THEORIA 4 DOI: 10.

2298/THEO1604005Z
BIBLID 03692485 : (2016) : 62: str. 522 Originalni nauni rad
Original Scientific Paper

Aleksandra Zori

TRI KVAJNOVE NEODREENOSTI

APSTRAKT: U ovom radu emo da ispitamo tri uvene Kvajnove teze: neodreenost prevoenja, ontoloku relativnost
i subdeterminisanost teorija. Prve se dve teze prepliu u Kvajnovim razmatranjima o mogunosti jednoznanog prevoda
nepoznatog jezika, dok je trea rezultat istraivanja naunih, pre svega fizikih,teorija. Ove tri teze su meusobno povezane
jer kod svake teorije moemo da govorimo kako o neodreenosti, tako i o ontolokoj relativnosti. Medjutim, Kvajn smatra da
je relativnost naunih teorija samo privremenog karaktera dok je neodreenost, nasuprot tome, trajno obeleje jezika.

KLJUNE REI: Neodreenost prevoenja, znaenje, ontoloka relativnost, referencija, subdeterminacija, svedoanstvo.

Ako izuzmemo uveno Kvajnovo odbacivanje analitinosti, meu njegovim najpoznatijim uenjima
su tri teze neodreenosti: neodreenost prevoenja, ontoloka relativnost (ili nedokuivost referencije) i
subdeterminacija teorija (Dijem-Kvajnova teza). Ove teze su blisko povezane unutar Kvajnove filozofije,
ali su, po Kvajnovom miljenju, u kljunim aspektima razliite. U ovom radu emo se baviti iskljuivo
sadrajem ovih teza, probleme koji se tiu kako njihovog meusobnog odnosa tako i svake od njih
ponaosob, dotakli smo u nekim prethodnim radovima.
Poreklo prve teze nalazimo u Kvajnovom uenju o neodreenosti prevoda, po kojem su mogui
alternativni prevodi nepoznatog jezika koji su podjednako u skladu sa dostupnim lingvistikim
svedoanstvom (u sluaju prevoenja to je govorno ponaanje). Onotoka relativnost tie se pitanja na
koji nain odluujemo na ta se odnose termini jezika kojim govorimo. Kada je re o nepoznatom jeziku,
Kvajn smatra da ne moemo znati na ta uroenik zaista referira. Teza o subdeterminaciji tie se
naunih, pre svega fizikih, teorija i moemo je predstaviti kao tvrenje da su mogue rivalske teorije
prirode koje su empirijski ekvivalentne, odnosno, u skladu sa svim dostupnim svedoanstvom.

Neodreenost prevoenja

Iako je Kvajn tokom vremena mnoge svoje stavove ublaio i modifikovao, kljuna pretpostavka u
prilog neodreenosti prevoda, koja se ogleda u odbacivanju znaenja kao nezavisnih entiteta, predstavlja
konstantu njegove filozofije. Kvajn smatra da teorija znaenja, ukoliko uopte pretenduje na status
teorije, mora biti empirijski proverljiva. Meutim, empirijska semantika pada na ovom testu. Pripisivanje
znaenja je stvar prikladnosti, ne nekakvih objektivnih injenica. Ovaj Kvajnov stav ne znai da se
ujedno odbacuju i senzacije, ideje ili misli kao mentalni fenomeni. Oni samo ne treba da ulaze u naa
lingvistika i epistemoloka razmatranja, jer su kao sadraji subjektivne svesti nedostupni opservaciji,
pa ne mogu posluiti kao svedoanstvo. Naime, kakva god da je teorija o unutranjim mehanizmima
jezika, ona se mora slagati sa bihejvioralnim karakterom jezika; ona mora ukazivati na zavisnost prevoda
govornog ponaanja pojedinca od opaanja govornog ponaanja. Otuda, iako se lingvista moe pozivati
na mentalne entitete, oni su beskorisni sa stanovita teorije jezika.
6 Tri Kvajnove neodreenosti

Predmet Kvajnovog razmatranja je jezik u njegovoj kognitivnoj dimenziji, koji nastoji da objasni
bihejvioristiko-naturalistiki. Prema tom tumaenju, znaenja rei nisu mentalni entiteti, niti su znaenja
reenica neki nefiziki entiteti (npr. propozicije) koje bi reenice trebalo da izraavaju. Jedini pojam
znaenja koji ima smisla jeste pojam empirijskog znaenja ili empirijskog sadraja. Lingvistiki izrazi
su ti koji imaju znaenje ili sadraj, a empirijsko znaenje koje poseduju sastoji se, u krajnjoj liniji, u
stimulaciji receptora i verbalnom odgovoru na te stimuluse, tj. odnosu stimulusa i odgovora.
Na taj nain, ontologija kvajnovskog lingviste ukljuuje (1) lingvistike entitete (reenice, predikate,
singularne termine) i (2) ljudsko ponaanje kao reakciju na stimuluse iz spoljanje sredine.1
U svom uvenom delu Re i objekt, Kvajn nudi tri razliite formulacije svog gledita o prirodi znaenja:

1. Dva oveka mogu u potpunosti nalikovati jedan drugome u pogledu svih svojih dispozicija
za verbalno ponaanje pod svim moguim senzornim stimulusima, pa ipak, znaenja ili ideje
izraene reima koje zvue potpuno identino i koje u identinim uslovima izgovaraju, mogu
se radikalno razlikovati.2

2. Beskonaan skup reenica jezika bilo kog govornog lica moe se na takav nain izmeniti,
odnosno preslikati na samog sebe da a) celina njegovih dispozicija za verbalno ponaanje
ostane nepromenjena i da b) ovo preslikavanje nije prosta korelacija reenica sa njima
ekvivalentnim reenicama, koliko kod ekvivalenciju iroko shvatili. Bezbrojne reenice
mogu drastino odudarati od svojih korelata, a da se, uprkos tome, ta odstupanja meusobno
dobro poravnaju, da obrasci povezivanja reenica sa drugim reenicama i sa neverbalnim
stimulusima budu ouvani.3

3. Teza o neodreenosti prevoda se, dakle, ogleda u sledeem: prirunici za prevoenje

jednog jezika na drugi mogu se sainiti na razliite naine od kojih je svaki saglasan sa
celinom govornih dispozicija, a koji su, opet, meusobno nesaglasni. Na brojnim mestima
oni e se razlikovati po tome to e, kao svoj prevod reenice jednog jezika, nuditi reenice
drugog jezika iji uzajamni odnos ne pripada ni jednoj, ma kako slaboj, prihvatljivoj vrsti
ekvivalentnosti. to je vra neposredna veza reenice sa ne-verbalnim stimulusom, to e
manje drastino biti odstupanje njenih prevoda, od prirunika do prirunika.4

U ovom radu emo detaljnije ispitati (3), tezu o neodreenosti prevoda. U tome emo slediti Kvajnova
razmatranja u knjizi Re i objekt i lanku Ontoloka relativnost. Naime, zamisliemo prevodioca koji
nastoji da prevede jezik plemena koji mu je potpuno nepoznat. Za razliku od onih sluajeva u kojima
prevodimo sa jezika koje poznajemo, ovaj primer ukazuje na problem radikalnog prevoenja, odnosno,
pokree pitanje kako prevodimo rei jezika za koji ne znamo da li i u kojoj meri korespondira naem.5 U
1 Opirnije u: Orenstein, W. V. Quine, Princeton: Princeton University Press, 2002., pp. 121-127. Uporedi i: Da-
vidson, Quines Externalism, Grazer Philosophische Studien, 66 (2003), pp. 281-297. Dobar prikaz Kvajnovog uenja o
neodreenosti prevoda moe se nai i u sledeim studijama: Hookway, Quine: Language, Experience and Reality, Cambridge:
Polity Press, 1988; Hylton, Quine, New York: Routledge, 2010.
2 Quine, Word and Object, Cambridge, Mass: M.I.T. Press, 1960, p. 26.
3 Ibid., p. 27.
4 Ibid., p. 27.
5 Jedna od osnovnih pretpostavki jeste da ne postoji bilingvalna osoba koja bi znala pravila korespondencije za ova dva jezika.
Aleksandra Zori 7

