BERNHARD

SCHLINK

ITA

Prevela s nemakog
Spomenka Krajevi

2
Prvi deo

3
 1

Kada sam imao petnaest godina, dobio sam uticu. Bolest je poela u jesen, a
zavrila se u prolee. to je godina bivala hladnija i mranija, to sam i ja bio slabiji.
Tek je s novom godinom krenulo nabolje. Januar je bio topao, pa mi je majka na
balkonu namestila da legnem. Posmatrao sam nebo, sunce, oblake i oslukivao igru
dece u dvoritu. Jednom u februaru, tek se bilo smrklo, uo sam kosa kako peva.
Moj prvi izlazak vodio je iz Cvetne ulice, u kojoj smo stanovali na drugom
spratu masivne zgrade sazidane poetkom veka, u elezniku ulicu. Tamo sam se
jednog ponedeljka u oktobru, na putu od kole do kue, ispovraao. Danima sam pre
toga bio slab, slab kao nikad u ivotu. Skupljao sam snagu za svaki korak. Kad bih
se kod kue ili u koli peo stepenicama, noge su me jedva nosile. Nisam mogao ni da
jedem. ak i kad bih gladan seo za sto, ubrzo bi me obuzelo gaenje. Izjutra bih se
budio suvih usta i s oseanjem da mi organi teko i na pogrenom mestu lee u telu.
Stideo sam se to sam tako slab. A naroito sam se stideo kada sam se ispovraao na
ulici. Ni to mi se nikad ranije nije dogodilo. Usta su mi se odjednom napunila,
pokuavao sam da to to je krenulo gutanjem vratim natrag, stiskao sam usne, drao
ruku ispred usta, ali je izletelo iz usta i kroz prste. Oslonjen na zid kue, gledao sam
u ono to sam ispovraao i bljuvao svetlu sluz.
ena koja mi je pritekla u pomo uinila je to gotovo grubo. Uzela me je za
ruku i odvela mranim hodnikom u dvorite. Sa konopaca zategnutih izmeu
prozora, odozgo je visilo rublje. U dvoritu su bila naslagana drva; u nekakvoj
radionici pitala je testera, a kroz otvorena vrata izletala je strugotina. Pored vrata,
kroz koja se iz hodnika ulazilo u dvorite, bila je esma. ena je odvrnula slavinu,
prvo mi oprala ruku, a onda vodom uhvaenom u dlanove ispljuskala lice. Obrisao
sam lice maramicom.
Ponesi tu drugu! Pored esme su stajale dve kofe, ona je dohvatila jednu i
napunila je vodom. Podigao sam drugu, napunio je i krenuo hodnikom za enom.

4
Zamahnula je kofom, voda je pljusnula o plonik i ono to sam ispovraao povukla
sa sobom u slivnik. Uzela je i kofu iz mojih ruku i sruila na plonik jo jedan
vodopad.
Uspravila se i videla je da plaem. Deko, rekla je zaueno, deko.
Prigrlila me je. Jedva da sam bio vii od nje, oseao sam njene grudi na svojim, u
zblienosti zagrljaja meali su se zadah iz mojih usta i njen svei znoj, nisam znao
ta da radim s rukama. Prestao sam da plaem.
Pitala me je gde stanujem, vratila kofe u hodnik i povela me kui. Ila je pored
mene; moja kolska torba u jednoj ruci, druga poloena na moju miicu. eleznika
ulica nije daleko od Cvetne. Kretala se brzo i odluno, pomaui mi da odrim
korak. Pred naom kuom pozdravila se sa mnom.
Istog dana majka je pozvala lekara koji je ustanovio uticu. Jednom prilikom
sam, kasnije, ispriao majci o toj eni. Ne verujem da bih je inae posetio. Ali za
moju majku bila je najnormalnija stvar da, im budem mogao, od svog deparca
kupim buket cvea, odem kod ene, predstavim se i zahvalim. Tako sam krajem
februara otiao u elezniku ulicu.

5
 2

Kue u eleznikoj ulici vie nema. Ne znam ni kad su je, ni zato sruili.
Mnogo godina sam izbivao van svog rodnog grada. Nova zgrada, sagraena
sedamdesetih ili osamdesetih, ima pet spratova i mansardu za stanovanje, zidovi su
glatki i ukraeni svetlim ukrasima, nema balkona i erkera. Mnogobrojna zvona na
ulazu ukazuju na veliki broj stanova. Stanova u koje se ovek useli i iz njih iseli kao
to iznajmi kola i posle ih vrati. U prizemlju je sada neka radnja s kompjuterima; pre
nje je bila parfimerija, pa bakalnica, pa videoteka.
Stara kua je, iako je bila iste visine, imala etiri sprata, prizemlje obloeno
ploama bruenog peanika i tri sprata u opeci, s erkerima, balkonima i prozorskim
okvirima od peanika. Do prizemlja i poetka stepenita vodilo je nekoliko
stepenika, uih prema gore, s ogradom s obe strane, koja je nosila gvozdene
rukohvate krajeva uvijenih poput pua. Kapija je bila oiviena s dva stuba, a iz
uglova pod arhitravom gledali su lavovi, jedan niz elezniku ulicu, a drugi uz ulicu.
U dvorite s esmom ena me je uvela na sporedna vrata.
Jo kao mali zapazio sam tu kuu. Dominirala je nad svim zgradama u nizu. Da
je kojim sluajem htela da bude jo tea i ira, susedne zgrade morale bi, kako mi se
tada inilo, da se povuku u stranu i naprave joj mesta. Zamiljao sam da je unutra
stepenite sa tukaturom, ogledalima i tepihom s orijentalnim arama, koji uz
stepenike pridravaju blistavo izglancane mesingane ipke. Oekivao sam da u
gospodstvenoj kui ive i gospodstveni ljudi. A kako je kua od godina i eleznikog
dima bila potamnela, zamiljao sam i njene gospodstvene stanare kao nekakve
smrknute osobenjake, moda gluve ili slepe, grbave ili pak hrome.
Kasnije sam je godinama sanjao. Snovi su nalikovali jedan drugom, varijacije
istog sna i iste teme. Idem nepoznatim gradom i ugledam kuu. Stoji u nizu zgrada, u
delu grada koji ne poznajem. Zbunjeno nastavljam dalje, jer kuu prepoznajem, ali
ne i kraj. Tada se dosetim da sam kuu ve video. Pri tom ne mislim na elezniku

6
ulicu u svom rodnom gradu, ve na neki drugi grad ili neku drugu zemlju. U snu
sam, na primer, u Rimu, posmatram kuu i priseam se da sam je video u Bernu. To
sanjano seanje me umiruje: pojavljivanje kue u drugaijem okruenju ne izgleda
mi neobinije od sluajnog susreta sa starim prijateljem na nekom nepoznatom
mestu. Stoga se okreem, vraam do kue, penjem uz stepenice. Hou da uem.
Pritiskam kvaku.
Ako kua iskrsne negde van grada, san traje due ili se kasnije bolje seam
detalja. Vozim se kolima. S desne strane pojavi se kua, ali vozim dalje, isprva
zbunjen jedino time to kua, koja oigledno pripada gradskom ulinom nizu, stoji
sama na poljani. Tada se dosetim da sam je ve video i dvostruko sam zbunjen. Kada
se najzad setim i gde sam je video, okreem kola i vozim natrag. Put je u snu uvek
prazan, mogu da okrenem kola kripei gumama i da se vratim velikom brzinom.
Bojim se da u stii prekasno, pa vozim jo bre. Onda je ugledam. Okruena je
poljima - itom, uljanom repicom ili vinogradima ukoliko sam u Pfalcu, lavandom
ako sam u Provansi. Predeo je ravan, moda blago zatalasan. Bez drvea. Dan
potpuno vedar, sunce sija, vazduh treperi, a put blista od vreline. Razvaline nekog
zgarista ine da kua izgleda nedostupno, kao da je odseena. Zgarite bi moglo da
bude od bilo koje zgrade. Kua nije sumornija od one u eleznikoj ulici, ali su
prozori potpuno pokriveni prainom i ne dozvoljavaju da se vidi unutranjost kue,
ak ni zavese.
Zaustavljam se pokraj puta i prelazim preko, do ulaza. Nikog nema i nita se ne
uje, ni udaljeni motor, ni vetar, ni plica. Svet je mrtav. Penjem se uz stepenike i
pritiskam kvaku.
Vrata, meutim, nisam otvorio. Budim se i jedino pamtim da sam uhvatio i
pritisnuo kvaku. Tada mi se u seanje vraa ceo san, kao i to da sam ga ve sanjao.

7
 3

Nisam znao enino ime. S buketom cvea u rukama stajao sam neodluno pred
ulaznim vratima i nizom zvona. Ve sam hteo da se vratim. Ali tada je iz kue iziao
neki ovek, upitao me kod koga idem i poslao gospoi mic na trei sprat.
Nije bilo tukature, ogledala, tepiha. Ono to je stepenite moda nekad i imalo
od skromne lepote, koja se nije mogla uporediti sa raskoi fasade, odavno se
izgubilo. Boja sa crveno ofarbanog stepenita po sredini je bila otrta, zeleni
linoleum, do visine ramena zalepljen po zidu du stepenita, iskrzan, a tamo gde su
na rukohvatu nedostajale ipke, bio je vezan kanap. Mirisalo je na sredstva za
ienje. Mogue je da sam sve to tek kasnije primetio. Stepenite je bilo uvek
podjednako bedno i podjednako isto, uvek je isto mirisalo na sredstva za ienje,
nekad pomeana s mirisom kuvanog kupusa ili pasulja, peenog mesa ili vode koja
vri. O ostalim stanarima nikada nisam saznao nita vie od onoga to su govorili ti
mirisi, otirai ispred ulaznih vrata i ploice s imenima ispod zvona. Ne seam se da
sam ikada na stepenitu nekoga sreo.
Ne seam se vie ni kako sam pozdravio gospou mic. Verovatno sam
izverglao dve-tri pripremljene reenice o svojoj bolesti, njenoj pomoi, svojoj
zahvalnosti. Povela me je u kuhinju.
Kuhinja je bila najvea prostorija u stanu. U njoj su bili poret i sudopera, kada
sa kazanom za grejanje vode, sto i dve stolice, kredenac, orman i kau. Preko kaua
je bio prebaen crveni somotski pokriva. Nije bilo prozora. Svetlost je ulazila kroz
okna na vratima koja su vodila na balkon. Malo svetlosti - u kuhinji je sasvim svetio
bilo samo kad su ta vrata bila otvorena. Tada se iz strugare u dvoritu ulo pitanje
testere i mirisalo je drvo.
Stan je inila jo jedna mala i uska dnevna soba s komodom, stolom, etiri
stolice, dubokom foteljom i jednom peci. Ta se soba zimi gotovo nikad nije grejala, a
i leti je malo koriena. Prozor prema eleznikoj ulici pruao je pogled na

8
nekadanju elezniku stanicu, prostor raskopavan i prekopavan, na kome su ve tu i
tamo bili postavljeni temelji nove zgrade suda i administrativne uprave. I najzad, u
stanu je bio i klozet bez prozora. Kad bi smrdelo u klozetu, smrdelo je i u hodniku.
Ne pamtim o emu smo razgovarali u kuhinji. Gospoa mic je peglala:
prostrla je preko stola vuneno ebe i laneni arav, pa je iz korpe vadila komad po
komad rublja, ispeglala ga, presavila i spustila na jednu od dve stolice. Na drugoj
sam ja sedeo. Peglala je i svoje gaice i, mada nisam hteo da gledam u njih, nije mi
uspevalo da ih ne gledam. Nosila je haljinu-kecelju bez rukava, plavu, s malim,
bledim, crvenkastim cvetiima. Pepeljastoplavu kosu, koja joj je sezala do ramena,
skupila je na potiljku nalom. Belele su joj se gole ruke. Pokreti kojima je uzimala,
povlaila i odlagala peglu, a zatim savijala i odlagala rublje, bili su spori i
usredsreeni, a isto tako sporo i usredsredeno se kretala, savijala i uspravljala. Preko
njenog tadanjeg lica u seanju su mi se slegla njena kasnija lica. Kad je prizovem
pred oi, onakvu kakva je tada bila, pojavi se bez lica. Moram da ga rekonstruiem.
Visoko elo, ispupene jagodice, bledoplave oi, pune, ravnomerno nabubrele
polukrune usne, snana brada. Oporo ensko lice velikih povrina. Znam da mi je
bilo lepo. Ali njegovu lepotu sada ne vidim.

