RIDIGERZAFRANSKI

ROMANTIZAM
Jedna nemačka afera

Prevela s nemačkog
MIRJANA AVRAMOVIĆ

ADRESA / NOVI SAD

 P reg le d sa d rža ja

Predgovor............................................................................................................ 5
Prva knjiga
ROMANTIZAM
Prvo poglavlje..................................................................................................... 11
Romantičan početak: Herderse otiskuje na more. Iznova pronaći
kulturu. Individualizam i glasovi naroda. 0 ljuljanju stvari na reci
vremena.
Dugo poglavlje.................................................................................................... 20
Od političke ka estetskoj revoluciji. Politička nemoć i poetska smeiost.
Šiier ohrabruje na veliku igru. Romantičari pripremaju svoj nastup.
Treće poglavlje.....................................................................................................34
Skribomansko stoieće. Oproštaj od prosvećene trezvenosti.
Od bizarnog ka čudnom. Fridrih Šlegei i karijera ironije.
Lepi haos. Čas kritičkih diktatora. Učiniti svet umetničkim deiom.
Četvrto poglavlje.................................................................................................50
Fihte i romantičarska želja da se bude Ja. Izobilje srca. Stvaranja iz
ničega. Romantičarska društvenost. Legendarna komuna Jene.
Uzleti u visine i strah od sunovrata.
Peto poglavlje.......................................................................................................64
Ludvig Tik. Ufabrici književnosti. Ja-ekscesi Viiijama Lofela.
Književne satire. Virtuoz pisanja susreće umetnički skromnog
Vakenrodera. Dva prijatelja u potrazi za stvarnošću svojih snova.
Čarobna noć obasjana mesečinom i vreme Direra. Venusberg u sumrak.
Putovanja Franco Šternbaida.
Šesto poglavlje....................................................................................................79
Novaiis. Prijateljstvo sa Šlegeiom. Pokraj Šiierove bolesničke postelje.
Sofija fon Kin. Ljubav i smrt. 0 slasti transcendiranja. Himne noći.
Nad zemljom, pod zemljom. Misterija brda. Hrišćanstvo ili Evropa.
Gde nema bogova vladaju aveti.
Sedmo poglavlje..............................................................................................
Romantična religija. Izmisliti Boga. Šlegeiovi eksperimenti.
Nastup Fridriha Slajermahera: Religija je smisao i ukus za beskonačno.
Religija s one strane dobra i zla. Večnost u sadašnjosti. Spasenje kroz
lepotu sveta. Iz života jednog virtuoza religije.
Osmo poglavlje.................................................................................................111)90
Lepo i mitologija. Najstariji sistemski program nemačkog idealizma.
Mitologija uma. Od uma budućnosti ka istini porekla. Geres, Krojcer,
Šlegei i otkrivanje Istoka. Druga antika. Helderiinovi bogovi.
Njihova sadašnjost i prolaznost. Nestati u slici.
Deveto poglavlje............................................................................................. 126
Poetična politika. Od revolucije ka katoličkom uređenju.
Romantičarska ideja o carstvu. Šiier i Novaiis o kulturnoj naciji.
Fihteova nacija. Od Ja ka Mi. Društvo majčine utrobe. Adam Miier i
Edmund Berk. Popularnost. Hajdeiberški romantizam.
Oslobodilački rat. Romantizam u oružju. Mržnja i Napokon.
Kiajst kao genije mržnje.
Deseto poglavlje............................................................................................. 142
Romantičarska anksioznost prema normainosti. Prosvećeno
otrežnjenje. Racionalno i deiotvomo. Gordost i patnja umetnika.
Krajzler. Kritika fdistara. Gubitak raznovrsnosti. Duh geometrije.
Dosada. Romantičarski bog protiv velikog zevanja. Lirsko kao da.
Jedanaesto poglavlje..................................................................................... 154
Romantičarski polasci i prekidi. Ajhendorf: nova vožnja.
Pojanja sirena. Poverenje u Boga. Na prozoru. Pesnici i njihovi
pomoćnici. Poezija života. Pobožna ironija. Dangube - luda u Hristu.
E. T. A. Hojman: lakom rukom. Neukorenjeno. Igrač. Estetika užasa.
Raj je tu pored, ali i pakao. Princeza Brambiia i veliki smeh.
Skeptični fantast.
Druga knjiga
ROMANTIČNO
Dvanaesto poglavlje...................................................................................... 171
Osvrt na haos ideja. Hegel kao kritičar romantizma.
Komandne reći svetskog duha i pretenciozni subjekti.
Bidermajer i Mlada Nemačka. Na putu ka stvarnoj stvarnosti.
Takmičenja u razgoiićavanju. Kritika neba, otkriće zemlje i teia.
Romantična budućnost, prozaična sadašnjost. Štraus. Fojerbah.
Marks. Hajne između jrontova. Zbogom romantičnoj školi i odbrana
slavuja. Vojnik u oslobodilačkom ratu čovečanstva i ništa do pesnik.
Trinaesto poglavlje....................................................................................... 190
Mladonemački Vagner. Rijenci u Parizu. Romantični revolucionar u
Drezdenu. Ostvarenje ranoromantičarskih snova: nova mitologija.
Prsten Nibelunga. Kako slobodan čovek prouzrokuje sumrak bogova.
Antikapitaiizam i antisemitizam. Mitsko doživljavanje. Tristan i
romantična noć. Simboiistička opijenost. Opšti napad na čula.
Četrnaesto poglavlje.................................................................................... 203
Niče o Vagneru: prvo oplovijavanje sveta umetnosti. Neromantični duh
vremena: materijalizam, realizam, istoricizam. Radna kuća. Romantika
dionizijskog. Svetski jezik muzika. Ničeovo okretanje od Vagnera:
spasenje od spasitelja. Ostati veran zemlji. Herakiitovo i Šiierovo
zaigrano dete sveta. Kraj ironičnog otpora. Slom.
Petnaesto poglavlje.......................................................................................222
Život, samo život. Omladinski pokret. Životna forma. Landauer.
Proboj mistike. Hugo fon Hojmanstai, Rilke i Stefan George.
Vilheiminska čarolija kulisa: čelična romantika gradnje ubojnog
brodovlja. Ideje 1944. Tomas Man u ratu. Etički vazduh, faustovski
miris, krst, smrt i grob.
Šesnaesto poglavlje.......................................................................................241
Sa Čarobnog brega u ravnicu. Langemark. Putnik između dva sveta.
Dva avanturistička srca:Emst Jinger i Franc Jung. Pomama za plesom u
Tiringenu. Jutarnja vožnja po unutrašnjosti
Naporna stvarnost. Čekanje na veliki trenutak. Ekspiodirajuće starine
na kraju Republike. H ajde g erov politički romantizam.
Sedamnaesto poglavlje................................................................................258
Romantizam pod optužbom. Koliko je romantičan bio
nacionalsocijalizam?Rasprava oko romantizma u NS-kuiturnom
aparatu. NS-modernizam: čelični romantizam. Romantizam Rajha.
Nirnberg. Romantični mentalitet kao predistorija. Dionizijski život ili
bioiogizam. Otuđenost od sveta, pijetet prema svetu i svetorušiiački bes.
Viša interpretacija grubog dešavanja. Hajdeger kao primer.
Hitler i grozničavi snovi romantizma. Žabiuda i istina.
Osamnaesto poglavlje................................................................................ 275
Katastrofa i njeno romantično tumačenje: Doktor Faustus Tomasa
Mana. Viša interpretacija grubog dešavanja. Otrežnjenje. Alkoholičari
na suvom. Skeptična generacija. Još jednom nova stvarnost.
Avangardizam, tehnika i mase. Adorno i Geien u Noćnom studiju.
Koliko je romantičan bio pokret 68? 0 romantizmu i politici.
Literatura......................................................................................................... 295
Registar imena............................................................................................... 313
 Predgovor

Ono stoje oko 1800. godine nazvano „romantičarska škola”,

što se okupljalo oko braće Šlegel (August Wilhelm i Friedrich
Schlegel), što se u njihovom časopisu „Ateneum”, kratkog veka ali
snažnom, samouvereno i ponekad doktrinarno javljalo za reč, taj
razjareni, spekulativni duh filozofskog početka Fihtea (Fic- hte) i
Selinga (Schelling), što je u ranim pripovetkama Tika (Ti- eck) i
Vakenrodera (Wackenroder) očaravalo kao čežnja za prošlošću i
kao novoprobuđeni smisao za čudnovato, ona Novalisova (Novalis)
naklonjenost noći i poetskoj mistici, ono samoosećanje novog
početka, onaj poletni duh nove generacije koja je nastupala
misaono i istovremeno razigrano, da bi u svet duha i poezije donela
impuls revolucije - ceo taj pokret ima, razume se, pređi- storiju,
početak pre početka.
Mladi ljudi koji su imali dovoljno samouverenosti hteli su da
počnu iznova, ali su i nastavljali tamo gde je jedna generacija pre
njih započela „šturm i drang”. Podsticaj za to je dao Johan Gotfrid
Herder (Johann Gottfried Herder), nemački Ruso (Rousseau). I
zbog toga istorija romantizma može da počne s trenutkom, kad je
Herder 1769. godine pošao na pomorsko putovanje do Frankfurta,
prenagljeno i kao da beži, sit gušećih životnih prilika u Rigi, gde je
mladi propovednik morao da se bori sa рга- vovernima i bio
upleten u nezgodne književne razmirice. Usput mu dolaze ideje,
koje će dati krila ne samo njemu.
Herder se dakle otiskuje na more. Tu počinje naše putovanje
tragovima romantizma i romantičnosti u nemačkog kulturi. Ono
vodi u Berlin, Jenu, Drezden, gde su romantičari podigli svoj glavni
štab i gde su pustili vatromet svojih ideja. Gde su sanjarili,
kritikovali i maštali. Epoha romantizma u užem smislu se završava
sa Ajhendorfom (Eichendorff) i E. T. A. Hofma- nom (E. T. A.
Hoffmann), romantičarskih umetnika u oslobađanju od stega, ali
ipak i vezanih drugde. Jedan, dobar katolik i vla-

5
din savetnik, drugi, liberalni savetnik vrhovnog suda. I jedno i
drugo, duple egzistencije koje nisu vezane za romantizam. Pametna
životna forma romantizma.
U ovoj knjizi se radi o romantizmu i o romantičnosti. Ro­
mantizam je jedna epoha. Romantičnost je ideologija koja nije
ograničena na jednu epohu. U eposi romantizma je našla savršen
izraz, ali nije na nju ograničena; romantičnost postoji do danas. Ona
nije samo nemački fenomen, ali je u Nemačkoj doživela poseban
izraz, toliko, da se u inostranstvu nemačka kultura ponekad
poistovećuje sa romantizmom i romantičnošću.
Romantičnosti ima kod Hajnea (Heine] koji istovremeno hoće
da je prevaziđe, kao i kod njegovog prijatelja Karla Marie- sa.
Predmart ju je stavio u politiku, u nacionalne i socijalne snove.
Onda, Rihard Vagner (Richard Wagner] i Fridrih Niče (Friedrich
Nietzsche] koji nisu hteli da budu romantičari, ali su to ipak bili kao
Dionisovi učenici. Nesputano romantičan bio je omladinski pokret
oko 1900. godine. Na početku rata 1914. godine Tomas Man
(Thomas Mann] i ostali su verovali da romantičnu kulturu Nemačke
moraju da brane od zapadne civilizacije. Nemirne 20-te suhranljivo
tlo za romantična uzbuđenja kod svetaca inflacije 1, sekti i saveza,
putnika na Istok; čeka se veliki trenutak, političko spasenje.
Hajdegerova (Heidegger] vizija politike primerene biću uliva se u
fatalni politički romantizam, koji ga navodi da se stavi na stranu
nacionalsocijalističke revolucije. Koliko je romantičan bio
nacionalsocijalizam? Nije li on možda ipak bio pervertiran
racionalizam kao podivljao romantizam? Nije li „Doktor Faustus”
Tomasa Mana ipak „previše uzvišena interpretacija grubog
dešavanja" (Man] - romantična knjiga dakle, koja sudi romantizmu?
Onda otrežnjenje poratnog vremena, „skeptična generacija" sa
svojom suzdržanošću prema romantičnom. Putovanje kroz bizarni
nemački duhovni pejzaž završava se kod privremeno poslednjeg
romantičnog pokreta, kod studentskog pokreta 1968. i njegovih
posledica.
Najbolja definicija romantičnosti još uvek je ona Novaliso-
va: Dajući opštem viši smisao, običnom tajanstven izgled, poznatom
dostojanstvo nepoznatog, konačnom sjaj beskonačnog, ja ga
romantizujem.

i U Vajmarskoj Republici su naročito za vreme inflacije apokaliptične grupe i kultovi

doživeli u Nemačkoj visoku konjukturu. 'Sveci inflacije’ je bio pokret putujućih
propovednika, proroka i samozvanih Hristovih protivnika (prim. prev.j.

6
 U ovoj formulaciji se zapaža da romantizam održava skriven
odnos sa religijom. On pripada tragalačkim pokretima, ne­
prekinutim već dvesta godina, koji svetu sekularizacije, lišenom
magije, žele nešto da suprotstave. Romantizam je, pored mnogo
toga što još jeste, i nastavak religije estetskim sredstvima. To mu je
dalo snagu za besprimerno uzdizanje ranga imaginarnog. Ro­
mantizam trijumfuje nad principom realnosti. Dobro za poeziju,
loše za politiku, ukoliko romantizam zaluta u politiku. Tamo dakle
počinju problemi koje imamo sa romantičnošću.
Romantični duh je mnogoobličan, muzikalan, ogledan i is-
kušavački, voli udaljenost budućnost i prošlost, iznenađenja u
svakodnevnom, ekstreme, nesvesno, san, ludilo, lavirinte refleksiju.
Romantični duh ne ostaje isti, promenljiv je i protivrečan, čežnjiv i
ciničan, zatreskan u nerazumljivo i narodno, ironičan i sanjalački,
zaljubljen u sebe i društven, svestan forme i ukida formu. Stari Gete
(Johann Wolfgang Goethe) je rekao da je romantično bolesno.
Ali ni on nije mogao da ga se odrekne.
 Prvo poglavlje
Romantičan početak: Herderse otiskuje na more.
Iznova pronaći kulturu. Individualizam i glasovi naroda.
0 ljuljanju stvari na reci vremena

Dva i po veka posle Kolumba i jedan vek pre Ničeovog slo­

gana: Na brodove, filozofi!, jednom avanturisti duha se prohtelo da
se otisne na more i pođe u realno postojeće čudovište. Godine 1769,
17. maja, Johan Gotfrid Herder se oprostio od svoje zajednice
recima: jedina mi je namera da sa više strana upoznam svet mog
Boga. Herder se ukrcao na brod koji je trebalo da preveze raž i lan u
Nant, ali njemu lično je cilj putovanja još bio neodređen, možda bi
se, mislio je, iskrcao u Kopenhagenu, možda promenio brod na
francuskoj severnoj obali i zaputio se ka daljim ciljevima.
Neizvesnostmu je davala krila, bezbrižan, kao apostoli ifilozofi, idem
u svet da ga vidim.
Otisnuti se na more za Herdera je značilo zameniti životni
elemenat, čvrst za tečan, zameniti izvesno za neizvesno, trebalo je
steći odstojanje i širinu. Bilo je u tome i patosa novog početka.
Doživljaj konverzije, unutrašnji preokret, sasvim na način na koji je
Ruso dvadeset godina pre toga pod jednim drvetom na drumu za
Vinsens doživeo svoju veliku inspiraciju: ponovo ot- krovenje
istinske Prirode pod korom civilizacije. Još pre nego što upozna nove
ljude, nove zemlje i običaje, Herder se tako ponovo upoznaje sa
samim sobom, sa svojim stvaralačkim sopstvom. Ljuljan blagim
vetrovima Istočnog mora, prepušta se bujici svojih misli. Što daje
brod koji pluta između neba i mora, da ne misliš na daleke sfere! Ovde
misli sve daje krila i pokret i široki vazdušni krug! Lepršajuće jedro,
stalno ljuljanje lađe, šumeći talasi, leteći oblak, širok, beskrajan
vazdušni krug! Na zemlji je čovek prikovan za mrtvu tačku i zatvoren
u uski krug jedne situacije... o dušo, kako će ti biti kad istupiš iz ovog
sveta?

11
 Ukrcao se na brod da vidi svet, piše on, ali osim nemirne vodene
pustinje i nekoliko linija obale, isprva vidi malo toga. Ali, zato nalazi
vreme i priliku da uništi svoje dotadašnje knjiško znanje, da otkrije
i da otkrije šta misli i veruje. Susret sa stranim svetom postaje susret
sa samim sobom. To je karakteristično za taj nemački polazak: od
ograničenih sredstava na brodu i u usamljenosti na pučini, ovaj
propovednik ophrvan tugom za dalekim krajevima stvara sebi novi
svet; ne sreće Indijance, ne ruši carstva Asteka i Inka, ne dovlači
zlato i robove, ne premerava iznova svet; njegov novi svet je takav
da će za tili čas ponovo poprimiti oblik knjige. Herdera, koji
je repozitorijum pun papira i knjiga koji spada samo u radnu sobu,
hteo da ostavi za sobom, na kraju ipak ponovo sustiže svet knjiga,
jer još na brodu, on se naslađuje književnim projektima: Kakvo delo
o ljudskoj istoriji! Ljudskom duhu! Kulturi sveta! Svih prostora!
Vremena! Snaga! Mešavi- na! Oblika! Azijska religija! I kronologija i
policija i filozofija... Sve grčko! Sve rimsko! Nordijska religija, pravo,
običaji, rat, čast! Papsko vreme, monasi, učenost!... Kineska, japanska
politika! Fizika novog sveta! Američki običaji itd... Univerzalna istorija
stvaranja sveta!
Herder je čitavog života crpeo iz ideja koje su mu prošle kroz
glavu na uzburkanom moru. Dnevnik koji ih je zabeležio - značajan
literarno-književni dokument druge polovine 18. veka - objavljen je,
doduše, tek posthumno 1846. godine pod naslovom „Journal meiner
Reise im Jahr 1769.” (Dnevnik mog putovanja godine 1769), ali
posle putovanja onaj koji ga je napisao sreo je u Strasburgu 1771.
godine onog mnogo obećavajućeg mladog čoveka, Getea, (Johan
Wolfgang Goethe) koga je ta mećava misli snažno privukla i koji je
mnogo toga preneo dalje i nastavio ono što je od njega čuo. U desetoj
knjizi „Dichtung und Wahrheit” (Poezija i istina) Gete se seća prvog
slučajnog susreta na stepeništu štrazburške gostionice, gde se
Herder bio smestio za vreme dugotrajnog i bolnog lečenja suznica.
Gete opisuje kako mu je Herder ličio na opata, sa napuderisanom i u
lokne za- denutom kosom, elegantan, dok se peo stepenicama sa
krajevima crnog, svilenog mantila nemarno zavučenim u džepove
pantalo- na. Gete je tada bio onaj što prima, što uči. Gotovo u svakom
pogledu osećao se podređen pet godina starijem Herderu. Opštenje
je bilo teško. Cenio je, doduše, Herderova široka znanja i duboka
saznanja, ali morao je da podnese i njegovu grdnju i prekore. Na to
nije bio naviknut, jer su do tada, piše Gete, starije i nadmoćnije
osobe pokušavale da ga obrazuju obzirno, popuštajući mu mo

12
žda su ga čak i izvitoperile. Ali od Herdera, koji mu je svojim idejama
iznova punio glavu, nikada nisi mogao da očekuješ odobravanje,
mogao si da se postaviš kako hoćeš. Gete je, dakle, morao prethodno
da prevaziđe svoju sujetu, da bi mogao da bude pomeran ka novim
pogledima svakog dana, čak svakog sata.
U Herderu je video avanturistu duha koji se vratio sa pučine,
donoseći svež vetar plovidbe koji podstiče maštu. Tako raspoložen,
on mu 10. jula 1772. godine piše: još uvek na talasu sa mojim malim
čamcem, a kad se zvezde sakriju, lebdim tako u ruci sudbine i u mojim
grudima smenjuju se hrabrost i nada i strah i mir.
Verovatno je Herderov prekid i izlazak mladom Geteu dao
uzor za scenu u radnoj sobi u „Prafaustu”, koja je nastala još pod
prvim utiskom susreta sa Herderom. Avaj! Zar još sam u
tamnici? /.../ Ograničen svom tom gomilom knjiga, /.../ Bežil Napred,
napolje u prostranstva zemlje... Kao Faust iz memljivih zidova svoje
radne sobe, tako je i Herder bio pobegao iz katedrale u Rigi.
Na putovanju mu je došlo mnoštvo ideja. Tada još sve leži lepo
zbrkano, nerešeno, jedno uz drugo. On još traži jezik kojim bi
obuhvatio unutrašnju uzburkanost. Um, piše on, uvek je kasniji um.
On radi s pojmovima kauzalnosti i zato ne može tako da shvati
stvaralačku celinu. Zašto? Uzročni procesi su predvidivi, stvaralački
nisu. Zato Herder traga za jezikom koji se povinuje tajanstvenoj
uzrujanosti života, pre za metaforama nego za pojmovima. Mnogo
toga ostaje maglovito, nagovešteno, naslućeno. Herder će mnoge
savremenike sablazniti tim lebdećim i tumara- jućim u svom jeziku.
Kant (Kant] je jednom, na primer, sa ironičnom skromnošću pisao
Hamanu (Hamann], da mu ovaj objasni, šta njegov prijatelj Herder
misli, ali ako je moguće jezikom ljudi... jer ja, siroti sin Zemlje, uopšte
nisam ustrojen za božanski jezik opažajnog uma. Ono što mi se iz
prostih pojmova može sricati prema logičkim pravilima, to potpuno
sustižem.
Herder je bio dovoljno neskroman da želi da obnovi pojam
uma - i protiv Kanta, kod koga je najpre studirao i sa kojim ga je
vezivalo prijateljstvo. Dokle god je Kant u svojoj predkritičkoj fazi
postavljao kosmološke spekulacije o nastanku vasione, Sunčevog
sistema i Zemlje i iznosio antropološka, etnološka i geografska
istraživanja, Herder se osećao i duhovno vezan sa njim. To je bilo po
njegovom ukusu, to čuđenje pred mnoštvom pojavnog sveta. Ali,
kada je kenigsberški filozof počeo da izračunava granice razumu i
da umanjuje značaj opažaja i neposredne spoznaje, putevi su se
razišli. „Kritika čistog uma” je za Herdera bi-

13
lo prazno naklapanje i izraz neplodnih dvoumljenja. Kao Hegel
(Hegel) jednu generaciju kasnije, prebacivao je Kantu, da bi i bo­
jazan da si u zabludi i sama mogla biti zabluda. On u svakom
slučaju nije hteo da dopusti da ga prethodni saznajno-kritički
uslovi sputavaju, već da zahvati u pun život. Herder govori o ži­
vom nasuprot apstraktnom umu. Živ um je konkretan, on uranja
u elemenat egzistencije, nesvesnog, iracionalnog, spontanog, zna­
či u mračni, stvaralački, impulsivno-neumoran život. Kod Her-
dera ’život’ poprima nov, entuzijastički zvuk. Eho se daleko ču­
je. Ubrzo posle susreta sa Herderom, Gete će Verteru u usta sta­
viti: Svuda nalazim život, ništa do život...
Herderova životna filozofija je podstakla kult genija šturma
i dranga (i kasnije romantizma). Onaj kod koga život slobodno
struji i može da razvije svoju stvaralačku snagu, taj tamo važi za
genija. Tada je počeo bučan kult oko takozvanih 'genija snage’;
bilo je u tome mnogo inscenacije i pretencioznosti, ali sa pole­
tom i sigurnošću u sebe. Kaže se da je duh šturma i dranga bio
babica genijalnom, koje kao bolja klica drema navodno u svakom
i samo čeka da dođe na svet.
U kasnijem osvrtanju na metež godina u Jeni, Gete je u
dvanaestoj knjizi „Poezije i istine” genija okarakterisao prilično
negativno, kao opšti moto za onu slavnu, izvikanu i ozloglašenu
književnu epohu u kojoj je masa mladih genijalnih muškaraca veo­
ma hrabro i uobraženo izbila na videlo, da bi se izgubila u bez­
graničnom.
Gete i njegovi prijatelji su se donekle stvarno ludo provodi­
li u to genijalno vreme. Posle susreta sa Herderom i preseljenja
u Vajmar 1776. godine, Gete je to kontemplativno sedište muza
učinio privremenim glavnim štabom genijalnosti. Za sobom je,
kao rep komete, povukao Lenca (Lenz), Klingera (Klinger), Kauf-
mana (Kaufmann), braću Štolberg (Stolberg), koji tada još nisu
bili postali pobožni. Bilo je svečanosti o kojima su vajmarski fi-
listri pričali decenijama kasnije. Tada je između ostalog, piše sve-
dolc vremena Karl August Betiger (Carl August Bottiger), održa­
na terevenka genija, koja je odmah počela tako što su sve čaše izbače­
ne kroz prozor, a u pehare pretvoreno nekoliko prljavih urni koje su bi­
le uzete iz susedstva, sa starog groblja. Nadmetalo se u gestovima i
nastupima koji su morali da deluju nepristojno. Lenc je igrao lu­
du, Klinger se istakao time što je pojeo komad sirovog konjskog
mesa, Kaufman se za kneževskom sofrom našao grudi golih sve
do pupka, puštene, lepršave kose i sa snažnim čvornovatim šta-

14
pom. U Geteove 'ludorije genija’ spadalo je putovanje na konji­
ma sa prijateljem, knezom, usput su zamenjene haljine i tražene
erotske avanture. U Štutgartu se, piše Betiger, došlo na ideju da se
ode na dvor. Odjednom su morali da dođu svi krojači i dan i noć da
rade na dvorskim haljinama. Njih dvojica su se onda pojavili na
završnoj svečanosti štutgartske akademije. Vajmarski knez i nje­
gov prijatelj, Gete, dva genija na proputovanju kojima su se divi­
li, stajali su kao počasni gosti uz Karla Eugena na horu i s bla­
gom snishodljivošću posmatrali dodelu nagrada, kojom prilikom
je bio nagrađen učenik koji je pred sobom još imao karijeru ge­
nija: Fridrih Šiler (Fiedrich Schiller). I on će u svojoj šturm-i-
-drang-fazi slaviti i isticati snažan život.
U svom previrućem i klijajućem nemiru život je isto tako
nešto čudovišno pred čim svest u strahu ustukne. Herder, kao
kasnije Niče, ukazuje na zastrašujući 'ponor' živog. Izvrsno i to
stoje... najdublja dubina naše duše prekrivena noći! Naša sirota mi-
slilja sigurno nije bila u stanju da shvati svaki nadražaj, seme svakog
osećanja u njegovim prvim sastojcima: nije bila u stanju da glasno
čuje bučni okean tako tamnih talasa, a da ga ne okruži jezom i stra­
hom, predostrožnošću sve bojazni i malodušnosti i da joj kormilo ne
ispadne iz ruke. Majčinska priroda je znači od nje udaljila ono što ni­
je moglo da zavisi od njene bistre svesti... ona stoji nad ponorom bes­
konačnosti i ne zna da stoji nad njim; zbog tog srećnog neznanja stoji
čvrsto i sigurno.
Herderov pojam žive prirode obuhvata ono stvaralačko ko­
me se čovek euforično prepušta, ali i ono tajanstveno koje čove-
ka ugrožava. Upravo ta pomešana osećanja nameću se Herderu
prilikom njegovog putovanja brodom.
Najvažnije ideje koje će se kasnije iskristalisati iz meteža
misli na pučini i uticati na romantičare su sledeće: sve je istori-
ja. To ne važi samo za čoveka i njegovu kulturu, nego i za priro­
du. Nova je misao, shvatiti istoriju prirode kao istoriju razvoja
koja donosi mnoštvo prirodnih likova, jer se time božanska stva­
ranje sveta stavlja u prirodni proces. Priroda je čak i onaj stvara­
lački potencijal koji je ranije bio potisnut u vansvetovnu oblast.
Razvoj prolazi kroz različite stupnjeve, mineralni, vegetativni i
animalni. Svaki stupanj je po sebi opravdan, ali istovremeno sa­
drži klicu za sledeći viši. I svi stupnjevi su predstupnjevi čoveka.
Njegova odlika se sastoji u tome što on stvaralački potencijal ko­
ji deluje u prirodi sad može i mora sam da režira. Može to na
osnovu svoje inteligencije i jezika, a mora to pošto je siromašan

15
instinktom i zato nezaštićen. Potencijal koji stvara kulturu je
dakle izraz kako snage, tako i slabosti.
Sa ovom misli Herder je preteča moderne antropologije, sa
čovekom kao kulturotvornim nedostatnim bićem. Istorija kul­
ture čovečanstva za Herdera spada u istoriju Prirode, ali u isto-
riju Prirode u kojoj je do tada nesvesno delujuća prirodna snaga
prodrla do svesti o samoj sebi u ljudskom mišljenju i u njegovoj
stvaralačkoj snazi punoj namere. Preobražavanje čoveka kroz sa­
mog sebe i stvaranje kulture kao životnog miljea Herder naziva
unapređenje humaniteta. Humanitet ne stoji protiv Prirode, već je
u odnosu na čoveka istinska realizacija njegove prirode. Herder
je 19. stoleću zaveštao pojam dinamične, otvorene istorije. Tu
nema sna o rajskoj predistoriji u koju je najbolje opet se vratiti.
Svaki trenutak, svaka epoha sadrži sopstveni izazov i istinu ko­
ju treba zgrabiti i preinačiti. Na taj način se Herder kreće u
oštroj suprotnost sa Rusoom, za koga savremena civilizacija pred­
stavlja oblik propadanja i otuđenja ljudskog života: Ljudski rod u
svim svojim epohama, samo u svakoj na drugi način, za zbir ima bla­
ženstvo; mi u našoj izvrdavamo, ako kao Ruso hvalimo vremena kojih
više nema i kojih nije bilo, piše Herder u „Žurnalu". Istorija nije ni
nešto slepo neodređeno, kao kod francuskih materijalista, izruče­
no na milost i nemilost slučaju i bezdušnom mehanizmu. Ona je
suvisla, iako nije uređena prema nekom duhovno unapred sa-
znajnom cilju. Ostvarivanje humaniteta je neka vrsta expermen-
tum mundi, otvoren proces čiji tok zavisi od ljudi, iako u poza­
dini deluje namera Prirode. Ali, kako se ova eksplicitno ne da
shvatiti, ne preostaje ništa drugo do da se delo samooblikovanja
dovrši po merilima koja čovelc sebi sam postavi. Ona deluju kao
unutrašnji kompas koji pokazuje onaj pravac u kome može da se
nađe najveća mera društvenog samorazvoja. Proces istorije ne
teče linearno, već se odvija preko lomova i preloma. Treba raču­
nati sa udarima i revolucijama... osećanjima koja tu i tamo postaju
sanjalačka, silovita, čak odvratna, piše Herder. To ne treba da pla­
ši, to pada u vulkanske forme u kojima izbija novo.
Istorija nikada do tada nije bila shvaćena tako dinamički i
empatički, a zapanjujuće je što se to desilo upravo u društveno
zaostaloj Nemačkoj, rascepkanoj na sitne države gde je realna
istorija u izvesnoj meri bila zamrznuta. Bilo je to kao usaglaša-
vanje sa velikim događajem Francuske revolucije, jer je u stvar­
nosti tek tada bilo došlo dotle, da se činilo da istorija ispunjava
ono, što je Herder od nje očekivao dva stoleća ranije.

16
 Do tada je reč uvek bila o ’čoveku’ u kolektivnom singularu.
Herder je - i to je posle pojma dinamične istorije njegova druga
misao snažnog dejstva - otkrio individualizam, ili personalizam
i iz toga sledstveno pluralitet.
'Čovek' je apstraktum, postoje samo 'ljudi'. Kao što život
ukupno na svakom stupnju svog razvoja poseduje sopstveno pra­
vo i sopstveni značaj, tako stvar stoji i sa ljudskim rodom. Svaka
individua na uvek poseban način odražava ono šta čovek jeste i
može da bude. Herder zastupa radikalan personalizam. Postoji
čovečanstvo kao apstraktna veličina i postoji čovečanstvo koje
svako u sebi može da ceni i dovede do individualnog oblika. Ono
je ono što se računa. Iz te perspektive istorija onda nije samo ve­
lika panorama ispred koje se uzdiže pojedinac. Pokretajuće
osnovne snage istorije koje se otkrivaju tamo napolju, pojedinac
mora i može da sazna kao stvaralačku živost u sebi, povezanost
koju je Herder na svom putovanju brodom doživeo upravo eksta-
tično. Samo onaj ko na sopstvenom telu iskusi stvaralački prin­
cip, otkriće ga i napolju u kretanju sveta i u Prirodi. Tu misao će
Gete kasnije rezimirati u „Maksimama” u rečenici: 0 istoriji ne
može da sudi niko, do onaj koje istoriju doživeo na sebi.
Pojedinac koji se obrazuje u individuu jeste i ostaje centar
smisla iako mu, što se ne može poreći, stalno treba zajednica. A
ona, kaže Herder, treba da bude organizovana tako da svako mo­
že da razvije svoj individualni životni začetak. Zajednica je dru­
štvo za uzajamnu pomoć u tom razvoju. Pri tome, udruženje po­
jedinaca u zajednici ne daje jednostavno zbir, već uzajamnim
delovanjem stvara uvek poseban duh koji izvire iz udruženja i
pojedincu daje duhovni vazduh života. Za Herdera se čovek kao
individua ugnezdio u zajedinicu, u neku vrstu veće individue.
Herder vidi koncentrične krugove porodice, plemena, naroda,
nacija, sve do zajednice nacija, koje na svom nivou obrazuju du­
hovnu sintezu. U vezi s narodima, Herder govori o narodnim du­
hovima. Ali, važno je što te veće jedinice smišlja individua. Ka­
ko pojedinačne individue međusobno, tako i te veće jedinice
obrazuju pluralitet - pluralitet narodnih duhova.
Da uđe u trag tim narodnim duhovima, Herder je na svom
putovanju brodom skrojio plan da sakuplja narodne pesme i
ostala kulturna svedočanstva naroda. Plan će ostvariti i time bi­
ti romantičarima uzor da nastave tu sakupljačku delatnost.
Herder i kod sakupljanja narodnih pesama ostaje individu­
alista. Jer, što važi za pojedinca - da bi u razvoju svoje osobeno-

17
sti, trebalo osobenost drugih ne samo da respektuje, nego i daje
posmatra kao dobitak - važi i za narodne duhove. Mnogo naro­
da, mnogo glasova. Tek raznovrsnost dovodi do procvata ljud­
skog bogatstva. Uskogrudi patriotizam njemu je dalek. Hoće da
pomogne da se drugi narodi bolje razumeju u svojim tradicija­
ma. Išao sam za načinom razmišljanja naroda i ono što sam izvukao,
bez sistema i mozganja, jeste daje svaki sebi obrazovao svedočanstva
prema religiji svoje zemlje, tradiciji svojih očeva i pojmovima naroda,
da se ta svedočanstva javljaju na pesničkom jeziku, pesnički zaodenu-
ta i u poetskom ritmu: znači mitološka narodna pevanja o poreklu nje­
govih najstarijih znamenitosti.
Herder je u Rigi živeo u šarenoj mešavini naroda između Ru­
sa, Livonaca i Poljaka. Gornji sloj, politički merodavan u gradu-
-republici pod ruskom vrhovnom vlašću, bio je nemački. Usred
drugih narodnosti izoštrio se, doduše, Herderov smisao za ne-
mačku tradiciju, ali je kao propovednik i dušebrižnik pokušavao
da slomi izdvajanje nemačke zajednice - iz radoznalosti i ose-
ćanja pravednosti prema Livoncima i Rusima, koji su uglavnom
živeli u velikom siromaštvu. Herder se u svom uvodu za zbirku
pesama „Stimmen der Volker” (Glasovi naroda) poziva na doži­
vljaje sa domaćom narodnom kulturom i poezijom u Rigi: Znajte
dakle da sam lično imao priliku da vidim žive ostatke tog starog, di­
vljeg pevanja, ritma, igre među živim narodima, kojima naši običaji
još nisu sasvim mogli da uzmu jezik i pesme i običaje, da bi im za to
dali nešto vrlo osakaćeno, ili ništa. .
Sakupljač narodnih pesama, Herder, uverio se, doduše, u
sopstvene kulturološke korene i nastojao da podstiče i oživi ’ne-
mački način i umetnost’, ali bez nadmenosti. Ako bi je osetio kod
drugih, ili ako bi primetio da njega lično tako shvataju te zato
greše, reagovao je vrlo neobuzdano. Staje nacija? Veliki, neople-
vljen vrt pun bilja i korova. Ko bi se zauzeo za to zbirno mesto buda­
laština i grešaka, kao i osobenosti i vrlina bez razlike i ... lomio koplje
protiv druge nacije? Hajde da, koliko možemo, doprinesemo časti na­
cije; treba i daje branimo tamo gdejoj se nanese nepravda ...a li hva­
liti je ех profess smatram ličnom slavom ... Očigledan plan Prirode je
da kako jedan čovek, tako ijedan rod, znači ijedan narod uče jedan
od drugog ijedan sa drugim ... dok konačno svi ne shvate tešku lekci­
ju: nijedan narod nije jedini od Boga izabran narod na Zemlji; svi
moraju da traže istinu, vrt zajedničkog dobra moraju svi da obrađu­
ju ... Tako nijedan narod Evrope ne srne da se zatvori od ostalih i bu­
dalasto kaže: j e d i n o kod mene, kod mene je sva mudrost.

18
 Herđerov patriotizam je bio demokratski i držao do razno­
likosti kultura. Mnogi putevi vode - kuda? U svakom slučaju ne
do vladavine jednog naroda nad drugima, već u vrt raznolikosti,
što je bio Herđerov ideal, gde narodne kulture u razgraničava-
nju, razmeni i uzajamnom oplođavanju razvijaju svoje najbolje
mogućnosti. Stvaralački princip koji je u narodnim kulturama
video na delu, učinio mu je i demokratiju tako simpatičnom, da
je njegovo zauzimanje za Francusku revoluciju kasnije ozlovolji-
lo Getea i ovaj je svog prijatelja Herdera povremeno nazivao naj­
čistijim jakobincem.
Otkrivanje dinamične istorije sa svim što iz toga sledi, od
gordog individualizma pa do poniznosti pred starim svedočan-
stvima narodne kulture, prouzrokovalo je istinsku cezuru za­
padnjačkog duha. Od tada je postalo razumljivo gledati na stva­
ri istorijski. Istorija sve relativizuje. Ona postaje sama nešto ap­
solutno; nikakav bog, nikakva ideja, nikakav moral, nikakvo dru­
štveno uređenje, nikakvo delo ne mogu se od sada održati kao
nešto apsolutno naspram nje. Čak dobro, istinito, lepo, nekada
fiksirani na nebu nepromenljivih ideja dospevaju u vrtlog nasta­
janja - i nestajanja. I lepo mora da umre piše kod Šilera, i sumrak
bogova i preokretanje vrednosti biće isto tako posledica istorij-
ske svesti. I zato se o Herderovim mislima na pučini može reći
da su već romantične, jer nas pripremaju na ljuljanje stvari na
reci vremena.

19
 Drugo poglavlje
Od političke ka estetskoj revoluciji. Politička nemoć
i poetska smelost. Šiler ohrabruje na veliku igru.
Romantičari pripremaju svoj nastup.

Između Herderove plovidbe i ranog romantizma događa se

velika prekretnica epohe, Revolucija u Francuskoj. Ona je ne-
mačlcom intelektualnom životu dala impulse kao nijedan drugi
politički događaj. Ranoromantičarski pokret je šturm i drang koji je
prošao kroz iskustvo Revolucije.
U Francuskoj su se bile desile stvari za koje su i u Nemač- koj
savremenici odmah bili uvereni da će biti od značaja za svet- sku
istoriju i kod budućih generacija još izazivati užasavanje i divljenje.
To su događaji koji su već u trenutku zbivanja zablistali mitskim
sjajem i tumače se kao pra-scene rađanja novog doba. Događaji koji
se, jedva da su se desili, već svuda, i u dalekom Ti- bingenu, Jeni ili
Vajmaru osećaju kao vredni knjiga i kao 'klasični': 'Teniska zakletva’
20. juna 1789. godine, kada su se deputati trećeg staleža konstituisali
kao narodna skupština i zakleli se da će ostati zajedno dok ne bude
donet novi ustav; otpuštanje liberalnog ministra finansija, Nekera
(Necker], 11. jula kao prvi akt kontrarevolucije i zauzimanje Bastilje
koje je potom usledilo 14. jula; bešnjenje presuđivanja linčom; prve
aristokrate na bande- ri; stvaranje nacionalne garde; 17. jula prva
kapitulacija kralja koji se klanja pred nacionalnom gardom i uzima
kokardu; slom državne sile u provincijama, revolti seljaka i prevrat
u gradovima; 'veliki strah’ koji zemlju održava da ne posustane;
početak emigracije plemstva - drumom ka Turinu beži 'dika' stare
Francuske, dva kraljeva brata na čelu povorke hiljada - noć za pam­
ćenje od 3. na 4. avgust kada je Narodna skupština opijena sop-
stvenom smelošću razbila vekovni feudalni sistem Francuske
bezbrojnim patetičnim dekretima; svečano proglašenje ljudskih i
građanskih prava 26. avgusta; drugi veliki ustanak u Parizu 5.
oktobra, kada su žene sa pijace prisilile kralja i Narodnu skupštinu
20
na preseljenje iz Versaja u Pariz.
Godine između 1789. i 1804, kada se Napoléon krunisao za
cara, iz daljine jednog kasnijeg vremena izgledaju kao veliki
istorijski trenutak, za savremenike pak to je bio dugotrajan, zamršen
proces. Oblici vladavine su se smenjivali od apsolutne do
konstitucionalne i onda do parlamentarne demokratije koja je sa
svoje strane prešla u jakobinsku diktaturu; sledio je autoritarni
'direktorijum’ i najzad napoleonovska carska vladavina, koja je
povezivala restaurativne i revolucionarne elemente. Između toga
pogubljenje kralja, teror, ratovi koji su i u Nemačku doneli kako
tekovine, tako i užase revolucije.
U Nemačkoj nije postojala šansa za revoluciju odozdo, ako
zanemarimo međuigru Republike Majnc (1793.], koja je pod fran­
cuskom zaštitom mogla da se održi nekoliko meseci, ne bez živog
učešća javnosti u tome, i zbog toga što je u tome učestvovao i slavni
istraživač Prirode, pisac i svetski moreplovac, GeorgFor- ster (Georg
Forster], Kraj je bio fatalan, za Republiku i za Georga Forstera. Grad
su u leto 1793. godine povratile savezničke trupe - Gete se sa svojim
knezom nalazio u njihovoj pratnji - i otpočela je hajka na
republikance. A Georg Forster, koji je bio poslat u Pariz da
izdejstvuje priključenje grada Francuskoj, umro je tamo u januaru
1794. godine ogorčen i osiromašen. Znači, nema revolucije odozdo.
Utoliko je odlučnija pak bila Revolucija odozgo. U roku od nekoliko
godina staro uređenje država je palo, Sveto Rimsko Carstvo
Nemačkog Naroda je potonulo i u Nemačkoj se iz njega stvara nov
državni sistem; Napoléon je vladajućim kućama oduzeo vlast,
nadgledao ih, u Rajnskim saveznim državama je uveden građanski
zakonik Napoleonove Francuske.
Da su događaji u Francuskoj značili prekretnicu, da je od tada
dakle počela nova epoha, većini pisaca i intelektualaca u Nemačkoj
bilo je odmah jasno. Teško se moglo otrgnuti patosu istorijskog
časa. Takav fenomen u istoriji čovečanstva, pišč Kant, više se ne
zaboravlja, jer je u ljudskoj prirodi otkrio sklonost i sposobnost za
bolje, što nijedan političar iz dosadašnjeg toka stvari ne bi smislio. I
Hegel, kao Kant, od Francuske revolucije datira novu epohu u istoriji
čovečanstva: Od kad Sunce stoji na nebeskom svodu i oko njega kruže
planete, nije viđeno da se čovek postavi na glavu, tj. na misao i po njoj
izgradi stvarnost. Revolucija je prihvaćena kao pra-scena duštveno-
utemeljivačkog delovanja. Verovalo
21
se da se naočigled svih i u opipljivoj sadašnjosti odigrava ono,
što je do tada u prosvećenim predavačkim teorijama, poslednji
put kod Rusoa, projektovano u neku apstraktnu predistoriju i
neki isto tako apstraktan prostor. To je događaju dalo auru, ka­
ko Kant kaže, predskazujuće priče. Ko je prethodno već priznavao
filozofske ideje slobode i jednakosti, u Revoluciji je, sa protivni­
kom Revolucije, Fridrihom Gencom (Friedrich Gentz), mogao da
vidi praktičan trijumffilozofije. Pošto su ovde sopstvene misli po­
stale delo, moglo se još i na udaljenosti osećati kao saučesnik.
Konačno je bio pribavljen dokaz da mišljenje i pisanje ne samo
da tumače svet, nego ga i menjaju, možda da uopšte ideja i duh
vladaju svetom i da samo treba naći prave misli koje pogađaju
živac vremena. Mnogi intelektualci i izvan Francuske gledali su
na Revoluciju kao na 'svoju' revoluciju, jer su verovali da su je i
prouzrokovan. I Kantova simpatija prema Revoluciji koju je upr-
kos svim pojedinačnim nedoumicama zadržao sve do kraja živo­
ta, zasnovana je upravo na takvom osećanju duhovnog ortaštva
i saodgovornosti. Za njega je u Francuskoj, u izvesnoj meri za­
stupnički za ćelo čovečanstvo, bio izveden veliki praktičan po­
kušaj da se izađe iz samoskriveljenog nepunoletstva.
Tako je došlo do toga da je Revolucija, u svakom slučaju is­
prva, podstakla idealizam. Idealizam, piše Fridrih Šlegel, u prak­
tičnom pogledu nije ništa drugo do duh revolucije, a Hegel objašnja­
va da se um kao krtica probijao kroz tešku zemlju i sada izbio na
svetio dana. Slika o revoluciji kao svetlu dana ili jutarnjem rume­
nilu nalazi se gotovo kod svakog pisca u ranim devedesetim go­
dinama, možda sa najprodornijim patosom izneta kod Klopštoka
(Klopstock), kome je Revolucija pomogla da dođe do kasnog lir­
skog proleća: Sviće već odvažna narodna skupština Galije, /jutarnja
jeza prodiru čekajućima / kroz kosti do srži: o dođi ti novo, / okreplju­
juće, čak i nesanjano sunce!
I mladi romantičari isprva pripadaju entuzijastima istorij-
skog jutarnjeg rumenila. Helderlin (Holderlin), Hegel i Šeling
(Schelling) podižu u Tibingenu drvo slobode. Šeling svoje studi­
je teologije hoće da okači o klin, hoće da pobegne iz zemlje popo­
va i pisara i čezne za slobodnijim vazduhom u Parizu. Gimnazija­
lac Ludvig Tik piše dramu o narodnom uzdizanju: Približi se, slo­
bodo, / da se bacim / tebi u naručje ... I još tri godine kasnije, 1792.
godine, piše Vakenrođeru: O, da sam sada Francuz! Ne bih tad se-
deo ovde, tada bih - ali nažalost, ja sam u monarhiji koja se bori pro-

22
tiv slobode, među ljudima koji su još dovoljno varvari da preziru
Francuze ... Oh, biti u Francuskoj - to mora daje veliko osećanje, bo­
riti se pod Domurjeom i oterati robove u beg i pasti - Staje život bez
slobode? Vakenroder, taj mladić nežnih struna, slaže se s Tiko-
vim entuzijazmom od sveg srca, i pošto je kraljeva glava pala, on
hladno primećuje: Pogubljenje kralja Francuske odvratilo je ceo
Berlin od stvari Francuza, ali mene nije. 0 njihovoj stvari ja mislim
kao i inače. Ali, za razliku od Tika, Vakenroder priznaje da ipak
nema hrabrosti da se tuče za Revoluciju. I Tikovo oduševljenje,
razume se, drži se u retoričkim granicama. On ne dopušta da do­
đe do praktičnog dokazivanja. 1 mladi Šlajermaher (Schleier-
macher) na početku prvog koalicionog rata osuđuje despotske
namere evropskih kneževa, koji smeraju da uguše Revoluciju, i
miropomazanje jednog monarha ne smatra dovoljnim razlogom
da mu se ne odseče glava. Fihte objavljuje svoje „Beitrage zur
Berichtigung der Urteile des Publikums über die Franzosische
Révolution” (Priloge ispravljanju suda publike o Francuskoj re­
voluciji), gde narodu izričito odobrava pravo na revoluciju i
objašnjava da pri tome apsolutno može da bude i nasilja. Ras­
prava Fridriha Šlegela „Versuch über den Begriff des Republi-
kanismus” (Ogled o pojmu republikanizma), koja se pojavila
1796. godine, nadmašujući još Kantovu odbranu reprezentativ­
ne demokratije, brani direktnu demokratiju koja se po njego­
vom mišljenju može odreći podele vlasti - za Kanta esencijalan
deo republikanizma. U vreme sačinjavanja ovog spisa Šlegel je
svakako bio posebno tesno povezan sa revolucionarnim doga­
đajima, pošto se zaljubio u Karolinu Berner (Caroline Bdmehr)
koja je kao prijateljica Georga Forstera aktivno učestvovala u
stvaranju Republike Majnc i zbog toga morala da se krije pred
vlastima. Karolina će se kasnije udati za brata, Avgusta Vilhel-
ma, da bi onda na vrhuncu romantičnog druženja u Jeni prišla
Šelingu.
I u Novalisovim pismima se nalazi revolucionarni entuzija­
zam. U njima je reč o žaru slobode, ropstvu, mržnji prema tiranima.
Novalis pliva u revolucionarnoj metaforici. Kada svom prijate­
lju, Fridrihu Šlegelu, 1. avgusta 1794. godine, prizna svoju če­
žnju za svadbenom noći, brakom i potomstvom, ostvarenje svojih
želja opisuje kao neku vrstu revolucije koja bi ga konačno oslo­
bodila kućnog tutorstva: Kad bi nebo htelo da moja svadbena noć
bude Vartolomejska noć za despotizam i tamnice, ja bih tad slavio
srećne bračne dane.

23
 Revolucija je toliko silno zračila zato što se od nje nije oče­
kivalo samo uklanjanje nepravednog sistema vladavine, već vla­
davine uopšte. Promena političkih institucija najzad bi na vide-
lo iznela, tako se nadalo, boljeg, slobodnog čoveka. Čovek je ve-
rovao da je svedok eksperimenta svetske istorije u kome je pita­
nje bilo: koliko slobodnog samoopredeljenja je moguće i koji
spoljašnji zakoni i politička uređenja su za to potrebni?
Mnogi od onih koji su Revoluciju u početku oduševljeno
pozdravljali, od nje su se kasnije okrenuli, kada su u ime slobo­
de prevagu uzeli teror i nova ugnjetavanja. Čak i Georg Forster
16. aprila 1793. godine piše iz Pariza: Svetu tek predstoji tiranija
uma, možda najneumoljivija od svih... Stoje stvar plemenitija i Stoje
izvrsnija, to je skrnavljenje đavolskije. Požar i plavljenje, štetna dej-
stva vatre i vode, nisu ništa prema nesreći koju će stvoriti um.
Um se stvarno pokazuje tiranski, naginjući želji da napravi
tabulu rasu, da uništi predanja, privrženosti, navike, dakle ćelu
istoriju u koju je čovek upleten. To je zavođenje na veliko čišće­
nje, na uklanjanje tradicije koja važi još samo kao starudija iz
velikog vremena. Tiranski je dakle neistorijski um, koji se usudi
da pravi sve novo i bolje. Tiranski je um dalje, kad se usudi da
skicira pravu sliku čoveka, kad se pravi da zna staje u opštem in­
teresu, kad u ime opšteg dobra etablira novi režim ugnjetavanja.
Tok Revolucije će razotkriti tu tiraniju uma. Proklamuju se,
doduše, opšta ljudska prava - bezbednost života, svojine i izra­
žavanja mišljenja - ali ona ne nude zaštitu od samovolje novih
predstavnika naroda koji izigravaju tumače prave narodne volje
i terorišu navodne narodne neprijatelje, u koje ubrzo može da se
svrsta svako, ko ne odgovara slici čoveka iz odbora javnog blago­
stanja, ili je iz drugih razloga dospeo u nemilost moćnika.
Tu tiraniju uma sprovodi nova intelektualna elita, koja zna
da koristi moderan instrument masovne mobilizacije. Nakon
Francuske revolucije na pozornicu istorije po prvi put stupaju
mase. Pogromi za vreme vladavine jakobinaca neposredna su po-
sledica tog istorijski novog saveza između elite i svetine - pred­
igra totalitarnih ekscesa u 20. stoleću.
Sa Revolucijom, najpre u Francuskoj, a onda svuda u Evro­
pi dolazi do novog razumevanja politike. Politika, do tada spe­
cijalnost dvorova, sada može da se razume kao poduhvat od ko­
ga čovek može da napravi stvar srca. Mora se razumeti moćan
presek koji ta eksplozija političkog ima za posledicu. Pitanja
smisla, za koja je pre toga bila nadležna religija, sada se upuću­

24
ju politici; udar posvetovljenja koji takozvana ’poslednja’ pita­
nja pretvara u društveno-politička: sloboda, jednakost, brat­
stvo su politički slogani koji jedva da poriču svoje religiozno
poreklo.
Do Francuske revolucije je istorija za većinu bila sudbono­
sno dešavanje koje je nadolazilo kao svaka pošast, ili prirodna
katastrofa. Događaji iz 1789. godine čine da kod savremenika u
velikom stilu nastaje razumevajuće opažanje istorijskih tokova,
koji se ubrzavaju sinhrono sa njihovom politizacijom. Armije
Revolucije koje preplavljuju Evropu ne donose samo kraj starih
kabinetskih i plaćeničkih ratova, narodne vojske, taj skup oruž­
jem prenatrpane nacije, povrh toga znače da istorija sada regru-
tuje i malog čoveka za saučesništvo. U vrtlog te politizacije do-
speva većina pisaca u Nemačkoj, bilo da se kao mladi romantiča­
ri Revolucijom najpre oduševljavaju, ili se drže skeptično kao re­
cimo Viland (Wieland), bilo da kao Matijas Klauđijus (Matthias
Claudius) postanu ogorčeni protivnici. Na svim stranama za krat­
ko vreme prevladava politički resentiman i nije malo autora ko­
ji osećaju pritisak da jezičko umeće stave u službu političkog de-
lovanja. Prvih godina se pojavljuje mnoštvo delà, pesama, dra­
ma, čije se najupadljivije obeležje sastoji u tome, što su politički
angažovane, a često su čak pamfletske, ili agitatorske.
To je tačno ona atmosfera političkog uzbuđenja koje je toli­
ko odbijalo Getea. Za njega Revolucija nije značila ništa drugo,
do sudbonosan početak doba masa, koje je on mrzeo i koga se bo­
jao, ali čiju je neizbežnost i on uviđao. Tako je Francuska revolu­
cija i kod Getea bila epohalna, iako ne u pozitivnom smislu kao
kod Kanta i Hegela. Jakobiju (Carl Gustav Jacob Jacobi) piše 3.
marta 1790: D a je Francuska revolucija i za mene bila revolucija,
možeš da zamisliš. U „Morfološkim sveskama" (Morphologidsche
Heften), osvrćući se beleži da mu je trebalo mnogo godina, da taj
najužasniji od svih događaja savlada pesnički u njegovim uzrocima i
posledicama. Privrženost tom nepreglednom predmetu gotovo nepo­
trebno je pojela njegovu poetsku moć. Revolucija stvarno igra zna­
čajnu ulogu u gotovo svim njegovim delima devedesetih godina,
delimično kao izričita tema, kao u „Aufgeregte” (Razdraženi), u
„Biirgergeneral” (Građanski general), ili u „Natiirliche Tochter”
(Prirodna kći), delimično kao pozadina i problemski horizont kao
u „Herman i Doroteja”, ili u „Unterhaltungen deutscher Ausge-
wandprten” (Razgovori nemačkih iseljenika).
Šta je Geteu toliko užasno u revoluciji?

25
 On ne ostaje uporno pri interesima i gledištima plemstva i
imućnog društva, on apsolutno primećuje užasavajuću nepravdu
i izrabljivanje. Nekoliko godina pre Revolucije pisao je Knebelu
(Knebel): Ali znaš, kad biljne vaši sede na granama ruže i lepo se na-
sisaju debele i zelene, onda dođu mravi i isisaju im filtrirani sok iz te-
la. I tako to ide dalje, a mi smo doterali dotle da se u jednom danu go­
re uvek višepoždere, nego što se dole u jednom može doturiti (17. april
1782). Odbijajući Revoluciju, on ipak ne postaje zagovornik sta­
rog režima. 0 ratu u Francuskoj 1792. godine piše Jakobiju da
mu ni najmanje nije stalo do smrti ni aristokratskih ni demokratskih
grešnika (18. avgust 1792). Za njega u Revoluciji nije užasno to
što se u pitanje dovode stare i, moguće nepravedne i izrabljivač-
ke vlasničke prilike. To se da opravdati. Za njega je u Revoluciji
užasno to, što se tu radi o izbijanju vulkana socijalnog i politič­
kog. On se, ne slučajno, u mesecima posle Revolucije bavi, za
njega uznemirujućim, prirodnim fenomenom vulkanizma nasu­
prot neptunizmu, teorijom o postepenom menjanju površine Ze­
mlje putem okeana. Ono postepeno ga je privlačilo, iznenadno i
nasilno ga je odbijalo, u prirodi kao i u društvu. On se drži pre-
laza, ne preloma. Bio je prijatelj evolucije, ne revolucije.
Ali, nije samo to forsiranje revolucije bilo jedino što ga je
užasnulo. Strašna mu je bila predstava, da su mase raspoložive,
jer ih muškarci revolucije, kako je Gete voleo da naziva demagoge
i doktrinare, uvlače u sferu u kojoj se oni ne snalaze. Politika
ima posla sa stvarima društva kao celine. To pretpostavlja način
mišljenja, koji ne sledi samo sopstveni interes, već može da pre­
uzme odgovornost za celinu. Ali, običan čovek, kaže Gete, ne mo­
že da se uzdigne iznad tog gledišta i zato postaje manevarska
masa agitatora. Opšte politizovanje povoljno utiče na laganje,
podložnost laži i samoprevaru. Čovek hoće da vlada celinom, a
ne može da vlada ni sobom, čovek hoće da popravlja društvo, a
odbija da počne sa popravljanjem samog sebe. U opijenosti mase
um propada i ide se na ruku izbijanju niskih instikata. Očigle­
dan materijal za to pružaju državni teror koji godine 1793. besni
zemljom, masovna pogubljenja, pogromi, pljačkanja u okupira­
nim oblastima. Šta se meni dopada? /Udariti mora masa, /Tad je
poštovana, /Suđenje joj loše ide. Gde Revolucija ne odrubljuje gla­
ve, njena moć je ipak dovoljna da ih zbuni. Gete je sudbonosnom
smatrao politizaciju javnosti. On je to nazvao opštim ohrabriva­
njem na brbljanje. Njemu je smetalo beskrajno brbljanje i deba-
tovanje o događajima na koje niko od onih koji su vodili glavnu

26
reč u novinama, ili za kafanskim stolom nije mogao da utiče i
ljutio se zbog apsurdnog nepoznavanja političkih realnosti od
strane prijatelja Revolucije u Nemačkoj. Bilo mu je mrsko ćelo
politizovano novinarstvo. Iz borbe u Francuskoj piše: Novine na­
žalost stižu svuda, to su mi sada najopasniji neprijatelji (18. avgusta
1792). Bunio se protiv neiskrenosti kneževih kritičara koji, kao
recimo Herder, ili Viland, sebi nisu želeli da priznaju, da su i sa­
mi uživaoci kneževe vladavine.
Geteovo odbijanje Revolucije je izraz uverenja da opšta po-
litizacija na početku masovnog doba za posledicu ima funda­
mentalnu pometnju u opažanju bliskog i dalekog. Čovekje, kaže
se u „Godine učenja Vilhelma Majstera” (Wilhelm Meisters Lehr-
jahre), rođen za ograničeno stanje; jednostavne, bliske, određene cilje­
ve može da sagleda i navikne se da koristi sredstva koja su mu tu pri
ruci; ali, čim dođe na širinu, ne zna ni šta hoće, niti šta treba i sasvim
je svejedno da li je rastrojen zbog količine predmeta, ili je van sebe
zbog visine i dostojanstva istih. Za njega je uvek nesreća kad je pod-
staknut da teži za nečim, sa čime ne može da se poveže redovan auto­
matizam. Političkoj strasti Gete suprotstavlja oblikovanje indivi­
dualne ličnosti, izraslo iz snage ograničenja. Pošto ne možemo
da obuhvatimo celinu, a ono daleko nam odvraća pažnju, neka se
pojedinac onda obrazuje za nešto ćelo - to je Geteova maksima i
zato važi: Najviša sreća smrtnika / Budi samo ličnost (West-Ôstli-
cher Divan /Zapadno-istočni divan). U tom, gotovo prkosnom
idealu ličnosti krije se i sjajna ignorancija u službi života, koju
je kod Getea hvalio Niče i koja spada u njegovu prometejsku sna­
gu oblikovanja. Snaga oblikovanja koja izvire iz životne formu­
le: preobratiti svet prema sebi i na taj način ga prisvojiti, ali i
uzeti od njega samo onoliko koliko se može sebi prilagoditi. Iz
toga sledi: ono nepodobno čovek mora bez skrupula da drži izvan.
Geteov svet i život ostali su dovoljno prostrani, uprkos njegovim
gestovima odbrane odvajanja.
Gete, doduše, ne može sasvim da se oslobodi uticaja politi-
zovanog duha vremena - svom sinu Avgustu ipak kupuje igrač­
ku giljotinu - ali, sasvim je odlučan u tome da utočište pred
smutnjama potraži u mirnim razmišljanjima o svojim istraživa­
njima Prirode. 0 svom bavljenju optikom i naukom o bojama 1.
juna 1791. godine piše Jakobiju: Međutim, svakodnevno se sve vi­
še posvećujem tim naukama i zapažam da će me nadalje one možda
isključivo zaokupljati. Tako ipak onda nije bilo. Nije mogao da se
odvoji od umetnosti i književnosti, one su za njega, pored po-

27
 smatranja Prirode, predstavljale drugi grudobran protiv uzrujanog
duha vremena. Estetske radosti nas drže uspravno dok gotovo ceo svet
podleže političkoj patnji, piše sa provocirajućom ironijom jakobinski
nastrojenom kompozitoru i izdavaču časopisa, Raj- hartu
(Reichardt], A jednom poznaniku u francuski okupiranom Triru
preporučuje: Više nego ikada nam je potrebna umere- nosti smirenost
duha koju možemo da zahvalimo jedino muzama. Kad se ponovo lati
rada na ostavljenom romanu „Godine učenja Vilhelma Majstera”, 7.
decembra 1793. godine obaveštava Kne- bela: Sada razmišljam i
odlučujem čime ću započeti narednu godinu, čovek mora silom da se
drži za nešto. Mislim da će to biti moj stari roman.
Uprlcos hvalospevima Geteu, romantičari apsolutno nisu uvek
odobravali njegovo povlačenje iz revolucionarne istorije. Kada je
Fridrih Šlegel u čuvenom „Ateneumu” fragment iz Ge- teovog
„Vilhelma Majstera” zajedno sa Fihteovom Teorijom nauke stavio u
paralelu s Francuskom revolucijom, i shvatio ga kao izraz
revolucionarne tendencije koja upravo nije glasna i materijalna, zato
utoliko postojanija, Novalis sa tim nije mogao da se složi. Smatrao je
da se Geteov kvijetizam u „Vilhelmu Majsteru" ispoljio kao
nedostatak poezije. On delo naziva prozaičnim romanom i oseća da
nema poetske smelosti. A ova je za njega slaganje sa revolucionarnim
entuzijazmom u političkom svetu. Gete je u svojim delima, piše
on, krajnje jednostavan, ljubazan, zgodan i trajan i pre mu je stalo do
toga da sasvim dovrši nešto sasvim beznačajno - da mu da vrhunsku
polituru i komotnost, nego da započne jedan svet i radi nešto, za šta se
unapred može znati da ga neće potpuno izvesti... Započeti novi svet,
bilo u poeziji ili u filozofiji, za Novalisa ne znači ništa drugo nego
dopustiti delovanje revolucionarnog impulsa u svetu duha. U takvom
revolucionarnom raspoloženju on u avgustu 1794. godine piše
Fridrihu Šlegelu: Danas ipak ne treba biti suviše rasipan s naslovom
san - realizuju se stvari koje su još pre deset godina bile upućivane u
fdozofsku ludnicu.
Od prilike u isto vreme kad Gete književnost bira kao azil
protiv Revolucije, a romantičari je još entuzijastički slave, Šiler oseća
da ga Revolucija izaziva da razvije novu estetsku teoriju. Time
postaje inicijator malo kasnije preduzetog ogleda, da se Revolucija
unese u literarno-filozofski svet ne samo kao tema, nego kao
produktivan princip. Drugim recima: Šilerova teorija igre iz 1794.
godine je predigra za romantičarsku književnu revoluciju oko 1800.
godine.

28
 I Šiler je Revoluciju najpre pozdravio, ali ga je onda njen dalji
tok odbio. Ubrzo posle septembarskih ubistava 1792. godine, kada je
pariška svetina pobila skoro dve hiljade ljudi i posle pogubljenja
kralja, počeo je da koncipira estetsku teoriju koja je trebalo da
pomogne u osposobljavanju ljudi da budu slobodni. Da to još nisu,
dokazali su dovoljno eksceci Revolucije, kaže Šiler: posle odrešene
stege građanskog reda razbuktali su se sirovi, nezakoniti nagoni i
sa nekontrolisanim besom požurili svom životinjskom zadovoljenju.
Nisu, znači, slobodni ljudi bili ti, koje je država ugnjetavala, ne, bile
su to samo divlje zveri koje je ona držala na spasonosnim lancima.
Kao odgovor na Francusku revoluciju Šiler preduzima neskroman
ogled da alternativnom, duhovnom revolucijom^ nadmaši
revolucionarnu Francusku. Tek igra umet- nosti, kaže Šiler, može
uistinu da oslobodi čoveka. Najpre iznutra, a kasnije, kada u
Nemačkoj budu sazrele prilike, i spolja. On velike nade polaže u
oslobađajuće dejstvo umetnosti i književnosti. Prva generacija
romantičara će moći da se nadoveže na to besprimerno podizanje
ranga estetskog.
Šiler Francusku revoluciju naziva darežljivim trenutkom, koji je
zatekao jedan neprijemčiv rod Neprijemčiv, jer nije slobodan u duši.
Ali, šta znači biti slobodan u duši? Čovek ne bi smeo da zavisi od
žudnji, bilo da ih sledi sirov i necivilizovan, ili sa rafin- manom
civilizacije. Ovako ili onako čovekom gospodari njegova priroda, a da
sam ne može da gospodari sobom. Ali, ne živimo li u doba
prosvetiteljstva i nauke, u doba procvata slobodnog i istraživačkog
duha? Ne, kaže Šiler, ne smeju se precenjivati savre- mena
dostignuća. Prosvetiteljstvo i nauka su se dokazali samo
kao teoretska kultura, spoljašnja prilika za unutrašnje varvare. Javni
um još nije zahvatio i preinačio jezgro osobe. Sta činiti? Nije li jedini
put oslobađanja unutrašnjeg čoveka politička borba za spoljašnju
slobodu? Ta sloboda se uči samo boreći se za nju politički. Fihte i
drugi prijatelji slobode će to u svakom slučaju upo- trebiti protiv
Šilera koji odbijataj koncept Tearningby doing’, kako bismo to danas
rekli. Njegov argument: ako se autoritarne stege država (prirodne
države) političkom borbom prerano oslabe, ili čak ukinu, neophodna
posledica su anarhija i time umnoženo nasilje i samovolja
egoizama: Oslobođeno društvo umesto da hita napred u organski
život, pada nazad u elementarno carstvo. Ljudima se štaviše mora u
izvesnoj meri otvoriti vežbalište slobode; dok još postoji prirodna
država koja osigurava fizičku egzistenciju ljudi, moraju se stvoriti
duhovni temelji na kojima u budućnosti
može da se podigne slobodna država. Ne može se prvo uništiti
mehanizam časovnika države, a onda pronalaziti drugi, već treba
kotrljajući točak zameniti za vreme njegovog obrtanja.
Ali zašto bi tu zamenu kotrljajućeg točka, tu revoluciju na­
čina razmišljanja, mogla da izazove baš umetnost i opštenje sa
njom? Jer je lepota ta, kroz koju se do slobode hodi. Sigurno može da
se tvrdi - i Šiler to i tvrdi - da lepa umetnost školuje i profinju-
je osećanja. To bi onda bio njen doprinos civilizovanju. Ali, Šiler
se time ne zadovoljava. Estetski svet nije samo vežbalište za pre­
čišćavanje i oplemenjivanje osećanja, već je mesto na kome čo-
vek eksplicitno postaje ono što implicitno već jeste: „homo lu-
dens”.
Tek u petnaestom pismu u „Über die asthetische Erziehung
des Menschen” (0 estetskom vaspitanju čoveka) nalazi se reče­
nica ka kojoj se u toj raspravi sve kreće i iz koje se sve izvodi, šta
je na umetnički lepom za Šilera značajno. Radi se o kulturno-an-
tropološkoj tezi sa dalekosežnim konsekvencama za razumeva-
nje kulture uopšte, a moderne posebno; i o tezi sa kojom Šiler za­
pravo obrazlaže svoje pravo, da estetskim vaspitanjem može da
leći bolest kulture. Ta čuvena teza glasi: da to konačno jednom iz­
govorimo, čovek se igra samo tamo gdeje u punom značenju reći čo-
vek, a potpuno je čovek samo tamo gde se igra.
Koje igre? Za Šilera su to naravno u prvom redu igre lepe
književnosti i umetnosti. Ali, on nagoveštava daje pri tome cela
civilizacija u pitanju - jer je i ona upravo igra, naime uređenje
koje u detinjaste radnje zamene prevodi što više ozbiljnih sluča­
jeva, ili makar omogućava distancirano ophođenje sa njima. Ši­
ler je od prvih koji su ukazali na to da put od Prirode ka kulturi
vodi preko ’igre’ - a to znači preko rituala, tabua, simbolizova-
nja. Ozbiljnosti nagona - seksualnosti, agresiji, konkurenciji i
neprijateljstvu - i strahovima od smrti i bolesti i propadanja od­
uzima se nešto od njihove prisiljavajuće moći koja lišava slobo­
de. Tako se seksualnost sublimira do igre erotike, čime prestaje
da bude čisto životinjska i postaje istinski ljudska. Uz to onda u
igru spadaju pokrivanja, podvale, nakit i ironije, odakle proisti-
ču ona divna udvostručavanja: uživa se u uživanju, oseća se ose-
ćanje, voli zaljubljivanje, čovek je istovremeno akter i gledalac.
Takva igra tek dopušta rafinovano pojačavanje, dok se požuda
gasi u zadovoljenju i time ominozno teži mrtvoj tački: post coi-
tum omne animal triste. Seksualnost je požuda i razmnožavanje,
ali erotika otvara ceo svet značenja.

30
 Igra otvara prostore slobode. To važi i za silu. Kultura mora
sa njom da računa i sa njom da se 'igra', na primer u ritualizova-
nom takmičenju, u konkurenciji, u bitkama recima. Simbolički
univerzum kulture nudi rasterećenje od ozbiljnih slučajeva, od
smrti i uzajamnog uništenja. Ona omogućava saživot ljudi, tih
opasnih životinja. Maksima kulture glasi: gde je bila zbilja, treba
da bude igra.
Razume se da ćemo i dalje vrlo ozbiljno morati da obavlja­
mo svoje poslove, da uspostavljamo i negujemo veze, da ispunja­
vamo naše zadatke, da rešavamo probleme. Ali stvar je u tome da
dobijemo širinu naspram žudnji i afekata koji gospodare nama.
U to spada i sloboda prema čistom procenjivanju korisnosti.
Građansko društvo je, kaže Šiler, kao nikada pre, pod diktaturom
korisnosti. On ga opisuje kao zatvoren sistem racionalnosti svr­
he i instrumentalnog uma, kao društvenu mašinu, skoro već kao
ono čelično kućište, kako će ga jedan vek kasnije nazvati Maks Ve-
ber (Max Weber): Korist je, piše Šiler, veliki idol vremena kome tre­
ba da služe sve snage i da se klanjaju svi talenti. Na toj gruboj vagi,
duhovna zasluga umetnosti nema težinu i, lišena svakog ohrabrenja,
ona nestaje sa bučnog tržišta stoleća.
Kod umetnosti može da se nauči da važne stvari života -
ljubav, prijateljstvo, religija, kao upravo i umetnost - cilj imaju
u sebi samim, da nemaju smisla prvenstveno zbog toga što funk­
cionalno služe nečemu drugom. Ljubav hoće ljubav, prijateljstvo
prijateljstvo i umetnost umetnost; samo se po sebi razume da se
pri tome realizuju i drugi ciljevi, ali to ne srne da bude namera-
vano. Sračunato prijateljstvo nije prijateljstvo, a umetnost zarad
socijalne korisnosti isto tako nije umetnost. Umetnost je, kao
svaka igra, autonomna. Ona ima pravila, ali ih sama sebi posta­
vlja. Može da rastereti od ozbiljnog slučaja, samo ako samu sebe
uzima ozbiljno. U pogledu opšte važeće korisnosti, sama je sebi
cilj, dakle ekstatična, kao na primer religija koja se u suštini isto
tako pogrešno shvata, ako se funkcionalistički ograniči na dru­
štveno korisnu ulogu. Samo ako umetnost - isto kao religija -
hoće sebe, može da se desi i da na izvestan način nenamerno slu­
ži društvu.
Umetnost je dakle prvo igra, drugo cilj samoj sebi, a treće,
kompenzuje ono što Šiler analizira kao specifičnu deformaciju
građanskog društva: razvijen sistem podele rada. Na Šilerovu
analizu će se nadovezati Helderlin i Hegel, kasnije Marks (Marx),
Maks Veber i Georg Zimel (Georg Sirnmel). Nema društvene ana-

31
 liže iz tog vremena koja je imala snažnije dejstvo od te Šilerove.
Moderno društvo je, piše Šiler, napravilo napretke u oblasti teh­
nike, nauke i zanata usled podele rada i specijalizacije. U istoj
meri u kojoj postaje bogatije i kompleksnije u celini, društvo po­
jedinca ostavlja da osiromaši u pogledu razvijanja njegovih spo­
sobnosti i snaga. Dok se celina pokazuje kao bogat totalitet, po­
jedinac prestaje da bude ono što je prema idealizujućoj predra­
sudi u antici trebalo da bude: osoba kao totalitet u malom. Ume-
sto toga, danas među ljudima nalazimo samo parčad, što za po-
sledicu ima da mora da se raspituje od individue do individue, da bi
se sabrao totalitet vrste. Svako se razume samo u svoj specijalni
zanat, bilo materijalni, ili duhovni. I politika je postala mašine­
rija specijalista vlasti, nema više korene u živom svetu i nije vi­
še organski izraz ujedinjene vlasti individua: uživanje je odvojeno
od rada, sredstvo od cilja, napor od nagrade. Večno zakovan zajedno
jedino malo parče celine, čovek se sam obrazuje samo kao parče, več­
no samo sa monotonim šumom točka koji tera u uhu, nikada ne raz­
vije harmoniju svog bića i umesto da u svojoj prirodi odražava čove-
čanstvo, on postaje samo otisak svog posla.
Ali, protiv rusoističkih snova bolje prošlosti, Šiler se čvrsto
drži toga da, makoliko da individuama u rasparčavanju njihovog bi­
ća ne može da bude baš dobro, vrsta ipak nije mogla ni na koji drugi
način da napreduje. Da se razviju sklonosti vrste kao celine, oči­
gledno nije bilo drugog sredstva nego da se one podele među in­
dividuama i da se čak jedna drugoj suprotstavi. Šiler antagoni­
zam snaga označava kao veliki instrument kulture da se bogatstvo
čovekovih suštastvenih snaga ostvari u društvenoj celini, a da se
promaši u velikoj masi pojedinaca. Helderlin će u toj analizi na­
ći ključ za razumevanje svoje patnje zbog sadašnjosti. U „Шре-
rionu” (Hyperion) se kaže: zanat vidiš, ali ne ljude, mislioce, ali ne
ljude ... nije li to kao bojno polje, gde pomešane leže šake i ruke i ras­
komadani udovi svi, dok prolivena krv života otiče u pesak ... no to bi
se moglo preboleti, samo kad ti ljudi ne bi morali da budu bezosećaj-
ni za sav lepi život...
Rasipanje i sakaćenje je za Šilera isto tako razlog što je рго-
svetiteljstvo u Francuskoj kao teoretska kultura postalo čista ide­
ologija i što najzad, kako dokazuje Robespijerov slučaj, postaje
čak teror uma, koji nastupa ne samo protiv starih institucija, već
i protiv stare vere u srcu ljudi.
Igra umetnosti tu rak-ranu radno podeljenog društva koje
od čoveka pravi parče, samo otisak njegovog posla, treba ako ne da

32
pobedi, onda bar da kompenzuje. Igra umetnosti ohrabruje čove-
ka da se igra svim svojim snagama - razumom, osećanjem, ima­
ginacijom, sećanjem i očekivanjem. Ta slobodna igra oslobađa od
skučenosti podele rada. Pojedincu koji pati zbog svoje rastureno-
sti dopušta da postane nešto ćelo, totalitet u malom, premda sa­
mo u oročenom trenutku i u ograničenoj oblasti umetnosti. U
uživanju lepog on doživljava predukus punoće koja u praktič­
nom životu i u istorijskom svetu još predstoji.
Šiler je dakle mnogo očekivao od estetskog vaspitanja i time
je uticao na do tada besprimerno podizanje ranga umetnosti i
književnosti.
Nova samosvest umetničke autonomije, ohrabrenje za veli­
ku igru i za uzvišenu beskorisnost, obećanje celine u malom -
sve zajedno je romantizmu dalo stimulans, čija prva generacija
sada ima nastup.

33
 Treće poglavlje
Skribomansko stoleće. Oproštaj od prosvećene trezvenosti.
Od bizarnog ka čudnom. Fridrih Šlegel i karijera ironije. Lepi haos.
Čas kritičkih diktatora. Učiniti svet umetničkim delom.

Šiler je početkom 80-ih svoje doba nazvao skribomansko sto­

leće. Sa nastupom romantičarske generacije, dvadeset godina ka­
snije, u tom mišljenju se nije ništa promenilo, naprotiv. Čita se
i piše još više nego ikada pre toga. Podizanje ranga književnosti,
njen značaj za život, još jednom je snažno porastao. Romantičar­
ski početak je obeležen tim dobom gladnim čitanja i pomamlje-
nim za pisanjem.
Mnogo čitanja na kraju 18. veka postaje u građanskim i ma­
lograđanskim krugovima gotovo epidemično. Pedagozi i kritiča­
ri kulture počinju zbog toga da se žale. Šta se u čitanju zbiva, te­
ško je kontrolisati - ima uzbuđenja, mašte u skrivenom. Žensko
čeljade čita na sofi gutajući romane, ne predaje li se ono potaj­
nim ekscesima? A gimnazijalci koji čitaju, ne učestvuju li oni
sad u avanturama, o kojima se ovlašćeni za njihovo vaspitanje ne
usuđuju ni da sanjaju? Između 1750. i 1800. godine udvostručio
se broj onih koji znaju da čitaju. Na kraju veka od prilike 25%
stanovništva pripada potencijalnoj čitalačkoj publici. U čitalač­
kom ponašanju se polako odvija promena: ne čita se više jedna
knjiga mnogo puta, već mnogo knjiga jedanput. Opada autoritet
velikih, važnih knjiga koje se čitaju više puta i izučavaju - Bibli­
je, delà koja krepe dušu, kalendari - traži se veća masa materija­
la za čitanje, knjige koje nisu stvorene da se čitaju, već da se pro­
gutaju. Između 1790. i 1800. godine na tržištu se pojavljuje dve
i po hiljade naslova romana, tačno onoliko koliko za devedeset
godina pre toga ukupno. Rastuću ponudu treba savladati. Publi­
ka uči umetnost brzog čitanja. Bez muke naravno ne može biti
čitalačkog života. U romanu Fridriha Šlegela „Lucinđa" (Lucin-

34
de) ne udara se tek onako u hvalospev dokolici. 0 dokolice, dokoli­
ce! Ti si vazduh života nevinosti i oduševljenja, tebe udišu blaženi i
blažen je onaj ko te ima i čuva, ti sveto blago! Jedini fragment slično­
sti s Bogom koji nam još ostade od raja. Na sreću, tada je dokolice
u građanskom životu bilo. A i ako nije, časovi čitanja se produ-
žavaju u noć. Ne samo prosvetiteljstvo, i pomama za čitanjem
traži više svetla.
Kako je to oko 1800. godine bilo u porodici koja mnogo či­
ta, opisuje družbenica grofa Fridriha Štolberga (Friedrich Stol-
berg): posle doručka grof je čitao poglavlje iz Biblije, a onda jed­
no pevanje iz Klopštokovih pesama. Onda je ona tiho čitala časo­
pis „Spectator”. Onda je grofica jedan sat čitala Lafaterovog
„Pontija Pilata” (Lavater). Vreme do ručka svako je čitao za sebe.
Za dezert su imali čitanje Miltonovog (Milton) „Izgubljenog ra­
ja". Potom je grof čitao Plutarhov životopis, a posle čaja čitana
su najomiljenija mesta kod Klopštoka. Uveče se pišu pisma koja
se sledećeg jutra čitaju pre nego što se otpošalju. U slobodnim
satima dana čitaju se romani savremenika, što se pominje malo
stidljivo.
Mnogočitajući na poprište izazivaju mnogopišuće, autore
koji se razumeju u pisanje za brzo čitanje. I Šiler se oprobao u
tome pišući roman u nastavcima „Der Geisterseher” (Vidovnjak).
Za Avgusta Lafontena (August Lafontaine), koji je napisao više
od sto romana, govorilo se da piše brže nego što zna da čita, nije
dakle mogao još da pročita svoje romane. Profesionalne kritiča­
re - u njih su se najpre ubrajali školski poglavari romantičarskog
pokreta - ta poplava romana tera u očaj. Među mnogobrojnim ro­
manima, piše Fridrih Šlegel 1797. godine, koji sa svakim sajmom
preplave naše spiskove knjiga, većina tako brzo završi kružni tok svog
beznačajnog postojanja, da bi se potom povukla u zaborav i prljavšti-
nu starih knjiga u čitalačkim bibliotekama, da kritičar mora odmah
da bude u stopu za njim, a ako ne želi da se jedi što je svoj sud prime-
nio na delo koje više ne postoji. Ambicija romantičara će biti da sa
svojim delima postoje još i kada su svi ostali odavno nestali.
Posebni društveno-politički i geografski uslovi su omogući­
li da knjige i časopisi u Nemačkoj tako izvrsno uspevaju. Nedo­
statak značajnih gradskih središta društvenog života povoljno
utiče na usamljivanje, a time i na želju za imaginarnom društve-
nošću u knjizi i za realnom kroz knjigu. U Nemačkoj nije bilo po­
litičke moći koja bi dala krila mašti, nije bilo velikog glavnog
grada sa njegovim lavirintskim tajnama, ni kolonija koje bi bu-

35
dile želju za tuđinom i avanturom u spoljašnjem svetu. Sve je bi­
lo rastureno, usko i malo. Kad je Haman posetio Kanta to je već
moglo da znači susret između prosvetiteljstva i šturma i dranga,
a u Jeni su, jednu generaciju kasnije, glavni štabovi romantizma
i klasicizma bili jedan od drugog udaljeni na kamenomet. Sve
ono izvanredno što su izveli engleski moreplovci i pronalazači,
pioniri u Americi, matadori Francuske revolucije, nemačka pu­
blika je doživljavala po pravilu samo u reprodukciji i u formi
književnosti. U pismu Merku (Johann Heinrich Merck) Gete la­
pidarno konstatuje da poštovana publika sve izvanredno poznaje sa­
mo preko romana (11. oktobar 1780.)
Ko mnogo čita lako dođe na ideju da sam piše. Prijatelji tad
razmenjuju pisma i posle ih odmah nose izdavaču. Ko je lokal­
no dogurao do slave i novca, ili ni do jednog od toga, kad zađe u
godine piše svoja životna zapažanja. Gete je u „Vilhelmu Maj-
steru" uzdisao zbog tog razvoja, Žan Paul (Jean Paul) gaje paro­
dirao u „Schulmeisterlein Wutz” (Školski direktorčić Vue). Vue
redovno poručuje sajamski katalog i pošto je knap s parama,
sam piše tamo najavljene romane. Pri tome postepeno usvaja
mišljenje, da su njegove pisanice zapravo originali. Kada postav­
ši imućniji upozna prave originale, smatra ih falsifikovanim do-
štampavanjem.
Povećano čitanja dovodi do zbližavanja čitanja i života. U
pročitanom se istražuje život autora koji sa svojom biografijom
odjednom postaje zanimljiv, a ko to još nije pokušava da se uči­
ni zanimljivim. 0 njihovim ljubavnim pričama se u Jeni razgo­
varalo po varoši. Istraživao se život iza književnosti i bilo se,
obrnuto, fascinirano predstavom kako književnost može da for­
mira život. Čovelc je pokušavao da živi pročitano. Oblačio je Ver-
terov vrapčiji frak, ili je kolutao očima kao Karl Мог. Ulagao je
na doživljaje prema književnom scenariju koji je već podelio ulo­
ge, obeležio atmosferu i utvrdio radnju. Od još sasvim novog vo­
dećeg medijuma, književnosti, tada je zračila neka fascinirajuća
snaga koja inscenira život. Što je bilo pravo velikoj književnosti,
moglo je da bude samo pošteno takozvanoj zabavnoj literaturi:
Lafontenovim porodičnim romanima, pričama o razbojnicima
Geteovog šuralca Vulpijusa (Vulpius) i romanima o tajnom save­
zu jednog Karla Grosea (Karl Grosse), omiljenog autora ranoro-
mantičara. Na obe ravni se ispoljava želja za intenzivnijim ose-
ćanjem sebe. Čovelc hoće da se oseti, od života se zahteva živost,
a ako se spoljašnje okolnosti tome suprotstavljaju, onda upravo

36
 identifikacija sa literarnim uzorima, iz reke života koja protiče u
svakodnevnim ritualima, mora da izdigne značajne momente.
Čovek svoj život hoće da vrednuje u ogledalu literature, da mu
da gustinu, dramatiku i atmosferu. Čitalac koji traži svoju egzi­
stenciju iščezlu u svakodnevici može tako da dođe do samouži-
vanja. M i smo načinjeni od literature, jada se mladi Tik, a i Kle-
mens Brentano (Clemens Brentano) čuje u životu šuštanje har-
tije: Ja postepeno sve više uviđam da se kroz romane nehotice potvr­
đuje mnoštvo naših radnji i da su žene, naročito na kraju svog života,
bile ništa drugo do kopije karaktera iz romana, koje su im ponudile či­
talačke biblioteke u njihovom mestu.
Moguće daje taj gust pogranični saobraćaj između književ­
nosti života, sklonost da se život literarizuje, podstakao tada Ti­
ka i na prevođenje „Don Kihota", jer je tema romana, kao što je
poznato, potiskivanje životnog iskustva čitalačkim iskustvom.
Roman je mogao da se čita kao ep o opasnom imperijalizmu knji­
ževnosti koja sebi potčinjava život. Moć literarizacije pokazuje
se čak i u politici. Akteri velikih revolucionarnih zbivanja pojav­
ljuju se pred sobom i obrazovanom publikom u ulogama koje su
već poznate iz antike. Klasično obrazovanje omogućava dežavi-
-doživljaj posebne vrste: Cezar, Ciceron i Brut vraćaju se kao
istorijski kostim. Bruta, na primer, sada igra žena: Šarlota Kor-
daj (Charlotte Corday) nežna fanatičarka iz Normandije, koja
1793. godine nožem u kadi izbode Maraa, koji voli da se ponaša
kao Grah. Taj čin su opevali Klopštok, Viland i drugi: ubistvo ti­
ranina, kako stoji u knjizi.
Ko čita i piše, spekuliše na ličnu revoluciju, na prevrat, po­
sle koga obične stvari našeg života ili zasijaju u novom svetlu, ili
se otvore ponori, zavisi. Ako se želi da se život zarazi poezijom,
najbolje je poslužiti se romantičarskom tehnikom otuđenja, ko­
ju Tik ovako opisuje: Treba samo da pokušamo da otuđimo ono obič­
no, pa bi se začudili koliko nam je bliska mnoga pouka, mnogo nasla­
đivanje koje tražimo u dalekoj, tegobnoj daljini. Ono divno utopija
često nam leži tu pred nogama, ali mi teleskopima gledamo preko to­
ga. Čitanje i pisanje obećavaju dakle avanturu iza ćoška, malu
revoluciju. Naravno da čovek sebi želi bolji život, u svakom slu­
čaju neki dodatni. Život koji obećava iznenađenja i tajne druga­
čije od ovog običnog.
Najzad tajna. U ovoj eposi opsednutoj literaturom imala je
konjukturu. Svetio prosvetiteljstva je izgubilo sjaj. Ionako nije
bilo prodrlo do prostih narodnih slojeva, a u aristokratskim kru­

37
govima se igralo umom i vežbalo u prizivanju duhova. Na kraju
stoleća, bizarno je moglo samosvesno ponovo da nastupi kao ne­
što divno. Ponovo se javljaju iscelitelji, koje su prethodno bili
zatvorili u radna popravilišta. U gradovima se ponovo okupljaju
ljudi da slušaju proroke koji propovedaju propast sveta, ili po­
vratak mesije. U Saksoniji i Tiringenu je isterivač đavola, Gasner
(Gafiner), terao svoje, a u Lajpcigu je kratkotrajnu slavu kao pri­
zivaš duhova stekao gostioničar Šrepfer (Schrepfer). Opšte ras­
položenje bilo se promenilo, ponovo se nalazilo zadovoljstvo u
zagonetnom, vera u transparentnost i proračunatost sveta bila je
oslabila. Pragmatično prosvetiteljstvo je na svoju zastavu ispisa­
lo predvidljivost i planirljivost. Ali, osamdesete i devedesete go­
dine donose ekonomske krize i ratove. Prvi čin Francuske revo­
lucije još je mogao da važi kao čin uma - svet je stajao na glavi
(Hegel), trijumfovala je misao - ali metežne i terorističke posle-
dice morale su da se shvate kao znak da istorija izlazi iz vlasti
planirajučeg uma i prepušta se našoj mračnoj prirodi, pre nego
našem svetlom razumu. Sve to uzdrmava poverenje u prosveće-
no mišljenje koje olako shvata stvar, što znači, nesposobno je da
shvati dubinu života i njegove mračne strane. Ambicija roman­
tičara biće da mišljenje i imaginaciju podese na ono čudovišno
što se dešava u nama i oko nas. Počinje da se sumnja da napre­
dak uvek donosi bolje. Zar to ne bi moglo da bude i staro, i pra­
staro? U svakom slučaju, kada se svetla budućnost pomrači, bo­
lje se čuje glas prošlosti. Ponovo se voli tama koja dolazi izdale­
ka. Sumorna seta narodnih pesama ispoljava svoju draž: Padala
je slana u prolećnoj noći.
Želja za tajanstvenim i čudnim, kakva se javlja u književnoj
kulturi na kraju stoleća, simptom je promene mentaliteta koji
potiskuje racionalistički duh. Mnogo je onih koji sumnjaju u od-
mereno koračanje prosvećenog napretka, ili zbog njega čak oča­
javaju i priželjkuju vanredno stanje koje im dopušta da preska­
ču pojedinačne stepenike i stvore svoju individualnu sreću još
pre nego što trijumfujući um obezbedi sreću čovečanstvu. Nada
se iznenađujućim obrtima, susretima koji donose veliku sreću.
Romani od toga žive. Ne sluteći ništa, izašao sam iz kuće, kad izne­
nada ... - to je sada bila forma proizvođenja napetosti. Njom će
naročito virtuozno znati da vlada E. T. A. Hofman. Mladi Tik na
svom putu do škole ide zaobilaznim putevima da poveća verovat-
noću susreta, koji vode u nepredvidljivo. Fridrih Slegel 1792. go­
dine može da se pohvali takvim susretom: Sudbina mi je u ruke

38
dala jednog mladog čoveka od koga može da postane sve, piše svom
bratu u januaru 1792. Mladi čovek, to je Novalis, isto tako veru-
je u čudo koje ga je spojilo sa Šlegelom.
Moć sudbine da čini čuda stvara iznenađujuće veze, pušta
ljude da se sunovrate i da se popnu u neslućene visine. U takvoj
atmosferi hohštapleri kova jednog Kaljostra (Cagliostro) postaju
skoro mitske figure koje je sudbina i sopstvena spretnost čudo­
tvorno izbacila u visinu. Oni kao komete vuku svoj trag, na tre­
nutak mogu da se vide na društvenom nebu.
Fantazije o tajnim društvima i tajnim zaverama uzbuđivale
su javnost u meri koju danas, u doba histerije terorizma i teori­
ja zavere, sasvim dobro možemo da zamislimo. Na tu atmosferu
povoljno utiče literarni žanr u čije izumitelje spada Šiler sa ro­
manom „Geisterseher" (Vidovnjak). To je roman koji sa prijat­
nom jezom priča o misterioznim tajnim društvima i njihovim
mahinacijama. Osamdesetih i devedesetih godina pojavilo se pre­
ko dve stotine dotičnih naslova, najčešće su pripadali trivijalnoj
oblasti, ali sa snažnim odražavanjem na literarne vrhove. U Ge-
teovom „Vilhelmu Majsteru” postoji tajno društvo iz kule; Žan
Paulov „Titan” i „Die Kronenwachter” (Čuvari krune) Ahima fon
Arnima, ili Tikov „Wilhelm Lovell” (Vilhelm Lofel) takođe su od­
raz tradicije 'romana o tajnim društvima’.
U takvom romanu postoji stereotipna shema: bezazlen čo­
vek dospeva u tajanstvene zaplete; progonjen je; put mu preseca-
ju ljudi koji kao da o njemu znaju sve; postepeno primećuje da se
uhvatio u mrežu neke nevidljive organizacije. Često kao mamac
služi lepa žena; pretećoj se pridružuje slatka tajna. Možda prota­
gonista prodre u tajno društvo, možda čak i do njegovih najdu­
bljih tamnica, tamo vidi crne pećine sa treptavim svetlom i be-
lim licima. Ponekad biva posvećen u misterije nekog skrivenog
znanja, ili neke skrivene namere, upozna vođe, nikada vrhovne.
Kod onih koji se pokazuju često se, na njegov užas, radi o ljudi­
ma koje odavno poznaje, ali ih je do tada viđao u drugom svetlu.
U tim pričama postoji ponekad dobar i loš savez i ako se priča ka­
ko su oni međusobno u borbi, onda sve postaje potpuno nepro­
zirno, pliva od dvostrukih agenata i jedva da ima sobe bez duplog
poda i ormara bez tajnih vrata. Čovek više ne može ni ulicu da
pređe, a da ga ne oslovi neki emisar uskog lica i tankih usana.
Realna tačka nadovezivanja tih priča je delovanje tajnih
društava jezuita, slobodnih zidara, iluminata i rozenkrojcera.
Teorije zavere tajnih društava su bile, i do danas su, masovno

39
najefektnija forma filozofije istorije. Veruje se da se zna kako
istorija funkcioniše, gde sede oni koji vuku konce, kako se ona
pravi. Tadašnji teoretičari zavere su znali sve o Francuskoj revo­
luciji, na primer, da je upravljana iz Ingolštata, jer se tamo kao
što je poznato nalazio glavni štab iluminata...
Volja za tajnom je bila pogonska snaga, kako kod onih koji
su stvarali zavereničke saveze, tako i kod onih koji su dopušta­
li da ih to plaši. Ko je učestvovao u tom poslu, na jednoj ili na
drugoj strani, ponašao se u običnom onako kako to onda Nova-
lis traži na visokom nivou romantičnog spekulativnog duha:
Dajući prostom uzvišen smisao, običnom tajanstven izgled, poznatom
dostojanstvo nepoznatog, konačnom beskonačan privid, ja ga roman-
tizujem.
Romani o tajnim društvima koji su preplavili tržište knjiga
virtuozno su vladali umećem da običnom daju tajanstven izgled;
zbog toga ih marljivo čita romantična generacija koja oseća da je
izašla iz škole racionalizma. Kod njih je naročito omiljen bio ro­
man „Der Genius" (Genije) Karla Grosea (1791). Mladi Tik ga u
jednom dahu čita prijateljima i pri tome se toliko uzbudi da se
boji za svoj razum. Treba mu nedelju dana da se oporavi, onda
piše svoj roman „Vilijam Lofel”, u kome, naravno, isto tako tajno
društvo pravi nered. Mladi E. T. A. Hofman je slično prošao. Po­
sle čitanja je 19. februara 1795. svom prijatelju Hipelu (Theo-
door Gottlieb von Hippel) napisao: Od naviranja bezbrojnih strasti
moj duh je potonuo u neku vrstu iznemogle omamljenosti ... video sam
i svog genija ... Ubrzo potom dao se i na svoj prvi roman koji je
ostao neobjavljen.
Iz svih preplitanja prividnih slučajnosti, kaže se kod Grosea,
izviruje nevidljiva ruka koja možda lebdi nad nekim od nas, gospo­
dari njim u tami, a nit za koju on u bezbrižnoj slobodi veruje daje
sam plete, možda je već odavno ispredena. Nevidljiva ruka ili tajna
nit privlače imaginaciju onog vremena, koje upravo počinje da
razmišlja filozofsko-istorijski. Da li postoji nit razvoja ljudskih
snaga kroz sva stoleća i preokrete u ruci sudbine i da li ljudsko oko
može daje opazi - koja je to nit? Tako Herder formuliše pitanje,
smatrajući zadatkom stoleća da na njega odgovori. Ko prepozna
tu nit, ne treba više da dozvoli da ga kao filozofsko-istorijskog
analfabetu ukorevaju: Mrave, zar ne vidiš da samo puziš na veli­
kom točku usuda? Tajna društva i dotični romani daju filozof-
sko-istorijskoj niti verodostojno obličje. Nevidljiva ruka sada
može da se dohvati, pripada nekom čoveku koji je svakako če­

40
sto mračnjak. Vodi nas u skrivene radionice gde se vuku niti
marionetskog pozorišta istorije. Ovakve slike obeležavaju im­
puls kulta tajne, koji je isprva još i sam prosvetiteljski. Ali, na
kraju stoleća tajna menja svoj karakter. Isprva je vera u um bi­
la još toliko snažna, da se na tajnu gledalo samo kao na fascini­
rajući 'privid', iza koga se na kraju krajeva ipak krije racional­
no objašnjiv mehanizam. Tajanstveno je bilo kategorija varke,
nešto još neproniknuto i zato zasad još neprijatno. Ali, kod ro­
mantičarske generacije zanimanje za tajanstveno počinje da bi­
va jače, od zanimanja za otrežnjujuće prosvetiteljstvo. Tajna se
ceni, ne samo zato što prosvetiteljstvo na njoj može da isproba
svoju snagu, već i zato što prkosi prosvetiteljstvu. Neobjašnji­
vo više nije skandal, već draž. Štošta ostaje izgubljeno u noći, pi­
saće kod Ajhendorfa.
S^mo u takvom miljeu, opsednutom literaturom, gde se li­
teratura i život upliću jedno u drugo, gde tajna mami kao mra­
čan kontinent na čijoj smo periferiji naseljeni i gde se mnogo
očekuje od sopstvene unutarnjosti, koju poznajemo samo po po­
vršini korisnika - samo u tom okruženju fiksiranom na literatu­
ru i mnogo obećavajuće tajne, mogli su da se razviju visoko lete­
ći teoretski koncepti ranoramantičara. Ti mladi ljudi, prvo u Je-
ni a onda u Berlinu, inspirisani su duhom kojim žele da očaraju
sebe i druge. To je revolucionaran duh. Kada se odnosi levo od
Rajne tako brzo i temeljito menjaju, kada u vazduhu leži Novo i
svaki dan donosi politička iznenađenja, zašto onda i književnost
[ filozofija ne bi krenule ka novim obalama? U delima Fridriha
Šlegela iz 90-ih godina pojam 'revolucija' se upotrebljava gotovo
inflatorno. Tu se govori o moralnoj revoluciji, o lepoj revoluciji, o
estetskoj revoluciji, o idealizmu kao revoluciji. Tu se izgovara očeki­
vanje da će savremena anarhija duha biti majka blagotvorne revo­
lucije. Pri tome se naravno nije mislilo na političku revoluciju.
Prilike u Nemačkoj nisu za to. Utoliko je jači impuls ka duhov­
noj revoluciji. Njen princip je stvaralačko Ja probuđeno u smelu
samosvest. Nije li Francuska revolucija pokazala da je subjekat
nadmoćniji od okamenjene objektivnosti? Došlo je vreme, piše
mladi Šeling 1794. godine, da se izvede smeo vratoloman čin uma,
da se čovečanstvo izbavi od užasa objektivnog sveta. U međuvreme­
nu se i on našao u Jeni i određuje apsolutno Ja kao ono što prosto
naprosto nikada ne može da bude objekat.
U Jeni preteruju sa vežbama opuštanja, hoće sasvim da po­
ruše pregrade između literature i života. Fridrih Šlegel i Novalis

41
za taj poduhvat kuju pojam romantizovanje. Svaka životna delat-
nost treba da se napuni poetskim značajem, treba da očituje svo­
jevrsnu lepotu i otkrije stvaralačku snagu, koja isto tako ima
svoj 'stil’, kao umetnički produkt u užem smislu. Za njih je umet-
nost uopšte manje produkt, nego događaj koji može da se odigra
uvek i svuda, gde ljudi svoju delatnost obavljaju sa stvaralačkom
energijom i vitalnim zamahom. Novalis je ubeđen da se i po­
slovni radovi mogu tretirati poetično. Život mora da bude prožet
poezijom. Fridrih Šlegel za to kuje izraz progresivna univerzalna
poezija.
Čuveni fragment br. 116 iz „Ateneuma”, gde se taj pojam
prvi put pojavljuje, sadrži in nuce ceo program ranog romanti­
zma: Romantična poezija, kaže se tamo, je progresivna univerzalna
poezija. Njeno određenje nije samo da ponovo ujedini sve razdvojene
vrste poezije i da poeziju dovede u dodir sa filozofijom i retorikom.
Ona hoće i treba čas da mesa, čas da pretapa poeziju i prozu, genijal­
nost i kritiku, umetničku poeziju i prirodnu poeziju, da poeziju učini
živom i društvenom, a život i društvo poetičnim ...
Duhom poezije treba da se poveže sve sa svim, da budu pre-
vaziđene granice i specijalizacije, i to ne samo specijalizacije u
oblasti literarnog, kada se literarne vrste izmešaju, ne samo spe­
cijalizacije između različitih delatnosti duha, kada filozofija,
kritika i nauka i same postanu elementi poezije, već treba da bu­
de uklonjeno razdvajanje između logike svakodnevnog života i
rada i ostale slobode, stvaralačke delatnosti duha. Hegel, koji je
kasnije voleo da poriče romantičarski impuls svoje mladosti, tu
entuzijastičku viziju sveobuhvatajućeg ujedinjenja naziva ba-
hantskim pijanstvom od koga nijedan ud nije pijan.
Kako treba zamisliti to veliko ujediniteljsko teturanje? Šta
su tačno romantičari time mislili? Najbolje ćemo se približiti
njihovim idejama ako razjasnimo protiv čega se one razvijaju.
Upravo je Šiler u „Estetskim pismima” (Àstetische Briefe)
uverljivo opisao deformacije usled podele rada u građanskom
svetu. Čovek je, pisao je Šiler, postao parče, i večno sa jednolič­
nim šumom točka koji kotrlja u uhu, nije u stanju da ostvari har­
moniju svog bića. Romantizam se buni protiv podele rada i nje­
nih deformišućih posledica. Vakenroder i Tik upotrebljavaju
u svojoj kritici građanskog života Šilerovu sliku kotrljanja toč­
ka, koje ubija duh. U „Čudesnim istočnjačkim bajkama o jed­
nom golom svecu" (Wunderbare morgenlandische Marchen von
einem nackten Heiligen) za protagonistu se kaže da u svojim

42
ušima neprestano čuje točak vremena kako se obrće zujeći ... snažan
strah koji gaje u vazdašnjem radu naprezao, sprečavao gaje da bi­
lo šta vidi i čuje ...
Kod proze radno podeljenog života obično izgubimo i sluh i
vid, zakržlja stvaralački duh - to je iskustvo na početku roman­
tičarskih maštanja o ukidanju granica. Oni hoće da ponište rasi­
panje živog, najpre u samima sebi i u krugu prijatelja, ali onda,
dajući primer, i u društvenom životu. To misli Fridrih Šlegel, ka­
da piše da se radi o tome da se život i društvo učine poetičnim. Ali,
najpre se radi o ukidanju podele rada na polju duha. Naročito
Fridrih Šlegel i Novalis, gladni čitanja i razjareno pišući, upra-
žnjavaju univerzalizam koji pokušava da obuhvati sve što obeća­
va da bude zanimljivo za sopstveno obrazovanje - ne usavršava­
nje. Šlegel će, inače, izraz zanimljiv prvi put upotrebiti kao pojam
kojim se, kako se njemu čini, da razumeti moderno doba. Ne ha-
jući za tradicionalnu podelu disciplina, romantičari zahvataju
sve što im se čini zanimljivim.
Fridrih Šlegel, godište 1772, posle kratkog skretanja u obu­
ku za trgovca, udubljuje se u upravo razjareno autodidaktično
izučavanje antike, s čvrstom namerom da postane 'Vinkelman’
(Johann Joachim Winckelmann) antičke poezije. I to gotovo zai­
sta i postaje. Sa dvadeset i tri godine, 1795. objavljuje rad ,,t)ber
das Studium der griechischen Poesie", (O izučavanju grčke poe­
zije) kojim odmah nailazi na najviše priznanje kod tadašnjih ko­
rifeja struke, ali i kod ostale obrazovane publike. Kulturu Grka,
uči Šlegel četvrt veka pre Ničeove knjige o antičkoj tragediji, ni­
je karakterisala samo plemenita jednostavnost i tiha veličina, kako
tvrdi Vinkelman, već je njena osnova ekstatična, divlja, surova, i
pesimistična. Utoliko više zapanjuje vitalna snaga koja je proiz­
vodima grčkog duha dala savršenstvo i zaokruženost forme. An­
tika je bila sve samo ne naivna, kako piše Šiler u istovremeno
objavljenom sastavu „Über naive und sentimentalische Dich-
tung” (0 naivnom i sentimentalnom pesništvu), vredno je štavi-
še pomenuti kako je ta uspela forma tada rođena iz lepog haosa
podsticaja. To pruža nadu za sadašnjost. Jer, u sadašnjosti isto
tako vlada anarhija, nedostaje središte, ali se radi o dosadnoj
anarhiji bez draži. Nedostaje supstanca. Mora konačno da se
unese genijalnost u igru, kaže Šlegel. Ali, za to treba najpre
shvatiti da život možda uopšte nije ništa drugo nego velika igra.
Važno je postaviti se kao akter na sceni velike svetske igre. To je
naša šansa, objašnjava ovaj genijalni mladić sa smelim samopo­

43
uzdanjem. Sve svete igre umetnosti samo su daleka podražavanja
beskrajne igre sveta, samog sebe večno stvarajućeg umetničkog delà.
Zapaža se delovanje Šilerove filozofije igre. Kod romantiča­
ra, naročito kod Fridriha Šlegela, iz toga nastaje igra ironije.
Gde se stiže kada se čovek igra? Fridrih Šlegel odgovara: na
staro nebo bogova. Jer početak svake poezije je ukinuti tok i zakone
razborito mislećeg uma i ponovo se vinuti u lepu zbrku mašte, u prvo­
bitni haos ljudske prirode, za koji do sada ne poznajem nijedan lep
simbol osim, šarena vreva starih bogova. To je možda još nejasna
misao, ali ne treba da uplaši jer, svako mišljenje je naslućivanje, ali
čovek upravo počinje da biva svestan svoje snage naslučivanja.
Ta snaga naslučivanja se za mladog Fridriha Šlegela ne is-
poljava kod takozvanih vidovnjaka, koji su mu pre sumnjivi - što
je karakteristično za pobunjenički i zaigrani rani romantizam -
nego u ironiji. Fridrih Šlegel je bio pravi pronalazač romantičar­
ske ironije, koja je daleko više od dobro poznate retoričke figure
sa kojom čovek nešto kaže, nagoveštavajući da misli na nešto
drugo, možda čak suprotno od toga - desi se zlo, a ironičar ko-
mentariše: „lepa zbrka”. Ironija je do tada važila za retoričku fi­
guru i kao literarna metoda smeštana je negde između humora,
podsmeha i satire. Osim toga, postojala je još i sokratovska iro­
nija. Rečenica znam da ništa ne znam je naravno ironična, jer So­
krat zna gomilu toga, a pre svega da ostali znaju manje nego što
misle da znaju. Sokratovska ironija se samo pretvara da ozbiljno
shvata navodno znanje drugog i do te mere ga upliće u sopstve-
na umišljanja, da bi najzad morao da primeti sopstvenu šuplji­
nu, kada mu gordost to ne bi zabranjivala. Sokratovska ironija je
kod autora prosvetiteljstva bila omiljeno sredstvo.
Ironija je, dakle, bila sve drugo samo ne nepoznata, ali ono­
ga što je Šlegel od toga napravio još nije bilo: on je ironiju roman-
tizovao, to jest, u poznatoj ironiji je otkrio još silne nepoznate
načine primene, u poznatom je otkrio nepoznato, čitav bogati
svet iznenađujućih značenja. Pri tome se Šlegel nadovezao na do
tada apsolutno poznatu osnovnu figuru ironije, naime, da se
određen iskaz pomera i time relativizuje, ili čak demantuje u
drugoj, sveobuhvatnijoj perspektivi. Trik kojim Šlegel od ironije
pravi teoretsku zlatnu žicu, sastoji se u tome što za svaki odre­
đen iskaz stavlja konačno, a za perspektivu relativiziranja i de-
mantovanja beskonačno. Kada se ova razlika jednom napravi, mo­
že da počne velika igra u kojoj svi određeni, čvrsto ocrtani iska­
zi mogu da budu dovedeni u lebdenje - omiljen Šlegelov izraz.

