка југу. Због константног притиска непријатеља, српска војска је принуђена
да се повлачи у дубину Србије и зато санџачки фронт добија на ширини и важности.
Црногорска Санџачка војска задржава положаје на споју црногорског и српског фронта,
поготово на правцу Прибој – Нова Варош – Нови Пазар. Од 8. до 16. новембра Црна Гора
спречава оштрим офанзивама продор А-У трупа на линији Лим – Јавор, чиме је спасена
српска војска, која се повукла у Косово поље. Црногорских успеха било је и на
херцеговачком фронту (1–6. новембар). Будући да им је пут ка Скопљу и вардарској долини
препречен бугарском офанзивом, 22. новембра, Путниковом наредбом, српске трупе се
пребацују на леву обалу Ситнице, одатле у околину Пећи, одакле почиње евакуација
главних српских трупа преко Црне Горе и Албаније ка Скадру и Драчу. То почиње 3.
децембра 1915. Црногорска војска постаје општа заштитница главнине српских армија при
њиховом повлачењу ка Јадрану. Самим тиме, херцеговачки и ловћенски сектор престају

65
бити секундарни, иако тамо до краја 1915. није било већих борби. Сви црногорски
фронтови према Двојној Монархији постају у децембру подједнако важни зарад
задржавања аустријских трупа и заштите повлачења потпуно исцрпљених српских трупа. II
и III српска армија, заједно с владом, Врховном командом и делом народног збега, се
повлаче преко северне Албаније и југа Црне Горе (Чакора, долине доњег Лима, околине
Подгорице), а I српска армија северније. Али црногорске припреме за повлачење српске
војске нису на време извршене. У Скадру (7. јан.) изнурене српске трупе нису наишле на
припремљене залихе хране. Тај пропуст није била грешка званичне Црне Горе, већ је
настао из погрешног и чврстог (све до 22. 11.) убеђења да ће Савезници из Солуна
предузети офанзиву ка Скопљу, где ће се спојити са стационираним српским армијама и да
им тако олакшају повлачење ка југу, и изостанка благовременог савезничког снабдевања
намирницама. Српске трупе, и поред свих мера Цетиња да их достојно прими и помогне,
стичу утисак да Црна Гора није довољно учинила колико је могла. Санџачка војска се
повлачи на линију Чакор – Мојковац – река Тара, где држи положаје од 17. децембра.
Будући да се тада у околини Андријевице налазила I српска армија, на десној обали Таре, и
испред Мојковца, А-У води оштре нападе од 17. децембра до 23. децембра. Борбе су биле
најжешће код Мојковца. Аустријске трупе су одбијене и задатак црногорских јединица је
испуњен. На Мојковцу је 7. јануара 1916. пружен успешан црногорски контранапад (под
командом дивизијара Јанка Вукотића) општем аустријском нападу и ту одржани положаји
11 дана. На Ловћену су вођене беспоштедне борбе децембра 1915. и јануара 1916, али
Ловћен пада 11. јануара, а Цетиње 13. јануара 1916.
Изнурена ратовањем, војно смањена, оскудевајући у оружју, муницији, храни и
одећи, и без ионако слабе помоћи Србије, црногорска војска није имала никакве шансе
против аустроугарске војне агресије. Тога болно постају свесни влада Црне Горе и сам
краљ. Настоје да извуку земљу из рата сепаратним миром, иако црногорска војска жели да
се придружи српским армијама у повлачењу ка Медови и Драчу. Док је још боравио у
Црној Гори, књаз Данило (познат германофил и ожењен Немицом је, уз сагласност свог
оца, од 1. јула, преко новинара Курфа и аустроугарског конзула у Софији Тарновског, водио
контакте с меродавним круговима Немачке и Аустро-Угарске. У телеграму је истицао, као
услове, опстанак Црне Горе као једне српске државе, лојалне Бечу, и противтеже
санстефанским претензијама Бугарске. Осим опстанка, Црној Гори било би загарантовано
поседовање дела Србије (Призрен, Косово, области до Зап. Мораве), северне Албаније,
дела Далмације (мисли на Будванску ривијеру (Будва и Сутоморе)). Заузврат је обећано да
Црна Гора неће прихватати српске и савезничке трупе на својој територији. Курфов
покушај није успео, због незаинтересованости Форгача. Али из Берлина стиже немачка
понуда Цетињу са следећим понудама (половина српске Македоније и 5 милиона талира)
за сепаратни мир. Карминати, Италијан у Николиној служби, то износи у јавност и краљ
Никола наравно одбија понуду немачког цара. Седнице владе Црне Горе од 25. децембра
постају тајне, што додатно распаљује сумњу војске, народа и Савезника у постојање тајног
аранжмана с Аустро-Угарском. Судбина Србије јесени 1915. додатно је охрабрила оне
кругове у Цетињу који су за споразум с Двојном Монархијом. Чак и сама влада почиње да

66
сумња да постоји тајни уговор између краља и А-У. Краљ то нити потврђује нити
опоговрагава. То посебно узнемирава дипломатске и водеће кругове Русије, која стога,
преко својих конзула, алудира Француској, В. Британији и Италији да пруже брзу и пуну
помоћ Црној Гори и да тако спрече сепаратни мир. 26. децембра влада дивизијара Вукотића
даје експозе о могућој оставци, али Скупштина, која заседа, једногласно доноси одлуку о
придруживању црногорске српској војсци у повлачењу и да се не склапа мир са Аустро-
Угарском. Влада дивизијара Вукотића даје оставку, која се не повлачи упркос Николиним
напорима. После неуспеха са Милом Матановићем, Лазар Мијушковић, бивши председник
владе и посланик у Београду, решава кризу састављањем крње владе (без праваша), од
Риста Поповића, Марка Радуловића, бригадира Вешовића (војска) и Андрије Радовића
(финансије и грађевине), а самом Мијушковићу ресор спољних послован и влада.
Скупштина је 4. јануара распуштена да се више никада не сазове. Народ није имао
поверења у крњу владу, називајући је Аустрофилском владом. После пада Ловћена и
Цетиња, води, после заседања 11. јан, преговоре с А-У, чији су мировни услови
капитулација, демобилизација војске и предаја српских трупа и емиграната из Аустрије
који су још на подручју Црне Горе. Услови су наравно одбијени. Дипломатски кор, српски
делегати и Мијушковић први беже 16. јануара у Скадар, а краљева породица 17. јан. Под
притиском ситуације и а-у ултиматума о предаји, а и против евакуације црногорске војске у
Скадар (неискоришћавање затишја 15. јануара), због неповерења у званичну Србију, краљ
Никола просто напушта Подгорицу и одлази у Скадар 19. јануара, одакле 20. јануара,
заједно са српском ВК, одлази у Медову, где стиже сутрадан, и истог дана одлази у Италију,
да се више не враћа. То чини без икаквих датих упутстава влади и војној команди, што
дубоко саблазнује и озлојеђује Црногорце 21. јануара. 20. јануара у Подгорици је остало
око 15.000 војника под командом књаза Мирка и тројице чланова владе. Због колапса
црногорског фронта, део трупа (међу којима официри Анте Гвозденовић, Лука Гојнић,
Петар Мартиновић, Милун Томановић, Данило Гатало и остали) се повлачи у Скадар, уз
помоћ српских јединица, који је потом евакуисан 21. јануара и прикључује се повлачењу.
А-У трупе стижу до Бојане 21. јануара, а улазе у небрањени Скадар 23. јануара, где их
дочекују остављени болесници и рањеници. Остаци крње владе, преостали генерали и
књаз Мирко Петровић (без већег угледа и ауторитета у земљи), једини из своје династије
који је остао, потписују војно-политичку капитулацију 25. јануара 1916. Воде се бесомучни
преговори око свођења Црне Горе у границе из 1876, остављања династије Петровић на
трону, задржавања само номиналне самосталности, војне, царинске и политичке везаности
ЦГ са А-У, демобилизације војске, и експлоатације окрњене ЦГ. Сепаратни мир не може
без сагласности краља. Стога Аустро-Угарска укида крњу владу 28. фебруара и војно
окупира земљу 1. марта 1916. Бекством краља из земље и капитулацијом, Црна Гора и
званично и фактички престаје не само са учешћем у Првом светском рату, већ и са својим
постојањем као независне српске државе.

Срби у Хабсбуршкој монархији до 1848. године

67
 Положај Срба у Хабзбуршкој монархији првобитно је био дефинисан Привилегијом
(1690) угарског краља Леополда I. Илирска дворска депутација и документа која су изадата
под њеним окриљем (пр. Регуламент 1770, Нови регуламент 1779), као и она настала након
укидања ове установе (Деклараторија Марије Терезије из 1779. године), временом су
сужавала права дата српском народу. Даља историја Срба на територији Хабзбуршке
монархије најпре се своди на покушај народа да издејствује поштовање привилегија и
добије основна грађанска права.
Срби у Хабсбуршкој монархији су живели у Угарско-хрватском провницијалу,
Војној крајини и Далмацији. У духовном, културном и политичком погледу обједињавала
их је Карловачка митрополија.

Правно-политички положај Срба у Хабзбуршкој монархији до Темишварског

сабора
Правно-политичким положајем Срба у Монархији бавиле су се четири установе: две
са аустријске стране (Дворски ратни савет и Дворска комора) и две са угарске (жупаније,
као главни представници власти Краљевине и Угарска дворска канцеларија). Свака од ових
установа имала је своје разлоге да искаже право на надлежност над српским народом.
Гледање Дворског ратног савета на Србе као на „војнички народ“ јасно исказује његове
претензије на бављење њиховим положајем у Монархији; Дворска комора која је
представљала пре свега финансијско тело у њеној надлежности су били и коморски поседи,
а тиме су Срби били као државни кметови под њеном врховном контролом. Основну
територијално-управну јединицу Краљевине Угарске чиниле су жупаније, а жупанијско
племство је сматрало да њему припада све што се налазило на територији којом оно
управља, док је Угарска дворска канцеларија представљала владареву власт која се
протезала на комплетно Краљевство. У сукобу жупанија и дворске канцеларије око
надлежности огледа се неслагање у Угарској између сталешког племства и владаревог
апсолутизма, који је представљала Угарска дворска канцеларија.
Ипак, постојала су времена када је Монархија морала да постави независно тело
које би се бавило питањем положаја српског народа у Угарској. Године 1745. оформљена је
Илирска дворска комисија, коју је 1747. заменила Илирска дворска депутација. Депутација
је била једнака осталим дворским канцеларијама, представљала је неку врсту министарства
за српске послове, а укинута је 1777. године када је Марија Терезија пренела њену
надлежност на Угарску дворску канцеларију. Срби су на народно-црквеном сабору из 1744.
године тражили поштовање својих привилегија, и док су они у овом телу видели могуће
остварење својих захтева, двор је установу користио за супротстављање угарским
сталежима. Документа издата под окриљем Депутације, као што су Регуламент (1770) и
Нови регуламент (1777), сужавала су права дата српском народу у Угарској. Овим
документима укинута је аутономија Српске православне цркве и она је потчињена држави.
Марија Терезија је издала 1779. Деклараторију, документ којим су привилегије дате
српском народу сведене на цркву и на школство. У Деклараторији је јасно наведено да су
архиепископ и митрополит црквене старешине и да се не могу поставити на врх српског
68
народа када је реч о световним питањима. Документом је забрањен одлазак свештеника из
Хабзбуршке морнархије у Пећ или било коју другу цркву у Турском царству. Народно-
црквеном сабору смело је да присуствује 25 заступника официра, 25 свештенства и 25
грађанства. Дата је одбредба која тачно наводи како и где се смеју градити или обнављати
православне цркве. Српски народ је смео да задржи свој календар, а имао је право и на
прослављање својих празника (додуше морали су да поштују и неке римокатоличке
празнике). Отворене су посебне штампарије где су се могле наћи књиге на српском језику,
а верујући да је образовање младих најбитније за будућност државе, царица је наредила
отварање немачких основних школа у Војној крајини.

Темишварски сабор 1790. године

За народно-црквени сабор у Темишвару може се без претеривања рећи да је одржан
у веома сложеним међународним и унутрашњополитичким околностима.То се огледа у
одразима француске револуције из 1789. и рат који је вођен против Турске од 1788. до
1791. године. Важан моменат представља и смрт цара Јосифа II.
Терезијанске и Јосифове рефомре, пре свега аграрне, довеле су до великог
незадовољства мађарског племства и покушаја враћања на стање пре реформи. Угарски
сталежи су одлуку да се сазове Угарски сабор, који се није састојао још од 1764. године,
видели као шансу да се образложе њихови политички интереси. Тада долази до првог
политичког покрета који је захватио све жупаније. Угарско племство је желело да оствари
што већи степен аутономије Угарске и Сабора у односу на бечки двор. То је представљало
реакцију на реформе које је спровео цар Јосиф II. Пошто деловање угарског племства није
одговарало бечком двору он настоји да искористи оне политичке елементе који се могу
користити као противтежа угарским настојањима.
Године 1790. умро је цар Јосиф II, а како је био у току рат против Турске (1788 –
1791) нови цар, Леополд II, био је принуђен да изађе у сусрет уграским сталежима, који су
претили отказивањем регрута и хране за војску. Стога је за јун 1790. године заказан
Угарски сабор (Дијета).
Таква политичка ситуација деловала је и на Србе који су желели да утврде свој
будући положај у држави. Срби су желели равноправност са Мађарима, приступ у јавне
службе, могућност добијања племства, престанак унијаћења, и тражили су да на Дијету
поред митрополита буду позвани још неки заслужни појединци. Мађарски сталежи,
међутим, то нису желели да им одобре пошто су сматрали да Срби у Угарској немају
политичку егзистенцију, већ само верску. Замисао о томе шта би требало предузети и
учинити потекла је од припадника грађанског сталежа.
Пошто је било јасно да ће се Угарски сабор састати, митрополит Мојсије Путник је
тражио од цара Леополда II у представци од 27. марта 1790, место за Србе у будућој
угарској Дијети. Мојсије Путник је у мају отишао у Беч и био примљен са двојицом
епископа: бачким Јованом Јовановићем и будимским Стефаном Стратимировићем. Леополд
је том приликом обећао да ће Срби бити позвани да пошаљу своје представнике у Угарски
сабор. Цар је то касније повукао под изговором да он још увек није крунисан за угарског
краља па не може да донесе правоснажну одлуку о присуству Срба у Сабору, и тада им је
69
поручио да се обрате непосредно Сабору са својим захтевима. У Бечу су знали да ће одбити
Србе и да ће доћи до захтева за сопствени сабор што је било сугерисано. Мојсије Путник је
затражио дозволу да се одржи народно-црквени сабор. Захтев за његовим одржавањем
поднет је 27. јуна, а одобрење је дато већ 7. Јула. Међутим, ускоро је дошла и смрт
митрополита Мојсија Путника (9. јула у Бечу), али она ништа није изменила већ је поред
раније одређеног расправног, сабор добио још и обележје изборног сабора. Темишварски
сабор се разликује од претходних и по броју посланика: тако да се број депутата попео на
100 и то овим редом: 25 свештеника, 25 из Војне границе, 25 племића, и 25 представника
Срба из Провинцијала тј. представника слободних краљевских градова из Провинцијала
(на претходним саборима их је било 75, нови су племићи који је Двор позвао одлуком цара
Леополда II од 20. јула).
Сабор је отворен 26. августа у присуству царског комесара, генерала барона Јозефа
Шмитфелда (командант Славонско-банатске војне границе), према већ раније утврђеном
протоколу и то на: 1) расправни, 2) изборни, 3) завршни. Комесару су предати закључци
сабора, а такође и различите молбе и жалбе упућене цару. Чарке су биле започеле и око
избора председника, а један од најтежих сукоба је настао око будућег положаја Срба у
држави. Тада се испољују два гледишта:
1) да привилегије и даље буду основица на којој ће се заснивати правни положај
Срба у Монархији, с тим што би Срби добили своју засебну територију (Банат) са
аутономним правима (ову групу (већинску) је предводио генерал Павле Папила),
2) да се изврши инартикулација српских привилегија у државне законе, а преко њих
и инкорпорација Срба као њених поданика, то је било гледиште мањине на челу са Савом
Текелијом.
Након завршетка расправног дела, приступило се избору митрополита. Имали су да
бирају између три кандидата – темишварског епископа Петра Петровића (за њега се
залагао комесар), вршачког епископа Јосифа Јовановића Шакабенте и будимског епископа
Стефана Стратимировића. Након друге расправе превагу је однео будимски епископ.

70
 14. септембра 1790. је био упућен Елаборат цару Леополду II у коме су наведене
молбе и жалбе Срба.43 Само део основних захтева изнетих на Темишварском сабору је
услишен. Србима цар није одобрио формирање засебне националне територије, а Банат је
коначно инкорпориран у Угарску.44 Ипак, на овом сабору је после готово сто година изнет
захтев за националном територијом и од њега српски народ у Хабсбуршкој монархији неће
одустати. Цар је на овај Елаборат као и на све друге закључке сабора одговорио посебним
решењем од 23. априла 1791. године које је у много чему представљало и програм рада
будуће „Илирске дворске канцеларије“. Затварање сабора обављено је 22. септембра 1790.
године.

Правно-политички положај Срба у Угарској током XVIII века

Он се огледао и у надлежностима и односима различитих државних установа према
њима. Срби су и за сталешку Угарску и за бечки двор представљали само објект, тако да су

43
На сабору, окончаном 22. септембра, изнет је низ жалби и захтева које су ушле у
Елаборат сабора, подељене у три разреда, а састављен на основу расправе вођене од
9. марта 1791. пред Дворском комисијом у саставу: генерал Јохан Шмитфелд (саборски
комесар), гроф Фрања Балаша (председник Илирске дворске канцеларије, о којој ће
бити више речи касније), саветник гроф Микош (представник Угарске дворске
канцеларије), саветник фон Тирхајм (представник Дворског ратног савета) и саветник
фон Краус. Неки од захтева су: гарантовање мирног поседовања имовине свештенству
и манастирима; изједначавање православног са римокатоличким свештенством;
оснивање „тривијалних“ школа са наставом на народном језику; додела права на
грађанство и државну службу, посебно у Хрватској и Славонији; додељивање Баната
као посебне територије за српски народ, те да се за Банат установи „земаљско
правитељство и придворна власт“; заштита православних верника у случају да њихов
парох прихвати унију; повећан број српских магистрата у управама више слободних
градова; забрана употребе погрдних назива као што су „Раци“ и „схизматици“;
укидање плаћања десетине римокатоличкој цркви од стране православаца и њено
преусмерење на православну цркву; оснивање „народне типографије“; изузимање
православаца из учешћа у римокатоличким процесијама о празницима; формирање
православне богословије у Сремским Карловцима и других сличних установа при
седиштима дијецеза; увођење стипендија за православне ученике; додела жупанског
положаја у Срему и Вировитици архиепископу или ком другом Србину.Уз већ речено,
расправљало се и о „посебним захтевањима“, као што су питање српског језика у
школама на простору Војне крајине, пријем синова официра и војних инвалида на
Војну академију и у васпитне заводе, работна обавеза граничара, враћање статуса
комунитета појединим граничарским насељима и проширење постојећих права,
задржавање Терезијанског урбара, повољног по житеље Срема и Славоније.
Припремљен је Нацрт генералне резолуције на основу елабората, према ком је
позитивно одговорено на захтеве везане за формирање Богословије, ћириличну
штампарију, спорења око цркава са унијатима, питања пензија, стипендија,
инвалиднина, школства на свима нивоима. Проглашена је спремност владара да се
бори против неравноправности православаца и римокатолика, а за многе захтеве је
просто речено да су на овај или онај начин већ решени. Ипак, смрт цара Леополда II 1.
марта 1792. спречила је усвајање Нацрта. Главно питање које је остало нерешено било
је питање српске националне територије у Угарској.

71
околности у којима су они живели били у знаку тих двају чинилаца. Правно-политички
положај Срба у Угарској зависио је од простора на ком су живели, односно од установе
надлежне за тај простор. То су били: Дворски ратни савет, надлежан за Војну границу, али
са утицајем и на дешавања везана за Србе ван ње, као што су црквено-народни сабори;
Дворска комора, која је била феудалац већег броја Срба, посебно тамо где још увек нису
потпуно формиране жупаније; жупаније, као основне територијално-управне јединице
Угарске и прве установе државне власти с којима су се сретали Срби ван Војне границе.
Два пута су формиране посебне установе које су се имале бавити Србима у Угарској, оба
пута у ванредним ситуацијама по Хабсбуршку монархију. Прва је била Илирска дворска
комисија, формирана 1745, а преименована у „Илирска дворска депутација“ 1747. године.
Она је допринела потврди посебности Срба у Монархији као „непосредна и независна
дворска власт с рангом и карактером највиших ... државних власти“, доносећи и низ
реформи у политичком, верском и просветном животу, али је утицала и на сужавање
српских привилегија. Депутација је као установа навукла мржњу на себе, када су под
њеним окриљем израђени Регуламенти из 1770. и 1777. године. Укинута је одлуком царице
Марије Терезије, а послове из њене надлежности преузела је Угарска дворска канцеларија.
Илирска дворска канцеларија основана је 20. фебруара 1791. године чиме је угарски
Сабор требало довести пред свршен чин, пошто су расправе о српском питању трајале од
окончања Темишварског сабора. Требало је да представља наследницу терезијанске
Илирске дворске комисије, односно Депутације, а за надлежност Канцеларије узета су
царска решења о одлукама Темишварског сабора. Неометано је деловала само за живота
Леополда II, а њено постојање изазвало је подозрење угарског племства. Стога је на
44
Основни захтев Срба у Темишвару саопштен је у осмој тачки Првог разреда
документа, а односио се на искључивање Баната из територије Угарске и стварање
српске самоуправе на тој територији. Одговор комисије био је негативан- још у време
Марије Терезије, 1774. године, Банат је припојен територији Краљевине, а касније је то
признато и на Дијети.- Дворска комисија, која се бавила разматрањем захтева сабора,
је одобрила плате православним паросима, али не и учитељима, за шта је наведено
објашњење да постоје немачке школе у којима се могу сви образовати. Цркве и школе
су ослобођене плаћања пореза, а последњом тачком у Првом разреду одобрене су
стипендије и за православне ђаке, једнаке онима што су их добијали католици. Петом
тачком Другог разреда враћена је десетина православној цркви, а шестом је обећано
отварање народне штампарије. Епископске школе морају се служити одобреним
књигама, док настава у њима треба да траје прописане четири године. Затим су
тражене одређене измене у вези са Деклараторијом из 1779. године- пре свега, Даљ је
дат митрополиту на коришћење, епископи су потчињени митрополиту, али он је имао
само црквену власт, не и световну (исто као у Деклараторији). У Трећем разреду
истичу се углавном захтеви за манастире, њихове поседе, за порезе као и то да школе
буду на народном језику.
- Дворска комисија, након разматрања захтева обухваћених у претходно наведена три
разреда покренула је дискусију о „посебним захтевањима“, која су се најпре односила
на Војну крајину (да се уведе српски језик поред немачког у школама, работна обавеза
граничара није смањена).

72
заседању угарског Сабора 21. јуна 1792, од Леополдовог наследника Франца I затражено
њено укидање, оправдавано мешањем у рад других институција и чињеницом да су
„грчконесједињени поданици“ већ изједначени у правима са осталима, те да зато за њеним
постојањем нема потребе. Већ наредног дана, 22. јуна, Канцеларија је формално укинута,
да би се 3. јула 1792. цар Франц сагласио са свиме учињеним, чиме је Илирска дворска
канцеларија и заиста престала да постоји, а њене надлежности пренете су на Угарску
дворску канцеларију. Мада није ни могла много да учини, услед свог кратког постојања,
Илирска дворска канцеларија упамћена је као кратак тренутак у ком су Срби били колико-
толико признат политички субјект у држави. На њеном челу био је дотадашњи хрватски
бан гроф Фрања Балаша.
Године 1792. одржана је Угарска дијета у Пожуну на којој је 27. законским чланком
српски народ добио грађанска права, односно више није признаван само за верску скупину.
Срби су могли да буду део јавне службе у Угарској, а митрополитима и епископима је дато
право на учешће у Сабору. Ипак, у време Стратимировића није било много
заинтересованих за Угарску дијету, док су митрополити Станковић и Рајачић донекле
учествовали у раду сабора.

Од краја XVIII века до револуције 1848 – 1849.

Што се тиче српског народа он је у Хабзбуршкој монархији живео раздвојен у две
велике целина и то на оне у Угарско – Хрватском провинцијалу, и на оне у Војној граници.
Изузетак представљају Срби који су живели у Трсту и Бечу. Све их је обједињавала
Карловачка митрополија, преко својих осам епископија и бројних црквених општина. Као
што је и речено крај XVIII и почетак XIX века протекао је у знаку великих промена и
тешких сукоба. Све те промене и сукоби су имали утицаја и на Србе, тако да можемо рећи
да се код њих већ од Темишварског сабора осећају неки револуционарни тонови, али нису
оставили неки већи траг. На њих је много већи утицај оставила национална револуција из
1804. која се догодила у Србији. У том истом периоду у Војној граници се завршава дуг, и
за народ доста тежак процес реформисања војнограничарског система. Године 1787. био је
уведен тзв. кантонални систем који се показао непрактичан тако да је Дворски ратни савет
1807. године, донео први устав за Војну границу – Основни граничарски закон. Њиме су
одређени земљишни односи, дужности и права граничара, положај трговаца, занатлија и
људи других занимања. Том приликом је граничарски посед проглашен за лено чији је
номинални врховни власник био сам цар, а граничар само доживотни корисник уколико
врши војну службу. За основну ћелију граничарског друштва проглашена је кућна задруга
као заједнички уживалац поседа. Деоба задруге и отуђивање земљишног поседа били су у
принципу строго забрањени јер се сматрало да то угрожава опстанак саме Границе.
Озакоњени су порез на земљу и бесплатан рад. Међутим, основни закон није одговарао
интересима становништва и то се види у томе што је долазило до деоба задруге, па чак и до
исељавања из Границе. Целокупно становништво су погађали нарочито: главарина, систем
арендирања, затим непостојање цивилног судства, ратовање изван земље, монопол и цена
соли итд. Најтеже су их погађали служба на кордону и државни кулук. Србе је још

73
погађало и то што се првенство давало немачким школама на штету народних и настојање
да се ћирилаца замени латиницом, а славеносрпски са тзв. „славонским језиком“. Под
утицајем новчане привреде у градовима, на селу долази до промена- граничари
осиромашују, а Немци и Мађари преузимају њихове поседе и обавезе. Тежило се
германизацији границе.
Битно је приметити да се у првој половини XIX века не запажају веће промене у
односу на стање из друге половине XVIII века. Од краја XVIII века српско становништво
на подручју данашње Мађарске или заостаје или је у опадању. Узрок томе, код једних
насеља са српским живљем су природне несреће, а код других економско опадање,
мађаризовање или исељавање. Таква је била ситуација у Хабзбуршкој Монархији пред, и у
време, Српске револуције из 1804. године.
Српски становништво није било у већини на територији Хрватске, као у Славонији
и Срему, где су његови центри били Осијек, Вуковар, Рума, Ириг и Пакрац, Пожега. Српска
школа у Осијеку била је једна од првих, а српски трговци и занатлије су се највише бориле
за ослобођење Осијека, до чега је дошло 1809. године. Срби из Вуковара су изузетно мало
заостајали за Осијеком по трговини. У Великом Бечкереку, Великој Кикинди, Новом Бечеју
и Вршцу српско становништво је било у апсолутној већини, док је у Араду, Темишвару,
Великом Варадину значајно смањен њихов број, због процеса румунизације. Нови Сад је у
овом периоду био главно привредно, друштвено, политичко и културно средиште српског
народа. У Бачкој су значајни још и слободни краљевски градови Сомбор и Суботица, али у
њима српски народ није чинио апсолутну већину. Српско становништво на подручју
Мађарске је у опадању. Узрок томе су природне несреће, економско пропадање и
мађаризација.
Број Срба у Хабсбуршкој монархији повећао се за једну трећину почетком 19. века
(од 1797. године до 1847). Повећање је било израженије у Војној граници, где је број

74
српских становника порастао за једну трећину, него у Провинцијалу где је број Срба био
већи за једну петину.45

Срби у Хабзбуршкој монархији и Српска револуција 1804.

Аустрија није била наклоњена српској револуцији.46 Она није била у могућности да
окупира Србију, а није желела и да у њу дођу Французи или Руси, за њу је најбоље било да
Србија остане под Турцима, а да задржи наклоност њеног становништва. Бечки двор је
иначе био против дахија јер су они као изазивачи нереда били и узрочници застоја
трговине, и као такви доста непогодни за Аустрију. За Аустрију постаје опасно када Срби
почну да помишљају на потпуно ослобођење и стварање самосталне националне државе,
тада она остаје неутрална, али гледа да се Турци што дуже одрже у тврђавама на Сави и
Дунаву. Стварање Србије као државе значило би јачање руског утицаја, а и тако је доста
њених поданика пребегавало у Србију тако да би се тиме ствари још више по њу

45
Од краја XVIII до средине XIX века број Срба у Хабзбуршкој монархији, односно
у Карловачкој митрополији без Далмације и Боке: 1797. био је 322.885 у Војној
граници, а у провинцијалу 344.362, укупно 667.247, а 1821, 367.091 а у
провинцијалу 383.288 – укупно је било 750.379 то значи да је пораст српског
становништва у војној крајини био 44.206 у односу на 1797, а у провинцијалу је
повећано становништво за 38.296 душа – укупно је повећано за 83.132 српске
душе за само 26 година 1847. године, у војној крајини је 481.323, Срба, а у
провинцијалу 415.579 што значи укупно 896.902, тако је повећање у крајини за
120.232 у односу на 1821, а у провинцијалу само за 32.291, отуда је повећање
укупно у односу на 1821, 146.523 српске душе. Тако се види да је 1797. у
провинцијалу било више Срба него у крајини да би 1847. године било чак за
65.774 српске душе, у крајини више него у провинцијалу. То се може објаснити
погоршањем положаја становништва у провинцијалу и тешким наметима
феудалаца.

46
Због свог сукоба са Француском Аустрија је била велика противница
револуције, стога није могла бити наклоњена ни ономе што је започето 1804.
године међу српским становништвом у Османском царству. Поред овог
разлога Хабзбуршка монархија је била свесна још једне ствари- Војну границу
ка Турском царству чине углавном Срби. Монархија је стрепела од могућих
побуна на својој територији, као и о сједињавању могућих српских устаника са
њених простора и оних из Османског царства. Из свега тога је следила њена
неутрална политика према устаницима и дахијама. Ипак, Аустрија је желела
на уклони дахије што би највише одговарало и Србима и Порти и чиме је она
веровала да би се одржао мир на просторима јужно од границе.

75
погоршале. Нарочито је било развијено кријумчарење оружја и муниције. 47 Беч је у почетку
устанка сматрао да се може толерисати снадбевање устаника оружјем у мањим количинама
и то мимо власти. Али је био против великог снадбевања оружјем. Главно оружје Беча било
је дозвољавање или обустављање извоза хране.48 Међутим, треба приметити да је на
граници према Србији било много Срба у државној служби па се не може, а не
констатовати да је кријумчарење оружја и те како било развијено, тако да је било олакшано
снадбевање устанка, па и сам прелаз у Србију. Стварањем слободне Србије отварало се
широко сточно и житно тржиште из кога би могао да профитира српски трговачки сталеж
из Јужне Угарске. Тако да је на том плану била велика размена, српски трговци из
Монархије тргују са устаницима и на тај начин доприносе устанку. Устанку је знатно
допринела и српска интелигенција у Угарској, повезивајући је са Русијом као
православном државом заинтересованом за Балкан.
Српски интелектуалци који су били у Угарској у многоме су помогли устаницима
повезујући их са Русијом која је била заинтересована за Балкан. У време патријарха
Арсенија III Срби су веровали да их Аустрија може спасити турске тираније, захваљујући
њеним бројним ратовима против Османлија, али након последњег аутријско-турског рата
(1788-1791), та нада је изгубљена, односно пренета је на Русију. Тако на самом почетку
1804. епископ Јовановић је молио преко руског митрополита да се учини нешто за Србе
под Турцима.
Сава Текелија био је заинтересован још 1798. за прилике у данашњој Србији, а 1802.
године када се нашао са Петром Новаковићем Чардаклијом у Будиму распитивао се о
могућностима избијања устанка. Када је почела револуција урадио је карту устаничке
Србије, а план будуће српске државе доставио је Наполеону. Србијом је сматрао сву земљу
на којој живе Срби: Бугарска, Босна, Хрватска, Славонија, Мађарска, Далмација,
Дубровник, Црна Гора, Албанија и Македонија. Србију би ујединио национализам, али
након што људи постану прихватљивији према вери (осим православаца било би и
муслимана и римокатолика). План Арсенија Дадовића који пада у 1803. годину
подразумевао је потпадање Херцеговине и Србије под руску превласт. План је

47
Земун и Митровица били су главни центри за снабдевање устаника, а
муниција је стизала из арсенала из Петроварадина, Беча, Осијека. Како је
време одмицало на Бечком двору је постало све неприхватљивије
наоружавање устаника.

48
Када је у питању извоз намирница, брашна, житарица и соли, Монархија га је
држала на минимуму, како би устаници били глади и тиме убрзо прекинули
своју револуцију.

76
подразумевао образовање великог Славено-српског царства на челу са руским кнезом као
царом. Митрополит Стефан Стратимировић је 1804. предао свој план Андреју
Атанасијевићу Сомборском како би га доставио царици Александри Павловној, а српска
држава била би монархија на челу са руским владарем. Митрополит је молио Русе да спасе
српски народ од турске тираније. Бачки епископ Јован Јовановић упутио је свог посланика
цару Александру I као представника српског, бугарског и влашког народа- српским
војницима је била неопходна муниција, оружје и Срби насељени у Русији. Цару је понудио
вечно српско поданство у замену за његово покровитељство, а кнезу Константину
Петровићу уручен је ловоров венац и круна цара Душана Немањића, тако да би руски кнез
постао цар Константин Немањић. Софроније Југовић Марковић је имао сличан план као
бачки епископ, само што његов није укључивао Влахе.
Митрополит Стратимировић је радио и на учвшћивању утицаја бечког двора међу
српским устаницима и на одржању добрих односа између Аустрије и Србије. Иначе
митрополит је Србе приказао као борце против дахија да би ублажио став Аустрије према
Србији. Стратимировић је прижељкивао пуну самосталност Србије, али је био реалан јер је
сматрао да аутономија у оквиру Турског Царства је оно што се у тренутним околностима
једино могло остварити. Митрополит у првим годинама устанка има присне везе са
устаничким вођама. Велике наде је полагао и у Совјет, међутим ни Совјет није оправдао
његова очекивања зато што он постаје поприште борби између вожда и војвода.
Још једна битна личност из Монархије која оставила трага у Српској револуцији био
је већ тада остарели Доситеј Обрадовић, који је својим деловањем подстицао тршћанске
Србе да прилажу новчану помоћ устаницима, а затим је напокон и дошао у Србију у
Смедерево, да би у лето 1807. године отишао у Београд и постао први попечитељ просвете.
Први устанак је деловао и на многе Србе официре, подофицире и војне – граничаре,
сељаке, занатлије – сви су они помагали устанак. Неки су прихватали избеглице, а неки су
и сами прелазили и борили се у Србији.

Буне у Срему, Банату и Славонији

Долази до опадања вредности аустријске валуте, што доводи до повећања потребе
за новцем, а тиме се појачава притисак на кметове и зависно становништво повећањем
ренте, работе, шумских такси, глоба. Стварање устаничке Србије подстакло је сељаке у
Срему на побуне, а најзначајнија је свакако била Тицанова буна, 1807. године. Јавља се
национална свест код учитеља и свештеничког сталежа, као и већ поменути тешки
економски услови. Учитељ Андрија Поповић жали се војводи Луки Лазаревићу на тешко
стање у Срему и тражи помоћ за дизање буне. Лазаревић је био вољан да пошаље војску,
али је Карађорђе оклевао по том питању. У Врднику код манастира Раванице створен је
побуњенички центар. Предводник устанка постао је Тодор Аврамовић-Тицан. По избијању
устанка војне и цивилне власти су се обратиле митрополиту Стратимировићу за помоћ око
смиривања побуњенике. Његова интеракција није била од помоћи, Тицан га је затворио у
манастир не прихватајући мир. На крају устанка, спроведена је општа амнестија која није
укључивала Тицана који је нађен 1809. године и убијен. Устаници су једва успели да

77
издејствују и своја минимална очекивања- ослобађање од спахијске самовоље и поштовање
урбара.
Година 1806. и победе устаника над Турцима снажан утицај су имали и на
покретање побуна у Банату и Славонији (у Даљу – посед митрополита). Као и народ у
Срему и овде су побуњеници видели свој успех у интервенцији српских устаника из
Османског царства. Помоћ често није стизала, а ниједан од ових устанака није био
успешан.

Културни и политички развитак

Политички живот Срба у Монархији сведен је искључиво на црквено-школска
питања, а када говоримо о културном животу, развој истог под духовном влашћу
конзервативног митрополита Стратимировића није био на завидном нивоу.
На преласку 18. у 19. век отворене су гимназије у Карловцима (1791/2) и у Новом
Саду (1810/16). Стварање српске учитељске школе у Сентандреји 1812, а затим и њено
премештање у Сомбор 1816. довело је до распростирања српских интелектуалаца.
Стратимировић, иако се залагао за отварање средњих школа, постарао се да се оснује и
богословија у Карловцима као и клерикалне школе при епископијама, како би путем њих
он сам имао већи утицај на народ и његову културну свест. Залагао се за унију са Русијом
како је већ напоменуто, а одолевао је германизацији.
Прелазак српског културног живота из Беча у Пешту, па коначно у Нови Сад још
једна је значајна ствар која је обележила крај 18. и почетак 19. века. Беч је постао
непожељан за даљи развој српске културне традиције, нарочито након 1807. године. Упркос
томе што је Вук Караџић тада ширио своје деловање, покушај издавања српских новина у
Бечу увек се завршавао великим разочарањем (Сербскија новини Маркидеса Пуља 1791/2;
Славеносербскија вједомости Стефана Новаковића 1792/4; Новине сербске Димитрија
Давидовића и Димитрија Фрушића биле су најдугорочније 1813-1822). Преношење центра
српске културе у Пешту започео је Стефан Новаковић 1796. преношењем штампарије из
Беча у Будим коју је продао Универзитету, с тим да су се смеле штампати искључиво
српске књиге. Значајне су биле Сербске народне новине које су излазиле у Пешти 1838-
1848, а издавао их је Теодор Павловић. Ипак, Нови Сад је имао сјајан потенцијал да
постане културно седиште какво је постао – гимназија у Новом Саду, две штампарије
(Јанковићеву и Каулицијеву), посебне књижаре и читаонице, као и позоришне трупе.
Најзначајнији тренутак у развитку српске интелигенције десио се 1825/6. када је
покренут Летопис и основана Матица српска. Летопис је покренуо новосадски професор
Георгије Магарашевић, а идеја часописа је била привлачење српских интелектуалаца.
Убрзо је Магарашевић остао без новца, а гашење часописа је спречио Јосиф Миловук који
је заједно са трговцима из Пеште основао Матицу српску која ће убудуће издавати
Летопис. Јован Хаџић-Светић постао је први председник Матице српске, док је Сава
Текелија 1838. основао Текелијанум, завод са школовање српских ђака из сиромашнијих
породица. Матица српска је временом преузела Текелијину библиотеку и створила свој
музеј чиме је поставила своје корене у културно-историјској баштини српског народа. Иако

78
су у почетку постојале размирице са Вуком Караџићем, до 1848. и победе Вука, Бранка
Радичевића и Ђуре Даничића, неслагања са Матицом српском су превазиђена.
Непосредно након ставарања Матице српске, јављају се прве српске читаонице око
којих су се укупљали интелектуалци, ђаци и студенти. Прва читаоница основана је у Иригу
1842, затим у Новом Саду 1844 – 46 итд. Развој позоришта започет је 1813. са позоришном
трупом Јоакима Вујића, а достигло је врхунац са чувеним „летећим позориштем“ у Новом
Саду у првој половини 19. века.
Што се тиче политичког развоја: Срби су на Пожунском сабору из 1792. проглашени
за равноправне грађане Угарске, а митрополиту и епископима дато је право учешћа на
Сабору. Али су Срби и даље остали запостављени. Српско јавно мнење почело је да тражи
од митрополита да се ангажују на Сабору. Митрополити Станковић и Рајачић су донекле и
учествовали у раду Сабора.
У време Стратимировића народно-црквени сабор није ниједном био сазван,
митрополит је желео апсолутистички да управља црквом, нарочито без мешања грађанства
у његове намере. Када је Стеван Станковић 1837. изабран за митрополита, Срби су желели
да се изборе за расправни сабор, међутим цар то није дозвољавао, па ни после
Станковићеве смрти – био је само изборни сабор 1842 (изабран Јосиф Рајачић). Расправни
сабор је одобрен тек 1847. године, али тада није одржан услед почетка револуције.
Питањем народно-црквеног сабора бавиле су се Сербске народне новине. Велики број
либерала, Вукових пријатеља, устало је против превеликог утицаја свештенства на народ.
Српски интелектуалци су бранили свој народни језик, а на тај начин су пружали отпор
утицају мађарског, а представници цркве бринули су о укидању српско-румунске верске и
културне везе (започета отварањем учитељске школе у Араду, 1812).
Важан значај у српском културно – политичком животу одиграла је и ђачка и
студентска омладина са својим друштвима. Прво друштво српске ђачке и студентке
омладине уочи 1848. била је Србска влада на челу са Мојсијем Балтићем – изражена је
идеја о јединству Словена, првенствено Срба и Хрвата, из овог друштва је израстао
Људевит Гај. Постајало је и Младо јединеније у Сегедину и Друштво учећих се Србаља у
Пожуну. Водећу улогу код српске омладине је имао Светозар Милетић који је као
панслависта себи додао име Свеслав. Милетић је студирао у Пожуну, а стао је на чело
ђачког друштва Слобода, и издао је књижевни и рукописни лист Србски Соко. Када је
прешао у Пешту 1846/7. покренуо је Славајанку испуњену родољубним песмама са врло
јасном политичком тенденцијом.
Илирски покрет код Хрвата подигнут у првој половини 19. века, наишао је на
разумевање код Срба будући да је било речи о националном покрету- борби за језик и
стварању сопствених институција. Назив „Илир-илирски“ покренуо је једино спорно
питање око кога се нису сложили сви српски интелектуалци. Сава Текелија је то име
одувек предлагао за уједињене Јужне Словене, док је највећи противник илирском називу
био Теодор Павловић (Сербске народне новине). Књижевник Јован Суботић није био ни на
једној, ни на другој страни. Увидевши да Хрвати неће прихватити да их називају Србима,
Суботић је међу првима изнео име „Југословен“. Назив Илир нису сви прихватили јер су га

79
сматрали застарелим, а аустријска власт им је силом наметнула тај идентитет. Поред тога,
илирство се везивало за латиницу, док је српски био симбол националне свести, ћирилице
и православља. Присталице илирског покрета залагале су се за верску толеранцију.
Културне институције формиране с преласком из 18. у 19. век одржале су се
већином до дана данашњег и кроз даљу историју српског народа имале су велики утицај на
повећање броја његових интелектуалаца. Људи попут Вука Караџића, Саве Текелије,
Светозара Милетића оставили су јак траг не само у културном, већ и у политичком животу
Срба.

Срби у револуцији 1848/9. године: узроци, ток, резултати

На прелазу 1847/1848. годину револуционарно расположење захватило је читаву

Европу. У јануару 1848. године дошло је до побуне на Сицилији, а затим у фебруару, због
проглашења републике у Француској, долази до револуције у Паризу. На тај начин талас
револуција је нагло почео да се шири ка Средњој Европи, и тако је у марту исте године,
доктрина о правима човека закуцала и на врата Хазбуршке монархије. Револуције 1848.
године имале су карактер устанака против феудалних властодржаца, решеност сељака да се
ослободи работа и других феудалних обавеза. Устанак сељака против работа убрзо је
претворио њихове господаре у праве револуционаре. Оданост према царској власти била је
умногоме уздрмана. Почеле су да избијају озбиљне револуције у аустријској Италији
(Милано и Венеција), и у Аустрији, северно од Алпа (Беч, Будимпешта, Праг). Ове
револуцијe нису биле последице индустријске револуције, већ напротив, последице њеног
одсуства. Градови су брзо расли, а индустрија је заостајала, што је, наравно, проузроковало
пад животног стандарда у градовима. Због свега тога, најреволуционарнији је био
пролетеријат, а њих су предводили студенти, што је било запањујуће, с обзиром да је
једини прави универзитет на простору Аустријске царевине био универзитет у Бечу.
Најреволуционарнији град био је Беч. Мађарску револуцију присвојило је мађарско ситно
племство, док су студенти имали подређену улогу. Битно је поменути, да је мађарска
револуција, поред општих обележја избијања, имала првенствено карактер мађарске борбе
за самосталност и независну државу. У Прагу, револуционаре су предводили студенти, али
су већ прве године (1848) доживели пораз.

Мађарска револуција
Вођа мађарских реформиста, Лајош Кошут, је 3. марта, на Пожунском сабору,
тражио да се донесе устав по принципу грађанских идеја, као и доношење закона и мера за
грађански преображај. Револуција у Прагу отпочела је 11. марта, и том приликом је
покренуто и национално питање. У Бечу, Метерних је предложио Скупштину сталежа,
покушај да се уједини племство ради борбе за своје и царске привилегије. Клеменс

80
Метерних је одбачен, а нови вођа царске и краљевске револуције постала је надвојводкиња
Софија, супруга царевог брата Франца Карла и мајка Франца Јозефа. Револуција у Бечу
избила је 13. марта, као дворска завера, а наредног дана кренула је делагација Угарског
сабора у Беч, ради издејствовања наименовања прве мађарске владе. 49 Власт у Бечу прешла
је у руке студентског комитета. 18. марта устала је Ломбардија, која је тражила помоћ
краља Сардиније. То је изазвало устанак у Венецији, и Венеција је проглашена
републиком. Кошут је истовремено утицао и на револуционарни ток у Бечу. Вест о Бечкој
револуцији у Пешту је стигла 14. марта, и тада се револуционарна омладина, окупљена око
организације Млада Мађарска,50 одлучила за деловање. Револуција у Пешти отпочела је 15.
марта. Захтеви Мартовске омладине предочени су у 12 тачака, и они су се у великој мери
поклапали са захтевима реформистичке опозиције предочене на државном сабору. На вест
о пештанској револуцији и бечки двор је почео да делује. Угарски двор је прихватио
револуционарни програм, а бечки двор је признао независну мађарску владу на челу са
грофом Лајошом Баћанијем, и Лајошом Кошутом као министром финансија. 51 Влада је
имала за главни циљ легализовање, у односу према двору, очување друштвених позиција
племства и превласти Мађара, као и сузбијање сељачко – народних покрета и покрета
немађарских народа у Угарској. Доношење потребних нових закона завршено је 11. априла,
када је и прва мађарска влада положила заклетву, а краљ Фердинанд V их је истог дана
потврдио, и они су у историји данас познати као априлски закони. Тиме је револуција
легализована. Иако је мађарска револуција имала за циљ остварење националне
независности, вође револуцинара нису биле спремне на потпуно одвајање од Беча, већ су
се залагали за легализацију повлашћеног положаја Мађарске у оквиру Хабзбуршке
монархије. Хабзбуршко царство је подељено на два дела, па је и самим тим Угарска
постала посебна држава. Ови закони су донети на брзину, па стога нису ни регулисали нека

49
Чланови делегације били су гроф Иштван Сечењи, Лајош Баћањи, Лајош
Кошут, Мориц Сенткираљи и Берталан Семере.

50
Вође Младе Мађарске били су ,тада већ истакнути, млади интелектуалци
Шандор Петефи, Мор Јокаи и Пал Вашвари.

51
Остали чланови владе били су: гроф Иштван Сечењи, министар за саобраћај,
Ференц Деак за правосуђе, барон Јожеф Етвеш за образовање и вере, Габор
Клаузал за трговину, Берталан Семере за унутрашње послове, пуковник Лазар
Месарош за одбрану и кнез Пал Естерхази за спољне послове.

81
од основних питања, попут питања војске. Мађарски либерали који су дошли на власт нису
били јединствени, а поврх тога, од пролећа до јесени 1848. године, јављају се покрети:
Словака (10. мај у Липтовском Микулашу), Срба (13. мај у Сремским Карловцима), и дела
Румуна из Ердеља (15. мај у Блажу). Решавању хрватског питања велику пажњу су
посветили и Беч и Пешта. 23. марта Јосип Јелачић, поверљив човек двора, именован је за
хрватског бана. Када је мађарска влада, 27. августа, признала аутономију Хрватске, Јелачић
је био одлучан да, према упуству двора, покрене војску против Угарске. Вође мађарске
револуције нису имале јединствен став према националним покретима. 25. априла избио је
нови устанак у Бечу, који је донео објављивање Парламентарног устава за целу царевину,
али је он укинут 15. маја, а двор је побегао из Беча у Инсбрук. Уставотворна скупштина
која се састала јула 1848. године у Бечу била је једини прави царевински парламент.
Наименована је нова влада, и један од најутицајнијих људи у влади био је Александар Бах.
Он се залагао за јединство Аустријске царевине, али заснованом на модерним начелима.
26. маја у Бечу је основан Комитет јавне безбедности, који је управљао револуцијом и
контролисао министре. Септембра 1848. године усвојен је Закон о еманципацији сељака,
који је представљао највеће достигнуће револуције. Тиме је укинута работа, укинута су
наследна права земљопоседника у области законодавства и управе. Овим законом одређен
је карактер Хабзбуршке монархије до краја њеног постојања. Догађаји који су се одиграли
у Угарској између марта и септембра имали су сва обележја грађанске револуције. Мађари
су морали да ратују на два фронта: против хабзбуршког двора и против немађарских
народа, а из свих тих сукоба хабзбуршки двор је просперирао. Главни адут у рукама двора
био је Јосип Јелачић, који је, иако на кратко лишен банске функције, почетком септембра
враћен на место бана Хрватске и Славоније. Мађарски парламент је послао 9. септембра у
Беч своју делегацију ради преговора са двором у циљу налажења решења. Успех није
постигнут јер је тада већ било одлучено да се Угарска нападне.
Бан Јелачић је 11. септембра прешао границу Мађарске и започео поход против
Мађара. 15. септембра парламент је основао Земаљски комитет за одбрану, којем је
првенствени задатак био да у организовању одбране земље помаже председнику владе.
Бан је 26. септембра заузео Столни Београд. До првог оружаног сукоба дошло је код
Пакозда где је мађарска војска тријумфовала, као и у бици код Озоре. Због ових пораза, 6.
октобра 1848. године у Бечу поново избија револуција, коју су овог пута предводили нижи
слојеви. Двор се сада сели у Оломуц. Недуго затим, кнез Виндишгрец заузима Беч, слама
нову револуцију и поражава мађарске револуционаре надомак Беча. Крајем 1848. године
цар Фердинанд V је абдицирао у корист свог нећака, Франца Јозефа I, кога Мађари све до
1867. године нису хтели да признају за владара. Он је 4. марта прокламовао Октроисани
устав из Оломуца, чиме је укинуо дотадашњу територијалну целокупност мађарске
државе, јер је предвиђао њену поделу у пет покрајина. У исто време, предвиђао је и
уједињење Хрватске, Славоније, Далмације и Приморја са Ријеком, затим, специјални
статус за Војну границу и за Ердељ, а намеравао је да од Бачке жупаније и Тамишке
жупаније оформи и Српску Војводину. На овај начин, Угарска би добила статус покрајине.
Априла 1849. године у Дебрецину Мађарска је проглашена независном. Остала је

82
краљевина, са државним управитељем, тј. регентом на челу, за кога је изабран Лајош
Кошут, али је државе нису признавале, барем не оне које су имале утицаја у међународној
политици. Рат хабзбуршког двора са мађарским револуционарима трајао је око годину
дана, али је решен уласком руске царске војске и поразом мађарских револуционара код
Темишвара (9. август). Мађарска војска доживела је потпуни слом. Већина мађарских
заповедника је стрељана код Вилагоша, а Лајош Кошут је абдицирао, сву власт пренео на
генерала Артура Гергеија и побегао, прво у Ајову, па у Истанбул, и на крају у Торино, где је
доживео дубоку старост.

Срби у револуцији 1848/9. године

На самом почетку ове револуције, Срби су стали на страну мађарских
револуционара. Како су се Мађари позивали на демократске принципе, а против
апсолутизма, мађарски захтеви су испрва били поздрављени од стране Срба, који су се
надали да ће у демократизованој Угарској коначно остварити своја народна права. Српски
ђаци и студенти из Пожуна, Будима и Пеште, су у том циљу почели да припремају акцију, у
којој би истакли први српски национални програм у револуцији. Захтеви Срба у Пешти
изложени су у 17. тачака, и њима су признали Мађаре као нацију, мађарски језик, али су
исто тако тражили признање своје народности и свога језика у народним пословима (6.
март). Поврх тога, тражили су и: слободу вероисповести, слободно уређивање цркава,
употребу црквеног језика, укључивање световних лица у конзисторије, законско уређивање
манастирских права и поседа, слободно школство, сазивање народног сабора сваке године,
јавност рада и право обраћања са сабора владару, право да се на сабору изаберу просветни
радници, управљање над школским и народним фондовима, истакнуто место за српског
митрополита и епископа на Диети, постављање Срба на високе државне функције, право
гласа у Диети потиског и кикиндског дистрикта и уређење војне границе, на основу
слободе и народне припадности. Српски захтеви нису помињали Војводину, иако је
постојала жеља о њеном постојању. Захтеви су преведени на мађарски језик и одштампани,
па су послати у области насељене Србима, а делегација, на челу са митрополитом, Јосифом
Рајачићем и Јованом Хаџи-Светићем, кренула је за Беч, на разговор са бароном Фрањом
Кулмером, који је био одређен за комесара Српског народног сабора, и двором, не би ли
издејствовали одржавање народног сабора. Нарочито је српски нобилитет инсистирао на
одржавању народног сабора. Овакви захтеви су од мађарске јавности, а посебно од Лајоша
Кошута дочекани на нож. Како је бечки двор признао мађарску владу, њихова мисија у Бечу
је пропала. Митрополит Рајачић се у Бечу састао са хрватском тројком: Људевитом Гајем,
Иваном Кукуљевићем и Антуном Врањицанијем, 52 који су га позвали да се придружи
хрватском покрету и стане на чело српскохрватског покрета, што је он одбио јер није желео
да било шта одлучи пре очекиваног народног сабора у Карловцима. Упркос одбијању, позив

52
Они су одлучно били за прекид с Мађарима и за ослонац на Беч.

83
за сарадњу и обострана помоћ је остао отворен. Вратили су се у Пожун, и затражили од
мађарске владе сазивање народног сабора у Сремским Карловцима, стварање при
министарству просвете канцеларије са српским чиновништвом за српске школске и
црквене ствари, слободу рада православне цркве, сопствене судове и надлештва, употребу
српског језика у јавним пословима; признање граничарима власништво на земљу, слободно
вршење трговачког посла и слободно школовање потомака. Али, све то није довело до
резултата. Митрополит се нашао у незахвалној ситуацији, није знао коме да се приклони,
да ли Бечу, да ли Мађарима, па се одлучио на мировање, на шта омладина није могла да
пристане. Прокламовајући мировање, митрополит је 18. марта послао циркулар владикама,
конзисторији и народу. Али, српска омладина у Бечу прикључила се хрватском покрету.
Односи са Мађарима све више су се заоштравали. Револуционарни покрет је врло брзо
почео да се шири у Срему, Банату и Бачкој, под утицајем вести из Беча и Пеште, пре него
што су се на те просторе појавили Гајеви и српски емисари. Револуционарно одушевљење
убрзо је захватило Вуковар (априлска скупштина – програм у три тачке), Велики Бечкерек,
Вршац али и Панчево (програм у 19 тачака) и Земун, који раскидају са војним властима (до
тада слободне граничарске општине) и прикључују се Угарској, од које очекују много.
Револуционарни немири јавили су се и у Сремској Митровици, која је била усмерена ка
Загребу, а 2. априла немири су се јавили и у Сремским Карловцима. Новосадски Срби, на
челу са Ђорђем Стратимировићем, су у потпуности прихватили програм (27. марта)
пештанских Срба, и додали захтеве: да на народном сабору буду заступљени и Срби из
Далмације, да Војну границу у политичком погледу требе изједначити са осталим деловима
Угарске и укинути феудализам у њој. Захтеве новосадских Срба требало је сада изнети на
Угарски сабор, и у том циљу депутација, на челу са Ђорђем Стратимировићем и
Александром Костићем, је примљена на сабор у Пожуну 8. априла, а Сабору ју је
представио сам Кошут. Кошут је тада констатовао да су неки од српских захтева већ
испуњени, да ће неке решити нова влада, а неке српски сабор. Обећао је верску једнакост,
право на употребу народног језика, у цркви и у унутрашњим пословима, право на све
државне службе сходно способностима, а што се тиче војне границе, рекао је да ће одлуку
донети мађарска влада. Што се тиче самог Српског народног сабора, Кошут је изјавио да ће
одлуку донети мађарска влада. Депутација је тада посетила палатина Стефана, Баћањија и
Кошута, јер није била задовољна овим уопштеним обећањима. Док је палатин био
предусретљив, Баћањи је полупретио, а Кошут се трудио да увери народности да ће у новој
држави бити поштоване, и како ће их све обједињавати мађарски језик. Срби нису могли да
прихвате идеју о једном политичком народу, а што су били Мађари. Став Срба је био да,
уколико мађарска влада не осигура Србима аутономију, они ће је тражити на другој страни.
Изазван тим захтевом и призвуком претње, Кошут је плануо и узвикнуо да су то речи
велеиздаје и да сада једино мач може решавати спор између Срба и Мађара. Делегација
новосадске општине, предвођена Ђорђем Стратимировићем, била је грубо одбијена.
Уредник Српских новина, Теодор Павловић, једини је још веровао у могуће преговоре, али
је његова нада била илузорна.

84
 Незадовољство се ширило невероватном брзином. 19. априла сакупили су се
чланови пожунско-пештанске омладине и за центар српског покрета изабран је Нови Сад.
На захтев омладинаца, вођа делегације из Новог Сада, Александар Костић, саставио је
извештај о посети Угарском сабору и Кошуту, наглашавајући да мађарска влада не
дозвољава сазивање народног сабора, већ само црквеног конгреса, и да не признаје српске
привилегије. Сматрало се да пештанска влада жели да мађаризује Србе, о чему сведочи
њена одлука о завођењу мађарског језика чак и у црквену администрацију. Након тога,
незадовољни Срби посетили су митрополита Рајачића, који је као члан угарског горњег
дома учествовао у састављању владе, па се зато повукао сада у Сремске Карловце, бојећи
се неконтролисаног насиља. Захтевали су од њега да сазове народни сабор. Митрополит је
покушао да смири ситуацију, саветовао је да се најпре одржи нека претконференција за
сабор, али се на крају и он прикључио акцији. Митрополит је одредио да се Велика
народна скупштина сазове 1. маја, односно 13. маја, по новом календару. Омладина се
трудила да подигне српски народ, и да оживи идеју о Српској Војводини, која би се
ујединила са Србијом. Избијају велики немири у великокикиндском и потиском дистрикту.
Информисана мађарска влада о догађајима који су се одвијали на југу, именовала је
тамишког великог жупана, грофа Петра Чарнојевића за краљевског комесара и поверила му
да угуши побуне у Банату, и да прогласи преки суд на подручју банатских жупанија у
Шајкашкој, а такође и по градовима (Нови Сад, Сомбор, Арад, Темишвар). Он је
наименован и за комесара сабора, који је мађарска влада предвидела за 15. мај, али не као
народни сабор, већ као црквени конгрес. Гроф Петар Чарнојевић је упутио проглас као
позив на покорност мађарској влади. Ипак, мађарска влада је, због немира међу Србима,
одлучила да се сабор одржи 27. маја у Темишвару, а не у Новом Саду, што је умногоме
повећало незадовољство међу Србима. После више молбе упућених грофу Петру
Чарнојевићу, ради укидања преког суда над Новим Садом, заказана скупштина требала је
да се одржи у Сремским Карловцима, што је и учињено.