9
 4

Saekaj malo!, rekla je kad sam ustao i hteo da krenem. Moram i ja da

iziem, pa u deo puta s tobom.
ekao sam u hodniku. Presvlaila se u kuhinji. Vrata su ostala odkrinuta.
Skinula je kecelju i ostala u svetlozelenom kombinezonu. Preko naslona stolice visio
je par arapa. Uzela je jednu i nabirajui je naizmenino s obe ruke smotala je u
rolnu. Balansirala je na jednoj nozi o ije je koleno oslonila petu druge, nagla se
napred, navukla nabranu arapu preko vrha stopala, zatim stopalo spustila na stolicu,
povukla arapu navie preko lista, kolena i butine, izvila se u stranu i zakaila je za
pojas za arape. Uspravila se, spustila nogu sa stolice i posegla za drugom arapom.
Nisam mogao od nje oi da odvojim. Od njenog potiljka i njenih ramena, od
njenih grudi koje je kombinezon pre obavijao nego skrivao, od njene zadnjice preko
koje se, dok se nogom oslanjala o koleno i stolicu, zatezao kombinezon, od njene
noge, isprva gole i bele, a onda, u arapi, svilasto sjajne.
Osetila je moj pogled. Zastala je usred pokreta kojim je htela da dohvati drugu
arapu, okrenula se prema vratima i pogledala me u oi. Ne znam kako me je gledala
- zaueno, upitno, s razumevanjem, prekorno. Pocrveneo sam. Nekoliko trenutaka
stajao sam tako s licem koje je gorelo. Onda vie nisam mogao da izdrim, izleteo
sam iz stana, sjurio se niz stepenice i istrao iz kue.
Hodao sam polako. eleznika ulica, Hojzerova, Cvetna - godinama sam tuda
prolazio na putu od kue do kole. Poznavao sam svaku kuu, svaku batu i svaku
ogradu, znao koja je ograda svee ofarbana, a kojoj je drvo tako posivelo i isueno
da sam rukom mogao da ga izmrvim, znao sam gvozdene ograde kraj kojih sam kao
dete trao dok su ipke odzvanjale pod mojim tapom, i visoke ograde od cigle iza
kojih sam zamiljao neto udesno i strano sve dok se nisam na njih popeo i video
zaparloene nizove cvetnih leja, grmova bobiavog voa i vrea povra. Stopala su
mi prepoznavala kocke kaldrme i asfalt ulice, znala su gde glatke ploe smenjuju

10
talasasta poploanja bazaltnih oblica, gde ima katrana, a gde ljunka.
Sve je bilo tako prisno. Kad je srce prestalo da mi ubrzano bije, a lice da gori,
susret izmeu kuhinje i hodnika premestio se ve negde jako daleko. Sekirao sam se.
Pobegao sam kao neko dete, umesto da pokaem zrelost koju sam od sebe oekivao.
Nisam vie imao devet, nego petnaest godina. No moram da priznam da mi je i dalje
zagonetka kako je to zrelo ponaanje trebalo da izgleda.
Druga zagonetka je bio sam susret izmeu kuhinje i hodnika. Zato nisam
mogao da odvojim pogled od nje? Imala je veoma snano i veoma enstveno telo,
bujnije od tela devojaka koje su mi se dopadale i za kojima sam se okretao. Bio sam
siguran da je ne bih zapazio da sam je sreo na bazenu. S druge strane, nije bila ni
razgolienija od devojka i ena koje sam viao na bazenu. Bila je, povrh svega,
mnogo starija od devojaka o kojima sam sanjao. Preko trideset? Teko je proceniti
doba koje ovek nije ostavio za sobom ili koje je jo daleko od njega.
Mnogo godina kasnije, doao sam do zakljuka da mi se pogled tada zalepio za
nju ne zbog njenog izgleda, nego zbog dranja i pokreta. Molio sam prijateljice da
preda mnom navlae arape, ali svoju elju nisam hteo da objasnim, da ispriam
zagonetku susreta izmeu kuhinje i hodnika. Tako je moja molba protumaena kao
elja za podvezicama, ipkama i erotinom ekstravagancijom, a ispunjavana je uz
koketnu pozu. Nije to bilo ono od ega nisam mogao pogled da odvojim. Ona nije
pozirala, nije koketirala. Ne seam se da je to ikad radila. Seam se da su joj nekada
telo, dranje i kretnje delovali tromo. to nije poticalo od teine. Pre bi se reklo da se
povukla u unutranjost svog tela, da ga je prepustila njemu samom i njegovom
sopstvenom mirnom ritmu koji nije remetila nikakva naredba glave i da bi pritom
sasvim zaboravljala na spoljni svet. Taj isti zaborav bio je prisutan u dranju i
kretnjama kojim je navlaila arape. Pri tom nije bila ni najmanje troma, ve gipka,
ljupka, zavodljiva - zavoenje koje nije poticalo od grudi, zadnjice i nogu, nego od
poziva da se u unutranjosti tela zaboravi svet.
To tada nisam znao - a pitanje je da li i danas znam ili sam samo neto uobrazio.
Bilo kako bilo, dok sam tada razmiljao o razlozima tolikog uzbuenja, uzbuenje se
vratilo. Da bih reio zagonetku, dozvao sam u seanje na susret, a distanca, koju
sam stvorio pretvorivi ga u zagonetku, se istopila. Sve je ponovo bilo preda mnom i
opet od toga nisam mogao oi da odvojim.

11
 5

Nedelju dana kasnije, ponovo sam stajao pred njenim vratima.

itavu nedelju pokuavao sam da ne mislim na nju. Nije, meutim, postojalo
nita drugo to me je ispunjavalo ili mi skretalo panju; lekar jo nije dozvoljavao da
idem u kolu, knjige su mi se posle nekoliko meseci itanja smuile, a drugovi koji
su, dodue, i dalje navraali, ostajali su sve krae jer sam bio tako dugo bolestan da
posete nisu vie uspevale da podignu mostove izmeu njihove i moje svakodnevice.
Trebalo je da etam, svaki dan malo due i bez naprezanja. A tada mi je ba
naprezanje bilo potrebno.
Bolovanje u detinjstvu i mladosti ipak je arobno vreme! Spoljni svet, svet
slobodnog vremena to se provodi u dvoritu, bati ili na ulici, u bolesniku sobu
prodire samo kroz priguene zvuke. Unutra buja svet pria i likova iz knjiga koje
bolesnik ita. Slabei opaanje i snaei matu, temperatura od bolesnikove sobe
stvara novi, prisan i istovremeno stran prostor; iz ara na zavesama i tapetama keze
se udovita, a stolice, stolovi, regali i orman slau se u brda, graevine ili brodove,
istovremeno nadohvat ruke i beskrajno udaljene. Kroz duge none sate bolesnika
prati otkucavanje sata na crkvenom tornju, brundanje nekog okasnelog automobila i
odsjaj farova koji pretrauje zidove i tavanicu. To su sati bez sna, ali ne i sati
nesanice, ne sati oskudevanje, ve sati izobilja. enje, seanja, strahovi, naslade
stvaraju lavirinte u kojima se bolesnik gubi, nalazi i opet gubi. To su sati kada je sve
mogue, i ono dobro i ono loe.
Takvo stanje poputa kad bolesnik pone da prezdravljuje. Ukoliko je,
meutim, bolest dovoljno dugo trajala, bolesnika soba je njime natopljena, a
bolesnik, mada na putu da prezdravi i bez temperature, i dalje je izgubljen u
lavirintu.
Svakog jutra budio sam se neiste savesti, a ponekad i sa vlanom flekom na
pantalonama piame. Slike i scene koje sam sanjao bile su nedoline. Znao sam,

12
dodue, da me ne bi grdili ni majka, ni svetenik koji me je pripremao za
konfirmaciju i koga sam potovao, niti starija sestra kojoj sam poveravao svoje
deije tajne. Samo bi me brino i s puno ljubavi opomenuti, to mi je bilo gore od
grdnje. A posebno je bilo nedolino to sam te slike i scene, kada ih nisam sanjao,
to nije zavisilo od moje namere, namerno zamiljao.
Ne znam odakle sam skupio hrabrost da odem gospoi mic. Da li se moralno
vaspitanje u izvesnoj meri okree protiv sebe? Ako je poudni pogled podjednako
rav kao i zadovoljenje poude, a matanje kao sam in o kome se mata - zato
onda ne zadovoljenje i in? Kako je vreme odmicalo postajalo mi je sve jasnije da ne
mogu da se liim grenih misli. A kad je ve bilo tako, hteo sam i greni in.
Razmiljao sam i o jo neemu. Sam odlazak tamo mogao je da bude opasan.
No mogunost da se ta opasnost ostvari bila je mala. Gospoa mic e me,
najverovatnije, zaueno pozdraviti, sasluati izvinjenje zbog mog neobinog
ponaanja i ljubazno me ispratiti. Gore je bilo ne otii: postojala je opasnost da neu
moi da se oslobodim svojih matarija. Dakle, neu pogreiti ako odem. Ona e se
ponaati normalno, ja u se ponaati normalno i sve e ponovo biti normalno.
Tako sam tada mudrovao, pravei od svoje poude stavku neobine moralne
kalkulacije i uutkujui neistu savest.
To mi, ipak, nije dalo snagu da odem gospoi mic. Lako je bilo uveravati sebe
da majci, sveteniku koga sam potovao i mojoj velikoj sestri, poto temeljno
razmisle, preostaje samo da me podstaknu da odem k njoj. A sasvim drugo - stvarno
otii. Ne znam zato sam to uradio. Danas u tim dogaajima prepoznajem matricu po
kojoj su se u celom mom ivotu miljenje i delanje uklapali jedno u drugo, ili se nisu
uklapali. Razmiljam, pronaem neko reenje, to reenje pretvaram u odluku da bi
potom saznao da je delanje nezavisno od odluke, koju moe slediti, ali ne mora.
Dovoljno esto sam u ivotu inio ono to nisam odluio, a nisam inio ono to sam
odluio. Neto, ta god to bilo, dela; odvodi me eni koju ne elim vie da vidim,
stavlja nadreenima primedbu koja moe da me kota glave, navodi me da i dalje
puim, mada sam odluio da prestanem s puenjem, i prestaje da pui nakon to sam
uvideo da sam naprosto pua i da u to i ostati. Ne smatram da miljenje i
odluivanje nemaju uticaja na delanje. Ali delanje ne sprovodi tek tako ono to je
prethodno smiljeno i odlueno. Ono tee iz nekog svog izvora i na podjednako
samosvojan nain je moje delanje, kao to je moje miljenje - moje miljenje, a moje
odluivanje - moje odluivanje.

13
 6

Nije bila kod kue. Kapija na ulazu je bila pritvorena, popeo sam se uz
stepenice, zazvonio i ekao. Zazvonio sam jo jednom. U stanu su kuhinjska vrata
bila otvorena, video sam to kroz staklo na ulaznim vratima kroz koje sam u hodniku
razaznao i ogledalo, iviluk, asovnik. Mogao sam da ujem kako otkucava.
Seo sam na stepenik i ekao. Nije mi laknulo kao to biva kada je ovek
neodluan i u strahu od posledica, te se raduje to je odluku sproveo, a ostao
poteen posledica. Nisam bio ni razoaran. Bio sam reen da je vidim i da ekam
dok ne doe.
asovnik u hodniku otkucavao je etvrtine sata, polovine sata i pune sate.
Pokuavao sam da pratim tiho kuckanje i da izbrojim devetsto sekundi izmeu dva
udarca, ali bi mi uvek neto odvuklo panju. U dvoritu je pitala testera, iz nekog
stana u kui dopirali su glasovi i muzika, jedna vrata su se otvorila. Onda sam uo
kako se neko ujednaenim, sporim, tekim koracima penje uz stepenice. Ponadao
sam se da stanuje na drugom spratu. Ako me vidi - kako da objasnim ta ovde
radim? Koraci se, meutim, nisu zaustavili na drugom spratu. Peli su se i dalje.
Ustao sam.
Bila je to gospoa mic. U jednoj ruci je nosila kantu s koksom, kutiju s
briketima u drugoj. Imala je na sebi uniformu - jaknu i suknju - po emu sam
prepoznao da radi kao kondukterka u tramvaju. Primetila me je tek kad je stigla na
odmorite. Nije me gledala ni ljutito, ni zaueno, ni podrugljivo - nita od onog od
ega sam strepeo. Izgledala je umorno. Kad je spustila ugalj i po depu jakne poela
da trai klju, nekoliko metalnih novia zazvealo je na podu. Podigao sam ih i dao
joj.
Dole u podrumu su jo dve kante. Hoe li da ih napuni i donese? Vrata su
otvorena.

14
 Strao sam niz stepenice. Podrumska vrata su bila otvorena, svetlost u podrumu
upaljena, a na dnu dugog stepenita zatekao sam daanu pregradu s pritvorenim
vratima i rastvorenim katancem na rezi. Prostor je bio veliki, a gomila uglja sezala
do otvora pod tavanicom kroz koji su ugalj s ulice ubacivali u podrum. Pored vrata
su sjedne strane bili uredno poslagani briketi, a s druge su stajale kante za ugalj.
Ne znam ta sam to pogreno uradio. I kod kue sam donosio ugalj iz podruma,
bez ikakvih tekoa. Dodue, kod nas nije bila tako velika gomila. Punjenje prve
kante prolo je dobro. Ali kad sam drugu kantu uhvatio za drku i krenuo da njome
zahvatim ugalj sa zemlje, brdo se pokrenulo. Mali komadi s vrha gomile poskakivali
su nanie u krupnim, a veliki u sitnim skokovima, povrina brega je poela da klizi,
pri dnu se sve kotrljalo i razmicalo. Podigao se oblak crnog praha. Zastao sam
zgranut, po meni je dobovalo i uskoro sam stajao do glenjeva u koksu.
Kad se breg umirio, iskoraio sam iz koksa, napunio drugu kantu, potraio
metlu i naavi je, vratio njome u zagraeni deo podruma komade uglja koji su se
otkotrljali u hodnik, zatvorio vrata i poneo obe kante gore.
Ve je bila skinula jaknu, olabavila kravatu, otkopala gornje dugme na koulji i
s aom mleka pred sobom sedela za kuhinjskim stolom. Pogledala me je, pa se prvo
prigueno, a onda iz sveg glasa nasmejala. Prstom je pokazivala na mene, a drugom
rukom udarala o sto.
Kako to izgleda, deko, kako to izgleda! Tada sam i ja u ogledalu nad
sudoperom video svoje ogaravljeno lice i prasnuo u smeh.
Ne moe takav kui. Napuniu ti kadu i istresti stvari. Prila je kadi i
odvrnula slavinu. Voda je puei se zaumela u kadi. Svuci se paljivo, ne treba mi
ta crna praina po kuhinji.
Oklevajui skinuo sam demper i pantalone, pa sam ponovo oklevao. Voda se
brzo pela i kada je bila skoro puna.
Da nee da se kupa u cipelama i gaama? Hajde, deko, ne gledam te. Ali
kad sam zavrnuo slavinu i skinuo gae, mirno me je odmerila pogledom. Pocrveneo
sam, uao u kadu i zaronio. Kad sam izronio, bila je na balkonu s mojim stvarima.
uo sam kako udara cipelom o cipelu i istresa pantalone i demper. Doviknula je
nekome dole neto o ugljenoj praini i strugotini, odozdo je stigao odgovor,
nasmejala se. Kad se vratila u kuhinju, spustila je stvari na stolicu. Samo me je hitro
pogledala. Uzmi ampon i operi kosu. Sad u ti doneti pekir. Uzela je neto iz
orm ana i izila iz kuhinje.
Ribao sam se. Voda u kadi bila je ve prljava, pa sam pustio istu i pod mlazom

