Erik Hobsbom

UVOD:
KAKO SE TRADICIJE IZMIŠLJAJU

Ništa ne izgleda tako staro, niti povezano sa prošlošću

koja se više i ne pamti, kao pompa koja okružuje britan-
sku monarhiju u javnim ceremonijalnim manifestacijama.
Ipak, kako jedno poglavlje u ovoj knjizi utvrđuje, ona je, u
svojoj modernoj formi, proizvod kasnog devetnaestog i
dvadesetog veka. "Tradicije" koje izgledaju ili za koje se
tvrdi da su stare, često su prilično skorašnje po poreklu, i,
ponekad izmišljene. Svako ko je upoznat sa životom na
koledžima starih britanskih univerziteta setiće se ustano-
vljavanja takvih "tradicija" na lokalnom nivou, iako neke - na
primer godišnji Festival devet propovedi i božićnih pesama
[.Festival ofNine Lessons and Carols] u kapeli Kings kole-
dža u Kembridžu, na Badnje veče - mogu da se šire putem
radija kao modernog mas-medija. Ovo zapažanje predsta-
vljalo je polaznu tačku konferencije koju je organi’zovao
istorijski časopis Prošlost i sadašnjost [Past & Present],
koja, opet, predstavlja osnovu ove knjige.
Termin "izmišljanje tradicije" koristi se u širokom, ali ne
u nepreciznom smislu. On uključuje kako "tradicije" koje su
zapravo izmišljene, konstruisane i formalno ustanovljene,
tako i one koje se javljaju na način koji nije tako lako pratiti
u okviru kratkog vremenskog perioda koji se može datirati -
6 Erik Hobsbom

obično se radi o periodu od nekoliko godina - i uspostavlja-

jju se velikom brzinom, Prenošenje putem radija kraljevske
proslave Božića u Bfftaniji (ustanovljeno 1932. godine) je
primerprvih; pojava i razvoj određenih radnji vezanih za fi-
nale Kupa Britanske fudbalske asocijacije, primer je dru-
gih. Očigledno je da sve one nisu jednako trajne, ali za
nas je prvenstveno zanimljiva njihova pojava i ustanovlja-
vanje, pre nego njihove šanse da opstanu.
"Izmišljena tradicija" se koristi u smislu jednog broja rad-
nji ritualne ili simboličke prirode, koje se obično upravljaju
prema otvoreno ili prikriveno prihvaćenim pravilima, i koje
teže da usade određene vrednosti i norme ponašanja putem
ponavljanja, što automatski podrazumeva kontinuitet sa
prošlošću. U stvari, kad je moguće, one obično teže da us-
postave kontinuitet sa odgovarajućom istorijskom prošlo-
sću.’Interesantan primer je nameran izbor gotskog stila pri-
Iikom ponovne izgradnje britanskog parlamenta u XIX ve-
ku, i jednako promišljena odluka posle II svetskog rata da se
sala za zasedanje parlamenta obnovi na osnovu potpuno
istog plana kakav je prethodno postojao. Istorijska prošlost
u koju se umeće nova tradicija ne mora da bude duga toliko
da se proteže unazad do vremena koje se maglovito zami-
šlja. Revolucije i "progresivni pokreti" koji raskidaju sa pro-
šlošću, po definiciji imaju svoju sopstvenu relevantnu pro-
šlost, iako ona može biti prekinuta određenim datumom,
kao što je 1789. godina. Međutim, sve dok postoji takva refe-
renca prema istorijskoj prošlosti, osobitost "izmišljenih" tra-
dicija je ta da je kontinuitet sa njom uglavnom veštački.
Ukratko, te tradicije su odgovori na nove situacije, koje uzi-
maju oblik reference na prethodne situacije, ili koje uspo-
stavljaju svoju sopstvenu prošlost putem navodno obavezu-
jućeg ponavljanja' Kontrast izmedu stalne promene i inova-
cije modernog sveta, i pokušaja da se bar neki delovi socijal-
 Uvod: kako se tradicije izmišljaju 7

nog života unutar njega struktuiraju kao nepromenljivi i ne-

varirajući, je baš ono što čini "izmišljanje tradicije" tako zani-
mljivim za istoričare koji se bave istorijom XIX i XX veka.
"Tradicija" u ovom smislu mora se jasno razlikovati od
"običaja" koji dominira takozvanim "tradicionalnim" dru-
štvima. Svrha i osobenost "tradicija", uključujući i one iz-
mišljene, je nepromenljivost. Prošlost, stvarna ili izmišlje-
na, na koju se one odnose, nameće fiksne (obično forma-
lizovane) radnje, kao što je ponavljanje. "Običaj" u tradici-
onalnim društvima ima dvostruku funkciju pokretača i za-
majca. Do određene tačke, on ne sprečava inovaciju i pro-
menu, inada zahtev da "običaj" mora da odgovara ili da
bude identičan sa prethodnim obrascima tome očigledno
postavlja čvrste granice. Ono što on čini je da svaku želje-
nu promenu (ili otpor inovaciji) potvrdi na osnovu pret-
hodnih primera, društvenog kontinuiteta i prirodnog za-
kona onako kako se on izražava u istoriji. Oni koji prou-
čavaju seljačke pokrete znaju da zahtevi sela za zajednič-
kom zemljom ili pravo "na osnovu starih običaja" najčešće
ne odražavaju istorijske činjenice, nego ravnotežu snaga u
stalnoj borbi sela protiv feudalnih gospodara ili protiv
drugih sela. Oni koji se bave britanskim radničkim pokre-
tom znaju da "običajno pravo struke" ili zanata može da
predstavlja, ne staru tradiciju, nego pravo kakvo su radni-
ci ustanovili u praksi, verovatno ne tako davno, a koje sa-
da pokušavaju da produže ili odbrane, potvrđujući ga po-
navljanjem. "Običaj" ne može da sebi priušti da bude ne-
promenljiv, jer, čak ni u "tradicionalnim" društvima, život
nije takav. Običajno ili nepisano pravo još uvek pokazuje
ovu kombinaciju suštinske fleksibilnosti i formalne verno-
sti prethodnim primerima. Razlika između "običaja" i "tra-
dicije" u našem smislu je ovde svakako dobro ilustrovana.
Ako zamislimo da je "običaj" ono što sudije rade, "tradici-
8 Erik Hobsbom

