You are on page 1of 160

IО A. (ЈОВАНА ХРИСТИ ЈЕ АРОНА ВАРТЕНШТАЈНА.

кр Атлк извршитд.)

| РАСЕЈАНОГА МНОГОБРОЈНОГА

ИЛИРСКОГА НАРОДА
| - | по |- |-

ЦАР И КРАЉ. НАСЛЕДНИЧКИМ ЗЕМЉАМА.

П Р Е В Е О

АЛЕКСАНДАР САНДИЋ.

—““,“.“ —

1866.
штAмплвила и издАњЕ ЈЕРМЕНСКОГА МАНАСТИРА
У БЕЧУ.
*- 212-4, \C)

[ЕЛЕМЕі

Наrvard College
Library
| || || ||
|МЕ ||
(tal
|
º
ТНЕ G I FТ О F

Archibald Cary Coolidge


Class of 1887
PкоFEssoк оF нIsтоку
*

0110 НАККА380WIIZ
BUCннANDUN0
Ниагацаа Л.
(ЈовАнА ХРисти Ф БАРон А БАРТЕнштAЈн А)
м

кРАТА к извЕштAЈ

0 СТАЊУ

РАСЕЈАНОГА МНОГОБРОЈНОГА

или Рског А НА Р0 M A /
-

ПО ЦАР. И КРАЉ. НАСЛЕДНИчким ЗЕМЉАМА.

II P E R F 0.

АлEКСАНДАР САНДИЋ.

–Ye=48°žезе

У БЕЧУ.
ШТАМПАРИЈА И ИЗДАЊЕ ЈЕРМЕНСКОГА МАНАСТИРА.
1866.
* *
- “ . . . .
pa sv. Aко соцу кGE 1 *****
g) ; ; GF »)
даскi? Al P & x ** fºr “a 1956

*
гови. * 124 ,

* * s * *

*
|- *.
*.
* * * -
*

* “

--

*.

нАРоду српском

пРЕводил Ац.
II РЕД ГОВОР
првога
р издавца књиге Бартенштајнове).

Ја предајем свету књигу једну, која је у сваком


погледу сасма знаменита,
У њојзи је по званичним писменима (асtenmässig)
описана судбина и стање једнога слабо познатога на
рода. -

Писац књизин, којем су као првоме заменику илиp


скога народа сви извори на руци били — служио је
пре тога као ц. и кр. државни тајник, ко што сам вели
накрај књиге, и постаће године 1760“ председник илиp
ској дворској депутацији, која је онда установљена; a
то је, као што се сад сасвим поуздано зна, велезаслу
жени министар, барон Бартенштајн.
У том задњем достојанству имаће он да напише
овај извештај за наук потоњем владаоцу аустријске
монархије, цар-Јосифу II., о чему има у његову вла
ститу предговору која више.
Јосиф је хтео, као што веле, да из темеља позна
стање овога понајвише још врло непросвећенога и од
својих владалаца донде сасвим занемаренога народа —
почевши од уговора (Vertrag), који је прадед његов,
цар Леополд I., за сеобе Илира у државе наследне, с
њима уговориb, и (да позна) њихове честе жалбе због
повреде привилегија им.
Беше дошло тога ради за владе царице Марије
Терезије до опаких сукоба и до устанка, који неумеше
VI

лепше утишати, док управо неодрекоше заштиту и не


истераше из земље број један народа, који је заузео
био дванаест тринаест села, што по одласку његовом
пуста осташе дуго времена "). Ови се бегунци упути
ше тамо, где њихова вера царује, тражише и нађоше у
Русији“) добродошла дочека *).

*) Како ће пуста села населити, обећаше онима, који би ради


да се тога посла приме, шрећину од дохотка, који прирасти
кроз-то државним приходима за годину. Некакав Угрин, по име
ну Лајтнер, гледаше да заслужи ову награду: Он иђаше по
свим вашарима, довађаше, јавно оглашујући условја, гомила
ма људе у опустела села, па се онда пријави рад своје заслуже
не трећине. Ову је требало извадити из пореских рачуна, ко
ји пак за више година непоказиваху никаква прираштаја. Зато
„мораде тај поштен човек по своме новоме насељу да тумара од
куће до куће, купећи доказе како се пореза умножила, и да ка
сире осведочи о њиховој крађи у потаји. С тога се пак омрази
он као какав потказивало (Denunciant); али је међутим казано
било за ту ствар и цару Јосиф II. те он нареди да се та ствар
точно истражи. Кроз-то, још пак више трудбом насељачевом,
изиђе превара потпуно на видело. Колико је год слабо повла
ђивано потказивалу, и колико му је год књиговодство награду
љуто отањило; мораде ипак угарска дворска власт да досуди
насељачу 40,000 фр. Али је сила још требало, да он дође до
те потпуне суме. (Белешка првога издавца.)
*) Около „Елисавешиска“ садашњега Јелисаветграда населили
су се Срби 1751° год. дошавши из Аустрије. Њих је довео пуков
ник Хорваш. После две године дана доведу опет пуковници
Шевић и Прерадовић друге Србе из Аустрије и населе их у
Украину. Ова српска насеља назову се Новом Србијом. Добили
су многе слободе и повластице, а зато су имали давати 16.100
момака у војску. Војевали су много на пограничне Татаре, а
после су се одликовали и против Пруса у седмогодишњем рату.
Српски насељеници у Украини положили су први основ грађан
скоме животу у тамошњим пустим степама, које су од вајкада
виђале само несталне полудивље народе.“ —
- (Близанци, стр. 123.)
- VII

Онај се устанак незаустави у паорији или грађан


ским срезовима; побунили су се били и милишарски
крајеви или, као што их зову, граничари (који држе,
да су по уговору само на Турчина војевати дужни);
цела једна регемента врати се кући из Италије у сред
рата без заповести. — Обадва ова случаја помиње пи

Новонасељеним у Русији местима надену Срби имена оних


места, из којих су се доселили били, као: Чанад, Печка, Чонград,
Вршац, Ковин, Панчево, Земун, Сланкамен, Каменица, Вуковар,
Мартонош, Кањижа, Сента, Бечеј, Феудвар, Мошорин, Сентомаш,
Сомбор, Суботица, Вараждин, Глоговац и т. д. Год. 1760. за
веду Срби под својим генералом Хорватом своју сопствену
канцеларију у Пешрсбургу. Текелија постане генерал-фелд
цајгмајстер код Руса. Имали су пет регемента пешака и једну
регементу коњаника. (Черте живота народа србск, стр. 55.)
*) Какав је тај дочек био, нека мало покаже ова белешка из јед
нога опет рускога дела:
„За последњих дана владе његове (Петра III.) пошље
српски народ грчке вере, тражећи прибежишта (као што су
људи исте вере чинили по Угарској и по другим земљама, које
су под скиптром аустријским) своје посланике двору Јелиса
ветином, и стане молити за заштиту и да му се даде који комад
земље у њеној царевини, па да добегне тамо од гоњења като
личка клира, који бејаше за царице Марије-Терезије свемогућ.
И њено величанство науми, покрај свега, што је сасма пошто
вала немачку царицу, да испуни ова захтевања; прими да
кле пријатељски посланике и поклони народу лепо парче земље
у Русији. Даде им се напред и новаца, да имају трошка, кад уз
беже и док небуду у стању, да сами саставе регементу хусара.
Некако по несрећи испаде за руком једноме од отих посланика,
по имену Хорвашу — човеку нз-под-мукла и сплеткашу, — да се
удвори поверљивости у онога племића, коме ће се надзор пове
pити над-а тим новим насељем, те тај добије новце у шаке,
који су народу намењени били, и место да подели међу оно не
колико тисућа душа, што већ добегли бејаху, сакрије сам нов
це а несретне своје земљаке, којима ће после управљати,

стане држати, као да му је робље


VIII

сац и сам, ако и неговори баш опширно о оном


првом “).

Кукавни ови људи тужнше се на то царици, те она пошље


кнеза Мехченскога, да им помогне; али се царица мало затим
поболи па и умре, те које због тога, које пак због других силних
препрека, српска ствар остане нерешена, која је већ пред сена
том била. Чим Хорваш чује, да је царица умрла, похити одмах у
Петерсбург и донесе дара тројици господе, што уз цара бејаху,
свакоме посебице по 2000 дуката, мислећи, да му та господа
могу највише помоћи код цара. А та су тројица била: „Лав На
pишкин, који се цару у дворио беше ничим другим, него самим
лудоријама и спрдањем, генерал Милгунов и генерал-прокура
тор Глебов. Задња ова двојица похвале се и сами цару, како
су примилиј мита, и цар место да их покара, а он их са њихове
искрености још и сам похвали. „Ви сте племените хуле!“
рекне им, „ако са мном мито поделите, ја ћу сам отићи у сенат,
и даћу своје решење на корист Хорвату.“ Њ. величанство
и буде тако добро као што су му и речи биле: и Петар потврди
својим решењем дело једно, које је Русију стало можда тисућама
душа, досељеника, који нису другога нукања требали, осим само
да чују, да су њихови земљаци, што пред њима овамо дођоше,
доиста нашли заштите, па да и они за њима (у Русију) пођу.
— А кад цар дочује, да је и Наришкин примио мита, а на своју
несрећу није ништа о том казао цару, заповеди му, да сав новац
донесе к њему „за каштиту свога неповерења (у цара).“ Њ.
величанство узме себи тај новац, па ће тек запитати Наришкина
из подсмеха, куд је део оних 2000 дуката, којима је под
мићен.“ . . . —

„Мемоари кнегиње Дашкове,“ (који су изашли у Хам


бургу 1857° са приступом од Александра Херцена) П. део
стр. 96. (О Новој Србији може се која више дознати из књиге:
„Хронологическаго обозрћнiн исторiи новороceiћскаго кран
1836.“ од Скаљковског).
“) О буни у Хрватској, која се диже 23° Јануара 1755° и која
беше после узрок новоме дељењу земаља, ко је рад читати,
упућујем га на један чланак у Шлецеровим „Staatsanzeigen —
има“ у 3. свески, стр. 361.
(Б. п. н.)
ИХ

Оваки догађаји правише аустријском кабинету оз


биљна посла; небејаху-ли ради на један мах одрећи се
све користи, које имаде политика и државно газдовање
од овога многобројнога народа, и проредити државну
обрану и становништво, и учинити штете просвети и
трговини, на коју се даваху у лењој Угарској сами сам
цити имућнији Илири, па тим те-како зауставити држа
вне приходе: то немогаху ни ону жестоку наредбу да
ље терати, макар што се чињаше, да важни узроци изи
скиваху, да се и много већма извршила била, него мо
радоше блажијега начина потражити.
| Свак је добро увиђао, да због тога, што народ нема
властите замене код свога монарха, немогу жалбе ње
гове да допиру до престола нити да се решавају, већ
ако се иначе усхте, да поставе илирска митрополита да
буде одмах и аустријски министар. Ствари су илирске
помешане биле са угарским па су с њима заједно и ца
рици предаване. Је-ли хтео митрополит у своме досто
јанству као архипастир да се заузме за своје једно
верце, то је могло бити само представљањем (durch
Vorstellungen), које је сваки пут по један извештај угар
ске канцелије за собом повлачило, па је-ли се после
ипак нашло, да су њихове жалбе доиста основане, то
је онда стајало извршавање пробитачних заповести
опет до Угра (Мађара), којима су биле трн у оку при
вилегије илирске, као и оне свију редом туђинаца, које
гледаху као какве зле госте и гола оруђа дворске по
„ЛИТИКе. * -

Зато се по том (на двору) нашло да је нужда, да


се илирске ствари оделе“) од угарских и да се предаду

*) А то је овако било. С почетка, после треће сеобе Срба под


Чарнојевићем, оправљао је „илирске“ народне послове сам
собом најпре гроф Улрих Кински а за њим гроф Хајнрих
Х

особитој дворској власти, која ће се тога ради поста


вити и зваће се: Илирска дворска депутација (одбор).
А то буде 1760° год. С овом скопчају после и осечку
илирску комисију, која је тамо намештена била.
Књига је ова довршена на измаку Јануара 1761“, и
би мало затим од користи илирском народу, јер учини,
те царица Марија-Терезија потврди његове привилеги
je (13° Фебруара 1763“) а да богме не без већих измена.

Шираитман, а писмена су издавана преко државне канцела


рије. Неко је време управљао тим и принц Евгеније Савојски;
после ће се поставити у Бечу за „новодобивене“ Зем. Ље КОМН

сија in neo-acquisitis, под којом ће стајати посланство у тим но


водобивеним крајевима (у Осеку). Али је и угарска канцелари
ја привлачила себи „илирска“ народна дела; има један случај,
где је и аустријски дворски канцелар поднео пренајвишем
месту извештај о избору митрошолита. На послетку пак, годи
не 1746° (а не 1760°, као што је горе у предговору), уреди се
декретом једним преко врховнога наместништва независна
дворска власт „за рајцки или илирски народ“, по имену:
дворски одбор in Transilvanicis, Banatiсis et Illyricis (за ердељ
ска, банатска и илирска дела), или као што је у предговору
иазвана, и буде место поменуте комисије састављена из двор
ских-војних и дворских саветника, који су били дуже времена у
службама по Србији и по Банату. Први је председник илирској
дворској депутацији био гроф Фердинанд Коловрат, За ТИМ
ће постати год. 1760. барон Баратенштајн, за њиме пак г.
1767. барон Фрања Колер. - - |-

По предлогу барона Колера даће се нов устав илиp


ској дворској депутацији, ручним писмом од 13“ Декембра
1765°. У то је доба био писац овога извештаја, барон Бариген
шшајн, председник тој депутацији, и под његовим ће се пред
седништвом: „све широм илирскога клира и народа самостал
но свршавати . . . . и пренајвишем месту предавати.“ (Kabi
nets-Archiv, Z. 2770. од г. 1765).
У Мађарској се непрестано противљаху Србима и њиховој
самосталности после њихове сеобе тамо. Године 1723° одбије
угарски сабор захтевање, да се српске привилегије узаконе
ХI

Владарица се ова по том још незадовољи; она


стаде разбирати за начин, како ће Илире и боље уљу
дити. Свак је био уверен, кад се то усхте постићи, да
ће се морати отпочети поправљањем црквенога ста
ња, ил управо темељитим реформама свештенства.
То доиста небејаше тек олако радња код народа,
у кога су владике све саме манастирлије, — у кога су
попови својом глупости калуђере толико надмашили,
(Inarticulirung), те после морадоше владаоци издавати Маn data
protectoria (налоге рад заштите год. 1715°, 1727°, и 1735°), да
би сачували привилегије, и само јављаху о том угарском сабору;
угарска дворска канцеларија пак понављала је чешће своје
захтевање, да јој се даде већега уплива у илирским делима.
Зато је председник гроф Фердинанд Коловрат трудио се
у своме казивању од 27" Аугуста 1748“ (Каб. архив. број. 26) да
одбије насртања угар. двор. канцеларије, доказивајући да ствар
„илирског“ народа није никако рrovincialis-hungariса (земаљско
угарска), него аustriaco-politica (аустријско-државна), и да
је „илирски“ народ Раtrimonium domus Austriacae (наследство
дома аустријска) а не геčni Hungariaе (краљевине Угарске):
„Јужне су земље,“ говораше он, „царским оружјем отете, па
спадају дакле царскоме дому, а не круни од Угарске.“
Ал Мађарима испаде најпосле за руком, те се 1777° укиде
»илирска дворска депутација“ а српске ствари падоше под угар
ску двор. канцеларију. На искање пак српскога сабора од г. 1790°
буде 5“ Марта 1792“ подигнута властита „илирска дворска
канцеларија“ и председник јој постане гроф Фрања Балаша,
коју мало за тим цар такође укине по захтевању угарска сабора,
јер су тобоже 27“ чланком од год 1791“ добили „грчко-не
саједињењи једноверци“ право грађанства (jus civitatis), која
NВ. нико од Срба заискао није. По том су чланку дакле збри
сани „сви закони шоме прошивни“ те су наравно и српске
„рег modum расti conventa, vulgo privilegiae“ (државни уговори,
а на просто привилегије) по мишљену ондашњега сабора уни
штене; владике добију за тим места и гласа на угарском сабору,
а народ ће пробудити тек год. 1848“, да „царском милошћу“
изнесе опет на видело своје погажене привилегије и васкрсне
своја права, која су му силом укинута!
XII

да ни исповедати неумеју, те зато бејаху само калуђе


pи у власти исповедити кога. А и зато је народ сасма
мрзио на попове и поштовао је само калуђерство. Заи
ста је то највећа препрека, кад год до тога долазаше,
да се који оваки сиров народ просвети! —
Буде дакле закључено, да се нужна реформа све
штенства на синоду изради, који се и сазове год. 1776“
под председништвом цар. и краљ. комесара, којем је
додан био један књиговођа са тумачем. На тој црквеној
скупштини бејаше митрополит са својих седам влади
ка и с народним секретарем. Отпоче се 21" Септембра
поменуте године па траја до 3“ Јануара 1777“. Радња
њихова би састављена као какво правило (регуламенат)
и на крају скупштине оглашена.
Беше то сасвим чудно писмено (Асte), што од
крај до-крај носи на себи печат непросвећена стања
народа, који је под свештенством у варварству зачамио,
који се може само енергијом с престола просветити!
Да се цар, и краљ. комесар, који ће на тој скуп
штини извршавати владалачка права, није ту задовољио
негативном радњом (на коју ваља да се у таквим при
ликама права крунина ограничавају) — може се мисли
ти већ по том, што је напред казано, а још је јасније
тим, што владике нису ту дошле биле само као цркве
ни оци, или као прости душевни пастири, већ у једно
и као преставници својих оваца, с којима је владаочев
комесар поступао као с главама народним, те је као во
ђа ил сураден-председник предавао у скупштини вла
далачке предлоге; а и нимало се нетреба сумњати, да
није дворски комесар отварајући синод цело синодско
закључење (већ) у џепу имао, којем (закључењу) на
писом: „Regulamentum Illyricorum” наденуше име та
МАН КАКО ВаЛБа.
XIII

Овде би било лепе прилике за угодну забаву на


шим мудрицама, кад би им, као што време доноси, осо
бине илирскога устава успоредили са њиховим држав
ним идејама, супротивност би морала заиста шаљиво
испасти. — Али ја држим да ће корисније бити, ако
изнесем на видело уредбе, којима се служи добру-рада
влада, у намери да сиров народ препитоми, и тегобе,
које раде на супрот тој племенитој цељи. Ја ћу се при
том овде ограничити на некоје главне точке, а упућу
јем за сад читаоца на трећу књигу политичкога ко
декса де Лукина, где има извод регуламента илирскога
у немачком језику.
Свак се може из тог ретког синодскога закљу
чења уверити, да су илирске владике умеле своја права
исто онако — па још и већма — ширити, као што чине
кнезови-владике у Немачкој. Они су гледали своје парохе
са њиховим парохијанима као своје работнике (Leib
eigenen), те не само црквом да заклањаху своја насилице
присвајања; они доказиваху и знадијаху наћи наслед
ствено право свега непокретнога и покретнога добра
својих пароха и мирјана, кад ко без деце умре (Caduci
tätsrecht); право једно — које им Фишкус тим лакше
остави на миру, што је опет владалац начинио био се
бе за наследника митрополиту и његовим владикама.
Код народа, који је тако далеко натраг заостао,
пре је нужде било, мислити, како ће му се подићи за
води, без којих бити неможе, како ће се школе уредити
и поправити стање попова (који живе као надничари
и двоструки работници — владикини и спахијини —, и
морају сами собом да раде најпрљавије пољске радње,
те и ђубре товаре), него што су се старали о шпекула
цији, како ће имање поданичко тећи најпре владици
у џеп, а одатле у касу фишкусу. *
ХГV

Па то је била једна од првих точака, што на тој


скупштини уредише. Изворе прихода митрополитска
и владичанска назначише и избистрише. Митрополиту
одредише 34.000 фор. редовна прихода. Силом при
својено право наследствено укиде се владикама код
непокретнога а врло се ограничи код покретнога имања
поповскога, и притом се обазреше на корисне заводе,
чега ради и владалац прегоре митрополитску и влади
чанску посмртнину. Дације, које је ниже свештенство
под свакојаким називом вишему давало, од-чести уки
доше сасвим, а од-чести опет умерише.
Кад које владичанство остане удово, небејаху исти
на искусни калуђери (које илирски народ врло честву
је, ни после) искључени, али је тек наручено, да се (од
јако) обазиру и на свештенике, који се налазе на двору
код митрополита и владика.
За попове ће, рекоше, после дометнути особиту
уредбу, међутим по-оштрише заповест консисторијама,
како ће узимати на испит свакога, који хоће да се за
запопи; попа да буде највише три (у општини) према
броју кућа парохијанских, па и број манастира смања
ше, и само оне оставише, где је имања било доста, да
се осам калуђера издржавају. —
Ја се немогу овде даље упуштати у реформу све
штеничку, коју онда учинише; неке друге важне ства
pи заслужују такође, да се овде напомену.
Многа места у том регуламенту од г. 1777“ изда
ју из потаје, у каквом је великом страху двор због дру
жења Илира, који стоје под аустријском владом, са сво
јим једноверцима по другим државама. По S. 35. немо
же странац парохије добити. Кад већ бирање владика и
митрополита сме бити само пред владаочевим комеса
ром а од двора зависи потврда: то је онда излишно,
што се у том регуламенту наредба ова (искључавање
ХV

странаца) простире и на више свештенство. У 8. 38.


забрањује се рукоположити попа у османској земљи.
Закраћује се даље свештеницима са стране свако
извршавање духовних дужности, особито пак испове
дити кога, а овдашњим поповима пак путовање изван
земље без допуштења светске власти — под кашти
гом, да ће с њима поступати као с каквим исељеницима.
Оваке забране чине се на први поглед, као да се
неслажу под једном и истом владом са прозелитсвом,
које је Бартенштајн у своме делу доста разговетно опи
сао, све оне унијатске општине, које је дала царица и
краљица да их поунијате (per acclamationem populi —
гласом народа)“), дођоше управ кроз-то под врховно
господство стране црквене главе, то јест под папино,
неунијати пак припознају свога митрополита за своју
највишу црквену поглавицу, који у нашој земљи седи,
са својим је владикама заједно обвезан владаоцу закле
твом, која је у регуламенту г. 1777“ тога ради написа
на, и заклети се мора, да га света тројица у прах сатре,
ако клетвом преврне и сотона га наведе, да што само

*) „Некакав краљ позваће суседне становнике у Тизи, да приме и


мухамеданску веру, и они се покоре његовој вољи, искало се пак
(од њих) само да очитају некакве молитве.“ — (Глед. Мунга
Парка: Путовање по унутрашњој Африци). Налик је на то оно
обраћање неунијата рer acclamationem populi, које је наведено
у Баршенштајновом списанију. Стар некакав на тај начин
обраћен (поунијаћен) илирски официр на питање: да-ли су они,
што су онда на унију прешли, и своју вероисповест променили?
одговори живо: „Бог-ме, то су нам те-како морали оставити;
нашу вероисповест држимо ми као и пре, нначе неби могло ни би
ти!“ — Што ово фиasi (бајаги) унијато стадо стоји под Дои
ста унијатским владиком, непада већма у очи, него што у Ер
дељу (где карловачки митрополит нема никакве судске власти)
тамошњи реформашки суперинтендант оправља мимогред и
илирска црквена дела. (Б. п. и.)
ХVI

вољно започне против владаоца, против висока архидо


ма, ил макар само против двора (где ваља разумети
и угарску дворску власт (канцеларију)) “).

“) Владика се заклиње: Quod Imperatori Regi fideliter servire et in


mea Dioecesi omnem populum. ad eandem fidelitatem omni meliore
modo instruere et hortari ac omnibus diebus vitae meae pro Sua
Мајеštate orare velim et debeam, casu quo autem praeter omnem
spem ex diabolica deceptione circumventus aliquid tale committerem
quod huic . . . . Juramento vel in minimo tantum servitiis Suae Ma
jestatis et Domus Austriacae contrarietur, ipso facto volo excom
municatus esse, и т. д. (. . . да ћу императору краљу верно слу
жити и у мојој дијецези сав народ тој нетој верности све боље
и боље учити и опомињати, и сваки се дан за живота свога за
Њ. величанство (Богу) молити хоћу и дужан сам, у случају пак
ако против све наде, ђавоском обманом обрлаћен, учиним чега
такога, што ће противно бити тој . . . . заклетви ил ма најмање
дужностима према Њ. величанству и аустријском дому, самим де
лом хоћу да будем одлучен. и т. д.). Митрополитова заклетва не
разликује се у главноме од владикине, осим на овом месту: . . .
si autem diabolica fraude deceptus aliquid quod contra hoc meum
depositum Juramentum esset, facerem, quod nimirum Suae Maj. |
S. Serenissimae Domui Austriacae ac ejusdem Aulae in minimo
praejudicaret, tum и т. д. (. . . ако пак ђавоском преваром обма
нут учиним штогод, што ће бити против ове моје положене за
. клетве, што ће да-би-чим ма најмање засецати у власт Њ. ве
лич., Њ. пресветлога аустријскога дома, или Њ. двора, онда да
ме и т. д.). Обадве заклетве налазе се опширно (у глави ше
стој овог извештаја, стр. 97. и ) у горе поменутом политичком
зборнику под заглављем: Illyrische Nation. (Б. п. н.)
А ево почетак од тога чланка:
„Илирски народ. Право му је седиште у Срему, то јест,
у источној страни Славоније, и у Галицији. У овоме пак чланку
реч је о Илирима, који су се по Угарској станили. Народ
је тај дошао из Арбанаске, Далмације, Босне и Србије; НМа
свој властит језик. Прве су у њега врлине, да је веран своме
владаоцу, да љуби правду, гостопримство и јунаштво; имена
породичка нису код њега у обичају. Сваки се Илир позива по
имену, као што му је на крптењу наденуто. А ако је коме отац био
ХVII

КИЛО
По том горњем мора човек закључити, да се ар
МЕТ
хидом мање боји уплива папине столице него-ли
подбадања „свјатјејшега правителствујуштега сино

0 et i човек на гласу, онда се снн позива по нмену очнном, наставивши


neliti
на ото некакав наставак (нћ). Овај народ највећма милује муче
Po Šu
ннцу (ракију) н жене. Држн се сагароверске цркве, која се раз
)Illel
ликује од римокатоличке у овом троме: 1“, они (Илнpн) верују
lteren
да са дух налази само од оца, 2. неприпознају паинче (првен
e Mi
ствене) властн, а 3“, одричу да има огња за чишћење (Purga
х00||
torium), макар што н сами мнеле, да је добро молити се за душу
) cj својих мртвих. Попови (паросн) у њих морају бнтн ожењени ил
бом
удовци. Мирјаннма је слободно само приред женити се, ако
Га 3:
се ко-год ниети врши пут оженн, на томе је анатема (про
у Паг
клетство од цркве). У осталом нмају и у њих седам св. тајна,
ЧЕГ.
светкују свеце н божје угодннке, поштују нконе и мошти све
МАЊЕ
титељске, носе литију, неповедају се, верују у претварање
и де (преложеније) у св.причешћу и служе лантурђују (алн (*а МО 11 {* -
| Не,
дељом и свецем). Цркве су им сасвим просте; у свакој је олтар,
али немају нит столова нити клупа. Нико их несме звати шиз
eШ||
машицила, јер је забрањено наредбом једном владаочевом
Мај (на захтевање тамншварска сабора од г. 1790°, у 188 точки.
ili eН О ОВHNI речма: „Та неприлична нмена: рац, акатолик, шизма

ма тик, поп. н. т. д., која су се до сад протни нмирског народа упо


требљавала, сирого се забрањују. н они ће се зватн грчко
саједињени и несаједињени, а њиховн свештеници неће
се више зватн „попе“ него „пароси.“ Глед. Извод сабора та
мнш. издан у Земуну 1861“. — Прев.), него само неунијатнма.
Прва је глава у неточној цркви (у њих) митрополнт, који
je 1740° год. преместно своју столнцу нз Београда у Сремске
Карловце и т. д.“ . . . . — За овим после долазн сав регула
менаш у 75. параграфа, који је срочно на синоду (од 21° Сеп
тембра 1776° па до 3“ Јануара 1777.) кр. комесар са мнтропо
лнтом и са седморнцом његових владнка. — (Politischer Codex,
у књ. III, стр. 209.) * . |-

Ово је дакле онај регуламенат, са којега још нете године


устаде народ у Новом-Саду и у Вршцу на владнке н на мнтро
полнта нскајући, да све шнром измене. „Прнвнлегнје“, кнкаше
народ „ннсу дате само владнкама и митрополиту, већ свему све
}}
ХVIII

да” у Петрсбургу. Домишљански је било оно питање,


што Шлецер покрену негде у својим IIIшацанцајген
има: „Да-ли неунијатски грчки свештеници по Угарској
неуплећу у својој молитви у цркви и руску царицу
Кашарину?“ на које, бар колико ја знам, нема до сад
никаква одговора, што сам пак сам од народних људи
о том разабрао, небејаше довољно, али су ме чешће
дела уверила, да су они већма пријатељи Русима, него
ли Угрима и Аустријанцима, и да своју љубав сасма
јако пред светом показују)“).
Било сад како му драго с оном молитвом у цркви,
човек политичар добро ће увидети, да се овде тиче
слабине у страховите силе аустријске; да би архидом
пао у много неповољније стање, кад би се заратио с
Русијом него-ли ма с ким другим, и да се никад немо
же са сигурношћу поуздати у помоћ овога народа,
осим цигло у једном случају, кад би се у договору с
Русијом повео рат на Турчина.
А што аустријски архидом гледа, колико се год
даје, да прекине свезе својих свештеника грчка неу
нијатска закона са њиховим по вери сродницима у
Турској — показује, као што се чини, да „fides graеса”
(вера у Грка) нестоји ни код Аустријанаца у већој
части, нег што је код Тројанаца довека стајала.
Макар што сви Илири — и они у Турској и ови у
аустријским наследничким земљама, па и они њихови

штенству и народу, па владике немају никакве власти, да сами


собом и о својој глави реше шта о томе, без питања народа.“
(Act. Darst. стр. 36.)
“) За последња турска рата, кад год би говор био о једностраним
победама Руса над Турцима, никад неби ови Илири, па и сами
официри међ њима, другачије рекли, него: „Наши су потукли
Турке!“ (Б. п. н.) -
ХTX

по вери сродници у некадашњој Пољској — држе себе


као јm Ecclesia pressа (у гоњеној цркви), и своје очи
непомично упиру као на свога месију на владаоца ру
ског царства, где само њихова вера царује; то се ипак
чини, да некакве наде поникоше за ово задње десе
так година међу изображеним Илирима, које ће бајаги
да се испуне од незнатног Дубровника.
Као што се зна, Дубровник стоји под турским за
криљем, за које он нешто мало данка плаћа, али је то
иначе једина илирска република на свету. По неким
догађајима у данашњем рату може човек докучити, да
Французима небејаше та идеја незнана, да од ове
републике начине рочиште за све Илире и Грке демо
кратичких мисли, у намери, да одавде у један мах под
копавају три највеће царевине. Ал том плану недаде
мир кампо-Формијонски и срећно оружје руско у Ита
лији да дозре! —
Ја се опет враћам натраг регуламеншу од год.
1777“. Што се тиче самосталности илирскога наро
да, потврдише му привилегије, које су му год 1763°
(quasi ex nova gratia — као из нове милости) дародане;
власт (круг радње) у митрополита сљузише на послове,
које свршује свака (црквена) врховна глава у црквеним
делима, а народне ствари оправише иltimato (послед
њи пут) угарској дворској канцеларији.
Услед ове наредбе, која је у регуламенту упле
тена, укинуше после опет год. 1779“ илирску дворску
Депутацију од године 1760“, и ова невиде више света
све до цара Леополда II., где је после његове кратке
владе одмах опет нестаде.
Што царица сама укиде ову дворску власт, која је
била Илирима дата, учини она из попуштања Угрима
(Мађарима). Њихова обожeнa Rex Theresia (краљ-Тере
зија) тим је теже могла њима закратити ову жртву за
- b*
ХХ

њихову свакојако огледану верност и приљубљивост,


што милошта ова неимаде никаква уплива у илиp
ском милитарском уставу; милиција оста, као и пре, са
свим независна од Угарске и самоме бечком дворском
војном савету подложена; како се та са својим ши
рењем све већма разавијаше, дође до онаке јачине,
којом поста, чувајући границе, као живи предњи зид про
тив Турака тако исто овима страшна као год и Угри
ма, који морадоше гледати, како су са привилегијама
своје државе у големом теснацу и с једне стране оп
кољени од Аустријанаца а с друге од туђинских грани
чарских трупа. — - * -

Како-ли је пак цар Јосиф, коме је управ овај овде


Бартенштајнов извештај и написан, о том народу
мислео, кад му је владалац
постао, и које је уредбе
употребио он, да му поправи његово морално и поли
тичко стање, то ми беше најмилији део мога истра
живања. Срећом има о том радња сасвим вероватна од
самога тога монарха, која ће то објаснити. Намера је
његова била, као што се зна, да уведе у Угарској и у
њеним здруженим земљама простију монархијску упра
ву аустријско-немачких наследничких земаља. Што
је пак дао, да угарска дворска канцеларија ради илиp
ске као год и ердељске државне послове, то заиста
небеше с тога, што је он рад био, да остави Илире
Угрима на поштење: већ је он баш мислео, да ће пре
помоћи том народу да га негоне, кад повери надзор
над њиме и над другим народима, који сасвим различне
интересе имају, просвећеним и правичним људма (ко
ји седе) у земљи самој, који са самим царем дописујући
овлашћени су да с места ураде, што буде нужно. То
су она десеторица среских комесара, које Јосиф постави
у Угарској, а њихове инштрукције показују јасно, како
је мислео овај праведни кнез о илирском народу“).
ХХТ

Параграф један, који је у свакој инштрукцији у те


десеторице владаочевих комесара, овако гласи од речи
до речи: „Наредба о жељеној поповини (Рrarrgeschaft
(без разлике вере и закона) и да се у том употребе,
колико се год може, издата начела: то је главна ствар.
као год и школско стање на селима, те да већ једаред
сваком задиркивању крај буде по начелима толеранц
патента (да су све вере једнаке)." g“

Поједине инштрукције имају свакојаких бележака,


које се особито тичу илирског народа, те најглавније
од отих ево овде вадим; све пак иду на то, да се (с на
родом) човечније поступа, да се магистрати боље уре
де, да се клир изучава, да се добре школе подижу и т.д.
О Банату вели Јосиф у S. 12.: „У овом су срезу
понајвише три народа: Власи и Рајци, који се обоји
држе грчка-неунијатска закона, по том страни на
сељеници различних народа из Немачке. С влашким
се народом још једнако поступа сасма као с робљем,
са чега и јесу најглавније последице: од чести њихо
во слабо изображење, њихова непостојаност, њихо
ва жеђ за крађом. Докле се год школом неизведе
у њима довољно просвете, благим поступањем нера
спали жеља за својом земљом, и неотвори воља да своје

*) Ове су инширукције потписане 30“ Марта 1785. г. и штам


пао их је један од двојнце познатих Гросингера под заглав
љем: У сrbesserungsanstalten für das Königreich Ungarn (Наредбе
за поправљање краљевине Угарске). 67. страна на осмачко коло
(осtav), које су донеле некомеугарском дворском секретару

(ваљда зато, што их је на свет изнео?) да изгуби своју служ


бу, а надавцу, као што се прича, двадесет и пет батннан поште
ну службу цар. краљ, дворскога шпијуна. И како ове важне спо
меннке, који су за познавање ЈоснФова доба сасма нужнн, још ни
једне новнне, колико ја знам, ннсу огласиле, нити су они нзашли
у ком зборннку; то ја мислим да треба, да овде опишнрно уметнем
“ она места на отих, која се тичу илира. (Б. п. н.) “
XXII

куће лепше граде, да земљу боље раде и да саде


више воћа: дотле ће ови људи свеједнако сматрати се
бе, као да туда само од дан на дан околише. И то
је истина, да су од њих одузимане најбоље земље им,
да се начини места другим насељеницима, да су села
пресељавана, и више таких злостављања чињено им је,
негледајући, што су они били староседиоци у тој зем
љи. У опште изискује овај народ, да се саслушају ње
гове жалбе, и да се темељитим обавештавањем осве
доче (о том) њихове старешине, у које они све поуз
-

дање полажу, онда ће се моћи с њима свашта учи


нити. Рајци су људи вешти, али већма на лукавство
готови, који, кад се дотерају, бивају поштени вој
ници, ал довека већма гину за трговином. Њихово нам
је умножавање свакојако по жељи, и ја мислим, да би
још више њих из турскога краја лако овамо прелазили,
кад би с њима добре увете начинили. Њихово свештен
ство има код њих велика уплива.” — 8. 13. Умножа
вање људства, кад би се постигло подмладком земаљ
ским, а особито пак (подмладком) рајцкога народа и
ускока, што овамо прелазе из Турске ил из Влашке,
било би доиста сила јевтиније и пробитачније, него-ли
свеколици туђеземци (Аusländer).“ Тако далеко бејаше
Јосиф, нехтевши се угледати на своју матер, да нај
вредније своје поданике истерује из Угарске, па да их
после замени гомилама понајвише лењих скиталица
(müssigen Gesindels), што су се овамо довукле које од
куд и пошле тек срећу да кушају!
Š. 14. „Сушта је жалибоже! истина, да међугар
ским и рајцким народом и међ неунијатим Грцима и
Угрима влада неодољива предрасуда са мрзости. Мало
ко може томе права узрока наћи, а ипак се показује
сваком приликом, и ево то посведочише и последњи
немири (Хорје и Клошке) у Ердељу жалосним доказима.
ХХIII

Да би дакле завладао мир и срећа међу људма, који


морају заједно да живе, ваља прво и прво гледати, да
се ова укорењена предрасуда сасвим утамани, и коме
сар, колико-год може, нека око тога усталац буде и
свакога на то натерује, свима магистратлијама да нару
чује сваки надзор и највећу умереност, и особито да
пази њихове попове и свештенство.” -

Великоварадски срез. S. 8. „У овом срезу — који


је зацело у сваком погледу најнезгоднији, јер се ту на
лазе католички, реформовати, унијати и неунијати Грци,
— мора човек најбоље пред очима имати права наче
ла, која толеранција (трпељивост) прописује. А покрај
тога су још најмање тамошњи вармеђаши и магистрат
лије допрли до просвете; и још влада (тамо) особито у
жупанији арадској строгост безкрајна и злостављање
поданика као да су робље, које они (чиновници) мисле
са многих предрасуда, да се приличи влашком народу,
којега је тамо највише. И због тога злостављања и сла
бога поучавања поданика бивало је тамо највише пу
стаилука, особито у оном бреговитом крају, идући Ер
дељу, које се показало и за овог задњег немира.
S. 14. „Власи су се толико навикли на злоставља
ње и на поступање као с робљем, да мало маре за
своја седишта, и зато су непостојани, преврћливи и на
свако безделије сасма готови. Код ових се морају и шко
ле подизати и свештенство им се боље изучавати; на
послетку морају њихове спахије и власти с њима чо
вечније поступати, да их поправе и да их приволе да
се стане на земљи, на којој су.“
О унијатим и неунијатим Хрватима, па и о њи
ховом свештенству налази се у различним инштрук
цијална знаменитих бележака.
Загрепски срез Š. 20. „У загрепској жупанији и
особито међу Хрватила бивало је највећих неприлика
ХХTV

и неуљудних сукоба, као што је ево и овај задњи био.