44
 Svaki određeni iskaz, suočen sa prekompleksnošću sveta, znači
redukovanje kompleksnosti. I ko sad dopusti da se prozre, da zna
za to redukovanje kompleksnosti, tom u stvari nekompleksnom
iskazu daće ton ironične rezervisanosti.
Beskonačno, o kome Šlegel govori, je apsolutno prekomplek-
sno. Ali, pri tome ne sme odmah da se misli na ’Boga’, koji sva­
kako ubrzo ulazi u igru. Ironija je jasna svest večne agilnosti, bes­
konačno punog kaosa, piše Šlegel.
Ali haosa ima u više dimenzija: sopstveno biće je haos, čo-
vek ne sme da uobražava da bi ga naši iskazi i radnje ikada mo­
gli iscrpsti i dovesti do primernog predstavljanja. Individua est
ineffabile.
Drugo, povezano sa tim, postoji haos između ljudi. Nikakav
iskaz nije stvarno u stanju da se učini potpuno razumljivim. Ono
što cirkuliše među ljudima, pliva na okeanu nerazumljivosti.
Ljudska istorija se sastoji od priča i nesporazuma. To može da
ima tragične posledice, ali se mi obično s tim mirimo. Uzajamno
se uljuljkujemo u verovanju da jedni druge razumemo. Je li to
loše? Ne, kaže Šlegel, gore bi bilo, kada bismo verovali da smo se
uzajamno najdublje razumeli. Jer, tada bi nestala tajna, mnogo
obećavajući logos postao bi dosadna tautologija. Čovek ima bes­
konačan smisao za druge ljude upravo zbog toga će mu oni ostati
nerazumljivi, jer s razumevanjem ne može nikada da dođe do
kraja, a i kako bi, kada čovek ostaje nerazumljiv ne samo jedan
drugome, nego i samom sebi. Ironija je: proizvoditi razumljive
rečenice koje prelaze u nerazumljivo, kada ih čovek bolje pogle­
da. Kada su se čitaoci žalili na nerazumljivost posebno njegovih
fragmenata, Šlegel je sastavio esej tačno na tu temu: „Über die
Unverstandlichkeit” (0 nerazumljivosti); U njemu se kaže: Ali,
da li je nerazumljivost nešto apsolutno za osudu i loše? Meni se čini
da spas porodica i nacija počiva na njoj ... Čak ono najdragocenije što
čovek ima, unutarnje zadovoljstvo, kako svako lako može da zna, visi
na kraju negde o takvoj tački, koja mora da bude ostavljena u tami,
ali zato nosi i drži celinu i tu snagu bi izgubila u istom trenu, kada bi
čovek hteo daje rastvori u razum. Uistinu bi vas bilo strah kada bi ceo
svet, kako to tražite, jednom ozbiljno postao apsolutno razumljiv. I ni­
je li sam on, taj beskonačan svet, stvoren razumom iz nerazumljivosti,
ili haosa? Nerazumljivo je, dakle, živa snaga koja bi bila umanje­
na kada bi razum iznenada mogao sasvim da je otkrije. Ironija
smešeći se čuva prilaz. Niče će kasnije uzeti tu misao, kad nezna­
nje proglasi pretpostavkom života.

45
 Pored te dve dimenzije nerazumljivog haosa - sopstvenog
Sopstva i ljudskog zajedništva - postoji treća dimenzija koja se
nagoveštava u poslednjoj rečenici citiranog pasusa: univerzum,
ili svet ukupno, je haos. Ovde sad u igru ulazi Bog. On je to apso­
lutno prekompleksno, nazvati ga ’haotičarem’, međutim, nije
zgodno. U svakom slučaju, on je taj apsolutno nerazumljivi. I za­
to se istinska predanost pred tim čudom izražava najbolje u iro­
niji. Kako da svaka rečenica o apsolutnom i transcendentnom
srne da se izgovori samo uz ironičnu ogradu? Govoriti konačno o
beskonačnom može i srne da bude samo ironično. Ironija stoga
spada u svaku filozofiju koja pokušava da shvati celinu: Nije li
ona stvarno najdublja misterija kritične filozofije? Šlegel unosi iro­
niju u srce filozofije, što uozbiljeni Hegel kasnije neće oprostiti
romantičarima. Filozofija je, piše Šlegel, istinski zavičaj ironije,
ona je transcendentalno lakrdijašenje, oživljeno raspoloženjem koje
sve previđa i beskrajno se uznosi iznad svega uslovljenog i iznad sop-
stvene umetnosti, vrline, ili genijalnosti.
Ironija, kao nasmešen respekt pred neshvatljivim, izbegava
dogmatsku uobraženost isto kao i krutost pijeteta i zato je ona
istovremeno društvena umetnost, ona je od uzvišene urbanosti:
ona dopušta razgovor, jer izbegava mrtvu tačku potpunog shva-
tanja. Dobra mešavina saopštivosti i nerazumljivosti je životni
eliksir duhovne zabave, a romantičari su dovoljno frivolni da do­
puste da ih bavljenje poslednjim stvarima još i izdržava. Pod uti-
cajem Fridriha Slegela mladi teolog, Fridrih Šlajermaher, koji se
krajem 90-ih sprijatelji sa Šlegelom i sa njim neko vreme obra­
zuje komunu, piše „Versuch einer Théorie des geselligen Betra-
gens" (Pokušaj teorije društvenog ponašanja), gde Šlegelovu iro­
niju označava kao čudnovato sredstvo koje ljudima dozvoljava da
se jedni drugima približe, a da se ne nametnu, da između sebe
dopuste kruženje duha ne namećući sebi samima uverenja dru­
gih. Ironija je u igri kada se druženje ne shvata kao ciljni savez,
nego kad je njen cilj u samoj sebi, drugim recima: kada je igra. I
samo tamo gde je igra, druženje se uživa samo za sebe i dostiže
najvišu formu, samo tamo postaje istinski ljudska stvar. Šlajer­
maher ne mora da citira Šilera, čuje se čuvena rečenica: čovek se
igra samo tamo gde je u punom značenju reći čovek, a potpuno je čo­
vek samo tamo gde se igra.
Ironija je stvarno bila u igri kada je unutrašnji krug ranih
romantičara - braća Šlegel, Tik, Novalis, Šeling - na legendar­
nom susretu krajem stoleća govorio o Bogu i svetu i kada su je­

46
dan drugome čitali iz svojih delà u nastajanju. Ali u poetskim
delima, ni rane, ni kasnije faze romantizma, ironija se zaista ne
sreće tako često. Samo su Ludvig Tik, Klemens Brentano i E. T. A.
Hofman znali virtuozno da je koriste. Pokušaj romana Fridriha
Šlegela „Lucinde” čini se, doduše, opuštenim, a pri tome je ipak
napet. Više teorije ironije, nego primenjene ironije. Pravo polje
delovanja ironije kod mladog Šlegela ostalo je društveno opšte-
nje, filozofija i refleksija. U fragmentima koji vrcaju od ideja,
Fridrih Šlegel je zaista bio ironičar. Svojim prvim teoretskim
ogledima o „Izučavanju grčke poezije” (Studium der griechi-
schen Poesie) samokritički je zamerao potpun nedostatak neizo­
stavne ironije i obećao ispravku. Obećanje je održao i kao teoreti­
čar je neko vreme nastupao tako kako je sanjao, naime u maniru
običnog dobrog italijanskog lakrdijaša.
Prijateljima se Šlegel tada ponekad činio kao besni Orlando
na duhovnom polju. Šta je sve primao u sebe, kako je brzo i bli­
stavo to prerađivao, kako je u razgovorima kipeo, kako se razba­
civao idejama i dosetkama i za tili čas razvijao nove književne
projekte. Čovek ne može dovoljno da se načudi. Kada je Avgust
Vilhelm jednog dana upitao brata o rasporedu, Fridrih je odgo­
vorio: On je sledeći: kada se probudim počnem da radim na svom de-
lu i prestanem kad legnem. Nemam čvrsta pravila u smenjivanju pi­
sanja, razmišljanja, čitanja, ekscerpiranja. Novalis posle prvog su­
sreta sa Fridrihom Šlegelom piše: Možda nikada više neću videti
čoveka kao što si ti. Za mene si ti bio vrhovni sveštenik Jelisijuma.
Preko tebe sam upoznao raj i pakao, preko tebe probao sa drveta sa­
znanja (20. avgust 1793). A Fridrih Šlajermaher o prijatelju piše:
Što se tiče njegovog duha, apsolutno je superiorniji od mene, tako da
o tome mogu da govorim samo sa mnogo strahopoštovanja. Kako br­
zo i duboko prodire u duh svake nauke, svakog sistema, svakog pisca
... kako su sva njegova znanja sređena u divan sistem i svi njegovi ra­
dovi ne dolaze tek onako, već slede jedan za drugim prema velikom
planu ... to sve tek od pre kratkog vremena znam da cenim, pošto ta­
koreći gledam kako njegove ideje nastaju i rastu. Posle nekog vreme­
na Šlajermaher počinje svakako da primećuje nedostatak divnog
sistema, ali to ništa ne manja na divljenju koje pokazuje prema
tom antihristu. Sistem možda ipak nije ono pravo za pravu igrač­
ku prirodu. Drugima pak, koji Šlegelu nisu prijateljski naklonje­
ni, on izgleda kao vajni šaljivdžija. Tako ga naziva Šiler, koji se
ljutio zbog tog previše samouverenog mladog čoveka koji se usu­
dio da se ruga njegovom najnovijem „Almanahu muza” (Muze-

47
nalmanach) koji je nimalo nežno napao „Hore” u kojima ga Šiler
nije pustio da piše, i koji je o Šilerovoj pesmi „Würde der Frauen”
(Dostojanstvo žena) pisao, kako se u njoj žene, doduše, idealizu-
ju, ali nažalost ne na gore, već na dole. Da se u krugu prijatelja
kod „Zvona” (Glocke) padalo sa stolice od smeha, ne piše, ali Ka-
rolina, još u ljubavnoj vezi sa bratom, Avgustom Vilhelmom, go­
vori to svakome ko hoće da čuje.
Kada je Fridrih Šlegel 1795. godine objavio svoju knjigu o
antici, prošao je uzduž i popreko već široko polje duha, ne haju-
ći za razgraničene oblasti. Prekinuo je studije prava, udubio se u
savremenu književnost, u filozofiju, medicinu, ekonomiju, ma­
tematiku, prirodne nauke i religiju. Proždirao je sve, ne birajući
kažu jedni, drugi se dive kako se u zbunjujućoj raznolikosti oči­
gledno još drži. Za samog Šlegela je nit Arijadne u svakom sluča­
ju ideja univerzalne poezije. Polazeći od nje, Šlegel razvija koncept
otvorenog umetničkog delà, o čemu novija literatura diže toliku
buku. Otvoreno umetničko delo, koje se više ne drži poetološkog
uređenja vrsta: epsko, lirsko i dramatično treba da budu izmeša-
ni; diskurzivno razmišljanje - kritika, refleksija i nauka - koje se
obično definiše izvana, ili čak u suprotnosti sa poetskim, treba
da bude uključeno u umetničko delo. Ako je do tada važilo:
„stvaraj umetniče, ne govori”, sada treba da važi upravo obrnu­
to: umetnik treba da piše i misli i da o svemu govori. Treba da
predstavi nešto i da reflektuje o predstavljanju. To Šlegel zove
poezija poezije, kada tema postaju ne samo otkriveni svetovi, već
otkrivanje svetova, kada se dakle poezija odnosi na samu sebe.
Odnošenje na sebe je refleksija. Poezija, koja se reflektuje posta­
je ironična, jer probija privid u sebe zaokruženog, magično za­
tvorenog kruga poetičnog. Bila poezija i božji dar, ona je u sva­
kom slučaju i artefakt.
Time se visok ugled pribavlja ne samo inspiraciji, već i kri­
tičkom razumu. Kritika spada u umetnost. Ako poezija, kako
Šlegel piše, živi od humora, dosetki, eksperimenata i hipoteza, kri­
tika je ovlašćena da joj istim sredstvima odgovori. Ona sama po­
staje poetsko delo, tako što se udubljuje u nepoznato delo i na­
knadno konstruiše njegov duh u sopstvenom. Fridrih Šlegel je to
pokazao u raspravi o Geteovom „Vilhelmu Majsteru”. Takva kri­
tika pobeđuje do tada uobičajenu normativnu poetiku: Kritika
ne treba da sudi o delima prema nekom opštem idealu, nego da nađe
individualan ideal svakog delà. Pri tome, prema merilu haosje sa­
mo zbrka iz koje može da proistekne svet, mora da se upusti u indi­

48
vidualni haos iz koga je proisteklo svako delo. Pošto se kritika
udubljuje u ono iz čega proističe poezija, Šlegel može da je na­
zove i transcendentalna poezija i da joj isti, ponekad čak viši rang
od same poezije.
Fridrih Šlegel, čiji je poetski talenat pre bio skroman, šeta
po moći fantazija. Sanja o vladavini nad savremenom književno­
šću. Nije on slučajno prijateljski raspoložen prema jakobincima,
i njega tu i tamo spopadne diktatorski prohtev. Zakonodavnu moć
estetskog obrazovanja savremenih ne smemo ... tek dugo da tražimo.
Ona je već konstituisana. To je teorija. Njegova, razume se. U pismu
u kome Fridrih svom bratu predlaže osnivanje časopisa „Atene-
um” - list će postati centralni organ ranoromantičarskog pokre­
ta - kaže se: velika prednost tog poduhvata biće svakako, što će­
mo steći veliki autoritet u kritici, dovoljan da posle pet do deset godi­
na budemo kritički diktatori Nemačke...
Fridrih Šlegel bi želeo da vladajućim učini duh ironije, smi­
sao za nerazumljivo, za beskonačno i za ne-zaključnu refleksiju.
Poezija, filozofija, nauka i politika treba da se fuzionišu i onda
bi nastao nov način mišljenja, stvaralački, koji polazi od slobode i
od vere u nju, a onda pokažite kako ljudski duh svemu utiskuje svoj
duh i kako je svet njegovo umetničko delo.
Ta filozofija bila je tek ugledala svetio dana. To je Fihteova
filozofija. Kada je Fridrih Šlegel 1796. godine lično upoznao filo­
zofa, u jednom pismu piše: Sve više postajem Fihteov prijatelj. Veo­
ma ga volim ... Kad bih samo mogao da mu pokažem sve trice i kuči­
ne mojih svezaka! Ah, da čovek u svetu mora da bude tako pametan!
- On ih ipak ne bi razumeo.
To nije ništa strašno, jer ne biti shvaćen, spada najpre u ri­
zik rada ironičnog romantičara.

49
 Četvrto poglavlje
Fihte i romantičarska želja da se bude Ja. Izobilje srca.
Stvaranja iz ničega. Romantičarska društvenost.
Legendarna komuna Jene. Uzleti u visine i strah od sunovrata.

Fihte je već bio slavan čovek kada je 1794. godine došao u

Jenu. Već je i njegova spoljašnja pojava bila zapovednička: sna­
žna, dežmekasta figura, vatren pogled, režući glas. Njegovo pre­
davanje je imalo nešto diktatorsko, protivrečenje se gotovo nije
trpelo. P. J. A. Fojerbah (P. J. A. Feuerbach), koji gaje tada sreo,
piše: Ubeđen sam da bi bio sposoban da igra Muhameda da je još
Muhamedovo vreme i da mačem i zatvaranjem uvodi svoje naučno
mišljenje, kad bi njegova katedra bila kraljevski tron. Ali, Fihte nije
delovao zapovednički iz uobraženosti, već je to dolazilo od nje­
gove neobuzdane strasti. Kada je 1794. godine prvi put došao
kod Getea u Vajmar, u kuću na Frauenplanu, Fihte nije sačekao
da mu uzmu šešir i štap, već je, udubivši se odmah u razgovor,
spustio svoju garderobu na prvi sto. Gete je bio zapanjen, a ipak
i impresioniran tolikom samozaboravnošću koja se nije obazira-
la ni na kakve forme ponašanja. Tražio je iz štamparije prvi ta­
bak Fihteovih „Osnova celokupnog naučnog učenja” („Grundla-
ge der gesamten Wissenschaftslehre"), odmah ih pročitao i 24.
juna mu napisao: Otposlato ne sadrži ništa što ne bih razumeo, ili
makar verovao da razumem, ništa što drage volje ne priključujem
mom uobičajenom načinu mišljenja. Fihte ovo nije trebalo da raz­
ume samo kao učtiv kompliment, jer posle još jednog razgovora
sa Geteom mogao je da izvesti svoju ženu: Nedavno ... mije tako
sažeto i jasno objasnio moj sistem, da ni sam ne bih mogao jasnije da
ga predstavim.
Zapanjuje već i kako je Gete odgovorio na Fihteovu filozofi­
ju. Biće mu zahvalan, pisao je u istom pismu, ako me konačno po­
mirite sa filozofima kojih se nikada nisam mogao lišiti, a sa kojima

50
se nikada nisam mogao složiti. U Fihteovoj filozofiji mu je bilo
simpatično energično naglašavanje delatnosti i stvaranja. Gete
je njega, koji se mogao izgubiti i u mračnim apstrakcijama koje
oduzimaju dah, shvatao apsolutno kao umetničkog filozofa, jer
je držao do stvaralačke snage čoveka. Po njemu, Fihte je na sve­
tio pomerio ono što se već odvija u tami nesvesnog: stvaralački
proces građenja sveta, ne samo u umetnosti. Od prilike u to vre-
me Gete je, podstaknut Fihteovom Ja-filozofijom, u svoje „Mak­
sime” svrstao načelo po kome se stalno treba pitati: Da li je to
predmet, ili si ti taj, koji se ovde izražava?
Fihteov kometski uspon u 90-im godinama i sam se čita
kao romantična priča. Rođen 1762. godine u Gornjim Lužicama
kao sin siromašnog tkača traka, čuvao je jedne nedelje stoku iza
crkve i napamet govorio propoved koju je upravo čuo, što je pri­
sluškivao vlasnik imanja, baron Miltic (Miltitz). On se zauzeo
za darovitog dečaka i poslao ga sa stipendijom u Šulpfortu. Po­
sle smrti barona Miltica 1774. godine o darovitom mladiću bez
sredstava brinuo je Hajnrih fon Flardenberg, Novalisov otac, ko­
ji je finansirao njegovo dalje obrazovanje do 1783. godine. Sam
Novalis je filozofa upoznao lično tek 1795. godine u kući Nitha-
mera u Jeni, gde je prvi i jedini put sreo i Fridriha Helderlina,
takođe Fihte-entuzijastu od samog početka. U tom trenutku
Fihte je već bio slavan u mestu. Njegov životni put pre toga bio
je mučan. Posle studija teologije i jurisprudencije, probijao se
najpre kao kućni učitelj. Jedan učenik je želeo da ga on uvede u
Kantovu filozofiju o kojoj je ceo svet govorio. Fihte se odlučio za
„Kritiku čistog uma” (Kritik der reinen Vernunft) koja ga je
zbog teške razumljivosti do tada plašila i bio je njome toliko za­
divljen, daje odmah u leto 1791. godine otputovao u Kenigsberg
da potraži velikog filozofa. Zatekao je umornog starca koji se
prema njemu držao prilično ravnodušno; nikakvo čudo, jer je u
međuvremenu vrlo slavan filozof bio opsedan obožavaocima.
Notornog neženju od nedavna su i dame molile za moralan sa-
vet u nezgodnim životnim situacijama. Fihte je dakle, kao i
mnoge druge dame i gospoda, bio najpre poslat kući. On se tada
povukao na trideset i pet dana u osamu i u grozničavoj žurbi sa­
stavio spis kojim je želeo da se predstavi majstoru: „Versuch
einer Kritik aller Offenbarung" (Pokušaj kritike sveg otkrive­
nja). Kant je delom bio toliko impresioniran, da ne samo što
autora poziva na ručak, već mu nabavlja i izdavača. U proleće
1792. godine knjiga se pojavljuje protiv Fihteove volje, anonim­

51
no. Izdavač je bio oprezan, zbog cenzure, osim toga u kalkulaci­
ji je bila i poslovna igra, jer je delo bilo toliko napisano u Kan-
tovom duhu, da se moglo računati da će ga publika pripisati Ke-
nigsberžaninu, od koga je javnost već izvesno vreme očekivala
poslednju reč po religioznim pitanjima, te da će se prema tome
pokazati i voljnom da kupuje. Tako se i desilo. „Algemajne lite-
ratur-cajtung” koje su izlazile u Jeni donele su saopštenje: Sva­
ko ko je pročitao i najmanje od delà kojima je filozof iz Kenigsberga
stekao besmrtne zasluge za čovečanstvo, odmah će prepoznati uzviše­
nog autora delà. Nakon toga, Kant se u istim novinama zahvalio
za laskavo pripisivanje i objasnio da nije on uzvišeni autor, ta
čast pripada do tada još nepoznatom Fihteu. Tim objašnjenjem
Fihte je preko noći postao jedan od najslavnijih filozofskih pisa­
ca u Nemačkoj.
Dobivši krila zbog tog početnog uspeha, Fihte se usuđuje na
tumbanje ćele dotadašnje filozofije. Pri pokušaju da produbi
Kanta, razvija „naučno učenje" sa kojim nikada neće biti gotov,
ali koje u svakoj od svojih verzija hoće više od akademske speci­
jalnosti. On stalno naglašava: Razumeće ga samo onaj, kod koga
ono dirne u unutarnjeg čoveka. Ne radi se ni o čemu manjem ne­
go o doživljaju buđenja - kroz razmišljanje. Naravno da se to ne
dopada svakom. Fihte zna da ljudi ponekad mogu da budu već
mrtvi, ne primećujući to. Do takvih neće stići: Po prirodi ili zbog
robovanja duha, naučenog luksuza i sujete oslabljen i zakržljao ka­
rakter nikada se neće uzdići do idealizma.
Fihte radikalizuje Kantov pojam slobode. U jenskoj verziji
„Učenja o nauci” (Wissenschaftslehre), koju po prvi put iznosi u
Jeni i koja tamo postaje poznata, Fihte iz Kantove rečenice to
'mislim’ mora da bude u stanju da prati sve moje zamisli, izvlači po­
jam jednog svemoćnog Ja, koje svet saznaje kao trom otpor, ili
kao moguću materiju njegovih tathandlungen (čin-radnji). Fihte
nastupa kao apostol živog Ja. U Jeni se priča kako Fihte od stu­
denata u koledžu traži, da gledaju u suprotan zid. Gospodo, zami­
slite zid, rekao je Fihte a onda zamislite sebe kao ono različito od to­
ga. Podrugljivo su žalili revnosne studente koji su u jatima hrli­
li na Fihteova predavanja, da bi tamo bespomoćno zurili u zid
gde im ništa nije padalo u oči, jer im sopstveno Ja nije padalo na
pamet. Ali, svojim eksperimentom sa zidom Fihte je hteo običnu
svest da izvadi iz njene samo-okamenjenosti i samo-objektivaci-
je, jer je običavao je da kaže, čoveka lakše navesti da sebe smatra
komadom lave sa Meseca, nego živim Ja.

52
 Ali, nisu svi sedeli bespomoćno pred zidom. Fihteov zano­
san govornički talenat mnoge je isto tako oduševio. Nikada se još
nije čulo da se tako govori o čudesnom delu sopstvenog Ja. Neka
svojevrsna čarolija dolazila je od njegovih teških ispitivanja u
nepoznatom, a ipak tako bliskom svetu. Fihte je među svojim
slušaocima hteo da širi želju da budu Ja. Ali ne komotno, senti­
mentalno, pasivno Ja, nego dinamično Ja koje utemeljuje svet,
koje stvara svet. U Fihtea je sve bilo energija i suptilne refleksi­
je kojima Ja dohvata i obrazlaže samo sebe odavale su duh osva­
janja. On je dohvatio površno Ja, kao što se u lovu „nateruje” di­
vljač. Kuda beži Ja? Hoće da se umeša među stvari, hoće da bu­
de stvar, isto tako neodgovorno, isto tako neslobodno i određeno
drugim. Fihte hoće da mu preseče taj put bekstva u beznačaj­
nost. Ja se sebe dočepa kada shvati da ne može da se sakrije u Ne-
Ja , u ono što se obično zove 'objektivnost’. Svet Ne-Ja može da
bude sve što demantuje moju slobodu: mehanički i determini­
stički shvaćena spoljašnja Priroda; želje i nagoni, ta Priroda na
sopstvenom telu, kojom čovek ne vlada; društveni sistem neslo­
bode; religija u kojoj bog vlada nad svojim stvorenjima. Ti sveto-
vi Ne-Ja postoje, ko bi u to mogao da sumnja. Ali Fihte sumnja u
to, štaviše oduzima im svaki kredit. Fihte hoće svoje slušaoce da
uplete u suptilnu zaveru protiv toka vremena i stanja stvari.
Na prvi pogled izgleda da se kod Fihtea radi jedino o reša-
vanju filozofsko-imanentnog problema. Generacija mladih idea­
lista - Fihte, Šeling, Rajnhold (Reinhold), Šulce (Schulze) - spro-
vela je, doduše, Kantovu Revoluciju načina mišljenja, ali je zapo­
četo temeljenje saznanja u subjektu njima bilo još nedovoljno
dato. Filozofija, piše mladi Šeling 6. januara 1795. godine svom
prijatelju Hegelu, još nije na kraju, Kantje dao rezultate: nedostaju
još premise. Nedostaje, dakle, još stvarno rasvetljavanje najviše
tačke filozofije, od koje bi mogla da pođu sva načela. To bi sad
mogao da bude Bog, ili Priroda, ili je to - što je Fihteov odgovor,
prozirno načinjena struktura samosvesti, istinsko Ja saznaje, đe-
lanja, verovanja i nadanja. Ali, nije li Kant otkrićem kategorija
saznajnog razuma - prostor, vreme, kauzalitet itd. - i moralnim
imperativima praktičnog uma već pružio za to potrebno? Nije li
pokazao da se iz samosvesti ne može više izvući i to zbog toga,
što se ona ne može postaviti pred sebe kao čist predmet: Sopstvo
koje treba da bude saznato je Sopstvo koje saznaje, dakle uvek je
već pretpostavljeno. Iz tog kruga, objasnio je Kant, ne može se
izaći. Fihte sad odvraća da se, doduše, ne može izaći iz tog kru­

53
ga, ali se zato u njega može ući, naime tako što se ne završava, ■
kako se Kant pribojava, kod Ja, kao sasvim prazne predstave, već
kod Ja kao principa živog. To ’Ja’ koje je uz Fihteovu pomoć tre­
balo naći, pojavilo se kao nešto tako živo daje Novalis, kada je u
maju 1797. godine imao osećaj da gaje našao u trenutku kada je
svakodnevno hodočastio u Griningen na grob voljene Sofije, u
svoj dnevnik zapisao: Između rampe i Griningena imao sam tu ra­
dost da nađem pravi pojam Fihteovog Ja. Šta u tom kontekstu tre­
ba da znači završna rečenica: Preko dana sam bio vrlo sladostra-
stan, ostaje u svakom slučaju u tami. Vratimo se Fihteovom ’Ja’.
Kant je, učio je Fihte, pošao od ’Ja mislim’ kao od nečeg da-
tog; ali, to se ne sme, već treba videti šta se u nama dešava kada
mislimo ’Ja mislim’. Ja je nešto što tek u razmišljanju stvaramo,
a stvarajuća snaga je istovremeno nezapamćeno Jastvo u nama
samima. Razmišljajuće i pomišljeno Ja se zaista kreću u krugu,
ali važno je shvatiti da se kod Fihtea radi o delatnom, produktiv­
nom krugu. Ne radi se o tome da se Ja samo posmatrajući obra­
zloži, već ono stvara samo sebe u refleksiji koja je sa svoje stra­
ne đelovanje; ono se postavlja. To znači: to Ja nije činjenica, nije
stvar, nego događaj. Ja je u pokretu, ono živi, mi ga osećamo u
sebi. Novalis, koji je tada posle pravnog obrazovanja bio zapo­
slen kao praktikant u okružnoj upravi u Tenštetu, pokušava ova­
ko da shvati taj aktivan karakter Ja izučavajući Fihtea, sa čim za­
počinje 1795. godine: Čini mi se da je praradnja kao uzrok i delova-
nje ono stoje osećanju dato. Osećanje je dakle prateći fenomen rad­
nje. Novalis je ovde na pravom tragu, jer se Fihte zaista trudi da
spreči pogrešno shvatanje, da bi se to Ja dalo uhvatiti kao pred­
met. On stalno naglašava: sve je u pokretu i živi, mi to mislimo,
štaviše, osećamo to u sopstvenoj živosti. Svet započinje činom, a
činom započinje i ono što nazivamo Ja. Fihte bi rekao: stvaram
sebe kao Ja, zato jesam.
Ova razmišljanja moraju da deluju monstruozno ako se
shvate tako, kao da se time poriče spoljašnji svet i tvrdi apso­
lutni solipsizam. Ali, kod Fihtea to nije slučaj. On samo iz na­
čela da spoljašnji svet imamo najpre samo kao naš unutarnji
svet izvlači radikalne konsekvence, na primer onu, da se tek u
trenutku kada se uhvati Ja, pojavljuje njegova suprotnost, Ne-Ja.
Utoliko je suprotan predmet postavljen tek u onom trenutku, u
kome se postavlja Ja. Ja postaje primetno samo u suprotnosti sa
Ne-Ja. Ali, da li Ja zato proizvodi to Ne-Ja, ili ono ipak ostaje

54
dato spolja? Sigurno je ’dato’ , ali samo u krugu Ja iz koga ni­
kada ne može da istupi, te je tako samo Ne-Ja aspekt tog Ja.
Ne-Ja je ograničenje koje Ja preuzima kao samoograničenje.
Ali, i tu počinje problem, samoograničenje može da ide sve do­
tle, da se sebi sakrije udeo Sopstva u ograničavanju. Tada samo­
ograničenje postaje samoobjektivizacija. Ona spoljašnjim stva­
rima daje moć koju one ne bi imale, kada bi Ja ostalo svesno sa­
mog sebe. Za Fihtea se sve svodi na to, da se izoštri smisao za
Ja-udeo, znači za sopstvenu aktivnost u stvaranju sveta. Svet
nije nešto što samo spolja stoji spram nas, on nije gotov, strani
predmet, već je natopljen sa Ja. Spoljašnji svet se pokazuje u
krugu Ja. Ali kako?
Svaka stvarnost koja deluje na nas smeštena je u mogućno­
stima. Osećanja na sopstvenom telu - nama najbliži spoljašnji
svet - nameću se, ali čak i prema njima imamo široko polje: sa
njima znamo da postupamo. Što su opažanja suptilnija, sve do
mišljenja i maštanja, to su tešnje povezana sa celim 'dvorištem’
mogućnosti. Možemo da otkrijemo šta je stvarno samo pronala-
zeći onu 'odgovarajuću' među mnogim mogućnostima koje se pri
tome daju zamisliti. Ne postoji jednostavno 'nužno'; ono napro­
tiv mora da se nađe iz mogućnosti. Sloboda je ta koja otkriva
nužnost. 'Stvarnim' Fihte naziva one predstave, koje prati osećaj
nužnosti. Taj osećaj se nameće, ali ne bez alternative: još uvek bi
moglo da bude drugačije. Sloboda kao smisao mogućnosti ostaje
u igri i kod takozvanih tvrdih činjenica. I u saznanju, ne samo u
radnji, čovek je biće koje uvek može da bude i drugačije; ne sa­
mo da drugačije radi, nego i da drugačije vidi stvari. Čovek živi
u mogućnostima. Stvarnost se konstituiše na horizontu moguć­
nosti. To je sloboda.
I ovo je misao koja se pod pravo svetio može staviti Novali-
sovim komentarima. Naše saznanje je, piše on, slobodno zbog to­
ga što bismo mogli da se varamo. Morali bismo da budemo ne­
slobodni, kada bismo prisilno bili vođeni na razloge Sopstva. U
nama nastaje beskrajna slobodna delatnost, samo zato što nam je
apsolutno uskraćeno, ali možemo uvek da tragamo za njim.
Tu slobodnu pokretljivost Fihte vidi još i povezanu sa isku­
stvom vremena. Mi smo vremenski otvorena bića koja prošlost
pominju, a budućnost očekuju. Budućnost je ono moguće ka če­
mu je usmeren naš pogled; a prošlost je ono negda stvarno što je,
pošto više nije, opet postalo mogućnost koja se može različito
pominjati i interpretirati.

55
 Posmatrano iz sadašnjosti sve što se dešava je okruženo
dvorištem mogućnosti - ako hoćemo da ga shvatimo prema nje­
govim uzrocima i osnovama - iz kojih moramo da izvučemo trag
nužnog; a gledano iz sadašnjosti i budućnost i prošlost su veliki
prostor mogućeg.
Pokretljivost sa kojom u te prostore zahvatamo Fihte obu­
hvata pojmom imaginacije. Kant gaje već koristio da označi ener­
giju koja je inherentna opažanju i saznanju, ali kod Fihtea on po­
staje ključni pojam celog sistema. I to se pri tome ne misli samo
na svesnu imaginaciju u smislu mašte, već Fihte pretpostavlja
nesvesnu, delujuću imaginaciju, koja u Ja deluje još pre nego što
je Ja postane svesno. Očigledno je ovde reč o dva Ja.
U stvari, Fihte razlikuje transcendentalno i empirijsko Ja i ta­
ko pored imaginacije koju proizvoljno mogu da pokrenem, posto­
ji još jedna koja u meni deluje nehotice i nesvesno. Te dve di­
menzije, međutim, nisu apsolutno odvojene jedna od druge, već
su međusobno povezane preko kontinuiteta rastuće svesti i sve
većeg stepena samoodređenosti. Stvar je u tome da se svesna
imaginacija dovede što bliže nesvesnoj, što je isto što i empirij­
sko Ja proširiti u transcendentalno. Tu ima, kaže Fihte, ogrom­
nih neiskorištenih prostora za igru. Sigurno da ima granica za
slobodnu spontanost Ja, to Fihte priznaje, ali ukazujući na to da
smo skloni da oblast slobodnog samoodređenja shvatamo užom
nego što ona u stvari jeste. Ima prisila, svesnih i nesvesnih, ali
mi se isuviše često osećamo prisiljenim gde to nismo. Možda za­
to što je sloboda isto tako naporna i lakše je osećati se kao nešto
udarano i gurano, bez odgovornosti, kao stvar među stvarima,
kao čista reakcija, a ne kao akcija. Fihte na nišan uzima onu svo­
jevrsnu tromost, koja sebi skriva sopstvenu slobodu. Za njega je
ona zapravo zlo.
Ako je svet sve o čemu postoji saznanje, onda znači: o čemu
nema saznanja, tu nema ni sveta. Onda nema ni Kantove omino-
zne 'stvari po sebi’: besmisleno je prihvatiti neku nesaznajnu
supstancu, ali koja je navodno u osnovi svega i podmetati kau-
zalnost između onoga što poznajemo i. onoga što ne poznajemo.
Kauzalnost možemo da utvrdimo samo između dva poznata ele­
menta. Za Fihtea važi: subjekat, radno i saznajno Ja, jeste ono što
je u osnovi. Nema ničeg što vodi izvan apsolutizma tog Ja, ali sve
vodi u njega.
Pored solipsističkog, ovde se javlja još jedan nesporazum,
kada se naime to u iskustvu pretpostavljeno Ja, transcendental­

56
no Ja, zameni psihološkim i kolokvijalno shvaćenim, empirij­
skim Ja. Onda se tome lako može i rugati. I Šiler i Gete prave ša­
le. Kada Fihte dođe u sukob sa studentskim redom i studenti mu
noću razlupaju prozore, Gete piše svom kolegi, ministru Fojtu
(Voight): Videli su dakle a p s o l u t n o Ja u velikoj neprilici, a od
strane Ne Ja, koji su ipak stavljeni, začelo je vrlo neučtivo da lete kroz
prozore. Šiler 28. oktobra 1794. godine piše Geteu o Fihteu, koga
će malo kasnije, 21. novembra 1794. godine, u jednom pismu Ho-
fenu (Hoven) nazvati najvećom spekulativnom glavom ovog veka
posle Kanta: Svet mu je samo lopta koju je Ja bacilo i koju pri reflek­
siji ponovo hvata. Time bi zaista deklarisao svoje božanstvo, kako smo
nedavno očekivali. Kada Fihte 1795. godine pred studenskim ne­
mirima mora da izbegne u obližnji Osmanštet, Šiler 15. maja pi­
še Geteu: Ne znam ništa da Vam kažem o ovdašnjim novitetima, jer
je sa prijateljem Fihteom presahnuo najbogatiji izvor apsurdnosti.
Fihte je delovao polarizatorski. Jedne je povlačio sa sobom,
drugi su se dizali protiv njega, u obe strane je bila novoprobuđe-
na želja da se bude Ja, da se bude u igri. Bilo je to opasno vreme za
momka od duha, seća se kasnije jedan savremenik, silno uzbudljiv
i napet... život se kretao između samih ekstrema... Za svaki ekstre­
mizam odgovornom je smatrana Fihteova Ja-filozofija. Ništa ni­
je koristilo što se Fihte branio da je pogrešno shvaćeno da nje­
gova Ja-filozofija opravdava bezobzirnost i egoizam. Ali, šta je
onda bilo ispravno shvatanje njegove filozofije?
U delu „Sonnenklarer Bericht an das grolšere Publikum
iiber das eigentliche Wesen der Philosophie" (Kristalno jasan
izeštaj široj publici o pravoj suštini filozofije), sa karakteristič­
nim podnaslovom „Ein Versuch, die Leser zum Verstehen zu zwin-
gen” (Pokušaj da se čitaoci prisile na razumevanje) on se upravo
očajnički trudi da dokaže kako neće da govori u prilog egoizmu,
već da Sopstvo egološki pokrene, s tezom da se dinamika život­
nog procesa istorije i Prirode može shvatiti samo ako celina mi­
sli kao Ja. Snaga koja pokreće Prirodu i istoriju, iste je vrste ka­
kvu saznajemo u aktivizmu, u spontanosti našeg Ja. Ovde se
smelo dalje razvija Rusoova misao da ja znam za početak sveta,
jer sam mogu da započnem svaki trenutak. Samospoznaja nas
vodi u svet kao univerzum spontanosti. 'Ja jesam’ je otvorena
tajna sveta. Svet nije skup svih činjenica, već svih zbivanja. A šta
je zbivanje, saznaje se u produktivnoj pokretljivosti Ja, u njego­
voj stvaralačkoj slobodi. Zbog toga važi, tako beleži Novalis: Biti
uopšte nije ništa nego biti slobodan - lebdeti ... Iz te svetle tačke leb-

57
denja ističe svaki realitet. Ovo saznanje je za Fihtea - i Novalisa -
bilo blještava munja koja je njegovo filozofiranje zagrevala do
kraja.
Munja je došla i iz opšte duhovne klime Francuske revolu­
cije nabijene napetošću. Zar se nije upravo doživelo, kako ceo je­
dan narod iznova počinje istoriju? Fihte, koji je istupio i sa jed­
nim spisom u odbranu te Revolucije (zbog čega su se ministar­
stva prilikom njegovog poziva u Jenu isprva kolebala), nije delo-
vao svojim teškim dedukcijama, koje je shvatao vrlo mali broj,
nego sloganima koji su se odmah mogli iskovati u važeću valutu
po kursu nove želje da se bude ’Ja’. Išao je na ruku mladalačkom
kultu novih divljih, kojima Gete u „Faustu II” u usta stavlja sle-
deće reći (stihovi koje je tada zabeležio): Ima li ko za sobom tride­
set godina, / On već je kao mrtav. /Najbolje bi bilo, blagovremeno vas
ubiti. Bez sumnje su Ruso, kult genija i šturm i drang pripremi­
li teren. U toj tradiciji čovek je naučio da se prkosno poziva na
sebe, što se protivilo konvencijama društva. Još uvele je čoveka
moglo uzbuditi trubljenje onih čuvenih epohalnih načela: Jedino
ja. Ja čitam u svom srcu i poznajem ljude. Ja nisam stvoren kao jedan
od onih koje sam video (Ruso, Ispovesti), i Vraćam se u sebe i nala­
zim svet (Gete, Verter). Takav je čovek i hteo da bude, tako jedin­
stven, a ipak univerzalan, tako samovlastan, a kao vlast da zrači
na svet. Novalis pod Fihteovim uticajem piše: Tajanstven put vodi
ka unutra. Ali onda dodaje: Ko ovde zastane, uspeva samo pola. Dru­
gi korak mora da bude efikasan pogled - automatsko, zadržano po-
smatranje spoljašnjeg sveta.
Fihte je kako delatno, tako i posmatrajuće Ja podigao na fi­
lozofski Olimp uz mnogo buke, sad je stajalo tamo kao crtež Ra­
spara Davida Fridriha (Caspar David Friedrich), sa svetom pod
svojim nogama: divan pogled. Preko Fihtea je reč ’Ja’ dobila
ogroman volumen, uporediv samo sa onom punoćom značenja,
koju će kasnije Niče i Frojd (Freud) dodeliti reci ’Ono’. Popula-
rizovani Fihte je postao krunski svedok duha subjektivizma i
bezgranične izvodljivost. A navodna sila stvaranja izazivala je
euforiju. _
Negde oko 1797. godine Flelderlin, Hegel i Šeling sede za­
jedno i razvijaju obrise nove mitologije koja se mora 'izvesti'.
Gde naći takvu mitologiju? Naravno, u sebi. Tako nešto se očeki­
valo, podsticana je nova ideja stvaranja društva, da bi se otuđeni
društveni mehanizam pretvorio u zajednički život. Kasnije je
protokol tog poletnog druženja nazvan „Najstariji sistemski pro­

58
gram nemačkog idealizma" (Das alteste Systemprogramm des
deutschen Idealismus) . U tom spisu, koji je dirnut svetotvori-
vim duhom stvaranja i Ja, kaže se: Prva ideja je naravno predstava
o samom sebi kao o apsolutno slobodnom biću. Sa slobodnim, samo-
svesnim bićem ceojedan svet istupa donekle - iz Ničega -jedino istin­
sko i zamislivo stvaranje iz Ničega.
Ti tu tako empatički u svoje Ja uvereni često su osećali da
ih svet, koji je priželjkivanju razvoja ipak pružao znatan otpor,
ugrožava i ograničava. Zapanjujuće je uopšte što je u jednoj ze­
mlji koja je teritorijalno bila razbijena i društveno zaostala, u
kojoj nije bilo velike politike, a javnost je postojala samo ogra­
ničeno, mogao da se rodi takav buntovnički, samosvestan indi­
vidualizam. Ali, možda su upravo te takozvane skučene prilike
povoljno uticale na takvu stvaralačku dubinu čuvstvovanja i že­
stok intenzitet. Kad već nije bilo većeg spoljašnjeg sveta, čovek
ga je sebi stvarao sredstvima koja su bila pri ruci. Treba samo
posedovati spekulativan i imaginitivan talenat. Time su intelek­
tualci u Nemačkoj bili bogato opremljeni; bogatije od, uprkos ili
upravo zbog revolucije, konformističkog miljea u Francuskoj i
časno-pragmatičnog u Engleskoj. Madam de Stal (de Staël) je u
svojoj knjizi „De l’Allemagne” internacionalnoj publici ovako
objasnila čuda i neobičnosti nemačkog duhovnog života: Ne-
mački autor vaspitava svoju publiku, u Francuskoj publika vaspita-
va svoje autore. Tako nemački autor može da se oseća gospoda-
rem u svom malom carstvu. Nemačka - zemlja osobenjaka, mi­
slilaca, strasnih skupljača knjiga - iznedrila je sa romantičar­
skom generacijom i intelektualne igrače. Šilerova teorija igre
ovde je, kao što je poznato, delovala okrepljujuće. Redovna igra
ideja je istinska filozofija, beleži Novalis i adekvatno tome poezi­
ju naziva igra duševnog stanja.
Ti intelektualni igrači u Nemačkoj nisu možda bili elegant­
ni kao njihove francuske kolege, ali su bili izvanredno smeli, išli
su na celinu. Prirode igrača koji se ne odriču svog dubokog smi­
sla, ovde čine sasvim osobenu, jedinstvenu vrstu. Individualisti
od svog Ja očekuju vrlo mnogo, ako je potrebno čak i umeće da
stvore nov svet i da uzdrmaju postojeće odnose. Ćelom narodu se
samo mora doviknuti, kao veliko Ja, Fihte: Ne trpite više da bude­
tejedno Ne-Jal, ili savetovati, kao Novalis: Ako ne možete da napra­
vite misao o spoljašnjim stvarima, onda spoljašnje stvari napravite
mislima. Nije dovoljno da misli teraju na delo, mora se pobrinu­
ti i da mučnu stvarnost - to despotsko Ne-Ja - misao prebaci u

59
lebdeće stanje. Nemačka dubokoumnost je sa romantizmom -
što se rado previđa - dobila ne samo čežnju i setu, nego i zano­
san dar da lako prima i čini lakim. Bile su to grandiozne vežbe
opuštanja. Tu se, rečeno manje prijatno, vrapcima pucalo na to­
pove, stoje svakako još uvek simpatičnije nego obrnuto.
Naravno da su ti, svojim Ja začarani, morali da se brane od
vrlo robusnog Ne-Ja i povremeno umalo nisu podlegli u bedi i
bolu. Mladi Helderlin piše svom bratu: I koje u stanju da svoje srce
drži u lepom ograničenju, kada svet na njega udari pesnicama? Što
nas više napada Ništa, koje kao ponor zeva svuda oko nas, ili i hilja-
dostruko Nešto društva i delovanja ljudi koje nas bezoblično, bezdu-
šno i okrutno proganja, rastura, to strasniji i snažniji mora da bude
o t p o r sa naše strane ... Jad i oskudnost spolja čini ti izobilje srca
oskudnim i jadnim. „Izobilje srca" zahteva delo, oticanje njegove
snage, sputavanje, držati-se-sebe bilo bi smrtonosno. Na kraju
pokušaja da se sa svojim Ja dođe do sveta, stoji kula u Tibinge-
nu, gde Helderlin, svejedno da li kao odličan simulant, ili kao
bolesnik, provodi poslednje decenije svog života u osamljenosti.
Jedno Ja koje je diglo ruke od osvajanja sveta kao pozornice svo­
jih tathandlungen (čin-radnji).
I kod mladog Fridriha Šlegela je novo Ja-osećanje isprva još
povezano sa svetskim bolom. Svom prijatelju, Novalisu, piše: Ja,
izbeglica nemam kuću, bejah odgurnutu beskonačno (Kain vasione) i
treba sebi da je sagradim iz sopstvenog srca i glave. Fridrih Šlegel
neće da dozvoli da njegovo izobilje, koje je kod njega za razliku od
Helderlina, pre izobilje glave nego srca, poklekne pred ograniče­
nom stvarnošću. On samouvereno poriče ono što poriče njega. U
„Razgovoru o poeziji” (Gesprach iiber die Poesie) sebe označava
kao nekoga ko je svojom revolucionarnom filozofijom voleo da prete-
ruje sa uništenjem. Kada to piše, za njega je revolucionarna filozo­
fija Fihteova filozofija. Ona je to, jer ga ohrabruje da nema re-
spekta: ono oprobano, preneto i čisto konvencionalno mora da se
opravda pred samouverenim Ja. Pada pod kritiku, ili postaje ma­
terijal ironične igre. Kako je već predstavljeno, Šlegelova roman­
tična ironija nije samo izraz težnje za beskonačnošću, u čijoj per­
spektivi se stvarno relativizuje; ono treba da bude uništeno u
svom u sebe sigurnom značaju. U ironiji deluje i ta naslada uni­
štenjem.
U Jeni, gde je Fihte držao predavanja između 1794. i 1799.
godine, okupljaju se na kratko vreme svi koji hoće da se istaknu
sa svojim Ja. Avgust Vilhelm Šlegel u Jeni drži predavanja iz

60
književnosti i piše za Šilera u „Horama”. Njegova kuća postaje
središte mladog pokreta koji će kasnije biti nazvan 'Romanti­
zam Jene’. Tu je Ludvig Tik. Novalis, u međuvremenu revizor
solane u Vajsenfelsu, često dolazi u Jenu. Klemens Brentano ov-
de studira medicinu i ašikuje sa osetljivom i lepom Sofija Mere-
au (Sophie Mereau), koju Šiler smatra najdarovitijom autoricom
njene generacije. Helderlin dolazi da bude blizu Silera i da slu­
ša Fihtea. Šeling, koji se preporučio kao fihteanac čuvenom re­
čenicom Jaje nešto što se apsolutno ne da pretvoriti u stvar, dolazi
iz Tibingena u Jenu i tu krajem 90-ih dobija profesuru. Ne tre­
ba zaboraviti ni pametne žene u pozadini: Doroteju Fajt (Doro-
thea Veit), ćerku Mozesa Mendelsona (Moses Mendelssohn) i
životnu saputnicu Fridriha Šlegela, kao ni Karolinu Šlegel (Ca­
roline Schlegel), koja tih godina oseća daje privlači Šeling. Sa-
stajalo se i u kući Avgusta Vilhelma Šlegela, vrhunac druženja,
zajedničkog delovanja bio je u kasno leto 1799. godine. Toliko
ponosnih, samosvesnih karaktera moglo je da izbegne sukobe
samo ako jedan drugome daju ironičan širok prostor. Ovde je
Šlajermaherova „Theorie iiber das gesellige Betragen” (Teorija o
druželjubivom ponašanju) mogla bogato da se dokazuje. Poma­
galo je i povezujuće osećanje učesnika da njima pripada buduć­
nost. To im je davalo snagu, oholost i velikodušnost slavljenih
pobeđnika. Ono lepo vreme u Jenije ...jedan od najsjajnijih i najve­
drijih perioda mog života, piše u osvrtu Ludvig Tik 1828. godine
Avgustu Vilhelmu Šlegelu, Ti i Tvoj brat Fridrih, - Šeling sa na­
ma, svi mladi i poletni, Novalis-Hardenberg, koji je često dolazio pre­
ko kod nas: ti duhovi su takoreći činili neprekidan festival humora,
veselosti i filozofije.
Sastajalo se u podne i uveče da se jede i razgovara, držale
su se prave sednice na kojima su dogovarani članci za „Ate-
neum", Tik je čitao pripovetke, Šeling je iznosio delove svoje fi­
lozofije prirode koja je bila u nastajanju, a Novalis je svoj članak
„Die Christenheit oder Europa” (Hrišćanstvo ili Evropa) prvi
put izneo pred slušaoce. Romantičarski prirodnjak, Johan Vil-
helm Riter (Johann Wilhelm Ritter), izveštavao je o novinama u
’galvanizmu’ i 'elektricitetu'; slušala se metafizika žabljih bataka,
rekao je podrugljivo Fridrih Šlegel. Uopšte, mora da je bilo vrlo
veselo u tom društvu. Na Novalisov sanjalački tekst Šeling je
odgovorio svojom grubijanskom parodijom „Epikurisch Glau-
bensbekenntnis Heinz Widerporstens” (Epikurejska veroispo-
vest Hajnca Viderporštena): Zaista ne mogu duže da trpim, / Mo-

61
ram opet da se batrgam, / Da opet se svim čulima mrdam, / Umalo
mi nestadoše / Od uzvišenih nadzemaljskih pouka, /Uz to htedoše si­
lom da me preobrate ...
Romantična ironija je u tom krugu zloupotrebljavana vrlo
grubo, što pokazuje ovaj primer, ali je prijateljski ton ostao neko
vreme očuvan (dok ga erotska zavada nije okončala), bila je pri­
sutna svest o tome, da bogatstvo stvarnosti do izražaja može da
dođe tek u raznolikosti perspektiva. Programski se o tome kod
Šelinga u fragmentu „Ateneuma” br. 125 kaže: Možda bi počela
sasvim nova epoha nauka i umetnosti, kada bi simfilozofija i simpoe-
zija postala toliko opšta i prisna, da više ne bi bilo ništa retko, kada
bi više priroda koje se uzajamno dopunjuju stvaralo zajednička delà.
Ako se nije zajedno jelo, pričalo, čitalo i muziciralo, predu-
zimane su duge šetnje u lepu okolinu Jene. Imala sam hiljadu pri­
jatelja, pisala je Karolina 5. oktobra 1799. godine svojoj prijate­
ljici Lujzi Goter (Luise Gotter), ali od pre tačno tri meseca ni tre­
nutka mira ... Kakve smo drugarske, radosne muzičke dane doživeli!
... Tada sam svakog podneva imala da hranim 15-18 osoba. Moja. ku-
varica je dobra, ja pažljiva, i tako je sve prolazilo najbolje ... Živeli
smo u lepm druženju. Bilo je to druženje čiji je oživljavajući du­
hovni princip bila Fihteova Ja-filizofija. Henrik Štefens (Henrik
Steffens), koji je nekoliko godina kasnije dospeo u romantični
vrtlog, pisao je u elegičnom osvrtu: Oni su sklopili prisan savez i
oni su stvarno spadali zajedno. Ono što je revolucija kao spoljašnji
prirodni događaj, što je Fihteova filozofija kao unutrašnji apsolutni
čin, to je taj savez hteo da razvije kao čistu, divlje detinjastu maštu.
Romantičari su dakle produktivnu imaginaciju iskoristili iz­
nad svega produktivno i učinili je principom božanske imaginaci­
je (Fridrih Slegel). Pri tome su dopustili da ih nosi detinjasta že­
lja za spekulisanjem. Šileru, udaljenom od pozornice romantike
na kamenomet, sve to je išlo nesumnjivo predaleko. Maštar na­
pušta Prirodu iz čistog ćefa, piše on, da bi utoliko slobodnije mogao
da popusti ćudljivosti prohteva i ćudima imaginacije... jer maštarija
nije preterivanje Prirode, već slobode, proističe dakle iz namere, po se­
bi dostojne poštovanja, koja je do u beskonačno perfektibilna, tako i
ona vodi do beskrajnog pada u bezdanu dubinu i može da se okonča
samo u potpunom razaranju.
Romantičari nisu mislili da im treba ovo upozorenje. Njiho­
va intelektualna virtuoznost, kojom su oduvek hteli da prevazi-
đu sebe, predočila im je rizike njihovog poduhvata. Žan Paul,
Fridrih Šlegel, Klemens Brentano - imaju oštar njuh za bezda-

62
nost svojih nastojanja i još posebno uživaju u opasnostima 'nihi­
lizma’ (taj izraz se tada pojavio). Žan Paul: Ah, ako je svako Ja sop-
stveni otac i tvorac, zašto ne može da bude i sopstveni anđeo smrti?
Kada se ranim romantičarima prebaci, kako je to činio Šiler,
da se ponašaju „samovoljno", oni odgovaraju: da, zašto da ne,
možda je samovolja naš najbolji deo. Žan Paul, koji isuviše dobro
poznaje lavirinte Ja, staje na kraju na Šilerovu stranu, kada u
„Vorschule der Asthetik" (Predškola estetike) piše: Iz bezgranične
samovolje sadašnjeg duha vremena, koje će, bolesno od Ja, radije uni­
štiti svet i svemir da bi sebi ispraznilo slobodan prostor za igranje u
Ničemu ... sledi, da on o podražavanju i izučavanju Prirode mora da
govori prezrivo.
Mnogi od onih koje je želja da budu Ja isuviše duboko uple­
la u sopstvenu pustoš, na kraju su se premorili. Kao melanholi-
čan eho na Verterov likujući poklič: Vraćam se u sebe i nalazim svet
zvuči napomena Klemensa Brentanoa iz 1802. godine: Ko me upu­
ćuje na mene, ubija me...
Oni, koji su sa svojim Ja hteli da se vinu u visine, uskoro će
se obazirati za nečim čvrstim. I Ja-kometa, Bonaparta, najzad će
se utvrditi u krutom carskom dostojanstvu. Avgust Vilhelm Šle-
gel će se skloniti kod imućne madam De Stal. Fridrih Šlegel će
pripremiti svoj prelaz u krilo katoličke crkve. I Brentano će po­
stati crkveno pobožan. Ponovo će se tražiti tradicija, sakupljače
se narodne pesme i bajke, Pade inje u prolećnoj noći... Bogu hvala,
čovek ne mora sve sam da radi, srne da pusti da bude nošen i da
pliva u reci, koja dolazi izdaleka. Čovek će se obazirati za čvrstim
mestima i čvrstim vezama.
Ali, još nije došlo dotle. Romantičarska zaigrana četa će se,
doduše, posle 1800. godine rasuti. 1 Fihte, kažnjen zbog jednog
ateizam-prekora, napušta 1799. godine romantičarsko mesto
zločina, Jenu, ali ostaje veran sebi, njegova svirala još uvek obja­
vljuje sudnji dan moralnog Ja. Kasnije će u „Reden an die de-
utsche Nation” (Govori nemačkoj naciji) još jednom veličati po­
novno rađanje Ja, kada od celog naroda traži da se konačno oslo­
bodi francuskog Ne-Ja.
Osvrćući se 1812. godine na ranoromantičarski početak, Ge-
te lakonski opaža da je to bila epoha forsiranih talenata.

63
 Peto poglavlje
Ludvig Tik. U fabrici književnosti. Ja-ekscesi Vilijama Lofela.
Književne satire. Virtuoz u pisanju sreće umetnički skromnog
Vakenrodera. Dva prijatelja u potrazi za stvarnošću svojih snova.
Čarobna noć obasjana mesečinom i vreme Direra.
Venusberg u sumrak. Putovanja Franca Šternbalda.

Među forsiranim talentima o kojima je Gete govorio pomalo

prezrivo, Ludvig Tik je sigurno bio najviše 'forsiran'. Jer, dok su
braća Šlegel najpre samo razvijali romantičarsku doktrinu, mla­
di Tik je između 1795. i 1800. godine, nezavisno od toga, neve-
rovatno brzo i lako stvorio delà, koja su zaista bila onako roman­
tična kako su to teoretičari zamišljali. Fridrih Šlegel je autora,
kada ga je 1798. godine lično sreo, nazvao vrlo običnim čovekom.
Malo kasnije ga je prozvao genijem.
Kod mladog Tika se već nalazi sve što se povezuje sa roman­
tizmom. Mesečinom obasjana čarobna noći, /Koja razum držiš zaro­
bljen, / Divni svete bajki, /Digni se u staroj raskoši („Kaiser Octa-
vian” /Car Oktavijan, 1804); romantičarski nihilizam u pismo-
romanu „William Lovel”, 1795. (Vilijam Lofel); romantičarska
ironija u književno-satiričnim komedijama „Der gestiefelte Ka-
ter” (Mačak u čizmama) i „Die Verkehrte Welt” (Naopaki svet);
Tik je napisao prvu romantičarsku umetničku bajku, „Der blon­
de Eckbert” (Plavi Ekbert, 1797), a pripovetkom o Tanhojzeru za­
sniva efektan romantični mit sve do Vagnera i fantazija o Venus-
bergu 20. veka. Sa Vakenroderom je pronalazač nirnberškog ro­
mantizma, obožavanja Direra i umetničke religije rafaelista. Ti-
kovim tragovima kasnije će ići nazareni. Njegov roman „Franz
Sternbalds Wanderungen", 1798. („Putovanja Franca Šternbal­
da”) je uzor romantičarskog umetničkog romana po kome će se
upravljati Novalis i ostali. Tik ima suštinski udeo ne samo u fi­
lološkom, nego i u poetskom ponovnom otkrivanju starih ne-

64
mačkih narodnih knjiga, Pesme o Nibelunzima i evropskog mi-
nezanga. U potrazi za romantičnim pre romantizma, otkrio je za­
boravljenu stariju englesku i špansku književnost. 0 njegovom
prevodu „Don Kihota” Tomas Man će reći da pokazuje naš jezik
na njegovom najsretnijem stupnju.
Ono što Fridrih Šlegel skicira teoretski, progresivnu univer­
zalnu poeziju, Ludvig Tik pretače u delo. Razume se gotovo u sva­
ki literarni žanr, igra se mislima i raspoloženjima, očarava lir­
skim tonovima. Sve mu tako lako polazi od ruke i upravo to će
mu još postati problem.
Ludvig Tik je rođen 1773. godine u Berlinu kao sin, za svoj
stalež, dobrostojećeg užara, koji je bio marljiv, praktično nastro­
jen i odan obrazovanju. To je imao da zahvali prosvetiteljstvu,
popularnom u Berlinu. Darovitog sina poslao je u uglednu Fri-
drihovu gimnaziju. Ludvig je važio za 'čudo od deteta'. Bibliju je
čitao sa četiri godine, sa deset je napamet naučio Geteovu dramu
„Gec iz Berlihingena" (Gbtz von Berlichingen). Očev orman sa
knjigama je pročitao do četrnaeste. Onda su na red došle biblio­
teke za iznajmljivanje knjiga. Čitao je jednostavno sve i sve di­
vlje jedno preko drugog, Vulpijusove (Vulpius) priče o razbojni­
cima, Lesingove (Lessing) pozorišne komade, Groseove (Grosse)
romane o tajnim društvima, Rusoove „Ispovesti”, Špisove (Spiefi)
viteške romane, „Vertera” i Nikolajeve (Nicolai) putopise. Prili­
kom prve posete pozorištu imao je šest godina. Sa dvanaest je iz­
mišljao lutkarske predstave i izvodio ih mlađem bratu Fridrihu,
koji će kasnije postati znamenit vajar. Kao šestak je dva puta
preveo „Odiseja”, prvo u prozi, onda u heksametru. Sekspirovog
„Hamleta” je pročitao jedne vlažne jesenje večeri u parku. Doče­
pao se primerka od jednog druga i hteo na putu od škole do ku­
će samo brzo da vidi spisak lica, ali nije mogao da ostavi knjigu.
Kada je komad pročitao bez daha i udubljen, našao se potpuno
prokisao i ukočen od hladnoće pored uljanih fenjera, koji su u
međuvremenu bili upaljeni. To je bio doživljaj buđenja. Sad je
pročitao celog Šekspira u Ešenburgovom (Eschenburg) proznom
prevodu. Čarolija je trajala, ali je raslo i uverenje, da bi morao da
se usudi na pokušaj da delo ponovo prevede. Još kao učenik po­
čeo je s prevođenjem i komentarisanjem „Bure”. Jako se obrado­
vao, kada su se kasnije pojavili novi prevodi A. V. Šlegela, a on će
posle njegove smrti dovršiti ovaj poduhvat. Nesklon ničemu di­
vljem, otac je bio uznemiren sinovljevom strašću prema Šekspi-
ru: samo to je još nedostajalo da te potpuno izludi!

65
 Nastavnici u školi su ga ne samo podsticali, već i iskorišta­
vali. Avgust Ferdinand Bernhardi (A. F. Bernhardi), njegov ka­
sniji šurak i Fridrih Rambah (Friedrich Rambach), obojica samo
nekoliko godina stariji od svog učenika, držali su uzgred literar­
nu fabriku. Fabrikovali su romane strave, romane o razbojnici­
ma i viteške romane za ukus masa. Uzeli su talentovanog učeni­
ka za saradnika. Smeo je da popravlja i dopunjuje pojedine scene.
Opisi pejzaža, raspoloženja, sve psihološko tako mu je zapanju­
juće išlo od ruke, da su nastavnici najzad čitave delove, naročito
važne završetke romana, prepustili učeniku koji je lako shvatao.
Tik je neverovatno brzo učio kako se od književnosti pravi knji­
ževnost i kako se pri tom pogađa ukus publike.
No, Ludvig Tik je pripadao i generaciji koja je od „Vertera” i
Rusoa naučila ’da oseti sebe’, kako se to tada govorilo. Zato ga je
mučilo što mu od silne književnosti izmiče sopstveno Sopstvo,
koje je zamišljao kao nešto jezgrovito. Bio je toliko spretan u opi­
sima jezovitih i dirljivih scena, a jedva da je sam još išta doživeo;
mogao je tako dobro da se uživi u zapletena duševna stanja srce-
lomaca, junačina i gospođica, a nije bio ništa više od izuzetno ta­
lentovanog mladića u pubertetu. Tako su mu umetnost i život
dospeli u opasan nesporazum. U jednom pismu svoj emotivni ži­
vot poredi sa kretanjem oblaka na nebu. Oni obrazuju raznovr­
sne oblike koji se ne mogu dohvatiti. Oni nemaju supstancu. Ali,
dok oblaci, kada se povuku otkriju nasmejano plavo nebo, knji­
ževna osećanja kada nestanu za sobom ostavljaju zevajuću pra­
zninu koja ga plaši. Grozničavom produktivnošću pokušava da
prevaziđe tu prazninu, a ipak ne biva nikada sasvim oslobođen
osećanja ništavnosti, osećanja koje se pojačava time, što nipoda-
štava ukus masa kome služi. U nemilosrdnim trenucima prime-
ćuje da prezire samog sebe, iako mu njegov brzo završavan posao
donosi priznanje dvojice nastavnika i nešto novca.
Tim osećanjima ništavnosti, praznine i samoprezira bavi se
prvi veliki roman, „Wlliam Lovell” (Vilijam Lofel), koji nastaje
tokom studija i više nije pisan za Rambahovu literarnu fabriku.
U tom pismo-romanu o mladom Englezu iz imućne porodice,
koga unutrašnja nestalnost čini žrtvom rafiniranog plana zavo­
đenja, jasno se oseća zgražanje pred čisto književnim osećanji­
ma koja sadrže premalo stvarnosti. Vilijam Lofel piše svom pri­
jatelju: Zar ja kroz život ne hodam kao mesečar koji ne vidi i pored
otvorenih očiju? Sve što mi dođe u susret samo je fantom moje unu­
trašnje snage imaginacije... Pusto i haotično je sve okolo ... Kao ča­

66
robnim štapom čovek udara u pustinju i odjednom iskaču neprijatelj­
ski elementi, sve se stapa u svetlu sliku - prolazi kroz nju i njegov po­
gled, koji ne može da se vrati, ne opaža kako se iza njega sve iznova
razdvaja i razleće.
Tik to piše još pre nego što se upoznao sa Fihteovom Ja-fi-
lozofijom i njegovom konstrukcijom sveta iz imaginacije. Sop-
stveno iskustvo i sopstvena sumnja u sebe pri pravljenju literar­
nog pseudo-života dovoljni su da se može pisati: Samo sam sebi
dolazim u susret / U praznoj pustari. Tik će potvrdu svojih ranih is­
kustava sa ponorima imaginacije naći kada 1799. godine u Jeni
sretne Fihtea. Poeta u njemu je bio brži od filozofa.
Roman o Lofelu Tik piše još kao student, koji odbija da svr­
ši studije za hleb nasušni, naljutivši time oca. Kad ne posećuje
društvene kružoke u kojima je rado viđen, sedi u bibliotekama u
Haleu, Getingenu, Erlangenu i ponovo u Getingenu, čita i piše
neprekidno. Jednom piše da on još nije ništa, ali daje sposoban
za sve. A pismo-roman će to konačno dokazati. Svog protagoni­
stu, Lofela, šalje kroz raj i pakao i opisuje ga kao mladog čoveka
koji je zaljubljen u svoje Ja, proživljava uspone i padove oseća-
nja, neprestano posmatra sebe i reflektuje, da bi na kraju prime-
tio koliko je ipak šupalj i prazan i da njegovo Ja, koje misli da je
tako veliko i moćno, nije ništa više nego marioneta za tuđe mo­
ći. Igrač, dakle, koji ne primećuje da se drugi sa njim igraju -
prateći ukus vremena u pitanju je tajno društvo. Lofelovo stalno
nastojanje je jačanje samoosećanja. Kad se zaljubljuje i sklapa
prijateljstva nije mu stalo do drugih ljudi već do sopstvenih ose-
ćanja koja ga okružuju kao čaura i odvajaju od stvarnosti. To vo­
di do podmuklog procesa razlaganja osećanja i istrošenosti. I mi­
sli se osluškuju, na kraju više ne zna ko i šta u njemu misli. Za­
luta u neizlečivom umnožavanju svoga Ja. Najpre uživa u tom
stanju, a onda zbog toga očajava: Ah, šta je istina i ubeđenje u čo-
veku! ... 0, neka mi ubuduće ne govore o ljudima koji se pretvaraju.
Staje iskrenost u nama! Na kraju romana onaj što tajno vuče kon­
ce izriče mu ubistvenu presudu: Ti si sebe do sada uopšte smatrao
izuzetno divnim i retkim bićem, a ipak nisi ništa manje... Ti uobraža-
vaš i da si u svojoj unutarnjosti pretrpeo nasilne revolucije, a ipak je
sve to samo uobraženje ... no sve si upotrebio za to da ostaneš bezve­
zna filozofska luda.
Ja-ekscesi Vilijama Lofela su dakle bili mnogo buke ni oko
čega. Roman ima jezive, bezdane aspekte; horror vacui, strah od
dosade, sumnja da samo izmišljamo tamo gde verujemo da nala­

67
 zimo, nestajanje vere i poverenja, metafizičko beskućništvo -
sve se to ubacuje i sa tim se igra. Već na početku romantizma da­
kle pokazuje se problem romantičarskog nihilizma, kao druge
strane Ja-euforije. Osvrćući se na rad na ovom romanu Tik piše:
To je spomenik, mauzolej mnogih čuvanih i voljenih patnji i zabluda,
ali kad je podizan, arhitekta i radnik nije imao te patnje, ja sam go­
tovo uvek bio vrlo vedar kada sam pisao tu knjigu, sebi sam se samo
još dopadao u toj zbrci.
Fridrih Šlegel je od romantičarske poezije zahtevao lepu zbr­
ku. U tom romanu nje ima, a ima i ironične želje za igrom sa ra­
zaranjem i uništenjem. Leti sa mnom, Ikare, kroz oblake, uzvikuje
Vilijam Lofel, bratski ćemo od radosti klicati u uništenje.
I ironiju je Tik naučio u literarnoj fabrici. Nije da su trivi­
jalni romani koji su tamo proizvođeni predvideli ironiju. Kada je
Rambah davao naslov svojoj seriji „Taten und Freiheiten reno-
mierter Kraft- und Kniffgenies” (Delà i smelosti renomiranog
genija snage i marifetluka) nije to mislio ironično. Ali, Tik je
prosto bio isuviše inteligentan i domišljat da bi sa zahtevanom
shemom mogao da se miri bez ironije. Još pre nego što je Fridrih
Šlegel đoktrinirano zahtevao ironično lebdenje autora nad poet­
skom materijom, mladi Tik se u tome već oprobao. Samo tako je
mogao da se uzdigne iznad degradacija. Jednom je trebalo da
opiše junačka delà takozvanog bavarskog Hizla, zloglasnog lovo-
kradice i razbojnika. Rambah je Hizlov portret najavio kao živo­
topis genija snage, koji je zbog okolnosti, situacije i konvencije na-
grđen. Tik je pripovetku izveo u tom smislu, da bi pred kraj sve
jasnije moglo da se prozre, koliko mu je dozlogrdilo da tog čovu
prikazuje kao junaka, kad je tačnije uzevši, ništa drugo nego obi­
čan lupež. Tik je i tu pripovedačku protivrečnost umeo još da dr­
ži u neizvesnosti, tako da čitaoci, a i Rambah, više uopšte nisu
znali, čega da se drže.
Iz takvog gušanja u literarnoj fabrici, izrasla je Tikova veli­
ka ironična umetnost koja se pre svega pokazala u književno-sa-
tiričnoj komediji „Der gestiefelte Kater" (Mačak u čizmama). Ta­
mo se ustremio na ismevanje berlinskog pozorišnog ukusa. Ko­
mad se igra sa publikom koja na pozornici želi da vidi žestoke
junake, domaćice i posrnule devojke u skupim dekorima, ali uz
to ne i mačka, pa još u čizmama. Tu se virtuozno, dugo pre Piran-
dela, izvodi igra u igri, jer i na pozornici je publika, a protagoni­
sti u komadu kritikuju autora i hvataju se u koštac sa publikom
na pozornici. Ali i ova mnogo galami i žali se da komadu nedo­

68
staje čvrsto stanovište i da nije moguće ući u razumnu iluziju.
Autora pozivaju na pozornicu. On pokušava da izgladi talasanje
pobune i snalazi se najzad citirajući na pozornici zvonara iz „Ča­
robne frule” koji sa sobom dovodi nekoliko medveda koji igraju.
Na početku trećeg čina zavesa se prerano diže, tako da autor bu­
de iznenađen u razgovoru sa mašinistom na pozornici. Između
autora na pozornici i publike na pozornici, komad na pozornici
- komična bajka o mačku, koji svom vlasniku treba da pribavi
carstvo i lepu nevestu - upravo je uništen. U jednoj sceni koma-
da-bajke dvorski naučnik Leander tvrdi da je u nedavno objavlje­
nom komadu Mačak u čizmama publika dobro ocrtana, na šta publi­
ka na pozornici Ijutito dovikuje: U komadu nema publike. Leander
preko publike na pozornici bespomoćno gleda u stvarnu publiku.
Scénario u ogledalu, koji se oholo poigrava stvarnom i ima­
ginarnom publikom, autorstvom, fikcijom i stvarnošću, glum­
cima i glumačkim ulogama. Komad koji je Fridrih Šlegel pored
sopstvenog romana „Lucinde” pohvalio kao primer romantičar­
ske ironije. I ostao je primer za pozorište raskidanja sa iluzijom
i igre u igri sve do današnjih dana, do Handkeovog „Psovanja pu­
blike".
Motiv straha pred prazninom, koji smo upoznali u „Vilija-
mu Lofelu”, javlja se i u ovom komadu. Publika hoće da bude za­
bavljena, bilo bi loše kada bi pozornica ostala prazna, čime uvre-
đeni autor povremeno preti sa pozornice. Kraj igre, kraj života.
To ne srne da bude. Autor biva izviždan, treba nabaviti novi ko­
mad. Tik je posedovao zapanjujući dar izmišljanja. Mogao je da
improvizuje ćele komade s nogu. Jednom je u društvu tražio da
mu zadaju neku temu - ljubavnik za koga se ispostavlja da je
orangutan - i za pola sata je smislio zamršen komad sa intriga­
ma, u kome je samo on delovao u više uloga. Majmun prolazi
kratak program prosvećenja i na kraju je toliko učtiv, da za ženu
može da mu se da dobra građanska kćerka. Na kraju improvizo-
vanog komada kaže se: Postavlja se temelj za novu generaciju koja
objedinjuje sve prednosti životinje sa uzvišenim i plemenitim misli­
ma, kakve se naših dana pokazuju u obrazovanom čovečanstvu.
Tik je imao ne samo zapanjujući improvizatorski talenat,
bio je i darovit glumac. Brentano ga je hvalio kao najveći glumač­
ki talenat, koji je ikada stupio na pozornicu. Slavne su kasnije po­
stale njegove čitalačke večeri na kojima je prelazio ceo registar
uloga i glasova. Na glumačkoj ravni to se poklapalo sa virtuoz­
nošću sa kojom je bio u stanju da imitira različite literarne sti­

69
love, ili da se u njih uživi. I to spada u romantičarsku univerzal­
nu teoriju.
Brzoplet književni igrač, Tik je tih ranih godina imao sreću
da kao protivtežu ima prijatelja, koji je otelotvoravao sasvim
drugi tip, sa kojim je išao u školu, a onda i na studije, za koga
umetnost nije bila samo igra, nego sveta zbilja, kome je ona po­
stala religija koja ga je usrećivala i od koje je patio. Bio je to Vil-
helm Hajnrih Vakenroder (Wilhelm Heinrich Wackenroder) ko­
me je otac, tajni ratni savetnik i berlinski sudski gradonačelnik,
sinu jedincu rano bio namenio sudsku karijeru. Zbog sputavanja
ovaj entuzijasta umetnosti će propasti. Umro je 1798. godine.
Imao je još vremena da na papir stavi svoje ispovesti i svoju reli­
giju umetnosti, „Herzensergiefiungen eines kunstliebenden KIo-
sterbruders” (Izlivi duše kaluđera - ljubitelja umetnosti) 1797.
godine i godinu dana kasnije „Phantasien über die Kunst fiir
Freunde der Kunst" (Maštanja o umetnosti za prijatelje umetno­
sti), koje je posle smrti prijatelja izdao i svojim tekstovima pro­
širio Ludvig Tik.
Vakenroder je prijatelju bio privržen nežnom ljubavlju, di­
vio se njegovoj produktivnosti, ali i kritikovao površnost brzog
pisanja i upozoravao ga da ne profaniše svetu umetnost. Vaspi-
tan u trezvenom prosvetiteljskom protestantizmu, mladi čovek
je žudeo za izrazitom i osećajno snažnom svetinjom; ono što je
hteo i od prijatelja očekivao bilo je, kleknuti pred umetnošću i za­
kleti joj se na večnu, neograničenu ljubav.
Vakenroder je bio ispunjen besprimernom pobožnošću pre­
ma umetnosti. Trebalo je da teme budu pobožne. Rafaelove Ma­
done su mu bile pojam umetnosti transcendentnosti. Čežnjiv po­
gled prema Italiji nije imao ništa od erotskog zavođenja, koje je
kod mlade generacije izazvao roman o Italiji Vilhelma Hajnzea
(Wilhelm Heinse) „Ardinghello und die gliickseligen Inseln” (Ar-
dinđelo i srećna ostrva) objavljen 1787. godine. Pobožan je tre­
balo da bude i stav umetnika. On se predaje svojoj umetnosti, on
joj služi. Samodopadljivost, sujeta, pravljenje efekta i merkanje
blagonaklonosti publike za njega su greh. Moglo se dakle ogreši-
ti o predanost, ali sve je postalo zamršenije zbog toga, što je kod
Vakenrodera isto tako još snažno delovala moć principa realite­
ta, koga je otelotvoravao otac. I zbog toga je predanost bila pra­
ćena i grižom savesti, naime osećanjem da se ogrešio o zemalj­
ske, građanske zahteve svog životnog kruga. Umetnost je zavod­
nički, zabranjen plod, kaže se u „Phantasien über die Kunst" (Ma-

70
stanja o umetnosti), ko je jednom probao njen najdublji, najslađi
sok, nepovratno je izgubljen za delatni, živi svet. On se sve više uvlači
u sopstveno uživanje i njegova ruka sasvim gubi snagu da se deluju-
ći ispruži ka sačoveku.
Vakenroder je bio čovek koji se osećao rastrzano između
zahteva umetnosti i normalnog građanskog života. A osim toga
nije mogao da se otme sumnji, da je volja za umetnošću kod nje­
ga dovoljna samo za uživanje umetnosti, ali ne i za stvarnu pro­
dukciju. Istinski umetnik, tako je on to zamišljao, služi bezob­
zirno svom delu, ne da se osporiti, evidentnost njegovog stva­
ranja uzdiže ga iznad građanske skrupule. Istinskom umetniku
polazi za rukom, piše on u „Izlivima srca” da svoje uzvišene fanta­
zije ... kao čvrst omotač smelo i snažno utka u ovaj zemaljski život.
Ali, možda bi napetost između umetnosti i građanskog ži­
vota bila manja, kada bi samo zemaljski život, za razliku od tre­
zvenog Berlina, bio sam ispunjen umetničkim duhom. U potrazi
za svetom, koji je prijateljski raspoložen prema umetnosti Va­
kenroder otkriva, iako najpre samo u mašti, nemačku renesansu,
Direrov Nirnberg. Zar nisu to bila lepa vremena, u kojima su
građanska solidnost, pobožnost i smisao za umetnost obrazovali
prijateljsko jedinstvo? U prethodnim vremenima bio je, naime, obi­
čaj da se život posmatra kao lep zanat, ili zanimanje ... Bog je sma­
tran poslovođom. U tom božanskom zanatskom svetu umetnici su
mogli da se osećaju zaštićeno: Jer, njima je njihova umetnost - po­
što ni nju nisu obavljali poglavito kao ljubitelji i iz dosade (kako se
sada običava dešavati), već s prilježnom marljivošću, kao zanat - ona
im je morala biti oličenje života, a da to sami nisu ni znali,.
Tako je u prosvećenom Berlinu 90-ih godina nastao san o
staronemačkom romantizmu.
U leto 1793. godine dva prijatelja su se zaputila da nađu
stvarnost svog sna. Studirali su u Erlangenu i odande pošli u
Bamberg, Pomersfelden, Bajrojt i Nirnberg. Može se bez prete-
rivanja reći da su Tik i Vakenroder bili ti, koji su tog leta prvi
put Franačku sa njenim srednjovekovnim gradovima, šumama,
ruševinama zamaka, rezidencijama i rudnicima proglasili obe­
ćanom zemljom nemačkog romantizma. Tada, jedne noći oba­
sjane mesečinom, u franačkom Bišofsgrinu, pričao je stari Tik,
njemu se otvorilo čudo mesečinom obasjane čarobne noći, kada su
do njega doprli lelujavi tonovi šumskog roga. Prijatelji su Nirn­
berg sa njegovim mnogobrojnim kulama i visokim slemenima
videli kao ponosnu lađu sa više jarbola, koja pred njima leži na­

71
sukana u pejzažu. Od večernjeg sviranja trube sa kula postajali
su melanholični. Ali, preko dana su se naslađivali šarenim me­
težom u uskim sokacima između kuća od bondruka i na slobod­
nim trgovima. Osećali su se stvarno vraćeni u Direrovo vreme.
A onda, kao kontrast dostojanstvenoj ozbiljnosti starog carskog
grada, vedra biskupska rezidencija u Bambergu. Želeli su da ve-
ruju da se 'pod episkopskim štapom lepo živi’, kako se tada go­
vorilo. To je katolički svet u kome ih mlade devojke podsećaju
na slike bogorodice u crkvama i manastirima. Čovek je tu pobo­
žan, ali i puten. Religiozni kultovi i crkveni praznici još uvek ši­
re baroknu, šarenoliku raskoš. Čak i pogrebne povorke pružaju
pitoresknu sliku: narikača po sokacima izvikuje ime preminu­
log. Narod se skuplja, mlade devojke odevene u tamne nošnje sa
ogromnim mašnama na kapicama. Kada se vetar njima poigra,
izgledaju kao velike, nemirne ptice. U autobiografski obojenom,
decenijama kasnije objavljenom romanu „Der junge Tischler-
meister" (Mladi stolarski majstor), Tik se seća svojih utisaka u
tom gradu i indirektno nagoveštava, zbog čega je katolički svet
za njega sačuvao nešto privlačno. Moj dobronamerni otac me je pre
putovanja opomenuo, da se o praznicima u katoličkim gradovima
slučajno ne smejem ... Ali, bilo je dobro što nije mogao da bude pri­
sutan, jer bi zbog moje ganutosti i uznesenja kod procesija, muzike,
truba i pevanja horova, kod tih nakićenih oltara na ulicama, gomile
naroda koji se moli, Stoje mene sve do suza oduševilo, sigurno izlio
svoj gnev na to idolopoklonstvo, kako je takve stvari nazivao, a još vi­
še na mene.
U okvirnim dijalozima „Phantasusa” (posle 1810. g.) Tik s
odobravanjem primećuje da se hajdelberški romantizam u me­
đuvremenu sprema da njegovim stopama istraži nemačku otadž­
binu. Ali, on je mogao da se oseća kao pionir, jer kada je on onda
putovao sa Vakenroderom njima je otadžbina bila svuda toliko ne­
poznata, kao kakvo carstvo koje je trebalo otkriti duboko u Aziji, ili
Africi, o kome su kružile naše skaske... Otkrili su čarobni svet, čija
je atmosfera podstakla Tika na priče u „Plavom Ekbertu”, „Тап-
hojzeru”, „Runenbergu”.
„Plavi Ekbert” za temu ima miline i strave šumske usamlje­
nosti, koju je Tik tada prvi put doživeo u planinama Fihtel. Iz se-
ćanja na jednu priču majke, izranja još i slika one stare, tajan­
stvene žene, koja je sa svojim psom sedela u kolibi, nedruželju-
biva i usamljena. Tik je od toga 1796. godine napravio romantič­
nu umetničku bajku, koja će biti podražavana.

72
 U Ajhendorfovoj pesmi „Zwielicht” (Suton) više godina ka­
snije će stajati: Suton hoće da raširi krila, /Jezovito miče se drveće,
/... Imaš li prijatelja ovde, / Ne veruj mu u ovaj čas, / ... Štošta osta­
je u noći uzgubljeno - / Čuvaj se, ostani budan i čio!
Kako je bolje da štošta ostane skriveno u noći i kakvu nesre­
ću izaziva ako izađe na svetio dana i bude saopšteno, o tome se
radi u „Der blonde Eckbert” (Plavi Ekbert). Naime, to što se Ber-
ta, koja sa vitezom Ekbertom, svojim mužem, živi u zamku, po-
veri jednom prijatelju, Valteru, i ispriča mu svoju čudesnu, go­
tovo bajkovitu priču, užasno se osveti. Detinjstvo u sećanju uvek
poprima bajkovite crte, ali ovo posebno. Berta je pobegla od ku­
će gde su je tukli, lutala je po šumama i srećom naišla na ženu,
koja je živela na jednom šumskom proplanku sa pticom koja go­
vori i psom. Delila je sada taj usamljenički život sa staricom,
psom i pticom koja peva pesmu o šumskoj usamljenosti i svakog
dana snese jaje u kome se nalazi biser. Mogla je da bude zado­
voljna ali, rasla je radoznalost prema svetu. Potajno napušta raj
detinjstva. Ostavlja psa, čije ime zaboravlja, ali pticu i bisere po­
nese. Izdaje dakle šumsku usamljenost, što je smrtni greh, a ptica
je kao griža savesti prati, dok je ona ne ubije. Potom živi pome­
teno i povučeno i nakon što je prihvatila brak sa plavim Ekber­
tom. Time bi Bertina priča o izgubljenoj sreći šumske usamljeno­
sti mogla da bude završena, kada je Valter, kome ona priča, ne bi '
potvrdio primedbom: sasvim dobro mogu da vas zamislim ... kako
hranite malog Štromijana. Berta je zaboravila ime psa, a Valter ga
zna. Koje taj Valter? Ovde se bajkovita prošlost pretvara u savre-
meni horor. Bertu nadvlada zgražanje i ona umire. Zaražen Ber-
tinim nepoverenjem i očajanjem, Ekbert ubija Valtera, tog tajan­
stvenog poverenika. Ali, on će ga još u različitim oblicima proga­
njati. Ekbert najzad ne može da razlikuje privid i stvarnost, a kad
na kraju sretne staricu iz Bertinih sećanja na detinjstvo i ona mu
objasni da je ona Valter, a on, Ekbert, u stvari Bertin brat, on
umire, dok ptica, odjednom opet prisutna, peva svoju pesmu o
šumskoj usamljenosti.
U ovoj romantičnoj bajci koja se igra vrlo savremenim uža­
sima, radi se o nemerljivosti saopštenja, o konfuziji prisile pri­
znanja, ugrožavanjima intimnosti i tajni, za koje je bolje da su
ostale skrivene. 0 čemu ne može da se govori o tome treba ćuta-
ti, ili pevati. Dovoljna je pesma o šumskoj usamljenosti. Romanti­
čarska svest čuva tajnu zarad življenja. U okvirnom dijalogu
„Phantasusa” uz to se kaže: Nisi se još nikada pokajao zbog neke re-

73
či koju si u najprisnijem času rekao najprisnijem prijatelju? Ne zato
što bi ga mogao smatrati izdajnikom, već što sad tajna duše lebdi u
nekom elementu, koji svoju sirovu prirodu lako može da okrene protiv.
Toliko o „Plavom Ekbertu” koji je kod romantičara važio za Tiko-
vu najbolju priču.
Na putovanju kroz Franačku prijatelji su posetili i rudnike,
i utisci su toliko snažni da su i oni ostavili jasne tragove u Tiko-
vom delu, recimo u priči „Runenberg”. Jednom su čak bili ušli u
rudnik: Bilo mije, kao da treba da budem primljen u neko tajno dru­
štvo, neki misteriozni savez, ili kao da me vode pred neki tajni sud.
Setio sam se da sam u detinjstvu u snu povremeno video takve dugač­
ke, uske, mračne hodnike. Sa Tikovom i Vakenroderovom posetom
rudniku počinje podzemni romantizam, koji su Novalis i E. T. A.
Hofman tako upečatljivo nastavili i koji je delovaojoš i kod Hof-
manstala.
Još jedna priča na koju je Tik bio podstaknut prilikom pu­
tovanja po Franačkoj bila je „Der getreue Eckart und der Tann-
hauser” (Verni Ekart i Tanhojzer). Ovde se povezuje više narod­
nih bajki. S jedne strane, bajka o vernom Ekartu koji Ditriha fon
Berna upozorava na Nibelunge. Iz toga je nastao Ekart koji uopo-
minjući stoji na straži pred Venusbergom. Sa tom materijom
skaske Tik povezuje bajku o hvataču pacova iz Hamelna, koji kao
frulaš mami decu iz mesta svojim magičnim zvucima. Tu su sa­
čuvana sećanja na dečje krstašice pohode. Ali, Tik je tu bajku po­
vezao sa mitom o Venusbergu i liku Tanhojzera, minezengera iz
doba dinastije Štaufera. Za Tanhojzera se već rano govorilo da
ima poseban erotski ton; govorilo se da je bio pijan od lepote i
ljubavi i daje napio druge. Nordijski Dionis. Narodna pesma ko­
ja je kasnije uvrštena u zbirku „Des Knaben Wunderhorn”* (De-
čalcov rog izobilja) priča kako Tanhojzer, mučen kajanjem, beži
iz Venerinog carstva i od pape traži oprost. Ali pošto mu on biva
uskraćen - papa kapitulira pred Erosovom moći - Tanhojzer se
opet vraća na Venusberg.
Tikova priča o privlačenju Venusberga postala je kamenolo­
mom za kasnije obrade, pre svega onu Vagnerovu. Ali, on je ovom
pričom nastavio motiv iz „Plavog Ekberta”, naime saznanje da
ima tajni, koje je bolje da ostanu izgubljene u noći. U priči o „Тап-

* Naslov zbirke narodnih pesama od srednjeg do 8. veka koju su od 1805. do

1808. objavljivali K. Brentano i A. fon Arnimthalt (prim. prev.).

74
hojzeru” tajna se odnosi na opasnu čaroliju, kada umetnost i
erotika postanu jedno. Ima ekstatičnih trenutaka koje čovek ne
preživi, jer posle toga više ne može da izdrži običan život. Niče
će ih kasnije nazvati vrhunci ushićenja. Kod Tika, Tanhojzer po­
kušava o tome da priča svom prijatelju, Fridrihu. Prekida i polju­
bi prijatelja. Sledećeg jutra njegova žena je mrtva, a Tanhojzer je
nestao. Ali, njegov poljubac je obeznanio Fridriha. Tako on u ne­
shvatljivoj žurbi otrča da traži čudesni breg i Tanhojzera i od tada vi­
še nije viđen. Ljudi su govorili, ako neko dobije poljubac od nekoga iz
brda, taj ne može da odoli privlačenju koje ga i silom magije odvlači
u podzemne bezdane.
Tik je tu priču dovršio ujutru posle znamenite noći, kada je
u leto 1799. godine u kući Avgusta Vilhelma Šlegela u Jeni poče­
lo prijateljstvo sa Novalisom. Kao star čovek, Tik tu scenu ovako
opisuje: Pale su barijere svakodnevnog života i uz zvuk čaša popili su
bruderšajt. Bila se primakla ponoć. Prijatelji su izašli napolje u letnju
noć. Na visovima oko Jene ponovo je, magičan i sjajan, mirovao pun
mesec, pesnikov stari prijatelj iz dana detinjstva.
Tik još jedan deo puta prati Novalisa, koji je još te noći mo­
rao da se vrati u Vajsenfels. Te noći će, obećava Tik prijatelju, za­
vršiti svog „Tanhojzera”. I zaista je u jutarnjim satima mogao da
pokaže gotovu priču, koju je uveče istog dana čitao prijateljima
u Jeni.
U „Tanhojzeru” planina privlači erotskim tajnama. U ,,Ru-
nenbergu”, napisanom tri godine kasnije, uz erotsko privlačenje,
dolaze još novac i zlato. Tik je u međuvremenu upoznao Šelingo-
vu i Riterovu filozofiju prirode i tamo našao potvrdu svoje ideje,
da se u ogledalu spoljašnjeg ponora, otkriva sopstvena unutra­
šnja priroda, a njoj sigurno pripada i gramzivost, taj magnetizam
skrivenih blaga. No, dok kod Selinga priroda u ljudskom duhu
prodire do svetle svesti o samoj sebi, Tika fascinira tama, pa i
ono jezivo u toj svadbenoj noći u krilu Zemlje.
Vakenroder je već bio mrtav, kada je počelo prijateljstvo sa
Novalisom. Poznanstvo sa Tobom, piše Novalis Tiku posle prvog
susreta, započinje novu knjigu u mom životu ... Učinio si na mene
dubok, privlačan utisak -jo š me niko nije tako tiho, a opet tako svu­
da uzbudio kao Ti...
U tom trenutku Tik je završio dva prva delà svog romana o
umetniku „Franz Sternbalds Wanderungen” (Putovanja Franca
Šternbalda), koji je prvobitno hteo da piše zajedno sa Vakenro-
derom (planirani treći deo nikada nije napisan).

