THEORIA 3 DOI: 10.

2298/THEO1603064V
BIBLID 03692485 : (2016) : 61: str. 6480 Originalni nauni rad
Original Scientific Paper

Aleksandra Vukovi

KVAJNOVA DILEMA IZMEU EKUMENSKOG I SEKTAKOG ODGOVORA

APSTRAKT: Cilj ovog rada je razmatranje Kvajnove dileme u pogledu toga da li u sluaju subdeterminacije treba obe
teorije smatrati istinitim (ekumenski odgovor) ili samo jednu od njih (sektaki odgovor). Ova dilema je znaajna zbog toga
to usvajanje ekumenskog odgovora predstavlja problem za Kvajnov naturalizam, dok usvajanje sektake protivrei njegovim
empiristikim shvatanjima. Videemo da se Kvajn dugo kolebao izmeu ovih odgovora, kao i to da nije najjasnije za koji
se na kraju opredelio. Izloiu i reenja koja su ponudili Gibson, Dejvidson, enova i Severo i nastojau da pokaem da je
Dejvidsonovo reenje najuspenije, zbog toga to zahteva najmanje izmene Kvajnovog sistema.

KLJUNE REI: subdeterminacija, ekumenski odgovor, sektaki odgovor, naturalizam, empirizam

Tezom o subdeterminaciji se tvrdi da naune teorije nisu jednoznano odreene empirijskim

svedoanstvom. O subdeterminaciji govorimo u onim okolnostima kada trenutno dostupni empirijski
podaci ne omoguavaju da jednoj od dve suprotstavljene teorije damo prednost. U takvim sluajevima
nismo u stanju da na osnovu svedoanstava odluimo koja teorija je istinita i/ili bolja, zato to postoji
mogunost konstruisanja alternativnih podjednako uspenih teorija. To bi ukratko bio sadraj u literaturi
poznate DijemKvajnove teze
Subdeterminacija se javlja zbog usvajanja holizma, po kome hipoteze imaju empirijske posledice
samo onda kada se posmatraju u kontekstu celokupnog sistema znanja i verovanja o svetu. To znai da
kad god unutar sistema uoimo anomaliju (npr. neuspeno predvianje), nismo sigurni koji deo sistema je
odgovoran za njeno javljanje. Mogue je da je problem u hipotezi iz koje smo dedukovali predvianje, ali
je isto tako mogue i da greka lei u pozadinskoj teoriji, nainu na koji se vre eksperimenti, kao i bilo
kom drugom aspektu usvojenog sistema. (Stanford, 2013: internet) Ovako shvaen holizam je zastupao
Pjer Dijem, a na njega se se Kvajn nadovezuje i formulie tezu o subdeterminaciji.
Dijem uvodi holistiku tezu da bi pokazao da je krucijalni eksperiment u nauci nemogu. Pretpostavimo
da imamo dve hipoteze koje na razliit nain opisuju isto empirijsko svedoanstvo. Cilj krucijalnog eksperimenta
je da presudi, tj. da pokae da je jedna istinita, a druga lana. Lanu hipotezu odbacujemo, a istinitu usvajamo i
nauna istraivanja nastavljamo u skladu sa njom. (Duhem, 1976: 910). Dijem uoava da je ovakav eksperiment
nemogu, zbog toga to on podrazumeva testiranje izolovanih hipoteza. Ako elimo da zaista ispravno presudimo
izmeu dve hipoteze, onda nije dovoljno samo njihovo individualno suoavanje, jer interpretaciji podlee samo
celovit skup teorijskih pretpostavki. (Duhem, 1976: 21) Zbog toga, poreenje hipoteza postaje poreenje dva
teorijska sistema iz kojih suparnike hipoteze slede.
Kvajn u lanku Dve dogme empirizma iz 1951. godine usvaja Dijemov holizam, ali uz izvesne
modifikacije. Kvajn e zastupati radikalniji oblik holizma i tvrditi da je jedinica empirijskog znaenja
celokupna nauka. Druga Kvajnova izmena je doputanje da se bilo koja teorija, barem u naelu, spasi
izmenama unutar sistema. U principu, svaki iskaz moemo uiniti istinitim ukoliko dovoljno izmenimo
Kvajnova dilema izmeu ekumenskog i sektakog odgovora 65

sistem, tako da on podrava ono to se datim iskazom tvrdi, ba kao to je (opet u principu) svaki iskaz
podloan reviziji. (Zori, 2014: 201202) Ukoliko, dakle, uoimo anomaliju, bie najjednostavnije da
revidiramo iskaze koji se odnose na iskustvo, ali treba imati na umu i to da bi ponovno procenjivanje bilo
kog iskaza vodilo u ponovno procenjivanje svih ostalih iskaza koji su sa njim logiki povezani i da su ak
i logiki zakoni deo holistike celine o kojoj Kvajn govori. (Kvajn, 2007a: 160161)
U lanku O empirijski ekvivalentnim sistemima sveta iz 1975. godine, Kvajn daje opirniju
analizu teze o subdeterminaciji. On uoava da je sredinji pojam ove teze opservacija, koja, s jedne
strane treba da pribavlja empirijsko svedoanstvo, a s druge, ukljuuje osete koji su privatni. (Kvajn,
2007c: 167) Dakle, imamo situaciju u kojoj bi neto krajnje subjektivno trebalo da poslui kao dokaz za
objektivno (tj. nauku). Dalje, Kvajn uoava da pri uenju jezika najpre saznajemo opservacione termine,
koje savladavamo tako to nam neko pokazuje objekat na koji se oni odnose. On smatra da e se oko
znaenja opservacionih termina i reenica slagati svi oni koji vladaju jezikom na kojem su dati termini i
reenice izloeni. (Kvajn, 2007c: 168) Opservacioni termini i reenice su znaajni zbog toga to su teorije
subdeterminisane iskljuivo onim dogaajima koji mogu biti predmet opservacije.
Kako bi razjasnio ulogu opservacionih iskaza, Kvajn uvodi distinkciju izmeu opservacionih i
postojanih reenica. Opservacione reenice (u daljem tekstu OR) su one koje izraavaju zapaanja o
konkretnom trenutno prisutnom spoljanjem deavanju. Zbog toga se izriu uvek u prisustvu entiteta ili
dogaaja na koji se odnose. Postojane reenice su naune reenice, za koje se pretpostavlja da su istinite
ili lane, nezavisno od konteksta u kojem se javljaju. Kvajn govori o skupu fiksiranih opservacionih
reenica (u daljem tekstu FOR), koji je sainjen od beskonanno mnogo opservacionih reenica, od kojih
e svaka biti istinita onda kada se (u spoljanjem svetu) bude deavalo ono to se njome tvrdi. Ovaj skup,
dakle, ne obuhvata samo sve OR koje trenutno moemo izgovoriti, ve sve mogue OR, podstaknute
svim razliitim moguim objektima ili dogaajima.
Kvajnova ideja je da se od OR uspinjemo ka FOR, to predstavlja znaajan korak pribliavanja ka
teorijskom znanju, za koje je, pored matematike i logike, potreban i skup znanja o fizikom svetu, koji je
izraen putem FOR. (Kvajn, 2007c: 169170) Meutim, teorije, zbog toga to se bave fenomenima na
optem, a ne pojedinanom nivou, obino ne impliciraju direktno FOR, nego opservacione kondicionale
(u daljem tekstu OK). Jedan tipian OK je sainjen iz andecedensa koji prestavlja konjunkciju FOR
i konsekvensa koji je jedna pojedinana FOR. Konjunkcijom iz andecedensa su izraeni poetni uslovi
potrebni za pojavu empirijskog fenomena koji je izloen u konsekvensu. Formulacija teorije (u daljem
tekstu FT) je konjunktivna reenica kojom su izraeni aksiomi teorije, i strogo gledano, ona e (a ne teorija,
jer je to previe nejasan pojam) implicirati razliite OK. (Kvajn, 2007c: 170171) Pokuau da formalno
prikaem Kvajnovo shvatanje odnosa teorije i empirijskog svedoanstva, kako bi ove relacije bile jasnije.
OK su oblika: Ako p, q i r, onda x., pri emu p, q i r su FOR, kojima su izreni poetni uslovi, a
x je FOR, kojom je izraena oekivana empirijska posledica.

FT (OK1 ^ OK2^...^OKn)

FT (Ako p, q i r, onda x. ^ Ako t, u i v, onda y. ^ ... ^ Ako m1, m2 i m3, onda n.)

