Samopotovanje dolazi iznutra, iz ljubavi prema sebi, samoprihvatanja i miljenja o sebi kao o

vrednoj osobi. Ako ne verujemo sebi da smo vredni potovanja, zato bismo verovali drugima?
Samopotovanje dolazi iznutra, iz ljubavi prema sebi, samoprihvatanja i miljenja o sebi kao o
vrednoj osobi. Ako ne verujemo sebi da smo vredni potovanja, zato bismo verovali drugima?
Sebi emo verovati da smo vredni, ako smo to o sebi nauili u ranim danima. To uenje nastaje
kroz interakciju s naim negovateljima koji veruju da smo vredni, koji veruju u nas i koji imaju
dovoljno optimizma, hrabrosti i vere u sebe da mogu poverovati da emo i mi, uz njihovu
podrku, ostvariti svoje potencijale.Zdravom samopotovanju dete moe nauiti samo roditelj
sa zdravim samopotovanjem.Roditelj koji ne veruje sebe, naalost, nee moi ni da veruje u
dete.Kada drugi ljudi procene da osoba koja u odraslom dobu ima problem sa
samopotovanjem ipak jeste vredna voljenja, prihvatanja, divljenja, takva osoba u to nee moi
istinski da poveruje. Njen unutranji glas joj govori neto drugo. Vrlo esto taj unutranji glas
govori "ja sam folirant", "ja ne vredim", "ja nisam i ne mogu da budem to to vi mislite da jesam
i od mene oekujete".Sebi emo verovati da smo vredni ako smo to o sebi nauili u ranim
danima. To uenje nastaje kroz interakciju s naim negovateljima koji veruju da smo vredni, koji
veruju u nas i koji imaju dovoljno optimizma, hrabrosti i vere u sebe da mogu poverovati da
emo i mi, uz njihovu podrku, ostvariti svoje potencijale.Zdravom samopotovanju dete moe
nauiti samo roditelj sa zdravim samopotovanjem.Roditelj koji ne veruje sebe, naalost, nee
moi ni da veruje u dete.Kako dolazi do problema sa samopotovanjem i
samopouzdanjem?Tokom procesa vaspitanja i odrastanja, mi gradimo linost kroz ono to
autentino postajemo, nae elje, motive i interesovanja i kroz modifikacije i usmeravanja koja
dolaze od bitnih drugih, najpre roditelja. Roditeljsko vienje deteta moe umnogome da odredi
njegovo vienje sebe. Ukoliko su roditeljske elje gluve za deje, nametljive, stroge, ukoliko oni
ne umeju da oslunu dete, da se spuste na njegov nivo, da mu dozvole da se izrazi, da ga
usmeravaju na topao nain da postigne svoje ciljeve, esto doe do toga da mu zapravo
nameu svoje elje, ciljeve i svoje vienje njega samog. Ne pomau mu da linost razvije, ve
mu je nameu.Dete, naravno, nikad ne moe sasvim da odustane od svoje autentine sri, elja,
temperamenta, ali moe sve to da proba da negira, potiskuje, gura pod tepih, moe da pone
da ne veruje u njih, da ne veruje u sebe, a da veruje da treba da bude onakvo kakvim ga roditelji
vide da ispuni njihova oekivanja. Ono prestaje da veruje sebi i poinje da veruje njima.
