Oto Luthar

MAJSTORI
I MUZA
V '
P i v *

Staje lstorijai zato...?

Prevela sa slovenakog jezika

Slaana Madgalj

B eograd, 2014.
 SADRAJ
Predgovor srpskom izdanju...........................................................................11
Prolog....................................................................................................... 15
Pustolovina prolosti, njeni majstori i m u z a .................................................
Prolost, istoriografija i istorija..................................................................... 21

Jednom davno....................................................................................................................................... 29
Svi putevi vode u G rku.................................................................................29
Gde god pogledamo, Rim.................................................. 41

Srednji vek - je (li) na sred ini.......... .................................................... 49

Za modernu istoriju...............................................................................68
Otac naune isto rije..................................................................................... 75
Istorija je narod............................................................................................... 80
Istorijaje romansa..........................................................................................83
Zato je Klio nam ignula................................................................................89

Vek krajnosti.......................................................................................... 95
Novi majstori, inicijative i isto rija...............................................................98
Poslednja primadona i heroji radnike klase..............................................105
Dobro doli u Ameriku..................................................................................108
Nemaka: posle nacistike m o r e ...............................................................113

Nova kulturna istorija...........................................................................117

Nisam istoriar - ali niko nije savren ................................................... 119
Susretanja k u ltu ra ....................................................................................... 125
Prolost kao tekst......................................................................................... 133

Romantini snovi ili mogui razvoj istoriografije

Epilog: ta i z a to ................................................................................ 142

P ogovor........................................................................................................ 151
Bibliografija.................................................................................................. 152
Indeks imena.................................................................................................155
0 a u to ru ...................................................................................................... 165
 PUSTOLOVINA PROLOSTI,
NJENI MAJSTORI I MUZA

Istorija ima nebrojeno m nogo lica koja ljudi jo od pradavnina

oslikavaju i opisuju jedni drugima. Prepriavaju uspomene iz vlastitog ivota
i iz ivota drugih, pripovedaju o raanju i nastajanju, umiranju i unitavanju
stvari i prirode. Ni m eu onim najprimitivnijim nema plemena koje se ne
pita o svojoj prolosti i ne traga za njom. Istoriju nalazimo na tkaninama
drevnih Peruanaca, na prvobitnim kalendarima napravljenim od peruki i
niski koljki. Prepoznajemo je u nainu na koji su od zemlje i kamena pravljeni
nasipi i brane. Ili, da se posluimo onim to je poetkom 19. veka zapisao
engleski istoriar Tomas Karlajl (Thomas Carlyle 1795-1881) - bilo daje re
o Keltima ili Koptima, crvenokocima ili belcima, u strahu od zaborava, svi
su nastojali da razumeju vlastiti put od jedne do druge venosti.
Istorija je spoznajni izraz vene ovekove elje da odgonetne tajnu
sopstvenog postojanja, elje koja se uobliava sa svakim novim ivotom i
izvire iz interesovanja za njega. Zbog toga bi istorija i m orala da slui pre
svega spoznavanju ivota, a ne uenju (o njemu). O na nas moe obrazovati,
ali nas ne moe nauiti niemu. Najvie to iz istorije moemo da nauimo
jeste to da iz nje ne moemo nauiti nita. D o tog saznanja istoriari su doli
jo pre vie od stotinu godina. Tako je francuski mislilac Fistel de Kulan
{Fustelde Coulanges 1830-1889), ve u doba kada se istorija tek konstituisala
kao nauka, pisao o posledicama besmislenog traganja za korisnim, najee
politikim poukam a u antici. Svojim savremenicima je ukazivao na to da
okolnosti s kraja 19. veka nisu uporedive sa okolnostima koje su vladale u
starom Rimu i da se stoga ni uzori iz antikog sveta ne mogu naprosto
preneti u drugo vreme. Prouavajui starogrke i rimske gradove, uvek
iznova, ustanovljavao je i da odreeni pojmovi u razliitim epohama imaju
razliita znaenja, i dem okrate svoga doba upozoravao da su oni koji su
izmislili demokratiju, zapravo, vladali pom ou jedne od najdespotskijih
aristokratija u istoriji oveanstva.

17
 O to L uthar

Uprkos tim i slinim upozorenjima, koja susreemo od samog nastanka

m oderne istoriografije, s vremena na vreme i dalje proitam o ili ujemo
izreku Istorijaje uiteljica ivota. Najee je koriste oni koji ne znaju mnogo
o istoriji, ali vrlo dobro znaju da se pom ou pria o prolosti moe ne samo
vaspitavati nego i vladati. U uverljivoj interpretaciji prolosti lei, naime,
velika mo, pa zato i pitanje staje istorija ide ruku pod ruku s pitanjem: Zato
istorija i emu? Pripovest u kojoj se (moda nekada davno) o ljudskoj prolosti
govorilo tek zabave radi, morala je vrlo brzo, moda ve sa prvim opisima
pobeda i poraza, da prepusti glavnu re pripovesti sa zadatkom. A taj zadatak
se protezao i protee se jo uvek, od najosnovnijeg vaspitanja dece, pa do
briljivog traganja za podacima i predstavljanja argumenata za nastanak ili
propast imperija, drava, etnikih i politikih zajednica, kao i pojedinaca.
Zato i danas esto moemo uti daje istorija uiteljica ivota, a tek retko kada
da istorija moe i da oslobaa, da razobliava predrasude i da tako pomae
ljudima da postanu i ostanu slobodni.
Umesto toga, stalno se postavlja(lo) pitanje moe li istorija uopte da
bude objektivna. Drugaije reeno, istoriare je neprekidno zaokupljala
dilem a da li nauka koja se bavi (ljudskom) prolou uistinu moe da
rekonstruie ivo t u prolosti. A ako je odgovor bio barem delim ino
potvrdan, posle tog osnovnog pitanja sledio je niz potpitanja. Najee,
istoriari su se pitali da li se istorijska saznanja moguformulisati na isti nain
kao i saznanja prirodnih ili eksperimentalnih nauka. Jedan od vrhunaca te
rasprave zabeleen je najpre u dobapozitivizma, kada je Ogist Kont (Auguste
Comte 1798-1857) govorio o ljubavi kao naelu, redu kao osnovi i napretku
kao cilju, a nemaki istoriar Johan Gustav Drojzen (Johann Gustav Droysen,
1808-1884), priblino u isto vreme, slavio istoriografiju kao jedinu nauku
koja je ujedno i nauka i um etnost, ime je i pitanje: da li je istoriograjija
(ujedno i) knjievna delatnosti preneo u vreme u kojem je istorija i zvanino
postala nauka.
Svako od navedenih pitanja podrazum evalo je i odreenje uloge
istoriara i time otvaralo novu sutinsku dilemu: da li je prikaz ivota u
prolosti uopte mogu mimo subjektivne biografije istoriografa. Ili, moe li se

18
Maistori i muza

govoriti o optevaeem naunom saznanju i ujedno upozoravati daje svako

isto rijsk o saznanje p osred o v an o su b jek tiv n im m edijem , o d n o sn o
subjektivnim vrednosnim sistemom istoriara. Danas, 2500 godina posle
zvaninog nastanka istoriografije, miljenja o tom e podeljena su vie nego
ikada ranije. Veina istoriara je saglasna daje istoriografija nauka sa strogim
naunim aparatom, ali i svesna da je svaka rekonstrukcija proteklog ivota
uvek subjektivna, te da zbog toga istoriju treba uvek iznova dopisivati.
Dakle, do te take vlada prilino iroka saglasnost. Meutim, miljenja
se razilaze u trenutku kada pojedini istoriari ponu da zanemaruju i zapravo
osporavaju razlike izm eu prouavanja i pisanja istorije, odnosno kada
zagovornici klasinog naunog m etoda vrsto stanu iza tvrdnje da sama
prolost ima sopstvenu priu koju pripoveda i da istoriar, koji je u tom
sluaju pre svega paljivi stenograf, zato i ne treba da uobliava vlastitu
pripovest. S druge strane, zagovornici pripovedake istoriografije naglaavaju
da pripovest nije delo pesnika, dramaturga ili romanopisaca, a pripovedaka
forma tek om ot ili ukras, ve naprosto injenica koja ukazuje na to da, kao
i vlastiti ivot, i tue ivote doivljavamo kao pripovesti. Prema njihovom
miljenju, istorija, naime, ne postoji sve dok je ne stvorimo, a stvaramo je
slino kao i izmiljene prie - pripovedakim opisom sleda (istinitih)
dogaaja, pri emu taj sled sam po sebi nije ni tragian, ni komian, ili
farsian, ve ga kao takvog uvek oblikuje pripoveda - u ovom sluaju
istoriar.
U senci te dileme, koja traje otkad postoji istoriografija, razvila se od
prosvetiteljstva na ovamo nezavisna filozofska rasprava o istini i istoriari su
sve jasnije uviali koliko je za njihov rad vana nauna etika. Sve je vie bilo
onih koji su sledili De Kulanove rei daje patriotizam vrlina, a istoriografija
nauka i da ih stoga ne treba meati.
Tako se i danas sve vie istoriara prisea odlom aka iz predavanja
njihovog kolege ila Milea (Jules Michelet, 1798-1874), koji u m aniru
pesnika romatiarske istoriografije upozorava na pristrasnost istoriografa:
N e pripadam nijednoj stranci... Zato? Z ato to sam u istoriji video
istoriju i nita drugo... N e pripadam nijednoj koli... Zato? Zato to nisam

19
 O to Luthar

precenjivao znaaj form ula, budui da nisam eleo da sluim duhovima.

* Naprotiv, eleo sam da ih oslobaam, da im dajem ivotnu snagu, snagu koja
nam pomae da otkrivamo i prosuujemo?
S druge strane, istina je i da se istorija neprestano menja. To, meutim,
ne znai da svaka nova generacija otkriva novu, ve da otkriva drugaiju
istoriju. I ljudski ivot se neprekidno menja, pa se tako menjaju i njegova
istorija i zapisi o njoj.
Ova knjiga treba da prikae upravo te prom ene. Zasnovana je na
razmiljanjima istoriara/majstora koji su na istoriografiju zapadnog sveta
utisnuli snaan vlastiti peat. Ali, kako takvih ima previe za jedan ovakav
prikaz, odluio sam da uvrstim samo najistaknutije predstavnike odreenih
perioda, orijentacija i stilova, i kao (jedini) kriterijum izabrao njihovu strast,
ljubav prema istoriji i radost sricanja istorijskih znanja. A od muza odabrao
sam muzu Klio...

3 L Fcbvrc, Ein Historikerprfisein Gewissen, citirano prema: Braudel 1990,29

20
 PROLOST,
ISTORIO GRAFIJA
I
ISTO RIJA

Pre nego to se pozabavimo predstavljanjem pojedinanih istoriara

ili istorijskih kola, moramo definisati tri osnovna pojm a sutinski vana za
istoriografiju:

prolost
istoriografiju ili pisanje istorije i
istorija

1. PRO LO ST

Prolost obuhvata sve to se sa nama i naom okolinom dogaalo jue,

prole sedmice, jula 1987, pre sto ili hiljadu godina. Prolost je i ono to nas
je proganjalo uoi raspusta ili godinjeg odm ora... i onda nas, naalost,
saekalo i kad smo se vratili u kolu, na posao... Neto to se dogodilo u
prolosti utie, dakle, na tok naeg ivota danas, a sva je prilika da e uticati
i ubudue. Porast i opadanje broja stanovnika u prolosti, nastanak i
promene u verovanjima, oblikovanje lokalnih i nacionalnih identiteta, kao
i politikih ideja, prethodni razvoj odnosa meu polovima, razmiljanja o
umetnosti i kulturi, naini organizacije obrazovanja, uspostavljanje obrazaca
ponaanja - sve to odreuje i odreivae na ivot. Prolost je svuda oko nas
i proima sve to je u vezi s nama. Prolost je vana, nekada moda i vanija
nego to zasluuje da to bude, i zato ju je gotovo nem ogue zaobii.
Susreemo je na svim mestima, u svakom gradu, selu ili dravi na svetu, u
mnotvu zgrada i graevina to nas okruuju, a nastale su zato da bi sluile

21
 O to Luthar

potrebama i eljama ljudi kojih vie nema; da bi sluile drutvima koja su se

u mnogo emu prom enila ili sasvim nestala. Na nju nas najvie podseaju
katedrale, hramovi, gradovi, gradske kue, skuptinska zdanja, tvrave,
univerzitetske zgrade, i niz drugih javnih graevina.4
N a prolost nailazimo u svakom sporu, svakom sukobu i u svakom
ratu koji se u svetu vodio ili se trenutno rasplamsava ili gasi: u Meksiku i
Palestini, u Bosni i Hercegovini, u Sarajevu, gde je u prolee 1992. ubijen
Devad Begi D ilda, voa M anijaka, kluba sarajevskih fudbalskih
navijaa, dok je pokuavao da spase svoju enu koju je nekoliko trenutaka
ranije pogodio isti snajperista. U Sarajevu je poginuo i Ivo tandeker,
novinar ljubljanske Mladine, ubijana su deca, ene i mukarci, vojnici i civili,
svi iz vie ili manje jasnih razloga, koje su njihove ubice po pravilu povezivale
sa prolou - ali onakvom kakvu za sobom ostavljaju velike i neretko
sumanute ideje (sedmo se samo Hitlera), kao i sasvim obian ivot. Kada je
re o prolosti, nema razlike: nju, dakle, imaju i ludilo ratnih zloinaca i
genijalni planovi mirovnih posrednika.
Sta od te prolosti ostaje u naoj svesti, ta e ui u istorijske rasprave i
udbenike, ta e postati povod za sveane proslave, ukratko, ta emo s
vremenom nazvati istorijom, zavisi zapravo od istoriografije.

2. ISTO R IO G R A FIJA

Istoriografija ili pisanje istorije pojam je kojim oznaavamo proces

nastajanja istorije tokom kojeg istoriari razliitim sredstavima i metodama,
a na osnovu istorijskih izvora, prouavaju i potom na razliite naine
opisuju, odnosno interpretiraju ivot i delovanje pojedinaca, kao i razvoj
ljudskih zajednica u prolosti. Istoriografija otkriva i interpretira ljudsku
prolost, a ne i prolost nae planete pre nastanka oveka. A i od vremena
kada se ovek konano pojavio, bavljenje njegovim dugim probijanjem do

4 Marwick 1990, str. 2 (prevod sa engleskog ovog kao i svih citata iz navedenog del, S. Mad-

gaIj)

22
Maistori i muza

stepena civilizovanog (pism enog) bia ona u velikoj m eri preputa

arheologiji, kao to ga kasnije deli i s antropologijom , etnologijom ,
etnografijom, kulturologijom, kao i geografijom i sociologijom.
U osnovi razlikujemo tri vrste istoriografije ili tri naina zapisivanja
onoga to je Karl Marks {KarlMarx, 1813-1883) nazvao tradicijom mrtvih
generacija, koja poput none more opseda mozgove ivih: ( 1) Deskriptivnu ili
opisnu istoriografiju koja se pre svega bavi uvodom u prouavanje istorije,
odnosno, otkrivanjem i odreivanjem onoga to je predm et istoriarevog
izuavanja. Slian cilj ima i ovaj prikaz u kome, m eutim neete nai opis
pom onih istorijskih disciplina i njihovih m etoda, koji po pravilu ini
sastavani deo takvih tekstova. Ali zato ete u njemu nai neka pitanja koja
spadaju u (2) analitiku ili kritiku istoriografiju, iji su predmet prouavanja
koncepti i filozofski problemi koji se pojavljuju prilikom pisanja istorije. Re
je o razlikovanju mita od stvarnosti (verovatnog toka minulog zbivanja) i s tim
povezanom pitanju objektivnosti istorijskog predstavljanja, uloge pojedinca,
uticaja ideja itd. Sredinje m esto pak zauzima (3) istorijska ili povesna
istoriografija, koja prouava naine na koje su ljudi poslednjih 2500 godina
opisivali vlastitu prolost. U tu kateogriju pre svega spadaju konkretne
istorijske rasprave, nacionalne istorije, biografije i posebne monografije o
odreenim grupama, periodima ili delatnostima. I tu se zatvara kiugprolost-
istoriografija-istorija i ponovo se vraamo na pitanje taje istorija.

3. ISTORIJA
ta je u stvari istorija?

Istorija je sve ( !), i to iz najmanje dva razloga. Prvo, istorija je sveobuhvatni

pojam kojim jo od antikog doba oznaavamo prolost, bavljenje njome i
rezultate tog bavljenja, i drugo, istorija je sve to je povezano s ljudskom prolou.
Svaki deli prolosti ima svoju istoriju, formalnu ili neformalnu. Ako postoji
neto to jo nije postalo istorija, onda je to puka sluajnost. Setite se samo...
Istorija odevanja (?) ve dugo ima svoju formalnu povest, tavie, pojedini

23
 O to Luthar

istoriari, etnolozi, sociolozi, kulturolozi i antropolozi itav svoj radni vek

provedu nad skicama odee, uzorcima tkanina, opisima pravila i obiaja odevanja
i inventarom ostavtine. Istorija fudbala( ?) objanjena je u istoriji sporta, odnosno
istoriji igara, ali je sve vie onih koji se intenzivno bave aktivnostima posredno
povezanim sa fudbalom kao igrom - recimo, istorijom navijanja.
Slino je i s drugim oblastima ljudskog delanja i ljudskih oseanja -
predm et istorijskog prouavanja su, naime, ve dugo vremena i oseanja
poput straha ili ljubavi. Decenijama unazad postoje istraivanja ograniena
na specifine okolnosti ili odnose u kojima se javljaju ta oseanja, na primer,
strah od smrti ili istopolna ljubav. Francuski istoriar Lisjen Fevr (.Lucien
Febvre, 1878-1956), poznat i kao otac istorijske antropologije i jedan od
najzaslunijih za to to je sredinom 20. veka istorija obuhvatila takorei sve
- od ratova do kontracepcije bio je proglaen avolom i prevarantom ,
kao sto su i m nogi drugi autori ija del danas najradije itamo nazivani
luacima i sanjarima.
Slagali se mi s tim ili ne, rezultat je pred nama: istorija je sve, to jest,
sve ima svoju istoriju. Ali to, nekad nezamislivo, premda neizbeno irenje
istoriografije, prisililo je istoriare ne samo da iznova definiu predm et
vlastitog prouavanja ve i da neprekidno preispituju svoje metode, jo
detaljnije prouavaju sve brojnije izvore i, konano, da nanovo promisle za
koga zapravo piu istoriju: da li za svoje kolege, to znai za pripadnike
struke, ili za obine itaoce koji se za prolost interesuju iz iste radoznalosti
ili zabave. Ukratko, zbog sve znaajnije uloge koju istorija ima u razliitim
oblastima ivota, istoriari su danas, vie nego to su to ikada u prolosti bili,
ogranieni potrebom da saznanja do kojih su doli predstave to je mogue
razumljivije i saetije, ali i nastojanjem da svojom pripoveu pokau da,
barem kada je re o istoriji, ne vai krilatica: U istoriju ifubalsesvi razumeju.
Zbog toga se s vremena na vreme i javljaju novi pokuaji da se to preciznije
definie ta je istorija. Jedan od uspelijih meu njima je definicija engleskog
istoriara Kita Denkinsa (Keith Jenkins, 1943), koji kae:
Istorijaje promenljiv, problematian diskurs koji se, naoko, tiejednog
aspekta sveta -prolosti. Stvara ga grupa savremenih radnika (u naoj kulturi

24
Maistori i muza

veinom plaenih istoriara) koji se svojim poslom bave na meusobno

prepoznatljive naine koji su epistemoloki, metodoloki, ideoloki i praktino
pozicionirani i ijiproizvodi, kadajednom uu u opticaj, postaju predmet niza
upotreba i zloupotreba koje su logiki beskonane, ali u stvarnosti obino
korespondiraju sa nizom baza moi koje u svakom trenutku postoje i koje
strukturiraju i distribuiraju znaenja istorije d u spektra dom inantno-
marginalno.5
Ovakve i sline definicije neretko su nastajale na osnovu poreenja s
drugim vidovima naunog i umetnikog delanja ljudi. Istoriari su shvatili
da ne postoji istorijski dogaaj koji se moe izdvojiti iz okolnosti u kojima
se zbio, kao to ne postoji ni dogaaj iz kojeg bi se moglo izvesti neko opte
pravilo. S druge strane, meu njima je jaalo uverenje da zadatak istoriara
nije puko p rikupljanje i in terp re tiran je p o d atak a ili injenica, ve
predstavljanje smisla i znaenja tih injenica ,,u svoj njihovoj emotivnoj i
intelektualnoj vrednosti, kako je to govorio D ord M akoli Treveljan
(George Macaulay Trevelyan 1838-1928)6.
Istorija kao rezultat istoriografije ne predstavlja, dakle, samo sloen
istraivaki rad ve i nadasve zahtevan literarni poduhvat, samo je teta to
se - kako tvrdi Treveljan - um etnost desetostruko rtvuje nauci svaki put
kada se nauka rtvuje um etnosti. N ita manja nije ni cena koju istoriari
plaaju kako bi ono to na kraju nastane u njihovim raunarima bilo istorija,
a ne mit. Radi lakeg razumevanja uloge istoriara u celokupnom procesu
nastajanja istorije i uloge m itova u istoriografiji pogledajm o sledea dva
modela, o d k o jih p m odreuje ulogu istoriara u nastajanju istorije, a drugi
odnos izmeu prolosti, mita, istoriara i istorije:

5 K. Jenkins, Re-thinking History, Routledge London, New York, 2003, p. 33, prevela s
engleskog Sonja akula, nav. prema O.Luthar, M. ael-Kos, N.Groelj i G. Pobein Povest
istorijske misli, IKZS Novi Sad, 2013, str. 456.
6 G. M. Trevelyan, Clio, A Muse (1913), nav. prema Stern 1973,230 (prevod sa engleskog
ovog i svih citata iz navedenog del S. Madgalj)

25
 O to Luthar

I
istoriografija = istorijska zbivanja / izvori istoriar

II
paradigma ^ ^ ^ istorija ^ izvori

kreator izvora

' t
(re)konstmkcija prolosti prolost

PROLOST (1) podstie nastanak MIT (ova)

(2)ostavlja za sobom

na osnovu kojih
nastaje skup
saznanja koji nazivamo

ISTORIARI ISTORIJA

26
M aistori i muza

U skladu s prikazanim modelima7, odgovor na pitanje ta je istorija?

moe se saeti i ovako : /
Istorija je mozaik sainjen od meusobno povezanih delia saznanja o
ovekovojprolosti, koji u dijalogu s prolou, kroz razotkrivanje mitova i na
osnovu briljivogproveravanja izvora oblikuju istoriari razliitih kultura,
uvaavajui pritom saznanja drugih drutvenih i humanistikih nauka.
Istorija je, dakle, rezultat dijaloga izm eu prolosti i sadanjosti, a
istoriar sluga dva gospodara svestan prvenstveno svoje odanosti prvom,
to jest, prolosti. Samo u prolosti on moe da nae grau za uobliavanje
verovatne pripovesti o nekadanjem ivotu ljudi ili, kako bi to rekao nemaki .
istoriar Leopold fon Ranke {Leopold von Ranke, 1795-1886), odgovore na
pitanje: ta se uistinu dogodilo? nai e samo u dokum entim a nastalim u
prolosti.
Time se zatvara jo jedan krug. Sa usmeravanjem istoriarevog pogleda
u prolost ponovo smo doli do ishodita, odnosno do pojm a kojim smo
zapoeli opis graevine koja se zove istorija. I ponovo smo u situaciji u kojoj
istoriari pom ou svojih orua ocrtavaju parcele, postavljaju skele, grade
temelje itd.
Tu se nastavlja i rasprava o posebnim elementima gradnje, odnosno
istoriografije: o m etodim a i tehnikam a pom ou kojih dolazim o do
odreenih saznanja, o formama predstavljanja tih saznanja, kao i o nainima
njihovog saoptavanja. Razliita publika na razliite naine odgovara na
suoavanje s prolou; preciznije, razliita publika na razliite naine
doivljava kom binacije interpretacija koje im am o na raspolaganju za
prikazivanje nekog zbivanja u prolosti.
Najtipinija, najbrojnija i najzahtevnija publika su zasigurno uenici
- aci i studenti. Upravo njima je i namenjen ovaj istorijski pregled nastanka
i razvoja istoriografije, koji poinje od antikih vremena a zavrava se

7 Nalazimo ih (I) u B. Grafenauer, Struktura in tehnika zgodovinske vede, str. 1 9\ M.

tuhec, Rdeapostelja, curki in sloe vdove Pres'ern, str. 20; (III) A. Marwick, The nature
o f History, str. 13

27
 O to Luthar

razmiljanjima naih savremenika, i pritom se uglavnom usredsreuje na

odnos istoricara prema istini. Insistiranje na opisu tog odnosa svakako nije
sluajno. Naprotiv, re je o svesnom fokusiranju na jedan od najvanijih
elemenata istoriografije, o najstarijem zajednikom imenitelju svih traganja
za odgovorom na pitanje koje je istoriare, od Herodota naovamo, navodilo
da se ovekovom prolou bave tako da njihovu pripovest moemo nazvati
istorijom, a ne istorijskim romanom. Po emu se, dakle, H erodot (Herodotos
484-425 pre n.e.) razlikuje od H om era (Homeros, 2. pol. 8. veka pre n.e.),
kada, kako i zato istoriografija postaje nauka i kakvu ulogu u svemu tome
ima istina?

28
 JEDNOM DAVNO...

SVI PUTEVI VODE

KA GRKOJ?

Bavljenje odnosom istoriografija - istina vano je pre svega zato to je

upravo uspostavljanje te veze istovrem eno i sam poetak istoriografije.
Nasuprot relativno poznom formalnom konstituisanju istorijskog uenja u
samostalan sistem znanja (na prve pomene posebnih univerzitetskih katedri
za istoriju nailazim o ve u 17, odnosno 18. veku), istoriari su jo od
Herodota, dakle od samog poetka, preispitivali odnos opisanih dogaaja
i istine. Drugaije reeno - poetke istoriografije oznaio je kritiki odnos
prema svedoanstvima o ivotu u prolosti. Na takav odnos nailazimo ve
kod Tukidida ( Tboykudides, oko 455-4 0 0 g. pre n. e), koji je opise dogaaja
iz svog vremena pokuao da ugradi u sistem verovatnoe8, odnosno kod
H ekateja iz M ileta (Hekataios, oko 550. pre n. e), ije je delo, naalost,
sauvano samo u fragm entim a. H ekatej, H ero d o t i naroito Tukidid,
smatraju se zaetnicima istoriografije prvenstveno zbog toga to su nastojali
da govore istinu o prolosti.
T u k id id se navodi i kao a u to r p rv e istorijske m onografije o
Peloponeskom ratu (Syngrapbe peri tou polemou ton Peloponnesion kai
Athenaion), premda je laskava titula otac istorije9 pripala Herodotu, koji je
u devet knjiga svoje Istorije, pored ostalog, opisao i borbe izmeu Helena i
Persijanaca. Obojica, prvi kao tipian predstavnik pripovedake, a drugi
kao zaetnik pragmatine istoriografije, mnogo toga duguju Homeru, koji
se u svom knjievnom opisu propasti Troje i Odisejevih lutanja oslanjao na
razliite epizode iz perioda izmeu 16. i 8. veka stare ere.

8 Momigliano, 1990,34
9 Herodotus pater historiae (Ciceron)

29
1. Homer, kolektivni subjektivitet, ije delo do d u e nije d o p rin e lo uobliavanju
o sn o v n ih k a ra k te ristik a grke isto rio g rafije, ali zato p red stav lja tip i a n m o d el
istorijske pripovesti dva veka pre pojave p rv ih obrisa istorijske k ritin o sti (6. v. p re
n.e.) i u je d n o ukazu je na veliko in tereso v a n je sta rih G rk a za p ro lo st i n jih o v u
izuzetnu spo so b n o st prip o v ed an ja o njoj.

O istorijskoj vrednosti opisa nekih od tih epizoda najbolje svedoi

delo nem akih arheologa limana (.Heinrich Scliemann, 1822-1890) i
Dorpfelda ( Wilhelm Dorpfeld, 1853-1940), koji su u poslednjoj treini 19.
veka na osnovu pripovesti tog m isterioznog pesnika10 otkrili Troju i

10 M isterioznog zato to su moderna kritika, leksika i gramatika poreenja pokazala

da iza Ilijade i Odiseje stoje najmanje dva autora, a vrlo je verovatno da ih je bilo i vie.

30
Maistori i muza

mikenske grobnice. N epunih stotinu godina kasnije njihove kolege su

dokazale da je za rekonstrukciju mikenske drutvene strukture H om er
vaan gotovo isto koliko i zapisi na glinenim tablam a i drugi arheoloki
nalazi. N a slian zakljuak navode i egipatski papirusi i hetitske ploe
ispisane klinastim pismom pronaene u Bogazkaleu (Bogazkbj), na teritoriji
dananje Turske. Pored opisa m ikenskih vladara, arhajske aristokratije,
ratova i intriga m eu bogovim a na O lim pu, (posebno) Ilijada nudi i
zanimljive prizore iz svakodnevnog ivota razliitih naroda iz vremena
izmeu 14. i 12. veka pre nae ere.11

Naini pitomu oranicu, masnu i plodnu,

iroku, trojaenu, a mnogoje bilo oraa
koji okretahujarm e i gonjahu tamo i amo.
K ad bi okrenuli i ve na kraj ornici stigli,
svakom bi ovek pristupo i u ruke avo m u pehar
medenog vina i oni du brazda bi kretali natrag
hotei opet da stignu do mee prostrane njive;
ona se crnela ozad i bese oranoj slina,
mada bejae zlatna, - divota zanago bese.

Tradicija, inae, autorstvo oba epa pripisuje H om eru iako rasprava o tome da li je zapravo
re o jednom piscu ili o figuri koja simbolizuje vie autora traje ve due od stotinu godina.
Istoriare, filologe i arheologe je ta, povremeno vrlo burna rasprava, podelila u dva tabora.
Pripadnici prvog uporno su dokazivali da je ime samo simbol, a pripadnici drugog da je
re o samo jednom , izuzetnom autoru. Izmeu dva svetska rata pojavilo se u tim raspra
vama i tree stanovite koje su formulisali ameriki istraivai usmene knjievnosti (oral
poetry), na elu sa Milmanom Perijem. O n je na osnovu prouavanja junoslovenske epske
poezije postavio zanimljivu i u prilinoj meri argumentovanu tezu daje, slino kao i u ze
mljama na jugoistoku Balkana, i u sluaju Grke najverovatnije re o tipinom narodnom
pesnitvu koje se usmenim predanjem prenosilo s generacije na generaciju, da bi na kraju
bilo nasilno prekinuto zapisivanjem. Podrobnija analiza takozvanog homerskog pitanja
moe se nai u uvodnom tekstu Kajetana Gantara za prevod odabranih pevanja iz Odiseje
(Ljubljana 1992, str. 117-123)
11 Ilijada, XVIII, 540-550, prevod i napomene Milo N. uri, Presveta, Beograd 1968.

31
 O to Luthar

Z a tim napravi polje na kojem su etvari eli

visoki usev d reu rukama srpove otre,
rukovetijedne po brazdama padahu gusto,
druge vezai u snoplje vezivahu guvama slamnim...

Iz Homerovog del mnogo toga m ogu saznati i oni koji se podrobnije

bave istorijom ideja, odnosno organizacijom politikog ivota u doba samih
poetaka politikog miljenja: Nieg dobrog nema u vladavini mnotva,
pa nek zato bude samo jedan gospodar i kralj,... (neka samo jednom e)...
Zevs podari vlast i pravo da sudi...12. Uz to, uvek se iznova naglaava i
njegov vaspitni znaaj ili, kako kae A nton Sovre, prevodilac Ilijade i Odiseje
na slovenaki: Celokupna Ilijada sa svojim neizmernim prolivanjem krvi
ima samo jed an vaspitni cilj: da bude zastraujua ilustracija divlje
zaputenosti duha, nepostojanja reda i nesposobnosti ovladavanja samim
sobom. ak je i Patroklo m orao da umre jer nije um eo da ukroti samog
sebe....13 Ova pouka se naroito odnosi na Ahila, glavnog junaka Ilijade,
kome nikako nije polazilo za rukom da se vlada u skladu sa izrekom Prava
mera, zdrav duh. Tako je, upravo zbog svoje vaspitne vrednosti, Homerovo
delo vec u 5. veku postalo kolska lektira, a sam Hom er duhovno lice Evrope.
I tako su, kako kae Sovre Grci i osvojili due, a Rimljani samo svet.14
H om er je, inae, vaan za istoriografiju prvenstveno kao izvor koji
cesto ukazuje na zablude i nelogine veze i odnose, ime o prolosti, zapravo,
govori vie nego i najpouzdaniji izvetaji svedoka. Upravo njegovo delo u
velikoj meri potvruje uverenje da su pitanja jednako vana, a ponekad i
vanija od samih odgovora. Takoe, ono jasno potvruje da je starogrka
tradicija veliki dunik persijske, hetitske i judejske tradicije. Ali, i uticaje tih
tradicija lake emo uoiti iz postavljenih pitanja nego iz ponuenih
odgovora.

l2Fenske 1990,24
13 Sovre, predgovor slovenakom prevodu Ilijade (vidi Homer, Ilijada, Ljubljana 1992,
str. 19)
14 Isto, str. 25.

32
2. P riz o r iz O diseje - Eum ej p ru a h leb O d iseju n a k o n to g a je doveo u p alatu ;
deo oslikanog kraga iz perio d a oko 44 0 . g. p re n.e.

Takvom pristupu, koji najvie podsea na identifikovanje onoga to

nedostaje - otkrivanje podataka o kojima izvori ne izvetavaju neposredno
- veran je i najvei poznavalac samih poetaka takozvanog m odernog
pisanja o prolosi Arnaldo Mimiljano (A. Momigliano, 1908-1987). O n u
svom delu Klasine osnove moderne istoriografije ( The Classical Foundations
o f M odem Historiography), najpre postavlja itaocu niz pitanja u vezi sa
pom enutim proisaanjem antikih i predantikih uticaja, kao to su: Staje
zajedniko grkoj i biblijskoj istoriografiji? Koje su bitne razlike izmeu
judejske i helenske istoriografije i zato je judejska u prvom veku nae ere
iznenada nestala sa scene? U kojoj meri su grki i judejski istoriari bili
upoznati sa persijskom istoriografijom? I, najzad: Koliki je uticaj na njih,
uopteno gledano, imala orijentalna istoriografija?
Nakon to su autori poput samog Momiljana, HaimaTadmora, Moe
Vajnfelda {Moshe Weinfeld), Vilijema Heloua ( W illiam W Hallo) i drugih,
posle pom nih traganja, uspeli da razaznaju delie odgovora na ta pitanja,
postalo je jasno da dobar deo onoga to inae pripisujemo helenskim autorima
Zapad, zapravo, duguje orijentalnoj tradiciji, a pre svega persijskom nainu
 O to Luthar

posredovanja prolosti iz perioda izmeu 10. i 15. veka stare ere. Persijanci su,
naime, ve tada imali razvijen prilino sofisticiran autobiografski nain
predstavljanja prolosti Persije, odnosno sveta - svoje vladare nazivali su
vladarima sveta, a u Persepolisu je bilo predstavnika svih naroda tada znanog
sveta... Recimo i to da u njihovim pripovestima o minulim zbivanjima nije
bilo nikakvih opisa bojeg uticaja na razvoj dogaaja.
Da li su njihovi grki savremenici poznavali te zapise, niko sa sigurnou
ne moe da tvrdi. Prvi za koga se smatra daje navodno bio upoznat sa delom
te batine bio je geograf Skilaks (Skylaks), koji je za vladavine Darija, dakle
oko 500. godine pre n. e, putovao zemljama Persijskog zaliva. Za Hekateja,
koji je iveo pre H ero dota, utvreno je da je, bavei se orijentalnim
genealogijama, koristio i grke i negrke izvore. Znamo i za Lidijca Ksanta
(Ksantos), Herodotovog savremenika, koji nam je preneo mnotvo podataka
iz istorije Lidije. I on se pozivao na persijske izvore.
Slino je, uostalom, i sa Herodotom , koji se, meutim, nije preterano
trudio da traga za uzrocima opisanih dogaaja, ve je svoju dunost video pre
svega u tome da prenese sve to se pripoveda. Titulu oca istorije stekao je
prvenstveno zato to je bio svestan da ne moe pisati o svemu iz prolosti, ve
samo o stvarima koje je lino video ili su mu o njima priali drugi svedoci.
Takoje, dakle, po prianju Persijanaca, Ija dospela u Egipat, a ne kako
to priaju Heleni. I toj e bila prva nepravda. Persijanci, dalje, priaju da su
posle loga neki Heleni (ne mogu da kau koji su to bili) doplovili u fenikigrad
Tir i onda ugrabili kraljevu erku Europu. To su verovatno bili Kriani. N a
taj nain su Fenianima vratili milo za drago. Kasnije su Heleni bili krivi za
drugu nepravdu. Otplovili su na velikoj lai uAju, u Kolhidi, i na reku Fasid,
i onde su, kad su svrili sve zbog ega su bili doli, ugrabili i kraljevu ker
Medeju. Kolhidski kraljje poslao izaslanika u Heladu i zatraio odtetu za
otmicu i da m u vrate ker. Heleni su m u odgovorili da on i njegovi Feniani
nisu platili odtetu za otmicu lje iz Agra, te da ni oni njemu zato nee da plate
odtetu.15

15Herodotova istorija, knj. 1,2, preveo M ilan Arsenic, Matica srpska, Novi Sad, 1988.