15
isprao glavu i kosu. Onda sam samo leao, sluao kako u kazanu umi, oseao po
licu prohladan vazduh to je stizao kroz otkrinuta kuhinjska vrata, a po telu toplu
vodu. Bilo mi je prijatno. Ta prijatnost je uzbuivala i ud mi se ukrutio.
Nisam podigao pogled kad je ula u kuhinju, nego tek kad je stala kraj kade. U
rairenim rukama drala je veliki pekir. Doi! Okrenuo sam joj lea dok sam se
uspravljao i izlazio iz kade. Obmotala me je otpozadi pekirom, od glave do pete, i
brisala me trljajui. Onda je pustila da pekir padne na zemlju. Nisam se usuivao ni
da mrdnem. Prila mi je tako blizu da sam joj grudi oseao na leima, a stomak na
zadnjici. I ona je bila gola. Obgrlila me je, jedna ruka joj je bila na mojim grudima,
druga na mom ukruenom udu.
Pa zato si valjda ovde!
Ja... Nisam znao ta da kaem. Ni da jeste tako, a ni da nije. Okrenuo sam se.
Nisam je video celu. Suvie smo bili blizu. Bio sam, meutim, savladan prisustvom
njenog golog tela. Kako si lepa!
ta ti je, deko, ta pria! Nasmejala se i obavila mi ruke oko vrata. I ja sam
nju zagrlio.
Bojao sam se: dodirivanja, ljubljenja, toga da joj se neu dopasti i da je neu
zadovoljiti. Ali poto smo se neko vreme tako drali, i ja upijao njen miris i oseao
njenu toplinu i snagu, sve je postalo samo po sebi razumljivo. Istraivanje njenog
tela rukama i usnama, susret naih usta i najzad ona nada mnom, oi u oi, sve dok
mi nije dolo i dok nisam stisnuo kapke, pokuavajui isprva da se savladam, da bih
onda tako glasno kriknuo da je rukom morala da mi ugui krik.

16
 7

Sledee noi sam se zaljubio u nju. Spavao sam budei se, eznuo za njom,
sanjao je, verovao da je oseam, dok ne bih primetio da grlim jastuk ili ebe. Od
ljubljenja su me bolela usta. Ud mi se neprestano dizao, ali nisam hteo da sam sebe
zadovoljim. Nisam hteo da to ikad vie uradim. Hteo sam da budem s njom.
Da li sam se u nju zaljubio da bih je nagradio zato to je sa mnom spavala? Do
dana dananjeg mi se posle noi provedene sa nekom enom javlja oseaj da me je
razmazila i da za to moram da se oduim - njoj, tako to u bar pokuati da je volim,
a i svetu kroz nain na koji se prema njemu postavljam.
Jedno od mojih malobrojnih ivih seanja na rano detinjstvo je jedno zimsko
jutro, tada sam imao etiri godine. Soba u kojoj sam spavao nije se grejala, pa je
nou i izjutra esto bilo vrlo hladno. Seam se tople kuhinje i vrelog poreta, teke,
gvozdene skalamerije u kojoj se videla vatra kad bi se maicama skinuli poklopci na
plotni i na kome je uvek stajala erpa s toplom vodom, da je ima kad zatreba. Majka
je primakla poretu stolicu na kojoj sam stajao dok me je umivala i oblaila. Seam
se prijatnosti izazvane toplotom i uivanja u tome to me u toplom umivaju i oblae.
Seam se i toga da sam se kad god bi mi ta slika iskrsla u seanju pitao zato me je
majka tako mazila? Da nisam bio bolestan? Da li su moje sestre i brat dobili neto
to ja nisam? Da nije tog dana predstojalo neto neprijatno, teko, to je trebalo da
izdrim?
Jedan od razloga zbog kojih sam sledeeg dana ponovo krenuo u kolu bilo je
poslepodne provedeno sa enom, koja mi u mislima nije imala ime, a koja je bila
tako dobra prema meni. I hteo sam, da pokaem muevnost koju sam stekao. Nisam
nameravao da se njome hvaliem. Bio sam, meutim, ispunjen oseanjem snage i
nadmoi i hteo da drugim acima i nastavnicima predoim tu snagu i nadmo. Iako o
tome s njom nisam razgovarao, pretpostavljao sam da kao kondukterka u tramvaju
esto radi do kasno uvee, pa i nou, to je takoe uticalo na moj polazak u kolu.

17
Kako da je viam svakog dana ako sedim kod kue i izlazim jedino u svoje
rekonvalescentske etnje?
Kad sam se od nje vratio kui, moji su ve bili za veerom. Zato si zakasnio?
Majka se zabrinula zbog tebe. Otac je zvuao vie ljutito nego zabrinuto.
Rekao sam da sam zalutao; hteo sam da se proetam do Molkenkura, preko
Erenfridhofa, ali sam dugo lutao dok najzad nisam stigao do Nusloha. Nisam imao
para, pa sam morao da se vratim peke.
Mogao si da stopira. Moja mlaa sestra je ponekad stopirala, to roditelji
nisu odobravali.
Stariji brat je sumnjiavo frknuo: Molkenkur i Nusloh - pa to je u potpuno
suprotnim pravcima.
Starija sestra ispitivaki me je pogledala.
Sutra kreem ponovo u kolu.
Obrati, onda, panju na geografiju. Postoje sever i jug, a Sunce izlazi...
Majka je prekinula mog brata. Jo tri nedelje, tako je lekar rekao.
Ako je mogao da preko Erenfridhofa otipi do Nusloha i natrag, moe da ide i
u kolu. Ne fali njemu snaga nego malo mozga. Dok smo bili mali, moj brat i ja
smo se stalno tukli, a posle srno preli na verbalne bitke. Tri godine stariji, bio je i u
prvom i u drugom bolji od mene. U jednom trenutku sam, meutim, prestao da mu
odvraam i pustio da njegovi borilaki zamasi udaraju u prazno. Od tada se ograniio
na zakeranje.
ta ti misli? majka se okrenula ka ocu. On je spustio viljuku i no na tanjir,
zavalio se i skrstio ruke u krilu. utao je i gledao ispred sebe razmiljajui, kao to je
uvek radio kad bi mu se majka obratila s neim to se ticalo dece ili domainstva.
Kao i uvek, pitao sam se da li to stvarno razmilja o onom to je majka rekla ili o
svom poslu. Moda je i pokuavao da misli o majinom pitanju ali je, zapavi u
razmiljanje, mogao da misli samo o svom poslu. Bio je profesor filozofije i
razmiljanje je bilo njegov ivot, razmiljanje i itanje i pisanje i poduavanje.
Ponekad sam imao oseanje da smo mu mi, njegova porodica, neto kao kuni
ljubimci. Pas s kojim se ide u etnju, maka s kojom se igra, koja se sklupa u krilu,
prede i puta da je miluju - to ovek moe da voli, moe da mu u izvesnoj meri bude
ak i potrebno, ali kupovanje hrane, ienje izmeta i odlazak kod veterinara zapravo
su mu prevelika obaveza. Jer ivot je ipak negde drugde. Uprkos mojoj elji, mi,

18
njegova porodica, nismo bili sav njegov ivot. Ponekad sam i ja eleo da moj
zajedljivi stariji brat i drska mlaa sestra budu drugaiji nego to su bili. Ali te veeri
sam ih odjednom sve strahovito voleo. Moja mala sestra. Verovatno nije lako biti
najmlai, ako nisi drzak nema anse da se dokae. Moj veliki brat. Delili smo istu
sobu, to je njemu sigurno tee padalo nego meni, a kad sam se razboleo, morao je
jo da mi je potpuno prepusti i da spava na sofi u dnevnoj sobi. Kako da ne zakera?
Moj otac. Zato bi mu deca bila ceo ivot? Mi rastemo i dok se okrene ve smo
veliki i odlazimo od kue.
inilo mi se kao da poslednji put zajedno sedimo za okruglim stolom ispod
petokrakog mesinganog lustera sa sveama na svakom kraku, kao da smo poslednji
put nad starim tanjirima obrubljenim zelenim granicama, kao da poslednji put tako
prisno razgovaramo jedni s drugima. Oseao sam se kao na rastanku. Bio sam jo
uvek tu i istovremeno sam ve bio otiao. udeo sam da ostanem sa majkom, ocem,
bratom, sestrama i eznuo da budem kod one ene.
Otac me je pogledao preko stola. Sutra ponovo kreem u kolu - tako si rekao,
zar ne?
Jesam. Primetio je, dakle, da sam se obratio njemu, a ne majci i da nisam
rekao da se pitam da li bi trebalo da idem u kolu.
Klimnuo je glavom. Pa da te pustimo u kolu. Ako ti bude previe naporno,
ostae, lepo, opet kod kue.
Radovao sam se. I u isti mah oseao da smo se sad stvarno rastali.

19
 8

Narednih dana ena je radila u prvoj smeni. Vraala se kui u podne, a ja sam iz
dana u dan beao s poslednjeg asa da bih je saekao u stepenitu na odmoritu, pred
vratima. Tuirali smo se i voleli, a malo pre pola dva na brzinu bih se obukao i
izjurio. U pola dva se kod nas rualo. Nedeljom je ruak bio ve u podne, ali i njena
smena je poinjala i zavravala ranije.
to se tuiranja tie, po meni je moglo i da izostane. No ona je bila opsednuta
istoom; iako bi se ve izjutra tuirala, traila je da se ponovo kupamo, mada sam
voleo miris parfema, sveeg znoja i tramvaja koji je donosila s posla. Voleo sam,
meutim, i njeno mokro, nasapunjano telo; rado sam putao da me sapunja i ja sam
nju sa zadovoljstvom trljao sapunom. Nauila me je da to ne radim stidljivo, ve
spokojno i sa posednikom temeljnou. I kad smo se voleli, posedovala me je kao
da je to neto to se samo po sebi razume. Usta su joj prisvajala moja usta, jezik joj
se igrao sa mojim jezikom, govorila mi je gde da je uhvatim i kako, a kad me je
jahala dok ne bi dola do vrhunca, bio sam tu samo zato to je sa mnom, pomou
mene dolazila do naslade. To ne znai da nije bila nena i da mi nije pruala uitak.
Radila je to ipak zbog svog uivanja u igri, sve dok nisam nauio da i ja nju
posedujem.
To je bilo kasnije. I nikad to nisam do kraja nauio . Dugo mi nije ni
nedostajalo. Bio sam mlad, brzo bih dostizao vrhunac i kad bih se potom polako
ponovo budio, rado sam je putao da me uzima. Gledao sam je dok je bila iznad
mene, njen stomak, koji je iznad pupka pravio duboku brazdu, njene dojke, desnu
malkice veu od leve, njeno lice s otvorenim ustima. Oslanjala se rukama o moje
grudi i u poslednjem trenutku ih je podizala, hvatala se za glavu i isputala bezglasni,
krkljavi krik, nalik jecaju, od koga sam se prvi put uplaio, a posle ga poudno
oekivao.
Posle toga leali bismo iscrpljeni. esto bi zaspala na meni. Sluao sam testeru

20
u dvoritu i dovikivanja radnika koja su bila glasnija od buke. Kad bi testera
zanemela, u kuhinju bi prodrli prigueni zvuci saobraaja u eleznikoj ulici. Po
deijem dozivanju i uzvicima u igri znao bih da je kola gotova i da je prolo jedan.
Komija koji je preko podneva dolazio kui na svom balkonu je prosipao hranu za
golubove, a oni su doletali i gugutali.
Kako se zove? Pitanje sam postavio estog ili sedmog dana. Bila je zaspala
na meni i upravo se budila. Do tada sam se trudio da govorim tako da se ne vidi da li
je oslovljavam sa ti ili vi.
Podigla je glavu. ta?
Kako se zove?
Zato hoe to da zna? Podozrivo me je gledala.
Ti i ja... Znam kako se preziva, ali ne i kako se zove. Hou da ti znam ime.
ta tu nije...
Nasmejala se. Nita, deko, sve je redu. Zovem se Hana. I dalje se smejala,
nije prestajala sa smehom, zarazila je i mene.
Tako si bila smena.
Nisam se bila rasanila. A kako se ti zove?
Mislio sam da zna. Tada je bilo u modi da se knjige i sveske ne nose u torbi
nego pod rukom, a kad bih ih spustio na njen kuhinjski sto, mogla je na sveskama da
vidi kako se zovem, a i na knjigama, poto sam nauio da ih umotavam u vrst papir
i da na njih zalepim etiketu na kojoj je pored naslova stajalo i moje ime. No ona na
to nije obratila panju. Zovem se Mihael Berg.
Mihael, Mihael, Mihael. Isprobavala je ime. Moj deko se zove Mihael, on
je student...
Uenik.
... uenik i ima, koliko, sedamnaest godina.
Bio sam ponosan na te dve godine koje mi je dodala i klimnuo sam glavom.
Ima sedamnaest godina i, kad poraste, bie poznati... oklevala je.
Ne znam ta u biti.
Ali vredno ui.
Tja. Rekao sam joj da mi je ona vanija od uenja i kole. I da bih radije

