2.

SVETLOST
Svetlost je opinjavajua sila prirode. Ona proima umetnost, knjievnost, mitologiju i nauku.
Filozof, naunik i dravnik Bejkn (FRANCIS BACON, 1561.1626.) svetlost je nazivao prvo boje
ostvarenje. Poslednje rei pesnika Getea (JOHANN WOLFGANG VON GOETHE, 1749.1832.) bile su:
Vie svetlosti!. Ajntajn, najvei fiziar 20. veka (ALBERT EINSTEIN, 1879.1955.), je jednom
izjavio: elim da razmiljam o svetlosti do kraja ivota. Razmiljanja Ajntajna i mnogih drugih, pre
i posle njega, o prirodi svetlosti proirila su nae razumevanje sveta i omoguila nam da razvijemo
tehnologije koje obogauju nae ivote.

2.1. SVETLOST U OPTICI

Pod pojmom svetlost, strogo uzevi, podrazumeva se samo onaj deo elektromagnetnog
zraenja koga moemo da vidimo vidljiva svetlost. Oblast spektra elektromagnetnih talasa koji
predstavljaju vidljivu svetlost zovemo vidljiva oblast, za koju se najee navodi da je u intervalu
talasne duine grubo od 400 nm do 800 nm. Zakoni optike koje ovde prouavamo mogu se primeniti i
na oblasti zraenja bliske vidljivoj, a koje nae oi ne vide. Zraenje u oblasti talasnih duina veih od
vidljive (niih frekvencija) nazivamo infracrvena svetlost, a samu oblast infracrvena oblast (IR,
lat. infra ispod, ruber crven, eng. infrared). Za oblast talasnih duina IR zraenja najee se
navodi grubo od 0.8 m do 1 mm. Elektromagnetno zraenje talasnih duina kraih od vidljive (viih
frekvencija) zovemo ultraljubiasta svetlost, a odgovarajuu oblast ultraljubiasta oblast (UV,
lat. ultra iznad, viola ljubiica, eng. ultraviolet), za koju obino kaemo da je u intervalu od
10 nm do 400 nm. U sledeem odeljku videemo kako se preciznije definie oblast vidljive svetlosti.

2.1.1. Oblast vidljive svetlosti

U spektru elektromagnetnog zraenja oblast vidljive svetlosti nije strogo ograniena. Osetljivost
ljudskog oka kontinuirano se menja sa talasnom duinom zraenja (odn. frekvencijom = c ).
Pri ravnomernoj raspodeli energije zraenja po talasnim duinama (odn. frekvencijama), oko kao
najjau svetlost vidi zraenje talasne duine = 555 nm (odn. frekvencije = 540 THz ). Ovo
zraenje izaziva oseaj uto-zelene boje. Prema
manjim i veim talasnim duinama osetljivost
oka postepeno opada, pa ostale boje u spektru
vidimo kao tamnije.
Osetljivost oiju razliitih ljudi zdravog
vida nije potpuno ista, pa se kao svetlosna
osetljivost obino navodi osetljivost oka
standardnog posmatraa, koja se dobija
statistikom obradom podataka o svetlosnoj
osetljivosti za vei broj ljudi. Postoje dva
razliita mehanizma vienja: oka adaptiranog na
slabu svetlost sumrano vienje, i oka
adaptiranog na dnevnu svetlost dnevno
vienje. Relativna osetljivost oka standardnog
posmatraa za dnevno vienje K u funkciji
talasne duine svetlosti (odn. frekvencije )
prikazana je na Sl. 2.1 (Vidi takoe 2.4.1).
Maksimum krive relativne osetljivosti na
Sl. 2.1. Kriva relativne osetljivosti oka standard-
= 555 nm (odn. = 540 THz ) poklapa se,
nog posmatraa adaptiranog na dnevnu nimalo sluajno, sa maksimumom intenziteta u
svetlost spektru Sunevog zraenja. Po dogovoru, grani-

1/22 08/02/25 08:13

 J. Slivka: SKRIPTA IZ OPTIKE

cama vidljive oblasti smatraju se one vrednosti (odn. ) na kojima osetljivost opadne na 1%
maksimalne vrednosti. Sa Sl. 2.1 se vidi da je kratkotalasna granica vidljive oblasti na = 430 nm ,
odn. = 697 THz , dok je dugotalasna granica na = 690 nm , odn. = 434 THz . Ispod
kratkotalasne granice prostire se ultraljubiasta oblast, a iznad dugotalasne granice infracrvena. Ovako
dogovorene granice vidljive oblasti i ovakav oblik krive osetljivosti pokazuju da, zapravo, moemo
videti i zraenje u bliskoj infracrvenoj i bliskoj ultraljubiastoj oblasti, samo ga moramo mnogostruko
pojaati. No, osetljivost oka van ovako definisane vidljive oblasti ipak jako brzo opada.

2.1.2. Nastajanje svetlosti

2.1.2.1. Mehanizam emisije i apsorpcije svetlosti

Najznaajniji fiziki sistemi u kojima se odigrava emisija i apsorpcija energije zraenja,
naroito svetlosti, su vezana naelektrisanja, tj. elektroni vezani u atomske sisteme. Dakle,
mikroskopski izvori (i apsorberi) svetlosti, tzv. elementarni radijatori supstancije su atomi, molekuli,
joni i molekul-joni. Najvei deo hemijskog i optikog ponaanja obine supstancije odreen je
elektronima u spoljanjim ljuskama, pa ih zato u hemiji razmatramo pod imenom valentni elektroni, ili
u optici, optiki elektroni. Ostatak elektronskog oblaka se obino formira u zatvorene ljuske, vre
vezane za jezgro. Ove zatvorene ili popunjene ljuske sainjene su od odreenog broja elektronskih
parova. Svetlost se emituje ili apsorbuje tokom rearaniranja spoljanje raspodele naelektrisanja
elektronskog oblaka. Ovaj mehanizam preovlauje u najveem broju izvora svetlosti, ali postoje i
drugi mehanizmi, na primer, sinhrotronsko zraenje.
Atomski sistem opstojava sa svojim skupom elektrona postavljenim u neku stabilnu konfigu-
raciju koja odgovara njihovoj najnioj raspodeli energije. Svaki elektron je u najniem moguem
energijskom stanju koje mu je na raspolaganju, a atom kao celina je u tzv. konfiguraciji osnovnog
stanja. Tamo e verovatno ostati neogranieno, ako ga nita ne poremeti. Svaki mehanizam koji unosi
energiju u atom promenie stanje atoma. Takvi mehanizmi su, na primer, sudar sa drugim atomom,
elektronom ili fotonom. Prema kvantnomehanikoj teoriji, atomski sistem sa svojim elektronskim
oblakom moe postojati samo u odreenim specijalnim konfiguracijama koje odgovaraju samo
odreenim vrednostima energije diskretnim energijskim nivoima. Pored osnovnog stanja, postoje i
tzv. pobuena stanja, svako od njih pridrueno odreenoj konfiguraciji oblaka i odreenoj, dobro
definisanoj, energiji energijskom nivou. Kada jedan ili vie elektrona okupira nivo vii od svog
nivoa osnovnog stanja, kaemo da je atom pobuen, ekscitovan (lat. excitare, pobuditi, uzbuditi)
u stanju koje je po prirodi nestabilno i privremeno [Sl. 2.2].

Sl. 2.2. Elektronski oblak atoma u osnovnom i pobuenom stanju

08/02/25 08:13 2/22

 2. SVETLOST

Kada se atomu preda dovoljno energije (ovde su nam od interesa energije dovoljne za promenu
stanja njegovog optikog elektrona), to god da je uzrok, atom moe reagovati naglim prelazom sa
nieg na vii energijski nivo. Elektron obino vri veoma brz prelaz, kvantni skok, iz orbitale
osnovnog stanja u jedno od dobro ralanjenih pobuenih stanja, tj. na jedan od pobuenih energijskih
nivoa. Po pravilu, iznos energije preuzet u procesu jednak je energijskoj razlici izmeu poetnog i
krajnjeg stanja, a poto je ona odreena i dobro definisana, iznos energije koju moe apsorbovati atom
je kvantovan (tj. ogranien na odreene iznose, lat. quantum, koliina). Kao to je reeno, mehaniz-
mi pobuenja mogu biti razliiti i detaljnije e o njima biti govora kasnije [2.2.2].
Pobueno stanje atoma je kratkoivea pojava. Obino nakon oko ~ 10 8 s ili ~ 109 s pobu-
eni atom se spontano sputa u neko nie stanje, najee u osnovno stanje, gubei usput energiju
pobuenja, pa kaemo da se atom deekscituje. Ovo preraspodeljivanje energije moe nastati putem
emisije zraenja radijaciona deekscitacija, ili (naroito u supstancijama velike gustine) prenoe-
njem energije na susedne atome meuatomskim sudarima unutar sredine sudarna deekscitacija, sa
krajnjim efektom pretvaranja u toplotnu energiju. Akti deekscitacije su statistiki raspodeljeni u
vremenu od trenutka ekscitacije, tj. interval od momenta ekscitacije do momenta deekscitacije za
razliite atome je razliit, a navedeno vreme, reda veliine ns, je tzv. srednji ivot pobuenog stanja,
koji se odnosi na ansamble sa velikim brojem atoma.
Ako je atomski prelaz praen emisijom zraenja, energija E nastalog fotona, kvanta
elektromagnetnog zraenja, jednaka je kvantovanom smanjenju energije atoma:
E = Ei Ef ,
gde je Ei energija poetnog, inicijalnog stanja, a E f energija krajnjeg, finalnog stanja.