34
Matstori i muza

Herodota, meutim, ne odlikuju samo velika odanost istini i zanimljiv i

zabavan nain pripovedanja ve i odlino poznavanje prostora o kojem je pisao.
Upoznao gaje na mnogim studijskim putovanjima, kako sam naziva svoja
putovanja u Egipat i Vavilon, tadanju kulturnu prestonicu Istoka. Obiao je i
obale C rnog mora, delove severne Afrike i Italiju. Pored istoriografske
vrednosti, njegove opise odlikuje i to to sadre zabavne anegdote i obilje
antropolokih podataka o tadanjim narodima istonog Sredozemlja.
Tukidid se od H erodota razlikuje kao to se p ortret stvarne linosti
razlikuje od slike nekog izmiljenog lika, i upravo njemu i dugujemo izreku
da e onaj koji je u stanju da naslika neto to vidi duhovnim okom, svakako
moi da uoblii i ono to vidi stvarnim oima.16 S druge strane, istoriografija
je upravo s njim dosegla onaj nivo koji je, vie od dve hiljade godina kasnije,
nadm aio tek Volter. U kratko, kod T ukidida su objedinjeni oseaj za
preciznu hronologiju i izuzetan talenat17:
etrnaest godina potraja tridesetogodinji ugovor, kojije zakljuen posle
zauzim anja Eubeje. Ali, petnaeste godine, kada j e u Argu Hrisida bila u
etrdeset osmojgodini svoga svetenikogpoziva, Enesija efor u Sparti, a Pitodor
imao jo etiri mesecada slui kao arhont18, esnaestog meseca posle bitke kod
Potideje, poetkomprolea19,jedna grupa od neto vie od tri stotine Tebanaca
(predvoena P itangelom , sinom F ileidovim , i D iem porom , sinom
Onetoridovim ) izae za vreme prve none strae i p o d punom ratnom
opremom ue u Plateju, beotski grad kojije bio u saveznitvu atinskom.

16 T. B.. Macaulay, History, nav. prema. Stern 1973,74-75.

17 Tukidid, Peloponeski rat, knj. II, gl. 2, prevod i predgovor Duanka Obradovi, obja
njenja Milena Milin, Admiral Books, Beograd, 2010.
18 Urukopisima dva to izdavai ispravljaju u etiri, s obzirom na to da su arhonti stupali
na slubu poetkom jula, a da se upad u Plateju dogaa poetkom prolea (up. Romilly, op.
cit. II, str. 86). Tukidid ovde datuje i po arhontu eponimu, kako se radilo o Atini, i po Herinoj
svetenici, kako se raunalo vreme u Argu, i po eforima, kako se raunalo vreme u Sparti.
19 Istraivai su izraunali da se to desilo 6. ili 7. marta. Datovanju pomae i gl. 19, gde se
navodi daje prvi upad Spartanaca u A tiku bio u leto, kadje ito zrelo, a da se desio osam
deset dana posle napada na Plateju (up. Romilly, op. cit. II, str. 86)

35
 O to Lthar

Rezultat tog objedinjavanja je riznica podataka o istoriji peloponeskih

ratova i nastanak uverenja da istorijska analiza moe da slui i za predvianje
budunosti u politici. Tukidid, koji je od filozofa i istoriara H eraklita
(Herakleitos, oko 540-480 pre. n.e) nasledio uverenje daje rat otac svemu
zasnivao je svoje opise na vlastitim iskustvima, podrobnom ispitivanju
svedoka i na izmiljenim govorima koje je, kao to su to inili i filozofi onoga
doba, pripisivao vanim linostima. Ipak, bio je svestan da njegovim prikazima
nedostaju neki od sutinskih elemenata koji odlikuju teno izlaganje i zbog
toga posebno naglaavao da ne eli da se ulizuje itaocima i nudi im neke
uima prijatne, tvorevine kratkog veka. Bez obzira na to, kao i Herodotovo
delo, i njegov Peloponeski rat je neprocenjivi izvor za prouavanje politikih
ideja karakteristinih za tu epohu. Konano, Tukidid vai i za jednog od prvih
autora koji su tvrdili da politika i moral idu zajedno, premda je u sopstvenom
radu izbegavao da neposredno izrie moralne sudove. Prema recima Lukijana
(Loukianos, 120-180), klonio se i svega onoga to mirie na bajke. Bio je
opsednut pre svega korisnou ispravno zasnovane istorije. eleo je da
generacije koje budu ivele posle njega, kada se nau u slinim okolnostima,
pravilno primene njegove pouke iz prolosti.
Poput Herodota, i Tukidid je svoj osnovni cilj (telos) video prvenstveno
u jasnom i vernom predstavljanju blie i dalje prolosti, zbog ega je kod obojice
istorija prevladala nad m itom . Pojam enargeia, koji oznaava jasnou,
slikovitost, ivo predstavljanje, ne treba meati sa pojmom energeia, jer iz toga
obino proizlazi i meanje istorije i retorike. Drugi pojam oznaava delatnost,
delovanje, rad, odlunost, a katkad i samu energiju, i prvenstveno ukazuje na
stil, a manje na sadraj. Moda je razliku izmeu ta dva pojma najjednostavnije
objasnio Platon (4 2 7 -3 4 7 pre n.e.), koji je u svojim delima savetovao
govornicima da u besedama to je mogue vernije oslikaju ono to ele da
predstave, ali da pritom ne zaborave da boja koju koriste nastaje samo paljivim
meanjem pigmenata. U najkraem, ili kako bi to rekao Filostrat20, mi u

20 Pod tim imenom navode se etvorica autora. 0 vde je re o Filostratu Flaviju (Philostra
tus Flavius, oko 160-244) kome se pripisuje veina del sauvanih pod imenom Filostrata
II. Sa sigurnou se moe rei samo daje napisao dve knjige ivotopisa solista.

36
Maistori i muza

njihovom opisu treba ne samo da vidimo kako stado prelazi preko nabujale
reke nego i da uz to ujemo riku goveda i um vode.21 Prema njegovom
miljenju, to je vrhunac jasnoe ili ivopisnosti koju, dakako, najlake postiemo
ukoliko smo i sami bili svedoci dogaaja koji opisujemo, ili ako smo ga, kako
kae grki istoriar Polibije {Polybios oko 200-120 pre n.e.) videli vlastitim
oima. Za njega je pojam enargeia znaio garanciju daje re o istini.
U razdoblju izmeu H erodota i Polibija, pored znaajnijih autora,
bilo je i nekih koji su vlastiti ugled gradili na prepravljanju stvari. Tipian
predstavnik te grupe je Ktesija iz Knida, grki lekar na persijskom dvoru i
istoriar-amater koga su interesovali samo senzacionalni dogaaji. Kada
neki dogaaj ne bi bio dovoljno uzbudljiv, on bi ga dopunio i potom
predstavio mnogo zanimljivijim. Razlozi za, proizvoljna doterivanja poticali
su i iz m etodolokih uticaja iz Persije. A utori koji su verno sledili ili
oponaali m etod autobiografskog zapisa - zasnovan na pripovedanju u
prvom licu - nailazili su na brojne potekoe. Tako je, na primer, Ijon sa
Hiosa do tanina opisao svoj susret sa Sofoklom na izvesnoj gozbi, premda
u stvarnosti Sofokla nikada nije sreo. Sve u svemu, moemo zakljuiti da su
se grki autori iz Male Azije, zahvaljujui jakom persijskom uticaju, vie
interesovali za biografske detalje nego istoriari iz Atine ili Sparte. Uopteno
posm atrano, upravo je odnos prem a autobiografskom m etodu ono to
grku istoriografiju razlikuje odpersijske, odnosno orijentalne. Orijentalna
istoriografija nikada nije u potpunosti prevladala biografski metod, dok je
kod H erodota i Tukidida opis odreenog dogaaja koji se zbio u prolosti,
kao i opis neke linosti ili m esta, uvek postavljan u kontekst ukupnih
zbivanja toga doba. Posle H erodota, a pogotovo posle Tukidida, istorija
naprosto vie nije mogla ozbiljno da se pie bez historiae - to e rei - bez
istraivanja. U orijentalnoj istoriografiji tog vremena i dalje nailazimo na
tradiciju prisvajanja tuih zasluga nastalu, ini se, jo kod Asiraca, iji su
vladari, neretko, sebi pripisivali pobede i uspehe svojih prethodnika. Kao i

21 C. Ginsburg, Veranschaulichung u n d Zitat. D ie Wahrheit der Geschichte, nav. prema

Braudel 1990,91.

37
 O to Luthar

u drugim obiajima takve vrste, ovde nije re o prevari ve jednostavno o

normi. Svaki vladar m orao je da ima sopstveni dossier pobeda i uspeha. A
kako bez odgovarajue biografije nije mogao ni postati ni ostati vladar,
kandidat za presto ili vec ustolieni monarh kome sudbina nije namenila da
ratuje, ili da se dom ogne kakve druge prilike u kojoj bi stekao slavu,
jednostavno je sebi pripisivao uspehe predaka. Prema recima izraelskog
profesora Haim a Tadmora, nije bilo nemogue da i unuk i sin sebi pripiu
iste, dedine ili oeve pobede...
Sve to zapisivano je u autobiografskom m aniru koji ne nalazimo u
delima kasnijih grkih autora. Grci su, naime, tragali za logikim uzrocima
i stvarnim vezama m eu pojedinanim dogaajima. M om iljano tako,
verovatno s pravom, tvrdi da, iako su istoriju voleli, Grci, zapravo, nisu
nikada na njoj zasnivali sopstveno postojanje, niti je ona bila deo njihovog
ivota. ak ni oni koji su je pisali nisu je meali sa sopstvenim ivotom.
U judejskoj tradiciji, koja je bila jo otvorenija prem a persijskim
uticajima, stvari stoje sasvim drugaije. Biblijski hebrejski jezik, istorija i
religija su u pravovernim jevrejskim zajednicama i danas delovi iste celine.
Ipak, veina laika je jo od prvog veka nae ere, zajedno s jezikom prihvatila
i helenistiku istoriografsku tradiciju.
Poput Egipana i Vavilonaca, iJudejci su helenistiki tip istoriografije pisali
na grkom jeziku, a tu praksu su u potpunosti promenili tek Rimljani Gaj
Salustije Krisp (CaiusSallustius Crispus), Livije, Tacit (Tacitus) i Amijan Marcelin
(AmmianusMarcellims). S druge strane, judejske pripovesti obiluju fragmentima
iz persijske istorije, preuzetim s m etodom pisanja o prolosti. U judejskoj
istoriografiji iz vremena posle povratka iz Egipta uoava se jak uticaj naina na
koji su Persijanci pisali Carske Judejski autori su u znatnoj meri podlegli
uticaju persijske ambicije da prilaganjem (neautentinih) dokumenata osiguraju
autoritet svom pisanju. Zajednike crte u interpretiranju prolosti moemo
primetiti i u elji za narativizacijom izlaganja, koja je i u judejsku i u grku
istoriografiju prodrla u doba intenzivne kulturne interakcije u etniki arolikom
Persijskom carstvu. Tako, recimo, na persijsku priu o Ahikaru nailazimo i u
judejskoj Tobitovoj knjizi, a takoe i kod Grka u Demokritovim spisima.

38
Matstori i muza

I dok su kontakti s Grkom posle persijskih ratova prekinuti na due

vreme, u vezama persijske i judejske tradicije za takav prekid ne znamo.
Slina razlika izmeu grke istoriografije na jednoj, i judejske i persijske, na
drugoj strani, pokazuje se i u odnosu prema istini.
Karakteristian za grki pristup prolosti bio je i izbor izmeu istinitih
(moguih) i neistinitih (nemoguih) podataka. Judejska istoriografija tog
vremena je, m eutim , organizovana oko biblijske prie koja poinje s
nastankom sveta. U njoj je naroito naglaen poseban odnos Jahve prema
Izraelu, a o njenom odnosu prem a istini najbolje svedoi tvrdnja da je
hebrejski bog zapravo bog istine. Tako je i zadatak svake nove generacije bio
samo da prenosi istinitu sliku o onome to se dogodilo njenim neposrednim
precim a - i nita vie od toga. Ali, kako je dunost svakog pripadnika
jevrejske vere bila da pam ti prolost jevrejskog naroda, upravo se u tome,
prema miljenju M omiljana, skriva i odgovor na pitanje zato je u Judeji
presahnuo interes za istoriju. Taj odgovor ukratko glasi: verska batina i
istoriografija postale su jedno. Drugim recima, kod jevrejskog naroda se kao
taka identifikacije ne pojavljuje istorija nego vera. Jedino to ih je od
celokupne istorijske tradicije interesovalo i po okonanju drugog stolea,
bili su hronologije raznih rabina i odnosi koji su vladali m eu njima, a
najveu panju poklanjali su istoriji prenoenja religijskih znanja i nastanku
i razvoju razliitih religijskih kom entara. Takva nezainteresovanost za
isto rio g rafiju , m e u tim , nije bila bliska ni zapadnim ni arapskim
istoriarima, koji su bili svedoci razvoja judejske tradicije u svim ostalim
oblastima. ak i u srednjem veku, i pored iroke otvorenosti prema raznim
oblastima susedne arapske kulture, prema matematici, filozofiji, medicini,
poeziji itd. judejski autori za istoriju nisu pokazivali gotovo nikakvo
interesovanje.
Najbolji poznavaoci istorije istonog Sredozemlja nude nam dva
tumaenja za to, ili dva aspekta jednog istog tumaenja. Prema njihovom
miljenju, interesovanje judejske tradicije za istoriju bitno je opalo posle
nastanka Biblije. tavie, prema Momiljanu, i njemu srodnim autorima, meu
Judejcima je preovladalo uverenje da je u Bibliji sadrano sve to je bilo vano

39
 O to Luthar

u istoriji njihovog naroda i da zato nema potrebe da se istorija posebno

interpretira. Uporedo s tim, religijskoj istoriji je, na raun ostalih zbivanja,
postupno pridavan sve vei znaaj, zbog ega je i sve to je bilo povezano sa
p o stb ib lijsk im ju d a iz m o m d o b ilo dim en ziju ven o sti, o d n o sn o ,
vanvremenosti. I jevrejski zakon i Tora u svesti jevrejskog naroda predstavljaju
neto to im je zauvek dato. O ba teksta su iznad istorije, naroito drugi, koji
se prema jevrejskom verovanju ne moe smestiti u istorijsko vreme, budui da
vreme i posle Torejednostavno ne postoji. Po tom verovanju i sam Bog
vei deo svog vremena provodi u prouavanju njenih poglavlja.
Zbog svega toga ne iznenauje to je istoriografija kod Judejaca bila u
opadanju i pre pro p asti njihove drave. D nevno bavljenje venou
ostavljalo je malo prostora za istorijska tumaenja. Ezra i Nehemija, dvojica
ponajboljih judejskih antikih autora, pisali su o judaizm u na nain koji
iskljuuje istoriju. Tako je od kraja prvog i poetkom drugog veka u judejskoj
kulturi, prvo na tlu hebrejske drave, a kasnije i irom sveta, istoriografija
postala suvina za gotovo dva naredna milenijuma. M oderna konstrukcija
prolosti stie svoj puni znaaj m eu istoriarima jevrejskog porekla tek
posle holokausta.
Sa Grcima je, da ponovim o, bilo sasvim drugaije. Grki istoriari i
filozofi nikada nisu izgubili interesovanje za istoriju. Naprotiv, i nakon to
je Grka postala sastavni deo rimske imperije, oni su davali ton rimskoj
istoriografiji. Grka istoriografija, ba kao i armenska, nadivela je svoju
m atinu dravu i odrala se sve do dananjih dana. M oda i ne toliko u
savremenoj Grkoj, koliko uopteno u nainu na koji danas piem o i
raspravljamo o prolosti.

40
 GDEGOD
DA POGLEDAMO, RIM...

Polibije svedoi daje pojam enargeia i u starom Rimu shvatan na slian

nain kao u Grkoj, samo to se za njega koristio drugi term in. Rimski
uenjak Kvintilijan [M. Fabius Q uintilianus, oko 3 5 -9 6 ) nazvao g aje
evidentia in mrratione i objasnio da nije re samo o kazivanju istine ve i o
m ogunosti njenog predstavljanja, ak i kada se ono o emu govorimo
dogodilo u davnoj prolosti. Kod Cicerona [M. Tullius Cicero, 106-43 pre
n.e.), umesto izraza enargeia nalazimo izraz illustratio et evidentia. O n je
smatrao da o prolosti treba pisati tako kao da smo odista prisustvovali
dogaajima koje opisujemo. Pored navedenih, u antici se koristio i izraz
demonstratio (pokazivanje, dokazivanje, tano obrazlaganje), iji je nepoznati
autor pojam enargeia razumeo kao izraajnu mo stila {autopsia), kao i
Plutarhov (Ploutarchos, oko 50-125) uopteni pojam ekphrasis (ekfraza -
opisni prikaz, iznoenje na uvid, ivopisno ilustrovanje). Za razliku od ostalih
pom enutih autora, Plutarh je nastojao da ukae na sam proces opisivanja
istine i da pritom horizont istoriara proiri na geografske i etnografske opise.
Zato ne iznenauje to je jasnou shvatao kao cilj opisivanja, a istinu kao
posledicu jasnog izlaganja. U skladu s tim, kod njega se iskristalisao sledei
niz: istorijskapripovest, opis,jasnoa, istina. Iz ovoga moemo zakljuiti daje
razlika izmeu savremenog i antikog poimanja istoriografije u tome to je
antika istoriografija zasnovana na pojmu evidentia (jasnost, oevidnost, ivo
predstavljanje), a savremena na evidenciji koju potvruju izvori.
elja za posredovanjem istine pokrenula je i u starom Rimu itav niz
pitanja o nainu tum aenja prolosti. O sim toga, i rimski istoriari su
ustanovili da se istina ne m oe pisati bez sistem atskog proveravanja
podataka. U poetnom periodu rimske istoriografije to proveravanje
znaajno je olakavala praktina priroda ciljeva koje je veina autora zadavala
sebi. Istoriografija se izrazito prilagoavala ivotnim potrebama, a jedna od

41
 O to Luthar

njih bila je povezana i sa kalendarom (fasti), za koji su naroito bili

zainteresovani svestenici, da bi u njega upisivali preporuke za pravilno
izvoenje verskih obreda. U kalendar su upisivana i imena raznih zvaninika,
na primer, konzula po kojima su ponekad nazivane itave godine. Upisivani
su i drugi vani praktini podaci: pobede i porazi u ratovima, kretanja cena,
podaci o letinam a... T i zapisi, odnosno tablice sa zapisima, slubeno su
uvani, pa je zahvaljujui tome o pojedinim zbivanjima kasnije mogla da se
zaokrui celovita pria. Verovatno je to bio i jedan od podsticaja za nastanak
pripovedake istoriografije, koja je u doba takozvane starije anahstike (od
123. godine pre n.e. do 17. g. n. e) sluila prvenstveno da se politiari
neposredno upoznaju sa injenicama iz prolosti. Krug italaca se, meutim,
znaajno iri u doba mlaeanalistike (od 17. godine pa sve do kraja 2. stolea),
kada se mnogo vie panje posveuje knjievnom uobliavanju izlaganja,
odnosno narativizaciji prikaza.
U tom smislu prekretnicu oznaava Livijevo ( T Livius, 59. pre n.e. -
17. n. e) opseno delo Od osnivanja grada (A b urbe condita), pisano u 142
knjige, u kojima su saete 762 godine istorije drave od koje nijedna druga
nije bila ni vea, ni zdravija, niti dobrim primerima bogatija.22 Njegov cilj
nije bio da sudi o dogaajima, ve da ispria to je mogue verodostojniju
priu o veliini i propadanju carstva koje je stvorio najmoniji narod na
svetu 2^ . O aran veliinom drave i duboko nesrean zbog njenog
propadanja hteo je da pomogne svom itaocu da sam utvrdi
... kakav je bio ivot i kakvi su bili obiaji: koji ljudi i kojim snagama su
u ratu i miru stvorili i poveali dravu; kako je potom, postoje red postepeno
slabio, opadao i moral i kako smo, padajui sve nie, najzad strmoglavo doli
do ovih vremena da vie nismo kadri ni da podnosimo nae m ane n i da se
leimo od njih24
ali i da istovremeno naglasi daje

22 T it Livije, Istorija R im a od osnivanja grada, Uvod 1,1, prevod i objanjenja Miroslava

Mirkovi, SKZ Beograd 1991.
23 Isto, 1,3
24 Isto

42
Matstori i muza

ono to izuavanje istorije ini zdravim i plodonosnim... upravo to to ti

dozvoljava da vidi poune primere uzidane u spomenik slave; tu j e tebi i
dravi dato da vidi kakve primere treba podraavati, a ta treba izbegavati
je r je sramno i po pobudama i po posledicama.25
Dakle, on sam nije eleo ni da sudi, ni da tui, i molio je bogove i
boginje da mu pomognu da istraje u pisanju kako bi, poput Tukidida, i on
svojim savetima pom ogao savrem enicim a i potom cim a, i tako sluio
rimskom narodu.
Razvoj rimske istoriografije imao je istovremeno i snaan povratni
uticaj na grke istoriare. Tako je, uporedo sa uobliavanjem rimske istorije,
poela i nova faza u razvoju grke istoriografije. Dokaz za to su Polibijev opis
uspona Rima i pokuaj istoriara Diodora sa Sicilije (Diodorus Sicilus, 1. v.
pre n.e.) da opie celokupnu antiku istoriju do 1. veka pre n.e. U periodu
izm eu prvog veka pre i prvog veka nae ere i rimski i grki istoriari
pod jed n ak o su d o p rineli izrazito pragm atinom usm erenju rimske
istoriografije. Meu njima se, pored Plutarha, najvie izdvaja Lukijan, jedan
od najistaknutijih predstavnika druge sofistike - renesanse grke knjievnosti
u 1. i 2. veku. Taj pokret razvio se prevashodno iz duhovnog otpora prema
posledicama rimske politike vlasti. Pokuao je da oivi klasinu grku
knjievnost i znanje uopte, premda se tek povremeno i samo u nekim delima
malobrojnih pojedinaca uzdigao iznad prosenosti ili golog epigonstva.26
Iako Lukijan zapravo nije bio istoriar, za istoriografiju je nezaobilazan
pre svega zbog svog izuzetnog spisa pod naslovom Kako treba pisati istoriju.
S tim delom se u povest istoriografije upisao kao autor jednog od prvih
programskih tekstova o pisanju istorije, koji je veoma dragocen i zbog toga
to je napisan vrlo duhovito. Ovaj spis od poetka do kraja proim a
emancipatorska ironija koja itaoca neprekidno navodi na smeh. Recimo,
Lukijan govori o bolesti koja hara meu stanovnicima Abdere, a pokazuje

25 Isto
26 Iz pogovora Marjete Sael Kos u: Lukijan, Filozof na drabi, Izabrani spisi, Ljubljana
1985, str. 135.

43
 O to Luthar

se tako to bi, najednom, svi hteli da budu Tukididi, Herodoti i Ksenofonti,

i navodi kako m u se ini daje istinita ona izreka rat je otac svemu, jer se
odjedanput rodi itava gomila istoriara.27
U priu o oveku iz Sinope (Diogenu) uvodi nas pripovedanjem o
tome kako su Korinani reagovali na vest daje Filip (Makedonski) krenuo
u pohod:
Jedni su spremali oruje, drugi donosili kamenje, neki su utvrivali
temelje zidina, neki grudobrane, svako je radio poneto korisno. Videvi to,
Diogen, koji nije imao ta da radi - niko mu, naime, nije zadao nikakva posla
- zadie togu te i sam stade s velikom mukom uzbrdo i nizbrdo po Kranionu
valjati bure, u kojemje inae Uveo. A kad gajedan od prijatelja upita: Zato
to radiDiogene?ovaj m u odvrati: Guram bure da ne bih izgledao kaojedini
besposliar meu ovolikim radnicima.28
U nastavku, Lukijan na metaforiki nain nastoji da opravda svoje
meanje u posao istoriara: Ni ja... ba ne bih hteo da budem jedini nem u
toj bunoj predstavi i da se kreem po sceni otvorenih usta, a bez rei, kao
statista u kakvoj kom ediji... i ujedno da se unapred zatiti od njihovih
kritika:
Rei u ti ta sam odluio da radim i kako sam namerio da se bezbedno
izvuem iz tog rata, da me togod u njem u ne zadesi. Kloniu se i
uzavrelih talasai briga to mue istoriara - tako e biti najbolje. Piscima u
udeliti kakav skromni savet i neto malo uputstava kako bih s njima zajedno i
sam uestvovao u gradnji njihovoga zdanja, ako ne vie, onda barem tako to
u vrh prsta umoiti u malter.29
I premda sve vreme govori u metaforama, veina Lukijanovih poruka
vrlo jasno ukazuje na itav niz nedostataka u delima tadanjih istoriara,
njegovih savremenika. Najvie ga je ljutilo to to su sm atrali da im nisu

27 Lukijan, Kako treba pisati istoriju, nav. prem a. 0 . Luthar, M.. Kos, N . Groelj, G.
Pobein: Povest istorijske misli, IKZS, Novi Sad 2013, str. 193
28 Lukijan, Filozofna drabi, Izabrani spisi, Ljubljana 1985, str. 135.
29 Isto

44
Maistori i muza

potrebni nikakvi saveti ( kao to im nikakva posebna znanja nisu potrebna

ni za hodanje, gledanje ili jedenje; naprotiv, ubeeni su da je pisanje istorije
sasvim prosta stvar za koju se lako priui), ali i ta ljutnja kod njega vrlo
brzo jenjava i prelazi u podrugljivo zadirkivanje. To, m eutim , ni u kom
sluaju ne umanjuje znaaj njegovih saveta jer svi oni proizilaze iz snanog
uverenja da istorija nije od onih stvari koje ovek lako naui i lako pie i
da, kao i svaka druga knjievna vrsta, ona trai m nogo razmiljanja,
naroito ako neko eli da stvori trajno dobro kako bi rekao Tukidid.30
Budui daje ovde zaista re o kljunim pitanjima, koja su uz to jo i
postavljena navrlo zanimljiv nain, pogledajmo poblie neke od Lukijanovih
preporuka ili, drugim recima, pogledajmo koje to mane i konkretne greke,
po Lukijanovom miljenju, odlikuju loe istoriare njegovog doba. Na prvo
mesto je stavio to to m nogi pisci istorije zanem aruju pripovedanje o
onome to se stvarno dogodilo i nadugako hvale vladare i vojskovoe, i to
tako to svoje kuju u zvezde a neprijateljske blate preko svake mere. Za
pohvale, meutim, kao i za pokude treba, kae on, izabrati pravi trenutak i
pravu meru, jer istorija ima samo jedan zadatak i jedan cilj: da bude korisna,
a to proizlazi iskljuivo iz istine. Sto se tie uivanja, utoliko je bolje ako i
ono ide uz istorijske spise, onako kako lepota ide uz atletu...Jer, i istorija bi,
kad bi pored svega ostalog pruala jo i uivanje u itanju, privukla mnotvo
potovalaca... Ali to nipoto ne znai da treba da je oslikamo onako kako
slikamo ene za koje dobro znamo da od slikara trae da ih naslikaju to je
mogue lepim.31
Tvrdim, dakle, da istinski dobrog istoriara iznad svega odlikuju dve vrlo
vane osobine, i da su to razumevanjepolitikih zbivanja i sposobnost njihovog
prenoenja. Prva od njih ne da se nauitije r je u stvari dar, a druga se moe
stei u z mnogo truda i vebanja, neprestanim radom i oponaanjem starih
uzora. [...] (Istoriar) ne srne stajati po strani niti se oslanjati na izvetaje iz
druge ruke. A pre svega - i toje najvanije - mora slobodno da prosuuje, da

30 Nav. prema. 0 . Luthar, M. . Kos, N. Groelj, G. Pobein 2013, str. 195-6

31 Isto

45
 O to Luthar

se nikoga ne boji i da se niemu ne nada, je r inae nee biti bolji od potkupljivih

sudija to donose odluke na osnovu vlastite naklonosti ili odbojnosti prema
nekome... Takav treba da bude istoriar: neustraiv, nepotkupljiv, slobodnih
nazora, odan iskrenoj rei i istini, onaj koji e za smokvu rei smokva, a za
korito korito, kako bi kazao pisac komedija... Takvog istoriara u oberuke
prihvatiti. A to se tie njegovogjezika i umea izraavanja, tu vai opomena:
neka ne poinje svoje pisanje u preotrom tonu i napadnim stilom prepunim
perioda, zapetljanog zakljuivanja i slinih govornikih ukrasa, nego neka
radije bude miroljubivije raspoloen... Neka glavni pokretai njegovih misli
budu iskrenost i istina... Jezik neka m u krase samo nenametljive figure...
razum njegov neka ne zazire ni odpesnikog nadahnua... A li samapripovest
njegova treba vie da se dri vrstog tla. I da se uzdie srazmerno lepoti i
veliini teme... Poznato je, naime, da i rei znaju biti razuzdane poput
drebaca, a iz toga moe da nastane velika neprilika. Boljeje da njegova misao
je zd i na konju, a da je pripovest hitro sledi peke, drei se konjskog ogrtaa
kako ne bi zaostala... Z a gradu pak vai pravilo da je istoriar ne srne birati
proizvoljno... dogaaje treba da nam prenosi u obliku u kojemje i sam o njima
doznao, da nita ne izokree, iskrivljuje ili menja... S pohvalama i pokudama
valja biti obazriv, i neka budu promiljene, ne klevetnike vepotkrepljene
dokazima, kratke i pravovremenejer nismo pred sudom... Dobro zapamti ono
to stalno ponavljam: kad pie, ne obaziri se na trenutnu okolinu i na to da li
e te tvoji savremenici hvaliti i ceniti, nego imaj na umu trajnu vrednost del
i radije pii za budui narataj... Z n a li taje uinio knidijski graditelj? N a
Farosu je izgradio svetionik, jedno od najlepih i najveih zdanja, kako bi
osvetljavao p u t mornarima daleko na puini, i spasao ih da ne zalutaju u
Paretoniju... K a d je okonao gradnju, na unutranjoj strani kamenih blokova
uklesaoje svoje ime, prekrio ga gipsom i tu urezao ime tadanjegkralja. Dobro
je znao, a to se kasnije i obistinilo, da e gipsana slova posle nekog vremena
otpasti i da e se pokazati natpis: Sostrat sin Deksifana iz Knidosa... Nije se,
dakle, obazirao na neposrednu sadanjost i na vlastiti kratak ivot, nego je
mislio na itavo nae doba i na venost... Tako i istoriju trebapisati, istinoljubivo
i imajui na um u merila budunosti, bez laskanja i bez elje za zadovoljstvom

46
M astori i muza

koje donose pohvale suvremenika. Neka to bude pravilo i mera... Ako se tako
bude postupalo, bie dobro, i onda nisam zalud sve ovo pisao; a ako ne, onda
sam ija samo kotrljao bure po K ranionuP
O sim p rag m atik i u sm eren ih , u to m p e rio d u n astajala su i
istoriografska del drugaije orijentacije: Salustijeve (C. Sallustius Crispus,
8 7-35 pre n.e.) politike monografije o Katilininoj zaveri i ratu s Jugurtom,
Cezarovi (G. lulius Caesar, 100-44 pre n.e.) spisi o Galskom i graanskom
ratu, Ciceronovi spisi i drugi. Ali, bile su popularne i biografije slavnih ljudi
(na primer, Plutarhove), koje su uz ivotopise svetaca {Vitae sanctorum) i uz
neposredne antike uzore, u srednjem veku vaile za jedan od osnovnih
oblika istoriografije. Njima se u 4. stoleu pridruila i takozvana hronografija
ili uporedni prikaz istorije raznih naroda i biblijskih dogaaja, koja je
potom , u Evsevijevim3233 (Eusebios, 2 6 3 -3 3 9 ) spisima poprim ila formu
karakteristinu za crkvene pisce.
I pre nego to se konano oprostimo od antike, recimo kao zanimljivost
i to, da Tukidid, Hekatej i mnogi drugi tadanji pisci istorije nisu bili plaeni
za vlastite pokuaje da dou do istine. Za razliku od njih, H erodot je bio
prvi koji je za svoje usluge dobio od atinske drave honorar u vidu deset
talenata (odnosno, 166 tadanjih prosenih godinjih nadnica), to ukazuje
i na to d aje imao neposrednog naruioca posla. Slino njemu, kasnije su
bili plaeni i K senofont (Xenophon, oko 4 3 0 -3 5 4 pre n.e.), koji je od
Spartanaca kao nagradu dobio zemlju, Kalisten iz O linta (Kallisthenes, oko
3 7 0 -3 2 7 pre n.e.), koji je dobijao platu od A leksandra Velikog, kao i
hroniari rimskih careva - premda su oni znatno tee branili svoju elju za
istinom. Rimski carevi su, naime, u svojim istoriografima videli pre svega
slubenike zaduene za to da pronose slavu gospodara, ili svojevrsne
arhaine referente za odnose s javnou. N jihov neuspeh, a naroito

32 Isto, i Filozof na drabi, Izabrani spisi, Ljubljana 1985, str. 98-107

33 Evsevije (Jevsevije) iz Cezareje, dvorski teolog K onstantina Velikog, prvi je prou
avao ulogu crkve kao institucije koja je, zajedno i ravnopravno sa dravom, zaduena
za upravljanje podanicima. To je i bio jedan od razloga zbog kojeg su ga prozvali ocem
crkvene istorije.

47
 O to L uthar

neuspeh njihovih gospodara, mogao je imati tragine posledice: mnogi

rimski istoricari bili su pogubljeni. N a smrt su ih osuivali nezadovoljni
gospodari ili razjareni neprijatelji. Kremucije Kord ( A Cremutius Cordus,
umro 25.g) skonao je kao Tiberijeva rtva, a njegova del su unitena. Vie
sree imali su duhovni velikodostojnici, koji su bili zvanini hroniari
javnih poslova (annalespontificum), ili pojedini senatori, na primer, Fabije
Piktor (Q. Fabius Pictor, oko 260-190 pre n.e.) ili Katon Stariji (M. Porcius
Cato, 234-149 pre n.e.), koje je titio visoki dravni poloaj. Govorimo,
naravno, prvenstveno o onim a koji su teili ka vernom prikazivanju
dogaaja i nisu pisali istorijski und, kako je mnoga istorijska del iz tog
perioda nazvao Arnaldo Momiljano, jedan od najveih istoriara 20. veka.34
Upravo su oni um nogom e i doprineli da istina, barem naelno, postane
zatitni znak njihovog esnafa, i time se pobrinuli da se naslee grke antike
ouva i prenese ne samo u poetno doba crkvene istorije (4. vek) ve i dalje,
u vreme kada su del starogrkih autora, posle gotovo hiljadu godina,
potisnule svetovne hronike carstava i kraljevstava, i lokalne istorije.

34 Da Aleksandrijska biblioteka nije izgorela, kae Momiljano, videli bismo koliko

se istorijskog unda nakupilo ve u doba antike (Geschichte in einer Z eit der Ideologien,
1990, str. 35).