ja" (u ovom slučaju izmišljena tradicija) je perika, odora i

drugi pribor i ritualizovane radnje koje prate njihove kon-
kretne akcije. Nestajanje "običaja" neizbežno menja "tradi-
ciju" sa kojom se obično prepliće.
Druga, manje važna razlika koja mora da se napravi je iz-
među "tradicije" u našem smislu, i konvencionalne ili rutin-
ske radnje, koja nema uočljiv ritual ili simboličku funkciju
kao takvu, iako slučajno može da je stekne. Očito je da će
svaka društvena praksa koja zahteva ponavljanje težiti, zbog
pogodnosti i efikasnosti, da razvije jedan broj ovakvih kon-
vencionalnih i rutinskih radnji, koje mogu da budu defacto
ili de jure formalizovane u svrhe prenošenja prakse novim
osobama koje će ih upražnjavati. Ovo je primenljivo na ak-
tivnosti koje nemaju prethodnih primera (kao što je posao
pilota), isto koliko i na one koje su dugo vremena poznate.
Društva posle industrijske revolucije su prirodno bila oba-
vezna da izmisle, ustanove ili razviju nove mreže ovakvih
konvencionalnih ili rutinskih radnji mnogo više nego pret-
hodna. Pošto najbolje funkcionišu kada se pretvore u navi-
ku, automatsku proceduru ili čak u refleksnu radnju, one
zahtevaju nepromenljivost, što može da predstavlja smet-
nju drugom neophodnom zahtevu prakse - sposobnosti da
se nosi sa nepredvidljivim i neuobičajenim sadržajima.
Ovo je opšte poznata slaba strana rutinizacije ili birokrati-
zacije, posebno na podređenim nivoima, na kojima se jed-
nolično obavljanje posla uopšteno smatra najefikasnijim.
Ovakve mreže konvencionalnih i rutinskih radnji nisu
"izmišljene tradicije", pošto su njihove funkcije, i samim tim
njihova opravdanost, više tehničke nego ideološke (u mark-
sističkoj terminologiji, one pripadaju "bazi", pre nego "nad-
gradnji"). One su osmišljene da olakšaju praktične operaci-
je koje se jednostavno definišu i lako se prilagođavaju ili na-
puštaju da bi pratile praktične potrebe koje se menjaju,
 Uvod: kako se tradicije izmišljaju 9

uvek uzimajući u obzir inerciju koju svaka delatnost vreme-

nom stiče, i emocionalni otpor svakoj inovaciji od strane lju-
di koji su se na tu delatnost naviknuli. Isti princip važi za pri-
znata "pravila" igara ili druge obrasce socijalne interakcije
tamo gde oni postoje, ili za bilo koje druge pragmatično ute-
meljene norme. Razlika se odmah uočava tamo gde konven-
cija i rutina postoje u kombinaciji sa "tradicijom". Nošenje
krutih šešira tokom jahanja ima praktičnog smisla, kao i
nošenje zaštitnih šlemova za motorcikliste ili čeličnih šle-
mova za vojnike. Nošenje tvrdog šešira u kombinaciji sa
crvenim lovačkim kaputom uspostavlja potpuno drugačiju
vrstu smisla. Kad ovo ne bi bilo tako, bilo bi lako prome-
niti "tradicionalni" kostim lovaca na lisice kao što je lako
zameniti oblik šlema u armijama - inače prilično konzerva-
tivnim institucijama - ako može da se pokaže da oni pred-
stavljaju mnogo delotvorniju zaštitu. Svakako, može se na-
vesti da su "tradicije" i pragmatične konvencije ili rutinske
radnje u inverznom odnosu. "Tradicija" pokazuje slabost
kada se, recimo među liberalnim Jevrejima, zabrane u is-
hrani pragmatično opravdavaju, na primer, kada se doka-
zuje da su stari Hebreji zabranjivali svinjetinu iz higijen-
skih razloga. Obrnuto, predmeti ili prakse su oslobođeni
za punu simboličku i ritualnu upotrebu kada više nisu
ograničeni praktičnom upotrebom. Mamuze kao deo uni-
forme konjičkih oficira su mnogo važnije zbog "tradicije"
kada konja nema, kišobrani oficira Garde u civilu gube
značaj kada se ne nose čvrsto sklopljeni (dakle, kad su
beskorisni), perike advokata bi teško stekle svoj značaj u
moderno vreme, da drugi Ijudi nisu prestali da ih nose.
Ovde se smatra da je izmišljanje tradicija u osnovi proces
ritualizacije i formalizacije, koji karakteriše referenca prema
prošlosti, i to samo ako se nametne njihovo ponavljanje.
Faktički proces stvaranja ovakvih ritualnih i simboličkih
10 Erik Hobsbom