Svaka FT je definisana u svom specifinom jeziku, u kojem su pojmovi koji figuriraju unutar nje
jasno odreeni. Meutim, problem nastaje kada FT treba da prevedemo na drugi jezik, jer tada nije jasno
da li bi naa FT trebalo da implicira drugu FT ili OR. (Kvajn, 2007c: 172). Druga FT o kojoj je ovde
66 Aleksandra Vukovi

re predstavlja istu teoriju, ali izloenu na drugom jeziku i zbog toga smatramo da se radi o razliitoj
formulaciji. Kvajn smatra da emo dve razliite FT smatrati empirijski ekvivalentnim, ukoliko izraavaju
iste OK, zbog toga to su putem OK, kao to smo videli, izloena empirijska svedoanstva. To to su
dve FT empirijske ekvivalentne, ne znai da su i logiki ekvivalentne, jer se ne mora obema govoriti o
istim entitetima u istim relacijama. (Kvajn, 2007c: 173). Dakle, moemo rei da su dve FT empirijski
ekvivalentne, ako govore o istom empirijskom svedoanstvu (tj. istim poetnim uslovima i posledicama),
a logiki ekvivalentne ako govore i o istim neopaljivim entitetima. Zbog toga to, kao to je reeno, FT i
FT mogu implicirati iste OK, ali da skup aksioma FT bude razliit od skupa aksioma FT, mogue je da
dve razliite FT budu empirijski ekvivalentne, a logiki inkompatibilne. U nekim sluajevima je mogue
da uspostavimo i logiku jednakost izmeu empirijski ekvivalentnih FT. To su sluajevi u kojima se
moe uspeno izvriti parafraziranje predikata, to je proces prevoenja kojim bi trebalo da pokaemo
da se entiteti i relacije unutar FT mogu predstaviti entitetima i relacijama iz FT. (Kvajn, 2007c: 174)
Sluajevi u kojima to nije mogue su sluajevi subdeterminacije. (Kvajn, 2007c: 177)
Opravdano je zapitati se da li su u sluaju subdeterminacije obe teorije istinite ili samo jedna od
njih. S jedne strane, moemo zastupati ekumenizam i tvrditi da su obe istinite, budui da su podjednako
uspene u praksi. S druge strane moemo smatrati da samo jedna moe biti istinita, to se naziva sektakim
odgovorom. Roder Gibson, jedan od najuticajnijih Kvajnovih interpretatora je naturalistiki orijentisan i
zalae se za prihvatanje sektakog odgovora. Cilj ovog rada e biti odbrana drugaijeg pristupa Kvajnovoj
filozofiji, pomou kojeg se moe prihvatiti ekumenizam, zasnovan na Dejvidsonovom reenju. Nastojau
da odbranim dve teze:

1. da je usvajanje ekumenskog odgovora podjednako opravdano kao i usvajanje sektakog.

2. da usvajanje ekumenskog odgovora predstavlja bolje reenje u okviru Kvajnovog celok-
upnog sistema.

Prvu tezu u braniti ukazivanjem na to da je ekumenizam kompatibilan sa Kvajnovom filozofijom,

barem u onoj meri u kojoj je to i sektaka pozicija. Drugu tezu u braniti tako to u pokazati da usvajanje
sektakog odgovora vodi u drastinije izmene Kvajnovog sistema, nego to je to sluaj sa ekumenizmom.

1. Formulacija problema

Knjiga Theories and Things iz 1981. predstavlja znaajnu prekretnicu u Kvajnovom tumaenju
subdeterminacije, jer se prvi put postavlja pitanje o istinitosti empirijski ekvivalentnih, a meusobno
suprotstavljenih teorija. Kvajn ovde zastupa i sektaki i ekumenski odgovor, pri emu je osnovni razlog za
to njegovo prihvatanje razliitih i meusobno suprotstavljenih stanovita. Naime, Kvajn zastupa realizam,
naturalizam i fizikalizam i potpuno oprena stanovita antirealizam, empirizam i instrumentalizam.
Kvajnova dilema je znaajna zbog toga to e svako od opredeljenja (bilo za ekumenski, bilo za sektaki
odgovor) biti u suprotnosti sa nekim delom Kvajnovog sistema. Pre nego to izloim samu dilemu,
ukratko u predstaviti stanovita koja je Kvajn zastupao.
Realizam je filozofsko stanovite, za koje je karakteristino tvrenje da svet postoji nezavisno od
ljudskog miljenja i opaanja. Realisti e smatrati da je cilj nauke da prui istinit opis sveta. (Okasha, 2004:
6667) Ovo stanovite je u bliskoj vezi sa naturalizmom, kojim se tvrdi da je nauna teorija ta koja nam
govori ta je istinito. Poto nema prve filozofije koja bi adekvatnije od nauke mogla da utvrdi ta je istina, mi
Kvajnova dilema izmeu ekumenskog i sektakog odgovora 67

svoje poverenje poklanjamo nauci. (Gibson, 1988: 114) Nije teko uvideti povezanost ova dva stanovita.
Ako smo realisti, onda (barem preutno) prihvatamo i naturalistiko vezivanje za nauku, jer, u suprotnom,
ne bismo ba od nauke zahtevali da prui istinit opis sveta. Fizikalizam je stanovite prema kojem je sve to
postoji iskljuivo fizike prirode. Ovo je jedna metafizika teza, na koju e se mnogi naturalisti pozivati1.
(Stoljar, 2015: internet) Kvajn se sam izjanjavao kao nauni realista (Bonk, 2008: 26) i videemo da e
njegove naturalistike i fizikalistike pretenzije biti zastupljene u njegovom shvatanju ontologije.
Pojam antirealizma obuhvata irok opseg stanovita, za koja je, pre svega, zajedniko neslaganje
sa realizmom. Najpoznatiji oblik antirealizma je empirizam, kojim se tvrdi da svo saznanje sledi iz
iskustva i da moemo imati znanje samo o onim entitetima koje imamo u iskustvu. Zastupnici ovog
stanovita esto tvrde da neopaljivi entiteti nisu predmet saznanja. Zbog toga e empiristi kao jedini
kriterijum procene istinitosti teorija prihvatati njihovo slaganje sa iskustvom. Mnogi empiristi e usvojiti
instrumentalistiko shvatanje nauke, prema kojem su naune teorije samo sredstva za predvianje i
sistematizovanje empirijskih fenomena. Instrumentalisti e, tradicionalno, tvrditi da reenice koje sadre
neopaljive entitete ne mogu biti ni istinite ni lane, zbog toga to entiteti o kojima se u njima govori ne
podleu iskustvenoj proveri. (Chakravartty, 2014: internet) Prema ovom stanovitu nijedna teorija ne bi
mogla da bude ni istinita ni lana, zbog toga to svaka od njih ukljuuje i govor o neopaljivim entitetima.
Kvajn nee zastupati ovaj najradikalniji instrumentalizam, ali e esto uvaavati empiristiki kriterijum
za istinitost teorija, prema kojem e se teorija smatrati istinitom, ukoliko uspeno objanjava i predvia
empirijske fenomene. Kvajnovo priklanjanje antirealizmu, empirizmu i donekle instrumentalizmu moe
se uoiti u sledeem odeljku:
Celokupnost naih takozvanih znanja ili verovanja, poev od najprostijih geografskih i istorijskih
injenica, do najdubljih zakona fizike, pa ak i iste matematike i logike, predstavlja ljudsku tvorevinu,
koja se samo po svojim obodima dodiruje sa iskustvom. Ili, da promenimo sliku, celokupna nauka lii na
neko polje ije granine uskove sainjava iskustvo. (Kvajn, 2007a: 160)
Kvajnove antirealistike i instrumentalistike intuicije jo jednom dolaze do izraaja u
Naturalistikoj epistemologiji, gde epistemologiju posmatra kao sadranu u prirodnoj nauci, a
prirodnu nauku kao nau konstrukciju na osnovu ulnih nadraaja. (Kvajn, 2007b: 199) Ovim je izraeno
udaljavanje od realistikih shvatanja, jer nae konstrukcije ne moraju da pruaju istinit opis sveta, ve je
dovoljno da nam omoguavaju snalaenje u svetu.
Usvajanje ekumenskog odgovora ima koren u Kvajnovom empirizmu i antirealizmu. U skladu
sa empiristikim kriterijumima, jedini uslov koji mora da bude zadovoljen da bi se teorija smatrala
istinitom je njeno slaganje sa empirijskim svedoanstvom. (Genova, 1988: 287). Ako prihvatimo
Kvajnovo antirealistiko shvatanje prirodne nauke, ne postoji nita problematino u tome da dve razliite
konstrukcije smatramo istinitim, ak i ako se one meusobno iskljuuju. Ekumenska pozicija se moe
predstaviti na sledei nain:

1. Postoji teorija T koja fenomen A objanjava uvoenjem neopaljivog entiteta X.

2. Postoji teorija T koja fenomen A objanjava uvoenjem neopaljivog entiteta Y.
3. X je nespojivo sa Y. (Ako postoji X, onda ne moe postojati Y i obrnuto.)
4. Istinita je ona teorija ija objanjenja A se slau sa naim iskustvom A.
5. Ako se T slae sa naim iskustvom A i ako X uspeno objanjava A, T je istinita.
1 Ipak, treba naglasiti da se nee svaki naturalista obavezati na fizikalizam, niti na bilo koju drugu metafiziku tvrdnju.
Dok je fizikalizam iskljuivo metafizika tvrdnja, naturalizam moe biti lien metafizikih pretpostavki. To e biti detaljnije
razjanjeno pri izlaganju distinkcije izmeu ontolokog i metodolokog naturalizma.
68 Aleksandra Vukovi

6 .Ako se T slae sa naim iskustvom A i ako Y uspeno objanjava A, T je istinita.

