BIBLIOTEKA

SAZVEŽĐA

40

UREDNIK
MILOŠ STAMBOLIĆ

R ECEN ZIJA: STAN ISA NOVAKOVIĆ • CRTEŽ NA KORICAMA: DUŠAN

K IST IC • TEH N IČK I URED N IK: BOGDAN ĆURČIN • KOREKTOR: DO-
B R I LA SIM IĆ • IZDAVAČ: IZDAVAČKO PREDUZEĆE NOLIT, BEOGRAD,
TE R A Z IJE 27 • ŠTAMPA: ŠTAMPARIJA SLOBODAN JOVIĆ, BEOGRAD,
STOJANA PROTIĆA 52 • TI RAŽ: 5.000 PRIMERAKA.
 TOMAS S. KUN

STRUKTURA
NAUČNIH
REVOLUCIJA

N O L IT • BEO GRAD
1974
 N aslov originala

THOMAS S. KUHN
THE STRUCTURE OF SCIENTIFIC REVOLUTIONS
The University of Chicago P ress, 1970.

PREVEO
STANIŠA NOVAKOVIĆ
PREDGOVOR
N
 Ako biste bilo kojeg eksperta u oblasti filosofije
nauke zapitali koja je knjiga iz te oblasti posleđnjih
deceniju-dve izazvala posebno veliko interesovanje i
izuzetno plodne kontroverze, odgovor bi sasvim sigur­
no glasio: Kunova knjiga o strukturi naučnih revolu­
cija. Istovremeno je skoro sigurno da bi mnogi od tih
eksperata, koji su izgubili iz vida precizan podatak da
se ta knjiga pojavila 1962. godine, u drugoj seriji poz­
nate „Međunarodne enciklopedije ujedinjene nauken,
imali utisak da je Kunova knjiga znatno starijeg da­
tuma. To je i sasvim razumljivo — Struktura naučnih
revolucija je izazvala već tolika reagovanja, komentare
i polemike da se stiče utisak kao da se nalazi u opti­
caju bar dva puta duže vremena.
Kao što i sam naslov kazuje, iz širokog skupa pi­
tanja koja spadaju u oblast filosofije nauke, Kun je
u svojoj knjizi izabrao grupu problema koji su ključ­
ni za razumevanje razvoja naučnog saznanja i na njih
je usmerio svoju pažnju. U toj problematici Kun je
postigao mnogo — on je temeljito analizirao složenu
problematiku revolucionarnih izmena u osnovnim poj­
movima nauke i uspeo da pruži svežu i veoma origi­
nalnu sliku mehanizma razvoja nauke. Naravno, Kun
se pri tom oslanjao na svoja opsežna proučavanja is-
torije, pre svega prirodnih nauka (predaje istoriju na­
uke na univerzitetu u Prinstonu), kao i na svoje širo­
ko znanje u oblasti psihologije, fizike, hernije i astro­
nomije (studirao je prvobitno fiziku, a zatim filosofiju
i psihologiju).
10 STANISA NOVAKOVIĆ

Nije stoga nimalo čudno što se tokom poslednje

decenije veliki broj autora — uključujući i najpozna­
tije predstavnike filosofije nauke našega doba — po­
ziva na određene ideje, ili polemiše sa pojedinim teza­
ma Kunove knjige. Nije čudno ni to što je, dve godine
po objavljivanju ove knjige, na internacionalnom ko-
lokvijumu za filosofiju nauke u Londonu (jula 1965.
godine), već došlo do konfrontacije gledišta o osnov­
nim problemima kojima se knjiga Tomasa Kuna bavi.
Ova zanimljiva polemika, u kojoj su učestvovali Džon
Votkins, Stivn Tulmin, Pers Vilijams, Karl Poper, Mar­
garet Masterman, Imre Lakatoš i Pol Fajerabend, ob­
javljena je 1970. godine pod naslovom Kritika i rast
saznanja („Criticism and the Growth of Knowledge”,
Cambridge, University Press, 1970).
S obzirom na tako brojna i žustra reagovanja do
kojih je došlo povodom nekih osnovnih ideja koje su iz-
nete u knjizi Struktura naučnih revolucija, Kun je 1970.
godine priključio svojoj knjizi još i poduži Postscript
u kojem pokušava pre svega da dalje razjasni i pro­
dubi te osnovne teze oko kojih se razvila polemika.
U takvim uslovima, mislim da bi za našega čitao­
ca bilo najinteresantnije da se, pored kratkog rezi-
miranja nekih osnovnih teza Kunove knjige, upozna,
u najkraćim crtama, sa glavnim primedbama koje su
učinjene u odnosu na Kunove teze, odnosno sa onim
gledištima u kojima dolaze do izražaja sasvim druga­
čija shvatanja o složenoj problematici strukture nauč­
nih revolucija.
No, počnimo sa onim ključnim pojmovima kojima
Kun operiše i koji su u međuvremenu široko prihva­
ćeni, pa su čak stekli pravo građanstva i izvan oblasti
istorije i filosofije nauke. Reč je o pojmovima „para­
digma” i „normalna nauka”, koji su inače međusobno
najtešnje povezani.
Kunov pojam „paradigme” je izuzetno složen i za­
to mislim da nisu u pravu oni koji žele ta daj pojam
shvate previše jednostavno, bilo da paradigmu izjed­
načuju sa „osnovnom teorijom”, ili da je identifikuju
sa „opštim metafizičkim gledištem”. Radi se o jed-
PREDGOVOR 11

nom složenom konceptu koji ima svoj, kako naučni

tako i filosofski, a i svoj sociološki aspekt. Prema to­
me, paradigma nije samo osnovna (ili dominantna) te­
orija u smislu opš tepriznatih naučnih dostignuća, već
isto tako i uspešna metafizička spekulacija koja nau­
čnicima tokom jednog određenog perioda vremena
pruža ne samo model-probleme, već isto tako i mo-
del-rešenja, a najzad, ona je i skup opšteprihvaćenih
uverenja koja dobijaju svoj konkretan oblik u nekom
udžbeniku ili klasičnom naučnom delu.
Prema tome, paradigma bi bila, kako sam Kun
precizira i rezimira u svome Postscript-w, s jedne stra­
ne čitava ona konstelacija uverenja, vrednosti, tehnič­
kih procedura itd. koja je zajednička članovima jedne
određene naučne zajednice, dok bi, s druge strane, oz­
načavala jednu vrstu elemenata u toj konstelaciji, ona
konkretna rešenja naučnih zagonetki koja, kada se
primene kao modeli ili primeri, mogu da posluže kao
osnova za rešavanje preostalih zagonetki normalne
nauke.
Pod „normalnom naukom”, pak, za razliku od
kratkotrajnih perioda naučnih revolucija, Kun podra-
zumeva ono što, po njegovom shvatanju, predstavlja
preovlađujuće redovno stanje nauke, tj. istraživanje
koje je čvrsto zasnovano na nekoj paradigmi koja
pruža relativno dugotrajnu osnovu za nekritičku nau­
čnu praksu, a ta se praksa uglavnom iscrpljuje kroz
tri klase aktivnosti: prikupljanje značajnih činjenič-
kih određenja, demonstraciju slaganja činjenica sa te­
orijom i artikulaciju teorije.
Pošto smo ukratko definisali ove osnovne pojmo­
ve, možemo da iznesemo i Kunovo određenje naučne
revolucije.
Kun kaže:
„Kada (normalna nauka zaluta; S. N.) — odnosno
kada profesija ne može više da izbegne nepravilnosti
koje potkopavaju postojeću tradiciju naučne prakse
— tada počinju neuobičajena istraživanja, koja vode
profesiju, ako ništa drugo, a ono do nekog novog
skupa osnovnih uverenja, do nove osnove za upražnja-
12 STANISA NOVAKOVIC

vanje nauke. Neuobičajene epizode u kojima se to po-

meranje profesionalnih uverenja odigrava, jesu one
koje se u ovome ogledu nazivaju naučnim revolucija­
ma. .. — . . . Svaka od njih dovela je do toga da zajednica
(naučnika) odbaci neku dotle dugo poštovanu naučnu
teoriju, u korist druge koja je sa njom nespojiva”.1234)
Ili, na drugom mestu:
„Naučne revolucije su ovde uzete kao one neku-
mulativne razvojne epizode u kojima se stara para­
digma u potpunosti ili delimično zamenjuje novom, koja
je nespojiva sa tom starom”?)
Na osnovu ovih definicija, mogućno je izvesti dve
osnovne karakteristike Kunovog shvatanja naučnih
revolucija:
(1) Revolucije su neuobičajene, odnosno retke epi­
zode u nauci, dok bi dugački periodi „normalne nau­
ke” predstavljali ono redovno stanje nauke koje isto­
vremeno većini naučnika najbolje odgovara; štaviše,
Kun smatra da samo tokom perioda „normalne nau­
ke” progres može da izgleda i očigledan i obezbeđen;
(2) Nova vladajuća naučna teorija ili paradigma,
nespojiva je sa starom, ili nesamerljiva u odnosu na
staru teoriju?)
Ovakva Kunova koncepcija očigledno je sasvim
specifična i nije nikako u skladu sa onim shvatanjem
revolucije koje nalazimo kod Popera, najznačajnijeg
savremenog filosofa nauke, koji je isto tako zaintere-
sovan prvenstveno baš za probleme rasta naučnog
saznanja.
Poper, kao što je mnogima već poznato, ne zastu­
pa gledište o razvoju saznanja putem akumulacije pos-
matranja, već „putem ponovljenih odbacivanja nauč­
nih teorija i njihovog zamenjivanja boljim ili u većoj
meri zadovoljavajućim teorijama”?) Ove nove teorije,
0 Kuhn, T. S., The Structure of Scientific Revolutions,
Chicago, University of Chicago Press, 1962, p. 6.
2) Ibid., p. 91.
3) v. Ibid., p. 162, 6 & 91.
4) Popper, K. R., Conjuctures and Refutations, New
York, Basic Books, 1962, p. 216.
Pr e d g o v o r 13

mada moraju da objasne i stare činjenice, mogu ih

objasniti na jedan drugačiji način, a ne onako kako su
to činile stare teorije. U svakom slučaju, od novih teo­
rija se traži da budu što je mogućno smelije i neoče­
kivanije. To znači da naučne revolucije, prema Popero-
vom shvatanju, predstavljaju bitnu i nezamenljivu
komponentu rasta naučnog saznanja.
On kaže:
„ ... Naše kritičko ispitivanje teorija vodi nas po­
kušajima da ih proverimo i odbacimo, što nas dalje
vodi eksperimentima i posmatranjima takve vrste o
kojima niko ne bi nikad sanjao bez podsticaja i ruko­
vođenja — kako od strane naših teorija, tako i od
strane naše kritike tih teorija. I zaista, najinteresan­
tnije eksperimente i posmatranja mi pažljivo smišlja­
mo da bismo proverili svoje teorije, naročito svoje
nove teorije”.5*)
Ovako zamišljen rast nauke sasvim prirodno pod-
razumeva, ili, možda je bolje tako reći, zahteva pos­
tojanje rivalskih hipoteza ili teorija. I stvarno, Po-
per smatra da se u većini slučajeva, ili u svim važnim
slučajevima, baš tako i događa, pošto nam je, da bis­
mo mogli da pronađemo sve nedostatke stare teorije,
neophodna nova teorija.9) Na taj način, do pobijanja
jedne naučne teorije najčešće dolazi tako što opovrga­
vajući eksperiment predstavlja krucijalni eksperiment,
tj. eksperiment zamišljen da odluči između dveju (ili
više) rivalskih teorija.
Prema tome, nasuprot Kunovom gledištu, Poper
zastupa tezu da revolucionarni periodi predstavljaju
ono najvrednije u nauci što treba podsticati, pošto se
u njima ispoljava prava stvaralačka priroda nauke.
To je ujedno ona osnova na kojoj počiva suštinsko
razilaženje između ova dva gledišta: naime, dok za
Popera nauke nema, niti se ona uopšte može zamisliti,

5) Ibid., p. 216.
e) v. Popper, K. R.f The Logic of Scientific Discovery,
London Hutchinson, 1959 (1934), p. 87 (naš prevod: Logika
naučnog otkrića, Beograd, „Nolit", 1973, str. 118—119) &
Conjectures and Refutations, p. 246.
14 ŠTANISA NOVAKOVIĆ

bez kritičkog mišljenja, za Kuna tek odbacivanje kri­

tičkog mišljenja označava prelazak na nauku.1) Znači,
ono što je stvarno naučno za Popera, teško da uopšte
predstavlja nauku za Kuna, i obratno.
S druge strane, to nikako ne znači da Poper još
odavno nije sagledao značaj i ulogu onih istraživanja
koja Kun naziva „normalnom naukom”, o čemu sve-
doči Poperova primedba na strani 53 njegove Logike
naučnog otkrića, ili sledeći tekst iz knjige Pretpostavke
i pobijanja:
„Dogmatsko stanovište vezivanja za jednu teoriju
dokle god je to mogućno, od velikog je značaja. Bez
njega ne bismo nikada mogli da pronađemo šta je sve
sadržano u jednoj teoriji — napustili bismo tu teoriju
pre nego što bismo stvarno imali prilike da ustanovi­
mo njenu snagu; sledstveno tome, nikakva teorija ne
bi nikada bila u stanju da odigra svoju ulogu unoše­
nja reda u svet, našeg pripremanja za buduće doga­
đaje, privlačenja naše pažnje na događaje koje inače
ne bismo nikada primetili”.78)
Ali, ukoliko bismo se čak i složili s time đa nauč­
nici utroše više radnih sati na bavljenje „normalnom”
nego li „neuobičajenom” naukom, moramo se složiti
sa sledećom primedbom Džona Votkinsa, profesora sa
Londonske škole za ekonomiju i političku nauku: sa
sociološke tačke gledišta može biti sasvim u redu da
se nešto zanemari zato što je retko; međutim, sa me­
todološke tačke gledišta, nešto što u nauci nije često
— ideja koja otvara nove horizonte, ili krucijalni eks­
periment između dve glavne teorije — može da bude
daleko važnije od onoga što se sve vreme odigrava.9)

7) v. Kuhn, T. S., „Logic of Discovery or Psychology of

Research?", in: Lakatos & Musgrave (eds.), Criticism and
the Growth of Knowledge, Cambridge, At the University
Press, 1970, p. 6.
8) Popper, K. R., Conjectures and Refutations, p. 312.
e) v. Watkins, J. W. N., „Against ’Normal Science”', in:
Lakatos & Musgrave (eds.), Criticism and the Growth of
Knowledge, p. 32.
 PREDGOVOR 15

Ali, da vidimo kako — po Kunovom shvatanju —

dolazi do tih neuobičajenih epizoda u nauci koje on
naziva naučnim revolucijama. U periodu „normalne
nauke”, koji nastaje odmah po zameni jedne paradig­
me drugom, nova paradigma se razvija, razbuktava,
artikulise i proširuje; ukoliko se u tom periodu naiđe
na činjenice koje se ne slažu sa paradigmom, na njih
se ne obraća posebna pažnja. To je, uopšte uzev, pe­
riod koji se karakteriše kao „proces akumulacije”.
No, kada mogućnosti razvoja u okviru jedne paradig­
me počnu da se iscrpljuju, kada dođe do neuspeha
u normalnoj aktivnosti rešavanja problema, naučnici
tada postaju sve više svesni postojanja različitih ne­
pravilnosti, što je onda preduslov za nastajanje bilo
kakve prihvatljive promene teorije.™)
Kun dodaje:
„Svest o nepravilnosti... (može da traje; S. NJ ta­
ko dugo i da prodre tako duboko da se područja koja
su napadnuta mogu s pravom opisati kao da su u sta­
nju nadolazeće krize”.1011123)
I dalje:
„ . .. Sve se krize završavaju izrastanjem novoga
kandidata za paradigmu i sledujućom bitkom oko nje­
govog prihvatanja.. ”™)
Prelazak sa paradigme u krizi na novu paradig­
mu je kratak, — zapravo, kako Kun kaže, on se ne
može odvijati korak po korak, pošto se ne obavlja si­
lom logike i neutralnog iskustva, tj. pod uticajem
argumenata — ubeđivanjem, već nastaje kao plod pre-
obraćanja, tj. mora da se odigra iznenada i odjednom,
kao prebacivanje s jedne geštalt-slike na drugu.™)

10) v. Kuhn, T. S., Reflections on My Critics", in: La­

katos & Musgrave (eds.), Criticism and the Growth of
Knowledge, p. 250 & The Structure of Scientific Revoluti­
ons, pp. 75 & 67.
u) Kuhn, T. S., The Structure of Scientific Revolutions,
p. 67.
12) Ibid., p. 84.
13) v. Ibid., pp. 121 & 149.
16 ŠTANISA NOVAK0VIĆ

To je, dakle, ta Kunova teza o kratkotrajnoj, izne­

nadnoj revoluciji u nauci, o trenutnom karakteru pro­
mené paradigmi, tj. vladajućih naučnih teorija — te­
za koja je izazvala brojne kritike i komentare. Ali. kao
što ćemo videti, izvestan broj kritičkih primedbi je
preoštar, tj. gubi iz vida ona mesta u Kunovoj knjizi
koja mogu blize da odrede neke aspekte ove njego­
ve teze.
Naime, Kunu se opravdano zamera to što njegova
nova paradigma ne može nikada da ima bilo kakvu
stvarnu predistoriju. I zaista, na osnovu teze o mo­
nopolskom položaju vladajuće paradigme, kao i teze
o nespojivosti stare i nove paradigme, naučnici bi tre­
balo, sve do onog iznenadnog trenutka kada dođe do
preobraćanja, da misle u jednom sasvim drugačijem
pravcu. Zato Džon Votkins nalazi da bi Kun morao
da tvrdi sasvim neodrživu tezu da je prelazak na novu
paradigmu isto što i pronalaženje nove paradigme.
Đuro šušnjić takođe zamera Kunu to što ne pravi raz­
liku između prihvatanja jedne paradigme, što može da
bude i relativno kratkotrajan proces, i stvaranja te
iste paradigme, što po pravilu predstavlja jedan dugo­
trajan i veoma složen proces, kome ne pogoduje ni
period krize, a kamoli kratak momenat prelaska s jed­
ne paradigme na druguM)
U potvrdu prethodno pomenute interpretacije Ku­
na, Votkins navodi sledeće mesio iz Kunove knjige:
„Nova paradigma, ili naznaka koja je dovoljna za.
njenu docniju artikulaciju, nastaje odjednom, pone­
kad usred noći, u duhu čoveka duboko utonutog u
krizu”.1
415)
No, ja mislim da ovo mesto ne može da se uzme
kao potvrda Votkinsovog insistiranja na tome da Kun
mora da izjednači prelazak na novu paradigmu sa pro­
nalaženjem te paradigme. Ovaj odeljak Kunovog teks­
ta, u stvari, ima sasvim drugi smisao. Po mome miš­

14) v. Watkins, Op. cit., p. 35 & šušnjić, Đ., Otpori kri­

tičkom. mišljenju, Beograd, „Vuk Karadžić”, 1971, str. 68.
15) Kuhn, T. S., Op. cit., p. 89.
PREDGOVOR 17

ljenju, on jednostavno izražava jedno drugo Kunovo

ubeđenje — koje je takođe podložno kritici, ali ga ne
smemo nikako mešati sa onim prvim — a to je da se
teorije pronalaze ili da se stvaraju „и jednom komadu”.
U prilog ovakve interpretacije navedenog odelj-
ka iz Kuna (mada se u njemu — mislim da je to jas­
no — ne tvrdi ono što bi Votkins želeo), navešću jed­
no drugo mesto u istoj knjizi:
„Nova teorija — kaže Kun — izgleda kao neposre­
dan odgovor na krizu (— tj. na period koji nije tako
trenutan i koji prethodi revoluciji, ili samome pre­
lasku sa stare na novu paradigmu; S. N J ... Najzad, ...
rešenje (— za ma koji poseban slučaj krize; S. NJ bar
je delimično bilo anticipirano tokom jednog perioda
kada nije bilo nikakve krize u odgovarajućoj nauci;
međutim, u odsustvu krize te su anticipacije bile ig-
norisane”.16178)
Ili:
„Često nova paradigma nastaje, bar u zametku,
pre nego što je kriza otišla daleko ili bila eksplicitno
sagledana.. ,17)
Ili, najzad:
„Filosofi nauke su u više navrata pokazali da je
na neki dati skup podataka uvek mogućno nasaditi
više od jedne teorijske konstrukcije. Istorija nauke
ukazuje, posebno u ranim fazama razvoja neke nove
paradigme, da čak nije mnogo teško smisliti takve
alternativne mogućnosti. Ali, takvo pronalaženje alter­
nativnih mogućnosti je nešto što naučnici retko pre-
duzimaju, osim tokom pre-paradigmatičke faze razvoja
svoje nauke i u vrlo posebnim prilikama tokom evo­
lucije koja sledi”.18)
Naravno, Kun smatra da ima slučajeva kada tre­
ba da prođe prilično vremena između javljanja prve
svesti o krizi stare teorije i rađanja nove, i to je sve
što Kun želi da prizna u vezi sa inače iznenadnim, ne­
očekivanim i radikalnim procesom promene paradig-
16) Ibid., p. 75.
17) Ibid., p. 86.
18) Ibid., p. 76.
18 STANISA NOVAKOVIĆ

me. Zato smatram da je sasvim na mestu jedna druga

Votkinsova primedba koja glasi:
„Da ona (paradigma; S. N J može da se pojavi i
pre nego što se kriza uopšte razvila, te da može sama
da izazove krizu, to je isključeno Kunovom idejom o
vladavini paradigme unutar normalne nauke”.1920*)
U vezi sa Kunovom interpretacijom trenutka pre­
laska sa stare na novu paradigmu, interesantno je pri-
metiti da su neki kritičari, naročito Votkins i Lakatoš,
to protumačili kao „iracionalni skok vere”. Kun, me­
đutim, odbacuje takvu interpretaciju i u Postscript-^
detaljnije objašnjava svoje shvatanje, odnosno razliku
između „ubeđivanja” i „preobraćanja”. Da bi bio ube-
đen u to da treba da prihvati novu teoriju, naučnik
mora prethodno da prevede tu teoriju na sopstveni
jezik. Međutim:
„Prevođenje jedne teorije ili pogleda na svet na
sopstveni jezik ne znači odmah da je ta teorija pos­
tala naša. Za to se mora doći do bliskosti, otkriti da
mislimo i radimo u jednom jeziku koji nam je ranije
bio stran, a ne samo da prevodimo sa njega”.™) Kako
se „dolaženje do bliskosti” događa odjednom, pa niko
ne može sam da bira da li će to da učini, ono ima sve
crte „iskustva preobraćan ja ”. Kun takođe sugeriše da
ova iskustva preobraćanja lakše dolaze kod mlađih
ljudi i da naučnik i bez takvoga iskustva: „ ... može
ipak da koristi novu teoriju, ali će on to činiti kao
stranac u nekoj stranoj sredini, a ta mu je alternativa
dostupna samo zato što tu već postoje oni koji su do­
moroci . . . Iskustvo preobraćanja, za koje sam rekao da
je nalik na geštalt-prebacivanje, ostaje, prema tome, u
osnovi revolucionarnog procesa”? 1)
Ali, naučna revolucija, za Kuna, uključuje ne samo
karakteristiku trenutnosti, već takođe i karakteristiku
neočekivanosti, mada u jednom sasvim drugom znače­
nju od onoga koje bismo mogli da pripišemo Poperu.
Prelazak sa stare na novu naučnu teoriju je za Kuna
19) Watkins, Op. cit., p. 31.
20) Kuhn, Op. cit., 1970, p. 204.
«) Ibid., p. 204.
PREDGOVOR 19
neočekivan u tom smislu što je nova teorija nespojiva
sa starom, ili nesamerljiva u odnosu na staru. Nova
paradigma predstavlja rekonstrukciju datoga područja
na temelju novih osnovnih pretpostavki, tako da pro­
fesija menja čitav svoj pogled na to područje, na nje­
gove metode i ciljeve; drugim recima, „posle revolu­
cije naučnici rade u jednom drugačijem svetu”?1)
Moj je utisak da je Kun naučnu revoluciju shvatio,
tako da kažem, isuviše temeljito (da vodi čak do ne-
samerljivosti), pa onda u stvari i nerealistički. Stvar
je u tome da ni u političkim revolucijama ne dolazi
nikada do tako temeljitih promena u ekonomskom i
političkom sistemu kakve nosioci tih revolucionarnih
promena u početku pretenduju da postignu, a koje
docnije, naravno, samo žele da predstave kao da su
se stvarno zbile. Ono što se zaista događa i u politič­
kim i u naučnim revolucijama, a što — razume se —
mnoge zainteresovane strane neće uvek da priznaju,
jeste sledeće: kada se nova paradigma dovoljno raz­
vije, onda se vidi da ona ima mnogo štošta zajedničko
sa starom, tj. da nije tako temeljito nova kao što se
na početku mislilo. Razlog zbog čega je to tako u na­
uci, lezi prvenstveno u činjenici da teoretičari, da bi
stvorili neku novu teoriju, moraju ozbiljno da se oslone
na ogromnu količinu prethodnog znanja koje se u datom
trenutku uzima kao opšteprihvaćeno.
Metodološki posmatrano, najveći nedostatak Kuno-
ve koncepcije predstavlja njegova teza o monopolskom
položaju vladajuće paradigme, koja isključuje moguć­
nost naporednog postojanja makar i dveju, a kamoli
tri ili više paradigmi; koja, drugim recima, isključuje
postojanje dveju ili više rivalskih teorija, odnosno
zabranjuje svaku (makar i ograničenu) proliferaciju
naučnih teorija. Ova teza u stvari predstavlja previ­
đan je nekih bitnih momenata koje nije tako teško uo­
čiti u razvoju nauka; naime, takozvana „normalna na­
uka” može, ne samo u različitim vremenskim periodi­
ma, već i u istom vremenskom periodu, da se zasniva
na dve (ili više) paradigmi.2
22) v. Ibid., pp. 84, 134 & 149.
 STANISA NOVAKOVIC
20

Primere za to nije teško naći. Poper, recimo, uka­

zuje na činjenicu da su se, od antičkih vremena, raz­
vijale naporedo rivalske teorije o m ateriji* *), dok Đuro
šušnjić, koji u svojoj knjizi Otpori kritičkom mišljenju
čitavo jedno poglavlje posvećuje kritičkom razmatranju
Kunove koncepcije naučnih revolucija, razrađuje pri­
mer savremene sociologije koja se, po njegovom mišlje­
nju, razvija kroz diskusiju dveju ravnopravnih para­
digmi: funkcionalističke i marksističkeu).
Kun bi, razume se, mogao da tvrdi da, gde god se
tako nešto događa, to samo pokazuje da dotična na­
uka još nije izišla iz svoga pre-paradigmatičkog stup­
nja razvoja, odnosno još nije zakoračila u zreli stu­
panj svoga razvoja. Ali, tada bi se potpuno izgubio
svaki iole određeni kriterijum razlikovanja pre-para-
digmatičke i zrele nauke.
To je, verovatno, i najhitnija primedba u vezi sa
Kunovim shvatanjem strukture naučnih revolucija. Mi­
slim, međutim, da je svrsishodno da se ukratko osvr­
nem i na njegovo shvatanje krize u nauci, kao i na
tezu o „nekorigibilnosti” paradigme u „normalnoj
nauci”.
Uzroke nastajanja krize u okviru jedne paradigme,
Kun vidi pre svega u tome što svaka paradigma to­
kom vremena iscrpi svoje mogućnosti, samim tim što
je ograničen broj relevantnih ili smisaonih pitanja ko­
ja se unutar nje mogu postaviti; drugim recima, poč­
nu se prekomerno gomilati pitanja na koja data para­
digma nije u stanju da odgovori. Uzrok bi bio, dakle,
rastući spoljašnji pritisak. Ovo gledište, koje sadrži u
sebi nešto istine, predstavlja zapravo veliko osiromaše­
nje u pogledu sagledavanja mogućnih uzroka krize.
Mogućno je navesti više drugih uzroka krize, koje Kun
ne pominje:
(1) Promena same realnosti; naime, dok realnost
astronomskih i fizičkih nauka ostaje relativno ista
*) v. Popper, K. R., „Normal Science and its Dangers”,
in: Lakatos & Musgrave (eds.), Criticism and the Growth of
Knowledge, pp. 54—55.
**) v. šušnjić, Navedeno delo, str. 59—60.
PREDGOVOR 21
kroz prilično dug period vremena, i samo se menja
naša percepcija te realnosti u zavisnosti od naših te­
orijskih stanovišta, vrednosnih sistema, problema i
potreba, dotle je realnost društvenih nauka sama po
sebi podložna čestim i kvalitativnim promenama;**)
(2) Teorijski pritisak; naime, bez obzira na to da
li postoji empirijski pritisak ili ne, naučna teorija
može doći u krizu i onda ako se teorijski dovede u pi­
tanje — bilo polazeći od metafizičkog pogleda na svet
drugačijeg od onoga koji leži u njenoj osnovi, ili jed­
nostavno ukazivanjem da u njoj ima nespojivosti i
nekoherentnosti.
Kunovo shvatanje da je „normalna nauka" čvrsto
bazirana na određenoj paradigmi i da se ograničava
isključivo na artikulaciju onih pojava i teorija koje
data paradigma nosi u sebi, podrazumeva i gledište da
paradigme ne mogu uopšte da se koriguju „normalnom
naukom’**). Ovo ovako isključivo gledište, čini mi se,
može uspešno da se kritikuje. Po mome shvatanju,
naime, prilikom artikulacije ili specifikacije jedne pa­
radigme mi, u stvari, omeđavamo skup činjenica koje
potvrđuju tu paradigmu, odnosno skup činjenica koje
joj protivreče. Zar naučnici u takvoj situaciji zaista sa­
mo zanemaruju protivrečne činjenice sve dotle dok
data paradigma ima bilo kakve uslove za razvoj, ili
oni vrlo često vrše ispravke i modifikacije paradigme,
da bi na taj način otklonili jedan broj protivrečnih
činjenica? Zar se može kritika sasvim isključiti iz
„normalne nauke”? Po mojoj oceni, to nije mogućno.
Biće svakako interesantno izneti još nekoliko krup­
nijih primedbi koje se odnose na osnovne teze Kunove
knjige. Tako, recimo, kada se radi o Kunovoj koncep­
ciji naučne zajednice, Džon Votkins ističe da prema
toj koncepciji izlazi da je naučna zajednica jedno bit­
no zatvoreno društvo, koje povremeno potresaju ko­
lektivni nervni slomovi, posle kojih se ponovo uspos­
tavlja mentalno jednoglasje. Takvoj koncepciji Vot­
kins suprotstavlja poperovsko gledište da bi naučna2*
2S) v. Isto, str. 61.
2в) v. Kuhn, Op. cit., pp. 24 & 121.
22 STAN ISA NOVAKOVIC

zajednica trebalo da bude, i da u značajnom stepenu

stvarno i jeste, jedno otvoreno društvo u kojem nijed­
na teorija, ili — da upotrebim Kunov izraz — nijedna
„paradigma”, bez obzira koliko bila uspešna ili preovla-
đujuća, nije nikada neprikosnovena:27).
Pol Fajerabend, sa univerziteta u Barkliju (Kali-
fornija), stavlja kritičku primedbu na Kunovo shvata-
nje o tome da postojanje tradicije rešavanja zagonet­
ki predstavlja de facto onaj kriterijum pomoću koje­
ga je mogućno izdvojiti naučnu od svih drugih ljud­
skih aktivnosti. Naime, ako je tradicija rešavanja za­
gonetki toliko bitna, ako je javljanje toga svojstva ono
što ujedinjuje i karakteriše jednu specifičnu i dobro
uočljivu disciplinu, onda Fajerabend ne vidi kako bi­
smo mogli da iz toga isključimo recimo Oksfordsku
filosofiju običnog jezika, ili, ako bi se uzeo još ekstrem­
niji primer, organizovani zločin, kod kojeg se, kako
izgleda, radi o rešavanju zagonetki par excellence2829,).
Isto tako, Fajerabend sasvim opravdano primeću-
je da, ukoliko Kun želi uspešno da brani svoju tezu o
tome da je razumno da zrela nauka odbacuje svaku
nesputanu bitku između alternativa, priznajući samo
normalno istraživanje unutar jedne određene paradig­
me, on bi morao da pokaže u čemu je onda poželjnost
revolucija, kao i onoga posebnog načina na koji nor­
malna nauka vodi revolucijama.
Revolucije, naravno, donose promenu paradigme.
Međutim, ukoliko se pođe za Kunovim opisom ove
promene, ili geštalt-prebacivanja, kako on to zove, ne-
mogućno je reći da su revolucije vodile nečem boljem.
To je nemogućno reći zato što su pred-revoluciona i
post-revoluciona paradigma često nesamerljive?9).
Što se tiče same karakteristike nesamerljivosti i
dovođenja u pitanje kriterij uma progresa prilikom
promena paradigmi, tu se Fajerabend slaže sa Kunom.
” ) v. Watkins, Op. cit., p. 26.
28) v. Feyerabend, P. K., „Consolation for the Speci­
alist”, in: Lakatos & Musgrave (eds.), Criticism and the
Growth of Knowledge, pp. 199—200.
29) v. Ibid., p. 202.
PREDGOVOR 23

Poper, međutim, čini mi se sasvim opravdano, uka­

zuje na to da nesamerljivost može zapravo da postoji
samo za one naučnike koji u odnosu na svoje omilje­
ne teorije zastupaju verifikacionističko stanovište. Na­
ime, ako se naučnici drže isključivo toga gledišta, mo­
že se dogoditi da ne uzmognu da shvate jedan drugoga.
Ali, ukoliko je njihovo stanovište usmereno kritički,
oni će razumeti obe teorije i videti u kakvoj se vezi
nalaze.
Sem toga, mada je, kao što primećuje Кцп, sas­
vim mogućno da je teško voditi diskusiju među lju­
dima koji su svoje vaspitanje stekli u različitim ušlo-
vima, jednovremeno je tačno, kao što ističe Poper, da
vrlo često ništa nije korisnije od jedne takve dis­
kusije.30)
No, za. adekvatno sagledavanje mesta i značaja Ku-
nove teorije, biće sigurno veoma korisno izneti ne sa­
mo gornje kritičke primedbe upućene Kunu, već sas­
vim ukratko izložiti i neka drugačija shvatanja struk­
ture naučnih revolucija.
Prihvatajući od Kuna ono što naziva „princip po­
stojanosti”, u smislu uviđanja potrebe da se često, i
pored krupnih teškoća sa kojima neka teorija može
da se sukobi, i dalje insistira na njenom razvijanju i
poboljšavanju, — Fajerabend odlučno ustaje protiv
modela: normalna nauka — revolucija — normalna na­
uka — revolucija itd., ,,gde se profesionalna glupost
periodično zamenjuje filosofskim izlivima, da bi se po­
novo pojavila na ,višem nivou' ”31).
U poređenju sa Kunovim modelom, veliko prei-
mućstvo pripada gledištu koje dopušta mogućnost po­
boljšavanja teorije, a istovremeno prihvata princip
proliferacije, pošto nam dopušta da budemo otvorenog
duha sve vreme, a ne samo usred katastrofe.
„Nije li takođe slučaj — kaže Fajerabend — da
se odstupajuće činjenice često uvode od strane kriti­
čara neke paradigme, pre nego što bi se moglo reći*
*0 v. Fopper, Op. cit., p. 57.
м) v. Feyerabend, Op. cit., p. 208.
24 STANISA NOVAKOVIC

da ih ti kritičari koriste kao polaznu tačku za kriti­

ku? A ako je to tačno, ne sledi li onda da je prolij era-
cija, pre negoli model normalnost — proliferacija —
normalnost, ono što karakteriše nauku?”32)
Na osnovu predložene konstatacije da su kritičari
često zapravo uvodili a ne koristili odstupajuće činje­
nice (nepravilnosti) kao polaznu tačku svoje kritike,
kao i činjenice da se događa da dobar broj naučnika,
usred same revolucije, rešava stare, sitne nedoumice
i nepravilnosti, Fajerabend izvlači zaključak (doduše,
ne bez kvalifikacije „čini se”) da za rast saznanja ne
treba zahvaljivati aktivnosti rešavanja nedoumica, već
aktivnom uzajamnom delovanju različitih postojano
(uporno) zastupanih gledišta. Sem toga, tu su i nove
ideje, koje se neprekidno stvaraju i za koje takođe treba
obezbediti mesta, mada smo mi skloni da im poklonimo
pažnju tek tokom revolucija. No, kako ova promena in­
teresa za. Fajerabenda ne odražava nikakve temeljite
strukturalne promene, kao što bi, recimo, bio prela­
zak sa rešavanja nedoumica na filosofsku spekulaciju
i proveravanje temelja, to ona ne predstavlja ništa
drugo do promenu interesa i publiciteta3334).
Uz malo imaginacije i malo više istorijskih istra­
živanja, smatra Fajerabend, može se konačno zaklju­
čiti da proliferacija ne samo da neposredno prethodi
revolucijama, već da se odigrava sve vreme. Da zavr­
šim sa citatom:
„Nauka kakvu poznajemo — kaže Fajerabend —
nije vremenski sled normalnih perioda i perioda pro-
liferacije, već je njihovo naporedno postojanje. (...)
Ja ću zato govoriti o normalnoj komponenti i filosof-
skoj komponenti nauke, a ne o normalnom periodu i o
periodu revolucije”.3*)
Prema tome, „naučna revolucija” je kod Fajera­
benda dijalektički prevaziđena, tj. istovremeno i uki­
nuta i održana, — ukinuta kao vremenski uočljiva po­
java, tj. kao istorijska činjenica, ili pogodan model
32) Ibid., p. 208.
да) v. Ibid., pp. 208—209.
34) Ibid., p. 212.
 PREDGOVOR 25

za objašnjavanje određenih istorijskih zbivanja u na­

uci, a sačuvana kao jedna od one dve komponente na­
uke pomoću kojih se nauka dijalektički razvija u sva­
kom svom periodu.
Drugu, u odnosu na Kuna različitu koncepciju na­
učne revolucije, koju zastupa Poper, već smo pomenu-
li prilikom izlaganja samoga Kunovog stanovišta. Ov-
de bismo ipak izneli dva divergentna pravca dalje evo­
lucije Poperovog gledišta: kod njegovog sledbenika i
naslednika njegove katedre, nedavno preminulog Imre
Lakatoša, i u najnovijim radovima samoga ser Karla
Popera.
Pravac kojim je krenuo Imre Lakatoš, vodi za­
pravo radikalnom negiranju postojanja svake prave
naučne revolucije. Radi se o sledeća dva nova mo­
menta:
(1) Krajnje relativiziranje mogućnosti opovrgava-
nja jedne naučne teorije, i
(2) Teza da nema stvarnog prelaza sa stare na
novu naučnu teoriju, već da se uvek radi o odlučiva­
nju između više nespojivih teorija.
Relativiziranje mogućnosti opovrgavanja se zasni­
va na razlikovanju između teorije koja se u određenom
trenutku uzima kao standardna i one koja se nalazi
na proveri. Lakatoš kaže:
„Lako se može videti da onda kada smislimo neki
eksperiment da bismo proverili, odnosno kritikovali ne­
ku teoriju, mi uvek moramo nekritički da upotrebimo
neke „posmatračke teorije”, „standardne teorije", ili
„interpretativne teorije", ako hoćemo da omogućimo
njeno „opovrgavanje"... Od naše metodološke odluke
zavisi na koju ćemo teoriju gledati kao na interpreta-
tivnu teoriju, a za koju ćemo smatrati da je na pro­
veri; ali, ova odluka će da odredi na koji ćemo deduk-
tivni model da upravimo modus tollens"^).
Druga teza Lakatoša, da nema prelaza sa stare na
novu teoriju, zasniva se na sledećem rasuđivanju:35
35) Lakatos, I., „Criticism and the Methodology of Sci­
entific Research Programmes", Proceedings of the Aristo­
telian Society, vol. 69, 1968—1969, p. 156.
26 STANISA NOVAKOVIC

„Ni jedna teorija ne zabranjuje neko stanje stva­

ri koje može unapred da se specifikuje; ne događa se
da mi predlažemo neku teoriju a da Priroda uzvikuje
NE. Pre bi se moglo reći da mi predlažemo lavirint
teorija a Priroda uzvikuje NESPOJIVO"36).
Nema, dakle, nikakvog zasnivanja neke nove te­
orije, kojem bi prethodilo neko činjeničko opovrgava-
nje stare teorije, već postoji samo odlučivanje između
većeg broja uzajamno nespojivih teorija. Ako bi se,
međutim, tražio razlog zašto Lakatoš neće da pravi raz­
liku između stare i nove teorije, on je dat u jednoj
drugoj njegovoj metodološkoj poziciji: naime, ni za
jednu teoriju ne treba reći da je stara, s obzirom na
to da teorije mogu i samo privremeno da se povuku
s bojnog polja (pod naletom protivničkih argumenata),
ali se ne moraju smatrati poraženim; one mogu pono­
vo, i u više navrata, da se pojave u novoj verziji, pove­
ćavajući svoj empirijski sadržaj i obezbeđujući verifi­
kaciju jednog delà toga novog sadržaja3738).
„Nikakvo preimućstvo jedne strane — kaže Laka­
toš — ne može se smatrati kao sasvim odlučno. Nika­
da nema ničeg neizbežnog u pogledu trijumfd nekog
programa. Isto tako, nema ničeg neizbežnog u pogledu
njegovog poraza... Pa ipak, mora se ne samo voditi
„skor” protivničkih strana, već taj skor mora u svako
doba da bude dostupan javnosti”**).
Što se tiče samoga Popera, on sve više naglašava
evolucioni karakter svoje teorije, budući da je u evo-
lucionom pristupu našao upravo možda i jedini čvrst
oslonac za zasnivanje naučne racionalnosti, odnosno
jedan od najpogodnijih i najsigurnijih izvora postav­
ljanja kriterijuma naučnog progresa.
Inače, sa biološke ili evolucione tačke gledišta, na­
uka, ili progres u nauci, mogu se posmatrati kao sred­
stva koja ljudski rod koristi da bi se prilagodio svo­
joj okolini: da bi osvojio nove pogodne pozicije u sre­
36) Ibid., p. 161.
37) v. Ibid., p. 176.
38) Lakatos, I., „History of Science and its Rational Re­
construction", 1971, mim., p. 16.
 PREDGOVOR 27

dini u kojoj živi, odnosno da bi čak stvorio neke takve

pozicije. U ovome procesu, bitnu ulogu igraju dva ele­
menta: (1) element instrukcije, kojim se prenosi ono
što je nasleđeno ili tokom evolucije stečeno, i (2) ele­
ment selekcije, koji na nivou nauke zapravo predstav­
lja stupanj otklanjanja pogreške prilikom postavljanja
novih probnih hipoteza.
Sa ove tačke gledišta, progres u nauci je očigle­
dan, pa čak postoji način da se taj progres meri. Po
shvatanju Popera, to se može postići upoređivanjem
starih sa novim problemima. Ukoliko je progres koji
je načinjen veliki, onda će novi problemi biti takvi o
kakvima se dotle nije ni sanjalo. Biće to dublji prob­
lemi, a biće ih i više nego ranije. Što više napreduje­
mo u znanju, to jasnije razaznajemo ogromnost naše­
ga neznanja.
S logičke tačke gledišta, međutim, nova teorija,
koja predstavlja progres u odnosu na staru, morala
bi da protivreči toj staroj teoriji i da je odbacuje. U
tom smislu, progres u nauci — ili bar onaj upadljivi
progres — uvek je revolucionarnog karaktera. To, na­
ravno, ne znači da progres u nauci nije uvek u odre­
đenom smislu i konzervativan: naime, nova teorija,
ma koliko bila revolucionarna, mora uvek da bude u
stanju da u potpunosti objasni i uspeh svoje prethod­
nice, koja se mora pojaviti kao dobra aproksimacija
u odnosu na novu teoriju.
Dakle, kao što smo videli, Kunova teorija o razvoju
naučnog saznanja ne samo kroz normalne periode svo­
ga rasta, već i kroz promene revolucionarnog karakte­
ra, nije jedina koncepcija revolucionarnog rasta nauke
koja se danas nudi. Upoznali smo još tri svakako naj­
značajnije alternativne koncepcije. Obavešteni smo ta-
kođe o nekim najkrupnijim zamerkama koje su upu­
ćene na račun Kunove teorije. Šta je to, onda, što ovu
knjigu i dalje drži u centru pažnje savremenih filo-
sofa nauke?
Po mome mišljenju, tu je činjenica da nam ova
knjiga pruža izuzetno detaljno razrađenu i brojnim
primerima iz istorije nauke potkrepljenu koncepciju
28 STAN ISA NOVAKOVIĆ

o strukturi naučnih revolucija. Sem toga, to je jedna

celovita, veoma dosledna i sociološki dosta čvrsto fun­
dirana koncepcija, koju nije lako poljuljati, a još ma­
nje kritički u celini diskvalifikovati. Neki njeni delovi
su, razume se, ozbiljno dovedeni u pitanje, kao što su
opet neki drugi delovi postali takoreći opšteprihvaće-
ni. U svakom slučaju, Kunovo delo i dalje predstavlja
jednu od veoma živih alternativa za sve one koji raz­
mišljaju o tome kako se odvija rast čovekovog nauč­
nog saznanja.
Staniša NOVAKOVIĆ
 STRUKTURA
NAUČNIH REVOLUCIJA

Dzejmsu B. Konanu
koji je pokrenuo ovu knjigu
 PREDGOVOR

Ogled koji je pred vama predstavlja prvi potpuni

objavljeni izveštaj o jednom projektu koji je prvobit­
no bio zamišljen pre skoro petnaest godina. U to vre-
me, kao student post-diplomac, nisam bio daleko od
završetka svoje disertacije. Srećan sticaj okolnosti
mojeg uključivanja u jedan eksperimentalni kurs, koji
je trebalo da prezentira fiziku onima koji nisu studi­
rali prirodne nauke, doneo mi je prvi susret sa isto-
rijom nauke. Na moje potpuno iznenađenje ovo izla­
ganje prevaziđene naučne teorije i prakse radikalno
je uzdrmalo neke od mojih osnovnih koncepcija o pri­
rodi nauke i o razlozima njene posebne uspešnosti.
Reč je o koncepcijama koje sam ranije izvukao
delimično iz samog studiranja nauke, a delimično iz
jednog dugotrajnog uzgrednog interesa za filosofiju na­
uke. Ali, bez obzira na svoju pedagošku korisnost i
apstraktnu prihvatljivost, ovi pojmovi se nekako nisu
uopšte uklapali u ono što su donosila istorijska istra­
živanja. Pa ipak su oni bili i jesu fundamentalni za
mnoge diskusije o nauci, pa je izgledalo vredno teme­
ljitije ispitati njihove slabosti u pogledu bliskosti isti­
ni. Rezultat je bio drastični zaokret u planovima za
moju karijeru, zaokret od fizike na istoriju nauke, a
onda, postepeno, od relativno neposrednih istorijskih
problema nazad na više filosofska interesovanja koja
su me prvobitno odvela istoriji. Izuzev nekoliko člana­
ka ovaj ogled je prvi od mojih objavljenih radova u
32 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

kojem preovlađuju ta rana interesovanja. On, pre sve­

ga, jednim delom predstavlja pokušaj objašnjavanja, i
meni samome i mojim prijateljima, kako je došlo do
toga da budem odvučen od nauke na njenu istoriju.
Prva prilika da dublje istražujem neke od ideja
koje su izložene u tekstu koji sledi pružila mi se dok
sam bio mlađi član Društva naučnih stipendista Har-
vardskog univerziteta. Da nije bilo ovog slobodnog pe­
rioda prelazak na novo polje istraživanja bio bi daleko
teži i možda ga i ne bih postigao. Deo svog vremena
tokom tih godina posvetio sam čistoj istoriji nauke.
Posebno sam nastavio sa proučavanjem spisa Aleksan­
dra Kojrea i prvi put se susreo sa delima Emila Mejer-
sona, Helene Mecger i Anelize Majer1). Ova grupa je
jasnije od većine drugih učenjaka našega doba poka­
zala kako se naučno mislilo u vreme kada su se kano­
ni toga naučnog mišljenja veoma razlikovali od onih
koji su danas u opticaju. Mada sve više dovodim u pi­
tanje neke od njihovih posebnih istorijskih interpre­
tacija, njihova delà, zajedno sa knjigom A. 0. Lavđžoja,
bila su, uz izvorne materijale koji su bili primarni,
presudna za oblikovanje mojeg shvatanja o tome šta
može da bude istorija naučnih ideja.
Dobar deo svog vremena tih godina proveo sam
ipak u istraživanju takvih oblasti koje nemaju oči­
gledne veze sa istorijom nauke, ali u kojima istraživa­
nje sada otkriva probleme slične onima na koje mi je
istorija skrenula pažnju. Jedna fusnota, na koju sam
slučajno naišao, odvela me je do onih eksperimenata
kojima je Žan Pijaže osvetlio istovremeno različite sve-
tove deteta koje raste, kao i sam proces prelaska iz

J) Naročito su bili uticajni: Alexandre Koyré, Etudes

Galiléennes, 3 vols., Paris, 1939; Emile Meyerson, Identity
and Reality, trans. Kate Loewenberg, New York, 1930; Hé­
lène Metzger, Les doctrines chimiques en France du début
du XVIIe à la fin du XVIIIe siècle, Paris, 1923, i Newton,
Stahl, Boerhaave et la doctrine chimique, Paris, 1930; i
Anneliese Maier, Die Vorldufer Galileis im 14. Jahrhundert,
„Studien zur Naturphilosophie der Spâtscholastik”, Rome,
1949.
 PREDGOVOR 33

jednog u sledeoi novi svet2). Jedan od mojih kolega

naveo me je da čitam spise iz psihologije opažanja
naročito geštaltista; drugi me je uveo u spekulacije B.
L. Vorfa o efektima jezika na našu sliku sveta; a V.
V. 0. Kvajn otkrio mi je filosofske nedoumice oko
razlike sintetičko-analitičko3). Društvo naučnih stipen­
dista dozvoljava takvu vrstu nasumičnih ispitivanja i
samo kroz to mogao sam da se sretnem sa skoro nepo*
znatom monografijom Ludviga Fleka Entstehung und
Entwicklung einer wissenschaftlichen Tatsache (Bazel,
1935), esejem koji anticipira mnoge od mojih sopstve-
nih ideja. Zajedno sa primedbama jednog drugog mo­
jeg kolege, Fransisa Satona, Flekovo delo učinilo je da
shvatim da bi te ideje mogle zahtevati da se uklope u
sociologiju naučne zajednice. Mada će čitalac naći sve­
ga nekoliko pozivanja na bilo koje od ovih delà ili raz­
govora, ja im dugujem na više načina nego što mogu
sada da rekonstruišem i procenim.
Tokom poslednje godine istraživačke stipendije
na Harvardu dobio sam poziv da predajem na Lovel in­
stitutu u Bostonu, što mi je pružilo prvu priliku da
isprobam svoju koncepciju nauke koja je bila još u
razvoja. Rezultat je bila serija od osam javnih predava­
nja koja sam održao tokom marta 1951. godine na temu
„Traganje za fizičkom teorijom". Sledeće godine počeo
sam da predajem pravu istoriju nauke i skoro čitavu
deceniju problemi podučavanja u jednoj oblasti koju
nisam nikad sistematski studirao ostavili su malo vre­
mena za eksplicitnu artikulaciju onih ideja koje su me
prvobitno dovele do istorije nauke. Te ideje su se, na
2) S obzirom da su izložili pojmove i procese koji ta-
kođe iskrsavaju neposredno iz istorije naulke, dva skupa
Pijažeovih istraživanja pokazala su se posebno važnim:
The Child's Conception of Causality, trans. Marjorie Ga-
bain, London, 1930. d Les notions de mouvement et de vi­
tesse chez l'enfant, Paris, 1946.
3) U međuvremenu Vorfove spise je sabrao John B.
Carroll, Language, Thought, and Reality — Selected Writings
of Benjamin Lee Whorf, New York, 1956. Svoja gledišta
Kvajn je izneo u „Dve dogme empirdcizma", preštampano
u njegovoj knjizi From a Logical Point of View, Cambridge,
Mass., 1953, pp. 20—46.
 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA
34

svu sreću, ipak pokazale kao izvor implicitne orijentaci­

je i izvesnog strukturisanja problema za veći deo mojih
predavanja za starije studente. Zbog toga moram da
zahvalim svojim studentima za dragocene lekcije kako
u pogledu životne sposobnosti mojih gledanja tako i u
pogledu odgovarajuće tehnike za njihovu efektivnu ko­
munikaciju. Isti problemi i ista orijentacija daju jedin­
stvo većini pretežno istorijskih i očigledno raznolikih
studija koje sam objavio od završetka korišćenja
stipendije. Nekoliko tih studija bavi se integralnim ude-
lom koji ova ili ona metafizika imaju u stvaralačkom
naučnom istraživanju. Ostale ispituju način na koji se
eksperimentalne osnove jedne nove teorije akumuliraju
i usvajaju od strane ljudi koji su vezani za neku sta­
riju teoriju koja je nespojiva sa novom. U tom pro­
cesu oni opisuju takav tip razvoja koji sam niže na­
zvao „iskrsavanje” nove teorije ili otkrića. Postoje i
druge takve veze.
Poslednji stupanj u razvoju ove monografije po­
čeo je pozivom da provedem godinu dana 1958—59, u
Centru za visoke studije na području društvenih nauka.
Još jednom sam bio u prilici da posvetim pažnju isklju­
čivo problemima koji će ovde biti raspravljani, što je
još važnije, boravak od godinu dana u zajednici koju
su najvećim delom sačinjavali naučnici sa područja
društvenih nauka postavio je pred mene neočekivane
probleme razlika između takvih zajednica i onih gde
su naučnici prirodnih nauka, među kojima sam stekao
svoje obrazovanje. Posebno mi je palo u oči koliko pu­
ta i u kojoj meri je među naučnicima društvenih na­
uka dolazilo do otvorenih neslaganja u pogledu priro­
de legitimnih naučnih problema i metoda. Kako isto-
rija tako i lična poznanstva učinili su da posumnjam
da oni koji upražnjavaju prirodne nauke poseduju
neke čvršće ili trajnije odgovore na takva pitanja u
odnosu na svoje kolege u društvenim naukama. Ipak
nekako praksa astronomije, fizike, hernije ili biologije
normalno ne izaziva one kontroverze oko fundamen­
talnih stvari koje danas često izgledaju kao da su en­
demskog karaktera, recimo među psiholozima ili so-
 PREDGOVOR 35

ciolozima. Pokušavajući da otkrijem izvor te razlike

shvatio sam kakvu ulogu u naučnom istraživanju igra
ono što sam od tada zvao „paradigmama". Za njih
smatram da su. univerzalno prihvaćena naučna dostig­
nuća koja nekoj zajednici praktičara za određeno vre-
me pružaju model-probleme i rešenja. A kada je
jednom taj deo moje zagonetne slike došao na svoje
mesto, skica ovoga eseja rodila se vrlo brzo.
Nema potrebe da ovde izlažem ćelu istoriju te
skice, ali moram da kažem nekoliko reči o obliku koji
je zadržala kroz sva prepravljanja koja su usledila.
Pre nego što je prva verzija bila završena i dobrim
delom revidirana, predviđao sam da će se taj rukopis
pojaviti isključivo kao jedan tom edicije Enciklopedija
ujedinjene nauke. Redaktori toga pionirskog delà su
me prvo nagovorili na to, zatim su me čvrsto obave­
zali i najzad su čekali na rezultat sa neuobičajenim
taktom i strpljenjem. Mnogo im dugujem, naročito
Čarlsu Morisu, što su izvršili odlučujući podsticaj i
što su mi pružili savete oko samoga rukopisa. Pro­
storna ograničenja Enciklopedije učinila su, međutim,
neophodnim da svoja gledišta izložim u jednom iz­
vanredno sažetom i shematičnom obliku. I mada su
dalja zbivanja unekoliko ublažila ta ograničenja i omo­
gućila paralelno nezavisno izdanje, ovaj rad je ostao
više jedan ogled negoli kompletna knjiga, kakvu bi
moj predmet u osnovi zahtevao.
S obzirom da mi je osnovni cilj da preporučim
promenu gledanja i procenjivanja podataka koji su
nam bliski, shematični karakter ovog prvog prezen­
tiranja ne mora da bude nikakvo unazađivanje. Na­
protiv, čitaoci koje su sopstvena istraživanja pripre­
mila za takvu vrstu preorijentacije kakva se ovde za­
stupa mogu da nađu da je ovaj oblik ogleda ne samo
sugestivniji nego i lakši za usvajanje. Ali, taj oblik
ima i svojih nedostataka koji mogu da opravdaju mo­
je predočavanje, već na samom početku, nekih vrsta
proširenja kako u pogledu obima tako i u pogledu
dubine, za koja se nadam da ću ih na kraju uključiti
u svoju dužu verziju. Daleko više istorijske eviden-
36 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

čije stoji na raspolaganju nego što sam imao prosto­

ra da iskoristim, štaviše, ta evidencija dolazi ne sa­
mo iz istorije fizike nego i iz istorije biologije. Moja
odluka da se ovde bavim samo fizikom done ta je de-
limično zbog toga da poveća koherentnost ogleda, a
delimično iz razloga moje sadašnje osposobljenosti.
Osim toga, gledište o nauci koje će ovde biti razvije­
no sugeriše potencijalnu plodnost nekih novih vrsta
istraživanja, kako dstorijskih tako i socioloških. Tako,
na primer, način na koji nepravilnosti*) ili izneverena
očekivanja privlače sve veću pažnju naučne zajedni­
ce, kao i iskrsavanje kriza koje se mogu indukovati
ponovljenim neuspehom da se neka nepravilnost pri­
lagodi, zahtevaju detaljno proučavanje. Ili, opet, uko­
liko sam u pravu u tome da svaka naučna revolucija
menja istorijsku perspektivu one zajednice koja je
doživljava, onda bi ta promena perspektive trebalo da
ima uticaja na strukturu post-revolucionarnih udžbeni­
ka i istraživačkih publikacija. Jedan takav efekat —
promena u distribuciji one tehničke literature koja se
navodi u fusnotama istraživačkih izveštaja —: trebalo
bi proučiti kao mogućni indeks za odigravanje revo­
lucija.
Potreba za drastičnim sažimanjem naterala me
je, isto tako, da odustanem od diskutovanja o izves-
nom broju važnijih problema. Moje razlikovanje iz­
među pre-paradigmatičkih i post-paradigmatičkih pe­
rioda u razvoju nauke je, na primer, suviše shematič-
no. Svaka od škola koje su u ranijem periodu konku-
risale jedna drugoj bila je rukovođena nečim veoma
nalik na paradigmu; u novijem periodu ima i takvih
okolnosti, mada mi se čini da su one retke, pod ko­
jima dve paradigme mogu mirno da koegzistiraju jed­
*) U originalu anomaly. Pred mogućnošću da biram
između nekoliko stranih i jedne naše reci opredelio sam se
za našu reč „nepravilnost', koja je i najbliža originalnom-
smislu ukoliko se shvati na jedan posebniji način, ti. kao
„nepovinovanje pravilima". Prema tome, reč „nepravilnost"
će u ovoj knjizi hiti upotrebljavana u ovome tehničkom
značenju. Inače, mogućne alternative bile su: anomalija, de-
vijantnost, devijantni ili odstupajući slučaj. Prim prev.
PREDGOVOR 37

na pored druge. Sâmo posedovanje neke paradigme

ne predstavlja dovoljan kriterij um za razvojne prelaze
o kojima se raspravlja u odeljku II. Što je još važnije,
izuzev u povremenim kratkim izletima u stranu, nisam
rekao ništa o ulozi tehnološkog napretka ili o spo-
ljašnjim društvenim, ekonomskim i intelektualnim us-
lovima u razvoju nauka. Nije potrebno, međutim, tra­
žiti dalje od Kopernika i kalendara da bi se otkrilo
da spoljašnji ušlovi mogu da pomognu da se obična
nepravilnost pretvori u izvor akutne krize. Isti primer
pokazao bi način na koji uslovi izvan određenih na­
uka mogu da utiču na red alternativa koje stoje na
raspolaganju onome čoveku koji, predlaganjem ove
ili one revolucionarne reforme, hoće da privede kraju
neku krizu.4) Mislim da eksplicitno razmatranje tak­
vih efekata ne bi izmenilo glavne teze koje su razvi­
jene u ovom ogledu, ali bi sigurno dodalo jednu ana­
litičku dimenziju od prvorazrednog značaja za razu­
mevanje naučnog napretka.
Najzad, što je važnije od svega, ograničenja u po­
gledu prostora drastično su se odrazila na moje ras­
pravljanje filosofskih implikacija istorijski orijentisa-
nog gledišta o nauci koje se zastupa u ovome ogledu.
Jasno je da takve implikacije postoje i ja sam poku­
šao ne samo da ukažem na neke osnovne, već i da
ih dokumentujem. Čineći to, obično sam se uzdržavao
od detaljnog raspravljanja o različitim pozicijama ko­
je savremeni filosofi zastupaju kada je reč o tim pi­
4) O ovim faktorima raspravlja se u T. S. Kuhn, The
Copernican Revolution: Planetary Astronomy in the Deve­
lopment of Western Thought, Cambridge, Mass., 1957, pp.
122—132, 270—271. Drugi efekti spoljašnjih intelektualnih i
ekonomskih usJova na stvarni naučni razvoj ihistrovani su
u mojim člancima „Conservation of Energy as an Example
of Simultaneous Discovery", Critical Problems in the Histo­
ry of Science, ed. Marshall Clagett, Madison, Wis., 1959, pp.
321—356; „Engineering Precedent for the Work of Sadi Car­
not", Archives internationales d'histoire des sciences, XIII,
1960, pp. 247—251; i „Sadi Carnot and the Cagnard Engine”,
Isis, LII, 1961, pp. 567—574. Prema tome, samo s obzirom na
probleme o kojima se raspravlja u ovome ogledu uzimam
da je uloga spoljnih faktora sporedna.
38 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

tanjima. Tamo gde sam naznačio skepticizam, to je

češće bilo usmereno na neko filosofsko stanovište ne­
goli na bilo koji od njegovih u potpunosti artikulisa-
nih izraza. Neki od onih koji znaju i rade u okvirima
jedne od ovih artikulisanih pozicija mogu stoga imati
utisak da sam promašio cilj. Mislim da neće biti u
pravu, ali ovaj ogled nema pretenzija da ih uveri u
suprotno. Pokušati tako nešto zahtevalo bi daleko du­
žu i sasvim različitu vrstu knjige.
Autobiografski fragmenti, kojima započinje ovaj
predgovor, poslužiće za stavljanje do znanja onoga
što mogu da razaznam kao svoj glavni dug kako od­
ređenim naučnim delima tako i određenim naučnim
institucijama koje su pomogle u formiranju mojeg
mišljenja. Ostatka toga duga pokušaću da se oslobo­
dim putem citiranja na stranicama koje slede. Sve
ono što je rečeno napred, ili će biti rečeno docnije,
neće ipak učiniti ništa drugo nego samo nagovestiti
broj i prirodu mojih ličnih obaveza prema mnogim
pojedincima čije su sugestije i kritike u ovo ili ono
vreme podržale ili usmerile moj intelektualni razvoj.
Suviše je vremena prošlo otkako su ideje koje se na­
laze u ovome ogledu počele da dobijaju svoj oblik;
lista svih onih koji bi s pravom mogli da nađu neke
znake svoga uticaja na ovim stranicama bila bi sko­
ro jednaka sa listom mojih prijatelja i poznanika. U
‘ takvim okolnostima morao sam da se ograničim na
nekoliko najznačajnijih uticaja koje čak ni slabo pam­
ćenje nikad neće sasvim potisnuti.
Bio je to Džejms Konant, tada predsednik Har-
vardskog univerziteta, koji me je prvi put uveo u
istoriju nauke i tako podstakao onaj preokret u mo­
joj koncepciji o prirodi naučnog napretka. A od tre­
nutka kada je taj proces započeo on je bio izdašan u
svojim idejama, kritikama i vremenu — uključujući
i vreme potrebno za čitanje i sugerisanje važnih iz-
mena u nacrtu moga rukopisa. Leonard Neš, s kojim
sam pet godina predavao istorijski orijentisani kurs
koji je započeo dr Konant, bio je još aktivniji sarad-
nik tokom onih godina kada su moje ideje počele
 PREDGOVOR 39

da dobijaju svoj oblik, i on mi je mnogo nedostajao

tokom daljih stadijuma njihovog razvoja. Na sreću,
kada sam napustio Kembridž, njegovo mesto stvara­
lačkog sagovomika preuzeo je moj kolega u Barkliju
Stenli Kevel. To što je Kevel, inače filosof zaintere-
sovan pre svega za etiku i estetiku, dolazio do zaklju­
čaka koji su se tako podudarali sa mojim, predstav­
ljalo je za mene stalni izvor podstreka i ohrabrenja.
On je ujedno i jedina osoba s kojom sam ikada bio
u stanju da ispitujem svoje ideje u nepotpunim reče­
nicama. Ovakav način komuniciranja svedoči o razu­
mevanju koje mu je omogućilo da mi pokaže put kroz
ili oko nekoliko najvećih prepreka s kojima sam se
susreo prilikom pripremanja svoga prvog rukopisa.
Otkako je ta verzija skicirana mnogi drugi prija­
telji pomogli su mi u njenoj preformulaciji. Oni će
mi, mislim, oprostiti ako imenujem samo četvoricu
onih čiji su se doprinosi pokazali kao najdalekosež­
niji i najodlučniji: Pol Fajerabend sa Bar klija, Ernst
Nejgel sa Kolumbije, H. Pjer Nojes iz Lorensove ra­
dij acione laboratorije i moj student Džon Hejlbron
koji je često blisko sarađivao sa mnom u pripremama
konačne verzije za štampu. Sve njihove rezerve i su­
gestije našao sam kao izvanredno korisne, ali nemam
nikakvog razloga da verujem (a imam neke razloge
za sumnju) da se bilo oni, bilo drugi koji su napred
pomenuti, slažu u potpunosti sa konačnim rukopisom.
Moja poslednja priznanja roditeljima, ženi i deci
moraju biti sasvim drugačije vrste. Na načine koje ću
ja verovatno poslednji prepoznati, svaki od njih je
takođe doprineo intelektualnim sastojcima moga ra­
da. Ali, oni su, isto tako, u različitoj meri učinili i
nešto važnije. Oni su, naime, pustili da se moj rad
odvija, pa su čak i hrabrili moju privrženost tome
radu. Svaki onaj koji se hrvao sa nekim projektom
kao što je moj shvatiće koliko je taj projekat povre­
meno stajao moje najbliže. Ne znam kako da im se
dovoljno zahvalim.
Barkli, Kalifornija T .S.K .
februar 1962.
 I. UVOD: ULOGA ZA ISTORIJU

Ako se na istoriju gleda kao na riznicu za ne­

što više od anegdote ili hronologije, onda ta istorija
može da dovede do odlučujućih preobražaja u slici
nauke kojom smo sada opsednuti. Takva slika bila je
čak i od strane samih naučnika odavno ocrtana, ug­
lavnom na osnovu proučavanja završenih naučnih do­
stignuća, kakva su ona zabeležena kod klasika i u naj­
novije vreme u udžbenicima iz kojih svaka nova ge­
neracija uči da radi svoj zanat. Cilj takvih knjiga, me­
đutim, neminovno je ubeđivački i pedagoški; pojam
nauke koji se iz njih izvlači nema više izgleda da od­
govara poduhvatu koji ih je stvorio, nego što ima sli­
ka nacionalne kulture izvučena iz turističke brošure
ili teksta za učenje jezika. Ovaj ogled pokušava da
pokaže da smo mi tim knjigama na fundamentalne na­
čine bili zavedeni. Cilj ovoga ogleda je da napravi
skicu jednog sasvim drugačijeg pojma nauke koji mo­
že da iskrsne iz istorijskog svedočanstva o samoj is­
traživačkoj aktivnosti.
Međutim, ovaj novi pojam neće proizići čak ni
iz istorije, ukoliko nastojimo da tražimo i ispitujemo
istorijske podatke poglavito zato da bismo odgovorili
na pitanja postavljena od strane neistorijskog stereo­
tipa koji je izvučen iz naučnih tekstova. Često je iz­
gledalo, na primer, da ti tekstovi podrazumevaju da
se sadržaj nauke jedinstveno ispoljava u posmatranji-
ma, zakonima i teorijama koje su opisane na njiho­
vim stranicama. Skoro isto tako, po pravilu, iz istih
knjiga se zaključivalo kao da kažu da su naučne me­
 ULOGA ZA ISTORUU 41

tode jednostavno one metode koje su ilustrovane ma-

nipulativnim tehnikama upotrebljenim u prikupljanju
udžbeničkih podataka, zajedno sa logičkim operacija­
ma koje se koriste onda kada se ti podaci dovode u
vezu sa teorijskim uopštavanjima određenog udžbeni­
ka. Kao rezultat dobili smo pojam nauke sa dubokim
implikacijama u pogledu njene prirode i razvoja.
Ako je nauka određeni skup činjenica, teorija i
metoda, sakupljenih u određenim tekstovima, onda
su naučnici ljudi koji su se borili, sa uspehom ili
bez uspeha, da tome skupu pridodaju ovaj ili onaj
element. Naučni razvoj postaje postepeni proces ko­
jim se ti elementi, pojedinačno ili u kombinaciji, do­
daju uvek rastućem skladištu koje konstituiše nauč­
nu tehniku i naučno znanje. A is torija nauke postaje
disciplina koja hronološki prati oba ova sukcesivna
uvećavanja i prepreke koje su zaustavljale njihovu aku­
mulaciju. Baveći se naučnim razvojem istoričar tada
kao da ima dva glavna zadatka. S jedne strane, on tre­
ba da odredi od koga je i kada je otkrivena ili pro­
nađena svaka pojedinačna savremena naučna činjeni­
ca, zakon ili teorija. S druge strane, on mora da opiše
i objasni one smeše greške, mita i predrasude koje
su sprečavale bržu akumulaciju onih sastojaka koji
čine savremeni naučni tekst. Mnogo istraživanja bilo
je i još je usmereno prema ovim ciljevima.
Poslednjih godina, međutim, neki istoričar i nau­
ke našli su da je sve teže i teže ispuniti one obaveze
koje im nameće pojam razvoj a-putem-akumulacije.
Kao hroničari jednog razvojnog procesa oni su otkrili
da dopunska istraživanja ne olakšavaju nego otežava­
ju odgovor na takva pitanja kao što su: kada je ot­
kriven kiseonik? Ko je prvi došao na ideju o konzer-
vaciji energije? Neki od njih počeli su da sumnjaju,
da se jednostavno radi o lošim pitanjima koja ne
treba postavljati. Možda se nauka ne razvija akumula­
cijom individualnih otkrića i pronalazaka. U isto vre-
me, ovi isti istoričari suprotstavljaju rastuće teškoće
u razlikovanju „naučne" komponente prošlog posma-
tranja i uverenja onome što su njihovi prethodnici
 STRUKTURA NAUČNIH REVO LUCIJA
42

spremno označili kao „grešku" ili „predrasudu". Što

pažljivije proučavaju, recimo, Aristotelovu dinamiku,
flogističku herniju ili kaloričku termodinamiku to više
stiču ubeđenje da ti nekad vladajući pogledi na pri­
rodu nisu u celini bili ni manje naučni ni više pro­
izvod ljudske idiosinkrazije nego što su oni pogledi
koji se danas nalaze u prometu. Ako ta zastarela uve-
renja treba zvati mitovima onda se mitovi mogu
stvarati istom vrstom metode i zastupati zbog iste vr­
ste razloga koji danas vode naučnom saznanju. Uko­
liko ih, međutim, treba zvati naukom, to znači da
je nauka uključivala skupove uverenja koji su potpu­
no nespojivi sa onima kojih se danas držimo. Kada
su mu date ove alternative istoričar mora da izabere
ovu drugu. Zastarele teorije nisu u principu nenaučne
zbog toga što su bile odbačene. Međutim, taj izbor
otežava da se naučni razvoj sagleda kao proces stal­
nog prirašćivanja. Istorijsko istraživanje, koje ispo-
ljava teškoće u izolovanju individualnih pronalazaka i
otkrića, daje uz to osnova za duboke sumnje u po­
gledu akumulativnog procesa kroz koji se mislilo da
su ovi individualni doprinosi nauci bili učinjeni.
Rezultat svih ovih sumnji i teškoća jeste jedna
istoriografska revolucija u proučavanju nauke, mada
se ona još nalazi u početnoj fazi. Postepeno, i često ne
shvatajući uopšte da to čine, istoničari nauke počeli
su da postavljaju nove vrste pitanja i da prate druge,
često i neakumulativne, razvojne linije nauka. Ne tra­
žeći trajne doprinose istorije nauke za našu sadašnju
poziciju oni pokušavaju da pokažu istorijski integri­
tet te nauke u njenom sopstvenom vremenu. Oni se,
recimo, ne pitaju o vezi Galilejevih gledišta sa gledi­
štima moderne nauke, već pre o odnosu njegovih
gledišta i gledišta njegove grupe, to jest njegovih
učitelja, savremenika i neposrednih sledbenika u na­
uci. štaviše, oni insistiraju na proučavanju stanovišta
te grupe i drugih sličnih grupa sa takve tačke gledi­
šta koja daje tim stanovištima maksimalnu unutrašnju
koherentnost i najbliže mogućno odgovaranje prirodi
i koja je obično sasvim drugačija od tačke gledišta
ULOGA ZA ISTORIJU 43

modeme nauke. Sagledana kroz delà koja su rezul­

tat takve orijentacije, i koja možda najbolje predstav­
ljaju spisi Aleksandra Којгеа, nauka izgleda kao sa­
svim drugačiji poduhvat od onoga o kojem rasprav­
ljaju pisci stare istoriografske tradicije. Sledstveno
tome, najzad, ova istorijska proučavanja sugerišu mo­
gućnost jedne nove slike nauke. Ovaj ogled ima za
cilj da ocrta tu sliku, čineći eksplicitnim neke od im­
plikacija nove istoriografije.
Koji će aspekt nauke da iskrsne u prvi plan to­
kom ovih napora? Prvi — bar po redu izlaganja —
jeste nedovoljnost metodoloških uputstava samih po
sebi da diktiraju u suštini jedinstveni zaključak na
mnoge vrste naučnih pitanja. Upućen da ispita elek­
trične ili hemijske pojave, čovek koji te oblasti ne po­
znaje, ali koji zna šta znači biti naučan, sasvim legi­
timno može da dođe do ma kojeg od izvesnog broja
nespojivih zaključaka. Među tim legitimnim moguć­
nostima, oni konkretni zaključci do kojih dođe vero-
vatno su određeni njegovim prethodnim iskustvom u
drugim oblastima, slučajnim svojstvima njegovog is­
traživanja, kao i njegovom sopstvenom individualnom
strukturom. Kakva uverenja o zvezdama, na primer,
unosi u proučavanje hernije ili elektriciteta? Koje od
mnogih zamišljivih eksperimenata koji su relevantni
za novu oblast bira da prvo izvede? I koji mu aspekti
one složene pojave do koje se dolazi padaju u oči
kao posebno relevantni za rasvetljavanje prirode he­
mijske promene ili električnog privlačenja? Za po­
jedince u najmanju ruku, a ponekad i za naučnu za­
jednicu isto tako, odgovori na takva pitanja često
predstavljaju suštinske determinante naučnog razvoja.
Primetićemo, na primer u odeljku II, da se rani stup­
njevi razvoja većine nauka karakterišu neprekidnim
rivalstvom između jednog broja različitih pogleda na
prirodu, od kojih je svaki delimično izveden iz, kao
što je i uglavnom spojiv sa onim što propisuju nauč­
no posmatranje i metoda. Ono što je razlikovalo te
razne škole nije bila ova ili ona slabost metode —
one su sve bile „naučne" — već ono što ćemo mi
 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA
44

nazvati njihovim nesamerljivim načinima gledanja na

svet i prakti'kovanja nauke u tom svetu. Posmatranje
i iskustvo mogu i moraju drastično da ograniče do-
men dopustivog naučnog uverenja, pošto u protivnom
ne bi bilo nikakve nauke. Ali, oni sami ne mogu da
odrede konkretan sadržaj takvoga uverenja. Jedan na
izgled proizvoljan element, sastavljen od lične i isto-
rijske slučajnosti, predstavlja uvek formativni sasto­
jak onih uverenja prihvaćenih od određene naučne
zajednice u neko određeno vreme.
Ovaj element proizvoljnosti, međutim, ne znači to
da svaka naučna grupa može da praktikuje svoju
struku bez ijednog skupa prihvaćenih uverenja. Niti
ta proizvoljnost čini manje doslednom onu posebnu
konstelaciju za koju Je grupa u jedno određeno vre­
me stvarno vezana. Efektivno istraživanje retko po­
činje pre nego što naučna zajednica misli da je do­
stigla čvrste odgovore na takva pitanja kao što su:
koji su to fundamentalni entiteti od kojih je sastav­
ljen univerzum? Kako ti entiteti deluju jedan na dru­
gog i na naša čula? Koja se pitanja o takvim entiteti­
ma mogu legitimno postaviti i koje se tehnike mogu
upotrebiti u traženju reSenjâ? U razvijenim naukama
bar, odgovori (ili potpune zamene za odgovore) na
ovakva pitanja čvrsto su usađeni u vaspitno upućiva­
nje koje priprema i osposobljava studenta za profe­
sionalnu praksu. Kako je to vaspitanje istovremeno i
strogo i kruto, ovi odgovori se duboko urezuju u mo­
zak naučnika. To što su ti odgovori u stanju da to
čine umnogome objašnjava kako posebnu efikasnost
normalne istraživačke aktivnosti tako i pravac u ko­
jem se ona kreće u bilo koje dato vreme. Prilikom
ispitivanja normalne nauke u odeljcima III, IV i V
mi ćemo najzad hteti da opišemo to istraživanje kao
neumoran i privržen pokušaj da se priroda natera u
pojmovne pregratke koje nam pruža profesionalno ob­
razovanje. Istovremeno ćemo se pitati da li istraživa­
nje može da se obavlja i bez takvih pregradaka, bez
obzira na element proizvoljnosti u istorijskom pore-
klu i ponekad i u daljem razvoju tih pregradaka.
 ULOGA ZA ISTORIJU 45