Sl. 2.3. Osnovno i pobueno stanje, ekscitacija pomou talasa/fotona rezonantne energije i
radijaciona deekscitacija uz emisiju talasa/fotona iste energije

Preko relacije E = h , gde je h PLANCKova (Plank) konstanta, ova energija odgovara

odreenoj frekvenciji pridruenoj i fotonu i atomskom prelazu izmeu ta dva data stanja. Ta
frekvencija se zove rezonantna frekvencija, a atom ih moe imati nekoliko (svaku sa svojom
verovatnoom dogaanja [Sl. 2.4]) i na svakoj od njih atom vrlo efikasno apsorbuje (rezonantna
apsorpcija) i emituje energiju. Atom zrai kvant energije koji se najverovatnije stvara spontano, na
licu mesta, preko elektrona koji prelazi izmeu ta dva stanja (spontana radijaciona deekscitacija).

3/22 08/02/25 08:13

 J. Slivka: SKRIPTA IZ OPTIKE

Sl. 2.4. Prelazi izmeu razliitih energijskih nivoa u atomu vodonika i odgovarajui spektri u vidljivoj
oblasti: emisioni (gore) i apsorpcioni (dole)

2.1.2.2. Talasni paket i prirodna irina spektralne linije

Iako za sada ono to se dogaa u intervalu od ~ 10 8 s nije sasvim jasno, moe biti od pomoi
ako se zamisli da orbitalni elektron vri svoj energijski prelaz nanie putem postepeno priguenog
oscilatornog kretanja na odreenoj rezonantnoj frekvenciji. Izraena svetlost se tada moe zamisliti na
poluklasini nain kao emitovana preko kratkog oscilatornog impulsa, ili u obliku talasnog paketa,
koji traje manje od, grubo, ~ 10 8 s to je slika koja se slae sa eksperimentalnim opaanjima. Potpu-
nije tumaenje ovog procesa daje kvantna elektrodinamika. Korisno je da se o ovom elektromagnet-
nom impulsu misli kao pridruenom na neki neodvojiv nain fotonu. Tako je ovaj oscilatorni impuls
poluklasina reprezentacija ispoljavanja talasne prirode fotona. Ali, ove reprezentacije nisu jednake u
svakom pogledu: elektromagnetni talasni paket je klasina kreacija koja se moe sasvim dobro
upotrebiti za opisivanje prostiranja i prostorne raspodele svetlosti, no ipak, njegova energija nije
kvantovana, niti se on moe strogo lokalizovati, a to je sa druge strane sutinska karakteristika fotona.
Zato, kada govorimo o talasnim paketima, moramo imati na umu da u toj zamisli treba da ima neto
vie od klasinog oscilatornog impulsa elektromagnetnog talasa.
Talasni paket se kree grupnom brzinom, koja pri kretanju kroz supstanciju ne mora da se
poklapa sa faznom. Razmotrimo redove veliina nekih fizikih veliina vezanih za talasni paket
svetlosti. Ako je trajanje emisije t ~ 10 8 s , duina talasnog paketa u vakuumu bie:
x = c t ~ 3 108 m s 10 8 s ~ 1 m .
Broj oscilacija ili talasa po paketu dobiemo deljenjem duine paketa talasnom duinom
svetlosti:
x 1m
n = ~ ~ 10 6 .
0.5 m
Talasni paket se moe karikirano
predstaviti kao na Sl. 2.5, s tim da se,
naravno, ne moe nacrtati milion
oscilacija. On, dakle, predstavlja neku
celinu koja se, prihvatajui neke uslove,
moe lokalizovati u prostoru i vremenu.
Sl. 2.5. Talasni paket

08/02/25 08:13 4/22

 2. SVETLOST

Iz teorije oscilacija i talasa je poznato da se pomou harmonijskih funkcija, sin(2 t ) ili

cos (2 t ) , sa jednom, strogo datom frekvencijom mogu opisivati samo strogo periodini procesi.
Za takve talase rekli bismo da su strogo monohromatski (gr. ' , jedan, ~ , boja). No,
jednostavne harmonijske funkcije koje sadre samo jednu frekvenciju su idealizacije ponekad
razumne, ali ipak idealizacije. Pre poetka oscilovanja ak i savrenog oscilatora, amplitude oscilacija
i emitovanog talasa oigledno su nula, kao to su to i nakon prestanka. Jednostavna harmonijska
funkcija nema takvo ogranienje u svojoj vremenskoj zavisnosti, i jasno, sama po sebi ne moe
kompletno predstavljati takav proces.
FOURIERova (Furije) analiza [????] ovakvih, kvaziperiodinih procesa, kakav je i talasni
paket svetlosti, pokazuje da se njima, umesto jedne date frekvencije, mora pripisati interval
frekvencija , koji je po redu veliine obrnuto srazmeran trajanju oscilovanja:
1
.
t
Ovaj interval se naziva irina frekventne trake i ona je utoliko vea ukoliko je talasni paket
krai. Drugim reima, ako je talasni paket bolje lokalizovan u prostoru, njegova frekvencija je
razmazanija u irem intervalu. Ovo je od izuzetnog znaaja u kvantnoj mehanici, gde se estice
opisuju talasnim paketima, a gornja relacija je u bliskoj vezi sa HEISENBERGovom (Hajznberg) rela-
cijom neodreenosti. Za vidljivu svetlost je ~ 1 (10 8 s ) ~ 108 Hz , a relativna irina frekventne
trake ~ (108 Hz ) (1015 Hz ) ~ 10 7 .
Konana irina frekventne trake povlai za sobom i konaan interval talasnih duina, pri emu
e im relativne irine biti jednake, = , i otuda

= .

Ovaj interval talasnih duina, koji odgovara irini frekventne trake, zove se prirodna irina
spektralne linije. Atribut prirodna potie otuda to, kada bismo i imali spektralni instrument
neograniene moi razlaganja, rezultat razlaganja svetlosti ne bi bila beskonano uska spektralna
linija, ve traka irine bar . Za vidljivu svetlost prirodna irina spektralne linije je
~ 107 106 m ~ 1013 m ~ 104 nm . Videemo nadalje [2.2.1.1] da svetlost emitovana iz
velike veine makroskopskih svetlosnih izvora, ak i kada elementarni radijatori od kojih se oni
sastoje imaju dobro definisanu i jednaku energiju prelaza, pri spektralnom razlaganju daje spektralne
linije ija irina mnogostruko prelazi prirodnu irinu. Tome treba dodati jo i irinu usled konane
moi razlaganja spektralnog instrumenta, tzv. instrumentalnu irinu. Ipak za takvu svetlost, uz sva
gornja ogranienja, kaemo da je monohromatska, ali moramo imati na umu da je ona ustvari kvazi-
monohromatska.

2.2. SVETLOSNI IZVORI

Obini makroskopski izvori svetlosti su ansambli ogromnog broja elementarnih radijatora.
Individualni akti emisije ovih radijatora nisu korelirani ni u vremenu ni po pravcu. Svetlost emitovana
iz takvog ansambla nasumino orijentisanih nezavisnih atoma sastojae se od talasnih paketa u svim
pravcima. Nijedan od njih nee biti u konzistentnom faznom odnosu sa drugima, niti e oni imati
zajedniku polarizaciju, tj. istu ravan oscilovanja elektrinog, odn. magnetnog vektora. To je u
izrazitoj suprotnosti sa kontinualnim, polarizovanim, dugakim talasnim paketima, generisanim
pomou strujnih oscilacija u anteni predajnika radiotalasa. Usklaenost zraenja elementarnih
radijatora na makroskopskom nivou postie se kod lasera [2.2.2.3].

5/22 08/02/25 08:13

 J. Slivka: SKRIPTA IZ OPTIKE

2.2.1. Karakteristike svetlosnih izvora

2.2.1.1. Monohromatinost svetlosnih izvora

Atomski prelaz sa jednog nivoa na drugi se karakterie emisijom sa dobro definisanim uskim
opsegom frekvencija. Uz ogranienje usled prirodne irine linije [2.1.2.2], monohromatinost bi
mogla da se ostvari samo u ansamblima mirujuih identinih atoma u istim stanjima, pod istim
uslovima, i to tako da oni ne reaguju meusobno. Meutim, realno uvek postoji neko proirenje
frekventne trake tog zraenja. Prvi razlog za to je kretanje emitujuih estica. Proirenje nastaje zbog
toga to frekvencija koju registruje detektor svetlosti zavisi od brzine kojom se u odnosu na njega
kree emiter. To je tzv. DOPPLERov efekt (Dopler) u optici [????]. Kako u normalnim uslovima
elementarni radijatori vre nasumino toplotno kretanje sa statistiki raspodeljenim brzinama, detektor
svetlosti registrovae frekvencije u nekom opsegu ija irina zavisi od temperature.
Samo su energijski nivoi izolovanih atoma otro definisani, a kada se dva atoma dovedu blizu
jedan drugog, rezultat je malo pomeranje i cepanje energijskih nivoa svakog od njih, zato to oni
deluju jedan na drugog. U realnim izvorima atomi se stalno sudaraju, a rezultat je dodatno proirenje
frekvencije zraenja koje se registruje u detektoru.
Ipak, uopte uzev, spektri zraenja gasova niskog pritiska, iji atomi ne interaguju znaajno,
sastoje se od otrih linija, tj. dosta dobro definisanih frekvencija (odn. talasnih duina) karakteristinih
za date atome (linijski spektri, [Sl. 2.6 b]). Sa druge strane, mnotvo trajno interagujuih atoma u
kondenzovanom stanju stvara ogroman broj ovako pomerenih nivoa, efektivno irei svaki od njihovih
originalnih nivoa, i razmazujui ih u praktino kontinuirane trake. Zato su spektri tenosti i vrstih tela
proireni u iroke opsege frekvencija (trakasti [Sl. 2.6a] i kontinuirani spektri).