75
 Ovaj roman objavljen 1798. godine izazvao je kod romanti­
čarske generacije veliku pažnju i entuzijastičko odobravanje.
Fridrih Slegel hvali fantastičnu punoću i lakoću i nastavlja: Ovde je
sve jasno i transparentno, a romantičarski duh izgleda prijatno ma­
šta o samom sebi. I za E. T. A. Hofmana to je još bila istinska umet-
nička knjiga.
Geteov „Vilhelm Majster” je tom žanru romana prethodno
pribavio novi ugled. On je podstakao ambiciju sledeće generaci­
je pesnika da stvaraju i pripovedačka delà u kojima bi bili pove­
zani prikazivanje razvoja neke interesantne individue, izlaganje
problema umetnosti i celokupna slika društva. Posle „Vilhelma
Majstera” roman je važio za univerzalnu vrstu pesništva, u kojoj
je sve moglo da nađe svoje mesto: opisi prirode, različite pozor­
nice, zapleti i konflikti, ubačene pesme, uz to psihologija, filozo­
fija, teorija umetnosti ponuđena u razgovorima i refleksijama.
Čovelc je romanom hteo da ide na celinu.
Tik je svog „Franca Šternbalda” napisao nadmećući se sa
„Vilhelmom Majsterom”. Ali, kod Tika će na kraju umesto gra-
đansko-plemićkog sveta, trijumfovati umetnički. Tako je hteo ro­
mantičarski duh i zato je taj roman pozdravljen, dok je sam Gete
bio indigniran. Svoj primerak s posvetom poslao je Sileru s pri-
medbom da je neverovatno, koliko je prazna valjana posuda.
Roman s podnaslovom „Jedna staronemačka priča” odigrava
se u vreme Albrehta Direra, na koje su podsetili i Vakenrođerovi
„Izlivi srca” (Herzensergiefiungen). U slici Sebastijana, slikare-
vog kolege-prijatelja, koga Franc Šternbald ostavlja u Nirnbergu,
portretiše se preminuli prijatelj. Ime uz to ukazuje na svetog mu­
čenika. Zar i Vakenroder nije patio za umetnost i od nje?
Franc je sad napustio Nirnberg, kaže se na početku Romana,
iz tog poznatog mu prebivališta otišao je danas da u tuđini proširi
svoja znanja i da se posle mukotrpnog lutanja vrati kao majstor u
umetnosti slikanja. Time je zapravo već ispričana cela priča. Sta­
nice tog putovanja su Holandija, gde Šternbald posećuje slikara
Lulcasa van Lajdena (Lucas van Leyden); Štrasburg, čija se kate­
drala još jednom slavi, kako su to nekada učinili mladi Gete i
Herder; Italija, gde pobožni, mladi čovek pored Rafaelove umet­
nosti upoznaje i nauči da ceni i erotiku i čulno uživanje.
Čak i u ovom zahtevnom romanu Tik ne može da porekne
uticaj književne fabrike, jer kao u trivijalnom romanu (ali i u
„Vilhelmu Majsteru”), neka nevidljiva ruka upravlja sudbinom
junaka. Šternbald je, prema neispunjenom planu, trebalo u Ita­

76
liji da nađe svog pravog oca, koji je očigledno sve zapodenuo, a u
svom prijatelju i pratiocu, Ludoviku, je trebalo da prepozna svog
pravog brata. Lepa neznanka koju sreće usput, podseća ga na scenu
iz detinjstva. Ona će od tada postati zvezda vodilja njegove ljubavi,
koja će svoje ispunjenje takođe naći u Italiji.
Labava nit priče provlači se kroz, posle toga u romantičarskim
romanima često varirane, kulise zamaka, manastira, tvrđava, rečnih
dolina i šuma gde nastupaju ugljari, vitezovi, grofice, pustinjaci i
kaluđeri i gde neprestano odzvanjaju poštanski rog, šumski rog, ili
pastirska frula. Između toga uputi majstora umet- nosti i razgovori
0 umetnosti. Pri tome se uvek radi o pitanju: čemu umetnost? Kakve
koristi od nje u građanskom svetu?
Na početku putovanja Franca Šternbalda je još lako izbaciti iz
takta građanskim razmatranjem korisnosti. Prvo se neki zanatlija
prezrivo izrazi o maloj praktičnoj koristi od umetnosti, onda mu
majka koja gaje odnegovala, na srce stavlja solidno zanimanje i
konačno, neki poslovan čovek se podsmeva umetnici- ma kao
bednicima. Ali, Šternbald izdrži te trenutke napada i u velikom
govoru koji će romantičari kasnije rado citirati, brani uzvišenu
besciljnost umetnosti. 1 šta izražavaš ti rečju korist? Mora li sve da
izađe na jelo, piće, odevanje? Ili, bolje da upravljam lađom, da
pronalazim komfornije mašine, opet samo da bih boljejeo?još jednom
kažem, istinski uzvišeno ne može i ne srne da koristi; ta korisnost
sasvim je tuđa njegovoj božanskoj prirodi i zahtevati je, znači lišiti
umetnost plemenitosti i srozatije do prostih potreba čovečanstva. jer,
začelo čoveku treba mnogo, ali ne mora svoj duh da ponizi do sluge
svoga sluge, tela: mora kao dobar domaćin da se brine, ali ta briga o
izdržavanju ne srne da bude njegov život. Tako ja umetnost smatram
zalogom naše besmrtnosti...
Franc Šternbald je sjedne strane pravi umetnik, s druge i za
njega važi ono što je Vakenroder u „ Izlivima srca” (Herzenser-
gieftungen] napisao o svom muzičaru, Jozefu Berlingeru: Da li treba
da kažem daje možda više bio stvoren za to, da u umetnosti uživa,
nego da je upražnjava? Tikov Šternbald je ne samo umetnik, već još
više otelotvoruje čežnju za umetnošću. Na početku ga srećemo u
radionicama umetnosti, vidimo ga kako radi na čvrsto skiciranim
delima. Ali, tera ga u neodređeno i čudovišno; želi da dočara delo
koje će u neku ruku biti slika beskonačnosti. Zato ga vuče u tuđinu, jer
1 njegova volja za umetnošću preti da se izgubi u tuđem,
neshvatljivom. Apsolutno je svestan opasnosti koja u to-
me leži, jer Šternbald u jednom pismu prijatelju piše: Voleo bih
da pružim sve, zato na kraju neću moći da učinim ništa.
U opojnoj čulnosti Italije koja podseća na Hajnzeovog „Аг-
dinđela”, Sterbanld sa umetničkom istovremeno doživljava i
erotsku opijenost. Skoro da se odmetnuo od Direrovog neporoč-
nog ideala umetnosti, kad pred Mikelanđelovim „Strašnim su­
dom” ponovo doživljava preobraćanje ka umetničkoj strogosti.
Tikov neizvedeni plan predviđao je Šternbaldov povratak u
Nemačku i prosvećenje na Direrovom grobu. Šternbald je dakle
trebalo da bude vođen čežnjom koja rastapa delo, čežnjom koja
oblikuje delo. Ali, pošto je roman ostao nedovršen, ostao je i kod
neodređene čežnje, koja još nije našla primereno mesto i ispu-
njavajuće delo.
Upravo ta neispunljivost od slutnje i čežnje bila je uzor. Na
mlade slikare, kao Runge (Runge), na pesnike kao Novalis i Hof-
man, neki pasaži iz „Šterbalda” delovali su upravo kao zamka, na
primer onaj gde Šternbaldov prijatelj pred večernjim rumenilom
poviče: Kad biste vi slikari mogli da mi ovako nešto predstavite ... ne
bih više tražio radnju, strast, kompoziciju i sve, kada biste, kao milo­
stiva priroda danas što čini, mogli da mi roza-rumenim ključem ova­
ko otključate zavičaj gde borave kazne detinjstva, tu blistavu zemlju ...
0, prijatelji moji, kada biste u vaše slikarstvo mogli da domamite tu
čudesnu muziku koju nebo danas peva!
Posle „Šterbalda” Tikova produktivnost je počela da zapi­
nje, da bi u kasnijim godinama iznova krenula, ali u realističkom
maniru. Svoje romantičarske pripovetke, bajke i pozorišne ko­
made je 1810. godine sjedinio u zbirci „Phantasus”, kao da hoće
da okonča jednu fazu. Predgovor upućen A. V. Šlegelu ima elegi-
čan ton. Bilo je to lepo doba mog života, kada sam prvo upoznao Te­
be i Tvog brata Fridriha; još lepše, kada smo mi i Novalis sjedinjeni
živeli za umetnost i sretali se u raznovrsnim nastojanjima. Sada nas
je sudbina već odavno rastavila ...
Iz romantičarske čežnje postala je seta osvrta. Romantizam
se nastavljao, ali Tik je počeo od njega da se oprašta.

78
 Šesto poglavlje
Novalis. Prijateljstvo sa Šlegdom. Pokraj Šilerove bolesničke postelje.
Sofija fon Kin. Ljubav i smrt. 0 slasti transcendovanja. Himne noći.
Nad zemljom, pod zemljom. Misterija brda. Hrišćanstvo ili Evropa.
Gde nema bogova, vladaju aveti.

Gete ga je nazvao čovekom koji je mogao i koji je trebalo da

postane imperator duhovnog života u Nemačkoj. Toliko je visoko
cenio njegovu poetsku i filozofsku snagu. Žalio je što mladi čo-
vek nije imao dovoljno vremena da je u potpunosti razvije. Ka­
da je 25. marta 1801. godine umro sa dvadeset i devet godina,
Novalisa jedva da je ko znao izvan romantičarskog kruga prija­
telja. Do tada su bili objavljeni samo neki aforizmi i misli, frag­
menti „Bliitenstaub” (Cvetni prah) i politički aforizmi pod na­
slovom „Glauben und Liebe” (Vera i ljubav), kao i „Hymnen an
die Nacht” (Himne noći). To je bilo sve. Stvarna istorija delo-
vanja njegovog delà počela je tek posle njegove smrti, kada su
Ludvig Tik i Fridrih Slegel 1802. godine izdali nekoliko delà iz
zaostavštine, prvi završeni deo romana „Heinrich von Ofterdin-
gen” (Hajnrih iz Ofterdingena), fragment romana „Die Lehr-
linge zu Sais” (Iskušenici u Saisu) i „Geistliche Lieder” (Duhov­
ne pesme). Izdavači se nisu usudili da javnosti predstave ne-
skraćenu raspravu „Die Christenheit oder Europa” (Hrišćanstvo
ili Evropa).
Novalis je vrlo rano postao mitska figura. U prvom pogla­
vlju „Ofterdingena” ispričao je san o plavom cvetu, a svojom lič­
nošću i svojim delom postao je i sam simbol tog plavog cveta,
Klingsor u čarobnom vrtu romantičarske poezije. Oni koji su ga
bliže poznavali i sa njim se družili, još za života su ga osećali
kao čarobnjaka i maga, čak kao neku vrstu osnivača religije. Fri­
drih Šlegel, koji je najpre sam gajio takve ambicije, napisao je
prijatelju u decembru 1798. godine: Ipak ti možda imaš više talen-

79
 ta za novog Hrista, koji u meni nalazi svog poslušnog Pavla. I mla­
dićev spoljašnji izgled je zaokupljao maštu. Značajno se prome-
nio, pisao je Šlegel u leto 1798. godine, čak mu je i samo lice po­
stalo duže i izdiže se takoreći iznad sveg zemaljskog, kao Korintska
nevesta. Pri tome ima sasvim oči vidovnjaka, koje bezbojno svetle
pravo napred.
Novalis je privlačio pažnju ličnom pojavom isto kao i svo­
jim delima. Filozof prirode, Henrik Štefens, ga ovako opisuje: Za
celog mog života malo ljudi je na mene ostavilo tako značajan utisak.
Njegova spoljašnjostje po prvom utisku podsećala na pobožne hrišća-
ne, koji se predstavljaju na jednostavan način. Činilo se da i samo nje­
govo odelo podržava taj prvi utisak, jer je bilo krajnje jednostavno i
nije ukazivalo na njegovo plemićko poreklo. Bio je visok, vitak, a ner­
vozna konstitucija se ispoljavala i previše jasno. Njegovo lice mi je
pred očima kao tamno i smeđe. Fine usne, povremeno sa ironičnim
osmehom, obično ozbiljne, pokazivale su najveću blagost i prijatelj­
stvo. Ali, u njegovim očima je, pre svega, bilo eteričnog žara. Mogao
je, naročito u većim društvima, ili u prisustvu stranaca, dugo da sedi
ćuteći, utonuo u razmišljanje. Samo kada bi susreo srodne duše, pot­
puno se predavao. A tada je govorio rado i pokazivao se učen u najvi­
šem stepenu.
Mora da se radilo o takvom susretu srodnih duša, kada se u
januaru 1792. godine Šlegel prvi put sreo sa Novalisom: on govo­
ri, piše Fridrih Šlegel potom svom bratu, tri puta više i tri puta br­
že od nas ostalih - najbrža snaga poimanja i primanja ... Nikada ni­
sam video takvu vedrinu mladosti. To piše neko, ko i sam mnogo i
brzo govori. Šlegel je najpre mislio da će godinu dana mlađeg
moći da vodi, dok se starešinstvo nije okrenulo. Naročito posled-
nje dve godine prijatelj mu je postao uzor, kome se divio.
U to vreme, između 1799. i 1801. godine, Novalis je živeo u
istinskom stvaralačkom zanosu. „Hajnrih iz Ofterdingena" je tre­
balo da bude prvi u nizu od najmanje šest romana. Planirao je
ceo ciklus. Imam želju, piše 27. februara 1799. godine Karolini
Šlegel, da ceo život posvetim jednom romanu - koji treba da čini će­
lu jednu biblioteku - da sadrži možda godine učenja jedne nacije. U
planu je imao ništa manje nego da Nemcima ispeva njihov ro­
mantični mit. Trebalo je tu sve da nađe svoje mesto, nastanak
hrišćanskog zapada, grčko-antički uticaji, istočnjačka mudrost,
rimsko znanje upravljanja, vrhunac u vreme careva iz dinastije
Štaufer, političke i duhovne sudbine Nemačke od početaka do
danas, bajkovito i misaono, pripovedački i reflektujući; trebalo

80
je da Hajnrih, u čijoj se individualnoj istoriji obrazovanja ogle­
da velika istorija, na kraju ubere plavi cvet, koji je video u snu i
da tako postane zvoneće drvo. Traganje za izgubljenim vremenom,
koje se završava ponovo nađenim, ispunjenim vremenom. Tako
sam blizu podneva, piše Novalis za vreme rada na romanu euforič-
no Karolini, da senke imaju veličinu predmeta —i tako tvorevine mo­
je mašte prilično odgovaraju stvarnom svetu. Ispravno shvaćena
stvarnost je toliko sama fantastična da je može dokučiti samo
najveća mera poetskog duha. Novalis se osećao sposobnim za to.
Bilo je to malo pre njegove smrti.
Fridrih fon Hardenberg je rođen 2. maja 1772. u Obervider-
štetu, u Tiringiji. Tek 1798. godine je uzeo umetničko ime ’Nova-
lis’, što znači onaj koji obrađuje novu zemlju. Hardenbergovi su
bili stari vlastelinski rod, poreklom iz Donje Saksonije. Otac je
bio veleposednik i saksonski direktor solane, hernhuterski* po­
božan, patrijarh decom bogate porodice. Ali, presudna figura bio
je najpre stric, Gotlob Fridrih fon Hardenberg, upravnik dobara
nemačkog viteškog reda sa rezidencijom u blizini Helmšteta, jer
je Fridrih odrastao kod njega. Stric je bio, za razliku od oca, ple­
mićki gord i hteo je svom bratiću da pruži priliku da zadovolji
ambiciju. Hteo je od njega da načini svetskog čoveka i upozorava­
jući ga, predočio mu je grotesknost jednog estete, kaže Novalis. Da­
kako, uzalud. Novalis je postao upravo to: esteta. Ali, uslišio je
očeve želje: školovao se za upravnog i solanskog činovnika. Stric
je bio frivolno-svetski, otac pobožan i Novalis se na kraju privo-
leo pobožnosti koja je imala nešto frivolno, jer je bila tako poe-
tično-artistička.
Novalis je ostao vezan za porodicu, s puno ljubavi je bio ve­
zan za majku koju će kasnije glorifikovati u slici Bogorodice i po­
štovao je oca, jer ga je on naučio da prezire spoljašnji sjaj i pomo­
gao mu, da sledi nadahnuća srca i da se malo obazire na mišljenje
sveta.
Mladi student, koji je 1791. godine posećivao Šilerova pre­
davanja, nastupao je bez predrasuda, samouvereno, emotivno i s
entuzijazmom. Za razliku od vršnjaka Helderlina, koji je isto ta­
ko zanesenjački privržen Šileru, Novalis nikada nije u opasnosti
da se grčevito drži. Poreklom je plemić kome je mirna samouve-

* Hernhut (sorpski Ohranov), sedište reda evangelističke češke (ili moravske)

braće, za čijeg osnivača važi grof fon Cincendorf (von Zinzendorf).

81
renost nasleđen miraz, stoga ostaje pošteđen Helderlinovih mu­
ka kolebljivog samoosećanja, koje se oslanja samo na intelektu­
alne uspehe. Detinjasto otvoren, Novalis se bori za Šilerovu na­
klonost pišući mu kako želi, da Vam ostanem malo drag i da, kada
Vas ponovo vidim, u Vašem srcu još uvek nađem otvoreno staro mesto.
Kada Šiler 1791. godine leži teško bolestan, Novalis noću bdi
kraj njega i briše mu znoj sa čela. Otac je molio Šilera da utiče
na sina kako bi ga sa lepih umetnosti ponovo vratio na učenje
prava hleba radi i Šiler postupa shodno tome, svestan da će poe­
tički nagon, kada je dovoljno jak, svakako prokrčiti put. Novalis
dopušta da ga Šiler savetuje i prelazi iz Jene u Lajpcig s name-
rom da tamo završi pravne studije. Prepisuje sebi duševni post što
se tiče lepih nauka, koje za neko vreme bivaju spuštene na stepen
igranja u slobodnim satima. Ipak će one ostati njegov pravi pečat
oduševljenja i uzvišenosti.
U Lajpcigu ga na neko vreme hvata strast za svetom, koju je
naučio kod strica. Živi na visokoj nozi, pravi dugove, upušta se u
sporove zadovoljenja časti i ljubavne veze. Pisma iz tog vremena
zvuče obešenjački, ne napreduje sa studijama.
Da disciplinuje sebe, hoće u vojsku, lzgubiće se bujnija re-
ka misli, ali će biti utoliko sadržajnija, nada se. Ne boji se smrti.
Čvrsto sam ubeđen da se u svetu može izgubiti više od života. Pra­
znina službe? Upravo mehaničke dužnosti glavi i srcu ostavlja­
ju svu moguću slobodu. U opširnom pismu, u kome moli oca za
saglasnost za svoje planove, skicira ceo program za popravlja­
nje svog karaktera. Fantazije moraju da postanu osećanja, stra­
sti razboritosti, slutnje uviđanja, saznanja načela, a bezazle-
nost jednostavnost. Otac pozdravlja sinovljeve dobre namere,
ali ne i to što hoće da ih ostvari baš u vojsci. Na kraju, Novalis
sam uviđa da mu nije potrebna vojska da se disciplinuje i po­
boljša svoj karakter. U leto 1794. godine polaže u Vitenbergu
pravnički ispit i stupa u službu aktuara (praktikanta) pri okru­
žnoj vlasti u Tenštetu. Krajem te godine sreće Sofiju fon Kin.
Osvojen je. To je velika ljubav njegovog života. Ono što se sad
dešava je romantizam u živom obliku, kakav se inače sreće sa­
mo u knjizi.
Devojci je tek trinaest godina, iz dobre je porodice. Razloga
za prepreke braku, za koji se Novalis odmah odlučio, dakle nema,
osim možda maloletnosti neveste. Ali, otac je spreman da pređe
preko toga, jer je i on zavoleo devojku. No, prijatelji nisu baš mo­

82
 gli da shvate, staje Novalisa fasciniralo, nisu nalazili daje Sofi­
ja posebno privlačna. Samo je Tik ushićen. Nikakav opis ne mo­
že da izrazi, piše on, kakvom gracioznošću i nebeskom Ijupkošću se
to nadzemaljsko biće kretalo i kakva lepota je obasjavala, kakva dir-
Ijivost i veličanstvenost je zaodevala.
Sam Novalis je o voljenoj mogao da sudi distancirano, upr-
kos začaranosti. Tako svom dnevniku u leto 1796. godine pove-
rava sledeću karakteristiku: Njena rana zrelost. Želi da se svima
dopadne ... njena tvrdoglavost i njena savitljivost prema ljudima koje
ceni, ili kojih se boji ... ne drži mnogo do poezije ... njeno pušenje du-
vana ... njena drskost prema ocu ... njena sklonost da bude obrazova­
na ... ljubav prema deci. Duh reda. Vlastoljublje. Njena brižljivost i
pasija prema p r i k l a d n o m - hoće da seja svuda dopadnem ...
Neće da se ženira zbog moje ljubavi. Moja ljubav je često pritiska.
Stalno je hladna. Ogroman dar pretvaranja, ženski dar prikrivanja
uopšte...
U leto 1795. godine, posle tajne veridbe, Novalis počinje sa
izučavanjem Fihtea koga je u Jeni lično sreo. Kako je „Učenje o
nauci” delovalo na njega, već je prikazano. Ali, za vezu te lektire
sa ljubavnom pričom treba dopuniti, da Novalis povremeno ig-
noriše Fihteovo razlikovanje između empirijskog i transcenden­
talnog Ja. U uzvišenom raspoloženju zaljubljenosti, čini mu se
da transcendentalno stanovište može ne samo da zamisli, nego i
da ga neposredno doživi. Doživeti transcendentalno Ja za njega
znači: jače se učvrstiti u neprolaznom, u božanskom u nama (Karoli-
ni Just, 10. aprila 1796). Njemu se upravo to dešava kod Sofije.
To iskustvo ovako formuliše Fihteovom terminologijom: Vrhun­
ski zadatak obrazovanja jeste da ovlada svojim transcendentalnim
Sopstvom, da istovremeno bude Ja svoga Ja.
Ali, Sofija mu dopušta ne samo transcendentalan let oseća-
nja u visine. Ko je Ja njegovog Ja može li naime oboje da se pre­
pusti osećanjima i da se istovremeno posmatra i tako baci otu­
đujući pogled na voljenu. To daje tačne analize duševnog stanja:
Ja sam moje Ja toliko amalgamisao sa njenom slikom, da bez nje ni­
jednom ne udahnem. To svakim danom raste i nikada ne bih pomislio
da osećanje može tako neprestano da raste, a da ipak još uvek zadrži
prostor. Pri tome sam ja ipak tako malo zanesenjak, da bih u tom po­
gledu rukavicu mogao da bacim jednom jednogodišnjem mužu (Karo-
lini Just, 10. aprila 1796). Naspram Ja amalgamisanog sa njenom
slikom, stoji Ja svoga Ja, očigledno slobodno, ni traga divljoj, oti-
majućoj strasti.

83
 Zaljubljenost ga ne sprečava da primeti kako sebe zavarava.
U istom pismu on to naziva: da napravim veštačku sudbinu, i da­
lje: to je svakad poema, jer to na izvornom jeziku ne znači ništa nego
krpež.
Kad Novalis govori o poemi i krpežu, onda nije reč o iluziji i
samoprevari u snishodljivom smislu, već se misli na ispoljavanje
žive snage, koja se u filozofskom diskursu njegovog vremena, рге
svega kod Kanta i Fihtea, naziva imaginacijom.
Tu snagu koju u svojim studijama o Fihteu naziva produk­
tivna imaginacija, on koristi i u odnosu na Sofiju. Na taj način u
dvostrukom smislu nastaje nova stvarnost. Jer kao prvo, imagi­
nacija daje krila i pojačava njegovo osećanje života. Stvara se da­
kle nova, iako samo subjektivna stvarnost. Ali kao drugo, imagi­
nacija deluje u polju kao magnet. Ona iz druge osobe izvlači ne­
što što se u njoj zaista krije. Putem imaginacije čovelc se menja i
pojačava sebe i drugog. To dvojako, kako subjektivno tako i
objektivno pojačavanje, Novalis u drugom kontekstu naziva ro-
mantizovanje i daje definiciju: romantizovanje nije ništa drugo, ne­
go kvalitativno potenciranje, on potencira sebe i voljenu.
Ali, u leto 1796. godine voljena oboljeva i 19. marta 1797.
godine umire. Novalis u dnevnik beleži da mu je uteha čudnova­
ta lekovita snaga nauke. Koje nauke?
Novalis, u to vreme saksonski solanski činovnik u Vajsen-
felsu, za svoj rad se dalje obrazuje izučavajući prirodne nauke i
sa tim povezuje svoje prirodno-filozofske spekulacije. A uteha
koju iz toga izvlači sigurno je u vezi sa uživljavanjem u grandi­
oznu živost ćele prirode, u njenu čudovišnu istoriju koja je izne-
drila i čovelca i u ljudskom duhu prodire do svesti o sebi i svojim
delotvornim snagama.
Da pobedi sve nedaće života udubljuje se u stvaralačke snage
prirode koje oseća i u sebi. Ka unutarnjosti vodi tajanstven put. Ali,
ono što tamo otkriva u međuvremenu mu je sadržajnije od Fih-
teovog Ja. Zar vasiona nije u nama? Ne poznajemo dubine našeg du­
ha ... U nama, ili nigdeje večnost sa svojim svetovima.
Unutrašnji pogled u prirodu traži savez sa njom, on hoće da
je razume onako kako sebe i naše voljene... razumemo. Umesto bez-
dušne analitike, erotika opštenja s prirodom. Od Fihteovog apso­
lutnog Ja, koje treba da je i u osnovi prirode, kod Novalisa po­
stepeno postaje Ti. A pošto je među zaljubljenima sve moguće,
važi: što hoću, to mogu - kod ljudi nijedna stvar nije nemoguća.

84
 Novalis ovde već izvodi preokret, koji će jednu generaciju
kasnije Šopenhauer (Schopenhauer), još iz romantičarskog du­
ha, ponoviti na genijalan način i razviti do zatvorenog sistema.
Šopenhauer će, kao Novalis, saznanje po principu kauzalnosti -
on to naziva predstava - razlikovati od intimnog i bliskog načina
shvatanja prirode iznutra. Samo u samom sebi doživljavam ono
šta svet još jeste, osim što mije dat kao predstava, objašnjava Šo-
penahuer. Covek koji spoznaje samog sebe doživljava unutrašnju
stranu sveta. Otišlo se izvan u svim pravcima, umesto da se ide u
sebe, gde se svaka zagonetka rešava, piše Šopenhauer u svojim be-
leškama.
Kao kasnije Šopenhauer, Novalis je hteo da razume Prirodu
iz svog Sopstva, najpre pod uticajem Fihtea iz strukture samo-
svesti, a onda iz tamnih, istovremeno nagonskih i stvaralačkih
snaga. Čudno daje unutarnjost ljudi posmatrana samo oskudno i tre­
tirana tako bez duha ... Niko se nije setio da potraži još nove, neime­
novane snage.
Te neimenovane snage Novalis, kao kasnije Šopenhauer, na­
ziva volja. U osnovi, svaki čovelc živi u svojoj volji, pri čemu je pa­
žnje vredno da ja imam volju ... a da to i ne znam. Ta volja je, kaže
Novalis, nešto magično, moćno. U tome nema ničeg misterio­
znog, u radnoj upotrebi organa, kada duhovni impuls izaziva i
upravlja telesne kretnje pokazuje se magična moć volje. Zašto ne
bi bilo moguće, tom magijom volje dokazati, da u jednom još du­
bljem i radikalnijem smislu važi Šilerova rečenica: duh je taj koji
sebi gradi telo? Možda je samo pitanje vežbe, da magiju volje mo­
žemo da pustimo da deluje izvan dosadašnjih granica.
Ono što ovde ima na umu, Novalis naziva magični idealizam
i od toga očekuje velike stvari. Kada budemo izučili taj magični
idealizam, tada će svako biti svoj lekar- i moći da stekne kompletno,
sigurno i tačno osećanje svog tela - tada će čovek ... možda biti u sta­
nju čak da restaurira svoje izgubljene udove, da se samo svojom vo­
ljom ubije, i na taj način tek dosegne istinske zaključke o telu - duši
- svetu - životu - smrti i svetu duhova.
Posle Sofijine smrti Novalis po prvi put upražnjava svoj ma­
gični idealizam, polaže nadu u snagu i magiju svoje volje. Ne ko­
risti je da restauriše izgubljene udove, već hoće da umre za volje­
nom ne dižući ruku na sebe, već prelazak iz jednog u drugi život
treba da se izvede jedino kroz volju. Postavlja sebi rok od godinu
dana i upoznaje svoje prijatelje sa tim. Pravi od njih svedoke tog
ultimativnog projekta iz duha svog magičnog idealizma. Malo

85
pre Sofijine smrti Novalis je sebe nazvao očajnim igračem, čija
dalja sudbina zavisi od toga, da li će latica pasti u ovaj, ili onaj svet
(Vilhelmini fon Timel /Wilhelmiine von Thümmel/, 8. februara
1797). Posle njene smrti, 13. aprila 1797. godine piše: Latica je,
eto, oduvana u drugi svet - očajni igrač baca karte iz ruke i smeši se,
kao probuđen iz sna, u susret poslednjem zovu čuvara i iščekuju ju ­
tarnje rumenilo koje ga ohrabruje na novi život u stvarnom svetu.
Novalis je ispunjen verovanjem da je smrt koju sam prou­
zrokuje preobražaj, ne kraj. Orfej prati Euridiku, ali ne u carstvo
mrtvih, već u viši život. Čežnja za smrću je u stvari potreba za
pojačanim životom i on hoće da ga dostigne snagom svoje volje i
magično privučen preobraženom slikom voljene. U bolu zbog
odvajanja, on oseća sklonost ka nevidljivom svetu.
Kraj Sofijinog groba koji svakodnevno posećuje, ima trenu­
taka plamteće vedrine, kao da je sa voljenom već sjedinjen i on se
zapanjeno pita: Nisi valjda u ludilu? Nije u ludilu, to je produk­
tivna imaginacija o kojoj je prethodno teoretisao izučavajući
Fihtea, koja ga sada odvlači u imaginarnu onostranost, koja je za
njega stvarna. Ali, još nije tamo, još je ovde, prelazak tek treba
da se obavi. On počinje dnevnik izričito u nameri da učvrsti svo­
ju odluku, da tačno registruje i pobedi osporavanja. 0 toj odluci
jednom beleži: Makoliko se činila čvrsta, povremeno sam ipakpodo-
zriv, zašto mi se čini tako tuđom. Drugi put, posle posete grobu: Bi­
lo mije vrlo dobro - bio sam, doduše, hladan - ali sam ipak plakao.
Onda opet nekoliko divljih trenutaka radosti kraj groba. Izbegava
raspoloženje svakodnevnog života i beleži kritički ako se u društvu
oseća dobro, kada govori dok ga srce boli, kada previše jede. Mo­
ram prosto-naprosto da nastojim, da u smenjivanju scena života, u
promenama raspoloženja, naučim da održim svoje bolje Sopstvo. Ne­
prestano da mislim na sebe i na ono što saznajem i činim.
Fihte mu se još privida u glavi i zato to bolje Sopstvo povre­
meno izjednačava sa pravim pojmom Fihteovog Ja. Iz napetog sa-
moposmatranja nastaje vrebanje. Kod nekih osećanja Novalis ne
zna kako da ih vrednuje: Rano vadio nešto iz Fihtea - malo preterao
sa sladostrašćem. Da li je to još sećanje na sladostrašće ovde, ili
već sladostrašće prema onostranom sjedinjenju? Sam ne zna tač­
no šta o tome da misli, a oni što ga posmatraju pri njegovim omi-
noznim ritualima, pogotovo su iritirani. Jedna drugarica Sofiji­
ne sestre, Karoline fon Kin, piše: Posle Sofijine smrti često je dani­
ma ostajao zatvoren u njenoj sobi i živeo samo za svoj bol. Zabrinu­
tost njenih, kako provodi tako dugu usamljenost, odvede jednog dana

86
sestru gore k njemu i kako stupi na vrata, ostade da stoji u njima, po­
što vide pokojnicu kako leži na svom krevetu kao u času svoje smrti.
Objašnjenje je bilo daje Novalis na krevetu raširio dugu, plavu halji­
nu u kojoj je umrla, iznad nje stavio kapicu koju je nosila i uz to otvo­
rio knjigu koju je poslednju čitala, da sebi prizove i u sećanju zadrži
njen lik dok čita.
Uprkos svemu, odluka da umre za njom postepeno bledi,
ponovo ga zarobljava uobičajen život, empirijsko Ja potvrđuje
svoja prava protiv transcendentalnog koje je htelo da se vine do
transcendentog. Ali, ne nestaje sasvim. Ostaje toliko prisutno,
da mu uobičajen život dođe provizoran i stalno se dešava da pro­
bije čežnja za smrću, tim čvršćim utemeljenjem u neprolaznom. No­
valis se upravo verio sa Julijom Šarpentije (Julie von Charpenti­
er), kada piše Fridrihu Šlegelu: Čini se da me čeka vrlo zanimljiv
život - međutim iskreno, radije bih ipak bio mrtav (20. januar i 799).
Piše i sa koliko truda mora ponovo da uspostavlja prekinute ve­
ze sa svojim svakodnevnim poslovima. Ali, to mu sasvim dobro
polazi za rukom: počinjem da volim ono trezveno, ali stvarno na­
predno, što vodi dalje - međutim, fantazije su uvek dovoljno fantastič­
ne (Karolini Šlegel, 20. januara 1799).
Početkom 1798. godine Novalis počinje da studira na rudar­
skoj akademiji u Frajbergu. Dotadašnje bavljenje rudarstvom i
prirodnim naukama u međuvremenu mu predstavljaju čistu
predigru. Sad se svom energijom baca na to. I praktično upozna­
je podzemni kop. Od sklonosti ka nevidljivom svetu nastaje sklo­
nost ka podzemnom, noćnom svetu. To novoprobuđeno podzem­
no raspoloženje ostaviće jasne tragove u „Hajnrihu iz Ofterđin-
gena”. Tamo se govori o zavidnoj sreći koja dopušta opštenje sa
prastarim stenovitim sinovima prirode, njenim mračnim, divnim so­
bama. Pod zemljom, u tami brda, on doživljava radosno uzdizanje
iznad sveta. Tajanstveni rudar peva: Gospodar Zemlje je onaj, / što
njenu dubinu meri, / i svaku muku / u njenom krilu zaboravi /.../ On
je sa njom povezan, / i prisno upoznat, /i ona ga pali, / kao da mu je
nevesta.
Novo poznanstvo sa podzemnim svetom odraziće se i na
„Himne noći”. Ovo prvo značajno i jedino dovršeno Novalisovo
pesničko delo nastaje između 1798. i 1799. godine u periodu ka­
da se ekstaze nadzemaljskog, doživljaj Sofije, povezuju sa novom
željom za podzemnim, sa fascinacijom rudarstva. U četvrtoj
himni se kaže: Kristalni slap, koji neprimetan za obična čula izvire
u tamnom krilu brežuljka, pred čijim podnožjem splašnjava zemaljska

87
plima: - ko je to okušao, ... - uistinu, taj se neće vratiti u svetsko vr-
šljanje... - stoje zemaljsko plivaće gore,... ali što se posvetilo dodirom
ljubavi, to će rastvoreno teći skrivenim prolazima ka predelu na onoj
strani, gde će se... sliti sa usnulim ljubavima*.
Tek 31. januara 1800. godine Novalis u pismu Fridrihu Šle-
gelu prvi put, gotovo uzgred, pominje „Himne”, koje će ubrzo va­
žiti za pojam romantizma zaljubljenog u smrt i mistično. Osim
toga, šaljem Vam još jednu dugačku pesmu.
Od šest himni, treća je ta koja sasvim jasno ukazuje na do­
življaj kraj groba voljene. Moguće da je nastala još tada, u sva­
kom slučaju označava pra-scenu i jezgro ostalih himni. Ona po­
činje: Jednom, kad sam lio gorke suze, kad mi se nada gubila rastvo­
rena u bolu... a završava se: od tada osećam večitu, nepromenljivu ve­
ru u nebo noći i u njegovu svetlost, draganu. Između toga događa se
epifanija noći koja upravo ne ukazuje na Ništa, već na savlađu-
juću punoću. Ali, najpre mora da pukne veza rođenja, mora da se
rastvori ono što podseća na svakodnevni život, mora da se desi
drugo rođenje koje oslobađa okova svetlosti, a ono može da se de­
si - iz ljubavi. Novalis je u dnevniku taj ekstatičan trenutak ko­
ji himna razvija zabeležio samo s nekoliko reći: Tamo sam bio
neopisivo radostan - bljesci trenutaka entuzijazma - grob sam odu-
vao kao prašinu pred sobom - vekovi su bili kao trenuci.
Novalis u himni podseća na tu scenu jer mu je ona uzela
strah od noći i od onoga što obično simboliše: smrt, besmisao,
odsutnost, prazninu, pomračenje. U međuvremenu je naučio da
ljubav trijumfuje nad samrtnim strahom i nad svakom vrstom
poricanja. Ako čovek zaljubljenim pogledom gleda u mrak, uvele
je nešto tamo. Nebesnije od onih sjajnih zvezda /.../ čine nam se bes­
konačne oči, / koje je noć otvorila u nama.
Ali, naravno da noćna užasavanja od nepostojanja, odsutno­
sti, besmisla ostaju prisutna. U suprotnom ne bi bilo otpora ko­
ji treba stalno iznova savladavati. Razarajuće i preteče mora da
zazvuči izdaleka da posvećenje noći sadrži ipak neki trag onog
surovog sladostrašća koje je Novalis na drugom mestu nazvao ele­
mentom religioznih iskustava.
Biće kasnije, na primer kod Leopardija (Giacomo Leopardi)
i Bodlera (Baudelaire), drugih poetskih ogleda o noći koji govo­
re o prestanku, nestajanju, pretećem, ili primamljujućem Ništa,

* Svi odlomci iz Himne noći u prevodu Branimira Živojinovića.

88
velikom umoru, želji za uništenjem. I kod Novalisa se, doduše,
već čuje ponešto od toga, ali prevlađujuća je ipak slika noći koju
osvetljava oduševljenje noći i koja poklanja sveti san koji ne liči na
dremanje, ni na radikalno prestajanje, već pre na neki zanos iza­
zvan drogama. On, taj sveti san, može da se nasluti u zlatnom mo­
ru grozdova - u bademovom čudesnom ulju, i u kestenjastom mako­
vom soku.
Noć donosi veliki preobražaj, ali ona je i noć porekla iz ko­
ga izvire biće. To je tama zemaljskog carstva u kome još zaštiće­
no od sunca klija seme. Carstvo korena je mračno kao noć.
Slike noći i brdskog sveta postaju jedno. Noć se javlja kao
zemaljska težina, kao majčinski princip, kao kraj brda. Rasula bi
se u samoj sebi - u beskrajnom prostoru bi se rasturila, da te ona ni­
je držala, da te ona nije vezivala, te si se zagrejala i plamteći stvorila
svet. Noć je apsolutno unutrašnje, nasuprot čemu je ono što do­
lazi na svetao dan, spoljašnje. Noć je vreme, a brdo je mesto po­
rekla. Ono što dolazi iz porekla je nastalo, ali može da bude i ono
što je poreklu otuđeno. Koliko porekla nastalo čuva u sebi, odlu­
čuje o njegovoj uspešnosti, njegovoj istinitosti i lepoti. Tako se
može razumeti zagonetna rečenica: Ne nosi li sve što nas oduše­
vljava boju noći? Noć bi onda bila ono gde se vraćamo, ponovno
rađanje, ali i rađanje unazad. Nastalo se vraća u svoje poreklo.
Otuda sladostrasne slike ulaska u voljenu, koja je istovremeno
majka. Slobodan biću, / još koji dan, / ležaću dragoj / u krilu pjan.
Prve četiri himne opisuju dešavanje ličnog otkrivenja. Ovde
mistika noći još nije povezana ni sa jednom oficijelnom religi­
jom. To se menja u petoj himni, sa kojom u igru ulazi hrišćanska
religija. Cezura je jasno obeležena. Posle mita privatnog, hri-
šćansko versko učenje, svakako svojevoljno doterano. Peta him­
na na originalan način priča o grčkom sumraku bogova i trijum ­
fu hrišćanstva. Antički bogovi bili su bogovi dana i svetlosti.
Strah od noći i smrti nije bio stvarno prevaziđen, već samo odvo­
jen, nadigran. Antička religija je kapitulirala pred smrću i ogra­
ničila se na to da slavi osvetljeni deo sveta i života: To beše smrt,
što pir ko jednim dahom /prekide bolom, suzama i strahom. Tek je
hrišćanstvo osvojilo i drugu polovinu sveta, onu noćnu i smrtnu
i otelo joj njen užas. Tek je hrišćanstvo izdejstvovalo svetsku re­
voluciju duše koja joj omogućava da u pretećem otkriva sudbo­
nosno. Hrist je išao ispred ljudskog roda zaplašenog smrću, kroz
smrt i noć i uskrsnuće. Od tada je smrt mogla da izgubi svoju
žaoku, ukoliko čovek veruje u magiju krsta i uskrsnuća.

89
 Da li Novalis stvarno veruje u to?
Noć je postala golemo krilo otkrivenja. Ova rečenica može da
se odnosi na oboje: na individualno otkrivenje, prilikom mistike
doživljaja Sofije i na opšte otkrivenje, kroz Hrista koje je posta­
lo istorijsko.
Novalis je zaista doživeo da Sofija, kao Hrist, ode pre njega
u smrt i magično ga privlači u onostranost. Ovde je mogao da do­
živi - i zbog toga nije trebalo u to samo da veruje - da ljubav mo­
že da pobedi strah pred smrću i da stvori oduševljenje noći.
Ali, da li se ovo i dešava jedino iz verovanja u Hrista, još
uvele je veliko pitanje. Sigurno je samo da ono otkrivenje vezano
sa Sofiju podržava i potvrđuje zvanično otkrivenje. On je lično
otkrivenje doživeo, u oficijelno otkrivenje može samo da se ve­
ruje, ako se može. U pismu očevom prijatelju, okružnom uprav­
niku Justu u Tenštetu, Novalis se izričito priklanja svom privat­
nom otkrivenju, u kontrastu prema zvaničnoj hrišćanskoj religi­
ji koja se oslanja na dokaz svetih spisa i koja je za starijeg prija­
telja obavezujuća. Neka ovaj, piše Novalis, ne negoduje, ako se
manje oslanjam na dokumentovanu izvesnost, manje na slova, manje
na istinu i podrobnost istorije; ako sam sklon da u sebi samom tragam
za višim uticajima i da sebi krčim sopstveni put u prvobitni svet.
No Novalis je, kao većina njegovih drugova romantičarske
generacije, vaspitan savesno u hrišćanskoj veri. Otac je u kući
držao časove iz religije i vežbe molitve. Kako je to izgledalo, opi­
suje Tik posle posete porodici u Vajsenfelsu. Cuo je oca u sused-
noj sobi kako grdi i ljuti se. „Šta se dogodilo”, pita on zabrinuto
slugu. „Ništa”, odvraća ovaj suvo, „gospodin drži čas iz religije.”
Ta robusna pobožnost, za koju je vera pre svega moralno
uputstvo, imala je i hernhutersku osećajnost. Bila je to pobo­
žnost dobro pospremljenog unutrašnjeg života. To pobožno do­
maćinstvo za Novalisa je sećanje na detinjstvo i istovremeno sa­
dašnjost, jer otac još uvele drži porodicu u starom verovanju. No­
valis to respektuje jer voli oca. Ali, našao je sopstveni put u prvo­
bitni svet. To se, doduše, nije desilo protiv domaće pobožnosti, ali
je ipak samoodređen preobražaj tradicije. Nastavak naučene po­
božnosti sopstvenim sredstvima.
Sredstvima filozofske refleksije, nadovezujući se na Fihtea
pri pokušaju da transcendentalno proširi u transcendentnost.
Sredstvima magičnog idealizma, kada je Novalis snagom
svoje volje hteo da umre za voljenom Sofijom i time se učvrsti u
neprolaznom.

90
 I najzad, sredstvima poezije: Dokučiti znači filozofirati. Izmi­
šljati znači pevati. To izvanredno podizanje ranga pevanja ispro­
bao je u svojim „Himnama noći". Tamo mu je još bolje nego u fi­
lozofiji i još trajnije nego na Sofijinom grobu, uspelo da se pre­
baci u duboko i pojačano stanje. Razlog tome je što poetski jezik
daje mirnu formu ekstatičnosti. U poeziji razmišljanje postaje
molitva.
Iz perspektive inspirisane poetske svesti njemu čak dolaze
sumnje u filozofiju: cela filozofija je samo nauka razuma ... bez naj­
manje realnosti u pravom smislu ...a gdeje tu korist, praktičan uti-
caj filozofije? 0 kojoj se koristi radi?
U svom govoru „Hrišćanstvo ili Evropa” iz 1799. godine na­
lazi na to jasan odgovor. Sve se svodi na to, kaže se tamo, da se u
sebi sačuva sveti smisao, on ga ponekad naziva i besmrtni smisao,
i poštara se da se on u sadašnjem svetu ne ugasi. Ako je taj smi­
sao budan i živ, onda je tu i onostrani svet i to ne u nekoj ono-
stranosti vremena, već usred vremena i sadašnjosti. Ali, stvar sa
tim svetim smislom trenutno ne stoji dobro. On je pomućen, odu­
zet, potisnut drugim smislovima.
Novalis svoj govor sastavlja u istorijskom trenutku, pošto
se Napoléon sprema da postane vladar kontinentalne Evrope i
zaista izgleda kao da će stara, hrišćanska Evropa nestati. Francu­
ske trupe su u februaru 1798. godine oglobile Rim i papu Pija VI
zarobile i odvukle u Valans, gde on u avgustu 1799. godine umi­
re. Katolička crkva izgleda obezglavljeno i postoje dobri razlozi
za sumnju da će se ikada ponovo oporaviti, jer Napoleon predsta­
vlja dinamiku i ekspanzivnost sekularnog duha.
Ovaj govor nije ništa drugo nego pokušaj da se ispriča isto-
rija sušenja svetog čula, da se iznađu razlozi za to i istraže šanse
obnavljanja. Govor je poetično formulisana filozofija istorije i
religije koja se uliva u viziju trećeg doba sveta. Počinje elegično,
a završava se proročki, on ne pledira za povratak u staro dobro
vreme, već za pokret ka novim obalama, za izmenjeno, ponovo
rođeno hrišćanstvo u ujedinjenoj Evropi, ujedinjenoj ne putem
Napoleonovog oružja, ili hegemonije nekog nacionalnog duha,
već ujedinjenog u univerzalnoj spiritualnoj zajednici, bez obzira
na granice zemlje.
Reakcionarna utopija? Prijatelji u Jeni, kojima je Novalis
izneo govor, bili su zbunjeni. Priključila se žučna kontroverza.
Životna saputnica Fridriha Šlegela, Doroteja Fajt, još obeležena
trezvenim duhom svog oca, Mozesa Mendelsona, pisala je Šlajer-

91
maheru u Berlin: Hrišćanstvo je ovde à V ordre du jour; gospoda su
malo mahnita ... ali kladim se u šta hoćeš, ni sami sebe ne razumeju,
a nijedan drugog.
Glavni Novalisov protivnik bio je Šeling, koji je, kako Fri-
drih Šlegel izveštava Šlajermahera, zbog toga dobio nov napad sta­
rog entuzijazma za bezbožnost. Šelingova „Epikurisch Glaubensbe-
kenntnis Heinz Widerporstens” (Epikurejska veroispovest Hajn-
ca Viderporštena), satirična pesma sa stihovima u sliku, protiv
mekog religioznog oduševljenja, sačinjena je ubrzo posle onog
sastanka u Jeni: 0 religiji kao o ženi govoriti, / koju samo kroz veo
smeš videti / ne osetiti čulno uspaljenje, / praviti oko toga mnogo re­
ći isparenje ...
Ludvig Tik decenijama kasnije piše, kako je krug prijatelja
ovaj govor jednoglasno odbacio i odlučio da ne treba da postane
poznat putem štampe (u „Ateneumu”). Ali, tako ipak sigurno ni­
je bilo, jer je Doroteja Fajt, u pismu Šlajermaheru, tada navela
sebe kao jedinu protivnicu objavljivanju. Stvarno su bili neodluč­
ni. Avgust Vilhelm Šlegel je predložio da se kao arbitražni su-
dija pozove Gete. Ovaj je, s obazrivom diplomatijom, preporu­
čio da se tekst ne štampa jer bi javnosti ponudio izgovore za
klevetanje.
Samog Novalisa sve to izgleda nije povredilo. Da li je samo
eksperimentisao? 0 suštini retorike Novalis je jednom napravio
sledeću belešku: U pravom govoru čovek igra sve uloge - prolazi
kroz sve karaktere - kroz sva stanja - samo da iznenadi - da bi pred­
met posmatrao s neke nove strane, da bi slušaoca iznenada ismejao.
Da li je svojim govorom samo hteo da ismeje slušaoce? Da li
je samo hteo da se pokaže u više uloga, u ulozi elegičara koji ža­
li za propalom epohom, revolucionara koji insistira na obnavlja­
nju, proroka koji kaže čemu je vreme?
Novalis se stvarno ne srne zamisliti kao neko, ko se raspli-
njuje od oduševljenja. Novalis nije naivan, ozbiljan je, ali ipak
ostaje reditelj efekata koje bi želeo da postigne, ili koje bi želeo
da isproba. U retoričkoj igri uloga on se dokazuje kao pribran
autor, koji stoji još iznad svog delà, upravo transcendentalan poe-
ta. Sigurno se samo tako može objasniti da o tom rđavom odjeku
Novalis bez jeda može da napiše Fridrihu Šlegelu: Evropa mi opet
šalje - imam drugu ideju sa tim - kako sa nekoliko izmena može da
dođe do nekoliko drugih javnih govora ... I rečitost mora da se negu-
je, a materija je divna (31. januara 1800).

92
 Novalis je bio i darovit igrač. Zato su ga prijatelji voleli, pa
iako se nisu uvek sa njim slagali, voleli su ga zbog tog očarava-
jućeg lakoumlja koje je moglo da se igra sa dubokoumljem. No­
valis je bio Mocart mladog romantizma. Lako, kao igrajući se, ba­
ratao je mislima, kao ovaj muzikom. Ali zbog toga sa tim nije bio
manje ozbiljan od ostalih ozbiljnih ljudi.
Osnovna misao tog govora glasi: Gde nema bogova, vladaju
aveti. Trenutno, kaže Novalis, vladaju aveti koristoljublja, nacio­
nalizma, političkog razmišljanja samo o vlasti. Danas bismo to
nazvali 'ideologije'. Stupile su na mesto zakržljalog svetog smisla.
Znanje je otrgnuto od vere i sad se s verskim zanosom baca na
nauku, kao na novu religiju. To kaže prirodnjak Novalis, koji tač-
no zna da sa hernijom i fizikom neće ući u trag zagonetki sveta.
On pledira za nauku koja je i mudrost i zato poznaje svoje gra­
nice. Pokušava da sačuva naučni duh, koji i sam, priznaje, biva
zaveden samim sobom. U pogledu istorije poslednjih stoleća, u
sećanje doziva posledice religiozne mržnje novog doba: mržnja
religije se raširila vrlo prirodno i sledstveno na sve predmete entuzi­
jazma, proglasila jereticima fantaziju i osećanje, moralnost i ljubav
prema umetnosti, budućnost i prošlo vreme, u nizu prirodnih bića čo-
veka postavila nužno na vrh, i beskrajnu stvaralačku muziku vasione
učinila jednoličnim kloparanjem ogromnog mlina, koga pokreće reka
slučaja i na njoj plivajući mlin po sebi, bez graditelja i mlinara, a za­
pravo pravi perpetuum mobile, mlin koji melje samog sebe.
Metaforom perpetuum mobile Novalis rezimira ćelu istoriju
modernog mišljenja koje se oslobađa hrišćanske metafizike.
Podsetimo se: ranije je važilo da priroda ne može sama da se
održi, ona je stvorena i upućena na stalni dotok božanske milo­
sti, to se zvalo creatio continua. Od ranog novog doba važi suprot­
na premisa: priroda je tako uređena da se sama održava. U njoj
deluju zakonitosti koje garantuju njen opstanak. Novo doba raz­
vija sliku sveta samoodržive prirode, koja više nije upućena ni na
kakvog boga. Tokom prelaznog vremena čvrsto se držalo princi­
pa stvaranja u liku hipoteze o časovničaru. Bog je sagradio sat,
opremio ga mehanizmom i on sada radi - baš kao taj perpetuum
mobile, kako ga naziva Novalis. Samo lošim satovima treba in­
tervencija časovničara. Hipoteza o časovničaru dala je krila teo­
retskom, istraživačkom razumu. Jer sada je mogao da se usudi da
shvati mehanizam točkica, najpre pobožno začuđen pred Božjim
čudom, onda sa voljom da interveniše i da pomoću poznavanja
zakonitosti pravi sopstvena delà. Hipoteza o časovničaru je bila

93
i elegantan način da se intervencionizam milosti učini suvišnim.
Verovalo se daje priroda od sada mogla da se odvija bez milosti.
Ovo je za posledicu imalo osetno hlađenje osećanih svetskih pri­
lika, što je svakako bilo kompenzovano zagrevanjem na drugoj
strani, jer je čovek počeo tehnički da vlada tom 'ohlađenom' pri­
rodom i da je potčinjava.
Vratimo se Novalisu za koga ovaj proces za posledicu ima
to, daje savremeni čovek neumorno zabavljen time, da Prirodu, ze­
mlju, ljudske duše i nauke očisti od poezije, da zatre svaki trag svetog,
da sarkazmima pomuti sećanje na sve uzvišene slučajeve i ljude i da
svetu skine svaki šareni ukras.
Novalis kao kontrastnu sliku bira hrišćanski srednji vek.
Bila su to lepa, sjajna vremena, kada je Evropa bila hrišćanska zemlja
... To je traganje za izgubljenim vremenom u ogledalu sopstve-
nog detinjstva i detinjstva ljudskog roda. Novalis opisuje kako je
detinji smisao za čudnovato nestao sa novovremenskim odrasta­
njem, kako su vera i ljubav zamenjene znanjem i imanjem, kako se
sve još vrti oko koristoljubivih briga, kako nemirni metež zabavnog
društva ne ostavlja više vremena za tiho sakupljanje duše, za pažlji­
vo posmatranje unutrašnjeg sveta. Ali, za tadašnje vreme je, kažu,
bilo karakteristično što taj unutrašnji svet baš nije bio unutra­
šnji, već se predstavljao spolja, u životnim formama koje je ure­
dila Crkva, u ritualima, metaforama, svečanostima, svetim du­
žnostima. Ali taj organski dobro uređen život, nad kojim se nad-
vijalo nebo, je nestao.
Novalis, razume se, zna da srednji vek preko mere idealizu-
je, ili romantizuje, ali izričito izjavljuje da ono faktično, doslovno,
smatra manje važnim od duha koji deluje u istoriji. Duh novijeg
vremena je za njega duh oslobađanja od čini.
Ali, ta kontrastna slika, taj san o kretanju unazad u vreme
pre 'metafizičkog beskućništva’ biće stalno iznova sanjan i posle
Novalisa, jedan vek kasnije, na primer, sanjaće ga mladi Đerđ
Lukač (Georg Lukâcs), pre nego što postane marksista i partijski
komunista. Njegova čuvena „Teorija romana” (Théorie des Ro­
mans) počinje kao kod Novalisa: Blažena su vremena za koja je zve-
zdano nebo zemljopisna karta prohodnih puteva kojima treba ići ...
Svet je prostran, a ipak, kao sopstvena kuća.
Posle elegije, proricanje. Kako dalje, kako će se ići dalje?
Novalis poznaje u njegovo vreme preduzete pokušaje da se
suprotstavi racionalizmu i empirizmu koji oslobađa magije. Kan-
tova metoda da se spoljašnjem poznavanju prirode suprotstavi

94
iskustvo moralne slobode kao unutrašnja metafizika, nije mu
dovoljna. U tom konceptu se ostaje u dualizmu između čisto su­
bjektivnog duha i objektivnog materijalizma.
Nemački idealizam je uopšte pokušaj da se prevaziđe taj du­
alizam, a romantičari tom pokušaju daju još poseban akcenat.
Jedni naglašavaju etičko (Šiler, Fihte, Hegel), drugi, romantiča­
ri kao Novalis i Slegel, estetsko. Mobilišu maštu i to ne samo kao
čistu dopunu, kao sporedni nagon i lepu sporednu stvar, već kao
centralni organ razumevanja sveta i obrazovanja sveta. Mašta na
vlast! Imperativ je, prožeti svet poetskim duhom! To za Nova-
lisa počinje kod svakodnevnih obaveza: i posao se može tretirati
poetično i završava se u religiji. Njegova religija za osnovu ima
najizvrsniji elemenat moje egzistencije, maštu, piše 26. decembra
1798. godine očevom prijatelju, Justu, da mu objasni u čemu se
njegova religija razlikuje od zvanične. Rečju: njegova religija je
estetska.
Izgleda da mu je sve stoje video i čuo samo ... otvaralo nove pro­
zore, kaže se u „Hajnrihu iz Ofterdingena”. Svaka tačka postaje
tačka posmatranja, gleda se napolje u beskrajne perspektive,
svuda se ogleda nebo i stvari dobijaju divnu zlatnu osnovu. Ma­
šta je slobodna, ali i njoj trebaju pravila i ograničenja, da po nji­
ma meri i razvija svoju snagu. Rekao bih čak, objašnjava Klingsor
u „Hajnrihu iz Ofterdingena”, u svakom pesništvu kroz redovnu ko­
prenu reda mora da isijava haos... To važi za pesništvo, ali važi i za
religiju; i ona je savladani haos, ima jasan obris na kome se po­
kazuje bljesak beskrajnog. Nije li beskrajno na grandiozan način
neuredno? Istinska anarhija je oplođujući elemenat religije. Kod Ni-
čea je to onda: čovek mora da ima haos u sebi, da bi rodio zvezdu ...
Veza poezije i religije za Novalisa je garancija za moguće
ponovno rađanje religioznog doba. Posle starog veka i hrišćan-
skog srednjeg veka moglo bi, kaže Novalis, da nastupi treće doba
sveta koje više ne bi bilo inspirisano starim otkrovenjem, već po­
etičnim duhom. Istorijski lik hrišćanstva može da izbledi, ali re­
ligija će živeti dalje u trostrukom liku: Jedan je oplođujući eleme­
nat religije, kao radovanje svim religijama. Jedan posredništvo uop­
šte, kao verovanje u svemogućnost svega zemaljskog da bude vino i
hleb večnog života. Jedan vera u Hrista, njegovu majku i sve svete.
Odaberite koji hoćete, odaberite sva tri, svejedno je, postaćete time hri-
šćani i članovi jedne jedine, večne, neizrecivo srećne zajednice.
Za novu religiju nije, dakle, potrebno, verovati u Hrista. Re­
ligiozna inspiracija koja se odnosi na neko drugo posredništvo, ta-

95
kode je moguća. U svakom slučaju, i ovde važi isto kao i za poe­
ziju: Potrebno je nešto srednje, nešto konkretno i određeno, jer
se religiozno osećanje gubi u neodređenom. Za istinsku religio­
znost ništa nije manje potrebno od posrednika, koji nas povezuje sa
božanstvom. Čovek sa istim apsolutno ne može da bude neposredno u
odnosu. U izboru tog posrednika čovek mora da bude apsolutno slobo­
dan. Najmanji pritisak u ovome škodi njegovoj religiji.
Antički politeizam je poznavao mnogo bogova, znači, mno­
go posrednika a monoteistički bog je posrednik sveta posredništva.
Taj bog je garancija da se svet posredništva ne učvrsti do idolopo-
klonstva, ili razbukti do demonije. Sfera posrednika je tajna, ko­
ja postaje opažajna i ostaje tajna. No ne zaboravimo: posrednik
može da bude sve, mora samo da se koristi kao prozor kroz koji
gledamo u čudo.
Gde se svest zatvori za tu sferu, počinje nesrećna istorija
modernog sujeverja koja svet hoće da shvati i izleći iz jedne tač­
ke. Gde nema bogova, vladaju aveti.

96
 Sedmo poglavlje
Romantična religija. Izmisliti Boga. Šlegelovi eksperimenti. Nastup
Fridriha Šlajermahera: Religija je smisao i ukus za beskonačno.
Religija s one strane dobra i zla. Večnost u sadašnjosti.
Spasenje kroz lepotu sveta. Iz života jednog virtuoza religije.

Romantičari su književnost, znači imaginarno, na neko vre-

me učinili svojim glavnim životnim sadržajem. Ali, nisu hteli da
budu sanjari i svoja osvajanja da prave samo u vazdušnom car­
stvu sna. Hteli su da promene sam život počevši od sebe, potom
je trebalo da budu zahvaćeni prijatelji, čitalačka publika i konač­
no cela obrazovana nacija. Dotle je i u njihovim krugovima bio
živ duh revolucije.
Ako bismo romantičarsku želju za pramenom hteli da for-
mulišemo ukratko, morali bismo da kažemo: u stvarnosti još
skrivene mogućnosti treba učiniti vidljivom detinjastom i isto­
vremeno istraživačkom maštom. Na to se mislilo, kada je Šlegel
tražio da sve konačno bude relativisano i ironisano na horizon­
tu beskonačnog; i kad je Novalis poetskom smislu dodelio zada­
tak da romantizuje običan život, ili kad je Vakenroder preporu­
čivao začuđujuću predanost, a Tik otuđujući pogled.
Šilerova rečenica, da je čovek ceo čovek samo tamo gde se
igra, kod romantičara je pala na plodno tlo. Oni su ne samo pod-
sećali na zaboravljene tradicije, već su sebi dozvoljavali i. da se
njima igraju. Karl Šmit (Carl Schmitt) sigurno pogađa jedan
aspekt romantičarskog stava, kad romantičarima prebacuje da
su okasionalisti, znači ljudi koji kao povod za svoje umne igre,
virtuozno uzimaju teme i motive, poetske, filozofske i političke.
Romantičarska bezbrižnost u mnogo čemu anticipira u stvari
kasniju postmodernu. Razlika je samo u tome, što se romantiča­
ri igraju osećajući da još mnogo toga imaju pred sobom, a post-
moderna je verovala da najveći deo već ima za sobom.

97
 Da li sad i religija spada u romantičarski materijal za igru?
U novembru 1799. godine, kada su se romantičari sastali u Jeni
i Novalis pročitao svoj sastav „Die Christenheit oder Europa"
(Hrišćanstvo ili Evropa), nije se samo Doroteji fon Fajt činilo:
Hrišćanstvo je ovde à l’ordre du jour; gospoda su malo mahnita.
Da bi se ironija održala i kod religiozne teme, prvobitna na-
mera je bila da se govor objavi zajedno sa njemu upućenom Še-
lingovom satirom, što je na Geteov savet izostalo. Kod teme reli­
gija šala je trebalo da prestane. Ni Novalisovo objavljivanje nove
religiozne ere, ni podsmevanje tome, nisu se činili ostvarljivim
u trenutku, kada je Fihte upravo morao da napusti univerzitet u
Jeni zbog prekora daje ateista. Kao hrišćanska pravovernost, re­
ligija je još uvek bila, nasuprot onome što bi romantičari želeli,
sila održavanja reda koja je dokazala svoju nezavisnost od su­
bjektivne religioznosti.
Ako je religija kod romantičara bila à l’ordre du jour, to ipak
zapravo nije bila hrišćanska. To je bila neka mašta-religija, ili re­
ligija mašte. Religija otkrivenja nije pogodna da se na njoj iska-
ljuje igra imaginacije. To je morala da bude religija koja je sama
izrasla iz te igre. Novalis je u već citiranom pismu Justu neuvi­
jeno priznao da mu izvesnost Biblije na osnovu dokumenata malo
znači i daje štaviše prokrčio sopstveni put u prvobitni svet. Viši uti-
caji, piše, desili su mu se putem mašte.
„Govor”, a рге svega roman „Hajnrih iz Ofterdingena” su
delà religioznog fantaste, ali koji je inače dovoljno stvarnosno
sposoban da se bavi empirijskom naukom o prirodi i planira ne­
ku vrstu književne agencije, koja će romantičarskim prijateljima
da pomogne da izađu iz finansijske bede.
Pored Novalisa, Fridrih Šlegel i Šlajermaher su pre svega
bili ti, koji su krajem veka energično gurali napred projekat pre­
obražaja religije u estetiku. v
Hrišćanska religija, piše Fridrih Šlegel u „Idejama” (Ideen)
je ostarila i izgubila snagu i umetnost je pozvana da očuva reli­
giozno jezgro. Prava religija nije heteronomija, nije otkrivenje
koje nam dolazi spolja, od nekog nadsvetskog boga, već je_ razvi­
janje stvaralačke slobode u čoveku do apoteoze Sopstva. Čovekje
slobodan, ako iznedri boga. To se dešava tako, što čovek nađe svo­
ju sredinu i na taj način postane posrednik, misao koju je Šlegel
preuzeo od Novalisa: Posrednik je onaj, piše Šlegel, ko opaža božan-
sko u sebi i sebe uništavajući napušta, da objavljuje to božansko, da
obaveštava i da predstavlja svim ljudima u običajima i delanjima, u

98
recima i delima. Da se tu više radi o recima i delima umetnika, ne­
go o običajima i delanjima dobrih ljudi, postaje jasno iz daljeg
konteksta „Ideja”, koje u mnogobrojnim varijacijama kruže oko
jedne misli, naime daje umetnost pozvana da spase religiju, zbog
toga što religija u svom jezgru nije ništa drugo do - umetnost.
Kakva je to religija? To nije sasvim jasno. I Novalis je bes­
pomoćan i piše svom prijatelju: Kad govoriš o religiji, čini mi se da
misliš na entuzijazam uopšte. Šlegel je zahvalan na podsticaju i
odmah ga primenjuje: taj čisti haos božanskih misli i osećanja zove­
mo entuzijazam. Ali, odakle dolazi haos božanskih misli? Nije po­
trebna Biblija, ni zvanično otkrivenje, ni crkva i sakramenti i ri­
tuali, entuzijastički čovek crpe sve iz samog sebe. U njemu samo
mora da postoji stvaralačka pometenost, koju Šlegel karakteriše
recima: Haos je samo ona pometenost, iz koje može da proistekne svet.
Religiozan, kao i umetnički čovek, zna kako tu stvaralačku po­
metenost dobro da upotrebi, od toga gradi svoj svet, ili umetnič-
ko delo, ili religiju. Ali, to je svaki put delo moći uobražavanja.
Religija je po pravilu skopčana sa moralom. Centralna spo­
znaja hrišćanstva je zapravo greh, piše Šlegel, koji bi baš toga že-
leo da se oslobodi. Na toj tački mu je hrišćanstvo sumnjivo, vidi
ga kako lovi u mutnom. On ljubav naziva pravim izvorom religi­
je, stoje kod njega samo druga reč za entuzijazam. U svakom slu­
čaju važi osnovno načelo: voli i čini šta hoćeš. Ono što čovek s
entuzijazmom, znači s ljubavlju hoće, to i bog hoće i zapoveda.
Koji bog?
To je bog u nama, a on nije ništa drugo do sama individua u
najvišem procesu. Zato ne čudi, što Šlegel krajem decembra 1798.
godine Novalisu piše: Nameravam da zasnujem novu religiju. Od
toga će, a i kako bi drugačije, opet postati knjiški projekat: Što će
se to desiti kroz knjigu, ne bi smelo da čudi, utoliko manje, pošto veli­
ki autori religije - Mojsije, Hrist, Muhamed, Luter - stupnjevito sve
manje postaju političari, a sve više učitelji i pisci.
Ali ovaj utemeljivač religije bi onda želeo da ipak bude više
od knjiškog čoveka, zato sanja o tome, i da kao Muhamed vatrenim
mačem reći pokrijem carstvo duhova osvajujući svet. Na to pismo
Novalis ironično odgovara: Ko zna da Tvoj projekat ne zadire u moj
- i upravo tako pokreće nebo, kao moj zemaljski sferoid. Tako rudar­
ski inženjer govori utemeljivaču religije, a u svojim beleškama iz
tog vremena Novalis, koji naspram Šlegela igra ulogu trezvenog,
beleži misao da mašta može da odvede s pravog puta kad nema

99
 korektiva putem hladnog tehničkog razuma; tada naime čovek zalu­
ta u carstvo aveti, taj antipod pravog neba. Sam Fridrih Šlegel će
deset godina kasnije prilikom svog prelaska u katolicizam kritič­
ki suditi svojim ranijim religijskim projektima: Ta estetska sanja­
renja, piše on 1808. godine, te nemuževne panteističke prevare, te
igrarije sa formama, moraju da prestanu, nisu dostojni velikog vre­
mena i više nisu primereni.
Ispitivanja Fridriha Šlegela bila su samo predigra za Šla-
jermaherove „Govore" (Reden) o religiji, koji su se pojavili 1799.
godine i koji su romantičarsku religiju osećanja predstavili ta­
ko da je romantičarska generacija u njima mogla sasvim da se
prepozna. Jer, njoj je bilo stalo do estetske, a ne do moralne
uzvišenosti. Ali, posle Kantove kritike, religiji je bila ostala sa­
mo ona.
Kant je uništio staru metafiziku sa njenim spekulacijama
o bogu. Teorijski um, učio je on, ne može da prepozna boga.
Kant je time rigorozno prognao teoretski um iz spasonosnih po­
lja gde nema šta da traži, u svakom slučaju nema šta da nađe.
Preostala je hipoteza boga za praktičan um, znači za moral.
Kant je moralnost proglasio jedinim preostalim religioznim or­
ganom. Strogo uzevši, religija pri tome nije temelj morala, već
se obrnuto religija temelji na moralu. To je vrlo značajno. Kada
bi se moral zasnivao na religiji, ona bi bila bogom dana, znači
heteronomna. Ali, ona treba da bude autonomna. Tako to hoće
Kantov pojam slobode. Čovek - kategorički imperativ praktič­
nog uma, sam sebi daje moral. Bog na čoveka ne deluje kao spo-
ljašnja prisila, već ga je stvorio tako, da sam sebe može da pri­
sili. Autonomna samoprisila, umesto heteronomne tuđe prisile.
Bog deluje u moralnom samoodređenju čoveka. To samoodre­
đenje je uzvišeno, jer može da se uzdigne iznad čisto prirodnih
potreba i nagona. Slediti moralne zapovesti, znači biti slobodan
prema prirodnim prisilama na sopstvenom telu, požudi i žud­
nji prohtevu za zadovoljenjem. Dobra radnja koja zaslužuje to
ime odvija se, prema Kantu, zarad same sebe, ne za ovostranu,
ili onostranu nagradu. Da nemaju svoj moral koji čini da delu-
ju nekoristoljubivo, ljudi bi kao čisto prirodna bića bili podređe­
ni svim zlima manjkavosti, bolesti i prevremene smrti, kao ostale ži­
votinje na Zemlji i to bi uvek i ostali, dok ih prostrani grob sve za­
jedno ... ne proguta, i njih koji su tu mogli da veruju da su konačni
cilj stvaranja da baci nazad u grotlo besmislenog kaosa materije iz
koje su izvučeni.

100
 Moral nekoristoljublja je uzvišen, sve ostalo je pod sum­
njom da je haos i besmisao. Religija kod Kanta dakle više ne po-
seduje snagu da posvećuje prirodu i u njoj otkriva misteriju. Ali,
na tome se uzdiže romantičarska volja za tajnom. I Šlajermahe-
rov spis „Über die Religion. Reden an die Gebildeten unter ihren
Verachtern” (0 religiji. Govori obrazovanima među njenim pot-
cenjivačima) joj je savršeno odgovarao.
Fridrih Slajermaher je kao reformisani propoveđnik 1796.
godine došao u Cherité u Berlinu, gde je ubrzo našao pristup naj­
značajnijem salonu pored Rahelinog potkrovlja, salonu Henrije-
te Herc (Henriette Herz), i tamo sreo Fridriha Šlegela, sa kojim
je ubrzo sklopio prijateljstvo.
I Šlegel je isprva poverovao priči, koja je kolala Berlinom,
da je taj mali, zakržljali, bojažljivi Slajermaher ljubavnik lepe
Henrijete, čiji izgled je jedne podsećao na Ticijanove žene, a dru­
ge na prikaze antičke Helene. Da li je tom tihom i povučenom čo-
veku moglo da uspe da osvoji takvu ženu? Jedna karikatura je
prikazivala raskošnu Henrijetu kako svog Šlajermahera nosi kao
kišobran. U stvari, u odnosu njih dvoje radilo se o dubokom pri­
jateljstvu duša. Toliko smo često pričali i o tome, piše Henrijeta u
svojim memoarima, da nikakvo drugo osećanje jedno za drugo ni­
smo imali, niti mogli da imamo, osim prijateljstva, premda dubokog.
Da, makoliko se čudnim činilo, mi smo u pismima raspravljali razlo­
ge koji su sprečavali, da naš odnos može da bude drugačiji. Slajerma­
her je sa njom čitao Platona i Spinozu, a ona je njemu pomagala
da nauči italijanski i španski. Bio je gotovo svake večeri gost u
njenoj kući. Dolazio je pešice od Glavnog puta u Oranienburgu
do njenog stana u Noje Fridrihštrase. Za tegoban put nazad -
vodio je kroz još nenaseljen predeo - davala mu je fenjer koji je
mogao da okači o kragnu kaputa. Podsmevali su im se, kako je
neporočnog propovednika ’prosvetlila’. To je bilo tačno, ali dru­
gačije nego što se time mislilo. Slajermaher je kod Henrijete na­
učio elegantne društvene forme ophođenja, postao je, kako je
priznao sestri, uglađeniji, komunikativniji. Bio je srećan što je
mogao da završi kurs ženstvenosti.
Šlegel je bio ljubomoran na prijateljevu vezu sa lepom Hen-
rijetom. Najgore je, piše bratu, što ne vidim spas za Šlajermahera da
se izvuče iz zamki antike. Pošto je Šleger prihvatio Šlajermahero-
vu ponudu da sa njim deli stan, ljubomora je postepeno nestala.
Razvila se tesna radna zajednica. Slajermaher je priložio nekoli­
ko „Fragmenata” za „Ateneum”, među njima ispovest koja je sta-

101
vijena u usta jednoj ženi: verujem u moć volje i obrazovanja, da se
ponovo približim beskonačnom, da se oslobodim okova nagrđenosti i
zavisnosti od barijera pola.
Kada je Fridrih Šlegel taj fragment dao u štampu, još nije
znao da će tamo formulisana volja da se ponovo približi beskonač­
nom postati polazna tačka knjige kojom će Šlajermaher godinu
dana kasnije kod svojih romantičarskih prijatelja izazvati senza­
ciju. U tom delu sve se vrti oko misli, da je religija smisao i ukus
za beskonačno.
Ta misao, koja je za njega značila i ponovo nađeno detinj-
stvo, kod Šlajermahera se probila tek u romantičarskom krugu
prijatelja. On je religiozno osećanje kod sebe morao tek ponovo
da otkrije, pošto je prethodno bilo gotovo zatrpano racionalistič-
kom akrobatikom duha. Ali, pošto su njegovi duboki otpori bili i
otpori njegovih romantičarskih generacijskih drugova, njegov
pokušaj ponovnog osvajanja te sopstvene provincije u ljudskoj duši,
mogao je da deluje začetnički i oslobađajuće.
Šlajermaher je poticao iz pastorskog reda. Još je deda, a po­
tom i otac bio sveštenik, a majka je bila kćerka tada čuvenog
dvorskog propovednika, Štubenrauha (Stubenrauch). Religija je,
kaže se u „Govorima”, bila majčinsko telo, u čijoj svetoj tami je mo­
je mlado telo hranjeno i pripremano na njemu još zatvoreni svet, u
njoj je moj duh disao, pre nego što je još našao svoje spoljašnje pred­
mete, iskustvo i nauku.
Mladi Šlajermaher je dat hernhuterskoj bratskoj zajednici
prvo u Niskom (Niesky) a onda u Barbiju (Barby). Tu je upoznao
istovremeno osećajno i moralno strogo hrišćanstvo. Ovde su me-
rodavni bili odbijanje sveta, svest o grehu, misterija milosti i na­
da u onostranost. Ali, mladom čoveku nisu htela da dođu tražena
natprirodna osećanja, u svakom slučaju nisu opstala. No, još to­
liko se osećao obaveznim poreklu porodice, da je u Haleu počeo
studije teologije. Pokušaće, kako objašnjava ocu, da nađe put na­
zad u veru, ali to mora da bude vera koja će se dokazati i pred
razumom. Isto kao u teologiju, udubljuje se i u matematiku. Po­
staje kantovac. I još strožije od Kanta redukuje teoretski um na
konačnu oblast; još strožije od Kanta odbacuje svaku metafizičku
spekulaciju. Ako mu je ipak do toga, baca se na algebru radi otre­
žnjenja. I još strožije od Kanta redukuje religiju na moral. Tako
ostaje pri strogosti hernhuterovskog morala, ali odbacuje fanta­
stične predstave o milosti i onostranosti, što je kod hernhutera bi­
la kompenzacija za lišavanja zbog odricanja sveta. Bojažljivo pa-

102
zi da mu mašta ne pomete račun. Šlajermaher će u „Govorima”
govoriti o religioznim virtuozima; neko vreme on pripada logičkim
virtuozima. Vredno pomena je i budi utisak prevremene ostarelo-
sti, to kako se taj mladi čovek suprotstavlja sanjalačkom, zakla­
nja se od svih snova i nadanja mašte, kako guši svoje strasti.
Ali, on sada čita Lukijana (Lukian), Montenja (de Montaig­
ne) i Vilanda. Dakle, skeptičare koji se sa zadrškom odnose ne sa­
mo prema religiji, nego i prema verovanju u nauku. Javlja mu se
sumnja da nauke možda ipak natežu svoja prava na istinu. Naro­
čito kod Montenja uči da je stvarnost napolju u svetu i u sop-
stvenoj unutarnjosti toliko složena, ogromna paučina i pređa, u
svakoj tački konkretna, a ipak stalno promenljiva, beskonačan
spoj u konačnom - toliko beskonačan da ga opšti pojmovi nauke
ne mogu obuhvatiti; ali ni dogme religija. Šlajermaher, koji se do
tada čvrsto držao pojmova stroge nauke i strogog morala i u
ostalom živeo spartanski i povučeno, otvorio se za iskustva koja
ne nalaze primeren izraz ni u nauci, ni u moralu, a ni u dogmat­
skoj religiji. Pošto se ovde radi o iskustvima koja pre žive u poe­
ziji, muzici i slikarstvu, može se razumeti zašto se Šlajermaher
u društvenom, punom duha i umetnošću opsednutom miljeu
berlinskog romantizma, osećao pozvanim da kopa za tom novom
zlatnom žicom. On je zove smisao i ukus za beskonačno. To isku­
stvo naziva pravim jezgrom religije. Ali, pošto njega moral, odme-
ravanja korisnosti, nauka i dogmatika stalno pokrivaju i zatrpa­
vaju, treba ga izvaditi iz unutrašnjeg carstva zemlje i pomeriti ga
pred oči čisto, kako bi čovek makar mogao da ga nađe u mešavi-
ni sa svim drugih duhovnim materijama i stavovima. Henrijeti
Herc (Henriette Herz) je jednom rekao da radi kao hemičar. U
odnosu na Novalisa, sebe je označio kao nekoga ko, kao ovaj, is­
tražuje unutrašnjost brda. A kao kantovac polaže neskromno
pravo na to, da je tri ljudske moći - teoretski um, praktični um i
moć rasuđivanja - obogatio za četvrtu: za religioznu moć rasuđi­
vanja, ili apriori religije kao iskustva beskonačnog.
On dakle religiozno iskustvo definiše kao oblast Sopstva iz­
među saznanja, koje se vezuje za racionalnost i moral, koji sledi
slobodno prihvaćen običajni zakon. Religiozno iskustvo je oseća-
nje i opažanje beskonačnosti univerzuma. On ga i sasvim jedno­
stavno naziva smisao za univerzum. Misli se na dubok utisak koji
univerzum čini na nas. Jeza od čudovišnog i molitva pred uzvi­
šenim. Šlajermaher entuzijastički govori o prirodi s dušom. U
prvoj verziji tih Govora, znači pre karijere crkvenog čoveka, još

103
 su primetni erotski pod-tonovi njegove mistike postojanja. U pa­
sažu, koji je kasnije precrtan, kaže se: Ležim na grudima beskonač­
nog sveta: ja sam u ovom trenutku njegova duša, jer sve njegove moći
i njegov beskonačni život osećam kao svoj sopstveni, on je u ovom tre­
nutku moje telojerprodirem kroz njegove mišiće i udove kao kroz sop-
stvene, i njegovi najdublji nervi pokreću se po mojoj ćudi i mojoj kazni
kao moji. Najmanji potres, i oduvaće sveti zagrljaj i tek sad predam-
nom stoji neposredno saznanje kao izdvojena prilika, ja je odmera-
vam, a ona se ogleda u otvorenoj duši kao slika voljene koja se izvija
u otvorenom oku mladića i tek sada se iz unutarnjosti probija i širi
osećanje kao rumenilo stida i zadovoljstva na njegovom obrazu. Taj
trenutak je najuzvišeniji cvet religije.
U takvim ekstatičnim trenucima dešava se ono što se u fi­
lozofskoj terminologiji vremena naziva ukidanje odnosa subje-
kat-objekat. Osećanje otkriva u prirodi kvalitete subjekta i stapa
se sa njom. Ta prirodi bliska mistika postojanja ima prethodni­
ka. Nalazimo je i kod Herdera i mladog Getea, koji sanjare o sje­
dinjavanju sa sve-životom. Ima je i u tradiciji zapadnjačke misti­
ke, sve do njene pijetističke verzije, koja je bila poznata hernhu-
terslci vaspitanom Šlajermaheru. U krugu svojih romantičarskih
prijatelja Šlajermaher je našao hrabrosti da to mistično isku­
stvo, koje mu se pod racionalističkim uticajem povremeno čini­
lo sumnjivim, energično pomeri ponovo u centar svog duhovnog
života i da iz toga razvije svoju obnovljenu religiju.
Među romantičarima je posebno đelotvorno bilo pet aspe-
kata njegovog učenja o religiji.
Jedinstvo sa Bogom ili bolje, udeo u božanskom, nije stvar
nekog besmrtnog života posle smrti. Ono ne pretpostavlja ni pri-
hvatanje nekog nebeskog zakonika. Ono je više participacija u
večnom životu ovde i sada. Besmrtnost, objašnjava on, nije ništa
drugo do postati jedno sa beskonačnim usred konačnosti i biti večan
u jednom trenutku. To je iskustvo večnog u konačnom, kakvo će
opisati i Fihte u svom malo kasnije objavljenom „Uputstvu za
blaženi život” (Anweisung zum seligen Leben). Time se Ja koje je
bezuslovno odlučno, kaže Fihte, upravo otvara za bezuslovno.
Ali za razliku od Fihtea za koga delanje postaje ekstaza, kod Šla-
jermahera preteže detinja pasivnost. Manje delanje, nego prima­
nje: veselo osvešćenje bešumnog nestajanja našeg celog postojanja u
neizmernom. Iskustvo koje će Frojd, nadovezujući se na Romana
Rolana (Romain Rolland), kasnije nazvati okeansko osećanje. Zna­
čajno je što se to bešumno nestajanje u neizmernom, kod Šlajer-

104
mahera ne saznaje preteći, već s uživanjem. To je osećanje stapa­
nja s ljubavlju. Stvari života, i individua sa svojim ograničenji­
ma, ostaju važne, ali se relativišu pred horizontom čudovišnog.
Zadržavaju svoju ozbiljnost, ali gube pritiskajuću težinu. Život
dobija nešto lebdeće.
Drugo, Šlajermaherova mistika postojanja je antiinstituci-
onalna. Njoj ne treba hijerarhija, ni svešteničke službe, uopšte
joj ne treba Crkva, a zapravo ni rituali i sakramenti. Posrednič­
ke instance su suvišne gde je živa neposrednost iskustva. Svaka­
ko, ova mistika egzistencije ne vodi ni u izolaciju, naprotiv: ona
zasniva zajednicu živog saopštavanja. Religiozno iskustvo, koje
je uvele iskustvo ljubeće povezanosti sa univerzumom, navaljuje
da bude saopšteno. Čovek želi da ga podeli sa drugim. Ono gradi
zajednicu i utemeljuje prijateljstvo. Ovo zadovoljava romanti­
čarski koncept „simfilozofije” i „simpoezije". U Šlajermaheru su
sada imali rečitog objavljivača simpatetičke religije. Za njega je
religiozno bilo već oživljavajući duh koji cirkuliše među prijate­
ljima. Posmatrano od Ja, transcendencija počinje već kod „Ti”.
Ali, neko institucionalno sačinjeno „Mi" mora da zapadne u pro­
bleme, jer se nešto trajno i čvrsto ne može podići na tom smislu
i ukusu za beskonačno. Razume se samo po sebi, piše on, daje ne-
izbežno da crkva postane tečna masa gde nema obrisa, gde se svaki
deo nalazi čas ovde, čas tamo i sve se miroljubivo međusobno mesa.
Razume se samo po sebi da to antiinstitucionalno shvatanje re­
ligije mora da bude u opoziciji sa državnom crkvom. Dođavola ...
sa svakom takvom vezom između crkve i države! Šlajermaher će još
i kasnije kao visoki crkveni velikodostojnik podići prigovor pro­
tiv državnog tutorstva, zbog čega će ga princ Hoencolern u vre-
me proganjanja demagoga nazvati najgorim glavnim smutljivcem
koji truje mladež.
Treće, kod Šlajermahera je bilo reči o svepovezujućoj ljuba­
vi, ali ne o grehu. Nikakva zastrašujuća noćna strana ne baca
svoju senku, ni iz sopstvene unutarnjosti, ni iz spoljašnje priro­
de. Sa dualizmom koji Šlajermaher hoće da prevaziđe, nestalo je
i zlo. Samo po sebi se razume da u Šlajermaherovoj dobro raspo­
loženoj religiji krst, smrt i uskrsnuće, strašni sud i prokletstvo,
ceo taj hrišćanski aparat svete strahote nemaju mesta.
Četvrto, nedostaje hrišćanska dogmatika uopšte, što kod jed­
nog protestantskog teologa ipak donekle začuđuje. Kod roman­
tičnih književnih ljudi rado se čitala rečenica: Nema veru onaj ko
veruje u Sveto pismo, već onaj kome ono nije potrebno i mogao bi si-

105
gumo i sam da ga sastavi. Svako prvobitno i novo posmatranje
univerzuma za Slajermahera je otkrivenje i zato svaka u sebe za­
dubljena i univerzumu predana individua može da bude pozor­
nica otkrivenja: Da, ko ne vidi sopstvena čuda na svom stanovištu za
posmatranje sveta, u čijoj unutarnjosti se ne javlja sopstveno otkrive­
nje, kad njegova duša čezne da usisa lepotu sveta ... ko tu i tamo sa
najživljim uverenjem ne oseti da ga pokreće božanski duh i da govori
i radi iz svete predanosti, ko nije svestan makar... svojih osećanja kao
neposrednog delovanja univerzuma ... taj nema religiju. Šlajermahe-
rova religija se dakle izvanredno uklapa u romantičarsko Ja-odu-
ševljenje. Ne samo da svako sam može da napravi svoju bibliju,
već je svako sebi sveštenik, a sveto nije vezano za mesto, već se
svuda može osetiti delovanje univerzuma.
Najzad, a to je za romantičare bilo od najvećeg značaja,
Šlajermaherova religija je bila estetska. Radi se o osećaju i opa­
žaju, ne o moralnom postupanju. Religiozno probuđeni smisao
za univerzum istovremeno je smisao za lepo. Duša religioznog
čoveka čezne da usisa lepotu sveta. Tako postaje lepa duša koja je
onda u stanju i lepo da postupa, usaglašeno sa velikom harmo­
nijom i zato u sazvučju sa ostalim dušama. Religiozno iskustvo
prati čoveka kao sveta muzika. Neki pri tome doguraju do maj­
storstva, postaju religiozni virtuozi. Slajermaher je tu sigurno
ubrajao sebe.
Kad Slajermaher religiju naziva svetom muzikom koja treba
da prati svaki čovekov čin, naglasak je na prati. Time se misli na to,
da saznanje i postupanje apsolutno zadržavaju sopstvenu logiku
i motive, ali da se kroz religiozno iskustvo prenose u oživljava­
jući fluid. Saznanje beskonačnog ne može da postane poseban
motiv, ono ne može ni da zameni moral, a ni strogo istraživanje,
nauku i tehniku. U tim sferama čovek treba i dalje da se kreće u
miru i promišljenosti, ali će ono što radi raditi drugačije, prestaje
fanatizam ograničenja, okorelost u konačnom. Dobija vedru opu­
štenost i radostan, ne ciničan realizam na horizontu beskonač­
nog. Ali, pošto do okorelosti i fanatizma mogu da vode ne samo
obično postupanje i saznanje, nego baš i pogrešno shvaćena reli­
gija može da postane izvor fanatizacije i neprijateljstva, on od
istinski religioznog čoveka zahteva: sve treba da čini sa religijom,
ne iz religije.
Religiozno iskustvo nije vezano za svrhu, recimo u tom
smislu da obećava onostranu nagradu, ili za posledicu ima mo­
ralni ugled ili čini radnim i poslušnim. Ono je iskustvo besko-

106
načnog u konačnom trenutku. Ono je ispunjen trenutak, ono je
živi život i zato može da zrači oživljavajuće na ostale oblasti ži­
vota. Ono ne služi nikakvom cilju, ono je cilj. To mu je zajednič­
ko sa umetnošću, kako je romantičari razumeju. I zato su i mo­
gli da pohvalu smislu i ukusu za beskonačno dovedu u vezu sa svo­
jom strašću prema umetnosti. v
Iako je u kasnijem „verskom učenju” Šlajermaher religiju
označio kao osećanje apsolutne zavisnosti i time izazvao nespora­
zume - Hegel se na primer rugao da osećanje zavisnosti karakte-
riše psa, ne čoveka - ipak nikako nije poricao slobodu. Osećanje
zavisnosti, ispravno shvaćeno, odnosi se na povezanost sa miste-
rijom prirode koja upravo nije mrtav mehanizam koji nas deter-
miniše, nego živ stvaralački princip koji u sebi osećamo i pono­
vo otkrivamo. Može se reći i da nam misterija univerzuma daje
odraz naše sopstvene slobode. Ljudska sloboda odgovara na ne­
shvatljivu slobodu celine. Sloboda je ovde uvek shvaćena kao
stvaralački princip, koji prevazilazi svaki determinizam. Zbog
toga Šlajermaher može da govori i o tome da univerzum prema
nama postupa kao osoba. Ali upravo „kao” osoba. Šlajermaher od­
bija apsolutno predstavljeno kao osoba još s one strane besko­
načnog. Utoliko je spinozista, iako mu se Spinozin univerzum
čini isuviše statičan, isuviše 'more geometrico’. Sveobuhvatna
supstanca u kojoj smo sadržani i čiji smo delujući trenutak, ne­
što je neizmerno dinamično. To se može nazvati „bog”, uz uslov
da se misli na duh beskonačnog, a ne na neki duh s one strane
beskonačnog. Kako bi s one strane beskonačnog postojao još ne­
ki transmundani bog? Beskonačno, dok ga saznajemo na nas
deluje u uzdižućem, pojačavajućem smislu koji ukida granice.
Zbog toga on to delovanje naziva postupanje: U religiji se univer­
zum opaža, postavlja se kao ono što na čoveka prvobitno deluje. To je
delovanje koje nas oslobađa i opušta i ako u njemu nestajemo.
Zbog toga se svetski duh može i voleti, jer prijatnost nestajanja ta-
kođe spada u ljubav. I kao što ljubav čini zavisnim bez gubitka
slobode, tako stvar stoji i sa religioznim osećanjem apsolutne zavi­
snosti. Sve zavisi, piše Šlajermaher, od toga da lije naša mašta ko­
ja uranja u univerzum, skopčana sa svešću slobode, ili nije. Ako
jeste, ona će personifikovati duh univerzuma i Vi ćete imati boga, u
drugom slučaju, znači bez osećanja slobode, svet će nam izgleda­
ti kao besmisleni mehanizam.
Slobodan univerzum, univerzum koji nas čak voli - čovek
zapravo ne može da zamisli, ili bolje, može da ga zamisli samo s

107
 maštom, ali ne može da ga objasni. Jer, ako počnemo da obja­
šnjavamo, Kant je to pokazao, dospevamo u svet slepo delujućih
prirodnih zakona, gde za ljubav nema mesta.
Šlajermaher na dobar romantičarski način uvodi maštu kao
moć, uz čiju pomoć primećujemo da se stvaralački proces u pri­
rodi uklapa sa sopstvenom stvaralačkom moći: Sigurno znate da
je mašta ono najviše i najiskonskije u čoveku ... sigurno znate daje
vaša mašta ta, koja za vas stvara svet.
Nisu samo ta pohvala mašti i smisao i ukus za beskonačno
morali da nađu odziv kod romantičara. Kod Šlajermahera se mo­
gla naći i romantična ironija u preobraženom obliku. Kod njega
je to sveta seta koja, kao i ironija, prati svako neshvatljivo izlaže-
nje preko svakog fiksiranog oblika. Religiozno osećanje je oseća-
nje iznad svih osećanja, u njemu svaki određeni izraz propada,
rastvara se. Ovo važi i za svaki istorijski oblik religije. Istinska
religija je religija religije, kao što je istinska poezija, po Šlajer-
maheru, poezija poezije. To transcendovanje svakog oblika je i
rastanak od svakog oblika. To se može desiti ironično, ili sa se­
tom. Šlajermaherova religija je transcendentalna religija, kao
što je za Šlegela istinska poezija transcendentalna poezija.
Šlajermaherovi „Govori” su u romantičarskim krugovima
primljeni oduševljeno, što nije bilo čudno. Nije čudna bila ni
tvrda kritika pravovernih i racionalista. Šlajermaherov mentor,
dvorski propovednik Zak (Sack), bio je užasnut. Čitao je „Govo­
re” kao apologiju panteizma punu duha, govornički prikaz spinozi-
zma, kojoj nema mesta za propovedničkim pultom. Pošto je ina­
če Šlajermahera i dalje vrlo cenio, ovo mu je dopustio i nije mu
pravio nikakve službene probleme. Šlajermaher je onda ipak mo­
rao da napusti Berlin, ali ne zbog „Govora”. Bio se zaljubio u že­
nu kolege u Cheritéu. Došlo je do neprijatnih zapleta i zato je
1802. godine tražio da ga premeste za dvorskog propovednika u
Štolp. I kod strogih kantovaca na „Govore” se nije dobro gledalo,
važili su za isuviše sanjalačke. Kad je Šlajermaher onda u „Ate-
neumu” još branio Šlegelov roman „Lucinda", osetili su potvrdu
predrasude, po kojoj taj propovednik objavljuje religiju osećanja
samo zato, što mu nedostaje običajne ozbiljnosti i moralne po­
stojanosti.
Ni u Vajmaru se o „Govorima” nije dobro govorilo. Nije se
moglo sprijateljiti sa toliko bezobličnom religijom koja sve obli­
ke izričito rastvara; to je protivrečilo ovde vladajućoj svesti o
formi. Postojala je estetska ograda, naravno i religiozna. Šiler je

108
pred religijom, koju je upoznao kao pretežno dogmatsku i vlasto-
držačku, pobegao na tlo umetnosti, gde je našao dovoljno zame-
ne za nju. Svoju i'spovest s tim u vezi dao je u „Pismima o estet­
skom vaspitanju" (Briefen über die asthetische Erziehung). Nije
bio sklon da ga iz šlegdstva, tako je nazvao romantičare, ponovo
prevuku u religioznost. Šlajermaherovu knjigu je ljutito bacio u
ostale proizvode berlinske škole. U „Govorima” je, piše Geteu,
našao malo nove koristi i mnogo pretencioznosti od koje mu je i
inače kod proizvoda te škole muka. Gete je sa svoje strane najpre
pohvalio gradnju i višestranost delà. Kad je pročitao dalje, tada se
ipak probilo njegovo paganstvo i njegova saradnja s početka, pre­
šla je u zdravu i radosnu odbojnost.
Šlajermaher je svoje „Govore” o religiji adresirao na obrazo­
vane među onima koji je preziru. Gete i Šiler su svakako spadali u
obrazovane koji je preziru, kod kojih Šlajermaher nije mogao
mnogo da uradi.
Pa ipak, „Govori” će se u vremenu koje je dolazilo, još poka­
zati kao vanredno efikasan osnivački dokument nove, romanti­
čarske pobožnosti.

109
 Osmo poglavlje
Lepo i mitologija. Najstariji sistemski program nemačkog idealizma.
Mitologija uma. Od uma budućnosti ka istini porekla. Geres,
Krojcer, Šlegel i otkrivanje Istoka. Druga antika. Helderlinovi
bogovi. Njihova sadašnjost i prolaznost. Nestati u slici.

Sa Šlajermaherovim nastupom je u romantičarskim krugo­

vima moralo je da se odluči o jednom pitanju: šta konačno pre­
teže u estetskoj religiji: estetsko, ili religiozno? Za Avgusta Vil-
helma Šlegela, koji se po sopstvenom priznanju ne smatra religi­
oznim virtuozom, stvari su jasne. Zašto nam, piše on u razmatra­
nju Danteove „Božanstvene komedije", ovo delo pričinjava zado­
voljstvo i zato ga treba smatrati velikom umetnošću? Ne zato što
ilustruje katoličke istine, nego zato što je lepo. Rado se zabora­
vlja, piše on, daje za poeziju sve stoje lepo istinito. Zato što je lepo,
a ne zato što je katoličko, Danteovo delo može da važi za istini­
to. Avgust Vilhelm Šlegel prilaže umetnosti sopstvenu vrednost
istine, koja je identična sa lepotom. Zbog toga umetnost ne mo­
ra da uči od religije. Isto tako, umetnik ne bi trebalo da svoju in­
spiraciju pomeša sa religioznim otkrivenjem. Prilikom recenzije
„Herzensergiefiungen eines kunstliebenden Klosterbruders’’ (Iz-
livi srca manastirskog sabrata koji voli umetnost) on izričito
upozorava na to. On hvali tekst, ali optužuje samomistifikaciju,
koja umetničku pobudu preinačuje u religioznu. A. V. Šlegela je
tih godina privlačilo i katoličko-hrišćansko slikarstvo i poeziji i
katolicizmu je davao prednost pred protestantizmom, ali upravo
izričito iz umetničkih razloga. Protestantska nečulnost bogošto-
vanja umetniku zadaje malo posla. U katoličkom svetu je druga­
čije. Ovde lepota treba da veliča božansko i zato smisao za lepo
nalazi bogatu hranu, iako ga religiozno zapravo ne zanima. U
tom smislu je A. V. Šlegel sa Karolinom napisao hvalospev hri-
šćanskom slikarstvu u drezđenskoj galeriji slika koji je objavljen

110
u trećem delu „Ateneuma". Pri tome je osećao povezanost sa ka­
tolicizmom, koliko recimo i Šiler u svojoj pesmi „Die Gotter Gri-
echenlands” (Bogovi Grčke) sa paganskom religijom. U oba slu­
čaja se radilo o estetskom, a ne o religioznom interesovanju.
Ali, sa Šlajermaherovom definicijom religije kao smislom i
ukusom za beskonačno su izbrisane granice između estetskog i re­
ligioznog. Zar romantičarska poezija sa svojim smislom za tajan­
stveno i čudnovato nije već bila neposredno religiozna? I nije li
bila utoliko religioznija, što je bila poetičnija, to jest, što je od­
lučnije od sebe odbijala svaki prost realizam? Prihvatiti sve ogra­
ničeno kao predstavljanje beskonačnog, to je religija, pisao je Šlajer-
maher. Ali, to bi mogla da bude tačno definicija romantičarske
poezije: prikazivanje beskonačnog u ograničenom. Zbog toga je i
Slajermaher umetnost, posebno umetnost svojih romantičarskih
prijatelja, sasvim približio religiji, kao što su, obrnuto, romanti­
čari tražili blizinu religije, ili tačnije, samo svoje stvaranje sma­
trali nekom vrstom religije. Nije uopšte bilo potrebno pevanjem
se ugledati na legende o svecima, kao što je Tik učinio sa Geno-
vevom. Romantičarima su već njihove poetske fantazije, jezičke
igre, slike i simboli važili za posrednike (Novalis), kao prozor ka
beskonačnom.
Šlajermaherov pojam religije je bio toliko prostran da je
smeštaj nudio ne samo umetnosti i poeziji, nego je učio i da se
mit i mitologija drugačije shvataju. Nije više bilo potrebno oštro
odvajati hrišćansko od paganskog. Radilo se više o tome, da se
religiozno jezgro oslobodi i u starim mitovima i njihovim siste­
mima, u mitologiji. Slajermaher se pri tome oslanjao na svoju
definiciju religioznog iskustva za koju važi: univerzum je u nepre­
kidnoj delatnosti i otkriva nam se u svakom trenutku. U vezi sa sta­
rim Grcima izvodi zaključak: to je bila religija, kada su u svakoj
korisnoj prilici, u kojoj su se večni zakoni sveta na očevidan način
otkrivali u slučajnom, boga, kome je pripadala, darivali posebnim na­
dimkom i gradili mu poseban hram; oni su shvatili čin univerzuma i
tako označili svoju individualnost i svoj karakter.
Pojedine pogonske snage prirode i pobude koje deluju u
ljudskom sklopu mogu da dođu do predstave - bogovi vode, car­
stva vazduha, zemlje, šume, borbe, ljubavi, lukavstva, kretanja,
smrti. Tako nastaje, kao ogledanje osnovnih snaga u numino-
znom, mitologija politeizma. Mitologije mogu da se razlikuju po
tome, da li proističu iz osećanja slobode ili neslobode, dakle, da
li univerzum shvataju kao slepi mehanizam, ili kao živi organi­

Ш
zam u kome su delatnost pojedinca i delatnost celine s puno
smisla, iako ne uvele harmonično, u vezi jedna s drugom. Stvar­
noj tajni stvaralačkog univerzuma za Šlajermahera je primere-
na samo mitologija koja proističe iz iskustva slobode i vodi na­
zad u njega.
Ali, šta znači ta povezanost mitologije sa osećanjem slobo­
de? Sasvim jednostavno: slobodna je svaka mitologija koja čove-
ka oživljava, podstiče njegove stvaralačke snage; koja ga ne vezu­
je za poreklo, već mu dopušta da se oslobodi porekla za nove pro­
jekte i promene koje prekidaju prokletstvo uvele istog, ukratko:
koja individuu usaglašava sa stvaralačkim univerzumom čiji je
ona sa-stvaralački organski deo. Grčke priče o bogovima pričaju
o takvim oslobađanjima i preobražajima. Zevs gura Titane u pa­
kao, Prometej donosi ljudima vatru, Herkul oslobađa Prometeja
prikovanog za stenu. Pandorina kutija se otvara, ljudski rod pre­
plavljuju zlo i beda, ali i nada. Te priče su prozor u beskonačno.
One su izraz iskustva čoveka koga dodiruju čudovišne snage i on
im se odupire. Međutim, mitologija se deformiše u praznu mito­
logiju kada se postanak tih bogova počne smatrati divnom kronikom.
Religiozno jezgro u mitu, po Šlajermaheru, treba tražiti tač-
no tamo gde je međusobno oboje povezano: veza sa čudovišnom
celinom i buđenje svesti o individualnosti, a to znači iskustvo
slobode. Šlajermaherov pojam beskonačnog nije dopuštao nika­
kav mit o poreklu. Za njega se nije moglo raditi o tome, da se čo-
vek vezuje nazad za poreklo. Beskonačno je otvoreno, u sebe
uključuje prošlost i budućnost.
Dve godine pre Šlajermaherovih „Govora” već je postojao
prvi pokušaj da se istraži mogućnost takve mitologije otvorene
prema budućnosti, znači mitologije koja zahteva slobodu. To se
dogodilo u smelom nacrtu teksta iz 1797. godine koji je nađen
tek 1927. i koji se pripisuje naizmenično Helderlinu, Šelingu ili
Hegelu. Premda mnogo toga govori u prilog Hegelovom autor­
stvu, nesporno je da je duh tog predloga, kasnije nazvanog „Das
alteste Systemprogramm des deutschen Idealismus” (Najstariji
sistemski program nemačkog idealizma) odredila tada još prija­
teljska razmena između te trojice.
Prva ideja, kaže se na početku teksta, naravno je predstava o
meni samom, kao apsolutno slobodnom biću ... i dalje: Ovde ću prvo
govoriti o ideji koja, koliko znam, još nije pala na pamet nijednom čo-
veku - morali bismo da imamo novu mitologiju, ali ta mitologija mo­
ra da bude u službi ideja, mora da bude mitologija uma.