Мајска скупштина
Мајска скупштина се одржала у периоду од 1-3. маја, односно, од 13-15. маја, по
новом календару, у Сремским Карловцима, и представља политичко-расправни сабор, који
спада у ред најзначајнијих политичких скупова српског народа са подручја Угарске и
Хрватске, поред Темишварског (1790) и Благовештенског сабора (1861). Окупила је много
света, међу којима су били: делегати из српских крајева, грађани, сељаци, граничари и
гости из Србије и Хрватске. Скупштина је одржана без царских пропозиција и без царског
изасланика, а одржана је на темељу демократског начела, које је прогласила револуција
1848/9. године, исказујући вољу српског народа на простору Хабзбуршке монархије.
Главне одлуке су припремљене уочи скупштине, у ужем кругу људи, окупљених око
митрополита Рајачића. Митрополит је скупштину отворио свечаним говором, како Срби
морају повратити своја природна, политичка и верска права. Скупштина је поставила
захтеве, који су постали темељи за даља политичка настојања Срба у Угарској и Хрватској.
Митрополиту Рајачићу је враћено достојанство патријарха (скупштина га је извикала за

85
патријарха), које је носио Арсеније Чарнојевић.53 Ђорђе Стратимировић изабран је за
вожда, а за војводу именован је пуковник Стеван Шупљикац из Огулинске регименте (у
одсуству у Италији), што је било српско право на основу Леополдових привилегија из
1690. године. Наредног дана скупштина није заседала, зато што је била недеља, а трећег
дана донети су следећи закључци:
oсрпски народ је политички слободан и независан под аустријском и угарском
круном – Срби су тада сматрани само за верску групу, којој није признавана национална
посебност;
o проглашава се Српска Војводина, у коју улазе Срем са границом, Барања,
Бачка са бечејским дистриктом и шајкашким батаљоном, и Банат с границом и кикиндским
дистриктом;
o Српска Војводина одмах по проглашењу ступа у политички савез, на темељу
слободе и једнакости са Троједном краљевином Хрватском, Славонијом и Далмацијом;
o ствара се стални народни одбор, као извршни орган Народног сабора
(скупштине) и именују његови чланови (седиште му је било у Карловцима);
o признаје се влашка народна самосталност;
o одређује се одбор који ће закључке скупштине изнети пред владара и
Хрватски сабор;
o одлучује се да се посебна делегација упути на Свесловенски конгрес у
Прагу;
Затим, скупштина је одлучила да се не одржи црквени сабор, који је планирала
мађарска влада. Било је и оних Срба, који су одлуке Мајске скупштине сматрали
преурањеним, па чак и веома опасним, попут Јована Хаџића, новосадског делегата, и
Јакова-Јаше Игњатовића. У Загребу су одлуке Мајске скупштине наишле на добар пријем.
У Војводини, као извршно тело, постављен је Главни одбор, на челу са Ђорђем
Стратимировићем као председником, Александром Костићем као потпредсеником, и
Јованом Станковићем као секретаром. Одбор је имао неколико одељења (војно, политичко,
судско, финансијско-економско и просветно). Ђорђе Стратимировић је одмах преузео
власт, с обзиром да се патријарх упутио у Инсбрук, да поднесе цару Фердинанду I
закључке на одобрење, али и да преговара и са дворском камарилом, с тим што га је
дворска камарила боље примила. Цар није хтео да потврди ови захтеве, као ни мађарска
влада. Цар је скупштину сматрао незаконитом, а Србе је признао само као верску групу.
Једна делегација отишла је у Италију (Роверето) код Стевана Шупљикца да замоли
маршала Радецког да га отпусти из своје војске и упути у Војводину. Изабрани српски
војвода, Стеван Шупљикац, на састанку са делегацијом, сматрао је да Срби треба да се
помире са Мађарима, а и да им они признају привилегије. Он је пристао на војводску част,
уколико то цар одобри, али је цар није одобрио. Неуспехом се завршила и мисија треће ср-
пске делегације упућене у Беч председнику владе и министру спољних послова, који су по-

53
Укинуто 1706. године, након смрти Арсенија III Чарнојевића.

86
казивали потпуну необавештеност о српским стварима. Такође је пропала и мисија делега-
ције на Свесловенском сабору у Прагу (јер је Праг у међувремену напао Виндишгрец).
Главни одбор је на првој седници (18. маја) одлучило о оснивању народних одбора
(у градовима) и народних пододбора (по селима). Већ 22. маја створен је први окружни
одбор у Митровици, затим у Земуну, који је убрзо постао главна политичка снага у граду, и
дражао под контролом сва насеља земунског округа. Трећи, у то време и последњи
окружни одбор, створен је у Панчеву. До краја маја, народни одбори и пододбори основани
су по целом Срему, јужном Банату, Шајкашкој, и насељима у њеном суседству (касније све
до Осијека). Главни одбор је покушао да на своју страну привуче или бар задржи несрпске
народности у Војводини. 22. маја упутио је проглас Словацима, Буњевцима, Немцима и
Мађарима објашњавајући им одлуке Мајске скупштине. Мађарска влада прогласила је
Мајску скупштину незаконитом, као и њене одлуке, инсистирајући да је проглашење
Војводине и присуство на Свесловенском конгресу директно у супротности са Уставом.
Истовремено је, уз Чарнојевића, наименован и други комесар – мађарофил Сава Вуковић.
Министар Етвеш је 3. јуна прогласио избор Рајачића за патријарха незаконитим, и тражио
је од њега да сазове црквени сабор, заказан за 27. јун у Темишвару. Србе су одбили и
представници Румуна из Угарске, 21. маја свечано протестујући у Пешти против одлука
Мајске скупштине, и 3. јуна на румунској скупштини стали су на страну Мађара,
захтевајући одвајање од Срба. Тако је Србима остало само да појачају своје везе са
Хрватском. Једини који је ово прихватио, био је хрватски сабор, у коме је царски официр,
Јосип Јелачић изабран за бана, а инсталирао га је сам Рајачић. Договорено је да се иде
заједно и да се не иступа без задовољења и друге стране. Угарски војни министар наредио
је генералу Храбовском да растури српски војни логор у Сремским Карловцима, 54 да
граничарима забрани да се прикључе српском покрету, 55 да у Новом Саду, Сремским
Карловцима и Земуну поскида српске заставе, да спречи долазак наоружаних људи из
Србије и Босне и да без дозволе мађарске владе не дозволи никакву народну скупштину.
Након тога, цар је упутио граничарима манифест, којим их је обавестио о потчињавању
мађарској влади, односно мађарским властима дао је под управу Војну крајину, а Јелачића
лишио банске титуле. Од Срба је тражено да распусте незаконит Главни одбор, и свих

54
Истог тог дана (8. јун) цар је министру (Лазар Месарош) послао писмо у ком га
је обавестио да надлештво Дворског савета над гарнизонском и граничарском
војском у Мађарској прелази на његово министарство.

55
Граничари су се, незадовољни царевом одлуком да буду потчињени мађарској
влади, придружили Србима (у питању је био царски манифест од 10 јуна.
Истим манифестом је Јелачић лишен банске власти и војних звања).

87
народних одбора по селима и градова. Великим жупанима на југу Угарске наређена је
мобилизација војске ради борбе против Срба. Тако су се Срби и Хрвати нашли у сукобу са
Мађарима без икакве подршке. Главни одбор је позвао граничаре да бране цара и српску
народност, а појачани су и српски одреди пред Сремским Карловцима и пред Новим
Садом. Мађарска војска је тражила хитну акцију, и генерел Храбовски је послао 12. јуна
одред војника да заузму Сремске Карловце и распусте Главни одбор. Ђорђе Стратимировић
је успео да са одредом од 30-40 Србијанаца и Вулом Црногорцем сузбије напад и пређе у
контранапад, и примора мађарску војску на повлачење. На овај начин је отпочео мађарско-
српски сукоб.

Ратовање 1848/9. године

На почетку сукоба, на страну српског покрета, стале су Шајкашка и провинцијска
насеља. Створени су јаки положаји, Шајкашка је постала бастион покрета у Бачкој, а
Сентомаш (Србобран) њена предстража. Главни одбор је у Сремској Митровици створио
националну гарду. Сремска војна граница нашла се у рукама Главног одбора, односно
одбора и пододбора као органа власти револуционарног српског покрета, и она ће постати
једна од главних извора војне снаге тог покрета. Централни и југоисточни део жупаније,
насељен српским становништвом, окренуо се Главном одбору, док је северозападни део,
насељен католичким становништвом, био прилично неповерљив. Главни одбор је уз помоћ
сремских граничара успео да потчини целу сремску жупанију, што је Србима омогућило да
заузму дунавску линију, све до Осијека. Српски покрет је током јуна и јула 1848. године
укинуо све старе органе феудалне власти на делу Војводине, који је тада контролисао, и
створио народне одборе као органе власти побуњеног српског народа. Комесар Чарнојевић
је издејствовао да Главни одбор 24. јуна 1848. године склопи десетодневно примирје, ради
избора за Мађарски сабор (мађараска влада желела због избора за Мађарски сабор, а Срби
због опште неизвесности у којој су се налазили). Али, приликом тог избора, дошло је до
инцидента у Новом Саду (Мађари напали Србе) и сукоб је настављен.
Циљеви Срба у овом рату били су да издејствују оснивање посебне Војводине,
затим очување привилегија, цркве, језика и националних институција. Сматрало се да се то
може постићи у савезу са Хрватима, уз лојалност према бечком двору и материјалној
подршци из Србије. Лајош Кошут је оптужио Србе на сабору, и једини њихов циљ био је да
угуше побуну Срба у јужној Угарској. Нејасно је било држање бана Јелачића, који као
српски савезник није заратио са Мађарима, па се зато Срби окрећу Београду. Мађари су
чврсто држали северну и северозападну Бачку, а Србима, након што је ослабио положај код
Новог Сада, остала је само Шајкашка са Сентомашом (Србобран). Најјаче мађарске базе
биле су: Темерин, Врбас, Јарак, Стари и Нови Кер, Сомбор, Сента, Суботица, Сегедин,
Велики Бечкерек, Вршац и Бела Црква. Највећа опасност за Србе био је Велики Бечкерек
из кога је мађарска војска угрожавала бок Шајкашке и рејон Панчева као главне базе
њиховог покрета у Банату. Борбе су почеле нападом мађарске војске на места у Банату
(борбе су обновљене нападом Мађарске националне гарде на српско село Влајковац у
Банату), у околини Алибунара и Вршца. Мађари су поразили Србе код Вршца, а затим их

88
напали код Сентомаша. Срби су се одлучили на напад на Велики Бечкерек, како би ступили
у везу са Србима из Кикиндског дистрикта. Сукоб се одиграо код Ечке 15. јула, и тај сукоб
се завршио победом Срба. У августу 1848. године Мађари су поново поражени, сада код
Србобрана, који је постао симбол српског отпора, након чега је српска војска напала Сириг,
Темерин и Јарак. Након дводневних борби, Срби су осигурали контролу над ширим
подручјем средње Бачке. Након тога, Срби су нападали Белу Цркву, у неколико наврата,
али то није доносило резултате, а поврх тога, ситуација у Банату се такође заоштрила. 11.
септембра 1848. године, Хрватска улази у рат против Мађарске, а долази и до заоштравања
односа са Аустријом, чиме се положај мађарске владе знатно погоршао. Мађари су напали
Србе код Србобрана 21. септембра 1848. године, али напад није успео. Српска војска је
напала Вршац, али и то се завршило без резултата. У тренутку када је Аустрија објавила
рат Мађарској и изменила став према Србима, постало је јасно да ниједна страна не може
остварити победу.56 Срби су одбијали нападе Мађара у Бачкој, а Мађари њихове у Банату.
Беч је сада био спреман да сарађује са Србима против Мађара. Након пораза под
Бечкереком, Рајачић је сменио Стратимировића са положаја врховног заповедника и на
његово место именовао пуковника Мајерхофера. Промена политике Беча према Србима и
Хрватима, довела је до Јелачићевих војних акција, а у октобру цар је објавио манифест
против Мађара и објављен је рат Мађарској. Сада су Срби појачани са Хрватима и
Аустријанцима. У септембру су Срби одржали скупштину у Сремским Карловцима, где је
управа над Војводином поверена Рајачићу, Стратимировић је именован за члана делегације
која је ишла у Беч (и за потпредседника Главног одбора), не би ли се решило српско
питање, а Шупљикац је именован за комаданта српске војске. Борбе су настављене око
Бечкерека и Велике Кикинде. Мађарска влада је покушала да преговара о миру са Србима,
али су преговори пропали, зато што Мађари нису хтели да прихвате одлуке Мајске
скупштине. Из тог разлога, бечки двор је пожурио и нови цар, Фрањо Јосиф, је потврдио

56
Другачији став двора према Србима није се могао ни очекивати све док му је
била потребна подршка или бар нутралност Мађара ради гушења револуције у
Италији. Али чим је маршал Радецки победио у Ломбардији, а Винишгрец још
раније сломио демократски покрет у Чешкој, почела се некако поткрај јула
назирати промена у држању двора према Мађарима на једној и Србима и
хрватима на другој страни. Дотад осуђиван као бунтовнички, сада је српски и
хрватски покрет требало привући као савезника против Мађара. Као човек
двора, на хрватски покрет је деловао барон Фрањо Кулмер преко бана
Јелачића, а на српски преко патријарха Рајачића, деловао је аустријски конзул
у Београду пуковник Фердинанд Мајерхофер. У његовом мешању у српске
ствари био је један дубоко лични мотив – жеља да се у одсуству војводе
Шупљикца, користећи Рајачићево непријатељство према Стратимировићу,
натури Србима за врховног команданта.

89
неке одлуке Мајске скупштине, о избору војводе и патријарха, али је заобишао питање
територије и граница Војводине, што је Србе и те како расрдило.
Крајем 1848. и почетком 1849. године на бојиштима долази до преокрета у Банату и
Бачкој. Српска војска заузела је: Велики Бечкерек, Вршац, Стари Бечеј, Белу Цркву, Врбас
и Кулу, а након тога, и Сомбор и Кикинду. Заузимајући насеља по Банату и Бачкој, Срби су
одмах стварали органе своје власти – народне одборе и пододборе – на чему је поред
српско-војвођанског вођства веома инсистирао и Гарашанин јер је веровао да они могу
бити препрека за остварење антисрпских циљева двора и Немаца у Војводини.
Тежак ударац задат је Србима Октроисаним уставом из 1849 године (4. март). Ту је
Србима обећано уређење на основу привилегија и царских одлука, које ће им обезбедити
национални опстанак и слободу вероисповести, али ни слова није било о аутономном
положају Војводине.57 Предвиђена је могућност да се она припоји Хрватској, Угарској или
Ердељу. Војна граница је изузета из Војводине као посебно тело са својом рестаурираном
војно-бирократском управом. Априла 1849. године двор је донео одлуку да се Угарска
подели на седам округа и стави их под своју власт, на незадовољство Срба. Седми округ је
обухватао Војводину, а војна и управна власт су одузете од Срба, и предате кнезу
Виндишгрецу, врховном војном заповеднику, који је за комаданта седмог округа поставио
пуковника Мајерхофера, и придодао му патријарха као царског комесара за цивилне
области Војводине. На фронту, Мађари су поразили кнеза Виндишгреца код Каполне, а
Јелачић је заустављен на средњој Тиси. Генерал Мавро Перцел заузео је Врбас, Сенту, Бечеј
и стигао до Петроварадина. Априла 1849. године успео је да заузме Србобран, а јуна исте
године Панчево, па Нови Сад. Српски одреди налазили су се у потпуном расулу. Ситуација
је поправљена доласком руске царске војске. Бечком двору је сметало то што је Рајачић
истицао српске заслуге за двор, и што је тражио признање војвођанске аутономије, јер је
српски покрет за Беч представљао само побуну више. Иако је био одан двору, Рајачић је
лишен дужности царског комесара у Војводини и позван у Беч, ради преговора о
будућности Срба на том простору. За то време, Јелачић је добио војну и грађанску власт, а
и задужење, да се супростави тежњама српског покрета. Државоправни статус Војводине
још није био решен. Српска депутација на челу са патријархом настојала је да питање
Војводине реши идући у смеру који је водила Мајска скупштина, а двор је гледао да то буде
у духу његових централистичких погледа. Двор је настојао да изазове сукоб између Срба и
Хрвата, у погледу статуса и граница Војводине, јер су Хрвати тражили да се Војводина
припоји Тројединици, по приципу равноправности. Тако се поставило питање

57
Члан 72. Окторисаног Устава гласи: „Војводству србском осигуравају се такова
уређења, која се за обезбеђење његовог црквеног обштинства и народности на
старијим привилегијама и царским изјаснењма најновијега времена оснивају.
Саједињење војводства са другом којок круновином определиће се особитом
наредбом, пошто њени изасланици преслушани буду.“

90
разграничења Хрватске и Војводине, које је било спорно због Срема. Насупрот томе,
патријарх је захтевао да се Војводина призна за аутономну круновину, а не за саставни део
Троједне краљевине. После проглашења за круновине, она би ступила у савез са Хрватском
потпуно равноправно. Спор се распламсао, понајвише у Срему, јер се тако покренуло
питање коме ће припасти Срем, Тројединици или Војводини.
Што се тиче Срба у Хрватској и Славонији, они су дочекали револуцију у саставу
хрватског националног покрета, приклонивши се бану Јелачићу. Срби су тамо заузимали
одговорне положаје, а имали су значајну улогу у заседању Хрватског одбора, за време
његовог заседања у јуну и јулу 1848. године, када је требао да се одреди став према
српском покрету у Војводини, на основу одлука Мајске скупштине. Нарочито су били
важни Срби из Славоније, који су преко свог изасланика изразили захтеве на Мајској
скупштини. Од славонских Срба, највише повезан са Војводином, био је Мојсије
Георгијевић, који је оштро осудио Октроисани устав из 1849. године, нарочито због статуса
Војводине. Патријарх Рајачић је наговорио Мојсија да припреми меморандум о
војвођанско-хрватском јединству. Оба сабора (хрватски и српски) усвојили би овај предлог,
и стопили су би се у један који би заседао у Осијеку. Мојсије је уверавао патријарха да се у
намери Беча да га именује за комесара Војводине, са Мајерхофером, као помоћником,
заправо крије жеља бечког двора да утре пут именовању српског војводе. После тога,
Георгијевић и остали Срби из Славоније и Хрватске, изгубили су везу са Војводином.
На крају свега, остало је само рећи да је ова револуција угушена, посредством руске
интервенције, а што се тиче самих Срба, аустријски цар им је због пружене помоћи у рату
са Мађарима, основао 1849. године Војводство Србију и Тамишки Банат, које је било
независно од Угарске, а непосредно потчињено Бечу.

Срби у Хабзбуршком царству 1849-1867. Уједињена омладина српска

Бахов систем
Незадовољни својим положајем у оквиру Хабзбуршке монархије, Мађари су дигли
Револуцију, која је резултирала тоталним сломом и територијалном поделом Мађарске
1848. године. Ердељ је пао под управу Беча, Хрватска је изгубила дијету, локалну
самоуправу и територијални интегритет, дошавши такође под непосредну управу Беча.
Независно је постало и Војводство Србија и Тамишки Банат, а преостале територије
Угарске су подељене на пет округа са својим центрима. Неко време је владала војна
диктатура, многи генерали који су подржавали побуну, били су осуђени на смрт и
погубљени. На чело преуређене Угарске (у виду провинције) владар је поставио свог
стрица, надвојводу Албрехта Хабзбуршког. Уз њега је Угарском из Беча управљао и
свемоћни министар унутрашњих послова Александар Бах, по којем је ово раздобље и
назвао добом Баховог апсолутизма. Практично је уведен јединствени систем управе који су
спроводили немачки службеници по наређењима из Беча, јединствен правни и порески
систем. Ти службеници су, због своје униформе и начина рада, у народу добили подругљив
91
назив Бахови хусари. Без обзира на карактер режима, у то време је изграђен модеран
грађанско-административни апарат, али је уведен и страни, дотад непознати бирократизам.
Позитивна страна је била и та што су за време Баховог режима у Угарској уведени Општи
грађански законик, Казнени законик и Законик о грађанско-судском поступку.
Угарском је из Беча владао министар унутрашњих послова, Александар Бах, помоћу
свог чиновничког апарата који је био познатији под називом „Бахови хусари“. Патентом из
1851. године, цар је прокламовао апсолутизам. Аутократски је владао земљом уз помоћ
војске, жандара, доушника. Одлика владе је била спровођење апсолутизма, централизма,
германизације и гушења националних осећања.
У складу са системом, дошло је и до административних реформи како у целом
царству, тако и у Војводини. Августа 1851. године, гроф Коронини је постављен као
гувернер и председник земаљске владе. Контролисао је целу војну и цивилну управу у име
Баховог режима и спроводио је централистичко-апсолутистичке замисли његовог система.
Територија је подељена на 5 основних округа (на челу са комесарима), која су се даље
делила на срезове (срески начелници) и општине (општинске старешине). Судство је било
организовано по узору на аустријско. Постојао је врховни суд у Темишвару, другостепени
судови у Сомбору, Темишвару и Лугошу и трећестепени судови у седиштима срезова.
Реформе су биле приведене крају 1853. године. Држава 1851. године заводи општу пореску
обавезу и једнакост пред законом. Укида се полако феудални систем и долази до
модернизације грађанско-административног апарата. Уводи се велики број патената,
наредби ван уставних принципа, која је подржавала војска као апсолутистичке претензије
владара. Оне нису биле у складу са друштвеним и економским степеном развијености.
Посебан проблем је постојао у Војводству Србији, јер промене нису биле у складу са
њеним аграрним карактером, већ прилагођене индустрализацији. Прелазак са феудалног на
капиталистички начин привређивања погађа српску буржоазију и доводи је до велике
кризе. Још један економски ударац је порез који највише погађа сељачко становништво.
Пољопривредна производња је била спутана, радна снага је била скупља, тако да су
њихови производи слабо пролазили на тржишту, што је доводило до финансијског слома и
уласка у дугове. Услед лоших услова за живот, становништво се селило у друге крајеве.
Криза се огледала и у занатству и трговини (добру потражњу на тржишту су имали
узгајање свилених буба и производња кокона). Образовање и школовање је запостављено у
великој мери. Стање се нагло погоршало приликом спровођења германизације 1854.
године. Српски народ је осетио сву силину Баховог система, које се увлачио у све поре
живота, сталном контролом и шпијунажом власти. Свесни незадовољства које расте у
народу, власти су страховале да не дође до уједињења интереса Срба и Мађара или
удружења свих јужнословенских власти, што се указало као логична могућност отцепљења
и припајања тих територија територији Кнежевине Србије.
Након избијања Кримског рата (1853-1856), расле су наде да ће Руска царевина
помоћи српском народу да оствари праву самосталност. Национална осећања су све више
бујала. Након пораза Русије у рату, живот се наставио под старим стегама апсолутизма.
Спровођење германизације је правило све већи јаз између немачког народа и осталих

92
нација унутар Хабзбуршке монархије. Тај проблем је спајао српске и мађарске интересе.
Након пораза Хабзбуршке монархије у рату са Француском и Пијемонтом у италијанској
кризи, ствара се узаврела атмосфера у свим деловима царства. Мање нације истичу своја
национална осећања и интересе видећи овај пораз Аустрије као шансу за рушење Баховог
система и своју слободу. Српски народ је свој ослонац тражио у мађарском народу, поучен
искуством из Револуције 1848. године, кад се њихова лојалност царској круни само
привидно исплатила. Сви они који су највише пропатили под Баховим режимом,
чиновници, занатлије, трговци, подржавали су ту идеју. Једним делом због економске
тешкоће, а другим у жељи рушења режима и идеологије. Политички правац српског народа
у Угарској је подржавала и српска влада на челу са кнезом Михаилом Обреновићем.
Схвативши озбиљност ситуације, монархија је покушала опет привидно да побољша
ствари, дозволом коришћења српског језика у гимназијама уместо немачког, смењивањем
грофа Коронинија. Али ни тим уступцима, национална осећања нису јењавала. Власт је
претила и хапшењем, али се ситуација нагло погоршала у Мађарској, где је национализам
био у видном порасту. Цар Франц Јозеф је схватио да су преговори са Мађарима неизбежни
у циљу смирења ситуације.

Војводство Србија и Тамишки Банат

Патент о оснивању Војводства Србије и Тамишког Баната проглашен је 18.
новембра 1849. године. Војводство је, у управном и политичком погледу, чинило посебну
област, у свему независну од Угарске, а непосредно потчињену Бечу. Њену територију су
сачињавали већи делови Бачке и Баната, као и источни Срем, са румским и илочким
срезом, али без Војне границе. Срби су овим били привидно награђени за показану верност
двору у време револуције. Цар је за себе задржао титулу Великог војводе Војводства
Србије, чиме није испуњен захтев из 1848. године, да на челу ове територије буде војвода,
кога би изабрао народ. Србима је подарио „провојводу“ ког је сам постављао за управног
начелника. За административно и политичко средиште Војводства Србије и Тамишког
Баната одређен је Темишвар, где су Срби чинили мањину. Проблем је био и у областима
које нису ушле у састав Војводства, а у којима је српско становништво било већинско.
Изостале су Шајкашки батаљон, сремска и банатска војна граница. Спорно питање је била
и припадност Срема. Према државном праву, хрватски народ је желео ту област да припоји
Троједној Краљевини, али према природном праву, Срем је припадао српском народу као
већинском у тој области. Овакво неповољно решење српског питања тешко је погодило
црквену хијерархију на челу са патријархом Рајачићем, као и све српске конзервативне
кругове који су у време револуције стали на страну Беча и Хабзбурга. Од тада, српска
хијерархија није више никад била у могућности да се наметне народу својим концепцијама.
На чело нове целокупне земаљске управе постављен је генерал Мајерхофер, као
привремени начелник. Војводство је подељено на два округа: бачко-торонталски и
темишварско-крашовски. На челу округа су били велики жупани којима су у управи
помагали владини комесари (поджупани). Укинуте су раније угарске жупаније, из
администрације су потиснути мађарски језик и чиновници, а мађарски називи су замењени

93
најпре српским, а потом немачким. Област Војне границе остала је под управом бана
Јелачића до царског решења од 31. децембра 1849. године, када је решено да се од
Петроварадинске регименте, Шајкашког батаљона, три банатске регименте и војних
комунитета оснује Банатско-српска земаљска војничка управа са седиштем у Темишвару,
на челу са грофом Јоханом Коронинијем. Већ у августу 1851. године укинута је првобитна
организација Војводства. На чело политичке управе постављен је гроф Коронини, а цела
територија је подељена на пет окружја: лугошко, темишварско, торонталско, сомборско и
новосадско, која су се даље делила на округе и срезове. Конституисано је и судство, а
Војводство је први пут добило и посебан врховни суд са седиштем у Темишвару. Током
1853. године, као централни орган власти створено је Намесништво, а ранија окружја су
претрпела мање измене.
У овом периоду, Франц Јозеф I је патентом од 31. децембра 1851. године отворено
прокламовао царски апсолутизам (неоапсолутизам). Важно је нагласити да је Србима у
време апсолутизма омогућено да стичу чиновничке каријере, истина још увек у
ограниченом броју, али стога почиње и њихово школовање у већем броју. С друге стране,
од 1854. године почиње и насилна германизација. Нарочито велику опасност режим је
видео у панславизму, па је забранио Србима и другим Јужним Словенима да студирају у
Прагу. За развој културе важно је поменути Данила Медаковића и његов лист Србски
дневник. Он је око свог листа окупио српско грађанство либерално-демократске,
антиклерикалне, проруске и обреновићевске оријентације. Конзервативно-клерикални
елементи, присталице династије Карађорђевић, окупљали су се око листа Световид.
Када је Хабзбуршка монархија доживела пораз од стране Француске и Пијемонта
код Мађенте и Солферина (1859), одушевљењу није било краја. Наступа криза Баховог
режима, којој су припомогли и финансијска криза у Аустрији (1857) и политичка активност
мађарске емиграције коју је водио Лајош Кошут. Беч се тада одлучио на извесне уступке
према становништву Војводине. Царским наредбама из јула и августа 1859. године укинут
је немачки језик у гимназијама, а у свим судским инстанцама странке су могле да се служе
својим језиком. На место грофа Коронинија долази Хрват, барон Јосиф Шокчевић. Да би
искористио слабост владе, а политичку иницијативу задржао у својим рукама, патријарх
Рајачић је тада поднео владару читав низ захтева верског и национално-политичког
карактера. Како Беч није могао да у потпуности изађе у сусрет захтевима, нови гувернер
Војводине, Сен-Кентен (од јуна 1860) почео је да спроводи насилне мере.

Октобарска диплома
Хабзбуршка монархија је ступила у преговоре са мађарским старо-конзервативцима,
што је резултирало доношењем Октобарске дипломе 20. октобра 1860. године у циљу
окончања Баховог апсолутизма који је трајао око десет година. У Октобарској дипломи није
било помена Срба. У строгој тајности је 26. августа 1860. године донета и одлука о
укидању Војводства Србије и Тамишког Баната, која је прокламована 27. децембра исте
године. Територије Војводства Србије и Тамишког Баната су припојене Угарској,

94
изузимајући румски и илочки срез у Срему, који су припојени Хрватској. Франца Јозефа је
гарантовао да ће верски, национални и језички развитак српског народа на том простору
бити у складу са привилегијама. Након једанаест година постојања Војводства Србије и
Тамишког Баната, које није у потпуности испунило српска национална очекивања,
укидање се сматрало као велики губитак српског народа у Уграској. Конзервативци који су
подржавали политику династије Хабзбурга и били верни Бечу, позивали су се на своју
лојалност и историјско право Срба. С друге стране, либералнија струја предвођена
Светозаром Милетићем, свесна лошег искуства са Хабзбурзима, наду тражи у преговору са
Мађарском у циљу заједничке политичке акције против власти у Бечу.

Благовештенски сабор 1861. године

У ишчекивању коначног исхода преговора Беча и Будимпеште, остале нације су
остављене по страни да чекају. У циљу што бољег решења српског питања, цар је наредио
патријарху Рајачићу, који је заступао конзервативне ставове, да дође са двадесет угледних
Срба у Беч и да тамо заједно представе националне тежње и интересе српског народа у
Угарској. Циљ је био налажење начина како Срби да сачувају свој национални развитак у
оквиру Угарске. Патријарх је то одбио; није желео да преузме тако велику одговорност да
доноси значајне одлуке без сабора. Битна чињеница је да је током сазивања
Благовештенског сабора на снагу ступио Фебруарски патент. Донет је 26. фебруара 1861.
године и њиме је Диплома повучена. Предложено је ново уређење на основу централизма,
а не федерализма. Један центар из ког се управља - Беч и дводомни парламент чији се
чланови бирају по утврђеном систему из појединих покрајина и земаља на основу
имовинског цензуса. Доношењем овог акта, мења се основа преговора између Аустрије и
Мађарске, јер се њиме фаворизовала немачка нација. 5. марта 1861. године је донета одлука
да се сазове Благовештенски сабор, што је имало велику улогу у признању Срба као нације.
Како Мађари нису били задовољни основом Фебруарског патента, страховали су да
Аустрија не уступи Србима раније територије које је поседовала у оквиру царства. Владар
је Србима дозволио сазивање сабора политичко-расправног, а не црквено-школског
карактера, што је значило јавно признавање Срба као народа. На сабору су могли
учествовати само Срби са подручја бившег Војводства. Искључив задатак сабора је био је
да расправи и донесе одлуке о питању Војводине и начину на који треба да се обезбеди
даљи национални развитак српског народа. Иако су Срби у целини поздравили одлуку о
сазивању сабора, они од њега нису много очекивали. Познат у историји као
Благовештенски, овај сабор се састао у Сремским Карловцима 2. априла 1861. године.
Према изборним одредбама, које је саставио Ђорђе Стојаковић, а одобрио цар, поред 4
вирилна члана, патријарха и три епископа, сабор је имао 75 посланика (свештеници и
калуђери - 25, остали грађани (слободне професије) - 50). Због кратког времена није било
могуће успоставити изборни цензус, па су сви пунолетни Срби имали право да бирају и
буду бирани. По свом саставу, то је био најинтелектуалнији сабор у историји Срба из
Угарске (касније се највише пажње обраћало на страначку припадност).

95
 У сабору се окупила истинска елита српског грађанског друштва, а сви Срби су
били једнодушни у уверењу да морају добити своју засебну област. Мимоилажења су се
јавила у питањима на који начин и уз чију помоћ то остварити. Конзервативни политичари
(патријарх Рајачић и дворски саветник Ђорђе Стојаковић) залагали су се за ослонац на Беч.
Група либералних политичара је решење српског националног питања видела у ослонцу на
Угарску (Светозар Милетић). Тај заокрет најавио је Светозар Милетић у чланку На Туцин-
дан, 1860, који је објављен у Србском дневнику. Они су потврду српских права тражили од
Угарског сабора (на основу природног и националног права) који је требало да призна Србе
за народ и да призна формирање Српске Војводине. Аутономија треба да буде углавном
онаквог обима какав су имале жупаније у Угарској. Како је монархија била заснована на
темељима историјског и државног права, напреднија и савременија политика Светозара
Милетића и оних који су га следили је била унапред осуђена на неуспех. И кнез Михаило је
покушао да утиче на рад сабора, а циљ му је био да у оквиру уставне борбе око преуређења
монархије измири Србе и Мађаре. Због тога је у Карловце послао Јована Ристића. С друге
стране, међу Србима се полако јављала и једна средња струја, коју су заступали Јован
Суботић и Ђорђе Стратимировић. Они су се залагали да се уз помоћ Беча образује
Војводина, која би се државноправним уговором сјединила са Троједном краљевином.
Мађарски прваци су одбијали поновно успостављање Српског Војводства, сматрајући да
би то била држава у држави. Превагу је однела конзервативна странка, коју је тајно
подржавао и председник аустријске владе, Шмерлинг. Беч је подржао њене ставове, обећао
широку аутономију за српски народ. Односи између Аустрије и Мађарске су били
затегнути, па је српски народ у том тренутку послужио као оруђе у рукама Беча приликом
преговора са Будимпештом.
Сабор је 20. априла окончао заседање, а у закључцима у 16 тачака изнети су
максимални захтеви:
1.засебна територија која би обухватала Срем, Банат, Бачку и Војну границу,
2.политичка и судска управа и обласна скупштина,
5.судску, законодавна управа и обласну аутономију
3.службени језик би био српски,
4.на челу војводине, која би имала грб, заставу, првостепени и апелациони суд, био
би војвода
Сабор је окончан 20. априла, одлуке су однете цару преко депутата. Франц Јозеф је
био задовољан радом Благовештенске скупштине и обећао је испуњење српских захтева.
Мађарске власти су оштро протестовале против српских захтева, тако да до њиховог
испуњења никад није ни дошло.

Уочи Нагодбе 1867. године

Са поразом Аустрије од Пруске код Садове (1866) убрзано је и решавање питања о
државном преуређењу монархије. Присталице дуализма (Ференц Деак и Ђула Андраши) су
надвладали своје централистичке и федералистичке противнике. Српски конзервативни
кругови, на челу са Ђорђем Стратимировићем, су у почетку одлучно иступили против
дуализма и нагодбе. Ипак, у страху да не изгубе кључне позиције у српском друштву, они

96
су се одмах приближили Будимпешти и њеном ставу. Српско грађанство пак, окупљено око
листа Застава (који је Милетић покренуо 1866. године) остало је доследно у својој
политици према Мађарима. Милетић је предлагао да се након увођења дуализма, у оба
дела државе успостави федеративни принцип са аутономним правима за све народности.
Како му то није пошло за руком, Милетић и његове присталице се окрећу и против
Будимпеште и против Беча.
Како је међу Србима долазило до подела око решавања кључних питања, они су се
окупљали око језгара, из којих ће крајем шездесетих година израсти организоване
политичке странке. Орган напредних грађанских, либерално-демократских стремљења
промађарске и антиаустријске оријентације постао је Српски дневник, лист Јована
Ђорђевића и Светозара Милетића. Насупрот њему стајао је Србобран, конзервативно-
клерикалног, чак и реакционарног проаустријског смера. Негде на средини налазио се лист
Напредак, наклоњен Обреновићима, а у многим питањима близак Србобрану. Наравно,
конзервативци и клерикалци су имали моћну подршку Беча, што се види у чињеници да је
1864. године обустављено даље излажење Српског дневника.

Настанак Уједињене омладине српске

У ово време се ствара и Уједињена омладина српска. Оснивачка скупштина
студентских, ђачких и певачких друштава са подручја Аустрије и Србије из којих је израсла
Уједињена омладина одржана је у Новом Саду од 27. до 29. августа 1866. године. Власти су
дозволиле скупштину, али да се на њој претресају само књижевна и просветна питања.
Међутим, све је имало јасан политички карактер. Као покрет окупљала је Србе старије од
18 година, без обзира на државне границе и социјалну припадност. У потаји је спремала
устанак за ослобођење Срба од Турака, тежила је стварању демократске републике у
федерацији слободних балканских народа, а руководила се девизом “Све с народом за
народ”. Дубоко прожета романтичарским идејама, оптерећена историјском прошлошћу,
државном традицијом и претераним национализмом, Омладина је само изазвала додатно
подозрење аустријске владе. Није се слагала ни са неактивном спољном политиком Србије,
па је против себе имала и српску владу (време кнеза Михаила). Најактивнији су били
омалдинци на простору некадашњег Војводства Србије, које је подржавао Светозар
Милетић и његов либерални часопис Застава.
Године 1861. Јован Ђорђевић је основао Српско народно позориште у Новом Саду, а
у Новом Саду су од 1860. године излазили и часописи Даница и Јавор. У ово време су и
Јован Јовановић Змај, Лаза Костић, Ђура Јакшић и Јаков Игњатовић почињали значајне
књижевне каријере. Све су ово били значајни културни чиниоци.

Срби у јужној Угарској од 1867. до 1878. године

Године 1867. долази до склапања тзв. аустро-угарске нагодбе која је из основа

променила многе односе у Хабзбуршкој монархији. Искористивши тежак тренутак у коме

97
се царевина нашла после пораза од Пруске 1866. Мађари су успели да натерају власт у
Бечу на значајне уступке, мада треба напоменути да су подршку имали код самог цара
Франца Јозефа који је желео да целокупно право на одлучивање у спољноплитичким
плановима задржи за себе. У основи Нагодбом је предвиђено да Угарска остане део
јединствене државе са заједничком војном, спољнополитичком као и одређеном
економском политиком, док би сво право одлучивања у унутрашњим стварима Угарске
припало ''мађарској нацији''. Три министарства су остала заједничка-војске, спољних
послова и финансија. Две делегације, по једна из сваког дела државе, контролисале су рад
заједничких министарстава, заседајући одвојено и међусобно комуницирајући поштом. Од
1868. уводи се и општа војна обавеза тако да поред заједничке војске сада постоје и
ландвер у аустријском, односно хонвед у мађарском делу државе. Успостављена је
царинска унија и на тај начин створено је једно велико тржиште. Нагодбом је такође
предвиђено развојачење Војне границе, а Ердељ је враћен Угарској.
Овакав развој догађаја имао је и великог утицаја на Србе који су се сада, већином
као поданици краљевине Угарске, нашли у новим друштвено-политичким, као и
економским односима који су имали велики значај за њихов даљи живот у оквиру онога
што се од сада назива Аустро-Угарска. Нов развој догађаја пружао је прилику за даљи
развој српских политиких снага иако се стално покушавало са њиховим ограничавањем од
стране владајуће мађарске велепоседничке класе са њеном искључивошћу према свим
поданицима других националности.
Знајна за Србе Нагодба је била и у економском погледу. Повлашћен положај
пољопривредних производа са територије Угарске одговарао је већини српског
становништва које је углавном поседовало парцеле средње и мање величине. Ту су такође
били и српски трговци, највећа снага српског грађанства, којима је одговарала слободнија
размена добара на једном већем простору. Развитак финансијских односа доводи до
отварања банака и штедионица у српским местима и са већинским српским капиталом.
Неповољне стране Нагодбе осећале су се у индустрији и фабричкој производњи услед
повлашћеног положаја робе из аустријиских земаља, а и онај део угарске индустрије који
се развијао налазио се углавном око мађарских средишта. Овај нови уплив производа из
аустријских земаља посебно је погађао српске занатлије. Политичко потискивање Срба
кочило је и њихов економски напредак.
Необазирање на жеље и потребе немађарских народа у Угарској приликом склапања
Нагодбе довело је до новог погоршања односа између српских и мађарских политичара.
Српска народна слободоумна странка, центар окупљања српских либерала под вођством
Светозара Милетића, противила се аустро-угарској нагодби у оном облику у којем је
усвојена. Срби су током борбе Мађара са Бечом пристали на сарадњу са њима, али тражећи
за себе бољи положај. Услед страха од даљих превара власти у Бечу противили су се
заједничким органима управе Угарске и Аусртије и залагали су се само за персоналну
унију аустријских земаља и Угарске. Ова подршка федералистичком принципу требала је
да обезбеди могућност српском народу, као и осталим немађарским народностима у
Угарској, да добију одређен степан самоуправе на територијама жупанија где су чинили

98
већину. Међутим, ове захтеве владајући кругови Аустрије и Угарске нису узели у обзир, а у
периоду после Нагодбе нису поштована ни она права немађарских народа која су им била
загарантована тзв. Законом о народностима, односно законским чланом XLIV из 1868.

Закон о народностима
Након Нагодбе Мађари су приступили решењу националног питања у Угарској.
Српски и румунски посланици су још 11. фебруара 1867. године изнели предлог закона о
народностима у Угарској који је имао за циљ равноправност Мађара, Румуна, Срба,
Словака, Русина и Немаца.58 Међутим, Мађари су следили ставове Лајоша Кошута из
времена револуције 1848/9. по којима на мађарској државној територији постоји само
један, и то мађарски политички народ, док остале народности чине део јединственог
мађарског политичког народа.
Главни циљ политике водећих мађарских политичари овог времена заснован на тези
о једном мађарском политичком народу била је мађаризација и асимилација осталих
народности на територији Угарске краљевине. С таквим циљем је Угарски сабор донео
1868. године XLIV законски чланак о народностима – Закон о народности (израдио га је
барон Етвеша, тј. његов је био нацрт закона). Овај законски чланак односио се пре свега на
употребу језика. Српски и румунски посланици који су били против његовог доношења
демонстративно су напустили Угарски сабор.
Основно обележје овог закона је у истицању да на територији Угарске живи само
један недељиви мађарски политички народ без обзира којој народности припадало
становништво. Њиме је призната потпуна грађанска равноправност свим становницима
краљевине Угарске, без обзира на националну припадност. Мађарски је проглашен
службеним језиком, али је и прописано на који начин је дозвољена употреба осталих језика
у општинама, срезовима, судовима, као и у актима које би грађани подносили државним
органима. Ипак, закон није нигде прописивао обавезу употребе немађарских језика, већ
само могућност њихове употребе – може, али и не мора.

Закон о црквено-школској аутономији

Осим Закона о народностима 1868, нешто пре59 је усвојен у мађарском парламенту и
IX законски члан којим је потврђена црквено-школска аутономија иако су Срби

58
Односно, загарантовану употребу сопственог језика и националних симбола у
жупанијама у којима су представљали већину, као и заступљеност у
парламенту и локалним органима управе у сразмери са њиховим бројем.

59
Због Румуна, да се не би касније Срби ујединили са њима против Закона о
народност., али су се преварили.

99
протествовали због назива ''грчко-источна црква'' захтевајући да се користи епитет
''српска''. У српским круговима сматрало се, такође, да је доношење оваквог закона у
надлежности сабора самих Срба а не мађарског парламента. Српске школе могле суи бити
само верске, и нису смеле бити издржаване од стране општина. Једном одредбом овог
закона загарантована је самосталност српских верских школа, али је каснијим
пооштравањем услова за давање дозволе за њихов рад (законски члан 38) ефекат овог
закона практично поништен. Школе на територији Војне границе после њеног развојачења
сматране су за општинске што их је стављало под контролу мађарске владе.
Мађарске власти су српским вероисповедним школама постављали све теже услове
које је требало испунити да би оне уопште могле да раде. У случају неиспуњавања
постављених услова, вероисповедне школе су затваране, а на њиховим местима су
отваране комуналне школе. Овакве поступке правдале су чињеницом да је њихов циљ да
осавремене образовање и ускладе га са духом нових грађанских идеja.
Црквено-школска аутономија била је заснована на царским привилегијама.
Међутим, завршни део IX законског члана говори да Срби имају право да управљају
самостално својом црквом, својим закладама и школама, али уз државни надзор. Мађарске
власти су завршну клаузулу уз државни надзор тумачиле на свој начин, и тако је настао
проблем; закони су пре увођења морали да добију краљеви санкцију, а Мађари су пре
краљеве потврде уносили у њих извесне новине које су у већој мери осигуравале државни
надзор. На тај начин су сужене надлежности српских народно – црквених сабора на којима
је требало да има 75 посланика, и то по 25 из редова свештенства, граничара и грађанства,
а такође су и одредбе законског чланка које су се тицале српских народно - црквених
сабора биле недоречене, те су их угарске власти тумачиле по свом нахођењу. Сабору су од
тада сазивани само на основу строго прописаних пропозиција од стране власти, а када би
опозиција на саборима излазила из оквира одређених пропозицијама, сабори би били
прекидани као 1869, 1870, 1871, и 1872. године. У овим збивањима Милетићева странка је
одиграла главну улогу, протестујући против мешања државе у рад сабора и долазећи у
сукоб са клерикалном струјом коју су подржавали Мађари уверени да ће јерархију лакше
придобити или сломити него српске народне представнике. Стога су се Мађари залагали да
на челу Карловачке митрополије поставе епископа Германа Анђелића, у кога су и Беч и
Пешта имали поверење.

Српска слободоумна странка

Током 60 – их година XIX века у српском друштву на простору Угарске створене су
политичке групације окупљене око појединих дневних листова које су имале дефинисане
ставове о најзначајнијим питањима за које су Срби били заинтересовани. Један од таквих
дневних листова била је и Застава Светозара Милетића (1826 – 1901), чији је први број
изашао у Пешти, у среду 21. фебруара 1866. године. Милетић је уочи парламентарних
избора за Угарски сабор објавио јануара 1869. чланак под насловом Основа програма за
српску либерално – опозициону странку. Уследила је затим конференција у Великом

100
Бечкереку60 28. јануара 1869. године на којој је основана Српска народна слободоумна
странка која је Милетићев чланак објављен у Застави прихватила као свој програм –
Бечкеречки програм. Иначе, скуп је отворио Ђорђе Димитријевић. У условима тадашњег
стања политичке сцене међу Србима у јужној Угарској српски либерали могли су се у
потпуности окренути испуњавању националних циљева Срба, понекад потпомагани чак и
представницима других националних покрета у Аустро-Угарској. СНСС је имала подршку
у сељаштву и трговачкој буржоазији. Чинила ју је углавном млада грађанска
интелигенција. Најистакнутији чланови били су: Светозар Милетић, Михаило Полит
Десанчић, Јован Суботић61 и Јован Павловић.62 Чланови СНСС сарађивали су и са
румунском Народном странком основан 10-ак дана касније.
Питања која су дотакнута су сва политичке природе, без друштвено-економских.
Програм позива на борбу против Нагодбе, на сарадњу словенских народа и Румуна у
Угарској и противи се мешању у борбу хришћанских народа на Балкану против турске
власти како би се онемогућило да Аустро-Угарска оспори ослобођење и уједињење Срба. 63

60
Скуп се није могао одржати у Новом Саду, где су мађарске власти завеле
принудну управу, након што је Милетић по други пут 1867. године био изабран
за градоначелника.

61
Књижевник, правник и политичар, по угледу, утицају и доприносу друга
личност странке (тад није постојала страначка хијерархија, него се мерило по
учености, способности и деловању у јавности). Поред Милетића, највећи
противник свештенства. Издавао је лист Народ (1870-1873).

62
Представник либералне левице, уређивач Панчевца и Граничара.

63
Прецизније:1.одбрана начела равноправности свих народа у Угарској (у сарадњи са
румунским, словачким и русинским представницима; такође је затражена
парламентарна расправа о закључцима Благовештенског сабора);
2.подршка захтевима о целовитости Троједне краљевине (у вези са спором Хрватске
са Угарском око Нагодбе и Аустријом око Далмације);
3.подршка захтевима Румуна у погледу Ердеља, као и братских Словена за
„самосталност и равноправност“;
4.одбијање Нагодбе између Аустрије и Угарске, као непријатељског акта спрам
Словена; исто тако, у угарском делу државе тражи се заокружење жупанија, односно
округа према националном саставу становништва;
5.исто као и 3.

101
После ових одлука мађарска власт појачала је надзор над Србима и Румунима и предузела
одређене мере како би се спречио избор већег броја њихових посланика у парламент у чему
је делимично и успела. Незнатне измене програма извршене су на другој Бечкеречкој
конференцији одржанај 21. 04. 1872. године, уочи нових парламентарних избора за Угарски
сабор. Све до коначног распадања странке 1887, програм није мењан, а странка није успела
да постигне запажене резлтате, јер је била у опозицији. У периоду од 1869. улога Милетића
као вође српских посланика у парламенту, и до тада велика, још је више добила на значају.
Од тога времена осим политичких питања почињу да се појављују и друштвено-економска,
а са њима и културна. Притисци и покушаји владајућих кругова Угарске да га политички
потисну, укључујући и једногодишњу затворску казну, нису успели да умање популарност
и утицај Српске слободоумне странке чији су популарност и утицај у народу били
неспорни.
СНСС је на првим изборима (1869) лоше прошла, победила је само у 2 места
(Светозар Милетић и Атанасије Коњовић су ушли у Угарски сабор). Међутим, иазбрани су
и неки Срби са листе угарских странака.
Светозар Милетић, који је био политички и идеолошки предводник Српске народне
слободоумне странке, често је у сабору нападао мађарску политику која је вођена на
простору јужне Угарске, Хрватске и Славоније. С друге стране, Мађари су тражили згодну
прилику за обрачун са њим. Та прилика им се указала када је Милетић октобра 1869.
објавио чланак у Застави Ћирилица у загребачком политичком хербергу, у којем је жестоко
напао хрватског бана Левина Рауха зато што је наредио да се у Срему укине ћирилица као
званично писмо. Милетић је оптужен да је извргао руглу Хрватски сабор и увредио
хрватског бана, те је осуђен на годишњу затворску казну коју је издржавао у Вацком
затвору, из којег је имао и могућност да води странку и уређује страначки лист.

II Бечкеречка конференција
Недоумице око тога треба ли можда на предстојеће изборе изаћи са новим
програмом, као и одређен утицај мађарских власти на појединце који су захтевали
умеренију политику довели су одређених попуштања према власти у односу на
непомирљиву политику из претходног периода. Организована је конференција, одржана 21
априла 1872. у Бечкереку (трајала је само 1 дан), на којој су присуствовали представници
из Бачке и Баната (око 250), док је политичарима из области Војне границе забрањено
учествовање. Мађари су дозволили одржавање конференције под условом да Нагодба не
буде предмет расправе. Умерена струја је превладала. Власти су успеле да постигну
брисање дела програма који негира аустро-угарску нагодбу, док су остали делови програма
6.осуда сваке „туркофилске политике“ (у интересу уједињења српског народа и
решавања Источног питања у његову корист) и захтев великим силама да се подржи
ослободилачка борба балканских народа од турске власти;
остале тачке (7—10) односе се на страначка иступања у савезу са другим
опозиционим и либералним странкама (словенским, румунским и мађарским)

102
претрпели само мање измене. У странци се сада јављају донекле различита мишљења о
начину борбе али упркос томе српски политичари доследно су настављали са отпором
против мађарских владајућих кругова. Те године, на изборима СНСС је освојила 3 места у
Угарском сабору.

Уједињена омладина српска

Почетком овог периода на простору јужне Угарске деловала је и Уједињена
омладина српска, основана у Новом Саду августа 1866. године. Циљ Омладине био је да
унапреди образовање, културу и науку, а пре свега да ради на јачању националне свести
Срба у Хабзбуршкој монархији, Кнежевини Србији, Црној Гори и у Османском царству.
Друга скупштина Уједињене омладине српске одржана је у Београду августа 1867.
године, али је њено заседање прекинула полиција због тога што је изражавала ставове
против режима кнеза Михаила. За председавајућег је изабран светоандрејски либерал
Јеврем Грујић. Скупштини су присуствовали бугарски емигрант Каравелов, руски
револуционар Бочкарев, француски славист Луј Леже, било је људи из Хрватске, Чешке,
Бугарске, Русије. Пошто није успела да се стационира у Србији, седиште покрета се
усталило на простору јужне Угарске са седиштем у Новом Саду у коме је заседао
руководећи годишњи одбор на челу са Антонијем Хаџићем.
На трећој скупштини одржаној у Великој Кикинди током августа 1869. усвојен је
Статут Уједињене омладине српске. Томе је допринела и Угарска која је желела да се
статут усвоји како би имала увид у идеје Омладине. Статутом је предвиђено давање
чланства женама и могућност да сви Срби без обзира које су вере и са којих су простора,
могу постати чланови, чему су се мађарске власти противиле. Иначе, Статут је предвиђао
рад на културном, просветом и сл. пољу, а не на политичком.
Четврта омладинска скупштина одржана је августа 1869. у Великој Кикинди, а
присуствовао је и изасланик прашког друштва „Соко“. Одлучено је да се покрене посебни
омладински лист, а расправа се разбуктала око његовог имена. На крају је прихваћен
предлог Владимира Јовановића да се лист назове Млада Србадија. На овој скупштини
изречена је и једна политичка изјава којом су се омладинци солидарисали са Српском
народном слободоумном странком. Такође, Угарска је тражила да се изврше измене
Статута тако што би било забрањено Србима ван Угарске да буду чланови Омладине, али су
омладинци то одбили и уместо ога усвојили неке мање, безначајне измене.
Пета омладинска скупштина одржана је августа 1870 у Новом Саду, а привукла је
пажњу савременика и историчара иступањима Светозара Марковића и осталих
социјалиста. Да све није ишло глатко може се разабрати из одлуке Светозара Марковића да
не прихвати положај помоћника уредника омладинског листа, али и по оставци Владимира
Јовановића на чланство у Годишњем централном одбору. Социјалисти су поднели предлог
да рад Омладине прошири и на општине, школе, саборе, скупштине и сл, али је то
одбијено. Такође су одбијени остали социјалистички предлози који би од Омладине
направили револуционарну организацију. Социјалисти су били у добрим односима са
Милетићем и СНСС, али у рђавим са србијанским либералима (Владимир Јовановић).

103
Марковић и Љочић су чак били изабрани за чланове Годишњег одбора за Србију, али су се
због неслагања са србијанским либералима убрзо повукли.
Последња (шеста) скупштина одржана је у Вршцу 15. августа 1871. године, али су је
мађарске власти растерале истог дана, зато што је већином скупштинских гласова одбијено
да се Омладина сведе само на удружење угарских Срба.
Након забране рада у Кнежевини Србији и Аустро-Угарској, седиште Омладине је
постало Цетиње, где је оформиљена Дружина за уједињење и ослобођење српско (иначе,
Омладинци су једино за Црну Гору имали колико-толико поштовања). Најзначајнији
чланови Омладине били су: Владимир Јовановић, Јеврем Грујић, Светозар Милетић,
Светозар Марковић и други. Разлози за прекид рада Омладине не леже само у притиску
владиних органа, већ и у присуству разних струја коју су Омладину изједале изнутра.

Развојачење Војне границе

Војна крајина је у XIX изгубила своју првобитну намену и њено развојачење
представља природни ток развоја државе и друштва. Наредне, 1868. године, законским
чланцима XL, XLI и XLII уведена је општа војна обавеза у Угарској, што је додатно
допринело чињеници да је Граница постала сувишна. Припајање развојачене Војне крајине
требала је по Нагодби извршити краљевина Угарска, али тај процес није окочан све до
1873. године.
Одлука о развојачењу је изазвала велике потресе и протесте, највише међу њеним
српским становништвом. Српски народ на подручју Границе плашио се тога шта би
прикључивање Угарској могло донети, плашећи се губитка своје аутономије и заштите од
мађарског притиска. Ту су такође постојале и неке економске олакшице и стимулације које
је влада у Бечу спровела у последње време у покушају да становнииштво Границе привуче
на своју страну у борби против Мађара. Против развојачења били су и бечки војни кругови.
С друге стране, представници Српске народне слободоумне странке су се чак залагали за
њено укључивање у Краљевину Угарску, с тим што би ови крајеви били заступљени у
парламенту. На тај начин питање Границе укључено је у целокупно виђење Угарске као
федеративно устројене целине. Српски либерали захтевали су да се од развојачених
територија створе такве управне јединице (2 жупаније са седиштима у панчеву и
Карансембешу) у којима би Срби могли имати политичку превласт али мађарске власти то
нису дозволиле. Протести српског граничарског становништва нису имали одјека али је
зато њихово мишљење дошло до изражаја на првим следећим изборима на којима је

104
Српска слободоумна странка на тим територијама освојила сразмерно највећи број
гласова.64
Царском наредбом од 8. августа 1873. године започет је процес укидања Војне
крајине, чије су територије укључене у жупанијски систем земаља круне Светог Стефана.
То је учињено Законом о увођењу грађанске управе у бившој Граници.

Црквено-народни сабори
У периоду после Нагодбе долази до промена у раду и карактеру српских црквено-
школских сабора. Долази до борбе око утицаја између црквених конзервативаца и
представника Слободоумне странке. Расправе ове две групације довеле су до распуштања
сабора из 1869, али је пред следећи сабор из 1870. дошло до договора између неких
црквених представника и либерала. Либерали су сада добили већину на сабору и успели да
прошире делокруг његових компетенција на рачун црквене хијерархије. Сабор је од сада
носио име Српски народни сабор, одређене су му компетенције а поред митрополита њега
је водио још један, изборни председник. Протести свештенства владару нису успели, он је
потврдио ново име и нов састав од 50 представника грађанства и 25 из редова свештенства.
У следећих пар година расправе су вођене о питању избора новог митрополита који је
изабран тек 1874. На заседањима сабора 1874/75. изгласана је Уредба о саборском
устројству који је на захтев владара морао претрпети неке измене. Сабор је понео име
Српски народно-црквени сабор, а одбијена је одредница ''српско-православна црква'' у
називу српске верске организације. На сабору 1874/75. примећује се размимоилажење у
редовима Српске слободоумне странке у којој јачају поборници попуштања и
споразумевања са владом. Ова политика се није показала успешном, права Срба су све
више сужавана и нови сабор није сазиван до 1878.

Покрет социјалиста
Социјални покрет у српској војвођанској средини почиње крајем 60-их и почетком
70-их, а предводник му је Светозар Марковић, који борави у Војводини као политички
емигрант (пореклом је из Зајечара). Социјалисти шире своје идеје путем предавања, списа,
брошура, књига, листова и часописа и у тим идејним областима се претежно и испољавало
дејство социјалиста. Иступали су на трибинама Омладине, у удружењеу Срба занатлија и
ђачким кружоцима. Ђаци у Сремским Карловцима и Новом Саду су кажњавани и

64
Српска политичка елита није имала јединствен став о укидању Војне крајине.
Српска народна слободоумна странка залагала се да се о развојачењу
расправља на три сабора: Угарском, Српском народно-црквеном и на сабору
Хрватске и Славоније. Граничари су на скупу у Панчеву захтевали да се сазове
граничарски сабор, а Срби из Провинцијали су сматрали да би требало дати
предност сабору у Сремским Карловцима. Међутим, уочи и током укидања
Војне границе порасло је расположење народа за очување постојећег стања.

105
истеривани из школа због читања и растурања забрањених социјалистичких публикација и
гласила.
До изласка Раденика, првог социјалиситчког листа у Србији, једино су Застава,
Панчевац и Народни пријатељ дозвољавали Марковићу и осталим социјалиситма да
објављују своје чланке. У Панчевцу је у наставцима први пут штампан Комунистички
манифест 1871. После обуставе Раденика, Марковић је покушао са социјалистом Ђоком
Мијатаовићем да покрене лист Једнакост 1872, али су га омеле угарске власти.
Социјалисти су тражили осмочасовно радно време, увођење прогресивног пореског
система, смањење бирократског чиновничког апарата и високих чиновничких плата,
обавезно бесплатно основно школовање, опште право гласа, слобода говора, писања,
састајања и удруживања.
Седишта првих српских социјалистичких гласила на територији данашње
Војводине били су Земун и Вршац. Ту су излазили стручни часописи Учитељ, Нова школа
у редакцији Николе Брашована и Мите Нешковића, затим часопис Братство. Међу
социјалистима истичу се и Никола Марковић, Јаша Томић и остали.
1868 је у Пешти основано Опште радничко друштво на подстрек следбеника
радничког вође Фердинана Ласала. Почео је да се побољшава положај радника и појачала
се борба против послодаваца, али све је то успорено велеиздајничким процесом против
радничких вођа у Пешти 1872. Значајан догађаја за раднички покрет било је и укидање
еснафских привилегија Законом о занатима 1872 године. Средином 70-их у Угарску се из
Француске вратио Лео Франкел, учесник у Париској комуни, који је приступио оснивању
социјалистичке странке. На првом страначком конгресу социјалиста 1878 било је и радника
из Панчева и Беле Цркве. Међутим, странка није дуго опстала.