Sl. 2.6. (a) Trakasti spektar molekularnog vodonika H2. (b) Linijski spektar atomskog vodonika H.

2.2.1.2. Koherentnost svetlosnih izvora

Kao to je poznato iz fizike talasa, uslovi koherentnosti (lat. cohaerens, koji se dri zajedno)
talasa uopte su:
ista frekvencija / talasna duina (tj. monohromatinost),
stalna fazna razlika,
ista ravan oscilovanja (za transverzalne talase).
Kod obinih svetlosnih izvora ni jedan od ovih uslova nije ispunjen: njihovo zraenje nije
monohromatino (spektri mogu biti i kontinuirani), talasni paketi nisu korelirani ni u vremenu, ni po
pravcu prostiranja, ni po ravni oscilovanja. Zbog toga za zraenje obinih svetlostnih izvora [2.2.2.1,
2.2.2.2] kaemo da je nekoherentno. Sa druge strane, svi ovi uslovi se dobro ostvaruju kod lasera
[2.2.2.3].

2.2.1.3. Osvetljavanje makroskopskim izvorom

Energija pojedinanog talasnog paketa odgovara energiji fotona i iznosi

E = h ~ 7 1034 J s 5 1014 Hz ~ 1019 J ~ 1 eV .

08/02/25 08:13 6/22

 2. SVETLOST

Brzinu emitovanja talasnih paketa (broj u jedinici vremena) iz nekog makroskopskog izvora,
R , proceniemo kao
P
R= e ,
E
gde je Pe snaga zraenja izvora. Za sijalicu elektrine snage 100 W svetlosna snaga je oko 10%,
1
dakle, Pe ~ 10 W , pa je R ~ 10 W 10 19 J ~ 10 20 s . Brzina emitovanja talasnih paketa iz
makroskopskih izvora svetlosti je, dakle, vrlo velika, pa je osvetljenost svake take na povri koju
osvetljava izvor, ustvari, vremenska srednja vrednost osvetljenosti od ogromnog broja talasnih
paketa koji pristiu u tu taku u nekom periodu posmatranja koji je obino mnogo vei od vremenskog
intervala izmeu pristizanja pojedinih talasnih paketa.
Elementarni radijatori makroskopskih izvora su meusobno nekoherentni, pa je i svetlost iz
pojedinih delova makroskopskih izvora meusobno nekoherentna. Naravno, nekoherentna je i svetlost
iz dva ili vie takvih izvora, pa ne moemo oekivati pojavu interferencije [????] pri osvetljavanju
neke povri obinim svetlosnim izvorima. Drugim reima, osvetljenost neke take ili povri iz takvih
izvora prosto je jednaka zbiru doprinosa od svakog izvora (ili od delova jednog izvora).

2.2.2. Vrste svetlosnih izvora

Najea podela svetlosnih izvora je prema mehanizmu pobuivanja njihovih elementarnih
radijatora. Prema ovoj podeli svetlosni izvori dele se na toplotne, luminiscentne i laserske, pri emu
izmeu prve dve kategorije granica podele nije otra.

2.2.2.1. Toplotni svetlosni izvori

Na niskim temperaturama atomi tee da budu u svojim osnovnim stanjima; na postepeno sve
veim temperaturama, sve vie i vie njih postaje pobueno atomskim sudarima. Toplotnim
svetlosnim izvorima nazivamo takve sisteme u kojima do ekscitacije elementarnih radijatora dolazi
sudarima koji su posledica haotinog toplotnog kretanja u toplotnoj ravnotei (ili blizu nje).
Svetlosni kvanti se unutar tela mnogo puta apsorbuju i reemituju na ogromnom broju elementarnih
radijatora pre no to ga napuste u obliku svetlosti, pa je i samo zraenje u toplotnoj ravnotei sa
radijatorom. Na niim temperaturama pobuuju se i deekscituju samo stanja niih energija, dok se na
viim temperaturama pobuuju i deekscituju i vii energijski nivoi. Elektromagnetno zraenje koje
ovako nastaje javlja se, dakle, na svim temperaturama (toplotno zraenje), ali e oblast frekvencija,
odn. talasnih duina na kojima se emituje najvei deo ovog zraenja zavisiti od temperature. Ovde se
obino misli na emisiju kontinuiranih spektara iz usijanih kondenzovanih tela (vrstih, tenih) ili
gasova pod visokim pritiskom. Na niim temperaturama najvei deo zraenja je u infracrvenoj oblasti,
a iznad 525 C deo zraenja javlja se i u vidljivoj oblasti, pa vidimo da tela zagrejana na ovu
temperaturu svetle tamnocrvenom svetlou (usijana tela). Zakoni toplotnog zraenja najlake se
prouavaju uvodei koncept apsolutno crnog tela, koje ustvari predstavlja savreni radijator i
apsorber na svim talasnim duinama zraenja. Njime emo se detaljnije baviti u ????.

7/22 08/02/25 08:13

 J. Slivka: SKRIPTA IZ OPTIKE

Za nas najvaniji i najjai svetlosni izvor u prirodi

je Sunce. Taj izvor energije koja se dobija
termonuklearnom fuzijom obasjava nau planetu
zraenjem vie nego dovoljnim za odravanje praktino
svih meteorolokih procesa i ivota na njoj. Sloj Sunca
koji emituje zraenje u vidljivoj i njoj bliskim oblastima
zove se fotosfera. Spektralna raspodela kontinuiranog
zraenja iz ovog sloja relativno velike gustine vrlo je
bliska raspodeli koju emituje crno telo usijano na
temperaturu od ~ 6000 K. Meutim, finije razlaganje
spektra Suneve svetlosti pokazuje veliki broj uskih
tamnih linija na pozadini kontinuirane raspodele. To su
tzv. FRAUNHOFERove linije (Fraunhofer) [Sl. 2.9] koje
nastaju kao posledica apsorpcije dela kontinuiranog Sl. 2.7. Fotosfera i hromosfera Sunca
spektra fotosfere na odreenim diskretnim vrednostima
talasnih duina u neto hladnijem i mnogo razreenijem sloju Suneve atmosfere hromosferi.
Razreeni gasovi hromosfere inae emituju linijske spektre koji odslikavaju njen atomski sastav, ali na
istim talasnim duinama istovremeno i snano apsorbuju zraenje, reemitujui ga potom u pun
prostorni ugao, tako da ih mi na pravcu posmatranja svetlosti iz fotosfere vidimo kao tamne linije. Taj
proces poznat je pod imenom atomska apsorpcija [Sl. 2.8].

Sl. 2.8. Nastajanje emisionih i apsorpcionih spektara

Sl. 2.9. FRAUNHOFERove linije

Svetlost koja sa Sunca dospeva na povrinu Zemlje znatno se modifikuje pri prolazu kroz njenu
atmosferu. Najvei deo ubitanog kratkotalasnog UV zraenja se pri tome apsorbuje.

08/02/25 08:13 8/22

 2. SVETLOST

Najstariji vetaki svetlosni izvori zasnivaju se na plamenu. Plamen je produkt sloenog niza
hemijskih reakcija sagorevanja gasova, uglavnom oksidacije ugljenika i vodonika. Kod primitivnijih
svetlosnih izvora (svea, petrolejska lampa) sagorevanje je nepotpuno, pa se deo ugljenika izdvaja u
obliku ai, koja, usijana u plamenu, daje kontinuirani spektar nalik spektru crnog tela odgovarajue
temperature. Kod ureaja sa potpunijim sagorevanjem (gasna svetiljka) temperatura je mnogo via, ali
je svetljenje samog plamena slabo i sa neodgovarajuim spektralnim sastavom (trakasti i linijski
spektri). Zato se u takav plamen stavlja mreica od materijala otpornog na oksidaciju i sa visokom
takom topljenja, koja, usijana, opet kao vrsto telo daje svetlost sa kontinuiranim spektrom, ali
takvim koji odgovara sada vioj temperaturi sagorevanja, to daje bolje svetlosno iskorienje utroene
hemijske energije. Razne boje plamena (vatromet) mogu se dobiti dodavanjem u gorivo lako
isparljivih jedinjenja metala iji atomi emituju linijske spektre na talasnim duinama odgovarajuih
boja.
Sijalice sa arnom niti ili inkalescentne sijalice (lat. incalescentia, zaarivanje) koriste
JOULEovu (Dul) toplotu elektrine struje proputene kroz arnu nit za njeno usijavanje, pa takoe
spadaju u toplotne izvore svetlosti. Otpornost materijala arne niti na isparavanje ograniava
usijavanje na temperature do oko 3000 K. Maksimum raspodele kontinuiranog spektra svetlosti
ovakvih sijalica je na oko 960 nm, dakle, u infracrvenoj oblasti, a na energiju izraenu u vidljivoj
oblasti otpada svega oko 10% utroene elektrine energije.