Najee, njihove elje poinje da prihvata kao svoje, njihova nametanja, kao sopstvene ciljeve,
a njihova ogranienja kao sopstvene nemoi.Neka od te dece postaju uspena, neka, s druge
strane, postaju prilino neuspena. Nije retko da roditelji sputavaju prirodnu radoznalost deteta
govorei mu "nije to za tebe, zavri neki zanat". S druge strane, prirodna radoznalost deteta
moe ii, na primer, ka umetnosti, a roditelji mogu, recimo, verovati da je mnogo bolje da ide ka
neemu to e se lake i bre unoviti. U tom sluaju, dete moe polagano izrastati u jednu
veoma uspenu osobu, budueg rukovodioca, preduzetnika ali, opet iz roditeljskog vienja
njega samog, iz nametanja linosti.ta se deava sa autentinim interesovanjima i eljama
deteta?Sreom, to autentino nikada ne moe sasvim da se ugui, ono uvek negde postoji. Na
nesreu, ipak, moe da se desi da postoji kao neintegrisani deo linosti, tek slabi eho
neispunjenih potencijala koji se ponekada uje kao mata, neostvareni san. Ovo nametnuto to
je dolo u prvi plan poinje da dominira linou. Ipak, uvek ostaje nekakva rupa, nejasan
doivljaj da to nije sve, da to nije to i da, bez obzira na potencijalne uspehe, ostvaren ivot,
nema samopotovanja, samopouzdanja i vere da to to su ostvarili i postigli zaista vredi.Ako
nai najbitniji nisu verovali u nas, kako da verujemo u sebe? Ako nisu potovali nae elje,
vremenom smo nauili da ih i sami ne potujemo, da ne potujemo ni druge ljude koji ih potuju
jer im sada ne verujemo. Nauili smo, meutim, da u prvi plan guramo ono za ta nam je reeno
da smo sposobni bilo to zaista upueno na ideju veliine (kod onih koji postaju uspeni) ili na
omalovaavanja (kod onih koji postaju neuspeni).Mnoge veoma inteligentne osobe ne preu
ni na drugu godinu fakulteta, vrate se zanatu koji su bili naterani da zavre tokom
srednjokolskog obrazovanja, verujui da oni ne pripadaju tom "sloju pametnih". Mnoge veoma
inteligentne osobe zavre priznate i uvaene fakultete, postanu mladi poslovni ljudi sa
besprekornom karijerom, ali se i dalje ne oseaju kao da tu pripadaju, ve im se stalno vraa
ideja da su nekog prevarili, kao da drugi ne vide da oni zapravo ne vrede, kao da je pitanje
trenutka kada e ih provaliti i sve e se sruiti.Ono to preti da se srui, zapravo, odnosi se na
njihovu lano sraslu linost. La nije u uspehu, ve u linosti koja je postajala takvom za ljubav
roditeljima, a ne iz linih stremljenja. La je u tome to u tim osobama ima jo mnogo toga
skrivenog, jer se oekivala jedna strana medalje. La je jo i u tome to ostatak linosti ne sme
da se ispolji.Ono to preti da se srui, zapravo, odnosi se na njihovu lano sraslu linost. La nije
u uspehu, ve u linosti koja je postajala takvom za ljubav roditeljima, a ne iz linih stremljenja.
La je u tome to u tim osobama ima jo mnogo toga skrivenog, jer se oekivala jedna strana
medalje. La je jo i u tome to ostatak linosti ne sme da se ispolji.to se zanimanja tie, moda
bi mnoge osobe i izabrale to to roditelji ele, da su samo znali da ih nenametljivo usmere,
podre, da se ne meaju previe, da puste dete da doe do izraaja. Mnoge nihove elje se
esto i poklapaju s roditeljskim. Nije u tome stvar. Radi se o neprihvatanju autonomije, izbora,
linih stremljenja. esto se radi i o neprihvatanju odreenih oseanja, posebno agresivnih.
Roditelji dece s manjkom samopotovanja, uglavnom se u vaspitanju vode idejom da su dobra
deca posluna. Naalost, posluno dete postaje posluna odrasla osoba, a posluna osoba slua
druge o tome kakva je ona, povinuje se vienju sebe koje dobija od drugih sledei ideale osoba
kojima je verovala vie nego sebi.Ako kaemo detetu angaovanom oko neke aktivnosti u kojoj
uiva da to nije za njega esto e nam poverovati. Ono tada moe da negira svoju elju, da je
potiskuje, u zavisnosti od uzrasta sluie se mehanizmima odbrane koji su mu tada dostupni
kako bi se oslobodilo aktivnosti koje "nisu za njega". Naravno, sve e se to deavati jer je roditelj
procenitelj i dete poinje da veruje njemu vie nego sebi.Drugo dete e se buniti, postati divlje,