Ослободилачке идеје и покрети

Срби у Угарској на челу са Милетићем су током овог периода представљали
својеврсне подстрекаче ослободилачких покрета у свим српским земљама. Многи листови
Срба у јужној Угарској изражавали су тежње и жеље народа. Они су од власти у Србији
захтевали да поведе одлучнију политику у циљу ослобођења српског народа од Турака.
Услед даље неактивности власти у Србији представници либерала започели су са
стварањем тајних организација које би подигле устанак у Турској а у том циљу ступили су
у контакт са својим истомишљеницима у Црној Гори и Србији. При томе су либерали
уверавали власти у Србији да ће се ослободилачкој борби прикључити и велики број Срба
из Угарске, нарочито из развојачене Границе. Пошто Намесништво у Србији није пристало
на овако велику акцију од реализације те замисли се одустало али је пропагирање
ослобођења у српским гласилима настављено.
У то време јавља се и идеја заједничке борбе Јужних Словена за своја права у
Аустро-Угарској. Повод су биле конференције словеначких и хрватских политичара у
Сиску и Љубљани 1870. на којима је изнета идеја хрватско-словеначког уједињења ради
отпора превласти Немаца и Мађара у Монархији. Марковић се противио овим циљевима
уједињења сматрајући да до њега треба доћи у тренутку распада Аустро-Угарске како би
њиме биле обухваћене све јужнословенске земље, рачунајући и оне у том тренутку под

106
турском влашћу. Он није желео да се уједињење користи као средство отпора владајућим
народима Монархије (политике у чији успех није ни веровао) већ да представља позитиван
резултат борбе јужнословенских народа за ослобођење од туђе власти. Док су се Хрвати и
Словенци борили за побољшање свог положаја у Аустро-Угарској, Срби су се залагали за
њено слабљење и коначно рушење.
У периоду од 1875. услед размимоилажења у партији и победе струје која се
залагала за компромис са властима долази до слабљења Српске народне слободоумне
странке и опадања њеног утицаја у српским пословима. Економске прилике су такође
слабиле положај странке. Виши слојеви српског становништва су у сарадњи са угарским
владајућим круговима видели прилику за даље богаћење док је осиромашени слој
становништва био заокупљен тражењем излаза из тешког положаја док су у центру пажње
српских либерала остала политичка питања.

Источна криза
У то време пада и почетак Источне кризе и ратова српског народа јужно од Саве и
Дунава за ослобођење од Турака. Српска слободоумна странка показује у тим тренуцима
велико залагање и пропагандно деловање за ствар Срба у Турској. Ипак, у односу на време
од пре пар година када су српски либерали из јужне Угарске практично водили планове о
општем устанку против турске власти, мере које су сада могли предузети, помоћ коју су
могли пружити и утицај који су на дешавања имали су значајно умањени.
Када је устанак у Босни и Херцеговини добио шире размере, Срби из Угарске су
почели да врше снажан притисак на две српске кнежевине Србију и Црну Гору да објаве
рат Османском царству и тиме реше питање Босне и Херцеговине. Особито је на мети
напада био српски кнез Милан Обреновић. Сакупљана је и помоћ за босанско-херцеговачко
становништво и организовано је тајно прикупљање добровољаца у Земуну за одлазак у
Београд, односно Босну и Херцеговину. Мађари су једино дозволили да се прикупи помоћ
за избеглице из Босне и Херцеговине које су се нашле на просторима Аустро-Угарске
монархије. Ипак, одзив за прикупљање помоћ је био слаб.
Поред тога, аустроугарске власти почеле су првим мерама насиља и репресије
против Српске слободоумне странке. Говори српских представника у скупштини само су
повећали уверење власти да је Милетића и представнике српских либерала требало
уклонити са политичке сцене. По избијању српско-турског рата, у јуну 1876. Светозар
Милетић је ухапшен под оптужбом за велеиздају. После проведених 18 месеци у
истражном затвору, Милетић је због оптужбе за велеиздају осуђен на 5 година робије
(1878). Након три и по година тамновања био је помилован, али и скрхан болешћу (1879).
Преостали представник српских либерала, Михаило Полит Десанчић, морао је бити
обазрив у својим излагањима како не би завршио као Милетић. Залагао се за политику
немешања Аустро-Угарске и подршку напорима за прикључење Босне и Херцеговине
Србији чему се Монархија жестоко противила. Такође се борио против незаконитог
утамничења Светозара Милетића. За све време српско-турског рата Срби јужне Угарске
били су непрестано сумњичени и третирани као потенцијални непријатељи државе.
Виђенији чланови Српске народне слободоумне странке хапшени су под оптужбом о
107
против-државној активности. Жеља мађарских кругова за политичком превлашћу
спутавала је развој политичких односа у Угарској. Тек је појава нових политичких
групација у наредном периоду донела промене.

Борба за политичка прва у јужној Угарској од 1878-1914.

У Угарској су се у зачетку дуализма јављале само изборне странке које тада немају
разрађене ставове, нити су заступале поједине категорије друштва. Основне разлике међу
њима биле су, да ли прихватају Нагодбу или не. У време избора 1861. јављају се две
странке, Странка декрета и Странка Адресе. Ове странке су почивале на либералним
идејама, и оне ће одредити страначки живот у периоду дуализма. Потребно је поменути да
се пре усвајања Нагодбе. 1866. основала Деакова странка која је била врста савеза странака,
јер им је заједничко било прихватање Нагодбе. Као најјача опозициона странка јавила се
Средња левица, на челу са будућим председником владе Калманом Тисом. Ова странка
залагала се за одбијање нагодбе, јер су сматрали да би прихватањем, Угарска поново
потпала под утицај Аутрије и тиме изгубила свој утицај у Царству. Као решење проблема
предлагали су оснивање персоналне уније. Трећа најважнија странка била је Странка
крајње левице, на челу са Лајошем Кошутом. Она ће 1868. променити назив у
Четрдесетосмашка странка. Борили су се за ослобађање од Хабсбуршке власти.
Како би се стабилисала држава од потреса које су изазивале странке и њихова
дељења, 1875. тадашњи председник владе, Ђула Андраши, предложио је цару оснивање
једне владајуће странке која би настала спајањем остатака Деакове и Тисине странке. Ова
странка се звала Слободоумна странка и биће на власти наредних 30 година. Вођа је био
Калман Тиса.
У овом периоду настаће многе странке, што оснивањем, што цепањем и
разилажењем већ постојећих странака. Међу важнијима биле су: Конзервативна странка,
Национална странка с Албертом Апонијем на челу, Католичка народна странка, која је
штитила интересе цркве, Демократска странка Мађарске, Социјалдемократска странка
Мађарске...

Борба за политичка права Срба у ужој Угарској, коју је пар деценија с мањим или
већим успехом водила Српска народна слободоумна странка Светозара Милетића,
доживела је свој први озбиљни потрес са осудом Милетића на затвор у трајању од 5 година
под очигледно измишљеном оптужбом, која је, како се показало, имала своје кобне
последице. Са Милетићем у затвору, најборбенија и најугледнија народносна опозициона
странка Срба била је обезглављена, и било је јасно већ са избором његовог заменика, да
странка више неће повратити пољуљану снагу и да јој прети озбиљна криза. На место
Светозара Милетића изабран је други човек у странци, Михаило Полит-Десанчић који,
иако цењен по својој учености и разборитости, као и способностима парламентарног
стратега, ипак није имао дара за улогу водећег. Убрзо су страначки редови почели да се

108
осипају, а Милетићева краткотрајна рестаурација није пружила наду у светлију будућност
странке. Иако је живео све до 1901. године, он је последње године свог живота провео
болестан и беспомоћан у узалудним покушајима да странку врати у пређашње стање. Ипак
Српска народна слободоумна странка је наставила своју борбу, још коју годину
одржавајући привидно јединство, али се већ на изборима за ново трогодишње раздобље
Угарског парламента (1878-1881) показало да се политичко стање код Срба осетно
погоршало. У томе су свакако имале велику улогу и репресивне мере власти, која је тежила
да на било који начин умањи могућност избора опозиционих српских посланика. На првом
месту извршена је подела великог изборног среза са седиштем у Панчеву у два мања
изборна среза (панчевачки и уздински), којом су приликом Панчеву прикључена «сва
несрпска места», управо из разлога да би Панчево престало бити стално упориште Српске
народне слободоумне странке на изборима.
У том расположењу, почела је долазити до изражаја мисао да је даља уставна борба
немогућа и да би можда паметније било да се Срби повуку на поље пасивне опозиције.
Иако је Полит-Десанчић био оштро против такве идеје, морало се наћи неко компромисно
решење, те је прихваћено гледиште да би се морала изменити она ранија бескомпромисна
Милетићева борба, и да би можда паметније било да се напусти државноправна опозиција.
Али, колико је Полит био управо предводник те реалне политике, ипак то није био у оној
мери у којој су то били припадници страначке деснице, тзв. нотабилитети, који ће се пар
година касније јасно издвојити као држави лојални опозиционари.
Српска народна слободоумна странка је тежила да у овом периоду покаже управо
тај нови курс, у коме је истицала да се сви њени захтеви заснивају на уставним правима, те
је тако измена закона о народностима тражена путем законодавства. Настојало се на
добијању национално заокружене територијалне јединице административним путем, преко
проширене општинске самоуправе. Ипак, још увек је морао, унутар страначких кругова,
колико-толико, да се одржава привид привржености Бечкеречком програму, управо због
оног дела непомирљивих странкиних приврженика.
Неповољни резултати на изборима тамо где нису очекивани (упркос 3 мандата –
Полит, Ника Максимовић и Антоније Хаџић) проузроковали су усхићење с мађарске стране
да је национална «српска политичка свест у опадању», и да се сам народ одрекао Српске
народне слободоумне странке. Ипак, парламент је и даље остао главно поприште
политичке борбе за њене прваке. У току овог трогодишњег раздобља, поред Српске
народне слободоумне странке, националне интересе српског народа бранио је и део
посланика из клупа владајуће странке, међу којима се посебно истицао Михаило-Миша
Сабовљевић, који је указивао на негативне последице великомађарских одредаба, а
поготову је бранио линију српске црквено-народне самоуправе.
Највећу пажњу у том периоду привукла је расправа око законског предлога о
обавезном учењу мађарског језика у основним школама, што је изазвало бурно негодовање
свих српских посланика, како опозиционара, тако и владиноваца. Парламентарна расправа
је трајала 9 дана (29. априла-7. маја 1879.), а једини Мађар који је подржао протест против
овог закона био је Лајош Мочари, посланик који је иступао на страни народности,

109
покушавајући да докаже колика је штетност тог закона по интерес саме мађарске државе и
мађарског народа. Он је тај закон називао асимилаторском побудом (покушајем ширења
мађарског језика на рачун других), само једним од штетних средстава државне силе. Поли-
тици мађаризације, он је супротстављао политику сарадње, која је опстајала до Нагодбе. С
друге стране, једини Србин који је подржавао овај закон био је Петар Стојковић.
Међутим, оно што је изазвало још веће потресе у односима између владе и српске
опозиције било је именовање бачког епископа Германа Анђелића за администратора, а
1881. и за патријарха Карловачке митрополије на место претходно принудно
пензионисаног Прокопија Ивачковића крајем 1879. године. Било је свима јасно да је
Анђелић изабран управо због тога што је уживао глас најупорнијег и најречитијег
поборника реформе на подручју народно-црквене аутономије у духу који је одговарао
клеру и режиму. Дирање у народно-црквену аутономију (јер је његово наименовање
представљало очиту повреду одредаба о избору патријарха) претило је да изазове још веће
сукобе у овим већ затегнутим односима, али је, с друге стране, једино је та ситуација могла
да изазове уједињење српске опозиције, која је морала прећи преко унутрашњих размирица
и окренути се питањима одбране и заштите народно-црквене аутономије (према законском
члану 9 из 1868).
Ново трогодишње парламентарно раздобље 1881-1884, почело је у знаку повратка
Светозара Милетића на политичку сцену, и у знаку великих нада за обнову пољуљаног
угледа странке. У том циљу, донета је одлука да се сазове велика предизборна страначка
конференција у Новом Саду, по угледу на прве две бечкеречке из 1869. и 1872, после 2
безуспешна покушаја да се то учини 1875. и 1878. године. Бирачи, којих није било у
толиком броју као на претходним конференцијама, превасходно су очекивали од Полита-
Десанчића да чују хоће ли коначно доћи до допуна или чак измене Бечкеречког програма
новим одредбама, које би биле прилагођене захтевима новог времена, али је овај истакао да
конференција није сазвана поради питања програма, већ да она чврсто стоји уз Бечкеречки
програм.
Измену, тј. допуну Бечкеречког програма поготову је заговарао Јаша Томић. Он је
сматрао да се већ постојећи програм мора допунити одредбама које би се односиле на
«материјалне» животне услове народа. Он је превасходно истицао захтеве у корист
сиромашнијих, у првом реду земљорадничких и занатлијских слојева, због чега је наишао
на оштро негодовање водећих људи у странци, а поготову Милетића, који се није двоумио
да га назове социјалистом и да му ускрати право учешћа на збору странке. Томић је, и
поред тога, остајао доследан свом ставу да се Српска народна слободоумна странка као
једина опозициона страначка групација која се бори за ствар народа, мора позабавити и
питањем «хлеба, без којега народу нема спаса». Иако су му многи пребацивали да је
социјалиста, он није имао намеру да Српску народну слободоумну странку преобрати у том
духу, већ је више тежио њеној демократизацији. У суштини, он је желео да се странка, тј.
њено деловање, прилагоди захтевима времена и нових друштвених прилика.
Избори су имали исте резултате као и они из 1878. године – изабрани су Светозар
Милетић, Полит-Десанчић и Ника Максимовић. Али, колико год се овај број посланика

110
чинио малим, ипак је ово био један од последњих успеха Странке српских слободоумних
опозиционара. Никада више она у овом броју посланика неће бити представљена у
Угарском парламенту.
У овом раздобљу, ново незадовољство, не само српских опозиционара, већ и већине
српског народа под Угарском, изазвао је Закон о настави у средњим школама према којем је
мађарски језик постао обавезан предмет и у конфесионалним српским средњошколским
установама. Против ове одредбе енергично је устао Полит-Десанчић, који се и једини од
три посланика истицао својим иступањима. Ника Максимовић је ћутао, а Милетића је
издала снага. Овиме је наравно влада Калмана Тисе и његове Слободоумне странке могла
бити само задовољна и оваква незавидна ситуација међу посланицима српске народњачке
опозиције, могла је само бити подстрек за нове мађаризаторске захвате. Примењиване су
све оштрије мере против народњака, а чак је пооштрен избор и међу српским режимским
слојевима при избору посланика. Од владиних приврженика, долазили су у обзир само они
највернији.
Свима из Српске народне слободоумне странке је постало јасно да се нешто мора
што пре изменити. На прагу новог трогодишњег раздобља 1884-1887, одлучено је да се
сазове нова предизборна конференција која би овог пута заиста расправљала о питањима
измене Бечкеречког програма, који се показао застарелим и потпуно неприхватљивим
решењем у борби против владе Калмана Тисе. У суштини, ту борбу је требало спустити на
суптилнији ниво, а измена програма је морала бити изведена у духу прагматичарских
потреба реалне страначке политике. Влада се могла придобити једино напуштањем
изазивачке опозиционарске политичке линије. Боља сарадња са владом је била императив у
покушају да се изнађе решење проблема избора патријарха Германа Анђелића. Главни
заговорник ових измена био је др Ника Максимовић, који је организовао конференцију у
Будимпешти 24. марта 1884. године, одржану у малој дворани луксузног хотела
«Хунгарија». Он је на конференцију позвао своје истомишљенике из уже Угарске и
Хрватске (присталице Народне странке), а према описима сазивача, ту се био окупио «цвет
интелигенције и поседа», свеукупно око 40 личности. Све су то били угледни адвокати,
лекари, публицисти, свештеници, али и утицајни чланови трговачких и банкарских
конзорциjума. Присуствовао је и чувени богаташ Лаза Дунђерски из Сентомаша
(Србобрана). Од руководећих чланова Српске народне слободоумне странке нису били
присутни једино Михаило Полит-Десанчић и Миша Димитријевић. У суштини били су то
они за које је Максимовић био сигуран да су незадовољни Бечкеречким програмом, тј.
досадашњом државноправном опозиционом политиком. На тој конференцији је настао
програм Српских нотабилитета (Српска народна странка нотабилитета?),65 који се састојао
из свега 4 тачке, једногласно прихваћене, а оне су биле следеће:

65
Нотабилитети и присталице се окупљају око листа Застава а њихови
противници око листова Српско коло,Српство.?

111
 1.истиче се нова, нагодбена платформа странке, сходно којој ће њени посланици
радити на том да се угарска држава у сваком погледу развија и јача у циљу «општег
благостања»;
2. захтева се «строго извршење постојећег 44. зак. чл. од год. 1868. о
равноправности народности» ;
3. тражи се потпуно спровођење 9. чл. из 1868, о правима која су установљена
на основу «народно-црквене аутономије» Срба;
4. захтева се санирање повреда народно-црквених аутономних права.
Будимпештанска конференција је одлучила да се у Великој Кикинди, граду са
највише српских становника, одржи велики збор бирача. Збор је одржан 13/25. априла
1884. и уз противљење неколицине млађих људи (Ђоке Милосављевића, Јаше Томића, Лазе
Нанчића и Мите Николића) нови програм је прихваћен огромном већином присутних.
Даља идеја др Нике Максимовића и др Светислава Касапиновића била је да око новог
програма и листа Заставе окупе истомишљенике и организују нову странку која би се
звала Српска народна странка. Ипак, тај покушај је остао неостварен из више разлога:
великог отпора Српске народне слободоумне странке (Полит, али првенствено Миша
Димитријевић), изостанка очекиване подршке мађарске владе (Тиса је остао при томе да се
сви страначки кандидати за које се тражи његова подршка морају «отворено» изјаснити «за
владу») и патријарха Германа Анђелића, са којим су били у сукобу. Једини допринос
српских нотабилитета из Угарске био је цепање Српске народне слободоумне странке на
странку радикала и странку либерала.
Све ово је морало утицати и на изборе, на којима су тријумфовали представници
странке владајућих Мађара. Влада је била задовољна, јер ниједан од непожељних
кандидата (изузев Мише Димитријевића и донекле Мише Сабовљевића) није успео
изборити своје место у Парламенту. Велико незадовољство код Срба било је засновано сада
на сазнању о погоршаном саставу њихових политичких представника, што је
онемогућавало одбрану националних интереса.
Упоредо са дезинтеграцијом Српске народне слободоумне странке и опадањем
њеног угледа, долази до брзог успона носилаца радикалних идеја већ почетком 80-тих
година 19. века. Први поборници радикалних промена у области политичких и економских
захтева потицали су из редова нове Омладине. Младе занесењаке, ђаке и студенте,
предводили су Лаза Нанчић и Јаша Томић, који су се залагали за остварење не само
националних, већ и социјалних и материјалних потреба српског народа. Међутим, нова
Омладина није могла да се одржи на политичкој сцени као самостална организација,
поготову због великог страха владе да она може представљати опасност за поредак у већој
мери него било које страначко политичко удружење. Оно што је важно када је реч о новој
Омладини, јесте управо то да је у њеним редовима почео пробој радикала у виду борбе за
обнову Српске народне слободоумне странке. У томе је пресудну улогу имао Јаша Томић,
који је преузео гласило српских народњака, Заставу (након што је представник српских
нотабилитета у редакцији тог листа, Тоша Бекић, био принуђен да напусти своје место).
Очекивало се од Томића да листу поврати углед неподмитљивог гласила милетићевске

112
опозиције, с обзиром на то да је у почетку међу његовим сарадницима био и сам Миша
Димитријевић, беспоговорни заступник бечкеречког народњаштва. Ипак, он је Томића брзо
прозрео и одмах заузео супротну страну, поставши власник и уредник листа Браник,
новопокренутог гласила Српске народне слободоумне странке. Све до коначног расцепа
1887. године, ова су два листа сматрана левим, односно десним, крилом Српске народне
слободоумне странке. Иступали су заједно против преосталих поборника нотабилитетске
политике (антирежимска гледишта), као и против незаконито именованог патријарха
Германа Анђелића. Посебно су се противили патријарховим намерама да осујети утицај
народњачких представника у оквирима народно-црквене аутономије преко предложеног
синодског операта.
Ипак, покушај да се поврати страначко јединство на предизборном скупу 1887.
године довео је и до коначног расцепа, јер се никако нису могли сложити око Бечкеречког
програма. Окупљени око Јаше Томића захтевали су додавање неких нових одредаба. Због
тога је закључено и да обе стране морају одржати засебне зборове бирача. Тако је збор
браниковаца одржан 1. маја у Новом Саду, на коме се остало при неизмењеном
Бечкеречком програму (Полит-Десанчић, Миша Димитријевић). Лева фракција, окупљена
око Заставе и Јаше Томића, одржала је свој збор 8. маја у Новом Саду. На овом збору је
Радикална странка усвојила Бечкеречки програм из 1869. године који је допунила са 4 нове
тачке:
1. тражено је праведније разрезивање пореза, упрошћавање државне
администрације и рационалнија економска политика која би омогућила напредак и
«радених држављана». У циљу побољшања економског питања наглашено је да ће странка
радити на организовању трговачких, занатлијских и ратарских удружења и индустрије, као
и да ће водити бригу о националној култури;
2. одлучено је да се подрже само кандидати опозиције из редова народности, а
никако владини кандидати нити кандидати мађарских опозиционих странака;
3. односила се превасходно на организацију (устројство) странке;
4. изражено је уверење да ће радикални посланици на сабору верно тумачити
страначка начела.
Овако допуњен Бечкеречки програм остао је на снази све до 1903, односно 1904.
године, с тим што је постојао и посебан програм за рад по питању народно-црквене
аутономије. Када је реч о самом имену странке, на конференцији је донета одлука да ће се
она звати Целокупна српска народна слободоумна странка, а тек од 1891. године у заглављу
њеног гласила Застава стоји да је «орган Српске радикалне странке».
Разлаз партија, међутим, није донео жељене ефекте, бар не када је реч о изборним
резултатима. Избори су прошли у знаку пораза обеју странака, а десило се и то да први пут
од Нагодбе из 1867. године Слободоумна странка није имала свог представника у
парламенту. Мађарска влада је средствима принуде али и обећања издејствовала победу
владиних кандидата у свим српским срезовима. Коначно је дошао и тај тренутак «мира» у
парламенту – циљ владајућих је постигнут – неће се више чути неугодне речи критике
народносних опозиционих посланика на рачун владе Калмана Тисе.

113
 Тај потпуни пораз на изборима ипак није омео странке да се упусте у међусобну
бескомпромисну борбу која се размахала свом снагом, јер је превасходни циљ радикала
сада био да заузму место Српској народној слободоумној странци, те да и званично буду
признати за Милетићеве следбенике и наследнике у вођењу националне политике.
Међусобни обрачуни либерала и радикала на крају су достигли кулминацију у најгорем
начину решавања проблема, које је само више продубило јаз и непомирљивост – дошло је
до личног обрачуна првака у којем је Јаша Томић убио вођу супарничке странке, Мишу
Димитријевића.
Могући корак ка међусобном споразумевању радикала и либерала био је нови закон
о грађанском браку, за који су обе странке веровале да у највећој могућој мери угрожава
интегритет «српске народности», која је у свести још увек била нераздвојна од српског
православља. Став ових странака био је разумљив јер је био очекиван у ситуацији када су
обе те странке водиле борбу против свештенства у оквирима народно-црквене аутономије.
Осим тога, предлог закона «о грађанским матрикулама» је такође изазвао бурно
негодовање, јер је преко тих «матрикула»66 вршено помађаривање српских и других
народних имена.
Великомађарске мере које су све више биле наметане, а још и насилно смањење
броја опозиционих посланика из редова народности, које су исто тако неправедном
сматрале ту политику мађаризације немађарског становништва, морале су на крају
натерати све народности да се састану, што је и учињено на Конгресу народности у
Будимпешти 10. авугуста 1895. године. На њему је био окупљен велики број страначких и
ванстраначких представника Срба, Словака и Румуна, али и приличан број страних
новинара, што је важно, јер су управо њихови извештаји омогућили да то стање у
Мађарској наиђе на шири одјек у јавности, која се коначно упознала са неравноправним
националним односима у мултинационалној Угарској, што је, опет, проузроковало пад
угледа Мађарске у свету. У конгресној резолуцији од 22 тачке се истицало да мађарски
народ, који није сачињавао чак ни већину становништва, нема права да присваја себи
својства државности, те да се, у складу са основном начелном ставком о подједнаким
правима народа и народности поново истичу захтеви:
за прекрајање жупанија по националном принципу;
 за увођење језика народности у службену употребу на свим нивоима;
 за право удруживања и слободног окупљања, право слободне штампе;
 за поштовање законите црквено-школске аутономије;
 за једнако и тајно право гласања, те и «праведније арондирање изборних»
срезова;

66
Popisna knjiga, spisak imena članova nekog društva; upisnica na univerzitetima;
spisak prihoda nekog duhovnog ili svetovnog nadleštva; spisak članova jedne
parohije: rođenih, krštenih, umrlih i oženjenih (udatih), matica, broj vojničkog
jediničnog spiska. (lat.)

114
  да се установи посебно министарство у коме би били заступани интереси
народности.
Ситуација на политичкој сцени се није поправила на боље ни почетком 20. века,
након пар година потпуног застоја у изборној трци за Угарски парламент. Али ипак, пораст
незадовољства у српском народу, и даље је јачао утицај Радикалне странке на рачун
Либералне. Надмоћност радикала се очитовала на мајским изборима за Народно-црквени
сабор 1902. године. Победом на овим изборима, радикали су се домогли кључних положаја
у саборским одборима и фондовима, прекинули превласт клерикалних конзервативаца у
црквено-школским аутономним телима, али исто тако и потврдили да је време либерала
окончано. Када је реч о борби са црквеном јерархијом, ту ваља поменути да је њу започео
још Светозар Милетић после револуције 1848/49. године. Била је то борба око управе над
народно-црквеном аутономијом, која је била једина организована установа која је
обухватала све Србе у Хабзбуршкој Монархији, и самим тим им обезбеђивала извесну
заштиту њихових националних и верских интереса. Економску основу те аутономије су
чинила народно-црквена и митрополијска имања, фондови и закладе и управо је српском
грађанству био циљ да стекне што већи утицај у управљању њеним иметком, због чега је
претходно било потребно потиснути јерархију са кључних положаја у аутономији, а исто
тако умањити црквени, а ојачати световни карактер аутономије. Након распада Српске
народне слободоумне странке, ту су борбу наставили и још више заоштрили управо
припадници Српске народне радикалне странке, поготову због тога што се јерархија
повезала са мађарском владом како би сачувала своје позиције у аутономији. Синод је, уз
подршку мађарске владе, направио пројекат под називом «Јединствени статут» који је имао
за циљ да ојача позиције јерархије, а заустави демократизацију и лаицизацију аутономних
установа. Свесна тежине те борбе, Радикална странка је 1897. године понудила Либералној
странци да заједно поведу борбу против јерархије и мађарских влада, а основа за њихове
преговоре је могао да буде нацрт аутономног програма, али ниједна од странака није била
задовољна, нити спремна да прихвати понуђене програме, због чега је дошло до
дефинитивног прекида преговора. Радикали су ипак објавили нацрт свог програма, који је
остао на снази све до доношења страначког Политичког програма 1903/1904. године.
Када је реч о Политичком програму Српске народне радикалне странке, ваља
напоменути да је прво усвојен програм странке који је важио за Хрватску и Славонију, 20.
септембра 1903. на збору у Окучанима, превасходно са циљем да се, после победе на
изборима за Народно-црквени сабор, потврди и продором у Хрватски сабор. Програм који
је важио за Угарску усвојен је у фебруару 1904. године, а читав програм за оба
државноправна подручја усвојио је Управни одбор странке на седници у Новом Саду 25.
јануара 1904. године и он је остао на снази све до марта 1919. године, када се Српска
народна радикална странка из Угарске и Хрватске сјединила са Радикалном странком у
Србији.67
67
Ваља поменути неке од значајнијих статута радикала.Радикали су се залагали да се у
свим школама води рачуна о српком народу,да се учи српки језик,историја и

115
 Коначно, 1905. године, радикали су напустили политику пасивности у односу на
Угарски парламент и одлучили да истакну своје кандидате. Тако је, крајем 1905, у
мађарски Парламент ушао и први радикални посланик, Мита Мушицки. На ванредним
изборима наредне, 1906. године, коначно су се, после 20 година присилног одсуствовања, у
редовима посланика у Угарском парламенту нашла 4 представника опозиционих српских
странака, међу којима су била 3 посланика радикала, који су и сада потврдили своју
превагу.
Почетком XX века, као трећа српска странка појавила се страначка групација
српских демократа са седиштем у Кикинди. Она је 1907. покренула „лист независних
Срба“ под именом Српски глас у редакцији Васе Јакшића (његова браћа Милутин и Миле).
У парламентарном раздобљу од 1906. до 1910. године под коалиционом владом
Шандора Векерлеа, донет је законски предлог о школама (1907), познатији у јавности као
«Апоњијев школски закон», који је наишао на најжешћи отпор народносних посланика, јер
је крњио и последња преостала аутономна права српских школа. Према овом закону,
мађарски језик је постао обавезан предмет и у школама народности, с образложењем да
деца морају бити способна да после заврштка 4. разреда (основног образовања) правилно
комуницирају на мађарском језику. И овај је закон наишао на оштре критике, и у великој
мери је и даље крњио углед Мађарске на међународној сцени.68
Промена владе 1910. године није донела никакав бољитак, већ само нова
разочарења. Није изабран ниједан од кандидата српских народносних странака. Осим тога,
радикали су доживели пораз и у Народно-црквеном сабору, јер је тада окончана њихова
осмогодишња владавина. Превагу у областима српске аутономне политике на територији
Угарске однеле су српске снаге са хрватског подручја, јер су се у Сабору учврстили српски
самосталци са територија Хрватске и Славоније. Свакако највећи ударац за Србе у Угарској
на националном плану представљао је закон у виду наредбе цара и краља Фрање Јосифа I
од 11. јуна 1912. којим је докрајчена аутономија да би се напокон спречило деловање
опозиционих странака преко аутономних саборских установа. Тиме, међутим, није умањен
утицај страначких организација српске опозиције, већ се отпор Срба још више повећао. У
новонасталим околностима, Самостална странка из Хрватске, Радикална, Либерална и
Демократска из уже Угарске, закључиле су на заједничкој конференцији у Новом Саду 29.
култура.Као и да постоји на универзитетима катедра за српску
историју.Такође,радикали су се залагали да производи које стварају Срби долазе на
пијаце непосредно и увелико,и да постоје удружене продаје производа које ће ићи у
корист земљорадника.Стварање задруге која ће се бринути о пропалим радницама и
да се створи радничко законодавство.Један од најважнијих статута јесте да се одлуке
црквено-народног збора не могу реметити каснијим државним законима.

68
Срби су требали да буду издвојени из надзора Српског митрополијског савета.

116
августа 1912. обуставу «међусобних распри» у циљу заједничке борбе за враћање одузетих
права. Ипак, показало се да је и у том питању остала борба око првенства и није чак могао
бити спроведен ни закључак конференције одржане у Загребу 12. априла 1914. године «да
те странке и даље заједнички раде на успостави народне црквене аутономије». Чак ни рат
који је уследио изгледа није могао отклонити те међусобице, али је са собом донео и нове
измењене односе, а страначку борбу преусмерио у неке друге токове.

Срби у Хрватској 1850-1868.

Бахов апсолутизам
На простору монархије, сем на тлу Војводине, српско становништво је живело на
простору Хрватско-славонске војне границе и Банске Хрватске. По бројности су били
одмах иза хрватског становништва, а у неким деловима чак и већинско. Били су већинско
становништво у Личкој регименти,69 Првој банској, Другој банској и Петроварадинској, у
сремској жупанији (Срем је припојен Троједној краљевини 1860), у Војној Граници су
чинили 45%. Временом, број Срба се постепено смањује. Срби су били значајан чинилац на
простору Хрватске који је био повезан са Србима на простору Војводине. Успостављањем
Баховог апосолутизма, везе су ослабљене и сведене на минимум, јер су били под сталном
присмотром власти и било је забрањено успостављање било каквих политичких веза, али и
културних (нпр. српска књига објављена у Београду или Новом Саду тешко се могла
набавити у Загребу и обрнуто). Није постојала ни могућност за национални развитак. До
1863. важила је забрана уношења „илирских, чивутских, влашких књига“ на простор
Аустрије (за уношење је требала посебна дозвола). Број народних читалишта и ђачких
школа био је јако мали. На тлу Хрватске и Славоније, заједно са Војном границом, 1856.
године биле су само 32 српске основне школе верског карактера, али су и оне биле
запуштене и занемарене. У школама је био нестручан кадар који је једва могао да ради на
квалитетном образовању, па јачање националне свести није било могуће. То се постизало
кроз традицију, епску поезију, ћирилично писмо које је одлуком из 1852. године унето у
поједине уџбенике. (одлуку је донела једна комисија Банског већа, на челу са школским
саветником Стјепаном Илијашевићем). Педесетих година, у штампи, међу српском и
хрватском интелектуалном елитом долази до расправе о српском и хрватском језику, али је
обично становништво остало ван ње, поготово оно из Војне границе.

Период после слома Баховог апсолутизма

Након пада апсолутизма, српски и хрватски народ је био јединствен у заједничкој
борби против власти и идеји рађања националне свести. Средином 1859. године основано

69
Ту их је било највише (70%).

117
је тајно друштво, „Хрватско-илирски српски генерални скуп“, које се борило за права и
слободе у оквиру уставне угарске државе. Околности су предвиђале заједничку борбу и
истрајност у остварењу самосталности српског и хрватског народа, али се Беч постарао да
прекине ту сарадњу. Укидањем Војводства Србије и Тамишког Баната 1860. године, део је
припојен територији Угарске, а део територији Хрватске што у основи мења однос два
народа. Кључно питање је било припадност сремске жупаније. Хрвати су се позивали на
историјско и државно право, а Срби су играли на карту већинског становништва на том
простору, не занемаривајући ни своје историјско право (дакле, на природно и етничко
право). Сукоб постаје неизбежан, поготово када је Срем коначном одлуком био припојен
Троједној Краљевини. Веза српскога народа на тлу Мађарске и Хрватске је постајала јача.
Становништво са простора бившег Војводства Србије је повело покрет за остварење
интереса српског народа на тлу целе монархије. Српску политику која је вођена у Новом
Саду прихватили су и Срби у Хрватској. Снажан утицај вршен је и преко новина (Србски
дневник, Напредак, Србобран, а нарочито Застава).
Раздор са Хрватима је продубљен решавањем Источног питања и припадности
територије Босне и Херцеговине након протеривања Турака. Хрватска Народна странка,
предвођена бискупом Штросмајером, залагала се да Хрватска са наоружаном Војном
границом постане најважнија војна компонента у решавању Источног питања. Након тога,
територијално јединствена Хрватска би била посебна федерална јединица у оквиру
монархије са унутрашњом аутономијом, а Босна и Херцеговина би ушла у састав Аустрије,
као хрватска земља. Тако би за Јужне Словене у Хабсбуршкој монархији Загреб, а не
Београд, постао центар окупљања. Срби су веровали да Народна странка уз помоћ
југословенског имена и тежње уједињења јужнословенских народа прикрива своје
великохрватске идеје, у којима нема српског народа. Револтирани оваквим тежњама
Хрватске, Срби су сматрали да је само њихово право да реше Источно питање и
припадности Босне и Херцеговине.
У том периоду, преовладале су две струје српског народа на тлу Хрватске.
Унионистичка - која је подржавала дуализам и Самостална народна странка 70 - која се
залагала за централизам. Без обзира на поделу, циљ је био исти, да се целокупни српски
народ на територији царства повеже на овај или онај начин. Истакнути представници ове
две странке били су: Максимилијан Прица, Никола Крестић, Светозар Кушевић, Ливије
Радивојевић, Никола Беговић, Јован Живковић и други. Новине Србски дневник и Застава
су заступали интересе првих, а Србобран и Напредак интересе других.
Народњаци су на Хрватском сабору 1861. године иступили са ставом да након
догађаја из 1848. године, Троједна Краљевина и Краљевина Угарска немају ништа
70
Самосталци су се залагали за федерализам заснован на националном основу,
на начелу природног права. Зато су прихватили Октобарску диплому и
Фебруарски патент. Штросмајерови народњаци залагали су се за историјско и
државно право. Зато међу народњацима није било Срба (све до 1866)

118
заједничко сем владара. Срби су се противили идеји прекида државно-правне везе између
Хрватске и Угарске, јер би се тим чином прекинуле везе између српског народа на тим
просторима. Сабор је признао да у троједној краљевини има и народа српског. 71 На сабору
се расправљало и о питању службеног језика. Усвојио се предлог да се језик назове
„југословенски“ чиме је одбачен предлог Ивана Кукуљевића да се језик зове „хрватско-
српски“, осносно „хрватски или српски“, што је било прикладније. Донесена је и одлука о
слободној употреби ћирилице. Српски политичари су тражили политичко, законодавно,
судско и управно изједначење са хрватским становништвом, 72 али Хрвати се нису
обазирали на бројност Срба, водећи се девизом да на тлу Хрватске постоји само један
„дипломатички“ народ, а то је хрватски. Срби су имали пуну равноправност као грађани,
али као народ, сматрани су делом хрватског народа.
Са проблемом признавања српског народа, Хрватски сабор се опет суочио 1866. У
адреси сабора коју је саставила Народна странка (Фрањо Рачки) нису споменути Срби, а
унионисти су у својој адреси поменули Србе како би их привукли на своју страну. Народна
странка, која се највише противила признавању српског народа, попустила је после слома
Аустрије у Аустро-пруском рату 1866. године. Схватила је да је дуализам на помолу као
једини излаз из проблема са Мађарском и да тако неће успети да оставри своје планове
решавања Источног питања.73
10. маја 1867. године, на страначкој седници Народне странке, на иницијативу
Јована Суботића, донета је одлука о признању једноправности Србима у Хрватској. Тиме
су приволили Србе да се заједно боре са новонасталом ситуацијом, али то ће постићи само
ако Србима учине извесне уступке. Сутрадан је Сабор озваничио „хрватски или српски

71
То се није поштовало. У једном каталогу о броју становника, издатом 1864 у
Загребу, речено је да Хрвата има преко 95%, дакле ту су убројани и Срби (који
иначе нису поменути у каталогу, а поменути су нпр. малобројни Цигани и
Јермен).

72
Тражили су и да у жупанијама у којима Срби чине већину ћирилица буде у
званичној употреби.

73
1866-67 народњаци се чак приближавају и Гарашанину и српској влади са
којом склапају и споразум да ће заједно, под вођством српске владе, заједно
радити на решавању Источног питања.

119
језик“ као званичан службени језик, чиме је озакоњено изједначење српског народа са
хрватским.
Срби почињу масовније да приступају Народној странци, удаљавају се од
униониста, а такође и самосталци прилазе народњацима, пошто се Мажуранићева
Самостална странка у то време у целини спојила с Народном странком. Срем постаје
најјаче упориште народњака, ту народњаке предводи Јован Суботић. Народњаци су били
антимађарски и антинагодбено настројени.

Срби у Хрватској и Славонији 1867-1878.

Нова држава створена Нагодбом из 1867. године носила је назив Аустро-Угарска

монархија. Два дела државе, са два центра – Бечом и Пештом – обједињавала је личност
владара – аустријског цара и мађарског краља. Важно је напоменути да улога владара није
била тек формална, већ итекако свеприсутна, поготову за владе Франца Јозефа, који се
често уплитао у извршну власт у земљама чланицама Монархије. Чак је ушло у праксу да
је владар прво морао да одобри неки предлог пре него што би се о њему расправљало у
парламенту земаља чланица, а исто је тако, на крају, предлог ишао владару на потврду, без
чега није могао бити пуноважан.
Када је реч о јужном делу Монархије, Мађарска је имала више задатака након
склапања Нагодбе. Она је, пре свега, морала да успостави своје територијално јединство,
да организује државну управу и школство, да регулише национално питање и да створи
услове за развој привреде. Остварење ових задатака почело је за владе Ђуле Андрашија
(1867-1871), када је коначно успостављено територијално јединство на основу Нагодбе и
Закона о народностима (1868). Према тим тачкама, поново је успостављена унија Ердеља
са Мађарском, која је проглашена још 1848. године, а односи са Хрватском и Славонијом су
регулисани 1868. године Хрватско-Угарском нагодбом. Подсетимо се, државоправни
односи између Хрватске и Мађарске прекинути су још 1848. године, због чега их је сада
требало и обновити. Хрватска страна је прихватила заједничког владара и неке тзв.
заједничке послове, али само у случају да Мађарска призна извесне територијалне захтеве
– Ријеку, Међумурје, Војну границу и Далмацију. То је, првенствено, био став Народне
странке, која је тада већ имала већину у Хрватском сабору. Преговори су кренули
странпутицом, због чега је и сам владар морао да се умеша, те је 27. маја 1867. распустио
Хрватски сабор и, на Андрашијев предлог, именовао за хрватског бана Левина Рауха,
унионистичког великаша. На изборима 1867, уз помоћ измењеног изборног закона,
притисака и подвала, унионисти су победили, те су преговори о Нагодби и убрзани. До
споразума је коначно дошло наредне, 1868. године. Према Хрватско-угарској нагодби
«Мађарска и Хрватска» су једна држава, како према осталим деловима Монархије, тако и
према страним земљама. Нагодбом су, између осталог, Хрватска и Славонија добиле своју
унутрашњу самоуправу (администрација, образовање, судство, верска питања, неки
економски послови итд.) на челу са сабором и владом, којом је управљао хрватски бан.
120
Важна тачка је да је службени језик постао хрватски и да је мађарска влада у свом
општењу са Хрватском користила хрватски језик. Хрватској су признате територијалне
претензије на Хрватско-славонску војну границу и Далмацију, али су спорни остали
Међумурје и Ријека. До ревизије Нагодбе дошло је 1873, али сама њена суштина није
промењена.

У борби против Угарско-хрватске нагодбе

Под каквим је околностима донета, очекивано је било да ће Хрватско-угарска
нагодба из 1868. изазвати негодовање. Главни опоненти Нагодбе били су хрватски и српски
либерали груписани око Хрватске народне странке. Међутим, опозиција је постојала и
унутар униониста (тј. Уставне народне странке),74 док је у свом радикалнијем виду она
била сливена у војвођанској Српској народној слободоумној странци.75
Један од најистакнутијих српских политичара тог времена био је Јован Живковић,
из редова опозиционих униониста, они који су сматрали да је влада Левина Рауха већ
исувише искомпромитована. Његова улога у борби против Угарско-хрватске нагодбе је
велика и управо ће он бити човек који ће бити заслужан за споразумевање између
униониста и народњака, а касније и за ревизију извесних одредби Нагодбе. 76 Поред њега,
Срби су били заступљени и у осталим странакама – Сима Филиповић као народњачки

74
То је уједно и главна опозиција (откад су Сабор напустули истакнути чланови
Народне странке – Фрањо Рачки и чланови СНСС Јован Суботић и Михаило
Полит-Десанчић).

75
Утицај СНСС је био велик, нарочито међу сремским Србима, мада је странка
могла да учествује у политичкој борби само на простору уже Угарске.

76
Живковић, српски посланик из Срема, налазио се на челу униониста кад су
били у мањини, у позицији, а сада се, пошто су представљали већину,
супротстављао њиховој владавини. Иначе је имао дар великих говорника.
Закратко је био председник Сабора, а затим се 10-ак година налазио на
положају предстојника Унутарњег одјела земаљске владе. Није се много
освртао на потребе, жеље и захтеве нижих друштвених слојева. Неће се
снебивати ни као Србин да на себе прими одговорност за прогањање српских
опозиционара у време-херцеговачко-босанског устанка и српско-турских
ратова. Касније је добио баронску титулу.

121
опозиционар, Светозар Кушевић77 као режимски униониста – што је само показатељ
учешћа Срба у Сабору 1868-71, као и њихове различите страначке опредељености. Свакако
највећи утицај у српској средини имала је народњачка либерална интелигенција окупљена
око Светозара Милетића и његове Српске народне слободоумне странке, која је подржавала
Хрватску народну странку, следствено заједничким антинагодбеним ставовима. У првој
етапи, борба је била усмерена против Левина Рауха 78 (на месту бана наследио га је Коломан
Бедековић 26. јануара 1871). Предизборна конференција сремских народњака одржана је у
Илоку марта 1871, а њену организацију узео је на себе вуковарски средишњи одбор.
Јединство српских и хрватских народњака се јасно чита из прогласа Сремцима у коме је
упућен позив за учешће на изборима „без разлике вере и народности“, уз напомену да „ни
вера ни народност не треба да дели људе нигде, ни у каквом послу», а нарочито не тамо где
се «ради о слободи, о уставности, о напретку“ у заједничкој држави. Међу сремским
католичким кандидатима, била су само 2 католичка жупника, од којих се један, Живко
Оџић, сматрао Србином.79

77
Велики жупан сремске жупаније.

78
Поред сисачког Zatočnika, антирауховским натписима највише се истицала
новосадска Застава. Нападали су га првенствено у вези сам злоупотребама у
шпекулантском подухвату око исушивања Лоњског поља.

79
У ердевичком срезу су оба супарника била из опозиције – Јован Живковић и
католички жупник Јанко Томбора (Словак). Српски нароњаци су били за
Томбору, јер се Живковић изјашњавао за Нагодбу. Живковић је тражио само
неке измене у Нагодби: у финансијском питању, у начину именовања бана, у
погледу начина заступања у заједничком Угарском сабору и сл.

122
 На дан избора, победу су, у већини срезова (а у Срему у свим сем Вуковара) 80,
славили представници Народне странке (50 посланика од 67). Због тога су владајући
кругови покушали да измене ток догађаја, те долази до одлагања Сабора у неколико
наврата (задњи пут одложен за 15. јануар, следеће, 1872. године), што су народњаци
схватили и протестно наступили у свом прогласу названом Рујански манифест (издат у
Загребу 20. септембра), где су инсистирали на томе да се народу објасни режим насиља.
Угарској влади је постало јасно да се морају повести преговори са Народном
странком у циљу изналажења најадекватнијег решења у спору око Нагодбе. Преговори су
вођени у Бечу у периоду од 28. децембра 1871. до 6. јануара 1872. године. 81 За разлику од
Народне странке која је ступила у преговоре, Српска народна слободоумна странка је
одлучно одбијала било какву врсту преговора с Мађарима. Владар је врло брзо наредио
распуштање сабора и расписивање поновних избора, на којима је победу поново однела
Народна странка.82 Али, и поред тог успеха, притисак владајуће елите је одиграо кључну
улогу, те је Народна странка приморана на крају да прихвати Нагодбу, али под условом да
се ревидирају поједине, не и најважније, нагодбене одредбе у корист Хрватске и
Славоније.83 У тим преговорима око ревизије Нагодбе, од представника српске
националности учествовали су Макса Прица, Јован Живковић и Никола Крестић. Сва

80
Од 7 новоизабраних сремских посланика, 6 су били народњаци, од чега 4
Срби. У Вуковару је победио Александар Парчетић, кандидат режимских
униониста. Јован Живковић је први пут у својој каријери остао без посланичког
мандата. Од Срба из осталих места и срезова истицали су се Никола Крестић
из Загреба и Лаза Поповић из осјечко-даљског изборног среза.

81
Пре тога је на чело угарске владе дошао помирљивији Мењхерт Лоњаи, а агресивни
Ђула Андраши је постао министар спољних послова Аустро-Угарске.- На преговорима
Народну странку су представљала петорица првака, међу којима је био и Никола
Крестић.

82
Додуше, нешто слабијим резултатом. Овог пута је у Сабор ушао и Јован
Живковић, изабран у Вуковару.

83
На помирљивији став Угарске утицало је и путовање кнеза Милана у Ливадију.

123
настојања да се мултинационална монархија преуреди на федералистичким националним
основама показала се као варљива, зато што се ојачала Угарска никако није могла
присилити на такве уступке парламентарним средствима политичке борбе.
Ревизија Нагодбе је постигнута 1873. године 84, а то је омогућило Хрватској народној
странци да се домогне власти. То је уједно и тачка када долази до разлаза између ове
странке и Српске народне слободоумне странке, која је остала антинагодбено оријентисана.
Представници српске националности у оквиру Хрватске народне странке, слагали су се у
потпуности са новим курсом њене политике, и делали су као истакнути чланови једне
странке, а не српског народа. С друге стране, Српски народњаци су остали на страни
Милетићеве странке и прихватили његову оријентацију. Малобројну народњачку опозицију
представљала је Маканчева група (Милан Маканец, имао је и подршку СНСС-а, од Срба
посланика придружио му се Александар Рогулић). Политика ценкања и попуштања, којој је
подлегла Хрватска народна странка, њима је била недопустива. За њих, народњаци су
изневерили свој аутентични страначки програм, не постигавши заправо ништа, јер се са
Хрватском и даље поступало као са провинцијом, а не државом, државним партнером.
Веровали су да је Хрватска народна странка издала своје првобитне циљеве само да би се
домогла власти.
Срби народњаци су уочи саборских избора 1875 на конференцији у Илоку
разматрали оснивање Српске народне срранке у Хрватској и Славонији, али су им из СНСС
саветовали да то не раде, јер би тако само цепали снаге народа страначким раздвајањем
заједнице Срба и Хрвата (а ионако не би могла обухватити све Србе, јер су се и они, попоут
Хрвата, делили на рауховце, фузионаше, присталице Маканчеве левице и слично). СНСС је
више била за то да се оснује српско-хрватска „слободоумна опозициона Народна странка“.
Њен циљ би био да се избори за много самосталнији статус Хрватске у односу на Угарску,
него што је то ревизијом Нагодбе било постигнуто, а да исто тако истраје на решавању
ријечког и далматинског питања.
Без обзира на јаку опозицију, Народна странака се и даље одржала на власти,
победивши на изборима 1875. године. У Сабор је ушло 15 Срба, 8 из Народне странке –
Никола Крестић, који ће постати и председник Сабора, затим Јован Живковић, главни
заступник фузије униониста и народњака, Живко Оџић, који је пре био у редовима
Маканчеве опозиције, а сада се придружио владајућој странци. Опозициона странка
народњака је добила нека појачана у личностима чланова СНСС-а: Јован Суботић, који се
после 6 година вратио у Сабор, новинар Стеван Поповић-Вацко, једно време главног
уредника Заставе, Васа Ђурђевић, Александар Рогулић85 итд.
Суботић, Поповић и Ђурђевић представљали су српску опозицију на страни
хрватске народњачке левице на најефектнији начин (нарочито Суботић).

84
Срби се овде нису много питали. Одлучујућу реч имали су Мразовић,
Мишкатовић, Вончина и Мажуранић (који ће и постати нови бан).

124
 Борба за равноправност у спору око језика и имена
Борба Срба за национални идентитет и интегритет на територији Хрватске и
Славоније отпочела је нешто раније, за владе униониста, и то је букнула свом жестином.
Спор је, наиме, избио поводом укидања права на употребу ћирилице у службеним актима
државних институција на подручју Сремске жупаније, а то је решио Петициони одбор, који
је за полазну тачку узео одредбу Нагодбе из 1868, према којој је као службени језик
установљен хрватски. То је изазвало бурно реаговање српских посланика, којима су се
придружили и неки хрватски посланици, са намером да укажу на опасне димензије
националне искључивости.86
Међутим, већ тада је постојало једно великохрватско расположење, које је заступало
став експанзије хрватског језика на рачун српског. Кључ је, наравно, била намера да се
ћирилица у потпуности елиминише из службене употребе. У том смислу, виши друштвени
кругови су били искључиви. Они су желели да спроведу принцип унитаризма – једна
држава, једна владајућа политичка нација, један службени језик. Унионистичка већина је
поздравила одлуку укидања права на употребу ћирилице, што је изазвало бурно реаговање
Срба и оштру осуду Рауховог режима. Најоштрији је у својим нападима био Светозар
Милетић,87 док су умеренији – Јован Живковић, Сима Филиповић и Ђуро Контић88 –
упозоравали своје хрватске колеге на пренагљене кораке којима се удаљавају од циљева
јединства два братска народа, уместо да им се приближавају. Милетић је барона Рауха
сматрао за јединог кривца, а не хрватски народ. Он је у својим нападима указивао на то да
барон само потпирује мржњу између Срба и Хрвата, не би ли тако што боље учврстио своју
позицију.
85
Александар Рогулић био је, уз Живка Оџића, једини Србин који је у
претходном саборском раздољу са саборске говорнице осудио акт ревизије
Нагодбе.

86
Употреба ћирилице је у Сремској жупанији дозвољена одредбом од 5 марта
1861. Преко 200 несрпских сремских житеља је потписало петицију о укидању
ћирилице, тврдећи да је употреба ћирилице у оовј жупанији била незаконита,
обавезна и искључива, што није било тачно. Након забране ћирилице, ипак је
остало дозвољено грађанима, који су то хтели, да своју молбу, пријаву и сл.
поднесу на ћирилици.

87
Милетић је за Сабор користио немачку реч „Herberg“ (свратиште), а на бана
Рауха је осуо тешке и увредљиве речи због којих је после завршио у затвору.

125
 Расправе о језику и писму продубиле су се даље на Сабору 1872-75, поводом
изгласавања Закона о основним и учитељским школама у духу либерализма, којим су
првенствено била оштећена права католичке цркве. Основна идеја је била у томе да се
школе лаицизирају. Међутим, то је са собом носило неминовност хрватског као наставног
језика и обавезног предмета - хрватске историје (чл.11). 89 Због тога су Срби почели да
зазиру од тзв. комуналних школа, сматрајући да оне теже да их удаље од њихове
народности. Спас је лежао једино у конфесионалним школама, које су љубоморно чувале
своје национално обележје.90
Хрватска већина под вођством владајуће Народне странке била је за извесна
помирљива решења у хрватско-српском спору,91 те су тако разборити представници
Хрватске народне странке издејствовали додатну одредбу за наставу на српском језику.
Право на опстанак и даљи развој под сопственим националним именом Србима су могли
оспорити само шовинистички кругови, задојени великохрватском идејом државности, јер је
била реч о 1/3 свеукупног становништва. Када је реч о либералним схватањима о
једнакости и истоветности Срба и Хрвата, они су ишли у те крајности да су искључивали
могућност употребе 2 имена у границама једне државне целине.

88
Живковић и Контић напустили су Сабор, али је на поновљеним изборима
Живковић опет победио и тако се вратио у Сабор.

89
Малобројни српски посланици су сви одреда били задојени либерализмом, тако да су,
у суштини, одобравали лаицизацију школа, али не на штету Срба.-Маканчева група је
такође бранила закон
-ХНС је сматрала да закон не шкоди ни православној вери ни српској народности
пошто признаје њихова аутономна национална права у конфесионалним школама.

90
Незадовољство Срба било је толико велико да је на крају претреса, а према
предлогу представника већине Игњата Брлића, морао бити изгласан додатни
члан којим је посебно назначено да се тамо „гдје се у овом закону смпомиње
хрватски језик као наставни“, под њим у српским школама и општинама
подразумева „истовјетни језик србски“.

91
Нпр. Матија Мразовић и Игњат Брлић.

126
 Школски закон из 1874. године представљао је нов извор сталног незадовољства у
круговима православне црквене хијерархије. Против њега били су не само представници
клера него и Српска народна слободоумна странка, а своје захтеве су истакли у протестној
представци Српског црквено-народног сабора упућеној бану Мажуранићу 21. октобра
1874. године. Поента је била да се сачувају конфесионалне школе, јер су оне, уједно,
чувале и српску националност, док се та ставка губила у комуналним школама, где се као
језик истицао хрватски или пак хрватско-српски, односно српско-хрватски. Нове школе су
ишле у правцу спутавања слободног развоја националне мисли и Срби су страховали од те
нове политике однарођавања, коју је водила Народна странка у Хрватској и Славонији,
исто као што су то чинили и у Угарској. Али опасност од асимилације је ипак била далеко
већа у Хрватској него у Мађарској, управо због истоветности или сродности хрватског и
српског језика, као и других националних обележја два братска народа.92
Народна странка није успела да реши проблем у духу националног јединства. У
суштини, поставља се питање да ли су то и били њени прави циљеви. Јер, иако је у почетку
прокламовала националну политику слободарства, братства и равноправности међу
народима, поредак који је господарио у то време, а био је заснован на принципима
буржоаског капитализма, није могао обезбедити спровођење тих утопистичких идеја у
дело. Иако су поједини припадници српског народа, као што је већ поменуто, заузимали
истакнуте положаје – у сабору, у влади, у судству и државној управи – они се пре могу
узети као изузеци који потврђују правило. Они су у суштини представљали параван који је
био ту да прикрије праву слику стварности, а она је била одраз тог времена – тежња за
експанзијом на рачун слабијих, без могућности да се донесу закони који би свима
подједнако одговарали.

Питања која су највише привлачила пажњу јавности

Постојало је више питања која су са националног гледишта бринула Србе и Хрвате.
Кључни проблеми су настали 70-тих поводом развојачења Војне границе и решавања
питања Босне и Херцеговине.
И Срби и Хрвати су били за развојачење, које је било утаначено одредбом
ревидиране Нагодбе, али су Срби желели да се питање присаједињења Границе
Провинцијалу (провинцијалном делу Хрватске и Славоније) реши плебисцитом (а не
административним путем), како би се очувала компактност српске заједнице. Граница би
притом обезбедила и избор већег броја српских посланика, те би по бројној снази они били

92
Срби су настојали да у местима где су чинили већину не буду отворене комуналне
школе, или ако буду отворене, да не буду обавезне. Такође им је сметало што је
општина морала да финансира ове школе.-Ј. Суботић је новембра 1876. У Сабору
поднео предлог да се измене спорне законске одредбе, подржало га је 12 посланика
(међу њима и неки Хрвати), али владајућа већина није била спремна ни на какве
уступке.

127
много утицајнији политички чинилац и њихова реч би морала бити поштована, нарочито у
стварима српске црквено-народне аутономије.
Размимоилажења око решавања граничарског питања између владајуће Хрватске
народне странке и опозиционе Српске народне слободоумне странке са седиштем у Новом
Саду очитовала су се у спорним тачкама које су изношене у страначким листовима.
Врхунац је представљала тзв. раковичка буна (8-11. октобар 1871) у којој су
учествовали како српски граничари, тако и хрватски, под вођством Еугена Кватерника из
странке прваша. Она је била манифестација свеопштег незадовољства граничара услед
развојачења, јер нису желели да падну под цивилну власт мрске Угарске, с обзиром на
потчињеност Хрватске и Славоније. Великохрватски прваши су у српској граничарској
средини иступали као борци за слободу јединственог хрватског и српског народа. Али
ипак, нису постојали основни политички предуслови за устанак ширих размера под
вођством праваша.93
Када је реч о босанскохерцеговачком питању, за њега су били заинтересовани како
Срби тако и Хрвати, што је такође доводило до сукоба. Наиме, у току устанка у БиХ 1875-
76, српски и хрватски народњаци су били синхронизовани у својим акцијама солидарности
(протестовали су против турских злодела, примали су избеглице, слали помоћ), али се
ствар из корена изменила када су отпочеле ратне операције Србије и Црне Горе. Тада су
почела хапшења представника Милетићеве странке у јужној Угарској, због тобожњих
великосрпских планова, а након тога уследила су хапшења представника опозиционих
српских народњака у Хрватској.94 Већ тада је почела да избија на површину, прецизније у
Obzorovim чланцима да је у интересу Хрватске окупација Босне и Херцеговине од стране
Аустро-Угарске.95 2. децембра 1877. био је организован антитурски народни збор у Руми на
којем се, према вероватно претереаном писању Заставе, окупило преко 10.000 људи. Ту је

93
Раковица, место у Огулинској пуковнији, близу Плитвичких језера (крај са претежно
срп. становништвом)
-Вође: Еуген Кватерник, Вјекослав Бах и Анте Ракијаш, сви изгинули. Кватерник је за
главног команданта устаника именовао граничарског наредника Раду Чуића који је
био Србин (иначе, Срби су можда и предњачали у броју у односу на Хрвате)-Неки
тврде да је недовољно развијена национална свест Срба омогућила Кватернику да их
придобије, а неки сматрају да је српска свест била развијена, те да је то умањило
одзив на устанак (1871 у граничарској средини највеће поверење уживају ХНС (код
Хрвата) и СНСС (код Срба).

