Pojava organizacije pod misterioznim nazivom «Opus Dei» (Delo Božje)

pada u vreme revolucionarnih previranja u Španiji. Osnivač ove

organizacije opat Hozemaria Eskriva de Balager, vrstan poznavalac istorije i
filosofije, istupio je sa tezom da je Rimokatolička crkva kao univerzalna,
pozvana da stupi na istorijsku pozornicu, kao što je to činila i u prošlosti u
kritičnim trenucima.
Eskriva je rano napustio svoj mladalački san da postane arhitekta i
opredelio se za teologije i prava. Sveštenički čin primio je 1925. Za papskog
prelata imenovan je 1947. godine. Iste godine postao je član Rimske
teološke akademije (Pontificia Accademia Teologica Romana) i savetnik
Kongregacije za seminare i univerzitete.
Umro je u Rimu 26.06.1975, a nije sahranjen na groblju, kako je to
uobičajeno za sveštena lica, nego u luksuznoj građevini «villa Tevere» u
vlasništvu «Opus Dei» smeštenoj u najluksuznijem stambenom naselju
Rima. Papa Jovan Pavle II obavio je njegovu beatifikaciju, tj. proglašenje za
blaženog 17. maja 1982. Kao dan osnivanja organizacije«Opus Dei» u
zvaničnim aktima navodi se 02.10.1928. Međutim, pojedini katolički pisci
smartaju da se «Opus Dei»pojavio tek 1940. Ima osnova za ovaj stav; u
periodu od 1928-1941. «Opus Dei» je prošao put od projekta bez zvanične
potvrde, do priznanja od strane crkve.

Traumatizovanom stanovništvu Španije nakon građanskog rata, Eskriva je

ponudio ideologiju «nacionalnog katoličanstva», koja je na tom području
imala dugu tradiciju. Njen temelj čini jedinstvo etniciteta i katoličanstva,
jedinstvo religije i političkog identiteta.
«Opus Dei» se ne može svrstati ni u jednu kategoriju prethodno pomenutih
organizacija. Njegova priroda je osobena i odigrala je različitu ulogu u
pojedinim periodima njegove istorije. Organizacija je menjala i svoj pravni
status, strategiju i taktiku, proširivala je područje delatnosti. Ovde je reč o
jednom novom kvalitetu, spoju politike i religije, o organizaciji sa strogo
selektivnim članstvom.
«Opus Dei» je svesrdno podržan od generala Franka. Protiv nove
organizacije pojavio se otpor unutar Rimokatoličke crkve, konkretno od
strane jezuitskog reda. Optuživali su Eskrivu da stvara «jeretičku sektu»
povezanu sa masonerijom. Sukob je dostigao vrhunac kada se «Opus
Dei» probio na univerziteta, koji su bili pod kontrolom jezuita.
Sukob dveju radikalnih, fundamentalističkih organizacija unutar
Rimokatoličke crkve, jezuita i «Opus Dei», obeju lojalnih Rimskoj kuriji i
frankistčkom režimu izazvao je potres, čije su posledice i danas primetne. U
katoličkoj literaturi problem se najčešće objašnjava kao spor oko
«demokratizacije». Razlike između ovih dveju organizacija nesumljivo
postoje. Eskriva je preuzeo od Ignacija Lojole osobeno jezuitsko poimanje
duhovnosti, ali je uneo u rimokatoličko učenje inovacije koje će za elitu i
nadolazeće vreme biti atraktivnije. Za razliku od jezuita, koji su prodirali u
najniže slojeve društva, «Opus Dei» je oformljen kao tajna, elitistička
organizacija. Postao je prototip «udruživanja rimokatoličke elite». Osvojilo
je ključne pozicije u španskom društvu svojim, pre svega, aristokratskim
duhom.
Ideološki okvir organizacije Eskriva je postavio kroz 999 maksima,
objavljenih u knjizi pod naslovom «El Camino»(Put). U uvodnom delu
Eskriva poziva Špance da se vrate nekadašnjoj veličini svojih «svetaca,
mučenika i svojih heroja», a u maksimi 525 on naglašava: «Biti dobar
katolik znači voleti svoju zemlju i ne ustuknuti u toj ljubavi ni pred kim».
Odanost Hristu postavlja na isti nivo sa odanošću Španiji. U maksimi 905
on navodi: «Biti odan Otadžbini, znači biti odan Hristu».
Aktivnost organizacije daleko je prevazilazila religiozni okvir. «Opus Dei» je
stekao značajnu imovinu i raspolagao je pozamašnim fondovima u raznim
bankama. Eskriva je smatrao da je sazrelo vreme da i formalno-pravno reši
položaj organizacije. Obratio se 14.02.1941. madridskom biskupu Leonardo
Eio Y Galay s molbom da odobri «Uniju pobožnih laika i sveštenih lica
predanih Bogu – Pios Union «. Svojim pismom od 19.03.1941., na osnovu
kanona 708«Codex Iurus Canonici», biskup je izašao u susret zahtavu
Eskrive, čime je «Opus Dei» stekao kanonski priznati status.

Nakon napada Nemačke na SSSR, Eskriva je rat osnivačkih sila objašnjavao

kao krstaški pohod protiv komunizma. Na toj osnovi doći će do prvih
neposrednih kontakata rukovodećeg tima organizacije «Opus Dei» i pape
Pia XII. Zvanična diplomatija Vatikana dobila je svog istorijskog saputnika.
Uz odobrenje Kongregacije za veru, od 11.10.1943., a na osnovu Dekreta koji
je potpisao biskup Madrida, Eskriva je osnovao 08.12.1943. «Svešteničko
društvo svetog krsta» kao «pretežno klerikalno društvo onih koji žive u
zajednici bez zaveta». Međutim, osnivanjem društva došlo je do novih
nesporazuma i zaoštravanja odnosa unutar rimokatličke crkve u Španiji.
Estruh i brojni drugi katolički pisci smatraju da je osnivanjem Društva
svetog krsta, Eskriva želeo da sveštenstvo, koje pripada «Opus Dei» izuzme
ispod kompetencije biskupa određene dijeceze i stavi ga pod svoju
isključivu vlast.
General Franko svesrdno je potpomagao osnivanje i delatnost Svešteničkog
društva, sa uverenjem da će se tim putem revitalizovati religiozni život u
višim društvenim slojevima Španije. Prelomnu tačku u istoriji
organizacije «Opus Dei»predstavlja 1946. godina, tada je od nacionalne
organizacije prerasla u internacionalnu. Pun značaj transformacije ove
organizacije doći će do izražaja tek izborom krakovskog biskupa vojtile za
papu. Dotadašnja zvanična kvalifikacija «Opus Dei» kao nacionalne «Opus
Dei unicum habet domicilium nationale»-napuštena je; umesto toga
Eskriva izlazi sa definicijom po kojoj je Opus Dei «izrastao iz univerzalne
dimenzije Rimokatoličke crkve».
Eskriva je uspostavio najtešnje veze sa papom Piem XII i stekao titulu
«monsignor». Krajem 1946., centralna kancelarija «Opus Dei», sa svim
osobljem, preseljena je u Rim. Suprotno svojim propovedima o velikim
hrišćanskim vrlinama kao što su skromnost, uzdržanost itd., Eskriva je
smestio sedište organizacije i svoju ličnu rezidenciju u luksuznu vilu koja će
nositi naziv «Eskriva-Villa Tevere», a koja se nalazi u elitnoj četvrti Rima, i
nešto kasnije podizanje organizacije na stepen pontifikalne institucije, nije
slučajnost.Eskriva nije krio svoje planetarne ambicije; nastupao je otvoreno
u beskompromisnoj borbi za pobedu rimokatolicizma u svetu.
U godinama posle Drugog sv. Rata, Vatikan je bio stecište političke
emigracije iz istočnoevropskih zemalja i iz zemalja Sila osovine. «Opus
Dei» se bez teškoća uključio u rad sa emigracijom.
Masovna emigracija, najvećim delom u očajničkom položaju, idealno je
poslužila Eskrivi za njegovu delatnost, ali i kao odskočna daska za
transformaciju «Opus Dei». S obzirom na aktivnost koja mu je bila
poverena u Rimu, pretendovao je na poseban status. Papa Pie XII pružio
mu je u tom pogledu punu podršku.
Sveta stolica izdala je 02.02.1947. Apostolsku konstituciju pod
nazivom «Provida Mater Ecclesia» i čl. 1 odobrila stvaranje «sekularne
institucije sveštenika i laika, sa ciljem da se podigne hrišćanska perfekcija i
potpuno vršenje apostolata, da se ispoveda jevanđeoska mudrost u
sekularnom životu». Nakon toga Kongregacija za veru izala je
24.02.1947. «Decretum laudis» (Pohvalni dekret).kojim je uspostavila
Svešteničko društvo svetog krsta i «Opus Dei», kraće nazvano «Opus Dei».
Tim aktom, koji nije prošao bez unutrašnjih borbi u krilu Rimske kurije,
sjedinjeno je Svešteničko društvo i «Opus Dei» i oformljena je prva
pontifikalna sekularna institucija. Eskriva se time nije zadovoljio; želeo je
specijalan status za «Opus Dei». Papa je, na osnovu preporuke 12 kardinala
i 26 nadbiskupa, dekretom «Primum inter Institute Saecularia» dao
kanonsku potvrdu za «Opus Dei» 16.06.1950., ali je organizacija ostala pod
kontrolom Kongregacije za veru.
Kongregacija za veru i sam papa Pie XII bili su odlučno protiv publikovanja
dokumentacije koja se odnosi na «Opus Dei». Organizacija «Opus
Dei» obavijena je misterijom, a «Otac» je pretvoren u fetiš. Položaj
organizacije u okviru crkve za Eskrivu nije formalno pitanje, nego stanje
duha.
Ka i sva tajna društva i «Opus Dei» ima nekoliko kategorija članova.
Prvobitno su bile 3 kategorije: numerariji, oblates i supernumerariji.
Ustavom iz 1950. uvedena je četvrta kategorija kooperanata, saradnika ili
samo prijatelja. Prvi, najuži krug su numerarij koji imaju najviši rang. To
mogu postati samo vrhunski intelektualci sa univerzitetskim diplomama,
bilo da je reč i sveštenim licima ili laicima. Razvrstani su u sekcije, zavisno
od profesionalne orijentacije. Laici-numerariji su neženje i označavaju se
brojevima. Numerariji žive u domovima, životom hrišćanske porodice,
potpuno su predani «apostolskom radu, uz dalje obavljanje profesionalnog
posla». Od njih se očekuje da poseduju «izuzetnu kulturu duše, kako u
pogledu verskih obaveza, tako i u crkvenim i svetovnim disciplinama».

Numerariji su predodređeni za posebne, najviše dužnosti upravljanja

društvom, ali to čine iza scene. Oni čine nešto manje od 20% od ukupog
broja članova. Ženama numerarijima dodeljuju se samo pomoćni poslovi.
Žene su u svakom pogledu diskriminisane i najviše na šta mogu
pretendovati je požaj sekretarice.

Druga grupa članaova «Opus Dei» zvana «oblates», imaju gotovo istovetne
obaveze kao i članovi iz prve grupe, ali ne žive u zajedničkim domovima,
nego ostaju u svojim porodicama i samo povremeno dolaze na sastanke u
centre, gde pored ostalog pohađaju studije iz filozofije i teologije. Oni koji
ostaju neženjeni mogu primiti sveštenički čin, ali ni tada ne prekidaju svoj
profesionalni rad, nego stiču naziv «radnik sveštenik». Oni čine nešto više
od 20% od ukupnog broja članova.

Treći grupu čine supernumerariji, opisani kao pridruženi ili dopunski

članovi. I oni se moraju pridržavati režima koji generalno važi za sve
članove, ali su samo delimično uključeni u rad i obavešteni o njemu, a
pripadaju tzv. «pripremnim centrima». Članovi iz ove grupe čine oko
polovinu ukupnog članstva.

«Kooperanti» ili «prijatelji» čine četvrtinu; oni ne ulaze u krug članova, čak
ne moraju ni biti katolici. Kao to stoji zapisano u internim pravilima
organizacije, njima se pruža mogućnost «da sa članovimapodele duhovno
bogatstvo udruženja». Uključuju se najpre u socijalno-humanitarni rad, a
zatim se postepeno polje njihove aktivnosti proširuje u sferu politike. Tim
putem pridobijaju se «prirodni saveznici» u obavljanju posebnih zadataka.
Broj «kooperanata» i «prijatelja» danas je desetostruko veći od članova, što
znači da se taj broj približava cifri od 1 milion.

Pojedini katolički pisci navode da prijem u članstvo ima ugovorni karakter i

da se zasniva na punoj autonomiji volje. Postupak uključenja u članstvo
ostvaruje se kroz 3 etape: prva «pripremna» otpočinje po odobrenju
regionalnog predvodnika «Opus Dei», koji se naziva «superior». Kandidat
se stavlja na probni rad. Druga etapa traje 5 godina, u njoj se kandidat
uključuje u članstvo i preuzima obaveze u određeno vreme. Kroz obe faze
vrši se stroga indoktrinacija, ili kako kaže Karmen Tapia «lomi se duša
člana... Član postaje prost robot u rukama organizacije». Ukoliko kandidat,
po oceni superiora, postigne zadovoljavajuće stanje «duha», podnosi malbu
za konačan prijem u članstvo, što podrazumeva preuzimanje doživotne
obaveze služenja organizaciji. U trećoj fazi («Fidelitas») član ulazi u uski
krug numerarija.

Za regrutovanje članova izgrađen je veoma precizan postupak. Škole,

studentski domovi, kulturni centri itd. koje finansira ili samo pomaže
«Opus Dei», nejčešće su mesta gde se odabiru kandidati. U novije vreme,
uključeni su i izbeglički logori.. Regrutuju se, po pravilu, mladi ljudi. Ustav
ove organizacije zahteva da kandidat koji se doživotno angažuje ne bude
mlađi od 23 godine. U praksi je stanje drugačije. Kako to navode bivše
«numerarije», regrutuju se i maloletna deca u pubertetu, potpuno nesvesna
i nespremna za ono na što se obavezuju. Čin prijema u članstvo praćen je
verskim ritualom, ali i ritualom koji se susreće u nekim drugim tajnim
svetovnim organizacijama. Npr. , član koji je poslednji primljen u članstvo
nosi crvenu svetiljku, koju simbolično predaje novom članu. Kandidat
zatim polaže zakletvu. Indoktrinacija se vrši postepeno, obazrivo.
Pridobijanje kandidata vrši se pozivanjem u domove organizacije, koji su
danas rašireni na svim kontinentima, kroz zajedničku molitvu,
organizovanje raznih priredaba na euharističkim skupovima itd.

Zavisno od interese i uzrasta kandidata, organizuju se putovanja, izleti,

učenje stranih jezika, a u novije vreme i kursevi za ovladavanje
kompjuterima. Jednom rečju sve što može interesovati mlade ljude.
Pristupanje u članstvo obavijeno je najstrožom konspirativnošću, o čemu
se ne smeju obavestiti, čak ni roditelji.

Molitva počinje padanjem ničice, ljubljenjem poda, uz izgovaranje reči

«Serviam», što znači služiću. Zajednička molitva, kako konstatuje Karmen
Tapia, temelji se na «fantaziji i imaginaciji», a sve to, sasvim prirodno vodi
u fanatizam. Međutim, po rečima Eskrive, meditacija, «duboko pobožno
razmišljanje» uz pokajanje, samooptuživanje i povremeno nošenje «biča
pokore» je put posvećenja. «Bič pokore» ili pokajnički pojas je lanac sa
bodljikavim ispupčenjima sa unutrašnje strane. Samobičevanje kandidata
po golom telu, bar jedanput nedeljno, vrši se uz reči :«Credo Sacra
Regina».
Telesno obamiranje ili mortifikacija predstavlja svakodnevnu obavezu, dok
se bičevanje izvodi samo jedanput nedeljno. Fundamentalistička
orijentacija organizcaije «Opus Dei» najizraženija je u odnosu na obeveze
članova. Standard «svetosti»po Eskrivi podrazumeva:

1) «svetu nepomirljivost»,
2) «svetu prinudu» i

3) «svetu drskost».

Esrkiva je zahtevao od članova da budu efikasni, ali diskretni.

U načelu članovi mogu «slobodno» napustiti udruženje u svakom času. U

praksi to je bolan poces, često sa teškim posledicama. Strategija odvraćanja
uključuje ucene, zastrašivanja, izazivanje osećaja krivice, što sve vodi do
frustracija i psihičkog slamanja ličnosti.
«Opus Dei» je postavljen na strogoj hijerarhijskoj osnovi i gvozdenoj
disciplini.
Sedište centralnog rukovodećeg tela nalazi se u Rimu i donedavno je bio
pod kontrolom Kongregacije za veru. Regionalna tela nalaze se u pojedinim
zemljama, a postoje i lokalni ili mesni saveti. Najviši organ«Opus Dei» je
generalni predsednik ili prelat, u čijim je rukama skoncentrisana sva vlast.
Iznad njega stoje Kongregacija i papa.

Generalni prelat ostvaruje svoju vlast preko generalnog saveta, u čiji sastav
ulazi: generalni sekretar i njegov pomoćnik, generalni prokurator, 3 (tri)
zamenika, prefekt za studije i generalni administrator kome su povereni
poslovi iz oblasti finansija.

Generalni prokurator je zadužen za vezu sa Rimskom kurijom. Generalni

prelat može da konsultuje Generalni savet, kada i koliko to smatra za
potrebnim. Sednice saveta su tajne, a odluke generalnog prelata
predstavljaju se kao «Božja volja», koja se saopštava preko Generalnog
prelata i moraju se bespogovorno izvršavati.
Ženski ogranak organizacije ima analognu institucionalnu strukturu, a
rukovođenje je u celosti u rukama sveštenika. Žene ne učestvuju ni u
jednom izbornom postupku i imaju znatno manja prava nego muškarci.
Generalni savet ima razgranatu mrežu pomoćnih tela i njegov mandar traje
8 godina. Na sličan način postavljena je institucionalna struktura na
regionalnom planu. Postoje konačno lokalni saveti koji rukovode školama,
studenskim domovima i bolnicama koje su pod patronatom organizacije.
Svi centri obavezni su da se strogo pridržavaju direktiva Rima.
Komunikacija između centra i regionalnih ureda obavlja se putem kurira, a
ne poštom. Rimska kurija negira tajnost organizacije. Čak je i ministar
unutrašnjih poslova Italije Oskar Luiđi Skalfaro izjavio, odnosno bio
primoran da izjavi, kako Opus Dei «nije svrstana u tajne organizacije».
Međutim, u presudi federalnog suda Švajcarske u Lozani, povodom spora
koji je ogranak «Opus Dei» vodio protiv lista «Tages Anzeiger», «Opus
Dei» je definisan kao «tajno društvo koje deluje metodom prikrivenih
akcija». Tačno je da su poznata imena centara organizacije, pa i sveštenika
koji njima rukovode, ali imena članova i metode delovanja ostaju pod
velom tajne.
«Opus Dei» je uz svestranu podršku pape Pia XII proširio područje
delovanja, povećao broj članova i prodro u mnoge zemlje. Delovao je
sistemom lobija i povezivanja sa uticajnim krugovima u zemlji, zavisno od
situacije, angažovao je pojedine člaove. Prvi kontakti ostvarivani su, gotovo
po pravilu, preko humanitarnih, kulturnih i uopšte neprofitnih
organizacija. Njima je obično nuđena pomoć ili sudelovanje u nekom
projektu. Uz centre osnovane su škole različitih profila, strudenski domovi,
kulturne i zdravstvene ustanove. Kada su se pojavile kritike na račun
političkog angažovanja «Opus Dei», Eskriva je, po već uobičajenoj praksi
sve negirao. Izašao je sa tezom da u politici nije angažovan «Opus Dei»nego
njeni članovi kao slobodni građani, što je u osnovi netačno.
Svoju prvu školu «Opus Dei» je osnovao 1951. u blizini grada Bilbao, što je
oživelo ponovno sporenje sa jezuitskim redom. Naime, u Bilbau su jezuiti
osnovali centar za visoko školstvo, davne 1886. Već naredne godine, tj.
1952.«Opus Dei» osnova u Pamploni «Navara», generalne studije, koje će
uskoro prerasti u Univerzitet kvalifikovan u pontifikalnom godišnjaku kao
Katolički univerzitet. Imao je nekoliko odelenja, od kojih su dva bila
najvažnija: za žurnalistiku i za «biznis-menadžment». U prvoj fazi školovale
su se ličnosti predodređene za posebne funkcije, za vezu sa finansijskim i
poslovnim krugovima u svetu, ali je ubrzo progam proširen. «Navara» je
postala prototip za Katoličke univerzitete širom sveta. Nekoliko
članova «Opus Dei», bilo je zaduženo za obrazovanje princa Huana Karlosa,
a istoričar Angel Lopez Amo bio je imenovan za mentora budućeg kralja
Španije.
Na osnovu istraživanja koja su obavili ekonomisti članovi
organizacije «Opus Dei», izveden je zaključak da tehnološka revolucija
nalaže povlačenje sa scene stare konzervativne finansijske aristokratije i
njenu zamenu dinamičnim «menadžerima»-tehnokratama. Na toj
osnovi «Opus Dei» je formirao u Barseloni 1958. Institut za više poslovne
studije; istovremeno, u istom gradu jezuiti su osnovali «Višu
administrativnu školu za biznis-menadžment»
Mit o «Opus Dei» se širio i o Eskrivi kao novom «proroku i iscelitelju».
Teoretičari koji su kritički posmatrali razvoj događaja razrešili su ovaj čvor.
Po njima Eskriva nije originalan. Njegova fundamentalna postavka o
«posvećenju» sekularnog profesionalizma , neprihvatanje pasivno «volje
Gospodnje», već umesto toga trijumf kao «službu Gospodnju», tipično su
protestantske kategorije. Otuda zaključak, da je Eskriva stvorio «prvu
protestantsku sektu unutar katoličke crkve». Po drugima, Eskriva je
preuzeo ideje Maksa Vebera, vezujući mistiku profesionalizma za
tehnokrate.

...

Josip Broz u tajnom društvu

Piše: Dr Smilja Avramov

Kategorija članstva i pridodavanje "saradnika" ili "prijatelja" nije karakteristično

samo za Opus Dei. Gotovo sva tajna i polutajna društva strukturna su na isti način.
Da li se kroz tu optiku može rešiti enigma Tita i Hebranga i njihovog odnosa
prema Rimokatoličkoj crkvi?

Naime, u dnevniku koga je vodio starešina rimokatoličkog samostana u Vukovaru

na strani 49, 10. aprila 1941. on je zapisao: "Kako ništa ne znamo za p. Tita i fra
Zakariju, to smo putem radija dali uput da se jave u Vukovar, međutim, se fra
Zakarije vratio 17. 4. živ i zdrav kući". Kao što je poznato "Zakarije" je jedno od
ilegalnih imena koje je koristio Andrija Hebrang u partijskom radu. Ime Tita
pominje se češće. Tito je za vreme rata svoje "posete" samostanima u Bosni, ili
svoju posetu Vatikanu 1944. objašnjavao "znatiželjom i sklonošću prema
umetničkim delima". Da li se u te izjave može poverovati, ako se imaju u vidu
uslovi u kojima je živeo. Pitanje je isuviše ozbiljno da bi se mogli izvoditi konačni
zaključci na osnovu navedenog zapisa. Potrebna su dalja pomna istraživanja da bi
se utvrdilo da li su Tito i Hebrang bili "prijatelji" neke od katoličkih organizacija.

Članovi organizacije Opus Dei dužni su da posvete posebnu pažnju licima koja
ispoljavaju neprijateljski stav prema rimokatoličanstvu, posebno prema ateistima
kao "zabludelima sinovima i kćerima". Njihovo "osvajanje", kako je to naglašeno u
internim pravilima, "mora biti izvedeno na jedan blag način uz hrišćansku
osećajnost".

Pojedini katolički pisci navode da prijem u članstvo ima ugovorni karakter i da se

zasniva na punoj autonomiji volje. Udruženje, po ovim piscima, preuzima obavezu
da kandidatima obezbedi obuku i pomoć kako bi se religiozno formirali, a
kandidati se, sa svoje strane, obavezuju da će koncentrisati sve svoje snage "da
dostigne apsolutno posvećenje" sledeći duh Opus Dei i njegove norme. Imajući u
vidu postupak oko učlanjenja teško je prihvatiti ovu tezu.

Postupak uključenja u članstvo ostvaruje se kroz tri etape: prva "pripremna"

otpočinje po odobrenju regionalnog predvodnika Opus Dei-a, koji se naziva
"superior". Kandidat se stavlja na probni rad. Druga etapa traje 5 godina, u njoj se
kandidat uključuje u članstvo i preuzima obaveze na određeno vreme. Kroz obe
faze vrši se stroga indoktrinacija, ili kako kaže Karmen Tapia "lomi se duša člana,
dok se ne postigne zadovoljavajuće duhovno stanje... Član postaje prost robot u
rukama organizacije". Ukoliko kandidat, po oceni superiora, postigne
zadovoljavajuće stanje "duha", podnosi molbu za konačan prijem u članstvo, što
podrazumeva preuzimanje doživotne obaveze služenja organizaciji. U trećoj fazi
("Fidelitas") član ulazi u uski krug numerarija.

Za regrutovanje članova izgrađen je veoma precizan postupak. Škole, studentski

domovi, kulturni centri itd. koje finansira ili samo pomaže Opus Dei najčešće su
mesta gde se odabiru kandidati. U novije vreme uključeni su i izbeglički logori.
Regrutuju se, po pravilu, mladi ljudi. Ustav ove organizacije zahteva da kandidat
koji se doživotno angažuje ne bude mlađi od 23 godine. U praksi stanje je
drugačije. Kako to navode bivši "numerariji" regrutuju se čak i maloletna deca u
pubertetu, potpuno nesvesna i nespremna za ono na što se obavezuju. Štajgler
navodi da je njegov "superior", koji ga je uveo u članstvo, postao član sa samo 14
godina. Karmen Tapia navodi da je otac Roberto Salvat, savetnik Eskrive,
insistirao da se regrutuju vrlo mlade devojke i mladići, bez iskustva, posebno bez
seksualnog iskustva. Eskriva u svojim Maksimama (902-928) govori o članovima
Opus Dei kao "instrumentima koji stoje na raspolaganju Bogu" i njemu su
odgovorni.

Čin prijema u članstvo praćen je verskim ritualom, ali i ritualom koji se susreće u
nekim drugim tajnim svetovnim organizacijama. Na primer, član koji je poslednji
primljen u članstvo nosi crvenu svetiljku koju simbolično predaje novom članu.
Kandidat zatim polaže zakletvu. Indoktrinacija se vrši postepeno, obazrivo, ili kako
to savetuje Eskriva "nežno". Pridobijanje kandidata vrši se pozivanjem u domove
organizacije, koji su danas rašireni na svim kontinentima, kroz zajedničku molitvu,
organizovanje raznih priredaba na euharističkim skupovima itd. Zavisno od
interesa i uzrasta kandidata, organizuju se putovanja, izleti, učenje stranih jezika, a
u novije vreme i kursevi za ovladavanje kompjuterima. Jednom rečju sve što može
interesovati mlade ljude.
Pristupanje u članstvo obavijeno je najstrožom konspirativnošću, o čemu se ne
smeju obavestiti čak ni roditelji. Po učenju Eskrive stupanje u članstvo predstavlja
"intimni događaj između Boga i pozvanoga", pa zato ne treba tražiti dozvolu ni od
koga. Svak radi po svojoj savesti, preuzimajući ličnu odgovornost. Sloboda je,
sledstveno tom učenju, shvaćena "kao posledica mudrosti", kao stvar savesti
kandidata koji učestvuje "u misiji crkve i spasavanju svoje duše".

ŠTA JE, ZAPRAVO, OPUS DEI?

[ www.bbc.co.uk ] - Da Vinčijev kod doprineo popularnosti

organizacije Opus Dei
Uspeh romana "Da Vinčijev kod" Dena Brauna probudio je interes
javnosti za kontroverznu katoličku grupu pod nazivom Opus Dei,
koja se smatra sektom čiji je jedini cilj bogatstvo i - moć.

Opus Dei - na latinskom 'Božje delo' - odbacuje optužbe da je

organizacija koja manipuliše svojim sledbenicima.

U okviru serijala "Ko upravlja vašim svetom?", koji se bavi

pitanjima moći i kontrole u svetu, BBC-jev Maks Seis otputovao je
Španiju, gde je Opus Dei osnovan i gde, čini se, ima najveći
uticaj.

Prolaznici na ulicama španske prestonice Madrida uvereni su da je

Opus Dei tajno društvo koje se duboko ukorenilo u svetu politike i
biznisa:

"Opus Dei je vrlo moćan u Španiji, ali je dosta uticajan i u drugim

zemljama. "
"Ima dosta stvari koje o njima ne znamo. Oni nam dopuštaju da
znamo samo onoliko koliko oni žele."

"Opus Dei je snažna organizacija, koja koristi škole i univerzitete

kako bi postala još uticajnija."

Ima li istine u ovakvim stavovima građana Madrida i da li je Opus

Dei zaista toliko moćan?

Evanđeoska misija

Ova katolička grupa tvrdi da ima oko 85 hiljada članova širom

sveta, od kojih je čak trećina u Španiji. Od njih se očekuje da šire
evanđeosku misiju kroz svoje zemaljske poslove.

Drugim rečima, od članova se traži da budu uspešni u svom

poslu, ali i da budu velikodušni prema okolini - i na taj način
privuku još više sledbenika.

Hiljade hodočasnika sa svih strana sveta 2002. godine doputovale

su u Vatikan, kako bi prisustvovale kanonizaciji osnivača
organizacije Opus Dei, Hosemarije Eskrive de Balagera. Papa
Jovan Pavle Drugi izveo ju je po 'ubrzanom postupku', za samo
27 dana.
Procvat za vreme pape Jovana Pavla Drugog

Papa Jovan Pavle Drugi

Papa je organizaciji Opus Dei dodelio i poseban status 'lične
prelature' - koji je grupi omogućio nezavisnost u okviru Katoličke
crkve.

Mnogi smatraju da je njen uticaj u Vatikanu porastao upravo za

vreme papstva Jovana Pavla Drugog. Portparol organizacije, Džek
Valero, sve to demantuje:

"Broj pripadnika Opus Dei koji rade u Vatikanu vrlo je ograničen:

ima ih možda petoro ili šestoro, među kojima je i portparol Svete
stolice Žoakin Navaro Vals. Uticaj grupe Opus Dei u Vatikanu se
preuveličava."

Kritičari, međutim, kažu da je u tesnoj vezi sa organizacijom

mnogo veći broj sveštenika, koji su obrazovali pravu 'crkvu
unutra crkve'. Iz Opus Dei-a i to odlučno demantuju.

Istaknuti članovi ove organizacije zastupljeni su i u mnogim

vladama i kompanijama, iako to retko javno priznaju.

Frankovi ministri
Franko: uspon Opus Dei
Španski sociolog Alberto Monkada - i sam član organizacije -
objašnjava da njene veze sa moćnim krugovima datiraju još iz
pedesetih godina, kada su dva istaknuta člana bili ministri u vladi
generala Franka:

"Vreme Frankovog režima važi za period političkog i ekonomskog

uspona Opus Dei, ali je to i vreme kada je organizacija stekla svoj
loš glas. Ljudi se još sećaju tih vremena.

Ali, stvari su se sada promenile. Iako su neki članovi aktivni u

politici i biznisu, oni nisu neka vrsta Koza Nostre. To nije tačno!"

Britanska ministarka obrazovanja, Rut Keli, nedavno je potvrdila

izveštaje da je članica ove grupe. Priča se, ali još nije potvrđeno,
da je pripadnik Opus Deia i kolumbijski predsednik Alvaro Uribe.

Privatna stvar

Katedrala u britanskom gradu Linkolnu, u kojoj se snima filmska

verzija Da Vinčijevog koda
Portaprol organizacije Džek Valero kaže da je vera nešto što bi
trebalo da ostane privatna stvar:

"Članstvo u Opus Deiu je stvar lične privatnosti. Mi ne

objavljujemo listu naših pripadnika. Neki političari javno priznaju
da su deo Opus Deia, ali to nema veze sa poslovima koje
obavljaju kao vladini službenici ili kongresmeni."

Teško je ustanoviti kojim sumama novca raspolaže Opus Dei -

pod okriljem grupe postoji niz fondacija širom sveta, a ona ne
objavljuje svoje računovodstvene podatke. Donacije pojedinaca
su značajan deo prihoda.