ovoj situaciji, jedini podaci dostupni naem lingvisti jesu reakcije, verbalne i neverbalne, uroenika na
stimuluse (ukljuujui i verbalne stimuluse) unutar njihovog okruenja.6 Prva prevedena izgovorena re,
u ovim okolnostima, bie reakcija uroenika na stimulus koji deli sa lingvistom.
Na zamiljeni lingvista svoj posao prevoenja zapoinje u situaciji nalik sledeoj. Dok posmatra
verbalno ponaanje uroenika u razliitim okolnostima, primeuje da protrava zec a uroenik uzvikuje
Gavagai!. Posle vie uzastopnih sluajeva u kojima se zec pojavljuje i uroenik izgovara istu re,
lingvista s razlogom pretpostavlja da re gavagai u njegovom jeziku oznaava isto to i re zec u
naem jeziku. Lingvista nastoji da utvrdi spoljanje stimuluse za svaki akt izricanja u nekom stranom
jeziku. Meutim, to jo uvek ne znai da e utvrditi na koje se objekte odnose verovanja osoba koje tim
jezikom govore. Ne postoji garancija da e bilo koji konani skup opservacija odrediti znaenje u kojem
uroenici koriste re gavagai lingvista nee moi da utvrdi da su rei gavagai i zec sinonimne.
Na primer, da bi jasno utvrdio razliku izmeu zec, krzneno i ivotinja, lingvista mora da u
razliitim okolnostima izgovara gavagai i pritom obraa panju na odobravanje ili neodobravanje (ili,
pak, na odsustvo oba) uroenika kada se zec pojavljuje u vidnom polju, kako bi proverio svoju hipotezu.
Naravno, da bi bio u stanju da ovo uini, on prethodno mora da prepozna izraze jezika uroenika povezane
sa odobravanjem i neodobravanjem. Ovo moe uiniti prostim ponavljanjem onoga to uroenici
izgovaraju u razliitim okolnostima, obraajui pritom panju na njihove reakcije. Pretpostavimo da
uroenici esto, kao odgovor na rei koje izgovara na lingvista, izgovaraju evet. Moemo smatrati da
je veoma verovatno da je odgovarajui prevod za evet re da. Ukoliko nainimo neke modifikacije u
postupku naeg lingviste, moemo se nadati da emo doi do rei koju emo prevesti kao negaciju, ne.7
Kada smo utvrdili izraze za odobravanje i neodobravanje, u poziciji smo da uvedemo pojam
stimulus-znaenja: potvrdno stimulus-znaenje reenice kakva je gavagai, za odreeno govorno lice,
jeste klasa svih stimulusa koja e izazvati njegovo odobravanje.8 Odrino stimulus-znaenje definiemo
na analogan nain, prostom zamenom odobravanja sa neodobravanje. Stimulus-znaenje je tada
definisano kao ureeni par potvrdnog i odrinog stimulus-znaenja.9 Stimulus-znaenje treba posmatrati
kao objektivnu realnost koju lingvista mora da istrai kada poinje sa radikalnim prevoenjem. Stimulus-
znaenje prigodne reenice predstavlja celokupne uroenikove sadanje dispozicije za slaganje ili
neslaganje sa reenicom, a upravo su te dispozicije ono od ega lingvista pravi uzorak i to razmatra.
Razilaenje u pogledu stimulus-znaenja od jednog govornog lica do drugog u okviru istog jezika znak
je uplitanja prateih informacija. to je stimulus-znaenje neke reenice manje podlono uticaju prateih
informacije, to je lake njeno stimulus-znaenje shvatiti kao znaenje. Stimulus-znaenje neke neopservacione
prigodne reenice za govorno lice bie proizvod dve stvari: standardnog skupa uzajamnih povezanosti reenica
i sluajne line istorije; usled toga stimulus-znaenje moe da varira od jednog do drugog govornog lica.
Sada moemo neto podrobnije da objasnimo proceduru radikalnog prevoenja. Kako smo
ve napomenuli, opservacione reenice bie prevedene prve. Budui da njihovo stimulus-znaenje
zanemarljivo varira kod razliitih pripadnika jezike zajednice, moemo ih prevesti na reenice naeg
jezika koje imaju stimulus-znaenje slino njihovom.10 Pored opservacionih reenica, logiki veznici
kao to su negacija, konjunkcija itd., takoe se mogu prevesti u ovom koraku. Da bi preveo ove logike
6 Quine, Word and Object, p. 28.
7 Ibid., p. 29. Procedura koju smo upravo opisali je donekle uproena u odnosu na onu koju Kvajn navodi, ali za nae
svrhe ona je sasvim dovoljna.
8 Ibid., p. 32.
9 Ibid., pp. 32-33.
10 Quine, Word and Object, p. 40.
8 Tri Kvajnove neodreenosti

veznike, na zamiljeni lingvista moe izgovarati neke od opservacionih reenica (u odgovarajuim

okolnostima, razume se) obraajui pritom panju na to da li kod uroenika to izaziva odobravanje
ili neodobravanje. Ukoliko dodavanje logikog veznika reenici koju uroenik odobrava ini od nje
reenicu koju on osporava i obratno, re je o logikom vezniku negacije. Ukoliko dodavanje logikog
veznika dvema reenicama od njih ini jednu kompleksnu reenicu, takvu da je uroenik spreman da
je potvrdi onda i samo onda kada je spreman da potvrdi svaku od dve komponente, re je o logikom
vezniku konjunkcije.11 Na slian nain moemo objasniti prevoenje ostalih logikih veznika.
Pored prostih i logiki sloenih opservacionih reenica moemo izdvojiti i sledee dve vrste reenica
prilikom naeg preliminarnog pokuaja prevoenja. Na prvom mestu su stimulus-analitike (ili stimulus-
kontradiktorne) reenice koje uroenik prihvata, odnosno odbacuje, kad god je izloen odgovarajuim
stimulusima. Iako jo uvek nismo u stanju da prevedemo reenice koje nisu opservacione, moemo otkriti
da li su dve takve reenice stimulus-sinonimne za odreeno govorno lice, i to tako to emo ispitati da li
on u svakoj prilici prihvata (ili odbacuje) obe reenice istovremeno.
Do sada opisan uinak naeg zamiljenog lingviste u postupku radikalnog prevoenja, Kvajn
sumira na sledei nain: (1) Opservacione reenice mogu biti prevedene. Postoji doza neizvesnosti ali je
re o normalnim, induktivnim okolnostima. (2) Logiki veznici takoe mogu biti prevedeni. (3) Mogu se
prepoznati stimulus-analitike reenice. Isto vai i za reenice suprotnog tipa, stimulus-kontradiktorne
reenice, koje podstiu opte neodobravanje. (4) Na pitanja intersubjektivne stimulus-sinonimnosti
prigodnih reenica uroenika, ak i onih koje nisu opservacione, moe se pruiti odgovor, ali same
reenice ne mogu biti prevedene.12
Dakle, prema Kvajnovom miljenju, (1) (4) sadri sve podatke koji su naem lingvisti dostupni
prilikom radikalnog prevoenja jezika uroenika. Meutim, njegov posao je daleko od zavrenog jer on
mora da objasniti kako je mogue, na osnovu podataka koji su mu dostupni, prevesti i ostale reenice
uroenikog jezika. Od njega se zahteva da sastavi uroeniko-srpski renik tako to bi formulisao sistem
analitikih hipoteza ili prirunik za prevoenje u kom bi se relativno kratki delovi jezika uroenika doveli
u vezu sa reima ili frazama srpskog jezika, na nain koji odgovara stavkama (1) (4)13 koje smo naveli.
Ovakav sistem analitikih hipoteza e lingvisti omoguiti da prevede gavagai kao zec, pre nego
kao stadijum zeca ili deo zeca. Osnovno obeleje analitikih hipoteza je da uvek premauju ono to moemo
opaziti da je prisutno u dispozicijama uroenika za govorno ponaanje. Tezom o neodreenosti prevoda
se onda tvrdi da moe postojati vie razliitih naina na koji moemo formulisati ove analitike hipoteze
ili prirunike za prevoenje i to tako da sve reenice koje pomou tih prirunika dobijemo budu u skladu
sa (1) (4) a opet meusobno nesaglasne. ta vie, ne postoji stanje stvari koje bi nam pomoglo da se
odluimo izmeu ovih prirunika za prevoenje, jer su u svetlu uslova (1) (4) svi jednako prihvatljivi.
Kako to Kvajn kae, nije re o tome da ne moemo biti sigurni da li su nae analitike hipoteze tane, ve
da ne postoji ni [...]objektivno stanje stvari u pogledu kojeg je neto tano ili pogreno.14
Da bismo ilustrovali ove zakljuke, vratimo se naem primeru sa reju gavagai. Uroenik izgovara
gavagai u prisustvu zeca. Za lingvistu je, ini se, najprirodnije da gavagai prevede kao zec (ili Eno
zeca!). Postupajui na taj nain on u uroeniki jezik uitava sopstveni nain individuiranja objekata,
11 Ibid., pp. 57-58.
12 Ibid., p. 68.
13 Ibid., p. 68.
14 Quine, Word and Object, p. 73. Naravno, u praksi moemo dati prednost onim analitikim hipotezama koje su najj-
ednostavnije ili koje nam se, u praktinom smislu, ine pogodnijim. Ovo, meutim, ne dotie Kvajnovu poziciju. Vidi Quine,
On the Reasons for the Indeterminacy of Translation, p. 180.
Aleksandra Zori 9