јер некаква слобода, зло протумачена, изнесе необузда
ност, и људи тражише да жестином и безобразлуком
родољубље покажу. — Би-ће дакле најпреча потреба,
да се за вармеђаше метну ваљани људи.“ š. 5. „Хрвати
највише нечовечно пустоше шуме, и у њих је још једна
ко зла навада, да најлепша дрвета подпале и сагоре, те
тако су целе шуме утамањене. Да тога небуде, мора ће
се најстрожије (том) на пут стати“. š. 14. „Овај крај има
нешто Угра у саладској жупанији, а оно су друго чисти
Хрвати, од чести католичка (унијатска) а од-чести
неунијатска грчка закона. Характер је у Хрвата особито
лењост и грамзење за новцем, с тога су најмање раде
ни. Католичко (унијатско) свештенство, почевши од
владике, још је далеко натраг остало иза просвете, а
овоме треба понајвише; највећи су део свештенства
Францишкани, који готово свеколику свештеничку
дужност (душепопеченије) извршују. Овој ће требати
назор краљевска комесара, а народу (пак) подстаки
вања (на рад) и обране против злостављања спахијске
власти, која ове тамо (народу) још те-како чине.“
- Како-ли је Јосиф мислео о трговини Илира, по
казује инштрукција пешитанскога среза. š. 10.: „Рајце
и неунијаше Грке, који се задржавају трговине ради
у овом срезу, особито у Будиму, Јегри, Сент-Андрији
и по другим крајевима, треба понајбоље заклањати
од свакога злостављања, јер они терају доиста промет
за хасну. (Овај диштрикт има много насељених Илира
под својим магистратима и илирским владиком).
Лако се даје видети, да би илирски народ на том
путу, којим Јосиф II. (1.?) удари, већи напредак у
просвети учинио био, него-ли под врховним назором
своје властите дворске власти. Међутим што је ова по
сле опет постављена, била је ипак још једина утеха
ХХV

кукавним Илирима, чим по самрти овога цара старо


пустошење опет мах оте у Угарској, који се мало за
тим неће ни тој више радовати нити надати, да ће
икад видети Јосифове крепке уредбе, да опет оживе.
Жртвовања, која Угарска у данашњем рату пони
зивши се принесе, дадоше тамошњој властели нове
снаге, и спречише ослабљену краљевску власт, да не
заклања Илире јаком заштитом, макар што су жртве
њине цара ради далеко веће од угарских, кад се узму
према снази њиховој. То се зна само од себе, кад се
на угарском сабору новац одобрава, да се Илири у пао
рији ненадају да ће их штедити; али овај рат још већ
ма оптерети илирске милитарске срезове. А да то човек
увиди, мора поглед бацити на милитарски устав у Или
ра, који је жалибоже у Бартерпитајновој књизи хоти
мице изостављен. - -

Милитарски су срезови подељени на регементе и


на кумпаније, којима су за издржавање среске зем
ље, које пак сами морају да раде и да дају порезу. Це
ло људство, које је само бечком дворском војном са
вету подложено, дели се на три реда: који кућу држе и
множе (Populationsstand), који су рад обране (Трезерва)
Defensionsstand) и који служе (Diensstand). Само се
овим последњима даје плата, и то само за оно време
док служе ( - док су под пушком“); Људма, који су на
пр. на стражи, плаћа им се само донде док их други не
одмене. Свака мушка глава, која може оружја понети,
мора поћи на војску („измаширати“) кад нужда дође, и
то по оном поменутом тројном реду, почињајући од
онога што служи.
Турски рат, који се дигао 1787.“, у ком је граничар
ска војска вољним жртвовањем жестоку праску измет
нула, јако је ослабио ред који служи, а и резерва је
већ знатно поремећена и задржана од пољске радње,
ХХVI

која без тог реда неможе бити; рат је овај учинио, те


граничари немогаху плаћати порезе на своје земље.
док је рата било; а како су ипак на то силом терани,
стадоше свакојаке жалбе тога ради дизати, и још им
неби ни поможено, а већ их наново позваше на рат,
који — једно што није био (рат) на Турчина, а друго,
што су цело време, док је трајао Француски рат, да
леко од куће били — дотера њихово незадовољство до
краја. У писмима, која писаху из Нидерландије својој
родбини, и која су по обичају у дворском војном саве
ту у Бечу отварана и читана, било је речи, што одмах
у очи падају, како су душом клонули, и нимало нетаје,
како милују Француска начела слободе, које мисли не
бејаху цару затајане, кад у табор дође. Ако дакле мо
нарх није ову војску чествовао, или их је, као што веле,
ни-под-ашта држао; то се даје лако разјаснити оно,
што се отпре читало по новинама о побунама и кашти
говању у милитарским срезовима, особито у Хрватској.
Последице ове зле воље међу Илирима задале
су двору, како се чини, голема страха и увериле га
како је нужда, да се постара из све снаге за њихово
попаорење (Policiren- провинцијализовање). У тој на
мери потражише отпре опет у синода прибежишта,
којем ваља желити да уроди бољим родом од онога
године 1776“. -
ЈОВ. ХРИСТ. БАРОН БАРТЕНШТАЈН.

(родно се 1689“ умрљо 1767° године)

Пре него што ће читаоц приступити к самом изве


штају, неће згорег бити, ако се позна мало и са пис
цем те знамените књиге — бароном Бартенштајном.
Породица његова пореклом је од стара властеоска
племена дољње-саксонска, а живела је од старине у
Штрасбургу; ту се роди год. 1689“ писац ове књиге,
поменути барон Јован Христифор Бартенштајн. Кад
је био по дваест-петој години, дође овамо у Аустри
ју (г. 1714“) и мало за тим пређе из евангеличке вере
у римокатоличку. И како је за младости лепих наука
изучио и сабрао огромна политичка знања, а особито
коморске струке и државна права, постане већ године
1721" цар. дворским саветником, а за тим год. 1727°
тајним државним секретарем. Пошто на глас изиђе са
своје големе науке и са свога ретка искусна служ
бовања добије године 1733° баронство, а 1753° досто
јанство тајнога саветника и постане вице-канцеларем
ондашње, као што је зваше, генералне директорије, а
уза-то и председником различним дворским комисија
ма, па међу осталима и председник „илирској дворској
депутацији." Као тајни државни секретар сила је он
привредио и управо највише је суделовао, кад је са
стављана гласовита „прагматичка санкција” међу Кар
лом VI. и краљевинама: Угарском и Хрватском и т. д.,
овим пак својим извештајем учинио је, те за владе
ХХVIП

царице-краљице, Марије-Терезије, потврђене буду


(год. 1763", глед предговор стр. Х.) српске привиле
гије, које су донде готово сасвим погажене биле. Осим
тога ударио је темељ подизању данашње тајне кућне,
дворске и државне архиве, којој је он управитељ и чу
вар био. За озбиљних и тешких времена царице Марије
Терезије постаће Бартенштајн министром и бејаше
тој великој владарици својом неосквpњеном верношћу
и постојанством свуда на руци и од големе помоћи. Нај
веће је пак заслуге стекао око изучавања и одгајања
престолонаследника царевића, потоњега бесамртног
цара „свете римске царевине", Јосифа П., којега наш
народ најбоље познаје под именом „цар-Јозефа", и о
њему и сам сила приповеда. За наук поменутом цареви
ћу написаће Бартенштајн девет књига (све у кратко):
о царевини и њеној управи, о правима у опште, о
угарском и ердељском рудокопљу, о тамишварском Ба
нату, овај овде извештај о - илирском народу", и. т. д.,
као што ће се од-чести видети и из сама тога изве
штаја. Ова пак списанија нису сва наштампана, него
леже још у рукопису у славној Церонијевој збирци ру
кописа. А што Бартенштајн није своја дела сам на
свет издавао, биће по свој прилици с тога, што их није
писао света ради, већ цигло за наук царевићу, као што
је горе већ споменуто. Како-ли је пак овај наш изве
штај света угледао — поред свеколика разбирања ни
сам могао ништа друго дознати, осим само, да је „као
рукопис" штампан, т. ј. само оних (поглавара, чинов
ника и т. д.) ради, којима требаше, те ни у пуне две
стотине егземплара. Тога ради је можда и издавац
свога имена затајао, пишући предговор (овај напред)
књизи, који је у многом погледу такође од велике
вредности, а особито са оних инштрукција цар-Јоси
Фових, које је, као што се види и навео, колико држа
xxx

да је требало. Како-ли су пак те инштрукције на свет


издане, видео је читалац из сама преговора (из белешке
на стр. ХХП.). — - - -

Али, да се још мало вратимо к Бартенштајну, те


да рекнем две три и о „илирској дворској депутацији”,
која се у књизи толико спомиње.
Дочекавши лепу старост и дожививши сваке ча
сти, добије Бартенштајн год. 1764“ командир-крст кра
љевска угарска ордена св. Стевана, који је баш у то
доба установљен. Треће године по том (1767“ г. 5" Ав
густа) умре он у седамдесет осмој години свога века,
и остави за собом сина Јосифа, који пође стопама
очиним и стече гласа у хисторијској и публицистичкој
књижевности. Био је вице-председник државном двор
ском савету, и дваред је ишао у Франкфурт као други
посланик, кад су бирани цареви: Јосиф 11. и Лео
полд 11. — - -

| Код Срба је Бартенштајн велик човек с тога,


што им је био председник „илирској дворској депута
цији", и што је осим поменута потврђења привиле
гија још израдио, те су „илирске" ствари самостално
за себе решаване, без икаква уплива угарске дворске
- e * * |- - *. -

канцеларије или друге које (угарске) власти, као што


је читалац видео о том напред (из белешке на стр. Х.) и
мало више. А колико-ли је та чувена депутација при
јатељевала српском народу (нли као што се у књизи
вели: илирскоме”), видеће читалац и сам из извешта
ја, а ја ћу само да додам овде све чланове њене по
именце, који су били баш у то доба, кад је књига ова
написана, и кад ће Бартенштајн постати председник
тој депутацији. Одмах на први поглед сваком ће у
очи пасти, да од толико чланова ни један није (бар
по имену тешко да је) Србин, а знамо, да су Срби
у то доба имали већ колко-толико својих научених
ХХХ

људи, који су се учили на страни па и по самој Не


мачкој. И тек ће после (1791.) састављајући „илирску
канцеларију“, сетити се и Срба.
Еле, године 1760° овако је била склопљена “):

дворскA двпутлциЈА (одвор) IN ILLYRICIS.


(постојала од г. 1796 до 1777. г. била је у директорији In Publicis et Cameralibus, y
вилдверкер-улици, (на вилдпретмаркту)).

Њ. ексцеленција, благородни г. г. Јован Христи


дбор, светог римског царства барон од Баршенштај
на, господар од баштина: Хенерсдорфа, Јоханестала,
Ебрајхсдорфа, Растенберга и Лосберга, Њеног ц. и кp.
величанства (Марије-Терезије) прави тајни саветник, и
краљ. чешки и аустријски вице-канцелар, и председник
цар. и краљ. Дворској депутацији јm Illyricis.
П. Т. Лудовик Фридрик св. рим, цар. гроф и го
сподар од баштина: Цинцендорфа и Потендорфа, врхов
ни наслед земаљски ловачки поглавица у Аустрији
испод Енса, Њеног цар. и краљ. велич. прави тајни са
ветник, коморник, и приседник у Directorio in Publicis et
Саmerаlibus (окружном суду за јавне и коморске ствари).
П. Т. Гдн. Јован Фердинанд, барон од Марка, Ње
ног ц. и кр. вел. прави дворски саветник у Directorio in
Publicis et Cameralibus.
П. Т. Гдн. Фрања Ксавер Колер од Нађ-Мања, ви
тез златног руна, велики жупан слав. брашовске жупа
- није, Њеног. ц. и кр. вел. прави дворски саветник.
Пречасни отац Игњашије Парагалер, од реда језу
јита (калуђер реда Исусоваца), Њеног римско-царск.
величан. духовник.

“) Глед. Kaiserl. Hof- und Staats-Schematismus г. 1760. стр. 130.


и г. 1791. стр. 185.
ХХХI

Преч. о. Игњатије Калитмилер, од реда језујита,


доктор свесвете богословије. Њеног цар. и кр. велич.
духовник и апостол. протокапелан аустријске војске.
П. Т. Гдн. Јован, вас-Гот-вил Хитнер, Њеног
цар. и кр. велич. прави дворски саветник највишег суда.
Гдн. Лаврентије Крепел, Њеног цар. и кр. вел.
тајни секретар цар. и кр. ил. дворске депутације.
Гдн. Константин Александар Филипидес (Фи
липовић?) од Гаја, цар. и кр. дољње-аустр. владински
секретар и тумач у цар. дворск, депутацији јm Illyricis.
Гдн. Фердинанд Ернст од Цаласајла, регистра
турски помагач.
Гдн. Балдујин Лабеји регистрат. писар.
Гдн. Петар Хајнцелбергер регистрат. писар.
Гдн. Јов. Вилажелм IIIерер, постављен дворски
агенат (пословођа) целокупног илирског народа.
Заклети агенти: - -

Господа: Јаков. Антоније Грегоријис од Роменс


дорфа, Јован Баишист Мајон, Јов. Хајнрик Фрелих,
Фрања Јосиф Фогел, Фрања Антон Цешенауер, Јов.
Матиолај, Стеван Фабсић, Јов. Адам Дери, Венедикти
Мендел, Фр. Јосиф Гросшић (Госпић?).
Овако пак буде после, год. 1791°, састављена по
менута:

илирска дворскA кAнцЕлАРИЈА.


постојала од 5“ Марта 1791“ г. до 30° Јунија рим. 1792. г., била је у кући некадашњег
Лаврентијског манастира. бр. 705. на Алт-флајшмаркту, на Лауренци-бергу).

Председник:
Њ. Ексцеленција, високобл. г. Фрања од Пауле
гроф Балаша од Балаш-Ђармата, наслед господар
од баштина: Блауенштајна, Бистрице на Ваги, Ли
тве и Еберхарда, командир реда св. Стевана, Њ. ц.
и кр. апост, велич. коморник, прави тајни саветник
и председник илирској дворској канцеларији.
ХХXIII

Дворски саветници:
П. Т. Гдн. Петар Петровић, тамишварски гр. н. c.
владика, прави илирски дворски саветник.
П. Т. Гдн. Рудолф Алојз, плем, од Крауза, Њ. ц. и
“ кp. апост, велич. прави дворски саветник и управи
тељ илирске дворске канцеларије.
П. Т. Гдн. Игњати плем, од Ристела, Њ. ц. и кp.
апост, величан. прави илирск, двор. саветник.
Дворски шајници: -

Гда. Антон Балдаци, Стеван од Орбана, Јосиф


од Мелницка, Рокус Корнелије од Адамовића.
Дворски конципијенши: |-

Гда. Антон Изденци, Михаило Максимовић, Антон


од Вилека, Фрања од Толнаја, Рудолф од Туесли
ја, Јосиф Блоди од Штернфелдa.
Прошоколиста: Гдн. Андрија од Галy-ja.
Регистратор и Експедиптор: Гдн. Ксавер од Шрај
берса.
Протоколиситин и омагач: Михаило од Орбана.
Регистраторев помагач: Михаило од Вундера.
Писари: Гда. Антон Ансијон, Јаков Петровић, Урош
Несшоровић, Емерик Јон. * * |-

Приправници: Гда. Антон Тонер, Јован Штибер, Фра


ња Шаранац, Тодор Аврамовић. . -

Врашар: Матија Гирандон.


Пећар: Јован Кунце.
Послужитељ писарнице: Михаило Клостер.
Ц. и кр. илирски дворски агенти:
Карло од Бујановића Пашкал плем, од Кеслерна и
Стеван од Новаковића.
(Преводилац).

---- - - - - -
- -- - - - - - ***: 55-c----
КРАТАК ИЗ ВЕШТАЈ
О СТАЊУ

РАСЕЈАНОГА МНОГОБРОЈНОГА

И ЛИРСКО ГА НА РОДА
IIO

ЦАР. И КРАЉ. НАСЛЕДНИЧКИМ ЗЕМЉАМА.

— — — Регagit tranquilla potestas


Quod violenta nequit.
Claudianus.

Тија вода брег рони.


С. Н. П.
ПР И СТ У П.

Под именом илирскога ) народа у привилегијама, које


му даде величанство најблаженија спомена, покојни цар Лео
полд (I.), године 1691“, разумевају се појединце три народа:
Рајци, Власи и Рутени, који се истина у некојим стварма
врло разликују један од другог, али сви скупа Грци су и
понајвише неунијати.
Много је већ о њима јављано приликом и у одломцима
у мојим белешкама, које сам по највишој заповести бележио
то о немачкој државној историји, то пак о уставу цар. и
краљ. наследничких краљевина и земаља, и наиме о (уставу)
аустријском (т. ј. архихерцеговине) и тамишварскога Баната.
Како је врло мало њих, којима је темељно познато све
редом једно с другим у свези и шта је кад бивало, што се

“) Придев овај: илирски, а, о, и како га ево Бартенштајн тумачи,


даде ми повода, те сам и сам оставио заглавље књизи у преводу
онако нето, као што је и у оригиналу, и народна имена: Рајци,
Расцијани, Грци, Унијаши и Неунијаши, Власи, Рутени
(а и сва друга редом имена, што у књизи долазе) свуда онако
писао, као што је у књизи немачки написано и казаво. Читаоци
ће пак и сами из читања видети, да се под првих пет имена нико
други неразумева, него само: Срби и српски народ, а тако ће
се и речн: Илири и илирски најбоље заменити са придевом:
православни. Име: Влах, где год долази у вараждинском и
горње-карловачком генералству, замењује га такође име Србин.
— Друго је пак са оних 85.000 „влашких“ породица у Ердељу,
и са „Рутенима“ (Рушњацима, који су се после готово сви поу
нијатили), на које се српске привилегије никад нису простирале,
макар што их Бартенштајн све ђутуре броји у „илирски“
народ, него су после и једни и други, кад им се мнтрополит
Атанасија (год. 1698“) поунијати, оставши без своје црквене
поглавице и стајавши неко време под калвинском црквен. старе
шином (глед. стр. 43. у овој књизи) подложени српској хијерар
хији овде у Аустријн. Те тако је дошао, по гласу пренајвише
наредбе од 30“ Септембра 1783° год., epдељски — а по тој
истој наредби и буковински владика под српскога карловачкога
митрополита, као и све редом грчке црквене општине (у овој
царевини), што под њиме стоје.
1 *
4

тиче поменута народа, а број душа његових по цар. и краљ.


наслед краљевинама и земљама толико је нарастао, да пре
вазилази милион и п6, и мало ће Фалити до другог милиона:
то сам мислио, да није радња узалуд, ако ја за наук вели
коме кнезу, који ће по времену њима да влада, све оно у
системски ред саберем, што сам о том или сам собом сазнао
или из многих трудно проучених списанија. А радња ми се
ова тога ради учинила пробитачнија и нужнија, што они,
који дела имају у најзнатнијим пословима, сасма неједнако
мисле о добрим и злим својствима илирскога народа, т. ј.
што наизменце сад их сувише куде, сад сувише хвале, и
народу томе час премного кривице дају а час премного речи
троше њега ради, те они, који се среде држе, теже се слу
шају, па још их (ове) каткад беде или бар сумњиче, да су
превртљиви ил тврдоглави.
Мени је по томе прво пред очима, да на пут станем сва
кој штети, која се ако икад то особито у данашње доба
отуда изметнути може.
Тога ради је најпре нужно прво: да покажем историју
нихове сеобе, како су се мало по мало досељавали у ове
земље, које сад стоје под цар. и краљ. влашћу:
Затим одма и Друго: да побележим различне околности,
које су кад-икад сеобу њихову пратиле. Па онда
треће: да покажем њихову главну деобу: на Мilitares
и Provinciales (милицију и паорију) и откуд је ова постала,
и шта је код обојих једнако, или у чем се једни од других
разликују; исто тако
чешвршо: да споменем најугодније и најжалосније слу
чаје, који снађоше велики део овог народа у цар. и краљ.
наслед. Земљама; даље и
пешо; да разјасним прави смисао њихових привилегија,
и куда се оне простиру; осим тога
шесто: да у кратко рекнем коју о њиховом уставу (Ver
fassung) tam in civili quam religioso (грађанском и вероза
конском), а најпосле
седмо: да тим завршим, какве хасне држава од тога
много спомињана народа од-чести доиста има, од-чести пак,
како за њим узгледа, ваља да има и у напредак.
—S-==-{Q}==-
Г. Л. А. В. А. П. Р. В. А.

Историја сеобе илирскога народа у цар, и краљ, наслед


НИЧКИМ ЗеWI.Љa Ma.

Колико се првога дела у овом извештају тиче, није


потребе много говорити о постанку цепања западне и источне
цркве, већ овде треба назначити, како папина столица покрај
свега, што су Грци толико реди од уније отпадали, колико
су је год реди примали, ипак није ништа пропустила, не
би-л сачувала од пропасти цариградско царство, и како се
она и после ове пропасти својски примала ускока и шомагала
им, да се наместе лепо и посред католика.
Међу осталим упутили су се и многи од ових бегунаца
у Угарску, и ту су се женили и удавали с унијатима, а нико
им то није бранио, већ управо мислило се, да баш треба
потпомагати и повлађивати им њихово тамо насељавање и
срођавање женидбом и удадбом, које беше пре још, нег што
ће доћи Фердинанд П. на угарски престо, те ће кроз-то
(престо) вечито допасти власти пресветломе архидому.
А докази су томе III. и IV. чланак сабора од године
1481“, који је држан за владе Матије Корвина у Будиму, и
ОВаКО ГЛа СО -

Art. tertius. „Item quod Rasсiani et caeteri hujusmodi


sсhismаtici ad solutionem Decimae non adstringantur, et
neque per Comites parochiales, instar aliorum ad huiusmodi
Decimarum solutionem compellantur. Quodque ad christianos
(in quorum medio tales schismаtici morantur aute contra)
ratione ipsorum schismаticorum ob non solutionem Decima
rum Interdictum Ecclesiasticum non imponatur.“
Аrt, quartu8. „Item quod si quando christiani cum praefa
tis talibus Rasсianis et schismаtiсis societatem sive contractum
habuerint, et araturas, sive alias agriculturas pari auxilio fece
rint, de parte fructuum christianis cadenda, tales Decimaе
6

non exigantur. Hoc tamen adjecto et per expressum, quod


tales Rasсiani sive schismаtici non censeantur et neque sint
in perpetuum ab hujusmodi Decimarum solutione exemti, sed
tantummodo per aliquot annos et interim quousque sсilicet
bono modo se talesalienigenae et Transfugae in Regno Unga
riae et Dominis Sacrae Coronae subjectis firmabunt, et ut
talium Transfugarum exemplo etiam alii Ditioni Тurcarum
subjecti ad veniendum tanto promptiores efficiantur, quando
tales qui jam venerunt, tanta praerogativa conspexerint
esse donatos.“ “).
Из овога се види, прво: да је краљ са сталежима даро
вао онда свима Илирима, који у Угарску пребегоше, сло
боду од давања десетка осим других становника.
Друго: да се особито при жењењу и удавању (?) толико
њима ишло на руку, да су баш непоунијаћеној страни више

“) Чланак шрећи „Такође, да се Расцијани и остали такови


шизматици не приморавају на плаћање десетка, нити пак да их
вел. жупани као друге натерују на плаћање овака десетка. И
да се на хришћане (т. ј. католике, међу којима оваки шизма
тици пребивају, као год и обратно) због ових шизматика, и што
неплаћају десетка, немеће црквена клетва.“
Чланак чешврши. „Такође, ако се кад хришћани (т. ј. ка
толици) с поменутим оваковим Расцијанима и шизматицима
здруже или уговор уговоре, и њиве, или друге пољске радње
наполице узраде, да се од дела онога, што припадне хришћа
нима, “десетак плаћа: Од остале пак чести, која наиме овим шиз
матицима допада, да се“ овакав десетак неузима. Додавши томе
изреком, да се немисли, да су ови Расцијани или шизматици
довека опроштени од давања такова десетка, већ тек за коју
годину и док се међутим, да бог-ме лепим начином, ови странци
и бегунци ненаместе у краљевини Угарској и госпоштинама,
које су светој круни подложене, те да по примеру ових бегу
наца и други, што су под влашћу турском, тим се већма при
воле, да овамо прелазе кад виде, каква су правна првенства
подарена онима, који су већ прешли“.
NВ. Ја штампам у књизи овој латински текст (где-год
долази) са свима, наиме правописким, погрешкама, како би што
ближе била своме оригиналу. Тако на пр. овога уметка између
звездица и што после долази, у Бартен. књизи и нема, који су
по свој прилици изостали, кад му је књига штампана, те сам их
ја из угарске књиге законске овде у преводу дометнуо, како ће
се чланку смисла наћи и моћи разуметн. Глед. у Сorpus juris
Нungarici: Mathiae I. seu Corv. D. V. an. 1481. art. 3 и 4.
7

- допуштали него-ли поунијаћеној, макар што се чинило, да је


ово велико угађање убитачно и да је унији на штету.
Треће: да су неунијати Грци, и за Корвина а и после
њега, у саборским чланцима тек само шизматици (оце
пљеници) а не јеретици (расколници) називани, макар што
су они о четири позната члана вере, у којима се држи да се
грчка црква разликује од латинске — још онда исто тако
мислили као год и дан-данашњи, и најпосле
Четврто: да узрок свему овом баш у поменутом сабор
ском чланку јасно изреком стоји, а то је, што су хтели
давањем тако великих слобоштина приволити и више њих
од отих бегунаца, да се одметну турске власти и да се у
Угарској населе: „ut talium Transfugarum Exemplo“ веле
тамо „etiam ali Turcarum Ditioni subjecti ad veniendum
tanto promtiores efficiantur, quando tales qui jam venerunt,
tanta praerogativa conspexerint GSS Q donatos“.
Као што се зна, спомен је великога јунака, Матије Кор
вина, и дан-данас код целога угарскога народа на врло висо
кој цени. Он им је славу и стање готово де врха дотерао.
Под њим је била краљевина сасма оснажила, јер на
против није он самој Аустрији, већ је и Моравској и Шлеској
велике штете починио, зато ће једва ко-год и помислити, да
ће се оно, што се на њему хвалило и високо ценило, његовим
наследницима из пресветлога архидома замерати или да ће
се на то за њихове владе непрестано нападати.
Оно исто знаменито сматрање, што даде Матији Корвину
повода ономе напред, још вреди, и кад се данашње окол
ности с ондашњима успореде, вреди далеко више, и требало
би да најјаче дирне католике и њихово свештенство.
Границе су хришћанства данас мање од онда осигуране.
Големо парче земље са свима утврђеним местима на њему
отето је од оно доба краљевини Угарској и допало је турске
власти. О лутерској и калвинској кривој вери није се за вре
мена Корвинова ни знало, а данас број ових кривовераца
превазилази на броју католичке становнике у краљевини
Угарској.
Кад је дакле онако велик и паметан краљ, као што Кор
вин бејаше, још за свога доба нашао, да је сасвим про
битачно за поменуту краљевину примамљивати све више
шизматика, да се тамо насељавају: то се много лакше може
8

видети од какве су они данас хасне и управо нужде, кад је


опасност од кривовераца и невераца много већа, а против
обојих чинили су Грци, који су у ц. и кp. наслед земљама,
према својој снази удиљ-довека славне услуге.
Ова слобода од давања десетка, која је илирском народу
за Матије Корвина дата, буде и под његовим наследником,
Владиславом II., на сабору год. 1495“ нанове потврђена
чланком ХLV.
„Sunt plurima Loca in confinis Regni sita, веле у том,
in quibus Rasсiani, Rutheni, Wallachi et alii Sсhismаtici in
terris Christianorum habitant, et de eisdem terris hactenus
juxta eorum Ritum viventes nullas penitus decimas solvere
consueverunt: „quos tamen ipsi domini Praelati ad Decimas
solvendas cogere niterentur. Et quia ipsae Decimae in Patri
monium Christi hominibus, рraesertim vero illis ad vocatio
nem et assecurationem Regiae Majestatis ac Woywodarum,
Baronum et coeterorum officialium ipsa Confinia Regni tenen
tium“ dicta loca incolentibus exigi solent; ob hoc ordinatum
est et, conclusum:
Quod a modo de Coetero ab ipsis Rasсianis, Ruthenis,
Wallachis et aliis Schismаtiсis „in quibuscunque terris chri
stianorum residentibus“ nullae penitus decimae exigantur“).
Овим дакле није само да краљ и сакупљени сталежи
наново одређују Рајцима, Рутенима и Власима, ма они и
посред католика живели, слободу од давања десетка, и то,
пошто је на њих католичко свештенство нападало и хтело

*) „Има много места, што су на границама краљевине насељена,


где Расцијани, Рутени, Власи и други шизматици на земљи
| хришћана живе, и живећи досад по своме обреду научени су,
да на ту земљу недају баш никаква десетка: „које би пак ради
били господа прелати, да силом натерају на давање. И зато, што
је овај десетак очевини христовој “намењен, и узима се (само) од
верних христу а не (и) од других шизматичких“ људи (наиме пак
(не) од оних, који на позив и рад сигураности краљевскога вели
чанства и војвода, барона и осталих чиновника, што држе исте
границе, у поменутим местима пребивају); наређено је дакле и
закључено:
Да се од сад па у напредак неузима од отих Расцијана,
Рутена, Влаха и других шизматика „ма на којој-год земљи
хришћана седели они“ баш никаква десетка.“ Глед. Сorp.
Jur. Hung. D. an. 1495. art. 45.
9

од њих десетак да истерује, већ се још осим тога повластица


ова баш оснива на хасни и сигурности, коју они краљевини
чине, in verbis (у речима):
Praesertim vero illis ad vocationem vel assecurationem
Regiae suae Majestatis, Woywodarum, Baronum et coetero
rum officialium ipsa Confinia Regni tementium, dicta loca
incolentibus exigi solent, ob hoc ordinatum est, et conclu
sum quod a modo de Coetero ab ipsis Rasсianis et aliis Schis
maticis in quibuscunque locis christianorum residentibus nul
lae penitus decimae exigantur. -

По том се може из садржаја овога чланка видети, како


није само да краљ и светски сталежи нису подупирали зах
тевања свештенства, већ баш краљ и светски сталежи про
тивили су се томе.
А на послетку има такође у IV. чланку сабора, који је
држан за Максимилијана II. год. 1574° у Пожуну, још један
други узрок, зашто су Рутени и Власи опроштени од давања
десетка, и ове су речи у том чланку додате оним горњима:
„a reddendis tamen Decimis videantur exemti esse
debere, postфuam eos ipsis Episcopis suae Religionis et
Sacerdotibus dare soleant“ “).
Те се управо из садржаја овога чланка дознаје, да је
чињена правична разлика међу оним Власима, који као и
други насељеници земље имају, и међу онима, који немају
својих кућа већ се ранише по бреговима и шумама од стоке,
и на ове је последње ударено да плаћају само половину одре
ђене порезе или као што је зову Dica.
А све ово навађајући није ми ипак намера, да ја овде
свуколику материју исцрпим слобоштином илирскога народа
од давања десетка, јер ја добро знам, да је ту такових
изузетака и тегобе, које до јако још нико није могао сасвим
уклонити.
У петој ће глави дакле бити о том која више.
Оно је горње дакле само доказ, како су се јако изнај
пре старали, да многе, па ма и непоунијаћене Грке при
воле, да се по Угарској насељавају.

*) „од давања пак десетка ваља да су опроштени, што они тај дају
епископима и свештеницима свога закона“. Глед. Сorp. Jur.
Нung. D. an. 1574. art. 4.
10

Непријатељевање или мржња на њих, гађење од шизме


није дакле било у оно доба — док још небејаху др. Лутер и
Калвин своју криву веру посејали, ни близу толико и тако
оживело тамо, као што ће после код великог једног дела
тамошњих становника мало по мало и из разних узрока
МаХ ()ТОТИ.

И човеку ће се истина чудновато учинити, да је тек


после — пошто су им се изнајпре благи и сажаљевајући пока
зивали, у оно време док још вера у Угарској са свим чиста
беше, — кад истом двојица јеретика, нападајући на најзнаме
нитије точке у науци католичка закона, окужише својом
кривом вером највећи део краљевине, — ревност за унију
толико порасла, да је код многих међу њима здраво надма
шила била бригу о чувању католичкога верозакона против
далеко горих непријатеља, луторана и калвина.
А ипак је то ев-овако се догодило:
Кад је млади Лудовик, краљ Угарској и Чешкој, у боју на
Мухачу животом платио, наметне један део угарскога народа
Јована Запољу, војводу ердељскога, за тамошњег краља,
макар што овај није имао никаква права за круну, и постави
га на супрот Фердинанду I.
До његових аустријских земаља бејаху се још неколико
тисућа Грка, осим оних у Угарској, у два пуста среза населили.
По том су ова два среза названа Desertum primum и
secundum (пустош горња и долња), од којега двога једно је
данашње вараждинско а друго је горње-карловачко генерал
ство. Поменути Грци имадоше дакле узрока, што подупираху
странку краља Фердинанда против силеџије Запоље, и које
они с толиком снагом чинише, да је Кеглевић, кога је За
поља начинио баном Хрватској и Склавонији, протеран отуда,
а Баћањи, кога је тамо поставио за бана Фердинанд, одр
жао се оставши веран овоме, и да је после још, кад је дошло
до деобе ове краљевине међу Фердинандом и Запољом, оном
првом Хрватска и Склавонија већ у напред присвојена била.
Што више заслуге кроз-то ови нови гости и неунијати
Грци у Фердинанда текоше, то и више мржње на себе навла
чише — мржње, која после још већма порасте, кад ови неу
нијати Грци, што живеше у те две пустоши, примише на
себе, по гласу пручког писмена (Рrucker Libell) од год.
1578“, да ће бранити и чувати границе аустријске, јер су
11

они од то доба војујући на бунтовничке Угре као и на Турке,


који помоћу оних овлaдаше великим делом краљевине Угар
ске, чешће своју дужност чинили, и баш су тога ради већ
од Фердинанда II. господским слобоштинама и привиле
гијама помиловани. i.