Smatra se da je razmera uticaja na sledbenike najzanemareniji

aspekt moći Opus Deia - u centrima u kojima sledbedici žive u
celibatu, tvrdi Karmen Čaro, odvija se pravo ispiranje mozgova i
'opšta manipulacija':

"Život u centrima Opus Deia je šizofren. Pred svakim članom je

niz duhovnih obaveza - molitve, svakodnevno prisustvo na
misama i obuka novih sledebenika. Život se odvija pod strogom
kontrolom duhovnih vođa, a slično je i kada je posredi novac. "

Pripadnici grupe na ove kritike odgovaraju rečima da su sasvim

normalni ljudi, i da imaju slobodu da napuste organizaciju kada
god to zažele.

Da li je Opus Dei stecište svetaca ili grešnika?

Mnogi u Španiji veruju da je odgovor negde između.

Opus Dei, udruga koju prati glas zatvorene, konzervativne, moćne i

tajnovite organizacije već 10 godina djeluje u Hrvatskoj. Prije dvije godine
zagrebačka zaklada »Dostojanstvo i nada« (koja je vezana uz Opus Dei)
investirala je u gradnju doma za katoličke studente na križanju Vukovarske
i Držićeve, piše zagrebačkiVjesnik. Evo što stoji u tekstu u kojem se govori
o aktivnostima organizacije koja je široj javnosti uglavnom postala poznata
nakon objavljivanja romana Da Vincijev kod:
Opus Dei, najkontroverznija katolička organizacija, koju je još daleke 1928.
godine osnovao Španjolac Josemaría Escriva de Balaguer y Albas, a 1982.
je papa Ivan Pavao II. proglasio osobnom prelaturom, ušla je u desetu
godinu svojeg službenog djelovanja u Hrvatskoj. U tih se desetak godina
prelatura nije previše isticala u javnosti osim u nekoliko navrata kada je
investirala u neke građevinske projekte.
»Dostojanstvo i nada«
Prije dvije godine zagrebačka zaklada »Dostojanstvo i nada« (koja je
vezana uz Opus Dei) investirala je u gradnju doma za katoličke studente na
križanju Vukovarske i Držićeve. Prošle je pak godine ista zaklada za 1,5
milijuna eura otkupila velebnu kuću Ive Pukanića na Ribnjaku, i to sa
svrhom da se u njoj organiziraju obrazovne aktivnosti u skladu s ciljevima
Zaklade.
Na čelu Zaklade je dr. Vuko Brigljević, fizičar s Instituta »Ruđer Bošković«,
i sam član Opusa. Kako doznajemo, kuću na Ribnjaku Zaklada namjerava
preurediti i pretvoriti je u manji studentski dom i kulturni centar sličan onom
koji se trenutačno gradi na uglu Vukovarske i Držićeve ulice. U oba doma
mladi studenti obrazovat će se i odgajati pod patronatom Opusa.
Iako predstavnici i zagovornici Opusa Dei stalno ističu da je ta udruga
osnovana s ciljem promicanja apostolata među laicima te cjeloživotnog
usavršavanja kršćanskih vjernika na obrazovnom, moralnom i duhovnom
planu, stalno je prati glas zatvorene, konzervativne, moćne i tajnovite
organizacije čiji su članovi organizirani poput vojne hijerarhije i koja se
protivi modernizaciji Crkve i društva. Istina, valja priznati da su takvoj slici
Opusa pogodovali i hitovi popularne kulture poput knjige Dana Browna »Da
Vincijev kod« ili filma Pedra Almodovara »Matador«, ali i neka ozbiljnija i
studioznija djela poput knjige »Opus Dei – pogled iznutra«, koju je napisao
njihov bivši član Klaus Steigleder.
Čak su i u samoj Crkvi podijeljena mišljenja o vrijednosti njihova nauka.
Iako su imali jaku potporu pape Ivana Pavla II., liberalno krilo Crkve nikad
im nije bilo sklono. Poznati hrvatski teolog i bibličar prof. Adalbert Rebić
svojedobno se osvrnuo na Balaguerovu knjigu »Put«, svojevrsno evanđelje
Opusa Dei u kojem autor u 999 točaka tumači svoje shvaćanje kršćanske
duhovnosti. Dr. Rebić tada je ocijenio da su navedeni postulati i točke
previše konzervativne – kako teološki tako i crkveno – čak i za jednoga
katolika, a posebice za današnji život i suvremeno društvo u kojemu
živimo.
Što je Opus Dei
No, podsjetimo ukratko što je Opus Dei. Riječ je o svjetovnoj ustanovi
posvećenoga života koja okuplja i svećenike i laike (80 posto članova su
laici), i muškarce i žene.
Njezin puni naziv glasi »Svećeničko udruženje Svetoga Križa i Opus Dei«,
a utemeljena je 1928. u Madridu. Nedugo nakon utemeljenja udruga se
stala brzo širiti po Španjolskoj te drugim europskim i prekooceanskim
zemljama. Sveta Stolica isprva je samo pratila njihov rad, ali je tek 1947.
godine papa Pio XII. odobrio njihovo djelovanje, a 1982. papa Ivan Pavao
II. ih objeručke prihvatio i proglasio osobnom prelaturom. Taj im je status
dao važnu autonomiju u radu jer su tako postali izravno odgovorni svom
prelatu i papi, ali ne i mjesnom biskupu.
Koliko ih je papa Ivan Pavao II. cijenio, pokazuje i činjenica da je njihova
osnivača osobno proglasio svecem, a neke članove udruge imenovao i
biskupima. Liberalnim crkvenim kritičarima ti se potezi Ivana Pavla II. nisu
svidjeli, ali organizaciji to nije smetalo da učvršćuje svoju poziciju u
Vatikanu i širi mrežu svojih ispostava po svijetu.
Često se organizacija Opusa Dei uspoređuje s redovničkom, ali ona nije
crkveni red, nego je zasebna crkvena ustanova sa širokom autonomijom
djelovanja koja ima stotinjak tisuća članova u više od 100 zemalja, na pet
kontinenata.
Opusom inače upravlja prelat, a dosad su se na čelu organizacije izmijenila
samo trojica. Od 1928. do smrti 1975. organizaciju je vodio utemeljitelj
Josemaria Escriva de Balaguer. Naslijedio ga je mons. Alvaro del Portillo,
koji je vodio Opus do 1994. Njega je pak naslijedio mons. Javier de
Echevarria, aktualni prelat na čelu organizacije.
Među članovima organizacije, koja je od početka konstituirana na
patrijarhalno-obiteljskim načelima, prelat se naziva jednostavno – otac. On
upravlja Opusom kao ordinarij i pastir za prelaturu te strogo pazi da se
slijede njezina pravila i običaji te upute Svete Stolice. Članovi laici dužni su
poštivati duhovne, obrazovne i apostolske obveze, koje pristupanjem
Opusu dobrovoljno prihvaćaju, te nadležnost svojeg prelata u tim pitanjima.
Međutim, kao i drugi laici u biskupiji, podložni su nadležnosti mjesnog
biskupa u pitanjima od njegove ingerencije, dok su klerički članovi Opusa u
svemu odgovorni isključivo prelatu koji stoji na čelu organizacije. Prelat pak
obavlja svoj pastoralni rad s pomoću vijeća i savjetovanja te s pomoću
normi i uputa. Prelat Opusa Dei bira se na izbornom kongresu, a njegova je
dužnost doživotna. Nakon izbora, potvrđuje ga i imenuje sam papa.
Prema učenju utemeljitelja, članove Opusa povezuje jak osobni motiv za
kršćanskim usavršavanjem i posvećenjem osobnog života koji uključuje
obrazovanje, socijalni i humanitarni angažman, asketski život i
kontemplaciju (za samce i obvezu celibata) te širenje takvog shvaćanja
kršćanske duhovnosti u svojoj okolini kroz svakodnevni rad.
Za vrijeme frankističke vladavine u Španjolskoj Opus i njegova utemeljitelja
povezivalo se s diktatorom Franciscom Francom te ih taj glas prati i danas.
No, organizacija na te prigovore odgovara da je članova Opusa bilo u
Francovoj vladi, ali i na strani protivnika Francova režima. Naime,
utemeljitelj Josemaría Escriva svojim je članovima govorio da Opus
isključivo zagovara duhovni razvoj svojih članova, a njihovo građansko i
političko djelovanje ostavlja na slobodu njima i njihovoj savjesti.
»Opus Dei nema ništa s politikom, nas zanimaju samo nadnaravni ciljevi!«,
rekao je u razgovoru za Vjesnik vikar Jorge Ramos, nakon dolaska u
Zagreb.
Članovi su uglavnom laici različitih zvanja i zanimanja koji svojim radom
pridonose razvoju i jačanju udruge. Članovi postotkom od svojih prihoda
podržavaju rad udruge, a Opus pritom financiraju i brojni imućni donatori
tako da organizacija nema problema s novcem.
Nije ih lako prepoznati
U Španjolskoj, SAD-u i drugim zemljama Opus ima vlastita sveučilišta i
druge odgojno-obrazovne ustanove, a njegove članove i simpatizere danas
je moguće pronaći u gotovo svim društvenim strukturama – akademskim,
znanstvenim, političkim… No, u načelu ih nije lako prepoznati jer se njihovi
članovi javno ne deklariraju niti su prepoznatljivi po bilo kakvim posebnim
obilježjima. I nakon pristupanja Opusu članovi nastavljaju sa svojim
uobičajenim životnim aktivnostima, laici u svojim svjetovnim sredinama, a
svećenici unutar svojih biskupija, dok se svi zajedno okupljaju na redovnim
sastancima udruge.

Što se tiče hijerarhijske strukture Opusa, svi su članovi podijeljeni na četiri

kategorije. Numerariji su neoženjeni i akademici,associati su članovi sa
studijem filozofije i teologije, supernumerariji su obrtnici s obiteljima,
dokcooperatores nemaju stalnih zaduženja.
Udruga putem svećenika i starijih članova obično stupa u kontakt s mladim
ljudima koji se pokažu revnim u vjeri i htijenju da prodube svoju duhovnost,
kršćanski nauk te ambiciju da napreduju u svom pozivu. Tako kontaktima,
druženjima i razgovorima među svoje članove nastoje privući laike raznih
profila.
U Hrvatskoj od 2003. godina
U Hrvatskoj Opus Dei službeno djeluje 2003. godine, kada je u Zagreb
stigao regionalni vikar za Hrvatsku Portugalac dr. Jorge Ramos. Iste godine
nadbiskupa Bozanića u Zagrebu je posjetio aktualni prelat Opusa mons.
Javier Echevarria, koji je inače u prisnim prijateljskim odnosima sa
zagrebačkim kardinalom. Od 2010. regionalni vikar za Hrvatsku je mons.
Josep Peguera, ali njihovi članovi i simpatizeri i ranije su djelovali u
Hrvatskoj samo nisu bili poznati u javnosti. Tako se dugogodišnjeg
ravnatelja Glasa Koncila (od 1964. do 1999.) dr. Josipa Ladiku, koji je
objavio spomenuto evanđelje Opusa, knjigu »Put« (»Via«) na hrvatskom
jeziku, jedno vrijeme držalo članom Opusa, no kasnije se pokazalo da je
bio samo njihov simpatizer. No, poveznice Opusa Dei i Hrvata su mnogo
duže. U tom smislu svakako vrijedi spomenuti da je prvi član Opusa izvan
Španjolske bio Hrvat don Vladimir Vince. Zatim, na Sveučilištu Navarra iz
Pamplone, koje je 1952. godine osnovao Josemaría Escrivá, važan trag
ostavio je prof. Luka Brajnović, također član prelature. Stoga nije slučajno
da je upravo to sveučilište kao prva institucija dobilo Ininu nagradu za
promicanje Hrvatske u svijetu.
Da Vincijev kod
Da Vincijev kod (eng: The Da Vinci Code) je kriminalistički triler američkog
pisca Dana Browna objavljen 2003. godine.
Roman je kombinacija zabavnog romana s raznim elementima teorija
zavjere. Radnja prati uglednog harvardskog “simbologa” Roberta Langdona
i Sophie Neveu dok istražuju ubojstvo u pariškom Louvreu, otkrivajući
zakulisnu borbu između Sionskog priorija i Opusa Dei oko moguće
činjenice da je Isus imao dijete s Marijom Magdalenom.

Naslov romana odnosi se na, između ostalog, činjenicu da je žrtva

umorstva pronađena u Denonovom krilu muzeja Louvre, gol i položen kao
Da Vincijev Vitruvijev čovjek sa šifriranom porukom napisanom uz njegovo
truplo i pentagramom nacrtanim na njegovom trubuhu njegovom vlastitom
krvlju.
Izdanje romana potaknulo je velik interes javnosti za legendu o Svetom
gralu i ulozi Marije Magdalene u povijesti kršćanstva. Mnoge kršćanske
denominacije osudile su knjigu kao napad na Rimokatoličku crkvu, dok su
je drugi kritizirali zbog povijesnih i znanstvenih netočnosti.
Knjiga je postala svjetskim bestselerom s preko 80 milijuna primjeraka
prodanih do 2009., a prevedena je na 44 jezika. Drugi je Brownov roman u
kojem se pojavljuje lik Roberta Langdona, nakon što je 2000. objavljen
roman Anđeli i demoni
Kontroverzna katolička organizacija izaziva interesovanje javnosti
nakon uspeha Braunovog romana "Da Vinčijev kod"

LONDON - Uspeh romana "Da Vinčijev kod" Dena Brauna pobudio je

interesovanje javnosti za kontroverznu katoličku organizaciju Opus dei (na
latinskom Božje delo), koju mnogi smatraju sektom čiji je jedini cilj
bogatstvo i moć. Da li je Opus dei zaista toliko moćan? Ova organizacija
tvrdi da ima oko 85.000 članova širom sveta, od kojih je čak trećina u
Španiji, gde je grupa i osnovana.
Od njenih pripadnika se očekuje da šire evanđeosku misiju kroz svoje
zemaljske poslove. Drugim rečima, od članova se traži da budu uspešni u
svom poslu, ali i da budu velikodušni prema okolini - i na taj način privuku
još više sledbenika. Hiljade hodočasnika sa svih strana sveta prisustvovalo
je 2002. u Vatikanu kanonizaciji osnivača organizacije Opus dei
Hosemarije Eskrive de Balagera.
Papa Jovan Pavle Drugi izveo ju je po "ubrzanom postupku", za samo 27
dana. Papa je, kako navodi BBC, organizaciji Opus dei dodelio i poseban
status "lične prelature", koji je grupi omogućio nezavisnost u okviru
Katoličke crkve. Mnogi smatraju da je njen uticaj u Vatikanu porastao
upravo za vreme papstva Jovana Pavla Drugog. Portparol organizacije
Džek Valero sve to demantuje.

Skulptura De Balagera
- Broj pripadnika Opus deija koji rade u Vatikanu vrlo je ograničen, ima ih
možda petoro ili šestoro, među kojima je i portparol Svete stolice Hoakin
Navaro Vals. Uticaj grupe Opus dei u Vatikanu se preuveličava - tvrdi
Valero.
Kritičari, međutim, kažu da je u tesnoj vezi sa organizacijom mnogo veći
broj sveštenika, koji su obrazovali pravu "crkvu unutar crkve". Istaknuti
članovi ove organizacije zastupljeni su i u mnogim vladama i kompanijama,
iako to retko javno priznaju.
Britanska ministarka obrazovanja Rut Keli nedavno je potvrdila da je
članica ove grupe. Priča se, ali nije potvrđeno, da je pripadnik Opus deija i
kolumbijski predsednik Alvaro Uribe.
Teško je ustanoviti kojim sumama novca raspolaže Opus dei. Pod okriljem
grupe postoji niz fondacija širom sveta. Donacije pojedinaca su značajan
deo prihoda. Smatra se da je razmera uticaja na sledbenike
najzanemareniji aspekt moći Opus deija. U centrima u kojima sledbenici
žive u celibatu odvijaju se, kako neki tvrde, pravo ispiranje mozgova i
"opšta manipulacija".
Pred svakim članom je niz duhovnih obaveza - molitve, svakodnevno
prisustvo na misama i obuka novih sledbenika. Život se odvija pod strogom
kontrolom duhovnih vođa, a slično je i kada je posredi novac. Pripadnici
grupe na ove kritike odgovaraju rečima da su sasvim normalni ljudi i da
imaju slobodu da napuste organizaciju kada god to zažele. Da li je Opus
dei stecište svetaca ili grešnika? Mnogi veruju da je odgovor negde
između.
Rimokatolička crkva je najmoćnija organizacija na
svetu - finansijski, religijski i politički. Vatikan poseduje svoju
državu sa svim pravima, što znači da imaju diplomatske
imunitete i slično. Takođe, Rimska crkva ima svoju banku koja je
jedina banka na svetu koja
nema superviziju, što znači da je idealno tlo za pranje novca - jer
nema kontrole.
Vatikanska banka, koja se naziva “Institut za religiozne poslove”,
značajan novac investira po svetu - u nekretnine, druge banke,
poznate kompanije. Pored njihovih direktnih biz nisa, postoji i
priliv novca
od vernika. Procenjuje se da Rimska crkva ima oko milijardu
vernika.
Vatikan sprovodi kontrolu glavnih tokova u svetu preko svojih
organizacija, čiji su članovi moćni ljudi koji zauzimaju važne
funkcije na polju politike, finansija i dr. Na primer, vatikanske
glavne organizacije,
čiji su članovi položili zakletvu na lojalnost crkvi i papi jesu:
jezuiti, tajno društvo Malteški vitezovi,

Opus dei, Vitezovi Kolumba i dr. To je papska vojska - vitezovi -

na isti način kao nekada u istoriji, samo sada na mnogo perfidniji
i suptilniji način. Jezuti su glavna katolička poluga, koja kontroliše
sve druge organizacije.

Postoji neformalna hijerarhija u tom sistemu u kojoj je glavni

čovek jezuitski general. Zato se i zove “general”. Njegovi
potčinjeni ga
zovu “otac general”. To se moze videti i na njihovom oficijelnom
sajtu.
Aktuelni jezuitski general je Španac Adolfo Nikolas, koji je rođen
1936. godine u vreme najvećeg uspona fašizma, u porodici koja
je bila veliki simpatizer Adolfa Hitlera, po ko jem je i dobio ime.
Prema rimskoj hijerarhiji, jezuitskom generalu potčinjeni su i
Malteški vitezovi, Vitezovi Kolumba i Opus dei. Jezuiti rade tajno,
dok članovi organizacija Malteški vitezovi, Opus dei i Vitezovi
Kolumba su u
dobroj meri javne ličnosti. Na primer, Vitez Kolumba je rođeni
brat bivšeg predsednika Amerike Džordža Buša,Džeb Buš, inače
guverner Floride. On ne propušta priliku da papi poljubi ruku i
pokaze svoju
lojalnost.
Malteški vitezovi su znatno brojniji i danas su postali verovatno
najuticajnije tajno društvo u svetu.Neki od članova su
gradonačelnik Njujorka Majkl Blumberg, najmoćniji čovek među
mi li jarderima,
prema anketi magazina Forbs. Zatim Frenk Karluči,nekada visoki
funkcioner CIA-e, a sada prvi čovek američke Karlajl grupe,
jednog od zvanično najvećih trgovaca oružjem u svetu. Karlajl
grupa je inače me -
đu najmoćnijim kompanijama u svetu. Dakle, malteški vitezovi u
dobroj meri kontrolišu vojnu industriju.
Član Malteskih vitezova je i Majkl Čertof, direktor Homeland
security, američke carinske i imigracione službe. Rimska crkva
svesno ubacuje svoje ljude u tu službu jer se preko nje sprovodi
politika izmene
demografske strukture Amerike. Na primer, sada su Španci
(useljenici iz Južne Amerike koji govore španskim jezikom,
uglavnom Meksikanci) moćna glasačka mašinerija u Americi
(danas ih ima više nego crnaca u Americi), a skoro svi su katolici.
Tako je rimokatolika svake godine sve više u Americi.
Važan član Malteških vitezova je španski kralj Huan Karlos, pod
čijom kontrolom je između ostalog i Španac Havijer Solana, visoki
zvaničnik EU, koji je bio šef NATO-a u vreme bombardovanja SR
Jugoslavije.
Prvi čovek Malteških vitezova u Americi je njujorški kardinal
Edvard Igan. Kada su srušene Kule bliznakinje 11. septembra,
Igan je i bio šef Malteških vitezova u Americi, a član iste
organizacije je bio
tadašnji direktor CIA-e Džordž Tenet, koji je bio,dakle, podređen
Iganu. Veruje se da je CIA tada o svemu bila upoznata, a zna se
da postoje brojne sumnje da je pomenuti događaj bio isceniran.
Suština je
da su ljudi pod kontrolom Rimske crkve vodili ceo “proces”.

Najmoćniji bankar u 20. veku, Dejvid Rokfeler, takođe je član

Malteških vitezova.Malteški vitezovi su članovi Vrhovnog suda
Amerike - Semjuel Alito i Antonin Skalia, oba su katolici. Član
Malteškog reda, između ostalih, je i Džon De Đoja, prvi čovek
Dzordž Taun Univerziteta u Vašingtonu, koji produkuje kadrove
za američku administraciju i Pentagon. Džordž Taun je jezuitski
koledž (bivši predsednik Bil Klinton je studirao na ovom koledžu).
Jezuiti kontrolišu zvanično najviše koledža
u Americi, a među njima je i poznati Fordam Univerzitet u
Njujorku.

Mnogi od članova Malteških vitezova i ne kriju da su članovi ove

organizacije. Spiskovi o članovima u dobroj meri se mogu naći na
internetu i u knjigama raznih autora.
Za članove organizacija poput jezuita, i njihovih ogranaka kao što
su Malteški vitezovi, važi da su dobro infiltrirani u masoneriju i
slična tajna društva.
Leo Zagami, odbegli član Iluminata, organizacije koja predstavlja
elitu masonerije, kaže da jezuiti kontrolišu vrh svetske
masonerije. Na primer, porodica Rotšild je glavna za britansku
masoneriju. Rimskoj crkvi je dovoljno da kontroliše jednog ili
nekoliko članova te porodice da bi kontrolisao čitavu britansku
masoneriju, a da to niži članovi i ne znaju. Rotšildi, kao verne
sluge Rimske crkve, predano se zalažu za svetsku vladu.
 Rotary club Beograd Vračar
Naša zajednica je od skoro bogatija za još jedan Rotari Klub - Beograd
Vračar. Misija članova novog Rotari Kluba Beograd Vračar je da budu
dostojni imena matične organizacije, da se potrude da ispune očekivanja
naše zajednice, da doprinesu zajedničkim zadacima Rotari klubova. Imaju
nameru da u tome uspeju. Važno je što će neprekidno raditi na tome da ime
kluba bude prepoznatljivo kao sinonim za dobročinstvo i filantropiju, baš
kao što i jeste već više od jednoga veka, u čitavom svetu.

Novi klub je na svečanoj osnivačkoj ceremoniji i zvanično primio osnivačku

povelju od Rotari Internacionale pre nekoliko dana, što je i povod i lepa
prilika da malo vremena i prostora posvetimo ovom značajnom događaju i
ovoj organizaciji uopšte.

Rotari Internacional je međunarodna organizacija vrhunskih

profesionalaca iz raznih struka u kojoj je članstvo dobrovoljno. Cilj
postojanja organizacije je pružanje humanitarne pomoći, da promoviše
visoke etičke standarde u profesiji i životu ali i razumevanje, dobru volju i
mir, kroz prijateljstvo članova koji su vodeći ljudi u poslu, profesiji i
zajednici.

Gosti na proslavi

Načela Rotarija podrazumevaju podsticanje i negovanje „ideala

službovanja“ kao osnove za korisno delovanje svake individue kroz:
 Sklapanje novih poznanstava kao mogućnosti za službu društvu
 Negovanje visokih etičkih standarda u poslu i profesiji, poštovanje
zanimanja svakog Rotarijanca, kao mogućnosti za službu društvu
 Primena ideala službe u ličnom, poslovnom i društvenom životu svakog
Rotarijanca
 Unapređenje razumevanja, dobre volje i mira u svetu putem svetske
organizacije poslovnih i profesionalnih ljudi ujedinjenih u idealu mira
Osnova rotarijanstva možda leži u „Testu četiri pitanja“ koji je zvanično
usvojen u Rotariju, pa tako za sve što svaki rotarijanac radi, misli ili govori,
prethodno bi trebalo da se zapita:
1. Da li je istinito?
2. Da li je pošteno prema svima?
3. Da li gradi dobru volju i prijateljstvo?
4. Da li je korisno za sve?
..

Obraćanje Čarter Predsednika Aleksandra Georgijevića, otvaranje

Rotari Internacional
Pored navedenog promovisanja najviših vrednosti, svaki rotarijanac se
trudi da svojim ličnim radom ili organizovanim radom kroz svoj Rotari
klub, pomogne svom okruženju, pa se tako obavljaju akcije pomoći
ugroženima, bolesnima, hendikepiranima... a sve u borbi protiv bolesti,
gladi, nasilja, nepismenosti. Rotari na svetskom nivou ima nekoliko stalnih
programa kojima se stimuliše učenje i promoviše mir i razumevanje, kroz
razmenu učenika, nastavnika i edukatora, a najveći program Rotarija do
danas je „Polio plus“, program iskorenjivanja dečje paralize u svetu.
Programom „Polio plus“ se vrši zaštita od dečje paralize, ali i drugih
nekoliko smrtonosnih bolesti. Ovaj program je najveći humanitarni
program u svetu. Danas je ostalo svega tri zemlje u kojima još postoji
poliomijelitis, a to su zemlje zahvaćene ratom. Rotari neće odustati dok se u
potpunosti ne iskoreni ova strašna bolest. U ovoj misiji imamo saradnju i sa
fondom Bila i Melinde Gejts koji su već više stotina miliona dolara donirali
u ovu svrhu.
Rotari Internacional danas broji više od milion i tri stotine hiljada članova u
celom svetu. Iz trezora organizacije je u poslednjih četrdesetak godina samo
izdvojeno blizu dve stotine miliona dolara za razne stipendije osobama koje
nisu članovi organizacije, a čiji je rad prepoznat kao vredan. U Srbiji je do
sada preko Rotari klubova ostvareno više miliona evra pomoći. Tokom
devedesetih je preko Rotarija doneseno i distribuirano zvaničnim kanalima
više desetina hiljada kutija sa najpotrebnijim lekovima, ostvarene su
donacije u medicinskom materijalu i opremi u vrednosti više od milion evra
(medicinski aparati, kola hitne pomoći, uređaji...), podeljeno je više
desetina hiljada paketa za ličnu higijenu, podeljeno je više desetina hiljada
paketa igračaka za decu, obavljene su brojne pojedinačne pomoći
ugroženim grupama, obavljena je akcija „Gift of life“ kojom je nekolicini
beba kojima su za preživljavanje bile neophodne operacije u inostranstvu
pojedinačnih vrednosti od po preko sto hiljada dolara... Pored svih ovih
akcija, nebrojene su akcije koje su do sada naši Rotari klubovi preduzimali i
preduzimaju. Poslednja veća akcija je zajednička solidarna akcija Rotari
klubova Beogada i Srbije, iz koje se izrodila pomoć u vidu izgrađenih kuća
za postradale u zemljotresu u Kraljevu.

Prijem Čarter povelje, Guverner Zahos, Predsednik Georgijević

Članstvo

U Rotari klub se ulazi isključivo po pozivu postojećeg rotarijanca, koji prvo

poziva potencijalnog člana kao gosta u svoj klub, ceneći da isti poseduje
lične i profesionalne kvalitete da postane rotarijanac. Za sve ove postupke
postoji jasna i propisana procedura od same organizacije. Rotari je jednako
otvoren za osobe oba pola koje su navršile trideset godina starosti i koje
ispunjavaju kriterijume za članstvo. Osnovni kriterijumi su da je osoba
vrhunski profesionalac i lider i svojoj struci, kao i da poseduje visoke
moralne standarde i da poštuje najviše etičke vrednosti.

U Rotariju nema politike i religije, to su teme o kojima se ne razgovara, a

poštuju se svačija uverenja i verovanja.

Rotari nije tajno društvo, već je otvorena organizacija čijim sastancima se

može prisustvovati uz prethodnu najavu. Svaki Rotari klub je zvanično
registrovan i prijavljen adekvatno zakonu i propisima države u kojoj postoji
i radi.

Rotari Klub Beograd Vračar

Iz istorije
Prvi svetski klub vrhunskih profesionalaca iz raznih struka, stvoren da
pored druženja bude usmeren ka pomaganju drugima u svojoj okolini, ali i
čitavom svetu, osnovan je u Čikagu u ulici Diborn 23.2.1905.
godine. Prvi Rotari klub su osnovali: Gustav Ler, Silvester Šile, Hiram Šori
i Pol Haris. Osnovna ideja se pokazala kao odlična i potrebna čovečanstvu,
te su se do 1921. godine osnovali klubovi na šest kontinenata, a organizacija
je usvojila ime Rotari Internacional. Ideal služenja koji je postavljen kao cilj
još 1910. godine, ostao je i danas ali u formi slogana „Service above self“.

Prvi Rotari klub u Srbiji je osnovan 1928. godine u Beogradu, osnivač je bio
Vojislav Kujundžić, a prvi predsednik Ferdinand Gromberg, vlasnik
Smederevske železare i suvlasnik Borskog rudnika. Svi Rotari klubovi kod
nas su uspavali svoj rad izbijanjem Drugog svetskog rata. Međutim, ideja
rotarijanstva je brižno negovana među predratnim članovima i preživelima,
kao i u njihovim porodicama koje su čuvale klupske regalije sve do 1989.
godine kada je prvi klub obnovio svoj rad. Prvi predsednik reosnovanog
Rotari kluba Beograd je bio advokat Dragan Brajer.

Rotarijansku značku su ponosno nosili i naš pisac i nobelovac Ivo Andrić,

predsednik vlade Milan Stojadinović, matematičar Mika Petrović Alas,
zatim pisac Tomas Man, krunisane glave Albert I Kralj Belgije, Kralj Karl VI
Gustav, Princ Renije od Monaka, Čarls Princ od Velsa, predsednici SAD
Džon F. Kenedi, Džordž Buš, Džimi Karter, Ričard Nikson, Ronald Regan,
Frenklin Ruzvelt, Hari Truman, Vudrou Vilson, Britanski premijeri ser
Vinston Čerčil i Margaret Tačer, ali i Volt Dizni, Nil Armstrong, Baz Oldrin i
mnogi drugi.

Ceremonija osnivanja Rotari Kluba Beograd Vračar

Čarter ceremonija Rotari Kluba Beograd Vračar je održana 8. aprila 2011. u

restoranu Aero Klub. Bilo je veoma lepo i mi, članovi, kao organizatori smo
vrlo zadovoljni, tim pre što su nam sami gosti upućivali mnoge pohvale i
reči zadovoljstva. Imali smo čast i zadovoljstvo da ugostimo oko sto
dvadeset naših rotarijanaca iz čitavog regiona, čak i iz Slovenije, a pre svega
iz naše zemlje. Sve ukupno iz oko trideset klubova. Među zvanicama su se
našli Guverner Distrikta kome pripada naš klub Vizarion "Aris" Zahos, više
funkcionera Distrikta poput prethodnog Guvernera Dragana Brajera,
dolazeće Guvernerke Vesne Baltazarević, Asistenata Guvernera Svetislava
Milovanovića i Prof Dr. Predraga Đorđevića, a posebno moramo da
pomenemo naš kumovski klub Beograd Internacional. Posebno želimo da
istaknemo gostovanje počasnog člana Rotari Kluba Beograd Metropoliten,
gospodina akademika Nikole Hajdina, predsednika SANU. Od zvanica koje
nisu rotarijanci istakli bi smo gostovanje Predsednika opštine Vračar,
gospodina Branislava Kuzmanovića, gospodina akademika Hadži-Đokića,
predstavnika diplomatskog kora i mnogih drugih. Poznvani su bili i
predstavnici medija.

Ovom prilikom želimo da se javno zahvalimo svima koji su bili i svojim

prisustvom uveličali našu svečanost.

ČUVAJTE SE, OPUS DEI NAPADA....ČUVAJTE SVOJE I DUŠE SVOJIH BLIŽNJIH, NE

DAJ TE SE NAVUĆ NA NJIH...