kompleksa nije bio adekvatno proučavan od strane istoriča-

ra. Veći deo toga uglavnom je još uvek nejasan. Razumljivo
je da su najjasnije potvrđeni primeri oni u kojima "tradiciju"
namemo izmišlja i konstruiše jedan inicijator, kao što je uči-
nio Baden-Pauel za Društvo mladih izvidnika. Moguće je da
je taj proces isto toliko lako pratiti u slučaju zvanično usta-
novljenih i planiranih ceremonijala, pošto su oni po svoj
prilici dobro dokumentovani, kao u slučaju konstrukcije
nacističkog simbolizma i partijskih skupova u Nirnbergu.
Verovatno je najteže pratiti procese tamo gde su ovakve
tradicije delimično izmišljene, delimično razvijane u pri-
vatnim grupama (gde je manje verovatno da je proces slu-
žbeno beležen), ili neformalno tokom nekog vremenskog
perioda, recimo u parlamentu i u pravnoj profesiji. Teško-
ća se ne tiče samo izvora, nego takođe i tehnika, iako na
raspolaganju stoje i nesvakidašnje naučne discipline koje
su specijalizovane za simbolizam i ritual, kao heraldika i li-
turgika, kao i varburške istorijske discipline za proučava-
nje ovakve materije. Nažalost nijedna od njih obično nije
bliska istoričarima koji se bave industrijskom erom.
Verovatno ne postoji vreme i mesto kojim se istoričari
bave, u kojem nije viđeno "izmišljanje" tradicije u ovom smi-
slu. Međutim, trebalo bi da očekujemo da se ono pojavljuje
češće onda kada brza transformacija društva slabi i razara
društvene obrasce za koje su "stare" tradicije biie stvarane, i
kada proizvodi nove, za koje te tradicije nisu primenljive, ili
kada se takve stare tradicije i njihovi institucionalni nosioci i
promoteri ne pokazuju više dovoljno prilagodljivim i savi-
tljivim, ili su eliminisane na neki drugi način; ukratko, kada
postoje dovoljno velike i brze promene u smislu potražnje
ili ponude. Ove promene bile su naročito značajne u prote-
klih dvesta godina i stoga je razumno očekivati da se ove, za
kratko vreme formalizovane nove tradicije, nagomilavaju
 Uvod: kako se tradicije izmišljaju 11

tokom ovog perioda. Uzgred, to podrazumeva, protivno ka-

ko devetnaestovekovnom liberalizmu, tako i novijoj teoriji
"modemizacije", da ovakve formalizacije nisu ograničene na
takozvana "tradicionalna" društva, nego takođe imaju svoje
mesto, u jednom ili drugom obliku, i u onim "modernim".
Govoreći uopšteno, to je tako, ali treba se čuvati od daljih
pretpostavki, prvo, da su stariji oblici zajednice i strukture
viasti, i sledstveno tome, tradicije koje su sa njima poveza-
ne, bile neprilagodljive i postale ubrzo nesposobne za život,
i drugo, da su "nove" tradicije jednostavno proizišle iz ne-
mogućnosti da se stare koriste i prilagode.
Prilagođavanje se odigralo u slučaju starih načina kori-
šćenja u novim uslovima i korišćenja starih uzora za nove
svrhe. Starim institucijama sa ustanovljenim funkcijama, re-
ferencama na prošlost i ritualnim idiomima i praksama
adaptacija može biti potrebna, na primer, na sledeći način:
katolička crkva suočava se sa novim političkim izazovima i
velikim promenama u sastavu vernika (kao što je uočljiv
porast broja žena i u redovima laika i u redovima klera);1
profesionalne armije suočavaju se sa opštom vojnom oba-
vezom; stare institucije, kao što su sudovi, sada rade u
promenjenom kontekstu i ponekad sa promenjenim funk-
cijama u novim kontekstima. Isto je bilo sa institucijama,
kao što su na primer univerziteti, koje su nominalno održa-
vale kontinuitet, ali su se u stvari veoma, veoma promenile.
Banson2je tako analizirao iznenadno opadanje, posle 1848.

1 Videti, na primer, G.Tihon, Les religieuses en Belgique du

XVIIIe au XXe siecle: Approche Statistique, Belgisch Tijdschrift v.
Nieuuiste Geschiedenis /Revue Belge d ’Histoire Contemporaine,
vii (1976), str. 1-54.
2 Karsten Bahnson, Akademische Auszuge aus deutschen
Universitats und Hocbschulorten (Saarbriicken, 1973).
12 Erik Hobsbom

godine, tradicionalne prakse masovnog studentskog egzo-

dusa sa nemačkih univerziteta (zbog konflikata ili demon-
stracija) s obzirom na promenjen akademski karakter uni-
verziteta, porast godina starosti studentske populacije,
njeno prerastanje u populaciju buržujskog porekla, što je
dovelo do iščezavanja tenzija između grada i univerziteta i
smanjenja studentske buntovnosti, ustanovljavanja moguć-
nosti slobodnog kretanja između univerziteta, konsekvent-
nih promene u studentskim udruženjima, i drugih fakto-
ra. U svim ovim siučajevima, zbog toga što je sposobna da
se preodene u starinu, novina nije ništa manje nova3.
Mnogo interesantnija s naše tačke gledišta je upotreba
stare građe u konstrukciji izmišljenje tradicije novog tipa
za sasvim nove svrhe. Velike zalihe ovakve građe akumuli-
rane su u prošlosti svakog društva, a razrađen jezik simbo-
ličke prakse i komunikacije uvek stoji na raspolaganju.
Nekada nove tradicije mogu neposredno da se kaleme na
stare, nekad mogu da se izmišljaju pozajmljivanjem iz bo-
gatih skladišta zvaničnog rituala, simbolizma i moralnog
ubeđenja - religija i vladarska pompa, folklor i slobodno
zidarstvo (koje i samo predstavlja ranije izmišljenju tradi-
ciju velike simboličke moći). Tako je razvoj švajcarskog
nacionalizma praćen formiranjem moderne federalne dr-
žave u XIX veku briljantno proučio Rudolf Braun4, koji je
imao prednost da je školovan u disciplini ("Volkskunde")
koja je posvećena takvim studijama, u zemlji u kojoj mo-