112
 Mitologija uma - pametno u toj mitologiji trebalo je da bu­
de to što je počinjala od filozofije identiteta, znači od pretpostav­
ke da u društvu i prirodi upravlja isti um, kao u ljudskom duhu.
Ali, pošto je subjektivan um obeležje slobode, to se celokupni
proces u koji je čovek upleten shvata analogno slobodi. Hegel i
Seling će taj sastav kasnije razvijati različitim putevima, Šeling
u pogledu prirode, Hegel u pogledu istorije i društva.
Toliko što se tiče umnog, ali šta je to mitološko u mitologiji
uma? Odgovor je više otrežnjujući. Mitološko nije ništa supstan-
cijalno, već samo estetsko zaodevanje. Ništa na tome ne menja,
što je u tekstu reč o tome daje najviši čin uma onaj u kome on obu­
hvata sve ideje, estetski čin: mitološko shvaćeno kao estetski čin,
shvata se ipak samo kao oblik popularisanja. Dok ideje ne učinimo
estetskim, tj. mitološkim, one za narod nisu zanimljive i dok mitolo­
gija ne bude umna, filozof mora daje se stidi. Tako konačno prosveće-
ni i neprosvećeni moraju jedni drugima da pruže ruku...
Ovde još deluje tradicionalno prosvetiteljsko mišljenje ko­
me je mitologija prenosni govor slika (zbog čega se može sum­
njati u to, da Helderlin, kome je poezija više od zaodenutih mi­
sli, zaista ima tako velikog udela u tom tekstu). Autori hoće mi­
tologiju u čiji će ogrtač uviti svoje drugde stečene misli, kako bi
kod publike postigli bolje dejstvo. Mislilo se na upotrebu simbo-
. la, slika i očevidnih priča, čime bi apstraktne ideje mogle da za­
bave kolektivnu maštu i bolje joj daju krila u duhu uma i slobo­
de. Ovde se još malo šta oseća od smisla i ukusa za beskonačno.
Ideje koje u mitološki ogrtač treba zaodenuti su jasno određene,
u svakom slučaju za autore. Uz pomoć govora slika treba da bu­
du učinjene opažajnim.
Dokument, oko koga se danas po pravilu pravi velika buka,
nije nešto mnogo više od narodno-pedagoškog projekta. Autori
se još smatraju isuviše lukavim, osećaju se još pojmovno moć­
nim, da bi dopustili da ih ispuni romantičarski duh. Kod njih
prozor ka beskonačnom još nije otvoren. To će se, bar kod Hel-
derlina i Šelinga, još promeniti.
Međutim, romantičarska je smelost sa kojom autori pristu­
paju delu. Osećaju se kao velika - Ja, koja se sa revolucionarnom
samosvešću usuđuju da izazovu nešto, što se danas zove „zame-
na paradigmi”. Sa slobodnim, samosvesnim bićem ceo jedan svet
istupa istovremeno iz Ničega, jedino pravo i zamislivo stvaranje iz
Ničega. To se mislilo i politički. Ovde deluje anarhični impuls.
Savremena država je sagrađena kao mašina, ne kao organizam,

113
kaže se u tekstu. Individue treba da funkcionišu, ali da ne nose
u sebi ideju celine, dakle elemenat slobode. Moramo dakle da pre-
vaziđemo i državu! - Jer, svaka država mora slobodne ljude da treti­
ra kao mehanički satni mehanizam; a to ne treba da čini; znači, ona
treba da prestane ...
Nije dakle dovoljno da poete naprave svoju privatnu mito­
logiju. To još nije mitologija koja zaslužuje to ime. Ona mora da
postane javna, da obrazuje zajednicu. Mitologija je društveno
ujedinjujuća sila. Mitologija uma treba da izvuče poeziju iz pri­
vatnih niša, gde ona, spala na lepu sporednu stvar, služi još sa­
mo za to, da se društveno zlo kompenzuje privatno. Samosvesna,
snažna javnost tek mora da bude stvorena, a Helderlin, Hegel,
Šeling 1797. godine to apsolutno očekuju od sebe.
Samo nekoliko godina kasnije, 1804, posle propasti starog
carstva i pod Napoleonovom prevlašću u Nemačkoj, Šeling piše:
Gde se sav javni život raspada u pojedinačnom i mrtvilu privatnog ži­
vota i poezija više ili manje tone u tu ravnodušnu sferu... Mitologija
nije moguća u pojedačnom, može da bude rođena samo iz totaliteta
nacije, koja se kao takva ponaša istovremeno kao identitet i kao indi­
vidua.
U trenutku kad Šeling počinje da se okreće problemu zla, a
time i religioznoj sferi, Hegel se sprema da izradi svoju verziju
mitologije uma, veliku filozofsku priču koja govori o tome, kako
duh u prirodi i istoriji deluje najpre nesvesno, da bi se onda u čo-
veku probio do svesti o svojoj slobodi. Tako Hegelova filozofija,
koja obezvlašćuje stare bogove istorije, postaje sama društveno-
istorijska mitologija koja će moćno zračiti i kasnije u marksistič­
kom preobraženju.
0 trećem u savezu, o Helderlinu, ubrzo ćemo još govoriti.
Šlajermaherov smisao i ukus za beskonačno istovremeno je
bilo simptom i motiv pokreta, koji je u pogledu mitologije, umet-
nosti i religije izlazio izvan jezgra još racionalističkog početka
„sistemskog programa”. Za to su posebno karakteristične dve
oblasti.
Oko 1800. godine se razvio nov način istraživanja mita i sa
tim tesno povezano promenila se slika antike, koju je karakteri-
sao Vinkelmanov klasicizam. Zajednički rezultat tih novina biće
da će se u daljini, a istovremeno i u dubini prošlosti, na obzorju,
pojaviti duhovni kontinent Istoka, „Orijent”, kako se tada govo­
rilo, čime se pre svega mislilo na staru Indiju, Kinu i Egipat. Ori­
jent baca svoju senku na Okcident. To je počelo samo nekoliko

114
godina nakon stoje Napoléon morao da prekine svoju egipatsku
ekspediciju. Zapadnjačka samorazumljivost je potkopana. Pored
Coega (Zoëga), Kanea (Kanne) i Velkera (Welcker), ta prostorna i
duhovna daljina vuče naročito Jozefa Geresa (Joseph Gorres),
Fridriha Šlegela i Georga Fridriha Krojcera (Georg Friedrich Cre-
uzer). Geres 1810. godine objavljuje „Mythengeschichte der asi-
atischen Welt” (Istorija mitova azijskog sveta). Iste godine po­
činje da izlazi Krojcerovo monumentalno delo „Symbolik und
Mithologie der alten Volker, besonders Griechen” (Simbolika i
mitologija starih naroda, posebno Grka). Fridrih Šlegel, koji je
još u svom „Govoru o mitologiji” (Rede über Mythologie) iz
1799. godine izjavio: U Orijentu moramo da tražimo najuzvišenije
romantičarsko, uči u Parizu sanskrit i 1808. godine objavljuje
knjigu „Über Sprache und Weisheit der Indier” (0 jeziku i mu­
drosti Indijaca).
Ta generacija istraživača mita razlikuje se od svojih pret­
hodnika po tome, što se oni od početka upravo nisu osećali kao
pametniji i obavešteniji od mitologija koje su istraživali. Ti ro­
mantičari su tragali za iščezlim dalekim tragovima ranog isku­
stva sa čudovišnim i beskonačnim. Osećali su se kao radnici u vi­
nogradima mitskog pamćenja čovečanstva. Smislu za beskonač­
no se dopadala dubina prošlosti, ponori predistorije. Nastupanje
hrišćanstva je za njih bio važan rez, ali ipak kao događaj sa ne­
slućenom predistorijom; a što se ticalo antike, ona se skupila go­
tovo do epizode, ali je istražujućem, a ne samo zadivljenom po­
gledu otkrila pre svega jezive protivrečnosti.
Krojcer je išao sa Zapada na Istok. Geres je tražio Istok da
bi odande, od pozadi, ponovo stigao na Zapad. Ali, za obojicu,
kao i za Fridriha Šlegela, merodavno je bilo saznanje koje je Fri­
drih Ast (Friedrich Ast) 1808. godine formulisao ovako: Dokle god
ne spoznamo Orijent, naše znanje o Okcidentu je neosnovano i besmi­
sleno.
Geres i drugi su postali duhovni istočnjački putnici. Još je
Novalis svog Hajnriha iz Ofterdingena hteo da pošalje u neku ča­
robnu istočnjačku zemlju, na izvore mudrosti. Ti putnici na Istok
su tražili kolevku kulture čovečanstva, sa smislom i ukusom za
beskonačno verovali su da su se u to prastaro vreme nebo i zem­
lja još tešnje dodirivali. Da li znate zemlju, počinje Geres aludira­
jući na Geteov stih u pesmi Minjon, gde se mlada fantazija prvo
opila mirisima cveta, a ćelo nebo se u slatkom zanosu izlilo u čarobne
vizije? Ka zemlji na istoku, na obalama Ganga i Inda, tamo, osećamo,

115
da našu dušu vuče neka tajna, tamo upućuju sve tamne slutnje, koje
u njenim dubinama leže i tamo stižemo, kada do izvora pratimo mir­
nu reku što u bajkama i svetim spevovima teče kroz stoleća.
Nove granice, novi horizonti; Jug, zemlja za kojom je če­
znula klasika, je prevaziđen. Šopenhauer, koji je u mladosti bio
obeležen romantizmom, najlepšu potvrdu svoje filozofije će ose-
titi kada u svom pojmu predstave prepozna indijsku „maya", a u
svojoj etici poricanja volje, indijsku „nirvanu”. Fridrih Šlegel je
bio taj koji je nemački kulturni krug, a time i Šopenhauera, upo­
znao sa „upanišadama".
Kao nekada Herdera, romantičare preplavljuje osećanje da
se nalaze u ogromnoj reci vremena, koja dolazi izdaleka i vodi u
neodređeno. Stvari se teturaju, ne može da se nađe nijedna mir­
na tačka posmatranja u onom izvan, čovek je istorija i ona ga po­
kreće sa sobom. Ali u ono malo godina od Revolucije i razočare­
nja, koja je priredila onima koji su njome nekad bili oduševljeni
- i Geres je bio jakobinac, pre nego što je postao putnik na Istok
- pažnja se premestila: sluša se žamor prošlosti i više se ne pazi
toliko na predskazanja budućnosti. Za novu romantičarsku svest
o istoriji sad početak nosi istinu i odatle polazi dalekosežna ča­
rolija. Budi se snažna nostalgija za prošlošću. Jozef Geres, koji
ovakvim stavom postaje centralna figura hajdelberškog roman­
tizma, oko 1807. godine u pogovoru za svoju „Mythengschichte
der asiatischen Welt” (Istorija mitova azijskog sveta), koju će Ri-
hard Vagner i Fridrih Niče kasnije revnosno koristiti, piše: Bio je
bogat onaj prošli svet, potonuo je, preko toga su prošle plime, tu i ta­
mo još strče ruševine i ako plima razbistri zamućenost dubine vreme­
na, na dnu vidimo njegova blaga. Iz velike daljine gledamo dole u di­
van ponor, gde skrivene počivaju sve tajne sveta i života ... Pogled vu­
če dole u dubinu, mame zagonetke iz daljine, ali napred goni struja i
izbacuje ronioca u sadašnjost.
Kada Geres piše te prošlošću opijene rečenice, prošlo je tek
deset godina od kako su Šeling, Helderlin i Hegel razvili svoj re­
volucionarni program mitologije uma. Za njih je istina ležala u
budućnosti, za Geresa su tajne sveta skrivene u dubinama davni­
na. Geres traga za mitom porekla. Ali, humanistički univerzali­
zam u njemu je još toliko moćan, da za mitsku davninu postavlja
hipotezu, da istorija svih naroda počinje sa istorijom sveta, ne sa
posebnom istorijom zemlje. Pri pokušaju da oslobodi poreklo isto-
rije, a time i ljudske kulture, Geres, krećući se Herderovim tra­
govima, poredi mitologije Japana, Kine i evropskog Severa, uspo­

116
stavlja veze sa grčkim, egipatskim i indijskim predanjima i dola­
zi do zaključka, da su prve stranice u velikoj knjizi istorije sveta na­
pisane, doduše, različitim slovima, ali da se svuda pričaju iste
priče i Geres ih sa svoje strane priča u analogiji sa individualnim
rađanjem iz majčinog tela. Univerzalni mit porekla, kaže Geres,
podseća na postepeno, a i bolno buđenje somnambulog čovečan-
stva iz još pospane opčinjenosti prirodom. Duh je, doduše, pro­
bio krugove prirodne sile, izašao iz spasonosne pećine, ali za razli­
ku od stanja pre rođenja, sopstveni krvotok još nije dovršen.
Ondašnjem čoveku je srce, doduše, već kucalo u sopstvenim gru­
dima, ali pravo srce mu je još ono, koje kuca u univerzumu. Ra­
ni čovek je još pod silom Zemlje, ali izlazeći na otvoreno i probu­
đene svesti, postaje biće koje stvara veštačku pećinu umetnosti,
pećinu punu tragova uspomena na izgubljeno jedinstvo sa ne­
bom i Zemljom. Tek na prelazu od mita ka kulturi, univerzalno
se čepa i nastaju raznolikost i samovolja. Tek od tog trenutka po­
stoji istorija zemlje i njeni posebni lokalni mitovi, ali već daleko
od svog pravog porekla.
Geteu to postaje neugodno. Oseća kako raste plima koja mu
podriva kuću kulture. Zulpicu Bojsereu (Sulpic Boisserée) 16. ja­
nuara 1818. godine piše: Vinkelmanov način stizanja do pojma
umetnosti bio je apsolutno ispravan... ali posmatranje se vrlo brzo pre­
lilo u tumačenje i najposle izgubilo u zalaženju u sitnice; ko nije znao
da posmatra počeo je da uobražava i tako se izgubio u egipatskim i in­
dijskim daljinama, pošto je ono najbolje bilo u prvom planu sasvim
blizu... moralo se stalno patiti od nesrećnih dionizijskih misterija.
Prioriteti koje je Gete preporučivao romantičarima nisu bi­
li dovoljni. Nije uzalud još Novalis opevao noć. Ali, sada fascini­
raju tajanstvena noć rodnog krila čovečanstva i udaljenost veko-
va. Proisteklog mami poreklo, gde se rođenje i smrt sjedinjuju.
Rađamo se na grobovima prošlosti, piše Geres u uvodu svojim ,,Ne-
mačkim narodnim knjigama (Teutschen Volksbiichern); kao pla­
men vatre život je probio zemlju, ali plamenu samo dubina daje hranu,
a dole u mračnoj pećini živi Sibila i čuva mumije koje su počinule, a
gore šalje druge koji ponovo stupaju u života krug i udara u posmrt­
no zvono što iz dubine doziva pokoljenja koja treba da siđu dole u
mračno noćno carstvo.
Geres pita, kako je počelo to sa čovečanstvom? Tako se đo-
speva u navodne prapočetke. Ako čovek neće da ide toliko una­
zad nego se zaustavi kod porekla istorije zemlje, odgovarajuće pi­
tanje glasi: kako je počelo to sa Nemcima, od čega su skovani, ka-

117
ko stoji sa njihovim kulturnim poreklom, a pre svega, koji aspek­
ti nemačke kulturne prošlosti mogu, ukoliko ih se setimo, da po­
mognu u stvaranju samosvesti koja služi samopotvrđivanju u
kriznim situacijama? To su onda pitanja koja se nameću hajdel-
berškim romantičarima i koja između 1806. i 1815. godine, posle
sloma Pruske i u godinama ratova protiv Napoleona dobijaju po­
litičku težinu. Iz nekadašnjeg vezivanja za budućnost i blažen­
stva prošlosti stvara se nova kritička svest. Sadašnjost je, kaže se
tada, zarobljena u zabludi ako veruje da stoji na početku vreme­
na, da sa njom počinje neko novo vreme. Ko gleda samo napred,
preskače iskustava, mudrost i pamćenje prošlosti. Mrtvi više ne­
maju pravo glasa. Fridrih Karl fon Savinji (Friedrich Cari von Sa-
vigny), koji je takođe pripadao hajdelberškom krugu, upozorava.
Ubrzo će se primetiti, izjavljuje, da se ignorisana prošlost sveti,
da se kao šlepa prisila probija iza leđa aktera, ako se svesno ne
uhvati i dalje obrazuje, da se nadana budućnost ne dobija, ako se
razori veza sa prošlošću.
Prošlost, sa kojom je čovek hteo da se ostane u vezi, je za
klasičnu svest bila pre svega estetski uzorna antika. Ona se sada
vidi pod novim aspektima i pri tome poprima drugi izgled. Ple­
menita jednostavnost, tiha veličina - to je bila Vinkelmanova slika.
Geres izražava pretpostavku da se antika mogla tako videti, jer
su statue u međuvremenu bile bezbojne i očne šupljine prazne.
Viđena romantičarskim očima, antika drugačije uzvraća pogled.
Fridrih Šlegel je već u svojim ranim delima o antici ukazao na
divlju, dionzijsku crtu: Orgijanje, svečarsko bešnjenje u zakonskim
običajima koje obavija tajni sveti smisao, bilo je suštinski sastavni
deo mističnog bogosluženja. Romantičari su još pre Ničea primeti-
li tu đionizijsku pod-struju jelinstva i osetili da ih ona privlači.
Novalis na svoj način govori o duhu bahantske sete.
Vinkelman je pisao: Vetar koji duva sa grobova starih, dolazi
sa miomirisima kao preko brda ruža. Ne, kažu romantičari, nisu to
samo miomirisi i brdo ruža, to je i slutnja tuge i užasne surovo­
sti. Kako je samo jeziva Edipova sudbina i koliko užasna patnja
Prometeja zakovanog za stenu, kome orao jede jetru. Kakav je
Medejin bes, koja ubija svoju decu! A i kod lepih stela i figura -
odakle taj prevladavajući melanholičan ton u celoj grčkoj umetnosti?
Odakle žalostan izgled njihovih čulno najlepših likova mladih heroja,
čak i Apolona...? pita Karl Vilhelm Ferdinand Zolger (Karl Wil­
helm Ferdinand Solger) i odgovara da su Grci, baš zato što su to­
liko negovali svoju kulturu lepote, rastojanje do animalnog živo-

118
ta povećali do ponora, u koji su stalno morali da padaju; straha od
pada i straha od smrti se rtisu oslobodili. Ovo se dodiruje sa
Novalisovim mislima iz „Himni noći” da su se Grci toliko bojali noći,
da su u nju morali da se bacaju, onako kako se čovek predaje
neprijatelju. Heleni su, piše istoričar Avgust Bek (August Bockh), u
sjaju umetnosti i u procvatu slobode, bili nesrećniji nego što većina
misli. Emst Moric Amt (Emst Moritz Amdt) ne dopušta čak ni taj
procvat slobode: sloboda je kod njih bila hranjena i održavana
robovlasništvom...
A kako kod Grka stoji stvar sa religioznim smislom i ukusom
za beskonačno? Romantičari su bili skloni da u Dionizija- ma, u
opijenosti, u orgijastičkom vide pokušaj da u dimenziji razjarene
čulnosti osete beskonačno. Ovo su jedni iz moralnih razloga odbijali,
drugi sa prijatnom jezom prihvaćali. Ne bi trebalo to isuviše
produbljivati, piše Zolger, inače će čovek proći kao kralj Pentej
(Pentheus), koji hoće potajno da posmatra pobe- snele Menade, među
njima i svoju majku u pratnji Dionisa i od njih biva rastrgnut.
Za romantičare, ukoliko su bili ili postali pobožni, stvar je bila
jasna. Fridrih Slegel, koji je u međuvremenu postao katolik, u antici
otkriva svetu signaturu. Bila je to genijalna kultura, ali neizbavljena,
još daleko od spasa. Primer talentovanog čovečan- stva koje postiže
samo treperavu sreću, koja se ubrzo gasi i koje zbog toga zapada u
bes, ili setu. Bek tumačenje pobožnih romantičara sjajno formuliše:
Ako se odbiju veliki duhovi, kojima je bio dovoljan svet u dubini
njihove duše, uključujući i njih same, uviđa se d a je masa bila lišena
ljubavi i utehe koje je čista religija ulila u srca ljudi. Pagansko
postaje demonsko. U Ajhendorfovim pripovetka- ma i pesmama u
sumračnim i podivljalim parkovima mermeme statue Venere bude se
u strašan život.
Ali Gete ne želi da mu romantičari ogade njegovu antiku. Ono
malo vedrine koju su Grci doneli svetu biva skroz naskroz zama­
gljeno tužnim... sporednim slikama.
Fridrih Helderlin je bio taj koji je tu vedrinu helenstva tako- đe
hteo da sačuva, ali drugačije od Getea. Ne samo estetski, već i
religiozno. 1 Helderlin je bio zahvaćen religioznim pokretom
romantičara. Drugi su sebi spas tražili u Indiji, ili ponovo u hri-
šćanstvu ili u oboje, a on se s vemičkom predanošću i poetskom
snagom okrenuo helenstvu. Ali, to se nije dobro završilo. Jer, sve
manje mu je bilo moguće da razlikuje, da li gaje privukla poezija
religije, ili religija poezije. Da li su još živi bogovi koje je ope-
vao, ili žive samo u pesmi, kao što se kaže kod Šilera u „Die Got-
ter Griechenlands” (Bogovi Grčke). Ne, nije trebalo da žive samo
u pesmi. Ali, kako inače i gde?
On ih ipak, a i kako bi drugačije, upoznaje najpre kroz pe-
smu. Čita grčke tekstove Homera, Pindara, Sofokla još u školi,
kasnije u semeništu u Tibingenu. Čita više nego što propisuju
nastavni planovi. Njegova filološka znanja postaju slavna. U toj
oblasti prevazilazi svoje sobne drugove, Selinga i Hegela. Jedan
od tih grčkih bogova za njega je posebno značajan: Dionis. Prija­
telji Hegel, Šeling i Helderlin su još u semeništu u Tibingenu sa
njim gajili privatan kult i dionizijske misterije ponovnog rađa­
nja i obnavljanja su zaokupljale njihovu maštu. Dionis je bog vi­
na, razuzdane čulnosti, pohote, ali i bog koji biva rastrgnut, ko­
ji umire, da bi se vratio. Studente teologije u semeništu u Tibin­
genu taj bog naravno podseća na raspetog i ponovo vaskrslog
Hrista, ali Dionis je egzotičniji, nastraniji i jače podstiče maštu.
Tibingenski prijatelji oko 1790. godine ga biraju za revolucio­
narnog zaštitnika, za simbol nade u društvenu obnovu i uopšte
za mladalački duh ponovnog rađanja prirode u proleće. Helder­
lin će Dionisa nazvati dolazeći bog: Tamo, u zemlju Olimpa, tamo na
visove Kiterona, / pod smreke tamo, pod grožđe, odakle / Teba ispod i
Ismen šumi, u zemlji Kadma, / otuda dolazi i unazad pokazuje dola­
zeći bog.
Prijatelji su najpre veličali Dionisa, onda su 1797. godine
razvili program „Mitologije uma” (Mythologie der Vernunft), a
Helderlin je bio taj koji ga je poetski realizovao. Kod njega je u
igri um, ukoliko prevladava osećanje slobode; mitologija, jer je
moći prirode i istorije Helderlin stvarno doživljavao kao božan­
ske i numinozne; poezija, jer je jezik taj koji stvara sakralni pro­
stor u kome božansko može da se pokaže.
Mitska mašta je kod njega organ opažanja. Tek preko nje ži­
vot mu je uistinu otvoren i protumačen. Ta vrsta mašte kod nje­
ga se obrazovala povezivanjem sećanja na detinjstvo i doživljaja
iz obrazovanja. Carstvo detinjstva, njegov pejzaž i njegovi gla­
sovi, postaje mu mitski koji kao prošlost u njemu još uvele živi.
Blizu, a ipak tako daleko i zato pokriven setom: Gde nam ponovo
odzvanja melodija našeg srca u blaženim danima detinjstva? A što se
tiče ranih doživljaja obrazovanja, pored antičke klasike posebnu
ulogu igra Šilerova pesma „Bogovi Grčke".
Ta pesma je Helderlina inspirisala na sopstvene pokušaje
ponovnog oživljavanja mitske svesti. On će se dati u traganje za

120
lirskim jezikom za mitsko iskustvo, za koje veruje da je Grcima
bilo samo po sebi razumljivo, a današnji su ga izgubili. Mitsko is­
kustvo? On pod tim podrazumeva osećaj za dublje značenje. Ali
mi tu značenje razaramo besom objašnjavanja. U stvarnost se
prodire, umesto da joj se otvori i da joj se dozvoli da izađe. Zato
se Zemlja više ne vidi, ptičiji glas više ne čuje, a jezik među lju­
dima se osušio. To stanje Helderlin naziva noć bogova i upozorava
na licemerstvo, sa kojim se mitološke teme i imena zloupotreblja­
vaju za čisto artističku igru.
Kod Šilerovog prizivanja grčkog sveta bogova, artističke crte
se svakako nisu mogle prevideti. Prostrani delovi pesme čitaju se
kao ko je ko grčkog sveta bogova. Po pesmi se povremeno prime-
ćuje da je njen autor intenzivno koristio tada uobičajen priruč­
nik Benjamina Hederiha (Benjamin Hederich) „Griindliches
mythlogisches Lexikon" (Osnovni mitološki leksikon): Da bi se
razumele pojedinosti pesme, mora se pomoći leksikonom. Još je
Kerner zamerio revnosnu učenost pesme, a Gete je našao da je
ljupka, ali preterana i prenatrpana.
Da su bogovi prizvani u pesmi mogli značiti sadašnje moći
s one strane poetskog sveta, u to nisu verovali ni Šiler, ni Gete.
Helderlin se divio Šileru iznad svega, ali kada je 1795. godine ne­
ko vreme živeo u blizini svog maestra, stegao se i nije uspeo ni
retka da stavi na papir. Zašto? Jer je u Šilerovoj blizini morao da
se boji da će izgubiti svoju veru. Uzmete li mi moje bogove, re­
kao je jednom, ubićete me.
Bogovi su za sve antikom oduševljene - od Vinkelmana do
Morica, Šilera, Getea i Šlegela - bili umetnički simboli. Ali, za
Helderlina bogovi izlaze iz svojih antičkih slika, za njega je svr­
šena stvar da oni ne žive u pesničkoj zemlji (Šiler). Oni su za nje­
ga prisutni i to ne samo u istorijskom sećanju.
Njega je trajno zahvatio silovit elemenat i on može sigurno da
kaže da gaje Apolon pobedio. Helderlin ovo ne piše u nekoj pesmi,
nego u pismu Belendorfu (Bohlendorff) iz novembra 1802. godi­
ne. Reč je o realnom događaju, koji mu se desio prilikom pešače-
nja preko Centralnog masiva zimi za Bordo.
Šta se zapravo desilo kada je Helderlin spoznao „božansko”,
ili „bogove"?
Možda bi se ovde Ničeovim recima moglo govoriti o vrhun­
cima ushićenja: savlađujućim, *ili tiho očaravajućim prirodnim
utiscima, moćni etre! i ti, / zemljo i svetlosti! vi jedinstveno troje koji
vladaju i vole, / večni bogovi! sa vama mi veza nikad pući neće. Pri-

121
jateljstvo, ljubav, svečarsko druženje takođe spadaju tu. Takvi
trenuci povišenog intenziteta blistaju, na njih pada svetlost, ko­
ja ih izdvaja iz sivila i tame ostalog života. Gde na tako zanosan
način nešto uspe tamo živi bog, i zato ima toliko mnogo bogova,
jer u svakom uspelom trenutku života živi poseban bog. Svom
bratu Helderlin piše: Tako i božanstvu koje je između mene i Tebe
ipak moramo s vremena na vreme da prinesemo žrtvu; naime ono la­
ko, čisto, što jedan drugom govorimo ... jedan bog nastanjuje i pro­
stor između njega i brata, to je dobri duh koji među njima vlada
u usrećujućoj bliskosti, u razumevanju i uzajamnom saučestvo-
vanju. A bog je i ono što otvara prostor između njega i njegove
voljene Zuzete Gontard (Susette Gontard). Svom prijatelju Noj-
feru (Neuffer) o tome piše: Ah! mogao bih hiljadu godina da se za­
boravim kod nje u blaženom posmatranju ... sve je kod nje i na njoj
sjedinjeno u božansku celinu... I tako se to nastavlja: u svakom po­
višenom trenutku života on oseća delovanje nekog boga, zato za
njega postoji toliko bogova, zbog toga antički bogovi sa njihovim
posebnim nadležnostima, a ne onaj svepokrivajući i zbog toga
možda popuštajući jedini bog hrišćanstva koji ljudima na kraju
udara još samo na moralnu savest.
Helderlin ne oseća hrišćanski, ali ni panteistički. Priroda se
ne poistovećuje sa Bogom, već su to posebne prilike, situacije,
odnosi, koji se doživljavaju kao božanski. Božanski je život koji
izrasta iz svojih korena, nalazi sebi primeren oblik i onda se za­
sićen vraća na Zemlju. Život kome je pruženo da dovrši takav ci­
klus stoji pod božanskom zaštitom. On je ceo to stoje i zato je ta­
ko lep. Izabran je, suđaje su mu prijateljski naklonjene. One nit
presecaju, tek kada je plod zreo.
Božanski mogu da budu i pejzaži. Hiperion, pun tuge zbog
iščezle antike, ponovo stupa na grčko tlo, grčki pejzaž, i iznena­
da je sve ponovo tu, obuzima ga duh mesta. Još žive bogovi u ga­
jevima, u blagom vetru koji duva s mora, u ženama koje s korpa­
ma dolaze preko brda, u muškarcima koji mirno sede kraj mora,
ili krpe svoje mreže. Najzad sam... više osluškivao i ćelo moje biće se
otvorilo divnoj sili, koja se odjednom slatko i tiho i neobjašnjivo sa
mnom igrala. Božansko postoji u određenim pejzažima i konfigu­
racijama ljudskog sklopa, ne u celoj prirodi. Ono dolazi i odlazi,
neprekidna igra prisutnosti i povlačenja, pojavljivanja i nestaja­
nja. Beskonačno u konačnom, večno u trenutku. v
Božansko se pokazuje u trenucima velike opuštenosti. Živi
između, otvarajuće je i njegovo mesto je otvorenost: Dođi! na

122
otvoreno, prijatelju!... / Mutno je danas, dremaju prolazi i ulice i go­
tovo bih rekao / kako mi se čini daje kao u olovno vreme ...
Božansko je u igri gde život slavi. Ono je apsolutno oživlja-
vajuće. Živi u vezi i umire sa njom. To se dešava kada koristolju­
blje poruši međuprostor gde sveto može da se pokaže. Za Helder-
lina je ovo obeležje sadašnjosti, vreme lukavog roda, koji misli da
poznaje prirodu i iskorišćava je, tako što ona u sebi vladajuće bo­
žanske sile čini robovima i na taj način sama postaje robom. Bo­
žansko umire, kada ljudi jedni od drugih uzajamno prave stvar.
Tada nam je, kao da nama upravlja Ništa, da se rađamo za Ništa,
da volimo Ništa, da bismo postepeno prešli u Ništa.
Božansko se mora uzeti pod zaštitu i sačuvati, ono je vrlo
krhko. I lepo mora da umre. Jednom smo uveče stajali zajedno na
mostu, kaže se u „Hiperionu”, posle snažnog nevremena, a crvena
bujica sa planine je kao strela jurila pod nama, ali tu pored, šuma se
u miru zelenila i svetio lišće bukava jedva se micalo. Tako nam je do­
bro činilo to, što nam i to duše puno zelenilo nije odletelo kao potok, i
lepo proleće nas tako mirno držalo kao pitoma ptica, a sada je ipak
preko brda ... Tako bi i naše blaženstvo trebalo da ode i mi smo topred-
videli ... ko onda srne da kaže da čvrsto stoji, kad i lepo tako u susret
svojoj sudbini sazreva, kad i božansko mora da se ponizi i podeli smrt­
nost sa svim smrtnim!
Ništa nije prolaznije od bogova, piše Helderlin Belendorfu,
oni svoja prebivališta menjaju i ostavljaju pepeo pod kojim još
možemo da nađemo kasni žar. Pesnici su ti koji ga možda mogu
ponovo raspaliti. Mesto mora da im bude naklonjeno i vreme, i
mora da im uspe dišuća reč.
Ako je božansko prolazno, onda je važno samo dati mu iz-
vesno trajanje. To treba dakle da se desi u jeziku, u pesmi. Bo­
gove koji su mu istupili iz slika Helderlin premešta ponovo u
slike jezika, kako bi odande iznova mogli da stupe u život. Rani­
je generacije su popovski zanosno to nazvale Helderlinovo ,,vi-
dovnjaštvo”.
Od Gotfrida Bena (Gottfied Benn) potiče jedna zlonamerna
rečenica: u Nemačkoj se „vidovnjacima” nazivaju ljudi koji svom
pogledu na svet nisu jezički dorasli. U tom smislu Helderlin si­
gurno nije bio „vidovnjak”. Jer, kakav god da je bio njegov po­
gled na svet - jezički mu je bio dorastao. Njegov problem je na­
protiv nastao otuda, što ga je njegov lirski jezik nosio ka ne­
čemu, što više nije mogao da spoji sa svojim ostalim životom.
Kod njega je jezik bio moćniji od svih ostalih životnih moći. Na

123
vrhuncu svoje pesničke snage, oko 1800. godine, Helderlin se
usudio da u velikoj pesmi „Archipelagus" (Arhipelag) ponovo iz­
nese ceo grčki svet bogova, da ga u prizivajućoj reči iznova izmi­
sli, kako bi on njega mogao da nađe. Divno prolećno vreme u Grč­
koj! kada naša /jesen dođe, kada sazrite, vi duhovi svi prošlih veko-
va, /vratite se i vidi, godine savršenstvo se bliži! / Neka svetkovina
tada sačuva i vas, protekli dani! / Tamo, prema Heladi neka gleda
narod i plačući i zahvaljujući / neka ublaži se u sećanju ponosni dan
trijumfa!
Ćelo Helderlinovo biće je bilo u njegovim pesmama u čijoj
jezičkoj sferi je svojim epifanskim trenucima hteo da dâ trajnost
i postojanost. To mu je moguće uspelo. Ali, hteo je više. Hteo je
nešto sasvim jednostavno, nešto što se vrlo dobro moglo potvrdi­
ti. Hteo je naime, da duh koji ga nadahnjuje, istupi izvan grani­
ca pesme i da se donekle posvakodnevi. Pesništvo je trebalo da
ukloni granicu između onoga što peva i onoga što živi, pre nego
što se desi obrnuto, naime da takozvani surovi realitet potkopa i
upropasti njegovo pesništvo.
Helderlin je znao da njegovi bogovi žive u njegovom jeziku
i da žive možda samo onoliko, koliko je njegova jezička snaga
mogla da ih predoči. Uzvišena formulacija te misli o nebeskom
glasi: Jer slaba posuda nije uvek u stanju da ih primi, / samo pone­
kad podnosi čovek božansko obilje. Manje uzvišena nalazi se u pi­
smu Šileru od 4. septembra 1795: isuviše često osećam, da baš ni­
sam redak čovek. Smrzavam se i kočim na zimi koja me okružuje.
Koliko je moje nebo čelično, toliko sam ja od kamena.
Ako su dakle za Helderlina bogovi bili istupili iz svojih an­
tičkih slika i ako je hteo da ih zadrži u svojim slikama, morao je
da sazna da su ti bogovi živeli od uspona i padova, od konjuktu-
re njegove jezičke snage. Ali, on je hteo više, hteo je da se svetost
pesništva nekako može povezati sa trezvenošću ostalog života. U
pesmi „Halfte des Lebens” (Polovina života) skovao je izraz sve-
totrezven. Ali on nije postao svetotrezven, ostalo je pri toj zapa­
njujućoj jezičkoj slici. Nikakvo čudo, što ga je konačno obuzela
želja da živi još samo u svojim slikama. Nestati u slici. To je mo­
žda bilo ono što se Helderlinu na kraju desilo.
Da ne izazovemo romantizirajući nesporazum: Helderlin je
pao, njegov duh je sigurno bio stvarno razoren i oboleo. Stolar
Cimer (Zimmer), koji ga je u tibingenskoj kuli mnogo godina s
predanošću negovao, na svoj švapski način je rekao: Biće da je
kod njega to bilo sanjarenje o čistom paganstvu, od koga je postao

124
ćaknut. I svim svojim mislima ostao je kod jedne tačke i oko nje se još
uvek okreće ...
Ali, ta tačka na kojoj je bio stao bilo je sopstveno delo. ,,Hi-
perion” je gotovo sve te godine ležao otvoren na njegovom stolu
i on ga je neprestano čitao, kao da je tamo tražio svoj dom.
Helderlin je morao na sopstvenom telu da iskusi da je mitu
potrebno zajedništvo. Mitologija u pojedinačnom nije moguća, ob­
jasnio je Šiler u svom predavanju u Vircburgu 1804. godine. A
kod Helderlina je to: Oče etrel povika i to polete od jezika do jezika,
/ hiljadostruko, niko život nije podneo sam; / podeljeno, takvo dobro
pruža radost, a kad se sa strancima razmeni, / postaje ushićenje ...
Helderlin je najzad ostao sam sa svojim bogovima. Ali, bo­
govi koji se više ne dele, nestaju. Sam nije mogao da ih zadrži i
tako je pošao za njima.
Prvo su bogovi istupili iz antičkih slika i postali prisutni;
onda ih je on premestio u slike svog jezika i najzad je u njima
nestao.

125
 Deveto poglavlje
Poetična politika. Od revolucije ka katoličkom uređenju.
Romantičarska ideja o carstvu. Šiler i Novalis o kulturnoj naciji.
Fihteova nacija. Od Ja ka Mi. Društvo majčine utrobe. Adam Miler
i Edmund Berk. Popularnost. Hajdelberški romantizam.
Oslobodilački rat. Romantizam u oružju. Mržnja i Napoléon.
Klajst kao genije mržnje.

Romantičari, braća Šlegel, Tik, Novalis, Šlajermaher su Fran­

cusku revoluciju pozdravili sa oduševljenjem. Politika je na krat­
ko postala predmet entuzijazma. Razmišljanje o čovekovom od­
ređenju, imaginaciji i želja za eksperimentom našli su u politici
izazove i prilike. Biću srećan tek kad u politici mogu da pirujem, pi­
sao je Fridrih Šlegel svom bratu 1796. godine. Bilo je to kad je ra­
dio na „Ogledu o pojmu republikanizma” (Versuch iiber den Be-
griff des Republikanismus), gde se protiv Kantovog koncepta sa­
veza naroda (u delu „Vom ewigen Frieden” / 0 večnom miru,
1795) razvija ideja demokratski izabrane svetske republike. Tri
godine kasnije, 1799. godine, kad se Napoléon sprema da nasle-
đe Francuske revolucije prevede u imperijalno uređenje, sa poli­
tičkom strašću Fridriha Slegela opet je gotovo. U „Ateneumu" pi­
še: Ne razbacuj veru i ljubav u politički svet, ali u božanskom svetu
nauke i umetnosti žrtvuj ono najdublje u sebi u svetu ognjenu reku
večnog obrazovanja.
Šlegel aludira na svog prijatelja, Novalisa, koji je pod naslo­
vom „Glauben und Liebe oder der Konig und die Konigin” (Vera
i ljubav, ili kralj i kraljica) objavio aforizme koji Fridriha Vilhel-
ma III i njegovu suprugu Lujzu proizvoljno idealizuju, jer ih
predstavljaju kao otelotvorenje istinskog republikanizma. Narod
može da se prepozna u njima, piše Novalis, i to u uzvišenom ob­
liku. Monarh unapred živi, što slobodan čovek odluči. On je uzor
suvereniteta koji drema u svakome kao klica. Svi ljudi treba da

126
budu sposobni da sednu na tron. Vaspitno sredstvo za taj daleki cilj je
kralj. Novalis je apsolutno bio svestan da njegova razmišljanja
nisu nosioci političkog realizma. On se ne bavi ničim do poezijom,
kaže se u jednom pismu.
I njegov sastav „ Hrišćanstvo „ je u suštini bio poezija, a ne
politika. Tamo svakako postoji politička misao koja je vrlo karak­
teristična za politički romantizam vremena koje je dolazilo. Ra­
di se o tezi da prilikom usahnuća svetog smisla, samoživost u čo-
veku postaje tako jaka, da država koja se zasniva na takvoj sa­
moživosti ne može trajno da se održi, već se izopačuje u stalnim
revolucijama, nemirima i nasiljima, iz čega sledi: država ne srne
da bude ukotvljena samo u zemlji, mora da se poveže i sa nebom:
Neka prognan gledalac mirno i nesputano posmatra nova državno-
-prevratnička vremena. Zar mu prevratnik države ne dođe kao Sizif?
Sad je stigao do vrha ravnoteže, a snažan teret već se kotrlja ponovo
dole na drugu stranu. Nikada neće ostati gore, ako ga neko privlače­
nje prema nebu ne održi da lebdi na visini. Sve vaše potpore suviše su
slabe, ako vam država zadrži tendenciju prema Zemlji, ali prikačite je
nekom višom čežnjom za visine neba, dajte joj vezu sa svemirom i
imačete neumoran feder, a vaši napori će biti bogato nagrađeni.
I ova vizija hrišćanski ujedinjene Evrope razume se kao od­
govor na Kantova razmišljanja o „Večnom miru” (Ewigen Frie-
den). Kant izlazi na kraj bez religioznog utemeljenja. I Kant, do­
duše, vidi radikalno zlo u čoveku, ali on ga smatra savladivim,
prvo putem moralnog uma, a drugo sadejstvom republikanskog
ustava, političke otvorenosti i svetske trgovine. Na taj način će
pojedinac, makar spolja, postati civilizovan i moći će da se doka­
že kao dobar građanin, ne morajući prethodno da bude proglašen
dobrim čovekom. Kant je toliko bio ubeđen u blagosloveno dej-
stvo tog trojstva: republike, javnosti i svetske trgovine da je naj­
zad čak izjavio: Problem državnog uređenja je rešiv, čak i za narod
đavola (samo ako imaju razum), makako to grubo zvučalo. Đavoli su
razumni, ako se ponašaju racionalno i uračunljivo u smislu ko­
ristoljublja i samoodržanja. Samo onda, priznaje Kant, stvar mo­
že da uspe.
Ali, romantičari su zavirili dublje u ljudske ponore. Zbog
toga manje poverenja ukazuju racionalnosti samopotvrđivanja i
koristoljublja. Moralni um i razuman sistem republike, javnosti
i svetske trgovine za njih su samo svetovne moći, kojima je po­
trebna još jedna dodatna religiozna potpora. Nemoguće je, piše
Novalis, da se svetovne moći same postave u ravnotežu, taj zadatak

12 7
može da resi jedino treći element, koji je istovremeno svetovan i nad­
zemaljski. Taj treći element je univerzalna katolička crkva. Samo
ona garantuje unutrašnje i spoljašnje uređenje dostojno ljudi.
Unutrašnji i spoljašnji rat nikada neće prestati, piše on, ako se ne
uhvati palmina grana, koju može da pruži jedino duhovna moć.
Zapaža se da početno revolucionarno, republikansko oduše­
vljenje kod Novalisa, kao i kasnije kod Šlegela, prelazi u religio­
zne predstave o uređenju. U trenutku kad je staro carstvo propa­
dalo, oni su ga pretvorili u mit i od toga je nastala vizija mirolju­
bivog saživota naroda pod okriljem hrišćanske zaštitne moći, či­
ji mandat ne bi prešao na protestantsku Prusku, nego je morao
da ostane kod katoličkog Habzburga. Zašto Habzburg, a ne Pru­
ska? Jer im se Habzburg javljao kao čuvar ideje o carstvu i zato
kao nadnacionalna vlast. Slutili su nesreću koju bi doneo ras­
plamsali nacionalizam. Sanjali su o carstvu koje bi trebalo da
bude više od nacionalne države proširene u imperiju. Upoznati
sa srednjovekovnom istorijom, poznavali su tradiciju povezanu
sa mitom o Rajhu, za koju Imperium Romanum i njegov nasta­
vak kao Imperium Christianum, predstavlja četvrto svetsko
carstvo iz Knjige proroka Danila, sa čijim slomom bi svet pro­
pao, zbog čega sa gledišta kraja vremena, tom carstvu pripada
uloga ’katehona’, moć koja prema drugoj Pavlovoj poslanici So-
lunjanima još može da zaustavi Hristove protivnike, a time i
propast sveta.
To, naravno, nije bilo smišljeno realno-politički, ali je i da­
lje bilo revolucionarno inspirisano, premda u duhu konzerva­
tivne revolucije. Jer, u Napoleonovoj Evropi bi povratak imagi-
niranom starom poretku, takođe morao da bude prevratnički.
Romantičari su ostali nemirni kada su hteli da se vrate miru.
Možda mi svi u izvesnim godinama volimo revolucije, piše Novalis
1798. godine, slobodnu konkurenciju, takmičenja i slične demokrat­
ske pojave. Ali, te godine kod većine prođu - i osećamo da nas privla­
či miroljubiv svet, gde kolo vodi centralno sunce i čovek radije postaje
planeta, umesto da vodi uništavajuću bitku za kolovođu.
Tvoriteljska individua je kao i рге u središtu i iznad nje se
još uvek nadvijalo nebo koje je pak trebalo da bude institucio­
nalno učvršćeno. Romantičari su u svojim privatnim nišama pri­
redili smele eksperimente sa prijateljskim savezima, ljubavnim
odnosima, projektima izdavanja časopisa, revolucionisali su
književnost, filozofiju i religiju za sopstvenu upotrebu i pri sve­
mu tome, uspostavili vezu između ekstremnog individualizma i

128
 razmahnutog univerzalizma. To univerzalno je najpre bila tran-
scendentnost, koja se nije mogla učvrstiti, čulo i ukus za beskonač­
no. Ali, politizacija je postepeno obojila i tu transcendentnost.
Kod nekih je poprimila boju katoličke crkve i Habzburga; drugi
su postali patriotski, pruski, nacionalni.
Pošto se Novalis orijentisao prema mirećoj moći univerzal­
ne crkve, nije mu bilo potrebno da političku naciju uzdiže do
nove religije. Svakako da mu nacionalno gledište nije potpuno
strano. To teško i da može biti drugačije, jer je od Francuske re­
volucije pojam nacija postao neizbežan za javnu svest.
Francuska revolucija je iznedrila 'grande nation’ koja je
preplavila Evropu kao oružjem načičkana sila. Ta istorija uspeha
delovala je zarazno. Zbog toga i u Nemačkoj, koja već odavno ni­
je državno ujedinjena politička nacija, počinje da se pita, šta za­
pravo znači ’Nemačka’? Da li je uopšte vredno težnje da se ide
političkim putem ka naciji? Treba li pohitati za drugim velikim
nacijama, ili je toj zemlji sa neizvesnim granicama i zamršenom
istorijom predodređen drugi, poseban put? I Novalis je sebi po­
stavio to pitanje i na njega ovako odgovorio: Nemačka napred ide
sporim, ali sigurnim hodom ispred ostalih evropskih zemalja. Kada su
ove zabavljene ratom, spekulacijom i partijskim duhom, Nemac se
svom marljivošću obrazuje za partnera više kulture i taj iskorak to­
kom vremena mora da mu da veliku prevagu nad drugima.
To je ideja o nemačkoj naciji kulture koju je u isto vreme
razvio i Šiler. U nacrtu za nedovršenu pesmu „Deutsche Grolše”
(Nemačka veličina) kaže se: Srne li Nemac u ovom trenutku, kada
neslavno izlazi iz rata punog suza ... srne li da se hvali svojim imenom
i da mu se raduje? ... Da, srne!... Nemačko carstvo i nemačka nacija
su dve stvari. Veličanstvenost Nemca nikada nije počivala na glavi
njegovih kneževa. Izdvojen od politike, Nemac je utemeljio sopstvenu
vrednost, i kad bi imperija i propala, nemačko dostojanstvo bi ostalo
neosporeno ... Ona je moralna veličina, ona živi u kulturi.
Nemačka nije zastupljena u velikoj politici, ali njeno dosto­
janstvo se pokazuje u kulturi. To uverenje delili su u krugu ro­
mantičara i tu su mislili isto kao Šiler. Kao politička nacija
Nemci su kasno ušli u istoriju, ali iz tog kašnjenja može da se
izvuče dobit. Konačno / moral i um mora da pobedi, / sirova sila
forme da podlegne - / i najsporiji narod će sve / one brze, površne
prestići, kaže se kod Šilera, a Novalis neskriveno računa sa bu­
dućom kulturnom prevagom nad drugima. Mana kašnjenja po­
staje prednost: neće se pre vremena istrošiti u borbama za vlast.

129
Dok se drugi satiru u dnevnim borbama, makar hrlili iz pobede
u pobedu, Nemačka će raditi na večnoj građevini ljudskog obrazo­
vanja (Šiler), ili se obrazovati za partnera više kulture (Novalis).
Kada se to desi, konačno će se pokazati, u čemu se sastoji smi­
sao sporosti: Svaki narod / ima svoj dan u istoriji, samo / dan Nem-
caje žetva / sveg vremena.
Novalis sa Šilerom veruje daje svetski duh taj, koji je izabrao
Nemce za veliku misiju da u Evropi pronose slobodu i lepu hu­
manost i nijedan od njih nije ni sanjao da će iz kašnjenja nacije,
umesto demokratske i kulturne zrelosti, iskočiti posebne histe­
rije i resentimani, da polako stasala kultura i obrazovanje neće
biti dovoljno snažni da spreče kasnije varvarstvo i da će ta kul­
tura čak dozvoliti da bude upotrebljena za ciljeve varvarstva.
Ideja o naciji kulture je kod Novalisa i Silera formulisana
još u duhu univerzalističke misije, uvažavanje sopstvenog još ni­
je povezano sa prezirom stranog.
Ali, kod Fihtea može da se vidi, kako od univerzalizma
konačno postaje nacionalizam. „Grundzüge des gegenwàrtigen
Zeitalters” (Osnovne crte savremenog doba) iz 1805. godine još
su univerzalističke; tu objašnjava da napredak i propast duha
okrenutog suncu, koji teži slobodi, pravu i razvijenoj kulturi, ni­
je vezan za određenu naciju, jer nacija usled lošeg političkog si­
stema može da se degeneriše i tako sputa slobodarski i stvara­
lački duh. U tom slučaju on će se okrenuti tamo, gdeje svetlost i
pravda. Fihte neće da pripada domorocima, koji samo u grumenu
zemlje, reci, planini prepoznaju svoju domovinu. Suncu okrenut duh
nije vezan za tle, niti ukorenjen, on svoju domovinu traži tamo,
gde sloboda ima šansu, on je kosmopolitski. Polazna tačka jeste
i ostaje individua i njena potreba za slobodom i samoostvari-
vanjem.
Ali, godinu dana kasnije, u „Govorima nemačkoj naciji”
(Reden an die deutsche Nation) držanim u Berlinu 1807/08. go­
dine, domovina nije samo spoljašnji okvir, nego zapravo subje-
kat slobode. Njemu je i dalje stalo do slobode u opštoj stvari, ali
se akcenat prebacuje sa unutrašnje na spoljašnju slobodu, na
samopotvrđivanje nacije, za koju se obavezuje Pruska, pobeđe-
na od Napoleona. Fihte govori o narodu, kao o velikoj individui.
Prijatne osobine pojedinca - sloboda, delatnost, duh, kultura -
sada se pripisuju narodu i koncept vaspitanja koji Fihte razvija
u svojim „Govorima", je adekvatno skrojen prema tome, da se od
pojedinca napravi dobar zemljak. Ali, taj nemački narod u celi-

130
ni idealizuje se u pranarod germanske žudnje za slobodom. Time
nestaje kosmopolitska, univerzalistička osnovna crta ranog ro­
mantizma.
Horizont se sužava. Zaigran, slobodan duh, koji je sa stra­
šću prema beskonačnom prevazilazio svaku granicu, počinje da
vuče transcendentnost u političku sferu; najpre obazrivo, kod
Novalisa koji nadzemaljsko-zemaljsku zaštitu traži kod Crkve,
onda robusnije i odlučnije kod ostalih, koji se kao Fihte fiksira­
ju na narod, domovinu i državu.
Posle 1800. godine kod romantičara raste tendencija razmi­
šljanja o kolektivu. To se dešava aktivistički i vezano za buduć­
nost kao kod Fihtea, koji Ja i svoje Tathandlungen pojačava do ve­
likog Ja naroda.
Ali i to se dešava u stilu očuvanja. Novo probuđeno intere-
sovanje za mit i religiju navodi na razmišljanje o korenima, o
istoriji koju čovek ne pravi, već je njome nošen. Nije više do­
voljno samouvereno graditi sopstveni svet, već se pita: u če­
mu sam ja sadržan, čemu pripadam, šta me određuje, koji su
moji koreni? Otkriva se stvaralačka moć istorije koja deluje
kroz unutrašnje, tiho delujuće snage, ne kroz samovolju zakonodav­
ca (Savinji).
Romantična metafizika beskonačnog postaje metafizika is­
torije i društva, narodnih duhova i nacije i za pojedinca posta­
je sve teže izmaći sugestiji ’Mi’. Između pojedinca i velike tran-
scendentnosti (Bog, beskonačno) u obliku istorije i društva, gu­
ra se neka vrsta srednje transcendentnosti. Pre toga je postojao
Bog istorije, sada sama istorija postaje Bog. Ona blista u novom
mitskom sjaju i daruje smisao i značenje. To ima posledice i po
opažanje društva. Ono se sada pojavljuje manje kao projekat i
produkt sopstvenog delovanja, već kao apsolutno obuhvataju-
će. Ne bi se smelo oteti saznanju, objašnjava Adam Miler, da se
iz majčine utrobe ne rađamo u slobodu, nego u društvenu utro­
bu i da čoveku nedostaje sve, ako više ne oseća društvene veze, ili
državu.
Veliki protagonista društvenog romantizma, Adam Miler
(Adam Millier), je pod uticajem Edmunda Berka (Edmuund Bur­
ice), čija su „Betrachtungen über die Franzosische Révolution",
1790. (Razmišljanja o Francuskoj revoluciji), presudno obeležila
antirevolucionarni diskurs svuda u Evropi oko 1800. godine.
Berk je političkim shvatanjima prosvetiteljstva - ljudska prava,
društveni ugovor, apstraktno prirodno pravo - suprotstavio uve-

131
renje ukorenjeno u društvenom životu Engleske, da su državni
ustav i društveno uređenje organski srasle tvorevine, izraz save­
za između mrtvih, živih i nerođenih. Tradicija sa svojim institu­
cijama i pravilima je otelotvorenje mudrosti stoleća, kaže Вегк, i
zato je nadmoćnija od grešnih individua i promenljivog raspolo­
ženja nacije. U Berkovom duhu Adam Miler pita: Zar se sve ne-
srećne zablude Francuske revolucije ne poklapaju u iluziji da pojedi­
nac stvarno može da istupi iz društvene povezanosti i da spolja obara
i razara?
Vredno je pomena da ovo mišljenje, koje istorijski pokorno
društvo pretvara u stabilan organizam, ima konjukturu upravo
u istorijskom trenutku političkih katastrofa i kriza.
Radilo se stvarno o krizi. Sveto Rimsko Carstvo Nemačkog
Naroda je 1806. godine pod Napoleonovim udarcima na kraju
propalo bez zurli i talambasa. Države Rajnskog saveza, od Bavar­
ske do Vestfalije, bile su pod francuskom hegemonijom. Posle
poraza u Jeni i Auerštetu, Pruska se od evropske velesile ponovo
skupila u osrednju silu. Od politički ujedinjene nacije Nemačka
je bila dalje nego ikad.
Volja za samopotvrđivanjem izazvala je naporno traganje za
onim što se danas zove ’nemački identitet’. Šilerov koncept naci­
je kulture u međuvremenu se osećao kao nedovoljan, jer je poči­
njao isuviše visoko, naime kod onih jako obrazovanih, tražene su
narodne tradicije. I baš A. V. Šlegel, predstavnik rafinirane kul­
ture duha, 1802. godine izjavljuje, visoki obrazovani staleži naše
nacije nemaju književnost u kojoj se ogleda život nacije, ali običan
čovek ima. Misli na „Volksbikher” (Narodne knjige) i ukazuje na
Tika koji pokušava da ih približi obrazovanima među njenim
potcenjivačima. Svaka uistinu stvaralačka poezija, piše Šlegel, mo­
že da proistekne samo iz unutrašnjeg života naroda i iz korena tog ži­
vota, religije.
Hajdelberg je između 1806. i 1808. godine postao glavni štab
novog romantičarskog interesovanja usmerenog na bajke, mito­
ve, narodne pesme i druga istorijska predanja. Hajdelberg je i sam
raskošan romantizam; tamo proleće vinovom lozom i ovećem obavija
kuću i dvorište i sve obično, a tvrđave i šume pričaju prelepu bajku o
davnim vremenima, kao da na svetu nema ničeg prostog... (Ajhen-
dorf). Bili su to najpre profesori Savinji i Krojcer, koji su posle
novog osnivanja univerziteta 1803. godine ciljno radili ka tome,
da Hajdelberg posle Jene učine stecištem romantičara. Krojcer je

132
 17. aprila 1804. godine pisao Brentanu: Stvarno, kada sad, prili­
kom mojih usamljenih šetnji po moćnim ruševinama ovdašnjeg zam­
ka, osetim našu novonemačku malenkost, živo osećam daje ova drža­
va mesto za muškarce koji staru dobru Nemaćku nose u srcu - za
istinske poete kao što ste Vi i Tik - koji su u stanju da staro romanti­
čarsko pevanje shvate u njegovoj dubini i da ga na dostojan način po­
novo ožive.
Brentano je došao sa književnicom Sofijom Mereau, sa ko­
jom se malo pre toga oženio. Za sobom je povukao Ahima fon
Arnima (Achim von Arnim). Sa Jozefom Geresom, koji je podu­
čavao kao privatni docent, prijatelji su obrazovali slavni „trijum­
virat" Hajdelberga, o kome je Ajhendorf, koji je tada studirao u
Hajdelbergu, još u dubokoj starosti sa zanosom pisao: Sjajno noć­
no nevreme, otkrivajući iznenada ovde skrivene ponore, tamo nove ne­
slućene predele i svuda snažno, budeći i paleći za ceo život. Pored Ge-
resa su bila dva prijatelja i saborca: Ahim fon Arnim i Klemens
Brentano. Oni su u ’Faulpelcu', uglednoj, ali opskurnoj krčmi na
Šlosbergu, nastanjivali veliku prostranu salu, čijih je šest prozora sa
pogledom na grad i zemlju predstavljalo najdivnije zidne slike, a ci-
farnik na crkvenoj kuli, što je od preko bacao odsjaj, njen sat na ka­
minu. Ajhendorfu je ostalo nezaboravno kako je Brentano, nizak,
gibak i sa crnim loknama, sedeći na prozorskoj klupi i gledajući
u Nelcar napamet pevao pesme uz gitaru - uistinu čarobno. U
ovom paru prijatelja Brentano je bio koketna devojka, a Ahim
fon Arnim lep muškarac. Bio je toliko lep da je jedna Berlinka,
videvši ga, izrekla duhovitu igru reci: Ah, im Arm ihm...! (ah,
njemu u zagrljaju...). U Hajdelbergu su prijatelji izdali zbirku
pesama „Des Knaben Wunderhorn" (Dečakov rog izobilja), posle
Tikovog „Franca Šternbalda” tada drugu kultnu knjigu romanti­
čara, kojoj je čak Gete uputio hvalu.
Ali, u Hajdelberg je vuklo i Johana Hajnriha Fosa (Johann
Heinrich Vofi), klasičnog filologa i prevodioca Homera, koji kao
da je hteo da bude što je moguće bliže svom zakletom neprijate­
lju, romantičarima. Nije štedeo ni na podsmehu i izlivima besa.
Zbirku pesama prijatelja nazvao je lopatom skupljena gomila, pu­
na obesnih falsifikata, čak sa podmetnutim krpežom. Odbojnost je
počivala na obostranosti. Fos je važio za avet preživelog raciona­
lizma. Fos će se od svoje suvoparnosti još sasušiti, tako su se po-
drugivali, a Geres je jedno predavanje otvorio recima: Gospodo,
postoje samo dve klase ljudi: prvo oni koji su miropomazani poetskim
duhom, drugo filistri. Daje njihov poglavica Fos, podrazumevalo

133
 se samo po sebi. Bilo je to živo, ali i gorko vreme. Sofija Mereau
je umrla na porođaju, a Brentano je gotovo izgubio razum od
očajanja. Karolina fon Ginđerođe (Karoline von Giinderrode) je
izvršila samoubistvo kada Krojcer, njen ljubavnik, nije održao
obećanje da će se rastati od žene. Na kraju je ostao samo Ahim
fon Arnim, koji je 1808. godinu dana izdavao „Zeitung fiir Ein-
siedler” (Novine za usamljenike). Taj list koji je postao redak, seća
se Ajhendorf, bio je zapravo program romantizma; sjedne strane ob­
java rata filistarskoj publici ... sa druge strane proba i spisak novih
težnji: osvetljavanje zaboravljenog srednjeg veka i njegovih poetskih
remek-dela ... Ovaj znameniti časopis nije dugo živeo, ali potpuno je
ispunio svoj cilj, da bude svetiljka i vatreni znak.
Ahim fon Arnim je „Novine” stavio u službu svojih nastoja­
nja da ponovo oživi staru narodnu poeziju. 0 njoj se programski
izjasnio u tekstu koji je završavao zbirku pesama: Onome, ko
mnogo i duboko dodiruje narod ... u rukuje data mudrost potvrđena
vekovima ... daje svima objavi ... On svoj rasturen narod sakuplja...
pevajući u novo vreme pod svojom zastavom ... jer svi mi tražimo ne­
što više, zlatno runo koje svima pripada ... tkanje dugog vremena ...
što ih prati u veselju i smrti: pesme, legende, znanja, izreke, priče, pro­
ročanstva i melodije...
Romantičari su romantizovali narodnu poeziju, ili ono što
njome smatraju. U geniju, objasnio je Šeling, stvara nesvesna
Priroda. To se sada primenjuje na narodni duh, za koji se verova-
lo da svoje bajke, pesme i mitove isto tako stvara nesvesno. Na­
rodna poezija živi takoreći u stanju nevinosti, umetnost ima svest.
Nesvesno je u međuvremenu važilo za duboko. Nije li i Geres ra­
no čovečanstvo nazvao somnambulim? Narodna poezija je, piše
Geres, kao tiho mumlanje utonulog u san. U njoj se izražava ko­
lektivna duša. Svest sadašnjosti je loš prevodilac za to, piše Ja­
kob Grim. Nema veće preostale greške, od uobraženja da se mogu pe-
vati, ili čak izmišljati epske pesme (u duhu narodne poezije), kakve
se samo same mogu spevati.
Šiler je u svom spisu „Über naive und sentimentalische
Dichtung” (0 naivnom i sentimentalnom pesništvu) upozora­
vao na podražavanje prirodnog veštačkim, naivnog rafiniranim.
Slomljena, reflektovana svest ne može ponovo da stekne nevi­
nost koju je izgubila jednostavno kroz uosećavanje i podraža­
vanje. A upravo to se pokušavalo. Ludvig Tik u tonu starih na­
rodnih knjiga pripoveda legendu o „Hajmonovoj deci” (Haimon-
skindern), Brentano i Ahim fon Arnim ubacuju svoje pesme me-

134
đu zbirke narodnih pesama „Des Knaben Wunderhorn" (Deča-
kov rog izobilja), a braća Grim su stil svojih bajki pre izmislili,
nego našli.
0 političkoj pozadini te nove ljubavi prema narodnoj poezi­
ji ne može biti sumnje. Geres se o tome nedvosmisleno izjasnio
kasnije, posle oslobodilačkih ratova: Kada je u nedavno proteklo
vreme Nemačka dospela u duboko poniženje, kada su kneževi služili,
plemstvo trčalo za tuđim počastima ... učenjaci žrtve prinosili uveze­
nim kumirima, narod je ostao ... veran jedino samom sebi... Za takvo
očuvanje stekao je pravo, da oni koji su izabrani za njegove vođe slu­
šaju njegovu sklonost i stav njegovog srca; da glas, koji se kao glas na­
roda sliva u njegovoj sredini iz glasova svih, poštuju kao spoljašnju
savest svoje države.
U međuvremenu se desilo sledeće: potučena Pruska nije,
doduše, morala da pristupi Rajnskom savezu, ali su joj bile na­
metnute velike ratne kontribucije, francuska okupacija je tek sa
strepnjom ukinuta. U Nemačkoj je još samo habzburška Austri­
ja sačuvala svoju nezavisnost. I samo iz Beča je, još bez Rusije
koja se držala povučeno, nastavljena borba protiv Napoleona. U
Beču se bilo prešlo na mobilisanje patriotskih snaga odozdo. U
Tirolu su se, po uzoru na gerilski rat u Španiji, protiv francuske
vladavine borili Južni Tirolci pod vodstvom Andreasa Hofera
(Andréas Hofer). U Pruskoj je vodeći ministar Štajn (Stein)
(1807/08.) prema Napoleonu najpre vodio politiku ispunjenja i
koegzistencije i nadao se da će u tom okviru moći da izdejstvu-
je obnovu razorene zemlje. Ali, kad je primetio da mu Napoléon
ne ostavlja mnogo slobode, postao je, takođe pod utiskom špan-
skih uspeha u antinapoleonovskoj borbi, političar otpora. Sa
Gnajzenauom (August Neidhardt von Gneisenau) je od 1808.
godine preduzeo do tada nezamislivo: da protiv Napoleonove
vladavine izazove narodni ustanak u severnoj Nemačkoj. Ali, da
bi narod imao razloga da se bori, morali su da budu najavljeni
oslobađanje seljaka, reforma zajednice i ustav sa demokratskim
komponentama. Njegovi planovi za ustanak pali su u ruke fran­
cuske tajne policije. Pruska je morala da otpusti Štajna. Napo­
léon ga je proglasio za neprijatelja Francuske, oduzeo mu ima­
nje, zapretio mu hapšenjem i streljanjem. Štajn je pobegao u Če­
šku i odande delovao kao simbol otpora protiv Napoleona. Nje­
gove reformatorske planove je onda u ublaženoj formi realizo-
vao Hardenberg. Ideje narodnog i nacionalnog rata, koje su raz­
vili Štajn i Gnajzenau napadnute su, mada bojažljivo, kad se

135
Pruska posle propalog pohoda na Rusiju, krajem 1812. godine
otcepila od Napoleona,
Pruski poraz iz 1806. godine je još u stilu starog vremena
obnarodovan recima: Kralj je izgubio bitku. Sada je mir prva gra­
đanska dužnost. Koliko je patriotsko-nacionalno mobilisanje u
međuvremenu bilo uspelo, pokazuje se u proglasu pruske vlade
iz 1813. godine: Ali, kolike god žrtve od pojedinaca bile tražene, one
nisu vredne koliko sveta dobra za koja ih podnosimo, za koja moramo
da se borimo i pobeđujemo, ako nećemo da prestanemo da budemo
Prusi i Nemci.
To je čas političkog romantizma. Rad na nemačkoj svesti
identiteta sa prizivanjem duhova naroda i germanske mitologi­
je, zbirka narodne poezije, Fihteove nacionale vizije vaspitanja -
sve to sada može da se slije i stvori javno raspoloženje koje zah-
teva aktivno učestvovanje nacionalnih i patriotskih snaga. Tih
meseci antinapoleonovskog oslobodilačkog rata na'nemačkom
tlu događa se rađanje političke propagande. Štajn preporučuje da
se protiv preplavljivanja Nemačke hvalisavim i lažljivim biltenima
i proklamacijama iz Napoleonove vojne štamparije podigne brana
od domaće patriotske propagande. Napoleonova moć, tvrdi Ernst
Moric Arnt, počiva, ne najposle, na strahu koji on širi, zato tre­
ba prosvetliti narod u pogledu njegove sopstvene snage. To treba
da pruže pisci, koji sada baš zvanično bivaju opremljeni politič­
kim mandatom. Štajn: Kod nacije koja ovako voli da čita, pisci pred­
stavljaju jednu vrstu moći zbog svog uticaja na javno mnjenje. Me- -
ternih u Beču osniva časopis „Esterajhišer beobahter” i za glav­
nog urednika postavlja Fridriha Šlegela, koji je javno mnjenje
deset godina pre toga u „Lucindi” nazivao još ružnom zveri. Šle-
gel za sobom povlači Adama Milera.
Društvo, vlasnik materijalne snage, treba da se digne na ko­
lektivno nasilje, objavio je Fihte u turbulentnim danima marta
1813. godine u Berlinu. On sam postaje vojni sveštenik u pru­
skom glavnom štabu, tamo se na to osmehuju i odmahuju. U ja­
nuaru 1814. godine dobri čovek umire od nervne groznice koju
su doneli ranjenici oslobodilačkog rata. Božjom službom, kako
se i priliči, 28. marta 1813. godine zvanično se objavljuje rat pro­
tiv Napoleona. Šlajermaher za propovedaonicom, publika sluša­
jući u uniformi spremna na pokret, napolju o crkveni zid naslo­
njene puške, iza sakristije pasu konji. U pobožnom oduševljenju
govoreći iz srca prodro je u svako srce, izveštava jedan savremenik.
U aprilu 1813. godine se počinje sa organizovanjem zemaljskog

136
 juriša. Ko nije sposoban za oružje, šalju ga da kopa rovove pred
gradom. Tamo na delu mogu da se vide ćeli fakulteti novoosno­
vanog Berlinskog univerziteta. Ali, naučnici potomstva su nao­
ružani. Zolger (Solger), teoretičar romantičarske ironije, posve­
ćuje se organizovanju kase za pomoć udovicama, svoju verenicu
sigurnosti radi šalje u Šleziju; nažalost, to je pogrešan pravac, ta­
mo je naime pozicioniran neprijatelj. Baš je velika nervoza. Beti-
na fon Arnim, koja istrajava u Berlinu pretvorenom u tabor, u
jednom pismu daje neposredan opis romantičarskih kohorti uče­
njaka. Bilo je čudno videti i kako poznati ljudi i prijatelji u svaki sat
trče ulicama sa svim vrstama oružja, neki za koje se pre toga teško
moglo zamisliti da bi bili vojnici. Zamisli na primer u mislima Savi-
njija, koji kako odzvoni 3, kao opsednut juri preko ulice s dugačkim
ražnjem ... Filozof Fihte sa gvozdenim štitom i dugačkim mačem, filo­
log Volf (Wolf) sa svojim dugim nosem napunio je tirolski pojas pišto­
ljima, noževima svih vrsta i ubojitim sekirama ... kod Arnimove čete
svaki put se našla grupa mladih devojaka, koje su smatrale da mu voj­
ska lepo pristaje, spreda i odpozadi...
Ahim fon Arnim, Teodor Kerner, Ajhendorf, Ernst Moric
Arnt postali su bardovi novog patriotskog pokreta, podržani od
mnogobrojnih drugih direktora škola koji su pisali, advokata i
sanitetskih činovnika. Bog koji je dao da raste oružje nije hteo slu­
ge, pevao je Arnt; kod Ajhendorfa se kaže: S puškom u ruci stojim
na straži; najčuvenija je sigurno postala Kernerova (Korner) ofi­
cirska pesma o Licova smelom, divljem lovu. Mobilišu se romanti­
čarska osećanja i prirodne slike, šum šume, drveće koje stoji kao
gorostasi, logorska vatra u noći obasjanoj mesecom, tako se vatra
pali u Božje ime. Neprijatelj se sada mrzi istinskim žarom. I to je
novo. Hoću mržnju protiv Francuza, piše Ernst Moric Arnt, ne sa­
mo za ovaj rat, hoću je za dugo vremena, hoću je zauvek ...Ta mržnja
tinja kao vera nemačkog naroda, kao sveta zaslepljenost u svim srci­
ma i održava nas uvele u našoj vernosti, časnosti i hrabrosti ...
Ta mržnja je usmerena pre svega protiv Napoleona. Roman­
tičari su u tom pogledu renegati, jer su mu se najpre divili. Bra­
ća Šlegel, Tik, Slajermaher su ga slavili kao otelotvorenje Svete
revolucije. Betoven je hteo da mu posveti svoju treću simfoniju.
Svi oni su u njemu videli jednog od svojih, običnog porekla kao
oni, vođenog revolucionarnim osećanjima. Njegova zapanjujuća
karijera daje im sigurnost: prirodna sila genija se probija, usta­
je, lomi sve uobičajeno. On je transcendentalni subjekat istorije
koji je postao telo; tanano ispredena sistemska kategorija sada je

137
 na konju, video sam je kako je izjahala, ta svetska duša izveštava
Hegel 1806. godine iz Jene. U Jeni i Berlinu taj čovek je za du­
hom bogate otelotvoravao romantičarskog umetnika par excel­
lence: on je ćelu svetsku istoriju pretvorio u ironično umetničko
delo, igra se materijalom istorije kao romantičarski autor svojim
materijama i formama. Napoleonova bista se svuda prodaje. Ge-
teu ih nikad nije dosta. Ima je Tik, Žan Paul koji voli da ih po­
klanja, braća Šlegel koji ih svuda nose. Ali, posle Jene i Aueršte-
ta 1806. godine počinje preokret. Napoléon, koji pored mnogo
modernizacije donosi i mnogo ugnjetavanja i poniženja, u očima
savremenika, doduše, ne gubi ništa od svog genija, ostaje otelo-
tvorenje svetskog duha, ali to je sada zao, demonski duh koji de-
luje u njemu i kroz njega: protiv-duh, pakao, pala Priroda, meša-
vina Prometeja i Mefista.
Retko je neko takvom žestinom bio omražen kao taj Napo­
léon. Sva duhovna strujanja su razvila sopstvenu Napoleon-mr-
žnju: jedni mrze despota, drugi revolucionara, drugi opet izdaj­
nika revolucije; mrze u njemu bes racionalizma, kome nikakvo
vezivanje nije sveto; duh beskarakternog cinizma moći: mrze u
njemu hibridni lik razularenog Ja, kome ostatak sveta postaje
Ne-Ja i materijal; i naravno, mrze u njemu onoga, koji je tu jed­
nu naciju učinio velikom da bi drugu, nemačku, porobio. Napo­
leonova veličina je mržnji morala da dâ istorijsko-filozofski obrt
- Gete kaže: Taj čovek vam je suviše velik. Istorija, ili Bog, svejed­
no, mora da su ga snabdeli tamnim premazom. Priroda koja gaje -
stvorila, piše Arnt, koja dopušta da ovako užasno deluje, mora da sa
njim ima neku rabotu na umu. Napoléon je, kaže Adam Miler, neo­
phodan rušilac, koji donosi jevanđelje smrti. U njemu deluje sve­
moćna Priroda, ali ne ona rusoovska svetla, koja je nekada ve­
ličana u šturmu i drangu. Priroda pokazuje svoje drugo lice,
Napoléon je Meduzina glava.
U tom opštem uzbuđenju E. T. A. Hofman, koji isto tako ne
može da mu umakne, nalazi posebnu temu: Napoléon za njega
postaje monumentalna prilika iz noćnog sveta 'životinjskog mag-
netizma’, koji tada kao medicinska vežba i kao prirodno-filozof-
ska spekulacija počinje da fascinira savremenike, koji žude za ču­
dima i tajnama. Napoléon, dakle, kao veliki hipnotičar, koji svo­
jim hipnotičkim umećem u san i zanos baca deo Zemlje, bog
praznog neba i novog vremena u kome važi: politika je sudbina.
Kao jedan od najvećih mrzilaca pokazuje se Hajnrih fon
Klajst (Heinrich von Kleist). Njega obično ne svrstavaju u ro-

138
mantičare. Ali, ako se za osnov uzme definicija Karla Šmita, po
kojoj su romantičari ljudi koji svagdašnju stvarnost - okasionali-
stički - uzimaju kao povod da sopstveno Ja imaginarno oslobode
veza, onda je Klajst, naročito u politički uzbudljivim vremeni­
ma, ekstremizmom svojih osećanja i apsolutizmom svoga Ja, bio
jedan od genijalnih romantičara. Ali, i opasan romantičar. Jer,
na njegovom primeru se vidi kako ceo imaginarni svet, koji je u
delu našao potpun izraz, prodire neposredno u političku sferu i
tamo proizvodi obespokojavajući fanatizam. Mržnja je snažno
osećanje, kao što je Klajst uopšte majstor snažnih i nadvladava-
jućih osećanja. To ne moraju da budu samo razarajuća osećanja,
to mogu da budu i nežna, blaga, sanjalačka osećanja. Kethen fon
Hajlbron je nežna sestra besne Pentesileje. Klajst je majstor u to­
me da osećanja tera do tačke ključanja, ili do apsolutnog opušta-
nja. U delu se ona zatvaraju u ćilibar kao insekt i tako izučava­
ju. U životu nije tako, a pogotovo ne u politici.
Godine 1809' kada održava veze sa snagama u Pruskoj i
Austriji, koje hoće da pokrenu opšti ustanak protiv Napoleona,
Klajst u odi „Germama an ihre Kinder” (Germanija svojoj deci)
piše: Tako napustite, napred car, / svoje kolibe, svoje kuće; / peni se
more bez obala, / preko ove Franačke! / sva mesta, paše i gradove /
obojte svojim kostima belo; / koga su gavran i lisica prezreli, / dajte
ribama na milost i nemilost; / zaustavite Rajnu njihovim leševima.
Iste godine Klajst piše pozorišni komad „Die Hermanns-
schlacht” (Hermanova bitka), jedno strasno veličanje rata uni­
štenja. Pod zaštitom političkog ubeđenja, Klajst se naslađuje
fantazijama o uništenju, koje bi morale da ostanu nerazumljive,
ako bismo ih pripisali samo političkom motivu, političkoj stra­
sti. Klajst mora da je to i sam slutio, kada je u odi „Germanija
svojoj deci” u odnosu na Napoleona pisao stihove: Ubijte ga! Svet-
ski sude / ne pitajte se za razloge! Te fantazije o uništenju, pome-
šane s političkim strastima, ukazuju na svojevrsno zadovoljstvo
u imaginarnoj surovosti koja se inače oseća kod Klajsta. Nijedan
drugi pisac 19. veka nije tako veselo tačno prikazao čin ubijanja,
kao Klajst. To važi za Mihaela Kolhasa, koji umire sa osećanjem
naslade, jer svog protivnika, izbornog knezu Saksonije, može da
baci u propast; to važi za završnu scenu „Pentesilee”, gde kralji­
ca Amazonki zubima raskida voljenog Ahila. U „Erdbeben von
Chili" (Zemljotres u Čiliju) tačno se opisuje kako ubica vitla de-
čaka oko sebe visoko u krug i treska ga o crkveni stub sve dotle,
dok se ne vidi kako iz mozga curi srž.

139
 Klajstove fantazije ubijanja ne rezultiraju samo iz neprija­
teljstva sa ovom, ili onom stvarnošću uopšte, ukoliko se ova po
intenzitetu opire njegovom prohtevu. On se osećao živim samo u
napetosti svih snaga pažnje, osećanja, stvaranja. Proganjao ga je
paničan strah od praznine, koja bi mogla da ga napadne podjed­
nako iznutra, kao i spolja. Išao sam besposlen u krug po mojoj sobi,
seo sam na otvoren prozor ... pritisnuo sam glavu na jastuk sofe, ne­
izreciva praznina ispunila mije unutarnjost i poslednje sredstvo da se
dignem je propalo, pisao je 22. marta 1801. godine Vilhelmini fon
Cenge (Wilhelmine von Zenge). Horror vaccui je bio Klajstov
stalni pratilac, a to „dizanje" da ne bi pao, bilo je napor njegovog
života. Zaštitu mu je pružala samo utonulost u neku delatnost u
kojoj zaboravlja na sebe, u neki san, osećanje. I da govori je mo­
gao samo s najvećim intenzitetom i vrlo brzo, ili bi počeo da mu­
ca i onda da tiho razmišlja. Kao što ga nije zanimalo ništa što ni­
je moglo isključivo da ga uposli, ako je obrnuto i od drugih zah-
tevao tu isključivost. Njegova verenica, Vilhelmina fon Cenge,
nije smela da se raduje ničemu, kao onome što se odnosilo na
njega i on joj je svakodnevno pisao strastvena pisma i takva oče­
kivao od nje, iako je povremeno stanovao sa njom kuća do kuće.
Tako je bilo kod svih njegovih poduhvata, kao da ne srne da bu­
de nikakve šupljine, nikakve pukotine kroz koju bi moglo da pro­
dre nešto, što bi moglo da uznemiri prisutnu predanost ili zbu­
njenost. Karakterističan za taj stav bio je i njegov takozvani ži­
votni plan, skiciran 1799. godine. Ja sam sebi postavio cilj, piše 12. -
novembra svojoj sestri, koji zahteva neprekidan napor svih mojih
snaga i utrošak svakog minuta vremena, ako će biti postignut. Nemi­
le slučajnosti koje bi čoveka mogle da skrenu s puta, moraju se
onesposobiti. Protiv tuđeg određenja, samoodređenje, protiv slu­
čaja, plan, protiv traćenja životnog vremena, njegovo iskorišća-
vanje bez ostatka, protiv rasipanja, skupljanje svih snaga u jed­
nu tačku. Kod svega što je činio, morao je da ide do same grani­
ce, kao da bi, ako bi se zaustavio, sve moralo da se sruši, oseća­
nje, misao, delo. Čovek je sa svešću izgubio rajsku nesputanost,
piše on u svom sastavu o marionetama, svest, znači, mora da bu­
de pojačana do krajnjih granica beskrajnim prolaženjem, kako bi
se ponovo dostigla ona ljupkost početka. Stalno je težio za ulti­
mativnim rešenjima. Zato je više puta pokušavao da prijatelje,
voljenu, ali i samo poznanike nagovori da se zajedno sa njim ubi­
ju. Najzad se našla i žena koja je bila spremna da dozvoli daje on
ustreli, da bi posle mogao i sam da se ubije.

140
 Kakve sve to ima veze sa njegovom politikom?
U pogledu svoje mržnje prema Napoleonu i Francuzima,
sam izjavljuje da ne treba pitati za razlog. Radi se samo o inten­
zitetu koji je utoliko veći, što manje razloga ima. Ako je nešto za­
snovano, postoji racionalna povratnost, koja uvek ima nešto raz-
bistrujuće, moderirajuće. Mržnja je kod Klajsta kao ljubav, ek­
staza predavanja. Da ona ne izgubi na intenzitetu od običnog
toka stvari, od slučajnosti, on mora opsesivno da se drži svojih
strasti. Naravno da je Klajst i politički argumentovao, ali da mu
na kraju ipak nije stalo do političkih ciljeva i motiva, zapaža se
kada obrazloženja postepeno pređu u ludilo. Kao odgovor na pi­
tanje šta je važno u ovom ratu? navode se razlozi zbog čega je
zajednica koju treba braniti, tako dragocena. Ređanje razloga
po principu pojačavanja vodi konačno u nevoljno komično ili
apsurdno. Zajednica je prema tome ... ta koju bi još divljaci sa Južnog
mora, kad bije poznavali, pohrlili da zaštite; zajednica ... koja će biti
pokopana samo krvlju pred kojom sunce potamni. Zapaža se da i
ovde deluje bes. Zamagljuje se zajednica koja ga je ravnodušno­
šću toliko mučila, dok je nije napustio i otišao u Francusku da
tamo umre lepom smrću bitaka, ali nikako ne u borbi protiv Na-
poleona, već u redovima njegove vojske. Moguće da je Francuze
i njihovog cara mrzeo i zato što mu onda nisu dozvolili da se
zbog njega omalovažava.
Niče je verovatno pogodio pravu stvar kada je o posledica-
ma te ravnodušnosti pisao: Hajnrihfon Klajst je propao zbog toga
što nije bio voljen, a najstrašnije protivsredstvo protiv neobičnih ljudi
jeste, saterati ih toliko u njih same, da njihovo ponovno izlaženje sva­
ki put postaje izbijanje vulkana.

141
 Deseto poglavlje
Romantičarska anksioznost prema normalnosti.
Prosvećeno otrežnjenje. Racionalno i delotvorno. Gordost i patnja
umetnika. Krajzler. Kritika fili stara. Gubitak raznovrsnosti.
Duh geometrije. Dosada. Romantičarski bog protiv
velikog zevanja. Lirsko kao da.

Romantičare ujedinjuje anksioznost prema normalnosti,

običnom životu. Šta je njihov život u Nemačkoj oko 1800. godi­
ne? To je najpre običan život pisaca, dakle ljudi za koje intelek­
tualne stvari nisu lepa sporedna stvar, već glavna stvar i kojima
je intelektualno još povezano sa spiritualnim. Nikakvo čudo, ta
mnogi od njih potiču iz svešteničkih domova. I kod njih je, do­
duše, prosvetiteljstvo potkopalo staru veru. Da zaštite običan ži­
vot od demistifikacije, pogledaju zato ka novim izvorima tajan­
stvenog. Nalaze ga u poetskom duhu, u mašti, u filozofskim spe- -
kulacijama i ponekad u politici, svakako u maštovito doteranoj
politici.
Sa anksioznošću prema normalnosti romantičari anticipi­
raju onu anksioznost prema demistifikaciji sveta racionalizova-
njem, koju će Maks Veber jedan vek kasnije kritički iskazati u ču­
venom minhenskom govoru o „Sklonosti prema nauci” (Beruf zur
Wissenschaft, 1919).
Demistifikacija sveta po Maksu Veberu znači dve stvari. Prvo,
da sa pobedonosnim pohodom empirijskih nauka rastući udeli
stvarnosti moraju da važe kao principijelno objašnjivi, dakle kao
racionalni. Drugo, da su životne i radne sfere sve više organizo-
vane delotvorno. Racionalno i delotvorno zajedno zgušnjavaju se
u ono što Veber naziva čelično čvrsto kućište moderne.
Kućište u vreme romantičara još nije bilo baš toliko čelično
čvrsto. Ali, moglo je već štošta da se nasluti, naročito ako je neko
bio tako senzibilan, kao oni. Već su osećali porast racionalnog i

142
delotvornog. Racionalno je bilo samosvesno prosvetiteljstvo, na
kome su morali da se uvežbaju. Delotvorno su sretali u pragma­
tičnom građanskom utilitarističkom mišljenju, koje je tada sna­
žno nadolazilo.
Empirijsko-tehničke prirodne nauke još su bile na počeci­
ma, ali njihov princip je počinjao da istupa u obliku ideje, da se
u osnovi Prirode nalazi mehanizam, koji može da se sazna i, što
je bilo još važnije, da se iskoristi za sopstvene ciljeve. Ajhendorf
piše daje čovek svet podesio sebi, da mu bude poslušan kao mehanič­
ki satni mehanizam, koji funkcioniše sam od sebe. Kod Novalisa se
kaže da je Priroda ponižena ... do jednostavne mašine. Čovek je u
kružnom toku sveta ugedao delovanje pouzdane, proračunljive
zakonitosti, koja garantuje opstanak stvari; uprkos menjanju,
razvoju i katastrofama, verovalo se da u Prirodi deluje nešto
uvek isto, pouzdano, neki mehanizam. Moderan način mišljenja
pravio je od, kako kaže Novalis, beskrajno stvaralačke muzike vasi-
one, jednolično kloparanje ogromnog mlina.
Tikov Lofel se žali, kako je moderna odgonetnula svaku čaro­
liju i kako je tajanstven suton uzmakao pred veštačkom dnev­
nom svetlošću. Mrzim ljude koji svojom malom kopijom sunca osve-
tle svaki intimni suton i oteraju mile fantome senki, koji su tako si­
gurno prebivali pod svodom senice. U naše doba nastala je neka vrsta
dana, ali romantično noćno i jutarnje osvetljenje, bilo je lepše od ove
sive svetlosti oblačnog neba.
Ta siva svetlost običnog prosvetiteljstva za romantičare je
postojala ne samo u glavama, nego i u društvenoj stvarnosti. Do­
življavali su je kao sve više regulisanu i uniformisanu.
U Hofamanoj priči „Klein Zaches” (Mali Cahes) priča se, ka­
ko u zemlji u kojoj se priča odvija mladi vladar Pafnutije uvodi
prosvetiteljstvo. Pre toga je mala zemlja ličila na čudesan prelep
vrt, koji je bio nastanjen raznim divnim vilama, zbog čega su se
gotovo u svakom selu, a prvenstveno u šumama, vrlo često zbivala naj-
prijatnija čuda. Ali, uvođenje panfnutijskog prosvetiteljstva ne
znači samo: poseći šume, reku učiniti plovnom, zasejati krompir, po­
boljšati seoske škole ... izgraditi avenije i vakcinisati protiv boginja,
nego i ominoznim vilama, ukoliko ne mogu da budu pretvorene
u korisne članove prosvećene države, mora da bude oduzeto drža­
vljanstvo, jer se sa ominoznim bave opasnim zanatom i ne libe se da
pod imenom poezije, šire tajni otrov koji ljude čini potpuno nesposob­
nim za službu u prosvetiteljstvu.

143
 Praktično prosvetiteljstvo je doživljavano kao uvek moćniji
režim ekonomske korisnosti. Nijednom državom, žaleći piše No-
valis, nije upravljano kao fabrikom više, nego Pruskom od smrti Fri-
driha Vilhelma Prvog.
Prožimanje života principom korisnosti za romantičare je
posebno iritantno, ako se i umetnost i umetništvo izvode pred
forum korisnosti, društvene, ekonomske ili političke. Gorka sa­
tira na očekivanja vezana sa tim nalazi se u Hofmanovom prika­
zu patnji kapelmajstora Krazlera.
Pozornica tih patnji su muzički soarei u boljim kućama gđe
genijalni, ali poniženi kapelmajstor mora da deluje kao muzički
animator i majstor za sve. Svi su otišli - tako počinje jedan od so-
area u kući tajnog savetnika Rederlajna, koji svojim gostima po­
red čaja, punča, vina, smrznutih namirnica, uvek prezentira i ne­
što muzike, koju lep svet sasvim prijatno ... prihvata. Ovoga puta ve­
će se završava skandalom koji je provocirao Krajzler. Sviranjem
Bahovih Goldberg varijacija koje su bile preteške za zabavu, ras-
terao je društvo. Sada Krajzler sedi sam za klavirom i svira i pa­
piru poverava muke svoje duše te večeri. Već ova polazna situa­
cija skicira ćelu problematiku: usamljen umetnik koji ne razume
svoju publiku i baš zato je provocira; koji od nje beži i koji nju
istovremeno tera u beg; koji je u njenoj službi, a zna daje kao ne­
bo visoko iznad nje. Krajzler se nalazi u ratnom stanju, Bahove
varijacije su njegovo oružje. Ali, šta su mu ti ljudi učinili? Pa,
doveli su ga da ih muzički zabavlja. Hoće da ih dovede u prijat­
no raspoloženje. Zato se doteruje, pije i jede, zato se peva i svira
„Desau-marš” i drugo relevantno, pri čemu se iz oka nikada ne
gubi svrha sastajanja, naime prijatna zabava i razonoda. I tom vr­
hovnom cilju podređena je, razume se, i muzika, dobro birana,
ona nema apsolutno ništa uznemiravajuće. Dakle uzvišeno, visoka
umetnost mora da služi onom niskom, tako to vidi Krajzler. U te
degradacije spadaju i konkurentske i borbe samopotvrđivanja,
koje takva društva pokoravaju. Bliže osmotreno, uvek se radi o
zasluzi i dobiti, ali u zabavnim prigodama. Radi se na karijerama,
kad se bolje kćeri pripremaju za pevanje. A o tome ima da se sta­
ra siroti Krajzler. Kao profesionalni muzičar, on je funkcioner
građanskog zabavnog i samoprikazivačkog interesa, on pruža otu­
đen rad i uostalom ima da se posmatra kao sasvim podređen su­
bjekt. Jedini čovek sa kojim se kapelmajstor razume je takođe
kućni sluga, Gotlib. Njemu i samom sebi on na kraju dovikuje:
Odbaci je, tu omraženu livreju!

144
 Protiv građanskog shvatanja umetnosti kao pružanja uslu­
ge, Krajzler postavlja metafiziku umetnosti, koja ga uzdiže do
dostojanstva sveštenstva. On veruje da umetnost čoveku dopušta
da nasluti svoj viši princip i vodi ga iz glupe svakodnevice prostog ži­
vota u Izidin hram, gde Priroda sa njim govori svetim, nikada čul­
nim, a ipak razumljivim glasovima.
U ovakvim empatičkim priznavanjima uspenja umetnosti
kod Hofmana uvele ostaje podton ironije. Da se zbog umetnosti
može zavaditi sa ostatkom sveta, da ljubav prema umetnosti mo­
že da se preobrati u mržnju prema ljudima, njemu je, pošto sam
poznaje taj impuls, ne samo zamislivo, nego i sumnjivo. Zato u
svojoj, možda najpoznatijoj pripoveci, „Gospođica Skuderi" (Das
Freulein von Scuderi) od zlatara Kardilaka pravi ubicu. On nai­
me ne može da vidi svojih ruku delà u tuđim rukama, ili da zna
da ih nose tuđi vratovi, kod ljudi koji sa njima ne znaju ništa
drugo, do da povlađuju svojoj taštini i potpomažu svojim galant­
nim avanturama. Krajzler grdi svoju publiku, kod Kardilaka od
toga postaje ubistvo publike u velikom stilu. Konflikt umetnosti
i umetnika sa građanskim principom korisnosti može i tako da
se rešava, empatička vrednost izražavanja umetnosti može i ta­
ko da besni protiv svoje vrednosti razmene.
Iz perspektive umetnika, građanski svet sa svojim princi­
pom dobiti i gubitka, ekonomskim i društvenim utilitarističkim
razmišljanjem pojavljuje se kao sfera bezbožnog, zbog čega i vi­
tez Gluk u istoimenoj pripoveci E.T. A. Hofmana suočen sa prinu­
dom da mora da se proda na tržištu umetnosti, izjavljuje: Izdao
sam sveto bezbožnima.
I u Tikovom romanu o „Šternbaldu” radi se o tom motivu
posvećenja umetnosti, kojim se odgovara na njenu ugroženost
građanskom moralnošću. Tikov romantični roman ide u ofanzi-
vu, a ipak je kompenzatorski odgovor na demistifikaciju umet-
nički uzvišenog kroz građansko utilitarističko razmišljanje. Pri
tome su romantičari forsirali religiju umetnosti, kako bi ućutka-
li svoje sumnje u sebe.
U priči o „Dobrom Kasperu i lepoj Anici” (Von dem braven
Kasperl und dem schbnen Annerl) Klemens Brentano izvodi pi­
sca koji se stidi što je pisac, kad običnom čoveku treba da obja­
sni svoje zanimanje. To je osećaj, kaže pripovedač, koji spopadne
svakoga, ko trguje slobodnim i duhovnim dobrima, neposrednim da­
rovima neba. To je stid koji još pretpostavlja osećanje za uzviše-
nost umetnosti. Ali, dolazi još gore, jer umetnika podilazi sum-

145
 nja da je njegovo delovanje moglo biti nešto bolesno i perverzno.
Kad pogleda sebe očima normalnog čoveka, dođe sebi kao guska,
kojoj je džigerica isuviše narasla od kljukanja: Svaki čovek u telu
ima i poeziju, kao mozak, srce, želudac, slezinu, jetru i slično; ali ko
jedan od tih organa isuviše hrani, pogrešno hrani ili kljuka i podsti-
če preko svih ostalih, učini ga čak granom zarade, mora da se stidi
pred svojim celim ostalim čovekom. Neko ko živi od poezije izgubio je
ravnotežu, a prevelika guščija džigerica, makoliko bila ukusna, ipak
uvek pretpostavlja bolesnu gusku.
U napetom odnosu prema građanskoj normalnosti može se,
dakle, desiti da romantični umetnici izgube vitalno poverenje
prema samima sebi, da pogledaju ka solidnom životu utvrđenom u
njegovim ciljevima, kako Hegel samozadovoljno primećuje. I me­
đu samosvesnim romantičarima umetništvo stalno dospeva u
defanzivu prema duhu valjanosti realiteta i korisnosti. 0 valja­
nom ekonomskom savetniku E. T. A. Hofman priča, kako posle
slušanja jedne simfonije svog vidno potresenog suseda pita: I šta
nam, gospodine moj, ovo dokazuje...?
Onoga ko se potpuno posveti korisnosti, romantičari nazi­
vaju filistar. Romantičar je ponosan što to nije, a ipak sluti da će,
kad bude stariji, teško moći da izbegne da to postane. Izraz „fili­
star” dolazi iz studentskog žargona i označava tada omalovaža­
vajući ne-studenta, ili bivšeg studenta, koji se zaglavio u nor­
malnom građanskom životu bez studentskih sloboda. Za roman­
tičare „filistar” postaje pojam normalnog čoveka uopšte, od koga
oni hoće da se ograde. Filistar već nije neko ko ceni normalno,
propisno - to će i romantičar povremeno da čini - već neko ko
čudnovato, tajanstveno objašnjava prizemno i pokušava da dove­
de na normalnu meru. Filistar je čovek resentimana koji izvan­
redno uzima obično i pokušava da uzvišeno umanji. Radi se, da­
kle, o ljudima koji sebi zabranjuju čuđenje i divljenje. Okruženje
njihovih dragih navika je ono, u kome se oni večno okreću. Oni ne
samo da nemaju maštu, njima je sumnjiv svako za koga veruju
daje ima suviše. Oni jednostavno hoće da nastave u istoj koloteči­
ni. Oni uvek idu srednjim putem. I romantičarima je potrebna
sredina, ali to nije, kako to Slajermaher kaže, filisterska sredina,
koja se nikada ne napušta, već prava sredina, koja se nosi sobom na
ekscentričnim putanjama oduševljenja i energije.
Ako se ipak upustite u ekscentrično, onda samo sa sigurnog
tla, najbolje je gledati kroz prozor, ali ostati u kući i ne dopusti­
ti da daljina trajno zavede. Vrlo skoro ljuljao je dečačića, / i gledao

146
 kroz prozor tajnog sobička / udobno u polje (Ajhendorf). Sigurnosno
odstojanje je kod filistra odlučujuće. Uredna životna ekonomija
dopušta samo dobro doziran eksces. Novalis o filistrima: Poeziju
pripremaju samo u slučaju nužde, jer su naviknuti na izvesno preki­
danje svog svakodnevnog toka. Po pravilu taj prekid dođe svaki sedmi
dan i mogao bi se zvati poetska groznica. Filistru je poezija od ko­
risti ukoliko kao osvežavajući prekid ponovo uspostavi uobičaje­
nu radnu sposobnost. Filistri su ljudi bez transcendentnosti, oni
čine sve zarad zemaljskog života. Ali taj zemaljski život filistar ho­
će da proživi uvek kao isti on, njegov identitet mu je dragocen,
na svaki način bi želeo da ostane proračunljiv za sebe samog i za
druge.
Tu potrebu za identitetom bez iznenađenja kod E. T. A. Hof-
mana predstavljaju na primer oni dobri građani koji ne dopušta­
ju da budu šikanirani. U „Zlatnom ćupu” (Der goldene Topf) to su
tipovi kao registrator Herbrand, koji čak i u snu još traži i nala­
zi izgubljena akta. Njima je zadovoljstvo preobražaja nepoznato,
u najboljem slučaju prave karijeru, građanski nulti stupanj pre­
obražaja. Izbegavaju i bliže poznanstvo sa samim sobom, to bi
im bilo dosadno. Oni sede u kristalu kako se to kaže u „Zlatnom
ćupu”. Tamo entuzijastičkog Anzelmusa, kada privremeno dođe
do nešto pameti i kad izgubi veru u čudnovato i u preobražavaju-
ću snagu mašte, čime dođe na isti stupanj sa prosvećenim fili­
strima, arhivar Lindhorst, magični knez salamandera, za kaznu
zatvori u bocu od kristala. Anzelmus se ponovo nađe na jednoj
polici. Na svoje iznenađenje, oko sebe otkriva bezbrojne boce, u
kojima su zatvoreni mnogi njegovi drugovi studenti i drugi po­
znanici. Oni uopšte ne opažaju svoje zarobljeništvo. Ta i oni sedi
jednako zatvoreni u staklene boce kao ja, kaže Anzelmus, a njegovi
sapatnici, koji uopšte ne pate odgovaraju: Vi trabunjate... nikada
se nismo bolje osećali nego sada. Na to Anzelmus uzdahne: Ah... oni
ne znaju staje sloboda i život u veri i ljubavi, zato ne osećaju pritisak
zatvora u koji ih je salamander zatvorio zbog njihove gluposti, zbog
njihove proste pameti.
Filistar ne zna da je filistar. Kad bi to znao, već bi prevazi-
šao sebe. Ali, nije li svako već jednom prevazišao sebe, kad još ni­
je znao ko je, dakle u detinjstvu? Sigurno, zato uz filistra ide da
je zaboravio snove svog detinjstva, ili ih izdaje, a romantičari
obrnuto pokušavaju da ostanu verni snovima svog detinjstva, u
obzir uzimaju opomenu markiza Posa Don Karlosu: Recite mu /
da treba da poštuje snove svoje mladosti / kad bude muškarac...

147
 Princip zaboravljene korisnosti u građanskom svetu je raz­
log za romantičarsku anksioznost prema normalnosti. Drugi raz­
log za romantičare da se prepiru sa stvarnošću jeste razvoj koji
Hofman naziva gubitak raznovrsnosti. U Hofmanovoj pripovetci
„Brautwahl” (Nevestin izbor), koja se odigrava u starom Berlinu
u 16. veku, nalazi se primedba, da se naš Berlin onda izdvajao da­
leko veseliji i šareniji nego sada, kad se sve izražava na jedan način i
u dosadi se čak traži i nalazi želja da se dosađuje.
Fridrih Šlegel u gubitku raznovrsnosti otkriva epohalno de-
lovanje Francuske revolucije. Vidi kako preteći nailazi revolucio­
narna jednakost, sa tendencijom, piše on, da se sve svojevrsno lokal­
no u običajima i provincijalnim uređenjima stopi. I Ajhendorf se ža­
li na novu uniformnost: Putnika spopada deprimirajuća dosada,
kad svuda, kako god usmerio upravljač, nailazi na istu psihognomiju
gradova i običaja... Umesto te bogate raznovrsnosti oblika i pravaca,
sada dakle vidimo novu formu i gotovo samo jedan glavni pravac: voj­
nički. Ali, jednoličnost ne samo da nije jedinstvo, već je upravo spre­
čavanje istog. Gde je ranije bilo istorijski izrasle osobenosti, sada
dominira jednoobraznost. Ahim fon Arnim svoju pripovetku „Die
Majoratsherren" (Gospodari majorata) iz 1820. godine počinje
rečenicama: Upravo prelistavamo stariji kalendar, čiji bakropisi
oslikavaju neke gluposti njegovog vremena. Ono već sada leži za na­
ma kao kakav svet basni! Kako je bogato bio ispunjen svetpre nego što
je opšta revolucija koja je ime dobila od Francuske, srušila sve forme;
kako je uniformno siromašan postao! Čini se da su od onog vremena
protekli vekovi i samo se s mukom sećamo da su naše rane godine pri­
padale njemu.
U tim opisima često se govori o monotoniji i dosadi. Ro­
mantičarima se nameće utisak daje duh geometrije moguće taj,
koji prožima savremeni život. T iku „Der junge Tischlermeister”
(Mladi stolar) piše: Potreba da iskažem prvu prozaičnu osnovu živo­
ta činila mi se prava linija, zato što uvek ide najkraćim putem, zato
što je tako oštra i određena. Nasuprot tome nestaju krive linije,
aranžmani koji ukazuju na neiscrpnost igre, ornamenta, nežne lju­
bavi i gde su još moguće beskrajne vibracije života. Privlači nepre­
gledno i tamno, samo ako dopušta digresije i ekscese, ima sprem-
' na iznenađenja i omogućava dražesnu konfuziju (Ajhendorf). I
zbog toga se glorifikuje krivudavi srednjovekovni grad i više vo­
le divlji vrtovi nego geometrijski uređen francuski park. E. T. A.
Hofman se ruga prosvetiteljstvu, kad Berlin, njegov glavni grad
u pripoveci „Irrungen” (Lutanja) opisuje kao prazan prostor usme-

148
 renosti: Grad je u celini lepo izgrađen sa kao strela pravim ulicama i
velikim trgovima, tu i tamo naiđe se na aleje poluosušenog drveća ko­
je, kad čudovišno zavijajući vetarpred sobom tera guste oblake praši­
ne, tužno stresa svoje bledozeleno lišće.
Pravo i šestarom odmereno, makar spolja bilo prostrano,
ima paradoksalno đejstvo da izaziva osećaj teskobe. Iako bi pro­
stor želeo da izgleda širok, kaže se kod E. T. A. Hofmana, za nekog
poput nas ga razumni ljudi čine baš strašno teskobnim. Razlog tome
je što regularnost u prostoru ima isto dejstvo, kao ponavljanje u
vremenu. Dozirani štedljivo, daju osećaj ritma, aranžmana, čak
lepote; ali, upotrebljeni prekomerno, čine da nestane svaki mo-
menat iznenađenja, uspostavlja se utisak monotonije i jednoo­
braznosti, što se onda doživljava kao sputanost stalno istim. Ta­
ko za romantičare geometrizovano prostor i geometrizovano vre-
me postaju himera lošeg prosvetiteljstva. Široki svet se skuplja,
kada um, životna mudrost, ili racionalno objašnjenje sveta, neo­
bično učini običnim i nepredvidljivo predvidljivim i zato već ci­
tirani romantični kontra-program kod Novalisa znači: Stvar je u
tome da se običnom da tajanstven izgled, poznatom dostojanstvo ne­
poznatog, konačnom beskonačan privid.
To je program protiv dosade i onog što je prati: svest o pra­
znini, ništavnosti i ničemu. Ta dosada je za generaciju iz starog
verovanja ispalu, umom nezadovoljenu, ali Francuskom revolu­
cijom na najsmelije uzlete imaginacije ohrabrenu, pravi neprija­
telj i stvarna pretnja. Anksioznost prema normalnosti se skuplja
u strah pred dosadom. Ona je, kao pretnja, prisutna svuda u de-
lima romantičara. U Tikovom „Vilijamu Lofelu” (William Lovel)
nalazi se upečatljiv opis tog osećanja: Dosada je sigurno paklena
muka, jer do sada nisam upoznao veću; bolovi tela i duše okupiraju
duh, nesrećnik provodi vreme žaleći se i pod gomilom nadirućih ideja
sati prolete brzo i neprimetno: ali sedeti ovako kao ja i posmatrati ek-
sere, hodati po sobi gore dole, da bih ponovo seo, trljati obrve, da se bi­
lo čega setim, ne znam ni sam više čega; onda još jednom pogled kroz
prozor, da bi se posle za promenu moglo baciti na sofu - ah ... navedi
mi boljku, koja bi bila jednaka ovom raku, koji postepeno proždire vre­
me i gde se meri minut po minut, gde su dani tako dugi i sati je toli­
ko mnogo, a onda se još posle jednog meseca iznenađeno uzvikne: Moj
Bože, kako vreme leti!
Kod romantičara karijera dosade počinje kao velika tema
moderne.