HRVATSKI OBAVJEšTAJCI SMATRAJU DA JE TAJNOVITA KATOLIČKA ORGANIZACIJA

OPUS DEI, KOJA VEĆ GODINU

DANA DJELUJE U ZAGREBU, PREDSTAVLJA OPASNOST ZA DRžAVNU SIGURNOST:

Oni su prodrli u visoke poslovne i političke krugove i imaju jak utjecaj na situaciju
u zemlji. Unatoč civiliziranim javnim nastupima, to je jedna militantna crkvena
organizacija, a neki je uspoređuju s katoličkim talibanima

MARTIN SCHLAG, AUSTRIJSKI PRELAT

Za širenje Opusa Dei u Hrvatskoj zaduženo je austrijsko krilo

UGLEDNI POSLOVNI ČOVJEK IZ AUSTRIJE

'Unatoč civiliziranim javnim nastupima, to je militantna organizacija, neki je
uspoređuju s
katoličkim talibanima'
FINANCIJSKA MOĆ OPUSA DEI
Opus Dei u New Yorku posjeduje zgradu vrijednu 42 milijuna USD, a dio članova
mu predaje svu zaradu

NA UDARU OBAVJEŠTAJACA
Od 1983. SDS je pratio aktivnosti Opusa Dei u tadašnjoj SFRJ, a uhodila ih je i
vojna tajna služba

Opusa Dei – puni naziv te organizacije glasi Svećeničko udruženje Svetoga Križa i
Opus Dei.
Godine 1928. u Madridu ju je utemeljio Španjolac J. M. Escriva de Balaguer y
Albas, želeći promicati apostolat i kršćansku savršenost. O djelovanju Balaguere
bog zna kako visoko mišljenje nije imao ni sam kler. Hans Uhr von Balthasar, jedan
od Papinih omiljenih teologa, opisao je Opus Dei kao “koncentraciju
fundamentalističkih snaga u Katoličkoj crkvi”. Sam utemeljitelj je za Hitlera izjavio
da će samo on spasiti kršćanstvo od komunizma (slike crkvenih otaca i Hitlera te
Hitlerovih SS-ovih glavešina smo vidjeli prije par postova), a njegova organizacija
proširila se Španjolskom zahvaljujući i idejnoj i političkoj bliskosti s
generalissimusom Francom. Prije svoje smrti Balaguer i njegov Opus Dei blisko su
surađivali i s diktatorom Pinochetom.
Drugim riječima imamo udrugu koja je sastavljena od srednjevjekovnih inkvizitora
te ozbiljnih neonacista pod krinkom kršćanskog reda.

-Hrvatski obavještajci javljaju da tajna katolička organizacija Opus Dei, koja djeluje
u Hrvatskoj već zadnjih godinu dana, predstavlja opasnost po državnu sigurnost.
POA je identificirala najvažnije suradnike Opus Dei-a, a to su večinom članovi
katoličkog zbora "MI" koje je oupljao Jurjak Josip (župnik crkve Blaženog Marka
Križevčanina), a među članovima su bili Tomislav Karamarko, tadašnji najbliži
suradnik predsjednika Stipe Mesića, Vladimir Lončarević, pomoćnik savjetnika za
unutarnju politiku Predsjedničkih Dvora, Neven Jurica, odnedavno veleposlanik u
Washingtonu, visoki crkveni prelati Juraj Jezerinac i Želimir Puljić.

Važnu ulogu imaju braća, umirovljeni general Ivan Tolj i Mario Tolj, zagrebački
župnik, a navodno su u međuvremenu članovi Opusa Dei ostvarili kontakt i s
Mirkom Norcem, koji služi kaznu zbog sudjelovanja u ratnom zločinu. Tvrdi se da
im je to uspjelo preko Mire Lace i Antonija Lekića, nekadašnjih časnika HV-a i
suradnika Nikole Štedula, političkog emigranta bliskog toj organizaciji.

Izvješće POE također navodi da OPUS DEI za ostvarenje svojih ciljeva i idea su
spremni na sve, od postavljanja i vrbovanja osoba na utjecajna poslovno-politička
mjesta, pa do fizičke eliminacije onih koji im stanu na put. Red ima podršku od
ljudi poput Josipa Bozanića (a to znači i cijele katoličke Crkve u RH, što je
normalno jer se ne bi Crkva suprotstavljala papi koji ih je posvetio).

"Oni su prodrli u visoke poslovne i političke krugove i imaju jak utjecaj na situaciju
u zemlji. Unatoč civiliziranim javnim nastupima, to je jedna militantna crkvena
organizacija, a neki je uspoređuju s katoličkim talibanima", rekao je za Nacional
ugledni austrijski poslovni čovjek.
-Trebalo bi možda malo promotriti evanđelja i druge tekstove koji govore o
Antikristu, da to nije možda netko ili možda cijeli red Opus Dei-a? Kako je najlakše
uništiti neku organizaciju? Iznutra, što odmah povlači pitanje, da neće oni
potaknuti zlo koje nadolazi?

Uostalom, i nema crkvene institucije koja je izazvala toliko kontroverzija poput

Opusa Dei, koji je 1928. osnovao Josemaria Escriva de Balaguer y Albas. Službeno
je riječ o osobnoj prelaturi sa sjedištem u Rimu, čiji članovi u svakodnevnom
životu promiču apostolsku djelatnost i bave se društveno korisnim radom.
Članstvo se dijeli u nekoliko kategorija: numerarije, koji su u pravilu akademski
obrazovani, a žive u istospolnim zajednicama; supernumerariji, koji su za razliku
od njih najčešće obiteljski ljudi; asociatiji te suradnici koji nemaju stalna
zaduženja.

Oko 1800 svećenika članovi su udruge Svetog Križa i podliježu kanonskom pravu,
za razliku od ostalih pripadnika Opusa Dei.

Organizacija i više od 80.000 njezinih članova izbjegavaju javnost, a u pravilu se

regrutiraju unutar društvenih elita, poput uspješnih poslovnih ljudi, odvjetnika i
sudaca, političara i profesora. Zato i ne čudi da ih neki nazivaju masonerijom
unutar Katoličke crkve, budući da netko do svoje punoljetnosti može biti član
Opusa Dei a da to nikad ne bude javno obznanjeno.

Vrlo brzo postalo je jasno da usprkos Escrivinim tvrdnjama o političkoj

neutralnosti, Opus Dei čvrsto podržava Francov režim, čiji su brojni ministri
pripadali toj organizaciji. Na internetu djeluju i portali na kojima Escrivini
protivnici citiraju njegova izrazito dubiozna politička gledišta, poput onog u kojem
zbog borbe protiv ateista, komunista i masona veliča Franca i dodaje da podržava i
Hitlera, ako imaju iste neprijatelje. Zbog toga su i neki španjolski biskupi
prosvjedovali kada je Ivan Pavao II 1992. Escrivu proglasio blaženim. Sadašnji Papa
snažno cijeni čvrstinu i konzervativizam koji provodi Opus Dei, što je potvrdio
proglasivši ga vlastitom prelaturom, a 2002. Josemaria Escriva proglašen je
svetim.

Ništa manje zanimljiv podatak nije da se za djelovanje Opusa Dei početkom 80-ih
zainteresirala jugoslavenska Služba državne sigurnosti. Unutar SDS-ova
zagrebačkog odjela, djelovao je poseban detašman zadužen za špijuniranje
svećenika i osoba bliskih Katoličkoj crkvi. Bili su iznimno učinkoviti, a jedna od
glavnih meta bio je biskup Đuro Kokša, čije su prostorije bile ozvučene, a on
kontinuirano praćen. Biskup nije znao da je pod prismotrom, a svaki dan je Služba
državne sigurnosti dobivala izvješća o njegovim razgovorima i stavovima vodećih
ljudi zagrebačkog Kaptola. Do koje se mjere SDS infiltrirao u crkvene vrhove,
pokazuje podatak da su, kada bi se održavala zatvorena zasjedanja Biskupske
konferencije Jugoslavije, izvještaje s jutarnjih sesija crkvenih velikodostojnika
agenti i njihovi šefovi imali prije nego što bi počela popodnevna zasjedanja. Ovo je
nedavno također bilo i u novinama, a te stranice ću probati nabaviti, skenirati te
ih postaviti na ovaj blog.

Oko 1983. Služba državne sigurnosti zapazila je pokušaje ulaska Opusa Dei u
ovdašnju Katoličku crkvu. Trag je vodio do Beograda i tamošnje nuncijature u
kojoj je tih godina radio Javier Lozano, aktualni apostolski nuncij u Republici
Hrvatskoj. "U to vrijeme u Zagrebu su imali podršku malog broja ljudi nepoznatih
u javnosti, iako je bilo očito da žele ući u ovo područje. Međutim, ubrzo smo ih
stavili pod nadzor jer je to posao kontrašpijunaže u svakoj zemlji. Tada je zamalo
izbio skandal jer se u jednom trenutku ispostavilo da istu ekipu špijunira i Vojno-
sigurnosna uprava Generalštaba JNA, tako da su pojedini informatori radili i za nas
i za njih. Mislim da Opus Dei namjerno mistificira svoj utjecaj i ulogu, no kako rade
u konspiraciji, sasvim je logično da su zanimljivi tajnim službama", ispričao je
prošle subote za Nacional nekadašnji agent SDS-a.

Služba državne sigurnosti imala je ključan utjecaj i na rad komisija za odnose s

vjerskim zajednicama – pojašnjava bivši SDS-ovac – a one su odabranim
novinarima davale upute kako pratiti religioznu problematiku.Najistaknutiji
komunistički kritičari Crkve tog perioda bili su Nenad Ivanković i Nino Pavić. Prvi je
danas vodeći državotvorac, a drugi se prije desetak dana privatno susreo s
prelatom Echeverriom, kako je izvijestio Jutarnji list. Čini se da je vatikanska moć
praštanja doista bezgranična, ili možda ne?

U vrijeme Tuđmanove vladavine obavještajna zajednica je gotovo u potpunosti

prestala nadzirati Crkvu. Potom je 2000. Služba za zaštitu ustavnog poretka
probila konspirativnu djelatnost Opusa Dei i de facto ih proglasila opasnima po
Hrvatsku. Izvještaj je ignoriran i 2003. nasljednici Josemaria Escrive stigli su u
Zagreb, gdje danas imaju podršku kardinala Bozanića. U idućim godinama bit će
zanimljivo vidjeti do kojih granica će uspjeti proširiti svoj utjecaj Nakon
španjolskog građanskog rata, u kojem su republikanci pobili oko 6300 svećenika i
časnih sestara te 13 biskupa, kao i cjelokupna tamošnja Katolička crkva i Opus Dei
je podržavao diktatorski režim Francisca Franca. Stoga ne iznenađuje da su 50-ih i
60-ih mnogi ministri bili pripadnici te organizacije. Godine 1995. Le Monde
Diplomatique objavio je popis poznatih političara povezanih s Opusom Dei. Među
ostalima, tu su Valery Giscard dEstaing, bivši premijer Raymod Barre, Jacques
Santer, Jose Maria Aznar, Juan Antonio Samaranch, Otto von Habsburg, Alois
Mock,
pa i odbjegli peruanski diktator Alberto Fujimori. Ali svakako najutjecajniji
pripadnik i dalje je Joaquin Navarro Valls, liječnik i novinar koji obnaša dužnost
glasnogovornika Svete Stolice.

POLITIČARI BLISKI OPUSU DEI

Nakon španjolskog građanskog rata, u kojem su republikanci pobili oko 6300
svećenika i časnih sestara te 13 biskupa, kao i cjelokupna tamošnja Katolička crkva
i Opus Dei je podržavao diktatorski režim Francisca Franca. Stoga ne iznenađuje
da su 50-ih i 60-ih mnogi ministri bili pripadnici te organizacije. Godine 1995. Le
Monde Diplomatique objavio je popis poznatih političara povezanih s Opusom
Dei. Među ostalima, tu su Valery Giscard dEstaing, bivši premijer Raymod Barre,
Jacques Santer, Jose Maria Aznar, Juan Antonio Samaranch, Otto von Habsburg,
Alois Mock, pa i odbjegli peruanski diktator Alberto Fujimori. Ali svakako
najutjecajniji pripadnik i dalje je Joaquin Navarro Valls, liječnik i novinar koji
obnaša dužnost glasnogovornika Svete Stolice.
Na stranicama www.odan.org možete naći izvještaje ljudi koji su jedva izvukli živu
glavu iz te "dobrohotne" organizacije. Moje mišljenje je da je Opus Dei Sadističko-
mazohistička, fundamentalna i fanatička organizacija koja pošto poto želi vratiti
vlast crkvi koju je imala u doba srednjeg vijeka.

Opus Dei regrutira žene iz siromašnih područja, daju im krov nad glavom i hranu,
ali one u zahvalu moraju živjeti u celibatu, kuhati za članove te čistiti muške
prostorije (od mjesta spavanja do WC-a). U svojoj knjizi 'Beyond the Threshold: A
Life in Opus Dei' Maria del Carmen Tapia govori kako žene za svoj rad u
organizaciji dobivaju vro nisku plaču (podplačene) bez ikakve socijalne sigurnosti.
Naravno, pošto svi koji pristupe redu potpisuju svu svoju imovinu
redu, tako da i plače odlaze redu. Ako nekome treba odjeća ili obuća, oni je
dobiju, ali ne rade s novcem uopće. "The servants do not receive any money" (što
mi je vrlo čudno, zar Isus sam ne govori Caru carevo, Bogu Božje....).

www.odan.org zahvaljuje svima na hrabrosti koji iznesu svoje doživljaje u redu da

bi upozorili javnost na taj red.

Jedna osoba govori kako je u Opus Dei-u bila sedam godina te je imala status "an
assistant" numerary. Prvi kontakt je imala kroz reklamu ketering škole koja je
nudila certifikat iz kućnog menadžmenta i kuhanja. Država je bila u recesiji i bila je
slaba zaposlenost. Potencijalnim studentima se garantirao posao što je utjecalo
kako na studente tako i na roditelje studenata.

Intervju za školu i posao se održao u kući familije potencijalnog studenta te drugi

u centru Opus Dei-a.
U početku su sugestirali da se osoba moli za obitelj (lijepo od njih), zatim je osoba
morala na tjednu ispovjed i komunikaciju o obitelji s članovima Opusa Dei-a. Rekli
su joj ako prati Božju volju da će se situacija u obitelji poboljšati (pitanje je samo
da li se trebala pratiti Božja volja ili volja Opus Dei-a). Rekli su joj da će biti
nesretna ako neće pratiti Božju volju, a obitelj će još više propasti.
Nakon što se vratila s UNIV konferencije u Rimu, odvojili su je od ostalih
studenata, cenzurirali joj pisma, pratili telefonske razgovore i pretraživali njene
osobne stvari. Morala je predati i ono malo novca što je imala uz sebe. Članovi
Opus Dei-a su joj diktirali kada i koliko će posjećivati svoju obitelj što ju je najviše
uznemirilo. Govorili su joj što smije pisati, a što ne u svojim pismima te što smije
govoriti preko telefona. Nakon svakog telefonskog razgovora s obitelji pozvana je
na ispitivanje o tom razgovoru od strane Opus Dei-a.

Obitelj je bila totalno nesvijesna da je njihovo djete postalo članom Opus Dei-a.
Govorili su joj da laže o tome što se događa u njenom životu u Opusu dok je na
praznicima kod obitelji, a nakon praznika su je Opusovci ispitivali gdje je spavala,
što je razgovarala s obitelji, koje novine su čitali i sl.

Obitelj je nakon nekog vremena vidjela veliku razliku u ponašanju te da je osoba

praktički izgubila osobnost, te da je bila sumnjičava na sve.
Nakon što su predavanja završila, osoba je dobila instrukcije da kaže svojim
rotiteljima svoju želju da se priključi redu Opus Dei. Roditelji su poludjeli na taj
podatak dok je jedina obrana vrbovane osobe bila "To je Božja volja, moram
pratiti Božju volju".
Roditelji su je pustili da se vrati položiti zadnje ispite nadajući se da će se
predomisliti što se tiče ulaska u Opus Dei. To se naravno nije desilo. Umjesto toga,
Opus Dei ju je poslao u jedan od njihovih centara na razne zadatke.

Tijekom vremena dobivala je razne zadatke i dužnosti. Rekli su joj da su svi zadaci
isti samo je rad drugačiji. Sve što je ostalo od nje je dugo radno vrijeme, teški rad i
apsolutno nikakav socijalni život.

Postojala je razlika između članova. Numeraries su nosili skupa odjela dok su

njihovi asistenti nosili uniforme s bijelom pregačom. Asistenti su mogli nositi
civilna odjela jedino ako su izlazili iz centra, a ta odjela su bila "second hand" ili
jeftina. Numeraries su jeli u ugodnijim prostorijama i bolju hranu dok su asistenti
jeli ostatke. Ista stvar je i s osobnim odajama, Numeraries su živjeli ugodnije i
kvalitetnije. (više na www.odan.org).
Razlika "jednakih" grupa u Opus Dei redu nije samo fizičke prirode... Katekizam
Opus Dei-a definira asistenta:"there are other numeraries who do the menial and
housekeeping work in Opus Dei houses who are called servants," (3) dok je termin
sluga zamjenjen terminom asistent realnost tih "asistenata" ostaje ista.

Asistenti su regrutirani iz ruralnih, siromašnijih i neškolovanih (ili slabije

školovanih) područja, dok su numeraries regrutirani iz školovanih i bogatijih
područja i obitelji. Asistenti ne mogu dobiti neki viši položaj ili autoritet niti mogu
raditi izvan kuća Opus Dei-a. (opa. praktički legalno roblje...cenzurirani govor,
ristrikcija na izlazak, podnašanje izvještaja gdje je bio, što je radio, s kim
razgovarao, što čitao...slabija hrana i mjesto života, podjarmljeni položaj....).

Escriva sugestira da asistenti imaju ograničenu inteligenciju i znanje te ograničeni

mentalitet "their own mentality."(4) Dok Numeraries polažu znanje teologiji,
kanonskom pravu, španjolskom
jeziku i drugim znanjima, asistenti uče samo o higijeni, osnovama čitanja i pisanja
i
elementarnim religijskim elementima. (opa. Znači ni u znanju nisu jednaki).

Escriva pretpostavlja da je asistent lišen ljudskih osjećaja (nakon pranja mozga bi i

morao biti). Na primjer asistentima je dozvoljeno držanje beba i briga oko male
djece dok numerary's to ne bi smjeli jer bi se mogao u njima probuditi roditeljski
instinkt. To se asistentima ne može dogoditi jer ne posjeduju takve emocije (kao
da su niža bića što je vrlo rasistički gledano).

Ženama je rečeno da su one sve majke svih članova Opusa te se za sve članove
moraju brinuti.
Žene se smatraju nižima od muškarca (te su najčešće one asistentice), a ohrabljuje
se njihovo djetinjasto ponašanje. (Koga je lakše kontrolirati do li djevojčicu od 12-
13 godina). Kada žena odraste ali zadrži ponašanje djeteta, to je kasnije jako teško
promjeniti (ovo mi se također čini kao pranje mozga).

Asistentice nikad ne smiju biti same te imaju stalnu pratnju Numeraries gdje god
asistentice išle, bez obzira da li su unutar ili izvan centra. Asistentice nemaju
doticaj s novcem, a sve plačaju numeraries (ovo je čisto kršenje ljudskih prava te
prava slobode i ravnopravnosti).

Čak im se i televizor gasi ako numeraries smatraju da je program nedoličan i

nebitan.

Pošto su asistenti (ili da se bolje izrazim asistentice) iz ruralnih područja, često su

na meti šala numeraries koji su najčešće iz gradova, poput ismijavanja naglasaka,
govora ili ruralnih tradicija. Nerjetko su asistentice meta istresavanja živčanih
numeraries, ali nemaju pravo vratiti istom mjerom niti se žaliti.

Osoba koja je i započela ovu priču, često se pitala o kontradikcijama koje je

primjetila, ali brzo je bila ušutkana riječima da će ići u pakao ako razmišlja o tim
stvarima. Zbog slabe edukacije i svoje pozicije nije mogla vratiti nikakav komentar.

Nakon nekog vremena to više nije mogla trpjeti te se počela propitkivati i postala
je zbunjena tko zapravo Bog jest ili kojeg Boga Opus nameče, te kakav je to Bog.
Nedostajao joj je Bog kojeg je znala prije nego što je ušla u Opus Dei.

Jednog jutra napustila je centar Opus Dei-a te mnoge asistentice, prijateljice koje
je znala tamo. Numerary koji joj je odpratio do mjesta rastanka bacio je njezinu
torbu na pod, okrenuo se i otišao bez i da kaže Zbogom. Ostala je zaprepaštena
ponašanjem osobe koja je posvečena Bogu.

Kad je ušla na vlak, shvatila je da je u Opus Dei izgubila i ono malo sebe čak i da
kupi kartu (pošto su bili u totalnoj izolaciji, a sve novčane transakcije su vodili
numeraries).

Napokon se vratila obitelji i ljudima koji je vole. Polako je počela shvačati da svijet
nije tako crn, agresivan i zao kako su ga ljudi iz Opus Dei-a prikazivali. U svijetu
ima mnogo dobrih ljudi (koji se ne djele na religijsku dobrotu jer nitko nema
monopol nad dobrotom i ljubavi).
Radi toga što je u redu izgubila i one osnovne socijalne sposobnosti morala je
potražiti stručnu psihološku pomoć.

Danas, nakon stravičnog proživljavanja ovdje ukratko navedenog, vratila je

osobnost i samosvijest. Vratila se u školu koju je završila, otišla na fakultet koji je
također završila te namjerava na post diplomski (toliko o ograničenoj inteligenciji i
znanju).

Vremeplov: 19 vek.
Šta su radili slobodni zidari i majstori u Srbiji tokom renesanse, kako su
zidali i ispunjavali tajne i javne dogovore, saznaćemo iz jednog malog
isečka iz istorije.
U Srbiji se u to vreme nisu gradile piramide ni katedrale, već kuće, palate,
utvrdjenja i džamije. Kako su se slobodni zidati, klesari, tesari i dundjeri
snalazili u to vreme, i kako su radili i utiskivali svoja verovanja i sam život
u gradjevine koje su zidali, vrlo je zanimljivo pitanje.
Njihova dela su još uvek svuda oko nas i medju nama.
Redakcija Bloga

...

... Zna se, zatim da je naš Milić bio postavljen za bin-emina Beogradskog,
nadglednika svih kuluk-poduhvata kneza Miloša (današnji naziv Glavni
arhitekta - prim. eKapija) i to posle Tome Vučića Perišića, nadaleko
poznatog sa njegove surovosti. Naravno, Milić to primi kao nagradu, a kažu
da je u surovosti nadmašio Tomu.

U svakom slučaju, ostao je poznat u neimarskoj istoriji Beograda po jednom

svom izumu preduzimačkom : pre nego što se digne skela, Milić dizaše
VEŠALA : "Ako kuća ne bude na vreme gotova i dobra - govorio je
prisilno dovedenom narodu i dunđerima - vešala su tu ..."

Špijunski rat za Srbiju

11. decembar 2008. Grom
Grom objavljuje presretnuti razgovor agenata vatikanske obaveštajne službe pod šifrom „Opus Dei”
i nemačkog BND pod šifrom „Matijas”, koji je vođen u Insbruku u Austriji
Za Ameriku, Nemačku, Vatikan i Veliku Britaniju naredna godina na Balkanu je
biti il’ne biti! Amerika želi da zaustavi Ruse u Srbiji, kako bi nesmetano krenula u
gradnjunuklearke u Albaniji! Sa Rusima će se otvoriti i Koridor, ali nećemo videti
EU. Ameri injihovi satrapi uz pomoć domaćih „honorarnih” saradnika zato uporno
rade na rušenjugasnog aranžmana s Moskvom. Žele Ruse što dalje od Srbije i ovog
dela Evrope. Brisel preti da nećemo videti Evrope ako Rusi ipak dođu.Zapadne
obaveštajne službe godinama rade na slomu srpske države, njenomrasparčavanju,
ekonomskom unazađivanju i guranju na slepi evropski saobraćajnikolosek!
Redakcija Groma došla je u posed jednog presretnutog razgovora
agenatavatikanske obaveštajne službe i nemačkog BND, u kojem se potvrđuje
mnogo togarečenog! Mnoge obaveštajne hobotnice svoje pipke imaju svuda, pre
svega u političkim partijama, državnim organima pa i, ako se može verovati
presretnutim obaveštajnimrazgovorima, u Vladi!? Uostalom, pročitajte sami. Ko
je, kada i gde vodio razgovor osudbini Srbije...
Ofanziva iz svih pravaca
Definitivno je doneta odluka o ofanzivi na Srbiju i sa severa i sa juga! Razgovarali
suobaveštajac BND Matijas i vatikanski obaveštajac iz organizacije Opus Dei!
Datumrazgovora 20.11.2008, mesto: Insbruk u Austriji!
Matijas
: Ne znam šta da vam kažem, situacija na Balkanu je počela da se komplikuje,kao
što vidite, naši agenti na terenu nisu uspeli da miniraju sporazum Srbije sa
Rusijom, ato automatski znači i miniranje našeg plana o uspostavljanju Četvrtog
rajha nateritorijama koje su sada pod kontrolom Srba! A vidite da je situacija sa
Bugarskom iRumunijom potpuno izmakla kontroli. Počeli su da vode neku svoju
politiku.
Opus Dei
: Da, nama iz Vatikana to naročito komplikuje situaciju što se tiče
širenjakatolicizma na teritoriji BiH i Crne Gore. Videli ste kako su Đukanović i
Dodik povezalisa Rusima...
Matijas
 : Pa da, to vam je ta prevrtljiva sorta, dok smo im davali pare, sve su nam
živoobećavali, a kad su uzeli vlast, onda vode neku svoju priču, kao i ova gamad u
Beogradu. Nego, ja sam ovde da vam predočim neke konkretne planove koji imaju
za ciljdesabilizaciju Srbije. Želimo da po svaku cenu miniramo gasni aranžman s
Rusijom.BND je već razradio plan za destabilizaciju ne samo severa već i juga
Srbije. Što se jugatiče, znate da će tu sve ići preko Albanaca, ali jug nam neće biti
prioritetan, on će bitisamo u funkciji da razvučemo potencijalne snage otpora
države Srbije sa severa.1

Albancima smo obećali samo one dve do tri opštine na jugu, da očistimo celo
Kosovo ida uspostave kontrolu nad oko 1000 kvm teritorije severnog Kosova koju
drže Srbi.Zasad otpadaju Niš, Leskovac, Vranje itd. kao delovi „velike Albanije”.
Opus Dei
: Pa i mi smo dosta uradili što se tiče Vojvodine, znate da smo i mi
tamoučestvovali u privatizaciji fabrika, koje nameravamo sve da pozatvaramo, već
smo reklinašim ljudima da otpuštaju ljude, kao što i vi već radite, a dogodine
nameravamo darashodujemo sve mašine i da fabrike ostanu „gole”, naravno sve
pod izgovorom krize usvetu. Nešto slično onome što mi je rekao jedan od
menadžera „Fijata” – da će uKragujevcu na kraju ostati samo hale, jer Srbi seku
mašine i ubijaju proizvodnju, kao štoi mi očekujemo.
U Vojvodini kao na KosovuMatijas
: Pa da, to nam je jako važno, da ubijemo celokupnu privredu Vojvodine, tu
smo posao skoro priveli kraju, jer su naši ljudi pokupovali sve firme i s terena mi
stižu vesti dasu počeli da teraju ljude s posla. Naši agenti u Vladi Srbije skinuli su
carine na proizvodeiz EU, mi smo dali nalog našim firmama da, kad to otpočne,
zaspu tržište Srbije jeftinim prehrambenim proizvodima. To će naročito pogoditi
privredu Vojvodine. Našim ljudimakoji kontrolišu fabrike daćemo nalog da povise
cene, a na to će biti prinuđeni jer u Srbijikreće pad domaće valute i inflacija.
Opus Dei
: To smo apsolvirali. U Srbiji će ići sve to lako, kao iz udžbenika...
Matijas
: To je što se tiče ekonomije. Nego, razgovarao sam pre deset dana sa
mojim prijateljem iz mađarske obaveštajne službe u Đoru u vezi sa
podbunjivanjem Mađara nakrajnjem severu pokrajine.
Opus Dei
: Pa dobro, to će ići verovatno kao što smo radili i u Hrvatskoj, Sloveniji, BiH,na
Kosovu...
Matijas
: Manje-više, uz neke dopune.
Opus Dei
 : Naravno, u Vojvodini mora tako da ide, jer tamo ima oko 70 odsto Srba.
Matijas
: Naravno, nama je bitno da uradimo to tako da za početak Srbija izgubi
kontrolunad teritorijom na liniji Kikinda – Sombor, uključujući i ove gradove.
Bitno nam je danarod izvan te zamišljene linije, čak i u Vojvodini, oseti
ravnodušnost prema ovom delu ida lakše počistimo Srbe, a naročito u Beogradu sa
centralnom Srbijom. To su maestralnouradili naši agenti u pokrajini uz asistenciju
naše firme koja je trebalo da radi autoputkroz centralnu Srbiju. Preko naših agenata
širimo sada priču da Vojvodina i Beograd, kojise nalaze s druge strane reke,
pljačka ostatak Srbije! Što se tiče samog sukoba, počećemoga slično kao na
Kosovu, naši agenti će širiti netrpeljivost između Srba i Mađara, počećeda
napadaju srpske snage bezbednosti itd.
Opus Dei
: Sjajni ste, ipak je BND među boljima...2

Matijas
: Ni vi niste loši, vi ste završili ogroman posao, naročito u Sloveniji i
Hrvatskoj,koju smo preuzeli bez većih problema.
Opus Dei
: Naravn

Pojedini katolički pisci navode da prijem u članstvo ima ugovorni karakter i

da se zasniva na punoj autonomiji volje. Postupak uključenja u članstvo
ostvaruje se kroz 3 etape: prva «pripremna» otpočinje po odobrenju
regionalnog predvodnika «Opus Dei», koji se naziva «superior». Kandidat
se stavlja na probni rad. Druga etapa traje 5 godina, u njoj se kandidat
uključuje u članstvo i preuzima obaveze u određeno vreme. Kroz obe faze
vrši se stroga indoktrinacija, ili kako kaže Karmen Tapia «lomi se duša
člana... Član postaje prost robot u rukama organizacije». Ukoliko kandidat,
po oceni superiora, postigne zadovoljavajuće stanje «duha», podnosi malbu
za konačan prijem u članstvo, što podrazumeva preuzimanje doživotne
obaveze služenja organizaciji. U trećoj fazi («Fidelitas») član ulazi u uski
krug numerarija.
Za regrutovanje članova izgrađen je veoma precizan postupak. Škole,
studentski domovi, kulturni centri itd. koje finansira ili samo pomaže
«Opus Dei», nejčešće su mesta gde se odabiru kandidati. U novije vreme,
uključeni su i izbeglički logori.. Regrutuju se, po pravilu, mladi ljudi. Ustav
ove organizacije zahteva da kandidat koji se doživotno angažuje ne bude
mlađi od 23 godine. U praksi je stanje drugačije. Kako to navode bivše
«numerarije», regrutuju se i maloletna deca u pubertetu, potpuno nesvesna
i nespremna za ono na što se obavezuju. Čin prijema u članstvo praćen je
verskim ritualom, ali i ritualom koji se susreće u nekim drugim tajnim
svetovnim organizacijama. Npr. , član koji je poslednji primljen u članstvo
nosi crvenu svetiljku, koju simbolično predaje novom članu. Kandidat
zatim polaže zakletvu. Indoktrinacija se vrši postepeno, obazrivo.
Pridobijanje kandidata vrši se pozivanjem u domove organizacije, koji su
danas rašireni na svim kontinentima, kroz zajedničku molitvu,
organizovanje raznih priredaba na euharističkim skupovima itd.

Zavisno od interese i uzrasta kandidata, organizuju se putovanja, izleti,

učenje stranih jezika, a u novije vreme i kursevi za ovladavanje
kompjuterima. Jednom rečju sve što može interesovati mlade ljude.
Pristupanje u članstvo obavijeno je najstrožom konspirativnošću, o čemu
se ne smeju obavestiti, čak ni roditelji.

Molitva počinje padanjem ničice, ljubljenjem poda, uz izgovaranje reči

«Serviam», što znači služiću. Zajednička molitva, kako konstatuje Karmen
Tapia, temelji se na «fantaziji i imaginaciji», a sve to, sasvim prirodno vodi
u fanatizam. Međutim, po rečima Eskrive, meditacija, «duboko pobožno
razmišljanje» uz pokajanje, samooptuživanje i povremeno nošenje «biča
pokore» je put posvećenja. «Bič pokore» ili pokajnički pojas je lanac sa
bodljikavim ispupčenjima sa unutrašnje strane. Samobičevanje kandidata
po golom telu, bar jedanput nedeljno, vrši se uz reči :«Credo Sacra
Regina».
Telesno obamiranje ili mortifikacija predstavlja svakodnevnu obavezu, dok
se bičevanje izvodi samo jedanput nedeljno. Fundamentalistička
orijentacija organizcaije «Opus Dei» najizraženija je u odnosu na obeveze
članova. Standard «svetosti»po Eskrivi podrazumeva:

1) «svetu nepomirljivost»,

2) «svetu prinudu» i

3) «svetu drskost».

Esrkiva je zahtevao od članova da budu efikasni, ali diskretni.