7 .T se slae sa naim iskustvom A i X uspeno objanjava A.
8. T se slae sa naim iskustvom A i Y uspeno objanjava A.
9. T je istinita.
10. T je istinita.

Koracima 1, 2, 3, 7 i 8 su izraene pretpostavke sluaja subdeterminacije, 5 i 6 slede iz 4, kojim je izloeno

empiristiko shvatanje istine. Ovaj argument pokazuje zbog ega empirista mora da usvoji ekumenizam.
S druge strane, prema naturalistikom stanovitu, pojmovi kao to su istina i injenice imaju
smisla iskljuivo u kontekstu naune teorije. (Genova, 1988: 287) Treba uoiti da je jedini nain na osnovu
kojeg teoriju moemo proceniti kao istinitu je pozivanje na njeno slaganje sa empirijskim svedoanstvom.
Da bismo mogli da ustanovimo koliko se teorija zaista slae sa empirijskim svedoanstvom, potrebno
je da postoji ustanovljen sistem obrade empirijskih podataka. Meutim, kriterijumi za prikupljanje,
obradu i procenu relevantnosti empirijskih podataka mogu da postoje iskljuivo u okviru neke (makar
i najoptije) pretpostavljene naune teorije. (Severo, 2008: 157) Nain na koji vrimo i uporeujemo
merenja, posmatranja i procene je odreen naunom teorijom. Privlanost naturalizma lei upravo u
odsustvu zadovoljavajue metafizike, usled ega moramo zauzeti poziciju neke istorijski prihvaene
naune teorije, koja u datom vremenu odreuje ta emo smatrati da postoji i ta su injenice. (Gibson,
1988: 114115). Naturalistika pozicija, dakle, podrazumeva sektaki odgovor, jer, ako pojam istine
figurira iskljuivo u okviru pojedinane teorije, onda se iz te pozicije nijedna suparnika teorija ne moe
smatrati istinitom. Dodue, verovatno emo zbog subdeterminacije imati dilemu za koju od teorija se u
datom trenutku treba opredeliti, ali emo, kao naturalisti, zastupati da jedna od njih u naelu mora biti
lana. Sektaki odgovor se moe izloiti na sledei nain:

1. Postoji teorija T koja fenomen A objanjava uvoenjem neopaljivog entiteta X.

2. Postoji teorija T koja fenomen A objanjava uvoenjem neopaljivog entiteta Y.
3. X je nespojivo sa Y. (Ako postoji X, onda ne moe postojati Y i obrnuto.)
4. Istinito je ono to prihvaena nauna teorija tvrdi da je sluaj, jer nema prve filozofije.
5. Ako je T prihvaena, onda je istinita, tj. postoji X i ne postoji Y. (sledi iz 1, 3 i 4)
6. Ako Y ne postoji, T je lana. (sledi iz 2)
7. Ako je T istinita, onda je T lana. (sledi iz 5 i 6)
8. T je prihvaena. (pretpostavka)
9. T je istinita. (sledi iz 5 i 8)
10. T je lana. (sledi iz 7 i 9)

Korakom 4 je izraen naturalistiki kriterijum istine i iz priloenog se moe videti zbog ega nas on
obavezuje na sektaki odgovor. Ovaj argument, svakako, podrazumeva koherentnost i smislenost teorija,
odnosno da T nee ostavljati mogunost za postojanje Y, jer bi to negiralo X i samim tim inilo T lanom.
Ve je reeno da se u svom filozofskom opusu Kvajn izjanjavao, s jedne strane, kao empirista
i antirealista, a s druge, kao naturalista i fizikalista. Meutim, rasprava o istinitosti teorija u sluaju
subdeterminacije iznosi na videlo protivrenosti u Kvajnovom sistemu, jer opredeljenje za ekumenski
odgovor podrazumeva odbacivanje naturalizma i fizikalizma, dok usvajanje sektake pozicije vodi
odbacivanju empirizma i antirealizma. Meutim, u vreme kad je pisao Theories and Things, ova protivrenost
Kvajnova dilema izmeu ekumenskog i sektakog odgovora 69

nije bila izraena i zbog toga se zalagao i za ekumenski i za sektaki odgovor. Ovakav propust i nije toliko
zauuju, s obzirom na to da e tek ovo delo pokrenuti raspravu, koja e protivrenosti izneti na videlo.
Dakle, u Theories and Things Kvajn najpre, u skladu sa naturalistikim pretenzijama, tvrdi da moe
doi do meanja istinitosti sa pukom potkrepljenou razliitih teorija. On to izraava na sledei nain:
Zabuna je pretpostaviti da moemo da ostanemo rezervisani i da smatramo da su sve alternativne
ontologije istinite i svi (njima) predvieni svetovi stvarni. To je meanje istinitosti (teorije) sa njenom
potkrepljenou svedoanstvom2. Istina je imanentna i ne postoji via (istina od nje). Moramo govoriti
unutar (jedne) teorije, a nezavisno od bilo koje (njoj) alternativne teorije. (Quine, 1982: 2122)
Ovde se pod ontologijama podrazumevaju tvrenja o tome ta postoji u okviru posebnih teorija. Kada
u okviru teorije uvedemo neki entitet, time se ujedno obavezujemo na njegovo postojanje, jer bi u suprotnom
njegovo uvoenje bilo besmisleno. Ako su X i Y razliiti entiteti, onda je i svet u kojem postoji X razliit
od sveta u kojem umesto X postoji Y. Poto bi pretpostavka da su oba sveta stvarna bila isto metafizike
prirode (jer nemamo uvid u to), Kvajn je ovde odbacuje i tvrdi da je istina imanentna u odnosu na naunu
teoriju. Zbog toga se ovaj odeljak namee kao vrlo jasno opredeljenje za naturalizam i sektaki odgovor.
S druge strane, u narednom poglavlju, kod Kvajna preovladavaju empiristike intuicije i on
nedvosmisleno izraava ekumenski odgovor. To navodi u sledeem odeljku:
Ipak pretpostavimo da su dve formulacije zaista empirijski ekvivalentne, iako ne znamo da jesu i
jo pretpostavimo da su sve implicirane postojane reenice3 zaista istinite, iako, opet, ne znamo da jesu.
Sigurno se nita vie ne moe zahtevati (kao uslov) za istinitost bilo koje od formulacija. Da li su obe
istinite? Kaem da jesu. (Quine, 1982: 29)
Ovde je vano naglasiti da se, uprkos terminu formulacije, ovde radi o dve razliite teorije, jer ne
postoji nita protivreno u tome da dve razliite formulacije jedne iste teorije budu obe istinite. Zbog toga
se ovaj odeljak tumai kao priklanjanje empirijskom kriterijumu istine i ekumenskom odgovoru.

1a. Gibsonov prigovor

Tenziju izmeu stavova iznetih u ova dva citirana odeljka iz Theories and Things prvi uoava
Roder Gibson u esejima Quines Dilemma i Translations, Physics and Facts of the Matter iz 1986.
godine. Kasnije u Enlightened Empiricism i More on Quines Dilemma jo jednom daje osvrt na
problem i Kvajnovo reenje. Gibson govori o dva argumenta koja Kvajn navodi (jedan u prilog sektakoj,
a drugi u prilog ekumenskoj poziciji) i ukazuje da se oni uzajamno iskljuuju. To su Semantiki argument
i Argument trivijalnog sredstva.
Semantiki argument poiva na distinkciji izmeu ontologije i epistemologije.
Ontologija je teorija o tome ta postoji i ontoloka pitanja se odnose na istinu. (Gibson, 1988:
114) Kada se pitamo ta postoji, naa pitanja su uglavnom objektivnog karaktera, tj. ne zanima nas nae
vienje nekog entiteta, nego to da li on postoji nezavisno od nas. Ako postoji nezavisno od nas, onda
moemo rei da zaista postoji, odnosno da je istina da postoji. Zbog toga se ontoloka pitanja svode na
pitanja o istinitosti.
Epistemologija je teorija o metodu i svedoanstvu i daje odgovore na pitanje kako znamo da neto
postoji. (Gibson, 1986: 28) Ontologija povezuje prole i sadanje ulne nadraaje sa buduim, tako to
2 Kvajn ovde koristi izraz evidential support.
3 Kvajn na ovom mestu koristi izraz observation categoricals. Sledei Gibsonovu interpretaciju ovog izraza, to su reenice
oblika Gde ima dima, ima i vatre:, tj. postojane reenice, koje su sainjene od opservacionih reenica (Gibson, 1988: 119). Zato
mislim da se Kvajnov izraz adekvatno moe zameniti prevodom postojane reenice, umesto uvoenja novih termina.
70 Aleksandra Vukovi

