THEORIA 4 DOI: 10.

2298/THEO1504079M
BIBLID 03512274 : (2015) : 58 : p. 7795 Originalni nauni rad
Original Scientific Paper

Jelena Miji

KVAJNOV NATURALISTIKI EMPIRIZAM

PROTIV EPISTEMOLOKOG NIHILIZMA

APSTRAKT: Cilj ovog rada je da razmotrimo zato, i na koji nain se Kvajn pozicionira
izmeu logikih pozitivista i epistemolokih nihilista u pogledu shvatanja empirijskog sve-
doanstva. Naime, on e na nov nain formulisati kriterijume opservacionalnosti s name-
rom da prevazie probleme koji su za logiki pozitivizam bili nepremostivi, a da time ne
rtvuje objektivnost nauke poljuljanu krahom tradicionalnog pristupa epistemolokim pi-
tanjima. Privueni provokativnou Kvajnovog istovremenog ispoljavanja radikalnih, ali i
konzervativnih tendencija, odnosno namere da odri balans izmeu stanovita tradicionalne
filozofije i epistemolokog nihilizma, nastojaemo da ispitamo koliko je Kvajn uspean u
svojoj zamisli. U zavisnosti od odgovora na to pitanje oceniemo znaaj i relevantnost
kvajnovskog naturalistikog pristupa za empiristiku epistemologiju.
KLJUNE REI: Naturalistika epistemologija, opservacione reenice, holizam, empiri-
zam, epistemoloki nihilizam.

Pisanje o Kvajnu (Willard Van Orman Quine) predstavlja izazov iz nekoliko

razloga. Pre svega jer je, kako Patnam (Hilary Putnam) primeuje: Kvajnova fi-
lozofija prostran kontinent, sa planinskim vencima, pustinjama i ak nekoliko Ou-
kifinouki movara (Patnam 1992: 107). S obzirom na cilj koji smo sebi postavili,
kretanje po ovom krajnje komplikovanom terenu bie nam dodatno oteano iz raz-
loga to, uprkos injenici da nije bio sklon da vri radikalnije izmene svojih cent-
ralnih teza tokom svoje poprilino duge karijere, Kvajn uenje o opservacionim re-
enicama menja i razvija do pred sam kraj ivota.
Pokuaemo da otkrijemo motive za uvoenje tog uenja, ali i preciziramo ta
ga navodi na izmene: da li su u pitanju bezazleni prigovori, ili je re o nepremo-
stivim problemima unutar njegove teorije? Iako za sada ne smemo izrei konani
sud o Patnamovom stavu, ne smemo ga smatrati preteranim. Sam Kvajn je zastupao
suprotstavljene stavove ime je pruio osnov za ovakve kritike.
Pretpostavljajui da je naturalizam klju za adekvatno razumevanje Kvajnove
filozofije1, pokuaemo da suptilnom analizom otkrijemo resurse za mirenje nekih,

1 Kvajnovu filozofiju treba shvatiti kao sistemski pokuaj da se prui odgovor na centralno pi-
tanje epistemologije koje se iz njegove perspektive tie naina na koji dolazimo do nae teorije
o svetu (Gibson 1988: 1).
78 Jelena Miji

kako emo u nastavku nastojati da pokaemo, samo naizgled nepomirljivih aspe-

kata Kvajnovog uenja. Krajnji cilj nam je da procenimo da li prigovori koji mu se
upuuju mogu da poljuljaju Kvajnovo uverenje da se spas epistemologije moe
traiti u njenom naturalizovanju.

1. Logiki pozitivizam i temelji naunog znanja

Pre razmatranja Kvajnovog naturalizma osvrnuemo se na uenje logikih po-

zitivista, ne samo iz razloga to se Kvajnova filozofija direktno nastavlja na njiho-
va uenja, ve i iz razloga to se talas epistemolokog nihilizma2 vezuje za njihov
krah.
Valja imati na umu da je logiki pozitivizam filozofski pravac iji predstavnici
su uprkos izvesnim razlikama u stanovitima, delili predmet istraivanja i branili
jednoduan stav o zadatku filozofije. Smatrali su da je filozofija u odnosu na nauku
metadisciplina; nauka je, dakle, predmet istraivanja filozofije, ili preciznije ree-
no, jezik nauke je predmet filozofije, te je zadatak filozofije analiza jezika nauke.
Filozofija metodoloki prethodi nauci. Logiki pozitivisti su sledili staru empiristi-
ku tradiciju smatrajui da se do naunih stavova dolazi induktivnim putem pola-
zei od bazinih, opservacionih iskaza. Meutim, sluei se napretkom koji se sa
Fregeom (Gottlob Frege), Raselom (Bertrand Russell), i Vajthedom (Alfred White-
head) odigrao u logici stavili su naglasak na logiku analizu i znaaj jezika u filo-
zofiji. Upravo takvo postavljanje filozofije na novi put predstavljalo je revolucio-
narnu novinu filozofije logikog pozitivizma.
Centralni problem za logike pozitiviste je pitanje strukture naune teorije. Za
nas e u radu prevashodno od znaaja biti da razmotrimo jedan od naina na koji su
oni pokuavali da pristupe tom pitanju: ispitivanjem empirijskog svedoanstva za
naune teorije. Opservaciono svedoanstvo ini vaan deo naune prakse jo od
Aristotelovog vremena. Meutim, tek su u dvadesetom veku logiki pozitivisti uo-
bliili nain na koji e se o njemu govoriti, i tavie, postavili ga u sam centar filo-
zofskih interesovanja.
Naime, logiki pozitivisti su pod opservacijom, pre svega, podrazumevali kon-
trolisano, a ne nasumino posmatranje, odnosno nisu pravili dugo postojeu dis-
tinkciju izmeu opservacije i eksperimenta. Drugo, u skladu sa jezikim obrtom ko-
ji je prethodio u empiristikoj filozofiji (Quine 1998: 6), nauna teorija posmatrana
je kao sistem iskaza. Sledstveno tome je smatrano da se itavo znanje o svetu moe

2 Pod epistemolokim nihilistima Kvajn podrazumeva filozofe nauke poput Hansona (Russell
Hanson), Fajerabenda (Paul Feyerabend), i Kuna (Thomas Khun) iz razloga to su smatrali da
je ista opservacija himera, te zanemaruju klasina epistemoloka pitanja nasleena jo od
britanskih empirista, i izvode relativistike zakljuke (Kvajn 2004: 203).
Kvajnov naturalistiki empirizam protiv epistemolokog nihilizma 79

rekonstruisati u obliku piramide iskaza, i to na taj nain da su na vrhu piramide

logiki i matematiki iskazi (analitiki iskazi ine kostur znanja i njihova istinitost
ne zavisi od injenica, ve iskljuivo od znaenja logikih i deskriptivnih izraza ko-
ji se u njima javljaju3). U osnovi su pojedinani iskazi o neposrednom ulnom isku-
stvu koji predstavljaju izvor naeg znanja o svetu (tj. imaju empirijski sadraj). Iz-
meu su svi ostali sintetiki (nauni) iskazi koji se mogu verifikovati samo posred-
no, tako to bi se iz njih izvele opservacione posledice podlone neposrednoj ve-
rifikaciji.4
Tvrdnje iz kojih ne bi mogli da se izvedu nikakvi stavovi opaanja bile bi li-
ene empirijskog smisla.5 Logiki pozitivisti su smatrali da su na taj nain iz znanja
eliminisali metafiziku (bilo koji nagovetaj da moe biti sveta koji ide izvan sveta
koji otkrivamo naim ulima i o kom nauka govori), a to su smatrali bitnim jer
njom inficirani sadraji gube svoj nauni karakter. Odnosno, samo se ini da takvi
iskazi govore o svetu, dok su u stvari besmisleni (Karnap 2004: 199). Matematiki i
logiki iskazi smatrani su praznim (jer se ne odnose na spoljanji svet), ali pridavan
im je poseban status. Preimustvo nauke u odnosu na pseudonauku su, kako vidi-
mo, pokuali da osiguraju pozivanjem na objektivnost opservacionih izvetaja i po-
stupak proveravanja teorija. Dva glavna zadatka logikih pozitivista bila su dakle,
eliminacija metafizike i zasnivanje nauke.
Ranih tridesetih godina dvadesetog veka meu filozofima Bekog kruga se od-
vijala debata o takozvanim protokol reenicama. Zapoeta je optom strategijom
racionalne rekonstrukcije znanja koju Karnap (Rudolf Carnap) poduzima u delu
Der logische Aufbau der Welt u kom protokol reenice zauzimaju znaajno mesto.6
Konkretnije, u tom delu Karnap govori o jednom primarnom jeziku, koji mo-
emo nazvati i jezikom doivljaja ili fenomenalnim jezikom (Nojrat 2004:
190). Ono to je potaklo debatu bio je Karnapov stav da kao izvetaji o neposred-
nom ulnom iskustvu osoba u odreenim prostorno-vremenskim okolnostima, pro-
tokol reenice ne zahtevaju proveru. Time je pokuao da ostvari staru empiristiku