3 Sedamnaest slučajeva ovakvog egzodusa zabeleženo je u

osamnaestom veku, pedeset u periodu 1800-1848, ali samo šest
od 1848. do 1973- godine.
4 Rudolf Braun, Sozialer und kultureller Wandel in einem
landlischen Industriegebiet im 19- und 20. Jahrhundert, ch. 6
(Erlenbach-Ziirich, 1965).
 Uvod: kako se tradicije izmišljaju 13

dernizacija nije naterana na uzmicanje zbog povezanosti

sa nacističkim zloupotrebama. Uobičajene tradicionalne
prakse koje su već postojale - narodna pesma, nadmeta-
nja u fizičkoj snazi, gađanje lukom i strelom - bile su mo-
difikovane, ritualizovane i institucionalizovane za nove na-
cionalne ciljeve. Tradicionalne narodne pesme bile su
obogaćene novim pesmama, u istom idiomu, obično kom-
ponovanim od strane učitelja i prenesene u horski reper-
toar čiji je sadržaj bio patriotsko-progresivan ('Nation, Na-
tion, wie voll klingt der Ton') mada je u isto vreme otelo-
tvoravao ritualno moćne elemente iz religijske himnologi-
je. (Stvaranje ovakvih novih repertoara pesama, pogotovo
za skole, je veoma vredno proučavanja). Statut Federalnog
festivala pesme - zar nas to ne podseća na eisteddfođau*
- deklariše kao svoj cilj "razvoj i unapređivanje narodnog
pevanja, buđenje uzvišenih osećanja prema Bogu, Slobodi
i Zemlji, zajedništvo i bratimljenje prijatelja Umetnosti i
Otadžbine" (reč "unapređivanje" predstavlja karakteristi-
čan znak devetnaestovekovnog progresa).
Moćan ritualni kompleks oformio se ovim povodima:
festivalski paviljoni, izlaganje zastava, ostavljanje priloga u
hramovima, procesije, zvonjava zvona, scenska prikaziva-
nja istorijskih dogadaja, počasna paljba, vladine delegacije
u čast festivala, svečane večere, zdravice i govori. Stara
građa bila je u te svrhe ponovo prilagođena:

"Odjeci baroknih oblika proslavljanja, prikazivanja i pompe su

očevidni u ovoj novoj festivalskoj arhitekturi. I kao što se u barok-
noj proslavi država i crkva stapaju na višem planu, tako se legura
religioznih i patriotskih elemenata javlja iz ovih novih formi hor-
skog pevanja, gađanja lukom i strelom i gimnastičke aktivnosti"5

5 Rudolf Braun, op.cit., str. 336-337.

 14 Erik Hobsbom

Ovde se ne može diskutovati o tome u kojoj meri nove

tradicije mogu tako da koriste staru građu, u kojoj meri da
budu naterane da izmisle nove jezike i sredstva, ili da pro-
šire stari simbolički rečnik preko njegovih ustanovljenih
granica. Jasno je da je veliki broj političkih institucija, ideo-
loških pokreta i grupa - ne samo vezanih za nacionalizam
- bio bez presedana u toj meri da je čak i istorijski konti-
nuitet morao biti izmišljen, na primer kreiranjem davne
prošlosti izvan stvarnog istorijskog kontinuiteta, bilo po-
moću polu-fikcije (Boadika, Vercingetoriks, Armin Keruzi-
janac), bilo pomoću prevare (Osijan, češki srednjovekovni
rukopisi). Takođe je jasno da su nastajali potpuno novi
simboli i sredstva, kao deo nacionalnih pokreta i država,
kao što je nacionalna himna (od kojih izgleda da je najsta-
rija britanska iz 1740. godine), nacionalna zastava (još
uvek uglavnom varijacija francuske trobojke, koja se razvi-
la 1790-1794), ili personifikacija "nacije" u simbolu ili slici,
bilo zvaničnoj, kao u slučaju Marijane ili Germanije, ili
nezvaničnoj, kao u stereotipiziranim karikaturama Džona
Bula, mršavog Jenkija Ujka Sema i "Nemca Mihela".
Ne bi trebalo da previdimo ni prekid kontinuiteta koji je
nekad očigledan čak i u tradicionalnim topoi-ma. istinske
starosti. Ako se oslonimo na ono što piše Lojd6, engleske na-
rodne božićne pesme prestale su da se stvaraju u sedamnae-
stom veku, da bi bile zamenjene pesmaricama sa himnama
u Vots-Veslijevom stilu, iako se, u većinom ruralnim religija-
ma kao što je Prvobitni metodizam, može primetiti njihovo
ponarodnjačenje. Ove božićne pesme su ipak bile prve od
više vrsta narodnih pesama koje su sakupljači - pripadnici
srednje klase oživeli, da bi našle svoje mesto 'u novom okru-

6 A. L. Lloyd, Folk Song in England (London, izd. 1969), str

134-138.
 Uvod: kako se tradicije izmišljaju_________ 15

ženju crkve, ceha i ženskih instituta' i potom se proširile u

nove javne gradske prostore 'preko uličnih pevača i promu-
klih dečaka koji su pevali na stepeništima u drevnoj nadi da
će dobiti nagradu'. U ovom smislu, "God restye merry Gen-
tlemen", nije stara nego nova. Ovakav prekid je vidljiv čak i u
pokretima koji sebe namerno opisuju kao "tradicionalistič-
ke", i koji se obraćaju grupama, po opštem mišljenju smatra-
nim za baštinike istorijskog kontinuiteta i tradicije, na pri-
mer seljacima7. Svakako, upravo pojava pokreta za odbranu
ili oživljavanje tradicije, "tradicionalističkih" ili drugačijih,
ukazuje na ovakav prekid. Ovakvi pokreti, uobičajeni među
intelektualcima od Romantizma, nikad ne mogu da razviju
niti da sačuvaju živu prošlost (osim, što se može zamisliti,
stvarajući prirodna skloništa za ljude u izolovanim krajevi-
ma u kojima se živi arhaično) već ona mora da postane "iz-
mišljena tradicija". S druge strane, snaga i adaptivnost istin-
skih tradicija ne treba da se pomeša sa ovim "izmišljanjem".
S druge strane, snaga i sposobnost adaptacije istinskih tradi-