Pa ipak je taj element proizvoljnosti prisutan i

on takođe ima krupan uticaj na naučni razvoj, uticaj
koji će biti detaljno ispitan u odeljcima VI, VII i VIII.
Normalna nauka, aktivnost u kojoj većina naučnika
neizbežno provodi skoro sve svoje vreme, postoji pod
pretpostavkom da naučna zajednica zna kakav je svet
koji nas okružuje. Dobar deo uspeha toga poduhvata
nastaje iz spremnosti određene zajednice da tu pret­
postavku brani, ako je potrebno i po ne malu cenu.
Normalna nauka, recimo, često stoji na putu uvođe­
nja fundamentalnih novina zbog toga što su one nu-
žno subverzivne u odnosu na njene osnovne principe.
Međutim, sve dok ti principi zadržavaju element proiz­
voljnosti sama priroda normalnog istraživanja obez-
beđuje da novina ne ostane dugo suzbijena. Ponekad
se neki normalan problem, koji bi trebalo da bude
rešiv pomoću poznatih pravila i procedura, opire po­
novljenim napadima najsposobnijih članova grupe u
čiju nadležnost spada. U drugim prilikama se deo op­
reme, koji je zamišljen i konstruisan u svrhu normal­
nog istraživanja, ne ponaša na unapred predviđen na­
čin, otkrivajući nepravilnost koja, i pored ponovlje­
nih napora, ne može da se uskladi sa profesionalnim
očekivanjima. Na ovaj, kao i na druge načine, normal­
na nauka stalno zastranjuje. A kad god se to dogodi
— odnosno kada profesija ne može više da izbegne
nepravilnosti koje podrivaju postojeću tradiciju nauč­
ne prakse — tada počinju neobična istraživanja koja
profesiju vode u najmanju ruku novom skupu princi­
pa, novoj osnovi za upražnjavanje nauke. Neuobiča­
jene epizode u kojima se odvija preokret u profesio­
nalnim opredeljenjima u ovome ogledu su poznate kao
naučne revolucije. Ove epizode koje slamaju tradici­
ju su dopune normalnoj nauci koja tu tradiciju čuva.
Najočiglednije primere naučnih revolucija imamo
u onim čuvenim epizodama naučnog razvoja, koje su
i ranije često bile nazivane revolucijama. Zbog toga
ćemo se u odeljcima IX i X, u kojima se priroda
naučnih revolucija pre svega neposredno ispituje, u
više navrata baviti glavnim prelomnim tačkama u na­
 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA
46

učnom razvoju, koje se vezuju za imena Kopernika,

Njutna, Lavoazijea d Ajnštajna. Napred pomenute epi­
zode pokazuju jasnije od većine drugih epizoda u
istoriji bar fizičkih nauka o čemu se radi kod svih na­
učnih revolucija. Svaka od njih nužno je vodila od­
bacivanju teorije koju je zajednica u određeno vreme
poštovala, a u korist druge teorije koja je nespojiva
sa prvom. Svaka je dovela do promene u problemima
koji stoje na raspolaganju za naučno ispitivanje, kao
i u standardima pomoću kojih je profesija određivala
ono što će se smatrati dopustivim problemom ili le­
gitimnim rešenjem problema. I svaka je dovela do
promene u naučnoj imaginaciji na načine koje ćemo
najposle morati da opišemo kao preobražaj sveta u
okviru kojeg se naučni rad odvija. Takve promene,
zajedno sa kontroverzama koje ih bezmalo uvek pra­
te, predstavljaju karakteristike koje definišu naučne
revolucije.
Ove karakteristike iskrsavaju, recimo, posebno ja­
sno iz proučavanja njutnovske ili hemijske revolucije.
Fundamentalna teza ovoga eseja, međutim, • jeste da
se te karakteristike mogu isto tako pronaći i prouča­
vanjem mnogih drugih epizoda koje nisu tako očigled­
no revolucionarne. Za daleko manju profesionalnu gru­
pu koja je bila pod njihovim uticajem Maksvelove je-
dnačine bile su isto toliko revolucionarne kao i Ajn-
štajnove, pa im je stoga pružan otpor. Pronalaženje
drugih novih teorija izaziva, po pravilu, i na odgo­
varajući način, isto reagovanje nekih od onih speci­
jalista u čije područje specijalne nadležnosti one za­
diru. Za te ljude nova teorija povlači za sobom pro-
menu u pravilima koja opredeljuju prethodnu praksu
normalne nauke. Ona se, dakle, neminovno odražava
na dobar deo naučnog rada koji su oni već uspešno
obavili. To je razlog što nova teorija, ma koliko njeno
područje primene bilo specijalno, retko kada ili nika­
da ne predstavlja samo pridodavanje onome što je
već poznato. Njeno prisvajanje zahteva rekonstruk­
ciju prethodne teorije, kao i preocenjivanje prethodnih
činjenica, što je u suštini revolucionaran proces koji
 ULOGA ZA ISTORIJU 47

je retko kad u stanju da izvrši pojedinac, a nikada

prekonoć. Nije ni čudo onda što su istoričani imali po­
teškoća kod preciznog datiranja ovoga protegnutog
procesa za koji ih i njihov rečnik nagoni da ga po-
smatraju kao izolovan događaj.
Niti su nova smišljanja teorije jedini naučni do­
gađaji koji imaju revolucionaran uticaj na specijaliste
u čijem se domenu odigravaju. Principi koji vladaju
normalnom naukom određuju ne samo koje vrste en­
titeta univerzum sadrži već, isto tako, po implikaciji,
i one koje ne sadrži. Iz toga sledi, mada će to zahte-
vati opsežniju diskusiju, da takvo otkriće kao što je
otkriće kiseonika ili X-zrakova ne dodaje jednostavno
još jednu pojedinost populaciji naučni'kovog sveta. Ono
u krajnoj liniji ima taj efekat, ali ne dotle dok profe­
sionalna zajednica nije preocenila tradicionalne ekspe­
rimentalne procedure, promenila svoju koncepciju en­
titeta koji su joj dugo vremena bili bliski, i u tom
procesu promenila mrežu teorija kroz koju se odnosi
prema svetu. Naučna činjenica i teorija nisu katego­
rički razdvojivi, osim možda unutar jedne pojedinač­
ne tradicije normalno-naučne prakse. To je razlog što
neočekivano otkriće nije po svom značenju prosto fa­
ktičko i što se naučnikov svet kvalitativno preobra­
žava kao što se i kvantitativno obogaćuje fundamen­
talnim novinama bilo činjenice ili teorije.
Ova proširena koncepcija prirode naučnih revo­
lucija je ona koja se opisuje na stranicama koje slede.
To proširenje, naravno, suviše isteže uobičajenu upo­
trebu. Međutim, ja ću ipak nastaviti da govorim čak
i o otkrićima kao o revolucionarnim, s obzirom da
baš mogućnost povezivanja njihove strukture sa stru­
kturom, recimo, kopernikanske revolucije čini da mi
ta proširena koncepcija izgleda tako važna. Dosadaš­
nja diskusija naznačuje kako će komplementarni poj­
movi normalne nauke i naučnih revolucija biti razvi­
jani u devet odeljaka koji slede neposredno iza ovo­
ga. Preostali deo ovog ogleda pokušava da iziđe na
kraj sa tri preostala centralna pitanja. Odeljak XI,
raspravljajući o udžbeničkoj tradiciji, razmatra pita­
 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA
48

nje zašto je nekada bilo tako teško vide ti naučne re­

volucije. Odeljaik XII opisuje revolucionarnu utakmicu
između zastupnika stare normalno-naučne tradicije i
sledbenika nove. Na taj način tu se razmatra proces
koji bi u teoriji naučnog istraživanja trebalo nekako
da zameni procedure potvrđivanja ili opovrgavanja ko­
je su nam bliske s obzirom na našu uobičajenu sliku
nauke. Takmičenje između pojedinih segmenata nauč­
ne zajednice jedini je istorijski proces koji ikada
stvarno dovodi do odbacivanja neke prethodno prihva­
ćene teorije ili do usvajanja druge. I, najzad, odeljak
XIII će postaviti pitanje kako razvoj kroz revolucije
može da se spoji sa očigledno jedinstvenim karakte­
rom naučnog progresa. Na to pitanje, međutim, ovaj
ogled neće pružiti ništa više od glavne konture jed­
nog odgovora, odgovora koji zavisi od karakteristika
naučne zajednice, što zahteva mnogo dodatnog istra­
živanja i proučavanja.
Neki čitaoci su se nesumnjivo već upitali da li
istorijsko proučavanje može uopšte da ima uticaja na
onu vrstu konceptualnih preobražaja koja .se ovde
ima u vidu. Čitav arsenal dihotomija stoji na raspo­
laganju da sugeriše da to proučavanje ne može da
ima odgovarajući uticaj. Istorija je, kako mi isuviše
često kažemo, čisto deskriptivna disciplina. Teze koje
su napred sugerisane, međutim, često su interpreta­
tiv e i ponekad normativne. Sem toga, mnoge od mo­
jih generalizacija odnose se na sociologiju ili socijal­
nu psihologiju naučnika; međutim, bar nekoliko mo­
jih zaključaka ipak pripada tradicionalnoj logici ili
epistemologiji. U prethodnom paragrafu može čak iz­
gledati kao da sam prekršio onu veoma uticaj nu sa-
vremenu razliku između „konteksta otkrića” i „kon­
teksta opravdavanja”. Može li išta drugo osim duboke
konfuzije da bude naznačeno pomoću ove mešavine
različitih područja i raznolikih interesovanja?
Kako sam se intelektualno odvojio od ovih i nji­
ma sličnih razlika teško da bih u većoj meri mogao
da budem svestan njihove snage i značaja. Tokom više
godina smatrao sam da se odnose na prirodu znanja,
ULOGA ZA ISTORIJU 49

a još uvek pretpostavljam da nam one, ukoliko se

na odgovarajući način prerade, mogu nešto važno da
kažu. Međutim, moji pokušaji da ih primenim, makar
grosso modo, na aktuelne situacije u kojima se znanje
stiče, prihvata i prisvaja, učinili su da one izgledaju
izvanredno problematične. Pre nego što bi se reklo
da su u pitanju elementarne logičke ili metodološke
razlike, koje bi onda prethodile analizi naučnog zna­
nja, one sada izgledaju kao integralni delovi tradicio­
nalnog skupa suštinskih odgovora na ona ista pita­
nja iz kojih su se razvile. Ova cirkularnost nimalo
ne umanjuje njihovu vrednost, mada ih čini delovi-
ma teorije i tako ih izlaže istom ispitivanju koje se
primenjuje na teorije u drugim oblastima. Ako bi
trebalo da imaju kao svoj sadržaj nešto više od čiste
apstrakcije, onda se taj sadržaj mora otkriti njihovom
primenom na podatke koje treba da rasvetle. Kako
istorija nauke može da ne uspe da bude izvor pojava
na koje se za teorije o znanju može legitimno tražiti
da budu primenjene?
 IL PUT KA NORMALNOJ NAUCI

U ovome ogledu „normalna nauka" označava istra­

živanje koje je čvrsto zasnovano na jednom ili na
više prošlih naučnih dostignuća, dostignuća za koja
neka određena naučna zajednica priznaje da za neko
vreme pružaju osnovu za njenu dalju praksu. Danas
se o takvim dostignućima izveštava, mada retko u
njihovom originalnom obliku, u naučnim udžbenicima,
elementarnim i višim. Ti udžbenici izlažu glavni deo
prihvaćene teorije, ilustruju veći deo ili sve njene us-
pešne primene i upoređuju te primene sa egzemplar­
nim posmatranjima i eksperimentima. Pre nego što su
takve knjige postale popularne početkom XIX veka
(ili čak znatno docnije u naukama koje su tek od­
skora sazrele), mnoga od onih čuvenih klasičnih delà
nauke vršila su sličnu funkciju. Aristotelova Fizika,
Ptolemajev Almagest, Njutnovi Principia i Optika,
Franklinov Elektricitet, Lavoazijeova Hernija i Lielo-
va Geologija — ova i mnoga druga delà služila su od­
ređeno vreme za implicitno definisanje legitimnih pro­
blema i metoda jedne istraživačke oblasti za sledeće
generaoije praktičara. Ona su mogla to da učine zato
što su im bile zajedničke dve bitne karakteristike. Nji­
hovo dostignuće bilo je u dovoljnoj meri bez pret­
hodnog uzora da bi privuklo trajnu grupu sledbenika
iz rivalskih načina naučne aktivnosti. Ono je, u isto
vreme, bilo dovoljno otvoreno da bi ostavilo razne vrste
problema za redefinisanu grupu praktičara da ih rešava.
Dostignuća koja poseduju ove dve karakteristike
ubuduće ću zvati „paradigmama", terminom koji je
 PUT KA NORMALNOJ NAUCI 51

u bliskoj vezi sa terminom „normalna nauka”. Odlu­

čujući se za taj termin hteo sam da sugerišem da neki
od prihvaćenih primera aktuelne naučne prakse —
primera koji uključuju zakon, teoriju, pnimenu i in­
strumentaciju zajedno — pružaju modele iz kojih po­
tiču posebne koherentne tradicije naučnog istraživa­
nja. To su tradicije koje istoričar opisuje pod takvim
rubrikama kao što su „ptolemajska astronomija” (ili
„kopemi'kanska”), „aiistotelovska dinamika” (ili „njut-
novska”), „korpuskulama optika” (ili „talasna”) itd.
Proučavanje paradigmi, uključujući mnoge koje su da­
leko više specijalizovane od onih koje su napred ilu­
strativno navedene, predstavlja ono što studenta ug­
lavnom priprema za članstvo u posebnoj naučnoj za­
jednici u kojoj će doonije da deluje. S obzirom da će
se on tu pridružiti ljudima koji su osnove iz svoje
oblasti naučili iz istih konkretnih modela, njegova
predstojeća praksa retko će izazivati čista neslaganja
oko fundamentalnih stvari. Ljudi čije se istraživanje
zasniva na zajedničkim paradigmama moraju se pri­
državati istih pravila i standarda za naučnu praksu.
To pridržavanje, kao i očigledna jednodušnost koju
ono stvara, predstavljaju prethodne uslove za normal­
nu nauku, to jest za stvaranje i produžavanje posebne
istraživačke tradicije.
S obzirom da će u ovome ogledu pojam paradig­
me često predstavljati zamenu za veći broj dobro po­
znatih pojmova, moraće još nešto da se kaže o ra­
zlozima za njegovo uvođenje. Zašto konkretno nauč­
no dostignuće, kao mesto profesionalnog angažmana,
prethodi različitim pojmovima, zakonima, teorijama
i gledištima koja mogu iz njega da se apstrahuju? U
kome smislu paradigma koju deli jedan broj nauč­
nika predstavlja osnovnu jedinicu za one koji pro­
učavaju naučni razvoj, jedinicu koja ne može u pot­
punosti da se svede na logički atomske sastavne de-
love koji bi mogli da rade umesto nje? Kada se u
odeljku V sretnemo sa ovim i njima sličnim pitanjima,
odgovor na ta pitanja pokazaće se kao osnov za ra-
zumevanje kako normalne nauke tako i s njom po­
52 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

vezanog pojma paradigmi. Ta apstraktnija diskusija,

međutim, zavisiće od prethodne izloženosti primerima
normalne nauke ili paradigmi u praksi. Oba ova pove­
zana pojma biće posebno razjašnjena zapažanjem da
može da postoji i naučno istraživanje bez paradigmi
ili bar bez tako nedvosmislenih i povezujućih kao što
su one napred pomenute. Sticanje jedne paradigme i
ezoteričnijeg tipa istraživanja koje ona dopušta pred­
stavlja znak zrelosti u razvoju svake date naučne ob­
lasti.
Ako istoričar prati unazad tragove naučnog zna­
nja o ma kojoj grupi povezanih pojava on će se, po
svoj prilici, sresti sa nekom manje bitnom varijantom
obrasca koji je ovde ilustrovan na istoriji fizičke op­
tike. Današnji udžbenici fizike obaveštavaju studenta
da je svetlost sastavljena od fotona, to jest kvantno-
mehaničkih entiteta koji ispoljavaju neke karakteristi­
ke talasa i neke karakteristike čestice. Istraživanje se
obavlja na odgovarajući način ili, tačnije, u skladu sa
razrađenijom i matematičkom karakterizacijom iz koje
je ova obična verbalizacija izvedena. Ova karakteri-
zacija svetlosti, međutim, jedva da je stara pola sto-
leća. Pre nego što je početkom ovog veka bila razvi­
jena od strane Planka, Ajnštajna i drugih, udžbenici
fizike su učili da je svetlost poprečno talasno kreta­
nje, što je vodilo svoje korene iz jedne paradigme
izvedene u krajnjoj liniji iz optičkih spisa Janga i Fre-
snela iz ranog XIX veka. Sem toga, talasna teorija nije
bila prva teorija koju su prigrlili skoro svi praktičari
optičke nauke. Tokom XVIII veka paradigmu u ovoj
oblasti pružala je Njutnova Optika koja je učila da
je svetlost materijalno-korpuskularne prirode. U to
vreme fizičari su tražili, što prvi zastupnici talasne
teorije nisu činili, evidenciju o pritisku koji čestice
svetlosti vrše prilikom udara u čvrsta tela.1)
Ovi preobražaji paradigmi fizičke optike pred­
stavljaju naučne revolucije, a uzastopni prelazak s
‘) Joseph Priestley, The History and Present State of
Discoveries Relating to Vision, Light, and Colours, London,
1772, pp. 385—390.
PUT KA NORMALNOJ NAUCI 53

jedne na drugu paradigmu putem revolucije jeste uo­

bičajeni razvojni obrazac zrele nauke. Takav obrazac,
međutim, nije karakterističan za period pre Njutna,
a ovde nas interesuje baš taj kontrast. Od dalekog an­
tičkog doba do XVII veka nijedan period nije ispoljio
ni jedno jedino opšteprihvaćeno gledište o prirodi sve-
tlosti. Umesto toga postojao je izvestan broj rivalskih
škola i podškola, od kojih je većina prihvatala ovu ili
onu varijantu epikurovske, aristotelovske ili platonov-
ske teorije. Jedna grupa smatrala je da svetlost pred­
stavlja čestice koje zrače iz materijalnih tela; za drugu
grupu svetlost je bila modifikacija medijuma koji se
nalazi između tela i oka; treći su objašnjavali svetlost
pomoću interakcije toga medijuma sa određenim zra­
čenjem iz samog oka; sem toga, postojale su i druge
kombinacije i modifikacije. Svaka od tih šikola crpla
je svoju snagu iz odnosa prema određenoj metafizici
i svaka je naglašavala, kao paradigmatička posmatranja,
poseban skup optičkih pojava koje njena teorija mo­
že najbolje da objasni. Sa drugim posmatranjima iz­
lazilo se na kraj pomoću ađ hoc obrada ili su one
ostajale kao značajni problemi za dalje istraživanje2).
Sve ove škole su u različita vremena učinile krup­
ne doprinose onome skupu pojmova, pojava i tehnike
iz kojeg je Njutn izveo prvu skoro opšteprihvaćenu
paradigmu za fizičku optiku. Svaka definicija nauke
koja isključuje makar one stvaralačkije članove tih
različitih škola isključiće takođe i njihove moderne
sledbenike. Ti ljudi su bili naučnici. Međutim, svako
ko ispituje razvoj fizičke optike pre Njutna ipak mo­
že s pravom da zaključi da je, i pored toga što su
praktičari u toj oblasti bili naučnici, čist rezultat nji­
hove aktivnosti bio nešto ispod onoga što je nauka.
Budući da nije bio u stanju da se osloni ni na kakav
zajednički skup uverenja, svaki pisac iz oblasti fizičke
optike osećao se prinuđenim da svoje područje izgra­
đuje ponovo iz temelja. Čineći to, njegov izbor posma­
tranja i eksperimenta koji će ga podržati bio je rela­
2) Vasco Ronchi, Histoire de la lumière, trans. Jean
Taton, Paris, 1956, chaps. I—IV.
 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA
54

tivno slobodan, pošto nije bilo nikakvog standardnog

skupa metoda ili pojava za koje bi svaki pisac iz ob­
lasti optike smatrao da mora da ih upotrebi i objasni.
Pod takvim okolnostima dijalog među knjigama koje
su nastajale bio je često usmeren isto toliko prema
članovima drugih škola koliko i prema prirodi. Taj
obrazac danas nije neuobičajen kod jednog broja stva­
ralačkih područja niti je nespojiv sa značajnim otkri­
ćem ili pronalaskom. To, međutim, nije obrazac ra­
zvoja koji je fizička optika dostigla posle Njutna i
koji je danas uobičajen u drugim prirodnim naukama.
I storija električnog istraživanja u prvoj polovini
XVIII veka pruža konkretniji i bolje poznat primer
načina kako se nauka razvija pre nego što postigne
svoju prvu univerzalno prihvaćenu paradigmu. Tokom
toga perioda bilo je skoro isto toliko gledišta o pri­
rodi elektriciteta koliko i važnih električnih eksperi-
mentatora, ljudi kao što su Hoksbi, Grej, Dezagilije,
Difej, Nole, Vatson, Franklin i drugi. Svi njihovi broj­
ni pojmovi o elektricitetu imali su nešto zajedničko
— bili su delimično izvedeni iz jedne ili druge verzije
mehaničko-korpuskulame filosofije koja je usmerava-
la sva naučna istraživanja njihovog vremena. Sem to­
ga, svi ti pojmovi bili su sastavni delovi realnih nauč­
nih teorija, teorija koje su delimično bile izvedene
iz eksperimenta i posmatranja i koje su jednim de-
lom određivale izbor i interpretaciju dodatnih proble­
ma do kojih se dolazilo tokom istraživanja. Međutim,
mada su svi eksperimenti bili električni i mada je ve­
ćina eksperimentatora čitala radove svojih kolega, ipak
su njihove teorije posedovale samo porodične slič­
nosti3).8
8)Duane Roller and Duane H. D. Roller, The Develop­
ment of the Concept of Electric Charge: Electricity from the
Greeks to Coulomb, „Harvard Case Histories in Experimen­
tal Science", Case 8, Cambridge, Mass., 1954; i I. B. Cohen,
Franklin and Newton: An Inquiry into Speculative Newto­
nian Experimental Science and Franklin's Work in Electri­
city as an Example Thereof, Philadelphia, 1956, chaps.
VII—XII. Za neke analitičke detalje u paragrafu koji sledi
u tekstu dugujem još neobjavljenom članku moga studenta
PUT KA NORMALNOJ NAUCI 55

Jedna rana grupa teorija, koja je sledila praksu

XVII veka, gledala je na atrakciju i dobijanje elek­
triciteta trenjem kao na osnovne električne pojave.
Ova grupa težila je da repulziju razmatra kao sekun­
darni efekat neke vrste mehaničkog prepovezivanja,
a isto tako da što je mogućno duže odloži kako di­
skusiju tako i sistematsko istraživanje novootkrivenog
Grejovog efekta, električnog provođenja. Drugi „elek­
tričari" (to je njihov sopstveni izraz) smatrali su da
su atrakcija i repulziija podjednako elementarne ma­
nifestacije elektriciteta, pa su u vezi s tim prilago­
dili svoje teorije i istraživanje. (U stvari, ova grupa
je upadljivo mala — čaik ni Franklinova teorija nije
nikad sasvim objasnila uzajamnu repulziju dva nega­
tivno naelektrisana tela.) Ali, oni su imali isto toliko
teškoća koliko i prva grupa da istovremeno objasne
bilo koje osim najjednostavnijih efekata provođenja.
Ti efekti, međutim, pružali su polaznu tačku novoj, tre­
ćoj grupi, koja je htela da govori o elektricitetu kao
0 „fluidu" koji može da protiče kroz provodnike, a
ne kao o ,,effluvium"-u (lat., istek) koji zrači iz ne-
provodnika. Ova grupa, imala je, sa svoje strane, po­
teškoća da uskladi svoju teoriju sa izvesnim brojem
atraktivnih i repulzivnih efekata. Samo kroz delo
Framklina i njegovih neposrednih sledbenika došlo
je do nastanka teorije koja je sa približno jednakom
lakoćom mogla da objasni skoro sve te efekte i koja
je onda mogla da pruži, i koja je pružila, sledećoj
generaciji „električara" zajedničku paradigmu za nji­
hovo istraživanje.
Isključujući takve oblasti kao što su matematika
1 astronomija, u kojima prve čvrste paradigme po­
tiču iz predistorije, i takve kao što je biohemija, koje

Džona Hejlbrona Dok taj rad ne bude objavljen, nešto širi

i precizniji pregled nastajanja Franklinove paradigme uklju­
čen je u: T. S. Kuhn, „The Function of Dogma in Scientific
Research", in A. C. Crombie (ed.), „Symposium on the
History of Science, University of Oxford, July 9—15, 1961”,
što će objaviti Heinemann Educational Books, Ltd.
 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA
56

nastaju razdvajanjem ili prekombinacijom već zrelih

specijalnosti, situacije koje su napred skicirane isto-
ri'jski su tipične. Mada to znači nastavljanje sa upo­
trebom takvog nepogodnog pojednostavljivanja koje
povezuje jednu podužu istorijsku epizodu sa jednim
jedinim i pomalo proizvoljno izabranim imenom (na
primer Njutnom ili Franklinom), sugerišem da su sli­
čna fundamentalna neslaganja karakterisala, na pri­
mer, proučavanje kretanja pre Aristotela i statike pre
Arhimeda, proučavanje toplote pre Bleka ili hernije
pre Bojla i Boerhava (Boerhaave), kao i istorijske geo­
logije pre Hatona (Hutton). U delovima biologije —
proučavanju naslednosti na primer — prve univerzal­
no primljene paradigme još su skorašnjijeg datuma,
a ostaje otvoreno pitanje koji su delovi društvenih
nauka dosad uopšte stekli takve paradigme. Istorija
sugeriše da je put ka čvrstoj istraživačkoj jednoduš-
nosti izuzetno naporan.
Istorija, međutim, isto tako sugeriše neke razloge
za teškoće na koje se nailazi na tom putu. U odsustvu
paradigme ili nekog kandidata za paradigmu sve činje­
nice koje bi mogle biti u vezi sa razvojem date nauke
izgledaće podjednako relevantne. Stoga prvobitno pri­
kupljanje činjenica predstavlja daleko nasumičniju ak­
tivnost nego ono prikupljanje činjenica koje nam je
blisko iz docnijeg naučnog razvoja. Staviše, u odsustvu
razloga za traženje nekog posebnog oblika za manje
poznatu informaciju prvobitno prikupljanje činjenica
obično se ograničavalo na bogatstvo podataka koji leže
pri ruci. Zaliha činjenica do koje se dolazi sadrži one
činjenice koje su dostupne običnom posmatranju i
eksperimentu, zajedno sa nekim ezoteričnijim podaci­
ma, do kojih se može doći iz već uvedenih zanata,
kao što su medicina, pravljenje kalendara i metalur­
gija. S obzirom da su zanati lako pristupačan izvor
činjenica, koje inače obično ne bi bile otkrivene, te­
hnologija je često igrala vitalnu ulogu u nastajanju
novih nauka.
 FUT KA NORMALNOJ NAUCI 57

No, iako je ova vrsta prikupljanja činjenica bila

bitna za nastanak mnogih značajnih nauka, svako ko
ispituje recimo Plimijeve enciklopedijske spise ili be-
konijanske prirodne istorije XVII veka otkriće da
takvo prikupljanje stvara nepriliku. Čovek se nekako
usteže da literaturu koja tom prilikom nastaje nazove
naučnom. Bekonijanske „istorije" toplote, boje, vetra,
rudarstva i tako dalje, pune su informacija od kojih
su neke malo poznate. Međutim, te istorije stavljaju
jednu pored druge činjenice koje će se docnije poka­
zati rasvetljavajućim (na primer grejanje pomoću sme-
še) i one druge (na primer toplota gomila đubriva)
koje će neko vreme ostati suviše složene da bi se uop-
šte integrisale sa teorijom4). Sem toga, pošto svaki
opis mora da bude delimičan, tipična prirodna isto-
rija iz svojih veoma podrobnih pregleda često izostav­
lja baš one detalje za koje će docmiji naučnici pronaći
da predstavljaju izvore važnog rasvetljavanja. Skoro
nijedna od ranih „istorija" elektriciteta, na primer,
ne pominje da trinje privučeno protrljanim staklenim
štapom ponovo odskače od tog štapa. Taj efekat iz­
gledao je mehanički, a ne električki5), štaviše, budući
da obični prikupljao činjenica retko kad ima vremena
ili oruđa da bude kritičan, prirodne istorije često sta­
vljaju jedan pored drugog opise kakav je gornji i dru­
ge opise, recimo grejanje pomoću antiperistaze (ili po­
moću hlađenja), koje sada nismo nikako u stanju da
potvrdimo6). Samo veoma retko, kao u slučajevima
4) Uporedi skicu za prirodnu is toriju toplote u Beko-
novom Novum Organum, Vol. VIII of The Works of Fran­
cis Bacon, ed. J. Spedding, R. L. Ellis, and D. D. Heath, New
York, 1869, pp. 179—203.
5) Roller and Roller, op. cit., -pp. 14, 22, 28, 43. Tek
posle onoga delà koje je navedeno u poslednjem od ovih
citata, odbojni efekti dobili su opšte priznanje kao nedvo­
smisleno električni.
e) Bacon, op. cit., pp. 235, 337, kaže: „Mlaka voda lakše
se smrzne od sasvim hladne". Za delimdčni pregled prethod­
ne istorije ove čudne napomene vidi Marshall Clagett, Gio­
vanni Marliani and Late Medieval Physics, New York, 1941,
chap. IV.
 STRUKTURA NAUČNIH REVO LUCIJA
58

antičke statike, dinamike i geometrijske optike, činje­

nice sakupljene s tako malo usmeravanja od strane
prethodno uspostavljene teorije govore s dovoljno ja­
snoće da bi dozvolile nastajanje prve paradigme.
To je situacija koja stvara škole karakteristične
za rane stupnjeve razvoja jedne nauke. Nikakva pri­
rodna istorija ne može da bude interpretirana u od­
sustvu bar neke implicitne mase isprepletenog teorij­
skog i metodološkog uverenja koje dozvoljava selek­
ciju, procenjivanje i kritiku. Ako taj skup uverenja nije
već implicitan u kolekciji činjenica — u kojem slučaju
imamo pri ruci više od „običnih činjenica'' — on mo­
ra da bude unet spolja, možda putem tekuće meta­
fizike, putem druge nauke ili putem ličnog ili istorij-
skog slučaja. Nije onda nikakvo čudo da na ranim
stupnjevima razvoja bilo koje nauke, razni ljudi koji
se suočavaju sa istim područjem pojava, mada obič­
no ne sa sVim onim istim posebnim pojavama, opi­
suju te pojave i interpretiraju ih na različite načine.
Ono što začuđuje, i što je isto tako možda jedinstve­
no u pogledu svoga stupnja u onim oblastima koje
zovemo naukom, jeste da bi takva prvobitna razila­
ženja ikada trebalo većim delom da nestanu.
Jer ta razilaženja zaista nestaju u veoma dobroj
meni, a onda očigledno i sasvim nestaju, štaviše, nji­
hovo nestajanje obično je prouzrokovano trijumfom
jedne od pre-paradigmatičkih škola koja je, s obzirom
na svoja sopstvena karakteristična uverenja i predra­
sude, naglašavala samo jedan poseban deo preglomaz-
ne a početne zalihe informacija. Oni „električari" koji
su mislili da je elektricitet fluid, pa su onda poseban
naglasak stavljali na provođenje, pružaju izvanredan
primer za to. Rukovođeni ovim uverenjem, koje se te­
ško može nositi sa poznatom mnogostrukošću atrak­
tivnih i repulzivnih efekata, nekoliko ljudi je došlo na
ideju flaširanja tog električnog fluida. Neposredan plod
njihovih napora bila je lajdenska boca, naprava koja
možda nikad ne bi bila otkrivena od strane čoveka
koji manje-više slučajno ili nasumice ispituje prirodu,
a koja je, u stvari, nezavisno razvijena bar od dvojice
 PUT KA NORMALNOJ NAUCI 59

istraživača u ranim 1740-tim godinama7). Skoro od sa­

mog početka svojih električnih istraživanja Franklin
je posebno bio zainteresovan da objasni taj čudni i, u
datoj situaciji, naročito rasvetlj avaj ući deo specijalne
naprave. Njegov uspeh u tome doneo je najefikasnije
argumente koji su njegovu teoriju učinili paradigmom,
mada takvom paradigmom koja još nije bila u stanju
da objasni baš sve poznate slučajeve električne repul-
zije8). Da bi bila prihvaćena kao paradigma teorija
mora da izgleda bolja od svojih konkurenata, ali ne
mora da objasni, i zapravo nikad to i ne čini, sve či­
njenice s kojima može da se suoči.
To što je fluidna teorija elektriciteta učinila za
onu podgmpu koja se nje držala, Franklinova para­
digma je docnije učinila za čitavu grupu „električara".
Fluidna teorija je sugerisala koje bi eksperimente vre-
delo izvršiti, a koje ne bi vredelo, zato što su usmereni
na sekundarne ili očito suviše složene manifestacije
elektriciteta. Ova paradigma je, međutim, obavila taj
posao daleko efikasnije, delom zato što je kraj debate
između škola označio kraj neprekidnog ponavljanja os­
novnih stvari, a delom zato što je uverenost da se na­
laze na pravom tragu ohrabrila naučnike da preduzmu
preciznije, više ezoteričke i angažovanije vrste rada9).
7) Roller and Roller, op. cit., pp. 51—54.
8) Neugodan slučaj bila je uzajamna repulzija nega­
tivno naelektrisandh tela; vidi Cohen, op. cit., pp. 491—494,
531—543.
8) Trebalo bi zapaziti da prihvatanje Franklinove teo­
rije nije sasvim okončalo svaku raspravu. Robert Simer
(Robert Symmer) je 1759. godine predložio dvofluidnu ver­
ziju te teorije i dugo godina posle toga „električari" su bili
podeljeni u tom smislu da h je elektricitet jedan fluid ili
dva. Ali, rasprave o ovome predmetu samo potvrđuju ono
što je napred bilo rečeno o načinu na koji jedno opšte
priznato postigniiće ujedinjuje profesiju. „Električari", ma­
da su i dalje ostali podeljeni oko ove tačke, hitro su zaklju­
čili da nikakve eksperimentalne provere ne mogu da nap­
rave razliku između te dve verzije teorije i da su one, pre­
ma tome, ekvivalentne. Posle toga, obe škole mogle su da
koriste i koristile su sva preimućstva koja im je pružala
Franklinova teorija (ibid., pp. 543—546, 548—554).
 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA
60

Oslobođena zainteresovanosti za bilo kakve i sve elek­

trične pojave, sjedinjena grupa „električara" mogla je
da se bavi mnogo detaljnije izabranim pojavama, smi­
šljajući dosta specijalne opreme za taj svoj zadatak
i koristeći je tvrdoglavije i sistematični je nego što su
„električari" to ikada ranije činili. Kako prikupljanje
činjenica tako i artikulacija teorije postali su krajnje
upravljane aktivnosti. Efikasnost i uspešnost električ­
nog istraživanja se u skladu s tim povećavala, pruža­
jući evidenciju za jednu društvenu verziju oštroumne
metodološke izreke Fransisa Bekona: „Istina spremnije
iskrsava iz greške negoli iz zbrke"10).
U sledećem odeljku ispitivaćemo prirodu ovoga
krajnje upravljenog ili na paradigmi zasnovanog istra­
živanja, ali moramo najpre ukratko da zapazimo kako
nastajanje paradigme utiče na strukturu one grupe na­
učnika koja se bavi tom oblašću. Kada tokom razvoja
neke prirodne nauke pojedinac ili grupa prvi put stvo­
re jednu sintezu koja je u stanju da privuče većinu
praktičara iz sledeće generacije, starije škole postepe­
no iščezavaju. Iščezavanje tih škola jednim delom je
uslovljeno preobraćanjem njihovih članova u novu pa­
radigmu. Ali, uvek ima nekih ljudi koji sti privrženi
ovim ili onim starijim gledištima i koji se jednostavno
izbacuju iz profesije koja posle toga ignoriše njihov
rad. Nova paradigma povlači za sobom novu i kruću
definiciju date oblasti. Oni koji ne žele ili nisu u stanju
da joj prilagode svoj rad moraju da nastave u izola­
ciji ili da se priključe nekoj drugoj grupi11). Istorij-
10) Bacon, op. cit., p. 210.
11 ) Istorija elektriciteta pruža izvanredan primer do
kojeg se može doći ako se pogledaju karijere Pristlija, Kel-
vina i drugih. Franklin izveštava da je Nole, koji je sredinom
veka bio najuticajniji od „električara" sa kontinenta, ,,do-
živeo da vidi sebe kao poslednieg od svoje sekte, izuzev
g. B. — svoga učenika i neposrednog sledbenika” (Max Far-
rad /ed./, Benjamin Franklin's Memoirs, Berkeley, Calif.,
1949, pp. 384—386). Međutim, još je interesantnije istraja-
vanje čitavih škola pri sve većoj izolaciji od profesionalne
nauke. Uzmite, recimo, slučaj astrologije, koja je nekad bila
integralni deo nauke. Ili uzmite produžavanje u poznom
18. i 19. veku pre toga uvažavane tradicije „romantične"
 FUT KA NORMALNOJ NAUCI 61

ski, oni su često prosto ostajali u odeljenjima za fii-

losofiju, iz kojih se inače izleglo tako mnogo poseb­
nih nauka. Kako ove naznake ukazuju, baš primanje
jedne paradigme predstavlja ponekad ono što pretvara
neku grupu, koja se dotle interesovala samo za pro­
učavanje prirode, u jednu profesiju ili bar u jednu
disciplinu. U naukama (mada ne u takvim oblastima
kao što su medicina, tehnologija i pravo, čiji glavni
raison d’être predstavlja spoljašnja društvena potreba)
su osnivanje specijalizovanih časopisa, formiranje pro­
fesionalnih društava, kao i polaganje prava na posebno
mesto u nastavnom programu, bili obično povezani sa
prvim primanjem jedne jedine paradigme od strane
neke grupe. Ovo je, u najmanju ruku, bio slučaj pre
jednog i po veka, između vremena kada se prvi put
razvio institucionalni obrazac naučne specijalizacije i
skorašnjeg vremena kada je osobina specijalizacije
postigla svoj sopstveni prestiž.
Kruća definicija naučne grupe ima i druge po-
sledice. Kada je naučnik u stanju da neku paradigmu
uzme kao sigurnu, njemu u njegovom glavnom radu
više nije potrebno da pokušava da svoju oblast iznova
izgrađuje, počinjući od prvih principa i opravdavajući
upotrebu svakog uvedenog pojma. To može da bude
ostavljeno za pisca udžbenika. Kada je, međutim, udž­
benik dat, onda naučnik-stvaralac može da započne
svoje istraživanje tamo gde udžbenik prestaje i da se
tako koncentriše isključivo na najsuptilnije i najezo-
teričnije aspekte prirodnih pojava kojima se njegova
grupa bavi. A kako to čini, njegovi istraživački komi-
nikei počeće da se menjaju na načine čija je evolucija
isu više malo proučavana, ali čiji su moderni krajnji

hernije. To je tradicija o kojoj je raspravljao Carls Gilespi

(Charles Gillispie) u „The Encyclopédie and the Jacobin
Philosophy of Science: A Study in Ideas and Consequences”
Critical Problems in the History of Science, ed. Marshall
Clagett, Madison, Wis., 1959, pp. 255—289., i „The Formation
of Lamarck's Evolutionary Theory”, Archives internatio­
nales d'histoire des sciences, XXXVII, 1956, pp. 323—338.
62 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

proizvodi svima očigledni i u odnosu na mnoge priti­

skujući. Njegova istraživanja obično više neće biti ob­
likovana u knjige koje se obraćaju, kao recimo Fran-
klinova Eksperimenti. . . o elektricitetu ili Darvinova
Poreklo vrsta, svakome onom koji bi mogao da
bude zainteresovan za predmet date oblasti. Umesto
toga ona će se obično pojavljivati u vidu kratkih čla­
naka koji se obraćaju samo profesionalnim kolega­
ma, ljudima čije poznavanje paradigme koju dele mo­
že da bude pretpostavljeno i za koje se ispostavlja
da su jedino oni u stanju da pročitaju te članke koji
im se obraćaju.
Danas su u naukama knjige obično ili udžbenici
ili retrospebtivne refleksije o jednom ili drugom as­
pektu naučnog života. Naučnik koji napiše jednu tak­
vu knjigu s više verovatnoće može očekivati da će
njegova profesionalna reputacija biti okrnjena negoli
da će biti uvećana. Samo na ranijim, pre-paradigma-
tičkim stupnjevima razvoja različitih nauka, knjiga je,
po pravilu, posedovala isti odnos prema profesional­
nom dostignuću koji je još zadržala u nekim dru­
gim stvaralačkim područjima. I samo na onim po­
dručjima koja su još zadržala knjigu, sa ili bez član­
ka, kao sredstvo za istraživačku komunikaciju, linije
profesionalizacije su još tako labavo ocrtane da laik
može da se nada da prati progres čitajući originalne
izveštaje praktičara. U matematici, kao i u astrono­
miji, istraživački izveštaji su već u antici prestali da
budu razumljivi opšteobrazovanoj publici. U dinami­
ci je istraživanje postalo na sličan način ezoteričko u
poznom srednjem veku i samo je nakratko ponovo
postiglo opštu razumljivost tokom ranog XVII veka,
kada je nova paradigma zamenila onu koja je usme-
ravala srednjovekovno istraživanje. Za laika je elek­
trično istraživanje počelo da zahteva prevođenje pre
kraja XVIII veka, a većina drugih oblasti fizičke nau­
ke prestala je da bude opštepristupačna u XIX veku.
Slične promene mogu se tokom ista ta dva veka izo-
lovati u različitim delovima bioloških nauka. U de-
 PUT KA NORMALNOJ NAUCI 63

lovima društvenih nauka one se, po svoj prilici, odi­

gravaju danas. Mada je postalo uobičajeno, što je
svakako na svom mestu, da se osuđiuje proširivanje
jaza koji jednog profesionalnog naučnika razdvaja od
njegovih kolega u drugim područjima, suviše malo pa­
žnje posvećeno je bitnoj vezi između toga jaza i me­
hanizma koji je unutrašnje svojstven naučnom na­
pretku.
Sve od preistorijskog antičkog doba jedna oblast
proučavanja za drugom prelazila je razvode između
onoga što bi istoiičar mogao da nazove njenom pred-
istonijom kao nauke i njene prave istonije. Ovi pre­
lasci u zrelo doba retko kada su bili tako iznenadni
ili tako nedvosmisleni, kao što može da proistekne
iz moje nužno shematske diskusije. Ali, oni nisu bili
ni istorijski postepeni, to će reći istoga trajanja s
čitavim razvojem onih oblasti u okviru kojih su se
odigrali. Pisci o elektricitetu posedovali su tokom
prve četiri dekade XVIII veka daleko više informa­
cija o električnim pojavama nego što su dh imali nji­
hovi prethodnici iz XVI veka. Tokom pola veka posle
1740-te malo je novih vrsta električnih pojava dodato
njihovim listama. Međutim, električni spisi Kaven-
diša, Kuloma i Volte u poslednjoj trećini XVIII veka
ipak su izgledali u važnom pogledu udaljenijii od spisa
Greja, Difeja, pa čak i Franklina, nego što su spisi
ovih električnih pronalazača XVIII veka u odnosu na
spise iz XVI veka12). Negde između 1740. i 1780. „elek­
tričari" su prvi put bili u stanju da osnove svoje na­
uke smatraju sigurnim. Od tog trenutka oni su kre­

12)Post-franklinovski razvoj uključuje jedno ogromno

povećavanje osetljivosti detektora naboja, prve pouzdane i
opšterasprostranjene tehnike za merenje naboja, evoluciju
pojma kapaciteta i njegov odnos prema novousavršenom
pojmu električnog napona, kao i kvantifikaciju elektrosta-
tičke sile. O svemu ovome vidi Roller and Roller, op. cit.,
pp. 66—81; W. C. Walker, „The Detection and Estimation of
Electric Charges in the Eighteenth Century", Annals of
Science, /, 1936, pp. 66—100; i Edmund Hoppe, Geschichte
der Eleklrizitat, Leipzig 1884, deo I, glave III—IV.
64 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

nuli na (konkretnije i manje poznate probleme, pa su

onda o svojim rezultatima sve više izveštavali u član­
cima upućenim drugim „električarima", negoli u knji­
gama upućenim učenom svetu uopšte. Kao grupa oni
su postigli ono što su astronomi stekli u antičko doba,
a studenti kretanja u srednjem vekiu, fizičke optike u
poznom XVII, a dstorijske geologije u ranom XIX
veku. Oni su, dakle, postigli paradigmu koja se poka­
zala sposobnom da usmeni istraživanje ćele grupe. Ako
se ne uzme u obzir preimućstvo pogleda unazad, te­
ško je naći drugi kriterijum koji neku oblast tako ja­
sno proglašava za nauku.
 I I I . P R IR O D A N O R M A L N E N A U K E

Kakva je onda priroda onoga profesionalnijeg i

ezoteričnijeg istraživanja koje dozvoljava primanje je­
dne jedine paradigme od strane grupe naučnika? Ako
paradigma predstavlja rad koji je učinjen jednom za-
uvek, kakve još probleme ona ostavlja sjedinjenoj gru­
pi da rešava? Ova će pitanja izgledati još akutnija
ako sada zapazimo jedan vid u kojem ovi dosad upo­
trebijeni termini mogu da zavedu. U svojoj ustaljenoj
upotrebi paradigma predstavlja prihvaćeni model ili
obrazac, i taj aspekt njenog značenja omogućio mi je,
u nedostatku bolje reći, da ovde usvojim reč „para­
digma". Ali, uskoro će biti jasno da onaj smisao reći
„model" i „obrazac", koji dopušta to usvajanje, nije
baš onaj koji je uobičajen u definiisanju „paradigme".
U gramatici, na primer, „amo, amas, amat” predstav­
lja paradigmu zbog toga što izlaže obrazac koji će
biti upotrebljen prilikom menjanja velikog broja dru­
gih latinskih glagola, na primer kod „lauđo, laudas,
laudat”. U ovoj standardnoj pnimeni paradigma deluje
tako što dopušta kopiranje primera, od kojih svaki
u principu može da posluži kao njena zamena. U nau­
ci, s druge strane, paradigma je retko objekt za ko­
piranje. Umesto toga ona je, kao i prihvaćena sudska
presuda u građanskom pravu objekt dalje artikulaci­
je i specifikacije pod novim i strožim uslovdma.
Da bismo viđeli kako to može da bude tako mo­
ramo da shvatimo kako paradigma, u vreme svog pr­
vog pojavljivanja, može kako po obimu tako i po pre­
ciznosti da bude veoma ograničena. Paradigme stiču
66 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

svoj status zbog toga što su uspešnije od svojih kon­

kurenata u rešavanju nekoliko problema koje je od­
ređena grupa praktičara priznala kao aktuelne. Biti
uspešniji, međutim, niti znači biti sasvim uspešan u
jednom jedinom problemu niti upadljivo uspešan u
bilo kako velikom broju problema. Uspeh jedne pa­
radigme — bez obzira da li Aristotelove analize kre­
tanja, Ptolemajevih izračunavanja planetarne pozicije,
Lavoazijeove primene ravnoteže ili Maksvelove mate­
rnat'izacije elektromagnetskog polja — na početku ve­
likim delom predstavlja obećavanje uspeha koji se
može otkriti u izabranim i još nepotpunim primerima.
Normalna nauka sastoji se u ostvarivanju tog obeća­
nja, ostvarivanju koje se postiže proširivanjem zna­
nja o onim činjenicama koje paradigma ističe kao či­
njenice koje mnogo kažu, povećavanjem mere podu­
daran ja između tih činjenica i onih predviđanja koja
se dobij aju na osnovu paradigme, kao i daljom arti­
kulacijom same paradigme.
Od ljudi koji se stvarno ne bave nekom zrelom
naukom malo je onih koji mogu da uvide koliko mno­
go doterivanja ove vrste jedna paradigma ostavlja da
se obavi ili koliko se zaista takav rad može da pokaže
privlačnim u svom izvršavanju. A te stvari treba ra-
zumeti. Operacije doterivanja su ono što angažuje ve­
ćinu naučnika -tokom čitave njihove karijere. One čine
ono što ja ovde nazivam normalnom naukom. Ako se
bliže ispita, bilo istorijski ili u savremenoj laborato­
riji, takav poduhvat izgleda kao pokušaj da se pri­
roda satera u prethodno formirani i relativno kruti
pregradak koji paradigma pruža. Nikakav deo cilja
normalne nauke nije da izaziva nove vrste pojava; u
stvari, one koje ne odgovaraju određenom pregratku,
često se uopšte i ne vide. Niti naučnici normalno teže
pronalaženju novih teorija, a često su netolerantni pre­
ma teorijama koje su drugi izmislili1). Naprotiv, nor-
malno-naučno istraživanje usmereno je prema artiku-*

* J) Bernard Barber, Resistance by Scientists to Scienti­

fic Discovery", Science, CXXXIV, 1961, pp. 596—602.
PRIRODA NORMALNE NAUKE 67

laoiji onih pojava i teorija ikoje već sama paradigma

donosi.
Ovo su, možda, slabosti. Područja koja istražuje
normalna nauka su, razume se, malena; poduhvat o
kome je reč ima drastično ograničenu viziju. Ali, ta
ograničenja, koja potiču iz poverenja u jednu para­
digmu, pokazuju se ikao bitna za razvoj nauke. Usred-
sređujući pažnju na malo područje relativno ezoteričkih
problema paradigma prisiljava naučnike da neki deo
prirode istražuju tako detaljno i duboko kako bi inače
bilo nezamislivo. Normalna nauka poseduje i jedan
ugrađeni mehanizam koji obezbeđuje oslobađanje od
onih ograničenja koja sputavaju istraživanja uvek kada
paradigma, iz koje ta ograničenja potiču, prestane efi­
kasno da funkoioniše. U tom trenutku naučnici poči­
nju drugačije da se ponašaju, a priroda njihovih istra­
živačkih problema počinje da se menja. U međuvre­
menu, međutim, dok je paradigma uspešna, profesija
će rešiti probleme koje bi njeni članovi teško mogli
da zamisle i u koje se nikad ne bi upustili da nije
bilo vezivanja za tu paradigmu. A bar deo toga dosti­
gnuća uvek se pokaže kao trajan.
Da bih jasnije izložio šta se podrazumeva pod
normalnim istraživanjem, ili istraživanjem koje se za­
sniva na paradigmi, pokušaću sada da klasiftkujem i
ilustrujem one probleme od kojih se normalna nauka
uglavnom i sastoji. Pogodnosti radi, staviću na stranu
teorijsku aktivnost i počeću sa prikupljanjem činjeni­
ca, to znači sa eksperimentima d posmatranjima opi­
sanim u onim tehničkim časopisima kroz koje nauč­
nici obaveštavaju svoje profesionalne kolege o rezul­
tatima svojih neprekidnih istraživanja. 0 kakvim as­
pektima prirode naučnici najčešće izveštavaju? šta
određuje njihov izbor? I, kako najveći deo naučnog
posmatranja traži mnogo vremena, opreme i novca,
šta motiviše naučnike da slede do ikraja taj svoj izbor?
Postoje, mislim, samo tri normalna središta za či-
njeničko naučno istraživanje, koja se ne razlikuju ni
uvek ni trajno. Prvo je ona klasa činjenica za koju je
68 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

paradigma pokazala da posebno mnogo ikaže u pogle­

du prirode stvari. Koristeći ih za rešavanje problema
paradigma je učinila da ih vredi određivati kako pre­
ciznije tako i u većoj raznovrsnosti situacija. U ovo
ili ono vreme ta značajna činjenička određenja su
uključivala: u astronomiji — položaj i veličinu zvezda,
periode pomračenja dvojnih zvezda i planeta; u fi­
zici — specifične težine i sposobnosti zgušnjavanja ma­
terijala, talasne dužine i spektralne intenzitete, elek­
trične pro vodljivosti i kontaktne potencijale; i u he­
rniji — sastav i kombinovanje težina, tačke ključanja
i kiselost rastvora, strukturalne formule i optičke ak­
tivnosti. Pokušaji da se poveća tačnost i domašaj u
kojem se ove činjenice znaju zauzimaju značajan deo
literature u eksperimentalnoj i posmatraokoj nauci.
Specijalni složeni aparati bili su iznova i iznova kon:
struisani u te svrhe, a smišljanje, konstrukcija i raz­
vijanje takvih aparata zahtevalo je prvorazredni tale-
nat, mnogo vremena i značajnu fdnansijsku potporu.
Sinhrotroni i radio-teleslkopi predstavljaju samo naj­
novije primere toga kako daleko su istraživači sprem­
ni da idu ako ih neka paradigma uverava da su či­
njenice za kojima tragaju važne. Od Tiho Brahea do
E.O. Lorensa neki naučnici su sticali svoj ugled ne
zbog bilo kakve novosti koju bi donosila njihova ot­
krića, već zbog svoje preciznosti, pouzdanosti i doma­
šaja onih metodâ koje su razvili za preodređivanje
neke ranije već poznate vrste činjenica.
Druga uobičajena ali manja klasa činjeničkih od­
ređenja usmerena je na one činjenice koje, mada če­
sto bez mnogo unutrašnjeg interesa, mogu da budu
neposredno upoređene sa predviđanjima iz paradigma-
tioke teorije. Kao što ćemo uskoro videti, kada se ok­
renemo od eksperimentalnih na teorijske probleme
normalne nauke, retko kad ima mnogo područja u
kojima jedna naučna teorija, naročito ako je skicirana
u pretežno matematičkom obliku, može da bude ne­
posredno upoređena sa prirodom. Ne više od tri ta­
kva područja su još pristupačna Ajnštajnovoj opštoj
 PRIRODA NORMALNE NAUKE 69

teoriji relativiteta2). štaviše, čak i u onim područji­

ma gde je mogućna, primena često zahteva teorijske
i eksperimentalne aproksimacije koje ozbiljno ograni­
čavaju onu saglasnost ikoja bi se mogla očekivati. Po­
boljšavanje toga slaganja ili iznalaženje novih područja
u kojima uopšte mogućno demonstrirati slaganje pred­
stavlja neprekidan izazov veštini i mašti eksperimen-
tatora i posmatrača. Specijalni teleskopi za demonstri­
ranje kopernikanskog predviđanja godišnje paralakse;
Etvudova mašina, prvi put pronađena skoro čitav vek
posle Principia da bi dala prvu nedvosmislenu potvrdu
Njutnovog drugog zakona; Fukoov aparat za pokazi­
vanje da je brzina svetlosti veća u vazduhu negoli u vodi;
ili gigantski scintilaciomi brojač smišljen za demon­
straciju postojanja neutrina — ovi i mnogi drugi, nji­
ma slični, aparati ilustruju neizmeran napor i domi­
šljatost koji su bili neophodni da bi se priroda i teo­
rija dovele u sve bližu i bližu saglasnost3). Taj pokušaj
2) Jedina dugotrajnija tačka provere, koja je još opšte-
priznata, jeste precesija Merkurovog perihela. Pomeranje
crvenog u spektru svetlosti koja dolazi sa dalekih zvezda
može se izvesti iz elementarnijih razmatranja nego što
je opšti relativitet, a isto je mogućno i za skretanje svet-
losnih zrakova u prolazu pored Sunca, što je trenutno do­
nekle sporno. U svakom slučaju, merenja ove druge poiave
ostaju dvosmislena. Jedna dodatna tačka provere možda
je uspostavljena tek nedavno: gravitaciono pomeranje Mos-
bauerove (Mossbauer) radijacije. Verovatno će uskoro biti
i drugih tačaka provere u ovoj sada aktivnoj oblasti koja
je dugo vremena bila uspavana. Za jedan savremeni sažeti
pregled o ovome problemu vidi L. I. Schiff, „А Report on
the NASA Conference on Experimental Tests of Theories of
Relativity", Physics Today, XIV, 1961, pp. 42—48.
3) Za dva paralaksna teleskopa vidi Abraham Wolf,
A History of Science, Technology, and Philosophy in the
Eighteenth Century, 2d ed., London, 1952, pp. 103—105. Za
Etvudovu mašinu, vidi N. R. Hanson, Patterns of Discovery,
Cambridge, 1958, pp. 100—102, 207—208. Za poslednja dva
delà specijalnog aparata vidi M. L. Foucault, ,Méthode
générale pour mesurer la vitesse de la lumière dans l'air et
les milieux transparents. Vitesses relatives de la lumière
dans l’air et dans l'eau...”, Comptes rendus... de l’Aca­
démie des sciences. XXX, 1850, pp. 551—560; i C. L. Cowan,
Jr., et al., „Detection of the Free Neutrino: A Confirmation",
Science, CXXIV, 1956, pp. 103—104.
70 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

da se pokaže slaganje predstavlja drugi tip normalnog

eksperimentalnog rada, koji je čak i očiglednije zavi­
san od paradigme nego onaj prvi. Postojanje određene
paradigme postavlja onaj problem koji treba rešiti; ta
paradigmatička teorija je često neposredno uključena u
smišljanje aparata koji je u stanju da resi taj prob­
lem. Bez Principia, na primer, merenja učinjena po­
moću Etvudove mašine ne bi uopšte ništa značila.
Treća klasa eksperimenata i posmatranja iscrp­
ljuje, mislim, aktivnost prikupljanja činjenica u nor­
malnoj nauci. Ona se sastoji od empirijskog rada pre-
duzetog da bi se artikulisala paradigmatička teorija,
da bi se resile neke od njenih zaostalih neodređenosti
i da bi se omogućilo rešavanje problema na koje je
ona prethodno samo skrenula pažnju. Ova klasa po­
kazuje se kao najvažnija od svih, a njen opis traži
deljenje te vrste na podvrste. U naukama koje su više
matematičke od drugih neki od eksperimenata čiji je
cilj artikulacija usmereni su na određivanje fizičkih
konstanti. Njutnovo delo, na primer, ukazivalo je na
to da bi sila između dveju jedinica mase na jedinici
rastojanja bila ista za sve vrste materije u svim polo­
žajima u vasioni. Međutim, njegovi sopstveni proble­
mi mogli su da budu rešeni čak i bez procenjivanja
veličine ovoga privlačenja, odnosno univerzalne gravi­
tacione konstante: i niko drugi čitav vek posle pojave
Njutnovog delà Principia nije izumeo aparat koji je u
stanju da odredi tu konstantu. Niti je čuveno Kevendi-
ševo određenje u 1790-im godinama bilo poslednje. S
obzirom na njeno centralno mesto u fizičkoj teoriji,
poboljšane vrednosti gravitacione konstante bile su
sve do danas predmet ponovljenih napora jednog bro­
ja istaknutih eksperimentatora.4) Drugi primeri iste
vrste neprekidnog rada uključili bi određivanje astro­
nomske jedinice, Avogadrovog broja, Džaulovog koefi­
cijenta, naboja elektrona i tako dalje. Malo bi koji
4) J. H. P(oynting) prikazuje preko dvadeset merenja
gravitacione konstante između 1741. i 1901. u „Gravitation
Constant and Mean Density of the Earth", Encyclopaedia
Britanica, 11th ed., Cambridge, 1910—1911, XII, pp. 385—389.
PRIRODA NORMALNE NAUKE 71

od ovih obimnih napora bio zamišljen, a nijedan ostva­

ren bez jedne paradigmatičke teorije koja će definisati
problem i garantovati postojanje stabilnog rešenja.
Napori da se jedna paradigma artikuliše ne ogra­
ničavaju se, međutim, na određivanje univerzalnih kon­
stanti. Ti napori mogu, recimo, isto tako da budu us-
mereni na kvantitativne zakone: Bojlov zakon koji po­
vezuje pritisak sa zapreminom gasa, Kulomov zakon
električnog privlačenja i Džaulova formula koja pove­
zuje proizvedenu toplotu sa električnim otporom i
strujom spadaju svi u ovu kategoriju. Možda nije oči­
gledno da jedna paradigma predstavlja preduslov za
otkrivanje takvih zakona kao što su ovi. Mi često
slušamo kako su takvi zakoni pronađeni ispitivanjem
merenja koja su bila preduzeta radi merenja, a bez
teorijskog angažmana. Istorija, međutim, ne pruža ni­
kakvu podršku tako ekstremno bekonijanskoj metodi.
Boj lovi eksperimenti nisu bili zamislivi (a da su bili
zamišljeni dobili bi drugu ili ne bi imali nikakvu in­
terpretaciju) sve dok vazduh nije shvaćen kao elastič­
ni fluid na koji se mogu primeniti svi razrađeni poj­
movi hidrostatike5). Kulomov uspeh zavisio je od nje­
govih konstruisanja specijalnih aparata za merenje sile
između tačkastih naelektrisanja. (Oni koji su ranije
merili električne sile, upotrebljavajući običan tas te-
razija i tako dalje, nisu pronašli uopšte nikakvu do-
slednu ili jednostavnu pravilnost.) No, ta je zamisao,
sa svoje strane, zavisila od prethodnog priznavanja da
svaka čestica električnog fluida deluje na svaku drugu
na odstojanju. I baš za takvom silom između takvih
čestica — jedinom silom za koju se moglo bezbedno
da pretpostavi da je jednostavna funkcija odstojanja

5) Za punu transplantaciju hidrostatičkih pojmova u

pneumatiku, vidi The Physical Treatises of Pascal, trans.
I. H. B. Spiers and A. G. H. Spiers, sa uvodom i primed-
bama F. Berija (F. Barry), New York, 1937. Toričelijevo
originalno uvođenje ovoga paralelizma („Mi živimo uro­
njeni na dno jednog okeana vazdušnog elementa") javlja
se na strani 164. Njegov brzi razvoj izlozen je u pomenutim
dvema glavnim raspravama.
72 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

— tragao je Kulom.*) Džaulovi eksperimenti mogu se

takođe upotrebiti da ilustruju kako kvantitativni za­
koni nastaju kroz artikulaciju paradigme. U stvari, ve­
za između kvalitativne paradigme i kvantitativnog za­
kona je talko opšta i bliska da se, od vremena Galileja,
do takvih zakona često dolazilo korektnim nagađanjem
uz pomoć paradigme godinama pre nego što je mogao
da bude izmišljen aparat za njihovo eksperimentalno
određivanje.7)
Postoji, najzad i treća vrsta eksperimenta koja teži
da artikuliše jednu paradigmu. Više od drugih ova
vrsta eksperimenta može da liči na istraživanje i po­
sebno preovlađuje u onim periodima i u onim nauka-
ma koje se više bave kvalitativnim negoli kvantitativ­
nim aspektima prirodne pravilnosti. Jedna paradigma,
koja je razvijena za neki skup pojava, često je dvo­
smislena u svojoj primeni na druge blisko povezane
skupove pojava. Tada su neophodni eksperimenti da
bi se izvršio izbor između alternativnih načina primene
određene paradigme na novo područje interesovanja.
Tako su se, na primer, paradigmatiôke primene kalo-
ričke teorije odnosile na grejanje i hlađenje pomoću
smeša i pomoću menjanja agregatnog stanja. Toplota,
međutim, može da bude oslobođena ili apsorbovana
na mnoge druge načine — na primer hemijskom kom­
binacijom, putem trenja ili putem sabijanja ili apsor-
bovanja nekog gasa — a na svaku od tih drugih pojava
data teorija može da bude primenjena na nekoliko na­
čina. Da je vakuum, na primer, imao toplotni kapaci­
tet, grejanje putem sabijanja moglo se objasniti kao
rezultat mešanja gasa i praznog prostora. Ili se mo­
glo pripisati promeni specifične toplote gasova u vezi
sa menjanjem pritiska. Sem ovih bilo je i nekoliko
drugih objašnjenja. Mnogi eksperimenti bili su pre-
e) Duane Roller and Duane H. D. Roller, The Develop­
ment of the Concept of Electric Charge: Electricity from
the Greeks to Coulomb, ,/Harvard Case Histories in Expe­
rimental Science”, Case 8, Cambridge, Mass., 1954, pp. 66—80.
7) Za primere vidi T. S. Kuhn, „The Function of Mea­
surement in Modem Physical Science”, Isis, LII, 1961, pp.
161—193.
 PRIRODA NORMALNE NAUKE 73

duzeti da se ove različite mogućnosti razrade i da se

diferenciraju; svi ti eksperimenti nastali su iz kalo-
ričke teorije kao paradigme, i svi su je koristili u smi-
šljanju eksperimenata kao i u interpretaciji rezulta­
ta8). A kada je jednom pojava grejanja putem sabija-
nja ustanovljena, svi dalji eksperimenti na tome po­
dručju bili su na taj način zavisni od paradigme. Kada
je pojava data, kako bi drugačije mogao da bude iza­
bran eksperiment koji će je razjasniti?
Okrenimo se sada teorijskim problemima normal­
ne nauke, koji se približno mogu podeliti na iste klase
kao i oni eksperimentalni i posmatrački. Deo normal­
nog teorijskog rada, mada samo jedan mali deo, sa­
stoji se jednostavno u upotrebi postojeće teorije za
predviđanje faktičke informacije od unutrašnjeg zna­
čaja. Proizvodnja astronomskih efemerida, sračunava-
nje karakteristika sočiva, kao i stvaranje krivih za ši­
renje radio-talasa, predstavljaju primere problema te
vrste. Naučnici, međutim, uopšte uzev, gledaju na to
kao na nadničarski posao koji treba prepustiti inže­
njerima ili tehničarima. Mnogo toga nije se nikad po­
javljivalo u značajnim naučnim časopisima. Međutim,
ovi časopisi sadrže veliki broj teorijskih diskusija o
problemima koji jednom nenaučniku moraju da izgle­
daju skoro identični. Radi se o manipulacijama teori­
jom, preduzetim ne zbog toga što predviđanja do ko­
jih dovode poseduju neku unutrašnju vrednost, već
zbog toga što mogu da budu neposredno suočena sa
eksperimentom. Njihov cilj je da izlože novu primenu
date paradigme ili da uvećaju preciznost neke primene
koja je već bila učinjena.
Neophodnost ovakve vrste rada proističe iz neiz-
mernih teškoća koje se često susreću prilikom razvi­
janja dodirnih tačaka između neke teorije i prirode.
Ove teškoće mogu se ukratko ilustrovati ispitivanjem
istorije dinamike posle Njutna. Sve do ranog 18. veka
oni naučnici koji su nalazili paradigmu u delu Princi-
pia uzimali su kao gotovu činjenicu opšti karakter nje-
8) T. S. Kuhn, „The Caloric Theory of Adiabatic Com­
pression”, Isis, XLIX, 1958, pp. 132—140.
74 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

ndh zaključaka, a imali su i sve razloge da to čine. Ni­

jedno delo dotle poznato u is torij i nauke nije istovre­
meno dopuštalo tako veliko uvećanje kako područja
istraživanja tako i njegove preciznosti. Za nebeski svod
Njutn je izveo Keplerove zakone planetarnog kretanja,
a takođe objasnio izvesne zapažene aspekte u kojima
se Mesec nije pridržavao tih zakona. U pogledu Zemlje
on je izveo rezultate nekih raštrkanih posmatranja
klatna i plime i oseke. Uz pomoć dodatnih, ali ne i
ad hoc pretpostavki, on je takođe bio u stanju da iz­
vede Boj lov zakon, kao i jednu važnu formulu za br­
zinu prostiranja zvuka kroz vazduh. Kada se uzme u
obzir stanje nauke u to vreme, uspeh tih demonstra­
cija bio je izvanredno impresivan. No, i pod pretpo­
stavkom opštosti Njutnovih zakona , broj tih primena
nije bio veliki, a Njutn nije razvio skoro nijednu dru­
gu. štaviše, u poređenju sa onim što svaki svršeni
student fizike može danas da postigne sa tim istim za­
konima, nekoliko Njutnovih primena nije bilo čak ni
precizno razvijeno. Najzad, Principia je bila zamišlje­
na tako da se primenjuje prvenstveno na probleme ne­
beske mehanike. Kakio je prilagoditi za zemaljske pri-
mene, posebno za one ograničavanog kretanja, nije bi­
lo nikako jasno. U svakom slučaju, zemaljski proble­
mi su već bili napadnuti s velikim uspehom pomoću
jednog sasvim drugačijeg skupa tehničkih postupaka,
koje su prvobitno bili razvili Galilej i Haj gens, a pro­
širili ih tokom 18. veka braća Bernuli, Dalamber i
mnogi drugi. Za njihovu tehniku i onu iz Principia
moglo se, po svoj prilici, pokazati da su posebni slu­
čajevi jedne opštije formulacije, ali neko vreme niko
nije video kako bi se to moglo postići®).*
C. Tmesdell, „А Program toward Rediscovering the
Rational Mechanics of the Age of Reason", Archive for His­
tory of the Exact Sciences, I, 1960, pp. 3—36 i „Reactions
of Late Baroque Mechanics to Success, Conjecture, Error,
and Failure in Newton's Principia”, Texas Quarterly, X,
1967, pp. 281—297. T. L. Hankins, „The Reception of New­
ton's Second Law of Motion in the Eighteenth Century",
Archives internationales d'histoire des sciences, XX, 1967,
pp. 42—65.
 PRIRODA NORMALNE NAUKE 75

Ograničimo za momenat pažnju na problem pre­

ciznosti. Mi smo već ilustrovali njegovu empirijsku
stranu. Bila je neophodna specijalna oprema — kao
što je Kevendišev aparat, Etvudova mašina ili usavr­
šeni teleskop — da bi se došlo do specijalnih poda­
taka koje su zahtevale konkretne primene Njutnove
paradigme. Slične teškoće u postizanju saglasnosti po­
stojale su i na strani teorije. Prilikom »primene svojih
zakona na klatna Njutn je, na primer, da bi pružio
jedinstvenu definiciju dužine klatna, bio prinuđen da
teg na šetalici tretira kao jednu materijalnu tačku. Ve­
ćina njegovih teorema, sa retkim izuzetkom neke koja
je bila hipotetičkog i preliminarnog karaktera, takođe
su ignorisale efekat otpora vazduha. Bile su to zdrave
fizičke aproksimacije. Međutim, kao aproksimacije one
su ipak ograničile saglasnost koja se očekivala izme­
đu Njutnovih predviđanja i aktuelnih eksperimenata.
Iste teškoće još su se jasnije ispoljile u primeni Njut­
nove teorije na nebeski svod. Prosta, kvantitativna te-
leskopska posmatranja ukazuju da se planete ne po­
koravaju sasvim Keplerovim zakonima, a Njutnova
teorija pokazuje da one i ne treba to da čine. Da bi
izveo te zakone Njutn je bio prisiljen da zanemari sve
gravitaciono privlačenje, izuzev onoga između pojedi­
nih planeta i Sunca. Kako planete takođe privlače je­
dna drugu mogla se očekivati samo aproksimativna
saglasnost između primenjene teorije i teleskopskih
posmatranja10).
Saglasnost koja je postignuta bila je više nego
zadovoljavajuća za one koji su je postigli. Osim za
neke zemaljske probleme nijedna druga teorija nije
mogla da zadovolji ni približno dobro. Niko od onih
koji su dovodili u pitanje valjanost Njutnovog delà nije
to činio zbog njegove ograničene saglasnosti sa eksperi­
mentom i posmatranjem. Pa ipak su ova ograničenja u
pogledu saglasnosti ostavila Njutnovim sledbenicima
mnoge privlačne teorijske probleme. Tako su, na primer,
10) Wolf, op. ciU, pp. 75—81, 96—101; i William Whe-
well, History of the Inductive Sciences, rev. ed., London,
1947, II, pp. 213—271.
76 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

za razmatranje kretanja više od dva tela koja se isto­

vremeno privlače, kao i za istraživanje stabilnosti na­
rušenih putanja, bili neophodni teorijski tehnički po­
stupci. Takvi problemi privukli su pažnju mnogih naj­
boljih evropskih matematičara tokom 18. i početkom
19. veka. Oj 1er, Lagranž, Laplas i Gaus, svi su oni na­
pisali neka od svojih najbriljantnijih delà u vezi sa
problemima koji su bili usmereni na poboljšanje po-
dudaranja između Njutnove paradigme i posmatra-
nja nebeskog svoda. Mnoge od ovih ličnosti su isto­
vremeno radile na tome da razviju onu matematiku
koja je bila potrebna za primene koje ni Njutn ni
njemu savremena kontinentalna škola mehanike nisu
ni pokušali. Oni su, recimo, proizveli ogromnu litera­
turu i neke veoma moćne matematičke tehničke po­
stupke za hidrodinamiku i za problem treperećih žica.
Ovim problemima primene treba zahvaliti za ono što
predstavlja verovatno najbriljantniji i najupotreblji-
viji naučni rad 18. veka. Drugi primeri mogu se otkriti
ispitivanjem post-paradigmatičkih perioda u razvoju
termodinamike, talasne teorije svetlosti, elektromag­
netske teorije ili bilo koje druge grane nauke čiji su
osnovni zakoni u potpunosti kvantitativni. U najma­
nju ruku u naukama u kojima ima više matematike,
veći deo teorijskog rada je ove vrste.
Ali, on nije sav te vrste. Čak i u matematičkim
naukama ima takođe teorijskih problema artikulacije
paradigme; a tokom perioda kada je naučni razvoj
pretežno kvalitativan ti problemi dominiraju. Neki od
tih problema, kako u onim kvantitativnim tako i u
onim više kvalitativnim naukama, usmereni su jedno­
stavno na razjašnjavanje putem preformulacije. Prin-
cipia se, na primer, nije uvek pokazala kao delo koje
je lako primeniti, delimično zbog toga što je zadržala
neke od nezgrapnosti koje se ne mogu izbeći kod pr­
vog poduhvata, a delimično zato što je tako mnogo
naučnog značenja bilo samo implicitno dato u njenim
primenama. U svakom slučaju, jedan očigledno neve­
zani skup kontinentalnih tehničkih procedura izgledao
je daleko snažniji za mnoge zemaljske primene. Pre­
PRIRODA NORMALNE NAUKE 77

ma tome, od Ojlera i Lagranža u 18. veku, do Hamil-

tona, Jakobija i Herca u 19, mnogi najbriljantniji ma­
tematički fizičari u Evropi neprekidno su pokušavali
da preformulišu Njutnovu teoriju u jedan ekvivalen­
tan, ali logički i estetski više zadovoljavajući oblik.
Oni su, dakle, želeli da izlože eksplicitne i implicitne
lekcije koje potiču iz Principia u jednoj logički kohe-
rentnijoj verziji, takvoj koja bi bila manje dvosmisle­
na u svojim primenama na novorazrađene probleme
mehanike'11).
Slične performulacije paradigme odigravale su se
ne jedanput u svim naukama, ali je većina dovela do
suštinskijdh promena određene paradigme negoli one
preformulacije Principia koje su gore navedene. Takve
promene potiču iz empirijskog rada, ranije opisanog
kao da je usmeren na artikulaciju paradigme. U stva­
ri, klasifikovanje takve vrste rada kao empirijskog
bilo je proizvoljno. Više od bilo koje druge vrste nor­
malnog istraživanja problemi artikulacije paradigme
su istovremeno teorijski i eksperimentalni; primeri
koji su ranije dati poslužiće podjednako dobro i ovde.
Pre nego što je mogao da konstruiše svoju opremu i
izvrši merenja sa njom Kulom je morao da upotrebi
električnu teoriju da bi odredio kako bi trebalo izra­
diti njegovu opremu. Kao posledicu njegovih merenja
imamo profinjavanje te teorije. Ili, opet, ljudi koji su
izmislili one eksperimente koji će napraviti razliku iz­
među različitih teorija grejanja pomoću sabijan ja bili
su, uopšte uzev, isti oni ljudi koji su stvorili verzije
koje su upoređivane. Oni su radili kako sa činjenica­
ma tako i sa teorijom i njihov rad je proizveo ne sa­
mo novu informaciju, već i precizniju paradigmu, do
koje se došlo eliminisanjem neodređenosti koje je još
posedovao onaj originalni oblik sa kojim su oni imali
posla. U mnogim naukama najveći deo normalnog ra­
da je ove vrste.
Ove tri klase problema — određivanje značajne
činjenice, usklađivanje činjenica sa teorijom i artiku­
11) Rene Dugas, Histoire de la mécanique, Neuchâtel,
1950, knjige IV—V.
 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA
78

lacija teorije — mislim da iscrpljuju svu literaturu

normalne nauke, bilo teorijsku ili praktičnu. One, na­
ravno, ne iscrpljuju sasvim čitavu literaturu nauke.
Ima, takođe, i neobičnih problema i možda je baš nji­
hovo razrešavanje ono koje naučni poduhvat u ce-
lini čini tako vrednim. Ali, neobični problemi ne mo­
gu se imati prosto zato što ih tražite. Oni iskrsavaju
samo u specijalnim prilikama koje su pripremljene
napredovanjem normalnog istraživanja. Neizbežno je,
dakle, da ogromna većina problema kojima se bave
čak i najboljni naučnici spada obično u jednu od one
tri kategorije koje su napred skicirane. Rad u okviru
jedne određene paradigme ne može da bude sproveden
ni na koji drugi način, a napuštanje te paradigme
predstavlja prestanak praktikovanja one nauke koju
data paradigma defindše. Uskoro ćemo otkriti da se
i takva napuštanja događaju. Ta napuštanja predstav­
ljaju one stubove oko kojih se vrši naučna revolucija.
Međiutim, pre nego što počnemo sa proučavanjem tak­
vih revolucija neophodan nam je obuhvatniji pogled
na ona normalno-naučna traganja koja pripremaju
taj put.
 IV. NORMALNA NAUKA
KAO REŠAVANJE ZAGONETKI

Možda najupadljivija crta problemâ normalnog

istraživanja s kojom smo se upravo suočili jeste koliko
su ti problemi malo usmereni ka stvaranju krupnih
noviteta, konceptualnih ili pojavnih. Ponekad je, kao
što je to slučaj sa merenjem talasne dužine, sve osim
najezoteričkijeg detalja toga rezultata unapred pozna­
to, a tipičan obim očekivanja samo je nešto širi. Ku-
lomova merenja nisu možda morala da se uklapaju u
neki zakon obrnutih kvadrata; ljudi koji su radili
na grejanju pomoću sabijanja često su bili spremni
za bilo koji od nekoliko rezultata. Čak je i u takvim
slučajevima područje rezultata koji su anticipirani, i
na taj način podložni asimilovanju, uvek malo u po-
ređenju sa područjem koje mašta može da zamisli. A
onaj projekt čiji ishod ne pada u to uže područje obi­
čno ne predstavlja ništa drugo nego podbačaj u istra­
živanju, podbačaj koji se održava ne na prirodu nego
na naučnika.
U 18. veku, na primer, malo pažnje bilo je obra-
ćano na eksperimente koji su merili električno pri­
vlačenje takvim sredstvima kao što je tas terazija. Ka­
ko ti eksperimenti nisu rađali ni dosledne ni jedno­
stavne rezultate oni nisu mogli biti iskorišćeni za ar­
tikulaciju one paradigme iz koje su bili izvedeni. Pre­
ma tome, eksperimenti o kojima je reč ostali su čiste
činjenice, nepovezane i nepovezive sa neprekidnim
napredovanjem električnih istraživanja. Samo s po­
gledom unazad, kojim vlada naredna paradigma, mo­
80 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