149
 Kant je dosadu definisao kao gađenje sopstvene egzistencije od
praznine duše osećanjima, ka kojima ona neprekidno teži. To gađenje
može čak da se pojača do groženja, Kant to naziva horror vacui.
Kant izbegava, kao prethodno Paskal (Pascal) da govori o onoj
praznini koja je posledica udaljenosti Boga. Ako je Bog ono uzvi­
šeno, onda je praznina koja se oseća, njegova senka: negativno
uzvišeno, Ništa. U dosadi, kaže Paskal, čovek u dubini svoje duše
oseća to Ništa, tu prazninu. Nju uopšte ne može da podnese bez
strasti, bez delatnosti, bez razonode. 1 tako prema Paskalu nastaje
moderna užurbanost i jurnjava.
Veliki su toliko upleteni u svoje igre moći i raskoš svog
predstavljanja, piše na primer Monteskije (Montesquieu), da
im duševne radosti uposlenosti ostaju zatvorene. Njihova veličina
ih prisiljava da se dosađuju. I lakonski rezimira tu misao: Svi
kneževi se dosađuju: dokaz za to je, što idu u lov. Drugi su se izra­
zili još oštrije izjavljujući da, velika gospoda vode rat, jer se do­
sađuju. Ovaj motiv razmišljanja, koji u dosadi vidi elitnu bo­
lest, prihvata Ruso: Narod se ne dosađuje; on vodi radan život...
Promena između dugotrajnog rada i kratke dokolice je začin zado­
voljstava njegovog staleža. Velika kamdžija bogatih je dosada. Usred
mnogih i skupocenih razonoda, usred tolikih ljudi koji se trude da im
se dopadnu, oni se na smrt dosađuju. Svoj život provode sa tim da
umaknu dosadi i da dopuste da ih ona ponovo sustigne, to je onda
podstaklo Kanta.
Analizirajući dosadu, čovek se između Paskala i Kanta po­
stepeno udaljava od toga, da traži negativnu vezu sa Bogom. Ni­
šta dosade je privremeno izgubilo svoju depresivnu uzvišenost.
Ovo se ponovo dramatično menja u romantizmu. Zašto?
Romantičari su bili prošli kroz školu osetljivosti, refleksiv­
ne filozofije i kulta Ja. Time je sve postalo više doživljaj Ja, nego
doživljaj stvarnosti. Ova subjektivizacija morala je da ima posle-
dice. U pseudonimnim „Noćnim stražama” (Nachtwachen) Bona-
venture (Bonaventura) dosada se upečatljivo opisuje kao namćo-
rasto raspoloženje euforije Ja: Prestao sam sada da mislim sve dru­
go i mislio sam samo sebe samog! Okolo se nije mogao naći nijedan
predmet, osim velikog užasnog Ja, koje je jelo samo sebe i u gutanju
stalno ponovo rađalo samo sebe. Nisam tonuo, jer više nije bilo pro­
stora, isto tako nisam ni lebdeo. Promena je s vremenom bila nestala
i vladala je užasna, večno prazna dosada. Osim mene - pokušao sam
da se uništim —ali ostao sam i osećao sam se besmrtnim. Romantič­
no pozivanje na sebe, koje se uverilo u svoj udeo u besmrtnom

150
duhu, gotovo parodistički se vodi ad absurdum: može čovek da
se oseća besmrtnim, ali i da se besmrtno dosađuje.
Romantičari kojima dosađuje njihova svesnost, počinju da
čeznu za besvesnošću. Nema ničeg uzvišenijeg u čoveka, kaže Tikov
„Lofel", do stanja besvesnosti; tada je sretan, tada može da kaže daje
zadovoljan. Romantičari sanjaju o jednostavnom životu, koji vi­
tla u ravnomernom ritmu. Ono što se inače doživljava kao mono­
tonija, iznenada se javlja kao daleka sreća. Helderlin: Pred svojom
kolibom u hladu mirno sedi / orač, zadovoljnom puši se ognjište ... /
Žive smrtni / od nagrade i rada; kad se muka i odmor smenjuju / sve
je radosno ... Nasuprot tome pesnik svoj nemir i uzbuđenje oseća
kao manu: ta zašto ne spava / nikada samo u mojim grud’ma žaoka?
Čovek veruje da se taj rasterećujući životni red može naći u
tradicionalnim miljeima. Nove, moderne životne forme gradova,
nasupoorot tome, su pod sumnjom monotonije i besmisla. U Aj-
hendorfovom romanu „Ahnung und Gegenwart” (Slutnja i sadaš­
njost) iz 1815. godine takav gradski život se ovako opisuje: Svet-
sko tržište velikih gradova sigurno je ... najvernije ogledalo njihovog
vremena. Tu su u svoje mašine i točkove uhvatili staru, snažnu reku,
tako da sve brže i brže teče, tu siroti fabrički život u isušenom koritu
razapinje svoje ohole ćilime, čija unutrašnja strana su odvratne, gole,
bezbojne površine ... prosto i veliko, naprasito bačeno jedno preko dru­
gog, ovde postaje reč i udarac, slabost postaje drska kroz gomilu, uz­
višeno se samo bori.
Grad se javlja kao prazno kretanje vremena, te time kao
okamenjena dosada. Tako romantičari anticipiraju strašila ’raz-
dirućeg mirovanja’ koje će u 20 veku imati konjukturu. Najupe­
čatljiviji romantičan opis praznog kretanja vremena, svakako se
ne odnosi na grad, već nas prebacuje u bajkovito-simbolično
okruženje. Radi se o tekstu Vakenrođera: „Ein wunderbares Mor-
genlandisches Marchen von einem nackten Heiligen” (Čudnova­
ta istočnjačka bajka o golom svecu). Svetac u bajci neprestano
čuje, kako točak vremena uzima svoj vitlajući zamah i zato stalno
mora da izvodi snažne pokrete čoveka, koji se trudi da okreće ogro­
man točak. Taj goli svetac čini sasvim očiglednim pojam moder­
nog radnog društva: nisu više u pitanju rezultati, produkt, nego
sam proces rada; sve mora njemu da služi, potrošnja, ulaganje
kapitala, produktivno rušenje. Biti uposlen je sve. Ko ispadne iz
zujećeg zamaha radnog procesa, ispada iz sveta. Kao i goli svetac,
koji okreće ogroman točak, čovek pri procesu rada ne srne da pita,
čemu sve to? Kao svetac, čovek mora da pazi na to, da pritekne u

151
pomoć vitlajućem... zamahu, da vreme ne bi došlo u opasnost da na
trenutak stane. Ali, kritičare kulture, koji brbljajući stoje po stra­
ni i kritikujući posmatraju, taj svet političar uposlenosti teško
može da podnese, besneoje kad je video da putnici koji su hodočastili
k njemu, sasvim mirno stoje i posmatraju ga, ili idu tamo-amo i raz­
govaraju među sobom. Drhtao je od žestine i pokazivao im nezadrživi
zamah večnog točka, jednolično, u taktu vitlanje vremena; škrgutaoje
zubima što ne opažaju i ne osećaju ništa od pogona u koji su i oni bili
upleteni i napred vučeni; zavitlao bi ih od sebe, kada bi mu se u tom
besu suviše približili.
Romantičari su ga čuli, taj šušteći točak vremena. Izmišljaju
konstelacije i osobe koje dovode do sunovrata u veliku prazninu,
gde se čuju osnovno šuštanje egzistencije, fiksiraju trenutke po­
što se ne radi ni o čemu više, ne nudi se nikakav svetski sadržaj
za koji bi se moglo držati, ili kojim bi se moglo napuniti, trenut­
ke praznog proticanja vremena, samo vreme, njegovo čisto prisu­
stvo, dakle momente, jer čovek primećuje kako vreme prolazi,
baš zato što ono neće da prođe, jer ne može da bude oterano, da
bude ubijeno, ne može da bude, kako se kaže, smisleno ispunje­
no. Relevantni opisi nisu jednostavno psihološki, već metafizič­
ki, jer pokazuju da, kad čovek ne zna šta će sa sobom, to za po-
sledicu ima da sada Ništa započinje nešto sa čovekom. Čovek se
tada boji da će neprestano morati da sluša belo šuštanje vreme­
na, kao goli svetac u Vakenroderovoj bajci.
Kako umaći tom sugestivnom, subverzivnom Ništa, kako se
izlazi iz pustinje dosade?
Novalis preporučuje umetnost uzbuđivanja duše, njegovu teh­
niku romantizovanja što u suštini znači: dići sebi raspoloženje.
Kao autosugestivnom geniju, njemu su na raspolaganju znatna
sredstva. Kada je za svojom Sofijom hteo da umre, gotovo mu je
uspelo da se živ nastani na onoj strani. Nisu svim romantičarima
uspevali ovakvi uzleti. Ali, bili su jedinstveni u tome, da protiv
pustinje demistifikacije pomažu opet samo magične tajne. I tako
postaje potpuno jasno protiv čega se romantičari zapravo bore,
kada brane tajne: to je opasnost modernog nihilizma.
Tajna dugo vremena nije trebala nikakvu odbranu. Dokle
god empirijsko istraživanje spoljašnje stvarnosti nije bilo toliko
razvijeno, čovek je upravo bio obavijen neobjašnjivim, mračnim,
numinoznim. Dokle god su bezbednosni sistemi putem znanja,
tehnike i organizacije još bili rudimentarni, bilo je pre svega va­
žno koliko god je moguće razotkriti što više tajni, ali božanstve­

152
 no-tajanstveno učiniti inače nekako naklonjenim. Kad moderna
društva počinju bolje da brinu o sigurnosti, religiozna veza pri­
rodno postaje slabija. Tek tada može da se stvori potreba da se
brani tajna, iz prostog razloga što više nije tako preteča. U toj si­
tuaciji nešto drugo postaje preteče, naime osećanja besmisla i
dosada suočeni sa jednim, navodno kao dan osvetljenim, osigu­
ranim i uređenim životom. Tada se više ne traži bog za sigurnost,
već bog protiv dosade.
Taj bog protiv dosade je romantični bog. Romantičarima
treba estetski bog. Ne toliko bog koji pomaže i štiti i na kome se
zasniva moral, već bog koji će svet ponovo obaviti tajnom. Samo
tako se može izbeći veliko zevanje pred svetom đemistifikova-
nim do nihilizma. Romantičari su, a to čini njihovu modernost,
bili metafizički umetnici zabavljanja u jednom vrlo zahtevnom
smislu, jer su isuviše dobro znali: zabavljati, ili tačnije, držati se
moraju oni, kojima preti opasnost od pada. Ali, tako su se ro­
mantičari osećali: kao neko kome preti opasnost od pada i to ih
čini našim savremenicima. Predmoderna svest nije mogla da za­
misli da padne iz sveta. Neka onostranost je uvele postojala. Tek
se moderna bez metafizičkog oslonca vidi konfrontiranom sa ko-
načnošću, zna da se više ne podrazumeva daje nosi smislom za­
sićen kosmos. Čudovišnost prostora u kojima čovek gubi sebe
kao atom; šuštanje vremena; ravnodušnost materije naspram na­
še svesti koja traži smisao, anonimne mehanizme društvenog ži­
vota - sve to daje malo oslonca, moglo bi da parališe, ili da dove­
de do pada u očajanje - ako se protiv toga ništa ne ponudi. Sva­
kodnevno to su rad i navika koji sužavaju pogled i koji zbog to­
ga i štite. Romantičarima je to premalo, protiv preteče dosade
oni koriste lep nered, koji zovu „romatizovanje”.
Ali ironična romantika zna i da je romnatizovanje opčinja-
vanje putem irealnog. I zato romantizam, tamo gde je najroman­
tičniji, otkriva i svoju poslovnu tajnu - to ironičano 'Kao da’.
Ajhendorfova pesma „Noć obasjana mesecom” (Mondnacht)
počinje ovako: Bilo je, kao daje nebo / poljupcem Zemlju umirilo /
da u svetlucanju cvetova / o njemu sad mora da sanja. A završava se:
A moja duša je raširila / svoja krila široko, /i letela kroz tihu zemlju
/ kao da kući leti.

153
 Jedanaesto poglavlje
Romantičarski polasci i prekidi. Ajhendorf: nova vožnja.
Pojanja sirena. Poverenje u Boga. Na prozoru. Pesnici i njihovi
pomoćnici. Poezija života. Pobožna ironija. Dangube - luda
u Hristu. E. T. A. Hofman: lakom rukom. Neukorenjeno. Igrač.
Estetika užasa. Raj je tu pored, ali i pakao. Princeza Brambila
i veliki smeh. Skeptični fantast.

Kad stvarnost poprimi dosadan izgled nekog ubogog ćume-

za od pozorišta, kako piše Tikov Vilijam Lofel, romantičari se do-
sete nečega, traže tajnu, ono osećanje koje nas goni preko u dale­
ke nepoznate krajeve, pri čemu može da se dogodi da se čovek
prevari, da čovek, kao Lofel, pođe za obećanjima nekog čudnog
tajnog društva i pri tome izgubi svoju slobodu i postane meha­
nička marioneta za obskurne potezače žica. Romantičarima su
vrlo dobro bile poznate opasnosti želje za tajnovitošću. Pa ipak
su se čuvali i drugih iskušenja, naime da popuste pred prostim
realizmom i da se učaure u svetu, koji se prodaje nemaštovitoj
korisnosti i ljudima sumnjivim čini njihov talenat za transcen-
dentnost i imaginaciju. Naše misli, sumnje i sračunatosti, koje
sve zatiru i takoreći šaraju kroz ogromnu prazninu, kroz zemlju ko­
ju su same obeznarodile moraju, ako pustinja ne treba da raste,
da dozvole da se ponovo digne ono osećanje koje obrađuje napu­
štenu pustinju.
U „Pogledima na život mačka Mura" (Lebensansichten des
Kater Murr) E.T.A. Hofmana ima jedna epizoda u kojoj se priča,
kako Krajzler u nekom vrtu, na smrt preplašen, veruje da vidi
svog dvojnika. Ali, kad opazi daje pojava samo dejstvo skrivenog
konkavnog ogledala, naljuti se, kao svako kome se upropasti ono
divno u štaje verovao. Čoveku više prija najdublje užasavanje, nego
prirodno objašnjenje onoga, što mu se činilo avetinjskim, on nikako
neće da bude namiren ovim svetom...

154
 I tako oni polaze, u svakom slučaju u književnosti, ti ro­
mantični umetnici, sanjari, lutalice i dangube u potragu za mno­
go obećavajućom tajnom, čežnjivo osluškujući poštanski rog, kad
Aurora plamteći duva, a preko horizonta rađa se sunce, kad dalji­
na mami svojim mesečinom obasjanim čarobnim noćima, svojim
začaranim vrtovima, svojim mirnim, zavojitim gradovima, iz či­
jih se kuća penje dim i gde ljudi uveče sede ispred vrata, ili oko
lipe, gde tvrđave pozdravljaju sa brda i izvori žubore. Kome Bog
hoće da ukaže pravu naklonost / šalje ga u beli svet, / svoja čuda hoće
da mu pokaže /и planini i šumi i reci i polju, peva Ajhendorf. Hajn-
rihu u „Oftedingenu” postaje teskobno, nakon što je sanjao pla­
vi cvet. Hoće da izbegne sudbinu svog oca, koji rezignirano i ćut-
ke ide za svojim poslom. Hajnrih polazi na put u nesagledivo.
Upitan kuda putuje, odgovara: uvek kući. To je veća, ogromna ku­
ća koju traži, a Novalis je hteo da ga pusti i da je nađe, možda u
petoj ili šestoj knjizi romana planiranog kao džinovski ciklus.
Ali, umro je nad tim. I tako je roman ostao torzo romantičnog
pokreta polaska.
Prevremeni završetak polaska može i drugačije da se uspo­
stavi. U Ajhendorfovom romanu „Dichter und ihre Gesellen”
(Pesnici i njihovi pomoćnici) Fortunat ohrabruje svog prijatelja
sa studija, Valtera, koji se u međuvremenu skrasio, da pođe sa
njim, ali on ostaje već na sledećoj stanici u bračnoj luci, odakle
se zabranjuje svako dalje isplovljavanje. Roman je podsetnik po-
lazaka i vedrih, rezigniranih, očajnih i nasilnih prekida. Viktor,
tajni i pomalo zastrašujući glavni lik romana, predstavlja najve­
ću moguću polaznu snagu. On se prostonaprosto ne može zadr­
žati, on je virtuoz opraštanja, za njega jutarnje rumenilo nikada
ne prestaje, nije ni čudo što se na kraju prodao svom nadzemalj­
skom zavičaju, kome će sada služiti u svetu. I tako on ponovo
odlazi, drugi ostaju, još jednom grandiozan pogled na pejzaž
kakav je mogao da naslika Kaspar David Fridrih (Caspar David
Friedrich), i Viktor je nestao, a roman se završava podozrivim
stihovima: Na stražu verno polazimo mi / da uskoro večna noć ne do­
đe / i zemalja raskoš ugasi / ti lepi svete, čuvaj se!
Mnogo obećavajući horizonti ka kojima se polazi mogu i da
prevare. Motiv sirene je sveprisutan u romantičarskoj književ­
nosti. U pesmi „Friihlingsfahrt" (Prolećna vožnja) Ajhendorf ođ-
merava raspon pokreta polaska: Isplovila dva kršna momka / po
prvi put od kuće / onako baš kličući u svetle / zvučne, pevajuće talase
/punog proleća... Prvog žudnja ne odnese mnogo daleko, on nađe

155
 draganu / njeni mu kupile imanje i kuću; / uskoro on ljuljao je deča-
čića, / i gledao iz skrovite sobice / udobno u polje. Drugi je bezobzir­
niji, njegova žudnja bezgraničnija i ne može se utažiti stvarno-
sno valjanim ponudama, njemu pevaloje i lagalo ga / hiljadu gla­
sova sa dna / zavodljivih sirena / i odvukoše one njega / u urlajućih
talasa / šareno zvonko grotlo. //A kad iz bezdana izronio je, / bese tad
umoran i star, / brodić mu na dnu ostao, / svuda ukrug tiho je bilo, /
a nad vodom je hladno duvalo.
Pa ipak: nema upozorenja od ekscesa, polazak se ne denun­
cira filistarski, ali se ni rizici ne poriču. Polazak je živost, mora
da se reskira, sve dalje ostavlja se poverenju u Boga: Pevaju i uda­
raju talasi / proleća sigurno nadamnom, / i vidim tako odvažne mom­
ke, /suze mi u oko naviru —/ ah, Bože, s ljubavlju povedi nas sebi!
Nisu svi romantičari imali to, gotovo detinjasto, poverenje
u Boga. To je ono osobeno kod Ajhendorfa. Svog boga poznavao
je od detinjstva, to je bog njegovih zavičajnih šuma, nije to bog
spekulacije i filozofije. To je bog koga ne treba izmišljati, on se
može ponovo naći, ako čovelc ostane veran snovima svog detinj­
stva. Pod zaštitom tog boga čovelc može da bude pobožan i drzak,
pun nostalgije i čežnje za daljinom, stega oslobođen i istovreme­
no vezan; možda oslobođen jer je vezan. Tako je bilo kod Ajhen­
dorfa.
Njegova vezanost se pokazuje u posebnoj naklonosti prema
prozorima. Ne gledaju samo filistri iz skrovite sobice, i čežnjiv
gleda kroz prozor i čuje putnike kako pevaju o polascima koji vo­
de u daljinu, gde opet u sumračnim senicima devojke na prozoru
osluškuju i gledaju u još dalju daljinu. Prozori otvaraju pogled u
otvorene prozore, nestanak slika u nepregledno, a ko tu oslušku­
je u tihom predelu poštanski rog, što svira polazak, poželi da u ta­
kvim slikama nestane. Ali, ostaje na prozoru. Zašto? Možda zato
jer prozorima nema kraja, uvele ostaje rastojanje, što opet nije
razlog da se sedeći ostane, kad odjekne poštanski rog. Otvoreni
stoje prozori, vrata, / ... Začelo ne pomaže tu odupirati se, / duboko u
srcu moram da osetim to: / ljubavi, prelepi živote, / opet hoćeš da me
zavedeš!
Pesma „Nova vožnja” (Frische Fahrt) je pevanje o zavodlji­
voj pesmi sirene, kojom Ajhendorf otvara kasnu zbirku svoje li­
rike, kao da time već unapred hoće da se izvini za mnogo malo­
dušnosti i mnogo čestitosti. Mlak vazduh dotiče plav, / proleće,pro-
leće treba daje! Prema šumi zvuk roga ispaljen, / hrabrih očiju svetao
bljesak, / i zbrka šarena i šarenija / postaje magično divlja reka, / u

156
 lepi svet dole / mami te pozdrav reke te. / / 1 ne mogu da sebe uzdržim!
/ Daleko od vas tera me vetar / Po reci toj hoću da plovim, / blaženo
šlep od sjaja! / Hiljadu glasova mameći udara, /visoko Aurora plam-
teći duva, / Vozi! Ne želim da pitam, / gde se vožnja završava!
Ova pesma nastavlja tradiciju motiva velikih isplovljavanja
i lutanja, koja počinje Odisejom i legendom o Argonautima i pre­
ko srednjovekovnih priča o brodu luđaka i letećem Holanđaninu,
seže sve do novog doba. Romantičari od toga prave vožnju bez
stizanja i cilja, upravo beskonačnu vožnju, a Rembo (Rimbaud)
će je nastaviti svojim „Pijanim brodom” (Le Bateau ivre). Te bes­
krajne vožnje inspirisane su dionizijski i zapanjuje što je Ajhen-
dorf, koji je živeo konzervativno napisao jednu od najlepših pe-
sama romantičnog oslobađanja stega. Predavanje beskrajno po-
meranom cilju putovanja je saglasnost sa beskrajno pomeranim
ispunjenjem smisla. Ajhendorf nije zavičajni pesnik, nije pesnik
ispunjenog trenutka, već čežnje, nedolaska, već odlaska.
Rođen 1788. godine, Ajhendorf je odrastao na porodičnim
imanjima u Gornjoj Šleziji, doživeo tamo detinjstvo tako lepo, da
iz njega čovek nikada ne bi smeo da bude proteran. Ali, naravno,
desilo se da je otac pogrešno špekulisao, imanja su izgubljena;
novonastalo tržište kapitala postalo mu je usud i Ajhendorf je od
sad morao da se potvrdi u građanskom životu kao pruski činov­
nik. U antinapoleonovskim oslobodilačkim ratovima učestvuje u
frajkoru majora Licova i ima se utisak da tamo ne brani ništa
drugo, nego svet svog potonulog detinjstva i mladosti u šumama
Gornje Šlezije. O doline široke, o visovi, / o lepa, zelena šumo, / ti
mojih radosti i bola / molitveno boravište! / Tamo napolju, stalno va­
ran, /juri poslovni svet, / razapni još jednom lukove / oko mene, ti ze­
leni šatore.
Najzad shvata - i zato ostaje konzervativan, ne postajući
reakcionaran, da se prošlost može spasiti samo u poetskom se-
ćanju. To onda više nisu stvarna mesta detinjstva koja se čuva­
ju, već vrsta doživljaja koji je sa tim mestom povezan. Čujem po­
točića žuborenje / u šumi tu i tamo, / u šume šuštanju / ja ne znam
gde sam.
Osiromašeni baron i savetnik u pruskoj vladi priziva zavi­
čajni predeo kakvog nikada nije bilo, ali koji putem reči uvele
može da nastane. Predeo koji nije nigde zabeležen, osim u atla­
su poezije.
U kakvom odnosu je poezija sa stvarnošću, gde je njeno le­
gitimno mesto u društvu? Ova pitanja su okupirala još mladog

157
plemića, koji je izbegavao da od svog pesništva napravi profesiju,
dakle građansko zanimanje. Igra poezije mi nije dovoljna. Bože daj
mi da izvedem nešto pravo, zabeležio je u studentsko vreme u Be­
ču, kad je pisao svoj prvi roman „Ahnung und Gegenwart” (Slut­
nja i sadašnjost). Ajhendorf na dobar romantičan način reflektu-
je o smislu poezije, ali njegovi odgovori više nisu tako samouve-
reni, kao odgovori ranoromantičara koji su sledili projekat uni­
verzalne poezije, koji su uz pomoć poetskog duha hteli da preobli­
kuju ceo život. Igra poezije mi nije dovoljna - ta rečenica će važiti
i za starog Ajhendorfa, koji u svom poslednjem romanu „Dichter
und ihre Gesellen” (Pesnici i njihovi pomoćnici) u središte sta­
vlja pitanje o značaju poezije za individualan i za društveni ži­
vot. Ajhendorf tamo izvodi čitav niz pesnika i onih koji se sma­
traju pesnicima. Tu je grof Viktor fon Hoenštajn, priznat i od
svih poštovan pesnik, kome na vrhuncu slave postaje sumnjiva
poezija kao čist privid i koji se zbog toga, s gorkom samoironi-
jom, umeša među glumce. Potom postaje pustinjak i na kraju
energičan borac za širenje hrišćanstva. Od poetski umnog čoveka
postaje duhovnik. Hrišćanstvo za njega postaje neka vrsta realno
egzistirajuće poezije. Ova predstava nije bila daleka ostarelom
Ajhendorfu, iako mu se činilo daje napetost između poezije i ži­
vota tu rešena isuviše jednostavno. Zbog toga Viktorovom nesta­
janju daje legendarnu crtu.
Lik suprotan Viktoru je Driander, virtuoz mizanscena, koga
ne muči sumnja u sebe. On diže mnogo buke niokočega. On igra
umetnika u zabavljanju i mahera efekta, zadovoljan je time, vi­
še ne traži. On je zanimljiv, onaj što za kratko vreme veže pažnju.
Potom se ponovo prelazi na dnevni red, Driander mora da se do-
seti nečeg novog. Kod njega poezija nije ništa drugo, do umeće da
se izazove vremenski ograničena pažnja. Nije predstavljen pre­
zrivo, već ironično. On je igrač, ništa više, ali ni manje, zašto da -
kritika pravi suviše ozbiljno lice...
Tu je Oto, koji o trošku mudrosti života i marljivosti života
izuzetno ozbiljno sledi svoju poetsku ambiciju i koga najzad svet
reči odseca od stvarnog života, sa posledicom da ga taj stvarni ži­
vot najpre smatra ludom, a onda pušta da propadne u radu kao i
u ljubavi.
Fortunat, pesnik i istovremeno umetnik u življenju, sigur­
no je najbliži Ajhendorfom idealu. On se jednog jutra daje na po­
sao da napiše novelu. Ali, dešava mu se čudo. Veseli jutarnji vetar
baca mu papir u travu, gde se oko njega čerupaju kokoške, ali iza nje­

158
ga vrhovi drveća opet započinju svoju prastaru pesmu, koja se ne
uklapa ni u jednu novelu, između toga šumske ptice pevaju sasvim ne­
poznate note, a oblaci lete nad zemljom i dovikuju mu: čoveče, ta ne
budi budala! I onda čak pođe šumar dole u lov ... on tad sigurno od­
baci pero i papir, vinu se na konja i izjaha i on u sveže, sjajno jutro.
Poezija života je svakad snažnija od poezije kakva stoji u
knjizi, to treba da pokaže ta scena. Fortunat je doživeo poetičan
trenutak, potom pokušava da ga zadrži u pesmi: Hteo sam u šumi
da pevam / epsku pesmu punu raskoši, / zamršene priče / baš bogato
smišljene / kad zašumi drveće, poskočiše / sa stena potoci / i hiljadu
glasova odjeknu i zamre zbunjujuće. / 1poneki jecaj / pustih iz odmor­
nih grudi, / al' od junaka svih / ništa mi ne bi po volji. / / Kad vratim
se opet u grad / iz polja i šuma svežih / doći će sve one pesme / iz da­
leka kroz metež sveta, / začuće se eho želje i bola / još jednom tiho, / a
u srcu će se stvarajući / probuditi stara melanholija, / zima u među­
vremenu / u polju cvet će slomiti - /tad od dosada nastaće /jedna pre­
dugačka pesma!
Poezija dolazi uvele prekasno, ili prerano, snažna živa stvar­
nost uskraćuje joj mesto. I to je dobro tako, kaže Ajhendorf, tre­
ba prvo u životu otkriti poeziju, pre nego što je zarobiš u svetu
reci. Ali Ajhendorf zna i da je prolaznost ta, koja poeziji nepre­
stano dotura novu hranu. Duž planine išli su svatovi, / čuh ptica
udar krilima / kad bijesnu četa konjanika, začu se šumski rog, / bio je
to veseo lov! / / 1 pre no što pomislih, sve beše zamrlo, / noć pokri sve,
/ samo sa planine još šuma šumi / a mene do srži podilazi jeza. U po­
eziji prolazno postaje forma koja traje. Čudo poezije je u tome,
što u njoj ostaje ono što inače ne može da ostane.
Ajhendorf je sebe video kao pesnika prigode, svakako u
izvanrednom smislu, kakvim je i Gete sebe smatrao. Pevati kad
je tome vreme, o velikim prigodama i u pre retkim, stvaralačkim
trenucima. Službeni poslovi vladinog savetnika u Kenigsbergu,
Gdanjsku i na kraju u Berlinu, zbog toga nikako nisu smeli da tr­
pe. Ajhendorf ih je obavljao savesno, sa ličnom liberalnošću i
konzervativnim načelima. Prisvajanje zasluga i uobraženo pona­
šanje su mu bili daleki, svojim službenim poslovima nije prida­
vao nikakvu posebnu misiju, zadržao je ironičnu distancu. U
„Pesnicima i njihovim pomoćnicima” (Dichter und ihre Gesel-
len) njegov Fortunat kaže Valteru koji se učvrstio u službi i do­
stojanstvima: „Da, često sam razmišljao o razlogu te nežne ljubavi
mnogih prema državnoj službi... Bojim se da je kod većine to draž
udobnosti da se bez ideja i posebnih napora radi moćno i s velikim

159
spektaklom, satisfakcija da gotovo svakog sata dovršiš nešto okruglo,
dok umetnost i nauke na zemlji nikada ne budu gotove, ne vide kraj
čak u celoj večnosti. '
Što je važilo za službene poslove, ne bi trebalo da važi ma­
nje za pevanje. U pesmi „Der Isegrimm" (Izegrim)* on se ruga
precenjivanju obe profesije: Gomile akata noću gutati, / brbljati
kao što običaj je sveta / i nogom dati zamajac velikom točku / kao vo,
to mogu i ja. / / Al’ verovati da trice i kučine / upravo nisu trice i ku­
čine, / nego vrlo važno čudo, / nikada mi nije uspevalo. //A li preva­
riti druge, / da bih držaljom i perom / crvotočni sistem sveta mogao
da poduprem / činilo mi se uvek igrom za budale.
Ono što je nedavno moglo da relativizuje kako pevanje, ta­
ko i građanski poziv u njegovom značaju, za Ajhendorfa je bilo
religiozno verovanje. On je stvarno bio pobožan čovek, i to pot­
puno bez romantične eskalacije, bez čega u svojim kasnim godi­
nama nisu bili Fridrih Šlegel, Brentano, ili Geres. Ta jednostav­
na pobožnost - Ah, Bože, povedi nas s ljubavlju sebi! - budila je kod
mnogih utisak da je Ajhendorf više pripadnik bidermajera, nego
romantizma. Od njega uopšte nisu očekivali „Dangubu" (Tauge-
nichts). Oni koji su ga bolje poznavali, nisu više nalazili čudnim,
što je taj pobožan čovek mogao da napiše genijalnu priču o poe­
tičnom anarhisti, sanjaru, neradniku i lutalici, koji izmiče sva­
kom građanskom redu. Jer, Danguba je iz vere u boga poništio
svoju stvar. I za njega važi: Samo napred! Ne želim da pitam, / gde
se ova vožnja završava! On se ne čuva, ali biva sačuvan. Sin mli­
nara, on se buni protiv prisiljavanja na rad, prepušta se užicima,
utiscima, ljubavima; Papageno s violinom. Na kratko se smiri
kao činovnik u naplati carine, tad sedi u crvenom kućnom ogrtaču
sa žutim tufnama, puši svoju lulu i pušta ljude da idu svojim pu­
tem. Krompir i drugo povrće, koje sam našao u mojoj baštici, izbacio
sam i zasadio je ćelu probranim cvećem. Ali, onda ga ponovo zasvr-
be tabani, a i zaljubljen je. Tako ponovo polazi, bez cilja, skače na
kočije, vozač je na papučici i baštovan kod plemenitih dama, pu­
šta da ga odvuku maskirani jahači, naravno u Italiju, i najzad na­
lazi prihod za život sa svojom dragom u malom zamku, koji do-
bija na poklon. Povremeno ga preplavi seta, tad mi svet odjednom
dođe tako užasno dalek i velik, a ja toliko sasvim sam u njemu, da sam

* Izegrim je vuk, mitsko stvorenje iz srednjovekovnog epa Lisac Rajneke. Oliče­

nje je feudalnog barona, simbolizuje snagu, bezobzirnost, pohlepu, zloću, ali i
trapavost, zbog čega ga lisica uvek nasamari.

160
poželeo od srca da zaplačem. Hvata se violine, nekoliko poteza
gudalom, lagana okretna igra i njime ponovo ovlada lakomisle- nost.
Bez muzike bi život možda ipak bio zabluda. Dokle god ona odzvanja,
čovek nema čega da se boji. Priča se završava rečenicom: iz daljine je
stalno dopirala muzika, a od zamka su kroz tihu noć preko vrtova
letele svetleće kugle, a između toga je dopirao žubor Dunava - i sve je
bilo dobro!
Ajhendorf je sebi uzimao slobodu da bude luckast, ne samo
zato što je bio poeta, nego zato što je, pre svega, bio pobožan.
Danguba je budala u Hristu. Pobožna ironija obavija sve što sebe
smatra isuviše važnim i premešta ga u lebdeće stanje onoga 'Kao da’
- poezija kao građanski život.
Ako je Ajhendorf već bio romantičar toga 'Kao da’, E. T A.
Hofman je to bio u još radikalnijem smislu, jer je naime morao da
opstane bez religioznog verovanja. Hofman nije, kao Ajhendorf, imao
sreću idiličnog detinjstva koje bi moglo da mu da materijal za
romantične snove i fantazije. On odrasta bez oca u građanski
urednom domaćinstvu u Kenigsbergu, okružen stričevima i tetkama
i dedom i babom, koji su pazili na dužnost, pristojnost i tačnost, ali
su duhovno mogli malo da ponude. Dečak sanja o umetničkoj
egzistenciji, piše romane za fioku, komponuje. Nevoljno, ali poslušno
ide putem koji ga po želji porodice vodi pod pravničko hlebno drvo,
usrećen samo svojim maštanjima o umetničkim izletima. Bio je
pravnik, čak briljantan, službuje kao vladin savetnik u Poznanju,
Varšavi i na kraju u apelacio- nom sudu u Berlinu. Posle sloma
Pruske, okušava se kao kapel- majstor u Bambergu, Drezdenu i
Lajpcigu. Izuzev ove međuigre, Hofman se komponovanjem,
slikanjem, pisanjem bavio uvek samo kao sporednom delatnošću i
morao je dugo da čeka na uspeh. Ima dvadeset i sedam godina, kad
se 1809. godine iz štampe prvi put izlazi nešto njegovo, Vitez Gluk
(Ritter Gluck). U srednjim je tridesetim, kad izbijaju nagomilane
muzičke i literarne fantazije. Sad više nema stajanja. Bilo je potrebno
samo nekoliko nedelja, da cela literarna Nemačka počne da govori o
njemu. Ubrzo ga nazivaju ’Hofman-avet’. Postaje zvezda ženskih
džepnih knjiga. Počinju njegovi berlinski dani i noći oko trga Gen-
darmenmarkt Ljudi odlazi u ’Luter i Vagner', da vide gnoma sa
pokretnim crtama lica, kako tamo sedi i crta, zajedno sa neizbe- žnim
glumcem, Defrientom (Devrient], Njih dvojica dobacuju jedan
drugome lopte svojih dosetki, mešaju zbilju i igru, ironi- šu i imitiraju
ljude i sebe, poveravaju se, pružaju utehu, izvode
svoje noćne utvare. Hofmanove priče su premijeru imaie u no­
ćima sa Defrientom. Kao savetnik apelacionog suda kod libera­
la u gradu je visoko cenjen, jer je prilikom takozvanog 'progona
demagoga’ posle 1817. godine tvrdoglavo branio principe prav­
ne države protiv svojih pretpostavljenih i zbog toga čak sebi na­
vukao disciplinski postupak. Hofman je slavan, a kod nekih
ozloglašen. Ispunjava se druga želja. Najzad ima uspeha i kao
kompozitor. Njegova opera „Undina” (Undine) stiže na pozorni­
cu u Berlinu. Ali, izvodi se samo osam puta, onda opera izgori,
Šinkelova (Schinkel) scenografija je uništena. Priča kakvu bi
mogao da izmisli Hofman. Na vrhuncu slave, začuđeno trlja oči.
I to je bilo to? Nastavlja, ali mora da dolije još vina. On voli ži­
vot i umire protestujući.
U „Princezi Brambili” (Prinzessin Brambilla), onoj očarava­
jućoj bajci o karnevalskom zadovoljstvu, kaže se: Ništa nije do­
sadnije, nego da čvrsto ukorenjen u zemlju moraš da odgovaraš sva­
kom pogledu, svakoj reci!
Nije čvrsto ukorenjen u književnost, nije u pravnički poziv,
nije kao kompozitor i slikar. Cena koju je Hofman platio je što
nigde nije uziman sasvim ozbiljno. Obeštetio tako što ni on sa
svoje strane, ništa nije uzimao ozbiljno. Kod velikih autoriteta je
zbog toga uživao loš ugled. Gete do njega nije mnogo držao, kao
ni pruski ministar policije, Šukman (Schuckmann) koji je Hof-
mana nazivao pustinjakom, koji uglavnom radi, da zaradi za svoj ži­
vot po gostionicama. Zlonamerni birokrata nije sasvim grešio:
Hofman nije hteo da se liši veštačkih rajeva opijenosti, a njego­
va čuvena bajka „Zlatni ćup” (Der goldene Topf) će zdelu za punč
nositi u svetinje književnosti.
Ako je bilo nekog, ko se zaista približio romantičnom idea­
lu igrača u životu i delu, onda je to bio Hofman. Ono što je radio
- pisanje, službeni poslovi, komponovanje - bilo je vrlo savesno,
ali gotovo uvek s lakoćom nečega urađenog uzgred; na tome nije
bilo težište. Čuvenu pripovetku „Sandman” (Peskar) koncipirao
je, na primer, za vreme jedne dosadne sednice u berlinskom ape-
lacionom sudu. Mogao je da radi više stvari istovremeno i da
stvarnost posmatra iz raznih uglova. Samo tako, sa bogatstvom
perspektiva fantazijom, može da se sagleda stvarnost, koja je još
uvek fantastičnija od svake fantazije.
Jedna od njegovih poslednjih priča, „Des Faters Eckfenster"
(Očev prozor na uglu) vodi nas u sobu paralizovanog pisca, kome
ostaje još samo pogled kroz prozor na šareni metež tržnice. Ali

162
taj prozor, objašnjava on svom, kao dren zdravom, posetiocu, ko­
ji kod samrtnika ide u školu života, ali taj prozor je moja uteha,
ovde mi se iznova otvorio šareni život i osećam da sam se združio sa
njegovim metežom što nikad ne staje. Dođi, rođače, pogledaj napolje!
Kod Ajhendorfa se kroz prozor gleda u nepreglednu daljinu.
Kod Hofmana se gleda i tu blizu, što na taj način postaje daljina.
Ali, zato čovek mora da bude spreman da se iznenadi, mora da se
oprosti od prethodno donetih sudova i navika viđenja, jer one
sužavaju vidno polje i obično čine tek stvarno običnim. Hofman
jednom iza glatke fasade stvarnog pomoću fantazije otkriva ču­
dovišno, drugi put mu fantazija stvara odstojanje prema realno
postojećem čudovišnom.
Na maskenbalu u Bambergu Hofman je 1812. godine doži-
veo da jedan od igrača iznenada padne mrtav. Odmah je to na­
crtao i pokazao prijateljima, koji su se pobunili što Hofman, ta­
ko piše njegov izdavač Kune (Kunz), događaj koji je užasnuo sve
prisutne može da tretira tako veselo. U takvoj veselosti se naravno
odmah primećuje forsiranost, namera. Hofman se pred užasom
vežba u umetnosti čudnovatog izlaženja iz sebe, kako se kaže u
„Đavoljim eliksirima” (Elixieren des Teufwels). On tako čuva od­
stojanje, a zadržava radoznalost.
Hofman radoznalo stupa na bojno polje blizu Drezdena za
vreme oslobodilačkih ratova sa čašom vina u ruci. Estetika uža­
sa, kao reakcija na jezovitost. Ili je voajer, ili izbegava, oba puta
u igri je fantazija. Još dok besni bitka za Drezden, on 1813. godi­
ne počinje sa „Zlatnim ćupom”, „bajkom iz novog vremena”, ka­
ko stoji u podnaslovu.
Student Anzelmus sedi kraj Elbe kod Drezdena, ispod zovi-
nog grma i sanja o užicima u bašti pivnice i kod lepih devojaka
tamo, koji mu izmiču zato što je izgubio novac. I tako on sanja­
jući, beži iz ove stvarnosti u drugu stvarnost. Susreće arhivara
Lindhorsta i njegovu lepu kćerku Serpentinu. Lindhorst pripa­
da onim ljudima koji se, kad ste se od njih oprostili čvrstim sti­
skom ruke, još neko vreme čuju u sokaku što odjekuje, dok se na
nekom odstojanju ne podignu, da kao orao odlete u sumrak. Ili
ipak pre kao daždevnjak? Lindhorst je u svakom slučaju neko,
ko je svakodnevni život sasvim običnih ljudi pomerio u nepoznato.
Anzelmus bi najradije poleteo za njima. Na kraju dobija svoju
Seprentinu i odlazi u Atlantis. Ostaje pripovedač, tužan i klo­
nuo. Ne polazi mu za rukom da piše iza svog protagoniste. Vra­
tilo se otrežnjenje, nedostaje jedan gutljaj. Ali Lindhorst, alias

163
 Salamander, mu ne dozvoljava da bude bez pića. On se pojavlju­
je sa lepim zlatnim bokalom u ruci iz koga se uvis diže plavi plamen,
’jEvo’, reče, 'donosim vam omiljeno piće vašeg prijatelja, kapelmajsto-
ra Johanesa Krajzlera. - To je zapaljeni arak... Srknite makar malo.’
Pripovedaču to ne treba dva puta reći. Tako Salamanderova
umeća dopuštaju sasvim veštački pogled na onu stranu. Raj je
tu pored.
Ali i pakao, ponori duše. Mašti takođe dostupan. Ubrzo po­
sle „Zlatnog ćupa” Hofman piše roman „Die Elixiere des Teufels”
(Đavolovi eliksiri). Ovde uranja u sferu delimično drastičnog,
delimično uzvišenog zgražanja. Pazeći na dejstvo kod publike,
preuzima elemente radnje iz tada mnogo čitanih horor-romana,
ali ono što on iz toga pravi, psihološki i poetski, za njegovo vre-
me je besprimerno.
Priča se životna priča kaluđera Mederdusa. Zagonetnog po­
rekla i od detinjstva predodređen za manastirski život, on posta­
je slavljeni propoveđnik. U ispovedaonici se zaljubljuje; mana­
stir mu postaje suviše tesan, on ga napušta da traži voljenu, su­
sreće dvojnika, veruje da ga je ubio, uvlači se u njegovu ulogu,
počini još nekoliko ubistava, umalo omaškom nije ubio i volje­
nu. Beži, zatvaraju ga u ludnicu, sumnja daje uopšte počinio ta
jeziva delà, zapada u intrige, a onda u kazamate Vatikana, vraća
se u zavičajni manastir, hoće da okaje grehe, postaje svedok ka­
ko njegov dvojnik, koji se iznenada opet pojavljuje, ubija volje­
nu, odriče se sveta, na kraju nalazi još samo snagu, da ispriča će­
lu svoju stravičnu priču - svoje poslednje okajavanje.
To je priča o podvojenoj ličnosti. Sa toliko uosećavanja to do
tada nije bilo opisano. Hofman se u ovome snalazio, jer je živeo
u strahu da će poludeti, ako ga savladaju fantazije. U romanu
opisuje jedan od tih jezivih trenutaka shizofrenog susreta sa sa­
mim sobom: Medardus sedi u tamnici pod optužbom za ubi-
stvo. Ispod poda se čuje kucanje, dozivanje, grebanje. Neko hoće
odande da izađe. Medardus se boji, a ipak počinje da vadi kamen
iz poda: Onaj što je bio dole pritiskao je poslušno na gore ... tada se
iznenada iz dubine do iznad bokova podiže nag čovek zureći u mene
avetinjski, sa užasnim čerečim smehom ludila. Pun sjaj lampe pade
na lice - prepoznah sebe - izgubih svest.
Medardus više ne može da se oslobodi svog dvojnika. On će
mu čučati na ramenima i goniti ga kroz mračne šume. Sam Hof­
man je mogao da umakne toj sudbini. Uvek mu je uspevalo da
razmrsi zapletenost fantazije i stvarnosti. Bio je dovoljno reali-

164
sta i zato je sebi mogao da dozvoli zadovoljstvo pometnje. Sebe
je najlepše predstavio u „Princezi Brambili”.
Podsticaj za ovaj ludi capriccio dobio je kroz Kaloovu (Jac­
ques Callot) seriju „Bali di Sfessania” koja prikazuje stojeće tipo­
ve commedia dell’arte. Trebalo je da to bude, kako je Hofman u
jednom pismu pisao, najsmelija od njegovih bajki.
Mnogi više nisu mogli da prate Hofmana na neobuzdanim i
zamršenim krstarenjima njegove mašte. Drugi, kao Hajne, ili Bo-
dler (Baudelaire) su „Brambilu" smatrali nečim najgenijalnijim
što je Hofman napisao. Hajne je rekao, ko nad „Princezom Bram-
bilom” ne izgubi razum, nema šta da izgubi.
U toj priči prepliću se mašta i stvarnost - ali sve obasjava
vedro saznanje o dvojnosti sveg Bića. U njenom svetlu može da
počne igra koja se drži realnosti, a ipak se ne odriče uzleta, tran-
sformišuće fantazije.
Ta igra je stara, nije je izmislio Hofman. To je transformišu-
ća igra karnevala. Odbijajući drskosti spoljašnjosti, a blizak s po­
norima unutaranjosti, Hofman postaje veliki karnevalista u lite­
raturi 19. veka.
Režira mađioničar i šarlatan, Celionati, alias knez Bastiane-
lo di Pistoja. Za vreme karnevala u Rimu on priređuje pozorište,
koje ne zna za granice i u kome likovi koji učestvuju, ne znaju da
učestvuju. Odvija se mali svetski teatar na rimskom Korzou, ko­
ji se premeri za jedan sat. Sve je lepo složeno. Daje se stara igra
o ljubavi, dvoje ljubavnika se zavadi i pomiri, razilaze se i ponovo
nalaze - tako Gete opisuje karnevalski metež u „Putovanju po
Italiji” (Italienische Reise).
U „Princezi Brambili" poenta te igre je u tome, što se lju­
bavnici, glumac Điljo i modiskinja Đaćinta zavade, pošto naiz-
menično jure iluziju koju imaju jedno o drugom. Šarlatan Celi­
onati se karnevalski raskošno stara o tome, da svako od njih svo­
ju iluziju doživi kao stvarnost. San koji jedno o drugom sanjaju
se ostvaruje, pošto se osećaju voljenim od strane svoje iluzije, sva­
ko se preobražava u ono, za šta ga ono drugo sanjalački drži. Ce­
lionati izvesno vreme sprečava da oni spoje iluziju i stvarnost.
Oni tako beže jedno od drugog, da bi se tražili. Najzad se nalaze,
kad smejući se u iluziji otkriju stvarnost, a u stvarnosti iluziju.
Cela zamršena igra je inscenacija humora, samo on može bol Bića
da preobrati u visoko zadovoljstvo.
Koji bol Bića? To je iskustvo, da se u svakoj osobi krije mno­
go osoba. Điljo zbog toga postaje skroz konfuzan: Upravo zbog to­

165
ga što nisam zatvoren u takvoj nekoj posudi, brkaju se mnogi likovi i
pucaju i kuglaju se glavama bez reda, tako da mi ništa nije jasno.
To je da poludiš. Kako se tome može smejati? Karneval to
može, on dopušta multiplu ličnost. Zadovoljstvo u preobražava-
nju, u građanskoj svakodnevici prisilno pritegnuto na dosledan
identitet bez zahteva, sada može da se iživi. Smeh karnevala
oslobođen te prisile.
Čemu se karneval smeje? Smeje se, i to je odlučujuće, sve­
mu. Najradije nosi zakrpe, i ne usteže se od razgolićivanja. On se
smeje vlasti, on je travestira: bira se kralj luda, misa je maskera-
da. On ismeva ono što inače straši i plaši. Đavo kao arlekino po­
staje sprdnja. Ali i oni koji hoće da ga prognaju, duhovnici, i oni
postaju komični. Karneval tera svoju prevrtljivu igru sa gore i
dole, dobrim i zlim, lepim i ružnim, muškarcem i ženom. Nos ne
može biti dovoljno dugačak, ludost hoda na rukama sa maskom
lica na potiljku. Karneval razotkriva istinu posuvraćenog sveta.
Hijerarhije nestaju u velikoj porodici karnevala. Svi su ekscen­
trični: sredina života, norme i ono što se inače smatra svojim Ja,
gube svoju moć. Razdvaja se ono što inače spada zajedno, a ono
što ne spada pravi se zajedničkim. Karneval sve uvlači u igru
svog vedrog relativizma, i osnovne datosti života: rođenje, lju­
bav, smrt.
U miljeu tog karnevala, Điljo i Đaćinta uče da se smeju
svom životu, svom ljubavnom zamešateljstvu, ponoru između
čežnje i ispunjenja. Primećuju da se menjaju, a ipak ne mogu da
se oslobode sebe, niti jedno drugog. Prave lakrdije, ali žive mo­
žda baš zbog toga, jer prave lakrdije. Vitalistički, vedar nihilizam
otklanja svako cinično ogorčenje kao dejstvo humora, koji Hof-
man definiše kao divnu snagu misli, rođenu iz najdubljeg opažanja
Prirode, da napravi sopstvenog ironičnog dvojnika, u čijim čudnim
lakrdijama - zadržaću tu bezobraznu reč - on prepoznaje sopstvene i
lakrdije čitavog Bića tu i njima se uveseljava.
Hofmanov humor se upušta u život, on ga ne izbegava. On
nije pun odricanja, lako čežnju na kraju možda čeka razočarenje,
on se ne edriče uzvišenih želja; ali ne zadovoljava se ni venje-
njem, koje već odricanje od ispunjenja uvek sadrži u sebi. Da bi
se moglo smejati sebi i svetu, čovek je morao da se usudi na ne­
što; da primeti ko jç, čovek je morao da izađe iz sebe. Zadovolj­
stvo u preobražavanju nije najgori način da čovek spozna sebe.
Điljo i Đaćinta se obučavaju u takvim vedrim samosaznanjima.
Pri tome je neizostavan krojač kostima. On je taj, koji nas je svo­

166
jom stvaralačkom iglom najpre doveo na pozornicu, u liku kakav je
uslovljen našim najunutarnjijim bićem, kaže Điljo.
Na vrhuncu karnevalske živosti, Điljo i Đaćinta se sreću ne
prepoznavši se, ali igraju zajedno i taj ples je ekstatično osloba­
đanje stega, pravi dionizijski ples. Igraju se snagama gravitacije
Ja. Sta misliš o ovom skoku, o ovom stavu, kod koga svoje ćelo Ja po-
veravam težištu vrhova prstiju na levoj nozi? Oni se razumeju u
umetnost puštanja, ta živa bliskost zaljubljenih. Ništa nije dosad­
nije nego da čvrsto ukorenjen u zemlju, moraš da odgovaraš svakom
pogledu, svakoj reci!
Zadovoljstvo preobražavanja trijumfuje nad voljom za sa-
moočuvanjem. Ne bezopasan trijumf, čije privlačenje poznaje i
Ajhendorf: I ne mogu da sačuvam sebe... Kod Ajhendorfa postoji
oslobađanje stega pomoću vere u Boga, kod Hofmana pomoću ve­
likog smeha.
Humor i ironija su u Hofmanovo vreme, kao što je pozna­
to, bile kategorije o kojima su visili filozofski olovni tegovi.
Njih se prihvatila velika ozbiljnost, na primer kod Fridriha Šle-
gela: Savršena, apsolutna ironija prestaje da bude ironija i postaje
ozbiljna. Romantična ironija, njeno transcendentalno lakrdija-
štvo kradomice pogleda prema nebu: Zemaljsko se mora pojesti. U
kulturi smeha ranijih stoleća radilo se, nasuprot tome, neprikri­
veno o profanisanju. Baš su uspenja i idealizmi bili mete karne-
valističkih poniženja i uzemljenja. Posuvraćen svet kulture sme­
ha guta transcendentnost. Pantagruelski smeh kod Rablea ima
taj smisao. Ukazuje na blamažu duha pred beskrajnom oplod-
nom moći zemlje i tela. Romantična ironija je drugačija. Ona ne
povlači naniže, već naviše. Šlegel: Na svako nebo može po neko da
sedne ...
Ali kod Hofmana se oseća još nešto od tog pantagruelskog
smeha koji dolazi iz 'uzemljenja', iz profanisanja, iz podsmeha
prolaznosti neba. 1 Hofman sigurno poznaje jedno nebo. Ono ni­
je ništa drugo nego dijamantna jama u našoj unutarnjosti. Kad se
kod Hofmana na kraju smeje, onda je to zbog toga, što čovek upr-
kos tom unutarnjem nebu ostaje najamnik Prirode i ni sa tim
unutarnjim bogatstvom izgleda ne ostvaruje više od - lakrdija.
Đaćinta i Điljo lutaju ulicama karnevala, beže, traže sebe,
zalutaju divno u lavirintu igara i preobražaja - a sve ipak izlazi
na jedno: dobijaju se i sigurno će onda dobiti potomstvo. Tako
ostaju na povocu prirodne svrhe. To je već smešno: nebo i zemlja
u pokretu da sklope brak.

167
 Smeh kojim „Princeza Brambila" jenjava, našao je primere-
nu filozofiju u Šopenhauerovoj metafizici ljubavi polova: Čežnja
ljubavi koju se pesnici svih vremena neprekidno trude da izraze u bez­
brojnim obrtima... ta čežnja, koja za posedovanje određene žene veže
predstavu beskrajnog blaženstva, i neizreciv bol pri pomisli da se ono
ne može dostići - ta čežnja i taj bol ljubavi svoju materiju ne mogu
da crpe iz potreba neke efemerne individue; oni su uzdah duha vrste,
koji ovde vidi da dobija ili gubi nezamenljivo sredstvo do svojih cilje­
va i otuda duboko uzdiše.
Preobražavajuća moć ljubavi je velika raskoš, koju Priroda
tera sa nama da progura svoje jednostavne ciljeve. Đaćinta i Điljo
se tome smeju, nakon što su se otkrili i našli u lavirintu karne­
vala i svoje mašte. Svojom veselošću oni se pokazuju na visini
saznanja, koje Hofman u razgovoru Serapionove braće ovako for-
muliše: postoji unutrašnji svet i duhovna snaga da ga vidimo potpu­
no jasno, u savršenom sjaju najživljeg života, ali deo našeg nasleđaje
da baš spoljašnji svet, u koji smo ukopani, deluje kao poluga koja po­
kreće onu snagu.
Poluga spoljašnjeg sveta - to je Priroda koja Đaćintu i Đilja
tera jedno drugom. Ali i raskošni let koji iskri njihov unutarnji
svet - koji na karnevalu postaje spoljašnji - jeste realitet. Oba
realiteta se zadržavaju u smehu: čovek jeste i ostaje najamnik
Prirode i u našoj unutarnjosti skrivena neiscrpna je jama dijamana­
ta, koja čoveku daje osećaj da je izdignut iznad svih ciljeva.
E.T.A. Hofman sa kojim se romantizam kao epoha završava,
je bio veliki maštar i zato romantičan, kako se to samo zamisliti
može. Ali, bio je više od toga. Preko liberalnog realizma je ostao
uzemljen. Bio je skeptični maštar.

168
 Dvanaesto poglavlje
Osvrt na haos ideja. Hegel kao kritičar romantizma. Komandne reći
svetskog duha i pretenciozni subjekti. Bidermajer i Mlada Nemačka.
Na putu ka stvarnoj stvarnosti. Takmičenja u razgolićavanju.
Kritika neba, otkriće zemlje i tela. Romantična budućnost, prozaična
sadašnjost. Štraus. Fojerbah. Marks. Hajne između frontova.
Zbogom romantičnoj školi i odbrana slavuja. Vojnik u
oslobodilačkom ratu čovečanstva i ništa do pesnik.

Velika epoha romantizma bila je prošla oko 20-ih godina 19.

veka. To ništa nije promenilo na tome, da se romantična delà i
dalje pojavljuju. Ahim fon Arnim i Jozef fon Ajhendorf su ostali
produktivni. Fridrih de la Mot Fuke (Friedrich de la Motte Fou-
qué) nije prestajao da piše svoje priče o vitezovima, gospođicama
u tvrđavama i vilenjacima i da obrađuje nordijske legende. Time
je kod široke publike vrlo dobro prolazio, mnogo je čitan, isto
kao E. T. A. Hofman, koji je u tadašnjem Berlinu pustio tu sa­
blast da kruži. Magično, srednjovekovno, avetinjsko pa i ono bo-
gomoljačko i dalje su imali konjukturu. Dotični motivi sada su
pali u degradacije pozajmnih knjižnica i ženskih džepnih knjiga.
Ambiciozniji su se tome osmehivali. A revolucionarni, inovati­
vni i samouvereni podsticaj je bio istrošen.
Kod ostalih umetnosti, romantični impulsi su čak tek sada
dolazili do punog dejstva. U muzici kod Šumana i Šuberta, a u
slikarstvu na primer kod 'Nazarena’, na veliki Geteov gnev, koji
je 1818. ugrabio priliku da se obračuna sa celim pravcem, iako je
braću Šlegel nekada veoma cenio i čak pomagao. Sa Johanom
Flajnrihom Majerom (Johann Heinrich Meyer), svojim adlatusom
za umetnost, napisao je sastav „Neu-deutsche religios-patrio-
tische Kunst" (Novonemačka religiozno-patriotska umetnost). I
religiozna i patriotska nastojanja u umetnosti oštro i podruglji­
vo se pozivaju na megdan. Jednostavno nije istina, kaže se tamo,

171
da su pobožno oduševljenje i religiozna osećanja ... neizostavni uslo-
vi za umetničku sposobnost. Dovoljni pređuslovi umetnosti su šta-
više zanatska spretnost, svest o formi, smisao za Prirodu i neis­
kvarena duša. Religija u svakom slučaju može da doprinese, uko­
liko, kao u antici, radosnih čula slavi zemaljsko, a ne piruje u
natčulnom, gde umetniku ostaje malo posla. A što se tiče patriot­
skog, umetnost je po svom poreklu, doduše, vezana za mesto, ali
se odlikuje upravo time, da u pojedinačnom donosi predstavu
univerzalnog.
Sa ovim odbijanjem, kome je prethodila slično efektna raci-
onalistička kritika romantizma Johana Hajnriha Fosa (Johann
Heinrich Vofi), u delu javnosti nametnula se poetična slika bo-
gomoljačkog, na srednji vek fiksiranog, katolicizirajućeg i ne-
mački šovinističkog romantizma. Što su Fridrih Šlegel i Adam
Miler u međuvremenu kod Meterniha radili za 'Svetu alijansu’,
uklapalo se u tu sliku koja je u zaborav bacila eksperimentalne,
fantastične, visoko refleksivne, čak revolucionarne crte roman­
tizma. Sam Fridrih Šlegel se jako trudio daje retušira, ili denun­
cira. Čovek je tada, piše Šlegel 1820. godine u „Signatur des caj-
talters”, prolazio kao uvek, kada krv i cela životna snaga previše uda­
re u glavu: pojedinac se smatra isuviše važnim, sa svojim idejama
i dosetkama. Doro je stoje iz toga proizašao samo haos ideja, i ni­
šta gore. Na sreću, bilo je sila reda i tradicije koje su bile jače od
subjektivne samovolje. I zato su upravo pojmovi postavljeni na gla­
vu, ali ne narodi. Dobro je kada izaberu da slede dokazane auto­
ritete, a ne svoju glavu.
Za to se u Nemačkoj pobrinulo u godinama posle 1815. U
Berlinu je Hegel bio taj, koji je svoje romantičarske početke pre­
radio u upečatljivo mišljenje poretka i pri tome nije štedeo ni sa
kritikom samovolje i romantičnog subjektivizma.
Pruski ministar prosvete Altenštajn (Altenstein), relativno
liberalan političar, ubrajao se u one koji su se filozofu divili i
založio se za njegov poziv u Berlin, koji je usledio 1818. godine.
Altenštajn je kod Hegela cenio karakterističan način, na koji je
Hegel obrađivao impulse modernizacije od Francuske revoluci­
je, i istovremeno ih povezivao sa konzervativnim stavom, krot­
kim prema državi, što je i inače izazivalo pažnju i fasciniralo
publiku, koja je htela da se odmori od turbulencija poslednjih
godina. Kada se 1820. godine pojavila Hegelova „Filozofija pra­
va” (Philosophie des Rechts) sa čuvenom rečenicom iz predgovo­
ra: Ono Stoje razumno, to je stvarno; a Stoje stvarno, to je razumno,

172
Altenštajn je autoru čestitao recima: Vi dajete ...filozofiji ...jed i­
ni pravi stav prema stvarnosti i tako će Vam najsigurnije poći za ru­
kom da sačuvate svoje slušaoce od pogubnog preuznošenja sebe, koje
odbacuje postojeće, ne upoznavši ga i sebi se, naročito u vezi sa drža­
vom, dopada u proizvoljnom postavljanju sadržajno praznih ideala.
Romantičari su nekada potpomagali progresivnu univerzalnu
poeziju, a Hegel se sada dao na razvijanje svoje progresivne uni­
verzalne filozofije, ali uvele sa jasnom kritikom samovolje tobo­
žnjih subjekata, koje je poistovećivao sa romantičnim duhom. Ta­
ko je Hegel na primer filozofa, koga su državne institucije pro­
gonile i Fihteovog učenika Frisa (Fries) nazvao vojskovođom te
plitkosti koja se naziva fiozofijom i koja se poduhvata da državu, tu
građevinu sagrađenu istrajnim radom razuma, ulije u kašu srca,
prijateljstva i oduševljenja.
Kod Hegela se ovakva polemika protiv subjektivnog roman­
tizma, zaštićena silom, apsolutno podnosila sa osećanjem, koje
ga je navodilo da do kraja života 14. jula popije čašu crnog vina,
u znak sećanja na Francusku revoluciju. Ta on je onda sa Šelin-
gom i Helderlinom na livadi pored Nekara zasadio drvo slobode
i počeo da skicira filozofiju podruštvljenja kroz ljubav. Revolu­
cija je za njega ostala divno rađanje smisla, ogromno otkriće o naj­
dubljem u slobodi. Još 1822. godine, u isto vreme kad je od pruskih
vlasti tražio da postupe protiv jednog književnog lista, u kome je
kritikovana njegova filozofija, on o Francuskoj revoluciji kaže:
Od kada sunce stoji na nebeskom svodu i planete oko njega kruže, ni­
je viđeno da se čovek postavi na glavu, to jeste na misli, i izgradi
stvarnost prema njima.
Hegel odbacuje revolucionarno delovanje i romantično sa­
njarenje tobožnjih subjekata, zato revolucionaran i fantastičan
impuls unosi u lupajuće srce svetskog duha, koji obavlja svoj po­
sao bez mešanja filozofa. On mora i može samo u pojmovima da
razvije ono što se ionako dešava. To je neophodno napredan pro­
ces, istorija dolaženja duha samom sebi u materijalnoj stvarno­
sti društvenog života. Celina je istina, zato što celina postaje
istina, a kad je to ispunjeno, filozofija u tome može ponovo da se
prepozna. Minervina sova svoj let započinje tek s dolaskom sutona.
Za Hegela je istorija stvarno sud sveta. Ona sudi svemu prežive-
lom, svemu što se protivi nagonu duha na samoostvarenje. Za to
nisu potrebni pobunjenici, romantičari i demagozi. Oni samo
uništavaju same sebe. Otuda Hegelove izjave lojalnosti državi,

173
koja se upravo sprema da 'demagoge' povuče iz saobraćaja. Držim
se toga, piše Nithameru (Niethammer), daje svetski duh vremena
zapovedio da se napreduje; takvoj zapovesti se parira; to biće korača
napred, kroz vatru i kroz vodu kao pancirna, čvrsto zatvorena falan­
ga, neodoljivo i sa tako neprimetnim pokretom, kao što korača sunce;
nebrojeno lake trupe protiv i za isto štite ga sa oba boka, većina uop-
šte ne zna o čemu se radi i samo dobijaju udarce kroz glavu, kao od
kakve nevidljive ruke. U te lake trupe moraju se sigurno računati
romantičari, koji dobijaju po glavi.
Hegel je u sprezi sa svetskim duhom i ne mora da se meša u
svakodnevni posao. Tek kad je Napoléon umarširao u Jenu, a He­
gel radio na poslednjim rečenicama „Fenomenologije duha” (Phé­
noménologie des Geistes), morao je navrat-nanos da se spašava
iz zapaljene Jene. Svetski duh ga je ljuto pritesnio, ali već tada
ga ništa nije moglo odvratiti od toga da mu se divi: Stvarno je div­
no osećanje videti takvu individuu, koja ...jašući na konju seže iznad
sveta i ovladava njime.
I za svetski duh važi: gde se delje, tu pada iverje. U Jeni je
Hegel još spadao u iver. U Berlinu se u međuvremenu značajno
primakao onima koji delju.
Političko-društvena atmosfera u kojoj je Hegel slavio svoje
uspehe, bila je atmosfera zatišja i radnog entuzijazma, bez dru­
gog entuzijazma. Hegelova filozofija, koja i svetski duh prikazu­
je kao radan, dobro se uklapa u to raspoloženje. Posle rada dola­
zi odmor. Umetnosti koja hoće da bude više od odmora, loše se
piše. Loša vremena, dakle, za uzvišeno i za romantične uzlete u
visinu. Dobra vremena za teatar i operu, ukoliko se publici olak­
šava i drži do grubih efekata. Kad je Napoléon zadavao muke
svetu, u Nemačkoj se pojavila tragedija sudbine. Kad je Napo­
léon pao, sa velikim delima i sa velikom sudbinom prestala je i
igra sa takvim težinama. Ono lako je postajalo sve lakše. Glumci
su trijumfovali u ulogama majmuna. Ali, kulise su postajale sve
raskošnije. Hofmanova „Undina” (Undine) je od toga profitirala.
Nadmašena je bila raskoš izvođenja „Čarobnog strelca” (Frei-
schiitz) Karla Marije fon Vebera (Cari Maria von Weber). Ali,
najmoćnije je bilo kod Spontinija (Spontini). Tu su na binu iza­
šli čak i slonovi i pucalo se iz topova.
Čovek je želeo oporavak od napora poslednje tri decenije.
Kao u foajeu pozorišta za vreme pauze, vlada žamor glasova u
kome jenjavaju poslednja uzbuđenja. Hegelova velika filozofija
ovde deluje kao prijatna recenzija događaja, koji su nekada sve

174
držali bez daha, a sada su prošli. Vreme žetve, sagledavaju se i
čuvaju zalihe. Vreme bidermajera.
Ali, duh vremena je rafiniraniji, nego što se to isprva čini.
Politika restauracije posle 1815. godine hoće da strpa život u
uređenje 18. veka, kao da se ništa nije desilo. Ali, bilo se desilo
suviše toga. Poverenje u postojanost i pouzdanost preživelog ima
nešto forsirano, puno obzira. Upušta se u dato s tihim osećanjem
dvostrukog dna. Počinju da trepere ubeđenja, moral škilji. Čovek
se povija, uvlači glavu, smešta se i on udobno i iz skrovite sobice
(Ajhendorf) rado gleda napolje, gde se stvari odvijaju sunovrat-
no, gde vlada dvostruka svetlost. Nije ni čudo što Hofmanove pri­
če imaju konjukturu. Hegel i njega ubraja u lake tipove, i on za­
služuje da dobije po glavi: U najnovije vreme je pak prvenstveno
unutarnja neosnovana rastrzanost, koja prolazi sve najoprečnije diso­
nance, postala modom i donela humor odvratnosti i izbekeljenost iro­
nije, u kojoj se Teodor Hofman npr. sebi vrlo svideo.
Drugu vrstu subjektivističke romantične samovolje Hegel
je pronašao kod Klajsta (Kleist) čije delo je tek 20-ih godina po­
stalo donekle poznato. Klajst pati od zajedničke nesretne nesposob­
nosti da glavno interesovanje posveti Prirodi i istini, i od nagona da
ga traži u bekeljenjima. Dakle i kod njega samovoljni misticizam
koji nastaje samo tako što se individua izdvoji od supstancijal-
nih ciljeva i objektivnih moralnih sadržaja i svom Sopstvu pod­
metne još dublju unutarnjost, unutarnju drugačiju onostranost,
iz koje onda treba da isijavaju više divote duše. Ali time se, kaže
Hegel, poezija gura preko u nebulozno, sujetno i prazno. Čemu to
vodi, vidi se kod princa od Homburga koji sanjari, umesto da
sluša instrukcije pre borbe. To je neukusno i ne valja kao motiv
za tragediju.
Istina za Hegela u ono vreme leži u valjanom, to se zapaža.
Avanturističko, uzbudljivo za njega je prošlost. Ne za sadašnjost,
već za prošlost važi: Istina je bahantsko pijanstvo, od koga nijedan
ud nije pijan. Svoju energiju usmerava na to da skicira sistem
istorijskog uma, koji sadašnjost pokazuje kao uspeo rezultat du­
gog procesa, a budućnost oslobađa razočarenja. Stvar je u tome
da čovek bude zreo za ortakluk sa objektivnim razumom. I tako
se može duhovno skućiti.
Na nesigurnom tlu, na kome se čovek ponaša kao da je čvr­
sto, počinje veliko brbljanje. Još nikada nije bilo toliko prijatnog
druženja. U Berlinu niču klubovi, udruženja, okrugli stolovi i
kružoci. Postoji 'Društvo bez zakona’, koje nema drugu tenden-

175
čiju nego da na dobar nemački način ruča, i Hegel povremeno u to­
me učestvuje. 'Društvo bubamara’ daje se na pevanje i izmišljanje.
Savez ’Philarta’ hoće da dušu probudi iz sna, a u Fridrihštrase se
sastaje ’Disputantsko udruženje za tretiranje lebdećih pitanja’.
To su delom i politički zamišljene društvene forme koje hoće da
umaknu policijskom nadzoru. Ali, još više se radi o zadovoljstvu
i uzajamnom uveravanju da se čovek nalazi na čvrstom tlu. Oni
koji se osećaju kao točkici i šrafići, ipak ostaju dovoljno radozna­
li da žele da znaju kako mašinerija funkcioniše i čemu sve to. Ali
radoznalost ne ide sve do spremnosti da se čovek uznemiri. Ra­
doznalost koja preza od rizika dobro se može zadovoljiti na He-
gelovim predavanjima. Zato na njegova predavanja hrle i stu­
denti veterine, agenti osiguranja, činovnici uprave, operski te­
nori i trgovačke knjigovođe. Hegel neće biti shvaćen naročito
dobro, ali je to bilo dovoljno da se shvati da je tu neko ko sve
shvata i nalazi da je dobro.
U oktobru 1829. godine Hegel je u Berlinu bio izabran za
rektora univerziteta. Poverenje vlade u njega je bilo tako veliko,
da mu je bila preneta i služba državnog opunomoćenika za kon­
trolu univerziteta, stvorena u vezi sa 'progonom demagoga’. Sa
tom personalnom unijom Hegel je otelotvoravao značajnu sinte­
zu: predstavljao je autonomiju univerzitetskog duha i istovre­
meno njeno ukidanje.
U vreme Hegelovog rektorata pada francuska Julska revolu­
cija 1830. godine, cezura i za duhovnu i političku kulturu u Ne-
mačkoj. Tokom Hegelovog rektorata do kraja 1830. godine samo
jedan jedini student je bio zatvoren, jer je nosio francusku ko­
kardu. Ostale povrede discipline nisu davale povod za ozbiljne
bojazni: dvanaest studenata je pušilo gde to nije bilo dozvoljeno,
trojica su se borila u dvoboju, njih petnaest su hteli da se tuku,
trideset ih je pravilo nered u kafanama - ali sve se dešavalo bez
političkih motiva. Tako je to najpre izgledalo na površini, ali do­
gađaji iz 1830. godine, druga velika revolucija s one strane Raj­
ne, delovali su dubinski. Oni će voditi do pokušaja, koji se od ta­
da više neće moći prekinuti, da se Hegel radikalno preobrati, vo­
dice tome da nova generacija, takođe novi politički romantizam,
investira nasleđe Hegelove metafizike u ovostranost bremenitu
budućnošću.
To se najavljuje u porastu političkih debata, zbog čega se
Hegel u jednom od poslednjih pisama žali: Ali sada je ogromno po­
litičko interesovanje progutalo sva druga, piše on 13. decembra

176
 1830. - kriza u kojoj će sve što je inače važilo izgleda postati proble­
matično. Tako je bilo, ali je metoda problematizovanja, čuvena Di­
jalektika, uzeta je od Hegela, koji je u jesen 1831 umro od kolere.
U leto 1830. godine Hajne je, u to vreme na Helgolandu, po­
zdravio događaje u Francuskoj rečenicama: Uopšte više ne mogu
da spavam, a kroz prenadražen duh jure najbizarnije avetinje. Snovi
koji bude ... da poludiš ... prošle noći toliko sam išao nemačkim ze­
mljama i zemljicama i kucao na vrata mojih prijatelja, i budio ljude
iz sna ... Mnogo debelih filistara, koji su baš odvratno hrkali, značaj­
no sam udario u rebra, a oni su zevajući pitali: ’A koliko je to sati?’ U
Parizu je, dragi prijatelji, petao kukuriknuo; to je sve što znam. Za
sledećih godinu i po dana petao više neće prestati da kukuriče -
i u filozofiji. Godine 1844. Karl Marks će uvod u svoju „Kritiku
Hegelove filozofije prava’’ (Kritik der Hegelschen Rechtsphiloso-
phie) završiti fanfarama: Filozofija se ne može ostvariti bez dizanja
proletarijata, proletarijat se ne može dići bez ostvarivanja filozofije.
Kad budu ispunjeni svi unutrašnji uslovi, treštanjem galskog petla bi­
će objavljen nemački dan vaskrsnuća.
Kod Marksa se, kao i kod ostatka kulturne scene posle 1830.
godine, radi o 'ostvarivanju’. Nova generacija - Guckov (Gutz-
kow), Vinbarg (Wienbarg), Hajne, Berne (Borne), Munt (Mundt)
- otrže se od vazdušnog carstva sna (Hajne). Romantizam je poe-
tizovao stvarnost, kažu oni, sada je važno, poeziju pretvoriti u
stvarnost. Kod filozofa adekvatno važi: do sada se svet samo tu­
mačio, sada je važno, promeniti ga. Guckov, govornik pokreta ko­
ji se naziva 'Mlada Nemačka’, u komadu „Neron" (Nero) rimuje:
Da konačno, namesto prazne fantazije /od lažnog sjaja duhova / sofi-
stički snom zbunjeno vreme / izgradi sebi istinsku, čistu / i bolju
stvarnost.
Osnovna figura kritike je ova: u filozofiji i poeziji već ima­
mo san o stvarnosti koju još samo treba da spustimo na zemlju.
Moramo konačno da uradimo ono o čemu smo sanjali. Moramo
da povratimo i prisvojimo blaga rasuta po nebu. Ali, to je mogu­
će samo, tako to kaže pokret, ako shvatimo tri stvari.
Prvo, ako shvatimo da sami sebe gušimo. Protiv toga se da­
je rešenje: emancipacija tela. Imam veliko strahopoštovanje prema
ljudskom telu, jer je u njemu duša, piše Teodor Munt (Theodor
Mundt) u svojoj „Nagoj Veneri".
Drugo, moramo da shvatimo da je proizvođenje pravog ži­
vota poduhvat, koji ne treba da se opravdava pred tradicijom i ne
srne da dozvoli da mu nikakva budućnost uliva nadu. Sve mora

177
da se odluči ovde i sada. Biti moderan je zastava pokreta. Staro je
umrlo, a što je istina, toje moderno, kaže se kod Glasbrenera (Glafi-
brenner). Stanja sadašnjosti nas oduševljavaju, trenutak se sveti, pi­
šu drugi. Gete, koji 1832. umire, u tim krugovima zato malo va­
ži. Bili su siti apela drži-se-mere od strane budale postojanosti
(Berne) i kneževog sluge (Vinbarg/Wienbarg).
Pozivanje humaniteta, po kome čovek treba da se obrazuje
u ličnost, nije dovoljno, jer treće što treba shvatiti je ovo: osloba­
đanje se ne može postići na svoju ruku, već je to kolektivan po­
duhvat. I tako se sad stalno nailazi na šlagvort književnosti po­
kreta. M i, muškarci pokreta, piše blago ironično Hajne u „Roman-
tiše šule”. U 40-im godinama osećanje pokreta se zgušnjava u
partijsku svest. Uzajamno se ispituje stanovište, izdaje se slo­
gan: Zauzmi stranu!, glava treba da traži srce pokreta - najpre
jednostavno narod, onda kod Marksa proletarijat. U međuvreme­
nu se svakako stvarno pojavio socijalni pokret, prilikom festivala
kod zamka Hambah 1832. godine, prilikom ustanka tkača 1844.
godine. Ali, s druge strane, Bihnerov (Biichner) „Hesišer landbo-
te”, koji ih poziva na ustanak, seljaci nose do najbliže policijske
stanice...
Aktivisti 40-ih godina prezrivo se osvrću na feljtoniste 30-ih
godina: ta to su bile bure u čaši vode, sujeta, samoprecenjivanje.
Frajligrat (Freiligrath), feljtonista, navestio je još: Pesnik stoji na
osmatračnici višoj / od slemena partije. Njemu Herveg (Flerwegh),
aktivista, odgovara pesmom „Die Partei „ (Partija) u kojoj se ka­
že: Partija! Partija! Koje ne bi uzeo / nju koja je bila majka svih po-
beda! / Kako pesnik može takvu reč da proganja / reč koja je sve lepo
rodila.
Sada se lična nota više izbegava, zamera se Hajneu na pri­
mer, koji važi kao nepouzdan i sujetan. U to svadljivo vreme Haj- '
ne odgovara: Zato što tako izvrsno sjam, / mislite da ne bih mogao da
grmim!/ Varate se jako, jer imam ja / i za grmljavinu talenat.
Četrdesetih godina dolazi do pravog nadmetanja radikaliza­
ma. Ima notornih udvostručavanja: kritična kritika i onda još
jednom, kod Marksa, kritika kritičke kritike. Stvarna stvarnost.
Pravi socijalizam. Nadmetanje se izvodi sa izvanrednom ozloje-
đenošću. 'Strane’ napadaju jedna drugu. Herveg osuđuje Fraj-
ligrata. Fojerbah (Feuerbach) kritikuje Štrausa (StrauB), Bauer
kritikuje Fojerbaha. Štirner (Stirner) hoće sve da ih prevaziđe,
ali onda dolazi Marks koji ih sve trpa u vreću „Nemačka ideolo­
gija” (Deutsche Idéologie).

178
 Godine 1835. u Nemačkoj se ne samo otvara prva železnič-
ka linija između Nirnberga i Firta, i u svetu duha ima dva doga­
đaja ubedljive modernosti. To su, kako bi i bilo drugačije, doga­
đaji otkrivanja. Zastori se cepaju, napreduje se ka stvarnoj
stvarnosti.
Jednom se radi o romanu Guckova „Wally, die Zweiflerin”
(Valy, sumnjalica). Ovde se radi o emancipaciji tela. Valin ljubav­
nik svojoj voljenoj: Pokaži mi da preda mnom nemaš tajni, nijednu,
i da smo bili jedno i imaću božanski plamen za ceo život moj! Vali i
autor se protive. Onda oboje popuštaju. I tako autor postavlja
svoju Vali da pred okupljenom čitalačkom zajednicom jedno
vreme stoji na prozoru razgolićena. Međutim, Nemački Savez*
ne prašta autoru takvu skaradnost. Roman biva zabranjen, a
tom prilikom se odmah na indeks stavljaju i ostala delà „Mlade
Nemačke”.
Zabrana je bila obrazložena ne samo ukazivanjem na nepri­
stojno razgolićavanje, i Valina skeptičnost deluje sablažnjivo.
Vali se kao pristalica stranke prirodnosti nije pokazala samo u
sceni na prozoru, nego i u stvarima religije. Ona je za religiju sr­
ca i protiv dogmi crkvenog verovanja: Nećemo imati novo nebo ni
novu Zemlju, ali most između njih, čini se, mora iznova da bude iz­
građen, piše Vali u svom dnevniku.
Drugi veliki događaj otkrivanja odnosi se isključivo na
ovu, upravo religioznu temu: 1835. godine izlazi „Das Leben
Jesu" (Život Isusov) Davida Fridriha Strausa (David Friedrich
Straufi). Teško da je koja druga knjiga u 19. veku izazvala ova­
kav efekat.
Štraus, Hegelov učenik, je iz njegove filozofije religije izvu­
kao radikalnu konsekvencu. Hegel je učio: Filozofija se postavlja
iznad forme vere, sadržaj je isti. To znači da filozofska refleksija
uzima religiju kao izraz duha koji je svojstven i čoveku. Drugim
recima: ljudski duh može sam da dođe na to, nije potrebno nika­
kvo otkrivenje iz onostranosti. Iz te misli Štraus izvlači tako ra­
dikalne konsekvence, kako Hegel, koji pazi na ravnotežu ša sila­
ma postojećeg, to nije učinio. Hegel je još govorio o samootkrive-
nju duha u čoveku i time još priznao nekakvo dešavanje otkrive­
nja. Štraus to ne čini. Za njega uopšte nema otkrivenja, već samo

* Savez pretežno nemački govorećih država između 1815. i 1866. Osnovan na

Bečkom kongresu nasledio je Sveto Rimsko Carstvo rasformirano 1806. i Na-
poleonov Rajnski savez (prim. prev.).

179
na jednoj strani istorijski Isus, a na drugoj mit o ’Hristu', koji ni­
je ništa drugo nego produkt ljudskog duha, slika u kojoj ljudi
objašnjavaju svoju bolju prirodu i istorijski zadatak. Metodom
istorijske kritike teksta, razvijene od vremena romantizma, Štra-
us iz biblijskog predanja izvlači Isusa i od njega odvaja mit ’Hri-
stos’. Mit koji takođe sadrži svoju istinu, koju on obrađuje na do­
bar hegelovski način. U Hristu se, kaže Straus, izražava ideja
vrste čovek, takav kao Hrist treba i može da postane čovelc. Ču­
da koja Hrist čini treba shvatiti samo simbolično, ona ukazuju
na to da se duh uvek potpunije dočepa Prirode. Hristova bezgrešnost
za čovečanstvo znači, da je tok njegovog razvoja besprekoran, da se
obeščišćenje lepi uvek samo za individuu, ali je u vrsti i njegovoj isto-
riji je ukinuto. Smrt na krstu simboliše da napredak zahteva ne­
sebično predavanje, takođe žrtve, a uspenje nije ništa drugo, do
mitsko obećanje veličanstvene budućnosti.
„Život Isusov” je preko noći postala kućnom knjigom obra­
zovanog građanstva, koje je bilo osnaženo u verovanju u svoju
ovostranu budućnost. Epohalan efekat knjige (posle nekoliko go­
dina bilo je prodato preko sto hiljada primeraka) počiva na, za to
vreme tipičnom, povezivanju dve komponente: to je, sjedne stra­
ne duh otkrivenja. Napreduje se ka 'stvarnom’ jezgru, dakle ba­
vi se demistifikacijom. Sa duge strane, otkriva se nešto kao te­
meljna 'stvarnost', što daje povod za optimizam: ideja napretka
čovečanstva. Od Štrausa je poteklo ono veliko ohrabrenje koje je
Fojerbah malo kasnije zaodenuo recima: Kandidati onostranosti bi
konačno trebalo da postanu studenti ovostranosti.
Niče će jedan ljudski vek kasnije karikirati Štrausa kao opa­
kog antiromantičarskog filistra i podsmevati mu se, kako sa svo­
jim šunjajućim oduševljenjem cipelama od klobučine boravi u svetu,
za koji ne prestaje da veruje da je tu njemu za ljubav.
Ali, romantičarski entuzijazam se kod Štrausa ne ruši stvar­
no, on ga samo skida s neba na zemlju, svakako po sopstvenoj sa-
morazumljivosti. Za Štrausom dolazi Ludvig Fojerbah (Luedwig
Feuerbach), koji izjavljuje: Bog je bio moja prva misao, razum mo­
ja druga, čovek moja treća i poslednja misao. Ni ovo se ne srne po­
grešno shvatiti kao deziluzionisanje, i ovde je u igri entuzijazam
za napredak čovečanstva. Kod Štrausa je on još bio modérât u to­
nu, kod Fojerbaha postaje preobilan. Čovek je, uči on, virtuoz
otuđenja. Svoje najbolje snage projektuje u sliku boga, pravi
znači od toga silu koja njime vlada. Otuđuje sopstveno znanje,
otuđuje sebe. Taj mehanizam je nama samima skriven. Moramo

180
da ga otkrijemo. To će biti naše oslobođenje. Mehanizam otuđe­
nja - Fojerbah ga kao dobar hegelijanac naziva 'dijalektika’ - de-
luje na raznim ravnima. Postoji društvo, telo i 'Ti’. U tim trima
sferama deluje otuđenje. Stvaralačka snaga podruštvljenog čove-
ka otuđuje se u slici boga. Ali, mi se bojimo i sopstvenog tela i
njegovih potreba, jer smo se od njega otuđili shvatajući ga kao
spoljašnju stvar, kao ljušturu. Ljuštura koju čovek ima, mora po­
novo da se učini telom, koje čovek jeste. Bojimo se drugih, jer
druge ne doživljavamo kao Ti, već samo kao odstupanje od našeg
Ja, i tako otuđujemo. Ta shvatimo da nam Ti otvara šansu za
avanturu ljubavi i zajednice!
Za Fojerbaha je put od boga preko razuma, do telesnog čo-
veka, put u svetlost. On sa sakralnim patosom govori o svom naj­
svetijem - o telu, o Ti, o zajednici - i time pokazuje da je čovek
u izvesnom smislu tim putem od Boga ka čoveku ponovo išao na­
zad: od čoveka ka božanskom, tačnije: ka obogotvorenom čoveku.
On, na primer, telesna čula naziva organ apsolutnog, a o Ti i za­
jednici piše: usamljenost je konačnost i ograničenost, zajedništvo je
sloboda i beskonačnost. Čovek za sebe je čovek (u običnom smislu); čo­
vek sa čovekom - jedinstvo Ja i Ti - je Bog.
A onda Karl Marks. I on spada u istoriju pokreta, koji u po­
trazi za stvarnom stvarnošću skida s neba romantičnu onostra-
nost i premešta je u ovostranost: tačnije u budućnost.
Kao Fojerbah telo, Ti, zajednicu, tako Marks otkriva dru­
štveno telo i njegovu žižu: proletarijat. To je filozofska strast ko­
ja se okreće socijalnoj patnji. To je misao koja se gura ka stvar­
nosti. Građanskog sina privlači proletarijat, jer mu je on name-
nio filozofsku ulogu. Koliko se kod Fojerbaha malo ima osećaj da
se govori o stvarnom telu, već se stalno prikazuje telo u filozof­
skoj ulozi, toliko se kod Marksa malo radi o stvarnom proletari­
jatu, već o jednoj kategoriji sa bezbroj nogu. Marks je, doduše,
izjavio kako su filozofi svet različito samo tumačili, a radi se o to­
me da se on promeni, ali ta planirana promena je nastavljanje fi­
lozofije drugim sredstvima. Da je Marks označen kao socijalni
političar, on bi to mogao da shvati samo kao uvredu.
Marks se 40-ih godina bavi samo oslobađanjem od Hegela.
Kod Hegela, izjavljuje on, duh određuje biće. Ali, obrnuto je: bi­
će određuje svest.
Ali, šta je to - biće? Kod Marksa je to čovek u razmeni ma­
terije sa Prirodom, čovek koji radi i koji je kroz rad pođruštvlje-
ni čovek. U radu čovek ispoljava svoje suštinske moći, vodi sebe

181
i društvo napred. Ali rad se odvija u otuđenoj formi, iskonski. Vla­
da slepi mehanizam, tržište. Produkti koje čovek proizvodi i
društveni odnosi u koje ulazi, imaju moć nad njim, zato su mu
otuđeni. Ovde se ponovo vraća Fojerbahova kritika religije. Di­
jalektiku kroz koju se sopstveno konstituiše kao strana sila,
Marks prenosi na društveno telo i njegovu logiku. Po Marksu se
bog ne samo projektuje, nego se stvara i društveni mehanizam
koji kao tržište i fetiš robe vlada čovekom kao opčinjavajuća pri­
rodna sila. Za sopstveni teoretski poduhvat Marks kaže da hoće
da se probije od kritike svetog otuđenja, ka kritici svetovnog
otuđenja: Zadatak istorije je dakle da etablira istinu ovostranosti,
pošto je onostranost istine nestala... Kritika neba se time preobraža­
va u kritiku zemlje.
U ovoj kritici radi romantični bes, ali to je i kritika koja se­
be smatra poslednjom. Poslednji put filozofija, a onda filozofija
može da nestane u ostvarenoj sreći. Kod Hegela je poletela Mi-
nervina sova, nakon što se stvarnost uništila. Kod Marksa će Mi-
nervina sova leteti u susret jutarnjem svitanju: Kritika je pobrala
imaginarno cveće na lancu, ne zato da bi čovek nosio nemaštovit, ne-
utešan lanac, nego da bi odbacio lanac i ubrao živi cvet.
Živi cvet - Novalis ga je tražio u snu. A Marks, nadmašujući
romantizam, objavljuje: Reforma svesti sastoji se samo u tome da se
svet... probudi iz sna o samom sebi, da mu se objasne njegove sopstve-
ne akcije... Tada će se pokazati da svet odavno ima san o jednoj stva­
ri, o kojoj mora da ima samo svest, da bije stvarno posedovao.
Sanjajući romantizam mora da se probudi, ne da bi se otre-
znio, već da bi od sanjanog cveta napravio stvaran. Marks hoće
nastavak romantizma budnim sredstvima. Još se svaki san nađ-
mašuje stvarnim posedovanjem, to je veliko obećanje njegove fi­
lozofije.
Cilj je ostvarenje romantičnog sna, ali ispred njega leže mu­
ke nivoa. Tamo se sve odvija skroz-naskroz neromantično. Za mi­
sao na početku doba mašina, sama istorija oslobađanja počinje
da funkcioniše kao neka vrsta mašine. Njoj može da se poveri
proizvodnja uspešnog života, svakako pod pretpostavkom da se
čovek ponaša u skladu sa funkcijom. Buržoazija proizvodi pre
svega sopstvenog grobara. Njena propast i pobeda proletarijata su
jednako neizbežni, kaže se kod Karla Marksa. Ta pobeda će biti ne-
izbežna, ako se mašina istorijske zakonitosti pusti da nesmetano
radi. Za to se brinu doktori revolucije (Hajne), koje čovek mora da
zamisli kao inženjere društva. Pobune i vizije budućnosti mora­

182
ju da budu adekvatno rashlađeni, a ometajući faktori isključeni.
Zbrkani i spontani pokreti moraju se formirati u partiju. Mora
da se računa s dužim rokovima, da se razvijaju strategije i takti­
ke, mora da se razvije čelični romantizam, kako će to kasnije biti
nazvano Lenjinovim pojmom. Postizanje velikih ciljeva ne srne
spontanošću olako da bude stavljeno na kocku. Borci moraju da
budu proračunati. Zbog toga polemika protiv nepouzdanih ele­
menata, kao što je Hajnrih Hajne, protiv anarhista i teoretičara
slobode-odmah, kao Maks Štirner (Max Stirner) i Mihail Baku-
njin (Michail Bakunin).
Snovi o oslobađanju na svim stranama ostaju romantični,
ali lično ponašanje to ne srne da bude. Romantično se investira
u objektivan proces, ali subjekti moraju da budu toga oslobođe­
ni. Tako se dešava da u tim krugovima koji su, objektivno gleda­
no, socijalno'-romantični, 'romantično’ postaje pogrdna reč, za
označavanje stava, za koji se uzajamno sumnjiče i koji zaslužuje
da bude razgolićen.
Hajnrih Hajne je dvadeset i jednu godinu mlađeg Karla
Marksa upoznao 1843. godine u Parizu. Bio je fasciniran njime,
isto kao dve godine pre toga Mozes Hes (Moses Hefi), koji je Ber-
toldu Auerbahu (Berthold Auerbach) pisao: Dr. Marks, tako se zo­
ve moj idol, još je sasvim mlad čovek... on s najdubljom filozofskom
ozbiljnošću spaja najoštriju zajedljivost; zamisli Rusoa, Voltera, Hol-
baha (Holbach), Lesinga, Hajnea i Hegela ujedinjene u jednoj osobi,
ne zajedno nabacane, i imaćeš Marksa. Marks hoće da pridobije
Hajnea za svoje razne organe publiciranja, a Hajne, kome ovo
vrbovanje apsolutno laska, 1844. godine novostečenom prijate­
lju ustupa za preprint veći deo svojih radova, među njima i ,,Ne-
mačka. Jedna zimska bajka" (Deutschland. Ein Wintermârchen).
Ovo se dešava u vreme kada Hajne kod muškaraca revolucije
i liberala inače nije mnogo ugledan. Nakon što je Hajne 1840. go­
dine objavio kritičku knjigu o Berneu, tri godine posle njegove
smrti, njegov ugled u tim krugovima je bio konačno ruiniran. Bi­
li su nepoverljivi prema njemu već i samo zbog toga, što se Haj­
ne vrlo kritički odnosio prema nacionalizmu koji je tih godina i
kod liberala izrastao iz patriotizma. Nije priznavao Berneovu vi­
ziju demokratski ujedinjene Nemačke. Ali, kada je zvanični fran­
cuski šovinizam 1840. godine ponovo počeo da traži prava na
oblasti levo od Rajne i kao kontra-potez u Nemačkoj je došlo do
nacionalističkog preokreta raspoloženja - svuda su se pevali Be-
kerovi (Becker) stihovi Oni je neće imati, slobodnu nemačku Rajnu

183
i Šnekenburgova (Schneckenburg) pesma „Die Wacht am Rhein”
(Straža na Rajni) - Hajne je upozorio na nacionalizam koji se bo­
ri za slobodu Nemačke, ali ne za slobodu Nemaca. Osim toga, za
njega, Jevrejina, bilo je očigledno da sa narastanjem nacionali­
stičkog raspoloženja preteče forme poprima i antisemitizam.
Proždirač Francuza obično posle toga proguta po jednog Jevrejina, iz­
javio je, da popravi ukus. U „Zimskoj bajci” Hajne će praviti vrlo
tačnu razliku između svoje ljubavi prema Nemačkoj i svog pre­
zira podaničkog ubeđenja: Još uvek se okolo šepure, / uštogljeni, kao
sveca pravi, / k’o da su štap progutali, / kojim su ih nekad tukli. On
se ruga želji za političkim jedinstvom, koja je spremna da pri­
hvati carinsku uniju kao spoljašnje i cenzuru kao unutrašnje
sredstvo ujedinjenja. Francuze ne treba pobediti u borbi, kaže
Hajne, nego ih treba nadmašiti stvaranjem slobodnih institucija.
U predgovoru za „Zimsku bajku” on se priklanja patriotizmu na
svoj način: kad dovršimo ovo što su Francuzi počeli, kad ih nadmaši­
mo delom, kao što smo činili u mislima ... kad potčinjenost uništimo
do njenog poslednjeg skrovišta, neba, kad Boga koji na zemlji prebiva
u čoveku spasemo iz njegovog poniženja ... i oskrnavljenoj lepoti po­
novo vratimo njeno dostojanstvo, kao što su kazivali i pevali naši ve­
liki majstori... tada će nam pripasti cela Francuska, cela Evropa, ceo
svet - ceo svet će biti nemački! O tom poslanju i univerzalnoj vlada­
vini Nemačke sanjam često, kad šetam ispod hrastova. To je moj pa­
triotizam. Iako Hajne ovde sledi levo-hegelovski program obez-
boženja neba i obogotvorenja čoveka, nisu mu verovali. Njemu
je, govorili su, sa svim tim velikim, milozvučnim recima na kra­
ju ipak stalo, samo do oskrnavljene lepote.
Za patriote na dužnosti i za doktore revolucije on je bio i ostao
sujetni umetnik, kome su dosetka, stih, metafora, milozvučnost
bili važniji od imperativa socijalne savesti i politike oslobađanja.
Važio je i za epikurejca, za čoveka čula, kome je košulja užitka
bila bliža od kaputa socijalnog delà. Smatrali su ga čak potku­
pljivim. Sam Berne je oko 1832. godine pomogao da se raširi
glasina, kako Hajnea Prusi plaćaju kao špijuna. Hajne je zaista
primao pomoć u obliku državne penzije, koja mu je isplaćivana
tokom 40-ih godina, ne od Prusa, već od francuske vlade, koja ga
je štitila od pruskog gonjenja. Ali, Hajne se zbog toga nikako ni­
je osećao zavisnim, isto kao ni od Džejmsa Rotšilda, od koga je
primao poklone ne prestajući da mu se podsmeva.
Marks je malo držao do zlih glasina i napada na Hajnea.
Prema pisanju njegove kćerke, Marks je sa najvećom uviđavnošću

184
 sudio o Hajneovim političkim slabostima. Izjavio je da su pesnici
osobenjaci koji se moraju pustiti da idu svojim putevima. Ne smeju se
meriti merilom običnih, ili čak i neobičnih ljudi. Marks je toliko ce-
nio politički nepouzdanog pesnika, da je prilikom svog proteri-
vanja iz Pariza početkom 1845. godine Hajneu pisao: Rado bih i
vas spakovao. Za razliku od toga, Fridrih Engels (Friedrich En­
gels) je od prilike u isto vreme izjavio: Ne ostaju svi da leže iznu­
reni, kao novi Tanhojzer Hajne.
Tanhojzer”, koji podleže čarima Venusberga, je od vremena
Ludviga Tika i „Dečakovog roga izobilja” (Des Knaben Wunder-
horn) erotska simbolična figura romantizma. Kad Hajnea nazo­
vu novim Tanhojzerom, ne treba samo da bude pogođen romanti­
čar, već i da bude denunciran pohotljivac i razvratnik. Još pre
nego što se Hajneova bolest 1848. godine razvila u potpunosti,
kolala je glasina da je Hajne oboleo od polne bolesti.
Hajne se nikada nije ustezao da nastupa kao erotski roman­
tičar. Za njega je dionizijsko, kako će to kasnije nazvati Niče, bi­
lo životni element i poetska draž, ali ironično slomljeno kao u
njegovog čuvenoj pesmi o Lorelaj. Pesma sirene divljim bolom
hvata mornara, ali omamljujuća melodija pesme pretvara se u
podrugljivu trezvenost: I sad lađaru u čamcu /ja mislim daje kraj/
a sve to svojom pesmom, / učini Lorelaj. Ali, i na distanci ostaje pri­
mamljivost. Kao nekada lukavi Odisej, Hajne nije hteo da se
odrekne osluškivanja pesme sirene, a hteo je i da se, kao Odisej
koga su privezali za jarbol, pripremi da ga sirenina pesma ne
proguta. Ironija može da bude sredstvo Ali, Hajne zna i da se iro­
nija ne može zadugo koristiti. U „Elementarnim duhovima” (Ele-
mentargeister) on uvodi staru pesmu o Tanhojzeru s napome­
nom: Ali, čoveku nije uvek do smeha, ponekad postaje tih i ozbiljan i
vraća se mislima u prošlost; jer, prošlost je zapravo zavičaj njegove
duše i njega obuzima nostalgija za osećanjima koja je nekada osećao,
makar to bila i osećanja bola. Tako je naime bilo s Tanhojzerom... U
komentaru za tu pesmu kaže se: Čuo sam u tome tonove onih zbog
jeresi progonjenih slavuja, koji su tokom velikog posta u srednjem ve-
ku morali da se kriju ućutkanih kljunića. Ovde na videlo izlazi Haj­
neova dupla slika romantizma.
Postoji romantizam kome je on veran i romantizam koji on
kritikuje. Njegov romantizam je romantizam slavuja, kritički vi­
đen romantizam je onaj, koji veliča srednjovekovni veliki post,
okrenut unazad, hrišćanski, neprijateljski prema čulima i pun
odricanja. Kao Mlada Nemačka i on osuđuje takozvanu reakcio-

185
narnost u istorijskom romantizmu: sveta alijansa sa estetskim
sredstvima. Ali, za razliku od Mlade Nemačke, Hajne zna da se
romantizam u tome nikako ne iscrpljuje.
U velikom eseju o „Romantičnoj školi” (Romantische Schu-
le) iz 1835. godine, Hajne je položio račun o svom odnosu prema
romantizmu. Romantizam je bio, piše on tamo, Hristovo cveće ko­
je je izniklo iz Hristove krvi, bežao je ka onostranosti, bio jektičav,
kao Novalis, spekulativni duh je terao svoje cvetove. Bio je poli­
tički budalast i podanički, kada su vladari naredili patriotizam.
1 u ovome se teralo sve do nemačkog ludila. Ali, romantizam sla­
vuja, koji je on voleo, bio je drugačiji: tamo postoji otuđenost od
sveta, volja za lepotom, odvratnost prema korisnosti. Lirsku ča­
roliju, udaljavanje, fantastične ekscese, smisao za jezivo, recimo
kod Ahima fon Arnima i E. T. A. Hofmana, ironičnu igru, zado­
voljstvo u pričanju bajki - sve to je Hajne ubrajao u tradiciju, ko­
je nije hteo da se odrekne, jer joj se osećao srodan i jer ga je ona
podsticala na sopstveno stvaranje. Obračunao se sa romanti­
zmom, tako da mu je bilo moguće da ostane romantičar, iako je
slutio da znaci vremena nisu stajali povoljno za tu vrstu roman­
tizma. Farnhagenu fon Enze (Varnhagen von Ense) 3. januara
1846. godine piše: Hiljadugodišnje carstvo romantizma se završava,
a ja lično sam bio njegov poslednji i abdiciram kralj bajke. U „Ata
Trolu" (Atta Troll), 1841, još jednom se usudio da sa starim dru­
govima u sanjanju luduje na mesečini. To je labudova pesma zalaže­
te epohe.
Obasjana mesečinom i usred divljeg lova lica iz sna, trupka
okolo groteskna figura Ata Trola, medveda. On treba da otelotvo-
ri karakterno jake, ali netalentovane političke literate kruga oko
Bernea i Mlade Nemačke. Medved igra, ali ne ume. Na kraju bi­
va ubijen. Od medveđe kože postaje prostirka ispred kreveta Ju ­
lije, u kojoj se lako prepoznaje Hajneova Matilda. Sve je pisano
na kapricioznan sanjarski način romantične škole, u kojoj sam proži-
veo najprijatnije godine mladosti.
Hajne romantizmom deluje protiv romantizma. U knjizi
„Ludwig Borne. Eine Denkschrift” ( Ludvig Berne. Spomen-spis.)
za tu konstelaciju kuje formulu: Grci protiv Nazarećana. Svi lju­
di su ili ... ljudi sa asketskim, ikonoklastim nagonima bolesnim od
produhovljenosti (Nazarećani), ili ljudi sa životno vedrim, na razvoj
ponosnim i realističnim bićem (Grci).
Hajne se oseća kao romantičar u grčkoj verziji, kojeg novi
Nazarećeni oštro potiskuju. Ovi sebe, razume se, ne shvataju kao

186
romantičare, ali za Hajnea oni to jesu. Stari romantičari su bili
blaženi u prošlosti, novi su pobožni prema budućnosti, i jedni i
drugi promašuju sadašnjost. Treba objasniti zašto Hajne svoj du­
hovni pravac naziva 'realističnim'. 'Realizam' u ovom kontekstu
naime ne znači ništa drugo do sadašnjost duha u epikurejskom
smislu. Hajne hoće da prisvoji bogatstvo stvarnih i imaginarnih
užitaka, protiv svih uteha nekom nadzemaljskom, ili zemalj­
skom budućnošću i protiv svakog političkog moralizma. Sklon je
da se preda čak magiji srednjeg veka - to je vreme katedrala, go­
spođica u kulama i minezengera - bez restaurativne pomisli i
bez straha da će za tako šta biti okrivljen. Ko kaže A, ne mora da
kaže B. Konsekvenca je nešto za doktrinare, ali ne i za slavuje.
A ipak je Hajne bio i politička glava. Kada je pisao knjigu o
„Romantičnoj školi” bio je pod uticajem sen-simonizma, čiji je
osnovni zahtev, da izrabljivanje čoveka od strane čoveka mora da
bude ukinuto, njemu bio očigledan, isto kao saznanje da društvo
jednakih ne može da postoji i da se zato položaji i hijerarhije mo­
raju davati prema sposobnostima i učinku, a ne prema urođenim
pravima prvenstva. To što je u sen-simonizmu poetama bila na-
menjena gotovo sveštenička uloga, na njega je najpre moralo da
deluje privlačno. U francuskom predgovoru za „Reisebilder” (Sli­
ke s putovanja), Hajne 1834. godine piše: Naš stari ratni poklič
protiv svešteničkog staleža zamenjenje ... boljim rešenjem. Ne radi se
više o tome da se stara crkva nasilno sruši, već mnogo više o tome da
se podigne nova i daleko od toga da hoćemo da uništimo sveštenstvo,
mi sada hoćemo da učinimo sebe sveštenicima.
Hajne je bio prijatelj sa Prosperom Anfantenom (Prosper
Enfantin), vođom sen-simonista u Parizu, 1834. godine mu je
čak posvetio francusku verziju „Istorije religije i filozofije u Ne-
mačkoj” (Geschichte der Religion und Philosophie in Deutsch-
land). Hajne je opravdano mogao da se nada da će biti priznat
kao sveštenik nove crkve. Kad je onda bliže upoznao ne samo
doktrine, nego i doktrinare sen-simonizma, Hajneu više uopšte
nije izgledalo tako primamljivo da tamo bude poetski svešte­
nik. U „Pismima o francuskoj pozornici” (Briefe über die franzo-
sische Bühne, 1837) govori o pogrešnim iziskivanjima nove crkve
od umetnika, koji svoja delà moraju da podrede cilju usrećivanja
i ulepšavanja ljudskog roda. Nazivam ih pogrešnim, nastavlja Haj­
ne, jer ...ja sam za autonomiju umetnosti; ona ne treba da služi kao
služavka ni religiji ni politici, ona je samoj sebi poslednji cilj, kao
sam svet.