2.2.2.2. Luminescentni svetlosni izvori

Luminescencija (novolat. luminescentia) je termin koji oznaava emisiju svetlosti ne na
osnovu energije termikog kretanja, nego pretvaranjem energije nekog drugog porekla u svetlosnu.
Luminescentni svetlosni izvor ne mora biti zagrejan do luminescencije moe doi i na vrlo niskim
temperaturama, pa luminescentne svetlosne izvore obino zovemo hladni svetlosni izvori.
Luminescentno zraenje je vrlo daleko od toplotne ravnotee sa radijatorom. Luminescirati mogu tela
u svim agregatnim stanjima. Elementarni radijatori mogu biti atomi, molekuli, joni, kako oni slabo
interagujui u razreenim gasovima, tako i oni vezani u tenostima ili u kristalnoj reetki. Preovlau-
jui oblik spektara je linijski i trakasti.
Kod luminescencije mogu postojati i vrlo dugi poluivoti pobuenih stanja, pa luminescenciju
prema toj osobini delimo na fluorescenciju i fosforescenciju. Kod fluorescencije (fr. fluorite, mineral
fluorit, CaF2, koji pokazuje ovu pojavu) srednji ivot pobuenog stanja krai je od 104 s, dok kod
fosforescencije (novolat. phosphorescentia, element fosfor pokazuje ovu pojavu) emisija svetlosti
nakon prestanka agensa koji ekscituje elementarne radijatore moe trajati i satima.
Naini ne-toplotnog pobuivanja mogu biti razliiti:
Fotoluminescencija nastaje kada do ekscitacije elementarnih radijatora doe usled ozraivanja
elektromagnetnim zraenjem talasne duine krae od talasne duine vidljive oblasti UV
svetlou. Optiki elektroni se pobuuju na stanja visoke energije, deo energije se odaje
neradijativnim prelazima (sudarima), a ostatak u obliku fotona vidljive svetlosti. Ovaj proces se
javlja kod mnogih kristala (na primer fluorit, po kome je fluorescencija i dobila ime), a meu
organskim jedinjenjima je gotovo redovna pojava. Kaemo da dolazi do konverzije talasnih
duina. Primer praktinog svetlosnog izvora koji koristi konverziju je fluorescentna cev.
Proputanjem elektrine struje kroz paru ive u ovoj cevi javlja se emisija zraenja (vidi
elektroluminescencija) delom u vidljivoj, a delom u UV oblasti. UV deo zraenja se u sloju
materijala kojim je presvuena unutranja povrina cevi konvertuje u vidljivu svetlost.
Kod elektroluminescencije do pobuivanja dolazi na raun energije naelektrisanih estica koju
one prethodno dobiju ubrzavanjem u elektrinom polju. U gasovima ova se energija prenosi na
elementarne radijatore putem sudara sa ubrzanim elektronima ili jonima. Primeri
elektroluminescentnog svetlosnog izvora sa razreenim gasom kao svetleim telom su svetlee

9/22 08/02/25 08:13

 J. Slivka: SKRIPTA IZ OPTIKE

cevi za reklame (neonske cevi). Cevi punjene razliitim gasovima daju svetlost raznih boja. U
vrstim telima, kristalima, opet, elektrino polje prebacuje elektrone iz nie u viu energijsku
zonu, a njihovim vraanjem u niu energijsku zonu emituje se svetlost. To su providni kristali sa
poluprovodnikim osobinama kao, na primer, SiC, GaP, GaAs, CdS, ZnS. Primer kristalnog
elektroluminescentnog svetlosnog izvora je tzv. svetlea dioda (LED, eng. Light Emitting
Diode).
Kada u supstanciju prodire jonizujue zraenje: -, -, -zraci poreklom iz radioaktivnog raspada,
X-zraci, kratkotalasni UV-zraci ili estice ubrzane u akceleratorima do visokih energija, dolazi do
ekscitovanja elektrona ne samo spoljanjih ljuski nego i unutranjih, ili do izbacivanja elektrona iz
atoma (jonizacija). Proces gubitka energije jonizujueg zraenja u supstanciji kod estica velike
energije je viestepen i moe biti veoma komplikovan. Jedna od posledica naknadnog
rearaniranja atomskog omotaa je i emisija svetlosti radioluminescencija. Ova pojava je od
velikog znaaja za detekciju jonizujueg zraenja (scintilacioni detektori). Na radioluminiscenciji
su zasnovani slabi svetlosni izvori kojima nije potrebna spoljanja energija napajanja na primer,
oznake koje svetle u mraku na nianima, brojanicima satova, kompasa itd. One se prave
meanjem fluorescentne supstancije sa malom koliinom nekog dugoiveeg radionuklida, obino
-emitera. Ekran aparata za rendgenoskopiju je takoe primer izvora svetlosti na principu
radioluminescencije.
Negde izmeu elektroluminescencije i radioluminescencije je katodoluminescencija. Svetljenje
se ovde pojavljuje kao posledica pobuivanja elementarnih radijatora u, obino tankom, sloju
fluorescentne supstancije udarom elektrona ubrzanih u vakuumu potencijalnom razlikom reda
veliine 10 kV (katodni zraci). Ovakvim supstancijama presvlae se unutranje strane ekrana
katodnih cevi (ekranski fosfori), koje imaju veoma rairenu primenu kod osciloskopa, televizora,
monitora, radara, sonara itd [Sl. 2.10 levo]. Izborom razliitih fosfora i energije upadnih elektrona
mogu se dobiti svetlosti razliitih boja, to omoguuje stvaranje slike u boji na ekranu [Sl. 2.10
desno].

Sl. 2.10. Katodoluminescentni sloj u ekranu monohromne katodne cevi (levo) i mozaik
katodolumnescentnih fosfora u ekranu kolor-katodne cevi

U rezultatu nekih hemijskih procesa mogu nastati molekuli u pobuenom stanju koji radijacionom
deekscitacijom daju svetlost. Takav nain direktnog pretvaranja hemijske energije u svetlost zove
se hemiluminescencija. Primer hemiluminescentnog izvora svetlosti je hemijska baklja ampula
sa dve tenosti koje, promeane nakon razbijanja pregrade, zapoinju hemijsku reakciju koja
proizvodi svetlost u trajanju do oko 1 h. Pojava hemiluminescencije rairena je u ivom svetu gde
se naziva bioluminescencija: u mraku svetle bakterije, neke gljive, insekti (svici), dok meu
stanovnicima mora ona gotovo predstavlja pravilo: od fosforesciranja planktona na povrini, preko
meduza, do dubinskih riba.

08/02/25 08:13 10/22

 2. SVETLOST

Molekuli u pobuenom stanju mogu nastati i kidanjem meumolekulskih veza do ega dolazi na
primer, prilikom mehanikog mrvljenja kristala. Takva pojava direktnog pretvaranja mehanikog
rada u svetlost zove triboluminescencija (gr. , tarem). Mehanika energija u obliku
ultrazvuka takoe moe pobuditi molekule na luminescenciju i to je sonoluminescencija (lat.
sonus, zvuk).
Neki vani i vrlo efikasni svetlosni izvori proizvode svetlost kombinujui toplotno zraenje na visokoj
temperaturi (koja se dobija JOULEovom toplotom usled provoenja elektrine struje) i elektrolumi-
nescenciju. Takvi su elektrini luk i neke od gasnih cevi sa visokim pritiskom. Dok je svetlost
elektrinog luka po spektralnom sastavu slina Sunevoj, dotle je spektar svetlosti gasnih cevi (ivina
lampa, natrijumova lampa) vie u obliku traka, koje, ustvari, predstavljaju jako proirene linije
dotinog gasa u razreenom stanju.

2.2.2.3. Laseri

2.2.2.3.1. Osnovni principi rada lasera

Jedno od velikih dostignua moderne fizike je konstrukcija makroskopskog koherentnog izvora
svetlosti lasera. Re LASER je akronim od eng. Light Amplification by Stimulated Emission
of Radiation, pojaavanje svetlosti stimulisanom emisijom zraenja. Koristi se i naziv optiki
kvantni generator.
Radijacionu deekscitaciju pobuenih stanja elementarnih radijatora o kojoj je do sada bilo rei
moemo zvati spontana emisija, (lat. spontaneus, dobrovoljan, iz sopstvenih pobuda) jer se ona,
nakon vremena, koje smo nazvali srednji ivot pobuenog stanja ( ~ 10 8 s ), odigrava spontano, bez
nekog spoljanjeg agensa, pri prelazu elektrona sa nekog vieg energijskog nivoa na nii (ne obavezno
na nivo osnovnog stanja). Jo jednom da naglasimo, takve emisije se u ansamblu elementarnih
radijatora makroskopskog izvora odigravaju nezavisno, nekorelirano, kako u vremenu, tako i po
pravcu i po ravni polarizacije.
1917. A. EINSTEIN (Ajntajn, tada profesor Berlinskog univerziteta) izneo je teoriju da, pored
spontane, postoji i tzv. stimulisana emisija zraenja (lat. stimulare, podsticati). Do nje dolazi
praktino trenutno kada se pobueni elektron nae u polju zraenja energije Eif = h if , koja tano
odgovara energiji prelaza izmeu vieg (inicijalnog, poetnog) Ei i nieg stanja (finalnog, konanog)
Ef
E if = E i E f ,
drugim reima, koja odgovara energiji rezonantne apsorpcije [2.1.2.1]. Vana karakteristika ovog
procesa je da je talasni paket koji nastane stimulisanom emisijom u fazi sa stimuliuim zraenjem, i
da ima isti pravac rasprostiranja i istu ravan oscilovanja kao stimuliue zraenje. Dakle, stimulisani
talas je u vremenu i prostoru usklaen sa upadnim talasom, tj. koherentan, poveavajui na taj nain
originalnu gustinu fluksa zraenja.
U obinim sistemima veina elementarnih radijatora je u svojim osnovnim stanjima, tako da
upadajui foton koji ima rezonantnu energiju ima mnogo veu verovatnou da se prosto apsorbuje,
nego da izazove stimulisanu emisiju. Meutim, mogue je napraviti sistem u kome je veliki broj
elementarnih radijatora u pobuenim stanjima, ili, kako kaemo, naseljava pobuena stanja,
ostavljajui prazna osnovna stanja. Ovakvo stanje sistema naziva se inverzna naseljenost (lat.
inversio, obrtanje), jer ne odgovara ravnotenoj raspodeli stanja za datu temperaturu. U
makroskopskom sistemu sa inverznom naseljenou foton rezonantne energije ima velike anse da
izazove stimulisanu emisiju bar u jednom od ogromnog broja ekscitovanih elementarnih radijatora,
ime se broj rezonantnih fotona udvaja, a to u daljem procesu umnoavanja okida itavu lavinu
stimulisanih fotona/talasnih paketa, svih u fazi, sa istim pravcem rasprostiranja i sa istom ravni
oscilovanja kao originalni foton. Takav proces se naziva lanana stimulisana emisija. Upadni talas se