94

Ухапшени: Светозар Милетић, Александар Рогулић, Јован Павловић (уредник

Граничара – на суђењу у Петрињи бранио га је Милан Маканец), хапшење је
претило и Стевану Поповићу-Вацком чији је стан претресен (и конфисковани
су му „подозриви“ списи) Због хапшења и претресања станова интерпелације
су упућивали бану: Јован Суботић, Васа Ђурђевић и остали.

128
састављена Резолуција у којој се каже да нестанак Турске царевине неће бити на штету АУ
и молила се Аустрија да подржи хришћанску ствар. Резолуција је послата на адресу бана
Мажуранића.
Када је реч о питањима око црквено-школске аутономије, Срби су захтевали да
престане уплив угарске владе у оквире црквено-саборске аутономије на онај део српског
народа које је у опсегу Тројне краљевине. Питање није решено ни у чију корист, јер није
стигла потврда од владара (мисли се на закон о аутономном пословању црквено-народне
аутономије Срба који је изгласан у Хрватском сабору јуна 1875). По свему судећи разлог
томе је био притисак Угарске, која се противила потврђивању закона, за које, према њој,
није био надлежан Хрватски, већ Угарски сабор.

Политички, привредни и културни живот Срба у Хрватској и Славонији

Политички живот 1878-1884.

На национални развитак српског народа у Хрватској, као и на њихове односе са
Хрватима утицали су, са једне стране, владавина Хрватске народне странке, на челу са
баном Мажуранићем, а са друге стране окупација Босне и Херцеговине, коју је
Аустроугарска извршила после Берлинског конгреса 1878.
Аустроугарска и хрватско-угарска нагодба утицале су на зближавање и сарадњу
хрватског и српског народа, али је ревизија те исте нагодбе изведена 1873. деловала на
управо супротан начин. Народна странка, пошто је на власт дошла уз помоћ Срба, како из
саме Хрватске, тако и из Угарске и Србије, окренула се пропагирању идеје постојања само
хрватског дипломатичког, односно политичког народа на територији Хрватске. Изјава
Хрватског сабора од 11. маја 1867. којом је српски народ признат као једнак хрватском
занемарена је.
Оваква промена у односима Хрвата према Србима прихваћена је са негодовањем, а
додатно незадовољство у тим годинама изазивало је укидање српског права на аутономне
школе, као и на коришћење ћирилице, што је могло водити само у похрваћивање. Сукоб је
био локализован на српске и хрватске политичаре до почетка источне кризе, када је, са
прогонима српског становништва, почео да се шири на ниже слојеве припадника обе
нације.
Раздору који је настао између Срба и Хрвата погодовала је и одлука донета на
Берлинском конгресу, којом је Аустроугарска добила мандат над Босном и Херцеговином,
како су обе стране истицале своја права на овај простор. Српска државотворна идеја
доживела је велики неуспех са анексијом Босне и Херцеговине, док се међу Хрватима

95

Једино су Маканец и људи из његове околине у свом листу Primorac били на

страни Срба.

129
јавила нада да би ове области могле постати део хрватске државе. Српско становништво је
неприхватљивом сматрало идеју стварања велике хрватске државе, пре свега како се
претпостављало да ће у тој уједињеној Хрватској, Срби имати подређену улогу.
Пошто су се потпуно раздвојили у периоду од 1873. до 1880, после смрти бана
Мажуранића, српски и хрватски национални покрет крећу засебним путевима. Неслагање
са идејама Хрватске народне странке пресудно је утицало на развој политичке мисли међу
Србима, чији се национални покрет у Хрватској, између 1880. и 1883. поделио. Део Срба
приклонио се политици прокламованој у Бечкеречком програму, која се децидирано
противила одредбама аустро-угарске и хрватско-угарске нагодбе, док се други део
приклонио политици прилагођавања. Слична је подела српског покрета уследила 1884. и у
Угарској.
Српски захтеви подразумевали су прихватање српског имена, службену употребу
ћириличног писма и сразмерно учешће Срба у вршењу разних политичких и управних
служби. Захтевано је и поштовање српских цркава и школа. Срби су били спремни да
подрже и припајање Војне крајине Хрватској. Лево као и десно оријентисана струја у
оквиру српског грађанства су себи као циљ поставиле обезбеђивање националног опстанка
српског народа у Хрватској, а једина разлика била је у начину на који су тај национални
опстанак желели да изборе. Једна је струја била окренута хрватској опозицији, а друга
сарадњи са баном и странкама на власти.
Следећи битан моменат за развој политичке мисли међу Србима у Хрватској је
расцеп хрватске Народне странке, до којег је дошло 1880. године, када је формирана
Неодвисна народна странка, на челу са Матијом Мразовићем. Народна странка, у нади да
ће после расцепа успети на своју страну да привуче Србе, у својим партијским новинама
објавила је да се српско име више не сме нападати у троједној краљевини.
Промена става према Србима почела је и раније, када је бана Мажуранића наследио
бан Ладислав Пејачевић (1880-1883), који није показивао наклоност према Србима, али
није према њима водио ни агресивну политику какву је водио његов претходник. Разлог за
овакво понашање бана није лежао у његовој личној наклоности према Србима, већ у
чињеници да је у Сабору бан уживао подршку тек незнатне већине, те су му гласови
српских представника били потребни да би могао да изађе на крај са опозицијом. Додатни
разлог за бригу коју је бан водио о интересима Срба у Хрватској било је и развојачење
границе 1881, које је водило уласку још већег броја Срба у Хрватску државу. Срби су
добили неколико значајних управних и политичких положаја. Исту предусретљивост је бан
показао и према српским посланицима у Хрватском сабору.
Српски заступници у Хрватском сабору пристали су уз политику бана Пејачевића,
али нису давали превелики значај његовим уступцима. Тај је период обележила
подељеност међу српским политичарима у Угарској, као и у Хрватској. Део српске
политичке елите сматрао је да се политиком која је прокламована у Бечкеречком споразуму
ништа не може постићи. Ова фракција међу српским политичким првацима у Хрватској је
средином 1878, предвођена саборским посланицима, у Срему, на тајном састанку у
Черевићу донела програм који је у потпуности негирао бечкеречки. Творци овог споразума

130
били су српски нотабилитети из Срема- Светозар Кушћевић, Васа Ђурђевић, Јован
Суботић, Михаило Рогулић, Никола Крестић, Васа Котур и Ђока Крестић.
Програм у целини није сачуван, а његова нам је садржина позната само онолико
колико ју је објавила Застава. Основа програма био је захтев групе српских политичара за
издвајање из постојећих хрватских политичких странака, али и одаљавање од начела које је
пропагирала Српска народна слободоумна странка Светозара Милетића, у циљу
формирања странке Срба у Хрватској. Српски посланици изјаснили су се за поштовање
либералних начела. Наглашена је подршка припајању Војне крајине Хрватској, као и
подршка наставку борбе за црквену и школску аутономије Срба у Хрватској.
Политика реалистичког прилагођавања која је прокламована Черевићким програмом
проширила се убрзо на Србе у Славонији и Хрватској. У Угарској су овакве идеје сасечене
одмах, али су у Хрватској наишле на подршку, посебно за владавине бана Куена-
Хедерварија. Док је хрватска влада оваквом политиком себи привукла велики део Срба,
хрватска опозиција је политиком неразумевања према српским захтевима учинила управо
супротно.
Српске нотабилитете у Хрватској, као и у Угарској, чинили су богатији слојеви
грађанства (адвокати, чиновници, трговци, свештеници, крупнији земљишни поседници),
који су у борби опозиције могли само да буду на губитку. Они су представљали опозицију
Милетићевој Српској народној слободоумној странци.Овај слој српског становништва био
је у потпуности прилагођен постојећем систему и није био спреман да ради на његовом
обарању. На крају, колико су Хрвати морали бити предусретљиви према Србима због скорог
прикључења Војне крајине, толико су и Срби морали бити у добрим односима са
Хрватима, како би заузели место у власти на новоприпојеним подручјима. Нотабилитет је
уживао и подршку српског епископата, који је предводио патријарх Герман Анђелић.
Супротне ставове о развоју српске политичке делатности и саме Хрватске државе,
имали су следбеници правца који је назначио Бечкеречки програм (Милетић и СНСС), који
су одлучно одбацивали сваку могућност сарадње са баном Пејачевићем и Народном
странком. Излаз је тражен у сарадњи са Неодвисном народном странком. Полит Десанчић
је на Угарском сабору 1880. године отворено истакао да ће Срби у Угарској пружити
подршку кандидатима Неодвисне странке на предстојећим изборима, условљавајући овакву
подршку признавањем српског имена, српског писма и аутономије српских школа.
Неодвисна странка није се изјаснила поводом захтева српских првака, те је група
верна Бечкеречком споразуму остала уверена да међу хрватским странкама још није
сазрела идеја о формирању заједничке државе Срба и Хрвата, те да треба формирати
самосталну српску странку, независну и од владе и од опозиције у Хрватској. Странка је
основана на конференцији одржаној у Руми, августа 1881. године, којој је, ради подизања
угледа саме странке присуствовао и сам Светозар Милетић. Међу члановима странке
најистакнутији били су они из Срема, а међу њима адвокат др Стеван Димитријевић и
новинар Милан Ђорђевић.
Захтеви и циљеви новонастале Самосталне српске странке формулисани су у шест
тачака:

131
 1.Захтевано је да српски посланици у Хрватском сабору образују посебан клуб и
иступају као посебна странка (1. тачка).
2. Равноправност, у сваком погледу, српског имена са хрватским, очување
српске народно-црквене аутономије, очување аутономног школства и ћирилице као
равноправног писма дефинисани су као основни циљеви деловања странке. (2. тачка)
3. Трећа се тачка односила на припајање Војне крајине, за коју се захтевало да
се спроведе реорганизација судских и управних области у циљу децентрализације,
једноставности и сарадње самосталних органа током даљег функционисања управе.
4. Четврта се тачка односила на сједињење Далмације са Хрватском и
Славонијом, што је подржано.
5. Петом тачком се странка, у случају Босне и Херцеговине изјаснила за
самоопредељење народа.
6. Коначно, у шестој тачки се странка заложила за проширивање и утврђивање
аутономије Троједне краљевине.
Самостална странка је признала нагодбу као свршен чин, чиме је дошла у сукоб са
Милетићевим следбеницима из Угарске. Самостална странка руководила се, у сукобу са
опозицијом, није могла окренути и против Мађара тиме што не би признала Нагодбу.
Петнаестог октобра 1882. године Милан Ђорђевић у Руми покренуо је Српски глас,
који је представљао самостално гласило Самосталне странке. Доминантан став који је
истицан у новооснованом листу била је могућност сарадње са неким хрватским партијама,
али под условом да признају Србе као себи раван народ у Хрватској. Српски глас је преузео
доминантно место међу српским публикацијама у Хрватској. Лист је укинут 30. децембра
1883. године. Његову идеју је наставио новоосновани загребачки лист Србобран (1884-
1914).
Милан Маканац је у пролеће 1883. основао у Загребу друштво Даница, са циљем да
се помире Срби и Хрвати. Ипак, почетак изборне борбе у Крајини показао је да су Срби и
Хрвати далеко од заједничког наступања у борби за национално ослобођење, али и да следи
сукоб од кога ће користи имати само централна власт у Бечу и Будимпепшти. Избори
добијају вид борбе између Срба и Хрвата, како су и једни и други, независно од страначке
припадности, тежили да што више својих представника пошаљу у Сабор.
Бан Пејачевић и патријарх Анђелић тежили су да у Сабор уђе што већи број
умерених српских политичара, пре свега пензионисаних официра, свештеника,
економиста, при чему су посебно непожељни били адвокати и интелектуалци.
Застава се залагала за сазивање конференције Срба из целе Крајине чиме би се
постигао договор о јединственом иступу. Уместо тога, сазван је збор у Митровици, у
фебруару 1883.
У фебруару 1883. у Митровици, сазван је збор Срба бирача Петроварадинског
округа, на коме су истакнути неки закључци. Општи захтеви су се дословно поклапали са
онима истакнутим у програму Самосталне српске странке, али се програм разликовао у
ставу према Нагодби и њеној ревизији, које су прихваћене. Митровачки збор, за разлику од
Румског, самостални српски клуб у Сабору желео је да веже за владу и бана, докле год ово
двоје подржавају српске интересе.

132
 Митровачки је збор показао да крајишници још увек нису спремни да следе начела
Самосталне српске странке, што су ови доказали и на изборима, када су гласали за
припаднике владине Народне странке. Са подршком крајишника, нотабилитет ће у
следећих неколико деценија играти пресудну улогу у политичком животу Срба у Хрватској.
Питање политичких права српског становништва није било једино са којим се
Хрватска суочавала после развојачења крајине. Један од најдугорочнији проблема
представљао је раскорак у привредном развитку подручја провинцијала и крајине, чије
становништво, између осталог и због тога, није могло да се уклопи у нове односе у
жупанијама. Додатни проблем представљао је Закон од укидању кућних задруга, које су
представљале економску базу пограничног становништва, као и основни облик њиховог
друштвеног уређења. Становништво које је нагло сиромашило, било је приморано да
продаје своја имања, која су куповали странци, што је изазвало реакцију у редовима
српског грађанства и свештенства. Први корак у помагању српском становништву било је
оснивање српских земљорадничких задруга.
Након припајања и укидања Границе Хрватској, 1883. је дошло до народног покрета
у коме су и Срби учествовали. Српски народ је за овај покрет оптужио Заставу и Јована
Јовановића Змаја, као подстрекиваче ове буне. Ј.Ј Змај се одувек залагао за слогу Срба и
Хрвата. Саставио је и песму Шта се чује? која је објављена у листу Стармали. Он је
сматрао да је хрватска борба против мађаризације насилна и пропагирао је да Срби треба
да притекну у помоћ. Полит-Десанчић је осудио мађарску политику у Хрватској, отворено
говорећи да је насилна.
Хрватске опозиционе странке, међутим, ни после Куеновог доласка на власт 1883,
нису промениле своје ставове. Позиви на сарадњу и помирење остали су без одговора.
Народна странка и нови бан, са друге стране, показали су се много предусретљивијим у
односима са Србима. Раније успостављени односи Срба и Народне странке, успешно су
развијани, пре свега са оснивањем Српског клуба у Хрватском сабору.
Помени о оснивању српског клуба у Сабору јављају се још 1883. године, уочи
избора за посланике у Крајини, а заједничка жеља свих српских политичара, без обзира на
страначку припадност, било је формирање засебног српског клуба. Коначно усаглашење
различитих ставова који су постојали по овом питању довело је до оснивања Српског
самосталног клуба 20. децембра 1883. године.
За основу свог рада, клуб прихвата Нагодбу између Хрватске и Угарске, и као свој
ослонац у остваривању српских права одабрао је Народну странку. Најважнији циљеви који
су постављени били су признавање српског имена, ћирилице као званичног писма и
потпуна самосталност српских школа и цркве. Пошто посланици српског клуба нису одмах
приступили Народној странци, омогућено је да сви посланици постану чланови, а за првог
председника Српског самосталног клуба изабран је Јован Суботић. За секретара је
постављен Богдан Медаковић.
Као једини разлог оснивања Српског националног клуба истицано је непопустљиво
држање хрватске опозиције, а као циљ је истакнуто постизање сарадње са Хрватима, како
би могли заједнички да се боре за бољитак своје земље.

133
 Бан Хедервари је прихватио оснивање клуба и саопштио представницима да је
спреман да помаже Србима у постизању признања њихове народности и заштите њихове
вероисповести. Одобрио је и захтеве Срба да у Хрватској уживају иста права као и у
Угарској. Подршку српској активности дао је и сам владар из Беча. Ипак, обе опозиционе
хрватске странке осуђивале су делатност Српског самосталног клуба.
Овакво држање навело је чланове Српског самосталног клуба да се додатно
приближе Народној странци, што је почетком октобра 1884. довело до тога да постану и
чланови клуба Народне странке.
Формирање Српског самосталног клуба актуелизовало је питање покретања листа
који ће заступати интересе овог клуба. За уредника листа истакнут је Јован Павловић, али
ови планови нису реализовани. Други, такође неуспешни покушај, подразумевао је
формирање листа у Загребу, због међусобних сукоба чланова клуба. Одбачени су и листови
које је покренуо патријарх Анђелић, у жељи да се приближи српском нотабилитету.
Коначно, 1. априла 1888, нотабилитети у Српском дневнику (покренут у
Будимпешти) стичу гласник који им је био потребан. Ипак, лист је потрајао само годину
дана, а после његовог гашења, није више ни покушавано формирање нових листова, а
интересе српског клуба заступају званичне Народне новине.
Бројчано и материјално много слабији самосталци имали су много више успеха у
издавању листа од нотабилитета. У Загребу је 16. октобра 1884. покренут лист Србобран,
који је излазио све до 1914. Иако је током свог постојања пролазио кроз многобројне
политичке етапе, Србобран је током Куенове владе доследно био у опозицији и због тога је
често био плењен и забрањиван. Лист су са подједнаким жаром саботирали припадници
Куенове власти, Српског клуба и припадници опозиције.

Српски закон
Године 1884, када је истекао мандат посланицима из Провинцијала, истекли су
мандати и заступницима бивше Крајине. Срби поново највећим делом поверење поклањају
Народној странци. Због тако великог броја српских посланика, у периоду од 1884. до 1887,
када је опозиција имала исти број мандата као и Народна странка, Срби постају веома
битан политички фактор, што је српским нотабилитетима омогућило да се са више наде у
успех заузму за остваривање неких политичких циљева које је дефинисао Српски клуб.
Уследио је велики број предлога закона, који, међутим нису дали одговарајућих резултата
за време владавине бана Пејачевића, те се са њима сусрео и бан Куен, по доласку на власт.
Српски клуб у августу 1884. године покреће питање озакоњења народно-црквене
аутономије, као и озваничење употребе ћирилице, што је и Народна странка, због
предстојећих избора, била вољна да подржи. Законска основа за прихватање уређења
српске народно-црквене аутономије прихваћена је без већих расправа у Сабору 28. августа
1884. За њу су се сем Срба изјаснили припадници Народне странке , тзв. Дивљаци, који су
касније основали Странку средишта , као и један део чланова Неодвисне странке. Чланови
странке права и неодвишњаци били су против испуњавања српских закона.
Основу ''Српског закона'' чиниле су 4 одредбе:

134
 1. Првом је утврђено да Срби из Хрватске и Славоније, на подручју Карловачке
митрополије имају право уређивања својих послова на црквено-народним
саборима, али у складу са постојећим законима и под надзором владара.
2. Другом одредбом загарантована је припадницима ''грчко-источне'' вере већа
државна помоћ за верске потребе.
3. Уређено је питање слободне употребе ћирилице у службеном обраћању властима
4. У местима где Срби живе у повећем броју, издају се ћирилична решења као
одговор на ћириличне поднеске.

Надзор над спровођењем одреби, имао је бан.

Овако донет закон, ипак, није био важећи без потврде владара, а на њу се чекало три
године. Куеново одуговлачење када је у питању прихватање закона изазвало је огорчење
српске опозиције, али и оних српских посланика који су са њиме тесно сарађивали.
Посебно су се у овим нападима истакли Јаша Томић и Лазар Нанчић.
Неколико је српских посланика, због притиска опозиције, али пре свега
незадовољни односом Куена са Српским клубом, запретило иступањем из клуба Народне
странке, а Српски клуб је вршио притисак на бана да потврди донети закон. Куен је и сам
био свестан да не може више одлагати расправу о закону, која је коначно заказана за 24.
март 1887. године.
Расправа о ''Српском закону'' донела је понуду владе да се, уместо основног текста
из 1884. прихвати модификована верзија закона, која се у уводном делу и одредби која је
бану гарантовала право на надзор над спровођењем закона. Нови уводни део закона дао је
формалну вредност мађарском закону у Хрватској и мађарском министру-председнику
законодавну моћ. Овакве су измене изазвале огорчење међу опозиционим посланицима,
које је предводио Богдан Медаковић. Ипак, већина коју су чинили чланови Народне
странке, како Срби, тако и Хрвати, изгласала је новопонуђену основу закона као ''Закон о
уређењу посала цркве грчкоисточне и о употреби ћирилице'', који је формално ступио на
снагу маја 1887. године.
Закон, у облику у коме је на крају донет, није наишао на одобравање. Радикална и
либерална опозиција међу Србима била је незадовољна, како се надала да ће доношењем
закона стећи већа права. Поред тога, неповеравање бану спровођења законских одредаба
наводило је српске опозиционе снаге на закључак да сам закон никада неће бити
спровођен. Посебно је српска опозиција негодовала због тога што су у закону прећутане
привилегије. Проблеми равноправности српске и хрватске нације, као и употребе ћирилице
није овим законом било решено, а верска слобода дефинисана је у оквиру термина ''грчко-
источна'' црква, због чега су се Срби такође бунили. Облици који су се чинили
прихватљивима били су источно-православна или српско-православна црква.
Коначни закључак како радикала тако и либерала, био је да су Срби у Хрватској
законом донетим 1887. године више изгубили него што су добили. Представници цркве су
такође били незадовољни, а као њихов предводник поново се истакао патријарх Анђелић.
Главна је замерка патријарха била доношење закона без икаквог претходног консултовања
представника цркве.

135
 Ипак, Српски закон из 1887. не треба одбацивати као безначајан. Када је у питању
црквена аутономија српског народа у Хрватској, суштински ништа није промењено у
ситуацији каква је она до тада била. Ипак, закон доноси први пут у званичним
документима у Хрватској помен речи Србин, што се сматра формалним признањем
постојања српске нације на територији Хрватске. Када је у питању употреба ћирилице,
иако је српска опозиција сматрала да су донете одлуке безначајне тежећи равноправности
писама, у односу на ситуацију претходних година, видан је напредак. Коначно, одређено
побољшање статуса православаца у Хрватској гарантовала је и одредба која је гарантовала
одређену државну помоћ ''грчко-источнима''.
Куен је, доношењем Српског закона, и поред контроверзи везаних за његову
садржину, постигао свој циљ када је у питању било српско гласачко тело у Хрватској.
Нотабилитети су однели убедљиву победу у свим срезовима, док су припадници српске
опозиције претрпели убедљив пораз.

Политички живот 1887-1896.

У намери да пруже отпор Куеновој Народној странци, радикали и либерали су
привремено покушали да реактивирају Самосталну српску странку, у којој је, у
међувремену, дошло до јасних подела. Седницу у Сремским Карловцима на којој је требало
да буде обновљена Самостална странка 1887. године, разбили су припадници
нотабилитета. Нови споразум никада није изгласан, али се Самостална странка држала
његових одредаба све до 1902. када је коначно допуњен.
Програм Самосталне странке из 1887. године био је заснован на захтевима за
признањем српске националне индивидуалности, права српског народа на црквену и
школску аутономију, као и на материјалну помоћ државе. Самосталци су се залагали за
потпуно изједначавање латинице и ћирилице у свим званичним установама власти.
Тражено је уважавање српског имена и језика у свим списима, као и залагање за промену
закона о школству из 1874. године. Тражена је и равноправност православне вере са
католичком. Посебно су место у програму самосталаца добила друштвено економска
питања, смањење пореза, развој трговине и заната. Захтеви који су се тицали економије
углавном је требало да привуку самосталцима сељаштво и ситне привређиваче. Србобран
је проглашен за званично страначко гласило, а Средишњи одбор из Загреба за њено
управно тело. Ипак, ни обнова, а ни доношење новог програма нису знатније повећали
углед Самосталне странке на политичкој сцени Хрватске.
Програми радикала и самосталаца, иако у неким тачкама оштро супротстављени,
начелно су се поклапали, те су у периоду од 1887. до 1896. деловали као једна политичка
организација, додуше са два самостална дела, која су деловала засебно у Хрватској и
Угарској.
Расцеп Српске народне слободоумне странке 1887. године, имао је последица и у
политичком животу Срба у Хрватској, где је довела до подељености у редовима
самосталаца. Павле Јовановић и Србобран, својом делатношћу успели су да на страну
радикала привуку већи део самосталаца, али је у страначком руководству постојала и
фракција ближа либералима, предвођена Богданом Медаковићем и Николом Гавелом.
136
Самостална странка, мада у основи оријентисана према радикалима, остала је подељена
стално присутном либералном струјом. Ипак, комешања унутар Самосталне странке
погађала су само страначко руководство, док је српско становништво Хрватске остало
незахваћено овим догађајима.
Додатно је читаву ситуацију закомпликовао неспоразум настао између самосталаца
Павла Јовановића и радикала Јаше Томића. Радикални самосталци су признавали
Хрватску-угарску нагодбу из 1868, док су је радикали одбацивали, али то није био разлог
због кога је дошло до разлаза између две политичке групе. Преломни тренуци били су
избори за посланике 1892. и 1893. године.
Прве су несугласице биле везане за истицање посланичких кандидата за Хрватски
сабор. Самосталци су на изборима 1892. први пут добили два посланика у Сабору
(Богољуб Милетић и Павле Јовановић), али су истовремено односи са радикалима у
потпуности поремећени. Радикали су оптуживали самосталце да су склопили споразум са
Народном странком и напустили 14 изборних срезова у којима су Срби били већина. После
дужих преговора и спорова, односи радикала и самосталаца привремено су уређени, али
само накратко. Приликом избора посланика за Народно-црквени сабор 1893. уследила су
нова трвења.
Радикали на збору у Сремској Митровици доносе одлуку о стварању посебних
месних и среских изборних одбора на територији хрватског Срема, који су самосталци
сматрали својом интересном сфером. Питање Срема остало је питање које ће остати
''јабука раздора'' између радикала и самосталаца.
Формално, ипак, радикали и самосталци остали су двојно организована странка све
до Мајске конференције одржане у Загребу 1896. на којој су званично раскинуте све везе.
Од тог тренутка на територији Хрватске и Славоније постоје две српске странке, са
подељеним циљевима и на политичком и на пољу црквене аутономије. Самосталце је
осудио Михаило Полит-Десанчић, који је стао у одбрану јединствене политике Срба у
монархији.
Одлуке Мајске конференције довеле су до дубоког раздора међу српским
политичким организацијама на територији Хрватске и Угарске. Радикали су их осуђивали
сматрајући себе оштећенима. Либерали су раздвајање самосталаца и радикала протумачили
као намеру раскидања сваке врсте политичке сарадње Срба из Хрватске са Србима из
Угарске. У циљу разјашњавања одлука донетих на Мајској скупштини, самосталци
сазивају седницу централног одбора странке, на коме истичу да и даље стоје при свом
програму из 1887, што је умирило сумње о покушају кидања међусобних веза Срба у
Угарској и Хрватској.
Уследио је заокрет самосталаца од дотадашње радикалне политике према тражењу
подршке у редовима либерала. Пошто су либерали склони самосталцима, међу којима
Богдан Медаковић, Владимир Матијевић, Игњат Димић и други, преузели партијско
гласило Србобран, овај је заокрет постао очигледан.
Ипак, колико су либерали утицали својом политиком на самосталце, толико су и
самосталци утицали на деловање либерала. Један од најзначајнијих видова испомоћи био је
везан за Браник, у коме су самосталци увек могли наставити да објављују своје текстове,
137
што је постало посебно важно у тренуцима када Србобран није могао или није смео бити
штампан.
Ново руководство Самосталне странке и Србобрана после 1897. године залаже се за
спречавање било каквих партијских сукоба, осуђујући такав начин политичке борбе. Ново
руководство странке почиње да се приближава Хрватима, што ће довести до промена и у
статуту странке, 12. јуна 1891. Ипак, основа статута остала је иста, док су нека начела
једноставно преформулисана или другачије срочена. Измењени програм усвојила је велика
конференција Српске самосталне странке 25. марта 1902. године, а остао је на снази до
почетка рата 1914. Страначко гласило преименовано је у Нови Србобран, када је, после
укидања 1902, током исте године обновљен.

Центрум
Иако су сукоби између Срба и Хрвата у Хрватској обележили крај 19. века, било је и
тренутака сарадње чији су резултати били изузетно важни.
Прво приближавање Срба и Хрвата уследило је посредством штампе српске и
хрватске опозиције. Уочи избора за Земаљски сабор Хрватске 1885, када су представници
хрватских и српских опозиционих странака дошли до закључка да се само заједно могу
одупрети Куеновој власти. У страначким гласилима преовладали су позиви на међусобну
подршку и сарадњу. Иако су стварни резултати оваквог приближавања били мали, били су
сасвим довољни да подстакну даљу сарадњу у превазилажењу међусобних несугласица.
Један од примера за овакву сарадњу је и пораз који су удружене српско-хрватске снаге
нанеле мађарско-немачкој партији на изборима за градско заступништво у Осијеку 1885.
Тек започета српско-хрватска сарадња претрпела је велики ударац са почетком
српско-бугарског рата 1885. године. Хрвати су једногласно подржавали Бугаре, а пораз
српске војске на Сливници пробудио је међу Хрватима наде о остварењу претензија на
територију Босне и Херцеговине, као и других делова Балкана.
Положај Срба у Загребу у том тренутку постаје посебно тежак. Парадоксално,
овакву су ситуацију користили неки припадници Српског клуба да истакну како у сарадњи
са хрватском опозицијом нема среће за српски народ у Хрватској. Нотабилитети су у
последицама рата пронашли потврду за исправност своје политике ослањања на Куенову
владу.
Побољшању нарушених односа међу Србима и Хрватима тежили су чланови Клуба
саборног средишта, популарнијег под именом Центрум. Основан је у јесен 1885. од десног
крила обзораша и једног дела хрватске аристократије која је била против Куена и његове
политике. Основни циљ Центрума био је спровођење нагодбених одредаба. Неки од
истакнутијих чланова Центрума били су Јован Живковић (секретар клуба и творац његовог

138
програма),96 Јурај Јелачиж и Иван Драшковић. У програму Центрума истакнути су као
циљеви признавање аутономије, пре свега црквене и просветне српског народа, као и
једнакости српског и хрватског народа у Хрватској. Овај је програм значајан, поред
поновног истицања већ толико пута понављаних циљева политичке активности Срба у
Хрватској, због тога што је први пут хрватска опозициона странка признала постојање
српског народа у Хрватској (она није прогласила Србе за хрватски политички народ, него је
Хрвате и Србе сматрала за један исти дипломатички народ).
Ипак, пре него што су припадници Центрума успели да остваре сарадњу са Србима,
то су урадили припадници Неодвисне странке, у чије је име др Милан Армуш понудио
договор Јовану Јовановићу Змају, средином новембра 1886. године. Змај, познат као
ватрени заговорних сарадње између Срба и Хрвата, требало је да им да увид о томе какво је
међу Србима расположење према њиховој странци и је ли сарадња уопште могућа. Исту су
намеру имали и припадници Центрума, који су Змаја посетили у јануару 1887. Још један од
циљева чланова Центрума било је повезивање са либералним првацима, у чему су сматрали
да ће најпре успети преко Змаја.
Хрватски политичари су, у својим настојањима да преко Змаја контактирају са
либералима заобилазили радикале и самосталце. Либерали, опет, нису били вољни да
преговарају са Хрватима, признајући да је Странка центрума постала у последње време
нешто попустљивија, али да то ни издалека није довољно. Потенцијалног партнера за
сарадњу, либерали су видели у Неодвисној странци, али су били свесни и неповерења које
је према њима гајено међу Србима, сматрајући их неискренима у својој жељи за сарадњом.
Сукоб који је постојао између Хрвата и Срба у Хрватској у том се тренутку једноставно
није дао решити.
Овакво стање, ипак, није спречило либерале да приступе остваривању предизборне
коалиције са било којом хрватском странком, како би успела да у Сабор пошаље што већи
број својих представника. Ипак, формирање овакве преизборне коалиције онемогућавала је
неусаглашеност саме хрватске опозиције. Водећу улогу у обједињавању хрватске опозиције
добија Центрум, а либерали, заједно са самосталцима износе своје захтеве везане за
склапање изборног споразума, који су и прихваћени. На крају, ипак, иако значајан са
становишта српско-хрватске сарадње, овај споразум није дао никаквих практичних
резултата, пре свега зато што Срби који су склопили споразум нису деловали као
организована странка, већ као привремени представници самосталаца.
Обједињена хрватска опозиција која је формирана око Центрума, као и сам
Центрум, распали су се после победе Народне странке на изборима 1887. Ипак, српско-
хрватска сарадња настављена је већ 1888. године. Неодвисна народна странка ступа у

96

Центруму су од Срба сем Живковића приступили Милан Станковић, Никола

Крестић и Јован Шорак који су после тзв. архивске афере напустили Српски
клуб и Народну странку.

139
контакт са независним Србима за које се знало да стоје у опозицији према Куеновом
режиму. Фрањо Рачки, представник Неодвисне странке, ступио је у контакт са Јованом
Живковићем. Званичан предлог споразума о сарадњи је потписан 19. марта 1888. Споразум
су потписали најистакнутији обзораши Рачки, Смичиклас, Бришћенски, Мацура, Амруш,
Брлић, Марковић и други, укупно 21. Основни циљ предлога било је уклањање
несугласица које нису доносиле никакве користи како Србима, тако ни Хрватима:

1. У првој тачки предлога проглашено је да решење односа између Хрвата и Срба

једино зависи од њиховог међусобног споразума, те да се не може дозволити
било какво мешање са стране,
2. Другом тачком Хрвати и Срби су проглашени за два племена једног народа, при
чему су ова имена проглашена равноправним
3. трећом тачком су латиница и ћирилица проглашене за равноправна писма,
4. четвртом је Србима призната црквено-просветна аутономија, под условом да се у
њеном спровођењу поштује врховно државно право Хрватске.

Либерали су се, упознати са овим предлогом, изјаснили за његово тренутно

потписивање, а сличан је био и став политичара у Србији. Радикали су прихватали
споразум, али одбацивали његову одредбу која Србе и Хрвате дефинише као један народ.
Самосталци су такође подржавали споразум, али су гајили неповерење према Неодвисној
странци. Споразум никада није потписан. Пошто су радикали одуговлачили са званичним
прихватањем скоро две године, званичан одговор је уследио тек 1890.
Ове две године ишчекивања одговора обележене су међусобном сарадњом Срба и
Хрвата, пре свега на пољу књижевности, мада су све више истицани и планови о
међусобној политичкој сарадњи. Српски књижевници објављивали су своје чланке у
загребачком Vijencu, а хрватски у београдском Колу, а планирана је редовна сарадња између
хрватских и српских листова. Приликом свечаног обележавања петстогодишњице Косовске
битке међу Хрватима је било оних спремних да се прикључе Србима.
Период сарадње између Хрвата и Срба завршен је са коначним слањем одговора на
предлог Неодвисне странке, чију је основу израдио Јован Живковић. Међу потписницима
било је деветнаест имена (нема радикала), између осталих Полит Десанчићево, Змајево,
Медаковићево и других. Предлог је прихваћен са делимичним изменама и допунама, али у
том тренутку, Неодвисна странка више није водила политику која је довела до формирања
предлога споразума 1888.
Све изнето у предлогу је одбачено, а обзораши су истицали да у Хрватској може
бити Срба, али не и српске нације. Потенцијални споразум је пропао, а настављена је
огорчена борба која је само на пар година прекинута. Припадници Неодвисне странке се
окрећу покушају сарадње са делом Странке права коју је предводио Јосип Франк. Тиме је
пропао покушај мирења.
Уједињена опозиција формирана у Хрватској 1892. године (обзораши + праваши)
поставила се према Србима крајње нетолерантно. Поставили су себи циљ уништавања
српске индивидуалности у Хрватској и поново истакли идеал формирања хрватског

140
политичког народа. Средства употребљавана у отвореном сукобу са Србима у Хрватској
нису бирана, док је општеприхваћен био читав низ увредљивих назива за српско
становништво (тзв. Срби, самозвани Срби, Власи, Цинцари, Цигани и сл.). Пропагирано је
чак и физичко насиље. Истовремено, нестало је деобе Срба на оне који су подржавали
Народну странку и Куенов режим и оне који су заједно са опозицијом бранили аутономију
Хрватске и Славоније од Мађара. Мржња се подједнако односила на све.
Током деведесетих година поново је централно питање политичке активности Срба
у Хрватској постала Босна и Херцеговина. У спору око тога коме би ова област требало да
припадне, у спору су били како Срби и Хрвати међусобно, тако и Срби заједно са Хрватима
и аустроугарска централна власт. Српско-хрватски сукоб потпиривао је и све израженији
хрватски клерикализам, као и група Срба, пре свега нотабилитета, која је пристала уз
Куенов режим и Народну странку. Са ове групе, мржња хрватских опозиционара даље се
ширила на све Србе, што је, у суштини, највише одговарало управо Куену.
Први велики израз антисрпског расположења биле су демонстрације одржане у
Загребу 14. и 15. октобра 1895. у време посете Франца Јосифа Хрватској. Маса је напала
православну цркву и црквену општину на којима су биле истакнуте српске заставе. Овај
инцидент, праћен нападом на мађарску заставу 16. октобра изазвао је не само талас
незадовољства Срба, већ и бројне осуде оваквих поступака широм Европе. Куен је само
осудио изгреде, али није био вољан да против њих нешто конкретно и предузме.
Последице које су загребачке антисрпске демонстрације могле имати на односе
Срба и Хрвата углавном су предупређене делатношћу омладине обе стране. Под утицајем
професора Прашког универзитета, Томаша Масарика, омладина је наступала ношена
новим идејама. Доминирала је идеја потребе заједничког деловања како би се одбила
немачка опасност која је претила са запада. Вероватно први прави резултат нове политике
било је оснивање Уједињене хрватске и српске омладине, са циљем побољшања сарадње и
проналажења решења за проблеме који су нарушавали српско-хрватске односе. Ову нову
генерацију политичара предводили су Јован Бањанин, Милан Костић, Светозар
Прибићевић, Лав Мацура, Иван Лорковић и други.
Ставом омладине доминирала је идеја коју су заговарали Ђуро Даничић и Фрањо
Рачки о Србима и Хрватима као ''једном народу са једним језиком'', те је, у складу са њом,
пропагиран јединствен национални програм и јединствена државотворна мисао. Управо су
ови ставови представљали основу за будућу српско-хрватску коалицију (1905).
Српској је омладини, у супротстављању Куеновом режиму, у ово време пришао и
део српског грађанства, као и српски сељаци. Нерешена питања која су се тицала статуса
српског становништва у Хрватској довела су до масовног обраћања Сабору крајем 1898. и
током 1899. Захтеви су се односили на најразличитије видове националне слободе Срба у
Хрватској, од права на истицање заставе, до кључних питања каква су била црквена и
школска аутономија и равноправност српске и католичке цркве.
Сабор, у том тренутку састављен скоро искључиво од присталица идеје хрватског
политичког народа, без много разматрања одбацивали су српске захтеве. Припадници
Народне странке, иако су сами прихватили захтеве Срба, препустили су њихово

141
разматрање влади, чиме је још једном показано да се сукоб између српског становништва и
хрватске опозиције у датим условима не да решити. Уследило је постепено преношење
сукоба, до тада ограничених на политичаре, на улице, који су кулминирали нередима,
попут оних из јуна 1899, који су умирени војном интервенцијом.
Када се у јуну 1899. славила педесетогодишњица књижевног рада Ј.Ј. Змаја, дошло
је до демонстрација франковаца који су нападали цркву и школе. Куен је спремио војску да
би спречио ширење нереда. Нови немири током којих су истицане антисрпске идеје избили
су у фебруару 1900, али су они били само предигра за масовне демонстрације које су
уследиле 1, 2 и 3. септембра 1902. Током ових три дана, маса демонстраната је
беспоштедно уништавала српске локале, куће и установе у Загребу. Ове догађаје осудили
су многи, не само Словени из Аустрије, већ и умерени хрватски политичари и јавни
радници. Ипак, Куенова влада подржала је изгреднике.
Очекивало се да ће септембарским инцидентима, односи Срба и Хрвата бити
дефинитивно прекинути, али се догодило управо супротно. На ове сукобљене стране јавила
се нова генерација политичара која је проналазила нове начине за превазилажење проблема
из прошлости. Овакав заокрет у политици на хрватској страни, као и прихватање Срба као
равноправног политичког партнера, значило је да нотабилитет и Српски клуб више немају
подршку, те су убрзо и нестали са политичке сцене, заједно са Куеном (1903).

Привреда
Посебно неповољне последице по српско и хрватско гранично становништво имао
је закон о укидању кућних задруга. Задруге су представљале економску базу граничарског
становништва и чиниле основни облик његове социјалне заједнице. Законом су у корену
сасечене и због тога је дошло до осиромашења и пропадања граничног становништва.
Оптерећено порезима , сиромашније становништво из бивше Славонске и Сремске
границе, губило је имања насилном продајом. Имања су куповали Немци. Нарочито је било
видљиво економско пропадање српског становништва до којих је допирала железница,
тамо су се појављивали странци. Српско грађанство, нарочито свештенство, у чијим се
редовима посебно истицао Радослав Марковић тражило је начине да заустави економско
пропадање Срба. Због тога је крајем 19. века по читавој Хрватској и Славонији дошло до
оснивања српских земљорадничких задруга.
Када је у питању привредна делатност српског становништва у Хрватској и
Славонији, треба поменути оснивање Српске банке у Загребу 1895. године, која је држала
највећу концентрацију српског капитала у Аустро-Угарској. Интересантно је да су се
оснивању банке у Загребу углавном противили Срби из Новог Сада и Угарске, плашећи се
да ће ова угрозити њихово успешно пословање.
Оснивање Српске банке у Загребу пратило је оснивање филијала широм Хрватске и
Угарске. Срби из Хрватске и Славоније имали су почетком 20. века до 1907. око 56
различитих новчаних установа- завода, штедионица, банака и друштава. Интересантно је
приметити да су, у поређењу са банкама и филијама у Угарској, српске банкарске установе
из Хрватске и Славоније располагале далеко већом количином новца, што даје логично
објашњење за пресељење центра српског привредног, па самим тим и политичког живота
142
из Новог Сада у Загреб крајем века. Истовремено, ма колико ограничене, слободе које су
Срби уживали у Славонији и Хрватској пружале су им могућност бржег привредног
развоја.
Поред Српске банке, значајну улогу у привредном напредовању српског
становништва одиграли су привредна друштва Привредник (оснивач Владимир Матијевић)
и Савез српских земљорадничких задруга, основани у Загребу 1897. године. Њихов задатак
био је да помажу млађе и способније српске трговце и занатлије, али и сељаке којима су
код Српске банке прибављали јефтин кредит. Лист Привредник, који је издавало истоимено
друштво, почео је да излази 1898. године.
Није финансијски елемент једини утицао на померање привредног седишта српског
народа крајем века. Гледано бројчано, у Хрватској и Славонији било је двоструко више
Срба него у Угарској. Према подацима из 1900. године, српско присуство било је скоро
потпуно у околини Осијека и Вуковара, Госпића и Огулина, као и на читавој територији
око Уне, Купе и Крке. На остатку територије Хрватске, српско становништво је
неравномерно распоређено, бројније око области у којима је чинило апсолутну већину, а
опет, потпуно одсутно из појединих области, као што је шира околина Загреба (у самом
граду било је мање од 10% српског становништва).

Просвета
Једна од области у којима српско становништво Хрватске и Славоније, ипак, није
успело да забележи жељени напредак у периоду од Берлинског конгреса до 1903. била је
просвета. Најпре су се српски захтеви сводили на укидање школског закона донетог 1874,
који је просветном питању у Хрватској и Славонији дао изразито политички карактер.
Закон, познат као Мажуранићев, лишио је Србе вероисповедних школа, од којих је
тек мали број једва преживљавао. Разлог због кога су се школе гасиле била је одредба
закона која је обавезивала политичке општине да школе, комуналне и вероисповедне,
издржавају. Срби нису били у могућности да поднесу овакве трошкове, посебно у
политичким општинама у којима су били у мањини, те су били принуђени да се одрекну
верске наставе.
Срби су почели да се служе ликовним представама Св. Саве, то се Хрватима није
свидело. Бан је издао посебну наредбу да је у комуналним школама дозвољено слављење
св. Саве.
Истовремено, српски народ је трпео и због грубог занемаривања одредаба закона.
Срби нису могли бити учитељи, ћирилица је као писмо редовно запостављана, а уџбеници
су били прилагођени употреби у римокатоличким заједницама. Српски покрети за очување
националне индивидуалности кроз школство били су подељени око питања фигурирања
цркве у школству, те стога нису постигли никаквих резултата. Нови закон о просвети
изгласан је тек 31. октобра 1888. године зато што је због развојачења Границе било
потребно да се у целој земљи уједначи школски систем, али није садржао скоро ниједну од
одредаба које су Срби желели у њему да виде.
Велики је проблем представљао мали број српских учитеља, због чега су се Срби
упорно бунили, али без неких помена вредних резултата. Власт је тежила хрватизацији

143
становништва, посредством уџбеника и наставника, а српски народ очувању националног
идентитета, што је довело до оштрих сукоба који су се наставили током читавог Куеновог
бановања. Још један индикативан податак јесте да су Срби на територији Хрватске имали
свега четири средње школе: гимназију у Сремским Карловцима, српске учитељске школе у
Карловцима и Пакрацу и богословску школу у Карловцима. Сем карловачке гимназије, ни
једна од ових школа није имала јавност рада за време Куенове владе. Српска су деца,
почетком XX века у Хрватској била углавном неписмена, а и она која су била писмена,
једва да су познавала ћирилицу.

Култура
Показатељ, ипак, напретка српске културе је оснивање великог броја читаоница, као
и неколико српских певачких друштава. У Загребу је постојало Српско академијско
литерарно друштво Невен, а у Карловцима Богословско књижевно друштво Слога.
Основане су добротворне женске задруге које су радиле у Загребу, Иригу, Сремским
Карловцима, Осијеку, Пакрацу, Вуковару. Крајем 19. века је у Загребу основана и српска
штампарија, а истовремено је отворена и српска књижара. Српски књижевници су писали
у загребачком Vijencu, а хрватски у београдском Колу. Удионичка тискара из Загреба
затражила је 1889. дозволу од Министарства просвете и црквених дела Србије да Вуков
речник објави латиницом. Змај је намеравао да своје најновије радове штампа латиницом.
Велики број новина и часописа основани су на простору Хрватске и Славоније. Осим
Србобрана, Гласа Народа и Привредника, познати су и Ново Време (Земун); Србин
(Госпић); Врач погађач (Загреб); Бранково коло/Српски пчелар (Сремски Карловци).
Све те установе имале су за циљ да негуј, јачају и шире српску националну свест.
До 1903. српско становништво Хрватске и Славоније почиње да издаје и велики број
часописа, од којих је највећи број штампан у Срему, док је тек мали број штампан у
Хрватској.
Значајнији културни напредак је, ипак, везан за период после 1903. године, као
последица привредног напретка до кога је дошло последњих година 19. века.

Хрватско-српска коалиција

3. октобра 1905. веће хрватских заступника из Далмације и Хрватске прогласило је

Ријечку резолуцију, којом је дата подршка мађарској опозицији у борби за потпуну државну
самосталност Угарске, која би била остварена у персоналној унији са Аустријом. Једини
услов постављен Мађарима био је уједињење хрватских земаља и обарање мађаронске
Народне странке тј завођење уставних слобода у Хрватској.
На позив Винка Милића, Анта Трумбића и Пера Чингрије, на посебном скупу
хрватских политичара одржаном на Ријеци после доношења резолуције учествовали су, без
обавеза, и представници Српске самосталне странке, који су се одазвали кад су чули да
представници Чисте странке права нису позвани. На конференцији у Ријеци расправљно је

144
и о изборној сарадњи српских са хрватским опозиционим странкама. Међутим, држећи се
споразума са радикалима, који су постигли у Броду, самосталци нису били спремни да без
њих са хрватским опозиционим странкама воде сепаратне преговоре. Због тога су се
њихови прваци, Богдан Медаковић и Светозар Прибићевић, у име Средишњег одбора
Самосталне странке, 6. октобра 1905. обратили Ђорђу Красојевићу и председнику Српске
народне странке на Приморју Антуну Пуљезију. Пошто су предложили да Радикална и
Српска странка на Приморју размотре читаво питање које се тицало Ријечке резолуције,
Медаковић и Прибићевић предложили су да се одржи састанак српских страначких
представника у Задру 17. октобра.
На састанку у Задру, 17. октобра, учествовали су српски заступници у Царевинском
већу и Далматинском сабору, чланови управног одбора Српске народне странке на
Приморју и изасланици Средишњег одбора Српске народне самосталне странке и Српске
народне радикалне странке из Хрватске и Славоније.

1. Задарском одлуком пружена је подршка мађарској опозицији борби против

дуалистичког система.
2. Заузврат, тражили су од Мађара да помогну Хрватској и Славонији у борби за
проширење њиховог државноправног положаја и обезбеђивања што
самосталнијег политичког, културног, привредног и финансијског опстанка и
развитка.
3. Одлуком је наглашено да ће се Срби из ХиС залагати за изграђивање
демократских установа.
4. Од Мађара такође траже да свој однос према немађарским народима у Угарској
псотаве на праведне основе.
5. Срби ће подржати прикључење Далмације ХиС, али да се Србима на Приморју
призна равоправност српског народа са хрватским.

Са задатком да на основу Задарске одлуке поведу преговоре са извршним одбором

ријечке конференције, на састанку у Задру изабран је одбор од 3 члана и 3 заменика, тј по 2
члана из редова трију српских странака које су учествовале на скупу.
Први преговори између Срба и Хрвата почели су у Загребу 19. октобра, учествовали
су чланови Хрватске странке права, Хрватске напредне странке, Удружене хрватске опорбе
за Славонију, Српске самосталне странке, Загорске опорбене организације, Социјално-
демократске странке и неколико народних заступника и виђенијих опозиционара изван
странака. Фуртимаши и Чисти нису позвани, а Хрватска пучка сељачка странка је позвана,
али се није одазвала позиву. Због краткоће времена после задарског састанка, Српска
народна радикална странка није стигла да учествује. На загребачком скупу је одлучено да
се конституише одбор за изборну акцију.
Тај одбор је конституисан на другом загребачком скупу 30. октобра 1905. За
председника одбора изабран је Грга Тушкан, за заменика председника Богдан Медаковић, а
за секретаре Светозар Прибићевић и Јосип Пасарић. На скупу је одлучено да се изради
проглас за народ који ће сачињавати подлогу коалираних странака за изборну акцију. На

145
том манифести је радило неколико људи, између осталих и Иван Лорковић и С.
Прибићевић. Усвојена је подела изборних срезов аизмеђу Радикалне и Самосталне странке
која је постигнута у Броду јуна 1905. Такође је одлучено да се управе странака свом
енергијом одмах упусте у изборни рад. Загребачким договорима ударени су темељи
Хрватско-српске коалиције.
У исто време је у Даламцији постигнут споразум између клубова Хрватске странке
и Српске народне странке на Даламтинском сабору (14 новембар):

1. Срби и Хрвати су један народ,

2. међусобно су равноправни,
3. и треба да раде на уједињењу Далмације са ХиС.
4. Заједнички језик се назива хрватским или српским.
5. У јавним школама ће се подједнако учити и хрватска и српска историја, а такође
и латиница и ћирилица.

Крајем 1905. образована је Хрватско-српска коалиција, а чиниле су је: Хрватска

странка права, Хрватска напредна странка, Српска народна самостална странка, Српска
народна радикална странка, Социјалдемократска странка и неколико опозиционих
полтичара који нису припадали ниједној странци. 97 Коалиција је први пут иступила пред
јавност изборним прогласом од 11. децембра 1905. То је, заправо, био доста свеобухватан
програм грађанско-демократског карактера. У случају освајања власти обеаћва се:

1. Увођење општег, непосредног и тајног гласања

2. Гласање по општинама и правилну поделу изборних срезова
3. Потпуну слободу збора и договора
4. Потпуну слободу штампе
5. Слободне и независне судове са поротом
6. Слободу савести и националну и верску равноправност

Коалиција је посветила пажњу и низу економски питања, 98 обећала је доношење

радничког заштитног законодавства, програмом је такође обухваћена и просвета.

97

Хрватске странке одрекле су се хрватског државног права као основе својих

политичких програма.

98

Праведније разрезивање пореза на земљу; заштита сељачко поседа; одређен

минимум сељчког поседа потребан за живљење, који се неће можи комадати;
уклањање узрока исељавања; заштита народа од лихварства; унапређење
земљорадње, поморства, занатства и трговине.

146
Коалиција се такође залагала за прикључење Далмације ХиС. Без промена, овај програм је
био на снази до рата 1914.
Коалиција је у Бечу дочекана са великим подозрењем. У то време су политички и
војни врхови на чели са Францом Фердинандом ковали планове о претварању Монархије у
велику силу, уз повећану централизацију, али су им сметали Мађари и Срби. Зато
савезнике потражили међу Хрватима, али одазвао им се само Јосип Франк.
Поједин чланови коалиције, на пример Супило и Поточњак, од Хрвата, и већи број
Срба, посебно Душан Поповић, били су у вези са Београдом, који је на различите начине,
саветима, отвореном подршком у штампи, посебно Политици и Трговинском гласнику, и
финансијским средствима, подржавао заједнички акцију Срба и Хрвата против Беча.
Упоредо са политичким, одржаване су и пословне и пријатељске везе између
многих српских установа и оранизација (привредних, културних, добротворних и
спортских) из ХиС са онима из Србије (нпр. Привредник, Савез српских земљорадничких
задруга, спортска друштва „Српски соко“, добротворна организација „Коло српских
сестара“, мног апевачка друштва и Српско учитељско друштво за Краљевину ХиС). На
челу већине ових установа налазили су се припадници Самосталне странке.
Коалиција се суочила са многим потешкоћама. У њој су се око јединственог
програма окупиле различите странке, али и људи различитих уверења, некада и међусобно
супротстављених. Срби и Хрвати морали су да савладају нимало лаке психолошке факторе.
Од њих су страначка руководства захтевала да гласају за понеког кандидата који је био
жигосан као србождер или хрватождер. Познат је случај франковца, др Палечака, за ког
вуковарски Срби нису хтели да гласају иако је био члан Коалиције.
Уочи избора посланика за Хрватски сабор, и мађаронска и франкофуртимашка
штампа је приказивала коалиционаше као велеиздајнике и београдске плаћенике, надајући
се да би тако из њихових редова могли да отргну бар праваше. Пре избора у ХиС, почетком
априла дошло је до посразума између Франца Јосифа и Мађарске коалиције. Коалиција је
преузела власт у Угарској, али је прихватила дуализам. Распуштена је дотле владајућа
Либерална партија, за коју је годинама била везана Куенова Народна или мађаронска
странка. Иако невољно, Мађарска коалиција је прихватила захтев Хрватско-српске
коалиције да не подржава Народну странку на предстојећим изборима, тако да су избори,
одржани маја 1906, били неупоредиво слободнији у односу на све раније. По 37 мандата су
добили Коалиција и мађарони (појединачно), а старчевићевци и франковци, који су изашли
на изборе заједно, добили су 21 мандат. Незадовољни, неки мађарони су иступили из клуба
Народне странке, други су се одрекли мандата, па је дошло до распуштања Народне
странке.
У Сабор је ушло 9 Срба (6 самосталаца, 2 радикала и барон Владимир Николић
Подрински, ванстраначки кандидат, а постављен је за подбана Хрватске). Бодан Медаковић
је изабран за председника Хрватског сабора.
Коалиција и политика „новог курса“ нашла се у неповољном положају, с обзиром да
је Мађарска коалиција, која је сад дошла на власт, прихватила дуализам и самим тим
постала супарник својим дијучерашњим политичким савезницима. Претпоставља се да се
формула о разбијању коалиције (помоћу конструисаних оптужби о велеиздаји) родила у
147
Загребу, Будимпешти и Бечу, а да је њен духовни отац био Јосип Франк. Његову идеју
прихватили су и доградили мађарски министар председник Шандор Векерле и политички
моћници на Белведеру и на Балплацу.
У време настанка Ријечке резолуције у Франковом Хрватском праву појавила се
серија чланака под шифром „Аргус“ којојм су резолуционаши осумњичени велеиздајници
и плаћеници српске владе. Ту се каже да је њихов циљ да насилним средствима отцепе
Хрватску, Славонију и Далмацију од АУ и заједно са Босном ступе у државну заједницу са
Србијом. За вођу читаве завере је проглашен Фрањо Супило. Кад је Коалиција тужила
Хрватско право, ово није било у стању да изнесе доказе које је изнео „Аргус“ у својим
чланцима. Штавише, Хрватско право је морало да изда сведочанство о поштењу чланова
Коалиције. Касније је установљено да се иза шифре „Аргус“ крио професор Шимун М.
Племенити Пиеротић, варалица и пустолов који је успоставио блиске односе са Јосипом
Франком и Хајнрихом Фридјунгом. Велеиздајничкој кампањи придружили су се и неке
бечке новине, као што су: Рајхпост, Грос Острајх и сл.
Велеиздајничкој атмосфери пуно су доприносили и све учесталији конфидентски
извештаји о оснивању босанско-херцеговачког одбора са Јован Цвијићем на челу, који је,
наводно, имао задатак да организује устанак у Босни. Као чланови босанско-херцеговачког
одбора у извештајима се помињу: Супило, Поточњак, Медаковић, Прибићевић, Смодлака и
Брлић. Убрзо се и у Бечу сазнало да су вести измишљене.
Саборске расправе о нацрту адресе почеле су крајем децембра 1906, а настављене
почетком 1907. Сабору су предложена 2 нацрта адресе. Један, који је сачинила Коалиција, а
подржавали га и Мађарони, и други, који су поднели франковци. У адреси који је сачинила
коалиција, поред хрватског, спомињао се и српски народ, а франковци су запретили да ће
употребити силу ако се срспко име не избаци. Њима су се у томе придружили и клерикалци
па су заједнички организовали опструкцију с намером да издејствују распуштање Сабора и
одгађање уставних реформи.
Франковачки посланик Иван Елеговић позвао је Србе да „пригрле“ хрватско име,
што је значило да је требало да се одрекну сопственог. Др Јерко Павелић, такође
франковац, тврдио је да је српска мисао у ХиС увезена из Србије, али да још није
попримила такве размере да се не би могла повратити у наручје хрватске мисли. Говорио је
да би, кад би франковци били на власти, „такозвани“ Срби за 48 сати постали „православни
Хрвати“. На Павелићеву застрашујућу изјаву одговорио је др Душан Поповић. Франковци

148
и клерикалци намеравали су пред Бечом да представе коалиционаше као велеиздајнике, као
носиоце српске државне идеје у Хрватској и Славонији.99
У специјалној саборској дебати о адреси члан Коалиције Фран Врбанић предложио
је да се из њеног нацрта изостави „народ и хрватски“ а уместо тога да се стави „цјелокупни
народ, коли Хрвати толи Срби“ (ова промена у стилизацији је била велика, јер се адреса
сада могла тумачити како је ко хтео). Том приликом се позивао на одлуку Сабора од 11.
маја 1867. који је признао да је народ српски у Хрватској равноправан са хрватским. Миле
Старчевић је у име Страчевићеве странке изјавио да обустављају опструкцију зато што је
Врбанићевим предлогом из адресе изостављен израз „српски народ“, али да протестују
против тога што је у адреси остало име Срби. Истакао је да ће његова странка и даље
побијати српску државну мисао у ХиС. Кад је дошло до одлучивања, Срби и напредњаци
гласали су против Врбанићевог предлога о измени. Већина франковаца је у време гласања
напустила дворану, чиме је омогућила да измењена адреса буд еприхваћена од већине
Сабора.
Проблем за Коалицију је представљало и питање припадности Босне и Херцего-
вине. Закључак загребачког градског већа (август 1906) о томе да владар прогласи анексију
БиХ, наишао је на оштру осуду читаве српске штампе у Монархији и Србији. Коалиција је
одржала конференцију на којој је расправљано о анексији, али пошто нису могли да
усагласе ставове, одлучено је да се о припадности БиХ за догледно време не расправља.100

99

Понајбоље одговоре на франкофуртимашке нападе изнео је у Сабору Светозар

Прибићевић који је изјавио да Срби у Хрватаској и Славонији не наступају с
аспирацијама које би рушиле државност Хрватске, али је нагласаио да не може
прихватити изједначавање појма „политички народ“ с нацијом, јер, земља и држава су
једно, а нација нешто сасвим друго.-И Иван Лорковић је одбацио теорију о
„политичком народу“, а говорио је да су носиоци државне индивидуалности Хрватске
и Хрвати и Срби.
Чланови Хрватске странке права нису напустили теорију о хрватаском „политичком
народу“. Они су прихватили идеју о једном народу са два имена, па су, сходно томе,
сматрали да су носиоци хрватске државности хрватска и српска нација, али да су, уз
све то, Срби „политички Хрвати“. То сведочи да у редовима удружених хрватских и
српских странака нису били рашчишћени чак ни неки основни појмови.