48
 SREDNJI VEK -
JE (LI) NA SREDINI...?

Da, srednji vek jeste na sredini, ali prema periodizaciji humanista iz 17.
stolea koji su u jednom trenutku, osvrnuvi se na m inula vremena, period
izm eu 5. i 16. veka nazvali medium aevum. Ljudi koji su iveli u tom
razdoblju imali su, meutim, sasvim drugaiju perspektivu. Vlastito vreme
oni su delili na period pre i period posle Hristovog roenja, odnosno u okviru
hrianskog raunanja vremena, na vreme pre i posle propasti najveeg
(rimskog) carstva. A ako su uopte i razmiljali o sredini onda je ona, prema
zamisli rimskog m onaha Dionisija (Dionysius Exiguus, um ro oko 545)
najee obuhvatala period od Hristovog roenja do poetka 6. veka.
Tek u drugoj polovini 17. veka nemaki uenjak K ristofer Keler
(Christoph Cellarius, 1634-1707) postavio je granice moderne periodizacije
ljudske istorije. Period od smrti istonorimskog cara K onstantina Velikog
(337) do turskog osvajanja K onstantinopolja (1453) oznaio je kao
varvarska stolea srednjeg veka i time ujedno obeleio poetak nove istorije
(historia nova). Ta prva svetovna periodizacija je, uz izvesne kasnije izmene,
relativno brzo usvojena, pa tako i danas istoriju zapadne civilizacije delimo
na tri perioda od kojih srednji see od propasti Zapadnorim skog carstva
(476) do poslednjih velikih geografskih otkria i reformacije (oko 1500).
Periodizacija istoriografije zapadnog sveta se u velikoj meri poklapa sa
optom istorijskom periodizacijom , s tom razlikom to podela koja je
preovladavala tokom veeg del srednjeg veka poinje u 4. stoleu, u vreme
kada su, prema tumaenju Evsevja, Konstantin Veliki i poglavari hrianstva
m ausobno podelili vlast nad ljudima. Nakon to je pobedio savladara
Maksencija (312), Konstantin je hrianstvu otvorio put ka dravnoj religiji, a
sebe proglasio bojim izabranikom. S recima: Vi budite uvari ljudi u crkvi, a
ja u biti njihov, od boga postavljeni uvar izvan crkve i prisvajanjem titule
episkopos (uvar, episkop, biskup) samo se nadovezao na staru ideju o
boanskom liku monarhije. A ta se ideja u monoteistikom tumaenju pokazala

49
 H'S^ctftpntstoiWrgtf
jfvjiafijaittDiewic

[ioutrtcUcttc afoa
c.jt.(i)ai>s-0!Kife\x
**etrtfe|}ijdthircf.f !ptD l
T^tavpceirregtiecoatuft-

.V ;-
P i* _ ,*;$? p - 7 w t
' -,**
N o rm an i! N a jh rab riji m e u svim n a ro d im a ! N e su m n jam u vau h ra b ro st, ne
sum njam u vau p o b ed u , koju kao i n ik a d a d o sada nee m oi d a zaustavi nikakva
p re p re k a ...., b o d rio je V ilije m I O sv aja sv o jih 7 0 0 0 v o jn ik a u o i b itk e k o d
H estingsa, u kojoj je p o tu k a o H a ro ld a II i p o sta o engleski kralj.

kao veoma delotvorna. Pomou nje je, naime, uspeo da ponovo ujedini dravu
i daje za itav naredni vek sauva od propasti. Cenu za to, i uopteno, cenu za
podelu vlasti na svetovnu i crkvenu, platili su tek njegovi naslednici, odnosno
veina kasnijih evropskih monarha koji posle okonanja 4. veka vie nisu bili
jednaki bogu, ve im je samo pripadalo mesto - istina veoma visoko - u
hijerarhiji koja slui tvorcu. Milanski biskup Ambrozije (Ambrosius, oko 340
- 397), koji se smatra prvim zagovornikom novog odnosa izmeu svetovne i
crkvene vlasti, definisao je svoje vienje tog odnosa sledeim recima:
Kao to svi podanici rimske vlasti slue vama, gospodarima i knezovima
na zemlji, tako i vi sluite svemoguem Bogu i svetoj veri. Spasenje ne moe
50
Maistori i muza

doneti nita drugo do istinska vera svakoga od nas u istinskoga, to jest,

brianskoga Boga.35
Posledice takvog tumaenja naruile su kratkotrajnu formalnu ravnoteu
izmeu svetovne i crkvene vlasti i u centar interesovanja istorije stupili su crkveni
dostojanstvenici i sveci, te dogaaji povezani sa prolou hrianske vere. Novo
stanje ubrzo je poelo da se reflektuje i na izvore, pa su se hronikama dravnikih
poslova i ivotopisima vladara pridruili ivotopisi svetaca i slubenika boje
drave. Tako smo i pre Prokopijevih36 opisa Justinijanovih ratova dobili opis
istorije drave boje (De CivitateDei) Aurelija Avgustina (Augustinus, 354-430),
koji u minulim dogaajima vidi pre svega ispunjavanje bojeg provienja. U
najkraem, svetovnim spisima Prokopija, Konstantina Porfirogenita37 (905
959) i Jovana Kantakuzina38 pridruili su se crkveni letopisi iji je pragmatizam
u srednjem veku gotovo u potpunosti potisnuo antiku pripovest i sve do
renesanse je liio bilo kakvih ukrasa. Stavie, prema tvrdnji mantovanskog filozofa
Pietra Pomponacija (P. Pomponazzi, umro 1596), anali su bili osnova za istoriju.
U njima je u stvari bilo zapisano samo ono to se uistinu dogodilo, gole injenice
- kako bismo mi to danas rekli. Kad nije bilo injenica, postojali su samo
fragmenti, pa otuda neki autori govore o pojavi anonimne istorije, periodu u
kojem su akteri istorijskih zbivanja bili delimino ili u potpunosti anonimni

35 Prema nemakom pre vodu u Fenske 1990, str. 136. Preveo O. L.

36 Vizantijski istoriograf Prokopije iz Cezareje (Prokopios, oko 500 - 562) pisao je o
Justinijanovim ratovima sa Gotim a, Vandalima, Persijanm a, a njegova del vana su i
kao izvor podataka o dolasku Slovena na Balkansko poluostrvo. Njegova Tajna istorija
dostupna je i na srpskom jeziku (u prevodu Albina Vilhara i sa predgovorom i komenta
rima Radivoja Radia, Dereta, Beograd 2004), dok se fragmenti iz Istorije ratova i spisa
0 graevinama, u prevodu F. Bariia mogu nai u: Vizantijski izvori za istoriju naroda
Jugoslavije, Vizantoloki institut SANU, Beograd, 1959, 1.1.
37 Konstantin Porfirogenit (Porphyrogennetos znai roen u purpurnoj dvorani) bio je vi
zantijski car koji je u delu De administrando imperio (O upravljanju carstvom, prevod Mile
Bogeski, priredio Vojislav D. Nikevi, D A N U Podgorica, 2009), pored ostalog, naveo i
niz podataka znaajnih za istoriju Slovena, od njihovog naseljavanja do 10. veka.
38 Vizantijski car koji je u dinastikim ratovima s lozom Paleologa sklopio saveznitvo s
Turcima, koji su tako doli u Evropu.

51
 O to L uthar

pripadnici odreene zajednice, carstva ili neke boje ustanove, a ako su i

imenovani, po pravilu su to bili glavni junaci (carevi, vojskovoe, poglavari), ali
potpuno nekritiki predstavljeni. D obar prim er za to je zapis u kojem
anglosaksonski hroniar opisuje Viljema I Osvajaa ( William I the Conqueror,
umro 1087) kao oveka
ogromne mudrosti i energije, koji dostojanstvom i snagom nadmauje sve
to su vladali pre njega. Nadasve strogprema onima koji su se suprotstavljali
njegovoj volji, a hlagprema dobrim ljudima,privrenim bogu... Uz sva druga
dobra to ihje za dravu uradio ne treba zaboraviti red kojije u njoj odravao
tako da je svaki ovek, bez obzira na imetak, mogao nesmetano putovati
zemljom s p unim nedrima zlata. Covek nije smeo ubiti drugog oveka, ma
kakvo zlo da m u j e ovaj naneo. Ako bi koji mukarac legao sa enom protiv
njene volje, smesta bi m u presudili oni na iji raun bee naum io da se
razonodi... Engleskom je vladao tako briljivo da je znao im ovinu i cenu
svakog, pa i najzabitijegposeda?9
Na slian nain j e u Crkvenoj istoriji engleskog naroda.3
940 prikazan papa
Grgur I Veliki (591-604), koga je engleski benediktinac Beda Venerabilis
(oko 673-735) u svojoj hronici opisao kao velikog humanistu koji je imao
razumevanja za razliite naine slavljenja boga i time snano doprineo
irenju katolike vere. Novoim enovanom biskupu nove (Kenterberijske)
biskupije je tako savetovao da po vlastitom nahoenju primenjuje razliite,
pa i paganske obrede, kako bi stanovnicim a Ostrva pribliio hriansku
veru. Tvrdio je da stvari ne bismo smeli da volimo zbog prostora u kojem
nastaju, ve bi prostor trebalo da volimo zbog dobrih stvari koje su u njemu
nastale.41
U 14. veku, nosiocima istorijskih uloga pridruuju se muenici, to je,
prema nekim autorima, predstavljalo crkveni odgovor na renesansu. Ali, ti
akteri su bili tek nemi svedoci svog vremena. Nekada vrlo cenjeni izmiljeni

39 Vidi: The Anglo-Saxon Chronide, ur. G. N. Garmonsway (1953), cit. prema: Marwick
1990, str. 30.
40 A History o f English Church a n d People, ur. Leo Sherley-Price, 1955
41 Chronicon sive de sex aetatihus m undi, 8. v.

52
M atstori i muza

govori, koji su (i to ne samo kod Tukidida) sm atrani krunom istorijskog

del, sada su postali samo svesno doputen ukras kome je mesto izmeu
znakova navoda. (Kasnije, u 16. veku, navodnici, odnosno citiranje, postaju
sastavni deo istorijskog prikaza, a istoriografi - od kojih je meu najvatrenije
zagovornike citiranja spadao Pomponacijev uenik Sperone Speroni42 - to
novo pom ono orue shvataju kao moralnu obavezu istoriara.)
S druge strane, ivotopisi svetaca i dalje sadre potpuno izmiljene stvari.
Tako u delu O to n a Frajzinkog ( Otto von Freising 1 1 1 1 /1 115-1158)
nalazimo izvetaje o udima i udesnim dogaajima koji se tumae iskljuivo
kao izrazi boje promisli i volje. Sline stavove susreemo i kod engleskog
hroniara Metjua Parisa (.Matthew Paris, umro oko 1259) iz manastira Sv.
Albana i kod burgundskog istoriara Zana Froasara (Jean Froissart, oko 1337
-1 4 1 0 ). Kod svih ovih autora i dalje moemo uoiti uticaj Avgustina, a
njihova del u prvom redu svedoe o nekritikom odnosu srednjovekovnih
pisaca prema izvorima. Svi su duboko i bez ostatka verovali da njihovu analizu
uzroka istorijskih zbivanja vodi boja ruka. U skladu s tim, uticaj oveka na
istoriju bio je ogranien tokovima boje volje, pa srednjovekovnom istoriaru
nije preostajalo nita drugo nego da otkriva i objanjava ciljeve i tokove boje
prom isli. Z ato je engleski istoriar Robin D ord K olingvud (R . G.
Collingivood, 1889-1943) sredinom 20. veka s pravom zakljuio da su
srednjovekovni mislioci, koji inae nisu bili nita manje hrabri i originalni u
miljenju od svojih kolega u drugim periodima, sasvim zakazali u oblasti
istoriografije. Kao primer naveo je pokuaj periodizacije koji se oslanjao na
Avgustina ili Isidora Seviljskog (560-636), i svetsku istoriju delio prema
glavnim dogaajima u jevrejskoj istoriji, odnosno na sledee periode: od
Adama do Noja, od Noja do Avrama, od Avrama do Davida, od Davida do
vavilonskog ropstva. Kasnije je, po tom modelu, istorija podeljena na tri
razdoblja: carstvo oca, odnosno neotelovljenog boga, carstvo sina ili

42 Sperone Speroni (umro 1596) napisao je zanimljiv dijalog 0 istoriji, u obliku prepirke
izmeu italijanskog humaniste i kasnije kardinala Silvija A ntonijana, sina poznatog ve
necijanskog tampara Paola Manucija i mladia po imenu erolando Zabarela (roaka
slavnog padovanskog profesora i tumaa aristotelovske filozofije).

53
 O to L uthar

hriansko doba, i carstvo svetoga duha koje e zapoeti u budunosti. To

okretanje prema budunosti, esto kod srednjovekovnih hroniara, samo je
jo jedna od karakteristika tadanje istoriografije. U najkraem, srednjovekovni
istoriar je verovao da bogu ne duguje samo spoznaju prolosti ve i pogled u
budunost. Zavretak istorije i kraj ovozemaljskog sveta bili su takoe poznati
kao neto to je tano predvieno u bojem rokovniku.
Eshatologija kao uenje o kraju sveta bila je, naime, isto kao i pristrasan
odnos prema istoriji, neizbean deo srednjovekovne istoriografije. O tuda je
istoriografija predstavljana dvojako - kao ona koja odreuje i ujedno kao
neto to je odreeno. S jedne strane kao apstraktni zakon ili opte, a s
druge, kao obina injenica, odnosno, posebno. Boja volja smatrana je
onim optim, sveobuhvatajuim, a ovekovo htenje neim to nema nikakav
uticaj na isto riju . To trag a n je za o p tim p lan o m isto rije, koje je
srednjovekovne istoriare dovelo do toga da smisao istorije trae izvan nje
same, tipian je pokazatelj tadanjeg nedostatka bilo kakve elje za kritikim
preispitivanjem. Ne moe se, meutim, rei da istoriari nisu raspolagali sa
dovoljno izvora i da su njihova istraivanja bila uslovljena spolja. Naprotiv,
srednjovekovni istoriari su mnogo vie bili naklonjeni prouavanju bojih
atributa nego to su teili detaljnom naunom prouavanju stvarnih
istorijskih injenica. Prema Kolingvudovom miljenju, tu nije re samo o
n ekritikoj isto rio g rafiji ve i o nep o sto jan ju elje za k o n k re tn im
predstavljanjem prolosti.
Z bog toga ne udi to je evropska istoriografija (sa izuzetkom
vizantijske) gotovo svuda m orala da pone ispoetka, sa svoje najnie,
napola bajkovite take, gde je ponovo m orao da joj priskoi u pom o
praktini interes - kalendar. Ovoga puta trebalo je u okviru godine tano
rasporediti hrianske praznike. Bila je neophodna pom o ne samo Biblije
nego i nekih poznoantikih del, i istoriografija se ponovo uzdigla na nivo
pripovedake hronike ija je svrha prevashodno obrazovna. Sledei korak
nainjen je u doba sukoba izm eu papstva i carstva, kojem dugujem o i
zaetke kritike teksta. Sistematsko preispitivanje vrednosti pojedinih izvora
je, pritom, prvenstveno sluilo za utvrivanje pravog nosioca vlasti.

54
M ajstori i muza

Kao i m nogo toga drugog, renesansa koja ve postupno nastupa

dovodi u pitanje i neogranieni au to ritet crkve. Italijanski hum anista
L orenco Vala43 (.Lorenzo Valla, 1407-1457), na prim er, osporio je
verodostojnost Konstantinove darovnice {Donatio Constantini), dokumenta
kojim je Konstantin Veliki navodno priznao papi Silvesteru I (314-335) i
njegovim naslednicim a vlast nad Rim om i Zapadnorim skim carstvom.
Dokazao je da je taj dokument nastao tek u 8. veku, dakle itava etiri veka
posle K onstantinove smrti. Ali, to je i dalje bila samo zdravorazumska
kritika, koja je ipak u m nogo emu bila bolja od ranije nekritinosti
pojedinih humanista.
Znaajniji podsticaj za razvoj kritinosti znailo je tek otkrie tampe.
Prema tampanoj rei je, naime, iskazivano veliko potovanje. O tu d a su
anali, kao prvi tampani istorijski tekstovi, i uivali status vee naunosti od
istorijskih pripovesti, koje su se i dalje razm etale pre svega tenim ,
elegantnim i stilizovanim jezikom, koji istoriografija s kraja srednjeg veka
duguje ponovnom otkriu antike istorije i njenih pisaca.
S druge strane, uzbudljivo vreme renesanse navelo je i svetovne
istoriografe da se, najpre stidljivo i tek sporadino, iznova prihvate svog
posla, najee u okviru nekih drugih delatnosti. Prvo su to bili vojnici,
uitelji ili dvorski slubenici, a na kraju i grupa plaenih dravnih hroniara.
D rutvo su im pravili pravnici, um etnici, kasnije bankari, niz novih
profesionista (arhaini izraz za profesionalce, strunjake), koji su sa
nestankom arhainih im perija bili p o treb n i za uspostavljanje m anjih
dravnih tvorevina, obino vezanih za neki veliki narod. Iz tih poduhvata
konano se izrodila i nova nauka, takozvana nauka politike (Makijaveli).
Uz sve to, renesansni hroniari su, da ponovimo, iznova otkrili antike
istoriare. Pojedini autori ak smatraju da bez toga ne bi bilo ni konanog
uspostavljanja i priznanja istoriografije. Svoju ponovo steenu legitimnost
istoriografi su u poetku branili pozivanjem na antike autore, naveliko su
itali, prepisivali, a kasnije (u 16. veku) i prevodili Aristotela {Aristoteles,

43 Poznat i kao prevodilac H erodota na latinski.

55
Tacit, na poznatoj enevardovoj litografiji Tacit je prikazan sa svojim Analima
(Ab excessu divi Augusti) u kojima je opisao veliki deo rimske istorije 1. veka.

38 4 -3 2 2 pre n.e.), Tukidida i druge. Za retorike i stilske vebe koristili su

i grke i rimske autore, a neki od antikih istoriara postali su im istinski
uzori. To je ilo toliko daleko da na evropskim univerzitetima u 17. veku
studenti nisu mogli uti gotovo nita drugo osim istorije starih Grka i
Rimljana. Naroito omiljen bio im je, recimo, Tacitov dramatini stil:
Tiberija je ve izdavalo telo, naputala snaga, ali ne i sposobnost da se
pretvara. Istaje ostala njegova nesalomljiva, tvrda volja. Pazioje na svoje rei,
izraz lica: silio seponekad da izvetaenom vedrinom prikriva svoju slabost, ali
uzalud. Nekoliko puta promenioje boravite, da bi najzad odseo blizu Misenskog

56
M aistori i muza

rta, u kui kojaje nekad pripadala Luciji L ukulu44. Z na se da se tamo bliio

svome kraju, evo kako: uz njegaje biojedan izvrstan lekar, po imenu Harikle,
koji nije ba redovno kontrolisao carevo zdravlje, ali m uje ipak tu i tamo davao
poneki savet. Polazei na put, navodno nekim svojim poslom, opratao se od
cara, i kadje u znak potovanja uzeo carevu ruku pod svoju, ovla m uje opipao
bilo. A li nije uspeo da ga prevari. N e zna se da lije Tiberija to naljutilo, pa je
tim vie potisnuo svoj gnev, tek on naredi da sepriredi veera i ostane due no
obino, pod izgovorom da eli ukazati astprijatelju na rastanku. Harikle ipak
potvrdi Makronu da carjedva to ima daha i da nee izdrati vie od dva dana.
Sada seprisutniprvaci brzo dogovore meu sobom o svim merama, a sa legatima
i vojskom preko glasnika. esnaestog marta prestaoje car da die, i izgledaloje
d a m u je kucnuo poslednji as. Vese oko Gaja Cezara tiskala masa ljudi dam u
estita, veje izaao da prim i i preuzme vlast, kad odjednom kao bomba prasnu
vest da se Tiberijepovratio, da trai hranu da se okrepi. Opi strah i panika.
Raspu se na sve strane, jedni sa izrazom tobonjeg saoseanja, drugi pravei se
da ne znaju ta se zbiva. Gaj Cezar zanemeo, prestravljen. Sa vrhunca svojih
nada naao se u strahu od najgoreg. Makron nije gubio glavu. Naredi da starca
pokriju brdom tekih pokrivaa i da izau. Takoje Tiberije zavrio u sedamdeset
i osmojgodini ivota45
N a ceni su bili i drugi antiki spisi koji su, kao i romani, obilovali
velianjem i iskazivanjem potovanja prem a dobrim graanim a Rima i
Atine. Uz to, zaljubljenici u antiku neprekidno su uporeivali svoje
savremenike sa uzorima iz antike prolosti i stalno napadali neprilian jezik
hroniara srednjovekovne Evrope.
I zaista, ko je eleo da sazna neto vie o savremenoj istoriji vlastitog
naroda, morao je najee da iitava genealogije plemikih porodica, a ak
i one su obino bile deo sasvim druge (knjievne) pripovesti, i po miljenju

^ L u k u l (Lucius Licinius Lucullus), posle Krasa, jedan od najbogatijih Rimljana svoga

doba. Posedovao je raskone vile, kao to je i ova koju pominje Tacit, ribnjake, zverinjake,
vrtove (prim.prev.).
45 Tacit, Anali, 6,50, prevod, napomene i tumaenja Ljiljana Crepajac, TEM A , Beograd
2006.

57
M artin Luter (1 4 8 3 - 1 5 4 6 ), je d a n o d g lavnih p re te a kraja evropskog srednjeg
veka, k a k o ga je z a m ilja o v e p o m e n u ti C e n e v a rd . N i n je g a n ije o sta v io
ravnodun im taj d u h o v iti re fo rm a to r koji je svojevrem eno n a p ita n je : S ta je b o g
radio pre n ego to je stvorio svet ? o d g o v o rio : Sedeo je p o d brezo m i deljao ibe
za one koji postavljaju n e u g o d n a p ita n ja .

savremenika, prepune tako prljavih i runih reci da u njima moemo da

proitamo samo razmiljanja propalica i prostaka, a ni iz daleka ne moemo
razbrati misli kraljeva i estitih ljudi.46 Pisci tih pria bili su, po njihovom
miljenju jednako daleko i od umetnikog jezika i od sposobnosti da o bilo
emu zdravo prosuuju. Ali, ta kritika jo nije znaila i zahtev za pram enom

46 Aris 1988, str. 130-131

58
M a TSTOR] i muza

m etoda. Njeni autori su se najee zadovoljavali time da prie oiste od

prostakih rei i tako ih prilagode ukusu svoga vremena. Pritom su bili
usredsreeni na to da otkriju ko je pre njih na najprikladniji nain postavio
pitanja koja su interesovala i njih. O dabranoj verziji bi potom naprosto
dodali ono to joj je nedostajalo, po njihovom miljenju. Taj postupak
najee su opravdavali potrebom da e itaoci vaspitavaju, ali i zainteresuju
za odgovarajuu tradicionalnu verziju, i dozvoljavali su udaljavanje od
tradicionalnog objanjenja samo ukoliko nije ugroavalo ustaljene zamisli
ili uobiajene predstave. S obzirom na to, nije udno to su izabrana del
autora iz 16. i 17. veka doivela veliki broj izdanja uz naknadne izmene u
stilu, retorici i dodatnim detaljim a u vezi sa p ojednim ve opisanim
dogaajima. Kako pokazuje prim er oca Danijela47, hroniari tog prelaznog
perioda svoj najvaniji zadatak videli su u prireivanju ili organizaciji
takozvane supstancije u skladu sa ukusom vlastitog doba. Oznaku prelaznog
taj period je dobio zato to predstavlja doba postepenog prelaska od prostog
ponavljanja antikih obrazaca ka definiciji prouavanja ljudske istorije kako
ju je, po uzoru na kotske i engleske istoriografe 17. veka, formulisao Volter
(,Voltaire 1694-1778). No, pre nego to predstavimo taj prelomni trenutak,
koji u periodizaciji evropske (odnosno zapadne) istoriografije oznaava kraj
srednjeg doba, moramo nainiti korak unazad i pogledati ta sve evropska
istoriografija duguje humanizmu, reformaciji i periodu posle reformacije,
to jest, vremenu na poetku klasinog novog veka.
Najvie interpretativnog i kritikog odnosa u itanje tih tekstova uneli
su nemaki jezuiti, koji su se u m nogo emu pozivali na protestanta i
najpoznatijeg Luterovog saradnika Filipa M elanhtona (Philip Melanchton,
1497-1560), koga susreemo i u delima drugih protestantskih istoriografa
nemakih drava, a svakako najvie u Virtenbergu, Marburgu i Hajdelbergu.
U V irtenbergu je njegov uenik David H itreus {David Chytrdus, 1551

47 O tac Daniel (Daniel Paperbroch, 1 6 2 8 -1 7 1 4 ) zapisao je kao sledbenik Bolanda u

uvodnim tekstovima za pojedine sveske ivotopisa svetaca [Acta sanctorum) opta naela
prema kojima treba suditi o njihovoj verodostojnosti i pouzdanosti. (Grafenauer 1980,
67).

59
Vilijem Kamden, b rita n sk i is to ri a r p o k o jem je u O k sfo rd u , u d o b a k raljice
E lizabete I, nazvana k a te d ra za pro u av an je rim ske istorije.

1623) svake subote oko devet sati izjutra predavao o H erodotu i Tukididu.
Punih est decenija kasnije, godine 1622, u Oksfordu, na prvoj katedri za
antiku istoriju to je radio i naslednik Vilijema Kamdena ( Camden,
1551-1623), takozvani Kamdenov profesor48, koji je u svoja predavanja
ukljuivao i del rimskog istoriara Flora (L . Annaeus Florus, 2. v) i spise
drugih grkih i rimskih autora.

48 Posle Kamdenove smrti, po njemu je nazvan novoosnovani odsek katedre koja se, pored
prava, latinskog jezika i retorike bavila i istorijom. Svaki profesor koji je vodio taj odsek
nazivan je Kamdenovim profesorom.
Volter Rali, pomorac, pisac i osniva ( 1584/85) prve engleske kolonije u Severnoj
Americi.

Sam Kamden, savremenik sera Voltera Ralija (W alterRaleigh, oko

1552-1618), oveka koji je prvi izvagao dim cigarete49 i koji je napisao
uvenu Svetsku istoriju (History od the World), meavinu srednjovekovnog i
modernog naina predstavljanja, postavio je temelje modernog tumaenja
odgovora na p itan je zato treba prouavati istoriju. N eprekidno je
naglaavao da nikoga ne treba uveravati u to da poznavanje prolosti donosi
veliku korist: Ako neko eli da ostane stranac u sopstvenoj dravi, gost u

49 Ser Volter Rali, ovek za kojeg se smatra daje doneo duvan u Evropu, jednom prilikom
je na veliko iznenaenje podrugljivaca koji su se okupili oko njega pokazao kako se
dim cigarete moe izvagati. Prvo je izmerio samu cigaretu, zatim sav pepeo koji je, dok je
gorela, paljivo otresao na tas. Razliku izmeu teine nezapaljene cigarete i teine pepela,
koji je na kraju ostao na tasu, proglasio je za teinu dima.

61
Edvard Gibon, kao i Tukidid pune dve hiljade godina pre njega, verovao je daje
istorija pre svega zapisivanje vojnih i dravnih poslova.

vlastitom gradu i veito dete u znanju, neka mu bude, ja ne piem za takve

komedijante...50
Kamdenovo delo o ivotu kraljice Elizabete I (.History o f Elizabeth,
1615) zasnovano je na brojnim izvorim a i sadri obilje au tentinih
dokumenata, zbog ega je svrstano meu najznaajnije poduhvate istoriara
16. i 17.veka.
Nem a sum nje da upravo K am den, an M abijon {Jean M abillon,
16 3 2 -1 7 0 7 ), francuski benediktinac tvorac nauke o istoriji, koji je
istoriarim a u ruke stavio i druga orua (paleografiju, diplom atiku i
arheologiju), a pre njih francuski teoretiar prava an Boden (Jean Bodin,

50 Marwick 1990,33

62
M aistori i muza

1 5 3 0 -1 5 9 6 ), autor poznatog del M etod za bolje razumevanje istorije

(.Methodus ad facilem historiarum cognitionem), te Zan Boland (/. Bolland,
1596-1665), zaetnik znam enitih Acta sanctorum i zbirke nem akih
dokumenata Monarchia Romani Imperii, poinju da pripremaju trenutak u
kojem e geniji Voltera i Edvarda G ibona (.Edward Gibbon, 1737-1794)
kao temelj istoriografskog del ustoliiti prikupljanje i kritiko procenjivanje
istorijskih izvora.
Uopteno, 17. vek se smatra periodom u kojem su sumnja i spremnost
na polem iku o verodostojnosti dokum enata bile otelovljene u svakom
istraivau koji je u samim izvorima traio opte kriterijume za razlikovanje
istine od lai. Jedan od n ajistaknutijih slovenakih istoriara Bogo
Grafenauer (1916-1995), pozivajui se s tim u vezi na francuskog kolegu
Marka Bloka {Marc Bloch, 1886-1944) smatrao je daje taj korak nainila
francuska istoriografija koja se nalazila u sreditu optegmetodolokogsazrevanj a
u nauci. Ovaj proces bio je najbolje izraen u D ekartovom (R. Decartes,
1596-1650) delu Rasprava o metodi (Discours de la Mthode), i s druge
strane, u postepenom nastajanju velikih zbirki istorijske grae. U to vreme
prvi p u t nailazimo na pokuaje i potrebu da se o nekom pitanju prikupe svi
izvori i posebno na snano izraenu nam eru da se utvrde i propiu opta
naela po kojima treba procenjivati verodostojnost i pouzdanost istorijskih
izvora. Ta revnost je izgleda nabujala preko svake mere pa su se i opta
pravila oca D anijela, B olandovog naslednika, zbog nem ilosrdnog
odbacivanja starih legendi privremeno nala na indeksu panske inkvizicije
{Index librorum prohibitorum). Bez obzira na to, Riard Simon {Richard
Simon, 1638-1712) prim enio ih je kasnije u analizi Biblije. A jo kasnije je
i Mabijon, upravo pom ou tog m etoda, iz zbirke benediktinskih svetaca
eliminisao vie od pedeset imena i raskrinkao legendu o Jovani, enskom
papi. Zato ne udi to je i njegovo najpoznatije i u to doba najznaajnije delo
De re diplomatica libri sex, takoe zavrilo na (rimskom) spisku zabranjenih
knjiga.
Ali, to nije uplailo holandskog filozofa B aruha Spinozu {Baruch
Benedictus de Spinoza, 1632-1677), poznatog, pored ostalog, i po tvrdnji

63
 O to L uthar

da nam drava nije potrebna da bi vladala nama, ve da bi uredila nae

m eusobne odnose i tim e nam om oguila da u m iru, na najbolji nain
koristimo svoje telesne i duhovne moi. Naprotiv, svojim delom Teoloko-
politiki tra kta t (Tractatus Theologico-Politicus) Spinoza je doprineo
teorijskom utemeljenju Mabijonovih kategorija i tako istoriografiji znatno
skratio put do statusa nauke. Istoriografija je, naime, sada poela ubrzano
da unapreuje vlastitu tehniku utvrivanja istorijskih istina i sa znamenitim
delom M etod za prouavanje istorije {Mthode pour tudier l histori) koje je
1730. godine objavio Longle du Frenoa {NicolasLenglet du Fresnoy, 1674
1753) dosegla jedan od svojih vrhunaca. Frenoa je u svoja uputstva za
razlikovanje falsifikata od istine uvrstio i takve kriterijum e kao to su
autorska autopsija, prilaganje autentinih dokum enata, saglasnost vie
pouzdanih svedoka, nepristrasnost i jasno pripovedanje. Pritom je dosledno
upozoravao na razliku izmeu izvornih dokumenata i prepisa, na uticaje
statusa i karaktera, te insistirao na onom stavu pragmatine istoriografije
prema kojem uiti istoriju znai
upoznati pobude, miljenja i strasti ljudi kako bi se stekao uvid u sve
pokretake mehanizme, sve promene i zablude koje oni u razumu mogu da
prouzrokuju i kako bi se spoznale sve one ishitrenosti koje volja zna da nametne.51
Posle ovako revolucionarnog zakljuka s pravom bi se mogla oekivati
znatno kritikija istorijska del, ali to se nije dogodilo. Naprotiv, zaetnici
istorijske kritike su, istina, sjajno analizirali izvore, razlikovali originale od
falsifikata... istinite injenice od lanih, ali se, kada je re o falsifikatima,
nisu pitali zato su nastali, ba kao to su se i kod verodostojnih zapisa
zaustavljali na suvoparnoj konstataciji da ivot odgovara slovu opisa.52
Slino je bilo i s njihovim oseajem za sintezu: utvrene injenice
rasporeivali su prema hronolokim, genealokim naelima - i to je bilo
sve. Kao da su svesno ekali na novipodsticaj koji se u obliku revolucionarnih
otkria u p riro d n im naukam a ubrzo zaista i pojavio. K opernikova i

51 N. Langlot du Fresnoy.Mthode pour tudier l h istori ( 1730), nav. prem a Grafenauer

1980,69-70.
52 Grafenauer 1980,70.

64
Otkrie tampe, uz otkrie n o v ih k o n tin e n a ta , retorm aciju, uspostavljanje ran o g
kapitalizm a i rekonkistu, predstavljalo je je d n u o d p re lo m n ih taaka n a prelasku
iz srednjeg u novi vek.

Njutnova otkria u astronomiji i fizici izazvala su istinski duhovni prevrat

koji je 17. vek uinio veoma vanim periodom , a pre svega su znaila
dodam o udaljavanje od uverenja da je u istoriji presudno re o bojem
uticaju na ivot oveka i podstakla novo, mehanicistiko tumaenje optih
zakona materijalnog sveta. Ukratko, prirodnonauna saznanja utrla su put
irenju osnova za prouavanje ljudske prolosti ili, drugaije reeno -
omoguila prodor saznanja daljudski ivot osim politike i ratovanjapoznaje
i druge oblike delovanja.

65
 O to L uthar

Prvi pokuaj takvog irenja i traganja za zakonitostim a u ivotu

ljudskih drutava nainio je ovani Batista (ambatista) Viko (Giambatista
Vico, 1 6 6 8 -1 7 4 4 ), ije delo Naela nove znanosti o zajednikoj prirodi
nacija53 {Principi di una scienza nuova d intorno alla commune natura dette
nacioni) oznaava same poetke opte teorije o drutvu. Kao humanista,
Viko je jo polazio od hrianskog poimanja boje prisutnosti, ali je poput
prirodnjaka preputao bogu samo ulogu tvorca zakona po kojima je stvarni
svet po to m iveo sam. Z bog toga je nastojao da utvrdi i sekundarne,
prirodne zakone istorije koji nisu zavisili od uticaja uda. Zadatak nove
nauke {scienza nuoavd) video je u rekonstrukciji celokupnog nekadanjeg
stanja oveanstva, pa tako i u rekonstrukciji posebnih oblika organizacije,
naina m iljenja i oseanja, obiaja i prava i, dakako, u rekonstrukciji
znaenja pojedinih rei. U tom smislu scienza nuova je ne samo udesna,
matovita slika prolosti koja se moe meriti i sa poezijom Vilijema Blejka
{Vittiam Blake 1 7 5 7 -1 8 2 7 ) nego se autor njom e na originalan nain
pribliio do tada jo nedefmisanim temeljnim antropolokim problemima
ija prouavanja najavljuju pitanja kao to su: Ima li istorija strukturu? Da
li je ljudska priro d a svuda ista i ako nije, kakve sve razlike poznajem o
uslovljene vremenom i mestom. Sa otkriem poetske logike prvobitnih ljudi
kao oblika konkretnog naina miljenja, preko razmiljanja o dejoj fazi
sveta, doao je do saznanja da sline ideje, koje se istovremeno javljaju kod
razliitih naroda, moraju imati neki zajedniki temelj istine. Posle njegove
revolucionarne ideje da slinost m itova razliitih naroda ne proizlazi iz
Biblije ve iz uporednih razvojnih tokova geografski odvojenih naroda
(svaki narod ima svogjupitera, H erkula i dr.) vie se nije mogla opisivati
nekakva istinita istorija dogaaja, ve istorija obiaja i drutava.
To je ujedno predstavljalo i osnovu za osporavanje Dekartove tvrdnje
o nesvrsishodnosti prouavanja istorije. D ekart je, naime, tvrdio da je
prouavanje prolosti gubljenje vremena jer se o njoj pouzdano ne moe
nita saznati. Po njegovom miljenju, tu stvari stoje sasvim drugaije nego

53 Naprijed, Zagreb 1982, prevele sa italijanskogTatjana Vujasinovi-Roi i Sanja Roi.

66
M aistori i muza

u matematici, gde veina tvrdnji podjednako vai uvek i svuda. Viko je,
m eutim, bio uveren u suprotno - da su principi ljudskog drutva (pri
emu koristi izraz drutveni svet) pouzdaniji od principa koji odreuju
prirodni svet. Taj stav branio je injenicom daje ljudsko drutvo stvorio sam
ovek. I uvek je naglaavao da se principi i modifikacije drutvenog sveta
m ogu razaznati iz duha junaka iz prolosti i da nisu samo posledica
istoriarevog duha; u njima su, naime, povezani svi pom enuti elementi:
oseanja, nain miljenja, obiaji, zakoni... i svi se s vremenom menjaju.
tavie, bio je uveren da postoji opti zakon tih prom ena koji diktira isti
pravac i tok razvoja razliitih ljudskih zajednica, od varvarskih, do onih
civilizovanih. Taj tok nas preko teokratskog doba bogova i aristokratskog
doba heroja dovodi do monarhistiki ureenog doba oveka.
Viko je vie nego sopstvenim delima na istoriografiju uticao posredno
- preko Monteskjea {Charles de Montesquie, 1689-1755), koji je takoe
pokuao da otkrije univerzalnu zakonitost istorijskog razvoja, naravno, u
zavisnosti od geografskog rasporeda i poloaja n aro d a i drava. Iz
Monteskjeovih Razmatranja o uzrocima veliine Rimljana i njihove propasti54
( Considerations sur les causes de la grandeur des Romains et de leur decadence)
proizlazi da dravna ureenja ne nastaju nekakvim organskim putem unutar
i u zavisnosti samo od vlastitog istorijskog razvoja, ve pre svega u zavisnosti
od toga gde se na planeti nalazi ta drava. Kao to nam govori i sam naslov
njegovog del, i Monteskje je, poput mnogih mislilaca pre njega, inspiraciju
nalazio u istoriji starog Rima. Slino kao i Makijaveli (Machiavelli), i on je u
istoriji Rimskog carstva traio dokaze za tvrdnju da e se razvoj dravnih
ureenja ponovo zaustaviti na monarhiji, ali se znatno manje od Makijavelija
interesovao za politika zbivanja. Njegova strast bili su zakoni, za koje je
smatrao da ih treba razumeti kao odnose, i koji se po prirodi stvari pojavljuju
zajedno sa neizbenim potrebama. U istoriji je prvenstveno video prauzroke,
koji su po statusu slini zakonima, pa se zato uvek iznova i pobrinu da se
nesporne istorijske sluajnosti odvijaju u pravom smeru.