3 Prihvatali su Fregeovo odreenje analitikog iskaza kao iskaza koji proizlazi samo iz logike i
definicija ili kao onog koji, prilikom zamene definienduma definiensima, postaje istina logike
(Kvajn 2007c: 114-115). Videti: Frege 1995: 24.
4 Sada uoavamo da prema njihovom shvatanju itava oblast znanja pripada nauci, te da nema
neke druge oblasti kojom bi se filozofija, kao metadisciplina, bavila.
5 Mogunost empirijske verifikacije igra dvostruku ulogu: kriterijuma smisla i kriterijuma de-
markacije nauke od pseudonauke (metafizike). Pozitivisti su svedoanstvo ula smatrali te-
meljnim, ne samo u epistemologiji ve i u teoriji znaenja, pretpostvljajui da i u uenju jezika
moramo poi od onoga to nam je dato, odnosno od ulnog svedoanstva.
6 Upravo to Karnapovo delo, prvi put objavljeno 1928. godine, smatra se prvim konstruktivnim
pokuajem da se dosledno izvede nauna filozofija onako kako ju je Rasel samo u zametku
izneo u Our Knowledge of the External World u svom programu logikog konstruisanja svih
naunih pojmova na osnovu ulnih podataka.
80 Jelena Miji

tenju obezbeivanja dodirne take izmeu stvarnog sveta i naeg naunog znanja.
Pretpostavka o odnosu izmeu protokolnih iskaza i iskustva koje uestvuje u nji-
hovom potvrivanju jeste da takav iskaz neposredno izvetava o tim iskustvima.7
Ukoliko je mogue pokazati da je racionalna rekonstrukcija mogua, onda bi se sva
teorijska neslaganja mogla reiti pozivanjem na neutralnu oblast empirijskog is-
kustva. Odnosno, iskazi dostupni neposrednoj verifikaciji igrali bi fundamentalnu
ulogu krajnjeg sudije i u tom smislu imali odreen epistemoloki prioritet.
Meutim, svaki pokuaj da se prirodne nauke zasnuju isto logikim putem na
neposrednom iskustvu Kvajn proglaava beznadenim, tvrdei da je krajnja mo-
tivacija takve epistemologije kartezijansko traganje za izvesnou (Kvajn 2007d:
190). Uistinu, njihov projekat je smatrao privlanim utoliko to bi nauni diskurs
doveo u eksplicitniju i sistematiniju vezu sa opservacionim takama provere, ali
ujedno i da on ne moe biti uspeno sproveden (Quine 1981: 23). U narednim pa-
susima emo nastojati da razmotrimo osnove na kojima Kvajn gradi ovakav stav.

2. Dogma redukcionizma i teza holizma

U revolucionarnom lanku Dve dogme empirizma Kvajn logikom pozitiviz-

mu zadaje smrtonosni udarac ukazujui na nemogunost uspostavljanja otre dis-
tinkcije izmeu analitikih i sintetikih iskaza (prva dogma) s jedne strane, i odba-
civanjem redukcionizma (druga dogma) karakteristinog za njihovu filozofiju s
druge. Kvajn prihvata Dijemov (Pierre Duhem) uvid da se nai iskazi o spolja-
njem svetu suoavaju sa sudom ulnog iskustva ne pojedinano, nego kao skupno
telo. Dakle, ne sme se pretpostavljati da se za svaki iskaz, ili za svaki sintetiki
iskaz, vezuje jedan jedinstveni niz moguih ulnih dogaaja, da pojavljivanje bilo
kojeg od njih ini istinitost iskaza verodostojnijom (Kvajn 2007a: 159). Nauna
praksa nam ukazuje8 na injenicu da naunici koji testiraju hipotezu H moraju
pretpostaviti istinu nekog skupa pomonih pretpostavki A (da bi se uopte mogle
izvesti opservacione posledice) (Dijem 2003: 192). Odnosno, empirijski sadraj ne
pripada pojedinanim reenicama teorije nezavisno od drugih reenica te teorije.
Osoba koja zastupa epistemiki holizam tj. koherentizam e pojedinani iskaz

7 U pogledu realizma, pozitivisti su bili neutralni jer im njihova antimetafizika orijentacija nije
doputala da ulaze u razmatranje odnosa iskustva i stvarnosti, mada se esto navodi da su bili
pritajeni realisti. Sineli u prilog ovog stava navodi da je naporedo sa pozitivistima postojala
jedna velika grupa realista koja se drala pozitivistike slike nauke, s tim to su bili otvoreni
realisti tvrdei da je nauka pokuaj da se sazna stvarni svet. Istine o takvom svetu su istine bez
obzira ta ljudi misle i uvek postoji jedan jedinstven najbolji opis bilo kog izabranog aspekta
takvog sveta (Sineli 2009: 4).
8 Re je o tome da, iako je opovrgavanje pojedinane hipoteze logiki u redu, nije metodoloki
izvodivo jer pojednostavljuje stvarnu naunu praksu.
Kvajnov naturalistiki empirizam protiv epistemolokog nihilizma 81

smatrati opravdanim ukoliko sa celinom ostalih verovanja ini jednu koherentnu

mreu verovanja. Upravo to otkrie9 bi trebalo da pomogne Kvajnu pri reorijenti-
sanju i spasavanju empirizma (Gibson 1986: 3), a mi emo u radu, izmeu ostalog,
preispitati i tu mogunost.
Meutim, vano je imati u vidu, a to se esto previa, da Dijemova holistika
teza i Kvajnova holistika teza nisu identine teze (Zori 2014: 205206). Prethod-
no iznesen Dijemov stav jeste sadran u Kvajnovoj tezi, ali Kvajnovom tezom se
dodatno tvrdi da uvek moemo zadrati neki iskaz tako to emo izvriti izmene na
drugim mestima unutar sistema. Odnosno da uvek postoji skup teorijskih pretpo-
stavki A, dok Dijem prosto smatra da ne moemo biti sigurni da takav skup ne po-
stoji, ne tvrdei, dakle, da uvek postoji.10 Kvajn zakljuuje da je, ukoliko prihvati-
mo holizam, epistemoloki redukcionizam nemogu, a zahtev za otrom distinkci-
jom analitiko/sintetiko besmislica.
U navedenom lanku Kvajn namesto slikom piramide iskaza karakteristinom
za logike pozitiviste, znanje predstavlja kao ljudsku tvorevinu koja lii na polje
sile iji obodi se dodiruju sa iskustvom. A kako, kao to smo gore videli, usled po-
stojanja mogunosti izmena unutar polja, sukob sa iskustvom na periferiji moe biti
reen Kvajn zakljuuje: Svaki iskaz se moe smatrati istinitim pod bilo kojim
okolnostima ukoliko se na drugim mestima u sistemu izvre dovoljno drastine
izmene [...] Obrnuto [...] nema iskaza koji se ne bi mogli revidirati (Kvajn 2007a:
161). Drugim reima, Dijemova i Kvajnova teza holizma razlikuju se utoliko to
Kvajnova teza u sebi sadri i tezu radikalne revizibilnosti. Iz ovako iznesenog,
radikalnog oblika holizma sledi da ne postoji mogunost svoenja teorijskih iskaza
na opservacione iskaze, i da se ne moe govoriti o empirijskom sadraju pojedina-
nog iskaza.
Meutim, nekoliko godina kasnije Kvajn uoava da su U ovoj nemogunosti
redukcije neki filozofi videli krah epistemologije (Kvajn 2007d: 198), te da je li-
avanje epistemologije njenog starog statusa prve filozofije oslobodilo jedan talas
epistemolokog nihilizma (Kvajn 2007d: 203). Ono to, svakako, treba imati u vi-
du jeste da krah logikog pozitivizma nije iskljuivo posledica Kvajnove kritike.
Gubitak njegovog kredibiliteta u strunim krugovima pre svega se tie neuspeha da
svoju sliku prirode nauke pomire sa velikim naunim revolucijama koje su se odi-
grale 1905. godine. Metodoloke analize revolucija potakle su preispitivanje klju-
nih pretpostavki logikog pozitivizma, na ijim kritikama se razvija savremena