koristiti razne mehanizme koji e forsirati opozite roditeljskim eljama. U tom procesu verovae
da se oslobaa dok e ii u kontru onome to se od njega oekuje. Kontra nikad ne predstavlja
slobodno ponaanje. Zavisna je isto kao i povinovanje tuim eljama, samo je okrenuta u
suprotnost. Ipak, iako bude uspelo u svojim kontrama, dete bez podrke nee moi da se uzda u
sebe. Bie uplaeno oko odluka, mogue je da e oseati krivicu povodom njih, posebno ako ih
donosi na agresivan nain. Nee imati samopouzdanje jer je moralo da se bori protiv svojih
najbliih da bi postiglo neto.Podrka je kljuna za oseaj samopotovanja, samopouzdanja,
verovanja u to da radimo pravu stvar. Ako nai najblii u naim ranim danima ne veruju u nas,
neemo imati mogunosti da nauimo da verujemo u sebe. Uspeni ili neuspeni, posluni ili
kontraprotivni, javie se ideja manje vrednosti. U paketu s tom idejom, dolazi i stalna potraga za
tuim odobravanjem.Ogledanje dejih elja, linosti, stremljenja u ranom uzrastu i blagost i
nenametljivi podsticaji, kljuni su za razvoj vere u sebe. Roditelji na taj nain pokazuju detetu da
veruju u njega, a ono verujui im, ui da veruje u sebe.Kada nema toga u ranim danima,
samopotovanje se esto gradi uz pomo strunih lica, u procesu savetovanja i
psihoterapije.Kako se gradi samopotovanje u procesu psihoterapije?U procesu psihoterapije,
nama, prihoterapeutima, nuno je da razumemo kako je dolo do manjkavosti u samopozdanju,
koji je porodini milje, koje su strategije vaspitanja bile prisutne u klijentovoj porodici, ta su
roditelji oekivali, a ta branili, ta je od toga klijent prihvatao, a protiv ega se bunio. Za
poetak, bitno je da razumemo klijentovu ivotnu priu. Potom, pre ili kasnije, klijent e poeti
da pria o svojim idealima, o onome to bi eleo, a "ne moe", ne sme, "ne treba", o svojim
neostvarenim potencijalima, zabranjenim oseanjima. Terapeut, u ovom delu psihoterapije,
mora biti autentina podrka klijentu. Ne kroz bodrenje, savetovanje ili motivacione izjave, ve
kroz "korektivno emocionalno iskustvo". Korektivno ili popravno emocionalno iskustvo se
deava onda kada klijent ponovo poinje da osea emocije koje je "gurnuo pod tepih", da
izraava svoje zaboravljenje elje, da pria o neispunjenim inicijativama i da, ovog puta, u
terapijskom setingu doivi da je to sve ok. Da je dozvoljeno. Da je u redu. Da su njegove misli,
oseanja i eljeni postupci prihvatljivi, da nema nieg udnog, nakaradnog ili patogenog u njima.
Da je njegova autentinost nama autentino prihvatljiva.Napisala sam da terapeut mora biti
autentina podrka jer se ovakvi suptilni procesi ne mogu lairati. Moda su i roditelji
neautentino pruali podrku. Ako jesu, dete je to sasvim sigurno osetilo. Korektivno
emocionalno iskustvo moe nastati samo iz iskrene vere u nekog i iskrene podrke da se izrazi.
U suprotnom, "kao prihvatanje" nuno dovodi do kontraefekta ili do kratkog jaanja
samopouzdanja ili do obezvreivanja terapeuta i terapije ili i do jednog i drugog.Uz sve to, ovaj
proces je esto spor. Brojne tehnike za podizanje samopouzdanja koje su opisane na raznim
psiholokim portalima, esto su neefikasne ili deluju u kraem vremenskom periodu. I ma koliko
bila privlana ideja "brzog popravljanja linosti", valjalo bi da imamo u vidu da su manjkavosti i
problemi koje imamo uglavnom nastali rano, da smo dugo s njima iveli, da ih dobrim delom
nismo ni svesni, posebno ne njihovih uzroka. Kao to je bilo neophodno vreme da se problemi
izgrade i uvrste, tako je neophodno i da se razgrade i razviju funkcionalnije vetine i
sposobnosti, te usklade sa ostatkom linosti.U procesu psihoterapije, narueno samopouzdanje
gradi se "korektivno emocionalno iskustvo". Korektivno ili popravno emocionalno iskustvo se
deava onda kada klijent ponovo poinje da osea emocije koje je "gurnuo pod tepih", da
izraava svoje zaboravljenje elje, da pria o neispunjenim inicijativama i da ovog puta, u
terapijskom setingu doivi da je to sve ok.Renata Seni - See more at:
http://www.danas.rs/dodaci/psihologija/kako_se_narusava_i_gradi_samopostovanje.62.html?
news_id=317325#sthash.kmnyweEu.dpuf