11/22 08/02/25 08:13

 J. Slivka: SKRIPTA IZ OPTIKE

kontinuirano nadograuje sve dok nema konkurentnih procesa koji bi preovladali (kao to je, na
primer, rasejavanje svetlosti) i dok se odrava stanje inverzne naseljenosti (Sl. 2.11).

apsorpcija spontana stimulisana inverzna naseljenost i

emisija emisija lanana stimulisana emisija
Sl. 2.11. Princip rada lasera

Da bi se ostvarila inverzna naseljenost, neophodno je da se u sistem ubacuje energija, a

uobiajeni termin za to je pumpanje energije. Energija koja se upumpava moe biti optika
(osvetljavanje jakom svetlou), elektrina, hemijska, itd. Sam optiki sistem lasera se konstruie tako
da se od svih moguih pravaca prostiranja i ravni oscilovanja stimulisanog zraenja pojaava jedna
orijentacija definisana optikom osom sistema (na primer, izmeu dva paralelno postavljena ravna
ogledala). Uz viestruki prolazak kroz aktivni medijum lasera, deo stimulisanog zraenja se proputa
napolje u obliku snopa laserske svetlosti.
Iako su koncepti stimulisane emisije i inverzne naseljenosti bili poznati od ranije, prvi laser
realizovao je 1960. T. H. MAIMAN (Mejmen, Hughes Research Laboratories, Malibu, Kalifornija).
Opte fizike uslove koje mora zadovoljavati ovakav ureaj formulisali su neto ranije, 1958., C. H.
TOWNES (Tauns, Univerzitet Kolumbija u Njujorku) i A. L. SCHAWLOW (eulou, Bell Telephone
Laboratories, Murray Hill, ????). Danas postoje laseri sa radnim supstancijama u svim agregatnim
stanjima: vrsti, teni, gasni, plazma-laseri, zatim laseri sa slobodnim elektronima, a ostvareni su i
laseri zasnovani na talasnim osobinama estica supstancije po analogiji sa talasnim svojstvima fotona.
Prema reimu rada laseri se dele na kontinuirane i impulsne. Trajanje laserskog impulsa moe
biti vrlo kratko, recimo, ~ 1 ns , tako da se i kod skromne osloboene energije zraenja od, recimo,
~ 1 J , ostvari velika snaga od ~ 1 GW , a eksperimentalni laseri dostiu i snagu od 100 TW. Ovde se
neemo uputati u razmatranje konkretnih tipova lasera, niti irokog polja njihovih primena.

2.2.2.4. Karakteristike laserske svetlosti

Kao to je napred naglaeno, laserska svetlost je koherentna, u tom smislu da predstavlja
jedinstveni, pojaani talas, sloen od doprinosa ogromnog broja usaglaenih elementarnih radijatora.
Laserska svetlost odlikuje se izuzetnom monohromatinou. Obina radijaciona deekscitacija
moe imati relativno iroku frekventnu traku, ali optika konfiguracija lasera u obliku rezonantne
upljine za stojei talas izdvaja i dozvoljava pojaavanje samo odreenih vrlo uskih frekventnih traka,
ili ak samo jedne frekventne trake sa irinom ~ 10 5 nm , mnogo uom ak i od odgovarajue
prirodne irine radijacionog prelaza. Monohromatinost je manifestacija vremenske koherentnosti
laserske svetlosti.
Svetlost lasera je obino linearno polarizovana, ravan polarizacije odreena je optikom
konfiguracijom ureaja.
Snop laserske svetlosti je izvanredno dobro usmeren, ili kolimiran (novolat. collimare od
collineare, dovesti na zajedniku pravu). Divergencija snopa je ~ 1 , pa i manja. Usmerenost snopa
je manifestacija prostorne koherentnosti. Debljina snopa je obino ~ 1 mm .

08/02/25 08:13 12/22

 2. SVETLOST

Zahvaljujui dobroj kolimiranosti, snop laserske svetlosti se pomou kvalitetnih soiva moe
lako fokusirati u disk prenika ~ 10 m , dok ga je u principu mogue svesti i na samo ~ 100 nm . Na
taj nain se impulsnim laserima mogu postii velike povrinske gustine snage ~ 1017 W cm 2 .

2.3. BRZINA SVETLOSTI

Brzina svetlosti, c , je jedna od najvanijih univerzalnih fizikih konstanti. Stoga se moramo
zadrati na razvoju metoda za njeno merenje. Ovde mislimo na brzinu svetlosti u vakuumu; merenju
brzine svetlosti u supstanciji posveen je odeljak ????.
Svetlost se prostire toliko velikom brzinom da se vreme prostiranja ne moe uoiti, pa izgleda
kao da je prostiranje trenutno. Od najranijih mislilaca, sve do 17. veka, zastupljena su dva
suprotstavljena miljenja: kod jednih, da se svetlost prostire trenutno, a kod drugih, da joj je brzina
konana. Prvi koji dilemu pokuava da razrei merenjem brzine svetlosti je G. GALILEI, 1607.
(Galilej, tada profesor univerziteta u Padovi). Eksperiment se sastojao u sledeem: dva posmatraa,
nou, na velikom rastojanju ( L ~ 1.6 km ) imaju zaklonjene svetiljke. Posmatra A otkrije svetiljku i
kroz odreeni vremenski interval svetlost doe do posmatraa B, koji istovremeno otkriva svoju
svetiljku. Za izvesno vreme ovaj signal stigne do A, koji na taj nain moe da izmeri vreme t koje je
proteklo od trenutka slanja signala do njegovog povratka. Pretpostavljajui i) da svetlost ima istu
brzinu od A ka B, kao i od B ka A i ii) da posmatrai reaguju na signal trenutno, dobiemo da za
vreme t svetlost pree put AB + BA = 2L , odakle je brzina svetlosti c = 2L t . Prva od ovih
pretpostavki je opteprihvaena; savremena teorija relativnosti unosi ovu pretpostavku u princip.
Pretpostavka ii) o trenutnom reagovanju na signal ne odgovara stvarnosti, i zbog toga, poto je vreme
povratka svetlosnog signala vrlo kratko, ovaj eksperiment nije doveo ni do kakvih rezultata, jer
zapravo nije merio vreme prostiranja signala, ve vreme koje su posmatrai utroili na reakciju.
Eksperiment se moe popraviti ako se posmatra B zameni ogledalom, ime se eliminie bar
zakanjenje koje unosi jedan posmatra. Takva ema merenja zadrana je kod skoro svih kasnijih
terestrikih metoda (lat. terrestris, zemaljski) odreivanja brzine svetlosti. Pronaeni su naini
registracije signala i merenja kratkih intervala vremena, to je omoguilo da se sa odgovarajuom
tanou odredi brzina svetlosti i na relativno malim rastojanjima.
Obzirom na ogromnu brzinu svetlosti, nije iznenenaujue da je konanost brzine svetlosti
doivela svoju prvu potvrdu jednom astronomskom metodom. Vreme putovanja svetlosti moglo se u
poetku izmeriti samo na rastojanjima astronomskih razmera.