Уз све ово горње придође после још и то: што се већма


ширила крива вера по Угарској, да је и све већма расла
омраза на неунијате Грке.
Јер макар што се они од католичке цркве одлучише,
слажу се они ипак сасвим с њоме у оним верозаконским
чланцима, на које луторани и калвини, особито пак ови
задњи, највећма устају; они држе тако здраво свој обред, који
западна црква некуди, и своје прастаре црквене церемоније
и сасма строге посте, да се баш тога ради и зову староверци,
неби-л тим показали, да су они мање одустали од обичаја
прве хришћанске цркве, него-л што је у Риму учињено. Зато
се и налази много више примера, где је пре римокатолик
него-ли неунијат Грк примио криву науку Лутерову или
Калвинову. — -

Вараждинци и Горње-Карловчани ишли су дакле баш


људски на руку Фердинанду П. не само приликом, кад се
изроди реформација у аустријским земљама већ и после
у тридесетогодишњем рату. Како је пак овај господар за
ширење католичке вере и против кривовераца већу рев
ност од својих старих сваком приликом показивао, то се
међу осталима и сад поменути граничари, које већ онда (по
обичају) називаху Кроашима, сасвим омразише с кривовер
цима, којих је, све до одбијене опсаде бечке и сретнога по
том напретка обилатога победама оружја њ. величанства, по
којнога цара Леополда, краљевина Угарска још већма нег
дан-данашњи напуњена била. -

Ни при том неостаде, већ је народна мржња на илирски


народ необично нарасла после његове најзнаменитије треће
сеобе у ц. и кp. наследничке земље, и кад су му наново дате
знамените привилегије.
Кад после опсаде бечке допаде Будим, главни и престолни
град краљевине Угарске, који беше од Запољиних присталица
Турцима предат, опет хришћанске власти, пође срећа испрва
како ваља ц. и кр. оружју у свачем, што се по том почињало;
али као што није под сунцем ништа ново а на дворовима
12

ни најмање ретко, да се човек у срећи мање уме чувати од


погрешака него-ли у несрећи, тако је онда и у Бечу било.
Кад се дају знатнија војничка достојанства, недопире сваки
пут знање и заслуга до колена милости дворској, а генерали
и официри, који ил нису увек уредно наплаћивани или
грамзе да се махом засите, мисле, да у освојеним земљама
па и у онима, што су се својевољно предале, нису баш точно
везани за строги војнички запт. С тога би Београд наново
изгубљен, а у Босни, коју су покорили били помоћу неунија
тих становника, убише генерала Штрасера, који је те ста
новнике љуто злостављао, и побише му сву војску, што
имаде са собом по земљи расуту.
Тако се сад нађоше наново сасма у чемерном стању.
Као што се пре тога, док су неколике добре новине једна за
другом долазиле, свак у Бечу по обичају понео био, тако
после стадоше ту опет стрепити.
И доиста ствари су врло жалосно изгледале по ц. и кp.
двор. Покрај тога, што Београд беше у турским рукама, нису
се старали, ни колико је требало, да се Будим оправи и
за обрану уреди, како би сигурни били да ће са те стране
непријатеља дуже моћи узбијати, Ердељ стаја под заштитом
турском; а и Банат са Великим-Варадом бејаше у турској
власти, и мал-не цела горња Угарска пуна незадовољника
и бунтовника.
Уз то се још зашлетоше у тежак рат са Француском, који
једном делу ц. и кр. војске непође сретно за руком, као
год што ни у Нидерландској оним двема морским силама и
Шпанској.
Код оваких неповољних околности, које из више важних
узрока није згорег знати, падоше двојица великих министара,
којих је реч у оно доба на ц. и кр. двору највише вредила у
(државним) пословима, по имену гроф Улрик Кински, краљ.
чешки врховни канцелар и гроф Штратман, дворски и аустриј
ски канцелар, — на ту мисао, да опомену покретљивим
и лепо састављеним позивницама (манифестом), које су издане
6" Априла 1690° г. и јавном штампом оглашене, хришћанске
становнике, особито оне, који живе на граници Угарске у
провинцијама, што су пре тога овој краљевини утеловљене
биле, а после и све друге, који су под турском власти, да се
дижу на оружје против вечита крвника хришћанском имену
13

и тако да се ослободе његове власти, да пређу овамо и сје


дине се с царском војском. А поменути становници бејаху
највише неунијати Грци.
Па, ни непомишљајући чега с њима због уније, одмах
у позивници зададоше им најјача уверавања, не само да им
неће ни какве препреке на пут метати у држању вере
своје, већ напротив допусти ће им се сва слобода и сасвим
ће се укинути зла, која су се под Турцима међу њих увукла.
Побожни цар Леополд I, ревнујући каткад пре сувише
нег премало за ширење католичка верозакона, није при том
превидео, како би добро дошло, кад би могли кадгод наго
ворити Грке, који овамо прелазе, да приме унију.
Није мање ревности у томе тајао ни примас (првосве
штеник) краљевине Угарске, старији кардинал Колонић,
рођени Угрин, чега је ради после и дао, да учени патер
друж. Јез. Сент Иван зготови књигу: о почетку, напретку,
и умаљавању грчке шизме, и с толико гласова жељеној унији
цркве грчкога обреда са римском “), где је сав труд око
тога трошен, да се темељно докаже, како је осим припо
знавања папинске столице малена разлика у вери међу јед
ном и другом црквом.
Онда још ником дакле није на ум падало, да напада на
слободу савести неунијата, да их сили на примање уније,
или да показује гађење од шизме, као што је после у доцнија
времена бивало. Тим би све покварено било. Митрополит
Черновић не би био са својим многобројним присталицама
овамо прешао, и хришћанству би сва она хасна била умакла,
које је добило од преласка његова овамо и од знатне сеобе
толико тисућа хришћанских породица под царск. влашћу.
Од Турака небејаху сметани у држању своје вере; и
како се у Турској незна за племство, нити тамо место њега
прост човек државне терете носи: то су Рајци, Власи и
Рутени имали тамо већ у том погледу приличне угодности;
те се и само каже, да они никад неби своје благо и добро,
себе и живот у пропаст залагали, кад би се бојали, или кад
би били могли помислити да ће се кадгод бојати, ако им

*) Књига је та изашла под именом: „De ortu, Progressu et Diminu


tione Schismаtis graeci, atque graeci Ritus Ecclesiae cum Romana
Ecclesia tot votis exoptata unione“.
14

намера за руком пође, да ће им оно кратити под новим госпо


даром, што су под Турцима мирно уживали.
Тешко им истина бејаше гледати своје жене и кћери,
како су каткад изложене скотској жељи Турака, а и влади
кама мораде тешко пасти, кад су им паше пречиле испуња
вање духовне власти, које имају над својим једноверцима,
па особито онде, где се тицало шесте (у Римљана, а у пра
вославних седме) заповеди божје.
Али се све ово неможе никако успоредити са вечитим
губитком слободе своје савести, и своје свеколике хриш
ћанске власти, ни са злостављањем, којег су се имали бојати
не тек кад-икад, већ дан-на-дан удиљ довека, и не само од
краља већ од свакога редом спахије — Domino terrestris —
Зато се и нису нимало премишљали кад још исте године
(1690°) сав илирски народ тога ради умирише привилеги
јама, које су од-чести из ондашње дворске а од-чести из
угарске канцеларије изилазиле и после су више реди по
нављане, и да би их — сав народ илирски — осигурали
због испуњавања (привилегија), издаване су и свакипут из
дворског војног савета Diplomata Protectionalia (дипломе
заштитнице).
И ово је било тако пробитачно и учинило је, да је од
оно доба па све до утаначења карловачка мира побеђавало
увек цар. оружје како невернике тако и с њима здружене бун
товнике и Текелијине присталице, и да је више земаља у део
пало пресветломе архидому, које он и данас има. А ста
новници Лике и Крбаве, све сами неунијати Грци, поко
pише му се својевољно и јако умножише горње-карловачко
генералство.
Такође су помоћу неунијата истерани Турци из Велика
Варада и простране бихарске жупаније, место, да су та
мошњи калвини с Текелијом држали, а тамо није било
скоро ниједног католика, зато дакле тек после неколико
година, поставиће цар Леополд (Т) у тамошњој врло богатој
епархији латинскога бишкупа.
А све је ово припомогло још осим тога доста и управ
је пута раскрчило, те допаде овамо кнежевина ердељска
са својим утеловљеним честима. Јер макар што се већ го
дине 1686° Михаило Апафи, кнез ердељски, тајним савезом,
који испослова велики херцег Лотарингије, сјединио с царем
15

Леополдом: то је ипак остао не само он кнез ердељски, него


је осигуран слободан избор сталежима и по самрти његовој,
и шта више у ХГV. чланку погодише се, да Апафи донде
није дужан огласити рат Турчину, док се год неузме Велики
Варад. И како је баш овај отет највише помоћу неунијатих
Грка, што су овамо прешли: то се даје отуда видети,
колика је велика њихова заслуга, и што се тиче Ердеља, за
хришћанство и католички верозакон, који је тамо, пре него
што ће ова књeжевина у део пасти пресветлом архидому,
сасвим потрвена била, а напротив и колико се наново омра
зише они код Текелијиних присталица и једномишлењака.
Моја ипак мисао није, да одовуд последице изводим, да
се привилегије, које су томе народу год. 1690“ а и после
даване, и на Ердељ простиру. —
Исто тако сретно, као онај пре поменута карловачка
мира, вођен је и други рат на Турке за славо-богате
владе њ. величанства преблажена цара, Карла VI., који се
заподе године 1716“ и доконча се пожаревачким миром.
По гласу овога мира допаде Београд са својим срезом,
и сав тамишварски Банат и један део Влашке цар. и краљ.
власти. А како су становници ових земаља највише неунијати
Грци били: то се кроз-то њихов број у ц. и кp. наследничким
земљама необично повећао. -

Уз то још примами сила њих у Угарску и у Трст од


чести онај трговачки уговор, што је у Пожаревцу начињен, и
од-чести морска пристаништа у приморју аустријскоме, која
у то доба постадоше Рогti franchi (слободна).
Тако се дакле илирски народ врло јако раширио по. ц.
и кр. наследничким земљама, и макар што је после Београд
и аустријска Влашка опет изгубљена, те се тамошњи станов
ници неброје више у ц. и кр. поданике, и што је број њихов
колико протерањем доброг једног дела поморишких и поти
ских граничара, толико последњим крвавим ратом здраво
умаљен: то се ипак нећемо врло помести у калкулу, који
горе о броју душа унијатих и неунијатих поменусмо: као год
што веле да је њих у књeжевини Ердељу још преко 85.000
породица, те кад се за владе преблажена цара (Карла VI.)
није више од 135.000 породица рачунало, које порезу (кон
трибуцију) дају, то су дакле саме влашке породице остале
себи равне далеко превазишле.
16

Кад се дакле расуди, колико, по једногласном суду


свију просвећених народа, хасни ил шкоди којој држави,
што је у њој више ил мање људства: то је довољно узрока
да се отуда закључи, како се мора непрестано пазити, да се
с једне страње препречује , колико се год може, њихово
исељавање из ц. и кp. наслед земаља — било у Турску било
у друге које суседске хришћанске земље, а с друге опет да
се маме (locken) различним начином у мирна и ратна времена
и више њих овамо у цар. и краљ. наслед. земље.
У чему су пак та средства, којима ће се то постизати,
показаће се и само собом у глави другој овога краткога
извештаја.
ГЛАВА ДРУГА.
Најзнаменитије околности, које су пратиле сеобу илиp
скога народа у ц. и кp. наслед земљама.

Из ове напред историје сеобе илирскога народа у ц. и


кр. насљ. земљама види се, како је год с једне стране више
њих нужда терала да траже туђа седишта, тако их је с друге
стране мамило повлађивање, угодности, корист и добит, да
се овде ил онде населе, и где им је како добро ишло, оста
јали су на миру дуже, или су своје становање прекидали и
М6ЕЊa ЛИ.

Матија Корвин и Владислав II. мамили су Грке, који су


прогањани из свога отачаства, у Угарску осигуравши их осло
бођењем од давања десетка, и повећали су број њихов по
влађивањем кад се женише с католицима.
Кроз ово није само, да није унији никакве штете било,
већ јамачно њиховој великој множини ваља (у заслугу) при
писати, што није католичка вера у Угарској сасвим — ил
није бар онако погажена била као у Ердељу, под изабраним
ТаMО КНЕЗОВИМА.

Ко-год историју краљевине Угарске прочита без пред


расуде и с разлогом, па у спореди данашње стање вероза
конских ствари тамо са стањем у она времена, пре треће
сеобе неунијата, за владе њ. величанства покојнога цара
Леополда, неће моћи о том (горе) ни сумњати.
Истина је, да силни Власи у Ердељу нису то (стање)
поправили.
Истина је такође, да држава нити је вукла, нити вуче
тамо од ердељских Влаха онаке хасне као у генералствима
Склавонији, Банату и Угарској.
Најпосле је и то истина, да они нису нит општој трго
вини и прометању нити владалачким приходима толико при
вредили тамо, као што је по другим местима, и докле се год
њима ни у чем непомаже, неће ни моћи.
2
18

Ја незахтевам дакле, да њих успореде са Рајцима, који


долазе из Босне, из Далмације и из Грчке; али мислим да
се неварам и кад судим, да по оним местима, где ове људе
под изговором работаштва (Leibeigenschaft) као марву држе,
немогу они ни бити другачији него што су, и да се човек
неможе никад ослонити на таке људе и поданике, докле год
траје крајње злостављање. |- -

Кад би их пак људски и хришћански држали, могли би


се и надати, да ће кад од њих моћи начинити људе и хри
шћане и тако мало по мало кашоличке хришћане, и употре
бити их одмах на хасну државе, као другде.
Али, докле се год тако звано јобађство (Јоhbagiona
tus, работаштво) сасма далеко тера, као у Ердељу, неможе се
ЧОВек Никад ни чем од свега тога надати, нити очекивати да
ће они, који данас одатле привидљиве велике хасне имају,
одустати својевољно од тога.
Ваљан какав генерал, који узаповеда у Ердељу, моћи
ће том помоћи, ако се остави сваке своје користи, а двор га
узподупире, и тим ће држави толико већу услугу учинити,
што се године 1733° преко 85.000 такових влашких поро
дица у Ердељу бројило, које су највећи део терета контри
буције носиле, кад у то време није тамо ни 135.000 поро
дица било, које су порезу плаћале. -

Да се пак овака жељна намера постигне, није нимало


нужде, да се тога ради одустаје од устава ове кнежевине, да
се Рraerogativa militaris (првенство војничко) вређа, да
се работаштво сасвим укида, нити је нужде, да се бар уни
јати Власи приброје уз она три припозната народа, као што
је пре тога искао познати владика, барон Клајн, који се из
давао да је и сам унијат.
Још се онда држало ово искање, што далеко засеца, да
је сумњиво и шкодљиво; зато је баш одговор, којим барона
Клајна одбише, и навео њега 1estibus actis (како што су све
доци сведочили), да помаже шизматичкога варалицу, кад се
оно појавио био, и ширење шизме у Ердељу, где би се иначе
опет свиколици Власи и без поучавања наново-рег асclama
tionem (једногласно) издали да су унијати, ма и небили у
истини, али ако и није поменуто захтевање испуњено, при
познала се ипак међутим корист и потреба, да се јобађство
истина неукида али да се по примеру других земаља, где је
19

работаштво у земаљском уставу системски утемељено, по


правди умери. У Угарској је свуда misera plebs (сиротиња
пука) мало боље држана него у Ердељу, које ће посведочити
то, што се Ердељани и дан-данас непрестано туже, како им
силни поданици бегају у Угарску, па немогу после да их
похватају, које се да-како не би догађало, кад не би ови
бегунци мање злоствљања трпели у Угарској.
Радило се дакле још за живота стара грофа од Шта
ремберга о том, да се работаштву поставе неке препреке
и граница, које је пак на онај исти начин осујећено, као
што је то довека и у другим монархијама бивало, без кри
вице оних, који су добру-ради ствар потакли, али на против
првом згодном приликом кад буде, несме се то с ума сметнути.
Незадржавајући се дуже око тога, што се Ердеља тиче,
враћам се натраг на оне околности, које су сеобу илирског
народа по другим местима пратиле. —
Пре велика раздора, што поста са насиља Запољиња у
Угарској, и пре раширења криве вере тамо, слагали су се
лепо Угри и Рајци једно с другим, бар у историјама нема да
није тако било, и из њихова Тripartiti (тројне књиге, вер
бецијеве) несазнаје се ништа противно.
Кад се пак илирски народ, и са своје верности Ферди
нанду I. и са своје велике даљине од лутерових и калвино
вих лажних наука, готово код свију Угра био врло омра
зио, нареди ће Фердинанд П. наследницима, да непрестано на
ум узимају, како ће неунијате Грке, који се станише у она
два пуста среза, сасвим одлучити од Угра и тесно их скоп
чати с аустријским наследничким земљама, као што после
из тог истог разлога њ, величанство покојни цар. Леополд (1),
кад су се Личани и Крбављани подложили његовој власти,
није их хтео утеловити ни Далмацији ни Хрватској, већ
горње-карловачком генералству.
Докле год остаје и остало буде код ове наредбе,
моћи ће се тврдо надати, да ће се генералства, која су са
данашњег рата тако јако људством ослабила, опет мало по
мало напунити света из суседне Босне, која је пуна неунија
тих хришћана. Зато сам се дакле ја врло и чудио, кад отпре
видех, како су и на самом женском оделу у неколиких Бошња
киња, што су овамо прешле, повода нашли — под изговором,
који се бар мени види недотупаван и неразуман: као бајаги
2+
20

отуда (са одела) долази штета унији — да угарском свеш


тенству (још) више власти даду у горње-карловачком гене
ралству, баш као кад би се немачки архијепископи и владике
у Аустрији мање бринули око одржања уније.
На овако недотупавно сумњичене, које отешчава прела
зак овамо неунијатским грчким породицама, кад појединце
прелазе, не спада нико у Мљетцима, зато се дакле можемо
бојати, ако се то (сумњичење) овде и даље уздопушта, да ће
се неунијати Грци из оних крајева, што с обадве стране гра
ниче с турском, кад усхтеју своја седишта мењати, пре од
јако у Мљетачкој насељавати, где их с радошћу примају и
где у држању своје вере потпуну слободу уживају, него-ли у
ц. и кр. земљама, где су мал-не сваки дан изложени непри
ликама и злопатама, које заиста неизискује пренајвиша служба.
Трећу сеобу илирскога народа у ц. и кp. наследничке
земље пратиле су још угодније околности од обадвеју пре
ђашњих, јер су том приликом слобоштине и привилегије
народу сила умножене биле.
Јер се више није о том радило, да се дочекују и при
мају протерани бегунци, или да им се пуста која поља дају,
него да се крену стални и од-чести имућни људи, који у
држању свога закона небејаху узнемиривани, да са страхом
тела и живота, добра и имања прелазе испод турске власти
под овдашњу овамо.
А овакој одважности треба да-како знаменита подста
кивања, у чему и небејаше оскудице, већ врло мудро бригу
водише да им осигурају срећнију судбину у напредак под
овдашњом власти.
Што се год дакле тога ради више чинило, то је много
бројнији бивао ондашњи прелазак овамо, откуд се види, да је
нужно, — кад су ради, да потомке Грка, што овамо долазе,
задрже и још и више њих примаме (аnlocken), који се у мирно
доба појединце а у ратно гомилама својевољно подлажу ц. и
кр. власти, — да се привилегије, које су онда обећане и
после за сваке редом владе потврђиване, не само држе, већ
да се осведоче и о њином држању њихови једноверци, који
су иза њих остали (у старој домовини), више делом него-ли
речма недижући тога ради хуке буке.
Ја, истина, није да незнам, како су после, — кад се
свакојако виђало, да се подарене привилегије кад-икад на
21

злоупотребљују и преко мере шире а не без вређања вла


сти пренајвишега владаоца, — принуђени бивали, да их (при
вилегије) доцнијим наредбама (резолуцијама) колико толико
ограниче или што недостаје, да надокнаде, као што је
било: оно о зидању цркава, о запопљивању више нег што
треба, о реду штоларном, о црквеном казнењу и т. д., откуда
је после баш с тога излазило више добра него зла; јер је
свако ово сљужавање бивало рад опште користи државне и
рад самога народа.
Али тако исто ни немислим садржај њихових привиле
гија толико протезати, како би на штету биле старијем праву
кога трећега.
Ја сам дакле у обадва ова случаја врло далеко од тога,
да им пришивам сасма простран смисао и снагу. Али држим
напротив томе, да је и шкодливо и неправо, кад се одустаје
од природнога смисла њихова садржаја од речи до речи, ако
тога ради нестрада давање треће какве старије слобоштине
и није на штету држави ни народу; а још далеко већма
онда (шкодљиво је и неправо), кад се хоће кривим тумачењем
или ограничавањем, тек за љубав да би коме, на штету народа
право да има или да се тим продре куд.
Узбуде-ли ово задње, то неће земља она, где се довека
напада на привилегије, или где се ни нетрпе, никад процве
тати као друга (земља), где их становници уживају, које није
тешко доказати кад се успореди Банат са Ердељом, куд се
народне привилегије непростиру.
Четврто, после пожаревачка мира, за славне владе њ.
величанства преблажен, цара Карла VI., повукло је такође
велико дизање трговине на Истоку сила Грка и у Угарску и у
Аустрију; и у овај шар већма, што у Аустрији несмедоше ни
страним ни својим поданицима, који оваку трговину воде, ни
најмање сметати у слободи савести и у држању своје вере,
макар што се народне привилегије у другим стварма никако
непростиру на главни и престолни град Беч ни на немачке
наследничке земље.

Па, још се и даље ишло побринувши се за турске пода


нике, да им се Јure Hospitalitatis (по праву гостинском)
не само добро већ и брзо преким путем правда дели (у пар
ници пресуђује), које је такође рег indirectum (кроз ове)
22

добро дошло и осталим трговцима Грцима, били они унијати


ил неунијати.
Кад-и-кад је, истина, бивало тога ради неприлике; по
што нико није смео турске неунијате Грке сметати у држа
њу своје вере од старина, а опасно је било закраћивати оно
својим поданицима, што се турскима несме да забрани; при
том пак неби баш ни лако било правити у том разлике ме
ђу једнима и другима: зато је дакле до данас остало све по
старом обичају, а тим више, што је свака новост гледајући
на Турке сасма опасна, а осим тога имају од оте трговине на
Истоку угарске и немачке наслед земље па и владалачки
приходи те-какве хасне. Јер макар што се по трговачким
белешкама много више робе из Турске у овдашње наслед.
земље увози, него-ли што се одавде у Турску извози: то
ипак ваља промислити, да без турска памука, ове најјаче
сорте извоза, немогу бити овдашње Фабрике и рукотворишта,
што се подигоше, а највећи део овога памука провози се кроз
овдашње наслед земље у туђину, те и овај провоз доноси сила
туђег новца у овдашње насл. земље, и
Најпосле је, пето, тршћанска трговина као год и она на
Истоку, покренула такође више њих Грка, да се населе под
врховном власти царице и краљице (Марије-Терезије). Пошто
се пак њима не само у обадвема сицилијанским краљеви
нама, у папинским морским пристаништима и у Ливорну, већ
и у Млетцима врло угађа, то је трговачка дирекција, која је
овде постављена, врло мудро расудила, да се мора с њима
тако радити и у Шitorali austriaco (приморју аустријском).
Није дакле довољно било, што им дадоше, да уживају као
и други народи и вере, све слобоштине, што су сваком рогto
franco (слободном пристаништу) припетљане, већ им још
осим тога допустише, да рад свога свечанога богослужења
зидају себи у Трсту цркву intra septa Ecclesiae (у порти,
оградом заграђену), и да држе себи духовнога старешину.
Они су тога ради изабрали архимандрита 0мера Дамаскина,
човека истина врло вешта, али и врло жива, одарена с не
што мало саможивости и жеђе за чашћу; и пошто овај неће
стајати под митрополитом, али ипак по уставу западне .
цркве ваља да буде под којим владиком: то се одавде
изметну две шкодљиве последице:
Прва је та, што је он (Дамаскин) више године стајао
23

под туђим млетачким владиком; а друга, што је због тога


бивало големе
нехтедоше неслоге међу
признавати ни да Грцима
је Омеруархимандрит.
Трсту, и неки од њихA

Није се томе чудити, што код оваких околности нису


могли тамошњи Грци, особита поштовања стећи. Зато се
баш и морало тражити пута, како ће се овом злу доско
чити, те с тога Омер Дамаскин подложен буде горње-карло
вачком владици. Јер, макар што овај под митрополитом
стоји, као и све друге неунијатске владике у овдашњим на
следничким краљевинама и земљама: недаду се ипак све ре
дом неунијатске владике, да митрополит с њима по својој
ћуди влада, и двору није тешко зависимост њихову смањати,
чим митрополит сувише мах отме (sich zu viel anmaszet),
— као што се од оно доба, откад Дамаскин стоји под горње
карловачким владиком, није више никаква жалба ни чула.
Горње-карловачки владика, кад дође после у Трст рад
надгледања (визитације) својих једновераца, предаде овде
молбено три захтевања: прво, због допуштења јавнога са
храњивања код њих; друго, да им се дозволи, да болницима
јавно св. тајне дају, а треће да се законита деца, где је
једна страна католичка а друга неунијатска, у неунијат
ској вери смеду одгајати, кад су рода неунијатске стране.
Од ова три захтевања, друго је одбачено што је непри
стојно, и треће је одбијено, јер би могло бити противно
дипломи заштитници, коју имају и овде је (уз молбеницу)
рад лакшег прегледа преписану додаше, а прво је напротив
дозвољено недавши се смести, што се римски двор с почетка,
подбоден католичким свештенством, противио издавању ди
иломе заштитнице; јер мудро промислише, да неможе бити
никаква узрока, с чега би неунијатим Грцима у Трсту ову
просту спољашњу церемонију закратили, кад је та иста без
противљења римскога двора и по другим местима допуште
на, па и самим је луторанима и калвинима дозвољена.
Како је дакле с једне стране на том и остало, а с друге
пак чувају и онако неунијате од злостављања у генералстви
ма, која, истина Аустрији припадају, али они ипак у њи
ховом првашнем окружју слободу вере без напасти уживају;
то се из многих разлога можемо надати, да ће неунијати у
Трсту скорим можда више поштовања заслужити.
—o->=>><-о-
Г Л А В А Т P E ћ А.

Главно подељење илирскога народа in Provinciales et Mili


tares (на паорију и милицију) и откуда је то постало.

Грци, који су избегли из хришћанскога источнога цар


ства, што је све већма слабило и најпосле је сасвим разо
рено, нису се наравно сви на оружје давали, него су многи
од њих ишли на занате или за општом трговином и промета
њем; још при том ни небејаху сви за војничку службу, баш и
да су хтели служити. Један део од њих виде дакле већ у прва
времена, да мора поћи дубље у земљу да ради тамо, као
што је навикао, свој посао ил занате појнајвише по варошима
ил затвореним местима, јер напротив они први радије оста
јаху на границама, да тамо староме крвнику хришћанскога
имена већу штету чине; покрај тога код илирског народа
нитије необично нити ретко, да они, који су грађани, несaмo
у случају нужде бранећи отачаство ваљано се владају, већ
шта више и на војсци (im Felde) служе, и у обадве службе
могу се употребити.
Из овога различнога реда оних Грка, који су извегли
од турскога беснила и јарма, постало је дакле испрва само
собом њихово подељење in Provinciales et Militares. 0бојима
је с почетка па још и пре Матије Корвина повлађивано у Угар
ској, о чему ће бити у петој глави овога извештаја која више.
Кад је пак млади краљ Лудовик у боју на Мухачу изгу
био главу и несретним раздором, који се после случи у угар
ском народу, највећи део Угарске мало по мало помоћу ста
новника турске власти допао; Грци се пак стадоше све већма
мразити с поменутим становницима: то је Грцима, који су се
расули по овој краљевини, врло жалосно ишло и тако, да се
мало-ко и обзирао више на њихове некадашње слобоштине.
Који под турском власти (некад) живеше, бејаху исте
среће као и остали, који се још под њом налазе. Истина, оно
25

небејаху узнемиривани у држању своје вере осим црквеног


запта; али њихове жене и кћери бејаху изложене скотској
неситости Турака, а лепше међу њима (бејаху) у страху, да
их непозатварају у сарају ил у харему богатији какви бо
гатуни, и свештенство мораде чешће наситити грамзење
паша и грађанских старешина, ако је радо било одржати
се у својима достојанствима или доћи до које духовне части.
Све саме околности, које врло подстакнуше поменуту трећу
сеобу, и које тако исто помогоше и у наша времена прелазак
некадашњега пећскога патријарха “) и прелазак тако званих
Климента “). -

“) То је био патриарх Арсеније IИ. Повановић, Шакабенша,


који је год. 1737° на позив цара Карла VI. покренуо четврту
велику сеобу Србаља и прешавши у ц. и кр. област добио по
самрти архијепископа Вићентија Јовановића столицу (београд
ске по том) карловачке митрополије, а после је у своме патри
аршеском достојанству потврђен од царице Марије-Терезије
властитом дипломом од 1“ Октобра 1781° год. на сабору у По
жуну. — Он је био последњи патриарх слободне српске хијер
архије, коју је поставио цар Душан на сабору у Скопљу год.
1340“. С њиме је пренесено то високо црквено достојанство
српско овамо у Аустрију; јер после његова изласка из Србије
укинули су Турци пећску патриаршију давши је под аренду
грчкоме патриарху у Цариграду за 40 кеса карагроша. То је
у Аустрији хисторијско право само српско а не васколикога
„грчко-оријенталнога“ хришћанства, као што су дан-данашњи
мудро измудрили „с више“. А тим већма, што је то достојанство
обновљено (кад и војводско) царск, манифестом од 3/15. Декем
бра 1848“ г. српскоме народу — а народ вели: Царска се
непориче!
С патриархом су прешли овамо Ђорђе Поповић, митро
полит нишки и белоцрквански и Јевтимије Дамјановић,
владика рашки и новопазарски и Алексије Андријевић, вла
дика ужички и ахилски. Први постане владика тамишварски а
овај задњи владика костајнички и зринопољски. И прешао је с
њиме и Танасија Рашковић, кнез из старога Влаха, са 1.500
наоружаних људи, и био је такође, као и Мојсија Рашковић, обр
штар и вођа српској војсци кад се по самрти Монастирлијиној
укинуло и вице-војводство српској.
*) Клименте (или Цимиоте) су племе арбанаско (арнаутско),
дошли су из Арбанаске, једни за времена млетачкога дужда
Ерицо, и населили су село једно код Задра прозвавши га по
дуждевом имену, Ерицо, а други су пристали уз Србе и прешли
су у Срем, где су населили села Мартинце, Ртковце, и т. д. око
* 4
26

Други пак, који становаху под заштитом пресветлога


архидома у ономе маленом крају краљевине Угарске, што му
онда заостаде, много су такођер морали препатити до после
ослобођења главне и престолне вароши Беча од турске
опсаде по други ред. Краљевска је власт у Угарској била
донде врло слаба, те их није могла заштићавати против
злостављања Dominorum terrestrium (спахија) и Маgistra
tuum Locorum (варошких власти), које је доста било да
повећа омразу са обадве стране.
У то доба дакле била је двору брига готово сва, како ће
само одржати, уредити и умножити вараждинске и горње
карловачке граничаре — и толика, да се сасма слабо и гле
дало на Provinciales (паорију).
Пошто су се пак леополдовске позивнице, које су 1690°
год. оглашене, и привилегије, које су мало затим свеколи
ком илирском народу дароване, прострле на целу Угарску и
на остале земље, које су у њима (привилегијама) поименце:
није само да се тим приволеше више тисућа људи за оружје
да овамо пређу са својим породицама, већ се ту и број про
винцијалских Грка врло јако умножи: и на границама и у
унутрашњости краљевине, а из узрока, што се надаху да се
неће нигде бојати злостављања помогавши двору те је сре
тно надјачао.
Нада их ова непревари до утаначења карловачка мира.
Није само милитаре, већ је и грађане по варошима управљао
двор по њиховим слобоштинама, и кроз-то је више њих при
волео, да се ту насељавају; и како се много њих грађана,
наиме по варошима, кривој вери окренуше, број пак католика
у то доба врло мален беше: то с почетка множење неунија
тих Грка не бејаше противно ни самоме католичком све
штенству.
Али после, кад се стаде католичка вера све већма ши
pити по Угарској и од старих угарских племена мало-ко криву
веру задржа, бискупи ће пак све богатији и силнији бивати;
поче мало по мало наступати ревност на место спомена,
шта су они својом помоћу хришћанству хаснили: и баш ова

Митровице. Они су се дан-данас (као некад Бугари) сасвим по


славенили и говоре (у Далмацији ил српски ил талијански) у
Срему српски као и Срби, само што су римо-католичка закона.
27

ревност и народна омраза узе толико мах, да одјако није


никаква реткост, да католичке старешине — светске и
духовне — постављају (begünstigen) сваком приликом луто
ране и реформаше, ако су само родом Угри, пред привилеги
саним неунијатим Грцима. И ова срећа тера особито про
винцијаше, јер су милитари већма у стању, да се бране од
3.10 СТаB.ЉaЊa.

И баш из овога узрока чињени су после утаначења кар


ловачка мира много реди покушаји, како ће смањати број
милитарских Рајца, и како ће их, колико се год може, против
њихове воље одвраћати од војничке службе, или како ће
иначе на њих нападати због уживања својих привилегија.
Одмах године 1701“ хтедоше уклонити митрополита са гра
ница и наредити му стан у Сент-Андрији, више Будима, и
доказати, да леополдовска обећања хасне само оним породи
цама, што су прешле овамо с митрополитом Черновићем, које
би после дванаест година тешко било пронаћи.
По гласу некаква реферата краљ. угарске дворске кан
целарије од 26. Новембра 1754“ веле, да се нашао у њеној
регистратури некакав решкрипт, за који се донде није зна
ло, који све то (горње) потврђује; тај је исти (решкрипт)
годину дана потом у нечем умерен, па је поменута канцела
pија наново гледала да га у вредности одржи приликом, кад
су закраћивали арадскоме владици, да нема власти надгле
дати своје једноверце у велико-варадске епархие.
Али је тадашњи председник илирске дворске депута
ције, покојни гроф од Кенигсег-Ерпса, доказао најпонизни
јом нотом од 20° Фебруара 1755° год. неистину садржаја
обадва решкрипшта тако вероватно, да се тога ради после,
колико је мени познато, ништа више није заподирало.
Доиста је врло тешко поњати, како су могла два овака
знаменита решкрипта за педесет и више година остати сакри
вена и непогледана, у случају, баш да су заиста нестала и
по пренајвишој вољи састављена била. Вероватније је пак,
да се, истина, још онда тражило тако нешто да се изради, те
да су тога ради два овака писмена и састављена, али да се није
могло њима код двора продрети; а да је баш цар Леополд и
потписао два овака писмена и да су се после изгубила: то
би ипак очевидно било, да се тим неби побијала обећања,
која су рег modum Расti (уговором) углављена, нити би с
28

друге стране једна једина дворска власт могла сама собом


кварити, што је са пренајвишим знањем и одобрењем по
једногласном договору трију (власти) најсвечаније обречено
и оглашено било; као што се после, бар толико се зна,
није нити дворска и кућевна канцеларија, ни дворски војни
савет, нити пак ц. и кр. дворска комора ни најмање освр
тала на садржај поменута решкрипта.
Привилегије, које су дванаест година пре тога дате од
цара Леополда (I.), буду после за обадвеју потоњих влада,
цара и краља Посифа (I.) и цара и краља Карла VI. као и пре
потврђене без икоје и најмање промене или ограничења. И како
је од Текелијине буне па до Ракоцијне врло мало времена про
текло, а ова је последња, као што много њих мисле, ускорила
смрт његову (цара Леополда I) тим, што су се четовања (бун
товничка) довлачила чак до царске престолнице и летњи су
двори изокола несигурни постали: то би превисоки поме
нути цар голема узрока имао да се каје, кад би се био толико
подао угарском свештенству да њиме овлада и заслепи га,
да пружи руке садржају поменута обадва решкрипта.
Његов је најстарији господин син и први потомак му,
цар и краљ Посиф (Т), још много мање могао пасти на тако
што, јер се Ракоцијна буна пре доласка његове владе дигла
и трајала до смрти му, па му је илирски народ и сувише
требао, а не да му сњужава његове привилегије било и
најмање.
Али је још далеко већу бригу водио око одржавања и
примања овога народа њ. величанство, покојни цар Карло VI,
као што ће о том бити која више у главама, што долазе.
Но мало за тим по самрти овога цара ствари су се врло
измениле. Његова по закону једина наследница, Марија
Терезија, нађе се одмах у почетку своје тешке владе на нај
већој невољи: устадоше на Њу многи и силни непријатељи,
оставише је свиколици савезници, а некоји од њих изда
доше је Прусима а овамо се претвараху да Јој пријатељују,
као што после изиђе на видело и сувише. У таком жало
сном стању бејаше од големе потребе особита верност и
услужност како илирскога тако и угарскога народа.
0боји су били на то готови, и како се у овој знаменитој
прилици краљевина Угарска већма него-л-икад, од кад је под
владом пресвет. архидома, најславодостојније одликовала;
| 29
то је дакле и право било, да њ. велич. краљица и своју зах
валност покаже, у чем су мнења свију министара и верних
слугу удиљ-довека сасвим једнака и била и још јесу.
Мука је била само у том, како ће се угодити, да се с
једне стране неучини никакве штете, која се неда накна
дити, првенственим правима краљевским и од ових нераз
дељивој благодети саме краљевине, а с друге стране да се
неповреде горко стечене правице трећег кога, особито пак
да се некрње слобоштине и привилегије у илирскога народа;
кроз које би — кад је његова суделања такође требало и
кад се они по дужности одмах понудише без икаквих даљих
увета, да чине сваку службу, што се (од њих) зажелети
може — нестало оне велике користи, које (од њих) очеки
вати могу и које већ год. 1741° окусише.
Многи од првих угарских великаша, који имају највише
знања од светских посала, наиме ондашњи Рrimas Regni и
Раlаtinus врло добро видеше да треба једну намеру с дру
гом сјединити: и ако и нису могли тиме сасвим продрети
на ондашњој дијети (сабору); они су барем сачували, те
се у онако зло доба неизметуше никакве неповољне после
дице, већ се шта више, докле-год мир ненаста, опажала
већма него-л икад пробитачна хасна од обојих. Али како не
бејаху сви редом остали чланови на сабору год. 1741° јед
наке мисли са овом двојицом великих људи и с другима; то
се после ахенска мира повода нашло у садржају различних
ондашњих саборских чланака, да се оно испослује, што се за
време рата испословати није смело. Тако и буде под двоја
ким изговором: од-чести (под изговором) да се по дужности
учињено обећање свето испуни, а од-чести због големе ко
pисти, која ће отуда прирасти аеrarium-у (беглуку), као и
напротив под изговором маленога поштовања, које су неу
нијати Грци бајаги заслужили, те предлагаху да се лише
милитарскога сталежа.
Али што се првога изговора тиче, то је већ у белешкама
о тамишварском Банату изобила показано, да ни трећи 8.
првога чланка, ни потоњи осамнаести“) чланак сабора од го

в) Тим се чланком (S. 3“) наново предају и подлажу јурисдикцији


краљевине и жупанија сва „места, која се милитарска зову“
што су насељена у бачкој, бодрошкој, чонградској, арадској,
30

дине 1741° необвезује њ. ц. и кр. величанство, па ни толико


да тамо поменута Loca militaria (места милитарска) као
део Срема и дољне Склавоније подложи, по времену кад
буде, судској власти (јурисдикцији) краљевине Угарске;
које, ма и све друго на страну метли, јасно показују речи:
„quam primum res im magis tranquillum statum repositae
fuerint“. Јер како је мало година после, баш кад се гово
pило да се ствари у много мирнијем стању налазе, злеудо
искуство, што жалибоже још траје, наопако показало, то
следује из тога, да нису пренајвишу службу најбоље извр
шили ни они, који су свој савет на том кривом казивању
оснивали, као ни други, који су их у том потпомагали.
Што се пак другога изговора тиче, показа му се плит
кост још већма него-ли неупутност онога првога готово у онај
исти пар, кад је у највећој тајности поднесен био и њиме
се намерена цељ постигла. Јер, место да је ерар имао
какве хасне отуда, истерали су имућне људе из краљевине,
како ће више волова запаћати по местима, која су пре тога
они (протерани) населили били и ваљано обљрађивали, — кад
је ипак највеће благо господару а и самој земљи, што је више
света у држави. Колико је по том требало, да су пажења
заслужили били они, које су под-ни-пошто држали, пока
зује очевидно голема корист, коју они, што су у ц. и кp. на
след земљама заостали, доносе тамишварском Банату и вла
далачким приходима. И по свој би се прилици — као што
је покојни угарски дворски канцелар, гроф од Надажди, п0
крај све своје иначе познате велике мрзости на неунијате
Грке, и сам напомињао — те-како осетило, да нешто данас
сутра букне турски рат, колике би незгоде трпела хришћан
ска армада, која би се тамо задржавала, због тога што је
број становника јако натраг ударио: и како би и хришћан
ство већој напасти изложено било баш из узрока, што су
милицији одузета најзгоднија места, откуда би непријатеља

чанадској и зарандској жупанији. На крају овога (3“) пара


графа обрнче се, да ће се „и диштрикт тамишварски, сремски
и дољно-славонски такође утеловити краљевини (Угарској) и
подложити њезиној јурисдикцији: чим се ствари у мир
није стање повраше; и т. д.“ Глед. Магiae II. D. I. an. 1741
art. 18. S. 3.
31

сљузбијала, које је све на супрот оном, што осамнаести сабор


ски чланак *) од год. 1741“ разговетно преписује, како се
ваља старати о врсном и довољном осигурању граница кра
љевине Угарске. |-

И најпосле доста је труда и рада стало, да се, бар


колико толико ублажи незадовољство рускога двора, које се
тамо тога ради изродило, и да се на пут стане његовом зах
тевању, које је на то ишло, да се допусти (народу) још веће
ма сасма шкодљиво изсељавање, — место да су се Прусија
и Инглеска свим овим неугодним околностима како ваља
ухасниле.
Како се пак сад све, што напред стоји, потпуно увиђа;
то треба тако исто желити као што се и надати, да се
у напредак не само неће овакав шкодљив предлог испуња
вати, него да ће се баш за тим стати, да се бар оним незго
дама, које је гроф Надажди верно показао, делом на пут
стане пре још него-л што би како турски рат букнуо, и да
се другим којим путем потражи, како ће се попунити број
неунијатих Грка за оружје, који тако јако ослабише.
У осталом сви разреди, — који се у илирски народ
броје, т. ј. и провинцијалци и милитари, па и ови који су
тек после леополдовске позивнице дошли под власт архи
дому, као год и они, који су тамо и пре живели расејани
које-куд по оном крају Угарске, што припада архидому —,
уживају сасвим једнако привилегије, које су год. 1690“
илирском народу дате и после су више пута понављане и но
тврђиване, у оним тамо наслед земљама, куда се (приви
легије) простиру, несамо што се тиче слободе савести, него
и што се тиче држања верозакона и quoad Religiosa (свега
што спада у веразакон); quoad civilia и роlitica (у грађан
ским и државним стварима) пак разликују се они (разреди) у
више точака један од другог.
Прво се види из садржаја њихових привилегија, који је
у томе сасвим неограничен, а особито (види се) из броја
и пописа владика и епархија, које стоје под митрополитом.
А од другога се налазе трагови и докази од-чести у
привилегијама, а од-чести је и онако довољно познато.