54 Izdanje na srpskom jeziku objavila Utopija, Beograd 2004, prevod s francuskog Sran
Pavlovi

67
 ZA MODERNU
ISTORIJU

Prvi koji je problematiku zakonitosti istorijskog razvoja uneo u samu

istoriografsku raspravu i time (takoe) zacrtao osnovne obrise istorije kao
samostalne kritike discipline, bio je Fransoa Mari Arue Volter {Franois-
M arie Arouet Voltair 1694-1778).
Kao pionir novog tipa istoriografije55 suprotstavljao se uskim
politikim i biografskim hronikama, kao i nekritikom oponaanju antikih
autora. U tom kontekstu, umesto starih razmatranja politike, diplomatske
i vojne istorije, zagovarao je rasprave koje bi pored politikog razvoja
pokuale da p rik au i zakonodavstvo, obiaje, trgovinu, finansije,
poljoprivredu, rast i opadanje stanovnitva, kao i umetnost i nauku. Zalagao
se za doslednu naturalistiku istoriju odvojenu od crkve, u kojoj je ve na
prvi pogled jasno ta su proverene injenice a ta izmiljena pripovest. Vrlo
kritiki, gotovo borbeno, odnosio se prem a starijim autorim a koji su se
svesno uputali u krivotvorenja i time uinili da istorija igra onako kako
pisar svira ili zapoveda. Njegova ljutnja je umnogome proizlazila iz uverenja
da istoriografija ima posebnu misiju, te da treba da odigra kljunu ulogu u
oslobaanju oveka i stvaranju racionalne i humane ljudske zajednice. Uz
to, bio je i m eu prvim a koji su doveli u pitanje evropocentrini koncept
istoriografije. Istoriar bi, tvrdio je, m orao da se pozabavi i indijskom i
kineskom civilizacijom i da ih prouava uporedo sa judeo-hrianskim
kulturnim krugom . Istorijsko uporeivanje razliitih zakona i obiaja
smatrao je generalno najkorisnijim zadatkom istoriografije jer je verovao da
pomou dobrog poznavanja prolosti razliitih drava i naroda moemo da
izbegnemo razne neprilike, pa i apsolutnu vlast tirana. U skladu s tim
zalagao se prvenstveno za prouavanje m oderne istorije koja, u odnosu na
antiku, ima tu prednost to pom ou konkretnih prim era moe da poui

55 Stern 1973,35.

68
V o lter, p io n ir novog ripa istoriografije: Svako d o b a m o ra p o n o v o o tk riti stare
istine.

dravnike kako da se lukavim savezima i koalicijama zatite od monijih

drava. I bez obzira na to to su m odernu istoriju pisali savremenici, on ju
je smatrao merodavnijom od antike, koja mu se u detaljima inila prilino
sumnjivom.
Evo sta ja mislim: ljudi se meusobno razlikuju po staleu, partiji,
religiji. Vojnik, sudijajansenista, molinista, ne gledaju isto na iste injenice.
K artaginjanin ne bi pisao o punskim ratovima istim tonom kao jed a n
R im ljanin i optuio bi R im za ista nepoinstva kakva je R im pripisao
Kartagini. Teko da imamo istoriare starog veka koji se ne slau meu sobom
u opisu istog dogaaja. K ad bismo ih imali, to bi pobudilo sumnju u stvari koje

69
 O to L uth ar

m i danas smatramo nesumnjivim. [ ..] A li mi, savremeni istoriiari, radimo u

drugaijim okolnostima. Deavaju nam se iste stvari kao i velikim silama u
ratu: u Beu, u Londonu, ili Versajugore baklje za bitke u kojima nema
pobednika. Svaka strana objavljuje pobedu, svaka je upravu sa svoje strane
borbene linije. Pogledajte samo sporenja o M a riji Stjuart, engleskom
graanskom ratu, neprilikama u Maarskoj, Tridentskom koncilu. Priaj sa
holandskim upanom o opozivu Nantskog edikta i utvrdie da je to deo
nepromiljene tiranije. Posavetuj se sa ministromfrancuskog dvora i uedaje
to pametna politika. I zaista, dovoljnoje da proe samo dvadeset godina i isti
narod nee misliti isto o istom dogaaju ili o istom oveku.56
Velika briga o pravilnoj raspodeli politike moi i neumorno traganje
za racionalnim m ehanizm im a za ureenje dravnih poslova postoje u
gotovo svakoj Volterovoj raspravi. U raspravama koje se bave istoriografijom
to se ogleda i u upozoravanju istoriara da oveka kao to je bio Aleksandar
Veliki ne opisuju samo
kao onoga kojije silom savladao sve neprijatelje Grke i proirio svoju
vlast sve do Indije, od kojeje vladao Darije57
ve da ga radije prikau
kao zakonodavca usred rata, kao onoga koji je uspostavio kolonije i
trgovake puteve, osnovao Aleksandriju i Skanderon, koji su do danas ostali
centar trgovine na Bliskom istoku. Toje ono na osnovu ega sudimo o kralju,
ali i ono to se obino zaboravlja. Koji to dobar graanin ne bi radije sluao o
gradovima i lukama kojeje car izgradio i kalendaru kojije reformisao, nego o
ljudima kojeje poubijao?58
Smatrao je vanim da itaoci istorijskih del saznaju da se Elizabeta I
suprotstavila monom panskom kralju Filipu pre svega mudrom trgovinskom
i ekonomskom politikom, da upoznaju tiranske poteze pojedinih papa i
skandalozni spor kojije izazvao raskol, ludilo teolokih svaa, ratova
izazvanih tim svaama i uasa koju su iz njih proistekli. Kada s tim podacima

56 Voltaire, Le Pyrrhonisme de l H istoire, nav. prema F. Stern 1973, str. 35-36.

57 Isto, str. 34.
58 Isto, str. 34.

70
D e jv id H ju m , sa sebi svojstvenim d u h o v itim sam o lju b ljem p ro k o m e n ta risa o je
objavljivanje o d lin e Ista n je kotske svog kolege V ilijem a R o b e rtso n a , recim a:
D o k ja m irn o sedim ovde, p o d sam im v rh o m istoriarskog Parnasa, ti se priunja
i ugura se tik p o re d m ene.

ne bismo bili upoznati, kada bi ih poznavalo samo nekoliko uenih ljudi,

javnost bi mogla biti isto tako glupo zaslepljena kao i za vreme Grgura VII.
Nesree iz tih vremena neznanja sigurno bi seponovile jer se niko ne bi potrudio
daihsprei...59
Svoj apel za paljivo prouavanje istorije zavrava uvenim stavom:
U kinite prouavanje istorije i verovatno ete videti novog Svetog
Vartolomeja u Francuskoj i novogKromvela u Engleskoj.60
Ipak, iri pogled na ljudsku prolost, uprkos velikom uticaju Voltera,
nije uhvatio korena u francuskoj, ve u kotskoj istoriografiji, koju su
obeleila dvojica izuzetnih autora. Filozof Dejvid H jum (D avid Hume,
1711-1776) osporavao je tezu da se odnosi u ljudskom drutvu zasnivaju

59 Isto, str. 44.

60 Isto, str. 44-45.

71
 O to L u th ar

na drutvenom ugovoru i u svoja istorijska del, kao to je na primer, Istorija

Engleske (History o f England) unosio i detalje o platama, cenama, odei,
ukratko o stvarima koje su tek dvesta godina kasnije postale istorijska tema.
D on M ilar (J. M illa r, 1 7 3 5 -1 8 0 1 ), profesor graanskog prava na
univerzitetu u Glazgovu je pak u svojim delima (npr. The Origin o f the
Distinction o f Ranks. A n Historical View o f the English Government) u
prvom redu nastojao da objasni prom ene u srukturi moi u pojedinim
drutvima, odnosno drutvenim grupama. Hjum se latio istorije sa sumnjom
u njenu doslednost, pa stoga ne iznenauje to je istorijskim saznanjima
uglavnom dokazivao tanost vlastitih filozofskih tvrdnji. esto je naglaavao
i da bi minuli dogaaji, o kojima se sa izvesnou moe tvrditi da su istiniti,
m orali da se koriste kao dokaz o ispravnosti neke politike ili moralne
orijentacije. M ilar je pak kroz rekonstrukciju istorije prvih i najoptijih
kom ponenata drutva eleo da predstavi one pozitivne snage koje su
doprinosile spontanom i nezaustavljivom razvoju nekih osnovnih principa,
i tako pokae kako je malo dom iljatosti i politikog razuma kumovalo
nastanku najsloenijih i naoko vetakih politikih sistema.
Na usku stazu vojnike i politike istorije istoriografiju sa engleskog
govornog podruja (britansku i severnoameriku) vratio je Englez Edvard
Gibon. U povest istoriografije on se, meutim, nije upisao samo time ve
pre svega majstorskim pripovedanjem i odlinom organizacijom istorijske
grae u raspravi Opadanje i propast Rimskog carstva61 (Decline and Fall o f
the Roman Empire). Volteru uz bok postavlja ga pre svega prosvetiteljska
rasprava o razvoju hrianstva, koji je predstavio u svedu slepe revnosti,
netrpeljivosti u iekivanju onostranog, prizivanja uda, propovedanja
krute vrline i uspostavljanja primitivne crkve.
Naalost, vlastita duhovitost i kritika strast odvele su tog izvrsnog
istoriara tako daleko daje prevideo neke svetle trenutke srednjovekovne
istoriografije (na primer, dostignua vizantijskih autora), koju je, kao i
Volter, nemilosrdno kritikovao. Drugi, vei nedostatak kada je re o Gibonu

61 BIGZ, Beograd 1996, prevod Gordana Vuievi (priredili Duan Mrenovi i Veljko
Topalovi).

72
Ketrin Soubrid Makoli {C atharine Saw bridge M acaulay), engleska istoriarka
koja je, p o re d R o bertsona, je d in a ozbiljnije ugrozila slavu D ejv id a H ju m a, p rv o g
m e u isto riarim a na O strv u , posle ije sm rti je h la d n o k rv n o izjavila d a je b io
izuzetan autor, ali da n ik ad a nije uspeo d a prevazie n iv o eleg a n tn o g i zabavnog
tiva koje zahtevnijem itaocu nije o d n aro ite koristi.

i V olteru predstavljao je raskorak izm eu interpretacije i k onkretnih

podataka, koje je Volter oznaio kao zbunjujue detalje, odnosno parazite
koji m ogu da unite svaku knjigu. Razume se da osnove i uzroke takvog
stanovita ne treba traiti samo u razmetljivoj nadm enosti ove dvojice
autora ve pre svega u injenici da u 18. veku mnogi arhivi jo nisu otvorili
svoja vrata. To se dogodilo tek kasnije, u prvoj polovini 19. veka, i tek tada
je istoriografija mogla da naini sledei korak ka eljno iekivanom statusu
egzaktne nauke. U 18. veku pristup arhivima joj nije bio ni dozvoljen i zbog
drugog velikog n ed o statka: ravog poduavanja istoriji. Prem da se

73
 O to Luthar

istoriografija s vrem enom polako uobliavala u celovitu, zaokruenu

in telektualnu disciplinu, nastava iz istorije, ne raunajui prineve i
dravnike, jo nije bila dostupna veini obinih smrtnika.
No, vreme se ipak pobrinulo za jo jednu vanu prom enu. Usred
uzbudljivog bavljenja takozvanom m odernom istorijom, do tada iskljuivo
na zapadu Evrope iskljuivo mukom drutvu zvanino se pridruila i prva
istoriarka. Njeno ime bilo je Ketrin Soubrid Makoli {Catharine Sawbridge
Macaulay, 1737-1791 ) i poput brojnih istoriarki u poslednjih dve stotine
godina i ona je nadmaila veinu svojih mukih kolega. Posao istoriara ona
nije videla samo u kritikom odmeravanju pojedinih autora ve prvenstveno
u p rikupljanju izvora. N astojala je da predstavi precizne podatke o
o b ra iv an o m d o gaaju i p rik u p i neoborive dokaze zasnovane na
n ep o b itn im injenicam a. N a taj nain je, kako je sama naglaavala,
pokuavala da slui slobodi, branei je od svih onih koji su zbog vlastite
povrnosti, zarad stranakih ili nekih drugih sebinih pobuda, falsifikovali
prolost. U prava je u spreavanju falsifikovanja i iskrivljavanja prolosti
zapravo i videla osnovni zadatak svakog istoriografa koji bi - do gue zatrpan
beskonanim zbirkama izvora - morao da tumai javnosti njihovo pravo
znaenje.
Ipak, ne treba zaboraviti da zvanina titula prve istoriarke pripada
vizantijskoj princezi Ani Komnini ( 1083-1153/54) erki vizantijskog cara
Aleksija I Komnina, koja je u svom delu Aleksijada opisala vreme vladavine
K om ninaod 1069- do 1118. Uz slikovit opis dolaska Aleksija na vlast, Ana
Komnina daje i opisjaanja Vizantijskog carstva, opis Prvog krstakog rata,
odnosa izmeu Vizantije i Venecije, te ratova s Normanima, Peenezima i
poetnih sukoba sa Srbima u Rakoj.

74
 V _ _ ___

OTAC NAUNE ISTORIJE

H erodota su jo u antiko doba prozvali ocem istorije. Kasnije je

Evsevije (Jevsevije) nazvan ocem crkvene istorije, a onda i Volter ocem
moderne istorije. Slina zvanja dobila su potom jo dvojica autora -
Leopold fon Ranke (.Leopold von Ranke, 1795-1886), nazvan ocem naune
istorije, i Fernan Brodel [FernandBraudel, 1902-1985), koga poznajemo i
kao oca totalne istorije. Sa ocem naune istorije poeemo priu o 19. veku,
u kojem je, prema miljenju mnogih autora, istorija igrala onu ulogu koja je
u sledeem stoleu pripala ideologiji. Dakle, o vremenu koje je engleski
istoriar Erik Hobsbaum [Eric Hobsbawm, 1917-2012) nazvao herojskim
dobom istoriografije i opisao sledeim recima:
Bilo je to doba superlativa. Brojni novi statistiki prirunici u kojimaje
to doba prebrojavanja ipreraunavanja pokualo da popie sve aspektepoznatog
sveta mogli su spravom zakljuiti da je doslovno sve to se da meriti bilo vee
(ili manje) nego ikada ranije. Poznate i u geografske karte upisane i meusobno
povezane oblasti sveta bile su vee nego ikada ranije... Stanovnitvo sveta bilo
je brojnije nego ikada do tada; u pojedinim sluajevima nadmailo je sva
prethodna oekivanja i predvianja... Industrijska proizvodnja dostigla je
astronomske cifre... N jih su prekoraili samo jo spektakularniji pokazatelji
rasta meunarodne trgovine, koja se od 1780. uetverostruila... U veem delu
Evrope ukinuto je ropstvo... Svetje 1840-ih bio u potpunosti pod politikom i
ekonomskom dominacijom evropskih silapraenih sve razvijenijim SAD...
Nikada do tada nauka nije tako trijumfovala i nikada se znanje nije u tolikoj
meri proirilo... tavie, proirio se geografski univerzum nauke, i to na dva
naina. Prvoje sam proces trgovine i traganja za novim tritima otvorio nove
prostore sveta za nauna prouavanja i podsticao razmiljanja o njima... S
druge strane, i univerzum nauke se proirio kako bi prigrlio drave i narode
koji su do tada davali n ezn a tn i doprinos razvoju nauke... Najsm elija
novotarija... bilo je dokazivanje da je neto poput zakona logike nunosti

75
 O to Luthar

primenljivo i na ljudsku svest i slobodno odluivanje... Te vrste bili su zakoni

politike ekonomije... I u drutvenim naukama dolo se do potpuno novih i
originalnih otkria... Takvo je bilo otkrie da istorija nije samo kronoloko
nizanje podataka ve razvojni proces koji odreuje neka unutranja logika...
Uprvojpolovini 19. veka Evropuje zahvatila prava epidemija pisanja istorije.
Retko kada se deavalo da toliko ljudi pokua da rastumai smisao sopstvenog
sveta i odlui da pie vietomne izvetaje o njegovojprolosti, otkrivajui uzgred
i sasvim nova istorijska podruja: Karam zin u Rusiji... Geijer u vedskoj...
Palacki u ekoj Bohem iji oevi su istoriografija u svojim zem ljam a. U
Francuskoj je tenja za razumevanjem sadanjosti pomou prolosti bila
naroito izraena... Bilo je to herojsko doba istoriografije iako malo toga od
radova Francuza Gizoa, Ogistena Tjerija iMilea, Danca Nibura, Svajcarca
Sismondija, Britanaca H alam a, Fingarda i Karlajla, kao i nebrojenih
nemakih profesora, ivi i danas, izuzev u vidu istorijskih dokumenata,
literature, ili ponekad kao izraz tadanjeg duha vremena.
N ajtrajnije tekovine ovog istorijskog buenja bile su nove metode u
prouavanju dokumenata i nove istorijske tehnike. Prikupljanje ostataka
prolosti, pisanih ili nepisanih, postalo j e univerzalna strast. M oda je to
delimino bio i pokuaj da se ona zatiti od napada mehanizovane sadanjosti,
ali nacionalizam je, verovatno, predstavljao najvaniji podsticaj za to: u do
tada neprobuenim nacijama istoriari, leksikografi i sakupljai narodnih
pesama esto su bili istinski utemeljivai nacionalne svesti. I tako su Francuzi
osnovali svoju cole des Chartes (1821), Englezi svoj Public Record Office
(1838), a Nemcipoeli da objavljuju M onum enta Germaniae Historiae
(1826)J 2
Dakle, u to doba industrijske revolucije, ubrzane m odernizacije,
velikih naunih dostignua ali i prelom nih politikih odluka i procesa, koji
su vodili ka preoblikovanju evrpske mape na nain koji ju je uinio slinom
zbirci zasebnih nacionalnih celina, L eopold fon Ranke gradio je svoje62

62 E. Hobsbawm, The Age o f Revolution ( 1789-1848), Vintage Books, New York 1996,
prevod S. Madgalj, str. 278-306.

76
M atstori i muza

shvatanje istoriografije. I sve se to nesumnjivo odrazilo na uobliavanje

njegovih osnovnih teorijskih pretpostavki i metoda, odnosno praktinih
postupaka koji istoriji omoguavaju da bude (samosvesna i drutveno
samostalna) nauka.
Svoja teorijska i m etodoloka polazita ovaj izuzetno plodni pisac
(objavio je vie od 60 tomova razliitih studija) obrazlagao je i dopunjavao
u svim svojim delima, poev od eseja 0 srodnosti i razlikama izmeu istorije
i politike (1836), pa do obim nih studija o rim skim papam a, o istoriji
romanskih i germanskih naroda, nemakoj istoriji u doba reformacije, ili o
odnosim a Srbije i Turske i Srpskoj revoluciji. I svuda se jasno zalagao za
princip stroge naunosti, kojim istorija mora da se rukovodi kako bi ispunila
svoj osnovni zadatak - jednostavno pokazati kako je uistinu bilo.
Strast prikupljanja ostataka prolosti, o kojoj govori Hobsbaum, u
Rankeovom sluaju, pratilo je i neprekidno insistiranje na vanosti kritike
analize svih izvora na osnovu kojih istoriju treba pisati. A u te izvore
svrstavao je samo izvetaje svedoka i iste i neposredne dokum ente, zato
to nam samo oni mogu razotkriti svoje univerzalne odnose. Pri emu i
nauka koja ih prouava, po njegovom miljenju, m ora biti univerzalna
nauka iji su osnovni elementi: kritika metoda, objektivno prouavanje i
formulisanje sinteze.
U takvoj nauci, dakle, nema mesta za vrednosne ili moralne sudove,
niti za preporuke i savete korisne za sadanjost. Sadanjost je, naime, u
nadlenosti politike. D rugim recim a, iako je prolost, pa ak i ona
najudaljenija, ivo spojena sa savremenim trenutkom , u pitanjim a svog
vremena istorija ne treba da se opredeljuje za ili protiv, jer je njena svrha
mnogo uzvienijaod toga. Prouavnje prolosti je potrebno jer sadanjost
ne moemo razumeti ako ne poznajemo prolost i zato to istorija zdravoj
politici moe da utre p u t i da je brani od m raka i prevara koje se i danas
prikradaju u misli ak i najboljih ljudi63, kae Ranke. Samo u tom smislu,

63 L. von Ranke: Histories o f the L a tin a n d Germanic Nations from 1 4 9 4-1514, nav.
prema Stern 1973,54-55.

77
 O to Luthar

po njegovom miljenju, dobro je ako nauka utie na stvarnost, ali je upravo

zato i neophodno da ona prethodno bude nauka.
A da bi ispunila taj zahtev, istorija mora i da saoptava rezultate svojih
prouavanja na isti nain na koji do njih i dolazi - bezobzirno i objektivno.
Pritom, osnovu za rad istoriara, odnosno pom enute iste i neposredne
dokum ente ine samo memoari, dnevnici, pisma, diplomatski izvetaji i
originalni iskazi svedoka. Druge zapise dozvoljeno je koristiti samo ako su
zasnovani na takvim ili slinim izvorima podataka ili neposredno izvedeni
iz njih. Ovako dehn ana osnova, nalae, razume se, i posebnu formu zapisa.
Odnosno, zahteva poseban nain predstavljanja injenica, koji se, prema
Rankeovom miljenju, oblikuje u zavisnosti od namere autora:
Upisanju istorije ne moemo oekivati istu slobodu za razvoj linosti
pisca kako to, barem u teoriji, predvia literarni anr; i nisam siguran da lije
bilo dobro to smo taj kvalitetpripisali velikim grkim i rimskim majstorima.
Doslednopredstavljanje injenica, makar bilo i nesavreno i nezanimljivo, bez
sumnje je najvii zakon. Tek posle toga, kako se m eni ini, dolazi na red
objanjenje celine i prikaz razvoja dogaaja. Zbog toga sam poeo sa detaljnim
predstavljanjem svakog naroda posebno, predstavio sam posebno svaku silu i
pojedinca kojij e imao neku aktivnu i uticajnu ulogu, a ne, kako se moda
oekivalo, s optim opisom evropskih politikih institucija.
Nisam se optereivao injenicom da bi bilo dobro da ih tu i tamo, naroito
onda kada se ne mogu zanemariti, pomenem na poetku. N a taj nain, naime,
lake razumemo glavnu liniju njihovog razvoja, smer u kom se kreu i ideje
koje su ih motivisale. Najvanija stvar uvekje predmet naeg prouavanja...
oveanstvo takvo kakvo jeste, objanjivo ili ne: ivot pojedinca, generacije,
naroda i, s vremena na vreme, boja ruka nad njima^
Ranke je tokom itave karijere bio i ostao veran ovom stavu - da je
isorijski svet, zapravo, svet ljudskih del, i zagovarao naelo da svaki tuma,
odnosno hroniar prolosti, m ora da ima oseaj za pojedinano i oko za64

64 L. von Ranke: Idee der Universalhistorie u: Historische Zdtschriji, vol. C LX X V IU

1954, nav. prema Stern 1973, str. 57-58.

78
M aistori i muza

opte. Za razliku od mnogih svojih savremenika, tvrdio je da su svi periodi

istorije pred bogom jednaki, i da bi zato i za istoriara morali biti takvi. S
druge strane, bio je uveren i da se narodi, koje je, kao i veina najuticajnijih
autora tog vremena, razum eo kao ive organizm e, a ne kao m ehanike
skupove elemenata, meusobno razlikuju, i da se, u razliitim periodima,
pojavljuju kao istorijski ili neistorijski - to je potkrepljivao ocenom daje
jezgro novije istorije povereno narodima germanskog, odnosno germansko-
romanskog porekla.
Najzad, otac naune istorije smatrao je i da istorija nije tek obina i
samodovoljna akademska disciplina, i da bi objektivna i nauno utemeljena
saznanja o prolosti oveanstva m orala biti opte vlasnitvo i kao takva
sluiti za dobro sopstvenog naroda. I u tome je bio tipini predstavnik svog
vremena i ovek po meri H erdera65. Naime, za razliku od prosvetitelja
koji su verovali u razum i zakon, istoricisti (nazvani tako zbog stalnog
pozivanja na istoriju) jedino su narodu pripisivali relativnu stabilnost.
Smatrali su d aje on izvor istine i vrednosti, pa samim tim i sposoban da
prosuuje ta je za njega dobro.

65 Johan G otfrid Herder {Johann Gottfried Herder, 1744-1803) bio je nemaki filozof,
pesnik i istoriar, autor del Ideje za filozofiju povesti oveanstva (Ideen zu r Philosophie
der Geschichte derMenschheit 1784/91). To delo je 2012. objavljeno i na srpskom jeziku
u prevodu Olge Kostraevi u izdanju IKZS.

79
 O to Luthar

ISTORIJA JE NAROD

Sa jo veom verom u to daje narod glavni akter istorije - i opet narod

kao zajednica sa sopstvenim subjektivitetom , a ne kao mehaniki skup
pojedinaca - pisanju istorije pristupao je i Rankeov savremenik, francuski
istoriar-romantiar il Misle {JulesMichelet, 1798-1874). Karakteristike
koje je njegov nemaki kolega pripisivao germanskim narodim a, on je,
meutim, pripisao Francuzima, a suvoparnom stilu, zbog kojeg je Ranke
esto bio kritikovan, suprotstavio poetski stil nadahnut vatrenim patriotizmom,
i jezik pun metafora i hvalospeva.
U skladu sa uverenjem da istoriju oblikuje narod, a ne samo njegovi
vladari, voe ili institucije, ve u uvodu u svoju Istoriju Francuske revolucije
[Histoire de le Rvolutionfranaise) Misle naglaava daje upravo narod zaista
bio kljuni akter te revolucije, koju je inae smatrao inom osloboenja Francuske
od tiranije svetenika i kraljeva. Nijedan od glavnih aktera nije me ostavio
ravnodunim. I ja sam uostalom bio jedan od njih, pie Mile, ali glavni
akter bio je sam narod. Tu ideju, za koju je filozofsko utemeljenje nalazio u
Vikoovoj Novoj nauci, zapravo je prvi put formulisao u ranije objavljenom
kraem spisu N arod [Lepeuple!Nos Fils), koji je posvetio svom prijatelju
Edgaru Kineu [E. Quinet), recima:
Ovaj spisje vie od knjige - to sam ja. A toje i razlog zbog kojegpripada
tebi.
Da, to sam ja ; ali, usudiu se da kaem da si to i ti... ivim o istim
srcem... sva naa del izviru iz istog ivog korena: iz oseanja koja gajimo
prema Francuskoj i ideje o naoj dravi. Primi, dakle, ovu knjigu o narodu
zato to si to ti i zato to sam toja !66
Posebnu naklonost oseao je prema jednostavnom seoskom narodu
koji, kako je govorio, nikada nee traiti prijatelje izvan Francuske:
.. politiar hita u London, filo zo f u Berlin, a komunista kae: na brat
artista!Samo je seljak sauvao tradiciju spasenja; za njegaje Prus i dalje

66 J. Michelet, iz Uvoda u Le People, nav. prema: Stern 1973, str. 111.

80
il M isle, veliki francuski istoriar koji je naglaavao daje ponosan na to
to je u ivotu uspeo da izbegne najvee opasnosti koje vrebaju mladog
oveka: velianstvenu ali sterilnu kolsku doktrinu i knjievni zanat.

Prus, a Englez i dalje Englez. Njegov zdrav razum spravom se suprotstavlja

svima vama koji sebe smatrateprefinjenom gospodom. Vaaprijateljica Pruska
i vaa prijateljica Engleska pijanile su nedavno na raun Francuske i
nazdravljale: iveo Vaterlo!0 deco, deco, kaem vam:popnitese na dovoljno
visoko brdo; osvrnite se i pogledajte u pravcu sva etiri vetra i neete videti nita
drugo do neprijatelja.67
D aje ovakvo razmiljanje bilo tipino za Francusku 19. veka potvruje
i drugi znaajan istoriar tog vremena Anri M arten {Henri M artin, 1810
1883). Poput Milea, i on je smatrao da osnovna maksima istoriara treba
da bude - veto pratiti hronoloki sled, i takoe verovao da je moralna i

67 Isto, str. 118.

81
 O to Luthar

intelektualna graevina francuskog naroda (bila) najlepa, najmonija i

najjedinstvenija na svetu.68
Kreui se jasnim kolosekom dostojanstvenog pripovedanja koji je
postavio G ibon, Englezi su, m eutim , kroz ovaj p erio d m odernog
nacionalizma prolazili neto diskretnije i umerenije od svojih kolega sa
ko n tin en ta. N aim e, u vreme kada su se na k o n tin en tu rasplamsavala
nacionalna i nacionalistika oseanja, na koja ni istorijska nauka nije ostala
im una, na O strv u su se vodile rasprave o odnosu izm eu istorije i
knjievnosti, njihovim meusobnim uticajima i koristima ili tetama koje ti
uticaji mogu da proizvedu. Najistaknutiji engleski istoriari tog vremena
smatrali su daje istorija pustolovina, neto to oveka treba da raduje, a pre
svega neto to nije mogue odrediti do kraja. I ako smo stekli utisak daje
Francusku posle iskustava s revolucijom proimala briga o nacionalnim
interesima i uspostavljanju vrstog i tradicionalnog okvira, ubrzo emo se
uveriti da su E nglezim a prilike dozvoljavale69 luksuz neoptereene
radoznalosti u otkrivanju novog.

68 Fenske 1990,475.
69 Engleska je u to vreme bila takorei na vrhuncu imperijalne moi a i konano je ra
skrstila sa uticajnim strancima, to jest sa svojim monarhistikim roacima sa kontinenta
poto je sto godina ranije presto ispranjen od izdanaka hanoverske loze.

82
 ISTORIJA JE ROMANSA

Jedan od najistaknutijih engleskih istoriara tog vremena, koji je bez

dvoumljenja istoriju svrstavao u oblast knjievnosti, pa tako i najtipiniji
predstavnik takozvane knjievne istoriografije, bio je Tomas Babington
Makoli (ThomasBabington Macaulay, 1800-1859). Ve u uvenom eseju
Istorija (History), koji je objavio kada m u je bilo samo 28 godina, i
zahvaljujui njem u odm ah bio svrstan m eu vodee mlade literate u
Engleskoj, objasnio je da istoriju razume upravo kao otkrivanje novog ili
putovanje u nepoznate predele:
Istraujui istoriju dospe, poput putnika, u nove krajeve i drutva.
Upoznaje nove obiaje i navike. uje nove rei i izraze. D uh ti se obogauje
razmiljanjima o razlikama u zakonima, moralu i obiajima. Pa ipak, ljudi
mogu da putuju i mnogo i daleko, a da im duh ostane skuen, kao da nikada nisu
kroili izvan svog kraja. Isto tako, mogu naizust znati godine mnogih bitaka i
rodoslove mnogih kraljevskih porodica, i opet ne biti nita pametniji zbog toga.
Veina ljudi na prola vremena gleda onako kako vladarigledaju na tue zemlje.
Mnogo puta je neki takav visoki gost pristizao na nae ostrvo u z klicanje masa,
ruao na dvoru, iao u lov sa najboljim kraljevskim goniima, prisustvovao smeni
poasne strae i postrojavanju vitezova kraljiine podvezice, provezao se Regent
stritom, razgledao Crkvu Sv. Pavla i pribeleio. kolikoje duga i iroka, a onda
otputovao u uverenju da je video Englesku. A zapravo je video samo nekoliko
dravnih palata, nekoliko zvaninika i neto malo dvorskih ceremonija. 0
glomaznom i komplikovanom ustrojstvu drutva, o tananim crtama karaktera
naroda, o praktinom delovanju vlade i zakonima, meutim, nije saznao nita.
Ko hoepravilno da razume te stvari, ne srne da ogranii svoje upoznavanje samo
napalate i sveanosti. Mora da upozna obinog oveka, onakvog kakavje u svom
svakodnevnom poslu i uobiajenoj zabavi. Mora za promenu da zae meu
obian svet, da obie kafane u kojima se ljudi okupljaju. Mora da se izbori za
pristup njihovoj trpezi i domaem ognjitu. D a upozna njihov prost govor i
njihove psovke. Ne srne da se uplai njihove bede i nematine. Onaj ko hoe da

83
Tomas Babington Makoli, jedan od velikana istorije, najjasnije je kazao i pokazao
da nedogmatsko tumaenje prolosti moe voditi emancipaciji ljudskog duha. To
je potvrdio i svojim govorom u britanskom parlamentu 1833, kada je, u komentaru
na rezoluciju o pravima Jevreja (koji je kasnije uao u anale pod naslovom A m a tter
o f sham e a n d remorse - P red m et stida i kajanja) pored ostalog rekao: Engleska j e
z a Jevreje bila i m a n je nego p o lu d o m o v in a , a sada ih kleveemo kako ne iskazuju
nita vie do polupatriotska oseanja. Postupam o p rem a njim a kao p re m a robovim a
i udim o se to nas ne p rih v a ta ju kao je d n a k e sebi. P rim o ra va m o ih n a p re zira
dostojne poslove, a onda ih kritikujem o to se n e posveuju uglednim za n im a n jim a .
D ugo sm o im z a b r a n jiv a li d a p o se d u ju ze m lju , a sada n a m sm e ta to se bave
trgovinom . Sputavam o n jih o v u p re d u zim ljiv o sta onda ih p rezirem o zbogpohlepe.
(Cit. prema Macarthur 1996 - 284)

84
M aistori i muza

upozna udove u kojima su ljudi Uveli u proteklim vremenima mora isto tako da
postupa. Bude li se upoznao samo sa dravnim poslovima, ratovima, susretima
diplomata i parlamentarnim raspravama, njegovo e istraivanje bitijednako
beskorisno kao i putovanja tih carskih, kraljevskih i iznad svega bezbrinih
vladara koji posle obilaska nekoliko znamenitosti i susreta sa nekoliko visokih
zvaninika misle da poznaju nau otadbinu i da mogu da sude o njoj.70
U skladu s tim, Makoli je verovao i daje dobar istoriar onaj ko u svom
delu prikazuje znaaj i duh nekog vremena u malom - ali tano. Dakle ne
onaj ko se bavi pukim prepriavanjem dogaaja i predstavljanjem slavnih
likova, ve onaj ko ume da prikupi valjanu grau i kljune detalje iz vremena
koje opisuje; da izdvoji i naglasi ono bez ega se ne moe i odbaci ili ostavi
u send sve bez ega se moe oslikati celina; i da injenice izloi i protumai
na nain koji e istini dati onu zanimljivost koju je pesnitvo neosnovano
prisvojilo za sebe.71 To svakako znai i da injenice ne treba daprilagoava
unapred formulisanim teorijskim stavovima, ili da ih ukalupljuje u vlastita ili
vladajua predubeenja, nego da ih tumai istinito i uz dosta mate - jer mu
inae pripovedanje nee biti slikovito i nee zaneti itaoca. Drugim recima,
nae ga dovesti do krajnjeg cilja - a to je dalje prouavanje i razmiljanje.
Svestan injenice da istorija lei na granici izm eu dva potpuno
razliita podruja i da njome upravljaju dve neprijateljske sile, Makoli
ukazuje i daje, poput mnogih drugih oblasti koje su u slinom poloaju, i
ona upravo zbog toga esto bila pogreno predstavljana, pogreno tretirana
i pogreno voena:
Umesto daje njeni vladari R azum i Imaginacija pravedno razdele meu
sobom, ona naizmenino podlee samostalnoj i apsolutnoj vlasti jednog od
njih. Zato je ponekad pria, ponekad teorija.72
A dokaze za to daje ovo dvoje ipak mogue udruiti video je u delima
ekspira ili Valtera Skota, koji nam, kako kae, nude scene nita manje
verodostojne od onih koje opisuje H erodot.

70 T. B. Macaulay, History (Edinburgh Review, 1828). Nav. prema: Stern 1973,8586.

71 Isto. str. 74.
72 Isto, str. 76.

85
 O to Luthar

N o, uprkos svoj svojoj zaokupljenosti um etnou pripovedanja,

Makoli, naravno, razmilja i o poukama i koristima koje pouzdana i valjana
unutranja istorija naroda moe da donese dravi u predvianju buduih
i boljem razumevanju aktuelnih politikih dogaaja. Pritom, ta valjanost iz
koje jedino moe da proistekne i prava pouka, podrazum eva upravo
bavljenje svakodnevnim stvarima i obinim ljudima.
Kako se obino pie istorija drava, rekao bi ovek, da najvee i
najznamenitije revolucije nisu nita drugo do neke natprirodne kazne, koje
narode sustiu iznebuha i bez ikakvog razloga. Pa ipak nema sumnje, da su
takve revolucije gotovo uvek samo posledice moralnih promena, koje su malo-
pomalo prodrle i uvreilese u narodu, i koje po pravilu uzimaju maha mnogo
pre nego to uznapreduju toliko da se iskau u nekom javnom inu. Zato treba
potanko upoznati unutranju povest naroda, je r se bez toga politiki dogaaji
ne mogu razumeti, niti se o njima moe prosuivati kako valja.
To potanko upoznavanje unutranje povesti naroda znailo je u
sluaju M akolija, pored istraivanja politike istorije i brojne studije u
kojima se bavio razvojem primenjenih i dekorativnih umetnosti, nastankom
i usponom verskih sekti, prom enam a knjievnog ukusa, navikam a i
obiajima ljudi kroz razliite generacije, dogaajim a koji su uticali na
odevanje, oblikovanje nametaja, nain ishrane i zabave i slino.
Brojne argum ente u prilog povezanosti istorije i knjievnosti i
mogunosti da se istorija pie na nain na koji je, posebno, Valter Skot73
[Walter Scott, 1771-1832) pisao svoja del, ponudio je i Makolijev roak
Tomas Karlajl ( Thomas Carlyle, 1795-1881). Na kontinentu se toj raspravi
pridruio nemaki istoriar Johan Gustav Drojzen, autor, pored ostalog, i
etrnaest svezaka istorije pruske politike od srednjeg veka do Sedmogodinjeg
rata. Kao i Makoli, i D rojzen je razmiljao o posledicama injenice da
meusobno neprijateljske sile (razum i imaginacija) upravljaju podrujem
istorije i predstavljajui vlastit istorijski metod, zapisao daje istorija jedina

73 kotski pesnik i spisatelj, pisac narodnih balada, rom antinih epova, zaetnik rom an
tinog istorijskog romana. Njegov najpoznatiji roman je Ajvanbo.

86
Tomas Karlajl, neto stariji Makolijev savremenik koji je esto govorio da je
istorija u stvari filozofija s primerima, odnosno poduavanje filozofiji pomou
primera (Philosophy teaching by Experience), a njeno polje trg na kojem se susreu
i meusobno dopunjuju inae posvaani stvaraoci u naizgled nespojivim
oblastima: poeziji, filozofiji itd.

nauka koja ima tu neizvesnu sreu... da je istovremeno i nauka i um etnost.