9 Za takozvani argument naune prakse se moe initi da je pogrean jer naunici u praksi pro-
veravaju i opovrgavaju pojedinane hipoteze. Meutim, zastupaemo stav da, iako posmatrane
kao izolovani sistemi od strane naunika, pojedinane naune hipoteze pretpostavljaju
prihvatljivost pozadinske teorije. Videti: Zori 2014: 204.
10 To nije jedina razlika koja se moe povui izmeu ove dve teze kao to Zorieva detaljnije
razjanjava u lanku, ali za nas je na ovom mestu jedino navedena razlika vana.
82 Jelena Miji

filozofija nauke, i to pre svega stanovita Popera, Kuna i Fajerabenda (Sineli

2009: 19). Uprkos tome to se njihova stanovita u mnogim aspektima mogu sma-
trati suprotstavljenim, ona ipak dele neke zajednike stavove. Stoga emo se, zarad
naeg cilja, fokusirati na njihovu kritiku pojma opservacionalnosti koja se doivlja-
va kao pretnja po objektivnost nauke i njen epistemiki autoritet.
Kvajn e sebi postaviti neto drugaije ciljeve. Naime, on e na jedan nov na-
in formulisati kriterijume opservacionalnosti s ciljem da prevazie probleme koji
su za logiki pozitivizam bili nepremostivi, a da ne rtvuje objektivnost nauke, i
zadri metodoloke prednosti savremene filozofije nauke. No, pre nego to detaljni-
je razmotrimo stavove pomenutih relativista, ne bi bilo na odmet da izloimo neke
od argumenata protiv redukcionizma. Takvi prigovori e nam pomoi da razjasni-
mo okolnosti pod kojima se odigrava Kvajnova dopuna prvobitno oskudno odre-
enog pojma iskustva.
Da li se sa krahom redukcionizma u potpunosti obezvreuje funkcija opserva-
cionih reenica? Ukoliko ne postoji mogunost svoenja teorijskih reenica na op-
servacione reenice, ini se da je krajnje nepotrebno formulisati kriterijume opser-
vacionalnosti. Izlaui Kvajnovu kritiku distinkcije analitiko/sintetiko, Supe
(Frederick Suppe) ukazuje da njeno poricanje vodi ka neodrivosti distinkcije op-
servaciono/teorijsko (Suppe 1977: 80). Predstavnik epistemikog koherentizma i
Kvajnov uenik Donald Dejvidson (Donald Davidson) odlazi jo dalje i predlae
ukidanje distinkcije izmeu opservacionih i ostalih reenica kritikujui je kao treu
dogmu (Dejvidson 1995: 146147; Lazovi 1994: 103). Sve ovo nas navodi da se
zapitamo zato Kvajn u potonjim radovima insistira na formulisanju kriterijuma
opservacionalnosti. Ili to je jo vanije kako to namerava da sprovede a da ne
upadne u zamke koje je sam postavio na taj put.

3. Empirizam u naturalistikom ruhu

Kvajn u lanku Dve dogme empirizma o iskustvu govori u najoptijim cr-

tama ne uputajui se detaljnije u izlaganje ovog pojma. Naime, on u najranijoj fazi
svoje filozofije evidentno sve napore ulae u to da pokae nemogunost uspostav-
ljanja otre distinkcije analitiko/sintetiko kako bi filozofiji uskratio status prve
filozofije i potom naturalizovao epistemologiju. U osvrtu na taj rani lanak Kvajn
izmeu ostalog priznaje da je bespotrebno zastupao radikalnu verziju holizma
(Quine 2004c: 57). Odnosno, da je iznoenje umerene verzije holizma kojom se
tvrdi da nauna reenica ne moe nezavisno implicirati empirijske posledice bilo
dovoljno za pobijanje dogme redukcionizma (Quine 2004c: 62).
Tek desetak godina nakon Dve dogme empirizma, Kvajn je postajui na-
turalista svesnije i eksplicitnije ojaao prethodno grubo odreenje iskust-
Kvajnov naturalistiki empirizam protiv epistemolokog nihilizma 83

va(Quine 2004c: 62). Povod je bilo to to je uvideo potrebu za podrobnim razja-

njenjem svojih pravih teorijskih ciljeva. Stoga nam predstoji da ukratko prikaemo
na koji nain Kvajn razvija svoju verziju naturalizma.
Kao naturalista, Kvajn prihvata dva stava: prvo, da ne postoji uspena prva
filozofija, odnosno, kao to smo videli, ne postoje iskustvene ili a priori osnove iz-
van nauke uz pomo kojih bi nauka mogla biti opravdana ili racionalno rekonstrui-
sana. Drugo, nauka je ta koja nam odgovara na pitanje: ega ima? (ontologija), i ka-
ko mi saznajemo to ega ima? (epistemologija) (Gibson 1998: 668). Naturalistika
epistemologija polazi od realistike pretpostavke da posedujemo neko znanje o sve-
tu, te ne poinjemo globalnim skepticizmom, ve objanjavamo nastanak znanja
koje posedujemo.11 Kvajn o svom gleditu govori kao o prosvetljenom empiriz-
mu. On je prosvetljen jer novi epistemolog slobodno moe da koristi otkria nauke
pri ispitivanju fenomena znanja. Naturalistiki epistemolog nee biti zainteresovan
za rasprave oko globalnog skepticizma iz razloga to e skeptike sumnje smatrati
naunim sumnjama (Quine 2004a: 287). Epistemoloko stanovite e, dakle, pret-
postavljati ontoloko stanovite. Izvan pretpostavljenog ontolokog stanovita, od-
nosno prihvaenog sistema verovanja ne postoji neka druga koncepcija realnosti (iz
koje bi se procenjivala trenutno prihvaena nauna teorija).
Ukoliko se usredsredimo na drugi stav postaje nam jasno da Kvajn smatra da je
trenutno prihvaena nauka fizikalistika i empiristika, ime je obavezivanje na na-
turalizam ujedno i obavezivanje na fizikalizam12 i empirizam.
Kvajn prihvata dva glavna naela empirizma: Jedno naelo je da bilo ta to
predstavlja svedoanstvo za nauku jeste ulno svedoanstvo. Drugo naelo jeste da
sve uenje znaenja rei mora na kraju da poiva na ulnom svedoanstvu (Kvajn
2007d: 191). Cilj Dve dogme empirizma, svakako nije bio da umanji znaaj em-
pirizma, ve da odbacivanjem onoga to je smatrao antiempirijskim u filozofiji
Bekog kruga, empirizam naini empiristikijim. Pritom e filozofija, kako
Kvajn smatra, ne samo zadrati onaj pravi duh13 koji je karakterisao nastojanja
Bekog kruga, ve ga i doslednije sprovesti. Na epistemoloko pitanje koje se tie
odnosa svedoanstva i teorije odgovaraemo unutar nauke (Quine 1981: 72). To to