U načelu članovi mogu «slobodno» napustiti udruženje u svakom času. U

praksi to je bolan poces, često sa teškim posledicama. Strategija odvraćanja
uključuje ucene, zastrašivanja, izazivanje osećaja krivice, što sve vodi do
frustracija i psihičkog slamanja ličnosti.
«Opus Dei» je postavljen na strogoj hijerarhijskoj osnovi i gvozdenoj
disciplini.
Sedište centralnog rukovodećeg tela nalazi se u Rimu i donedavno je bio
pod kontrolom Kongregacije za veru. Regionalna tela nalaze se u pojedinim
zemljama, a postoje i lokalni ili mesni saveti. Najviši organ«Opus Dei» je
generalni predsednik ili prelat, u čijim je rukama skoncentrisana sva vlast.
Iznad njega stoje Kongregacija i papa.

Generalni prelat ostvaruje svoju vlast preko generalnog saveta, u čiji sastav
ulazi: generalni sekretar i njegov pomoćnik, generalni prokurator, 3 (tri)
zamenika, prefekt za studije i generalni administrator kome su povereni
poslovi iz oblasti finansija.
Generalni prokurator je zadužen za vezu sa Rimskom kurijom. Generalni
prelat može da konsultuje Generalni savet, kada i koliko to smatra za
potrebnim. Sednice saveta su tajne, a odluke generalnog prelata
predstavljaju se kao «Božja volja», koja se saopštava preko Generalnog
prelata i moraju se bespogovorno izvršavati.

Ženski ogranak organizacije ima analognu institucionalnu strukturu, a

rukovođenje je u celosti u rukama sveštenika. Žene ne učestvuju ni u
jednom izbornom postupku i imaju znatno manja prava nego muškarci.
Generalni savet ima razgranatu mrežu pomoćnih tela i njegov mandar traje
8 godina. Na sličan način postavljena je institucionalna struktura na
regionalnom planu. Postoje konačno lokalni saveti koji rukovode školama,
studenskim domovima i bolnicama koje su pod patronatom organizacije.
Svi centri obavezni su da se strogo pridržavaju direktiva Rima.
Komunikacija između centra i regionalnih ureda obavlja se putem kurira, a
ne poštom. Rimska kurija negira tajnost organizacije. Čak je i ministar
unutrašnjih poslova Italije Oskar Luiđi Skalfaro izjavio, odnosno bio
primoran da izjavi, kako Opus Dei «nije svrstana u tajne organizacije».
Međutim, u presudi federalnog suda Švajcarske u Lozani, povodom spora
koji je ogranak «Opus Dei» vodio protiv lista «Tages Anzeiger», «Opus
Dei» je definisan kao «tajno društvo koje deluje metodom prikrivenih
akcija». Tačno je da su poznata imena centara organizacije, pa i sveštenika
koji njima rukovode, ali imena članova i metode delovanja ostaju pod
velom tajne.
«Opus Dei» je uz svestranu podršku pape Pia XII proširio područje
delovanja, povećao broj članova i prodro u mnoge zemlje. Delovao je
sistemom lobija i povezivanja sa uticajnim krugovima u zemlji, zavisno od
situacije, angažovao je pojedine člaove. Prvi kontakti ostvarivani su, gotovo
po pravilu, preko humanitarnih, kulturnih i uopšte neprofitnih
organizacija. Njima je obično nuđena pomoć ili sudelovanje u nekom
projektu. Uz centre osnovane su škole različitih profila, strudenski domovi,
kulturne i zdravstvene ustanove. Kada su se pojavile kritike na račun
političkog angažovanja «Opus Dei», Eskriva je, po već uobičajenoj praksi
sve negirao. Izašao je sa tezom da u politici nije angažovan «Opus Dei»nego
njeni članovi kao slobodni građani, što je u osnovi netačno.
Svoju prvu školu «Opus Dei» je osnovao 1951. u blizini grada Bilbao, što je
oživelo ponovno sporenje sa jezuitskim redom. Naime, u Bilbau su jezuiti
osnovali centar za visoko školstvo, davne 1886. Već naredne godine, tj.
1952.«Opus Dei» osnova u Pamploni «Navara», generalne studije, koje će
uskoro prerasti u Univerzitet kvalifikovan u pontifikalnom godišnjaku kao
Katolički univerzitet. Imao je nekoliko odelenja, od kojih su dva bila
najvažnija: za žurnalistiku i za «biznis-menadžment». U prvoj fazi školovale
su se ličnosti predodređene za posebne funkcije, za vezu sa finansijskim i
poslovnim krugovima u svetu, ali je ubrzo progam proširen. «Navara» je
postala prototip za Katoličke univerzitete širom sveta. Nekoliko
članova «Opus Dei», bilo je zaduženo za obrazovanje princa Huana Karlosa,
a istoričar Angel Lopez Amo bio je imenovan za mentora budućeg kralja
Španije.
Na osnovu istraživanja koja su obavili ekonomisti članovi
organizacije «Opus Dei», izveden je zaključak da tehnološka revolucija
nalaže povlačenje sa scene stare konzervativne finansijske aristokratije i
njenu zamenu dinamičnim «menadžerima»-tehnokratama. Na toj
osnovi «Opus Dei» je formirao u Barseloni 1958. Institut za više poslovne
studije; istovremeno, u istom gradu jezuiti su osnovali «Višu
administrativnu školu za biznis-menadžment»
Mit o «Opus Dei» se širio i o Eskrivi kao novom «proroku i iscelitelju».
Teoretičari koji su kritički posmatrali razvoj događaja razrešili su ovaj čvor.
Po njima Eskriva nije originalan. Njegova fundamentalna postavka o
«posvećenju» sekularnog profesionalizma , neprihvatanje pasivno «volje
Gospodnje», već umesto toga trijumf kao «službu Gospodnju», tipično su
protestantske kategorije. Otuda zaključak, da je Eskriva stvorio «prvu
protestantsku sektu unutar katoličke crkve». Po drugima, Eskriva je
preuzeo ideje Maksa Vebera, vezujući mistiku profesionalizma za
tehnokrate.

OPUS DEI I CRKVENA ORGANIZACIJA

Najvazniji cilj OPUS DEI je inflitriranje clanova u Vodjstva Crkve kako

pojedinim zemljama tako i naravno prije svega samom VATIKANU. To je
OPUS DEI u poslednjih 25 godina sa puno strpljenja i uspelo, narocito
zahvaljujuci prijateljski OPUS DEI raspolozenom i za Papu izabranog
Johanesa Paula II , Vojtili, sto u opste nije slucajno i cinjenice da je njegov
predhodnik ocimavidjeno milosrdno u relativno kratkom roku, brutalno
likvidiran, otrovan, jer nekome nije odgovarao. Sa pomocu Opus Dei
ljudima-vernicima u citavom Svetu su svi kriticni Bisofi bili zamenjeni
KONZERVATIVCIMA cesto puta samim Opus Dei ljudima.

U medjuvremenu je Crkvenovodjstvo u Latinoamerickim drzavama, koje se

70-tih godina u velikoj meri zalagalo za Teologiju slobode, u cvrstim
rukama Opus Dei. Vrhunac i spoljni znak moci Opus Dei je bio 1992 godine
proglasenje njenog osnivaca ESCRIVA za sveca, samo 17 godina posle
njegove smrti. Bilo je velike kritike u vezi ovoga sramnog cina, zbog
cinjenica da njegov zivot ne odgovara u niukom slucaju zivotu jednog
Sveca i da proglasenje moze uslediti tek posle 50 godina.

Ovaj sramni akt je dokaz da su pravila tu da se da se pogaze, ne postuju,

ako su u pitanju osobe koje Opus Dei pripadaju.
Razvoj organizacije
Pocetkom 1940er godine bilo je vrlo malo Opus Dei clanova. U tom
vremenu bila su iskolovana samo 3 Opus Dei svestenika.koji su 1943
poceli sa radom.

Ињасио Лојола
Ред језуита познат је и као Друштво Исусоваца и на њиховом амблему
се налазе слова ИХС и негују култ Сунца.

То је милитантна организација у оквиру римоцентричне папске "цркве",

устројена као војска са чиновима.
Главни у Реду је Генерал и он је заправо Црни Папа, стварни владар
Ватикана.
Први Генерал и оснивач Реда је шпански свештеник Ињасио Лојола,
који је 1534. за време владавине Папе Павла III сматрао да се против
јереси (све већег броја присталица протестантизма) "црква" мора
борити прикривеним и насилним методама

Познати "Илумбрадос" језуита био је и злогласни Франсис Борџија.

Језуити су пуно постили тако да су им лица била испијена. Да ли су то
чинили зато да им се оцртава лобања, њихов заштитни знак?

Иако многи и данас верују да су они само део римокатоличке цркве са

својим специфичним учењем, њихова историјска улога је далеко
мрачнија и многим људима непозната.
Лојола је иначе и оснивач првих Илумината (Илумбрадоса).

ТАЈНА ЗАКЛЕТВА УЗ КАМУ

Језуите посебно повезује њихова специфична заклетва коју мора да

положи сваки језуитски искушеник када ступа у одређени чин.
Он тада клечи на црвеном крсту пред надређеним у Реду.
Испред њега су две заставе: позната жуто-бела застава папства и
црна застава која има каму са две оштрице и црвени крст изнад
лобање са две укрштене кости.
То је застава језуитског реда, тврди Алберто Ривера.

Приликом полагања заклетве надређени даје новом искушенику мали

црни крст са распећем који искушеник мора да притисне на своје срце
и тада му надређени пружа каму. Искушеник прихвата оштрицу каме и
притиска врх у правцу свог срца. Надређени му тада, држећи дршку
каме, говори следеће речи:

"Сине мој, сада си научен да играш прикривено - међу

римокатолицима да будеш римокатолик и да шпијунираш сопствено
братство; да не верујеш ни једном човеку, нити у једног човека; међу
реформистима да будеш реформиста, међу хугенотима да будеш
хугенота, међу калвинистима да будеш калвиниста. Међу
протестантима да будеш протестант и придобијањем њиховог
поверења да држиш чак и беседу са њихове проповедаонице и да их
потказујеш свом силином свога бића наше свете религије и нашег
папе. И да си у стању да се спустиш тако ниско да постанеш Јеврејин
међу Јеврејима, што ће ти омогућити да прикупиш све информације за
свој Ред као одани војник папе."

(Значи ли ово спремност ученика да постане највећи "јеретик", међу

највећим јеретицима-Јеврејима, али и највећим фарисејима.
Занимљиво је овде додати и да данашњи Мосад, који су основали
циниоисти, има мото: "Путем преваре ти ћеш ратовати". Тактика коју
Израел тако примењује су такозвана "фалсе флаг" операције. Тако је
Мосад стајао иза бројних терористичких напада које су одмах вешто
приписване некој другој страни, углавном исламским терористима.
Један такав напад је, по многима, и рушење кула СТЦ-а у Њујорку.)
Исту тактику политичког обмањивања примењују данашњи
неоконзервативци (следбеници циониста), који се називају Јеврејима,
а заправо су пореклом Хазари који мрзе Русију (која се проширила на
рачун њихове уништене Хазарије). Занимљиво је и што је по
тврдњама неких историчара холокауст и слање баш ових "Јевреја" у
концентрационе логоре, спречило њихову потпуну националну и
верску асимилацију, те су након Другог светског рата национално још
више хомогенизовани и тако у великм броју (немајући више где)
пресељени у Израел. Наравно, богаташка елита није ни искусила
конц-логоре и није имала потребе да тражи уточиште у древној Јудеји,
са којом већина никакве везе и није имала. Али ту је сада ционистичка
војска од милион резервиста и њени генерали.)

Погледајмо даље заклетву:

"Научен си да подмукло сејеш семе мржње и љубоморе међу

народима, регионима и државама које живе у миру, и подстичеш их на
крвава дела, гурајући их у ратове једне против других, и да креираш
револуције и грађанске ратове у земљама које су независне и
просперитетне, изигравајући да негујеш уметност, науку и уживање у
благодетима мира. Да учествујеш на страни бораца и да играш у
тајности са својом браћом језуитима, који могу бити на истом послу на
супротној страни у рату, али да се отворено супростављаш ономе за
кога би могао бити повезан.
Само Црква на крају мора да извуче добит из услова који ће бити
саставни део коначног мировног споразума и који ће оправдати сва
средства".

(Занимљиво је овде подсетити се дешавања у бившој Југославији

1989. где су "из чиста мира" настајали етнички сукоби међу народима
и верама и увек исто захтевање "независне државе". Нису се сви ови
захтеви догодили ођедном већ сукцесивно, тако да је "независно
Косово" остављено за пред крај. Сам крај је резервисан за Војводину и
Санџак. Данас је практично свака земља бивше СФРЈ постала
"независна или неовисна" и "демократска" , а заправо под
протекторатом глобалне олигархије и управу локалних тајкуна
(мафијашког типа) углавном криминалног карактера. Под
протекторатом је и "независна дежела" Словенија која је већ увучена у
ЕУ (такозвани Четврти Рајх).

"Научен си сада својим дужностима шпијуна, да прикупљаш све

статистичке податке, чињенице и информације од сваког извора; да се
додвораваш као поверљива особа у познатим круговима протестаната
и јеретика сваког нивоа и сваке личности, као и банкара, трговца,
адвоката, међу ученицима школа и студентима, у парламентима и
законодавству, у државном правосуђу и да будеш 'сав пртљаг свим
људима' за добро папе, чије смо слуге до своје смрти.

Примио си све инструкције пре него си посто искушеник, и служио си

као помоћник, исповедник и свештеник, али ниси био окружен са свим
неопходним да би командовао армијом Лојоле у служби папе. Мораш
служити одговарајуће време као средсво и извршилац наређење
својих надређених. Нико овде не може командовати ко није себе
благословио са крвљу јеретика. Без проливања крви ни један човек не
може бити спасен…"
…

ТАЈНА МИСИЈА У ЗНАКУ СУНЦА?

О тајној мисији језуита у круцијалним догађајима који су претходили

Првом и Другом светском рату буквално сликовито сведочење може
се видети у стрипу издавача Џ.Чика. Он је стрип направио на основу
истините исповести одбеглог језуите, др Алберта Ривере. Неки се могу
бесплатно преузети овде.

Напоменимо само укратко да су по сведочењу др Ривере њему

пренета нека знања и информације које су биле најчуваније тајна
Ватикана и које се у историјским књигама нису помињале. Његов
главни учитељ је био немачки језуита кардинал Августин Беа,
конфесор папе Пија XИИ и председавајући Римокатоличког
Екуменског Покрета. Једна од тајни коју је он "одао" свом ученику
Ривери је језуитско прикривено учешће у стварању две паклене
идеологије: са једне стране то је био немачки нацизам (као и
претходно фашизам у Италији који је забранио све друге конфесије
осим римокатличке), а са друге атеистички комунизам, како би се
збацио са власти највећи заштитник источне ортодоксне цркве- руски
цар. Ако је циљ био да се у међусобном сукобу физички уништи што
више јеретика, задатак је успешно обављен. У Другом светском рату,
где су сукобљени "верници " и "неверници" , поред великог броја
убијених Јевреја (данас се настоји извршити ревизија о тачном броју),
страдало је и два милиона Немаца (највише протестаната) и 20
милиона Руса (православаца) и нешто мање других јеретика (Енглеза)
и пагана (Цигана). Ту су, наравно и Срби.

Зато Ривера каже да су у праву сви они протестанти који су тврдили

да је католичка црква "Мајка проституције и гнусности на Земљи", те
да Јованово Откривење (глава 17) не описује древни Вавилон, већ
садашњи Ватикан.

У књизи светог Августина "Божији град" из 420. године у оригиналу

написаном на латинском језику каже се да је папа одређен да ВЛАДА
СВЕТОМ. Ово је из каснијих преписа и превода намењених јавности
намерно избачено. Тако у оригиналу наводно пише следеће: "ОН
(папа) је Сунце, владар Универзума. Месец (владар Земље) одражава
његов сјај. Земља - то су СВИ људи који се клањају пред њим."
У време Августина папа је називан "само" Бискупом Рима.

Ривера још додаје да Сатана седи управо у самом врху Ватикана, те

да је највише био шокиран када је на руци једног шпанског језуите
високог ранга видео прстен са масонским обележјем и када је сазнао
да је исти био и члан шпанске комунистичке партије. Такође је сазнао
да је језуита Генерал у блиским везама са Илуминатима у Лондону (да
ли су то били њихови банкари Ротшилди?)

Ривера открива и да неки свештеници језуити са напором прихватају

ове лажи немајући другог излаза осим ове службе.

Занимљив је и Риверин опис крсташког похода (почео 1096.) на

Јевреје (Јудејце) који су живели у изгнанству у Европи. Тада су
побијене читаве јеврејске насеобине, док су жене масовно силоване.
Њихова тако рођена деца, без очева, била су крштена као
римокатолици, да би онда када су одрасла силом натерана да иду на
ходочашће у Јерусалим. Тамо су, међутим, на превару продата
Арапима као робље у замену за злато.

Подсетимо да су управо језуити творци усташког покрета у Хрватској

1941. као и вероватни идеолошки творци косовског отцепљења од
Србије. Новинар и публициста Грег Сзyмански тврди да скреценица
УЦК (Усхтриа Цлириматаре Косовес) заправо знаци "Устасха оф
Цроатиа оператинг ин Косово"

Књига "Опус Деи" др. Смиље Аврамов документовано и детаљно

разоткрива многе лажи католичке цркве. Занимљива терминолошка
објашњења из ове књиге могу се преузети овде.

Да би обезбедио апсолутну власт , Рим је прибегао фалсификовању

докумената под називом «Donatio Constantini» по коме је, наводно, цар
Константин доделио папи поседе заједно са императорски знамењем.
У фалсификованом документу се наводи: «Ми наређујемо и
прописујемо да Силвестер и његови наследници управљају над
четири главна провинцијска седишта: Антиохијом, Александријом,
Константинопољем и Јерусалимом, као и над свим црквама Божјим у
целом свету».
Његова аутентичност коначно је оспорена на сабору у Базелу 1433.,
када је због злоупотребе Рима религиозни револт унутар
римокатоличке цркве достигао врхунац. И поред тога што је
фалсификат доказан, Рим није одустао од својих амбиција.

Стр. 32:

Аустро-угарска царевина оцењена је од Св. Столице као најпоузданији

савезник римокатоличанства против малих националних држава.
Папа је истовремено повео борбу против масонерије, јер су се
преносиле вести да је пад папске државе део масонске завере. Борба
двеју транснационалних организација, папства и масонерије, има своју
подужу историју; отпочела је одмах након институционализације
масонског покрета 1717. Папа Климент XII својом булом «In Eminenti»
из 1738. осудио је «перверзно удруживање» масона, а чланови
масонских ложа у ватиканској држави били су изложени прогону. И
папа Лео XIII у енциклици «Humanum Genus» из 1884., изрекао је
натежу осуду масонерије због њеног инсистирања на секуларизацији
школског система и строгој одвојености цркве и државе.

На хоризонту Ватикана појавили су се нови непријатељи. Две

енциклике папе Леона XIII «Quod Apostolici Muneris» из 1878. и «Rerum
Novarum» из 1891. посвећене су борби против комунизма који је папа
назвао «највећим злом свих времена».

Папа Пије X подржао је ултиматум Беча Србији и изразио наду да ће

Аустроугарска ићи до краја у обрачуну са Србијом. Зажалио је што је
Аустрија пропустила да на време «егземларно казни свог опасног
подунавског суседа».

Римокатолицизам је био значајан интрумент Централних сила.

Пресудну улогу имале су банкарске ватиканско-немачке везе, реко
којих је највећим делом и финансиран рат. Не изненађује да је
Ватикан доживео пораз Аустро-угарске као свој сопствени, али се ни
тад није предавао. Био је одлучан противник формирања Краљевине
Срба, Хрвата и Словенаца.

Стр. 34:

Звучи невероватно да је Св. Столица дочекала Октобарску револуцију

и бољшевички систем у Русији као своју нову шансу. Још у првим
данима револуције Ватикан је успоставио тајне везе са Лењином, за
кога је религија била прагматички фактор. Уз његову сагласност у
Русију је ушло на стотине мисионара.

Писмени споразум између Св. Столице и СССР закључен 12. марта

1922., значио је «de facto» признање бољшевичке владе.
Дан пре потписивања овог споразума совјетска влада пружила је
Ватикану низ концесија једностраним актом. Тајним меморандумом
оформљен је финансијски конзорцијум, који је реализован преко
«Немачке источне банке AG» у Берлину.
Крајем марта 1922. Римска курија обезбедила је 1.500.000 лира
помоћи СССР, а католичка америчка организација «ARA» додатно
милион $. Мисионари језуитског реда организовали су у Москви
кухиње и дневно делили 40.000 топлих оброка. На улазима су стајале
велике табле са натписом:

Католическаь Миссиь Помощи в России

Римскии папа = Русском народу

Почетком 1922. Ватикан је упутио писмо Друштву народа, захтевајући

да се становишту пружи помоћ а већ септембра 1924. у русију је
стигла нова група мисионара. По забелешкама сестре Лава Троцког,
објављеним након смрти В.И. Лењина 1924., Лењин се определио за
успоставање дипломатских односа са Ватиканом али га је у томе
спречила смрт. У односу на религију, Лењинов период остаће
забележен као најапсурднија појава. На хиљаде православних
свештеника је убијено, на стотине цркава уништено, а истовремено
дате су посебне бенефиције Римокатоличкој цркви.

Свој религиозно мисионарски рад, у ствари прозелитски, Ватикан је

прикривао хуманитарном акцијом. Те везе двеју политичких и
идеолошких супротстављених страна трајале су до 08. априла 1929.,
када је на иницијативу Стаљина усвојен закон којим је забрањено
удруживање верника и рад верских организација. Ватикан је био
принуђен да повуче своје мисионаре из СССР, али ни тада није дигао
руке од њега.
У Риму је 1929 основан институт «Russicum» са задатком да образује
свештенике за «специфичне» мисије у СССР и да их упути тамо када
за то дође време. Доласком Горбачова на власт мисионари из
«Russicum» кренули су у акцију.

Суочена са новим геополитичким окружењем Св. Столица је била

принђена да из темеља мења стратегију. Креатор нове политике био
је папа Пие XI. Према замислима папе у новим условима ослонац
обнове католичке државе не треба тражити у државама него у
католичким масама. На иницијативу Пиа XI у западноевропскм
државама дошло је до стварања политичких, хришћанско
демократских странака, које постају нов канал за инфилтрацију
Ватикана у политички живот појдиних држава. Нешто касније, такође
на иницијативу Пиа XI, доћи ће до формирања католичких покрета на
најширој основи који делују и данас.

Дипломатска активност Ватикана била је концентрисана на пораженим

джавама, којима је папа понудио своје услуге.
Са Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца званични преговори
отпочели су 1925. године али је исход био трагичан.
Први нацрт конкрората жестоко је напао вођа хрватске опозиције у
Народној скупштини Стјепан Радић , уз образложење да «не одговара
интересима хрватског народа». Уследила је организована кампања
против Београда, напад на југословенску организацију «СОКОЛ».
Преговори су прекинути; обновљени су на иницијативу краља
Александра 1933. Окончани су после убиства краља; текст Конкордата
потписан је 25.јула 1935. године, а 5. новембра 1936. достављен на
ратификацију Народној скупштини.

Међутим, Св. Архијерејски сабор Српске праволавне цркве изјаснио се

против нацрта, уз образложење да нарушава равноправност цркава,
да Римокатоличкој цркви признаје привилегован статус, како имају
само државне религије. До ратификације Конкордата није дошло.
Односи Ватикана и Београда су се заоштрили, а затим су пренети и на
национални терен, што је имало фаталне последице по српско
становништво у Хрватској 1941 године.

У међувремену, изненада, под мистериозним околностима, умро је

Паријарх српски господин Варнава +.

Стр. 38:

Све до успостављања система конклава као колегијалног изборног

тела, римски бискупи именовали су своје наследнике, а потврђивао их
је император. Настојећи да избор резервише искључиво за цркву, папа
Никола II издао је 1061. изборни декрет по коме папу бирају кардинали
независно од држава. Међутим, тај систем почео је да функционише
тек у XIII веку.

Ватикан је и моћна економска сила, укључена у светске економске и

финансијске токове. За тај сектор делатности установљена је посебна
администрација. Ватикан је акумулирао своје богатство кроз векове
путем поклона владара, системом пореза и такса, прихода са
огромних поседа у власништву цркве. Након нестанка папске државе,
папа је дошао до закључка да духовну моћ може обезбедити само
финансијском независношћу. Идеју папе Леона XIIII да некадашњу
територијалну власт надомести «менаџментом» у сфери економије и
финансија, прихватио је и даље разрадио његов наследник папа Пие
XI. Ту леже корени савременог банкарског система Ватикана, који је у
току 100 година израстао у моћног финансијског гиганта, који само у
Италији покрива готово половину финансијског тржишта. Данас је
тешко пронаћи индустријску грану у којој није инвестиран ватикански
капитал; заступан је у телекомуникацијама, у металургији,
прехрамбеној индустрији, туризму, робним кућама, изградњи
стамбених насеља, хидроцентрала, метроа итд, па чак и у «Riviera
Casino» у Сан Рему.

Стр. 39:

Ватикански капитал инвестиран је не само у Италији, него широм

света, на свим континентима. Налази се, на пример, у америчким
компанијама «American Anaconda Copper Company», «Sinclair Oil
Company», «Ciffic Gas and Electric», «Denver Joint Stok Land Bank» итд.
Ватикан је акционар са значајним улозима, понегде преовлађујућим, у
низу банака на територији Италије и ван ње, нпр.: «Banco di Roma»,
«Banco di Santo Spirito», «Banco Cattolica del Veneto» итд.

Не сме се испустити из вида да су и издаци Ватикана огромни.Ватикан

има и неколико каритативних организација, које делују на
планетарном нивоу, као што је нпр.: «Caritas internationalis»,
«Misereor» итд.
Стр. 41:

Између два светска рата Ватикан је био на страни нацизма и

фашизма. Наследник Пиа XI, Пие XII (1939-1958) подарио је свој
«очински благослов» Франку 02.04.1939. Одобрио је агресију Италије
на Етиопију и Италије на Албанију 1939. Подржао немачку инвазију
Чехословачке, поздравио је проглашење «независне Словачке».
«Програм мира» који је лансирао Пие XII 1939. садржаво је отворен
напад на «версајски диктат» и био снажно антируски обојен. Те две
одрднице нашле су своје мсто у енциклици «Summi Pontificatus» од 27.
октобра 1939. година.

Св. Столица заложила је сав свој ауторитет да спречи улазак САД у

рат против сила осовине.
После пада Стаљинграда дипломатски напора ишли су у двоструком
правцу: с једне стране, да се ублаже захтеве САД и Британије о
безусловној капитулацији сила осовине, и да се, са друге стране,
припреми терен за формирање антикомунистичког фронта.

Стр. 42:

Њујоршки надбискуп Франсис Спелман је водио детаљне разговоре у

Ваткану од 18. фебруара до 3. марта 1943. о будућности Европе у
целини. У разовору је разматрано и питање спасавања «Независне
државе Хрватске», како би се обезбедила чврста позиција
католичанства према Истоку. На протестну ноту краљевске владе
Југославије у Лондону, Министарство иностраних послова САД дало је
уверавања влади да је у питању приватна посета. Међутим, Ваткан се
свесрдно ангажовао на спасавању усташа, да би у датом тренутку,
почетком хладног рата, усташку политику вешто укључио у
антикомунистички покрет Запада. Павелић, један од највећих ратних
злочинаца XX века , са 500 католичких свештеника напустио је
Хрватску и «пацовским каналима» стигао у Рим, где му је пружен први
азил у зидинама Ватикана. Умро је 26. децембра 1954. у Мадриду,
након што је примио «свето причешће и лични благослов” папе Пиа
XII.

У оба светска рата Ватикан ће се наћи на страни поражених, али тиме

није умањена његова борбеност.

Стр. 43:

Пратећи рађање антиколонијалног покрета у земљама Трећег света,

Пие XII је већ фебруара 1946. именовао 2/3 кардинала из различитих
земаља света, а 1953. повећао је тај број са још 24. Италијани, који су
донедавно доминирали Колегијумом сада су чинили мање од 1/3
укупног броја.

Прве идеје о потреби уједињења западне Европе потекле су од Пиа

XII. О томе је водио дуге разговоре са Фрајнхарном фон Ваицекером,
који је све до капитулације Немачке 1945. био њен амбасадор при Св.
Столици. У Италији је нашао снажан ослонац у Демохришћанској
странци на челу са Де Гасперијем, у Француској у Народно-
републиканском покрету, иза кога је у целости стајао Ватикан.

И поред непобитних историјских чињеница о сарадњи са Силама

осовине, папа Пие XII у енциклици «Sacra Vergente Anno» од
07.07.1952. покушао је да убеди свет како Св. Столица није била на
страни ниједне ратујуће стране.
Није никаква случјност да је уовор о Европској економској заједници
потписан у «вечном граду» Риму 25.03.1957. уз благослов папе Пиа
XII.

Стр. 47:

Карол Војтила, Краковски надбискуп, до тада непознат ширем кругу

римокатоличког клера запажен је по његовом борбеном ставу и
супротстављању реформској струји. За Војтилу црква је «чувар Божје
истине». На захтев реформске групе да се отвори дијалог са
некатолицима, Карол Војтила и остали пољски бискупи одговорили су
позитивно, али под условом, да дијалог буде успостављен тек након
што се изричито призна да је црква, истина део друштва, али изнад
њега.

Папа Јован XXIII умро је 03.06.1963. не дочекавши исход реформе

цркве којој је посветио сав свој ћивот. Наследио га је кардинал
милански Монтини који је на дан свог избора 31.06.1963. узео име
Павлом VI.
Помно је пратио излагање Војтиле и примио га у «приватну» посету
30.11.1964, а тек 13.12.1965. примио је пољског кардинала Вишинског.
Папа Павле VI био је био дубоко разочаран пољским црквеним
великодостоницима.

Стр. 51:

Укинута је анатема из 1954. у виду заједничке изјаве папе Павла VI и

цариградског патријарха Антигоре, која је истовремено прочитана у
Риму и Цариграду.

Председник синода РПЦ изван Русије, митрополит Филарет, изразио

је први протест «због самовољног скидања анатеме» и назвао је тај
чин «компромитованим јединством». Рим се није покајао ни за једну
своју грешку.
Ако је судити по чланку који се појавио у «Гласнику» СПЦ 1965., СПЦ
је имала резерисан став према помрењу. У чланку се наглашава да је
СПЦ са радошћу примила акт помирења. «После 9 векова
издвојености и потпуне отуђености једне цркве од друге, у овом
времену оне пружају руке једна другој одлучујући да од сада иду
стазом јединства... Ми имамо заједничко порекло, истог Господа који је
глава Цркве». Али се затим додаје да је јединство везано за питање
унутрашње обнове Римокатоличке цркве, те да је метод дијалог пут
који води коначном решењу.
Избор новог папе у условима непревазиђених подела унутар
кардиналског колегијума није био лак. По први пут унутар изборне
процедуре на захтев америчких бискупа објављене су неформалне
консултације. У њима је учествовао и један број лаика. У штампи су са
појавила различита имена кардинала који би могли бити кандидати за
папу. Међу њима било је и име Карола Војтиле, али и кардинала
Албина Лучијана, који је у трећем кругу гласања у конклави изабран за
папу 26.08.1978.. Спојио је у свом имену имена двају претходних папа
Јована XXIII и Павла VI, да би симболично исказао своје везивање за
политику својих претходника.

Стр. 52:

Ступио је на папски трон под називом Јован Павле I . То је први папа у

историји римокатоличанства који је устоличен без традиционалног
крунидбеног церемонилала. На папском трону остао је само 33 дана.
Умро је изненада и сахрањен је без аутопсије. У јавности је широко
прихваћена теза да се радило о убиству, тј. тровању. Поводом смрти
папе Јована Павла I помињу се личности из италијанске мафије, али и
везе појединих кардинала са масонском ложом «П-2». Његова смрт
остала је мистерија до данашњег дана.

3. ПЛАНЕТАРНА СТРАТЕГИЈА ПАПЕ ЈОВАНА ПАВЛА II

Стр. 58:

Историјат тајних контаката између Ватикана и Вашингтона описао је

врло детаљно Лофтус, високи службеник америчког Министарства
правде, и сам учесник у тој игри. По његовим речима одмах по
окончању Другог светског рата оформљен је «Ватиканско-британско-
амерички антикомнистички конзорцијум» који је окупио најокорелије
ратне злочинце Осовинских сила и њихових сателита и
трансформисао их у «борца за слободу», у нове крсташке ратника.
Директор CIA Ален Далс упутио је Вилијама Кејсија у Лондон како би
потпомогао функционисање «пацовских канала». САД су оформиле
посебну службу (МИ-6), утврдиле посебну квоту за улазак тих лица у
земљу, која су одмах по уласку била додељена Пентагону и CIA.
Писац даље наводи да је папа Пие XII са својим сарадницима
«координирао најтајнијом и најсрамнијом операцијом у историји
Ватикана... Британци су оформили посебну масонску ложу међу
емигрантима, у коју су били укључени најеминентнији лидери
Балкана». За избегле усташе изграђени су војни и терористички
центри. «Отац Крунослав Драгановић, секретар братства Св.
Јеронима у Риму» био је хрватски представник у «Intermariumu» . Тако
се називала група која је руководила операцијом на линији Рим-
Лондон-Вашингтон, а на њеном челу је био Словенац Миха Клек,
бивши члан југословнске краљевске владе у Лондону.