100

Супило је сматрао да је питање БиХ у рукама великих сила, али је сматрао да,
ако те области не могу бити хрватске, да је боље да буду српске него
туђинске. Сматрао је да тог принципа треба да се држе и Срби ако Хрвати
буду имали услова за присаједињење БиХ. Срби су желели Босну у саставу
Србије, а конзервативно крило хрватског дела Коалиције је желео припајање
БиХ Хрватској.

149
 Средином 1907. у Угарском сабору вођене су расправе о тзв. жељезничарској
прагматици којом су мађарски државници покушали да на жељезницама у ХиС уведу
мађарски као службени језик. Коалиције је била против тога, а на страни Коалиције био је
и бан Пејачевић. Због тога га је Франц Јосиф сменио и на његово место поставио Шандора
фон Ракодцаја, блиског сарадника ранијег бана Куена Хедерварија, који је распустио
Хрватски сабор.101

Самосталско-радикалски односи и иступање радикала из Коалиције

У почетку су односи били такви да су омогућавали сарадњу. На темељу споразума у
Броду, вођени су преговори о изборима за епархијске скупштине.Међутим, чланство обеју
странака сматрало је да творци споразума нису поштовали демократске принципе стога
што су средишњи одбори одредили посланичке кандидате и изборне срезове, уместо да су
то препустили страначким зборовима. Због тога су страначка руководства морала да
посредују код својих чланоца у епархијама да се придржавају споразума. Радикалско
руководство сматрало је да приликом избора за епархијске скупштине обе српске странке
треба заједнички да изађу на изборе.
Почетком 1906, самосталци и радикали су размишљали о могућој фузији. Питање
фузије двеју српских странака није дуго било актуелно. Кад су Застава и Србобран
започели међусобна препуцавања, кад су из дана у дан долазиле до изражаја све веће
разлике у ставовима, на фузију се све мање мислило. Неспоразуми који су постепено
прерасли у спорове и сукобе, а потом довели до потпуног разлаза радикала и самосталаца
започели су у Застави повременим нападима на самосталске прваке и самосталску
политику.102 На нападе заставе, Прибићевић је одговорио чланцима у Новом Србобрану, где
је осмуњичио радикале да су у „мистериозном савезу“ са Згребом, Пештом и Бечом.
Самосталцима се придружио и Покрет, орган Хрватске пучке напредне странке који је
оптужио радикале да шурују са пангерманима. Жестоки критичари радикала били су и
српски либерали окупљени око Браника, који су у свему стајали на страну самосталаца.
На конференцији радикалских првака одржаној у Загребу априла 1907. одлучено је
да се створи организација Радикалне странке у ХиС и да се у Загребу покрене страначки
лист. Радикали су имали најјаче упориште у Срему, а почели све организованије да
101

Српски посланици на Угарском сабору, посебно Михаило Полит Десанчић и

Светозар Прибићевић енергично су бранили интересе Хрватске и осуђивали
мађарске насртаје на њену аутономију.

102

Колико је сукоб опасан, говори и податак да је у једном тренутку Прибићевић

изазвао на двобој радикалског првака Ђорђа Красојевића, али је овај то одбио.

150
продиру у ХиС, а самосталци, који су били најбројнији у Лици, све агресивније су
наступали према Славонији и Срему. Јаша Томић је оптуживао Самосталну странку за
безмерну издају, а нарочито због тога што се „изгубила у Хрватству“ и што је, наводно,
отворено помагала хрватске странке.
На помолу је био и сукоб самосталаца са Српском странком на Приморју, а повод је
био нетактично писање Новог Србобрана који је крајем лета 1906. у неколико наврата
кртиковао рад Српске странке на Приморју. Спор је окончан тако што је Прибићевић
признао да је Нови Србобран погрешио. Погрешка је начињена у тренутку кад су се сви
руководећи људи листа, Прибићевић, Бањанин и Будисављевић налазили на путу, а у
редакцији је остао само млађи свет.
У полемике са самосталцим се укључивао и земунски Народни гласник, покренут
јуна 1906, а чији су уређивачи били богати земунски адвокати, Јован Радивојевић Вачић и
др Миливој Бабић. Највећу пажњу лист је посвећивао српским националним интересима.
Прибојавали су се немачког продора на исток, па су стога били за сарадњу са Хрватима
(али не због братских односа, него због интереса). Критиковали су југословенске
концепције самосталаца. Октобра 1907. лист је пребачен из Земуна у Загреб, а нови
уредник постао је познати новинар Стијепо Кобасица. Да би обезбедили материјалну
сонову за издавање листа, угледнији и богатији радикали давали су прилоге. Ипак, лист се
нашао у финансијским проблемима, тако да је почетком пролећа 1908. престао да излази.
Нови радикалски лист покренут је у пролеће 1911. под називом Српски гласник, а уредник
је поново био Стијепо Кобасица, али је нови лист завршио као и његов претходник.
Радикали су сматрали да би оснивањем новчаних завода, који би били у њиховим
рукама, требало створити чврсту материјалну основу за страначкополитичку акцију
Радикалне странке у ХиС. Такав задатак преузела је на себе 1907. Српска трговачка обртна
банка из Глине, у којој је значајну улогу имао загребачки трговац Љубомир Јовић. Радикали
су планирали да оснују и још један велики новчани завод, међутим, читаво подручје ХиС
већ је запосела Самостална сстранка мрежом својих новчаних институција, које су моћном
конкуренцијом у зачетку гушиле све сличне ривалске установе.
Радикали су на седници извршног одбора Хрватско-српске коалиције, која је
одржана у Загребу августа 1907, прочитали изјаву о иступању њихове странке из
коалиције. Свој поступак правдали су изјавом да „за све време док је хрватско-српска
коалиција владала у нашој домовини (ХиС), она није озбиљно приступила да оствари
велико начело равноправности између Хрвата и Срба“.
Поступак радикала наишао је на оштру и широку осуду; критиковали су их
самосталци, Срби из Далмације, социјалдемократи Витомира Кораћа, либерали Михаила
Полита Десанчића, Срби из Бих окупљени око мостарског листа Народ, велики број
српских листова из Београда (Политика, Београдски гласник, Одјек, Правда), Франо
Супило, хрватски листови Покрет, Обзор и други. Сви они нападали су радикале на основу
оптужби Србобрана, који је тврдио да су Коалицију напустили да би угодили мађарском
министру председнику Шандору Векерлеу и бану Ракодцају, да су то учинили стога да би
угарска влада потврдила решење Српског народно-црквеног сабора и да би на место

151
преминулог патријарха Георгија Бранковића за новог патријарха прихватила кандидата
којег буду предложили радикали. Само листови Народне странке из Хрватске налазили су
да је поступак радикала разуман и оправдан. Народна странка се тиме препоручивала
радикалима као партнер у предстојећим изборима посланика за Хрватски сабор. Ту
препоруку радикали су, под одређеним условима, прихватили.
У одбрану радикала устао је Јаша Томић који је у Застави написао серију чланака, а
потом их штампао у посебној брошури. Самосталце је осуђивао зато што нису бранили
довољно српску мисао у ХиС, а сувише се приклањали хрватској мисли.103
Радикали нису, попут самосталаца, прихватили тезу да су Срби и Хрвати један него
два сродна народа. По њиховом уверењу исти језик није био доказ да су један народ.
Тврдили су да Срби и Хрвати имају две историје, два писма, две књижевности, две врсте
обичаја и да их стога не треба силити да постану један народ. Јаша Томић је сматрао да је
највећа политичка грешка становиште да су Срби и Хрвати један народ.
Иступање радикала се мора посматрати и у склопу међудржавних односа Србије и
АУ. Радикална странка у Војводини иступила је из Српско-хрватске коалиције и одржавала
добре односе са Мађарском коалицијом и владом да би помогла Пашићевој влади у њеним
настојањима да поправи однос са АУ. Такође, радикали су желели да издејствују одобрење
владе и владара за своју Манастирску уредбу.104

Велеиздајнички процес у Загребу и Грујићева „Апологија“

У Бечу је 1. децембра 1907. донета одлука о анексији БиХ,а да би се припремио
терен за њено извођење, требало је онемогућити Хрватско-српску коалицију. Беч се у томе
ослањао на Чисту странку права. Још пре тога, влада је 27. Новембра 1907. распустила
Хрватски сабор у ком је Коалиција имала већину. Затим је јануара 1908. за бана именован
Павао Раух, потомак Левина Рауха (Мађар). Његов задатак је био, да уз пуну подршку Беча,
а ослањајући се на Чисту странку права,105 ради на разбијању Коалиције.
103

Иако су радикале оптуживали многи савременици, а и поједини потоњи

историчари, радикали су ипак оправдано поступили.

104

То је збирка прописа коју су донели радикали 1908 са задатком да регулишу

начин на који ће се управљати и користити српским народно-црквеним
добрима у оквирима српске народно-црквене аутономије.

105

Чиста странка права се ослањала на Беч, а Јосип Франк је одржавао везе са

Конрадом фон Хецендорфом, шефом генералштаба Аустро-Угарске војске.

152
 Франк и одлучујући чиниоци у Бечу обећавали су да ће БиХ, по анексији ући у
састав хрватских земаља. Беч је у пролеће 1907. протурио идеју о тријалистичком
преуређењу Монархије, а носиоци тријалистичке идеје код Хрвата били су Јосип Франк,
сарајевски надбискуп Јосип Штадлер и загребачки професор универзитета Исо Кршњави,
који је уједно био њен идејни вођа. У пролеће 1908. аустроугарски министар спољних
послова фон Ерентал наложио је Рауху да почне да прикупља податке о Србима
велеиздајницима против којих је у погодном тренутку требало покренути судску парницу.
27. и 28. фебруара 1908. изабрани су посланици за нови Сабор, у ком су опет већину
чинили чланови Коалиције, упркос примењеној сили, па је владар стога 12. марта
распустио Сабор и у Хрватској завео апсолутизам.
Раух је оптужио Коалицију, а нарочито Српску самосталну странку да раду на
разбијању Аустро-Угарске. 18 посланика ССС објавили су у загребачким коалиционашким
листовима отворено писмо бану Рауху у ком су га позвали да докаже да су они
антидинастичари и велеиздајници. Позивали су га такође да пријави ствар суду и сазове
сабор. Немоћан да докаже тешке оптужбе, Раух је био принуђен на узмицање. Пре тога је
отишио у Будимпешту на саветовање са председником угарске владе Шандором
Векерлеом. После тога, у априлу су се посланици поново огласили и назвали Рауха
лажовом. Раух се опет састао са Векерлеом, а затим и са Францом Јозефом. Резултат тих
састанака била је појачана кампања против Срба.
Почетком јуна, кампања је одједном утихнула. Разлог је режао у томе што је
мађарска влада желела да на патриајршијски престо доведе будимског епископа Лукијана
Богдановића, па је из тактичких разлога накратко обуставила прогоне Срба у Хрватској.
Почетком августа прогони су натављени, почела су хапшења Срба која су трајала до краја
1908. Неколико дана пре прогона избила је младотурска револуција, а убрзо након тога
појавила се брошура Finale, коју је написао аустроугарски плаћеник Ђорђе Настић, а у којој
је стајало да Срби припремају револуцију како би отцепили југословенске земље Аустро-
Угарске и припојили их Србији. Неистине изнете у тој брошури чиниће темељ оптужнице у
велеиздајничком процесу против Срба.
Истражни судија др Мирко Кошутић и државни одветник Милан Акурти (по
женској линији потомак српско војводе Стевана Шупљикца) бацили су се на потрагу за
сведоцима. Осумњичени „српски агитатори“ су хапшени и везани ланцима спровођени у
Загреб. Савременици су овај истражни поступак и хапшења назвали „лов на
велеиздајнике“.106 Сам Раух је изјавио да би све Србе побио, само да их није 700.000.
Казнени постпуак против оптужених Срба спровођен је мимо свих закона. Као
докази плењени су српске заставе, ћилимови са извезеним српским грбовима, чаше са
ликовним представама из српске историје и слични предмети. Међу 53 ухапшена
„велеиздајника“ било је трговаца, учитеља, чиновника, свештеника, лекара и сл. Највише

106

Највише је хапшено по загребачкој и пожешкој жупанији.

153
их је било из редова ССС, мада водеће политичке личности нису ухапшене. Били су
ухапшени и неки чланови Српске народне радикалне странке, Међу првима су били
ухапшени Адам и Валеријан Прибићевић, браћа Светозара и Милана Прибићевића. Загре-
бакчи суд је поднео захтев за изручење тројице српских политичара, чланова Угарског са-
бора, али је Сабор одбио да их лиши имунитета и изручи их суду. Тамница Загребачког су-
дбеног стола подругљиво је названа „Раухов хотел“. Анексија је извршена 6 октобра 1908.
Почетком новембра 11 оптужених се одлучило на штрајк глађу јер су желели да
изнуде од суда, да по закону буду саслушани. После 11 дана гладовања, по наговору својих
адвоката, који су обећали да ће учинити све што је у њиховој моћи да обезбеде законитост
казненог поступка, затвореници су одустали од штрајка. Али, адвокати нису успели у својо
намери, па су половином сви оптужени почели штрајк глађу. Штрајк је обустављен тек
онда кад је Владимир Мажуранић, председник банског стола, загарантовао адвокатима др
Хинку Хинковићу и др Шими Мацури да ће оптужница бити подигнута најкасније до 15
јануара 1909. Дуготрајно отезање са састављањем оптужнице сведочи да је државни
тужила цимао проблема са прибављањем доказа. Исто је било и са сведоцима. Од њих 378,
218 су били франковци. Више од трећине сведока је било већ осуђивано за убиства, крађу,
наношења тешких телесних озледа и других деликата, дакле друштвено о морално
посрнуле особе.
Обтужница је објављена 12. јануара 1909. Имала је 107 штампаних страна,
штампана је у виду брошуре и у хиљадама примерака разасута по читавој Хрватској,
Славонији и Далмацији. Срби су осумњичени да су били повезани са друштвом
„Словенски југ“ у Београду, те да шири велико-српску мисао по ХиС, БиХ и Далмацији и
да ове земље отргну од АУ и прикључе их Србији. Заводили су православце у ХиС и учили
их да су већ по тој вери Срби. Хтели су Србију од Земуна до Јадрана, популарисали су
краља Петра и песме којима се велича Српство, Србија и краљ Петар.
Обтужница је мање правни акт, а више политички памфлет. Стварни „докази“ за
оптужбу против Срба узети су из Настићеве брошуре Finale, у којој је у целини
прештампан статутофицира српске војске Милана Прибићевића. Међутим, тај „доказ“ је
био најслабија тачка оптужнице јер је Милан Прибићевић замишљао југословенску
федерацију на републиканским основама, а у Обтужници је доказивано да је „великосрпска
револуције“ тежила стварању српске државе под краљем Петром.
Обтужница је у свим југословенским земљама изазвала подсмех и огорчење, јер су
Срби оптуживани за ствари које законом нису забрањене (оптуживали су их да су
користили српско име, ширили ћирилицу, носили српску заставу и симпатисали са Србима
изван граница АУ). Тежак удараз Рауху и режиму нанели су и адвокати. За одбрану
оптужених Срба пријавило се 38 адвоката, од којих 16 Хрвата (нпр. Едмунд Луканић). То
сведочи да нису сви Хрвати следили раухову политику, већ само један део, повезан са
Бечом и Чистом странком права.
Када је Обтужница објављена, два српска историчара, један из АУ, други из Србије,
Радослав Грујић и Љубомир Ковачевић, независно један од другог, подухватили су се
одговорног научног задатка да историјском анализом података, које је изнео краљевски

154
државни одветник Акурти, читавој јавности покажу да је оптужба утемељена на
погрешним и научно неодрживим тумачењима. Истовремено је реаговао и Синод Српске
православне цркве. Епископи су 31. јануара 1909. упутили представку цару.
Грујић је био млад (30 година), а диплому правног факултета у Бечу стекао је само
пар месеци раније. Међутим, он је био добар познавалац српске прошлости, и на
Апологији српско народа у Хрватској и Славонији почео је да ради и пре објављивања
оптужнице (тад је почео са припремама, а могао је да крене да је пише тек да је Обтужница
објављена (12. јануара)). Ипак, успео је да је заврши за 80 дана (3. април 1909, на Лазареву
Суботу). То је дело трајне научне вредности које је снажно утицало на јавно мишљење, јер
је савршеном историјском документацијом у потпуности разлобличила франковачку
антисрпску идеологију и њене квази-научне историјске основе. Такође је била од користи
оптуженима приликом одбране.
Ковачевић је написао брошуру Срби у Хрватској и велеиздајничка парница. Штампа
Хрватско-српске коалиције такође је дигла глас у одбрану оптужених Срба. Њој су се
придружили социјалисти и присталице Хрватске сељачке странке, чији предводник
Стјепан Радић је, иначе, свим срцем подржао анексију. Процес су будно пратили и
осуђивали српски листови у Угарској, Бих и Србији. Почело се и са сакупљањем новчаних
прилога намењени покривању трошкова за исхрану ухапшеника и за помагање њихових
породица. У више српских градова одржавани су зборови подршке оптуженим Србима.
Дипломатски представници Србије били су задужени од владе у Београду да јавност
у иностранству обавесте о стварним разлозима због којих су Срби изведени на
оптуженичку клупу. Др Гргур Јакшић је, боравећи у Паризу са задатком да страни свет
обавештава о Србима, превео Обтужницу на француски чим се појавила и побринуо се да
доспе у редакције највиђенијих европских листова. Велики број, у Европи добро познатих,
имена изрекао је оштре осуде на рачун загребачког процеса. Штампа Пеште и Беча је до
издавања Обтужнице имала неприајтељски став према Србима, али је после тога осуђивала
процес. Доследан оптужбама против Срба био је А. Г. Матош који је писао у франковачком
Хрватском праву.
Велеиздајнички процес постао је тема која је месецима заокупљала пажњу
европске, а делом и америчке јавности. Поједине европске новинске редакције имале су у
Загребу своје специјалне дописнике. Судским расправама присуствовали су Томаш
Масарик, Павел Миљуков (руски историчар и политичар), енглески публициста Ситон
Вотсон. Процес је допринео срозавању угледа Аустро-Угарсе у очима европске јавности.
У Угарском сабору први је у одбрану Срба устао Михаило Полит Десанчић, а
следили су га Светозар Прибићевић, Франо Супило, Душан Поповић, Буда Будисављевић и
други. У Аустријском парламенту говорило ј епротив процеса неколико посланика из
Далмације, нарочито Душан Баљак. Међутим, политички најзначајнију улогу одиграо је
професор Томаш Масарик. Са групом од 68 посланика он је поднео предлог Парламенту да
Одбор за анексију БиХ испита доказе о постојању широко разгранатог велеиздајничког
покрета на југу Монархије и о томе што пре поднесе извештај. Када је вођена расправа о
том предлогу, Масарик је одржао говор који је трајао 2 дана, 14 и 18 маја 1909. Бројним

155
чињеницама, Масарик је потпуно разобличио крунског сведока оптужбе Ђорђа Настића
као обичног агента провокатора, чиме је обесмислио све противсрпске оптужбе и сам
процес који је поведен против њих.
Главна расправа на процесу започела је 3. марта, а трајала је укупно 150 дана, све до
почетка августа 1909. Покренута са циљем да оправда анексију, велеиздајничка парница је
изгубила сваки смисао оног тренутка кад је 23. марта 1909. Русија признала анексију. Али
парница је настављена и после сврштека кризе. Као и истражни поступак, и суђење је било
незаконито. Именовано од владе, уместо од председника суда, како су налагали про-писи,
судско веће било је пристрасно и безобзирно. Често је изрицало дисциплинске казне
оптуженим Србима, али и њиховим адвокатима (одузимана им је реч, добијали су строги
укор, искљулење из суднице на одређено време, затвор у трајању од 24 сата). Кад је завр-
шено саслушање оптужених и сведока, 5 октобра 1909 изречена је пресуда. Укупно је био
осуђен 31 оптуженик. Адам и Валеријан Прибићевић осуђени су „као коловође“, на по 12
година тешке тамнице. Остали су осуђени на тамницу у трајању од 5 до 8 година (сви заје-
дно 184 године)107. Образложење пресуде је било слично као и пресуда (мрзи ме да куцам).
Први су пресуду осудили посланици из Хрватске у Угарском сабору. У Дубровнику
су све продавнице затворене, а поворка грађана, на чијем је челу ношен велики крст
обавијен у црно на којем је крупним словима писало Правда, прошла је улицама града без
иједног повика. У Прагу је одржан протестни збор свих словенских студената, на којем је,
поред осталих, говорио и Масарик.
Против пресуде првостепеног суда одбрана је уложила жалбу. Сто седморице, као
врховни суд Хрватске, уважио је жалбу, укинуо првостепену пресуду и одредио обнову
читавог поступка. Међутим, суђење није обновљено. Франц Јосиф је новембра 1910 донео
„превише решење“ о обустављању даљег поступка, тако да су окривљени Срби
амнестирани. Главни бранитељ Срба, Хинко Хинковић је желео за Србе аболицију, а не
амнестију, па је стао на чеки новинарске кампање против обустављања процеса, и тражио
да власт призна да су оптужени Срби били невини. Због тога је осуђен на 6 месеци затвора.
Међутим, други чин целог овог скандала, који се хронолошки и тематски надовезао на
збивања у Загребу, настављен је у Бечу у тзв. Фридјунговом процесу.
Упоредо са процесом текле су и неке противсрпске акције хрватске владе. У
српским школама је забрањено да се одржавају светосавске славе. Такође, забрањена је
ћирилица чак и у оним областима у којима је била дозвољена тзв српским законом од 14.
маја 1887. 5 јануара 1909 ћирлица је избачена из јавне употребе. Њу су могли користити
само родитељи ученика у саобраћају са вероисповедним школама и школским одборима
приликом писања појединих приватних мобли, пријава, оправдања и сличних поднесака.
107

Државни тужилац Акурти је, приликом подизања Обтужнице, тражио да сви

„велеиздајници“ буду осуђени на смрт вешањем. По изрицању пресуде, ту је
казну тражио само за петорицу: Адама и Валеријана Прибићевића, Перу
Бакића, Јоцу Орешчанина и Симу А. Живковића.

156
Школски савет је, као највиша установа српских аутономних школа у Угарској и Хрватској
одлучио да одбаци наредбе хрватске владе јер су биле незаконите, а хрватска влада је
запретила да ће не само одузети право јавности српским школама које буду користиле
ћирилицу већ да ће их и затворити. На ову претњу одговорио је патријарх Лукијан
Богдановић, а да би сломио жилави отпор српских црквено-народних власти, Раух је 2.
фебруара 1909. донео решење о укидању права јавности српској учитељској школи у
Пакрацу. Више од годину дана касније, када је пао Раух, влада бана Николе Томашића је
овој школи 26. марта 1910. вратила право јавности.
Нужно је истаћи да је парница много допринела коначном освешћивању широких
маса српског народа, посебно оног дела који је живео у пределима некадашње Војне
крајине. У народу тих подручја још је владао вековима усађивани осећај лојалности и
привржености цару и владајућој династији. Велеиздајничка парница им је помогла да се
брже и лакше ослободе аустријског патриотизма. Морални и политички победник у овом
процесу била је Хрватско-српска коалиција.

Фридјунгов процес
Фридјунгов процес вођен је у Бечу од 9. до 22. децембра 1909. Убрзо по
започињању загребачког процеса, у бечким листовима, иза којих је стајала аустријска
влада, објављени су чланци против Србије и њених „агената“ у Хрватској, Франа Супила и
Хрватско-српске коалиције. У акцију против Србије, Коалиције и Супила укључио се и
аустријски историчар Хајнрих Фридјунг. Од аустријског Министарства спољних послова
он је добио већи број докумената и објавио их у једном листу. Слични напади објављени су
и у келрикалном листу Рајхпост.
У чланцима тих новина оптужени су представници Коалиције да су у савезу са
Србијом и српском владом против АУ и да им Србија, посредством свог Министарства
спољних послова и других установа своје валде, служећи се услугама београдског друштва
„Словенски југ“ доставља велике суме новца и упутства како да раде на рушењу
Монархије.
Посебно је осумњичен Супило да је од београдског новианрског уреда примао
годишњу субвенцију од 20.000 круна, да је одржавао везе са опозиционим првацима
Мађарске, да је српској влади за новац нудио своје услуге и да је новац примао од
функционера и агената Монархије.
Осумњичен је и С. Прибићевић. За њега је речно да је са Мирославом
Спалајковићем, начелником Министраства спољних послова Србије, склопио уговор по
којем је Коалиција годишње добијала из Београда субвенцију од 12.000 франака.
Фридјунг је тешко оптужио високе чиновнике МСП Србије да су у најтешњој вези
са првацима Коалиције. Тврдио је да неки српски листови у Хрватској добијају новчану
помоћ владе из Београда. Иакоје Фридјунг тврдио да су оптужбе засноване на необоривим
чињеницама, прваци Коалиције (Гргур Тушкан, Богдан Медаковић, Светозар Прибићевић)
и представници српске владе (Милован Миловановић и Мирослав Спалајковић) су их
одбацили и прогласили за измишљотине, подметања, фалсификате и лажи.

157
 Циљ читаве акције био је да се од стране АУ изврши притисак на Србију да призна
анексију и да се јавно мњење Монархије, за сваки случај, припреми за рат. Намера је била
да се разбије Коалиција и обрукају вође које је требало представити као обичне плаћенике
српске владе.
Након што је Русија 26 марта признала анексију, чланови Коалиције и Супило
подигли су парницу због клевете против Фридјунга и др Фридриха Фундера, главног
уредника Рајхпоста, тражећи да изнесу доказе о велеиздаји и сарадњи са Србијом. Парница
па тој тужби почела је тек у децембру 1909. Међутим, она је брзо показала да су
оптужујући материјали кривотворени и да потичу од аустроугарске дипломатске службе, да
их је Фридјунг примио од фон Ерентала и пресбироа на Балплацу, и да их је Рајхпост
добила од самог Франца Фердинанда. Процес је наишао на велики публицитет у европској
јавности; судску расправу пратило је више од седамдесет новинара из Европе и Америке.
Као сведоци одбране појавили су се барон Леополд Хлумецки и Вилим Доротка,
који су изјавили да је Супило био аустријски конфидент и плаћеник мађарског гувернера на
Ријеци. Хлумецки је био човек Франца Фердинанда. Изјавио да је сам давао новац Супило,
што је доказивао Супиловим писмом које је прочитао на суду, а требало је да дискредитује
Супила. Два дана касније се испоставило да је Хлумецки читајући писмо изоставио један
пасус који је писму давао сасвим другачији смисао.
Вилим Доротка, уредник Рауховог листа Уставност, тврдио је да је Супило у
Риечком новом листу према упутствима која је добијао од ријечког гувернера грофа
Ладислава Сопарија, који га је за то плаћао.
Све оптужбе Супило је одбацио као неистините, али тешко осумњичен, одлучио је
да напусти Коалицију како је не би компромитовао. Фридјунгов успех није дуго трајао
пошто су ускоро сведоци из Србије, Мирослав Спалајковић и Божидар Марковић доказали
да су документа на којима је Фридјунг заснивао своје оптужбе против Србије и Коалиције
најпростији фалсификати. Раскринкавању Фридјунга допринос је опет дао и Масарик.
Да не би сва кривица пала на њега, Фридјунг је изјавио да су за документа знали и
сами врхови Монархије и да су им и они веровали. Тиме је у потпуности разобличена
Еренталова политика. Фридјунг је обрукао врхове Монархије. Као непосредни исход
Фридјунговог процеса била је смена на банском положају. Раух је морао да се повуче, а на
његово место именован је др Никола Томашић. Коалиција је ступила у нову фазу без
Супила на челу са новим личностима, међу којима се посебно истицао Светозар
Прибићевић, који ће давати печат новом смеру политике.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Гроф Куен Хедервари је 1910. по други пут постао председник мађарске владе, а
желео је да на банско место доведе свог оданог сарадника, Томашића, вођу Народне
странке у Хрватској. Њих двојица су се договорили да покушају да се споразумеју са
Коалицијом, али не да би са њом делили власт, него да би помоћу њеног попустљивијег
дела ојачали Народну странку. Вођство Коалиције је било спремно на попуштање и
споразумевање. После дуготрајних преговора, склопљен је споразуме између Томашићаи
Коалиције јануара 1910. По њему, Раух и његова влада морала је да да оставку, под условом

158
да Коалиција потпомогне владу бана Томашевића, која се обавезала на успостављање
уставног поретка, на доношење темељних закона и на проширивање изборног права.
Једна од првих мера нове владе било је признање јавности Српској учитељској
школи у Пакрацу. У ово време је Полит-Десанчић предложио да Загреб постане седиште
једне православне епархије. Идеја је била да јој се припоји део Горњокарловачке епархије
која је имала чак око 250.000 душа, што је био позамашан број за једну епархију. Ипак, до
тога ће доћи тек 1931.
После вишегодишњих жестоких сукоба између самосталаца и радикала, на
изборима за Српски народно-црквени сабор, који су одржани маја 1910, убедљиво су
победили самосталци, чиме се завршила радикалска осмогодишња владавина (од 1902).
Самосталска победа је још један доказ да су Срби из Хрватске преузели водећу улогу од
Срба у јужној Угарској. Два су главна разлога за пораз радикала: били су попустљивији
према властима, а такође нису испунили многе ствари које су обећали.
Сарадња између Томашића и радикала прекинута је већ после неколико месеци.
Незнатни резултат те сарадње био је проширени изборни закон донет 1910, који није
суштински мењао изборни закон, већ је само умањивањем изборног цензуса незнатно
повећао број бирача (са 2% на 7,25% тј са око 50.000 људи на око 190.000). Коалиција је
такође захтевала да се функционери који су били носиоци велеиздајничког процеса уколне
из управе, али сам тим се нису слагали ни у Бечу ни у Пешти. Пошто су му руке биле
везане, Томашић је понудио оставку, коју владар, по препоруци Куена, није прихватио.
После тога долази до разлаза између бана и Коалиције, а у августу 1910. и до распуштања
Хрватског сабора у којем је Коалиција имала већину.
Избори за нови сабор одржани су октобра 1910, а радикали су покушали да се
договоре са Томашићем, али безуспешно. На изборима, Коалиције је победила освојивши
35 од 88 места. Како ниједна странка није имала већину, дошло је до бесплодних расправа,
па је октобра 1911. Сабор поново распуштен. Још пре распуштања Сабора, Томашић се
залагао за стварање једне хрватско-српске гувернементалне странке. Странка је створена
под називом Странка народног напретка, а залагала се за верност круни и чврсту везаност
за државну заједницу са Угарском. Програм је био утемељен на хрватском „политичком“
народу и на захтевима да се Босна и Херцеговина, на основу хрватског државног права,
сједине са Хрватском. Коалиција је оштро осудила оснивање нове странке.
На новим изборима победила је Странка права (27), Коалиција је добила 24 манда-
та. С обзиром да је изгубио, Томашић је поднео оставку. За новог бана именован је Славко
Цувај, некадашњи подбан у влади Павла Рауха, што су Срби дочекали с огорчењем.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Само неколико дана по именовању, 27. јануара Цувај је распустио Сабор још пре
него што се састао. Затим је започео да масовним запленама новина и прогонима штампе.
Због широко распрострањеног незадовољства које је овладало земљом, двор је био
присиљен да 3. априла 1912. заведе комесаријат, а Цуваја постави за комесара.
24. јула 1912. укинута је српска народно-цркена аутономија.
8. јуна 1912. на Цуваја је извршио атентат млади Хрват из Босне, Лука Јукић.

159
 Балкански ратови су разбили илузију појединх Хрвата да ће Хрватска и Загреб бити
Пијемонт југословенског окупљања. У ово време, уочи балканских ратова, организована је
Уједињена националистичка омладина која је прогласила Србе, Хрвате и Словенце за једну
нацију. Залагали су се за уједињење и ослобођење.
Од 1913. СНСС на препоруку Николе Пашића успоставља сарадњу са угарском
владом, јер би тако у случају рата А – У и Србије била уз власт и штитила српски народ на
простору А – У.
У јулу 1913. је Цувај отишао у пензију, а на место комесара дошао је Иван барон
Скерлец. После дужих преговора, у новембру 1913. постигнут је споразум између Тисе
(председник угарске владе) и Коалиције. Да би дошла на власт, Коалиција се обавезала да
неће покретати никаква спорна питања и да ће одустати од захтева за ревизијом нагодбе, а
Тиса је заузврат учинио извесне концесије које су се тицале железничарске прагматике.
Децембра 1913. је укинут комесаријат, а Скерлец је постао бан. Истог месеца одржани су и
потпуно слободни избори за Сабор ХиС. Од 88 места, Коалиција је освојила 48. Иако
коалиција није дала ниједног члана владе, ипак је остала на власти до краја рата, што је
било повољно по Србе, поготово за време рата.

Срби у Далмацији 1797-1849.

Под аустријском и француском влашћу

Далмација се налазила пуна три века под Млетачком влашћу. Након Наполеонових
победа и мира из Кампоформија од 17. октобра 1797. године, Млетачка престаје да постоји,
а тада Аустрија добија Венецију, Истру, Далмацију и Боку Которску. То је прва аустријска
власт која траје до 1805. Иако се становништво неких приморских градова романизовало,
ипак 90 % Далмације је било словенско.
Битна ствар која се сада појавила била је питање српске цркве у Далмацији. Ова
борба је постојала још из млетачких времена. Године 1796. На скупштини у Книнском
пољу за викара је изабран Герасим Зелић, архимандрит манастира Крупе. Пошто је
Далмација постала аустријска провинција војни заповедник Далмације, генерал Мато
Рукавина, је потврдио Зелића за викара. Пошто је митрополит Стефан Стратимировић био
врховни старешина павославне цркве у Хабзбуршкој Монархији, Зелић му се обратио с
молбом да прими православно становништво под своју заштиту. Стратимировић је тада
одговорио позитивно. У време када је Далмација дошла под Хабзбуршку власт и католички
фратри и православни калућери радили су заједнички на сједињењу Далмације с
Хрватском. То је био плод рада митрополита Стратимировића и загребачког (Максимилијан
Врховац) и сењског (Јежић) бискупа. Аустријске власти су сматрале да је велики део
племства и клера против немачке власти. Међутим, некадашње млетачке покрајине нису
дуго остале под влашћу Хабзбубрга. Пошто је дошло до новог аустријско – француског

160
рата, тада Далмација на основу одредаба Пожунског мира закљученог децембра 1805,
долази под француску управу и бива прикључена Италији под круном Наполеона и
вицекраља Евгенија Боарнеа. Француска власт се разликовала од ранијих власти. Наполеон
је за генералног провидура Далмације поставио Винћенца Дандола. Дандоло се упознао са
положајем Срба и решио да поправи њихово тешко стање. Срби су се тако определили
према новим управљачима. Герасим Зелић је позвао Србе да прихвате нову власт. Дандоло
је доста учинио, он је постепено укидао раније обичаје незаконитог мешања католичког
свештенства у унутрашње послове православне цркве. Укидају се посебни олтари
(католички олтари у православним црквама). Дандоло је писао и о томе да 80.000 Срба
нема у Далмацији ниједног епископа. Тако да је Наполеон у своме двору Сен-Клу
септембра 1808. године, потписао и обелоданио одлуку о признавању православне цркве у
Далмацији. Ускоро је та одлука саопштена и Зелићу као викару, да је обелодани свим
православним црквеним општинама. Било је заказано већање у Цркви Св. Илије у Задру,
осам седница је одржано и на последњој децембра 1808. је председавао и сам Дандоло.
Скупштина доноси читав низ закључака о организацији православне цркве у Далмацији.
Епископа и 6 свештеника ће постављати цар. Одлучено је да се оснује православно
семениште које ће се временом претворити у богословију. Тачно ће се одредити тарифа
прихода за свештенике, а све преко тога сматраће се симонијом. Тада су установљене
укупно 53 парохије.
У току 1807. године покушано је да се формира батаљон српских добровољаца у
оквиру француске војске. То је генерал Мармон захтевао од Зелића. Зелић је покушао да
врбује Србе, али је успех био незнатан. Током 1807-1809 било је устаничких покрета у
Далмацији против Француза. Узрока је било више: незадовољно католичко свештенство,
делови незадовољног православног свештенства који су били окренути ка Русији, и
подстицали народ на устанак. Једна од основних грешака Наполеона је у томе што је нове
провинције после Пожунског мира прикључио Италији уместо да је тада формирао
„Илирске Провинције“, а такође тешка по Србе била је и обавезна регрутација. Долази до
устанка Срба под игуманом Дубајићем и харамбашом Борчилом (1809), тај устанак се
ширио по северној Далмацији. тада су власти позвале епископа Венедикта Краљевића и
тражиле од њега да утиче на православне свештенике. Он је проклео вође устанка и
устанак се почео стишавати. Године 1809. долази до нових аустријско – француских сукоба
и тада је аустријска војска ушла у Далмацију, међутим, миром у Шенбруну од октобра
1809. године Далмација поново потпада под Французе. Том приликом је Наполеон добио
Истру, Крањску и делове Корушке и Хрватске, тако да он спаја ове покрајине са
Далмацијом коју издваја из Италије и ствара нову државну заједницу „Илирске
Провинције“ у саставу Француске Империје. Краљевић је у рату против Аустрије 1809.
стао на страну Француза због чега је на крају рата награђен. 1810. постављен је за
далматинског епископа, а његовој дијецези припојена је и Бока Которска. Герасим Зелић је
наименован за викара Боке.

Први талас унијаћења

161
 После повратка ових покрајина под аустријску власт почиње период када аустријске
власти покушавају унијаћење. Ових покушаја је било и у доба млетачке, а и прве
аустријске власти у Далмацији, међутим они нису били унапред планирани ни
организовани. За време француске владавине постоји верска равноправност. По повратку
тих покрајина под аустријску власт почиње планско и организовано унијаћење, иницијатор
је био сам цар Фрања I. Извршиоци ткаве версе политике били су државни канцелар и
министар унутрашњих послова гроф Саурау, министар полиције Седлницки, министар
спољних послова кнез Метерних и царски намесници у Далмацији, најпре генерал Фрањо
Томашић, а затим геенрал Венцлав Лилиенберг. Срби грађани су приметили да то
представља велику опасност по опстанак Срба, па су се супростављали томе. Амбициозни
далматински епископ Венедикт Краљевић је 1813. године је замолио митрополита
Стратимировића да га прими под своје окриље и да му пошаље учитеље како би основао
семениште. Митрополит је то прихватио, али му је одмах тражио извештај о стању у
Далмацији. Краљевић је први обавестио Беч о могућем устанку у Босни, у корист Аустрије
1814. године. Краљевић је дошао у сукоб са Стратимировићем који је желео да га смени.
Тако да је Краљевић отишао у Беч где је новембра 1818. саставио и поднео влади исрцпан
писмени предлог о спровођењу уније у Далмацији. Вести о Краљевићевој унијатској
усмерености изазивају међу Србима у Далмацији запрепашћење. Мисионари из Галиције
су послати у Далмацију у децембру 1818. године, а Краљевић се вратио у Шибеник у
априлу 1820. године. Тада депутација шибенских Срба одлази у Задар и износи
Намесништву своје тужбе против епископа. Њима се придружују и задарски Срби. Пошто
је ово остало без резултата, обратили су се митрополиту Стратимировићу, а митрополит се
обратио цару, потом и државном канцелару и министру унутрашњих послова, тражећи од
њих да узму Србе у заштиту, али они нису реаговали. Краљевић је дознао за
Стратимировићеве поднеске цару и министрима, па је решио да се свети својим
противницима у Далмацији, а пре свих Герасиму Зелићу. Зелић је позван у Беч, где је
остао 3 године, а потом је премештен у Будим и ту је остао до своје смрти. До отварања
унијатског семеништа није дошло јер су се уписала само четири ђака. Краљевић постаје
најомрзнутија личност код приморских Срба. Краљевићево деловање је изазвало неза-
довљство код Срба што је довело до атентата на њега, међутим, убијен је грешком ректор
семеништа, каноник Ступницки 1821. године. Смртно је рањен командант града пуковник
Гример. Настала су масовна хапшења, а парох Кирило Цвјетковић је затворен и оптужен за
организатора атентата. Након тих догађаја митрополит је тражио да се Краљевић уклони и
да се далматинска епископија у потпуности стави под јурисдикцију Карловачке
митрополије. Намесник Далмације, генерал Томашић је предложио Јосифа Рајачића, ког је
предлагао и митрополит, али је власт све више одлагала његово постављање, тако да је
Краљевић пензионисан тек 1828. године. А на његово место је дошао Јосиф Рајачић.

Други талас унијаћења

Десет година после убиства Ступницког почиње нови талас унијаћења који је био
још јачи. Спроводио га је нови царски намесник генерал Лилиенберг, велики клерикалац.

162
Његов најближи сарадник био је унијатски викар за Далмацију, Василије Бубановић. До
првог сукоба Лилиенберга и Рајачића дошло је због двојице првославних свештеника
Петра Кричке и Марка Бусовића, који су водили развратан живот. Када их је Рајачић позвао
на одговорност, они су прешли на унију. Рајачић се обраћао Лилиенбергу, међутим,
Лилиенберг му је рекао да је дужност покрајинских власти да помажу прелазак на унију.
До новог сукоба долази крајем 1832. Тада је Лилиенберг захтевао од Рајачића да
свештеницима у оним селима у којима су неки становници православне вере били
поунијаћени нареди да се дотична лица и њихове породице избришу из парохијалних
књига. Сматрајући да је унијаћење извршено под притиском власти, Рајачић је ово одбио.
1834. долази до завере против поунијаћених свештеника када је убијен марта 1834. године
Петар Кричка. То је уплашило унијатске присталице, а Лилиенберг је убрзао изградњу
унијатских цркава, које је 1835 осветио крижевачки унијатски бискуп Смичиклас. Све тежа
сумњичења и све чешће оптужбе против Рајачића довеле су до тога да он буде премештен
из Далмације у Војводину за вршачког епископа. Дошло је и до сукоба око избора новог
епископа. Лилиенберг је тражио неког локалца, а Рајачић неког из Стратимировићевог
круга. На предлог митрополита и Рајачића, изабран је Пантелејмон Живковић, иначе
архимандрит једног фрушкогорског манастира (манастир Раковац). Живковић је и поред
изјава лојалности наставио борбу против унијаћења. Знајући да су Дрниш и Врлика
највише угрожени унијатском пропагандом, Живковић је своју прву канонску посету
обавио баш у тим крајевима, што није прошло незапажено. Лилиенберг је оптуживао
Живковића да ремети јавни ред својим нормама, по којима се вера не сме променити пре
навршене 24. године. Живковић је водио борбу против Лилиенберга, па чак је отишао и у
Беч, да се жали на насилно унијаћење и прогоне православних свештеника у Далмацији,
наводећи конкретне примере. Иако је цар обећао да ће испитати његове жалбе, после два
месеца донета је одлука да се Живковић премести из Шибеника у Будим на упражњено
место будимске дијецезе. Лилиенберг је захтевао да се епископска столица премести из
Шибеника у Задар како би могао из непосредне близине да врши надзор над сваким
кораком будућег епскопа. Цар је то потврдио. Лилиенберг је последњи намесник који је
покушао да Србима наметне унију на силу. Насилно унијаћење у Далмацији трајало је све
до 3. новембра 1841. када је намесник барон Аугуст Турски објавио царски декрет од 25.
септембра 1841. против прозелитизма.

Српске школе на Приморју

Што се тиче школа на подручју далматинске епископије било је укупно 52 српске
школе, над којима је надзор водило 10 школских надрзорника. У тим школама је учило
2599 ученика и 1239 ученица. Школе нису биле државне него верске, и издржавале су се
средствима српских задужбина које су основали народни добртвори или поједине црквене
општине. Прва српска основна школа на приморју основана је у Шибенику. Основао ју је
скрадински трговац Јован Бован, а први учитељ је био Матеј Веја. Почела је да ради
септембра 1807. године. Оснивање српских школа на приморју, за време аустријске
владавине ишло је много теже него у доба француске управе. Прву српску школу у

163
Дубровнику за време аустријске владавине основао је Ђорђе Николајевић, један од
највећих културно-просветних радника међу Србима у Далмацији у XIX веку. Школа је
почела да ради 1. јануара 1830. Тадашњи намесник Далмације, генерал Фрањо Томашић,
поборник унијаћења, наредио је да се школа затвори, а Николајевић протера. На
интервенцију епископа Рајачића, намесништво је повукло првобитно наређење о
Николајевићевом протеривању из Даламације, али је поставило веома тешке услове под
којима би он могао да настави рад као приватни учитељ. Николајевић је 1833. године
постављен „као први мирски свештеник парох у Дубровнику“. Тако да отвара раније
затворену школу под видом катехизирања. У тој школи он је предавао не само веронауку
већ и друге предмете. Он је учио и женску децу исто као и мушку и постигао је тиме
знатан успех.
Постојала је акција да се оснује српско православно училиште на степену
богословије у Далмацији. Тек је Јосиф Рајачић успео да издејствује одобрење Дворске
школске комисије у Бечу 30. септембра 1832. године да се отвори верска школа у
Шибенику, тадашњем седишту епископије.
У области далматинске православне епархије биле су две врсте српских основних
школа: једне са наставом искључиво на народном језику и друге са упоредном наставом и
на народном и на италијанском.

У револуционарном покрету 1848-1849.

У Далмацији револуција је најснажније одјекнула у Дубровнику, који је до пре 4
деценије био самостална република. У граду је образован одбор који је саставио и упутио
захтеве Дубровчана цару, али то није наишло на одобравање Беча. С обзиром да је градско
веће одбило да се међу овим захтевима нађу и српски захтеви, на подстицај Ђорђа
Николајевића Српска црквена општина у Дубровнику се одлучила на самосталну акцију.
Она је усвојила нацрт Захтевање народно у 10 тачака (слобода вероисповести, могућност
да и католици слободно прелазе у православље, слобода школства, да православни
свештеници буду плаћани из државне касе итд.). О судбини ових захтева нема сачуваних
података.
Ђорђе Николајевић, православни свештеник иначе, прикупио је, као добровољни
прилог, на Божић у српској цркви у Дубровнику 630 форинти за најугроженије. Затим их је
поделио на два дела (по 315 форинти); један део је послао патријарху Рајачићу, а други део
бану Јелачићу. И далматински епископ је послао 500 форинти за помоћ угроженима у
Војводини.

Срби у Далмацији 1849-1878.

Под Баховим апсолутизмом

Ђорђе Николајевић је, без обзира на „бахове хусаре“ имао смелости да 1850 посети
Београд, и том приликом се састао са водећим личностима Кнежевине Србије. Николајевић

164
је био један од повереника Гарашанинове националне пропаганде у Далмацији и веза
између Гарашанина и Црне Горе. Настојао је да се између Београда и Цетиња успостави
што ближа сарадња. Ускоро на приморју долази до јачања руског утицаја, а с обзиром да је
Николајевић добио од руског цара на поклон скупоцен прстен, постао је сумњив царском
намеснику Лазару Мамули, тако да је ускоро стављен под тајну полицијску присмотру.

Уједињена омладина српска на Приморју

Први зачетник, организатор и носилац Омладинског покрета у Далмацији био је
млади Бокељ Лазар Томановић. О његовој улози подељена су мишљења. Неки га сматрају
великосрпским националистом, али чињеница је да је он био први који је дошао на идеју да
за Омладину заинтересује и Хрвате југословенске оријентације, па је тако врбовао и Миху
Клаића, најугледнијег првака Народне странке. У Задру је 1865. покренут лист Првенац, а
1866. су питомци православног Семеништа у Задру основали задругу за вежбање у
књижевном раду. Лист Првенац је био изразито југословенски настројен, далеко од
православног клерикализма. Од свих омладинских дружина из Далмације, задарска је прва
приступила Уједињеној омладини српској. У Омладину су могли да се учлане и Хрвати.
У Боки је главни организатор омладинског покрета био млади песник Ристо Милић.
1868. у Рисну је основано „Друштво Истока“, а у Котору омладинско друштво „Јединство“.
Неки од повереника Омладине били су: у Дубровнику Луко Зоре и конте Јозо Бона, у Задру
Лазар Томановић и Ћиро Жежељ, у Котору Ристо Милић и сл. Од Далматинаца који су
учествовали у покрету Уједињене омладине српске, без сумње је најзначајнији Валтазар
Богишић. Његовим залагањем је 1867 године дошло до спајања хрватске дружине
„Велебит“ и српске „Зоре“.

Народна странка Хрвата и Срба

Након пада Баховог апсолутизма, основане су у Далмацији 2 политичке странке :
1.аутономашка, која је првенствено тражила аутономију Далмације у оквиру
Аустрије, с превлашћу италијанског као службеног језика (владајућа класа + свештенст.) и
2. Народна странка, са идејом о сједињењу Далмације са Хрватском и Сла-
вонијом у оквиру Угарске, и употребом народног језика (грађанска класа и народне масе).
Народна странка је, очекивано, окупљала велики број присталица, уједињених, пре
свега, око идеје јединства Хрвата и Срба у борби против туђинског угњетавања.
Следствено томе, шансе аутономаша су биле готово безизгледне, те су они једини начин
борбе видели управо у нападу, тј. разарању тог јединства унутар Народне странке и уопште
унутар тог покрета јединства на обалама Јадрана. У том циљу, било је неопходно на било
који начин подстаћи и потпиривати верску и националну нетрпељивост. Народна странка

165
је, све до победе на изборима 1870, заузимала непомирљив став, како према аутономашима
у Далматинском сабору, тако и према самој бечкој влади.108

Бокељски устанак (1869-70)109

Увођење опште војне обавезе 1868. године, које је од сада подразумевало и
регрутацију Бокељана (1869. наређена је општа регрутација), упркос њиховим
традиционалним повластицама (били су ослбођени војне обавезе), неминовно је морало
довести до незадовољства, али и до обрачуна већ 1869. године. Устанак је избио у
Кривошијама (7. октобра је пукла прва пушка у Леденицама) и убрзо се проширио на скоро
читаву Боку. Спонтана народна побуна убрзо је изазвала оружани покрет против Аустрије.
На оружје су се дигли Грбљани, Побори, Маињани и Браићи, што је само ишло у прилог
тврдњи да је устанак био организован и да је узео маха.
Беч је истог тренутка одлучно реаговао, пославши јаке копнене и поморске снаге
(26.000 војника) под командом генерала Вагнера, а први на удару су били Грбљани. Вагнер
је шокирао европску јавност суровошћу својих казнених експедиција. Он је касније био
смењен са положаја управо због одјека који је бокељски устанак изазвао, не само код
југословенских народа, него и код великог дела опозиционе европске јавности (међутим,
по смењивању постао је министар земаљске одбране у влади фон Хазнера). Иначе, у
Бокељском устанку по својој борбености истакле су се и неке жене.
Након Вагнерових казнених експедиција, стрељања и вешања, склопљен је
Кнезлачки мир 1870, према коме су побуњеницима гарантоване општа амнестија,
надокнада материјалне штете и обећања да ће убудуће бити поштоване привилегије Бокеља
од стране бечке владе (опет су били поштеђени војне обавезе). Мир је са аустријске стране
потписао генерал Гаврило Родић, а раскринкавању Вагнера је нарочито допринео Стјепан
Митров Љубиша који је у аустријском парламенту држао говоре против Вагнера и износио
истину пред дописницима стране штампе, па је тако цео догађај одјекнуо у светској
јавности, а уједно је разбијена легенда о аустријској цивилизацијској мисији на
„варварском Балкану“.
Устанак је послужио као инспирација песницима Ђури Јакшићу (Стража) и Лази
Костићу (Јадрански Прометеј).

108

Нпр. владика Стеван Кнежевић позива православце да гласају за

аутономашку странку (1864). Било је и случајева коалиције (нпр. сплитски
градоначелник Антонио Бајамонти предводи фракцију либералних
аутономаша и ступа у коалицију с народњацима).

109

Илити Кривошијски устанак.

166
 Прва победа Народне странке
Народна странка је извојевала победу на посланичким изборима за Далматински
сабор 1870. године. Њен успех се може објаснити уопште циљним групама којима се
обраћала, а којих је било у далеко већем броју, због чега су аутономаши временом почели
да губе своје људе који су се окретали ка Народној странци. Осим тога, аутономаши су
изгубили потпору и у бечкој влади, јер је тамо дошло до промене политичке климе, када је
нову владу саставио Пољак Адам Потоцки (априла 1870), која је превасходно била за
споразум са свим словенским народима у монархији, те је заведен сношљивији режим.
Када су коначно спроведени први избори без притиска на бираче (за то се постарао фон
Лајденкрон, вршилац дужности далматинског намесника до доласка генерала Родића),
резултат је био очекиван – изабрана су 24 народњака и 16 аутономаша, који су бојкотовали
новоизабрани сабор, а осморица су се ускоро својевољно повукли, схвативши да је време
њихове владе прошло. Председник новог Далматинског сабора постао је Стјепан Митров
Љубиша.

Приморски Срби и Босанско-Херцеговачки устанак

Устанак у Босни и Херцеговини из 1875. изазвао је велики одјек у свим
југословенским државама, а посебно у Далмацији, Дубровнику и Боки Которској. У скоро
свим градовима се оснивају одбори за смештај избеглица и рањеника, старих и болесних,
жена и деце. Поред те улоге, сви ови одбори, од задарског до дубровачког, радили су на
прикупљању новчаних прилога, набавци оружја и муниције, снабдевању храном и
санитетским материјалом, што је превасходно допринело истрајавању устаника. Одбори у
северној и средњој Далмацији углавном су помагали устанак у Босни, а одбор у
Дубровнику устанак у Херцеговини. Сем тога, у Задру и Дубровнику су основани и
„одбори госпођа“ који су се бринули о рањеницима и избегличкој сирочади. То све,
наравно, не би успело да управо намесник Родић, Србин по народности, али царски
генерал (и лични пријатељ Стјепана Митров Љубише), није прећутно дозволио снабдевање
устаника у БиХ из Далмације. Гаврило Родић је од свих далматинских намесника био
најмање ревностан у извршавању наређења бечке владе, али је ипак намеснички положај
држао читаву деценију (тј. мало више од 11 година (1870-1881)).

Срби у Далмацији 1878-1914.

За време босанско-херцеговачког устанка 1875-78. створене су две различите струје

међу Србима у Далмацији, oд којих је једна била против цепања Народне странке на српску
и хрватску, док је друга то подржавала. На челу првих био је песник Јован Сундечић, а
других Никодим Милаш, ректор задарске богословије и вођа православног свештенства.
Православно свештенство у Далмацији било је погођено стиховима Јована Сундечића, па
су га напали преко листа Заставе. Милаш је био за одбрану ''угроженог српства'' и желео је

167
да се оснује опште српска странка.110 Тиме су били незадовољни грађанска интелигенција,
академска омладина и део свештенства. Он је говорио да је за сарадњу Срба и Хрвата, али
је распиривао расцеп. То су радили и католички клерикалци, у листу Katolička Dalmacija,
који је уређивао дон-Иво Продан. Пропагирали су ултрамонтанизам – односно да је папа
средиште хришћанске цркве и света уопште.
Далматински Срби су имали велико поверење у Миху Клаића, једног од вођа
Народне странке. Помагао је устанике у прве две године, а кнез Милан му је дао Таковски
крст 2. реда, и он је у почетку био против аустријске окупације БиХ. Међутим, после
окупације он је исказивао други став. Српско незадовољство се одразило нарочито на
изборима за Аустријски парламент заказаним за април 1879. Дошло је до неслагања и у
погледу програма. Под Павлиновићевим111 утицајем програм је састављен у духу његових
Hrvatskih razдovora. Народна странка остала је при Клаићу (кандидовао се у Буковици).
Ове супротности искористили су аутономаши. Њихов кандидат Густав Иванић обећавао је
равноправност Србима у Далмацији са другим народностима у Монархији. 7. јула
објављени су избори, за Иванића су била 84 бирача, а за Клаића 74. Narodni list је ово
означио као издајство. Али Буковички Срби су били за Иванића за разлику од Срба из
Книнске крајине који су подржали народњака Ловра Монтија, који је изабран за народног
посланика Книнске крајине.
Две године вођене су жестоке расправе у штампи Срба и Хрвата., након чега је
дошло до формирања „Одбора покретача за установљење српског листа на Приморју“, на
састанку у Обровцу 15. августа 1879. Изабрана су три грађана: Владимир Симић,
Владимир Десница, Андрија Кнежевић и три свештеника: Никодим Милаш, Љубомир
Вујновић и Јеротије Ковачевић. Одмах су прикупили прилоге за оснивање листа и требало
је наћи уредника. Било је два кандидата – Сава Бјелановић, правник и дописник Заставе и
Љубомир Вујновић, професор Богословије. 112 Изабран је Сава Бјелановић, а лист је, на
предлог Лазара Томановића, добио назив Српски лист са поднасловом да је то ''гласило за
српске интересе на приморју''. Странка није имала уобичајена радна тела, одборе и
пододборе, председнике и ниже функционере. Иако без званичне функције њен шеф био је

110

Његова парола била је „Срби на окуп“.

111

Водећи антисрпски политичар Народне странке био је дон Миховил

Павлиновић, учени хрватски богослов.

112

Томановић је предложио Бјелановића, а Милаш Вујновића.

168
Сава Бјелановић. Програм је изашао у уводнику првог броја и остао на снази до 1903. У
програму странке истакнуто је да ће бранити српство, неговати српску свест и да желе
слободу у народном и државном погледу као и у верском , и слогу Срба и Хрвата. ''Бранећи
своје у туђе нећемо задиркивати него увијек пред очима имати истину и правицу, и држати
се начела – сваком своје''. Овај лист поздравили су Застава и Глас Црногорца. Али чланци
Људевита Вулићевича, Љ.Вујновића и Н.Милаша изазвали су незадовољство код Хрвата.
Изгледало им је да су се Београд, Нови Сад и Цетиње удружили против Хрвата, али ту су у
стварности постојале и назадне снаге које су хтеле монархистичку Велику Србију, али и
напредњаци који су хтели равноправну федерацију.
Сарадници Српског листа истицали су неколико чињеница које одређују српски
народ – језик, историја, вера и култура. Прихватили су становиште да Срби говоре
штокавским наречјем и у томе се позивали на Миклошића, Јагића, Будманија. Такође
прихватили су да су чакавци Хрвати, а кајкавци Словенци. Пре свега ова теза о томе да
језик одређује границе им је одговарала јер су по томе и Хрвати који говоре штокавски у
ствари Срби. Рамишљања Српског листа су нарочито се ослањала на идеје Вука Караџића,
а из његових чланака се може видети да су Хрвати огранак српског народа. Српски лист
био је против Илирског покрета, који је, према њиховом мишљењу, био само покушај
афирмисања посебне хрватске нације. Такође стално су тражили ослонац у прошлости и
величали некадашњу српску славу. Косово је имало посебно чаробан призвук а присутно је
и архетипско изражавање као у епској поезији. Истичу неслогу као најлошију особину
српског народа. Позивао је Србе да се угледају на Немањиће. Улогу историчара имао је др.
Лазар Томановић, који је анализирао дела старих стваралаца и трагао за српским
сећањима. Били су незадовољни границама одређеним на Бечком конгресу, које су
раздвајале Србе који су морали да живе под туђом влашћу, и да је зато потребно исправити
ту неправду. Стога су сарадници Српског листа били пре свега родољуби, који су се дивили
српском народу.
Прогласили су кредо – „брат је мио које вјере био“. Држао се упорно девизе о
''српству трију вера'' и истицао да се народ не може идентификовати са вероисповешћу.
Сваки покушај поистовећивања српства са православљем лист је критиковао. Сукоб Хрвата
и Срба доживљавао је као борбу католика и српства и то да римокатоличка црква претвара
Србе у Хрвате. Чак су једног од њих Јурја Бианкинија, вођу праваша, назвали разбојником.
А према Српском листу света дужност католика је да све учине за веру. Дакле Српски лист
је српско-хрватску борбу видео као борбу Срба против потурица, Срба који су променивши
веру изгубили свест о себи. Српски лист није потцењивао велики значај православља у
вековној борби Срба за опстанак, али је био против спајања двеју цркава и упозоравао Србе
да не поклекну кад год је то требало. У писању гласила Хрватске народне странке
Народног листа српски лист је налазио узроке раздора Срба и Хрвата, а Миховил
Павлиновић осуђиван је као најоштрији противник. У почетку је, према Српском листу,
величао Србе али онда су му папа и римокатоличка црква постале светиње. Верско
осећање му је испреплитано са националним – он је Хрват јер је римокатолик. Да би
западна црква опстала Срби морају нестати у корист њених представника Хрвата.