21
ee bio kod nje. Ionako u da zaglavim.
Gde e da zaglavi? Uspravila se. Bio je to na prvi pravi razgovor.
Ma ponavljau razred... Previe sam propustio ovih meseci, dok sam bio
bolestan. Da bih poloio morao bih da radim kao lud. I sad bi trebalo da sam u
koli. Ispriao sam joj o mom beanju sa asova.
Napolje! Odigla je pokriva. Napolje iz mog kreveta. I ne vraaj se ako
nee da radi svoj posao. Glup je, je V da? Glup? A ta misli kako je prodavati i
buiti tramvajske karte? Ustala je onako gola, stala nasred kuhinje i poela da
imitira kondukterske kretnje. Levom rukom je izvukla bloki karata na podmetau,
palcem iste ruke, na kome sam lako mogao da zamislim gumenu kapicu, iscepala
dve karte, zamahnula desnom rukom da bi dohvatila spravicu za buenje koja joj je
visila o zglavku, kljocnula dva puta. Dve za Rorbah. Ispustila je spravicu,
ispruene ruke primila novanicu, podigla preklopac novanika koji joj je, privezan
o struku, stajao na stomaku, gurnula novanicu unutra, ponovo spustila preklopac i iz
otvorenih depova za metalni novac izvadila sitninu. Jo neko bez karte?
Pogledala me je. Glup? Nema ti pojma ta je glupo.
Sedeo sam na ivici kreveta. Bio sam oamuen. ao mi je. Radiu svoj posao.
Ne znam da li u uspeti, ima jo samo est nedelja do kraja. Eto, probau. Ali ako mi
bude branila da te viam, sigurno neu uspeti. Ja... Hteo sam prvo da kaem, Ja te
volim. Ali posle vie nisam hteo. Moda je u pravu, sigurno je u pravu. Jedino to
nema prava da nae vianje uslovljava zahtevom da vie radim za kolu. Ja ne
mogu da te ne viam.
Sat u hodniku odzvonio je pola dva. Mora da ide. Oklevala je. Od sutra
imam podnevnu smenu. U pola est - tada se vraam, onda moe i ti da doe. Ako
pre toga bude uio.
Stajali smo goli jedno prekoputa drugog, ali ne bi bila odbojnija ni da je bila u
uniformi. Nisam shvatao situaciju. Da li se radilo o meni? Ili o njoj? Ako je moj
posao glup, njen je tek esktra glup - da li je to uvredilo? Ali ja uopte nisam rekao ni
da je moj posao glup, niti da je njen. Ili jednostavno nee da joj je ljubavnik
neuspean? Ali da li sam ja uopte njen ljubavnik? ta sam joj ja? Poeo sam da se
oblaim, gnjavio sam i razvlaio se u nadi da e neto da kae. Nije, meutim, nita
rekla. Bio sam obuen dok je ona jo uvek stajala gola, a kad sam je zagrlio za
rastanak, nije reagovala.

22
 9

Zato se tako rastuim kada mislim na to vreme? Da li je to enja za sreom

koja je prola - a jesam bio srean tih nedelja koje su sledile, nedelja tokom kojih
sam zaista radio kao lud i uspeo da zavrim razred, a mi se voleli kao da na svetu
nita drugo ne postoji. Ili je svest o onome to se dogodilo kasnije, to se samo
obelodanilo kasnije, mada je ve bilo prisutno?
Zato? Zato nam se, kad gledamo unatrag, ini da je ono to je bilo lepo,
okrnjeno time to je skrivalo rune istine? Zato nam seanje na srene godine braka
postane gorko kad saznamo da je onaj drugi sve vreme imao ljubavnika ili
ljubavnicu? Zato to se u takvoj situaciji ne moe biti srean? Ali bili smo sreni.
Nekada seanje porie sreu ve i zbog toga to je kraj bio bolan. Zar srea moe biti
sreom samo ako traje veno? Zar bolan zavretak pripada samo onom to je bilo
bolno, mada neosveeno i neprepoznato? Ali ta je neosveena i neprepoznata bol?
Razmiljam o tom vremenu i vidim sebe. Nosio sam elegantna odela koja je
ostavio neki bogati ujak, a meni su pripala zajedno sa vie pari dvobojnih cipela,
crno i braon, crno i belo, antilop i glatka koa. Imao sam suvie duge ruke i preduge
noge, ne za odela, njih je moja majka prepravila, ve za koordinaciju pokreta.
Naoari su mi bile od onih najjeftinijih, a kosa je trala kao metla, ta god da sam s
njom radio. U koli nisam bio ni dobar ni lo; mislim da me mnogi nastavnici nisu
ljudski ni primetili, a ni oni dai koji su davali ton u razredu. Nije mi se dopadalo
kako izgledam, kako se oblaim i kreem, kao ni ono to sam uspevao da pokaem i
ono to su drugi o meni mislili. Ali koliko je energije bilo u meni, koliko vere da u
jednog dana biti lep i pametan, nadmoan i okruen divljenjem, koliko oekivanja s
kojim sam prilazio novim ljudima i ulazio u nove situacije.
Da li je to ono to me rastuuje? Zar i vera koji su me tada ispunjavali uspevi
da od ivota izmame obeanje koje ivot nikad nije ispunio. Ponekad vidim na
licima dece i tinejdera taj isti ar i tu istu veru i posmatram ih s podjednakom tugom

23
s kojom se seam sebe kakav sam bio. Ili je to najobinija tuga? Ona koja nas
obuzima kada seanje pretvori lepe uspomene u krhotine, jer je srea koje se seamo
crpla ivot ne samo iz onog to se zbilo, ve i iz obeanja koje nije ispunjeno.
Ona - trebalo bi da ponem da je zovem Hana, kao to sam i tada poeo da je
zovem po imenu - ona, naravno, nije crpla svoj ivot iz obeanja, ve iz prilike,
samo iz nje.
Pitao sam je za njenu prolost, a to to mi je odgovarala izgledalo je kao
iskopano iz nekog pranjavog kovega. Odrasla je u Zibenbirgenu, sa sedamnaest
godina se obrela u Berlinu i postala radnica u Simensu, a kada je imala dvadeset i
jednu nala se u vojsci. Po zavretku rata izdravala se svakakvim poslovima. U
poslu kondukterke, kojim se bavila ve nekoliko godina, dopadali su joj se uniforma
i stalni pokret, smena slika i oseanje kretanja pod nogama. Inae ga nije volela. Bila
je bez porodice. Imala je trideset i est godina. Sve to je ispriala kao da se ne radi o
njenom ivotu, ve o ivotu nekog drugog koga dobro ne poznaje i ko je se ne tie.
esto se nije mogla setiti detalja koje sam hteo da saznam, a nije ni shvatala zato
me interesuje ta je bilo s njenim roditeljima, da li je imala brau i sestre, kako je
ivela u Berlinu i ta je radila dok je bila u vojsci. ta bi ti sve da zna, deko!
Isto je bilo i sa budunou. Naravno da nisam kovao planove o venanju i
porodici. Blia mi je, meutim, bila veza ilijena Sorela sa madam de Renal nego sa
Matildom de la Mol. I bilo mi je drago to je Feliks Krul zavrio u zagrljaju majke, a
ne erke. Moja sestra, koja je studirala germanistiku, priala nam je za stolom o
raspravama da li je gospodin fon Gete bio u ljubavnoj vezi sa gospoom fon tajn, a
ja sam tu vezu estoko branio to je izazivalo uenje u mojoj porodici. Zamiljao
sam kako bi naa veza mogla da izgleda za pet ili deset godina. Pitao sam Hanu kako
je ona zamilja. No ona nije htela da misli ni ta e biti do Uskrsa, niti se uputala u
moje planove da za uskrnji raspust odemo negde biciklima. Predlagao sam joj da
kao majka i sin uzmemo istu sobu i zajedno provedemo celu no.
Ti planovi i taj predlog nisu mi, zaudo, bili mrski. Da sam putovao s majkom,
navaljivao bih da imam odvojenu sobu. Odlazak s majkom lekaru ili u kupovinu
novog kaputa, ili obiaj da me eka kad se vraam s puta, to sam, po mom miljenju,
bio prerastao. Kada bismo negde ili zajedno i naleteli na moje drugove iz kole,
strahovao sam da e misliti da sam mamin sini. Ali pomisao da u negde da se
pokaem s Hanom, koja je, mada deset godina mlaa od moje majke, mogla da mi
bude majka, nije mi smetala. ak me je inila ponosnim.
Kada danas vidim enu od trideset i est godina smatram je mladom. Ali kad
vidim deaka od petnaest godina, vidim dete. Zadivljujue je koliko sam sigurnosti s

24
Hanom stekao. Moj uspeh u koli naterao je i nastavnike da me primete, a njihovo
potovanje ulivalo mi je pouzdanje. Devojke koje sam sretao primeivale su da ih se
ne bojim i to im se dopadalo. Oseao sam se dobro u sopstvenoj koi.
U mom seanju, su prvi susreti sa Hanom jarko osvetljeni i detaljno sauvani, a
nedelje koje su protekle od naeg razgovora do kraja kolske godine pretopile su se
jedna u drugu. Delom je na to uticala i redovnost naih sastanaka i njihova
ustaljenost. Drugi je razlog u tome to mi dani ranije nikad nisu bili tako ispunjeni,
to moj ivot nikad nije tako brzo proticao i bio tako sadrajan. Priseajui se kako
sam radio tih nedelja, ini mi se da sam sedao za pisai sto i da se od njega nisam
podizao sve dok ono to je bilo proputeno dok sam bolovao od utice nije
nadoknaeno, svi glagoli naueni, svi tekstovi proitani, svi matematiki dokazi
izvedeni i sva hemijska jedinjenja nanizana. O Vajmarskoj republici i Treem rajhu
itao sam jo u bolesnikoj postelji. I sva naa sastajanja u seanju mi izgledaju kao
jedan jedini, dugi sastanak. Nakon prvog pravog razgovora, sastajali smo se
poslepodne: kad je radila u nonoj smeni od tri do pola pet, a inae od pola est do
sedam. Kod nas se veeralo u sedam i isprva me je Hana terala da stiem tano kui.
Posle izvesnog vremena, meutim, nije nam bilo dovoljno samo sat i po, pa sam
poeo da izmiljam izgovore i da preskaem veeru.
To je bilo zbog itanja. Prvog dana posle razgovora Hana je htela da uje ta
sam uio u koli. Priao sam joj o Homerovim epovima, Ciceronovim govorima i
Hemingvejevoj prii o starom oveku i njegovoj borbi s ribom i morem. Htela je da
uje kako zvue starogrki i latinski, pa sam joj itao poneto iz Odiseje i iz
Ciceronovih govora protiv Kataline.
Je l ui i nemaki?
Kako to misli?
Pa je l ui samo strane jezike ili i iz svog jezika ima jo neto da naui?
itamo razne tekstove. Dok sam bio bolestan, u razredu su itali Emiliju
Galoti i Spletke i ljubav, pa je prvi pismeni trebalo da bude o tome. Morao sam dakle
da proitam oba komada i zapoinjao sam da ih itam kad bih sa ostalim zavrio.
Tada je, meutim, ve bivalo kasno, bio sam umoran i narednog se dana vie nieg
nisam seao, pa sam morao ponovo da itam.
itaj i meni.
itaj sama, doneu ti.
Ima tako lep glas, deko, vie volim da te sluam nego da sama itam.

25
 Pa ne znam, videu.
Ali kad sam doao sledeeg dana i hteo da je poljubim, izmakla se. Prvo mora
da mi ita.
Ozbiljno je to mislila. Morao sam da joj itavih pola sata itam Emiliju Galoti
pre no to me je primila pod tu i u krevet. Tog puta sam se i ja radovao tuiranju.
elja s kojom sam doao bila se izgubila tokom itanja. Da bi junaci nekog komada
bili koliko-toliko prepoznatljivi i ivi, itanje naglas zahteva koncentraciju. Pod
tuem se, meutim, elja ponovo probudila.itanje, tuiranje, voenje ljubavi i
kratko lekarenje - postalo je ritual naih sastanaka.
Bila je paljiv slualac. Njen smeh, prezrivo frktanje, uzvici ljutnje ili
odobravanja nesumnjivo su dokazivali da napeto prati radnju, te da i Emiliju i Lujzu
smatra glupaama. Nestrpljenje s kojim me je nekada molila da nastavim da itam
poticalo je od nade da e ludosti najzad morati da doe kraj. Ma nemogue! Nekad
sam i ja oseao potrebu da nastavim s itanjem. Kada su dani postali dui, itao sam
due da bih u sumrak bio s njom u krevetu. Zaspala bi na meni, u dvoritu bi zamrla
testera, oglasio bi se kos, u kuhinji bi od boja ostali jo samo svetliji ili tamniji
tonovi sive, a moja srea bila je potpuna.