2.3.1. Astronomske metode merenja brzine svetlosti

2.3.1.1. ROEMERova metoda

1676. O. ROEMER (Remer, astronom opservatorije u Parizu) pokuava da protumai uoena
odstupanja od stroge periodinosti u obilasku prvog Jupiterovog satelita. Period obilaska satelita meri
se na osnovu vremena uzastopnih ulaenja satelita u senku Jupitera, imerzije (lat. immersio,
potapanje), ili njegovog izlaenja iz senke, emerzije (lat. emersio, pomaljanje). On uoava da su
tokom jedne polovine godine, kada se Zemlja udaljava od Jupitera, periodi neto dui od prosenog, a
kada se Zemlja pribliava Jupiteru, krai od prosenog. Objanjenje nalazi u tome da je svetlosti, koja
se kree konanom brzinom, potrebno neto vie vremena da stigne na Zemlju kada se ona udaljava od
Jupitera, nego kada mu se pribliava.
Ravan Zemljine putanje oko Sunca, ekliptike, praktino se poklapa sa ravni Jupiterove putanje
oko Sunca, pa ih moemo zamisliti u jednoj ravni (Sl. 2.12). Period obilaska Jupitera oko Sunca
(Jupiterova godina) traje oko 12 zemaljskih godina, pa, pojednostavljeno, moemo smatrati da se

13/22 08/02/25 08:13

 J. Slivka: SKRIPTA IZ OPTIKE

tokom obilaska Zemlje oko Sunca (putanja ABCDA) Jupiter praktino ne pomeri. Godinji prosek
perioda emerzije/imerzije prvog Jupiterovog satelita je 42.5 h. Razumno je pretpostaviti da se
Jupiterov satelit kree pravilno i da se njegov pravi period obilaska T0 upravo poklapa sa godinjim
prosekom, jer je godinji pomeraj Zemlje u odnosu na Jupiter praktino nula.
Kada je Zemlja u konjunkciji sa Jupiterom (taka D) ili u opoziciji (taka B), rastojanje izmeu
Jupitera i Zemlje se trenutno ne menja (periferijska brzina je normalna na pravac ZemljaJupiter) i
period emerzije satelita se poklapa sa godinjim prosekom. U taki A Zemlja se udaljava od Jupitera
svojom ukupnom periferijskom brzinom revolucije v , pa e period izmeu emerzija T A biti vei od
stvarnog perioda obilaska T0 za interval vremena t koliki je potreban svetlosti da brzinom c
prevali dodatni put s = v T0 , koji je Zemlja, kreui se brzinom v , prevalila u toku perioda T0 .
Dakle, t = s c = v T0 c . To znai da je
v
T A = T0 + T 0 .
c
U taki C Zemlja se kree punom brzinom v prema Jupiteru, pa e period izmeu emerzija TC
biti manji za t :
v
TC = T 0 T 0 .
c

Sl. 2.12. Remerova metoda odreivanja brzine svetlosti

U svim drugim poloajima Zemlje na orbiti, na primer u taki E, iznos produenja, odn.
skraenja, bie manji od T0 v c , jer je u tim takama brzina pribliavanja/udaljavanja Zemlje prema
Jupiteru samo komponenta njene periferijske brzine v .
Reavanjem gornjih jednaina po c dobijamo
T A + TC
c= v.
T A TC
Maksimalna razlika perioda emerzije u odnosu na godinji prosek je t 15 s , tako da je
T A TC 30 s . ROEMER je dobio c 2.2 10 8 m/s , pa je tako otkriven pravi red veliine brzine
svetlosti. Ova se vrednost razlikuje od dananje zato to u to vreme nisu bile dobro poznate dimenzije
ekliptike (odn. njen poluprenik R ), pa tako ni vrednost periferijske brzine Zemlje ( v = 2 R T ,
T = 1 a ).
ROEMERova interpretacija varijacije perioda imerzije/emerzije Jupiterovog satelita preko
konane brzine svetlosti nije bila sasvim prihvaena, sve dok nije naena druga, nezavisna metoda
odreivanja brzine svetlosti.

08/02/25 08:13 14/22

 2. SVETLOST

2.3.1.2. BRADLEYeva metoda zvezdane aberacije

Metodu za odreivanje brzine svetlosti, nezavisnu od ROEMERove otkrio je 1727. J. BRADLEY
(Bredli, profesor astronomije u Oksfordu). Pojavu zvanu zvezdana aberacija on je interpretirao kao
posledicu slaganja brzina: brzine svetlosti koja dolazi sa zvezda i brzine kretanja Zemlje po ekliptici.
Zvezdana aberacija je prividno kretanje
zvezda stajaica u toku Zemljine revolucije.
Naime, praenjem poloaja zvezda u odnosu na
ose astronomskih instrumenata na Zemlji
utvreno je da u toku godine, tj. u toku obilaska
Zemlje po ekliptici (Sl. 2.13), sve zvezde na
nebeskom svodu opiu elipsu ija se velika
poluosa vidi pod istim uglom od = 20.5"
( S2S4 , S'2S'4 , S"2S"4 ). Mala poluosa ove
elipse zavisi od poloaja zvezde u odnosu na
ekliptiku: zvezda koja lei na pravcu
normalnom na ekliptiku opisuje krug
( S1S3 = S2S 4 ), mala poluosa se smanjuje to
je zvezda blie ravni ekliptike ( S1' S '3 ), tako da
se za zvezdu u ravni ekliptike elipsa degenerie
u du ( S1" S 3" ). Poloaj zvezde na elipsi pri Sl. 2.13. Zvezdana aberacija. Nebesku
tome nije u fazi sa poloajem Zemlje na hemisferu treba zamisliti mnogo veu u odnosu
na ekliptiku, tako da su, na primer, zraci E1S1" i
ekliptici ( E1 ... E 4 ), nego je pomeren za 2 E3S3" paralelni. S je Sunce, a v periferijska
( S1 ... S 4 ), iz ega se moe zakljuiti da je brzina Zemlje.
G
pomeranje, ustvari, u pravcu brzine Zemlje v .
BRADLEYevo objanjenje zvezdane aberacije je u tome da se prividni pravac svetlosti koja
stie na Zemlju menja usled kretanja Zemlje na orbiti. Najlake se ovo objanjenje moe pratiti na
primeru zvezde koja lei u ravni ekliptike (Sl. 2.14). Posmatraa i njegov teleskop nosi Zemlja
brzinom v 30 km/s u odnosu na sistem koordinata vezan za solarni sistem; neka je c brzina svetlosti
u odnosu na isti sistem. U takama E2 i E4 pravac brzine Zemlje je normalan na pravac zraka od
zvezde. Ako je t vreme potrebno svetlosti da pree duinu teleskopa ct , za isto vreme teleskop se
pomeri popreno za duinu vt . Teleskop je potrebno zakrenuti za mali ugao , da bi lik zvezde pao
tano na mesto gde pada kada je Zemlja u takama E1 ili E3 , gde nema kretanja poprenog na zrak
svetlosti. Tako e prividno mesto zvezde gledano iz E2 biti S"2 , iz E4 e biti S"4 , dok je S1" S3"
pravo mesto zvezde, kako se vidi iz E1 i E3 . Dakle, rastojanje S"2S"4 predstavlja osu elipse zvezdane
aberacije.

Sl. 2.14. BRADLEYevo objanjenje zvezdane aberacije. Stvarni pravac zvezde je prema S1" S3" , kako se
vidi iz E1 i E 3 . Prividni pravac zvezde posmatrane iz E 2 je prema S "2 , a iz E 4 je prema S "4 . Zvezdu
treba zamisliti veoma daleko, pa je tada i raspored prividnih poloaja potpuno simetrian.

Ugao se moe izraziti kao

15/22 08/02/25 08:13

 J. Slivka: SKRIPTA IZ OPTIKE

vt v
tg = = ,
ct c
odakle se moe izraunati brzina svetlosti:
v
c= .

Iz tada poznatih vrednosti za periferijsku brzinu Zemljie revolucije v i ugla zvezdane aberacije ,
BRADLEY je za brzinu svetlosti dobio vrednost c = 303.6 10 6 m/s .

2.3.2. Terestrike metode merenja brzine svetlosti

2.3.2.1. FIZEAUova metoda zupastog toka

Brzinu svetlosti u terestrikim, zemaljskim uslovima prvi je izmerio 1849. H. L. FIZEAU (Fizo),
samostalni istraiva u Parizu. Kao i druge terestrike metode, i njegova metoda se u principu oslanja
na GALILEIjevu ideju o merenju vremena potrebnog za odlazak i povratak svetlosnog signala du
poznatog rastojanja. Kratak svetlosni signal FIZEAU postie proputanjem svetlosnog snopa izmeu
zubaca zupastog toka koji se brzo okree.
Shema FIZEAUovog eksperimenta prikazana je na Sl. 2.15. Snop svetlosti iz izvora S pada na
polupropustljivo ogledalo M1 postavljeno pod uglom od 45 u odnosu na osu snopa, tako da
reflektovani deo snopa skree pod uglom od 90 . Snop je fokusiran soivom L1 tako da mu fokus F
pada u ravan zupastog toka W, pretpostavimo, za sada, u prostor izmeu zubaca. U istoj taki je i
fokus soiva L2, tako da zraci po prolasku kroz njega daju paralelan snop, koji na velikom rastojanju
pogaa soivo L3, koje snop fokusira na ravno ogledalo M2 postavljeno normalno na osu snopa. Zraci
se od njega odbijaju i vraaju istim putem natrag i delimino prolaze kroz polupropustljivo ogledalo
M1, padajui u okular L4, tako da posmatra u E vidi lik svetlosnog izvora S.

Sl. 2.15. Shema FIZEAUovog eksperimenta sa zupastim tokom.