169
Павлиновићево позивање на хрватско државно и историјско право за Српски лист било је
неприхватљиво. Такође, питање БиХ, за коју је Српски лист истицао да је српска. Лист је
сматрао да је хрватска странка у служби режима, али да није добро искористила своје
победе на изборима већ је учинила неке уступке влади (пристали су на закон о продужењу
активне службе у морнарици са три на четири године). Поготову је критиковао држање
Михе Клаића, јер није издејтвовао никакве олакшице за Далмацију.
Основни разлог нетрпељивости Срба и Хрвата лист је видео у различитим
културама, јер су Срби задржали своју народну културу, док су Хрвати подлегли
''културном утицају латинства''. Подсећали су Хрвате да греше што се подводе за Западом.
Српски лист је истицао да су Хрвати присвојили српски језик, народне песме, обичаје,
целокупну српску народну баштину. А највећа грешка Срба била је што су Хрватима
стално попуштали. Посебно када је Ђура Даничић српски језик назвао хрватски или
српски. Културу Срба лист је сматрао великом. Критиковао је нехајан однос Срба према
сопственој баштини. Посебно су ценили народне песме које су помогле Србима да очувају
веру у живот и опстанак. У хрватском друштву прихваћено је начело политичког народа, па
су сви житељи Хрватске сматрани Хрватима. Српски лист је признавао само постојање
генетичких народа, односно да у једној држави може живети више народа који задржавају
свој национални идентитет. Према основи народног начела сваки народ је могао да омеђи
своју територију, док су хрватске политичке странке у Далмацији стављале акценат на
државно право. Дакле, то је подразумевало стварање етнички чисте државе у којој би други
народи били асимиловани. Хрватско државно право је и званично унето у програм хрватске
народне странке 1889. Срски лист је то оспорио. Супротстављао се уједињењу Далмације
са Банском Хрватском. Српски лист подносио је историјске доказе из прошлости за то које
земље морају бити српске – Србија, Црна Гора, БиХ, Стара Србија, Македонија, јужна
Угарска, Далмација, а и Хрватска и Славонија.
Што се економије тиче, читајући Српски лист стиче се утисак да је Далмација била
сиромашна и запустела земља, а кривицу за то сносила је влада. Често је указивао на
потребу изградње железнице, повезивање са БиХ што је представљало прву етапу
повезивања са Србијом. Такође тим путем могао је да се развије туризам. Основна
привредна грана била је полљопривреда, а један од главних производа било је вино. И зато
је требало заштитити винову лозу од напада болести. Али после закључења трговачког
уговора Италије и Аустро-Угарске 1891. одобрен је увоз италијанских вина у Монархију,
која су била јефтинија од далматинских. Српски лист залагао се за уређивање река, за
плодно земљиште, исушивање мочвара итд. Друштво Српска зора било је задужено за
унапређивање привреде и просвете Срба у Далмацији. Издејствовала је оснивање неколико
земљорадничких задруга и штедионица, али је Српски лист био незадовољан учињеним.
Сарадници су инсистирали на ангажовању интелигенције на подучавању народа. Нарочито
да се спречи алкохолизам. Требало би повећати број школа, где би се изучавали конкретни
проблеми, а не стицало научно образовање. Очигледна последица економске кризе било је
исељавање.

170
 Српски лист је посветио велику пажњу националном идентитету Дубровника и
Боке Которске. Крајем 19. века Дубровник се све више укључивао у српско-хрватска
сучељавања. Неко време изгледало је да ће се приклонити српству али је касније постао
хрватски. Српски лист је настојао да подржи успон српства код дела становништва у
Дубровнику и да пробуде националну свест код својих читалаца. Налазили су историјске
доказе да су они у ствари Срби. Римокатоличка црква је утицала да се угаси српско име у
Дубровнику – или су га се они свесно одрицали да не би цркву изазивали против себе или
зато што су православни Срби прелазили у нову веру. Исто тако истицали су и да је Бока
Которска српска и да за то нису потребни никакви докази.
На годишњој скупштини Матице далматинске у Задру 1883. изабран је нови
извршни одбор кога су чинили дон Иван Данило, дон Јурај Бјанкини и Никодим Милаш.
Српски лист је то оштро прокоментарисао, на шта је Милаш дао свој одговор који
редакција није хтела да објави па је он то посебно штампао. На то је добио оштар одговор
Саве Бјелановића.
1886. формирано је далматинско политичко друштво у Сплиту. Али није дуго
трајало. Српско братство основано је на скупштини у Сплиту 4. августа 1897. Али власт је
била незадовољна његовим деловањем и било је распуштено 1899. Већ на уласку у
политички живот у Српској странци постојале су две струје – либерални интелектуалци
око Саве Бјелановића и православно свештенство окупљено око Никодима Милаша.
Разликовали су се у поимању вере, Бјелановићево ''српство трију вера'' наилазило је на
неразумевање Милаша. Од 1897. смрћу Бјелановића Милаш је искористио ситуацију и
покушао да преузме улогу вође Српске странке.
Српских посланика било је већ у првом Далматинском сабору 1861, али нису имали
посебан посланички клуб већ су се налазили у Народној странци или у Аутономашкој. На
челу Народњака био је Стјепан Митров Љубиша, а Аутономаша др Шпиро Петровић, који
је био и председник Сабора. Представници високог православног свештенства били су
аутономаши а нижи народњаци, као и католици. Односи српских и хрватских посланика су
се пореметили после сукоба Љубише и Павлиновића, а затим и Љубишиног искључења из
сабора. Када је аустријском парламенту предложена законска основа по којој његове
чланове може бирати непосредно бирачко тело, а не искључиво земаљски сабори, по
одлуци клуба Народне странке „бечка петорица“ међу њима и Стјепан Митров Љубиша
гласали су за ово да би издејствовали неке уступке за Далмацију. Пошто је то изазвало
бурне реакције у јавности, вођство Народне странке је устало у одбрану далматинских
посланика. Приликом другог гласања они су поново пристали на владин предлог али овог
пута нису наишли на подршку странке. Уследили су напади на петорицу у Народном листу
а у ствари највише на Стјепана Митров Љубишу. Како се он супротстављао хрватској
струји у Народној странци, требало га је уклонити са места председника далматинског
сабора. Српски лист устао је у његову одбрану. Српску политику наставили су Лазар
Томановић, Сава Бјелановић, Душан Баљак. Парламентарна борба српских посланика у
сабору била је врло сложена. Неки су нападали цео режим у Далмацији, а неки су давали
сугестије за промене, али сви предлози били су одбијени.

171
 Бјелановић је дао први предлог за сарадњу Срба и Хрвата. 1888. започети су
преговори у Задру. Компромис је објављен 1889. – обе стране желе слогу, зато ће се
договарати, споразумеваће се о кандидатима, заједно ће радити у изборима. Срби ће добити
једно посланичко место у Царевинском већу и у земаљском одбору и Срби се морају
придружити десници. Било је доста неслагања око последње тачке, јер Срби нису хтели да
приступе конзервативцима. Зато је прихваћен компромис да не морају приступити
ниједном клубу. Састављач текста са српске стране био је Бјелановић, а уз њега били су
Душан Баљак, Марко Цар, Владимир Десница и Владимир Симић. Против је било
свештенство на челу са епископом Стефаном Кнежевићем, а нарочито Милаш. Када је
споразум прихваћен у Задру, Бјелановић га је послао дубровачким и бокељским Србима,
али они су га одбили јер не верују Хрватима и не одговарају им њихове концесије.
Међутим, група дубровачких словинаца мислила је да треба прихватити споразум, али је
превагу однела друга страна. Српски глас пренео је чланак из Парламентара, бечког листа
за словенске интересе, који је оправдао ово одбијање. Сам није прокоментарисао.
Бјелановић је вероватно био незадовољан. али није желео да изазива поделу међу
присталицама странке.
Срби су сарађивали са аутономашима, што је заоштравало супротности. Српски
лист је сматрао да ће аутономаши спречити Хрвате да преузму водећу улогу у политичком
животу Далмације. Истицао је како су Срби блиски Италијанима. Заговорник сарадње био
је Милаш, који је превео дело Антонија Бајамонтија, аутономашког вође. Први протест
против ове сарадње дошао је од Срба католика из Дубровника. Али без успеха, та сарадња
се пренела на јужни Јадран. У Дубровнику је за изборе 1889. дошло до сарадње са
аутономашима.
Када је требало да буду општински избори у Дубровнику у мају 1890, изборни одбор
кога су чинили представници Српске народне странке, аутономаша и независни грађани
позвали су бираче да гласају за кандидате уједињених странака. Хрватска странка није
истакла своју листу. Изабрани су прваци дубровачих Срба католика, племства, један
католички жупник и један православни свештеник. Задарски Народни лист и Католичка
Далмација су жестоко реаговали, а неки су били мирнији, као Обзор који су то посматрали
као победу нових схватања.
Формирање странке права (праваша) започето је 1892. када су 6 посланика Хрватске
народне странке на челу са Јурјем Бианкинијем основали посебан Хрватски клуб. Повод је
био захтев посланика Српске и већине Хрватске народне странке да се у школским
читанкама налазе и српска и хрватска имена, док је ова група била само за хрватски језик.
1894. дефинитивно је оформљена на челу са Јурјем Бианкинијем, Ивом Проданом и
Франом Супилом. Српски глас каже да су је чинили мањи део хрватске интелигенције, део
римокатоличког свештенства и део просветних радника, а главни узроци окупљања су им
били мржња према Србима. Зато није правио велику разлику између народњака и праваша.
За нове изборе маја 1894. поново је склопљена нагодба Српске и Аутономне
странке. Водила се борба две листе – српско-аутономашке на челу са Франом Гондолом-

172
Гундулићем и Хрватске народне странке на челу са Влахом Деђулијем. Прва листа је
однела победу.
У штампи је било мишљења која нису одобравала политичку линију приморских
Срба, као што је Михаило Полит Десанчић, који се трудио да буде непристрасан. Хтео је да
утиче на прекид сарадње са аутономашима. На крају је сарадња прекинута, а на изборима
1895. победу је однео хрватски кандидат Деђули.
Наредних година истицано је да би Хрвати морали да напусте теорију политичког
народа, да не оспоравају српски карактер БиХ и да не истичу Хрватску као балкански
Пијемонт. До дефинивног раздора дошло је 1900. када је Душан Баљак, близак круговима
око Дубровника, објавио да се повлачи из политичког живота, па је требало наћи новог
кандидата за Царевинско веће. Скупштина угледних Срба у Задру позвала је Баљака на
заседање, а када је одбио, позвала је Андрију Вујатовића, а Баљак ушао у политичку борбу
на своју иницијативу. Иако је претходно вратио мандат, Баљак је учествовао и на
накнадним изборима у Книну за два посланика Далматинског сабора. Али врлички бирачи
били су присталице Андрије Вујатовића и пошто нису хтели да попусте врличани нису
изашли на изборе, па је то значило да су Срби изгубили два мандата. Српски лист је сву
кривицу за овај раздор пребацио на Баљака, али по мишљењу историчара он је поступио
независно јер је задарска скупштина прихватила понуду Хрватске народне странке о
изборном компромису. Српски лист сматрао је да би требало ступати у преговоре са било
којом странком ако је то у интересу српског народа. 1901.учињен је напор да се завађене
струје измире. На скупштини у Книну 21. октобра основан је Управни одбор Српске
народне странке са задатком да води све послове странке. Изгледало је да су неспоразуми
изглађени. Крајем 1902. Милаш је губио надзор над Српским гласом.
Од 1903. може се пратити отопљаваље односа Срба и Хрвата на шта Српски лист
реагује. Али када су се 1904. код хрватских политичара јавили захтеви да се окупација БиХ
претвори у анексију, Српски глас је тврдио да су они аустријски пиони. Према овоме јасно
је да им је била страна идеја југословенства и да су пре тежили оснивању српске државе.
Почетком 1903. доласком др Крсте Ковачевића за власника и издавача Српски лист
повратио је дух времена Бјелановића, док је Милашева струја покренула Приморски
српски лист, а затим Нови српски лист. Конфликт је достигао врхунац, а разрешен је на
скупштини у Сплиту 14-16. августа 1903. Донет је нови програм Српске народне странке у
6 тачака:
1)странка ће стајати на становишту народног начела
2)бориће се против свега што угрожава развој српства
3) противи се уједињењу Далмације са Хрватском и Славонијом
4) заступање тезе о “српству трију вера”
5) Балкан балканским народима

Странка је сада и формално организована. Сваки Србин од 24. године могао је

постати њен члан. Председник странке постао је др Антун Пуљези (Србин римокатолик), а
потпредседник Урош Десница. Питање страначког гласила преузела су три листа – Српски
глас, Нови српски лист и Дубровник. 1905. је Српски лист остао једино гласило.

173
 Босна и Херцеговина под аустро-угарском окупацијом

Калајев режим није посебно обрађиван у нашој историографији, мада по свом

историјском значају представља незаобилазну тему, не само модерне историје Босне и
Херцеговине него и шире. У неким радовима, обрађено је или дотакнуто више питања
везаних за политику Калајеве управе у Босни и Херцеговини, али темељније истраживање
није обављено.
Увођење Калајевог режима у Босни и Херцеговини условиле су политичке,
социјалне и националне прилике у Босни и Херцеговини, Аустро-угарској и на Балкану,
које су пресудно утицале на формулисање циљева режима. Уведен у тренутку када се
окупациона управа налазила у дубокој кризи изазваној херцеговачким устанком 1882,
Калајев режим имао је задатак да поврати снажно уздрман ауторитет власти Монархије у
Босни и Херцеговини, а затим да изгради политичке и социјалне услове за трајно
учвршћивање Монархије у овој земљи.
На основу расположивих извора не може се дати тачна слика структуре
становништва у Босни и Херцеговини пред увођење Калајевог режима. Два пописа, од
којих је један обављен 1879, а други 1885, дају непотпуне податке.
Према попису из 1879, у Босни и Херцеговини, православних је било 42.88%,
муслимана 38,73%, католика 18,08%, потом Јевреја 0,29% и осталих 0,02%. Према попису
из 1885, забележено је у Босни и Херцеговини 47 градова, од којих су муслимани
апсолутну већину имали у 40, а релативну у 2 града. Оваква структура становништва била
је значајна за политику Калајевог режима. Режим је морао да води рачуна о тежњама сваке
верске групе. Што се тиче социјалне структуре становништва БиХ, непосредно после
окупације, подаци показују да је она била изразито заостала феудална земља, са веома
високим процентом пољопривредног становништва. Према попису из 1879, у градовима је
живело 11,67% становника, а у селима 88,33% укупног становништва. У структури
непољопривредног становништва најбројнији су били трговци и занатлије. Окупација је
донела домаћим трговцима снажну конкуренцију страних трговаца, који су земљу
преплавили робом из монархије, али домаћи трговци су нашли начина да се прилагоде
новим приликама.
Експанзија Аустро-угарске на Балкан, пружала је могућност афирмације Монархије
као велике силе. Ти циљеви политике, довели су је у константан сукоб са Русијом, силом
која је најдиректније заинтересована за Балкан. Предности које је Русија стекла помагањем
балканских народа против против Турске, родиле су у Монархији страх од руске
хегемоније на Балкану. Држање Аустрије у кримском рату срушило је традиционално
добре односе између Русије и Аустрије. На крају и пораз Аустрије у рату са Пруском и
нагодба са Мађарима, дала јој је стабилност да се окрене експанзији ка Балкану. У том
циљу, значајно је било пружање подршке српској влади у њеном захтеву да Турци напусте
тврђаве у Србији. Прави разлог оваквог става аустријске дипломатије био је да се не би у

174
Београду учврстило убеђење да се само у Петрограду испољава брига за положај Срба.
Прилику за предузимање крупнијих корака у реализовању до тада утврђене балканске
политике Хабзбуршке монархије пружило је избијање велике источне кризе 1875-1878.
Криза је дала повод да се конкретније разраде планови за будућност. Те планове разрадио
је гроф Андраши. Основни циљ био је одржавање слабе турске владавине и равнотеже
између балканских народа, како би се остварила политичка и економска доминација на
балканском полуострву. Андрашијеву политику доградио је и заокружио његов наследник
на положају министра спољних послова Хајмерле. По његовом мишљењу, интересна сфера
Аустро-угарске обухватила би западни Балкан укључујући и Солун, док би се Русији
ускратиле било какве повластице у источном делу полуострва. То би се остварило
окупацијом Босне и Херцеговине и евентуално новопазарског санџака. Преко
новопазарског санџака монархија би ојачала своје позиције у БиХ и онемогућила би
уједињење Србије и Црне Горе и на крају би имала могућност да благовремено
интервенише у случају распада Турске. Окупацијом Босне и Херцеговине, остварен је
почетни циљ аустро-угарске балканске политике. Монархија је чврсто закорачила на
Балкан и стекла основу за своје даље ширење. Окупацијом БиХ, побољшан је стратегијски
положај Монархије. Граница према Србији ишла је реком Дрином, а и Србија је била са две
стране обухваћена Монархијом. Берлински конгрес значио је победу Аустрије и пораз
Русије, међутим, она није могла несметано да остварује своје планове због великог
незадовољства балканских народа резултатима берлинког конгреса. Да би ојачала своју
позицију према Русији, Аустро-угарска је закључила 1879. савез са Немачком, коме се 1882
придружила и Италија. Савез је био дефанзивног карактера и уперен против Русије.
Основу статуса Босне и Херцеговине према Аустро-угарској и Турској дали су члан
25 Берлинског уговора и конвенција закључена између Аустро-угарске и Турске априла
1879. Чланом 25 Берлинског уговора одређено је да Аустро-угарска запоседне БиХ и да
преузме управу у њој. При томе није утврђен начин управе, нити је мандат Монархији
временски ограничен. Детаљи о управи, требало је да се утврде посебним споразумом са
Турском. А то је учињено конвенцијом. Том конвенцијом загарантован је суверенитет
Турске над Босном и Херцеговином и у њеном уводном делу наглашено да окупација не
вређа суверено право Султана. Турски чиновници који су били стручни, задржаће и даље
своју службу, а при њиховој замени првенство ће имати домаћи људи. Свим
вероисповестима загарантована је слобода вероисповедања. Загарантована је лична и
имовинска слобода. Конвенцијом је потврђено да ће приходи БиХ искључиво
употребљавати за подмиривање потреба земље и њене управе. У оптицају је и даље
задржан турски новац. Према неким подацима, Андраши се определио за окупацију, а не за
анексију БиХ, не само због отпора Турске анексији, него и из државноправних разлога, јер
би анексија морала Монархији да направи знатне неприлике државноправне и финансијске
природе. Положај Босне и Херцеговине унутар монархије, регулисан је законом о њеном
укључивању у аустро-угарско царинско подручје донесеним 22. фебруара 1879. и законом о
управи БиХ од 22. фебруара 1880. Законом о укључивању БиХ у заједничко царинско
подручје, обезбеђен је доминантан привредни утицај обе половине монархије. Односе БиХ

175
према другим државама заступаће Заједничко министарство спољних послова. Законом из
1880, одређено је да су владе обе државе монархије овлашћене да врше утицај на управу
Босне и Херцеговине. Народ у БиХ није имао утицаја на рад органа власти, нити
представничких тела у Монархији, надлежних за управу у земљи.
Калајево преузимање управе у БиХ било је резултат рано започете и брзе политичке
каријере коју је стекао у дипломатској служби монархије у Србији. Бењамин Калај родио се
1839. године у Пешти. Његова породица припадала је средњем племству. Рано је почео да
се интересује за политику. На универзитету у Пешти, студирао је право и економију,
упоредо је учио и стране језике, знао је немачки, енглески, српски. Оно што је пресудно
утицало на његову даљу каријеру било је то што се рано посветио изучавању српског
питања. Рачунајући на подршку Срба он се кандидовао у парламентарним изборима 1865. у
сентандрејском округу. Иако није успео да добије посланички мандат, он је својим
понашањем пред изборе стекао симпатије и глас великог пријатеља Срба. Зато су му Срби
дали надимак Србољуб. То је било сасвим довољно да добије понуду Монархије за учешће
у спровођењу политике Аустро-угарске према суседној Србији. Велики утицај на Калаја
имао је Андраши. Андраши је препоручио Калаја за место генералног конзула у Београду
што је било и прихваћено. Калај је ступио на дужност генералног конзула у Београду
априла 1868. и на тој дужности остао до маја 1875. Током свог читавог боравка у Србији,
Калај је водио дневник, који је од велике важности за утврђивање Калајеве политике.
Главни његов задатак био је да код српског вођства створи уверење у Аустро-угарску као
добронамерног суседа и да одстрани руски утицај из Србије. Залаже се да Порта призна
Милана Обреновића за наследног кнеза, затим да Порта призна српски устав из 1869.
Таквим поступцима, брзо је стекао симпатије у водећим политичким круговима. Међутим,
његово залагање да Србија добије БиХ није имало циљ да она постане слободна и јака, него
да се дефинитивно одвоји од Русије и да се подреди Монархији. Након француско-пруског
рата 1871. и након путовања кнеза Милана у Русију исте 1871, Калај заузима
непријатељски став према свим захтевима српске владе. 1872. Калај преузима путовање
кроз БиХ, циљ је био да се испитају прилике у БиХ, са становишта заузимања тих турских
области од стране Монархије. Калај је на лични затев разрешен дужности генералног
конзула у Београду 1875, желећи да стекне неку од водећих функција у Аустро-угарској. У
свом дневнику, написао је да има жељу да влада једним народом, вероватно је да се та
жеља односила на Угарску. Након повратка из Београда, наставио је рад у парламенту. У
Будимпешти је покренуо лист „Народ истока“. Ускоро се пробио и до места заједничког
министра финансија 1882. У периоду до именовања за заједничког министра финансија
Калај се бавио преводилачким, научним и публицистичким радом. Превео је дело Стјуарта
Мила „О слободи“. Свој интерес за српско питање, употпунио је изучавањем српске
историје. Објавио је своје дело „Историја Срба“. Посебно га је занимала историја српске
револуције па је томе посветио највише простора. Даљу историју револуције од 1806-1813,
која је требала да изађе као друга књига, није успео да заврши. Такође, написао је студију
„Источне тежње Русије“.

176
 Организација управе
Државна управа добија једну од најважнијих улога у остваривању циљева окупације
од стране Аустро-Угарске монархије. Она је обликовала све видове живота, политички,
привредни и социјални, према својој потреби. То је све било изграђено у циљу ,,васпитања
становништва’’, али је заправо то имало за циљ да трајно веже Босну и Херцеговину за
монархију и да потисне традиционалистичке идеје које су биле у супротности са
аустроуграском државном идејом. На бази тих идеја је Калај и одредио основне принципе о
организацији. Ти принципи су били одвајање цивилне од војне власти и давање управи
цивилног карактера, строга централизација и апсолутизам. Када се одлучио да преузме
врховну управу у Босни и Херцеговини, Калај је већ био свестан да треба одвојити војну од
цивилне власти. Калај је сматрао да је власт у земљи требало да потпадне под власт једног
земаљског шефа, поред којег би војни командант обављао војне послове и помагао
цивилној управи. Цивилну управу би добио један цивилни адлатус, чија би овлашћења
била велика. Као врховни орган управе, заједничко министрарство финансија, би имало
најшира овлашћења у погледу одлучивања и контроле. То су прихватили и цар и заједничка
влада. Калај је чврсто веровао да апсолутизмом може да тежње домаћег становништва веже
за интересе монархије. Апсолутизам је оправдаван незрелошћу становништва за модеран и
конституцоналан начин живота. Наравно, то је све било из страха према могћностима да се
у Босни и Херцеговини организује неки вид политичког покрета који би претио политици
Монархије, а ту је био присутан стални страх и од српске ириденте.
Крајем јула 1882. године, Калај доставља цару нацрт наредбе о надлежности
цивилног адлатуса, цар је нацрт одобрио и одмах је уследило публиковање и ступање
наредбе на снагу. На челу целокупне војне и цивилне управе у Босни и Херцеговини се
налази поглавар Земљске владе, који је подређен заједничком министарству у Бечу. За
вођење војних послова се поглавару додаје један генерал а за послове цивилне управе
цивилни адлатус. Цивилни адлатус је само формално подређен поглавару јер му поглавар
само прослеђује наредбе Заједничког министарства финансија. Цивилни адлатус је
истовремено и заменик поглавара Земаљске владе у цивилним пословима. Он такође
руководи целокупном полицијском и жандармеријском управом у земљи. Калај је такође
извршио реорганизацију Земаљске владе у погледу веће централизације административних
послова и разграничења делатности. Калај је тако желео да обезбеди строго
централизовано вођење различитих управних грана Земљске владе, а не да направи
самосталне и издвојене управне целине. Земаљска влада је у септембру 1882. године
донела наредбу о устројству и делокругу среских уреда и окружних области. Том уредбом
је у среским уредима, који су били најнижа управна јединица, обједињена управна,
финансијска и судска власт. Са повећавањем послова земаљске владе је и она
надограђивана и проширивана, тако да је до 1890. године она била завршена. Састојала се
од четири одељења, политичко-административног, правосудног, финансијског и
грађевинског. Само је административно територијална подела земље задржана онаква
каква је била у турском периоду.

177
 Администрација управе је морала да се обезбеди способним и оданим
чиновништвом, што је Калај и урадио. Чиновници су углавном узимани из Монархије, и
били су провизорни, па су по истеку тог времена углавном враћани на даљи рад у
Монархију. Калај је са тим прекинуо од 1886. године када је донео акт којим је било правно
регулисанан положај чиновника. Тиме су они дуже остајали на положајима у Босни и
Херцеговини и тако је Калај уз себе имао одано чиновништво. Пошто су углавном за
чиновнике постављани људи из оба дела монархије, припадници из Босне и Херцеговине
су ту учествовали у јако малом броју и то на најнижим положајима. То је наравно било
неповерење режима према тим људима и сумња у њихову спремност да буду одани режиму.
Иако је међу чиновницима било Словена, то су углавном били Чеси и Пољаци, који су
узимани због бољег разумевања језика домаћег живља. За цивилног адлатуса је био
постављен барон Федор Николић, који је био син ћереке кнеза Милоша, то је била
политичка одлука јер се мислило да ће се њоме српско становништво лакше навићи на
режим у Босни и Херцеговини. Хуго Кучера је постао директор административног
одељења Земаљске владе, Адалберт Ангер је био директор правосудног одељења, а Карлос
Олива директор полицијске дирекције у Сарајеву. Од њих ће само Кучера остати трајно у
земаљској служби. Калај је такође у службу радо узимао и племиће јер је сматро да ће оно
најревносније спроводити у дело конзервативну политику у Босни и Херцеговини.
Чиновничка места је Калај направио јако пожељним за људе из монархије јер је од 1897.
године убедио цара да плате буду исте као и у осталим деловима државе. Тако је служба
чиновника у Босни и Херцеговини постала атрактивна људима због плата и нижег
животног стандарда у односу на онај у Монархији, тиме се спречио одлив способних
чиновника у Монархију и успео је да се стабилизује у Босни и Херцеговини.
Оснивањем градских и сеоских општина је нова управа приступила увођењу локалне
управе. Оне су служиле као додатак бирократском апарату, без било каквих ширих
овлашћења и самосталности у одлучивању. Сеоске општине се организују по узору на
општине у Хрватској. Општином управља меџилис, који се састоји од 4-6 чланова заједно
са начелником. Њих бирају становници, на 3 године, из редова мухтара, кнезова и угледних
људи. Рад је, наравно, стављен под строгу контролу среских власти. Орагнизовање
градских општина су власти преферирале јер су их лакше могле контролисати политичке
власти чија су седишта и била у градовима. Оне су биле обавезне да у свему извршавају
наредбе политичких власти, да народу обајвљују законе и наредбе, да се старају о
школским и комуналним пословима... Прве градске општине, према привременом
општинском статуту, су основане у Сарајеву и Бјељини. Корак даље у самоуправи градских
општина је постигнут 1897. године када је царском наредбом одобрено да сви градови у
Босни и Херцеговини имају своје статуте и општинске управе. Пре тога су само Сарајево и
Мостар имали статуте.
Орагнизовање градских општина је представљало највећи домет режима у
препутштању вођења послова домаћем становништву.
Са учвршћивањем режима се јављају и идеје о извесној либерализацији управе.
Идеје су се углавном јављале од стране српске опозиције која је орагнизованије иступала

178
са захтевима за промене у постојећем систему. Закон о штампи који ће ступити на снагу
1897. године је имао за циљ да прави сметње и цензуру мостарском ,,Српском вјеснику’’, а
док закон не ступи на снагу да се прошири лист ,,Слога’’ који је био режимски. Те године
на снагу и ступа закон о сакупљању. Тиме су се скупови и скупштине могле одржавати
само уз одобрење среских власти и у присуству представника власти. Тако да је Калајев
режим успео да те идеје о либерализацији или угуши или сведе на минимум.
Калај је схватао и важност жандармерије у систему окупационе управе у Босни и
Херцеговини. По преузумању власти 1883. године, Калај је приступио доношењу статута
којим би се дефинитивно регулисао положај припадника жандармерије. Она је подређена
шефу Земаљске владе, односно цивилном адлатусу, а службена власт жандармерије на
територији среза и округа је среска и окружна. Услов за пријем у жандармерију је био
познавање земаљског или неког од словенских језика и елементарна писменост. Људство се
попуњавало припадницима из Босне и Херцеговине, жандарима из оба дела Монархије
који су изразили жељу да се прбаце у Босну и Херцеговину, добровољаца из домобранства
и укључивањем војника из окупационе војске у Босни и Херцеговини. Иако би по статуту
требало да има највише припаднике из Босне и Херцеговине у жандармерији, њихов број је
био мањи од оних из Монархије јер опет власти немају пуно поверења у домаће
становништво. Поред жандарма су сигурносну службу обављали још и пандури, војници и
извиднички корпус, такозвани штрајфкорпс. Корпус је био мобилна јединица коју су
чинили жандарми, војниици-добровољци и домаћи људи. Имао је 200 жандарма и 400
војника и био је подељен у 6 крила. Седишта су била у Билећи, Гацку, Невесињу, Фочи,
Тузли и Калиновику. Ту се види да они одржавају сигурниост у граничном појасу према
Србији и Црној Гори и да ојачавају зид изолације према тим земљама. До краја своје
управе у Босни и Херцеговини је Калај изградио ефикасну и додбро организован
жандармерију, која је својим функционисањем утиснула жиг полицијског система.
Доношењм војног закона за Босну и Херцеговину је најдрастичније пољуљан
султанов суверенитет над тим делом његове државе. Донесен је војни закон 1881. године
којим је Монархија решила два проблема. Обезбеђена је компензација за ангажовану војну
силу Монархије у Босни и Херцеговини и стварање те војске би јаче везало Босну и
Херцеговину за Монархију. Међутим, тај закон је и био узрок устанка из 1882. године у
Херцеговини а и доста људи се противило регрутацији. Власти су тај проблем решиле тако
што регрутација није унапред најављивана, чиме су онемогућиле организовано
припремање отпора и организовњем регрутних одреда који су свој посао радили јако
ефикасно и брзо. Дуго се размишљало о продужењу војног рока са 2 на 3 године, али Калај
је то упорно одбијао јер је био свестан чињенице да локално становништво то не може да
поднесе и да може доћи до нереда. Тек је 1900. године рок продужен на 3 године. Калај се
залагао за јачање босанскохерцеговачке војске али је сматрао да се она мора развијати
постепено и у складу са финансијским могућностима земље. Мада је Калај истицао
финансијске разлоге када је говорио о постепеном повећавању босанскохерцеговачке
војске, ту је постојала и бојазан од превелике ширине војне обуке која би у некој кризи
могла да се обије о главу Монархији. До 1897. године завршено је оснивање 4 пешадијске

179
регименте са укупно 16 батаљона и тиме је и завршена изградња војске у Калајевом
режиму. До 1903. године снаге су бројале 7,500 људи. Министарство рата је у Босни и
Херцеговини покушало да организује ландштурме, али је Калај изричито био против тога,
ту се опет види његово неповерење у становништво, али и страх да би становништво у
Херцеговини и источној Босни дигло устанак који би имао подршку Србије. Калај је лично
сматрао да су босанскохерцеговачке трупе биле заправо најбоље средство за уношење реда
у земљи и да се њиховим везивањем за Монархију може добити јак ослонац и
продуктивнија власт. Да би се дошло до тога он је предлагао да се припадници
босанскохерцеговачке војске морају премештати и обучавати у Монархији, да би јој били
лојалнији. Министарство рата се није слагало са њим да не би дошло до протеста Турске,
али и тада би се Турцима могло указати да Монархија има то право због Берлинског
конгреса. Међутим, то се мења од 1889. године због повећања војске и абдикације краља
Милана у Србији, јер се тада мења политика Србије према Монархији. Закон о дислокацији
војске је донет 1891. године и организовано је њихово отпремање у Монархију. Ту су трупе
биле организоване у 4 регименте које су смештене у Бечу (прва и четврта), Грацу (друга) и
Будимпешти (трећа). И поред почетног незадовољства, војна обавеза се одомаћила у Босни
и Херцеговини у време Калајевог режима, а сама војска је била издржавана и обучавана из
земаљских средстава.
Када је у питању управа у Босни и Херцеговини, ту постоји више фактора. Ту
заједнички одлучују цар, заједничка влада, владе и легислативе обе половине Монархије.
Оно што је битно је да је Калајева управа успела себи обезбеди самофинансирање па је и
имала релативно широку слободу акције. Сама управа у земљи је имала централистички и
апсолутистички карактер. Управа је чувала ауторитет тако што је одлуке власти спроводила
јако брзо и без обзира на отпоре. Земаљска управа је стално вршила надзор над радом
државних органа, а Калај је увек био обавештен о свим одлукама владе, чак и оним
најситнијим. Калај је још од почетка преузимања власти желео да управу барем мало
приближи народу, иако је то скоро немогуће у условима апсолутистичке власти. Он је
сматрао да неке прописе треба поједноставити и помало прилагодити локалним потребама
становништва. Раширо је институцију почасних грађана за становнике, где се често
претеривало да градови имају по више десетина таквих људи, а то је све било у настојању
да се створи свест о ближој сарадњи управе и људи. Снага Калајеве управе се заправо
заснивала на страху од жандармерије и војне моћи Монархије, а не на блиској сарадњи
управе са људима.

Основни правци привредне политике

Калајева управа се суочила са великим степеном привредне неразвијености земље.
Циљ је био да се подигне основна куповна моћ босанскохерцеговачког тржишта за
производе из Монархије и да се створе услови за експлоатацију природих ресурса Босне и
Херцеговине. Калај се опирао тежњама Монархије да вишкове из земаљске касе враћа Бечу
као окупационе трошкове, већ је сматрао да се то треба уложити у привреду Босне и
Херцеговине. Подизање те потрошачке снаге би погодовало привредном интересу

180
Монархије, али би се њиме могао и побољшати и сачувати социјални статус становништва.
Тако би се сузбиле тежње домаћег живља за излажење из оквира Монархије и евентуалног
прикључења Србији или Црној Гори.
Правце финансијске политике је одредио закон из 1880. године. Трошкови
босанскохерцеговачке управе имали су да се подмирују из прихода земље, а само уколико
би ти приходи били недовољни, обезбедила би се додатна средства из Монархије. Међутим
то је од почетка добило снажан отпор у Монархији, јер она није била вољна да финансира
своју управу у толикој мери и плашило се да ће Босна и Херцеговина скупо стајати
Монархију. Калај је преузео обавезу самофинансирања босанскохерцеговачке управе и
сталног рада на смањивању окупационих кредита. Тако је у финансијској политици
доминирао интерес ерара, државна каса би морала да се обезбеди довољним средствима за
финансирање администрације и неопходних инвестиција. У финансијској политици, Калај
је стајао на принципу одржавања равнотеже између прихода и расхода. Калај је узео у
обзир и прилике у земљи, климатске одлике са честим временским непогодама и владајући
порески систем у коме влада десетина. Тако да при утврђивању буџета се мора мислити да
након покрића издатака, преостала сума новца би требало да служи као резервни фонд, да
се не би морала тражити даља финансијска помоћ од Монархије. Те вишкове новца је
Калај често користио за инвестиције у земљу због њене велике заосталости. У току
Каајевог режима и приходи и расходи у каси су стално били у порасту. Тако да је 1883.
године расход био 7,039,809 форинти а приход 7,217,819 форинти а 1903. године је расход
био 22,924,651 форинти док је приход био 23,016,900 форинти. Највише трошкова из касе
је ишло на администрацију а одмах потом на босанскохерцеговачку војску. Доста је новца
трошено на изградњу војних објеката. Калај је био свестан да су финансије биле превише
мале за веће индустријске инвестиције, као што је изградња железнице, па зато влада
почиње узимање зајмове за те веће подухвате. Највећи део новца је у буџет достизао од
прихода на дуван и со и продаје државне шуме. Десетина је остала најосновнији порез, али
је донет закон да се она мора иплаћивати у новцу а не у натури како је пре могло. Десетина
је онда почела да се утврђује тржишним ценама и у време кад се врши процена жетве.
Управо је то доносило више новца у касу Земаљске владе, јер побољшањем пољупривреде
се повећавала и десетина . Тако је 1883 године приход од десетине био 5,043,000 круна док
је 1903. године био 9,057,000 круна. Приходи од десетине су се у Калајевом времену готово
удвостручили. Сељацима је тешко падало плаћање десетине у новцу и често су од власти
захтевали да се врати на натуру, на шта власти нису пристајале. Схвативши да
незадовољство сељака може изазвати социјалне немире, Калај је увео мере да се повећање
буџета повећава јачањем индустрије. Тако ће се повећати куповна моћ друштва па су од
тада у буџетским средствима све важније место добијали порези на пиво, алкохолна пића и
шећер. Таквом финансијском политиком је Калај успео да преузме потпуно
самофинансирање босанскохерцеговачке управе, па чак и да преузме финансирање једног
дела босанскохерцеговачких окупационих трупа. Тиме је изазвано социјално
незадовољство становништва јер у имали превелике пореске терете.

181
 Пошто је након преузимања управе у Босни и Херцеговини требало извршити
преображај из натуралне у новчану привреду, покренула се иницијатива за оснивање првог
новчаног завода у Босни и Херцеговини. Калај је због тога хтео да заинтересује банке из
Монархије, тако да на његов захтев Унион банка из Беча је 1883. године основала први
новчани завод у Босни и Херцеговини. Он се називао Привилеговано одељење Унион банке
за Босну и Херцеговину и имало је капитал од око 2,000,000 форинти. С обзиром да је било
доста несређених прилика у земљи, Земаљска влада је банци доделила и низ привилегија за
њено пословање у Босни и Херцеговини. Међутим оскудица у новцу се и даље осећала.
Прва самостална банка у Босни и Херцеговини је основана 1888 године, названа
босанскохерцеговачка народна дионичка банка, чији су оснивачи били домаћи пословни
људи. Следеће године је основана и штедионица у Брчком са дионичким капталом од
200,000 круна. Опет су ти новчани заводи били мали да би се задовољиле нарасле потребе
за трговачким, индустријским, хипотекарским и другим кредитима. Тако су домаћи
пословни људи почели да се повезују са српским новчаним заводима у Монархији. Такво
повезивање капитала на националној основи није одговарало влади из политичких мотива.
Калај је реаговао и успео је да заинтересује веће банке из Монархије као и Угарску банку за
индустрију и трговину па са тим банкама склапа 1895. године Привилеговану земаљску
банку за Босну и Херцеговину са капиталомм од 4,000,000 форинти. Та банка је отварала
филијале у Мостару, Бањалуци, Тузли и Брчком и тако је постала доминантна новчана
институција у Босни и Херцеговини.
Једно од најкрупнијих питања са којима се аустроугарска управа сусрела у Босни и
херцеговини је билон аграрно питање. Калај је ту затекао потпуно непромењену привредну
структуру из турског времена. Управа у Босни и Херцеговини се заправо одлучила да
задржи стечене аграгне односе и прихвата турско аграгно законодавство. Тиме заправо
примењује Саферску наредедбу из 1859. године. Калајева управа је аграрним односима
пришла са политичком становишта а не са социјалног и економског. Калај је сматрао да се
аграрно питање може решити анексијом, и да се она што пре мора спровести. Он је желео
да сачува поседе муслиманских земљопоседника али је нејасно како је онда замишљао
поделу вакуфске земље а да тиме не изазове отпор код муслимана. Могуће је да је ту имао
на уму стање земље у Угарској и Галицији, јер тамо локално племство има има водећу
политичку улогу, тако да ту лежи корен о заштити бегова од стране државе. Решење тих
односа он није видео ни у откупу кметова јер би то водило пропадању муслиманских
земљопоседника и довело до великих промена у земљи. Калај је одлучио да очува те
односе јер уситњеност беглука не би давала могућност већини њихових власника да након
откупа кметске земље постоје као снажан земљопоседнички сталеж. Поготово није имао
поверења у српске кметове, па није ни хтео да се упушта у ризик да им жртвује интересе
муслиманског племства. Тако да се он држао Саферске наредбе, али и покушавао да
отклони злоупотребу коју су феудалци вршили у време турске власти. Калајева управа је
била преузела и један већ раније започет рад на изради катастра и приступа изради
грунтовница. Премеравање за катастар је завршено 1885. године, а наредне године је почео
рад на вођењу грунтовница. Тиме су припремани услови за спровођење пореске реформе

182
али и утврђивања власништва земље. Самим тим што је задржала стари аграрни однос,
Калајева управа је довела до велики социјалних и економских последица у Босни и
Херцеговини. Пошто је велика већина земљопоседника била исламске вероисповести, а
кметови углавном православне то је довело и до национално-верских сукоба који је још
више продубио јаз међу Србима и муслиманима.
Калајев режим је био свестан да феудални односи коче развој пољоприврдне
производње, па се онда предуизмају неке мере које би умањиле негативне последице тих
односа и побољшале унапређивање пољопривреде. Те мере су наилазиле на отпор са
Мађарске стране јер је постојао страх од тих пољопривредних прозвода и оних из Угарске
на босанскохерцеговачом тржишту. Те мере јесу биле минималне због недостатка
финансијских средстава али су ипак биле спроведене. Састојале су се угалвном од
котарских припомоћних заклада, отварању пољопривредних станица, увођењу бољих раса
стоке и и ширењу неких пољопривредних култура ради стварања сировинске базе за
индустријску прераду. Котарске припомоћне закладе су заправо биле мале новчане
фондације које су служиле ради додељивња ситних кредита становништву. Пољопривредне
станице су имале за задатак да подстичу домаће становништво на унапређивање
пољопривреде, јер се на њиховим добрима производња обављала на модеран начин. У
време Калајеве управе постојале су 4 пољопривредне станице, и то у Гацку, Модричи,
Ливну и на Илиџи. Влада се доста посветила на унапређивању и гајењу индустријског
биља, првенствено дувана. У том систему побољшања се одигравао и колонизаторски
процес, првенствено страних сељака. Међутим то је више било због политичке користи а
не пољопривредне. Места на којима су досељавани колонисти показује да је циљ
колонизације разбијање територија са већински српским становништвом и стварање
етничког зида према Србији. Највећи број колониста је населио срезове Прњавор, Бања
Лука, Дервента, Босанска Градишка и Тешањ. Све у свему мере за унапређивање
пољопривреде су биле јако слабе, а многе су биле и само експерименти. Те мере нису
имале одговарајућу претпоставку за своју реализацију у аграрним односима, па су и
остваривале јако скромне резултате.
Приликом преузимања управе над Босном и Херцеговином, Калај затиче само
пругуе Бањалука-Добрљин и Босански Брод-Зеница и једну у изградњи, Зеница-Сарајево.
За изградњу железница Калај полази од стратегијских, економских и политичких интереса
Монархије. Постоји један мемоар који говори о изградњи железнице од Сарајева преко
Мостара до Јадранског мора. Тако би се Херцеговина јаче повезала са Босном, а пруга би
донела предности и Монархији, јер би превоз трупа био бржи и јевтинији. Еконоски поглед
би исто био велики јер би том пругом брже и лакше била транспортоване сирове као што су
угаљ и дрва у долини Неретве. У изградњи пруга се Калај одлучио за оне јевтиније, значи
уског колосека. Код Калјеве политике изградње железнице се уочавају две фазе. У првој се
орјентише на подизање пруга које ће омогућити природну експлоатацију земље, а у другој
доминирају стратешки мотиви. Калај се орјентише на изградњу пруге долином Босне и
њених притока и Неретве. То је логично јер се ту налази највеће шумско и рудно богатсво
Босне и Херцеговине. У стратешким мотивима је Босна и Херцеговина стављена у службу

183
политике Монархије. То се огледа у градњи санџачке железнице, која би била јако скупа,
али њом би се ојачала војна позиција Монархије према Србији, Црној Гори и Турској. Он је
такође сматра да је јако битна изградња железнице од Сарајева до српске границе преко
Вишеграда, што би могло некада да доведе српску војску у јако тежак стратешки положај.
Под његовом управом су изграђене, или су почеле да се граде, све железнице у Босни и
Херцеговини које су биле под управом Дирекције босанкохерцеговачких железница.
Међутим у Монархији се јако нерадо гледало на све те индустријске подухвате у Босни и
Херцеговини јер су сматрали да се тиме ствара конкуренција аустријској и угарској роби.
Међутим Калај је државни капитал улагао и у оне индустријске гране које ерару доносе све
веће приходе. То су дуван и со. Подигнуте су две фабрике дувана, у Бањалуци 1888. године
и Травнику 1893. године, а и подгнуте су модерне солане у Симин-Хану 1884. године и
Креки 1892. године. У експлоатацији угља је главни инвеститор била влада, за коју је то
била најважнија сировина. Калајева управа над Босном и Херцеговином је развила и
инвестициону делатност. Инвеститори су добијали низ привилегија и гаранција, тако да
почиње да се развија страни капитал на тлу Босне и Херциговине, највише у експлоатацији
шумских богатстава. Последица тога је била снажна експанзија дрвета из Босне и
Херцеговине на друга тржишта. Скоро сва индустрија која је подигнута у Босни и
Херцеговини за време аустроугарског режима је била поддигнута заслугом Калаја. Њеним
подизањем се осигурао сталан пораст буџетских прихода, али и ојачало тржиште за
индустријске производе из Монархије, што је заправо и био економски мотив окупације.

Калајеви погледи на положај Босне и Херцеговине у оквиру Монархије

Ниједан од расположивих извора не говори каква је требала бити коначна будућност
Босне и Херцеговине. Од почетка, Калајева девиза је била: „Ту смо и ту остајемо“.
Међутим, ни Калај, ни остали водећи људи Монархије нису такво мишљење износили пред
јавност. У случају да дође до анексије, отварало се питање да ли би Босну и Херцеговину
требало припојити Аустрији или Мађарској. 113 Било је и оних који су сматрали да је могуће
окупирану провинцију поделити између Аустрије и Мађарске (пре свега јер су страховали
да Босна у будућности може постати основа за увођење тријализма), међутим, Калај је био
против тога. Сматрао је да би Босна и по анексији требала фактички остати у дотадашњем
положају, што је у ствари само било провизорно решење које би могло веома дуго да траје.
Касније, када Угарска постане национална држва, Босна би се њој требала припојити. 114

113

Дуализам Монархије је представљао већу сметњу анексији него међународни

фактори.

114

Нарочито је истицано историјско право Угарске, које потиче још из 12. века.

184
Пред крај живота, Калај је допуштао и могућност да се Босна интегрише у Велику
Хрватску, с обзиром да је страховао од Србије као средишта око којег би се могли
ујединити Јужни Словени. У том смислу, требало је Босну и Херцеговину изоловати од
осталих јужнословенских земаља, пре свега Србије и Црне Горе.

Политика изоловања Босне и Херцеговине од суседних југословенских земаља

Сам Калај је тврдио да пресудну улогу у стабилизацији његовог режима има
спољни, а не унутрашњи фактор. У покушају да спречи утицаје из Србије и Црне Горе,
пооштрио је контролу и надзор граница, што је на крају довело до готово потпуног
затварања саобраћаја између Босне и Херцеговине, са једне, и Србије и Црне Горе, са друге
стране. На граници са Црном Гором је, до краја 1882, успостављен кордон, који се састојао
од 35 кордонских станица, а свака је била јачине 40 до 50 људи. Саобраћај између
Херцеговине и Црне Горе сведен је на минимум, а обављао се само на неколико места уз
строгу контролу власти. Циљ је био стварање трајног расцепа између становника
Херцеговине и Црне Горе. Земаљска влада је априла 1885. издала „Наредбу о надзору над
странцима у Босни и Херцеговини и о издавању пасоша за грађане Босне и Херцеговине“,
којом је продужена процедура око издавања пасоша за грађане Босне и Херцеговине, а
аустроугарским властима је дата могућност да врше селекцију заинтересованих за улазак у
Босну и Херцеговину. Нарочито је био незавидан положај Црногораца који су боравили у
окупираној провинцији, а о којима је Земаљска влада издала посебну инструкцију.
Проблем за аустроугарске власти су била и ходочашћа Херцеговаца у Острог и на
Цетиње, па се јавила идеја да се један део моштију кнеза Лазара премести у Херцеговину,
тачније манастир Житомислић и на тај начин створи једно светилиште у Херцеговини.
Калај се лично ангажовао код калровачког патријарха поводом овог питања, али због
противљења Синода, идеја је остала нереализована. Аустроугарске власти су такође
предузимале мере како би спречиле уношење штампе и национално обојене литературе.
„Глас Црногораца“ је био на списку забрањених листова, а лист „Невесиње“ је морао да
промени име у „Оногошт“. Спровођене су и неке економске мере; на пример, забрањен је
увоз стоке из Црне Горе, а трговину је такође отежавало непостојање адекватних друмова.
У циљу изоловања Херцеговине од Црне Горе, режим је разматрао идеју о стварању
етничког зида на граници насељавањем страних колониста. Такође, постојали су планови о
пресељавању католичких Албанаца на граничне територије, али ништа од овога није
спроведено. У католичким албанским племенима, аустроугарске власти су виделе
противтежу Црногорцима, те су настојали да им се приближе. У Босни и Херцеговини, у
фрањевачким манастирима, образовали су се Албанци који су касније у Албанији вршили
мисионарску делатност. Такође, по налогу Калаја, покренут је рад на изради албанских
уџбеника. И поред свих ових мера, аустроугарске власти нису успеле да створе трајан
расцеп између становника Херцеговине и Црне Горе.
Аустоугарским властима је од почетка било јасно да за Босну и Херцеговину
највећу опасност представља Србија. Међутим, са њом је закључена тајна конвенција, и
док год је краљ Милан био на власти, Калај је могао бити уверен да ће Србија радити све

185
што је у њеној моћи да се спречи подривање аустроугарске власти у Босни и Херцеговини.
Ипак, у Србији је било оних који нису одобравали овакву политику краља Милана (пре
свих радикали), чега је и Калај био свестан, па су после Тимочке буне, аустоугарске власти
1884. године израдиле план војне интервенције у Србији у случају да њене позиције буду
угрожене. На граници са Србијом постављене су бројне жандармеријске станице. Година у
којој је краљ Милан абдицирао (1889) била је преломна у односима између
босанскохерцеговачке управе и Србије. Поверење према српској влади се повећавало, а
мере на изоловању Босне и Херцеговине од утицаја из Србије постале су опсежније. Томе
је, наравно, допринела и радикалска влада која је почела обнављати пријатељске везе са
Русијом. Симићева влада, која је на власт дошла децембра 1896, била је спремна да реши
спорна погранична питања, ради нормализовања саобраћаја на граници, али није наишла
на подршку код Калаја. Калај је сматрао да би то оживело саобраћај између Босне и Србије,
што је било непожељно, јер би успорило процес отуђивања Босне и Херцеговине од
Србије.
Аустоугарске власти су доста пажње посветиле сузбијању штампе која је долазила
из Србије. Поседовање и ширење забрањене штампе кажњавано је новчано (од 50 до 300
гулдена) или затвором (од једног до три месеца). 115 Редакције појединих листова настојале
су то да раше тако што су мењале називе за примерке који су слати у Босну и Херцеговину,
али босанске власти су убрзо откриле ове промене. Међу забрањеним књигама нашли су се
и неки уџбеници,116 као и неке црквене књиге. Аустроугарске власти су настојале да на
граници према Србији не само очувају, већ и да бројно ојачају муслиманско становништв;
због тога их је све више забрињавао покрет за исељавање Муслимана на овом простору.
Предузете су мере и на колонизацији странаца. У близини Бијељине је 1886. основана
једна колонија коју су чинили Немци протестанти. Нешто касније основане су немачке
колоније на Дрини, Дуго Поље и Брањево. Пад трговине за време Калајевог режима био је
изузетно велик; од почетка па до краја Калајеве управе над Босном и Херцеговином укупна
вредност трговачке размене опала је за једанаест пута, а извоз из Србије у Босну на мање
од четвртине своје претходне вредности.
Због неповерења према Србији, Калај је значајне напоре уложио у праћење прилика
у тој земљи. Штавише, Земаљска влада је повремено ангажовала конфиденте у Београду, а

115

Неки од забрањених листова били су: „Шабачки гласник“, „Глас народа“,

„Радикал“ и сл.

116

На пример, „Историја српског народа“ од Љубомира Ковачевића и Љубомира

Јовановића, затим „Историја српског народа“ Панте Срећковића“, као и
„Историја Срба“ од Милана С. Убавкића.

186
конфидентска служба је организована и у западним деловима Србије, а касније и у
централним и источним. Аустроугарска полиција пратила је особе које су долазиле у Босну
и Херцеговину, али је такође путем конфидента организовано праћење сумњивих
појединицама који би одлазили у Србију.
Сем Србије, велика пажња је посвећена Косову и Македонији, с обзиром да су те
области биле на путу даљем продирању Монархије на Балкан. Аустроугарске власти су
настојале да спрече сваку могућу агитацију која долази са тих територија, па су у том
смислу спречиле и могућ долазак Саве Косановића на место скопског митрополита.
Што се школовања тиче, није забрањиван одлазак појединаца на школовање у
Србију. Међутим, њихове дипломе у Босни и Херцеговини нису важиле, а шанса да после
завршеног школовања у Србији добију стипендију од босанских власти, била је минимална.
Слично је било и са студентима који би ишли на студије на Универзитет у Загребу. Власти
су на њих гледале са неповерењем и ускраћивале им стипендију.
Српска политика је и после смрти краља Милана остала мање-више аустрофилска.
Међутим, незванични кругови и јавно мњење су своје антиаустријско расположење
испољавали у незваничној штампи (на пример, радикалски лист „Одјек“). На овај начин,
опозициона штампа је одржава дух јединства српског народа у Босни и Херцеговини.
Аустроугарске власти су, с друге стране, упућивале Србији замерке што прима емигранте
из Босне и Херцеговине. Међутим, иако је емигрантима дозвољавано да путем штампе
критикују Калајев режим (на пример, емигранти су покренули лист „Ускок“), постоје
подаци који указују на то да су српске власти настојале да сузбију непосредне акције
босанске емиграције. Тако је, на пример, један од најистакнутијих вођа босанске
емиграције, Дервиш-бег Љубовић, био интерниран у Јагодину.
Калајев режим је опасност за своју стабилизацију видео и у српским утицајима који
су долазили из Војводине, Хрватске и Далмације. Српска опозициона штампа из тих
земаља такође је била изложена забранама (на пример, новосадска „Застава“ и загребачки
„Србобран“). Забрањивана је и сва остала литература која није одговарала режиму.
Међутим, за разлику од напора да се забрани литература из Србије и Црне Горе, напори да
се исто учини са литературом из осталих делова Монархије нису били толико успешни.
Центри српске агитације у Аустроугарској били су: Нови Сад и Сремски Карловци (у
Војводини), Загреб, Хрватска Костајница, Стара Градишка и Сисак (у Хрватској) и Задар,
Сплит и нарочито Дубровник (у Далмацији). Лист Старчевићеве Странке права,
„Хрватска“, налазио се на листи забрањених листова. Важан разлог за сузбијање утицаја из
Хрватске била је и русофилска оријентација Странке права осамдесетих година. Од
хрватских политичара, аустроугарске власти су велико неповерење исказивале и према
Штросмајеру, који је за време сваког боравка у Босни помно праћен и надгледан. Од
почетка деведесетих година режим више не улаже велике напоре да сузбије хрватске
утицаје. Први разлог за то је јачање српског националног покрета, против којег
аустоугарска власт сада користи хрватски национални покрет, а други разлог је
помирљивије држање хрватске опозиције према дуализму и босанскохерцеговачкој управи.

187
Странка права се од 1894. све више приближава режиму, који сада скида лист „Хрватска“
са списка забрањених листова.

Однос према друштвима и читаоницама

Режим није допуштао оснивање не само политичких организација на националној
основи него и културних и привредних институција. То је правдано тврдњом да
становништво Босне и Херцеговине припада једној нацији. Друштва која су се оснивала
морала су бити интерконфесионална и нису смела носити национална имена. С обзиром да
власти нису дозвољавале оснивање политичких институција, домаћем становништву је
једино преостало да оснива црквено-певачка и културно-просветна друштва, читаонице и
школе, а касније и неке привредне институције.
Највише захтева за оснивање националних друштава долази од стране Срба, из
разлога што је код њих национална свест била најразвијенија. Тим тежњама режим се од
почетка супротстављао. И иницијативе Хрвата за оснивање националних друштава такође
су наилазиле на негативан пријем власти, али ове иницијативе су биле ређе, с обзиром на
то да је хрватска национална свест била слабије развијена од српске. Малобројни захтеви
Муслимана углавном су се сводили на оснивање кираетхана (читаоница), што су власти
допуштале.
Упорни захтеви Срба натерали су власти на компромис, па је тако дозвољено
оснивање националних друштава под условм да сачувају црквени карактер, а назви
„српски“ замене изразом „православни“. Идентификујући Српство са православљем,
режим је онемогућавао српском националном покрету да изађе из уских граница
православља, што је било неповољно за Србе који су сматрали да у Босни и Херцеговини
живи један, српски народ, подељен на три вере. Када српски аутономни покрет буде ојачао
поле 1896, власти ће показати већу попустљивост, па ће тако одобрити оснивање „Српске
читаонице“ у Приједору, која ће 1898. бити контитуисана као чисто национална
институција. Међутим, број српских друштава био је веома мали; од 92 друштва колико их
је било 1897 године, српских је било 13, и то 11 црквено-певачких друштава и 2 читаонице.
Власти су настојале и да уведу равнотежу између српских и хрватских друштава, па
је тако нпр. оснивање једног хрватског друштва било условљено оснивањем српског
друштва „Просвјета“, које је за циљ имало помагање сиромашних Срба ђака. И поред
повремених одобрења за оснивање оваквих друштава, власт је настојала да их контролише,
па је тако у случају „Просвјете“, статутарним одредбама дато властима веома широко
право надзора над радом друштва.
С друге стране, прво хрватско друштво основано је у Мостару 1888. под називом
„Народно пјевачко друштво“. Након одбијених захтева да му се дозволи да промени име у
„Звонимир“, а касније и „Томислав“, на крају су власти пристале да нови назив буде
„Хрватско глазбено-пјевачко друштво Хрвоје“. Дакле, национална друштва су могла да
носе имена само оних историјских личности чија је делатност била везана искључиво за
Босну и Херцеговину. Као противтежу српском националном покрету, власт последњих
година Калајеве управе дозвољава Хрватима оснивање већих броја друштава. С друге
стране, прво муслиманско друштво била је сарајевска читаоница, основана 1888. године.
188
Муслимани су 1903. основали друштво „Гајрет“ као пандан српској „Просвјети“ и
поменутом хрватском друштву.
Влада није донела никакв општи закон о друштвима, а оснивање друштава је
одобравала према слободној процени. Контрола и надзор над друштвима спровођен је
путем статутарних одредби, које су допуштале искључиво културно-просветну делатност, а
забрањивале политичку. Власт се такође служила и цензуром. Тако је почетком деведесетих
година наредила цензуру свих програма јавних представа. Средином деведесетих година,
услед јаког отпора српске опозиције, цензура је донекле ублажена. Земаљска влада је 1896.
године донела наредбу о цензури приредби и јавних предавања, али је наглашено да
цензуру треба спроводити умерено и обазриво и поверити је лицима која су за то
квалификована. Наредне године Калај је покренуо иницијативу за доношење закона о
друштвима, али замисао није одмакла даље од нацрта закона. Нема сумње да би, да је
донет, овај закон убрзао процес удруживања домаћег становништва.