Kao strogi m etodolog, u tom kontekstu je, naravno, kritikovao Karlajla,
M akolija i Francuza O gistena Tjerija (A. Thierry, 17 9 5 -1 8 5 6 ) zbog
preteranog zanesenjatva i nekritikog ugledanja na uitelje poput Valtera
Skota i Satobrijana (Franois-Ren Vicomte de Chateaubriand 17681848).74

74 Francuski politiar i pisac. Kao pristalica Burbona polemisao je sa istaknutim akterima

Francuske revolucije, a kasnije i sa Napoleonom.

87
 O to Luthar

Mnogo blii od njih bio mu je Fistel de Kulan, odani poklonik i briljantni

poznavalac antike, koji se kao i sam Drojzen zalagao za nauno prouavanje
istorije i preciznije definisanje istoriareve etike. Istorija je vie od prolog
vremena, naglaavao je D e Kulan, i ona ne slui samo naoj zabavi,
radoznalosti ili popunjavanju pretinca u naem seanju... Naprotiv:
Istorija jeste i morala bi biti nauka. N jen predmet je najneobiniji od
svih kojepoznaju ljudska istraivanja, toje - sam ovek... G de god daje ovek
Uveo, gdegod da je ostavio za sobom makar i jedva prepoznatljiv trag svog
ivota i razuma, tamo je istorija. Istorija bi morala obuhvatiti sve vekove (...)
ali ne kao zabava, ve kao nauka.75
Takoe, ona ne srne biti projekcija sadanjosti na prolost, niti samo
detaljna i precizna zbirka pojedinanih dogaaja iz odreenog perioda i
svih detalja u vezi sa tim dogaajima. Isto kao to ne treba da se svodi ni na
biografiju (ma koliko udesnu), koja izdvaja jedino one dogaaje koji nas
nadahnjuju ili rastuuju.
Istoriar uvek iznova mora da ide nazad u antiku, mora razumeti
institucije ljudi kojih vie nema, mora udahnuti ivot davnim generacijama,
od kojih nije ostao ni prah. Tamo gde nema na raspolaganju pisane izvore,
istorija mora prisiliti m rtve je zike da jo j glasno odaju svoje tajne. Mora
proveravati prie i mitove, snove, koji su plod ljudske mate, moraproveriti sve
stare prizemne lai i otkriti neto zaista istinito - ovekove misli.
Pritom, istoriar, naravno, ne treba da se oslanja samo na sopstveni
razum i intuiciju ve mora da koristi sav svoj talenat i umee pripovedanja
- ukratko, svoju sposobnost da dogaaje koje opisuje uoblii u razumljivu
i pitku priu. Ali, to je ve zakljuak koji je posle De Kulana - kao neku
vrstu naslea za 20. vek, formulisao D ord Makoli Treveljan, jedan od
prapotomaka Tomasa B. Makolija.

75 Iz pristupnog predavanja De Kulana na univerzitetu u Strazburu 1862, nav. prema:

Stern 1973, str. 173,180.

88
 ZATO JE K U O
NAMIGNULA?

Dord Makoli Treveljan bio je ne samo najvei restaurator istorijske

naracije nego i duhoviti i emancipovani hroniar promena u menadmentu
hrama boginje istorije. Naglaavao je da ga u prvom redu interesuje vreme
kada su nestali proroci i bardovi istoriografije a na njihovo mesto stupili
svetenici organizovane crkve:
Obini ljudi bili su odvojeni od onih plemenitogporekla, doktrina je bila
utvrena, jeretici iskljueni, a grobniceproroka usklaene s novom hijerarhijom.
I dok su se te promene dogaale, videlo se kako je statua M uze namignula. Je
li to bio izraz odobravanja ili izrazpodsm ehaf6
Premda se nije odvaio da ponudi konaan i celovit odgovor na ovo
pitanje, Treveljan je jasno ukazivao na uslove koje treba ispuniti da bi takav
odgovor zapravo mogao da se formulie. S jedne strane, potrebno je da ljudi
spoznaju da interpretacija prolosti nije puko prikupljanje i evidentiranje
podataka ve i njihovo tum aenje i objanjavanje ,,u njihovoj punoj
emocionalnoj i intelektualnoj vrednosti. S druge strane, takvo objanjenje
mora biti posredovano na slian nain kao i knjievna pripovest kako bi
doprlo do to veeg kruga italaca i kako ne bi bilo samo privilegija
strunjaka - profesionalnih istoriografa.
Uveren da istorijski dogaaji ne mogu da se izoluju i da se analiziraju
nezavisno od ukupnih okolnosti i okruenja u kojem je do njih dolo,
smatrao je neprimerenim kako poreenje istorije sa prirodnim naukama,
tako i traganja za p rak tin o prim enljivim znanjim a i univerzalnim
uzronim zakonitostim a u istorijskom razvoju, koja su zaokupljala neke 76

76 Esej M uza Clio (Clio,AMuse), koji je Treveljan napisao polemiui sa svojim kolegom,
irskim itoriarem, vizantologom i filologom Bjurijem (John Bagnell Bury, 1861-1927),
prvi put je objavljen 1903. godine u asopisu Independent Review, a 1913. nanovo tam
pan i u zbirci njegovih tekstova. Ovde nav. prema Stern 1973, str. 231.

89
 O to Luthar

od njegovih p re th o d n ik a . O sporavao je i m o g u n o st sainjavanja

kom pletnog i p o tp u n o istin ito g izvetaja o nekom dogaaju i, slino
Makoliju, upozoravao da bi to onda moralo da znai navoenje svakog i
najmanjeg detalja u vezi sa tim dogaajem, svake linosti koja je u njemu
uestvovala, njenih pobuda... - i tako do apsurda. Ukratko, on je tvrdio
da postoje i da mogu da postoje samo razliita nepotpuna itanja istorije,
koja su u svakom sluaju bolja nego nikakva. N ajbolje itanje ili
tumaenje, pritom , moe da prui onaj ko detaljno preispita sve izvore
vane za tem u koju obrauje, i sa najvie razuma, oseanja i mate o tome
saini izvetaj. Mata, naracija, oslobaanje od predrasuda, zanos i slino,
pojm ovi su na koje se Treveljan pozivao u raspravama sa onim a koji su
neprekidno naglaavali i prizivali nauni sud istorije. O n je tvrdio da ne
postoji nijedan drugi sud, osim linog miljenja svakog ponaosob, i da
istoriar moe videti samo okrunjeni komadi istine; i mada moe
obuhvatiti sve strane, verovatno nijednu od njih ne moe sagledati dovoljno
duboko. Jedini nain koji itaocu omoguava koliko-toliko pam etan sud o
odreenom istorijskom periodu jeste da proita vie dobrih istorija,
starovremenih ili modernih, napisanih sa razliitih stanovita, i da o njima
sam razmisli. Ali, preesto su izbor dobrih knjiga, a time i iskustva koja stiemo
na osnovu linog suda, sueni - je r uvek postoji neko ko predstavlja odreeno
delo drugima kao nepristrasno i aktuelno. A nijedna knjiga ne moe
ponuditi preicu do istorijske istine. Istina nije siva, ve je u crno-belim
zakrpama. N a svetu, generalno, ne postoji nita toje crno i nita toje sasvim
belo, ve stvari postaju takve tek razmiljanjem.77
A d o k p ro m iljam o p rik u p lje n u grau i uobliavam o njen u
interpretaciju, odnosno formuliemo priu, prema njegovom shvatanju, ne
treba da se odriemo strasti. Njeno iskljuivanje iz istoriografije i zahteve za
tum aenjem prolosti bez ikakvih strasti ne treba m eati sa istinski
neophodnim kvalitetima, kao to su preciznost i dobronamernost. Stavie,
prema Treveljanovom miljenju:

77 Isto.

90
M atstori i muza

Pogled bez strasti - nil admirari - moe obm anuti i najnadarenijeg

istoriara, i navesti ga da previdi neku vanu istinu u vezi sa predmetom
njegovog prouavanja. 7S
Tako se, sudei prema shvatanjima istoriografije koja su obeleila kraj
19. veka, taj vek zapravo nije okonao nacionalnom euforijom, koja je obeleila
njegov poetak, niti stilskim vebama, ve pozivim a na emancipaciju
(Treveljan) i na neumorno postavljanje uvek novih pitanja (Fistel de Kulan).
Pre svega onih koja su pod produenim uticajem pozitivizma, ali i sve
snanijim uticajem marksizma, istoriju na due vreme pribliila sociologiji i
doprinela da i istoriografija pone da gleda na ljudsku prolost kao na prolost
drutvenih procesa. Pritom, naravno, nije bio u pitanju onaj pozitivizam koji
je tvrdio da prouavanju drutva treba pristupati na isti nain kao i prouavanju
prirodnih pojava, ve njegov ogranak u kojem se govorilo da istorija treba
da obezbedi osnovu za tum aenje drutvenih pojava. Takoe, ni onaj
marksizam, koji je posle Drugog svetskog rata u socijalistikim dravama
nekadanjeg Istonog bloka pokazao put i nain kako u svim dimenzijama i
sa svih strana istraiti nastanak, razvoj i propast drutveno-ekonom skih
formacija.79 Naprotiv, to je bio marksizam Nemca Franca Meringa (Franz
Mehring, 1846-1919), koji je kroz odbranu stavova svog roaka Karla
Lamprehta (K. Lamprecht, 1856-1915)80 razotkrio duboku krizu u nemakoj7890

78 Isto, str. 234. Neto slino, gotovo tri generacije kasnije zapisao je slovenaki istori-
ar M arko tuhec ( 1959) : N e znam da li narativnost im a neki epistemoloki znaaj, ali
didaktiki svakako ima. Zato istoriar, uprkos opasnim zam kam a, ne treba da se odrekne
mogunosti preplitanja naunog i pripovedakog diskursa. Osnovaje, naravno, uvaavanje
svih onih naela koja istoriografiju dejiniu kao nauku. A li u tim naelima - a ne mimo njih!
- ostaje dovoljno prostora za istoriarevu senzibilnost i matu. (tuhec 1995,196-197).
Njegova privrenost narativnoj istoriografiji je paradigmatina i ujedno na najbolji nain
ukazuje na tekoe vrednovanja tematskih i metodolokih inovacija, jer i on navodi daje i
istoriografija 19. veka poznavala danas tako modernu istoriju svakodnevnog ivota.
79 Klopi 1977,31
80 Osnovno polazite Karla Lamprehta bilo je da je istorija pojedinanog aktera sastavni
deo istorije nekog naroda, ali da ni o jednom ni o drugom ne moemo suditi samo na
osnovu njihove politike prolosti.

91
 O to Luthar

istoriografiji posle Rankea. To je bio marksizam koji kasnije susreemo u

delim a Z o r a Lefevra ( G. L efeb vr), zagovornika k v an titativ n o g i
kvazipsiholokog pristupa istoriji ili, jo kasnije, u delima autora kao to su bili
E. P. Tom pson {Edward Palmer Thompson 1924-1993), Kristofer H il
{Christopher Hill, 1912-2003) i ve pom injani Erik Hobsbaum. Dakle,
marksizam u kojem je pojam klasa shvatan pre svega kao svojevrsni odnos,
a ne kao stvar.81
Ali, sa navedenim engleskim autorima ve smo zali duboko u 20. vek
i otvorili pitanja koja nam ne mogu mnogo pomoi u svoenju bilansa 19.
veka, koji je, kao to znamo, trajao sve do 1914. godine. U tome nam vie
moe pomoi nemaki sociolog Maks Veber {Max Weber, 1864-1920), koji,
je istoriji nam enio posebno mesto u okviru drutvenih nauka. Sa mnogo
nepoverenja prema istoriarskom prisvajanju istorije,82 Veber je osnovni
zadatak istorije zapravo video u tom e da pojedinane dogaaje, odnosno
totalitet dogaaja i procesa predstavlja i interpretira sa stanovita njihovog
kulturnog znaaja.
Na slian pristup istoriji kao istoriji kultura nailazimo zatim i kod
m nogih po zn atih istoriara - kod vajcarca Jakoba B urkharta {Jacob
Burchardt, 1818 -1 8 9 7 ), kod Belgijanca Anrija Pirena {Henry Pirenn,
1862-1935) i naravno kod Holananina Johana Hojzinge (Johan Huizinga,
1872 -1 9 4 5 ), autora znam enitih del Jesen srednjeg veka {Herfstij der
middeleeuwen), Homo ludens - o poreklu kulture u igri, Useni sutranjice -

81 Ovakvo kodiranje pojmova iz prolosti podudara se, inae, s Marksovim istraivanjima

razliitih naina ispitivanja proizvodnih odnosa, a ujedno znai i njihovu nadgradnju.
Tompson je, recimo, u svojim istraivanjima preciznije definisao pojedinane faze razvo
ja engleske radnike klase i na osnovu prikupljenih podataka razvio njihov hronoloki
redosled.
82 Smatrao je da predstavljenoj stvarnosti m i uvek dodajemo totalitet naeg nomolo-
kog iskustvenog znanja - to znai i da sve to istoriar moe da ponudi ne prevazilazi
vie ili manje tipske formulacije objektivne mogunosti. Pod tim je podrazumevao mre
u moguih objanjenja koja pri doslednom sprovoenju kritike analize istorijske grae
predstavljaju verovatnu sliku prolog dogaaja. O tuda Veber u ljudskim konstrukcijama
nije video univerzalne zakone, ve u najboljem sluaju skup istorijskih iskaza.

92
M atstori i muza

kriza suvremene kulture i drugih. Ovi autori su odluujue uticali na razvoj

kulturne istorije, koja je doivela preporod pola veka kasnije, kada su njihovi
naslednici posebno insistirali na tvrdnji da
istorijska pripovest uvek zavisi od kulture iz koje potie ..., (da) ...
istoriografska sinteza nastaje ve u samom inu analize..., (da)., .je istoriografsko
znanje mrtvo i bezvredno ako u njemu ne prepoznamo merila koja vae i za
duhovni i intelektualni ivot samog istoriara ...(i, dakako, da)... istoriareve
tenje, sa svim svojim promenljivim pravcima, moraju uvek voditi obraivani
dogaaj. Jer znanje kojeje izgubilo perspektivu konkretnog oveka i stvarnog
dogaajajeste vredno uloenog truda, ali to vie nije istorijaP
Zavriemo svoenje bilansa 19. veka time to emo navesti neke od
karakteristinih dilema koje su muile istoriare toga vremena. Prva meu
njima bila je da li istorija moe da bude objektivna, odnosno da li istoriar
moe da oblikuje bilo kakva univerzalna saznanja ili su ta saznanja uvek
uslovljena drutveno ili njegovim linim stavovim a.8384 D ruga dilema
odnosila se na to da li u sreditu istoriarevog prouavanja treba da bude
politika istorija, odnosno da li istoriar treba prvenstveno da istrauje
politika ureenja drava i odnose meu njima, to je, na primer, zagovarao
Ranke, ili bi prednost trebalo dati drugim istorijama. M eu tim drugim
istorijama, na prelomu vekova, najbolje se kotirala ekonomska istorija -
ali ne samo u sm islu m arksistikog tum aenja odluujueg uticaja
ekonomskih faktora ve i u vidu takozvane buroaske istorije politiko
ekonom skih odnosa. Uz to, veliku panju je privlaila i istorija ideja sa

83 Iz Hojzinginog eseja Ideja istorije, prvi p u t objavljenog 1934. gdoine. Ovde nav. prema:
Stern 1973, str. 292-305.
84 Ranke je, na primer, verovao da e dosledno korienje prim arnih izvora omoguiti
objektivnu sliku, dok je Marks tvrdio da takvi m etodi otkrivaju samo ljuturu, mislei
pritom na buroasko vienje drutva. Prema njegovom miljenju, ono to je u buroaskom
drutvu bilo shvaeno kao znanje, u stvarnosti zapravo predstavlja deo superstrukture
konstruisane za to da ouva buroasku nadmo. Pravu, a kasnije i ire prihvaenu alter
nativu i jednom i drugom shvatanju ponudio je potom filozof Vilhelm Diltaj (Wilhelm
Dilthey, 1833-1911), upozorivi daje istoriar nerazdvojni deo vlastitih prouavanja i da
kao takav neizbeno i presudno utie na uobliavanje rezultata tih prouavanja.

93
 O to Luthar

svojim zalaganjem za prevlast duhovnih faktora nad materijalnim, a bilo je,

razume se, i onih koji su smatrali da prednost treba dati udruivanju svih tih
istorijskih poddisciplina u celovitu istoriju. I to onako kako su predlagali
Volter i Burkhart, a Burkhart svojim jedinstvenim delom Kultura renesanse
u Ita liji85 (D ie K u ltu r der Renaissance in Italien, 1860) i konkretno
pokazao.
Pored navedenih glavnih dilema, a na neki nain i u okviru njih,
postavljalo se i pitan je odnosa prem a novim m etodim a i tehnikam a
prouavanja do kojih su dole druge nauke (na prim er, psihologija,
antropologija, sociologija, ekonomija ili statistika). Istoriari su se pitali da li
i u kojoj meri istorija moe da se osloni na neke od tih metoda i da ih koristi u
svojim istraivanjima, i da li moe da ih prikljui ve postojeim tehnikama
istraivanja ili opredeljivanje za njih podrazumeva odricanje od sopstvenog,
do tada izgraenog i stalno unapreivanog metodolokog arsenala ?86
U periodu koji je usledio, um esto odgovora dobili smo niz novih
pitanja i preispitivanja daljeg razvoja istoriografije... a oveanstvo je dospelo
do ivice propasti...

85 Pod originalnim naslovom ovo delo je objavljeno 1953. godine i u prevodu Milana
Preloga, u izdanju Matice hrvatske.
86 Vidi: A. Marwick, Ihe Nature o f History, London 1989, p. 61.

94
 VEK KRAJNOSTI

Slino su razmiljali i neki od em inentnih svedoka koje Hobsbaum

pom inje u uvodu u svoju sada ve nezaobilaznu knjigu Doba ekstrema87
(Age o f Extremes)-.
engleski pisac i nobelovac Vilijem G olding ( W illiam Golding)
zapisao je svojevremeno daje to bio najnasilniji vek u ljudskoj istoriji;
njegov italijanski kolega Primo Levi, imajui na um u nacistike
koncentracione logore, pisao je da se oni koji su videli lice Gorgone nisu
vratili, ili su se vratili bez rei;
ameriki violinista Jehudi M enjuhin (Yehudi M enuhin) suptilno je
okarakaterisao 20. vek kao vek koji je pobudio najvee nade ikada zaete u
oveanstvu, i unitio sve iluzije i ideale.
Sve je to imalo snaan odjek i u istoriografiji kao delu ukupnih
zbivanja. Nikada ranije, da ponovimo Hobsbaumove rei, oveanstvo se
nije tako sveobuhvatno i na toliko razliitih naina bavilo sopstvenom
prolou, a ipak (zanimljiv paradoks!), upravo u to vreme susreemo itave
generacije koje ne poznaju osnovne injenice iz vlastite prolosti ili prolosti
svojih bliih predaka. Kao ilustraciju za to sam Hobsbaum navodi prim er
jednog amerikog (dobrog) studenta koji ga je svojevremeno na nekom
predavanju upitao dali naziv Drugi svetski rat znai daje pre toga postojao
i Prvi. Upitani je kasnije to pripisao injenici daje veina mladih mukaraca
i ena u drugoj polovini 20. veka odrastala u atmosferi stalne sadanjosti,
zbog ega im nedostaje bilo kakva organska veza sa zajednikom prolou
vremena u kojem ive88, i ujedno upozorio da su upravo zato istoriari, iji
je posao da pamte ono to drugi zaboravljaju, na kraju veka bili neophodniji
nego ikada ranije.

87 Doba ekstrema - lstorija kratkog dvadesetog veka 1914-1991, preveo s engleskog Pre-
dragj. Markovi, Dereta, Beograd 2002.
88 Hobsbaum 2002,10.

95
Erik Hobsbaum, uz Natali Zimon Dejvis, Arnalda Momiljana, Fernana Brodela,
Miela Fukoa i jo neke autore, spada u najistaknutije istoriare 20. veka. Svoju
velianstvenu seriju studija o 19. i 20. veku {Doba revolucija, Doba kapitala, Doba
carstva, Doba ekstrema) zakljuio je ocenom da se 20. vek zapravo okonao ve
krajem osamdesetih, odnosno poetkom devedesetih godina.

Svojim pokuajem da razume i objasni zato su stvari ispale ba onako

kako su ispale i da identifikuje osnovne dogaaje koji su obeleili njegovo,
odnosno upravo to doba ekstrema, uprkos injenici daje u vreme kada je
knjigu pisao ve uveliko zagazio u osamdesete godine ivota, dokazao je da
je majstor nad majstorima. Zapoeo je s Prvim svetskim ratom
kojije obeleio slom (zapadne) civilizacije 19. veka. Ova civilizacijaje
bila kapitalistika po svojoj privredi; liberalna po svojoj ustavnoj i pravnoj
strukturi; buroaska po liku za nju karakteristine hegemonistike klase;
likovala je zbog svog napretka, nauke, znanja i obrazovanja, materijalnog i
moralnogprogresa; i bilaje duboko ubeena u sredinje mesto Evrope, rodnog

%
M aistori i muza

mesta revolucija u m ukam a, umetnostima, kulturi i industriji, iji su vojnici

osvojili ipotinili vei deo sveta...89
i nastavio opisom decenija od izbijanja Prvog svetskog rata do godina
koje su usledile posle Drugog svetskog rata, uz konstataciju da je to bilo
doba katastrofe za ovo drutvo... (koje se) etrdeset godina spoticalo od
jed n e do druge propasti. Bilo j e vremena kada se ak ni inteligentni
konzervativac ne bi kladio na opstanak ovog drutva. Bilo je uzdrmano sa dva
svetska rata, koje su pratila dva talasa globalnih revolucija i pobuna, to su na
vlast doveli sistem kojije tvrdio daje predodreen da bude istorijska alternativa
buroaskom i kapitalistikom drutvu, prvo na estini kopnene povrine sveta,
a posle Drugog svetskog rata nad treinomplanetarnog stanovnitva. Ogromna
kolonijalna carstva, izgraena pre i za vreme Doba carstva bila su potroena i
smrvljena u prah. itava istorija modernog imperijalizma, tako vrstog i
samopouzdanog, kada je kraljica Viktorija umrla, nije trajala due odjednog
ljudskog ivota - recimo, ivota Vinstona Cerila (Churchill 18741965).90
Pomenuli smo da su ti prelomni dogaaji odluujue uticali i na razvoj
istoriografije. Na osnovu Hobsbaumovog pisanja mogao bi se na prvi pogled
stei utisak da su novom nainu razmiljanja pre svega doprineli autori iz
Velike Britanije, premda razvoj nije tekao u tom pravcu. Inicijativu su, naime,
posle kratkog predaha, ponovo preuzeli Francuzi koje su, pored ostalog,
poela da opsedaju i pitanja kako je uopte mogue protivrene i uvek
prom enljive ideje razliitih ljudi i razliitih sredina sm estiti u okvire
tradicionalnih pojmova, kao to su, na primer, renesansa, humanizam,ili
reformacija. Uz to, kao i neke njihove kolege iz druge polovine 19. veka, sve
vie su ih interesovale ire dimenzije politikih i privrednih odnosa i prilika u
prolosti. Time su se dodatno pribliili sociologiji i drugim srodnim naukama
(naroito geografiji), dok su ih sve problematinija socijalna pitanja koja su
pratila radniki pokret i na poetku veka ukazivala na sve veu krizu, podsticala
na opirnije, pre svega sintetizovane izvetaje o stanju drutva.

89 Isto, str. 12-13.

90 Isto, str. 13.

97
 NOVI MAJSTORI,
INICIJATIVE I
NOVA ISTO RIJA

Mesto na kojem su ovoga puta postavljena kljuna pitanja o prirodi,

sutini, zadacima, tehnikama i odnosu istoriografije prema drutvenim na-
ukama bio je poznati francuski asopis Revue de Synthse L E volution de
L H umanit. Inicijativu za njegovo osnivanje praktino je jo 1900. godine
pokrenuo Anri Ber91 {Henri Berr, 1863-1954), premda se zvanino osni
vaima smatraju Lisjen Fevr (.Lucien Febvre, 1 878-1956) i M ark Blok
{MarcBloch, 1886-1944). Posle nekoliko promena naziva, asopis izlazi do
danas i jo predstavlja jedinstvenu platform u za preispitivanje istoriograf-
skog naslea i predstavljanje i promiljanje najinovativnijih istraivakih
pristupa u istorijskim prouavanjima. Naime, od osnivanja do 1939. godine
asopis koji e s vremenom doprineti uspostavljanju najmonije istoriograf-
ske kole 20. veka nosio je prvobitno ime, da bi u periodu 1939-1941. i
1945. godine bio preimenovan u Annales d H istoire sociale, izmeu 1942, i
1944. godine u Melanges d H istoire sociale, posle 1946. u Annales - cono
mies, Socits, Civilisations, i na kraju, 1994. godine bio nazvan Annales.
Histori, Sciences Sociales.
Teko je sa sigurnou rei da li je pokretanje ovakve revije bilo uzrok
ili posledica novih inicijativa, ali Lisjen Fevr, jedan od njenih osnivaa, znao
je da kae o Beru i daje odigrao ulogu trojanskogkonja u oblasti tradicionalne
istoriografije. Sam pojam tradicionalna (a ne klasina) istoriografija, koji je
pritom upotrebio, zapravo je odraavao novu i strogu podelu na staru i novu
istoriju, ili Nouvelle histoire, kako se francuska istoriografija nazivala posle

91 Ber je zamislio i zbirku od 96 knjiga, koja bi bila podeljena u etiri celine (a. preistorija
sa antikom; b. poeci hrianstva i srednji vek; c. m oderni svet; i d. sadanjosti) i
predstavljala sintezu celokupne istorije.

98
Majstori i muza

etrdesetih godina 20. veka. A jedna od osnovnih novina bilo je jo vre

povezivanje sa drugim drutvenim naukama, odnosno ukljuivanje niza
razliitih vie ili manje novih pristupa u prouavanje prolosti - to je vodilo
i uspostavljanju novih usmerenja, poput istorijske antropologije, kulturne i
drutvene istorije, a kasnije i takozvane istorije mentaliteta.
Duhovni prethodnici tog pokreta, kako je krajem osamdesetih godina
20. veka engleski istoriar Piter Berk {Peter Burke, 1937) nazvao osnivanje i
delovanje asopisa, bili su, pored ostalih i Langloa {Charles-VictorLanglois,
1863-1929) i Senjobos {Charles Seignobos, 1854-1942). Dakle, autori iji su
uzori bili sociolozi Dirkemove {mile Durkheim, 1858-1917) kole, ali i
kritiari njegovog sociolokog realizma, po kojem drutvene injenice ive
samo u pojedincima. Najistaknutiji aktivisti iz kruga okupljenog oko asopisa
i najborbeniji zagovornici prom ena u smislu izgradnje objedinjavajue i
humanije istorije, i naputanja metodoloki neinventivnog i spekulativnog
pisanja istorije, bili su upravo Fevr i od njega neto mlai Blok. Njihova
zamisao bio je provokativni i borbeni asopis koji bi kroz iroku analizu
ljudske prolosti pokazao daje istorija u ijem sreditu je zaista ovek, a to
znai, ekonomska i socijalna, odnosno istorija koja prouava drutvene
procese, nadmona u odnosu na dogaajnu i sve druge istorije.
I kao to je Fevr naglaavao da istorija mora biti nauka o ljudima i o
ljudskoj prolosti, a ne nauka o stvarima i pojmovima jer ideje bez ljudi
koji su ih stvorili, kao ni institucije odvojene od onih koji su ih uspostavili
i koji ih, uz duno potovanje, neprekidno menjaju jednostavno ne postoje
- zbog ega i nema druge istorije do istorije u najirem smislu92; tako je i
Blok, obrazlaui svoju zamisao humanije istorije, isticao da istorija jeste
nauka, da joj, bez obzira na eventualnu upotrebljivost njenih saznanja,
po d uslovom da je nepristrasna i da uspe da prevazie puko nabrajanje
injenica i hronoloko nizanje dogaaja koje iskljuuje traganje za njihovim
skrivenim uzrocima i meusobnim vezama, pripada zasebno mesto meu
naukama. Isticao je i da on sam, pre svega, eli da razume i predstavi ljude

92 L. Febvre, E m Historikerprftsein Gewissen u: Braudel et. al. 1990, str. 2.4

99
 O to L uthar

koji stoje iza svih polja orua, maina, zakona, pravila i institucija jer eli da
bude vie od sakupljaa ibica. U istom tonu, za istoriare koji neumorno
sakupljaju podatke i injenice, a da pritom malo ili uopte ne razmiljaju o
njihovom znaaju i znaenju, Fevr je pak koristio metaforu kolekcionari
leptirova, i tvrdio da upravo takav pristup prouavanju prolosti odvraa
mlade generacije od bavljenja istorijom i usmerava ih na druge drutvene
nauke.
U zajednikom uvodniku napisanom za prvi broj posle prom ene
naziva asopisa u Annales d Histoire conomique et Sociale (januar 1929)
Fevr i Blok definisali su opste standarde koje treba potovati u pristupu
prouavanju prolosti i predstavljanju rezultata togprouavanja, a koji treba
da doprinesu prevazilaenju podela m eu samim istoriarim a, kao i
prevazilaenju jaza nastalog izmeu istorije i drutvenih nauka usmerenih
na prouavanje savremenih ekonomija i drutava.
M eu sam im istoriarima, kao i meu istraivaima savremene
problematike, ima mnogo podela: antiki istoriari, medievisti, modemi istoriari;
istraivai koji seposveuju opisu civilizovanih[ ..] ili - naprotiv - onih koje u
nedostatku boljih termina nazivamo primitivnimili egzotinim drutvima.
Slaemo se da svima nama koji se, svako za sebe, bavimo svojim baticama ne bi
moglo da se desi nita bolje nego kad bismo mogli da pratimo susedov rad. Ali,
zidovi su tako visoki da esto zaklanjaju pogled... Protiv tog raskola mi hoemo da
postavimo svoje standarde. N e suvopamim lancima o metodima i ne teorijskim
raspravama, veprimerima i znanjem. Ovde e udrueni predstavnici razliitih
disciplina i razliitih specijalnosti, podstaknuti istim duhom istanane potpune
objektivnosti, predstaviti rezultate svojih istraivanja na odabrane teme za koje su
struni. [...]Na ciljje znak vereu uzornu vrlinu potenograda, poduprtu solidnim
isavesnim istraivakim radom.93
Za njih istoriografija, dakle, nije bila jasno odreena i nisu je shvatali
kao neto konkretno i stvarno p o p u t popravljanja ili izrade satova ili
nametaja, kako je govorio Blok. Naprotiv, oni su je razumeli kao nikada do

93 Nav. prema: Marwick 1990, str. 81.

100
Maistori i muza

kraja ostvarenu tenju ka boljem poznavanju stvari i procesa koji se oko nas
odvijaju. U svojim zalaganjima za istoriju koja bi prouavala drutvene
procese Blok je (kao i Volter u svoje vreme) kritikovao pisce istorije do prve
polovine 20. veka zbog toga to se iz njihovih del stie utisak da su, na
prim er u Galiji, u poslednjih hiljadu i etiri stotine godina iveli samo
kraljevi, ministri i generali. Istovremeno, bio je svestan i daje istorija nauka
koja je i dalje tek u povoju, kako je zapisao u svojoj poslednjoj nedovrenoj
raspravi94, koju je Fevr 1949. godine priredio za tam pu i objavio pod
naslovom Odbrana istorije i zanat istoriara (.Apologie pur l histoire au mtier
d historien). Takoe i da se, naalost, istorija i dalje uglavnom bavi samo
velikim dogaajim a, a tek u poslednje vreme (tekst je okonan 1941.
godine) pokuava da se probije ispod povrine pojedinih zbivanja i
odbaci otrov koji je danas opasniji od primamljivosti legendi i retorike. A
to je otrov eruditske izvetaenosti i em pirizm a preobuenog u zdrav
razum. Poput De Kulana, i on je na kraju ustanovio daje istorija najtea
od svih nauka, odnosno d aje najopasniji proizvod koji je ikada stvorila
hernija ljudskog duha. Spas od tog otrova video je pak u prouavanju
prolosti kao nedeljive m aterije. To znai, u prouavanju drutvenih
procesa i njihovih neprekidnih prom ena kao celine i u uspostavljanju
takozvane totalne istorije ili istorije civilizacija.
Sam naziv totalna istorija priznat je tek posle Drugog svetskog rata
iako ga u vie navrata susreemo jo u poetnoj, opozicionoj fazi Anala.
Dakle, u vreme kada su ostali francuski istoriari na pokret za novu istoriju
uglavnom i dalje gledali sa podsm ehom i zam erali m u to je m eu
saradnicima asopisa bilo i brojnih predstavnika drugih naunih disciplina,
i mnogih istoriara iz inostranstva.95 Meutim, bez obzira na sve zamerke,

94 N a ovom tekstu Blok je radio tokom 1941. i 1942. godine i nego to ga je zavrio
pridruio se francuskom Pokretu otpora. Nemake snage su ga uhapsile u junu 1944. i kao
Jevrejin streljan je nekoliko dana posle saveznikog iskrcavanja u Normandiji.
95 Saradnji stranaca i Blok i Fevr su se, inae, posebno radovali jer su od osnivanja Anala
prieljkivali da to bude meunarodni asopis u kojem e svoje stavove i gledita sueljavati
istoriari iz itavog sveta. Neposredno posle Prvog svetskog rata, i poto im je propao prvi

101
 Oto L uthar

u konceptu A nala do poetka D rugog svetskog rata nije bilo znaajnijih

prom ena. Ali, pedesetih i ezdesetih godina dolazi do prave eksplozije
takozvane stru k tu rn e ili strukturalne istorije (histoire structurelle" ili
structurale" i histoire der structures").
Nova generacija analista, koju je predvodio Fernan Brodel, ovek koji
je posle Fevrove smrti 1956. preuzeo ureivanje asopisa, shvatala je strukture
pre svega kao ljuture koje istorija u svom toku ostavlja za sobom, i koje
odluujue utiu na ivot i aktivnosti ljudi. I, to je najvanije, autori te
generacije defmisali su na novi nain razliite nivoe istorijskog vremena (temps
gographique, temps sociale i temps individuel) i njima odgovarajue slojeve
prouavanja (istorija dogaaja, istorija konjunktura i istorija dugog trajanja).
U skladu sa trendom koji su svojom istorijom civilizacijskih kompleksa poeli
Fevr i Blok, i sa uverenjem da se uzroci uspona i propasti pojedinih civilizacija
mogu razumeti upravo na osnovu praenja dugih razvojnih ciklusa, najvie
panje poklanjano je istoriji dugog trajanja.96 Uz to, vie nego ikada ranije
istorija dugog trajanja je predstavljala i osnovu za konjunkturnu istoriju,
odnosno za prouavanje kretanja ekonomskih trendova. Ipak, ostajalo je
dovoljno prostora i za dogaajnu (i politiku) istoriju, kao i za istoriju
sensibilits et des sentiments, a konano i za istoriju mentaliteta, koja je kao
poseban pravac sedamdesetih i osamdesetih godina postala prava moda.97

pokuaj te vrste, m eunarodnu saradnju su, pored ostalog, uvrstili i u osnovne kriterijurne
za dobar istorijski aopis. Obojica su vrlo ozbiljno shvatili staru Mileovu pouku da je za
pisanje istorije Francuske potrebno baviti se prolou itave Evrope.
96 U okviru ovog konceptualnog usmerenja predstavnici druge generacije analista dali su
poseban peat istraivanjima materijalnog ivota izmeu 15. i 18. veka.
97 Istorija m entaliteta dostigla je vrhunac u tekstovima pisanim povodom dvestogodi-
njice Francuske revolucije, kada su autori poput Miela Vovela (.Michel Vovelle) revoluci
onarni jezik sednica, prigodnih skupova, proslava, poasnih govora, zapisnika i tekstova
uesnika, podvrgli leksikoj i semantikoj analizi. U nameri da se svojim istraivanjima
priblie snovima (o slobodi, jednakosti i bratstvu), fanatizmu i predrasudama, tipinim
za revolucionarna vremena, kao grau su koristili i manje vane pisane ili likovne iz
vore iz domena popularne kulture u svakodnevnom ivotu (pesme, plakate, razglednice,
karikature u novinama i si.).

102
Maistori i muza

No, nezavisno od takvog razvoja, u sreditu analovskog univerzuma

krajem 20. veka nesumnjivo je bio Brodelov koncept totalne istorije i
shvatanje istorijskog vremena kao strukture tri razliite, meusobno zavisne
dimenzije vremena. Kako to izgleda u praksi sam Brodel je opisao u uvodu
u jed n o od svojih najvanijih del i ujedno jed n o od najveih del
istoriografije uopte (.Mediteran i mediteranski svet u doba Filipa I I - L a
Mditerrane et monde mditerranen l poque de Philippe II).
Ova knjigaje podeljena na tri del i svakije po sebi pokuaj da se objasni
celina.
Prvi govori o gotovo nepokretnoj istoriji, o oveku i njegovim odnosima
sa sredinom koja ga okruuje; ona lagano protie i menja se, estoje sazdana
od stalnih vraanja, od ciklusa koji neprestano iznova zapoinju. Nisam hteo
da zanemarim ni tu istoriju kojaje skoro izvan vremena, vezana za predmete
bez due, niti da se zadovoljim onim tradicionalnim geografskim uvodima u
istoriju kakvi uzaludno stoje na poetku tolikih knjiga, s kamenim pejzaima,
sa svim onim oranicama i cveem koji se naas pokau i o kojima kasnije ni
pomena nema, kao da se cvee ne vraa sa svakim proleem, kao da se stada ne
zadravaju na svojim stanitima, kao da lae neplove po stvarnom moru koje
se menja s godinjim dobima.
Iznad te nepokretne istorije izdvaja se istorija laganog ritma, reklo bi se
slobodnog ritma; mogla bi se nazvati - kad izraz ne bi bio suvie udaljen od
svogpunog znaenja - drutvena istorija ili istorija grupa i okupljanja. Kako
ti talasi iz osnova pokreu i diu uvis celinu mediteranskog ivota - toje pitanje
koje sam sebi postavio u drugom delu svoje knjige, izuavajui naporedo
ekonomiju, drave, drutva, civilizacije, nastojei najzad - da bih to bolje
osvetlio svoje shvatanje istorije - da pokaem kako sve one dubinske snage
deluju u sloenom polju rata. Jer rat nije, to znamo, samo oblast pojedinane
odgovornosti.
Trei deo je najzad tradicionalna istorija s razmerama ne oveka, ve
individue, toje dogaajna istorija (lhistoire vnementielle) Pola Lakomba
i Fransoa Simijana - to je ono kretanje na povrini, talasi koje plima podie
svojim monim kretanjem. Toje istorija kratkih treptaja, brzih i nervoznih.