7 Ovo se mora razlikovati od oživljavanja tradicije za ciljcvc koj

su u stvari pokazivali njeno propadanje. "Oživljavanje (oko 1900.
godine) starog regionalnog kostima, narodnih igara i sličnih ritua-
la farmera prilikom slavlja nije bila ni buržoaska ni tradicionalistič-
ka pojava. Na površini se mogla videti nostalgična čežnja za kultu-
rom starih vremena koja je tako ubrzano išeezavala, ali u stvarnosti,
to je bila demonstracija klasnog identiteta, kojom su uspešniji far-
meri mogli da se distanciraju, horizontalno, u odnosu na stanovni-
ke grada, i vertikalno, u odnosu na zakupce, zanatlije i radnike".
Palle Ove Christiansen, "Peasant Adaptation to Burgeois Culture?
Class Formation and Culcural Redefinition in the Danish Coun-
tryside", Ethnologia Scandinavica (1978), str. 128. Videti i G. Le-
wis, "The Peasantry, Rural Change and Conservative Agrarianism.-
Lower Austria at the Turn of the Century", Past & Present, no. 81
(1978), str. 119-143.
 16 Erik Hobsbom

cija ne treba da se meša sa "izmišljanjem". Gde su stari obra-

sci živi, tradiciji ne treba ni oživljavanje ni izmišljanje.
Ipak, moguće je nagovestiti da tamo gde one jesu izmi-
šljene, to često nije zbog toga što stari obrasci nisu više na
raspolaganju ili sposobni za život, nego zato što se oni na-
merno više ne koriste ili adaptiraju. Tako, svesno se posta-
vljajući nasuprot tradiciji, a za radikalnu inovaciju, devet-
naestovekovna liberalna ideologija društvene promene bila
je sistematski neuspešna u obezbeđivanju društvenih veza i
veza vlasti koje su u ranijim društvima uzimane zdravo za
gotovo i stvarale praznine koje su mogle biti popunjavane
novostvorenim izmišljenim praksama. Uspeh Torijevaca,
vlasnika fabrike u Lankaširu u devetnaestom veku (za raz-
liku od Liberala) u korišćenju tih starih veza za napredak,
pokazuje da su one još uvek bile na raspolaganju - čak i u
okruženju industrijskog grada kakav prethodno nije po-
stojao8. Dugotrajna neadaptivnost preindustrijskih obraza-
ca na društvo revolucionisano preko određene granice se
ne može poreći, ali ona ne treba da se meša sa problemi-
ma koji proističu iz odbijanja starih navika na kratke staze
od strane onih koji su ih smatrali kao prepreku progresu
ili, još gore, kao njegove ljute neprijatelje.
Ovo nije sprečilo inovatore u generiranju sopstvenih iz-
mišljenih tradicija - prakse slobodnog zidarstva su dokaz za
to. Pri tome, generalna odbojnost prema iracionalizmu, su-
jeverju i običajnim praksama koje podsećaju na mračnu
prošlost, iako stvarno ne potiču od nje, načinila je neostra-
šćene vernike u istine Prosvetiteljstva, kao što su liberali, so-
cijalisti i komunisti, neprijemčivim za tradicije, i nove i stare.
Socijalisti su, kao što ćemo dalje videti, postali baštinici go-

8 PatrickJoyce, "The Factory Politics of Lancashire in the Later

Nineteenth Century",Historicaljoumal, xviii (1965) str. 525-553-
 Uvod: kako se tradicije izmišljaju_________ 17_

dišnje prvomajske proslave, a da ni sami nisu znali kako;

Nacionalsocijalisti su koristili ovakve prilike sa veštinom i
žarom razrađenim do nivoa Iiturgije, i svesnom manipulaci-
jom simbolima9. Liberalna ideologija u Britaniji u najboljem
slučaju tolerisala je takve prakse sve dotle dok ni ideologija
ni ekonomska efikasnost nisu dolazile u pitanje. Ponekad je
to bilo dopuštanje, uz oklevanje, iracionalizma nižih sloje-
va. Pogled liberala na društvene i ritualne aktivnosti Prija-
teljskih udruženja bio je kombinacija neprijateljstva ("nepo-
trebni troškovi" kao što su "davanja za godišnjice, procesije,
muziku, ceremonijalnu odeću i dekoraciju" bili su zakonom
zabranjeni) i tolerisanje događaja kao što su godišnje pro-
slave na temelju toga da ne može da se porekne "značaj ove
atrakcije posebno s obzirom na stanovništvo u unutrašnjo-
sti”10. Ali strogi individualistički racionalizam dominirao je
ne samo kao ekonomska računica nego i kao socijalni ideal.
U sedmom poglavlju će biti istraženo šta se dogodilo u pe-
riodu kada su njegova ograničenja počela sve bolje da se
prepoznaju.
Ove uvodne beleške mogu da se zaključe sa nekoliko
opštih primedaba o izmišljenim tradicijama iz perioda po-
sie industrijske revolucije.
Izgleda da one spadaju u tri tipa koja se preklapaju:
a) one koje uspostavljaju ili simbolizuju socijalnu kohezi-
ju ili članstvo u grupi, stvarne ili veštačke zajednice, b) one
koje uspostavljaju ili legitimiziraju institucije, status ili od-
nose identiteta i, c) one čiji je osnovni cilj bio socijalizacija,
"usađivanje verovanja, sistema vrednosti i konvencija veza-