govori o postojanju objekata. (Gibson, 1988: 114) Povezivanje prolih, sadanjih i buduih iskustava je
neophodno za svaku ontologiju, jer da bi objekat, za koji se datom ontologijom tvrdi da postoji, zaista
postojao, on mora da istrajava tokom vremena. U suprotnom, vie se ne bi radilo o stvarno postojeem
objektu, ve o prolaznom, moda ak i subjektivnom stimulusu, koji vie ne bi bio predmet ontologije,
ve epistemologije. Objekti o kojima se u datom kontekstu govori su zapravo neopaljivi entiteti na koje
se teorija poziva da bi objasnila empirijske fenomene.
Zbog toga to suprotstavljene teorije podrazumevaju postojanje razliitih entiteta, subdeterminacija
teorija je zapravo subdeterminacija ontologija. Razliite ontologije u naelu mogu da podjednako uspeno
poveu prola, sadanja i budua iskustva. Meutim, ako polazimo od jedne teorije, onda se obavezujemo
i na njenu ontologiju i odbacujemo one ontologije koje nisu u skladu sa naom. U tom sluaju moemo
rei samo to da su sve te razliite ontoloke pozicije podjednako opravdane, ali ne i podjednako istinite,
jer ne polazimo od iste teorije. Pojam istine je imanentan u odnosu na prihvaenu teoriju (ontologiju) i u
dananje vreme ta teorija je fizika. (Gibson, 1988: 114115) Otuda sledi da su naturalizam i fizikalizam
za Kvajna izvor ontolokih obaveza, jer se njima neto tvrdi o onome to jeste (ta su injenice, ta zaista
postoji), a empirizam epistemologija, budui da traga za svedoanstvom za to to jeste. (Gibson, 1986:
28) Iz priloenog vidimo da je Semantiki argument izloen u prvom citiranom odeljku i da, kao takav,
ide u prilog naturalizmu i usvajanju sektakog odgovora.
Drugi citirani paragraf iz Theories and Things izraava ekumenski odgovor, potkrepljen
Argumentom trvijalnog sredstva kojim se tvrdi da se dve teorije koje impliciraju iste postojane reenice,
mogu obe smatrati istinitim opisima sveta. (Gibson, 1986: 27) Kvajn ovaj argument u odeljku Empirical
Content formulie na sledei nain:
Da bi dve teorijske formulacije koje zamiljamo bile inkompatibilne, one moraju da bar jednu
reenicu interpretiraju suprotno. Poto su (formulacije), uprkos tome, empirijski ekvivalentne, onda ta
reenica mora da sadri termine koji se ne odnose na entitete koje iskustveno opaamo. Onda moemo da
odaberemo jedan od tih termina, koji emo modifikovati tako da dobijemo dve nezavisne rei, od kojih
emo jednu re pripisati jednoj teorijskoj formulaciji a drugu drugoj.4 Ovo moemo postii drugaijim
zapisivanjem rei u jednoj od formulacija.
Uvoenjem ovog trivijalnog sredstva, moemo da reimo sve konflikte izmeu dve teorijske
formulacije. Nakon toga, obe (formulacije) se mogu posmatrati kao istiniti opisi jednog istog sveta, (ali)
putem razliitih termina. Rizik od relativizacije istine se time otklanja. (Quine, 1982: 2930)
Ovde treba naglasiti da shvatanje teorije kao trivijalnog sredstva za opis podrazumeva da
dve suprotstavljene teorije postaju logiki kompatibilne, a ne ekvivalentne. Ne moemo tvrditi da su
logiki ekvivalentne, jer bi to znailo da je dolo do parafraziranja predikata, to bi dalje podrazumevalo
da subdeterminacije nije ni bilo. (Gibson, 1988: 120121) Logika kompatibilnost je nuan uslov za
ekumensku poziciju, s obzirom na to da dve logiki protivrene teze principijelno ne mogu istovremeno
da budu istinite. Zbog toga Kvajn ovde izlae neto slabiju tezu o subdeterminaciji, koja ne ukljuuje
logiku inkompatibilnost i samo naglaava to da dve teorije moraju barem jednu opservacionu tvrdnju da
objanjavaju drugaije. (Severo, 2008: 157).
Meutim, moe se uoiti da se Argumentom trivijalnog sredstva tvrdi mnogo vie Kvajn ne
4 Malo je nejasno formulisana ova reenica, ali ini mi se da Kvajn predlae da uzmemo pojam iz jedne teorije i da od
njega stvorimo srodan pojam, koji emo koristiti u drugoj teoriji. Teko je pronai adekvatan primer u srpskom jeziku, budui
da bi svaka promena u pisanju rei uticala i na njen izgovor, ali, kako bismo oslikali poentu, moemo pretpostaviti da u jednoj
teoriji koristimo pojam struna, koji modifikujemo, tako da za potrebe suparnike teoriji dobijemo pojam struunna. Na taj
nain se naglaava srodnost tih pojmova, a poto su drugaije zapisani, uvek emo znati u okviru koje teorije govorimo.
Kvajnova dilema izmeu ekumenskog i sektakog odgovora 71

govori samo o tome da su teorije logiki kompatibilne, ve i da se obe mogu smatrati istinitim. (Gibson,
1988: 121). Zbog toga Gibson uoava da je ovaj argument u suprotnosti sa zakljukom Semantikog
argumenta i naglaava da Kvajn mora da se opredeli. Meutim, to za Kvajna nije nimalo lak zadatak.
Odbacivanje Argumenta trivijalnog sredstva predstavlja pretnju za Kvajnov empirizam, jer empirista od
teorije nee zahtevati nita vie od njenog slaganja sa iskustvom. S druge strane, odbacivanje Semantikog
argumenta e ugroziti poloaj fizike, jer se u tom sluaju fizika tvrenja vie nee smatrati tvrenjima
o injenicama (s obzirom na to da se doputa da i tvrenja alternativnih teorija budu isto tako istinita).
(Gibson, 1988: 115)

1b. Kvajnovo prvo reenje

Iste 1986. godine, Kvajn sastavlja Reply to Roger F. Gibson, Jr i priznaje protivrenost koju
Gibson uoava. Dalje, on se opredeljuje za sektaki odgovor zbog toga to ekumenizam povlai tri
problema, od kojih se dva mogu razreiti, ali trei ne moe. (Gibson, 1991: 61)
Prvi problem za ekumensku poziciju i njegovo reenje su ve izneti u prethodnom odeljku i odnose
se na logiku inkompatibilnost teorija. Naime, ako su T i T logiki inkompatibilne, onda ne mogu obe
da budu istinite. Kvajn reava problem tako to suprotstavljene termine iz T i T shvata kao izrazite
homonime i na taj nain teorije, sada shvaene kao trivijalna sredstva za opis jednog istog sveta, postaju
logiki kompatibilne. On jo dodaje i da, ukoliko T i T podrazumevaju razliite ontologije, moemo da
uvedemo dva razliita seta promenljivih (jedan set za jednu teoriju, drugi za drugu), kako ne bi dolo do
njihovog meanja. (Gibson, 1991: 61)
Druga tekoa je takoe pomenuta i ona se odnosi na problem kojim se bavi Semantiki argument.
Naime, poto nema prve filozofije, kako je mogue da dve razliite teorije smatramo istinitim, s obzirom
na to da je istina imanentna u odnosu na teoriju? Kvajn ovo reava uvoenjem jedinstvene tandemske
teorije. Poto smo prvi problem otklonili tako to smo putem trivijalnog sredstva uinili T i T logiki
kompatibilnim, sada ih moemo posmatrati kao dva razliita dela jedne vee zajednike teorije. Ta
zajednika teorija e imati jedinstvenu logiku, koju e T i T deliti i kao takve e obe biti istinite. Istina
e i dalje ostati naturalistiki shvaena, tj. imanentna, ali ne u odnosu na T i T, ve u odnosu na veu
tandemsku teoriju koja ih obuhvata obe. (Gibson, 1988: 122). Kvajn T i T, u kontekstu tandemske teorije,
poredi sa unim koljkama, koje su u izvesnoj meri nezavisne, ali podleu istoj logici. (Gibson, 1991: 62)
Ipak, preostaje trei problem koji se, prema Kvajnovom miljenju, ne moe zadovoljavajue reiti.
Ako tandemska teorija obuhvata T i T, onda ona obuhvata i njihove terminologije koje su meusobno
nesvodljive, jer u T postoje termini koji su potpuno strani i nejasni iz pozicije T. (Gibson, 1991: 61)
Meutim, jezik koji bi obuhvatao nespojive termine bi bio nezgrapan i nejasan, a reenice koje sadre
problematine termine ne bi govorile nita o injenicama. (Gibson, 1991: 62) Ovaj sluaj se moe uporediti
sa hipotetikom situacijom u kojoj naunom jeziku pridodajemo religijske i metafizike termine, kao to
su sutina, milost ili Nirvana. Jedini razlog zbog kojeg bismo takve rei mogli da toleriemo u
okviru naunog jezika je taj to ne protivree iskustvu. Ipak, jezik koji bi obuhvatao i naune i religijske
termine bi bio nedovoljno ekonomian po naunim, a besmislen po empirijskim standardima. (Gibson,
1988: 123). Zbog toga, Kvajn se opredeljuje za sektaku poziciju i tvrdi da na sistem je istinit prema
naim uvidima5 i suparniki ak ni nema smisla u okviru nae terminologije. (Gibson, 1991: 62)

5 Kvajn ovde koristi izraz by our lights.

72 Aleksandra Vukovi

Ipak, ovo ne znai da Kvajn suparniku teoriju u potpunosti liava smisla i empirijskog znaaja.
Iako e iz pozicije T, termini iz T biti besmisleni, to ne znai da je usvajanje T empirijski neopravdano.
Obe teorije e biti empirijski podjednako opravdane (jer su u tom pogledu ekvivalentne), ali ne i istinite,
jer e svakom teorijom pojedinano biti odreeno ta je istinito. (Gibson, 1991: 62) Zbog toga e T iz
pozicije T uvek biti lano i obrnuto.