“) Глед. Маriae II. D. I. an. 1741 art. 18. S. 5. што је мало час на
поменут.
32

Милитари или солдати, који станују на границама, нити


спадају под жупаније, нити су подложени судској власти ове
(угарске) краљевине, као што показује особити ХVIII. чла
нак сабора од год. 1741°. Они су и у мирна и у ратна времена
опроштени од сваке контрибуције, и шта више, имају код
куће рад свога издржавања некоје земље и војничко одело
(мундир) од-чести in natura (готово) од-чести пак in aequi
valenti (у накнади) да уживају, а кад изван земље служе,
држе их под платом као и друге царске трупе. -

Против Турака ваља им непрестано чувати граничке


тврђаве и (кордон) стражаре, које су саграђене једна од
друге на добар пушкомет далеко. — Нико се неможе отети,
ако је за службу, да неслужи кад је рат с Турцима. А
на супрот, чим пођу ван земље на војску — на другог
којег непријатеља, изискује њихов данашњи устав, што по
стоји, да се они од времена на време одмене. Добро би
пак било, кад би се могао пронаћи какав пут, којим би се са
задовољством њиховим мимоићи могла та потреба одмењи
вања због нереда, што отуда бива и у напредак ће можда
бивати, па ма у случају по одласку њиховом (на војску) и
један део код куће остао.
Ако им и јесте дакле њихов устав у томе једнак, то се
ипак налази у другим стварма и међ њима, милитарима,
некоје разлике. Склавонија је истом године 1686“ пала у
део цару Леополду (I), те немају дакле тамошњи граничари
никакве хасне од других наслед. еемаља, него се хране од
земље, што им је дата; зато је и њих ради особити регула
MeНТ ИЗИШа ().

Горње-Карловчани имађаху у оно време, кад је пручка


повластица прављена, од Корушке и Крајнске на ужитак
од прилике толико према броју своме, колико Вараждинци
од Штајарске. Откако је пак Лика и Крбава дошла горње
карловачком генералству, а није повишена главнина рад
издржавања, која је томе намењена: граничари су у овом
поменутом генералству мање хасне имали него ли Ва
раждинци.
Отуда је дакле постала неједнакост у њиховим уред
бама, особито што се тиче набављања одела ових грани
чара било ма које врсте, ова неједнакост до душе још траје,
али се већ намерава, да се тим пре доскочи њојзи, јер су се
33

чешће наиме горње-карловчани здраво тужили, како је од


њих под изговором, да се принос купи за набављање мундура,
више новаца исчупавано, него-ли што одело вреди. Али по
чем ове точке засецају у милитарски ред, а ја сам наумио,
да се у то немешам, зато остављам другима ту бригу, да
поуче о том колико устреба њ. краљ. височанство.
Још се једна разлика појављује код милитараца у том,
што су једни од њих унијати, други пак нису. У ове после
дње броје се особито Вараждинци и у Склавонији становници
у земунском срезу, а насупрот остатак је мешовит, и у гра
дишчанском срезу наћи ћеш далеко више унијата него-л неу
нијата; уз-које још по том неваља пропустити а нерећи, да
се баш овуда, где је највише труда трошено, да унију
NВ. силом намешу (zu erzwingen), она најмање поширила.
Што се по том провинцијалаца тиче, влада у некојим
знаменитим точкама такође врло велика разлика међу онима,
који су се од старине по унутрашњости краљевине расејали
и са Угрима измешани живели и живе, и међу онима, који
су довека остали на границама или надомак ових и дошли
доцније под овдашњу власт.
Јер, пошто су она двојица великих министара — под чијим
су упућивањем састављане и леополдовске позивнице и мало
затим привилегије илирскога народа, које су 1690° г. дате,
— истина у једну руку припознали, да је потреба угађати
поменутом народу, али и у другу (припознали су они) да је
такође потреба, имајући пред очима старе становнике у
краљевини Угарској гледати, да се штете неучини нити
пређашњој обичној краљев. власти, нити пак пређашним оби
чним правима Dominorum Terrestrium (спахија), јер правила
природскога права не допуштају, да се вређа правица трећег
кога без кривице му; то су добро промишљене и уметуте у
оним позивницама речи: „exceptis tamen antiquis et solitis
ante omnem Turcarum invasionem Regum et Dominorum
Juribus“ “), и у привилегијама, због десетка, контрибу
ција и квартира у опште она ограда: „quod in Decimis, con

“) „ . . изузевши пак старинска и пре првога турскога рата уоби


чајена права краљева и спахија“. Глед. позивницу од 6" Априла
рим. 1690° год.
3
84

tributionibus et quarteriis, NB. antiqua Immunitate gau


deant“ “).
У толико је дакле од стране Угарске свакако основано,
што се позивају на иsит. рrаehabitum (како је пре обичај
био); али пошто се пак у привилегијама и без тога налази
разговетно изреком, у којим ће случајима шsus praehabitus sa
правац служити: то се министарски збор (конференција) по
раној смрти њ. величанства покој, цара Карла IV., про
тивио свом снагом оном предлогу: да се привилегије у опште
скуче на usum praehabitum, из узрока, што би се по томе
предлогу могло нападати на вредност (Gültigkeit) њихову и
осим поменутих случаја. И како је после пренајвиша одлука,
која је тога ради изашла, по мнењу конференције испала,
и по гласу исте одлуке морало се и писмено угарске двор
ске канцеларије рад потврде привилегија илирскога народа
начинити, макар што је сила упињања супрот томе било; то
је човек мислити могао, да се у напредак неће ништа више
тога ради заподирати.
Али после смрти грофа од Штаренберга понављала се
та ствар чешће, а наиме приликом оном године 1755°, кад
је њ, величанство царица и краљица (Марија-Терезија) запо
ведила, да се ред (система) постави јm Illiricis (у илирским
стварима); те макар што се у томе (подадирању) до данас
није ништа постигло, ипак се чини, да страх није сасвим без
никле, да се неће ово исто питање погревати кад-год се
покажу згодне за то околности.
Па баш тога ради, а и зато — што ми је међутим познато,
да кад-и-кад хоће захтевања, која се у име илирскога народа
подносе, тако далеко да терају, да би се кроз то лако вре
ђала „antiqua et solita ante omnem Turcarum invasionem
Regum et Dominorum Jura“ и „Immunitas a Decimis, con
tributionis et quarteriis“ даље прострла, него што је од ста
pина било, ultra limitis antiquae Immunitatis (преко границе
|опсега) старинске слобопштине) — пронашао сам ја по пре
највишој служби да треба, колико год могу, да освет

“) „ . . да у десетку, дацијама и држању (војника) на стану, NB. по


старој слобоштини буде им.“ Глед. привилегију од 21" Августа,
рим. к. 1690° год.
35

лим (ову) белешку, што напред стоји и врло ми се знаме


нита чини.
Мени није ниједна страна позната nec beneficio nec inju
ria (нит што ми је добра нит што ми је зла чинила); и моја је
непромењива намера удиљ-довека, да судим нит коме за љубав
нити коме на жао, већ сасвим непартајички, које ми се чини
из поменутих узрока у почетку овога извештаја, да је нуждно
наиме у илирским стварима, и кад од точке до точке све
редом закачице још једаред пажљиво промотрим, које су се
тога ради од времена до времена јављале, и које су од-чести
и пре а од-чести од године 1753° кроз моје руке пролазиле:
то немогу да се уздржим а непомислим, кад би били имали у
свакој прилици (кад се што догоди) горње мерило непре
стано пред очима и по њему се владали, мимошили би били
често безкорисно пискарање, излишно конференцијско саве
товање, тегобе, које су се налазиле у стварању пренајвише
одлуке, и једном речи — сила много неугодних шкодљивости.

3“
ГЛАВА ЧЕТВРТА.
О знаменитим случајима, који снађоше илирски народ
у ц. и кp. наследничким земљама.

Судбина илирскога народа, који се налази у области


архидома, била му је од-чести угодна, од-чести противна, и
(једна ил друга) терала је или савколики народ или само
један део тога.
Угодна му је била понајвише онда, кад су га (народ)
требали против којег спољашњег непријатеља; или кад се
мислило, да се може хасне вући од грчких трговаца у зајед
ничкој трговини и промету, или најпосле кад се од њих на
даху и очекиваху корисне помоћи угушавајући какав уну
трашњи немир.
У привилегијама рад ослобођења од контрибуције, које
су још пре владе Матије Корвина издаване Грцима од вре
мена до времена а не навек, погођени су они да служе.
По пручкој-либели обвезали су се Грци, који се насели
ше по пустим срезовима, што граниче с Аустријом (архихер
цеговином), за то, што им дадоше поменуте срезове, и за
плату, што им одредише тамошњи крајеви, да ће чувати ау
стријске границе од свакога непријатељског насртаја. И
пошто су они од-чести у тридесетогодишњем рату, од-чести
пак још пре тога, кад је реформација у Аустрији највећма
ширена, у великога верозаконскога ревностника Ферди
нанда II. Врле заслуге стекли били, подели им он год. 1627*
особите привилегије и слобоштине, које су у обојим гене
ралствима на високој цени и у Северину их добро склоњене
чувају.
Зарад трговања некрати им се ни у Ердељу, где их оби
чно као јобађе врло злостављају, да у тридесет (?) места не
испуњавају слободно свој верозакон, и њихове трговце боље
f
37

држе од грчких. А том истом (трговању) имају захвалити и у


Трсту, што су добили диплому заштитницу.
Докле су год трајале унутрашње буне у Угарској, а то
је од године 1526° па до 1711“, по свима местима, где је
архидом овладао, бивали су они од њега најснажније за
штићавани, и ваља још при том да припишу околностима
времена, како су онда биле, што су целоме народу дате го
дине 1690“ врло отличне привилегије у земљама, што су у
тима набројане, које је дакле најугоднији случај, што снађе
илирски народ у оним ц. и кp. наслед земљама, које се ту
разумевају, и којем дакле (случају) највећма захвалити треба,
што се толики број њихов у овим (земљама) налази.
Све ово горње, осим патента заштитника, који је издат
за данашње славо-богате владе (Марије-Терезије) неунија
тима у Трсту, догађало се пре почетка владе њ. величанства,
Карла VI., а такођер се ни за ове (владе) није смањала па
жња око дочека илирскога народа, него је пре рећи порасла.
Успомена врстних заслуга, које чинише од-чести у тур
ском рату пре карловачкога мира, од — чести за Ракоцијне
буне, бејаше одвише у памети (свакоме), па се није могло тако
лако заборавити. Министри, који су онда највише могли, има
доше све пред собом, и мислили су да морају поћи стопама
својих предшастника, обојице грофова, Улрика Кинскога и
Шратмана. Осим тога заплете се рат са Француском: видесмо
како нас оставише све редом силе и дворови, који дела има
ђаху у познатом великоме савезу, и таки после, кад се углави
баденски мир, појави се напаст турскога рата, који великом
несрећом загрози целоме хришћанству; требали су дакле
и неунијате Грке сувише, те им се није могло ништа одрећи,
што је правично. -

Њихове привилегије буду дакле не само године 1713°


по обичају потврђене, већ ће доћи мало затим године 1715°
и друга потврда, која оној пређашњој још више снаге даје,
а то је ев-овако било.
У Јосифовом писмену (Urkunde) ради потврде беја
ше овај уметак (клаузула) уведен : „reservantes insuper no
bis plenissimаm facultatem, reddita per Dei Benignitatem,
eorundemque Illyricorum et aliorum fidelium nostrorum sub
ditorum conjunctam operam, Regno nostro Hungariae et fini
timis Provinciis Nostris Tranquillitate easdem Immumitates,
38

Praerogativas et Privilegia ulterius explicandi, ac in melio


rem pro temporum conditione ordinem redigendi“. “).
Макар што овај уметак очито на то иђаше, да се на
роду (чијом се помоћу надаху да ће опет мир повратити) сло
боштине његове сачувају а не да се вређају; побојаше се
они ипак а наиме неунијати део народа, да ће се (сад) —
како је међутим мир опет повраћен и угарски сабор у По
жуну сакупљен — можда због тога (што је мир) повода наћи,
да се ове привилегије тумаче њима на штету; зато се дакле
кроз свога тадашњега митрополита, Вићентију Поповића,
писмено и најкрепчије молише (двору). Њихова молба буде и
н саслушана те другим свечаним писменом рад потврде
изјави се пренајвиша воља ево овим сасма знаменитим
изрекама:
„Nos qui universos fideles subditos nostros et Vasallos
in Privilegiis Immunitatibus et Praerogativis a nobis et prae
decessoribus Nostris probe impetratis inviolabiliter tueri,
conservarique semper cupimus, dignum sane et justum esse
censuimus, ut non minus praefatae Nobis dilectae Nationis
Illyricae seu Rasсianae (quae excusso jugo Turcico sub um
bra Protectionis, Potestatisque Augustae Domus Nostrae, legi
timorum utpote Regni Hungariae Regum cum Laude confu
git, et se suosque posteros inviolabilis Devotionis, fidelitatis
atque obedientiae Juramento et Vinculo demisissime subje
cit, fidelia quoque proficua hactenus servitia Nobis et Reipu
blicae Christianae praestitit, atque imposterum et cunctis
futuris temporibus demisse praestare spopondit) commodis
studeamus, eumque in finem promissae humillimae Ejus pe
titioni et supplicationi benigne deferamus, Eamque in Juri
bus suis et privilegiis hactenus impertitis contra turbatores
quoscunque aut mentis Intentionisque nostrae Depravatores
clementer manuteneamus et protegamus.
Animo igitur bene deliberato, sano Concilio atque de
Plenitudine potestatis Nostraе Сaesareo Regiae, inhaerendo
**) „ . . задржавајући осим тога Себи најпунију власт — кад се
се буде божјом благошћу и сједнњеним трудом ових истих
Илира и других Наших верних поданика повратио мир у Нашој
краљевини Угарској и у Нашим пограничким провинцијама —
да ове слобоштине, првенствена права и привилегије даље тума
чимо, и у бољем реду према околностима времена издајемо.“
39

gue Diplomati Nostro Protectorio ex Cancellaria Nostra Hun


garico-Aulica Regia die 16. Febr. nuperi ad status et ordines
Regnorum nostrorum Нungariae, Dalmatiae, Croatiae et Scla
voniae emanato et expedito per recens hoc Mandatum No
strum perpetuo valiturum, non modo clementer statuimus,
ordinamus atque volumus ut praemissa Indulta, Immunitates
et Privilegia dictae genti, Populoque Rasсiano, ipsiusque Ar
chiepiscopis sive Metropolitis et Episcopis clementer hacte
nus concessa, semper firma atque rata sint et maneant, Ipsi
que contra praemissa gravamina et Turbatores quoscunque
Меdiantibus Dicasteriis et Magistratibus Nostris in dictis
Regnis Nostris stabilitis et subordinatis, ad Instantiam sive
Requisitionem praemissae Nationis, illiusque Rectorum et of
ficialium manu forti prompte prosequatur et defendatur.
Verum et reservatam in praefatis Confirmationibus
clausulam eatenus declaramus et benigne explicamus: ut vi
delicet saepedicta Privilegia, Immunitatesque Illyricae seu
Rasсianae clementer concessa tam diu illaesa persistere, et
dicta Nostra devota natio in eorum quieta et pacifica posses
sione et fruitione sine omni Impedimento et molestia conser
vari debeat, quamdiu Eadem in debita erga Nos et Augustam
Domum Nostram uti semper confidimus, fidelitate, Devotione
et obedientia illibate perstiterit et duratura est“ “).

**) „Ми, који желимо свеколике наше верне поданике и вазале у


привилегијама, слобоштинама и повластицама, које понизно из
молише од Нас и од Наших предака, неповређене бранити и
довека чувати, држимо да је достојно и праведно, да се то
лико бринемо за благо поменутога милога Нам народа илиpкога
(који, кад је турски јарам поломљен, са славом прибеже под
сенку заштите и силе Нашега светлога дома, као законитих
краљева краљевине Угарске, и најпонизније подложи себе и
своје потомке заклетвом и заветом нерушљиве покорности, вер
ности и послушности, учини дојако Нама и хришћанству верне
и пробитачне услуге, и понизно обећа да ће тако и у напредак
довека чинити), и тога ради задовољавамо његово захтевање
и прозебу, коју (Нам) најпонизније поднесе, и милостиво га
бранимо и заштићавамо у његовим правима и привилегијама,
које је дојако измолио, противу ма којега нарушитеља и
извртача наше мисли и намере.
Постојаном дакле вољом, зрелим размишљањем и по На
шем цар. и краљ. пуновластију, — на темељу Наше дипломе за
40

Не би се лако могло са већом силом дати да се позна


смерена пренајвиша воља, и особито заслужује да се забе
лежи, како је равно свему горњем и сама краљев. угарска
дворска канцеларија издала Маndatum Protectorium (налог
рад заштите) господи сталежима, који су онда сакупљени
били на угарском сабору, нити они противну рекоше у сабор
ским чланцима, које по том закључише. У осталом ова је ди
плома такође уведена у писмену потврде њ. величанства
славодостојне угарске краљице Марије-Терезије, од 24°
Априла 1745° год.
Све ово немога ипак задржати нити Њене пресвет.
предке, цареве и краљеве: Леополда (I.), Јосифа (I.) и Кар
ла VI. нити пренајвишу Њу саму, да се међутим небрине за
унију и за њезино ширење. Једно с другим даје се врло лепо
сјединити, чим се тако удеси, да се невређају кроз-то сло
боштине, привилегије и обећања, или да се баш кроз-то са
мој унији ненашкоди више него што ће јој хаснити.
Све дакле стаја и стоји још и данас до начина, како се
у том поступа, и до средства, која се тога ради употребљују.
За времена покојнога цара Леополда (I.) врло су пажљиво и
мудро у томе поступали. Оне исте године, кад су изашле

штитнице из Наше краљевске угарске-дворске канцеларије од


16. Фебр. која је мало-пре свима сталежима Наших краљевина
Угарске, Далмације, Хрватске и Склавоније изручена и оправ
љена, овом сада новом Нашом заповешћу (mandatum), која бог
да вечита била, милостиво стављамо, наређујемо и хоћемо, да
поменута допуштења, слобоштине и привилегије, које су дојако
милостиво дароване реченоме роду и народу расцијанскоме, и
његовим архијепископима или митрополитима и владикама, до
века у снази и вредности буду и остану, и да Наше посредни
це власти (дикастерије) и магистрати, који су у поменутнм На
шим краљевинама постављени и подложени, снажном руком од
мах правицу чине и бране га на молбу или потраживање помену
тога народа, његових управитеља и чиновника.
А задржану пак клаузулу (дометак) у поменутим потврдама
овако разјашњавамо и тумачимо: често помињане привилегије,
и слобоштине илирске или расцијанске, које су милостиво из
дате, нека донде остају и еповређене — и речени Наш по
корни народ нека их на миру има и ужива без сваке препреке
и узнемиривања, докле-год он у дужностима спроћу Нас и На
шега светлога дома, као што му довека сверовасмо, у верности
покорности и послушности непоколебљив буде и устраје“.
41

леополдске позивнице и по том привилегије, то јест године


1690“, приволи се, неуморним трудом Раtrum Societatis Jesu
(отаца дружине Исусове (Јежовита) у Печују, отац (игуман)
калуђерска намастира, реда св. Василија, у Оравици, да пређе
на унију и да је јавно припозна с више њих, који својеручно
потписаше вероисповест присегом потврдивши, у име свију
Грка, што станују међу Дунавом и Дравом.
Као што казују о том оригинал-списанија, која се налазе,
стали су били затим оци друж. Исусове дуго времена пре-тога,
да пријора (игумана) и друге с њиме добро изуче у науци
вере, али у вероисповести, коју положише, није ништа осо
бито спомињано од она четири чланка, у којима се показује
разлика међу западном и међу источном црквом, већ се они
само подложише папинској столици и у опште изјавише, да
ће све веровати чему она учи. Исто тако дадоше пријору
наде на владичанско достојанство, и то су му доиста и изра
дили; и најпосле су обећали из све снаге комороску заштиту
свим тамошњим становницима у име дворске коморе, у чије
је као име све и рађено.
Као-год што је све ово с једне стране право било и
добро, тако се ни с друге стране неможе кудити, што се
кроз-то цар Леополд никако није дао одвратити да неизда
позивнице на неунијате и неподели привилегије, које су им
Дате.
Пријор је узео био на себе да и обрати оне неунијате
које је обећао на унију придобити. Чини ми се пак, да није
у том срећан био, али тога ради ипак побожни цар не само,
да није оне рro Apostatis (за одпаднике) држао, који нису
пристали на вероисповест, што је у име њих положена, већ
је насупрот још исте године осигурао им најпоузданије (auf
das Bündigste) потпуну слободу савести, и што-год богослу
жење по закону њиховом изискује. Па и пошто је ово учи
њено, није цар ни после силом ил злостављањем, које ће
срца пре отуђити него што ће их задобити, већ је гледао
да неунијате благошћу, делима милости, доброчинством и
хришћанским изучавањем мало по мало овамо доведе, а и
ову хришћанску науку трудио се он да је тако састави,
како неће не само никакве мрзости бити, већ како ће насу
прот у свему светлити велико поштовање савакупнога на
рода. Место да се гаде шизме, да је ђавоском називљу, и
42 м

разлику међу једном и другом науком вере преко мере те


рају, као што је у доцнија времена и сувише бивало, трудише
се баш напротив, да покажу поменуту разлику, ал без икоје
штете чистоти вере, да је врло малена, и сједињење источне
цркве са западном да је врло лако; да ситнице одлуче од су
штих кривоверских начела, да живо пред очи ставе, како је
кроз осам столећа трајала у свачему једнакост у стварима
вере, како се више реди хришћанство слагало, и како је
отуда увек големе користи бивало, напротив пак: како
је после цепања и после свакога редом отпадања велике
штете бивало, која је и крива коначноме разорењу хришћан
скога источнога царства; (трудише се) да из историја нађу
узроке и отцепљења и свакога редом отпадања од уније, а
особито да су (узроци) постали све из самих светских на
мера и грамзења за чашћу худог једног човека, и да је оно,
што је он од догмата лукаво у то уплео, служило му само за
опсену, — те тако дакле да готово прстом покажу, како
ће сав народ, што је овамо прешао, чим се подложи римској
столици, не само мирно уживати привилегије, које су му да
те, него ће га једнако држати са оним (народом), што го
сподари.
Све ово, и још која више, може се дознати из оне на
пред поменуте учене књиге оца Сент-Ивања, коју је он, као
што је казано, написао по упућивању примаса, старијега кар
динала Колонића. Данашњи-дан тешко ће више угарско
латински клир дати наде грчкоме (клиру), да ће га себи
равног држати, чим исповеда унију. — Међутим тадашња она
ко пажљива трудба, по спасоношљивој вољи побожнога цара,
није остала без родна плода.
Мржња на унију тргне натраг, и лепо пажење међу
латинским и међу грчким унијатским и неунијатским све
штенством трајало је, као што горе јависмо, до после ута
начења карловачка мира.
Тако се трудио овај побожни цар и у Ердељу, макар
што се привилегије илирскога народа непростиру донде,
да рашири унију благим упућивањем и милоштама а не си
лом, као што ће се и показати из овога даље.
Пре него-ли што је ова кнежевина опет дошла под
област архидома, бејаше тамо католичка вера несамо пога
жена већ готово сасвим затрвена. А цару се немога на
43

ино а да у тадашњим околностима, свом снагом не осигура


тамошњим луторанима, реформашима, па и самим аријанима
потпуно уживање слобоштина и права, која донде уживаху,
славном дипломом од године 1691°, што је и дан-данашњи
гледе мал-не сви ердељски сталежи као свој паладијум. И
он би био католичкој вери па хришћанству и сувише наудио,
да се није томе вољан показао, јер би кроз-то отештао био
(своје) мирно поседовање кнежевине. Он се дакле, као што
је и право, тим задовољи, да поврати само изгубљену слободу
католичкој вери натраг и за себе задржи, да ову (веру) то
лико потпомаже, колико се мог-буде без штете остала NB.
припозната три верозакона.
Неунијати Власи, који се у кнежевини (Ердељу) у вели
ком броју налазе, бејаху донде врло немило држани, то јест,
с њима је кад служе (беглуче, на сараорству) поступала го
спода њихова као с робљем, а у Religiosis (делима веро
законским) биле су им духовне старешине подложене кал
винском суперинтенданту, који, као што је наравно, није
бог-зна-како бригу водио нити око црквена запта, нити око
изучавања младежи у њиховој науци вере, већ на супрот
трудио се да их обрлати још горем кривоверју.
У оваким околностима паде дакле цар Леополд (I.) на
ту мисао, која је сама собом врло спасоносита и хвале до
стојна, да ове Влахе ослободи мало-час поменуте једне и
друге љуте невоље и кроз-то да их приволи унији, те тим да
повећа број католика у кнежевини толико, како ће моћи бар
равни бити (на броју) присталицама остал три припозна
та верозакона. А пошто је тај пук сасма сиров био и у науци
вере слабо изучен, за изучавање пак требало је много вре
мена; то стадоше најпре затим, да њихово (влашко) све
штенство на своју руку добију, и није требало бог-зна-каква
особита труда да се до тога дође, кад му обећаше, да ће
у слободи од дација, чим пређе унији, једнако бити са като
„ЛИЧКИМ СВОШТОН СТВОМ.

Еле на овај начин буде дакле године 1698° уведена унија


per acclamationem Cleri et populi (гласом клира и народа),
то јест, (гласом) већега дела поповштине и различних посла
ника из влашких општина. Ово средство неби човек имао
узрока кудити, кад би били одмах затим бригу водили о до
вољном изучавању у верозаконским стварима, а особито у
44

она четири чланка, где се показује разлика међу источном


и међу западном црквом. Али тога небејаше, вероватно
зато, што нису имали у земљи довољно вештих учитеља; није
дакле могло ни примљеној унији бити такова опстанка и та
кове снаге, да би могли свеколике тамошње Влахе држати
доиста за унијате и за обраћене, као што се то није ни сме
ло доказивати у историји о постанку и развитку уније,
која је тога ради написана, већ је (у њоју само споменуто, да
је онда унији, као што је и истина, темељ ударен, или, да
је иста (тек) засађена била. И пошто се она (унија) — по
томе што је горе написано — још врло колебала, то је после
треће године, наиме 123 Декембра 1701“ год. тај исти по
божни цар Леополд (I.) видео да мора оним Власима, који
нехтедоше исповедати унију нехајући што је у име њих
свију било акламације (гласања), најпоузданије осигурати
најпотпунији ужитак толеранције (трпељивости). Онда да
кле још нико није пао био на доказивање и мнење, које хоће
ево од никле да овлада, да је довољно да владалац веру
какву пропише (октројише) Власима у Ердељу, па да јој се
слепо покоравају, или, да су због акламације сви Грци,
који су тамо, на један-мах постали унијати, те да више не
треба трпети ниједнога неунијата.
По искуству се показа на брзо баш наопако, те је цар
Леополд (1) тим се мање могао уздржати а да неизда поме
нуто осигурање, што се још није мислило да људе — који
тек per acclamationem исповедају унију а нису најпре у њој
изучени, или зато, што су други у њихово име акламацију
дали иeимаћи од њих власти ни пуномоћија на то, ако се
тога невежу — држе рro veris apostatis (за праве отпаднике)
и да их qua tales (као такове) казне.
Али макар што није никоје препреке бити могло против
издавања осигурања у опште, ја се ипак никад нисам при
мао да браним сав садржај тога, јер ми се чинило (да је).
врло опасно, што се ту обричу неунијатима оне исте сло
боштине и добра, ако би прешли луторанству, калвин
ству или аријанству, као-год ако би (прешли) католичкој
вери, или, што је једно те једно, унији, — кад је ипак држави
и цркви далеко мање штете од неунијатих Грка него-ли
од луторана, реформаша и аријанаца. Зато и у свему, што
сам ја писао, никад није другачије говора било о тој
45

дипломи, већ колико се она тиче осигурања толеранције, јер


ја нисам могао ни помислити да ће поменута диплома неу
нијатском свештенству у Ердељу можда сасвим непозната
бити, кад је она уведена песамо у Линиг-овом Сodice Ger
maniae Diplomatico (дипломатичком зборнику Немачке) међу
дипломама, које се тичу устава кнежевине ердељске, већ
се позивао на њу и митрополит у својој молбеници и осо
бито се њоме одупирао.
Што-год је овако рад добра уније наређивано, нетреба
дакле бројити у противне већ баш у угодне догађаје, који
су се догађали целоме илирскоме народу. А тако је и с оним,
што је бивало рад илирскога народа за владе цара и краља
Јосифа (1). Велики део краљевине Угарске бејаше се уплео у
буну; различни католички великаши повећаше број бунтов
ника. Сам поглавица њихов Рагоци издаваше се за католика;
и опет они захтевања луторанска и реформашка, била она
ма-како незграпна и правој вери убитачна, најснажније по
дупираху кад се радило о измирењу, а у пољу (на војсци),
колико до њих стаја, брањаху (их) свом силом, па се пустише
и у сама нехришћанска договарања са неверницима. Што
год је дакле у оваким околностима с угарске стране на штету
Рајца предлагано, немога код двора продрети, и Рајци се
неимађаху за кратке али победама обилате владе цара и
краља Посифа (1) никаке друге невоље бојати, осим од бун
товника онуда, где ови овлaдаше, као што после и у Ер
дељу, и без помоћи натеривања и без насиља, није се
унија смањала него се баш повисила, јер је оно, што је цар
Леополд пресадио, од његова сина, цара Јосифа, кроз пона
вљане слобоштине, које је он унијатима давао, заливано и
већма у вис подигнуто.
Али је тек за владе њ. величанства, истом умрлога пре
највише-блаженога цара Карла VI., добила унија у Ердељу
права опстанка, па и опет не гоњењем неунијата већ баш
повлађивањем и великом брижљивошћу, која је за срећних
година Његове славом обилате владе вођена о благом и
довољном изучавању овога, сажалења достојнога, премного
бројнога народа. Њ. величанство основало је тога ради вла
ститу једну унијатску епархију и василијански манастир,
који ће бити место капитула, и осигурало довољним прихо
46

дима, и тим је унији толико помогло, да свак држи, да је


она (унија) потпуно укорењена.
Зато се дакле и каже у почетку поменуте историје о
унији у Ердељу: quod unio in Transylvania sub Leopoldo
fuerit plantata sub Josepho repetitis Immunitatibus rigata
et sub Immortalis Reminiscentiae Carolo VI. magnis Impen
diis, utpote integri Dominii Collatione Episcopatu Unitorum
ibidem et Monasterio Monachorum ordinis S. Basilii cjusdem
ritus vicem Canonicorum et Capituli penes Episcopum obi
tura, large fundatis amplius promota et uti sperabatur, јат
pene irradicata “).
- Из овога се такође даје разабрати, да још у то доба, —
кад је онај славни Impostor (варалица) са властитим унијат
ским, онако богато милоштом одареним, владиком бароном
Клајном, навео врло много Влаха, да опет отпадну од уније
— нити ердељска губернија (наместништво) а нити овдашња
(у Бечу) ердељска канцеларија није могла веровати „да су,
најпре (и) осим, она пири места, сви Власи у Ердељу, и сви
им попови (унијати), и све њихове цркве унијатске биле,
и да су сва њихова деца крштена од унијатских попова;“
као што је пре неколико година рад оправдања (Вegründung)
наредба, које су предлагане ал које нису најбоље испале,
говорено да је то истина, која се неда порећи. Требало је
дакле одмах, чим се тај глас изнео, да се било истраживало
да-л је тако није-ли.
Ал се никад није хтело, да до тога дође, јер онима,
што су (ту истину) бранили, није могло сакривено остати,
да су се у исто доба — кад је у Ердељу све мирно било, и
кад се највећма разносио глас, да се тамо унија дубоко уко
ренила — у тој кнежевини по конскрипцији (попису) тамош
њих Влаха, која је сваке године ишла, преко пет стотина

“) „ . . да је унија у Ердељу под Леополдом (L.) била засађена,


под Јосифом поновљеним слобоштинама заливана, (примила
се) а под бесамртна спомена Карлом VI. големим трошковима:
даривањем целе једне госпоштине (спахилука) владикату тамо
унијатском и манастиру калуђерска реда св. Висилија тога
нстога обреда, који ће бити место каноника и капитула уз
епископе, — које све штедро он основа, даље унапређена и
као што се надаху сасвим и укорењења“.
47 .

попова јавно држали за неунијате, и да су они тамо као не


унијати трпљени били. Овај се број мора сваком учинити
преко мере (голем) за сама три она места, која нису баш
превелика по своме просторју: чему се може наћи још више
доказа, да је за владе цара Карла VI. неунијатим Вла
сима у Ердељу допуштен био приступ к неунијатским вла
дикама изван земље, нити је овај приступ био ограничен
само за становнике из она три места, а док је то допуштено
било и број се оних, који и без довољне науке исповедаху
унију, повећао а није смањао. По свему томе дакле види се,
да до ране смрти њ. велич. пренајблаж. цара, није ни ердељ
ске Влахе, који нестоје под народним привилегијама а
ипак голем део илирскога народа чине, никоја зла срећа
терала, осим што су кад-и-кад гњечени од своје господе,
— ал су напротив и они мирни, верни и послушни били.
Још угоднија беше у Угарској судбина целоме народу
за славо-обилате владе цара Карла VI. Већ је горе споме
нуто, какова је диплома рад сигурности и потврде године
1715° на корист њихову издана; и поменуто је, како је мир,
што га углавише у Пожаревцу с Турцима, у многим стварма
по њих добро дошао.
Истина, с почетка се хтела сумња да подигне, да ли ће
се леополдскде привилегије простирати и на оне земље,
које су кроз поменути мир архидому остављене? Али, пошто
су осим Ердеља друге (земље) редом у поменутим привиле
гијама изреком по именце биле, испаде и одлука по народ,
но са некојим оградама или изменама. Несамо сила Угра,
већ и многи Немци бејаху њиховом захтевању противни
под изговором, да ће се бајаги кроз-то скрачати коморски
интерес.
Ово би се некако и могло саслушати, да се није на скоро
показало било, да је велики део новодобивених земаља испо
клањан приватним људима, на које се пренајвише блаж. цар
тим лакше даде навести, што су му многи, који онда његова
поверења задобише, тако саветовали. Ал то није најбоље ура
ђено, и свакако би корисније било, да су по (оном) поклоњеном
великоме крају земље, или бар на повећем делу тога, насе
лили били граничаре, људе за оружје: па још, како нови власт
ници или њихови чиновници нештедише своје поданике она
ко, као што је требало, нити их помагаху онако, као што се
48

од њих надаху. Кад је пак ово пренајблаж. цару на неколике


године пред смрт његову јављено било, нареди он комисију
једну под председништвом грофа од Виндишгреца, пото
њега државнога наместника, позвавши у њу обојицу грофова
Хамилтона и Кефенхилера, барона од Енгелсхофена, обојицу
браће од Коха, и Холера од Долхофена, који ће ствар пре
гледати и преправити за већање конференцијско — које
буде потом 6° Маја 1757° год. код грофа Штаренберга, где
је био земаљски маршал, гроф од Харача, коморски пред
седник, гроф од Дитрихштајна, генерал-ратни комесар, гроф
од Неселрода, за тим оне особе, што су горе казане. И пре
највиша опширна резолуција, која је по предлогу конферен
ције састављења, у толико је још знаменитија, што се из
ње јасно види, како је јако пренајвише блаж. цар к срцу
примио зло употребљење његове милости, и злостављања,
која су против његове најправедније воље чињена. По томе
дакле изађе по савету конференције а под именом Каро
лина оно славно олакшање Меоacquisitorum (новодоби
вених (поданика)), при којем и остане до прехитрена (iber
eilten) утеловљења (њихова) са краљевином Угарском. —
У даљним земљама неможе најсветлији монарх да учини
добра ради својих поданика сваки пут оно, што би рад био,
треба дакле он, да само затим стане, како ће зарана дознати
за ствари, и како дозна, да откривено зло чим мог-буде
обустави, а око тога је био још пре владе њ. величанства,
истом-умрлога цара (Карла VI.), његов господин отац уста
лац, пославши одмах после карловачка мира карафијску коми
сију рад уређивања краљевине Склавоније, коју (комисију)
пак помете Рагоцијев устанак године 1702“. Ова краљевина,
што стаја једнако под милитарском-јурисдикцијом, била
је после, кад се утишала поменута буна, више реди од војске
а особито од генерала Петраша љуто и тако гњечена, да
су с тога немири постајали, које су такође (они властници)
на зло употребљавали под видом неким, како ће обманути
(двор) да су горе поменута поклањања бајаги земљи корисна.
А кад је пак код горњега истраживања нашло се, да је добар
део склавноских жалба, које су године 1736° поднесене,
основан, то им је годину дана по том и поможено било Каро
лином и тим је учињено, да се у задњем турском рату нису
тамошњи становници, као Власи у Банату, противили и не
49

верни били, којега задњег (у Банату) такође неби било,


да није Фелдмаршал гроф Мерси, кога су и Власи и Рајци и
љубили и бојали га се, макар што није ни једнима ни другима
ни у чем праштао, живот изгубио неколике године пре тога у
битки код Парме. Из овога се опет види, колико код илирскога
народа стоји до тога, да се човек уме с њиме вешто владати,
и то се потврђује са још више догађаја за последње владе.
Њ. царск, и краљев. апостол. величанство (Карло VI.)
покрај привилегија, које има у Угарској илирски народ, није
ни ту с ума смело бригу рад ширења уније. Али пренајвиши
исти (цар) одмах су и промотрили, да од Њихове трудбе дотле
неће никаква постојана плода бити, докле је год оскудице са
ученим клиром, који ће се бавити благим обраћањем кри
вовераца (Irrglaubigen), и (докле је год оскудице) у другим
средствима, која овој цељи теже и служе.
Они (цар) су дакле међ осталим о том размишљали,
како је у пространој велико-варадској дијецези, која по
простору своме у около неће много мања бити од целе
земље Аустрије (архихерцеговине) испод Енса, број като
личких становника врло мален, и како су осим дом-а (саборне
цркве), који је после велелепно подигнут али се ни близу
неможе да напуни овим (католичким) становницима, само две
самците католичке парохије, како је то напротив сасма
богата бишкупија, која носи до 70.000 фор. на годину,
покрај које је по сразмерју такође врло богат домски-капи
тул, — како-ли је пак сва остала дијецеза пуна од-чести
неунијата а од-чести калвина.
Из отoг су узрока Њихово величанство заискали у па
пинске столице, да се један део излишних владичанских при
хода употребљује на корист и уније и праве вере, па да то
извршује, ко тамо бишкуп буде, са заједничким знањем па
пине столице и краља, — које је у Риму године 1723° и до
бивено, те је одређено 17.000 фр. годишње рro Mensa Episco
pali (за уживљење бишкупово), сав пак сувишак бишкупских
прихода буде посвећен оној двострукој поменутој цељи. Но на
жалост — ова наредба, за коју бар дужности великих душе
пастира свакога бишкупа и без тога вежу, остала је толико
времена непослушана, напротив год. 1737° разашље коме
саре тадашњи бишкуп, који је такође и велики жупан бихар
ској жупанији, те ће они, позвавши неунијатску општину да
4
50

пошље своје посланике, гледати, да наговоре те посланике


да се и без изучавања у унији, без свакога реда и начина
поунијате, које је после служило бишкупу и капитулу за
изговор, што су десетак, којега су тамо неунијати по ста
poме обичају опроштени били, с највећом жестином од њих
истеривали. Ово беше толико већа „саблазањ — нит се дало
шта против рећи, што се томе злом употребљењу, које ни
малчице несазиђује, морало на пут стати баш властитим ре
шкрипитом, који је потписао садашњи палатин као угарски
дворски канцелар.
На поменуту себичност мора човек с тог већма жалити,
што се кроз-то, као што је лако видети, морала унија сваком
омразити, место да се омили. Преблаженоме цару неможе се
то у кривицу пришити, што је пренајвиши-исти с папин
ском столицом заподео, и било је и биће још спасоносито,
ако се кад обистини, ма да и јесте осујећено кроз против
ничко поткопавање оних, који су ревност за веру непрестано
у устима носили и још носе, и њихових пријатеља. — Међу
тим, како ће подићи велико хвалисање због своје корисне
трудбе око потпомагања душевна спасенија, нису се плашили
износећи такође, да су тамо у велико-варадској дијецези
прешли тобоже неунијати на унију, под којим је изгово
ром после забрањен неунијатским поповима приступ у та
мошње општине и арадскоме владици визитација својих
једновераца.
Али како су се тога ради немале сплетке изродиле, то
је најзад саизвољено, да се пошље у Велики-Варад комисија
једна ради точнога истраживања ствари, те да се кроз пози
вање и саслушавање сваке редом општине поуздано сазна,
колики је у тој дијецези број унијата и број неунијата, а
да до тога дође и у Ердељу, недадоше никад баш они, који
су овакав пут (овде) предложили, макар што је и тамо пи
тање, да-ли су свиколици Власи унијати, или је део један
од њих неунијат остао? дакле NB. да толико до тог дође,
колико је ствар (она с овом) сасвим једнака.
Нехајући затим истерана је истрага у бихарској жупа
нији таком истом жестином, а у Ердељу се до овога часа
томе смета, „којем се неможе друга узрока наћи, осим да
човек, кад страстима и предрасудама сувише попусти, и с
најбољом вољом лако заиђе странпутицом“.
51

Истрага велико-варадске комисије испаде пак онако,


као што је ондашња илирска дворска депутација мислила,
јер се после силних препрека, које су на пут стављане, и
после многогодишњега подбадања на послетку откри, да због
тога, што се није католички клир бринуо за изучавање неу
нијата у унији, неунијатској пак поповштини беше приступ
к својим једноверцима запречен —, постали су од неунијата
од-чести аријани а од-чести нехришћани, незнајући ништа
од вере. Откривење ово није ипак сметало онима, чија је то
кривица била, да ненађу силних пријатеља, који ће их
оправдати, нити другима, који се доиста видела плаше а
испод руке по погодби вечита прећутања износе недела
да опадну поштене људе, и својом хитрином гледе сасма
често да продpу, „а сваки пак, који покрај свеколике мило
ште, што му чешће у део паде, зазире од видела, управ кроз
то навлачи сумњу на се, и кад још осим тог свога сачо
века лажно подказује а овамо опет гледа, да му на пут
стане да се неодбрани, — непоштено ради и против своје
Саве СТИ“.
Сад пак после свега, што се овако открило, као што је
напред казано, изашле су најспасовитије наредбе; коми
сија је докончана са задовољством неунијата, и ови су се и у
оним точкама, које им тешко пасти морадоше, по вољи двора
покоравали. Међутим је двор одобрио средства, која је комисија
рад ширења уније предложила, али ево досад никако да се
изврше, бар много ће требати док се то збуде. На неунијате се
у бихарској жупанији, макар што су они у многоме попустили,
све једнако већма напада него-ли на тамошње калвине,
лега ради мора ненавист на унију да се навлачи. Ипак је
наде, ако се кад дотле дотера, да се папина була од го
дине 1723° ваљано испуњава и пази, да ће ствари у велико
варадској дијецези можда лепши вид добити.
Да се пак и по другим местима у Угарској, као тамо,
колико треба потпомогне ова спасовита намера, чини ми се
да је нужно у илирским народним делима имати непрестано
пред очима ево ова правила:
Прво, да се даде народу свом верношћу и дужношћу,
што му је обречено, нетерајући га дуго којекуд домишљан
ским изговарањем, особито у оним точкама, у којима он (и)
у Турској заштите ужива. Напротив,
4“
52

Друго, да се њему јm Corpore (целом народу) недопу


шта више него што се по привилегијама од слова до слова
може, па ако (народ) падне на неправедна захтевања, да
се одбије без околишења.
Треће, да се велезаслужени народни људи награђују
као и други поданици јm utili et honorifico (хасном и чашћу),
Насупрот пак
Четврто, да се они, који скриве, љуто каштигују.
Пешо, да се држи пристојна равнотежа међу поповшти
ном и међу војништвом — тако, како ће сваки пут оне кроз
ове а ове кроз оне укрочати моћи. -

Шесто, да се они заштићавају против народне мрзости


Угра и да се непрестано буде на опрези, да мало-час поме
нута мржња непревазиђе корист уније. Најпосле пак и
Седмо, недати се навести лицемерном ревношћу за
веру ни на какво гоњење и гњечење из потаје; већ једнако:
као што се његове (народа) кривице жестоко каштигују, тако
да се нештеде напротив ни они, од којих је (народ) лажно
потказан, и који хоћеду да му неправду учине, или, што је
још горе, који су му је доиста учинили.
Буду-ли се ова напред правила, гледајући илирски
народ, верно пазила, то се ја усуђујем чисто с поуздањем
рећи, да ће се од њега све више пробитачних услуга до
ЧЕКИВАТИ.
Г ЛАВ А ПЕТА.