11 Pozicija prema kojoj jedino putem nauke dolazimo do znanja i razumevanja stvarnosti esto se
naziva scijentizmom.
12 Fizikalizam ovde znai da su svako stanje ili dogaaj u svetu odreeni nekim fizikim stanjem
ili dogaajem. Ne moe biti promene bez promene u mikrofizikim stanjima (Quine 1981: 98).
13 Ejer (Alfred Ayer) je okarakterisao filozofiju logikog pozitivizma kao ogledno pogrenu, ali
pravog duha, mislei pritom na pretenzije Bekog kruga ka filozofiji naunog du-
ha (Magee, Ayer 1976). Vie o takvom stavu prema filozofiji videti: Quine 1981: 190193.
84 Jelena Miji

sada nauka14 obezbeuje okvir za razumevanje empirijskog znanja predstavlja re-

volucionarnu sutinu Kvajnove koncepcije naturalistike epistemologije.
Ipak, ne smemo naivno pomisliti da se Supeov prigovor moe izbei pukim
odustajanjem od fenomenoloke epistemologije koja je inspirisala projekat izvo-
enja znanja o svetu iz iskaza o neposrednom ulnom iskustvu. Pored Karnapa koji
kasnije otvoreno zastupa fizikalizam, u vidu moramo imati jo jednog istaknutog
lana Kruga, Ota Nojrata (Otto Neurath). tavie, Kvajn u Naturalistikoj episte-
mologiji eksplicitno tvrdi da Nojrat zastupa naturalistiki stav u pogledu nauke:
U potrazi smo za jednim razumevanjem nauke kao institucije ili procesa unutar
sveta, i ne oekujemo da to razumevanje bude iole bolje od same nauke koja je
njegov predmet. Ovaj stav je u stvari stav za koji se ve u vreme Bekog kruga
zalagao Nojrat, sa parabolom o mornaru koji svoj brod mora da opravlja u toku
same plovidbe (Kvajn 2007d: 199). Meutim, zato ve na sledeoj stranici itavu
debatu o protokol reenicama proglaava jalovom?
Iako su Kvajnova zapaanja, kako emo videti, bliska Nojratovom vienju re-
enja problema, Nojrata ipak nije interesovalo da govori o odnosu sa spoljanjim
svetom15, i smatramo da to prua definitivnu potvrdu naoj pretpostavci da Kvajno-
vo stanovite nedvosmisleno za cilj ima da se ta veza odri i objasni. U nastavku
rada panju emo posvetiti Kvajnovom pokuaju da ostvari taj cilj.
Kvajn, dakle, smatra ustanovljenom naunom injenicom da sve informacije o
spoljanjem svetu dobijamo preko uticaja koji spoljanje sile vre na naa ula. On
prihvata dominantnu fiziku teoriju, i prema tome fiziologiju receptora, a potom
razmatra kako ovaj ulni input podrava samu fiziku teoriju koju usvajamo.16 Za-
datak epistemologije u ovom novom, naturalistikom obliku bie da objasni kako
na osnovu oskudnog inputa na kraju nekako ipak dolazimo do teorije o spoljanjem
svetu koja se pokazuje uspenom u predvianju potonjeg ulnog inputa (Quine
1992: 1). Dakle, Kvajnov projekat je dvostruk.
Novina se upravo sastoji u tome to, za razliku od kasnog Karnapovog i Noj-
ratovog empirizma ovakav eksternalizovani empirizam nauni metod ini empirij-
skim, umesto da se, kao kod Nojrata, svede iskljuivo na zahtev za unutarnjom ko-
herencijom (Quine 1981: 39). Objanjenje znanja je empiristiko jer naglaava

14 Nauke koje preporuuje su: psiholingvistika, psihologija, evoluciona biologija, istorija, so-
ciologija itd. Kvajn u ovom kontekstu pojam nauke shvata iroko, ne ograniavajui se na
tvrde nauke poput fizike i hemije. Meutim, zanemarivanje izvesnih rezervi sa kojima Kvajn
iznosi ovaj stav esto dovodi do pogrenih interpretacija i zloupotreba njegove filozofske
pozicije. Tim problemom smo se vie bavili u: Miji 2013; videti jo: Weir 2014: 118119.
15 Ukazivao je na nemogunost neposrednog uporeivanja reenica sa stvarnou, te je kao kri-
terijum za prihvatanje ili odbacivanje bilo koje reenice predloio koherenciju sa sistemom ve
prihvaenih reenica (Lazovi 1994: 110).
16 Pritom tvrdi da je cirkularnost izbegnuta jer ne pretenduje na to da dokae fiziku teoriju
(Quine 1981: 24).
Kvajnov naturalistiki empirizam protiv epistemolokog nihilizma 85

ulogu ulne stimulacije. Insistira se na tome da je uloga ulne stimulacije uzrona:

A je epistemoloki prioritetnije u odnosu na B ukoliko je A uzrono blie ulnim
receptorima nego B. Ili to je u nekim aspektima bolje, napustimo govor o episte-
molokom prioritetu i govorimo jednostavno o tome to je uzrono najblie ulnim
receptorima (Kvajn 2007d: 200). S obzirom na to, omogueno mu je da govori o
vezi izmeu sveta i opservacionih reenica kao o prosto uzronoj vezi.

4. Kvajn o opservacionim reenicama. Kriterijumi opservacionalnosti

U knjizi Rije i predmet Kvajn naputa pojam opservacije i namesto toga go-
vori o opservacionim reenicama nastojei da iznese naturalistiko objanjenje ka-
ko neki iskazi mogu biti direktno povezani sa proksimalnim stimulusima. Taj korak
je veoma vaan jer nam namee dva pitanja dobro i loe. Loim se dovodi u pi-
tanje postojanje spoljanjeg sveta, ali ono je odbaeno. Dobro pitanje je sledee:
Odakle potie snaga naeg uverenja da postoji spoljanji svet? Odakle potie naa
istrajnosti u predstavljanju diskursa kao neeg o stvarnosti, i stvarnosti izvan
stimulacije ula? (Quine 2004b: 195).
Kvajn e pri reformisanju empirizma pokuati da se prilagodi intersubjektivn-
im metodama karakteristinim za samu nauku. Stoga nam postaje jasno da su
termini koje koristi: opservacione reenice, okidanje ulnih receptora, stimu-
lacija, odabrani jer su u skladu sa metodolokim zahtevima empirijskih nauka, ije
prednosti tako moemo uivati (Quine 1981: 40).
Strategija koju Kvajn preporuuje za prouavanje odnosa svedoanstva i teorije
jeste genetika (Quine 2004a: 294). Smatrajui da je znanje ukorenjeno u jeziku e-
li da proui kako uimo jezik, a genetiki pristup smatra zgodnim jer je uenje je-
zika neto to je dostupno naunom prouavanju. U okviru njegove filozofije, da-
kle, nalazimo blisku povezanost lingvistike i epistemologije, on zadrava dihotomi-
ju epistemiko/semantiko karakteristinu za filozofiju logikog pozitivizma.
Kvajn sledi Djuija (John Dewey) u naturalistiko-bihejvioristikom shvatanju
jezika, i ne ostavlja prostor za ideju privatnog jezika. Naravno, on nee tvrditi da
unutranji faktori ne postoje i da ne mogu varirati, ali ne smatra da je njihova uloga
bitna po komunikaciju dokle god nije poremeeno usklaivanje jezika sa spolja-
njim nadraajima (Kvajn 2007d: 197). Takav eksternalizovani empirizam se ogra-
uje od mentalizma i prihvata samo opservacione termine koji se mogu ostenzivno
nauiti i ija primena je intersubjektivno proverljiva (Gibson 2004: 183; Kvajn
2007e: 168). Dakle, dete, ili odrasla osoba (na primer, lingvista koji prouava nje-
mu nepoznat jezik) ui rei tako to ih slua i koristi u prisustvu spoljnih nadraaja.
Jo jedan neophodni sastavni deo ovako shvaenog uenja jezika je odobravanje ili
neodobravanje onoga to je dete izreklo.
86 Jelena Miji