Vreme potrebno svetlosti da pree rastojanje FM2 + M2F = 2L oznaiemo sa t , tako da je

2L
t = .
c
Kada se zupasti toak pone okretati dovoljnom brzinom, takvom da za vreme t najblii
zubac smeni prazninu izmeu zubaca, odbijena svetlost bie zadrana i posmatra je vie nee videti.
Pri brem okretanju toka odbijena svetlost e opet naii na prazninu izmeu zubaca, pa e se lik
svetlosnog izvora ponovo pojaviti. Pri jo broj rotaciji toka svetlost e ponovo izgubiti, itd.
Vreme t se moe odrediti ako se izmeri brzina obrtanja toka pri kojoj dolazi do, na
primer, prvog nestajanja svetlosti, i ako se zna broj zubaca na toku z :

08/02/25 08:13 16/22

 2. SVETLOST

1
t =
2z
(pod pretpostavkom da zupci i praznine imaju istu irinu). Izjednaavajui leve strane prethodna dva
izraza, moe se odrediti brzina svetlosti:
c = 4z L .
U FIZEAUovom eksperimentu rastojanje je bilo L = 8.63 km i on je za brzinu svetlosti dobio
vrednost c = 315 10 6 m/s . Izvor najvee merne nesigurnosti kod ovog eksperimenta je nemogunost
preciznog odreivanja trenutka potpunog iezavanja svetlosti, jer svetlost poinje postepeno da slabi
ve nailaskom ivice zupca. Preciznost se poveava sa poveanjem rastojanja L i pri brzinama
obrtanja koje omoguuju posmatranje zamraenja viih redova, i na tome su se zasnivala kasnija
usavravanja metode zupastog toka.

2.3.2.2. FOUCAULTova metoda rotirajueg ogledala

Prvu metodu za merenje brzine svetlosti u laboratorijskim uslovima realizovao je 1862. J. L.
FOUCAULT (Fuko, fiziar Pariske opservatorije). Ona je istorijski veoma vana, jer je omoguila
merenje brzine svetlosti ne samo u vazduhu, nego i u providnim supstancijama, kao to je voda.
Metoda je zasnovana na preciznom merenju malih vremenskih intervala pomou ogledala koje brzo
rotira.
Eksperimentalna postavka prikazana je na Sl. 2.16. Svetlost iz izvora S prolazi kroz
polupropustljivo ogledalo M1 i ulazi u objektiv L koji je usmerava na ravno ogledalo M2. Posle
odbijanja od M2 svetlosni zraci padaju na konkavno ogledalo M3. Objektiv L je podeen tako da se
zraci koji divergiraju iz izvora presecaju u taki A na povrini konkavnog ogledala M3, drugim reima,
S i A su konjugovane take. Posle odbijanja od konkavnog ogledala svetlosni zraci se vraaju istim
putem natrag i delimino se reflektuju od polupropustljivog ogledala M1, koje je postavljeno pod
uglom od 45 u odnosu na osu snopa, tako da osa snopa skree za 90 , i u taki S formira se lik
svetlosnog izvora S.

Sl. 2.16. Shema FOUCAULTovog eksperimenta sa rotirajuim ogledalom.

Ogledalo M2 moe da rotira oko ose O normalne na ravan crtea. Osa je postavljena u centar
krivine konkavnog ogledala M3. Kada se ogledalo M2 okrene za neki ugao oko ose O, taka A klizi po
povrini konkavnog ogledala. Pri tome zrak na osi snopa uvek pada na M3 po jednom od njegovih
radijusa, pa se zato uvek vraa natrag u centar krivine u O. Dakle, pri okretanju ogledala M2 putanje
zraka od M2 prema S ostaju nepromenjene, pa i poloaj lika S izvora ostaje nepromenjen. Kada se

17/22 08/02/25 08:13

 J. Slivka: SKRIPTA IZ OPTIKE

ogledalo okrene za toliko da taka A vie ne pada na konkavno ogledalo M3, koje, naravno, ima neki
konaan prenik, lik S iezava. Dakle, pri rotaciji ogledala lik S u vidnom polju treperi. Pri
dovoljno brzoj rotaciji treperenja su toliko esta da ih oko zbog inercije vidnog utiska ne registruje.
Pri vrlo velikoj brzini rotacije, tokom vremena t koje je potrebno svetlosti da prevali put
OA + AO = 2L , ogledalo M2 uspe da se okrene za ugao , pa se povratni zrak odbije pod uglom
2 u odnosu na upadni pravac. To znai da se lik S pomeri za rastojanje s jednako
s = 2 l ,
gde je l duina svetlosnog snopa od objektiva L do mesta formiranja lika S.
Ako je ugaona brzina rotacije , ugao se moe izraziti kao = t . Poto je
t = 2L c , imaemo = 2L c , odn. s = 4Ll c , odakle moemo izraziti brzinu svetlosti preko
merljivih veliina L , l , i s :
4Ll
c= .
s
U FOUCAULTovom eksperimentu je bilo L ~ 4 m , = 2 800 s -1 . Pomeranje lika je bilo malo
svega s ~ 0.7 mm , ali se pomou okulara sa mikrometrom moglo oitavati sa preciznou od oko
0.005 mm. FOUCAULT je dobio vrednost c = 298.0(5) 10 6 m/s . U kasnijim usavravanjima ove
metode, sa svrhom merenja brzine svetlosti u vazduhu, opet je jako poveavana duina puta svetlosti,
ali to nije bila originalna zamisao FOUCAULTovog eksperimenta.

2.3.2.3. MICHELSONova metoda rotirajue prizme

Osnovni faktor koji ograniava poveavanje duine puta svetlosti kod FOUCAULTove metode je
mali srednji intenzitet svetlosti koji dospeva u lik izvora S (Sl. 2.16). Srednji intenzitet je slab zbog
toga to taka A samo mali deo perioda rotacije ogledala M2 provede na povrini konkavnog ogledala
M3, drugim reima, potreban je skoro pun obrt ogledala da bi se taka A ponovo nala na M3. Jedan od
naina da se povea srednji intenzitet svetlosti je da se umesto rotirajueg ogledala postavi rotirajua
prizma sa reflektujuim stranama. Time se prazni hod take A umanjuje onoliko puta koliko prizma
ima strana.
Usavravanju metode rotirajue prizme doprinelo je
vie fiziara, a meu njima se najvie istie doprinos A. A.
MICHELSONa (Majklsn), profesora ikakog univerziteta.
Od niza njegovih eksperimenata u kojima je postepeno
poboljavana vrednost c , ovde emo detaljnije prouiti
samo dva najznaajnija.
1926. MICHELSON je postavio eksperiment ija je
ema prikazana na Sl. 2.17, sa putanjom svetlosti izmeu
dve planine u Kaliforniji Mount Wilson i Mount San
Antonio na rastojanju L = 35.4 km (ovaj eksperiment se u
literaturi obino naziva eksperiment Mt. Wilson). ALBERT ABRAHAM MICHELSON,
Svetlost iz jakog svetlosnog izvora S (elektrini luk) 1852. 1931.
odbija se od strane a osmostrane eline prizme i pomou
ravnih ogledala M1 i M2 usmerava na konkavno ogledalo M3. Od njega se u vidu paralelnog snopa
prostire do konkavnog ogledala M4 na vrhu druge planine. Posle refleksije od malog ogledala M5 i
ponovo od M4, svetlost putuje natrag do M3, i preko ravnih ogledala M6 i M7 usmerava se na stranu b
eline prizme. Zraci reflektovani sa prizme formiraju lik S svetlosnog izvora S.

08/02/25 08:13 18/22

 2. SVETLOST

Sl. 2.17. Shema MICHELSONovog eksperimenta sa rotirajuom prizmom. Ogledala M2 i M6 nisu u ravni
crtea, jedno je malo iznad, a drugo malo ispod (ne presecaju se).

Ako se prizma zarotira, i brzina rotacije podesi tako da za vreme putovanja svetlosti du osnove
tamo i natrag, na mesto strane b prizme tano u isti poloaj doe susedna strana b, lik S izvora e biti
na istom mestu gde je bio kad prizma miruje. U drugim poloajima prizme lik e biti pomeren, kao
kod eksperimenta sa rotirajuim ogledalom. Skretanje poloaja lika izvora meri se pomou okulara sa
mikrometrom. Na taj nain, metoda rotirajue prizme objedinjuje dobre strane FIZEAUove metode
zupastog toka i FOUCAULTove metode rotirajueg ogledala: smenjivanja susednih strana prizme,
kao kod smenjivanja zupca i praznine, predstavlja diskretnu osnovu merenja, dok je sada pomeranje
lika samo mala popravka. To je omoguilo da se iz precizno izmerenog rastojanja L i ugaone brzine
rotacije prizme , brzina svetlosti c odredi mnogo preciznije nego u ranijim eksperimentima.
MICHELSON je dobio vrednost c = 299 796 ( 4) km/s za brzinu svetlosti u vakuumu, koju je
preraunao iz brzine izmerene u vazduhu ca , koristei indeks prelamanja vazduha za belu svetlost na
za poznate uslove (pritisak i temperatura vazduha), preko relacije c = c a na .
Tekoa, koja postaje znaajna kada su u pitanju eksperimenti tako precizni kao to je
prethodno opisani MICHELSONov, je nepoznavanje tanih uslova temperature i pritiska vazduha na
putanji svetlosti, tako da korekcija za preraunavanje na brzinu svetlosti u vakuumu postaje
nepouzdana. Ova tekoa je prevaziena u eksperimentu koga je zapoeo 1929. MICHELSON, a zavrili
1931., posle njegove smrti, njegovi saradnici PEASE (Piz) i PEARSON (Pirsn). Optika postavka ovog
eksperimenta zasnovana je opet na rotirajuoj prizmi, ali je putanja svetlosti bila u vakuumu. Za tu
svrhu konstruisana je elina cev duine jedne milje (1 mi = 1.609 km), oko 1 m u preniku, koja se
mogla evakuisati do ~ 100 Pa . Shema ovog eksperimenta, poznatog pod imenom eksperiment sa cevi
od jedne milje, predstavljena je na Sl. 2.18.
Svetlost elektrinog luka S fokusira se pomou soiva L na prorez S1, a zatim reflektuje sa
jedne od strana 32-strane prizme P u vakuumsku cev kroz prozor W. Ravno ogledalo M1 skree snop
na veliko konkavno ogledalo M2, tako da posle refleksije od njega snop postaje paralelan. On putuje
na drugi kraj cevi do ravnog ogledala M3, a posle refleksije se vraa na ravno ogledalo M4 na poetku
cevi. Ogledala M3 i M4 su velikog prenika ( ~ 0.6 m ) i blago su nagnuta jedno prema drugom. Nagib
je podeen tako da osa snopa, koja je pri prvom upadu na ogledalo M2 u taki a kosa, posle nekoliko
uzastopnih refleksija (b, c, d) izmeu M3 i M4 u taki e postaje normalna na M3. Od te take nadalje
povratna putanja se skoro sasvim poklapa sa upadnom, samo to se snop vraa ne na istu, nego na
susednu stranu prizme, tako da je bez dodatnog ogledala ve skrenut sa pravca prema izvoru. U S1' se
formira lik proreza S1. Na taj nain, viestrukom refleksijom unutar cevi postignuta je efektivna
duina puta svetlosti od skoro 13 km. Kao i u prethodnom eksperimentu, brzina rotacije prizme se
podesi tako da susedna strana prizme smeni prethodnu za vreme putovanja svetlosti. Rezultat ovog
eksperimenta je vrednost brzine svetlosti u vakuumu c = 299 774(11) km/s .