О привилегијама илирскога народа и о њиховом правом


смислу.

Привилегије у илирскога народа дате су му од-чести у


новија времена, од-чести вечито, а од-чести за време док
трају дужности, на које се погодио, и на послетку од-чести
народу свему и свуда, од-чести пак становницима којег
среза или особитим општинама.
Најстарија привилегија, којој се налази трага у ц. и кp.
архивама, дата је становницима некад врло славне вароши
Цеве (Рац-Кеве, Ковина) од краља Жигмунда 1428° године.
Из оте се види, да су ове становнике као стране госте
гледали, који су за краљевину велезаслужни и намењени да
сигурају тамошње границе, те су из тога узрока опроштени
од плаћања царине и од сваке дације.
Поменуту је привилегију после унук његов, краљ Вла
дислав, године 1453° и 1455° не само потврдио, него је про
стрљо и на околна места (око Ковина). Тако је исто учинио и
краљ Матија год. 1458° и 1464“. А као што се може видети
из дипломе краља Владислава П. од год. 1501“, мора бити да
су још пре тога сиромаси рајцки становници Цевљани про
терани били отуда од Турака, и населили се после на
острву Кепељу (Чепељу), на месту једном, које се звало
Сент-Аврам-ИДеке или Нишкеве, те им је дакле већ Вла
дислав I., који бејаше и краљ Пољској, дао тамо не само
седишта, него је и оне исте слобоштине, које су уживали у
Кеви, прострљо и на њихово ново насеље и свечано потврдио.
При том заслужује, да се забележи, да ни у једној тој ди
пломи нема ни речи о верозакону, којим се такође потврђује,
да донде, док није мах отела народна омраза на Рајце, није
ни мржња на неунијате бар тако жестока била. -
54

Ал ови сиромаси људи нису нашли ни у Сент-Авраму


Идеке-ју ни мира ни сигурности, него су и одатле растерани
били од Турака, кад оно ови помоћу тамошњих незадово
љаца завладаше већим делом краљевине Угарске, па ипак су
удиљ-довека остали верни законитим краљевима од Угар
ске. Они се после склоне у Ђур и у Коморан, у ондашње
граничке градове; и кад ће после, за владе Фердинанда III.
да као овлада неко време хришћанско оружје, молише они
превисоко-поменута цара, ако буде и даље среће и напретка,
— да им опет даде стара седишта са свима слобоштинама,
које су најпре имали, на које се и цар најмилостивије саиз
волео, али су ове слобоштине у дипломи потврде угарске
дворске канцеларије скучене аd usum praећађitum, које цар
ска резолуција није била споменула. —
То је дакле кратка историја најстаријих привилегија и
слобоштина, за које ја знам, да су дате биле некојим тамо
Рајцима, без обзира на унију већ само с обзиром на благо
хришћанства, пре него-ли ће Угарска припасти архидому.
Друго, споменута је већ напред која више: како су после
цариградске пропасти многи Грци, људи за оружје, тражили
свој ужитак и сигурности у она два пуста среза, који гра
ниче с Аустријом и који су данас вараждинско и горње
карловачко генералство; да су они Фердинанду I. лепих
услуга против Запоље чинили, да је опет тај цар, краљ и
архихерцег заштићавао њих у држању и уживању поменута
два среза; да је за (владе) његова сина, архихерцега Карла,
у Штајарској начињена пручка либела, и (ту је) њима од
аустријских сталежа обећана покрај уживања земље, коју
имају, још годишња плата за то, што се подухватише, да
чувају границе против свакога непријатељскога насртаја; и
најпосле, да су они за Фердинанда II. врлих заслуга стекли од
чести за реформације и од-чести за тридесетогодишњега рата.
А већ су и цар Рудолф II. и цар Матија као краљеви од
Угарске нашли били за право — признавајући, да су Грци
или Власи, који у оним крајевима станују, обадвема краље
винама, Склавонији и Хрватској, те-како помогли тиме, што
су Турке задржали наиме од даљега упадања у ону прву,
— да им најснажније осигурају уживање свега онога, што
су год за њихова доба имали, ако би то лежало у једној или
у другој од ових двеју краљевина.
55

Тако је исто после учинио и Фердинанд II, ио гласу


привилегије, која је изашла из угарске дворске канцеларије
од 15“ Новембра 1627*, и у којој се врло похваљују корисне
услуге, што су ови Власи целоме хришћанству а особито
круни Угарској чинили, — за себе је пак изреком задржао, да
наименује по вољи заповедача, под којим ће сви стајати и
који ће само од њега зависити.
И то није било доста Фердинанду II., већ је он дао још
осим тога год. 1630°, да се састави (њима) прави земаљски
устав (Landesverfassung), у ком су прво: правила о маги
страшима, који су у земљи постављени, 2. о судовима
3. о властишости, 4. о злочинствима и најпосле 5. о делима
војничким, који пак устав, с тога, што се простираше на сву
земљу, није изишао из угарске већ из аустријске дворске кан
целарије, и потписао га је тадашњи први аустријски дворски
канцелар, барон и по том гроф од Верденбурга. Овај је исти
земаљски устав обновио (потврдио) после Фердинанд III.
године 1642“, и Леополд (1) г. 1659° и Карло VI. г. 1717° “).
— Али како су се међу тим различна зла употребљења увукла
била у генералствима, то су се трудили за владе задњега
преблаж. цара (Карла VI.) да доскоче томе, које је ево
овако било:
Милицијом је управљала исто тако као-год и комором
(провинцијом) особита једна власт или-ти ратски савет, који
је седео у Грацу, и овај није зависио од дворскога ратскога
савета у Бечу, него од аустријске дворске канцеларије, баш
онако, као-год што није била ни аустријска (архихерцего
вачка) комора под овдашњом (у Бечу) дворском комором, него
под аустријском дворском канцеларијом. Како се пак још за

**) Ове привилегије са уставом, којих је осам на броју, чуване су


на звонари старе цркве северинске (у накрачкој дијецези);
врата су била на тој гвоздена и забрављена грдним бравама што
висе, и пред њима су непрестано стражарила два стражара
(„шилбока“). Кад је после саграђена нова црква у Северину,
пренесене су и те привилегије из старе цркве у нову. На те се
односи она катонска реченица, која често долази у зборнику
угарских права: „Privilegia et statuta Valachorum cassentur“
(привилегије и правила влашка нека се укину). ".

Глед. А. Стојач.: „Черте живота народа србскогљ . .“ стр. 21,


56

старијих времена око тога радило, да се колико мог-буде


уведе једна и иста форма владе бар у немачким наследнич
ким земљама, то се најпосле дотерало дотле, да буде под
ложен и градачки ратски савет ц. и кр. дворском ратском
савету и градачка комора ц. и кр. дворској комори, покрај
свега, што се аустријска дворска канцеларија (томе) здраво
противила.
Али се тим неукинуше свеколике мане, које се појављи
ваху у генералствима. Приплотком Лике и Крбаве умали се
ужитак, који тамошњи граничари по пручкој либели имађаху
од корушких и крајинских земаљских сталежа. Често су се
поткрадале себичности код давања онога, што су баш ови као
и вараждински граничари имали да примају. Нит се ту до
вољно бриге водило о њиховом добром одевању, нити о ору
жању, нити о оправљању граничких градова, а особито од кад
мислише, после утаначења пожаревачка мира, да су доста
осигурани и сачувани против Турака. Занемарише да гра
ничаре веџбају у оружју, колико се изискује, војнички запт
падаше све више и више; народњацима постављаху од
чести врло мало официра, од-чести пак људе невеште за
официре, чега се ради порађа у њих већа мржња и нена
вист, јер је прост човек јако био гњечен, и кад-кад му је
закидан по који део његове плате. А свему овом нереду било
је с тога теже помоћи, што генерала тамошњих граничара
дуго времена тамо небејаше.
Све ове околности дале су дакле повода, да се пошље
принц од Саксен-Хилдбургхаузена у генералства рад попра
вљања тих мана, који је у различним стварма промене и
учинио. Али пошто се те највише тичу милитарства, у која
се ја, као што чешће рекох, немислим мешати, то ћу се код
тога већ зато мање задржавати, што су његове наредбе
многи кудили, други пак хвалили. Вероватно је ипак, да
је он сила добра учинио и темељ ударио тој већој хасни, што
се сад вуче од граничара у опште, макар што је оним
начином, кад је гледао да у једном и у другом продре, то
варио на себе мрзости без невоље, а тим је, као обично, самој
ствари можда науђено било.
Било пак како му драго, ал су немири у вараждинском
генералству неколике године пред смрт преблажена цара
ипак позлили, ша су и пре трећега рата, за којим ће доћи
57

бечки мир, скривили њих неколико Вараждинаца, што бејаху


у Италији на војсци, вративши се без допуштења кући, кад су
их тамо требали. Претило им се дакле, као што је и право, да
ће узети натраг њихове привилегије и штатуте, ал се ипак
није нашло за паметно, да под каштиту мећу све редом, те
тако буду опет год. 1737° поменуте привилегије потврђене
са поновљеном претњом, да ће их (привилегије) укинути,
чим први пут погреше; напротив пак, како ће у напредак
препречити овакове распустности, додана су три нова чланка
к старима и састављено је засебице писмо од чланака,
којим се граничари због милитарске службе морају већма
него пре да обвезују владаоцу. Што се тиче ова три нова
чланка, први заслужује особиту пажњу с тога, што се у њему
жалибоже незабрањује жењење и удавање неунијата с уни
јатима, него се само наређује, да неунијат Грк своју уни
јату жену, и неунијат господар свога унијата слугу или
слушкињу ни најмање неузнемирује у слободном држању
свога верозакона.
- Како се дакле у оно доба, кад су Вараждинце, који су
скривили били, пре хтели казнити него-ли им повлађивати,
— није за добро нашло да се даље (мак на конац) тера, то
је лако расудити, шта треба држати о предлогу грофа
Пешација (који предлагаше) после тога, да се у горње
карловачком генералству, где граничари нису никад непо
слушни били, све женидбе и удадбе међу неунијатима и међу
унијатима, које су од двора допуштене, не само самовластно
укину, него да се изнесе да је то отмица (жена), па да се
смрћу каштигују. Предлог је овај доиста такав, да би могао
велику несрећу за собом повући, те се даје и сувише сазнати,
како је опасно, давати власт у шаке људма или их бранити,
који на то спадну, да се усуђују ту власт баш против сва
кога правила на зло употребљавати.
. Као што је у једну руку ширење праве вере у свакој
земљи највећа жеља, те ваља за тим непрестано стати и
бригу водити, тако је међутим у другу руку искуство сасма
често показивало шкодљиве последице, кад су год средства,
која томе служе, у невреме потрзана, или кад се њима пре
теривало, или кад се у извршивању грешило. Тако је било
и са оним, што се у вараждинском генералству због мана
стира Марше за разних времена догађало.
58

Овај је манастир био без сумње испрва неунијатски.


Пошто су они (неунијати), кад добегоше са Истока, пренели
тамо са собом различних светиња, које у њих имају големога
поштовања, зато је тај (манастир) био код њих у великој
части. Кад је дакле духовна старешина поменута манастира
прешла после унији, осетише они то тим већма, што им, као
што су бар сами казивали, нехтедоше натраг дати светиње,
које су са собом донели, и загрепски се бишкуп (Југовић)
заузе за унијатске калуђере. Можда би се с почетка лако
могло утишати њихово незадовољство, да су им били издали
светиње и црквени украс, а у манастиру да су били место
унијата из тамошњих крајева понамештали немачке като
личке свештенике, на које они мање мрзе.
Ал кад неби ни једног ни другог, заборавили су се они
после толико, па су у великом броју наоружани истерали из
тога (манастира) унијате, и, нехајући за пренајвише запове
сти, преотели су га упорством и непокорношћу, које је највеће
казни заслужило. Што се мање могло ово безобразно дело
оправдати или покрити, тим је већа вика бивала, која се по
дизала тога ради особито у краљевини Хрватској. И почем
су жалбе са обадве стране необичном жестином истериване,
то су овде (у Бечу) можда највише њих мислили, да је мана
стир Марша предмет какав преголема замашаја и за државу
и за верозакон.
Пошто су ипак за тешких ратова, који једнако трајаху,
врло требали Вараждинце, људе граничаре, који су онда били
у оружју највећма извеџбани, Вараждинци пак тврдоглави —
манастира Марше ни-пошто недадоше: бојали су се (на двору)
узети им против воље то место пре повратка мира. А кад се
пак мир поврати и држаше да је сигуран, наређено буде грофу
Петацију да то учини, који то и без велика труда изврши и
буде за то богато награђен. У том је сасвим право и добро
било. Кад је пак ово сасвим добро за руком испало, мислио
је он можда, да унију све већма и силимице шири, те да кроз
то буде још заслужнији и достојнији награде. По његовој
дакле заповести баце неунијатске попове, који су дошли били
у жумберски срез, да крсте тамо децу својим једноверцима,
у тешке тавнице, и ту су их врло љуто држали, а под тим
чудноватим изговором, да је земља поунијаћена, те се не
сме ту никакав неунијат застати. И макар што пређашња
59

илирска дворска депутација са саглашавањем духовника (испо


ведника). Њенога величанства царице и краљице силно до
казива нетемељност и чудноватост те реченице, и што одмах
затим изиђе заповест, да се пусте она четворица попова, не
даде се ипак гроф Петаци тим задржати, да нечини жао на
родњацима другим путем, на коме је потпомаган највише
тајним писмима, и да најпосле неогласи патент један, којега
се садржај недаде сложити са привилегијама. Тога се ради
дакле диже општа буна у вараждинском генералству, коју су
још осим тога пратиле различне околности, што злочинство
повећаваху.
И као што увек овакав зао догађај исти таки шкодљив
последак других зловољних поданика обично за собом по
влачи, то се за мало-час по том раширила буна као какав по
жар и по католичкој краљевини Хрватској, за тим по Скла
вонији, где је било сила унијата, и по пространој бихар
ској жупанији.
Да је онда краљ од Прусије био одмах (с двором) пре
кинуо, умакла би била овдашњем двору не само хасна, коју
је у рату, што и данас траје, као што се неда порећи, уживао
и још ужива, — него би такође натеге било, кад би дошло,
да се у исто доба угушују унутрашњи немири, који су се ди
гли били у једноме крају земље од шесдесет и више немачких
миља, и да се довољно спречи и супрот стане спољашним с
почетка далеко силнијим непријатељима. Једном речи, врло би
зло изгледало по архидом, по верозакон, и по хришћанство, а
они, који су томе криви били, неби никад у стању били одвра
тити опасност и несрећу, којој су повода дали, те ово дакле
треба врло важан узрок да буде, да се у напред неизлажемо
више овакој опасности, у случају баш да мир врло добро ис
падне, а некмо-ли ако испадне средње или зло, и да се осо
бито здраво и делом на пут стане непрестаном досађивању гр.
Петаци-ја и тајном опадању поштених верних слугу, кад
зло уз-смера; јер доиста никад неће фалити светл. краљев.
архидому потајних и јавних непријатеља, од којих ваља да
се чува, нити ће увек среће бити, да се за годину дана не
само утишају онако опасни унутрашњи немири, него да се и
они, који су у тима учествовали, окрену живљој и користни
јој ревности службеној. Али незадржавајући се дуже око
тога, ступам сада
60

Треће, к најобилнијем дародању привилегија, што су


илирскоме народу дароване, које је било године 1690°. Од
мах онда и од оно доба за сваке владе редом: прво, изда
вање а затим потврђавање ових привилегија није излазило
само из једне канцеларије, него из обадвеју, т. ј. из тадаш
ње, као што је зваше, аустријске дворске канцеларије и из
краљев. угарске канцеларије. Дворски војни савет издавао је
на то сваки пут Diploma protectionale (диплому-заштитни
цу), којом се заповеда његовим подложницима, да руководе
народ у уживању свега, што је по привилегијама. Кад је дакле
тако и не другачије бивало за Леополда (I.), Јосифа (I.), Кар
ла VI., и сада за владања њ. величанства славе најдостојније
царице и апостолске краљице, то се свак мора заиста чуди
ти, што је отпре хтео често спомињани г. гр. Петаци да при
шије илирској дворској депутацији покрај других такође
неупутних кривица, за која је молио да у тајности остану,
— још и то, да је она (илиp. депутација) бајаги на захте
вање горње-карловачкога владике, и непитајући њега, гр.
Петација, наново потврдила привилегије и слобоштине вла
дикиних једновераца. Јер прво није доказано, да је данашњи
горње-карловачки владика Јакиш (Јакић) искао то потвр
ђење, нити да је дворска депутација то издала; друго, на
пред је већ назначена разлика, која постоји између штатута
генералствених и између народних привилегија. Осим тога
дворски војни савет издаје само Diploma protectionale a нe
потврђење, дворска пак депутација није се никад усуђива
ла да сама те (штатуте) прави, понавља, или да их потврђава.
Напротив, треће, свечано потрђење народних привилегија за
данашње славобогате владе изишло је још г. 1743“, ал не
од илирске депутације, већ из тајне дворске и државне
канцеларије, која је у оваким делима на место некадашње ау
стријске дворске канцеларије; те тако Јакиш тим је мање
имао пута искати ново потврђење, кад неунијати горње-кар
ловачки Грци и онако без напасти уживају народне приви
легије (још) од г. 1690“, као што ће се мало после и боље
показати, нити се може помислити, да ће смети гр. Петаци,
зато, што није он саизволео, да вредност чега у сумњу до
води, што су три цара, један за другим, па и данашња велика
владарица, најсвечаније обрекли и потврдили, ако се и јесте
он трудио, да то из под руке, колико се год могло, осујети.
61

Друго, код дародања ових привилегија ваља приметити,


да је за владе цара Леополда (I.), и то 21" Аугуста поменуте
године, само једна једина диплома тога ради издата из ау
стријске дворске канцеларије, која тада беше и кућња кан
целарија, а из краљ. угарске канцеларије изашле су три:
прва 11“ Декембра, потом друга 20" Аугуста 1691“, и трећа
4“ Марта 1695“, и све три су потписане од угарске господе
бишкупа као канцелара: из чега се види, да угарско све
штенство, које је верно остало своме краљу, није онако
мрзило на илирски народ, као што ће по том више њих чини
ти, него је напротив својски припознавало његове (народне)
велике заслуге за круну угарску, за верозакон и за хришћан
ство; као што и јесу баш те заслуге у свим трима дипло
мама врло похваљене.
Али то не беше главни узрок, што се није народ задово
љио првом дипломом, коју издадоше Ова беше управо само
оглас дародања, које му је учињено преко дворске и кућње
канцеларије, са додатом заповешћу, да се сваки у Угарској по
томе влада. Већ, можда се зар није могло сасвим сакрити од
митрополита ни од свеколикога народа, који је од-чести и пре
био у овдашњој области, а од-чести се недавно овамо упутио,
да неће сви Угри у напредак једнако лепо по њих мислити;
па се дакле старао, да се за времена огради противу онога,
што се мога бојати особито рад слободнога држања свога
верозакона. Зато је баш тога ради послао тадашњи митропо
лит Черновић владику **) од Јеноја (Јанопоља), — утврђеног

“) Исаију Ђаковића („мудрога“) и с њиме Адама Фелдварија


из Коморана, који однесу цару Леополду 1. молбеницу у шест то
чака, у којој су искали: да се пусти деспот Бранковић из затвора;
да могу дотле изабрати себи вице-војводу; обећавају, да ће во
јевати без икакве плате, само, да им се даде хране и коњма
пиће; моле да могу слободно уживати своје привилегије; да им
нико од других војника неотима више пљена, што задобију; да
им се даде територија; да их нико ненатерује на плаћање де
сетка, квартирање и т. д. И на то је изишла привилегија ова,
што је Бартенштајн ево наводи. Раић. ХI. 10. стр. 141.
Јанопоље је данашњи Борош-Јенеј и некадашња „Влашка“
(Банат) и Бачка, (по том се може разумети и пословица: „Оби
шао и Влашку и Бачку“). Цар Леополд потврђујући деспота
Бранковића у деспотском достојанству вели у дипломи (28. Септ.
1688): Te Georgium Brankovich — in hereditate praespecificato
62

места једног, које лежи близу на граници ердељској, и


које је мало-час по том помоћу Грка отео јуначки Херцег од
Лотарингије, — до њ: величанства цара Леополда(I.) да се и
захвали на милости, која је народу учињена, и да увери Њ.
величанство о вечитој верности тога (народа), а и да подне
се у име народа некоје друге молбе.
Какве су те молбе биле, и колико су, и којим су начи
ном испуњене, види се из друге привилегијске дипломе у
овим облицима, што иду:
»... viсissim“) ut Lenitatem ac Dulcedinem Imperii Domi
natusque nostri in ipso limine sentiatis, petitionibus Vestris
pietate Nobis connaturali annuentes, benignissime decrevimus,
ut juxta orientalis Ecclesiae graeci ritus Rasсianorum Con
suetudinem ad normam veteris calendarii libere conservemini
ei et prout hactenus, ita deinсерs a nullis Ecclesiasticis vel
saecularibus statibus ulla afficiamini molestia; Liceatque vo
bis inter vos ex propria facultate, ex Natione et Lingua Ra
sсiana constituere Archiepisсорum quem status ecclesiasticus
et saecularis inter se eliget. Isque Archiepisсорus vester libe
ram habeat facultatem disponendi cum omnibus orientalis
graeci ritus Ecclesiis, Episcopos consecrandi, sacerdotes in

rum Herczegovinae, Syrmiae et Joanopolis (in qua nimirum Иlaška


et Bacska continentur) districtuum confirmandum — esse duximus.“
(Тебе Ђорђа Бранковића за добро нађосмо потврдити у наслед
ству напред назначених окружија, Херцеговине, Срема и Јано
поља (у ком је Влашка (Банат) и Бачка).
Стојачковић, стр. 25.
**) „ . — А да би и ви узајмно благост и сласт Наше владе и го
сподства већ на самом прагу осетили, ваше молбе с прирође
ном Нам благошћу одобравајући, најмилостивије смо закљу
чили: да по обичају Расцијана источне цркве грчкога обреда и
по пропису стара календара слободно опстојати можете, и да
вам како до сада тако и у напредак никоји црквени или мирски
сталежи никакве досаде чинити немогу; и нека вам је слободно,
између себе, сопственом влашћу, из српскога народа и језика
постављати себи архијепископа, кога ће црквени и мирски ста
леж између себе бирати, и овај архијепископ нека има слободну
власт располагати са свима источним црквама грчкога обреда,
епископе посвећивати, свештенике по манастирима разређива
ти, где буде нужно цркве сопственом влашћу зидати, по варо
шима и селима расцијанске свештенике намештати: једном речи:
као и до сада, да буде поглавар над црквама грчкога обреда и над
*.
63

Monasteriis disponendi, Templa ubi opus fuerit, propria fa


cultate extruendi; in Civitatibus et Villis Rasсianos sacerdo
tes subordinandi, Verbo: sicut hactenus graeci Ritus Eccle
siis et ejusdem Professionis Communitati praeesse valeat, ex
propria auctoritate ecclesiastica, vigore Privilegiorum a Prae
decessoribus mostris divis quondаm Нungariae Regibus, vobis
concessorum in tota Graeсia, Rascia, Bulgaria, Dalmatia, Bos
nia, Jenopolia et Herczegowina, nec non in Hungaria, Croatia,
Mysia et Illiria, ubi de facto existunt, et quatenus et quam
diu mobis universi et singuli fideles et devoti erunt, facul
tate disponendi gaudeant. Statibus porro ecclesiasticis velut
Archiepisсоро, Ерiscopis, Monachis omnisque generis sa
cerdotibus Ritus graeci in Monasteriis et Templis maneat
propria facultas disponendi, ita ut nemo im praedictis mo
nasteriis, Templis et Residentiis vestris violentiam exer
cere valeat. Verum in Decimis, contributionibus et quar
teriis antiqua Immunitate gaudeant, nec super ecclesiastico
statu ullus saecularium, praeter Nos, potestatem habeat ar
restandi, vel incaptivandi aliquem, sed Archiepisсорus ta
les a se dependentes Ecclesiasticos, poenam aliquam incur
rentes, Jure Ecclesiastico seu Canonico punire queat. Confe

општинством те исте вероисповести, и да има власти њима


располагати, сопственом влашћу црквеном, по гласу приви
легија, које вам дадоше Наши прејемници, некадашњи бла
жене памети краљеви Угарске, по свој Грчкој, Расцији, Бу
гарској, Далмацији, Босни, Јанопољу и Херцеговини, као и у
Угарској и Хрватској, по Мисији и Илирији, где их доиста
има, и колико и докле Нам свиколици и појединце верни и
одани буду. Црквеним даље сталежима, као архијепископу и
епископнма, калуђерима и свакога реда свештеницима грчкога
обреда у манастирима и црквама нека остане сопствена власт
располагати, тако, да нико у предреченим манастирима, црква
ма и резиденцијама вашим никаква насиља чинити неможе. Од
десетка пак, данка и квартирења да буду ослобођени по староме
праву (као н пре), нити да има ико од мирјана, осим Нас, над
црквеним сталежом власти, кога затворити или заробити, али
да архијепископ може такове црквене људе, који од њега за
висе, ако шта скриве, казннти по црквеном или канонском праву.
А такође прилажемо и потврђујемо, да се грчкога обреда цркве
и манастири, и што к овима спада, као добра, што припадају
архијепископу и епископима, ма каква она била, поседоватн могу,
као што су од Наших прејемника приложена; а које је цркве не
64

rimus etiam et confirmamus graeci Ritus Templa, Monasteria


et ad haec spectantia, prout etiam ad Archiepisсорum et Epi
scopos concernentia bona, qualiacunque illa sint, juxta col
lationem Praedecessorum nostrorum possidenda; quae autem
Templa Christiani nominis hostis Turca vobis ademit, ea quo
que recuperata manibus vestris designari demandavimus. Ar
chiepiscopo denique vel Episcopis vestris, necessitate sic
exigente, Monasteria aut Ecclesias in civitatibus et pagis visi
tantibus vel etiam parochos et communitatem instruentibus a
nemine tum ecclesiastico tum saeculari molestiam inferri pa
tiemur. Adhibebimus quoque pro omni possibili omnem co
natum, ut per victoriosa arma nostra, repetitam gentem Ra
sсianam, auxiliante Deo, quo citius in Territoria seu Чabita
tiones ante hac possessas denuo introducere et inimicos
abinde repellere possimus. Volumusque ut sub Directione et
Dispositione proprii Маgistratus eadem gens Rasсiana per
severare et antiquis Privilegiis eidem a Majestate Nostra
benigne concessis, ejusque consuetudinibus imperturbate
frui valeat. Insuper et annuimus et in eo, quod si ex ipsis

пријатељ хришћанскога имена, Турчин, од вас одузео, и те кад


се освоје, заповедисмо, да вам се у руке предаду. На послетку
кад нужда узахтева, да обилази архијепископ, или епископи ма
настире и цркве по варошима или селима, или да поучавају па
poхе и општине, нећемо трпети, да им ико — било од црквених
људи, било од мирјана — досаде какве чини. Употребићемо та
кође по могућству сав труд, да победним Нашим оружјем спо
менути народ расцијански, божјом помоћу, што пре у обла
сти или у станишта, која су пре тога имали, наново уве
Демо, и непријатеље оданде одбијемо. И хоћемо, да под упра
вом и располагањем сопствених власти тај ноти народ расци
јански заостати, и старе привилегије, које су му од Нашега
величанства милостиво дароване, уживати и по својим обича
јима без узнемиравања живити може. Осим тога и одобравамо и
то, ако би когод између њих без утехе деце и сродника преми
нуо, да онда цела такова сермија архијепископу и цркви —
нсто тако и кад који архијепископ ил епископ умре, и такова
сермија да припадне архијепископији. Најпосле, да сви за
висе од архијепископа, као од своје црквене главе и у духов
ним и у мирским стварима, најблагонаклоније хоћемо и запо
ведамо.“
Ово је одломак из привилегије од 20" Августа 1691“ го
дине по преводу из додатка „Радњи благовеш. сабора 1861““
стр. 194 и 197.
65

graeci Ritus sine consolatione Prolium et consanguineorum


aliquis decederet, ex tunc talis omnis substantia in Archiepi
sсорum et Ecclesiam, non secus si Archiepisсорus et Episco
pus quispiam moriatur, talis etiam substantia in Archiepisco
patum devolvatur. — Denique ut omnes ab Archiepisсоро
tanquam capite suo Ecclesiastico tam in spiritualibus quam
saecularibus dependeant, clementissime volumus et jubemus.“
Услед овога издања (привилегије) буде најпре и прво,
стари календар изреком допуштен, јер су неунијати про
тив тога по местима, где су с католицима измешани, више
реди приморавани бивали, да светкују празнике латинске
цркве у оне исте дане, кад и ова, с њоме заједно, и кад су
се противили, бивали су казнени, а није се размишља
ло да се то нетиче никојега чланка вере, нити, да ће Грци,
како је и онако у источној цркви уведено мноштво (светаца),
ако у светкују и празнике латинске по новоме календару,
морати оскудицу трпети у храни, на штету и владаоцу и
земљи. По расматрању тога, и зато, што је њима баш nро
тивно обречено било (обрицањем се пак човек обвезује), ре
шили су после године 1742“ ову жалбу, која је у име народа
свакојако подстицана, тим, што су истина потврдили народу
слободно држање стара календара, али су такође додали:
„да у свим оним варошима и местима, где живе покрај овога
народа и римокатолички поданици, и они (неунијати) свет
кују четири већа католичка празника: Ускрс, Духове, Божић и
Festum Corporis Christi (Брашанчево), и то од она прва три
само први дан од свакога (да светкују), кад и онако држе
недеље с римокатолицима, или бар, да неби било саблазни,
нека држе дућане трговачке и занатлијске ваздан затворене,
и да нераде велике или тежатничке радње; остале пак римо
католичке празнике да нису никако дужни с њима светко
вати, али ће и пак (римск. свецем) од 8“ па до 11" сата, за
којих часова обично бива римокатоличка служба божја,
затворити све дућане трговачке и занатлијске, и за то време
да у њима (дућанима) нераде онаки занат, уз који лупа бива,
и да се уздржавају и од друге радње и посла, који на пољу
смета и немир чини.“
Тако су се дакле старали, како ће допуштено држање
стара календара толико умерити, да се неимађаху ничега бо
јати за верозакон, који господари, и неунијати се покорише нај
5
66

после у овим оградама, макар што је с почетка много труда


коштало. Али чим се у томе своја намера постигла била,
мислило се ипак, да ће учинити богоугодно дело, ако их
(неунијате) још већма скуче, и ствар су тако далеко терали,
да су (неунијатима) забрањивали сваки посао и радњу и
у оне празнике, што су им опроштени били, на који се нису
на забрану освртали, оне су хтели казнити, ил су их доиста
казнили. Али је Њ. величанство царица и краљица одмах,
чим Јој је о том јављено било, укинула то бездеље, и 16“. Де
кембра 1758° најправедније је наредила: „да неунијатски
једноверци о празницима, који су им опроштени, држе по
ваздан своје дућане отворене, и да могу радити, макар што
се католици нехтедоше држати те слобоштине (дишпен
зације).“ У другом пак нека остане по одлуци (резолуцији)
од године 1752“: по којој се ваља владати у оним случајима,
што овамо спадају.
По том и друго, архијепископу се и митрополиту, који пре
није никад седео у ц. и кp. наследничким земљама, исти
на, најснажније осигурава у опште Јurisdictio ecclesiastica
(црквена власт и управа) над свим његовим подложницима, и
све што још иде уза-ту; али у некојим стварма, где би се
могла зло употребити на одметање од пренајвише врховне
власти, умерена је (јурисдикција) врло вештим и таковим
начином, који није могао пробудити никаква зазора у срцима
народњака; јер казавши најпре власт, која му је дата, гласи
ТаMО : -

„ „. . verbo NB. sicut hactenus graeci ritus Ecclesiis et


ejus professionis communitati praeesse valeat, et ex propria
authoritate ecclesiastica vigore Privilegiorum a Praedecesso
ribus Nostris, divis quondаm Нungariae Regibus vobis con
cessorum in tota Graeсia, Rascia, Bulgaria. Dalmatia, Bosnia
et Herczegovina cum Jenopolia, nec non in Нungaria, Croatia
et Illyria, ubi de facto existunt et quatenus et quamdiu nobis
universi et singuli fideles et devoti erunt, facultate disponendi
gaudeant.“ * -

Тим особитим начином умерене су три најзнаменитије


точке: квартирање, дације и десетци ево овако:
„Уerum in Decimis, Contributionibus et quarteriis an
tiqua Immunitate gaudeant.“ -

-
67

Али су речи: antiqua Immunitate (по старој слободи),


колико се десетка тиче, давале у новије доба повода тешким
забунама међу угарским свештенством и међу неунијатим ста
новницима, који су се расејали којекуд по Угарској и нису Мi
litares (милитарци), па око ових забуна парница се терала с
обе стране тим већом жестином, што се ту радило с једне
стране, да се одржи голем ужитак (десетка), а с друге опет,
да се сасма тешки терет скиње с људи, којима и окак и не
преостаје много. Неунијати се позиваху на оне горе споми
њане саборске чланке Матије Корвина, Владислављеве и Мак
симилијанове, и извођаху отуда последицу, да су они од ста
pина и апte omпет Тиrcarum Invasionem (пре свакога тур
скога упадаја) опроштени били од давања десетка. Католичко
пак свештенство доказиваше, да тај придев antiqua није без
узрока приденут, и кад би се слобоштина на све простирала,
бадава би дометут био: да су дакле они, који би држали да
је (слобопштине) имају, дужни већ с тога показати да су је
и пре уживали, што су и у самој леополдској позивници
башка одлучена (изузета) antiqua et solita ante omnem Tur
carum Invasionem Regium et Dominorum Jura.
Као што је горе јављено, преле су се обе стране за пра
вицу, коју мислише да имају, толиком жестином, да двор
није за добро налазио ни године 1734° и 1735“, кад су све
редом жалбе илирскога народа поиздолазиле биле, да ову
точку реши. Тако исто није ни од оно доба (у тој ствари)
ништа чињено, и као што се види ни сад још, нит је нужно
нит паметно, тога се лаћати. Али није згорег, да двор има,
где дође аd Casum (случај који појединце), по правичности
неки правац пред очима, који ће, чини ми се, најзгоднији
бити ево по овим правилима: Прво, Мilitares (милитарци) су
и онако опроштени од *давања десетка; друго, уживају то
исто и готово сви Provinciales (паорија), који станују на гра
ницама краљевине Угарске: у бихарској жупанији, ул Сре
му и у Склавонији; треће, јурисдикција угарскога като ичко
га свештенства није се никад од почетка простирала негене
ралства, неможе дакле тамо ни говора бити о каквом - год
давању десетка; што се пак, четврто, тиче неунијатских Рro
vinciales— а, који се дубље у Угарској којекуд расејаше, то
су неунијати тамо, где станују, како-где: им дужни ил нису
дужни давати десетка: у првом случају морају пунијати дo
5
68