žemo videti kakve karakteristike električnih pojava

oni pokazuju. Kulom i njegovi savremenici, razume
se, posedovali su isto tako ovu docniju paradigmu
ili paradigmu koja je, primenjena na problem pri­
vlačnosti, rađala ista očekivanja. Zato je Kulom i bio
u stanju da izmisli aparat koji je dao neki takav re­
zultat koji je artikulacijom paradigme mogao da bu­
de asimilovan. Ali, to je takođe bio razlog što taj re­
zultat nije nikoga iznenadio i što je nekolicina Kulo-
movih savremendka bila u stanju da ga unapred pred­
vidi. Čak i onaj projekat čiji je cilj artikulacija pa­
radigme nije usmeren ka neočekivanoj novosti.
Međutim, ako cilj normalne nauke nisu krupni
suštinski noviteti — ako je neuspeh da se približi
anticipiranom rezultatu obično neuspeh nekoga kao
naučnika — zašto se onda ti problemi uopšte uzima­
ju u obzir? Deo odgovora na ovo pitanje već je dat.
Rezultati dobijeni u normalnom istraživanju važni su
naučnicima ako ni zbog čega drugog ono zbog toga
što doprinose obimu i preciznosti s kojom konkretna
paradigma može da se primeni. Taj odgovor, među­
tim, ne može da objasni onaj entuzijazam i privrže­
nost koje naučnici ispoljavaju za probleme normalnog
istraživanja. Niko, recimo, ne posvećuje godine usa­
vršavanju spektrometra ili dolaženju do poboljšanog
rešenja problema treperećih žica, prosto zbog značaja
informacije koja će biti dobijena. Podaci koji se do­
bij aju izračunavanjem efemerida ili daljim merenji-
ma s postojećim instrumentom često su isto toliko
značajni, ali su te aktivnosti, po pravilu, s prezirom
odgurnute od strane naučnika zato što su u tako ve­
likoj meni ponavljanje procedura koje su ranije iz­
vršene. Ovo odbacivanje pruža ključ za objašnjava­
nje opčinjenosti problemom normalnog istraživanja.
Mada je njegov ishod mogućno anticipirati, često ta­
ko detaljno da ono što ostaje da se sazna samo po
sebi nije interesantno, način kojim će se taj ishod
postići ostaje pod velikom sumnjom. Dovođenje ne­
kog problema normalnog istraživanja do zaključka
predstavlja postizanje anticipiranog na nov način i
 NORMALNA NAUKA 81

zahteva rešavanje svih vrsta složenih instrumentalnih,

konceptualnih i matematičkih zagonetki. Čovek koji
u tome uspeva potvrđuje se kao stručnjak odgonetao,
a onaj izazov koji zagonetka u sebi nosi predstavlja
važan deo onoga što ga pokreće napred.
Termini „zagonetka" i „odgonetač" bacaju svetio
na nekoliko tema koje su sve više ulazile u prvi plan
na prethodnim stranicama. Zagonetke su, u sasvim
standardnom značenju koje je ovde upotrebljeno, ona
posebna kategorija problema koji mogu da posluže za
proveravanje oštroumnosti ili veštine u postizanju re-
šenja. Ilustracije koje nalazimo u rečnicima su „za­
gonetke slaganja mozaika" (jigsaw puzzle) i „ukršte-
ne reči", a mi sada treba da izdvojimo one karakteri­
stike koje ove zagonetke dele sa problemima normal­
ne nauke. Jedna od njih je upravo pomenuta. Krite­
rij um da li je neka zagonetka dobra nije to da nam
ishod bude unutrašnje interesantan ili važan. Napro­
tiv, problemi koji zaista pritiskaju, kao što je, na
primer, lek za rak ili zamisao trajnog mira, često
nisu nikakve zagonetke i to uglavnom zbog toga što
ne moraju imati nikakvo rešenje. Uzmite zagonetku
slaganja mozaika, čiji se delovi nasumice biraju iz
svake od dve različite kutije. Kako će taj problem
najverovatnije (mada možda i neće) otkazati posluš­
nost i najpronicljivijim ljudima on ne može da po­
služi kao provera veštine iznalaženja rešenja. U sva­
kom uobičajenom smislu to uopšte i nije zagonetka.
Mada unutrašnja vrednost nije nikakav kriterij um za
zagonetku, osigurano postojanje rešenja jeste.
Mi smo, međutim, već videli da jedna od stvari
koje naučna zajednica stiče zajedno sa paradigmom
jeste kriterij um za biranje problema za koje se, dok
se paradigma uzima kao istinita, može pretpostavljati
da imaju rešenja. To su u velikoj meri jedini proble­
mi koje će zajednica priznati kao naučne ili ohrabri­
vati svoje članove da se poduhvataju njihovog reša-
vanja. Drugi problemi, uključujući mnoge koji su
nekad bili standardni, odbacuju se kao metafizički, kac
stvar druge discipline ili, ponekad, prosto kao suviše
 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA
82

problematični da bi vredelo da se na njih troši vre-

me. Zbog toga jedna paradigma može čak i da izo-
luje određenu zajednicu od onih socijalno važnih pro­
blema koji se ne mogu redukovati na formu zagonet­
ke zato što ne mogu da budu iskazani terminima onih
pojmovnih i instrumentalnih oruđa koje data paradig­
ma pruža. Takvi problemi mogu da dovedu do oša-
mućenosti; tu lekciju briljantno ilustruje nekoliko as-
pekata bekonijanstva 17. veka ili neke od savremenih
društvenih nauika. Jedan od razloga zašto izgleda da
normalna nauka napreduje tako brzo jeste taj što se
njeni praktičari koncentrišu na probleme čije bi reše-
nje mogao da spreči samo nedostatak njihove sopstve-
ne pronicljivosti.
Ako su, međutim, problemi normalne nauke za­
gonetke u ovome smislu, onda nije potrebno više da
se pitamo zašto se naučnici obaraju na njih sa tak­
vom strašću i privrženošću. Nauika može da privuče
čoveka iz svih mogućnih razloga. Među tim razlozima
jeste i želja da se bude koristan, uzbuđenje prilikom
ispitivanja nove teritorije, nada da će se pronaći red,
kao i težnja da se proverava ustanovljeno znanje. Ti
motivi, a pored njih i neki drugi, pomažu taikođe da
se odrede oni posebni problemi kojima će se taj čo-
vek doonije baviti, štaviše, mada kao rezultat može­
mo imati povremenu frustraciju, ima dobrih razloga
zašto bi motivi kao što su ovi trebalo prvo tog čo­
veka da privuku, a onda da ga vode napred'1). Nauč-
nioki poduhvat kao celina pokazuje se, s vremena na
vreme, kao koristan, otkriva novu teritoriju, poka­
zuje red i proverava davno prihvaćena uverenja. Pa
ipak pojedinac koji se angažuje na nekom problemu
normalnog istraživanja skoro nikad ne čini ništa od
svega ovoga. Kada se jednom angažuje, njegova mo­

x). Frustracija izazvana sukobom između uloge poje­

dinca i sveobuhvatnog obrasca naučnog razvoja može, me­
đutim, povremeno da bude veoma ozbiljna. O ovome pred­
metu vidi Lawrence S. Kubie, „Some Unsolved Problems
of the Scientific Career”, American Scientist, XLI, 1953, pp.
596—613; and XLII, 1954, pp. 104—112.
NORMALNA NAUKA 83

tivacija je drugačije vrste. Ono što ga tada izaziva

jeste ubeđenje da će, ukoliko je samo dovoljno vest,
uspeti da resi zagonetku koju niiko pre toga nije resio
ili je nije tako dobro resio. Mnogi od najvećih nauč­
nih mozgova posvetili su svu svoju profesionalnu pa­
žnju takvoj vrsti izazivačkih zagonetki. Nijedno po­
sebno područje specijalizacije i ne nudi, u većini slu­
čajeva, ništa drugo kao perspektivu za rad, što ga ne
čini manje privlačnim za pravu vrstu poklonika.
Okrenimo se sada drugom, težem i koji više ka­
zuje, aspektu datog paralelizma između zagonetki i
problema normalne nauke. Alko bi trebalo da ga kla-
sifikujemo kao zagonetku problem se mora karakte-
risati nečim što je više nego osigurano rešenje. Mo­
raju takođe postojati pravila koja ograničavaju kako
prirodu prihvatljivih rešenja tako i korake pomoću
kojih treba do njih doći. Rešavanje zagonetke slaga­
nja mozaika, recimo, ne sastoji se prosto u tome da
se „napravi slika". Bilo dete bilo neki savremeni umet-
nik mogli bi to da učine razbacujući izabrane delove
kao apstraktne oblike na neku neutralnu podlogu. Sli­
ka koja se tako dobije mogla bi da bude daleko bolja
i sigurno bi bila originalnija od one iz koje je zago­
netka napravljena. Međutim, takva slika ipak ne bi
predstavljala rešenje. Da bi se postiglo rešenje svi de-
lovi moraju da budu upotrebljeni, njihove prazne
strane moraju da budu okrenute nadole, a sami de-
lovi moraju se uklopiti jedan u drugi bez upotrebe
sile dok se sva prazna mesta ne ispune. To su neka
od pravila pomoću kojih se dolazi do rešenja zago­
netke slaganja mozaika. Slična ograničenja u pogledu
dopustivih rešenja mogu se lako naći i za ukrštene
reći, rebuse, šahovske probleme i tako dalje.
Ako možemo da prihvatimo znatno širu upotrebu
termina „pravilo" — onu koja će ponekad biti jed­
naka sa „zasnovanim gledištem" ili sa „unapred stvo­
renim zaključkom" — onda problemi koji su pristu­
pačni u okvirima date istraživačke tradicije ispolja-
vaju nešto veoma nalik na ovaj skup karakteristika
zagonetke. Čovek koji gradi instrument koji će odre­
 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA
84

đivati optičke talasne dužine ne sme da bude zadovo­

ljan delom opreme koji posebnim spektralnim linija­
ma prosto pripisuje posebne brojeve. On nije samo
ispitivač ili merilac. Naprotiv, on mora da pokaže,
analizirajući svoj aparat terminima zasnovanog jezgra
optičke teorije, da su brojevi koje njegov instrument
proizvodi ti koji u teoriju ulaze kao talasne dužine.
Ako neka zaostala neodređenost u toj teoriji ili neki
neanalizirani sastavni deo njegovog aparata ne dozvo­
ljavaju upotpunjavanje toga dokaza, njegove kolege
mogu lako da zaključe da on nije ništa merio. Na
primer, maksimalne tačke rasipanja elektrona, koje
su docnije ustanovljene kao pokazivači talasne du­
žine elektrona, nisu imale nikakav očigledan značaj
kada su prvi put posmatrane i zabeležene. Pre nego
što su postali mera bilo čega morali su da budu po­
vezani sa teorijom koja je predviđala talasoliko po­
našanje materije u kretanju. Pa čak i onda pošto je
ukazano na tu vezu aparat je morao da bude tako
preuređen da bi eksperimentalni rezultati mogli da
budu jasno povezani ša teorijom.2) Sve dok ti uslo-
vi nisu bili zadovoljeni nijedan problem nije bio
rešen.
Slične vrste ograničenja važe i za dopustiva re-
šenja teorijskih problema. Oni naučnici koji su tokom
18. veka pokušali iz Njutnovih zakona kretanja i gra­
vitacije da dosledno izvedu posmatrano kretanje Me-
seca nisu u tome uspeli. Kao posledicu toga neki od
njih sugerisali su da se zakon obrnutih kvadrata za-
meni zakonom koji odstupa od prvoga zakona kod
malih rastojanja. Učiniti to, međutim, predstavljalo
bi promenu paradigme, definisanje nove zagonetke, a
ne rešavanje one stare. U konkretnom slučaju nauč­
nici su sačuvali ta pravila sve dok jedan od njih,
1750. godine, nije otkrio kako mogu uspešno da se

2) Za kratak pregled evolucije ovih eksperimenata vidi

stranu 4 Devisonovog (C. J. Davisson) predavanja u Les
prix Nobel en 1937, Stockholm, 1938.
 NORMALNA NAUKA 85

primene.3) Samo promena datih pravila igre mogla je

da pruži alternativu tome rešenju.
Proučavanje tradicija normalne nauke otkriva
mnoga dodatna pravila, a ta pravila pružaju dosta
informacija o onim obavezuj učim principima koje nau­
čnici izvode iz svojih paradigmi. Za koje kategorije
bismo mogli reći da su glavne kategorije u koje spa­
daju ova pravila4)? Kao primer za najočigledniju i ve-
rovatno najviše obavezujuću kategoriju mogu da po­
služe one vrste uopštavanja koje smo maločas zapa­
zili. Radi se o eksplicitnim iskazima naučnog za­
kona i o iskazima o naučnim pojmovima i te­
orijama. Dokle god se poštuju, takvi iskazi po­
mažu da se postave zagonetke i da se ograniče
prihvatljiva rešenja. Njutnovi zakoni, na primer, vr­
šili su te funkcije tokom 18. i 19. veka. Sve dok su
to činili kvantitet materije bio je fundamentalna on­
tološka kategorija za fizičare, a sile koje dejstvuju
među delićima materije bile su preovlađujuća tema
istraživanja.5) U herniji su zakoni utvrđenih i određe­
nih proporcija imali dugo vremena sasvim sličnu sna­
gu — uokviravanje problema atomskih težina, ome-
đavanje dopustivih rezultata hemijske analize i oba-
veštavanje hemičara o tome šta su to atomi i mo­
lekuli, mešavine i smeše6). Maksvelove jednačine i za­
koni statističke termodinamike imaju danas isti uti-
caj i ulogu.
Ovakva pravila, međutim, nisu ni jedina ni najin­
teresantnija vrsta koju istorijsko proučavanje otkriva.
Na nižem ili konkretnijem nivou nego što su zakoni
3) W. Whewell, History of the Inductive Sciences, rev.
ed., London, 1847, II, ,pp. 101—105, 220—222.
4) Ovo pitanje dugujem V. Hegstremu (W. O. Hag-
strom), čiji se rad u sociologiji nauke ponekad poklapa sa
mojim.
5) Za ove aspekte njutonijanstva vidi I. B. Cohen,
Franklin and Newton: An Inquiry into Speculative Newto­
nian Experimental Science and Franklin's Work in Electri­
city as an Example Thereof, Philadelphia, 1956, chap. VII,
esp. pp. 255—257, 275—277.
c) Ovaj primer je opširno disku tovan pri kraju odcljka
X.
86 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

i teorije postaji, recimo, mnoštvo vezivanja za preferi-

sane tipove instrumentacije i načine na koje prihva­
ćeni instrumenti mogu legitimno da se upotrebe. Me-
njanje gledišta u odnosu na ulogu vatre u hemijskim
analizama igralo je vitalnu ulogu pri razvoju hernije
u 17. veku7). Helmholc je u 19. veku naišao na jak otpor
fiziologa prema shvatanju da fizičko eksperimentisanje
može da unese svetlosti u njihovo područje8). A u ovo­
me veku čudna istorija hemijske hromatografije pono­
vo ukazuje na trajnost instrumentalnih vezivanja koja,
isto toliko koliko i zakoni i teorija, pružaju naučnici­
ma pravila igre9). Kada analiziramo otkriće X-zrakova
naći ćemo razloge za vezivanja ovakve vrste.
Manje lokalne i privremene, mada ne nepromenlji-
ve karakteristike nauke, predstavljaju vezivanja na vi­
šem nivou, kvazimetafizička vezivanja koja istorijska
proučavanja redovno izlažu. Tako, na primer, negde
posle 1630. godine, a naročito posle pojave Dekartovih
izvanredno uticajnih naučnih spisa, velika većina fizi­
čara pretpostavljala je da je vasiona sastavljena od
mikroskopskih čestica i da se sve prirodne pojave mo­
gu objasniti u terminima oblika čestica, njihove veli­
čine, kretanja i uzajamnog delovanja. Ta serija veziva­
nja pokazala je kako metafizičke tako i metodološke
prirode. Kao metafizička, ona je ukazivala naučnicima
koje vrste entiteta vasiona sadrži, a koje ne sadrži:
postojala je samo oblikovana materija u kretanju. Kao
metodološka, ona im je govorila kako konačni zakoni i
osnovna objašnjenja treba da izgledaju: zakoni mora­
ju da specifikuju korpus'kularno kretanje i uzajamno
dejstvo, a objašnjenje mora svaku datu prirodnu poja­
vu da svede na korpuskularnu akciju koja se obav­
lja po ovim zakonima. &to je još važnije, korpuskular-
7) H. Metzger, Les doctrines chimiques en France du
début du XVIIe siècle à la fin du XVIIIe siècle, Paris, 1923,
pp. 359—361; Marie Boas, Robert Boyle and Seventeenth-Cen­
tury Chemistry, Cambridge, 1958, pp. 112—115.
8) Léo Kônigsberger, Hermann von Helmholtz, trans.
Francis A. Weliby, Oxford, 1906, pp. 65—66.
9) James E. Meinhard, „Chromatography: A Perspec­
tive", Science, CX, 1949, pp. 387—392.
NORMALNA NAUKA 87

na koncepcija vas ione govorila je naučnicima šta bi

trebalo da budu mnogi od njihovih istraživačkih prob­
lema. Jedan hemičar, na primer, koji je, kao i Boji,
prigrlio novu filosofiju, poklonio je posebnu pažnju
onim reakcijama koje se mogu posmatrati kao trans-
mutacije. One su, naime, mnogo jasnije od drugih pro­
mena pokazivale proces korpuskularnog preuređiva­
nja koji mora biti u osnovi svake hemijske prome­
né10). Slični efekti korpuskularizma mogu se posmatrati
u proučavanju mehanike, optike i toplote.
Najzad, postoji druga grupa vezivanja na još vi­
šem nivou, bez kojih niko ne može da bude naučnik.
Naučnik, recimo, mora da teži da razume svet i da
uveća preciznost i obim znanja, pomoću kojeg je taj
svet bio uređen. To vezivanje, sa svoje strane, mora
voditi naučnika ka pažljivom proučavanju, ili sopstve-
nom ili preko svojih kolega, nekog aspekta prirode do
najsitnijih detalja. A ukoliko takvo proučavanje poka­
že šupljine očiglednog nereda onda to naučnika mora
da izazove na nova usavršavanja svoje posmatračke
tehnike ili na bolju artikulaciju svojih teorija. Nesum­
njivo je da ima još pravila sličnih ovima, pravila koja
su važila za naučnike svih vremena.
Postojanje ove jake mreže vezivanja — pojmov­
nih, teorijskih, instrumentalnih i metodoloških — glav­
ni je izvor one metafore koja povezuje normalnu na­
uku sa rešavanjem zagonetki. S obzirom da ta mreža
pruža pravila koja praktičaru jedne zrele specijalnosti
govore o tome kako izgleda ne samo svet nego i nje­
gova nauka, on sa sigurnošću može da se koncentriše
na ezoteričke probleme koje mu definišu ova pravila
i postojeće znanje. Ono što ga tada lično izaziva jeste
kako da reši preostalu zagonetku. U ovome, kao i u
drugim pogledima, diskusija zagonetki i pravila unosi
svetlost u prirodu normalne naučne prakse. Međutim,
10) Za korpuskularizam uopšte vidi Marie Boas. „The
Establishment of the Mechanical Philosophy", Osiris, X,
1952, pp. 412—541. Za efekte korpuskularizma na iBojiovu
herniju vidi T. S. Kuhn, Robert Boyle and Structural Che­
mistry in the Seventeenth Century", Isis, XLIII, 1952, pp.
88 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

ta svetlost može na jedan drugi način u značajnoj meri

ipak da zavede. Mada očigledno postoje pravila kojih
se pridržavaju svi praktičari određene naučne specijal­
nosti u jedno dato vreme, ta pravila sama po sebi ne
moraju da specifikuju sve ono što je zajedničko za
praksu tih specijalista. Normalna nauka je visoko od­
ređena aktivnost, iako ne mora u potpunosti da bude
određena pravilima. To je razlog što sam na početku
ovoga ogleda kao izvor koherentnosti za tradicije nor­
malnog istraživanja uveo zajedničko posedovanje para­
digmi, a ne zajedničko posedovanje pravila, pretpos­
tavki i tačaka gledišta. Sugerišem da se pravila izvode
iz paradigmi, ali da paradigme mogu da vode istraživa­
nje i u odsustvu pravila.
 V. PRIORITET PARADIGMI

Da bismo otkrili vezu između pravila, paradigmi

i normalne nauke razmotrimo prvo kako istoričar iz­
dvaja one posebne tačke vezivanja koje sam maločas
opisao kao prihvaćena pravila. Temeljito istorijsko
istraživanje neke date specijalnosti u neko dato
vreme iznosi na videlo skup kvazi-standardnih ilu­
stracija (koje se ponavljaju) različitih teorija u nji­
hovim pojmovnim, posmatračkim i instrumentalnim
primenama. To su paradigme jedne zajednice, koje se
otkrivaju u udžbenicima, predavanjima i laboratorij­
skim vežbama. Proučavajući ih i služeći se njima u
praksi članovi odgovarajuće zajednice uče svoj zanat.
Istoričar će, naravno, otkriti pored toga i poluzamrače-
no područje koje zauzimaju dostignuća čiji je status
još u sumnji, mada će jezgro rešenih problema i teh­
nika obično biti jasno. Uprkos povremenim neodređe­
nostima paradigme jedne zrele naučne zajednice mogu
da se odrede relativno lako.
Određivanje zajednički posedovanih paradigmi, me­
đutim, ne znači određivanje zajednički posedovanih pra­
vila. To zahteva drugi korak, i to nužno drugačije vrste.
Kada preduzima taj korak istoričar mora da uporedi
paradigme jedne određene zajednice, kao i sa njenim
tekućim istraživačkim izveštajima. Čineći to, njegov cilj
je da otkrije koje su eksplicitne ili implicitne izdvojive
elemente članovi te zajednice apstrahovali iz svojih op-
štijih paradigmi i razvili kao pravila u svom istraživa­
nju. Svako ko je pokušao da opiše ili da analizira evolu-
 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA
90

čiju neke posebne naučne tradicije nužno je tragao za

prihvaćenim principima i pravilima ove vrste. Sasvim
sigurno, kako to pokazuje prethodno poglavlje, morao
je bar delimično u tome da uspe. Ali, ako je njegovo
iskustvo bilo uopšte kao moje sopstveno, morao je da
nađe da je traganje za pravilima ne samo teže, nego
i da manje zadovoljava od traganja za paradigmama.
Neka od onih uopštavanja koja koristi da opiše uve-
renja koja određena zajednica deli, neće izazvati prob­
leme. Druga će, međutim, uključujući neka od onih koja
su gore upotrebljena kao ilustracija, izgledati za nijan­
su prejaka. Izražena baš na onaj, ili ma na koji drugi
način koji može da zamisli, ta uopštavanja bi skoro
sigurno bila odbačena od strane nekih članova one gru­
pe koju on proučava. Međutim, ako koherentnost istra­
živačke tradicije treba razumeti kroz pravila, neka
specifikacija zajedničke osnove u odgovarajućem po­
dručju ipak je neophodna. Stoga traganje nadležnih
za skupom pravila da konstituišu datu tradiciju nor­
malnog istraživanja postaje izvor neprekidne'i duboke
frustracije.
Uviđanje te frustracije, međutim, čini mogućnim
da se dijagnosticira njen izvor. Naučnici se mogu slo­
žiti da su jedan Njutn, Lavoazije, Maksvel ili Ajnštajn
uobličili očigledno trajno rešenje za jednu grupu istak­
nutih problema, a da se još uvek ne slažu, iako pone­
kad nisu ni svesni toga, oko posebnih apstraktnih ka­
rakteristika koje ta rešenja čine trajnim. To znači da
se oni mogu složiti u svojoj identifikaciji jedne para­
digme, a da se ne slože ili čak i ne pokušaju da dođu
do njene potpune interpretacije ili racionalizacije. Ne­
dostatak standardne interpretacije ili svođenja na pra­
vila oko kojeg je postignuta saglasnost neće sprečiti pa­
radigmu da rukovodi istraživanjem. Normalna nauka
može da bude delimično određena neposrednim razgle­
danjem paradigmi, jednim procesom koji je često pot­
pomognut, mada nije u zavisnosti od formulacije pra­
vila i pretpostavki. Postojanje paradigme zapravo ne
 PRIORITET PARADIGMI 91

mora čak da povlači za sobom ni postojanje ma kak­

vog potpunog skupa pravila1).
Prvi efekat ovih iskaza neizbežno je taj da pokre­
nu probleme. Šta ograničava naučnika u odsustvu nad­
ležnog skupa pravila na jednu posebnu normalno-nau-
onu tradiciju? Šta može da znači fraza „neposredno ra­
zgledanje paradigmi"? Delimične odgovore na ovakva
pitanja razvio je pozni Ludvig Vitgenštajn, mada u
sasvim drugačijem kontekstu. Kako je taj kontekst is­
tovremeno i elementarniji i poznatiji biće nam od po­
moći ako prvo razmotrimo onaj oblik argumenta koji
je dao Vitgenštajn. Šta je neophodno da znamo, pitao
je Vitgenštajn, da bismo takve termine kao što su
„stolica", ili „list" ili „igra", primenili nedvosmisleno
i bez izazivanja spora?2)
Pitanje je vrlo staro i na njega je uglavnom od­
govarano izjavljivanjem da mi, svesno ili intuitivno,
moramo znati šta stolica, ili list ili igra jesu. To će
reći da moramo shvatiti neki skup atributa koji je za­
jednički za sve igre i samo za igre. Vitgenštajn je,
međutim, zaključio da takav nekakav skup karakte­
ristika onda i nije neophodan kada su dati način na
koji mi upotrebljavamo jezik, kao i vrsta sveta na
koji ga primenjujemo. Mada nam diskusija o nekim
od atributa koji su zajednički jednom broju igara, ili
stolica ili listova često pomaže da naučimo kako da
upotrebljavamo odgovarajući termin, ne postoji skup
karakteristika koji je istovremeno primenljiv na sve
članove date klase i samo na njih. Naprotiv, suočeni

’ ) Majikl Polarni je briljantno razvio jednu veoma sličnu

temu, tvrdeći da veliki deo uspeha naučnika zavisi od ,ypre-
ćutnog znanja", to jest od znanja koje je stečeno kroz
praksu i koje se ne može eksplicitno artikulisati. Vidi nje­
govu knjigu Personal Knowledge, Chicago, 1958, posebno
poglavlja V i VI.
2) Ludwig Wittgenstein, Philosophical Investigations,
trans. G. E. M. Anscombe, New York, 1953, pp. 31—36. Vit­
genštajn, međutim, ne kaže skoro ništa o onoj vrsti sveta
koji je neophodan da podrži onu proceduru imenovanja
koju sam izlaže. Prema tome, deo ove poente koja sledi ne
može da bude pripisan njemu.
92 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

s pre toga neposmatranom aktivnošću mi primenjuje-

mo termin „igra" zbog toga jer ono što vidimo pose-
duju blisku „porodičnu sličnost" s jednim brojem aktiv­
nosti koje smo pre toga naučili da zovemo tim ime­
nom. Za Vitgenštajna, ukratko, igre, i stolovi, i listovi
predstavljaju prirodne porodice, od kojih je svaka
konstituirana mrežom poklapajuoih i uzajamno ispre­
pletenih sličnosti. Postojanje takve mreže dovoljno ob­
jašnjava naš uspeh u identifikovanju odgovarajućeg
predmeta ili aktivnosti. Samo onda ako su se porodice
koje smo imenovali poklopile i postepeno prelazile je­
dna u drugu — dakle, samo onda ako nije bilo nikak­
vih prirodnih porodica — naš uspeh u identifikovanju
i imenovanju pružio bi evidenciju za skup zajedničkih
karakteristika koje odgovaraju svakom imenu klase
koj e upotrebij avamo.
Nešto slično moglo bi sigurno da važi za različite
istraživačke probleme i tehnike koje nastaju u okviru
pojedine normalno-naučne tradicije. Ono što oni imaju
zajedničko nije da zadovoljavaju neki eksplicitan, ili
čak neki u potpunosti podložan otkrivanju, skup pra­
vila i pretpostavki koji daje tradiciji njen karakter i
vlast nad naučnim duhom. Umesto toga oni mogu da
budu vezani sličnošću ili modeliranjem na ovaj ili
onaj deo konkretnog naučnog korpusa, za koji dotična
zajednica već priznaje da spada među njena zasnovana
dostignuća. Naučnici rade na osnovu modela koje su
stekli školovanjem i docnijom izloženošću literaturi,
često ne znajući sasvim, ili nemajući potrebe da znaju,
koje su karakteristike ovim modelima dale njihov sta­
tus paradigmi naučne zajednice. A s obzirom da tako
čine, nije im potreban nikakav potpuni skup pravila.
Koherentnost koju pokazuje ona istraživačka tradicija
u kojoj ti modeli učestvuju ne mora čak da povlači
za sobom ni postojanje nekog skupa pravila i pret­
postavki koji tu leže u osnovi i koje bi dodatno istorij-
sko ili filosofsko istraživanje moglo da otkrije. Da na­
učnici obično ne pitaju ili ne raspravljaju o tome šta
neki poseban problem ili rešenje čini legitimnim na­
vodi nas na pretpostavku da oni, bar intuitivno, znaju
PRIORITET PARADIGMI 93

taj odgovor. Ali, to može samo da pokazuje da se ni to

pitanje niti odgovor ne smatraju relevantnim za njiho­
vo istraživanje. Paradigme mogu da prethode, da više
vezuju ili da budu potpunije od bilo kakvog skupa pra­
vila istraživanja koji se iz tih paradigmi bez dvosmi­
slenosti može apstrahovati.
Ovo pitanje bilo je dosad sasvim teorijsko: para­
digme mogu da odrede normalnu nauku i bez inter­
vencije pravila koja se dadu otkriti. Dozvolite da sada
pokušam da uvećam kaiko njegovu jasnoću tako i aktu-
elnost, ukazujući na neke od razloga za verovanje da
paradigme stvarno funkcionišu na ovaj način. Prvi, o
kome je već bilo dovoljno reći, jeste ozbiljna teškoća
otkrivanja onih pravila koja su stajala u osnovi poje­
dinih normalno-naučnih tradicija. Ova teškoća je sko­
ro jednaka onoj s kojom se susreće filosof kada po­
kušava da kaže šta je zajedničko za sve igre. Drugi
razlog, kome je prvi zapravo samo prirodna posledica,
leži u prirodi naučnog školovanja. Trebalo bi da je
već jasno da naučnici nikad ne uče pojmove, zakone
i teorije apstraktno i izolovano. Umesto toga se ova
intelektualna oruđa od početka susreću u jednom isto-
rijski i pedagoški prethodećem jedinstvu koje ih izlaže
zajedno sa i kroz njihove primene. Nova teorija uvek
se objavljuje zajedno sa svojim primenama na neko
konkretno područje prirodnih pojava; bez njih ona ne
bi bila čak ni kandidat za prihvatanje. A posle njenog
prihvatanja one iste ili druge primene prate tu teoriju
u udžbenicima iz kojih će budući praktičari učiti svoj
zanat. Te primene nisu tamo prosto kao ukras ili čak
kao dokumentacija. Naprotiv, proces učenja jedne te­
orije zavisi od proučavanja primena, uključujući prak­
tično rešavanje problema kako pomoću papira i olovke
tako i pomoću instrumenata u laboratoriji. Ukoliko,
recimo, student njutnovske dinamike ikada otkrije
značenje termina kao što su „sila", „masa", „prostor"
i „vreme", on to čini manje na osnovu nepotpunih,
mada ponekad korisnih definicija u svom udžbeniku,
a više posmatranjem i učestvovanjem u primeni tih
pojmova pri resavanju problema.
 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA
94

Taj proces učenja u neposrednom dodiru, ili akci­

jom, nastavlja se kroz proces profesionalnog upućiva­
nja. Kako student napreduje od svog brucoškog kursa
prema svojoj doktorskoj disertaciji, i tokom rada na
njoj, problemi koji mu se postavljaju sve su složeniji
i sve manje zasnovani na prethodnim slučajevima. Ali,
njihovo oblikovanje i dalje je u bliskoj vezi sa pret­
hodnim dostignućima, kao što su i problemi kojima se
normalno bavi tokom svoje nezavisne naučnioke kari­
jere koja sledi. Neko bi mogao da pretpostavi da je
naučnik negde na tom putu intuitivno za sebe apstra-
hovao pravila te igre, mada ima malo razloga da se u
to veruje. Iako mnogi naučnici lako i dobro govore o
određenim individualnim hipotezama koje leže u osnovi
nekog konkretnog delà tekućeg istraživanja oni jedva
da su nešto bolji od laika ako treba dati karakteristike
utvrđenih osnova njihovog područja, legitimnih proble­
ma i metoda toga područja. Ukoliko su uopšte upoz­
nati sa takvim apstrakcijama oni to pokazuju uglav­
nom kroz svoju sposobnost da vrše uspešnć istraži­
vanje. Ta sposobnost, međutim, može se razumeti bez
pribegavanja hipotetičkim pravilima igre.
Ove posledice naučnog obrazovanja imaju jedan
obrt koji pruža treći razlog da se pretpostavi da pa­
radigme usmeravaju istraživanje kako neposrednim ob­
likovanjem tako i putem apstrahovanili pravila. Nor­
malna nauka može da napreduje bez pravila samo to­
liko dugo koliko naučna zajednica koja je u pitanju
prihvata bez prigovora ona posebna problemska reše-
nja koja su već postignuta. Pravila bi zato trebalo da
postanu važna, a karakteristična nebriga za njih tre­
balo bi da nestane kad god se za paradigme ili modele
osetd da su nesigurni, štaviše, tačno tako se i događa.
Za prewparadigmatiôki period naročito su karakteris­
tične česte i duboke debate oko legitimnih metoda,
problema i standarda rešenja, mada one više služe za
definisanje škola, negoli za dolaženje do saglasnosti. Mi
smo već zapazili nekoliko takvih debata u optici i u
elektricitetu, a one su odigrale još veću ulogu u razvoju
 PRIORITET PARADIGMI 95

hernije 17. veka i geologije sa početka 19. veka.3) štaviše,

ovakve debate ne nestaju jednom zauvek s pojavom ne­
ke paradigme. Mada normalne nauke tokom perioda
skoro i ne postoje, one se redovno ponovno javljaju ne­
posredno uoči i u toku naučnih revolucija, onih perioda
kada su paradigme najpre pod napadom, a zatim posta­
ju predmet promene. Prelazak sa njutnovske na kvant­
nu mehaniku izazvao je mnoge debate kako o prirodi
tako i o standardima fizike, od kojih se neke još nastav­
ljaju.4) Danas su još u životu ljudi koji se sećaju slič­
nih argumenata koje su izazvale Maksvelova elektro­
magnetska teorija i statistička mehanika.5*) A još ranije,
usvajanje Galilejeve i Njutnove mehanike dovelo je do
naročito čuvene serije debata sa sledbenicima Aristo­
tela, Dekarta i Lajbnica oko onih standarda koji su
u nauci legitimni.8) Kada se naučnici ne slože oko toga

s) Za herniju vidi H. Metzger, Les doctrines chimiques

en France du début du XVII* à la fin du XVIIle siècle,
Paris, 1923, pp. 24—27, 146—149; and Marie Boas, Robert
Boyle and Seventeenth-Century Chemistry, Cambridge, 1958,
chap. II. Za geologiju vidi Walter F. Cannon, „The Uniformi-
tarian-Catastrophist Debate", Isis, LI, 1960, pp. 38—55; i C.
C. Gillispie, Genesis and Geology, Cambridge, Mass., 1951,
chaps. IV—V.
4) Za kontroverze oko kvantne mehanike vidi Jean
Ullmo, La crise de la physique quantique, Paris, 1950,
chap. II.
5) Za statističku mehaniku vidi Rene Dugas, La thé­
orie physique au sens de Boltzmann et ses prolongements
modernes, Neuchâtel, 1959, pp. 158—184, 206—219. Za prijem
na koji je naišlo Maksvelovo delo vidi Max Planck, „Max­
well's Influence in Germany", in lames Clerk Maxwell: A
Commemoration Volume, 1831—1931, Cambridge, 1931, pp.
45—65, esp. pp. 58—63; i Silvanus P. Thompson, The Life of
William Thomson Baron Kelvin of Largs, London, 1910, II,
pp. 1021—1027.
•) Za uzorak bitke sa aristotelovcima vidi A. Koyré, ,Л
Documentary History of the Problem of Fall from Kepler
to Newton", Transactions of the American Philosophical So­
ciety, XLV, 1955, pp. 329—395. Za debate sa kartezijancima
i lajbnicovcima vidi Pierre Brunet, Vintroduction des thé­
ories de Newton en France au XV11le siècle, Paris, 1931; i
A. Koyré, From the Closed World to the Infinite Universe,
Baltimore, 1957, chap. XI.
 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA
96

da li su osnovni problemi njihovog područja rešeni ili

ne traganje za pravilima dobij a ulogu kakvu inače ne­
ma. Međutim, sve dok paradigme ostaju sigurne, one
mogu da obavljaju svoju ulogu bez saglasnosti oko ra­
cionalizacije ili uopšte bez pokušaja racionalizacije.
Ovaj odeljak možemo da zaključimo četvrtim razlo­
gom da se paradigmama prizna prioritetni status u
odnosu na zajednička pravila i pretpostavke. Uvod u
ovaj ogled sugeriše da revolucije mogu da budu i ma­
le i velike, da neke revolucije utiču samo na članove
jedne profesionalne pod-specijalnosti i da za takve
grupe čak i otkriće neke nove i neočekivane pojave
može da bude revolucionarno. U sledećem odeljku po-
zabaviću se odabranim revolucijama te vrste, a još
je daleko od toga da bude jasno kako one mogu da
postoje. Ako je normalna nauka tako kruta i ako su
naučne zajednice tako blisko povezane kako se podra-
zumevalo u prethodnoj diskusiji, kako onda promena
paradigme ikada može da utiče samo na neku malu
podgrupu? Ono što je dosad rečeno možda je izgledalo
kao da povlači za sobom da je normalna nauka jedan
jedini monolitni i sjedinjeni poduhvat koji mora da ne­
stane ili da padne sa bilo kojom od svojih paradigmi,
kao i sa svima njima zajedno. Ali, nauka je, očigledno,
retko kada ili nikad nije takva. Nasuprot tome, imaju­
ći u vidu sva područja zajedno, ona se često čini kao
neka prilično klimava struktura sa malo koherentno­
sti između svojih različitih delova. Ništa što je dosad
rečeno, međutim, ne bi trebalo da bude u sukobu sa
tim sasvim uobičajenim posmatranjem stvari. Napro­
tiv, zamenjivanje paradigmi pravilima trebalo bi da
učini da se lakše shvati ona raznolikost naučnih podru­
čja i specijalnosti. Eksplicitna pravila, kada postoje,
obično su zajednička veoma širokoj grupi naučnika,
što sa paradigmama ne mora da bude slučaj. Prakti­
čari sasvim odvojenih područja, kao što su, recimo,
astronomija i taksonomička botanika, stiču obrazova­
nje izlaganjem potpuno različitih dostignuća opisanih
u veoma različitim knjigama. Cak i ljudi koji, s obzi­
rom da se nalaze u istim ili blisko povezanim područ­
 PRIORITET PARADIGMI 97

jima i da počinju proučavanjem mnogih istih knjiga i

dostignuća, mogu tokom svoje profesionalne specijali­
zacije da steknu prilično raznolike paradigme.
Uzmimo, kao jedan jedini primer, sasvim veliku
i raznorodnu zajednicu kakvu sačinjavaju svi naučnici
koji se bave fizikom. Svi članovi te grupe uče danas,
recimo, zakone kvantne mehanike i većina njih, na
nekoj tački svoje istraživačke ili predavačice aktivnos­
ti, upotrebljava te zakone. Međutim, oni svi ne uče iste
primene tih zakona pa, dakle, nisu svi na isti način
pod uticajem promena u kvantno-mehaničkoj praksi.
Na putu ka profesionalnoj specijalizaciji mali broj
naučnika koji se bave fizikom ima posla samo sa osno­
vnim principima kvantne mehanike. Jedni detaljno
proučavaju paradigmatičke primene ovih principa na
herniju, drugi na fiziku čvrstih tela i tako dalje. Šta
kvantna mehanika znači svakome od njih zavisi od to­
ga kakve je kurseve imao, koje je udžbenike čitao i
kakve je časopise izučavao. To znači da promena koja
se odražava samo na ovoj ili onoj od paradigmatiokih
primena kvantne mehanike može da bude revolucionar­
na samo za članove neke posebne profesionalne pod-
-specijalnosti, bez obzira što će promena kvantno-meha-
nickih zakona biti revolucionarna za sve ove grupe. Za
ostatak profesije, i za one koji praktikuju druge fizič­
ke nauke, ta promena ne mora uopšte da bude revo­
lucionarna. Ukratko, mada je kvantna mehanika (ili
njutnovska dinamika ili elektromagnetska teorija) pa­
radigma za mnoge naučne grupe, ona nije ista paradig­
ma za sve njih. Prema tome, ona je u stanju da isto­
vremeno odredi nekoliko tradicija normalne nauke, ko­
je se poklapaju iako nisu jednakog obima. Revolucija
do koje dođe unutar jedne od tih tradicija neće se nuž­
no proširiti i na druge.
Jedna kratka ilustracija efekta specijalizacije može
čitavoj ovoj seriji teza da dâ dodatnu snagu. Jedan is­
traživač koji se nadao da sazna nešto o pitanju. šta
naučnici misle o tome u čemu se sastoji atomska teo­
rija upitao je jednog istaknutog fizičara i jednog ista­
knutog hemičara da li jedan jedini atom helij uma
 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA
98

predstavlja ili ne predstavlja molekul. Obojica su odgo­

vorila bez oklevanja, ali njihovi odgovori nisu bili isti.
Za hemičara atom helijuma bio je molekul zbog toga što
se tako ponašao kada se uzme u obzir kinetička teorija
gasova. Za fizičara, s jedne strane, atom helijuma nije
bio molekul zbog toga što nije pokazivao nikakav mole­
kularni spektar.7) Obojica su, po svoj prilici, govorili
o istoj čestici, ali su je posmatrali kroz sopstvenu
istraživačku vežbu i praksu. Njihovo iskustvo u reša-
vanju problema govorilo im je šta molekul mora da
bude. Njihova iskustva su nesumnjivo imala mnogo
šta zajedničko, ali ta iskustva ovoj dvojici specijalista
nisu u ovom slučaju govorila isto. U nastavku ćemo
otkriti kako paradigmatičke razlike ove vrste mogu
ponekad da budu važne.

7) Istraživač je bio Džejms Sinior, kome dugujem za

jedan usmeni izveštaj. Neka srodna pitanja razmatraju se
u njegovom članku „The Vernacular of the Laboratory",
Philosophy of Science, XXV, 1958, pp. 163—168.
 VI. NEPRAVILNOSTI*)
I ISKRSAVANJE NAUČNIH OTKRIĆA

Normalna nauka, aktivnost rešavanja zagonetki

koju smo ispitivali, je visokoakumulativni poduhvat,
nadasve uspešan u ostvarivanju svog cilja, neprekidnog
širenje obima i preciznosti naučnog znanja. U svim
ovim aspektima on se s velikom preciznošću uklapa
u onu najuobičajeniju sliku naučnog rada. No, jedan
standardni proizvod naučnog poduhvata nedostaje.
Normalna nauka ne teži nikakvim činjeničkim ili teo­
rijskim novitetima i, kada je uspešna, ne dolazi do
njih. Nove i neočekivane pojave, međutim, stalno se
otkrivaju u naučnom istraživanju, a naučnici neprekid­
no smišljaju radikalno nove teorije. Istorija čak suge-
riše to da je naučni poduhvat razvio jednu jedinstvenu
moćnu tehniku za stvaranje iznenađenja ove vrste. Ako
ovu karakteristiku nauke treba uskladiti sa onim što je
dosad rečeno, tada istraživanje u okviru jedne para­
digme mora biti posebno efikasan način za podsticanje
izmene paradigme. To je ono što čine fundamentalni
noviteti u činjenici i teoriji. Stvoreni nehotice, igrom
koja je igrana u okviru jednog skupa pravila, njihovo
usvajanje zahteva razradu drugog skupa pravila. A
kada ti noviteti postanu deo nauke, poduhvat, bar
kada je reč o onim specijalistima na čijem se poseb­
nom području ti noviteti nalaze, nikad više nije sas­
vim isti.
*)Vidi primedbu pod zvezdicom između fusnota 3) i 4)
Predgovora.
100 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

Sada moramo postaviti pitanje kako može da do­

đe do ove vrste promena, razmatrajući prvo otkrića ili
činjeničke novitete, a onda smišljanja ili teorijsike no-
vitete. Ovo razlikovanje, međutim, između otkrića i
smišljanja ili između činjenice i teorije odmah će se
pokazati kao krajnje veštačko. Njegov veštački karak­
ter predstavlja važan ključ za nekoliko osnovnih teza
ovoga ogleda. Ispitivanjem nekoliko izabranih otkrića
u nastavku ovoga odeljka ubrzo ćemo ustanoviti da
oni ne predstavljaju izolovane događaje nego epizode
koje imaju svoje određeno trajanje, sa strukturom ko­
ja se po pravilu ponavlja. Otkriće počinje sa pitanjem
o nepravilnosti, to jest sa uviđanjem da priroda neka­
ko narušava ona očekivanja koja paradigma koja vla­
da normalnom naukom podstiče. Ono se zatim produ-
žava sa manje ili više širokim istraživanjem podru­
čja nepravilnosti. A završava se samo onda kada se
data paradigmatska teorija tako prilagodi da ono što
predstavlja nepravilnost postane ono što se očekuje.
Usvajanje nove vrste činjenica zahteva više nego doda­
tno prilagođavanje teorije, a dok se to prilagođavanje
ne obavi — dok naučnik ne nauči da vidi prirodu na
drugačiji način — nova činjenica nije uopšte sasvim
naučna činjenica.
Da bismo videli kako su u naučnom otkriću blisko
isprepleteni činjenička i teorijska novost ispitajmo je­
dan posebno čuven primer, otkriće kiseoniika. Tri raz­
ličita čoveka u najmanju ruku polažu legitimno pravo
na to otkriće, a nekolicina drugih hemičara moralo je,
u ranim 1770-tim godinama, i ne znajući imati u svo­
jim laboratorijskim posudama obogaćeni vazduh.1) Na­
predak normalne nauke, u ovom slučaju pneumatičke
U Za još klasično raspravljanje o otkriću kdseonika
vidi A. N. Meldrum, The Eighteenth-Century Revolution in
Science — the First Phase, Calcutta, 1930, chap. V. Jedan
skorašnji nezameoljivi (prikaz, uključujući i pregled kontro­
verze o prioritetu, daje Maurice Daumas, Lavoisier, théori­
cien et expérimentateur, Paris, 1955, chaps. II—III. Za pot­
puniji pregled i bibliografiju vidi takođe T. S. Kiuhn, „The
Historical Structure of Scientific Discovery", Science,
CXXXVI, June 1, 1962, pp. 760--764.
 ISKRSAVANJE NAUČNIH OTKRIĆA 101

hernije, pripremio je temeljito put ka prodoru u no­

vo. Prvi od onih koji polažu pravo da su došli do re­
lativno čistog' uzorka toga gasa bio je švedski apote­
kar K. V. Sele (C. W. Scheele). Mi bismo ipak mogli da
njegov rad ne uzmemo u obzir, pošto nije bio objav­
ljen sve dok otkriće kiseonika nije već nekoliko puta
bilo drugdć oglašeno, pa tako nije imao nikakvog uti-
caja na onaj istorijski obrazac koji nas ovde najviše
interesuje.2) Sledeći po vremenskom redosledu koji je
polagao pravo na to otkriće bio je britanski naučnik i
duhovnik Džozef Pristli koji je skupljao onaj gas koji
se oslobađao prilikom grejanja crvenog oksida žive kao
jednu od stvari u podužem normalnom istraživanju
različitih „vazduha" koje je ispuštao veliki broj čvrs­
tih supstanci. Tako proizvedeni gas on je 1774. godine
identifikovao kao vodonični oksid, a 1775, rukovođen
daljim proverama, kao običan vazduh sa manjom od
uobičajene količine flogistona. Lavoazije, koji je kao
treći polagao pravo, započeo je svoj rad koji ga je
odveo kiseoniku posle Pristlijevih eksperimenata iz
1774, a možda i na osnovu neke sugestije od strane
Pristlija. Odmah početkom 1775. Lavoazije je izvestio
da gas koji se dobij a grejanjem crvenog oksida žive
predstavlja „samu celinu vazduha bez promene (sem
te što)... izlazi čistiji, lakši za udisanje3)". Do 1777,
verovatno uz pomoć druge sugestije od strane Pristli-
ja, Lavoazije je došao do zaključka da taj gas pred­
stavlja posebnu vrstu, jedan od dva osnovna sastojka
atmosfere, do takvog zaključka kakav Pristli nikad nije
bio u stanju da prihvati.
Ovaj obrazac otkrića pokreće pitanje koje se mo­
že postaviti o svakoj novoj pojavi koja je ikada ušla u

2) Vidi, ipak, Uno Bocklund, „А Lost Letter from Sche­

ele to Lavoisier", Lychnos, 1957—58, pp. 39—62, za druga­
čiju procenu Šeleove uloge.
3) J. B. Conant, The Overthrow of the Phlogiston The­
ory: The Chemical Revolution of 1775—1789, „Harward Ca­
se Histories in Experimental Science”, Case 2, Cambridge,
Mass., 1950, p. 23. U ovoj veoma korisnoj brošuri preštam-
pana su mnoga relevantna dokumenta.
102 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

svet naučnika. Da li je to bio Pristli ili Lavoazije, ako

je bio ijedan od njih, koji je prvi otkrio kiseonik? U
svakom slučaju, kada je kiseonik otkriven? U ovom
drugom obliku pitanje se može postaviti i onda kada
je postojao samo jedan pretendent. Odgovor u smislu
odluke o prioritetu i datumu nas se uopšte ne tiče.
Međutim, pokušaj da se dođe do nekog odgovora ipak
osveti java prirodu otkrića, s obzirom da nema odgo­
vora te vrste koji se traži. Otkriće nije ona vrsta pro­
cesa o kome se to pitanje može prikladno postaviti.
Činjenica da se to pitanje postavljalo — prioritet na
kiseonik je od 1780. godine u više navrata osporavan
— simptom je nečega loše postavljenog u onoj slici
nauke koja otkriću daje tako fundamentalnu ulogu.
Pogledajmo još jednom naš primer. Pris tlij evo pola­
ganje prava na otkriće kiseonika zasnovano je na nje­
govom prioritetu u izdvajanju gasa za koji se docnije
videlo da predstavlja posebnu vrstu. Ali, Pristlijev uzo­
rak nije bio čist, pa ako držanje neprečišćenog kiseo­
nika u ruci znači njegovo otkriće to su onda učinili
svi oni koji su atmosferski vazduh ikad stavili u bocu.
Sem toga, ukoliko je Pristli pronalazač, kada je to ot­
kriće učinjeno? Godine 1774. on je mislio da je dobio
vodonični oksid, jednu vrstu koju je već poznavao;
1775. gledao je na taj gas kao na deflogistovani vazduh
koji još nije kiseonik, a za flogističke hemičare čak
ni neka sasvim neočekivana vrsta gasa. Pretenzija La-
voazijea može da bude jača, ali ona donosi iste prob­
leme. Ako odbijemo da damo palmovu grančicu Prist-
liju mi je ne možemo predati Lavoazijeu za rad iz
1775. koji ga je doveo do identifikovanja ovoga gasa
kao „same celine vazduha". Morali bismo, dakle, da
čekamo na onaj rad iz 1776. i 1777, koji je naveo
Lavoazijea ne samo da sagleda taj gas, već i to šta je
taj gas. Ali, i ovio dodeljivanje može da se dovede u
pitanje, pošto je Lavoazije 1777. godine i sve do kra­
ja svoga života insistirao na tome da je kiseonik atom­
ski „princip aciditeta" i da se gas kiseonik stvara sa­
mo onda kada se taj „princip" sjedinjava sa kalori-
ISKRSAVANJE NAUČNIH OTKRIĆA 103

kom, nosiocem toplote4). Hoćemo li onda reći da 1777.

kiseonik još nije bio otkriven? Neki mogu biti skloni
da tako učine. Ali princip aoiditeta nije bio odbačen iz
hernije sve do posle 1810, a kalorik se motao sve do
186(Mih godina. Kiseonik je postao standardna hemij-
ska supstanca pre bilo kojeg od ovih datuma.
Jasno je da nam je za analiziranje takvih doga­
đaja, kao što je otkriće kiseonika, neophodan novi
rečnik i novi pojmovi. Mada nesumnjivo tačna, reče­
nica „kiseonik je bio otkriven" vodi u pogrešnom prav­
cu, sugerišućd da otkriće nečega predstavlja jedan je­
dini prosti akt koji se može podvesti pod naš uobiča­
jeni (koji se takođe može staviti pod znak pitanja)
pojam viđenja. To je razlog zašto mi tako spremno
pretpostavljamo da bi otkrivanje, kao i viđenje ili do­
dir, trebalo da bude takvo da se može nedvosmisleno
pripisati nekom pojedincu i nekom trenutku u vre­
menu. Međutim, ovo poslednje pripisivanje nije nikad
mogućno, a često nije mogućno ni ono prvo. Zanema­
rujući Šelea mirno možemo da kažemo da kiseonik
nije bio otkriven pre 1774, a mogli bismo verovatno
da kažemo i to da je otkriven oko 1777. ili neposredno
posle toga. Ali, unutar tih ili drugih, njima sličnih gra­
nica, bilo kakav pokušaj da se utvrdi datum kada je
otkriće izvršeno neizbežno mora da bude proizvoljan,
pošto otkriće nove vrste pojava nužno predstavlja je­
dan složen događaj, takav događaj koji uključuje kako
uviđanje da nešto jeste tako i šta ono jeste. Obratite
pažnju na to, recimo, da kada bi kiseonik za nas bio de-
flogistovani vazduh, mi bi trebalo bez oklevanja da in­
sistiramo na tome da ga je otkrio Pristli, mada još ne
bismo znali tačno kada. No, ako su posmatranje i kon-
ceptualizacija, činjenica i njeno saobražavanje teoriji
nerazdvojno povezani u otkriću, onda je otkriće proces
i mora da zahteva vreme. Samo onda kada su sve re­
levantne pojmovne kategorije unapred pripremljene, a
u tom slučaju ta pojava ne bi bila nove vrste, otkriva­

4) H. Metzger, La philosophie de la matière chez La­

voisier, Paris, 1935; i Daumas op. cit., chap. VII.
104 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

nje da i otkrivanje šta moglo bi da se dogodi bez na­

pora, zajedno i u jednom trenutku.
Dopustimo sada da otkriće uključuje jedan pro­
duženi, mada ne nužno i dugačak, proces konceptual­
nog saobražavanja. Možemo li, isto tako, reći da taj
proces uključuje i promenu paradigme? Na to pitanje
se zasad ne može dati nikakav opšti odgovor, ali u
ovom slučaju odgovor u najmanju ruiku može da bude
„da". Ono što je Lavoazije najavio u svojim člancima
od 1777. nadalje nije toliko bilo otkriće kiseonika ko­
liko kiseoničika teorija sagorevanja. Ta teorija bila je
ključni kamen za tako golemu preformulaciju hernije,
da su je obično nazivali hemijskom revolucijom. I, za­
ista, da otkriće kiseonika nije bilo intimni deo nasta­
janja jedne nove paradigme za herniju, pitanje priori­
teta od koga smo krenuli ne bi nikad izgledalo tako
važno. U ovom, kao i u drugim slučajevima, vrednost
koja se pridaje nekoj novoj pojavi, pa onda i onome
koji je tu pojavu otkrio, menja se naporedo sa našom
procenom mere u kojoj je data pojava narušila one iz
paradigme izvedene anticipacije. Zapazite, međutim, s
obzirom da će to biti važno docnije, da otkriće kise­
onika samo po sebi nije bilo uzrok promene u hemij-
skoj teoriji. Daleko pre nego što je odigrao ma kakvu
ulogu u otkrivanju novoga gasa Lavoazije je bio ube-
đen kako da nešto nije u redu sa flogistonskom teori­
jom tako i da ona tela koja gore apsorbuju neki deo
atmosfere. To je bilo ono što je on uneo u jednu za­
pečaćenu belešku koja je 1772. godine bila ostavljena
kod sekretara Francuske akademije5). Ono što je rad
na kiseoniku učinio bilo je da pruži dosta dodatne
forme i strukture ranijem Lavoazijeovom naslućivan ju
da nešto nije u redu. Taj rad mu je ukazao na jednu
stvar koju je on već bio spreman da otkrije — na pri­
rodu one sups tance koju sagorevanje uklanja iz at­
mosfere. A ta rana svest o teškoćama mora da je zna­
s) Najautoritativniji opis porekla Lavoazijeovog neza­
dovoljstva daje Henry Guerlac, Lavoisier — the Crucial
Year: The Background and Origin of His First Experiments
on Combustion in 1772, Ithaca, N. Y., 1961.
 ISKRSAVANJE NAUČNIH OTKRIĆA 105

čajan deo onoga što je osposobilo Lavoazijea da u

eksperimentima kao što su Pristlijevi vidi gas koji sam
Pristli nije bio u stanju tamo da vidi. I, obratno, či­
njenica da je krupna izmena paradigme bila potrebna
da bi se videlo ono što je Lavoazije video, mora biti
glavni razlog zbog kojeg Pristli do kraja svoga dugog
života nije bio u stanju da to vidi.
Dva druga i znatno kraća primera osnažiće mno­
go od onoga što je sada rečeno, a istovremeno će nas
odvesti od razjašnjavanja prirode otkrića ka razume-
vanju onih okolnosti pod kojima ta otkrića u nauci
nastaju. U jednom naporu da se prikažu glavni putevi
nastajanja otkrića ovi primeri su odabrani tako da
budu različiti kako između sebe tako i u odnosu na
otkriće kiseonika. Prvi primer, X-zraci, predstavlja
klasičan obrazac slučajnog otkrića, takve vrste otkrića
koja se događa češće nego što bi nam bezlični stan­
dardi naučnog izveštavanja dopuštali da tako lako
uvidimo. Njegova priča počinje onoga dana kada je
fizičar Rentgen prekinuo svoje normalno istraživanje
katodnih zrakova zbog toga što je primetio da zaklon
od barijum-platinocijanida, na izvesnom odstojanju od
njegovog zaštićenog aparata, šija dogod je proces praž­
njenja u toku. Dalja istraživanja — koja su zahtevala
sedam napornih nedelja, za koje vreme je Rentgen
retko kad napuštao svoju laboratoriju — ukazivala su
na to da uzročnik sijanja dolazi u pravim linijama iz
katodne cevi, da radijacija baca senku, da se ne može
skrenuti pomoću magneta, i još mnogo što-šta drugo.
Pre nego što je objavio svoje otkriće Rentgen je ube-
dio samoga sebe da njegov efekat ne zavisi od katod­
nih zrakova, već od nekog agensa koji ima bar neke
sličnosti sa svetlošću®).
Čak i ovako kratak rezime otkriva upadljive slič­
nosti sa otkrićem kiseonika: pre nego što je eksperi-
mentisao sa crvenim oksidom žive Lavoazije je obav-6

6) L. W. Taylor, Physics, twe Pioneer Science, Boston,

1941, pp. 790—794; i T. W. Chalmers, Historic Researches,
London, 1949, pp. 218—219.
106 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

ljao eksperimente koji nisu vodili onim rezultatima ko­

ji su bili anticipirani u okviru flogistonske paradigme;
Rentgenovo otkriće počelo je uviđanjem da njegov za­
klon šija onda kada ne bi trebalo da šija. U oba slučaja
opažanje nepravilnosti — to jest jedne pojave za koju
istraživača njegova paradigma nije bila pripremila —
odigralo je bitnu ulogu u pripremanju puta za opa­
žanje noviteta. Ali, opet u oba slučaja, opažanje da
nešto nije u redu bilo je samo uvod u otkriće. Ni ki-
seonik ni X-zraci nisu nastali bez daljeg procesa ekspe-
rimentisanja i saobražavanja. Na kojoj tački Rentge-
novih istraživanja, na primer, treba da kažemo da su
X-zraci stvarno bili otkriveni? Nikako, u svakom slu­
čaju, u prvom trenutku kada je sve što je primećeno
bilo sijanje zaklona. Bar još jedan istraživač video
je taj sjaj i, na svoju docniju žalost, nije ništa otkrio7).
Skoro je podjednako jasno da se trenutak otkrića ne
može pomeriti do jedne tačke tokom poslednje nede-
lje istraživanja, kada je Rentgen ispitivao svojstva nove
radijacije koju je već otkrio. Možemo samo reći da su
X-zraci nastali u Viroburgu između 8. novembra i 28.
decembra 1895. godine.
U jednoj trećoj oblasti, međutim, postojanje zna­
čajnih paralela između otkrića kiseonika i X-zrakova
je daleko manje očigledno. Za razliku od otkrića kise­
onika, .nikakav očigledan preokret u naučnoj teoriji
oije povlačio za sobom otkrivanje X-zrakova, bar ne za
čitavu nastupajuću deceniju. U kom smislu se onda mo­
že reći da je asimilacija toga otkrića nužno vodila pro-
meni paradigme? Razlog za poricanje takve promene
je veoma jak. Paradigme kojima su se rukovodili Rent­
gen i njegovi savremenici nesumnjivo da nisu mogle
biti upotrebljene za predviđanje X-zrakova. (Maksve-
lova elektromagnetska teorija nije još bila svuda prih­

7) E. T. Whittaker, A History of the Theories of Aether

and Electricity, I, 2d ed., London, 1951, p. 358, n. 1. Ser
Džordž Tomson me je obavestio o drugom skoro promašaju.
Upozoren na opreznost neobjašnjivo zamagljenim fotograf­
skim pločama ser Vilijam Kruks bio je takođe na tragu
toga otkrića.
ISKRSAVANJE NAUČNIH OTKRIĆA 107

vaćena, a partikoilarna teorija katodnih zrakova bila

je samo jedna od nekoliko tekućih spekulacija.) Ali,
te paradigme, isto tako, nisu ni zabranjivale, bar ne
u bilo kom očiglednom smislu, postojanje X-zrakova,
kao što je teorija flogistona zabranjivala Lavoazijeovu
interpretaciju Pristlijevog gasa. Naprotiv, prihvaćena
naučna teorija i praksa u 1895. godini dopuštale su
jedan broj oblika radijacije — vidljive, infracrvene
i ultravioletne. Zbog čega X-zraci nisu mogli da budu
prihvaćeni kao samo još jedan oblik više neke dobro
poznate klase prirodnih pojava? Zbog čega oni, recimo,
nisu bili prihvaćeni na isti način kao i otkriće jednog
dodatnog hemijskog elementa? U Rentgenovo vreme
još se tragalo i još su se pronalazili novi elementi za
popunjavanje praznih mesta u periodičnoj tablici ele­
menata. Traganje za njima predstavljalo je standar­
dan projekt normalne nauke, a uspeh u tome samo
priliku za čestitke, a ne za iznenađenje.
X-zraci su, međutim, pozdravljeni ne samo sa iz­
nenađenjem, već sa zgranjavanjem. Lord Kelvin ih je
u prvi mah proglasio razrađenom prevarom8). Mada
nisu mogli da sumnjaju u evidenciju, drugi su bili
očito preneraženi tim zracima. Iako X-zraoi nisu bili
zabranjeni od strane ustanovljene teorije, oni su du­
boko zadirali u strogo kanalisana očekivanja. Ta oče­
kivanja, sugerišem, bila su implicitna u zamisli i inter­
pretaciji ustanovljenih laboratorijskih procedura. Do
1890-tih godina katodno-zračna oprema bila je široko
razvijena u brojnim evropskim laboratorij ama. Ako je
Rentgenov aparat proizveo X-zrake onda je i jedan
broj drugih eksperimetatora morao već neko vreme
da proizvodi te zrake i ne znajući za to. Možda su ti
zraci, koji bi lako mogli da imaju i druge nepoznate
izvore, bili upleteni u ponašanje koje je ranije objaš­
njavano bez pozivanja na njih. U najmanju ruku, neko­
liko vrsta odavno poznatih aparata moraće u buduć­
nosti da bude zaštićeno olovom. Prethodno završeni

8) Silvanus P. Thompson, The Lije oj Sir William

Thomson Baron Kelvin of Largs, London, 1910, II, p. 1125.
108 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

rad na normalnim projektima morao bi sada ponovo

da bude urađen zato što su raniji naučnici propustili
da sagledaju i kotrolišu jednu relevantnu promenljivu.
X-zraci su u svakom slučaju otvorili jedno novo pod­
ručje i taiko su doprineli onome što predstavlja poten­
cijalni domen normalne nauke. Međutim, oni su isto
tako, što je još važnije, uneli promene u oblasti koje
su već postojale. U tome procesu oni su dotle para­
digmatskim vrstama instrumentacije osporili pravo
na to zvanje.
Ukratko, odluka da se upotrebi neki poseban deo
aparata i da se upotrebi na poseban način, nosi u sebi,
svesno ili ne, pretpostavku o tome da će nastati samo
određene vrste prilika. Postoje kako instrumentalna
tako i teorijska očekivanja i ona su u naučnom razvoju
često igrala odlučujuću ulogu. Jedno takvo očekivanje,
na primer, jeste deo priče o zakasnelom otkriću kiseo-
nika. Koristeći standardnu proveru za „kakvoću vaz-
duha" i Pristli i Lavoazije su mešali dva delà njihovog
gasa sa jednim delom vodoničnog oksida, pretvarali tu
mešavinu u vodu i merili količinu preostalog gasovitog
ostatka. Prethodno iskustvo, iz kojeg se i razvila ova
standardna procedura, uveravalo ih je da će kod atmos­
ferskog vazduha biti jedan deo ostatka, dok će za svaki
drugi gas (ili za zagađeni vazduh) taj ostatak biti veći.
Kod eksperimenata sa kiseonikom obojica su našli osta­
tak približno jednake veličine, pa su u skladu s tim iden-
tifikovali gas. Tek znatno docnije, i delimično sasvim
slučajno, Pristli je napustio standardnu proceduru i po­
kušao da vodonični oksid meša sa svojim gasom u dru­
gim srazmerama. Tada je pronašao da sa učestvorostru-
čenom količinom vodoničnog oksida nije bilo skoro ni­
kakvog ostatka. Njegovo vezivanje za originalnu proce­
duru proveravanja — proceduru koja je bila potvrđena
znatnim prethodnim iskustvom — predstavljalo je isto­
vremeno vezivanje za nepostojanje gasova koji se mogu
ponašati onako kako se ponaša kiseonik9).

®) Conant, op. cit., pp. 18—20.

ISKRSAVANJE NAUČNIH OTKRIĆA 109

Ilustracije ove vrste mogu se umnožavati recimo

povezivanjem na zadocnelu identifikaciju cepanja ura-
na. Jedan od razloga što se ta nuklearna reakcija poka­
zala naročito teškom za raspoznavanje bio je taj što
su ljudi koji su znali šta da očekuju prilikom bombar-
dovanja urana izabrali hemijške provere usmerene
uglavnom na elemente iz gornjeg delà periodične tab­
lice10). Da li bi iz učestanosti s kojom se ova instru­
mentalna vezivanja pokazuju kao zavodeća trebalo da
zaključimo da bi nauka trebalo da odbaci standardne
provere i standardne istrumente. To bi dovelo do jed­
ne nezamislive metode istraživanja. Paradigmatičke
procedure i primene su nauci isto toliko neophodne
koliko i paradigmatički zakoni i teorije i imaju jednake
posledice. Oni neizbežno ograničavaju ono pojavno
polje koje je, u ma koje određeno vreme, dostupno
naučnom istraživanju. Uviđajući sve to, možemo isto­
vremeno da sagledamo bitan smisao u kojem .takvo
otkriće kao što je otkriće X-zrakova čini neizbežnom
promenu paradigme — pa prema tome promenu kako
u procedurama tako i u očekivanjima — za jedan
10) K. K. Darrow, „Nuclear Fission", Bell System Tech­
nical Journal, XIX, 1940, pp. 267—289. Jedan od dva glavna
proizvoda fisije, kripton, izgleda da nije bio identifikovan
hemijskim sredstvima sve dok ta reakcija nije dobro shva­
ćena. Drugi proizvod, barijum, bezmalo da je bio hemijski
identifikovan u poznom stadijumu istraživanja, jer, kako
se dogodilo, taj element je morao da bude dodat radio­
aktivnom rastvoru da bi se nataložio onaj teški element
za kojim su tragali nuklearni hemičari. Neuspeh u izdvaja­
nju dodaitog barijuma iz radioaktivnog proizvoda najzad
je odveo, pošto je ta reakcija skoro pet godina bila u više
mahova istraživana, do sledećeg izveštaja: „Kao hemičari
trebaio bi da, rukovođeni ovim istraživanjem,... izmenimo
sva imena u prethodnoj (reakcionoj) šemi, pa tako da pi­
šemo Ba, La, Ce umesto Ra, Ac, Th. Ali, kao „nuklearni
hemičari" koji su u bliskoj vezi sa fizikom, mi ne možemo
da dovedemo sebe do ovoga skoka koji bi protivrečio svem
prethodnom iskustvu nuklearne fizike. Mogućno je da niz
čudnih slučajnosti učini naše rezultate varljivim." (Otto
Hahn und Fritz Strassman, „Über den Nachweis und das
Verhalten der bei der Bestrahlung des Urans mittels Neu-
tronen entstehenden Erdalkalimetalle", Die Naturwissen-
schaften, XXVII, 1939, S. 15).
110 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

poseban segment naučne zajednice. Kao rezultat mo­

žemo, takođe, da shvatimo kako otkriće X-zrakova mo­
že da izgleda kao da mnogim naučnicima otvara jedan
čudan novi svet i tako može vrlo efikasno da učestvu­
je u onoj krizi koja je vodila fizici 20. veka.
Naš poslednji primer naučnog otkrića, onaj laj­
denske boce, pripada klasi koja se može opisati kao
izvedena iz teorije. Ovaj termin prvobitno može da
izgleda paradoksalan. Dobar deo onoga što je dosad
rečeno sugeriše da otkrića koja su unapred bila pred­
viđena od strane teorije predstavljaju delove normalne
nauke i ne dovode ni do kakve nove vrste činjenica.
Ja sam, recimo, ranije ukazivao na otkrića novih he-
mijskih elemenata tokom druge polovine 19. veka kao
da nastaju na taj način iz normalne nauke. Ali, nisu
sve teorije paradigmatičke teorije. Kako tokom pre-
-paradigmatičkih perioda tako i tokom kriza koje vode
dalekosežnim promenama paradigme, naučnici obično
razvijaju mnoge spekulativne i nerazvijene teorije koje
mogu da ukazu na put ka otkriću. Često, međutim, to
otkriće nije sasvim ono koje je bilo anticipirano od
strane spekulativne i probne hipoteze. Samo kada su
eksperiment i probna teorija zajedno razvijeni u jed­
nu celinu iskrsava otkriće, a teorija postaje paradigma.
Otkriće lajdenske boce ispoljava sve ove crte, kao
i druge koje smo ranije zapazili. Kada je započelo,
za električna istraživanja nije postojala ni jedna je­
dina paradigma. Naprotiv, postojala je utakmica iz­
među jednog broja teorija koje su sve bile izvedene
iz relativno pristupačnih pojava. Nijedna od njih nije
uspevala da naročito dobro uvede red u svu razno­
vrsnost električnih pojava. Taj neuspeh predstavlja
izvor onih nekoliko nepravilnosti koje su obezbedile
pozadinu za otkriće lajdenske boce. Jedna od rival­
skih škola „električara" smatrala je da je elektricitet
fluid, a ta koncepcija vodila je jedan broj ljudi da po­
kušaju da napune bocu tim fluidom držeći jednu vo­
dom napunjenu staklenu epruvetu u svojim rukama
i dovodeći tu vodu u dodir s jednim provodnikom koji
visi iz aktivnog elektrostatičkog generatora. Sa ukla-
ISKRSAVANJE NAUČNIH OTKRIĆA 111

nj anj em boce od te mašine i dodirivanjem vode (ili

provodnika koji je sa njom povezan) slobodnom rukom,
svaki od ovih istraživača iskusio je jak udar. Ovi
prvi eksperimenti, međutim, nisu doneli „električari­
ma” lajdensku bocu. Do te naprave došlo se sporije
i opet je nemogućno tačno reći kada je to otkriće za­
vršeno. Prvi pokušaji da se nakupi električni fluid uspe-
vali su samo zbog toga što su istraživači držali epru­
vetu u rukama stojeći istovremeno na tlu. „Elektri­
čari” su imali još da nauče da je ta boca zahtevala
spoljašnju kao i unutrašnju provodničku oblogu i da
se zapravo fluid uopšte i ne sakuplja u toj boci. Negde
tokom istraživanja koja su im to pokazala i koja su
ih upoznala s nekoliko drugih nepravilnih posledica,
iskrsla je naprava koju nazivamo lajdenska boca. Šta-
više, eksperimenti koji su vodili njenom nastajanju
i od kojih je mnoge izvršio Franklin bili su takođe
oni eksperimenti koji su doveli do toga da je postala
nužna drastična revizija fluidne teorije i tako nam
doneli prvu potpunu paradigmu za elektricitet**1).
Karakteristike koje su u većoj ili manjoj meri za­
jedničke za sva tri gornja primera (s obzirom na -kon­
tinuum od sasvim neočekivanog do anticipiranog re­
zultata), su karakteristike svih otkrića iz kojih iskr­
savaju nove vrste pojava. Te karakteristike uključuju:
prethodnu svest o nepravilnosti, postepeno i simultano
nastajanje kako posmatračkog tako i pojmovnog uviđa­
nja, kao i odgovarajuću promenu paradigmatičkih kate­
gorija i procedura, što je često praćeno otporom. Postoji
čak evidencija da su ove iste karakteristike ugrađene u
prirodu samoga opažajnog procesa. U jednom psiho­
loškom eksperimentu, koji zaslužuje da bude daleko
bolje poznat i izvan ove struke, Bruner (Bruner) i
Postman (Postman) su tražili od subjekata eksperi-

111) Za različite stupnjeve u razvoju lajdenske boce vidi

I. B. Cohen, Franklin and Newton: An Inquiry into Specula­
tive Newtonian Experimental Science and Franklin’s Work
in Electricity as an Example Thereof, Philadelphia, 1956,
pp. 385—386, 400—406, 4o2—467, 506—507. Poslednji stupanj
opisao je Whittaker, op. cit., pp. 50—52.
112 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCfJA

\
menta da posle kratkog i kontroliranog izlaganja iden-
tifikuju seriju karata za igru. Mnoge karte bile su
normalne, ali su neke bile napravljene nepravilno, re­
cimo crvena šestica pik ili crna četvorka herc. Svaki
eksperimentalni niz sastojao se od izlaganja jedne
karte jednom subjektu u seriji postepeno povećavanih
ekspozicija. Posle svake takve ekspozicije subjekt je
pitan šta je video, a niz se završavao sa dve uzastopne
tačne identifikacije12).
Čak i kod najkraćih ekspozicija mnogi subjekti
su identifikovali većinu karata, a posle malog poveća­
nja ekspozicija svi subjekti su identifikovali sve karte.
Za normalne karte te su identifikacije bile obično
tačne, dok su nepravilne karte skoro uvek identifiko-
vane bez nekog očiglednog oklevanja ili zbunjenosti,
kao da su normalne. Crna četvorka herc je recimo mog­
la biti identifikovana kao četvorka ili pik ili herc. Bez
ikakve svesti o neprilici ona je odmah uklapana u jed­
nu od pojmovnih kategorija pripremljenih tokom pret­
hodnog iskustva. Ne bismo čak hteli da kažemo da su
subjekti videli nešto drugo od onoga što su identifi­
kovali. S daljim povećavanjem ekspozicije kod ne­
pravilnih karata subjekti su počeli da oklevaju i da
ispoljavaju svest o nepravilnosti. Izloženi, recimo, crve­
noj šestici pik, neki su rekli: to je šestica pik, ali sa
njom nešto nije u redu — crna boja ima crvenu ivicu.
Dalje povećavanje ekspozicije dovelo bi do još većeg
oklevanja i zbunjenosti dok, najzad, i to ponekad sas­
vim iznenada, većina subjekata ne bi došla do tačne
identifikacije bez oklevanja. štaviše, pošto su to uči­
nili sa dve ili tri nepravilne karte, ne hi više imali
mnogo teškoća sa drugima. Nekoliko subjekata, me­
đutim, nikako nije bilo u stanju da izvrši potrebno
prilagođavanje svojih kategorija. Čak i kod 40 puta
veće ekspozicije od proseone koja je potrebna za pre­
poznavanje normalnih karata više od 10 osto nepravil­