1c. enovino reenje i kritike

Nakon Kvajnovog odgovora Gibsonu debata se nastavila i 1988. godine A. C. enova objavljuje
lanak Quines Dilemma on Undetermination u kojem tvrdi da bi ekumenska pozicija bila bolje reenje.
Razlog za to su tri problema koja nastaju prihvatanjem sektake pozicije, od kojih se prva dva odnose na
neopravdano odbacivanje jedne od teorija, a trei na distinkciju izmeu dve vrste razloga onih koji ine
teoriju opravdanom i onih koji je ine istinitom.
Prvi problem je taj to usvajanje sektakog odgovora podrazumeva odbacivanje (alternativne) teorije
koja se slae sa celokupnim empirijskim svedoanstvom i daje uspena predvianja samo zbog toga to
se ne slae sa trenutno prihvaenom teorijom. Prema enovi, to nije dovoljan razlog da se alternativna
teorija proglasi lanom. (Genova, 1988: 288). Prihvatanje empiristike pozicije, kojoj je enova oigledno
naklonjen, podrazumeva usvajanje jedinstvenog kriterijuma za procenu teorija, a to je uspenost predvianja
i slaganje sa iskustvom. Za empiristu je, dakle, neopravdano i neprihvatljivo bilo kakvo dodatno filtriranje
teorija. Treba naglasiti da ovo nije enovin argument za usvajanje ekumenske pozicije, jer jo uvek nije
pokazano na koji nain moemo da obema teorijama pripiemo istinitost . Ovde se tvrdi samo to da ukoliko
usvojimo sektaku poziciju, onda neopravdano pripisujemo lanost jednoj od njih.
Drugi problem je taj to ne moemo da za jednu teoriju kaemo da je istinita, a za drugu da
je lana kada se svi iskustveni podaci podjednako slau i sa onim to karakteriemo kao istinito
i sa onim za ta tvrdimo da je lano. (Genova, 1988: 291) Za empirizam je ovo neprihvatljivo, jer
podrazumeva kriterijum koji prevazilazi iskustvo.
Trei problem proizilazi iz Kvajnovog shvatanja svedoanstva. Videli smo da je Kvajn u svom
reenju napravio distinkciju izmeu ontologije i epistemologije, pri emu naturalizam predstavlja ontoloko
stanovite, a empirizam epistemoloko. Meutim, enova uoava da je ova distinkcija samo prividna i da
je Kvajnovo shvatanje epistemologije takoe naturalistiko, a ne empiristiko kao to tvrdi. Naime, kada
Kvajn u Theories and Things govori o empirijskom svedoanstvu, on pod time ne podrazumeva standardan
pojam iskustva, ve njegove naturalistike surogate, kao to su ulni nadraaji i povrinske iritacije.
enova se dalje poziva na Kolina MekGina i njegovo shvatanje tradicionalnog pojma iskustva, prema
kojem da bi neto bilo iskustvo, mora da zadovolji sledea dva kriterijuma:

1. Mora da bude dato, tj. neposredno dostupno naem saznanju.

2. Mora da bude dovoljna osnova za opravdana verovanja. (Ako opaamo ili nam se ini da
opaamo p, onda imamo razloga da verujemo p.)

enova smatra da Kvajnovi naturalistiki surogati ne zadovoljavaju nijedan od ova dva kriterijuma
i da, stoga, ne mogu da obavljaju funkciju empirijskog svedoanstva, tj. da opravdavaju verovanje.
Samim tim, propada i Kvajnova distinkcija izmeu razloga koji opravdavaju verovanje i onih koji nam
omoguuju da verovanju pripiemo istinitost. (Genova, 1988: 292). Empirijsko svedoanstvo i opravdanje
Kvajnova dilema izmeu ekumenskog i sektakog odgovora 73

izostaju zbog toga to pojmovi kao to su ulni nadraaji nisu pravi iskustveni pojmovi, jer mi nigde
u iskustvu ne opaamo klasu ulnih nadraaja, ve samo pojedinane senzacije. Pojmovi koje Kvajn
koristi su, dakle, samo naune generalizacije, koje ne mogu da poslue kao empirijsko svedoanstvo.
Ako je enovina interpretacija ispravna, onda se Kvajn u poslednjem reenju odrie empirizma ne samo
u pogledu ontologije, nego i epistemologije.
Ostaje nam jo da vidimo kako enova reava problem i opravdava ekumenski odgovor. On, ba
kao i Kvajn, obe teorije smatra homonimnim, ali, za razliku od Kvajna, ne tvrdi da su to samo razliiti
opisi jednog istog sveta. Dalje, pozivajui se na Dejvidsonovo shvatanje jezika u The Inscrutability of
Reference, enova tvrdi da je jezik nosilac istinitosti i da je pogreno pretpostaviti da obe teorije pripadaju
istom jeziku. (Genova, 1988: 290) Zbog toga, on, za razliku od Kvajna, ni ne pokuava da konstruie
tandemsku teoriju i zajedniki jezik, nego obe teorije shvata kao nezavisne. Svaka od njih je istinita u
okviru svoje pozadinske teorije, tj. jezika i taj jezik se ne odnosi na konkurentske teorije. (Genova, 1988:
290) Jezik kojem T pripada ini T istinitom, ba kao to i jezik kojem T pripada ini T istinitom. Ovakvo
reenje ne protivrei Kvajnovom tvrenju da nema prve filozofije i da je istina imanentna, ali je sada
imanentna u odnosu na jezik, a ne teoriju. Zbog toga se vie ne obavezujemo na naturalizam.
Na ovaj nain, enova izbegava Kvajnov problem nezgrapnog jezika i uspeva da opravda ekumensku
poziciju. Ipak ostaje pitanje da li se, s pragmatike strane, ovim reenjem postie vie nego Kvajnovom
tandemskom teorijom i zajednikim jezikom. Ako se meoviti jezik tandemske teorije Kvajnu inio kao
nepremostiv problem, vrlo je mogue da bi to zamerio i enovinom reenju. Upitno je da li je za naunu
zajednicu zaista praktino da usvoji vie meusobno inkompatibilnih jezika. Prihvatanjem enovinog
reenja odreene konfuzije bi se svakako izbegle, budui da bismo znali koji termini pripadaju kom
jeziku (pozadinskoj teoriji), ali ostaje mogunost da bi nauna zajednica, iz praktinih razloga, nastavila
da tei ka jedinstvenom jeziku
Verovatno najvei problem je onaj koji je uoio Gibson. On smatra da enova previe relativizuje
istinu, to nije u skladu sa Kvajnovim apsolutistikim shvatanjem istine. (Gibson, 1991: 6465) Ako
prihvatamo mnotvo jezika i mnotvo teorija, od kojih je svaka istinita u okviru svog jezika, onda nijedna
nije apsolutno istinita.

1d. Dejvidsonovo reenje

Plauzibilniju odbranu ekumenske pozicije prua Donald Dejvidson, koji je esto dovoen u
vezu sa Kvajnom, pre svega zbog holizma koji su obojica zastupali. Dejvidsonov holizam se ogleda u
filozofiji jezika, prema kojoj bi uspena teorija znaenja trebalo da obuhvata sve to se u jeziku moe
izgovoriti. Ovakva teorija znaenja dovodi do njegove druge znaajne teze koja se odnosi na neodreenost
interpretacije. Ova teza se razvija uporedo sa Kvajnovim tezama o neodreenosti prevoenja6 i
subdeterminaciji, sa kojima ima zajednikih crta.