odnosno, kriterijume njihove identifikacije. Njegov prevod e zavisiti i od psiholokih pretpostavki o tome
ta uroenik veruje o svojoj okolini, pri emu e dati prednost onim prevodima i verovanjima za koja vidi da
su u skladu sa uoenim nainom ivota. On primeuje koji su spoljanji stimulusi povezani sa uroenikovim
izricanjem gavagai, dok u izjednaavanju rei gavagai sa zec pretpostavlja da on i uroenik dele
naine identifikacije objekata i referiranja na njih. Upravo zbog toga to lingvista pretpostavlja da su naini
identifikacije i referiranja na objekte uroenika slini njegovim, ukoliko nema protivsvedoanstva, Kvajn
smatra da u praksi neemo oekivati neodreenost prevoda, ak i u sluaju radikalnog prevoenja. Ovo
pokazuje da radikalni prevodilac pretpostavlja onoliko koliko otkriva.15
Moe izgledati da bi, kada bismo uroenika mogli da upitamo Da li je ovaj gavagai isti kao
onaj drugi? na njegovom jeziku, problem bio reen. Meutim, jedan skup analitikih hipoteza (onaj
koji gavagai prevodi kao zec) moe izvestan izraz uroenika prevesti kao je isti kao dok neki
drugi skup hipoteza (recimo, onaj koji gavagai prevodi kao deo zeca) moe isti izraz prevesti kao
pripada. Tako kada pitamo Da li je ovaj gavagai isti kao onaj? na jeziku uroenika prevedenom
u skladu sa prvim skupom analitikih hipoteza, mi moda postavljamo pitanje Da li ovaj gavagai
pripada onome?, u skladu sa prevodom na osnovu drugog skupa hipoteza. Jasno je da odobravanje
ili neodobravanje uroenika ne prua objektivan osnov na osnovu kojeg bismo mogli da odluimo da
gavagai prevedemo kao zec pre nego kao deo zeca.16 Upravo je mogunost ove vrste ono to
Kvajna podstie da tvrdi da ne postoji objektivni osnov za izbor izmeu dva skupa analitikih hipoteza
ukoliko se one slau u pogledu svih verbalnih dispozicija.17
Misaoni eksperiment radikalnog prevoenja dovodi do negativnog zakljuka u pogledu mogunosti
jednoznanog prevoda. Neodreenost prevoda se, dakle, sastoji u tome to se prilikom prevoenja sa
potpuno nepoznatog jezika moemo osloniti jedino na opservaciono dostupno lingvistiko svedoanstvo i
to se za svaku izgovorenu re ili reenicu moe nai vie alternativnih prevoda koji su podjednako u skladu
sa takvim svedoanstvom. U svetlu razliitih skupova analitikih hipoteza, identine rei mogu oznaavati
razliite stvari pa se korespondencija jedan-na-jedan izmeu rei (ili reenice) i njenog znaenja gubi.
Problem nastaje zbog toga to su jedini oblici svedoanstva u sluaju prevoenja verbalne i, u
irem smislu, bihejvioralne reakcije govornog lica.18 Ako u lingvistikom znaenju nema nieg izvan
i preko onoga to je opaljivo ponaanje u datim okolnostima,19 onda moemo oekivati da razliiti
prevodi mogu biti u skladu sa opaenim ponaanjem. Odnosno, ako ne moemo govoriti o znaenju u
nekom drugom smislu, pre svega kao o nekim mentalnim entitetima koji bi bili sadraj subjektivne svesti,
ne moemo govoriti ni o jednoznanom prevodu.20
Dakle, tezom o neodreenosti prevoda, u njenom najoptijem obliku, tvrdi se da su uvek mogui
nesaglasni prirunici za prevoenje koji su podjednako u skladu sa ponaanjem govornog lica i da
neemo imati nikakav osnov da presudimo u pogledu njihove adekvatnosti: odnosno, da utvrdimo da
je jedan prirunik za prevoenje ispravan a drugi neispravan. Ovakvi prirunici vode nesaglasnim

15 Quine, Pursuit of Truth, p. 49.

16 Kvajn, Ontoloka relativnost, str. 84.
17 Postoji prepreka da se ponudi stvaran primer dva suparnika sastava analitikih hipoteza. Naime, poznate jezike upoznali
smo pomou jedinstvenih sistema analitikih hipoteza koji su ustanovljeni tradicijom ili su ih s naporom izgradili veti lingvisti.
18 Kvajn sledi Djuija u naturalistikom shvatanju jezika i bihejvioristikom shvataju znaenja. Znaenja i slinosti ili
razlike u znaenju, svode se na dispozicije ljudi da se ponaaju na odreeni nain. Za naturalizam pitanje da li dva izraza imaju
isto znaenje nema jednoznaan odgovor.
19 Vidi: Quine, Indeterminacy of Translation Again, p. 5.
20 Vidi: Quine, Identity, Ostension, and Hypostasis, p. 79.
10 Tri Kvajnove neodreenosti

prevodima, pa se ne mogu istovremeno koristiti.21 Neodreenost ne pokazuje da ne postoji prihvatljiv

prevod, ve da takvih ima neodreeno mnogo.
Izbor jednog prirunika kao ispravnog Kvajn smatra pseudoizborom: ne postoje znaenja reenica kao
entiteti u pogledu kojih bi neki prevod bio ispravan ili pogrean. Jedino to se uzima u obzir unutar semantike
jesu vidljiva ponaanja govornih lica, tanije njihove reakcije, pre svega verbalne, na spoljanje stimuluse.
Tezom o neodreenosti prevoda Kvajn otkriva pre svega ono to kod prevoenja nedostaje: znaenja kao entiteti
neke posebne vrste. Jedna od kljunih osobenosti ovakve slike ogleda se u Kvajnovom insistiranju da u sluaju
prevoenja nedostaju injenice na osnovu kojih bismo nepobitno utvrdili koji je prevod ispravan ili neispravan.
To nas dovodi do sledeeg segmenta Kvajnovih lingvistikih razmatranja, teze o referencijalnoj neodreenosti
poznatoj jo i pod nazivima nedokuivost referencije i ontoloka relativnost.

Ontoloka relativnost

Videli smo da semantiku neodreenost Kvajn ilustruje na primeru radikalnog prevoenja. Postupak
prevoenja je takav da moe da ukljui razliite analitike hipoteze koje diktiraju razliite prevode rei
i reenica uroenika, pri emu je svaki od njih podjednako opravdan. Primer sa rei gavagai koji
smo razmatrali, ilustruje jo jednu neodreenost, ovog puta referencije, ili ekstenzije termina. Teza o
nedokuivosti referencije ukratko se ogleda u sledeem. Analiza znaenja jezikih izraza koja se oslanja
na relaciju stimulus-odgovor, nedovoljna je da utvrdi ontoloke obaveze. Naime, ovakva analiza ne moe
jednoznano da utvrdi na ta referiraju termini jezika koji prevodimo, zato to e i njihova referencija
zavisiti od usvojenog sistema analitikih hipoteza. Na zamiljeni lingvista nedokuivost referencije
otklanja tako to kao ekstenziju termina gavagai uzima zec, nameui tako svoju konceptualnu
shemu, svoj nain individuacije objekata. Time, naravno, nismo otkrili nikakve injenice u pogledu
referencije. Kako su mogue alternativne prevodilake sheme i ne postoje objektivne injenice na
osnovu kojih moemo da utvrdimo koja je od njih ispravna a koja pogrena, sledi ontoloki relativizam:
ontolokim pitanjima moramo da se bavimo u okviru nekog jezika (teorije), pa odgovor na ontoloka
pitanja zavisi od teorije koju prihvatamo. U tom smislu je ontoloka relativnost relativnost u odnosu na
prirunik prevoenja. Rei da gavagai denotira zeca, znai odluiti se za onaj prirunik u kome se
gavagai prevodi kao zec, umesto za neki alternativni prirunik.
Kvajn mreu termina, predikata i pomonih jezikih sredstava tumai kao referencijalni okvir ili
koordinatni sistem u svetlu kojeg moemo da govorimo o pojedinanim objektima: zeevima, delovima
zeeva, brojevima i formulama. Referencija, prema tome, ima smisla samo u odnosu na takav koordinatni
sistem.22 Izvan jezika, odnosno takvog koordinatnog sistema, ne moemo postaviti pitanja o referenciji
i ontolokim obavezama. Postojanje je, jednom reju, zavisno od toga koju teoriju ili jeziki okvir
usvajamo. Ontoloko pitanje ta postoji tako postaje semantiko: na koje stvari u svom jeziku referiramo.
Za ovo razmatranje centralan je pojam ontoloke obaveze. Kvajn taj pojam dovodi u vezu sa teori-
jom shvaenom kao skupom sistematski povezanih tvrenja (onim to naziva ureenom teorijom), ija
se forma moe izraziti u predikatskom raunu prvog reda sa nekom utvrenom interpretacijom predikata
i jednom ili vie interpretacija domena promenljivih. Kao interpretirana, teorija je izraena u nekom po-
jmovnom okviru ili jeziku, pa se pitanje ontoloke obaveze samim tim prenosi i na njih.23 Primarni nos-
ioci ontoloke obaveze nisu imena ni singularni termini, nego kvantifikacija, tanije, vezane promenljive.
21 Uporedi sa: Quine, Indeterminacy of Translation Again, p. 8.
22 Ibid., str. 84.
23 Lazovi, Filozofija sa logikog stanovita, predgovor za: Ontoloka relativnost i drugi filozofski ogledi, str. 29.
Aleksandra Zori 11