12) J. S. Bruner and Leo Postman, „On the Perception

of Incongruity: A Paradigm", Journal of Personality, XVIII,
1949, pp. 206—232.
 ISKRSAVANJE NAUČNIH OTKRIĆA 113

nih karata nije bilo tačno identifikovano. A‘ subjekti

koji su i tada grešili često su ispoljavali akutnu ličnu
nelagodnost. Jedan od njih je uzviknuo: „Ne mogu da
dođem do određenja, bez obzira koje je. Toga puta nije
čak ni izgledala kao karta. Ne znam sada koje je boje
i da li je pik ili herc. Sada više nisam čak siguran kako
pik izgleda, o bože!"13) U sledećem odeljku ponekad
ćemo videti naučnike koji se takođe ponašaju na
ovaj način.
Bilo kao metafora ili zato što odražava prirodu
duha, ovaj psihološki eksperiment pruža izvanredno
jednostavnu i uverljivu shemu za proces naučnog ot­
krića. U nauci, kao i kod eksperimenta sa kartama
za igranje, noviteti iskrsavaju samo uz teškoće koje
se ispoljavaju u vidu otpora koji počiva na podlozi
koju stvara očekivanje. U prvi mah doživljava se samo
ono što je anticipirano i uobičajeno čak i u onim
okolnostima gde će docnije biti primećena nepravil­
nost. Bliže upoznavanje, međutim, docnije dovodi do
svesti da nešto nije u redu ili povezuje posledicu sa
nečim što je ranije pošlo kako ne treba. Ta svest o ne­
pravilnosti otvara jedan period u kojem se pojmovne
kategorije prilagođavaju sve dok ono što je prvobitno
izgledalo nepravilno ne postane anticipirano. U tom
trenutku otkriće je završeno. Ja sam već insistirao na
tome da je ovaj, ili neki veoma sličan proces, uklju­
čen u nastajanje svih fundamentalnih naučnih novi-
teta. A sada bih ukazao na to da, ako priznamo taj
proces, možemo najzad početi da sagledavamo zašto
bi normalna nauka, traganje koje nije usmereno ka
novitetima i koje u početku pokušava da ih potisne,
ipak trebalo da bude tako efikasna u izazivanju njiho­
vog nastajanja.
Obično se u razvoju bilo koje nauke za prvu pri­
mljenu paradigmu smatra da može sasvim uspešno
da objasni većinu posmatranja i eksperimenata koji
13) Ibid., p. 218. Moj kolega Postman mi kaže da je za
njega, mada je unapred znao sve o tome aparatu i o izla­
ganju karata, gledanje tih neodgovarajućih karata ipak
bilo zbilja neprijatno.
114 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

su lako dostupni praktičarima te nauke. Dalji razvoj,

prema tome, obično traži izgradnju razrađene opreme,
razvoj jednog ezoteričkog rečnika i veština, kao i tak­
vo glačanje pojmova koje postepeno umanjuje slič­
nost tih pojmova sa njihovim običnim zdravorazum-
skim prototipovima. Takva profesionalizacija, s jedne
strane, vodi ogromnim ograničavanjima naučnikove vi­
zije i prilično velikom otporu promeni paradigme. Na­
uka postaje sve kruća. S druge strane, u okvirima onih
područja na koja paradigma usmerava pažnju odre­
đene grupe, normalna nauka vodi podrobnoj informa­
ciji i takvoj preciznosti odgovaranja posmatračke teo­
rije koje se ne može postići ni na koji drugi način,
štaviše, takva podrobnost i preciznost odgovaranja
poseduju vrednost koja prevazilazi njihovu ne uvek
naročito visoku unutrašnju interesantnost. Bez poseb­
nog aparata, koji je konstruisan uglavnom za anticipi­
rane funkcije, ne može doći do onih rezultata koji
neminovno vode novitetu. Čak i onda kada taj aparat
postoji, novitet obično iskrsava samo za onog čoveka
koji je, znajući precizno šta bi trebalo da očekuje, u
stanju da prizna da je nešto pošlo kako ne treba. Ne­
pravilnost se javlja samo u odnosu na pozadinu koju
pruža paradigma, što je ta paradigma preciznija i da­
lekosežnija, to nam daje osetljiviji pokazivač nepra­
vilnosti, a time i priliku za promenu paradigme. Kod
normalnog načina okrića čak i otpor promeni ima
svoju ulogu koja će biti potpunije ispitana u slede-
ćem odeljku. Obezbeđujući da se određena paradigma
ne preda tako lako otpor garantu je da se naučnici
neće tako lako zbuniti, kao i da će određene nepra­
vilnosti, koje vode promeni paradigme, prožeti do sr­
ži postojeće znanje. Sama činjenica da značajan nauč­
ni novitet tako često iskrsava istovremeno iz nekoliko
laboratorija pokazuje kako strogo tradicionalnu pri­
rodu normalne nauke tako i potpunost s kojom to
tradicionalno traganje priprema put za svoju sopstve-
nu promenu.
 VII. KRIZA I NASTAJANJE NAUČNIH TEORIJA

Sva ova otkrića koja su razmatrana u odeljku VI

bila su uzroci ili su doprinosili promeni paradigme,
štaviše, one promene u koje su ova otkrića bila uple­
tena bile su sve i destruktivne i konstruktivne. Pošto
je otkriće usvojeno, naučnici su bili u stanju da pruže
objašnjenje za jedno šire područje prirodnih pojava
ili da neke već poznate pojave objasne sa većom pre­
ciznošću. Ali, taj dobitak postignut je samo uz odbaci­
vanje nekih prethodno standardnih uverenja ili pro­
cedura i, istovremeno, zamenjivanjem tih sastavnih
delova ranije paradigme drugima. Pomeranja ove vr­
ste, pokazao sam, povezana su sa svim otkrićima koja
su postignuta normalnom naukom, izuzimajući samo
ona koja nisu donela iznenađenje i koja su bila anti­
cipirana u svemu osim u svojim detaljima. Otkrića,
međutim, nisu jedini izvori ovih destruiktivno-konstruk-
tivnih promena paradigmi. U ovome odeljku počećemo
da razmatramo slična, ali obično daleko veća pome­
ranja koja nastaju smišljanjem novih teorija.
Pošto smo već dokazali da činjenica i teorija,
otkriće i smišljanje nisu u naukama kategorički i za-
uvek različiti, možemo anticipirati poklapanje između
ovoga i poslednjega odeljka. (Nemogućna sugestija da
je Pristli prvi otkrio kiseonik, a da ga je Lavoazije tada
smislio, ima svoje privlačnosti. Sa kiseonikom smo se
već sreli kao sa otkrićem, a uskoro ćemo ga ponovo
susresti kao smišljanje.) Latajući se nastajanja novih
teorija mi ćemo neizbežno proširiti i naše razumeva-
nje otkrića. Međutim, poklapanje ipak ne znači iden­
116 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

tičnost. Vrste otkrića koje su razmatrane u prethod­

nom odeljku nisu bile odgovorne, bar ne pojedinačno, za
takva pomeranja paradigme kao što su kopernikanske,
njutnovske, hemijske ili anštajnovsike revolucije. Niti
su one odgovorne, s obzirom na svoju ekskluzivniju
profesionalnost, za nešto manje promene u paradigmi
koje su izazvale talasna teorija svetlosti, dinamička
teorija toplo te ili Maksvelova elektromagnetska teori­
ja. Kako ovakve teorije mogu da nastanu iz normalne
nauke, aktivnosti koja je još manje usmerena ka tra­
ganju za takvim teorijama, nego što je usmerena ka
otkrićima?
Ako svest o nepravilnosti igra ulogu u iskrsavanju
novih vrsta pojava nikoga ne bi trebalo da iznenadi da
jedna slična, mada dublja svest, predstavlja preduslov
za sve prihvatljive promene teorije. U ovoj tački isto-
rijska evidencija je, mislim, sasvim nedvosmislena. Pre
nego što se Kopernik najavio stanje ptolemajske astro­
nomije bilo je skandalozno1). Galilejevi doprinosi pro­
učavanju kretanja bili su u bliskoj zavisnosti od teško­
ća koje su sholastički kritičari otkrili u Aristotelovoj te­
oriji.2) Njutnova nova teorija svetlosti i boje vodi
poreklo iz otkrića da nijedna od postojećih pre-para-
digmatičkih teorija nije u stanju da objasni dužinu
spektra, a talasna teorija koja je zamenila Njutnovu
bila je najavljena usred rastuće brige oko nepravil­
nosti kada je reč o odnosu difrakcionih i polarizova-
nih efekata u Njutnovoj teoriji3). Termodinamika je
*) A.R. Hall, The Scientific Revolution, 1500—1800,
London, 1954, p. 16.
2) Marshall Clagett, The Science of Mechanics in the
Middle Ages, Madison, Wis., 1959, Parts II—III. A Kojre
izlaže jedan broj srednjovekovnih elemenata u Galilejevom
mišljenju u svome delu Etudes Galiléennes, Paris, 1939,
posebno vol. 1.
3) Za Njutna vidi T. S. Kuhn, „Newton's Optical Pa­
pers ", in Isaac Newton’s Papers and Letters in Natural
Philosophy, ed. I. B. Cohen, Cambridge, Mass., 1958, pp.
27—45. Za uvod u talasnu teoriju vidi E.T. Whittaker,
A History of the Theories of Aether and Electricity, I, 2d
ed., London, 1951, pp. 94—109; i W. Whewell, History of the
Inductive Sciences, rev. ed., London, 1847, II, pp. 396—466.
NASTAJANJE NAUČNIH TEORIJA 117

bila rođena iz sukoba dveju postojećih fizičkih teorija

19. veka, a kvantna mehanika iz čitavog skupa različi­
tih teškoća koje su okružavale radijaciju crnog tela,
specifičnu toplotu i fotoelektrički efekat4). štaviše, u
svim ovim slučajevima, izuzev Njutnovog, svest o ne­
pravilnosti je trajala tako dugo i prodrla tako duboko
da je oblasti koje su se našle pod njenim uticajem mo­
gućno s pravom opisati da su u stanju rastuće krize. S
obzirom da zahteva uništavanje paradigme velikih ra-
zmera, kao i krupna pomeranja u problemima i tehni­
kama normalne nauke, nastajanju novih teorija, uop-
šte uzev, prethodi period otvorene profesionalne nesi­
gurnosti. Kako se i može očekivati, ta nesigurnost stva­
ra se time što zagonetke normalne nauke nikako ne
nalaze odgovarajuća rešenja. Podbacivanje postojećih
pravila uvod je u traganje za novim.
Pogledajmo prvo naročito čuveni slučaj promene
paradigme — nastajanje kopemikanske astronomije.
Kada je njen prethodnik, ptolemajski sistem, prvi put
razvijen tokom poslednja dva veka pre naše ere i prva
dva veka naše ere, bio je zadivljujuće uspešan u pred­
viđanju menjanja položaja kako zvezda tako i pla­
neta. Nijedan drugi antički sistem nije se pokazao
tako dobar; za zvezde se ptolemajska astronomija i
danas široko koristi kao inženjerska aproksimacija; za
planete su Ptolemajeva predviđanja bila isto tako
dobra kao i Kopernikova. Ali, biti zadivljujuće uspešan
za jednu naučnu teoriju nikad ne znači biti sasvim
uspešan. Kako u pogledu planetarnih položaja tako i u
pogledu preciznosti ravnodnevica, predviđanja učinje­
na Ptolemajevim sistemom nisu nikad bila sasvim
usklađena sa najboljim posmatranjima koja su bila na
raspolaganju. Dalje smanjivanje tih malih razilaže­
nja činilo je dosta glavnih problema normalnog astro­

4) Za termodinamiku vidi Silvanus P. Thompson, Li­

fe of William Thomson Baron Kelvin of Largs, London,
1910, I, pp. 266—281. Za kvantnu teoriju vidi Fritz Reiche,
The. Quantum Theory, trans. H. S. Hatfield and H. L. Brose,
London, 1922, chaps. I—II.
118 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

nomskog istraživanja za mnoge Ptolemajeve sledbenike,

kao što je sličan pokušaj da se povežu nebeska posmat-
ranja i njutnovska teorija pružao normalne istraživačke
probleme za Njutnove sledbenike 18. veka. Astronomi su
neko vreme imali sve razloge da pretpostave da će ti
pokušaji biti isto toliko uspešni kao i oni koji su vodili
Ptolemajevom sistemu. Kada dm je dato konkretno od­
stupanje astronomi su obavezno uspevali da ga elimini-
šu, čineći neko posebno prilagođavanje u Ptolemajevom
sistemu spojenih krugova. Međutim, kako je vreme od­
micalo, onaj koji ide za čistim rezultatom normalnog
istraživačkog napora mnogih astronoma mogao je da
primeti da se složenost astronomije povećavala daleko
brže negoli njena tačnost i da postoji tendencija da
se odstupanje ispravljeno na jednom mestu pojavi na
drugom5).
Kako je astronomska tradicija bila u više navra­
ta prekidana spol ja i kako je, u odsustvu štampane
reči, komunikacija između astronoma bila ograničena,
ove teškoće su sporo sagledavane. Ali, svest je ipak
došla. Tako je Alfonzo X u 13. veku mogao da izjavi
da bi bog dobio dobar savet da je prilikom stvaranja
vasione tražio mišljenje od njega. U 16. veku Kopemi-
kov saradnik Domeniko da Navara smatrao je da
nikakav sistem tako nezgrapan i netačan kakav je
postao ptolemajski ne može ni slučajno da govori isti­
nu o prirodi. A sam Kopernik pisao je, u predgovoru
svojoj knjizi De Revolutionibus, da je astronomska
tradicija koju je nasledio na kraju stvorila pravo ču­
dovište. Već u ranom 16. veku sve veći broj najboljih
evropskih astronoma uviđao je da astronomska pa­
radigma podbacuje u primeni na svoje sopstvene tra­
dicionalne probleme. To uviđanje bilo je preduslov
za Kopernikovo odbacivanje ptolemajske i traganje
za novom paradigmom. Njegov čuveni predgovor još
nam pruža jedan od klasičnih opisa stanja krize6).
5) J. L. E. Dreyer, A History of Astronomy from Tha­
les to Kepler, 2d ed., New York, 1953, chaps. XI—XII.
e) T. S. Kuhn, The Copemican Revolution, Cambridge,
Mass., 1957, pp. 135—143.
NASTAJANJE NAUČNIH TEORIJA 119

Slom normalne tehničke aktivnosti rešavanja zago­

netke nije, naravno, jedini sastojak astronomske kri­
ze s kojom se suočio Kopernik. Jedno obimnije raz­
matranje diskutovalo bi takođe i o društvenom pri­
tisku za reformu kalendara, pritisku koji je zagonetku
precesije unapred učinio posebno aktuelnom. Osim to­
ga, potpuniji prikaz razmatrao bi srednjovekovnu kri­
tiku Aristotela, nastanak renesansnog neoplatonizma,
kao i neke druge značajne istorijske elemente. Ali,
tehnički slom ostao bi još uvek jezgro krize. U jednoj
zreloj nauci — a astronomija je to postala u antičko
doba — spoljašnji faktori, kakvi su napred pomenuti
bili su od najvećeg značaja prilikom određivanja kada
je došlo do sloma, lakoće prepoznavanja toga sloma,
kao i područja u kojem se prvi put dogodilo (s obzi­
rom da mu se poklanjala posebna pažnja). Mada iz­
vanredno važna, pitanja te vrste prelaze granice ovoga
ogleda.
Ako je ovoliko jasno u slučaju kopernikanske re­
volucije, okrenimo se onda jednom drugom, dosta
drugačijem primeru, krizi koja je prethodila nastaja­
nju Lavoazijeove kiseoničke teorije sagorevanja. U
1770-im godinama mnogi faktori su se isprepleli da
stvore krizu u herniji, a istoričari se ne slažu u potpu­
nosti niti u pogledu njihove prirode niti u pogledu
njihove relativne važnosti. Ali, za dva faktora je opšte-
prihvaćeno kao da su od prvorazrednog značaja: na­
stanak pneumatske hernije, kao i pitanje težinskih od­
nosa. Istorija prvog faktora počinje u 17. veku sa raz­
vojem vazdušne pumpe, kao i širenjem njene upotre­
be u hemijskom eksperimentisanju. Tokom idućega
veka, koristeći tu pumpu kao i jedan broj drugih pne­
umatskih sredstava, hemičari su sve više uviđali da
vazduh mora da bude aktivan sastojak u hemijskim
reakcijama. Međutim, sem nekoliko izuzetaka — tako
neodređenih da ih možda uopšte ne bi trebalo raču­
nati u izuzetke — hemičari su nastavili da veruju da
je vazduh jedina vrsta gasa. Do 1756, kada je Džozef
Blek (Joseph Black) pokazao da vezani vazduh (C02)
može jasno da se razlikuje od normalnog vazduha, za
 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA
120

ta dva uzorka gasa smatralo se da se razlikuju samo po

stepenu svoje nečistoće7).
Posle onoga što je uradio Blek istraživanje gaso­
va napredovalo je velikom brzinom, posebno u ruka­
ma Kevendiša, Pristlija i Šelea, koji su svi zajedno
razvili izvestam broj novih tehnika koje su bile u sta­
nju da razlikuju jedan uzorak gasa od drugog. Svi
oni, od Bleka. do Šelea, verovali su u teoriju flogistona
i često su je upotrebljavali prilikom planiranja i inter­
pretacije eksperimenata. Šele je, u stvari, prvi proiz­
veo kiseoniik jednim razrađenim nizom eksperimenata
zamišljenih da deflogistišu toplotu. Pa ipak je čist re­
zultat njihovih eksperimenata bila tako razrađena raz­
nolikost uzoraka gasova i njihovih svojstava da se flo-
gistonska teorija pokazala sve manje sposobnom da izi­
đe na kraj sa laboratorijskim iskustvom. Mada nije­
dan od ovih hemičara nije sugerisao da bi tu teoriju
trebalo zameniti oni nisu bili u stanju da je dosledno
primene. Do onoga vremena kada je Lavoazije zapo­
čeo svoje eksperimente sa vazduhom početkom 1770-ih
godina bilo je skoro isto toliko verzija teorije flogi­
stona koliko i pneumatskih hemičara8). Takva proli-
feracija verzija jedne teorije veoma je uobičajen simp­
tom krize. U svome predgovoru Kopernik se takođe
na to žalio.
Sve veća neodređenost i sve manja korisnost teo­
rije flogistona nisu, međutim, za pneumatsku herniju
bili jedini izvor krize s kojom se suočio Lavoazije.
On je, isto tako, bio veoma zainteresovan da objasni
ono dobijanje u težini koje većina tela doživljava kada
sagoreva ili se žari, što je opet jedan problem sa du­
gom predistorijom. Bar nekoliko islamskih hemičara
znalo je da naki metali dobijaju u težini kada se žare.
7) J. R. Partington, A Short History of Chemistry, 2d
ed., London, 1951, pp. 48—51, 73—85, 90^120.
8) Mada se bave nešto docnijim periodom, dosta re­
levantnog materijala je rasuto kroz J.R. Partington and
Douglas McKie's „Historical Studies on the Phlogiston
Theory”, Annals of Science, II, 1937, pp. 361—404; III, 1938,
pp. 1—58, 337—371; i IV, 1939, pp. 337—371,
NASTAJANJE NAUČNIH TEORIJA 121

U 17. veku nekolicina istraživača zaključilo je iz ove

iste činjenice da užareni metal uzima neki sastojak iz
atmosfere. Ali, u 17. veku taj zaključak je većini he-
mičara izgledao nepotreban. Ako hemijske reakcije mo­
gu da promene zapreminu, boju i kakvoću sastojaka, za­
što ne bi promenile i težinu? Težina nije uvek uzimana
kao mera kvantiteta materije. Sem toga, dobij anje u
težini prilikom žarenja ostala je jedna izolovana po­
java. Većina prirodnih tela (recimo drvo) gubi težinu
prilikom žarenja, kao što je docnije flogistonska teo­
rija govorila da bi trebalo da se događa.
Tokom 18. veka, međutim, ova prvobitno adekvat­
na reagovanja na problem dobijanja u težini postaje
sve teže održati. Delimično zbog toga što je vaga sve više
korišćena kao istandardno hemijsko oruđe, a delimično
zato što je razvoj pneumatske hernije učinio mogućnim
i poželjnim zadržati gasovite produkte nastale u reak­
cijama, hemičari su otkrili sve više slučajeva u kojima
je dobij anje u težini pratilo žarenje. Istovremeno je
postepeno usvajanje Njutnove teorije gravitacije nave­
lo hemičare da insistiraju na tome da dobitak u težini
mora da znači i dobitak u kvantitetu materije. Takvi
zaključci nisu doveli do odbacivanja teorije flogistona,
s obzirom da je tu teoriju bilo mogućno prilagoditi na
mnogo načina. Možda je flogiston imao negativnu teži­
nu ili su možda čestice vatre ili nečega drugog ušle u
užareno telo kada ga je flogiston napustio. Pored ovih
bilo je i drugih objašnjenja. No, ako problem dobija­
nja u težini nije vodio odbacivanju on je vodio sve
većem broju specijalnih studija u kojima je taj prob­
lem dobio velike razmere. Jedna od njih, „О flogistonu
kao supstanci sa težinom, analiziranom u terminima te­
žinskih promena koje izaziva u itelima sa kojima se uje­
dinjuje", bila je pročitana u Francuskoj akademiji po­
četkom 1772. godine, godine koja se završila Lavoazije-
ovim upućivanjem njegove čuvene zapečaćene beleške
sekretaru Akademije. Pre nego što je ta beleška napi­
sana, jedan problem koji je već više godina bio na ivici
svesti ovoga hemičara postao je istaknuta nerešena za­
1 22 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

gonetka910). Mnoge različite verzije teorije flogistona bile

su razrađivane da bi se ta zagonetka rešila. Kao i prob­
lemi pneumatičke hernije, ovi problemi dobijanja u
težini učinili su sve težim da se sazna šta je zapravo
teorija flogistona. Mada joj se još verovalo i oslanjalo
na nju kao na radno oruđe, jedna paradigma hernije
18. veka postepeno je gubila svoj jedinstveni status.
Istraživanje koje je bilo rukovođeno tom paradigmom
sve više je ličilo na ono koje je obavljano u vreme kada
su vladale rivalske šikole pre-paradigmatiokog perioda,
što je drugi tipičan efekat krize.
Razmotrimo sada, kao treći i poslednji primer, kri­
zu u fizici krajem 19. veka koja je pripremila put za
nastanak teorije relativiteta. Jedan koren te krize može
se pratiti do poznog 17. veka, kada je izvestan broj pri­
rodnih filosofa, od kojih je najistaknutiji bio Lajbnic,
kritikovao Njutnovo zadržavanje jedne osavremenjene
verzije klasične koncepcije apsolutnog prostora110). Oni
su uskoro bili u stanju, mada nikad potpuno, da pokažu
da apsolutni položaji i apsolutna kretanja nisu imali
nikakve funkcije u Njutnovom sistemu; a uspeli su i
u tome da ukažu na značajnu estetsku privlačnost koju
će docnije ispoljiti jedna potpuno relativistička koncep­
cija prostora i kretanja. Ali, njihova kritika bila je čisto
logička. Kao i rani kopernikanci, koji su kritikovali
Aristotelove dokaze zemaljske stabilnosti, oni nisu ni
sanjali da prelazak na relativistički sistem može da ima
posledice koje se mogu opisati. Ni na jednoj taoki oni
svoja gledišta nisu povezivali sa bilo kojim problemom
koji je nastao prilikom primene njutnovske teorije na
prirodu. Zbog toga su njihova gledišta umrla zajedno
sa njima tokom prvih decenija 18. veka, da bi ponovo
bila oživljena tek u poslednjim decenij ama 19. veka,
9) H. Guerlac, Lavoisier — the Crucial Year, Ithaca,
N. Y., 1961. Čitava ova knjiga dokumentuje razvoj i prvo
priznavanje ikrize. Za jasno formulisanje situacije u pogledu
Lavoazijea vidi p. 35.
10) Max Jammer, Concepts of Space: The History of
Theories of Space in Physics, Cambridge, Mass., 1954, pp.
114—124.
NASTAJANJE NAUČNIH TEORIJA 123

kada je vladao sasvim drugačiji odnos prema bavljenju

fizikom.
Tehnički problemi s kojima je relativistička filo-
sofija prostora bila prvobitno povezana počeli su da
ulaze u normalnu nauku, sa izuzetkom talasne teorije
svetlosti posle oko 1815. godine, mada nisu izazivali ni­
kakvu krizu sve do 1890-ih godina. Ako je svetlost talas-
no kretanje koje se širi u jednom mehaničkom etru, u
kome vladaju Njutnovi zakoni, onda i nebesko posma-
tranje i zemaljski eksperiment postaju potencijalno u
stanju da otkriju strujanje kroz etar. Od nebeskih pos-
matranja samo su ona o odstupanju obećavala dovolj­
nu tačnost da bi pružila relevantnu informaciju, pa je
zato otkrivanje etarskog strujanja pomoću merenja od­
stupanja postalo priznati problem normalne nauke. Iz­
rađeno je mnogo specijalne opreme da bi se taj problem
resio. Ta oprema, međutim, nije otkrila nikakvo opažlji-
vo strujanje, pa je zbog toga taj problem prebačen od
strane eksperimentatora i posmatrača teoretičarima. To­
kom centralnih decenija toga veka Fresnel, Stouks (Sto­
kes) i drugi pronašli su brojne artikulacije teorije etra
koje su bile namenjene objašnjenju neuspeha da se pri-
meti strujanje. Svaka od ovih artikulacija pretpostavljala
je da telo koje se kreće povlači za sobom jedan delić etra.
I svaka je bila dovoljno uspešna da objasni negativne
rezultate ne samo nebeskog posmatranja već i zemalj­
skog eksperimentisanja, uključujući čuveni eksperiment
Majkelsona i Morlija11). Još nije bilo nikakvog sukoba,
izuzev između različitih artikulacija. U odsustvu rele­
vantne eksperimentalne tehnike taj sukob nije nikad
postao akutan.
Situacija se ponovo promenila tek sa postepenim
prihvatanjem Maiksvelove elektromagnetske teorije to­
kom poslednjih decenija 19. veka. Sam Maksvel bio
je njutnovac koji je verovao da svetlost i elektromag-
netizam uopšte potiču od različitog pomeranja česti­
ca jednog mehaničkog etra. Njegove najranije verzije
“ ) Joseph Larmor, Aether and Matter. .. Including a
Discussion of the Influence of the Earth's Motion on Opti­
cal Phenomena, Cambridge, 1900, pp. 6—20, 320—322.
124 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

teorije elektriciteta i magnetizma neposredno su ko­

ristile hipotetička svojstva koja je sam pripisao ovo­
me medij umu. To je docnije otpalo iz njegove konačne
verzije, ali je Maksvel još verovao da je njegova elek­
tromagnetska teorija spojiva sa nekom artikulacijom
njutnovskog mehaničkog gledišta12). Razvijanje pogod­
ne artikulacije predstavljalo je izazov kako za njega
tako i za njegove sledbenike. U praksi, međutim, ka­
ko se vrlo često događalo u naučnom razvoju, poka­
zalo se da je izvanredno teško doći do tražene arti­
kulacije. Baš kao što je Kopernikov astronomski pred-
log, uprkos optimizmu svoga autora, stvorio stanje po­
jačane krize postojećih teorija kretanja tako je i Mak-
svelova teorija, uprkos svom njutnovskom poreklu, na
kraju stvorila krizu one paradigme iz koje je potekla13),
štaviše, mesto na kojem je ta kriza postala najakut­
nija pružili su oni problemi koje smo baš sada raz­
matrali, problemi kretanja u odnosu na etar. .
Maksvelova diskusija elektromagnetskog ponašanja
tela u kretanju nije se pozivala na povlačenje ša sobom
etra, a pokazalo se da je takvo povlačenje teško uvesti u
njegovu teoriju. Stoga su čitave serije ranijih posmatra-
nja, koje su bile smišljene za otkrivanje pomeranja kroz
etar, postale nepravilne. Zato su godine posle 1890-te
bile svedoci dugačke serije pokušaja, i eksperimental­
nih i teorijskih, da se otkrije kretanje u odnosu na etar
i da se povlačenje etra ugradi u Maksvelovu teoriju.
Prvo je bilo u potpunosti neuspešno, iako su neki ana­
litičari mislili da su njihovi rezultati dvosmisleni. Dru­
go je dovelo do izvesnog broja početnih rezultata koji
su obećavali, naročito oni Lorencovi i Ficdžeraldovi,
ali su oni isto tako doveli do novih zagonetki i tako ko­
načno rezultirali u takvoj proliferaciji rivalskih teorija

12) R. T. Glazebrook, James Clerk Maxwell and Modern

Physics, London, 1896, chap. IX. Za Makselovo konačno
gledište vidi njegovu sopstvenu knjigu A Treatise on Ele­
ctricity and Magnetism, 3d ed., Oxford, 1892, p. 470.
13) Za ulogu astronomije u razvoju mehanike vidi
Kuhn, op. cit., chap. VII.
 NASTAJANJE NAUČNIH TEORIJA 125

za koju smo već pronašli da prati krizu14). Na takvoj

istorijskoj pozadini nastala je onda, 1905-te godine, Ajn-
štajnova specijalna teorija relativiteta.
Ova tri primera su skoro sasvim tipična. U svakom
od ovih slučajeva nova teorija je nastajala samo posle
očitog neuspeha u normalnoj aktivnosti rešavanja pro­
blema. štaviše, takav slom, i proliferacija teorija koja
je njegov znak, dogodili su se, izuzev Kopernikovog slu­
čaja u kome su faktori spoljašnji u odnosu na nauku
igrali posebno veliku ulogu, ne više od jedne ili dve de­
cenije pre proglašenja nove teorije, čini se kao da je
nova teorija neposredan odgovor na krizu. Zapazimo, ta-
kođe, mada to ne mora biti tako tipično, da su svi pro­
blemi, zbog kojih je i došlo do sloma, bili one vrste ko­
ja je već dugo bila priznata. Ranija praksa normalne na­
uke pružala je sve razloge da se ti problemi smatraju
rešenim ili pred samim rešenjem, što pomaže da se ob­
jasni zašto je osećanje neuspeha, kada je došlo, moglo
da bude tako akutno. Neuspeh sa novom vrstom proble­
ma često donosi razočarenje, ali nikada iznenađenje.
Najzad, ovi primefi dele još jednu karakteristiku koja
može da pomogne da se zastupanje uloge krize učini
impresivnijim: rešenje svakog od njih bilo je bar de-
limično anticipirano tokom perioda kada nije bilo kri­
ze u odgovarajućoj nauci; a u odsustvu krize te anti­
cipacije bile su ignorisane.
Jedina potpuna anticipacija je ujedno i najčuve­
nija, a to je Aristarhova anticipacija Kopernika u tre­
ćem veku pre naše ere. Cesto se kaže da je grčka nauka
bila manje deduktivna i manje nošena dogmom i da je
heliocentrična astronomija mogla da započne svoj raz­
voj 18 vekova pre nego što se to stvarno dogodilo15).
14) Whittaker, op. cit., I, pp. 386—410; i II, London,
1953, pp. 27—40.
15) Za Aristarhovo delo vidi T. L. Heath. Aristarchus
of Samos: The Ancient Copernicus, Oxford, 1913, Part II.
Za ekstremnu formulaciju tradicionalne pozicije u pogledu
zanemarivanja Aristarhovog dostignuća vidi Arthur Koes-
tler, The Sleepwalkers: A History of Man's Changing
Vision of the Universe, London, 1959, p. 50.
 st r u k t u r a m a u c m ih r e v o l u c ija
126

Ali, to predstavlja zanemarivanje čitavog istorijskog

konteksta. Kada je Aristarhova sugestija bila učinje­
na, uveliko razumniji deocentrični sistem nije imao ni­
kakve potrebe za koje bi se moglo zamisliti da bi ih
heliocentrični sistem mogao ispuniti. Čitav razvoj pto-
lemajske astronomije, kako njene pobede tako i porazi,
padaju u vekove iza Aristarhovog predloga. Sem toga,
nije bilo nikakvih očiglednih razloga zbog kojih bi se
Aristarh uzimao ozbiljno. Čak i Kopernikov razrađeniji
predlog nije bio ni jednostavniji ni tačniji od Ptolema-
jevog sistema. Posmatračke provere koje su stajale na
raspolaganju, što ćemo videti u nastavku, nisu pružale
nikakvu osnovu za odlučivanje između tih sistema. Pod
takvim okolnostima jedan od faktora koji je odveo
astronome Koperniku (a koji ih nije mogao odvesti
Aristarhu) bila je ona priznata kriza koja se u prvom
redu i može smatrati odgovornom za inovaciju. Pto-
lemajska astronomija nije uspela da resi probleme te
krize; došlo je vreme da se pruži prilika konkurentu.
Naša druga dva primera ne pružaju ni približno tako
potpune anticipacije. Ali, jedan od razloga zašto teo­
rijama sagorevanja apsorpcijom iz atmosfere — teori­
jama koje su u 17. veku razvili Rej, Huk i Majou (Ma-
yow) — nije bila obraćena dovoljna pažnja bio je si­
gurno taj što one nisu ostvarile nikakav kontakt sa
priznatom spornom tačkom u normalno-naučnoj prak­
si16). Pa <i dugo zanemarivanje Njutnovih relativističkih
kritičara od strane naučnika 18. i 19. veka mora biti da
potiče iz sličnog propusta u sučeljavanju.
Filosofi nauke su ne jednom dokazali da na jedan
dati skup podataka uvek može da se postavi više od
jedne teorijske konstrukcije. Istorija nauke ukazuje
čak da nije ni mnogo teško da se takve zamene smisle,
naročito u ranim razvojnim stadijumima jedne para­
digme. No, to smišljanje zamena upravo je ono što
naučnici retko preduzimaju, izuzev tokom prep>aradi-
gmatičkog stupnja razvoja njihove nauke i u veoma

16 Partington, op. cit., pp. 78—85.

NASTAJANJE NAUČNIH TEORIJA 127

specijalnim prilikama u toku njene dalje evolucije. Sve

dok su oruđa koja nam jedna paradigma pruža u sta­
nju da rešavaju probleme koje ta paradigma definiše,
nauka se kreće najbržim tempom i prodire najdublje
samouverenom upotrebom tih oruđa. Razlog je jasan.
Kako u proizvodnji tako i u nauci — menjanje oruđa
predstavlja takvu esktravagantnost koju treba rezervi-
sati za onu priliku kada to bude neophodno. Značaj
kriza sastoji se u tome što one ukazuju da je došlo do
prilike za izmenu oruđa.
 VIII. ODGOVOR NA KRIZU

Pretpostavimo onda da su krize neophodan pret­

hodni uslov za nastajanje novih teorija, pa se zatim
zapitajmo kako naučnici reaguju na postojanje tih kri­
za. Deo toga odgovora, koliko očigledan toliko i važan,
može se otkriti ako se zapazi, pre svega, šta naučnici
nikad ne čine kada se suoče i sa težim i dugotrajnijim
nepravilnostima. Mada mogu početi da gube veru, pa
onda i da uzimaju u razmatranje alternative, oni se ne
odriču one paradigme koja ih je odvela u krizu. Oni,
dakle, ne uzimaju nepravilnosti kao kontraprimere, ma­
da u rečniku filosofa nauke one jesu upravo to. Ovo
uopštavanje delimično je jednostavno iskaz na osnovu
istorijske činjenice, koji se zasniva na primerima kao
što su oni koji su dati napred i još obimnije u nastavku.
Oni nagoveštavaju ono što će naše dalje ispitivanje od­
bacivanja paradigme potpunije da otkrije: kada je jed­
nom postigla status paradigme naučna teorija proglašava
se nevažećom samo onda ako je tu na raspolaganju i ri­
valski kandidat koji će zauzeti njeno mesto. Nikakav
proces koji je dosad otkriven istorijskim proučavanjem
naučnog razvoja uopšte ne liči na metodološki stereo­
tip opovrgavanja neposrednim upoređivanjem sa pri­
rodom. Ova napomena ne znači da naučnici ne odba­
cuju naučne teorije ili da iskustvo i eksperiment nisu
bitni za onaj proces u kojem oni to čine. Ali, ona znači
— što će na kraju biti centralna tačka — da se akt su­
đenja koji vodi naučnike do toga da odbace jednu pret­
hodno prihvaćenu teoriju nikad ne zasniva samo na
ODGOVOR NA KRIZU 129

upoređivanju te teorije sa svetom. Odluka da se jedna

paradigma odbaci uvek je istovremeno i odluka da se
prihvati druga, a rasuđivanje ikoje vodi toj odluci uklju­
čuje poređenje obeju paradigmi sa prirodom, kao i
između sebe.
Postoji, osim toga, i drugi razlog da se sumnja u
to da naučnici odbacuju paradigme zbog toga što se
suočavaju sa nepravilnostima ili kontraprimerima. Raz­
vijajući taj razlog, moj će argument nagovestiti dru­
gu glavnu tezu ovoga ogleda. Razlozi za sumnju koji
su napred skicirani bili su čisto činjenički; znači da su
oni sami bili kontraprimeri preovlađujućoj epistemo­
loškoj teoriji. Kao takvi, ako je moje sadašnje gle­
dište tačno, oni u najboljem slučaju mogu da pomognu
da se stvori kriza ili, tačnije, da pojačaju krizu koja
uveliko postoji. Sami po sebi oni ne mogu i neće opo­
vrći tu filosofsku teoriju, pošto će njeni zastupnici
učiniti isto ono što smo videli da naučnici rade kada
se suoče sa nepravilnošću. Da bi otklonili svaki vidljivi
sukob oni će smisliti brojne artikulacije i ad hoc mo­
difikacije svoje teorije. Mnoge relevantne modifikacije
i bliža određivanja postoje zapravo već u literaturi.
Ako, dakle, ovi epistemološki kontraprimeri treba da
predstavljaju nešto više od beznačajnog razdraživača,
biće to zato što pomažu da se dopusti nastajanje jedne
nove i drugačije analize, unutar koje oni više ne pred­
stavljaju izvor neprilika, štaviše, ako ovde može da se
primeni jedan tipičan obrazac, koji ćemo docnije po-
smatrati u naučnim revolucijama, te nepravilnosti tada
više neće izgledati kao proste činjenice. Iz okvira jedne
nove teorije naučnog znanja one, umesto toga, mogu
da se čine veoma mnogo slične tautologijama, iskazima
o situacijama za koje se ne može zamisliti da bi mogle
biti drugačije.
Često je, na primer, zapažano da se za one koji se
vezuju za Njutnovu teoriju Njutnov drugi zakon kreta­
nja, mada su bili potrebni vekovi teškog činjeničkog i
teorijskog istraživanja da se to postigne, ponaša veoma
slično čistom logičkom iskazu koji nikakva količina
130 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

posmatranja ne može da pobije1). U odeljku X videće-

mo da je hemijski zakon utvrđene proporcije, koji je
pre Daltona predstavljao povremeni eksperimentalni na­
laz veoma sumnjive opštosti, posle Daltonovog delà
postao sastavni deo takve definicije hemijsikog sastoj­
ka koju nikakav eksperimentalni rad sam po sebi nije
mogao da poremeti. Nešto veoma slično tome dogodiće
se takođe i onome uopštavanju po kome naučnici, kada
se suoče sa nepravilnostima ili kontraprimerima, ne
uspe vaju da odbace paradigme. Oni ne mogu to da
učine a da istovremeno i dalje ostanu naučnici.
Mada je malo verovatno da će istorija zabeležiti
njihova imena, neki ljudi su nesumnjivo bili dovedeni
do toga da napuste nauku zato što nisu bili u stanju
da podnesu krizu. Stvaralački naučnici moraju, kao i
umetnici, povremeno da budu u stanju da žive u jed­
nom iščašenom svetu — ovu nužnost sam na jednom
drugom mes tu opisao kao „suštinsku napetost" koja
je implicitna naučnom istraživanju2). Ali, to odbaciva­
nje nauke u korist drugog zanimanja je, po mom miš­
ljenju, jedina vrsta odbacivanja paradigme kojoj sami
kontraprimeri mogu da vode. Jednom kada je prva
paradigma kroz koju čemo gledati na prirodu prona­
đena onda više nema takve stvari kao što je istraživanje
u odsustvu bilo kakve paradigme. Odbacivanje jedne
paradigme, a da je istovremeno ne zamenimo drugom,
predstavlja odbacivanje same nauke. Takav akt ne odra­
žava se na paradigmu već na čoveka. Od strane svojih
kolega on će neizbežno biti viđen kao „drvodelja koji
se tuži na svoj alat".
Ista primedba može se, sa podjednakom efikas­
nošću, i obrnuti: nema takve stvari kao što je istra-
J) Vidi naročito diskusiju u N. R. Hanson, Patterns
of Discovery, Cambridge, 1958, pp. 99—105.
2) T. S. Kuhn, „The Essential Tension: Tradition and
Innovation in Scientific Research”, in The Third (1959) Uni­
versity of Utah Research Conference on the Identification
of Cieative Scientific Talent, ed. Calvin W. Taylor, Salt
Lake City, 1959, pp. 162—177. Za sličnu pojavu među umet-
nicima vidi Frank Barron, „The Psychology of Imagina­
tion”, Scientific American, CXCIX, September, 1958, pp.
151—166, esp. 160.
 ODGOVOR NA KRIZU 131

živanje bez kontraprimera. Jer, šta je to što razliku­

je normalnu nauku od nauke u stanju krize? Sigurno
ne to što se prva ne sukobljava ni sa kakvim kontra-
pHmerima. Naprotiv, ono što smo ranije zvali zago­
netkama koje čine normalnu nauku postoji samo zbog
toga što nikakva paradigma, koja pruža osnovu za na­
učno istraživanje, nikada sasvim ne rešava sve svoje
probleme. Svega njih nekoliko, za koje je izgledalo kao
da to čine (na primer geometrijska optika), nedavno
su sasvim prestale da rađaju istraživačke probleme i
umesto toga postale oruđa za inženjerstvo. Osim onih
koji su isključivo instrumentalni, svaki problem koji
normalna nauka vidi kao zagonetku može, s druge
tačke gledišta, da se vidi kao kontraprimer, pa tako i
kao izvor krize. Kopemik je video kao kontraprimere
ono što je većina drugih sledbenika Ptolemaja videla
kao zagonetke u susretu između posmatranja i teorije.
Lavoazije je kao kontraprimer video ono što je Pristli
video kao uspešno razrešenu zagonetku u artikulaciji
teorije flogistona. A Ajnštajn je kao kontraprimere vi­
deo ono što su Lorenc, Ficdžerald i drugi videli kao
zagonetke u artikulaciji Njutnove i Maksvelove teorije.
Staviše, ni postojanje krize samo po sebi ne pretvara
zagonetku u kontraprimer. Tako oštra linija razgrani­
čenja ne postoji. Umesto toga, kriza proliferacijom ver­
zija date paradigme labavi pravila normalnog rešava-
nja zagonetke na načine koji na kraju dopuštaju da
nastane nova paradigma. Postoje, mislim, samo dve al­
ternative: ili se nikakva naučna teorija nikad ne sukob­
ljava sa kontraprimerima ili se sve takve teorije sve
vreme sukobljavaju sa kontraprimerima.
Kako je ta situacija mogla drugačije da izgleda?
Takvo pitanje nužno vodi istorijskom i kritičkom raz­
jašnjavanju filosofije, a te teme su ovde zabranjene.
Međutim, mi možemo da zabeležimo bar dva razloga
zašto je izgledalo kao da nauka pruža tako pogodnu
ilustraciju uopštavanja koje tvrdi da su suočavanjem
iskaza sa činjenicom istina i pogreška jedinstveno i
nedvosmisleno određene. Normalna nauka neprekidno
se bori i mora da se bori da teoriju i činjenicu dovede
132 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

u bližu saglasnost, a ta aktivnost lako se može videti

kao proveravanje ili traganje za potvrđivanjem ili opo­
vrgavanjem. Njen cilj je, međutim, da reši zagonetku
za čije samo postojanje mora da se pretpostavi valja­
nost paradigme. Neuspeh da se postigne rešenje diskre-
dituje jedino naučnika, a ne tu teoriju. Više nego na-
pred, ovde važi poslovica: „Loš je onaj drvodelja koji
se tuži na svoj alat”. Sem toga, način na koji naučna pe­
dagogija zapliće diskusiju o nekoj teoriji primedbama
o njenim egzemplarnim primenama pomogao je da se
utvrdi jedna teorija potvrđivanja koja je uglavnom izve­
dena iz drugih izvora. Kada mu je dat i najmanji razlog
da tako čini, čovek koji čita neki naučni tekst može la­
ko navedene primene da uzme kao evidenciju za tu teo­
riju, kao razloge zbog kojih joj treba verovati. Ali, stu­
denti nauke prihvata ju teorije na osnovu autoriteta
nastavnika i teksta, a ne zbog evidencije. Kakve alter­
native oni imaju ili kakva je njihova merodavnost? Pri­
mene koje su date u tekstovima ne nalaze se tamo kao
evidencija, već zato što njihovo učenje predstavlja deo
učenja one paradigme koja se nalazi u osnovi tekuće
prakse. Da su primene iznete kao evidencija onda bi
sam propust tekstova da sugerišu alternativne inter­
pretacije ili da diskutuju o problemima za koje nauč­
nici nisu uspeli da nađu paradigmatička rešenja osu­
dio njihove autore za krajnju pristrasnost. Za takvu
optužbu, međutim, nema ni najmanje razloga.
Kako se onda vratiti na početno pitanje da li na­
učnici reaguju na svest o nepravilnosti u odgovaranju
teorije prirodi? Ovo što je baš sad rečeno ukazuje da
čak i neuporedivo veći raskorak od onoga do koga je
došlo u drugim primenama te teorije ne mora da iza­
zove nikakvo naročito temeljito reagovanje. Uvek po­
stoje neka razilaženja. Čak i najtvrdoglaviji reaguju
najzad na normalnu praksu. Veoma često naučnici su
spremni da čekaju, posebno ako je mnogo drugih pro­
blema na raspolaganju u drugim delovima određenog
područja. Već smo primetili, recimo, da je tokom 60
godina posle prvobitnog Njutnovog izračunavanja pred­
viđeno kretanje one tačke Mesečeve putanje koja je
ODGOVOR NA KRIZU 133

najbliža zemlji bilo i dalje samo polovina od onoga

opaženog. Dok su najbolji evropski matematički fizi­
čari nastavili da se bezuspešno hrvu sa dobro pozna­
tim razilaženjem bilo je povremeno predloga za mo­
difikaciju Njutnovog zakona obrnutih kvadrata. Ali,
niko te predloge nije uzimao veoma ozbiljno i u prak­
si se ovo strpljenje sa glavnom nepravilnošću pokaza­
lo opravdanim. Klero (Clairaut) je 1750. godine bio u
stanju da pokaže da jedino matematika primene nije
bila u redu i da njutnovska teorija može da ostane
kakva je bila3), čak i u slučaju kad nikakva obična
pogreška ne izgleda sasvim mogućna (možda zato što
je matematika koja je upotrebijena jednostavnija i
poznatija i negde već uspešno primenjena) uporna i pri­
znata nepravilnost ne izaziva uvek krizu. Niko nije oz­
biljno doveo u pitanje njutnovsku teoriju zbog već dugo
priznatih razilaženja između predviđanja izvedenih iz te
teorije i kako brzine zvuka tako i kretanja Merkura.
Prvo razilaženje bilo je konačno i sasvim neočekiva­
no razrešeno eksperimentima sa toplotom preduzetim
u sasvim druge svrhe; drugo je nestalo sa opštom teo­
rijom relativiteta, posle jedne krize u čijem stvaranju
ono nije imalo nikakvog udela4). Očigledno je da ni­
jedno nije izgledalo dovoljno fundamentalno da bi iza­
zvalo nelagodnost koja prati krizu. Ta razilaženja mo­
gu se shvatiti i kao kontraprimeri, pa opet biti ostav­
ljeni na stranu za docniji rad.
Iz toga proizlazi da ako jedna nepravilnost treba
da izazove krizu, ona po pravilu mora da bude više
od obične nepravilnosti. U pristajanju paradigme pri­
rodi uvek ponegde postoje neke teškoće; većina tih
teškoća se pre ili docnije otkloni, često procesima koji
nisu mogli da budu predviđeni. Naučnik koji zastaje
3) W. Whewell, History of the Inductive Sciences, rev.
ed., London, 1847, II, pp. 220—221.
4) Za brzinu zvuka vidi T. S. Kuhn, „The Calorie The­
ory of Adiabatic Compression", Isis, XLIV, 1958, pp. 136—
—137. Za vekovno pomeranje Merkurovog perihela vidi
E. T. Whittaker, A History of the Theories of Aether and,
Electricity, II, London, 1953, pp. 151, 179,
134 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

da bi ispitao svaku nepravilnost koju primeti retko

će uspeti da obavi rad koji bi bio od značaja. Zbog
toga moramo da se upitamo šta je to što jednu ne­
pravilnost čini takvom da izgleda vredna višestranog
pažljivog ispitivanja, a na to pitanje verovatno nema
sasvim opšteg odgovora. Slučajevi koje smo već ispi­
tali su karakteristični, ali teško da su preskriptivni.
Nepravilnost će ponekad jasno dovesti u pitanje eks-
plicitna i fundamentalna uopštavanja paradigme, kao
što je to učinio problem povlačenja etra za one koji
su prihvatili Maksvelovu teoriju. Ili, kao u kopernikan-
skoj revoluciji, nepravilnost bez očiglednog fundamen-
talnog značenja može da izazove krizu ukoliko prime-
ne koje ona sprečava imaju posebnu praktičnu važ­
nost, u ovom slučaju za pravljenje kalendara i astro­
logiju. Ili, kao u herniji 18. veka, razvoj normalne na­
uke može neku nepravilnost, koja je prethodno bila
samo jedna neprilika, da pretvori u izvor krize: prob­
lem težinskih odnosa imao je sasvim drugačiji status
posle evolucije pneumatsko-hemijske tehnike.' Ima sva­
kako još i drugih okolnosti koje neku nepravilnost
mogu da učine naročito akutnom, a obično se radi o
kombinaciji nekoliko takvih okolnosti. Već smo pri-
metili, na primer, da je jedan od izvora krize s kojom
se Kopemik sukobio bila prosto dužina vremena to­
kom kojeg su se astronomi bezuspešno rvali sa redu­
ciranjem zaostalih neusklađenosti u Ptolemajevom si­
stemu.
Kada iz ovih i drugih njima sličnih razloga jedna
nepravilnost počne da izgleda više od samo još jedne
zagonetke normalne nauke, prelazak na krizu i neu­
običajenu nauku je počeo. Sama nepravilnost postaje
sada opštije priznata od strane profesije. Posvećuje
joj se sve više pažnje od strane najpoznatijih ljudi iz
određene oblasti. Ukoliko nastavlja da pruža otpor,
što obično nije slučaj, mnogi mogu doći do gledišta
da je njeno rešavanje glavni predmet njihove discipli­
ne. Za njih ta oblast više neće izgledati sasvim ista
kao što je izgledala ranije. Njen drugačiji izgled de-
lom će poticati prosto iz novog ustanovljavanja tačke
ODGOVOR NA KRIZU 135

od posebnog interesa za pažljivo naučno ispitivanje.

Jedan još važniji izvor promene jeste raznolika pri­
roda brojnih delimičnih rešenja koje je pažnja usred-
sređena na taj problem stavila na raspolaganje. Prvi
napadi na taj uporni problem sledili su pravila para­
digme na sasvim kratkom odstojanju. Međutim, s na­
stavljanjem otpora, sve više tih napada uključivalo je
neku malu, ili ne sasvim malu, artikulaciju paradigme,
od kojih ni dve nisu bile slične, svaka delimično us-
pešna, ali nijedna tako dovoljno uspešna da bi od stra­
ne grupe bila prihvaćena kao paradigma. Kroz ovu
proliferaciju divergentnih artikulacija (sve češće i če­
šće one će početi da budu opisivane kao ad hoc prila-
gođavanja), pravila normalne nauke postaju sve više
zamagljena. Iako paradigma još postoji, pokazuje se
da se malo praktičara potpuno slaže u tome šta je ta
paradigma. Čak se i ranija standardna rešenja rešenih
problema dovode u pitanje.
Kada je ova situacija akutna, naučnici koji su
uključeni ponekad je uviđaju. Kopernik se žalio da
su astronomi u njegovo vreme bili tako „nedosiedni
u ovim (astronomskim) istraživanjima. .. da čak nisu
mogli da objasne, ili da se drže, konstantne dužine
sezonske godine". ,,S njima je tako", nastavlja Koper­
nik, „kao da je neki umetnik trebalo da pokupi ruke,
noge, glavu i druge delove za svoje slike od raznih
modela, svaki deo za sebe izvanredno nacrtan, ali ne­
povezan ni za jedno pojedinačno telo, pa kako ti de-
lovi nikako ne odgovaraju jedan drugome rezultat bi
pre bilo neko čudovište negoli čovek"5*). Ajnštajn, koji
je tekućom upotrebom bio ograničen na manje kit-
njast jezik, napisao je samo: „Bilo je to kao da se tie iz­
maklo ispod nogu, bez čvrste osnove koja bi se bilo gde
mogla videti, na kojoj bi se moglo graditi”0). A Volf-
gang Pauli, u onim mesecima pre nego što je Hajzen-
5) Navedeno u T. S. Kuhn, The Copernican Revolu­
tion, Cambridge, Mass., 1957, p. 138.
e) Albert Einstein, .Autobiographical Note", in Albert
Einstein: Philosopher-Scientist, ed. P.A. Schilpp, Evanston,
111., 1949, p. 45.
1 36 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

bergov članak o mehanici matrica pokazao put ka no­

voj kvantnoj teoriji, pisao je jednom prijatelju: ,,U
ovome trenutku fizika se ponovo nalazi u strahovitoj
zbrci. Fizika mi je, u svakom slučaju, suviše teška i
voleo bih da sam bio filmski komičar ili nešto slično,
a da za fiziku nikad nisam ni čuo". Ovo svedočenje
posebno je impresivno ako se uporedi sa onim što je
Pauli napisao manje od pet meseci docnije: „Hajzen-
bergova vrsta mehanike ponovo mi je donela nadu i
radost u životu. Ona, naravno, ne pruža rešenje zago­
netke, ali verujem da je sada mogućno opet krenuti
napred"7).
Tako eksplicitna uviđanja sloma izvanredno su ret­
ka, ali posledice krize ne zavise u potpunosti od sve-
snog uviđanja ili priznavanja te krize. Šta možemo
reći o tome kakve su te posledice? Izgleda da su samo
dve posledice opšte. Sve krize započinju zamagljiva­
njem paradigme, iz čega proističe labavljenje pravila
za normalno istraživanje. U tom pogledu istraživanje
koje se obavlja u toku krize mnogo liči na istraživa­
nje tokom pre-paradigmatičkog perioda, osim što je
kod prvoga mesto razlikovanja manje i jasnije je de-
finisano. Sem toga, sve krize završavaju se na jedan
od tri načina. Ponekad se normalna nauka na kraju
pokaže sposobnom da obradi onaj problem koji iza­
ziva krizu, nasuprot očajavanju onih koji su ga videli
kao kraj jedne postojeće paradigme. U drugim prili­
kama dati problem opire se čak i očigledno radikal­
nim novim prilazima. Naučnici tada mogu da zaključe
da pri sadašnjem stanju u njihovoj oblasti neće doći
ni do kakvog rešenja. Problem se registruje i ostavlja
na stranu za neku buduću generaciju sa razvijenijim o-
ruđima. Ili, najzad, onaj slučaj koji će nas ovde naj­
više interesovati, kriza se može završiti nastajanjem
novoga kandidata za paradigmu iza čega sledi borba za
7) Ralph Kronig, „The Turning Point", in Theoretical
Physics in the Twentieth Century: A Memorial Volume to
Wolfgang Pauli, ed. M. Fierz and V. F. Weisskopf, New
York, 1960, pp. 22, 25—26. Veći deo ovoga članka opisuje
krizu u kvantnoj mehanici neposredno pred 1925. godinu.
ODGOVOR NA KRIZU 137

njegovo prihvatanje. Ovaj poslednji način okončanja

krize biće razmotren detaljno u docnijim odeljcima,
ali, da bismo upotpunili ove primedbe o evoluciji i o
anatomiji stanja krize, moramo anticipirati nešto od
onoga što će tamo biti rečeno.
Prelazak od jedne paradigme u krizi na novu, iz
koje može da nastane nova tradicija normalne nauke,
daleko je od kumulativnog procesa, postignutog arti­
kulacijom ili proširivanjem stare paradigme. Radi se
pre o rekonstrukciji date oblasti na osnovu novih os­
novnih stavova, rekonstrukciji koja menja neka od
najelementarnijih teorijskih uopštavanja iz te oblasti,
kao i mnoge od njenih paradigmatičkih metoda i pri-
mena. Tokom prelaznog perioda postojaće veliko, ma­
da nikada potpuno, poklapanje između onih problema
koji se mogu resiti pomoću stare i onih koji se mogu
rešiti pomoću nove paradigme. Ali, postojaće odlučna
razlika u načinima rešenja. Kada je prelazak gotov
profesija će promeniti svoje gledanje na datu oblast,
njene metode i ciljeve. Jedan istoričar koji dobro opa­
ža stvari, ispitujući jedan klasičan slučaj naučne pre­
orijentacije pomoću izmene paradigme, nedavno ga je
opisao kao „prihvatanje drugog kraja štapa", kao pro­
ces koji uključuje „baratanje sa istim svežnjem či­
njenica kao i ranije, s tim što ih jedne prema drugi­
ma stavljamo u novi sistem odnosa, dajući im druk­
čiji okvir"8). Drugi koji su zapazili ovaj aspekt nauč­
nog napretka podvlačili su njegovu sličnost sa pro-
menom vizuelnog geštalta: tragovi na papiru, koji su
prvi put viđeni kao ptica, sada se vide kao antilopa
ili obratno9). Ova paralela može da zavede. Naučnici
ne vide nešto kao nešto drugo; oni ga prosto tako vi­
de. Već smo ispitali neke od tih problema stvorenih
na taj način što je rečeno da je Pristli video kiseonik
kao deflogistovani vazduh. Sem toga, naučnik ne za­
država slobodu subjekta geštalt-eksperimenta za pre­

8) Herbert Butterfield, The Origins of Modern Science.

1300—1800, London, 1949, pp. 1—7.
®) Hanson, op. cit., chap. I.
138 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

baci vanje nazad i napred između načina gledanja. Pa

ipak prebacivanje geštalta, naročito zbog toga što nam
je danas tako blisko, predstavlja koristan elementarni
prototip za ono što se događa prilikom potpunog me-
nj anja paradigme.
Prethodna anticipacija može nam pomoći da uvi-
dimo da kriza predstavlja odgovarajući uvod u nasta­
janje novih teorija, posebno zato što smo već ispitali
umanjenu verziju istog procesa prilikom razmatranja
iskrsavanja otkrića. Baš zbog toga što nastajanje ne­
ke nove teorije prekida s jednom tradicijom naučne
prakse i uvodi novu, koja se sprovodi prema različi­
tim pravilima i unutar različitog univerzuma mišlje­
nja, za nju postoji verovatnoća da će se dogoditi samo
onda kada se oseti da je prva tradicija veoma zastra­
nila. Ova primedba, međutim, nije ništa više od uvoda
u istraživanje stanja krize, a pitanja kojima vodi zah-
tevaju, na žalost, više kompetenciju psihologa negoli
istoričara. Na šta Hči neuobičajeno istraživanje? Kako
nepravilnost postaje zakonita? Kako naučnici-postupa­
ju kada su svesni samo toliko da je nešto bitno loše
krenulo na nivou za koji ih njihovo obučavanje nije
osposobilo da se bave? Ova pitanja zahtevaju daleko
više istraživanja, od kojih sva ne moraju da budu is-
torijska. Ono što sledi biće nužno više probnog karak­
tera i manje potpuno od onoga što je prethodilo.
Često nova paradigma iskrsava, bar u embrional­
nom obliku, pre nego što je kriza uzela maha ili bila
eksplicitno priznata. Lavoazijeovo delo može da posluži
kao primer za to. Njegova zapečaćena beleška bila je
deponovana u Francuskoj akademiji manje od godinu
dana posle prvog temelj nij eg proučavanja odnosa teži­
na u teoriji flogistona, a pre nego što su Pristlijevi ob­
javljeni radovi otkrili pun obim krize u pneumatskoj
herniji. Ili, opet, prvi prikazi talasne teorije svetlosti
Tomasa Janga pojavili su se na veoma ranom stupnju
razvoja krize u optici, stupnju koji bi bio skoro nepri-
metan, osim što je u roku od jedne decenije otkako
je Jang prvi put pisao o tome, ali bez njegovog uče­
šća, dobio razmere međunarodnog naučnog skandala.
ODGOVOR NA KRIZU 139

U takvim slučajevima može se reći samo to da su ma­

li slom paradigme i prva zamagljivanja njenih pravila
za normalnu nauku bili dovoljni da kod nekoga izazo­
vu nov način gledanja na određenu oblast. Ono što se
odigralo između prvog znaka teškoće do priznavanja
neke raspoložive zamene mora da je velikim delom
bilo nesvesno.
U drugim slučajevima, međutim, — kao što su Ko-
pernikov, Ajnštajnov ili savremene nuklearne teorije,
na primer — između prve svesti o slomu i iskrsava-
nja nove paradigme proteklo je dosta vremena. Kada
se to dogodi, istoričar može da uhvati bar neke naz­
nake o tome kako izgleda neuobičajena nauka. Suočen
sa, po opštem mišljenju, fundamentalnom nepravil-
nošću u teoriji, prvi napor naučnika često će'biti us-
meren na to da je preoiznije izoluje i da joj dâ struk­
turu. Iako je sada svestan da pravila normalne nauke
ne mogu da budu sasvim tačna on će insistirati na
njima čvršće nego ikada, da bi na području teškoće
video gde i u kojoj meri ta pravila mogu da vrše svo­
ju funkciju. On će, istovremeno, tragati za načinima
da se taj slom uveliča, da se učini očiglednijim, a
možda i sugestivnijim, nego što je bio kada se poka­
zao u eksperimentima za čiji se ishod mislilo da je
unapred poznat. U ovom poslednjem naporu, više ne­
go i u jednom drugom delu post-paradigmatičkog raz­
voja nauke, on će biti skoro sasvim nalik na naučnika
kako ga najčešće zamišljamo. On će, pre svega, često
izgledati kao čovek koji nasumice traga, pokušavajući
eksperimente samo da bi video šta će se dogoditi, o-
čekujući efekat čiju prirodu nije u stanju sasvim da
pogodi. Istovremeno, kako se nijedan eksperiment ne
može zamisliti bez neke vrste teorije, naučnik koji se
nalazi u krizi neprekidno će pokušavati da stvara spe­
kulativne teorije koje, ukoliko su uspešne, mogu po­
kazati put novoj paradigmi, a ukoliko su neuspešne
mogu se relativno lako napustiti.
Keplerov opis njegove dugotrajne borbe s kreta­
njem Marsa, kao i Pristlijevo opisivanje kako je re-
agovao na proliferaciju novih gasova, pružaju klasič­
140 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

ne primere nasumičnije vrste istraživanja do kojeg je

došlo na osnovu svesti o nepravilnosti10). Ali, možda
najbolje od svih ilustracija potiču iz savremenog is­
traživanja na području teorije polja i fundamentalnih
čestica. U odsustvu krize koja je učinila nužnim da se
utvrdi baš to koliko pravila normalne nauke mogu da
se istegnu, da li bi ogroman napor koji je bio potre­
ban da se otkrije neutrino, izgledao opravdan? Ili, da
pravila nisu očigledno doživela slom na jednoj neot­
krivenoj tački, da li bi radikalna hipoteza o neočuva-
nju parnosti bila sugerisana ili proveravana? Kao i do­
sta drugog istraživanja u fizici tokom poslednje dece­
nije, ovi eksperimenti su delimično bili pokušaji da
se lokalizuje i definiše izvor jednog još difuznog sku­
pa nepravilnosti.
Ovu vrstu neuobičajenog istraživanja često, mada
nikako ne uvek, prati još jedna. Mislim da su se na­
učnici, posebno u periodima priznate krize, okretali
filosofs'koj analizi kao sredstvu za razrešavanje zago­
netki onog područja kojim se bave. Uopšte uzčvši, na­
učnicima nije bilo neophodno niti su oni hteli da bu­
du filosofi. Zapravo, normalna nauka obično drži kre­
ativnu filosofiju na odstojanju, verovatno s dobrim
razlogom. U onoj meri u kojoj normalni istraživački
rad može da se vodi upotrebom paradigme kao mode­
la, pravila i pretpostavke se ne moraju činiti ekspli-
citnim. U odeljku V primetili smo da potpuni skup
pravila za kojima traga filosofska analiza može čak
i da ne postoji. Ali, to ne znači reći da traganje za
pretpostavkama (čak i za onim nepostojećim) ne može
da bude efikasan način da se oslabi moć koju jedna
tradicija ima nad duhom i da se sugeriše osnova za

10) Za prikaz Keplerovog rada o Marsu vidi J. L. E.

Dreyer, A History of Astronomy from Thales to Kepler, 2d
ed., New York, 1953, pp. 380—393. Povremene netačnosti
nisu sprečdle Drejera da nam u svome pregledu pruži mate­
rijal koji je ovde potreban. Za Pristlija vidi njegovo sop-
stveno delo, naročito Experiments and Observations on
Different Kinds of Air, London, 1774—75,
ODGOVOR MA KRIZU 141

novu. Nije nimalo slučajno da je iskrsavanju njutnov-

ske fizike u 17. veku, kao i teorije relativiteta i kvant­
ne mehanike u 20, trebalo kako da prethode tako i da ih
prate fundamentalne filosofske analize njima savre-
mene istraživačke tradicije11). Takođe nije slučajno da
je u oba ova perioda takozvani misaoni eksperiment
trebalo da igra tako kritičnu ulogu u napredovanju
istraživanja. Kako sam drugde pokazao, analitičko mi­
saono eksperimentisanje, kojeg ima tako mnogo u Ga-
lilejevim, Ajnštajnovim, Borovim i drugim spisima,
savršeno je sračunato da staru paradigmu izloži po­
stojećem znanju na načine koji će izolovati koren kri­
ze s takvom jasnoćom koja se ne može postići u la­
boratoriji12).
S pojedinačnim ili zajedničkim razvojem ovih ne­
uobičajenih procedura može da se dogodi i jedna dru­
ga stvar. Koncentrisanjem naučne pažnje na usku ob­
last teškoće i pripremanjem naučnog duha da ekspe­
rimentalne nepravilnosti prizna za ono što one jesu,
kriza često dovodi do proliferacije novih otkrića. Već
smo primetili kako svest o krizi razlikuje Lavoazijeov
rad na kiseoniku od Pristlijevog; a kiseonik nije bio
jedini novi gas koji su hemičari svesni nepravilnosti
bili u stanju da otkriju u Pristlijevom delu. Ili, opet,
nova optička otkrića brzo su se nakupila baš uoči i
tokom nastajanja talasne teorije svetlosti. Neka od
njih, kao što je polarizacija refleksijom, bila su rezul­
tat onih slučajnosti koje koncentrisani rad na jednom
području teškoće čini verovatnim. (Malus, koji je u-
činio to otkriće, bio je baš započeo rad na nagrad­
nom ogledu Akademije o dvostrukom prelamanju,

11) Za filosofski kontrapunkt koji je pratio mehaniku

17. veka vidi Rene Dugas, La mécanique au XVIIe siècle,
Neuchâtel, 1954, posebno gl. XI. Za sličnu epizodu u 19. ve­
ku vidi raniju knjigu istoga autora Histoire de la mécani­
que, Neuchâtel, 1950, pp. 419—443.
12) T. S. Kuhn, ,A Function for Thought Experiments",
in Mélanges Alexandre Koyré, ed. R. Taton and Î.B. Cohen,
Paris, 1963.
142 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

predmetu za koji se široko znalo da se nalazi u ne­

zadovoljavajućem stanju.) Druga optička otkrića, kao
što je svetla tačka u centru senke koju daje okrugla
ploča, predstavljala su predviđanja iz nove hipoteze,
ona predviđanja čiji je uspeh pomogao da se hipoteza
pretvori u paradigmu za budući rad. A treća, kao što
su boje opiljaka i debelih metalnih ploča, predstavlja­
la su efekte koji su ranije često bili viđani i ponekad
primećeni, ali koji su, kao i Pristlijev kiseonik, bili
asimilovani u dobro poznate efekte na načine koji su
sprečavali da se vidi šta su13). Sličan izveštaj može se
dati o višestrukim otkrićima koja su od oko 1895. go­
dine neprekidno pratila nastajanje kvantne mehanike.
Neuobičajeno istraživanje mora da ima još i dru­
ga ispoljavanja i efekte, ali u ovoj oblasti jedva da
smo započeli da otkrivamo ona pitanja koja treba po­
staviti. Možda ipak, u ovome trenutku, nije ni potreb­
no više pitanja. Prethodne primedbe trebalo bi da bu­
du dovoljne da pokažu kako kriza istovremeno labavi
stereotipe i donosi one postepeno uvećavajuće podat­
ke neophodne za fundamentalnu promenu paradig­
me. Ponekad je oblik nove paradigme nagovešten u
onoj strukturi koju je neuobičajeno istraživanje dalo
datoj nepravilnosti. Ajnštajn je pisao da je, pre nego
što je došao do bilo kakve zamene za klasičnu meha­
niku, mogao da vidi uzajamni odnos i između pozna­
tih nepravilnosti radijacije crnog tela, fotoelektričnog
efekta i specifičnih toplota14). Češće, međutim, takva
struktura se svesno unapred ne vidi. Umesto toga no­
va paradigma ili dovoljan nagoveštaj koji će dozvoliti
docniju artikulaciju nastaju odjednom, ponekad us­
red noći, u duhu čoveka duboko utonulog u krizu.
Kakva je priroda toga poslednjeg stupnja — kako po­

13) Za nova optička otkrića uopšte, vidd V. Ronchi,

Histoire de la limière, Paris, 1956, chap. VII. Za ranije
objašnjenje jednog od ovih efekata, vidi J. Priestley, The
History and Present State of Discoveries Relating to Vi­
sion, Light and Colours, London, 1772, pp. 498—520.
14) Einstein, loc. cit.
 ODGOVOR NA KRIZU 143

jedinačna osoba smišlja (ili utvrđuje da je smislila)

nov način unošenja reda u sve podatke koji su sada
prikupljeni — mora ovde, a možda i zauvek, da ostane
nedokučivo. Primetimo o tome na ovome mestu samo
jednu stvar. Ljudi koji postižu to fundamentalno ot­
kriće nove paradigme skoro uvek su bili ili veoma
mladi ili su bili novi u onoj oblasti čiju su paradigmu
izmenili15). A možda ovo gledište nije bilo neophodno
eksplicirati, s obzirom da su to očigledno oni ljudi
za koje je, budući da su prethodnom praksom slabo
vezani za tradicionalna pravila normalne nauke, po­
sebno verovatno da će videti da ta pravila više ne de-
finišu igru koja se dâ igrati i da će zamisliti drugi
skup pravila koji ih može zameniti.
Prelazak na novu paradigmu do kojeg dolazi pred­
stavlja naučnu revoluciju, predmet za koji smo se naj­
zad pripremili da mu priđemo neposredno. Uočite, me­
đutim, jedan poslednji i očigledno nedokučiv pogled
u kojem je materijal iz poslednja tri odeljka pripre­
mio taj put. Do odeljka VI, u kojem je prvi put uve­
den pojam nepravilnosti, termini „revolucija" i „neuo­
bičajena nauka" mogli su da izgledaju ekvivalentni.
Što je još važnije, možda je izgledalo da nijedan od
tih termina ne znači nešto više od „nenormalne nau­
ke", jednog cirkulusa koji bi morao da smeta bar ne­
kolicini čitalaca. U praksi on ne bi ni morao da sme­
ta. Uskoro ćemo otkriti da je sličan cirkulus karak­
terističan za naučne teorije. Bilo to prijatno ili ne,
međutim, taj cirkulus nije više neodređen. Ovaj ode-

15) Ovo uopštavanje o ulozi mladosti u fundamental­

nom naučnom istraživanju toliko ie uobičajeno da je pos­
talo cliché, štaviše, pogled na skoro svaku listu funda­
mentalnih doprinosa naučnoj teoriji pružiće impresivnu
potvrdu. Pa ipak, tome uopštavanju je više nego potrebno
sistematsko istraživanje. Harvi Leman (Harvey C. Lehman,
Age and Achievement, Princeton, 1953) pruža mnogo ko­
risnih podataka; ali njegove studije ne pokušavaju da iz­
dvoje doprinose koji uključuju fundamentalnu izmenu poj­
mova. Te studije takođe ne istražuju one specijalne okol­
nosti, ako ih ima, koje mogu da prate relativno poznu pro­
duktivnost u naukama.
144 str u k tu r a m a u c n ih r e v o l u c ija

ljak ogleda, kao i dva prethodna, izveli su brojne kri-

terijume sloma u normalnoj naučnoj aktivnosti, kri-
terijume koji uopšte ne zavise od toga da li će slom
biti praćen revolucijom. Suočeni sa nepravilnošću ili
krizom naučnici zauzimaju drugačije stanovište pre­
ma postojećim paradigmama, a u skladu s tim me-
nja se i priroda njihovog istraživanja. Proliferacija ri­
valskih artikulacija, spremnost da se pokuša bilo šta,
izražavanje eksplicitnog nezadovoljstva, vraćanje filo­
zofiji i debati oko fundamentalnih stvari, sve su to
simptomi prelaska od normalnog na neuobičajeno is­
traživanje. Pojam normalne nauke zavisi više od nji­
hovog postojanja negoli od postojanja revolucija.
 IX. PRIRODA
I NUŽNOST NAUČNIH REVOLUCIJA

Ove napomene nam najzad dopuštaju da razmo­

trimo one probleme zbog kojih je ovaj ogled i dobio
svoj naslov, šta su naučne revolucije i kakva je nji­
hova uloga u naučnom razvoju? Veliki deo odgovora
na ova pitanja anticipiran je u ranijim odeljcima.
Prethodna diskusija posebno je ukazala na to da su
naučne revolucije ovde uzete kao one nekumulativne
razvojne epizode u kojima je starija paradigma u pot­
punosti ili delimično zamenjena jednom novom koja
je nespojiva sa tom starom. Ima, međutim, još dosta
o tome da se kaže, a jedan bitan deo toga može se
uvesti ako se postavi jedno dalje pitanje. Zbog čega
bi promenu paradigme trebalo zvati revolucijom? I-
majući u vidu ogromne i bitne razlike između politič­
kog i naučnog razvoja, kakav paralelizam može da op­
ravda tu metaforu koja nalazi revolucije u oboma?
Jedan aspekt ovoga paralelizma mora već da bu­
de očigledan. Političke revolucije uvedene su rastućim
osećajem, ograničenim često na jedan isečak politič­
ke zajednice, o tome da su postojeće institucije pre­
stale da reaguju adekvatno na one probleme koje po­
stavlja okolina koju su delimično same te institucije
stvorile. Na veoma sličan način naučne revolucije su
uvedene rastućim osećajem, opet često ograničenim na
usku podgrupu određene naučne zajednice, o tome da
je postojeća paradigma prestala da funkcioniše adek­
vatno u ispitivanju nekog aspekta prirode prema ko­
me je sama ta paradigma ranije pokazala put. Osećaj
146 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

lošeg funkcionisanja koji može da vodi u krizu pred­

stavlja kako u političkom tako i u naučnom razvoju
preduslov revolucije. Staviše, mada to sigurno pred­
stavlja istezanje metafore, ovaj paralelizam važi ne sa­
mo za glavne izmene paradigme, kao što su one koje
se pripisuju Koperniku i Lavoazijeu, već isto tako za
one koje su daleko manje vezane za prihvatanje neke
nove vrste pojave, kao što je kiseonik ili X-zraci. Na­
učne revolucije, kao što smo primetili na kraju odelj-
ka V, moraju nužno da izgledaju revolucionarne samo
onima čije su paradigme tim revolucijama pogođene.
Autsajderima one mogu da izgledaju, uzmimo za pri­
mer balkanske revolucije početkom 20. veka, kao nor­
malni delovi razvojnog procesa. Astronomi, na primer,
mogu da prihvate X-zrake kao običan dodatak znanju,
s obzirom da njihove paradigme nisu pogođene pos­
tojanjem nove radijacije. Ali, za takve ljude kao što
su Kelvin, Kruks i Rentgen, čije se istraživanje odno­
silo na teoriju radijacije ili na katodne zračeće cevi,
iskrsavanje X-zrakova nužno je kršilo jednu- paradig­
mu dok je stvaralo drugu. To je razlog zašto su ovi
zraci mogli da budu otkriveni samo tako što se najpre
došlo do toga da nešto nije u redu sa normalnim is­
traživanjem.
Ovaj genetski aspekt naše paralele između politič­
kog i naučnog razvoja ne bi trebalo da je i dalje pod
sumnjom. Ova paralela, međutim, ima drugi, mnogo
dublji svoj aspekt, na kojem počiva značaj onoga pr­
vog. Cilj političkih revolucija jeste da izmene politič­
ke institucije na načine koje same te institucije ne
dopuštaju. Njihov uspeh, dakle, nužno povlači za so­
bom delimično napuštanje jednog skupa institucija u
korist drugog, s tim što u prelaznom periodu druš­
tvom ne vladaju u potpunosti nikakve institucije. Pr­
vobitno je sama kriza ta koja slabi ulogu političkih
institucija, kao što smo već videli da slabi ulogu pa­
radigmi. Pojedinci u sve većem broju postaju sve uda­
ljeniji od političkog života i ponašaju se u njemu sve
čudnije. A onda, kako se kriza produbljuje, mnogi od
ovih pojedinaca vezuju se uz neki konkretan predlog
 NUŽNOST NAUČNIH REVOLUCIJA 147

za rekonstrukciju društva u novim institucionalnim

okvirima. U tom trenutku društvo je podeljeno na
rivalske tabore ili partije, od kojih jedna pokušava
da odbrani staru institucionalnu konstelaciju, dok dru­
ge teže da uspostave neku novu. A kada se jednom ta
polarizacija dogodila, politički uticaj ne uspeva. S ob­
zirom da se razlikuju oko institucionalne matrice unu­
tar koje treba da se postigne i proceni politička pro­
mena, s obzirom da ne priznaju nikakav iznad-institu-
cionalni okvir za presudivanje revolucionarne razlike,
učesnici revolucionarnog sukoba moraju najzad da
pribegnu posebnim tehnikama za ubeđivanje masa,
uključujući često i silu. Iako su revolucije imale vi­
talnu ulogu u razvoju političkih institucija, ta uloga
zavisi od toga da li su one delimično van-politički ili
van-institucionalni događaji.
Preostali deo ovoga eseja ima za cilj da pokaže
da istorijsko proučavanje promene paradigme otkriva
veoma slične karakteristike u evoluciji nauka. Kao i
izbor između rivalskih političkih institucija izbor iz­
među rivalskih paradigmi pokazuje se kao izbor iz­
među nespojivih načina života u jednoj zajednici. S
obzirom da ima takav karakter taj izbor nije i ne mo­
že da bude određen samo onim procenjivačkim pro­
cedurama koje su karakteristične na normalnu nauku,
pošto one delom počivaju na posebnoj paradigmi, a ta
paradigma je sporna. Kada se paradigme upletu, kao
što moraju, u raspravu oko izbora paradigme, njihova
uloga je nužno cirkularna. Svaka grupa koristi svoju
sopstvenu paradigmu da bi iznosila razloge za odbra-
nu te paradigme.
Cirkulamost do koje dolazi ne čini, naravno, ar­
gumente pogrešnim ili čak uzaludnim. Čovek koji po­
lazi od neke paradigme kada iznosi argumente za nje­
nu odbranu može, pored svega, da pruži jasnu pred­
stavu o tome kakva bi naučna praksa bila za one koji
usvoje novo gledanje na prirodu. Ta predstava može
da bude izvanredno ubedljiva, često prinudavajuće u-
bedljiva. Ipak je status cirkularnog argumenta, bez
obzira na svoju moć, isključivo ubeđivački. On ne mo­
148 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