6 Kvajn ovu tezu uvodi u kontekstu hipotetike situacije u kojoj prevodimo potpuno nepoznat jezik. Ako neki jezik
uopte ne razumemo, onda iskaz govornika moemo prevesti jedino s obzirom na situaciju u kojoj ga on izgovara. Poto
tipian iskaz o fizikim objektima nema fond implikacija u iskustvu koji bi se mogao nazvati njegovim vlastitim (Kvajn,
2007b: 194), onda se jedno isto iskustvo moe iskazati na vie razliitih naina. Samim tim se i jedan strani izraz ili reenica
moe prevesti na vie razliitih naina. Ova neodreenost se javlja kada prevodimo pojedinane reenice, nezavisno od celine
jezika kome pripadaju. Meutim, kada jeziku pristupimo holistiki, tj. prevodimo ga u celosti, onda se odstupanja u prevodu
jedne reenice nadoknauju u prevodu druge. (Kvajn, 2007b: 195196)
74 Aleksandra Vukovi

Za razliku od Kvajna, Dejvidson se nije bavio problemom prevoenja, ve razumevanja ljudskog

ponaanja. Dve teorije mogu da jednom istom ponaanju podjednako uspeno pripiu razliita znaenja,
zbog toga to nae iskustvo tog ponaanja nije jednoznano odreeno. (Malpas, 2015: internet) Ukoliko
primetimo da je neko pocrveneo, moemo smatrati da je to zbog toga to se stidi, ali i da mu je vrue. U
tom sluaju emo imati jedno ponaanje, ali dve interpretacije, od kojih e mu svaka pripisivati razliito
znaenje. Poto se oba znaenja podjednako slau sa naim iskustvom njegovog ponaanja, mi neemo
moi da se opredelimo za jedno od njih.
Iako ova neodreenost esto prolazi neopaeno, prema Dejvidsonovom miljenju, ona je sastavni
deo svake interpretacije. Razlog za to je holistiko shvatanje znaenja. Mi posmatramo ljude u nekom
kontekstu u relaciji sa drugim ljudima i stvarima i skloni smo da njihovo ponaanje interpretiramo na
racionalan nain. Meutim, nae interpretacije se uvek odnose na generalne obrasce ponaanja, a ne na
pojedinane entitete i situacije. (Malpas, 2015: internet) Crvenilo, koje u navedenom primeru opaamo
kod subjekta, potpada pod vie razliitih obrazaca i zbog toga e se javljati neodreenost svaki put kada
pokuamo da ga interpretiramo izolovano.
Kvajn ini svoju teoriju znaenja objektivnom pozivanjem na naturalizam, jer nauka odreuje koji
pojmovi i reenice imaju smisla. (Pearson, 2011: 3) Nasuprot njemu, Dejvidson postie objektivnost
putem intersubjektivnosti. Intersubjektivost se ogleda u zajednikom nainu na koji lanovi odreene
zajednice vide svet i koriste pojmove. Ova teza je u literaturi poznata kao Dejvidsonov humanizam i
njome se tvrdi da su od filozofskog znaaja oni pojmovi koji se formiraju tokom drutvene interakcije,
a ne putem naunog istraivanja. (Pearson, 2011: 5) Pojam istine, ba kao i svi ostali fundamentalni
pojmovi, svoje utemeljenje dobija u nainu na koji ga zajednica shvata.
Dejvidson smatra da iskaz moe da ima znaenje samo ako ga onaj koji ga izgovara smatra istinitim. U
suprotnom bi sam in izgovaranja bio besmislen. (Pearson, 2011: 7) Razmotrimo iskaz Gravitacija postoji.
Prema Dejvidsonovoj teoriji, ovaj iskaz ima smisla samo ako govornik veruje da je istinit. Zbog toga e,
prema Dejvidsonovom stanovitu, istina prethoditi znaenju. Prvo neki stav moramo smatrati istinitim, a tek
potom moemo smisleno izgovoriti iskaz kojim se taj stav izraava. Meutim, ta emo sa iskazom Jednorozi
postoje.? Mogue je zamisliti pojedinca koji zaista veruje u ovaj iskaz. Da li je to dovoljno da mu pripiemo
istinitost? Dejvidson e tvrditi da nije, jer ovaj iskaz ne prolazi test intersubjektivnosti, odnosno njime se
izrie neto to po kriterijumima zajednice nije istinito. Da bismo uopte mogli da razumemo ostale lanove
zajednice, potrebno je da na isti nain koristimo pojmove. (Pearson, 2011: 7) U sluaju sa jednorogom,
osoba koja izrie taj iskaz pogreno koristi neki od pojmova. Moda se njeno shvatanje pojma postojanje
razlikuje od naeg ili pod pojmom jednorog podrazumeva neku drugu ivotinju. Dejvidsonovo shvatanje
istine nije nita manje apsolutistiko od Kvajnovog, samo ima razliit koren. Obojica e se slagati u pogledu
toga da je iskaz Gravitacija postoji. istinit, ali e za Kvajna garant istinitosti biti nauka, a za Dejvidsona
verovanje zajednice u taj iskaz. Zbog toga to moemo smisleno izgovarati samo one iskaze koje smatramo
istinitim, u Dejvidsonovom sistemu je jezik nosilac istinitosti.
to se tie Kvajnove dileme, Dejvidson se opredeljuje za ekumenski odgovor i to pravda
pozivanjem na jezik. Prema njemu, kao to smo videli, nosilac istine nije teorija, nego jezik. To znai
da i T i T moemo smatrati istinitim ukoliko se obe mogu predstaviti istim jezikom L. Na taj nain se
mogu ouvati i ekumenska pozicija i apsolutistiko shvatanje istine, jer se ovde, za razliku od enovinog
reenja, ne radi o dva inkompatibilna jezika, ve o jednom zajednikom, koji je nosilac apsolutne istine.
(Gibson, 1991: 65) Jezik L ne pripada ni T, ni T, ali se obe teorije mogu izraziti putem L.
Kvajnova dilema izmeu ekumenskog i sektakog odgovora 75

Prihvatanje ovog reenja omoguuje Kvajnu da ostane dosledan empirizmu, premda izvor
Dejvidsonove motivacije nije empirizam, ve njegova humanistika teza, prema kojoj govornik jezika L
mora da zauzme ekumensku poziciju, jer su obe teorije istinite u odnosu na L. (Pearson, 2011: 13)
U Three Indeterminaces iz 1990. godine Kvajn usvaja Dejvidsonovo reenje i opredeljuje se za
ekumenski odgovor:
Ekonominost, koja je predstavljala problem za tandemsku teoriju nuna je samo za konstituisanje
teorija, ali ne i jezika. S druge strane, smisleno pripisivanje predikata istinitosti odnosi se na ceo jezik
i nije ogranieno na pojedinane teorijske formulacije. Empirijski ekvivalentne i logiki kompatibilne
teorije se mogu prihvatiti kao istiniti opisi sveta, ak i ako jedna od njih koristi termine koji su drugoj
strani. Nema potrebe da ih spajamo u jedinstvenu (ali) suvinu teoriju. Na jezik moe da prihvati renike
obe teorije, a predikat istinitosti se moe pripisati obema ukoliko ga zadovoljavaju. (Severo, 2008: 160)

1e. Kvajnovo poslednje reenje i razliite interpretacije

Nakon privremenog prihvatanja Dejvidsonovog reenja u Three Indeterminaces, u knjizi Pursuit

of Truth iz iste 1990. godine, Kvajn jo jednom menja poziciju:

Fantazija o nereivo suprotstavljenim sistemima sveta je misaoni eksperiment koji prevazilazi

granice u okviru kojih smo, putem upotrebe, usavrili jezik. Nije udo to se kosmiko pitanje
o istinitosti ovakva dva sistema sveta svodi, veoma sentimentalno, na odabir rei. Odatle je
sledilo i moje kolebanje.(Quine, 1993: 100101)

Postoje dva naina na koja moemo shvatiti prethodno navedeni pasus. Problem lei u tome to
Kvajn nije ekplicirao da li je njegova tadanja (i poslednja) odluka priklanjanje ekumenskom ili sektakom
odgovoru i otuda razliite interpretacije.

1d1. Gibsonova interpretacija

Prema interpretaciji koju je izloio Gibson 1991. godine, ovaj pasus se moe protumaiti kao
odbacivanje ekumenskog stanovita. Tome ide u prilog tvrdnja da problem prevazilazi okvire jezike
upotrebe. S obzirom na to da smo videli da je poslednje Dejvidsonovo reenje u prilog ekumenizmu
zasnovano upravo na jeziku, navedena tvrdnja se moe shvatiti kao razlog za odbacivanje ovog reenja.
Jo jedan razlog u prilog ovakvoj interpretaciji je to to Kvajn tvrdi da ne vidi nikakvu ekonominost u
prihvatanju ekumenizma, jer i sektaki nastrojeni naunik moe da oscilira izmeu dve teorije. (Quine,
1993: 100) Jedini uslov je da dokle god zastupa jednu od njih, mora da smatra da su termini one druge
besmisleni. (Gibson, 1991: 65). ini se da Kvajn naglaava da, s pragmatine strane, ne postoji nikakva
metodoloka prednost ekumenizma, kao i to da sektaka pozicija ne mora da bude tako dogmatina kao
to na prvi pogled deluje.
Pre nego to nastavim elaboraciju ovog reenja, bie potrebno da napravim distinkciju izmeu
ontolokog i metodolokog naturalizma. U pogledu ontologije, naturalizmom se tvrdi da u stvarnosti
postoje iskljuivo oni entiteti o kojima prirodne nauke govore, te da nema prostora za natprirodne
pojave. S druge strane, metodoloka pitanja se odnose na nain na koji istraujemo stvarnost i u tom
pogledu naturalista priznaje autoritet prirodnih nauka. Ukoliko tvrdimo da postoji ono to se prirodnim
76 Aleksandra Vukovi