103
 O t o Luthar

Buduipreterano osetljivapo definiciji, njeni merni instrumenti reaguju i na

najmanji pokret. No takva kakvaje, onaje istorija s najvie strasti, najbogatija
Ijudskou, takoe i najopasnija. uvajmo se tejo vrele istanje, onakve kakvu
suje osetili, opisali i videli savremenici u ritmu svoga ivota, kratkogkao toje
V 08
mas.
Posle objavljivanja svog drugog velikog del, spisa o kapitalizm u i
materijalnom svetu izmeu 1400. i 1800. godine", Brodel je postao poznat
irom sveta, a za analovsku koncepciju posebno su se zainteresovali
italijanski istoriari, koji su ak poeli da objavljuju slian asopis (fjuaderni
storici). Naravno, analisti su koketirali i s engleskim istoriarima, pre svega
sa marksistiki orijentisanim saradnicim a tamonjeg asopisa Past and
Present989100 i lanovim a francusko-engleskog udruenja koje je Brodel
osnovao zajedno sa nekolicinom britanskih kolega. Ali prodor na Ostrvo
nije iao lako. Tamo je, naime, istorijska scena bila podeljena uglavnom
izmeu dva dom inantna lokalna usmerenja.

98 Fernan Brodel, Mediteran i mediteranski svet u doba Filipa II, tom 1, preveo s francu
skog M irko orevi, Geopoetika Beograd, 2001, str. 16.
99 F. Brodel, Vrijeme svijeta: materijalna civilizacija, ekonomija i kapitalizam o d X V d o
X V III stoljea, Zagreb: August Cesarec, 1992.
100 asopis je 1952. godine osnovala grupa takozvanih progresistikih mislilaca iz kruga
britanskih marksista, prvenstveno zato da bi se, kako su govorili sami osnivai, prom i
ljeno suprotstavila ideolokoj ekskluzivnosti marksizma.

104
 POSLEDNJA PRIMADONA I HEROJI
RADNIKE KLASE

Ve smo rekli da su se u jezgru prve marksistiki orijentisane grupe

britan sk ih istoriara nalazili K ristofer H il, Edvard Tom pson i Erik
H obsbaum . A budui da smo gledita Tom psona i H obsbaum a ranije
predstavili, pogledajmo sada kako je, u uvodu u svoju raspravu o poreklu
engleske revolucije, H il definisao ulogu ideja u istoriji:
Ideje su bile nadasve vane za pojedincejer su ih podsticale na akciju, ali
istoriar istu panju mora posvetiti okolnostima u kojima su te ideje nastale.
Revolucije ne nastaju bez ideja, ali ne moe se rei da revolucije diu
intelektualci. Paraje vana je r pokree parnu mainu; ali, od pare se ne moe
napraviti ni lokomotiva ni eleznika pruga.101
O n se, prema vlastitim recima, u svojoj knjizi bavio upravo parom i
ustanovio da su svi veliki mislioci, poput Lutera, Rusoa ili M arksa - ,,u
sredinama u kojima su iveli bili prihvaeni zato to su spoznali potrebe
pojedinih... drutvenih grupa. Takoe, da su zato to ljudi ne raskidaju
lako s prolou navedeni autori svoj izazov opteptihvaenim normama
morali da podupru jasno formulisanim idejama.
M eu istaknutim predstavnicima posleratne britanske istoriografije
bili su i Kitson Klark (K . Clark, 1900-1979), Alan D. P. Tejlor [A.J. P.
Taylor, 1906-1990), H ju Trevor-Roper (Hugh Trevor-Roper, 1914-2003)
i Defri Elton [Geoffrey Elton, 1921-1994). Kao istoriar ije interesovanje
sutinski nije sezalo dalje od rekonstrukcije politikih zbivanja i istorije
vladara u najirem smislu, ali i p rotivnik bilo kakvih generalizacija u
prouavanju prolosti, Klark je, na primer, izriito tvrdio da:
iz istorije [treba da] nestanu pokorna i bezopasna opita miljenja o
itavim grupama, klasama i narodima; a ako neka i moraju da ostanu - bez

101 C. H ill, Intellectual Origins o f the English Revolution (1965). Ovde nav. prem a
Marwick 1990, str. 113.

105
A. D. P. Tejlor, istoriar koga je njegov ameriki kolega A rtur M arvik
nazvao poslednjom prim adonom evropske istoriografije.

uopltenih tvrdnji tekoje uostalom bilo ta rei o politici ili drutvu - onda
treba da budu pod stalnom sumnjom, kao korisna pomagala koja su prikladna,
moda i neophodna za trenutnu upotrebu, ali ni izdaleka ne i ono najbolje to
na svom putu do istine moemo stvoriti.102
Slino Klarku, ni Tejlor nije bio naklonjen generalizacijama i smatrao
je da
istoriari veliki deo sopstvenog vremena troe na banalnosti, a neki od
njih veruju i da prikupljanjem tih banalnosti pouzdano mogu doi do opteg
zakljuka... po principu: pobrinite se zapenije, ifu n te e ve same doi. Moje
shvatnjeje starinsko, alija ijesam starinski, fijakerski istoriar.103

102 Vidi: K. Clark, The Critical Historian, L ondon 1968. Ovde nav. prema: Marwick
1990,98.
103 A. J. P. Taylor u uglednom engleskom istorijskom asopisu Past a n d Present, X X X ,
1965, str. 113. Ovde nav. prema Marwick 1990,104.

106
M a STORI 1 MUZA

Verovamo mu je upravo taj stav i doneo dvosmisleni nadimak poslednja

primadona evropske istoriografije. Kako god bilo, iako najkontroverzniji,
Tejlor je bio najpopularniji od svih autora iz ove grupe, i uprkos mnogim
kritikama i osporavanjima, ubraja se i u najitanije britanske istoriare 20.
veka. Meu njegovim brojnim delima posebno se istiu studija o Habzburkoj
monarhiji ( The HabsburgMonarchy), pisana u izrazito antigermanskom tonu,
studija o Bizmarku (Bismarck: The M an and Statesman, 1955), zasnovana na
tezi da je nemaki kancelar traio kolonije za Nemaku pre svega zato to je
eleo da izazove sukob sa Velikom Britanijom i preko tog sukoba se u stvari
zblii sa Francuskom, i jedna od ujedno i najosporavanijih knjiga Uzroci
Drugogsvetskog rata ( The Origins o f the Second World War), zasnovana na, u
najm anju ruku neobinom , toboe objektivistikom stanovitu. Uz
objanjenje da njegov cilj nije da donosi sudove o nacizmu i Hitleru, ve samo
da opie ta se i zato dogaalo pre i tokom Drugog svetskog rata, Tejlor,
naim e, predstavlja H itlera kao nekakvog savrem enog A tilu, koji je
unitavanju teio pre svega radi samog unitavanja.
Neto savremeniji u ovoj grupi autora bili su Elton i Trevor-Roper,
mada su i oni, sudei prem a recima samog Trevor-Ropera, zanemarili,
odnosno
prevideligranice socioloke ili teorijske interpretacije (i priznali ) da
u odreenim situacijama politike stranke i politiki odnosi ne predstavljaju
neposredan izraz socijalnih i politikih teorija ili interesa, ve se i sami
polarizuju oko politikih dogaaja...lo4

104 H . R. Trevor-Roper, Religion, the Reformation and Social Change (1967). Ovde nav.
prema: Marwick 1990, str. 105.

107
 DOBRODOLI U AMERIKU

Socioloki, a posebno socioloko-statistiki metod, kako su ishodita

drutvene istorije nazvana izvan Francuske, najvee interesovanje pobudio
je u Sjedinjenim A m erikim Dravam a, gde je posleratna generacija
istoriara smatrala da treba odgovoriti na pitanje zato u dravi sa najvie
industrijskih radnika nije dolo do revolucije. Veina njih su, dodue, bili
saglasni sa Tarnerovom {FrederickJackson Turner, 1861-1932) tezom da je
pria o nastanku savremene amerike zajednice u krajnjoj liniji pria o
napredovanju prem a demokratiji. Ali, iri konsenzus postignut je tek oko
stava (1) da su se doseljenici iz Evrope i drugih delova sveta relativno brzo
integrisali i da zato na dnu drutvene lestvice nije dolo do form iranja
posebne drutvene grupe i (2) da nije tana tvrdnja da su zbog koncentracije
kapitala bogati postajali samo jo bogatiji a siromani tek neto manje
siromani, jer je sistem bio jo dovoljno otvoren za raznovrsne vidove
uspona u drutvenoj hijerarhiji.
Kao i u Velikoj Britaniji, i u SAD su se formirale dve struje. Prva, koja
je sledila upravo stavove britanskog istoriara E. P. Tompsona, naginjala je
ka angaovanom, odnosno emancipatorskom usmerenju, i druga, koja se
prevashodno bavila teorijskim pitanjim a, m eu kojima je od ezdesetih
godina prevladavalo pitanje uloge pripovesti u istoriografiji i s tim povezano
novo promiljanje mogunosti objektivnog predstavljanja prolosti.
S obzirom na poseban znaaj prelom nih ezdesetih godina, koje su
odlikovali masovni drutveni pokreti, uspostavljanje novih k ulturnih
trendova, protesti studenata, novi talas rasne i rodne emancipacije, kao i
seksualna revolucija, razumljivo je to su u sreditu panje najpre bili
predstavnici prvog usmerenja. Okupljeni oko amerike Nove levice {New
Lejt), oni su se zaokupili proavanjem istorijskih uzroka rasizma, nacionalizma,
imperijalizma i zapostavljanja ena. M eu tim autorima posebno se isticao
Eugen enoveze {Eugene Genovese, 1 9 3 0 -2 0 1 2 ), neum orni esejista
Tompsonovog kova, koji je otro istupao protiv bilo kakvog ograniavanja

108
Majstori i muza

istorijskog prouavanja. U uvodu za svoju knjigu In Red and Black (1971)

opisao je tipian dogaaj s poetka ezdesetih godina kada se
uveni klovn, kojije odraopredsednikigovor u Amerikom udruenju
istoriara, alio zbog prodora nevaspovaca (W ASP - W hite Anglo-Saxon
Protestant, prim, prev.) u istorijsku profesiju. Uostalom, kako uopteJevreji,
Ita lija n i i Irci mogu da razum eju am eriku ku ltu ru koja j e preteno
anglosaksonskog i teutonskogporekla. Suoen s njegovim argumentima, morao
sam da priznam da sam osposobljen samo za prouavanje istorije naseljavanja
Italijana - a toje tema o kojoj ne znam ba nita.105
Pritom, nije skrivao daje leviar. Naprotiv, na samom poetku svoje
poznate knjige Politika ekonomija ropstva ( The Political Economy o f Slavery:
Studies in the Economy and Society o f the Slave South, 1965), precizno
objanjava vlastito stanovite:
Namera nam je da pokaemo da je celokupna istoriografija i istorijsko
uenje - ukupan kulturni rad - nuno politiki in, isto kao to je ideoloki
motivisana istoriografija loa istoriografija i na kraju krajeva, reakcionarna
politika... Mi, socijalisti, ne zagovaramo golu uenost i vrednosno neutralnu
nauku je r ne zagovaramo nemogue. A li ostajemo vrsto p ri tvrdnji da nas
neizbena ideoloka pristrasnost ne oslobaa dunog zalaganja za najveu
moguu objektivnost... Neverovatno smo ambiciozni i uobraeni: istinski
verujemo da ne treba da se bojimo istine, kakva god ona bila...106
elju za neideolokom istorijom jo bolje je izrazio njegov kolega
H erbert Gutm an (1928-1985) koji je isto tako u svojim razmiljanjima
sledio tragove niza b ritan sk ih socijalnih istoriara, ukljuujui one
nemarksistike:
K ad jednom raistimo s deterministikim i teleolokim elementima, ne
ostaje nam nita osim dobrih pitanja koja usmeravaju nau p anju ka
kritikom preispitivanju promenljivih istorijskih procesa. Osnovni doprinos
marksistike misli 19. i 20. veka je stoga samo skup pitanja o tome kako da

105 Nav. prema: Marwick, 1990, str. 116-117.

106 E. Genovese, The Political Economy o f Slavery: Studies in the Economy and Society o f
the Slave South (1965), nav. prema: Marwick 1990, str. 117-118.

109
 O to Luthar

pristupimo prouavanju klasnih odnosa i promena u tim odnosima, kako

prouavanju razliitih vidova institucionalizacije moi, kako narodnim
pokretima i kako da istraujemo ukljuivanje podreenih ili eksploatisanih
grupa u drutveni sistem.107
Kao nem arksista, G utm an je predstavljao idealnu vezu izm eu
marksistiki usmerenih autora i drugih briljantnih istoriara svoga doba.
Meu njima ne smemo zaboraviti neodoljivog Danijela J. Borstina (Daniel
J. Boorstin, 1914-2004), autora uvenog razmiljanja o duini Kleopatrinog
nosa, koji je skrenuo panju na sebe ve poetkom pedesetih godina s
raspravom o duhu amerike politike, ali ni Luisa H arca (Louis H artz,
1919-1986), koji je pisao o amerikoj liberalnoj tradiciji i Margaret Voster
Kerti (M. Wooster Curti, 1892-1961 ), koja se u zakljuku svoje studije o
nastajanju amerike zajednice zapitala:
Svako poglavlje, bez obzira na to da li sam ga napisala sama, ili ga je
napisao neko od mojih saradnika, biloje pripremljeno kao deo opte sheme koju
sam ja priredila. M oe li onda iko od nas da tvrdi daje njegov rad potpuno
objektivandaje njegovprimer karakteristian za odreenu problematiku...108
Sa opisom kom binovanja tradicionalnog i drutvenoistorijskog
pristupa u istoriografiji, kao i priznanjem da su prim eri pom ou kojih je
njena grupa saradnika pokuala da objasni iru drutvenu problem atiku
vapili za veim stepenom objektivnosti, Kertijevaje, pored ostalog, ponovo
pokrenula iroku raspravu o tom e ta je u istoriografiji m it a ta istina.
Najprovokativniji, najcitiraniji, pa tako i najuticajniji uesnik te rasprave je
Hejden Vajt (Hayden White, 1928), koji je istoriarski esnaf podsetio na to
da su istorijske pripovesti ili narativi (historical narratives) sutinski i
neophodan element interpretacije.
Smatrao je da istoriar mora da interpretira istorijsku grau ako hoe da
uspostavi pokretnu strukturu slika koje odraavaju neki istorijski proces, ali

107 Iz zbornika Vision o f History, objavljenog 1983. u M anesteru, ovde nav. prema:
Marwick 1990,119.
108 M. W. Curti, The M aking o f an American Community: A Case Study ofDemocracy in
a Frontier Country (1959), nav. prema Marwick 1990, str. 107.

110
Maistori i muza

i zato to je istorijska ostavtina esto istovremeno i prebogata i nedovoljna. S

jedne strane, istorijska graa sadri vie podataka nego to istoriar moe da
ukljui u narativno predstavljanje, pa on zato neke podatke mora da interpretira
tako to e iskljuiti neke injenice koje nisu vane za osnovnu priu. S druge
strane, u pokuaju da rekonstruie neto to se dogodilo u nekom davno
prolom periodu istorije, mora u svoju pripovest neizostavno da ukljui i opise
nekih dogaaja o kojima mu ponekad nedostaju upravo oni podaci ili detalji
koji bi omoguili verovatno objanjenje njihovog stvarnog toka. To znai da
istoriar raspoloivu grau mora da interpretira tako da zakljuivanjem i
domiljanjem, odnosno pretpostavkama ispuni bele mrlje, to jest nedostajue
delove u podacima i informacijama kojima raspolae. Tako gledano
istorijska pripovestje nuno meavina dovoljno i premalo objanjenih
dogaaja, skup dokazanih i pretpostavljenih injenica, interpretirani prikaz i
interpretacija, koja deluje kao objanjenje itavog procesa koji se ogleda u
pripovesti.J09
O tkako je narativnost postala pogled na svet, u okviru kojeg istorija
predstavlja samo jedan od anrova, u najnovijim istorijskim raspravama,
kako u SAD, tako i u Evropi, esto se mogu nai i nagovetaji daje zapravo
re o jednostavnoj odluci istoriara da li e priati priu (dakle, pripovedati
0 svom predm etu hronoloki, uzrono-posledinim sledom) ili ne. Hans
Kelner (H. Kellner, 1945), jedan od najmlaih uesnika u ovoj raspravi, s
tim u vezi veoma je provokativan:
Izabrati da se ne pria pria znai biti vie moderan", slediti drutvene
1 ekonomske nauke u predstavljanju sinkronih i akoje mogue kvantitativnih
modela m inulih dogaaja. N ovi istorijski metodi i nedavno otkrivene vrste
izvora esto se vie bave optim i masovnim negopartikulamim i individualnim;109

109 O vu nebrojeno puta citiranu tezu Vajt je prvi p u t zapisao u svom temeljnom delu
Metahistory. The Historical imagination in Nineteenth-Century Europe, 1973 (Metaisto-
rija: istorijska imaginacija u Evropi devtnaestog vijeka, C ID , Podgorica 2011, preveo s
engleskog Ratko Radunovi). Kasnije je susreemo i u njegovoj poslednjoj samostalno
napisanoj knjizi Sadrajform e ( The Content ofthe Form. Narrative Discourse and Histo
rical Representation, 1987).

Ill
 O to Luthar

modelirana prema raunarima i u nedostatku dogaaja", ta novaistorija,

koja j e cvetala ezdesetih i sedamdesetih godina, uspostavila j e osnove za
nenarativnu istoriju kojaj e dovela u pitanje tradicionalno jezgro istorijskog
znanja. ak j e i zaokret prema pripovedanju pria koji su nainili izvesni
ugledni nenarativni istoriariposluio samo da oznai razliku... u odnosu na
prethodne radove tih istoriara. Prie su izgledale kao luksuz na koji su kao na
oprost istoriari stekli pravo posle m ukotrpnog bavljenja ekonomskom,
drutvenom, klimatskom, porodinom, demografskom... istorijom. Ustvari,
prie su esto bile nusprodukti takvih istraivanja.110
Tokom istog vremenskog perioda (okvirno, re je dvadesetogodinjem
periodu od 1965. do 1985) pojavio se jo jedan idejni pokret koji je forme
saznavanja sagledavao iz sasvim drugaije perspektive. D ok su jedni
istoriari samouvereno obraivali sve vee i vee koliine informacija, pravili
sve ira poreenja i izvodili sve optije zakljuke, proirujui time polje
istorije, druga, njima suprotstavljena strana zadala je sebi za cilj prouavanje
samog teksta, odnosno preispitivanje uslova i procesa nastanka, a posebno
znaenja svih vrsta pisanih tekstova.
Slian razvoj odvijao se i u Nemakoj, s tom razlikom to u sluaju nemakih
istoriara snage nisu bile tako ravnomerno rasporeene kao u SAD. Kada se na
sceni pojavila generacija koja je posle studentskih nemira krajem ezdesetih
godina osvojila najrazliitije institucije (pa i katedere za istoriju), koncept
drutvene istorije je prevladao do te mere daje morala da mu se prilagodi i
pojmovna istorija, a kasnije i istorija svakodnevnogivota, jedan od najpopularnijih
pravaca s kraja sedamdesetih godina. Ukratko, ko je sedamdesetih godina u
Nemakoj govorio o strukturalnoj istoriografiji (i pritom, poput pomenutih
predstavnika protivstruje kao svoje izvorite isticao francuski strukturalizam,
pokret koji je prouavanje jezikih struktura, to jest, unutranjih odnosa i funkcija
jezikih elemenata, iz lingvistike preneo i na druge humanistike nauke), obino
je mislio na (preovlaujui) koncept drutvene istorije.

110 Hans Kellner, Narrativity in History: Post-structuralism and Since, u: Language and
Historical Representation - Getting the Story Crooked, The University o f W isconsin Press,
London 1989, prevod s engleskog S. Madgalj, str. 294.

112
 V _____ V _ _

NEMACKA: POSLE NACISTIKE MORE

Uzrok za tako izrazito prevladavanje koncepta drutvene istorije treba

traiti u samoj istoriji. Moramo ga traiti u injenici daje drutvena istorija,
koja je na prostoru Nemake i Austrije poela da se razvija jo posle Prvog
svetskog rata, s pobedom nacizma (1933), gotovo preko noi bila proterana
sa univerziteta. Hiderove sledbenike i pristalice ideje o nadmoi germanske
rase interesovala je, naime, prvenstveno nacionalistika interpretacija
prolosti. Iz te interpretacije jasno je proizlazilo da nemaki narod ima pravo
da se izbori za vei ivotni prostor i da ujedno onemogui sve koji ometaju
razvoj arijevske rase u Evropi. Time je za gotovo dve sledee decenije izbrisan
doprinos Fridriha M ajnekea (Friedrich Meinecke, 1862-1954) i Karla
Lamprehta, ije delo najavljuje kraj nemakog idealistikog velianja realizma
i potpune prevlasti politike istorije. Tu raspravu bilo je mogue obnoviti tek
posle 1945, kada su se nemaki istoriari suoili sa potrebom da analiziraju
mesto i znaaj Treeg rajha u njihovoj istoriji. Neki su pritom i dalje tvrdili da
korene nacionalsocijalizma ne treba traiti u nemakoj prolosti, dok su drugi
bili uvereni da dolazak nacista na vlast nije bio sluajan. Ta rasprava okonana
je ezdesetih godina objavljivanjem zbornika tekstova pod naslovom Nemaki
vojniki ciljevi 1914-1918 (DeutscheKriegsziele 1914-1918). U ovoj diskusiji,
posebno u polemici izmeu nemakog filozofa Jirgena Habermasa (Jrgen
Haberm as, 1929) i nem akih konzervativnih istoriara konano se
iskristalisalo uverenje da nemaki faizam ima dublje korene i da zbog toga
nije mogue tvrditi da su se nacistike ideje oblikovale tek poto je H itler
1933. postao kancelar.
Pored toga to su predstavljala otvoreno suoavanje sa vlastitom
prolou, takva i slina saznanja ukazala su i da koncepcija drutvene i
privredne istorije nije bila samo domen ekonomskih, odnosno privrednih
istoriara ve je ovladala svim istoriografskim pravcim a: politikom ,
kulturnom, verskom istorijom. Drugim recima, ukazala su na dve ekvivalentne
upotrebe pojm a drutvena istorija. S jedne strane, taj pojam oznaava

113
 O to Luthar

poddisciplinu koja se svega bavi privrednim ili drutvenim pitanjima, a s

druge, naglaava daje re o drutveno-ekonomskoj interpretaciji celokupne
istorije.
Tako gledano, (drutvenu istoriju) moguejeformulisati na vie naina
i u razliitim nijansama, premda uvekpreovladuje interpretacija celokupne
istorije nekog sistema, nekog drutva (ukljuujui driavno-politiki segment)
sa stanovita socijalne, odnosno drutvene i privredne istorije i sa naglaskom
na drutvenu, odnosno drutveno-ekonomsku dimenziju, ali ne i sa njenim
uoptavanjem. Z a socijalnu i privrednu istoriju u tom drugom, irem smislu
zato m oem o ko ristiti i term in drutvena istorija, odnosno istorija
drutva.111
Za njeno temeljno osvetljavanje, po miljenju Jirgena Koke112 {Jrgen
Kocka, 1941), au tora navedenih redova, nije dovoljna samo klasina
interpretacija proteklih aktivnosti, iskustava i dogaaja, kao to danas misle
neki zagovornici istorije svakodnevnog ivota ve je potrebna i rekonstrukcija
promena znaenja nekih osnovnih istorijskih pojmova.
Toj rekonstrukciji se na najzanimljiviji i najneposredniji nain posvetio
Kokin neto stariji kolega R ajnhart Kozelek (Reinhart Koselleck, 1923
2006), po mnogima, nenadmani nemaki istoriar, koji je predstavljao i
vezu izmeu poslednje predratne liberalne generacije i prve posleratne
grupe autora, orijentisane na drutvene nauke. Njegova istorija ideja i
pojm ova113, na koju je snano uticala m etodologija drutvene istorije,

111 Iz uvoda u knjigu Jirgena Koke Facing Total War (1984), ovde nav. prema Marwick
1990,120.
112 Jirgen Koka je jedan od najznaajnijih predstavnika takozvane Bielfeldske kole. O ku
pljeni oko odseka za istoriju na mladom univerzitetu i Bielefeldu (severna Nemaka), p ri
padnici te grupe omoguili su prodor koncepta socijalne i privredne istorije u Nemakoj,
kao i u drugim zemljama nemakog govornog podruja.
113 Kozelek je bio i koautor i izdava Istorijskog leksikonapolitiko-socijalnogjezika u N e
makoj i u savremenu nemaku istoriografiju uveo je pojam semantika istorijskih vreme
na. Na srpskom jeziku, u prevodu Zorana inia, izdavaka kua Plato, Beograd, objavi
la je 1997. godine njegovu knjigu Kritika i kriza - Studija opatogenezi graanskog sveta.

114
Matstori i muza

predstavlja pregled razvoja znaenjima bogatih reci, u kojima su, kako je

sam tvrdio, sauvane i stvarna istorija, i istorija iskustava.
Pojmovi koji saimaju protekla stvarna stanja, veze i procese, postaju za
drutvenog istoriara...formalne kategorije kojepredstavljaju uslov za moguu
istoriju. A li tek pojm ovi koji upuuju na trajanje, viestruku upotrebu i
praktinu primenljivost omoguavaju da se nekadanja istinitaistorija i
danas pojavljuje kao mogua i zamisliva.114
U toj taki Kozelek se po mnogo emu pribliava Hobsbaumu, koji je
itavih dvadeset godina pre njega upozoravao na to da pojmovi nekada
m ogu da svedoe snanije od dokum enata, mislei pritom pre svega na
pojmove nastale u doba industrijske revolucije, koji su savremeno znaenje
dobili izmeu 1789. i 1848. godine:
... industrija, industrijalac, fabrika, prednji sloj,... kapitalizam,
socijalizam ,pa i rei kao to su aristokratijai eleznica, konzervativno
i liberalnokao politiki pojmovi; nacionalnost, nauniki inenjer,
proletarijati (ekonomska) kriza, statistika, sociologijai imena drugih
modernih nauka, novinarstvoi ideologija- sve su to kovanice nastale u
ovom periodu, ili su dobile novo znaenje. Kao i tra jk i pauperizam.115
Sa razvojem privrede, nauke i umetnosti, ti pojmovi su se beskrajno
nam noili i istovremeno postali sve vaniji u komunikaciji savremenog
oveka. Interpretaciju poslednjih decenija prethodnog milenijuma tako
gotovo da ne moemo ni zamisliti bez razmiljanja o pojmovima kao to su
internet, nuklearna energija, ozonski omota, globalizacija, M TV, tranzicija,
fejsbuk, konverzija, seksi, N ATO ... itd.
Pored izvrsnih analiza pojedinih kljunih pojmova na osnovu kojih se
pred naim oima odvijaju prie o razvoju izvesnih procesa to se proteu kroz
vekove, za istoriografiju su znaajna i Kozelekova upozorenja na opasnosti od
sveopte i svemogue istorijske interpretacije. O n je ve poetkom

114 R. Koselleck, Vergangene Zukunjt. ZurSemantikgeschichtlicherZeiten, Frankfurt/M

1989, str. 126. prevod 0 . Luthar.
115 E. Hobsbawm, The Age o jRevolution... 1996, str. 1.

115
 O to Luthar

sedamdesetih godina govorio da istorija postaje regulatorna svest o svim

oblastima ovekovog iskustva: regulator na polju delovanja i trpljenja, i
odreujui element u politikoj praksi. Isto tako, ona postaje putokaz u
prosuivanju o knjievnosti (pa i o popularnim anrovima), pozoritu,
likovnim um etnostim a i naprednim otkriima u nauci. Prema njegovim
recima, od kraja 18. veka naovamo sve se zapravo saoptava kroz prizmu
istorijske svesti, a istorija zadobija natprirodne moi. Postala je obrazac za
uenost i kao takva prazan pojam , zbog ega, sm atrao je, dolazi do
osiromaenja njene komunikabilnosti, do jednostranog prisvajanja i naivnog
prekrajanja njenog znaenja po volji onih koji su uvereni daje stvaraju.
Ovom ocenom Kozelek je dobro izrazio i najnoviju dilemu savremene
istoriografije, ponovo razapete izmeu pragmatinih usmerenja onih koji
veruju da im (istorija) mora sluiti za konkretne (vojne i politike) ciljeve i
emancipatorskepolifonijeglasova iz kojih italac samostalno treba da oblikuje
vlastiti sud o proteklom ivotu ljudi.
M eutim , ovo drugo usmerenje, kojim privodim o kraju pregled
razliitih shvatanja karaktera i uloge zapadne istoriografije od antikih
vremena do danas, u poslednje vreme sve ee susreemo pod nazivom
nova kulturna istorija. Taj naziv je po isteku osamdesetih godina 20. veka
ustanovljen u SAD, pod snanim uticajem kulturne antropologije i teorije
knjievnosti, prem da njegovi koreni seu sve do naslea strukturalizma, a
tim e i do velianstvenog opusa francuskog antropologa Rolana Barta
{RolandBarthes, 1915-1980), koji je u svojoj studiji o Mileu napisao da
istoriar nije n i Cezar ni Klaudije, ve onaj koji u svojim snovima... uje
jecaje i jadikovke masa... (on je ) medijum onih koji bi, zato to nisu Uveli
dovoljno, hteli da ive iznova... Edip koji e im razotkriti smisao njihove
vlastite tajne... kazati im ta su znaile njihove rei i del... Prometej oko ije
e ukradene vatre duhovi to poputpahulja pleu u vazduhu dobitiglas... poeti
da govore...116

ll R. Barthes,Michelet, Oxford 1987, str. 102.

116
 NOVA KULTURNA ISTORIJA

Nema sumnje da je i Rolan Bart jedan od onih mislilaca druge polovine

20. veka koji su odgovorni za to to je osam desetih godina dolo do
odluujueg prelaska sa drutvene istorije kulture na kulturnu istoriju
drutva. Ali u praksi, taj prelaz su izveli autori koji su se pojavili neto
kasnije, na prim er, njegov roak Roe artije (Roger Chartier, 1945),
predstavnik poslednje generacije analovaca i istoriar koji nije samo meu
prvima utvrdio znaaj tog prelaska nego j e istovremeno ukazao i na doprinos
koji su mu dale sociologija (Pjer Burdije - teorija prakse), kulturologija
(Stiven G rin b lat-poetika kulture), antropologija (Kliford Gerc - lokalna
istorija) i druge drutvene nauke. U isto vreme, pribliio nam je ideju daje
po isteku veka poela da se ponavlja pria od pre trideset godina, kada je
Edvard H a lit K ar (.Edw ard H a lle tt Carr 1 8 9 2 -1 9 8 2 ) objavio svoje
znamenito delo ta je istorija i 117 [W hat is History) i ustanovio da, to vie
istorija postaje socioloka i sociologija istorijska, to je vea korist za obe
nauke. Razlika je, naravno, u tome to je 1961. dolo do afirmacije istorijske
obrade svih drutvenih kategorija, dok su sada te kategorije dobile ne samo
novi zajedniki naziv (kultura) nego je izmenjena, odnosno dopunjena
metodologija njihovog prouavanja.
Pre svega, konano se dolo do saznanja da su iskustva iz prolosti
neposredno utkana u jezik, to je kasnije, po uzoru na francuske i amerike
autore utvrdila i nova generacija engleskih istoriara koja se posvetila
prv en stv en o bavljenju jezikom ili, kako su to nazvali sami autori,
strukturalnom lingvistikom [structural linguistic). M eu znaajnija del
iz te oblasti spadaju rasprava Vilijema Sivela ( W illiam H. Sewelt) R a d i
revolucija u Francuskoj [Work and Revolution in France: The Language o f
Labor from Old Regime to 1848), objavljena 1980. i knjiga GeretaStedmana
Donsa (Gereth Stedman Jones), Jezik klase [Language o f Class: Studies in

117 Vidi: E. H . Kar ta je istorija?, preveo M iodrag Markovi, Gradac, aak 2001.

117
 O to Luthar

English Working Class History 1 832-1982 ) objavljena 1983. godine. Oba

naslova navodimo svega zato to se za metodoloku orijentaciju iz koje
po tiu njihovi autori sve ee poeo koristiti term in nova kulturna
istorija.118 Slino kao i njihove kolege u Francuskoj, predstavnici ove
generacije poeli su da kritikuju svoje uitelje zbog redukcionizm a i
determ inizm a, dok su se predstavnici najmlaeg i ujedno poslednjeg
pokolenja pokreta koji su inicirali Anali sve vie bavili pom enutom istorijom
mentaliteta, zbog ega su ekonomska i drutvena istorija postepeno gubile
svoj izrazito dom inantan poloaj.

118 Kada je Piter Berk na kongresu istoriara u Santjagu de Komposteli ( 1992) govorio o
tim kretanjima, prednost je dao alternativnom term inu antropoloka (istoriografija).
V. P. Burke, Varieties o f Cultural History, u : C. Barros (ur) Historia a Debate, Santiago de
Compostela 1995).

118
 NISAM ISTORIAR - ALI,
NIKO NIJE SAVREN

M eu autorima koji su najvie doprineli da ekonomska i drutvena

istorija ponu da gube dugo uvani prim at bio je svakako i Miel Fuko
[MichelFoucault, 1926-1984). Dakle, neistoriar koji je pisao istorijske
studije i filozof iji metod nije bio nita drugo do neprekidno preispitivanje
spoznaje da su stvari samo objektivizacije izvesnih konkretnih praksi ija
odreenja treba izneti na videlo jer ih svest ne percipira.
Na Fukoa su se, kada je re o razumevanju istorijske interpretacije,
pozivali brojni istoriari: Miel Vovel, Pol Vejn, M ark Poster, Patria
O Brajen, ak Revel, Roe artije i mnogi drugi. U njegovom odreenju
diskurzivnih objekata i kolektivnih praksi prepoznavali su poseban
(anti)metod, a privukla ih je i njegova tvrdnja daje fikcija mogua i u okviru
istine. Po miljenju nekih autora, Fuko je time zacrtao trei p u t (pored
m arksistikog i analovskog) u okviru kulturne istorije i istoriografije
poslednje treine 20. veka. A zacrtao gaje pre svega analizom tehnologija
moi utkanih u svakodnevni jezik. Pritom nije naprosto ispitivao mo
drave, mehanizme pravnog sistema ili posledice klasne borbe, ve je radije
za tehnologijam a moi tragao na najneobinijim mestima: u razliitim
vidovim a definisanja oseanja i instinkata, u zatvorskim izvetajima,
lekarskim dijagnozama i biolokim studijama. Zato ne iznenauje to su ga
tradicionalni istoriari napadali slino kao i Filipa Arijesa (zajedno sa
orom Dibijem uredio je obiman i vrlo uticajan zbornik o istoriji privatnog
ivota), a autori kao to je Revel, naglaavali daje upravo njegov doprinos
najdublje obeleio francusku istoriografiju posle I960, godine.
Kako bismo izbegli ponovno pokretanje rasprave o tome koja Fukoova
del spadaju u istoriografiju a koja ne, naveemo na kraju ovog kratkog
osvrta podelu koju je on sam uspostavio. Prilikom preuzimanja katedre za
Istoriju sistema miljenja na Collge de France (1970) Fuko je vlastita del
podelio na ona vie i manje istoriografska. U prvu grupu svrstao je studije

119
 O to Luthar

Istorija ludila u doba klasicizma. N adzirati i kanjavati, Roenje klinike i

Istorija seksualnosti, a u drugu Rei i stvari: arheologija humanistikih nauka
i studiju Arheologija znanja.
Istoriari koji su u njegovim delima nalazili podsticaj za svoje analize
uglavnom se nisu obazirali na tu podelu. N jih je interesovala pre svega
Fukoova k ritika osnovnih pretpostavki drutvene istorije, i posebno,
njegova tvrdnja da ne postoje neki prirodni intelektualni objekti, ve
samo istorijski utemeljeni i promenljivi objekti, koje ne treba shvatati kao
nekakve vanvremene i univerzalne pretpostavke istorijskog m etoda. U
skladu s tim, sve ee su se vraali onim preteno antropolokim modelima
koje su uspostavili zagovornici teze da je kulturna istorija hibrid nastao
ukrtanjem etnografije i istoriografije.119120N ajistaknutiji m eu njima su
Natali Zim on Dejvis (Nathalie Zemon-Davis, 1928), Meri Daglas (Mary
Douglas, 1921-2007) i V iktor Tam er (Victor Turner, 1920-1983), a neki
od njih ponovo su aktuelizovali Tompsonov programski tekst The Moral
Economy o f the English Crowd in the Eighteenth Century
Najei sagovornik ovih istoriara, koji je dolazio izvan njihovog
esnafa, bio je sociolog Pjer Burdije (Bourdieu), a njihov najistaknutiji
predstavnik Roe Sartije, autor koji je krajem osamdesetih godina vaio za
najkompetentnijeg istoriara kulture. artije je u svojim delima nastojao da
pokae koliko je neka drutvena stvarnost u odreenom vremenu uopte
bila podlona predstavljanju, koliko je bila itljiva i kako su je doivljavali
i shvatali njeni savremenici. Sredinom osamdesetih godina prolog veka
zapisao je da njegov rad nije vezan samo za prouavanje ljudske kulture
veje u prvom redu usmeren na predstavljanje naina na koji su elite -
elite svih vrsta: crkveni velikodostojnici, dravni inovnici, prosveeni uglednici
i drutveni naunici, shvatali svet u kome su iveli i kakvo shvatanje tog sveta
su prenosili drugima.121

119 Robert D arnton, The Great Cat Massacre a n d Other Episodes in French Cultural H i
story, New York 1984, str. 3-6.
120 Vidi Past and Present, 50/1971, str. 76 -1 3 6 .
121 Roger Chartier, Cultural History - Between Practicies a n d Representations, Cornell

120
Maistori i muza

Stalno je ukazivao na ona del i autore savremene istoriografije i

sociologije koji su uticali na oblikovanje njegovog vienja istoriografije: na
N o rb erta Elijasa [Norbert Elias, 18971990)122 i njegovo shvatanje
sociologije i istorijske tradicije, na francusku drutvenu, odnosno kulturnu
istoriju i na istorijsku antropologiju amerikog istoriara Roberta D arntona
(1939), jednog od najplodnijih istraivaa istorije tampe. ini se d aje
poslednji uticaj bio i najsnaniji, budui da Sartijea neki autori predstavljaju
pre svega kao istorijskog antropologa. Njegovo delo, meutim, predstavlja
jedan od najboljih primera proimanja ta dva usmerenja i, tavie, olienje
teze po kojoj izmeu istorijske antropologije i kulturne istorije zapravo ne
postoji razlika.
Ipak, razlika se pojavljuje na drugoj strani, to jest, u odnosu na klasinu
istoriografiju i vrlo rasprostranjenu sklonost istoriara da u uzronim
vezama trae osnovnu i esto jedinu pokretaku silu istorije - to je, po
miljenju amerikog istoriara Dom inika Lakapre123 (DominicqLa Capra,
1939) posledica uticaja zapadne metafizike tradicije. Ti istoriari ele da
opiu stvarnost koja postoji izvan interpretacije, izvan teksta, i to na nain
koji oivljava prastaru elju za konkretnim uputstvim a za savladavanje
svakojakih neprilika (politikog) ivota.
Savremena kulturna istorija ili istorijska antropologija nema takve
ambicije. Naprotiv, nju interesuje polifonija glasova - i ume da ih slua. Kao
i za Fukoa, tako i za kulturne istoriare antropoloke orijentacije mata
nije izvan i nespojiva sa istinom, a to naroito vai za onaj deo knjievnosti
koji govori o imaginarnim svetovima prolosti. Da li su u pravu klasici ili
novoistoriari - pitanje je koje i dalje razbukatava istoriografske rasprave

University Press Ithaca, New York 1988, str. 5.