Sama referencija nije semantiki pojam koji je Kvajnu posebno znaajan, dok predikacija to jeste.
Kvajn odbacuje gledite po kome su teorije povezane sa svetom preko imena i imenovanja. Nasuprot
tome, on tvrdi da je to putem pripisivanja predikata neemu ili svemu, ili putem tvrenja da neto ili
sve zadovoljava formulu sa slobodnim promenljivim. Ne postoji ontoloka obaveza prihvatanja entiteta
koja bi sledila iz upotrebe njihovih navodnih imena. Izraz se koristi za imenovanje ako i samo ako je
egzistencijalno kvantifikovan identitet, formiran pomou tog izraza, istinit. Obaveza prihvatanja entiteta
dolazi preko kvantifikovanih promenljivih, a ne preko upotrebe navodnih imena.24
Dakle, imena se mogu odbaciti u korist optih termina, uz dodatak kvantifikatora i drugih logikih
sredstava. Da bismo pokazali da teorija zahteva postojanje datog objekta, moramo pokazati to da se, radi
njene istinitosti, zahteva da taj objekt bude u domenu kvantifikacije. Drugaije reeno, postoje oni objekti
za koje, da bi teorija bila istinita, neki predikati te teorije moraju biti istiniti,25 odnosno, da bi bila istinita
teorija iziskuje postojanje tih objekata ili lanova te klase.26 Egzistencija je ono to kvantifikator izraava.
Reeno Kvajnovim poznatim sloganom: Biti znai biti vrednost promenljive.27
Jezik u kome su egzistencijalne obaveze eksplicitne, Kvajn naziva kanonikom notacijom. To je
jezik moderne logike. On je kanoniki jer je unutar njega upotreba kvantifikatora eksplicitna. Da bismo
otkrili egzistencijalne pretpostavke, ontoloke obaveze teorije, potrebno je da teorijske reenice izrazimo
u jeziku istinosno-funkcionalnih veznika i kvantifikatora i da, zatim, utvrdimo koje smo kvantifikacije
nainili. Da bi neka reenica koja zapoinje egzistencijalnim kvantifikatorom bila istinita, npr. xAx,
mora da postoji neki objekt koji e imati svojstvo A. Nosilac ontolokih obaveza je i univerzalni kvanti-
fikator u smislu da ako vai xAx, onda sledi xAx. Ovo tvrenje je jae u smislu da je egzistencijalno
tvrenje njegova posledica, dok obrnuto ne vai. Vezane promenljive ne traimo da bismo utvrdili ta
postoji, ve da bismo utvrdili ta nam teorija kae da postoji, a to je nesumnjivo problem koji se tie
jezika. Pitanje postojanja treba reavati na semantikom planu ime se ontoloka kontroverza pretvara
u kontroverzu oko jezika. Ali, to ne implicira da je pitanje postojanja lingvistike prirode.28 Prihvatanje
ontologije je nalik prihvatanju naune teorije, prihvatamo najjednostavniju konceptualnu shemu unutar
koje se fragmenti iskustva mogu uklopiti i organizovati.
Koliko je jezik injeniki zavisi od toga u kojoj je meri ontoloki eksplicitan, tj. injeninost jezika
raste u onoj meri u kojoj je on ureen (regimented) u ontoloki eksplicitan jezik29, jezik u kome imamo
vezane promenljive. Sveobuhvatna pojmovna shema nam ukazuje na to da su osnovna stanja mikrofizika,
pa je njena ontologija time fizikalistika. Otuda, injeninost nekog posebnog jezika raste u onoj meri u
kojoj se on pribliava jeziku fizike, zato to je fizika prihvaena kao bazina teorija o svetu. Tako je, na
primer, hemija blia fizici od biologije, pa je i u veoj meri injenika.
Kod Kvajna ontologija fizike ima prednost upravo zbog toga to je to ontologija nae sveobuhvatne
pojmovne sheme koja u najveoj meri odgovara naukama i njenim standardima kao to su jednostavnost,
optost, preciznost, eksplanatorna mo i sl. Drugi razlog zbog koga Kvajn prihvata fizikalizam jeste taj to
je fizika poslednja instanca kauzalnog objanjenja. Naime, ako traimo kauzalno objanjenje fenomena
opisanog u fizici, nemamo gde dalje da gledamo. Otuda kauzalna objanjenja psihologije treba traiti u

24 Quine, On Carnaps Views on Ontology, in: The Ways of Pardox, p. 128.

25 Kvajn, Egzistencija i kvantifikacija, u: Ontoloka relativnost i drugi filozofski ogledi, str. 231.
26 Ibid., str. 229.
27 Kvajn, O onome ega ima, str. 222.
28 Ibid., str. 223.
29 Uporedi: Quine, Reply to Hilary Putnam, in: The Philosophy of W. V. Quine, La Salle: Open Court, 1986, p. 430.
12 Tri Kvajnove neodreenosti

fiziologiji, fiziologije u biologiji, biologije u hemiji, a hemije u fizici - u elementarnim fiziim stanjima.30
Na kraju, prednost fizike je i njena ekstenzionalnost. To da je ona ekstenzionalna znai da se moe izraziti u
kanonikoj notaciji, u jeziku istinosno-funcionalnih veznika i kvantifikacije u kome je upotreba kvantifikatora
eksplicitna. Jer, kao to je ve istaknuto, za Kvajna je logika kvantifikatora logika egzistencije.
Fizikalistika pretpostavka kao deo prihvaene naune teorije daje nam odgovor na ontoloka
pitanja. Treba istai i to da Kvajn nije redukcionista. Iako Kvajn sve injenice povezuje se distribucijom
mikrofizikih stanja, on ne smatra da moramo da identifikujemo razliku u mikrofizikim stanjima da
bismo ukazali na razliku u injeninosti. Odnosno, on ne smatra da je sve to se moe smisleno rei takvo
da ga treba prevesti na tehniki renik fizike; ak se ni sve nauke ne mogu prevesti na njen jezik. Odgovor
je pre da se nita ne dogaa u svetu, [...], bez redistribucije mikrofizikih stanja.31 Dakle, Kvajn samo
tvrdi da mora da postoji razlika u mikrofiziim stanjima ako treba da postoji razlika u injenicama, ali
mi ne moramo da znamo koja je to razlika.32 Bilo koja injenica je odreena jednim ili drugim poretkom
mikrofizikih stanja. Kvajn zastupa tzv. nereduktivni fizikalizam u kome razliiti renici, ukljuujui i
intencionalne opise, ne mogu biti redukovani na jezik fizike, ali se svaki pojedinani mentalni dogaaj
moe identifikovati kao poseban fiziki dogaaj. Re je o tome da fizika nastoji da objasni sve dogaaje
unutar svojih univerzalnih i iskljuujuih zakona.
Dakle u objanjenju toga ta je injenica Kvajn se oslanja na fizikalizam i fizikalistiku ontologiju.
Da li to znai da smo obavezani na neku posebnu ontologiju? Kvajn smatra da nismo i da ontologija moe
da se menja, ali da pri tom ne napustimo fizikalizam, tj. injenice i dalje ostaju zavisne od mikrofizikih
stanja, koja god da su ona, na nain na koji ih identifikuje trenutno prihvaena fizika teorija. Fizika moe
drastino da izmeni svoju ontologiju, a da ostane isti poduhvat koji pokuava utvrdi koji je to minimum
stanja dovoljan za opravdanje tvrenja da ne postoji fizika promena bez promene u poziciji ili stanju.
Fizikalizam se za Kvajna ne ogleda u prihvatanju neke posebne vrste objekata, neke posebne ontologije,
ve one ontologije koju sa sobom nosi prihvaena nauna teorija, u konkretnom sluaju fizika, kakva god
ona u svom razvoju bila.33
Relativistike posledice koje ovakva pozicija nosi, Kvajn ublaava isticanjem epistemoloke supe-
riornosti nae uobiajene, realistike i fizikalistike koncepcije. Trenutna nauka nalae prihvatanje fizika-
listike ontologije i empristike epistemologije. Kada je re o filozofiji jezika, bihejviorizam nalae odba-
civanje mentalistike semantike, kada je re o filozofiji duha ovim se upuuje na odbacivanje dualizma
duh-telo, kada je re o ontologiji ovim se ukazuje na doktrinu da se nita ne dogaa u svetu bez neke izmene
u redistribuciji mikrofizikih stanja. Ono to postoji je upravo ono to nam naa prihvaena teorija prirode
kae da postoji - ono to mora biti uzeto kao vrednost promenljive da bi tvrenja te teorije bila istinita.
Ali to ne znai da su fiziki objekti oni objekti koje bi pretpostavio naivni realista. Fiziki objekti
su samo postulirani entiteti koji pojednostavljuju nae objanjenje iskustva. Re je o teorijskim pozitima,
koje postavljaju kako zdrav razum tako i savremena fizika. Na taj nain, postuliranje molekula i elektrona
koji nemaju direktne veze sa iskustvom, opravdava se time to doprinosi koherentnosti konceptualnog
sistema koji izraava nau prihvaenu teoriju o svetu. Postuliranje molekula razlikuje se od postuliranja
fizikih objekata samo u stepenu sofisticiranosti.34 Kao poziti, svi su u istoj meri podloni promenama
30 Shanan, R. W., and Swoyer, C., (eds), Essays on the Philosophy of W. V. Quine, Norman, University of Oklahoma
Press, 1979, pp. 168-169.
31 Quine, Theories and Things, p.98.
32 Vidi: Gaudet, Quines Notion of Fact of the Matter, Dialectica, 42 (2006), p. 185, kao i knjigu: Gaudet, Quine On Meaning.
33 Uporedi: Gaudet, Quines Notion of Fact of the Matter, p. 184.
34 Vidi: Quine, Comment on Lauener, in: Perspectives on Quine, p. 229.
Aleksandra Zori 13

uslovljenim buduim tokom nauke. Dakle, pored toga to je fizikalista i empirista Kvajn je isto tako i
falibilista: on priznaje da je nauka promenljiv poduhvat i da neka budua izmena moe dovesti u pitanje
njegov fizikalizam i empirizam.
Dakle, Kvajn smatra da se o injenicama i istinitosti moe govoriti samo u odnosu na prihvaenu
teoriju. Teza ontoloke relativnosti nam, sa svoje strane, sugerie da svako pitanje mora biti postavljeno
relativno u odnosu na pozadinsku ontologiju ili teorijski okvir, a ovo vai i za pitanja koja se tiu injeninosti
odreenih tvrenja. Kvajnova ontologija je fizikalistika i upravo ova ontoloka obaveza lei u osnovi
njegovog gledita da ne postoje injenice koje jednoznano fiksiraju znaenje u kontekstu prevoenja,
nasuprot onome to je sluaj u fizici. Za njega su jedine stvarne injenice fizike injenice i na ovom
mestu se najjasnije ogleda vanost koju za Kvajna ima distinkcija izmeu naunih i semantikih disciplina.
Na kraju treba istai i to da Kvajn nikada nije tvrdio da su ontoloka pitanja besmislena, ali jeste da
nema smisla pitati se o ontolokim obavezama nezavisno od prihvaene teorije. Razliite teorije diktiraju
razliite ontoloke obaveze, a mi smo primorani da zauzmemo gledite jedne od njih. To nas dovodi do
tree i poslednje Kvajnove teze.