187
 Kad jednu deceniju kasnije simpatizira sa komunistima,
za Hajnea se vrlo brzo uspostavlja ona napetost između politič-
ko-socijalnog utilitarizma i prava na autonomiju umetnosti. Po­
novo zapada u probleme sa svojim romantičnim slavujima. Kad
gledišta socijalne i političke koristi postanu sve moćnija, baš
zato što priznaje njihovu opravdanost, sopstvena vrednost, ne-
žna beskorisnost poezije, zapada u prinudu opravdavanja. Haj-
ne doživljava napade malodušnosti. Jednom piše Imermanu
(Immermann): Poezija je ipak samo lepa sporedna stvar. To je bi­
lo posle svečane večere kod Rotšilda, a posle posete jednom
skupu muškaraca revolucije u zadimljenom lokalu on beleži: po­
ezija je samo jedna sveta igračka. Od narodnih muškaraca koje
ovde sreće, ne očekuje ništa dobro. Boji se varvarstva svetine i
ignorancije njihovih glasnogovornika. Kad Berne tvrdi da bi, u
slučaju da se kralj sa njim rukuje, ruku držao u vatri da je oči­
sti, Hajne izjavljuje, kad bi se narod sa mnom rukovao ja bih ruku
posle prao. Revolucija je uzvišena samo kada se o tome čita. U
stvari je, piše on, prljava, na površinu izlazi mulj. Neukus do-
bija mirnu savest. Bes zbog nepravde se povezuje s mržnjom
kulture. Čovek hoće da razlupa ono što mu je do tada bilo us­
kraćeno. Ali, zar siromašni nemaju pravo, zar ne možemo sa­
svim dobro da ih razumemo? Sigurno, ali da li im je učinjena
usluga, ako slavuji nestanu?
Hajne se vrti u krugu tih pitanja. Berne mu nudi zastrašu­
juću predstavu. Ovaj se zauzeo za siromašne i obespravljene i
malo postigao. Zato je na kraju navukao kapu preko ušiju i više ni­
je hteo ni da gleda ni da sluša i bacio se u ponor urlajući. Valjao se po
blatu svetine i poprimio banalne manire jednog demagoga. Da li se
dakle isplati izdati slavuje?
Godinu dana pre svoje smrti, u predgovoru napisanom za
„Luteciju” (Lutetia) 1855. godine, Hajne izgovara značajno pri­
znanje. Podržavao je, piše, komunističke i socijalističke ideje, a
ipak zna da će one, ako budu uspešne, na gore izneti jedno vre-
me, u kome će ljudima materijalno možda biti bolje, ali u kome
su slavuji otpevali svoje. Samo s jezom i užasom mislim na vreme,
kada će oni mračni ikonoklasti doći na vlast: sa svojim hrapavim pe­
snicama porazbijaće mermerne slike mog voljenog umetničkog sveta,
smrviće sve one fantastične koještarije, koje su poeti bile toliko drage...
slavuji koji beskorisno pevaju biće proterani i ah! moju „Knjiga pesa-
ma" (Buch der Lieder) će bakali koristiti zafišeke da u njih saspu ka­
ju ili burmut za starice budućnosti.

188
 U njegovim grudima su dva glasa. Ovo je jedan. Drugi je za­
čaran užasnim silogizmom: ako ne mogu da se suprotstavim premi­
si:’da svi ljudi imaju pravo da jedu', onda moram da se prilagodim
svim zaključcima. Ali, zaključci glase: u svetu punom zla i neprav­
de elitaran je luksuz povući se sa svojom poezijom na ostrvo bla­
ženih. Zar u nežnoj poeziji ne deluje bezosećajnost? Mladi Hof-
manstal (Hofmannsthal) će tu umetničku sumnju u sebe iz so­
cijalne savesti zaodenuti u stihove: Mnogi začelo umreti moraju
tamo dole, / gde teška vesla o lađu se taru, / drugi žive kod kormila
gore, / poznaju ptica let i zemlje zvezda.
To je staro pitanje teodiceje preneseno na umetnost. Neka­
da se pitalo: kako se pred zlom u svetu može opravdati postoja­
nje Boga? Sada to pitanje postavljeno umetnosti glasi: kako se
pred zlom u svetu može opravdati raskošan poduhvat umetno­
sti? Nije li već samo njena egzistencija izraz nepravde u svetu?
Nesreća sveta i pevanje slavuja - kako mogu da idu zajedno?
Hajne se bori sa tim pitanjima. Lepota, duh, poezija imaju
cilj u samima sebi, oni su velika igra, ne opravdava ih tek to što
služe nekakvim političkim, nacionalnim ili socijalnim ciljevima
- on to stalno ima pred očima i to mu je i opomena, da neke ko­
lege izdaju umetnost iz solidarnosti sa bedom. Saznanje kome
se Hajne posle sumnji i pitanja stalno ponovo vraća je ovo:
umetnost je ili opravdana sama sobom, ili traži opravdanje kroz
druga gledišta, socijalno, političko, ekonomsko. Ali tada je već
izgubila.
Jednom je Hajne napisao: ali, na kovčeg treba da mi stavite
mač; jer, bio sam dobar vojnik u oslobodilačkom ratu čovečanstva. Ali
u „Ispovestima” (Gestandnissen), napisanim malo pre smrti, ka­
že se: Od mene nije postalo ništa, ništa do pesnik.
Poslednja je reč romantičara Hajnea.

189
г i Г _ >-Jf.A S
 Trinaesto poglavlje
Mladonemački Vagner. Rijenci u Parizu. Romantični revolucionar
u Drezdenu. Ostvarenje ranoromantičarskih snova: nova mitologija.
Prsten Nibelunga. Kako slobodan čovek prouzrokuje sumrak bogova.
Antikapitalizam i antisemitizam. Mitsko doživljavanje. Tristan
i romantična noć. Simbolistička opijenost. Opšti napad na čula.

Rihard Vagner je pod uticajem mladonemačkih ideja o slo­

bodi, nacionalnom jedinstvu i napretku, kada 1838. godine poči­
nje da radi na „Rijenciju" (Rienzi), velikoj operi o propalom po­
kušaju revolucije u Rimu godine 1347. Kapelmajstor je u Rigi,
trostruko ponižen: bednim pozorišnim prilikama u mestu, od
strane svojih vernika koji ga pritiskaju, i od strane svoje žene,
Mine, koja je pobegla sa ljubavnikom. Kao nekada Herder i Vag­
ner napušta Rigu kao da beži, da bi posle avanturističke plovid­
be morem - užasne bure prisiljavaju na vanredno ukotvljavanje
pred norveškom obalom - stupio na francusko tlo, sa još nezavr­
šenom operom „Rijenci” u prtljagu. U Parizu ostaje do 1842. go­
dine, to su godine unutrašnje i spoljašnje hladnoće, izgubljeno­
sti, bede. Sprijateljuje se sa Hajnrihom Hajneom, koji mu poma­
že finansijski i snabdeva ga romantičnim materijalima, pričom o
Tanhojzeru i o letećem Holanđaninu, za kasnije radove. Imajući
pred očima Majerberovu (Meyerbeer) sjajnu karijeru, sve više
mrzi grad koji mu ne dodeljuje priznanje koje veruje da je zaslu­
žio. Kasnije u pismu Teodoru Ulihu (Theodor Uhlig) piše, da vi­
še ne verujem ni u jednu drugu revoluciju, do u onu koja počne spa­
ljivanjem Pariza.
Pariz iz 1840. godine za njega postaje Rim iz 1347. gde Ko­
la di Rijenci (Cola di Rienzi), sin krčmara, oslanjajući se na na­
rodni pokret protiv vladajuće aristokratije, pokušava da usposta­
vi republiku prema starorimskom uzoru, ali onda doživljava da
mu narod okrene leđa. U Vagnerovoj operi Rijenci sa balkona

190
Kapitola pokušava poslednji put da pridobije masu koju je pro­
tiv njega digao papski poslanik, ali požanje samo kišu kamenja.
Zgrada biva zapaljena, ruši se i pod sobom sahranjuje Rijencija
zajedno sa njegovom utopijom o narodnoj sreći i slobodi.
Rijenci i propao Rim - u toj konstelaciji Rihard Vagner, mu­
zicirajući narodni tribun, sasvim dobro prepoznaje sopstvenu
sudbinu. Još neko će se prepoznati u Rijenciju. Posle odlaska na
izvođenje romantične opere u Linču 1906. godine, jedan šesna­
estogodišnji mladić stiče uz tu božansku muziku posledicama izu­
zetno bogato uverenje, da i meni mora da uspe da ujedinim nemač-
ko carstvo i učinim ga velikim. Tako je to Adolf Hitler kasnije pri­
čao Albertu Speru (A. Speer).
Opera Riharda Vagnera o promašenom revolucionaru, doži­
vljava evropski uspeh. Pozorišna pompa, masovne scene, čaroli­
ja kulisa, bili su izazov za velike bine, što je Vagner, koji je hteo
da najzad izađe iz svoje bede u ćošku, i smerao.
Vagner napušta Pariz 1842. godina kao slavan čovek. Posta­
je dvorski kapelmajstor u Drezdenu. Ubrzo je ponovo nezadovo­
ljan. Njegova plata ne pokriva skup životni stil. Brdo dugova po­
novo raste. Vidi kako njega i umetnički rad dave novčani intere­
si. Skicira koncept, reformi kojim je proizvodna sposobnost po­
zornice trebalo da bude uvećana, a ćelo upravljanje koncentrisa-
no u njegovim rukama. Opera ne treba da služi samo luksuzu i
zadovoljstvu, već da daje i napredne demokratske impulse. Ali,
ne prolazi sa svojim predlozima reformi. Rutinski rad ga gnjavi.
Onda revolucionarni nemiri godine 1848/49. konačno donose
promenu. Osvrćući se na uzbudljive mesece, 14. maja 1849. piše
Mini: Tako u najvišem nezadovoljstvu mojim položajem, a skoro i mo­
jom umetnošću ... duboko zadužen ... propao sam sa tim svetom, pre­
stao da budem umetnik ... i postao - iako ne delom, ipak u mislima -
još samo revolucionar, tj. samo u još sasvim izmenjenom svetu tražio
sam tlo za nove umetničke tvorevine svog duha.
Rihard Vagner je bio revolucionar, ali ne samo u mislima,
već i delom. Sastavlja pamflete protiv aristokratije i protiv gra­
đanske vladavine novca. Kada saksonski kralj 1849. godine, uz
očigledno kršenje ustava, raspusti izabranu vladu i zapreti pru­
skim trupama, i kada zbog toga bude dignuta građanska garda,
Rihard Vagner sa Bakunjinom, sa kojim se u međuvremenu bio
sprijateljio, učestvuje u pripremama oružanog ustanka. Navod­
no je čak nabavio mnoštvo ručnih granata. Vagnerov praktičan
organizatorski talenat je impresionirao Bakunjina koji je prijate-

191
Iju predložio kompoziciju terceta, u kome bi tenor stalno pevao
„odsecite mu glavu”, sopran „obesite ga", a bas „vatra, vatra”. Ali,
Vagnerove umetničke ideje idu u drugom pravcu. On se nosi sa
dramom o „Isusu iz Nazareta” koji bi trebalo da bude predsta­
vljen kao socijalni pobunjenik i izbavitelj privatnog vlasništva.
U revolucionarnoj situaciji Vagnera je spopalo veliko, čakpretera-
no zadovoljstvo i sve ga je podsetilo na Geteova osećanja prilikom
kanonade Valmija. Počinje nova epoha, a on može da kaže da je
bio tu, kada kralj i njegovi ministri početkom maja beže iz gra­
da, a ustaničko stanovništvo obrazuje provizornu vladu. Vagner
koristi pauzu paljbe za vratoloman poduhvat. Među vojnicima
deli ceduljice da ih podstakne, da sa građanskom odbranom rade
zajedničku stvar. Sa kule crkve Sv. krsta posmatra borbe i poku­
šava da diriguje kretanjima ustaničkih grupa između barikada,
koje su podignute pod stručnim vodstvom arhitekte Zempera
(Semper). Šestog maja izbije požar u staroj operi, kasnije će se
tvrditi daje požar podmetnuo Vagner. Osmog maja 1849. godine
drezdenski ustanak je ugušen. Glave zavere bivaju uhapšeni, Ri-
hard Vagner uspeva da umakne, najpre u Vajmar, gde su počele
orkestarske probe za „Tanhojzera”. Kada se 16. maja pojavi po-
ternica, Franc List mu pomaže da pobegne u Cirih.
Tokom revolucionarnih meseci dovršio je prvu verziju dra­
me o Nibelunzima, još sasvim usredsređenu na lik Zigfrida, koji
kao Hrist svojom žrtvom treba da donese oslobađanje od pogre­
šnog svetskog stanja.
Vagner hoće da speva revolucionarni mit, s tom namerom
dolazi u Cirih i sledi ga tokom dvadeset godina, dok 1874. godi­
ne nije dovršen „Prsten Nibelunga” (Ring des Niebelungen). Ti­
me su ranoromantičarski snovi o novoj mitologiji konačno po­
stali stvarnost.
Sećamo se: dva motiva su svojevremeno podstakla traganje
za novom mitologijom. Prvo, umetnost je trebalo da postane sled-
benica onemoćale javne religije. Trebalo je da osnuje novi mit iz
najdublje dubine duha (Šlegel), dakle nešto apsolutno izmišljeno,
a ne nešto otkriveno. Zbog toga se govorilo i o mitologiji uma.
Drugi motiv ležao je u iskustvu prelomnog vremena društva po­
četkom 19. velca. Nedostajala je sveobuhvatna ideja o društve­
nom životu, video se egoizam bez duha i stupanje ekonomskog
utilitarizma na njegovo mesto, zbog toga je glavni efelcat nove
religije trebalo da se sastoji u tome, da ujedini ljude u zajedničkom
pogledu na svet. Romantičari su od tradicije naučili, da se ne mo-

192
že bez mitova, a duh moderne, koji je duh čina, ih je ohrabrio da
takve mitove, ako se mora, prave i sami.
Viziju nove mitologije Rihard Vagner počinje da ostvaruje
pola veka kasnije. Prihvata se legenda o Nibelunzima, koju su
romantičari ponovo izdali, ali pravi od toga nešto vrlo svoje. Ali,
pre svega se nadovezuje na romantična razmišljanja o mitološkoj
i društveno ujedinjujućoj funkciji umetnosti u antici.
U delu „Die Kunst und die Révolution” (Umetnost i revolu­
cija) iz 1849. godine Vagner idealizovanu kulturu antičkih grč­
kih polisa suprotstavlja kulturnim odnosima modernog građan­
skog društva, viđenih iz perspektive rano-socijalističkog antilca-
pitalizma. Vagner se tamo snalazi, možda je i čitao, ili čuo nešto
od Karla Marksa. U grčkom polisu, piše on, društvo i individua,
javni i privatni interes su međusobno pomireni i zato je umet­
nost bila uistinu javna stvar, događaj kroz koji se narodu predo­
čavao smisao i principi njegovog zajedničkog života u svečanom,
sakralnom okviru. Taj narod je... hrlio sa državnih skupova, sa sud­
skih trgova, sa sela, sa brodova, iz ratnih logora, iz najudaljenih kra­
jeva, sa do trideset hiljada ispunjavao amfiteatar da vidi ’Prometeja’,
najdubokoumniju od svih tragedija, da se okupi pred najsnažnijim
umetničkim delom, da razume sebe, da shvati sopstvenu delatnost da
se sa svojim bićem, svojom zajednicom, svojim bogom stopi u najin­
timnije jedinstvo, i tako u najplemenitijem miru ponovo da bude on,
što je pre nekoliko sati isto tako bio u neumornom uzbuđenju i naji-
zdvojenijoj individualnosti.
Za modernu umetnost, kaže Vagner, takve javnosti više ne­
ma. Ona je postala tržište, i umetnost je dospela pod prisile ko-
mercijalizacije i privatizacije. Umetnost, kao i ostali produkti,
mora da se nudi i prodaje na tržištu kao roba. I umetnik je po­
stao proizvođač koji ne proizvodi zarad delà, već zarad sticanja
novca. Skandalozan proces, jer bi umetnost, kao izraz ljudske
stvaralačke moći, trebalo da poseduje dostojanstvo svrsishodno-
sti po sebi. Ropstvo kapitalizma srozava umetnost, ponižava je u
golo sredstvo: zabava za mase, luksuzno zadovoljstvo za bogate.
Istovremeno, umetnost se privatizuje onako, kako se opšti duh ra­
sipa u hiljadu egoističkih pravaca. Na umetnicima počiva prinuda
površne originalnosti. Ko hoće nešto da važi, mora da se razliku­
je od svojih konkurenata. I kao pojedini umetnici, i pojedine
umetnosti su napustile région u kome su se ujedinjeno kretale, da
sad svaka ide svojim putem za sebe, da se dalje obrazuje samostalno,
ali usamljeno, egoistički.

193
 Rasipanje umetnosti, rasipanje umetnika i razvezivanje ve­
ze koja ujedinjuje stvaralačke težnje, to je signatura savreme-
nog doba. Kao jedina veza preostala je industrija, kapital i rad
kojim on komanduje. Vagnerov antikapitalizam je onda i pola­
zna tačka njegovog zloglasnog antisemitizma, o kome će još bi­
ti govora.
Vlada industrija, novac, radinost, orijentacija prema eko­
nomskoj koristi. To je religija sadašnjosti koja ne vezuje, već ato­
mizira i tera u konkurenciju. Potrebna je nova veza ujedinjenja.
Za Vagnera, koji je trenutno još pristalica Fojerbaha, to vi­
še ne može da bude stara religija, ni religija Grka, ni hrišćanska.
Sa Fojerbahom on u bogovima vidi projekcije slobodne stvara­
lačke snage čoveka i zato ideja slobodnog čoveka mora da zau­
zme mesto religije. Figura Zigfrida mu je takvo, umetnički upo­
trebljivo, otelotvorenje slobode. U njemu se može učiniti oči­
glednim, koliko vredi čovek kojeg emancipuje snaga bogova. U
pogledu na antiku, Vagner je istakao lik Prometeja. Zigfrid je za
njega novi Prometej, isto kao što je novi Hrist. Što se tiče rasipa­
nja umetnosti i umetnika, Vagner sanja o celovitom umetnič-
kom delu koje ponovo ujedinjuje mnogo umetnika, muziku, po-
zorišno predstavljanje, literaturu kao i kreativna umeća slikar­
stva i vajarstva. Celovito umetničko delo zahteva celovitog umet­
nika. Da li je kolektivna produkcija moguća? Sigurno ipak ne,
odgovornost ostaje na pojedinačnom umetniku, koji bi pak sebe
trebalo da shvati kao nekog, kod koga se skupljaju stvaralačke
snage naroda i njegovih tradicija. 1 izvođenje planira prema an­
tičkom uzoru. To treba da budu svečanosti, na kojima društvo
može sebe da shvati i slavi kao zajednicu, ujedinjenu zajednič­
kim vrednostima.
Razočaran propadanjem revolucije Vagner je još uveren da
bez revolucije društva ... ni umetnost ne može da nađe put do svoje
prave suštine, zbog toga umetnost i dalje ostaje upućena na revo­
luciju. Ali to ne znači da se ona ponižava u služavku politike, jer
umetnost i revolucija stoje u uzajamnom odnosu. Revoluciji tre­
ba umetnost i umetnosti treba revolucija. Obe imaju zajednički
cilj: Taj cilj je jak i lep čovek: neka mu revolucija da snagu, umetnost
lepotu! Kad služi revoluciji, umetnost dakle služi sopstvenom
razvoju. Upravo posle političkog poraza mora da se drži revolu­
cionarne funkcije umetnosti i da se stvaraju umetnička delà, ko­
ja bujici strasnog socijalnog pokreta dodeljuju lep i visok cilj, cilj ple­
menitog čovečanstva.

194
 Njegovo delo, kome dodeljuje taj zadatak, treba da bude
drama o Nibelunzima, koja će u narednim godinama narasti do
tetralogije.
AH, revolucionar tražen preko poternice, u Cirihu zna da za
sada ne može da pomišlja na to, da u Nemačkoj nađe primerenu
formu izvođenja. Ovom mojom novom koncepcijom sasvim istupam
iz svake veze sa našim današnjim teatrom i publikom... Na izvođenje
mogu da mislim tek posle revolucije ... Na Rajni ću tada podići teatar
i pozvati na veliku svečanost: posle godinu dana pripreme, u četiri da­
na izvešću onda ćelo moje delo: njime ću ljudima revolucije pokazati
značaj te revolucije prema njenom najplemenitijem smislu. Ta publi­
ka će me razumeti; ova sadašnja to ne može. Vagner je čak razmi­
šljao da posle tog jedinog izvođenja svog ciklusa, ne samo pozo-
rište sruši, nego i da spali partituru.
Kad u budućnosti i bez prethodne revolucije „Prsten” bude
izveden, Vagner će efekat svoje drame morati drugačije da odre­
di. Najpre je hteo, da se makar oseti nužnost neke buduće re­
volucije. Ali onda, u poslednjoj deceniji svog života - politički
rezigniran, ali kao umetnik u zenitu slave - od svoje umetnosti
je očekivao da može da kompenzuje, ili čak zameni izostanak
društvenog prevrata. Doživljaj umetnosti postaje, u „Parsifalu”
onda izričito, sakralni trenutak spasenja, čak glasnik i obećanje
onog velikog spasenja na kraju sveta. Umetnost postaje religija.
Za Ničea onda povod da se raziđe s Vagnerom, ozlojeđen i razo­
čaran.
Ali, još nije dotle došlo. Još je Vagneru stalo do toga da is-
peva mit u kome bogovi umiru kad se pojavi slobodan čovek. To
je u svakom slučaju religija, u smislu obogotvorenog čoveka. Ne­
bo Vagner prepušta vrapcima, kao Hajne u „Zimskoj bajci”.
Na „Prstenu Nibelunga" (Ring der Nibelungen) Vagner radi
četvrt veka, počevši proznom skicom „Mit o Nibelunzima" (Der
Niebelungenmythos) 1848. godine, pa do završavanja u novem­
bru 1847. godine. Ništa više neću reći zapisuje na poslednjoj stra­
nici partiture tetralogije. Ceo „Prsten” premijerno se izvodi 1876.
godine, tokom četiri dana, na otvaranju festivalske dvorane u
Bajrojtu. v
Prikazuje se velika istorija propasti bogova. Šta su ti bogo­
vi? I od čega propadaju? Prozna skica iz 1848. godine to jasno
kazuje. Bogovi bi ispunili svoju nameru, kaže se tamo, kad bi
stvaranjem čoveka uništili sami sebe, naime kad bi u slobodi ljudske
svesti morali da se okane svog neposrednog uticaja. To je još formu-

195
lisano sasvim u duhu Fojerbaha: bogovi ne propadaju nigde dru-
gde, do u ljudskoj svesti, kada ova otkrije mehanizam kojim se
sopstvena moć projektuje u slike bogova. U igrama moći bogova
ljudi mogu da prepoznaju sopstvene opsesije moći. 1 mogu da
prepoznaju da njihovi bogovi, kao i oni sami, promašuju duboku
istinu života, naime pomirenje moći i ljubavi. I bogovi ostaju
upleteni u zavađene moći života. Kad bogovi ne mogu da ujedi­
ne moć i ljubav, kaže se da su ljudi ti, koji svoje suštinske snage
nisu još skupili. U sudbini bogova, ljudi mogu da prepoznaju
razloge sopstvenog neuspeha. Time mit o propasti bogova priča
simboličnu istoriju pobeđivanja ljudskog samootuđenja. Bogovi­
ma koji nastupaju u ovom spektaklu, mora dakle da se uskrati
vera, kako bi mogle da se pokažu one vrlo ljudske moći, kojih su
oni fantastično otelotvorenje.
Vratimo se samom mitu, kako ga je Vagner ispričao i u mu­
ziku postavio.
Počinje čuvenim trostrukim akordom u es-duru, akustična
misao o početku svih stvari: uzburkan praelement vode. Iz ras­
pleta prvog zvuka razvija se sve ostalo. Čuje se trenutak stvara­
nja, kad se pridruži zvuk koji simboliše Sunce. Vatra Sunca čini
da voda zasija kao zlato. Zlato postaje blago na dnu vode. Čuva­
ju ga Rajnine kćeri. Ono je još nedirnuto požudom za iskorišća-
vanjem, još nije uključeno u koban kružni tok moći i posedova-
nja; ono predstavlja nevinost i jedinstvo prirodnog sveta. Crni
vilenjak, Alberih, princ tame i gospodar Nibelunga, nema smisla
za lepotu blaga, on hoće da ga poseduje da bi povećao svoju moć.
Ljubav bi blago i njegovu lepotu ostavila onako kako jeste, osta­
vila bi biće da bude. Ali, ko se ljubavi odrekne, pokrašće ga i hte-
ti da iskoristi. Alberihu uspeva pljačka, jer njegovu moć ne spu­
tava ljubav. Ova početna scena sadrži već ceo konflikt drame.
Odnos napetosti između moći i ljubavi, gramzivosti i predanosti,
igre i prisile određivaće „Prsten” do finala.
Alberih pretvara Nibelunge u robove. Oni moraju da rade za
njega. Od zlata iskuju prsten, koji onome ko ga nosi daje neogra­
ničenu moć. Nema sumnje da Vagner u carstvu Nibelunga na đe-
lu vidi demonski duh industrijskog doba. Kozimi je, pod utiskom
koji su na njega ostavili londonski lučki radnici, rekao: Alberihov
san je ovde ispunjen. Nibelhajm, vladavina svetom, delatnost, rad,
svuda pritisak pare i magle.
Da bude upleten u svet moći i poseda dopustio je i Votan,
beli vilenjak i vrhovni bog. Divovima Fafneru i Fazoltu naređu­

196
je da izgrade njegovu tvrđavu bogova, Valhalu. Na taj načinje sa
njima sklopio ugovor i mora u zalog da im da Fraju, boginju ve-
čite mladosti. Da nju izbavi - jer bez nje bi i bogovi ostarili i ose-
deli - on pljačka Alberihovo blago, umesto da ga vrati Rajninim
kćerima. Vezan ugovorima sa divovima, više nije u stanju da po­
novo uspostavi staru nevinost bića. Zbog toga mu Erda, htonska
pramajka, uskraćuje priznavanje: Ti nisi / ono kako se nazivaš.
Gramzivost za posedom i moći pobeđuje prirodnu pravednost bi­
ća: ja gospodar ugovorima, /ugovora sada sam sluga.
Mitski svet ima dakle tri ravni: dole prvobitno biće lepote i
ljubavi, otelotvoreno u Rajninim kćerima i majci-zemlji Erdi; iz­
nad toga svet Nibelunga, gde se radi o moći, posedovanju i rop­
stvu; i nesrećno u to upleten treći svet, svet bogova, koji su se
otuđili od svojih htoničnih korena. Na kraju „Rajnskog zlata”
Rajnine kćeri jadikuju: Odano i verno / sad je u dubini: / lažno i ku­
kavičko je / ono što se tamo gore raduje!
Bogovi učestvuju u opštoj korupciji sveta. Oni su telo tela.
Od njih spas neće doći. To može da donese samo slobodan čovek,
koji beži iz sudbonosnog kružnog toka moći, poseda i ugovora o
trampi, koji bez božje zapovesti i ne zarad posedovanja ubija
aždaju, dobija blago i vraća ga Rajninim kćerima. Novi početak
mora da uspe bez bogova. Bogovi, zamoreni od svog promašenog
stvaranja, mogu da umru kad se probudi čovek ljubavi i lepote.
On na pozornicu stupa u liku Zigfrida. Ubija aždaju, bezazleno
uzima blago, prsten kao dar ljubavi daje Brinhildi. Ali, nedosta­
ju mu mudrost i znanje. Zbog toga postaje žrtva kabale od zavi­
sti, volje za moć i posesivnosti. Ubija ga Hagen, Alberihov sin.
Zigfridu prodor nije uspeo, Brinhilda dovršava njegovo delo i
vraća prsten Rajni. Valhalu zahvata požar, bogovi izgore. Brin-
hildina završna pesma: Ni dobro, ni zlato, / nit’ božanska raskoš ...
/ nit’ mutnih ugovora / varljivi savez, / nit’ licemernog običaja / stro­
gi zakon: / blaženstvo u radosti i patnji / dopušta - samo ljubav.
Čovek koji se oslobađa i od pritiskajućeg tereta neba bogo­
va; koji uči da svoju volju za moć drži u šahu snagom ljubavi -
njemu se u „Prstenu Nibelunga” sprema sjajna pozornica. Kon-
tra-slika, otuđen svet moći i poseda nalazi se u Alberihovom car­
stvu, kod Nibelunga, gde vlada zlato i novac. Ali, i protiv tog sve­
ta zapravo se ne mobiliše mržnja. Duh ljubavi i blagonaklonost
umetnosti to ne bi dopustili.
Ali, kod Vagnera je bilo mnogo mržnje koja nije ušla direkt­
no u delo, već je potražila druge puteve. Za Vagnera - to je već

197
nagovešteno - stanovnici mračnog Alberihovog carstva imaju
određeno lice: to su Jevreji, za njega personifikacija duha novca
i trgovine, ne samo u poslovnom životu, već i u kulturi.
Njegov konkurent u pariškim godinama, na primer, Majer-
ber, postaje za njega simbol tog neukusnog kapitalizma kulture.
Kod Vagnera će se ta predstava o jevrejskom duhu novca pojača­
ti sve do zablude o jevrejskoj svetskoj zaveri iz duha novca. U
isto vreme kad razmišlja o umetnosti i revoluciji i o umetničkom
delu budućnosti, početkom 50-ih godina, objavljuje sastav „Das
Judentum in der Musik" (Jevrejstvo u muzici), gde stoji: Jevrejin
je prema sadašnjem stanju stvari ovog sveta, već više nego emancipo-
van: on vlada i vladaće dokle god novac ostaje moć, pred kojom sav
ovaj rad i trud gubi svoju snagu.
Vanger se u razgovorima i pismima izražavao još agresivni­
je. Prema Koziminom unosu u dnevnik od 11. oktobra, on je
1879. pledirao za proterivanje Jevreja iz Nemačkog carstva. Tre­
balo bi, izjavio je nekom drugom prilikom, povući asimilaciju,
ona je opasno skrovište za Jevreje. Kad živi organizam neke kul­
ture umre, piše on u „Jevrejstvo u muzici”, meso tog tela se rastva­
ra u vrvenju mnoštva živih crva. To su Jevreji. Da se spase kultur­
ni organizam, mrtvo meso sa crvima mora da se iseče. Već ovde
se zapaža kako od antikapitalističkog i kulturalističkog antise­
mitizma postaje biološko-rasistički. Protiv predloga da se meša-
njem podstakne asimilacija Jevreja, on 1873. godine primećuje:
Onda ubuduće više ne bi bilo Nemaca, nemačka plava krv nije dovolj­
no snažna da se odupre tom 'luženju'.
U poslednjim godinama Vagner se sa samim sobom nadme­
će u fantazijama o konačnom brisanju jevrejstva. U žestokoj šali,
kaže Kozima, razgovarajući primećuje kako bi, sve Jevreje trebalo
spaliti u jednom izvođenju ’Natana’. Na kraju sastava „Erkenne
dich selbst” (Spoznaj samog sebe), sačinjenog u vreme „Parsifa-
la”, nedvosmisleno se razmatra konačno ubilačko rešenje jevrej-
skog pitanja. Kad nemački narod, kaže se tamo, konačno spozna
sebe, više neće biti Jevreja. Nama Nemcima bi ovo veliko rešenje ...
moglo da bude omogućeno pre nego bilo kojoj drugoj naciji. I prete­
ći nastavlja: Da se mi, prodremo li ovim samo dovoljno duboko, po­
sle savladavanja svakog lažnog stida, ne bismo imali bojati posled-
njeg saznanja, trebalo b i ... oštroumnom nagovestiti. Kad posle Vag-
nerove smrti „Bajrojter bleter” postanu potpuno platforma fa­
natičnog rasizma i eliminatornog antisemitizma, to se dešava
apsolutno u duhu 'učitelja' koji je počeo sa takvom hajkom, a

198
 ipak pokazao dovoljno umetničkog smisla, da to uglavnom ne
mesa u svoje delo.
Na pozornici, svet kojim vlada volja za moć i pohlepa nije
jevrejski, već građansko-kapitalistički, a propast mu ne donosi
mržnja, već novi svet od ljubavi i lepote. Vagner neće to samo da
pokaže kao pripovedač bajki. On hoće više. Hoće kod gledalaca i
slušalaca da postigne preokret unutrašnjeg čoveka, sličan reli­
gioznom preobraćenju. Namerio se na ništa manje, nego na sa­
dašnjost spasenja iz duha umetnosti, ovde i sada. Sam Vagner
govori o mitskom doživljaju koji hoće da izazove.
Kako to treba zamisliti? Da li mitsku istoriju koju priča
„Prsten Nibelunga" treba shvatiti drugačije, a ne kao fikciju?
Zar Vagner nije samo preradio mitološku materiju iz „Pesme o
Nibelunzima”, iz „Eđe” i „Nemačke mitologije” braće Grim, koja
više nije nadahnuta nikakvom verom? Zar njegovo delo nije
usmereno na estetsku recepciju i zar se mitsko delovanje time
upravo ne neutrališe? Vagner je apsolutno bio svestan tih pro­
blema. To dokazuju njegovi mnogobrojni počeci, koji pak poka­
zuju i njegovu nameru da probije granice čisto estetskog i stvo­
ri onu svest, koju on naziva mitskom. Samo po sebi se razume, da
se time ne može misliti na ponovno uspostavljanje verovanja u
propale bogove, ta tema „Prstena” je propast bogova.
Još jednom, šta je mitski doživljaj? To je pojačan doživljaj
kome se otvara neslućena punoća značenja. Vagner to odvaja od
naučnog i svakodnevnog opažaja. Ovde je merodavan stvaran
stav. Ali, distanca nestaje kad smo iznenada pozvani kao bića ko­
ja učestvuju; tada nam se nešto otkriva i mi se otkrivamo u neče­
mu u situacijama, ljudima, prirodnim utiscima, jeziku, muzici.
Životne moći u kojima pojedinačna svest učestvuje prekoračuju­
ći svoje granice. Vagner takve trenutke naziva zgusnut oblik stvar­
nog života.
Hoće da ih učini neposredno očiglednim i čujnim u muzič­
koj drami. On dakle mitskom naziva onu radnju, u kojoj je privre­
meno ukinuto ono, inače nam po sebi tako razumljivo, razdvaja­
nje između subjekta i objekta, što može da deluje obmanjujuće,
zanosno, ali i savlađujuće. Kako god, radi se o drugom iskustvu
postojanja izvan svakodnevnog. Rihard Vagner se sasvim izriči­
to priklanja tome, da svojom muzičkom dramom ostvari jednu
drugu pozornicu bića - i to ne samo kao misaono reprodukujuću
konstrukciju, već u doživljaju, a to znači: u realnoj sadašnjosti.
Ali, do takve sadašnjosti, kaže Vagner, može da se dođe samo

199
kroz sadejstvo svih snaga vizuelizacije. Tu je muzika, koja za ne­
izrecivo nalazi jezik koji razume samo osećaj; tu su reci koje se
povezuju sa muzikom i zajedno sa njom tvore novu sferu znače­
nja; tu je ritam u radnji i pokret; tu su položaj ličnosti jedne pre­
ma drugoj, prostorne napetosti, kulise i slikoviti svetovi pozadi­
ne, gestovi i mimika, raspodela svetlosti i senke. U tom ansam­
blu vidljivog i čujnog nema elementa, koji ne bi bio uvučen u
ovu veliku igru značenja. I onda, tu je još i ritual izvođenja, fe­
stivalskih dana, amfiteatar festivalske zgrade koji publici prese-
ca puteve za bekstvo.
Mitski doživljaj je neobičan, jer obično doživljavamo druga­
čije, letimičnije, površnije. Ne menja se samo doživljavajući su-
bjekat, i objekat stiče dubinu i značenje. Mi postajemo drugači­
ji, svet postaje drugačiji, on zablista. U prenesenom smislu, bo­
govi se onda ipak vraćaju. Ne sede na prestolu iznad sveta, oni
ulaze u život i stvari kao intenzivirajuća snaga, oni ih 'nastanju­
ju', kako se to nekada zvalo u antici. Niče će to podvesti pod for­
mulu: Vagner nam daje trenutke pravog osećanja. v
Prava osećanja spadaju u oblast, koju je jezički izrazio Šo-
penhauer, koji za Ničea, kao i za Vagnera, predstavlja odlučuju­
ći doživljaj obrazovanja: tamna, nagonski-dinamična sfera ne-
svesnog i polusvesnog. Svet volje kod Šopenhauera, ili dionizij-
slcog kod Ničea. To je i romantičan svet noćnog. Romantična ide­
ja, da svetlosna kugla našeg saznanja ne osvetljava sve oblasti
našeg iskustva, da naša svest ne može da obuhvati ćelo naše po­
stojanje, da smo intimnije povezani sa životnim procesom, nego
što naš um to priznaje - to ubeđenje, koje je u Sopenhauerovoj
filozofiji volje našlo tako upečatljiv izraz, ima posledično dejstvo
kod Vagnera i kod Ničea. Oni su ovde romantičari, kao što je to
Šopenhauer već bio.
Šopenhauer je misao o donekle podzemnoj povezanosti ži­
vota pojedinca sa celinom sažeo u ovu sliku: jer, kao što napobe-
snelom moru, koje ni sa jedne strane ograničeno, diže i spušta urlaju-
ća brda vode, lađar sedi u čamcu verujući slabom plovilu, tako usred
sveta punog muka mirno sedi čovek-pojedinac oslonjen na i verujući
uprincipium individuations. Za Šopenhauera je to bio osećaj stra­
hote, kad je individua bila istrgnuta iz svojih granica i saznala
svepovezanost sa životom. Za druge romantičare, kao na primer
Novalisa, to je bilo oduševljenje potonuća u tamno primamljuju-
će krilo Prirode. Ali, takvo obezgraničenje prati uglavnom pome-
šano osećajne zadovoljstva i bola, ekstaze i oduzetosti, zgražanja

200
od smrti i životne radosti. Rihard Vagner to donosi u muziku.
Orkestar je, piše, ... tlo beskrajnog, zajedničkog osećanja, iz koga in­
dividualno osećanje pojedinačnog glumca može da izraste do najviše
punoće. Na drugom mestu on zvuk orkestra upoređuje sa morem,
a melodija je lađa koja po njemu plovi.
Ali, sfera Šopenhauerove volje je kod Vagnera potpuno ero-
tizovana, slično kao kod Novalisa. „Tristan i Izolda” pokazuju
Vagnerov romantizam, njegovu igru sa okeanskim osećanjima, na
vrhuncu. Ljubavnici se nazivaju noći posvećeni, oni umiru smrću
ljubavi, rastvaraju se u dinamično osnovno dešavanje 'umri i
postani’.
Sve je tako efektno postavljeno na scenu, da tek sa ovom
muzičkom dramom koja postaje evropski događaj, i izvan Ne-
mačke počinje da se shvata, šta je to u nemačkom romantizmu.
Sam Vagner je Matildi fon Vezendonk (Mathilde von Wesen-
donk) pisao: Detel Taj 'Tristan' će biti nešto užasno! Taj poslednji
čin!!! Bojim se da će opera biti zabranjena - ukoliko usled lošeg iz­
vođenja ne bude sve parodirano ... Sasvim dobri moraju da izlude
ljude...
Vagner je zaista mnogo ljudi izludeo. Tako na primer, u
Francuskoj Bodlera (Baudelaire), koji je već „Tanhojzera” doži-
veo kao opijenost opijumom: Pri slušanju te žestoke, despotske mu­
zike povremeno se čini da će se na dnu mraka ponovo naći naslikani
varljivi tragovi opijuma... Ja sam sasvim imao predstavu duše, koja
se kreće u jarko osvetljenom okruženju, ekstaze rođene iz sladostrašća
i spoznaje, koja lebdi visoko i daleko - iznad prirodnog sveta.
Vagner je, ne samo u Francuskoj, postao idol artističkih ko-
smičara i razjarenih simbolista. Za „Revue Wagnérienne" - časo­
pis avangarde, a ne kao „Bayreuther Blatter” antisemitski pod-
strekački list - Vagner je bio vođa i pokretač apsolutno na svim po­
ljima. Décadence i fin de siècle, bilo u Parizu, Beču, ili Minhenu
u Vagneru su ponovo našli svoj kosmos posuvraćenog sveta, gde
su trijumfovali bolest nad zdravljem, smrt nad životom, izvešta-
čenost nad prirodnošću, beskorisnost nad korisnim i predavanje
nad razumnim samopotvrđivanjem. Ovde su svet ponovo videli
zavijen u tajnu, pokazivalo se demonsko i dionizijsko i čulo se i
ganutljivo jadikovanje zbog otrežnjenja građanske epohe.
Uismans (Huysmans), D’ Anuncio (D’Annunzio), mladi Tomas
Man (Thomas Mann), Šnicler (Schnitzler), Hofmanstal (Hof-
mannsthal), Malarme (Mallarmé) - svi oni bili su fascinirani
motivima smrti od ljubavi i sumraka bogova, carstvom sudbine

201
koje zvuči mračno, erosa i tanatosa. Orkestarske bure i beskraj­
ne melodije činile su da čovek utone u duševna podzemlja i nji­
hova mračna obećanja. Čovek se osećao u oku orkana, u unutra­
šnjosti sila forme.
I kad se radi o nežnim i tananim stvarima, Rihard Vagner
uvek koristi sva sredstva svog moćnog delovanja da izađe iz re­
zervata samo lepih umetnosti i mogućim učini mitsko doživlja­
vanje, ili opojno ushićenje. Njegova umetnost postaje, kako su to
već savremenici kritički zabeležili, opšti napad na sva čula. To nje­
govom delu, koje protestuje protiv kapitalističke moderne, daje
osobenu modernost. Jer, primat dejstva i namere dejstva spada u
karakter moderne u kojoj se javnost organizuje kao tržište. Tamo
i umetnici moraju uzajamno da konkurišu da bi dobili pažnju.
Često glasnim i grubim sredstvima moraju da vrbuju za nežnu
empiriju svojih delà. Šari Bodler (Charles Baudlaire) umetnici-
ma sasvim neskriveno preporučuje da uče od duha reklame: Pro­
budite isto toliko zanimanja novim sredstvima ... udvostručite, utro­
stručite, učetvorostručite dozu. Tržište je na vlast dovelo publiku.
Njoj se laska, ona se zavodi, ili čak nadvladava. Ona u politici i
umetnosti traži svoje heroje. Rihard Vagner je bio takav junak,
mogao je da važi za Napoleona evropskog muzičkog teatra. On,
koji je prihvatio mitski doživljaj, dobro se razumeo u to, kako da
sopstvenu ličnost etablira kao javni mit. Verovatno ovde postoji
neka veza: produkcija mitova u moderni iziskuje samo-mitologi-
zovanje producenta. Pohod za osvajanje publike u Parizu, Vag­
ner ne započinje izvođenjem svojih delà, već iznajmljivanjem
raskošnog stana, koji zapravo sebi uopšte ne može da priušti, ali
koji budi zanimanje za njegovu ličnost. Sa Vagnerom u velikom
stilu započinje kult ličnosti.
Sumrak bogova je stvorio mesto za obožavanog umetnika. 0
polaganju kamena temeljca na festivalskom brdu u Bajrojtu 22.
maja 1872. godine Adelhajd fon Šorn (Adelheid von Schorn), pri­
jateljica Franca Lista (Franz Liszt) i vagnerijanka od prvog sata,
izveštava ovako: Na dan polaganja kamena temeljca bilo je tako
strašno kišno vreme, ilovača na brdu toliko duboko nakvašena, daje
doslovno sve postalo voda ... Ali mene je nezadrživo gonilo ... Sišla
sam i stupila pod drvenu skelu. Sa mnom još jedno žensko čeljade ...
Nas dve smo stajale iza Riharda Vagnera kada je napravio tri sveča­
na udarca čekićem po kamenu ... Kad se okrenuo ... bio je smrtno bled,
a u očima su mu bile suze. Bio je to neopisivo svečan trenutak, koji si­
gurno nije zaboravio niko koje bio tamo ...

202
 Četrnaesto poglavlje
Niče o Vagneru: prvo oplovljavanje sveta umetnosti.
Neromantični duh vremena: materijalizam, realizam, istoricizam.
Radna kuća. Romantika dionizijskog. Svetski jezik muzika.
Ničeovo okretanje od Vagnera: spasenje od spasitelja.
Ostati veran zemlji. Heraklitovo i Šilerovo zaigrano dete sveta.
Kraj ironičnog otpora. Slom.

Kada je 22. maja 1872. godine proslavljan pedeset deveti ro­

đendan Riharda Vagnera i svečano polaganje kamena temeljca
za festivalsku zgradu u Bajrojtu, prisutan je bio i Fridrih Niče.
Ovo je, piše on u „Nesavremenim razmatranjima” (Unzeitgema-
fien Betrachtung) prvo oplovljavanje sveta u carstvu umetnosti: pri
čemu je, kako se čini, otkrivena ne samo nova umetnost, već sama
umetnost.
Niče i Vagner, jedna duga, zamršena istorija. Bilo je srećnih
dana u Tribšenu, kada je mladi profesor, Niče, iz Bazela često na­
vraćao kod maestra. Taj Elisium je često opisivan, zajedničke šet­
nje kraj jezera, Kozima koja drži Ničea pod ruku; prijatne večeri
u bliskom krugu, kada maestro, posle zajedničkog čitanja „Zlat­
nog ćupa" E. T. A. Hofmana, Kozimu proglašava za čudotvornu
zmiju, Serpetinu, sebe za demonskog arhivara Lindhorsta, a Fri-
driha Ničea za zanesenog i nespretnog studenta Anzelmusa; Ni-
čeova revnost, kad u Bazelu za Kozimu nabavlja čaše za vino, tra­
ke od tila sa zlatnim zvezdama i tufnicama, izrezbarenog malog
Hrista i druge lutkice i pomaže joj pri božičnom pozlaćivanju ja­
buka i oraha i pregleda probne otiske autobiografije Riharda
Vagnera; jutro prvog dana Božića 1870. godine, kada mali orke­
star kao rođendanski pozdrav Kozimi izvodi u holu kompoziciju,
kasnije poznatu kao „Zigfridova idila"; Niče za klavirom impro-
vizuje, Kozima učtivo sluša, a Rihard Vagner napušta prostoriju
sa uzdržanim smehom.

203
 Došlo je dakle ubrzo do uvreda, ali Niče uprkos svemu ispr­
va ostaje pri onome, da Vagner za njega znači prvo oplovljavanje
sveta u carstvu umetnosti. Vidi kako se umetnost sa Vagnerom vra­
ća u svoje korene u grčkoj antici. Ona ponovo postaje društveni
sakralni događaj koji slavi mitski značaj života. Ponovo dobija
onu pozornicu, gde se društvo obaveštava o samom sebi, gde za
zajedničko opažanje može da bude otkriven smisao svega što se
čini i radi. Ali, u čemu se sastoji taj smisao?
Niče se ne zadržava dugo kod mitoloških pojedinosti u
Vagnerovom pesništvu. Mitsko u Vagnerovoj umetnosti otkriva
gotovo isključivo u muzici, koju naziva jezikom pravog osećanja.
Covek mora da preboli bolest naše kulture, kaže, da bi zahval­
no mogao da primi poklon Vagnerove muzike. Vagnerova mu­
zička drama dakle, kao romantični odgovor na veliko nezado­
voljstvo plitkom, jednodimenzionalnom kulturom. Vagner je
primetio, piše Niče, da je jezik oboleo. Napredak nauka je uni­
štio opažajne slike sveta. Svakodnevno gledamo sunce kako se
rađa, ali znamo da ono to ne radi. Carstvo misli seže sve do neo-
pažajnog u velikom, kao i u malom. A civilizacija istovremeno
postaje sve kompleksnija i nepreglednija. Specijalizacija i pode-
la rada sve su veći, trgovački lanci preko kojih je svako povezan
sa celinom, postaju sve duži i zapliću se. Ko pokuša da shvati
celinu u kojoj živi, jezik mu na kraju otkazuje uslugu. On više
ne obuhvata celinu, a ne doseže više ni u dubinu pojedinca. Po­
kazuje se kao suviše siromašan i suviše ograničen. Ali, gušće
povezivanje društvenog tkiva sa sobom istovremeno donosi, da
jezik doživljava javni porast moći. On postaje ideološki, Niče to
zove ludilo opštih pojmova, koji pojedinca hvataju kao avetinj-
skim rukama i guraju ga kuda neće. Ali, kuda to tera duh vre­
mena? Za Ničea nema sumnje da je pustinja to što tamo raste,
to su užasi ravnice koja se nepregledna prostire pred čovekom.
Ostanimo još trenutak kod društvene normalnosti oko 1870.
godine, kod tog užasa običnog, protiv koga Niče nudi romanti­
zam dionizijskog.
Niče ima posla s epohom u kojoj nauka slavi ogromne tri­
jumfe. Duh vremena određuju pozitivizam, empirizam, ekono-
mizam povezan sa ekscesivnim utilitarističkim mišljenjem. I
čovek je pre svega optimista. Onda posmatramo osnivanje ne-
mačkog carstva kao uništavajući udarac protiv svakog ’pesimistič-
kog’ filozofiranja, što Niče beleži s užasavanjem. Niče svojoj epo­
si postavlja dijagnozu, da je poštena i časna, ali na prostački

204
način. Pred stvarnošću svake vrste više se potčinjava, istinskija je.
Svuda traži teorije koje su pogodne da se opravda potčinjavanje
stvarnom.
Niče je ovde u vidu još imao bidermajerovski, pa i malogra­
đanski aspekt tog realizma. Ali, od sredine 19. veka maha hvata
realizam, koji se stvarnom potčinjavao samo da bi mogao još vi­
še da vlada i da u svom stilu menja. Volja za moć, koju će Niče ka­
snije objaviti, već slavi trijumfe, svakako ne na visini natčoveka,
već u mravlje vrednom radu civilizacije, koja u svim praktičnim
stvarima veruje nauci. To je važilo za građanski svet, ali i za rad­
nički pokret čiji udarni slogan, kao što je poznato, glasi: 'znanje
je moć’. Obrazovanje će doneti društveni uspon i učiniti rezi­
stentnim na varke svake vrste: ko nešto zna, njemu ne može ta­
ko lako da se priča koješta, ono što kod znanja impresionira je­
ste, što čovekviše ne mora da bude impresioniran. Prednost ima
tip znanja kojim se može sačuvati od iskušenja entuzijazma. Sa­
mo nikakve zanesenosti, ko suvo i stvarno gleda svoja posla, ide
dalje i može da zgrne dobitak suvereniteta. Čovek hoće da spusti
stvari i da ih svede ako je moguće na jadan format. Zapanjuje ka­
ko od sredine 19. veka posle idealističkih uzleta apsolutnog du­
ha, odjednom svuda nailazi želja da se čovek smanji. Počinje
karijera figure mislioca: 'čovek nije ništa drugo do...’ Za roman­
tizam bi, kao što je poznato, svet stao da peva, samo ako čovek
pogodi čarobnu reč. Poezija i filozofija prve polovine stoleća bio
je zanosan projekat da se uvek nalaze nove čarobne reči, izmi­
šljaju natčulna značenja.
Niče, kritikujući prozaičan stav svog vremena dospeva u ro­
mantične plovne vode snažnije, nego što to kasnije može da do­
zvoli. Još kao učenik, zakačio se sa školskim upravnikom, kad je
branio svog omiljenog pesnika, Helderlina. Duh druge polovine
stoleća nije više bio povoljno raspoložen prema matadorima na
čarobnoj pozornici duha; izgledali su kao deca, kada su se na vra­
tima pojavili realisti sa svojim smislom za činjenice i naoružani
formulom 'ne drugačije od’. Idealistički i romantični igrači su se
ludo zabavljali, nabacali sve jedno preko drugog, ali sada treba
pospremiti, sada počinje zbilja života, za to će se već pobrinuti
realisti. Taj realizam druge polovine 19. veka usavršiće veštinu
da o čoveku misli malo, a ipak da sa njim priredi nešto veliko,
ako ćemo velikom da zovemo modernu naučnu civilizaciju, od
koje svi profitiramo. U svakom slučaju, u poslednjoj trećini 19.
veka počela je najmlađa moderna, sa stavom kome je sve prena-

205
tegnuto i fantastično bilo odvratno. Samo malo njih je, kao Ni­
če, tada slutilo kakve će monstruoznosti još iznedriti duh pozi­
tivističkog otrežnjenja.
Sušenje nemačkog idealizma je sredinom stoleća obezbedi-
lo materijalizam posebno zdepastog oblika. Odjednom je brevi­
jar otrežnjenja postao bestseler. Bio je tu Karl Fogt (Karl Vogt) sa
svojim „Phylosophischen Briefen, 1845. (Filozofskim pismima),
i delom „Kbhlergrube und Wissenschaft”, 1845. (Ugljarska jama
i nauka); „Kreislauf des Lebens”, 1852. (Kružni tok života) Jako­
ba Molešota (Jakob Moleschott), „Kraft und Stoff”, 1855. (Snaga
i materija) Ludviga Bihnera (Ludwig Büchner), i „Neue Darstel-
lung des Sensuallismus” 1855, (Nov prikaz senzualizma) Ftajnr-
ha Colbea (Henrich Czolbe). Colbe je etiku tog materijalizma od
snage i udara i funkcije žlezda okarakterisao recima: upravo je
dokaz ... uobraženja i sujete, hteti poboljšati saznajni svet izmišlja-
njem nekog natčulnog, a čoveka, dodavanjem nekog natčulnog delà
učiniti bićem uzdignutim iznad Prirode. Sigurno daje nezadovoljstvo
svetom pojava, najdublji razlog natčulnog shvatanja, ... moralna sla­
bost ... Zadovolji se datim svetom.
Šta sve ovakvom stavu nije bilo ’dato’! Svet nastanka i bića
- ništa drugo do vejavica delova materije i pretvaranja energija.
Niče se oseća izazvanim da svet atomiste Demokrita uzme u za­
štitu pred savremenim materijalistima. Očigledno više nisu bili
potrebni Anaksagorin Nous i Platonove ideje, a razume se više ni
hrišćanski bog, ni Spinozina supstanca, ni Dekartov cogito, ni
Fihteovo Ja, ni Hegelov duh. Duh koji živi u čoveku nije ništa
drugo nego funkcija mozga, kažu. Misli se prema mozgu ponaša­
ju kao žuč prema jetri i urin prema bubregu. Te misli su nešto ne-
filtrirano, primetio je tada Herman Loce (Hermann Lotze), jedan
od malog broja preživelih, iz nekada snažnog roda metafizičara.
Pobedonosni pohod materijalizma nije se mogao zaustaviti
pametnim prigovorima, pre svega zbog toga, jer je u njega bila
umešana posebna metafizika: vera u napredak. Ako stvari i život
analizom spustimo sve do elementarnih sastavnih delova, otkri-
ćemo, tako uči ta vera, tajnu kako radi Priroda. Ako izvučemo ka­
ko sve radi, u stanju smo da ga podražavamo. Ovde deluje svest
koja hoće svemu da uđe u trag, pa i Prirodi koja - u eksperimen­
tu - mora da se ulovi na delu i kojoj se, kada se zna kako radi, po­
kaže šta je pametnije.
To stanje duha daje pogon i marksizmu u drugoj polovini
19. veka. U mučnom sitnom radu Marks je secirao društveno te-

206
lo i preparirao njegovu dušu: kapital. Na kraju onda više nije bi­
lo sasvim jasno da li bi mesijanska misija proletarijata - Mark-
sov prilog nemačkom idealizmu pre 1850. godine - uopšte još
imala šanse protiv drske zakonitosti kapitala - Marksov prilog
determinističkom duhu posle 1850. godine. I Marks analizama
hoće da analiziranjem spusti ono nekada visoko i uzvišeno, duh.
On ga, kao nadgradnju, svodi na osnovu društvenog rada.
Najzad rad. Još daleko iznad sveg praktičnog značenja, rad
postaje tačka povezivanja sa koje se interpretira i procenjuje sve
više aspekata života. Čovek je ono što radi, a društvo je radno
društvo, a i priroda se, na izvestan način, kroz evoluciju napred
probija radom. Rad postaje nova svetinja, neka vrsta mita, koji
društvo drži zajedno. Slika velike društvene mašine, koja od po­
jedinca pravi točkić i šrafić, okupira samotumačenja ljudi i daje
horizont orijentacije. Niče upravo to gledište pornera u središte,
kritikujući Davida Fridriha Štrausa, popularnog prosvetitelja
druge polovine stoleća. David Fridrih Štraus, koji je svojim prvim
delom „Das Leben Jesu" (Život Isusov), 1835. godine, kao što je
već prikazano, u široku publiku doneo racionalističku krituku
hrišćanstva, a sada 1872. godine, kao star čovek objavio mnogo
čitanu knjigu ispovesti, „Der alte und der neue Glaube" (Stara i
nova vera), bio je zakleti neprijatelj Vagnerovih novih veštačkih
mitova, uopšte svih pokušaja da se umetnost digne do zamene
za religiju. Vagner ga je zbog toga svesrdno mrzeo, a i Ničea je
naveo na trag ovog autora, kojeg je on u prvom od svojih „Nesa-
vremenih razmatranja” (Unzeitgemafie Betrachtungen) otpravio
kao simptom te celokupne radno-blažene kulture nauke i kori­
snosti.
Štrausova poruka glasi: ima mnogo razloga da se bude za­
dovoljan sadašnjošću i njenim tekovinama - železnica, zaštitno
vakcinisanje, visoke peći, kritika Biblije, osnivanje carstva, sred­
stva za bubrenje, novinarstvo, pošta. Zašto bi se pred bogatom
stvarnošću bežalo u metafiziku i religiju? Kad fizika uči letenje,
preletači metafizike moraju da se sruše i treba da se pomire sa
tim, da pristojno nastanjuju ravnu zemlju. Traži se smisao za
realnost. On će iznedriti čudotvorna delà budućnosti. Ne treba
ni umetnosti dopustiti da nas zaluđuje. Pametno dozirana, ona
je svakako korisna i dobra, čak neizostavna. Baš zbog toga što je
naš svet postao velika mašina, važi i načelo: u njemu se ne kreću
samo nemilosrdni točkovi, izliva se i umirujuće ulje. Takvo umiru-
juće ulje je umetnost. Hajdnovu muziku Štraus naziva poštena

207
supa, Betoven je bombona, a kad čuje „Eroiku", Štrausa tera da
prêtera i potraži neku avanturu, ali ubrzo se vraća nazad slastima
običnog i osnivačkoj groznici ujedinjene Nemačke, a Niče na to
šunjajuće oduševljenje u cipelama od klobučine sipa podsmeh i po­
rugu.
Kod Ničea se oseća negodovanje čoveka koji u umetnosti,
posebno u muzici, zamišlja da se nalazi u srcu sveta, koji u delo-
krugu umetnosti nalazi svoje pravo postojanje i koji se zbog toga
bori protiv stava za koji je umetnost lepa sporedna stvar, možda
čak i najlepša, ali ipak samo sporedna stvar. To negodovanje zbog
građanskih oskrvnilaca hrama umetnosti, Niče ih zove filistri
obrazovanja, upoznali smo kao prožimajući motiv već kod roman­
tičnih autora. U toj tradiciji romantičnog ruženja publike stoji i
Niče sa svojom kritikom Davida Fridriha Štrausa. I Niče se na­
slađuje maštanjem o osveti pobunjenog prijatelja umetnosti: te­
ško svim sujetnim magistrima i ćelom estetskom nebeskom carstvu,
kad mladi tigar tek... krene u lov! Mladi tigar? Već je imao nastup
u knjizi tragedija, gde je simbolizovao duh divlje dionizijske
umetnosti. Ono šta Niče u besu iznosi je da taj građansko-obra-
zovni stav preokreće čudovišno u prijatno.
To važi za umetnost, ali i za Prirodu, jer se kod Štrausa
ublažava i tada snažno narastajući darvinizam, a ozbiljne konse-
kvence iz toga se, kako Niče kritički napominje, baš ne izvlače.
Odande se rado uzima ateizam; umesto Boga, sada je majmun te­
ma, sigurno. Štraus se, doduše, oblači u dlakav ogrtač naše maj­
munske genealogije, ali se usteže da izvuče etičke posledice iz te
genealogije Prirode. D aje bio hrabar, mogao je iz bellum omnium
contra omnes i prečeg prava jačeg, da izvede moralne propise za život,
kojima bi odmah digao filistre protiv sebe. Da zadovolji njihovu
potrebu za sigurnošću i udobnošću, Štraus izbegava nihilističke
konsekvence materijalizma i svojim razmišljanjima daje prija­
tan i duševan preokret, otkrivajući u Prirodi novo otkrivenje več-
ne dobrote. Ali, za Ničea je Priroda ono apsolutno čudovišno.
Da se sačuva od takvog filistarstva, u svakom slučaju i uvek
duhom prisutan Niče hoće čudovišno da zadrži uvek na vidiku.
On je zakleti neprijatelj svakog poduševljavanja. Zbog toga se u
koštac hvata i sa istorizmom, koji je pored materijalizma i reali­
zma, takođe moćna tendencija duha vremena.
U Nemačkoj vremena osnivanja taj istorizam je poprimio
posebnu boju. Istorizam je gledao nazad u istoriju, da bi čovek
postao svestan toga kako se ipak divno daleko doguralo. Ali, isto­

208
 vremeno je trebalo kompenzovati nesigurnost u životnom oseća-
nju i stilu. Ipak, čovek nije baš tačno znao, ko je i kuda ide. I ta­
ko se taj istoricizam povezao i sa željom za podražavanim, ve-
štačkim. Iznova je trijumfovao duh ’Kao da’. Utisak je ostavljalo
ono što je izgledalo kao nešto. Svaki upotrebljen materijal hteo
je da predstavlja više nego što jeste. Došlo je do inflacije varanja
s materijalom. Mermer je bio premazano drvo, blještavi alaba-
ster je bio gips; novo je moralo da izgleda kao staro, grčki stubo-
vi na portalu berze, fabrika kao srednjovekovna tvrđava, novo­
gradnja kao ruševina. Negovala se istorijska asocijacija, zgrade
sudova su podsećale na duždeve palate, u građanskoj dnevnoj so­
bi su bile Luter-stolice, cinkani pehari i Gutenberg-biblije, koje
su razotkrivane kao šivaći neseseri. Posle proglašenja ’nemačkog
cara’ u dvorani ogledala u Versaju, zablistala je i politička moć u
lažnom zlatu. Ta volja za moć nije bila sasvim prava, više volja,
nego moć. Želelo se insceniranje. Niko to nije znao tako dobro
kao Rihard Vagner, koji je upotrebio sve mogućnosti magije tea­
tra da germansko pradavno vreme efektno iznese na pozornicu.
Sve to se podnosilo sa energičnim stavom prema realitetu. Baš
zato što je taj duh bio izvanredno energičan, morao je da bude
malo ulepšan, našminkan, ogrnut, kasiran, kako bi celina na ne­
što ličila i nešto važila.
Sumnja da istorizam treba da kompenzuje nedostatak ži­
votne snage, za Ničea se ne može otkloniti. A ta životna snaga je
oslabljena upravo zato što je u jarosti sakupljanja znanja izgubi­
la orijentaciju: Zamislite kulturu, koja nema čvrstog i svetog pra-se-
dišta, nego je osuđena da iscrpe sve mogućnosti i da se bedno hrani od
svih kultura - to je sadašnjost... Na šta ukazuje ogromna istorijska
potreba nezadovoljene moderne kulture, sakupljanje bezbrojnih dru­
gih kultura oko sebe, izjedajuća potreba spoznanja, ako ne na gubitak
mita, na gubitak mitskog zavičaja, mitskog majčinog krila?
Nema sumnje, taj svet realizma, utilitarizma, radnog entu­
zijazma, zadovoljstva bez tajni i istorizma polazna je tačka ta­
kozvanog ludila opštih pojmova u Ničeovom delu o Vagneru, koji
pojedinca hvataju kao avetinjskim rukama. To je ludilo plitkosti,
koje zadaje rane za koje se Niče nada da će ih majstor muzike
moći da zaleči.
Kad sada u jednom toliko ranjenom čovečanstvu, piše Niče, od­
jekne muzika naših nemačkih majstora, šta se to zapravo začuje?
Upravo samo p r a v o osećanje, neprijatelj svih konvencija, svakog
veštačkog otuđenja i nerazumevanja između čoveka i čoveka: ta muzi-

20 9
 kaje povratak Prirodi, dok je istovremeno čišćenje i menjanje Prirode;
jer je u duši najnežnijih ljudi nastalo prisiljavanje na povratak i u
njihovoj muzici o d z v a nj a P r i r o d a p r e o b r a ž e n a u
lj ub a v.
Za Ničea je Pravo osećanje onaj osećaj, koji on smatra mit­
skom životnom snagom i čije ime već znamo: dionizijski. U igru
su ga doneli još romantičari, na primer Fridrih Šlegel, kad je pro­
tiv prozaične svakodnevne kulture racionalizma uzviknuo: Došlo
je vreme ... sve misterije smeju da se razotkriju! Mislilo se na dioni-
zijske misterije spirutualne čulnosti i lepog haosa. Neka vrsta pi­
janog jedinstva sa svetskom supstancom, s tajnom stvaralačkog
bića. Niče isto tako od Vagnerove muzičke drame očekuje dioni-
zijsko ponovno ujedinjenje u dubokim slojevima osećanja, ono
pričešćenje kroz umetnost, kakvo na grčkom primeru opisuje u
knjizi „Rođenje tragedije iz duha muzike” (Geburt der Tragodie
aus dem Geiste der Musik). Pod magijom dionizijskog... ponovo se
sklapa savez između čoveka i čoveka ... Sada se ... svako oseća sa svo­
jim Ništa ne samo sjedinjen, pomiren, stopljen, već jedno, kao daje veo
Maje pocepan i pred tajanstvenim Pra-Jednim leprša još samo u dronj­
cima. Vagnerovu muzičku dramu Niče doživljava kao veliku dio-
nizijsku igru sveta. Da u svest prizove taj doživljaj na Vagnera
primenjuje svoje razlikovanje apolonskog i dionizijskog.
Apolonsko su sudbine i karakteri pojedinih likova, njihov
govor i delovanje, njihovi konflikti i konkurencije. Ali, zvučno
podzemlje je dionizijsko; doduše, u njemu takođe ima razlika.
Vagnerova tehnika lajtmotiva izričito ih naglašava - ali sve raz­
ličito ipak se stalno iznova utapa u zvučno more. Dionizijska opi­
jenost muzikom rastvara maske karaktera u korist simpatičnog
sve-osećanja i osećanja jedinstva. Vagnerova muzika je za Ničea
mitski događaj, jer izražava jedinstvo živog punog tenizije.
Vagnerovu muzičku dramu Niče doživljava kao povratak di­
onizijskog, kao medijum koji mu otvara pristup elementarnim
slojevima života, a njegova filozofija muzike u nadovezivanju na
Vagnera je pokušaj da se muzički svet zvuka shvati kao otkrive­
nje bezdane istine o čoveku. Niče ovde počinje sa istraživanjima,
na koja kasnije podseća Klođ Levi-Stros (Claude Lévi-Straus) u
svom glavnom delu „Mythologica”, tvrdeći daje u muzici, a na­
ročito u suštini melodije, ključ za poslednju tajnu čoveka. Muzika
je najstariji univerzalni jezik, razumljiv svakom, a ipak neprevo-
div u svaki drugi idiom. Šta treba zamisliti pod tom tajnom o ko­
joj govore Niče i Levi-Stros?

210
 Ako se setimo da muzika danas, od Baha pa do pop-muzike,
predstavlja jedini univerzalni medijum komunikacije, onda se
na nju svakako može gledati kao na moć koja trijumfuje nad va-
vilonskom zbrkom jezika. Prastara je sa tim vezana predstava, da
je muzika bliža biću od svih drugih proizvoda naše svesti. Nala­
zi se u osnovi orfejskih i pitagorejskih učenja. Ona je vodila Ke-
plera pri izračunavanju putanja planeta. Muzika je važila za je­
zik kosmosa kao slikovit smisao, kod Šopenhauera onda kao ne­
posredan izraz volje sveta.
U međuvremenu je postala osnovni šum naše egzistencije.
Ko sa slušalicama na ušima sedi u gradskom prevozu ili džogira
kroz park, živi u dva sveta. Apolonski se vozi ili džogira, dioni-
zijski sluša. Muzika je podruštvenila transcendovanje i učinila
ga masovnim sportom. Diskoteke i koncertne kuće su savremene
katedrale. Značajan deo čovečanstva između trinaest i trideset
živi danas u ne-jezičkim i prelogičkim dionizijskim prostorijama
roka i popa. Poplave muzike ne poznaju granice, one potkopava­
ju političke terene i ideologije, što se pokazalo u prevratima iz
1989. godine. Muzika osniva nove zajednice i prevodi u drugo
stanje. Muzika otvara jedno drugo bivstvovanje. Slušaonica je u
stanju da zatvori pojedinca i učini da spoljašnji svet nestane, a
ipak muzika na drugoj ravni spaja slušaoce. Oni bi mogli da po­
stanu monade bez prozora, ali nisu usamljeni ako im u ušima
odzvanja isto. Muzika omogućava socijalnu koherentnost dubi­
na u sloju svesti koji je ranije nazivan upravo 'mitskim'.
Niče citira Šilerovu drsku modu koja ljude razdvaja i navodi
jedne protiv drugih i izražava nadu da lepa božja iskra ponovo do­
nosi veliko ujedinjenje. On to očekuje od Vagnerove muzičke
drame: ona treba da ukloni okamenjene, neprijateljske granice u
novom jevanđelju svetske harmonije.
Svetska harmonija? To se ne srne zamisliti previše vedro.
Ekstaza je okružena tragikom. Euforija svetske harmonije uklju­
čuje svest o propasti i žrtvi. To je svest, kojoj se Pra-Jedno ukaza­
lo kao večno paćeničko i protivrečnosti puno i kojoj se prelivajuće po­
dizanje i rušenje individualnog sveta pokazuje kao isticanje pra-že-
Ije . . . na sličan način kao kad Heraklit Mračni svetotvorivu snagu
poredi sa detetom, koje igrajući se premešta kamenčiće tamo-ovamo i
gradi gomile od peska i ponovo ih ruši.
Gledalac tragedije, ili muzičke drame, se identifikuje sa tra­
gičnim junakom, na primer sa Zigfridom, ali ga vidi isturenog,
kao fotografiju na mračnoj pozadini đionizijskog života, a odan-

211
de muzika odzvanja snažno i veselo; dolazi iz ponora bola i želje,
muzički orgazam. 0 takvom orgazmu su Fridrih Šlegel i Novalis
mogli samo da sanjaju, kada su pokušali da ga prizovu zanetim
pojmovima i poetskom imaginacijom. _
Prema romantičnom ubeđenju, od Fridriha Šlegela do Ni-
čea, u umetnosti deluju dionizijske energije koje nisu usmerene
na blistavu onostranost, već na sumračnost čudovišnog, dina­
mičnog životnog procesa. Sa stanovišta običnog života radi se o
transcendentnosti, ali bezdanoj, od želje i bola. Za Ničea se bez-
dano otvara pod dva aspekta: kao užasna delatnost uništenja tako­
zvane istorije sveta i kao surovost Prirode. Dionizijska svest se upu­
šta u čudovišnost života sa saznanjem da nema zemaljskog reše-
nja velike disonantnosti života, olakšanim kroz umetničku pred­
stavu. Život će uvele biti nepravedan prema pojedincu, kome sa
životnim procesom u celini ostaje jedino rasterećujeće pričešće.
Za Ničea je to metafizička uteha koju pruža umetnost. Ona je
estetske prirode, što se pokazuje već samo u tome što dejstvo
ostaje ograničeno. Kao u snu, piše Niče, procena stvari je promenje-
na, dokle god se osećamo začarani umetnošću. Ali samo dotle. Treba
nam upravo sve-dramatičar, da nas izbavi iz užasne napetosti, makar
na nekoliko sati. Metafizička uteha umetnosti nije tešenje onostra-
nim svetom sa njegovim obeštećenjima i rasterećenjima i njego­
vim obećanjem budućeg carstva velike pravednosti. Te religiozne
utehe nema. Postoji samo estetska: samo kao estetski fenomen je
postojanje i svet večno opravdan. Ta vrsta opravdanja stoji u oštroj
suprotnosti sa moralom, koji se nada poboljšanju sveta i porav­
nanju njegovih suprotnosti. Taj moral, kaže Niče, je postao istin­
ski deus ex machina sekularizovane moderne. Njemu nedostaje
dionizijska mudrost, on ne rizikuje bespoštedan pogled u bezdani
život. Umetnost ispunjena dionizijskim duhom je drugačija.
Utkana u iluziju umetnosti, ona. može da se odrekne pravljenja
iluzija o životu. Niče brani vedrinu umetnosti, ističući njenu na­
ročitu ozbiljnost. v
Ali savremena publika će morati da prevali nazad dugačak
put oplemenjivanja, pre nego što će umetnost uzeti tako vedro-
-ozbiljno, kako ona to, po Ničeu, zaslužuje. Čovek, naime, mora
da bude tragično raspoložen da bi mogao istinski da ceni estet­
sku vedrinu. Čovek mora da bude bez iluzija, a da ipak ostane
strasno zaljubljen u život i kada je otkrio njegovu veliku uzalud­
nost. Niče zahteva mnogo od onoga ko je sazreo za tragediju. Mo­
rao je prvo da se otvori užasu i jezi i da onda može ponovo da za-

212
 boravi to užasno nespokojstvo, u saznanju, da već u najmanjem tre­
nutku, u najkraćem atomu svog životnog toka može da susretne nešto
sveto. Estetski trenutak je takav atom sreće, koji preteže svu borbu i
svu nevolju. I ako, zaključuje Niče ovaj tok misli, ćelo čove- čanstvo
jednom mora da umre -ko bi u to smeo da sumnja! - ipak muje kao najviši
zadatak za sva dolazeća vremena postavljen cilj da tako sraste ujedno i
zajedničko, da kao celina ide u susret svojoj predstojećoj propasti s
tragičnom pomisli u srcu; unutar tog najvišeg zadatka leži svako
oplemenjivanje ljudi.
Najviši zadatak je dakle stvoriti, ili ščepati trenutak najvišeg
uspeha u čoveku, u delu. Niče je zato u svojim beleškamajedan jedini
put izabrao svojevrstan izraz: vrh ushićenosti sveta. Pri tome treba
zamisliti onaj trenutak, kada se uz najveću opasnost, u mozgu
davljenika na primer, u jednoj sekundi sabije beskonačno vreme;
vrhunsko ushićenje, vrhunski bol, kada ceo život još jednom bljesne,
pre nego što nestane. Takve vrste su fotografije i prosvetljenja genija.
Kao što pojedinac u tom trenutku ceo svoj život shvati i može da ga
doživi kao opravdan, tako se i cela isto- rija čovečanstva osvetljava
svetlom tih svetlećih slika i opravdava. Kulminacija u jedan takav vrh
ushićenosti ostvaruje smisao kulture.
Jedan takav vrh ushićenosti bila je za Ničea Vagnerova muzička
drama, a i Vagnerova osoba, isprva u svakom slučaju. Divio se
smelosti sa kojom je Vagner umetnost stavio na vrh svih mogućih
vrhovnih nizova građanskog života; neskromnosti sa kojom je odbio
da u umetnosti vidi samo lepu sporednu stvar; energičnoj volji sa
kojom je Vagner svoju umetnost upravo nametnuo društvu. Srećom,
Vagner je Napoléon umetnosti i zato bi moglo da mu za rukom pođe
da pobedi zloduh vremena, nada se Niče. Malo pre otvaranja prvih
svečanosti u Bajrojtu, Niče još jednom opisuje ćelo propadanje
umetnosti u građanskom svetu: Čudna zamućenost suda, loše
prikrivena strast za nasladom, za zabavom po svaku cenu, naučnički
obziri, pridavanje važnosti samom sebi i igranje sa ozbiljnošću umetnosti
od strane izvršilaca, brutalna pohlepa za sticanjem novca od strane
preduzetnika, šupljost i nepromišljenostjednog društva... sve to zajedno
čini tup i škodljiv vazduh naših današnjih prilika u umetnosti.
Na Ničeovo veliko razočarenje, Bajrojt u tim prilikama neće
ništa promeniti. Naprotiv: Niče koji je krajem jula 1876. godine
doputovao u Bajrojt na probe, doživeće ceo džumbus - dolazak cara,
dvorski život Riharda Vagnera na festivalskom brdu i u
kući Vanfrida (Wahnfried), nedragovoljnu komiku produkcije,
kloparanje aparata mitova, dobro raspoloženo, sito društvo oko
umetničkog događaja, kome apsolutno ne treba spasenje, turbu­
lencije prilikom juriša na restorane posle predstava - Niče će
užasnut, povređen a i bolestan, posle nekoliko dana opet otputo­
vati. U Bajrojtu i gledalac zaslužuje posmatranje, napisao je pret­
hodno, ovde ćete naći pripremljene i posvećene gledaoce, potresene
ljude, koji se nalaze na vrhuncu svoje sreće i upravo u njemu osećaju
zgrnuto ćelo svoje biće, da bi se osnažili za dalja i viša htenja. Takve
gledaoce Niče u Bajrojtu uzalud traži. S bolom mora da sazna da
ih je samo izmislio.
I nije li od Vagnerove muzike i muzičke drame uopšte suvi­
še očekivao, nije li od nje sebi suviše obećavao? Posle bajrojtskog
iznenađenja 1876. godine Niče će početi s radom na knjizi „Ljud­
sko, suviše ljudsko „(Menschliches, Allzumenschliches), kako bi
se učinio otpornim na razočarenja u budućnosti.
Ali, dotle još nije došlo, još drži do metafizičke utehe umetno-
sti. Kasnije će kao svoju romantičarsku slabost označiti to, što je
uopšte smatrao da umetnosti treba metafizička uteha. Ne, tri puta
ne! Vi mladi romantičari: to ne bi trebalo da je potrebno! piše on u
„Pokušaju samokritike" (Versuch einer Selbstkritik), knjige tra­
gedija. U tom trenutku, 1886. godine, on nikako više neće da bu­
de romantičar, a poriče i da je to bio. Ali, to ne srne da nas zava­
ra. Ničeova kritika romantičnog i njegov prekid, odnose se na ro­
mantizam povratka hrišćanstvu. Nije dakle rani romantizam le-
pog haosa i duhovnog orgijanja (Fridrih Šlegel) onaj koji Niče ima
u vidu, već strogo uzev kasniji romantizam, onaj katolizirajući,
onaj koji se identifikuje sa političkim konceptima uređenja sve­
te alijanse. Kad je Niče počeo da piše, romantizam je važio za
duh još dugo neprevaziđene političko-religiozne reakcije. I to je
pojam koji on uzima za osnovu svog ograđivanja. U smislu ro­
mantičnog povratka hrišćanstvu, on dakle nikako nije bio ro­
mantičar, ali je to bio na način, kako je on razumevao dionizij-
sko kao pravi centar uzbuđivanja stvarnog. Kao romantičari i on
ustaje protiv mlitavosti konvencionalnog morala, protiv harmo­
nično plitkih, koji su tako neumorno zaposleni da sve božansko i
ljudsko rastvore u sirupu humanosti (Fridrih Šlegel). I Ničea nemi­
rom ispunjava romantična žudnja za divljinom, čudovišnim. Ro­
mantično transcendovanje, od Šlegela do Ničea, ne ide u pravcu
velikog mira, već u avanturu, slika plovidbe uzburkanim morem,
na koju čovek polazi, ovde više odgovara.

214
 Kuda to romantičarsku radoznalost goni, lako se da ilustro-
vati u suprotnosti sa Kantom. Kant je u „Kritici čistog uma" (Kri­
tik der reinen Vernunft) našao poetičnu sliku za samoograniče-
nje uma, koje romantizam upravo ne prihvata. Sada smo, piše
Kant, zemlju čistog razuma ne samo proputovali ... već i premerili i
na istoj svakoj stvari odredili njeno mesto. Ali, ta zemlja je ostrvo ...
okruženo prostranim uskovitlanim okeanom ... gde poneki maglovit
sprud i poneki ubrzo otopljen led laže nove zemlje i praznim nadama
neprestano varajući moreplovca koji sanjari o otkrićima, upliće ga u
avanture, kojih nikada ne može da se okane, a koje ipak nikada ne mo­
že ni da okonča.
Kant je ostao na ostrvu i uskovitlan okean nazvao čudnom
stvari po sebi; Šopenhauer se već usudio dalje, kada je okean kr­
stio imenom volje. Romantičari su za to našli još neka imena,
haos, saturnalije bića, stvaralačka Priroda. A kod Ničea je apso­
lutna stvarnost ono dionizijsko, Geteovim recima koje Niče citi­
ra: večno more, naizmenično tkanje, žareći život. Kao da neposred­
no odgovara na Kantovu metaforu o okeanu nepoznatog, dioni-
zista Niče u „Veseloj nauci" (Froliche Wissenschaft) piše: naj­
zad naše lađe smeju opet da isplove, da isplove uprkos svim opasno­
stima, dozvoljena je ponovo svaka smelost saznajućeg, more, n a š e
more je ponovo otvoreno, možda još nikada nije bilo tako 'otvore­
nog mora’.
Dionizijsko misli na Pra-Jedno, na najzad neshvatljivo okru-
žujuće biće. Pojam dionizijskog implicira naravno teoretsku od­
luku, koja sa svoje strane potiče od osnovnog iskustva. Već je i za
mladog Ničea biće nešto burno, preteče i primamljivo istovreme­
no. Doživljava ga u munji, oluji i gradu i već rano se u njegovim
beleškama javlja Heraklitovo dete sveta, koje igrajući se podiže i
ruši svetove. To je isto saznanje koje dolazi do izražaja u Šlege-
lovoj „Lucindi”, gde se kaže: Uništiti i stvarati, Jedno i Sve.
Romantično kod mladih romantičara i kod Ničea je isku­
stvo bića kao nečeg čudovišnog, što mami na samorastvaranje
puno zadovojstva, iskustvo bića u svakom slučaju u kojem živo­
tu probuđene svesti ne može da bude prijatno. Biće se pokazuje
dionizijski, kada ono blisko postane strašno.
Snagu da se izdrži tako shvaćena dionizijska stvarnost Niče
naziva dionizijska mudrost. Pri tome se mora izdržati oboje: nika­
da nesaznato zadovoljstvo i odvratnost. Dionizijsko rastvaranje in­
dividualne svesti je zadovoljstvo, jer time nestaju barijere i gra­
nice postojanja. Ali, kad to stanje prođe, kad svakodnevna svest

215
ponovo postane gospodar mišljenja i doživljavanja, tada otre-
žnjenog dionizičara preplavi odvratnost. Ta odvratnost može da
se pojača do užasavanja: Svestan jednom viđene stvarnosti čovek sa­
da vidi svuda samo užas, ili apsurd bića. Šta se ovde dešava? Gde
se pokazuje to užasno? Da li je ugledana stvarnost dionizijskog to
užasno, ili je to svakodnevna stvarnost, koja poprima užasan iz­
gled, jer je i pošto je čovek doživeo naslade dionizijskog ukidanja
granica? Niče misli na dvostruko užasavanje: viđeno iz svako­
dnevne svesti, dionizijsko je užasno, i obrnuto, viđena iz dioni­
zijskog, svakodnevna stvarnost je užasna. Svestan život se kreće
između te dve mogućnosti. Ali to je kretanje koje pre liči na ras-
trzanje. Ushićen dionizijskim, sa kojim život mora da zadrži do­
dir da ne bi opusteo; a istovremeno upućen na civilizacijske za­
štitne naprave, da ne bi na milost i nemilost bio izručen ras-
tvarajućoj sili dionizijskog. Ne iznenađuje što Niče prepoznaje
znamenje te riskantne situacije u sudbini Odiseja, koji dopušta
da bude privezan za jarbol svoje lađe, kako bi mogao da sluša pe-
vanje sirena ne morajući da ga sledi u sopstvenu propast. Odisej
otelotvoruje dionizijsku mudrost. On sluša to čudovišno, ali da
sačuva sebe prihvata sputavajne stabilizatorskim navikama kul­
ture, ili religijom koja uspostavlja red i smiruje.
I ovde započinje Ničeova kritika romantizma koji je postao
hrišćanski. On je slušao pevanje sirena, ali je dozvolio da opet
bude sputan pozitivnim hrišćanstvom. Najzad je ipak poklekao.
U „Veseloj nauci” (Froholiche Wissenschaft) Niče definiše šta
on podrazumeva pod takvim romantizmom, za razliku od dio-
nizijske mudrosti. Dionizičar je iz preobilja života dovoljno sna­
žan da može da podnese i tragično viđenje i uvid u život, dok ro­
mantičari traže mir, tišinu, mirno more, spasenje od sebe kroz
umetnost i spoznaju. Ovo nije namenjeno samo istorijskim ro­
mantičarima - već Rihardu Vagneru, kome posle „Parsifala”
prebacuje da je od dionizičara ponovo postao hrišćanin, a time
i romantičar.
Sam Niče je u međuvremenu, uprkos mnogim obrtima i lu­
tanjima, ostao dionizičar, koji je u međuvremenu stekao duboka
saznanja o produkciji mitova i zna da je čoveku pojedincu, ali i
celim kulturama očigledno potreban horizont okružen mitovima,
da bi svoj životni svet zatvorili u jedinstvo. U tu svrhu se, ako se
pribežište ne nađe kod nekog boga, čak i imetak, tehnika i nau­
ka može uzdići do suvislog mita, ali važno je pre svega makar po­
šteno priznati da je sve to čovek sebi udesio. Ali, tu strogost i či-

216
stotu on ne vidi kod, Vagnera koga smatra velikim glumcem, ko­
ji na kraju više ne primećuje da je glumac; čarobnjak koji se na
kraju sam začara.
Vagnerov „Prsten” je naišao na Ničeovo dopadanje i zato što
se odrekao metafizičke utehe. Mitsko koje je Vagneru bilo cilj, je
značilo apoteoznu života i njegove slobode, a ne transcendentno
pribežište pred tragičnim zapletima života. Ali, kod Vagnera se,
za Ničea neprevidiv, odvio onaj razvoj od artističke metafizike,
do umetničkog slavljenja hrišćanskog mita o spasenju. Godine
1880, za vreme rada na „Parsifalu”, Vagner piše: Moglo bi se reći
daje tamo gde religija postane veštačka, umetnosti ostavljeno da spa­
se suštinu religije. Ali suština religije je u saznanju trošnosti sveta i
iz toga uzetog uputstva za oslobađanje od istog.
Ovaj religiozni preokret je imao posledice i za bajrojtsku fe­
stivalsku organizaciju, koja je sad sve više postajala ono, što je
sam Vagner nazvao festival posvećenja pozornice. Ova napeta sa-
kralnost je Ničea snažno odbijala, odvratna mu je bila i Vagner-
-zajednica koja je sad hodočastila u Bajrojt. Ljude koji su sebe
smatrali isuviše pametnim da budu religiozni u nekadašnjem
smislu, ali su ipak u umetnosti tražili religiozni šik, nazvao je
ološem.
Niče se odvojio od Vagnera u trenutku kad je zapazio kako
se ovaj, a još više njegova zajednica, prepuštaju jednoj drugoj,
veštačkoj naivnosti, u kojoj se obožava samo-izrađeno, artifici-
jelno, kao da dolazi sa neba: Budimo obazrivi. Pobedimo svoju suje­
tu koja bi htela da osniva religije. Vagneru ne prebacuje samo što
je otpuzao do krsta, kada je u „Parsifalu” ponovo oživeo hrišćan-
sko-gnostičke mitove spasenja, već pre svega, što više sebi nije
priznavao artificijelno-estetsku dimenziju svog celokupnog po­
duhvata spasenja. Niče međutim ohrabruje na spasenje od po­
trebe za spasenjem i na oslobađanje za umetništvo, koje kod mi­
ta zna da ceni okolnost, što ga je čovek sam stvorio, ali ne da
padne kao žrtva, što znači: u njega veruje, da bi darivao metafi­
zičku utehu.
U „Pokušaju samokritike” (Versuch einer Selbstkritik) iz
1806. godine kaže se: Trebalo bi prvo da naučite umeće o v o s t r a n e
utehe - trebalo bi da naučite da se smejete, moji mladi prijatelji, uko­
liko nećete da ostanete apsolutno pesimisti; možda da potom, kao oni
koji se smeju, pošaljete jednom dođavola svu metafizičku utehu - a me­
tafiziku napred! Ili, da kažem jezikom onog dionizijskog napasnika,
koji se zove Zaratustra: ... „Ovu krunu onog koji se smeje, ovu krunu

217
od brojanica, vama, braćo moja, dobacujem ovu krunu! Smeh sam
proglasio svetim: vi viši ljudi, naučite me - da se smejeml"
Niče se smeje volji za istinu koja se stalno bruka pred po­
trebom života za prividom, umetnošću, varkom, optikom, nužnošću
perspektivnog i zablude. Niče se smeje idealističkoj samo-prevari
umetnosti metafizičke utehe. Ruga joj se ne zbog njenog privida,
već zbog pogrešne vere u privid. On ne kritikuje što čovek sebi
nešto udešava, već samo što se čovek pretvara, znači zaboravlja
da je sebi nešto udesio. Naravno da život treba da iznese svoje
vrednosti i perspektive, ali ne treba da ih pretvori u večne isti­
ne. Dionizičar Niče čvrsto se drži životne moći i životnog bogat­
stva 'privida’, ali bez druge naivnosti koju prebacuje Vagneru.
Ništa protiv imaginacije, ali čovek treba da ostane suveren svoje
imaginativne moći. Ništa protiv mita, ako čovek sebi prizna daje
njegov tvorac. Samo nepriznata volja za prividom i obmanom je
samo-prevara. Priznata i uzeta u svesnu režiju, volja za prividom
i obmanom postaje elemenat pojačavanja života.
U četvrtoj knjizi „Vesele nauke", poslednjem delu koje pri­
prema nastup Zaratustre, ta afirmativna volja za prividom se
ovako opisuje: Koja sredstva imamo da sebi stvari učinimo lepim,
privlačnim, poželjnim, ako one to nisu?... Ovde imamo nešto da na­
učimo od lekara, ali još više od umetnika, koji naime neprestano na­
stoje da prave takve pronalaske i majstorije ... ali mi hoćemo da bu­
demo pesnici našeg života, a najpre u onom najmanjem i najsvako-
dnevnijem.
Sa likom Zaratustre Niče izmišlja duhovnu instancu, koju
svesno koristi za oblikovanje i davanje smisla sopstvenom živo­
tu. „Zaratrustrom” Niče odgovara na Vagnerov povratak u krilo
tradicionalne hrišćanske vere. Protiv hrišćanske dogme o grehu
i potrebi spasenja, Niče u Zaratrusti ubacuje himnu božanskoj
nevinosti svih stvari, himnu da i amin svemu što živi. Ali, ko
hoće da voli život mora da počne od samog sebe. Svu lepotu i
uzvišenost koju smo pozajmili od stvarnih i zamišljenih stvari, ho­
ću da tražim nazad kao svojinu i proizvod čoveka: kao njegovu naj-
lepšu apologiju. Čovek kao pesnik, kao mislilac, kao bog, kao ljubav,
kao moć.
U „Zaratustri” Niče nalazi plastične slike za taj proces tra­
ženja povratka: čovek je prvo kamila, natovarena sve samim ti
moraš. Kamila se pretvara u lava. Lav se bori protiv celog sveta
ti treba. Bori se, jer je otkrio svoje ja hoću. Ali, zato što se bori,
ostaje negativno vezan za ti treba. Njegovo jesam-mogu troši se

218
u prisili da mora da se buni. Ovde je još mnogo prkosa i samo-
kočenja u igri, koja upravo zbog toga još nije opuštena igra. Ona
to postaje tek kada čovek ponovo postane dete, kada na novom
stupnju ponovo dostigne prvu spontanost živog: Nevinost je dete
i zaborav, nov početak, igra, točak koji se od sebe kotrlja, prvi pokret,
sveto Kazati-Da. Da, za igru stvaranja, moja braćo, potrebno je sve­
to Kazati-Da.
Stvar je u posvećenju ovostranosti. To Ničeov ateizam raz­
likuje od modernog nihilizma, sa kojim se izričito objašnjava.
Moderni nihilizam, onako kako ga Niče vidi, samo je još
otrežnjenje. Životu je pridodat transcendentni smisao i vrednost.
Kada taj smisao onostranosti nestane, ostaje ispražnjeni život.
Čovek je onostranost proglašavao svetom i sad ostaje na profani-
sanoj ovostranosti. Moderni nihilizam gubi vrednosti onostra­
nosti, ne stičući ovostranost kao vrednost. Ali, Ničeov „Zaratru-
stra” podučava u umeću, kako se dobija kad se gubi. Sve ekstaze,
sva zanošenja, uspenja osećanja, svi intenziteti koji su se neka­
da lepili za onostranost, treba da se sakupe u ovostranom živo­
tu. Prekoračiti, a ipak ostati veran zemlji - to je ono što Niče oče­
kuje od svog natčoveka. Natčovek, onako kako ga Niče skicira,
slobodan je od religije, ne zato što ju je izgubio, već zato što ju je
povratio u sebe.
Niče hoće da spase lekovite snage za ovostranost. U tu svr­
hu izmišlja mit o večnom vraćanju, koji objavljuje njegov Zaratu-
stra. Međutim, ideja o vremenu koje kruži i stalno proigrava svoj
ograničen svetski sadržaj je prastara. Javlja se u indijskim mito­
vima, kod predsokratovaca, u jeretičkim podstrujama hrišćan-
skog Zapada. U slici večnog vraćanja po pravilu se izražava rezig­
niran svetski umor. Kružno kretanje vremena prazni dešavanje
do besmisla.
Ali Niče taj mit upotrebljava kao autosugestivnu formulu
za uverenje da, ako se svaki trenutak vraća, Ovde i Sada popri­
ma dostojanstvo večnog. Povratak ne prazni, naprotiv: zgušnja­
va. Kada bi svaka misao dobila moć nad tobom, ona bi te, takvog ka­
kav si, preobrazila i možda samlela; pitanje kod Svega i Svakoga:
'hoćeš li ti to još jednom i još bezbroj puta?’ ležalo bi kao najveći teg
na tvom radu! Ili, kako bi morao sebi i životu da postaneš dobar, da
ne žudiš više ni za čim, do za tom poslednjom večnom potvrdom i pe­
čatom?
Niče, koji bi želeo da od sebe odbaci sve Ti treba, ovde ipak
uči novo Ti treba: treba tako da živiš trenutak, da ti se bez užasa-

219
vanja može ponovo vratiti! Treba da svakom trenutku možeš da
kažeš: još jednom!
Niče veoma slikovito priziva to blaženstvo u Sada pod per­
spektivom večnog vraćanja. Da toj predstavi oduzme ono parali-
šuće-opterećujuće, smišlja je zajedno sa slikom velike svetske
igre. I igra se zasniva na ponavljanju, ali je mi ovde doživljava­
mo s puno zadovoljstva. Sa smrću boga za Ničea se očituje karak­
ter smelosti i igre ljudskog postojanja.
Natčovek je ko ima snagu i lakoću da prodre u tu dimenziju
svetske igre. Ničeovo transcendovanje ide u tom pravcu: ka igri
kao osnovi bića. Ničeov Zaratustra igra, kad dostigne to dno, igra
kao indijski bog svetova, Šiva.
To je takođe iznenađujući povratak ka onom prvom impul­
su ranih romantičara, ka onoj Silerovoj rečenici: čovekje tek ta­
mo ceo čovek, gde se igra. Sasvim u romantičarskom duhu Niče
ohrabruje na to, da se sopstveni život učini umetničkim delom.
Sudbonosna volja za moć ima najpre ovo značenje: suverenitet
samooblikovanja. Treba da postaneš gospodar nad samim sobom,
gospodar i nad sopstvenim vrlinama. Ranije su one bile tvoj gospo­
dar; ali one smeju da budu samo tvoje alatke, pored drugih alatki.
Treba da stekneš moć nad tvojim Za i Protiv i da naučiš da razumeš
kako da ih okačiš i ponovo otkačiš, zavisno od tvojih viših ciljeva.
Treba da naučiš da shvataš ono perspektivno u svakoj proceni vred-
nosti ...
Nema sumnje: u svojim najboljim trenucima Niče uspeva
da razvije lakoću jezika i misli, kao u igri, poletnost koja i pod
patnjama i teškim teretom misli ume da igra, veselost ’uprkos
svemu’, mešavinu ekstaze i opuštenosti. Dostižu se aspekti, od
kojih se život ukazuje kao velika igra. Niče se igra i sa perspek­
tivama, stavlja maske i isprobava uloge, okušava se kao Slobodan
duh, Princ Fogelfraj, Zaratustra. Sve dok je Niče bio duhom bu­
dan, mogao je još uvek da se igra, a sebe da sačuva od toga da ga
sopstvene ideje savladaju, na primer, ideja natčoveka koji istre­
bljuje degenerisane. Lično i detinjasto primenjenom voljom za
moć, shvaćenom kao vladavina nad samim sobom, mogao je da
osujeti svoje gigantomahijske projekte. Neću da budem svetac, ra­
dije lakrdijaš, pisao je tada, ili: Uopšte nije potrebno, čak ni poželj­
no, stavljati se ... na moju stranu: naprotiv, doza radoznalosti, kao od
nekog stranog soja, sa ironičnim otporom, činila bi mi se neuporedi-
vo i n t e l i g e n t n i j i m stavom prema meni ("Karlu Fuksu/Carl
Fuchs, 29. jula 1888).