že da bude učinjen logički ili čak probabilistički prinu­

dujući za one koji odbijaju da stupe u taj krug. Po­
lazne pretpostavke i vrednosti koje dve strane u de­
bati oko paradigme dele nisu dovoljno široke za to.
Kao i u političkim revolucijama tako i u izboru pa­
radigme — ne postoji standard koji bi bio viši od
odobravanja od strane relevantne zajednice. Da bismo
otkrili kako se sprovode naučne revolucije moraćemo,
znači, da ispitamo ne samo uticaj prirode i logike već,
isto tako, onih tehnika ubeđivačke argumentacije koje
se koriste unutar sasvim posebnih grupa koje konsti-
tuišu zajednicu naučnika.
Da bismo otkrili zašto ovo pitanje izbora para­
digme ne može nikad da bude nedvosmisleno rešeno
samo putem logike i eksperimenta moramo ukratko
da ispitamo prirodu onih razlika koje razdvajaju za­
stupnike jedne tradicionalne paradigme od njihovih
revolucionarnih naslednika. To ispitivanje je uglav­
nom predmet ovoga i sledećega odeljka. Mi smo, me­
đutim, već zapazili brojne primere takvih razlika i ni-
ko neće sumnjati da istorija može da nam pruži još
mnoge druge. Ono u šta će se sumnjati pre negoli u
njihovu egzistenciju, — i što onda mora prvo da bude
razmotreno — jeste da takvi primeri donose bitnu in­
formaciju o prirodi nauke. Dopuštajući da je odbaci­
vanje paradigme predstavljalo istorijsku činjenicu, da
li ono unosi više svetlosti od ljudske lakovernosti i
zbunjenosti? Ima li unutrašnjih razloga zbog kojih us­
vajanje bilo nove vrste pojave ili nove naučne teorije
mora da zahteva odbacivanje starije paradigme?
Obratite pažnju najpre na to da, ukoliko ima tak­
vih razloga, oni ne potiču iz logičke strukture naučnog
znanja. U principu, nova pojava može da iskrsne ne
odražavajući se rušilački na bilo koji deo prethodne
naučne prakse. Mada bi otkrivanje života na Mesecu
bilo danas porazno za postojeće paradigme (one nam
govore takve stvari o Mesecu koje izgledaju nespojive
sa postojanjem života na njemu), otkrivanje života u
nekom manje poznatom delu galaksije ne bi. Na isti
način, nova teorija ne mora da dođe u sukob sa bilo
NUŽNOST NAUČNIH REVOLUCIJA 149

kojom teorijom što joj je prethodila. Ona se može

baviti isključivo pojavama koje prethodno nisu bile
poznate, kao što se, recimo, kvantna teorija bavi (u
značajnoj meri, mada ne isključivo) subatomskim po­
javama koje su pre 20. veka bile nepoznate. Ili, opet,
nova teorija može prosto da bude teorija višeg nivoa
od onih koje su pre toga bile poznate, takva teorija
koja povezuje u jednu celinu čitavu grupu teorija ni­
žeg nivoa, ne menjajući bitno nijednu od njih. Danas
teorija o konzervaciji energije pruža baš takve veze
između dinamike, hernije, elektriciteta, optike, teorije
toplote i tako dalje. Mogu se zamisliti još i drugi slič­
ni odnosi između starih i novih teorija. Bilo koji i sva­
ki od njih mogao bi da bude pokazan na primerima
dosadašnjeg istorijskog procesa razvoja nauke. Da su
pokazani, naučni razvoj bio bi autentično kumulativan.
Nove vrste pojava samo bi otkrivale red u jednom as­
pektu prirode u kojoj takav red pre toga nije bio za­
pažen. U evoluciji nauke novo znanje pre bi zamenilo
neznanje, negoli znanje neke druge i nespojive vrste.
Naravno, nauka (ili neki drugi poduhvat, možda
manje efektan) se mogla razvijati i na taj sasvim ku­
mulativan način. Mnogi ljudi verovali su da se nauka
tako i razvijala, a većina izgleda još pretpostavlja da
je kumulativni proces u najmanju ruku onaj ideal ko­
ji bi istorijski razvoj ispoljio, samo da nije bio tako
često poremećen ljudskom idiosinkrazijom. Ima važnih
razloga za takvo uverenje. U odeljku X otkrićemo ko­
liko je gledište o nauci kao kumulativnom procesu
blisko isprepleteno sa preovlađujućom epistemologijom
koja usvaja da znanje predstavlja konstrukciju koju
duh postavlja neposredno na grube čulne podatke. A
u odeljku XI ispitaćemo onu snažnu podršku koju toj
istoj istoriografskoj shemi pružaju tehnike uspešne
naučne pedagogije. Pa ipak, uprkos izvanrednoj prih­
vatljivosti te idealne slike, sve je više razloga da se
pitamo da li to uopšte može da bude slika nauke. Po­
sle pre-paradigmatičkog perioda usvajanje svih novih
teorija i skoro svih novih vrsta pojava tražilo je zap­
ravo razaranje prethodne paradigme, posle čega je u-
15 0 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

sledio sukob između rivalskih škola naučnog mišlje­

nja. Pokazuje se da je kumulativno s ticanje neantici-
piranih noviteta skoro nepostojeći izuzetak u odnosu
na pravilo naučnog razvoja. Čovek koji istorijsku či­
njenicu uzima ozbiljno mora da posumnja u to da na­
uka teži onom idealu koji je sugerisala naša slika nje­
ne kumulativnosti. Možda je nauka neka druga vrsta
poduhvata.
Ukoliko nas, međutim, činjenice koje pružaju ot­
por mogu odvesti tako daleko, onda ponovni pogled
na ono područje koje smo već pokrili može da suge-
riše da je kumulativno sticanje noviteta ne samo stvar­
no retko već i u principu neverovatno. Normalno is­
traživanje, koje jeste kumulativno, duguje svoj uspeh
sposobnosti naučnika da po pravilu biraju probleme
koji mogu da budu rešeni konceptualnim i instrumen­
talnim tehnikama koje su bliske već postojećim. (To
je razlog što preterani interes za korisne probleme,
bez obzira na njihovu vezu s postojećim znanjem i teh­
nikom, može tako lako da ukoči naučni razvoj.) Ak­
tivnost čoveka koji se bori da reši neki problem defi-
nisan postojećim znanjem i tehnikom ne svodi se, me­
đutim, samo na gledanje oko sebe. On zna šta hoće
da postigne i u skladu s tim on skicira svoje instru­
mente i upravlja svoje misli. Neanticipirani novitet,
novo otkriće, može da iskrsne samo u onoj meri u
kojoj su se čovekove anticipacije o prirodi i o svojim
instrumentima pokazale pogrešnim. Važnost otkrića
do kojeg se dolazi često će sama biti proporcionalna
širini i tvrdoglavosti one nepravilnosti koja ga je na-
govestila. Očigledno je tada da mora postojati sukob
između one paradigme koja je nepravilnost iznela na
videlo i one koja je tu nepravilnost docnije iskazala
kao zakonoliku. Primeri otkrića kroz razaranje para­
digme, koje smo ispitali u odeljku VI, nisu nas suo­
čili sa nekom čistom istorijskom slučajnošću. Nema
drugog efikasnog načina na koji se može doći do ot­
krića.
Isti argument važi još jasnije za pronalaženje te­
orija. Postoje, u principu, samo tri vrste pojava o ko-
NUŽNOST NAUČNIH REVOLUCIJA 151

jima se može razviti nova teorija. Prva se sastoji od

pojava ikoje su već dobro objašnjene postojećim pa­
radigmama i one retko kada pružaju motiv ili polaznu
tačku za izgradnju teorije. Ako to ipak čine, kao što
je slučaj sa tri čuvene anticipacije o kojima je disku-
tovano na kraju odeljka VII, teorije do kojih se dođe
retko kada se prihvataju, s obzirom da priroda ne
pruža nikakvu osnovu za odabiranje. Druga klasa po­
java sastoji se od onih čija je priroda naznačena po­
stojećim paradigmama, ali čiji se detalji mogu razu-
meti samo kroz dalju artikulaciju teorije. To su one
pojave prema kojima naučnici dobar deo vremena
usmeravaju svoje istraživanje, mada to istraživanje
ima za cilj artikulaciju postojećih paradigmi pre ne­
goli smišljanje novih. Samo onda kada svi pokušaji
artikulacije propadnu naučnici se sreću sa trećom
vrstom pojava, sa priznatim nepravilnostima čija je
karakteristična crta tvrdoglavo odbijanje da budu obu­
hvaćene postojećim paradigmama. Samo ova vrsta da­
je povoda nastanku novih teorija. Paradigme pružaju
svim pojavama, izuzev nepravilnostima, njihovo teo
rijski određeno mesto u naučnikovom vidnom polju.
Međutim, ako su nove teorije izazvane da bi se
uklonile nepravilnosti u odnosu na neku postojeću
teoriju prema prirodi, onda uspešna nova teorija mo­
ra negde da dopusti predviđanja koja su različita od
onih što su izvedena iz teorije koja joj je prethodila.
Do te razlike ne bi moglo da dođe da su te dve
teorije bile logički spojive. U procesu asimilovanja
druga mora da istisne prvu. Ćak i teorija kao što je
ona o očuvanju energije, koja danas izgleda kao logička
superstruktura, koja ima vezu sa prirodom samo kroz
nezavisno zasnovane teorije, istorijski se nije razvila
bez uništavanja paradigme. Naprotiv, ona je nastala iz
krize u kojoj je kao bitan sastojak bila nespojivost
između njutnovske dinamike i nekih ne tako davno
formulisanih posledica kaloričke teorije toplote. Samo
pošto je kalorička teorija bila odbačena moglo je oču­
152 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

vanje energije da postane deo nauke1). A tek pošto

je bilo deo nauke neko vreme moglo je doći do toga
da izgleda kao teorija logički višeg tipa koja nije u
sukobu sa onim teorijama koje su joj prethodile. Teš­
ko je shvatiti kako bi nove teorije mogle da nastanu
bez ovih rušilaokih promena u uverenjima o prirodi.
Mada logička uključivost ostaje dopušteno gledište o
odnosu između teorija koje slede jedna iza druge, ono
je istorijski neprihvatljivo.
Pre jednog veka mislim da bi na ovoj tački bilo
mogućno ostaviti na miru pitanje nužnosti naučnih
revolucija. Danas, na žalost, to ne može da se učini,
s obzirom da se gledište o ovome predmetu, koje je
napred razvijeno, ne može zastupati ukoliko se pri­
hvati najrasprostranjenija savremena interpretacija
nauke i uloge naučne teorije. Ta interpretacija, koja
je blisko vezana sa ranim logičkim pozitivizmom a
nije kategorički odbačena od onih koji su došli doc-
nije, tako bi ograničila domašaj i značenje jedne pri­
hvaćene teorije, da ona nikako ne bi mogla da dođe
u sukob sa bilo kojom docnijom teorijom koja je da­
la predviđanja o nekim istim prirodnim pojavama. Naj­
poznatija i najjača odbrana ove ograničene koncepcije
naučne teorije iskrsava u diskutovanjima o vezi između
savremene Ajnštajnove dinamike i onih starijih jedna-
čina dinamike koje potiču iz Njutnovog delà Principia.
Sa gledišta ovoga ogleda te dve teorije su fundamen­
talno nespojive u onom smislu koji je ilustrovan od­
nosom koperndkanske i ptolemajske astronomije: Ajn-
štaj nova teorija može se prihvatiti samo uz uviđanje
da je Njutnova teorija pogrešna. Danas je ovo gledište
manjine2). Moramo zato da ispitamo koje mu se za-
merke najčešće upućuju.
Srž tih zamerki može se razviti na sledeći način.
Relativistička dinamika nije mogla da pokaže da je
njutnovska dinamika bila pogrešna, pošto se ta dina­
0 Silvanus P. Thompson, Life of William Thomson
Baron Kelvin of Largs, London, 1910, I, pp. 266—281.
2) Vidi, na primer, pirimedbe od strane P. P. Vinera u
Philosophy of Science, XXV, 1958, p. 298.
NUŽNOST NAUČNIH REVOLUCIJA 153

mika baš koristi s velikim uspehom od strane većine

inženjera, a u odabranim primenama i od strane mno­
gih fizičara. Staviše, umesnost takve upotrebe te sta­
rije teorije može se dokazati iz one iste teorije koja
je, u drugim primenama, zamenila stariju teoriju.
Ajnštajnova teorija može se iskoristiti da pokaže da
će predviđanja iz Njutnovih jednačina biti isto to­
liko dobra koliko i naši merni isntrumenti u svim
primenama koje zadovoljavaju jedan manji broj ogra­
ničavajućih uslova. Ako njutnovska teorija treba, na
primer, da pruži aproksimativno dobro rešenje, rela­
tivne brzine tela koja su uzeta u obzir moraju biti
male u poređenju sa brzinom svetlosti. Zavisno od
ovog kao i od nekoliko drugih uslova, izgleda kao da
je njutnovsku teoriju mogućno izvesti iz ajnštajnovske,
čiji je ona, dakle, poseban slučaj.
No, nastavlja ova zamerka, nikakva teorija ne mo­
že nikako da dođe u sukob sa jednim od svojih spe­
cijalnih slučajeva. Ako izgleda da ajnštajnovska na­
uka čini pogrešnom njutnovsku dinamiku, to je samo
zato što su neki njutnovci bili tako nepažljivi da
tvrde da je njutnovska teorija donela sasvim precizne
rezultate ili da je bila valjana pri vrlo visokim rela­
tivnim brzinama. S obzirom da nisu mogli imati ni­
kakvu evidenciju za takve svoje tvrdnje oni su prili­
kom njihovog iznošenja izneverili standardne nauke.
U onoj meri -u kojoj je njutnovska teorija bila ikada
istinski naučna teorija, podržana valjanom evidenci­
jom, ona to i sada jeste. Samo za ekstravagantne
tvrdnje u ime te teorije — tvrdnje koje nikad nisu
bile pravi delovi nauke — mogao je Ajnštajn da po­
kaže da su pogrešne. Očišćena od tih čisto ljudskih
ckstravagantnosti njutnovska teorija nije nikad bila do­
vedena niti može da bude dovedena u pitanje.
Jedna varijanta ovoga argumenta sasvim je do­
voljna da ma koju teoriju koja je ikada bila upotreb-
Ijena od strane neke značajne grupe kompetentnih
naučnika učini imunom na napad. Mnogo kritikovana
teorija flogistona, na primer, unela je red u veliki broj
fizičkih i hemijskih pojava. Ona je objasnila zašto
154 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

tela gore — zato što su puna flogistona — i zašto su

metali imali tako mnogo više zajedničkih svojstava
negoli njihove rudače. Ti metali bili su sastavljeni iz
različitih elementarnih sastojaka zemlje kombinovanih
sa flogistonom koji je, kao zajednički za sve metale,
stvarao zajednička svojstva. Sem toga, teorija flogi­
stona objasnila je jedan broj reakcija u kojima su
kiseline bile formirane sagorevanjem takvih supstanci
kao što su ugljenik i sumpor. Ona je takođe objasnila
smanjivanje zapremine kada se sagorevanje događa
u zatvorenom vazdušnom prostoru — flogiston koji
se oslobađa sagorevanjem „kvari" elastičnost vazduha
koji ga apsorbuje, baš kao što vatra „kvari" elastič­
nost čelične opruge3). Da su to bile jedine pojave koje
su teoretičari flogistona prisvajali za svoju teoriju, ta
teorija nikad ne bi bila pobijena. Sličan argument bi­
će dovoljan za bilo koju teoriju koja je ikada bila
uspešno primenjena na bilo kakav krug pojava.
Ali, da bi se teorije spasle na ovaj način, njihovo
područje primene mora se ograničiti na one pojave i
na takvu preciznost posmatranja s kojom postojeća
empirijska evidencija već ima posla4). Ako se pođe još
korak dalje (a taj korak se teško može izbeći, čim je
učinjen onaj prvi), takvo ograničenje zabranjuje na­
učniku da prétendu je da govori „naučno" o bilo kojoj
pojavi koja nije već posmatrana. čak i u svom sadaš­
njem obliku to organičenje zabranjuje naučniku da se
u svom sopstvenom istraživanju oslanja na neku teo­
riju uvek kada to istraživanje zalazi u neko područje
ili zahteva neki stepen preciznosti za koji ranija praksa
sa tom teorijom ne pruža nikakav presedan. Ove za­
brane logički nemaju izuzetaka. Ali, rezultat njihovog
3) James B. Conant, Overthrow of the Phlogiston The­
ory, Cambridge, Mass., 1950, pp. 13—16; i J. R. Partington,
A Short History of Chemistry, 2d ed., London, 1951, pp.
85—88. Najpotpuniji i najprivrženiji pregled dostignuća te­
orije flogistona daje H. Metzger, Newton, Stahl, Boerhaave
et la doctrine chimique, Paris, 1930, Part II.
4) Uporedi zaključke do kojih se došlo kroz veoma
različitu vrstu analize koju daje R. B. Braithwaite, Scien­
tific Explanation, Cambridge, 1953, pp. 50—87, esp. p. 76.
NUŽNOST NAUČNIH REVOLUCIJA 155

prihvatanja predstavljao bi kraj onog istraživanja

kroz koje nauka može dalje da se razvija.
Ova strana stvari već je gotovo tautologija. Bez
vezivanja za paradigmu ne može biti nikakve normal­
ne nauke, štaviše, to vezivanje mora da se proširi na
područja i stepene preciznosti za koje nema potpunog
presedana. Ako se ne proširi, određena paradigma ne
bi mogla da donese nikakve zagonetke koje već nisu
bile rešene. Pored toga, od vezivanja za paradigmu ne
zavisi samo normalna nauka. Ako postojeća teorija
obavezuje naučnika samo s obzirom na postojeće pri-
mene, onda ne može biti nikakvih iznenađenja, nepra­
vilnosti ili kriza. To su, međutim, baš oni putokazi
koji pokazuju put ka neuobičajenoj nauci. Ako se po­
zitivistička ograničenja na obim legitimne primenlji-
vosti jedne teorije shvate bukvalno, onaj mehanizam
koji naučnoj zajednici ukazuje na to koji problemi
mogu da vode fundamentalnoj promeni mora prestati
da radi. A kada se to dogodi, ta će se zajednica nemi­
novno vratiti nečemu što je veoma nalik na pre-para-
digmatičko stanje, stanje u kojem svi članovi prakti-
kuju nauku, ali u kojem njihov brutoprodukt teško
da iole liči na nauku. Da li je uopšte čudno da veziva­
nje koje se izlaže riziku da bude pogrešno predstavlja
cenu značajnog naučnog napretka?
Što je još važnije, postoji jedna logička šupljina
u pozitivističkom argumentu koja mnogo otkriva, koja
će nas odmah ponovo uvesti u prirodu revolucionarne
promene. Može li njutnovska dinamika stvarno da
bude izvedena iz relativističke dinamike? Na šta bi
ličilo to što se izvede? Zamislite jedan skup iskaza
Ei, E2, . .. E n , koji svi zajedno sačinjavaju zakone re­
lativističke teorije. Ti iskazi sadrže promenljive i pa­
rametre koji predstavljaju položaj u prostoru, vreme,
masu mirovanja i tako dalje. Iz njih se, zajedno sa
aparatom logike i matematike, može izvesti čitav skup
daljih iskaza, uključujući neke koji se mogu proveriti
posmatranjem. Da bi se dokazala adekvatnost njut-
novske dinamike kao posebnog slučaja, mi moramo
E-ovima dodati dopunske iskaze, kakav je (v/c)2 < < 1,
156 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

koji ograničava područje parametara i promenljivih.

Sa ovim uvećanim skupom iskaza se onda manipuliše,
da bi se došlo do novog skupa Nu N2, . . . N m , koji je
po obliku identičan sa Njutnovim zakonima kretanja,
sa zakonom gravitacije i tako dalje. Njutnovska dina­
mika je očigledno izvedena iz ajnštajnovske kada se
podvrgne nekim ograničavajućim uslovima.
Pa ipak je izvođenje bar do ove tačke nezakonito.
Mada N-ovi predstavljaju poseban slučaj zakona re-
lativističke mehanike, oni nisu Njutnovi zakoni. Ili
bar nisu onda ako ti zakoni nisu reinterpretirani na
način koji bi bio nemogućan pre Ajnštajnovog delà.
One promenljive i parametri koji u ajnštajnovskim
E-ovima predstavljaju položaj u prostoru, vreme, masu
i tako dalje, javljaju se i u N-ovima, gde još predstav­
ljaju ajnštajnovski prostor, vreme i masu. Međutim,
fizički referenti ovih ajnštajnovskih pojmova nisu ni
u kom slučaju identični sa onim njutnovskim pojmo­
vima koji nose isto ime. (Njutnovska masa je nepro-
menljiva; ajnštajnovska se može pretvoriti u energiju.
Samo pri niskim relativnim brzinama mogu se oba-
dve meriti na isti način, pa i tada ne treba smatrati
da su iste.) Ukoliko ne promenimo definicije pro­
menljivih u N-ovima, iskazi koje smo izveli nisu njut-
novski. A ako ih promenimo, za nas bi se teško moglo
reći da smo izveli Njutnove zakone. U svakom slučaju,
ne u bilo kojem smislu reči „izvesti" koji je trenutno
opšteprihvaćen. Naš je argument, naravno, objasnio
zašto je ikada izgledalo da Njutnovi zakoni rade. Či­
neći to, on je, recimo, opravdao vozača automobila
koji se ponaša kao da živi u njutnovskoj vasioni. Ar­
gument iste vrste upotrebljen je da opravda što se
geometrima predaje astronomija u kojoj je centar sve­
ta zemlja. No, ovaj argument još nije učinio ono što
je hteo da učini. To će reći da on nije pokazao da su
Njutnovi zakoni granični slučajevi Ajnštaj novih. Jer,
u kretanju prema granici, nisu se promenili samo ob­
lici zakona. Morali smo istovremeno da promenimo
one fundamentalne strukturalne elemente od kojih je
sačinjena vasiona na koju se oni primenjuju.
 NUŽNOST NAUČNIH REVOLUCIJA 157

Ova nužda da se promeni značenje već ustanovlje­

nih i uobičajenih pojmova centralna je za revolucio­
narni uticaj Ajnš taj nove teorije. Mada suptilnije od
promena sa geocentrizma na heliocentrizam, sa flo-
gistona na kiseonik ili sa čestica na talase, pojmovno
preobražavanje do koga je došlo nije ništa manje od­
lučno rušilačko u odnosu na prethodno uspostavljenu
paradigmu. Mi ča'k možemo doći do toga da na njega
gledamo kao na prototip revolucionarnih preorijen­
tacija u naukama. Baš zato što nije uključivao uvo­
đenje dodatnih objekata ili pojmova prelaz sa njut-
novske na ajnštajnovsku mehaniku ilustruje s poseb­
nom jasnoćom naučnu revoluciju kao pomeranje one
pojmovne mreže kroz koju naučnici posmatraju svet.
Ove primedbe trebalo bi da budu dovoljne da po­
kažu ono što bi u drugačijoj filosofskoj klimi moglo
da bude uzeto kao već dokazano. U svakom slučaju,
većina očiglednih razlika između odbačene naučne te­
orije i njenog naslednika predstavlja za naučnike stvar­
ne razlike. I premda jedna zastarela teorija može uvek
da se posmatra kao poseban slučaj svojeg savremenog
sledbenika, ona za te svrhe mora da doživi preobra­
žaj. A taj preobražaj je onaj koji se može preduzeti
samo sa preimućstvima pogleda unazad, eksplicitnog
usmeravanja od strane novije teorije, Š taviše, ukoliko
taj preobražaj predstavlja sredstvo koje se legitimno
može upotrebiti u interpretaciji starije teorije ishod
njegove primene bila bi tako skučena teorija koja bi
mogla samo da ponovi ono što smo već znali. Zbog
svoje ekonomičnosti takva preformulacija bila bi, ko­
risna, ali ne bi mogla da bude dovoljna za usmera-
vanje istraživanja.
Uzmimo zato sada kao sigurno da su razlike izme­
đu sukcesivnih paradigmi u isto vreme i nužne i neus-
kladive. Možemo li onda reći eksplicitnije koje su to
razlike? Najočiglednija vrsta bila je već u nekoliko
navrata ilustrovana. Sukcesivne paradigme govore
nam različite stvari o stanovništvu vasione i njego­
vom ponašanju. One se, dakle, razlikuju oko takvih
pitanja kao što su postojanje subatomskih čestica,
158 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

materijalna priroda svetlosti, kao i održanje toplote

ili energije. To su suštinske razlike' između sukcesiv­
nih paradigmi i za njih nije potrebno davati nikakve
dalje ilustracije. Ali, paradigme se ne razlikuju samo
po suštini, jer su one upravljene ne samo prema pri­
rodi već, isto tako, natrag na nauku koja ih je proiz­
vela. One su izvor metodâ, sfere problema i standar-
dâ rešenja koji se prihvata ju od strane ma koje zrele
naučne zajednice ù bilo koje dato vreme. Kao rezultat
toga prijem nove paradigme često nužno povlači za
sobom drugačije definisanje odgovarajuće nauke. Ne­
ki stari problemi mogu biti otpravljeni u drugu nau­
ku ili proglašeni potpuno „nenaučnim”. Drugi, koji ra­
nije nisu postojali ili su bili trivijalni, mogu sa novom
paradigmom da postanu sami prototipovi značajnog
naučnog dostignuća. A kako se problemi menjaju tako
se često menja i standard po kome se stvarno naučno
rešenje razlikuje od obične metafizičke spekulacije,
igre recima ili matematičke igrarije. Normalno-nauč-
na tradicija koja iskrsava iz jedne naučne revolucije
nije samo nespojiva, već često zapravo nesamerljiva
sa onom koja je ranije važila.
Uticaj Njutnovog delà na tradiciju normalne na­
učne prakse u 17. veku pruža upadljiv primer ovih
suptilnijih efekata pomeranja paradigme. Pre nego što
se Njutn rodio „nova nauka" toga veka uspela je bila
najzad da odbaci aristotelovska i sholastička objašnje­
nja izražena u terminima esencija materijalnih tela.
Reći da je neki kamen pao zbog toga što ga je njego­
va „priroda" povukla prema centru vasione učinjeno
je da izgleda kao čista tautološka igra reči, što ranije
nije bilo. Od toga trenutka čitav tok čulnih pojava,
uključujući boju, ukus, pa čak i težinu, trebalo je ob­
jasniti terminima veličine, oblika, položaja i kretanja
elementarnih čestica osnovne materije. Pripisivanje
drugih kvaliteta elementarnim atomima bilo je utoči­
šte mističnog i zato izvan granica u kojima se kreće
nauka. Molijer je tačno uhvatio novi duh kada se pod-
smevao onome doktoru koji je efikasnost opijuma
NUŽNOST NAUČNIH REVOLUCIJA 159

kao uspavljujućeg sredstva objašnjavao pripisujući

mu spavajući uticaj. Tokom druge polovine 17. veka
mnogi naučnici su više voleli da kažu da je okrugli
oblik čestica opijuma to što je osposobilo te čestice
da umire nerve oko kojih se kreću5).
Objašnjenja pomoću mističnih kvaliteta bila su
u jednom ranijem periodu integralni deo produktiv­
nog naučnog rada. Pa ipak se nova vezanost 17. veka
za mehaničko-korpuskularno objašnjenje pokazala iz­
vanredno plodnom za veći broj nauka, oslobađajući ih
problema koji su se odupirali opšteprihvaćenom reše-
nju i sugerišući druge koji će ih zameniti. U dinamici,
na primer, Njutnova tri zakona kretanja manje su
proizvod novih eksperimenata negoli pokušaja da se
dobro poznata posmatranja reinterpretiraju pomoću
kretanja i interakcija primarno neutralnih čestica.
Pogledajmo samo jednu konkretnu ilustraciju. Kako
neutralne čestice mogu da deluju jedna na drugu
samo putem kontakta mehaničko-korpuskularno gle­
danje na prirodu usmerilo je naučnu pažnju na jedan
sasvim nov predmet istraživanja, na promenu kretanja
čestica do koje dolazi putem sudara. Dekart je najavio
ovaj problem i pružio ono što je smatrano prvim
rešenjem toga problema. Hajgens, Ren (Wren) i Va-
lis (Wallis) krenuli su dalje delimično eksperimentisa-
njem sa tegovima klatna koji se sudaraju, ali najve­
ćim delom primenjujući prethodno već dobro poznate
karakteristike kretanja na taj novi problem. A Njutn
je njjhove rezultate ugradio u svoje zakone kretanja.
Jednaka „akcija" i „reakcija" trećega zakona pred­
stavljaju promene u kvantitetu kretanja koje doživlja­
vaju dve strane u sudaru. Ista promena kretanja do­
vodi do definicije dinamičke sile koja je implicitna u
drugome zakonu. U ovom slučaju, kao i u mnogim
drugim tokom 17. veka, korpuskularna paradigma ro­

5) Za korpuskularizam uopšte vidi Marie Boas, „The

Establishment of the Mechanical Philosophy", Osiris, X,
1952, pp. 412—541. Za efekat oblika čestice na ukus vidi
ibid., p. 483.
160 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

dila je kako novi problem tako i veliki deo njegovog

rešenja®).
Mada je veliki deo Njutnovog rada bio usmeren
na probleme i uključene standarde izvedene iz meha-
ničko-korpuskularnog pogleda na svet, ipak je efekat
one paradigme koja je proizišla iz njegovog rada pred­
stavljao dalju i delimično destruktivnu promenu u onim
problemima i standardima koji su za nauku legitimni.
Interpretirana kao urođeno privlačenje između svakog
para čestica materije gravitacija je posedovala isti onaj
mistički kvalitet kakav je imala sholastička „tendencija
pada". Prema tome, dok su standardi korpuskularnos-
ti ostali na snazi traganje za mehaničkim objašnje­
njem gravitacije predstavljalo je jedan od najizazov­
nijih problema za one koji su prihvatali Principia kao
paradigmu. Sam Njutn mu je posvetio mnogo pažnje,
a takođe i mnogi njegovi sledbenici u 18. veku. Jedina
očigledna mogućnost biranja bilo je odbacivanje Njut-
nove teorije zbog toga što nije uspela da objasni
gravitaciju, pa je i ta alternativa bila široko prihvaće­
na. Međutim, nijedno od ovih gledišta nije konačno
trijumfovalo. Kako nisu bili u stanju niti da praktiku-
ju nauku bez Principia niti da učine da se taj rad pri­
lagodi korpuskularnim standardima 17. veka naučnici
su postupno prihvatili gledište o stvarnoj urođenosti
gravitacije. Sredinom 18. veka ta interpretacija bila
je skoro univerzalno prihvaćena, a kao rezultat toga
bilo je jedno stvarno okretanje (koje nije isto što i
nazadovanje) ka sholastičkom standardu. Urođena
privlačenja i odbijanja pridružila su se veličini, obli­
ku, položaju i kretanju kao onim primarnim svojstvi­
ma materije koja se ne mogu dalje fizički redu-
kovati*7).

®) R Dugas, La méchanique au XVIIe siècle, Neuchâ­

tel, 1954, pp. 177—185, 284—298, 345—356.
7) I. B. Cohen, Franklin and Newton: An Inquiry into
Speculative Newtonian Experimental Science and Frank­
lin's Work in Electricity as an Example Thereof, Philadel­
phia, 1956, chaps. VI—VII.
 NUŽNOST NAUČNIH REVOLUCIJA 161
Promena do koje je došlo u standardima i i po­
dručju problema fizičke nauke još jednom je bila zna­
čajne prirode. Tako su, na primer, već oko 1740-ih go­
dina „električari” mogli da govore o atraktivnoj „vrli­
ni” električnog toka a da se time ne izlažu onom pod-
smehu s kojim je vek ranije bio pozdravljen Molije-
rov doktor. A kako su to učinili električne pojave su
sve više ispoljavale jedan red različit od onoga koji su
te iste pojave pokazivale kada su posmatrane kao efe­
kti mehaničkog effluvium-a koji može da deluje samo
putem kontakta. Posebno onda kada je postala pred­
met proučavanja sama po sebi, ona pojava koju sada
nazivamo punjenjem putem indukcije, električna akci­
ja na odstojanju mogla je da bude priznata kao jedan
od njenih efekata. Ranije, kada je uopšte bila viđena,
pripisivana je neposrednoj akciji električnih „atmo­
sfera” ili curenjima koja se u bilo kojoj električnoj
laboratoriji ne mogu izbeći. Novo gledište na indukti­
vne efekte predstavljalo je, sa svoje strane, ključ za
Franklinovu analizu lajdenske boce kao i za nastaja­
nje jedne nove i njutnovske paradigme za elektricitet.
Niti su dinamika i elektricitet bile jedine naučne obla­
sti na koje je uticala legitimizacija traganja za sila­
ma koje su urođene materiji. Veliki deo literature 18.
veka o hemijskim afinitetima i nizovima zamene ta-
kođe potiče iz ovog supra-mehaničkog aspekta njutno-
nijanstva. Hemičani koji su verovali u ova diferenci­
jalna privlačenja između različitih hemijskih vrsta zapo­
čeli su sa dotle nezamislivim eksperimentima i traga­
li za novim vrstama reakcija. Bez onih podataka i
onih hemijskih pojmova, koji su se razvili u ovome
procesu, docniji Lavoazijeov, a posebno Daltonov rad,
bili bi neshvatljivi8). Promene u standardima koji od­
ređuju dopustive probleme, pojmove i objašnjenja,
mogu da preobraze jednu nauku. U sledećem odeljku
ja ću čak sugerisati jedan smisao u kojem te promene
mogu da preobraze svet.
8) Za elektricitet, vidi ibid., chaps. VIII—IX. Za herni­
ju, vidi Metzger, op. cit., Part I.
162 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

Drugi primeri ovih nebitnih razlika između para­

digmi koje slede jedna za drugom mogu se pronaći u
istoriji bilo koje nauke u skoro svakom periodu nje­
nog razvoja. Zadovoljimo se za trenutak samo još sa
dve daleko kraće ilustracije. Jedan od priznatih zada­
taka hernije, pre hemijske revolucije, bio je da objas­
ni svojstva hemijskih supstanci, kao i one promene
kojima ta svojstva podležu tokom hemijskih reakcija.
Uz pomoć jednog malog broja elementarnih „princi­
pa" — jedan od njih je bio flogiston — hemičar je
trebalo da objasni zašto su neke supstance kiselkaste,
druge kovne, treće zapaljive i tako dalje. Izvestan us­
peh u tom pravcu bio je postignut. Mi smo već prime-
tili da je flogiston objasnio zašto su metali toliko
mnogo nalik jedan na drugi, a sličan argument mogli
smo razviti i za kiseline. Lavoazijeova reforma, među­
tim, konačno je odbacila hemijske „principe" i tako
završila time što je herniju lišila nešto stvarne i dos­
ta potencijalne objašnjavalačke moći. Da bi se nadok­
nadio taj gubitak bila je neophodna promena u stan­
dardima. Tokom dobrog delà 19. veka neuspeh da se
objasne svojstva smeša nije predstavljao nikakvu optu­
žbu protiv neke hemijske teorije9).
Klerk Maksvel je, opet, sa drugim zastupnicima
talasne teorije svetlosti 19. veka delio uverenje da se
svetlosni talasi moraju prostirati kroz materijalni etar.
Koncipiranje jednog mehaničkog medijuma na koji bi
se ti talasi oslanjali bio je standardni problem za mno­
ge od njegovih najsposobnijih savremenika. Njegova
sopstvena teorija, međutim, elektromagnetska teorija
svetlosti, nije dala opis nikakvog medijuma na koji se
svetlosni talasi oslanjaju, pa je čak učinila težim, nego
što je to ranije izgledalo, da se takvo jedno objašnje­
nje postigne. Baš iz ovih razloga Maksvelova teorija
je prvobitno bila široko odbacivana. Ali, pokazalo se,
kao i u slučaju Njutnove teorije, da je teško bez Mak-
svelove teorije, i kako je ona postigla status paradig-

9) E. Meyerson, Identity and Reality, New York,

1930, chap. X.
 NUŽNOST NAUČNIH REVOLUCIJA 163

me stav zajednice prema njoj je promenjen. Tokom

prvih decenija 20. veka Maksvelovo insistiranje na po­
stojanju jednog mehaničkog etera izgledalo je sve više
kao prazno pričanje, što ono sigurno nije bilo, pa su
pokušaji da se stvori takav eterski medij um bili odba­
čeni. Naučnici više ne smatraju nenaučnim ako se go­
vori o nekom električnom „pražnjenju" bez specifi-
kovanja šta se to ispraznilo. Stoga je opet dobijen nov
skup problema i standarda, takav skup koji je u ovo­
me konkretnom slučaju imao značajne veze sa nasta­
janjem teorije relativiteta10).
Ova karakteristična pomeranja u koncepciji nauč­
ne zajednice u pogledu njenih legitimnih problema i
standarda imala bi manje značaja za glavnu tezu koja
se zastupa u ovome ogledu ako bi se moglo pretpos­
taviti da su se ona uvek događala od nekog metodo­
loški nižeg prema metodološki višem tipu. U tom slu­
čaju njihovi efekti bi takođe izgledali kumulativni.
Nije ni čudo da su neki istoričari zastupali gledište da
istorija nauke beleži neprekidno povećanje zrelosti i
doteranosti čovekove koncepcije o prirodi nauke11).
Ipak, braniti gledište o kumulativnom razvoju nauč­
nih problema i standarda još je teže nego braniti ku­
muliranje teorija. Pokušaj da se objasni gravitacija,
mada plodonosno odbačen od većine naučnika 18. ve­
ka, nije bio usmeren na neki u suštini nelegitiman
problem; primedbe upućene na račun urođenih sila
nisu bile niti inherentno nenaučne niti su bile metafi­
zičke u nekom pejorativnom smislu reći. Ne postoje
nikakvi spoljašnji standardi koji bi dopustili takvu
vrstu prosuđivanja. Ono što se dogodilo nije bilo ni
snižavanje ni podizanje standarda, već prosto prome­
na koju je tražilo prihvatanje nove paradigme, štaviše,
ta promena je u međuvremenu promenila pravac, što
10) E. T. Whittaker, A History of the Theories of Aet­
her and Electricity, II, London, 1953, (pp. 28—30.
11) Za briljantan i sasvim savremen pokušaj da se na­
učni razvoj smesti u ovaj prokrustovski krevet vidi
C. C. GiUispie, The Edge of Objectivity: An Essay in the
History of Scientific Ideas, Princeton, 1960.
u*
164 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

može ponovo da se dogodi. U 20. veku Ajnštajn je us­

peo da objasni gravitaciona privlačenja, a to je obja­
šnjenje vratilo nauku takvom skupu kanona i proble­
ma koji su, u tom posebnom pogledu, više nalik na
one Njutnovih prethodnika negoli na one njegovih
sledbenika. Ili, opet, razvoj kvantne mehanike preo­
krenuo je onu metodološku zabranu koja je nastala
tokom hemijske revolucije. Hemičari sada pokušava­
ju da objasne, i to sa velikim uspehom, boju, agregat­
no stanje i druge kvalitete onih supstanci koje upotre­
bljavaju i stvaraju u svojim laboratorij ama. Možda je
čak sličan preokret u toku u elektromagnetskoj teori­
ji. Prostor u savremenoj fizici nije onaj inertni i ho­
mogeni supstrat koji je upotrebljavan kako u Njutno-
voj tako i u Maksvelovoj teoriji; neka od njegovih no­
vih svojstava ne razlikuju se od onih koja su nekada
bila pripisivana eteru; možda ćemo jednog dana doći
do saznanja o tome šta je to električno pražnjenje.
Pomeranjem naglaska sa saznaj nih na normativne
funkcije paradigmi navedeni primeri uvećavaju naše
razumevanje onih načina na koje paradigme daju ob­
lik naučnom životu. Ranije smo uglavnom ispitivali
ulogu paradigme kao sredstva za izgradnju naučne
teorije. U toj ulozi ona funkcioniše tako što govori
naučniku o onim entitetima koje priroda sadrži, odno­
sno ne sadrži, kao i o načinima kako se ti entiteti po­
našaju. Ta informacija pruža mapu čiji se detalji ras-
vetljavaju zrelim naučnim istraživanjem. A kako je
priroda suviše složena i raznovrsna da bi se mogla
istraživati nasumice, to je mapa isto toliko bitna za
neprekidan razvoj nauke kao i posmatranje i ekspe­
riment. Kroz teorije koje uključuju u sebe, paradigme
se pokazuju kao konstitutivne za istraživačku aktiv­
nost. One su, međutim, konstitutivne za nauku i u
drugim pogledima i to je ono na šta želim sada da
ukažem. Naši najnoviji primeri posebno pokazuju da
paradigme pružaju naučnicima ne samo mapu već,
isto tako, i neka uputstva koja su bitna za pravljenje
mape. Usvajajući jednu paradigmu naučnik stiče teo­
riju, metode i standarde sve zajedno, i to obično u
NUŽNOST NAUČNIH REVOLUCIJA 165

jednoj nerazmrsivoj mešavini. Prema tome, kada se

paradigme menjaju obično imamo i značajna pomera-
nja u onim kriterijumima koji određuju legitimnost
kako problema tako i predloženih rešenja.
Ovo zapažanje vraća nas na onu tačku od koje je
ovaj odeljak započeo zato što nam pruža prvu ekspli-
citnu naznaku o tome zašto izbor između rivalskih
paradigmi, po pravilu, rađa pitanja koja se ne mogu
razrešiti kriterijumima normalne nauke. U onoj meri
(koliko značajnoj toliko i nepotpunoj) u kojoj se dve
naučne škole ne slažu o tome šta je problem a šta je
rešenje, one se neizbežno neće razumeti kada rasprav­
ljaju o relativnim zaslugama svojih odgovarajućih pa­
radigmi. U onim cirkularnim argumentima do kojih se
po pravilu dolazi, za svaku paradigmu će se pokazati
da, manje ili više, zadovoljava one kriterij ume koje sa­
ma sebi propisuje, kao i da ne ispunjava nekoliko su­
parničkih kriterijuma. Ima, isto tako, i drugih razlo­
ga za nepotpunost logičkog dodira koji dosledno kara-
kteriše rasprave oko paradigme. Tako, na primer, s ob­
zirom da nijedna paradigma nikada ne rešava sve one
probleme koje definiše, i kako nema dve paradigme
koje bi ostavljale nerešenim sve iste probleme, raspra­
ve o paradigmi uključuju sledeće pitanje: koje proble­
me je značajnije rešiti? Kao i na pitanje rivalskih stan­
darda na ovo pitanje o vrednostima može se odgovo­
riti samo pomoću kriterijuma koji leže sasvim van
normalne nauke, a baš to pribegavanje spoljašnjim
kriterijumima jeste ono što rasprave o paradigmi naj-
očiglednije čini revolucionarnim. Ali, ovde je u pita­
nju čak i nešto osnovnije nego što su standardi i vre-
dnosti. Dosad sam zastupao samo gledište da su para­
digme bitne za nauku. Sada želim da izložim jedan
smisao u kome su one, isto tako, bitne za prirodu.
 X. REVOLUCIJE KAO PROMENE
POGLEDA NA SVET

Ispitujući izveštaj o završenom istraživanju sa

najisturenije tačke savremene istoriografije istoričar
nauke može da bude sklon da uzvikne da se onda ka­
da se paradigme menjaju zajedno sa njima menja i
sam svet. Vođeni novom paradigmom naučnici usvaja­
ju nove instrumente i gledaju na nova mesta. Što je
još važnije, naučnici tokom revolucija vide nove i dru­
gačije stvari i onda kada sa uobičajenim instrumenti­
ma gledaju na mesta koja su ranije već gledali. To
pre liči na situaciju kada je profesionalna zajednica
iznenada prebačena na neku drugu planetu, na kojoj
se poznati predmeti vide u drugačijem svetlu, a sem
toga pridružuju im se i predmeti koji su dotle bili ne­
poznati. Razume se da se baš tako nešto ne dešava:
nema nikakve geografske transplantacije. Svakodnev­
na zbivanja van laboratorije obično se nastavljaju kao
i pre toga. Pa ipak promene paradigme dovode do to­
ga da naučnici vide drugačije svet svoga istraživačkog
angažmana. U onoj meri u kojoj je njihov jedini prilaz
tome svetu kroz to što oni vide i čine, mogli bismo že-
leti da kažemo da naučnici posle revolucije reaguju na
jedan drugačiji svet.
Poznate demonstracije prebacivanja u vizuelnom
geštaltu pokazuju se veoma sugestivne kao elemen­
tarni prototipovi za ovakve transformacije naučniko-
vog sveta. Ono što su u naučnikovom svetu pre revo­
lucije bile guske, posle revolucije su zečevi. Čovek ko­
ji je prvo video spoljašnjost kutije odozgo docnije vi­
REVOLUCIJE 167

di njenu unutrašnjost odozdo. Ovakva preobražavanja,

mada obično postepenija i takva da se skoro nikad ne
mogu okrenuti u suprotnom smeru, uobičajeni su pra­
tioci naučnog obučavanja. Posmatrajući jednu šrafi-
ranu mapu student vidi linije na papiru, dok čitač ka­
rata vidi sliku terena. Posmatrajući fotografiju magle-
ne komore student vidi zbrkane i prelomljene linije,
dok fizičar vidi prikaz uobičajenih zbivanja unutar
atoma. Samo posle jednog broja takvih preobražaja
viđenja student postaje stanovnik naučnikovog sveta,
videći ono što naučnik vidi i reagujući onako kako to
čini naučnik. Taj svet u koji student tada ulazi nije,
međutim, jednom zauvek fiksiran s jedne strane pri­
rodom okoline, a s druge strane samom naukom. Pre
bi se moglo reći da je on zajednički određen kako
okolinom tako i posebnom normalno-naučnom tradi­
cijom koju je student obučen da sledi. Prema tome,
u doba revolucije, kada se normalnonaučna tradicija
menja, naučnikovo opažanje njegove okoline mora da
bude prevaspitano — u nekim poznatim situacijama
on mora da nauči da vidi novi geštalt. Kada je to već
postigao, svet njegovih istraživanja tu i tamo će iz­
gledati nesamerljiv sa onim u kome je ranije obitavao.
To je još jedan razlog zašto škole koje su rukovođene
različitim paradigmama uvek imaju i unekoliko raz­
ličite ciljeve.
U svom najčešćem obliku, razume se, geštalt-eks-
perimenti ilustruju samo prirodu opažajnih preobraža­
ja. Oni nam ništa ne govore o ulozi paradigmi ili o
ranije asimilovanom iskustvu u procesu opažanja. Ali,
o tome postoji bogata psihološka literatura, od koje
dobar deo potiče iz pionirskog rada Hanoverskog insti­
tuta. Eksperimentalni subjekt koji stavi specijalne na-
očari sa sočivima koja obrću lik u prvi mah čitav svet
vidi okrenut tumbe. Njegov opažaj ni aparat u početku
funkcioniše onako kako je bio naučen da funkcioniše
u odsustvu ovih naočara, a rezultat toga je krajnja
dezorijentacija i akutna lična kriza. Međutim, kada je
subjekt već počeo da uči kako da se snađe sa svojim
novim svetom čitavom njegovo vidno polje se u tre­
 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA
168

nutku prevrne, obično posle jednog prelaznog perio­

da u toku kojeg je viđenje jednostavno zbrkano. Pos­
le toga objekti se ponovo vide onakvi kakvi su bili
i pre nego što su te naočari stavljene. Asimilovanje
jednog ranije nepravilnog vidnog polja dovelo je do re-
agovanja i do promene samog tog polja1). Bukvalno,
ili metaforično, čovek koji se prilagodio sočivima koja
obrću lik doživeo je revolucionarni preobražaj viđenja.
Subjekti eksperimenta sa nepravilnim kartama za
igranje, o kojima je raspravljano u odeljku VI, isku­
sili su jedan sasvim sličan preobražaj. Dok nisu kroz
duže izlaganje naučili da data vasiona sadrži nepravil­
ne karte oni su videli samo one tipove karata za koje
ih je prethodno iskustvo pripremilo. No, kada im je
iskustvo pružilo potrebne dodatne kategorije oni su
bili u stanju da vide sve nepravilne karte prilikom
prvog posmatranja koje je bilo dovoljno dugo da do­
pusti identifikaciju bilo koje vrste. Treći eksperimenti
demonstriraju da opažena veličina, boja i tako dalje
eksperimentalno izloženih objekata takođe varira sa
prethodnim obučavanjem i iskustvom subjekta2). Pre-
gledanje bogate eksperimentalne literature, iz koje su
ovi primeri izvučeni, čini da posumnjamo da nešto
nalik na paradigmu predstavlja preduslov za samo opa­
žanje. Ono što čovek vidi zavisi kako od toga šta pos-
matra tako i od onoga šta ga je njegovo ranije vizu-
elno-pojmovno iskustvo naučilo da vidi. U odsustvu
takvog obučavanja može postojati samo, da upotre-

*) Originalne eksperimente izveo je George M. Strat­

ton, „Vision without Inversion of the Retinal Image",
Psychological Review, IV, 1897, pp. 341—360, 463—481. Mo­
derniji prikaz pružio je Harvey A. Carr, An Introduction to
Space Perception, New York, 1935, pp. 18—57.
2) Za primere vidi Albert H. Hastorf, „The Influence
of Suggestion on the Relationship between Stimulus Size
and Perceived Distance", Journal of Psychology, XXIX,
1950, pp. 195—217; i Jerome S. Bruner, Leo Postman, and
John Rodrigues, „Expectations and the Perception of Co­
lor", American Journal of Psychology, LXIV, 1951, pp.
216—227,
REVOLUCIJE 169

bim izraz Vilijema Džejmsa, „cvetajuća i žamoreća

zbrka”.
Nekoliko ljudi koji se bave istorijom nauke otkri­
li su poslednjih godina da su one vrste eksperimenata
koje su napred opisane izuzetno sugestivne. N. R. Han­
son posebno je koristio demonstriranja geštalta za ra­
zradu nekih od onih istih posledica naučnog uverenja
kojima se ja ovde bavim3). Druge kolege su u više na­
vrata primetile da bi istorija nauke imala više i kohe­
rentnij eg smisla ako bi se moglo pretpostaviti da su
naučnici povremeno doživljavali takva pomeranja opa­
žanja kakva su napred opisana. Međutim, ma koliko
psihološki eksperimenti bili sugestivni, oni po samoj
prirodi stvari ipak ne mogu da budu više od toga. Oni
pokazuju takve karakteristike opažanja koje mogu da
budu centralne za naučni razvoj, ali oni ne demonstri­
raju da pažljivo i kontrolisano posmatranje, koje
sprovode naučnici-istraživači, sadrži ma koju od ovih
karakteristika, štaviše, sama priroda ovih eksperime­
nata onemogućuje svako neposredno demonstriranje
ove tačke. Ako istorijski primer treba da učini da ovi
psihološki eksperimenti izgledaju relevantni moramo
prvo zapaziti one vrste evidencije koje od istorije
možemo, ili ne možemo, očekivati da nam pruži.
Subjekt jednog geštalt-demonstriranja zna da se
njegovo opažanje pomerilo, jer taj subjekt može uči­
niti da se to opažanje pomera naizmenično nazad i
napred dok on u svojim rukama drži istu knjigu ili
isto parče papira. Svestan da se u njegovoj okolini
ništa nije promenilo on sve više usmerava svoju paž­
nju ne na lik (guska ili zec), već na one linije na pa­
piru koje posmatra. Na kraju, on može čak da nauči
da gleda te linije tako da ne vidi nijedan od likova
pa onda može reći (što ranije nije mogao legitimno da
kaže) da ono što on vidi jesu zapravo te linije, ali da
ih on vidi naizmenično kao gusku ili kao zeca. Na isti
način subjekt onoga eksperimenta sa nepravilnim
3) N. R. Hanson, Patterns of Discovery, Cambridge,
1958, chap. I.
170 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

kartama zna (ili, tačnije, može da bude ubeđen) da

se njegovo opažanje moralo pomeriti zato što ga spo-
ljašnji autoritet, eksperimentator, uverava da je on,
bez obzira na to šta je video, sve vreme gledao u crnu
peticu herc. U oba ova slučaja, kao i kod svih sličnih
psiholoških eksperimenata, efikasnost demonstriranja
zavisi od toga da li se ono može analizirati na ovakav
način. Ukoliko nije bilo nikakvog spoljašnjeg standar­
da, u odnosu na koji bi se prebacivanje u viđenju mo­
glo da demonstrira, nikakav zaključak o naizmeničnim
opažajnim mogućnostima ne bi mogao da bude iz­
veden.
S naučnim posmatranjem, međutim, situacija je
tačno obrnuta. Naučnik nema nikakvo drugo pribe-
žište iznad ili izvan onoga što vidi sopstvenim očima
i instrumentima. Kad bi postojao neki viši autoritet
na koji bi se mogao pozvati da bi možda, pokazao da
mu se viđenje pomerilo, tada bi sam taj autoritet po­
stao izvor njegovih podataka, a ponašanje njegovog
viđenja postalo bi izvor problema (kao što je pona­
šanje eksperimentalnog subjekta za psihologa). Iste
vrste problema nastale bi ako bi naučnik mogao da
se prebacuje tamo-amo, kao onaj subjekt geštalt-ek-
sperimenta. Onaj period u kojem je svetlost bila „po­
nekad talas a ponekad čestica" bio je period krize —
period kada nešto nije bilo u redu — i on se zavr­
šio tek sa razvojem talasne mehanike i uviđanjem da
je svetlost entitet koji se slaže sam sa sobom i koji
se razlikuje kako od talasâ tako i od cesticâ. Prema
tome, ako u naukama opažaj na prebacivanja prate
promene paradigme ne možemo očekivati od naučni-
kâ da neposredno svedoče o tim promenama. Fosma-
trajući Mesec obraćenik u kopernikanizam ne kaže
„Dosad sam video planetu, a sada vidim satelit". Ta­
kav stil izražavanja podrazumevao bi jedan smisao u
kojem je ptolemajski sistem jednom bio tačan. Ume-
sto toga preobraćenik u novu astoronomiju kaže „Ne­
kada sam smatrao da je Mesec (ili sam video Mesec
kao) planeta, ali sam u tome pogrešio". Takva vrsta is­
kaza redovno se sreće posle naučnih revolucija. Ako
REVOLUCIJE 171

ona obično prikriva pomeranje naučnog viđenja ili

neki drugi mentalni preobražaj istoga efekta ne mo­
žemo očekivati neposredno svedočenje o tome pome-
ranju. Pre bismo morali da tražimo posrednu eviden­
ciju i evidenciju ponašanja o tome da naučnik sa no­
vom paradigmom vidi stvari drugačije nego što ih
je ranije video.
Vratimo se onda podacima i upitajmo se kakve
vrste preobražaja u naučnikovom svetu može da ot­
krije onaj istoričar koji veruje u takve promene. Ot­
krivanje Urana od strane ser Vilijema Heršela pruža
prvi primer i primer najviše nalik na eksperiment sa
nepravilnim kartama. Najmanje u 17 različitih prili­
ka, između 1690. i 1781. godine, jedan broj astrono­
ma, uključujući nekoliko najuglednijih evropskih po-
smatrača, videlo je jednu zvezdu u položaju za koji
sada pretpostavljamo da ga je u to vreme morao da
zauzima Uran. Jedan od najboljih posmatrača u toj
grupi video je zapravo tu zvezdu 1769. godine četiri
noći uzastopce, ne zapažajući ono kretanje koje bi
moglo da sugeriše drugačiju identifikaciju. Kada je
Heršel, dvanaest godina docnije, prvi put posmatrao
isti objekt, učinio je to sa znatno poboljšanim tele­
skopom sopstvene proizvodnje. Stoga je bio u stanju
da zapazi uočljivi disk-lik koji je, u najmanju ruku,
neuobičajen za zvezde. Nešto nije bilo kako treba, pa
je on zato odložio svoju identifikaciju dok to pažlji­
vije ne ispita. To dalje ispitivanje otkrilo je kretanje
Urana između zvezda, a Heršel je zato oglasio da je
video novu kometu! Tek nekoliko meseci docnije, po­
sle bezuspešnih pokušaja da posmatrano kretanje uk­
lopi u putanju komete, Leksel (Lexell) je sugerisao
da se možda radi o putanji planete4). Kada je ta su­
gestija prihvaćena bilo je nekoliko zvezda manje i
jedna planeta više u svetu profesionalnog astronoma.
Ceo onaj skup zvezda koji je neprekidno bio posma-
tran skoro čitav jedan vek sagledan je drugačije po­
sle 1781. godine, s obzirom da se, kao i u slučaju
4) Peter Doig, A Concise History of Astronomy, Lon­
don, pp. 115—116.
172 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

one nepravilne karte za igranje, nije mogao više u-

klopiti u one opažajne kategorije (zvezda ili kometa)
koje je pružala dotle preovlađujuća paradigma.
Međutim, menjanje vizije, koje je osposobilo as­
tronome da vide Uran, planetu, izgleda da nije uti­
calo samo na opažanje tog ranije posmatranog objek­
ta. Njene su posledice bile dalekosežnije. Verovatno
je, mada je evidencija o tome neodređena, manja iz-
mena paradigme koju je nametnuo Heršel pomogla
da se astronomi posle 1801. godine pripreme za brzo
otkrivanje brojnih manjih planeta ili asteroida. Zbog
svoje male veličine one nisu pokazivale nepravilno
uveličavanje koje je navelo Heršela na opreznost. Pa
ipak su astronomi, koji su bili pripremljeni da nađu
dodatne planete, bili u stanju da sa standardnim in­
strumentima identifikuju tokom prvih pedeset godi­
na 19. veka dvadeset takvih planeta5). Istorija astro­
nomije pruža i mnoge druge primere promena u na­
učnom opažanju do kojih je došlo pod uticajem para­
digme, od kojih su neke čak bile manje dvosmislene.
Može li se, recimo, zamisliti da je to bila slučajnost
što su zapadni astronomi, tokom onih pola veka po­
što je Kopernikova nova paradigma bila prvi put
predložena, prvi videli promenu na ranije nepromen-
ljivom nebu? Kinezi, čija kosmološka verovanja nisu
sprečavala nebesku promenu, znatno su ranije regi-
strovali pojavu mnogih novih zvezda na nebu. Sem
toga, čak i bez pomoći teleskopa, Kinezi su sistemat­
ski registrovali pojavljivanje Sunčevih pega vekovi-
ma pre nego što su ih videli Galilej i njegovi savre-
menici6). No, sunčeve pege i jedna nova zvezda nisu
bili jedini primer i nebeske promene do koje je do­
šlo na nebu zapadne astronomije neposredno posle
Kopernika. Koristeći tradicionalne instrumente, neke
tako jednostavne kao što je parče kanapa, astrono-
5) Rudolph Wolf, Geschichte đer Astronomie, Munich,
1877, pp. 513—515, 683—693. Uočite naročito kako Volfov
opis otežava objašnjavanje ovih otkrića kao posledice Bo-
dovog zakona.
e) Joseph Needham, Science and Civilization in China,
III, Cambridge, 1959, pp. 423-429, 434-436.
 REVOLUCIJE 173

mi s kraja 16. veka su u više navrata otkrili da su

komete lutale po volji kroz prostor koji je pre toga
bio rezervisan za nepokretne planete i zvezde7). Sama
lakoća i brzina s kojom su astronomi, gledajući stare
objekte sa starim instrumentima, videli nove stvari,
može učiniti da poželimo da kažemo da su astronomi
posle Kopernika živeli u jednom drugačijem svetu.
Njihovo istraživanje je, u svakom slučaju, reagovalo
kao da je to bio slučaj.
Prethodni primeri bili su izabrani iz astronomi­
je zbog toga što su izveštaji o nebeskim posmatranji-
ma često davani jednim rečnikom koji se sastoji od
relativno čistih posmatračkih termina. Samo u tak­
vim izveštajima možemo se nadati da nađemo nešto
nalik na potpuni paralelizam između zapažanja nauč­
nika i zapažanja onih eksperimentalnih subjekata na­
šega psihologa. Ali, mi ne moramo da insistiramo na
jednom tako potpunom paralilezmu, a mnogo ćemo
dobiti ako popustimo sa svojim standardom. Ako mo­
žemo da se zadovoljimo svakodnevnom upotrebom
glagola „videti" možda ćemo ubrzo uvideti da smo
se već sreli sa mnogim drugim primerima pomera-
njâ u naučnom opažanju koja prate promenu para­
digme. Proširena upotreba „opažanja" i „viđenja"
zahtevaće uskoro eksplicitnu odbranu, ali dopustite
da prvo ilustrujem njenu upotrebu u praksi.
Pogledajte ponovo za trenutak ona dva naša ra­
nija primera iz istorije elektriciteta. Tokom 17. veka,
kada je njihovo istraživanje bilo rukovođeno jednom
ili drugom teorijom isparavanja, „električari" su če­
sto gledali metalne opiljke kako odskaču ili otpadaju
sa naelektrisanih tela koja su ih privukla. Ako ništa
drugo, to je ono što su posmatrači 17. veka rekli da
su videli, a mi nemamo nikakve krupnije razloge zbog
kojih bismo u njihove izveštaje o opažanju sumnjali
više nego u svoje sopstvene. Ako ga stavimo pred isti
aparat moderni posmatrač bi video elektrostatičko
odbijanje (pre negoli mehaničko ili gravitaciono od-
7) T. S. Kuhn, The Copernican Revolution, Cambridge,
Mass., 1957, pp. 206—209.
174 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

skakanje), ali istorijski, s jednim opšteignorisanim i-

zuzetkom, elektrostatičko odbijanje kao takvo nije
viđeno sve dok Hoksbijev (Hauksbee) veliki aparat
nije znatno uveličao njegove efekte. Odbijanje posle
naelektrisavanja dodirom bilo je, međutim, samo je­
dan od većeg broja novih odbojnih efekata koje je
video Hoksbi. Kroz svoja istraživanja, dosta nalik na
geštalt-prebacivanje, odbijanje je iznenada postalo
ona fundamentalna manifestacija naelektrisanosti, pa
je tada trebalo objasniti privlačenje8). Električne po­
jave koje su se mogle videti početkom 18. veka bile
su istovremeno suptilnije i raznolikije od onih koje
su videli posmatrači u 17. veku. Ili, opet, „električar"
koji je gledao lajdensku bocu pošto je Franklinova
paradigma bila usvojena, video je nešto drugo a ne
ono što je ranije video. Naprava je postala konden­
zator, za šta nije bilo potrebno ni staklo ni oblik
boce. Umesto toga dve provodničke obloge — od ko­
jih jedna nije bila nikakav deo originalne naprave —
izbile su u prvi plan. Kako postupno svedoče i pisa­
ne diskusije i crteži, dve metalne ploče sa neprovod-
nikom između sebe postale su prototip za svoju kla­
su9). Istovremeno, drugi efekti indukucije dobili su
nove opise, dok su treći prvi put zabeleženi.
Pomeranja ove vrste ne ograničavaju se na astrono­
miju i elektricitet. Već smo primetili neke slične pre­
obražaje viđenja koji se mogu izvući iz istorije he­
rnije. Rekli smo da je Lavoazije video kiseonik tamo
gde je Pristli video deflogistovani vazduh, a gde dru­
gi nisu uopšte ništa videli. Međutim, učeći se da vidi
kiseonik Lavoazije je isto tako morao da рготеш
svoje gledanje na mnoge druge poznatije supstance.
On je, recimo, morao da vidi složenu rudaču tamo
gde su Pristli i njegovi savremenici videli elementar­
nu zemlju, a pored ove bilo je i drugih takvih pro-
8) Duane Roller and Duane H.D. Roller, The Deve­
lopment of the Concept of Electric Charge, Cambridge,
Mass., 1954, pp. 21—29.
9) Vidi diskusiju u odeljku VII, kao i literaturu kojoj
će voditi ono na šta se tamo pozivamo u fusnoti 9).
REVOLUCIJE 175

mena. Kao rezultat otkrivanja kiseonika Lavoazije je,

u najmanju ruku, drugačije video prirodu. A u od­
sustvu nekog pribegavanja toj hipotetički utvrđenoj
prirodi koju je „video različito” princip ekonomije
će nas naterati da kažemo da je Lavoazije posle ot­
krivanja kiseonika radio u drugačijem svetu.
Kroz koji trenutak ispitaću mogućnost izbegava-
nja ovako čudnog načina izražavanja, ali nam je pre
toga potreban jedan dodatni primer njegove upotrebe,
ovoga puta izveden iz jednog od najpoznatijih odelja­
ka Galilejevog delà. Od najstarijih antičkih vremena
većina ljudi videla je ovo ili ono teško telo koje se
klati napred-nazad na kanapu ili lancu, dok se na
kraju ne zaustavi. Za aristotelovce, koji su verovali da
je teško telo svojom sopstvenom prirodom pokrenuto
sa višeg položaja u stanje prirodnog mirovanja u ni­
žem položaju, telo koje se klati prosto sa teškoćom
pada na taj niži položaj. Ograničavano lancem ono
je moglo da postigne svoje mirovanje samo posle na­
pornog kretanja i prilično vremena. Gledajući na telo
koje se klati Galilej je, s druge strane, video u nje­
mu klatno, odnosno telo koje je bezmalo uspelo u
ponavljanju istog kretanja iznova i iznova ad infini­
tum. A kada je već toliko video, Galilej je posmatrao
i druga svojstva klatna i oko njih izgradio mnoge od
najznačajnijih i najoriginalnijih delova nove dinami­
ke. Iz svojstava klatna, na primer, Galilej je izveo je­
dine svoje potpune i zdrave argumente za nezavisnost
težine u odnosu na ubrzanje kod slobodnog pada, kao
i za odnos između vertikalne visine i konačne brzine
kretanja niz strme ravni10). Sve ove prirodne pojave
on je video drugačije nego što su bile viđene pre toga.
Kako je došlo do ove izmene u viđenju? Kroz Ga-
lilejevu ličnu genijalnost, razume se. Ali, treba zapa­
ziti da se genijalnost ovde nije ispoljila u tačnijem
ili objektivnijem posmatranju tela koje se klati. Ari-
stotelovsko opažanje je deskriptivno isto toliko tač-
10) Galileo Galilei, Dialogues concerning Two New
Sciences, trans. H. Crew and A. de Salvio, Evanston, III..
1946, pp. 80—81, 162—166.
176 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

no. Kada je Galilej izvestio da je za amplitude čija

veličina iznosi 90° period klatna nezavistan od ampli­
tude njegovo gledanje na klatno navelo ga je da tu
vidi daleko više pravilnosti nego što mi sada može­
mo da otkrijemo11). Pre bi se, izgleda, moglo reći da
ono što je ovde bilo u pitanju jeste genijalno koriš-
ćenje opažajnih mogućnosti koje su otvorene sred-
njovekovnom izmenom paradigme. Galilej nije bio va-
spitan u potpunosti kao aristotelovac. Naprotiv, on
je bio obučavan da analizira kretanja u terminima
teorije pokretača, u skladu sa jednom paradigmom
poznog srednjeg veka, koja je smatrala da produženo
kretanje jednog teškog tela potiče od jedne interne
sile koja je u njega usađena od strane tvorca koji je
inicirao njegovo kretanje. Žan Buridan (Jean Buri-
dan) i Nikola iz Orezme (Nicole Oresme), sholastičari
14. veka, koji su teoriju pokretača doveli do njenih
najsavršenijih formulacija, prvi su ljudi za koje se
zna da su u oscilatornim kretanjima videli bilo šta
od onoga što je video i Galilej. Buridan opisuje kre­
tanje jedne trepereće žice kao kretanje u kojoj je
pokretač prvo usađen onda kada je žica udarena; po­
kretač je dalje utrošen u izvođenju žice iz njenog po­
četnog položaja, nasuprot otporu njene napetosti; na­
petost zatim vraća žicu natrag, usuđujući uvećanog
pokretača, dok se ne dostigne srednja tačka kretanja;
posle toga pokretač izbacuje žicu u suprotnom prav­
cu, ponovo nasuprot njenoj napetosti i tako dalje u
jednom simetričnom procesu koji može da se nasta­
vi u nedogled. Nešto docnije, u tom istom veku, Orez-
mo je skicirao sličnu analizu kamena koji se klati, što
sada izgleda kao prva diskusija o klatnu12). Njegovo
gledanje je očigledno vrlo blisko onome s kojim je
Galilej u prvi mah prišao klatnu. U Orezmovom slu­
čaju bar, a skoro izvesno i u slučaju Galileja, reč je
o gledanju koje je postalo mogućno sa prelaskom od

11) Ibid., pp. 91—94, 244.

12) M. Clagett, The Science of Mechanics in the Mid­
dle Ages, Madison, Wis., 1959, pp. 537—538, 570.
 REVOLUCIJE 177

originalne aristotelovske na sholastičku pokretačku

paradigmu u pogledu kretanja. Dok ta sholastička pa­
radigma nije bila pronađena naučnici nisu mogli da
vide nikakva klatna, već samo kamenje koje se kla­
ti. Klatna su uvedena u postojanje pomoću nečega
što je veoma slično geštalt-prebacivanju koje je izaz­
vala paradigma.
Da li je nama, međutim, zaista potrebno da opi­
sujemo kao preobražaj u viđenju ono što izdvaja Ga­
lileja od Aristotela, ili Lavoazijea od Pristlija? Da li
su ovi ljudi stvarno videli različite stvari kada su gle­
dali na iste vrste objekata? Postoji li legitimni smi­
sao u kojem možemo da kažemo da su oni sprovodili
svoje istraživanje u različitim svetovima? Ta pitanja
ne mogu se više odlagati, s obzirom da očigledno po­
stoji drugi i daleko uobičajeniji način da se opišu svi
oni napred skicirani istorijski primeri. Mnogi čitaoci
bi sigurno hteli da kažu da ono što se menja sa pa­
radigmom jeste samo naučnikova interpretacija pos-
matranja, onih posmatranja, koja su inače jednom za-
uvek utvrđena prirodom okoline i samog opažajnog
aparata. Po tome gledištu Pristli i Lavoazije su oboji­
ca videli kiseonik, ali su svoja posmatranja različito
interpretirali; Aristotel i Galilej su obojica videli klat­
na, ali su se razlikovali u svojim interpretacijama o-
noga što su videli.
Odmah da kažem da ovo uobičajeno gledište o
tome šta se događa kada naučnici menjaju svoje miš­
ljenje o fundamentalnim stvarima ne može biti niti
sasvim neispravno niti samo jedna pogreška. Pre bi se
moglo reći da je u pitanju jedan suštinski deo filo-
sofske paradigme koju je inicirao Dekart i koja je,
u isto vreme, bila razvijena kao njutnovska dinami­
ka. Ta paradigma poslužila je kako nauci tako i fi-
losofiji. Njeno korišćenje, kao uostalom i same dina­
mike, bilo je plodno u smislu jednog fundamentalnog
razumevanja koje možda ne bi moglo da bude postig­
nuto na drugi način. Ali, kao što primer njutnovske
dinamike takođe ukazuje, čak ni najupadljiviji uspeh
178 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

u prošlosti ne pruža nikakvu garanciju da kriza mo­

že beskonačno da se odlaže. Današnje istraživanje u
pojedinim oblastima filosofije, psihologije, lingvistike,
pa čak i istorije umetnosti, ćelo konvergira ka su­
gestiji da je tradicionalna paradigma nekako sumnji­
va. To neispunjavan je očekivanja postaje takođe sve
očiglednije kroz istorijsko proučavanje nauke, na šta
je ovde nužno usmeren najveći deo naše pažnje.
Nijedna od ovih stvari koje izazivaju krizu nije
još proizvela vitalnu alternativu onoj tradicionalnoj
epistemološkoj paradigmi, mada počinju da sugerišu
kakve će biti neke karakteristike te paradigme. Ja
sam, na primer, potpuno svestan teškoća koje su stvo­
rene ako se kaže, kada su Aristotel i Galilej gledali
kamenje koje se klati, da je onda prvi video ograni­
čavani pad, a drugi klatno. Iste teškoće iznete su, čak
u jednom fundamentalnijem obliku, u rečenicama ko­
jima počinje ovaj odeljak: mada se svet ne menja sa
promenom paradigme naučnik posle toga radi u jed­
nom drugačijem svetu. Međutim, ja sam ipak ube-
đen da mi moramo naučiti da nađemo smisao iskazâ
koji bar liče na ove iskaze. Ono što se dešava tokom
jedne naučne revolucije ne može u potpunosti da se
svede na reinterpretaciju pojedinačnih i čvrstih po­
dataka. Ti podaci, u prvom redu, nisu nedvosmisleno
čvrsti. Klatno nije kamen koji pada niti je kiseonik
deflogistovani vazduh. Prema tome, podaci koje na­
učnici prikupljaju od ovih raznorodnih objekata i sa­
mi su, kao što ćemo uskoro videti, različiti. Što je
još važnije, onaj proces pomoću kojeg bilo pojedinac
ili zajednica prelazi sa ograničavanog pada na klatno
ili sa deflogistovanog vazduha na kiseonik nije takav
koji liči na interpretaciju. Kako bi taj proces i mo­
gao da dovede do takvog prelaza u odsustvu utvrđe­
nih podataka koje bi naučnici interpretirali? Nauč­
nik koji je prihvatio jednu novu paradigmu više je
nalik na čoveka koji nosi naočare sa sočivima koja
obrću lik negoli na nekog interpretatora. Sukobljava­
jući se sa istom konstelacijom objekata kao i ranije,
REVOLUCIJE 179

i znajući da tako čini, on ipak nalazi da su ti objekti

u mnogim svojim detaljima temeljito izmenjeni.
Nijedna od ovih primedbi nije usmerena na to
da kaže da naučnici ne vrše karakterističnu interpre­
taciju posmatranja i podataka. Naprotiv, Galilej je
interpretirao posmatranja koja se odnose na klatno,
Aristotel posmatranja koja se tiču kamenja koje pada,
Mušenbrok (Musschenbroek) posmatranja koja se od­
nose na bocu napunjenu elektricitetom, a Franklin po­
smatranja koja se tiču kondenzatora. Ali, svaka od
ovih interpretacija pretpostavljala je neku paradigmu.
Ta posmatranja bila su deo normalne nauke, takvog
poduhvata koji, kao što smo već videli, ima za cilj
da usavrši, proširi i artikuliše jednu paradigmu koja
već postoji. U odeljku III pruženi su mnogi primeri
gde je interpretacija igrala centralnu ulogu. Ti pri­
meri su tipični za najveći deo istraživanja. U svakom
od njih, samim tim što je prihvatio jednu paradigmu,
naučnik je znao šta je to podatak, koji instrumenti
mogu da se upotrebe da se ponovo do njega dođe i
koji su pojmovi relevantni za njegovu interpretaciju.
Kada je data paradigma onda je za poduhvat detalj­
nog ispitivanja te paradigme centralna interpretacija
podataka.
Ali, taj posao interpretacije — i to je bila glavna
misao pretposlednjeg paragrafa — može samo da ar­
tikuliše jednu paradigmu, a ne da je ispravi. Para­
digme se uopšte ne mogu ispravljati pomoću normal­
ne nauke. Umesto toga, kako smo već videli, normal­
na nauka, na kraju krajeva, vodi jedino uviđanju ne­
pravilnosti i krizi. A ovi se ne završavaju promišlja­
njem i interpretacijom, već jednim relativno iznenad­
nim i nestrukturisanim događajem kao što je geštalt-
-prebacivanje. Naučnici tada često govore o „padanju
koprene sa očiju" ili o „munjevitom blesku" koji
„preplavljuje" pre toga mračnu zagonetku, čineći mo­
gućnim da se njeni sastavni delovi sagledaju na jedan
nov način koji prvi put dopušta rešenje te zagonetke.
U drugim prilikama relevantno rasvetljenje dolazi u
180 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

snuM). Nikakav uobičajeni smisao termina „interpre­

tacija" ne odgovara ovim blescima intuicije kroz ko­
je se rađa nova paradigma. Mada su takve intuicije
zavisne od iskustva do kojeg se došlo sa starom pa­
radigmom, i to kako onoga koje nije u skladu tako i
onoga koje jeste, one nisu logički, ili deo po deo, ve­
zane za posebne tačke toga iskustva, kako bi bila ve­
zana jedna interpretacija. Umesto toga one prikupljaju
velike delove toga iskustva i pretvaraju ih u dosta
drugačiji svežanj iskustva, koji će zatim, deo po deo,
biti povezan sa novom a ne sa starom paradigmom.
Da bi se saznalo nešto više o tome šta ove razli­
ke u iskustvu mogu da budu vratimo se za trenutak
na Aristotela, Galileja i na klatno. Kakve je podatke
uzajamno delovanje njihovih različitih paradigmi i
njihove zajedničke okoline pružalo svakome od njih?
Gledajući ograničavani pad aristotelovâc bi merio (ili
bar raspravljao, s obzirom da su aristotelovci retko
kada vršili merenja) težinu dotičnog kamena, vertikal­
nu visinu do koje je bio podignut, kao i vreme koje
mu je potrebno da dođe u stanje mirovanja. Zajedno
sa otporom sredine to su bile one pojmovne katego­
rije koje je razvijala aristotelovska nauka kada se ba­
vila telom koje pada1314). Normalno istraživanje koje
se rukovodilo tim kategorijama nije moglo da stvori
one zakone koje je otkrio Galilej. Ono je jedino mo­
glo — pa je to drugim putem i učinilo — da vodi se­
riji kriza iz kojih je nastalo i Galilej evo gledište o
tome kamenu koji se klati. Kao rezultat tih kriza, kao
i drugih intelektualnih promena, Galilej je sasvim dru­
gačije video taj kamen koji se klati. Arhimedov rad
13) (Jasques) Hadamard, Subconscient intuition, et
logique dans la recherche scientifique (Conférence faite au
Palais de la Découverte le 8 Décembre 1945 /Alençon, n. d./),
pp. 7—8. Potpuniji pregled, mada takav koji se oslanja
isključivo na matematičke .pronalaske, daje knjiga istoga
autora The Psychology of Invention in the Mathematical
Field, Princeton, 1949.
14) T. S. Kuhn, ,Л Function for Thought Experiments”,
in Mélanges Alexandre Koyré, ed. R. Taton and I. B. Cohen,
Paris, 1963.
REVOLUCIJE 181

na telima koja plivaju učinio je medijum nebitnim.