Subdeterminacija teorija

Pre nego to je izneo bilo kakvo formalno objanjenje subdeterminacije, Kvajn je svoje ideje o fizikim
teorijama razmatrao po analogiji sa praksom radikalnog prevoenja. Tako u knjizi Re i objekt on kae:

U istom stepenu u kom je radikalno prevoenje reenica subdeterminisano celokupnou

dispozicija verbalnog ponaanja, toliko su i nae teorije i verovanja uopte subdeterminisana
totalitetom moguih ulnih svedoanstava.35

Neto kasnije, u radu Naturalistika epistemologija, Kvajn tvrdi:

Kljuno razmatranje na kojem poiva moj argument u prilog neodreenosti prevoenja bilo
je to da neki iskaz o svetu nema uvek, ili obino, poseban skup empirijskih posledica koje
bismo samo njemu mogli pripisivati.36

ini se da Kvajn ovde sugerie dve razliite stvari o onome to e kasnije nazvati tezom o
subdeterminaciji teorija. Na prvom mestu, ini se da tvrdi da ova teza ima izvesne zajednike osobine sa
tezom o neodreenosti prevoda. Fizike teorije kao i prirunici za prevoenje jesu subdeterminisani od
strane svedoanstva. Osim toga, Kvajn tezu o subdeterminaciji teorija vidi kao argument, ili podrku, za
neodreenost prevoda, o emu e biti govora u narednom odeljku.
U radu On the Reasons for the Indeterminacy of Translation Kvajn izlae prvu i najjau verziju
teze o subdeterminaciji. Kvajnova namera u ovom radu je, kako to naslov sugerie, da predstavi subde-
terminaciju kao izvor neodreenosti prevoda. Meutim, u daljem toku rada, ova uloga teze o subdetermi-
naciji bie izloena kritikom razmatranju. Ova opta verzija teze opisana je u narednom pasusu:

35 Quine, Word and Object, p. 78.

36 Quine, Naturalistika epistemologija, str. 197.
14 Tri Kvajnove neodreenosti

[Fizika teorija] je na prirodan nain subdeterminisana prolim svedoanstvom; neko budue

svedoanstvo moe sa njom doi u sukob. Takoe, prirodno je subdeterminisana prolim i
buduim svedoanstvom zajedno, budui da neki opaljiv dogaaj koji joj protivrei moe
biti neopaen. ta vie, mnogi e se sloiti, fizika teorija je subdeterminisana ak i svim
moguim opaanjima. Ne elei da zamagljujem ovaj oblik mogunosti, imam u vidu sledee:
razmotrimo sve opservacione reenice jezika; sve prigodne reenice koje su podesne za
upotrebu u izvetavanju o opaljivim dogaajima u spoljanjem svetu. Primenimo na njih
datume i poloaje u svim kombinacijama, nezavisno od toga da li je bilo posmatraa u nekom
od tih prostorno-vremenskih poloaja. Neke od ovih prostorno-vremenskih reenica e biti
istinite dok e neke druge biti lane, iskljuivo na osnovu opaljivih ali neopaenih prolih i
buduih dogaaja u svetu. Moja poenta je da je fizika teorija subdeterminisana ak i od strane
svih ovih istina. Teorija i dalje moe varirati iako su sva posmatranja nepromenjena. Fizike
teorije mogu biti jedna drugoj suprotstavljene a opet saglasne sa svim moguim podacima ak i
u najirem smislu. Jednom reju, one mogu biti logiki nesaglasne a empirijski ekvivalentne.37

U ovom preliminarnom izlaganju svoje teze, Kvajn ne iznosi razloge za tvrenje da su fizike te-
orije zaista subdeterminisane, ve naprosto kae da je ovo neto oko ega oekujem irok konsenzus.
Njegov pristup na ovom mestu je strogo teorijski pa tvrdi da su teorije u principu subdeterminisane. On
ne tvrdi da se subdeterminacija javlja usled nesavrenosti naih metoda posmatranja ili pak zato to su po-
daci kojima trenutno raspolaemo nepotpuni. Naprotiv, ak i ako akumuliramo sva mogua posmatranja,
fizike teorije i dalje ostaju subdeterminisane. Ukoliko je ovo sluaj, ini se da ne moemo uspostaviti
nezavisan kriterijum koji bi odluio o tome koja je teorija istinita a koja lana.
Ovakvi pasusi na najbolji nain ilustruju tekoe u interpretaciji Kvajna. Problem je to Kvajn ne
navodi nita ime bi potkrepio ovakva tvrenja i pokazao u emu bi se sastojala logika nesaglasnost meu
teorijama a u emu njihova saglasnost sa svim moguim podacima. Pitanje je i kako tumaiti sintagmu
svim moguim podacima. Kvajn razlikuje tri stepena subdeterminisanosti. Moemo tvrditi da je teorija
subdeterminisana (1) prolim opservacijama, budui da budue opservacije mogu biti u konfliktu sa prolim,
(2) prolim i buduim opservacijama, zbog toga to je mogue da opovrgavajua iskustva i ne primetimo,
(3) svim moguim opservacijama, zbog toga to su opservacioni kriterijumi teorijskih termina neodreeni.
Ostaje pitanje da li s pravom moemo da tvrdimo da e budui razvoj nauke biti takav da novo
svedoanstvo nee moi da favorizuje ni jednu od suprotstavljanih teorija?38 Teko je odbraniti tezu po
kojoj je za svaku teoriju mogue konstruisati empirijski ekvivalentnu i logiki nesaglasnu teoriju na koju
nee uticati nita u buduem toku razvoja nauke. Meutim, ovi razlozi nisu ono to je motivisalo Kvajna
na reformulaciju teze o subdeterminisanosti. Njegovi razlozi su, kao to emo u nastavku videti, bili vie
formalne prirode i proizali su iz nemogunosti da d preciznu formulaciju teze, kojom bi razgraniio

37 Quine, On the Reasons for the Indeterminacy of Translation, pp. 178-179.

38 Upravo je ovaj problem izazvao najvie panje meu teoretiarima. U tom duhu, Laudan i Leplin navode tri teze koje,
uzete zajedno, bacaju sumnju na tezu o empirijskoj ekvivalentnosti. To su: (a) ono to moe biti opaeno varira tokom vremena,
(b) izvoenje opservacionih posledica zahteva pomone pretpostavke, (c) pomone pretpostavke variraju tokom vremena. to
se tie prve teze, autori istiu da klasa empirijskih posledica nije jednom zauvek fiksirana, tako da ono to je danas neopaljivo
ne mora biti takvo u budunosti. Dalje, i same pomone pretpostavke podlone su promeni, tako da u budunosti moemo
koristiti potpuno razliit skup uz iju bismo pomo dedukovali sasvim nove empirijske posledice. Na kraju, svako odreenje
klase empirijskih posledica, kao i pomonih pretpostavki, mora se relativizovati na neko posebno stanje nauke. Vidi: Laudan &
Leplin, Empirical Equivalence and Underdetermination, The Journal of Philosophy, 88 (1991), pp. 449472.
Aleksandra Zori 15

sluajeve stvarne od samo prividne subdeterminisanosti. Odnosno, Kvajn uvia da je tezu teko braniti
kao tvrenje da su teorije nuno subdeterminisane, ali da se ona moe braniti kao praktino tvrenje o
naelnoj mogunosti subdeterminacije.
Jaku formulaciju teze o subdeterminaciji moemo interpretirati kao mogunost formulisanja vie
sadrinski razliitih fizikih teorija, od kojih je svaka u podjednakom skladu sa empirijskim svedoanst-
vom. Formuliui tezu u ovom obliku Kvajn se prevashodno zanima za prirodu same fizike teorije ne i
za prirodu i ogranienost ljudskih bia kao njenih tvoraca. U izvesnom smislu, jaka verzija teze se moe
smatrati preliminarnom formulacijom, jer Kvajn jo uvek ne razmatra prirodu i granice subdeterminacije.
Upravo zbog toga ova prva formulacija teze o subdeterminaciji poseduje visok stepen optosti.
U tekstu O empirijski ekvivalentnim sistemima sveta, Kvajn razmatra razne osobine fenomena
subdeterminacije teorija da bi na kraju doveo u pitanje jaku formulaciju ove teze. Tek na ovom mestu
zapoinje sa ispitivanjem prirode i granica teze o subdeterminaciji, i to tako to iznosi razloge zbog kojih
subdeterminacija teorija predstavlja neto oekivano:
Razlog za to lei u nainu na koji naunici obavljaju svoj posao. Naime, oni se ne zadravaju
na pukim induktivnim uoptavanjima svojih opservacija, na obinim ekstrapolacijama o dogaajima
dostupnim opservaciji na osnovu slinih, ve opaenih dogaaja. Naunici smiljaju hipoteze o stvarima
koje nisu dostupne opservaciji. Ove hipoteze su sa opservacijom povezane nekom vrstom jednosmerne
implikacije. Naime, mi opaamo one dogaaje koje oekujemo zato to verujemo u hipotezu. S druge
strane, ove opaljive posledice hipoteza ne impliciraju same hipoteze. Izvesno je da postoje alternativne
hipotetike supstrukture koje e na povrini imati iste opaljive posledice.39
Jo na poetku ovog teksta moe se primetiti da je Kvajn donekle pomerio svoj fokus. Ono to
predstavlja novinu u odnosu na prethodna razmatranja jeste osvrt na aktivnost naunika u kontekstu stva-
ranja naunih teorija. Subdeterminacija nastaje kao posledica izvesne nerigidnosti odnosa izmeu teorije
i posmatranja. Ova nerigidnost se, sa svoje strane, moe posmatrati kao posledica prirode naunih teorija
i nauno-metodoloke prakse.
Prilikom predlaganja izvesne teorije naunik uvek ini izvestan intelektualni skok kojim prevazilazi
ono to je empirijski dato, stvarajui hipotezu koja objanjava, ili implicira datosti. injenica da su posma-
tranja naunika u skladu sa onim to njegova teorija predvia zaista potvruje njegovu teoriju, ali samo de-
limino i to na posredan nain. Naime, naunik formulie hipotezu H koja ima izvesne empirijske posledice
P1,...Pn. Smatrati da svedoanstvo direktno implicira teoriju znai poiniti logiku greku afirmacije kon-
sekvensa. Logika veza izmeu teorije i svedoanstva ogleda se iskljuivo u jednom smeru ove implikacije.
Teorije su te koje impliciraju svoje opaljive posledice, a ne obratno, kako se to pogreno pretpostavlja.
Pre nego to detaljnije ispitamo ovaj odnos, osvrnimo se ukratko na komponente ove relacije. Da
bismo izlaganje uinili preciznijim, u nastavku emo umesto o posmatranjima i teorijama in abstracto,
govoriti o opservacionim i teorijskim reenicama. Kvajn razlikuje nekoliko vrsta reenica naeg jezika,
meu kojima nas na ovom mestu interesuju prigodne i postojane reenice.
Prigodne reenice su one koje izazivaju odobravanje ili neodobravanje ukoliko se izgovore na-
kon odgovarajueg poetnog stimulusa.40. Postojane reenice mogu izazivati odobravanje ili neodo-
bravanje i u odsustvu takvog stimulusa. Dakle, posmatra odobrava ili ne odobrava izvesnu prigodnu
reenicu u zavisnosti od okolnosti u kojima je ta reenica izgovorena, dok u sluaju postojanih reenica
ne postoji ova vrsta zavisnosti. Ova jabuka je slatka., Eno zeca!, Tano je podne. jesu primeri