122 Njegova studija civilizacije - Sociogenetika ipsibogenetika istraivanja, dostu
pna je i na srpskom jeziku u prevodu Duana Jania i izdanju IKZS, Novi Sad (2001).
123 O va teza potie iz Lakaprine knjige Rethinking Intellectual History, a ovde je data
prem a lanku Lojda S. Kramera Literature, Criticism a n d Historical Imagination: The
Literary Challenge o f Hayden W hite a n d Dominic L a Capra, objavljenom u: Lin H ant
(ur.) New cultural History..., str. 115.

121
 O to Luthar

o objektivnosti istorijske interpretacije. O vde bism o m ogli nanizati

nepregledne stranice sa argum entim a i jedne i druge strane. A kako i
zagovornici klasine opisne istoriografije sve uestalije preispituju svoje
poglede, i sve se vie interesuju za naine istorijskogpredstavljanja, na kraju
se moe pokazati i da ti pogledi danas vie i nisu tako razliiti.
Konano, um esto da ta stanovita m eusobno suoim o pom ou
njihovih argumenata, predlaem konkretno poreenje. Naveu dva odlomka
iz opirnijih tekstova koji prema strogim kriterijumima razlikovanja spadaju
u knjievne tekstove, ali je jedan od njih u stvari napisao istoriar. Pokuajte
da otkrijete koji od ovih odlom aka pripada istorijskoj a koji izmatanoj
pripovesti, i pre svega, da utvrdite ta (ako uopte neto) od onoga o emu
govori takozvani knjievni prikaz odreenih istorijskih promena i dogaaja
ne spada u istorijsku raspravu.

Ljudska nesrea dolazi odatle to ovek nee da mirno sedi u svojoj sobi,
tamogdepripada. Veli Paskal. A li Paskalje bio veliki ovek, Frangipani duha,
zapravo pravi zanatlija, a takav se danas vie ne trai. D anas itaju
podbunjivake knjige hugenota ili Engleza. Ili piu traktate ili takozvane velike
naune radove u kojima dovode sve i svakog u sumnju. Nita vie nije kako
treba, sve bi sada trebalo daje drugaije. U ai vode, u najnovije vremeplivaju
neke ivotinjice koje se ranije nisu mogle videti; sifilisje, kau, sasvim normalna
bolest, a ne vie Boja kazna; Bog navodno nije stvorio svet za sedam dana ve
za nekoliko miliona godina, ukolikoje to uopte bio on; divljaci su ljudi kao i
mi; nau decu pogreno vaspitavamo; a Zemlja nije vie okrugla kao do sada
veje gore i dole ravna poput lubenice - kao daje to najhitnije! U svakoj oblasti
se ispituje, i bui, i istrauje, i njuka, i eksperimentie. Nije vie dovoljno da
ovek kae taje i kakoje - sada se sve tojo mora i dokazati, najbolje uz pomo
svedoka i brojeva i nekih smenih ogleda. Ovi Didroi i Dalamberi, i Volteri i
Rusoi i kako se svejo ne zovu ta piskarala - ima meu njima ak i duhovnika,
i gospode iz plemstva! - oni su zaista uspeli da svoj perfidni nemir, puku elju

122
Majstori i muza

za nezadovoljstvom i nesposobnou da i kako budu zadovoljni, ukratko: sav

taj neogranieni haos koji vlada u njihovim glavama proire na celokupno
drutvo!
Kuda god da ovek pogleda vlada uurbanost. L judi itaju knjige, ak i
ene. Svetenici sedepo kafanama. A kad sepolicija jednom umeala ijednog
od ovih glavnih nitkova strpala u zatvor, onda su se uzbunili izdavai i ulagali
peticije i najvia gospoda i dame iskoristile su svoj uticaj dok ga posle nekoliko
nedelja nisu opet oslobodili i pustili ga da ode u inostranstvo, gde je onda
bezobzirno nastavio da pie svoje pamflete. U salonima sejo samo uzbueno
razgovaralo o pitanjima kometa i ekspedicijama, o snazi poluge i N jutnu, o
izgradnji kanala, krvotoku ipreniku Zemljine lopte.
akje i kralj dozvolio da mu prikau neku pomodnu glupost, neku vrstu
vetakog nevremenapo imenu elektricitet: pred oima celog dvora neki ovek
je trljao bocu i onda je sevnula varnica, i Njegovo velianstvoje, kako priaju,
bio duboko impresioniran.

II

Po svoj prilici ima ve nekoliko godina kako u univerzitetske uionice

upada neznanac, nazvan Razum ; uz pomo nekih aljivina koji sebe nazivaju
gasendistima, kartzijancima, malbranovcima - samih protuva - drznuo se
da trai odgovore i da zahteva da se najzad istera Aristotel...
Toje bila istina. Nasrtljivi razum meao se u dogaaje, hteoje da istrai
ne samo Aristotela ve svaki mislei i svaki pismeni duh; hteo je da baci preko
plota sve nekadanje greke i da pone ivot ispoetka. I mada taj razum nije
bio neznanac, ljudi su ga, naime, uvek i u svako doba prizivali upomo, sada
je stigao u novom ruhu.
Uzrok, moda ak i krajnji uzrok svega to se dogaa? Ne, to vienijebila
njegova tenja. Sposobnost koja daje da se nasluti da se ovek razlikuje od
ivotinja i kojajasno dokazuje da ih uveliko nadmauje?Sasvim sigurno, ali
samo pod uslovom da tu sjajnu sposobnost proirimo izvan svih ogranienja i
do najvieg nivoa moi. N jeno posebno pravo bee da postavlja jasna i

123
 O to Luthar

nepogreiva naela u z pom o kojih dolazim o do ja sn ih i nita manje

nepogreivih zakljuaka. Njena sr bee istraivanje; a zadatak borba s onim
misterioznim, neobjanjivim, mranim, eda bisvetoblila njenasvetlost. Taj
svet bioje zatrpan zabludama to su ih stvorile varljive moi due i potvrdili
sumnjivi autoriteti pod ijom su vlau cvetale lakovernost i lenjost; a zablude
se u dugim stoleima namnoile i ukorenile: zato se razum najpre morao latiti
ogromnogposla ienja terena. Sruiti te nebrojene zablude - to bee njegovo
poslanstvo - i trebalo ga je hitno ispuniti. Poslanstvo koje m u j e nalagalo
njegovo vlastito dostojanstvo, svest o sopstvenoj vrednosti.
Racionalisti, eljni delanja, pohrlili su na njegov poziv. Hrabro,
neustraivo.
Bilo ih j e Francuza, Engleza, H olanana, Nemaca; usluge svog
izuzetnog genija ponudio im je i jedan Jevrejin koga su prognali izjevrejske
zajednice - Spinoza. Koliko su se samo razlikovali meu sobom. Koliko su
oprena bila njegova polazita, a p u t ihje ipak vodio prema istom cilju. Bilaje
to zauujua koncentracija sila.

124
 SUSRETANJA KULTURA

Pre nego to ovu priu privedemo kraju, recimo i to da su gledita

proistekla iz razrade i preispitivanja nove kulturne istorije relativno brzo
usvojena i na prostorima srednje i istone Evrope. A kada govorimo o nama
bliem prostoru nekadanje Jugoslavije, od kraja sedamdesetih godina 20.
veka, tu najpre moemo p ratiti prilino kontinuiran razvoj teorijske i
metodoloke rasprave o evropskoj, severnoamerikoj i sovjetskoj istoriografiji
u okviru koje su autori poput M irjane Gros (Gross 1922-2012), Andreja
Mitrovica (1937-2013) i Boga Grafenauera (1916-1993), zalaui se za
razvojno-strukturalno shvatanje istorije (pri emu razvojno i strukturalno
tumaenje ine celinu) na neki nain, zapravo, i otvorili prostor za nove
tendencije. S druge strane, bili smo svedoci poslednje ofanzive pretenog
del tadanje jugoslovenske istoriografije olienog, recimo, u sarajevskom
profesoru Branislavu u r ev u 124, koji je u im e odbrane autohtone
marksistike istoriogafije i izvornog marksizma otro osuivao pomodno
povoenje za buroaskim strukturalizmom i jo energinije isticao tezu da
je nemodifikovani izvorni marksizam konstitutivni element istoriografije
na njenom prelazu u naunu disciplinu, a modernu francusku istoriografsku
kolu i druga strukturalna usmerenja oznaavao kao socioloko sivilo i
glavnog krivca za krizu istorije. Prem a njegovom , i m iljenju tada
vladajueg shvatanja istoriografije, logika istorije se ne moe otkrivati
pom ou socilogije, jer je sociologija u osnovi filozofija istorije, zbog ega bi
bilo neshvatljivo ako bi jedna apstraktna apsolutno-socioloka teorija
stajala umesto konkretnog koncepta istorije.125
Prelomnih osamdesetih godina ovakva prirodno-istorijska teorija
utemeljena na nepromiljenom ponavljanju citata klasika marksizma nije,

124 Vidi npr: Prilozi, Institut za istoriju, Sarajevo, X III, 1977, Dijalog, III 19777 ili B.
ur e \ Razvitak ovdanstva i drutva, Novi Sad 1980.
125 Nav. delo, str. 301.

125
 O to Luthar

dakako, mogla imati ni priblino onoliko uticaja kao sedamdesetih. Zapravo

su mnogi autori, m eu kojima je Grosova zauzimala posebno mesto, ve
poodavno znali da teoriju istoriografije ne moemo jednostavno i direktno
suoiti sa istorijskom sveu ve samo sa njenim interpretacijama, i da je tek
na osnovu objektivizacija, to jest rezultata kritike analize tih interpretacija,
mogue objasniti teorijske postupke, naine verifikovanja, unutranje ciljeve
istorije i, konano, samu filozofiju istorije. Sve ostalo, a naroito opravdavanje
aktuelnih ideja, spada u istoriju kao ideologiju a ne u istoriju kao epistm.126

126 Kad smo ve pomenuli filozofiju istorije, valja rei da ta problematika nikada nije bila u
veoj meri zastupljena u delu Mirjane Gros, to nipoto ne umanjuje injenicu da se svojom
knjigom Suvremena historiografija. Korijeni, postignua, traganja (1996), uz srpskog kolegu
Andreja Mitrovica, uvrstila meu najbolje poznavaoce povesti istoriografije na podruju
bive Jugoslavije, a uz Aleksa Kalinikosa, Mariju Todorovu, Karla Kasera i druge, i meu
najkompetentnije autore o toj temi u jugoistonoj Evropi. Problematiku filozofije istorije
je pak u Hrvatskoj, u mnogim svojim tekstovima izvrsno obradio teoretiar Vladimir Biti
koji, kao i mnogi istoriari i filozofi pre njega utvruje daje istorija ne tako davno slovila
kao autoritet u kojem su mnoge drutvene i humanistike znanosti nalazile svoje legitima-
cijsko utoite (v. Strano tijelopripovijesti. Etiko-politika granica identiteta, Zagreb 2000,
str. 14) i da su istoriari tek pre 30,40 godina shvatili da prolost ne proizvodi samo jednu
nego nebrojeno mnogo sadanjosti, a time i mnoge mogue oblike svojega historiografijskog
prikazivanja. Poput Kozeleka i Kelnera, Biti nam razotkriva kako je pokolebana vjera u
vjerodostojnost pripovjednog prikazivanja prolosti po zakonu hoc ergopropter hoci kako
se nijedan oblik istoriografije danas ne moe legitimirati prolou kao loginim procesom
vlastitog nastanka (Isto). Po njemu, nema sumnje u to da su u naem vremenu svim oblicima
istoriografije za legitimaciju vlastite primjerenosti potrebne stanovite dopunske instancije
kao npr. odreene tehnike istraivanja i argumentacije, odreen izbor tema, odreen tip
znanstvenog subjekta, odreen institucijski okvir - a sve se to jo moe u odreenim okolno
stima pokazati nedostatnim! Struke su ve odavno izgubile homogenost vlastita identiteta :
sastoje se od antagonistikih snaga koje se bore za mo, odnosno za ulogu zavrnog pripovje
daa... Zbog toga se ponekad moe stvoriti dojam da nain kako se dananja historiografija
ophodi s prolou nema vie nikakve veze sa samom tom prolou. Sve se ee uje kako
je metodologija funkcija visoko specijalizovanog i zamrenog stanja dananje akademske
struke,... (da) historiografija... ne moe izai nakraj bez metafora (Isto, str. 14-16). S druge
strane, uveren je - to je izuzetno vano - da ne tre b a ... ukidati mogunost doznavanja
istine o prolosti samo stoga jer tu istinu u njezinoj izvornosti nitko nema pravo prisvajati.

126
Maistori i muza

Navedimo ovde i nove asopise Otium i Zgodovina za vse - vse za

zgodovino, koji su se u naim krajevima tada pojavili u okviru prakse nove
kulturne istorije, i u kojima verovatno nije preterano ili previe rizino
potraiti izvesne slinosti, recimo, sa austrijsko-nemakom revijom Historiche
Anthropologie (Istorijska antropologija). ak je i vreme njihovog nastanka isto
- razliiti su samo mesto i dinam ika izlaenja. O tium izlazi u Hrvatskoj
jednom do dva puta godinje, drugi se (od 1994) objavljuje dva puta godinje
u Celju, a trei, u kojem je kultura istaknuta na prvom mestu (i u ijem
podnaslovu i stoji Kultura - drutvo - svakodnevica, ili Kultur - Gesellschaji
- Alltag), tri puta godinje (od 1993) u Kelnu. U sva tri asopsa centralno
mesto pripada odreivanju istorije kao interpretacije prolosti kultura, a
ohrabrujua je injenica njihovo brzo uzajamno prepoznavanje i saradnja.
U Srbiji, takoe, devedesetih godina (1994), na inicijativu Andreja
M itrovia poinje da izlazi (tri puta godinje) asopis Godinjak za
drutvenu istoriju, a 1998. godine se osniva i U druenje za drutvenu
istoriju. asopis vrlo brzo postaje simbol modernizacije srpske istoriografije
- i to, kako je govorio Miroslav Jovanovi, u meri da danas, 20 godina nakon
njegovog pokretanja, veina evropskih istoriara koji su upoznati s njim
smatra daje za srpsku istoriografiju imao znaaj uporediv sa znaajem koji
je pokretanje Anala imalo za francusku i svetsku istoriografiju.
No, da li je nova kulturna istorija zaista bila toliko nova i ta je to to je
u ovoj interpretaciji bilo drugaije? Po mom miljenju, postoje barem tri
razloga zbog kojih m oem o da govorim o o novom m odelu istorijske
interpretacije. Prvo, istoriari koji zagovaraju novu kulturnu istoriju, poput
istorijskih antropologa, govore o kulturam a, a ne o samo jednoj, jedinoj
(zapadnoj) kulturi. Taj takozvani kulturni relativizam127 bio je stran kako

U tom pogledu, njegovi stavovi su veoma slini miljenju Lorensa Stouna koji je isticao da
e istoriari prouavajui dati drutveni i politiki kontekst biti u stanju da se domognu
privremene istine koja bi bila dovoljno prihvatljiva da za neko vreme zadovolji najupuenije
itaoce. (Vidi: Lawrence Stone, History and Postmodernism, u: Keith Jenkin, ur. The Pos
tmodern History Reader, London i New York, 1997, str. 258).
127 Burke 1995,177.

127
 O to Luthar

marksistima, tako i klasinim kulturnim istoriarima kao to su bili Burkhart

ili Hojzinga. Drugo, pojam kultura danas pokriva vrlo irok okvir ljudske
delatnosti. Dakle, ne samo umetnost ve i materijalnu kulturu, ne samo pisane
tekstove ve i usmene izvore (tonske zapise), i ne samo dramu ve i rituale.
Pojam politika kultura pak dodatno proiruje polje prouavanja na oblast
koja je nekada bila deo politike istorije. Najzad, obuhvaeno je i prouavanje
svakodnevnog ivota ili, jo preciznije, u prouavanje su ukljuena i pravila,
principi ili konvencije koje odreuju svakodnevni ivot. I tree, promenjen je
odnos izmeu kulture i drutva ili, kako je rekao artije - dolo je do prelaska
sa drutvene istorije kulture na kulturnu istoriju drutva. O dnosno, u
prouavanjim a kulture sve ee nailazim o na interesovanje za istoriju
kulturnih predstavljanja, istoriju imaginarijuma, a sve brojnije su i rasprave
u kojima se razmatra konstrukcija, invencija i konstitucija posebnih
drutvenih kategorija poput klase, naroda, pola, roda i mnogih drugih.
Piter Berk, na primer, smatra da su te prom ene bile neizbene, ali
istovremeno upozorava i na tekoe koje iz toga mogu proizai. S jedne strane,
razvoj mnotva posebnih pravaca u istoriografiji (istorija svakodnevnog
ivota, socijalna istorija, istorija ideja itd.) omoguio je proirenje predmeta
istorijske nauke, a s tim i nauno rasvetljavanje ireg podruja, dok je, s druge
strane - za razliku od Burkhartovog doba - znatno oteano obuhvatanje
celine. Ukratko, prom ene iji smo svedoci u poslednje vreme mogu nas
odvesti u jo veu intelektualnu fragmentaciju ukoliko nam ne poe za rukom
da razvijemo takav pristup ili metod koji bi omoguio sagledavanje celine, a
da pritom ne zanemari razlike. Sam Berk predlae takozvani model susretanja
kultura (culturalencaunter), koji se poslednjih godina moe nai u razliitim
tekstovim a - o d M anovog ( Golo M a n n , sin nobelovca Tomasa Mana)
Valentajna ( Wallenstein, 1971), pa do knjige Alabijevsvet (Alabis World)128

128 Knjiga je napisana u obliku paralelnog zapisa etiri vienja dogaaja u holandskoj
koloniji Surinam poetkom 18. veka. Prvi je pogled domaih starosedelaca, drugi holan-
dskih administratora, trei nemako-moravskih misionara, a etvrti pogled istoriara koji
ujedno objanjava celovit okvir zbivanja.

128
Maistori i muza

Riarda Prajsa (RicihardPrice). Bio bi pravi greh ne navesti ovde kao podsticaj
ili poziv na itanje barem m rvicu iz M anove sjajne biografije velikog
vojskovoe iz Tridesetogodinjeg rata. Evo, recimo, odlomka iz opisa njegovog
kolovanja:
Stigao je, dakle, u Italiju, naime u Padovu. Tamo je navodno, prema
izvetajim a nekih suvrem enika, studirao po litiku , viu m atem atiku,
astronomiju i astrologiju... Verujemo daje bio u Padovi, je r se u tome slau sva
ranija svedoanstva. A li nastavak nije izvestan. U upisnoj knjizi Univerziteta
njegovog im ena nema na mestu gde bi moralo biti, to jest, pod N atio
Germanica. Tuje 1600. godine upisan neki Zdenko Valdtajn (JValdstein), i
1610. neki Georg i neki Kristijan fon Valdtajn (Christian von Waldstein), ali
nijednogAlbrehta nema. Akoje uistinu studirao u Padovi, moraoje vanredno
sluati predavanja, dakle, spadati u onu vrstu studenata koje profesori ne vole
ba mnogo; kao takvog, naeg Albrehta ne bi voleli ni ranije, niti bilo gde
drugde. S druge strane, to moe da znai i da je studirao kod astronoma
Argolija. A li Argolije doao u Padovu tek 1632. godine.129
Ipak, sasvim je izvesno d aje Valentajn nekoliko godina boravio u
Altdorfu blizu Nirnberga, gde su predavali uenjaci iz itave Evrope i gde
su, kao i na drugim nemakim univerzitetima jo uvek vladali izuzetno grubi
obiaji. O tome govori i jedna podrugljiva izreka iz 1617. godine: se iz
Tibingena vrati bez ene, iz Lajpciga zdrav, iz H elm tata bez rana, iz Jene
bez ogrebotine i iz Marburga poten, taj kao da nije ni studirao, a dodatno
potvruje i jedan kasniji opis u kojem se kae
da su u Dilingenu ubistva meu studentima bila tako esta da su morali
da im zabrane da nose maeve; u marburkim analima za 1619. godinu pisar
j e ak s neskrivenim ponosom zapisao da je cela kolska godina prola bez i
jednog ubistva. Inae je sve bilo puno protokola o trudnoama, divljim
opijanjima i krvavim sukobima do kojih je dolazilo kako medu sam im
studentima, tako i izmeu studenata i metana. A li ni profesori, koje danas
navodimo studentim a za uzor, nisu bili sasvim neduni. 0 aldorfskom

129 G. M ann, Wallenstein, Frankfurt/M 1971, str. 9, prevod 0 . Luthar.

129
 O to Luthar

profesoru prava Scipionu Gentilisu, kasnije rektoru, moemo proitati daje

vie puta i sam nou predvodio pijane sudente ulicama, premlaivao nedune
metane, sluajne prolaznike... razbijao stolove i stolice...1^0
U nekoj drugoj prilici ustro je branio svoje studente (meu njima i
esnaestogodinjeg Valentajna, tada jo uvek Valdtajna), koji su jedne noi
provalili u kuu nekog od svojih profesora i iz obesti mu umesto pozdrava
ostavili razbijena vrata i prozore.
Ovome moemo dodati i priu o M artinu Geru (Martin Guerr) koju
je napisala ve pom enuta Natali Zim on Dejvis130131 ili knjigu Crvena postelja,
bubavabe i suze udovice Preern (Rdea postelja, urki in solze vdove
Preeren) Marka Stuheca, iz koje navodimo odlomak o opremi slovenakog
plemia sredinom 17.veka:
Ferdinand Mokon, vlasnik zemljinih poseda Krko i Radee, odabrao
je meu osam odevnih kompleta i jo nekoliko ogrtaa ipantalona onaj komplet
od crvenog sukna ,,de M atelica. Ogrta je bio postavljen plavim taftom, a
pantalone sa strane nadole i oko kolena obrubljene sa etiri zlatne i srebrne
trake iseene u obliku petlove kreste i oko kolena dodatno ukraene viseim,
irokim, svilenim manama. Koulje, a imao ih je petnaest, uglavnom su bile
saivene od finih tkanina, a i one etiri od netogrubljegplatna, u oima notara
bile su lepe (misli se na inovnike koji su popisivali nasleenu imovinu i na
osnovu ijih turih zapisnika i popisa je Stuhec oblikovao zabavne prie).
Nosioje izme od belogkordovana ilijedan par od onih novih od pruske koe.

130 Isto, str. 25-26.

131 Knjiga je napisana kao srednjovekovni roman o ratnom veteranu koji se posle smrti
svog saborca vraa u njegovo selo i meu seljanima, roacima i kod ene zauzima njego
vo mesto. Kasnije ga sasvim sluajno razotkrivaju i izvode pred sud i upravo zapisnik sa
suenja je Dejvisovoj posluio kao podloga za prikaz francuske provincijske zajednice i
odnosa u njoj. Prema toj knjizi, koja je preko noi postala bestseler do sada su snimljena
ve dva filma. Prvi u Francuskoj 1983. p o d naslovom Povratak M artina Gera {Le Retour
du M artin Guerre) reirao je Daniel Vinj (Vigne), a glavnu ulogu igra erar Depardje. U
drugoj, amerikoj verziji, pria se dogaa krajem amerikog Graanskog rata, a zaplet je
graen prema izvornom francuskom sluaju.

130
Majstori i muza

Iznad njihovih rubova virilaje zlatasta ipka. Njome su bile obrubljene arape
namenjene za izme. N a glavu, naravno, nije stavio onu somotom podlozenu
kapu od crvenogpurpura. Istina, bilaje alla moda ali iskrzana, a sa iskrzanom
kapom Mokon nije mogao da se pokae pred belim svetom, recimo tog
novembra 1638, kada je sklopio brani ugovor sa julijom Starsoldo. Po svoj
prilici, natukao jejedan od svojih pet eira. Ako ne onaj tam ni na kojem se
epurio ein gemeiner federpushen, onda onaj pepeljasti sa zelenom svilenom
trakom i perukom boje narandie, ili, radije onaj crni s belim, crvenim i
plavozelenim perukama...132
tuhec i drugi pom enuti autori nam, dakle, pokazuju kako se iz
dokumenata moe izvui mnotvo informacija i, to je jo vanije, kako se
moe postii da nam se
tamo negde izapopisanih predmeta... ukazu plemii i njihovo ponaanje
i odnos prema tim predmetima. Ukazuju nam se, kao kroz zamueno staklo,
kako s viljukama u rukama usvajaju pokrete koji se danas sami po sebi
podrazumevaju i rutinski ine, pojavljuju se odeveni u krzno za spavanje, s
nonom kapicom na glavi, zariveni u perjane dunje...133
D o saznanja koliko je vaan koncept pluralnosti kultura i u njemu
sadrana pluralnost razliitih pogleda na svet i ivot pom au nam da
doemo i autori kao to su Maral Salins {Marshall Sahlins, 1930) s delom
Islands o f History (1985) i K liford Gerc (C lifird Geertz, 1926-2006)
Negara: The Theatre State in Nineteenth-Century Bali, (1980)134 a kasnije i
niz istoriara koji su nanovo otkrili kolonijalizam, i pre svega poeli iznova
da prouavaju obostrani kulturni, ekonomski i drutveni uticaj prilikom
otkrivanja i kasnije kolonizacije novih svetova. Sve je vie izvrsnih rasprava
iji autori, naroito istorijski antropolozi, istrauju kako su Evropljani
doivljavali i shvatali nevropljane i obrnuto. Meksiki istoriari su skovali i

132 tuhec 1995, str. 41-42.

133 Isto, str. 196.
134 O be knjige govore o susretu dveju dijametralno suprotnih kultura, evropske i pacifike
i na razliite naine i uz mnogo konkretnih prim era upozoravaju na problematinost
jednostrane (itaj belake, evropocentrine) interpretacije.

131
 O to Luthar

poseban izraz vision de los vencidos (vizija pobeenih) prouavajui kako

su stanovnici Karipskih ostrva prihvatili Kolumba i njegove ljude, kako su
Asteci videli Kortesa, a Havajci kapetana Kuka, i kako su razliite kulture
nauile da ue jedna od druge. Istorija Evrope nije mnogo drugaija: na nju
bi trebalo gledati slino kao i na istoriju obe Amerike ili Tahitija, ukratko,
kao na istoriju
procesapreplitanja razliitih kultura i supkultura: izmeu severa ijuga
Evrope, ismeu istoka i zapada, ena i mukaraca, urbanih i seoskih sredina,
katolika i protestanata. Tako bi pristup kulturnoj istoriji kao istoriji susretanja
razliitih kultura moda ak i doprineojedinstvu, kako su ga shvatali Burkhart
i Hojzinga i ujedno sauvao smisao za razliitost, smisao kojije tako snano
izraen usavremenim raspravama.,3S
A pre svega ne bismo smeli zaboraviti na onaj deo interakcije izmeu
Evrope i novih svetovakoji se odvijao (i jo se odvija) u vidu diskriminacije
neevropskih kultura, i zbog kojeg u promiljanju tih kontakata uvek treba
imati na umu obe strane, komunikaciju i nekomunikaciju, interpretaciju i
pogrenu interpretaciju, ili prisvajanje i otpor. Bez te polifonije nova
kulturna istorija i nije tako nova, n iti se moe govoriti o nekom novom
metodu, ve se zapravo sve svodi na dalju primenu tek neto malo izmenjenih
ve poznatih istoriografskih postupaka.135

135 P. Burke, Varieties o f Cultural History, v. Barros 1995,177 ).

132
 PROLOST KAO TEKST

taje zajednico istoriografiji, ekonomiji i ljubavi...

Staje to to, pored injenice da smo sa svakom od njih na ovaj ili onaj
nain opsednuti, i na nekom drugom planu objedinjuje te nezaobilazne
pojmove zapadnog sveta? Sta im je zajedniko?
O sim toga to svaka od navedenih stvari moe da se pohvali
zavidnom prolou, i to sve odlino uspevaju u teoriji, jasno je da u praksi
ni sa jednom od njih obino ne ide onako kako smo zamislili.
Bilo bi zanimljivo saznati kako na to gledaju i ekonomisti i ljubavnici
- budui da istoriari ve gotovo pola veka oko toga razbijaju glavu. Jo od
ezdesetih godina 20. stolea smatra se da smo se (pomou fenomenologije,
strukturalizma i poststrukturalizma) konano i jednom zauvek saglasili
d a je istorija samo predstavljanje (reprezentacija). Ili, kako bi to rekao
Teodor Adorno - svetu je postalo jasno daje posredovanje (medijacija) ve
samo po sebi objekat, a ne neto izmeu objekta i onoga emu on vodi.136
Postizanju ove saglasnosti prethodile su diskusije u kojima se (kao i
nebrojeno puta ranije), postavljalo pitanje - ta je u stvari istorija. Ili - ta
je to to nam istoriari pripovedaju. Engleski istoriar Edvard H alit Kar
ponudio je u svojoj knjizi ta je istorija, prvi p u t objavljenoj u Njujorku
davne 1961. godine,137jedno od moguih (i najee citiranih) razmiljanja
o tom pitanju, koje je odjeknulo kao dodatna provokacija. Kar je ispriao
priu o tome kako je izvesni gospodin Dons, vraajui se sa zabave na kojoj
je malo vie popio, svojim kolim a s neispravnim konicama, na jednoj
raskrsnici usmrtio gospodina Robinsa, koji je krenuo u oblinju trafiku da
kupi cigarete - i onda postavio niz pitanja pom ou kojih bi mogli da se

136 N aVi prem a: Gabrielle Spiegel, Za teoriju srednjeg dometa: istoriografija u vreme
postmodernizma, Filozofski vestnikXVI, 1/1995, str. 58.
137 Na srpskom jeziku, u prevodu Miodraga Markovia, knjigu je 2001. godine objavila
izdavaka kua Gradac, aak.

133
 O to Luthar

rasvetle uzroci tog dogaaja. Recimo: da li je nesreu izazvalo pijanstvo

gospodina Donsa, da li su je skrivile neispravne konice, ili slaba vidljivost,
ili moda uzrok treba traiti u Robinsonovoj zavisnosti od nikotina...
Tri decenije kasnije amerike istoriarke Dojs Eplbaj (J. Appleby), Lin
H ant (L. H unt) i Margaret Dejkob (M. Jacob) dovele su gotovo do apsurda
ovo razmiljanje, dopunjujui ga mogiim dodatnim pitanjim a - da li je
neki od uesnika dogaaja bio crnac, i ako jeste - koji, i kakva je rasna
politika u tom trenutku bila na snazi; da lije neki (i koji) uesnik moda bio
homoseksualac i zapravo se premiljao da li da svrati u oblinji gej bar (da
tu kupi cigarete u jednom , ili popije jo koju u drugom sluaju)... i konano,
da li objanjenje ovog dogaaja moe da pom ogne u objanjenju drugih
slinih saobraajnih udesa?138
Pokazujui na ovaj nain koliko m ogunosti za tum aenje nudi
najobiniji dogaaj iz svakodnevnog ivota, autorke su s pravom postavile i
pitanje kako istoriar uopte moe da objasni sloena zbivanja poput hladnog
rata ili Francuske revolucije, na primer, ako nije u stanju da objasni jednu
saobraajnu nesreu. Ali odgovor na to pitanje, naravno, nije jednostavan, i
tu ne pomae ona uvena izreka Ono to ne znam, to me ne boli. Naprotiv,
za istoriara je bolno upravo ono to ne zna. Jer, ako ne poznaje odreenu
konkretnu stvarnost, on nee moi ni da rekonstruie ono to su ljudi nekada
bili spremni da prihvate kao istinu, odnosno ljudske predstave o tome ta se u
stvari desilo. A bez mogunosti takve rekonstrukcije nije mogua ni istorija,
pa tako ni istoriareva posveenost istini. To su tvrdili i oni (Herodot, na
primer) koji su nastanak istoriografije vezivali upravo za uspostavljanje trajne
' napetosti izmeu prolosti i istine, kao i oni koji su dve hiljade godina kasnije
(Bejkon i D ekart) zasnovali intelektualnu tradiciju koja je iz tog odnosa
iskljuila boje provienje i napetost ograniila samo na oveka.
O d tada, pa sve do danas odnos izmeu prolosti i istine neprekidno se
preispituje i proverava. U 18. veku prolazio je kroz proveru romantizma i

138 Vidi: J. Applbey, L. H unt, M. Jacob, Telling the Truth A bout History, New York 1994,
str. 304.

134
Majstori i muza

skepticizma (Hjum), u 19. i u delu 20. veka, sagledavanje kroz prizmu pozitivizma
i ideje o objektivnom prikazu, da bi u drugoj polovini tog istog veka bio
promiljan uglavnom pod uticajem drutvenog determinizma a onda, poslednjih
decenija, i podriven tumaenjima iz perspektive pojednostavljeno shvaenog
postmodernizma. Ali, to je bio samo najoptiji okvir. Ako poblie pogledamo,
videemo da su na ovaj odnos u poslednjim decenijama 20. veka zapravo najvie
uticala saznanja da su jezik i predstavljanje (reprezentovanje) neraskidivo
povezani, daje, kako su tvrdili istorijski antropolozi, istorijski tekst pre svega skup
semiotikih kodova koji odreuju svako predstavljanje ivota, a jezik medijum u
kojem je realnost konstruisana i samo na osnovu toga razumljiva.
Drugim recima, postajalo je sve jasnije da za razumevanje nekih stvari
ponekad nije dovoljna ni ogromna arhivska graa, a pojedini autori, meu
kojim a i Pjer Burdije, govorili su i o neosnovanom i nepotrebnom
preuveliavanju znaaja izvora, ija je istina isto tako (is)konstruisana. Zato
nama koji se profesionalno bavimo istoriografijom ne preostaje nita drugo
nego da nauimo da ivimo s ovom napetou, i pored toga to znamo da iz
nje, kako kae Gabrijele pigel (G. Spiegel, 1943), proizlazi i dvostruka
epistemologija - semiotika ( nemogue je doi do neposredovane prolosti
jer je ne poznajemo) i lingvistika (jezik je ipak samo relativno statian skup
lingvistikih kodova kojima pokuavamo smisleno da objasnimo zbivanja u
prolosti).139 Tako se pokazalo da je zapravo bilo nemogue ne prihvatiti taj
semiotiki izazov. Ali, osim u predmetu prouavanja, u praksi se nije promenilo
mnogo toga. Istoriari i dalje uglavnom odlaze u arhive, samo to sada manje
prouavaju institucije, a vie diskurse (pripovesti) i specifian jezik prolosti
- esto ga i ne prevodei na savremeni, nego pokuavajui da iz pameti
perioda koji prouavaju, progovore o onome to se u njemu odigralo.
Da li je onda sva prolost samo tekst ?
N a neki nain u stvari jeste, prem da je zapadna istoriografija toga
postala svesna tek dve hiljade godina posle svog nastanka. U poetku,

139 G. pigel: Neke stvari u istoriji ne moemo da razumemo, intervju u asopisu R a z

gledi, br.16,3. IX 1997,str. 12-15.