Teorija pokretača iskazala je to kretanje kao simet­
rično i trajno; a neoplatonizam je usmerio Galilejevu
pažnju na onaj kružni oblik koji ima to kretanje1®).
On je zato menio samo težinu, prečnik, ugaono pomera-
nje i vreme jednog njihanja, što je tačno predstav­
ljalo one podatke koji se mogu interpretirati da bi
se došlo do Galilejevih zakona za klatno. U ovom slu­
čaju interpretacija se pokazala skoro nepotrebnom.
Kada su date Galilejeve paradigme, pravilnosti koje
pokazuje klatno veoma su pristupačne pregledanju.
Kako drukčije da objasnimo Galilejevo otkriće da je
period tega potpuno nezavisan od amplitude, otkriće
koje je normalna nauka koja je potekla od Galileja
morala da izbriše i koje danas uopšte nismo u stanju
da dokumentujemo. Pravilnosti koje za jednog aristo-
telovca nisu mogle da postoje (i za koje zapravo pri­
roda nigde ne pruža određene primere), za čoveka ko­
ji je onaj kamen koji se klati video isto kao i Galilej
predstavljale su posledice neposrednog iskustva.
Možda je taj primer suviše nestvaran, s obzirom
da kod aristotelovaca ne nalazimo nikakve diskusije o
kamenju koje se klati. Po njihovoj paradigmi to je
bila jedna izvanredno složena pojava. Ali, aristotelov-
ci su diskutovali i o jednostavnijem slučaju, o kame­
nju koje pada bez neuobičajenih ograničavanja, u ko­
jima se javljaju iste razlike u viđenju. Razmišljajući
o kamenu koji pada Aristotel je tu video pre pro-
menu stanja negoli proces. Relevantne mere jednog
kretanja za njega su, prema tome, bile ukupna рге-
đena razdaljina, kao i ukupno vreme koje je proteklo,
parametri koji donose ono što bi sada trebalo da zo­
vemo ne brzina nego srednja brzina1516). Na sličan na­
čin, s obzirom da je taj kamen svojom prirodom
15) A. Koyré, Etudes Galïléennes, Paris, 1939, I, pp.
46—51; i „Galileo and Plato”, Journal of the History of
Ideas, IV, 1943, pp. 400-428.
16) Kuhn, ,A Function for Thought Experiments”, in
Mélanges Alexandre Koyré, ed. R. Taton and I. B. Cohen,
Paris, 1963.
182 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

pokrenut da dostigne svoju krajnju tačku mirovanja,

Aristotel je relevantni parametar razdaljine, u bilo
kom trenutku tokom toga kretanja, pre video kao
razdaljinu od one krajnje tačke prema kojoj se kreće
negoli kao razdaljinu od polazne tačke kretanja17).
Ovi pojmovni parametri leže u osnovi i daju smisao
većini njegovih dobro poznatih „zakona kretanja". Me­
đutim, delimično kroz paradigmu pokretača, a delimi-
čno kroz jednu doktrinu poznatu kao opseg u kojem
se kreću forme (latitude of forms), sholastička kritika
izmenila je ovaj način gledanja na kretanje. Kamen
pomeren od strane pokretačke sile sticao je sve više
te sile kako se udaljavao od njene početne tačke;
zbog toga je razdaljina od te tačke, a ne razdaljina
od krajnje tačke kretanja, postala onaj relevantni pa­
rametar. Sem toga, Aristotelov pojam brzine bio je od
strane sholastičara razdvojen na pojmove koji su us­
koro posle Galileja postali naša srednja brzina i tre­
nutna brzina. Ali, kada je sagledan kroz tu paradig­
mu, čiji jedan deo predstavljaju ove koncepcije, ka­
men koji pada, isto kao i klatno, izložio je skoro kao
na dlanu zakone koji njime upravljaju. Galilej nije
bio među prvima koji su sugerisali da kamenje pada
jednako ubrzanim kretanjem18), štaviše, svoju teore­
mu o ovom predmetu on je razvio, zajedno sa mno­
gim njenim posledicama, pre nego što je eksperimen-
tisao sa strmom ravni. Ta teorema predstavljala je još
jedan sastavni deo mreže novih pravilnosti pristu­
pačnih geniju u ovome svetu koji je određen istovre­
meno prirodom kao i onim paradigmama na kojima
su Galilej i njegovi savremenici bili vaspitani. Živeći
u tom svetu Galilej je još mogao, kad god je to hteo,
da objasni zašto je Aristotel video ono što je video.
Pa ipak neposredni sadržaj Galilejevog iskustva sa ka­
menjem koje pada nije bio onaj Aristotelov.
Ni u kom slučaju, naravno, nije jasno zašto bismo
morali da vodimo toliko računa o „neposrednom isku­

*7) Koyré, Etudes..., II, pp. 7—11.

18) Clagett, op. cit., chaps. IV, VI, and IX.
REVOLUCIJE 183

stvu" — odnosno o onim opažajnim svojstvima koje

jedna paradigma tako osvetli da ona skoro na prvi
pogled predaju svoje pravilnosti. Ova svojstva se oči­
gledno moraju menjati sa naučnikovim vezivanjima
za paradigme, ali su ona daleko od onoga što mi obič­
no imamo na umu kada govorimo o sirovim podacima
ili grubom iskustvu od kojeg se smatra da naučno is­
traživanje polazi. Možda bi neposredno iskustvo tre­
balo da bude ostavljeno po strani kao fluid, a mi ume-
sto toga da diskutujemo o onim konkretnim operaci­
jama i merenjima koja naučnik vrši u svojoj labora­
toriji. Ili bi možda ta analiza trebalo da ide još dalje
od onoga što je neposredno dato. Ona bi, recimo, mog­
la da se vodi u terminima nekog neutralnog posma-
tračkog jezika, možda takvog koji je zamišljen da se
prilagodi onim utiscima mrežnjače koji prenose ono
što naučnik vidi. Samo na jedan od ovih načina mo­
žemo se nadati da ponovo dođemo do takvog podru­
čja u kojem je iskustvo opet jednom zauvek stabil­
no — u kojem klatno i ograničavani pad nisu različita
opažanja, već pre različite interpretacije nedvosmisle­
nih podataka koje nam pruža posmatranje kamena
koji se klati.
No, da li je čulno iskustvo nepromenljivo i ne­
utralno? Da li su teorije prosto čovekove interpreta­
cije datih podataka? Ono epistemološko gledište koje
je najčešće ležalo u osnovi zapadne filosofije već tri
veka nameće kao odgovor jedno neposredno i nedvos­
misleno „da"! U odsustvu neke razvijenije alternative
nalazim da je nemogućno u potpunosti se odreći to­
ga gledišta. Pa ipak ono više ne deluje efikasno, a
pokušaji da se učini efikasnim uvođenjem neutralnog
jezika posmatranja sada mi izgledaju nedostižni.
One operacije i merenja koje naučnik preduzima
u laboratoriji nisu ono što nam je od iskustva „dato",
već pre nešto što je „s teškoćom prikupljeno". One ni­
su ono što naučnik vidi — u svakom slučaju ne pre
nego što je njegovo istraživanje dobro1 napredovalo,
a njegova pažnja usmerena. Pre bi se moglo reći da su
one konkretni pokazatelji sadržaja elementarnijih opa­
1 84 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

žanja i da su kao takve izabrane za bliže ispitivanje u

normalnom istraživanju samo zbog toga što obećavaju
mogućnost za plodnu razradu jedne prihvaćene para­
digme. Operacije i merenja su daleko jasnije određe­
ni paradigmom nego što je to neposredno iskustvo iz
kojeg se oni delimično izvode. Nauka se ne bavi svim
mogućim laboratorijskim manipulacijama. Naprotiv,
ona bira one manipulacije koje su relevantne za sraš-
ćivanje paradigme sa onim neposrednim iskustvom
koje je bilo delimično određeno od strane te paradi­
gme. Stoga se naučnici sa različitim paràdigmama an-
gažuju u različitim konkretnim laboratorijskim mani­
pulacijama. Merenja koja treba izvršiti na jednom kla­
tnu nisu ona koja su relevantna u slučaju ograničava­
nog pada. Niti su operacije koje su relevatne za razjaš­
njavanje svojstava kiseonika uvek iste kao i one koje
su potrebne kod istraživanja karakteristika deflogis-
tovanog vazduha.
Što se tiče čisto posmatračkog jezika, možda će
neki takav jezik ipak biti izmišljen. Međutim,. tri ve-
ka posle Dekarta, naše nade za tako nešto još zavise
isključivo od teorije opažanja i teorije duha. A moder­
no psihološko eksperimentisanje ubrzano liferuje po­
jave kojima ta teorija teško može da se bavi. Slučaj
guska-zec pokazuje da dva čoveka sa istim utiscima
mrežnjače mogu da vide različite stvari; sočiva koja
obrću likove pokazuju da dva čoveka sa različitim uti­
scima mrežnjače mogu da vide istu stvar. Psihologija
pruža i mnogo druge evidencije u istom smislu, a su­
mnje koje otuda proisticu pojačava još i istorija po­
kušaja da se izloži neki aktuelni jezik posmatranja.
Nijedan tekući pokušaj da se postigne taj cilj nije se
još približio opšteprimenljivom jeziku čistih opažaj a.
A oni pokušaji koji su najbliže tome dele jednu karakte­
ristiku koja snažno potkrepljuje nekoliko glavnih teza
ovog ogleda. Oni, naime, od početka pretpostavljaju jed­
nu paradigmu, uzetu bilo iz tekuće naučne teorije iÛ iz
nekog odlomka svakodnevnog mišljenja, nastojeći on­
da da iz nje eliminišu sve nelogičke i neopažajne ter­
mine. Na nekoliko misaonih područja taj napor je do­
REVOLUCIJE 185

sta odmakao, i to sa izvanrednim rezultatima. Ne mo­

že se postavljati pitanje da li je vredno preduzimati
napore ove vrste. Međutim, kao rezultat tih napora
imamo jedan jezik koji — kao i oni koji se upotreb­
ljavaju u naukama — sadrži u sebi masu očekivanja
u odnosu na prirodu i gubi svoju funkciju onog tre­
nutka kada ta očekivanja bivaju izneverena. Nelson
Gudman ukazuje baš na taj momenat kada ovako opi­
suje ciljeve svoje knjige Struktura pojavljivanja: „Sre-
ćna je okolnost da ništa (osim pojava za koje se zna
da postoje) nije u pitanju; jer, pojam »mogućnih' slu­
čajeva, slučajeva koji ne postoje ali su mogli da pos­
toje, daleko je od jasnog pojma”*®). Ovako ograničen
na izveštavanje o jednom svetu unapred u potpunosti
poznatom, nijedan jezik ne može da donese samo neu­
tralne i objektivne izveštaje o „onome što je dato”.
Filosofsko istraživanje nije još pružilo čak ni nagove-
štaj o tome kako bi izgledao jezik koji bi bio u stanju
da to uradi.
Pod tim okolnostima mogli bismo bar da posum-
njamo u to da su naučnici i u principu i sa stanovišta
prakse u pravu kada kiseonik i klatna (možda takođe
i atome i elektrone) tretiraju kao fundamentalne sas­
tojke svog neposrednog iskustva. Kao rezultat u para­
digmu uključenog iskustva određene rase, kulture i,
najzad, profesije, svet naučnika je postao nastanjen
planetarna i klatnima, kondenzatorima i sastavljenim
rudačama, kao i drugim sličnim telima. Upoređeni sa19
19) N. Goodman, The Structure oj Appearance, Cam­
bridge, Mass., 1951, çp. 4—5. Taj odeljak teksta vredi i
šire citirati: „Ako svi i samo oni stanovnici Vilmingtona
iz 1947. godine koji teže između 175 i 180 funti imaju riđu
kosu, onda se »riđokosi stanovnik Vikningtona 1947. godine'
i »stanovnik Vilmingtona 1947. godine koji teži između 175
i 180 funti' mogu spojiti u jednu konstrukcionu defini­
ciju. .. Pitanje o tome da li bi ,mogao da bude neko' na
koga bi se primenio jedan ali ne i drugi od ovih predikata,
nema nikakvog značaja... kada smo jednom utvrdili da ta­
kva ličnost ne postoji... Srećna je okolnost da ništa više
nije u pitanju; jer, pojam »mogućnih' slučajeva, slučajeva
koji ne postoje ali su mogli da postoje, daleko je od
jasnog”.
186 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

ovim objektima opažanja čitanje sa metarske palice,

kao i utisci mrežnjače, predstavljaju razrađene kon­
strukcije u koje iskustvo ima neposredan pristup sa­
mo onda kada naučnik, za specijalne svrhe svog istra­
živanja, uredi da bi jedna ili druga trebalo da to učini.
Ovo ne sugeriše to da su klatna, recimo, jedine stvari
koje neki naučnik može da vidi kada gleda kamen
koji se klati. (Već smo zapazili da su članovi druge na­
učne zajednice mogli da vide ograničavani pad.) Ali,
ovo treba da sugeriše da onaj naučnik koji gleda na
kamen koji se klati ne može da ima nikakvo iskustvo
koje je u principu elementarni je od toga da se vidi
klatno. Alternativa nije neko hipotetičko „nepromen-
ljivo" viđenje, već viđenje kroz drugu paradigmu, ono
viđenje koje od kamena koji se klati čini nešto drugo.
Sve ovo može da izgleda razumije ako se ponovo
setimo da ni naučnici ni laici ne uče da vide svet u ko­
madima ili deo po deo. Izuzev kada su sve konceptual­
ne i manipuiativne kategorije unapred pripremljene
— recimo za otkrivanje nekog dodatnog trànsuran-
skog elementa ili za hvatanje prizora neke nove kuće
— kako naučnik tako i laik biraju i svrstavaju zaje­
dno čitava područja iz ukupnog toka iskustva. Dete
koje premešta reč „mama" sa svega što je ljudsko na
sve što je ženskog pola, a onda na svoju majku, ne
uči samo šta „mama" znači ili ko je njegova majka.
Ono istovremeno uči neke od razlika između muškog
i ženskog roda, kao i nešto o načinima na koje će se
prema njemu ponašati svi osim jedne osobe ženskog
pola. Njegova reagovanja, očekivanja i verovanja — za­
pravo veliki deo njegovog opažajnog sveta — menjaju
se na odgovarajući način. Na isti način kopernikanci,
koji su Suncu oduzeli njegovu tradicionalnu titulu
„planeta", nisu samo uočili šta „planeta" znači ili šta
je to Sunce. Naprotiv, oni su tako menjali značenje
„pïanete" da bi ta reč i dalje mogla da pravi korisne
distinkcije u jednom svetu gde su sva nebeska tela,
a ne samo Sunce, viđeni drugačije nego ranije. Ista
primedba može se učiniti u vezi sa bilo kojim od na­
ših ranijih primera. Videti kiseonik umesto deflogis-
REVOLUCIJE 187

tovanog vazduha, kondenzator umesto lajdenske boce

ili klatno umesto ograničavanog pada, samo je deo
jednog integralnog pomeranja u naučnikovom viđenju
velikog broja povezanih hemijskih, električnih ili di­
namičkih pojava. Paradigme određuju velika područja
iskustva u isto vreme.
Pa ipak, traganje za nekom operacionalnom defi­
nicijom ili za jednim čisto posmatračkim jezikom mo­
že da započne tek pošto je iskustvo bilo tako određe­
no. Onaj naučnik ili filosof koji se pita koja merenja
ili koji utisci mrežnjače čine klatno onim što jeste
mora već da bude u stanju da prepozna klatno kada
ga vidi. Da je umesto toga video ograničavani pad on
čak ne bi mogao ni da postavi svoje pitanje. A da je
video klatno, ili da ga je video na isti način kao što
je video dijapazon ili oscilirajuću vagu, na njegovo pi­
tanje ne bi bilo odgovora. Na to pitanje se ne bi mo­
glo odgovoriti na isti način, pošto to, u najmanju ru­
ku, ne bi bilo isto pitanje. Prema tome, pitanja o uti­
scima mrežnjače ili o posledicama posebnih laborato­
rijskih postupaka, mada su uvek legitimna i s vreme­
na na vreme izvanredno plodna, pretpostavljaju jedan
svet koji je već na izvestan način opažaj no i konceptu­
alno podeljen. Takva pitanja predstavljaju u jednom
smislu delove normalne nauke, pošto zavise od pos­
tojanja paradigme, a dobijaju različite odgovore u za­
visnosti od promene paradigme.
Da bismo završili ovaj odeljak zanemarimo od­
sad utiske mrežnjače i ponovo ograničimo pažnju na
laboratorijske operacije koje snabdevaju naučnika
konkretnim, mada fragmentarnim naznakama o onome
što je već video. Jedan način na koji se takve labo­
ratorijske operacije menja ju zajedno sa paradigmama
već je u nekoliko navrata bio posmatran. Posle nauč­
ne revolucije mnoga stara merenja i postupci postaju
irelevantni i bivaju zamenjeni drugim. Na kiseonik i
na deflogistovani vazduh se ne primenjuju iste probe.
Ali, promene ove vrste nisu nikad totalne. Ma šta mo­
gao tada videti naučnik posle revolucije još gleda onaj
isti svet. Staviše, iako ih je možda ranije upotreblja­
188 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

vao drugačije, mnogo od njegovog jezika i najveći

deo njegovih laboratorijskih instrumenata su isti kao
što su bili ranije. Stoga post-revolucionarna nauka ne-
izbežno uključuje mnoge postupke, obavljene istim
instrumentima i opisane istim terminima, koji su jed­
naki kao i kod njene pred-revolucionarne prethodnice.
Ako su se ovi trajni postupci išta izmenili, ta promena
mora da leži ili u njihovom odnosu prema paradigmi
ili u njihovim konkretnim rezultatima. Uvođenjem jed­
nog poslednjeg novog primera ja sugerišem da se do­
gađaju obe ove vrste pojava. Ispitujući delo Daltona i
njegovih savremenika otkrićemo da jedna ista opera­
cija, kada se pripiše prirodi kroz drugačiju paradig­
mu, može da postane obeležje sasvim drugačijeg aspek­
ta prirodne pravilnosti. Videćemo, sem toga, da će
ponekad stari postupak u svojoj novoj ulozi dovesti
do drugačijih konkretnih rezultata.
Tokom većeg delà 18. i početkom 19. veka evrop­
ski hemičari su skoro svi verovali da se oni elementar­
ni atomi od kojih se sastoje sve hemijske vrste drže
povezani silama uzajamnog privlačenja. Tako se gru-
dva srebra drži spojena zbog sila privlačenja između
telašaca srebra (dok se posle Lavoazijea za sama ova
telašca nije počelo da smatra da su sastavljena od
još elementarnijih). Prema istoj teoriji srebro se ras­
tvara u kiselini (ili so u vodi) zato što su čestice
kiseline privukle one srebra (ili čestice vode privukle
čestice soli) snažnije nego što su se te čestice privla­
čile između sebe. Ili, opet, bakar se rastvorio u ras­
tvoru srebra i nataložio srebro zato što je afinitet iz­
među bakra i kiseline veći .nego između kiseline i sre­
bra. Velika količina drugih pojava objašnjava se na
isti način. Teorija izbirljivog afiniteta predstavljala je
u 18. veku hemijsku paradigmu dostojnu divljenja, ši­
roko i ponekad korisno razvijenu u smišljan ju i analizi
hemijskog eksperiment isanja20).
Teorija afiniteta, međutim, povukla je onu liniju
koja je razdvojila fizičke mešavine od hemijskih sme-
*°) H. Metzger, Newton, Stahl, Boerhaave et la doctri­
ne chimique, Paris, 1930, jpp. 34—68.
REVOLUCIJE 189

ša na način koji je od prihvatanja Daltonovog delà po­

stao neuobičajen. Hemičari 18. veka priznavali su dve
vrste procesa. Onda kada je mešanje proizvodilo top-
lotu, svetlost, vrenje ili nešto drugo te vrste videlo se
da se dogodilo hemijsko sjedinjavanje. Kad su, s dru­
ge strane, čestice u mešavini mogle da se razlikuju go­
lim okom ili mehanički da se razdvoje, postojala je
samo fizička mešavina. Ali, u veoma velikom broju
prelaznih slučajeva — so u vodi, legure, staklo, kiseo­
nik u atmosferi i tako dalje — ovi grubi kriterij umi
bili su od male koristi. Rukovođena svojom paradig­
mom većina hemičara je na čitavo ovo prelazno pod­
ručje gledala kao na hemijsko, s obzirom da su pro­
cesima iz kojih se ono sastojalo gospodarile sile iste
vrste. So u vodi ili kiseonik u vodoniku bili su isto
toliko primeri hemijske kombinacije kao i ona kom­
binacija koja je proizvedena oksidisanjem bakra. Ar­
gumenti da se na rastvore gleda kao na smeše bili su
veoma jaki. Sama teorija privlačenja bila je dobro
osvedočena. Sem toga, formiranje jedne smeše objaš­
njavalo je zapaženu homogenost rastvora. Da su kise­
onik i vodonik, recimo, samo pomešani a ne i sastav­
ljeni u atmosferi, onda bi se teži gas kiseonik smestio
na dnu. Dalton, koji je atmosferu smatrao mešavinom,
nije nikad mogao na zadovoljavajući način da objasni
zašto kiseonik nije to učinio. Usvajanje njegove atom­
ske teorije, stvorilo je, na kraju krajeva, jednu ne­
pravilnost tamo gde je ranije nije bilo21).
Ćovek bi bio sklon da kaže da su se oni hemičari
koji su na rastvore gledali kao na smeše razlikovali od
svojih sledbenika samo u pogledu definicije. U jednom
smislu moglo je da bude tako. Ali, taj smisao nije
onaj koji definicije čini običnim konvencionalnim po­
godnostima. U 18. veku mešavine se nisu u potpunos­
ti razlikovale od smeša pomoću operacionih provera,
a možda nisu ni mogle. Da su hemičari čak i tragali
21) Ibid., pp. 124—129, 139—148. Za Daltona vidi Leo­
nard K. Nash, The Atomic-Molecular Theory, „Harvard
Case Histories in Experimental Science”, Case 4, Cambrid­
ge, Mass., 1950, pip. 14—21.
190 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

za takvim proverama oni bi tražili kriterij ume koji

su rastvor činili smešom. Razlikovanje mešavma-smeša
predstavljalo je deo njihove paradigme, deo onoga na­
čina na koji su oni gledali na čitavo svoje polje istra­
živanja — a kao takvo prethodilo je bilo kakvoj poseb­
noj laboratorijskoj proveri, mada ne i akumuliranom
iskustvu hernije kao celine.
Međutim, dok je hernija gledana na ovaj način,
hemijske pojave predstavljale su primere zakona koji
su se razlikovali od onih koji su nastali usvajanjem
nove Daltonove paradigme. Posebno, dok su rastvori
ostali smeše, nikakva količina hemijskog eksperimen-
tisanja nije mogla sama za sebe da proizvede zakon
utvrđenih proporcija. Na kraju 18. veka bilo je široko
poznato da su neke smeše obično sadržavale utvrđene
proporcije kada se uzme u obzir težina njihovih sas­
tavnih delova. Za neke kategorije reagovanja nemački
hemičar Rihter zapazio je čak i dalje pravilnosti koje
sada obuhvata zakon hemijskih ekvivalenata22). Ali, ni­
jedan hemičar nije koristio te pravilnosti, izuzev u le-
kovima, i niko skoro do kraja veka nije ni pomislio da
ih uopštava. Uz postojanje očiglednih kontraprimera,
kao što je staklo ili kao što je so u vodi, nikakvo uop-
štavanje nije bilo mogućno bez odbacivanja teorije
afiniteta i jednog konceptualnog preuređivanja grani­
ca onog područja koje pripada hemičaru. Ta postedica
postala je eksplicitna na samom kraju veka u jednoj
čuvenoj debati između francuskih hemičara Prusta
(Proust) i Bertoleta (Berthollet). Prvi je tvrdio da se
sve hemijske reakcije događaju u utvrđenoj propor­
ciji, a drugi je to poricao. Svaki od njih prikupio je
za svoje gledište impresivnu eksperimentalnu evidenci­
ju. Pa ipak su ova dva čoveka govorila bez uzajamnog
razumevanja, a njihova debata bila je sasvim neodluč­
na. Tamo gde je Bertolet video smešu u kojoj pro­
porcija može da varira, Prust je video samo fizičku

22) J.R. Partington, A Short History of Chemistry, 2d

ed., London, 1951, pip. 161—163.
REVOLUCIJE 191

mešavinu23). Za to pitanje ni eksperiment ni promena

definicione konvencije ne mogu biti relevantni. Ova
dva čoveka išla su u osnovi suprotnim ciljevima, kao
i Galilej i Aristotel.
To je bila situacija tokom onih godina kada je
Džon Dalton preduzèo istraživanja koja su konačno
vodila njegovoj čuvenoj hemijskoj atomskoj teoriji.
Ali, sve do poslednjih stadijuma tih istraživanja niti
je Dalton bio hemičar niti se interesovao za herniju.
Umesto toga on je bio meteorolog koji je za sebe pro­
učavao fizičke probleme apsorbovanja gasova od stra­
ne vode i vode od strane atmosfere. Delom zbog toga
što je bio obučen u drugoj specijalnosti, a delom zbog
svog sopstvenog rada u toj specijalnosti, on je prišao
ovome problemu s paradigmom koja se razlikovala od
one njemu savremenih hemičara. Posebno, on je na
mešavinu gasova ili na apsorpciju nekog gasa u vodi
gledao kao na fizički proces, takav proces u kojem sile
privlačenja ne igraju nikakvu ulogu. Stoga je zapažena
homogenost rastvora za njega predstavljala problem, ali
takav problem za koji je smatrao da bi ga mogao re-
šiti ako bi u svojim eksperimentalnim mesavinàma
mogao da odredi relativnu veličinu i težinu različitih
atomskih čestica. Da bi odredio te veličine i težine
Dalton se baš zbog toga na kraju okrenuo herniji, pret­
postavljajući od početka da se atomi u ograničenom
području reakcija za koje je smatrao da su hemijske
mogu kombinovati samo 1:1, ili prema nekoj drugoj
jednostavnoj proporciji koja se može izraziti celim
brojem24). Ta prirodna pretpostavka mu je omogućila
da odredi veličine i težine elementarnih čestica, čineći
istovremeno zakon konstantne proporcije tautologi-
jom. Bilo kakva reakcija u koju sastavni delovi ne
ulaze prema utvrđenoj proporciji za Daltona ipso fac­
to nije bila čisto hemijski proces. Jedan zakon koji
eksperiment nije mogao da uspostavi pre Daltonovog
23) A. N. Meldrum, „The Development of the Atomic
Theory: (1) Berthollet’s Doctrine of Variable Proportions”,
Manchester Memoirs, LIV, 1910, pp. 1—16.
24) L. K. Nash, „The Origin of Dalton's Chemical Ato­
mic Theory”, Isis, XLVII, 1956, pp. 101—116.
192 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

delà postao je konstitutivni princip koji, onda kada

je to delo prihvaćeno, nikakva pojedinačna grupa he-
mijskih merenja nije mogla da uzdrma. Kao rezultat
onoga što predstavlja možda naš najpotpuniji primer
naučne revolucije isti hemijski postupci pretpostavlja­
li su sasvim drugačiji odnos prema hemijskom uopšta­
vanju od onoga koji su imali ranije.
Nepotrebno je reći da su Daltonovi zaključci bili
široko napadnuti kada su prvi put objavljeni. Posebno
se Bertolet nikako nije dao ubediti. Imaj-ućd u vidu pri­
rodu stvari, nije ni morao da bude ubeđen. Ali, za veći­
nu hemičara Daltonova nova paradigma pokazala se
ubedljivom tamo gde Prustova nije bila, s obzirom da
je imala daleko šire d važnije implikacije nego što je no­
vi kriterij um za razlikovanje mešavine i smeše. Ako
se, recimo, atomi mogu hemijski kombinovati samo
prema jednostavnim razmerama koje su izražene celim
brojem, onda bi preispitivanje postojećih hemijskih
podataka trebalo da otkrije primere kako mnogostru­
kih tako i utvrđenih proporcija. Hemičari su prestali
da pišu da dva oksida, recimo ugljenika, sadrže 56
odsto i 72 odsto kiseonika po težini; umesto toga oni
su pisali da bi jedna težina ugljenika trebalo da se
kombinuje ili sa 1,3 ili sa 2,6 težina kiseonika. Kada
se rezultati starih postupaka ovako napišu onda raz-
mera od 2 : 1 pada u oči. A to se dogodilo u analizi
mnogih dobro poznatih reakcija, a uz to i nekih no­
vih. Sem toga, Daltonova paradigma učinila je mogu­
ćnim da se usvoji Rihterovo delo i da se sagleda nje­
gova puna opštost. Ona je takođe sugerisala nove eks­
perimente, posebno one Gej-Lisakove (Gay-Lussac) o
kombinovanju količina, a ovi su, sa svoje strane, done-
li još i druge pravilnosti o kojima hemičari ranije
nisu ni sanjali. Ono što su hemičari uzeli od Daltona
nisu bili novi eksperimentalni zakoni, već jedan nov
način praktikovanja hernije (on sam ga je nazivao
„novi sistem hemijske filosofije”), koji je tako brzo
doneo plodove da je samo nekoliko starijih hemičara
u Francuskoj i Britaniji bilo u stanju da mu se odu-
REVOLUCIJE 193
рге2526). Tako su hemičari počeli da žive u jednom sve­
tu u kome su se reakcije ponašale na sasvim druga­
čiji način nego ranije.
Dok je sve to teklo dalje dogodila se jedna druga
tipična i vrlo važna promena. Ovde ili onde sami nu­
merički podaci u herniji počeli su da se pomeraju.
Kada je Dalton prvi put pregledao hemijsku literaturu
u potrazi za podacima da bi podržao svoju fizičku te­
oriju on je pronašao neke izveštaje o reakcijama koji
su se slagali, ali je teško mogao da izbegne ili da ne
nađe i druge koji se nisu slagali. Prustova lična me-
renja dva oksida bakra donela su, na primer, takvu
razmeru težina kiseonika koja je iznosila 1,47 :1 a ne
2 : 1 kako je tražila atomska teorija. A Prust je bio
baš onaj čovek od koga se moglo očekivati da postig­
ne daltonovske razmere2*). To će reći da je on bio fini
eKsperimentator, a njegovo gledište o odnosu između
mesavina i smeša bilo je veoma blisko Daltonovom.
Ali, teško je naterati prirodu da se uklopi u jednu
paradigmu. To je razlog što su zagonetke normalne
nauke tako izazovne i što merenja preduzeta bez neke
paradigme tako retko vode bilo kakvim zaključcima.
Prema tome, hemičari nisu mogli jednostavno da prih­
vate Daltonovu teoriju na osnovu evidencije, s obzi­
rom da je dosta te evidencije još bilo negativno. Ume-
sto toga, čak i posle prihvatanja te teorije, oni su mo­
rali da sateraju prirodu na liniju, a taj je proces u
konkretnom slučaju zahtevao skoro još jednu genera­
ciju. A kada je bio završen čak se i kompozicija pos­
totaka dobro poznatih smeša promenila. Sami podaci
su se promenili. To je onaj poslednji smisao u kojem
možemo želeti da kažemo da naučnici posle revoluci­
je rade u jednom drugačijem svetu.
25) A. N. Meldrum, „The Development of the Atomic
Theory: (6) The Reception Accorded to the Theory Advo­
cated by Dalton”, Manchester Memoirs, LV, 1911, pp. 1—10.
w) Za Frusta vidi Meldrum, „Berthollet's Doctrine of
Variable Proportions”, Manchester Memoirs, LIV, 1910, p. 8.
Detaljna istorija postepenih promena u merenjima kemij­
skih jedinjenja i atomskih težina tek ima da bude napi­
sana, ali Partington, op. cit., pruža mnoge korisne uvodne
napomene u tome pravcu.
 X I. N E V ID L JIV O S T R E V O L U C IJA

Moramo se zapitati još i to kako se naučne revo­

lucije završavaju. Međutim, pre nego što to učinimo
izgleda da je potrebno da učinimo još i poslednji po­
kušaj u smislu učvršćivanja ubeđenosti u njihovo po­
stojanje i prirodu. Ja sam dosad pokušao da izložim
revolucije pomoću ilustracije, a ti primeri mogu se
umnožavati ad nauseam. Ali, jasno je da je većina tih
primera, koje smo mi namerno izabrali zbog njihove
poznatosti, obično posmatrana ne kao revolucije već
kao dodavanja naučnom znanju. Takvo gledište se pod­
jednako dobro može zauzeti i u pogledu bilo koje do­
datne ilustracije, pa bi onda te ilustracije verovatno
bile neefikasne. Ja sugerišem da postoje, u stvari, ra­
zlozi zašto su se revolucije pokazale tako skoro nevid­
ljivim. Kako naučnici tako i laici dobar deo svoje
predstave o kreativnoj naučnoj aktivnosti dobijaju iz
jednog autoritativnog izvora koji sistematski prikriva
— delimično zbog važnih funkcionalnih razloga — po­
stojanje i značaj naučnih revolucija. Samo onda kada
se shvati i analizira priroda toga autoriteta mogućno
je nadati se da se istorijski primer može učiniti potpu­
no efikasnim, štaviše, iako se ova tačka može potpuno
razviti samo u mome zaključnom odeljku, ona analiza
koja ie sada neophodna počeće da ukazuje na jedan
od onih aspekata naučnog rada po kome se taj rad
najjasnije razlikuje od svakog drugog kreativnog pos­
la, izuzev možda teologije.
Kao pomenuti izvor autoriteta ja imam na umu
uglavnom udžbenike nauke, zajedno sa kako populari-
NEVIDLJIVOST REVOLUCIJA 195

zacijama tako i sa filosofskim delima koja su modeli­

rana na osnovu tih udžbenika. Sve ove tri kategorije
— donedavno nikakvi drugi značajni izvori informacija
o nauci nisu ni bili na raspolaganju, izuzev kroz samo
praktikovanje istraživanja — imaju jednu zajedničku
stvar. One se obraćaju jednom veoma artikulisanom
skupu problema, podataka i teorije, najčešće onom
posebnom skupu paradigmi na koji se određena nau­
čna zajednica poziva u vreme kada su ta delà pisana.
Sami udžbenici imaju za cilj da prenesu rečnik i sin­
taksu savremenog naučnog jezika. Popularizacije poku­
šavaju da te iste primene opišu jednim jezikom koji
je bliži jeziku svakodnevnog života. A filosofija nauke,
posebno u svetu koji govori engleskim jezikom, anali­
zira logičku strukturu toga istog završenog skupa na­
učnog znanja. Mada bi potpunije razmatranje moralo
da se pozabavi onim veoma stvarnim razlikama izme­
đu ova tri roda, nas ovde najviše zanimaju njihove
sličnosti. Sva tri registruju ono što predstavlja stabi­
lan ishod ranijih revolucija i tako izlažu osnove tekuće
normalno-naučne tradicije. Da bi ispunili svoju funk-
ciiu oni ne moraju da pruže autentičnu informa­
ciju o načinu na koji su te osnove prvi put sagleda­
ne i onda prigrljene od strane profesije. U slučaju
udžbenika, bar, postoje čak dobri razlozi zašto bi
oni u ovim stvarima sistematski davali pogrešnu
sliku.
U odeljku II primetili smo da je jedno jače os­
lanjanje na udžbenike, ili na ono što im je ekviva­
lentno, bilo neizbežan pratilac nastajanja prve pa­
radigme na jednom polju nauke. U poslednjem odelj­
ku ovog eseja tvrdiće se da dominiranje takvih
štiva u zreloj nauci pravi značajnu razliku između nje­
nog razvojnog obrasca i obrasca u drugim oblastima. Za
trenutak uzmimo prosto kao sigurno da se, u jednoj
meri koja je besprimerna u drugim područjima, i
kod laika i kod stručnjaka znanje o nauci zasniva na
udžbenicima i na nešto malo druge literature izve­
dene iz tih udžbenika. Udžbenici, međutim, budući
pedagoško sredstvo za ovekovečenje normalne nauke,
19è STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

moraju u celini ili delimično da budu ponovo napi­

sani kad god se promene jezik, problemska struktura
ili standardi normalne nauke. Ukratko, oni moraju
biti ропоуо napisani posle svake naučne revolucije,
a kada su jednom ponovo napisani oni neizbežno
skrivaju ne samo ulogu, već i samo postojanje onih
revolucija koje su ih proizvele. Ukoliko nije lično isku­
sio neku revoluciju tokom svog sopstvenog života isto-
rijski smisao bilo naučnika ili laičkog čitaoca udžbe-
ničke literature dopire samo do onoga što predstavlja
ishod najnovijih revolucija u određenoj oblasti.
Zbog toga udžbenici počinju time što potkraćuju
naučnikov smisao za istoriju sopstvene discipline, a
onda nastavljaju tako što pružaju zamenu za ono
što su eliminisali. Karakteristično je da udžbenici na­
uke sadrže samo malo istorije, bilo u uvodnom pog­
lavlju ili, još češće, u razbacanim pozivanjima na ve­
like heroje ranijeg doba. Na osnovu takvih poziva­
nja i studenti i profesionalci počinju da se osećaju
kao učesnici jedne dugotrajne istorijske .tradicije.
No, ta tradicija, koja je izvedena iz udžbenika i u
kojoj naučnici počinju da osećaju svoje učešće, jeste
ona tradicija koja zapravo nikad nije ni postojala.
Iz razloga koji su u isto vreme i očigledni i visoko
funkcionalni, naučni udžbenici (kao i najveći deo sta­
rijih istorija nauke) pozivaju se samo na onaj deo
rad a. ranijih naučnika koji se lako može posmatrati
kao doprinos postavljanju i rešavanju onih paradig­
m atskih problema koje obrađuju. Delom pomoću
selekcije, a delom putem iskrivljavanja, naučnici ra­
nijih vreména su implicitno predstavljeni kao da su
radili na istom skupu utvrđenih problema i u skla­
du sa istim skupom utvrđenih kanona koje je najno­
vija revolucija u naučnoj teoriji i metodi učinila da
izgledaju naučni. Nije ni čudo da udžbenici, kao i ona
istorijska tradicija koju oni podrazumevaju, moraju
da budu ponovo pisani posle svake naučne revolu­
cije. Takođe nije nikakvo čudo što, kada su jednom
ti udžbenici ponovo napisani, nauka iznova počinje
da izgleda velikim delom kumulativna.
NEVIDLJIVOST REVOLUCIJA 197

Naučnici nisu, razume se, jedina grupa koja ter

ži da prošlost svoje discipline vidi kao da se razvija
linearno prema svom sadašnjem visokom položaju.
Iskušenje da se istorija piše unazad svuda je prisu­
tno i večito. Ali, naučnici se nalaze pod jačim utica-
jem tog iskušenja da ponovo pišu istoriju, delimično
zato što rezultati naučnog istraživanja ne pokazuju
nikakvu očiglednu zavisnost od istorijskog konteks­
ta istraživanja, a delimično zbog toga što naučniko­
va savremena pozicija, izuzev tokom krize i revolu­
cije, izgleda tako sigurna. Više istorijskog detalja bi­
lo o sadašnjnosti ili o prošlosti nauke, ili više od­
govornosti prema istorijskim detaljima koji su izneti,
može samo da dâ veštački status ljudskoj idiosink-
raziji, pogreški i zabuni. Zašto pružati dostojanstvo
onome što su najbolji i najuporniji napori nauke uči­
nili mogućnim da se odbaci? Omalovažavanje istorijske
činjenice je duboko i verovatno funkcionalno ukorenje-
no u ideologiji naučne profesije, iste one profesije
koja od svih vrednosti na najviše mesto stavlja činje-
ničke detalje druge vrste. Vajthed je uhvatio neisto-
rijski duh naučne zajednice kada je pisao: „Nauka
koja se usteže da zaboravi svoje osnivače je izgublje­
na". Ipak on nije bio sasvim u pravu, budući da su
naukama kao i drugim profesionalnim poduhvatima
potrebni njihovi heroji i one čuvaju njihova imena.
Na sreću, umesto da zaborave ove heroje naučnici su
bili u stanju da zaborave njihova delà ili da izvrše
reviziju tih delà.
Kao posledicu toga imamo upornu tendenciju da
se učini da istorija nauke izgleda linearna ili kumu­
lativna, tendenciju koja čak utiče na naučnike koji se
osvrću na svoje sopstveno ranije istraživanje. Na pri­
mer, sva tri nespojiva Daltonova opisa razvoja njego­
vog hemijskog atomizma učinili su da izgleda kao da
je on veoma rano počeo da se interesuje baš za one
hemijske probleme kombinovanja proporcija, po či­
jem je rešenju docnije bio čuven. U stvari, izgleda da
su se njemu ti problemi pojavili zajedno sa svojim
rešenjima, a uz to ne pre nego što je njegov kreativni
198 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

rad bio skoro potpuno završen1). Ono što svi Daltono-

vi opisi izostavljaju jesu revolucionarne posledice pri-
mene na herniju jednog skupa pitanja i pojmova pret­
hodno ograničenih na fiziku i meteorologiju. To je ono
što je Dalton učinio, a rezultat je bio preorijentacija
prema tome području, preorijentacija koja je hemiča-
re naučila da postavljaju nova pitanja i da iz starih
podataka izvlače nove zaključke.
Ili, opet, Njutn je pisao kako je Galilej otkrio
da konstantna sila gravitacije proizvodi kretanje ko­
je je proporcionalno kvadratu vremena. U stvari, Ga­
lilej eva kinematička teorema uzima taj oblik onda ka­
da se usadi u matricu Njutnovih sopstvenih dinamič­
kih pojmova. Ali, Galilej ništa slično nije rekao. Nje­
govo raspravljanje o telima koja padaju retko kad po­
sredno ukazuje na sile, a još manje na jednu uni­
formnu gravitacionu silu koja dovodi do toga da tela
padaju2). Time što je Galileju pripisao u zaslugu taj
odgovor na jedno pitanje koje Galilejeve paradigme
nisu dopuštale da bude postavljeno Njutnov opis pri­
krio je efekat jedne male ali revolucionarne prefor-
macije u pitanjima koja su naučnici postavljali o kre­
tanju, kao i u odgovorima za koje su osećali da mogu
da ih prihvate. Međutim, baš ova vrsta promene u
formulaciji pitanja i odgovorâ je ono što daleko više
od novih empirijskih otkrića objašnjava prelazak sa
aristotelovske na galilejevsku i sa galilejevske na njut-
novsku dinamiku. Prikrivajući takve promene, ten­
dencija udžbenika da razvoj nauke učini linearnim
sakriva jedan proces koji leži u srcu najznačajnijih
epizoda naučnog razvoja.*)

a) L.K. Nash, „The Origins of Dalton's Chemical

Atomic Theory", Isis, XLVII, 1956, pp. 101—116.
*) Za Njutnovu pmnedbu vidi Florian Gajori (ed.),
Sir Isaac Newton's Mathematical Principles of Natural
Philosophy and His System of the World, Berkeley, Calif.,
1946, p. 21. Ovaj paragraf trebalo bi uporediti sa sopstve-
nom Galilejevom diskusijom -u njegovom dolu Dialogues
concerning Two New Sciences, trans. H. Crew and A. de
Salvio, Evanston, 111.,, 1946, pp. 154—176.
 NEVIDLJIVOST REVOLUCIJA 199

Prethodni primeri pokazuju, svaki u kontekstu je­

dne revolucije, početak rekonstrukcije istorije koja se
po pravilu, završava post-revolucionarnim naučnim šti­
vima. Ali, u to završavanje uključeno je mnogo više od
množenja onih pogrešnih istorijskih konstrukcija koje
su napred ilustrovane. Te pogrešne konstrukcije čine
revolucije nevidljivim; grupisanje onog još vidljivog
materijala u naučnim štivima povlači za sobom jedan
proces koji bi, da je postojao, negirao ulogu revoluci­
ja. S obzirom da imaju za cilj da brzo upoznaju stu­
dente sa onim što savremena naučna zajednica misli
da zna udžbenici tretiraju različite eksperimente, poj­
move, zakone i teorije tekuće normalne nauke toliko
izdvojeno i u takvom skoro neprekidnom nizu koliko
je to mogućno. S pedagoške tačke gledišta ova tehni­
ka predstavljanja je besprekorna. Međutim, kada se
kombinuje sa onom opštom neistorijskom atmosferom
pisanja u nauci, kao i sa povremenim sistematskim po­
grešnim konstrukcijama o kojima je napred diskuto-
vano, po svoj prilici će preovladati jedan jak utisak:
svoje sadašnje stanje nauka je dostigla kroz niz poje­
dinačnih otkrića i pronalazaka koji, kada se svi saberu,
konstituišu moderno telo tehničkog znanja. Od početka
naučnog poduhvata udžbeničko prikazivanje to podra-
zumeva, naučnici su stremili ka određenim posebnim
ciljevima koji su usađeni u današnje paradigme. Jedan
po jedan, u procesu koji je često upoređivan sa doda­
vanjem cigli jednoj građevini, naučnici su dodavali
novu činjenicu, pojam, zakon ili teoriju onome skupu
informacija koji je pružalo štivo savremene nauke.
Ali, to nije način na koji se nauka razvija. Mnoge
zagonetke savremene normalne nauke nisu postojale
pre najnovije naučne revolucije. Retko koja bi se mogla
pratiti do istorijskog početka one nauke u kojoj se sa­
da javljaju. Ranije generacije bavile su se svojim sop-
stvenim problemima, svojim sopstvenim instrumenti­
ma i svojim sopstvenim kanonima rešenja. Ali ne radi
se o tome da su se samo problemi promenili. Pre bi se
moglo reći da se pomerila čitava mreža činjenice i teo­
rije koju udžbenička paradigma podešava prema pri­
200 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

rodi. Da li je, recimo, postojanost hemijskog sastava

čista činjenica iskustva koju su hemičari pomoću
eksperimenta mogli da otkriju u okviru bilo kojeg
od onih svetova Unutar kojih su se hemičari bavili svo­
jom praksom? Ili je pre u pitanju jedan element — pa
stoga i element u koji se ne može sumnjati — u novom
tkivu udružene činjenice i teorije, koji je Dalton uklo­
pio u raniju celinu hemijskog iskustva, menjajući u
tom procesu samo to iskustvo? Ili, na isti način, da li
je postojano ubrzanje, proizvedeno jednom stalnom si­
lom, prosta činjenica za kojom su studenti dinamike
uvek tragali ili je ono pre odgovor na pitanje koje se
prvi put pojavilo samo unutar njutnovske teorije i na
koje je ta teorija mogla da odgovori na osnovu onoga
skupa informacija koje su stajale na raspolaganju pre
nego što je to pitanje postavljeno?
Ova pitanja su ovde postavljena o onome što liči
na postupno-otkrivene činjenice jednog udžbeničkog
prikazivanja stvari. No, očigledno je da ta pitanja ima­
ju svoje implikacije i za ono što štivo prikazuje kao
teorije. Te teorije, naravno, „pristaju uz činjenice", ali
samo na taj način što ranije dostupnu informaciju pre­
tvaraju u činjenice koje za prethodnu paradigmu uop-
šte nisu ni postojale, a to znači da se ni teorije ne raz­
vijaju deo po deo da bi odgovorile činjenicama koje su
sve vreme bile date. Pre bi se moglo reći da one nasta­
ju zajedno sa činjenicama kojima odgovaraju iz jedne
revolucionarne preformulacije prethodne naučne tradi­
cije, tradicije u kojoj znanjem posredovani odnos iz­
među nauke i prirode nije bio sasvim isti.
Jedan poslednji primer može da razjasni ovaj opis
uticaja udžbeničkog prikazivanja na našu sliku naučnog
razvoja. Svako štivo iz elementarne hernije mora da
raspravlja o pojmu hemijskog elementa. Prilikom uvo­
đenja tog pojma njegovo poreklo se skoro uvek pripi­
suje hemičaru 17. veka Robertu Bojlu, u čijem će delu
Skeptički hemičar pažljivi čitalac naći jednu definiciju
„elementa" veoma blisku onoj koja se danas upotreb­
ljava, Pozivanje na Boj lov doprinos pomaže da počet­
nik postane svestan činjenice da hernija nije počela sa
NEVIDLJIVOST REVOLUCIJA 201

sulfa-preparatima; sem toga, ono ga upućuje u to da

jedan od tradicionalnih zadataka naučnika jeste da smi­
šlja pojmove ove vrste. Kao deo onoga pedagoškog ar­
senala koji od čoveka čini naučnika pomenuto pripisi­
vanje je izvanredno uspešno. Međutim, ono još jednom
ilustruje onaj obrazac istorijskih pogreški koji kako
kod studenata tako i kod laika ipak stvara pogrešne
predstave o prirodi naučnog poduhvata.
Prema Bojlu, koji je bio sasvim u pravur njegova
„definicija” elementa nije bila ništa više od obične
parafraze tradicionalnog hemijskog pojma; Boji je po­
nudio tu definiciju samo zato da bi zastupao gledište
da nikakva takva stvar kao što je hemijski element ne
postoji; kao istorija, udžbenička verzija Bojlovog dopri­
nosa je sasvim pogrešna3). Ta pogreška je, razume se,
trivijalna, mada ne više od bilo kojeg drugog pogreš­
nog prikazivanja podataka. Međutim, ono što nije tri­
vijalno jeste ona slika nauke koja se pothranjuje kada
se ova vrsta pogreške prvo sastavi sa, a onda ugradi
u tehničku strukturu dotičnog štiva. Kao i „vreme”,
„energija”, „sila” ili „čestica”, pojam elementa pred­
stavlja takvu vrstu sastojka udžbenika koji često uop-
šte nije smišljen ili otkriven. Boj lova definicija, poseb­
no, može se pratiti unazad bar do Aristotela, a unapred
preko Lavoazijea, do modernih štiva. To ipak ne znači
da je nauka još od antičkih vremena posedovala mode­
ran pojam elementa. Verbalne definicije, kao što je
Boj lova, imaju malo naučnog sadržaja ako se razma­
traju same za sebe. One ne predstavljaju potpuno logi­
čke specifikacije značenja (ako takvih ima), već su bli­
že pedagoškim pomagalima. Oni naučni pojmovi na ko­
je te definicije ukazuju dobijaju svoj pun značaj sa­
mo kada su, unutar jednog štiva ili nekog drugog
sistematskog prikazivanja, dovedeni u vezu sa drugim
naučnim pojmovima, sa praktičnim procedurama i sa
primenama paradigme. To znači da takvi pojmovi, kao
što je pojam elementa, teško mogu da budu smišljeni

3) T. S. Kuhn, Robert Boyle and Structurai Chemistry

in the Seventeenth Century”, Isist XLIII, 1952, pp. 26—29.
202 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

nezavisno od konteksta, štaviše, kada je dat kontekst

oni retko kad zahtevaju smišljanje, pošto su onda već
pri ruci. I Boji i Lavoazije su na važne načine pro-
menili hemijski značaj „elementa". Ali, oni nisu smis­
lili taj pojam ili čak promenili onu verbalnu formulu
koja je služila kao jijegova definicija. Niti je Ajnštajn,
kao što smo videli, morao da smišlja ili čak da ekspli-
citno redefiniše „prostor" i „vreme" da bi im dao nova
značenja u kontekstu svog delà.
Kakva je onda bila Boj lova istorijska uloga na
onome mes tu njegovog delà koje uključuje čuvenu
„definiciju"? On je bio vođ jedne naučne revolucije
koja je, menjajući odnos „elementa" prema hemijskoj
praksi i hemijskoj teoriji, pretvorila taj pojam u jed­
no sasvim drugačije oruđe nego što je ranije bilo i
pretvorila i herniju i hemičarev svet u jedan proces4).
Druge revolucije, uključujući i onu u čijem se centru
nalazio Lavoazije, trebalo je da tom pojmu dadu nje­
govu modernu formu i ulogu. Ali, Boji pruža tipičan
primer kako za onaj proces koji je uključen, na sva­
kom od ovih stupnjeva tako i za ono što se zbiva sa
tim procesom kada se postojeće znanje otelotvori u
udžbeniku. Više nego ijedan drugi pojedinačni aspekt
nauke ta pedagoška forma odredila je našu sliku o
prirodi nauke i o ulozi otkrića i pronalaska u njenom
unapređivanju.

4) U svome delu Robert Boyle and Seventeenth Cen­

tury Chemistry, Cambridge, 1958, Marie Boas na više
mesta raspravlja o Boj lovim pozitivnim doprinosima raz­
voju pojma hemijskog elementa.
 X I I . R A Z R E Š A V A N JE R E V O L U C IJA

Udžbenici o kojima smo baš raspravljali proizve­

deni su samo po završetku naučne revolucije. Oni
predstavljaju osnovu za jednu novu tradiciju normalne
nauke. Prihvatajući se pitanja njihove strukture mi
smo očigledno propustili jedan korak. Kakav je onaj
proces kojim novi kandidat za paradigmu zamenjuje
svoga prethodnika? Svaka nova interpretacija prirode,
bez obzira da li se radi o otkriću ili o teoriji, nastaje
najpre u duhu jednog ili nekoliko pojedinaca. Oni su
ti koji prvi nauče da vide drugačije nauku i svet, a nji­
hova sposobnost da izvrše prelazak olakšana je dvema
okolnostima koje nisu zajedničke većini ostalih čla­
nova njihove profesije. Njihova pažnja je uvek bila
intenzivno skoncentrisana na probleme koji su izazva­
li krizu; osim toga, oni su obično tako mladi ljudi ili
tako novi u oblasti koju zahvata kriza da ih je praksa
manje duboko obavezala na onaj pogled na svet i pra­
vila određena starom paradigmom od većine njihovih
savremenika. Kako mogu i šta moraju da učine da či­
tavu profesiju ili relevantnu profesionalnu podgrupu
preobrate na svoj način gledanja na nauku i svet?
Šta je uzrok da ta grupa odbaci jednu tradiciju nor­
malnog istraživanja u korist druge?
Da biste uvideli nužnost ovih pitanja prisetite se
da ona predstavljaju jedine rekonstrukcije koje istori-
čar može da pruži za filosofsko istraživanje o pro-
veravanju, verifikaciji ili opovrgavanju zasnovanih na­
učnih teorija. U onoj meri u kojoj je angažovan u nor­
malnoj nauci istraživač predstavlja onoga koji rešava
204 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

zagonetke, a ne onoga koji proverava paradigme. Ma­

da tokom traganja za rešenjem neke posebne zagonet­
ke može isprobati jedan broj alternativnih prilaza,
odbacujući one koji ne uspevaju da dovedu do želje­
nog rezultata, čineći to istraživač ne proverava datu
paradigmu. Naprotiv, on je kao šahista koji s postav­
ljenim problemom i tablom koja je fizički ili mental­
no ispred njega pokušava različite alternativne poteze
u potrazi za rešenjem. Ovi brojni pokušaji, bilo od
strane šahiste ili od strane naučnika, predstavljaju
isprobavan ja njih samih, a ne isprobavanja pravila
igre. Oni su mogućni samo dotle dok je sama paradig­
ma uzeta kao prihvaćena. Prema tome, do proverava­
nja paradigme dolazi tek pošto su uporni neuspesi da
se reši neka pažnje vredna zagonetka doveli do krize.
Pa čak i tada, do proveravanja paradigmi dolazi samo
onda kada je osećaj za krizu proizveo alternativnog
kandidata za paradigmu. Situacija proveravanja u nau-
kama nikad se ne sastoji, kao što je to slučaj sa reša-
vanjem zagonetki, prosto u upoređivanju pojedinačne
paradigme sa prirodom. Umesto toga proveravanje se
odigrava kao deo suparništva dveju rivalskih paradig­
mi za odanost naučne zajednice.
Ako se pažljivo ispita, ova formulacija ispoljava
neočekivane i verovatno značajne paralele sa dve naj­
popularnije savremene filosofske teorije o verifikaciji.
Tek poneki filosof nauke traga još za apsolutnim kri-
terijumima verifikacije naučnih teorija. Zapažajući da
nikakva teorija ne može nikada da bude izložena svim
mogućnim relevantnim testovima oni ne pitaju da li
je teorija bila verifikovana, već pre pitaju za njenu
verovatnoću u svetlosti aktuelno postojeće evidencije.
A da bi odgovorila na to pitanje jedna važna škola
je naterana da upoređuje sposobnost različitih teorija
u objašnjavanju one evidencije koja se nalazi pri
ruci. To insistiranje na upoređivanju teorija karakte-
riše takođe onu istorijsku situaciju u kojoj je nova
teorija prihvaćena. Veoma je verovatno da ono uka­
zuje i na jedan od onih pravaca u kojem bi trebalo
da se kreću buduće diskusije o verifikaciji.
RAZRESAVANJE REVOLUCIJA 205

U svojim najuobičajenijim oblicima, međutim, sve

probabilističke teorije verifikacije pribegavaju jednom
ili drugom od onih čistih ili neutralnih posmatračkih
jezika o kojima je raspravljano u odeljku X. Jedna
od tih probabilističkih teorija zahteva da datu naučnu
teoriju uporedimo sa svim drugim teorijama za koje
bi se moglo zamisliti da odgovaraju istom skupu po-
smatranih podataka. Druga zahteva konstruisanje u
mislima svih onih testova za koje se može zamisliti
da će se tražiti od date teorije da ih prođe'1). Nekakva
takva konstrukcija očigledno je nužna za izračunava­
nje specifičnih verovatnoća, bilo apsolutnih ili relativ­
nih, a teško je videti kako takva jedna konstrukcija
uopšte može da bude postignuta. Ukoliko, kako sam
već dokazivao, ne može da postoji nikakav naučno ili
empirijski neutralan sistem jezika ili pojmova onda
predložena konstrukcija alternativnih testova i teorija
mora da potekne iz ove ili one na paradigmi zasno­
vane tradicije. Tako ograničena ona ne bi imala pristup
svim mogućnim iskustvima ili svim mogućnim teori­
jama. Stoga probabilističke teorije isto toliko prikri­
vaju situaciju u pogledu verifikacije koliko je i ras-
vetljavaju. Mada ta situacija, kako te teorije insistira­
ju, stvarno zavisi od upoređivanja teorija i od dosta
široko rasprostranjene evidencije, one teorije i pos-
matranja koji su u pitanju uvek su usko povezani sa
onima koji već postoje. Verifikacija je kao i prirodno
odabiranje: ona izvlači one aktuelne alternative koje
su najvitalnije u posebnoj istorijskoj situaciji. Da li je
taj izbor najbolji koji je mogao da bude učinjen ako
su i druge alternative stajale na raspolaganju ili ako
su podaci bili drugačije vrste, to nije pitanje koje se
može korisno postaviti. Ne postoje nikakva oruđa koja
bi se mogla upotrebiti u traženju odgovora na to
pitanje.

U Za kratku skicu glavnih puteva do .probabilističkih

teorija verifikacije vidi Ernest Nagel, Principles of the
Theory of Probability, vol. I, No. 6, of International Ency­
clopedia of Unified Science, pp. 60—75.
206 STRUKTURA NAUČNIH REVO LUCIJA

Sasvim drugačiji prilaz čitavoj ovoj mreži prob­

lema razvio je Karl Poper koji poriče postojanje bilo
kakve verifikacione procedure2). Umesto toga on nag­
lašava značaj opovrgavanja, to jest onoga testa koji
zbog svog negativnog ishoda nužno uslovljava odbaci­
vanje jedne zasnovane teorije. Naravno da je uloga
koja je tako pripisana opovrgavan ju umnogome nalik
na onu koja se u ovome eseju pridaje nepravilnim
iskustvima, to jest iskustvu koje, izazivajući krizu,
priprema put novoj teoriji. Pa ipak se nepravilna
iskustva ne moraju identifikovati sa opovrgavajućim
iskustvima. Ja zapravo sumnjam da ova druga posto­
je. Kako je i ranije u više navrata naglašavano nikakva
teorija nikad ne rešava sve one zagonetke s kojima se
u određeno vreme sukobljava; niti se često događa da
su već postignuta rešenja savršena. Naprotiv, baš ta
nezavršenost i nesavršenost u postojećoj podešenosti
između podatka i teorije predstavlja ono što, u ma
koje vreme, definiše mnoge zagonetke koje karakterišu
normalnu nauku. Ako bi ma koji i svaki neuspeh u
podešavanju predstavljao osnov za odbacivanje teorije
trebalo bi da sve teorije sve vreme budu odbačene.
S druge strane, ako samo ozbiljan neuspeh u podeša­
vanju opravdava odbacivanje teorije onda bi poperov-
cima bio neophodan neki kriterij um za „nevero vatno-
ću” ili „stepen opovrgavanja". U razvijanju takvog
jednog kriterijuma oni će se uskoro sigurno susresti sa
istom onom mrežom teškoća koje su progonile zastup­
nika različitih probabilističkih teorija verifikacije.
Mnoge od prethodnih teškoća mogu se izbeći ako
se shvati da su oba ova preovlađujuća, ali i suprotna
gledišta o logici naučnog istraživanja, pokušala da sa-
biju dva u velikoj meri različita procesa u jedan. Po-
perovo nepravilno iskustvo važno je za nauku zato što
stvara rivale postojećoj paradigmi. Ali, opovrgavanje,
iako se i ono sigurno događa, ne dešava se sa iskrsava-
njem ili prosto zbog iskrsavanja jedne nepravilnosti

2) K. R. Popper, The Logic of Scientific Discovery, New

York, 1959, esp. chaps. I—IV.
RAZRESAVANJE REVOLUCIJA 207

ili jednog opovrgavajućeg primera. Naprotiv, ono

predstavlja naredni i odvojeni proces koji se podjedna­
ko dobro može nazvati verifikacijom, pošto se sastoji
u trijumfovanju nove paradigme nad starom. Staviše,
baš u tom zajedničkom procesu verifikacija-opovrgava-
nje probabilističko upoređivanje teorija igra centralnu
ulogu. Mislim da takva jedna dvostepena formulacija
ima vrlinu velike sličnosti sa istinom, a može isto tako
da nam omogući da počnemo sa ekspliciranj em uloge
saglasnosti (ili nesaglasnosti) između činjenice i teori­
je u procesu verifikacije. Za istoričara bar ima malo
smisla sugerisati da verifikacija uspostavlja saglasnost
činjenice i teorije. Sve istorijski značajne teorije slaga­
le su se sa činjenicama, ali samo u većoj ili manjoj
meri. Nema preciznijeg odgovora ni na pitanje da li i
koliko dobro jedna pojedinačna teorija odgovara činje­
nicama. Ali, pitanja veoma nalik na ovo mogu se pos­
taviti kada se teorije uzmu kolektivno ili čak u paro­
vima. Ima mnogo smisla pitati koja od dveju aktuel-
nih i rivalskih teorija bolje odgovara činjenicama. Ma­
da se, recimo, ni Pristlijeva ni Lavoazijeova teorija
nisu precizno slagale sa postojećim posmatranjima,
malo se ko od savremenika ustezao više od jedne dece­
nije da bi zaključio da od te dve teorije bolje odgova­
ra Lavoazijeova.
Ova formulacija, međutim, čini da zadatak biranja
između paradigmi izgleda i lakši i običniji nego što
jeste. Ukoliko ne bi bilo više od jednog skupa nauč­
nih problema, jednog sveta unutar kojeg će se raditi
na tim problemima, kao i jednog skupa standarda za
njihovo rešavanje, suparništvo između paradigmi mo­
glo bi da se okonča manje ili više rutinski, nekim pro­
cesom kao što je prebrojavanje problema koje je sva­
ka od njih rešila. Međutim, ovi uslovi nisu u stvari
nikad u potpunosti ispunjeni. Zastupnici rivalskih pa­
radigmi imaju uvek unekoliko drugačije ciljeve. Nijed­
na strana neće priznati sve one neempirijske pretpos­
tavke koje su drugoj strani potrebne da bi branila
svoju tezu. Kao što se dogodiho u sporu između Pru-
sta i Bertoleta u vezi sa sastavom hemijskih smeša,
208 STRUKTURA NAUČNIH REVOLT TCIJA

oni su bili prisiljeni da delimično govore o različitim

stvarima. Mada se svaki od njih može nadati da preo­
brati drugoga u svoj način gledanja na konkretnu na­
uku i njene probleme, nijedan se ne može nadati da
dokaže svoju tezu. Suparništvo između paradigmi nije
takva vrsta bitke koja se može razrešiti dokazima.
Već smo videli nekoliko razloga zašto zastupnici
rivalskih paradigmi ne mogu uspeti da uspostave pot­
pun kontakt između svojih gledišta. Svi zajedno, ovi
razlozi bili su opisani kao nesamerljivost između pred-
revolucionarnih i postrevolucionarnih normalno-nau-
čnih tradicija i nama je potrebno samo da ih ovde
ukratko ponovimo. Na prvom mestu, zastupnici rival­
skih paradigmi često se neće slagati oko liste prob­
lema koje mora da razreši bilo koji kandidat za pa­
radigmu. Njihovi standardi ili njihove definicije nauke
nisu isti. Mora li teorija kretanja da objasni uzrok
privlačnih sila između čestica materije ili može prosto
da zabeleži postojanje takvih sila? Njutnova dinami­
ka bila je široko odbačena zato što je, za razliku od
Aristotelove ili Dekartove teorije, povlačila za sobom
ovaj drugi odgovor na to pitanje. Kada je Njutnova
teorija bila prihvaćena jedno je pitanje samim tim
bilo izbačeno iz nauke. To pitanje, međutim, bilo je
ono za koje je opšta teorija relativiteta mogla ponos­
no da kaže da ga je rešila. Ili, opet, Lavoazijeova he-
mijska teorija, onakva kakva je bila prenesena u 19.
vek, sprečavala je hemičare da pitaju zašto su metali
toliko nalik jedan na drugi, da postave pitanje koje
je flogistička hernija i postavila i odgovorila na njega.
Prelazak na Lavoazijeovu paradigmu, kao i prelazak na
Njutnovu, značio je ne samo gubitak jednog dopus­
tivog pitanja, već i jednog postignutog rešenja. No,
taj gubitak ipak nije bio trajan. U 20. veku pitanja o
kvalitetima hemijskih supstanci ponovo su ušla u na­
uku, zajedno sa nekim odgovorima na njih.
Ne radi se, ipak, samo o nesamerljivosti standar­
da. Pošto se nove paradigme rađaju iz starih one
obično uključuju mnogo od onog rečnika i aparata,
kako konceptualnog tako i manipulativnog, koje je
 RAZRESAVANJE REVOLUCIJA 209

ranije koristila tradicionalna paradigma. Ali, nove pa­

radigme retko koriste ove pozajmljene elemente na
onaj sasvim tradicionalan način. U okviru nove para­
digme stari termini, pojmovi i eksperimenti ulaze u
nove međusobne odnose. Kao neizbežan rezultat ima­
mo ono što bismo morali da nazovemo, iako taj ter­
min nije sasvim ispravan, nesporazumom između dveju
rivalskih škola. Za laike koji su se rugali Ajnštajnovoj
Opštoj teoriji relativiteta zato što prostor ne može
da bude „zakrivljen" — on nije takva vrsta stvari —
ne može se prosto reći da nisu bili u pravu ili da su
pogrešili. To se ne može reći ni za matematičare, fizi­
čare i filosofe koji su pokušali da razviju euklidovsku
verziju Ajnštajnove teorije3). Ono što se ranije podra-
zumevalo pod prostorom bilo je nešto jednolično, ho­
mogeno, izotropno i netaknuto prisustvom materije.
Da nije bilo tako, njutnovska fizika ne bi mogla da
funkcioniše. Da bi se prešlo na Ajnštajnovu vasionu
čitavo pojmovno tkivo, čija su vlakna prostor, vreme,
materija, sila i tako dalje, moralo je da bude pome-
reno i iznova postavljeno na celinu prirode. Samo
ljudi koji su zajednički prošli ili nisu uspeli da prođu
kroz taj preobražaj mogli bi da otkriju precizno u
čemu su se složili ili gde su se razišli. Komunikacija
preko revolucionarnog razvoda neizbežno je delimična.
Uzmite kao primer ljude koji su Kopernika nazvali
luđakom zato što je objavio da se zemlja kreće. Za
njih se ne može reći niti da prosto nisu bili u pravu
niti da sasvim nisu bili u pravu. Deo onoga što su ti
ljudi podrazumevali pod „zemljom" bio je utvrđeni
položaj. Njihova zemlja, u najmanju ruku, nije mogla
da bude pokrenuta. Analogno tome, Kopernikov novi-
tet nije bio prosto u tome da pokrene zemlju. Рге
3) Za promišljena reagovanja na pojam zakrivljenog
prostora vidi Philipp Frank, Einstein, His Life and Times,
trans, and ed. G. Rosen and S. Kusaka, New York, 1947,
pp. 142—146. Za nekoliko pokušaja da se sačuvaju gubici
opšteg relativiteta unutar jednog euldidovskog prostora
vidi C. NorćLmann, Einstein ami the Universe, trans.
J. McCabe, New York, 1922, chap. IX.
210 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

bi se moglo reći da se radilo o potpuno novom načinu

gledanja na probleme fizike i astronomije, koji je
nužno promenio značenje kako „zemlje" tako i „kre­
tanja"4). Bez takvih promena pojam zemlje koja se
kreće bio je sulud. S druge strane, kada su te promene
jednom učinjene i shvaćene i Dekart i Hajgens mogli
su da uvide da je za nauku pitanje zemljinog kretanja
pitanje bez sadržaja5б
).
Ovi primeri ukazuju na treći i najosnovniji aspekt
nesamerljivosti rivalskih paradigmi. U jednom smislu,
koji nisam u stanju dalje da ekspliciram, zastupnici
rivalskih paradigmi praktikuju svoje zanate u različi­
tim svetovima. Jedan sadrži ograničavana tela koja
lagano padaju, drugi klatna koja sve iznova i iznova
ponavljaju svoja kretanja. Ü jednom su rastvori smeše,
u drugom mesavinom. Jedan je usađen u jednoličnu, a
drugi u zakrivljenu matricu prostora. Radeći u razli­
čitim svetovima dve grupe naučnika vide različite
stvari i onda kada sa iste tačke gledaju u istom prav­
cu. To opet ne znači da one mogu da vide što god
im se sviđa. Obe grupe gledaju na dati svet, a ono
što gledaju nije se promenilo. Ali, ii nekim oblastima
one vide različite stvari i vide ih u različitim među­
sobnim odnosima. To je razlog što neki zakon, koji
jednoj grupi naučnika ne može da bude čak ni demon­
striran, može drugoj grupi ponekad da izgleda intuitiv­
no očigledan. To je podjednako razlog zašto jedna ili
druga grupa, pre nego što se mogu nadati da ostvare
potpunu komunikaciju, moraju da iskuse ono preo-
braćanje koje smo nazvali pomeranje paradigme. Baš
zato što se radi o prelasku između nesamerljivih stva­
ri taj prelazak između rivalskih paradigmi ne može
pod dejstvom logike i neutralnog iskustva da se obavi
korak sada a korak docnije. Kao i geštalt-prebacdva-
4) T. S. Kuhn, The Copemican Revolution, Cambridge,
Mass., 1957, chaps. III, IV, and VII. Мега u kojoj je helio-
centrizam bio više od striktno astronomskog pitanja glav­
na je tema čitave te knjige.
б) Max Jammer, Concepts of Space, Cambridge, Mass.,
1954, pp. 118—124.
RAZRESAVANJE REVOLUCIJA 211

nje on se mora dogoditi ili odjednom (mada ne

nužno u jednom trenutku) ili nikada.
Kako su onda naučnici dovedeni dotle da učine
ovo premetnuće? Deo odgovora sastoji se u tome da
oni često nisu dovedeni dotle da to učine. Za skoro
čitav vek posle Kopernikove smrti kopernikanizam
je doneo vrlo malo obraćenika. Više od pola veka po
objavljivanju Principia, Njutnovo delo nije bilo opšte-
prihvaćeno, naročito ne na Kontinentu®). Pristli nikada
nije prihvatio teoriju kiseonika niti lord Kelvin elek­
tromagnetsku teoriju i tako dalje. Sami naučnici če­
sto su zapažali teškoće preobraćanja. U jednom po­
sebno prijemčivom pasusu na kraju svoje knjige
Poreklo vrsta Darvin piše: „Iako sam potpuno ubeđen
u istinitost glediStâ koja su izneta u ovome delu ...
ja ni u kom slučaju ne očekujem da ću ubediti is­
kusne prirodnjake, čiji su mozgovi napunjeni mnoš­
tvom činjenica koje su, tokom dugog niza godina,
posmatrane s tačke gledišta koja je neposredno sup­
rotna mojoj ... Ali, ja gledam s poverenjem na buduć­
nost — na mlade prirodnjake koji nastupaju, koji će
biti u stanju nepristrasno i sa obe strane da sagledaju
ovo pitanje"7). A Maks Plank je, posmatrajući svoju
sopstvenu karijeru u delu Naučna autobiografija, sćtno
primetio da „nova naučna istina ne trijumfuje tako
što bi ubedila svoje protivnike i učinila da oni vide
to svetio, već pre zato što njeni protivnici jednog dana
umru, a izraste nova generacija kojoj ta istina nije
tuđa"8).
Ove i njima slične činjenice isuviše su dobro poz­
nate da bi ih trebalo dalje naglašavati. Međutim, treba

®) I. B. Cohen, Franklin and Newton: An Inquiry into

Speculative Newtonian Experimental Science and Franklin’s
Work in Electricity as an Example Thereof, Philadelphia,
1956, pp. 93—94.
7) Charles Darwin, On the Origin of Species... autho­
rized edition from 6th English ed., New York, 1889, IT, pp.
295—296.
8) Max Planck, Scientific Autobiography and Other
Papers, trans. F. Gaynor, New York, 1949, pp. 33—34.
212 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

ih svakako preoceniti. U prošlosti se najčešće uzimalo

kao da te činjenice ukazuju na to da naučnici, budući
da su samo ljudi, ne mogu uvek da priznaju svoje greš­
ke, čak i onda kada se suoče sa striktnim dokazom. Ja
bih pre zastupao gledište da u ovim stvarima nije u
pitanju ni dokaz ni pogreška. Prebacivanje privrže­
nosti s jedne paradigme na drugu predstavlja iskustvo
preobraćanja koje se ne može nametnuti silom. Opi­
ranje do kraja života, naročito od strane onih čije su
stvaralačke karijere učinile da se vežu za stariju tra­
diciju normalne nauke, ne predstavlja kršenje nauč­
nih standarda, već oznaku prirode samog naučnog
istraživanja. Izvor opiranja leži u uverenosti da će
stara paradigma, na kraju krajeva, rešiti sve svoje
probleme, da priroda može da bude ugurana u onu
kutiju koju je ta paradigma pripremila. U vreme re­
volucije takva uverenost neizbežno izgleda tvrdoglava
i plitkoumna, kakva ponekad zaista i postaje. Ali, ona
je takođe i nešto više. Ta ista uverenost je ono što
čini mogućim normalnu nauku ili nauku rešavanja
zagonetki. A samo kroz normalnu nauku profesionalna
zajednica naučnika uspeva, prvo, u iskonišćavanju
potencijalnog domena i preciznosti starije paradigme,
a onda i u izolovanju one teškoće kroz čije prouča­
vanje može da nastane jedna nova paradigma.
Ako se kaže da je opiranje neizbežno i legitimno,
da se promena paradigme ne može opravdati dokazom,
to još ne znači reći da nikakvi argumenti nisu rele­
vantni ili da naučnici ne mogu da budu ubeđeni da
promene svoje mišljenje. Mada je ponekad potrebno
čitavo pokolenje da bi se ta promena izvršila naučne
zajednice bivaju iznova i iznova preobraćane u nove
paradigme, štaviše, ta preobraćanja se ne događaju na­
suprot činjenici da su naučnici ljudi, već baš zahvalju­
jući toj činjenici. Mada neki naučnici, naročito oni
stariji i sa više iskustva, mogu beskrajno da se opiru,
većini se ipak, na ovaj ili onaj način, može prići.
Preobraćanja će se događati po nekoliko odjednom,
sve dok, kada umru i oni poslednji koji su odolevali,
 RAZRESAVANJE REVOLUCIJA 213

cela profesija ponovo ne počne da radi pod jednom

jedinom, ali sada drugačijom paradigmom. Zbog toga
moramo da se upitamo kako se preobraćanje izaziva
i kako mu se opire.
Kakvu vrstu odgovora možemo da očekujemo na
to pitanje? Samim tim što se postavlja pitanje o teh­
nikama ubeđivanja, ili o argumentu i kontraargu-
mentu u situaciji u kojoj ne može da bude dokaza,
naše pitanje je novo pitanje koje zahteva neku vrstu
izučavanja koju dosad nismo preduzimali. Moraćemo
se odlučiti za jedan veoma delimičan i impresionis-
tički pregled. Osim toga, ono što je već bilo rečeno
kombinuje se s rezultatom ovoga pregleda da bi su-
gerisalo da onda kada se pita o ubeđivanju a ne o doka­
zu pitanje o prirodi naučnog argumenta nema jedan
jedini ili jednosmislen odgovor. Pojedinačni naučnici
prigrljuju novu paradigmu iz najrazličitijih razloga,
a obično iz više razloga odjednom. Neki od tih razloga
— obožavanje sunca, na primer, koje je pomoglo da
Kepler postane kopernikanac — leže u potpunosti izvan
očigledne sfere nauke9). Drugi mora da zavise od idio-
sinkrazija autobiografije i ličnosti. Čak i nacional­
nost ili prethodna reputacija novatora i njegovih uči­
telja može ponekad da igra značajnu ulogu10). Zato,
posle svega, moramo naučiti da ovo pitanje postavimo
drugačije. Tada nećemo voditi računa o onim argu­
mentima koji stvarno preobraćaju ovog ili onog poje­