220
 Niče se do kraja ogorčeno bori za taj ironičan otpor i protiv
samog sebe. To je egzistencijalno primenjena romantična iro­
nija, koja se ovde traži. Tragedija počinje kad Niče pobrka sebe
sa sobom, i dušom i telom se baci u one slike koje je izmislio. Ali
još u 'ceduljicama ludila’, koje šalje u svet duhovno slomljen,
ironični otpor tera poslednju ludu igru. Jakobu Bukhartu (Jacob
Buckharđt), očevom prijatelju u Bazelu, piše 6. januara 1880:
Najzad, mnogo radije bih bio profesor u Bazelu, nego bog; ali, nisam
se usudio da svoj privatni egoizam teram tako daleko, da zbog njega
propustim stvaranje sveta. Vidite, čovek mora da prinosi žrtve, kako i
gde živi.

221
 Petnaesto poglavlje
Život, samo život. Omladinski pokret. Životna forma. Landauer.
Proboj mistike. Hugo fon Hofmanstal, Rilke i Štefan George.
Vilhelminska čarolija kulisa: čelična romantika gradnje
ubojnog brodovlja. Ideje 1944. Tomas Man u ratu.
Etički vazduh, faustovski miris, krst, smrt i grob.

Ničea je duhovni i mondeni svet otkrio nekoliko meseci po­

sle njegovog sloma. Finale u ludilu je njegovom delu retrospek-
tivno podarilo mračnu istinu: neko je očigledno toliko duboko
bio prodro u tajnu bića, da je zbog toga izgubio razum. Niče je u
čuvenom komadu iz „Vesele nauke” bezbožnika nazvao ludim čo-
vekom i sad je sam poludeo. To je moralo da podstakne imagina­
ciju koja je tražila tajne. Ta radoznalost je romantična, jer jezivo
uosećavanje u mnogo obećavajući svet na granici sa ludilom je
čist romantizam. Ničeov poslednji izdavač, C. G. Nauman (C. G.
Naumann) je nanjušio veliki posao. Već 1890. godine je objavio
nova izdanja Ničevih delà i ona su najzad bila razgrabljena. Kad
se sestra 1893. vratila iz Paragvaja, spretno i bez skrupula je u
svoje ruke uzela dalju prodaju brata. Još za njegova života osno­
vala je Ničeov arhiv u Vajmaru i izdejstvovala prva celokupna iz­
danja. Dokazala je svoju volju za moć, jer je pokušala da u jav­
nost proturi određenu sliku svog brata i pri tome se nije usteza­
la od falsifikovanja. Sve to je u međuvremenu dovoljno poznato.
Htela je od Ničea da napravi nemačkog nacionalnog šovinistu,
rasistu i militaristu i kod delà publike joj je to uspelo, do dana­
šnjeg dana. Ali, znala je u susret da izađe i rafiniranijim potre­
bama duha vremena. U 'Vili Zilberblik' u Vajmaru, gde je od
1897. godine bio smešten Ničeov arhiv, sestra je dala da se na­
pravi podijum, na kome je polusvesni Niče prikazivan publici
kao mučenik duha. Sestra je bila dovoljno vagnerijanka da zna
kako iz sudbine svog brata da izvuče uzvišeno-jezive efekte. U

222
 'Vili Zilberblik’ se pred evropskom plemenitom truleži (naziv poti­
če od Gotfrida Bena /Gottfried Benn), davalo metafizičko finale.
Pola veka pre toga, Tomas Karlajl (Thomas Carlyle), koji je u tim
krugovima bio cenjen, ali kod Ničea nije imao visok kurs, formu-
lisao je romantičnu kalkulaciju takvog finala: Znaj daje taj uni­
verzum ono što se pravi da jeste: beskrajan. Ne pokušavaj nikada da
ga progutaš, imajući poverenja u svoju logičku moć varenja; budi šta-
više zahvalan, ako spretnim zabijanjem ovog, ili onog čvrstog koca u
haos, sprečiš da on tebe proguta. Niče je dakle bio progutan, usu­
dio se da ide predaleko. Izgubio je sebe u čudovišnosti života.
Tada je, ne samo preko Ničea, ali pre svega preko njega, reč
’život’ dobila novi zvuk, tajanstven i tako zavodljiv, da su oni ko­
ji su zahtevali solidne vrednosti upozoravali na samo živo koprca-
nje života. Ali, to nije moglo da zaustavi renesansu romantičnog
poimanja života. 'Život' je postao centralni pojam, kao nekada
’Biće’, 'Priroda', 'Bog', ili ’Ja ’, takođe borbeni pojam usmeren
protiv dva fronta. Prvo, protiv polusrčanog idealizma dužnosti,
kakav je negovan na nemačkim katedrama, u zvaničnoj politič­
koj retorici i u građanskim moralnim konvencijama. Drugo, pa­
rola 'život' usmeravala se protiv bezdušnog materijalizma, znači
nasleđa odlazećeg 19. veka. 'Život' je značio jedinstvo tela i du­
še, dinamike, kreativnosti. Ponavljao se protest šturma i dranga
i romantizma. Tada je 'Priroda', odnosno 'duh' bila borbena pa­
rola protiv racionalizma i materijalizma. Pojam 'život' sada ima
istu funkciju. 'Život' je punoća uobličavanja, bogatstvo izmišlja-
nja, okean mogućnosti, tako nepregledan i avanturistički, da
nam više nije potrebna onostranost. Ovostranost nam dovoljno
nudi. Život je polazak ka dalekim obalama, a istovremeno ono
sasvim blizu, sopstvena živost koja zahteva uobličavanje. 'Život'
postaje slogan omladinskog pokreta, jugendstila, neoromanti-
zma, pedagogije reforme. Godine 1896. osnovan je uticajni časo­
pis „Jugend”. U osnivačkom manifestu programski stoji: Mladost
je radost postojanja, sposobnost uživanja, nada i ljubav, vera u čove-
ka - mladost je život, mladost je boja, forma i svetlost. U tim godina­
ma Hugo Hepener (Hugo Hoppener), koji je sebe nazvao ’Fiđus’,
počinje da slika svoje nage figure koje obožavaju sunce i da osni­
va životno-reformske projekte naselja. Čita se „Zaratustra". Nje­
gova opomena Ostanite verni Zemlji sluša se i sledi sa žarom. I
obožavaoci sunca i nudisti mogu da se osećaju kao Zaratustrini
sledbenici. U jednom od mnogih tekstova odlaska i početka iz ra­
nog ekspresionizma kaže se: Uhvatite se za ruke. / Ka planini gore

223
kao od boga rođeni. !... Iz mojih ruku uzmi sebi sva sunca. / Osvetli-
te svet, / noć se lomi. / Pođi u svetlost! 0 , čoveče, u svetlost.
U Ničeovo vreme građanska omladina je još htela da izgle­
da staro. Tada je mladost bila pre smetnja u karijeri. Preporuči­
vana su sredstva koja su navodno ubrzavala rast brade, a naoča-
re su važile za statusni simbol. Podražavali su se očevi i nosile
krute kragne, pubertetlijama su oblačili „geroke” i učili ih pri-
merenom hodu. Nekada je 'život' važio kao nešto otrežnjujuće,
omladina je o njega trebalo da obije rogove. A sada je 'život' ono
neobuzdano i što miriše na odlazak, te time sama mladost. 'Mla­
dost' više nije mana koja mora da se krije. Naprotiv: starost sada
mora da se opravdava, ona je pod sumnjom da je izumrla i oka-
menila se. Čitava kultura, vilhelminska, poziva se pred sudijsku
stolicu života (Vilhelm Diltaj /Wilhelm Dilthey) i konfrontira sa
pitanjem: da li je ovaj život još živ?
Prvo, uspevao je sjajno, ako se u vidu ima politički porast
moći Nemačke posle osnivanja Carstva, kao i industrijski razvoj,
tehnika, opšti obrazovni nivo, povišeni životni standard i kod ni­
žih slojeva, izgradnja socijalne sigurnosti. Na svim tim poljima
Nemačka je u međuvremenu bila vodeća u Evropi i to su s pono­
som neprestano objavljivali predstavnici zvanične Nemačke.
Pred kraj velca, Verner fon Zimens (Werner von Siemens) u cir­
kusu Renc, najvećem mestu okupljanja u Berlinu, održava smo­
tru duha tog doba, kako ga on shvata. Progovoriće tako iz srca
građanskih, ali i proleterskih krugova: I tako, gospodo, nećemo se
zaluđivati u našem verovanju da naša istraživačka i pronalazačka de-
latnost vodi ljude višim kulturnim stupnjevima, oplemenjuje ih i čini
pristupačnijim idealnim težnjama da će nailazeće ... doba umanjiti
njihovu životnu nevolju, njihovu nemoć, povećati njihovo uživanje u
životu, učiniti ih boljim, srećnijim i zadovoljnijim svojom sudbinom.
I ako ne možemo uvek jasno da prepoznamo put koji vodi tim boljim
prilikama, ipak ćemo se držati našeg ubeđenja da nas svetlost istine
koju istražujemo ne može povesti pogrešnim putevima i da obilje mo­
ći koje donosi čovečanstvu, ne može da ga unizi, već da ga mora podi­
ći na viši stepen postojanja.
U preduslove tog uspeha, kaže Zimens, spada budan smisao
za realitet, znači iznurenost u duhovnom i radoznalost za ono
što je bliže. U to spada i spremnost da se uklopi u moderne for­
me organizacije tehničkog i ekonomskog života. Tako čelično ku­
ćište (Maks Veber) moderne može na kraju još da postane prijat­
no mesto za boravak, pre svega kad se osmehuje nagrada, da će u

224
još većoj meri moći da se participira u društvenom bogatstvu, sa­
mo ako se čovek ponaša primereno.
Primereno ponašanje se za socijaldemokratski radnički po­
kret, najjaču opoziciju u vilhelminskoj Nemačkoj, sastojalo u to­
me da se suprotnosti kapitalističkog industrijskog sistema puste
da rade za sebe i igra na to, da će najzad dovesti do narodne drža­
ve i zajedničke ekonomije - ali sve u okviru industrijskog siste­
ma kome se nisu mogle zamisliti alternative. Do tada je bilo va­
žno, ne samo baviti se opozicijom, već stvoriti životni kontekst
koji će za sadašnjost dati smisao, a za budućnost pouzdanost. Za
socijaldemokratske 'drugare bez otadžbine’ partija je postala no­
va otadžbina, koja će se ubrzo pretopiti u uzgrednu otadžbinu, a
Bebel je bio ’kontra-car’. Čisto politički ili ekonomski radnički pokret
, pisao je radnički pisac 1888. godine, nije dovoljan da prepozna svoj
značaj. Za desetine hiljada on je postao i nov duhovni zavičaj, pretvo­
rio se čisto ljudski u živ sadržaj postojanja pun radosti. Čovek nije
hteo samo da se bori za ciljeve, nego da već sada organizuje novi,
bolji život. Radilo se o uređenju života sa udruženjima, društve­
nim kasama za isplatu pogrebnih troškova, obrazovnim ustano­
vama, susedstvima, svečanostima, pesmama. Pri tome je u igri
bio sasvim svojevrstan romantizam: Sa nama ide novo vreme ...
Ako se kod radničkog pokreta radilo pre o postepenom po-
laženju, pri kome se računalo sa dužim rokovima i bilo ubeđeno
da se može uzdati u navodno objektivan zakon napretka - znalo
se da nije u našoj moći da tu revoluciju napravimo, kao što nije ni u
moći naših protivnika daje unište - to su polasci neoromantičar-
skih prijatelja života i životne reforme bili nestrpljiviji i što se
tiče preobražaja unutrašnjeg čoveka radikalniji.
Radnički pokret nije hteo da savlada građanski svet, već da
ga preuzme. Trebalo je da radnik u njemu nađe svoje primereno*

* Vanderfogel (u prevodu: ptica selica) - je pokret učenika i studenata građan­

skog porekla nastao 1896. u Šteglicu kod Berlina, koji su se u jednoj fazi na-
predujuće industrijalizacije gradova i podstaknuti idealima romantike odvoji­
li od standarda školskog i društvenog okruženja, da u prirodi razvijaju sop-
stveni način života. Vanderfogel je izvršio uticaj na mnoga duhovna strujanja
u Nemačkoj i svojim idealima o slobodi, romantizmu i sopstvenoj muzici ku­
movao je hipi pokretu u SAD, i imao uticaja i na kibuc-pokret u Izraelu. U Ja ­
panu se pojam Vanderfogel (izgovara se: wandaa vogeru) još i danas koristi
kao sinonim za učeničke i studentske saveze, kao i školske slobodne aktivno­
sti kao što su pešačenje i planinarenje (prim. prev.).

225
mesto. Nije se mislilo na 'novog čoveka’. To je važilo za loš, ma­
lograđanski romantizam. I obrnuto, kod reformatora života, ot­
padnika, „vanderfogela”*, novodoseljenih i anarhista nije se mno­
go držalo do socijaldemokratskog radničkog pokreta. Zvali su ih
socijalisti parnih mašina. Gustav Landauer se u svom „Pozivu na
socijalizam" (Aufruf zum Sozialismus) podsmeva: Otac marksi­
zma je para. Babe proriču budućnost iz taloga kaje. Karl Marks pro­
riče budućnost iz pare.
Gustav Landauer, danas gotovo sasvim zaboravljen, bio je
jedna od najznačajnijih figura tih neoromantičarskih saveza u
90-im godinama. Oko Landauera i braće Hart se oko 1900. godi­
ne obrazovala 'nova zajednica’, koja za cilj nije imala ništa ma­
nje, nego da u duhu ranoromantičarskog polaska stvori religiju
zajednice, koja je trebalo da se gradi na principima pripisanim
Fihteu i Novalisu: čovek najpre treba da ide u sebe, u svoju mi­
stičnu sredinu, da nađe svoje pravo Ja - to je važilo za Fihteov
put; iz novo-dohvaćenog Ja onda bi u simpatetičkom osećanju je­
dinstva trebalo stvoriti novu zajednicu - u duhu Novalisa. Ovo
se zamišljalo sukcesivno: čovek mora najpre da nađe sebe putem
izdvajanja, da bi mogao da pobedi društvenu otuđenost i ponovo
postane sposoban za zajednicu. U spisu sa programskim naslo­
vom „Kroz izdvajanje do zajednice” (Durch Absonderung zur Ge-
meinschaft) Landauer piše: I ako sebe duboko uronimo u to, naći će­
mo konačno, u najunutarnjijem jezgru našeg najskrivenijeg biča, naj-
iskonskije i najopštije društvo: sa ljudskim rodom i vasionom ... Da­
leko od države, koliko nas ona pusti da odemo daleko, ili koliko mi sa
njom završimo, daleko od robnog i trgovačkog društva, daleko od fili-
starstva! Stvorimo malu zajednicu u radosti i delanju, preobratimo
sebe kao žive ljude za uzor ... Naš ponos mora da nam brani da živi­
mo od rada upravo tih ljudi kraj nas ... Naučimo da radimo, da radi­
mo fizički, da budemo produktivno delatni.
Blizu Berlina, ne toliko daleko od moloha velegrada, osnova­
na je seoska komuna, sa seljačkim pogonom, zanatom i obrazov­
nom ustanovom. Bilo je predavanja i recitatorskih večeri, razmi­
šljalo se o celovitom vaspitanju dece (Rudolf Štajner / Rudolf
Steiner je pripadao širem krugu „Nove zajednice”); Fidus je ure­
dio prostorije, a ITenri van de Velde (Henry van de Velde) je na­
crtao unutrašnje dekoracije i ukrase. 'Nova zajednica’ je sebe
shvatala apsolutno kao novi manastir bez ograničenja monaštva,
kao red pravog života, koji je ceo život trebalo etički-religiozno-estet-
ski da oblikuje u umetničko delo (Hajnrih Hart/Heinrich Hart). ’No-

226
va zajednica’ je bila poznata po svojim svečanostima na koje je
hodočastio berlinski kulturni džet set. Postojao je ’Tao-festival’,
'Nove Dionizije', 'Festival prolećnih oluja’, a za Božić 'Festival
samospasenja’. U pismu Landauer je opisao jedan od tih festiva­
la: Lep trenutak pun religioznog raspoloženja bio je, kada smo se ulo­
gorili najednom lepom mestu na obali jezera; divno večernje svetio na
jezeru i borovima, olujni oblaci na nebu i udaljena grmljavina, dok je
izgovarana prolog-pesma Hajnriha Harta, za kojom je ... sledilo iz
dubine zahvatajuće predavanje Julijusa Harta. Život! Život! Odzva­
njalo je iz tih reci dva brata, a priroda nam je dovikivala to isto.
'Nova zajednica’ je bila jedna od mnogih seoskih komuna,
osnivanih tada u okviru vanderfogela i pokreta naseljavanja, ali
je ona bila sigurno najčuvenija. Služila je kao uzor, a zbog Lan-
dauerove ličnosti je bila posebno privlačna za umetnike, pisce i
filozofe, koji su životu ponovo hteli da daju romantični značaj,
insipirisan Ničeom.
Ničeovo ime je u međuvremenu inače bilo postalo znak ras­
poznavanja novih romantičara: ko je život branio od građanske
konvencije, utilitarističkog razmišljanja, racionalizma, rado se
pozivao na Ničea. Značajna umetnička strujanja na početku ve-
ka - simbolizam, jugendstil, ekspresionizam - sva su inspirisana
Ničeom. U tim krugovima je tada svako koje držao do sebe imao
svoj 'doživljaj Ničea’. Grof Hari Kesler (Нагу Graf Kessler) upe­
čatljivo je formulisao kako su pripadnici njegove generacije ’do-
živeli’ Ničea: On nije govorio samo razumu i fantaziji. Njegovo dej-
stvoje bilo sveouhvatnije, dublje i tajanstvenije. Njegov sve jače nado­
lazeći odjek značio je provalu mistike u racionalizovano i mehanizo-
vano vreme. On je između nas i ponora stvarnosti razapeo veo heroi-
zma. Preko njega smo bili kao čarolijom udaljeni i odmaknuti iz te
gvozdene epohe.
Provala mistike, tačno to je ono što se oko 1900. godine do­
godilo u vilhelminskoj Nemačkoj protiv zvanične kulture. U
Minhenu je postojao na primer krug ’kosmičara’ oko Alfreda Šu-
lera (Alfred Schuler). Jedno vreme su mu pripadali i Ludvig Kla-
ges (Ludwig Klages) i Štefan Geoge (Stefan George). Šuler je bio
pod uticajem Geresovog i Bahofenovog (Bachofen) istraživanja
mitova, a obaveštavao se i u okultnom spisateljstvu, od ranih
gnostičara, pa sve do Svedenborga. Ali, nije se osećao kao istra­
živač, ili recepijent dotičnih saznanja, već kao medijum. Određe­
ni predmeti, jedna antička kultna sprava, parče keramike, odre­
đene osobe, određene teme mogli su da ga uzdrmaju i onda se

227
dešavalo da se na slušaoce izlije reka govora, koja je insajderima
delovala kosmički, ali onima daljima je bila samo smešna. Šuler
je propovedao heterizam i ljubav muškaraca i kao lekovito sred­
stvo protiv bolesti vremena preporučivao antičke misterije, čija
poruka je pak razumljiva samo dioinizijski opijenom i odmaknu­
tom. Vrlo ozbiljno je razmatrao plan da izvođenjem koribantskih
plesova izbavi duševno obolelog Ničea iz njegove pomračenosti.
Nameru je napustio samo zbog toga što nije imao para da naru­
či izradu za to neophodne bakarne plesačke opreme. Šuler je ne
samo podsećao na stare poruke i mudrosti, već je imao i sopstve-
ne koje je objavljivao u polu-transu, recimo pouke o praperiodu,
koji se mogao zamisliti kao svetlošću preplavljen, slično pleromi
gnostičara. To zlatno doba je propalo sa katastrofom gubljenja
svetlosti; sledio je period rascepljenog života, otuđenja, obrazova­
nja kasta, prisile. Mračne moći su se sada manifestovale pre sve­
ga u mamonizmu, preuzevši vladavinu. One oslobađaju nekontro-
lisani ekonomski aktivizam, koji preti da Zemlju pretvori u me-
sečev pejzaž. Oni svojom mržnjom progone nosioce još preosta­
lih iskri svetlosti, čuvare svetiljke krvi. Kod Šulera se kradljivci
svetlosti još ne iđentifikuju mnogo sa Jevrejima. To se dešava tek
kod Ludviga Klagesa, koji dalje razvija učenje svog prijatelja.
Kosmičari su tragali za mitskom alternativom trezveno mo­
dernom svetu u filozofskim spekulacijama, u lirskim zaklinja­
njima, u mrežama tajnih saveza i u ritualnim akcijama, u ,,tat-
handlung”, koje su često ne dragovoljno postajale pokladne lu­
dorije. Svakako i dragovoljno jer su kosmičari bili poznati po
karnevalima. Tada je Štefan George nastupao kao Cezar, Šuler
kao pramajka Gaja, Volfskel (Wolfskehl) kao Dionis. Igralo se u
Bahusovom kolu, sviralo u panovu frulu, ležalo na tigrovim ko­
žama i palile se lampe sa plavim svetlom. Pozivane su nimfe iz
minhenskih predgrađa i stasiti seoski momci, koji su za nuždu
mogli da otelotvoruju pagansko-germanski praduh. Osvrćući se
na mističnu svečarsku opijenost, Tomas Man u „Doktoru Fau-
stusu” govori o permanentnoj slobodi maski u Švabingu pre 1914.
godine.
Provala mistike (Kesler), povratak romantične čežnje za ta­
janstvenim, odvijao se i u sublimnim formama i bez mistagoga.
U berlinskim novinama „Der Tag”, jednom od najvećih
dnevnika na nemačkom jeziku, 17. i 18. oktobra 1902. godine
objavljena je pripovetka Huga fon Hofmanstala „Ein Brief” (Pi­
smo). Poptun podnaslov ovog fiktivnog delà glasi: Ovo je pismo

228
koje je Filip, Lord Čandos, najmlađi sin Erla od Bata, napisao Fran-
sisu Bekonu, kasnijem Lordu Verulamu i Vikontu St. Albansa, da se
kod ovog prijatelja izvini zbog potpunog odustajanja od književne
delatnosti.
„Pismo” je kasnije cenjeno kao dokument moderne jezičke
skepse u duhu Frica Mautnera (Fritz Mauthner) i mladog Vit-
genštajna (Wittgenstein) i stvaralačke krize moderne literature,
koja je do izražaja došla kod jednog od njenih genija u atmosfe­
ri bečkog fin de siècle. „Pismo" stvarno govori o krizi raspada je­
zika i mišljenja. Potpuno sam, piše Lord Kandos, posle samosve-
snog osvrta na svoje dotadašnje bogato i uspešno delo, izgubio
sposobnost da o bilo čemu razmišljam ili govorim povezano.
A Lord ipak, kao ni Hofmanstal, nikako nije izgubio sposob­
nost da povezano misli i govori. Samo „Pismo” sjajno dokazuje
suprotnost. U njemu se lepo piše, u umetničkim, široko razmak­
nutim rečeničnim sklopovima i u njemu se tačno i povezano raz­
mišlja, toliko povezano, daje tačno označena tačka, na kojoj po­
činje izazovna tajna i dešava se ominozna provala mistike. Lord
Kandos ne zanemi, već piše o tome i tako prodire u teren navod­
no neizrecivog, Hofmanstal je time otkrio nov kontinent za mo­
dernu literaturu i oslobodio ga za sledeće jezičko naseljavanje.
Ponavlja se postupak iz istorijskog romantizma. I tada se
nisu zadovoljili priznanjem, da s one strane jezika i mišljenja po­
stoji neprobojna tajna. Čovek je hteo da prodre u zone mraka, a
pod tim izazovom jezik i mišljenje su morali da postanu elastič­
ni i da se istegnu. Mobilisana je nova vojska metafora. Ono stoje
važilo za iracionalno, trebalo je da bude uhvaćeno u mreže pro­
širenog racionaliteta. Sigurno, pred čudovišnim je pokatkad pre-
ostajlo samo Klajstovo ’Ah’. Ali, i to je bio neki znak, bilo je više
od čiste zanemelosti. I kod Hofmanstala u tom delu o krizi jezi­
ka nema zanemelosti, već je u njemu isti onaj pokret, isti impuls
romantičnog zauzimanja zemlje. Koje zemlje?
Pre nego što se osvrnemo na tu zemlju, koju je jezik treba­
lo da osvaja, moramo da razjasnimo pitanje, na šta se odnosi kri­
za i sa tim vezano iskustvo raspada jezika, koja je to zemlja ero­
zije, koja se pretvara u pustinju i koju bi zbog toga trebalo na­
pustiti?
„Pismo” imenuje dve kritične zone raspada jezika. To su, s
jedne strane religiozna shvatanja, koja mu se u međuvremenu či­
ne kao paukove mreže kroz koje moje misli probijaju napolje u pra­
zno. Raspad jezika dakle u sasvim dalekom, u previše opštem, u

229
apstraktnim pojmovima koji obuhvataju ćele oblasti bića, ili pod
sobom dodiruju važeće vrednosne sudove o dobru i zlu. Osećao
sam neobjašnjivu nelagodu da samo izgovorim reci 'duh’, 'duša’, ili
'telo’... Apstraktne reci kojima jezik po prirodi mora da se posluži da
iznese neki sud, meni su se raspadale u ustima kao crvljive gljive. Ka­
da se služi tim pojmovima i sudovima, to mu dođe kao prazna
igra iz koje je stvarnost pobegla. Ti pojmovi, dobro sam ih shvatio:
video sam kako se preda mnom diže njihova divna igra odnosa, kao
prelepi vodoskoci koji se igraju zlatnim loptama.
Crvljive gljive dakle, ili prelepi vodoskoci - ali oboje daleko
od stvarnosti. Koje stvarnosti? I ovde se navode dve oblasti, na
koje se to zapravo odnosi, koje bi se najpre tek morale učiniti
pristupačnim za jezik. To su individualnost konkretnih stvari i
ljudi i individualnost sopstvenog bića, dve sfere, koje se obavija­
ju tajnom, iako su tako blizu. Tu je sfera koju Lord Čandos nazi­
va najdublje, ono lično mog mišljenja, i tu je druga sfera pojedinih
stvari i bića napolju u svetu: kanta za polivanje, drljača zaboravlje­
na na polju, pas na suncu, bedna crkvena porta, bogalj, mala seoska
kuća...
Razmišljanja idu ka tački, koju filozofska tradicija srednjo-
vekovnog nominalizma, koju je Hofmanstal upoznao kod svog fi­
lozofskog učitelja Ernsta Maha (Ernst Mach) ovako formuliše:
individuum est ineffabile, individua je neizreciva. Hofmanstal
ima posla sa starim problemom koji su nominalisti nazivali
’haecceitas’, 'ovo tu’. Stvarnost se sastoji od samih takvih ’ovo-
-tu-stvari’, i sam čovek je ’ovo tu’. Svagdašnje je jedinstveno u
svojoj tački prostor-vreme. Ta jedinstvenost je individualnost.
Svaki pojam, tako su argumentovali nominalisti, je nasuprot to­
me nešto apstraktno, gola reč, koja ne stiže dole na ravan kon­
kretnog, ali ni gore do natčulno konkretnog, što zovemo Bog. Bo­
ga nikada nećemo moći da shvatimo - ali ni ono pojedinačno. Ni­
jedno, ni drugo se ne može iscrpno predstaviti. Neiscrpno je ono
sasvim daleko i ono blizu, zbog toga misteriozno počinje kod po­
jedinih stvari, što ono i jeste. Kada Lord Čandos izjavljuje da za
njega kanta za polivanje, seoska kuća, pas postaju posuda mog
otkrivenja, onda to nije samo njegovo intimno, egzistencijalno
iskustvo, već se nalazi i u logici nominalističke jezičke i pojmov­
ne skepse, koja se kod Hofmanstala vraća.
Hofmanstalovo „Pismo” je programski spis poetične mistike,
koja bi želela da neiskazivo unutrašnjim i nemim stvarima napo­
lju da jezik. Jezik omogućava oticanje na drugu stranu. Kuda? Tu

230
su na primer pacovi u svojoj borbi na smrt, jedna buba koja se da­
vi u kanti za polivanje. Nije to sažaljenje, naglašava Lord Kandos,
to je istovremeno više i manje, to je uranjanje u fluid života i smr­
ti, ali i živo učestvovanje u takozvanim mrtvim stvarima koje nam
se pokazuju tako, kao da bi tek od nas, koji ih vidimo i imenuje­
mo, morale da prime potvrdu svog postojanja, kao da su tu tek ka­
da se ogledaju u našem pogledu u našim recima.
„Pismo” reflektuje krizu jezika i istovremeno hoće da iska­
že nešto nekazano. Čovek se otkriva usred Prirode, kao biće koje
ima jezik i kome se zbog toga stvari i bića mogu javljati kao ne­
što što navaljuje da bude imenovano i dogovoreno, kao da su to
reći spasenja. Covek svojim jezikom Prirodi daje pozornicu, na
kojoj ona može da se pojavi; inače bi bila nemo utonula u sebe.
Zato što je nema, Priroda žali, kaže se u „Poreklu nemačke trage­
dije” (Ursprung des deutschen Trauerspiels) Valtera Benjamina
(Walter Benjamin), delu koje se pojavljuje dve decenije posle „Pi­
sma” i koje Hofmanstal prima sa odobravanjem.
Misterija nemog sveta, o tome se radi. Dečja igra je izmisli­
ti boga, u poređenju sa poteškoćom, na primer, zamisliti sebe
kao kamen. Prava misterija nije bog, već kamen. Kao duhovna bi­
ća mi sasvim dobro možemo da razumemo Boga kao duhovni
princip. On je od naše vrste. A kamen nije. Nešto što nije duh i
duša, ali je ipak tu, to biće bez svesti da se stvarno predstavi - to
je čisto nemoguće. Kakav je to svet koji je, kao kamenje, čisto bi­
će bez svesti? Kako može da bude tu, kada ne zna daje tu? Obič­
na svest kapitulira pred bićem bez svesti, pred kamenjem, ne
pred bogom. Hofmanstal je u svakom slučaju bio spreman da pri­
hvati taj izazov, da govori o svetu, preko koga oko inače sklizne sa
samorazumljivom ravnodušnošću.
Tačno u tom smislu je zadatak pesništva shvatio i vršnjak
Rilke. I on dolazi iz iskustva jezičke skepse. Nekoliko godina pre
Hofmanstalovog „Pisma” nastala je pesma: Tako se bojim ljudskih
reči. / Sve tako jasno kazuju: / 1 ovo se zove pas i ono se zove kuća, / i
ovdeje početak i kraj je tamo. // Strah me je i njihovog smisla, njiho­
ve igre s porugom, / znaju sve što biće i bilo je; / nijedna planina ni­
je više divna njima; / njihov vrt i imanje graniči se baš sa Bogom. //
Uvek ću upozoravati i braniti: ostanite daleko. / Tako rado čujem stva­
ri da pevaju. / Vi ih dodimite: ukočene su i neme. / Vi mi sve te stva­
ri ubijate.
Nalaže se obazrivost pri pravljenju reči, jer one mogu da is­
prazne svet, ili da ga učine teskobnim do tamnice; one ne daju

231
 samo naziv, već i tumače, a i to može da postane problem, kad
čovek mora da primeti da nismo pouzdani niti kao kod kuće u tuma­
čenom svetu. .
Isto kao kod Hofmanstala, i kod Rilkea iz krize i jezičke
skepse izvire poetska mistika, koja u pesmi stvara unutrašnji pro­
stor sveta, u kome mogu da vaskrsnu stvari spoljašnjeg života. U
devetoj „Devinskoj elegiji" (Duineser Elegie) kaže se: I ove stvari
što žive/ od umiranja, shvataju da ih ti slaviš; prolazne, / one se uzda-
ju u nas da ih spasemo, u nas/ najprolaznije. / Hoće da ih potpuno mi
/ u nevidljivom srcu preobrazimo u - o h / beskonačno - u sebe! Ma ko
mi konačno bili.*
Rilke sa Hofmanstalom i naravno Štefanom Georgeom, tre­
ćim velikim u savezu - oni su i za širu javnost pedstavljali poet­
sku samosvest u meri u kojoj toga, od nastupa ranoromantičara
jedan vek pre toga, više nije bilo. U „Razgovoru o pesmama’’ (Ge-
sprâch iiber Gedichte) iz 1903. godine Hofmanstal piše, što su i
ona dvojica odprilike isto tako mogli da kažu: Ako poezija nešto
radi, onda je to, da iz svake tvorevine sveta i sna, žednom pohlepom
izvlači ono najličnije, ono suštinsko, kao one varljive svetlosti u bajci,
koje svuda izližu zlato.
Sam Hofmanstal je kad je napisao „Pismo”, ne samo njegov
fiktivni Lord Čandos, mogao da se osvrne na bogato delo za so­
bom koje je, kako se čini, stvorio genijalno lakom rukom. Pesme,
manji komadi, eseji. 'Čudo od deteta’ - prve pesme objavio je još
kao gimnazijalac - sa očaravajućim zračenjem, zaljubljen u se­
be i utonuo u estetski svet, koji je stvorio oko sebe. Bio je sredi­
šte umetničkih krugova u Beču, sedeo je u kafani Grinštajdl. Ta­
mo je početkom 90-ih godine Štefan George potražio mladog pe-
snika. Biće da je George bio pomalo i zaljubljen, ali je Hofman­
stal za Georgea, koji se već osećao kao majstor, bio pre svega je­
dini koga je smatrao ravnim sebi. George je stolu za kojim je
Hofmanstal pio svoju kafu i listao neki časopis, prišao sa stvar­
no bahato izrečenim objašnjenjem, kako štošta ukazuje na to,
da je mladi čovek jedan među malobrojnima u Evropi (a ovde u
Austriji jedini), sa kojim mora da se poveže: radi se o ujedinjenju
onih koji su naslutili, štaje pesničko... Tako je to Hofmanstal ka­
snije ispričao. Mora daje George vrlo uporno vrbovao onog mla­
đeg. Tebalo je da bude uvučen u krug zajednice koju je počeo da

* Prevod Branimira Živojinovića (kao i drugi citati R. M. Rilkea -p rim . prev.).

232
 okuplja oko sebe. Ali, Hofmanstal se odupirao, iako se divio Ge-
orgeu. Posle prvog susreta u decembru 1891. godine poslao mu
je pesmu u kojoj se kaže: Opomenuo si me na stvari / koje su tajno
u meni / Ti za strune duše bio si / noćni šaputavi vetar. Prema spo-
Ija, Hofmanstal je ostao učtiv i uslužan, kakav je inače bio, ali je
u dnevniku zabeležio: U međuvremenu rastući strah: potreba da se
odsutnom ruga. Nije mu se rugao, još dugo posle konačnog odbi­
janja ličnog vrbovanja, Hofmanstal u svom „Razgovoru o poezi­
j i ” (1903) citira Geogeovu pesmu, kao primer za lirsko savršen­
stvo u sadašnjosti: dođi u mrtvim proglašen park i pogledaj ... Hof­
manstal se dakle izvukao, ali nije prestajao da se divi Georgeu,
kao nekome ko je bio u stanju da zatvori lirski začarani krug u
trenutku kada njemu samom velika pesma više nije uspevala.
Hofmanstal je u „Čandosovom pismu” toliko uzdigao zahteve
poetske mistike, koja bi od svetskih stvari trebalo osluškiva-
njem da sazna svoje pravo biće, da je time samog sebe isključio
iz lirske produkcije. A George je vukao dalje svoje krugove i
osnovao svoju 'estetsku državu’, kakvu je nekada u svojim naj-
smelijim snovima veorovatno bio zamislio Fridrih Šlegel. Nema
sumnje daje Štefan George i inače bio romantičar, mada roman­
tičar stroge opservacije. Dovoljno je podsetiti na onu divnu pe­
smu iz „Novog carstva” (Das neue Reich) sa nadnaslovom „Pe­
sma” (Das Lied): Pošao sluga kolima u šumu / brada mu još ne be­
se dobila krila / zalutao je u šumi čuda /i nije se više vratio.// Ćelo
selo pođe da ga traži / od rane zore do zalaska sunca /al' nigde ne na­
đe njegov trag / tad proglasiše ga mrtvim. // Tako proteče sedam go­
dina /i jednog jutra / odjednom, našao se on ponovo pred selom / i
otišao do zdenca ivice. // Pitali su ga ko je i gledali /и njega kao u
stranca. /Otac je umro, majka je umrla / niko drugi ga nije znao. //
Odavno ja sam zalutao, / bio sam u šumi čuda / tamo stigao sam ta­
man na proslavu, / al’ ubrzo me oteraše doma. / Ljudi su imali zlat­
nu kosu / i kožu belu kao sneg. / Tako oni tamo zovu sunce i mesec /
tako planinu i dolinu i more. // Tad su se smejali svi: ovako rano, ni­
je vina pun on. / Dali su mu stoku da čuva / i rekli daje lud. // Ta­
ko je svakog dana išao u polje / i sedeo na kamenu / i pevao do dubo­
ko u noć / i niko se za njega brinuo nije. // Samo su deca osluškiva­
la njegovu pesmu / i često sedela sa strane.. / Pevali su je još i kad je
on odavno bio mrtav / do najkasnijeg vremena.
Hofmanstal, Rilke, George - kod njih je još jednom bio ro­
mantični procvat, još jednom je za rukom pošlo ono i svet poče da
peva, srećeš samo čarobnu reč ... Kao donekle zvanični dostojan-

233
 stvenici i poslenici poetskog carstva, izvršili su veliko dejstvo.
Oni su izuzetak od pravila, koje je Fridrih Hebel (Friedrich Heb-
bel) u pismu od 27. aprila 1838. godine donekle s gorčinom ova­
ko formulisao: Sada u Nemačkoj, izuzev nekolicine koji i u lirskom
nešto daju, ne živi ni pet ljudi, koji bi imali neki sud o tim najnežni-
jim porodima duše.
U vilheminskoj Nemačkoj je romantizma posebne vrste bi­
lo i bez provale mistike i bez lirskog sublimiranja. Ako se ... ljudi
nove generacije okrenu tehnici umesto lirici, pomorstvu umesto sli­
karstvu, politici umesto saznajnoj kritici, izjavio je Osvald Špen-
gler (Oswald Spengler), onda rade ono što želim i ništa bolje im se
ne može poželeti. Stvarno su se u na gore stremećoj industrijskoj
sili Nemačkoj, sve više okretali tehnici, mornarici i politici, a
najviši predstavnik car, otelotvoravao je tu novu volju za moć
na ingeniozan način. Pogotovo pošto je posle afere Ojlenburg,
koja gaje iznela na glas romantičnog mekušca, hteo naročito da
zvecka oružjem. Osim toga, njegov glumački talenat mu je pre­
poručivao, da politiku inscenira kao kostimiranu svečanost, na
kojoj je mogao da uspe kao hunski poglavica, krstaš i industrij­
ski kapetan.
Kada je britanski ministar rata, lord Helden (Haldane), ko­
ji je po obrazovanju zapravo bio filozof i koji je preveo Hegela,
u februaru 1912. došao u Berlin da Nemačku navede da smanji
naoružavanje flote, obišao je groblje Doroteenštat. Grobove He­
gela i Fihtea našao je prilično zapuštene i na svečanom banke­
tu uveče pokrenuo tu temu. Car je odgovorio s osmehom i škr-
gućući: „Da, u mom carstvu za momke kao Hegel i Fihte nema
mesta.” Nije slučajno što je ova čarka na svečanom banketu bi­
la povezana sa politikom izgradnje flote, jer je ova bila deo re­
alno postojećeg romantizma u Nemačkom carstvu. Kasnije će
ga nazvati 'čelični romantizam’. Mornarica umesto slikarstva,
izjavio je Osvald Špengler, a car dopunio: mornarica umesto
Hegela i Fihtea.
Mornarica i romantizam - u kakvoj su oni vezi? Mornarica
je bila stvar srca građanskog društva. Izgradnja bojne flote, sa
kojom je zvanična politika posle Bizmarkovog odlaska htela da
ograniči Englesku i da osvoji imperijalno mesto na suncu, bio je
ne samo praktičan, već i simbolima bremenit poduhvat, ventil za
frustrirane snove o moći građana, koji su inače držani podalje od
političke moći. 'Na brodove’ bio je slogan romantičnih polazaka,

234
od Herdera do Ničea; a njega su inženjeri, prokuristi i profesori
srednjih škola, kad su imali romantične napade, prevodili u robusnu
stvarnost. Deca su nedeljom oblačena u mornarsko odelo, bašte
pivnica su ukrašavane amblemima čuvenih bojnih brodova, u
udruženjima za izgradnju flote nastupali su duvački orkestri i muški
horovi. U vojsci je staro plemstvo još davalo ton, ali u mornarici je
karijeru moglo da pravi građanstvo. Program izgradnje flote postao
je toliko popularan, daje već gotovo bio simbol samosvesne nacije
koja je sanjala o tome da.važi za svetsku silu, što može postati samo
kao pomorska sila, verovalo se tada. Tirpic, rukovodilac programa,
pokazao se kao genijalan stručnjak za reklamu i organizaciju. Na
kraju 19. veka postao je pronalazač i pionir moderne masovne
mobilizacije, koju je onda 20. vele razvio do najvišeg savršenstva.
A ipak je sve to bilo romantično, u prostom smislu nereali­
stičnog i zanetog. Flota koja je tamo građena, naljutila je Englesku i
oterala je u protivničku koaliciju, ali je inače mogla malo da uradi,
kako se onda u ratu pokazalo. Brodovi su bili građeni za velike,
odlučujuće bitke, kojima Engleska pak uopšte nije morala da se
suprotstavi. Linije blokade mogla je da podigne daleko od nemačke
obale i da ih obezbedi malim, pokretnim brodovima, dok je nemačka
okeanska flota ostala bez funkcije, ukotvljena na svojim mestima i
tamo se pokazala kao ono što je bila: l’art pour l’art, romantična
igračka građanstva koje je sanjalo, umesto da pametno radi. Što
upravo na tim bordovima na kraju rata počinje novembarska
revolucija, ironija je te istorije političkog romantizma u
vilhelminskoj Nemačkoj.
Na početku Prvog svetskog rata Tomas Man spada u one, koji
se naslađuju u patriotskim osećanjima. Ispočetka su to ona
uobičajena, izražena masovno u prvim mesecima. Milion i po ratnih
pesama poteći će u avgustu iz nemačkih pera. Čak je i Rilke
pevao: Blago meni što vidim dirnute...
Potresenost se primećivala svuda, sve dok ozbiljnost rata nije
stvarno iskušena u jezivim materijalnim bitkama i dok je još
delovalo pomućeno sećanje na pobedonosne i brze tokove rata iz
1866. i 1870. godine. Vojnici su u avgustu 1914. godine krenuli na
front, očekujući vitešku borbu u starom stilu i bili iznenađeni novim
tehnikama industrijskog masovnog ubijanja, koje je romantici
muške borbe izvuklo tlo pod nogama. Bilo je i nezadovoljstva i
dosade usled dugog perioda mira. Rilkeova pesma alu-

235
dira na to: Najzad jedan bog. Pošto miroljubivog često više nismo do-
hvatali, /sada iznenada nas zahvata bog rata. I „Gedanken im Kri-
eg” (Misli u ratu) Tomasa Mana, zapisane u avgustu 1914. go­
dine u tom su tonu. Govori se o razvratnoj uglađenosti perioda
mira, koja je najzad našla zasluženi kraj: Odvratan svet, koga više
nema - ili ga više neće, biti kad veliko nevreme prođe! To piše Tomas
Man, dok se pismima kod poznanika raspituje, staje najbolje ra­
diti da se ne ode u rat. Pošto je imao sreću da ostane pošteđen,
mogao je s velikim olakšanjem da se ograniči na to da živi vojnič­
ki, ali ne kao vojnik. Pod tim je podrazumevao služenje mislima sa
oružjem. Tako stoji u predgovoru za „Razmišljanja jednog nepoli-
tičnog” (Betrachtungen eines Unpolitischen).
Tomas Man je ovo delo započeo razljućen otvorenim pi­
smom Romena Rolana Gerhartu Hauptmanu, u kome se napada
povreda belgijske neutralnosti od strane nemačkih trupa i ne-
mački pisci i duhovni stvaraoci podsećaju na humanističku tra­
diciju i pozivaju na mirovni savez duha. U tom pismu je napra­
vljena razlika između Geteove Nemačke, one prave i vojničke,
lažne. Taj dokument je, zajedno sa drugim sličnim izjavama pro­
tivnika rata iz inostranstva, bio povod za mnogobrojna ratom
oduševljena stanovišta intelektualaca, kao što je „Izjava” od 16.
oktobra 1914. koju je potpisalo 3016 visokoškolskih nastavnika,
u kojoj se izražava gnev zbog toga što neprijatelji Nemačke ... na­
vodno u našu korist, hoće da stvore suprotsnost između duha nemač­
ke nauke i onoga što oni nazivaju pruski militarizam. Nisu hteli da
se odvajaju od militarizma, ali ni da mu se jednostavno priklone,
kao factum brutum: hteli su od toga da naprave nešto značajno.
Do tada neviđena groznica tumačenja tresla je dirnute. To su, pi­
sao je Erih Marks (Erich Marcks), koji je time pogodio osnovni
tenor te poplave stavova, uistinu upravo najdublje snage naše kul­
ture, našeg duha i naše istorije, koje ovaj rat nose i daju mu dušu.
Nacionalne izjave identiteta, vrlo robusne prirode, imaju ko-
njukturu. Ovo opredeljuje i Tomasa Mana. On rat naziva doga­
đajem u kome individualnost pojedinih naroda, njihove večne fizio­
nomije snažno istupaju i mogu da budu shvaćene samo fresko psi­
hologijom. U ratničke svrhe brzopleto se sastavljaju kulturno-fi-
lozofske tipologije velikog stila. U Engleskoj se govori o jurišu
Huna protiv evropske uglađenosti, u Francuskoj o azijskom var-
varstvu u borbi protiv pameti. U Nemačkoj snažno bujaju anti­
teze: organska zajednica protiv hladnog društva, junaci protiv
trgovaca, osećanje protiv razuma, ideje iz 1789. godine - slobo-

236
da, jedinstvo, bratstvo - protiv nemačkih ideja iz 1914. - du­
žnost, red, pravda.
Na otažbinskim frontovima se krvavi pokolji tumače kao
bitke duhova. U ratu će narasti glad za samostalno originalnim
pogledom na svet, piše Maks Šeler. Ali pogledi su u stvari jedva
originalni, to su uglavnom oni preuzeti, koji se sada iznova mo-
bilišu da se ratu da dubina i značaj. Stvarno političke glave, od
Maksa Vebera do Karla Šmita, osećaju da ih to odbija. Maks Ve-
ber ukoreva ono što govore i pišu literate, koji majstorije svojih
ubeđenja brkaju sa političkim mišljenjem. A za Karla Smita je,
kako piše u svojoj kasnijoj kritici političkog romantizma, me­
tafizičko nadmašivanje političkog čist okazionalizam, stav koji
stvarno uzima samo kao povod za samozaljubljenu produkciju
ideja.
Što „Razmišljanja jednog nepolitičnog" Tomasa Mana, pr­
vobitno planirano kao prigodan spis, po obimu i težini naraste
do glavnog delà kojim će se on baviti četiri godine, onda je to
zbog toga, što i on postupa okazionalistički, jer raspravu sa rat­
nom politikom i pacifizmom uzima kao povod za reflektovanje o
sopstvenom umetništvu i dovođenje u vezu sa kulturnom tradi­
cijom. Pri tome sebe definiše, da to kažemo jednom rečju, kao
ironičnog romantičara i o romantičnoj eposi, koja je za njega
obavezujuća, kaže: ona će uvek biti slavljena kao najčarobnije zbi­
vanje evropske istorije duha i umetnosti.
Tomas Man se služi već duže vreme uobičajenim odvaja­
njem kulture i civilizaije. Ali, zaoštravanje tog odvajanja do an­
titeze, za šta se on bori, je novo. Nastalo je tek na početku rata.
Još nekoliko godina pre toga bilo je i u Nemačkoj uobičajeno, ci­
vilizaciju i kulturu shvatati kao granične aspekte u okviru celo-
vite kulture, koja sjedne strane ima civilizacijske aspekte koji se
odnose na tehničke i materijalne životne forme kao i uglađenost,
a sa druge kulturne aspekte, pod čim pre svega treba razumeti
umetnička, naučna, religiozna delà. Iz toga je proizašlo, da je
ono civilizacijsko smatrano pre kao spoljašnje, a kulturno kao
unutrašnje, ali bilo je neoborivo da u svim nacionalnim kultu­
rama ulogu imaju naravno oba aspekta. Što je od toga postala
suprotnost, koja je onda još stavljena između nacija - ova inter­
pretacija se, doduše, nagoveštava kod Pola de Lagara (Paul de La-
garde) i Julijusa Langbena (Julius Langbehn), dvojice popular­
nih filozofa kulture u Nemačkoj na kraju stoleća, ali ominozna
antiteza polemičkom energijom biva nabijena tek neposredno

237
pre i u ratu. Tomas Man je upotrebljava i daje joj još poseban
značaj, u kome prosijava Ničeovo odvajanje dioinizijskog i apo-
lonskog. Prema tome, civilizacija je apolonska, održava život, op­
timistična je, olakšavajuća, racionalna, uljudna. Ona sputava
mračne nagone, civilizuje ih. Ona je živa površina. A dioinizijsko
je duboko, elementarno, nagonsko, divlje, pa i zlo. U apolonskoj
civilizaciji nam je prijatno, a dionizijsko ukazuje na neprijatno,
što se može izraziti romantično, ili na drugi način iracionalno,
ili pak - u apolonskom stilu - racionalno savladati i možda čak
ukloniti.
Zapad je apolonosko-sokratski, optimistički. Ali, nemačka
kultura, kaže Tomas Man, u sebi ima više dionizijske elementar­
ne snage. Svedeno na najkraću formulu: više je muzika, nego de-
mokratija. A muizika znači: tragika, opijenost, zadovoljstvo u
raspadanju i smrti, Eros, Tristan, Dionis. Tomas Man ukazuje na
Šopenhauera, Ničea, Vagnera; oni su uzburkali mračno podzem­
lje i od volje, varke i bola stvorili velika, relevantna delà. Tomas
M anje dovoljno neskroman da sebe stavi u taj red, dionizičar sa
ispeglanim pantalonama i uštirkanom kragnom.
Dioniziijsko mu je istovremeno romantično. A romantizam
je za njega pojam u politici dalekog. On je san, muzika, dokaziva­
nje, razvučen zvuk poštanskog roga, tuga za dalekim krajevima, tuga
za zavičajem, padanje svetlosnih kugli na noćni park. Te znake oči­
tava u Ajhendorfovom „Dangubi", za njega najupečatljivijem do­
kazu poezije, koja je zato toliko savršena, jer se na jedan danas
apsolutno zapanjujući način nalazi u stanju političke nevinosti i izo-
pačenosti. Danguba je veseo, ali njegov pripovedač je prikriveno
melanholičan, jer zna da sreća poezije nije sasvim od ovog sveta
i da se upravo i ne može drugačije ostvariti, nego upravo samo u
poeziji. Politika meliorizma ne može tu ništa da promeni. U stal­
no novim zaletima i obrtima Tomas Man ograđuje oblast poezi­
je, koja zaslužuje da od politike bude zaštićena u dvostrukom
smislu: niti iz nje treba da postane politika, niti politika srne u
to da zahvata. Veliki protivnik je duh primata politike. Njega on
projektuje u figuru literate civilizacije, za koju mu je model bio,
kao što je poznato, brat, Hajnrih Man.
Ali, zašto taj strah od politike, šta ima duh dangube da se
boji politike? Da li zaista ima opasnosti s te strane? Tomas Man
slika avet užasa popravljačkog prosvetiteljstva i revolucionarne f i ­
lantropije na zidu, kao da duh napretka socijalne demokratije ta-

238
kve dangube više ne bi dopustio. Tomas Man se prevario u vre­
menu i u političkoj strani sveta. Ono čega se on gnuša kao duha
Zapada, postaje stvarno tek 1917. godine sa ruskom revolucijom
na Istoku: retorička redukcija čoveka na socijalno korisnu radnu
životinju. Tek tamo se dangubama - to su Hajneovi slavuji - ra­
di o glavi.
Lepa nerazumnost danguba za Tomasa Mana je poetički re­
surs, koji treba sačuvati. Drugi je, romansa sa smrću i čežnja za
smrću, taj faustovski miris, krst, smrt i grob. On se boji da duh ci­
vilizacije, koji se zakleo na služenje životu po svaku cenu, negi­
ra i ta mračna raspoloženja od kojih umetnost živi. Vremenski
korektni u civilizaciji, piše on, ne trpe tragiku, pesimizam im je
sumnjiv, škakljiva veza Erosa i Tanatosa takođe.
Prilikom rada na „Razmišljanjima jednog nepolitičnog" To­
mas Man se ugledao na Ničea. Na njega se poziva kada svoje
umetništvo osvetljava đionizijski i drži odstojanje prema duhu
napretka, socijalne korisnosti i demokratije.
Trideset godina kasnije, 1947. godine, Tomas Man se još
jednom osvrće na Ničea u velikom eseju „Ničeova fiozofija u
svetlu našeg iskustva” (Nietzsches Philosophie im Lichte unse-
rer Erfahrung), usputnom komadu njegovog rada na „Doktoru
Faustusu". Sada Ničea naziva najbeznadežnijim estetom koga u
jednom pogledu nikako ne bi trebalo podražavati. Za razliku od
Ničea, ne bi se, naime, trebalo stideti estetski možda neatrak­
tivnih pojmova istine, slobode, pravde. Trebalo bi činiti ono što je
politički pametno i ako je estetski nezanimljivo, i obrnuto, svo­
je estetske opsesije krstom, smrću i grobom ne bi trebalo pretva­
rati u politiku, kako je možda sam on pokušao u „Razmišljanji­
ma", u tom služenju mislima sa oružjem. Tada je zauzeo stav pro­
tiv politizacije umetnosti i svojom anti-politikom najzad se ipak
bavio politikom u službi nemstva. U međuvremenu zna daje ne
samo politizacija umetnosti, već i estetizacija politike, opas­
nost. Oni što revoluciju dižu u ime lepote, piše on u eseju o Ničeu,
često zaboravljaju da politika mora da brani obično i kompro­
mis; da treba da bude u službi života. A umetnost zanimaju eks­
tremna stanja, ona je radikalna i, pogotovo kod Tomasa Mana,
zaljubljena u smrt. Kod pravog umetnika žudnja za intenzite­
tom je jača od volje za samoodržanjem, u čijoj službi se politika
nalazi. Kad izgubi tu orijentaciju, politika postaje opšte opasna.
I zato Tomas Man upozorava od neprijatne blizine esteticizma i
varvarstva.

239
 Tomas Man je celog života bio veran duhu svojih „Razmi­
šljanja”, ali je u kasnijim godinama pazio na to, da estetske op­
sesije ne ekspandiraju suviše u ostale oblasti života. Teoriju raz-
grančavanja vrednosnih sfera Maksa Vebera je u međuvremenu
sasvim dobro shvatio. Dionizičar najpre mora da se otrezni, pre
nego što stupi na političko tle. Tomas Man je ovako postupao:
estetski je pio vino, politički propovedao vodu. Pri tome je čak
mogao da se osloni na Ničeovu ideju o dvokomornom sistemu
kulture, gde se u jednoj komori genijalno i romantično zagreva,
a u drugoj, održavajući život, pametno hladi.

240
 Šesnaesto poglavlje
Sa Čarobnog brega u ravnicu. Langemark. Putnik između dva sveta.
Dva avanturistička srca:Ernst Jinger i Franc Jung. Pomama
za plesom u Tiringenu. Jutarnja vožnja po unutrašnjosti.
Naporna stvarnost. Čekanje na veliki trenutak. Eksplodirajuće
starine na kraju Republike. Hajdegerov politički romantizam.

Gde smo? Staje ovo? Gde nas je san bacio? Tako pita pripove-
dač pred kraj „Čarobnog brega". Hans Kastorp sada već sedam
godina živi u sanatorijumu. Ono što ga je tamo gore začaralo i
zarobilo sve te godine bilo je od posebne romantičnosti: taj kon­
trast erosa i tanatosa; to pištanje pneumotoraksa; te meditacije
o vremenu i dosadi; to lupanje vratima madam Šoše; te velike de­
bate između Nafe i Setembrinija o srednjem veku i prosvetitelj-
stvu, svetom redu i humanom napretku; taj dvoboj pištoljima na
snegu; to svršeno... Mènera Ререгкогпа što je odsecalo neprijatne
posledice. Bile su to digresije u bezbednosti senke u kojoj se goto­
vo ništa nije promenilo. Samo što Hans Kastorp sada povremeno
sedi za lošim ruskim stolom i više ne poručuje „Mariju Mancini"
iz Bremena, već se zadovoljava švajcarskom markom cigara ,,ri-
tlišvur".
Ali, dole u ravnici je u međuvremenu počeo rat, koji mlade
muškarce poziva na oružje. I Hans Kastorp se iznenada ponovo
nađe na bojnom polju, u kiši granata, u blatu i umiranju Lange-
marka. I on peva, kako se tvrdilo da su pevali pukovi mladošću
pokrenutih ratnih dobrovoljaca, kada su jedva obučeni za oruž­
je u flandrijskoj magli jurišali na mašinke britanske profesional­
ne vojske i na hiljade njih bilo pokošeno za nekoliko sati. Hans
Kastorp, bez daha i jedva još pri razumu, peva romantičnu pe-
smu o „Lipi”: / njene grane su šume-le / kao da su me do-zivale - i
tako izviđa gubimo to problematično dete epohe koja na kraju eks­
plodira. Pripovedač za nestajućim šalje još napomenu: Avanturi-

241
sti u telu i duhu, koji su pojačavali tvoju jednostavnost, dopustili su ti
da duhom preživiš ono, što telom teško da ćeš preživeti. Koliko je ro­
mantizma preživelo u tom ratu?
Moglo bi da se pomisli, da je u strahoti materijalnih bitaka
sagoreo i svaki ostatak romantizma. Ali, nije bilo tako. Bilo je
elegičnih romantičara koji su kao vanderfogel u rat pošli kao na
veliko 'putovanje’ i koji su svoju sudbinu idealizovali kao hod
žrtve. „Putnik između dva sveta” (Der Wanderer zwischen bei-
den Welten) Valtera Feliksa (Walter Félix) postao je kultna knji­
ga te generacije. Knjiga je izašla je 1917. godine i spadala među
najčitanije knjige vajmarskog doba. Oko autora koji je 1917. pao,
stvoren je kult pokojnika koji su negovali prvenstveno savezna
omladina i naconalno-romantični krugovi. Spomenik na jednoj
uzvišici preko puta Vartburga postao je mesto hodočašća. U sre­
dištu ove autobiografske priče stoji Ernst Vurhe, student teolo­
gije i vanderfogel, harizmatični omladinski vođa, koji je jednako
blizu dva sveta, zemlji i nebu, životu i smrtu i koji u rancu sa so­
bom nosi Geteove pesme i Ničeovog „Zaratustru”. Jednom se na­
đe na jednoj uzvišici, posle kupanja nag okrenut suncu, kao u
„Molitvi svetlosti” (Lichtgebet) Fidusa: Mladi čovekje stajao vitak
i svetao na cvetajućoj zemlji, sunce je blješteći prolazilo kroz njegove
blago raširene ruke. Pripovedač i Vurhe doživljavaju očaravajuće
dane ranog leta između dve operacije, duge razgovore prilikom
šetnji i noćnih straža kraj vatre. Prijatelj će posle tih idealizova-
nih dana u prvoj sledećoj bici pasti, a on je već obeležen bliskom
smrću. Dešavanje je obavijeno atmosferom predaje i čežnje, pod-
sećajući iz daleka na „Vrelikog Mona" (Der grofie Meaulnes) M e­
na Furnijea (Alain-Fournier). Homo-erotska ljubavna priča u ra­
tu, na blag način herojska, predana sudbini, a ipak puna čežnje,
ratno sećanje, žalobno, ali ne optužujuće, pre melanholično, ne­
go militantno. Ton celine pogađa pesma kojom pripovedač poči­
nje: Divlje guske šušte kroz noć / sa reskim krikom ka severu - / Ne­
sigurno putovanje! čuvajte se, čuvajte se! / Svet je pun ubistava...
Bilo je i boraca na frontu koji su užasu i uništenju izmami­
li sasvim drugačiju mračnu draž. Ernst Jinger (Ernst Jtinger), vi­
še puta ranjavan i visoko odlikovan, slavan je primer za to. Bilo
nam je još dopušteno, piše on u svojim ratnim sećanjima, ,,U čelič­
noj oluji” (Im Stahlgewitter), da živimo u nevidljivim zracima ve­
likih osećanja, to nam ostaje neprocenjiv dobitak. Velika osećanja pri
tome imaju manje veze s patriotizmom, nego s Ničeom. Jinger
opisuje ekstatične trenutke na granici smrti, one trenutke koje

242
je Niče nazvao vrhunci ushićenja. 0 propalom jurišu u blizini
Kambrika Jinger piše: Sada me je konačno stiglo. Sa opažanjem po­
gotka, osetio sam istovremeno, kako je projektil sekao život... Kada
sam teško udario o dno rova, bio sam ubeđen da je došao neopozivi
kraj. A na čudan način taj trenutak spada u sasvim mali broj onih, za
koje mogu da kažem da su zaista bili srećni. U njemu sam, kao osve-
tljen munjom, shvatio svoj život u njegovom najdubljem obličju. Rat
nije samo rušilački. On može, kaže Jinger, da utiče i na dramati­
čan preokret. Materijalni i duhovni komfor civilizacije sagoreva,
a ostaje očvrslo jezgro ličnosti, koja sebe više ničim ne može da
zavarava. Ko je u čeličnoj oluji očvrsnuo, prezire kulturu blago­
naklonosti i životne udobnosti. Izbegava srednju temperaturu i
umereno držanje. Privlače ga vrelo, hladno i radikalno. Ratnik
kakvog Ernst Jinger uzdiže do kultne figure je izgubljen za zado­
voljstva svakodnevice. A i za humanistički duh, koji je u svet-
skom ratu tako očigledno doživeo bankrot. Najbolji odgovor na ve­
leizdaju duha prema životu je veleizdaja duha prema duhu; a u uzvi­
šene i surove užitke našeg vremena spada učestvovanje u tom rušilač-
kom radu. On treba da oslobodi prilaze elementarnom prostoru. To
je prostor s one strane, ili ispod građanske sigurnosti. To je rat­
nička verzija đionizijskog. Jinger elementaran prostor dovodi iz­
ričito u vezu sa romantičnim prostorom. Romantizam za njega
znači čežnja za opasnošću, za snažnim osećanjima, za životom na
granici; sa svim tim on je izraz avanturističkog srca. Ali, romanti­
zam samo obećava avanturu, a da to već nije. Stvarnu avanturu
je doneo tek rat, koji otvara elementaran prostor. Romantični
prostor je u poređenju sa tim prirodni rezervat, ili čekaonica. U
elementarnom prostoru više se ne čezne za opasnošću, jer je ona
tu, i više se ne živi na granici, već je ona pređena. S one strane
tih granica građanske valjane zaštićenosti, za avanturistička sr­
ca važi: Nećemo stajati nigde, gde nam visok plamen nije prokrčio
put, gde bacač plamena nije sproveo veliko čišćenje kroz ništa. Zato što
smo pravi, istinski i neumoljivi neprijatelji građanina, njegovo trulje­
nje nas zabavlja. A mi nismo građani. Mi smo sinovi ratova i građan­
skih ratova i tek kada sve ovo, ova predstava u prazno kružećih kru­
gova bude pometena, moći će da se razvije ono čega u nama još ima
od prirode, od elementarnog, od prave divljine, od sposobnosti za
istinsko začeće s krvlju i semenom. Tek tada će biti data mogućnost
novih formi.
Ernst Jinger izričito izjavljuje da su nekadašnje romantične
dangube današnji ratnici. Njih ujedinjuje gađenje pred životom

243
sitnih trgovaca. Od Ajhendorfovog metaforično izrečenog bojnog
pokliča rat filistrima! u metežima građanskih ratova 20-ih godi­
na postala je krvava zbilja. Sinovi ratova i građanskih ratova koje
je Jinger slavio, ono izvanredno nisu više tražili samo u imagi­
narnom, u snu i poeziji, već delom i u stvarnosti ubijanja. Borili
su se u dobrovoljačkim jedinicama protiv Vajmarske republike,
učestvovali u pokušajima puča, izvršavali ubistva po presudama
tajnog suda i činili onaj militantan milje, iz koga je došao i Adolf
Hitler.
Ali, taj tip ratnika je postojao i kod ekstremne levice i u mi­
litantnom anarhističkom miljeu. I ovde se mislilo isto tako anti-
građanski i osećalo obaveznim elementarnom - protiv kapitali­
zma i malograđanskih partijskih ljudi. Kao ’levi odgovor’ na Ern-
sta Jingera mogao bi da važi Franc Jung (Franz Jung). Njegova
knjiga o borbi polova „Das Trottelbuch” (Knjiga o blesavcu) sla­
vljena je kao vrhunac ekspresionističke proze. On se kretao me­
đu anarhističkim boemima Minhena, a u Berlinu je pripadao
krugu dadaista. Jungovo vreme borbe nije bilo toliko u ratu - de­
zertirao je i bio zatvaran u ludnice - već posle toga. Napustio je
KP Nemačke jer mu je bila premalo militantna, 1920. godine je
zaplenio brod da stigne na kongres Kominterne u Rusiju. Sa
Maksom Helcom (Max Hoelz) je kao vođa učestvovao u martov­
skim borbama u srednjoj Nemačkoj 1921. godine i, kako sam pi­
še, komunistički funkcioner Ernst Rojter-Frizland (E. Reuter
Friesland), kasniji gradonačelnik Zapadnog Berlina, gaje uklju­
čio u pripreme bombaškog napada na zgradu na berlinskom trgu
Nolendorf. Posle 1924. godine odvojio se od komunističke politi­
ke i otvorio berzansku posredničku kancelariju, koja je špekuli-
sala sa ruskim menicama i finansirala izvođenje Brehtovog ko­
mada „Mahagoni". Jung je sigurno bio čovek avanturističkog sr­
ca. Pledirao je za stvarni romantizam, za anarhizam koji zna da
se služi mašinama. Programaski naslov jednog od njegovih ro­
mana glasio je „Osvajanje mašina” (Die Eroberung der Maschi-
nen). Država je za njega pojam vladavine mrtve prošlosti nad sa­
dašnjim životom. U eseju „Tehnika sreće” (Technik des Gliicks)
iz 1920. godine kaže se: Država, kako god konstituisana, nikada ne­
će biti sadržajna kristalizacija živoga u životu. Ona dakle mora da
se ukine i umesto nje stvori nešto novo. Šta bi to trebalo da bu­
de, ostalo je prilično nejasno. U institucionalnim formama, sa­
mo ritmu zajednice koji je istovremeno život i sreća mora da bude
moguće da dođe do izražaja. Ritam je romantična čarobna reč

244
Franca Junga. Ritam opušta ukočenost i čini da društvo postane
zajednica. Važno je samo dovesti život i stvari u ljuljanje, to je ro­
mantizam Franca Junga. Levo-radikalni psiho-energetičar,
Franc Jung, isto kao i politički, više 'desni' Ernst Jinger, imaju
dodira sa romantičnim pobudama u ranim godinama Vajmarske
republike.
Početkom 1919. godine Maks Veber je u svoja dva čuvena
minhenska predavanja o „Sklonosti nauci” (Beruf zur Wissen-
schaft) i „Sklonosti politici” (Beruf zur Politik) analizirao čežnju
za ponovnim začaravanjem i upozorio na proroke sa katedre, na­
ročito u slučajevima gde u političku arenu duva proročka pneu-
ma. Maks Veber je svojim upozorenjem snažno uzbunio publiku.
Pljuštale su kritike, prebacivanja i klevetanja. Umro je 1920. go­
dine. Ali, ne bi ni mogao da izađe na kraj sa svim tim što se tu
diglo od proroka, vizija, učenja o spasenju i pogleda na svet. Jer
prvih godina Vajmarske republike proroci sa katedre su dobili ja­
ku konkurenciju slobodnih mislilaca. Bilo je to vreme svetaca
inflacije koji su na ulici, u šumama, na trgovima, u cirkuskim ša­
trama i u zadimljenim zadnjim soboma krčmi hteli da spasu Ne-
mačku, ili svet. „Propast Zapada" (Der Untergang Abendlandes)
Osvalda Špenglera (Oswald Spengler), tih godina prodata u šest
stotina hiljada primeraka, bio je veliki teoretski nacrt, koji se ra-
suo u hiljadu malih iveraka. Tumačenja sveta iz duha eshatona i
radikalnog novog početka. Gotovo svaki veći grad raspolaže sa po
jednim, ili čak više 'spasitelja'. U Karlsrueu je bio jedan koji je
sebe zvao ’Pra-vrtlog^’ i svojim pristalicama obećavao sticanje ko-
smičkih energija; u Stutgartu je delovao ’Čovečji sin’, koji je po­
zivao na spasiteljsku vegetarijasku večeru; u Diseldorfu je o sko-
roj propasti sveta propovedao novi Hrist i pozivao na povlačenje
u Ajfel. U Berlinu je 'Duhovni monarh’, Ludvig Hojser (Ludwig
Haeusser) punio velike sale, gde je zahtevao najkonsekventniju
Isusovu etiku u smislu pra-komunizma, propagirao anarhiju u
ljubavi i sam sebe nudio za vođu - jedina mogućnost za viši razvoj
naroda, carstva i čovečanstva. Mnogobrojni proroci i harizmati-
čari tih godina su gotovo svi nastrojeni milenaristički i apokalip-
tički, to su zabludeli iz revolucija na kraju rata, decizionisti ob­
navljanja sveta, podivljali metafizičari i probisveti na sajmu ide­
ologija i novih religija. Ko je brinuo o svojoj ozbiljnosti, prema
toj sceni prljavštine je bio na distanci, ali su prelasci bili apso­
lutno tekući. To važi i za političku scenu u užem smislu, gde su
mesijanizam i učenja o spasu isto tako obilato uspevali i levo i

245
desno. U danima Sovjetske republike u Minhenu, ukaz koji su
sačinili Ernst Toler (Ernst Tôlier) i Erih Mizam (Erich Miihsam)
najavljuje preobražaj sveta u livadu punu cveća, u kojoj svako mo­
že da ubere svoj deo; izrabljeni rad, svaka hijerarhija i pravničko
mišljenje proglašavaju se ukinutim, a novinama se naređuje da
na naslovnim stranama, pored najnovijih dekreta revolucije pu-
blikuju pesme Helderlina, ili Šilera.
Grozničavi duh onih godina se na svim političkim položaji­
ma bacao na davanje smisla besmislenom. Samo su se 'dadaisti',
koji su se pravili cinični, a pri tome ipak inscenirali samo ro­
mantičnu ironiju, izdavali za oguglale i metafizički mršave.
Dadaisti su se u Berlinu, Cirihu i drugde još za vreme rata
podsmevali estetici kruga oko Georgea, patosu ekspresionista -
’o čoveče’, tradicionalizmu filistara obrazovanja, metafizičkim
slikama sveta, jer su se sve te ideje ponovo još jednom obrukale
pred stvarnošću rata. Ali provokacija dadaista se pre svega sasto­
jala u tome, što su na pitanje šta svemu tome hoće da suprotsta­
ve, odgovarali: Ništa! Hoćemo samo ono što ionako već jeste slu­
čaj. Dadaizam, kaže se u „Dadaističkom manifestu”, kida sve šla-
gvorte etike, kulture i unutarnjosti. To znači: tramvaj je tramvaj, rat
je rat, profesor je profesor, nužnik je nužnik. Ko govori time sa­
mo dokazuje da pred lakonskom tautologijom bića, beži u brblji-
vu svest. Sa dadaizmom svoje mesto zauzima novi realitet. Taj novi
realitet je konfuzan realitet, čiji je kulturni komfor razbijen. Reč
Dada simboliše najprimitivniji odnos prema stvarnosti koja nas okru­
žuje. Postoji još samo ovo tu i ovo tu i ovo tu. Biti dadaista znači,
dopustiti stvarima da te bacaju ... sedeti na stolici jedan trenutak zna­
či, dovesti životu opasnost. Dadaista se ruga romantičnoj čežnji za
onostranošću i buntovnicima. Zašto čovek ne bi pustio sebe i
stvari da padnu? Ta neću valjda toliko izgubiti glavu, da padajući ne
izučavam zakon o padanju, objašnjava Hugo Bal (Hugo Bali). Ali,
uprkos ikonoborilačkoj tendenciji i gadljivosti prema kulturi da­
daisti, u svakom slučaju većina njih ostaju u potrazi za čudno­
vatim. Posle jedne dadaističke predstave, Hugo Bal u svoj meta­
fizički dnevnik „Bekstvo iz vremena” (Die Flucht aus der Zeit)
beleži: Sigurno ima i drugih načina da se dostigne čudo, a i drugih
načina protivrečnosti. Dadaisti su ostali, na svoj način, potajni i
neprijatni metafizičari, iako su nagovarali na nepoverenje pre­
ma lepim velikim recima. Čovek samo ne treba da dopusti da mu
svašta pričaju, u vreme širenja spremnosti na kreditnu prevaru i
izdavanja menica na budućnost, kojom se nikako ne vlada. Da-

246
 daisti plediraju za raščišćavanje komandantskih uzvišica velikih
objašnjenja sveta.
Pa ipak, ti virtuozi otrežnjenja još nisu izražavali opšte ras­
položenje. Po pravilu, apsolutno nisu bili spremni da se prihvate
razmađijavanja modernog sveta, ni na intelektualnoj sceni. Duh
realizma i realne politike (’vajmarska koalicija’] posle 1920. godine
nije više bio sposoban da ima većinu, a pozivanje Maksa Vebera na
trezvennost kod uzrujanih i dirnutih nije nailazio na odziv. Eduard
Špranger je 1921. godine ovako sročio protest protiv Veberove
stvarnosti i njegovog odricanja od metafizike: S ve- rom ... očekuje
mlada generacija unutarnje ponovno rođenje ... Mlad čovek diše i živi
danas više nego ikada kroz totalitet svojih duhovnih organa.
Postoji nagon ka celosti, i istovremeno religiozna čežnja: kretanje
nazad pipanjem iz umetničkih i mehaničkih odnosa u večno izviruće
metafizičko.
U vezi sa ovim, mora da se govori o čudnovatom pred-ko-
munizmu, o jednom realnom događaju dionizijske začaranosti, kod
kojeg je Niče morao da se seti svojih znamenitih rečenica: Pod
magijom dionizijskog... ponovo se sklapa savez između čoveka i čoveka
... Sada... svako oseća daje sa svojim Ništa ne samo sjedinjen, pomiren,
stopljen, već jedno, kao daje veo Maj pocepan i pred tajanstvenim Pra-
jednim leprša još samo u dronjcima. U leto 1920. godine, jedan od
svetaca inflacije izazvao je pravu pomamu za plesom u
staronemačkim regionima Tiringena, takođe i bratimljenje i
sestrimljenje u ritmu zajednice. Sasvim iznenadno, ovde se pokazalo
da je Hegel bio u pravu kada je o istini rekao, da je ba- hantsko
teturanje u kome nijedan ud nije pijan. Pri tome, igrači uopšte nisu bih
pijani u uobičajenom smislu. Ali, nisu bih ni trezni. Recimo to
Helderlinovim recima, bih su svetotrezveni.
Iz gradića u Rudnim gorama 14. maja 1920. godine grupa
mladih ljudi polazi u pohod kroz Franačku i Tiringiju, koji sa na­
predovanjem leta, postepeno izrasta u trijumfalni pohod. Nazivaju se
'Novo jato’. Njihov centar je Fridrih Muk-Lamberti (Friedrich Muck-
Lamberty], rastom nizak i vitak strugar iz Elzasa, sa kosom srednje
dužine, očešljanom strogo unazad. Figura Hrista u sandalama. One
obrazovane podseća na Stefana Georgea. Čovek ima dubok glas sa
bogatim modulacijama. Rado ga slušaju. Ne govori književnim
jezikom, ali govori ubedljivo i nežno. Ko ga jednom doživi, teško može
da ga zaboravi. Jedan se seća: Njegov oštar profil isticao se prema
zalazećem suncu i svi su pobožno slušali, jo š danas ga vidim pred
sobom, a da ne mogu da kažem šta me
je, a i ostale, na njemu tako fasciniralo. Govorio je o Bogu i svetu, o
'novom vremenu’ koje je 'nužno vreme’ i da mora da dođe do 'nužnog
preokreta’... Koje spreman da ide sa njim, neka ubaci svoj novac u ra­
šireno šatorsko krilo.
Lamberti govori, doduše, o borbi za narodnu zajednicu protiv
svega prostog, protiv izrabljivanja, ali kod njega i njegovih sve se
odvija vrlo miroljubivo. To je narodni omladinski pokret u mar-
šu, s gitarom i u mekim i lepršajućim haljinama sopstvene izra­
de. U početku ih je dvadeset, kasnije u leto biće ih povremeno
pet hiljada koji putuju zemljom.
Susreo sam u Tiringenu, kaže se u drugom izveštaju, Muka
Lambertija sa njegovim jatom... Ličilo m ije to na krstaški pohod ve­
selosti. Učmale varošice, ti momci i devojke su za tili čas pretvarali u
žive, vedre ljudske zajednice. Muk je propovedao veselost i 'unutarnju'
iskrenost... sa propovedaonica crkava. Još i danas taj jedinstveni su­
sret stanovnika varošica i vanderfogela obavija takav sjaj, da ga se
stari ljudi sećaju kao dragocene legende.
Jato traži i osamu, izdvaja se od gomile, logoruje u skrovi­
tom. U Rudolštatu je upravo karneval, kada se sazna da je Lam-
betrovo jato u blizini. Ljudi traže njega, karneval se prazni, zbog
čega se drugi ljute i dižu galamu, dok se napolju na livadi peva i
igra. U Jeni ih studentska udruženja provociraju. Gomila uzima
Lambertija u sredinu da ga zaštiti. Liza Tecner (Lisa Tetzner),
putujući tada Tiringenom, sreće 'Novo jato’ upravo kad ovo na­
pušta jedan grad: Nebrojena masa ljudi valjala se s brda. Čini se,
kao da su svi ljudi iz grada krenuli u marš. Napred korača mala gru­
pa čudno odevenih momaka i devojaka ... ispred njih leprša od vetra i
sunca pocepana zastava sa belim krstom. 0 njihove skute i ruke drže
se mnogobrojna deca... Ali, nisu to samo deca, to je ceo šaren narod
što za njima ide. I ja osećam da od te nadolazeće mase nešto zrači, kao
da su baš u tom času saznali veliko otkrivenje, pa su izašli da potra­
že spas. Njihov hod je poletno koračanje ...
Na pijacama gradova i sela jato peva i igra i povlači sve u
pjanost igre koja postaje sve jača, što više raste fama koja presti­
že jato. U pojedinostima to se ovako odvija: jato obrazuje krug,
pevaju se narodne pesme, ili nešto iz „Cupfgajgenhanzla*”. Lju­
di prilaze, obrazuju dalje krugove koji se polako okreću i prepli-
ći, koračajući, skakućući, ali pre svega ljuljajući se. 'Ljuljanje’ je

* Naziv knjige pesama vanderfogel-a i omladinskog pokreta (pim. prev.).

248
 omiljeni izraz Lambertijevog jata. Oslovljavaju se sa 'ti', dodiru­
ju se, hvataju za ruke, naravno daje raspoloženje erotično, ali na
nežan način. Stalno se ponavlja „Rundinela-rula”. Tu su instru­
menti, violine, flaute, laute. 'Novo jato’ sa sobom nosi čak i gaj-
de. Baca se sveže ubrano cveće, u prozorima stoje stariji ljudi,
neki mašu šarenim maramama. Kad dođe veče, u drveću svetle
lampioni. To tako ide nekoliko dana, sve je više ljudi. Dolaze i iz
okoline. Između toga se vežba, deca u školskom dvorištu, odrasli
iza kuće. Jedan gimnazijalac iz onih dana priča kako je na crkve­
nom trgu u Erfurtu doživeo razuzdan svet. Nastavnički kolegi-
jum se više nije mogao prepoznati, čak je i direktor viđen kako
istinski igra: sa letećim krilima kaputa i srdito nasmejanim licem! Iz­
rugivali smo se i pravili surove šale, i o drugim nastavnicima, koji
kao da su preko noći zaboravili svoje profesionalno dostojanstvo. Ali
čudno: već posle pola sata i sami smo igrali... omamljeni, ali istovre­
meno i čudno trezni - isuviše smelo avanturističko stanje.
Erfurt je bio vrhunac opijenosti plesanjem, ali i predanosti.
Gradski sveštenik, Richaupt, koji se najpre izjasnio protiv onoga
što jato radi, piše: Dolazi tama. Krugovi se iznenada prekidaju. Go­
mile se valjaju ka visokim stepenicima katedrale i uz stepenike. Kate­
drala je začuđeno posmatrala igru. Videlaje već mnogo, poslednji put
dolazak revolucije; ali ovako nešto čudnovato, neratničko, još nikada
nije videla na prostranom trgu u svom podnožju. To više nisu dve, tri
hiljade kao po podne, uvečeje to postalo pet, šest hiljada... Nikada još
nisam imao tako snažan utisak o nekoj narastajućoj gomili ljudi... ko­
ja se polutami večernjih sati uspinje stepenicama između moćnih mo­
numentalnih srednjovekovnih građevina. A iznad nas još svetio nebo
bez oblaka. 'Na gornjem stepeniku jato se skupilo oko svoje plave za­
stavice. Ljudi, veliki i mali, čuče na stepenicama. Na trgu se gomila
rasprostrla, po ivicama čučeći, raspoređujući se, gubeći se u tihim uli­
cama. Započinju pesme.
Naravno da se i ta priča završava, kao što se završavaju sve
slične - grehom i progonom. Početkom oktobra 1920. godine
'Nova jato’ se istim putem vratilo u svoju polaznu tačku i sme-
stilo na Lojhtenburgu kod Kala. U proleće su hteli opet da lete u
zemlju. U međuvremenu su hteji da se bave rezbarskim i stolar­
skim poslom. Ali, sad kreću zïe glasine. Jedna žena iz okoline
grada optužuje Lambertija kod vlasti da skrnavi svetost ženstveno­
sti i da drži harem. Prekori se nisu dali odbaciti, jer je prosto bi­
lo previše mladih žena koje su bile zaljubljene u Muka, a ni on
nije tajio da ljubav ne ograničava na brak. Lamberti je opanjka-

249
van da brka duboka osećanja i uspaljenost. Jato je moralo da napu­
sti Lojhtenburg. Ostali su zajedno, ali su se povukli iz javnosti.
No, legendarno leto 1920. godine je učesnicim, bliskim i dale­
kim, ostalo nezaboravno.
Deset godina kasnije Herman Hese je objavio pripovetku
„Putovanje na Istok” (Die Morgenlandfahrt), koja počinje reče­
nicom: Kako mi je bilo suđeno da doživim nešto veliko, kako sam
imao sreću da pripadam 'savezu' i smem da budem jedan od učesnika
onog jedinstvenog putovanja, čije čudo je onda zasjalo kao meteor i
koje je posle tako čudno dospelo u zaborav, čak na zao glas, odlučio
sam da se usudim na kratak opis tog nečuvenog putovanja.
To je fantastično putovanje, ali u njemu ima i mnogo slič­
nosti sa stvarnim 'putovanjima’, savezima i pokretima polazaka
ranih 20-ih godina. Jednom se čak izričito nagoveštavaju oni
plesači u Tiringenu: Potresen ratom, očajan zbog bede i gladi... naš
narod je bio ... pristupačan i za neka prava uzdizanja duše, postojale
su bahantske plesne zajednice ... postojalo je ovo i ono, što kao daje
ukazivalo na onostrano i na čudo.
Putnike na Istok, one u pripoveci i one stvarne sjedinjuje
spremnost za nadstvarno. San romantizma, koji pripovetka pred­
stavlja, hrani se hilijastičkim pokretima onih godina, kao što se,
obrnuto, ti pokreti osećaju povezanim sa imaginarnim, koje im
vesto dotura ćelu još živu tradiciju. Zbog toga se na festivalu u
Bremgartenu, vrhuncu pripovetke, svi sreću: Novalis, E. T. A. Hof-
man, Klemens Brentano, ali tu su i mnogi likovi koje su oni iz­
mislili i oni deluju još življe nego njihovi pesnici.
U Savezu su zajedno romantični hodočasnici, to je tajna Ne-
mačka poezije, na putu ka ciljevima čežnje, bliskim i dalekim,
sadašnjim i prošlim. Jedne vuče u svetu zemlju krstaša u vreme
careva dinastije Štaufer, druge na Mesečevo more* Famaguste,
na ostrvo leptirova iza Cipanga, u manastir u Maulbronu, na
takmičenje pevača na Vartburgu, u gorde patricijske kuće starog
Augsburga, ili u Estamaduru Don Kihota. Ali Istok je simbol ro­
mantičnog traženja. To nije bila samo neka zemlja i nešto geograf­
sko, već je to bio zavičaj i mladost duše, bilo je to svuda i nigde, bilo
je to sjedinjavanje svih vremena.
Ali, ne radi se samo o romantičnim pokretima. Pripovetka
podseća i na to, da je ne samo poezija, već pre toga već užas rata

* Mesečevo more - egzotičan naziv za Sredozemno more (prim. prev.).

250
stvorio vanredno stanje nestvarnosti. Između te nestvarnosti rata i
nadstvarnosti poetskog postoji suptilna veza. U ratu se sama
stvarnost pojavljuje toliko pomerena, da u poređenju sa tim, po-
merenosti poetskog sveta mogu da izgledaju kao prelazak od je­
zivog u lepo ludilo. Pripovedač, koji posle zagonetnog rasipanja
Saveza i prekida velikog putovanja, pokušava da opiše svoje do­
življaje i očajava što mu to ne uspeva, sreće poznanika koji i sam
ima slične poteškoće da predstavi svoje, sasvim drugačije, ratne
doživljaje. Putovanje na istok i rat ujedinjuje to što su odsečeni
od svakodnevice, kao isečeni iz običnog života. Zbrisana sela i šu­
me, podrhtavanje zemlje kao od zemljotresa u osutoj vatri isto tako su
neizrecivo daleko kao i čarobna savezna svečanost u Bremgartenu.
Oba događaja se pomeraju na daljinu sna. Jedan ne može da pri­
ča, zato što je to suviše strašno, drugi, jer je suviše lepo. Da li je
Rilke možda ipak bio u pravu, da li lepo nije ništa drugo, nego po­
četak strašnog?
Ono što na kraju postaje jasno i kod Hesea i ne iznenađuje:
pripovetka govori i o prikazu putovanja ka unutra, to je priča po­
novnog ujedinjenja podeljene ličnosti. Pripovedaču najpre ne
uspeva pokušaj da opiše ono legendarno putovanje po zemlji,
prekinuto pod čudnim okolnostima, dok konačno ponovo ne na­
đe slugu Lea, koji je onda iznenada nestao. Leo je, što se primeti
tek posle njegovog nestanka, magični centar 'Saveza’. Bez njega
se čarolija prekida. On je duh poezije i pripovedač mora da shva­
ti da ne može njime da raspolaže, već ostaje upućen na njegovo
davanje. Stvaralaštvo je milost.
Ali, pripovedača ne muče samo zbog toga sumnja u sebe i
osporavanja. U stanju raspoloženja nove stvarnosti kasnih 20-ih
godina, ne može a da se ne upita, koliko je stvaran bio 'Savez',
koliko je stvarno bilo putovanje? I zbog toga pitanje nije samo,
da li je ono romantično putovanje uopšte moguće ispričati, nego:
da lije bilo moguće doživeti ga? Autor u svakom slučaju putovanje
na Istok vidi kao romantičan poduhvat koji se više, ili još, ne
uklapa u vreme.
U provinciji, na selu i u malim gradovima za romantičnu
fantaziju i u godinama nove stvarnosti, privremene konjukture
privrede i političke stabilizacije, još uvekje postojalo dobro hran-
ljivo tle. Ali, u Berlinu, kuda je duhovnu scenu pre svega vukla,
trijumfovao je novi duh, koji je za romantizam bio isuviše ogu-
glao. Berlin carevine je bio upečatljiv, ali novi Berlin je bio neo­
doljiv, lepa, suva, sveza, a ipak ne hladna atmosfera, neopisiva dina-
mika, želja za radom, želja za poduhvatom, spremnost da se podnesu
teški udarci - i da se živi dalje, ’tihi u zemlji’* koji se sad ubrajaju
u poslednje Mohikance romantizma, kao na primer Ernst Vihert
(Ernst Wiechert), slušaju druge glasove i sanjaju o drugim obe­
ćanjima: Daću ti oranicu i mimo more, gde više nećeš morati toliko
da se mučiš ... Odmori se sad slugo moj. Za konzervativan romanti­
zam zemlje, ponekad i krvi, Berlin je Vavilon greha, mrtvačnica i
pustinja, nad kojom je visio zelenkast Mesec... sumnjiv kao sve svetio
u tom gradu; mreža odnosa od bez-odnosa, preplet novca, saobra­
ćaja, tempa, vesti, inflatornih reći. Jedno bučno Ništa, kaže pro­
vincija. Mesto totalne mobilnosti, izjavljuje Ernst Jinger, pozorni­
ca preobražaja života u energiju, kakva se otkriva u privredi, tehnici
i saobraćaju, u zujanju točkova, ili na bojnom polju kao vatra i kreta­
nje. Dinamičan i stvarni Berlin - to je, Jingerovim recima, sa­
svim jednostavno potencija života. To je mobilnost druge vrste,
nego ona romantičnih putovanja, onih talasa u večnoj reci duša.
Novi stvarni duh Berlina definiše se u to vreme anti-ro-
mantično: mobilnost protiv ukorenjavanja, hladnoća protiv to-
plote, zaborav protiv sećanja, rasipanje protiv sakupljanja, tran-
sparentnost protiv neprozirnosti, svetio protiv tamnog, jedno-
značnost protiv dvostruke svetlosti. Bertolt Breht, zvezda scene,
izdaje „Čitanku za stanovnike gradova” (Lesebuch für Stadtebe-
wohner), u kojoj se daju pouke o ponašanju hladnoće, da upotrebi-
mo način izražavanja Helmuta Letena (Helmut Lethen), o no­
vom socijalnom prostoru: idi na odstojanju, na smeštaje gledaj
kao na provizorije, budi nepoverljiv, štedi svoje reči, ne obećavaj
ništa, ne budi shvatljiv, budi opušten, ne dopusti da ti se cigara
ugasi. Sedni na svaku stolicu koja je tu/Ali ne ostaj da sediš... A pre
svega i stalno: Izbriši tragove!
Čovek se pravi pothlađen i deziluzionisan. Nema više sudbi­
ne, piše Gotfrid Ben (Gottfried Benn) 1930. godine, suđaje su se
smestile kao direktorke u životnom osiguranju, u Aheronu se uzgaja-

* Tihim u zemlji nazivali su se prijatelji Gerharda Terštegensa (1697-1769), ko­

ji su prema svom uzoru hteli da vode život u „tihoj osami, molitvi, meditaciji
i utonjavanju”. U Tihe u zemlji se ubrajao i Johan Hajnrih Jung (Johan Hein-
rich Jung). 0 „Tihima u zemlji” reč je u Psalmu 35, u kome se David žali Bogu
na svoje protivnike, koji ga 'bez razloga mrze'. Ti protivnici izmišljaju lažne
optužbe protiv Tihih u zemlji , sa kojima su se Terštegenovi prijatelji identifi-
kovali, pošto su bili izloženi sličnim optužbama od strane racionalističke filo­
zofije i teologije.

252
ju jegulje, antička predstava o strašnom u čoveka, na otvaranju izlo­
žbe higijene se, pod opštim učešćem, dok nemačke reke protiču u raz­
ličito obojenim odorama, duboko dirnuta vraća nazad na svoj norma­
lan sadržaj.
Ali, ti novi tonovi i taj stil bili su čisto senzacionalni. Sam
Ben nije imao iluzija o kratkovečnosti deziluzionisanja. U novoj
literarnoj sezoni, piše on, jednostavno nije dobro govoriti o tom
„Puniš opet žbun i dolinu...” To može da bude opet drugačije u
idućoj sezoni. '
Taj hladni stil stvarno nije dugo ostao. Sa privrednom kri­
zom i pooštravanjem političkih napetosti, s narastanjem ekstre­
mizma desno i levo, ponovo je tu grozničavo uzbuđenje 20-ih
godina, revolucionarni ateizam, napetošću nabijeno čekanje na
veliki trenutak.
To je počelo zapravo već u novoj stvarnosti. Ona je, iako me­
tafizički ohlađena, igrala na prisustvo duha. Dopušta da kao ni­
vo važi samo ono, što je na visini vremena. Za Brehta bokser po­
staje kultna figura. On je atleta duhovne sadašnjosti. Dobar bok­
ser ima instinkt za to u kom trenutku treba da se sagne, a u kom
mora da udari. Fantazijama mobilnosti nove stvarnosti vlada op­
sesija da čovek može da promaši svoje vreme, kao što se propusti
voz. U duhovno i materijalno destabilizovanom životnom miljeu
prisustvo duha je veliki ideal. 0 tom prisustvu duha govori i
Kafkin roman „Zamak” (Das Schloft), koji čovek oseća kao odgo­
varajući. U njemu propuštena prilika i nedovoljno prisustvo du­
ha postaju metafizički scénario strave: geometar Jozef K. prespa­
va randevu kod uprave zamka. Možda je on mogao da ga spase.
Daleko od Berlina, u Frajburgu, Hajdeger priziva romantič­
ni patos trenutka i odluke. Trenutak, objašnjava Hajdeger, nije ni­
šta drugo nego pogled odlučnosti, u kojoj se cela situacija nekog po­
stupka otvara i drži otvorenom.
Hajdegerovo otkriće i izdvajanje trenutka simptomatično je
za svest o krizi, koja je ponovo postala jača na kraju Republike.
Dominirajuća dijagnostika vremena poslednjih vajmarskih godi­
na ne traži istorijsku istinu u kontiniuumu vremena, već u pu­
kotini i prelomu. Blohovi (Bloch) „Tragovi” (Spuren), Benjami-
nova „Jednosmerna ulica” (Einbahnstrafie), „Avanturističko srce”
(Abenteuereliches Herz) Ernsta Jingera primeri su za to. Sada
prepoznatljivosti je trenutak buđenja, piše Benjamin. Istorija kao
vulkanski krater: ona se ne dešava, ona izbija. Zbog toga brzinom
tumačenja mora da se bude na licu mesta, pre nego što čovek bu-

253
de zatrpan. Ko voli trenutak, ne srne isuviše da bude zabrinut za
svoju sigurnost. Opasni trenuci zahtevaju avanturistička srca.
Pošto istorija sveta korača od katastrofe do katastrofe, kaže Osvald
Špengler, čovek mora da se spremi na to, da se ono odlučujuće
dešava iznenada, naprasno, kao munja, zemljotres... I u tome se mo­
ramo otrgnuti od opažanja prethodnog stoleća, kakvo se ... nalaze u
pojmu ’evolucija’. Filozofski nacrti preloma vremena - od tame vo­
ljenog trenutka Ernsta Bloha, do trenutka odluke Karla Šmita, od
iznenadnog užasa Ernsta Jingera, do kairosa Paula Tiliha (Paul
Tillich) - svi su se pozivali, kao upravo i Hajdeger, na trenutak,
čija je karijera počela kod Kjerkegora (Kierkegaard).
Kjerkegor ulazi u modu. Njegov trenutak: kad Bog provali u
život i pojedinac se oseća pozvanim na odluku da se usudi na
skok u veru. Od Kjerkegora trenutak postaje svetionik anti-gra-
đanskog virtuoza religije poput Karla Šmita, koji sa svojom mi­
stikom trenutka zaluta u politiku i državno pravo, ili Ernsta Jin­
gera, koji tako dospeva među ratnike i nadrealiste. Protiv proste
običnosti građanske stabilnosti stoji jako uživanje intenzivne
beskonačnosti - u trenutku.
Kjerkegor je bio mislilac 19. veka, koji je 20. vele upoznao sa
misterijom trenutka. Drugi je bio Niče. Kjerkegorov trenutak
znači prodor sasvim drugog. Ničeov trenutak znači izbijanje iz
naviknutog. U trenutku velikog odvajanja, kod Ničea se događa
rađanje slobodnog duha: Dolazi veliko odvajanje ... iznenada, kao
podzemni udar; mlada duša biva naglo uzdramana, otrgnuta, istrg­
nuta... pobunjenička, samovoljna, vulkanski udarajuća čežnja za pu­
tovanjem.
U Kjerkegorov trenutak nešto provaljuje, kod Ničea nešto
izbija. Oba puta se radi o izuzetnim stanjima. Ali tek iz njih po­
staje jasno šta u pravilnom životu inače ostaje skriveno. Normal­
no ništa ne dokazuje, izuzetak dokazuje sve ... U izuzetku snaga stvar­
nog života probija koru mehanike ukočene u ponavljanju.
To su rečenice iz „Političke teologije” (Die politsche Théo­
logie) Karla Schmita, koji pledira za odluke koje su normativno
gledano rođene iz Ničega. Odluka nema drugi temelj osim volje
za moć i intenzitet života trenutka. Šmit, koji je nekada kriti-
kovao politički romantizam kao okazionalizam, sada se indirekt­
no priklanja političkom romantizmu suvereniteta u numino-
znom vanrednom stanju. Suveren je ko odlučuje o vanrednom sta­
nju ... Vanredno stanje za jurisprudenciju ima analogno značenje
kao čudo.

254
 Zapaža se da je gotovo sa napetom stvarnošću, volja za ču­
dom i za tajnom, upravo ono romantično, ponovo se probija. U
čuvenom predavanju „Osnovni pojmovi metafizike” (Die Grund-
begriffe der Metaphysik) iz 1929/30. Hajdeger objašnjava da je
važno dopustiti trenutak unutarnjeg užasa koji sa sobom nosi sva­
ka tajna i koji postojanju daje veličinu.
Ostanimo još trenutak kod Hajdegera. Tri godine kasnije,
posle preuzimanja vlasti, on drži svoj rektorski govor, ne kao sa-
učesnik, već kao odlučan revolucionar koji je sebi udesio sop-
stveni nacionalsocijalizam. Šta se za njega događa u toj revo­
luciji?
Sa njom, tako on mašta, elita naroda svesno na sebe uzima
napuštenost današnjeg čoveka usred Bića. To znači, u dvostrukom
podsećanju na Ničea, da je s jedne strane Bog mrtav, a sa druge,
da ta narodna elita očigledno odbija da pripada poslednjim ljudi­
ma za koje je Niče u „Zaratustri” rekao, da su to oni koji su izmi­
slili udobnu sreću, i napustili kraj gde je bilo teško živeti, koji se
umesto toga zadovoljavaju svojim malim prohtevima za dan i za
noć i poštuju svoje zdravlje. U dobrom romantičarskom maniru,
da svoju elitu odvoji od običnog, Hajdeger otpočinje sa kritikom
filistara. Kao da se radi samo o malograđanima. Nacionalsocija-
listička revolucija za Hajdegera nije samo, kako kasnije tvrdi,
borba protiv nezaposlenosti, uklanjanje nefunkcionalnog parla­
mentarizma, revizija Versajskog ugovora i novo osećanje zajed­
ništva, već je nešto mnogo uzvišenije, pokušaj da se na Ničeovim
tragovima rodi zvezda u svetu bez bogova. I zbog toga Hajdeger
koristi sva sredstva političko-metafizičkog romantizma, da do­
gađajima da neslućenu dubinu.
Studentima i partijskim starešinama, profesorima, naju­
glednijim ljudima, činovnicima ministarstva i načelnicima ode-
ljenja sa suprugama koji ga slušaju, Hajdeger se obraća kao da
pripadaju metafizičkoj udarnoj trupi, koja polazi u oblast najo­
štrije ugroženosti postojanja usred nadmoći Bića. A sebe Hajdeger
postavlja za duhovnog vođu udarne trupe. Nema sumnje: govor­
nik hoće da revalorizuje sebe i svoje slušaoce. Svi zajedno spada­
ju u udarnu trupu, u drsku četu, a vođa još malo više. Sve se vrti
oko opasnosti i pri tome nestaje jednostavna činjenica daje u toj
situaciji bilo opasnije ne pripadati toj ominoznoj udarnoj trupi
revolucije.
Hajdeger ’romantizuje’ u fatalnom smislu, dajući prostom
uzvišen smisao, običnom tajanstven izgled.

255
 On ’romantizuje’ u još daljem smislu. Instrumentalizuje
arhaično u političke ciljeve. Poznat je postupak šlagvorta 'ver-
nost Nibelunga’ i 'udarac kamom’, koje se ore Vajmarskom Re­
publikom. Tomas M anje 1930. godine upozorio na eksplodiraju-
će starine.
Eksplodirajuća starina nalazi se u Hajdegerovom govoru, na
mestu gde govori o tri dužnosti, radnoj dužnosti - vojnoj dužno­
sti - dužnosti znanja. On ovde primenjuje dostojanstvenu sliku
’tri reda’: seljaka - ratnika - sveštenika, koja je vladala društve­
nom imaginacijom srednjeg veka. Srednjovekovna definicija
tog reda glasi: Trostruka je božja kuća, što se zamišlja jednom: ovde
na zemlji jedni se mole, drugi se bore i još drugi rade; njih troje pri­
padaju zajedno i ne podnose da budu razdvojeni; tako da na funkciji
jednog, počivaju delà druge dvojice, tako što svi uvek svima pružaju
pomoć.
U srednjovekovnoj slici ’Tri reda’ sveštenici povezuju dru­
štveni organizam sa nebom. Brinu o tome da spiritualne energi­
je cirkulišu u zemaljskom. Mesto sveštenika kod Hajdegera sada
zauzimaju filozofi, tačnije: fiozofija koja je ovladala svojim vre­
menom. Ali, tamo gde je nekada bilo nebo, sada je tama onoga
što jeste, što se skriva, nesigurnost sveta; a novi sveštenici su sa­
da stvarno postali namesnici Ničeg i moguće još drskiji od ratni­
ka. Oni više nemaju vesti, koje bi sa neba mogli da upute na ze­
mlju, a ipak još zrače nekim mat odsjajem one stare svešteničke
moći, koja se nekada temeljila na monopolu nad velikim nevi­
dljivim i neizmernim stvarima.
Hajdeger se kao sveštenik meša u politiku i uzima reč kao
da se radi o tome, da se Vajmarskoj Republici zada smrtni uda­
rac. Petnaest godina pre toga, na početku Republike, Maks Veber
je u svom minhenskom govoru o „Sklonosti nauci" (Beruf zur
Wissenschaft) tražio od intelektualaca da podnesu razmađijava-
nje sveta. Veliko spasenje, izlazak iz pećine, nije na vidiku i Maks
Veber upozorava na mutan posao ponovnog začaravanja od stra­
ne ’katedarskih proroka’. Ni Hajdeger nije bio naklonjen ’kate-
darskim prorocima’. On nije hteo da bude to. Ali katedarski pro­
roci su uvek samo drugi.
Kako da stignemo kući, pitao je Hajdeger Novalisovim reci­
ma, i opisao povratak kući, koji je za njega značio proboj ka biću,
kao proces koji bi trebalo da se odvija u potpunoj trezvenosti i u
potpunoj razmađijanosti čisto materijalnog pitanja.