казати своју слобоштину, а, у другом се по праву држи, да


је слобоштина у њих, те тако опus probandi (да докаже)
пада на онога, ко десетак иште. Даље и
Треће, забрањује се свакој светској особи, (да несме)
неунијатскога свештеника, који стоји под митрополитом, за
творити, и само је њему (митрополиту) дато право, да такога
свештеника, који зло ради, казни по духовним или канон
ским правима, али (дато му је) с изречним задржавањем врхов
не власти, која се владаоцу пристоји над њима, in Formali
bus (у облицима):
»Nec super ecclesiastico statu ullus saecularium praeter
Mos, potestatem habeat arrestandi, vel incaptivandi aliquem,
sed Archiepisсорus tales a se dependentes Ecclesiasticos poe
nam aliquam incurrentes Jure Ecclesiastico seu canonico pu
nire queat.“
Из овога се види, да је власт ова, коју допустише ми
трополиту, двоструко била умерена, прво, што је владалачка
власт над свештеницима, који зло раде (скриве), без најмање
разлике задржана in Verbis (у речима): praeter nos (осим
нас), а друго, што су митрополиту везане руке, да неможе
друге казни осим духовних или канонских ударати, in ver
bis: Jure ecclesiastico seu canonico punire queat.
На ова обоја ограничавања оснива се дакле 4" параграф
окружне посланице (Circularrescript) од године 1729" mense
Januariо, по којем ће се неунијатскоме свештенству, кад
скриви, у свима Саusis criminalibus (злочинствима) судити
без разлике јm foro laico (светским судом), и казнити по пре
суди, како испадне и на пренајвишем месту по реду потвр
ђена буде, али, да се аnte publicationem et executionem sen
tentiae (пре оглашења и извршавања пресуде) рајцким Foro
ecclesiastico (црквеним судом) по обичају јихta Jura canonica
(по канонским правима) распопи („обрија“, деградира). При ко
јем се пак такође изјављује, да се нимало неустручавају, свр
шавајући криминални процес, или ударајући на муке (Тortur).
пустити (у суд) двојицу од његова клира као приседнике
(assessores), NB. ако митрополит сам заиште, али само аd
assistendum (да су ту), да они сами увиде, да је in forma
libus processus (парница по реду) право извршена, као и то,
кад би се они усудили што ту противно рећи, да се за то
двору јави ради даљег суђења и решења; а кад се кривцу већ
69

пресуда справља, да духовни приседници, који и онако не


могу онда ту бити, а Јudicio (из суда) отступе.
Ова је пренајвиша наредба тако пажљиво састављена,
да митрополит неможе ништа на то рећи; зато је још от
пре некако љуто сиљен био, да изда двојицу својих све
штеника аd Judicium Laicum in causa criminali (светском
суду због злочинства). И колико ја знам, није ниједан ми
трополит никад тражио, да се приме (кад суде) двојица ду
ховних приседника, по свој прилици зато, што му за то до
пуштење није јављено било. А тужили су се они чешће и с
разлогом, да је од-чести угарско свештенство, од-чести су
Маgistratus loci (мештанске магистратлије) и коморски чино
вници, особито од оно доба, откад се стаде угарској господи
сталежима више него -ли пре попуштати, и најпосле од
чести некоје милитарске особе, а то наиме гдн. гроф Пета
ци, — не само горњем месту (точки) у привилегији противно
радили, већ шта више, да су кад-икад неунијатске све
штенике, ма и да нису криви били, сасма немилосрдачно си
лним батинама частили (tractiret), тешке ланце на њих уда
рали, и у гадним тавницама затварали их: као што је међу
осталима често спомињани гроф Петаци четворицу такових
попова злостављао горе споменутим начином, зато, што су
дошли у жумберски срез, да крсте децу својим једноверцима,
а на другом опет месту веже унијатски некакав парох неуни
јатска попа за носила (an eine Bahre) као коња у коњушни
ци, зато, што му је матери на самрти св. тајне извршио, на
тера га да одатле једе и пије, и још друга безчестија учи
ни му. - -

Правда и правица изискује сама собом да се оваком


гоњењу и од-чести нечовечном поступању, које се неслаже с
хришћанском кротошћу, NB. силније и издашније на пут ста
не; да се увређени и гоњени освете, и да се најпосле они, који
овако скриве, несамо непотпомажу и ненаграђују, већ да се
напротив љуто и без околишења казне. То изискује да
ље још и сасвим очевидна благодет или управо спасени
је државе. Неисказано много већма сада но икада до тога
стоји, да се непосумња ко са претеране ревности за веру. Ва
ља-ли се тога правца држати према луторанима и реформа
тима, колико-ли се мање може одустајати од тога у обзиру
неунијатих Грка, који се у главним чланцима вере с католи
70

цима слажу, па који су и некад као и сад много хаснили и


хасне католичкоме верозакону, и у напредак ће моћи пома
гати својом издашном помоћу против његових (верозакон
ских) најопаснијих веробораца. Знаће довољно Њ. цар. и
апостол. величанство краљица по своме властитом осећању,
колико сажаљевања буди у меканом срцу љуто, а да нерек
нем немилосрдачно и нечовечно поступање. Од Ње-пренај
више неда се ни осим тога сакрити, како позорно краљ од
Прусије све тражи, да изнесе на овдашњи двор, каке гони
оне, који у делима вере другачије мисле. Она по том знаде,
како се ревностно заузима Њ. величанство руска царица за
Своје једноверце, који се налазе у овдашњим наслед зем
љама, и како се сила њих тамо на рускоме двору сасма труде,
да све дознаду, што се год овде неунијатима догоди, па после
да лукавством зло употребе, и раздор посеју међу обадва
двора, те би по том Њ. царск. и апостолско величанство кра
љица заповедила — кад-год Јој је јављано не само за
које нехришћанско поступање, као што је оно горње, него и
за саму повреду привилегија, — да се ово задње спречи а
оно прво да се оштро казни. Али су ове пренајвише заповести
хрђаво слушане, те до сад није никад таково злостављање,
ма било бог-зна како очевидно, као што треба казнено;
већ су кривци, шта више, у диљ-довека налазили средства,
пута и јаких пријатеља, како ће кривицу лажном каквом об
маном у леишати а тужитељима наново једа чинити: као
што се тако нешто догодило у горње -карловачком генерал
ству ево у овај пар, кад ја ову радњу радим, где се за го
дину дана није могло извршити оно, што је после честога
забрањенога потајнога поткопавања не само илирска двор
ска депутација, већ међутим и угарска дворска канцеларија
и дворски војни савет за право нашао и на највишем месту
одобрено било, — макар што је то од оно доба наново
дваред истраживано, неби-л се само грофу Петацију помогло,
који је по доказима толико и таких лажних један другоме
противних гласова донео, и што је рад те истраге наименован
други дворски-војно-саветски референдар, који је пак исто
тако, као и пређашњи, морао припознати и кудити тешка
злостављања тамошњега неунијатскога владике и његових
једновераца. Како пак све ово нити је право нит паметно, а још
осим тога неможе остати сакривено од рускога двора, то се
71

даје из тога само собом закључити, да најспасовитије пре


највише наредбе, ма те како оштро гласиле, неће ништа
хаснити, докле се год не буде озбиљније томе лека нашло;
које дакле ја држим, да сам савешћу обвезам, да по првој
својој дужности напоменем, те да скинем са себе, од
говорност пред Богом и пред обадвема царск, величан
СТВИМа. — - …

Тако гласи по том у тој истој привилегији:


„ . . conferimus etiam et confirmamus graeci Ritus Tem
pla, Monasteria et ad haec spectantia prout etiam Archiepi
sсорum et Episcopos concernentia Bona qualiacunque illa
sint, juxta Collationem Praedicessorum Nostrorum possiden
da; quae autem Templa christiani nominis Hostis Turca vo
bis ademit, ea quoque recuperata manibus vestris resignari
demandavimus. Archiepiscopo denique vel Episcopis vestris,
necessitate sic exigente, Monasteria et Ecclesias in civitatibus
aut pagis visitantibus, vel etiam parochos communitatem in
struentibus a nemine tum ecclesiastico tum saeculari mole
stiam inferri patiemur. Adhibebimus quoque pro omni pos
sibili omnem Сonatum, ut per victoriosa arma Nostra, auxi
liante Deo, repetitam gentem Rasсianam quo citius in Terri
toria seu habitationes ante hac possessas denuo introducere
et inimicos abinde repellere possimus.“
Колико се тиче прве чести ове наредбе, где се говори
о добрима, која су пре већ припадала ил народу, ил ар
хијепископу и владикама, као-год и о његовим црквама и
манастирима, — биле те (цркве и манастири) онда још у це
лости или од Турака опустошене, — неможе у томе никакве
сметње бити већ с тога, што није само да право и пра
вичност брани обећање ово, него је то исто (обећање) наново
потврђено било и у окружном решкрипту, који је издан ново
дошљачким администрацијама, осечкој и банатској, месеца
Јануара и месеца Марта 1729“. -

Није баш сасвим тако са другим допуштењем, које по


том следује, где се митрополиту и владикама уступа нео
граничена власт надгледања (визитације) својих дијецеза,
јер је и за старијих и за новијих времена нападано на ту
(власт), хотевши доказати, да митрополит ваља свакипут
да тога ради тражи допуштења у двора, или у првога старе
шине оне земље, где је рад да држи визитацију. . »
72

Како пак то иђаше против гола слова у привилегији,


буде ово допуштење у поменутом окружном решкрипту од
године 1729° такођер наново потврђено, и само је толи
ко умерено, да кад усхте владика да иде на визитацију
изван земље, у којој му је обично стан, мораће јавити за то
првој старешини онога краја (земље), куд је наумио да пође,
а овај (старешина) да му несмета, осим ако би било какве
сасма големе сумње, које мора с места јавити двору; а при
том ипак поменутој старешини остаје слободно, да по обичају
на ум узме на радњу и владање владикино, док је на визи
цитацији. По том су се пропису дакле владали и на послетку
приликом познате велико-варадске визитације, после толи
ких разметнутих многогодишњих скупоцених препрека, са
којих је било опасних покрета.
Што се тиче треће чести у тој наредби, т. ј. да се Рај
цима, који су овамо прешли, њихова пређашња седишта, ако
(та) дођу под овдашњу област, на захтевање опет уступе,
учињено је томе сасвим по вољи кроз-то, што су привиле
гије, које су народу дате, покрај свега противљења, про
стрте биле и на земље, које су на ново задобивене за сретна
рата с Турцима, који се окончао пожаревачким миром; у зад
њем пак несретноме турском рату, немогаше о том ни го
вора бити, јер за тога нису никакве нове земље освојене,
него се још мораде натраг дати део један од оних (земаља),
које су најпре задобивене биле.
Пето, о оном, што одмах за тим следује, in verbis (у
речма):
»volumusque ut sub Protectione et Dispositione proprii
Маgistratus eadem gens Rasсiana perseverare et antiquis Pri
vilegiis eidem a Majestate Nostra benigne concessis et ejus
consuetudinibus imperturbate fruivaleat, “
биће праве прилике у шестој глави овога извештаја, да
се која више забележи, у којој (глави) сам наумио, да изра
дим народни устав tam in civili quam Religioso (и грађански
и црквени).
| Шесто, оно даље обећање у тој привилегији, што су
примили, давало је повода различним жалбама и сметњама.
А то (обећање) овако гласи:
*} „Insuper et annuimus in eo, quod si ex ipsis graeci Ri
tus sine consolatione prolium et consanguineorum . aliquis
73

decederet, extunc talis omnis substantia in Archiepisсорum


et Ecclesiam, non secus si Archiepisсорus et Еpiscopus quis
piam moriatur, talis etiam substantia omnis in Archiepisco
patum devolvatur."
Овога допуштења нема ни у једној привилегији, које су
излазиле из некадашње аустријске дворске и кућње кан
целарије, осим само у другој леополдској, коју је из
дала краљ. угарска канцеларија, и у потврдама (те друге
привилегије), које су по том дате из оте исте канцеларије.
Оваково наследничко право није по другим местима у оби
чају, нису се дакле држали тога ни што се тиче новодош
љачке (Neoacquistische) банатске и осечке администраци
је, куд се није простирала била јурисдикција кр. угарске
канцеларије, него су, шта више, у горе споменутом окру
жноме решкрипту од 7" Новембра 1729° г. наредили:
„кад од њих (Рајца) saecularis Intestatus et deficienti
bus legitimis Нeredibus (светски човек без тестаменте и без
законитих наследника) умре, да таково имање (заоставштина)
припадне по старом обичају фишкусу, којему је у томе свуда
право првенства, напротив пак имање, што остане ађ Ерi
scopo vel Clero (после владике или кога од свештенства),
да се подели и на троје разлучи, па од тога да се даде тре
ћина цркви рropriae Parochiae (своје парохије), друга тре
ћина митрополиту а трећа царск. Фишкусу.“
Али народ небуде тиме задовољан, и уведе ову точку
међу своје жалбе, које је године 1734° и 1735° преко вла
стите једне депутације врло ревносто истеривао, те је на то
добио онда ово просто решење:
„ . . annuimus ut dum Episcoporum quispiam moritur,
ejusdem relicta substantia cedat Archiepiscopatui et Eccle
siae, ad usus pios convertenda“ “).
Из овога се види дакле, у једну руку, како се врло паж
љиво мимоишло, да о светским заоставштинама ни спомена не
буде, ваљда зато, да неби ни у замку падали, нити нужде имали
противити се чиме-год том допуштетњу, у другу пак руку, да
нису ни свештеничке заоставштине тек да-би-како остављане

**) „ . . . одобравамо, кад умре који епископ, да његова сермија,


ШТО (после њега) остане, припадне архијепископији и цркви .
на употребљавање добрих цељи.“
74

самовољи митрополитовој, него је извесно прописано, на


што ће их употребити. Ово ће моћи у напредак служити, да
се тим, што ће искати од митрополита рачуна од распола
гања свештеничким заоставштинама, које су му припале,
спречи он од , самовољна истеривања светских, као што
их зову, Bonorum caducorum (пустих сермија). Зато су
га дакле, и кад је оно год. 1756° наново тога ради запо
дирао, упутили на то (горње) једанпут за свагда решкрип
том од 19° 0ктобра еј. anni (те исте године) тим већма,
што је при изалазењу потврде привилегија илирскога народа.
године 1743° за данашње славодостојне владе, противље
њу (Einwendungen) кр. угар. дворске канцеларије највећ
ма насупрот ставлана одлука, која је г. 1734° и 1735° зре
ло размишљена и са његовим (народа) саглашавањем састав
љена била. Али се ипак неможе одрицати, да се горње место
(точка) у другој леополдској привилегији, — која је из те (из
угарске дворске канцеларије) изашла и од оно доба за сва
ке редом мене владинске потврђивана, као што она гласи,
и ако није човек рад да природни смисао речи силом изврће, —
неда ограничити нит на саме самците свештеничке заостав
штине, нити пак аd usum praehabitum (како је пре обичај био).
Прво се пак зато неда, што речи: non secus и т. д. недо
пуштају, да се под пређњим речима: quod si ex ipsis aliquis
decederet, други ко-год разумева осим светких људи. А
друго се неда, што Формалија (реченице): Insuper et annui
mus in eo и т. д. јасно показују, да је то ново допушта
ње (повластица) а не тек гола потврда онога, што је митро
полит у овдашњим наслед. земљама пре тога већ имао.
Како се пак данашња илирска дворска депутација ни
кад није усуђивала, нити ће се кад усудити, да допушта
клиру и народу више чега, него-ли што је још пре тога не
мачко министарство нашло, да је и право и да највишој служби
одговара, — то се с обзиром на свештеничке заоставштине
нису држали окружнога решкрипта од године 1729°, него
доцнијега упутства од године 1735°. Али се није никад да
ље ишло, него што гласи решкрипт од 19“ Декембра 1756“,
и то је митрополита преморало, да јасно покаже, да се
неће отимати за право, које Фишкус држи да има, ако
њега само оставе у ономе (праву), које он мисли да има соп
tra Dominos terrestres (противу спахија). И нађе се за па
75

метно, да тако и остане за које време до згоднијих прилика,


а пут онај, што је (од митрополита) предлаган, нити одо
брише, нити пак одбацише. Ал оваких помоћница
Седмо, нема ни у клира ни у народа, кад се тумачи
свршетак често сиомињане привилегије. Тај овако гласи:
„Denique ut omnes ab Archiepiscopo tanguam a Ca
pite suo ecclesiastico, tam in spiritualibus quam in saeculari
bus dependeant, clementissime volumus et jubemus.“
Јер макар што је клир, а на његово подбадање и део
један народа, још за старијих времена у томе повода на
лазио, да речи: quam saecularibus (и у светским (делим)
тако тумачи: да бајаги цео народ у светским делима шакође
зависи од митрополита, као од своје врховне поглавице, —
то је ипак непрестано било противљења такоме тумачењу, а
у ономе више реди споменутоме окружном решкрипту - од
г. 1729° испала је о том одлука ево овако, да:
„ . . као што се митрополит у Теnnporalia (светска до
бра) ни иначе нема мешати, немисли дакле ни Њено величан
ство (Марија-Терезија) допуштати му у том какве власти над
његовим једноверцима већ с тога, што та (власт) Њојзи са
мој qua (као) владарици јm Temporalibus припада. А напро
тив quoad Spiritualia et Ecclesiastica (у духовним и цркве
ним делима) зависиће, као и досад тако и одсад, и свештени
ци и мирјани (светски људи) рајцкога народа од митропо
лита, qua (као) од своје у томе врховне, поглавице.“
Овога се правца држала и тадашња илирска дворска
депутација у свакој прилици — тим точније, што народна за
висимост од свакога редом митрополита није давана друга
чије, већ само по достојанству његовом као духовној врховној
глави, tamquam Capite suo Ecclesiastico, зато се дакле она
реч: Saecularibus (у светским), што је тим Spiritualibus (ду
ховним) додана, неможе заменити (тумачити) ни којом дру
гом речи већ еcclesiastico (црквеним). Најпосле и
Осмо, дато је још осим тога у другој леополдској при
вилегији — која је изашла и из дворске и кућње и из краљ.
угарске канцеларије — илирскоме клиру и народу право:
Templa ubi opus fuerit, propria facultate exstruendi (да цркве,
где устреба, по својој вољи зида). Али како је прост човек
у тога народа у опште сасма сујеверан и свештенству, осо
бито пак архијепископу, владикама и калуђерима преко мере
76

покоран, то се после некога времена опажало, како је под


тим изговором да ће нове цркве и манастире да граде, ис
чупаван кад-икад од проста човека новац без оброка, тим је
пак слабљен и порежџија и militaris (милитарац). Зато су се
дакле још за владе њ, величанства, преблаж. цара Карла VI.
и у том делу старали, да се на пут стане зломе употребља
вању, па су жалбе, које су против тога (старања) подизане,
да се бајаги тим вређају привилегије, — пуним правом одбија
не, с једне стране зато, што није ни католицима у овој обла
сти, па ни самој њ. светости (папи) допуштено без знања
владаочева цркве градити и манастире оснивати; с друге
пак стране, што додата клаузула: ubi opus fuerit, полаже
границе свакој необузданој самовољи, а је-ли нужде (гради
ти) није-ли, за то се изискује више пресуђење; ово се пак
може пристојати самоме владаоцу. С тога дакле није било
никаква устручавања, кад је у окружноме решкрипту од г.
1729“, што га је дворски војни савет сасма трудно израдио,
учињена наредба, да Рајци морају најпре питати за допу
штење грађења или подизања (цркава), и дозвољење тога
ради изискати; а напротив у 5" параграфу тог истога ре
шкрипта благоволело је Њено величанство према привиле
гијама (овако наредити):
„ . . да се они (Рајци) у својим црквама, манастирима и
седиштима са свим стварма, што уз те иду, оставе на миру,
да им се оправе цркве, које им је непријатељ одузео био и
које су натраг преотете; они пак да неприсвајају себи никак
ва Јus-а (права) на турске џамије, које су им испрва у Сер
вији често уступане по местима, где нису пре тога цркве
имали, већ да знају, да су им те само за које време оста
ВЉeНе.“

Те тако су Рајци истина приморани били пристојно


тражити допуштење, кад-год су хтели из нова градити, или
ширити, или много већма подизати своје цркве и манастире;
али тиме нису све мане уклоњене, јер је, дабогме, каткад
сумње било, има-ли нема-ли довољна узрока да им се даде
допуштење; чега су се ради најпре морале саслушати из
места поглавице и старешине. Особито после смрти њ. пре
блаж, царск. величанства (Карла VI.) и кад је четир године
по том учињена Reincorporatio (утеловљење, сједињење)
разних срезова, где су Рајци становали, с Угарском, — ту
77

жио се народ свакојако и најжалостивије, како му се на пут


мећу сасвим недостојне препреке и онде, где је баш прека нуж
да, да се црква сагради им да се оправи где-што, што се
хтело срушити; а неда се затајати, да као-год што је најпре
власт, коју мислише да им је дата била, — да је после
исто тако и правично ограничавање ове власти потрзано од
угарских вармеђских и коморских чиновника, који њима (Рај
цима) небејаху пријатељи, те су им под тим видом (ограни
чавања власти) и онака оправљања, без којих није могло
бити, отежавана, пречена, и, како је кроз-то набављена гра
ђевина (материјал) пропадала, чињена им је голема штета.
Да би дакле и једној и другој страни праведну наредбу про
шисали, како ће се у тим стварма владати, то по доко
наном најпре споразумљењу међу дворским војним саветом,
краљев. угарском канцеларијом и тадашњом илирском двор
ском депутацијом, месеца маја 1753“, наређено буде, да им је
„прво, допуштено без питања и без разлике матери
јала и форме градити цркве у отвореним местима (селима),
где би оваки становници, који се држе грчке неунијатске
цркве, сами становали, па би се тамо, или у Филијалима
већ налазили у то доба пароси или попови њихова вероза
кона рад држања службе божје и стројења светих тајна,
и у такоме Филијалном месту било би да станују бар триде
сет породица чистих неунијатских становника; напротив,
друго, у свима затвореним местима (варошима), по том и у
онима, где би било у једном и истом месту становника ра
злична верозакона, па била такова места после затворена
ил отворена, или где је већ у таковим затвореним ил отво
реним местима једна грчка црква, и хтели би да и другу
сазидају: у свима овим назначеним случајима нека се сваки
пут најпре запита, и док се недобије дозвољење од дворске
депутације, која је in Illyricis (за илирске ствари) поставље
на, нека се ништа неотпочиње. Где би се пак, шреће, тицало
нужнога оправљања, нека је то слободно радити и без најпре
заискана допуштења, осим кад би се цркве због трошности мо
рале оправљати у оним местима, где се зарад зидања нове
цркве изискује најпре допуштење, у том случају такође као
год и чешвршо, зидати цркве на старим развалинaмa (alte Ru
dera) нека није слободно, док се најпре недобије најмилости
вије дозвољење. При којем, пето, митрополит ће најточније
78

бригу водити, да натерује све владике, који су под њиме,


да пазе, да зидање цркава, где је без питања допуштено,
буде без слабљења порезничких поданика и земаљских ста
новника. Даље и шесто, да је најжешће забрањено, поди
зати у напредак манастире, и да се недопушта да томе
(манастиру) остави когод сам собом или кроз своје подани
ке, ни за живота ни по самрти, какве земље или покретљива
добра, која сад имају“ “).
Вероватно је, да су се надом тешили, да ће се овом
наредбом спречити свака сметња у напредак, али, нада
је омела. Јер, макар што су се Рајци овој заповести одмах
по дужности покорили, то им је ипак добар један део од
онога, што би ваљало да им на хасну буде, украћиван тиме,
што је Сonsilium locumtenentiale Regium (краљевско на
местништво) и угарска дворска комора, искајући да јој се —
требало нетребало — дају извештаји, и што се вармеђаши и
коморски чиновници нису никад давањем (тих извештаја)
претрзали, него би једно и друго оставили да по годину да
на и дуже чека, као што је и у Стoлном-Београду сила вре
мена и труда коштало, док им је допуштено, да подигну
тороњ један, који је опао био. А кад је где-год и било на
броју рајцких породица, колико је прописано (30.), од којих
свака обично сила душа има, то је и онда чиновницима, који
су саслушавани, ретко кад недостајало изговарања, да се под

**) Ових првих пет точака узете су после готово од речи до речи у
споменути регуламенат на синоду год. 1776° — 1777“; пета је
точка само толико преиначена, што ће после грађанске и ми
лишарске власти а не митрополит, узнмати на ум да се зи
дањем цркава неслаби порезЏија, н што је додато: „да небуде
дакле никаквих украса и скупоцености у тима.“ Шеста пак
точка измењена је готово сасвим, јер се, истина, у 8.47. тога ре
гуламента, забрањује подизати нове манастире, али је ипак у
S. 44. регул. остављено сваком на вољу, ако ће шта остављати
по самрти на душевне цељи (legata pia); а те су, све до покој.
Стратимировића, као што се зна, готово само манастирима
завештаване. Читајући почетак ове белешке, неће-ли сваком у
очи пасти, што оно вели издавац и писац предговора(на стр. ХП.)
да је комесар отварајући сннод. у џепу имао закључења си
нодска већ готова? — То пак потврђују мал-не сви параграфи
тога регуламента, кад их човек успореди са пређашњим де
кретима, решкриптима и т. д.
79

другим каквим видом непротивише подизању или грађењу,


кад је заискано.
Пошто се митрополит чешће на то тужио, то се не
давно и њ. царск. и апостол. величанство, краљица, приво
лела кроз-то, да определи: једно да се за шест месеци вре
мена има издати сваки извештај, који се заиште; друго пак,
дала је она озбиљно, да свак сазна, да је она наумила љуто
казнити сваку неупушну жалбу, падала ту кривица на кога му
драго, од то доба, од кад је потекла ова спасоносна одлука,
тужбе су далеко ређе него пре.
Међутим по свему, што напред стоји, није се чудити,
што је митрополит са клиром и народом због издавања при
вилегија сасма често двор баш мољакао. —
За другом леополдском привилегијом, од прилике че
тир године по том, дошла је трећа (привилегија), која је из
дана само из угарске канцеларије, из тог узрока, што се
већ у то доба почело од стране Угарске нападати на митро
полита, на клир и на народ због повластице од давања де
сетка, које је цару и краљу (Леополду I.) повода дало, да се
наново позове на обадва горе споменута артикуларна декре
та краља Матије и краља Владислава и да их потврди.
Како је пак о повластици рад десетка већ јављено, ко
лико је требало, а остали се садржај ове треће привилегије
тиче поглавито народнога устава in Еcclesiasticis и Religio
sis (у црквеним и верозаконским (делима), то приступам ја
дакле к шестој глави овога извештаја, где сам наумио, да
покажем народни устав in Civili et Religioso (грађански и
верозаконски), па и In Ecclesiasticis (црквени).
l' „Л А В А III Е СТА.

Устав илирскога народа iam in Civili, quam Religiosо


et Ecclesiastico (грађански, верозаконски и црквени).

Како је илирски народ од људи различна реда, као


што је већ напред споменуто, и ови неживе сви заједно у
једној земљи, него су се од-чести расејали по земљама, које
су далеко једна од друге, — тако му је и устав његов разли
чан према томе, где живи и којега је сталежа.
Осим Угарске и земаља, које се с Угарском и Хрват
ском свударају, свуда њих гледе као госте (странце), који
су земљи од користи својом трговином и прометањем, били
они овдашњи или турски поданици. Зато се њима — од
чести што их тако сматрају, а од-чести из обзирања на Порту,
колико се тиче турских поданика, — даје првенство пред
другима, особито тим, што им суд брзо суди, те су наиме
овде баш из тога узрока све њихове парнице упућене биле у
првој инстанцији на некадашње представништво (репрезен
тацију) и комору, а после на правну депутацију банке (Banco
deputation, одељење једно земаљског суда за дела трговачка)
а у другој инстанцији на концес, као што га зваше, или на
управу in Contentiosis (парница, на окружни суд), и заповеђено
је било, да се те парнице summariter (преким путем) свршу
ју. О томе пак њиховом уставу није — нити може овде
бити говора. -

Тако је исто и о уставу генералства довољно споме


нуто, што је споменути требало, и томе ваља само још
додати, што ће о свештенству и о њиховом уставу даље
да буде.
А по том, пошто се привилегије, које је њ. величанство
покој, цар Леополд (1) народу дао, непростиру на Ердељ,
неможе се ни садржај ове главе на тамошње Влахе проте
зати, а неред је међу њима у овај пар, кад ја ово пишем,
81

толико мах отео, да се неда напред видети, како ће ствари


Д0 ПОСЛе ТКа ИСПаСТИ.
Најпосле, и у белешкама је о тамишком Банату несaмo
назначено, него је тамошњим лепим уређењем и показано,
да особито из два узрока — то јест, што они једно због
силних поста врло мало (сами) требају, а друго што у
њих није невоље са поступања сталешка — може владалац
од њих веће хасне вући него-ли од других поданика, ако
буду Немцима подложени и ако се буде иоле пазило на
њихове обичаје. -

Све се ово дакле тек овлаш напомиње, а то из узрока,


што ће осталоме светлити како треба.
Њихов је грађански устав како по местима, где они
непосредно стоје под владаоцем, тако и онде, где су сто
јећи под његовом врховном влашћу подложени средњој којој
власти, врло кратак и по томе врло мало кошта.
Свака општина има свога судију или кнеза, који је ду
жан у знатнијим стварма сазивати општину, ако није рад
излагати себе каквој опасности. По варошима пак, где у
већем броју заједно станују, имају они, као и други, своју
магистратску господу (Маgistratspersonen). И како су они
од природе неповерљиви, то се чешће догађају зађевице по
оним местима, где с другим народњацима и иноверцима изме
шани станују; које је мислила некадашња илирска дворска
депутација, да ће дикастеријским декретом од 26" Аугуста
1702“, који је на митрополита управљен, препречити тим,
ште је у томе (декрету) стојало:
„Њенога величанства најмилостивија воља и постојана
намера иђаше на то, да се утврди и вечито (нераздреш
љиво) буде лепо споразумевање и потпуно слагање људи
илирскога народа са осталим поданицима и становницима
краљевине Угарске, јер су обоји без сваке разлике народа
(народности?) или верозакона Њеноме величан. као пре
највишој владарици једнаком дужношћу обвезани, и ваља па
зити и једне и друге као верне вазале. По томе је Пренај
вишој-Њојзи неправо, кад се Њени поданици и вазали
graeci Ritus non unitorum (неунијати грчког обреда), који
су Јој једнаким дужностима приљубљени, искључују од зва
нија магистратских, те је дакле закључила (наредила?), да
се сви и сваки поданици и вазали graeci Ritus, не само у
6
82

оним слободним и краљев. варошима, где су они и најпре


становали и као сенатори (Rathsstellen) служили, него и у
другим привилегисаним варошима и местима примају и узи
мају за чланове сената ил рад оправљања других грађан
ских званија и служба.“
Макар што се, по уверавању те исте некадашње илирске
дворске депутације, краљ, угарска дворска канцеларија у оно
доба слагала с тим, то је ипак после и ова резолуција у су
мњу довођена и нападана била. Најсигурније и најправич
није је међутим, управљати се у оваким приликама од-чести
по обичају и од-чести по броју грађана и становника.
На више науке Рајци се слабо дају, те тако им је видело
природе готово једини путевођа (Leitstern). Од закона ће
мало ко међу њима и знати за друге које, осим оних, који
су им особито оглашени; напротив пак тим се чвршће
држе свога старог обичаја. — Они се рано жене, нити
много маре да праве брачне уговоре, јер родитељи са својим
млађима, и кад их изнене, под једним кровом скупа ста
нују и храну обично заједнички набављају. У опште здраво
се слажу и за своје болне и рањене другаре (Каmerаden)
воде бригу велику и достојну хваљења.
Откако су они овога столећа готово непрестано у рато
вима изван земље већма и у већем броју него-ли најпре упо
требљавани, нестало је у њих сила некадашње им грубо
сти, и међу њиховим официрима наћи ћеш их довољно, који
у дружењу са светом нимало неуступају другима, што се
тиче уштивости и лепога понашања.
Слепа покорност своме свештенству тргла је код сила
њих здраво натраг, угледајући се на оне, што уз њих служе,
које може двору у једну руку пробитачно бити, ал у другу
опет неваља то баш тако трпети и дотле дотерати, да се сас
ма смања у проста сирова човека поштовање свога све
штенства, а особито владика. Такођер се код свештенства
науке мало по мало већма подижу, у којима су пак Рутени и
Рајци напреднији од Влаха, од којих се и онако разликују;
као што се у опште, немогу споредити Грци, који долазе из
Влашке, из Молдавске, и из пограничких азијатских провин
ција, са онима, што долазе из Грчке, из Далмације из Босне
и оданде су поникли, ил у Пољској одрасли, ил били на науци
у Кијеву. Осим тога знатнији људи у њих нису тако малом
83

памећу обдарени за да невиде велике користи, које ће моћи


по времену дечекати, ако се у струде да и у наукама и у вој
ној вештини пођу стопама Немаца. Зато и гледе данас разни
њихови штабални официри, да своје синове наместе као сво
јевољце (Volontairs) за које време у немачким регементама,
а имућнији родитељи све се мање плаше, шиљајући своју
децу у таке католичке школе, где их, лепо примају, то јест,
где им се слобода даје, да св. тајне примају од неунијата,
неизостајући при том ни од службе, божје, која је у помену
тим школама у обичају. *. - * -

Како се мени чини, да је једно но државу а друго по


верозакон пробитачно, то ми је, као и много друго, неразумно,
где су ради некоји, који ширење уније довека у усти носе,
да некакве заслуге присвоје себи кроз — то, што су неуни
јатској рајцкој деци приступа у католичке школе од-чести
отештали, а од-чести баш забранили.
Што је већма дакле, по томе горњем, порастео већ
понос у народа и жеља за славом, то му већма мора као
пасти, кад види, како је баш у оно доба, кад за пресветли
архидом Више нег-икада силне крви пролива, презрен и сасма
постављен из-а других, који мање невоље подносе. Неможе
човек искати, да се на мах постигне савршенство у којој
ствари, људе ваља мало по мало наградама потстицати, да
се за тим паште. Чим их дакле искључују од награде и обе
лежја части, па још више, кад их исклучавају баш онде где
се овака обележја части и награде другима дају, који мање
засљужују, — то се онда баш оно препречује, што би требало
гледати да се унапреди. За старијих времена радовали би
се били, да су с илирским народом in Militari (у вој
ничкој струци) толико дотерали, као данас што је. Било
би, дакле већ с тога непаметно да се сад, после тако лепо
положена темеља, престане од оте спасоносне трудбе, кад
се она и без трошка ераријалног повишавањем жеље за чашћу
већма подићи може; нека за потврђење томе међу осталим
служи и ово расматрање:
Кад су за владе побожна цара Леополда (1) позивани
Грци, — који под турским јармом стењаху, макар што не
бејаху тако као данас у оружју извеџбани, нити су немач
ким трагом као сад ближе ударили, — да овамо пређу и да
се за хришћанство боре, толико су им (онда) поштовања
6*
84

показивали, да се ни поменути цар, неби-л их само придобио,


није устручавао понудити (anzubieten) им и саму слободу,
да бирају себи свога војводу, а ипак је ова слобоштина сасма
опасна, и била би краљев. врховној власти сасма на штету.
Како је опасан овакав војвода, искусио је пресветли архи
дом довољно у Запољи у оно доба, кад је допала Угар
ска Фердинанду I. и његовој жени, а и кнезови, који су по
самрти Запољиној и његова сина избором изабирани, исто су
му толико посла правилц. Па при свем том године 1690“,
кад превисоко — поменути архидом неимађаше никаква тако
опасна - суседа, као што је краљ од Прусије, одустало се
од оваких расматрања, због тога, што су се надали од много
бројнога прелаза Грка још знатнијој користи, у чему се
можда и нису сасвим преварили.
Али је исто тако врло добро било, што се после одустало
и од горњега нудења, и што није у привилегијама ништа о из
бору (бирању) војводе унишло, те о том дакле неможе више
питања бити. А томе је, свакако мислећи, први митрополит,
што овамо пређе, Арсеније Черновић, сила припомогао, у на
мери, да заслугу, што је прелаз (за руком) испао, себи са
мом присвоји, и да неима крај себе никаква светска човека,
који би му част и славу (Аnsehen) смањати могао.“) Двору,

“) Овде неће згорег бити, ако додам томе горњем писмо једно
стар. кардинала Колонића, примаса од Угарске, које писа, одго
ворајући деспоту Бранковићу, српској депутацији (Исаији Ђа
ковићу, Пани Божићу из Титела и т. д.), кад је радила, да се
деспот пусти из затвора.
„Ја господара Бранковића нити сам затворио, нити га
(у затвору) држим, већ његово избављење за сад веома Ду
готеже с једне стране њихов архијепископ, кога Ви па
пријархом говеше, с којим је и г. Бранковић у једногласију
(у љубави?), патријарх захтева шакове ствари, које би могле би
ти противне и мојој арцибишкупској власти и свему римокато
личком закону, т. ј. он иште себи десетак и пусте сермије,
а сам сам ја арцибишкуп у краљевини Угарској, па све и сва
оваково мени се достоји; и покрај свега, што се с нама сагла
шују народи због разрешавања (развенчавања?) и намешта
ња(?), ви ипак, као што се види, нисте с нама једнаки, јер раз
пуштате оне, који су једанпут венчани, и многа друга чините
- против нашег закона. Па тако исто, кад би се и господар Бран
ковић ослободно, подигли би сте рогове те-како, као-год и у овим
стварма, које пак Ми никаквим начнном неможемо допуштати
у краљевини Угарској. . .“ (Рајић. Прибавл. ПI, стр. 335.)
485

кад се све добро расуди, доиста није тим мање било послужено
него митрополиту, јер је њега циглим закраћењем светских
прихода (Sperrung der Temporalia) далеко лакше водити,
управљати и, под уздом га држати него-ли каква генерала,
који рат разуме и управља многобројним људством за бој.
„Дакле није само да нетреба кудити, него баш напротив ваља
веома хвалити обојицу искусних великих министара Лео
полда (Т), грофа Кинскога и грофа Штратмана, што су они
умели смиреност митрополитову, окренути на корист држа
ви, као што је и било, те допустивши с једне стране оно,
што такој смирености доликоване, одвратише народ од не
чега, што је у њега по другим местима у обичају, али што је
такође честим и далеко знатнијим закачицама изложено, чега
се није никад више бојати, од митрополита којег. „Као што
под војводом каквим неби можда понићи могло ни данашње
сила поправљено уређење код граничара, и неспомињајући
многе друге доказе, које ја зато - овде бележим, што на
двору има довека људи, који се на то дају, да забаве
(мане нађу) свачему, што је за пређашњих времена, бива
ло, неби-л тиме наметнули другима лепу и велику идеју
о својим властитим размишљајима и талентима; макар што
они, да су нешто онда живели, па да су се нашли у она
ким истим околностима, неби у стању били истоветно добро
учинити. И као што свагда врло их је мало, који познају
околности у савезу, које су за старијих времена сваки дога
ђај пратиле, те кад треба да се дан-данашњи знатни какви
послови сврше, врло се мало ко труди или уме такове окол
ности с темеља изцрпсти, па зато је и светлим владаоцима
и министрима сасма тешко чувати се такових довека понав
љаних привидљивих мана и отрова, што под тима у по
таји кува.“
Овим држим, да сам најважније споменуо, што заслу
жује позорности у грађанском уставу илирског народа. Што
се тиче духовнога устава, то је од-чести обред а од — чести
Догма.