°) Za ulogu obožavanja sunca u Keplerovoj misli vidi

E.A. Burtt, The Metaphysical Foundations of Modem Phy­
sical Science, rev. ed., New York, 1932, pp. 44—49.
,0) Za ulogu reputacije uzmite u obzir sledeće: lord
Reli, u vreme kada je njegova reputacija bila učvršćena,
podneo je Britanskoj asocijaciji jedan članak o nekim
paradoksima elektrodinamike. Njegovo ime bilo je nepaž­
njom izostavljeno kada je članak prvi put poslat, tako
da ie taj članak u prvi mah bio odbijen kao delo nekog
„ljubitelja paradoksa". Ubrzo zatim, sa imenom autora na
odgovarajućem mestu, taj članak je prihvaćen uz obilna
izvinjenja (R. J. Strutt, 4th Baron Rayleigh, John William,
Strutt, Third Baron Rayleigh, New York, 1924, p. 228.
214 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

dinca, već pre o onoj vrsti zajednice koja se uvek, pre

ili docnije, iznova oblikuje kao pojedinačna grupa.
Ovaj problem, međutim, ostavljam za poslednji ode-
ljak, s tim što ću u međuvremenu ispitati neke vrste
argumenata koji se pokazuju posebno efikasnim u
bitkama oko izmene paradigme.
Ono pojedinačno tvrđenje koje verovatno najčešće
ističu zastupnici jedne nove paradigme jeste to da
su u stanju da reše one probleme koji su staru pa­
radigmu doveli do krize. Onda kada se može legitimno
izneti, ovo tvrđenje je često najefikasnije mogućno.
Na onom području za koje je ponuđena, za paradig­
mu se zna da je u neprilici. Ta je neprilika u više
navrata bila istraživana, a pokušaji da se ona ukloni
pokazali su se iznova i iznova uzaludnim. „Krucijalni
eksperimenti" — oni koji mogu posebno oštro da
postave razliku između dveju paradigmi — bili su
priznati i osvedočeni pre nego što je nova paradigma
uopšte bila pronađena. Tako je Kopernik tyrdio da
je rešio problem dužine kalendarske godine, oko koga
su se mnogi astronomi dugo mučili; Njutn da je
pomirio zemaljsku i nebesku mehaniku; Lavoazije da
je rešio probleme identičnosti gasa kao i težinskih
odnosa, a Ajnštajn da je elekrodinamiku učinio spoji­
vom sa revidiranom naukom o kretanju.
Za ovakva tvrđenja postoji posebna verovatnoća
na uspeh ako nova paradigma pokazuje kvantitativnu
preciznost upadljivo bolju od svog starijeg takmaca.
Kvantitativna superiornost Keplerovih Rudolfinskih
tabela predstavljala je, u odnosu na sve one koje su
izračunavane iz ptolemajske teorije, glavni faktor u
preobraćanju astronoma u kopernikanizam. Njutnov
uspeh u predviđanju kvantitativnih astronomskih pos-
matranja bio je verovatno onaj najvažniji razlog tri­
jumfa njegove teorije nad njenim razumnijim ali lis­
tom kvalitativnim takmacima. A u ovome veku upad­
ljiv kvantitativni uspeh kako Plankovih zakona radija­
cije tako d Borovog atoma brzo je ubedio mnoge fizi-
RAZRESAVANJE REVOLUCIJA 215

care da ih prihvate i pored toga što su, kada se

fizička nauka gleda u celini, oba ova doprinosa stvo­
rila znatno više problema nego što su rešila.11)
Trvđenje da su rešemi oni problemi koji izazivaju
krizu ipak je retko kad dovoljno samo po sebi. Sem
toga, ono se ne može uvek legitimno izneti. U stvari,
Kopernikova teorija nije bila tačnija od Ptolemajeve
i nije neposredno vodila bilo kakvom poboljšanju
kalendara. Ili, opet, talasna teorija svetlosti, tokom
nekoliko godina pošto je prvi put objavljena, nije u
rešavanju onih efekata polarizacije koji su bili osnovni
uzrok krize u optici bila uspešna ni toliko koliko njen
korpuskularni takmac. Ponekad će ona slobodnija
praksa, koja karakteriše neuobičajeno istraživanje,
proizvesti nekog takvog kandidata za paradigmu koji
u prvi mah neće pružiti nikakvu pomoć u pogledu
onih problema koji su izazvali krizu. Kada se to do­
godi onda se evidencija mora izvesti iz drugih delova
te oblasti, kao što se i inače često događa. Na tim
drugim područjima mogu se razviti posebno ubedljivi
argumenti, ukoliko nova paradigma dopusti predvi­
đanje pojava na koje se nije uopšte ni pomišljalo dok
je preovladavala stara paradigma.
Kopernikova teorija, na primer, sugerisala je da
bi planete trebalo da budu nalik na Zemlju, da bi
Venera trebalo da pokazuje faze i da bi vasiona mo­
rala da bude znatno veća nego što je ranije pretpos­
tavljano. Stoga su ta posmatranja, kada je šezdeset
godina posle Kopernikove smrti teleskop iznenada po­
kazao planine na mesecu, Venerine faze kao i ogro­
man broj zvezda za koje se ranije nije ni pomišljalo
da postoje, novoj teoriji donela veliki broj preobra­
ćenika, naročito među neastronomima'12). U slučaju

11) Za probleme stvorene (kvantnom teorijom vidi

F. Reiche, The Quantum Theory, London, 1922, chaps. II,
VI—IX. Za druge primere u ovome paragrafu vidi ranija
pozivanja na literaturu u ovome odeljku.
12) Kuhn, op. cit., pp. 219—225.
216 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

talasne teorije glavni izvor profesionalnog preobrađa­

nja bio je još dramatičniji. Otpor Francuza srušio se
iznenada i relativno potpuno kada je Fresnel bio u
stanju da demonstrira postojanje bele tačke u centru
senke jedne kružne ploče. Bio je to efekt koji ni on
sam nije bio anticipirao, ali za koji je Poason (Pois­
son), prvobitno jedan od njegovih protivnika, pokazao
da predstavlja nužnu, mada apsurdnu posledicu Fres-
nelove teorije13). S obzirom na svoju vrednost kao
šoka, kao i s obzirom na činjenicu da tako očigledno
nisu bili „ugrađeni" u novu teoriju od početka, ovakvi
argumenti pokazali su se naročito ubedljivim. A po­
nekad se ta posebna snaga može iskorišćavati i pored
toga što je pojava o kojoj se radi bila posmatrana
znatno pre nego što je prvi put uvedena ona teorija
koja je objašnjava. Izgleda da Ajnštajn, na primer,
nije anticipirao da bi opšta teorija relativiteta mogla
sa preciznošću da objasni dobro poznatu nepravilnost
u kretanju Merkurovog perihela, pa je doživeo odgo­
varajući trijumf kada je ta teorija donela takvo ob­
jašnjenje14).
Svi argumenti za novu paradigmu, o kojima je
dosad raspravljano, bili su zasnovani na određenoj
sposobnosti rivalske strane za rešavanje problema. Za
naučnike su ti argumenti obično najznačajniji i naj-
ubedljiviji. Prethodni primeri ne bi trebalo da ostave
nikakve sumnje u pogledu izvora svoje neizmerne
privlačnosti. Ali, iz razloga na koje ćemo se uskoro
ponovo vratiti oni ni pojedinačno ni kolektivno nisu
neodoljivi. Postoji, na sreću, i druga vrsta razmatra­
nja koja može voditi naučnike na odbace staru u
korist nove paradigme. Reč je o argumentima koji su
13) E. T. Whittaker, A History of the Theories of Aet­
her and Electricity, I, 2d ed., London, 1951, p. 108.
14) Vidi ibid., II, 1953, pp. 151—180 za razvoj opšte
relativnosti. Za Ajnštajnovo reagovanje na precizno slaga­
nje te teorije sa posmatranim kretanjem Merkurovog pe­
rihela vidi pismo citirano u P. A. Schilpp (ed.), Albert Ein­
stein, Philosopher-Scientist, Evanston, 111., 1949, p. 101.
RAZRESAVANJE REVOLUCIJA 217

retko kada dati eksplicitno, a koji se pozivaju na

smisao pojedinca za prikladno ili estetsko — za novu
teoriju se kaže da je „čistija", „prikladnija" ili „jed­
nostavnija od stare". Takvi argumenti su verovatno
manje efikasni u naukama nego u matematici. Rane
verzije većine novih paradigmi su grube. Do trenutka
kada se može razviti njihova puna estetska privlač­
nost veći deo zajednice je već bio ubeđen na druge
načine. Pa ipak, važnost estetskih razmatranja može
ponekad da bude odlučna. Mada se često događa da
ta razmatranja privlače novoj teoriji samo nekolicinu
naučnika, od te nekolicine može da zavisi njen kona­
čan trijumf. Da je oni iz krajnje individualnih razloga
nisu brzo prihvatili novi kandidat pa paradigmu mož­
da nikada ne bi bio dovoljno razvijen da privuče
odanost naučne zajednice kao celine.
Da bi se video razlog važnosti ovih subjektivnijih
i estetskijih razmatranja setimo se u čemu se sastoji
debata oko paradigme. Kada se jedan novi kandidat
za paradigmu prvi put predloži on je retko kad resio
više od nekoliko problema s kojima je suočen, a ve­
ćina tih rešenja još je daleko od savršenstva. Koper-
nikanska teorija je do Keplera jedva donela ikakva
poboljšanja u odnosu na ona predviđanja planetarnog
položaja koja je dao Ptolemaj. Kada je Lavoazije
video kiseonik kao „sam vazduh u celini" njegova nova
teorija nije uopšte mogla da iziđe na kraj sa prob­
lemima koji su izneti proliferacijom novih gasova, na
šta je Pristli ukazao sa velikim uspehom u svom kon­
tranapadu. Slučajevi kao što je Fresnelova bela tačka
izvanredno su retki. Tek znatno docnije, pošto je nova
paradigma već razvijena, prihvaćena i iskorišćena,
obično dolazi do razvijanja očigledno odlučnih argu­
menata — Fukoovog klatna za demonstraciju Zemljine
rotacije ili Fizoovog (Fizeau) eksperimenta za poka­
zivanje da se svetlost kreće brže kroz vazduh negoli
kroz vodu. Njihovo izvođenje predstavlja deo nor­
malne nauke, a njihova uloga nije u debati oko para­
digme, nego u post-revolucionarnim štivima.
218 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

Рге nego što su ta štiva napisana, dok debata

još traje, situacija je sasvim drugačija. Protivnici
nove paradigme obično mogu legitimno da tvrde da
je ta paradigma, čak i na području krize, veoma malo
superiorna u odnosu na svog tradicionalnog rivala.
Ona, naravno, neke probleme obrađuje bolje, otkrila
je neke nove pravilnosti. Ali, starija paradigma može,
po svoj prilici, da bude artikulisana tako da odgovori
na ove izazove, kao što je pre toga odgovorila na druge.
Kako geocentrični Tiho Braheov astronomski sistem
tako i docnije verzije teorije flogistona bili su odgo­
vori na izazove koje je postavio novi kandidat za
paradigmu i u oba slučaja odgovori su bili sasvim
uspešni15). Sem toga, branioci tradicionalne teorije i
procedure mogu skoro uvek da ukažu na probleme
koje njen novi takmac nije rešio, a koji po njihovom
shvatanju uopšte i nisu problemi. Do otkrivanja sas­
tava vode sagorevanje vodonika predstavljalo je jak
argument za teoriju flogistona, a protiv Lavoazijeove
teorije. A onda kada je pobedila teorija kiseonika ona
još nije mogla da objasni pripravljanje zapaljivog
gasa iz ugljenika, pojavu na koju su flogistonci ukazi­
vali kao na jaku podršku za svoje gledište1®). Ravno­
teža između argumenta i kontraargumenta ponekad
može čak i na području krize da bude zaista bliska.
A izvan toga područja prevaga će često biti odlučno
u korist tradicije. Kopernik je srušio dugo poštovano
objašnjenje zemaljskog kretanja a da ništa nije sta­
vio na njegovo mesto. Njutn je učinio isto u odnosu

115) Za Braheov sistem, koji je geometrijski bio sas­

vim identičan sa Kopemikovim, vidi J. L. E. Dreyer, A His­
tory of Astronomy from Thales to Kepler, 2d ed., New
York, 1953, pp. 359—371. Za poslednje verzije teorije flo­
gistona i njihov uspeh vidi J. R. Partington and D. McKie,
historical Studies of the Phlogiston Theory", Annals of
Science, IV, 1939, pp. 113—149.
ie) Za problem kojem je vodio vodonik vidi J. R. Par­
tington, A Short History of Chemistry, 2d ed., London,
1951, p. 134. Za ugljen-monoksid vidi H. Kopp, Geschichte
der Chemie, III, Braunschweig, 1845, pp. 294—296.
RAZREŠAVANJE REVOLUCIJA 219

na jedno starije objašnjenje gravitacije, Lavoazije u

odnosu na zajednička svojstva metala i tako dalje.
Ukratko, ako o jednom kandidatu za paradigmu tre­
ba od početka suditi po tvrdoglavim ljudima koji su
ispoljili samo relativnu sposobnost za rešavanje pro­
blema nauke bi doživele veoma malo većih revolucija.
Ako tome dodate kontraargumente, stvorene onim
što smo prethodno nazvali nesamerljivost paradigmi,
onda se naukama može dogoditi da ne dožive uopšte
nikakve revolucije.
Ali, rasprave o paradigmi ne odnose se stvarno
na relativnu sposobnost rešavanja problema, mada se
obično, s dobrim razlozima, vodi u tim terminima.
Naprotiv, stvar je u tome koja bi paradigma u budu­
ćnosti trebalo da vodi istraživanje o problemima za
koje, u većini slučajeva, ni rivalska strana ne može
da tvrdi da ih je u potpunosti razrešila. Neophodno je
odlučivati između alternativnih načina praktikovanja
nauke, a u datim okolnostima ta odluka mora se ma­
nje zasnivati na ranijim dostignućima negoli na obe­
ćanju za budućnost. Onaj čovek koji prihvata novu
paradigmu u ranoj fazi često mora to da čini nasup­
rot onoj evidenciji koju donosi rešavanje problema.
To znači da on mora da veruje da će nova paradigma
uspeti da resi mnoge one krupne probleme s kojima
se suočila, znajući pri tom samo to da je starija para­
digma podbacila kod nekoliko problema. Odluka te
vrste može se doneti samo na poverenje.
To je jedan od razloga zašto se prethodeća kriza
pokazuje veoma važnom. Naučnici koji nisu iskusili
krizu retko kada će se odreći čvrste evidencije do
koje se dolazi u rešavanju problema da bi pošli za
onim što se lako može pokazati i što bi široko bilo
smatrano fatamorganom. Ali, sama kriza nije dovoljna.
Mora, takođe, postojati osnova, iako ona za poverenje
u određenog izabranog kandidata ne mora da bude
ni racionalna ni sasvim tačna. Nešto mora uticati na
to da bar nekolicina naučnika oseti da se novi pred-
220 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

log nalazi na pravom tragu, a to ponekad mogu da

postignu samo lična i neartikulisana estetika razmat­
ranja. Ljudi su bili prebraćeni na taj način i onda
kada najveći deo jasno izraženih tehničkih argumenata
pokazuje u sasvim suprotnom smeru. Ni Kopernikova
astronomska teorija ni De Broljijeva teorija materije
nisu imale, kada su prvi put uvedene, da se pozovu
na neke druge značajne razloge. Ajnštajnova opšta
teorija relativiteta čak i danas privlači ljude pre svega
iz estetskih razloga koje je malo ljudi izvan matema­
tike uspevalo da oseti.
To nikako ne znači da nove paradigme konačno
trijumfuju kroz nešto mističko estetsko. Naprotiv,
malo je ljudi koji napuštaju tradiciju samo iz tih
razloga. Za one koji tako čine često se kaže da su bili
u zabludi. Ali, ako paradigma treba ikada da trijum-
fuje ona mora da pridobije svoje prve zastupnike,
ljude koji će je razviti do one tačke na kojoj će
moći da se proizvedu i umnože tvrdoglavi argumenti.
Pa čak i ti argumenti, kada se do njih dođe, nisu
pojedinačno odlučujući. Pošto su naučnici razumni
ljudi, jedan ili drugi argument će konačno da ubedi
mnoge od njih. Ali nema tog argumenta koji bi mo­
gao ili koji bi trebalo da ih ubedi sve. Ono što se
događa pre je sve veće pomeranje u distribuciji pro­
fesionalne privrženosti negoli jedno jedinstveno grup­
no preobraćanje.
Novi kandidat za paradigmu može na početku da
ima уеота malo pristalica, a ponekad i motivi tih
pristalica mogu da budu sumnjivi. Pa ipak će te pri­
stalice, ukoliko su kompetentne, poboljšati paradigmu,
ispitati njene mogućnosti i pokazati na šta bi ličilo
pripadati onoj zajednici koja se rukovodi tom para­
digmom. Ako je toj paradigmi suđeno da pobedi u
svojoj borbi, onda će se uporedo s tim i broj i snaga
ubeđivačkih argumenata povećavati u njenu korist. Tada
će i više naučnika biti preobraćeno, a istraživanje
nove paradigme će se nastaviti. Postepeno će se pove­
ćavati i broj eksperimenata, instrumenata, članaka i
RAZRESAVANJE REVOLUCIJA 221

knjiga koje se zasnivaju na toj paradigmi. Još više

ljudi, ubeđenih u plodnost novoga gledišta, usvojiće
novi način praktikovanja normalne nauke, dok najzad
ne ostane samo nekoliko starijih istrajnih pobornika
staroga. Ali, mi za njih ne možemo reći da nisu u
pravu. Mada istoričar uvek može da nađe ljude — na
primer Pristlija — koji su bili toliko nerazumni i
veoma dugo pružali otpor, on neće naći nikakvu tačku
u kojoj je taj otpor postao ilogičan ili nenaučan. On
u najboljem slučaju može želeti da kaže da je onaj
čovek koji nastavlja da pruža otpor i onda kada je
cela njegova profesija preobraćena ipso facto prestao
da bude naučnik.
 X I I I. P R O G R E S K R O Z R E V O L U C IJE

Prethodne stranice odvele su moj shematski opis

naučnog razvoja do krajnje tačke do koje taj opis
može da ode u ovom eseju. Pa ipak one ne mogu da
dovedu do zaključka. Ako je taj opis uopšte uhvatio
bitnu strukturu neprekidnog razvoja jedne nauke on
je u isto vreme trebalo da postavi i jedan poseban
problem: zašto bi se jedan takav poduhvat, kao što
je napred skiciram, kretao stalno napred što, recimo,
umetnost, politička teorija ili filosofija ne čine? Zbog
čega je progres takav uzgredni dodatak koji je rezer-
visan skoro isključivo za one aktivnosti koje nazivamo
naukom? Najuobičajeniji odgovori na ovo pitanje bili
su odbačeni u glavnom delu ovoga eseja, a sada ga
moramo završiti pitajući se da li mogu da budu nađene
neke zamene za te odgovore.
Zapazite odmah da je deo ovoga pitanja sasvim
semantičkog karaktera. Termin „nauka” je u velikoj
meri rezervisan za ona područja koja zaista napre­
duju na Očigledne načine. Nigde se to jasnije ne po­
kazuje nego u stalno iznova vođenim raspravama oko
toga da li je ova ili ona savremena društvena nauka
stvarno nauka. Ove rasprave imaju svoje paralele u
pre-paradigmatičkim periodima onih oblasti koje se
danas bez ustezanja označavaju kao naučne. Njihov
tobožnji ishod, koji se neprekidno provlači, jeste de­
finicija toga spornog termina. Ljudi tvrde, recimo, da
je psihologija nauka zbog toga što poseduje takve i takve
karakteristike. Drugi uzvraćaju da te karakteristike ili
nisu neophodne ili nisu dovoljne da jednu oblast
PROGRES KROZ REVOLUCIJE 223

učine naukom. Često se u to ulaže velika energija,

raspali se velika strast, pa neupućen čovek ne može
da zna zašto se to događa. Može li mnogo šta da
zavisi od definicije „nauke”? Može li definicija da kaže
nekome da li je naučnik ili nije? Ako može, zašto se
onda prirodni naučnici, ili umetnici uopšte, ne brinu
o definiciji ovoga termina? Neizbežno se mora posum­
njati da je taj ishod fundamentalnijeg karaktera. Mo­
gućno je, zapravo, da su stvarno postavljana pitanja
nalik na sledeća: zbog čega moja oblast ne uspeva da
se kreće napred na način kako to, recimo, čini fizika?
Kakve promene u tehnici, ili metodi ili ideologiji bi
joj omogućile da to postigne? Ovo, međutim, nisu
pitanja koja bi bila pogodna za sporazum o definiciji,
štaviše, ako presedan iz prirodnih nauka može da
posluži, ta pitanja će prestati da budu izvor brige ne
onda kada se definicija nađe već kada grupe, koje
sada sumnjaju u svoj sopstveni status, dođu do sa-
glasnosti o svojim prošlim i sadašnjim dostignućima.
Moglo bi, na primer, biti značajno to što se ekono­
misti, u odnosu na praktičare u drugim oblastima
društvene nauke, mnogo manje spore oko toga da li
je njihova oblast nauka ili ne. Da li je to zbog toga
što ekonomisti znaju šta je to nauka? Ili je to više
ekonomija oko koje se oni slažu?
Ova strana stvari ima svoju suprotnost koja, mada
više ne prosto semantički, može da pomogne da se
izlože zapletene veze između naših pojmova nauke i
progresa. Slikarstvo je tokom mnogo vekova, kako u
antičko doba tako ponovo u ranoj modernoj Evropi,
smatrano kumulativnom disciplinom. Tokom tih go­
dina pretpostavljalo se da je cilj umetnika prikaziva­
nje (reprezentacija). Kritičari i istoričari, kao što su
Plinije i Vazari, s divljenjem su zabeležili one serije
pronalazaka, od crtanja u perspektivi do upotrebe kon­
trasta između svetlosti i senke, koje su omogućile sve
savršenije prikazivanje prirode.11)*)
*) E. H. Gombrich, Art and Illusion: A Study in the
Psychology of Pictorial Representation, New York, 1960,
pp. 11—12.
224 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

Ali, to su isto tako godine, posebno tokom Rene­

sanse, kada se nije osećao veliki rascep između nauka
i umetnosti. Leonardo je bio samo jedan od mnogih
ljudi koji su se slobodno kretali napred i nazad iz­
među onih oblasti koje su tek docnije postale kate­
gorički različite2), štaviše, termin „umetnost” je i
onda kada je ta postojana razmena prestala i dalje
primenjivan isto toliko na tehnologiju i zanatstvo, za
koje se smatralo da su progresivni, koliko i na slikar­
stvo i skulpturu. Tek kada su slikarstvo i skulptura
nedvosmisleno odbacili prikazivanje kao svoj cilj i
počeli ponovo da uče od primitivnih modela, tada je
ovaj rascep, koji sada uzimamo kao priznat, dobio
nešto nalik na sadašnju dubinu. Pa čak i danas, da
se još jednom prebacimo iz jedne oblasti u drugu,
deo naše teškoće u sagledavanju temeljnih razlika
između nauke i tehnologije mora se povezati sa činjeni­
com da je progres očigledno svojstvo obeju ovih oblasti.
Uviđanje da mi pokazujemo težnju da vidimo kao
nauku svaku onu oblast u kojoj se čini progres može,
međutim, samo da razjasni a ne i da reši našu sadaš­
nju teškoću. Preostaje problem razumevanja zašto bi
karakteristika progresa bila tako vredna pažnje u od­
nosu na poduhvat koji se sprovodi onim tehnikama i
ciljevima koji su opisani u ovom ogledu. Pokazuje se
da ovo pitanje sadrži u sebi više različitih pitanja,
pa ćemo morati da ih razmotrimo jedno po jedno.
Međutim, u svim slučajevima, osim u poslednjem,
njihovo razrešavanje delimično će zavisiti od preo­
kreta našeg normalnog gledanja na odnos između na­
učne aktivnosti i zajednice koja tu aktivnost praktikuje.
Moramo naučiti da kao uzroke prepoznamo ono što
je obično bilo uzimano za efekte. Ako to možemo,
fraze kao što su „naučni progres'", pa čak i „naučna
objektivnost”, mogu početi da izgledaju delimično su­
višne. U stvari, jedan aspekt te zavisnosti ilustrovan
2) Ibid., p. 97; i Giorgio de Santülana, „The Role of
Art in the Scientific Renaissance”, in Critical Problems in
the History of Science, ed. M. Clagett, Madison, Wis., 1959,
pp. 33—65.
PROGRES KROZ REVOLUCIJE 225

je maločas. Da li neka nauka napreduje zato što je

nauka ili je ona nauka zato što napreduje?
Zapitajmo se sada zašto bi jedan takav poduhvat
kao što je normalna nauka napredovao i počnimo od
toga što ćemo se podsetiti nekoliko njenih najupad­
ljivijih karakteristika. Prirodno je da članovi jedne
zrele naučne zajednice u svom radu polaze od jedne
jedine paradigme ili od jednog blisko povezanog skupa
paradigmi. Veoma retko se događa da različite naučne
zajednice istražuju iste probleme. U tim izuzetnim slu­
čajevima te grupe dele nekoliko osnovnih paradigmi.
Posmatrano sa aspekta svake pojedine zajednice, me­
đutim, bez obzira da li se radi o naučnicima ili nena-
učnicima, rezultat uspešnog kreativnog rada je progres.
Kako bi uopšte moglo da bude nešto drugo? Mi smo,
recimo, baš primetili sledeće: sve dok su umetnici te­
žili što vernijem prikazivanju kao svome idealu i kri­
tičari i istoričari beležili su progres na izgled jedin­
stvene grupe. Druge kreativne oblasti pokazuju pro­
gres iste vrste. Onaj teolog koji artikuliše dogmu ili
onaj filosof koji usavrši Kantove imperative dopri­
nose progresu makar samo one grupe koja deli nje­
gove premise. Nikakva kreativna škola ne priznaje ka­
tegoriju rada koji s jedne strane jeste kreativni uspeh,
ali s druge strane nije doprinos kolektivnom dostig­
nuću te grupe. Ukoliko sumnjamo, kao što mnogi čine,
u to da nenaučne oblasti napreduju, to ne može biti
zbog toga što pojedine škole ne čine nikakav napredak.
Рге bismo morali sumnjati zbog toga što uvek postoje
rivalske škole, od kojih svaka neprekidno stavlja u
pitanje same osnove svih drugih. Čovek koji tvrdi
da, recimo, filosofija nije učinila nikakav progres,
naglašava to da još uvek postoje aristotelovci, a ne da
aristotelijanstvo nije uspelo da napreduje.
Ove sumnje u progres javljaju se, međutim, i u
naukama. Tokom pre-paradigmatičkog perioda, kada
postoji mnoštvo rivalskih škola, evidenciju o progresu,
izuzev unutar škola, vrlo je teško pronaći. To je onaj
period koji je opisan u odeljku II kao period tokom
kojeg pojedinci praktikuju nauku, ali rezultati njiho­
226 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

vog poduhvata ne doprinose nauci kakvu je mi znamo.

I, opet, tokom perioda revolucije, kada su fundamen­
talni ciljevi jedne oblasti još jednom dovedeni u pi­
tanje, često se izražavaju sumnje u samu mogućnost
kontinuiranog progresa ako se usvoji jedna ili druga
od suprotnih paradigmi. Oni koji su odbacivali njuto-
nijanstvo proglasili su da bi njegovo vezivanje za
urođene sile vratilo nauku u mračno doba. Oni koji
su se suprotstavljali Lavoazijeovoj herniji smatrali su
da je odbacivanje hemijskih „principa" u korist labo­
ratorijskih elemenata predstavljalo odbacivanje pos­
tignutog hemijskog objašnjenja od strane onih koji
bi se zaklanjali iza samoga imena. Slično osećanje,
mada umerenije izraženo, izgleda da leži u osnovi
suprotstavljanja Ajnštajna, Borna (Bohm) i drugih
onoj dominiraj ućoj probabilističkoj interpretaciji
kvantne mehanike. Ukratko, samo tokom perioda nor­
malne nauke progres izgleda kako očigledan tako i
siguran. Tokom tih perioda, međutim, naučna zajed­
nica i ne može na drugi način da gleda nà plodove
svog rada.
U pogledu normalne nauke, znači, deo odgovora
na problem progresa leži prosto u oku posmatrača.
Kao vrsta naučni progres ne razlikuje se od progresa
u drugim oblastima, ali odsustvo rivalskih škola koje
u najvećem delu prilika uzajamno stavljaju u pitanje
svoje ciljeve i standarde čini da se progres normalne
naučne zajednice lakše vidi. To je, međutim, samo
deo odgovora i ni u kom slučaju nije njegov najvaž­
niji deo. Mi smo, na primer, već primetili da članovi
te zajednice, kada je jednom prihvatanje zajedničke
paradigme oslobodilo određenu naučnu zajednicu od
potrebe da stalno preispituje svoje prve principe, mo­
gu da se koncentrišu isključivo na one najsuptilnije i
naj ezoteričnije među pojavama kojima se bave. To
neizbežno povećava kako efikasnost tako i uspešnost
sa kojom dotična grupa kao celina rešava nove prob­
leme. Drugi aspekti profesionalnog života u naukama
još više pojačavaju ovu specijalnu uspešnost.
PROGRES KROZ REVOLUCIJE 227

Neki od njih su posledice besprimerne izolacije

zrelih naučnih zajednica u odnosu na zahteve sveto-
vnih lica i svakodnevnog života. Ta izolacija nikad
nije bila potpuna — sada raspravljamo pitanja ste-
pena. Pa ipak nema nikakvih drugih profesionalnih
zajednica u kojima je pojedinačni kreativni rad tako
ekskluzivno upućen drugim članovima profesije i od
njih procenjivan. Najezoteričniji pesnik ili najapstrak­
tniji teolog daleko su više od naučnika zainteresovani
za svetovnu potvrdu svog kreativnog delà, iako mogu
biti manje zainteresovani za potvrdu uopšte. Ova ra­
zlika pokazuje se važnom. Baš zato što radi za publi­
ku koja se sastoji samo od njegovih kolega, publiku
koja deli njegove sopstvene vrednosti i uverenja, na­
učnik može da uzme jedan određeni skup standarda
kao priznat. On ne mora da se brine o tome šta će
neka druga grupa ili škola da misli i može stoga da
se reši jednog problema i da pređe na sledeći znatno
brže negoli oni koji rade za neku raznorodniju grupu.
Što je još važnije, izolovanost naučne zajednice od
društva dopušta naučniku-pojedincu da koncentriše
svoju pažnju na probleme za koje ima dobar razlog da
veruje da će biti u stanju da ih reši. Za razliku od in­
ženjera, kao i mnogih doktora i većine teologa, nauč­
nik ne mora da bira probleme zbog toga što zahte-
vaju hitno rešenje i bez obzira na to da li mu stoje
na raspolaganju potrebna oruđa za njihovo rešavanje.
U ovom pogledu kontrast između prirodnih naučnika
i mnogih društvenih naučnika pokazuje se takođe kao
veoma instruktivan. Ovi poslednji često teže, što prvi
skoro nikad ne čine, da brane svoj izbor istraživačkog
problema — recimo uticaja rasne diskriminacije ili
uzroka poslovnih ciklusa — uglavnom s obzirom na
društveni značaj postizanja njihovog rešenja. Za koju
grupu bi se onda moglo očekivati da brže rešava
svoje probleme?
Efekti izolacije od šireg društva umnogome se
pojačavaju jednom drugom karakteristikom profesio­
nalne naučne zajednice, prirodom naučnog vaspitnog
posvećivanja. U muzici, grafičkim umetnostima i lite­
228 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

raturi praktičar stiče svoje obrazovanje tako što se iz­

laže delima drugih umetnika, pre svega onih koji
su živeli pre njega. Udžbenici, osim pregleda original­
nih delà i priručnika za takva delà, igraju samo sekun­
darnu ulogu. U istoriji, filosofiji i društvenim nauka
ma udžbenička literatura ima veći značaj. No, čak i
u tim oblastima elementarni školski kurs koristi para­
lelna čitanja originalnih izvora, od kojih neki pred­
stavljaju „klasike" u datoj oblasti, a drugi izveštaje
o savremenom istraživanju koje praktičari pišu jedni
drugima. Stoga se student bilo koje od ovih disciplina
neprekidno podseća na izvanrednu raznolikost proble­
ma koje su članovi njegove buduće grupe tokom vre­
mena pokušavali da reše. Što je još važnije, on ne­
prestano ima pred sobom jedan broj rivalskih i nesa-
merljivih rešenja za ove probleme, rešenja koja bi mo­
rao konačno sam da procenjuje.
Uporedite ovu situaciju sa onom koja vlada bâr
u savremenim prirodnim naukama. U tim oblastima
student se uglavnom oslanja na udžbenike, dok na
trećoj ili četvrtoj godini drugog stepena svojih studija
ne započne sopstveno istraživanje. Mnogi naučni pro­
grami ne traže čak ni od studenata na drugom stupnju
studija da čitaju delà koja nisu napisana specijalno
za studente. Onih nekoliko programa koji propisuju
dodatnu literaturu za pisanje samostalnih radova i
monografija ograničavaju se pri tom na najviše kurše­
ve, kao i na one materijale koji nastavljaju tamo gde
su raspoloživa štiva stala. Do samih onih poslednjih
stupnjeva u obrazovanju jednog naučnika udžbenici
sistematski zamenjuju onu kreativnu naučnu litera­
turu bez koje sami ne bi ni postojali. Kada postoji
poverenje u svoje paradigme, što i omogućuje ovakvu
obrazovnu tehniku, retko koji naučnik bi želeo da to
promeni. Zbog čega bi, na kraju krajeva, bilo potrebno
da student fizike čita recimo delà Njutna, Faradeja,
Ajnštajna ili šredingera kada je sve ono što mu je
potrebno da zna o tim delima rekapitulirano u jed­
nom daleko kraćem, preciznijem i sistematičnijem ob­
liku u mnogim savremenim udžbenicima?
PROGRES KROZ REVOLUCIJE 229

Ne ustajući u odbranu preteranih dužina do kojih

je često sprovođena ova vrsta obrazovanja teško je
ne zapaziti da je ona, uopšte uzev, bila izvanredno
efikasna. To je, razume se, usko i kruto obrazovanje,
verovatno više od svih ostalih, izuzev možda ortodok­
sne teologije. Ali, za normalno-naučni rad, za rešava-
nje zagonetki unutar konkretne tradicije koju udžbe­
nici definišu, naučnik je skoro savršeno opremljen,
štaviše, on je isto tako dobro opremljen za još jedan
zadatak — proizvođenje značajnih kriza kroz normal­
nu nauku. A kada dođe do tih kriza naučnik, naravno,
nije isto tako dobro opremljen. I mada se duže krize,
po svojoj prilici, odražavaju i u manje krutoj obra­
zovnoj praksi, naučno obučavanje nije dobro pripre­
mljeno da proizvede takvog čoveka koji će lako da
otkrije neki svež prilaz. Ali, sve dotle dok se neko
javlja s novim kandidatom za paradigmu — obično
neki mlad čovek ili neko ko je nov u datoj oblasti —
gubitak do kojeg dolazi zbog krutosti pada samo na
pojedinca. Kada je dato pokolenje u kojem će se oba­
viti promena pojedinačna krutost je sasvim spojiva sa
zajednicom koja se može prebaciti s jedne paradig­
me na drugu kada to situacija zahteva. Ona je poseb­
no spojiva onda kada sama ta krutost pruža datoj
zajednici jedan osetljiv pokazivač da nešto nije u redu.
U svom normalnom stanju, dakle, naučna zajed­
nica je jedan izvanredno efikasan instrument za re-
šavanje onih problema ili zagonetki koje njene pa­
radigme definišu. štaviše, rešavanje tih proble­
ma mora neizbežno da donese progres. Tu nema pro­
blema. Međutim, ovakvo sagledavanje samo baca sve-
tlost na drugi glavni deo problema progresa u nau-
kama. Pređimo zato sada na taj deo problema i pos­
tavimo pitanje o progresu kroz neuobičajenu nauku.
Zašto bi progres takođe bio očigledno univerzalna
propratna pojava naučnih revolucija? Još jednom da
kažemo da se mnogo može naučiti ako se upita šta
bi drugo mogao da bude rezultat naučnih revolucija.
Revolucije se završavaju totalnom pobedom jednog
od dva protivnička tabora. Da li će ta grupa ikada
230 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

reći da je rezultat njene pobede bilo nešto manje

od progresa? To bi bilo kao kada bi priznali da oni
sami nisu bili u pravu, već njihovi protivnici. Za
njih ishod revolucije mora, u najmanju ruku, da bu­
de progres, a oni su u izvanrednom položaju da obe-
zbede da budući članovi njihove zajednice vide pret­
hodnu istoriju na isti način. U odeljku XI detaljno
su opisane one tehnike kojima se to postiže, a mi
smo se baš vratili jednom aspektu profesionalnog na­
čina života koji je s tim blisko povezan. Kada odba­
cuje prošlu paradigmu naučna zajednica istovreme­
no ne priznaje da većina onih knjiga i članaka u ko­
jima je ta paradigma bila usađena mogu da budu po­
godan subjekt za profesionalno ispitivanje. Naučno
obrazovanje ne koristi ništa slično umetničkom mu­
zeju ili biblioteci klasika, a kao rezultat toga imamo
ponekad drastičnu iskrivljenost u naučnikovoj pred­
stavi o prošlosti svoje discipline. Više od praktičara
u drugim kreativnim oblastima on počinje da uviđa
da ta prošlost u pravoj liniji vodi do sadašnje naj­
više tačke na kojoj se nalazi njegova disciplina.
Ukratko, on taj razvoj sagledava kao progres. Dok os­
taje u određenoj oblasti nikakva druga alternativa mu
ne stoji na raspolaganju.
Ove primedbe će neizbežno sugerisati to da je
član jedne zrele naučne zajednice nalik na tipičnu
ličnost Orvelove 1984, žrtva istorije koja je iznova pi­
sana od strane trenutno vladajućih sila. Staviše, ta
sugestija nije sasvim neumesna. U naučnim revoluci­
jama postoje gubici kao i dobici, a naučnici pokazuju
težnju da budu naročito slepi za gubitke3). S druge
strane, nikakvo objašnjavanje progresa putem revolu­
cija ne može ovde da stane. To bi značilo da u nau-
kama moć stvara i pravo, formulacija koja opet ne
3) Isitoričaari nauke često se sreću sa ovim sdepilom u
posebno upadljivom obliku. Grupa studenata koji im do­
laze iz raznih nauka vrlo često je grupa kojoj predaju
s najviše uspeha. Ali, to je obično i najviše frustrirajuća
grupa na početku. Pošto studenti nauke „znaju prave odgo­
vore" posebno je teško naterati ih da analiziraju stariju
nauku u njenim sopstvenim terminima.
PROGRES KROZ REVOLUCIJE 231

bi bila sasvim pogrešna da nije potisnula u pozadinu

prirodu ovoga procesa kao i onoga autoriteta pomoću
kojeg je izvršen izbor između paradigmi. Da je samo
autoritet, posebno onaj neprofesionalni, bio meroda-
van sudija u raspravama o paradigmi ishod tih debata
mogao je i dalje da bude revolucija, ali to ne bi bila
naučna revolucija. Samo postojanje nauke zavisi od
ovlašćivanja članova jedne posebne vrste zajednice da
imaju moć da izvrše izbor između paradigmi. Na koji
način ta zajednica mora da bude specijalna, ukoliko
nauka treba da preživi i da raste, može biti naznačeno
samom slabašnošću čovekovog držanja za naučni po­
duhvat. Sve civilizacije o kojima imamo sačuvane ne­
ke podatke posedovale su neku tehnologiju, umetnost,
religiju, politički sistem, zakone i tako dalje. U mno­
gim slučajevima ova lica civilizacije bila su razvijena
isto toliko koliko i naša sopstvena. Ali, samo one ci­
vilizacije koje potiču od helenske Grčke posedovale su
ono što je prevazilazilo najrudimentarniju nauku.
Najveći deo naučnog znanja predstavlja proizvod Ev­
rope tokom poslednja četiri veka. Ni na jednom dru­
gom mestu ili vremenu nisu se razvile te zaista speci­
jalne zajednice iz kojih je poteklo naučno stva­
ralaštvo.
Koje su bitne karakteristike ovih zajednica? Oči­
gledno je da njih treba daleko više proučavati. Na
ovom području mogućna su samo probna uopštava-
nja. Pa ipak jedan broj potrebnih karakteristika za
članstvo u nekoj profesionalnoj naučnoj grupi mora
da je već više nego jasan. Naučnik: mora, na primer,
da bude zainteresovan da rešava probleme o ponaša­
nju prirode. Sem toga, iako njegovo bavljenje pri­
rodom može po svom obimu da bude globalno, oni
problemi na kojima on radi moraju da budu problemi
o onome što je detaljno. Što je još važnije, rešenja
koja ga zadovoljavaju ne smeju da budu čisto lična
već, naprotiv, moraju da budu prihvaćena kao rešenja
od strane mnogih. Ona grupa koja deli ta rešenja ne
mora, međutim, da bude izvučena nasumice iz društva
kao celine, već je pre dobro definisana zajednica nau-
232 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

čnikovih profesionalnih sadrugova. Iako možda još ne­

napisano, jedno od najjačih pravila naučnog života
jeste zabrana pozivanja na državne poglavare ili na
široku masu sveta kada se radi o naučnim stvarima.
Priznavanje postojanja jedne jedinstvene kompetentne
profesionalne grupe i prihvatanje njene uloge kao is­
ključivog arbitra profesionalnih dostignuća ima dalje
implikacije. Članovi te grupe, kao pojedinci, i na osno­
vu svog zajedničkog obučavanja i iskustva, moraju se
uzeti kao jedini posednici pravila igre ili neke druge
ekvivalentne osnove za nedvosmisleno prosuđivanje.
Sumnjati u to da oni dele neku takvu osnovu za pro-
cenjivanja bilo bi isto što i dopustiti postojanje nes­
pojivih standarda naučnog dostignuća. To bi, među­
tim, neizbežno dovelo do pitanja da li u naukama mo­
že da bude jedna istina.
Ova mala lista karakteristika koje su zajedničke
naučnim zajednicama izvedena je u potpunosti, kao
što bi i trebalo da bude, iz prakse normalne nauke. To
je ona aktivnost za koju je naučnik svakodnevno obu­
čavan. Uočite, međutim, da je ova lista, i pored svoje
male veličine, već dovoljna da takve zajednice izdvo­
ji od svih drugih profesionalnih grupa. Uočite, sem to­
ga, da ova lista, uprkos svom poreklu u normalnoj
nauci, objašnjava mnoge specijalne crte reagovanja
date grupe tokom revolucija, a posebno tokom ras­
pravljanja o paradigmi. Već smo primetili da grupa
ovakve vrste mora da gleda na promenu paradigme
kao na progres. Sada možemo da uvidimo i to da je
ova predstava u važnim pogledima samoispunjavajuća.
Naučna zajednica je jedan izvanredno efikasan instru­
ment za maksimiziranje broja i preciznosti onih prob­
lema koji se rešavaju kroz izmenu paradigme.
S obzirom da jedinicu naučnog dostignuća čini
rešeni problem, i s obzirom da data grupa dobro zna
koji su problemi već rešeni, malo će koji naučnik biti
nagovoren da prihvati takvo gledište koje će ponovo
da otvori mnoge probleme koji su ranije bili rešeni.
Sama priroda mora prvo da oslabi profesionalnu si­
gurnost tako što će učiniti da predhodna dostignuća
PROGRES KROZ REVOLUCIJE 233

izgledaju problematična, štaviše, čak i onda kada se

to dogodi i kada je izazvan novi kandidat za para­
digmu, naučnici će se ustezati da ga prigrle ukoliko
nisu ubeđeni da su ispunjena dva nadasve važna us-
lova. Prvo, mora izgledati da novi kandidat resava neki
istaknut i opštepriznat problem s kojim se ne može
izići na kraj ni na koji drugi način. Drugo, nova para­
digma mora obećati da će da sačuva relativno velik
deo one konkretne sposobnosti za rešavanje problema
koja se u nauci nagomilala kroz njene prethodnice. No-
vitet radi noviteta ne predstavlja desideratum u nau-
kama, kao što predstavlja u tako mnogo drugih kre­
ativnih oblasti. Mada nove paradigme retko ili nikad
ne poseduju sve mogućnosti svojih prethodnica, one
obično zbog toga sačuvaju veoma mnogo onih najkon-
kretnijih delova ranijeg dostignuća, a uz to uvek do­
puštaju i dodatna konkretna rešenja problema.
Kada se ovoliko kaže to ne sugeriše da sposob­
nost za rešavanje problema predstavlja bilo jedin­
stvenu ili nesumnjivu osnovu za izbor paradigme. Mi
smo već zapazili dosta razloga zašto se ne može imati
takva vrsta kriterijuma. Ali, to sugeriše da će jedna
zajednica naučnih specijalista učiniti sve što je mogu­
ćno da osigura trajan rast onih prikupljenih podataka
koje može da tretira detaljno i sa preciznošću. U to­
me procesu ta zajednica će pretrpeti gubitke, često
neki stari problemi moraju da budu isterani. Sem
toga, revolucija često sužava obim profesionalnih in­
teresa zajednice, povećava stepen njene specijalizacije
i slabi njenu komunikaciju sa drugim grupama, bilo
naučnim ili ne. Mada nauka sigurno sve više ide u du­
binu ona ne mora istovremeno i da se širi. Ukoliko to
čini onda se ta širina uglavnom ogleda u proliferaciji
naučnih specijalnosti, a ne u obimu bilo koje pojedi­
načne specijalnosti same za sebe. No, i pored ovih i
drugih gubitaka pojedinih zajednica priroda takvih
zajednica pruža stvarnu garantiju da će kako lista pro­
blema koje je nauka rešila tako i preciznost pojedinih
rešenja sve više da raste. Najzad, ako postoji ikakav
način na koji se ona može pružiti priroda te zajednice
234 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

pruža takvu garantiju. Kakav bolji kriterij um može da

postoji nego što je odluka određene naučne grupe?
Ovi poslednji pasusi ukazuju na one pravce u ko­
jima se, verujem, mora tražiti suptilnije rešenje prob­
lema progresa u naukama. Oni možda ukazuju na to
da naučni progres nije sasvim ono za šta se smatra.
Ali, oni istovremeno pokazuju da će jedna vrsta pro­
gresa neizbežno da karakteriše naučni poduhvat dokle
god se taj poduhvat bude održao u životu. U naukama
i ne mora da bude progresa neke druge vrste. Može
nam se dogoditi, da budemo još precizniji, da mora­
mo da odbacimo onaj eksplicitan ili implicitan pojam
da promene paradigme vode naučnike i one koji od
njih uče sve bliže i bliže istini.
Sada je vreme da zapazimo da se termin „istina"
sve do poslednjih nekoliko strana pojavio u ovome
ogledu samo u jednom citatu iz delà Fransisa Bekona.
Pa čak i na tim stranama on se pojavio samo kao iz­
vor naučnikovog ubeđenja da nespojiva pravila o to­
me šta znači baviti se naukom ne mogu da koegzisti­
raju drugačije nego samo tokom revolucija, kada je
glavni zadatak profesije da eliminiše sve skupove
osim jednog. Razvojni proces koji je opisan u ovome
ogledu bio je proces evolucije od primitivnih početaka
— proces čiji se uzastopni stupnjevi karakterišu sve
detaljnijim i suptilnijim razumevanjem nauke. Među­
tim, ništa od onoga što je rečeno, ili štc će biti rečeno,
ne čini da to bude proces evolucije prema ma čemu.
Ta praznina je neizbežno uznemirila mnoge čitaoce.
Mi smo svi duboko naviknuti da vidimo nauku kao
takav poduhvat koji neprekidno vuče nekom cilju
koji je unapred postavljen od strane prirode.
Ali, da li je neophodno da postoji takav cilj? Zar
mi ne možemo evolucijom iz saznaj ne situacije odre­
đene zajednice u bilo koje dato vreme da objasnimo
kako postojanje nauke tako i njen uspeh? Da li to
stvarno nešto pomaže ako se zamisli da postoji neki
potpun, objektivan, istinit opis prirode i da pravu me-
ru naučnog dostignuća predstavlja onaj stepen u kojem
nas to dostignuće približava ovome krajnjem cilju?
PROGRES KROZ REVOLUCIJE 235

Ukoliko možemo da naučimo da evoluciju prema ono­

me što želimo da znamo zamenimo sa evolucijom od
onoga što znamo može se dogoditi da u tome procesu
nestane jedan broj spornih problema. Negde u tom
spletu, na primer, mora da leži i problem indukcije.
Još nisam u stanju da detaljnije specifikujem po-
sledice ovog alternativnog gledišta o naučnom napre­
tku. Ali, to gledište pomaže da se shvati da je ono
pojmovno preokretanje koje se ovde preporučuje ve­
oma blisko onome koje je Zapad preduzeo tek jedno
stoleće unazad. Ono je naročito korisno stoga što je
glavna prepreka tome premetanju u oba slučaja ista.
Kada je Darvin 1859. godine prvi put objavio svoju
teoriju evolucije putem prirodnog odabiranja, ono što
je najviše smetalo mnogim profesionalcima nije bio
ni pojam menjanja vrsta niti mogućnost da čovek vo­
di poreklo od majmuna. Evidencija koja je ukazivala
na evoluciju, uključujući i evoluciju čoveka, nagomila­
vala se decenij ama, a ideja evolucije bila je sugerisa-
na i široko rasprostranjena i ranije. Mada je evoluci­
ja kao takva naišla na otpor, posebno od strane ne­
kih religioznih grupa, to ni u kom slučaju nije bila
najveća teškoća s kojom su se suočili darvinovci. Naj­
veća teškoća poticala je od jedne ideje koja je bila više
lično Darvinova. Sve dobro poznate pre-darvinovske
evoluoione teorije — one Lamarkove, Ćembensove,
Spenserove i nemačkih naturfilosofa — smatrale su
da je evolucija proces usmeren prema određenom ci­
lju. Smatralo se da je „ideja” čoveka i savremene flo­
re i faune bila prisutna od prvog stvaranja života, mo­
žda u duhu samog gospoda boga. Ta ideja ili plan
odredili su smer i rukovodeću snagu čitavom evolucio-
nom procesu. Svaki novi stupanj evolucionog razvoja
predstavljao je savršeniju realizaciju jednog plana ko­
ji je bio prisutan od samog početka4).
Odbacivanje te teleološke vrste evolucije pred­
stavljalo je za mnoge ljude najznačajniju i najmanje

4) Loren Eiseley, Darwin’s Century: Evolution and the

Men Who Discovered It, New York, 1958, chaps. II, IV—V.
236 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

prijatnu od svih Darvinovih sugestija5). Poreklo vrsta

ne priznaje nikakav skup ciljeva, bilo božijih ili pri­
rodnih. Umesto toga, prirodno odabiranje, koje deluje
u da toj sredini i sa aktuelnim organizmima koji su
prisutni, odgovorno je za postepeno ali sigurno nasta­
janje razrađenijih, dalje artikulisanih i daleko speci-
jalizovanijih organizama, čak i tako izvanredno ada­
ptirani organi, kao što su čovekovo oko ili ruka — or­
gani čiji je plan ranije pružao snažne argumente u
prilog postojanja vrhovnog majstora i prethodne za­
misli — bili su proizvod jednog procesa koji se po­
stojano kretao od primitivnih početaka, ali ne prema
bilo kakvom cilju. Uverenost da je prirodno odabira­
nje, koje potiče iz proste borbe između organizama za
opstanak moglo da stvori čoveka, zajedno sa višim ži­
votinjama i biljkama, predstavljalo je najteži i najviše
uznemirujući aspekt Darvinove teorije. Sta mogu da
znače „evolucija", „razvoj" i „progres" u odsustvu
specifikovanog cilja? Takvi termini su se mnogim
ljudima iznenada učinili samoprotivrečnim.
Ona analogija koja povezuje evoluciju organizama
sa evolucijom naučnih ideja lako može da bude gur­
nuta predaleko. Ali, u pogledu pitanja o kojima je
reč u ovome poslednjem odeljku ona je skoro savr­
šena. Onaj proces koji je u odeljku XII bio opisan kao
razrešavanje revolucija predstavlja odabiranje — kroz
sukob unutar naučne zajednice — najpogodnijeg na­
čina za praktikovanje buduće nauke. Čist rezultat je­
dnog niza takvih revolucionarnih odabiranja, razdvo­
jenih periodima normalnog istraživanja, jeste izvan­
redno prilagođen skup instrumenata koje nazivamo
modernim naučnim znanjem. Sukcesivni stupnjevi tog
razvojnog procesa označeni su povećavanjem artikulaci­
je i specijalizacije. A čitav taj proces mogao se dogo­
diti, kao što sada pretpostavljamo da se odigrala bio­
loška evolucija, bez pomoći nekog postavljenog cilja,

5) Za posebno pronicljiv opis jedne darvinovske bor­

be s ovim problemom vidi A. Hunter Dupree, Asa Gray,
1910—1888, Cambridge, Mass., 1959, pp. 295—306, 355—383.
PROGRES KROZ REVOLUCIJE 237

neke trajno utvrđene naučne istine, gde bi svaki stu­

panj u razvoju naučnog znanja predstavljao sve bolji
i uzornij i primer.
Svi oni koji su dovde pratili moj argument ipak
će osetiti potrebu da upitaju zašto bi evolucioni pro­
ces uopšte delovao. Kakva bi priroda, uključujući tu
i čoveka, morala da bude da bi nauka uopšte bila mo­
gućna? Zašto bi naučne zajednice trebalo da budu u
stanju da postignu čvrstu saglasnost koja je na dru­
gim poljima nedostižna? Zašto bi to slaganje istraja-
valo kroz uzastopne promene paradigme? I zašto bi iz-
mena paradigme neizbežno stvarala neki instrument
savršeniji u bilo kom smislu od onih koji su pre toga
bili poznati? Na ova pitanja, izuzev na prvo, već je
s jedne tačke gledišta odgovoreno. S druge, međutim,
ona su isto onako otvorena kao kada je ovaj ogled za­
počet. Ne radi se samo o tome da naučna zajednica
mora da bude specijalna. Svet, čiji je ta zajednica sa­
mo jedan deo, mora isto tako da poseduje sasvim
posebne karakteristike, a u pogledu znanja o tome
kakve bi te karakteristike morale da budu mi nismo
sada ništa bliže nego što smo bili na početku. Ovaj
ogled, međutim, nije stvorio taj problem — Kakav bi
morao da bude svet da bi čovek mogao da ga sazna?
Naprotiv, on je isto toliko star koliko i sama nauka i
ostaje bez odgovora. Ali, na njega ovde i ne mora da
se odgovori. Bilo koja koncepcija o prirodi koja je
spojiva sa rastom nauke samim tim je spojiva sa
onim evolucionim gledištem koje je ovde razvijeno.
Kako je to gledište isto tako spojivo sa pažljivim
posmatranjem naučnog života, postoje jaki argumenti
u prilog njegovog korišćenja u pokušajima da se reši
ono mnoštvo problema koje je još ostalo nerešeno.
 POSTSCRIPT — 1969.

Skoro je već sedam godina otkako je ova knjiga

prvi put objavljena1). Kako reagovanje kritičara tako
i moj sopstveni dalji rad uvećali su u međuvremenu
moje razumevanje jednog broja problema koje knjiga
pokreće. Što se tiče osnovnih stvari moje gledište je
skoro neizmenjeno, mada sada uviđam aspekte
njegove prvobitne formulacije koji stvaraju bezrazlož­
ne teškoće i nesporazume. Kako su neki od ovih
nesporazuma bili moji sopstveni, njihova eliminacija
mi omogućava da dobijem razlog koji bi konačno
trebalo da pruži osnovu za novu verziju ove knjige2).
Zasad pozdravljam priliku da skiciram neophodne
prepravke, da komentarišem neke ponovljene kritike
i da sugerišem pravce u kojima se moja sopstvena
misao sada razvija3).
0 Ovaj postscript bio je najpre pripremljen na suge­
stiju mog nekadašnjeg studenta i dugogodišnjeg prijatelja
dr Šigeru Nakajama, sa Univerziteta u Tokiju, radi uklju­
čivanja u njegov japanski prevod ove knjige. Ja sam mu
zahvalan za tu ideju, za njegovo strpljenje u očekivanju
njenog ispunjavanja, kao i za dopuštenje da taj rezultat
uključim u izdanje na engleskom jeziku.
2) Za ovo izdanje nisam pokušao nikakvo sistemat­
sko prerađivanje teksta, ograničavajući izmene na nekoliko
štamparskih grešaka, plus dva odeljka u tekstu koja su
sadržavala izdvojive greške. Jedna od njih je opis uloge
Njutnovog delà Principia u razvoju mehanike 18. veka, na
stranicama 74—77, napred. Druga se tiče odgovaranja na
krize na stranicama 136—137.
3) Druge naznake će se naći u moja dva skorašnja
ogleda: „Reflection on My Critics", in Imre Lakatos and
POSTSCRIPT 239

Nekoliko ključnih teškoća mog originalnog teksta

usredsređuje se oko pojma paradigme i moja disku­
sija počinje sa tom teškoćom4). U pododeljku koji od­
mah sledi ja sugerišem poželjnost izvlačenja toga kon­
cepta iz pojma naučne zajednice, ukazujem kako se to
može učiniti i diskutujem o nekim značajnim pos ledi ča­
ma onog analitičkog odvajanja do kojeg dolazi. Posle
toga raspravljam o tome šta se događa kada se za
paradigmama traga ispitivanjem ponašanja članova je­
dne ranije određene naučne zajednice. Ova procedura
ubrzo otkriva da je u većem delu knjige termin „pa­
radigma” upotrebljavan u dva različita smisla. On,
s jedne strane, označava čitavu konstelaciju uverenja,
vrednosti, tehnika i tako dalje, koje dele članovi jedne
date zajednice, a s druge denotira jednu vrstu elemen­
ta u toj konstelaciji, ona konkretna rešenja zagonet­
ki koja, upotrebljena kao modeli ili kao primeri, mogu
da zamene eksplicitna pravila kao osnovu za rešenje
preostalih zagonetki normalne nauke. Prvi smisao
ovoga termina, nazovimo ga sociološkim, predmet je
docnijeg pododeljka 2, dok je pododeljak 3 posvećen
paradigmama kao uzornim dostignućima prošlosti.
Ovaj drugi smisao „paradigme” filosofski je u
najmanju ruku, dublji od onog prvog i zahtevi koje
sam postavio u njegovo ime glavni su izvori onih kon­
troverzi i nesporazuma koje je knjiga izazvala, poseb­
no onih optužbi da sam nauku učinio subjektivnim i
iracionalnim poduhvatom. Ta pitanja razmatraju se

Alan Musgrave (eds.), Criticism and the Growth of Kno­

wledge, Cambridge, 1970; i „Second Thoughts on Para­
digms”, in Frederick Suppe (ed.), The Structure of Scienti­
fic Theories, Urbana, 111., 1970 or 1971. Prvi od ovih ogleda
citiraću u nastavku kao „Refleksije” („Reflections”), a tom
u kome se javlja kao Growth of Knowledge; na drugi ogled
ću se (pozivati kao na „Naknadne misli” („Second
Thoughts”).
4) Za posebno uverljivu kritiku moga prvobitnog uvo­
đenja paradigme vidi Margaret Masterman, „The Nature
of a Paradigm”, in Growth of Knowledge; i Dudley Shape-
re, „The Structure of Scientific Revolutions”, Philosophical
Review, LXXIII, pp. 383—394,
240 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

u pododeljcima 4 i 5. U prvom od ova dva pododeljka

ja tvrdim da termini kao što su „subjektivno" i „intu­
itivno" ne mogu podesno da se primene na one kompo­
nente znanja koje sam opisao kao prečutno usađene
u zajedničke primere. Mada se takvo znanje ne može
bez bitnih promena parafrazirati pomoću pravila i
kriterij uma ono je ipak sistematsko, vremenom prove-
reno i u izvesnom smislu podložno ispravci. Podode-
ljak 5 primenjuje taj argument na problem izbora iz­
među dveju nespojivih teorija, naglašavajući u krat­
kom zaključku da ljude koji zastupaju nesamerljive
poglede treba smatrati članovima različitih jezičkih
zajednica, a njihove probleme komuniciranja analizi­
rati kao probleme prevođenja. O preostala tri proble­
ma diskutuje se u završnim pododeljcima 6 i 7. Pret-
poslednji pododeljak razmatra optužbu da je ono gle­
danje na nauku koje je razvijeno u ovoj knjizi skroz
naskroz relativističko. Poslednji pododeljak počinje is­
traživanjem o tome da li moj argument stvarno pati,
kao što je bilo rečeno, od brkanja između deskriptiv­
nih i normativnih modusa, a završava se kratkim na­
pomenama na jednu temu koja bi zasluživala poseban
ogled: stepen u kojem glavne teze ove knjige mogu
legitimno da se primene na druge oblasti van nauke.

1. PARADIGME I STRUKTURA ZAJEDNICE

Termin „paradigma" javlja se na prethodnim

stranicama rano, a način njegovog pojavljivanja je u
suštini cirkularan. Paradigma je ono što članovi jedne
naučne zajednice dele i, obratno, jedna naučna zajed­
nica sastoji se od ljudi koji dele jednu paradigmu.
Sve cirkularnosti nisu loše (docnije ću u ovome Post-
skriptu braniti jedan argument slične strukture), ali
ova predstavlja izvor stvarnih teškoća. Naučne zajed­
nice mogu da budu i trebalo bi da budu izvođene bez
prethodnog pozivanja na paradigme; tada se paradig­
me mogu otkriti pažljivim ispitivanjem ponašanja čla­
nova neke date zajednice. Da je ova knjiga bila izno-
POSTSCRIPT 241

va pisana, ona bi, prema tome, započela raspravom o

strukturi zajednica koje se javljaju u naukama, temom
koja je u poslednje vreme postala značajan predmet
sociološkog istraživanja i koju istoričari nauke takođe
počinju da uzimaju ozbiljno. Preliminarni rezultati, od
kojih mnogi još nisu objavljeni, sugerišu da one em­
pirijske tehnike koje su bile neophodne za istraživa­
nje ove teme nisu trivijalne, iako samo nekima vlada­
mo, dok će druge tek biti razvijene5). Većina aktivnih
naučnika reaguje odmah na pitanja o svojim pripad­
nostima zajednici, uzimajući kao pouzdano da je od­
govornost za različite tekuće specijalnosti podeljena
između grupa bar približno određenog broja članova.
Ja ću stoga ovde pretpostaviti da će biti pronađena si-
stematskija sredstva za njihovu identifikaciju. Umesto
da izložim preliminarne rezultate istraživanja dozvo­
lite mi da ukratko artikulišem onaj intuitivni pojam
zajednice koji se nalazi u osnovi mnogo čega što je
rečeno u ranijim odeljcima ove knjige. Reč je o pojmu
koji je sada široko prihvaćen od naučnika, sociologa
i jednog broja istoričara nauke.
Po tome gledištu naučna zajednica sastoji se od
onih koji se aktivno bave jednom naučnom specijal-
nošću. U meri koja je nezamisliva u većini drugih ob­
lasti oni su prošli kroz slična poučavanja i profesio­
nalna posvećivanja; u tome procesu oni su apsorbo-
vali istu tehničku literaturu i izvukli iz nje veliki broj
jednakih lekcija. Granice te standardne literature obi­
čno označavaju granice nekog naučnog predmeta, a

5) W. O. Haigstrom, The Scientific Community, New

York, 1965, chaps. IV and V; D.J. Price and D. de B. Bea­
ver, „Collaboration in an Invisible College”, American Psy­
chologist, XXI, 1966, pp. 1011—1018; Diana Crane, „Social
Structure in a Group of Scientists: A Test of the 'Invisible
College' Hypothesis”, American Sociological Review,
XXXIV, 1969, pp. 335—352; N.C. Mullins, Social Networks
among Biological Scientists, Ph. D. diss., Harvard Univer­
sity, 1966, i „The Micro-Structure of an Invisible College:
The Phage Group”, saopštenje dato na godišnjem sastanku
Američkog sociološkog udruženja, Boston, 1968.
242 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

svaka zajednica obično ima svoj sopstveni predmet.

Postoje škole u naukama, to jest zajednice koje istom
predmetu prilaze sa gledišta koja su nespojiva. Ali, ta­
kve zajednice su ovde znatno rede nego u drugim ob­
lastima; one su uvek u stanju rivalstva, a to njihovo
rivalstvo obično se brzo završava. Zbog toga članovi
naučne zajednice vide sebe, a i drugi ih vide, kao
ljude koji su posebno odgovorni za ostvarivanje jed­
nog skupa zajedničkih ciljeva, uključujući i obučava­
nje svojih sledbenika. Unutar takvih grupa komunika­
cija je relativno potpuna, a profesionalna ocena rela­
tivno jednodušna. S obzirom da je pažnja različitih
naučnih zajednica, s druge strane, usmerena na razli­
čite stvari, profesionalna komunikacija preko linija
grupa ponekad je teška, često dovodi do nesporazu­
ma i, ukoliko se na noj insistira, može da izazove
značajna i neočekivana neslaganja.
Zajednice u ovom smislu postoje, naravno, na
brojnim nivoima. Najglobalniji nivo predstavlja zajed­
nica svih prirodnih naučnika. Na nešto nižem nivou
glavne profesionalne naučne grupe su zajednice: fizi­
čara, hemičara, astronoma, zoologa i slično. Za ova
glavna grupisanja članstvo u zajednici se ustanovljava
lako, izuzev u graničnim sferama. Teme najvišeg stup­
nja, članstvo u profesionalnim društvima i čitani ča­
sopisi obično su više nego dovoljni. Sličnom tehnikom
mogu da se izdvoje takođe i glavne podgrupe: organ­
ski hemičari, među njima možda i proteinski hemiča-
ri, fizičari čvrstih tela i visokih energija, radio-astro-
nomi i tako dalje. Tek na sledećem, nižem nivou, iskr­
savaju empirijski problemi. Kako bismo, da uzmemo
jedan savremeni primer, izolovali samouništavajuću
grupu pre njenog javnog proklamovanja? Za tu svrhu
morali bismo imati pristup na specijalne konferencije,
da nam budu dostupni rukopisi u prvim nacrtima ili
šifovi pre publikacije a, pre svega, formalne i nefor­
malne mreže komunikacije, uključujući i one koje se
otkrivaju u korespondenciji i u povezivanjima među
 POSTSCRIPT 243

citatima®). Smatram da se taj posao može uraditi i

da će biti urađen, bar kada je u pitanju savremena
scena ili oni skorašnjiji delovi isto rij ske scene. Po
pravilu, tako mogu da se stvore zajednice od možda
stotinak članova, ponekad i znatno manje. Pojedina­
čni naučnici, posebno oni najsposobniji, obično će
pripadati nekolikim takvim grupama, bilo u isto vre-
me ili jedno za drugim.
Zajednice ove vrste predstavljaju one jedinice
koje su u ovoj knjizi iznete kao proizvođači i potvrđi-
vači naučnog saznanja. Paradigme predstavljaju neš­
to što članovi takvih grupa dele. Bez pozivanja na
prirodu tih elemenata koji su im zajednički teško se
mogu razumeti mnogi aspekti nauke koji su opisani
na prethodnim stranicama. No, drugi aspekti mogu,
mada nisu nezavisno izneti u mom originalnom tek­
stu. Vredi, znači, primetiti, pre nego što se neposred­
no okrenemo paradigmama, jedan niz pitanja koja tra­
že samo pozivanje na strukturu zajednice.
Najupadljivije je verovatno ono pitanje koje sam
ranije nazvao prelazak sa pre-paradigmatičkog na
post-paradigmatički period u razvoju jedne naučne ob­
lasti. To je onaj prelazak koji je skiciran napred u o-
deljku II. Pre nego što do njega dođe jedan broj škola
takmiči se za dominaciju nad datom oblašću. Docnije,
posle nekih značajnih naučnih dostignuća, broj škola se
uveliko smanjuje, najčešće na jednu, i počinje efikas­
niji način naučne prakse. Ta praksa je uglavnom ezo-
terička i orijentisana na rešavanje zagonetki kakav
može da bude rad jedne grupe samo onda kada nje­
ni članovi prihvataju osnove svoje oblasti kao sigurne.
Priroda tog prelaska u zrelo stanje zaslužuje pot­
puniju raspravu od one koju je dobila u ovoj knjizi,

®) Eugene Garfield, The Use of Citation Data in Writ-

ins the History of Science, Philadelphia, Institute of Scien­
tific Information, 1964; M.M. Kessler, „Comparison of the
Results of Bibliographic Coupling and Analytic Subject In­
dexing", American Documentation, XVI, 1965, ,pp. 223—233;
D. J. Price, „Networks of Scientific Papers", Science, CII,
1965, pp. 510—515.
244 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

posebno od strane onih koji su zainteresovani za raz­

voj savremenih društvenih nauka. U tu svrhu može da
bude od pomoći ako se ukaže da taj prelazak ne mo­
ra (ja sada mislim i da ne bi trebalo) da bude pove­
zan s prvim sticanjem paradigme. Članovi svih naučnih
zajednica, uključujući i one škole ,,pre-paradigmatič-
kog" perioda, dele one vrste elemenata koje sam ko­
lektivno označio kao „paradigmu". Ono što se menja
sa prelaskom u zrelo stanje nije prisustvo paradigme,
već pre njena priroda. Samo posle te promene posta­
je mogućno normalno istraživanje rešavanja zagonet­
ki. 0 mnogim od onih svojstava jedne razvijene nau­
ke koja sam napred povezao sa sticanjem paradigme
sada, dakle, raspravljam kao o posledicama sticanja
takve vrste paradigme koja pokazuje šta su izazovne
zagonetke, pruža ključeve za njihovo rešavanje i garan-
tuje da će istinski vešt praktičar uspeti. Samo oni ko­
ji su stekli hrabrost, time što su primetili da njihova
sopstvena oblast (ili škola) ima paradigme, mogu da
osete da je tom promenom žrtvovano nešto - važno.
Drugo pitanje, koje je bar za istoričare važnije,
tiče se onoga jedan prema jedan identifikovanja nauč­
nih zajednica sa predmetima nauka, koje je u ovoj
knjizi implicitno dato. To znači da sam ja u više
navrata postupao kao da, recimo, „fizička optika",
„elektricitet" i „toplota" moraju da imenuju naučne
zajednice samim tim što imenuju predmete istraživa­
nja. Jedina alternativa koju je, izgleda, moj tekst do­
puštao jeste da su svi ti predmeti pripadali zajednici
fizike. Ova vrsta identifikovanjâ, međutim, obično ne
može da izvrši ispitivanje, kako su više puta ukazale
moje kolege istoričari. Tako, na primer, pre sredine 19.
veka nije bilo nikakve zajednice fizike, a tada je for­
mirana stapanjem delova dveju ranije odvojenih za­
jednica, matematike i prirodne filosofije (physique
expérimentale). Ono što je danas predmet jedne jedi­
ne široke zajednice bilo je u prošlosti raznoliko raspo-
deljeno među različitim zajednicama. Drugi uži pred­
meti, na primer toplota i teorija materije, dugo vre­
mena su postojali a da nisu postali posebno područje
 POSTSCRIPT 245

bilo koje pojedinačne naučne zajednice. Međutim, ka­

ko normalna nauka tako i revolucije predstavljaju ak­
tivnosti koje se baziraju na zajednici. Da bismo ih
otkrili i analizirali moramo najpre da otkrijemo onu
strukturu zajednice u naukama, koja se tokom vre­
mena menja. Jedna paradigma, u prvom trenutku, ne
vlada jednim predmetom, već pre jednom grupom
praktičara. Bilo kakvo proučavanje istraživanja koje
paradigma usmerava ili razbija mora da započne loci­
ranjem odgovarajuće grupe ili grupa.
Kada se na taj način priđe analizi naučnog raz­
voja nestaće, po svoj prilici, nekoliko teškoća koje
su predstavljale središta kritičke pažnje. Jedan broj
komentatora, na primer, upotrebljavao je teoriju ma­
terije da sugeriše da ja drastično preuveličavam jedin­
stvo naučnika u njihovoj odanosti jednoj paradigmi.
Oni ukazuju da su ove teorije sve doskora bile pred­
met neprekidnog razilaženja i raspravljanja. Ja se
slažem sa tim opisom, ali ne mislim da je način nje­
gove upotrebe bio ispravan. Teorije materije, u najma­
nju ruku do 1920. godine, nisu bile specijalno područ­
je ili predmet za bilo kakvu naučnu zajednicu. Umesto
toga one su bile oruđa za veliki broj grupa specijali­
sta. Članovi različitih zajednica biraju ponekad raz­
ličita oruđa i kritikuju izbor koji su drugi učinili. Što
je još važnije, teorija materije nije ona vrsta teme
oko koje bi članovi čak i jedne jedine zajednice nu­
žno morali da se slažu. Potreba za slaganjem zavisi
od toga šta je to što ta zajednica radi. Hernija u pr­
voj polovini XIX veka pruža za to najbolji primer.
Mada je nekoliko fundamentalnih oruđa te zajednice,
konstantna proporcija, mnogostruka proporcija i kom-
binovanje težina — postalo, kao rezultat Daltonove
atomske teorije, zajednička svojina, za hemičare je
posle toga bilo sasvim mogućno da zasnuju svoj rad
na ovim oruđima i da se ne slažu, ponekad vatreno,
oko postojanja atoma.
Verujem da će na isti način biti razrešene još
neke druge teškoće i nesporazumi. Delimično zbog
onih primera koje sam izabrao, a delimično zbog mo­
246 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

je neodređenosti oko prirode i veličine relevantnih za­

jednica, nekoliko čitalaca ove knjige zaključilo je da
sam prvenstveno ili isključivo zainteresovan za veće
revolucije, kao što su one koje su vezane za Koper-
nika, Njutna, Darvina ili Ajnštajna. Jasnije ocrtava-
nje strukture zajednice trebalo bi, međutim, da pomo­
gne nametanju onoga dosta drugačijeg utiska koji
sam pokušao da stvorim. Za mene je revolucija speci­
jalna vrsta promene koja uključuje određenu vrstu
rekonstrukcije grupnih angažmana, ali to ne mora da
bude krupna promena niti mora da izgleda revoluci­
onarna onima koji su izvan jedne određene zajednice
koja se sastoji možda i od manje od 25 ljudi. I baš
zbog toga što se ova vrsta promene, malo sagledana
i diskutovana u literaturi iz oblasti filosofije nauke,
događa tako redovno u ovom manjem obimu, izuzet­
no je važno shvatiti baš tu revolucionarnu, a ne ku­
mulativnu promenu.
Poslednja izmena, koja je usko povezana sa pret­
hodnom, može da pomogne da dođe do ovoga razume-
vanja. Jedan broj kritičara izrazio je sumnju da li
kriza, zajednička svest da nešto nije u redu, tako
neminovno prethodi revoluciji, kako sam ja podrazu-
mevao u originalnom tekstu. Ništa važno za moj argu­
ment ne zavisi od toga što će krize da budu apsolutni
predhodni uslovi revolucija; one bi trebalo da budu
uobičajeni uvod, odnosno ono što pruža jedan samo-
ispravljajući mehanizam koji obezbeđuje da krutost
normalne nauke ne traje večito bez prigovora. Revolu­
cije se mogu prouzrokovati i na druge načine, mada
je to redak slučaj. Sem toga, ja bih sada ukazao na
to šta je odsustvo jedne adekvatne diskusije o struk­
turi zajednice učinilo nejasnim u glavnome tekstu:
krize ne moraju da budu proizvedene radom one
zajednice koja ih oseća i koja stoga ponekad trpi
revoluciju. Novi instrumenti, kao što je elektronski
mikroskop, ili novi zakoni, kao što su Maksvelovi,
mogu se razviti u jednoj specijalnosti, a njihovo pri-
hvatanje može da izazove krizu u drugoj.
POSTSCRIPT 247

2. PARADIGME I KONSTELACIJE GRUPNIH

VEZIVANJA

Okrenimo se sada paradigmama i zapitajmo sta

bi one mogle da budu. Moj originalni tekst ne ostav­
lja nijedno nejasnije, iako važno pitanje. Neki meni
naklonjen čitalac, koji deli moje uverenje da „para­
digma" imenuje centralne filosofske elemente ove knji­
ge, pripremio je jedan delimičan analitički indeks i
zaključio da je taj termin upotrebljen na najmanje
22 različita načina7). Većina tih razlika, tako sada
mislim, potiču iz stilističkih nedoslednosti (na primer,
Njutnovi zakoni su nekad paradigma, nekad su delovi
paradigme, a nekad su paradigmatički) koje se mogu
eliminisati sa relativnom lakoćom. Ali, i onda kada se
ta redaktura obavi ostaće dve veoma različite upot­
rebe ovoga termina, koje zahtevaju da budu odvojene.
Opštija upotreba je predmet ovoga, dok će druga
upotreba biti razmotrena u sledećem pododeljku.
Pošto smo onim tehnikama, o kojima je baš bila
reč, izdvojili jednu posebnu zajednicu specijalista, mo­
žemo se korisno zapitati: šta je to zajedničko za
njene članove što može da objasni relativnu potpu­
nost njihove profesionalne komunikacije, kao i rela­
tivnu jednodušnost njihovih profesionalnih sudova?
Na to pitanje moj originalni tekst dopušta odgovor:
paradigma ili skup paradigmi. Ali, za tu upotrebu, za
razliku od one o kojoj će biti reči docnije, ovaj termin
ne odgovara. Sami naučnici bi rekli da im je zajedni­
čka jedna teorija ili skup teorija, a meni će biti drago
ukoliko bi taj termin mogao na kraju da bude pov-
raćen za tu upotrebu. Kako se, međutim, trenutno
upotrebljava u filosofiji nauke, „teorija” konotira
strukturu koja je daleko ograničenija po svojoj pri­
rodi i po svom obimu od one koja se ovde traži.
Dokle god taj termin ne bude mogao da se oslobodi
svojih tekućih implikacija izbeći ćemo zabunu ako
usvojimo neki drugi. Za sadašnje svrhe sugerišem ter­
7) Masterman, op. cit.
248 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

min „disciplinarna matrica": „disciplinarna" zbog toga

što se odnosi na zajedničko posedovanje od strane
praktičara jedne posebne discipline; „matrica" zbog
toga što je sastavljena od uređenih elemenata razli­
čite vrste, od kojih svaki zahteva dalju specifikaciju.
Svi, ili većina onih objekata grupnog vezivanja koje
moj originalni tekst čini paradigmama, delovima para­
digmi ili paradigmatičkim, predstavljaju sastavne de-
love disciplinarne matrice i kao takvi uobličavaju
jednu celinu i funkcionišu zajedno. 0 njima, međutim,
ne treba više raspravljati kao da su iz jednog komada.
Ja ovde neću pokušavati da dajem neku iscrpnu listu,
mada će uočavanje glavnih vrsta sastavnih delova je­
dne disciplinarne matrice razjasniti prirodu mog sada­
šnjeg pristupa kao što će, istovremeno, da pripremi
moju sledeću glavnu stvar.
Jednu važnu vrstu komponente označiću kao „sim­
bolička uopštavanja", imajući na umu one izraze, raz­
vijene bez dovođenja u pitanje ili neslaganja od strane
članova grupe, koji se lako mogu sastaviti u takvu
logičku formu kao što je (x) (y) (z) ф (х, y, z). To su
oni sastavni delovi disciplinarne matrice koji su for­
malni ili se mogu lako formalizovati. Oni se ponekad
već nalaze u simboličkoj formi: f = ma ili I = V/R.
Drugi su obično izraženi recima: „elementi se kombi-
nuju u stalnoj težinskoj proporciji" ili „akcija je
jednaka reakciji". Da nema opšteg prihvatanja takvih
izraza kao što su ovi ne bi bilo ni tačaka na koje bi
članovi grupe u svojim poduhvatima rešavanja zago­
netki mogli da priključe one moćne tehnike logičke
i matematičke manipulacije. Mada primer nauke o
klasifikaciji sugeriše da normalna nauka može da ide
dalje s veoma malo takvih izraza, moć jedne nauke
izgleda da se, uopšte uzev, povećava s brojem sim­
boličkih uopštavanja koja stoje na raspolaganju nje­
nim praktičarima.
Ta uopštavanja liče na zakone prirode, mada nji­
hova uloga za članove grupe često nije samo to. Pone­
kad i jeste: na primer Džaul-Lencov zakon H = RP.
 POSTSCRIPT 249

Kada je taj zakon bio otkriven članovi zajednice su

već znali šta predstavljaju H, R, I i ova uopštavanja
su mnogima prosto kazala nešto o ponašanju toplote,
struje i otpora, što ranije nisu znali. Ali češće, kao
što naznačuje i ranija rasprava u knjizi, simbolička
uopštavanja istovremeno imaju i drugu ulogu, onu
koja se obično izdvaja u analizama koje vrše filosofi
nauke. Kao i f = ma, ili I = V/R, oni delimično deluju
kao zakoni, ali delimično i kao definicije nekih od
simbola koje razvijaju, štaviše, ravnoteža između nji­
hove nerazdvojne zakonodavne i definicione moći vre­
menom se pomera. U drugom nekom kontekstu is­
platilo bi se da se ove stvari detaljnije analiziraju,
s obzirom da je priroda vezivanja za neki zakon
sasvim drugačija od vezivanja za neku definiciju. Za­
koni se često mogu postepeno ispravljati, ali definicije,
s obzirom da su tautologije, ne mogu. Tako je, na
primer, deo onoga što je tražilo prihvatanje Omovog
zakona bilo ponovno definisanje kako „struje" tako i
„otpora"; da su ti termini nastavili da znače ono što
su značili ranije Omov zakon ne bi mogao da bude
tačan; to je razlog zašto su mu se tako žestoko pro­
tivili što, recimo, nije bio slučaj sa Džaul-Lencovim
zakonom8). Ova situacija je verovatno tipična. Ja tre­
nutno sumnjam da sve revolucije uključuju, između
ostalog, odbacivanje onih uopštavanja čija je snaga
ranije bila delimično tautološke prirode. Da li je Ajn-
štajn pokazao da je istovremenost relativna ili je on
promenio sam pojam istovremenosti? Da li su oni koji
su u frazi „relativnost istovremenosti" videli paradoks
bili prosto u zabludi?
Razmotrimo zatim sledeći važan sastavni deo dis­
ciplinarne matrice, onaj o kojem je već dosta bilo
rečeno u mome originalnom tekstu pod takvim nas­
lovima kao što su „metafizičke paradigme" ili „meta­
8) Za značajne delove ove epizode vidi T. M. Brown,
„The Electric Current in Early Nineteenth-Century French
Physics", Historical Studies in the Physical Sciences, I,
1969, pp. 61—103, i Morton Schagrin, „Resistance to Ohm's
Law", American Journal of Physics, XXI, 1963, pp. 536—547.
250 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

fizički delovi paradigmi". Imam na umu zajednička

vezivanja za takva verovanja kao što su: toplo ta je
kinetička energija sastavnih delića tela; sve vidljive
pojave nastaju iz uzajamnog delovanja kvalitativno
neutralnih atoma u praznom prostoru ili, alternativno,
iz materije i sile ili iz polja. Kada bih sada ponovo
pisao ovu knjigu ja bih takva vezivanja opisao kao
verovanja u posebne modele, pa bih kategoriju modelâ
proširio da uključi onu relativno heurističku varijan­
tu: električna cirkulacija može se posmatrati kao sta­
cionarno stanje hidrodinamičkog sistema; molekuli
jednog gasa ponašaju se kao sićušne elastične bilijar-
ske kugle u nasumičnom kretanju. Mada se jačina
grupnog vezivanja menja, što ima netrivijalne posle-
dice, duž spektra od heuristike do ontološkog modela,
svi modeli imaju slične uloge. Oni, između ostalog,
snabdevaju konkretnu grupu preferisanim ili dopusti­
vim analogijama i metaforama. Čineći to oni pomažu
da se odredi šta će biti prihvaćeno kao objašnjenje
i kao rešenje zagonetke; obratno, oni pomažu u odre­
đivanju službene liste nerešenih zagonetki, kao i u pro-
cenjivanju značaja svake od njih. Uočite, međutim, da
članovi naučnih zajednica ne moraju da imaju zajed­
ničke čak ni heurističke modele, mada su im ti modeli
obično zajednički. Ukazao sam već na to da članstvo u
zajednici hemičara tokom prve polovine XIX veka
nije zahtevalo verovanje u atome.
Treću vrstu elementa u disciplinarnoj matrici
opišaću ovde kao vrednosti. Iste vrednosti su obično
šire zastupljene među različitim zajednicama, nego
što su bilo simbolička uopštavanja bilo modeli i one
mnogo doprinose stvaraju osećanja zajednice kod pri­
rodnih naučnika kao celine. Iako deluju stalno njihova
se važnost posebno ispoljava onda kada članovi neke
posebne zajednice moraju da utvrde postojanje krize
ili, docnije, izvrše izbor između nespojivih načina
praktikovanja svoje discipline. Verovatno se najdublje
smatrane vrednosti tiču predviđanja: ona bi trebalo
da budu tačna; kvantitativna predviđanja se više cene
od kvalitativnih; ma kolika bila granica dopustive
 POSTSCRIPT 251

pogreške nju bi u datoj vlasti trebalo striktno zado­

voljiti; i tako dalje. Ima, međutim, isto tako i onih vred-
nosti koje bi trebalo upotrebiti kod suđenja o čita­
vim teorijama; one, pre svega, moraju da dopuste
formulisanje zagonetke i njeno rešavanje; gde je to
mogućno trebalo bi da budu jednostavne, same sebi
dosledne kao i prihvatljive, odnosno spojive sa dru­
gim teorijama koje se trenutno razvijaju. (Sada smat­
ram da je to bila slabost moga originalnog teksta što
je tako malo pažnje bilo poklonjeno takvim vredno-
stima kao što su unutrašnja i spoljašnja doslednost u
razmatranju izvora krize i faktora u teoriji izbora.)
Postoje, takođe, i druge vrste vrednosti — recimo da
bi nauka trebalo (ili ne bi trebalo) da bude društveno-
-korisna — ali, ono što je već rečeno trebalo bi da
naznači šta imam na umu.
Jedan aspekt zajedničkih vrednosti, međutim, zah-
teva da se posebno pomene. U većoj meri od drugih
vrsta sastavnih delova disciplinarne matrice vrednosti
mogu da budu zajedničke i onim ljudima koji se
razlikuju u pogledu njihove primene. Sudovi o tač-
nosti su relativno, mada ne potpuno, stabilni od jed­
nog doba do drugog i od jednog do drugog člana u
nekoj posebnoj grupi. No, sudovi o jednostavnosti,
doslednosti, prihvatljivosti i tako dalje, često su veo­
ma različiti od ličnosti do ličnosti. Ono što je za
Ajnštajna bilo neodrživa nedoslednost u staroj kvant­
noj teoriji, nedoslednost koja je činila nemogućnim bav­
ljenje normalnom naukom, za Bora i druge bila je
teškoća za koju se moglo očekivati da se sama razreši
normalnim sredstvima. Što je još važnije, u onim
situacijama u kojima moraju da se primene vred­
nosti, različite vrednosti, ako se uzmu same za sebe,
često bi diktirale različite izbore. Jedna teorija može
da bude tačnija, ali manje dosledna ili prihvatljiva
od druge; stara kvantna teorija opet pruža primer za
to. Ukratko, mada naučnici široko dele vrednosti i
mada je vezivanje za njih kako duboko tako i kon­
stitutivno za nauku, primena vrednosti ponekad se
nalazi pod značajnim uticajem karakteristika indivi­
252 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

dualnih ličnosti i biografije pomoću koje se članovi

grupe razlikuju.
Mnogim čitaocima predhodnih poglavlja ova ka­
rakteristika delovanja zajedničkih vrednosti izgledala
je kao glavna slabost moje pozicije. S obzirom da ja
insistiram na tome da ono što je naučnicima zajed­
ničko nije dovoljno da donese jedinstvenu saglasnost
oko takvih stvari kao što je izbor između rivalskih
teorija ili razlikovanje između obične nepravilnosti i
nepravilnosti koja izaziva krizu, mene povremeno op­
tužuju da slavim subjektivnost, pa čak i iracional­
nost9). Ali, to reagovanje ne vodi računa o dve kara­
kteristike koje vrednosni sudovi ispoljavaju u bilo
kojoj oblasti. Prvo, zajednički deljene vrednosti mogu
da budu važne determinante grupnog ponašanja, mada
ih svi članovi određene grupe ne primenjuju na isti
način. (Da to nije bio slučaj ne bi bilo nikakvih
specijalnih filosofskih problema o teoriji vrednosti ili
o estetici.) Ljudi nisu slikali svi na isti način tokom onih
perioda kada je prikazivanje predstavljalo primarnu
vrednost, ali je razvojni obrazac plastičnih umetnosti
drastično promenjen kada je ta vrednost bila odba­
čena10). Zamislite šta bi se dogodilo u naukama ako
br doslednost prestala da bude primarna vrednost.
Drugo, individualna raznolikost u primeni zajedničkih
vrednosti može da odigra bitne funkcije u nauci. One
tačke na kojima vrednosti moraju da se primene ne-
izbežno su takođe i one na kojima se mora rizikovati.
Većina nepravilnosti razrešava se normalnim sred­
stvima; većina predloga za nove teorije pokazuju se
kao pogrešna. Da su svi članovi jedne zajednice rea-
govali na svaku nepravilnost kao na izvor krize ili da

9) Vidi naročito: Dudley Shapere, „Meaning and Scien­

tific Change", dn Mind and Cosmos: Essays in Contemporary
Science and Philosophy, The University of Pittsburgh Series
in the Philosophy of Science, III, Pittsburgh, 1966, pp. 41—85;
Israel Scheffler, Science and Subjectivity, New York, 1967; i
oglede eer Karla Popera i Imre Lakatoša u Growth of Know-
ledge.
19) Vidi diskusiju na početku odedjka XIII, napred.
 POSTSCRIPT 253

su prigrlili svaku novu teoriju s kojom se pojavi neki

njihov kolega, nauke više ne bi bilo. Ako, s druge
strane, niko ne bi reagovao na nepravilnosti ili na
sasvim nove teorije, na krajnje riskantne načine, bilo
bi malo ili uopšte ne bi bilo revolucija. U svarima
kao što su ove pribegavanje zajedničkim vrednostima,
pre negoli zajedničkim pravilima koje upravljaju po­
jedinačnim izborom, može da bude način na koji data
zajednica raspodeljuje rizik i obezbeđuje dugotrajniji
uspeh svoga poduhvata.
Osvrnimo se sada na četvrtu vrstu elementa u
disciplinarnoj matrici, ne na poslednju vrstu koja pos­
toji, ali na poslednju o kojoj ću ovde da raspravljam.
Za tu vrstu termin „paradigma" bio bi kako filološki
tako i autobiografski sasvim odgovarajući; to je onaj
sastavni deo zajedničkih vezivanja jedne grupe koji
me je prvi naveo da izaberem tu reč. Međutim, kako
je taj termin počeo da vodi svoj sopstveni život ja ću
ga ovde zameniti terminom „uzorni primeri". Pod
tim mislim najpre na ona konkretna rešenja proble­
ma s kojima se studenti susreću od početka svog
naučnog obrazovanja, bilo u laboratorij ama na ispiti­
ma ili u završnim delovima pojedinih poglavlja u
naučnim štivima. Ovim zajedničkim uzornim prime-
rima trebalo bi, međutim, dodati bar neka od teh­
ničkih rešenja problema na koja se nailazi u onoj
periodičnoj literaturi s kojom naučnici dolaze u do­
dir tokom svojih post-obrazovnih istraživačkih kari­
jera i koja im, takođe pomoću primera, pokazuje kako
treba da obavljaju svoj posao. Više od drugih vrsta
sastavnih delova disciplinarne matrice razlike između
skupova uzornih primera pružaju dotičnoj zajednici fi­
nu strukturu nauke. Svi fizičari, recimo, počinju uče­
njem istih uzornih primera: problema kao što su kriva
ravan, kupasto klatno i keplerovske putanje; instrume­
nata kao što su nonijus, kalorimetar i Vitstounov most.
Ali, kako se njihovo obučavanje razvija, simbolička
uopštavanja koja su im zajednička sve više se ilust-
ruju različitim primerima. Iako i fizičari čvrstog stanja
 STRU KTliKA NAUČNIH REVOLUCIJA
254

i fizičari teorije polja dele Šredingerovu jednačinu,

samo elementarni je primene te jednačine su zajed­
ničke za obe grupe.