9 Helmut Hartwig, "Plaketten zum 1. Mai 1934-1939", Aesthe

18 Erik Hobsbom

nih za ponašanje". Dok su tradicije tipa b) i c) svakako bile

isplanirane (kao u slučaju onih koje su simbolizovale poko-
ravanje vlastima u Britanskoj Indiji), uz oklevanje se može
sugerisati da je tip a) bio prevladavajući, a da su druge funk-
cije smatrane kao implicitne, ili kao da proizlaze iz osećaja
identifikacije sa "zajednicom", i / ili institucijama koje je
predstavljaju, izražavaju ili simboliziraju, kao što je "nacija".
Jedna teškoća ležala je u tome da takve veće društvene
celine uglavnom nisu bile tipa Gemeinschaften , pa čak ni-
su bile ni sistemi u kojima se prihvata društveno rangira-
nje. Socijalna mobilnost, činjenice klasnog konflikta i pre-
ovlađujuće ideologije činile su tradicije koje su kombino-
vale zajednicu i označavanje nejednakosti u formalnim hi-
jerarhijama (kao u armiji) teškim za univerzalno primenjiva-
nje. Ovo nije suviše uticalo na tradicije tipa c), jer je opšta
socijalizacija usađivala iste vrednosti u svakog građanina,
člana nacije i podanika krune, a funkcionalno specifične so-
cijalizacije različitih društvenih grupa (na primer, učenici
javnih škola za razliku od drugih) obično nisu stajale jedna
drugoj na putu. S druge strane, sve dotle dok su izmišljene
tradicije ponovo uvodile, kao što jesu, status u svet ugovora,
nadređeno i podređeno u svet pravno jednakih, one to nisu
mogle da rade direktno. One su mogle da budu prokrijum-
čarene kroz formalno simboličko dopuštenje u socijalnu or-
ganizaciju koja je de fa c to bila nejednaka, kao što je to bilo
učinjeno preudešavanjem britanske ceremonije krunisa-
nja11 (videti dalje, str. 412). Obično, one su mogle da gaje
združeno osećanje superiom osti elita - posebno kada je
trebalo da se te elite regrutuju od onih koji to osećanje nisu

nJ. E. C. Bodley, TheCoronation ofEdtvard the Vllth: A Chap-

ter o f European and Imperial History (London, 1903), str. 201,
204.
 Uvod: kako se tradicije izmišljaju 19

već posedovali rođenjem ili pripisivanjem - pre nego da

usađuju osećanje pokornosti u potčinjene. Neki su bili
ohrabrivani da se osećaju jednakim u većoj meri nego drugi.
Ovo je moglo da se uradi asimilacijom elita u preburžoaske
vladajuće grupe, bilo u vojničkoj/birokratskoj formi, karak-
terističnoj za Nemačku (kao što je slučaj sa međusobno su-
kobljenim studentskim jedinicama) ili modelom nemilita-
rizovane "moralizovane aristokratije" u britanskim javnim
školama. Alternativno bi, možda, esprit de corps, samou-
verenost i vođstvo elita moglo da se razvija putem "tradici-
ja" koje bi bile u većoj meri ezoterične i koje bi obeležava-
le koherentnost višeg oficirskog kadra koji je imao veliku
moć (kao u Francuskoj, ili među belcima u kolonijama).
Cak iako su "komunitarijanske" izmišljene tradicije bile
osnovni tip, ostaje da se prouči njihova priroda. Antropo-
logija može da pomogne da se razjasne razlike, ako ih
ima, između izmišljenih i starih tradicionalnih praksi. Ov-
de možemo samo da pribeležimo da, dok su obredi prela-
za normalno obeleženi u tradicijama određenih grupa (ini-
cijacija, promocija, odlazak u penziju, smrt), ovo obično ni-
je bio slučaj u onima koje su osmišljene za sveobuhvatne
pseudo-zajednice (nacije, države), pretpostavlja se zbog to-
ga što su one podvlačile svoj večiti i nepromenljivi karakter
- bar od osnivanja zajednice. Međutim, i novi politički re-
žimi i pokred koji su težili da unesu inovacije mogli bi da
traže svoje sopstvene ekvivalente za tradicionalne obrede
prelaza povezane sa religijom (građanski brak, sahrana).
Može da se uoči jedna značajna razlika između starih i iz-
mišljenih praksi. Prve su specifične i snažno povezuju soci-
jalne prakse, druge su imale tendenciju da budu prilično
nespecifične i nejasne u odnosu prema prirodi vrednosti,
prava i dužnosti grupne pripadnosti koje su usađivale: pa-
triotizmu, lojalnosti, dužnosti, igranju igara, školskom du-
20 Erik Hobsbom

hu i slično. Ali ako je sadržaj britanskog patriotizma ili "ame-

rikanizma" bio posebno loše definisan, iako obično preci-
zno odreden u propratnim objašnjenjima povezanim sa ri-
tualnim situacijama, prakse koje ih simbolišu bile su stvar-
no obavezujuće - kao u slučaju ustajanja kada se peva
himna u Britaniji, ili kod rituala vezanih za zastavu u ame-
ričkim školama. Najvažniji element izgleda da je bio izmi-
šljanje emocionalno i simbolički nabijenih znakova klup-
ske pripadnosti, pre nego li ciljeva i statuta kluba. Njihov
značaj leži upravo u njihovoj nedefinisanoj univerzalnosti.
Nacionalna zastava, nacionalna himna i nacionalni amblem
su tri simbola kojima nezavisna država proklamuje svoj identitet
i suverenitet, i kao takve one nalažu momentalno poštovanje. U
sebi one reflektuju čitavu pozadinu, misao i kulturu nacije12.