19/22 08/02/25 08:13

 J. Slivka: SKRIPTA IZ OPTIKE

Sl. 2.18. Shema MICHELSONovog eksperimenta sa vakuumskom cevi duine jedne milje

2.3.2.4. Odreivanje brzine svetlosti pomou KERRove elije

KERRov efekt je nastajanje optike anizotropije u supstancijama pod uticajem elektrinog
polja. Detaljnije e ovaj efekt biti razmotren u ????. Ovde je za nae razmatranje bitno samo da se
ova pojava odigrava veoma brzo, u vremenu ~ 10 9 s . Istog reda veliine je i vreme nestajanja optike
anizotropije po nestanku elektrinog polja. Jedna od najpogodnijih supstancija za primenu ovog efekta
je nitrobenzen. Ova providna tenost sipa se u staklenu posudu sa dva optiki ravna naspramna zida u
kojoj su montirane ploe ravnog kondenzatora, tako da pravac zraka bude normalan na pravac
elektrinog polja. To je tzv. KERRova elija.
Kada se KERRova elija postavi izmeu ukrtenih
NICOLovih prizmi ili ukrtenih polaroida, dobija se veoma
brz elektrooptiki zatvara (bezinercioni zatvara) (Sl.
2.19). Prolaskom kroz polarizator P svetlost se ravanski Sl. 2.19. Elektrooptiki zatvara sa
polarizuje, zatim prolazi kroz KERRovu eliju K prema KERRovom elijom
analizatoru A. Kada na elektrodama elije nema napona,
poto su P i A ukrteni, kroz zatvara ne prolazi svetlost.
Ako se na ploe kondenzatora dovede napon, optika anizotropija pretvara ravanski polarizovanu
svetlost u eliptiki polarizovanu, pa deo svetlosti biva proputen kroz analizator. Intenzitet proputene
svetlosti zavisi od kvadrata jaine elektrinog polja, pa je nezavisan od smera elektrinog polja.
Elektrooptike zatvarae sa KERRovom elijom prvi put su za odreivanje brzine svetlosti
primenili 1925. KAROLUS (Karolus) i MITTELSTAEDT (Mitltet). Metoda podsea na FIZEAUovu
metodu, s tim da je zupasti toak zamenjen zatvaraem sa KERRovom elijom. Prednost KERRove
elije u odnosu na zupasti toak je u tome da je frekvencija kojom moe da se modulie svetlosni
snop nekoliko redova veliine vea, tako da se moe koristiti mnogo krai put svetlosti. Pri tome je
putanja svetlosti unutar zgrade, pritisak i temperatura vazduha su poznati, pa preraunavanje brzine
svetlosti izmerene u vazduhu na brzinu u vakuumu ne predstavlja problem. Postavka eksperimenta
prikazana je na Sl. 2.20. Glavni presek NICOLove prizme N2 je normalan na glavni presek NICOLovih
prizmi N1 i N3. K1 i K2 su KERRove elije, S je izvor svetlosti, a M je ravno ogledalo. Svetlost iz N1
biva proputena kroz N2 samo ako je u eliji K1 uspostavljeno polje, a ta svetlost, opet, biva
proputena kroz N3 samo ako je u eliji K2 uspostavljeno polje kada svetlost do nje dospe.

08/02/25 08:13 20/22

 2. SVETLOST

Sl. 2.20. Shema eksperimenta KAROLUSa i MITTELSTAEDTa

Pretpostavimo sada da je na elije doveden jednostavan naizmenini napon. Ako se naponi na

K1 i K2 sinhronizuju, i ako je perioda primenjenog naizmeninog napona velika u poreenju sa
vremenom potrebnim svetlosti da proe kroz sistem, svetlost e biti proputena kroz N3. Neka se sada
frekvencija naizmeninog napona postepeno poveava, sve dok vreme prolaza ne bude jednako 1/4
periode. Svetlost maksimalnog intenziteta izlazi iz K1 kada je napon u maksimumu, ali, dok ona stigne
do K2, napon je pao na nulu, pa e intenzitet proputen kroz N3 biti u minimumu. Ako se frekvencija
dalje poveava, minimumi e nastajati kada vreme prolaza svetlosti bude 3/4, 5/4, 7/4, ... periode
naizmeninog napona. U finalnom eksperimentu 1928. MITTELSTAEDT je posmatrao ove minimume
sve do osmog po redu, sa duinom puta svetlosti od preko 300 m. Rezultat za brzinu svetlosti u
vakuumu je bio c = 299 778 (10) km s .

2.3.3. Ostale metode merenja brzine svetlosti

Ovde smo razmotrili istorijski najvanije eksperimente za odreivanje brzine svetlosti, takve
koji su oznaili prekretnicu uvoenjem neke nove metodologije. Svaka od ovih metoda bila je kasnije
razraivana, pa su noviji eksperimenti postizali preciznost ponekad znatno veu od od one koja je
ovde navedena za ishodni eksperiment. Ovde smo se zadrali samo na takvim metodama merenja
brzine svetlosti u vakuumu koje stvarno koriste vidljivu svetlost; takve metode se obino oznaavaju
kao optike metode merenja brzine svetlosti.
Razvijen je i niz drugaijih metoda za odreivanje vrednosti veliine c , koju bi u ovom
kontekstu trebalo zapravo zvati brzina elektromagnetnih talasa u vakuumu. U ove, tzv. indirektne
metode odreivanja brzine svetlosti, ubrajaju se: odreivanje odnosa elektromagnetnih i elektrosta-
tikih jedinica, zatim, odreivanje brzine prostiranja elektromagnetnih talasa du vodova, korienje
radara na precizno izmerenim velikim rastojanjima, itd. Novija odreivanja c (posle 1947.) sve su se
vie oslanjala na simultano merenje talasne duine i frekvencije ( c = ) elektromagnetnih
talasa u razliitim oblastima spektra.

2.3.4. Brzina svetlosti kao fundamentalna konstanta

Metode za odreivanje brzine elektromagnetnih talasa zasnovane na simultanom merenju
njihove talasne duine i frekvencije postepeno su primenjivane u oblastima sve veih frekvencija,
zahvaljujui razvoju visokofrekventne tehnike. Rezultati ovih merenja su potvrdili oekivanja teorije
elektromagnetnih talasa da njihova brzina prostiranja u vakuumu ne zavisi od frekvencije.
Napredak u preciznosti merenja vremena, odn. frekvencije (cezijumski asovnik) i talasne
duine zraenja (interferometrijske metode) doveo je do toga da preciznost brzine svetlosti izvedene iz
takvih merenja postane principijelno ograniena preciznou realizacije metra preko standardnog
zraenja lampe sa 86Kr, kako je ona definisana 1960. odlukom Generalne konferencije o tegovima i

21/22 08/02/25 08:13

 J. Slivka: SKRIPTA IZ OPTIKE

merama (fr. Confrence Gnrale des Poids et Mesures, CGPM). Uoene su prednosti sistema
jedinica u kome bi brzina svetlosti imala stalnu vrednost (dakle, bez merne nesigurnosti), dok bi se
jedinica duine definisala preko brzine svetlosti i vremena. Stoga je 1983. CGPM usvojila rezoluciju
po kojoj se metar, kao osnovna jedinica Internacionalnog sistema (SI) definie na sledei nain:

Metar je duina putanje koju prevali svetlost u vakuumu tokom vremenskog intervala
od 1 / 299 792 458 sekunde.
Time je brzina svetlosti u vakuumu postala fundamentalna konstanta sa vrednou koja nee
zavisiti od novih metrolokih tehnika, a za samu vrednost uzeta je ona koju je ve ranije, 1975.,
CGPM preporuila kao nepromenljivu, ali samo za primene u geodeziji i astronomiji,
c = 299 792 458 m/s . O praktinoj realizaciji ovako definisanog metra pomou stabilisanog lasera i
atomskog asovnika bie rei u ????.

08/02/25 08:13 22/22