Доласком Регана у Белу кућу, Кејси је именован за директора

CIA.Ништа мање значајну улогу није имао ни генерал Верон Волтерс
дугогодишњи заменик CIA, који је школован на језуитском
универзитету.Кејси је упоставио лични контакт са Јованом Павлом II
после његове прве посете Варшави. Од тада до распада Источног
блока одржавали су интензиван контакт, а састајали су се најмање
двапут годишње. Односи су неговани и проширивани на друге
личности и институције у САД.

Стр. 66:

У Римској курији путовања Јована Павла II и његов стил

комуникацирања са јавношћу, наишла су на оштра реаговања, ....да не
доликује «викару Исуса Христа». Папа је хладно прелазио преко свих
критика које су му упућиване. Главни ослонац у том амбициозном
задатку биле су милитантне католичке организације, у првом реду
«Opus Dei».

Спорадични неуспеци, објективно гледано, не могу засенити успехе

које је извојевао Јован Павле II. Унео је динамику у политику
Ватикана, какву није забележила ова институција у последњих неколк
векова. После сваке његове посете мењали су се односи између
Ватикана и односне земље и подизана је улога Римокатоличке цркве у
тој земљи. Успостављањем дипломатских односа ширена је мрежа
католичких организација, именовани су бискупи и надбискупи без
сагласности влада. Са становишта римокатолчке цркве највећи
успех,несумљиво представља успоставање дипломатских односа са
САД, протестантским земљама северне Европе и са бившим
социјалистичким земљама.

1.КАТОЛИЧКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ У СИСТЕМУ ЦРКВЕ

Стр. 72:

Ред је основао «велики мајстор фра Герард» 1080., у време Првог

крсташког рата.
Историчар Ернле Бредфорд наводи да су битке које су водили
крсташи биле «тако крволочне и окрутне, да је тешко поверовати да су
феудални владари и њихови следбеници имали и минимални концепт
о вери у чије су име предузимане експедицје». Позиције Источне
цркве у односу на «ослобођење светих места», биле су другачије.
Агресивни, полуварварски народи са севера нису могли да схвате
префињен и софистицирани закон византије, закључује Бредфорд.

Крсташки ратови, које Вил Дуран убраја у највећу средњовековну

драму, нису успели. Јерусалим и друга света места пали су у руке
муслимана. Они који су преживели масакр, кренули су ка Кипру и
Родосу. Уз помоћ европских владара основали су верске заједнице са
латинским обредом и ритуалом,,, мћну поморску силу и развили
трговину. Када су Турци поново освојили острво 1522., прогнани
витезови прешли су на острво Малту, које им је уступио хабзбуршки
император Карло V као «суверени посед Малтешких витезова».

Стр. 73:
«Велики мајстор» коме је Св. Столица доделила 1620, титулу
«принца» представао је значајну политичку личност у служби вере.
Папа Леон XIII обновио је ред «витезова од Малте» 1879. и именовао
италијана фра. Ческија за великог мајстора са седиштем организације
у Риму.

Званична титула «великог мајстора» гласи: «Dei gratia Sacrae Domus

Hospitalis Sancti Johannis Hierosolymitani et Militaris Ordinis Sancti
Sepulchre Dominici Magister hummilis paupermque Jesu Christi Custos».

Значајне личности политичког живота биле су чланови овог реда, као

нпр. председник САД Џон Кенеди, канцелар Немачке Аденауер, бивши
директор CIA Кејси, Алдо Моро, итд. Данас су чланови водеће
личности НАТО и EU.

Стр. 75:

Католичка акција наишла је у Хрватској и Словенији на плодан терен,

јер су ту постојале католичке организације још из времена Аустро-
угарске. Године 1903. основана је «Хрватска стража», 1907. «Домагој»
- катлички академски клуб, 1909. «Хрватски католички ђачки савјет»,
1921. «Орлови» - гимнастичка организација. Након распуштања
«Орлова» и «Домагоја» 1929., већ следеће 1930. појавили су се
поново «Орлови», али под именом «Крижари». По наређењу Римске
курије, све ове организације требало је да буду обједињене
«Католичком акцијом», којом је руководио загребачки надбискуп Бауер
и његов коадјуртор Алојзије Степинац. Проглашењем НДХ чланови
«Католичке акције», у то време већ 73.000 чланова, уз неколико
часних изузетака, пришли су усташком покрету, учествујући у геноциду
над Српским народом.

Све организацијеобухваћене «Католичком акцијом» у Хрватској, по

одлуци надбискупа Алојзија Степинца, распуштене су 01.07.1945.,
након што је социјалистичка влада упутила захтев Степинцу да
достави спискове чланова. Да би избегао расустио их је. Једино је и
надаље остала у животу католичка организација «Caritas». Међутим,
«Крижари» су после бекства из земље 1945., наставили орбу у
иностранству, потпомогнути од стране Запада у борби против
бољшевизма . Финансирани су од стране Рима и на њиховом челу
налазио се секретар братства Св. Јеронима Крунослав Драгановић.
По наводима Марка Лофтуса, Драгановић је организовао шпијунски
центар у Трсту 1945. и прва група «Крижара», наоружана британским
оружјем, убачена је у Југославију исте године. Западне обавештајне
службе познавале су Драгановића као «златног свештеника», који је
контролисао велик део покраденог богатства из Југославије. «У
хистерији ране фазе хладног рата Ватикан је гледао на Хрватску као
свој бастион на Балкану». Као лидер «Крижара» Драгановић је
«одржавао изварендан контакт са својим снагама у Хрватској и имао је
подршку католичке цркве». У Словенији духовни вођа «Крижара» био
је бискуп Грегор Рожман. Драгановић, наводи даље Лофтус, «био је у
центру ватиканске шпиунске мреже за више од три деценије и у
најтешњој вези са папом Пие XII и Павлом VI. Сарађивао је са
западним обавештајним службама у различитим осетљивим
операцијама».

Стр. 76:

Врато се у Југославију1967., а на конференцији за штампу која је

одржана у Сарајеву 15.11. исте године, изјавио је да се на тај корак
одлучио «промишљено и слободно». Његов повратак био је део
споразума између Ватикана и Броза. Постоје тајне, закључује Лофтус,
«које је Тито понео у гроб».

Стр. 77:

Покрет «Фоколари» према званичној верзији основала је студенткиња

философије у Тренту (Италија) Силвија Лубић крајем 1943., у време
када се Италија нашла под ударима савезничког бомбардовања. Није
се замонашила, али је променила име у Киара, што у слободном
преводу значи ведрина или бистрина. Званично покрет је у Ватикану
регистрован под именом «L' Opera di Maria» (Дело Маријино).

Покрет је стекао легитимитет потврдом Римске курије 01.05.1947. и

укључен је у ширу акцију борба против атеизма.
У теолошком смислу суштина покрета своди се на «мистично тело
Марјино» и на поставку «Богородичин аспект цркве претходио
Петровском». Иако је приписана Киари, та идеја није њена; насала је и
разрађена у римској курији као кооснова екуменског процеса.

Стр. 78:

Екуменизам је друга област у којој је био ангажован покрет

«Фоколари» . Папа Јован XXIII позвао је Киару на разговор и поверио
јој задатак да се укључи у екуменски дијалог. Већ 1968. «Фоколари» су
у заједници са немачким лутеранима формирали у близини Аусбурга
«Centro Ecumenico di vita», који је постао место сусрета различитих
конфесија, укључујући и муслимане, па чак и атеисте; посебна пажња
посвећена је православнима. Да би се учврстили и прошири контакти
са православнима на свим нивоима, основан је у Регенсбургу
(Немачка) центар за културну размену са православним земљама, који
је испољио изузетну активност у доба распада Источног блока и у рату
против Југославије.
Седиште му је у близини Рима.

Стр. 79:

Током агоније Источног блока и кризе у Југославији касних 80-тих

«Фоколари» су испољили вишеструку активност.
Падом Берлинског зида покрет «Фоколари» је проширен на све земље
Источне Европе.
Септембра 1998. Киара је примила престижну награду UNESCO.
Посебно признање добила је од Европског парламента «за одбрану
права човека», што само по себи указује на тесне везе и утицај који
Ватикан има у овим телима.
«Il cammino neocatecumenale« (Пут новог крштења) основао је у
Шпанији 1964. шпански артиста Кико Аргуело, иза кога је стајао
мадридски надбискуп Казиморо Марчело. Седиште окрета
премештено је у Рим 1968., али га Римска курија није прихватила.

Стр. 80:

Римска курија није могла да успостави контролу, па чак ни доћи до

текстова које је Аргуело компоновао, јер је овај покрет био строго тајне
природе.

Још крајем 1970. Аргуело је успоставио најтешњу сарадњу са

тадашњим бискупом Кракова Каролом Војтилом, будућим папом.
Отуда не изненађује што је покрет доживео свој процват у време
понтификата папе Јована Павла II, иако је и то време Римска курија
имала негативан став у односу на њега.

Стр. 81:

У Римској курији дошло је до оштрог реаговања, с обзиром на то да

покрет није био канонски озакоњен. Игноришући став Курије,
септембра 1990. у писму Кику Аргуелу, мимо свих канона, Јован Павле
II признао је покрет као «ваљан правац за формирање одраслих
католика у савременом свету», што јепојачало затегнутост између
папе и Курије.

«Communione e liberazione» (Заједница и ослобођење) имао је од свог

конституисања изразито политички карактер. Основао га је Дон Луиђи
Ђусани 1964/65., професор догматске теологије и источне теологије
на Католичком универзитету у Милану.

Стр. 82:

Политичка димензија организације тесно је повезана са основном

мисијом цркве, тј. Евангелизацијом. Хришћанство мора бити уткано у
сваки вид живота, наглашавао је Ђусани.

Покрет је прихваћен од стране Римске курије и 11.02.1982. подигнут је

на ранг понтификалног удружења. Нешто касније стекао је
консултативни статус при Економско-социјалном савету UN.

«La comunita di Sant Egidio» (Заједница Св. Еђидија) произишла је из

дијалога, који су касних 60-тих година 20. века водиле мале скупине
интелектуалаца једном напуштеном манастиру на периферији Рима,
годинама од руководсвом једне харизматичне личности, угладног
професора историје на универзитету у Риму Андреа Рикардија.

Света столица прихватила је групу и 1986. озваничила је као

«Међународно удружење лаика».Манастир у коме су се сатајали
обновљен је средствима италијанске владе и постао званично
седиште удружења.

Приликом пријема руководећег тима удружења, 17.09.1986. , папа

Јован Павле II је указао на потребу да уз рад са сиромашним, посебно
са имигрантима, уследе екуменски сусрети и међурелигијски дијалог.

Поступајући у духу добијених директива, удружење је организовало

1987. сусрете у Риму, Варшави, Барију, на Малти, итд. Да се ту није
расправљало о теолошким проблемима, него политичким, најбоље
сведочи листа учесника, међу којима су били и генерал Јарузелски,
Бутрос Гали, итд.

Стр. 83:

Организован је и сусрет хрватског надбискупа са једним српским

владиком. Италијанска штампа је забележила да је државни секретар
за спољне послове САД госпођа Медлин Олбрајт, приликом својих
посета у Риму проводила више времена у седишту «Св. Еђидија»,
него у Квириналу.
Представници «Св. Еђидија» наћи ће се, «случајно» 1996. на тлу КиМ,
где су основали свиј центар. Под њиховим покровитељством
председник Слободан Милошевић потписао је 01.09.1996. године
Споразум са Ибрахимом Руговом, о «нормализацији» школског
система. Потписници Споразума нашли су за потребно да и писмено
изразе «захвалност својим заједничким пријатељима, хуманитарној
заједници Св. Еђидио за помоћ и подршку коју су дали у остварењу
дијалога».

Стр. 84:

Делегацију «Св. Еђидија» сачињавала су три професора

Понтификалног универзитета Ватикана Вићенцо Паља, Роберто
Морозо и Пауло Раго, а са југословенске стране чланови
преговарачког тима били су: Ратомир Вицо, Добросав Бјелетић и
Горан Перчевић. Споразум је вербално постављен «изнад било какве
политичке дебате», дата му је «друштвена и хуманитарна вредност».
Међутим, његова суштина је политичка, са поражавајућим
последицама по Србију. Председник Милошевић одрекао се дела
својих суверених прерогатива и у том Споразуму појављује се само
као представник српске популације, а не грађана КиМ. Признат је, у
ствари, дупли легитимитет у представљању јужне српске покрајине.
«Св. Еђидио» организовао је и финансирао путовања Ибрахима
Ругове за Рим, Брисел, Париз и Бон.

Папа Јован Павле II после овог «успеха» «Св. Еђидија», појачао је

дипломатксе акције у правцу Београда, где је упутио кардинала Жан
Луиса Торана као свог личног изасланика, који је требало да пренесе
његову жељу да успостави директан дијалог са патријархом Павлом+
и да заједно одрже «молитву за мир». До сусрета није дошло због
противљења Светог архијерејског синода СПЦ.

Светска конференција за религију и мир (La Conference Mondiale des

religiusnpour la paix) оформирала је Екуменски савет за босну,
Хрватску и за КиМ. У Приштини је 02.03.1999., дакле нешто пре
бомбардовања Србије, оджан «екуменски сусрет»

Стр. 85:

До Првог конгреса католичке организације су биле структуиране

вертикално тј. Повезане директно са Св. Столицом, али без
међусобног комуницирања. Кроз конгресе дошло је и до хоризонталног
повезивања и организовања заједничких акција када се за то укаже
потреба. Та стратегија дошла је до видног изражаја приликом
разарања Источног блока. У целини католичке организације
представљају само продужетак клерикалног утицаја Ватикана у
секулатној сфери. „Opus Dei“ заузима посебно место, без преседана у
историји римокатоличанства.

1.ТЕОЛОГИЈА ОСЛОБОЂЕЊА

Стр. 125:

Римокатолички писци најчешће разврставају теологију у 5 (пет)

основних група: 1) догматску; 2) моралну или теологију морала; 3)
пасторалну; 4) аскетску; и 5) мистичну. Теологија ослобођења не
уклапа се ни у једну од наведених група; у питању је критично
схватање теологије, ослобођено сколастичног појмовног језика.
Теологија ослобоођења бави се светом на друштвеној маргини,
светом који је најближи библијском из времена Христа. У том смислу
могла би се дефинисати као покушај осмишљавања савременог
идентитета католичанства кроз постулате раног хришћанства.

Значајан број писаца види у теологији ослобођења само продужетак

социјалне доктрине римокатоличке цркве, чије је темеље поставио
папа Лео XIII 1891. у енциклици «Rerum Novarum» (Нове ствари).
Католичка социјална доктрина настала је кроз отпор Свете столице
политичком и економском либерализму, крајем XIX века. По схватању
папе социјални проблеми произашли су из пада и напуштања
религије. Враћање цркви по њему је једино решење.

Стр. 126:

Схватање папе Леа XIII оцењено је у науци као поједностављено,

романтичарско виђење света. Бернс сматра да су то схватања једног
«конзервативног аристократе», који је капитализам посматрао из
десног, а не левог угла. Наиме, Лео XIII је по породичном пореклу
припадао аристократским круговима, а његов стил живота остао је и
надаље «аристократски», понекад чак «снобовски», уз величање
вредности прединдустријског друштва.

При свему томе, не сме се испустити из вида једна чињеница; мада

централну тачку у енциклици представља одбрана приватне својине,
папа се са подједнаком жестином окомио на «тврдокорност»
послодаваца и на социјалистичке идеје, тако да је и програсивно и
конзервативно крило Римокатоличке цркве налазило своја упоришта у
овој енциклици. Тај осредњи или трећи пут, између капитализма и
социјализма, биће траса на којој ће се развијати католичка социјална
доктрина, уз повремена застрањивања.
Тешка економска ситуација у свету са катастрофалним последицама,
подударила се са јубилејом 40. годишњице од проглашења енциклике
«Rerum Novarum», којој је Пие XI посветио енциклику под називоом
«Quadragesimo anno» 1931. Критику капитализма поставио је кроз
призму корпоративног система, на коме се темељила фашистичка
идеологија у Италији, и са којом се папа у целости солидарисао.
Његов наследник папа Пие XII био је преокупиран геополитичким
проблемима и социјална доктрина потиснута је на маргине. Разлози су
више него јасни; римокатолички хијерархијски врх, са својом армадом,
током Другог светског рата сврстао се безрезервно на страну нацизма.

Стр. 130:
Посебну пажњу у научном опусу Гутијереза заслужује његово
схватање слободе и ослобођења. Сиромашне земље, по његовим
речима, не желе да имитирају богате, «нису заинтересоване да се
уклопе у модел богатих земаља, поред осталих разлога, и зато што су
дубоко убеђене да је стетус богатих плод неправде и насиља. Истина
је да сиромашне земље покушавају да превазиђу материјалне
недостатке и беду, али је то стога што желе хуманије друштво».
Њихове аспирације изражава данас један нови термин « р а з в о ј «,
који је у ствари преузет од економисте Јозефа Шумпетера.
Гутијерез се опредељује за схватање «развоја као тоталног
друштвеног процеса», који има свој економски, социјални, политички и
културни вид, а сваки од њих подразумева етичку димензију, тј. бригу
за људске вредности. Другим речима, хуманистички прилаз појму
«развоја»

Овакав прилаз, наглашава он, немају само писци хришћанске

оријентације; слична схватања могу бити пронађена код писаца
марксистичке оријентације, чија је дела темељно проучио.

Стр. 132:

Теологија ослобођења јесте нова, али је очувала континуитет у односу

на традицију вере и поруке Исуса Христа.
Гутијерезов подухват је без преседана. Он је по први пут у оквиру
римокатоличанства развио једну живу, целовиту егзистенцијалну
теологију, тумачећи Јеванђеље у светлости конкретних животних
услова.
Изузетну улогу имала је студијска група коју је у Лими основао
Гутијерез под називом «Слобода и црква».

Стр. 133:

Сем истоветне стратегије примењене у Латинској Америци и на

Косову, још једна веза постоји. У операцијама у Латинској Америци, у
време најгорег терора, учествовао је амерички генрал, касније
«мбасадор» Вилијам Вокер, који ће се наћи на КИм 1998/1999., у
својству «преставника» ОЕБС. Сценариј попут оног «Рачак», по коме
су Срби оптужени за масакр «над недужним Албанцима», примењивао
је успешно у Латинској Америци. Језуити Латинске Америке прибавили
су обиље доказа о злочинима које је Вокер лично извршио или који су
почињени под његовом диригентском палицом.

Стр. 134:

Теологија ослобођења продрла је и у земље Источне Европе, давно

пре распада Источног блока, и то не само у католичке средине, него и
у православне.

Наиме, деморализација која је захватила широке слојеве

становништва довеле је до губитка вере, колико у идеологију, толико
готово исто и у религију. Отуда су теолози поставили 3 (три) основна
принципа на којима су отпочели акцију на Истоку. То су: 1) афирмација
слободе, 2) живот са истином и 3) превладавање страха. У СССР
теологија ослобођења наишла је на подршку удружења «Отворено
хришћанство», које је основано 1988. у тадашњем Лењинграду.

Римска курија у време понтификата папе Јована XXIII и Павла VI

прихватила је теологију ослобођења као «варијанту на тему трећег
пута», тј. система између социјализма и капитализма. Краковски
надбискуп Карол Војтила, у време ступања на папски трон, имао је већ
велик број објављених студија из области философије и теологије.
Заузимао је и он критичан став према марксизму и капитализму, као
системима којиимајузаједнички корен у унилатерализму. Имао је
разумевања за социјалне реакције и изјашњавао се за социјалне
реформе. За разлику од својих претходника, који су ишли у дијалог са
комунистима у Италији, Јован Павле II искључивао је дијалог.
Наступао је борбено, самоуверено, са позиција папске
непогрешивости.

Стр. 135:
У својој трећој енциклици «Laboren Excercens» од 14.11.1981.
социјалну проблематику поставио је у оквир хришћанске
антропологије.
Критички се осврнуо на 2 (две) врсте материјализма: западног, у виду
отрошачког друштва, и источног у виду комунистичког колективизма.

На сонову изложеног могло би се претпоставити да је папа видео

решење социјалних проблема у систему који би био прагматична
мешавина двају система, социјализма и капитализма, Међутим,
његова размишљања нису достигла степен дубљег теоријског
уобличавања. Његове речи имале су политички ефекат и доприне су
окупљању радника у Пољској око покрета «Солидарност», а у
земљама Трећег света око цркве.

Међутим, након закључења савеза Вашингтон-Ватикан папа је из

темеља изменио свој став. Придружио се офанзиви САД против
теологије ослобођења, што је било праћено медијском кампањом.
«Opus Dei» у сарадњи са ЦИА ступио је раније у акцију против
присталица теологије ослобођења.

По налазу професора на престижној научној установи MIT

(Massachusetts Institute of Technology) Брајана Смита, чланови «Opus
Dei» били су главни актери у свргавању Салвадора Аљендеа 1973. и
довођењу на власт Пиночеа.
Са становишта политике САД Латинска Америка имала је приоритет у
заједничким подухватима. Пентагон и CIA реално су оцениле да је
Римокатоличка црква најмоћнија институционална снага у том региону
и да папа има апсолутну моћ контроле над црквом и над
свештенством, уз могућност примене ефикасних канонских санкија.

Стр. 136:

У писму које је упутио саветник за нацоналну безбедност Роналда

Регана, Ричард Ален амбасадору САД при Светој Столици Вилијаму
Вилсону, стоји: « Пренесите државном секретсру кардиналу
Касаролију и осталима, да председник Реган даје највиши приоритет у
радним односима са Црквом, обезбеђењу наших заједничких интереса
у Централној Америци». У својим првим говорима Реган је најоштрије
осудио теологију ослобођења. Хијерархијски врх католичке цркве,
повео је крсташки рат, овог пута против католика. У борбаном строју
нашли су сена једној страни «Opus Dei» и CIA, а на другој страни
римокатоличка црква у Латинској Америци уједињена са демократским
покретима. Приступили су им и комунисти.

Треба нагласити да радикални антиамериканизам није долазио толико

од комуниста, колико од»радикалних националиста», који су се
супротставили глобалистичкој идеологији САД, и од следбеника
теологије ослобођења, који су кроз визијуХристовог жртвовања
сагледали могућност свог ослобођења.

Римска курија отпочела је борбу против теологије ослобођења, дакле

либералног католицизма, који је доводио у питање ауторитет Свете
столице и њено право на «Magisterium», тј. на искључиво право
црквене хијерархије на тумачење светих текстова. Римска курија је
страховала да католичке групе у Латинској Америци не постану
зачетник једне нове «народне цркве», која би се сигурно удаљила од
Ватикана.

У «Рокфелеровом извештају» из 1969., који је дело Савета за

иностране односе (CFR), констатовано је да се Римокатоличка црква у
Латинској Америци определила «за револуционарне промене» да би
се задовољила правда.
Католичке групе у Латинској Америци сврстане су у субверзивне.

Стр. 137:

CIA је тајним каналима убацивала своје људе и предузимала

«прикривене операције» у појединим земљама Латинске Америке.
«Opus Dei» је доводио своје чланове из других делова света у тај
регион. Највиши црквени достојанствници са територије Латинске
америке позивани су у Ватикан након закључења споразума Јована
Павла II са регном и против њих је предузиман поступак пред
Конгрегацијом за веру.

Средином 1980-тих убијено је на десетине римокатоличких

свештеника у Латинској Америци.
Кардинал Рацингер префект Конгрегације за веру, упутио је марта
1983. бискупској конференцији у Перуу акт, који је у 10 тачака садржао
оштру критику теорије ослобођења.
Завршна фаза у офанзиви «Opus Dei»-CIA отпочела је 1984. На својим
путовањима папа Јован Павле II је у својим говорима и на затвореним
састанцима са свештенством нападао је телогију ослобођења.

Стр. 138:

Нису само кажњавани и смењивани бискупи и надбискупи у Латинској

Америци, него широм света, уколико је постојала сумња да
пропагирају или се јавно изјашњавају у прилог теологије ослобођења.

У одбрану теологије ослобођења, а против кажњавања устали су

многи теолози и истакнути интелектуалци широм света. На
категоричан став Конгрегације за доктрину вере да теологија
ослобођења предатавља велику опасност поставили су Св. Столици
отворено питање: за кога то представља опасност и да ли је тиме
угрожен ауторитет цркве.

Напади на теологију ослобођења као варијанту марксизма нису

престали ни након нестанка са светске сцене СССР, иако су се њени
следбеници јасно дистанцирали од револуционарне марксистичке
идеологије, а у пракси водили паралелну борбу против Вашингтона и
Москве, наглашавајући да је тоталитарни дух покретачка снага и
Кремља и Беле куће.

Стр. 139:
Бискуп Боф је јасно предочио да следбеници теологије ослобођења у
читању Библије нису полазили од идеолошких поставки. По његовим
речима «бибијска религија је отворена и динамична религија,
захваљујући њеном месијанском и есхатолошком карактеру».У центар
својих размишљана поставили су Христа а не класе, љубав а не
мржњу.

Да би могао наставити са својом делатношћу, један од највећих

католичких теолога, који је објавио 65 књига из области философије
религије и теологије, Леонардо Боф напустио је јуна 1992.
свештенички позив и Фрањевачки ред коме је припадао.
Поричући оптужбе Римске курије, Боф је нагласио да није против
хијерархије, али по њему, начин на који је црква данас организована, а
тако није била раније, је извор репродуковања неправде.
Гутијерез је такође кажњен забраном јавних наступа и вршењем
обреда, али је остао у свештеничком реду.

Стр. 140:

Нестанак са светске сцене СССР оцењен је у римској курији као

тоталан пораз комунизма, као његова дефинитивна сахрана. На
светској сцени доминантну улогу преузеле су САД, савезник Ватикана,
са моделом капитализма постављеним на бази глобализма. Оба
партнера развила су планетарну стратегију, код оба су била дубоко
укорењена глобалистичка схватања, али и лидерске амбиције. И папа
се саживео са улогом овоземаљског победника

Своју прву енциклику након нестанка Источног блока «Centesimus

Annus» , посветио је, како и сам назив каже 100-годишњици борбе
Римокатоличке цркве против комунизма, која је почела енцикликом
Леа XIII «Rerum Novarum» из 1890.
По схватању Јована Павла II та борба тријумфално је завршена 1990.
године. По слову енциклике одлучујући допринос у том процесу дала
је Римокатоличка црква. Потом је свом савезнику САД пружио духовни
легитимитет.

Након овако категоричног става у прилог САД, након дефинитивног

обрачуна са марксизмом, понудио је свету треће решење као идеалну
оријентацију за земље «у којима је дошло до тешке дезоријентације у
процесуреконструкције, после пада реалног социјализма, као и за
земље Трећег света које се налазе у драматичној
ситуацијинеразвијености, као никада до сада, која се погоршава сваког
дана. Раскорак између ових двају ставова више је него очит.

Пре свега, идеологија глобализма, са слободним тржиштем у

епицентру, не познаје тећи пут, а потрошачко друштво, који је
папапоповргао жестокој кририци, његов је нераздвојни део. Међутим,
то није једина противрречност.

У неколико тачака у енциклици, папа провлачи идеју о томе како

постоје многобројне људске потребе које «немају приступа на
тржишту». Постоје многобројни колективни и индивидуални интереси
који не могу бити заштићени простим механизмом тржишта, нити се
уклапају у логику тржишта. Папа решење налази у интервенцији
држава да заштите колективна добра. Међутим, тржиште у визури
САД подразумева нестанак држава и дерегулацију, јер се само тим
путем, по њима, може обезбедити истинска слобода тржишне
економије.

Стр. 141:

Много критике је изречено је на рачун ове енциклике у чијој је изради

учествовало око стотину стручњака, поред осталих и чувени амерички
економиста Кенет Галбрајт. Неки су папу назвали највећим
еквилибристом у свету. Један његов биограф, назвао га је «човеком са
два лица». Други су опет енциклику описали као «шизоидну».

Неспорна је чињеница да је Римокатоличка црква, преко својих

организација, одиграла кључну улогу у разарању Источног блока.
Победа над комунизмом је извојевана, али су разлике између
глобалистичке идеологије и једног аутентничног хришћанства
продубљене.

Очито ја да су тек након остварене победе, и Вашингтон и Ватикан

схватили сву комплексност савеза у који су ушли.

У ком правцу ће се у наредном периоду кретати политика Ватикана,

тешко је предвидети. Првих година XX века 77% католика живело је у
Европи и САД, дакле у индустријски најразвијенијим земљама, а само
23% у земљама Трећег света. Данас је ситуација обрнута: 70%
католика живи у земљама Трећег света, а само 30% у Европи и САД.

Могло би се отуда закључити да ће се будућност римокатоличанства

решавати у непривилегованим и обесправљеним деловима света, па
ће самим тим Св. Столица бити окренута у том правцу. Међутим, не
сме се испустити из вида чињеница да Ватикан нема хомоген и
јединствен идентитет.

Ватикан није само духовни центар, него пре свега моћна финансијска
сила везана за финансијско тржиште Запада.

Стр. 142:

Папа Јован Павле II продужио је са тактиком бал

2. ИСТОЧНА ПОЛИТИКА ВАТИКАНА

Стр. 155:

Промене у Пољској, и последице које су одатле произишле у односу

на Источу Европу, у америчкој литератури тумаче се на бази поставки
«теорије домина».
Мађарска радничка партија усвојила је 07.10.1989., акт о напуштању
лењинистичке идеологије и преласку на западоевропску оријентацију,
што је мађарски парламент прихватио 18.10.1989. Крајем октобра
поднео је оставку шеф државе и партије Источне Немачке Ерих
Хонекер, а неколико дана после тога, 09.11. срушен је Берлински зид.
Бугарска комунистичка партије следила је пут сличан мађарском и
почетком децембра усвојила нов програм западне оријентације. Лидер
Чехословачке Густав Хусак поднео је оставку 10.12., а власт у земљи
преузео је лидер опозиције Вацлав Хавел. Крајме децембра 1989.
пада режим у Румунији. Распуштање Варшавског пакта покренуто је на
састанку шефова земаља чланица 04.12.1989., а формална одлука о
томе усвојена је 01.04.1991.

У свим овим земљама процес преокрета текао је, мање-више, на исти

начин уз примену истоветне стратегије као у Пољској. Одлучујућу
улогу имала је осовина Ватикан-Вашингтон, уз асистенцију домаће
елите. Лех Валенса, вођа покрета у Пољској, и Михаил Горбачов успех
приписују, у првом реду, папи Јовану Павлу II. И у другим
источоевеопским земљама Римокатоличка црква је представљала
централну полугу – у Чехословачкој преко кардинала Томашека, у
Мађарској преко Минденситија и Лекаја.
Француски министар спољних послова Ролан Дима изјавио је да је
папа Јован Павле II одговоран за разбијање Југославије. У католичкој
ревији «Веритас» папи је одато признање за ослобођење Хрватске «из
двоструког ропства – србијанског и комунистичког». Међутим,
Југославија се није укључила «у теорију домина», у процес промена
без крви. Да ли је у питању случајност, несрећан случај околности или
нешто треће?

Стр. 156:

Случајност сигурно није. Ватикан је од првих дана кризе био активно

укључен у политички процес разарања Југославије. Постојали су и код
његовог савезника САД сценариј о разарању Југославије, давно пре
критичног тренутка.
Југославија се нашла у потпуно различитој ситуацији од оне у Пољској
и другим источноевропским земљама. У критичном тренутку своје
историје, Југославија није имала конституисану интелектуалну елиту,
спремну да се жртвује и стави у службу Отаџбине, као што је то био
случај у Пољској. .

Најквалификованији део млађе генерације који је требао да понесе

терет преокрета и преузме кормило земље, масовно је напуштало
земљу. Највише научне установе нису пратиле светска збивања, нити
су имале припремљен алтернативни сценариј; подлегле су
опортунизму. На кормилу земље нашли су се остаци Брозове
номенлатуре, неспособни да схвате историјски тренутак. Ни СПЦ није
дочекала спремно преокрет, подељена унутар јо од 1962-63. Највећа
невоља српског народа била је у духовном и политичком сиромаштву
и одсуству храбрости. .