Drugim reima, prvi zahtev koji neka reenica mora ispuniti da bismo je
smatrali opservacionom reenicom jeste da se govorno lice sa njom sloi ili ne sloi
samo na osnovu stimulusa kojima je u tom trenutku izloena.17 Ovaj tzv. subjektivni
ili solipsistiki zahtev je ono to opservacione reenice ini eksperimentalnim
kontrolnim takama teorija o svetu, jer ih moemo dovesti u direktnu vezu sa opa-
ljivim okolnostima (Quine 1993: 111).
Drugi, intersubjektivni uslov namee se usled shvatanja jezika kao drutvene
vetine koju stiemo od drugih govornih lica koja sa nama dele opservacije, i za-
hteva da sva kompetentna18 govorna lica o takvoj reenici donesu isti sud. Na taj
nain, opservacione reenice, ne samo da predstavljaju riznicu svedoanstva za na-
uku, odnosno snabdevaju je empirijskim sadrajem, ve obezbeuju i objektivnost
nauke (Quine 1993: 109).
Prema Kvajnu postoje dva opta metoda uenja jezika: ostenzija i analoka
sinteza (Gibson 1988: 3). Ostenzivni metod smo ilustrovali primerom deteta koje
po prvi put ui jezik, odnosno, videli smo kako se savladavaju elementarni delovi
jezika (na primer, opservacione reenice). Meutim, najvei deo teorijskog (to jest,
referencijalnog) jezika ide izvan takvih reenica i ukljuuje reenice koje nisu di-
rektno povezane sa ulnim stimulacijama, i koje mogu biti nauene samo posred-
stvom nesvodivih koraka analogije, odnosno koraka koji, ukoliko se prate unatrag,
nee omoguiti glatko izvoenje teorijskog jezika na osnovu opservacionog jezika.
Ne-opservacioni delovi maternjeg jezika se mogu savladati samo tako to e dete
na neki nain uiti da povezuje opservacione reenice sa trajnim reenicama ija
istinosna vrednost ne zavisi od trenutnih okolnosti (Quine 2004a: 294).
Treba istai da, za razliku od tradicionalne filozofije nauke koja je, posmatraju-
i nauno saznanje kao relativno pasivno opisivanje ve gotovog iskustava iz kog
se induktivnim generalizacijama izvode istiniti teorijski iskazi, u potpunosti igno-
risala ulogu konceptualnog aparata, Kvajn istie ulogu konceptualnog okvira, i gor-
njim argumentom pokazuje da je konceptualizacija neodvojiva od [kognitivnog]
jezika (Quine 1999: 2).

17 Opservacione reenice su okazionalne reenice (Quine 1992: 3). Na primer, ini se da reenica
Ovde je toplo zadovoljava ovaj kriterijum, jer moja spremnost da se sa njom sloim zavisi od
relevantnih stimulacija mojih ula. Dok. na primer reenica Mleko je u friideru ne ispunjava
taj kriterijum, jer osim ukoliko u tom trenutku ne gledam u friider, moja spremnost da se sa
njom saglasim nee zavisiti samo od mojih ulnih stimulacija, ve i od, recimo seanja.
18 Kompetentnost ovde znai lanstvo u odreenoj jezikoj zajednici, bilo samo npr. hemiara
koji govore srpskim jezikom ili zajednici svih ljudi koji govore srpskim jezikom. Ponekad se
primeuje da strunjaci mogu na prvi pogled da prepoznaju ono to neuvebani posmatra ne
moe [] Strunjaci ostaju pri onom nivou svedoanstva oko kojeg su se kao strunjaci do-
govorili, ali u naelu mogu da tu teko razumljivu evidenciju izraze opservacionim terminima
na laikom nivou (Kvajn 2007e: 168).
Kvajnov naturalistiki empirizam protiv epistemolokog nihilizma 87

Sposobnost referiranja predstavlja sofisticiraniju upotrebu jezika nego izricanje

opservacionih reenica, i dete je stie malo po malo kako odrasta unutar lingvi-
stike zajednice. Ontoloke obaveze se javljaju s dubljim ulaenjem u jezik, Jer
mada moemo biti potpuno zadovoljni time kako je dete nauilo da upotrebljava
re mama i voda ba onda kada su prisutni odgovarajui objekti, ili kao sred-
stvo za izazivanje njihovog prisustva, mi jo uvek nemamo pravo da te rei koje de-
te izgovara otpoetka tumaimo kao termine koji oznaavaju stvari ili supstan-
cije (Kvajn 2007b: 44). Za dete se moe rei da je poelo da govori o objektima
tek kada je u potpunosti ovladalo ispravnom upotrebom individuirajuih termina
(isto, jedan).19
No, pre nego to razmotrimo prigovore koji se upuuju Kvajnovom shvatanju
opservacionih reenica izneemo jo neka od obeleja kvajnovskog naturalistikog
obavezivanja na empirizam. Jedan od najistaknutijih interpretatora Kvajnove filo-
zofije Roder Gibson (Roger Gibson) naglaava da se Kvajn prema tezi holizma
odnosi kao prema empirijskoj tvrdnji ne samo o stvarnoj naunoj praksi, ve o je-
ziku teorije. Teza holizma je nauna tvrdnja o naunim teorijama, a njeno nauno
objanjenje obezbeuje lingvistika (Gibson 1988: 3637). Kvajn nam teorijom ue-
nja jezika nudi jedno naturalistiko objanjenje toga zato se deava holizam. Do-
due, ne ini se da ovako predstavljen model jezika dovodi do krupnijih odstupanja
u odnosu na shvatanja iznesena u Dve dogme. Opservacione reenice se nalaze
na obodu jezika i obezbeuju vezu sa spoljanjim svetom. Meutim, najvei deo je-
zika se protee izvan oblasti opaljivih stvari. Putevi kojima usvajamo teorijski
jezik su isti oni putevi kojima opservacija prua svedoanstvo za naune teorije.
Visoko teorijski iskazi su oni ija se veza sa ekstralingvistikim stimulusima go-
tovo u potpunosti sastoji od ovih vibracija koje se prenose posredstvom strukture
[] Obino se o takvim iskazima moe suditi samo na osnovu koherencije
[] (Kvajn 2007b: 54).
Meutim, iako holista na ne-opservacionom planu, Kvajn je na planu opserva-
cionih iskaza priznavao epistemoloku relevantnost injenice da su takva verovanja
u direktnoj uzronoj vezi sa spoljnim svetom. Tvrdio je da opservaciona reenica
poseduje empirijski sadraj koji je u potpunosti njen20 ime je pravio ustupak fun-
damentizmu (Lazovi 1994: 152). Kvajn se, bar u ranom periodu Naturalistike
epistemologije, nije ustruavao od takvog ustupka elei da sauva osnovna na-
ela empirizma. Ovo objanjenje je vano jer ukazuje zato Supeov argument ne bi
mogao predstavljati direktnu opasnost po Kvajna.

19 Za potpuniji uvid u Kvajnovo objanjenje uenja jezika i govora o objektima videti: Kvajn
2007b.
20 Nezavisnost empirijskog sadraja opservacione reenice sledi iz prirode veze izmeu sadraja
naih opservacionih iskaza i objekata spoljanjeg sveta, izraene prvim uslovom opservacional-
nosti.
88 Jelena Miji

U narednom poglavlju pokuaemo da ispitamo da li je pravljenje ovakvog

ustupka odrivo u okviru Kvajnovog stanovita? Konano, ukoliko odustanemo od
takve interpretacije, da li osuujemo Kvajna na epistemoloki nihilizam?