0бред (њихов) држи и сама папинска столица за све


једно, чим унију припознају; као што и овде у Бечу по јав
ним католичким (црквама?) читају неунијатски грчки свеш
теници свету мису од-чести по Кitu graесо (грчком обреду)
86

а од-чести по Latino (латимском), нити ту има првенства


дан свештеник пред другим. * f „“ - 4 ** *
је

Пре Фотијевих времена бејаше Нierarchia Ecclesiastica


(црквена власт) у источној и у западној цркви сасвим јед
нака, па тако је исто и дан-данас што се тиче унијата, који
папу припознају за једину видљиву врховну главу саборне
(опште) хришћанско-католичке цркве. И шта више, посвеће
ње (рукоположење) неунијатска свештенства припознаје и
папинско (свештенство) да је ваљано, ако и не да је правно,
нити се католичка црква устручава допуштати грчким свеш
теницима, који унију исповедају, ако нису калуђери или
духовници од реда, да могу жену задржати и с њоме лећи
осим оних дана, у које ће мису (службу) служити, а лаји
цима (мирјанима, светским људма), да се могу у обадва
вида причешћивати пресвет, причешћем, по властитом начину,
као што је обичај у грчкој цркви. Кад се дакле и сама
црква, неби-л само олакшала спасоносно дело уније, пока
зује изобиља љубазна према одлученима из њенога крила,
то ми је и опет неразумно, како се може у точкама мањега
значаја, то јест, где се само о том ради, да остане неуни
јатски клир у понижењу и крајњој зависимости од латинског
(клира), онако с њим поступати, да се кроз-то на уни
јатско грчко свештенство навлачи омраза у неунијата проста
човека, те ће дакле пре њега заплашити од унијаћења, него
што ли ће га к томе примамити, а особито, како код већега
дела (тога) народа, као што је често спомињано, врло
много важи, што се више ил мање на-њ гледа.
Шкодљивост свега тога, што иде на смањавање (пони
жење), призната је са сваке стране у пуној мери, кад су оно
због велико — варадске визитације различна већања већали
пред обема цар. величанствима, призивајући каткад (у веће)
и царске духовнике (исповеднике). С почетка предлагаху, да
се тамошњем унијатском посвећеном владици испослује у
Риму достојанство Vicarii apostolici (апостолска наместника),
који ће бити сасвим независан од латинскога (викара);
после се пак из великих узрока одустало од тога предлога;
али се опет тога ради стане све већма и већма одступати
и од оног: да се прво, сва сума, што 17.000 Фр превазиђе од
доходака тамошње богате бишкупије, употребљује рro Bono
unionis et orthodoxae fidei (на корист уније и православне
87

(католичке) вере), и да латиски гд. бишкуп неможе по


својој ћуди тиме жарити и палити, већ да има рачуна давати
од сувишка, друго, да му (латинск. бишкупу) ваља, да укида
понешто од оне суме 3000 фр. која је по савету краљ. ко
мисије суфрагану (наместнику бишкупском) годишње одре
ђена и од двора стално потврђена, као и шреће, да конси
сторију рro unitis graecis (унијатску) самовластно уреди
другачије, него што је комисија предложила - и двор одо
брио, па и нејављајући најпре (двору); и најпосле четврто,
да у опште све тако згоди, како ће сваком у очи пасти са
свим неограничена зависимост унијатска клира.
Арадски ће се владика на све ово горње толико (мало)
жалити колико и митрополит, време ће пак показати, да-ли
ће таким начином доспети унија у пространој велико-варад
ској дијецези до већега ширења, којем је за времена краљ.
комисије темељ већ положен био. Барем грдо понашање
гдна бишкупа из Јегре, којим је и сама унијатска Vicarium
apostolicum у Монгачу (Мункачу) јавно у цркви сусрео, није
унији никакве користи донело.
Али, како се данас угарско свештенство јако осилило,
и како је и самој илирској дворској депутацији просто за
брањено, да несме ништа споменути, испуњавало се а не
испуњавало оно, што је с њоме заједнички размишљане,
договарано и закључено (макар што NB. у оваком случају
забрана ова није баш сасвим као у реду), то се бадава
може човек надати, да ће се томе пре наћи лека него
што - ли ће искуство показати шкодљивост (мане) свега
горњега. —
Што је напред (довде), тиче се највећма духовна устава
унијатих Грка, а напротив што (сад) долази, тицаће се осо
бито духовна устава неунијата, који се у овдадашњим наслед.
38 M.ЉaMa Ha„Ла 362. -

Без сваке сумње митрополиту је подложено јm Spiritua


libus et Ecclesiasticis (у духовним и црквеним делима) сава
купно неунијатско свештенство, које се у овима (земљама)
налази, осим јединога ердељскога (свештенства), над којим
му није двор уступио јурисдикције; јер се довека сасма
опасно чинило, као што и Јесте, допуштати страном каквом
— па ма било и католичком бишкупу ил арцибишкуну јурис
дикције у овдашњим наслед земљама, осим ако ће наимено
88

вати тога ради себи викара у сред ових срезова, ил у особи


тим догађајима овдашње (људе за) комисаре. -

Није се давало, да овдашњи поданици (парницом) иду


НИ пред нунција (папинска посланика) у Луцеран, већ мора
поменути нунције рад решавања парница, које иду нунција
тури (посланству) in Via Appelationis (призивањем виша суда),
да намести себи комесаре у крајини (граници наслед замаља,
Vorlanden), толико се дакле мање може дати, да какав не
унијатски владика, архијепископ или патријарх, који је у Ру
сији, ил у Пољској, ил у мљетачкоме крају, ил ма у Турској,
простире своју јурисдицију на поданике једнаког народа (с ње
, говим), који се задржавају у овдашњим наслед земљама, као
год што исто тако неби то допустили ни митрополиту (ов
дашњем) или којем владици, који му је подложен, на ово
стране поданике у Русији, у Пољској, у Мљетачкој ил у
Турској. Из овога дакле следује, да турски поданици, који
овде (у Бечу) своје богослужење држе, зависе у толико та
кође од митрополита. -

Али није ни митрополитова власт над свештенством у


наслед земљама неограничена, јер покрај оног, што је већ
јављено о светској врховној власти, некоје су се владике,
што под њиме стоје, више реди противиле његовим кад-и-
кад престрогим наредбама, силом власти, која је прилепљена
њиховоме достојанству. Данашњи владика карансебешки и
онај будимски нису се увек покоравали његовој вољи, тако
исто се и покојни тамишварски владика много пута није на-њ
освртао. Па међу митрополитом и некадашњим бачким вла
диком долазило је пре тога до тешких распра, које је дакле
и дало повода митрополиту, да здраво пази и зарана се по
стара, да се места неунијатских владика по самрти попуне
калуђерима, који ће њему покорни бити. И у том му је и
испало за руком при изборима данашњих владика: бачкога,
тамишварскога и склавонскога.
И како у овај пар под њим стоје осам владика, **) т. ј.:
1“, горње-карловачки, 2“, костајнички, 3“, пакрачки или скла

*) Ево их редом по именце, који су владиковали у то доба, кад је


Бартенштајн ово писао: -

1. Данило Јакшић, владика горње-карловачки, завлади


чен 1751° год. 2. Јосиф Стојановић, вл. костајнички, завл.
89

вонски, 4°, будимски, 5°, бачки, 6“, арадски, 7°, тамишварски,


и 8° карансебешки, арадски пак непрестано с њиме држи, а
горне - карловачки је тако добар и мирољубив човек, да се
никад неће од њега цепати, осим кад би се митрополит с
двором завадио : то следује одатле, да је он (митрополит)
сигуран данас вишином гласова у синоду.

1754. год. 3. Арсеније Радивојевић, вл. пакрачки, завл.


1759. год. 4. Дионисије Новаковић, вл. будимски, завл. 1749
год. 5. Мојсије Путник, вл. бачки, завл. 1767. год.6. Сине
сије Живковић, вл. арадски, завл. 1751. год. 7. Вићентије
Јовановић, плем. Видак. вл. тамншварски, завл. 1759. год.
8. Јован Ђорђевић, вл. карансебешки (вршачки) завл. 1749
год. А митрополит им је био: Павле Ненадовић, изабран
1749. год. — (Хронологическое послbдованiе прав. патрiap
ховљ, архiепiскоповљ, и Епiскоповљ - - - од Јул. Чокора 1865 у
Карловци).
Подељење епархија буде на поменутом синоду (1776—1777.
год) овако удешено, и по овом је реду у регуламенту набројано:
Сремска, штамишварска, вршачка, арадска, будимска,
бачка, пакрачка и горње-карловачка. Епархије су подељене
на окружја или на протопопијате, а ти су онда овако разре
ђени:
у сремској дијецези су шесторица прота: у Карловци, Зе
муну, Митровнци, Шиду, Вуковару и у Даљу;
у шамишварској су десеторица: у Тамишвару, Чаков(ар)у.
Жебељу, Вел.-Кикинди, Чанади, Лапи, Базијашу, Фачету, Вел.-
Бечкереку, Панчеву.
у вршачкој су шесторица: у Вршцу, Новој-Паланци, Варадији,
Лугошу, Карансебешу, Мехадији;
у арадској су четрнаесторица: у Араду, Вилагошу, Саранди,
Бућину, Тот-Варадији, Борош-Јенеју, Вел. Вараду, Беленошу,
Мезеaду, Пап-Мезеву, Пештешу, Бели, Лунки, Халмађу;
у будимској су двојица: у Будиму и Мухачу :
у бачкој су четворица: у Новом-Саду, Сомбору, Сегедину и
Жабљу.
у пакрачкој су деветорица: у Дарувару, Пакрацу, Трешње
вици, Брачевци, Борови, Градишки, Северину, Плашинци и
Нарти;
у горње-карловачкој су такође деветорица: у Лики, Крбави,
Кореници, Билићу, Плашком, Падацки (?), Кирину (?), Глини, Ко
стајници.
У сви осам дијецеза има дакле 60. протопопијата, 1446. парохија
и 1010. Филијала. (Politisch. Сodex, реч: Duldung).
90

У трећој леополдској привилегији помињу се само седам


владика, пошто је пак од оно доба цео тамишварски Банат
пао у део архидому и тамо су се њих двојица налазила: то
број владиката (епархија) није заиста порастао већи, него
што привилегије гласе. А за славобогате владе њ. величан.
преблаж. цара Карла VI. био је, све до губитка Београда,
постављен тамо још и девети неунијатски владика, који је
пак данас без дијецезе и живи од пензије баш не сасма
изобиљно.
Што-год митрополит са саглашавањем синода у њихо
вим верозаконским стварма закључи, дужан је сваки неуни
јат испуњавати и томе се покоравати. У materiis mixtis (ме
шовитим делима) и у таковим црквеним стварма, које за
сецају у светску полицију, веже синодски закључак наслед
земаљске неунијате само толико, колико је од двора одобрен
и потврђен.
Као-год што се по католичким црквама молитва моли
за њ. папинску светост, тако се моле и неунијатски нижи
свештеници за митрополита, а неунијатске владике за четири
патријарха тако зване васионске-источне цркве, и њима се
приписује иста врховна власт, као год папинској столици.
Али како се та четворица питријараха налазе под турском
власти, хришћанским пак владаоцима, под којима неунијати
станују, неможе повољно бити, да њихови поданици прибе
жишта траже код каквога ма како часнога свештенства,
које се неможе отpћи покорности, што је дужно Порти: то
је у привилегијама, које су дародане илирском народу, дата
овде митрополиту такова власт, као да и нема никаква
патријарха над собом, те по том сила њих у тог народа,
који се налазе у овдашњим наслед. земљама, и мисле, да он
(митрополит) има право, то исто чинити, што и патријарх
који чинити може. И макар што се митрополит, кад није
хтео да испуни захтевање чије, што му је поднесено бивало,
каткад тиме изговарао, да су му руке везане синодским
закључајима: није се он ипак пре године дана и по друге
ни мало устручавао, да сам собом разреши Генадија Васића
такове црквене анатеме (клетве), коју је синод с њиме за
једно на тог истог бацио био.
Из отoг се дакле сазнаје, да он мисли, да је као ка
кав патријарх над синодом и синодским закључајима; на
91

шта-ли је пак митрополит одбеван при сазивању синода, није


у привилегијама, које су илирском народу дародане, ништа
изреком пре тога одређено.
Ал то је у опште исто тако у источној као и у западној
цркви, неможе се дакле баш сасвим закратити неунијатима
држање (синода), па тим мање, што се њима ни у Турској
(тога ради) непречи пута, јер се Турци и онако слабо бри
ну, шта се у тима закључује, чим ту нема никакве противне
сумње.
Али, из овога никако неследује, да митрополит може
њима (синодима) самовластно и без дворова знања по својој
ћуди жарити и палити, нити (да може), што се њему мили,
на већање ту доносити, а најмање пак чега заклучити, што
обвезује.
Рад држања такових скупштина треба допуштења вла
даочева, и њему ваља знати, шта на њима бива. Зато се
дакле у лепо уређеним земљама недопушта ни католичком
свештенству без дворова знања да се скупља, и њему (двору)
се у диљ-довека пристоји, да пошље тамо комисаре.
Истина је, да се испрва није точно на то гледало код
неунијата; ваљда, што су (скупштине) ил ређе држане,
ил што није на њима ништа друго долазило, осим што се ти
цаше њихова унутрашња црквена реда (запта), те је тако
двору све једно могло бити (знао за то ил незнао).
Зато и нема ништа о том у често спомињаном окруж
ном решкрипту од године 1729“, у којем су иначе све
слобоштине, које су од неунијата на зло употребљаване, тру
дно сабране и расправљене.
Данашњи пак митрополит од неколико година — па
особито, од како после избора тројице владика: бачкога,
тамишварскога и пакрачкога, које је брзо једно за другим
било, имајући узрока мишљаше, да му је сигурна већина
гласова у синоду, — усуђивао се у више прилика, кадгод
није хтео несамо предлога слушати, који су му подношени,
него ни пренајвише заповести испуњавати, загладити своје
понашање синодским каквим закључајем, који није (испао)
био према намерама и заповестима (двора), изговарајући се
да му бајаги руке веже. -

Али како се ипак овде и предобро знаде, да је тај из


говор гола обмана, и да митрополит сам чини, те закључаји
92

испадају по његовој ћуди, како је њему угодно, зато је Њено


цар. и краљ. величанство (Марија-Терезија) најправеднију
одлуку и издало, да се у напредак никакав синод недржи без
Њенога знања и допуштења, да се ствари, које ће се тамо пре
тресати, најпре двору назначе, и овоме од воље да буде: хоће
ли слати тамо владалач. комисаре неће-ли. Како је дакле
митрополит овим начином изгубио слободу (право) једну,
коју је донде уживао, макар што му нија та ни била дата:
мале ће хвале имати да очекује од народа и од својих при
јемника, што је дао повода горњој одлуци претераним зло
употребљавањем њеним (слободе). Па како се неможе с раз
логом ништа рећи против ове најправедније одлуке , било би
сасма шкодљиво одустајати од ње, већ шта више, треба се
(сад) те постојано држати. Ал опет није ни паметно, отешта
вати им или сасма дуго пречити држање синода, који су код
источне цркве у обичају, ако ће се на томе претресати само
нешкодљиве точке, које се тичу његова унутрашња црквена
реда, јер особито митрополит нешто мучније и скупоценије
може дописивањем оно извршити, што се на синоду ваља
да претреса. -

Покрај набрајања неунијатских владика, који су за вре


мена цара Леополда (I.) стајали под тадашњим митрополи
том, спомиње се такође у трећој леополдској привилегији,
коју је краљ. угарско (католичко) свештенство потписало,
духовна власт, што има митрополит са владикама, које су
му подложене, ево овако:
„ut Archiepisсоро“) vetusta dignitas et Episcopos sui
ritus promovendi facultas siquidem ei de Jure et more ejus

*) „ . . . : да архијепископу старинско достојанство и власт, епис


копе својега обреда постављати (као што му то по праву и по
обичају његова обреда припада), неповређена остане, и епископи,
које је он поставио, “ а по именце часни: Исаија Ђаковић, та
мишварски, јанопољски и архимандрит манастира Крушедола;
Стефан Метохијац, горње-карловачки и зрннопољски, Јев
птимије Дробњак, сегедински, Јевтимије Поповић, бу
димски и столно-београдски, Јевтимије Тетовац, мухачки и
сигетки; Спиридон Штибица, вршачки и Јеврем Ба
њанин, велико-варадски и јегарски (то јест, које Ми силом овога
писма налазимо, да се могу примити и трпети), * по одређеним
себи окружјама, — у којима се то јест по вољи Нашег дворског
93

dem Ritus sui competeret, integra maneat et constituti per eum


Еpiscopi per assignatos sibi districtus, in quibus videlicet nu
mero competente Rasсiani, seu Serviani Populi de Turcicaе
Servitutis Jugo in Nostrae Devotionem asserti Familiam de
Consilii Nostri Aulo-bellici voluntate consederunt, seseque col
locarunt, spiritualia sua munia imperturbati obire, sontes cor
rigere, et pro meritis punire, sumtus et proventus ecclesia
sticos sibi de ritu et antiqua consuetudine competentes perci
pere, officiumque citra tamen ullum Praelatorum et Ecclesiae
Romano-catholicae Praejudicium administrare, et populus
denique omnis in Praesidiis, Oppidis, Confiniis et Ditionibus
nostris, locis videlicet sibi per memorati Consilii nostri Aulo
bellici Commissionem cencessis, ubicunque locatus libero sui
ritus et Professionis Exercitio, absque omni Metu, Periсulo,
corporisque vel facultatum Detrimento gaudere, Decimarum
Immunitati sine Praelatorum Nostrorum et Cameralium Offi
cialium Impedimentis uti frui possit valeatque.“ -

Из којега се међу тим јасно дознаје, да је побожни


цар — макар што је онда од-чести угарско свештенство, а
од-чести су коморски чиновници тражили можда, да једно
ил друго на пут ставе митрополиту и његовим владикама,
које су му подложене, — ипак хтео, да их дворски војни

војнога савета, населило и сместило у довољном броју поро


дица народа расцијанскога или сервијанскога, кад је из јарма
турска сужанства у Наше подаништво примљен, — да могу своја
духовна званија неузнемирено оправљати, кривце исправљати,
и као што заслуже казнити, примати штоле и приходе црквене,
који им по обреду и старинском обичају припадају, и опра
вљати своју дужност (али без икакве штете Наших прелата и
римокатоличке цркве); напослетку и сав народ, ма где се он
сместио у Нашим градовима, варошима, границама и крајевима,
т. ј. у местима, која су му уступљена преко комисије поменутог
Нашег дворског војног савета, — да може слободно држати свој
обред и (своју) вероисповест, без икаква страха, опасности и
штете тела ил имања, и да може уживати стару слободу од де
сетка, “ која им је вајкада допуштена по гласу трећег чланка,
петог декрета краља Матије, и последњега чланка, другога
декрета краља Владнслава, “ без препрека од Наших прелата, н
коморских чиновника.“ — (Ово је одломак из привилегије од
11ог Марта 1695“, а превод је по и додатцима“, који су напред
споменути, стр. 204“ и 205“ ) - *
94

савет најкрепчије заштићава у њиховим достојанствима и


свима правицама и слобоштинама, што су тима прилепљене,
и то не само по тадашњим границама, већ и по свима
местима, која им је дворски војни савет одредио, и где
су се били населили, „de Consilii nostri Aulo-bellici voluntate
consederunt, seseque collocarunt,“ — и да није дакле властна
била нит угарска канцеларија, нити дворска комора посебице
чинити у томе какве промене, нити може (властна) бити.
Што се пак прво по том тиче начина, како долази до
свога достојанства митрополит и владике, које под њим
стоје, допушта се јасно у привилегијама савакупном на
роду: т. ј. Statut ecclesiastico et saeculari (црквеном и
светском сталежу) слобода, да бира првога (т. ј. митропо
лита), per formalia (овим реченицама): * -

„Liceatque vobis inter Vos ex propria facultate ex na


tione et lingua Rasсiana constituere Archiepisсорum, quem
Status ecclesiasticus et saecularis inter se eliget.“
По гласу овог дародања имају дакле ти, као што се
управо називају, Рајци првенство пред Власима у томе, што
се митрополит мора бирати из рајцкога народа, и што
он мора знати рајцки језик, које показује поштовање, што је
с почетка већма чињено Рајцима, који су чвршћи на боју, него
ли мекушнијим Власима.
А по том следује из тог истог дародања, да се сваки
пут, кад-год умре митрополит, мора држати народни конгрес,
на који долази покрај владика свију редом и светски ста
леж кроз посланике. |-

И пошто је двору сила за тим стало, да избор добро


(по њега) испадне, то он обично почествује тај сабор шиља
јући тамо по једнога ил и по више комесара, и за првога од
отих наименоваће генерала којег — из двострука узрока, што
је с једне стране милитарска (реч) при избору старија од
провинцијашке, а с друге, што је народу највећма мио
немачки какав генерал, или бар, који командује немачким
трупама. -

Сваког митрополита бирају из владика, које су му подло


жене. Како пак у овдашњим наслед земљама нико други не
може доћи до неунијатска владичанска достојанства осим
свештеника од реда (калуђера), који су код проста човека
у големом поштовању, па особито василијанци (реда свВа
95

силија) светске пак свештенике или попове обично пре


зире, те зато из тога узрока неможе бити нити митро
полит, нити који овоземски неунијатски владика доиста
(wirklich) ожењен.
И пошто прави митрополит строгошћу, особито у по
стењу, много даље тера, него-ли што закони његове цркве
изискују и него-ли што је паметно, — можда зато (тако
чини), да стече више страхопочитања код проста човека;
то се данас и све овоземске неунијатске владике, осим онога
у Карансебешу, уздржавају од мрса преко целе године.
Општи послови неунијатског дела тога народа, свршују
се у име митрополита, као прве главе неунијата у овдаш
њим наслед. земљама, чега ради има он непрестано уза се
народнога Secretarium (тајника). Па толико се има њега
држати и народни агенат (пословођа), који је пак такође
обвезан владати се по упућивању Рraesidis (председника).
илирској дворској депутацији.
Исто је тако обичај готово у свију данашњих неунијат
ских владика, да своје ствари преко митрополита двору под
носе, које он кратком молбеницом допрати. Ал они нису
на то баш обвезани, и могу се без сваке сметње управо
овамо обратити, као што чине и дан-данашњи обојица вла
дика: карансебешки и будимски, и као што су некад чиниле
и покојне владике: бачки и тамишварски“), а на двору се
исто тако мало устручавају, решавајући владикама њихова
потраживања непосредно дворским декретима, и то, кад су
сами собом овде а митрополита ту није, па и онде (тако
чини двор), где је митрополит та потраживања која су (нај
пре) њему послата, својом молбеницом допратио и поткрепио.
Али се ипак после обично јавља митрополиту пренајвише ре
шење, јер се држи да је пробитачно, да се недопушта нити
много — спомињаном митрополиту потпуна зависимост, коју
је рад силом присвојити, нити пак да се дозвољава вла
дикама, да се отметну зависимости, која је у привилеги
јама одређена.
На тај исти начин, као владике, иду митрополиту и сви
готово Рrovinciales (провинцијаши), кад што имају да код

**) Висарион Павловић, завладичен 1730. год. и Ђорђе Поповић,


завл. 1748. год. - -
96

двора траже. Јер напротив сви готово Мilitares (милитари).


имају своје агенте, и чешће се туже на митрополита и на
његове владике, које су му подложене, особито онда (туже
се), кад мисле да они (владике) сувише рукополагања чине
на штету регементама. И како је пренајвишој служби
(двору) сила за тим стало, да тога небуде: то су дакле и ге
нерали, што командују у земљама, где се граничари налазе, а
и регементски комендати обвезани, да одмах јаве дворском
војном савету сваки престут прекомерна рукополагања; те
се после та ствар заједнички са илирском дворском депу
тацијом точно истражује, па се сваки самовољан поступак
(Excess) не само обуставља, него се и љуто каштитује. А ево
су баш сад у намери, да се споразумеју с дворским војним
саветом ради броја свештенства, који ће (и колики ће) бити
нуждан у свакој дијецези, те како ће имати сигуран правац,
шта ваља у том допуштати митрополиту и владикама, шта
ли не. Тако су исто наумили да чине и са провинцијашким
Рајцима, из узрока, што су ради да спрече ил на пут стану
свакоме зло употребљењу (пореске) слобоштине (Immunität),
која се достоји неунијатском клиру, о чему ће после бити
која више. — -

Што се тиче начина, како владике долазе до свога до


стојанства, има истина у привилегији, коју даде народу цар
Леополд (1.) преко кућне и дворске канцеларије, ево овако:
„quod archiepisсорus liberam habeat facultatem dispo
nendi cum omnibus orientalibus graeci Ritus Ecclesiis, Epis
copos consecrandi« и т. д. и т. д. »

a у трећој привилегији, која је изашла из краљ. угарске


канцеларије, пак овако: -

„quod eidem vetusta dignitas et Episcopos sui Ritus


promovendi facultas integra maneat.“
Али, оне додате речи: „siquidem ei de Jure et consue
tudine Ritus sui competeret“ показују већ напред, да он не
може самовољно наименовати владике, него да се има вла
дати у том по староме обичају свога обреда, којега се у опште
у источној цркви сасма махнито (versessen) држе. По том
дакле и бива постављање (владика) у удовим епархијама
или на сакупљеном суноду, или купљењем и писменим гласа
њем вишине гласова, који синод сачињавају, ал светски ста
леж недолази кад се бирају владике, као кад се бира митро
97

полит. Напротив мора изаћи прво пренајвиша потврда, како


митрополита (кад се изабере) тако и владика, још пре њи
хове иншталације; нису дакле двору руке везане, у случају,
где буде големе и основане сумње, да баш мора свршен
избор потврдити и после иншталацију допустити, него
може у таким случајима учинити наредбу, да избор наново
буде. Али, како томе нема још ниједног примера, неће баш
паметно бити, лаћати се тога средства иначе, осим (само)
кад буде сасма прека узрока. О свему, што се год догоди
код избора митрополита, извештава владалачки комесар у
своме извештају, те ће тако двор поуздано сазнати, је-ли избор
ваљан није-ли. Пошто је пак испрва сам митрополит јављао
за избор сваког владике, који је у синоду једногласно ил
пак вишином гласова испао, па једаред је тога ради непри
лике било, то је данашња илирска дворска депутација при
морала митрополита, да гласове владика подноси двору јm
Originali (у оригиналу); тако исто осим тога, кад је већ
Још и то учињењо, изискује се и од илирске дворске де
путације, да после службено распита за својства новоиз
браника, а особито, да — л се донде мирно и мирољубиво
владао, — па тек онда, кад је све ово прешло најпре, из
вршиће се потврда избора. Затим истом долази иншталација
новоизбрана и потврђена митрополита ил владике пред
једним ил и пред више владарских комесара, на којој мора
сваки, било митрополит било владика, врло тешком заклет
вом заклети се, како ће се (двор) осигурати његовом вер
ношћу и потпуном покорношћу. Због особито жестока са
држаја ове заклетве додата је овде (извештају) преписана
saклетва, коју је положио садашњи митрополит“) год. 1744,

“) Ја (нме и презиме) заклињем се пресветом и нераздељивом


тројицом, знамењем часнога крста, и преблаженом девицом
Маријом богородицом, светим апостолима, пророцима, мучени
цима и првим нашим свецима: Симеуном, Савом и Арсени
јем и свима осталим светима, из свег срца, из све душе и
из све снаге своје: да ћу пресветлом, премогућном и најнепо
беђљивом кнезу (име, који буде), избраном римском императору,
довека множачу, краљу Германије и Јерусалима и т. д, и Њего
вом преузвишеном дому верно служити, и сав народ, који живи
у краљевинама и наслед земљама аустријским у тој истој вер
ности изучавати и на њу га потстицатн. Осим тога, - да ћу се
7
98

а уз њу је и заклетва, коју сваки редом владика полаже“).


Али, као-год што с једне стране у тој првој заклетви ништа
није заборављено, како ће митрополита свачим, што најјаче у
савест дира, обвезати, да се за пресветли архидом, право
рећи, сасвим жртвује; тако се напротив с друге стране и
митрополит ослањао на оне речи, што у тој долазе: „totalna
gentem in Regnis et Provinciis Haereditariis Austriacis degen
tem ad eandem fidelitatem instruere et concitare“, и изводио
је отуда последице, да је по томе, — што се он морао
обвезати, да ће савакупан илирски народ, који се налази у
овдашњим наслед. земљама, обдржавати у верности према
обема величанствима и према пресвет. краљ. архидому, и на
то га по- оштравати, — морало и припознато бити, да њему

сваки дан за живота свога, молити (Богу) за Његово пресветло


величанство. Ако пак, обрлаћен ђавоском преваром, ма шта о
својој глави учинио (praejudicarem) што је против ове моје
заклетве, којом се заклех, што би пресветломе Њ. В., дому
Аустрије, и Његовом двору (Аulae) на штету било, — одмах
- био одлучен (од цркве) и убила ме пресвета тројица и у прах ме
сатpла, и небила мн ни пресвета богородица, нит и који божји
угодник на помоћи о суђеном данку; свесвето причешће небило
ми на спасеније већ на огањ вечни, молитве свеколике, које сам
целог свог века молио, и које узмолио будем, на грех мн биле,
и свака љага и проклетиња падала на мене као што вода у тело
ми пада. Амин.
“) Ја (име и презиме) источног грчког обреда неунијатске цркве
владика (име епархије), заклињем се пресветом - - - - да
ћу пресветлом, најснажнијем . . . . . . верно служити и у
својој епархији сав народ у тој истој верности све боље и боље
“ - изучавати и опомињати, и сваки дан за живота свога за Њ. В.
молити се (Богу) хоћу и дужан сам. У случају, ако ме, против
сваке наде, сотона преваром наведе, да ма шта почнем илучнним,
што ће овој мојој заклетви, којом се заклех, ил ма најмање
служби Њ. В. и дому Аустрије противно бити, чим учинио одмах
одлучен био (од цркве), и да ме пресвета тројица казни и у
прах смлави; небила ми света богородица, нити други божји
угодници о страшноме суду божјем на помоћи, пресвето тело и
крв христова, коју сам у св. причешћу примао — небила ми на
спасеније души, већ на вечито проклетство; молитве свеко
лике - - - - - небиле ми друго, него греси; у свем скупа: свака
љага и несрећа падала тако на мене, као што вода (киша?) над-а
мном пада. Амин. (Где су у овој задњој заклетви точкице, онде
- и су оне нете речи, као и у горњој митрополитској.)
99

припада духовна јурисдикција и над свеколиким његовим


једноверцима у овдашњим наслед земљама, те дакле и у
Ердељу; јер у противном случају неби било у реду натери
вати га да се он таким начином обвеже на што, за које се
још онда знало, да неће моћи, нити му је слободно, испу
нити због оне оштре забране, која је горе оправдана, што се
закраћује свако мешање са тамошњим једноверцима, — које
би дакле сасвим очевидно ишло на бешчастије светог бож
јег имена. -

И доиста ће бити, да они, — који су ту заклетву саста


вљали, и која је још за садашње славобогате (владе) поднесена
данашњем митрополиту (да се закуне), — нису могли ми
слити, да је њему забрањено свако мешање са неунијатим
Ердељанима, нити да је њима најстрожије закраћен сваки
приступ к њему. Пошто пак данашња илирска дворска де
путација у горњој заклетви никаква дела нема, нисам ни ја
рад дирати даље у оту точку; јер је особито та баш мате
pија сад у такоме комешању, да ће тешко бити паметно
да се чека са коначним решењем до избора другога митро
полита, по ком ће се решењу после и онако саставити и ос
нова заклетве, којом ће се заклињати. А како је пак и за
клетва, којом се свак неунијатски владика заклиње, исто тако
оштра, као и митрополитова, то се тим и само каже, да-либи
имао човек тек мале опасности бојати се — као што се радо
казивало — и за државу и за унију од каква страна неуни
јатска владике, који није обвезан двору никаквом заклет
вом, кад би га пустили (да има власти над овдашњим свеш
тенством и. т. д.). Јер и ако ми је сасвим познато, да се
човек неможе бог-зна-како ослањати на заклетве простих
Влаха, били они унијати ил неунијати, а особито у Ердељу:
неможе се ипак то исто рећи за цео илирски народ, па осо
бито не за Рајце и Рутене, који се у тај (народ) броје, који,
као што се зна, за најцрњих времена доиста нимало нису по
пуштали другима у неповређеној верности.
Неунијатско свештенство у овдашњим земљама није ни
мало богато. Један једини митрополит, што је осигуран
довољним приходима, али он има и већега трошка, и мора
непрестано уза се имати више свештеника, како ће изврша
вати духовне дужности према своме достојанству по грчкоме
обреду. После митрополије држи се сад тамишварска епархија
7*
100

за најбољу. А док нису били истерани врло имућни потиски


и поморишки граничари, којих се више тисућа населило по
том у руској области, имала је арадска епархија бољег при
хода нег она: данас је пак ова много слабија. Али ће се можда
опет нешто опоравити, ако се неузбуде водило више бриге
нег дојако о ширењу уније у велико-варадској дијецези.
Дијецеза владичанства карансебешког добила је приплотка,
од како је умрљо задњи неунијатски владика: моћиће
дакле тамошњи владика сад сасвим добро на крај изла
зити. Тако је исто и са пакрачком епархијом, којој је такође
данашњи рат у толико добро дошао, што склавонски грани
чари имају прилике да се мало обогате, док тај траје. Горње
карловци и Бачка средње су епархије, Будим пак и Костај
ница врло су сиромашне, ша особито ова задња.
Богати калуђерски манастири такође су врло ретки у
овдашњим наслед земљама: највише неунијатских редских
свештеника (манастир. калуђера) мора да се кукавно храни.
Тако је исто и код светских свештеника или попова, од
којих је мало њих, који имају 100. Фр. прихода преко године:
те су зато, што су оптерећени женом нудецом, чешће гле
дали, да се у своме невољном стању помогну од-чести
истеривањем веће штоларине, и од-чести зло употребља
вањем слобоштине од порезе (Immunität), која им је дата.
Нађе се дакле, да је потреба, да се њима и у овим двема
стварма крај и мерило пропише, те је, што се тиче што
ларине, некадашна илирска дворска депутација — саслу
шавши - власти, којих се тицало, и неунијатски клир —
израдила год. 1753“ сасма трудно нов ред шииоларине,
и тако га је саставила, како ће сиромашки клир, који и
онако због силна поста мало треба, моћи код тога оп
стати, а да ипак небуде на терет нити порезцији нити
Militari (милитару). Њено је величанство поменути ред
ипак само за време (провизорно) најмилостивије потврдило;
а како је то добро било, може се из тог видети, што није
ништа после на то рекао нити дворски војни савет, нити
дворска комора, нити пак краљ. угарска дворска канцела
pија, већ шта више, ова се задња и лане на-њ позивала и
илирску дворску депутацију замолила је, да се држи тога
(реда , штоларине), која је ово праведно захтевање одмах
стала и испуњавати; те ће нестати у овој точци (што се
101

тиче истеривања штоларине) сваке сметње, ако се буде у


напредак свуда у том тако владало.
Није се, напротив тако далеко допрети могло дојако у
другој точци слобоштине од порезе. Као-год што се с
једне стране на зло употребљавање те исте непрестано
тужио дворски војни савет, и дворска комора, и краљ.
угарска дворска канцеларија, тако се исто и с друге стране
и неунијатско свештенство жалило на вређање њезино (Im
munität). Кад-икад су биле оне тужбе, кад-икад и ове
жалбе основане. Да неучине дакле у томе нит премного
нит премало, свршена буде та ствар од стране банатске
дворске канцеларије у тамишварском Банату, — где унијати
и неунијати лепо живе слажући се како треба, — с почетка
године 1756" ето тако, као што показује тај прилог мало
даље. Тим се решењем неунијатско свештенство потпуно
задовољи, а земаљској благодети и напретку није отуд
ни најмање штете било, већ је напротив Банат баш од
онда све једнако у снази јачао: које је за доказ, да „где
се правичности безпартајички места даје, да тамо лако не
стаје и онаких тегоба, које се по другим местима чине, да
су неодољиве.“
Кад је по том митрополит год. 1758° поднео овде
жалбу у десет почака, потрзаће он особито јако трећу
точку, како се против онога правца, што је постављен год.
1756“ у Банату, и од Provinciali Hungarico (угарског гра
ћанског) и од Statu militari Croatico и Sсlavonico (хрват
ског и славонског милитарског сталежа) вређа привиле
гијска пореска слобоштина неунијатског парохијанског свеш
тенства и њихових кућних породица (кућана), које живе in
Communione Bonorum ac sub uno tecto et foco (у задрузи
под једним кровом и на једном огњишту), и да њега (свеш
тенство), шта више, натерују да даје десетио и девето, а
ове (задругу) пак, да носе сва Оmera (терете) и све дације.
Зато је дакле молио митрополит, да се даде, да и остали
Clerus sui ritus (клир његова обреда) ужива ону исту сло
боду, као онај у Банату, и по другим местима, кад и овај
(остали) у тој истој мери право има на то, при том је уст
мeнo врло доказивао, да је та његова жалба, којом се жали
на вређања пореске слобоштине парохијанског свештенства,
по већој чести постала тек после утеловљења једнога дела
102

Склавоније са краљевином Угарском, макар што је илирски


народ онда, кад је то утеловљење извршавано, најкреп
чије осигуран силом решкрипшта, који је издала краљ.
угарска дворска канцеларија, sub verbo et manu Regio (кpa
љевском речи и десницом), да његове привилегије и слобош
тине, које је донде уживао, неће ни у чем штете какве
трпети. * * |-