26
 10

Prvog dana uskrnjeg raspusta ustao sam u etiri. Hana je radila u prvoj smeni.
U etiri i petnaest bi se odvezla biciklom do tramvajskog depoa, a u pola pet krenula
tramvajem prema vecingenu. U tom pravcu je tramvaj, tako mi je jednom rekla,
uglavnom bio prazan. Napunio bi se tek u povratku.
Popeo sam se na drugoj stanici. U prednjim kolima bila je Hana sa vozaem,
zadnja su bila prazna. Predomiljao sam se da li da uem u prednja ili zadnja kola, i
odluio se za zadnja. Obeavala su privatnost, zagrljaj, poljubac. Ali Hana nije dola.
Bilo je jasno da je morala da vidi da sam ekao na stanici i da sam uao. Zbog mene
se tramvaj i zaustavio. Ona je, meutim, ostala kod vozaa, priala s njim, alila se.
Sve se to moglo videti sa mog mesta.
Tramvaj je prolazio pored stanica ne zaustavljajui se. Niko nigde nije ekao da
ue. Ulice su bile prazne. Sunce jo nije bilo izilo i pod belim nebom sve je bilo
bledo, okupano bledom svetlou: kue, parkirani automobili, svee ozelenelo
drvee i rascvetali grmovi, rezervoar za gas i brda u daljini. Tramvaj je vozio polako;
u red vonje se, verovatno, zaraunavalo i zadravanja na stanicama, a kako ih sad
nije bilo trebalo je razvui vonju. Bio sam zatoen u tramvaju koji se lagano kretao.
Prvo sam sedeo, a posle preao na prednju platformu, pokuavajui da upornim
gledanjem dozovem Hanu. Trebalo je da oseti moj pogled na leima. Posle izvesnog
vremena se zaista i okrenula i pogledala pravo u mene. Onda je produila da pria s
vozaem. Vonja se nastavljala. Iza Epelhajma ine vie nisu ile ulicom nego pored
nje, ljunkovitim nasipom. Tramvaj se kretao bre, uz ujednaeno kloparanje voza.
Znao sam da linija vodi kroz jo nekoliko naselja i da se zavrava u vecingenu.
Oseao sam se, meutim, iskljuenim, izbaenim iz normalnog sveta u kome ljudi
ive, rade i vole se. Kao da su me prokleli da se bez cilja i kraja vozim u praznim
kolima.
Tada sam ugledao stanicu, usamljenu kuicu na poljani. Povukao sam ue kojim

27
kondukter javlja vozau da stane ili da krene. Tramvaj je stao. Ni Hana ni voza nisu
me pogledali kada je zazvonilo. Ali kad sam izaao, uinilo mi se da me gledaju i da
mi se smeju. Nisam, ipak, bio siguran. Tramvaj je produio dalje. Pratio sam ga
pogledom dok prvo nije zaronio u jednu udolinu, a potom zamakao za breuljak.
Stajao sam izmeu nasipa i puta, oko mene polja i vonjaci, u daljini poljoprivredno
dobro sa staklenicima. Vazduh je bio sve, ispunjen cvrkutom ptica. Nad brdima je
belo nebo dobilo ruiasti odsjaj.
Vonja tramvajem bila je kao ruan san. Da se epiloga tako jasno ne seam,
pokuao bih da je zaista uvrstim meu rune snove. Stajati na stanici, sluati ptice i
gledati izlazak sunca bilo je kao buenje. Ali buenje iz runog sna ne mora da
donese olakanje. ovek moe tek tada da postane svestan strahote sna, a moda i
toga s kakvom se stranom istinom sreo u snu. Krenuo sam prema kui, niz lice su
mi tekle suze i tek kad sam stigao u Epelhajm, prestao sam da plaem.
Do kue sam iao peke. Nekoliko puta sam bezuspeno pokuavao da
stopiram. Kad sam ve preao polovinu puta, pored mene je proao tramvaj. Bio je
pun. Hanu nisam video.
U podne sam je saekao na odmoritu pred njenim vratima, tuan, uplaen,
besan.
Opet si pobegao iz kole?
Raspust je. ta se to jutros dogodilo? Otkljuala je vrata, a ja sam za njom
uao u hodnik, pa u kuhinju.
ta je pa moglo jutros da se dogodi?
Zato si se pravila da me ne poznaje? Hteo sam...
Ja sam se pravila da te ne poznajem? Okrenula se i hladno me pogledala u
oi. Ti nisi hteo da pokae da me zna. Ulazi u drugi vagon, a lepo vidi da sam u
prvom.
A zato se prvog dana raspusta u pola pet ujutru uopte vozim u vecingen?
Samo zato da bih te iznenadio, zato to sam mislio da e se radovati. U drugim
kolima...
Jadno dete. Ustalo u pola pet i to jo na raspustu. Nikad je pre toga nisam
video ironinu. Odmahnula je glavom. Otkud da znam zato ide u vecingen?
Otkud da znam zato ne pokazuje da me poznaje? To je tvoja stvar, a ne moja.
Hoe li sad da izae?

28
 Ne mogu da opiem koliko sam bio ljut i povreen. To nije fer, Hana. Znala si,
morala si da zna da sam se vozio samo zbog tebe. Kako si mogla i da pomisli da
nisam hteo da pokaem da te poznajem? Da nisam hteo, ne bih se uopte vozio
tvojim tramvajem.
Ma pusti me na miru! Rekla sam ti ve, to to radi je tvoja stvar, nije moja.
Stala je tako da je kuhinjski sto bio izmeu nas, njen pogled, njen glas i njene kretnje
govorili su mi da sam uljez i terali me napolje.
Seo sam na sofu. Runo se ponela prema meni i hteo sam da ujem kako e to
da objasni. No nisam uspeo da je navedem ni na kakvo objanjenje. Umesto toga,
ona je mene napala. Poelo je da me obuzima oseanje nesigurnosti. Moda je i u
pravu, ne objektivno, ali subjektivno? Da li je stvarno mogla da me pogreno
razume, da li je to ak bilo neminovno? Da li sam je nenamerno povredio, protivno
svojoj elji, ali ipak povredio?
ao mi je, Hana. Sve je ispalo naopako. Nisam hteo da te povredim, ali
izgleda...
Izgleda? Tebi izgleda da si me povredio? Ali ne moe da me povredi, ti ne. I
je l polazi ve jednom? Radila sam, hou da se okupam i da se odmorim u svojoj
kui. Pogledom je zahtevala da poem. Poto nisam ustajao, slegla je ramenima,
okrenula se, pustila vodu u kadu i svukla odeu. Tada sam ustao i otiao. Mislio sam
da idem zauvek. Ali posle pola sata ponovo sam bio pred njenim vratima. Pustila me
je da uem, a ja sam svu krivicu svalio na sebe. Ponaao sam se nepromiljeno,
bezobzirno, bez ljubavi. Razumem da je povreena. Razumem da nije povreena jer
nisam ja taj koji moe da je povredi. Razumem da, iako ja ne mogu da je povredim,
ona takvo ponaanje jednostavno ne moe da dozvoli. Na kraju sam bio srean kad je
priznala da je povreena. Nije, znai, bila tako nedodirljiva i postrani od svega, kao
to se pravila da jeste.
Je l mi oprata?
Klimnula je glavom.
Je l me voli?
Ponovo je klimnula glavom. Kada je jo puna. Doi, okupau te.
Kasnije sam se pitao da li je ostavila vodu u kadi jer je znala da u se vratiti. Da
li se skinula jer je znala da e mi ta slika ostati pred oima i da u morati ponovo da
doem? Da li je htela samo pobedu u igri odmeravanja snaga? Posle smo se voleli, i
leali jedno pored drugog, a kad sam poeo da priam zato sam uao u druga, a ne u

29
prva kola, zadevala me je: ak bi i u tramvaju to sa mnom da radi? Deko, deko!
Izgledalo je da je povod nae svae potpuno beznaajan.
Posledice, meutim, nisu bile beznaajne. Izgubio sam ne samo tu bitku.
Kapitulirao sam posle kratke borbe, kad je zapretila da e me oterati, da e se
otrgnuti od mene. Narednih nedelja se vie nisam ni toliko opirao. im bi zapretila,
bezuslovno bih kapitulirao. Sve sam primao na sebe. Priznavao sam greke koje
nisam pravio, namere koje nisam imao. Kad bi postajala hladna i tvrda, prosjaio
sam da ponovo bude dobra sa mnom, da mi oprosti, da me voli. Ponekad bi mi se
inilo da oseam kako i sama pati zbog te svoje hladnoe i ukoenosti. Kao da ezne
za toplinom mojih izvinjavanja, sveanih obeanja i zakletvi. Ponekad mi se, opet,
inilo da trijumfuje nada mnom. No ta god da je bilo posredi, nisam imao izbora.
S njom o tome nisam mogao da priam. Razgovor o naim svaama vodio je
samo u nove svae. Jednom ili dvaput, napisao sam joj dugako pismo. Nije
reagovala, a kad sam je upitao za pismo, uzvratila je pitanjem: Je l to opet
poinje?

30
 11

Ne znai, ipak, da Hana i ja posle prvog dana uskrnjeg raspusta nismo vie bili
sreni. Zapravo nismo nikada bili sreniji nego tih nedelja u aprilu. Koliko god da
su, ta prva svaa i uopte nae svaanje bili neiskreni - sve to je pokretalo na ritual
itanja, tuiranja, voenja ljubavi i lekarenja bilo je dobrodolo.
Osim toga, prebacivanje da sam se ponaao kao da ne elim da pokaem da je
poznajem nije joj vie dozvoljavalo da uzmakne. Nije vie u naelu, bilo sporno ako
bih poeleo da se pokaem negde sa njom. Nisi, znai, hteo da te vide sa mnom -
ta povreujua reenica vie nije morala da bude izgovorena. I tako smo, u drugoj
nedelji Uskrsa, biciklima otili na etiri dana: Vimpfen, Amorbah, Miltenberg.
Ne seam se vie ta sam rekao roditeljima. Da idem na izlet s drugom
Matijom? S nekom grupom? Da sam otiao da posetim nekadanjeg druga iz
razreda? Moja majka je verovatno bila, kao i uvek, zabrinuta, a moj otac je, kao i
uvek, smatrao da nema razloga da se brine. Zar nisam upravo uspeo da poloim
razred, u ta niko nije verovao?
Dok sam bio bolestan, nisam troio deparac, ali to nije bilo dovoljno da platim
i za Hanu. Ponudio sam, dakle, svoju zbirku potanskih maraka jednoj prodavnici
koja je time trgovala, nedaleko od crkve Svetog duha. Bila je to jedina radnja na
ijim je vratima pisalo da otkupljuju zbirke. Prodavac je pregledao moje albume i
ponudio mi ezdeset maraka. Skrenuo sam mu panju na egipatsku marku sa slikom
piramide, moj biser, za koji je u katalogu pisalo da vredi etiristo maraka. Slegao je
ramenima. Ako mi je ve toliko stalo do zbirke, moda je bolje da je zadrim. Da li
uopte smem da je prodam? ta kau moji roditelji? Pokuao sam da budem trgovac.
Ako marka s piramidom zaista nije vredna, neu je onda ni prodavati. Neka mi da
trideset maraka za ostalo, i gotovo. Marka s piramidom je, dakle, ipak vredna? Na
kraju sam dobio sedamdeset maraka. Oseao sam se prevarenim, ali bilo mi je
svejedno.

31
 Nisam samo ja imao putnu groznicu. udilo me je to je i Hana nekoliko dana
pred put bila uznemirena. Stalno se doseala neeg novog to treba da ponese i
neprekidno prepakivala ruksak i putne tane za bicikl koje sam joj nabavio. Kada
sam hteo da joj pokaem na karti rutu koju sam smislio, nije htela ni da slua ni da
gleda. Sad sam suvie uzbuena. Ti e to, deko, da obavi sve kako treba.
Krenuli smo na Pobusani ponedeljak. Sunce je sijalo i prvog i sva tri naredna
dana. Ujutru je bivalo svee, a preko dana toplo, ne previe toplo za vonju, ali
dovoljno toplo za izlet u prirodu. ume su bile zeleni tepisi, sa utozelenim,
svetlozelenim, tamnozelenim, plavozelenim i crnozelenim takama, mrljama i
povrinama. Ve behu u dolini Rajne probeharile prve voke. U Odenvaldu su
upravo procvetale forzicije.
esto smo mogli da vozimo naporedo. Tada smo jedno drugom pokazivali ono
to vidimo: dvorac, pecaroa, brod na reci, ator, porodicu kako u koloni marira
obalom, ameriki dip otvorenog krova. Kada bismo hteli da promenimo pravac, ja
sam morao da ispitam put: nije htela da vodi brigu o pravcima i putevima. Inae je,
kad je bio vei saobraaj, vozila iza mene ili ispred mene. Imala je bicikl s
pokrivenim paocima i zupanikom, i nosila je plavu haljinu ija je iroka suknja
leprala pri vonji. Trebalo mi je vremena da se oslobodim straha da e joj se suknja
zaplesti za paoce ili zupanik i da e se zbog toga sruiti s bicikla. Posle sam uivao
gledajui je dok je vozila ispred mene.
Kako sam se unapred radovao tim noima! Zamiljao sam da emo se voleti,
onda zaspati, pa se probuditi, pa se ponovo voleti, pa ponovo zaspati, pa se ponovo
probuditi i tako bez kraja, iz noi u no. Ali sam se samo prve noi probudio. Leala
je okrenuta na drugu stranu, nadvio sam se nad nju, ljubio je, ona se okrenula na
lea, primila me u sebe i zagrlila. Deko moj, deko. Onda sam zaspao na njoj.
Ostale noi smo prespavali, umorni od vonje, sunca i vetra. Voleli smo se izjutra.
Hana mi nije prepustila samo izbor puteva i pravaca. Birao sam i gostionice u
kojima emo da prenoimo, upisivao nas kao majku i sina u formulare koje bi ona
samo potpisala, a u jelovnicima birao jelo ne samo za sebe, nego i za nju. Hou da
malo ne brinem ni o emu.
Jedina svaa izbila je u Amorbahu. Rano sam ustao, tiho se obukao i iziao.
Hteo sam da donesem doruak u sobu, a i da pogledam da nema neka otvorena
cveara u blizini gde bih Hani mogao da kupim ruu. Ostavio sam joj na stoiu
pored kreveta ceduljicu: Dobro jutro! Otiao po doruak, brzo se vraam, ili ve
tako nekako. Kad sam se vratio, stajala je nasred sobe, poluoodevena, bela u licu,
tresui se od besa.