39 Kvajn, O empirijski ekvivalentnim sistemima sveta, u: Ontoloka relativnost i drugi filozofski ogledi, str. 165.
40 Quine, Word and Object, pp. 35-36.
16 Tri Kvajnove neodreenosti

prigodnih reenica. Primeri nekih od postojanih reenica su: Sneg je beo., Zemlja je okrugla., Svi
A su B. itd. Razna Kvajnova zapaanja sugeriu postojanje kontinuirane gradacije izmeu prigodnih i
postojanih reenica, pa se ove dve vrste reenica zapravo razlikuju samo u stepenu.
Opservaciona reenica je prigodna reenica posebnog tipa: to su reenice u pogledu kojih treba da
postoji intersubjektivno slaganje. Drugim reima, u njihovom sluaju nema mesta neslaganjima izmeu
lanova iste jezike zajednice. Primera radi, Ovo je plavo. predstavlja jednu opservacionu reenicu to
nije sluaj i sa reenicom Ovo je lepo..
Kvajn svim prigodnim reenicama pripisuje odreeni stepen opservacionalnosti, pa ih na osnovu
ovog stepena moemo posmatrati kao linearno ureen skup koji na jednom svom kraju ima opservaci-
one reenice. U kontekstu rasprave o subdeterminaciji Kvajnove opservacione reenice moemo shvatiti
kao sline onome to se u literaturi filozofije nauke najee naziva empirijskim iskazima; opservacione
reenice su one koje referiraju na opaljive objekte. Razlika izmeu Kvajnovog i tradicionalnog shvatan-
ja ogleda se u njegovom bihejvioristikom pristupu ovom problemu.
Tradicionalno shvaeni, teorijski iskazi jesu oni koje sadre teorijske termine kojima se referira
na opaljive i neopaljive objekte. U Kvajnovoj rekonstrukciji ove bi najee svrstavali u postojane
reenice. Iako opservacione reenice pruaju osnov za teorije, sama teorijska struktura sastavljena je od
postojanih reenica. Neke teorijske reenice, kao to su one koje nazivamo zakonima, mogu se dalje
klasifikovati kao veite reenice, postojane reenice ija je istinosna vrednost nepromenljiva.
Kvajn, dakle, razlikuje etiri vrste reenica: prigodne, opservacione, postojane i veite reenice.
Kao to smo ranije videli, sve njih moemo posmatrati kao pozicionirane na jedinstvenoj skali gradacije.
Faktori koji odreuju poziciju izvesne reenice na ovoj skali bili bi stepen u kojem je opservacija za nju
znaajna, kao i mera u kojoj bi okolnosti per se uticale na njenu prihvatljivost i neprihvatljivost.
Jasno je da, ukoliko navedene reenice posmatramo na ovaj nain, opservacione reenice zauzimaju
jedan kraj spektra dok se na drugom nalaze teorijske. Kvajn posebno istie to da u svetlu navedenih kriterijuma
moemo razmatrati svojstva bilo koje vrste reenica a da ih prethodno nismo kategorizovali na opisan nain.
Poto smo specifikovali kako opservacione tako i teorijske reenice, potrebno je ispitati njihov
meusobni odnos. Ispitivanje ovog odnosa je, izmeu ostalog, navelo Kvajna da istrai a na kraju i od-
baci jaku tezu o subdeterminaciji teorija. Podsetimo se, teza o subdeterminaciji kae da se za svaki skup
opservacionih reenica mogu konstruisati bar dve teorije (skupovi reenica) koje e se u podjednakoj
meri slagati sa tim skupom. Drugim reima, te dve teorije e biti empirijski ekvivalentne (implicirae istu
skup opservacionih reenica), a logiki nesaglasne. Ovo je jaka teza o subdeterminaciji teorija. Meutim,
nakon to je izneo neke od znaajnijih problema na koje ova formulacija teze o subdeterminisanosti nai-
lazi, Kvajn na kraju zakljuuje da je ona neodriva.
Na prvom mestu, Kvajn razmatra pojam implikacije koji povezuje teorijske i opservacione
reenice i postavlja pitanje na koji nain skup teorijskih reenica (nauna teorija) moe implicirati skup
opservacionih reenica?
Kao prigodne reenice, opservacione reenice ne mogu da budu implicirane nekom teorijom,
jer ih pre toga moramo pretvoriti u postojane reenice, ukljuujui u njih odredbe prostora i vremena.
Usvojimo, dakle, jedan proizvoljan numeriki sistem prostorno-vremenskih koordinata i posmatrajmo
beskonani totalitet reenice, koje u nazvati fiksiranim opservacionim reenicama.41
Odnos teorije i opservacije se ne ogleda, dakle, u relaciji izmeu postojane i prigodne reenice, ve izmeu
dve postojane reenice. Pre nego to moemo da kaemo da naa teorija implicira nekakav skup opservacionih
41 Kvajn, O empirijski ekvivalentnim sistemima sveta, str. 169-170.
Aleksandra Zori 17

podataka, ovaj skup podataka moramo izraziti putem teorije. Da bismo to postigli uvodimo novu klasu posto-
janih reenica, naime, fiksirane opservacione reenice. Meutim, jo uvek nismo postigli na cilj.
Teorije obino ne impliciraju direktno ak ni fiksirane opservacione reenice. Teorije se obino
vie kreu meu optostima. Teorija e se obino samo uslovno sputati do pojedinanosti, preko
drugih pojedinanosti koje su pretpostavljene kao granini uslov prvih. Uz dodatak odreenog broja
ve proverenih fiksiranih opservacionih reenica, teorija e implicirati neke dalje fiksirane opservacione
reenice koje se onda mogu proveriti. Tako se testira jedna teorija.42
Kvajn smatra da teorija implicira opservacioni kondicional, iji antecedens sadri izvesne granine
uslove, a konsekvens datu fiksiranu opservacionu reenicu. U ovome se ogleda priroda implikacije koju
susreemo prilikom konstruisanja naunih teorija. Svedoanstvo za teoriju se, dakle, sastoji od opserva-
cionih kondicionala. Kako su opservacione reenice ujedno i prigodne reenice, njihova istinosna vred-
nost varira, dok teorija i njena predvianja treba da imaju fiksiranu istinosnu vrednost. ini se da ne
postoji direktan zakljuak sa teorije na opservaciju, pa Kvajn uvodi opservacione kondicionale kojima
premoava jaz izmeu teorije i svedoanstva. Opservacioni kondicionali su hipotetike konstrukcije u
kojima su povezane dve opservacione reenice, tako da prva izraava poetne uslove a druga sugerie
ta se dogaa u takvim uslovima. One izraavaju opta oekivanja sledeeg oblika: kod god vai jedna
reenica, vai i druga. Opservacione posledice koje se projektuju opservacionim kondicionalima date su
u formi opservacionih reenica koje su direktno uslovljene ulnom stimulacijom. Ali sam kondicional je
veita reenica implicirana od strane pozadinske teorije i ako je istinit ostaje unutar te teorije. Oni mogu
biti testirani posmatranjem okolnosti u kojima su opservacione reenice istinite.
Teorija nije implicirana od strane opservacionih kondicionala jer neke od reenica teorije sadre ter-
mine koji se ne pojavljuju u opservacionim kondicionalima. Teorija implicira svedoanstvo, tj. opservaci-
one kondicionale, ali ne i obrnuto. Otuda mogunost postojanja alternativnih teorija koje impliciraju iste
opservacione kondicionale. Ovaj opti uvid, da teorije nisu u potpunosti odreene svedoanstvom, Kvajn
podupire svojim holizmom: teorijske reenice ne mogu same implicirati opservacione kondicionale, ve
jedino kao celina, uzete zajedno. Rezultat je da ako dve teorije impliciraju iste opservacione kondiciona-
le onda su one empirijski ekvivalentne.43 Prema Kvajnovom miljenju, zaista postoje nesaglasne teorije
koje imaju identian empirijski sadraj (tj. impliciraju isti skup opservacionih kondicionala). Na tome i
poiva teza o subdeterminaciji teorija. Odatle sledi da postoji jaz izmeu teorije i svedoanstva koji se
ogleda u tome to svedoanstvo ne moe da jedinstveno odredi jednu teoriju. Drugim reima, moemo
imati dve teorije koje impliciraju sve istinite opservacione kondicionale:
Fizika teorija je subdeterminisana [...] Teorija moe da varira iako sva mogua posmatranja ostaju
fiksirana. Fizike teorije mogu biti suprotstavljene jedna drugoj a ipak saglasne sa svim moguim podacima
ak i u najirem smislu. Ukratko, one mogu biti logiki inkompatibilne a empirijski ekvivalentne.44
Iako ovo daje smisao tezi subdeterminacije, Kvajn smatra da ako pokuamo da razjasnimo ovu ideju,
uviamo da ona nije intuitivno plauzibilna kako se to isprva ini. Osnovni problem lei u nemogunosti da
se d precizna odredba onoga to emo smatrati alternativnom teorijom. On se pita da li je mogue odrediti
pojam alternativne teorije na takav nain da iskljuimo trivijalne sluajeve subdeterminacije i ostavimo in-
teresantnu formulaciju teze i zakljuuje da je teko objasniti subdeterminisanost na netrivijalan nain.
Da bi jasno odredio pojam alternativne teorije, Kvajn nastoji da utvrdi kada se dve naizgled subde-
terminisane teorije mogu smatrati razliitim teorijama a kada je zapravo re o razliitim formulacijama
42 Ibid., str. 170-171.
43 Opirnije videti: Quine, Empirical Content i Three Indeterminacies.
44 Quine On the Reasons for the Indeterminacy of Translation, p. 28.
18 Tri Kvajnove neodreenosti