naukama tvrdi da postoji, onda zastupamo ontoloki naturalizam. Ako se, pak, obavezujemo samo na
metodologiju prirodnih nauka i ne tvrdimo da entiteti na koje se pozivamo zaista postoje, onda je naa
pozicija metodoloki naturalizam. (Papineau, 2009: internet).
Gibson smatra da se naturalizam moe shvatiti kao jedna globalna (pozadinska) teorija o svetu,
koja sva svoja svedoanstva crpi iz empirije. Dalje, naturalizmom kao globalnom teorijom se postavljaju
standardi u pogledu toga ta su injenice i za ta emo smatrati da postoji. (Gibson, 1991: 66) Izgleda da
se ovde pod terminom globalne teorije podrazumeva neto slino Kunovoj paradigmi. To znai da se
globalna teorija ne odnosi na pojedinane fenomene koje istraujemo, ve da predstavlja nain na koji
posmatramo svet. (Kuhn, 1976: 136) Globalna teorija e, dakle, pruati opte shvatanje sveta i odluivati
o kriterijumima prihvatanja pojedinanih naunih teorija, kao i nainu prikupljanja i analize podataka.
Naturalizmom kao globalnom teorijom se tvrdi da prirodna nauka odreuje ta postoji, a da je ispravna
metodologija upravo ona kojom se slue prirodne nauke. Poto smo, kao to se tezom o subdeterminaciji
tvrdi, videli da isti empirijski podaci mogu implicirati i alternativnu teoriju, Gibson uoava da je mogue
da e naunici koji sada zastupaju naturalizam u nekom trenutku promeniti miljenje i prikloniti se nekoj
drugoj globalnoj teoriji. Ukoliko se to dogodi, onda e nova globalna teorija odreivati ta je to to zaista
postoji i to e za nas biti apsolutna istina. Alternativne istine ne postoje zbog toga to u jednom trenutku
moemo zastupati samo jednu globalnu teoriju kojom se ne priznaju konkurentska tvrenja. Pored toga,
istina e u skladu sa Kvajnovim zahtevima ostati imanentna u odnosu na nauku, jer e biti odreena
globalnom teorijom, a ne metafizikom. (Gibson, 1991: 66)
Iz priloenog se moe zakljuiti da Gibson ne tvrdi da e ono to smatramo apsolutnom istinom
nuno vaiti zauvek, ve samo to da u odreenom periodu neemo smatrati istinitim nita to se ne
slae sa usvojenom globalnom teorijom. On, kao to smo videli, ostavlja mogunost da naturalizam
bude zamenjen drugaijim poimanjem sveta. Ovakva promena bi potencijalno podrazumevala i promenu
ontologije i metodologije, jer one zavise od globalne teorije. Kada se deklarie kao naturalista, ini se
da Gibson pod time podrazumeva (trenutnu) privrenost metodologiji naturalizma, odnosno da govori iz
pozicije metodolokog naturalizma.
Uistinu, moemo biti zavedeni njegovom tvrdnjom da globalna teorija, pored metodologije, odreuje
i ontologiju i iz toga zakljuiti da on usvaja i ontoloki naturalizam. Meutim, samim tim to, barem u
naelu, doputa da se naturalistika ontologija zameni nekom drugom, moemo zakljuiti da Gibson ipak ne
zastupa ontoloki naturalizam. U prilog njegovoj rezervisanosti u pogledu filozofije ide i tvrdnja da usvajanje
sektake pozicije ne povlai za sobom metafiziku tvrdnju da je bilo koja globalna teorija (ukljuujui i
naturalizam) stvarno istinita. (Gibson, 1991: 66). Gibson, dakle, ne govori o tome ta zaista (nezavisno od
nas) postoji, ve tvrdi samo to da mi smatramo da postoji ono to je predvieno globalnom teorijom.
Ostaje da vidimo da li bi ovakvo vezivanje za naturalizam iskljuivo u metodolokom smislu
odgovaralo Kvajnovom sistemu. S obzirom na njegov rani period u kojem jo uvek ostaje otvoreno pitanje
koju ontologiju bi zaista trebalo da usvojimo (Kvajn, 2007d: 225226), Gibsonova teza je prihvatljiva.
No, ako je razmatramo s obzirom na Kvajnova kasnija shvatanja, situacija postaje problematinija. U
Theories and Things Kvajn eksplicitno naglaava da njegovu ontologiju sainjavaju iskljuivo fiziki
objekti i setovi, pri emu pod fizikim objektom podrazumeva materiju koja zauzima neki deo prostora i
vremena (Quine, 1982: 124). Pojmovi kao to su fiziki objekat i materija pripadaju naturalistikom
i fizikalistikom okviru. Zbog tvrenja da entiteti na koje se navedeni pojmovi odnose pripadaju njegovoj
ontologiji, tj. da zaista postoje, namee se utisak da Kvajn ne bi dopustio da naturalistika ontologija
ikada bude zamenjena nekom drugom. To znai da on, za razliku od Gibsona, zastupa i ontoloki, a ne
samo metodoloki naturalizam.
Kvajnova dilema izmeu ekumenskog i sektakog odgovora 77

Meutim, usvajanje ontolokog naturalizma predstavlja novu tekou za Kvajna. Videli smo da je
Kvajn inicijalno bio skeptian u pogledu ekumenskog odgovora zbog toga to je smatrao da bi njegovo
usvajanje podrazumevalo prihvatanje prve filozofije, koja bi bila isto metafizika konstrukcija. No, sada
se ini da se i sektaki odgovor suoava sa istim problemom, jer ni ontoloki naturalizam nije nita drugo
do metafiziko stanovite kojim se tvrdi neto o postojanju samih stvari, a ne o naem iskustvu stvari.
Ako sektaka pozicija sledi iz prihvatanja ontolokog naturalizma, a ontoloki naturalizam je metafizika
konstrukcija, onda i sektaka pozicija ima metafiziku osnovu.
Prema Gibsonovom reenju sektaki odgovor ne sledi iz metafizike, ve iz metodoloke
pretpostavke, ali, kao to smo videli, ovo reenje nije u skladu sa Kvajnovom ontologijom. ini se da
Kvajnu preostaju dve opcije:

1. prihvatanje Gibsonovog reenja i sektakog odgovora, ali uz promenu ontologije ili

2. pokazivanje da ontoloki naturalizam nije metafizika teza

Druga opcija se namee kao gotovo neostvariva zbog same definicije ontolokog naturalizma. to
se tie prve opcije, nije poznato da je Kvajn kasnije promenio svoje ontoloke stavove, te ostaje upitno
kako bi ta izmenjena ontologija izgledala.

1d2. Severova interpretacija

Noviju interpretaciju Kvajnovog stava u Pursuit of Truth izlae Rogerio Pasos Severo u Plausibile
insofar as it is intelligible: Quine on Underdetermination iz 2008. godine. Prema njegovom stanovitu,
Kvajn ne naginje ka sektakoj poziciji, ve tvrenje da subdeterminacija prevazilazi jeziku upotrebu
znai samo to da je stvar jezika da li emo jednu ili obe teorije smatrati istinitim. U zavisnosti od toga
kako shvatamo jezik, varirae i nae shvatanje istine i u skladu sa tim emo odluiti da li istinitost moemo
pripisati samo jednoj ili obema teorijama. On uoava da na taj nain filozofski problem subdeterminacije
postaje iskljuivo jezika dilema. (Severo, 2008: 161162) Zbog toga Severo naglaava da Kvajnova
teza o subdeterminaciji nije fundamentalna u okviru njegovog sistema (Severo, 2008: 161), ali isto tako
uoava i to da je Kvajn uvodi sa svrhom zbog njenog praktinog znaaja, odnosno da bi izbegao
dogmatino pripisivanje istinitosti ma kojoj teoriji. (Severo, 2008: 155)
Meutim, moe se uoiti da prihvatanje Severovog reenja vodi u neke neprihvatljive posledice.
Najpre, moemo tvrditi da se ne radi o reenju problema, nego o drastinom umanjenju njegovog znaaja.
Iz niza do sad prikazanih rasprava, vidi se da problem nije beznaajan, s obzirom na to da je njegova
okosnica shvatanje istine u okviru naune (i filozofske) zajednice i da u velikoj meri utie na pristup
teorijama. Ako dopustimo da problem bude iskljuivo jezike prirode (tj. da naunici biraju da li e rei
da je istinita jedna teorija ili obe), teko je videti od kakvog pragmatikog znaaja bi on bio za naunika,
osim toga to bi on imao na umu da moda postoje alternativne teorije. Pojedini naunici bi zastupali
sektaku poziciju, drugi ekumensku i, poto ne bi mogli da uspostave konsenzus, teza o subdeterminaciji
ne bi imala uticaja na naunu praksu.
Druga posledica je to to jezik nauke postaje glomazniji i konfuzniji nego ikada, a pojam istine
znatno oslabljen. Kvajn je u vie navrata izrazio rezignaciju u pogledu ekumenskog stanovita zbog
toga to je smatrao da ono podrazumeva prihvatanje preobimnog i nejasnog jezika koji bi obuhvatao
termine iz obe teorije. Severo, iako svestan Kvajnovog izbegavanja glomaznih jezika (Severo, 2008:
78 Aleksandra Vukovi