32
 Kako si mogao tek tako da ode!
Spustio sam posluavnik s dorukom i ruom i hteo da je zagrlim. Hana...
Ne dotii me! U ruci je drala tanak, koni kai kojim je opasivala haljinu.
Zakoraila je unazad i oinula me kaiem preko lica. Usna mi je prsla, na jeziku sam
osetio krv. Nije bolelo. Strahovito sam se uplaio. Jo jednom je zamahnula.
Ali nije udarila. Spustila je ruku, ispustila kai i zaplakala. Lice joj se izobliilo.
Oi razrogaene, usta razjapljena, kapci ve otekli od suza, crvene mrlje po obrazima
i vratu. Iz grla su joj dopirali jecavi, krkljavi zvuci, nalik bezglasnom kriku koji sam
upoznao u njenom krevetu. Stajala je i gledala me kroz suze.
Trebalo je da je zagrlim. Ali nisam mogao. Nisam znao ta da radim. Kod nas u
kui nije se tako plakalo. Niko nikog nije tukao, ni rukom, a kamoli konim kaiem.
Razgovaralo se. ta, meutim, da joj kaem?
Zakoraila je prema meni, bacila mi se na grudi, udarala me pesnicama, zalepila
se za mene. Sada sam mogao da je zagrlim. Ramena su joj se tresla, udarala je elom
o moje grudi. Onda je duboko uzdahnula i ugnezdila se u mom naruju.
Da dorukujemo? Odvojila se od mene. Pobogu, deko, kako to izgleda!
Nakvasila je pekir i obrisala mi usta i bradu. I koulja je sva okrvavljena. Skinula
mi je koulju, onda i pantalone, svukla se i sama, pa smo se voleli.
ta se to zapravo desilo? Zato si tako pobesnela? Leali smo jedno kraj
drugog, zadovoljeni i spokojni, pa sam pomislio da e se sad sve razjasniti.
ta se desilo, ta se desilo? Kakva glupa pitanja uvek postavlja. Pa ne moe
tek tako da ode.
Ali ostavio sam ti ceduljicu...
Ceduljicu?
Seo sam na krevet. Tamo gde sam je bio spustio, ceduljice nije vie bilo. Ustao
sam, traio pored i ispod stoia, po krevetu, ispod kreveta. Nisam je naao. Ne
razumem. Ostavio sam ti ceduljicu da zna da sam otiao po doruak i da se brzo
vraam.
,,Jel jesi? Pa gde je?
Ne veruje mi?
Rado bih ti verovala. Ali ne vidim nikakvu ceduljicu.
Nismo se vie svaali. Da nije dunuo vetar i ceduljicu odneo nekud ili bestraga?

33
Je li sve to bio nesporazum, njen bes, moja rasprsla usna, njeno ranjeno lice, moja
bespomonost?
Da li je i dalje trebalo da traim - ceduljicu, razlog Haninog besa, razlog moje
bespomonosti? Hajde, deko, proitaj nam jo neto! Priljubila se uz mene, uzeo
sam Ajhendorfovog Dangubu i nastavio da itam gde sam stao. Dangubu sam lake
itao od Emilije Galoti i Spletki i ljubavi. Hana je opet pratila radnju s napetou i
uivljavanjem. Volela je pesme rasute po tekstu. Volela je preruavanja, zamene
uloga, zaplete i zamke u koje se junak uplitao u Italiji. Istovremeno mu je zamerala
to je danguba, to nita ne radi, nita ne zna, niti eli da neto zna. Tu i tamo je
bivala podozriva, a znala je da mi jo satima posle itanja postavlja pitanja. Biti
carinik - je l u tome ima neto to nije u redu?
Izvetaj o naoj svai opet je ispao preopiran pa zato hou da kaem neto i o
naoj srei. Kroz svau je naa veza postala prisnija.Video sam je kako plae, a Hana
koja zna i da zaplae bila mi je blia od Hane koja je samo jaka. Poela je da
pokazuje i svoju meku stranu koju nisam poznavao. esto je posmatrala moju
napuklu usnu, dok nije zarasla, i neno je dodirivala.
Drugaije smo se i voleli. Isprva sam dugo bio preputen njenom vostvu,
njenom posedovanju. Onda sam nauio da i ja nju posedujem. Na putu i posle puta
nismo se vie samo posedovali.
Jo uvek uvam jednu pesmu koju sam tada napisao. Kao pesma ne vredi nita.
Tada sam se zanosio Rilkeom i Benom i vidim da sam hteo istovremeno da obojicu
podraavam. Meutim, u njoj prepoznajem kako smo tada jedno drugom bili bliski.
Evo te pesme:

Kada se otvorimo
ti sebe meni, ja sebe tebi,
kada potonemo
u mene ti, u tebe ja,
kada prelazimo u mene ti,
u tebe ja,

34
onda
ja jesam ja
i ti jesi ti.

35
 12

Vie se ne seam lai koje sam servirao roditeljima povodom puta sa Hanom,
ali seam se cene koju sam morao da platim da bih poslednje nedelje raspusta mogao
sam da ostanem u kui. Ne znam gde su to otili moji roditelji, velika sestra i veliki
brat. Problem je bila mala sestra. Trebalo je da ide kod neke drugarice. Ali kako sam
ja ostajao kod kue, i ona je htela da ostane. Roditelji se s tim nisu slagali. I ja sam,
dakle, morao kod nekog druga.
Gledajui unazad, nalazim da je za potovanje spremnost mojih roditelja da
mene, petnaestogodinjaka, ostave nedelju dana samog kod kue. Jesu li primetili
samostalnost koja se razvila u meni zahvaljujui vezi s Hanom? Ili su jednostavno
registrovali da sam uprkos nekoliko meseci bolesti uspeo da poloim razred i iz toga
zakljuili da sam odgovorniji i pouzdaniji nego to sam do tada pokazivao. Ne seam
se ni da sam morao da se pravdam zbog silnih sati koje sam provodio kod Hane.
Roditelji su oigledno mislili da, poto sam ozdravio, elim da budem to vie s
drugovima, da s njima uim i provodim slobodno vreme. etvoro dece su, osim toga,
pravi opor, i roditeljska panja ne moe da bude usmerena na sve podjednako, ve
se usmerava na onog ko pravi probleme. Ja sam dovoljno dugo bio problem;
roditeljima je laknulo to sam ozdravio i poloio razred.
Kad sam svoju malu sestru pitao ta hoe za uzvrat da bi otila kod drugarice,
rekla je da hoe dins, tako smo govorili za farmerke, i plianu niki majicu kakve
su bile modi. To sam razumeo. Dins je tada jo bio neto posebno, vrlo ik, a povrh
toga je predstavljao osloboenje od tofanih odela na pruge i haljina s krupnim
cvetovima. Jer kao to sam ja morao da nosim ujakova odela, mala sestra je morala
da nosi haljine velike sestre. No, nisam imao novaca.
Pa ukradi onda! Mala sestra je gledala u mene ravnoduno.
Bilo je zapanjujue jednostavno. Probao sam razliite farmerke, poneo u kabinu
i jedan par sestrine veliine i izneo ga iz radnje prilepljenog za stomak, ispod irokih

36
pantalona. Plianu majicu ukrao sam u robnoj kui. Jednog dana smo mala sestra i ja
krstarili robnom kuom dok nismo nali pravo odeljenje i pravu majicu. Sutradan
sam urnim, odlunim korakom proao kroz to odeljenje, zgrabio majicu, smotao je
ispod sakoa i ve bio napolju. Dan kasnije ukrao sam za Hanu svilenu spavaicu, pri
emu me je detektiv robne kue primetio, pa sam izjurio iz radnje kao da mi je ivot
u pitanju i s prilino muke uspeo da umaknem. U tu robnu kuu potom godinama
nisam kroio.
Posle noi koje smo na putu zajedno proveli, svake noi eznuo sam da je
oseam pored sebe, da se uz nju privijem, stomakom uz njenu zadnjicu i grudima uz
njena lea, da poloim ruku na njene grudi, da je, kada se nou probudim, potraim i
naem, da prebacim nogu preko njenih nogu i lice pritisnem na njeno rame. Biti
nedelju dana sam u kui, znailo je sedam noi s Hanom.
Jednog od tih dana pozvao sam je na veeru koju sam za nas dvoje pripremio.
Stajala je u kuhinji dok sam zavravao s kuvanjem. Kad sam iznosio veeru, bila je
kod dvokrilnih vrata izmeu trpezarije i dnevne sobe. Posle je sedela za okruglim
trpezarijskim stolom, na mestu mog oca. Osvrtala se oko sebe.
Ja.... Nije mi se ba italo, ali nisam hteo ni da joj ne ispunim elju. Uzeo sam
oevu knjigu o Kantu i proitao joj jedan pasus o analitici i dijalektici koji oboje
podjednako nismo razumeli. Dosadno?
Gledala me je kao da je sve razumela ili kao da uopte nije vano ta se razume,
a ta ne. Hoe li i ti jednog dana pisati takve knjige?
Odmahnuo sam glavom.
Hoe li pisati drugaije?
Ne znam.
Moda e pisati drame?
Ne znam, Hana.
Klimnula je glavom. Onda smo pojeli dezert i otili kod nje. eleo sam da
spavam s njom u mom krevetu, ali ona nije htela. U mojoj kui se oseala kao uljez.
Nije to izrazila reima, ali jeste nainom na koji je stajala u kuhinji i kraj
trpezarijskih vrata, ila iz sobe u sobu, dodirivala knjige mog oca i sedela sa mnom
za stolom.
Poklonio sam joj svilenu spavaicu. Bila je boje plavog patlidana, imala tanke
bretele, otkrivala ramena i ruke i sezala sve do glenjeva. Presijavala se i sjaktila.

37
Hana se radovala, smejala i blistala. Spustila je pogled, okrenula se, zaigrala
nekoliko koraka, pogledala se u ogledalu, odmerila kratko svoj odraz i igrajui
produila dalje. I to je jedna od slika koja mi je ostala od Hane.

38
 13

Poetak kolske godine uvek sam doivljavao kao nekakav rez. Prelazak iz
niih u vie razrede gimnazije doneo je posebno veliku promenu. Moje odeljenje je
rasformirano i podeljeno u tri paralelna. Prilian broj aka nije poloio zavrni nii
razred, pa su od etiri manja odeljenja sastavljena tri vea.
Pohaao sam gimnaziju koja je dugo primala samo deake. Kada su poeli da
primaju i devojice, tako malo ih je bilo da nisu mogle da budu ravnomerno
rasporeene u sva odeljenja, ve su isprva ukljuene u samo jedno, a kasnije u dva i
tri, dok nisu popunile treinu svakog. U mojoj generaciji nije, meutim, bilo
dovoljno devojica da bi bile dodeljene i mom starom odeljenju. Bili smo etvrto,
isto muko odeljenje. Zbog toga su ga i rasformirali i prikljuili ostalima.
O tome su nas obavestili tek na poetku nove kolske godine. Bili smo pozvani
u jednu od uionica i direktor nam je proitao ko e biti premeten u koje odeljenje.
Sa jo est uenika iz razreda uputio sam se praznim hodnicima u novu uionicu.
Smestili su nas na nepopunjena mesta, mene u klupu u drugom redu. Bila su to
izdvojena sedita, po dva u svakom od tri reda. Sedeo sam u srednjem redu. Levo od
mene je sedeo Rudolf Bargen, krupan, miran i pouzdan ahista i hokeja iz starog
odeljenja, s kojim ranije nisam imao gotovo nikakav kontakt, ali koji mi je uskoro
postao dobar drug. Desno od mene, s druge strane prolaza, sedele su devojice.
Najblia mi je bila Sofija. Smee kose, smeih oiju, smea od sunca, sa
zlatnim maljicama na golim rukama. Kada sam seo na novo mesto i osvrnuo se,
nasmeila mi se.
Uzvratio sam joj smeak. Dobro sam se oseao, radovao se novom poetku u
novom razredu i devojicama. Posmatrao sam, dok smo bili u prethodnom razredu,
deake s nae godine: bez obzira da li su bili u meovitim odeljenjima ili ne, bojali
su se devojica, izbegavali ih, razmetali se pred njima, oboavali ih. Ja sam
poznavao ene i mogao da budem oputen i da se ponaam drugarski. To se

39
devojicama dopadalo. Bio sam uveren da u umeti da izaem s njima na kraj i da u
u novom razredu stei ugled i meu deacima.
Je li sa svima tako? Kad sam bio mlad oseao sam se ili odve sigurno, ili
odve nesigurno. inilo mi se da sam ili potpuno nesposoban, neugledan i bezvredan
ili sam mislio da sam u svakom pogledu uspean i da mi sve mora polaziti od ruke.
Kad bih se oseao sigurnim, savlaivao bih i najvee tekoe. I najmanji neuspeh bio
je, meutim, dovoljan da me ubedi u moju bezvrednost. Ponovno sticanje sigurnosti
nikada nije bilo rezultat uspeha; svaki uspeh je zaostajao za onim to sam oekivao
da u postii i kao i priznanje za kojim sam udeo, a da li u tu alosnu razliku
oseati, ili e me uspeh ipak ispuniti ponosom, zavisilo je od toga kako mi je. S
Hanom mi je ve itav niz nedelja bilo dobro - uprkos naim nesuglasicama i bez
obzira na njena odbacivanja koja su se ponavljala i koja su bila praena mojim
poniavanjima. Stoga je i leto u novom razredu poelo dobro.
Vidim pred sobom uionicu: napred, s desne strane, su bila vrata, du desnog
zida drvena lajsna s kukama za odeu, levo prozor do prozora i pogled na
Hajligenberg, a, kad bi se za vreme odmora nalaktili na prozor, i pogled nadole, na
ulicu, reku i livade na drugoj obali, u elu uionice tabla, nosa za geografsku kartu i
druga uila, katedra i stolica za nastavnike na odignutom podijumu. Zidovi su do
visine glava bili premazani utom masnom bojom, iznad toga obojeni u belo, a s
tavanice su visile dve lampe s kuglama od mlenog stakla. U prostoriji nije bilo
nieg suvinog, ni slika, ni biljaka, ni slobodnog sedita, ni ormana sa zaboravljenim
sveskama, knjigama i kredama u boji. Kad bi pogled negde odlutao, umakao bi kroz
prozor ili bi potajno dotakao suseda ili susetku. Kad bi Sofija primetila da je gledam,
okrenula bi se prema meni i osmehnula.
Berg, to to je Sofija grko ime ne znai da na asovima grkog treba da
izuavate vau susetku. Hajde, prevedite!
Prevodili smo Odiseju. itao sam je na nemakom, voleo je i do danas je volim.
Obino mi je, prozvanom, bilo dovoljno samo nekoliko sekundi da se snaem u
tekstu i nastavim s prevodom. Sada sam, meutim, kad je razred prestao da se smeje
nastavnikovoj ali, poeo da zamuckujem, ali zbog neeg drugog. Nausikaja, rastom
i izgledom besmrtnim bogovima slina, devianska i beloruka - treba li da je
zamislim kao Hanu, ili kao Sofiju. A mogla je da bude samo jedna od njih dve.