U ovom smislu, kao što je posmatrač zabeležio 1880. godi-

ne, "vojnici i policajci sada nose oznake umesto nas". On
je ipak propustio da predvidi oživljavanje ovakvih oznaka
kao neobaveznih dodataka u formi bedževa nošenih kao
lični čin građana u eri masovnih pokreta, koja samo što
nije počela13.
Drugo zapažanje je da izgleda da je jasno da uprkos
mnogo izmišljanja, nove tradicije nisu ispunile više od ma-
log dela prostora koji je ostavilo za sobom propadanje sta-
re tradicije i običaja u vreme sekularizacije; kao što bi se
svakako i moglo očekivati u društvima u kojima prošlost
postaje sve manje relevantna kao model ili kao prethodni

12Zvaničnikomentarindijske vlade, citiranuR. Firth, Symbols,

Public and Private (London, 1973), str. 341.
13 Frederic Marshall, Curiosities o f Ceremonials, Titles, Deco
rations and Forms o f Intemational Vanities (London, 1880),
str. 20.
 Uvod: kako se tradicije izmišljaju 21

primer za većinu formi ljudskog ponašanja. Čak i izmišlje-

ne tradicije devetnaestog i dvadesetog veka zauzimale su
ili zauzimaju mnogo manje mesta u privatnim životima ve-
ćine ljudi i u samodovoljnim životima malih sub-kultumih
grupa, nego što to čine stare tradicije, u, recimo, starim
agrarnim društvima14. "Ono što je učinjeno" struktuira da-
ne, godišnja doba i životne cikluse zapadnih ljudi i žena u
dvadesetom veku mnogo manje nego što je to činilo nji-
hovim precima i mnogo manje nego što to čine spoljne
prinude ekonomije, tehnologije, birokratske državne or-
ganizacije, političkih odluka i drugih sila koje niti počivaju
na, niti razvijaju "tradiciju" u našem smislu.
Međutim, ova generalizacija nije primenljiva na onom
polju koje može da se nazove javnim životom građana
(uključujući do određene mere javne oblike socijalizacije,
kao što su škole, za razliku od privatnih, kao što su mas me-
diji). Nema stvarnog znaka slabljenja neotradicionalnih
praksi povezanih bilo sa grupama ljudi u javnoj službi (oru-
žane snage, zakon, možda čak i javni službenici) ili u delat-
nostima povezanim sa građaninovom pripadnošću državi.
Svakako, većina situacija kada ljudi postaju svesni principa
građanstva kao takvog, ostaje povezana sa simbolima i polu-
ritualnim praksama (na primer, izbori), od kojih je većina
istorijski nova i umnogome izmišljena: zastave, predstave,
ceremonije i muzika. Onoliko koliko su izmišljene tradicije
epohe posle Francuske revolucije ispunjavale stalno posto-
jeći jaz - u krajnjoj liniji, sve do danas - izgledalo bi da se to
događau ovom polju.

14 Da ne pominjem kako su se rituali dugog trajanja i znakovi

uniformnosti i kohezije transformisali u mode koje se brzo me-
njaju - u odevanju, jeziku, društvenim praksama, itd., na primer
u omladinskim kulturama industrijskih zemalja.
22 Erik Hobsbom

Zašto bi, može na kraju da se zapita, istoričari posveći-

vali pažnju ovim fenomenima? Pitanje je u izvesnom smi-
slu nepotrebno, jer sve veći broj njih to prosto radi, kao
što dokazuje i sadržaj ove knjige i literatura citirana u
njoj, pa je bolje preinačiti je. Kakvu korist mogu istoričari
da izvuku iz proučavanja izmišljanja tradicije?
Prvo i najvažnije, može da se navede da su izmišljene tra-
dicije važni simptomi i prema tome indikatori problema ko-
ji drugačije ne bi mogao da se prepozna, i razvojnog toka
kojeg bi inače bilo teško identifikovati i datirati. One su do-
kazni materijal. Transformacija nemačkog nacionalizma od
starih liberalnih do novih ekspanzionističko imperijalistič-
kih obrazaca je mnogo tačnije rasvetljena time što su u ne-
mačkom gimnastičkom pokretu stare cmo-crveno-zlatne
boje bile brzo zamenjivane novim crno-belo-crvenim (po-
sebno do 1890. godine), nego zvaničnim izjavama vlasti i
glasnogovomika nekih organizacija. Istorija finala britan-
skog fudbalskog kupa govori nam nešto o razvoju urbane
kulture radničke klase što nam ne govore konvencionalniji
podaci i izvori. S iste strane, studije izmišljenih tradicija ne
mogu biti razdvojene od širih studija istorije društva, niti se
može očekivati da se razviju mnogo izvan običnog otkriva-
nja takvih praksi, sve dok one nisu integrisane u šire studije.
Drugo, ono baca značajnu svetlost na odnos ljudi prema
prošlosti i prema tome na sam istoričarev predmet i zanat.
Jer sve izmišljene tradicije koliko god je moguće koriste
istoriju kao ono što daje legitimitet akciji i cemenđra
grupnu koheziju. Često ona postaje stvami simbol borbe,
kao u bitkama oko spomenika Valteru fon der Fogelvajdu
i Danteu u Južnom Tirolu 1889. i 1896. godine15. Čak su i