- Како ће дакле митрополиту сасвим пажљиво решити те


жалбе, које су још пре тога чешће потраживане, састану се
по пренајвишој заповести код председника дворском вој
ном савету, господина грофа од Хараћа, са дворском ко
мором и краљев. угарском канцеларијом, те после једно
гласношћу свијух редом испаде решење ев-овако:
-"- „да је свакојако нужно било, што је онакав решкрипт,
који је оно године 1756° послат тамишварској земаљској
управи, и тамо био издат, због тога, што пређашња на
редба није с тиме угођена, па је Њено величанство таки на
то пристало, и пошто, као што се чињаше, није неједнак
узрок (који је изискивао,) био код склавонских милитарских
граничара, није се дакле ничега бојала, ни издавајући кроз
своје власти властит (решкрипт) као тамишварској зе
маљској управи и тамошњој (у Славонији) милитарској
команди. Али, што се тиче Provincialis Hungarici (гра
ђанске Угарске), да нема у том онака иста узрока, нити
тамо онако исто стоји са пореском слобоштином. Вашем
митрополиту неможе бити да је непознато, шта вели 69 и чла
нак саборски године 1723"; од којега Њено величанство
немoга одустати.
„Како пак закони краљевине Угарске држе и онако не
унијаски клир, да је раван унијатскоме, то је повлађивање
њему (неуниј. клиру) већ толико, да се више чега захтевати
неможе. Њеном би величансву покрај тога — незнајући ни за
какво вређање — било излишно и сумњиво, кад би тога ради
наново шта наређивало, које би без нужде будило немир и
можда се зло употребило на сметњу Сопtributionalis (по
резције).
„А ако је пак где-год неунијатско парохијанско свеш
тенство graecci. Ritus (грчког обреда) против чега, што
Leges Regni (закони краљевине) собом доносе, увређено било
ил буде, то ће се Њено величанство бринути по пренајблажи
103

јој милости, коју има прама клиру и целом илирском на


роду, да му се помогне без оклевања ил околишења на сваку
тужбу, коју с разлози донесе. Тога ради иак ваља, да се
сваки пут означе саsus specifici (случаји појединце): у којој
је жупанији? у ком месту? кад? и како се против (закона)
радило? — Уз које се пак напротив Пренајвиша-она нај
милостиваје нашла увређена, па би желила да се тим Њему
гдну, митрополиту и његовој господи владикама оштро
нареди, да неумножавају на тегобу сиромаха порезције
свештенство преко мере, т, ј. више него што изискују
functiones ecclesiasticae graeci Ritus (црквене дужности грч
ког обреда), дакле, да нечине нити сувише рукополагања,
нити да допуштају, да се по другим местима постављају по
свећени (рукоположени) онде, где их нетребају. Јер поред
најблажије бриге, коју Њено величанство у опште води рад
олакшања савакупног порезуијског сталежа, прекомеран
број (свештеника) у наточ иде и самом властитом добру Ње
говом, (т. j.) илирскога народа, и зато оне особе, које нису
нужне код испуњавања духовних дужности, неће уживати те
слобоштине.“
Овим је решењем била бар онда краљев. угарска двор
ска канцеларија потпуно задовољна, а митрополит такође
није смео ништа на то рећи, и од то је доба само назначавао
једне ил друге Саsus specificos (случаје појединце), где је
мислио, да је повређена пореска слобоштина, која припада
неунијатскоме клиру његова обреда; чега ради је одмах
оправљено, што је (где) требало, од-чести кр. угарској кан
целарији, (од-чести дворском војном савету (?!), излазак
(решење) пак ево се још ишчекује. Међутим, како ствари —
по оном горњем — стоје, ваља точно пазити на садржај тога
решења, на све редом честице његове, а такође и на то гле
дати, да извештаји о свакој жалби, коју једна ил друга стра
на донесе, сасма дуго неизостају.
Из свега, што је довде овако опширно изведено, види
се дакле, да се данашњи митрополит некако невлада у свима
стварма онако, да би човек имао узрока, да њим потпуно
задовољан буде. Није сваки пут чист од користољубија, а та
кође је сувише рад, да своје достојанство и своју власт већма
рашири, и да велик буде пред народом. Ко се с њиме у том
неслаже, неможе се ослонити на његову милост и пријатељ
104

ство, па ма како вешто умео сакрити своју неповољност. При


том даје се он кад-икад сувише на мудровање, и своје га
властито Фино увиђење, у чему доиста није код њега оску
дице, тако занесе, да неће сваки пут послушати добра са
вета, тим је пак себи самом и народу до јако већ чешће нау
дио, па ће можда и даље шкодити. Горње-карловачки пак
владика, који му је подложен, макар што није ни близу ми
трополитове памети (Кlugheit), омили са своје понизности,
мирољубива владања, часности и иоштења и самим онима,
који немилују народ у ошште, и долази у праведним стварма,
ил бар које нису шкодљиве, сила лакше до свога циља него-ли
митрополит. Но макар што овај задњи (митрополит) има сила
големих мана, као што је напред казано, ипак се у другу
руку неможе рећи да је кад-год осквpнио верност, која му
је по дужности, ил да није за разних знаменитих догађаја
врле заслуге стекао за пресвет. архидом, а тим навукао на
себе мрзости и гоњења. Особито ваља и њему веомо захва
лити, што се — приликом оном, кад су терали (из државе)
имућне потиске и поморишке граничаре, и кад је воља за
исељавањем код неунијатих Грка у Угарској била здраво мах
отела, те се стадоше (на двору) бојати отуда познатих сас
ма шкодљивих последица, као што је тадашњи угарски двор
ски канцелар гроф Надажди сам предвидео, — сила много
баш кроза-њ (митрополита) то зло зауставило, истина, мало
предоцкан, али не са његове кривице, већ са кривице оних,
који нехтедоше трпети ове хасновите становникне у Угар
ској, а себи (митрополит) је навукао кроз-то (што је обу
стављање потпомагао) толико омразе код рускога двора, да
је тај двор здраво о том радио, да га његови једноверци
неприпознаду више за митрополита, већ шта више, да га
збаце; и неспомињајући притом, да је он сила помогао, да
се утишају немири, што су се пре данашња тешка рата на
четири места дигли били, и одмах затим најревностнији
усталац био, по-оштравајући граничаре на онако пробитачну
службу, којој нема пара до данас од како је границе и ње
нога уређења, макар што су многи држали граничаре ни
под-а-шта баш у онако доба, кад су сасма нужни били, и
што су народњаци свеједнако искључивани од части и прика
зивања милоште, а и што су сасма често за данашњег рата
тако (немилице) жртвовани, да је тога ради број њихов
105

здраво натраг ударио. А због овог назатка можда ће предоц


не бити кајати се, ако букне какав турски рат.
По том дакле немогу ја да поњам, како се могу које
какве ситнарије слагати са пренајвишом дужности (где би
требало, да још пресно искуство у оном, што се догодило
год. 1740“, свакога опамети), те се гоњење митрополита то
лико тера, да је ево баш у овај пар, кад ја ово пишем, пред
ложено, да њега овамо позову и донде га овде задрже као
државна сужња, докле га год силом недобију, да потпише не
што, на што га верност и послушност по дужности баш необ
везује. Ја сам, истина, далеко од тога, да правдам његово
владање у ердељској верозаконској ствари. Тешко да га је
и-ко јаче нег ја одговарао, да се у то немеша; и он је сва
како сасма непозорно и зло чинио давши повода, да се на-њ
некаква сумња баци, да бајаги није испуњавао заповести, које
су му тога ради долазиле. Али, пошто се неда затајати,
да су у Ердељу тамошњи унијати сила нехришћански посту
пали с његовим једноверцима, као што се ево довољно от
крило на поп Ивану из Саде, који је овамо донесен, пошто
је он покрај тога њих (своје једноверце у Ердељу) истина
саслушао, али их је ипак, као што сам казиваше, упућивао на
стрпљење, на верност и послушност, пошто је пак то његово
казивање у толико вероватније, што и сам унијатски владика
сведочи у свом писму на наместништво: како је митрополит
пао у сумњу код својих једновераца у Ердељу, да се и сâм
поунијатио и Немац постао, и пошто му је најзад горе по
менута заклетва поднесена на иншталацији да се закуне: то
морам признати, да ми се чини, да то није нит по правди,
нити по хришћанској кротости, што су га позвали овамо
тога ради, што су се Ердељани на њега обратили, и што га
неће пустити одавде, ако неучини нешто, које он по својој
заклетви, којом се заклео, није ни дужан. Ја једва смем и да
помислим на најжалосиије последице, којих се је, по свему
људском суђењу, бојати отуда: бурету ће се тиме, што-но
реч, дно избити; неунијати ће Власи у очајање насти, а мож
да ће прибежишта тражити и у самих војвода од Влашке и
Молдавске, или у Турака; граничари, који су на војсци, вра
тиће се натраг, и с претњом ће устати на ослобођење свога
митрополита; једном речи, неверцима и кривоверцима, Тур
цима и Прусима биће пут управо прокрчен да пресвет. краљ.
106

архидом ако и неупропасте, а оно да га ипак са свих страна


тако ослабе, како ће сасма осетити. Ал до душе уздам се, да
се засад неће на руку ићи том предлогу, који ми се чини да
је крајње шкодљив. Како је пак довољно видети и из самог
потпомагања тога (предлога), куда сила њих теже, неувиђа
јући последице, — сад биле те са мимогредних намера и
предрасуда, или са претеране верозаконске ревности, —
то сам баш по том расматрању пронашао, да ми је дужност,
да те ствари откријем онако, као што су у замету, а с тога.
да се ни у напредак неизлаже држава и верозакон никаквој
тако очевидној големој опасности. —
Кад је дакле толико стало двору, као што је „мало-час
показано, за добрим ил бар за верним и покорним митро
нолитом, то неће бити брига у залуд, ако стане још за рана
мислити, кога ће за наследника овоме, који је у том досто
јанству ево већ више година ““). Обично се попуњава место
(митрополита) кад умре, владиком којим, што му је (покојном)
подложен био. Ове (владике), које данас живе, познате су ми
све редом или лично, ил са свога понашања. Арадски се у
овај пар највећма нада, да ће доћи до архијепископства. И
кад би данашњем митрополиту у власти било, да изабере себи
наследника, неби нико други био, већ арадски владика; те та
ко ће тај вероватно можда и од стране свештенства вишину
гласова имати. У њега није оскудице у добрим својствима;
али су и на њему такође оне исте мане, као и на митропо
литу, зато ја и мислим, да ће двору можда угоднији бити
карансебешки, ил онај будимски, ил пак горње-карловачки,
па особито овај задњи, и да ће Мilitares (милитаре) лако
задобити за једнога од-оте тројице; ради тога задњега
пак мораће се са двора подадрети, јер он доиста сам собом
неће тражити архијепископства. Уз живе-ли пак садашњи
митрополит још више година, то ће ствари друга вида
добити, јер ће обојици владика, карансебешком и будим
ском, па тако исто и самом арадском, сметати њихова ду
бока старост, и по том небих знао никојега другога, да је
достојнији да га предложим, осим бачкога владике Путрика
(Путника), човека, који се пословима извештио, зна немачки
а такође пази шта ради. Све ово мишљах да треба рад олак

*) А то је поменутн Павле Ненадовић, изабран 1749. год. - *


107

шања кад се буду издавале наредбе, у случају ако ја пре ум


рем него митрополит, да напред назначим по мојој дужности
и верној службеној ревности. —
И ето то је оно, што се мени чинило, да је вредно би
ло, да се особито спомене код овдашњег неунијатског грч
ког свештенства, колико се тиче његова црквена устава,
који је у опште далеко строжији од латинског.
Што се тиче њихове догме, то је прво : истина, да је
сила већи део проста народа врло мало ил готово није ни
мало обавештен о њој, па мисли да је језгро у вере: сасма
строго постење, спољашње церемоније, кад-икад и претерано
поштовање свога свештенства, особито својих архијепискона,
владика и калуђера; али је и то истина, да је ово пуко незна
ње мах отело тек после падења Цариграда, пре тога напро
тив владало је те-како у латинској цркви баш не сила мање
незнање, које су после учени Грци, пребегавши у Италију,
потпомогли и дигли. По том је и
Друго, цела истина, да кад човек с разлогом суди о
догми, да се у њих непази на речи појединих људи, већ на
садржај својих символских књига и на прописане саборне
вероисповести; јер би иначе и у католичкој цркви честа зло
употребљавања и сујеверија морали такође гледати и држати
за верозаконске чланке. - -

Треће, бива и у грчкој цркви као и у латинској, да се


кад-икад изреке разликују, а да није тога ради (ту) права
цепања у језгри Оogmatis (догме). А све ово напред казавши,
истина, и -

Четврто, непориче се, да докле се год небуде припозна


ла Њ. папинска светост за саму самциту видљиву врховну
главу опште праве цркве, да сви они Грци, који греше са тог
неприпознавања, сами себе искључују из крила цркве, и искљу
чени остају. Али опет и -- -

Пето, непориче се, да се неунијати Грци осим тог у


главним верозаконским чланцима неслажу с католичким, да и
они луторанску и калвинску кривоверску науку непроклињу и
негаде је се, те да су отуда изводили најученији браниоци ка
толичког закона необорљив доказ, да та вера (католичка)
траје постојано од Христових времена и дан-данас, да је Лу
довик ХIV., краљ Француској, дао рад веће потврде тога голе
мим трошком да се држе два сабора на Истоку, како ће
108

символска вероисповест, коју ће на тима тамо саставити,


све ово горње поткрепити; и да су се на послетку тим истим
(символом) сила хаснили код обраћања хугенота (ноћних аве
ти, луторана и калвина у Француској), велики људи, који су
на том (обраћању) радили.
Отуда је и шесто, учени језујита, отац Сент-Ивањ, за
времена побожног цара Леополда (I.) по упућивању старије
га кардинала од Колонића, нашао повода у тој маленој разли
ци у верозаконским чланцима међу источном и западном
црквом, да покаже у горе споменутој књизи: de Ortu, Pro
gressu, et Diminutione Schismаtis graeci, како је лако саје
динити обадве цркве, и (да покаже) голему корист, које ће
бити отуда обадвема странама; данас се напротив сасма тру
ди, како све готово свештенство у Угарској, тако и други,
који мисле да њиховим намерама годи кад народу (мађар
ском) ласкају, гледајући да покажу, да су и сами луторани и
калвини бољи од неунијатих Грка. А овамо су наиме
Седмо, по мишљењу оца Сент-Ивања, покрај тога, што
се тиче Сарitis universalis Ecclesiae (главе саборне цркве),
само још три узгредне точке, у којима има неке разлике ме
ђу горе споменутим црквама, и ево их:
Primo quoad Processionem Spiritus sancti, secundo quoad
Consecrationem Eucharistiae in pane fermentato vel in pane
azymo, seu non fermentato, et tertio quoad Purgatorium“).
Quoad primum (што се тиче прве точке) доказује он
(Сент-Ивањ) да — макар што нема in Symbolo Nicaeno (у
никејском символу вере) речи: filioque (и од сина), нити се на
васионском сабору, који је после био, нађе за паметно, да
се што дода оном символу, није се ипак, кад је после поме
нута реч „filioque додата била латинском символу, тога ради
оделила грчка црква од латинске, него је још три ста го
дина остала с њоме у унији (заједници), које је нелажљив
доказ, да су Грци држали овај дометак за свеједно (gleich
gültig), a Латини пак и без поменута уметка припознавали
су у диљ-довека Nicaenum Concilium pro oecumenico (ни
кејски сабор за васионски).

*) Прво: што се тиче исхода свешог духа; друго: освештава


ња квасна или бесквасна хљеба у причешћу; треће: огња
за чишћење (од греха).
109

Quoad secundum (што се тиче друге) вели он, да рим


ска црква неодбацује соmsecrationem in pane fermentato (осве
штавање квасна хлеба), као што је обичај у Грка, већ само
за свеједно држи, да-ли бива Сonsecration in pane fermen
tato vel in azymo id est: non fermentato, у чему ће рад спо
разумљења доста бити, ако Грци небуду одбацивали обичај
римске цркве, која раnem azymum (бесквасан хљеб, опрес
ноке) освештава, које они тим мање имају пута чинити, што
Јевреји, као што је познато, у оно доба, кад је Исус Хри
стос установио св. причешће, морају јести раnem azy mum.
И како напослетку
Quoad tertium caмо затим стоји, да се допусти (призна)
Locum tertium inter Coelum et Infernum (да има једно треће
место међу небом и земљом), па сад звали то Рurgatorium
(чистилиште) или Оrcum (пакао), то он такође није с ума
смео, нити је соmitra Schismаticos Photianos (против Фоти
јанских оцепљеника) доказивати хтео, да су рreces pro
defunctis (молитве за мртве) у свако доба у хришћанској
цркви не само држане за пробитачне и свете, него да су оне
и дан-данашњи код неунијатих Грка сасвим у обичају, откуда
он врло добро закључује, да и они морају признавати, да
треба да буде неко треће место измеђ неба и пакла, где се
мртви сасвим очишћавају од човечанских мана и слабости.
Тако је исто -

Осмо, некакав доминиканац (калуђер), отац Рибејира,


који је пратио Дука (херцега) од Мирије у Русију, и тамо се
дуго времена задржавао уз тог шпанског посланика, на
писао и штампао опширну једну књигу у две свезке на
четвртачко коло (Quartbände) о тој материји, и зато је и
назвао Есho fidei (одјек вере), што он у тој гледа да до
каже Сonsonantiam Ecclesiae Russicae cum Romana (сагла
сије руске цркве са римском), коју је мисао он основао од
чести на символској вероисповести, која је, као што је ре
чено, састављена на она два (црквена) сабора, што су држана
на Истоку, и која се брижљиво чува у краљ. библиотеци у
Паризу, од-чести пак на руској (вероисповести) у некаквоме
катихизису, у којем је 126 питања и одговора. И кад су га
тога ради напали били, напише он и другу књигу: Аntia
pologetici (противоборци) и посвети је руској царици Ани,
у посвети пак уплете на једноме месту међу другим ево ове
11 ()

знамените речи: „ . . discrepatiunculas“) еapropter inter nos


deflendas, facillime bono animo si tractarentur eliminandas,
intermittere resolvi, ut Ruthenis quam plurimis ad hoc in
stantibus Praesulibus obsecuturus, communi huic, Lutheri no
mine, Ecclesiae Hosti orthodoxum Responsum opponerem;
guo a graecis et a latinis sustentatum contra se videat Luthe
rana Cohors commune Bellum. Ex vicinitate cavendam hanc
noverant Pestim, Petrus Mogilas Кioviae, Adrianusque Ра
triarcha Moskuae quorum zelum imitatus, imo supergressus
laudandus Javorskius addenda decrevit et Pharmaca, quia
ipsum non latuit indefessa Lutheranorum inficiendo Rutheno
populo sollicitudo, quae extunc Minervalium divendendarum
Mercium Titulo Errorum figere non cessat vamenata Tela.
Noviter operta Budaei nomine facie contra Ruthenos simul
gue latinos et graecos orthodoxos cunctos idem scriptis repe
tiere quidam proximiores ut credo, quos vocare liceat fabri
catores Mendacii et cultores perversorum dogmatum, atque
utinam tacerent ut putarentur sapientes.“
Како су ове књиге од власти прегледане и одобрене,
то се види из отог: да се католичка вера нема ни близу то
лико бојати од неунијатих Грка, колико од луторана и кал
вина; да се ови доиста немогу надати, да ће њих (неунијате)
окренути на своју страну против католика; па зато тим већ
**) „... - А малене разлике, које су тога ради жалибоже“ међу На Ма,
које ће се најлакше уклонити, кад се добром вољом о том уз
ради — наумио сам ја изоставити, како ћу, пристајући уз ру
тенске духовне старешине, који се готово сви тих (разлика)
држе, православним одговором супрот стати томе заједничком
непријатељу цркве, по нмену Лутеру; те да види то лутерско
јато, да су дигли на-њ Грци и Латини заједнички рат. Ову кугу,
које се ваља чувати, познавалн су из-ближе: Петар Могила нз
Кијева, московски патријарх (?) Хадријан, на које се угледао рев
ношћу, па их је и надвисно, хваљени Јаворски, нашавши лека,
као што томе треба; јер се од њега није могло сакрити, како
се луторани старају небн-л окужили рутенски народ, и како,
делећи Минервине даре под нменом погрешака, непрестано
стрељају отроване стреле. Оне (стреле), што су се отпре поја
виле под именом Будеја, које су наперене на Рутене, а такође
на Латине и на све редом православне Грке, понавлали су, као
што мислим, такође списанијама неки, који су ближе (тамо),
које назвати смемо творцима лаже и поштовачима кривих дог
мата, и боље да ћутаху, те би их можда за паметне држали.“
111

ма гледају, да потстакну дух гоњења у ових задњих против


неунијата па тим да се користе; напротив, да сигурност като
личке вере против њених далеко опаснијих непријатеља и
веробораца: луторана, калвина и аријана у Угарској и у Ер
дељу, где они католике на броју превазилазе, тим известније
зависи од обдржања илирског народа, што ће у случају, ако
се стане гонити илирски народ у поменутим земљама, луто
рани и калвини опет онако исто овладати над католицима,
као што су године 1690“ доиста овладали били, те ће, осо
бито код данашњих околности, покрај верозакона и хришћан
ства и држава дочекати од њих можда још далеко веће не
среће него-ли онда, од неунијата пак нема се ничег таког бо
јати верозакон, ни хришћанство ни држава у овдашњим насл.
земљама, него се још може надати (од њих) помоћи и поду
пирању; с тога је дакле тим више жалити, што се сила њих,
који можда зло и немисле нити увиђају последице, народ
ним предрасудама и мржњом тако заслепити дају, да овака
знаменита сматрања мање цене, и жртвују их (својој) намери,
давајући и набављајући толике каткад незауздане слободе,
несамо оном делу угарскога народа, који је (двору) пријатељ, ,
о чијој су верности сигурни и (сигурни) бити могу, него и
осталом (народу мађарском), — која је (слобода) пак сасма
често бивала двору на штету а и самом отачаству на вла
ститу шкоду, па тако исто у напредак бити може.
*.
ГЛАВА СЕДМА И ПОСЛЕДЊА.
О користи, коју држава од илирскога народа доиста
вуче и у напредак вући може.

|- Да много помаже, што је јаче људства у земљи којој,


развитку њеном, и да овог неможе ни бити без онога —
спомињано је у сила руку у мојим белешкама о чешким и
аустријским наслед. земљама. У свима уљудним земљама, ко
лико је мени познато, признаје се ова истина, и поставља се
за темељ свему томе, што потпомаже јачање, богаштину и
ширење пробитачне трговине, и макар што се у силним књи
гама, које говоре о трговини, неслажу писци им баш у свим
стварма, ипак су они у овој точки сасвим сложни. А да баш
и неби били, служила би им ипак шпанска монархија, која
беше пре два столећа страхота целој Европи, за вероватни
доказ, како јако слаби и најсилнија држава губљењем сво
јих становника. Ако ће дакле, да се подиже која опала зем
ља, то се најпре морају старати за њено насељавање; осо
бито у Угарској требало би да буде домаће искуство (dome
stica experientia) у том најбољи учитељ, јер је — и невра
ћајући се на сасвим стара времена, кад су Хуни, као што се
зна, поплавили готово целу Европу — (за новије доба) ве
ликоме краљу, Матији Корвину, толико помогла вредноћа,
привлачећи стране госте у Угарску, да је непрестано страха
задавао не само Турцима, него и суседним хришћанским
земљама. Па, како је већи део некадашње краљевине Угарске
под турском власти стајао, баш управо тај већи број душа,
које су се онда тамо налазиле, оснажио је Порту тако јако,
да су јој сједињене снаге различних хришћанских сила једва
могле супрот стати; напротив пресвет. краљ. архидом и
од оно доба, — откад је онај део те краљевине, што је
донде у њега био, сјединио са осталим већим делом, који је
113

дуго времена стајао под турском области, — једва је малену


једну чест оне користи отуда вукао и још вуче, коју су Турт
ци вукли без оптерећавања порезције из самог свог кома
да, што је у њих био: које ваља приписати од-чести томе,
што је данас људство у земљи ређе, и од-чести, што се кат
кад устав краљевине зло употребљује и њиме се заклањају,
који су ради, да тамо сталеж раденички ако и неутамане а
(Tà оно да га здраво гњече.
Кад је дакле с отим тако, макар што се много тисућа
paЈцких породица налазе тамо, то није тешко расудити, шта
ће можда до послетка бити, ако и даље напретка буде има
ла намера, што су је имали пред очима у прогањању поти
јој ских и поморишких граничара они људи, који су (двор) на
то натерали. Али, што је већег труда коштало по том, кад
су шкодљивост упознали, да се на пут стане даљим после
дицама те исте намере, то се већма може човек надати, да
ће двор у напредак против тога на опрези бити, и да се неће
дати навести ни на шта, што би могло на тај исти или на
други начин, посредно ил непосредно, још више Рајца про
терати из Угарске, ил број њихов тамо смањати. -

Краљевина би могла и онако двапут трипут више ста


новника захранити, него што их је (сад) тамо, и муке ће бити,
док се накнади недостатак, који поста са прогонства горе
споменутих граничара. Паметан Угрин (мађар), који добра
жели, неможе никако држати, да ће његовом отачаству више
користи бити од волова него-ли од људи. И како је већ илиp
ски народ за данашњег рата и онако највише невоље и
опасности препатио, при том пак у људма за оружје тако
натраг ударио, да ће много година можда требати, да опет
дође до онога стања, у ком је био пре рата: требало би по
правди већ сама човечност да буде јаки усталац, да се удво
стручи брига за његов прираштај изнова. Против ових бар
речи, као што оне овде леже, неће лако моћи когод рећи
шта. Али се ствари неувиђају увек у свој својој целости,
једна с другом у свези, сила чешће има човек пред очима
само један предмет, и то не баш ретко (предмет), што је
мање знаменит, неузимајући одмах ни на ум на већу штету,
које се отуда бојати. На прилику: хвале вредном ревношћу
за ширење уније кад-икад се тако далеко тера, да се у тај
мах ни немисли на опасност, која може испасти држави, ве
8
114

розакону и хришћанству са оптерећавања неунијата. Тако


ђер се кад-икад увеличавају мане, које се појављују код гра
ничара, а ни на ум се неузима на добро, које се баш код
њих виђа, нити на штету, која може изаћи општој сигур
ности, ако њих нестане; мање се дакле у стручавају излажу
ћи радије стотину њих непријателској опасности него-ли
једног јединог Немца, Угра или Валона“).
Једно пак и друго чини ми се да је исто тако шкодљи
во као што је жалосно. Ал да јасније покажем знаменитост
овог расматрања, приступићу да назначим користи, коју
држава од илирскога народа већ вуче, и коју у напредак још
већма (од њега) очекивати може, ако се несметну с ума
правила, која су у овом извештају саветована.
И прво, кад је толико стало за становништвом, то мора
бити да је та корист (од илир. народа) сасма голема, кад чo
век промисли, да је број његов у савакупним ц. и кp. наслед.
земљама износио пре данашњега рата, најмање милијун и по
душа“). Затим и
Друго, хране се сила њих Грка, који су по Угарској та
мо-амо расејани, од трговања, особито са турском робом
(еспапом), те би дакле, да се нису онуда населили били,
умакао добар један део користи, које бива отуда, и земљи и
беглуку (aerarium), или би био од хасне само турским пода
ницима. |-

Треће, споменуто је већ (кад је говорено) о тамишвар


ском Банату, да Рајци и Власи због својих честих и строгих
поста врло штедљиво живе, те могу више порезе давати
(kontribuiren) него други. И како то (давање) у жупанијама
и где ови људи под Dominiis terrestribus (спахилуцима) живе,
већма хасни овима задњима и жупанијској каси него — ли
двору, то ваљда није баш а да се неће моћи ствари тако
исто уредити и у коморским срезовима, као у Банату, ако
управа поверена буде немачким чиновницима.

**) Валони су некадашњи становници шпанске Нидерландије, а


пореклом су романског поколења; има их данас у краљевини
Белгијанској.
*9) „. . . А од некатолика у ц. и кp. наслед земљама без сумње
највише има неунијаших Грка. Године 1786“ било нx је на
броју до 2,900.000 душа.« (Politisch. Сodex. књига II. стр. 483.
реч: Duldung.)
115

Чешвршо, да је у Банату мање било Рајца и Влаха, и да


се није тамо населио један део потиских и поморишких гра
ничара: тежко би се смело извлачити отуда онолико регу
лaшких трупа. -

Пешо, сва је прилика, да ће Прусија и њезини савезници


имати у Угарској и у Ердељу сила присталица у потаји, који,
како су ове земље сасвим без војске, доиста неби мировали,
да им није бриге од илирска народа. Од оте бриге нису
такође
Шесто, ни Турци сасвим чисти, бар ја се могу опомену
ти да сам у оно доба, док сам био државни тајник, читао из
вештаје, који су долазили из Турске, како су их: и Бонвал и
непријатељски (нам) дворови — више реди обавештавали, да
може до послетка зло бити по Порту, што се Грци, људи за
оружје, који се налазе у суседним земљама, све већма и већ
ма веџбају у оружју. А мени је још осим тога познато, да су
20.000 Грка под оружјем готови били да се хришћанској ар
мади (војсци) придруже, да није била сасма несташлуком и
безодговорно жртвована Турцима код Кроске (Гроцке). И ма
кар што неби било ни најмање паметно Турке, докле су год мир
ни и мир ненарушавају, којим-год начином и ма чиме дра
жити, па дакле ни не домамљивати ВИШе ЊИХОВИХ Поданика,
да гомилама овамо прелазе; то ипак, како није сигурно, до
кле ће трајати та мирољубивост у Турака, нетреба нипошто
кратити пажње, којом ваља њих (Рајце) пазити, те да се
бар толико повлађује особито оним Рајцима, који се већ на
лазе у овостраним земљама, а у Турској имају знатних при
јатеља и познаника, да неби пута имали, да се покају што
су у рату овамо прешли. Јер ако њих колко-толико узчувају
без вреда, то готово нетреба ни сумњати, — ако Турци пре
ил после мир наруше, и буде потом хришћапско оружје иоле
сретно, — да неће пријатељи и познаници баш ових Рајца том
се приликом користити, да се са својим присталицама од
метну турскога јарма; а напротив, ако виде да њиховим при
јатељима горе иде под овдашњом власти него-ли под тур
ском, неће се за цело ни један кренути. А колико се напо
слетку и
Седмо, Мilitarum (милитара) особице тиче, ја истина
незахтевам, да се они сасвим успореде са Немцима, Валони
ма, па ни с угарским пешачким регементама, нити ћу твр
8“
116

дити, да ће можда јаку ватру, која дуго потраје, као ови из


држати; али, кад би им дали довољан број добрих официра,
и о њима исто тако бригу водили као и о другим, и пазили
их као и друге, покрај тога, што би се можда трудили да и
у том стигну друге, као што веле, да је код Вараждинаца
од-чести већ тако: они су напротив у различним стварма си
ла напред. Јер
Прво, некоштају они у мирна времена остале земље баш
готово ништа, или врло мало, сравнивши њихов велики број
и службе, које имају да чине.
Друго, у ратна времена није бриге за њихово рекpуто
вање, и кад се само на војсци иоле штеде, сигуран је земљи
међутим њихов прираштај. -
Треће, њихов мундир такође мање стаје него — ли у
осталих трупа, и ако се стане аба-чоха (сукно) у овдашњим
земљама ткати, као што се баш чини, да заиста бити може,
неће бити нужно њих ради куповати чега изван земље.
Четврто, сасма се је мање код њих бојати да ће одбе
ћи (Desertion) као други војници, а најмање, да ће стати
у ратну службу код непријатеља, него се је највише тога
бојати, да ће можда, ако их предуго (на војсци) уздрже, пре
се кући вратити, него што би власти раде биле.
Пето, могу се они напротив ваљано употребити, да се
смањава одметање код других трупа.
Шесто, због њихових силних и строгих поста мање се
на њих хране троши.
Седмо, ређе се поболе него-ли други, могу више од
других подносити, а мање стају него други, кад се поболе.
Осмо, у шумама, теснацима (кланцима) и где су само
иоле заклоњени, могу се сасма корисно употребити да чине
непријатељу големе штете.
Девето, на маршу (у пешачењу) су окретнији од других,
а кад већ сабљом владати умеју, превазилазе такође друге у
јакости и хитрини. Напослетку пак и -

Десешо, има се од њих очекивати, како им је сад по


прављено уређење, пробитачнијих служба у рату против Ту
рака и других народа, особито против Пруса, — из тога уз
рока, што они у једну руку сви скупа морају ићи на Турчина,
а у другу, што Турци неумеју да се владају са топовима и
пушкама као други народи.
117

Набрајајући све ово, није да незнам, да ћу код многих


слабо стећи захвалности, већ да ћу на себе, шта више, мож
да мрзости навући. Како пак слабо марим за оно прво, нећу
баш ни ово друго бранитн.
Можда ће после моје смрти једно и друго хвалити, што
се сад недопада. У сваком је случају мени доста, што сам у
најчистијој и најбољој намери трудно сакупио ово, које ће
моћи каткад код догађаја у напредак, ако се уз чита и раз
мисли, хасновитим виделом светлити.
-

(:
штAмп АР Ск Е по гр ЕшкЕ
(које су ми у први мах у очи пале).

Страна Х. ред 13. оздоле, место: 1792. треба да је: 1791. —


Стр. Х. p. 2. озд. м. васкрнсе: васкрсне. — Стр. ХХIV. p. 16. озд. м.
назор: надзор. — Стр. ХХV. p. 9. озд. м. Људма: људма. — Стр.
ХХVI. p. 10. озд. м. ни-под-ашта: ни под-а-шта. — Стр. ХХVII. p. 2.
озд. м. Угарском и Хрватством: Хрватском и Угарском.
Стр. 3, p. 19. озг. м. казаво. тр. д. ј. казано. — Стр. 14. p. 10.
озд. м. место да: напротив су Стр. 15. p. 10. озг. м. потрвена
била: потрвен био. — Стр. 20. p. 5. озг. м. сумњичене: сумњичење.
— Стр. 21. p. 15. озг. м. шкодливо: шкодљиво. — Стр. 24. p. 12.
озг. м. нитије: нити је. — Стр. 24. p. 14. озд. м. извегли: избегли. —
Стр. 24. p. 1. озд. м. оно: они. — Стр. 25. p. 6. озд. м. српској: срп
ско. — Стр. 25. p. 1. озд. м. Маршинце: Никинце. — Стр. 28. p. 16.
озг. м. превисоки поменути: превисоко-поменути. — Стр. 30. p. 5.
озг. м. метли: метнули. — Стр. 31. р, 9. озг. м. место да: напротив.
— Стр. 33. p. 14. озг. м. намету: наметну. — Стр. 35. p. 4. озд. м.
мимоишили: мимоишли. — Стр. 38. p. 11—12. м. и н саслушана: н
саслушана. — Стр. 43. p. 14. озд. м. остал три: остала три. — Стр.
60. p. 20. озд. м. (Јакић: Јакшић). — Стр. 67. p. 8. озг. м. скиње: скн
не. — Стр. 67. p. 8. озд. м. у л Срему: у Срему. — p. 7. озд. м. като
ичкога: католичкога. — p. 6. озд. негенералства: на генералства.
— Стр. 72. p. 5. м. са: за. — Стр. 83. p. озг. м. дечекати: дочекати.
Стр. 85. p. 5. м. за бој: од боја. —
ЈОШ ДВЕ ТРИ НА ПОСЛЕТКУ.

Кад сам књигу ову оглашавао, обећао сам био, да ћу


књизи додати на крају све редом „Привилегије српске“ у
преводу српском са коментаром, који сам овде у ц. архиви
(под заглављем: In Illyricis) нашао и покупио; исто тако
сам рад био и „извештају“ овом подметнути из под текста
белешке, где-год је требало — надајући се, да ће се скупити
број претплатаца бар толики, колико их треба зарад штам
парска трошка, и колико их књига ова, као што ја мислим,
заслужује. Ал на моју жалост нејави се претплатаца ни у
пола онолико, колико се надах, те с тога морадох одустати
од своје прве намере; а од бележака су само оне ево наштам
пане, где баш није могло без њих да буде, јер би књига
иначе још једаред оволика била. С тога се је и издање књи
ге на изласку своме задоцнило. — Друго, рад сам још обаве
стити П. Т. читаоца, да од ових силних уметака у загради:
( ) нема свију у оригиналу, него сам једне из Бартенштај
нова рукописа повадио и попунио, а друге сам сам собом
додао, како ће П. Т. читалац много које-шта боље разумети,
особито пак преводио сам сваки латински уметак, који је у
књизи у оригиналу, нехтевши га изоставити, те да види и
П. Т. читаталац, како је онда у моди било латинање у не
мачком језику, а где-што сам баш тога ради превео, да би и
човек с мање науке књигу у руке узети могао. Та два слова:
NВ. значе онај познати латински кажипрст: nota bene, које
би се српски можда рећи могло: пази, или, узми добро на
ум. А што је у белешкама на два на три места међу двема
звездицама“ “, тога, као што сам већ у првој белешки ре
као, у Бартенштајновој књизи и нема, него сам ја само у
преводу из оригинала (декрета, привилегија и т. д.) домет
нуо зарад лакшег разумевања.
120

Предавајући дакле књигу ову на српском језику народу


српском — након сто и четири године, од како је писац њезин
написао је у оригиналу немачки, радоваћу се ако кад видим,
да је читалац с онаком радошћу прима, с каквом сам је ја за
свога ђачког доба, у првом занешају душе, стао преводити и
радити — у мислима, да ми радња можда неће бити књи
жевном свету баш на одмет. А кад стане П. Т. читалац пре
воду самом, ил боље рећи језику српском у књизи овој, да
суди, нек само на ум узме, да је немачки језик код човека
бирократе и дипломате пре сто година далеко гори био, него
што је дан-данас у многога Србина чиновника, који српски
чиновнише и пише, па да и од људи, који у нас књиге пишу,
на прсте можемо избројити, колико их је, који — код доја
кошње наше самоуке науке српскога језика — умеју лепо и
потпуно српски казати и написати. Те по том задњем др
жим, да још неможе у нас свака језичка погрешка у књизи
бити одмах и грех на души. —
На послетку пак немогу, а да не рекнем овде пред све
том: лепо хвала своме врлом пријатељу, г. др-у Вал. Бо
гишићу, библиотекару, што ми је у овдашњој царској би
блиотеци баш својски на руку ишао, те ми је до руку доћи
могла свака књига, која ми је требала.
У Бечу, о светом Сави 1866.

А. Сандић.
у
* - ** с |-
This book should be returned to
the Library on or before the last date
stamped below.
A fine of five cents a day is incurred
by retaining it beyond the specified
time.
Please return promptly.
Slav. 8124.10
Kratak izvestaj o stanju rasejanog
Widener Li

iiiiiiiiiiiiii
З 2044 085 820 678

Цена је књизи: 1. фр. 30. нов. ау, вр

Добити се може:

У БЕЧУ.

a) у књижари јерменскога манастира: Stadt, Singerstrasse Nr. 7.


б) код преводиоца: Landstrasse, Hauptstrasse, Hôtel »zum goldenen Еngel

“; Ж. А наручити се може у свакој књижари и на пошти

Ко шест књига наручи и новце за њих пошље, седма му је уздарје за труд