Стр. 157:

Несумљиво да је улога осовине Ватикан-Вашингтон била од

прворазредног значаја у рату који је Запад повео против Југославије,
али се она не може истргнути из историјског контекста, како у односу
на традиционалну непријатељску политику Ватикана према Србији,
тако и у односу на унутрашњу политичку сцену: морају се
процњеивати сви учесници датог процеса. Мора се водити рачуна о јп
једом моменту. Ватикан у односу на Југославију, није тражио само
промену система, него разарање земље.
Могло би се чак рећи да је систем био последња ствар у политичкој
игри, јер су управо комунисти у Хрватској и Словенији имали главну
реч у разарању земље .

Политика Ватикана према Југославији, обликована је још почетком XX

века.
За Ватикан Балкан је од давнина био приоритетна мисионарска
земља. Прелат Ескрива ступио је у контакт средином '60-тих са Грчком
православном црквом и понудио им «заједничку хуманитарну акцију».
Православни монаси убрзо су открили прозелитске циљеве и
позадинску делатност «Opus Dei» и прекинули су сваки контакт са
Ескривом.

Национални интереси Хрвата и Словенаца идентификовани су као

религиозни. Папа се већој групи верника, предвођених надбискупом
Фрањом Кухарићем, приликом њихове посете Ватикану 30.04.1979.,
обратио следећим речима: «Раширених руку вас грлимо и очинском
љубављу примамо...»

Стр. 158:

У покушају сједињавања националних и црквених интереса пришло се

чак хришћанској супкултури, наводном појавом Богородице у
Мођугорју 1981. Римокатоличка црква дошла је на идеју да би обнова
култа Богородице - «Marialis Cultus», могла допринети зближавању
хришћанских цркава, па је та идеја постављена у оквир екуменског
процеса.
Међугорје није био једини случај «појаве Богородице».

Масовна «појава» Богородице, изазвала је забринутост и полемику

унутар римокатоличке хијерархије.

Противници модерне верзије «хришћанског чудотворства» видели су у

томе злоупотребу религије, која убија истинску духовност и срозава
ниво традиционалних светилишта посвећених Богородици, као што су
Лурд или Фатима.
Конзевативно крило Цркве иступило је са тезом да «појава»
представља последњу «опомену» свету пред катаклизму, која је на
помолу.

Кроз Међугорје Римокатоличка црква је упутила хрватском народу

поруку да га је сам Господ «предодредио» за посебне подухвате. Био
је то додатни извор енергије за предстојећу борбу.

Стр. 159:

Не сме се испустити из вида ни чињеница да се око Међугорја налази

неколико великих крашких јама, у којима су бацани Срби тог краја,
убијани од стране усташа током II светског рата. «Појава» је тумачена
и као «опроштај» за почињене злочине и охрабрење за нове.

Међугорје није у то време прихватила Римска курија, а није постојало

ни јединство унутар Римокатоличке цркве у Хрватској. Дошло је до
спора између фрањеваца у чијој је компетанцији било Међугорје и
мостарског бискупа Павла Жанића. Међутим, папа Јован Павле II дао
је Међугорју свој «очински благослов».

Антидржавна делатност Римокатоличке цркве у Хрватској ишла је у

корак са акцијама које је папа предузимао у Пољској, само до 1990. са
успоренијим темпом. Кључну улогу у тој фази имао је загребачки
надбискуп Фрањо Кухарић. Путовао је често по Европи и Америци.
Преко америчког огранка «Opus Dei» успостављене су везе са
утицајним круговома, и кроз те контакте створен је моћан лоби у
америчком конгресу, који ће одиграти улогу у промени политичко курса
САД према Југославији.

Света Столица помагала је сецесионисте давно пре критичког

тренутка. Са председником Реганом постигнут је Споразум у погледу
одлука донетих у Јалти, али се САД нису изјашњавале изричито у
погледу осуде версајског система и тековина I и II светског рата, на
чему је инсистирао папа Јован Павле II. То је за Запад би клизав
терен, пошто су одатле произилазила права и привилегије за све
победничке земље у тим ратовима. Борба против комунизма био је
њихов заједнички циљ, али је недостајао јасно дефинисан дугорочан
политички циљ.

Стр. 160:

У говору поводом пријема дипломатског кора, акредитованог при Св.

Столици, 12.01.1991., папа је дотакао питање безбедности и
енергетике у свету, али и проблем «редистрибуције територија и
извора енергије». Користио је готово истоветну терминологију као и
Бела кућа.

Штафетну палицу прихватили су потом хрватски бискупи; 11.02.1991.,

у време док су се водили преговори о мирном решењу југословенске
кризе, између лидера федералних јединица, обратили су се подужим
писмом свету, пуном неистина и обмана. Писмо је први потписао
надбискуп загребачки кардинал Кухарић, а затим следе потписи
надбискупа слитског Анте Јурића, сарајевског Винка Пулића и осталих
бискупа са територије некадашње Југославије.
Стр. 161:

Писмо завршава апелом за помоћ у изградњи демократије и жељом

да папа посети Хрватску.
Председници Хрватске, Фрањо Туђман и Словеније, Милан Кучан
успоставили су сталан контакт са црквеном хијерархијом у Риму, а
ватиканске штампа развила је кампању у правцу отцепљења
Словеније и Хрватске, оптужујући Србију «као последњи бастион
комунизма».

Папа Јован Павле II иступио је 21.04.1991. са тезом о потреби

политичких промена у Југославији, подвлачећи да су «народи
Југославије различити по култури, вери, историји и језику», па
јелогично да треба успоставити нове односе на бази «слободе,
једнакости и правде».

Истовремено, одржан је редовни годишњи скуп Трилатералне

комисије у токију (20-22.04.1991.) на коме је, поред осталог, вођена
расправа о подели Европе «на римску и византијску». У извештају
поднетом овом скупу (T.F.R. No – 41) наглашено је да је Византијска
Европа «одвојене од Западне дубоким културним и историјским
разликама». То јасно говори о чврстој повезаности и координацији
политике Ватикана и Трилатералне комисије.

Прокламовање сецесије Словеније и Хрватске поздравили су први

бискупи ових двеју федералних јединица, а подржала је и Римска
курија. Папа је упутио писмо 28.06.1991. Стјепану Месићу,
председнику Фрањи Туђману и председнику Милану Кучану, а 29. 06.
изјавио да погрешно насилно «пригушивати легитимна права и
аспирације народа». Стао је безрезервно на побуњенички страну,
затварајући очи пред страдањем српског народа у Хратској. И не само
то; осудио је «микро национализам», подразумевајући под тим
легитимне захтеве српског народа у Хрватској.
Словеначки бискупи, подржавајући сецесију, оптужили су 30.06. ЈНА,
односно СФРЈ «за војну агресију».

Стр. 162:
Директно укључење Римокатоличке цркве довело је до
радикализације сукоба и појачаних борби. Кардинал Торан одржао је
састанак са амбасадорима земаља Европске заједнице,
акредитованих у Ватикану 29. јула, на коме је разрађен план даљих
акција, а 5-6.08. посетио је Загреб и Београд, како бисе на лицу места
упознао са ситуацијом. У Загребу је изјавио да је Југославија једна
«хетерогена историјска конструкција», коју треба прилагодити новим
условима иновом поретку у Европи.

Приликом посете Мађарској, папа је 17.08.1991. примио групу

хрватских бискупа и том приликом изјавио: «Уверавам вас да сам
близак вашим аспирацијама; доћи ћу у Хрватску».

У Римској курији разрађен је концепт који је потом преузела ЕЗ и

КЕБС, да «интервенција» ових двеју организација не значи
интернационализацију сукоба, нити пак мешање у унутрашње послове
државе.

На ванредном састнку Комитета високих функционера КЕБС,

одржаног у Прагу 03.09.1991. делегат Св. Столице бранио је напред
изнети став, наглашавајући да је то «логична последица хелсиншког
процеса о безбедности и сарадњи у Еврпи... у изградњи нове Европе».
Монсињор је извео још једну невероватну конструкцију. По његовим
речима унутрашње границе између република «нису само
административне, него и историјске, међународно признате и
осигуране уставом који је на снази».
Тековине комунистичке револуције за представника Св. Столице
одједном постају неприкосновене историјске вредности, а
комунистички устав међународноправни акт.

Став Ватикана о «праву» на интервенцију у унутрашње послове у

циљу заштите «људских права» верификован је на састанку
Билдерберг групе, одржаном 18.05.1992. у Евијану.

Стр. 163:

Одмах након проглашења сецесије Хрватске и Словеније, Ватикан је

предузео диломатску акцију у циљу признања отцепљених република.
Није се радило о тајној акцији; представници Римске курије наступали
су отворено и борбено. Папа Јован Павле II упутио је писмо бискупима
Хрватске 10.10.1991., дакле пре но што је објављен «Карингтонов
папир».
Ни у једном акту UN, КЕБС или ЕЗ није сукоб у Југославији
квалификован као «агресија», а још мање оружане акције паравојних
снага као «праведни рат». Ни административне границе између
федералних јединица ни једна земља у свету није прихватила као
међународне. Те категорије су аутентичан производ Ватикана и
одатле ће ући у пропагандну машинерију Запада, а потом и у званичне
акте.

У Загребу је отворен први центар «Opus Dei», на чијем се челу

налазио свештеник Станислав Црница. «Opus Dei» је продро на тло
Југославије раније, изводио је своје акције, али оснивање центра било
је од посебног значаја за снабдевање паравнојних формација и
довођење плачћеника.

Папа је сазвао Еврпску бискупску конферецнију у Ватикану, која је

трајала од 28.11 – 14.12.1991. и на којој су узели учешћа бискуои са
Истока и Запада. У говору је изложио један оригиналан план, о
потреби стварања једног «црквеног НАТО», а у циљу реконструкције
хришћанског идентитета у постхладноратовском периоду.
По тврђењу биографа папе Јована Павла II, што потврђују и многи
документи, он је аутор концепта о «хуманитарној интерванцији», која је
у бити обновљена варијанта старе језуитске поставке о «кажњавању у
име милосрђа».

Стр. 164:

Деструктивни процес који се рађао из растућег етноцентризма у

Југославији, прерастао је у малигни тумор, захваљујући «духовној» и
финансијској помоћи Римокатиличке цркве побуњеницима.

Папа им је пружио религозни легитимитет, зачињен мистиком, уз

поруку да је њихова борба «еванђеоско спасавање безбожничког
друштва». Тај концепт уклапао се у политички стратегију Запада,
разрађену од стране администрације председника Регана.
Ватикан је признао Хрватску и Словенију 13.01.1992., пре било које
државе.
Свети архијерејски синод СПЦ изразио је протест поводом признања
Хрватске и Словеније и оптужио Ватикан за изазивање грађанског
рата.

Стр. 165:

Демонизација или сатанизација је инспирација за деструкцију у

религији, а исто тако и у политици. Бомбардовање градова и села у
Србији у пролеће 1999. било је праћено снажном кампањом
сатанизације земље и народа. Ватиканској политици потребан је
«ђаво» као оправдање прозелитске политике; она га је
«идентификовала» још 1054. у «шизматицима».

Установљење тзв. «трибунала у Хагу» за суђење «ратним

злочинцима» почињеним на територији бивше СФРЈ је саставни део
тог концепта и криминализације народа. Трибунал је, у ствари, један
јефтини театар, који треба да саопштава свету где и које се насиље
може толерисати, и под којим условима.

Стр. 166:

Савез «Цркве и царева» постављен на «божанском праву» био је

прошлости уобичајена појава, кад год је моћ једне или друге стране
била доведена у питање.

Савез имеђу Рагана и војтиле део је тог процеса. Свет је ушао у

период мрачњаштва.
Распад Источног блока и разарање СФРЈ не значи коначну победу
источне политике Ватикана, него крај прве фазе, која је пооцени папе
и америчке администрације «успешно окончана».
У другој фази продора на Исток оба савезника су се суочила са
непредвидивим тешкоћама. Папина предвиђања изложена приликом
његове посете Чехословачкој, маја 1990., да ће «паневропска
Римокатоличка црква» лако савладати Исток, показала су се као
нереална. Текоће нису само долазиле са Истока, него и са Запада.
Клероглобализам који заступа Римокатоличка цква, и гобализам који
свету намеће САД као идеологију XXI века, у бити се дубоко разилазе.
Ватикан и надаље тапка иза војног колоса НАТО, доливајући уље на
ватру.
Територијални интегритет БиХ за Ватикан је прворазредан проблем,
па је његов преставник на конференцији КЕБС у Прагу 16.09.1992.
захтевао од овог «највећег евро-атланског форума енергичну,
координирану акцију осуде једног истинског агресивног рата... и
етничког чишћења».

Стр. 167:

Подржао је све ратне акције Запада и захтевао «усаглашавање речи и

дела», како би се обезбедио «ефективни територијални интегритет
БиХ». На састанку шефова држава и влада чланица КЕБС, одржаног у
Будимпешти 06.12.1994. кардинал Содано протествовао је што
«међународна заједница још увек не прави јасну разлику између
агресора и жртве», подразумевајући под агресором Србе, па је с тим у
вези захтевао «конкретне одлуке како би се наметнуо престанак
непријатељстава».
Необјашњиво је да је после серије непријатељских аката,
сатанизације Срба итд, папа настојао да успостави директан контакт
са СПЦ. .

Након што су створене етнички чисте католичке државе Хрватска и

Словенија, папа је изменио реторику. У обраћању дипломатском кору
оводом нове 1994. напао је «примитивни расизам и национализам»,
који је захватио БиХ. .

Специјални папски изасланик кардинал Паља посетио је 2 пута

председника РС доктора Радована Караџића с молбом да утиче на
патријарха српског господина Павла+ и Синод да се сагласе са
посетом папе Београду. Одговор председника Караџића био је
следећи: «Ми од наше Цркве тражимо савете и осећамо се
недораслим да утичемо на ту своју вековну институцију, али ћемо
преко нашег митрополита господина Николаја пренети овај разговор и
нећемо се противити ставу наше Цркве, какав год он буде».
Председник Караџић је замолио папског изасланика да «Св. Столица
промени реторику према Србима, јер је позив папе на бомбардовање
српских положаја још свеже у сећању». Након те посете дошло је до
попуштања у пропагандној делатности Ватикана, али за кратко.

Стр. 168:

Папа је посетио Хрватску 10-11.09.1994.; према наводима Роберта

Хачинсона «два прокријумчарена ловца МИГ-21 пратила су папин
авион у хрватски ваздушни простор». Одбио је да посети Јасеновац и
да се поклони српским жртвама, као је то учинио у Пољској у односу
на Јевреје.

Најављена посета папе Сарајеву 1994. је отказана. Папски нунциј у

Сарајеву Франческо Монтеризи, затражио је од владе РС одобрење
да се папин авион спусти на аеродром у Сарајеву, који је био под
контролом српске војске. Имајућу у виду недавне трагичне догађаје на
Маркалама који су неосновано приписани српској страни, страхујући
од сличних муслиманских провокација српска страна предложила је да
са папин авион спусти у Сплиту, да папа до Кисељака дође
хеликоптером, одатле би под заштитом српске војске колима прошао
кроз српску територију до Сарајева. Предлг је одбијен због наводно
«лошег здравственог стања папе». До посете је дошло тек 12-
13.04.1997. Страховања владе РС показала су се као оправдана; само
неколко часова пре папиног уласка у Сарајево, полиција је открила
велике количине експлозива на путу којим је требало да прође !

Папа је држао у једној руци гранчицу мира, а у другој мач. Био је

иницијатор оружане акције против срспке стране у БиХ, подржао је
бомбардовање српских положаја у којима су страдали претежно
цивили. Са друге стране, један члан Европског парламента предложио
је да се папи упути позив да преузме «посредовање» у изналажењу
решења за БиХ.

У покушају Ватикана да се наметне као посредник дошло је и до

посете делегације РС Ватикану, што је изазвало различите коментаре.

Стр. 169:
Делегација РС, у чијемсаставу су се налазила 2 члана владе,
Мирослав Тохољ и Драган Калинић , као и 2 експерта, академик
Милорад Екмечић и Жика Ракић, водили су консултативне разговоре
са представницима ватиканског Института за политичка и економска
истраживања, за садњу и развој (ISPECO) у Риму од 12-17.07.1995.

Делегација РС, као што се може закључити из латформе са које је

иступила, изнела је добро познате ставове, много пута понављане од
званичних представника РС. Ватиканска дипломатија и њен
пропагандни механизам развили су након тога снажну кампању осуде
акције српске војске у односу на «заштићене зоне» Сребреницу и
Жепу, уз драматичне апеле светској јавности да се зауставе «српска
зверства».

Хрватску агресију «Бљеак» и «Олуја», ватиканска штампа назвала је

«повраћај територија», иако су те територије биле «заштићене зоне».

Друга посета Загребу, од 02-4.10.198., везана за беатификацију

загребачког надбискупа Алојзија Степинца, имала је за последицу
погоршање односа између римокатоличке цркве и СПЦ.

Степинац је осуђен 10.10.1946. на робију од стране суда у Загребу

због сарадње са усташким режимом. Државно руководство тадашње
Југославије понудило је 1945. Ватикану компромис, у смислу
повлачења Степинца у Ватикан и именовање новог надбискупа.
Ватикан је то категорички одбио.

У недавно декласификованој документацији Министарства иностраних

послова САД, потврђени су подаци о сарадњи Степинца са усташама
у извођењу злочина над Србима, Јеврејима и Ромима. Протести због
рехабилитације Степинца кроз беатификацију стизали су са разних
страна. Папа је остао при свом ставу; приликомпосете Загребу
посетио је гроб Степинца 03.10. и прогласио га «жртвом злочиначког
комунистичког режима».

Стр. 170:
Треба додати да то није једини случај у историји Римокатоличке цркве
да се злочинац проглашава за свеца. Пие V, који је изабран за папу
1566., пре избора, познат од називом «Велики инквизитор», упутио је
трупе у Јужну Италију са задатком да поубија све протестанте. Када је
постао папа, упутио је трупе у Француску да се са оружјем у руци
обрачунају са хугенотима и наредио командантима да поубијају све
заробљенике. Водио је рати и против ислама, а масакри који је
извршила његова поморска армада на обалама Грчке (Лепанто) 1571.,
запамћен је у историји каоједан од најстравичнијих догађаја тог
времена. После смрти проглашен је за свеца.

Истоветну стратегију и тактику применио је Ватикан и према КиМ.

Демонстрације шиптарских сецесионистичкох снага крајем фебруара и
почетком марта 1989. подржали су загребачки надбискуп Фрањо
Кухарић и љубљански Шустер, затим, католички лист «Глас концила»
и сва ватиканска штампа. Приликом посете Албанији априла 1994.
папа је подржао захтеве шиптарских сецесиониста на КиМ. Први је
1998. захтевао енергичну акцију против Србије, а затим поново почео
да маше палмином гранчицом. Сазвао је 30.03.1999. састанак свих
амбасадора НАТО и Савета безбедности, акредитованих при Св.
Столици, ради покретања иницијативе да се заустави рат против
Србије. Сви ови предлози, као је тих дана забележила ватиканска
штампа «цинично су одбијени».

Папи је поново скренута пажња да је пион у игри, а не фактор који

одлучује. Очито повређен, папа је покушао да «опере руке», тврдећи
да он није проуроковао све оно што се догодило на Истоку од 1989.

Неочекивано, 12.03.2000., папа се покајнички обратио свету и

затражио опроштај за грехе Римокатоличке цркве у прошлости, од
крсташа, преко инквизиције, до дана данашњег.

Стр. 171:

По оцени аналитичара папства и политике Ватикана, тај корак био је

усмерен, у првом реду, ка православним црквама. Папа је остварио
помирење са Јеврејима, утро пут сарадње са исламом, али није
остварио свој главни задатак уједињења Источне и Западне цркве пре
2000.-те године.

Свето писмо говори о греху у конкретном виду не постоји универзални

коцепт греха. При томе се мора имати у виду да је признање везано за
опроштај и помирење. Како то изванредно констатује цењени
протестански теолог Фалке: «У пракси опроштај од греха је пресуда за
грех и апел грешнику да не чини исти грех. Опроштај је увод у процес
катарзе. Нема опроштаја за грешнике, без изричитог помињања
жртве». То управо недостаје у овом чину папе и у политици Ватикана.

3. ЕКУМЕНИЗАМ ИЛИ ПРОЗЕЛИТИЗАМ ?

Стр. 173:

Источна политика Ватикана мора бити сагледана још и из једног угла –

из угла екуменизма, будући да је постављена у координатама
екуменизма и евангелизације. Не би се у принципу томе могло ма шта
приговорити, уолико би било речи о истинитом, добронамерном и
критичном опредељењу.

Кроз цео први миленијум хришћанство је било јединствено; у другом

миленијуму је дошко до поделе и то је чињеница са којом улазимо у
трећи.

Било је у прошлости покушаја да се поделепревазиђу, али без успеха.

Екуменски процес је злоупотребљаван у политичке сврхе, што је
случај и данас. Рађање модерне верзије екуменизма везује се
најчешће за Светску мисионарску конференцију, одржану 1910. у
главном граду Шкотске Единбургу. Треба додати да се екуменски
покрет јавио раније и то у крилу англосаксонског протестантизма.
Позадина му је била политичка.

Стр. 174:

Након пропасти Царске Русије, иницијативу за екуменско окупљање

покренуо је патријарх Константинопоља 1920. године.

Православље је кроз победу Октобарске револуције претрпело свој

највећи историјски пораз. Патријарх Константинопоља покушао је да
попуни вакум и предложио је 1920. да се формира «Лига цркава»,
аналогно тек створеној Лиги народа.
Покрет екуменизма кога је водила Римокатоличка црква у то време
блокиран је крутим ставовима Пиа XI и Пиа XII. Екуменизам је схваћен
као беспоговорно прихватање римокатолицизма са папом на челу.
Пие XII у енциклици
“Ecclesia Sancta”из 1949., дозволио је разговор о вери и моралу са
представницима других хришћанских цркава, под строго предвиђеним
условима.

Други ватикански концил значо је известан помак у процесу

приближавања хришћанских цркава, али не и решење.

Захваљујући иницијативи и залагању папе Јована XXIII, на Другом

ватиканском концилу усвојен је Декрет о екуменизму «Unitatis
Redintengrato», који садржи основна начела за учешће представника
Римокатоличке цркве у процесу обнављања јединства свих
хришћанских цркава.

Стр. 175:

Уза све то не може се оспорити чињеница да је Концил «одшкринуо»

врата екуменском процесу, не у смислу «враћања», него у смислу
тражења путева за измирење цркава, кроз дијалог и пасторалну
сарадњу.
Папа Павле VI сусрео се са патријархом Аинагором У Јерусалиму
1967., што је имало даљи позитиван ефекат на процес екуменизма.
Католичко-православна заједничка комисија за екуменски дијалог
формирана је 1980. и већ исте године одржан је први састанак на
Родосу.
Три хришћанске цркве: Православна, Римокатоличка и Протестанска
отпочеле су нов живот, ако не у пуној толеранцији, оно свакако уз
узајамно уважавање.

Распадом Источног блока точак историје враћен је уназад. Уместо

тога, виртуозно је извођена хипокритска политика.
Године 1980. папа Јован Павле II прогласио је словенске апостоле
Ћирила и Методија као копатроне Европе, напоредо са св.
Бенедиктом, који је проглашен за патрона 1964.

Стр. 176:

У јавним наступима папа Јован Павле II се залагао за «културно и

духовно јединство од Атлантика до Урала». Али све то улази у оквир
једног новог типа екуменизма, вођеног не теолшким размишљањима,
него политичким амбицјама. Екуменска реторика тешко је одударала
од праксе.

Ватикан је здушно подржао сваки раскол у православним црквама.

Према писању западне штампе, стајао је иза отцепљења тзв.
Македонске цркве од СПЦ, као што данас стоји иза покушаја
формирања тзв. Црногорске цркве. Своје акције Ватикан изводи
прикривеним путем, путем тзв. «хуманитарне» помоћи, а понекад
сасвим отворено и бескрупулозно. Тако, нпр., специјални изасланик
папе Монсињор Франциско Паловинети упутио је писмо крајем
децембра 1969. митрополиту црногорско-приморском господину
Данилу+, чији је оригинал похрањен у архиви Митрополије, а у коме,
поред осталог, стоји: «Свима је јасно да садашњи народ (Црне Горе)
нема више ништа заједничког са некадашњим народом оријентисаним
великосрпском идеологијом..., који ето, може се рећи потпуно изумире.
Нови народ са новим навикама и новим животом је народ будућности
и нових прегнућа, па је Св. Отац Папа вољан да овај народ свесрдно
помогне и да га поврати у праву Христову вјеру зашто јевољан и да
уложи велика средства».
Стр. 177:

Нашао је за потребно Монсињор Паловинети да обавести

Митрополита о уделу «Светог Оца код одвајања македонске цркве», о
помоћи «храбрим људима у Скопљу», о њиховом настојању да се «у
догледно вријеме и тај народ преведе у праву Христову вјеру». Марта
1993. декан Католичког теолошког института у Загребу Јурај Коларић
предложио је, свакако не без знања и одобрења папе, формирање
аутономне «Хрватске Православне цркве». У ствари, реч је о
продужетку добро познате политике Павелића из II светског рата.

У процес прерастања кризе у оружани сукоб на просторима бивше

СФРЈ, Римокатоличка црква безрезервно је стала на страну
паравојних формација. Оружје које је илегално убацивано у СФРЈ за
те снаге из Либана, плаћено је преко Ватиканске банке.
Непријатељски став испољен је и према СПЦ. Синод СПЦ на свом
ванредном заседању, одржаном од 30.11-06.12.1990., констатовао је:
«Са дубоким жаљењем да је нетолерантан став једног дела
Римокатоличког свештенства и индивидуенције у Југославији према

Православној цркви, довео екуменске односе у нашој земљи готово на

мртву тачку...» Са наредног ванредног заседања, упућен је апел лорду
Карингтону, уз протест што је само «српском народу ускраћено право
на самоопредељење и на живот у једној државној заједници». Синод
је предложио формирање владе националног спаса и сарадњу «свих
здравих политичких и духовних снага... у овим најтежим данима
новије, а можда и целокупне српске историје».

На политичкој сцени Југославије нашле су се све цркве и бројне

политичке секте убачене у земљу. СПЦ огласила се последња, али
као аутономна снага, упућујући критике у првом реду Влади Републике
Србије и Југославије, потом међународној заједници и опозицији у
земљи. Јула 1991. отворено је иступила против председника
Слободана Милошевића, захтевајући његову оставку. Са ванредног
заседања Синода, одржаног 16-17.01.1992., упућена је порука српском
народу, а међународној заједници протест поводом признања
Словеније и Хрватске.

Стр. 178:

Патријарх српски господин Павле+ одржавао је контакте са папом

Јованом Павлом II посредством кардинала Жан Луј Торана, који је два
пута пренео патријарху специјалну поруку папе. Први сусрет одржан је
у Сремским Карловцима 07.05.1991., дакле пре сецесије, а други у
Славонском Броду 24.10.1991. Са надбискупм загребачким
господином Фрањом Кухарићем патријарх је одржавао непосредан
контакт. На иницијативу патријарха два цкрвена великодостојника
срела су се по други пут у Женеви 23.09.1992. (први пут у Сент
Галену) и упутила заједнички апел ратујућим странама у циљу
обустављања непријатељстава и мирног решења сукоба.
Руски патријарх господин Алексеј предузимао је са своје стране
кораке како би се спречила злоупотреба религије у прозелитске
циљеве. Марта 1992., вођени су у том циљу подужи разговори између
представника папе кардинала Кесида и представника московског
патријарха митрополита Кирила+. На жалост, односи су се и даље
погоршавали.

Напади на православне цркве, посебно СПЦ, нису долазили само из

рима, него и од појединих протестантских цркава са Запада, па и од
Светског савета цркава.

Агресивну кампању повеле су уједињене верске и политичке снаге на

Западу против Србије.

Стр. 179:

Док је према СПЦ вођена отворена, брутална офанзива, према РПЦ

примењене су софистициране методе. Целокупна пропагандна
машинерија Ватикана окренула се ка Русији, уз обилату финансијску
помоћ бившим совјетским републикама, под етикетом «хуманитарне
помоћи».

Априла 1991. папа је установио 3 (три) «Апостолске администрације»

са бискупијама у Новосибирску, Карагану и у Москви. Основао је и
парохије у деловима Русије где и није било католика. У знак протеста
Синод РПЦ одбио је позив Ватикана да узме учешће на Европској
бискупској конференцији која је одржана у Риму децембра 1991.

Стр. 180:

Са терена су и надаље стизале злоупотребљавајуће вести. Према

изјави проф. Загребачког универзитета др Милорада Пупавца око
11.000 српске деце у Хрватској преведено је током 1992/93. у
католичанство. Жалбе су стизале и из муслиманских средина под
контролом Хрватске.

Руска дума усвојила је 14.07.1993. Закон о ограничењу уласка у земљу

страних мисионара. Уследио је оштар протест папе Јована Павла II
председнику Русије Борису Јељцину. Протестно писмо упутило је и
160 чланова америчког конгреса уз претњу да ће Русија бити
изложена изолацији и санкцијама. Под спољнимпритиском председник
Јељцин одбио је да потпише тај закон. Дума је преиспитала текст,
ублажила неке форумулације, али је председник Јељцин под још
тежим претњама споља одбио да стави свој потпис. Тек након
трагичних догађаја, изазваних делатношћу мисионара и разних секти,
откривањем шпијунских канала у којима сунесвесно били
зоупотребљени верници, Јељцин је потписао Закон 19.09.1997.
Патријарх московски господин Алексеј II + поздравио је усвајање
Закона уз образложење да је «нужно заштитити младе Русе».

У жељи да спречи даље погоршање ситуације московски патријарх

срео се на сарајевском аеродрому са патријархом српским гопсодином
Павлом+ и загребачким надбискупом Фрањом Кухарићем; потписали
су заједничку Декларацију за мир. Реис-ул-улема Мустафа Церић
одбио је да се сретне са Руским патријархом.
Стр. 181:

Пред масовним убијањем српског народа Ватикан није само затворио

очи, него је и подржао насиље равно геноциду. Звучи невероватно, да
је управо у то време папа предузео нову екуменску иницијативу.
У апостолском писму «Tertio Millennio Adveniente» од 10.11.1994. папа
је предложио амбициозни програм уједињења свих хришћанских
цркава под жезлом Свете столице.

Пре него што је добио дефинитивну физиономију, папа је априла

1994. Меморандумом обавестио кардинале, њих 140, о својој намери
да се јубилеј 2000. претвори у «чистилиште Цркве» за све њене грехе
у прошлости.
Када се тим поводом састао Колегијум кардинала, 13.06.1994., пружен
је отпор папској иицијативи у погледу преиспитивања прошлости и
помињања злочина цркве.

У енциклици «Tertio Millennio» папа је визију за XXI век везао за Други

ватикански сабор и на «мистерију Христа и његове цркве». Централна
тема овог документа је екуменизам, постављен веома прецизно у
пројекту који треба да се оствари кроз 3 фазе.
Прва од 1994-96., треба да буде посвећена буђењу хришћанске свести
о значају јубилеја 2000.

Друга фаза, која би трајала од 1997-99. и у којој би прва година била

посвећена размишљању о Христу, «божанском материнству Пресвете
Богородице», а друга година «Светом духу»

Стр. 182:

Последња «фаза славља» планирана је да се одржи у Риму на

«међународном еухаристичком конгресу».
У време хрватске агресије на западну Славонију 02.05.1995., у којој је
убијено више од 2000 цивила и извршено комплетно етничко чишћење
ове територије настањене Србима, папа није нашао ни једне једине
речи саучешћа за страдање српског народа, нити је нашао за
потребно да предузме кораке да се насиље спречи. Уместо тога, са
крајњим цинизмом у апостолском писму «Orijentale Lumen» (Светлост
Истока), позвао је католике и православце да убрзају процес јединства
и скину са себе «грех хиљадугодишње шизме» између двеју грана
хришћанства.

Стр. 183:

Тешко је објашњив став васељенског патријарха Вартоломеја I , који је

пружио подршку папи Јовану Павлу II приликом њихових сусрета у
Ватикану 29.06.1999., дакле нешто више од месец дана након
објављивања енциклике «Ut Unum Sint» (Да сви буду једно). Више је
него очито да је енциклика проткана тежњом за доминацијом, а не
истинским екуменизмом. Изворном хришћанству стран је сваки облик
доминације.

Поводом агресије хрватске војске на РСК и страдања српског

становништва Синод СПЦ упутио је апел папи да подигне свој глас
против масовног убијања Срба и протеривања на стотине хиљада,
«најстрашнијег етничког чишћења» у новијој историји. Тај апел остао је
без икаквог одјека.