5. Teorijska optereenost opservacije?

Drugim prigovorom tradicionalnom stanovitu o opservacionim reenicama

istie se da je opservacija teorijski optereena jer prethodno znanje (uverenja, jezik)
utie na nae opservacione izvetaje, te je distinkcija opservacionog i teorijskog u
nauci potpuno relativizovana, odnosno gubi svaku filozofsku zanimljivost. Meu-
tim, implikacije brisanja pomenute razlike su dalekosene. Neki ak smatraju da
bismo svet videli na razliite naine polazei od razliitih konceptualnih okvira
(paradigmi, pozadinskih teorija). Ovakve teorije su nesamerljive tj. ne mogu se pre-
vesti jedna na drugu, a odatle je jedan korak do relativizma. U tom svetlu nije teko
razumeti zato je odbacivanje temeljne pozitivistike distinkcije dovelo do procvata
relativizma u savremenoj filozofiji nauke.
Kvajn, svakako, u vie navrata pokuava da odgovori na prigovor o teorijskoj
optereenosti opservacije. To stanovite emo pokuati da razmotrimo u sprezi sa
njegovom holistikom tezom iz razloga to je upravo to mesto kljuno za njegovu
odbranu objektivnosti nauke.
Vano je imati na umu da opservacione reenice o kojima smo govorili ne
referiraju na stimulacije. Da bi se govorilo o stimulaciji nerava retine potrebno je
mnogo lingvistikih i teorijskih sofistikacija, dok se opservacione reenice usvajaju
i bez takvih sofistikacija. One su prosto reakcija na svet sa kojim se osoba susree.
Zbog toga su temeljne za uenje jezika. Pretpostavka je da oko teorijskih reenica
moe postojati neslaganje, dok se oko opservacionih reenica moe uspostaviti sa-
glasnost. One su prema toj pretpostavci, moemo rei: aontoloke.
Meutim, stvari nisu tako jednostavne. Svestan da nekako mora objasniti po-
vezanost ovih reenica sa teorijom, Kvajn iznosi gledite o dualnom statusu opser-
vacionih reenica. Prema tom Kvajnovom gleditu one se mogu smatrati nezavis-
nim od teorije (sa nezavisnim empirijskim sadrajem), ali i kao teorijski optereene
(sa empirijskim sadrajem koji je imanentan, odnosno relativan u odnosu na teo-
riju). U prvom sluaju govorimo o holofrastiki shvaenim reenicama u kojima
Kvajn nalazi 1. poreklo jezika; 2. kako ulazak deteta u jezik, tako i ulazak lingviste
u jezik koji ne poznaje; 3. riznicu znanja za nae znanje spoljanjeg sveta, i to bez
pomoi principa premoavanja.21 Takvi principi premoavanja nepotrebni su iz

21 Hans Rajhenbah (Hans Reichenbah) i Tomas Nejgel (Thomas Nagel) su upotrebljavali principe
premoavanja ili Zuordnungsdefinitionen kako bi pokuali da ispune jaz izmeu opserva-
cionog jezika i teorijskog jezika. Odnosno, ti principi govore kako se procesi postulirani
Kvajnov naturalistiki empirizam protiv epistemolokog nihilizma 89

razloga to opservacione reenice imaju i analitiki aspekt koji omoguava logike

veze izmeu njih i teorijskih reenica. Preciznije, radi se o tome da se sastavne rei
opservacione reenice pojavljuju u teorijskim reenicama. Odnosno, te dve vrste
reenica e deliti vokabular. Na primer, opservaciona reenica koja sadri re vo-
da udruie snage sa teorijskim reenicama sastavljenim od tehnikih izraza poput
H2O (Quine 1992: 7). Posmatrana holofrastiki, reenica je nezavisna od teorije,
meutim, posmatrana analitiki, odnosno re po re, teorijski je optereena. Dakle,
holofrastiki shvaene, opservacione reenice predstavljaju nepodeljenu celinu,22
dok se kao analitike mogu razloiti na delove.23
Prednost koju Kvajn ima u odnosu na relativiste, ve nam je jasno, postie ho-
lofrastiki shvaenim opservacionim reenicama. Meutim, uviamo jednu prilino
zbunjujuu stvar: holistika teza se istovremeno primenjuje, i ne primenjuje na op-
servacione reenice. ta to znai? Da li je re o nekom propustu? Da li prihvatanje
holistike teze ini neplauzibilnim prihvatanje opservacionih reenica sa nezavis-
nim empirijskim sadrajem? Jer, kako smo pokazali, prema Kvajnovom naturali-
stiko-bihejvioristikom shvatanju uenja jezika teza holizma svoje poreklo ima u
analitiki shvaenim opservacionim reenicama.
Neki autori smatraju da smo, u stvari, suoeni sa sledeom dilemom. Ili su op-
servacione reenice nezavisne od teorije i prema tome poseduju nezavisan empirij-
ski sadraj, ili su teorijski optereene i prema tome potvruju ili opovrgavaju teo-
riju, ali ne poseduju empirijski sadraj (De Rosa, Lepore 2004: 80).
Opservacione reenice su one koje usvajamo kada uimo maternji jezik i za
njih nam nije potrebno prethodno znanje. Postoje reenice koje se usvajaju samo
putem teorije, ali kasnije postaju opservacione; na primer reenica koju bi izgovo-
rio lekar nakon letiminog pogleda: Hipertireoza! (Quine 2000: 4). Imajui ovo u
vidu, razmotrimo sledeu situaciju. Govorno lice e u okolnostima stimulacije iz-
govoriti opservacionu reenicu: Zec!, ali je moe odbaciti ukoliko otkrije da je
ono to je tada opazilo bila, na primer papirna imitacija, a ne prava ivotinja. Okol-
nosti su bile obmanjujue (Hylton 2007: 136). Kvajn takav upliv greke u Rije i
predmet objanjava time da reenica nije bila opservaciona, tj. da je dolo do upliva
propratnih informacija (Quine 1999: 44). Meutim, neto kasnije u toku karijere,
odluio je da stvari postavi drugaije.

teorijom odnose na ono to se moe direktno opaati, a to Kvajn smatra nepotrebnim ukoliko
prihvatimo dualni status opservacionih reenica (Quine 1993: 110).
22 Holofrastiki shvaene, dakle, nemaju unutarnju pojmovnu strukturu, bez koje, kako Kvajn
smatra, reenica ne moe imati formu subjekt-predikat, a samim tim nee biti ni prostora za
kvantifikaciju, odnosno stvaranje ontoloke obaveze. Videti: Fogelin 2004: 40.
23 Opservaciona reenica moe se sastojati samo od jedne imenice ili prideva, samo to je u tom
sluaju jedini deo ortografski identian celini.
90 Jelena Miji

Neposredno slaganje sa reenicom i dalje e predstavljati kriterijum opserva-

cionalnosti, ali prihvatie i da neposredni pristanak moe biti povuen. Zbog toga
Kvajn stepen podlonosti reenice na odbacivanje postavlja kao nezavisnu dimen-
ziju opservacionih reenica, naime, govori o stepenu njihove teoretinosti (Quine
2000: 4). To to smo skloni da revidiramo nae teorije kao odgovor na prihvatanje
odreenih opservacionih reenica, pokazuje nam integrisanost opservacionih ree-
nica u ostatak nae teorije. Meutim, integracija povlai mogunost revizije i u su-
protnom smeru, pa isto tako moemo povui opservacionu reenicu ukoliko bi nje-
no prihvatanje zahtevalo preterane modifikacije teorije. Ove dve tendencije su ne-
odvojive (Hylton 2007: 138). Stepen prijemivosti reenice na odbacivanje, dakle,
predstavlja stepen njene teoretinosti.
Kvajn ipak priznaje: Ovaj korak me navodi da se pribliim Kunu, Fajerabendu
i Hansonu koji su prigovarali opservacionim reenicama da su optereene teorijom.
One to i jesu, sada se slaem, u svim stepenima, ali njihova opservaciona uloga os-
taje. Neposrednost pristanka pokazuje da su na ovaj ili onaj nain postale uslovlje-
ne kao celine na perceptivno sline nervne unose i tako slue kao opservacione ta-
ke u eksperimentalnom testiranju hipoteza (Quine 2000: 6). Da li su onda novine
koje unosi u uenje o opservacionim reenicama dovele u pitanje nezavisnost op-
servacionih reenica od teorije? Prema Kvajnovim reima, njegov pogled na nauku
ukljuuje i relativistike i apsolutistike crte (Quine 1984: 293), meutim, istie da
se optube za relativizam koje se odnose na opservacione reenice mogu prevazii.
Naime, jezik uimo tako to najpre ovladavamo onim reenicama koje su
direktan odgovor na stimulus (uz ogradu da e se govoriti o stepenu njihove teore-
tinosti, odnosno opservacionalnosti). Upravo insistiranjem na ovakvom shvatanju
opservacionalnosti Kvajn namerava da ukloni tenziju izmeu holistikih ubeenja i
potrebe za poetnom takom koja treba da ouva empirizam, odnosno pojam empi-
rijskog sadraja i objektivnost nauke. Naime, opravdanje nauke i dalje e pronalazi-
ti u uspenim predvianjima opservacija.24 Iako je opservacija konkluzivna samo u
promenljivom stepenu, Kvajn je i dalje prihvata kao locus svedoanstva. Meutim,
Kvajn je istovremeno i holista, te istie da izvoenje opservacionih iskaza zahteva
skup meusobno povezanih hipoteza. Ovakav nain povezivanja teorije i spolja-
njeg sveta e, ini se, biti dovoljno empirizma kada sagledamo ambicije njegove
filozofske pozicije, a to emo pokuati da pokaemo u zakljuku.