40
 14

Kad motori aviona prestanu da rade, to jo nije kraj leta. Avioni ne padaju s
neba kao kamenje. Ogromni, mlazni putniki avioni klize dalje, nastavljaju da se
kreu jo pola sata, pa i tri etvrtine sata da bi se rasprsli tek kad pokuaju da slete.
Putnici nita ne primeuju. S motorima koji ne rade, leti se isto kao i sa onima koji
rade. Tie je, ali samo malo tie: glasniji od motora je vetar koji udara o trup i krila.
U nekom trenutku su, kad se pogleda kroz prozor, zemlja ili more pretei blizu. Ili je
u toku film, pa su stjuardi i stjuardese zamraili prozore. Taj neto tii let putnicima
je moda ak posebno prijatan.
Leto je bilo klizei let nae ljubavi. Ili pre, moje ljubavi prema Hani: o njenoj
ljubavi prema meni ne znam nita.
Trajao je jo na ritual itanja, tuiranja, voenja ljubavi, lekarenja. Proitao
sam joj Rat i mir, Tolstojeva razmatranja istorije, velikih ljudi, Rusije, ljubavi i
braka; mora da je trajalo etrdeset, do pedeset sati. I ovog puta je Hana napeto pratila
tok romana. Neto je, ipak, bilo drugaije; uzdravala se da iznosi svoje sudove,
Natau, Andreja i Pjera nije ukljuila u svoj svet, kao Lujzu i Emiliju, ve je
zadivljeno ula u njihov svet kao to se odlazi na dalek put ili ulazi u dvorac u koji je
ovek priputen, u kome mu je dozvoljeno da boravi i s kojim se donekle i srodio,
mada nikada nije prestao da od njega zazire. Do tada sam joj itao knjige koje sam
odranije poznavao. Rat i mir je iza mene bio nov. Na dalek put otisnuli smo se
zajedno.
Jedno drugom izmiljali smo imena od milja. Nije me vie zvala samo deko
ve je poela da mi nadeva i imena kao to su abac, punoglavac, belutak i rua,
kojima je dodavala razliite prideve ili ih pretvarala u deminutive. Ja sam je zvao
samo imenom, dok me jednom nije pitala: ta ti se pojavljuje pred oima kad me
zagrli, zamuri i pomisli na ivotinje? Zatvorio sam oi i mislio na ivotinje.
Leali smo priljubljeni jedno uz drugo, moja glava na njenom vratu, vrat na njenim

41
grudima, desna ruka podvuena pod njena lea, leva na njenoj zadnjici. Preao sam
rukama preko njenih irokih lea, snanih butina, vrste zadnjice, a pod grlom i
grudima oseao sam joj vrste dojke i stomak. Koa joj je na dodir bila glatka i
meka, a telo pod koom snano i stameno. Kad mi se ruka spustila do lista na njenoj
nozi, osetio sam kako joj miii neprekidno podrhtavaju i igraju. Podsetilo me je na
podrhtavanje koe kojim konji pokuavaju da se otresu muva. Na konja.
Na konja? Odvojila se od mene, uspravila i pogledala me. Gledala me je
zapanjeno.
Ne svida ti se? To mi je palo na pamet poto si pod rukom tako glatka i meka,
a ispod vrsta i jaka. I jer ti list na nozi podrhtava, objasnio sam joj svoju
asocijaciju.
Posmatrala je igru miia na svom listu. Konj, odmahnula je glavom, pa, ne
znam...
To nije bilo u njenom stilu. Uvek je bila jednoznana, i u slaganju i u
neslaganju. Pred njenim zgranutim pogledom inae bih bio ve spreman da, ako
treba, sve povuem, okrivim sebe i molim je za izvinjenje. Ali sam sad pokuao da je
pomirim s konjem. Mogao bih da te nazovem atom, ili doratom, ili zelenkom, ili
vrancem. Kad kaem konj ne mislim na konjsku gubicu, glavu ili sve ono to ti se na
konju ne dopada, nego na neto dobro, toplo, meko, jako. Ti nisi zei, ni maca, a
tigrica - u tome ima neeg zlog, to ti takoe nisi.
Legla je na lea, s rukama pod glavom. Sada sam se ja uspravio i pogledao je:
Piljila je u prazno. Posle izvesnog vremena okrenula je lice prema meni. U izrazu joj
je bilo neke posebne prisnosti. ,,U redu, svia mi se da me zove konjem ili tim
drugim konjskim imenima - hoe li da mi ih objasni?
Jednom smo zajedno bili u pozoritu u susednom gradu i gledali Spletke i
ljubav. Bio je to prvi Hanin odlazak u pozorite i u svemu je uivala - u predstavi
koliko i u ampanjcu na pauzi. Obgrlio sam je rukom oko struka i bilo mi je svejedno
ta e ljudi misliti o nama kao o paru. Bio sam ponosan na to to mi je bilo svejedno.
Istovremeno sam znao da mi u pozoritu u mom gradu ne bi bilo svejedno. Da li je i
ona to znala?
Znala je da moj ivot tog leta nije vie kruio samo oko nje, kole i uenja. Sve
ee bih, kad sam se kasno popodne viao s njom, dolazio pravo s bazena. Tamo su
se sastajali moji drugovi i drugarice iz razreda, zajedno smo radili zadatke, igrali
fudbal, koarku i skat, flertovali. Tamo se odvijao drutveni ivot razreda i mnogo mi
je znailo da tome prisustvujem i pripadam. To to sam, zbog Haninog posla, dolazio

42
kasnije od drugih ili polazio ranije nije naruavalo moj ugled, ve me je inilo
zanimljivim. Znao sam to. Znao sam takoe da time nita ne proputam, ali sam ipak
esto imao oseaj da se, ba kada ja nisam tamo, deava neto naroito. Da li vie
volim da budem kod Hane ili na bazenu, dugo sebe nisam smeo da upitam. U julu
sam svoj roendan proslavio, meutim, na bazenu, odakle sam sa aljenjem ispraen
da bi me premorena Hana neraspoloeno doekala. Nije znala da mi je roendan.
Kad sam je jednom upitao za njen roendan, odgovorila mi je da je 21. oktobra, ali
nije pitala za moj. Tog dana, dodue, nije bila gore raspoloena no inae kad se
premori. Ali mene je ovog puta ljutilo njeno loe raspoloenje, eleo sam da odem,
da budem na bazenu s drutvom iz razreda, eznuo za lakoom naih razgovora, ala,
igara i flertovanja. Kada sam i ja odvratio loim raspoloenjem, izbila je svaa i
Hana se opet ponaala prema meni kao da sam vazduh, a mene je opet uhvatio strah
da u je izgubiti, pa sam se poniavao i izvinjavao dok me nije primila u sebe. Bio
sam, meutim, beskrajno ogoren.

43
 15

Onda sam poeo da je izneveravam.

To ne znai da sam odavao nae tajne ili nju dovodio u nepriliku. Nisam
otkrivao ono to je trebalo da preutim. Ali sam preutkivao ono to je trebalo da
otkrijem. Nisam se opredelio za nju. Znam da je preutkivanje neupadljiva varijanta
izdaje. Spolja ne moe da se zakljui da li neko neto preutkuje ili je samo
diskretan, pun obzira, izbegava mune i nezgodne situacije. Ali onaj, onaj ko se ne
opredeljuje, zna to dobro. Preutkivanje podjednako izmie tle pod nogama nekoj
vezi kao i neke od spektakularnijih varijanti izdaje.
Ne znam kada sam prvi put preutao vezu s Hanom. Tokom letnjih
poslepodneva na bazenu, iz druenja su se razvila prijateljstva. Pored mog para iz
klupe, koga sam poznavao iz starog odeljenja, u novom razredu mi se posebno
dopadao Holger Sliter koji se kao i ja interesovao za istoriju i knjievnost, zaas sam
se s njim zbliio. Zbliio sam se ubrzo i sa Sofijom koja je ivela nekoliko ulica
dalje, pa smo zajedno ili na bazen. Isprva sam govorio sebi da bliskost koja se
razvila jo nije tolika da bih im priao o Hani. Zatim nisam nalazio pravu priliku,
pravi trenutak, pravu re. Posle je bilo isuvie kasno za priu o Hani, da otkrijem
njeno postojanje zajedno s ostalim mladalakim tajnama. Umirivao sam samog sebe
da bi ta zakasnela pria o Hani sigurno izazvala pogrean utisak da sam Hanu toliko
dugo preutkivao jer i sam mislim da naa veza nije u redu i savest mi nije ista. Ali
ta god da sam sebi nudio kao izgovor - znao sam da izdajem Hanu pravei se da
prijateljima otkrivam sve to je u mom ivotu vano, a nju preutkujem.
To to su i oni primeivali da nisam sasvim iskren nije popravljalo stvar. Jedne
veeri Sofiju i mene je na povratku kui uhvatilo nevreme i nateralo nas da se
sakrijemo pod neku natstrenicu na nojenhajmerskom polju, gde jo nije bilo zgrade
univerziteta, ve su se prostirale livade i bate. Sevalo je i grmelo, duvao je jak vetar,
a kia padala u krupnim, tekim kapima. Temperatura je odmah pala za itavih pet

44
stepeni. Smrzavali smo se i ja sam obgrlio Sofiju.
Kai mi... Nije gledala u mene, nego ispred sebe, u kiu.
ta?
Bio si dugo bolestan od utice. Je l to ono to te mui? Boji se da vie nikad
nee biti sasvim zdrav? Da li su ti lekari neto rekli? Je l to svaki dan ide u kliniku
da ti menjaju krv ili daju infuzije?
Hana kao bolest. Stideo sam se. Ali da govorim o Hani, tek to nisam mogao.
Ne, Sofija, nisam vie bolestan. Nalazi jetre su mi u redu i za godinu dana u smeti
da pijem ak i alkohol, ako budem hteo, u ta ne verujem. Ono to... Nisam hteo da
kaem da me mui ono to se ticalo Hane. Kasnim i odlazim ranije iz sasvim
drugog razloga.
Je l ne eli o tome da pria, ili eli, a ne zna kako?
Ne elim ili ne znam kako? Ni sam nisam znao da kaem. Ali poto smo stajali
pod munjama koje su cepale mrak, gromovima koji su udarali u blizini i kiom ije
su se kapi rasprskivale, poto smo se zajedno smrzavali i jedno drugo malkice
grejali, oseao sam da bih njoj, ba njoj, morao da ispriam o Hani. Drugi put u ti
o tome priati.
Tog drugog puta, meutim, nije bilo.