Екуменизам је у хладном рату забележио извесне резултате; био је

поред осталог, и инструмент солидарности у борби против атеизма. У
постхладноратовском периоду добија друге димензије. Постао је
инструмент продора на Исток, уз покушај Ватикана да успостави
доминацију над православним црквама

Стр. 184:

Разорени домови и цркве, 600.000 прогнаних Срба из Хрватске ,

плодови су источне политике Ватикана и «екуменског» процеса.
Дакле, Опус Деи и Хрвати.....

Срби су се увијек више бојали ватиканског лобија више него хрватске

војске (која није ни постојала), српски медији су ударали на велика
звона како је ватиканска политика непоштена и неправедна. Београд
је био увјерен како ће Света Столица управљана од стране Опус Деи-
а, са новоизабраним нунцијем у Загребу (Гиулио Еинауди) омогућити
Загребу доток модерног оружја за обрану од напада.

Српски извори су чак наводили да отац Станислав Црнића,

регионална фаца Опус Деи-ја у Хрвата, има директан приступ
Туђмановом уреду. Еинауди је прије Загреба био нунциј у Цхилеу где
се интензивно дружио са Адолфом Родригезом Видалом, бившим
регионалним шефом чилеанског уреда Опуса, а који је унапријеђен у
бискупа Лос Ангелеса у Цхилеу. За вријеме нунцијевог боравка у
Чилеу четири члана Опуса су унапријеђена у бискупе. Еинауди није
био само пријатељ Опуса у Хрватској већ се и редовтио виђао са
Црнићом и расправљао о актуалним догађањима.

Сумња Београда је изгледала потврђена кад су дошли до података из

хрватског министарства финанција - извадак из финанцијског договора
између Ватикана и војног реда Малтешких витеза о посудби у износу
од 2,000 милијуна на 10 година без камата. Иако је документ од 12
страница био без потписа и датума, пратећа кореспонденција (између
хрватске владе и Монсигнора Роберта Цопполе, који се описао као
министар Витеза Малте и посебни амбасадор) је датирана са
листопадом 1990-те, 8 мјесеци прије проглашења независности
Хрватске. Након што су дошли у посјед тог документа, српске новине
Политика су оптужиле Ватикан да помаже у расцијепу Југославије/
Вјероватно са партизанске позиције, Политика је извијестила да је
кардинал Фрањо Кухариц помагао у аранжирању кредита, а који је од
Хрвата био преговаран од стране Јосипа Манолица, тадашњег
премијера, замјеника Мате Бабица, министра финанција Хрвоја
Сариница, и од стране савјетника француског министра финанција,
Мирјане Зелен-Макса.
(издање Политике од 2. вељаце 1991).

Оно сто срби нису кужили је да је Загреб у својој жељи да

изфинанцира купњу оружја извана устварио био зртва пријеваре. У
ватиканском годишњаку се нигђе не спомиње име "Монсигнора"
Цопполе. Витезови Малте, неугодно изненађени овим публицитетом,
изјављују да је документ лажан и да је све направљено од стране
Цопполе како би дигао провизију од 200.000 долара. Пријевара је
откривена на вријеме и иако се Цоппола покушао извући на
дипломатски имунитет јер је посједовао неколико источноеуропских
путовница, завршио је у затвору у Италији. Уствари, витезови Малте
имају одио против пријевара, а на чијем је целу гроф Јосе Антонио
Линати, и у свом посједу имају цјелокупну повијест лажног
представљања Роберта Цопполе још од седамдесетих, те су
упозорили своја представништва и уреде широм свијета о лажном
"Монсигнору".

Политика набраја даље да су ватикански финанцијаси стајали иза

финанцирања теретне авио линије Сплит - Малта у вријеме ембарга
на увоз оружја.

РУСИЈА И РИМ

XIII ВЕК

Папе Хонорије II и Гргур IX организују трговачку блокаду Новгорода.

Папски легат на Прибалтику Вилхелм шаље немачке витезове и
Данце на Исток. Године 1240. долази до боја са Швеђанима на Неви.
Међу Швеђанима су били и бискупи. Фински историчари бискупа Тому
сматрају организатором похода. У Житију светог Александра Невског
Швеђане зову "Римљанима". Године 1242. ливонски "пси витезови"
крећу на Русе и трпе страшан пораз на Чудском језеру. Године 1248.
папа Иноценције IV предлаже Светом Александру Невском "сјединење
цркава" и краљевску круну што је, наравно, одбијено. Док су Татаро -
Монголи харали по руским земљама, папа Александар IV благосиља
литванског кнеза Миндовича на Рат за освајање руских земаља.

XIV ВЕК

Снажна акција пољских војски против западноруских земаља. Пољски

краљ Казимир осваја Галицијску Русију. Године 1361. у Лвову Казимир
од Руса отима храм и претвара га у папистички. У Галичу,
Перемишљу, Владимиру и Холму постављају се бискупи, при чему
папа тврди да латинске катедре одувек постоје у тим градовима (мада
су то били руски православни градови). На северу Русије шведски
краљ Магаус 1347. ратује против Новгорода, покушавајући да Словене
обраћа у латинску јерес. Папа у Скандинавији објављује "крижарски
поход" против Руса.

ХV ВЕК

Покушај да се Руска Црква увуче у Флорентинску унију 1439. Године

1441-42. из Русије је протеран издајник православне вере, митрополит
Исидор, који је унију потписао. Године 1472. у Јурјеву (Дерпту)
католички бискуп наложио је да у реци утопе свештеника Исидора и са
њима 72 човека који су одбили да прима унију.

XVI ВЕК
Године 1503. Русија ратује против Литваније због прогона
православних у тој земљи. Папа Леон Х нуди 1518. великом кнезу
Василију Јовановићу краљевску круну, само ако призна Флорентинску
унију. Године 1525. папа Клемент VII истом кнезу шаље писмо са
жељом за "сјединењем цркава". Године 1550. папа Јулије II изражава
спремност да Ивана IV призна за цара ако се покори Риму. Године
1581. папа у Москву шаље језуиту Антонија Посевина са којим цар
Иван IV расправља о вери. Посевин разрађује методе постепеног
обраћања Русије у римокатолицизам. Године 1596. пољски краљ
Сигисмунд III намеће Брест - Литовску унију, на чијем челу се налази
издајник Јосафат Кунцевич, који у својој мржњи према
"несједињенима" иде дотле да покојнике сахрањене по православном
обреду вади из гробова и баца псима. Када га је, приликом једне од
хајки на вернике Цркве од Истока, група озлојеђених православаца
убила, Кунцевич је постао "мученик" папства, и као такав је и
канонизован у XIX веку.

XVII ВЕК

У доба "смутног времена" Пољаци и Швеђани упадају у Русију и

намећу лажног царевића Димитрија као владара Руске земље. Лажни
Димитрије је примио римокатолицизам, обећавши да ће учинити све
да целу земљу приведе унији са папом. После победе устанка
Мињина и Пожарског и избора патријарха Филарета свака делатност
Латина у Русији је до краја XVII века забрањена.

XVIII ВЕК

Године 1702. Петар Велики даје слободу инославним конфесијама пре

свега због све већег прилива странаца. Од 1707. до 1719. делују
језуити, које Петар Велики избацује из земље. Пропаганда
римокатолицизма бива забрањена. Одбачен је предлог професора
Сорбоне за "ујединење цркава".Сурови прогони православних у
Пољској и Литванији. Од 1717. забрањена је градња некатоличких
храмова у Пољској. Године 1772. у Русији донета је одлука по којој
римокатолички свештеници не могу да испуњавају папине наредбе без
одобрења руских царева.

XIX ВЕК

Године 1820. језуити, којима је царица Катарина дозволила рад,

поново су протерани из Русије. За време Николаја I, римско
свештенство са папом може да општи само преко царског
министарства спољних послова. Године 1853 - 1856. Кримски рат
(Турска против Русије) ствара могућност папистима да се ставе на
страну Турака. Париски надбискуп Сибур назива Кримски рат "светим"
(светим ратом против Православља). Године 1886. долази до прекида
дипломатских односа са Ватиканом све до 1894. Гонитељ
православних Јосафат Кунцевич канонизован је 1867.

ХХ ВЕК

Године 1905. папа Пио Х вели: "Русија је - највећи непријатељ цркве"

(папске, наравно). Од 1907. паписти уводе "источни обред" - школују
свештенике који ће обављати "православна" богослужења и изгледати
као православни, а чији ће циљ бити унијаћење лаковерних. Године
1917. папа Бенедикт XV установљава Источни институт, који треба да
припрема фратре и жупнике за мисије на Истоку. По доласку
бољшевика на власт у Русији, рађају се наде у могуће унијаћење Руса.
0 томе су 1922. у Женеви преговарали бољшевички министар
спољних послова Чичерин и кардинал Гаспари. Године 1925. папа Пио
XI шаље на тајне преговоре о католичењу Русије монсињора Мишела
д'Ербињија. Преговори пропадају. Године 1930. (тек када више није
било наде на сарадњу са Стаљином и његовима), Пио XI оштро
осуђује бољшевизам. Године 1948. свеправославни сусрет
представника автокефалних Цркава у Москви; издато саопштење
против ватиканске политике. Године 1988. - хиљадугодишњица
крштења Русије, Руска Црква не упућује званичан позив Ватикану на
прославу, али једна папска делегација ипак долази. Крајем 1989.
Горбачов посећује папу и води с њим тајне преговоре. Као резултат,
легализовано је унијатство у Галицији. У Лавовској епархији, од око
1200 православних парохија, остаје их само 40 - остале грабе унијати.
Масовни терор против православних - отимање храмова,
премлаћивање свештеника.

ДЕВЕДЕСЕТЕ ГОДИНЕ XX ВЕКА

Систематско ширење римокатолцизма у Русији: организовање

бискупија, отварање верских школа - и све то међу традиционално
православним становништвом. Године 1996. свечано је, уз много
помпе, обележена четиристогодишњица Брест - Литовске уније...

Приликом усвајања новог закона о верским заједницама 1997. године

папа је од Јељцина тражио да међу традиционалне конфесије Русије
(православље, ислам, јудаизам, будизам) буде увршћен и
римокатолицизам. Уз то, он је у овом закону, усмереном против
тоталитарних секти, видео претњу за "руски католицизам".

Русија је и даље трн у оку Ватикану: нага, боса, гладна, она је и даље
Христова, и зато, још увек, несавладива. Господ ће, као и до сада,
побожни руски народ водити путем Истине Своје, штитећи га од свих
заблуда и лажи, па и од најотровније, иако најзаслађеније - папског
"екуменизма"...

ПРЕПОДОБНИ АМВРОСИЈЕ ОПТИНСКИ

Латинско новотарско мудровање нарушило је сав древни Апостолски

поредак готово свих светих Тајни и свих уредаба Цркве, поредак кога
се држала древна, Света и Православна Црква Рима која је тада била
пречасни члан Свете Саборне и Апостолске Цркве.

О ЛАТИНСКОМ ОДСТУПНИШТВУ

Узалуд се неки међу православнима диве постојећој пропаганди

римске цркве и тобожњој самопожртвованости и деловању њених
мисионара и усрђу латинских милосрдних сестара и са неправом
приписују латинској цркви такву важност да, наводно, после њеног
отпаднућа од Православне Цркве, ова посљедња више није то, него
да има потребу да тежи сједињењу са црквом римском. Након строгог
испитивања, ово мнење се показује лажним, а енергична латинска
делатност не само да не побуђује дивљење, него, напротив, буди
дубоко (са)жаљење у срцима људи добромислећих, који поимају
Истину.

Шта је произашпо из Filliоque

Православна Црква од Истока чува, од времена Апостолских до

данас, од новотарија неизмењеним и неповређеним- како учење
Јеванђелско и Апостолско, тако и предање светих Отаца и одлуке
Васељенских Сабора, на којима су богоносни мужеви, сабравши се из
читаве васељене, саборно саставили Божанствени Символ
Православне вере и , гласно га обзнанивши читавој васељени у
свакоме погледу савршеним и потпуним, забранили страшним
забранама свако додавање или скраћивање или измену или
премештање и само једне јоте у њему.
Римска црква, пак , одавно је застранила у јерес и новотарије. Још је
свети Василије Велики обличио у томе неке епископе римске у својој
посланици Јевсевију Самосатскоме: „...Они истину не знају и не желе
да знају. Са онима који им истину проповедају, они се споре, а сами
утврђују јерес!..."
Апостол Павле заповеда нам да се клонимо од људи повређених
јересју, а не да тражимо сједињење са њима говорећи: „Човека
јеретика по првом и другом саветовању, клони се, знајући да се такав
изопачио, и да греши знајући да се такав изопачио, и да греши -
самога је себе осудио". (Титу 3,10-11)
Саборна Православна Црква није два пута него је многократно
опомињала посебну римску цркву, али ова, без обзира на сва правила
уверавања оне прве, остала је упорна у свом погрешном начину
мишљења и деловања. Још у седмом веку , настало је у западним
црквама неистинито мудровање да Дух Свети происходи и из Сина. У
почетку су против тога новог умовања устајале саме папе, њих
неколико, називајући га јеретичким. Папа Дамас тако о њима говори у
саборној одлуци: „Ко о Оцу и Сину мисли исправно, а о Духу Светоме
неисправно тај је јеретик!" (Окруж. посл. 5). Исто су потврђивале и
друге (православне) папе, Лав Трећи и Јован Осми. Али, велика
већина њихових последника, заведене правима на превласт, пошто је
у њима нашла многе световне угоде, дрзнула се да измени
православни догмат о исхођењу Светога Духа, упркос поставци седам
Васељенских Сабора, а такође и упркос јасним речима Самога
Господа у Јеванђељима: „Који од Оца исходи" ( Јов. 15, 26 ).
Али, како једна грешка, -коју грешком не сматрамо, обично повлачи за
собом и другу, тако и једно зло порађа друго - па се тако збило и са
римском црквом. То што се на Западу јавило ово неисправно
мудровање да Дух Свети происходи и од Сина, само је породило и
други сличан зли накот и увело мало по мало у њу и друге новотарије,
које великим делом противрече у Јеванђељима јасно изображеним
заповестима Спаситсља нашега, као што су следеће (новотарије):
-кропљење уместо погружавања у светој Тајни
Крштења
-ускраћивање обичним верницима, лаицима (онима изван јерархије)
Божанствене Чаше и њихово причешћивање само под видом хлеба
(не и хлеба и вина као код нас)
-употреба у Евхаристији пресних хлепчића (просфора) уместо хлеба
кваснога (наше просфоре) по угледу на Јудеје (почев од папе Огефана
Осмог из друге половине X. века)
-избацивање из Литургије Божанственог призи-
ва Свесветог и Животворног и Свесавршавајућег Духа.
Осим ових Латини су увели и друге новотарије,
које нарушавају древне Апостолске обреде Саборне
Цркве, као што су:
-уклањање крштених младенаца (деце) од Миропомазања и примања
Пречистих Тајни (до дванаесте године живота - прим.прев.)
-уклањање брачника (ожењених) од Свештенства као свете Тајне.
-признавање папе за лице непогрешиво и за мјестобљуститеља
(чувара места, намесника) Христовога на земљи, итд.
На тај начин латинско мудровање нарушило је сав древни Апостолски
поредак савршавања готово свих Светих Тајни и свих уредаба Цркве -
поредак (чин) кога се држала древна, Света и Православна Црква
Рима, која је тада била пречасни члан Свете Саборне и Апостолске
Цркве (Окруж. посл. 5. тачка 12).

Непогрешивост Цркве и „неиогрешивост? Папе

Али, главна јерес римске цркве, не по суштини, него по деловању,

јесте измишљени догмат о папском првенствовању, или тачније гордо
тражење превласти епископа Рима над осталим (четирима)
патријарсима Цркве од Истока. Због таквих схватања превласти
приврженици римске цркве поставили су свога папу изнад правила и
установа Васељенских Сабора, верујући у његову непогрешивост.
Каква је, пак, та папска непогрешивост сведочи нелажна историја. О
папи Ивану Двадесет трећем говори се у одлуци Констанцског сабора,
који га је и :вргао: „Открило се да је господин Иван папа окорели н
непоправљиви грешник, са правом окривљен за човекоубиство,
троваштво и за друга тешка злодела, :који је често тврдио и то упорно
доказивао пред
различитим великодостојницима да људска душа умире и нестаје
заједно са телом човековим, попут душа зверова и стоке, и да умрли
отуда неће васкрснути у посљедњи дан".
Безакоња папе Александра Шестог и његових синова била су тако
чудовишна да се по мишљењу савременика, овај папа уствари бринуо
о установљењу царства сатаниног на земљи, а не Царства Божијег.
Папа Јулије Други опијао сс крвљу хришћанском, непрестано
наоружавајући ради својих циљева хришћанске народе једне против
других (Дух. разг. 1858, бр.41). Постоји и много других примера који
сведоче о великим сагрешењима папа, али сада није време да се о
њима говори. Поред таквих историјских сведочанстава о шкодљивости
јереси и сагрешењима папе, умесно је упитати се - да ли се с правом
паписти диче умишљеним достојанством римске цркве; да ли с правом
унижавају Православну Цркву од Истока, која је своју непогрешност
утемељила не на једном, било ком лицу (човеку), него на учењу
Јеванђелском и Апостолском и правилима и поставкама Васељенских
и девет помесних Сабора? На тим Саборима учествовали су
богонадахнути и свети мужеви из читаве васељене и установили су
све што се тиче потреба и духовних неопходности Црквс у сагласју са
Светим Писмом. Зато, да ли основано поступају паписти који ради
овосветских циљева постављају личност свога папе изнад правила
Васељенских Сабора, поштујући свога папу као од њих
непогрешивијега?

Није саборност у броју него у Истини

Због свих исказаних узрока Саборна Црква од Истока пресекла је своје

општење (заједничарење) са посебном римском црквом. А римски
епископи, као што су са гордошћу почели, гордошћу и завршавају....
Они се упињу да докажу како је Православна Саборна Црква, од њих
отпала, посебна црква. То је нетачно и наопако. Истина сведочи да је
римска црква отпала од Православне. Паписти, да би потврдили своју
умишљеност да су у праву, истичу да је њихова патријаршија, у време
јединства са Саборном Православном Црквом међу пет патријаршија
била прва и најстарија, али заборављају да је то било ради
царствујућег Града Рима, а не због неког нарочитог духовног
достојанства или (Богом им поверене) власти над другим
Патријаршијама. Они су и своју цркву нетачно назвали „католичком",
тј. саборном, јер се део целином никада називати не може. Римска
црква не би требало да се назива саборном црквом нарочито због тога
што је она одбацила поставке Васељенских Сабора, поводећи се за
сопственим умовањем.

Некима боде очи бројност и свераспрострањеност приврженика

латинске цркве, те зато мисле неверодостојно схватајући истину , да
би се можда због
тога латинска црква требало да назива Васељенском и саборном? То
мишљење је, међутим, сасвим погрешно, јер нигде у Светоме Писму
се нарочито духовно право не приписује мноштву и бројности. Господ
је јасно показао да признак Истинске Саборне Цркве није у мноштву и
бројности: „Не бој се, мало стадо, јер благоизволи Огац ваш да вам да
Постоји и пример у Светом Писму Старога Завета који не иде у прилог
мноштву. По смрти Соломоновој, за време његовог сина разделило се
његово царство Израиљско и Свето Писмо десет племена представља
као отпала а два као она која су остала вјерна дужности својој, а нису
отпала. Зато се узалуд латанска црква упиње да своју исправност
доказује мноштвом, бројношћу и свераспрострањеношћу.
Знак Васељенске Цркве на Васељенским Саборима свети Оци
одређују сасвим друкчије, тј. саборно је одлучено да треба веровати у
Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, а не просто у Васељенску
или свераспрострањену цркву. Римска црква, иако има свуда по
васељени своје последоватеље, будући да не чува свете саборне и
Апостолске поставке, него се приклонила новотаријама и неис-
правним мудровањима, нипошто не припада Једној, Сцетој Саборној и
Апостолској Цркви.
Такође сасвим погрешно расуђују Латинима благонаклоки људи, који
мисле да, по отпаднућу западњака од Православних, у саборној Цркви
као да нешто недостаје, као да због пређашњег старешинства и
бројности римске цркве Православна Црква има потребу да се сједини
са њоме. Али, другачији је суд човечији, а другачији Суд Божији.
Апостол Павле јасно каже: „Какву заједницу има светлост са тамом"(2
Кор.6,14), то јест да је светлост Истине апсолутно неспојива са тамом
јереси и јеретика. Латини, пак, своју јерес не желе да оставе и у њој
упорствују, како сведоче о њима на делу се испуњавајући, током
толико векова, речи Василија Великог: „Истину они не знају и не желе
да знају. Са онима који им истину објављују се споре, а сами устврђују
јерес".... Они који су благонаклони према Латинима, уместо тога,
требало би боље да размишљају о ономе што је речено у Псалмима:
„Узненавидех цркву лукавствујућих" (Пс. 25,5) и пожале они који, ради
превласти и среброљубља и других световних циљева и угодности
узмутише малтене читаву васељену преко инквизиције и лукавих
језуитских роварења и до данас узмућују и оскорбљују
Православне у Турској (реч је о половини XIX. века,. дакле претежно
на Балкану - .прим.прев.) преко својих мисионара. Латински
мисионари не труде се да у своју хришћанску веру преобрате рођене
Турке, него
се труде да са истинског пута скрену Православне Грке и Бугаре,
прибегавајући притом свим небогоугодним средствима и
лукавштинама. Није ли то лукављење, и то злобно лукављење? Да ли
би било благоразумно тражити уједињење са таквим људима? Стога,
треба ли се дивити тобожњем усрђу и умишљеној
самопожртвованости тих делатника, то јест латинских мисионара и
милосрдних сестара? Жалосни су то подвижници. Они се упињу не ка
Христу да обраћају људе, него к своме папи!

Евхаристија без Духа Светога

Шта још рећи на питање да ли се латинска црква и друге

вероисповести (хришћанске) могу називати Новим Израиљом и
ковчегом спасења? И како разумети евхаристију данашње римске
цркве?
Новим Израиљом може се називати само Црква правоверујућа а она
повређена јеретичким мудровањима не може. Свети апостол Јован
Богослов каже: „Од нас изиђоше али не бијаху од нас. Јер да бијаху од
нас, са нама би остали, али да се покаже да нису сви од нас" (1. Јов.
2Д9) И свети апостол Павле каже: „Један Господ - једна вера"
(Еф.4,5), то јест једна вера истинита је добра, а не свако веровање,
како нерасудно мисле они који се оделише од једне истините Цркве, о
којима свети Апостол пише: ,Јер вам говораху да ће се у последње
време појавити ругачи који ће ходити по својим безбожним жељама.
Ово су они који стварају раздоре, чулни су и духа не имају" (Јуд.18,19)
Како ће онда они, који су туђи духу истине, да се назову Новим
Израиљом? И како ће за некога да буду лука спасења, када ни то ни
друго не може да се заврши без Духа Светога?
У Православној Цркви се верује да се хлеб и вино у светој Тајни
Евхаристије преизмењују призивањем и силаском Светога Духа, а
Латини, како је речено горе, оценили су да тај призив није неопходан и
искључили су га из своје литургије. И тако онај који разумева треба да
разуме латинску евхаристију.

Зашто Русија не зна истину

Још једно питање: ако је, као што је речено, изван Једне, Свете,
Саборне и Апостолске Цркве, каквом се назива и јесте Црква
Православна тако сумњиво спасење других вероисповедања, зашто
се у Русији отворено не проповеда та истина?
Одговор на то је врло прост и јасан. У Русији је проглашена
међуверска трпељивост и иноверци на равној нози са Православнима
заузимају код нас најз начајнија места: начелници (директори)
школских завода су већином иноверци, такођe и команданти пукова и
батаљона неретко су иноверци. Где год да духовно лице почне да
проповеда да изван Православне Цркве нема спасења, иноверци са
својих високих места негодују. Због такве ситуације руско
Православно свештенство је и стекло навику и укорењено својство да
о томе говори увијено. А можда су неки, са истог разлога, и услед
сталног општења са иноверцима, и још више од читања њихових
књига, почели и да мисле „попустљивије" о науци о спасењу и осталих
вероисповиести.
Бсз обзира на дух кротости и мирољубивости и трпљења Православне
Цркве и њених пастира и пастве, на западу је у претходним вековима
издато од стране следбеника разних хришћанских вероучења, а издаје
се нарочито у наше време, толика множина књига против учења
Православне Цркве од Истока да би их тешко било чак и набројати, а
камо ли их оценити по квалитету. И мада су такве књиге уопште
препуне клевета, порицања, очигледних измишљотина и лажи, а
нарочито „умних" отровних смицалица, са очигледним циљем да у
Европи образују дух непријатељски према Цркви од Истока, а онда и
према нашој Отаџбини, те да , поколебавши вероучење наше
Православне Цркве, скрене са пута Истинe њене чланове, будући да
се те књиге издају под примамљивим насловима, у пријатним
формама са таквом типографском привлачношћу да и нехотаце
привлаче радозналост читалаца, то ће се наравно и у нашој Отаџбини,
у коју те књиге продиру мрачним путевима, наћи не мало таквих који,
имајући површна схватања о предметима хришћанског учења, неће
моћи да не буду заведени мислима противним истини.
Нарочито су се данас против Православних наоружали писци
латинске цркве, објављујући господство свога папе и посебне
латинске цркве над свим владама и посебним црквама и народима
света. Тиме у наше време особито обузети језуити у Француској који,
користећи се посвудашњом распрострањеношћу Француског језика (у
прошлом веку – прим.прев.), упињу да својом грозничавом
делатношћу, преко дела том језику, расађују свој начин мишљења,
противан вероучењу и јерархијском устројству Црквс од Истока,
либећи се ради остварења тога циља најчудовишњијих
измишљотина,очигледних лажи и несавесног унакажавања
историјских истина. Многи од образованих Православних
људи,читајући дела на Француском језику, а не читајући своја на
Руском о Православном вероучењу, лако могу да поверују лукавстеној
лажи уместо истини, коју добро ни не знају.

А. Петровић: Божје дело - тајна католичка организација

„Божје дело“ је тајна елитистичка и конзервативна католичка

организација Тајно друштво влада Ватиканом

Ретке су организације у свету о којима се, упркос томе што привлаче

велику пажњу јавности, тако мало зна као што је „Опус Деи“, тајна
елитистичка и конзервативна организација Католичке цркве. „Опус
Деи“, што на латинском значи „Божје дело“, нашла се у жижи
интересовања због великог успеха бестселера америчког писца Дена
Брауна - „Да Винчијев код“.

Организацији, која има више од 84.000 чланова широм света,

приписује се и улога владара Ватикана из сенке. „Опус Деи“ је 1928.
године основао шпански свештеник Хосемарија Ескрива де Балагуер
(1902-1975), кога је папа Јован Павле ИИ беатификовао 1992. године
да би га после само десет година канонизовао и прогласио за свеца.
Обично процес канонизације траје вековима и то довољно говори о
значају који „Опус Деи“ има у редовима Католичке цркве, која важи за
најутицајнију верску организацију на планети. „Опус Деи“ је заменио
снажан утицај који је имао језуитски верски ред код папе, чији је прес
портпарол и сам члан ове организације.

Чланови организације су добро образовани професионалци из

најразличитијих сфера живота, који су посвећени учењу цркве. Члан
се постаје само по позиву и они обећавају да ће кроз свој рад ширити
„Божје мисли“, док критичари организације истичу њен манипулативни
карактер. Припадници се редовно моле два пута дневно (ујутру и
увече), а на редовним месечним састанцима учествују у спиритуалном
читању молитву. „Опус Деи“ се налази на првој линији фронта
Ватикана у борби против абортуса и коришћења контрацепције.

Утицај „Опус Деи“ обрнуто је сразмеран његовом релативно малом

броју чланова, пре свега захваљујући регрутовању чланова из
утицајних академских кругова и добро образоване елите широм
планете. Захваљујући својим члановима или симпатизерима,
организација има највећи утицај у медијима, медицини, судству,
образовању, финансијском сектору и политици.

Стратегија „Опус Деи“ у Европи концентрисана је на активности попут

формирања мишљења академика путем конференција и кроз
институције високог образовања, фондација истраживања у
биотехнологији, присуства у медицинским круговима и највишим
политичким круговима, владама и институцијама ЕУ. Тако Ватикан има
директан уплив у срце секуларне Европе.

„Опус Деи“ је учествовао и као партнер у организацији међународних

догађаја као што су Конференција УН о популацији и развоју (Каиро
1994), Конференција о праву жена (Пекинг 1995). Академици, доктори,
посланици, министри, судије, новинари... дају Ватикану преко „Опус
Деи“ скривену снагу ширења свог моралног кода не само међу
католицима већ и на остатак планете.

Бивши директор ФБИ Луис Фри био је члан „Опус Деи“, као и руски
шпијун Роберт Хенсен. Неки од чланова, иако нису свештеници
одлучили су се за целибат, а неки живе у заједничким кућама где су
мушкарци и жене стриктно одвојени. Често се подвргавају
самомучеништву (посту и бичевању) како би се подсећали на патње
Исуса Христа. Организација се издржава од богатих донација чланова,
од којих су већина добростојећи и утицајни банкари, адвокати и
политичари. Њихов основни принцип је да обични католици могу да
достигну светост у својим обичним животима.

Папа Јован Павле ИИ је припадницима „Опус Деи“ дао посебан статус

у строгој хијерархији Католичке цркве, остављајући им неуобичајено
велики степен независности. Организација је тренутно најјача у
Шпанији и Латинској Америци, где има највише чланова. Пре неколико
месеци у Великој Британији је избио скандал када су медији објавили
да је министар за образовање Рут Кели (36), најмлађи члан Блеровог
кабинета, припадник „Опус Деи“.

„Ја сам политичар јер снажно верујем у једнаку вредност све деце.
Имам приватан духовни живот и верник сам. То је приватна ствар и
ирелевантна је за мој посао. Ја сам католик пре свега“, рекла је
Келијева.

Као дан оснивања организације Опус Деи у званичним актима наводи

се 2. октобар 1928. Међутим, поједини католички писци сматрају да се
Опус Деи појавио тек 1940. Има основа за овај став - у периоду од
1928-1941. Опус Деи је прошао пут од пројекта без званичне потврде
до признања од стране цркве. Идеја о стварању једне нове католичке
организације јавила се код Ескриве када је припремао докторат на
Универзитету у Мадриду. Окупљао је мању групу свештених лица који
су се састајали у једном приватном стану, далеко од јавности.
Група се постепено повећавала укључењем и световних лица.
Абдикацијом шпанског краља Алфонса XИИИ, и проглашавањем
Републике 15. априла 1931, разорен је савез "круне и цркве" и
осујећени су планови Ескриве. Републиканска влада конфисковала је
црквену имовину, отказала Конкордат који је регулисао положај
католичке цркве у Шпанији, настава у школама је секуларизована. И
поред законских ограничења наметнутих цркви и свештенству,
Ескрива излази у јавност с духовним беседама под геслом "Диос y
Аудациа" (Бог и храброст).
Само шест месеци пошто је републиканска влада забранила
религиозне школе, Ескрива децембра 1933. оснива академију под
називом "ДYА". Почетна слова свог гесла узео је као званични назив
академије, али је за власт дато јој друго значење: "Академиа Дерецхо
y Арљитецтура" (Академија за право и архитектуру). Илегалну
политичку делатност и часове из религије требало је прикрити.
Академија је функционисала као културни и општеобразовни центар,
чије је усмеравање било у целости у рукама Ескриве и његових
најближих сарадника. Живот у тој установи организован је по моделу
породице, а Ескрива је стекао назив Отац, који ће доживотно носити.
Приступ у академији био је резервисан само за мушкарце, али је 1936.
оформљена и женска секција. Опус Деи у то време није имао
оформљену структуру. Биле су то илегалне групе.
"Опус Деи" се не може сврстати ни у једну категорију претходно
поменутих организација. Његова природа је особена, и одиграла је
различиту улогу у појединим периодима његове историје.
Организација је мењала и свој правни статус, стратегију и тактику,
проширивала је подручје делатности. Не може се поставити ни у оквир
традиционалног мисионарства у коме је квантитет, тј. број преведених
у римокатоличанство био примарни критеријум вредновања. Овде је
реч о једном новом квалитету, споју политике и религије, о
организацији са строго селективним чланством.
Пре отпочињања Другог светског рата, чланови организације Опус Деи
заузели су истакнуте положаје у државном апарату, а неколико њих
ушло је у владу генерала Франка. Активности организације далеко су
превазилазиле религиозни оквир. Опус Деи је стекао значајну имовину
и располагао је позамашним фондовима у разним банкама. Ескрива је
сматрао да је сазрело време да и формалноправно реши положај
организације. Обратио се 14. фебруара 1941. мадридском бискупу
(Леополдо Еио Y Гараy) с молбом да одобри "Унију побожних лаика и
свештених лица преданих Богу - Пиос Унион". Својим писмом од 19.
марта 1941, на основу канона 708 "Цодеџ Иурис Цаноници", бискуп је
изашао у сусрет захтеву Ескриве, чиме је Опус Деи стекао канонски
признат статус.
Преломну тачку у историји организације Опус Деи представља 1946.
година, тада је од националне организације прерасла у
интернационалну. Пун значај трансформације ове организације доћи
ће до изражаја тек избором краковског бискупа Војтиле за папу.
Дотадашња званична квалификација Опус Деи као националне "Опус
Деи уницум хабет домицилиум натионале" - напуштена је; уместо тога
Ескрива излази с дефиницијом по којој је Опус Деи "израстао из
универзалне димензије Римокатоличке цркве". "Ел Цамино" постаје
нови "свети" текст, преведена је на 35 језика и растурен по свету у
више од четири милиона примерака. Католичка штампа отпочела је с
величањем Ескриве, упоређујући га с Лојолом, св. Августином и са св.
Томом Аквинским.
У годинама после Другог светског рата, Ватикан је био стециште
политичке емиграције из источноевропских земаља и из земаља сила
Осовине. Дошло је и до пролиферације разних католичких
организација, што је Римској курији, с компликованом бирократском
структуром, стварало велике проблеме. Опус Деи се без тешкоћа
укључио у рад с емиграцијом. Ескрива је своје духовне беседе
отпочињао борбеним поклицима наглашавајући: "Ми смо у ситуацији
да водимо борбу без обзира на то колико је то тешко, опасно и колико
је то грандиозан подухват". Опус Деи је, по њему, био инструмент за
савладавање кризе која је већ раније захватила Римокатоличку цркву,
али у првом реду, и изнад свега, организацију која ће артикулисати
политичке токове у свету. Тој замисли дао је теолошки оквир. У
билтену намењеном искључиво унутрашњој употреби записао је:
"Господ не жели да његово дело (Опус Деи) има један посебан
карактер, он захтева од нас да му обезбедимо бесмртан карактер".
Масовна емиграција, највећим делом у очајничком положају, идеално
је послужила Ескриви за његову делатност међу емиграцијом, зато је
систематски проширивао рад ван Италије. Још током Другог светског
рата основао је центар у Португалу, а 1946. у Великој Британији, 1947.
у Француској и Ирској. За ту делатност Опус Деи није имао канонско
покриће. Одлуком мадридског бискупа од 14. фебруара 1941, као што
је већ раније речено, Опус Деи је био национална организација, под
јурисдикцијом локалног бискупа. С обзиром на активност која му је
поверена у Риму, претендовао је на посебан статус. Папа Пије Хúú
пружио му је у том погледу пуну подршку.