24 Opservacioni test naunih hipoteza u stvari sastoji se u proveravanju opservacionih kondicio-

nala koje one impliciraju. Opservacioni kondicional je generalizacija koju dobijamo iz op-
servacionih reenica i sastoji se iz dve opservacione reenice. Njegov oblik moemo uproeno
predstaviti sa: Kad god X, onda Y. Ove reenice imaju optost nezavisno od mesta i vremena
izricanja, to ne znai da pretpostavljaju nekakvu ontologiju prostora ili vremena, ili nekakvu
univerzalnu kvantifikaciju nad njima. Skup opservacionih kondicionala koje teorija implicira
predstavlja njen empirijski sadraj.
Kvajnov naturalistiki empirizam protiv epistemolokog nihilizma 91

Smatramo da ovako zamiljeno stanovite ne nailazi na inherentna ogranienja.

Problem bi se ogledao u tome to Kvajn ne pojanjava u dovoljnoj meri kako bismo
od reenica koje predstavljaju puke odgovore na stimulaciju, prilikom uenja je-
zika, preli na artikulisane teorijske reenice (Fogelin 2004: 41). Odnosno obja-
njenje psiholokih mehanizama koji lee u pozadini analoke sinteze nije dovoljno
razvijeno (Gibson 2004: 190), to svakako predstavlja manu jednog naturalistikog
pristupa kakav je Kvajnov. Meutim, takve prigovore ostaviemo po strani, jer se
tiu odrivosti njegovog naturalistiko-bihejvioristikog shvatanja jezika za ije
razmatranje u ovom radu nemamo dovoljno prostora.
Predstoji nam, meutim, razmatranje jo jednog prigovora koji takoe ima veze
sa njegovom holistikom tezom, a od odgovora na njega e zavisiti i odgovori na
pitanja postavljena u uvodu rada.

6. Zakljuna razmatranja

Naime, u nekim od kasnijih radova, uprkos tome to je umerio holizam, Kvajn

ipak tvrdi da U pomalo doslovnom smislu, Dijemova teza vai ak i za ove op-
servacione iskaze jer e naunik i njih ponekad odbaciti ukoliko su u suprotnosti sa
dobro potkrepljenim korpusom teorije i ako nije uspeo da ponovi eksperi-
ment (Kvajn 2007e: 166). Ipak, Kvajn dalje u istom tekstu tvrdi da takav stav vai
u principu, ali da je u praksi to ekstremni sluaj, a sreom ne karakteristi-
ka (Quine 1981: 71).
Neki autori ne smatraju ovu distinkciju u praksi u principu zadovoljavaju-
om, izvodei pritom zakljuak da je priznavanje principijelne mogunosti revidi-
ranja opservacione reenice sve to nam je potrebno da im poreknemo nezavisan
empirijski sadraj (De Rosa, Lepore 2004: 81).
elimo ovaj prigovor nekako da dovedemo u vezu sa Rortijevim (Richard Ror-
ty) osvrtom na Kvajnovu filozofiju iz razloga to se sa Kvajnom slae u prihvatanju
holizma i odbacivanju tradicionalne epistemologije, ali ne prihvata Kvajnov reali-
zam, a samim tim ni njegov scijentizam (Gibson 1988: 79). Naime, Rorti smatra da
Kvajn usled govora o korespodenciji ne uspeva da uoi hegelijanske implikacije
sopstvenog bihejviorizma i holizma (Rorty 1980: 195). Oigledno je da Rorti za-
stupa radikalniju verziju holizma, a pod korespodencijom koju obezbeuju opserva-
cione reenice podrazumeva vezu kojom su teorije povezane sa svetom. Ovo mesto
je od izuzetne vanosti jer kada Kvajn govori o opservacionim reenicama, on ne
govori o korespodenciji sa svetom. Njegova razmatranja u ovom kontekstu su epi-
stemoloka, ne ontoloka, odnosno, nije zainteresovan za bavljenje teorijom istine,
ve teorijom opravdanja.
92 Jelena Miji

Ovakav stav prema opravdanju (svedoanstvu za naune teorije) u sklopu

Kvajnove filozofije ne smemo shvatiti suvie kruto, jer prema njegovim reima:
Verovanje i svedoanstvo, za razliku od istine ostaju stvar stepena. ta je onda sa
znanjem? Znanje je blisko istinitom verovanju podranom snanom evidencijom.
Koliko snanom? Ne postoji jasna granica pristajemo na [] neodreenost [zna-
nja] (Quine 1984: 295). To to Kvajn logiki (u principu) doputa njihovu revi-
zibilnost znak je samo jo jedne karakteristike njegove naturalistike pozicije, a re
je o folibilizmu koji ide zajedno sa odbacivanjem tradicionalnog shvatanja znanja
kao nesumnjivog. Oba prigovora zanemaruje neke vane aspekte Kvajnove pozicije
koji dozvoljavaju plauzibilnost distinkcije u praksi/u principu.
Meutim, to je samo jedan aspekt njegovog folibilistikog stanovita. Prema
Kvajnu, zapoinjemo svoje istraivanje unutar nasleene teorije o svetu i verujemo
u nju, meutim, takoe verujemo i da su neki njeni delovi pogreni, te pokuavamo
da poboljamo, razjasnimo i shvatimo taj sistem iznutra (Quine 1981: 72).
Jedno od naih naunih otkria, kako Kvajn tvrdi, jeste i injenica da informa-
cije o svetu dobijamo samo preko udara na nae ulne povrine, pa e nam to
otkrie posluiti kao princip demarkacije nauke od nenauke (Quine 1981: 181).
Kvajn ostavlja otvorenom mogunost da neka druga kultura zauzme radikalno
drugaiju liniju naunog razvoja voenu radikalno drugaijim normama u odnosu
na nae norme, a koje su opet opravdane njihovim naunim otkriima u jednakom
stepenu u kom su nae norme opravdane naim otkriima. Kvajn jeste folibilista
koji doputa takvu mogunost, meutim, kako sam kae: Bio bih veoma iznena-
en kada bih video ovu mogunost ostvarenu, ali, ne mogu da ponudim protiv-
dokaz (Quine 1981: 181).
Na krajnji zakljuak bie da njegov realistiki stav ne poiva na uenju o op-
servacionim reenicama, niti na zakljucima o empirijskom sadraju teorija. Od-
nosno, Kvajnov empirizam nam ne sugerie ni realizam, ni antirealizam. Kvajn je
minimalni realista, zdravorazumski realista ili, ako se tako moe rei, realista sa
uporitem u naturalizmu.
Neki autori su pokuavali da pokau da je, uprkos tome to Kvajn svoju po-
ziciju karakterie kao realistiku, njegovo stanovite ipak jedno relativistiko stano-
vite (Bergstrm 2006). U te rasprave ovde neemo zalaziti, jer se takve optube
temelje, pre svega, na raspravama koje su vezane za njegovu tezu subdeterminacije,
a koje se mogu voditi i pod pretpostavkom da smo fiksirali empirijsko svedoanst-
vo (Quine 1984: 294). Meutim, smatramo da se ak ni takav Kvajn relativista ne
bi mogao svrstati meu epistemoloke nihiliste koje smo spominjali u radu, bar na
osnovu sprovedene analize njegovog uenja o opservacionim reenicama.
Kvajnova teorija je vana, pre svega zbog naturalistikog pristupa koji je omo-
guio plauzibilan opstanak empirizma. Kvajn i jeste naturalizacijom empirizma u
najmanju ruku nainio metodoloki korak od neizmernog znaaja za filozofiju na-
Kvajnov naturalistiki empirizam protiv epistemolokog nihilizma 93