jedne te iste teorije. U ovom drugom sluaju ne bismo rekli da je re o stvarnom primeru subdetermi-
nacije. Treba istai da su za Kvajna teorije skupovi reenica, ne njihovog znaenja (tj. iskaza). Ako je to
sluaj, onda lako moemo stvoriti ekvivalentne teorije bilo kojoj teoriji: dovoljno je da bilo koji termin
u svakom njegovom javljanju imenujemo drugaije. Pretpostavimo da elimo da ispitamo teoriju koja
sadri termine elektron i molekul. Na osnovu ove teorije moemo konstruisati drugu u kojoj su ter-
mini elektron i molekul meusobno zamenili mesta u svim kontekstima. Na ovaj nain bismo dobili
dve teorije koje su empirijski ekvivalentne a logiki nesaglasne prva teorija bi tvrdila o elektronima
neto to bi druga poricala. Iako ovaj scenario ispunjava sve preduslove, teko da ga moemo oznai-
ti kao standardan primer subdeterminacije. Ovakve dve teorije bi bile empirijski ekvivalentne budui
da impliciraju iste opservacione reenice, ali one govore o razliitim stvarima: ono to jedna pripisuje
molekulima, druga porie i to pripisuje elektronima.
Slina poenta moe se nainiti i u terminima prevoenja. Prevoenje opservacionih kondicionala je
u osnovi jednostavno. Dve teorije e biti empirijski ekvivalentne ne samo ako impliciraju iste opservaci-
one kondicionale, ve i ako impliciraju meusobno prevodive opservacione kondicionale. Takva teorija
onda moe imati neodreeno mnogo rivala: ako je, na primer, originalna teorija na engleskom, svaki
prevod na bilo koji drugi jezik bie empirijski ekvivalentna teorija. Ali ni ovaj sluaj, kao i prethodni,
nije od filozofskog znaaja.
Da bismo imali subdeterminaciju u pravom smislu rei45 potrebno je da su dve teorije u odnosu koji
je jai od empirijske ekvivalentnosti, a slabiji od logike ekvivalentnosti. Dve formulacije se mogu smatrati
formulacijama iste teorije, ako ih, pored toga to su empirijski ekvivalentne, moemo uiniti identinim
uzajamnom zamenom predikata. Ono to Kvajn pokuava da izbegne je poistoveivanje teorije sa logikim
posledicama njene formulacije. Formulacije ne moraju da budu identine, dovoljno je da su logiki ekviva-
lentne. Dakle, kada moemo rei da su dve teorije zapravo samo razliite formulacije jedne teorije?
Odluujui faktor ne moe biti njihova logika ekvivalencija, kao to smo videli gore. Kvajn
predlae da dve formulacije smatramo formulacijama iste teorije ako ih, pored toga to su empirijski
ekvivalentne, moemo uiniti identinim time to emo u jednoj od njih zameniti predikate.46 Dakle,
tezom o subdeterminaciji tvrdi se da ukoliko je data jedna fizika teorija, onda mora postojati najmanje
jedna fizika teorija koja je sa prvom empirijski ekvivalentna, logiki nesaglasna i takva da se ne moe
transformisati u teoriju koja je prvoj logiki ekvivalentna pukim parafraziranjem predikata. Odnosno,
na sistem sveta imae empirijski ekvivalentne alternative koje, ukoliko bismo ih otkrili, ne bismo mogli
da pomirimo parafraziranjem predikata. Meutim, ovo je za Kvajna otvoreno pitanje. On prihvata blau
tezu po kojoj teorija moe imati empirijski ekvivalentne rivale kod kojih ne moemo videti kako bismo
ih pomirili rekonstrukcijom predikata.
Tamo gde ne postoji nikakav osnov za opredeljivanje moemo da zadrimo oba sistema i da se slo-
bodno kreemo i u jednom i u drugom. Cilj ovako modifikovane teze o subdeterminaciji jeste da iskljui
brojne trivijalne primere nalik onom koji smo razmatrali gore, to je jaka verzija teze proputala da uini.
U fokusu Kvajnovog razmatranja nisu vie vetaki skrojeni primeri subdeterminacije, ve pitanje da li
su teorije nuno subdeterminisane.
Kvajn dalje razmatra nekoliko sluajeva u kojima subdeterminacija nije prisutna. Ovde spada
sluaj slabih teorija, teorija koje ne impliciraju veliki broj opservacionih kondicionala. U ovim slua-
jevima moemo kao formulaciju teorije uzeti konjunkciju skupa opservacionalnih kondicionala u vidu

45 Vidi: Kvajn, O empirijski ekvivalentnim sistemima sveta, str. 172-173.

46 Ibid., str. 174.
Aleksandra Zori 19

jedne jedine sloene reenice. Ona bez ostatka sadri sve svoje opservacione kondicionale i implicirana
je svakom empirijski ekvivalentnom teorijom, pa nee doi u sukob ni sa jednom od njih.47 Za ovakvu
formulaciju mogli bismo rei da poseduje vrstu osnovu pa je, u ovim okolnostima, nemogue konstrui-
sati rivalsku teoriju koja bi protivreila prvoj. Da li je mogue da ovo moemo uiniti u sluaju ma koje
teorije? Ukoliko je ovo sluaj, onda je fenomen subdeterminacije mogue otkloniti. ini se da Kvajnova
teza umnogome gubi na snazi u svetlu prethodnih primera. Ukoliko postoje formulacije teorija koje su
imune na subdeterminaciju onda ova teza znaajno gubi na optosti.
Kvajn je svoju panju prvobitno usmerio na one aspekte subdeterminacije koji bi trebalo da opi-
suju prirodu fizike teorije. Ovaj korak ga je naveo da preformulie jaku tezu u svetlu otkria da teorije
nisu nuno subdeterminisane kao i da je u sluajevima kada jesu, sama subdeterminacija daleko slabija
od onoga kako se to isprva inilo. Razni problemi koje Kvajn razmatra u O empirijski ekvivalentnim
sistemima sveta doveli su do promene njegovog fokusa. Tako on kae:
Ja ipak mislim da je teza o subdeterminaciji znaajna iz drugih razloga. to vie ispitujemo ovu
tezu, to nam je tee da je branimo kao teorijsku tezu. Ali njen je znaaj u tome to nam pokazuje ta je
u praktinom smislu delotvornije. Njena umerena verzija, najbolja koja se moe dati, mogla bi ovako
da izgleda. Mi, ljudi, u stanju smo da vie istinitih opservacionalnih kondicionala obuhvatimo jednom
neodreenijom formulacijom teorije nego bilo kojim stroijim sistemom koji moemo otkriti i formulisati
nezavisno od bilo koje ovako neodreenije formulacije. Kao i ranije, teza bi i u ovom sluaju tvrdila da
za svaku takvu formulaciju postoje druge koje su joj empirijski ekvivalentne, ali su sa njom logiki
nesaglasne, i koje se ne mogu uiniti logiki ekvivalentnim nikakvim parafraziranjem predikata48
to detaljnije razmatramo tezu o subdeterminaciji, to se manje ini da se ona u naelu tie naunih
teorija. Ukratko reeno, jae verzije ove teze nisu istinite u optem sluaju, ali sama teza zadrava svoju
vrednost u pogledu opisa prirode i uslova naunog istraivanja. Radi se o tezi o ljudskim mogunostima
i granicama koje se postavljaju teorijama prirode koje stvaramo. Subdeterminacija nije osobina naunih
teorija per se, ve posebne prirode aktivnosti ljudskih bia koja ih stvaraju. Svet koji nauna teorija
pokuava da opie i objasni predstavlja beskonano stanje stvari a svako posmatranje je nuno kona-
no, ogranieno prostorom i vremenom. Takoe, nae naune teorije moraju biti konano formulisane
zahvaljujui konanosti same ljudske svesti. Grubo govorei, teorija predstavlja izvesnu vrstu redukcije
beskonanog skupa podataka na konaan skup principa. Na ovaj nain nae teorije pored traenih opser-
vacionih kondicionala sadre i izvestan dodatak. Subdeterminacija nastaje jer postoji neka vrsta izbo-
ra u pogledu ovog dodatka.
Subdeterminacija postoji tamo gde postoje dve nepomirljive formulacije, od kojih svaka implicira
eljeni skup opservacionih kondicionala uz dodatak spoljanjeg teorijskog sadraja, i gde nijedna ne prua
tenju saglasnost sa opservacijom.49 Postoji beskonano mnogo opservacionih kondicionala koje elimo
da obuhvatimo konanom formulacijom. Poto je to mnotvo suvie raznovrsno, ne moemo da stvorimo
konanu formulaciju koja bi bila ekvivalentna njihovoj beskonanoj konjunkciji. Bilo koja konana for-
mulacija morae da implicira i izvestan izmiljen sadraj ili dodatak, ija e jedina uloga biti da zaokrui
tu formulaciju. U izboru ovog dodatka postoji izvesna sloboda i upravo se tu krije subdeterminacija.50