Света столица издала је 2. фебруара 1947. Апостолску конституцију

под називом "Провида Матер Еццлесиа" и чл. 1 одобрила стварање
"секуларне институције свештеника и лаика, с циљем да се постигне
хришћанска перфекција и потпуно вршење апостолата, да се
исповеда јеванђеоска мудрост у секуларном животу". После тога,
Конгрегација за веру издала је 24. фебруара 1947. "Децретум лаудис"
(Похвални декрет) којим је успоставила Свештеничко друштво светог
крста и Опус Деи, краће названо Опус Деи. Под овим "сретним
називом" (члан 3 декрета) желело се "скромно наговестити да се не
ради о људском, него о светом Божијем делу".
Тим актом, који није прошао без унутрашњих борби у крилу Римске
курије, сједињено је Свештеничко друштво и Опус Деи и оформљена
је прва понтификална секуларна институција. Интерна правила о
функционисању усвојена су 13. марта 1947. По први пут у историји
Римокатоличке цркве признато је да "хришћанску перфекцију" могу
постићи појединци који нису чланови религиозних редова, него
секуларне организације. У томе лежи особеност Опус Деи, или како
наводи Конституција: "Специфичан апостолат чланова Опус Деи који
се остварује уздизањем и посвећењем личног професионалног рада...
кроз примерено и одано обављање јавних дужности, пропагирања
католичког учења путем свих подесних средстава".
Чланови Опус Деи "служе Богу", не као колектив, него као појединци.
Тиме се објашњава строга контрола над члановима и сурово
кажњавање уколико се одступи од "светих правила". Посвећеност
према Ескриви није никакав мистичан чин, него одговорно
извршавање свакодневних обавеза. Али је сам Опус Деи по његовим
речима "натприродни феномен".
Као и сва тајна друштва, и Опус Деи има неколико категорија чланова.
Првобитно су биле три категорије: нумерарији, облатес и
супернумерарији. Уставом из 1950. уведена је четврта категорија
коопераната, сарадника или само пријатеља. Први, најужи круг, јесу
нумерарији који имају највиши ранг. То могу постати само врхунски
интелектуалци с универзитетским дипломама, било да је реч о
свештеним лицима или лаицима. У њима се сједињују "вера и знање".
Разврстани су у секције, зависно од професионалне оријентације.
Лаици - нумерарији јесу нежење и означавају се бројевима. Ескрива је
то описао следећим речима:
"Наш его је умро и наша једина преокупација јесте колективни идеал
уједињења наших напора у истом циљу". Нумерарији живе у
домовима, животом хришћанске породице, потпуно су предани
"апостолском раду, уз даље обављање професионалног посла". Од
њих се захтева да поседују "изузетну културу душе, како у погледу
верских обавеза, тако и у црквеним и световним дисциплинама". У
духовном уздизању следе доктрину и методе св. Томе Аквинског
"Ангелиц Доцтор". Нумерарији су предодређени за посебне највише
дужности управљања друштвом, али то чине иза сцене. Само из овог
круга могу бити именовани чланови руководећих тела организације.
Они чине нешто мање од 20 одсто од укупног броја чланова.
Женама нумераријама додељују се само помоћни послови, нпр. у
штампаријама, у домовима итд. Жене се у сваком погледу
дискриминисане и највише на шта могу претендовати јесте положај
секретарице.
Друга група чланова Опус Деи звана "облатес" има готово истоветне
обавезе као и чланови из прве групе, али не живе у заједничким
домовима, него остају у својим породицама и само повремено долазе
на састанке у центре, где поред осталог похађају студије из
филозофије и теологије. Они који остају нежењени могу примити
свештенички чин, али ни тада не прекидају свој професионални рад,
него стичу назив "радник свештеник". Реч "радник" треба тумачити у
најширем смислу; то може бити радник лекар, правник, инжењер, итд.
Они чине нешто више од 20 одсто од укупног броја чланова.
Трећу групу чине супернумерарији, описани као придружени или
допунски чланови. И они се морају придржавати режима који
генерално важи за све чланове, али су само делимично укључени у
рад обавештени о њему, а припадају тзв. "припремним центрима".
Чланови из ове групе чине око половине укупног чланства.
"Кооперанти" или "пријатељи" чине четврту групу: они не улазе у круг
чланова, чак не морају ни бити католици. Како то стоји записано у
интерним правилима организације, њима се пружа могућност "да с
члановима поделе духовно богатство удружења". Укључују се најпре у
социјално-хуманитарни рад, а затим се постепено поље њихове
активности проширује у сферу политике. Тим се путем најбоље
придобијају "природни савезници" у обављању посебних задатака.
Ескрива је у максими број 192 записао: "Постави себи увек као циљ
спасавање једне одређене особе... тада ћу бити сигуран у твоју
победу". Број "коопераната" и "пријатеља" данас је десетоструко већи
од броја чланова, што значи да се тај број приближава цифри од
једног милиона.

За разлику од највећег броја католичких организација, која упориште

налази у непривилегованим деловима друштва, Опус Деи је
елитистичка организација у пуном смислу речи
У једном званичном акту Министарства спољних послова САД из 1991.
године наведено је, поред осталог, да ће религиозни
фундаментализам бити главни проблем светске политике у последњој
деценији 20. века. Нажалост, предвиђања су се остварила. Верски
фактор видљив је у свим сукобима који су се догађали од 1990,
укључујући и сукобе у Југославији.
У Шри-Ланки грађански рат се води од 1990. између будиста и
хиндутамилаца, у Нигерији је током 1991. убијено на хиљаде верника у
борбама муслимана и хришћана, након што је влада одобрила рад
немачким мисионарима. У Индији је само током 1992. убијено више од
2.000 верника у борбама хиндуса и муслимана. У региону Кавказа,
воде се борбе муслимана против хришћана, а у Северној Ирској
између римокатолика и протестаната.
У Судану бесни немилосрдан рат између хришћана и муслимана, а у
Источном Тимору између католика и муслимана. На западној обали
окупираној од стране Израела, један јеврејски фундаменталиста,
лекар по занимању, убио је 1994. у џамији за време молитве 30
муслимана. Масакр је изазвао талас насиља између Јевреја и
Палестинаца, током наредних месеци. Пакистан је усвојио 1991. закон
по коме се увреда Мухамеда кажњава смрћу вешањем. Данас се
духовни терор јавља у најразличитијим видовима. Као некада у борби
против комунизма, тако и данас у процесу спровођења новог светског
поретка САД се ослањају на фундаменталистичке покрете, нпр. у
Авганистану, Босни, на Кавказу, на Косову, итд.
Фундаменталистички покрети пружају најдубље корене у тренуцима
кризе. У хаотичним ситуацијама људи су склони да артикулишу свој
очај кроз утопијске снове да би пребродили тешке часове личне или
колективне драме. Фундаментализам има своју снажну психо-
социјалну димензију. Отуда примарне изворе савременог
фундаментализма треба тражити у кризи кроз коју пролази светска
заједница. Гомилање и усавршавање нуклеарног оружја, еколошки
проблеми са апокалиптичким предвиђањима, дужничка криза која је
дестабилизовала многе земље трећег света, осиромашење
милионских маса, грађански и међународни ратови - само су део
савремене светске панораме.
У глобалном светском хаосу, поједине цркве па и
неинституционализоване религије виделе су своју шансу и понудиле
су своје светске текстове, али као политичку идеологију. У Ирану је
исламска верска организација изградила теоријску и организациону
базу за револуцију, која се догодила 1978/1979. Алија Изетбеговић
постави је темеље џихада у "Исламској декларацији" обављеној 1970.
који ће муслиманска верска заједница у Босни и Херцеговини повести
20 година касније.
У Никарагви и неким другим земљама Латинске Америке, у католичкој
Пољској, Мађарској, Словенији и Хрватској, католичке организације
имале су одлучујући утицај на збивања 1990/91. Било би погрешно
извући закључак да због свега тога треба осуђивати религије, било да
је реч о хришћанству, јудеизму, исламу или било којој другој религији.
Све оне садрже одређене етичке параметре и постављају моралне
оквире. Верници очекују од цркве да буде филозофски разумна,
морално на висини, да духовно осветли животне путеве. Нажалост,
често се иза религиозне фасаде крију тајне или полутајне
организације са мрачним циљевима. Комбиновање политике и
религије успешно је остварено у хладноратовској борби и разбијању
Источног блока. Али, то су краткорочни успеси у којима је новац
одиграо главну улогу.
Дугорочно посматрано коришћење религије у политичко-дипломатској
игри представља фаталну грешку са негативним последицама за саму
религију. Религиозни мистицизам пренет у политичку сферу извор је
нетолеранције, антогинизма и мржње. Ту леже корени злочина
почињених у савременим ратовима. Данас на светској сцени делује на
хиљаде верских организација различитог профила. Организационо су
оспособљене за учешће у политичком животу, располажу замашним
финансијским изворима, који најчешће воде у мрачно подземље.
Максима о апсолутној оданости организацији, најчешће води у
агресивност.
На терену некадашње Југославије од избијања кризе испољиле су
живу активност бројне католичке организације. На врху пирамиде
налази се Опус Деи, спроводник католичког фундаментализма. За
разлику од највећег броја католичких организација, која упориште
налази у непривилегованим деловима друштва, Опус Деи је
елитистичка организација у пуном смислу речи. Да би се схватила
суштина ове организације с мистериозним називом "Дело Божије"
потребно ју је поставити у шири историјски контекст и сложени
механизам Римокатоличке цркве. Ово утолико пре, што Опус Деи није
аутономна организација, него један од најзначајнијих канала у
спровођењу папске политике.

Konzervativna katolička organizacija nadzirana direktno iz Vatikana, sa

svojim laičko-svećeničkim članstvom, smatra se jednom od najvećih i
najbolje organiziranih vjerskih udruga na svijetu. Od svoga osnutka kasnih
dvadesetih godina prošloga stoljeća uspjela je okupiti nekoliko desetaka
tisuća aktivnih pripadnika u više od šezdeset zemalja.

Pokret je 1928. u Španjolskoj utemeljio Josemaría Escrivá de Balaguer, a

ime Opus Dei počelo se službeno koristiti početkom tridesetih godina.
Temelj osnivanja bila je Escrivina zamisao da u Božjem poslanju ne
sudjeluju samo svećenici već i laici, pa je svoju ideju sažeo u rečenici: „Svi
smo pozvani na svetost.“

Taj kontroverzni osnivač vjerske organizacije prošao je put od svećenika,

preko blaženika do sveca Katoličke crkve i na tom putu bio hvaljen i
obožavan, ali i okarakteriziran kao flagelant, seksist i simpatizer Falange –
fašističke španjolske stranke – te ne baš inteligentan čovjek. Ništa manje
kontroverzi ne izaziva ni Opus Dei, ustanova koju je osnovao. Mišljenja o
njoj idu iz jedne krajnosti u drugu; neki misle da je to zaista ono što i samo
ime prevedeno s latinskoga jezika znači – Djelo Božje, dok drugi smatraju
da nije ništa drugo nego dobro organizirano sektaško udruženje ili
jednostavno rečeno – vjerski kult.

sv. JOSEMARÍA ESCRIVÁ de BALAGUER

Osnivač Opusa Dei rođen je u Barbastru 9. siječnja 1902. godine i bio je

jedno od šestero djece Joséa i Dolores. Obrazovanje je započeo
kod pijarista, katoličkog reda koji je utemeljio sv. Josip Kalesencije. Otac
mu se bavio tekstilom, a kada je tvornica propala obitelj napušta Barbastro
i seli se u Logroño, gdje i započinje Escrivin interes za vjeru i kršćanstvo
općenito.

Tada šesnaestogodišnji, budući osnivač Opusa Dei, šetao je ulicama

Logroña i u snijegu ugledao tragove nekog bosonogog karmelićanina. Bilo
je to dovoljno da mladi Josemaría postane uvjeren kako Bog šalje jasnu
poruku i želju da mu osobno služi. Deset godina kasnije u Madridu, Escrivá
dobiva novo nadahnuće, ovaj puta u obliku vizije. Taj je događaj bio
presudan u njegovoj odluci da ustanovi duhovnu organizaciju u kojoj neće
biti samo svećenici i osobe direktno involvirane u Crkvu već i svi oni kojima
vjera i služenje Bogu nije životni poziv ili zanimanje. Zahvaljujući toj viziji
koja se dogodila 2. listopada 1928. godine, postavljeni su temelji vjerske
organizacije koja je danas osobna prelatura Katoličke crkve.

Između pronalaska tragova u snijegu i osnutka Opusa Dei, Escrivá se

školovao u Logroñu i Zaragozi. Zaređen je 1925., a dvije godine kasnije
odlazi u Madrid gdje svoju službu, uglavnom među siromašnim slojevima
stanovništva obavlja sve do 1937., kada bježi iz glavnoga grada
Španjolske. Naime, u međuvremenu je izbioŠpanjolski građanski
rat (1936.-1939.), a velika većina tadašnjih članova Opusa Dei, pa i sam
osnivač, stavila se na stranu generala Francisca Franca i njegovih
nacionalista. Objašnjenje za svrstavanje na stranu prononsiranih fašista
bilo je da suprotstavljena republikanska strana želi uništiti Crkvu i vjeru u
Španjolskoj, iako je koalicija već spomenutih republikanaca i socijalista
željela zapravo odvojiti Crkvu od države. Zanimljivo je da se danas ta
epizoda Escrivina života vrlo rijetko spominje kada njegov životopis
predstavljaju sadašnji pripadnici organizacije.

Nakon završetka Drugog svjetskog rata moć Opusa Dei je intenzivno

počela rasti, a Escrivá 1946. odlazi u Italiju, gdje postaje doktor teologije.
Godine 1948. u Rimu je utemeljio kolegij Svetoga križa, gdje su duhovnu
naobrazbu stjecali samo muškarci, dok su istu priliku žene dobile 1953.
osnivanjem Rimskog kolegija svete Marije.

Pedesetih godina dvadesetog stoljeća Escrivá putuje Europom i širi utjecaj

svoje organizacije u mnogim europskim zemljama. Dvadeset godina
kasnije učinio je to i izvan domicilnoga kontinenta, posebice u Južnoj
Americi.

Josemaría Escrivá za mnoge je i danas kontroverzna ličnost. Kao

neosporni karizmatik okupio je mnoštvo sljedbenika, ali i protivnika.
Mišljenja o njemu u najvećoj su mjeri dvije krajnosti. Za jedne je neupitna
moralna i duhovna veličina i svetac, a za druge osoba poremećena uma
koja je uživala u raskoši i druženju s osvjedočenim diktatorima.

Umro je 26. lipnja 1975. u vili Tevere, rimskom sjedištu Opusa Dei, nakon
pedeset godina svećeničkoga staža.
Josemaría Escrivá beatificiran je 1992., a 6. listopada 2002. papa Ivan
Pavao II. proglasio ga je svetim.

POČETAK STVARANJA OPUSA DEI

Iako je Josemaría Escrivá uvijek isticao kako je Opus Dei utemeljen u

bolnicama Madrida, kamo je često odlazio moliti sa bolesnima i
siromašnima, prvi su članovi zapravo bili njegovi prijatelji – studenti i
diplomci kojima je predavao kanonsko pravo. S vremenom su mu se
pridružili svećenici, ali i laici, obični vjernici raznih zanimanja.

Escrivá je ubrzo uvidio kako se bolje orijentirati na bogatije i utjecajnije

ljude, osobe s dobrim vezama u politici, gospodarstvu ili bilo kojem drugom
obliku društvenoga života. U početku su članovi mogli biti samo muškarci,
ali nakon 1930. sljedbenike organizacije Escrivá je počeo tražiti i među
ženama. Iako su mogle postati članice Opusa Dei, ipak su, kao i uostalom
sve do danas, strogo odijeljene od muškaraca i imaju svoj zasebni
ogranak.

Godine 1945. Opus Dei počeo se intenzivnije širiti, prvo u Madridu, a

kasnije i u drugim španjolskim gradovima, posebice na sveučilištima.
Escrivá je 1946. otišao u Rim, radeći na potpunom priznanju svoje
organizacije od strane najviših autoriteta Katoličke crkve. Prva stepenica
uspješno je svladana iste godine kada je došao u Italiju i kada je papa Pio
XII. prihvatio program i ciljeve Opusa Dei, a 1947. priznao pokret, ali samo
kao svjetovnu instituciju, čime Josemaría nije bio u potpunosti zadovoljan.
Konačno, tri godine kasnije Escrivino životno djelo i službeno je dobilo
odobrenje onako kako je on to htio i zamislio. U lipnju 1950. papa je donio
odluku kojom Vatikan apsolutno dozvoljava upis u Svećeničko društvo
Svetog Križa i laičkoj populaciji.

U međuvremenu se Opus Dei, osim u španjolskim gradovima, počeo širiti i

izvan granica zemlje. Prvo se to dogodilo u Portugalu, a zatim su slijedile
Velika Britanija, Italija, Irska i Francuska.

ŠIRENJE OPUSA DEI U DRUGE ZEMLJE

Pedesetih godina prošloga stoljeća Opus Dei okupljao je skoro tri tisuće
sljedbenika. Počeo se širiti i u Južnoj Americi, konkretno u Meksiku,
Argentini, Čileu, Venezueli, a do 1960. bio je prisutan u gotovo svim većim
zemljama. Usporedo sa širenjem organizacije pojedini su članovi počeli
zauzimati visoke položaje u nekim državama. Godine 1970. osnivač
Escrivá osobno je krenuo u posjet tim područjima. Treba napomenuti kako
je većina zemalja Južne Amerike u vrijeme širenja Opusa Dei na tom
kontinentu bila pod krutim diktatorskim režimima. Osobne slobode ljudi
drastično su ograničavane, provodio se teror u kojemu su sudjelovale
razne vojne hunte, a ništa bolje nije bilo ni sedamdesetih godina, kada su
mnoge južnoameričke zemlje prolazile kroz izuzetno kaotično razdoblje,
bez slobode govora i poštivanja osnovnih ljudskih prava općenito.

Opus Dei, začudo, nije imao nikakvih problema novačiti članove u tim
područjima, a Vatikan je zdušno podupirao Escrivino hodočašće u
latinoameričke zemlje i njegovo tamošnje djelovanje.

Između 1950. i 1970. Opus Dei bio je aktivan u dvanaest zemalja,

uključujući i Meksiko, gdje je osnovan već 1949. godine.

Naravno, nisu zapostavljane ni europske zemlje. U Njemačkoj je

organizacija počela s radom 1952., a slijedile su Švicarska, Austrija,
Nizozemska i Belgija. Od 1984. do 2004. u još dvanaest je europskih
država Opus Dei postao aktivan tako da se broj članova u Europi kretao
negdje oko pedeset tisuća. Ona je po članstvu najbrojniji kontinent, ali
svakako ne i jedini. Relativno najmanji broj aktivnih članova Opus Dei ima u
Africi, oko dvije tisuće, u Aziji i Oceaniji oko pet, dok Amerika broji oko
trideset tisuća pripadnika.

Nakon rušenja Berlinskoga zida organizacija se počela intenzivno osnivati i

u zemljama bivšeg komunističkog bloka, poglavito u Baltičkim zemljama
raspadnutog SSSR-a, te Češkoj, Slovačkoj, Mađarskoj, Sloveniji, Hrvatskoj
i Poljskoj.

OPUS DEI I VATIKAN

Velikog pokrovitelja svoga pokreta Opus Dei dobio je u papi Ivanu Pavlu II.,
koji je svoj pontifikat započeo 1978. godine. S organizacijom se upoznao
šezdesetih godina prošloga stoljeća dok je još bio samo poljski svećenik u
posjeti Rimu. Odgovarao mu je njihov konzervativan, pomalo krut stav
prema pojedinim pojavama modernoga društva. Karol Wojtyla i Opus Dei
zajedno su se izričito protivili pobačaju, homoseksualnosti i eutanaziji, a za
Escrivu je Ivan Pavao II. često govorio kako ga fascinira njegova energija u
širenju duhovnosti među laicima. Jedna od svakako najupečatljivijih
dodirnih točaka, osim onih na duhovnoj razini, bila je političke prirode.
Radilo se o izričitoj osudi komunističkih režima i marksističkog učenja bilo
gdje u svijetu, a posebno na istoku Europe i u Južnoj Americi.

Opus Dei od početka je pontifikata bio vjeran Ivanu Pavlu II., a on im je

1982. dodijelio status osobne prelature Katoličke crkve. Istodobno je Álvaro
del Portillo, koji je naslijedio Escrivu nakon njegove smrti 1975. godine,
imenovan prelatom Osobne prelature Svetog Križa. Može se zaključiti da je
papa odigrao zapravo ključnu ulogu u daljnjem razvoju i ekspanziji ove
vjerske organizacije, a završni čin bila je prvo beatifikacija te potom i
kanonizacija Escrive upravo od strane Ivana Pavla II. Mnoge je zapanjila
činjenica da je utemeljitelj Opusa Dei proglašen blaženim samo
sedamnaest godina nakon što je umro, dok su mnogi drugi blaženici i sveci
Katoličke crkve to postajali tek sto godina poslije smrti.

Iako je Ivan Pavao II. slovio za velikoga štovatelja i zagovornika Escrivina

vjerskoga pokreta, sasvim sigurno nije bio jedini papa koji je imao takav
stav. I njegovi prethodnici, posebno Pavao VI., Escrivin prijatelj još od
1946. godine, izuzetno je cijenio i utemeljitelja i organizaciju. Pio XII.
također je donio nekoliko odluka u korist Opusa Dei, a Ivan XXIII. Escrivu je
imenovao savjetnikom Papinske komisije za tumačenje zakona kanonskog
prava.

Što se sadašnjeg pape Benedikta XVI. tiče, Opus Dei je nakon njegova
izbora naglasio da će i dalje gajiti zajedništvo i privrženost Svetoj Stolici, a
papa će u prelaturi imati podršku i vjernike na koje se uvijek može osloniti.

Očito je Escrivin pokret u Vatikanu uvijek dobro kotirao, što i ne treba čuditi,
jer gotovo da nema razlike u doktrinama koje propovijeda Katolička crkva i
onoga za što se zalaže Opus Dei.

OPUS DEI DANAS

Mišljenja o Opusu Dei drastično se razlikuju. Pristaše i simpatizeri ističu da

su članovi organizacije danas jedni od rijetkih koji unose Isusa u
svakodnevni život, promiču Božju riječ i šire evanđelje u pravom smislu te
riječi. Posebice se to odnosi na kršćanstvo i vjeru u Europi, za koju je
Vatikan konstatirao da je u potpunosti izbacila Boga i molitvu, te se
okrenula legalizaciji pobačaja, eutanazije, prostitucije, homoseksualnih
veza i pronašla neke nove prioritete kao što su prvenstveno konzumerizam
i materijalizam.

S druge strane, protivnici Opus Dei smatraju desničarskim

ultrakonzervativnim katoličkim kultom ili homofobnom sektom sa
srednjovjekovnim stavovima, posebno prema ženama.

Opus Dei danas ima oko osamdeset pet tisuća aktivnih članova diljem
svijeta, od kojih je nešto manje od dvije tisuće svećenika, dok su svi ostali
laici. Manji dio vjernika, procjenjuje se jedna četvrtina, svoj je život u
potpunosti posvetio prelaturi i živi u apostolskom celibatu. Nazivaju
se numerariji, stanuju u centrima gdje su žene i muškarci strogo odvojeni,
ne ulaze u brak, a gotovo sav svoj prihod i zaradu prinose organizaciji.

Većina članova, njih više od sedamdeset posto, zovu se supernumerariji.

To su uglavnom obiteljski ljudi različitih zanimanja, koji kroz svakodnevni
život najviše vremena provode u molitvi i posvećivanju Bogu. U strukturi
organizacije postoje i pomoćni numerariji, osobe koje obavljaju sve
kućanske poslove u centrima Opusa Dei. Muškarci ne mogu biti pomoćni
numerariji iz jednostavnog razloga što za njih nije primjereno da se bave
takvom vrstom rada. Po mišljenju Opusa Dei, žene i muškarci nemaju istu
ulogu u društvu i za svakoga se zna što treba i može raditi. Ovaj – u velikoj
mjeri diskriminirajući pristup – koji današnje emancipirane žene sigurno
neće prihvatiti, protivnicima Opusa Dei daje argumente za konstataciju
kako konzervativna katolička udruga nije u svojim razmišljanjima i doktrini
otišla puno dalje od mračnog doba inkvizicijskih progona.

Opus Dei u svom članstvu ima veliki broj tzv. „društvene elite“, kao što su
odvjetnici, političari, industrijalci, liječnici, bankari i kardinali. Vrlo su aktivni i
u akademskoj zajednici gdje surađuju sa trideset šest škola i petnaest
sveučilišta, zatim sa studentskim domovima i bolnicama, a organiziraju i
kampove, radionice i predavanja. Josemaría Escrivá uvijek je naglašavao
da pokretu trebaju ljudi iz viših slojeva kako bi svoj utjecaj širili na svim
razinama, posebno onima koje imaju veću važnost u društvu. Za razliku od
drugih crkvenih redova, Opus Dei postoji relativno kratko, ali je navodno
njihova moć nadmašila sve ostale ustanove koje egzistiraju pod okriljem i
ingerencijom Katoličke crkve i Vatikana. Samo imovina koju Opus Dei
posjeduje širom svijeta procjenjuje se danas na oko tri milijarde dolara.
Ako je itko u posljednjih nekoliko godina Opusu Dei napravio reklamu, ne
ulazeći u to koliko je ona u suštini bila pozitivna ili negativna, onda je to
svakako američki pisac Dan Brown, autor knjige Da Vincijev kod. Nakon
izlaska knjige nevjerojatno je porastao interes za tu vjersku organizaciju.
Prije njenoga objavljivanja 2003. godine, Opus Dei bio je gotovo potpuna
nepoznanica izvan katoličkih krugova dok danas, zahvaljujući prvenstveno
Brownu, za njih zna više od sedamdeset milijuna ljudi.

Iako je većina onoga što je napisano u Da Vincijevu kodu fikcija, postoje

neke stvari koje članovi Opusa Dei zaista i prakticiraju. Radi se o
nošenju cilicija ili lanca koji na sebi ima niz oštrih šiljaka te, ovisno o
veličini, postoji za razne dijelove tijela. Navodno ne probija kožu, a svrha
nošenja mu je stalno podsjećati na Kristove muke. Metoda tog
samokažnjavanja koja se opisuje u knjizi možda nije toliko drastična, ali
neupitno je da ona postoji. Cilicij nose uglavnom numerariji i to po dva sata
dnevno. „Trpljenje tijela“ kao metodu pročišćenja prakticirao je i sâm
osnivač i utemeljitelj pokreta Josemaría Escrivá. Njegovi najbliži suradnici
danas svjedoče kako se znao bičevati do krvi i tu je vrstu samokažnjavanja
uspješno prenio na većinu svojih sljedbenika.

Mnogi bivši članovi Opusa Dei u javnost su iznijeli uglavnom neugodne

događaje koje su imali dok su bili u organizaciji, ali i onda kada su je već
napustili. Neki su nakon izlaska napisali knjige o svojim negativnim
iskustvima unutar Opusa Dei, a velika većina svjedočanstava bivših
članova proslijeđena su u ODAN, što je zapravo skraćenica za Opus Dei
Awareness Network, odnosno Mreža za spoznaju Opusa Dei. Kako slovi za
zatvorenu i tajnovitu organizaciju, o stvarnom životu unutar zidova centara
Opusa Dei ne zna se puno. Oni koji su izašli iz pokreta pričaju kako je to
zapravo rigidna, zaostala, potpuno izolirana mizoginistička sekta. Imaju
popise knjiga koje je strogo zabranjeno čitati, pravila ponašanja koja su
ponižavajuća naročito za žene i koriste naivne, nesretne ljude bez
samopouzdanja kako bi od njih napravili svoje poslušnike. Isto tako, od
svojih pristaša zahtijevaju da se, jednom kada uđu u organizaciju, praktički
odreknu obitelji i prijatelja i na taj ih način drže podalje od bilo kakvoga
kontakta sa ljudima koji ih ne simpatiziraju ili ne podržavaju. Za inače
pohvalnu zamisao unapređenja obrazovanja mladih ljudi i njihovog micanja
s ulica u sportske i slične kampove, kaže se da nije ništa drugo nego način
privlačenja i vrbovanja novih članova. Njih će se s vremenom pretvoriti u
vjerske fanatike, odane poslušnike i buduće financijere ortodoksnog
ultrakonzervativnog katoličkog kulta. Priče o njihovoj velikoj moći i utjecaju
na Vatikan ponekad idu toliko daleko da sugeriraju kako je Opus Dei
zapravo ni manje ni više nego Crkva u Crkvi.

Koliko je u tome istine, a koliko pretjerivanja, teško je reći. Možda za to

veliku odgovornost snosi i sama organizacija koja svoju misiju ne propagira
dovoljno i u pravom svjetlu. Često se njihova reakcija i prezentacija onoga
što zapravo rade i čime se bave dogodi onda kada je već kasno demantirati
prvotne negativne konotacije koje su o njima napisane ili izrečene.

Što se Hrvatske tiče, Opus Dei ovdje djeluje od 2003. godine. Nema nekih
posebnih podataka, barem ne javnih, o njihovoj misiji u Hrvatskoj. Poznato
je da prelaturu vodi vlč. Jorge Ramos i da im je sjedište u Vlaškoj ulici.
Informacije o točnom broju članova i simpatizera, koje bi bile novijeg
datuma, također nisu poznate.

Na čelu Opusa Dei danas je biskup Javier Echevarría Rodríguez, koji

zasigurno kao i njegov prethodnik Álvaro del Portillo, nemaju kult ličnosti
kakav su sljedbenici napravili od utemeljitelja Josemarie Escrive. Iako
djeluju u mnogim zemljama, najveći utjecaj imaju u SAD-u, Španjolskoj i
državama Južne Amerike.

Prosudbu o tome da li je Opus Dei zaista Božje djelo, život u vjeri i

svakodnevno služenje Bogu ili je kult koji svojim metodama i doktrinom još
nije izašao iz mračnog srednjeg vijeka, svakako je individualna. Svatko
ponaosob na temelju vlastite procjene i svojih duhovnih potreba te osobnim
poimanjem vjere može zaključiti što je zapravo Opus Dei: Djelo Božje ili
kult.