Став према оснивању привредних националних институција

Оснивање привредних институција регулисано је трговачким законом из 1883, који
је рађен на бази концесионог система. Услови за добијање концесије били су уопштено
формулисани, те су давали могућност Земаљској влади да, не кршећи закон, одбија
непожељне захтеве. Режим је настојао да онемогући стварање привредних предузећа која
би могла да израсту у јаке националне институције. Тако је, рецимо, 1900. године неколико
бањалучких трговаца Срба покушали да оснују „Српске штедионице“ као задруге у
Бањалуци, алу безуспешно. Као законска основа за спречавање оснивања штедионица
нађен је закључак да предузећа која имају национални или конфесионални карактер не
одговарају приликама у земљи. Режим није правио изузетке кад је у питању поштовање
процедуре, па тако нпр. није дозволио немачким католичким колониситма из Виндхорста
да оснују штедионицу чији би чланови могли бити искључиво припадници католичке вере.
„Српска штампарија и књижара у Мостару“ и „Српска штампарија“ у Сарајеву била су
једина два предузећа делом привредног карактера у Калајево време која су носила српско
национално име. Хрватима је дозвољено оснивање „Хрватске дионичарске тискаре“ у
Мостару, пре свега јер је требала да издаје лист „Освит“ који би био противтежа „Српском
вјеснику“.

Став према српским школама

На почетку Аустроугарске управе, на територији Босне и Херцеговине било је 56
српских основних школа и 75 учитеља који су сами имали различит степен образовања, а
наставу су обављали према наставном плану издатом од Народног црквено-школског
одбора у Сремским Карловцима који је важио за српске школе у Мађарској и Хрватској.
Власти према овим школама гаје неповерење јер се у њима негује српска национална
идеологија, те стога настоје да их потисну комуналним школама. Оне нису могле да им
забране рад, с обзиром да су школе већ ухватиле дубок корен у народу. Режим помаже
комуналне школе и финансијски, док српске школе већином материјална средства добијају
прикупљајући прилоге од ученичких родитеља. Због тако лоше финансијске ситуације,
189
наставни кадар има тенденцију да прелази у комуналне школе. Сем веће плате, наставнике
је привлачило и пензионо осигурање које је постојало у државним школама. Уколико
школа не би могла да обезбеди средства за редовно извођење наставе, била је затварана или
претварана у државну. С друге стране, за отварање нових школа постојали су бројни
услови, те је мали број нових школа отворен.
Како би се уверила да на место наставника неће доћи политички неподобне особе,
Земаљска влада је 1882. издала циркуларну наредбу према којој ниједан учитељ не може
ступити на дужност пре него што власт одобори његов избор. Последица је била та да се у
многим школама настава није обављала по неколико месеци или да су неке школе остајале
без учитеља. Црквено-школске општине су тражиле да се ова наредба укине, али Земаљска
влада је то одбила. Само је обећала да ће предузети мере да се поступак око потврђивања
учитеља убрза. Влада је такође настојала да школе уклопи у свој образовни систем тако
што ће им одузети српски национални карактер. Покушала је да придев „српске“ замени
придевом „источно-православне“, али ово је наишло на отпор, па се од тога одустало. Исто
тако власти су настојале да потисну српске уџбенике и замене их државним. Највећа
пажња била је посвећена уџбеницима из историје, пошто је то био један од важнијих
предмета у српским школама. Режим је допустио да се у српским школама изучава српска
историја, али је настојао да је ограничи на средњовековну. Донет је и пропис према коме
српске школе могу, поред слика цара и св Саве, држати и слике које имају „педагошки
значај“. На крају, српске школе су успеле да се очувају, захваљујући пре свега чињеници да
су Срби схватили да су оне главни фактор у чувању и развијању националне свести.

Припрема увођења босанске нације

У првој деценији своје власти, режим није покретао национално питање, сматрајући
да је сувише рано. Средином девете деценије, Земаљска влада покреће своје листове. Први
такав лист је био Ватан (касније преименован у Ребхер), чији је циљ био да измири
Муслимане са аустроугарском влашћу. Тај лист је такође ширио мржњу према Србији и
Црној Гори. За Србе је у исто време створен лист Просвјета, на чијем челу је био Србин из
Војводине, Јован Видић. Сам Бенјамин Калај се ангажовао око покретања овог листа који
је имао за циљ да створи лојалан, конзервативан слој Срба, и у чему није успео, а
обустављен је после неколико година. Први хрватски лист је био Глас Херцеговца, који је
настао забавно-поучног листа Херцеговачки босиљак, чији је уредник био мостарски
фрањевац Франо Милићевић. Декларативно, овај лист се залагао за све народне групе.
Почетком деведесетих година XIX века лист је дошао у сукоб са режимом и тада губи
субвенције.
Један од првих циљева Калајевог режима је био да потисне везаност Муслимана за
Османско царство, те се у том подухвату користио неким локалним Муслиманима. Познат
пример је Мехмед-бег Капетановић. Он се бавио публицистиком и јавно се залагао за
еманципацију од Цариграда. Мехмед-бег ја нарочито, у својим делима, истицао водећу
улогу босанских феудалаца, тврдећи да су они потомци средњовековних богумила. Слична
је била делатност и Косте Хермана који је сакупљао муслиманске народне песме. О трошку

190
Земаљске владе, он је те песме издао у 2 књиге 1888. и 1889. под називом Народне песме
мухамеданаца у Босни и Херцеговини. Очигледно је да је Калај желео да повеже
предисламске са исламским традицијама Муслимана, а сам Коста Херман у предговору
свог дела каже: „данашњи Мухамедовци босански и херцеговачки су... потомци старих
босанских племића“. Муслимани су добро прихватили те две збирке песама, и поред
критике Ватрослава Јагића што је збирка на латиници, којој су Муслимани мање
наклоњени од ћирилице. Штавише, Муслимани су почели због те збирке да уче латиницу.
Главни сукоби режима и српског становништва су били око употребе ћирилице и
националног имена. У почетку власти отоврено форсирају латиницу. Због жалбе Срба,
писма су изједначена у школама. Калај је желео да преко попуштања ћирилици придобије
Србе и отупи њихово непријатељство према латиници. Власт је чак постепено проширила
ћирилицу на сва званична издања. Нису били толико ревни да ћирилицу укључе и у
администрацију, већ су се задовољавали дотадашњом праксом. Такав однос власти према
ћириличном писму је успорио раст српског националног покрета 80-их година. С друге
стране, Земаљска влада се труди да истисне назив Србин, јер има национално-политичке
тенденције, а да уведе назив источно-православно или грчко-православни. Срби су то
видели као денационализацију. Режим, да би везао Србе за себе, допушта назив српско-
православни за црквену употребу, што је дало резултате. Потом је и сама влада црквене
институције почела да назива српско-православним. То је, ипак, објављено као интерни акт
(тј. није званично прокламовано) да се не би испровоцирали Муслимани и католици. Када
је дошао у Босну, Калај је приметио прилично неповерење између све три вере. Тиме се он
обилато користио. Први и једини покушај некакве сарадње између Срба и Хрвата је био у
Мостару приликом сахране митрополита Леонтија Радуловића 1888. Власти су енергично
иступиле против било каквог вида српско-хрватске солидарности.
Питање босанског грба се поставило када је градско заступништво у Ливну 1879.
тражило дозволу да користи печат са грбом. Што се заставе тиче, влада је дозвољавала
коришћење словенске тробојке, али без грба. Истраживање босанског грба и заставе је
постало политичко питање. Земаљски поглавар војвода од Виртемберга је босански грб
тражио код фојничких фрањеваца и бегова Куленовића, а ангажовао је и хрватске
историчаре (попут Рачког). На крају, Виртемберг није имао поуздане податке о босанком
грбу. Још мање успеха је било са босанском заставом, јер је од османског освајања
постојала само црвена царска застава. Због тога се Виртемберг обратио Бечу и Пешти. Из
Будимпеште гроф Тиса тврди да је босански грб грб Раме, који се налазио у угарској, па и у
хабзбуршкој круни. По њему, застава треба да буде црвена и златно-жута. Беч је у
истраживању био спорији од Пеште. Аустријска страна није прихватала Тисин предлог јер
је симболизовао угарске претензије на Босну. Калај је из политичких разлога наставио
припреме за увођење грба. На крају се одлучио за грб Раме и црвено-жуту заставу, да би се
сузбиле српске и хрватске боје. Из објашњења његовог сарадника Талоције се види да су ти
грб и застава одабрани да би се ојачале угарске претензије на рачун хрватских.
Почетком 1889. Земаљска влада је донела Наредбу о увођењу грба и заставе. Са
увођењем заставе су били опрезнији и нису је наметали приватним лицима, која су и даље

191
могла да се служе тробојком. Застава је у почетку уведена само у државна надлештва. Ова
наредба је 1893. пооштрена, када су и државни чиновници морали у својим становима да
истичу „босанску биколору“.

Увођење босанске нације

До краја 80-их година режим се довољно учврстио да може почети на увођењу
босанске нације. Почетком 90-их је, са повећањем самосвести српског становништва,
ојачао српски национални покрет, а истовремено долази до заоштравања српско-хрватског
сукоба (Јосип Франк напада Србе, нације се међусобно негирају). Са променом на српском
престолу повећава се српска агитација. Писање србијанске штампе је додатно јачало
српску националну свест, што са друге стране чини да се Муслимани и католици осећају
угрожено. Српски покрет је ојачао са сменом генерација и економским јалањем српског
грађанства. Јављају се идеје о Србима 3 вере који живе у Босни, а њих јавно пропагира
друштво Зора. Такође, о Србима трију вера писао је и лист Напредак. Његово излажење
режим је допуштао да би неутралисао писање србијанске штампе о сузбијању српске
нације у БиХ. Власт је допуштала и Гласу Херцеговца да пропагира своје великохрватске
идеје. Та два листа су додатно заоштрила српско-хрватски спор.
Почетком 90-их Калај је одлучио да изда један лист за Бошњаке, који би служио у
изградњи босанске нације и идеологије. Тај лист се звао Бошњак, штаман је латиницом на
босанском језику, а његов уредник је био Мехмед Капетановић. Лист је, такође, требало да
створи расцеп између БиХ и Србије и Црне Горе. Влада је издашно помагала лист. Бошњак
је заступао становиште да су сви становници Босне и Херцеговине босанске народности
(чак је и негирао постојање Срба и Хрвата у Босни). Лист је градио агресивни босански
национализам и покушавао је да истакне босанску посебност преко богумилских
традиција. Све што је српска опозициона штампа писала лоше о Србији, Бошњак је радо
преузимао. Лист се својим текстовима трудио да сузбије Српство и Хрватство. Ово је
Калају послужило да озваничи планове о увођењу босанске нације како би се „превазишао
српско-хрватски сукоб“. Иако је у почетку био неодређен у формулацији, Калај је убрзо
почео да говори о босанској нацији као продукту историјског развитка. Једино је Бенјамин
Калај отворено иступао са том тезом.
Режим је од почетка имао недоумице како да назове језик који се користио у Босни.
Паралелно су се користили називи српски, хрватски, босански, земаљски. Окупациона
власт је у почетку инсистирала на хрватском називу, а Калај се определио за босански
језик. Само су Муслимани прихватили овај назив. Калајев режим се определио за фонетски
правопис, делимично и да би придобио Србе и тако посредно и неприметно отворио пут
латиници. Већ од 1884. се почиње рад на издавању граматике босанског језика, која је
изашла шест година касније, уз велике тешкоће (пре свега велико противљење
интелектуалаца). Тиме је, и поред протеста и негодовања уведен босански као званичан
језик. Српске школе су се одлучно противиле овој уредби владе, али је влада остала
неумољива. За разлику од њих, католичке школе су мирно прихватиле. Међутим, режим је

192
морао да попусти ис српским и хрватским школама и да им дозволи коришћење својих
језика.
Парламент Аустрије је оштро критиковао ову Калајеву политику, у чему су се
нарочито истакли Чеси, али се он ипак могао позвати на традицију у којој се јављао назив
босански језик. Калај је на крају успео да нађе професионалну подршку у виду Ватрослава
Јагића (који је касније тврдио да није подржавао босански језик, већ бранио јединство
језика Јужних Словена). У складу са својом политиком, Калај је планирао крајем 90-их
један етнолошко-филолошки конгрес у Сарајеву који би потврдио постојање босанског
језика, али је од њега морао да одустане. На крају, једино је Бошњак свесрдно помагао
Калајеву језичку политику.
Калајева школска политика је била да се подижу међуверске основне школе које би
формирале лојалне поданике. За све време његовог режима отворено је 78 школа или 8
годишње. Ипак, школство је било неразвијено првенствено због политике режима (нису
издвајали довољно новца). Школство је било слабије развијено од осталих делова
Монархије, као и од Србије и Црне Горе. Режим се није претерано трудио ни средње школе
да отвара, плашећи се стварања домаће интелигенције. За време Калајеве управе отворене
су 3 гимназије у Мостару, Бања Луци и Тузли. Број ученика је временом опадао. Те школе
треба да одшколују лојалну интелигенцију и да привуку децу из богатијих слојева (ту су се
школовала и деца досељеника). Исту сврху су имале и девојачке школе, које су уз то
требале и да разоре традиционалне породичне односе. У почетку је било више
Муслиманки и католкиња, а касније се повећава број православних девојака. Отворене су 3
девојачке школе, у Сарајеву, Мостару и Бања Луци. Нешто другачија ситуација је била са
учитељским школама, јер је влада имала потребу за наставним кадром. Најбројније средње
школе су биле трговачке, Калај их је отворио 9.
Најгушћа мрежа школа је била у пределима према Србији и Црној Гори, да би се
спречио одлазак младежи на школовање у те земље. Њима се спречавао и утицај из тих
држава. Да би неутралисала отпор према интерконфесионалним школама, влада је у њима
увела веронауку. Школски програм је служио изградњи босанске нације и аустроугарске
државне идеје. Тако се у настави историје Србија готово и не помиње. Првобитни
уџбеници су били хрватски, што је изазвало подозрење православних и Муслимана. Потом
влада покреће рад на својим уџбеницима у које уноси своју идеологију, попут идеје о
политичкој нацији и сл. Уџбеници су дуго писани (они за историју су изашли 1893) и
требало је да створе неповерење и одбојност према две српске државе. Тако су подвлачили
јединство босанске нације и повезаност са богумилима. Уџбеници су прилично
цензурисани. Ова политика режима није успела, понајвише из тога што је државне школе
похађало тек око 10% деце. Забрањене су све ванрезредне слободне активности. Режим је
покушавао да пласира погодну литературу (међу њима и нека дела српске критичке
историографије, попут Илариона Руварца). Ипак, и Срби и Муслимани су незадовољни и
средином 90-их почиње бежање на школовање у Београд.
Окупациони режим се трудио и да покрене научни рад у БиХ. Идеју о Матици
босанској је дао Александар фон Хелферт 1879, што није оставрено. Научници из Аустро-

193
Угарске (попут Морица Хернеса) почињу да се интересују за археологију, историју и
етнологију Босне. И Хернес и Јохан фон Асбот су се ставили у службу бечке политике. У
том правцу је основан и Земаљски музеј у Сарајеву 1888. са археолошко-историјским и
природњачким одељењем. Шест година после оснивања Музеја, одржан је и археолошки
конгрес. Већ 1889. Музеј је добио и свој Гласник. Улога Музеја и Гласника је била
истраживање националне посебности Босне, а ограничили су се на праисторију, римско
доба и средњи век. Ипак, озбиљније истраживачке подухвате Калај је поверавао поузданим
људима – тако је свом пријатељу Талоцију поверио писање историје Босне. Талоци је
нашао велику архивску грађу о Босни и предложио је издавање Monumenta Bosniae. На
крају, Талоци није успео да напише историју Босне, иако је бројне радове о тој теми.
Подстакнути Цвијићевим истраживањем географије БиХ, власти се труде да издају своју
географију, која би наравно садржавала њихову идеологију. Режим је радио на томе да
босанску нацију прошири на област Рашке (Новопазарског санџака) и Косова. Све у свему,
резултати су били скромни.
Калај није успео да уведе босанску нацију. Српска штампа је оштро напала лист
Бошњак, док је хрватска у почетку наклоњенија, верујући да так лист ради за хрватску
ствар. Пројекат босанске нације је трпео велике критике младочеха, а противили су му се и
хрватски посланици. Српска национална свест, већ увелико развијена, долази у сукоб са
концептом босанске нације, а од 90-их јача и хрватска национална свест. Ни многи
Муслимани нису прихватили босанску нацију, остајући верни Османском царству. Крајем
90-их је опао и утицај Бошњака. Сметња босанској нацији је била и Калајева подршка
хрватској нацији као контратегу српској. Сметња је била и верска подела. Временом је и
сам режим одустао од босанске нације.
Још од почетка, окупациона власт се бори да одвоји Србе и Муслимане. То се види и
у уредби о учењу ћирилице и латинице, којом се Муслиманима намеће латиница да би се
одвојили од ћирилице. Власти су у зачетку сасецале сваке покушаје сарадње Срба и
Муслимана, а Бошњак је врло оштро нападао сваког Муслимана који је за сарадњу са
Србима. Калај је веровао у прелазак Муслимана у хришћанство, и желео је да они постану
католици, те се стога бојао ширења српског националног покрета међу Муслиманима.
Режим је сматрао да Муслимани прилазе Србима због њихове развијене националне
свести, а и због тога што су „Срби надмоћнији од католика“. Калај је дошао на идеју да се
смањи преверавање да се не би одбили Муслимани и да се оснује њима привлачна
католичка партија (насупрот српске која је примала Србе све 3 вере). Режим је на крају
дошао до закључка да се (велико)српство може сузбијати само (велико)хрватством. У том
циљу је требало предузети мере за културно издизање католика, а просрпским
Муслиманима ускратити државне повластице.

Однос режима према хрватском националном питању

Однос режима према хрватском националном покрету је постао важнији од почетка
90-их, са јачањем овог покрета. Тада режим помаже издавање про-хрватских новина. Та
штампа треба да неутралише српску пропаганду, зближи Хрвате и Муслимане и направи

194
јаз са Србима. Неки Хрвати, уз Калајеву подршку, оснивају „Акциони комитет за
потпомагање хрватске идеје у БиХ“. Калај помаже великохрватсво, сматрајући ту идеју
везану за Монархију, али не сувише отворено, да не би одгурнуо Србе и Муслимане. Режим
је дозвољавао да хрватске прославе имају политички карактер, што доводи до рата између
хрватске и српске штампе. Хрватске националне институције су потајно добијале
материјалну подршку од владе. Ипак, то великохрватство је зближавало Србе и Муслимане.
Иако се Калај служио великохравтсвом против великосрпства, није дозвољавао ни да се
помене могућност прикључења БиХ Хрватској и Славонији.

Верска политика режима

Верска политика уклапала се у целокупну политику режима, па је и однос режима
према верским заједницама био одређен политичким мотивима. Као католичка сила,
Монархија је морала да ојача католичку цркву. У Босни је 1881. уведена католичка
хијерархија.
Црква је потпуно зависила од управе, која је утицала на избор црквених
великодотојника и која је издржавала цркву из земаљских средстава.
У време Калајеве управе излазило је шест верских католичких часописа, који иако
су били верски листови, нису били лишени политичких тенденција. Са заносом су писали о
преобраћењу у католичку веру. По питању конверзије нова управа донела је наредбу да се
државни органи не мешају. Али агресивни прозелитизам католичке цркве изазвао је отпор
некатоличких конфесија. На протесте су се подигли и муслимани. Да не би дошло до
сукоба међу конфесијама,влада је морала да предузме неке кораке. Обећала је да ће
спречавати насилне конверзије. Наредбом о конверзији коју је донела Земаљска влада 1891.
дозвољен је прелазак из једне у другу веру без присиле. Наредбу о конверзији српско и
муслиманско становништво дочекало је са одушевљењем, јер је сматрало да ће на тај
начин бити поштеђено од насилног преобраћења и да ће се стати на крај прозелитизму
католичког клера. Али клер је по налогу папе одбио да призна наредбу јер је сматрао да
право покрштавања проистиче од самог Бога, тако да је свештенство спроводило
конверзију на своју руку игноришући прописе.
Одмах након окупације БиХ власти су донеле одлуку да православну цркву
прилагоде потребама нове управе. Власти су имале два политичка циља:
1.да се православна црква стави у службу управе
2. да се одстрањивањем грчких владика, који су били омражени у народу,
придобије православно становништво.
Иза ова два циља крио се један много важнији, национално-политички циљ, а то је
елиминисање православне цркве као фактора интеграције српског народа око Србије.
Постојала је бојазан од обнављања Пећке Патријаршије и њене врховне власти над
хришћанима српске националности. Да се то не би догодило, власти су успоставиле високу
хијерархију у БиХ, а цариградског патријарха ставиле су у завистан положај према Двојној
монархији. Влада је постављала митрополите, а цар их је именовао. Патријарх је обављао
само канонске формалности. На тај начин се припремало потпуно одвајање православне
цркве у БиХ од патријаршије. Висока црквена хијерархија потпуно је подређена држави.

195
Доведена је у материјалну зависност од Земаљске владе, не би ли се одвојила од
патријаршије. Смењиване су грчке владике и на њихово место постављано је национално
свештенство.
Ниже православно свештенство у БиХ након окупације није одговарало потребама
новог режима због необразованости и политичких погледа. Већина свештеника била је
полуписмена или необразована. С тога је било неопходно да се домаће становништво
школује у земљи и под надзором управе, како би се изградио лојалан свештенички сталеж
који би утицао на лојално држање своје пастве.
Крајем 1882. Земаљска влада отвара у Сарајеву прву православну Богословију под
називом „Источно-православно богословско семениште“. На њен рад утицала је влада, јер
се издржавала из Земаљских средстава.
У систему мера за прилагођавање православне цркве управи велика пажња
посвећена је штамапњу црквених књига. Цркве у БиХ користиле су књиге пореклом из
Русије и Србије, у којима су се налазиле молитве за руску и српске владарске породице.
Због тога су књиге биле неприхватљиве за БиХ и било је неопходно да се у Монархији
штампају црквене књиге за потребе Православне цркве, како се не би посезало за српским
и руским издањима и да се онемогући продор српских и руских утицаја. Као што је било
предвиђено да се православна црква одвоји од цариградске патријаршије, било је
предвиђено и да се босанскохерцеговачки муслимани одвоје од Турака и вежу за Двојну
монархију. Морали су се раскинути односи исламске верске заједнице у Босни са шеих-ул-
исламом и успостаити врховно верско старешинство за њих у земљи. Предвиђено је да се
на место шеих ул ислама у Цариграду постави њихов у Босни. Гроф Андраши је сматрао да
управа треба да заузме неутралан став према том питању и да је избор на муслиманима
који морају да одлуче да ли желе да се одвоје или не. Одвајање је требало да има карактер
добровољног опредељења муслимана . Андраши је пре свага био опрезан политичар и
сматрао је да влада не сме да преузме акцију “сецениониста“ јер ако би дошло до расцепа
међу муслиаманима, незадовољници би се везали за Цариград и постали оруђе у рукама
тамошњих агитатора у борби против босанске управе. Неутралном политиком и
сецесионистичка и унитаристичка страна би јој се приближиле и тражиле подршку за
остварење својих циљева, што би владу довело у ситуацију да одлучује.
Почетком 1882. шеих-ул-ислам је издао декрет којим препушта сарајевском муфтији
Хилмефендији Омеровићу вођење „конфесионалних и шеријатских ствари“. Калај је
Омеровића именовао за реис-ул-улему, коме је био подређен Савет од четири члана. Тиме
је створена исламска верска заједница независна од цариградског мешихата,али зависна од
земаљске управе. Продор утицаја из Турске преко улеме био је онемогућен.

Аутономни покрети Срба и Муслимана

Отпор српског и муслиманскг становништва настао је због сужавања традицио-
налних самоуправних права општина а нарочито због покушаја увођења босанске нације и
оспоравања националне припадности Србима. Све то изазвало је страх код Срба, који се
могао умањити очувањем црквено-школских општина, као јединих институција српског
нациналног покрета. Зато је и појачани притисак режима на њих наишао на отпор. У
196
новембру 1896. састављен је меморандум у коме су изнесене оштре оптужбе против
националне и верске политике режима према Србима, као и захтеви за аутономним
уређењем црквено-школских послова. Делегација није примљена, али је меморандум
проследила царевој канцеларији. Властима је било јако битно да покрет обезглаве, па су
зато појачале хајку на вође покрета. Једна од мера коју су предузели против њих било је
њихово уклањање са положаја. Мостарска општина је распуштена, док је на сарајевску
општину извршен притисак. После дужег разматрања Влада у Бечу је одбила захтеве из
меморандума, изговарајући се тиме што је Србима дозволила употребу националног имена
и писма и омогућила национални развој.
Године 1899. отпочео је широк и организован муслимански покрет за верску и
вакуфско-меарифску аутономију. Крајем 1896. одржана је у Сарајеву скупштина од око 70
муслимана која је упутила молбу реис-ул-улеми ради „заштите мухамеданске вере“. У
молби су захтевали ширу употребу турског језика и писма и задржавање арапског писма у
шеријатским судовима. Иако је молба писана у лојалном тону, Калај је у њој видео
опозиционе тенденције и сматрао да подстицаји за овај покрет долазе од Срба. Први
одговор на молбу био је предлог листа „Бошњак“ да реис-ул-улема организује превођење
верских књига „са арапског и турског на наш босански језик“. Муслимани су се
успротивили том предлогу, јер су у њему видели напуштање турске традиције.
Били су незадовољни и радом вакуфске управе. Жалили су се на високе плате
чиновника и тражили су да сами урављају својим верским добрима. Нарочито
незадовољство испољили су због прозелитских акција католичке цркве.
Повод за избијање организованог покрета било је преобраћење малолетне Фате
Омановић, извршено маја 1899.
У сузбијању муслиманског аутономног покрета режим је користио исте методе као и
у борби против српског аутономног покрета. Опасност је настала када су ова два покрета
почела паралелно да делују. Влада је распустила мостарску читаоницу,која је била центар
опозиционе акције.
Депутација,коју је предводио Џабић, мостарски муфтија, стигла је у Будимпешту
маја 1900. Као и српској и муслиманској депутацији је ускраћена аудијенција.
Следећи корак ка сузбијању покрета билао је његово компромитовање у јавности,
приписући му тежњу за променом државно-правног положаја БиХ унутар Монархије.
Депутација је наводно тражила да се БиХ уједини са „земљама круне Св. Стефана“, чиме је
директно подривала султанов суверенитет.
У Сарајеву је у септембру 1900. одржана конференција на којој је усвојен предлог
нацрта статута који је требао да регулише верско-просветну организацију босанско-
херцеговачких муслимана.
Режим је у муслиманском аутономном покрету видео тенденцију за политичким
организовањем муслимана, па је било неопходно покрет усмерити на репавање питања
управе у вакуфима и верским школама.

197
 Срби у Османском царству у првој половини 19. века: Босански и
Румелијски ејалет; положај Срба; устанци.

Срби у Босанском ејалету

Стари босански беглербеглук, и почетком 19. века задржао је посебан положај у
државном устројству и управи Турског царства. Његову посебност условљавали су
осетљив положај на самом западу Царства, институција капетаната и богатство и снага
босанског беговата, као и гравитирање хришћана ка једноверним преко граница – католика
ка Аустрији, православних Срба ка побуњеној, а касније кнежевини Србији. Порта је
упорно настојала да отоманизује целокупан јавни живот у Босни.
Основну политичку и друштвену снагу у Босни почетком 19. века представљали су
капетани. У личности капетана је била сједињена управна (цивилна) и војна власт над
капетанијом којом је управљао. Капетанско звање и положај био је наследан, а њихову моћ
још више је увећавало огромно богатство у поседима и готовом новцу.
Капетани су у својим областима представљали упориште турске власти у покореном
српском становништву, а у исто време и највеће поседнике са врло широким овлашћењима
у одбрани крајине и управљању рајом.
Босански ејалет прекривала је мрежа капетанија које се нису увек поклапале са
границама кадилука и нахија. Њихов број јасно показује одакле потиче моћ њихових
управника (у доба првог устанка било их је 36). Неки од капетана били су: Кулин-капетан
(из народне песме, 1806, Мишар), Хасан-паша Сирчић, Сулејман-паша Скопљак и Мурат-
капетан Градашчевић (сва 3 учествовала су у походу на Србију 1813).
Капетани, формално потчињени султановом поверенику, везиру у Травнику,
показивали су у односу на њега, а посредно и у односу на Порту, знаке политичке
самовоље и непослушлности за време султана реформатора Селима III 1789-1807 и
Махмуда II 1808-1839.
Основни печат развоја унутрашњополитичких односа Босне и Херцеговине у првој
половини 19. века обележен је настојањима Порте да у Босански ејалет уведе реформе,
капетана, као основице беговата, да сачува свој привилеговани положај и да настави, а по
могућству кроз измену управно правних односа и још више потчини и оптерети рају, и
потчињених Срба да се ослободе зулума, пореског и управног притиска. Тиме се беговат
Босне нашао у сукобу и са централном турском влашћу и са рајом.
Избијање устанка у Београдском пашалуку, почело је давати основи социјално-
економског незадовољства српског становништва Босне и Херцеговине све више
политички и народноослободилачки карактер.
Успеси устаника у Србији 1804-1813. и политички развој српске самосталности под
кнезом Милошем, снажно су утицали на ослободилачке тежње српског народа у Босни и
Херцеговини, тако да су се, првобитно углавном антифеудалне и аграрне, буне и устанци
све више претварали у покрете који су имали за циљ не само побуну против поседничке
класе бегова и спахија већ и против целокупне турске управе, коју су они махом и
представљали. Крајњи идеал био је ослобођење и присаједињење Србији.

198
 Први српски устанак и ослободилачки покрет у Босни 1805-1809.
Успеси устаника у Београдском пашалуку, поред нада на ослобођење, донели су
босанским Србима још јачи притисак турских власти. Учестали су прогони српских
сељака, посебно народних кнезова, свештеника, ретких трговаца и занатлија.
Оружани отпор Турцима, до пораза Хасан-паше сребреничког и погибије цвета
босанског беговата на Мишару испољавао се кроз појачану хајдучију и избеглиштво у
аустријске пограничне области, међутим, од почетка 1806. године долази до ширег облика
буна и оружаних сукоба у крајевима при граници са Србијом, у Подрињу са Бирчом и
Осатом, у Семберији, у делу Посавине, у планинским селима Мајевице и Романије, али и
на Козари и у Крајини.
Приликом србијанске офанзиве на Источну Босну у пролеће 1807, готово сви Срби
од Бијељине и Брчког до Вишеграда, Чајнича и Фоче прикључили су се српској војсци или
се склонили у ослобођену Србију. О масовности покрета јасно говори податак да их је било
више хиљада.
Они који су прешли у Србију населили су се заједно са породицама, стоком и свом
покретном имовином у крајевима око Дрине, значајно ојачавши тако овај део бојишта, а
морално-психолошки утицај њиховог ратовања пренео се на српско становништво све до
Крајине и западних делова Херцеговине.
Виђенији народни представници босанско-херцеговачких Срба пребеглица у Србију,
кнезови, кметови, и хајдуци ушли су делом у војно-административни апарат устаничке
Србије и вделили њену судбину све до слома 1813. године, а и касније у другом српском
устанку 1815. Године. Међу њима треба поменути Симу Катића Прекодринца из
бијељинске нахије, Зеку Буљубашу из Спрече, Стојана Чупића, кнеза Ивана Кнежевића и
Демир Јована Митровића, капетана из Херцеговине.
Тешко стање Турског царства на Балкану након пораза на Иванковцу 1805, Мишару
и Делиграду 1806, Старом Влаху, Штубику и Малајници 1807. године, и губитка Београда
крајем 1806. године претило је да се погорша преливањем устанка на све околне пашалуке,
утолико више што је Порта 1804-1806. била суочена са побунама хришћанског стано-
вништва широм полуострва посебно у Епиру, Скадарској Малесији и Дробњацима.
Опасност од повезивања српског устанка са Грцима, хришћанским Арбанасима
Мелисорима, а посебно с Бугарима и Србима у босанском и румелијском пашалуку
представљало је за Порту кључно питање њене унутрашње сигурности.
Појава Француза у Далмацији 1805. и укључивање црногорског владике Петра I на
страни Руса у руско-француском сукобу у Боки, додатно је узнемирило Турке могућношћу
ширења устанка на Босну и спајања Срба и Црногораца преко Дробњака, што је изостало
због тежње Руса за миром с Портом, и онемогућењу деловања владици као руском
савезнику.
Стрепње Турака по питању тежње босанских Срба да се придруже Србији и збаце
њихову власт биле су оправдане, о чему говоре аустријски и француски извештаји о распо-
ложењу раје као и подаци о турским открићима српске устаничке организације, и тајним
везама србијанских команданата са неким народним представницима у Босни. Жеља за
ослобођењем изражавана је и код католичког становништва (нпр. Карађорђе је намеравао

199
да призна назив војводе Босанске крајине босанском католику, трговцу из околине Јајца, по
имену Самарџић (касније се у Србији назвао Иван Косанчић) ако буде успео да своје
земљаке, католике јајачког кадилука и околине, дигне на устанак и уз помоћ војске из
Србије ослободи свој крај и придружи га Србији).
Када је руска војска почетком 1807. избила на Дунав, и у садејству са српском
војском поразила Турке на Малајници и Штубику, устаничко расположење босанских Срба
било је близу тога да прерасте у велики оружани устанак.
Босански и херцеговачки трговци, исељеници у пограничне градове Аустрије, као и
повратници из Србије служили су као усмени пропагатори, снабдевали су оружјем и
барутом многа српска села, па чак и као војни инструктори за увежбавање сељака на
простору између Босне и Врбаса и у Крајини.
С друге стране, потерана турска одељења од по 50 људи имала су задатак 1807. да
крстаре по капетанијама и спречавају подизање устанка.
Колико је ситуација била озбиљна по Турке и колики је био страх од повезивања
босанских Срба и устаника сведочи и Портин ферман из априла 1807. којим се наређује
разоружавање хришћана у босанском пашалуку (на Ђурђевдан 1808, један српски сељак је
убио бањалучког капетана када се овај, надгледајући разоружавање хришћана, појавио у
његовом дворишту. За казну, из Бањалуке је тада прогнано 300 српских породица).
Иако су уследиле репресалије, устанак је и даље припреман, а велике хајдучке чете
крстариле су од Подриња до Крајине. Иако су многе уништаване нове су непрестано
ницале.

Јанчићева буна 1809. године

Година 1809. била је предвиђена за општи напад српске устаничке војске у свим
правцима, а што је за крајњи циљ имало обнављање Српског царства.
У пролеће 1809. неколико одреда српске војске прешло је Дрину, опсело
Сребреницу и Зворник, заузело Јању и Бијељину и кренуло према планинама Мајевици и
Романији. Војвода Стојан Чупић продро је до Брчког, са бројним босанским Србима
добровољцима у својим редовима, међутим, пораз на Каменици код Ниша натерао га је као
и Карађорђа пред Новим Пазаром да се врати у Србију.
То је је онемогућило да се у позадини турске војске подигне на устанак Средња
Босна, а по свој прилици и Крајина.
У време српске офанзиве у Крајини су вршене последње припреме за устанак. У
томе се посебно истакао сарајевски пушкар Јово Јанчић, који је напустивши свој занат
стао окупљати и снабдевати српско становништво у једном делу Посавине за устанак на
Турке. У организовање се укључују у великом броју српски свештеници, попови и калу-
ђери, док Срби граничари из Аустрије кријумчаре оружје и преносе писма, чак и католици
из Ивањске преко свог фратра поручују да ће се придружити када устанак почне.
Наде и борбеност Срба Крајине силно су порасле након великих победа србијанске
војске код Нове Вароши, Пријепоља, Сјенице, у Бихору и на Суводолу у пролеће 1809.
толико силно да ни након пораза на Каменици и повлачења Карађорђеве војске из
новопазарског санџака, није дошло до застоја у припремама за устанак.

200
 Планирано је да се прво очисти Крајина од Турака ради несметане комуникације са
српским граничарима преко Саве, да се успостави веза са Србијом, а да се Бања Лука,
Градишка, Босански Нови и Дервента заузму на јуриш.
Међутим, упркос амбициозном плану и постојању организације устанка од Уне до
реке Босне, није било довољно оружја и муниције, а ни изгледа за помоћ са стране.
Упркос Јанчићевом мишљењу да треба још мало сачекати, до покрета српских
сељака дошло је 23. септембра 1809. године, код Градишке а за два дана проширио се на
сва српска села између река Уне и Босне, међутим није се свуда подједнако одржао. Пошто
су Турци убрзо ухватили Јанчића устанак је обезглављен, али не и сасвим угушен (најдуже
се одржао на Козари и Мотајици). Отпор Турцима пружан је до половине октобра, када је
буна коначно и угушена, праћена турским злочинима (турску војску предводили су Рустан-
бег и Хасан-паша). Посебно је упамћено набијање на колац заробљених сељака у беговском
конаку у селу Машићи, тако да је и овај устанак памћен као "прва Машићка буна".
Овај устанак, по свом трајању и успесима више буна, био је последњи револу-
ционарни покрет у Босни настао под утицајем српских победа. Иако је било местимичних
сукоба између сељака и турских власти у Крајини и Подрињу све до 1834. (поп-Јовичина
буна) није било већих покрета.

Ослободилачки покрет у Херцеговини у време првог српског устанка

Карађорђе је још у лето 1804. године преко Арсенија Гаговића, архимандрита
манастира Пиве позвао све Херцеговце на устанак. У то време у Херцеговини
најзначајније место заузимало је племе Дробњака. Они су оправдали турске сумње у
њихову повезаност са устаницима у Србији и 1805. године су се потпуно одметнули.
Њихов пример следила су и племена Пивљана и Морачана.
Турци су, суочени са претњом ширења устанка на остала брдска и херцеговачка
племена, већ у јесен 1805. послали на Дробљаке санџак-бега клишког, Сулејман-пашу
Скопљака који је након почетних неуспеха успео да продре у Дробњаке. Пошто је поразио
и похарао Дробњаке, паша је узео таоце, а затим се окренуо на Пиву, сломивши и њихову
побуну.
Упркос поразу, херцеговачки Срби наставили су да одржавају везе и да помажу
српску војску када год се приближила њиховом крају, као приликом напада Карађорђеве
војске на Стари Влах 1806. и приликом заузећа Прибоја, Рудог и Вишеграда.
Њихове чете прелазиле су у Србију придружујући се српској војсци. Тако су 1806. са
својим људима дошли су у Шумадију Гаврило Шибалија, дробњачки војвода, Сима Терић и
Ђока Маловић.
Када је 1807. за кнеза Дробњака изабран Ђоко Маловић, многи Дробњаци приликом
продора српске војске на Стари Влах тајно су прешли преко турске територије и
учествовали у борбама на Лиму, око Нове Вароши и Прибоја и у Потарју.
Приликом офанзиве српске војске 1809. године чете Дробњака спојиле су се са
предњим одељењима Карађорђеве војске, и учествовали у борбама на Сјеници, међутим
слом српске офанзиве након пораза на Каменици онемогућили су сваку даљу везу устаника
са херцеговачким Србима.

201
 Сулејман-паша Скопљак је преузимао походе на Дробњаке 1810. и 1812, али ни то
није довело до њиховог смиривања.
Још 1812. у Тополи су се, посредством архимандрита хаџи-Арсенија Гаговића,
окупили представници десет херцеговачких нахија. Они су двадесет дана чекали да
сазнају одлуке Букурешког мира, то јест решење питање рата или мира Русије и Турске, да
би у случају овог првог потпуно укључили своје крајеве на страни Карађорђеве војске, до
потпуног ослобођења од Турака и обнављања српске државе. Међутим, Букурешки мир и
слом устанка 1813. онемогућио је да се овај план и оствари.
Српско становништво страдало је у Херцеговини као и другде током устанка, и
онако велико подозрење Турака је нарасло, а рају нису мимоилазила пљачкања
победничких турских војски као ни одмазде над пораженима.

Немири у Босни у другој и трећој деценији 19. века

У међувремену су оштрину политичкој ситуацији и збивањима око 1820. давали
сукоби између Порте и травничких везира, с једне стране, а босанских феудалаца и
сарајевских јаничара, са друге. Исто тако, међусобне зађевице па и већи сукоби између
појединих капетана, посебно у Крајини, затим међу сарајевским првацима, давали су
босанско-херцеговачкој историји друге и треће деценије XIX века посебно обележје.
Велика превирања у политичком животу босанског пашалука тицала су се у првом реду
односа Портине власти према поседничкој класи, затим увођења државних реформи којима
се стално настојало у Цариграду, а што је било увелико успоравано и догађајима првог и
другог устанка, али посебно опозицијом босанског беговата.
Травнички везир је покушавао да искористи затишје на границама за нормализацију
односа турске власти и тек умирене раје и за јачање ауторитета централне власти у Босни,
али су његове напоре на том пољу минирали представници беговата, који су слабо
реаговали на наређења из Цариграда, а губитке из устаничког времена настојали да
надокнаде јачим притиском на потчињено становништво.
Отпор поседника и сарајевских јаничара према реформама и њихов сукоб са
травничким везиром навели су Махмуда II да у три похода 1820, 1824 и 1826 ломи моћ
босанских феудалаца.
После крваво угушене буне јаничара из 1826. године, наређено је да се јаничари
протерају из целе Румелије и Босанског пашалука. Против ових реформи устале су
босанске аге. Том приликом је у Босну 1827. године послат Абдул Рахман-паша који је,
прешавши преко Дрине, заузео Зворник, Мостар и Травник, распустио јаничарски ред и
довео рају у ситуацију да плати велике глобе и да буде изложена многим кулуцима.
Иако су многи бегови и капетани смакнути, и ауторитет царства у међувремену
повраћен, босански прваци наставили су да пружају отпор погођени финансијском
политиком и суровошћу Портиних намесника.
Сурово понашање и према недужнима, као и жалбе преживелих ага и бегова
утицале су да 1828. године на место новог везира дође Али Намик - паша Моралија. Исте
године је избио нови руско-турски рат, па је због тога централна власт била приморана да
започете реформе остави на половини. Немилосрдне казне из 1828. довеле су до одбијања

202
турске војске да пређу на Дунав, а оправдање им је било брањење граничне капетаније од
Аустријанаца и Милошевих Срба из Београдског пашалука.
Делимично и због њиховог изостанка Турска војска била је поражена, а руске трупе
стигле су до Једрена, надомак Цариграда.
Једренским миром из 1829, који је султан морао да потпише, босански пашалук,
тачније зворнички санџак, изгубио је на штету сада аутономне кнежевине Србије, Јадар и
Рађевину, а са њима и приходе које су доносиле. Тај губитак, уз исељавање муслиманских
породица из ових области, као и позив на одговорност због избегавања ратне обавезе
извесног броја капетана и бегова, чинили су непосредан повод за нови сукоб Порте и
босанских муслимана.
Важно је напоменути да је у овим сукобима много страдала и раја. Султанове трупе
узимале су глобе, храну за комору, терале на кулук ради војних потреба, пљачкале и
злостављале. Са друге стране, босански бегови, сматрајући да раја подржава и помаже
реформама, искаљивали су свој бес на недужном становништву.
Терор над српским становништвом узроковао је бројна пребегавања у Србији кнеза
Милоша из области које су се са њом граничиле. Убиства, харања и пљачкања нарочито су
учестала када се сазнало да ће шест нахија бити прикључено Србији.

Покрет Хусеин-капетана Градашчевића

Антиреформном и сепаратистичком покрету Мустафа-паше Бушатлије у Албанији и
Старој Србији 1830-1831 следио је исти такав покрет Хусеина Градашчевића у Босни 1831-
1832.
Мустафа-паша скадарски успео је на почетку да окупи већи број паша у Албанији и
Старој Србији и да угрози султанов суверенитет у западном делу румелијског вилајета. Уз
помоћ својих присталица заузео је Ниш, Скопље и Софију, вилајетски центар Румелије, али
након пораза од стране великог везира Мехмед Решид-паше на Бабуни планини, затворен је
у Скадар, где је након шестомесечне опсаде био приморан да се преда.
На другој страни, бегови, капетани, улема и остатак јаничара Босне устали су 1831.
против султанове наредбе да се уведе низам, то јест редовна војска. На чело њиховог
покрета ставио се градачки капетан Хусеин-капетан Градашчевић. Већина херцеговачких
капетана, предвођених Алиагом Сточевићем, остала је верна султану. Травнички везир Али
Намик-паша побегао је у Видин.
Покрет је тежио очувању старих повластица и права босанског беговата, нарочито
по питању поседа, и проширењу управних надлежности, односно већем осамостаљивању
од Порте и везира у Травнику.
Хусеин-капетанова војска разби везирове снаге на Косову код Липљњана јула 1831.
Тиме је Порта била приморана да прихвати услове Босанаца, да се не уводе реформе у
Босну, и да се Хусеин-капетан постави за босанског везира, а да убудуће везир буде само
домородац. Хусеин-капетан је себи створио доста непријатеља. Од њега се још на почетку
одвојио Алиага Сточевић са Херцеговачким великашима. Замерио се Тузла-паши (вођа
осталих босанских капетана) и Сарајлијама, као и кнезу Милошу. Султан је то искористио
и послао на њега нову војску под везиром Кара Махмуд-пашом.

203
 Када је 1831. године Скадар пао у турске руке, а Турска се ослободила притиска
Мустафа паше, организован је напад на Босну. Победе новог босанског везира Кара
Махмуд-паше код Пријепоља, на Горажду, и на Палама код Сарајева 1832. натерале су
Градашчевића на бег у Аустрију. Његовом поразу следило је враћање ауторитета Порте у
Босни, издвајања Херцеговине са центром у Мостару као засебног пашалука, ради награде
Алиаги Сточевићу (сада паши Ризванбеговићу), а и да се смањи могућност нове побуне,
центар босанског пашалука пребачен је у Сарајево, а реформе су почеле да се уводе у
Босну.
Међутим, након одласка Кара Махмуд-паше, реформе су наставиле да стоје у месту,
тако да раја није видела знатнијег побољшања након пораза беговата.

Румелијски ејалет
Хришћани су у држави где је припадност исламу био темељ државне идеологије
третирани као грађани другог реда. Масовна је била појава читлучења, насилног
одузимања баштина раји и стављања под неограничену власт читлук-сахибије, наметање
нових и тешких дажбина, насилно расељавање читавих села и исламизација, биле су појаве
са којим су се свакодневно сусретали.
Срби у румелијском пашалуку још од краја 18. века, у свим косовским, санџачким,
јужноморавским и северномакедонским пашалуцима.
Њихов положај био је још више погоршан репресалијама за време првог и другог
српског устанка као и грчке револуције 1821. године. Победе српске војске током Првог и
Другог српског устанка довеле су до појаве мухаџира, муслиманских избеглица, и до
пропасти многобројних турских породица. Сву причињену штету требало је да надокнади
нико други до хришћанска раја, коју су оптеретили новим порезима, наметима, па чак и
отмицама. Централна власт је убијањем угледних људи покушавала да осигура државу од
побуна.
Почетком 19. века, баштине раје насилно су отуђиване, намети су се повећавали, а
сељак је, незаштићен од кадије и муселима преузимао све обавезе према новом господару.
Масовна је била појава стварања читлука, поготово у новопазарском, приштинском,
скопском и софијском пашалуку, као и расељавање читавих села које је пратила
исламизација; затим низ других принудних мера попут кулука, зулума, убистава, отмица
деце и стоке, уцена. Сва ова угњетавања омогућена су захваљујући слабој централној
власти.
Насиље и прогон Срба у пашалуцима који су се граничили са Србијом досегли су
врхунац између 1831. и 1841, упркос напорима Порте да и тамо заведе реформе и заштити
своје немуслиманске поданике бројним походима царске војске.
У Лесковачком пашалуку су услови, слични стању под дахијама у Београдском
пашалуку 1804, довели до народног устанка 1832. који је довео до присаједињења Србији
такозваних „шест нахија“. Исти случај био је и са Тимочком и Неготинском крајином, где
је устанак из 1833. донео кнежевини и крајеве источне Србије.
Главни носиоци управно феудалног гушења слободе и искоришћавања хришћана
били су Јашар-паша приштински и његов сродник Џинић, који су поражени од стране

204
Порте 1835-1836. године. Међутим, победом над Јашар-пашом, Порта није успела да
спречи снажне опозиционе покрете у Албанији, Тесалији и Старој Србији. Положај сељака
се све више погоршавао, а такво стање изузетно је било у пределима крушевачког,
алексиначког, ражањског и параћинског краја; Тимочкој и Неготинској крајини; Загорју и
селима око Берковице и Белоградичке у околини Куле. Разне злоупотребе око прикупљања
беглика (десетка у стоци) и неиздрживих зулума, довели су до побуна на простору од
Сокобање и Књажевца до Зајечара, Неготина и Кладова и до ослобођења источне Србије у
пролеће 1833, захваљујући више хиљада људи које је кнез Милош послао из ослобођене
Србије. Мање - више ове аграрне буне захватиле су и нишки, лесковачки, врањски,
кумановски, гњилански и приштински предео, као и пећки и новопазарски кадилук.
У Нишу је 1835. избила буна. Пиротска буна (1836) настала је због великих намета,
сталних обавеза и узимања харача који није био јасно одређен. Један од узрока је био и тај
што је после девалвације лире, харач био троструко увећан. За смирење пиротске буне је
кнез Милош посредовао на Порти. Слични узроци за покретање буне која је трајала од
1836. до 1838. године јавили су се и у Берковачкој нахији.
У време пред избијање белограчичке, берковичке и пиротске буне из 1836, као
типичне аграрне буне изазване још и злоупотребама нахијских власти, становници целог
предела Понишавља, Високог, Загорја, Торлака, Софијског поља и Крајишта све до
Ђустендила, Дупнице и Самокова били су преплављени зулумом. Слично је важило и за
нишки, лесковачки, врањски, кумановски, гњилански и приштински предео, као и за пећки
и новопазарски кадилук.
Велики народни устанак Срба у нишком санџаку у пролеће 1841. – од српске
границе до Грделичке клисуре и северних врањских села, затим до пиротске Лужнице,
Високог и Власине117 био је последња спонтана месна буна Срба у Румелији. Био је
планиран и на подручју Приштине, Новог Пазара, Пећи, Призрена, Пчиње и Куманова, али
је ову заверу против Турака спречило превремено дизање устанкау нишком санџаку.
Устанак је био припреман још од 1840. године а за припреме су знали и политички
врхови Србије, кнез Михаило, кнегиња Љубица и Ђорђе Протић, министар унутрашњих
послова, као и руски посланик барон Ливен и француски конзул (Маре) у Београду.
По избијању устанка 5. априла 1841. кнез Михаило је званичном прокламацијом
позвао становништво са српске стране границе да се уздржи од помагања устанка, да не би
погоршао односе са Портом, у за њега неповољној политичкој ситуацији у самој Србији, и
да би имао одрешене руке у деловању везаним за даљи исход устанка.
Устанак је међутим био кратког трајања, потрајао је десетак дана, при чему је само
првих пет био успешан. Највећи успех устаника било је ослобођење Беле Паланке. У самом
устанку учешће је узело 18-20 хиљада учесника, а најмоћнији је био у пределима четири

117

Илити нишка, лесковачка и пиротска нахија у целини, делови прокупачке и

врањске, у видинском санџаку нахије берковачку и белограчичку и вероватно
нека села кумановске нахије скопског санџака.

205
јужноморавске казе, које Турци нису штедели после Гилханског хатишерифа. Устаници су
пали због слабог наоружања, а били су потучени од стране нишког паше. Устанак је
угушио нишки паша са градским гарнизоном од 500 низама, уз помоћ артиљерије и коњице
и арбанашких нередовних одреда. Последице овог устанка или боље речено буне, биле су
одмазда над становништвом и масовно пребегавање у Србију. Једину корист имала је
српска ствар од тога што је јавно мњење и дипломатија Русије и Француске скренула
поглед на стање хришћанског становништва у Турском царству. У Србију је избгело 11.000
становника.
Дипломатски притисци након 1841. које је трпела турска влада приморали су је да
да амнестију устаницима и да ради на побољшању положаја хришћана. Међутим, Порта
није била у стању да донесе бољитак, па је становништво и даље трпело притисак, како
спахија и читлук-сахибија, тако и арбанашких разбојничких чета и корумпиране
администрације.
На другој страни, у Кнежевини Србији почиње од 1844. нова политичко-национална
акција и стварање програма државне политике, то јест „Начертанија“.
У исто време почиње у историји српског народа у Турској раздобље које је означило
крај самовоље наследних паша, обласних, месних и управних феудалних господара, а
почетак централизације Турског царства.

Положај Срба на Косову и Метохији

Специфичност верског, политичког и етничког карактера чиниле су живот Срба на
простору Косова и Метохије тежим него у осталим крајевима Турског царства.
Поред невоља заједничких свим хришћанима у Турској, Срби са овог подручја
нашли су на удару биолошке експанзије арбанашке популације која је живела у суседству
или помешана са њима.
Арбанаси су били етнички елемент са јаком племенском организацијом коју је
ислам само учврстио. Спуштајући се са планина, арбанашки сточари силазили су на Ко-
сово и у Метохију пустошећи српска села и намећући им неравноправну борбу за земљу.
Арбанаси су били најконзервативнији муслимански елемент на Балкану, одани
шеријату. Предвођени племенским вођама, непросвећени и ксенофобични, без праве
националне свести арбанашки брђани осећали су нетрпељивост према српском сељаку на
основу два начела, верског и оног који је био заједнички Арбанасима свих вероисповести,
расног.
Од средине 18. века Арбанаси муслиманске вере све чешће заузимају највише
положаје у Цариграду, почиње њихов успон на војној и управној хијерархијској лествици
турске царевине. Заштићени четама саплеменика арбанашки феудалци, користећи
дезинтрграцију Царства, полако су постајали наследни, самовласни господари, а често и
одметници од турске власти. У време Наполеонових ратова у Османском царству, од
Дунава до Египта долази до уздизања самосталних и непокорних паша.
На косову и Метохији феудални господари владали су независно од централне
власти. Међу њима се издвојило неколико истакнутих породица, које су давале наследне
намеснике провинција, толерисани због тога што су обезбеђивали османски легитимитет у

206
областима густо насељеним Србима. Важили су за присталице старог поретка, заснованог
на шеријату и широким племенским повластицама.
Независне паше били су носиоци прогона хришћана. Притиснуто тешким
погромима, хришћанско становништво било је приморано да прима ислам, да би
обезбедило голу егзистенцију. Такав је случај са српским становницима Горе код Призрена,
који су крајем 18. и почетком 19. века готово сви били принуђени да превере.
Мада је међу Србима преверавање прихватано као нужно зло, у другој или трећој
генерацији, узимањем жена из муслиманских арбанашких кућа, исламизација је постајала
трајна. Оно што им је остало из српске прошлости била су стара презимена и сећања на
крсну славу. Арнауташи, како су их православни Срби називали, постепено су се
арбанизовали, и постајали највећи насилници.
Користећи се српским устанком у Београдском пашалуку, и знајући да су потребни
Порти као војска и гарант против избијања устанка на Косову, Арбанаси су одбијали
реформе и користили ситуацију да наметну нове обавезе раји.
Срби са Косова, спречени арбанашком силом и сувише удаљени од Београдског
пашалука, нису били у могућности да се прикључе српској револуцији, али су зато
користили продоре српске војске на југ и помагале јој када год су могли, као 1807. и 1809. у
офанзивама Карађорђеве војске на југ.
Срби са простора Косова и Метохије дали су допринос устанку кроз личности
војводе Чолак Анте Симеуновића и богатог Призренског трговца Андрије који је
Шумадинце снабдевао оружјем и муницијом како пред сам устанак као и у његовом току.
Током устанка, Арбанаси су чинили гро турских јужних и југозападних јединица, а
порази које су трпели у биткама са устаницима, светили су зулумима над рајом са Косова.
У време када је у Србији владао релативан мир, Јашар-паша, неприкосновени
господар Приштинског санџака у другој и трећој деценији 19. века, читлучио је српско
становништво, одузимао земљу манастирима и црквама, ударао на Грачаницу и
Самодрежу, и расељавао српска села. Срушио је четири српске цркве да би од њиховог
камена направио мост преко Ситнице код Липљана. За време његове управе етничка слика
Косова знатно се променила, успео је терором да расели 79 српских села, у која су се
населили арбанашки сточари.
Реформна акција султана Махмуда II , изазивала је бес и отпор независних паша. И
овде, као и у Босни, њиховом бесу најприступачнија је била српска раја. Зулуми су се
ређали, тако да је питање опстанка натерало Србе да ношњом и језиком опонашају
Арбанасе.
Исто је раја пролазила и за време грчког устанка 1821, као и за време међусобних
сукоба локалних феудалних господара, док је расељавање нарочито узело маха након
Једренског мира када је Јашар-паша, бранећи се од територијалних претензија кнеза
Милоша, раселио пограничне крајеве своје нахије.
Бољитак српском становништву донело је тек уништавање независних паша од
стране Порте и увођење реформи Махмуда II, након пораза Мустафа-паше скадарског
1831. и феудалних господара Пећи, Ђаковице, Дебра и Приштине 1835-1836. године.

207
 Релативан мир српског становништва који је наступио као последица Хатишерифа
од Гилхане 1839. године, иако његове одредбе на Косову и у Албанији нису до краја
проведене, прекинут је избијањем устанка Срба у околини Ниша 1841. године, који су
Арбанаси крваво угушили.
Побуна Арбанаса против убирања пореза и регрутовања за низам 1843. године
поново је ставила у процеп српско становништво, и довело до нових страдања. Устанак је
букнуо 1844. године у Приштини и убрзо се проширио на Призрен, Ђаковицу, Скопље и
Тетово (буна Дервиш-цара). У овим борбама које су угушене већ у лето исте године (Омер-
паша Латас), били су увучени и Срби и то између Арбанаса и турских трупа.
Тешки погроми над српским становништвом достигли су највишу тачку након
кримског рата 1853-1856. када су арбаншки језик попримила многобројна исламизована
српска села, док су Черкези који су тада насељени на Косову без самилости чинили
зверства над хришћанским становништвом. На ова разбојништва жалила су се братсва
манастира са Косова и Метохије са намером да се некако посредује код турских власти
како би се насиље обуздало. Молбе Срба са Косова јавном мњењу Европе и Русије остали
су неуслишени, а погроми у Метохији имали су за последицу осипање српског
становништва.
Према истраживању Ивана Степановића Јастребова, у периоду од 1855. до 1870.
број српских села у непосредној околини Дечна смањио се за 115.

Срби у Османском царству од средине XIX века до 1878. године

Правни, друштвени и економски положај

Српски народ у Османском царству током XIX века живео је на подручју Босне и
Херцеговине, Новопазарског санџака, Косова и Старе Србије. Ове области биле су
организоване у ејалете (вилајете) који су се делили у санџаке. Постојала су и саветодавна
већа у којима су седели представници српског народа. Статутом О управи црквених и
народних послова који је на основу реформи после 1856. године донела конференција
свештеника и верника у Цариграду 1862. године хришћани су добили делимичну
аутономију у цркви и школи. То је било прво признање права на народно окупљање у
Турској, па су ускоро били стварани школски одбори и црквено – школске општине.
Аутономна општина је постала заметак шире политичке и друштвене делатности. Срби
тада нису држали вођство православне цркве, него су давали ниже свештенство. Положај
сељака био је стално погоршаван извођењем реформи које су услед плаћања великих
дажбина углавном падале на плећа сељака. Муслимани су се жестоко противили скоро
сваком виду реформи, а хришћани су обично били ти који су жестину њиховог противљења
трпели на својим леђима, те реформама нико није био задовољан. Турска држава узимала је
велике зајмове не би ли унапредила администрацију и војску; стране силе су Турску
обавезивале да враћа своје дугове и сељаштво је највећи део тог дуга имало да отплати.
Десетина као главни државни порез највише је оптерећивала село, јер је тај порез растао са
растом старих зајмова.