3. PARADIGME KAO ZAJEDNIČKI PRIMERI

Paradigma kao zajednički primer predstavlja cen­

tralni element onoga što sada uzimam da je najnoviji
i najmanje shvaćen aspekt ove knjige. Primeri će zato
zahtevati više pažnje negoli druge vrste sastavnih
delova disciplinarne matrice. Filosofi nauke obično
nisu raspravljali o problemima s kojima se studenti
sreću u laboratorij ama ili u paučnim štivima, pošto
se mislilo da se tu radi samo o praksi u primenjivanju
onoga što student već zna. Kaže se da on uopšte ne
može da rešava probleme ukoliko najpre nije naučio
teoriju i neka pravila za njenu primenu. Naučno zna­
nje usađeno je u teoriju i u pravila; problemi se
daju da bi se postigla lakoća u njihovoj primeni. Ja
sam, međutim, pokušao da tvrdim da je ova lokaliza-
zacija saznajnog sadržaja nauke pogrešna. Pošto je
student rešio mnoge probleme, rešavanjem daljih pro­
blema može da stekne samo dodatnu lakoću. Ali, re-
šavanje problema na početku, i neko vreme posle toga,
predstavlja učenje važnih stvari o prirodi. U odsustvu
takvih primera oni zakoni i teorije koje je ranije
naučio imali bi malo empirijskog sadržaja.
Da bih ukazao na ono što imam na umu vraćam
se ukratko na simbolička uopštavanja. Jedan široko
prihvaćen zajednički primer jeste Njutnov drugi za­
kon kretanja koji se obično piše kao f=m a. Bez dosta
dodatnog istraživanja onaj sociolog, recimo, ili onaj
lingvist koji otkriva da je odgovarajući izraz nepro-
blematično izrečen i prihvaćen od strane članova jed­
ne date zajednice, ne bi mnogo naučili o tome šta zna­
či bilo čitav taj izraz ili termini u njemu, o tome kako
naučnici te zajednice pridaju taj izraz prirodi. I, za­
ista, činjenica da ga oni prihvata ju bez pogovora i
koriste ga kao tačku na kojoj će da uvedu logički i
POSTSCRIPT 255

matematički postupak, sama po sebi ne podrazumeva

da se oni uopšte slažu oko takvih stvari kao što su
značenje i primena. Oni se, razume se, u značajnoj
meri slažu, pošto bi se suprotna činjenica izvanredno
brzo ispoljila u njihovom daljem razgovoru. Ali, mo­
gućno je s pravom upitati na kojoj tački i kojim
sredstvima je do toga došlo. Kako su oni, suočeni sa
jednom datom eksperimentalnom situacijom, naučili
da izdvoje one relevantne sile, mase i ubrzanja?
Iako se taj aspekt situacije retko ili nikad ne za-
paža, ono što studenti u praksi moraju da nauče još
je složenije od toga. Ne radi se baš o tome da se
logički i matematički postupak primenjuju neposred­
no na f=ma. Taj izraz se pri ispitivanju pokazuje kao
skica ili kao shema zakona. Kako se student ili nauč­
nik praktičar kreću od jedne problemske situacije
prema sledećoj, menja se ono simboličko uopštavanje
na koje se takvi postupci primenjuju. Za slučaj slo-
d 2s
bodnog pada f=m a postaje m g = m ----; za prosto
d tz
d 2Q
klatno ono se pretvara u mg sin 9 = — za Par
harmoničkih oscilatora koji deluju jedan na drugog
to postaju dve jednačine, od kojih prva može da se
d 2s
napiše — - + k1s1= k 2(s2—sA+d), a za složenije
situacije, kao što je giroskop, prima još drugačije
oblike, u kojima je još teže otkriti porodičnu sličnost
sa f=m a. Pa, ipak, učeći da identifikuje sile, mase
i ubrzanja u mnoštvu fizičkih situacija s kojima se
ranije nije sretao, student je takođe naučio da pripre­
mi odgovarajuću verziju f= m a kroz koju će da ih po­
veže, često takvu verziju s čijim se tačnim ekvivalen­
tom ranije nije susretao. Kako je naučio da to učini?
Jedna pojava, koja je poznata kako studentima ta­
ko i istoričarima nauke, pruža rešenje. Studenti, po
pravilu, izjavljuju da su pročitali neko poglavlje svo­
ga štiva, da su ga savršeno razumeli, ali da su, pored
svega toga, na kraju toga poglavlja imali poteškoća u
rešavanju jednog broja problema. Te poteškoće obično
256 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

na isti način i iščezavaju. Student otkriva, sa ili bez

pomoći svoga instruktora, način na koji će svoj prob­
lem da vidi kao sličan s nekim problemom s kojim
se već susretao. Pošto je otkrio sličnost, shvatio ana­
logiju između dva ili više različitih problema, on može
uzajamno da poveže simbole i da ih pripiše prirodi na
načine koji su se ranije pokazali efikasnim. Skica za­
kona, recimo f=m a, igrala je ulogu oruđa, obaveštava-
jući studenta o tome kakve sličnosti treba da traži, sig­
nalizirajući onaj geštalt u kojem tu situaciju treba
videtd. Rezultirajuća sposobnost da se jedna raznoli­
kost situacija vidi kao nalik jedna na drugu, kao ma­
terijal za f= m a ili za neko drugo simboličko uopšta-
vanje, mislim da je ona glavna stvar koju student sti­
če reSavajući egzemplarne probleme, bilo uz pomoć
olovke i papira ili u dobro uređenoj laboratoriji. Po­
što je ispunio jedan određeni broj, koji inače može da
bude veoma različit od jedne ličnosti do druge, on
gleda na situacije s kojima se sukobljava kao nauč­
nik u istom geštaltu kao i drugi članovi one grupe
specijalista kojima i sam pripada. Za njega to više
nisu one iste situacije s kojima se susretao onda kada
je njegovo obučavanje započelo. U međuvremenu on
je asimilovao tokom vremena provereni i od strane
grupe dozvoljeni način gledanja.
Uloga usvojenih odnosa sličnosti pokazuje se isto
tako jasno i u istoriji nauke. Naučnici rešavaju zagonet­
ke modelirajući ih prema ranijim rešenjima zagonetki,
često sa samo minimalnim pribegavanjem simboličkim
uopštavanjima. Galilej je pronašno da lopta koja se
kotrlja niz strmu ravan stiče taman toliko brzine ko­
liko je potrebno da se vrati na isti vertikalnu visinu
na drugoj strmoj ravni bilo kojeg nagiba, pa je nau­
čio da tu eksperimentalnu situaciju vidi kao nalik na
onu klatna koje kao teg ima materijanlu tačku. Haj-
gens je tada rešio problem centra oscilacije jednog
fizičkog klatna tako što je zamislio da je rasprostrto
telo toga klatna sastavljeno od Galilejevih neraspro-
strtih klatna, s tim što veze između njih mogu u tre­
nutku da budu popuštene na bilo kojoj tački ljuljanja.
POSTSCRIPT 257

Pošto su veze popuštene pojedinačna nerasprostrta

klatna bi se njihala slobodno, ali bi se njihovo kolek­
tivno težište, kada sva dostignu svoju najvišu tačku, kao
i kod Galilejevog klatna, podiglo samo do one visine sa
koje je težište rasprostrtog klatna počelo da pada.
Najzad, Danijel Bernuli je otkrio kako da učini da
isticanje vode iz jednog otvora bude nalik na Hajgen-
sovo klatno. Odredite spuštanje težišta vode u rezer­
voaru i u slavini tokom beskrajno malog perioda vre­
mena. Zamislite zatim da se svaka čestica vode posle
toga kreće odvojeno uvis do one maksimalne visine
koju bi mogla da dostigne zahvaljujući brzini koju je
stekla tokom toga intervala. Podizanje težišta poje­
dinačnih čestica moralo bi tada da bude ekvivalentno
spuštanju težišta vode u rezervoaru i u slavini. Iz
ovakvog gledanja na taj problem usledila je odmah
davno tražena brzina isticanja13).
Ovaj primer trebalo bi da počne da unosi jasnoću
u to šta ja podrazumevam pod učenjem na proble­
mima da se situacije vide kao nalik jedna drugoj, kao
subjekti za primenu istog naučnog zakona ili skice za­
kona. On bi, istovremeno trebalo da pokaže zašto se
ja pozivam na ono konsekventno znanje o prirodi, sti-
cano tokom saznavanja odnosa sličnosti, a zatim usa­
đeno u način gledanja na fizičke situacije pre negoli
u pravila ili zakone. Tri problema u mome primeru,
sva tri uzorni primeri za mehaničare 18. veka, razvi­
jaju samo jedan zakon prirode. Poznat kao princip vis
viva on se obično iskazuje ovako: „Aktuelno opadanje
jednako je potencijalnom usponu". Bemulijeva primena
ovog zakona trebalo bi da sugeriše koliko je on bio
11) Za ovaj primer vidi René Dugas, A History of Mec­
hanics, trans. J. R. Maddox, Neuchâtel, 1955, pp. 135—136,
186—193, kao i Daniel Bernoulli, Hydrodynamica, sive de
viribus et motibus fluidorum, commentarii opus academi-
cum, Strasbourg, 1738, Sec. III. Za opseg u kojem je meha­
nika putem modelovanja jednog rešenja problema u drugo
napredovala tokom prve polovine 18. veka vidi Clifford Tru-
esdell, „Reactions of Late Baroque Mechanics to Success,
Conjecture, Error, and Failure in Newton's Principia", 1 °xas
Quarterly, X, 1967, pp. 238—258.
258 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

važan. Verbalni iskaz toga zakona, međutim, ako se

uzme sam za sebe, stvarno je impotentan. Iznesite ga
jednom savremenom studentu fizike koji zna te reći
i može da reši sve te probleme, ali sada koristi druga­
čija sredstva. Tada zamislite šta su te reći, mada sve
dobro poznate, mogle da kažu jednom čoveku koji čak
nije poznavao ni te probleme. Za njega je to uopšta-
vanje moglo da počne da funkcioniše tek onda kada
je naučio da raspoznaje „aktuelno opadanje” i „poten­
cijalni uspon” kao sastavne delove prirode, što zna­
či da pre ^samog zakona saznaje nešto o situacijama
koje priroda iznosi ili ne iznosi. Ova vrsta saznanja
ne stiče se isključivo verbalnim sredstvima. Do nje se
pre dolazi na način kako nam se daju reči, zajedno
sa konkretnim primerima o tome kako funkcionišu
u upotrebi; priroda i reči saznaju se istovremeno. Da
još jednom pozajmimo korisnu frazu Majkla Polanija
— ono do čega se dolazi u ovome procesu jeste „рге-
ćutno znanje” koje se uči radom na nauci pre negoli
usvajanjem pravila za taj rad.

4. PREĆUTNO ZNANJE I INTUICIJA

To pozivanje na prećutno znanje, uz jednovreme-

no odbacivanje pravila, izdvaja još jedan problem ko­
ji je mučio mnoge moje kritičare i na izgled pružao
osnove za optužbe za subjektivizam i iracionalnost.
Neki čitaoci osetili su kao da sam pokušavao da zasnu-
jem nauku na individualnim intuicijama koje nisu pod­
ložne analizi, a ne na logici i zakonu. Ali, ta interpre­
tacija je na pogrešnom putu u dva bitna pogleda. Prvo,
ukoliko uopšte govorim o intuicijama, one nisu indi­
vidualne. One su, u stvari, proverena i zajednička svo­
jina članova jedne uspešne grupe, a početnik ih stiče
kroz obučavanje kao deo svoje pripreme za članstvo
u grupi. Drugo, one u principu nisu nepodložne ana­
lizi. Naprotiv, ja trenutno vršim eksperimente sa ra­
čunarskim programom koji treba da ispita njihova
svojstva na jednom elementarnom nivou.
POSTSCRIPT 259

O tome programu neću imati ovde ništa da ka­

žem,12) ali. i samo njegovo pominjanje trebalo bi da
ukaže na za mene najhitniju stvar. Kada govorim o
znanju usađenom u zajedničke uzorne primere ja ne
mislim na oblik saznanja koji je manje sistematski ili
manje podložan analizi od znanja koje je usađeno u
pravila, zakone ili kriterij ume identifikacije. Napro­
tiv, imam na umu takav oblik saznanja koji je po­
grešno protumačen ako se rekonstruiše u terminima
pravila koja su prvo apstrahovana iz uzornih primera,
da bi ih posle toga zamenila. Ili da istu stvar formuli-
šem drugačije, kada govorim o sticanju sposobnosti
za prepoznavanje na osnovu uzornih primera da je
jedna data situacija nalik na neke i nije nalik na dru­
ge koje su ranije viđene, ja ne sugerišem nikakav pro­
ces koji potencijalno ne može u potpunosti da se eks­
plicira pomoću neuro-cerebralnog mehanizma. Napro­
tiv, tvrdim da eksplikacija samom svojom prirodom
neće odgovoriti na pitanje „Slično s obzirom na šta?”
To pitanje predstavlja zahtev za pravilom, u ovom
slučaju za onim kriterujumima pomoću kojih su po­
sebne situacije grupisane u skupove po sličnosti, a ja
stojim na gledištu da bi se tom slučaju trebalo odu-
preti iskušenju da se traže kriterijumi (ili bar njihov
potpuni skup). Ja se, međutim, suprotstavljam ne si­
stemu, već jednoj posebnoj vrsti sistema.
Da bih ovoj stvari dao sadržaj moram da učinim
kratko odstupanje. Ono što sledi izgleda mi sada oči­
gledno, ali neprekidno vraćanje u mom originalnom
tekstu na takve fraze kao što su „svet se menja" su-
geriše da nije uvek bilo tako. Ako dva čoveka stoje
na istom mestu i gledaju u istom pravcu mi moramo,
pod pretnjom solipsizma, da zaključimo da primaju
veoma slične podsticaje. (Ukoliko bi obojica mogli
da stave oko na isto mesto, podsticaji bi bili iden­
tični.) Ali, ljudi te podsticaje ne vide; naše znanje o
njima je krajnje teorijsko i apstraktno. Umesto toga
oni imaju utiske, a nas ništa ne prisiljava da pretpo­
12) Neke informacije o ovome predmetu mogu se naći
u „Naknadnim mislima" („Second Thoughts").
260 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

stavimo da su ti utisci naša dva posmatrača isti. (Skep­

tici bi mogli da se prisete da slepilo za boje nije bilo
nigde zapaženo, sve dok ga 1794. godine nije opisao
Džon Dalton.) Nasuprot tome, između prijema podsti-
caja i svesti o utisku odvija se dosta nervnih procesa.
Nekoliko stvari koje znamo o tome sa sigurnošću jesu:
da veoma različiti podsticaji mogu da proizvedu iste
utiske; da isti podsticaj može da izazove veoma razli­
čite utiske; i, najzad, da je put od podsticaja do
utiska delimično uslovljen obrazovanjem. Pojedinci ko­
ji su vaspitani u različitim društvima ponašaju se u
izvesnim prilikama kao da su videli različite stvari.
Ukoliko mi i nismo skloni da identifikujemo podsti-
caje i utiske u odnosu 1 : 1 mogli bismo uvideti da oni
to stvarno čine.
Zapazite sada da dve grupe, čiji članovi imaju
sistematski različite utiske prilikom primanja istih
podsticaja, žive zaista u izvesnom smislu u različitim
svetovima. Mi postuliramo postojanje podsticaja da
bismo objasnili naša opažanja o svetu, a postuliramo
njihovu nepromenljivost da bismo izbegli kako poje­
dinačni tako i društveni solipsizam. Ni u pogledu
prvoga, ni u pogledu drugoga postulata ja nemam ni
najmanjih rezervi. Ali, naš svet je nastanjen u prvom
redu ne podsticaj ima već objektima naših utisaka, a
oni ne moraju da budu isti od pojedinca do pojedinca
i od grupe do grupe. U onoj meri, naravno, u kojoj po­
jedinci pripadaju istoj grupi s kojom dele obrazovanje,
jezik, iskustvo i kulturu, imamo dobrih razloga da
pretpostavimo da su njihovi utisci isti. Kako bismo
drugačije razumeli potpunost njihove komunikacije,
kao i zajedničnost njihovog reagovanja u ponašanju
prema okolini? Oni moraju da vide stvari, da prera­
đuju podsticaje uglavnom na isti način. No, tamo gde
počinje različito razvijanje i specijalizacija grupa mi
nemamo sličnu evidenciju za nepromenljivost utisa­
ka. Bojim se da obična uskogrudost čini da pretpostav­
ljamo da je put od podsticaja do utiska isti za članove
svih grupa.
POSTSCRIPT 261

Vraćajući se sada na uzorne primere i na pravila,

ono što sam pokušao da sugerišem, u ma kako preli­
minarnom obliku to bilo, jeste sledeće. Jedna od fun­
damentalnih tehnika pomoću koje članovi jedne gru­
pe, bez obzira da li se radi o čitavoj kulturi ili o pod-
zajednici specijalista unutar nje uče da vide iste stvari
onda kada se suoče sa istim podsticajima, jeste ta što
im se pokazuju primeri situacija koje su njihovi pret­
hodnici u datoj grupi naučili da vide kao slične ili
kao različite u odnosu na druge vrste situacija. Takve
slične situacije mogu da budu uzastopna čulna prika­
zivanja iste ličnosti — recimo majke, koja se na kra­
ju, čim se vidi, prepoznaje ko je i pravi se razlika u
odnosu na oca ili na sestru. One mogu da budu prikazi­
vanja članova prirodnih porodica, recimo labudova, s
jedne, i gusaka s druge strane, dok za članove speci-
jalizovanijih grupa mogu da budu primeri njutnovske
situacije, odnosno takvih situacija koje su slične u
tome što su podvrgnute nekoj verziji one simboličke
forme f=m a, s tim što se razlikuju od onih situacija
na koje se, recimo, primenjuju skice zakona u optici.
Dopustimo za trenutak da se nešto ove vrste
događa. Treba li da kažemo da ono što se dobija iz
uzornih primera jesu pravila i sposobnost da se ta
pravila primene? Takav opis je primamljiv, s obzi­
rom da naše viđenje jedne situacije, nalik na one s ko­
jima smo se ranije sretali, mora biti rezultat nervnih
procesa, kojima u potpunosti vladaju fizički i hemijski
zakoni. U tom smislu, jednom kada smo se naučili da
to vidimo, prepoznavanje sličnosti mora biti toliko pot­
puno sistematsko koliko i kucanje naših srdaca. Ali,
sama ta paralela sugeriše da viđenje može da bude i
nevoljno, jedan proces nad kojim nemamo kontrolu.
Ako je to tako onda ga možda ne zamišljamo kako
treba ukoliko ga zamišljamo kao nešto što postižemo
primenom pravila i kriterijuma. Govoriti o tome proce­
su u ovim terminima podrazumeva da imamo pristup
alternativama, da smo, na primer, mogli da ne poslu-
šamo neko pravilo, ili da pogrešno primenimo neki
kriterijum ili da eksperimentišemo sa nekim drugim
262 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

načinom viđenja13). Smatram da su to baš one vrste

stvari koje ne možemo da uradimo.
Ili, preciznije, to su stvari koje ne možemo da
uradimo dok nismo već imali neki utisak, dok nismo
nešto opazili. Tada često tražimo kriterijume i upotre­
bljavamo ih. Tada se možemo baviti interpretacijom,
promišljenim procesom pomoću kojeg biramo između
alternativa, što ne činimo u samom opažanju. Možda
je, recimo, nešto čudno u onome što smo videli (prise-
tite se pogrešnih karata za igranje). Izlazeći iza ugla
vidimo majku kako ulazi u neku radnju u centru gra­
da u vreme kada smo mislili da je kod kuće. Razmi­
šljajući o tome što smo videli mi iznenada uzvikuje­
mo „То nije bila majka, pošto ona ima crvenu kosu!"
Ulazeći u tu radnju ponovo vidimo tu ženu i ne može­
mo da shvatimo kako smo mogli da pomislimo od nje
da je majka. Ili, recimo, vidimo repno perje neke pti­
ce koja živi na vodi u trenutku kada uzima hranu sa
dna plitke bare. Da li je to labud ili guska? Razmiš­
ljamo o onome što smo videli, upoređujući u'mislima
viđeno repno perje sa perjem labudova i gusaka koje
smo ranije videli. Ili, recimo, kao prvobitni naučnici
prosto hoćemo da saznamo neku opštu karakteristiku
(na primer belinu kod labudova) onih članova jedne
prirodne porodice koje već možemo s lakoćom da pre­
poznamo. I, opet, razmišljamo o tome što smo pret­
hodno opažali, tragajući za onim što je zajedničko
članovima date porodice.
To su sve promišljeni procesi i u njima mi traži­
mo i razvijamo kriterijume i pravila. Mi, znači, poku­
šavamo da interpretiramo one utiske koji su nam već
pri ruci, da analiziramo šta je za nas ono što je dato.
Ma kako to činili, procesi koji su uključeni moraju,
13) Možda ovu poen tu nikad ne bi ni bilo potrebno
napraviti da su svi zakoni bili kao Njutnovi, a sva pravila
kao deset božjih zapovesti. U tom slučaju fraza „kršenje
zakona" bila bi besmislena, a odbacivanje pravila ne bi iz­
gledalo da povlači za sobom neki proces 'koji ne podleže
zakonu. Na nesreću, saobraćajni zakoni i slični proizvodi za­
konodavne delatnosti mogu da budu prekršeni, što olakšava
konfuziju.
POSTSCRIPT 263

na kraju krajeva, da budu nervni, pa prema tome tak­

vi kojima vladaju oni isti fizičko-hemijski zakoni koji
upravljaju s jedne strane opažanjem, a s druge strane
kucanjem naših srdaca. Ali, činjenica da sistem pod-
leže istim zakonima u sva tri slučaja ne pruža nikakav
razlog za pretpostavku da je naš nervni aparat pro­
gramiran tako da deluje na isti način u interpretaciji
kao i u opažanju ili, u oba ova slučaja, kao kod kuca­
nja naših srdaca. Ono čemu sam se suprotstavljao u
ovoj knjizi jeste, dakle, onaj pokušaj koji je postao
tradicionalan od Dekarta, a ne ranije, da se opažanje
analizira kao interpretativni proces, kao nesvesna ver­
zija onoga što činimo pošto smo izvršili opažanje.
Ono što čini vrednim da se naglasi integritet opa­
žanja jeste, naravno, to da je tako mnogo prošlog
iskustva usađeno u onaj nervni aparat koji podsticaje
pretvara u utiske. Jedan pogodno programirani opa­
žaj ni mehanizam ima preživljavajuću vrednost. Reći
da članovi različitih grupa mogu da imaju različita
opažanja kada se suoče sa istim podsticajima ne pod-
razumeva da mogu da imaju baš bilo kakva opažanja.
Grupa koja ne bi bila u stanju da razlikuje vukove od
pasa ne bi u mnogim sredinama mogla da opstane.
Niti bi grupa nuklearnih fizičara mogla danas da pre­
živi kao grupa naučnika ukoliko ne bi bila u stanju
da raspozna koji su tragovi a-čestica, a koji su tragovi
elektrona. Baš zato što ima tako malo uspešnih nači­
na gledanja, oni koji su izdržali provere grupne upo­
trebe zaslužuju da se prenose s generacije na genera­
ciju. Isto tako, baš zbog toga što su bili odabrani po
svome uspehu tokom istorije, moramo da govorimo o
onome iskustvu i saznanju prirode koje je usađeno u
put od podsticaja do utiska.
Možda je „saznanje" i pogrešna reč, ali ima raz­
loga za njenu upotrebu. Ono što je ugrađeno u nervni
proces koji pretvara podsticaje u utiske ima sledeće
karakteristike: bilo je prenošeno kroz obrazovanje;
putem probe ustanovljeno je da je efikasnije od svo­
jih istorijskih takmaca trenutno prisutnih u okolini u
264 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

kojoj se kreće jedna grupa; najzad, podleže promeni

kako kroz dalje obrazovanje tako i kroz otkrivanje
nepodudaranja sa okolinom. To su karakteristike saz­
nanja i one objašnjavaju zašto upotrebljavam taj ter­
min. Međutim, ta upotreba je čudna zbog toga što ne­
dostaje jedna druga karakteristika. Mi nemamo nepo­
sredan pristup onome što znamo, nikakva pravila ili
uopštavanja kojima bismo izražavali to znanje. Pravila
koja bi mogla da omoguće takav pristup odnosila bi se
na podsticaje a ne na utiske, a podsticaje možemo da
znamo samo kroz razrađenu teoriju. Znanje koje je
usađeno u put od podsticaja do utiska ostaje u njenom
odsustvu prećutno.
Mada je očigledno preliminarno, i ne mora da
bude tačno u svim detaljima, ono što je rečeno o uti­
sku mislilo se doslovno. To je, u najmanju ruku, hi­
poteza o viziji koja bi trebalo da bude predmet eks­
perimentalnog istraživanja, mada ne u smislu nepo­
sredne provere. Ali, ovaj razgovor o viđenju i utisku
ima ovde, kao i u glavnom delu knjige, svoje metafo-
ričke uloge. Mi ne vidimo elektrone, već pre njihove
tragove ili mehure pare u maglenoj komori. Mi uopšte
ne vidimo električnu struju, već kazaljku na ampero-
metru ili galvanometru. Pa ipak sam na prethodnim
stranicama, a naročito u odeljku X, u više navrata tako
postavljao stvari kao da mi opažamo teorijske entite­
te kao što su struje, elektroni i polja, kao da smo to
naučili da činimo kroz ispitivanje uzornih primera i
kao da bi i u ovim slučajevima bilo pogrešno zameniti
razgovor o viđenju razgovorom o kriterijumima i in­
terpretaciji. Ona metafora koja prenosi „viđenje" na
ovakve kontekste teško da predstavlja dovoljnu os­
novu za takve pretenzije. Najzad, nju će biti potreb­
no zameniti jednim doslednijim načinom mišljenja.
Računarski program koji je napred pomenut po­
činje da sugeriše načine kako bi to moglo da se učini,
ali ni prostor koji mi stoji na raspolaganju ni stepen
mojeg sadašnjeg razumevanja ne dopuštaju mi da ov-
 POSTSCRIPT 265

de već eliminišem tu metaforu14). Umesto toga, poku-

šaću da joj ukratko odredim granice. Videti kapljice
vode ili neku iglu na numeričkoj skali predstavlja pri­
mitivno opažajno iskustvo za onoga čoveka koji nije
upoznat sa maglenim komorama i amperometrima. Za­
to je neophodno razmišljanje, analiza i interpretacija
(ili, umesto toga, intervencija spoljašnjeg autoriteta)
pre nego što se mogu dostići zaključci o elektronima
ili strujama. No, položaj onog čoveka koji je čuo
o ovim instrumentima i imao dosta iskustva sa uzor­
nim primerima kod tih instrumenata sasvim je druga­
čiji, a postoje i odgovarajuće razlike u načinu kako
taj čovek prerađuje one podsticaje koji mu dolaze sa
tih instrumenata. Kada nekog hladnog zimskog popo-
dneva gleda paru svoga daha njegov utisak može da
bude isti kao i utisak nekog laika, ali kad posmatra
maglenu komoru on ne vidi (ovde u bukvalnom smi­
slu) kapljice, već tragove elektrona, a-čestica i tako
dalje. Ti su tragovi, ako hoćete, kriterijumi koje on
interpretira kao naznake prisustva odgovarajućih čes­
tica, ali taj put je i kraći i razlikuje se od onoga ko­
jim je pošao čovek koji interpretira kapljice.
14) Za čitaoce „Second Thoughts" sledeće primedbe sa
skrivenim značenjem mogu da pokažu put. Mogućnost ne­
posrednog prepoznavanja članova prirodnih porodica zavisi
od postojanja, po prolasku kroz nervnu proceduru, pra­
znog opažajnog prostora između onih porodica koje treba
razlikovati. Ako je, na primer, postojao opažajni kontinuum
rođenih ptica od gusaka do labudova, mi toi trebalo da bu­
demo prisiljeni da uvedemo jedan specifičan kriterijum za
njihovo razlikovanje. Slična poenta može se učiniti za enti­
tete koji nisu podložni posmatranju. Ako jedna fizička teo­
rija ne dopušta postojanje ničeg drugog nalik na električnu
struju onda će mali broj kriterijuma, koji od slučaja do
slučaja mogu znatno da se razlikuju, biti dovoljan za iden-
tifikovanje struje i pored toga što ne postoji skup pravila
koja specifikuju nužne i dovoljne uslove za tu identifika­
ciju. Ova itačka sugeriše jednu prihvatljivu posledicu koja
može -biti još važnija. Kada je dat skup nužnih i dovoljnih
uslova za identifikovanje jednog teorijskog entiteta, taj en­
titet može zamenjivanjem da bude eliminisan iz ontologije
jedne teorije. U odsustvu takvih pravila, međutim, ovi se
entiteti ne mogu eliminisati; teorija onda zahteva njihovo
postojanje.
266 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

Ili uzmite naučnika koji razgleda neki amperome-

tar da bi odredio broj kod kojeg se igla zaustavila.
Njegov je utisak verovatno isti kao i kod laika, poseb­
no onda ako je taj laik pre toga čitao druge vrste
sprava za merenje. Ali, on je tu spravu video (često
opet bukvalno) u kontekstu čitavog strujnog kola i
zna nešto o njenoj unutrašnjoj strukturi. Za njega
položaj igle predstavlja jedan kriterijum, ali samo
kriterijum vrednosti struje. Da bi ga interpretirao ne­
ophodno je samo da odredi po kojoj ga skali treba
čitati. Za laika, s druge strane, položaj igle nije krite­
rijum ničega drugog osim sebe samog. Da bi ga inter­
pretirao on mora da ispita čitav način uređenosti žica,
unutrašnjih i spoljašnjih, mora da eksperimentiše sa
baterijama i magnetima i tako dalje. U metaforičkoj,
ništa manje nego u bukvalnoj upotrebi reči „viđenje",
interpretacija počinje tamo gde se završava opažanje.
Ova dva procesa nisu ista, a šta opažanje ostavlja in­
terpretaciji da dovrši drastično zavisi od prirode i ko­
ličine prethodnog iskustva i od obučenosti.

5. UZORNI PRIMERI, NESAMERLJIVOST

I REVOLUCIJE

Ono što je napred rečeno pruža osnovu za razjaš­

njavanje još jednog aspekta ove knjige: mojih napo­
mena o nesamerljivosti i posledicama te nesamerljivo-
sti za naučnike koji raspravljaju o izboru između teo­
rija koje slede jedna za drugom15). U odeljcima X i
XII ja sam tvrdio da učesnici u takvim raspravama
neizbežno različito vide izvesne eksperimentalne ili po-
smatračke situacije kojima obe strane pribegavaju.
S obzirom, da se rečnioi u kojima oni raspravljaju o
tim situacijama ipak sastoje uglavnom od istih termi­
na, mora biti da učesnici u raspravama neke od tih
termina različito pripisuju prirodi, tako da je njihova
15) Pitanjima -koja slede detaljnije se bavim u odeljci­
ma V i VI „Refleksija" (Reflections").
 POSTSCRIPT 267

komunikacija neizbežno samo delimična. Stoga supe­

riornost jedne teorije nad drugom predstavlja nešto
što se ne može dokazati kroz raspravu. Ja sam, umes-
to toga, insistirao da svaki učesnik pokuša da ubeđiva-
njem preobrati drugog. Samo, filosofi su ozbiljno po-
grešili u tumačenju namere tih delova mog argumen­
ta. Neki od njih su, ipak, izvestili da sam ja uveren
u sledeće18): zastupnici nesamerljivih teorija ne mogu
uopšte da komuniciraju jedan sa drugim. Stoga se u
jednoj raspravi o izboru teorije ne može pribeći dob­
rim razlozima, već se teorija mora izabrati s razlozi­
ma koji su u krajnjoj liniji lični i subjektivni; neka
vrsta mističke apercepcije je odgovorna za onu stvar­
no donetu odluku. Pasusi na kojima počivaju ova po­
grešna tumačenja krivi su više od svih ostalih delova
ove knjige za optužbe za iracionalnost.
Razmotrimo najpre moje primedbe na dokaz. Ono
što sam pokušavao da kažem veoma je jednostavno i
odavno poznato u filosofiji nauke. Rasprave o izboru te­
orije ne mogu se staviti u takav oblik koji bi u potpu­
nosti bio nalik na logički ili matematički dokaz. U ovo­
me drugom premise i pravila zaključivanja utvrđeni su
od početka. Ukoliko postoji neslaganje oko zaključa­
ka učesnici debate koja je u toku mogu da rekonstru-
išu sve korake, jedan po jedan, proveravajući svaki
prema onome kako je prethodno dogovoreno. Na kra­
ju toga procesa jedan ili drugi mora priznati da je
napravio pogrešku, da je prekršio neko prihvaćeno
pravilo. Pošto je to dopustio njemu više nema pomoći,
a dokaz njegovog suparnika je tada neodoljiv. Samo
ukoliko bi dotična dva učesnika otkrila da se razlikuju
u pogledu značenja, ili u pogledu primene utvrđenih
pravila, ili da njihov prethodni sporazum ne pruža
dovoljno osnova za dokaz, debata se može nastaviti u
onom obliku koji neizbežno uzima tokom naučnih re­
volucija. Ta debata se onda vodi o premisama i u njoj
se pribegava ubeđivanju kao uvodu u mogućnost do­
kazivanja.
18) Vidi delà citirana naipred u primedbi 9, kao d ogled
Stivena Tulmina u knjizi Growth of Knowledge.
268 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

Ništa u vezi sa ovom relativno dobro poznatom te­

zom ne podrazumeva bilo to da nema dobrih razloga
da se bude ubeđen bilo da ti razlozi nisu konačno
odlučujući za određenu grupu. To čak ne podrazume­
va da se razlozi za izbor razlikuju od onih koje filosofi
nauke obično nabrajaju: tačnost, jednostavnost, plod­
nost i slično. Ono, međutim, što bi trebalo da sugeriše
jeste da takvi razlozi dejistvuju kao vrednosti i da onda
mogu da budu različito primenjeni, pojedinačno ili ko­
lektivno, od strane ljudi koji učestvuju u priznavanju
tih vrednosti. Ako se dva čoveka ne slože, recimo, oko
relativne plodnosti svojih teorija ili ako se oko toga
slažu ali se razilaze oko relativne važnosti te plodnosti
kao i izgleda da se dostigne izbor, nijedan ne može bi­
ti proglašen krivim za pogrešku. Isto tako, nijedan
od njih se nije poneo nenaučno. Ne postoji nikakav
neutralni algoritam za izbor teorije, nikakva sistemat­
ska procedura odlučivanja koja bi, ako se primeni ka­
ko valja, morala svakog pojedinca u grupi da vodi
istoj odluci. Onaj koji u tom smislu donosi efektivnu
odluku jeste zajednica specijalista, a ne pojedini njeni
članovi. Da bi se shvatilo zašto se паикаУrazvija onako
kako se razvija nije potrebno razotkrivati detalje o
biografiji ili o ličnim svojstvima koja su svakog poje­
dinca navela na određeni izbor, mada ta tema ima og­
romnu privlačnu snagu. Ono što se ipak mora shvatiti
jeste način na koji neki poseban skup zajedničkih
vrednosti vrši uzajamno delovanje s posebnim iskus­
tvima koje jedna zajednica specijalista deli da bi osi­
gurala da većina članova te grupe na kraju nađe
da je odlučujući jedan određeni skup argumenata pre
negoli neki drugi.
Taj proces je ubeđivanje, ali je tu i jedan dublji
problem. Dva čoveka koja jednu istu situaciju opaža­
ju različito, a ipak koriste isti rečnik u diskusiji o
njoj, mora biti da upotrebljavaju reči različito. To
će reći da oni govore sa, kako sam ja to nazvao, nesa-
merljivih tačaka gledišta. Kako se oni uopšte mogu
nadati da vode međusoban razgovor, a kako tek da
budu ubedljivi? Čak i preliminarni odgovor na to pi­
POSTSCRIPT 269

tanje zahteva dalju specifikaciju prirode te teškoće.

Pretpostavljam da taj odgovor, bar delimično, dobij a
sledeći oblik.
Praksa normalne nauke zavisi od sposobnosti, ste­
čene na osnovu uzornih primera, da se predmeti i situ­
acije grupišu prema sličnosti u skupove koji su pri­
mitivni u tom smislu što je grupisanje izvršeno bez
odgovora na pitanje „Sličan u odnosu na šta?" Jedan
od centralnih aspekata revolucije jeste, dakle, da se
neki od tih odnosa sličnosti menjaju. Predmeti koji
su ranije bili grupisani u isti skup docnije se grupišu
u različite skupove i vice versa. Zamislite Sunce, Me-
sec, Mars i Zemlju pre i posle Kopernika; slobodan
pad, kretanje klatna i planetarno kretanje pre i posle
Galileja; ili soli, smeše i struganu mešavinu sumpora
i gvožđa pre i posle Daltona. Pošto većina predmeta,
čak i unutar promenjenih skupova, produžava da bude
grupisana zajedno, imena skupova se obično zadrža­
vaju. Pa ipak je premeštanje nekog podskupa obično
deo kritične promene u mreži uzajamnih odnosa koji
vladaju među njima. Premeštanje metala iz skupa jedi-
njenja u skup elemenata odigralo je bitnu ulogu u na­
stajanju nove teorije sagorevanja, kiselosti, kao i fi­
zičkog i hemijskog vezivanja. U kratkom roku ove
promene su se proširile na svu herniju. Prema tome,
ne bi bilo neočekivano što bi dva čoveka, čije se miš­
ljenje ranije odvijalo očigledno u punom razumeva-
nju mogla, kada dođe do takve preraspodele, iznenada
da ustanove da na isti podsticaj odgovaraju nespoji­
vim opisima i uopštavanjima. Te teškoće neće se
osetiti čak ni na svim područjima njihovog naučnog
mišljenja, ali one će se pojaviti, a zatim najgušće oku­
piti oko onih pojava od kojih izbor teorije najviše
zavisi.
Takvi problemi, mada najpre postaju evidentni u
komunikaciji, nisu čisto lingvistički i ne mogu se raz-
rešiti prosto utvrđivanjem definicija neugodnih ter­
mina. Pošto su reči oko kojih se teškoće okupljaju
naučene delimično iz neposredne primene na uzorne
primere, učesnici sloma u komunikaciji ne mogu da
270 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

kažu „Ја upotrebljavam rćč »element' (ili ,smeša', ili

»planeta’ ili »spontano kretanje') na načine koji su od­
ređeni sledećim kriterijumima". Oni, znači, ne mogu
da pribegnu nekom neutralnom jeziku koji upotreb­
ljavaju na isti način i koji je adekvatan za izlaganje
obeju njihovih teorija ili čak empirijskih posledica tih
teorija. Deo te razlike prethodi onoj primeni tih jezi­
ka u kojima se ta razlika ipak odražava.
Oni ljudi koji doživljavaju takve slomove u ko­
munikaciji moraju, međutim, da imaju neko pribežiš-
te. Podsticaji koji udaraju na njih su isti. Isti je i nji­
hov opšti nervni aparat, bez obzira koliko različito bio
programiran, štaviše, čak i njihovo nervno programi­
ranje, izuzev na jednom malom, iako izuzetno važnom
području iskustva, mora da bude približno isto, s ob­
zirom da imaju zajedničku istoriju, izuzev neposred­
ne prošlosti. Stoga su njihov svakodnevni, kao i veći
deo naučnog sveta i jezika, zajednički. Kada je sve to
zajedničko oni bi trebalo da budu u stanju da iznađu
mnogo štošta o tome kako se razlikuju. Tehnike koje
se traže nisu, međutim, ni neposredne ni udobne, niti
su delovi normalnog naučnog arsenala. Naučnici ret-
ko kad prepoznaju tačno šta te tehnike jesu i retko
ih upotrebljavaju duže nego što je neophodno da bi
izazvali preobraćanje ili ubedili sebe da to preobra­
đanje neće biti postignuto.
Ukratko rečeno, ono što učesnici u jednom slomu
komunikacije mogu da učine jeste da prepoznaju je­
dan drugog kao članove različitih jezičkih zajednica i
da onda postanu prevodioci17). Uzimajući razlike izme­
đu svojih sopstvenih unutargrupnih i međugrupnih mi­
17) Već klasičan izvor za većinu relevantnih aspekata
prevođenja jeste W. V. O. Quine, Word and Object, Cambrid­
ge, Mass., and New York, 1960, chaps. I and II. AH, Kvajn
kao da pretpostavlja da dva čoveka ikoji primaju isti pod-
sticaj moraju da imaju isti utisak, pa prema tome ima malo
da kaže o onoj meri u kojoj prevodilac mora da bude u sta­
nju da opiše onaj svet na koji se odnosi jezik koji prevodi.
Za ovu drugu tačku vidi E. A. Nida, „Linguistics and Ethno­
logy in Translation Problems”, in Del Hymes (ed.), Lan­
guage and Culture in Society, New York, 1964, pp. 90—97.
POSTSCRIPT 271

šljenja kao predmet proučavanja za sebe oni mogu

prvo pokušati da otkriju one termine i izraze koji, i
pored toga što njihova upotreba nije problematična
unutar svake pojedine zajednice, predstavljaju sredi­
šta nevolja kod međugrupnih diskusija. (Izrazi koji
ne predstavljaju takve teškoće mogu da budu jedno­
značno provedeni.) Pošto su izdvojili takva područja
teškoće u naučnoj komunikaciji oni zatim mogu u je­
dnom daljem naporu da rasvetle svoje nevolje, da pri-
begnu zajedničkim svakodnevnim rečnicima. Svaki,
dakle, može da pokuša da otkrije šta bi drugi video
i rekao kada mu se pruži neki podsticaj za koji bi nje­
gov sopstveni odgovor bio drugačiji. Ukoliko mogu
dovoljno da se uzdrže od objašnjavanja nepravilnog
ponašanja kao da potiče od obične greške ili ludosti
mogli bi vremenom veoma dobro da predskazuju uza­
jamno ponašanje. Svaki bi naučio da prevede tuđu te­
oriju i njene posledice na svoj sopstveni jezik, a isto­
vremeno da opiše u svome jeziku onaj svet na koji se
ta teorija primenjuje. To je ono što istoričar nauke
po pravilu čini (ili bi trebalo da čini) kada se bavi
nesavremenim teorijama.
Pošto prevod, kada se nastavi, dopušta učesnicima
u slomu komunikacije da zamenjivački iskuse nešto
od onih zasluga i slabosti tuđe tačke gledišta, on
predstavlja potencijalno oruđe kako za ubeđivanje ta­
ko i za preobraćanje. Ali, ni ubeđivanje ne mora da
uspe, a ukoliko uspe ne mora da ga prati niti da iza
njega sledi preobraćanje. Ta dva iskustva nisu ista i
to je važna razlika koju sam tek nedavno u potpunosti
sagledao.
Smatram da ubediti nekoga znači uveriti ga da
je nečije tuđe gledište superiorno i da, prema tome,
treba da istisne njegovo sopstveno. Toliko se katkad
postiže bez pribegavanja bilo čemu nalik na prevod. U
odsustvu prevoda mnoga objašnjenja i izlaganja prob­
lema, koja su odobrena od strane članova jedne nauč­
ne grupe, biće neshvatljiva za drugu grupu. Međutim,
svaka jezička zajednica može obično od početka da do­
đe do nekoliko konkretnih istraživačkih rezultata koji,
272 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

mada se mogu opisati rečenicama koje se shvataju na

isti način od strane obeju grupa, ne mogu ipak od
strane druge zajednice da budu objašnjeni njenim
sopstvenim terminima. Ukoliko novo gledište istraje
neko vreme i nastavi da bude plodno, istraživački re­
zultati koji na taj način mogu jezički da se izraze ima­
ju izgleda da brojčano narastu. Za neke ljude takvi re­
zultati biće odlučujući. Oni mogu da kažu: Ne znam
kako su zastupnici novoga gledišta uspeli, ali moram
to da saznam, što god rade, očigledno je ispravno.
Takva reakcija dolazi naročito lako kod ljudi koji tek
što su ušli u određenu profesiju, s obzirom da ti lju­
di još nisu stekli one specijalne rečnike i obaveze bilo
koje grupe.
Obično argumenti koji se mogu izraziti u onom
rečniku koji obe grupe upotrebljavaju na isti način
nisu, međutim, odlučujući ili bar nisu to do veoma
poznog stupnja u razvoju suprotnih gledišta. Među
onima koji su već primljeni u određenu profesiju ma­
lo njih će biti ubeđeno bez pribegavanja onim mnogo
širim upoređenjima koje prevod dopušta. Mada stoga
često nastaju rečenice velike dužine i složenosti (pri-
setite se Prust-Bertoletovog sukoba koji je vođen bez
pribegavanja terminu „element"), mnogi dodatni istra­
živački rezultati mogu da budu prevedeni s jezika je­
dne zajednice na jezik druge. Staviše, kako prevod na­
preduje, neki članovi svake zajednice mogu, takođe,
stavljajući se na mesto drugoga, da počnu da razume-
ju kako je jedan iskaz, ranije neshvatljiv, mogao da
izgleda kao objašnjenje članovima suprotne grupe. Do­
stupnost ovakvih tehnika ne može, razume se, da ga-
rantuje samo ubeđivanje. Za većinu ljudi prevođenje
je jedan zastrašujući proces i u potpunosti je stran
normalnoj nauci. U svakom slučaju, uvek su pri ruci
i kontraargumenti, a nikakva pravila ne propisuju ka­
ko se ta ravnoteža mora pogoditi. Pa ipak, kako se
argument slaže na argument i kako se izazov iza iza­
zova uspešno savlađuje, samo šlepa tvrdoglavost na
kraju može da objasni nastavljanje otpora.
 POSTSCRIPT 273

Pošto tako stoji stvar, jedan drugi aspekt prevo-

da, odavno poznat kako istoričarima tako i lingvistima,
postaje odlučujuće važan. Prevesti neku teoriju ili po­
gled na svet na sopstveni jezik ne znači učiniti ih svo­
jom sopstvenošću. Da bi se to postiglo, čovek se mo­
ra sroditi, otkriti da misli i radi, a ne samo prevoditi
sa nekog jezika koji mu je ranije bio stran. Taj pre­
lazak, međutim, nije takav da neki pojedinac može
da ga učini ili da se uzdrži da ga ne učini po sopstve-
noj volji i izboru, ma koliko dobri bili njegovi razlozi
što želi tako da postupi. Naprotiv, na jednoj tački to­
ga procesa učenja da prevodi on nalazi da se taj pre­
lazak dogodio, da je skliznuo u novi jezik, iako o tome
nije bio doneo nikakvu odluku. Ili još, kao mnogi od
onih koji su se, recimo, u svojim srednjim godinama
prvi put sreli sa relativitetom ili sa kvantnom meha­
nikom, pojedinac nalazi da je potpuno ubeđen u novo
gledanje, ali je ipak nesposoban da ga internalizuje i
da bude kod kuće u onom svetu kojem to gledanje
pomaže da se oblikuje. Intelektualno, takav čovek je
učinio svoj izbor, ali mu izmiče ono preobraćanje koje
se traži ako taj izbor treba da bude efikasan. On mo­
že, pored svega, da koristi novu teoriju, ali će to uči­
niti kao stranac u stranoj zemlji, a ta mu alternativa
stoji na raspolaganju samo zato što tu već postoje do­
moroci. Njegov rad je parazitskog karaktera u odno­
su na njihov, s obzirom da mu nedostaje ona konstela­
cija mentalne sprege koju će budući članovi te zajed­
nice sticati kroz redovno obrazovanje.
Ono iskustvo preobraćanja koje sam uporedio sa
geštalt prebacivanjem ostaje, prema tome, u srcu
revolucionarnog procesa. Dobri razlozi za izbor pru­
žaju motive za preobraćanje, kao i klimu u kojoj je
verovatnije da će se takvo preobraćanje odigrati. Sem
toga, prevođenje može da pruži tačke ulaska za nerv-
no programiranje koje, bez obzira koliko u ovom tre­
nutku bilo nedokučivo, mora da leži u osnovi preo-
braćanja. Ali, ni dobri razlozi ni prevod ne konstitu-
274 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

išu preobraćanje, a baš taj proces moramo da ekspli­

ciramo da bismo razumeli jednu bitnu vrstu naučne
promene.

6. REVOLUCIJE I RELATIVIZAM

Jedna posledica napred skicirane pozicije posebno

je smetala izvesnom broju mojih kritičara18). Oni na­
laze da je moje gledište relativističko, posebno s obzi­
rom na to kako je razvijeno u poslednjem poglavlju
ove knjige. Moje primedbe u pogledu prevođenja os­
vetijava ju razloge za tu optužbu. Zastupnici različitih
teorija su nalik na članove različitih jezičko-kulturnih
zajednica. Uviđanje toga paralelizma sugeriše da obe
grupe u izvesnom smislu mogu da budu u pravu. Pri-
menjena na kulturu i njen razvoj, ta pozicija je rela-
tivistička.
Ali, primenjena na nauku ona ne mora da bude
relativistička; ona je, u svakom slučaju, u jednom
smislu koji su njeni kritičari propustili da vide, dale­
ko od toga da bude samo relativizam. Uzeti kao grupa
ili u grupama praktičari razvijenih nauka, tvrdio sam,
bave se u osnovi rešavanjem zagonetki. I mada se one
vrednosti, koje ti praktičari razvijaju u doba izbora
teorije, izvode takođe i iz drugih aspekata njihovog
rada, demonstrirana sposobnost postavljanja i reša-
vanja zagonetki koje nam priroda daruje predstavlja,
u slučaju sukoba oko vrednosti, glavni kriterijum za
većinu članova jedne naučne grupe. Kao i svaka druga
vrednost sposobnost rešavanja zagonetki pokazuje se
dvosmislenom u svojoj primeni. Dva čoveka koji dele
tu sposobnost mogu i pored toga da se razlikuju u
onim sudovima koje izvlače iz njene upotrebe. Ali, po­
našanje one zajednice koja je čini vrhovnom vredno-
šću biće veoma različito od ponašanja zajednice koja
je ne čini vrhovnom vrednošću. Verujem da visoka

18) Shapere, „Structure of Scientific Revolutions", i Po-

рег u knjizi Growth of Knowledge.
POSTSCRIPT 275

vrednost koja je data sposobnosti rešavanja zagonetki

ima u naukama sledeće posledice.
Zamislite, recimo, jedno evoluciono stablo u pri­
mitivnoj prirodnoj filosofiji i u zanatima koje pred­
stavlja razvoj modernih naučnih specijalnosti od nji­
hovih zajedničkih korena. Linija povučena prema vrhu
toga drveta od stabla do vrha neke grane, koja se ni­
kad ne bi ponavljala unazad, pratila bi sledovanje te­
orija vezanih zajedničkim poreklom. Razmatrajući bilo
koje dve takve teorije, izabrane iz tačaka koje nisu su­
više blizu njihovog početka, trebalo bi da bude lako sa­
staviti listu kriterijuma koji bi jednog neangažovanog
posmatrača osposobili da uvek iznova razlikuje raniju
od skorašnjije teorije. Među najkorisnije takve krite-
rijume spadali bi: tačnost predviđanja, posebno onih
kvantitativnih; ravnoteža između ezoteričkog i svaki­
dašnjeg predmeta, kao i broj različitih problema koji
su rešeni. Manje korisne za ove svrhe, mada takođe
važne determinante naučnog života, bile bi takve vred-
nosti kao što su jednostavnost, domet i spojivost sa
drugim specijalnostima. Te liste nisu još one koje se
traže, ali ja ne sumnjam da se one mogu upotpuniti.
Ako mogu onda je naučni razvoj, kao i biološki, jedno-
smeran i nepromenljiv proces. Docnije naučne teorije
su za rešavanje zagonetki u onim često sasvim druga­
čijim sredinama na koje se primenjuju bolje od rani­
jih. fo nije relativistička pozicija i u tom smislu
čvrsto verujem u naučni progres.
Kada se, međutim, uporedi sa onim pojmom pro­
gresa koji preovlađuje kako među filosofima nauke
tako i među laicima ovoj poziciji nedostaje jedan bi­
tan element. Za neku naučnu teoriju se obično oseti
da je bolja od svojih prethodnica ne samo u smislu
da je bolji instrument za otkrivanje i rešavanje zago­
netki već, isto tako, i zato što nekako bolje prikazuje
na šta je priroda stvarno nalik, često čujemo da teo­
rije koje slede jedna za drugom rastu sve bliže, od­
nosno da se primiču sve bliže istini. Očigledno je da
se uopštavanja kao što su ova ne odnose na rešenja
zagonetki i na ona konkretna predviđanja izvedena
276 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

iz teorije, već na njenu ontologiju, odnosno na slaga­

nje između entiteta kojima ta teorija naseljava priro­
du i onoga što je „stvarno tamo”.
Možda postoji i neki drugi način spašavanja poj­
ma „istine” u primeni na čitave teorije, ali ovaj nije
dobar. Mislim da ne postoji nikakav od teorije neza­
visan način za rekonstrukciju takvih fraza kao što su
„stvarno tamo”; pojam slaganja između ontologije je­
dne teorije i onoga što joj „stvarno” odgovara u priro­
di izgleda mi sada u principu iluzoran. Sem toga, ja
sam kao istoričar impresioniran neprihvatljivošću tog
gledišta. Ne sumnjam, recimo, da Njutnova mehanika,
kao instrument za rešavanje zagonetki, donosi pobolj­
šanja u odnosu na Aristotelovu, kao i Ajnš taj nova u
odnosu na Njutnovu. Ali, u njihovom sledovanju ne
mogu da vidim nikakav koherentan pravac ontološkog
razvoja. Naprotiv, u nekim važnim pogledima, mada
nikako ne u svim, Ajnštajnova opšta teorija relativi-
teta bliža je Aristotelovoj teoriji, nego što je ma koja
od njih bliska Njutnovoj teoriji. Iako je razumljivo
iskušenje da se takva pozicija opiše kao relativistička,
taj opis mi izgleda površan. I, obratno, ukoliko je ta
pozicija relativizam, ne mogu da vidim da relativist
gubi bilo šta od onoga što mu je potrebno da objasni
prirodu i razvoj nauka.

7. PRIRODA NAUKE
Zaključiću kratkom diskusijom dvaju ponovljenih
reagovanja na moj originalni tekst, jednog kritičkog,
drugog prijateljskog, iako mislim da nijedno nije sas­
vim u pravu. Mada ta dva reagovanja nisu u vezi ni sa
onim što je dosad bilo rečeno ni između sebe, oba
su . bila dovoljno preovlađujuća da bi zahtevala bar
neki odgovor.
Nekoliko čitalaca mojeg originalnog teksta prime-
tilo je da se u više navrata krećem napred-nazad iz­
među opisnog i normativnog načina, što je posebno
zapaženo u povremenim odeljcima u tekstu koji poči­
nju sa „Ali to nije ono što naučnici čine...”, a zavr­
POSTSCRIPT 211

šavaju se zahtevom da naučnici ne treba da čine tako.

Neki kritičari tvrde da brkam opis sa uputstvom, kršeći
dugo vremena poštovanu filosofsku teoremu: „Jeste”
ne može da povlači za sobom „treba”19).
Ova teorema u praksi je postala jedna fraza i
više nije svuda cenjena. Izvestan broj savremenih fi-
losofa otkrio je važne kontekste u kojima su norma­
tivno i deskriptivno nerazmrsivo izmešani20). „Jeste” i
„treba” nisu nikako uvek tako izdvojeni kako je to
izgledalo. No, nije potrebno nikakvo pribegavanje sup­
tilnostima savremene lingvističke filosofije da bi se
otkrilo šta je izgledalo zbrkano kod ovoga aspekta
moje pozicije. Prethodne stranice predstavljaju jedno
gledište ili teoriju o prirodi nauke, a ta teorija, kao i
druge filosofije nauke, ima značaj za onaj način na
koji bi naučnici trebalo da se ponašaju ako njihov po­
duhvat treba da uspe. Mada ta teorija ne mora da bu­
de u pravu ništa više od bilo koje druge teorije, ona
pruža legitimnu osnovu za ponovljene „treba” i „mo­
ra”. Obratno, jedan skup razloga za uzimanje te teo­
rije ozbiljno jeste da se naučnici, čije su metode bile
razvijane i birane s obzirom na svoj uspeh, stvarno po­
našaju kao što ta teorija kaže da bi trebalo da se po­
našaju. Moja deskriptivna uopštavanja predstavljaju
evidenciju za tu teoriju baš zbog toga što mogu, isto
tako, da budu izvedena iz nje, dok prema drugim gle­
danjima na prirodu nauke znače nepravilno ponašanje.
Mislim da cirkularnost ovoga argumenta nije ona
začarana. Posledice ovoga gledišta o kome se rasprav­
lja nisu iscrpene onim posmatranjima na kojima je to
gledište počivalo na početku, čak i pre nego što je prvi
put objavljena, za delove one teorije koju ova knjiga
predstavlja našao sam da su korisno oruđe za istra­
živanje naučnog ponašanja i razvoja. Upoređenje ovo­
ga postskripta sa *stranicama originala može da suge-
riše da je ta teorija nastavila da igra tu ulogu. Ni­
1в) Za jedan od mnogih primera, vidi ogled Pola Faje-
rabenda u knjizi Growth of Knowledge.
*°) Stanley Cavell, Must We Mean What We Say?, New
York, 1969, chap. I.
278 STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

kakvo čisto cirkularno gledište ne bi moglo da nam

pruži takve smernice.
Na jedno poslednje reagovanje na ovu knjigu moj
odgovor mora da bude drugačije vrste. Izvestan broj
onih koji su izvukli zadovoljstvo iz ove knjige učinio
je to manje zbog toga što ona rasvetljava nauku, a
više zato što je njene glavne teze uzeo kao primenljive
i na mnoge druge oblasti. Ja shvatam šta oni misle i
ne bih voleo da obeshrabrim njihove napore da proši­
re ovu poziciju, ali me je njihovo reagovanje ipak zbu­
nilo. U onoj meri u kojoj ova knjiga opisuje naučni
razvoj kao sledovanje jednog za drugim tradicijom ve­
zanih perioda, koji su povremeno presecani nekumula-
tivnim prekidima, njene teze su nesumnjivo široko
primenljive. Ali, one bi i trebalo da budu takve, s ob­
zirom da su pozajmljene iz drugih oblasti. Istoričari
literature, muzike, raznih drugih umetnosti, politič­
kog razvoja i mnogih drugih ljudskih aktivnosti već
dugo su svoje predmete opisivali na isti način. Perio-
dizacija u terminima revolucionarnih prekida u stilu,
ukusu i institucionalnoj strukturi bila je jedno od
njihovih standardnih oruđa. Ukoliko sam bio origina­
lan u pogledu pojmova kao što su ovi to je uglavnom
bilo u njihovoj primeni na nauke, na one oblasti za
koje se široko smatralo da se razvijaju na drugačiji
način. Sledeći doprinos je možda pojam paradigme
kao konkretnog dostignuća, kao uzornog primera.
Sklon sam, recimo, da mislim da bi neke od opasnih
teškoća koje okružuju pojam stila u umetnosti mogle
da iščeznu ako bi se dalo videti da su slike modelira­
ne pre jedna prema drugoj, nego što su proizvedene u
saglasnosti s nekim apstraktnim kanonima stila21).
Ova knjiga je, međutim, imala nameru isto tako
da ukaže na još jednu stvar koja je mnogim njenim
čitaocima ostala manje jasna. Iako naučni razvoj mo­
že da bude mnogo sličniji razvoju u drugim oblastima
31) Za ovo pitanje, kao i za širu diskusiju o tome šta
je to što jé posebno za nauke, vidi T. S. Kuhn, „Comment
(on the Relations of Science and Art)", Comparative Studies
in Philosophy and History, XI, 1969, pp. 403—412.
POSTSCRIPT 279

nego što je to često bilo pretpostavljano, on je, isto

tako, uočljivo različit. Kazati, na primer, da nauke,
bar iza jedne određene tačke u svom razvoju, napre­
duju, na način na koji druge oblasti ne napreduju,
ne može biti sasvim pogrešno, bez obzira na to šta bi
sam napredak, odnosno progres, mogao da bude. Je­
dan od predmeta ove knjige bio je da se ispitaju takve
teškoće i da se počne sa njihovim objašnjavanjem.
Uzmite, na primer, nap red ponovljeni naglasak
na odsutnosti ili, kako bi sada trebalo da kažem, na
relativnoj retkosti rivalskih škola u razvijenim nau-
kama. Ili se prisetite mojih primedbi o meri u kojoj
članovi jedne date naučne zajednice čine jedinu publi­
ku i jedine sudije rada te zajednice. Ili, opet, pomislite
na onu specijalnu prirodu naučnog obrazovanja, na re-
šavanje zagonetki kao svrhu, kao i na vrednosni sistem
koji određena naučna grupa razvija u periodima krize
i odluke. Knjiga izdvaja i druge crte iste vrste, od
kojih nijedna nije nešto jedinstveno za nauku, ali u
svome spoju čuvaju tu aktivnost.
O svim ovim crtama nauke ima još mnogo štošta
da se sazna. Pošto sam ovaj postskript započeo nagla­
šavanjem potrebe da se prouči ona struktura nauke
koja se ogleda u naučnim zajednicama završiću pod­
vlačenjem potrebe za sličnim, a iznad svega upored-
nim proučavanjem odgovarajućih zajednica u drugim
oblastima. Kako neko bira i kako je biran u članstvo
jedne posebne zajednice, naučne ili druge? Kakav je taj
proces i koji su stupnjevi socijalizacije u jednu odre­
đenu grupu? Šta data grupa kolektivno vidi kao svoje
ciljeve; koja će odstupanja, pojedinačna ili kolektiv­
na, da toleriše i ako kontroliše dopustiva odstupanja?
Potpunije razumevanje nauke zavisiće, isto tako, od
odgovorâ na druge vrste pitanja, mada nema podru­
čja gde se oseća tako velika potreba za više rada.
Naučno saznanje, kao i jezik, po svojoj unutrašnjoj
prirodi jeste zajednička svojina jedne grupe ili ne
predstavlja ništa. Da bismo ga razumeli biće neophod­
no da saznamo specijalne karakteristike onih grupa
koje ga stvaraju i upotrebljavaju.
 SADRŽAJ

Strana
Staniša Novaković: Predgovor 9

STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

Predgovor................................................................. 31
I. Uvod: Uloga za isto r iju ..................................... 40
II. Put ka normalnoj n au c i......................................... 50
III. Priroda normalne n a u k e ................................. . 65
IV. Normalna nauka kao rešavanjezagonetki . . . 79
V. Prioritet p a r a d ig m i.............................................. 89
VI. Nepravilnost i iskrsavanje naučnih otkrića . . 99
VII. Kriza i nastajanje naučnih teorija . . . 115
VIII. Odgovor na k r i z u .................... 128
IX. Priroda i nužnost naučnih revolucija.....................145
X. Revolucije kao promene pogleda nasvet . . . . 166
XI. Nevidljivost re v o lu c ija ...........................................194
XII. Razrešavanje revolucija.......................................... 203
XIII. Progres kroz r e v o lu c ije ...................................... 222
Postcript — 1969.......................................................... 238
(1. Paradigme i struktura zajednice — 240;
2. Paradigme i Konstelacije grupnih vezivanja
— 247; 3. Paradigme kao zajednički primeri —
254; 4. Prećutno znanje i intuicija — 258; 5.
Uzorni primeri, nesamerljivost i revolucije —
266; 6. Revolucije i relativizam — 274; 7. Priro­
da nauke — 276),
 1. Erih From : BEK STV O OD SLOBODE
2. Lešek Kolakovski: FILO ZOFSKI E S E J I
3. Pje r Frankastel: UMETNOST I TEH N IKA
4. Sergei M. Ajzenštajn: MONTAŽA ATRAKCIJA
5. COVEK DANAS, zbornik ogleda
6. H. Rajhenbah: RAĐANJE NAUČNE FILO ZO FIJE
7. N ikola M ilošević: ANTROPOLOŠKI E S E J I
8. Suzuki, From : ZEN BUDIZAM I PSIHOANALIZA
9. N orbert Viner: K IB E R N E T IK A I DRUŠTVO
10. Rože K ajoa: IG R E I LJUD I
11. Dejvid R ism an: USAMLJENA GOMILA
12. K lod Levi-Stros: DIVLJA MISAO
13. Bertolt Brecht: D IJA LEK T IK A U TEATRU
14. F. Frichand: ETIČKA MISAO MLADOG MARKSA
15. E. Bloch: TÜ B IN G EN SK I UVOD U FILOZOFIJU
16. Rom an Jak ob son : LIN G V ISTIK A I POETIKA
17. M. Bahtin: PROBLEM I P O ET IK E DOSTOJEVSKOG
18. A. Šaf: MARKSIZAM I LJU D SKA JED IN K A
19. Teodor Adorno: FILOZOFIJA NOVE M UZIKE
20. K arl M anhajm : IDEOLOGIJA I UTOPIJA
21. žan Pijaže: PSIHOLOGIJA IN T E L IG E N C IJE
22. J . H ristić: O BLICI MODERNE K N JIŽEV N O STI
23. Sreten Marié: GLASNICI APOKALIPSE
24. F. de S o sir: OPŠTA LIN G V ISTIK A
25. Ž. P. S artr: EGZISTENCIJALIZAM I MARKSIZAM
26. Luj Altise: ZA MARKSA
27. R. B art: K N JIŽEV N O ST. MITOLOGIJA. SEM IOLOGIJA
28. Ž. Pijaže: MUDROST I ZABLUDE FILO ZO FIJE
29. Fung Ju-Lan: ISTO R IJA K IN E S K E F ILO SO FIJE
30. Mišel Fuko: R IJE C I I STVARI
31. N oam Comski: GRAMATIKA I UM
32. D. Bom : UZROCNOST I SLUČAJNOST U SAVREM ENOJ FIZICI
33. Verner H ajzenberg: FIZIKA I METAFIZIKA
34. Ranko B ugarski: JE Z IK I LIN G V ISTIK A
35. B o ris Ejhenbaum : K N JIŽEV N O ST
36. Mikel Difren: ZA COVEKA
37. Stefan B arker: FILOZOFIJA MATEMATIKE
38. Jan Kot: JE D E N JE BOGOVA
39. P Francastel: ST U D IJE IZ SOCIOLOG IJE U M JETN OSTI
40. Tom as Kun: STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA

U pripremi
Walter Benjam in: E S E J I
Stefan M oravski: PREDM ET I METODA E S T E T IK E
Fredrik Džejmson: MARKSIZAM I FORMA
Pol de Man: PROBLEM I MODERNE K R IT IK E
G. H. von Wright: O B JA Š N JE N JE I RAZUMEVANJE
Jirgen H aberm as: SAZNANJE I IN T E R E S
Anri Lefevr: URBANA REVOLUCIJA
Alfred V ajthed: NAUKA I MODERNI SV ET
V. E. M ajerhold: O TEATRU
P. Medvedev: FORMALNI METOD U IZUČAVANJU KN JIŽEV N O STI
Fransoa Žakob: LOGIKA ŽIVOTA
Kenet Berk: GRAMATIKA MOTIVA

- NOLIT