160), uprkos tome nudi reenje prema kojem ne samo da jezik nauke opet mora da obuhvata termine iz
razliitih teorija, ve sada mora da ukljui i vrlo fleksibilan pojam istine, koji e varirati od naunika do
naunika. Svakako najvei problem je taj to Severovo shvatanje istine nije nita manje relativistiko od
enovinog, koje je, kao to je Gibson uvideo, u sukobu sa Kvajnovim tvrenjem da je istina apsolutna.
Na kraju, teko je uvideti na koji nain je ovo reenje uspenije od Dejvidsonovog, osim to
naizgled vie odgovara Kvajnovom poslednjem spisu na tu temu. Ukoliko se Dejvidsonovo reenje nije
pokazalo kao zadovoljavajue zbog oslanjanja na jezik (jer problem prevazilazi jeziku upotrebu), ini se
da bi Kvajn bio jo manje zadovoljan svoenjem itavog problema na jezik. Kvajn, naalost, nije naveo
razloge zbog kojih se odrekao Dejvidsonovog reenja, osim toga da ne vidi njegovu naroitu prednost u
odnosu na sektaki odgovor. (Quine, 1993: 100)

2. Zakljuak

Videli smo da se Kvajn dugo kolebao izmeu sektakog i ekumenskog odgovora. U poetku je
zastupao oba, da bi se nakon to je Gibson ukazao na protivrenost opredelio za sektaki. Nakon toga
se, pod uticajem Dejvidsonovog reenja, priklonio ekumenizmu da bi ga se, iste godine, ipak odrekao.
Naalost, njegovi stavovi u Pursuit of Truth nisu dovoljno jasno elaborirani, to ostavlja prostor za razliita
tumaenja. Jedno je izvesno, a to je da bi prihvatanje bilo kog od ova dva odgovora podrazumevalo
izvesne izmene u Kvajnovom sistemu.
Ako prihvatimo Severovo reenje, onda pitanja o istinitosti naunih teorija liavamo smisla,
s obzirom na to da opredeljenje za sektaki ili ekumenski odgovor postaje odraz linih preferencija.
Dalje, to znai da je proizvoljan i izbor izmeu naturalizma (u bilo kojoj formi) i empirizma, to upuuje
na sutinsku irelevantnost tog izbora. Osim toga to je ovo vrlo antiklimaktino reenje problema, ono
takoe previe relativizuje istinu, zbog ega se ini kao najmanje prihvatljivo.
Sektaki odgovor se, kao to smo videli, pravda pozivanjem na (metodoloki ili ontoloki)
naturalizam. Ukoliko prihvatimo Gibsonovo reenje, onda moramo zastupati i metodoloki naturalizam,
koji e biti u protivrenosti sa Kvajnovom ontologijom. Ako se, pak, opredelimo za ontoloki naturalizam,
moraemo da se odreknemo pretenzije da Kvajnov sistem bude lien metafizike. Bilo koji od ova dva
sluaja e ujedno predstavljati problem i za Kvajnov empirizam, jer e se od teorija zahtevati vie nego
to empiristiki kriterijumi nalau.
Ekumenizam se pravda pozivanjem na empirizam. Jedan od problema je bio taj to se inilo da nas
ekumenski odgovor obavezuje da prihvatimo metafiziku teoriju u odnosu na koju bi istina bila imanentna,
poto naune teorije vie ne bi imale poslednju re u pogledu toga ta je istina. Meutim, prihvatanjem
Dejvidsonovog reenja se ova tekoa otklanja zbog toga to nosilac istinitosti u tom sluaju nije metafizika
teorija, ve jezik. Ipak, ovo reenje predstavlja problem za Kvajnov naturalizam, jer nauka prestaje da
bude privilegovani nosilac istinitosti. S jedne strane, moemo rei da to i nije prevelika cena, jer jedan od
razloga zbog kojih se Kvajn vezuje za naturalizam je ouvanje apsolutistikog shvatanja istine, koje se
postie i Dejvidsonovim reenjem. S druge strane, valja uoiti da nas i Dejvidsonovo reenje, ba kao i
Gibsonovo, obavezuje na promenu ontologije, jer odgovore na ontoloka pitanja sada traimo u jeziku, a
ne u nauci. Ipak, za razliku od Gibsonovog, Dejvidsonovo reenje ne predstavlja problem za empirizam.
To ga ini prihvatljivijim od ostalih, jer ukljuuje najmanje drastine izmene unutar Kvajnovog sistema.

Aleksandra Vukovi
Kvajnova dilema izmeu ekumenskog i sektakog odgovora 79

Literatura:

Bonk, T. (2008), Underdetermination: An Essay on Evidence and the Limits of Natural Knowledge,
Dordrecht: Springer
Chakravartty, A. (2014) Scientific Realism, The Stanford Encyclopedia of Philosophy, Edward N.
Zalta(prir.), (internet) dostupno na: http://plato.stanford.edu/archives/spr2014/entries/scientific-realism/
(pristupljeno 7.9.2015.)
Duhem, P. (1976), Physical Theory and Experiment, u S.G. Harding (prir.), Can Theories Be Refuted?:
Essays on the DuhemQuine Thesis, Dordrecht: D. Reidel Publishing Company: 140
Genova, A.C. (1988), Quines Dilemma on Underdetermination, Dialectica 42: 283293
Gibson, R.F. (1988), Enlightened Empiricism: An Examination of W.V. Quines Theory of Knowledge,
Tampa: The University of South Florida Press
Gibson, R.F. (1991), More on Quines Dilemma on Underdetermination, Dialectica 45: 5966
Gibson, R.F. (1986), Quines Dilemma, Synthese 69: 2739
Kuhn, T. (1976), Scientific Revolutions as Changes of World View, u S.G. Harding (prir.), Can Theories
Be Refuted?: Essays on the DuhemQuine Thesis, Dordrecht: D. Reidel Publishing Company:
133154
Kvajn, V.V.O. (2007a), Dve dogme empirizma, Ontoloka relativnost i drugi filozofski ogledi, Sremski
Karlovci, Novi Sad: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia: 137164
Kvajn, V.V.O. (2007b), Naturalistika epistemologija, Ontoloka relativnost i drugi filozofski ogledi,
Sremski Karlovci, Novi Sad: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia: 185206
Kvajn, V.V.O. (2007c), O empirijski ekvivalentnim sistemima sveta, Ontoloka relativnost i drugi
filozofski ogledi, Sremski Karlovci, Novi Sad: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia: 165184
Kvajn, V.V.O. (2007d), O onome ega ima, Ontoloka relativnost i drugi filozofski ogledi, Sremski
Karlovci, Novi Sad: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia: 207226
Malpas, J. (2015) Donald Davidson,The Stanford Encyclopedia of Philosophy, Edward N. Zalta(prir.),
(internet), dostupno na: http://plato.stanford.edu/archives/fall2015/entries/davidson/ (pristupljeno 23.6.2015.)
Okasha, S. (2004), Filozofija nauke, Sarajevo: TKD ahinpai
Papineau, D. (2009) Naturalism,The Stanford Encyclopedia of Philosophy, Edward N. Zalta(prir.),
(internet), dostupno na: http://plato.stanford.edu/archives/spr2009/entries/naturalism (pristupljeno 16.8.2015.)
Pearson, J. (2011) Distinguishing W.V. Quine and Donald Davidson, Journal for the History of
Analytical Philosophy 1: 222
Quine, W. V. (1993), Pursuit of Truth, London: Harvard University Press
Quine, W.V. (1982), Theories and Things, Harvard: Harvard University Press
Severo, R.P. (2008), Plausible insofar as it is intelligable: Quine on underdetermination, Synthese 161:
141165
Stanford, K. (2013), Underdetermination of Scientific Theory,The Stanford Encyclopedia of
Philosophy, Edward N. Zalta(prir.), (internet) dostupno na: http://plato.stanford.edu/archives/
win2013/entries/scientific-underdetermination/ (pristupljeno 17.6.2015.)
Stoljar, D. (2015), Physicalism,The Stanford Encyclopedia of Philosophy,Edward N. Zalta(prir.),
(internet) dostupno na: http://plato.stanford.edu/archives/spr2015/entries/physicalism/
(pristupljeno 7.9.2015.)
Zori, A. (2014.), O razlici izmeu Dijemove i Kvajnove holistike teze, Filozofija i Drutvo, Beograd:
Institut za filozofiju i drutvenu teoriju: 193207
80 Aleksandra Vukovi

Quine's Dilemma between Ecumenical and Sectarian response

(Summary)

The aim of this paper is to investigate Quines dilemma whether, in case of underdetermination,
both theories should be considered as true (ecumenical view), or just one of them (sectarian view). This
dilemma holds significance because the acceptance of ecumenical view represents problem for Quines
naturalism, while the acceptance of sectarian view contradicts his empiristic preferences. For a long time
Quine had vacciliated between those views and it is not clear what his final conclusion was. I will review
Gibsons, Davidsons, Genovas and Severos solutions and I will argue that Davidsons is the most
successful, since it requires fewer changes in Quines system.

Keywords: underdetermination, ecumenical view, sectarian view, naturalism, empiricism