47 Ibid., str. 178.

48 Ibid., str. 181-182.
49 Vidi: Kvajn, O empirijski ekvivalentnim sistemima sveta, str. 178-179.
50 Ibid., str. 180.
20 Tri Kvajnove neodreenosti

Kvajn zakljuuje sledeim reima:

[...]poslednji pokuaj odbrane teze o subdeterminaciji sveo bi se na tvrenje da na sistem

sveta mora imati empirijski ekvivalentne alternative koje, ukoliko bismo ih otkrili, ne bismo
umeli da pomirimo parafraziranjem predikata. U ovu neodreenu i skromnu tezu ja zaista
verujem. tavie, mislim da je ona, i pored sve svoje neodreenosti i skromnosti, od sutinsk-
og znaaja za na odnos prema nauci.51

Primetimo da ovaj poslednji pokuaj formulacije teze o subdeterminaciji nije univerzalan, on ne

tvrdi nita o primenljivosti subdeterminacije u naelu. On ne tvrdi da ne postoji nain da se pomire dve
empirijski ekvivalentne, logiki nesaglasne teorije putem parafraziranja predikata. Sve to ova verzija teze
o subdeterminaciji tvrdi jeste da mi nismo u mogunosti da to uinimo. Dakle, Kvajnov fokus se zaista
pomera od prirode samih naunih teorija ka mogunostima i ogranienjima naune prakse. Teza o subdeter-
minaciji na kraju predstavlja praktiko pre nego teorijsko tvrenje. Iako je ova slabija teza manje ambicioz-
na od njene jake formulacije, moe se rei da je korisnija u pogledu osvetljavanja prirode naune prakse.
Moemo zakljuiti da je tvrenje o neodreenosti teorija na osnovu raspoloivog svedoanstva
jednako primenljivo na naune teorije i jezik. Naime, postoji analogija izmeu opservacione neodluivosti
razliitih interpretacija izjava govornog lica s jedne strane, i subdeterminacije sistema naunih pozita
posmatranjima i testovima. Otuda e svako ko tvrdi subdeterminaciju globalne nauke biti sklon da prihvati
tezu o neodreenosti prevoda: u oba sluaja epistemologija je slina.52 Odnosno, u oba sluaja moemo
govoriti o teorijskoj neodluivosti, nedovoljnoj odreenosti teorije na osnovu svedoanstva.
Meutim, Kvajn esto insistira na tome da otklanjanje subdeterminacije ne otklanja neodreenost u
smislu da kada bismo imali utvrenu fiziku teoriju, time ne bismo imali odreen prevod. Re je o tome
da ne postoje injenice na osnovu kojih bismo bili u stanju da odredimo ta uroenik tano podrazumeva
kada izgovara odreenu re. Rei da ne postoje fizike injenice koje bi nam pomogle da odluimo, znai
rei da je ono ime raspolaemo prilikom prevoenja ponaanje govornog lica. Takve injenice postoje
kada je re o naunim teorijama, pa meu njima postoje znaajne ontoloke razlike.
Teza ontoloke relativnosti nam, sa svoje strane, sugerie da svako pitanje mora biti postavljeno
relativno u odnosu na pozadinsku ontologiju ili teorijski okvir, a ovo vai i za pitanja koja se tiu injeninosti
odreenih tvrenja. Kvajnova ontologija je fizikalistika i upravo ova ontoloka obaveza lei u osnovi
njegovog gledita da ne postoje injenice koje jednoznano fiksiraju znaenje u kontekstu prevoenja,
nasuprot onome to je sluaj u fizici. Za njega su jedine stvarne injenice fizike injenice i na ovom
mestu se najjasnije ogleda vanost koju za Kvajna ima distinkcija izmeu naunih i semantikih disciplina.

Aleksandra Zori
Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet

51 Ibid., str. 183.

52 Opirinije videti: Bonk, Underdetermination: An Essay on Evidence and the Limits of Natural Knowledge, Dor-
drecht: Springer, 2008, p. 216.
Aleksandra Zori 21

Literatura:

Bonk, Thomas, Underdetermination. An Essay on Evidence and the Limits of Natural Knowledge,
Dordrecht: Springer, 2008.
Davidson, Donald, Quines Externalism, Grazer Philosophische Studien 66 (2003), pp. 281-297.
Dijem, Pjer, Cilj i struktura fizike teorije, Sremski Karlovci: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia, 2003.
Gaudet, Eve, Quine on Meaning, London: Continuum, 2006. Quines Notion of Fact of the Matter,
Dialectica 60 (2006), pp. 181-193.
Gibson, Roger F., Translation, Physics and Facts of the Matter, in: The Philosophy of W. V. Quine,
La Salle: Open Court, 1986, pp. 139-154.
Hookway, Christopher, Quine: Language, Experience and Reality, Cambridge: Polity Press, 1988.
Hylton, Peter, Quine, New York: Routledge, 2010.
Kvajn, Vilard van Orman,
Egzistencija i kvantifikacija, u: Ontoloka relativnost i drugi filozofski ogledi, Sremski Karlovci:
Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia, 2007, str. 227-248.
Govor o objektima, u: Ontoloka relativnost i drugi filozofski ogledi, Sremski Karlovci:
Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia, 2007, str. 39-62.
Naturalistika epistemologija, u: Ontoloka relativnost i drugi filozofski ogledi, Sremski
Karlovci: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia, 2007, str. 185-207.
O empirijski ekvivalentnim sistemima sveta, u: Ontoloka relativnost i drugi filozofski ogledi,
Sremski Karlovci: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia, 2007, str. 165-184.
Ontoloka relativnost, u: Ontoloka relativnost i drugi filozofski ogledi, Sremski Karlovci:
Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia, 2007, str. 63-102.
Laudan, Larry & Jarrett Leplin, Empirical Equivalence and Underdetermination, The Journal of
Philosophy 88 (1991), pp. 449-472.
Lazovi, ivan, Filozofija sa logikog stanovita, predgovor za: Ontoloka relativnost i drugi
filozofski ogledi, Sremski Karlovci: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia, 2007, str. 7-37.
Orenstein, Alex, W. V. Quine, Princeton: Princeton University Press, 2002.
Quine, Willard Van Orman, Comment on Lauener, in: Perspectives on Quine, (eds.)
Identity, Ostension and Hypostasis, in: From a Logical Point of View, Cambridge, Mass.:
Harvard University Press, 1980, pp. 65-79.
Indeterminacy of Translation Again, Journal of Philosophy 84 (1987), pp. 5-10.
On the Reasons of Indeterminacy of Translation, Journal of Philosophy 67 (1970), pp.
178-183.Quine, Pursuit of Truth, Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1992.
On Carnaps View on Ontology, in: The Ways of Paradox and Other Essays, Cambridge, Mass.:
Harvard University Press, 1976, pp. 126-134.
Reply to Hilary Putnam,in: The Philosophy of W. V. Quine, La Salle: Open Court, 1986,
pp. 427-431.
Theories and Things, Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1981.
Word and Object, Cambridge, Mass.: M. I. T. Press, 1960.
Shanan, R. W., and Swoyer, C., (eds), Essays on the Philosophy of W. V. Quine, Norman, University of
Oklahoma Press, 1979.
22 Tri Kvajnove neodreenosti

Three Indeterminacies of Quine`s

(Summary)

In this text we shall examine three well known theses that W. V. Quine held. In order, these are the
theses of the indeterminacy of translation, ontological relativity and underdetermination of theories. First
two theses are interwoven inside Quines writings on the possibility of the unambiguous translation from
the unknown language, while the third results from the examination of the nature of scientific theories.
All three theses are closely related to each other, since we can speak of both indeterminacy and ontolog-
ical relativity of any single theory. However, Quine considers relativity of scientific theories a temporary
matter, while, on the contrary, indeterminacy is the permanent aspect of language.

Keywords: Indeterminacy of translation, meaning, ontological relativity, reference,

underdetermination, evidence.