135
 O to Luthar

afirmaciji te ideje - u okviru filozofije istorije - najvie su doprineli nemaki

autori, i to u vreme kada u anglosaksonskom, pa i frankofonom svetu nije
postojalo gotovo nikakvo interesovanje za istoriografiju. O tu d a su prvi
radovi istoriarakao to su Pol Riker {PaulRicoeur, 1913-2005) i Pol Vejn
{Paul Veyne, 1930) najpre i naili na slab odziv, da bi tek nakon itave
decenije, pa i kasnije, poela da im se posveuje vea panja i da se o njima
vodi ira rasprava. Ali, ni to nije znaajnije uticalo na poim anje istorijske
interpretacije. U stvari, izmenila se pre svega priroda naih uvida o istini.
R adikalni relativizam iz osam desetih i s poetka devedesetih godina
pobudio je sum nju u istinitost svih dotadanjih otkria. M eutim , sa
gubitkom svog prethodnog uticaja, i on je postepeno poeo da se povlai
pred prihvatanjem in stru m en taln ih sposobnosti jezika da posreduje
pozitivno znanje o istoriji. Neki autori, poput Lorensa Stouna {Lawrence
Stone, 1919-1999), jednog od najveih engleskih istoriara 20. veka, poeli
su da govore kako treba uspostaviti barem privrem enu (provizornu)
istorijsku istinu. Naravno, to nije znailo da je on, ili bilo koji drugi autor
koga ta rasprava nije ostavila ravnodunim , pokuao da na mala vrata
prokrijumari staru pozitivistiku koncepciju istoriografije 19. veka, ve se
radilo o novom promiljanju pitanja - da li je mogue stei pouzdan uvid
u svet prolosti?140 Po naem miljenju, tu je re upravo o uverenju da
jeziku moramo barem delimino da priznamo instrumentalnu sposobnost
za posredovanje informacija o prolom ivotu, jer bez toga nikada neemo
moi da saznamo nita o istoriji. Uostalom , jezik je materijalizovan i u
istorijskim izvorima, pa otuda i samo otkrivanje eventualnih prom ena u
njemu samom doprinosi rekonstrukciji prolosti. Ili, kako bi rekao engleski
kulturni kritiar R ejm ond Vilijams {Raym ond Williams, 1921-1988),
pomou lingvistike evidencije, bilo knjievne, bilo dokumentaristike,
moemo doi do spoznaje i razumevanja prolosti.141

140 G. Spiegel," History and Post-Modernism" u: Past and Present 135 (1 9 9 2 ),str. 194
208. (Za ire izvode iz ovog teksta vidi Povest istorijske misli... t. II.)
141 Isto.

136
Majstori i muza

Podrobnija analiza ovog i slinih stanovita ukazuje na izlaz iz slepe

ulice u kojoj su se nali mnogi istoriari i istovremeno potkrepljuje uvid da
jezik nije izgubio sposobnost prenoenja informacija o svetu. Uostalom,
jezik je i drutveni ugovor koji pripadnicim a odreene jezike zajednice
propisuje naine bez kojih komunikacija i proizvodnja znaenja uopte ne
bi bila mogua. Zato je svaki jezik nuno (i) specifian istorijski fenomen,
ija analiza moe da nam kae mnogo toga i o izmiljanju' ili konstruisanju
stvarnosti. U svakom sluaju, on je i dalje (a moda i sve vie) instrum ent
koji posreduje izmeu nae svesti i sveta.
Ovakav koncept jezika uobiajen je u takozvanom naunom diskursu,
odnosno u disciplinama koje se bave uglavnom lingvistikim elementima
posredovanja informacija o svetu, ali razmiljanja o jeziku susreemo i kod
autora koje interesuje konstruisanje drutvenog znaenja. Dakle, ne samo kod
onih koji jeziku pridaju instrumentalistike (ili konstaiivne) moi nego i kod
onih koji mu pripisujuperformativnu funkciju, shvatajui ga pritom kao
entitet ija je kljuna karakteristika samorefleksivnost.
Razmiljanje o ovoj problematici doprinosi razumevanju savremene
rasprave o nem ogunosti jezikog saoptavanja, kao i injenice da je tu
zapravo re o suavanju izbora na dva bazina koncepta jezika, a time i
ograniavanju njegove moi dostizanja istine o prolosti. Pokazuje se da
je izbor izmeu shvatanja jezika bilo kao potpuno transparentnog, bilo kao
potpuno neprozirnog previe rigidno postavljen i da odgovore u stvari treba
traiti u manje radikalnim i iskljuivim reenjim a. Pored ostalog, i u
takozvanoj teoriji srednjeg dom eta, koja se zalae za ...raznovrsno i
potencijalno bogatije shvatanje jezika i njegovih moi posredovanja.
Reenja p o p u t ovog koje nu d i am erika istoriarka G abrijele Spigel
uvaavaju i drutvenu logiku teksta, ukazujui time na potrebu uvoenja
dvostruke perspektive u smislu prouavanja i samih istorijskih tekstova i
konteksta u kojima su nastali. Ukratko, re je o pokuaju formulisanja
p ro to k o la za analizu drutvene dim enzije teksta, njegovog m esta u
drutvenom prostoru koji s jedne strane zauzima kao proizvod..., a s druge,
kao aktivan posrednik... O dnosno, u krajnjoj liniji, o uverenju da mo i

137
 O to Luthar

znaenje svakogpredstavljanja, odnosno prikaza (istorijske grae) umnogome

proistiu iz njegovog drutvenog konteksta i njegove povezanosti sa
drutvenom i politikom mreom u kojoj je nastao.
Tako gledano, strukturalistiku tvrdnju da jezik konstituie drutveni
svet znaenja moemo dopuniti tvrdnjom da tu mo i vanost jezik zapravo
dobija samo u specifinim drutvenim i istorijskim okolnostima. I naravno,
recima Spigelove: kao to jezike prom ene strukturiu drutvo, tako i
drutvene prom ene strukturiu jezik.142
Ovo pitanje zasluuje posebnu panju i zato to nam omoguava da
lake shvatimo odnos izmeu knjievnog teksta i istorijskog konteksta. Iako
je otvoren za razliita itanja i interpretacije, literarni tekst istovremeno u
velikoj meri predstavlja i objektivizovani entitet143. S druge strane, istorijski
k o n tek st se uvek iznova uspostavlja, zbog ega istoriar, n asu p ro t
knjievnom kritiaru, nije samo italac odreenog teksta ve i kreator
njegovog znaenja. D ru g im recim a, istorijski k o n te k st uglavnom
podrazumeva konstrukciju, a knjievnokritiki tekst dekonstrukciju. Iza
ove naizgled pragmatine podele krije se osnovna protivrenost sadrana u
svakoj strategiji narativnogpredstavljanjaprolosti, pa tako i u istoriarevom
tekstu, koji treba ,,i da oblikuje istoriju, i daje kritiki analizira.144
D a bi m ogli uspeno da pro itaju odreeni tekst, odnosno da
protum ae odreeni izvor, istoriari m oraju zato detaljno da upoznaju
njegovu celokupnu pozadinu, ili, kako bi rekla pigelova - da shvate njegovu
drutvenu logiku. Drugim recima, za rekonstrukciju nekog konkretnog
zbivanja u prolosti neophodno je ispitati i kontekst u kojem su nastali
izvetaji o tim zbivanjima i tako u svakom pojedinanom sluaju utvrditi
elemente eventualne manipulacije. Moraju se, dakle, ispitati naini na koje

142 Isto.
143 Kada govorimo o objektivizovanom entitetu, imamo na um u (najee) dugorone i
kroz razliite interpretacije i komentare dogovorene istine o odreenoj pojavi, dogaaju
ili procesu.
144 G. Spiegel, The Past as Text. The Theory a n d Practice o f Medieval Historiography, Bal
timore & London 1997, p. X IX.

138
Majstori i muza

je sama prolost konstituisala ideoloku strukturu argumenta, jer istorija

sadri m notvo prim era koji svedoe o tom e da su ljudi doterivanjem i
preinaavanjem proteklih dogaaja iz istorije crpli autoritet za legitimizaciju
konkretnih politikih interesa.145 Poput svojih antikih prethodnika, i
srednjovekovni, a naroito savremeni istoriari ne otkrivaju samo istinu o
prolosti ve govore ponet i o aktuelnom (politikom) ivotu. Zato svako
prouavanje bilo koje teme iz prolosti podrazumeva ispitivanje kredibilnosti
samog istoriara, kao i kritiko itanje ili tum aenje istorijske grae i
utvrivanje m inim um a uslova pod kojima proitano (protum aeno), u
nedostatku boljih reenja, zadovoljava kriterijume istinitosti.146
Na ovom mestu treba jo jednom pomenuti i Hejdena Vajta i njegovu
tezu da je narativnost osnova (i) istorijske interpretacije i da pitanje
metodologije prouavanja, a pre svega posredovanja proteklih zbivanja moe
da se razjasni upravo kroz ponovno kritiko preispitvanje i vrednovanje
pripovesti (narativa), to bi na kraju trebalo da dovede i do redefinisanja
poetike istoriografije. Da bi se razjasnilo pitanje njegovog statusa, istorijski
narativ treba posmatrati kao produkt jezika {verbal artefact) koji postoji
samostalno kao odraz m inulih struktura i procesa, zbog ega se ne moe
eksperimentalno proveravati niti prouavati drugim istorijskim metodima.
U vreme nastanka moderne istorijske nauke dolo je, meutim, smatra
Vajt, do denarativizacije prikazivanja prolosti. Drugim recima, retorika je
prognana iz istoriografije i formiran je stil predstavljanja prolosti koji je trebalo
da iskljui svaku mogunost izraavanja ili zamiljanja onoga to prevazilazi zdrav
razum. Tako je u 19. veku postupno uspostavljena takozvana retorika
antiretorike, koja je prolost smetala u smisaono predstavljanje stvarnosti, a
time i u neki unapred zamiljeni ili eljeni poredak.

145 Isto, str. XII.

146 Ovde nije re o nekom filozofskom vienju istine i epistemologije ve pre svega o
osnovi istoriografske prakse, prema kojoj realnost nije metafizika premisa nego razazna-
vanje naina miljenja u razliitim formama pisanja o prolosti. Preispitivanje minimalnih
uslova verodostojnosti sastoji se u razlikovanju tipinih lingvistikih protokola koji om o
guavaju transformaciju prolosti u istorijsku pripovest. {Isto)

139
 O to Luthar

Iz ove ocene proizlazi i Vajtova tvrdnja daje sistematska hermeneutika

najistaknutijih autora togvremena (Kont, Hegel i Marks) nastojala prvenstveno
da objasni prolost, dok je klasina filoloka hermeneutika nastojala da je
rekonstruie, a postsosirovska hermeneutika, koja se umnogome ulgedala na
Niea, da je interpretira.l47 Re je, naravno, o gruboj i provizornoj podeli, jer
se u praksi sve tri hermeneutike meusobno proimaju i svaka pojedinano
sadri neke elemente drugih. Razlikuju se, u stvari, prevashodno po odnosu
prema naunom tumaenju, prema predmetu prouavanja i prema pitanju u
kojoj meri svaki interpretator (sa)oblikuje predmet svojih prouavanja.
Poslednje p itan je usko je povezano sa etikom i po litik o m
drutvenih disciplina, a do najveeg izraaja dolazi upravo u istoriografiji.
Istorijska interpretacija se, naim e, veom a esto pojavljuje kao orue
jednodimenzionalne politike rekonstrukcije razumevanja naeg identiteta,
zajednice i kulture. I vrlo esto nema one napetosti izmeu konkurentskih
pripovesti koja bi vodila dijalogu i prevazilaenju iskljuivosti kroz dublje
razumevanje dogaaja i procesa. Uz to, zanemaruje se injenica da narativni
izvetaji ne sadre samo injenice i argumente ve i politike i retorike
elemente pom ou kojih se puko nabrajanje podataka pretvara u priu148, i
ije identifikovanje, sa svoje strane, olakava razumevanje drutvenog
okruenja razmatranog procesa. Jezik, naroito arhaini, uvek je istorijskoj
pripovesti (narativu) ograniavao izbor retorikih oblika, odreivao nain
njenog uobliavanja (narativizacije) i interpretativne modele ili modele
tumaenja, i nam etao odreena ideoloka stanovita koja su, zauzvrat,
odreivala karakteristike razliitih interpretacija istorijskih dogaaja.
A to, zapravo, i jeste sve to im am o na raspolaganju. Nekakav
objektivni spoljanji kriterijum za utvrivanje istinitosti ove ili one
pojedinosti jednostavno ne postoji. Ba kao to ne postoji ni objektivni prikaz.
Ali, kakav god bio, upravo je prikaz neke pojave jedino to se prilino

147 H . W hite, M ethod and Ideology in Intellectual H istory, u: D. LaCapra, S. L. Kaplan

(ur.) M odem European Intellectual History, p. 283.
148 H . W hite, Historical Em plotm ent and the Problem o f T ruth, u: K. Jenkins (ur.),
The Postmodern History Reader, p.393.

140
Maistori i muza

pouzdano moe analizirati. Pritom je donekle lake analizirati takozvane

sekundarne izvore (naravno, ukoliko ne postoji neki dogovor po kojem je
svaki izvor zbog toga to je i sam konstrukcija, sekundaran), kojima se istoriari
slue za postavljanje pojedinanih dogaaja u okvir opte interpretacije
odreenih istorijskih procesa. Neto je drugaije sa starijim (primarnim)
izvorima. Recimo, sa izvorima iz srednjeg veka, odnosno iz doba u kojem jo
nije postojala iroka paleta specifinih narativnih struktura koje karakteriu
neko drutvo; ili sa novijim, takozvanim zapisima iz prve ruke. U analizi
takvih izvora uveliko moe da nam pomogne moderna sociolingvistika koja
nas ui da su drutvene zajednice u jeku promena vrlo otvorene i za promene
u jeziku. Imajui to u vidu, moemo rei i da se kroz promene u registrima
koji belee drutvene promene u prolosti izraava i razumevanje tih promena
u stvarnosti. Odnosno, da su prelomne promene u svakom drutvu kodirane
u jeziku kojim se izvetava o njima.
Tako, recima Gabrijele pigel149, "tekst kao materijalno otelotvorenje
ustaljene upotrebe jezika, upravo svojom materijalnou odraava neodvojivost
materijala od diskurzivnih praksi i potrebe da se ouva oseaj za njihovu
uzajamnu povezanost i meuzavisnost u proizvoenju znaenja. Zato bi
istoriografija, umesto goloj deskripciji i rekonstrukciji prolosti, morala da nas
ui dekonstruktivistikom itanju teksta, koje bi nam omoguilo da ustanovimo
ta je stvarno i zato bilo izreeno, ali i da uoimo tiinu u jeziku i otkrijemo
ono neizreeno150. Takoe, kao mono analitiko orue, dekonstruktivistike
strategije korisne su i vane za otkrivanje i objanjavanje raznovrsnih ideolokih
mistifikacija i intervencija koje uruavaju znaenje teksta. To je naroito
vano, na primer, za analizu pojedinih ideoloki duboko kontaminiranih
tekstova u okviru neomarksistikih interpretacija iz ezdesetih i sedamdesetih
godina 20. veka, kao i za kritiko itanje aktuelnih rekonstrukcija i retuiranja
nacionalnih istorija, koje je od devedesetih godina (bilo?) svojstveno
takozvanim (istonoevropskim) zemljama u tranziciji.

149 G. Spiegel, History and Postmodernism, u: K. Jenkins (ur.), The Postmodern History
Reader..., p. 266.
150 Isto, str. 267

141
 ROMANTINI SNOVI
ILI MOGUI RAZVOJ
ISTORIOGRAFIJE

Danas, posle isteka drugog m ilenijum a po zapadnom raunanju

vremena, istoriari i istoriarke su se, sva je prilika, nanovo latili reavanja
(pra)stare slagalice. A da bi zaplet bio vei, njihova Sfinga, koja se pojavljuje
u liku muze Klio151, pre nekih dve stotine godina poela je da namiguje, i to
namigivanje ih je zbunilo jo vie nego to ih je ranije zbunjivalo njeno
utanje. I ponovo su se, kao i m nogo puta u poslednjih tri hiljade godina,
zapleli u vatrenu diskusiju o odnosu izmeu spleta subjektivnih interpretacija
i takozvane objektivne i iskljuive - ekskluzivne interpretacije ljudske
prolosti.
U tom smislu, suituacija je donekle uporediva sa onom u 5. veku pre
nae ere, kada se Tukidid, kao poslednji u nizu skeptinih hroniara vie ili
manje verovatnih dogaaja, ipak opredelio da zapisuje samo ono to je video
sopstvenim oim a, ili ono o em u su m u priali p o u zdani svedoci.
Uzbuenje je (moda) samo za nijansu manje nego to je bilo onda kada je
Lorenco Vala raskrinkao K onstantinovu darovnicu. I bez sumnje lii na
uzbuenje vieno onda kada su kustosi muzeja u Luvru poetkom 20. veka,
poto je razotkriveno njihovo neznanje, morali da priznaju daje kruna koju
su kupili mislei da je re o skitsko-grkom originalu iz 3. veka u stvari
falsifikat iz 1895. godine. Oseanja najistaknutijih uesnika savremenih
istoriografskih rasprava moemo porediti i sa oseanjima koja su ispunila
zagovornike pripovedake istoriografije u trenutku kada su saznali da je
Nobelova komisija prekoraila uske knjievnokritike okvire i kao produkt
lepe knjievnosti, odnosno plemeniti cvet kulture, godine 1902. nagradila

151 Ime Klio potie od grke rei kleos, to znai slava steena izvanrednim delima. U
helenskoj mitologiji Klio je slavila del heroja.

142
Maistori i muza

delo nemakog istoriara Teodora Momzena, dodavi time novi podsticaj

za raspravu da li je istorija u m etn o st ili nauka, ili i jed n o i drugo
istovremeno.
Na poetku 21. veka istoriografija se ponovo nala pred nepotrebnom
naelnom odlukom. A utori i autorke su ponovo poeli da se priklanjaju
iskljuivim ocenama i sudovima; um esto da istorijskom predstavljanju
konano oduzm u status objektivnog prikaza, posvetili su se polifoniji
najrazliitijih pogleda na odreena zbivanja i tako se konano oslobodili
zahteva za izgradnju sistema optevaeih, univerzalnih injenica. Sistema,
koji bi po uzoru na prirodne nauke jednoznano (i zauvek) odredio znaaj
i ulogu aktera, odnosa ili procesa u prolosti. Tako
istorija u velikoj meri i dalje ostaje belaka, evropocentriina, preteno
muka interpretacija ljudske prolosti! Nebelci i neevropljani, kao to su
Sirimavo Bandaranike, Kasijus Klej, M alkolm X , M a rtin L u te r King,
D ezm ond Tutu, Nelson Mandela, M ao Cedung, Dingis-kan, Hanibal, Bik
Koji Sedi, D idje Drogba i dalje se u preovlaujuu istoriografiju zapadnog
sveta probijaju iskljuivo na osnovu veza sa kulturom evropskih belaca ili
belaca poreklom iz Evrope.
Pritom ne pomae mnogo ni sve ee i na razliite naine iskazivano
uverenje da bez uvaavanja gledita drugih kultura nema pobede istorijske
istine. Naprotiv, to nas dovodi u situaciju slinu onoj kada imamo na
raspolaganju dobre izvore ali ne umemo da postavimo prava pitanja, ili vrlo
brzo ostanemo bez njih. Kao da jo nismo razumeli da pravih pitanja nikada
nee biti dovoljno ukoliko ih ne budem o postavljali o svim akterim a
m inulih zbivanja, o poznatim i anonim nim linostim a, o bogatim a i
sirom anim a, enama i m ukarcim a. Samo sa postavljanjem pitanja o
najrazliitijim uesnicima i najrazlicitijim oblastima moemo poeti da se
bavimo odgovorima, a tek posle toga i problemima interpretacije.
No, postoji jo jedan vaan detalj u vezi sa nainim a prikupljanja
podataka i preispitivanja izvora, kao i sa traganjima za najboljim postupkom
njihovog prikazivanja. Re je o najee takoe nepotrebnom opredeljivanju
izmeu razliitih oblika istorijskog predstavljanja. Danas esto moramo brzo

143
 O to Luthar

da o dluim o hoem o li izabrati nauni ili pripovedaki nain

predstavljanja, a onda se i u okviru njih suoavamo s dodatnim izborima niza
drugih, m eusobno iskljuivih mogunosti, i retko kada ujemo pozive na
proimanje, odnosno kombinaciju jednog i drugog. A ak i onda kada se
pojave, takvi pozivi su obino ogranieni uvreenim miljenjem da se mogu
povezivati samo pravci sa slinim metodolokim polazitima (na primer,
druvena istorija i istorijska antropologija ili istorija svakodnevnog ivota).
Za uspeno uspostavljanje koncepta koji razrauje susretanja a ne
razilaenja kultura, morali bismo, dakle, najpre da se odreknemo opredeljivanja
izmeu jednog ili drugog usmerenja, izmeu jednog ili drugog pogleda na
prolost, i prvenstveno da razmiljamo o tome da li mogu, odnosno kako
mogu istovremeno da postoje oba usmerenja i oba pogleda. Ili, kako kae
poznati islamista, filozof i istoriar Ernst Gelner (Gellner, 1925-1995):
u ovako sloenom svetu kakav je na, u svetu koji zahteva sve samo ne
jednostavne i optevaee odluke, moramo spoznati alternative meu kojima
treba da biramo, i moramo znati kako su odluili drugi, odnosno na kakve su
odluke bili primorani ,152
Tako gledano, prema njegovom miljenju, svi smo mi, hteli to ili ne,
filozofi istorije, a jedina mogunost izbora koju imamo jeste odluka o tome
da li emo jasno da predstavimo svoje poimanje istorije i da ga, koliko god
je mogue, uskladimo sa poznatim injenicama i interpretacijama, ili emo
ga (kao to su istoriari do sada uglavnom radili) primenjivati vie ili manje
nesvesno i nesistem atino. Ako se kao istoriari opredelim o za drugu
m ogunost, kae Gelner, moe se dogoditi da p onudim o nekritike,
zdravorazumske sudove i da postanem o robovi prevazienih stavova i
neproverenih teorija. Takoe, da u strahu od kritike previe teoretiemo,
da odustnemo od istraivanja izvora sopstvenog naina miljenja, i tako sebi
uskratimo stvarne mogunosti za otkrivanje odluujuih inilaca proteklih
zbivanja. Ukratko, moe nam se dogoditi da izgubimo pregled nad celinom
prolih deavanja, da previdimo da su m inule prom ene posredovane kroz
tadanje kulturne obrasce, koji nisu nita drugo do splet steenih manira

152 Gellner 1993, str. 9.

144
Maistori i muza

p rip adnika pojedinih (etnikih, strukovnih, stalekih) zajednica; da

zaboravim o na injenicu da je k ultura poseban i za svaku zajednicu
jedinstven nain sagledavanja sveta, i da usput previdimo i daje ljudski rod
jedinstven upravo zbog toga to su zajednice na koje se deli u stanju da
oblikuju neverovatno mnogo naina ponaanja, a u skladu s tim i beskonano
mnotvo interpretacija.
A ako nam se to dogodi, onda emo se stvarno nai u kripcu, jer emo
ostati bez najvaljanijih argumenata u situaciji kada razliite interpretatore
prolosti obuzima varljiv oseaj da znaju odgovor na pitanje Sfinge, i kad im
se ini da su otkrili zakonitost toka istorije ili nain na koji prolost moe
do kraja i definitivno da se objasni. Tada emo uzalud tvrditi da ne postoji
opti zakon istorijskog razvoja, i dokazivati da, kao i sama pitanja koja su
nekada postavljana proroitim a, i utanje Sfinge ukazuje na to da nema
jednoznanih odgovora. Odgovori, a pre svega njihova objanjenja, po
pravilu su vieslojni. 0 tom e zato i kako je um ro Elvis Prili ili zato u
Evropi (ili na njenim obodima) svaki as dolazi do novog genocida, mogli
bismo da prikupimo brdo stavova, miljenja i odgovora koji se meu sobom
vie ili manje razlikuju, u zavisnosti od take gledita i okruenja iz kojih
p o tiu njihovi autori, od toga kakvim izvorima raspolau i koliko su
osposobljeni za kritiku analizu bilo kakvih izvora.
Ipak, to ni iz daleka ne znai da Elvis nije mrtav (kako bi eleli neki od
njegovih najvatrenijih oboavalaca), kao to ni vieslojnost ili heterogenost
odgovora ne moe opovrgnuti injenicu da su katolici u Parizu jedne
avgustovske noi pre dobrih etiri stotine godina poklali vie od 2000
protestanata, da su Turci godine 1915. pobili 600.000Jermena, da su Nemci
sproveli genocid nad est m iliona Jevreja, a srpske snage u Bosni i
Hercegovini prouzrokovale smrt ili progon na hiljade Bonjaka.
Poziv na potovanje razliitih pogleda i form ulisanje vieslojnih
odgovora ne znai, dakle, poricanje injenica. injenice ostaju injenice,
bez obzira na interpretaciju. Miljenje da treba porediti sve interpretacije
odreenog sleda injenica potie iz uverenja da znaenje i ulogu nekog
prolog dogaaja same injenice ne oblikuju u tolikoj meri kao njihove

145
 O to Luthar

interpretacije. Ako bismo verovali golim injenicama, m orali bismo,

zajedno sa am erikim istoriarem Frensisom F ukujam om 153 (Francis
Fukuyama, 1952) verovati i d aje istoriji ve doao kraj, pa se zato radije
priklanjamo Blokovoj tezi daje istorija, zapravo, tek zapoeta kako treba...
Na slian nain potrebno je da sumnjamo i u one koji nam nude iskljuive
istorijske istine i da postupam o po starom Treveljanovom savetu da treba
biti vrlo podozriv prema onima koji se pozivaju na sud istorije.
Istorija, naime, nije nikakvo smetlite154 na kojem se, po potrebi,
mogu prikupiti svakakvi dokazi za ovaj ili onaj politiki, moralni, estetski
ili struni sud, osim moda za ,,pistol(s)e, koji se, kao i neki drugi, tamo
svrstavaju sam oinicijativno; ali u tom sluaju je i smetlite neto sasvim
drugo - barem na nekoliko trenutaka postaje mesto na kojem oslobaajue
zaiskri ljudski duh.

Were theflower in your dustbin,

were the poison in your human machine.
Sex Pistols, God Save the Queen (1977)

153 U svom delu Kraj istorije i poslednji c'ovek ( The E n d o f History a n d the last M an, 1992)
Fukujama tvrdi da je nastupio kraj istorije zato jer je oveanstvo, s padom Berlinskog
zida i jasnim pobednicim a hladnog rata (pre svega liberalizmom i trinom privredom)
ponovo dobilo jasniji pravac i jasniji cilj razvoja.
154 Izraz smetlite istorije je kao m etaforu za onaj deo istorije u koji se moe odbaciti
sve to bismo eleli da zaboravimo meu prvim a upotrebio Lav Trocki, koji je menjevike
na Drugom sveruskom kongresu sovjeta (oktobra 1917) optuio da su bedni usamljeni
pojedinci, da je njihova uloga zavrena i da treba da se okupljaju tam o gde im je mesto
- na smetlitu istorije.

146
 EPILOG: TAI ZATO

Na kraju... ne preostaje nam nita drugo nego da se vratimo na poetak

i jo jednom se zapitamo ta, zato, kada, kako, po kom osnovu... jeste
istorija, i ko je zapravo i za koga pie. I iz ove kratke etnje kroz povest
istoriografije jasno je, uostalom - ili se barem nadam da je tako - da se bez
tih i s njima povezanih pitanja jednostavno ne moe zamisliti koliko toliko
kredibilna interpretacija prolosti. A kada govorim o interpretaciji prolosti,
mislim, pre svega, na razumevanje zbivanja u prolosti. Jo je Karlajl tvrdio
d aje istorija u stvari palimpsest i zbog toga u prvom redu interpretacija,
odnosno razumevanje, a ne rekonstrukcija. Ili, kako je dva stolea kasnije
otkriofrancuski filozof Bruno Latur (.Latour)155, nije re toliko o matter o f
f a c t , to jest, pronalaenju fakata ve o m atter o f concern, to jest o
interesovanju, odnosno o sabiranju znaenja.
Pored toga, istoriari su odavno spoznali da se istorija ne skriva samo
u arhivima, razliitim dokumentima, svedoenjima oevidaca, arheolokim
iskopinama, spom enicim a... Ve dugo znaju da prolost razotkrivaju i
istorijski prizori - od koncentracionih logora, pa nazad u prolost, sve do
najstarijih banja, kakva je, recimo, ona u antikom Hierapolisu nadomak
turskog sela Pamukale.
Prva lanica Francuske akademije nauka Margerit Jursenar nauila nas je
da prolost itamo i iz samih pejzaa. Tako, uz njenu pomo moemo bolje
razumeti i zato je Beograd nastao na uu dveju reka i zato su pojedini
manastiri svih religija skrivani u najudaljenijim vrletima. Zato su u vreme
najezde Turaka zidinama opasivane crkvice na uzvienjima iznad naseobina...
Na isti nain polako postajemo svesni da u neizbene prizore nedavne
prolosti spadaju i blokovska naselja, bulevari koji gradske centre povezuju
s tim spavaonicama... propale fabrike. Meu potonjim a su moda najreitiji

155 Latour, Bruno, W hy has critique run out o f Steam? From Matters o f fact to Matters
o f Concern, Critical Inquiry 30, W inter 2004, pp. 225-248)

147
 O to Luthar

ostaci nekadanjih industrijskih giganata, poput Elektronske industrije u

Niu, Fabrike kablova u Jagodini ili slovenake tvornice teretnih vozila
TAM, tj. velikih kombinata u kojima su decenije svojih ivota ostavili nai
roditelji i roditelji naih roditelja. Isto vai i za m reu autobuskih ili
tramvajskih stanica, odnosno za brojeve pojedinih linija bez kojih se ne
moe zamisliti topografija nekog grada.
estica u Ljubljani je oduvek povezivala ljude iz severnog i istonog
del grada... a dvojka u Beogradu svojom trasom ocrtavala i na svojevrstan
nain izdvajala odreeni krug - simbolino srce grada.
Da i ne govorimo o samim vozilima.
A tu su i groblja; stara i nova, hrianska, hinduska i muslimanska.
Blistava, raskona i poseena, siromana, zaputena i zaboravljena. Poznata
poput parikog Per Laeza, sa spom enicim a Oskaru Vajldu, Edit Pjaf ili
Dimu Morisonu, ili ona sasvim anonimna, kako samo mogu biti anonimna
groblja na obodima pustinje na jugu Maroka.
A umetnost jo nismo ni pomenuli, premda su neke oblasti likovnog i
knjievnog stvaralatva neizostavni deo interpretacije m inulih zbivanja.
Pritom, dakako, nije re samo o polju takozvane visoke um etnosti ve i o
itavoj nepreglednoj produkciji ljudskogpesnikog i likovnog stvaralatva. Pa
i o sveprisutnoj popularnoj muzici sa njenim nebrojenim varijacijama. Bake i
deke generacije koja odrasta sredinom druge decenije 21. veka mogli bi samo
pomou pop i rok muzike svog vremena da prikau vlastite ivote od puberteta
do penzije. Premladi da bi razumeli seksepil Elvisa Prislija, vrlo lako su se
identifikovali sa buntovnitvom Denis Doplin, Dimija Hendriksa, Dima
Morisona i inspirativnom kritinou grupe Pink Floid. Neki bi rekli i sa
stihovima Bouvijeve pesme Rebel, rebel. I jedni i drugi su zahvaljujui takvom
muzikom predznanju, u zrelim godinama brzo usvojili poetiku Ramba
Amadeusa, i pre svega shvatili odakle potie bes u njegovim pesmama....
A tek knjievnost - od Ajvanhoa Valtera Skota, do stripova Joa aka i
Arta pigelmana. Da ne govorimo o tome da YU socijalizam nije mogue
zamisliti bez crtea i tekstova R oberta Raviola (Magnus) i Luana Sekija
(Maks Bunker), autora znamenitog Alana Forda.

148
Maistori i muza

Ali, poim o redom. Zavirim o za trenutak u nepregledno naslee

likovne umetnosti, koje obuhvata sve - od preistorijskih crtea iz Altamire,
do performansa Marine Abramovi, koja kao um etniko delo nudi samu
sebe... odnosno svoj odnos prema okolini/svetu...
Drutvenu i ekonomsku krizu posle Prvog svetskog rata ja sam, recimo,
istinski razum eo tek preko grafika Georga Grosa. Slino kao to sam
prelistavanjem vojnog albuma pukovnika Andre Popovia shvatio mnogo toga
0 bitkama na Ceru i Kolubari. Bez tih fotografija je gotovo nemogue zamisliti
uslove u kojima se srpska vojska povlaila preko Albanije, kao to je i bez
fotografija obeenih i streljanih civila svih generacija nemogue zamisliti
zloine austrougarske vojske. Bez tih fotografija... bez putopisa Dona Rida,
koji je prvi svetu predstavio srpske civilne rtve i konano bez romana Vreme
smrti Dobrice osia, Prvi svetski rat na Balkanu bi u naim seanjima ostao
utisnut kao samo jo jedna epizoda u nizu beskonanih ratova i borbi. Isto vai
1 za sve druge ratove, iji su nam savremenici ostavili dovoljno filmske i
fotografske grae. Setimo se samo znamenite fotografije Roberta Kape (Smrt
republikanskog borca/vojnika) ili filmskih zapisa iz rata u Vijetnamu. Tome su
se u poslednjoj deceniji pridruili i video-snimci nainjeni mobilnim telefonima
(recimo, snimci muenja irakih zarobljenika u Abu Graibu), koji su prerasli u
beskrajni konglomerat foto-prikaza miliona prijatelja na Fejsbuku.
Negde meu njima nai emo i MikeIanelovogWzW, repliku vie
od dve tone teke originalne statue, olienja ideala sklada mukog tela u
doba renesanse, kako sada, osim svog fizikog ivota na ulazu u palatu Vekio
u Firenci (original se uva u Galeriji Akademije), ivi i kroz nebrojene
snimke posetilaca glavnog grada Toskane.
Slino je i sa knjievnou. Kako onom u vidu papirnih knjiga, tako i
onom na Kindlu. Moete li zamisliti prikaz nemake okupacije Srbije 1941.
bez stihova (Krvava bajka) Desanke Maksimovi ili mladosti u socijalizmu
bez pria i aforizama Duka Radovia? U svetskoj knjievnoj batini ne
moemo zaobii Lava Nikolajevia Tolstoja i njegov velianstveni opis
Rusije u doba N apoleona ili ve pom enutu M argerit Jursenar i njene
memoare rimskog cara Hadrijana.

149
 O to Luthar

A tu je, konano, i film. M oemo li Hom erovu Ilijadu vie uopte

zamisliti bez Petersenovogprikaza opsade Troje? Teko. Ali ne samo zbog
Breda Pita i Orlanda Bluma ve i zbog izuzetne scenografije i kostimografije.
Zaustavljanje brodova ... pre nekih 3500 godina sada je postalo sasvim
realistina slika.
Isto je i sa opisom odrastanja u Srbiji dobre dve decenije po okonanju
socijalizma, koji u svom filmu Klip nudi rediteljka Maja Milo...
S druge strane, za pogled u prolost nekada je dovoljno pomenuti samo
jedno ime, recimo, Latinka Perovi, Lepa Brena, Branimir Doni tuli,
Bajaga ili... A rkan ... i savremenici tih osoba e u trenutku prizvati duh
vremena u kojem su one ivele. Imena kao to su Lepa Brena, Doni tuli ili
Bajaga, pritom, ne govore samo o muzikom ukusu odreene generacije ve
ukazuju na to da se prolost ne skriva samo u knjigama, asopisima... Jasno je
zato i da e nedavna komunikacijska revolucija (internet, Fejsbuk, Tviter...)
istorijsku interpretaciju promeniti do neprepoznatljivosti. Nekada anonimni
pojedinci i pojedinke su pomou nove komunikacijske tehnologije postali ne
samo bolje meusobno povezani ve i vidljiviji. Ili, drugaije reeno - oni koji
ne budu razumeli znaaj pojma network literacy naprosto mogu preko noi
postati istorijski nepismeni.
Ukratko, ako elimo da shvatimo ta je istorija i zato, potrebno je da
znamo ne samo ko i zato ju je posredovao ve i kako je to uradio. I za koga.
O d antike, pa nadalje.
Ova knjiga ne ukazuje samo na promene u opisivanju/interpretiranju
prolosti. I ne upozorava samo na to da prolost nisu jedino velika del
znaajnih mukaraca ve i svakodnevni ivot ena, dece i onih najstarijih.
Njen cilj je da upozori da je istorija sve - od velianstvenog proboja srpske
vojske na Kajmakalanu na kraju Prvog svetskog rata, pa do neslavne opsade
Sarajeva dobrih sedamdeset godina kasnije. Opsade u kojoj su uestvovale
i srpske paravojne jedinice odgovorne za brojne zloine nad civilnim
stanovnitvom . Dakle, da ukae na to da se prolost ne moe tano
interpretirati bez samorefleksije, sam okritinosti i bez opisa niza stvari,
praksi, iskustava, ideja, ideologija, instrumenata, tehnologija, poetika...

150