15 John W. Cole i Eric Wolf, The Hidden Frontier: Ecology a

Ethnicity inan Alpine Valley (N. Y. and London, 1974), str. 55.
 Uvod: kako se tradicije izmišljaju 23

revolucionami pokreti podupirali svoje inovacije referen-

com na "narodnu prošlost" (Saksonci protiv Normana,
"nos ancetres les Gaulois" protiv Franaka, Spartak), na tra-
dicije revolucije ("Auch das deutsche Volk hat seine revo-
lutionare Tradition", kao što je Engels tvrdio u uvodnim
rečima svog Seljačkog rata u Nemačkoj) 16 i na svoje sop-
stvene heroje i mučenike. Radništvo u istoriji lrske Džem-
sa Konolija razjašnjava odlično ovo tematsko jedinstvo.
Element izmišljanja je ovde posebno jasan, s obzirom da
istorija koja je ostala deo fonda znanja ili ideologije naci-
je, države ili pokreta nije ono što je bilo zaista sačuvano u
pamćenju širokih slojeva, nego što je bilo odabrano, zapi-
sano, pretvoreno u sliku, popularizovano i institucionali-
zovano od strane onih čija je dužnost da to rade. Istoričari
koji se bave usmenom istorijom, brzo su zapazili kako u
stvarnom pamćenju stare generacije Generalni štrajk 1926.
godine igra mnogo skromniju i manje dramatičnu ulogu ne-
go što su pretpostavljali oni koji su ih intervjuisali17. Analizi-
rano je stvaranje takve predstave o Francuskoj buržoaskoj
revoluciji u vreme i od strane Treće republike18. Ipak istori-
čari su, šta god inače bifi njihovi ciljevi, uključeni u ovaj
proces onoliko koliko doprinose, svesno ili ne, stvaranju,

16O popularnosti knjiga o ovoj i drugim temama iz vojne istori-

je u nemačkim radničkim bibliotekama, videti H.-J. Steinberg, Sozi-
alizmus und deutsche Socialdemokratie. Zur Ideologie der Par-
tei vor dem ersten Weltkrieg (Hanover, 1967), str. 131-133.
17 Postoje prilično ubedljivi razlozi zašto učesnici istorijskih
događaja koji pripadaju nižim slojevima ne vide te događaje, ko-
je proživljavaju, na isti način kako ih vide ljudi na vrhu ili istori-
čari. To bi se moglo nazvati (po junaku Stendalovog Parmskog
kartuzijanskog manastira), "Fabrisov sindrom".
18 Npr. Alice Gerard, La Revolution Frangaise: Mythes et In-
terpretations, 1789-1970 (Paris, 1970).
24 Erik Hobsbom

razgradnji i restrukturiranju predstava o prošlosti koje pri-

padaju ne samo sferi stručnog istraživanja, nego i javnoj
sferi čoveka kao političkog biča. Istoričari takođe mogu bi-
ti i svesni ove dimenzije svojih aktivnosti.
U ovoj vezi, mora da se izdvoji jedan specifičan interes
za "izmišljene tradicije" u krajnjoj liniji i za moderne i sa-
vremene istoričare. One su vrlo relevantne za onu relativ-
no noviju istorijsku inovaciju - "naciju", i fenomene sa
njom povezane: nacionalizam, naciju-državu, nacionalne
simbole, istoriju i ostalo. Svi oni počivaju na vežbama iz
socijalnog inžinjeringa koje su često namerne i uvek ino-
vativne, već i samo zbog toga što istorijska novina podra-
zumeva inovaciju. Koliki god bio istorijski kontinuitet Je-
vreja ili bliskoistočnih Muslimana, izraelski i palestinski
nacionalizam ili nacija moraju biti novi, stoga što se o sa-
mom konceptu teritorijalnih država onog tipa koji je da-
nas standardan u njihovom regionu pre jednog veka jedva
i razmišljalo i jedva da je bilo ozbiljnih izgleda da se on
ostvari pre kraja I svetskog rata. Da bi se standardni nacio-
nalni jezici učili u školi i pisali, a ne samo govorili izvan
malobrojne elite, umnogome su konstruisani u različitim,
ali često kratkim periodima. Kao što je francuski istoričar
flamanskog jezika primetio, vrlo tačno, flamanski koji se
uči u Belgiji danas nije onaj jezik koji su flamanske majke
i bake govorile sa svojom decom. Ukratko on je samo me-
taforično, ali ne i doslovno "maternji jezik". Ne bi trebalo
da budemo zavarani neobičnim, ali shvatljivim paradok-
som: modeme nacije i sve ono što čini njihov prtljag,
obično tvrde da su suprotni svemu novom, naime ukore-
njeni u najdublju starinu i suprotni svemu konstruisa-
nom, naime, da su to ljudske zajednice toliko "prirodne"
da ne traže nikakvu definiciju, nego samo potvrđivanje.
Što god istorijski ili drugi kontinuiteti otelotvoravali u mo-
 Uvod: kako se tradicije izmišljaju 25

dernom konceptu "Francuske" ili "Francuza" - i što niko

ne bi trebalo da pokuša da ospori - baš ovi koncepti sami
moraju da uključe konstruisanu ili "izmišljenu" kompo-
nentu. I samo zbog toga što se toliko veliki deo onoga što
subjektivno stvara modernu naciju sastoji od takvih kon-
strukcija i povezuje se sa odgovarajućim i uglavnom novi-
jim simbolima, ili diskursom skrojenim po meri (kao "na-
cionalna istorija"), nacionalni fenomen ne može na odgo-
varajući način da se ispita bez obraćanja pažnje na "izmi-
šljanje tradicije".
Na kraju, proučavanje i izmišljanje tradicije je interdi-
sciplinamo. To je istraživačko polje koje ujedinjuje istori-
čare, socijalne antropologe i mnoštvo drugih radnika u
oblasti nauka o čoveku, koje ne može biti adekvatno na-
stavljeno bez ovakve saradnje. Knjiga koja je pred nama
donosi uglavnom radove istoričara. Treba se nadati da će i
drugi imati od nje koristi.