256
 Ali, Hajdeger je sada tu, uspravljen i ratoborno zveckajući
recima, sveštenik bez poruke s neba, metafizički šturmbanfirer,
okružen zastavama i stegovima; prilikom predavanja o Platonu
uneo se u ulogu oslobodioca, koji zarobljenicima u pećini skida
lance i vodi ih na svetio. Sada primećuje da su stanovnici pećine
već svi u pokretu. On treba samo da stane na njihovo čelo.
To je poučan komad o tome, da bi romantizam trebalo drža­
ti dalje od politike. No postoji, ne samo u nemačkoj kulturi, ali
u njoj naročito, pokušaj kratkog spoja između romantizma i po­
litike. Nepriznavanje granica političke sfere, u kojoj bi merodav-
ni trebalo da budu pragmatičan razum, bezbednost, podudar­
nost, mirotvorstvo, pravda, ne avanturizam, volja za ekstrem­
nim, glad za intenzitetom, ljubav i želja za smrću. Samo, uvek
ostaje nesporazum da se u politici traži nešto što se tamo nika­
da neće naći: spasenje, istinsko biće, odgovor na poslenja pitanja,
ostvarenje snova, utopija uspevajućeg života, bog istorije, apoka­
lipsa i eshatolbgija. Ali, ko tako nešto traži u politici, spada u po­
litički romantizam. 0 njemu je Paul Tilih malo pre kraja Repu­
blike na veličanstveno upečatljiv način rekao, da je to pokušaj
koji uništava svaki politički razum, da se od sina začne majka i
otac pozove iz Ničega.

257
 Sedamnaesto poglavlje
Romantizam pod optužbom. Koliko je romantičan bio
nacionalsocijalizam? Rasprava oko romantizma u NS-kulturnom
aparatu. NS-modernizam: čelični romantizam, Romantizam Rajha.
Nirnberg. Romantični mentalitet kao predistorija. Dionizijski život
ili biologizam. Otuđenost od sveta, pijetet prema svetu i
svetorušilački bes. Viša interpretacija grubog dešavanja.
Hajdeger kao primer. Hitler i grozničavi snovi romantizma.
Zabluda i istina.

Veliki filozof religije, Paul Tilih, u svom u delu „Socijali­

stička odluka” (Die sozialistische Entscheidung), dovršenom
malo pre proterivanja iz Nemačke 1933. godine, ali pod priti­
skom političkih prilika delimično ublaženom, nacionalsocijali-
stički pokret je, zajedno sa drugim narodnim i nacionalističkim
grupacijama, svrstao u politički romantizam. Romantizam je de-
finisao kao mentalitet koji, umesto upuštanja u avanturu samo­
određenja, bira da pribežište traži kod sila porekla tla, genealogi­
je i zaostale zajednice i njenih običaja i zakona i da se, pošto tih
sila porekla u njihovoj prvobitnoj formi više nema, obavezuje da
im omogući da iznova niknu. To onda vodi u paradoksalnost koju
Tilih tako upečatljivo sažima u već citiranom izrazu, da ta vrsta
romantizma sadrži zapravo zahtev da se od sina stvori majka i otac
dozove iz Ničega.
Nacionalsocijalizam je politički romantizam, tako dakle gla­
si dijagnoza neposredno pre Hitlerovog preuzimanja vlasti, a mo­
glo bi da se citira još mnogo drugih kritičkih glasova iz poslednjih
godina Vajmarske republike, koji su takođe sudili u tom smislu.
I posle sloma diktature, uvek se uspostavlja neki odnos iz­
među nacionalsocijalizma i romantizma. Viktor Klemperer (Vic­
tor Klemperer) piše: Imao sam i imam u sebi sasvim određeno zna­
nje o najtešnjem savezu između nacizma i nemačkog romantizma...

258
Jer sve što čini nacizam, sadržano je u klici romantizma: detronizaci-
ja uma, animalizacija čoveka, veličanje ideje moći, zveri, plave bešti­
je. Za marksističku intepretaciju smernice je zacrtao Đerđ Lukač
(Georg Lukâcs): Romantizam je, kaže on u knjizi „Razaranje
uma” (Die Zerstorung der Vernunft), sudbonosna prekretnica
nemačke duhovne istorije, iracionalno neobuzdan život je pobe-
dio humanistički um i time direktno utro put nacionalsocijali-
stičkom iracionalizmu. Ali i građansko-konzervativni glasovi do­
šli su do sličnog rezultata. Fric Štrih (Fritz Strich) u predgovoru
napisanom posle 1945. godine za svoju knjigu „Nemačka klasika
i romantizam” (Deutsche Klassik und Romantik) prvobitno obja­
vljenu 1922. godine piše: Ako je onda bio zadatak da se osvetli odre­
đeno pravo romantizma naspram klasike, danas priznajem da me je
razvoj istorije doveo dotle da u nemačkom romantizmu propoznam
jednu od velikih opasnosti koje su onda stvarno vodile do nesreće koja
se sručila na svet.
Romantizam kao duhovna predistorija nesreće? Dva mero-
davna idejna istoričara su to tako videla: Isaija Berlin (Isaiah
Berlin) i Erik Fegelin (Eric Voegelin).
Za Isaiju Berlina nemački romantizam je pokrenuo genija-
lu razularenost: preuzimanje vlasti subjektvne imaginacije, prvo
na duhovnom polju, a onda u politici, što je dovelo do rušenja
tradicionalnih humanih uređenja. Romantizam je mogao da iz-
leže političke monstrume, kaže Berlin, zato što se najpre lako i
genijalno, a onda i praktično klanjao načelu, da je individualna
stvaralačka volja jača od objektivne strukture sveta, kojoj bi se mo­
rala prilagoditi.
Erik Fegelin smatra sudbonosnim to, što Nemačka počet­
kom 19. veka počinje da se formira u naciju upravo pod roman­
tičnim predznakom. Jer, samosvesni romantizam je, kaže Fege­
lin, odbacio teomorfno uređenje i objektivni humanizam prosve-
titeljstva i zamenio ga imaginativnim samovlašćem, koje je onda
projektovano na nacionalnost. Tako je nastala opasna razulare­
nost, o kojoj govori i Berlin. Romantizam - kobna sudbina za Ne-
mačku?
Da će romantične čežnje mislilaca i umetnika svoje ispunje­
nje naći u nacionalsocijalizmu, tvrdio je najpre Hitler. Na tako­
zvani ’Dan Potsdama’, 21. marta 1933. godine, on izjavljuje: Ne­
mao, u sebi rasturen, u duhu nejedinstven, rasut u svom htenju i time
nemoćan u delu, postaje nemoćan u potvrđivanju sopstvenog života.
Sanja o pravu u zvezdama i gubi tle na Zemlji... Na kraju je Nemci-

259
ma ostajo uvek otvoren samo put ka unutra. Kao narod pevača, pesni-
ka i mislilaca, sanjao je onda o svetu u kome su drugi živeli i tek ka­
da su nedaća i beda udarile neljudski, izrasla je možda iz umetnosti
čežnja za novim uzdizanjem, za novim carstvom, a time i za novim ži­
votom. Ali, koliko romantizma je zaista učestvovalo u trijumfu
nacionalsocijalizma?
Najpre, radi se o prisvajanju i upotrebi romantičarskih tra­
dicija u užem smislu - to je nedavno detaljno istražio Ralf Klauz-
nicer* (Ralf Klausnitzer) - od strane ideološki upravljanih insti­
tucija i propagande. Šta je prihvaćeno, kako je to preoblikovano,
šta je odbačeno?
Od interesa za ideologiju pokreta bili su sledeći aspekti ro­
mantičarske tradicije: ideje o narodu i kulturi naroda, romantič­
ne predstave organizma u pogledu države i društva i romantične
interpretacije mitova Geresa i Krojcera.
Hajdelberški romantizam je, kao što je poznato, prihvataju-
ći Herderove podsticaje, sakupljao i prepričavao narodne pesme,
bajke, izreke. Sa stvaralačkog pojedinca pogled je bio usmeren
na narod i tamo je otkrivena poetična supstanca, poetično na­
rodno bogatstvo. Fridrih Ludvig Jan (Friedrich Ludwig Jahn) je
1810. godine, da bi ponemčio pojam nacionalnost, stvorio izraz
narodnost, a Šlajermaher i Adam Miler su po prvi put govorili o
zajedinici naroda. Sve to je bilo još nevino i, izuzimajući oca gim­
nastike, Jana, i nepolemično i nepolitički mišljeno. A ipak se či­
ni da se uklapalo u narodno apriori, koje je Jozef Gebels u mar­
tu 1933. ovako formulisao: Ako ovaj politički prelom dovedem na
njegov najprostiji imenilac, onda bih želeo da kažem: 30. januara je
konačno umrlo vreme individualizma. Novo vreme se ne zove uzalud
narodno doba. Pojedinačna individua se zamenjuje zajednicom naro­
da. Ako u mom političkom razmatranju stavim narod u središte, on­
da sledeća konsekvenca iz toga glasi, da sve drugo, što nije narod, mo­
že da bude samo sredstvo do cilja. Imamo dakle u našem potvrđivanju
ponovo jedan centar, jedan čvrst pol u bekstvu pojava... narod kao
stvar po sebi, narod kao pojam nedodirljivosti, kome sve mora da slu­
ži i kome sve mora da se podredi.
Narod kao stvar po sebi, to je formulacija za obrazovane sta­
leže, za intendante i direktore radijskih društava, pred kojima je

* Ralf Klauznicer (rođ. 1967. u Lajpcigu) profesor na Institutu za nemačku knji­

ževnost Humborltovog univerziteta u Berlinu, (prim. prev.).

260
Gebels (Goebbels) govorio i mogao je da ukaže na to, da pod tim
gledištem hoće ponovo da oživi duh romantizma. Ali, ako se čo-
vek upustio dublje u taj duh, ubrzo se pokazalo ono neodgovara­
juće. U ideološlim aparatima se razvila rasprava oko 'realistič­
nog’, ili 'romantičnog' utemeljenja. 'Realisti' su oponirali roman­
tičnoj koncepciji naroda kao 'naroda jezika’, zahtevali su biolo­
ško, rasno utemeljenje narodnosti. Narodni duh, kaže se kod Her-
mana Pongsa (Hermann Pongs), obrazuje se još pre jezičke sve­
sti, kao ideje bez reci, od krvi i tla. U tom smislu je Ernst Krik
(Ernst Krieclc), relevantan ideolog u oblasti pedagogije, zahtevao
radikalan prekid sa duhovnom tradicijom romantizma i ideali­
zma. Slične pozicije zastupane su i u 'Službi Rozenberg’*, koja je
bila nadležna za odiološku obuku partijskih članova. Narodna
zajednica ne srne da se brka sa romantičnom idilom, rečeno je ta­
mo; romantizam je uopšte suviše kvijetistički i prilikom svog bek-
stvapred savladanom stvarnošću izdao je obične ljude. Romantiča­
ri su, doduše, sakupljali narodne pesme, ali su zazirali od stvar­
ne narodne zajednice. Bili su elitarni, kaže. Ovi prekori su se
konačno završili napadom na prikrivene humaniste u istorijskom
romantizmu. U to se onda uklapaju i ukazivanja na to, da su ro­
mantičarski krugovi bili teško infiltrirani jevrejskim kosmopoliti-
zmom, opštim raspoloženjem građanina sveta i oštrim individuali­
zmom. Napadi na istorijski romantizam povremeno su tako oštro
iznošeni, da je Gebels tome prigovorio i pragmatično podsetio,
da romantizam sasvim jednostavno spada u kulturno nasleđe na
koje nemački narod može da bude ponosan, i prema inostran-
stvu. Preduzeo je mere i protiv suviše revnosnih pedantnih kri­
tičara, koji su od romantizma zahtevali rasno-biološki pogled na
svet, koji je bilo bolje da pribave kod za to nadležnih nauka; ro­
mantičnim pojmom narodnosti rasnobiološki se nije mogla na­
praviti država.
To je važilo i za drugu temu, koju su nameravali da nadove-
žu na romatizam: predstava organizma. Organsko u državi i dru­
štvu je za nacionalsocijaliste bilo ideja vodilja. Već je prvi partij­
ski program obećavao, da će nacionalsocijalizam svet koji je ispao

* Izraz Služba Rozenberg (Amt Rosenberg) označava u užem smislu instituciju

za politiku kulture i nadzora glavnog ideologa nacionalsocijalizma, Alfreda
Rozenberga, koja je osnovan 1934. go. sa njegovim naimenovanjem za „Firero­
vog opunomoćenika za nadzor celokupnog duhovnog i ideološkog obrazovanja
i vaspitanja nacionalsocijalističke partije Nemačke” (prim. prev.)

261
iz sklopa ... ponovo dovesti u red i urediti haos organski, kako bi od
čiste mase formirao smisaono sastavljenu celinu narodne zajednice.
To je, razume se, bilo upereno protiv mehaničkog, atomističkog,
narodu stranog sistema Vajmara. Romantičari, posebno Adam
Miler, su društvo i državu shvatali kao organizam, za razliku od
nivelišuće, mehaničke države Francuske revolucije. Ali, kao što
je nacistima kod romantične narodnosti nedostajalo rasno i bio­
loško, tako im je u romantičnom organizmu nedostajao princip
vođe i utoliko romantične ideje s tim u vezi ipak nisu bile upo­
trebljive, romantizam je i ovde ponovo pokazao svoju pasivnu
crtu. Nacistički ideolozi su zahtevali aktivistički stav, romantiča­
ri su želeli državu u kojoj će se osećati sigurno, državu kao maj­
ku, a radi se o tome da se stvori stroga, odsečna organizovana
očinska država, ne za uživanje, već država za marširanje i borbu.
Krik je svoju kritiku romantizma okrenuo u načelno: Idealistički-
organska slika sveta veruje samo rastu, tihom postajanju, dešavanju
iz spontanosti nagonskih snaga. Ona ne poznaje i ne priznaje junač­
ko delo... pobunu pojedinca ... i time joj nedostaje pravi pristup za
istorijsku dinamiku.
Nacionalsocijalistički režim je i u ideološkom pogledu bio
policentričan. Ispod vodećeg vrha bilo je rivalskih ideoloških
centara moći, čije vođe su vodile prikrivene, ali i otvorene borbe.
Krikovom herojskom aktivizmu koji kritikuje romantizam, opo­
nirao je Rozenberg, za koga se učinak romantizma sastojao u
otkrivanju mitskog, u povratku na nagonsko, bezoblično, demon­
sko, seksualno, ekstatično, htonično. Gebels do toga nije mnogo
držao. On je već 1930. godine „Mit 20. veka” (Mythus des 20. Ja-
hrhunderts) Alfreda Rozenberga nazvao filozofskim podrigiva­
njem i u svoj dnevnik zabeležio: Kad bi Rozenberg mogao, kako
hoće, više ne bi postojalo nemačko pozorište, već samo još thing, kult,
mit i slične podvale.
Gebels je u toj ideološkoj raspravi oko romantizma izneo re­
lativno pragmatičnu liniju: romantizam treba negovati kao kul­
turno nasleđe, kao i klasiku i druge reprezentativne književne
epohe. Ali, za sadašnjost je potreban romantizam različit od isto-
rijskog, čelični romantizam, tako ga on naziva u programskom go­
voru na otvaranju kulturne komore Rajha 15. novembra 1933:
Romantizam koji se ne skriva pred grubostima postojanja, ili nastoji
da mu umakne u plave daljine - romantizam koji, štaviše, ima hra­
brosti da se suoči sa problemima i da im čvrsto i bez treptanja pogle­
da u nemilosrdne oči.

262
 U formuli o čeličnom romantizmu do izražaja dolazi moder­
nistička osnovna crta NS-režima. Taj režim nije težio vraćanju u
arhaična vremena, nego u izgrađeno visokotehnizirano, indu­
strijski efikasno društvo, koje gradi autoputeve i spremno je za
rat. Snovi o arhaici i povezanosti sa zemljom - udeo agrarne eko­
nomije je opao! - bili su ideološko umetničko zanatstvo, koje
pragmatičari nisu ozbiljno shvatali. Čak i kod SS-vođstva oko
Hajnriha Himlera (Heinrich Himmler), gde se za osvojene i po­
robljene istočne oblasti planirala arizacija u velikoj razmeri, i u
tu svrhu se koristila germanska mitologija, znalo se da roman­
tičnoj germanofiliji nedostaje ono odlučujuće, rabijatan biologi-
zam i rasizam. Osim toga i ovde je industrijsko-tehnička kompo­
nenta igrala glavnu ulogu: radne snage, sirovine, tržišta. Roman­
tična kritika tehničkog racionaliteta, koja je apsolutno postojala
u nacionalsocijalističkoj ideološkoj mešavini - glavnu reč ovde
su vodili Ludvig Klages i njegova grupa - na zvaničnoj strani je
nalazila malo odjeka. To se zvalo 'romantično' u prezrivom smi­
slu. Tehnika je bila potrebna, a i moderne prirodne nauke. 0 pro­
padanju duše zbog (tehničkog) duha čovek nije hteo ni da čuje.
Trebalo je da se duša, što god se pod tim podrazumevalo, pomiri
sa tehnikom. Praktičari vlasti su hteli da budu moderni, tečnički
napredni, nesentimentalni, objektivni, efikasni, ne zaneseni,
okrenuti unazad, upravo ne idilični, kao istorijski romantizam.
Zbog toga je Gebels upotrebio izraz čelični romantizam i još jed­
nom ga ponovio 1939. godine prilikom otvaranja izložbe auto­
mobila: Živimo u doba koje je istovremeno romantično i čelično, koje
nije izgubilo dubinu svoje duše, ali je sa druge strane i u rezultatima
modernog pronalaska i tehnike otkrilo nov romantizam; nacionalso­
cijalizam je umeo da oduzme tehnici njen bezdušni karakter i ispuni
je ritmom i vrelim impulsom našeg vremena.
Trebalo je da se vreli impulsi odnose na narod, Rajh i firera.
Uz to su mobilisani za to upotrebljivi romantični resursi. Zar ro­
mantizam nije sanjao o odbrani i ponovnom uspostavljanju hri-
šćanskog carstva nemačke nacije - setimo se Novalisovog „Hri-
šćanstvo ili Evropa”? Sigurno, ali on je tako sanjao o tome, da je
Tomas Man u svom priznavanju Vajmarske republike 1922. go­
dine mogao da se pozove na Novalisa, kao na nekoga ko je preva-
zišao nacionalizam i bio kompurgator univerzalnog humanizma.
Novalis je hteo Rajh kao ponovno uspostavljanje hrišćanske
Evrope. A nacionalsocijalizam je iskoristio mit o Rajhu kao mo­
del za germanski Veliki Rajh. Uokviren mistikom germansko-hri-

263
šćanskog venčanja, mit o Rajhu je trebalo da zadovolji spiritualne
potrebe. Taj mit je bio dovoljno nejasan i obećavajući da veri u
ponovno uspostavljanje nemačke veličine da hranu. Bilo je drža­
va i nacija, ali baš samo jedan 'Rajh', to je bila plemićka titula
Nemaca koji su, doduše, privremeno bili poniženi, ali su mogli
da gledaju u susret budućoj veličini. Bio je insceniran takav ro­
mantizam Rajha.
Nirnberg, simbol stare lepote Rajha, izabran je za grad go­
dišnjice partije Rajha. Bio je to istorijski romantizam, koji je
ponovo otkrio taj ’kovčežić sa blagom Rajha'. Ludvig Tik i Va-
kenroder su 1796. godine tamo hodočastili i o tome napisali:
Nirnberg! Ti nekada svetski čuveni grade! Kako sam rado prošetao
tvojim krivim sokacima, s kakvom detinjom ljubavlju sam posma-
trao tvoje starinske kuće i crkve, kojima je utisnut dubok trag naše
stare otadžbinske umetnosti. Kako duboko volim tvorevine onog vre­
mena, koje imaju tako grub, snažan i pravi jezik. Kako me one vuku
u ono sivo stoleće! Romantizirajuća glorifikacija grada trajala je
kroz ćelo 19. stoleće, pri čemu su pomogli „Majstori pevači” Ri-
harda Vagnera.
I 'generalni raport’ partije je trebalo da bude izveden onako
sjajno, kako su zamišljani dani Rajha starih careva. Kulise još
vek starinskog grada pružale su glorifikujući okvir. Uz zvonjavu
zvona i zvuke fanfara Hitler je ušao kroz mase koje su klicale i
mahale zastavicama; ulicama iskićenim zastavicama, preplavlje­
nim cvetnim ukrasima, otišao je u svečanu opštinsku salu, gde
mu je predat počasni poklon. Za 'godišnjicu partije pobede’ 1933.
godine to je bio Direrov bakrorez „Vitez, smrt i đavo”, Ničeova
omiljena slika.
Toliko o romantičnim rekvizitima nacističke vladavine.
Inače, romantizam je negovan kao obično kulturno nasleđe, u
školama, na univerzitetima, u pozorištu, u javnim bibliotekama
i kod izdavača. Spadao je u kanon, kao Lesing, Gete i Šiler, bio
je razumljiv deo kultrne unutrašnje opreme 'dvostrukog čoveka’
za vreme diktature. Običan građanin između 1933. i 1945. godi­
ne delovao je uglavnom u dvostrukoj ulozi. Bio je onaj koji je po­
slušno obavljao svoj posao, negovao svoje nekadašnje kulturne
sklonosti, zadovoljavao svoje potrebe za zabavom; i bio je isto­
vremeno onaj koji se uniformisao, marširao, klicao i denunci­
rao, a dobro dozirano se i opijao voljom za moć. Taj dvostruki
čovek je bio istovremeno filistar, kome su se romantičari izru­
givali, sa svojom sklonošću miru, redu i sigurnosti, i čovek koji

264
je hteo da ima udela u svesti o gospodaru i junaku. U arhivi ro­
mantizma našle su se odgovarajuće opreme za obe potrebe, za
obe uloge.
Kod kritike romantizma kako su je formulisali Isaija Berlin,
Erik Fegelin, ali i Lukač, Fric Štih (Fritz Stich), Helmut Plesner
(Helmuth Plessner) i drugi, ne radi se u prvom redo o recepciji i
upotrebi istorijskog romantizma od strane NS-režima, već i o ta­
kozvanoj romantičnoj ideologiji, koja snosi odgovornost za ne-
mačlcu katastrofu. Pri tome se, kao u ovoj knjizi, primenjuje pro­
širen pojam romantičnog.
Tu je najpre romantizam dionizijskog života, koji se kod
Šlegela i Ničea zove stvaralački haos, u koji um, doduše, želi da
prodre, ali u kome uskoro propada savladan opijenošću, eksta­
zom, oduševljenjem, ljubavlju. Velika osećanja, umesto promi­
šljenosti. Čovek može, doduše, da se čvrsto drži uma, ali ne mo­
že a da ne primeti, daje životni proces u celini iracionalan. Šle-
gel i Šeling su iracionalno izjednačavali sa božanskim. Ali, nji­
hov bog je nemiran, nastajući, impulsivan bog, koji je sumnjivo
sličan slepoj, nagonskoj svetskoj volji Šopenhauera. Na Šopen-
hauerovu šlepu svetsku volju Niče nadovezuje svoj pojam dioni­
zijskog života. Romantična je ta životna filozofja između Šlege­
la i Ničea, jer vitalistički i dinamički prekoračuje granice uma,
koje je povukao Kant i gladna intenziteta želi da zaroni u veliku
reku života. Kod Šelinga i Šlegela još religiozno vezana, kod Ni­
čea je oslobođena religioznih barijera.
Što se tiče tog romantizma dionizijskog života koji kulmi­
nira kod Ničea, prigovor glasi: Niče je duh ponizio do čiste funk­
cije života, saznanje redukovao na istine kao fikcije u službi ži­
vota. Ali, sa nestankom istine, pucaju temelji društvenog mora­
la. Preostaje divlja logika samopotvrđivanja i ideal nesputanog
samopotvrđivanja snažnog života na račun slabijeg. Ta vrsta ži­
votne filozofije stvorila bi tako duhovni preduslov za oslobađa­
nje moralne inhibicije, koja bi završila sa dozvolom za brisanje
takozvanog života nedostojnog življenja.
U Ničeovim kasnim delima zaista se nalaze tokovi misli ko­
ji predočavaju tako nešto. Recimo, kada na kraju „Ессе homo”
sve svoje primedbe na hrišćanski moral skupi u prekor, da je hri-
šćanstvo depersonalizaciju i ljubav prema bliženjm postavilo kao
najvišu vrednost i time stvorilo rođno-istorijski moral silaska par
excellance. Protiv te partije svega slabog, bolesnog, neuspelog mora
konačno da nastupi partija života, koja u ruke uzima najveći od svih

265
zadataka, uzdizanje čovečanstva, uključujući bespoštedno uništavanje
svega degenerisanog i parazitskog.
Značajno je da se ovakve izjave kod Ničea nalaze tamo, gde
on inače prevladavajuće estetsko gledište samouzdizanja indivi­
dualnog života zamenjuje biološkim; znači, tamo gde više ne na­
stavlja romantičnu tradiciju, nego potpada pod uticaj biologi-
stičkog i socijal-darvinističkog mišljenja. U Ničeu do izražaja
dolazi sukob između romantizma i sasvim neromantičnog biolo-
gizma njegovog vremena. I u tom misaonom miljeu, dakle u vul-
garizovanoj prirodnoj nauci, legu se monstrumi rasizma, gajenje
Germana 'čiste rase’, gašenje života nedostojnog življenja i ubi­
lački antisemitizam, koji u Jevrejima vidi bacile i zahteva njiho­
vo ubijanje kao sanitarnu meru.
Romantična životna filozofija je zatrovana u trenutku kad
se povezala sa scijentizmom, koji je verovao da iz biologije može
da izvede moral, na primer iz rečenice Vilhelma Šalmajera (Wil­
helm Schallmayer), čuvenog higijeničara rasa oko 1900. godine:
Individue, koje više nemaju vrednost za interes vrste, u Prirodi se re­
dovno ubrzo uništavaju. Nije romantizam moralno korumpirao
mišljenje, već pre svega biologizam sveta koji veruje u nauku.
Čovek se nije osvrtao na upozorenje Tomasa Hakslija (Thomas
Huxley), Darvinovog učenika, koji je izjavio: Shvatimo jednom za-
uvek da se moralni napredak društva ne zahvaljuje podražavanju ko-
smičkog procesa, niti bežanju pred njim, već borbi protiv njega...
Ako romantična životna filozofija i nije smislila ideju o ži­
votu nedostojnom življenja, nije li onda možda ona, od sveta
otuđena i svetorušilačka, romantična ideologija omogućila da u
Nemačkoj tako nesputano mogu da se ostvare ideje proistekle iz
drugih izvora?
Otuđenost od sveta je stvarno dugo vremena bilo obeležje
nemačkog duhovnog života. Tomas Man ju je u svojim „Razmi­
šljanjima jednog nepolitičnog" izričito branio, jer ona oslobađa
umetničku imaginaciju i ne ograničava je na gledišta socijalne i
političke koristi.Tomas Man ukazuje na tu estetsku slobodu ko­
ja se pokazivala pre svega u ironiji, na to lebdenje-iznad-stvari,
i u tom kontekstu dolazi do romantične otuđenosti od sveta u
nemačkoj kulturi, otuđenosti od sveta, koja je odonda stalno opi­
sivana i analizirana u pogledu njenih istorijskih preduslova i u
pogledu političkih efekata. Posebno prodorno i postavljajući me-
rila, u knjizi Helmuta Plesnera „Zakasnela nacija” (Die verspatete
Nation), studiji koja se gotovo nezapaženo pojavila prvo 1935.

266
godine u holandskom egzilu, a 1959. godine u proširenoj formi
sa velikim dejstvom.
Duhovni život Nemačke bio je, kako je Madam de Stal naj-
pre primetila, duboko obeležen političkim cepanjima, nedostat­
kom velikih urbanih centara, sitnim formatom društvenog živo­
ta. U Nemačkoj nije postojala politička nacija, već mnogobrojne
male i srednje velike vladajuće države, i u to umetnuta raznoli­
kost privatnih malih svetova, inkubatora za individualne karak­
tere, od najvećih osobenjaka pa do genijalaca. Nekome je morao
da nedostaje veliki svet, pa da kao Verter uzvikne: Vraćam se u se­
be i nalazim svet!
Sve to je poznato i odonda često opisivano i ne mora pojedi­
načno da se ponavlja. Samo za gledište nemačke otuđenosti od
sveta mora da se zabeleži: pošto je nedostajao veliki svet napo­
lju, on je u usamljenosti slobode razvijen u sopstvenoj glavi.
Neko je bio uzvišen, ili idiličan, na umu je imao smele nacrte i
tumačenja izvan političkog sveta, ili je pod njim saginjao glavu,
tonući s puno ljubavi u idile, ili u dubinu sopstvene duše. Esen­
cijalna politička sfera je ostajala slabo osvetljena i duhovnom ži­
votu davala malo podsticaja. Nezainteresovanost je mogla da se
pojača do arogantnog prezira. Tako je nedostajala politička kul­
tura kakvu je stvorio zapad, politički humanizam zasnovan na
realizmu, praktičnoj pameti i globalnoj prilagodljivosti. Ali, ta
politička otuđenost od sveta povezuje se sa naročitim svetskim
pijetetom, na šta je ukazao Plesner. Otrežnjena u protestanstkoj
državnoj crkvenosti, religija je oslobodila nezadovoljena religio­
zna raspoloženja i pobude koje su se slile u umetnost, filozofiju,
književnost, muziku. Kultura je bila natovarena religiozno, obra­
zovanje je postalo zamena za religiju. Ravnodušan naspram
uobičajene politike, čovek je u vanrednim prilikama sa svetskim
pijetetom, iščekujući duboka značenja, gledao na političku sferu
od koje je očekivao nešto, što inače ima da ponudi samo religija,
naime odgovor na poslednja pitanja znači spasenje, apokalipti-
ku, eshatologiju. Ono esencijalno političko moralo je da zasija
natpolitičnim, gotovo svetim sjajem, kao na primer ’Rajh’, ili
’narod’ i ’nacija’, ako će se kulturno interesovanje baviti njime.
Zbog toga se Tomas Man u „Razmišljanjima jednog nepolitičnog”
izjasnio za romantizam koji politički nije tražio ništa drugo, osim
ono visoko-nacionalno, cara i Rajh.
Spoj svetskog pijeteta i otuđenosti od sveta, stvarno je spu­
tavao stvaranje političkog smisla. Čovek je razvio plodne per-

267
spektive za ono blisko: egzistnecijalno i lično, i za ono daleko: za
velika metafizička pitanja. Umesto političkog pravila mudrosti,
postojala je filozofija istorije. Ali, politička sfera između onoga
blizu i onoga daleko leži na srednjem odstojanju. Tu se traži po­
litička moć rasuđivanja, a toga u Nemačkoj nije bilo. Čovek se
političkom približio neprikladnim sredstvima, egzistencijlno, ili
metafizički-spekulativno, umesto pragmatičnim umom. Zbog to­
ga je politički patos često zvučao tako pogrešno.
Isaija Berlin, Erik Fegelin i drugi su ovo promašivanje poli­
tičkog i njegovo preklapanje sa polureligioznim egzistencijali­
stičkim i istorijsko-filiozofskim slikama i očekivanjima nazvali
romanticizam. Ta ideologija je 1933. godine prilikom nacional-
socijalističke revolucije stvarno pokazala fatalno dejstvo. Poli­
tički prosvetljen Tomas Man ju je u „Doktoru Faustusu” označio
kao čežnju za višom interpretacijom grubog dešavanja.
Uzmimo kao primer za to još jednom Martina Hajdegera,
tog majstora iz Nemačke. Kada je Hajdeger prilikom svoje pri­
vremeno poslednje posete Karlu Jaspersu 1933. godine izjavio da
čovek mora da se uključi, bio je kao naelektrisan, ali ne jednostav­
no grubim događajima, već višom interpretacijom koju im je da­
vao. Bili su to politički procesi na koje je Hajdeger reagovao i
njegovo delovanje se odvijalo na političkoj ravni —ali je filozof­
ska imaginacija bila ta koja je upravljala reagovanjem i delova-
njem. A ta filozofska imaginacija je politički ambijent preobra­
zila u istorijsko-filozofsku pozornicu, na kojoj je igran komad sa
repertoara istorije bića. Grčka filozofija, kaže Hajdeger, je oslo­
bodila čoveka iz pećine mitske ošamućenosti. Ali, istorija sveta
je u međuvremenu ponovo utonula u mutno svetio neautentič­
nosti, vratila se u Platonovu pećinu. 1 on revoluciju 1933. godi­
ne tumači kao šansu za ponovni proboj iz pećine, nov istorijski
trenutak autentičnosti. Tako Hajdeger interpretira - romatici-
stički - savremene događaje u kojima se on od mozgajućeg misli­
oca o biću preobražava u aktera. Zog toga postaje rektor, organi-
zuje logor nauke na Totnaubergu, tamo o proslavi solsticija pu­
šta vatrene točkove* da se kotrljaju u dolinu, govori o nezaposle­
nima koje dovodi na univerzitet, sastavlja bezbroj proglasa, drži
govore koji svi ciljaju na to, da dnevno-političke događaje produ-

* Kotrljanje vatrenog točka sa brda je narodni običaj koji se i u nekim delovima

Nemačke danas neguje o Božiću, Novoj godini, karnevalu, Uskrsu ili Duhovi­
ma (prim. prev.).

268
be, tako da stanu na imaginarnu metafizičku pozornicu. Pri tome se
poziva na Hegela i Helderlina. Nisu li i oni stvarnu istori- ju produbili
i od toga napravili nešto uzvišeno? Nije li Hegel u Napoleonu video
svetski duh, a Helderlin princa slavlja, na koje su pozvani bogovi i
Hrist?
Pravdajući se u osvrtu kasnijih godina, nakon što se odavno
probudio iz omamljenosti svojih dubokih interpretacija, sve to zvuči
sasvim drugačije. Hajdeger tada ukazuje na potrebu vremena, na
nezaposlenost, ekonomsku krizu, reparacije, građanski rat,
opasnost od komunističkog prevrata i slabosti Republike koja nije
mogla da izađe na kraj sa tim poteškoćama. Svojih viših
interpretacija neće da se seća. Još uvek je, doduše, reč o istoriji bića,
ali ne o Hitleru, koga je pozdravio kao njenog obnavljača. 0 Hitleru
mu je na pametpalo toliko mnogo dubioznog blebetanja (formulacija
Tomasa Mana u „Razmišljanjima jednog nepolitič- nog”), kao što je
uopše većini intelektualaca u Nemačkoj toliko toga o Hitleru padalo
na pamet.
Hitlerovo preuzimanje vlasti je izazvalo revolucionarno
raspoloženje u trenutku kad je je čovek sa užasom, ali i divljenjem i
olakšanjem, primetio da nacisti zaista nameravaju da razbiju
’vajmarski sistem' koji je podržavala još samo manjina. Bilo je
zadivljujućih ispoljavanja novog osećanja zajedništva, masovnih
zakletvi pod svetlosnim efektima, vatri radosti na brdima, firerovih
govora na radiju - ljudi su se svečano odeveni okupljali da ih slušaju
na trgovima, u aulama univerziteta i u gostioinica- ma - horskih
pevanja u crkvama u čast preuzimanje vlasti. Raspoloženje onih
nedelja teško je preneti, piše Sebastijan Hafner (Sébastian Haffner),
koji gaje i sam doživeo. Ono je činilo autentičan temelj moći za
dolazeću firerovu državu. Bilo je to - ne može se drugačije nazvati -
vrlo široko rasprostranjeno osećanje spasenja i oslobođenja od
demokratije. Ovo osećanje olakšanja zbog kraja demokratije,
postojalo je ne samo kod neprijatelja Republike. I većina njenih
pristalica nisu više verovali da ona ima snagu da savlada krizu. Bilo
je to kao skidanje neke parališuće anateme. Činilo se da se najavljuje
nešto stvarno novo: vladavina naroda bez partija, sa jednim vođom,
od koga se očekivalo da će Nemač- ku učiniti ponovo jedinstvenom
iznutra i samosvesnom prema spolja. Čežnja za nepolitičnom
politikom je, činilo se, iznenada bila ispnjena. Politika je za većinu
bila prilika partijske svađe i egoizma. Sam Hajdeger je izneo ovaj
resentiment prema politici, kada je ćelu ovu sferu ustupio čoveku
i glasinama. 'Politika' je va-
žila za izdaju vrednosti 'pravog’ života: porodične sreće, duha,
vernosti, hrabrosti. Politički čovek mi je odvratan, rekao je još Ri-
hard Vagner. Antipolitički afekat neće da se zadovolji činjeni­
com pluraliteta ljudi, već traži veliki singular: Nemac, narod,
radnik, duh.
Ono što je od političke razboritosti ostalo, preko noći je iz­
gubilo sav kredit, ono što se sada još računalo bila je uzbuđe-
nost. Ben je tih nedelja pisao Klausu Manu, obrazlažući svoje za­
uzimanje za režim: Velegrad, industrijalizacija, intelektualizam, sve
senke koje je ovo doba bacalo na moje misli, sve sile stoleća, kojima
sam se suprotstavio u mojoj produkciji, ima trenutaka kada ceo ovaj
mučeni život tone i nema ničeg osim ravnice, širine, decenija, jedno­
stavnih reči - narod.
Bilo je to kao spasenje, salto mortale u veliku jednostav­
nost, ali može se reći i u primitivnost. Hajdeger u predavanju
pred tibingenskim studentima 30. novembra 1933. godine izjav­
ljuje: Biti primitivan, znači iz unutarnjeg pritiska i nagona stajati
tamo gde stvari počinju, biti primitivan, biti gonjen unutrnjim sna­
gama. Upravo zbog toga, Stoje novi student primitivan, pozvan je na
sprovođenje novog prava na znanja.
Čovek hoće da bude jednostavan i dubok, čovek hoće da pre-
seče gordijev čvor stvarnosti, koja je postala suviše komplikova-
na i istovremeno da nađe neki dublji smisao. Primitivnost se po­
vezuje sa romanticizmom.
Ono što se ovde dešava Hana Arent (Hannah Arendt) nazi­
va savez između svetine i elite. Duhovna elita, za koju su u Prvom
svetskom ratu bile propale tradicionalne vrednosti sveta od juče,
dovoljno je otuđena od sveta da u nacionalsocijalističkoj revolu­
ciji vidi ostvarenje svojih snova o Rajhu, jednom jedinom naro­
du i novom biću.
Samo otuđena od sveta? Ne radi li se ovde i o besprimernoj
korupciji moralne svesti?
Romantičnu otuđenost od sveta Isaija Berlin vidi tesno po­
vezanu sa zanemarivanjem i preziranjem normalnosti, to jeste,
uobičajenih pravila života koja saživot tek čine mogućim. To su
pametno uređeni politički odnosi, u kojima se cene dostojanstvo
i sloboda individua i koji ne smeju da budu napušteni u korist
bilo kakve 'velike' filozofske ideje, a ni u korist opsesija 'velike'
stvaralačke individue, koja se u svojim delima i ostalim radnja­
ma oseća više obaveznom svojim izražajnim svetovima, nego so­
cijalnim obzirima. Tu ideologiju koja više ceni duhovnu origi­

270
nalnost i subjektivnu ekspresivnost od društveno obaveznih
vrednosti i normi, Isaija Berlin naziva 'romantičnom'. On piše: U
meri u kojoj postoje zajedničke vrednosti nemoguće je tvrditi da bih
sve morao sam da stvorim, da bih sve dato morao da razbijem, ili da
bih sve što ima neku određenu strukturu morao da uništim, da bih
oslobodio svoju neobuzdanu fantazju. Tako gledano, romantizam,
onako kako je vođen do svoje logične konsekvence, završava u jednoj
vrsti ludila. Istorijski romantizam je to opasno ovlašćenje imagi­
nacije i subjektivne žudnje isprobao u oblasti umetnosti, što is­
prva izgleda bezopasno, ali ne ostaje bezopasno: U osnovi, tako
nastavlja Berlin, ceo pokret je pokušaj, da se stvarnosti navuče estet­
ski model, tako da sve mora da sluša pravila umetnosti. Neke tvrdnje
romantizma za umetnike stvarno mogu da imaju prava na izvesnu
važnost. Ali, njihov pokušaj da se život konvertuje u umetnost, pretpo­
stavlja da su ljudi čista materija, da su jednostavno neka vrsta mate­
rijala, ništa drugačija od boje i tonova: i kao što to nije tačno, kao što
su ljudi prinuđeni da priznaju izvesne zajedničke vrednosti i činjeni­
ce i da nastanjuju zajednički svet ako hoće da komuniciraju... tako mi
se čini da potpuno razvijen romantizam podleže zabludi, ništa manje
nego njegovi izdanci, egzistencijalizam i fašizam.
Berlinova teza dakle glasi: svojim subjektivizmom estetske
imaginacije, ekspresivnosti, fantazije, radosti ironične igre, ne­
sputane dubine duha romantizam je učestvovao u potkopavanju
tradicionalnog moralnog poretka. Slično argumentuje Fegelin,
samo što on taj minirani poredak identifikuje kao teomorfan i
kritiku subjektivizma romantizma proširuje za prelcor, da se ro­
mantizam bavio samoobožavanjem estetskog subjekta. Prelcor
koji je uputio već Hajnrih Hajne pred kraj svog života u dušelcu-
grobu, kad je romantičare i njihove potomke, uključujući i sebe,
nazvao bezbožnim samo-bogovima koji nisu shvatili da je Dobrota
bolja od Lepote. U red kritičara romantičnog subjektivizma može
da se primi i Đerđ Lulcač koji argumentuje sa marksističkih pre­
dispozicija, za koga objektivizam naravno znači nešto drugo,
nego za Isaiju Berlina i Erika Fegelina. Za Berlina se radi o objelc-
tivitetu moralnog konsenzusa, kod Fegelina on znači odgovor­
nost pred Bogom, a kod Lukača 'objektivnu' dijalektiku istorij-
slcog procesa. Kako god da se taj objektivitet definiše, romanti­
zam se u svakom slučaju okrivljuje, da se subjektivno-iraciona-
listički ogrešio o njega i išao na ruku ideologiji koja postupa po
devizi: ako stvarnost ne odgovara mojim predstavama, utoliko
gore po stvarnost! Što se u otuđenosti od sveta izleglo, provalilo

271
je u svet menjajući sve iz temelja. Ovde ponovo treba podsetiti
na Hajnriha Hajnea, koji u čuvenim završnim pasažima „Istori-
je religije i filozofije u Nemačkoj” (Geschichte der Religion und
Philosophie in Deutschland) francusku publiku upozorava od
posledica romantične revolucije duha: Ne osmehujte se maštaru
koji u carstvu pojava očekuje istu revoluciju, koja se odigrala u obla­
sti duha. Misao ide ispred delà, kao munja ispred grmljavine. Nemač-
ka grmljavina je začelo takođe Nemac i nije mnogo fleksibilna i kotr­
lja se pomalo sporo; ali doći će, i kad jednom čujete da treska, kao što
još nikada u svetskoj istoriji nije treskalo, znajte: nemačka grmljavi­
na je najzad dostigla svoj cilj...
Setimo li se zadivljujućih genija romantične epohe, koji su
stvorili svoje svetove i svesno ih suprotstavili stvarnosti, svi se
roguše da figuru kao Hitler pomenu u jednom dahu sa tom ro­
mantičnom tradicijom. A ipak se ne može izbeću, da se u Hitle-
ru na delu ne vidi ta fatalna povezanost otuđenosti od sveta i
svetorušilačkog besa.
Sigurno, Hitlerove ideje nikako nisu bile romantične. One
dolaze iz vulgarizovanih, moralno zapuštenih prirodnih nauka
koje su postale ideologija: iz biologizma, rasizma i antisemiti­
zma. Sam Hitler se vrlo hvalio svojim naučnim pogledom na svet
i isplati se baciti krat&k pogled na njegov sistem iluzija, koje je
on pretvorio u delo.
Navikli smo da govorimo o Hitlerovoj zbrci konstrukcije
misli. Ali, njegove misli nisu stvarno zbrkane. U njima je mnogo
više zastrašujuća neumoljiva logika sa kojom se u „Мајп Kampf”
iz nekoliko rasističkih i socijal-darvinističkih premisa izvlače
ubilačke konsekvence. Ovde se, naravno, poneko može nasmejati,
samo ova planeta je već milionima godina išla eterom bez ljudi i mo­
že opet jednom tako da ide, ako ljudi zaborave da svoje postojanje ne
zahvaljuju idejama nekolicine ludih ideologa, već saznanju i bezobzir­
noj primeni tvrdih zakona Prirode. Važe zakoni samoodržanja i se­
lekcije jačih u ubilačkoj borbi za opstanak. U večnoj borbi čovečan-
stvo je postalo veliko - u večnom miru propada. Postoje niže i sna­
žnije rase. Arijevac je Prometej čovečanstva, on pali vatru, koja kao
saznanje osvetljava noć nemih tajni. Ali Arijevac je ugrožen rasnim
kaljanjem. Naročito su opasni Jevreji. Ako se oni ne istrebe, viši
život će propasti i doći će dotle, da planeta opet bez ljudi kruži u
noći vasione. Jevreji moraju da budu ubijeni i zbog toga što spu­
tavaju arijevsku borbu za samopotvrđivanjem, time što svojom
mojsijevskom zabranom ubijanja Arijevcima zadaju grižu save-

272
sti. Hitler hoće da ukloni etiku, brišući navodne 'izumitelje' te
etike. Nalazimo se, kaže on u razgovorima sa Hermanom Rau-
šningom (Hermann Rauschning), pred ogromnim tumbanjem mo­
ralnih pojmova i čovekove duhovne orjentacije... Mi završavamo stran­
puticu čovečanstva. Tablice sa Sinajske gore su izgubile svoju važnost.
Savest je jevrejska izmišljotina.
Hitlerova politika se temelji na iluziji koja se obistinila ti­
me što je ostvarena. Ljudi nad kojima je Hitler stekao vlast su u
tome učestvovali, kao vernici, kao primaoci naređenja, kao volj­
ni pomagači, kao zastrašeni, kao ravnodušni. Moralna kultura
društva u svakom slučaju nije bila u stanju da učini kraj tom ru­
svaju. Iluzija normalno odvaja čoveka od njegove okoline, izolu-
je ga i zatvara. Čudovišnost slučaja Hitler leži u tome, što je on
prevazišao osamljenost iluzije, tako što je svoju iluziju uspešno
podruštvio. Bilo je različitih motiva da se Hitler sledi, ali to ni­
šta ne menja rezultat da je ovde ćelo društvo učestvovalo u pre­
tvaranju sistema iluzija u stvarnost.
Nisu to bile, kao što je već rečeno, romantične ideje koje su
ovde realizovane, ali takvi likovi kao Hitler, koji fasciniraju ćelo
društvo, već su anticipirani u grozničavim snovima romantiča­
ra, recimo u demonsko-nihilističkim figurama vlasti Žana Paula
i u liku velikog hipnotičara kod E. T. A. Hofmana. Svaka egzisten­
cija, kaže hipnotičar, je borba i proizlazi iz borbe. U narastajućem
klimaksu pobeda pripada onom moćnom i sa podjarmljenim vazalima
on umnožava svoju silu ... Da je Hitler figura kao iz romantične
noćne more čuje se i u smelom eseju Tomasa Man iz 1938 godi­
ne, „Brat Hitler” (Bruder Hitler). Tomas Man tamo opisuje Hitle-
ra kao promašenog, neuspelog umetnika, koji ceo narod upotreb­
ljava kao podatan materijal i kao instrument na kome svira. Neću
da razmatram, piše Tomas Man, da li je čovečanstvo već videlo sli­
čan slučaj morino i duhovno niskog nivoa povezan sa magnetizmom
koga nazivaju 'genije’, kao što je ovaj, čiji smo mi zatečeni svedoci.
Hitler je perverzno otelotvorenje Fihteovog ’Ja ’, koje sebi
gradi svoj svet i lomi otpor Ne-Ja. Hitler je hteo da osnuje svet-
sko carstvo, od Atlantika do Urala, hteo je da preseli ćele narode,
da iskoreni 'niže vredne’ živote, da sopstveni narod odgajanjem
uzdigne i malo pre samoubistva će izjaviti da se nemački narod,
nažalost, pokazao kao suviše slab, te da nije neophodno da pre­
živi. Treba da umre sa njim.
Ali, nije li narod, koj je dopustio da bude uvučen u to hlad­
no buncanje ubilačke iluzije time dao najjači dokaz nedostatka

273
svog smisla za realitet, nije li se u tome ipak pokazalo nešto od
tog povezivanja romantične otuđenosti od sveta sa svetorušilač-
kim besom? U prilog tome govori da su slom NS-vladavine mno­
gi doživeli kao buđenje iz obamrlosti, kao kraj nekog priviđenja,
kao da je skinuta anatema. Iz dana u dan je ono što je upravo još
vladalo izgledalo sasvim nerealno i nije dugo potrajalo, kada lju­
di više uopšte nisu hteli da se prepoznaju u onome, što su do ma­
ločas još bili. Na pitanje ,,šta je nemačko?” Arnold Gelen (Arnold
Gehlen) je 1971. godine napisao: Pri sebi smo tek onda kada ... ne­
ki fantom, ili šta god bilo, možemo da bacimo toliko daleko ispred se­
be, da pokušaj da se kroz gustiš stvarnosti probijemo do njega, mora
da ispadne nasilan. Kada su ljudi 1945. godine došli sebi, fantom
je bio nestao, a njihova stvarnost je ležala u ruševinama.

274
 Osamnaesto poglavlje
Katastrofa i njeno romantično tumačenje: Doktor Faustus Tomasa
Mana. Viša interpretacija grubog dešavanja. Otrežnjenje.
Alkoholičari na suvom. Skeptična generacija. Još jednom nova
stvarnost. Avangardizam, tehnika i mase. Adorno i Gelen
u Noćnom studiju*. Koliko je romantičan bio pokret 68?
0 romantizmu i politici.

U januaru 1947. godine Tomas Man u dalekoj Kaliforniji

dovršava „Doktora Faustusa”, roman o „Životu nemačkog kom­
pozitora, Adriana Leverkina, kako ga je ispričao jedan prijatelj”,
kako to stoji u starinski stilizovanom podnaslovu. U ovom viso­
ko ambicioznom romanu Tomas Man se namerio na ništa manje,
nego da u ogledalu životnog puta jednog kompozitora prikaže i
reflektuje zlokobnu sudbinu Nemačke. Trebalo je da to bude ro­
man o umetniku, društveni roman, i pre svega, roman o Nemač-
koj. Kada se pojavio, u leto 1947. godine, prihvaćen je najvećim
delom sa strahopoštovanjem. Svet je umeo da ceni što je stravič­
na istorija nacionalsocijalističke Nemačke - strava je malo po
malo dobijala statistiku: 55 miliona mrtvih, od toga 25 miliona
civila, 15 miliona ’neličnosti' u koncentracionim logorima, 11
miliona ubijenih, od toga 6 miliona Jevreja, preko 10 miliona u
bekstvu, 5 miliona porušenih ili teško oštećenih stanova - što je
ta stravična istorija dobila tako sublimisano tumačenje, a sveča­
na đubokomisaonost delà gotovo je ponovo mirila sa užasom. To­
mas Man se u romanu branio od romantičnog priželjkivan]a više
interpretacije grubog dešavanja, ali je baš to ponudio: višu interpre­
taciju grubog dešavanja. Ako je to priželjkivanje više interpretacije

* „Noćni studio „ je serija razgovora sa temama iz kulture koja se od 1997. emi-

tuje jednom nedeljno na Drugom programu nemačke televizije (ZDF) (prim.
prev.).

275
stvarno romantičan problem, onda je ovaj roman i sam deo pro­
blema, čijim rešenjem sebe smatra.
Što bi u ugroženosti umetnika trebalo da se odražava ugro­
ženost nemačke duše, čovek je rado primao k znanju već i zbog
toga, što se kod Leverkina radi o genijalnom umetniku, koji je
osim toga frapantno ličio na Ničea; ponuđen je čitav demonski
aparat sifilističnog inficiranja i pakta sa đavolom. Jedno tuma­
čenje strave koje se podiglo do zapanjujućih visina umetničko-
filozofske i istorijsko-filozofske refleksije. Tomasu Manu je u
vezi sa Hitlerom zaista mnogo toga palo na pamet. Roman je pri­
zivao osećanje kraja u svakom smislu: kraj građanskog umetni­
ka, umetnosti, građanstva, kraj tradicionalnog humanizma, poj­
ma uma. Jedinstven sumrak bogova. I sliku pada anđela, kako ga
je naslikao Mikelanđelo u Sikstinskoj kapeli navodi pripovedač,
Serenus Cajtblom, koji u poslednjim rečenicama romana o Ne-
mačkoj kaže: Ona danas, obuzeta demonima, jedno oko pokrivajući
rukom, a drugim zureći u užas, pada iz očaja u očaj. Kada će stići do
dna grotla? Kada će iz poslednjeg beznađa svanuti čudo koje prevazi-
lazi veru, svetlost nade?
Klasični filolog i pedagog Serenus Cajtblom, zdrava, huma­
no temperirana priroda, usmerena na harmonično i razumno, priča
između 1943. i 1945. godine životnu istoriju Adriana Leverkina,
svog genijalnog prijatelja iz mladosti kome se divio, koji, rođen
1885. odrasta u Kajzersašernu - starom nemačkom gradu koji
treba zamisliti kao Naumburg - i koji u Haleu i Lajpcigu studi­
ra teologiju, gde svoju metafizičku radoznalost hladi strogom
matematikom, da bi najzad prešao na muziku, takođe zbog nje­
ne strogosti, koji komponuje nekoliko delà u najmodernijem sti­
lu, dvanaestotonskoj tehnici i najzad, 1931. godine, na vrhuncu
svog muzičkog stvaranja, duševno oboli i, kao Niče, još deset go­
dina provede pomračenog uma pod starateljstvom svoje majke,
dok 1941. godine ne umre. Tema je dakle život i stvaranje gordog,
sterilitetima ugroženog duha, u kome se, kako Tomas Man komen-
tariše, ogleda situacija umetnosti uopšte, kulture, čoveka, samog du­
ha u našoj skroz-naskroz kritičnoj eposi.
Leverkin kao ogledalo nemačke duše - to je Tomas Man ova­
ko zamislio: oboje, i Nemačka i Leverkin, zapadaju u sterilnu, si­
tuaciju bez vere, kojoj peti životno mrtvilo. Nemačkoj političko,
Leverkinu umetničko. Oboje sklapaju pakt sa đavolom da opet
dođu do živih izvora snage: Nemačka, da od raspadnutog društva
dođe do osećajno snažne zajednice; Leverkin, da iskusi stvaralač­

276
ki zanos i dionizijsko opuštanje i da se iz preterane refleksivno-
sti probije do elementarnog osećanja, do druge naivnosti. Nema-
čka traži vitalnu revoluciju, Leverkin inspiraciju. Oboje na kraju
odnosi đavo. Izdali su humani um i sebe izručili silama iracio­
nalnog. Oba puta katastrofalno vraćanje visoko razvijenog duha
u arhaičnu primitivnost.
Ali ta paralelnost ne biva održana. Leverkin bi zapravo tre­
balo da, kao Niče u vreme „Zaratustre”, doživi dionizijsku stva­
ralačku opijenost. Nju mu đavo prilikom onog dijaloga u kući
Manardi u Palestrini obećava gotovo istim recima koje Niče ko­
risti u „Ессе homo” za opis svojih trenutaka inspiracije. I đavo
kompozitoru obećava snagu da se drzne na varvarstvo i da kulturu
otpalu od kulta vrati u elementarno.
Ali, biva drugačije. Leverkin ostaje apoliničar, umesto da
postane dioinizičar. On neće zaroniti u nesvesno, već će pojača­
ti svest i konstruktivan rafinman. Umesto neobuzdane čulnosti,
dolazi do neobuzdane stvarnosti u upotrebi umetničkih sredsta­
va. Umesto da potone u elementarno, vinuće se uvis do vrhuna­
ca ushićenosti u refleksiji.
Ali, na taj način ostaje nerealizovan prvobitni koncept pa-
ralelnosti između sudbine Nemačke i umetničkog duha. U me­
đuvremenu je, pre svega od strane Hermana Kurckea (Hermann
Kurzke) do detalja istraženo, kako je moglo da se desi, da se To-
mas Man odvratiti od svog prvobitnog koncepta. Uzrok tome bio
je susret sa Adornom i njegovom filozofijom muzike. Moglo je da
se nasluti, da će ga ovaj navesti na druge misli, jer već u razgo­
voru sa đavolom ima jedan trenutak, kada đavo iznenada izgle­
da kao Adorno, a tako i govori. Supsumcija izraza pod pomirljivo
opšte je najdublji princip muzičkog privida. Sa tim je gotovo, kaže
mali, debeljuškasti čovečuljak s velikim naočarima i oskudnom
kosom, onaj lik u koji se đavo u međuvremenu preobrazio i od
koga Leverkinu dolazi hladnoća...
Pod Adornovim uticajem, autoru se preobražava prvobitna
skica glavnog lika. Uprkos paktu sa đavolom, Leverkin ostaje da­
leko od sfere dionizijskog. Ovaj previše refleksivan umetnik nije
više pogodan da iznese vitalistički pad u elementarno, privlač­
nost primitivnosti.
Ako se pak čvrsto dži koncepta paralelnosti - i Tomas Man
se u svojim javnim komentarima držao toga - onda se uzvišena
interpretacije grubog dešavanja tera još više uvis. Povezanost iz­
među sudbine Nemačke i sudbine umetnika preti da u sublim-

277
nom nestane. Tomas Man je sigurno zapazio da se ovde štošta ne
uklapa. I zbog toga je pripovedač Serenus Cajtblom morao sve vi­
še da preuzima ulogu koja pedstavlja nemačku sudbinu. Onako
kako je lik pametnog humaniste Cajtbloma postavljen, kod nje­
ga se nikako nije moglo raditi o proboju dionizijskog i elemen­
tarnog, već jedino o temi vlašću zaštićene unutarnjosti. Nemačko
građanstvo predstavlja Cajtblom, ne Leverkin. On deli ratno odu­
ševljenje 1914. godine, novembarska revolucija ga odbija, hospi-
tuje u uznemirenim intelektualnim krugovima 20-ih godina kod
kosmičara, apokaliptičara i decizionista, prema nacionalsocijali-
stičkom režimu kao snazi reda drži se najpre obazrivo odobrava­
jući - dok ne postane svestan katastrofe u trenutku kad ga ona
konačno zadesi u njegovoj tihoj ćeliji.
Malo pre završetka romana Tomas Man u svom govoru ,,Ne-
mačka i Nemci” (Deutschland und die Deutschen) u oktobru
1945. godine izjavljuje: Ta priča može da nam na srce stavi jedno:
da nema dve Nemačke, jedne zle ijedne dobre, već samo jedna, kod ko­
je je njeno najbolje kroz đavolje lukavstvo ispalo zlo. Zla Nemačka, to
je ona dobra na pogrešnom putu, dobro u neseći, u krivici i propasti.
Napomena daje usled đavoljeg lukavstva ono najbolje postalo
zlo, konvertovana je i na Leverkina. Ali, kako Leverkin onda ipak
nije dospeo u dionizijski zanos, ili romantičan eksces, već se uz
Adornovu pomoć popeo u visoko-refleksivno artificijelno, zlo se
na njemu nije moglo tako dobro pokazati. Ali, nije se moglo po­
kazati ni na Cajtblomu, on je suviše dobar za to. Njegovoj unu­
tarnjosti zaštićenoj moći nedostaje bezdano-genijalno. Tako je
romanu prosto izmakao predstavnik za onu Nemačku, kojoj je
njeno najbolje kroz đavolje lukavstvo ispalo zlo.
Upamtimo daje Tomas Man mogao, doduše, da ustvrdi onu
interpretaciju nemačke katastrofe, prema kojoj je eksces roman­
tičnog duha doveo do političkog zločina, ali ne i da je realizuje u
umetničkoj predstavi. Kako je ona mogla da se realizuje? Sigur­
no samo tako, da je Leverkin iz romantične ideologije i u potra­
zi za novim životnim i stvaralačkim impulsom pao u sferu dio-
nizijske opijenosti i - u analogiji sa kasnim Ničeom - da se pre­
dao decizionizmu moći i sile, tačno onako kako je Tomas Man u
svojim govorima prizivao kao usud, kad je, na primer, izjavio da
su Nemci svoje zločine počinili iz idealizma otuđenog od sveta. Le­
verkin je trebalo da postane lik, koji u svojoj sudbini otelovljuje
tu vezu. Ali autoru je taj lik ispao drugačije, i to izgleda ukazuje
na to, da mu umetnička savest ipak nije dozvoljavala takvo pri-

278
kazivanje, te da je Adornove podsticaje u pogledu umetničkog
profiliranja Leverkina rado sledio. Zašto? Možda zbog toga, što
prvobitno intendirano tumačenje povezanosti romantičnog du­
ha i zločinačke politike ipak nije održivo i Tomas Man je prime-
tio da bi se njena neistina slegla u umetnički shematizam. U sva­
kom slučaju, Tomas Man u svom romanu faktički oslobađa Le-
verkinov kraj od ideje nemačke katasrofe. Umesto toga, u Lever-
kinovom kraju se pokazuje nešto sasvim drugo, naime kriza
umetničkog stvaranja koje pati od intelektualizma i traži povra­
tak u jednu drugu naivnost. Ali, to sad više nije specijalno ne-
mački, već opšti fenomen moderne umetničke svesti. U intervju­
ima koje je dao povodom pojavljivanja američkog izdanja roma­
na, Tomas Man je to i dopustio. Isto tako se u drugim konteksti­
ma nije dao odvratiti da interpretaciju nemačke katastrofe - da
je idealizam ili romantičan duh u Nemačkoj doveo do zločina -
ponovi u različitim prilikama. Ona tada uopšte nije nerado slu­
šana, jer je imala nešto laskavo, pošto je grubo dešavanje na taj
način poprimalo tako visok značaj.
Uzvišena interpretacija grubog dešavanja Tomasa Mana sa­
svim dobro se uklapala u tada preovlađujući stil, za koji su uzvi­
šeni tonovi uopšte bili karakteristični. Godine 1947. se pojavila
knjiga Ferdinanda Liona, prijatelja Tomasa Mana, sa naslovom
„Romantizam kao nemačka sudbina” (Romantik als deutsches
Schicksal). U njemu se veza između romantizma koji je mogao
slobodno da buja i pruskog militarizma tumači kao sudbonosan do­
gađaj, koji je konačno odveo u katastrofu. Lionova knjiga je bila
samo jedan od mnogobrojnih pokušaja da se nemačko pitanje
krivice poveže sa velikim tumačenjima koja sežu duboko u isto-
riju. Poreklo zla lokalizovano je po izboru u kasni srednji vek, u
seljačke ratove, ili upravo u romantizam. Pri tome se radilo o
suptilnim genealogijama usuda, o negativnim teleologijama ko­
je su od početaka u dalekoj prošlosti iscrtavale navodno prinu­
dan put u katastrofu. Hana Arent je prilikom svoje prve posete
Nemačkoj 1950. godine takve interpretacije ocenila kao izraz no­
torne nemačke dubokoumnosti, koja uzroke rata, rušenja Ne­
mačke i ubistva Jevreja ne traži u delima naci-režima i poslu­
šnosti stanovništva, nego, kako sa lakonskim podsmehom piše, u
događajima, koji su doveli do izgnanstva Adama i Eve iz raja.
U prvim godinama posle 1945. nedostajalo je političko rasu­
đivanje, koje ne beži odmah u prevelika pitanja, nedostajalo je
pragmatično-političko razmišljanje koje bi moglo da stvori pro-

279
tivtežu jednom duhu koji je često polazio ili previsoko, ili predu­
boko, od Ničeg, ili od Boga, od propasti, ili od početka Zapada. Da
se tako visokim tonovima možda ipak promašuje ono odlučuju­
će, samokritički je primetio čak i nekadašnji naci-ideolog Alfred
Bojmler (Alfred Baeumler) u svojim beleškama tokom zatočeni­
štva. Umesto da se traži stvarna blizina sa stvarima, piše on, tri-
jumfovale su perspektive i silovale stvarnost. On upozorava od ap­
strakcija u neodređeno i uči da se demokratija ceni upravo zato što
je ona ono anti-uzvišeno. Pod utiskom katastrofe, i lične, Bojmler
počinje sa, za njega teškom, lekcijom da o političkom razmišlja
bez metafizike istorije.
Tako trezveni kao ovaj nekadašnji nacista, ljudi po pravilu
još nisu bili. Romantizovalo se tako što se perspektivama nacio­
nalizam nije predstavljao kao grubo dešavanje, što je on bio, već
kao romantična stranputica nacije.
Helmut Selski (Helmut Schelsky) je 1957. godine u knjizi
„Skeptična generacija” (Die skeptische Génération) mladim lju­
dima u svetskom privrednom čudu Savezne Republike izdao
svedočanstvo da više nisu prijemčivi za romantično. Nacionalso­
cijalizam i rat koji su oni u njegovoj završnoj fazi doživeli i pre-
živeli kao pomagači protivavionske artiljerije i možda kao ver-
volf*-članovi, temeljito su izlečili. Posledice toga bile su, kaže
Šleski, procesi depolitizacije i deideologizacije, koji su doveli do
značajne trezvenosti. Sreli su se dakle oni koji su se upravo pro­
budili iz opijenosti i oni, koji su na kraju rata kao omladinci bili
još s one strane iluzije i deziluzioniranja i koji su doživeli samo
užas, kome su bili upravo umakli i koji ih je, u trenutku preobra­
zio u odrasle, koji su zaboravili da sanjare još pre nego što su to
zapravo i naučili. Ta generacija, kaže Selski, je u svojoj socijalnoj
svesti kritičnija, skeptičnija, nepoverljivija, nevernija, ili makar više
bez iluzija od svih generacija mladih pre toga i pri tome bliža stvar­
nosti, spremnija da dobro zagrabi i sigurnija u uspeh. Znači, u sva­
kom slučaju ne romantična. Kada se u kasnim 50-im izborne
kampanje vode i vrlo ubedljivo dobijaju sloganom „bez eksperi­
menata", onda to sigurno ne ukazuje na romantične sklonosti.

* Werwolf (rede: Wehrwolf) je osnovao rajhsfirer-SS, Hajnrih Himler, kao dobro­

voljački, tj. ilegalni pokret od septembra 1944. godine. Pozivi na pristupanje
vervolfu su među stanovništvom i vojnicima naišli na slab odziv. Posle Hitle-
rove smrti Karl Dénie je 5. maja 1945. zabranio dalje vervolf-akcije kao ilegal­
nu borbu. (prim. prev.).

280
Marljivo se radilo i malo vremena imalo za rad na žaljenju. Iz da­
na u dan iz ruševina je ponovo podizan život koji je bio gotovo
izgubljen. Snabdevanje i nameštanje ispunjavalo je većinu oče­
kivanja, utopije su se mogle kupiti uz plaćanje na rate.
Bile su to godine obnove koja je, kao što se zna, preduzeta s
materijalnim modernizmom i malo obzira na romantične ostat­
ke staronemačke kulture gradova. Obijane su fasade, vađenje je­
zgra i pustošenje gradskih centara nastavljeno je i tamo gde se
bombe već nisu pobrinule za planiranje. Arhitektura 50-ih godi­
na spada, estetski gledano, pre u grehe mlade Savezne Republi­
ke. Trauma rata i nasilja još je bila tako duboko usađena da je
dominirao stil bunkerske i zatvorske gradnje. Gradilo se za ’ni-
velisano društvo srednjeg staleža’ kako se tada zvalo. Jedan ta­
kav avangardni program bila je berlinska ’Hansa-četvrt’. Izgra­
dila ju je elita evropskih arhitekata. Trebalo je da nastanu nove
kuće za nove ljude. Ali, u istraživanju krajem 50-ih godina utvr­
đeno je da su stanovnici novih građevina bespomoćni: nisu shva­
ćali smisao tlocrta, nisu razumeli kako se sastavljaju boje i zašto
bi čipendejl i biljke na balkonu trebalo da budu ružni. Arhitek­
te su se stresali od odvratnosti prema „pifke-ukusu’*. Tako se
prešlo na građenje 'stambenih mašina’. Tamo je normalan kori­
snik mogao malo da pogreši, u atomiziranim stambenim ćelija­
ma mogao je da bude prepušten sebi. U Berlinu je Gropijusov
grad bio izraz tog okamenjenog masovnog prezira. I inače se ve-
žbalo u nipodaštavajućem prilagođavanju prosperirajućem rad­
nom svetu i svetu u slobodno vreme. Praktičnost pri radu, senti­
mentalnost u malim porcijama i po niskim cenama u slobodno
vreme i u potrošnji. Socijalno uređeno tržište davalo je sigurnost
koja se znala ceniti posle avanturističkih i zločinačkih ekscesa
naci-vremena. Opasnog života je svima bilo dosta. I duhovnim
ekscesima čovek nije bio naklonjen. Bio je ponosan na ideologi­
ju bez ideologije, pri čemu su se ideološki ostaci naci-vremena
komotno dali zbrinuti u antikomunizam.
U krugovima koji su sebe smatrali elitom, ljudi su bili ap­
solutno avangardistički nastrojeni i držali se na odstojanju. Ap­
straktno slikarstvo počelo je svoj pobedonosni pohod. Od pomo­
ći je bila dvostruka legitimacija, jednom od socijalističkog reali­
zma, od koga se isto htelo odvojiti, kao i od nacističke osude na

* Pifke je u Austriji prezriv naziv za Nemce (prim. prev.).

281
prokletstvo ’degenerisane umetnosti’. To dvostruko odvajanje je
u avangardističkim krugovima stvorilo konformizam nekonfor­
mista. Izbegavao se takozvani 'doživljaj' i podražavanje realite­
ta. Volja za formom je trebalo da se povinuje samo logici materi­
jala. Umetnik mora, govorilo se, da se oslobodi od vanumetnič-
kih referentnih tačaka, njegov predmet su tonovi, reci, boje. Pe-
sme se, kazao je Ben, koji se tada popeo do zvezde, ne prave od
osećanja, već od reći. Pre svega: one se prave, onako kao što se i
sve drugo pravi. Empatijsko ili predusretljivo stvaralaštvo nije
se visoko kotiralo. Trebalo je biti hladan. Nije se htelo podraža­
vanje, a ipak se podržavala metoda fabrikacije, industrijske izra­
de. Osim toga, ukazivano je na neopažajnu sliku sveta moderne
fizike. Stvarnost je nešto, tako se iz toga dalo zaključiti, što se
upravo ne može preslikati. A ipak je trebalo otvoriti apstraktan
prozor u nevidljivo, kako je pisalo u katalogu za izložbu „Crkva i
apstraktna umetnost”. Primećuje se da romantizam estetske
transcendentnosti može da deluje i u avangardizmu.
U tom avangardizmu je inače uspevao onaj ideal metnosti,
koji je odgovarao tačno onome što je Tomas Man izmislio za svog
Adriana Leverkina: striktna autonomija, valjanost materijala,
nemogućnost preslikavanja, udaljenost od ljudi. Donauešingen,
gde su u romanu po prvi put bila izvedena Leverkinova delà, po­
stao je 50-ih godina stvarno mesto hodočašća muzičke moderne,
a Adorno je u međuvremenu celoj modernoj muzičkoj sceni na­
vodio štihvorte. Delilo se Leverkinovo odbijanje kravlje topline
tradicionalne muzike, ali dionizijski pakt sa đavolom nije niko­
me trebao. Moguće da je duša prodana tehničkom dobu, ali si­
gurno ne za dionizijski zanos.
Ta vrsta moderne bila je garantovano bez zanosa. Bila je tre­
zvena, ali na vedar način. U „Magnumu”, u ono vreme časopisu
merodavnom za uzvišen ukus, 1955. godine moglo se čitati: Je­
dan svet zbilje tone. Razgradnja konvencija oslobađa vedrinu. Propast
ideologija čini da se namrgođena čela smeše. 'Ozbiljnost života' je vi­
še ironičan pojam ... Opušta se i međusoban odnos polova, oslobođen
mračnog i teškog. Strindbergove i Vedekindove (Wedekind) tragedije
su daleko. Ljubav bez straha. Dobijamo nov, opušten osećaj tela... Sa
tom novom lakoćom opuštenog osećaja tela nastupaju i žene. 0
njima se u „Magnumu” iz 1958. kaže: One su bez iluzija, reč ro­
mantizam su precrtale, one su poštene, konkretne, nenašminkane...
Niko nikoga ne može da vara. Komplimenti se ismevaju. Mrze uvojke.
One neflertuju. One ne vode konverzaciju.

282
 Često se zaboravlja da su 50-te i rane 60-te godine, ozlogla­
šene kao reakcionarne i mrzovoljne, bile takođe vreme moderni­
stičke stvarnosti. A pošto su nove tekovine tehnike sada prodr­
le do svakog domaćinstva, to vreme je imalo pijetet i prema teh­
nici. Maks Benze (Max Bense) je bio filozofski portparol te no-
vostvarnosne, avangardističke inteligencije: Stvorili smo jedan
svet, pisao je on 1950. godine, a vanredno daleko unazad sežuća
tradicija potvrđuje poreklo tog sveta iz najstarijih nastojanja naše
inteligencije. Ali danas nismo u situaciji da teoretski, duhovno, inte­
lektualno, racionanalno vladamo tim svetom. Nema njegove teorije, a
time ni jasnoće tehničkog etosa, znači, mogućnosti da se unutar ovog
sveta donose etički sudovi koji zadovoljavaju bića... Mi možda još
usavršavamo ovaj svet, ali nismo u stanju da čoveka ovog sveta usa­
vršimo za ovaj svet. To je opterećujuća situacija naše tehničke egzi­
stencije. Diskrepancija između čoveka i tehničkog sveta koji je
sam stvorio, kakvu je izložio Benze, mogla je i drugačije da se
tumači. Za reč se 50-ih godina javila i kritika tehnike koja nije,
kao Benze, zahtevala da se čovek prilagodi tehnici, već obrnuto,
da se tenika pilagodi ljudima. U te kritičare tehnike spadali su
Fridrig Georg Jinger (Friedrich Georg Jünger) s knjigom „Savr­
šenstvo tehnike” (Die Perfektion der Technik, 1953), Martin
Hajdeger s čuvenim predavanjem „Pitanje o tehnici” (Die Frage
nach der Technik) iz 1953. godine i pre svega Ginter Anders
(Giinter Anders) 1956. sa prvim tomom „Antikvarnosti čoveka”
(Antiquirtheit des Menschen).
Te kritičare tehnike suprotna strana je često prezrivo nazi­
vala 'romantičarima'. Umesto da se bave demonizacijom tehni­
ke, pisalo je u članku časopisa „Monat”, treba tačnije da pogleda­
ju tehniku demonizacije: u užasavanju od tehnike danas se na višoj
duhovnoj ravni u sublimiranom obliku ponavlja lov na veštice iz sred­
njeg veka.
Rasprava oko tehnike dirala je u strahove vremena. U eposi
hladnog rata, koja ja zapravo navodila na pomisao da je politika
sudbina, u sve većem broju i neprečujni za reč su se javljali gla­
sovi, koji su fiksaciju na političko kritikovali kao samozavarava­
nje i govorili o tome, da je tehnika u međuvremenu postala u
stvari naša sudbina. Sudbina, pisalo je, kojom politički još jedva
da možemo da vladamo, pre svega onda, kad se držimo nasleđe-
nih pojmova politike, bilo onih 'plana', ili onih 'tržišta'. Moguće
da je 50-ih godina bio potisnut užas prošlog, ali na videlo dana
je izašla, uprkos privrednom čudu i žestini obnove, neka nela­

283
godnost u pogledu budućnosti tehničkog sveta. Bezbrojna su bi­
la zasedanja evangelističkih akademija na dotičnu temu, u ne-
deljnim govorima političara su se javljale aveti, u časopisima se
0 njoj naširoko raspravljalo. U pokretu „Rat atomskoj smrti" na­
šla je neposredan politički izraz. 0 tome su se bile pojavile i već
pomenute knjige Jingera, Hajdegera i Gintera Andersa. Godine
1953. je izašlo nemačko izdanje „Vrli novi svet” (Schone neue
Welt) Oldosa Hakslija i postalo bestseler. Roman nudi horor-vi-
ziju sveta u kojoj se ljudima još u epruveti programiraju sreća i
zanimanje: svet čija je sudbina da više nema sudbinu i koji se za­
tvara u totalitarni sistem - potpuno bez politike, samo kroz teh­
niku. Iste godine knjiga Alfreda Vebera (A. Weber) „Treći ili če­
tvrti čovek” (Der dritte oder der vierte Mensch) privukla je veli­
ku pažnju, jer je jezikom ozbiljnog sociologa i filozofa kulture
davala sliku užasa tehničke civilizacije sa ljudima-robotima.
Osim toga, čitaocu je pružala osećanje da je savremenik epohal­
ne cezure, treće u istoriji čovečanstva. Prvo Neandertalci, onda
primitivni čovek istorije hordi i plemena i najzad čovek razvije­
ne kulture koji je na Zapadu stvorio tehniku. Ali, usred te viso­
ko opremljene tehničke civilizacije, kaže Alfred Veber, čovečan-
stvo se opet sprema da se duševno i duhovno razgradi. Ono što
se tu sa nama dešava nije ništa manje, nego sociogeneza mutaci­
je. Na kraju će postojati dva tipa čoveka: suviše rafinirane, ali
melanholijom ugrožene životinje sa mozgom i nove primitivne,
koje se u umetničkom svetu kreću kao u džungli, bez inhibicija,
ništa ne sluteći i uplašene. Takve panorame su izazivale osećanje
jeze i snažile samosvest intelektualne elite koja se ponosno odva­
jala od takozvanog 'masovnog čoveka’. Kako zamisliti tog ma­
sovnog čoveka i pod kojim uslovima je on stupao na istorijsku
pozornicu, moglo je da se čita u dva teorijska bestselera onih go­
dina, u „Pobuni masa” (Der Aufstand der Massen) Ortege i Gase-
ta i u „Usamljenoj masi” (Die einsame Masse) Dejvida Rismana
(David Riesman).
Ono što u savremenoj kulturi nije nailazilo na dopadanje je,
рге nego što je posle 1967. godine prodrlo u širu javnost, bilo
raspravaljano na intelektualnim susretima na vrhu. Već su 50-te
1 rane 60-te izgradile diskurs katastrofe, koji je isprva još miro­
ljubivo koegzistirao sa žustrinom obnove, zadovoljstvom pro­
speritetom, optimizmom u malim stvarima i na kratkom odsto­
janju. Kritika kulture je u natmurenom molu pratila vedru upo-
slenost prosperirajuće Savezne Republike. Kasandre na visokim

284
planinama sa lošim pogledima su preko nizija, gde su vladali
marljivost i ono 'nastavi tako’, dovikivale svoja mračna saznanja.
Jedan od tih dijaloga s planine na planinu odigrao se godi­
ne 1965. na radiju Sidvestfunk. Bilo je to malo pre početka stu­
dentskog pokreta. Sudarila su se dva matadora najuzvišenijeg
duha vremena, jedan u ulozi velikog inkvizitora, drugi u ulozi
prijatelja ljudi.Veliki inkvizitor je bio Arnold Gelen (Arnold Ge-
hlen), njegov protivnik Adorno.
Zar Vi stvarno verujete, pita Gelen, da se opterećivanje proble­
matikom načela, utroškom refleksije, dalekosežnim životnim zabluda­
ma, koje smo pregurali jer smo pokušali da se osmaostalimo, da se to
može tražiti od svih ljudi ? To bih jako voleo da znam. Adorno odgo­
vara: Na to mogu samo sasvim jednostavno da kažem: Da! Ja imam
predstavu objektivne sreće i objektivnog očajanja i rekao bih da će lju­
di, dokle god su rasterećeni i od njih se ne traži sva odgovornost i sa­
moodređenje, da će sve dotle i njihovo zdravlje i njihova sreća na ovom
svetu biti privid. I privid koji će jednog dana pući. A kad puknu, to će
imati užasne posledice.
Gelen odvraća daje to, doduše, lepa misao, ali da su ljudi ta­
kvi, kakvi su. Oni hoće da budu rasterećeni i pogledaju ka neko-
me, ko će od njih preuzeti odgovornost. Zahtevanjem punolet-
stva su po pravilu preopterećeni. Gelen svoje razmišljanje zavr­
šava primedbom: Gospodine Adorno ... mada imam osećaj da se u
dubokim premisama slažemo, imam utisak da je to opasno i da ste
skloni da čoveka učinite nezadovoljnim sa onim malim što mu je od
celog katastrofalnog stanja još ostalo u rukama.
Celina je lažna, tu poziciju zastupaju obojica. Najbolje je,
kaže Gelen, pomoći ljudima da mogu da obavljaju svoje poslove
otporni na kritiku i imuni na primedbe, i poštedeti ih refleksije ko­
jom bi tek udarili na katastrofalno stanje celine. Ne, kaže Ador­
no, u ime oslobađanja moramo da ih ohrabrujemo na takve re­
fleksije, da bi primetili kako sa njima stvari loše stoje. Jedan
hoće da ljude zaštiti od refleksije iz visokorefleksivnih razloga -
jer ne vidi neku praktičnu alternativu postojećem, drugi hoće da
je od njih traži, iako za uvid u beznadežnost otpora ima da ponu­
di malo utehe. A to malo je gotovo bez izuzetka nešto romantič­
no, sećanja na detinjstvo, sanjarije, slutnje sreće u pesmi, u mu­
zici ili u metafizici u trenutku njihovog pada.
Vredno je pažnje koliko njih dvojica brzo mogu da se slože
oko toga, da je sveukupno društveno uređenje zapravo kata­
strofalno. Ali, toj katastrofi nedostaje ono alarmirajuće. Sa

285
njom sasvim lepo može da se živi. Za Adorna je to posledica to­
ga, što su ljudi dvostruko otuđeni: oni su izgubili svest o svojoj
otuđenosti. Za Gelena civilizacija ionako nije ništa drugo, do
katastrofa u stanju mogućeg življenja u njoj. A obojica su se,
uprkos njihovoj fundamentalnoj kritici, sasvim udobno smesti-
li u neredu koji kritikuju. Rezignirali su, jedan sa dobrom, dru­
gi sa lošom savešću.
Fundamentalna kritika se još uvek održava u „Noćnom stu­
diju” . Dve godine kasnije je na ulicama i trgovima i na sedećim
demonstracijama i političkim seminarima.
Rihard Levental (Richard Lowenthal), 20-ih godina i sam
komunistički studentski vođa, koji se u egzilu preobrazio u soci­
jaldemokratu i postao jedan od najznačajnijih politikologa Save­
zne Republike, govorio je 1970. godine u pogledu studentskog
pokreta o romantičnom recidivu. On šesdesetosmaše poredi sa
'skeptičnom generacijom’ za koju kaže da je s one strane sterilne
secesije i nekritičnog komformizma razvila realističan odnos prema
industrijskom društvu. Generacija 68. misli drugačije. Kod nje
su se ponovo probile dublje tradicije romantične odbrane industrij­
skog društva.
Kao prvo, upadljivo je koliko brzo je univerzitetski opozici­
oni pokret, koji se isprva bunio samo protiv pogoršanih uslova
studiranja ('univerzitet masa’) i autoritarnih struktura ('uni­
verzitet orđinariusa’) stigao do radikalne fundamentalne kritike
društva. Još 1966. godine je brižljivo sprovedeno istraživanje
Frankfurtskog instituta za socijalno istraživanje došlo do rezul­
tata, da su studenti po pravilu spremni na prilagođavanje, nekri­
tični i politički nezainteresovani, na univerzitetima nema po­
tencijala obnove. Sociologija je očigledno jednako slabo predvi-
dela pokret iz 1967. godine, kao i dvadeset godina kasnije slom
NDR-a i istočnog bloka u celini. Generacija koja se onda pobuni­
la porasla je u privrednom čudu, znači bez nevolje i siromaštva,
doživela je do tada samo vreme mira, uprkos hladnom ratu i na­
vikla se na demokratske odnose. Odakle je onda došla spremnost
na fundamentalnu kritiku? Da li je to zaista bio, kako je Leven­
tal formullisao, povratak tradicija romantične odbrane industrij­
skog društva?
Leventalova kritika studentskog pokreta nije bila naknad­
na, već je formulisana u borbi prsa u prsa i delovala povratno ne­
posredno na pokret, koji se od prekora branio. Ljudi nisu hteli da
budu romantični. To je zvučalo isuviše kao san i iluzija. Kao či­

286
sta subjektivnost. Ali, mislili su da su u savezu sa objektivnom
tendencijom. Postojala je zaista istovremenost događaja od Ber-
klija do Rima, Pariza i Berlina. Svuda su studenti izašli na ulicu
i artikulisali svoj protrest iz sveg grla i s puno fantazije. Pokreti
su pojedinačno bili različito usmereni, ali zajedničke su im bile
antiautoritarne tendencije i odbijanje američkog rata u Vijetna­
mu. I u slobodnim i otvorenim društvima Zapada svuda je traže­
no više slobode i otvorenosti, zahtev u pogledu uslova kritički je
usmeren protiv stvarnosti uslova. Ali, nije ostalo na liberalnom
i pacifističkom protestu. U pitanje su dovedene i životne forme
kapitalističkog radnog i potrošačkog društva. U Saveznoj Repu­
blici je uz to došla još i hipoteka nacionalsocijalističke prošlosti.
Neposlušnost očeva, koja je izostala u vreme nacista, ispoljena je
sada prema njima, iako sada više nije bilo diktatorskih instanci.
Odo Markvard (Odo Marquard) je to nazvao jeftinom naknadnom
neposlušnošću generacije 68.
Protest unutar sistema je, iznenađujuće brzo, postao odbi­
janje celog sistema. Alternativa sistema istočnog bloka po pravi­
lu nije izgledala atraktivno. Gde se inače mogla naći neka alter­
nativa sistemu? Zanemarujući egzotičnu Kinu i karipski socija­
lizam na Kubi, još je nije bilo, postojala je samo ta unutrašnja
transcendentnost ka sistemu. To su bile u društvu nezadovolje-
ne, ili samo perverzno zadovoljene potrebe. Njihova vrednost po­
dignuta je do produktivnih snaga koje je trebalo da budu pogod­
ne za rušenje kasnokapitalističkih proizvodnih odnosa. Te poti­
snute potrebe Herbert Markuze (Herbert Marcuse) je ispravno
nazvao nova nagonska baza. Pravog proletarijata više nema, osta­
le su, znači, samo te potisnute potrebe, koje predstavljaju neku
vrstu unutrašnjeg proletarijata u individui. I sam temelj indivi­
dua je, piše Markuze, jedna dimenzija temelja društva. Ovim obr­
tom se teoretski još nadmašuju smeli snovi Fihteove Ja-filozofi-
je. Fihte je svet izgradio iz Ja-svesti, sada je bila dovljna žudnja.
Nije se više radilo o samosavlađivanju, već je trebalo da vlada
žudnja. Žudnja je nagon, i sa slobodom ima veze samo utoliko,
što se za slobodu bori da bi se prepustilo vladavini žudnje. Ovde
je u igri bio vulgarni rusoizam, jer se postupalo prema devizi: čo-
vek je po Prirodi dobar, društvo ga čini lošim. Odstranimo dru­
štvene otuđenosti, onda najzad može da se pokaže prirodna do­
brota. Ne može se poreći da je ovde delovalao mutno izmešano
romantičarsko nasleđe Fihtea i Rusoa i daje, makoliko banalizo-
vano, našlo pristup ideologiji pokreta '68.

287
 Protest je imao i egzistencijalističke korene. Egzistencija­
lizam je kao ideologija bio kod intelektualaca široko raspro­
stranjen pre 1968, ne samo u Nemačkoj. On je, najpre nepolitič­
ki, a onda sve se više politizujući, bio uvežbavanje u slobodu,
povezano sa fundamentalnim odbijanjem postojećeg, koje je
važilo za nešto apsurdno, smislom odbojno, od čega se izdvaja­
lo crnim puloverima sa rol-kragnom i melanholičnim nekon-
formizmom. Zar to nije bio apsurdan svet koji je na jednoj stra­
ni stvorio izobilje, a na drugoj tonuo u siromaštvo i bedu? Ali,
pošto se apsurdno moglo objasniti ne samo metafizički, već po­
litički i ekonomski i protest je izgubio melanholičnu obojenost
uzaludnosti i postao politički. Kod egzistencijalizma se smela
osećati pripadnost nekomformističkoj eliti. Taj nekomformi-
zam se za tili čas dao preinačiti u avangardizam protesta. Veli­
ka većina je važila za manipulisanu, upletenu u dvostruku otu­
đenost - nevolja neuviđanja nevolje (Hajdeger) - ali avangarda je
patila od svojih fantomskih bolova: osećala je šta joj nedostaje
i nije još dugo potrajalo, kad je na ulicama moglo da se čuje i na
zidovima pročita: Uništite ono što vas uništava! Egzistencijali­
stički je u pokretu ostao njegov voluntarizam. Subjekat koji
stvarno hoće da uzme svoju slobodu, može da poboljša prilike.
Odgađanje i strpljenje sa kojim se čeka na dozrevanje objektiv­
nih uslova, nije bilo ništa za uzrujane koji su slutili da gube uz­
let i da će pasti, ako se upuste u isuviše dugotrajne projekte.
Dugačak marš kroz institucije (Dučke/Dutschke) nije bio zami­
šljen u smislu neke dugotrajne reformske politike, već kao žur­
no osvajanje pozicija u obrazovanom i medijskom sektoru. N i­
je se u vidu imalo mnogo rada, nego zauzimanje građanskih ba­
stiona. Između jeseni 1967. i proleća 1968. godine u unutra­
šnjem krugu SDS-a* u Zapadnom Berlinu, najozbiljnije su od-
meravani planovi za sovjetsko-demokratski prevrat. Politički
romantizam postao je žedan delovanja. Verovalo se da je kuc­
nuo čas da se porodi san, sa kojim su stvarne okolnosti navod­
no zatrudnele.
Čarobna reč, koja je trebalo da služi kao babica i koja je po­
vezivala sve sa svim, komforno bolovanje od izobilja ovde, sa be-
dom širom sveta tamo, glasila je: 'dijalektika’.

* Students for a Démocratie Society, studentska organizacija u SAD osnovana

1960. godine kao deo „nove levice” koja je bila kamen temeljac studentskih ne­
mira 60-ih godina (prim. prev.).

288
 'Dijalektika’ je bila metoda sopstvene revalorizacije stu­
dentske srdžbe na autoritarne roditelje, nedovoljno savladava­
nje prošlosti, tutorstvo gazdarica od kojih su iznajmljivali sobe,
javni gradski prevoz, tradicionalno seksualno opštenje, uslove
studiranja, nastavne planove, profesore. Te neprijatnosti morale
su samo da budu dramatizovane i revalorizovane do terora - od
potrošačkog terora pa do terora mišljenja - i već su od toga po­
stali studentske patnje od kasnog kapitalizma, koje su mogle da
dovedu do kratkog spoja sa napalmom spaljenima u Vijetnamu i
gladnim seljacima u Boliviji. 'Dijalektika' je pobunjene studente
povezala sa razbaštinjenima i obespravljenima u ćelom svetu. Uz
zajedničke patnje, došao je zajednički neprijatelj. To su bili im­
perijalizam, logika sistema i njegove 'karakterne maske’. Od Kri­
tičke teorije je čovek naučio, da privatno-kapitalistička i đržav-
no-kapitalistička čudovišta, znači Istok i Zapad, čine jedinstve­
nu vezu zaslepljivanja (Adorno). Ali, ljudi se više nisu zadovolja­
vali neizlečivom univerzalnom polemikom (Valter Benjamin), tom
formom izražavanja leve melanholije u kuloarima. Ljudi su hte-
li da delaju - na velikoj pozornici. Prilika za to je bilo, jer je teh­
nički razvoj medija u međuvremenu stvorio nove mogućnosti
globalizacije podsticaja. Zapadni svet je u tom trenutku postao
zajednica zaražena osećanjima polaska. Uz to je došla potreba za
istorijskim trenutkom. Svaka generacija želi da doživi prelom
epohe. Šesdesetosmaši su verovali da su sada oni na redu.
Dinamika pokreta je izmenila učesnike. Čovek je smeo da se
oseća kao novi subjekat sa novim senzibilitetima, fantazijama,
željama i životnim navikama u oštroj suprotnosti prema lažnom
svetu sistema sa njegovim jednodimenzionalnim ljudima. Izašlo na
senzaciju. Herbert Markuze je za to dao slogan: Veliko odricanje.
Leventalovo zapažanje da se pri tome ponovo oživljavaju
dublje tradicije romantične odbrane industrijskog društva, sigurno je
tačno u ovom kontekstu. Subkulture su uspevale kao nekada oko
1900. godine prilikom životnih reformi i obožavalaca sunca. Po­
novo je vrvelo i od bosonogih proroka i njihovih sledbenika. Sa­
da su se zvali „lutajući haš-pobunjenici”*. Ponovo se polazilo na

* „Lutajući haš-pobunjenici" je naziv korišćen od 1969. za prvu fazu razvoja jed­

ne gradske gerilske grupe u Zapadnom Berlinu. Kasnije će postati poznati pre
svega po imenu Tupamarosi-Zapadni Berlin. Podržavali su radikalne forme
protesta protiv nemačke države i predstavnika vlasti, pre svega policije i pra­
vosuđa (prim. prev.).

289
putovanja na Istok. Pomama za plesom vladala je svuda, ne samo
kao nekada, u Tiringenu. Prevaziđene suprotnosti ponovo su
stupile na snagu: zajednica protiv društva, duša protiv vlada­
vine novca, spontanost protiv konvencije, priroda protiv izvešta-
čenosti, samoostvarenje protiv karijerističkog razmišljanja. Na
pariškom maju govorilo se: mašta na vlast! Uz to muzika. Čovek
te godine više ne razume ispravno, ako ne čuje njihov zvuk. Ka­
da su berlinski studenti u leto 1968. godine iz protesta protiv za­
kona o javnim nesrećama odlučili da okupiraju univerzitetske
institucije i potom se u veselim jatim od Audimaksa* slili na
okolne institute, preko celog studentskog grada je tog blistavog
letnjeg dana odjekivalo „Street Fighting Man” Roling Stounsa.
Komuna 1 se već kod medievista udobno smestila i zvučnik sta­
vila na prozor. Bilo je melodija, pesama i ritmova koji su dali
osnovnu boju aktivnostima onih godina i da se unapred oseti
ukus 'proširenja svesti’ kome se nadalo od sveukupnih promena
sistema.
Od Marksa potiče napomena, da su socijalnim pokretima
potrebne iluzije kako bi mogli da proguraju svoje ograničene sa­
držaje. Studentski pokret je ceo svet imaginarno dovukao pred
sud svoje kritike i povremeno se pokrivao kostimom starog rad­
ničkog pokreta. 0 nekoliko zabludelih koji su se čak latili oruž­
ja, i da ne govorimo. Pokret je malo postigao, ako se u vidu ima­
ju neposredni rezultati. Ali, bilo je političkog obrta raspoloženja.
Vreme socijalno-liberalne vladavine počelo je pod sloganom: Usu­
diti se na više demokratije. Tamo gde su promene bile stvarno du-
bokosežne, kod porodičnih struktura, stila partnerskih odnosa,
kod seksualnih navika, manira, stila potrošnje, hedonizma, tamo
se pokazalo da je pokret 68. bio pre simptom razvoja, nego nje­
gov uzrok. Ali, prateće i stimulišuće iluzije bile su znatne. I bile
su romantične. U njima se naime u suštini ispojila predstava no­
vog principa realnosti. I ovde je Herbert Markuze dao odlučuju­
će štihvorte. Princip realnosti kapitalizma, učio je on, doveo je
do društva izobilja i upravo zbog toga je postao suvišan. Princip
zadovoljstva, do sada držan strogo u šahu prinudom rada, u fazi
je menjanja u svojoj supstanci. Agresivni nagoni, u poslednjoj
instanci nagon smrti, gube na značaju naspram erotskog nagona.
Unutarnja priroda čoveka se menja. Rađa se svetlost velikog vre­
mena izmirenja. Pomera se, piše Markuze, erotska energija Priro-

* Auditorium Maximum, skraćenica za najveću slušaonicu (prim. prev.).

290
de - energija koja hoće da bude oslobođena: i Priroda čeka na revolu­
ciju. To je mogao da kaže i Novalis.
U pokretu 68. zaista je postojao romantizam sveobuhvat­
nog oslobađanja. Utoliko više zapanjuje što je pokret, zanema­
rujući alijansu sa pop kulturom, održavao gotovo neprijateljski
odnos prema takozvanoj visokoj kulturi. Ona je važila za 'nad­
gradnju', a htelo se povezivanje sa 'osnovom'. Gde je nalažena
osnova? U oslobodilačkim pokretima trećeg sveta, u fabrici i u
četvrti, i u nesublimisanom podzemlju sopstvene duše. Posma-
trano sa te 'osnove', sve drugo je važilo za izdvojeno, upravo kao
romantično u lošem smislu. To je isti paradoks koji se mogao vi-
deti kod Bernea (Borne) u raspravi sa Hajneom: romantizam je
investiran u objektvan proces oslobađanja, iz čega je proistekao
socijalni romantizam, a istovremeno se prezrivo govorilo o ro­
mantičnom, o slavujima poezije. Objektivni romantičari subjek­
tivno to nisu hteli da budu. Tako je 1968. godine objavljena smrt
književnosti iz razloga političko-moralnog utilitarizma. U Vijet­
namu se, govorilo se, napalm-bombama spaljuju deca, zbog to­
ga je umetnost laž. Pred obavezivanjem na socijalno i politički
dobro, na primer na antiimperijalističku borbu, za lepo nema
vremena ni mesta. Citiran je Lenjin koji je izjavio da kod Beto-
venove muzike čovek poželi da ljude, sve ljude, nežno pogladi po
glavi. Ali, svet nije takav, nekoliko glava se mora skinuti. Umet­
nost, naročito romantična, važila je dakle za pogrešnu, jer je iz­
mirenje bilo preuranjeno. Čovek mora da se čuva njenih blagih
raspoloženja, u svakom slučaju, opravdana je u svojim agitprop-
formama. Literarno je to značilo: ulično pozorište, letak, repor­
taža. Mnogi pisci su u to vreme dozvolili da budu zakleti na sa-
momarginalizaciju. Njihova socijalna i politička savest je tako
zahtevala. Osim toga, mnogima ništa više nije padalo na pamet.
Ponovo se radilo o starom problemu teodiceje umetnosti: da li
muze smeju da pevaju, kad je svetu rđavo? Ne smeju, izjavili su
šesdesetosmaši, osim da pevaju pesme protiv izrabljivanja i tla­
čenja. Opet je došlo, kao nekada u Rusiji posle Revolucije, do ne­
prijateljstva sa umetnošću i najzad njenog razaranja iz navodne
solidarnosti sa prokletima na ovoj zemlji. Sve to je ponovljeno
1968, svakako pre kao komedija. Takođe, leva kritika eskapizma
romantizma nije bila konsekventna, jer su se u pop muzici sla­
vile njegove dionizijske saturnalije.
Šesdesetosmaši su čitali Karla Marksa i neprestano govori­
li o proizvodnim snagama i proizvodnim interesima, ali su za-

291
pravo bili bliži „Dangubi”, dakako bez njegove ljupkosti. Selski,
koji je na 'skeptičnoj generaciji’ hvalio entuzijazam prema radu,
objavio je 1975. godine polemiku pod naslovom „Rad obavljaju
drugi. Klasna borba i teokratija intelektualaca” (Die Arbeit tun
die anderen. Klassenkampf und Priesterherrschaft der Intelek-
tuellen). Selski je tajnu poslovanja nove levice video u tome, što
nije poznavala stvarno poslovanje društva i što je samo uživala
njegove koristi. To je stara rasprava: realisti ukazuju na prastare
zakone proizvodnje, na smisao institucija i uobičajenosti i radi-
lcale nazivaju neodgovornim jatom Ja-zaljubljenika i sanjara u
igri, upravo kao romantičare.
Ta rasprava će nužno izbijati stalno iznova, kad romantični
impuls ne samo rasturi uobičajeni realizam, što je apsolutno po­
željno, nego se nekočen probije u politiku, što nije dobro ni za
romantizam, ni za politiku.
Da završimo. Romantizam je sjajna epoha nemačkog duha,
sa velikim zračenjem na druge nacionalne kulture. Romantizam
kao epoha je prošao, ali romantično kao ideologija je ostalo. Go­
tovo uvele je u igri kad nezadovoljstvo stvarnim i običnim traži
izlaze, promene i mogućnosti prekoračenja. Romantično je fan­
tastično, inventivno, metafizičko, imaginarno, zavodničko, neis­
crpno, ponorsko. Nije obavezno na konsenzus, ne mora da bude
društveno korisno, čak ni životno korisno. Može da bude zalju­
bljeno u smrt. Romantično traži intenzitet sve do patnje i tragi-
ke. Sa svim tim, romantično nije posebno pogodno za politiku.
Ako se ulije u politiku, trebalo bi da bude povezano sa snažnim
dodatkom realizma. Jer, politika bi trebalo da se zasniva na prin­
cipu sprečavanja bolova, patnje i surovosti. Romantično voli eks­
treme, a razumna politika kompromise. Treba nam oboje: avan­
tura romantizma i trezvenost smršale politike. Ako um politike
i strasti romantizma ne shvatimo kao dve sfere i kao takve ih
razdvajamo, ako umesto toga želimo jedinstvo bez pukotine i ne
znamo da živimo u najmanje dva sveta, onda postoji opasnost da
u politici tražimo avanturu, koju bolje nalazimo u kulturi, ili da,
obrnuto, od kulture zahtevamo istu socijalnu korisnost kao od
politike. Ali, nije poželjnajh avanturistička politika, ni politički
ispravna kultura. Fridrih Šlegel je bio taj koji je ukazao na neop­
hodnost razdvajanja sfera, kad je izjavio da treba početi sa samo­
stalnošću lepog i držati ga odvojeno od istinitog i moralnog. Tako je
onda, u eposi romantizma došlo do grandiozne razbuktalosti ro­
mantičnog.

292
 Napetost između romantičnog i političkog spada u još obu-
hvatniju napetost između zamislivog i življivog. Pokušaj da se ta
napetost prevede u jedinstvo bez suprotnosti, može da vodi osi­
romašenju ili opustošenju života. Život osiromašuje kad se čo-
vek ne usuđuje da zamisli ništa više izvan onoga što veruje da
može i da živi. I život biva opustošen kad čovek po svaku cenu,
pa i cenu razaranja i samorazaranja hoće da živi nešto, samo za­
to što je to zamislio. Jednom život osiromaši, jer zamišljeno bi­
va napušteno zarad mira; drugi put se lomi pod silom sa kojom
zamislivo treba da bude ostvareno bez odbitaka. Oba puta čovek
ne izdržava protivrečnost između zamislivog i življivog i hoće ži­
vot iz jednog komada. Ali takav život je ipak sigurno samo ro­
mantičan san.
Romantično spada u živu kulturu, ali romantična politika
je opasna. Za romantizam, koji je nastavak religije sa estetskim
sredstvima, važi isto što i za religiju: mora da odoli iskušenju da
se dokopa političke moći. Fantaziju na vlast! - to sigurno nije bi­
la baš dobra ideja.
S druge strane, ne smemo da izgubimo romantizam, jer je
politički um i smisao za realitet premalo za život: romantizam je
ona dodatna vrednost, suvišak od lepe otuđenosti od sveta, obi­
lje značajnosti. Romantizam čini ljubopitljivim za nešto sasvim
drugo. Njegova nesputana imaginacija daje nam slobode kreta­
nja koje nam trebaju ako kao Rilke primećujemo,
da nismo pouzdani niti kao kod kuće
u tumačenom svetu.

293