uke. Ali ukoliko pretpostavimo da se filozofski najinteresantnijim stanovitima

smatraju one teorije za koje se ini da reavaju najvei broj problema, bez sumnje
moemo istai naturalizovanje epistemologije kao prekretnicu u savremenoj filo-
zofiji. Dijalog izmeu filozofije i nauke je otvoren, a pitanje koje nam se namee
jeste na koji nain ovaj dijalog treba i moe da se odvija?

Jelena Miji
Univerzitet u Beogradu - Filozofski fakultet

Literatura

Bergstrm L. (2006), Quines Relativism, Theoria 72(4): 286298.

De Rosa R. and Lepore E. (2004), Quines Meaning Holisms, in: Gibson R. (ed.), The
Cambridge Companion to Quine, Cambridge: Cambridge University Press, pp. 6590.
Dejvidson D. (1995), Metafiziki ogledi, ivan Lazovi (prir.), Beograd: Radionica SIC.
Dijem P. (2003), Cilj i struktura fizike teorije, Novi Sad: Izdavaka knjiarnica Zorana
Stojanovia Sremski Karlovci.
Fogelin R. J. (2004), Aspects of Quines Naturalized Epistemology, in: Gibson Roger F.
(ed.), The Cambridge Companion to Quine, Cambridge: Cambridge University Press,
pp. 1946.
Frege G. (1995), Osnove aritmetike i drugi spisi, Zagreb: Kruzak.
Gibson R. (1986), The Philosophy of W. V. Quine An Expository Essay, Gainesville: Uni-
versity Press of Florida.
Gibson R. (1988), Enlightened Empiricism: An Examination of W.V. Quines Theory of
Knowledge, Gainesville: University Press of Florida.
Gibson R. (2004), Quines Behaviorism cum Empiricism, in: Gibson R. (ed.), The Cam-
bridge Companion to Quine, Cambridge: Cambridge University Press, pp. 181199.
Hylton P. (2007), Quine, Taylor & Francis e-Library.
Karnap R. (2004), Poricanje metafizike, u: Kron A. i Novakovi S. (prir.), Realizam,
naturalizam i empirizam, Beograd: Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta, str.197
205.
Kvajn V. V. O. (2007), Dve dogme empirizma, u: Lazovi . (prir.), Ontoloka relativnost
i drugi filozofski ogledi, Novi Sad: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia Sremski
Karlovci, str. 137164.
Kvajn V. V. O. (2007), Govor o objektima, u: Lazovi . (prir.), Ontoloka relativnost i
drugi filozofski ogledi, Novi Sad: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia Sremski
Karlovci, str. 3962.
Kvajn V. V. O. (2007), Istina po konvenciji, u: Lazovi . (prir.), Ontoloka relativnost i
drugi filozofski ogledi, Novi Sad: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia Sremski
Karlovci, str. 103136.
94 Jelena Miji

Kvajn V. V. O. (2007), Naturalistika epistemologija, u: Lazovi . (prir.), Ontoloka

relativnost i drugi filozofski ogledi, Novi Sad: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovi-
a Sremski Karlovci, str. 185206.
Kvajn V. V. O. (2007), O empirijski ekvivalentnim sistemima sveta, u: Lazovi . (prir.),
Ontoloka relativnost i drugi filozofski ogledi, Novi Sad: Izdavaka knjiarnica Zorana
Stojanovia Sremski Karlovci, str. 165184.
Lazovi . (1994), O prirodi epistemikog opravdanja, Beograd: FDS.
Magee B. and Ayer A. J. (1976), Logical Positivism and Its Legacy: Bryan Magee Talked to
A. J. Ayer, London: British Broadcasting Coproration.
Miji J. (2013), Feministika epistemologija: Kerke Kvajna, Filozofija i drutvo 24(3):
156176.
Nojrat O. (2004), Protokol-reenice, u: Kron A. i Novakovi S. (prir.), Realizam, natura-
lizam i empirizam, Beograd: Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta, str. 189196.
Patnam, H. (1992), Zato se razum ne moe shvatiti naturalistiki?, Theoria 35(1): 99
113.
Quine, W. V. (1981), Theories and Things, Cambridge: Harvard University Press.
Quine, W. V. (1984), Relativism and Absolutism, The Monist 67: 293295.
Quine, W. V. (1993), In Praise of Observation Sentences, The Journal of Philosophy
90(3): 107116.
Quine, W. V. (1998), From Stimulus to Science, Cambridge: Harvard University Press.
Quine, W. V. (1999), Rije i predmet, Zagreb: Kruzak.
Quine, W. V. (2000), I, you, and it: an epistemological triangle, in: Orenstein A. and
Kotatko P. (eds), Knowledge, Language and Logic: Questions for Quine, Dordrecht:
Kluwer Academic Publishers, pp. 161.
Quine, W. V. (2004a), The Nature of Natural Knowledge, in: Gibson, R. Jr. (ed.),
Quintessence, Harvard University Press, pp. 287300.
Quine, W. V. (2004b), The Scope and Language of Science, in: Gibson, R. Jr. (ed.),
Quintessence, Harvard University Press, pp. 193209.
Quine, W. V. (2004c), Two Dogmas in Retrospect, in: Gibson, R. Jr. (ed.), Quintessence,
Harvard University Press, pp. 5463.
Quine, W.V. (1992), Pursuit of Truth, Cambridge: Harvard University Press.
Rorty R. (1980), Philosophy and The Mirror of Nature, Princeton: Princeton University
Press.
Sineli S. (2009), Od tradicionalne do savremene filozofije nauke Theoria 2: 535.
Suppe, F. (1977), The Search for Philosophical Understanding of Scientific Theories, in:
Suppe F. (ed.), The Structure of Scientific Theories, Urbana: University of Illinois
Press, pp. 6243.
Weir, A. (2014), Quines Naturalism, in: Harman G. and Lepore E. (eds), A Companion to
W. V. O. Quine, Oxford: John Wiley & Sons, Inc.
Zori, A. (2014), O razlici izmeu Dijemove i Kvajnove holistike teze, Filozofija i
drutvo 25(1): 193207.
Kvajnov naturalistiki empirizam protiv epistemolokog nihilizma 95

Jelena Miji

Quine's Naturalistic Empiricism vs Epistemological Nihilism

(Summary)

The aim of this paper is, considering his naturalistic approach to the epistemology, to
examine why and in which way Quine tries to put himself between logical positivists and
epistemological nihilists in terms of understanding empirical evidence. Using a new met-
hod, he is going to form observational criteria with aim to overcome problems which were
insurmountable for logical positivism, thus not sacrificing science objectivity shaken by the
collapse of the traditional approach to epistemological issues. Intrigued by simultaneous
expression of radical and conservative tendency of Quines thought, in other words, by his
intention to maintain the balance between standpoints of traditional philosophy and epi-
stemological nihilism, we will endeavor to examine how much he is successful in his
design, and depending on the answers, we will evaluate the importance and relevance of
Quinean naturalistic approach to epistemology.
KEY WORDS: Naturalized epistemology, observation sentences, holism, empiricism, epi-
stemological nihilism.