208
 Укидање спахија и успостављање нових друштвених односа
Спахијски систем је почео са пропадањем још од XVI века процесом читлучења,
односно наметањем нових муслиманских земљопоседника који су били наследни и нису
зависили од султана. Године 1833. у Старој Србији и западној Бугарској спахије су биле
укинуте, док се исто десило у Босни и Херцеговини тек 1851. године. Односи кмета и
феудалца били су одређени обичајним правом до 1859. године, и били су другачији од
области до области. Тако су чифчије давале беговима десетину, негде деветину, петину,
четвртину, трећину, па чак и половину. У процесу укидања спахија, док још нису ишчезле,
дешавало се да сељаци имају и по два господара: спахију и читлук – сахибију. Наравно,
овај преображај турског феудализма био је праћен сељачким побунама. Омер – паша Латас
стигао је у Босну 1850. године да би сломио муслимански отпор због проглашења реформи.
Спахије су укинуте 1851, народ формално изједначен пред законом, а старе спахије отишле
су у полицијску, војну службу, занатлије или слободне сељаке. Од тада десетину сакупља
држава помоћу система закупа; тиме је уведен нов социјални систем, и окончан процес
читлучења стварањем новог турског феудализма, баш када је он рушен у Европи у
револуцији 1848 – 1849. године. Као одговор на аграрне покрете у Босни, организована је
комисија која је испитала положај сељака. Нови закон о земљишним односима од 3. маја
1858, Рамазански закон, представља реакцију на аграрне покрете у Босни. Ослањао се на
Хатихумајун из 1856. године (који у суштини представља покушај решавања питања
земљишних односа у појединим деловима Царства, кроз гаранције приватног власништва,
како за муслимане, тако и за хришћане), и прогласио је да су сви ранији прописи о
земљишном поседу стављени ван снаге. Власништво над земљом подељено је у пет
категорија. Предвиђене су четири врсте приватног поседа, али је његово тумачење остало
нејасно све до 1878. године. Било је створено и Одељење земљишног катастра пред крај
1858. године, које је у целом Царству вршило попис земљишног власништва, те на основу
тога уводило порезе.
Међутим, аграрно питање Рамазанским законом није сређено; тај закон створио је
правну основу за власништво, али није решио питање о постојању кметова и њиховим
обавезама. „Шаренило“ и неуједначеност провинција по питању дажбина које су сељаци
плаћали задржало се, јер је власт почела да доноси локалне законе. Тако је у Босни,
Херцеговини и Санџаку донета Саферска наредба 12. септембра 1859, а у нишком санџаку
Лесковачки закон 1860. године. Саферском наредбом решено је питање сељачких обавеза
према земљопоседницима у поменутим областима. У овим је провинцијама као сељачка
обавеза претежно потврђена трећина, али су се у деловима Сарајевског и Травничког
санџака, задржале и половина и четвртина. У Херцеговини су на снази остала давања
сељака од петине до половине. Наредба је настала тако што је пред Танзиматско веће у
Цариграду за фебруар 1859. године било позвано представништво босанских сељака и
земљопоседника. Преговори су се завршили султановим арбитражним ферманом. Сличне
су мере донете и са Лесковачким законом. Ту је главни порез сељака био деветина, а не
трећина као у Босни. Бегови су давали чифчијама земљу и кућу за становање, али нису

209
били господари над њиховом личношћу. У теорији био је ослобођен кулука, а спорове би
решавали судови и правни прописи.

Устанци српског сељаштва средином XIX века

Устанци и буне били су везани и мотивисани стварањем нових социјалних основа.
Оно што је за устанке заједничко је то да су до 1862. године представљали супротстављање
променама у феудалним и социјалним односима (нису били политичке природе), а од 1862.
године отпор се односи на прикупљање десетине. Буне су обично добијале назив по једној
истакнутој личности која даје име целом покрету, попут бојанџинске буне – по Станку
Бојаџији, или буне Луке Вукаловића у Херцеговини. Некада ниједна личност у побуни не
стигне да се наметне као вођа покрета, те онда буне добијају имена по месту избијања –
што је ређа појава. Најређе буне добијају називе по личностима које су их смиривале. Циљ
ових устанака била је тежња да се успостави друштво и организована држава слободних
сељака као у Србији после 1833. године. Обично су тежили ка уједињењу са Србијом (у
неким случајевима са Црном Гором), иако је Србија била обазрива и резервисана у
пружању помоћи устаницима.
Године 1841. избила је побуна око Ниша, због реформи које су пратиле укидање
спахија. Центри сличних сукоба били су источна Херцеговина и Васојевићи. У току 1842. и
1843. године дигли су се Граховљани, Дробњаци, Бањани, Колашин, Васојевићи и цело
гранично подручје уз Црну Гору. Грахово се ослободило пошто је потукло Турке у бици од
16 – 17. септембра 1843. године, мада је формално и даље било под турском влашћу. Ипак
најзначајнији покрет од свих је устанак започет у источној Херцеговини који је са
прекидима трајао од 1852. до 1862. године. Лука Вукаловић ће том низу устанака дати
одређени континуитет и кохезију. Буна је почела када је Омер – паша предузео мере да
спречи избијање већег сељачког устанка који би омогућио Русији да покрене решавање
Источног питања. Устанак је обухватио области источно од Требиња. Наређење да се
прикупи оружје и заостали порези изазвало је отпор у народу. На састанку народних
главара у Грахову априла 1852. године, одлучено је да се договори са црногорским кнезом
о даљем деловању; кнез Данило није дозвољавао икакво попуштање Турцима. Стога је
Омер – паша добио наређење да покори Црну Гору, сматрајући је одговорном за побуну.
Када је поход Омер – паше добио шири, међународни одјек, Русија и Аустрија су се
супротстављале даљем турском походу. У таквој атмосфери појавио се Лука Вукаловић.
Овим побунама заједнички су били социјална подлога и везаност унутрашњег обрачуна за
проблем државног разграничења Турске и Црне Горе. За време Кримског рата Турци су
1853. године прогласили амнестију како би решили проблем у Херцеговини, док је Црна
Гора подржавала устанак да би то питање остало отворено за случај мировних преговора
после Кримског рата. Устанак се обновио 1857. године када је обухватио Васојевиће и
Куче. У децембру је дошло до битке у Ораховцу. Следећа велика битка је била на Грахову у
мају 1858. године где су Турци поражени. Ту је Европа видела да Турска слаби и да може
опстати једино уз помоћ западних савезника. Као услов за смиривање побуне устаници су
тражили извршење реформи и паралелно разоружање муслимана и хришћана. На састанку

210
у Дубровнику преговарано је да се уведе четвртина уместо трећине, да се повуче нередовна
војска и да се постави владика који зна српски језик. Овај споразум је одмах пропао јер је
претпостављао да турска власт опстане. Недовршени су преговори око разграничења и
остало је отворено да ли ће устанак завршити остварењем широких аутономија у оквиру
Турске или припајањем Црној Гори.

Устанци српског сељаштва после Кримског рата

Пролећа 1859. године обнављају се сукоби у Херцеговини, а дошло је и до сељачког
устанка у северној Босни, због одредби око плаћања трећине. Устанак у Крајини који је
избио 1858. године водио је Петар Петровић – Пеција, некадашњи хајдук. Устаници су
претрпели пораз код утврђења Ивањске јула 1858. године, након чега је устанак ослабио
али није коначно угушен. Вођство устанка није се предавало, већ се окупило у Книну; тада
на чело устанка долази Симо Ћосић. Устанак у Посавини био је разбијен након изгубљене
битке код Липика октобра 1858. године. Саферска наредба била је донета након гушења
овог устанка. Побуне у Нишу и Пироту избијају 1858. године. Да би се ситуација у Нишком
санџаку и на Косову смирила, народу је издата прокламација којом се обећава сигурност и
једнакост, пошто је у те области дошао сам велики везир, Садрезам. До новог покрета у
херцеговачком устанку долази 1860. године. У новембру су црногорци напали Подгорицу, а
јануара 1861. буне се и Рудине, Граховљани и Бањани. Без ангажовања политичког центра
из Србије, побуне од Пирота до Посавине нису се могле ујединити. У априлу се водила
већа битка на Крстацу, а након интервенције једне међународне комисије дошло је до
преговора у Мостару. Устаници су прихватили пореске олакшице, правилније прикупљање
пореза и слободније грађење цркава, али Омер – паша није прихватио захтев Херцеговаца
да се земља правно сматра њиховом својином, да им држава обнови порушене цркве и да
становништво само бира свог владику. Омер – паша се радије определио за унутрашњу
аутономију. Да су захтеви устаника били испуњени, појавило би се треће језгро српске
државности у источној Херцеговини. Ускоро је дошло до сукоба Луке Вукаловића и кнеза
Данила који је сменио Вукаловића одузевши му чин војводе и на његово место довео
Нићифора Дучића. Вукаловић је пристао на аутономију у уверењу да ће се та зона
протезати од Таре до мора. У приближно исто време су Турци бомбардовали Београд, па је
европска дипломатија почела да отвара српско питање. Да се ова разна жаришта не би
спојила Омер – паша је у лето 1862. године пожурио да са две стране нападне Црну Гору и
тако створи подлогу да Вукаловић у марту 1863. године почне преговоре са Турцима у
Дубровнику. После утаначеног договора са Турцима Вукаловић је изразио покорност
султану, а овај га је поставио за бимбашу у делу источне Херцеговине. Област је била
наредних пет година ослобођена пореза, а потом би се споразумели око разрезивања нових
дажбина. Уговор је потврђен у Мостару. После ових побуна, турска власт покушала је да уз
помоћ новог законодавства стабилизује аграрно питање и успостави друштвени поредак.
Вилајетским законом из 1865. године покушала је да уведе ново административно стање –
од 1867. године закон је проширен на целу територију Царства. По том закону, који је у
Босни штампан 1866. ћирилицом и Вуковим правописом како би се у српско и

211
југословенско јавно мишљење убацила идеја о аутономији Босне у Турској, Босна је била
један вилајет подељен у седам санџака. Поред валије и кајмакама у санџаку постојало је и
једно управно веће у које је улазио један представник српског народа. Судови су
модернизовани, одређен је известан степен црквене и школске аутономије, дозвољена је
употреба народног језика по вилајетима, итд.

Српски покрет (1842 - 1875)

Тежње турских власти биле су усмерене ка однарођавању од српског народа на
терирорији Босне, Херцеговине и Нишког санџака. У Босни је владин комесар Ћемил –
паша формално забранио православнима да се називају Србима 1853. године. Бугарска
егзархијска црква установљена је царским ферманом и вукла је за собом национални
раскол Срба и Бугара, пошто је под њу потпао и врањски округ, а уз то су српски учитељи
гоњени, а српске књиге замењиване са бугарским. Пошто Турци нису дозвољавали
стварање било каквих институција кроз коју би се могла усмеравати национална свест,
1874. године укинуте су црквено – школске општине, које су окарактерисане као комитети.
У Босни и Херцеговини, да би се отворила српска школа у којој би језик, граматика и
историја били српски, сам термин „српски“ морао је да се избаци или замени са
„босански“. У Сарајеву се од 1866. године штампа лист Босански вјестник, који је
најављивао борбу за босанску народну аутономију. То је чињено јер је турска влада ускоро
планирала да покрене акцију о османској нацији. Устав који је обнародован 1876. године
прокламовао је османску нацију, сачињену од разних народа и вера.
Најзначајнија ствар у политичком развоју српског народа биле су тајне
организације; то је била једина права форма политичког деловања у недостатку јавне и
легитимне политике – њихов корен је у политици Милоша Обреновића пре 1840. године.
После 1844. године српска влада почиње са стварањем мреже агентара – у Босни почињу
са радом од 1845. године, а од 1846. године стварају се прве тајне организације. У
Далмацији, целој Војној крајини, Новопазарском санџаку и на Косову постојала је мрежа
Гарашанинових агената. Српска влада је, подржана од Француске и пољске емиграције,
веровала да се српско питање треба решити у оквиру Турске и уз њену помоћ, све до 1848.
године. Гарашанин је те године дао да се изради пројекат о српском вицекраљевству, које
би у Царству уживало исти аутономни положај као и Египат. Ипак, подухват је одбијен, а
Омер – паша је са војском стигао у Босну и спровео реформе. Тада је се и у Србији догодио
политички заокрет, пошто је 1849. године извршена систематизација тајних политичких
организација и састављен њихов устав. Тако се у Београду усвојио Устав политичке
пропаганде, и цео тај простор на којем је вођена пропаганда, био је подељен на два дела:
северни (јужна Србија, Бугарска, Босна и Војна крајина), који је водио Тома Ковачевић, и
јужни (Далмација, Херцеговина, Црна Гора и северна Албанија), који је водио Матија Бан.
Организације су се одржале до 1853. године, када су из страха од аустријске интервенције
обуставиле рад до 1858. године. Тада се рад и обновио, у вези са аграрним немирима након
Хатихумајуна из 1856. У Београду је створен одбор за припремање устанка у Босни, али
влада није била задовољна овим одбором па га је и укинула.

212
 Тајне организације које су биле стваране ради покретања устанка унутар територија
Османског царства нису успевале у својим циљевима, већ су више деловале као
конзервативан покрет српског грађанства који није био способан да води народ.

Период интензивније национално-политичке акције

Након 1868. године акције српске владе више су се усмериле ка културно –
просветном раду и јачању националног елемента код српског народа који је живео ван
граница Кнежевине Србије. У одлуци да се започне такав рад стоји страх да Русија и руско
славјанофилство дају првенство Бугарима на рачун Србије и њених интереса – стога је
главни правац овог рада био усмерен на Стару Србију и Македонију. При министарству
иностраних дела постојао је фонд за достојније заступање државних интереса који је
служио за финансирање пропагандног рада. Јавила се потреба за оснивањем институције
која ће организовати и надгледати национално – просветни рад на територији Старе Србије
и Македоније. На предлог архиепископа београдског и митрополита Србије Михаила, 1868.
године је основан Одбор за школе и учитеље у Старој Србији, Македонији, Босни и
Херцеговини. Одбор је почео да ради у лето исте године са циљем да се побољша просвета
и ојача српска народност на простору Старе Србије. Главни задаци су били да организује и
распоређује државне финансије које су издвајане за помагање српског народа који је још
живео под турском влашћу. Требало је да помаже отварање школа на српском језику и да
обезбеђује довољан број уџбеника и учитеља за њих. Један од задатака Одбора био је и тај
да одреди границу Старе Србије и да утврди у којим све пределима живи српски народ.

Устаници и Источна криза 1875-1876.

Када је расписана десетина за 1875. годину, неки сељаци из Босанске крајине су
рачуницом дошли до закључка да читав годишњи приход понегде не би подмирио ни
десетину, а камоли трећину и остале порезе. Устанак већих размера у Херцеговини се
одиграо јула 1875. на брду Гребенац код Невесиња, као и сукоб хајдука на Ћетној пољани
са једним турским караваном у близини. Током јула исте године, устанак се распламсао на
више места по Херцеговини. Свим устанцима је заједничко исто: приближавање тренутка
жетве и тражење помоћи из Црне Горе, која је испрва била морални, па и фактички вођа
устанка. Треба напоменути и да је, иако је испрва била аграрног карактера, буна је постала
политички покрет у који су се укључили и трговци, за разлику од претходних побуна. У
Београду је истог месеца формиран Главни одбор за помагање устанка; сличан се одбор
образује и у Цетињу, као и на аустријској страни уз границу, где се ствара низ одбора.
До августа је побуна захватила целу Херцеговину, Босну и Новопазарски санџак.
Тада је формиран и Главни одбор Босанског устанка за ослобођење, који је био у вези са
београдским одбором и српском владом. Међутим, устанак је од почетка био осуђен на
пропаст: постојала је тајна подела територија између две кнежевине – Херцеговина је тако
припала Црној Гори а Босна Србији. Дакле, устанак није успео да се уједини као
национални покрет са истим циљевима. Самим тим, српски национални покрет није могао
да се наметне као вођа решавања југословенског питања, јер је и сам био неспособан да се
уједини.
213
 У Херцеговини се већина битака водила око контроле пролаза кроз кланац Дугу,
кроз који су били снабдевани Никшић и остали делови источне Херцеговине. Војни
заповедник у Херцеговини био је Пеко Павловић, док је политички најјача личност био
Мићо Љубибратић, некадашњи Вукаловићев секретар; о њему су писали листови као о
трећем српском кнезу. Међутим, фалило му је војног искуства, и у самом устанку га нико
није слушао. Он је са собом доносио идеју јединства око Србије, што је одмах изазвало
подозрење. У Босни династичких ривалстава није било, а неспоразуми између различитих
политичких струја били су измирени на скупштини у Јамици децембра 1875. године, када
је руководећи одбор био изабран за привремену владу, са Словенцем Мирославом
Хубмајером на челу као војног старешине устанка.
Треба напоменути да, када се на бечком двору сазнало да је устанак од аграрног
типа и борбе хришћана против муслимана прерастао у покрет за уједињење Србије,
Војводине, Хрватске и Славоније, аустријско решење је још више ојачано. Оно је
подразумевало да се не дозволи стварање јаче јужнословенске државе, и да се, у случају да
устанак успе, окупира Босна и Херцеговина до река Дрине и Лима. Српски национални
покрет није имао подршку ни од стране руских славјанофила који су имали утицај на
руском двору. Тако је бугарско питање у периоду од 1877. до 1878. године имало централно
место у политици Русије. То је даље водило до споразума Русије и Аустро – Угарске о
подели интересних сфера на Балкану, наравно на штету интереса српског и југословенског
покрета.

Устанци и Источна криза у време Другог српско-турског рата (1877 -1878)

Већина српске војске у Првом српско – турском рату (1876 - 1877) била је усмерена
ка југу, долинама Мораве и Ибра, ка Старој Србији. Ратне операције нису биле успешне, а
Србија и Турска закључиле су мир на основу стања пре рата. Србија није располагала
модерном војском, била је слабо технички опремљена, и фалило јој је школованог
официрског кадра. Наравно, циљ славјанофила није био нимало усмерен на тежње Србије и
њеног покрета за ослобођење. Када су децембра 1876. године, оценивши да је
јужнословенска опредељеност Србије била заснована на лажима и фразама и да није
одговарала словенским интересима, дигли руке од Србије и усмерили се ка бугарској,
целокупан српски национални покрет био је тиме препуштен односима између великих
сила и њиховом споразумевању о подели Балкана. Изазов аустријској дипломатији био је
проглас за уједињење Босне и Србије, из већ поменутих разлога; славјанофилска политика
подржавања Бугара а не јужних Словена у целости, довела је Русију и Аустро – Угарску до
споразума.
Русија је подржала аустроугарске намере уласка у Босну споразумом у Рајхштату
јула 1876. године; уједно је Аустро – Угарска слала агенте у Босну да наговарају католике и
њихове попове да се гласно успротиве уједињењу са Србијом, а сличне су потезе правили у
циљу да осујете уједињење Херцеговине са Црном Гором. Још један споразум између две
силе догодио се јануара 1877. године у Будимпешти, када је балкански простор био
подељен у Будимпештанским конвенцијама. Грубо речено, подела је била следећа: Аустро-

214
Угарска је добила Босну и Херцеговину у своју интересну сферу, Русија Бугарску, а
простор између био је неутрална зона. Најважнија одредба ових конвенција била је забрана
стварања јаке словенске државе на Балкану, што је већ, разуме се, лежало у основама
спољне политике на Балкану ових двеју сила.
У Другом српско – турском рату (1877), Србија је имала више успеха. Прво је
сачекала да Руси скрше турски отпор код Плевне крајем године. Поново је ратни циљ био
проширење на југ. Након што је српска војска освојила Ниш и Пирот усмерила је своје
снаге ка Врању и Приштини. Ослобођено је Врање и Гњилане, а вест о примирју између
Русије и Турске затекла је српску војску код Грачанице. Санстефанским миром,
потписаним 3. марта 1878. године, била је створена Велика Бугарска. Русија је једва
оставила Ниш Србији, а пиротски, врањски и трнски срез дала је Бугарској. За Босну и
Херцеговину предвиђена је аутономија са унутрашњом самоуправом под врховном влашћу
султана, али и под контолом Аустро – Угарске и Русије. Дакле, Србија није сачувала своје
ратне тековине. Устаничка привремена влада у Босни није била задовољна окупацијом
Босне и Херцеговине, изражавајући жељу да се уједини са Србијом. У Херцеговини је
такође било протеста против аустријске окупације, али је те протесте осујетио црногорски
кнез.
Одлуке Санстефанског мировног уговора ревидиране су на Берлинском конгресу
који је трајао од 13. јуна до 13. јула 1878. године. Русија је, по мишљењу европских сила,
стекла основ за контролу Балкана у будућности, те су се супротставиле Санстефанском
миру. Србија је Берлинским конгресом стекла потпуну независност, а њена територија је
увећана пиротским, нишким, топличким и врањским окрузима. Македонија је била враћена
Турској, док је Црна Гора добила независност, излаз на море у Бару, у Херцеговини област
до Билеће, Плав, Гусиње и Подгорицу. Проширење на територију Новопазарског санџака
није добила, као ни право да држи ратну флоту. Аустро – Угарска је добила право
окупације Босне и Херцеговине на неодређено време, пошто је речено да Турска није била
у могућности да уведе ред у тим областима; такође је добила право да у Новопазарском
санџаку држи војне гарнизоне, иако је санџак био под турском влашћу. Тако су велике силе
успеле да „умртве“ националне покрете балканских народа.
Друга велика последица Берлинског конгреса била су велика миграторна кретања
хришћана, пошто је већ у првој години устанка у Аустрију из Босне пребегло око 200.000
људи; становништво Херцеговине и Санџака бежало је у Црну Гору, а становништво
Косова и јужне Србије у Србију. Са друге стране, и муслиманско становништво је бежало
из погођених подручја, па је тако из области које су српске и црногорске трупе заузеле
становништво бежало у Санџак, Македонију, Албанију и Косово. Тако је етничка и верска
слика ових области била промењена у релативно кратком периоду од 1875. до 1878. године.

Срби у Османском царству 1878-1908: политичке и друштвене прилике

215
 Кроз цео XIX век Отоманска империја се бори за свој опстанак у Европи. Царство
је било принуђено на реформе како би одржало корак са великим силама Западне Европе.
Највећи проблем било је аграрно и пореско питање које је вековима гушило ,,болесника на
Босфору“. Конзервативност турског друштва и неефикасност тимарског система који је
фаворизовао спахије и муслиманско становништво у целини створио је јаз у којем се
нашло хришћанско становништво, често неједнако пред шеријатским правом.
Након Берлинског конгреса, српски народ ван граница кнежевине нашао се под
окриљем Двојне монархије са једне и Отоманске империје са друге стране. Босна и
Херцеговина окупирана је од стране Аустро-Угарске 1878. године, док је српско
становништво већ вековима било под турском влашћу у Старој Србији и Македонији.
Дунавска монархија је такође добила право на држање гарнизона у западном делу
новопазарског санџака, односно у Прибоју, Пријепољу и Пљевљима. Оваква акција
утицала је на припајање Новопазарског санџака Косовском вилајету, основаног 1877. са
центром у Приштини.

Аграрно питање
На положај српског сељаштва унутар Царства утицало је више фактора.
Недефинисаност турског аграрног система испољила је видљиве разлике у погледу обавеза
и начина живота како хришћанских, тако муслиманских поданика. Срби сељаци су били
чифчије и обрађивали су земљу чифлук сахибијама. Саферском наредбом из 1859.
омогућено је право да чифчија остане на земљи коју обрађује. Они би могли постати
власници чифлука уколико би спахија желео да прода право коришћења земље али је број
хришћанских сахибија био изразито мали. Бежање чифчија са поседа на други посед или
чак у другу државу било је последица самовоље сахибија или терора муслиманског,
посебно албанског становништва или занемаривања од стране самих турских власти. Са
друге стране, становништво у нпр. Припштинском санџаку било је приморано да пређе у
чифчије под оружаним притиском ага. Они који би то одбили одлазили су са својом
покретном имовином у потрази за својим новим домом, а неретко били су до голе коже
опљачкани од стране локалних разбојника. Чифчије су биле у обавези да угошћују аге што
би ови користили како би прехранили себе или своје пратиоце, уједно понижавајући и
малтретирајући становништво. Ови фактори битно су изменили слику етничке структуре
Турског царства и краљевине Србије, пошто су механичке миграције становништва биле
честе у периоду између 1878-1912/13. Крајем XIX века турске власти су приморавале аге
да склапају уговоре са чифчијама у којим се намеће клаузула да је власник чифчијине куће
и имања сам ага, односно читлук сахибија.

Пореска политика
Саме чифчије имале су обавезе према држави и агама. Они су агама плаћали порез
на земљу уколико су је поседовали. Такође, постојао је порез на кућу са окућницом. Главни
државни порез износио је десетину од урода. Постојао је низ намета попут оних за школе,
занате, трговину, сечење шума, судство, саобраћај, као и порез на личност (између 5 и 12
гроша). Срби су били ослобођени војне службе али су зато плаћали низам, односно војницу
216
у износу од око 40 гроша. Постојао је и порез на крупну стоку, говеда и коње. Највећи
проблем турског пореског система је то што висина пореза није фиксна, те варира од места
до места као и то што се одрђени порези могу убрати само у појединим местима. Поред
тога, нормално убирање пореза реметила је вековима присутна корупција – продукт
неефикасности турског тимарског система. Самовоља је такође долазила до изражаја
пошто су аге од сељака узимали трећину или чак половину уместо четвртине.

Формирање Арбанашке лиге, Преког војног суда и турско насељавање

мухаџира
Албански прваци посебно су били незадовољни одлукама Берлинског конгреса јер
је Србија добила знатно територијално проширење до линије Врање-Пирот-Ниш пошто су
Албанци који су живели у тим крајевима били приморани да их напусте. Око 30 000
избеглих Албанаца населили су се на север Косова те су искористили прилику да се освете
Србима због напуштања својих домова. Својим зверствима покренули су нову миграцију
српског становништва које је махом пребегло у кнежевину Србију. Још 1877. у Цариграду
је основан Централни комитет за одбрану арбанашких права који се залагао за
територијално-административну аутономију унутар Царства. Албански прваци су се
залагали за оснивање јединственог арбанашког вилајета у који би били инкорпорирани
косовски, битољски, скадарски и јањински вилајет. Абдул-бег Фрашери је оснивањем
Арбанашке лиге желео да убрза процес оснивања албанске државе која би поред Албаније
обухватала и Македонију, Стару Србију и Новопазарски санџак.Статут лиге је отворено
био уперен против Србије, Црне Горе и Бугарске. Лига је остала верна Порти игноришући
било какво мешање великих сила, мада је, како се касније испоставило, постала марионета
у рукама аустроугарске пропаганде. Самом султану Абдул Хамиду је одговарало постојање
Арбанашке лиге јер је уз помоћ ње видео могућност да врати прилике унутар царства из
времена пре Берлинског конгреса. Поред тога, користио ју је као противтежу Србији
спречавајући евентуално гранично спајање Србије и Црне Горе преко Новопазарског
санџака што је посебно годило Аустрo-Угарској. Пошто су имали подршку власти,
арбанашке вође се нису устручавале да над Србима чине шта им је воља. Убиства, пљачке,
отмице, силовања, скрнављење гробова и цркава постали су свакодневница српског народа.
Оваквом репресијом Албанци су желели да постепено раселе српско становништво са
простора Старе Србије и Македоније јер би, уколико би предузели већу акцију
протеривања Срба могли да на себе да привуку пажњу европске јавности. Жртве албнског
насиља биле су махом са села, пошто она нису имала безбедност коју су пружали градови
због присуства турских власти. Порта је покренула и исељавање мухаџира из Црне Горе и
Босне и Херцеговине у новопазарски санџак како би створила тампон зону између Србије и
Црне Горе. Пошто су насељавани на најгорој могућој земљи, крађом стоке су узнемиравали
српско становништво, чинећи им многе зулуме, а уједно се светећи због својих напуштених
домова.
Органи лиге преузели су власт у Ђаковици, Призрену, Пећи, Митровици и
Вучитрну. Међутим, 1880. због све веће веће самовоље и жеље за самосталношћу Порта је

217
одлучила да војним ударом уништи Арбанашку лигу. Српски народ ван граница кнежевине
жудео је за уједињењем са Србијом/Црном Гором. Председник одбора за ослобођење Старе
Србије и Македоније, архимандрит Сава Дечанац, агитовао је на Берлинском конгресу
зарад уједињења ових области са Србијом. Положај Срба био је, поред сталне репресије,
отежан плаћањем пореза и Турцима и Албанцима. Албанци су посебно дивљали у
приштинском, гњиланском и пећком округу. Жртве се нису усуђивале да се обрате
властима због страха од још веће одмазде. На дан крунисана краља Милана 1882. у
Приштини је основан Преки војни суд који је по сопственом нахођењу у року од 5 година
лишио живота око 7.000 Срба због потписивања петиције предате великим силама. Неки од
осуђеника депортовани су у Малу Азију. До 1883. 1.500 српских породица је избегло у
краљевину Србију.

Мешање великих сила и оснивање конзулата

Русија је 1866. основала конзулат у Призрену. То је била једина установа којој су се
Срби могли обратити за помоћ. Руски конзул у Скадру штитио је интересе Срба
угњетаваних од стране Албанаца. Оснивање оваквих институција на просторима Старе
Србије и Македоније од стране Србије и великих сила било је од огромног значаја јер је
преко њих вршен притисак на Порту уз давање информација о тренутном стању на терену
земљама матицама. Србија је 1887. основала конзулате у Солуну и Скопљу, као и у Битољу
и Приштини две године касније. За очување српске културе и националног идентитета од
великог значаја било је оснивање Друштва Светог Саве 1886.
Анархија Албанаца достигла је врхунац 1887. године који су тада Србе убијали као
дивљач. Локални великаши су лицемерно нудили оружану заштиту Србима. Око 700 Срба
емигрирало је из Косова и Метохије у Србију. Колико је стање било хаотично показује и то
да је 1890. убијен Лука Марковић, српски конзул у Приштини. По исказу једног
француског новинара, Стара Србија је била најнесрећнија земља на свету поред Јерменије.
Европска јавност је тек 1892. почела да врши притисак на Порту због погрома над Србима,
захтевајући од ње да обузда албанско дивљаштво.

Положај српске цркве и оснивање школа

Српска црква унутар турског царства била је од огромног значаја за очување
националне свести, културе и традиције. Српска влада је уз помоћ ње настојала да ослаби
утицај Васељенске патријаршије, смењујући грчке епископе зарад јачања сопственог
културно-пропагандног утицаја. Започета је обнова културних заоставштина попут
Грачанице, Дечана и цркве Пећке патријаршије. Смењивање грчких и постављање српских
епископа зависило је од добре воље Порте и сагласности Васељенске патријаршије.
Косовски Срби су се залагали за обнову Српске патријаршије која би имала исту улогу
попут Бугарске егзархије. Она би за циљ имала да умањи утицај Васељенске патријаршије,
односно грчког митрополита Мелентија Призренског. Влада Милутина Гарашанина
постављала је Србе за епископе у рашко-призренској и скопској митрополији. Пљеваљски

218
санџак је 1894. потпао под јурисдикцију рашко-призренске митрополије. Након смрти
грчког митрополита Мелентија Призренског 1896. године, на његово место дошао је
архимандрит Дионисије Петровић.
Српске школе биле су стожер уједињења у Старој Србији и Македонији. Оне су
основане уз помоћ митрополијских привилегија а биле су под управом црквено-школских
општина. Имале су изразито световни карактер са световним учитељским кадром. У
Призрену је 1871. основана богословска школа. Према Јовану Ристићу, било је око 60
школа на простору Старе Србије и Македоније. Ове установе примале су материјалну
помоћ од владе Србије. Њихов рад обустављен је након 1878. Школе су позатваране а
учитељи заробљени. У исто време, дошло је до сукоба између Порте и Васељенске
патријаршије пошто је Порта желела да стави школе под окриље Министарства просвете.
До 1884. једино су радиле школе у Призрену, Пећи и Ђаковици. Редован рад српских школа
у Македонији реметила је Бугарска егзархија уз ширење своје пропаганде. Србија је
појачала учешће у ширењу културно-пропагандне делатности након окончања српско-
бугарског рата 1885. Већ 1886. основано је Друптво Светог Саве које је за циљ имало
ширење српске културе и националне свести. Тих година се о издржавању и делатности
школа старају српски конзули. Министарство иностраних дела је 1889. увело плате за
просветаре. Уследило је и оснивање Школског одбора који управља просветом. Црквено-
школски општине постале су тела конзулата. Радило се и на оснивању продужених
грађанских школа зарад потребе образовања занатлија и трговаца. Стојан Новаковић,
српски посланик у Цариграду, покренуо је штампање српских књига у Цариграду. Између
1890-1911. штампан је календар ,,Голуб“. Никодим Савић је основао 1895. Цариградски
лист. Уведен је и закон о средњим школама у Србији. Такве школе постојале су у
Приштини, Призрену, Гњилану и Пећи. Од 1893. Србија јача своју просветну делатност
пошто су српске школе сада потпадале под власт Рум-милета (хришћанског милета). Уз
помоћ ове околности, српске школе више нису убрајане као бугарске. Турске власти су
између 1892-1895. пооштриле услове у којима су радиле српске школе, тражећи сведоџбе и
дипломе од учитеља.
Српска влада је морала одговорити на јачање бугарске и грчке пропаганде у
Македонији. Она је то чинила школовањем питомаца из Македоније на богословској школи
у Призрену, као и у српским гимназијама у Цариграду, Солуну и Скопљу. Од 1890.
започето је оснивање српских црквених општина у Скопљу, Битољу, Прилепу, Охриду,
Кичеву и Дебру. Од 1893. дозвољено је оснивање приватних школа у Солуну и Скопљу,
односно у македонском делу косовског вилајета. Срби из Старе Србије похађали су
гимназије у Солуну, Скопљу и Битољу. Становништво приштинског, новопазарског, пећког
и дела призренског санџака убрајано је у Бугаре у турским документима. Бугарска
егзархија радила је на томе да се Срби изјашњавају као егзархисти на Косову уз давање
мита чему се народ отворено противио.

Притисак великих сила на Порту и анархија Албанаца

219
 Према налогу Берлинског конгреса од 1896. у Старој Србији започела је са радом
Комисија за судске, финансијске и полицијске послове. Велике силе су вршиле притисак на
Порту да коначно покрене реформе које би гарантовале једнакост хришћанског наспрам
муслиманског становништва. Овај акт је посебно узнемирио албанске великаше који нису
желели никакве промене јер би реформе ишле на штету њихових привилегија. Те године
поново су започета зверства над српским становништвом у Старој Србији и Македонији.
Колико је ситуација била затегнута показује и чињеница да су страни конзули страховали
за своје животе. Спаљено је око 400 кућа у Доњим Васојевићима. Црна Гора је свакој кући
предала по пушку. Исте године Албанци су формирали Пећку лигу. Срби су посебно били
угрожени јер област око Пећи није имала, било страни, било српски, конзулат. На удару је
била и Косовска Митровица 1899. године. Српска влада је преко преписке о арбанашким
насиљима у Старој Србији 1899. вршила притисак на Порту да реагује. Међутим,
формирана комисија је признала занемарљиво мали број злочина, уједно не чинећи ништа
да обузда подивљало арбанашко становништво. Ствари су биле релативно мирне до
избијања Колашинске афере 1901. када су турске власти посумњале да се становници
Старог Колашина спремају на устанак против Турске због пронађеног оружја. Посебно
активни били су Фанде, албански католици који су чинили зверства над Србима под
утицајем аустроугарске пропаганде. Порта је послала албански башибозук на становнике
Старог Колашина који су страдали у великој мери. Руски конзул из Скопља је спречио нова
крвопролића. Турска је затим обећала спровођње реформи које би изједначиле положај
хришћана наспрам муслиманског становништва у Румелијском вилајету али су се томе
посебно противили албански великаши. Порта је убрзо 1903. увела агнам – нови порез на
стоку. Овакву меру бојкотовали су не само Срби, већ и муслимани који су одбијали да раде
и плаћају нови порез. Српски трговци настојали су да приморају сељаке да плаћају порез
јер им је новонастала ситуација реметила слободну трговину. 1905. Порта је увела нови
порез на школе. У исто време, српски комити сукобили су се са Бугарима, Албанцима и
турским властима у Македонији. Те године турска војска је уништила комитске одреде у
Великој Хоџи. Наредне године дошло је до побуне Срба у пријепољској и пљеваљској
кази, као и на простору између Ћехотине и Таре. Турске власти погубиле су 15 народних
првака у Сјеници али су одбеглим породицама дозволили повратак својим кућама. Пошто
је низам повећан са 37 на 50 гроша дошло је и до побуне муслиманског становништва. Под
притиском влада Србије и Црне Горе, као и страних конзулата, Порта је морала да повуче
новонастале порезе. Избијањем Младотурске револуције и враћањем устава из 1876.
проглашена је једнакост свих поданика унутар Османског царства. Прокламоване су
слободе штампе, збора и договора, те се положај Срба унутар царства знатно изменио.
Оснивање Српске народне организације Срба Османлија ,односно Српске демократске
лиге директна је последица успостављања новог режима. Може се рећи да је
Младотурском револуцијом започет просветни, привредни и политички развој Срба унутар
Османске империје.
Унутар Отоманске империје Срби су имали права на трговину као и на оснивање
одређених установа. Већина српског градског становништва бавило се трговином која се

220
махом одвијала преко Косова и Метохије и Босне и Херцеговине док је Скадар најчешће
увозио робу из Старе Србије. Велики део трговине одвијао се преко Солуна. Пиво, ракија и
тканине увожени су из Србије али су трговачки односи са њом прекинути почетком XX
века због анархије Албанаца на Косову и Метохији. Срби у Османском царству су почели
да напуштају занатску производњу због увоза аустроугарске индустријске робе као и због
често неисплаћених вересија. Крајем XX века оснване су пиваре у Пљевљима и Скопљу.
Спајањем хришћанских еснафа основане су касе за испомоћ. Овим новцем обнављани су
стари српски манастири и цркве.
1897. управа Београдске задруге требало је да оснује српске банке у Скопљу и
Битољу са капиталом од 100.000 динара. Оснивањем банака требало је стати на пут
враћању зајмова са огромним каматама које Срби нису били у стању да врате зеленашима.
Овакве потешкоће умањивали су и црквени фондови, попут Фонда св. Ђорђа у Призрену
1901. Уследило је и оснивање многих акционарских друштава попут Првог гњиланског
акционарског друштва, Помагача итд. У Приштини је 1905. основан Фонд цркве св. Николе
са акцијским капиталом од 300.000 динара. Трговци и занатлије из Пећи су 1907. отворили
фонд под називом Свете богоматере чудотворна икона пећка. Постојао је и новчани завод
под називом Фонд цркве светог Уроша у Урошевцу као и Фонд цркве светог Саве у
Митровици. Узимањем кредита од наведених установа дошло је до јачања српске трговине
и занатства.

Закључак
Прогрес српског становништва у Османском царству реметило је мноштво фактора.
Недефинисаност пореског и аграрног система утицала је на низак животни стандард и
миграције становништва Због готово сталног албанског терора између 1878-1912. у Србију
се из Старе Србије и Македоније уселило око 400.000 људи. Положај српског
становништва битно се мења од 1885. године када српска културно-пропагандна делатност
узима маха у тим областима. Ипак, поред огромних напора које је Србија учинила зарад
што лакше анексије ових територија у предстојећем рату, било је потребно чак неколико
деценија да тамошње становништво постане лојално новој држави што је директна
последица верске и етничке хетерогености Старе Србије и Македоније. Народ Србије
прижељкивао је уједињење са матицом још од 1878. Оснивањем фондова српска
буржоазија желела је да заштити своју трговину од утицаја Цинцара, Јевреја и Грка.
Делатност српске цркве била је од пресудног значаја за одржање традиције и културе и
националне свести у Срба.

Од Младотурске револуције до ослобођења: Срби у Османском царству

1908-1912.

Младотурска револуција

221
 Комитет уједињења и прогреса као главни орган младотурака, стао је на чело
побуне младих официра III армије у Македонији, почетком јула 1908. Већ се средином јула
18.000 војника које је султан Абдулхамид послао из Анадолије, придружује
револуционарном покрету. Разлози за побуне војника у касарнама су били углавном
економске природе, због кашњења плата, док су младотурци вођени национализмом
настојали да: врате Устав из 1876. године и парламентарни режим, спрече поделу Царства
између великих сила, спроведу политичке и друштвене реформе, као и да сруше
Абдулхамидов апсолутизам. Од 20. јула, поред побуне војске, и муслиманско
становништво подиже побуне у Битољу, Серу, Скопљу и Феризовићу. У јулу је у
Феризовићу одржан и збор Албанаца против утицаја Аустро-Угарске у Старој Србији, и
стварња самосталне Македоније под Србијом или Грчком.
Абдулхамид је 23. јула вратио Устав, под претњом марширања војника на Истанбул
и одредио изборе за Скупштину која није сазивана три деценије. Побуњеници нису одмах
ушли у државне институције, већину је чинила нижа буржоазија: поред војника, адвокати,
професори, чиновници и новинари, без политичког искуства и утицајнијег упоришта у
Истанбулу и Анадолији. Њихов Централни комитет се налазио у Солуну, одакле су слали
своје делегације.
Одигравање Mладотурске револуције у јулу 1908. којом је у Османском царству
рестаурисан либерални Устав из 1876. године и номинално прокламована једнакост свих
поданика Царства без обзира на веру и народност, као и најављено одржавање избора и
сазивање Скупштине је побудило наду код свих националности царства, међу њима и
српске, у могућност националне афирмације и слободног политичког организовања.
С друге стране, младотурци су по преузимању власти своју делатност усмерили
најпре ка ликвидацији оружаних хришћанских организација а потом на то да у своју
организацију укључе политичке људе из хришћанског становништва. Тако је још 23. јула
на основу начела о равноправности свих народности био упућен позив српским
присталицама да уђу у младотурске организације, а у исто време су кајмаками скопског
санџака позвали учитеље разних народносних партија да уђу у мешовите националне
комисије и објашњавају народу ново стање. Српску комитиску организацију је забрињавао
такав развој ситуације јер је он подразумевао политичку реорганизацију српских села на
новој основи која би искључивала дотадашњу српску организацију, али је подршка за
распуштање комитских чета наишла на одобравање код српског министра Миловановића у
циљу омогућавања сарадње локалних Срба и младотурака у изградњи парламентарног
уређења и стварања нове легалне организације која би одговарала насталим приликама.
Оснивање организације су покренули сами младотурци који су прво у Скопљу а
потом и у Битољу потражили десетак представника у вилајетски међунационални одбор
док је српски конзул у Скопљу Живојин Балугџић пожуривао стварање народне
организације у облику политичке странке која би преговарала са Централним младоту-
рским комитетом у Солуну и на тај начин представљала српске интересе. Такође је посто-
јала нада да ће доћи и до стварног признања српске организације чиме би се створила
могућност да се српски конзули непосредно не мешају у народне послове супротно же-

222
љама младотурака. Јавиле су се и идеје о усвајању програма рада бивше црквено-школске
организације у Босни у чему је дошло до несугласица између Балугџића и Милана Пећа-
нца, тадашњег конзула у Приштини који је раније и сâм радио на босанској организацији.

Српска демократска лига

Први организациони облик новог српског удружења била је Српска демократска
лига која је основана на Првој српској конференцији у Скопљу од 10. до 13. августа 1908.
године. На конференцији је постављена основа Лиге оснивањем привременог Централног
одбора од десет чланова под председништвом Богдана Раденковића, вођом распуштене
четничке организације. Лига је признала потребу да се одржи Турско царство, а требало је
да делује на просветном и привредном напретку Срба у Турској преко парламента.
Централни одбор је представљао српску лигу пред младотурцима. Основу рада Централног
одбора изложио је министар Миловановић у упутствима од 27. јула којих је требало да се
придржавају сви Срби у Турској:
1.Дејствовати да се добије општа амнестија за све политичке кривице
2. Признавање српске народности
3. Расправити сва спорна питања у вези са црквама и школама у Македонији
4. Издати наредбе турским властима у рашко-призренској епархији да се
обнови однос с тамошњим митрополитом како би престала хајка коју је против њега повео
Хилми-паша и да се у погледу црквено-школских привилегија поврати status quo који је
постајао део те хајке
5. Уредити велешко-дебарско питање у погледу српског народа у тој епархији.
Рад Централног одбора је био усредсређен и на то да се од Централног
младотурског комитета извуче што већи број посланичких места и да се разрађивањем
политичког, просветног и економског програма извуче што више користи за српски народ.
Приступило се и стварању организационе мреже новостворене организације стварањем
вилајетског (за косовски, битољски, солунски и скадарски вилајет) и окружног (за Призрен,
Пећ, Приштину, Нову Варош, Пљевља и Сјеницу) одбора док су окружни одбори у Тетову
и Гостивару били непосредно подређени Централном одбору у Скопљу. Одмах затим на
зборовима грађана у Приштини, Вучитрну, Митровици, Гњилану и Феризовићу
(Урошевцу) основани су срески одбори у које су ушли највиђенији народни представници,
учитељи, свештеници, занатлије и трговци. У Скопљу је основан и лист Вардар који је
пропагирао начела лиге и писао о положају Срба. Нарочиту пажњу је посвећивао
насиљима која су вршена над Србима након истека бесе у Феризовићу кад су Албанци
поново почели да насрћу на Србе. Лига и лист су се залагали да се уставне одредбе почну
примењивати и на Албанце који су прихватили нови режим али нису показали спремност
да се придржавају закона. У току првих месеци уставног режима избио је спор између Срба
и младотурака око отоманизације дотадашњих српских конфесионалних школа, а од краја
октобра 1908. године српска штампа у Турској, Београду и Новом Саду тражила је обнову
Пећке патријаршије.

Избори 1908.

223
 У септембру 1908. је започела и изборна кампања за турски парламент у Цариграду
а питање учешћа Срба на парламентарним изборима на себе је преузео Централни одбор
Српске демократске лиге који је у споразуму с конзулом Балугџићем радио на томе да у
изборима ступи у везу и склопи споразум с младотурском партијом. Срби нису били за
изборну кампању због несигурног политичког положаја владајуће младотурске партије а
уместо тога су желели да се избори обаве постизањем споразума између младотурака и три
нетурске народности: српске, бугарске и грчке, које су требале да добију једнак број
посланика чиме би се истовремено постигло одржавање реда, стекло поверење свих а
скупштина би се представила као прави израз народне воље.
По склопљеном споразуму Срба и младотурака, Срби су добили мандат за скопски,
призренски и приштински санџак а за битољски је требало да се реши у Битољу. Срби у
Старој Србији су се надали да ће добити посланике у пећком, призренском и приштинском
санџаку али је мандат добијен само у Приштини где је изабран Сава Стојановић. Срби су
добили три од укупно двеста седамдесет два места у скупштини у Цариграду и то: Саву
Стојановића за Приштину, Александра Парлића за Скопље и др Јанићија Димитријевића за
Битољ док је за сенатора изабран Темко Поповић из Охрида. У вилајетску скупштину у
Скопљу било је изабрано десет Срба а исти број су добили и Турци, Бугари и Грци.

Скупштина Срба 1909. године118

По завршетку избора за скупштину у Цариграду крајем 1908. Централни одбор је
као извршно тело Српске демократске лиге израдио правилник за избор делегата за
скупштину Срба (конгреса). Правилник је предвиђао две врсте делегата: делегате по
функцији (два митрополита, сви манастирски игумани, сви чланови Привременог
централног одбора, три војводе, пет професора и наставника и пет учитеља) и изабране

118

Са Камил-пашом као великим везиром који се залагао за модерно Царство,

младотурци су нашли заједнички језик, међутим 5. октобра прокламована је
независна краљевина Бугарска, Аустро-Угарска је извршила анексију Босне и
Херцеговине, такође је предвиђена изградња железнице кроз Новопазарски санџак, а
Крит је хтео да се прикључи Грчкој. На изборима који су одржавани од новембра до
децембра, Османска либерална партија је била једина опозиција, која се залагала за
децентрализацију и једнакост муслимана и немуслимана.Младотурци су с једне
стране подржавали Лигу, посебно у вези спора са Бугарском око Криве Паланке, јер су
бугарска партија и ВМРО били значајнији противници младотурског режима. Са друге,
била је присутна отоманизација српских школа, српска штампа у Турској, Београду и
Новом Саду је тражила обнову Пећке патријаршије.
После анексије Босне и Херцеговине, дошло је до преговора о сарадњи и бојкоту
аустроугарске робе, између Албанаца и Срба, посебно албанских првака Бајрама Цура,
Илијаз-аге Вучитрнца, народног посланика Фуад-паше и Раденковића. Међутим, нису
сви Албанци делили наклоност према том савезу, Албанци из Приштине и равног
Косова испољавали су подељено гледиште у односу на анексионо питање. Струја
приштинског муфтије Мустафа-ефендије била је за споразум са Аустријом, док су
Фуад-паша и Џемаил-ага били за сардању са Србијом.

224
делегате које су бирале комисије које је образовао Централни одбор. За Српску скупштину
било је изабрано 78 представника од којих је 34 било из Македоније, а остали из Старе
Србије. Скупштину је отворио скопски митрополит Вићентије на Сретење 1909. године и
на њој су чланови Привременог централног одбора поднели три извештаја која су се
тицала политичких, економских и црквено-школских прилика.
Највиши органи су били годишња скупштина и устав по коме је српска организација
установљена под новим називом као "Организација српског народа у Отоманској
Царевини" с тенденцијом да постане искључиви представник српског народа у Царевини.
Скупштина је изабрала и Главни одбор као највише руководеће тело саста-вљено од 12
чланова. На функцију председника је поново изабран Богдан Раденковић.
На Скупштини се покренуло и питање школства и цркве. О школама је поведена
расправа јер су младотурци још у преговорима у Солуну тражили да основне школе буду
народне, а да средње буду државне са наставом на турском језику. Ово је Централни одбор
одбио иако је аустро-угарски конзул био извештен супротно. Председник Раденковић је
указао на то да су школе биле затворене а митрополитске повластице изгубљене још за
време грчких митрополита па је стога предложио да се прихвате меарифска оверавања
диплома, док турски парламент не донесе закон о школама. Битољски делегат Јован
Ћирковић је предлагао да се учитељи у школама у Македонији ослободе револуционарне
компоненте своје делатности и потпуно посвете само свом позиву, а такође је био и за то да
се поред виших гимназија у Скопљу и Солуну и ниже у Битољу отворе гимназије и у
Прилепу, Кичеву и Дебру као и у другим местима што је образлагао чињеницом да су ту
Бугари само терором одржавали народ под Егзархатом.
О црквеном питању је такође вођена жива расправа. Изнето је становиште да је то
питање у "Турској царевини од највеће важности" и да црква треба што пре да се ослободи
зависности од Грка. Предложено је и да се тражи аутономија црквених општина какве су
већ постојале у Скопљу и Призрену а да се за велешко-дебарску епархију тражи
постављање српског епископа јер је то народ захтевао од Патријаршије. Посебно је
расправљано и питање патријаршијских привилегија. Централни одбор се залагао за то да
оне буду проширене, а указано је и на тешкоће при коришћењу повластица у рашко-
призренској митрополији јер су се делегати у Цариграду одрекли извесних привилегија кад
им је упућен захтев да се постави Србин за митрополита. Такође је тражено да парламент у
Цариграду на основу уставних слобода призна српску народност у Турској и да се Србима
дају сва права која имају и остали народи.
Велику пажњу је привукла економска резолуција учесника из Санџака којом се
тражило решавање аграрног питања. Истицано је да је сељак "проглашење устава и
уставно стање схватио као укидање десетка" и да сељаци нису хтели да гласају за људе
који су имали своје чифлуке. Они су тражили да се у саму резолуцију унесе оснивање
земљорадничких задруга, српске банке, јачање трговине, изградња путева и слично.
Посебно је било занимљиво запажање једног посланика из Пријепоља који је резолуцију
као и претходне дискусије окарактерисао као неоствариве и сматрао да прави циљ
разговора треба да буде стварање јаке и солидне организације чији темељ треба да почива

225
на сељаку с интелектуалцима као његовим вођама. Убрзо после завршетка скупштине
дошло је до повлачења српских установа у Солуну.

Погоршавање положаја
Након неуспелог покушаја државног удара у Цариграду у априлу 1909. године у
којем су националне мањине имале своју улогу (Албанци) или су тај удар подржале (Грци)
младотурци су се потрудили да спроведу своју концепцију централизације низом мера од
којих се истиче Закон о удружењима из августа 1909. чијим су се 4. чланом забрањивала
"политичка удружења која су у свом називу носила име једне расе или националности" па
је тако и српска организација била принуђена да промени име у "Просветно-добротворна
организација отоманских Срба" што је довело до таквог разочарања код Срба да је аустро-
угарски конзул из Призрена писао како је "...бескрупулозна пропаганда представљала
Србима слом турске владавине као тако близак да сваки догађај за који изгледа да би могао
да одгоди тај тренутак, макар и био за Србе од велике предности, изгледао њима као
национална трагедија."
Велико незадовољство Срба изазивало је и тзв. чифчијско питање. Српско
грађанство Старе Србије видело је у решавању тог питања не само побољшање положаја у
коме су се налазили сељаци него и залог за даљи напредак. Тражено је оснивање
земљорадничких задруга барем у оним крајевима где су то дозвољавали аграрни односи а
планирано је и оснивање задруге у Липљану. Вести о решавању аграрних односа довеле су
до погоршавања положаја чифчија. Аге су терале чифчије да склапају уговоре, а уколико би
то одбили били су протеривани са имања. Зато су Срби из Београда почели да прикупљају
и преводе што већи број уговора како би с том документацијом иступили пред Портом.
Власници земље у Старој Србији су због Закона о замени тапија избегли у Србију.
Упоредо са погоршањем аграрних односа текао је и процес насељавања мухаџира
(муслимана који су се након анексије БиХ доселили у Санџак и на Косово) у селима која су
била чисто српска што је српски народ видео као опасност по сопствени опстанак.

Од 1910-1912. године осниване су и прве социјалистичке организације у Старој

Србији као опозиција. Током 1910. било је значајно и учитељско питање, и сукоб због
Учитељске наредбе између рашко-призренског митрополита Нићифора и приштинског
конзула Ракића, митрополит је како би задржао своје привилегије, дошао у сукоб са
турским властима што је узроковало затварање школа, а српска влада је захтевала да
митрополит поднесе оставку. Крајем септембра 1911. године почео је турско-италијански
рат, око последње турске афричке провинције Триполитаније, савремене Либије.

Избори 1912.
Младотурскa партија није успела да завођењем парламентаризма заустави
дугогодишњу друштвено-економску и политичку кризу те је већ у јесен 1910. године нагло
почела губити поверење јавности. Наредне године је дошло и до парламентарне кризе и
образовања опозиционих група у цариградском парламенту па су младотурци у циљу
спречавања пада режима одлучили да распишу превремене парламентарне изборе 18.

226
јануара 1912. године. Срби су се из истих разлога као и 1908. нашли на страни
младотурака. У Цариграду су организовали Српску народну канцеларију и основали
Изборни одбор. Изборно опредељење Срба за младотурке прихватила је и Савезна изборна
конференција Срба у Скопљу одржана 15-18. фебруара 1912. године. Захваљујући изборној
кампањи постигнут је успех у приштинском, битољском и скопском округу где су изабрани
њени кандидати. За сенатора је изабран Филип Ђурашковић. Опозиција је постојала али се
она након успешног изборног договора са младотурцима осетила једино у приштинском
санџаку захваљујући подвојености општине у вези митрополитског питања. Али како је
због избора дошло до албанског устанка у приштинском санџаку који се паралелно са
побуном турске војске у Македонији развио у снажну опозицију против младотурака убрзо
је дошло до распуштања парламента и пада младотурске владе. Срби су током септембра
1912. разматрали ново изборно стање и усвојили гледиште о потреби сарадње са
Албанцима на бази неког општијег споразума али је те планове пореметило избијање
Првог балканског рата.

Митрополитско питање
Упоредо са турским парламентарним изборима одвијало се и питање избора
наследника рашко-призренског митрополита Нићифора. Као кандидат се најпре јавио
будући патријарх Гаврило Дожић из Црне Горе који је наишао и на одобравање
Цариградске патријаршије, али се у Београду од њега одустало па је подржан сада већ
замонашени Богдан Раденковић. Два кандидата за митрополита су поделила народ и
јавност рашко-призренске епархије. Борбе су се прихватила и два српска листа у Скопљу:
Вардар, који је био за Раденковића, и Глас народа који је био за Дожића. Уз Дожића је
стајала и Црна Гора као и српска опозициона штампа али је Раденковић ипак уживао већу
популарност у народу. И ово питање је, попут претходног, остало нерешено услед избијања
Првог балканског рата.

Албански устанак
Од почетка младотурске револуције, Албанци су такође оснивали национална
удружења, у Битољу је 1908. одржан Албански национални конгрес где је подршка
пружена револуцији, међутим нови режим је тежио централизацији. Абулхамид је радио на
поткупљивању албанских вођа, који су били стожер османске власти на Балкану, Албанци
су били активни и у револуцији (Ибрахим Темо и Нијази) како би осигурали аутономију.
Побуне су започете 1909. на Косову и Метохији, када су турске власти хтеле да направе
попис становништа због регрутације и убирања пореза, затим због наметања арапског
писма и турског језика, и Закона против разбојништва о забрани ношења оружја. Прва
побуна је заустављена нападом Џавид-паше. Од 1910. Црна Гора и Никола I пружају помоћ
у оружју и пружању уточишта побуњеним Малисорима. Циљ побуњеника је ставарње
аутономне Албаније, 1910. је проглашено и ванредно стање, оснивање преког војног суда,
одузимање оружја, регрутовање Срба у турску војску на Косову и у Санџаку. Након посете

227
Мехмеда V Косову, и понуде амнестије за побуњенике, уследила је одмазда према српском
становништву.
Општи устанак Албанаца припреман је од јануара 1912. године. Припреме су
водили Хасан Приштина и Исмаил Кемал из јужне Албаније. Било је одлучено да устанак
отпочне у косовском вилајету а затим да се прошири на остале територије насељене
Албанцима. У јулу је покрет захватио читаво Косово а устаницима су се придружили и
официри, војници и жандарми који су одбили да пуцају у своје једновернике. Чак је и
косовски валија лично уступио оружје одузето две године раније. Око 15.000 побуњеника
је заузело Скопље, Приштина је затим изнео програм устаника: закони по обичајном праву
за Албанију, право ношења оружја, амнестија, признавање албанског језика, примена
шеријата. Султан је, суочен с кризама на разним странама царства и ратом са Италијом,
сменио младотурке и распустио парламент а одлучио је и да попусти пред захтевима
Албанаца.119
Министар Миловановић је оценио да је дошао повољан тренутак да Србија делује
међу Албанцима у чијим редовима је било и доста косовских Срба и то не само како би се
они усмерили против младотурака већ и против аустро-угарских циљева. Србија је
посредно учествовала у уатанку дајући оружије и новац. Српска влада је настојала да
побуну Албанаца искористи за даље слабљење турског поретка и истискивање
аустроугарског утицаја у њеном вођству. С приближавањем устаника Србији многи од
устаничких вођа попут Мусе-ефендије из Призрена су се залагали за давање Србима свих
оних права за која успеју да се изборе али се многи с тим нису слагали, попут Исе
Бољетинца који се изричито залагао за прикључивање косовских Срба устанку. Кад је
Бољетинац у вези са 14 албанских захтева на Порти тражио да се 15. тачка односи на Србе,
наишао је на противљење још једне значајне личности албанског покрета, Хасана
Приштине. У то време су ескалирали и сукоби између Срба у беранској нахији и албанских
башибозука из Ругове и Рожаја који су после извесних преговора довели до уважавања
неколико српских захтева.
Међутим, и поред тога што су Срби активно учествовали и помагали албански
устанак, између Срба и Албанаца је владало дубоко неповерење. Нетрпељивост према
српском народу који је, иако проређен, на Косову још увек био најзнатнији део популације,
показивали су сви планови албанског вођства. Још од времена Призренске лиге па до
почетка друге деценије XX века за Србе на Косову и Метохији и суседним крајевима нису
биле предвиђене ни најосновније људске слободе нити минимална грађанска права.
Обрачун са младотурцима и бојазан од војног уплитања балканских држава и Аустро-

119

Услед нове албанске побуне у лето 1912. и оснивањем групе Официра

ослободилаца у Истанбулу, од стране официра у Македонији и противника
младотурака. Формиран је Велики кабинет без униониста, и почетком августа
је распуштена Скупштина.

228
Угарске само су привидно условили сарадњу два народа и на тренутак потиснули у други
план обимнија разрачунавања.

229