45
 16

Nikad nisam saznao ta je Hana radila kad nije bila na poslu i onda kad nije bila
sa mnom. Kad bih je pitao, odbijala je da odgovori. Nismo imali zajedniki svet, ve
mi je u svom dala ono mesto koje je htela da mi da. Trebalo je njime da se
zadovoljim. Kad sam hteo da dobijem vie, ili da makar samo saznam vie, to je bila
drskost. Kada smo bivali posebno sreni i kada bih je neto upitao iz oseanja da je
meu nama sve mogue i dozvoljeno, ne bi ba odbijala odgovor ve ga izvrdavala:
ta bi ti sve da zna, deko! Ili bi mi uzela ruku i stavila je na svoj stomak: Zar
hoe da ga izreeta pitanjima? Ili bi poela da broji, razmiui prst po prst:
Moram da perem, moram da peglam, moram da istim, moram da briem prainu,
moram da nabavljam hranu, moram da kuvam, moram da otresem ljive, da ih
pokupim, odnesem kui i brzo skuvam, jer e inae ovaj mali, dohvatila bi mali prst
leve ruke palcem i kaiprstom desne, inae e ih mali sve sam pojesti.
Nikad je nisam, ni sasvim sluajno, sreo na ulici, u nekoj radnji ili bioskopu,
gde je, po njenim recima, esto i rado odlazila. Prvih meseci sam stalno navaljivao
da idemo zajedno u bioskop, ali ona nije htela. Ponekad smo priali o filmovima koje
smo oboje gledali. Ila je u bioskop potpuno neselektivno i gledala sve - od
nemakih ratnih i patriotskih filmova, preko vesterna do Nouvelle vague1, a ja sam,
opet, voleo sve to je dolazilo iz Holivuda, svejedno da li se odigrava u starom Rimu
ili na Divljem zapadu. Oboje smo posebno voleli jedan vestern. Riard Vidmark je
igrao erifa koji je narednog jutra trebalo da izie na revolveraki dvoboj, a bez
ikakvih izgleda da pobedi. Uvee je pokucao na vrata Doroti Meloun koja ga je
uzalud savetovala da pobegne. Otvorivi mu vrata, upitala ga je: ta sad hoe? Ceo
svoj ivot za jednu no? Hana bi me nekad zadirkivala kada bih doao k njoj pun
zahteva: ta sad hoe? Ceo svoj ivot za jedan sat?
Samo sam jednom video Hanu, a da se prethodno nismo dogovorili. Bilo je to
krajem jula ili poetkom avgusta, poslednjih dana pred veliki raspust.

46
 Hana je danima bila u nekom posebnom raspoloenju, zlovoljna, osiona i
istovremeno vidno pritisnuta neim to je estoko muilo i inilo osetljivom,
povredivom. Naprezala se da se sabere, skoncetrie, kao da se time branila da se ne
rasprsne od pritiska. Na moje pitanje ta je mui reagovala je nabusito. Na to ja,
opet, nisam uspeo da reagujem kako treba. No, oseao sam ne samo svoju
odbaenost, ve i njenu bespomonost i nastojao da budem uz nju, ali da je
istovremeno ostavljam na miru. Jednog dana pritisak je nestao. Prvo sam pomislio,
Hana je ponovo onakva kakva je uvek bila. Posle Rata i mira nismo jo poeli da
itamo novu knjigu; bio sam obeao da u se pobrinuti o tome, i poneo nekoliko
knjiga, da izaberemo.
Nije, meutim, bila raspoloena za to. Doi, deko, da te okupam.
Tada sam shvatio da ona vrelina, koja se, kad sam uao u kuhinju, spustila na
mene kao neka teka tkanina, nije bila letnja zapara. Hana je zaloila kazan. Pustila
je vodu u kadu, kanula nekoliko kapi lavande i poela da me kupa. Svetloplava
haljina na cvetie, ispod koje nije nita nosila, lepila se u toplom, vlanom vazduhu
za njeno oznojeno telo. Jako me je uzbudila. Dok smo se voleli, inilo mi se da hoe
da me dovede do oseanja drugaijih od svih onih koje sam do tada iskusio, do stanja
koje vie neu moi da izdrim. I predavala se na sasvim poseban nain. Ne bez
rezerve, rezerve se nikad nije odrekla. Izgledalo je, meutim, kao da hoe da zajedno
sa mnom potone.
Hajde sad kod svojih prijatelja! Ispratila me je i ja sam otiao. Vrelina je
lebdela izmeu kua, pritiskala polja i baste i treperila nad asfaltom. Bio sam
oamuen. Na bazenu je vika dece koja su se igrala i pljuskala u vodi dopirala do
mene kao da stie iz silnih daljina. I uopte, iao sam svetom kao da mi on ne
pripada, niti ja pripadam njemu. Zaronio sam u hlorisanu, mlenu vodu, bez elje da
izronim. Posle sam leao pored svojih prijatelja, a ono to sam uo da priaju
izgledalo mi je smeno i triavo.
A onda je u nekom trenutku to raspoloenje nestalo. Ostalo je jedno obino
poslepodne na bazenu, s domaim zadacima, koarkom, traevima i flertom. Ne
seam se vie ime sam bio zabavljen kad sam podigao pogled i ugledao je-
Stajala je na udaljenosti od dvadeset-trideset metara, u orcu i raskopanoj
bluzi, na struku vezanoj u vor, i gledala u mene. I ja sam gledao u nju. S te
udaljenosti nisam uspeo da joj proitam izraz na licu. Ali nisam skoio i potrao joj u
susret. Glavom su mi proletala pitanja - zato je na bazenu, da li hoe da je vidim i
da nas vide zajedno, da li ja hou da me vide s njom, kako to da se nikad ranije
nismo sluajno sreli, ta da radim? Onda sam ustao. U to malo vremena, kad sam,

47
podiui se, od nje odvojio pogled, ona je otila.
Hana u orcu, s bluzom vezanom u vor, okrenuta k meni licem koje ne
uspevam da proitam - i to je jedna od njenih slika koju sam sauvao.

48
 17

Sutradan je vie nije bilo. Doao sam u uobiajno vreme i zazvonio. Pogledao
sam kroz vrata, sve je bilo kao uvek, uo sam sat kako kucka. Ponovo sam seo na
stepenik. Prvih meseci sam znao na kojim linijama radi, iako vie nikad nisam
pokuao da je pratim u vonji ili da je barem saekam. A onda sam, s vremenom,
prestao da se raspitujem o tome, da se za to interesujem. Tek mi je sada to postalo
jasno.
Iz telefonske govornice na Vilhelmplacu pozvao sam Gradsko saobraajno
preduzee, vie puta bio povezivan s nekim drugim odeljenjem i najzad dobio
obavetenje da Hana mic nije dola na posao. Vratio sam se u elezniku ulicu,
raspitao se u strugari u dvoritu za vlasnika kue, saznao njegovo ime i adresu u
Kirhhajmu. Odvezao sam se tamo.
Gospoa mic? Jutros se iselila.
A njen nametaj?
Nije imala nametaja.
Koliko je dugo ivela u tom stanu?
ta se to vas tie? ena koja je sa mnom razgovarala kroz prozori
navratima, zatvorila je kapak.
U upravnoj zgradi Gradskog saobraajnog raspitao sam se za kadrovsko
odeljenje. Nadleni je bio ljubazan i zabrinut.
Javila se jutros telefonom, sasvim na vreme da bismo mogli da organizujemo
zamenu, i rekla da nee vie dolaziti. Nikad vie. Odmahnuo je glavom. Pre dve
nedelje sedela je eto tu, na vaem mestu, a ja sam joj ponudio da je dokolujemo za
vozaa. I sve je to sad bacila zavrat.
Tek nekoliko dana kasnije setio sam se da odem u slubu za prijavu boravka.

49
Odjavila se i saoptila da se seli u Hamburg, ne naznaivi adresu.
Danima mi nije bilo dobro. Pazio sam da roditelji, sestre i brat to ne primete. Za
stolom sam pomalo razgovarao, pomalo jeo i uspevao da stignem do klozeta kad bih
morao da povratim. Iao sam u kolu i na bazen. Tamo sam provodio poslepodneva
na nekom zavuenom mestu, gde me niko nije traio. Telo mi je udelo za Hanom.
Ali od telesne udnje bilo je gore oseanje krivice. Zato nisam, dok je stajala tamo,
odmah skoio i pritrao joj? inilo mi se da se u toj kratkoj sekvenci saela sva ona
malodunost zbog koje sam je poslednjih meseci preutkivao, izdavao. Otila je da bi
me za to kaznila.
Ponekad sam pokuavao da ubedim sebe da ena koju sam video nije bila ona.
Kako sam mogao da budem siguran da je to ona kada nisam ljudski uspeo da joj
prepoznam lice? Da je bila ona, zar je ne bih odmah prepoznao? Zar to nije dovoljno
da budem siguran da to nije mogla da bude ona?
Znao sam, meutim, da je bila ona. Stajala je, gledala me - i bilo je kasno.

50
Drugi deo

51
 1

Kada je Hana otila iz grada, trebalo je da proe vreme da bih prestao da je

svuda traim, da se naviknem na to da su poslepodneva izgubila njeno oblije, da
uspem da pogledam i otvorim knjigu ne pitajui se da li bi bila zgodna da se naglas
proita. Trebalo je vremena da se moje telo oslobodi udnje za njenim; ponekad bih i
sam osetio kako je moje ruke i noge u snu trae, a moj brat je vie puta objavio za
stolom da sam u snu vikao Hana. Seam se i kolskih asova kada sam samo o njoj
sanjario, samo na nju mislio. Oseanje krivice koje me je prvih nedelja muilo se
izgubilo. Izbegavao sam njenu kuu, iao drugim ulicama, a posle pola godine moja
porodica se preselila u drugi deo grada. Ne, nisam zaboravio Hanu. No, s vremenom
je seanje na nju prestalo da me prati. Ostalo je za mnom, kao grad kad voz produi
dalje. Tu je taj grad, negde pozadi, i ovek moe da otputuje tamo i da se uveri da
postoji. Ali zato bi to radio?
Poslednje godine u koli i prve na fakultetu pamtim kao srene. O njima,
istovremeno, malo ta imam da kaem. Nisu mi zadavale muke; matura i studiranje
prava, koje sam izabrao ne znajui ta bih drugo, nisu mi bili teki, ni drugovanja,
ljubavne veze i raskidi nisu mi bili teki, nita mi nije bilo teko. Sve mi je bilo lako,
sve je bilo bez teine. Moda je zato paket uspomena tako mali. Ili se to meni samo
ini da je mali? Pitam se, takoe, da li su ta prijatna seanja uopte verna. Kada due
mislim na to vreme setim se mnogih postiujuih i bolnih situacija, te postajem
svestan da sam seanje na Hanu tada bio skinuo s dnevnog reda, ali ne i savladao. Da
posle Hane neu vie nikad dopustiti da me poniavaju, niti sebi dozvoliti da se sam
poniavam, da neu pristajati da budem kriv i da se oseam krivim, da neu nikog
voleti toliko da njegov gubitak boli - to tada nisam jasno formulisao u mislima, ali
jesam u oseanjima.
Stekao sam naviku da se ponaam leerno i nadmono, predstavljao se kao neko
koga nita ne moe da dotakne, potrese, zbuni. Nisam se uputao ni u ta i seam se
jednog nastavnika koji je to prozreo i hteo da o tome razgovaramo, ali sam ga

52
arogantno odbio. Seam se i Sofije. Ubrzo nakon Haninog odlaska iz grada otkrilo se
da Sofija boluje od tuberkuloze. Provela je tri godine u sanatorijumu i vratila se kad
sam postao student. Oseala se usamljeno, pokuavala je da obnovi stara prijateljstva
i nije mi bilo teko da se probijeni do njenog srca. Poto smo proveli no zajedno,
shvatila je da mi nije stvarno stalo do nje i rekla mi kroz suze: ta se to s tobom
dogodilo, ta se dogodilo? Seam se mog dede koji je pred smrt, prilikom jednog od
naih poslednjih vienja, hteo da me blagosilja, a ja sam odvratio da u to ne verujem
i da ne pridajem tome nikakav znaaj. Da sam se posle takvih postupaka mogao
dobro oseati, sada mi je nezamislivo. Seam se, takode, da su mi mali gestovi
naklonosti i ljubavi izazivali knedlu u grlu, bilo da su bili upueni meni ili nekom
drugom. Nekad je bila dovoljna samo scena iz filma. Ta uporedna hladnokrvnost i
osetljivost bila je i meni samom sumnjiva.

53
 2

Hanu sam ponovo video u sudnici.

Nije to bio prvi konc-proces, niti neki od veih. Na profesor, jedan od
malobrojnih koji su se tada bavili nacistikom prolou i s njom povezanim
sudskim postupcima, napravio je od procesa seminar jer je eleo da ga uz pomo
studenata sve vreme prati te da potom obradi materijal. Ne znam vie ta je to hteo
da ispita, potvrdi ili opovrgne. Secam se da se na seminaru diskutovalo o zabrani
retroaktivnog kanjavanja. Da li je dovoljno to se paragraf, na osnovu koga se
sudilo uvarima i straarima u konc-logorima, ve nalazio u krivinom zakonu u
vreme poinjenog dela, ili stvar zavisi od toga kako je u vreme poinjenog dela bio
tumaen i primenjivan, budui da se tada nije na njih odnosio. ta je to pravo? Ono
to pie u knjigama ili ono to se u drutvu faktiki primenjuje i sledi. Ili je pravo
ono to bi, bez obzira na to da li se nalazi u knjigama ili ne, moralo da se primenjuje
i sledi da bi se sve valjano odvijalo. Profesor, stari gospodin koji se vratio iz
emigracije, ali je u nemakoj pravnoj nauci ostao autsajder, uestvovao je u tim
diskusijama sa svom svojom uenou i istovremeno s distancom nekoga ko u
reavanju problema ne rauna vie na uenost. Pogledajte optuene - neete nai
nijednog koji stvarno misli da je tada smeo da ubija.
Seminar je poeo u zimu, sudska rasprava u prolee. Trajala je, zatim, silne
nedelje. Rasprave su se odravale od ponedeljka do etvrtka i profesor je za svaki od
tih dana odredio grupu studenata koja je vodila zapisnik. Petkom je bio seminarski
sastanak na kome je proraivano i raiavano ono to se dogaalo tokom nedelje.
Raiavanje! Raiavanje prolosti! Mi studenti, polaznici seminara,
smatrali smo se avangardom raiavanja. Mi smo pootvarali prozore, pustili unutra
vazduh, vihor to je konano zakovitlao prainu koju je drutvo pustilo da se slegne
preko strahota prolosti. Na nama je bilo da omoguimo da se progleda i prodie. Ni
mi nismo drali do pravnike uenosti. Da mora da se krivcima sudi, bilo nam je

54
savreno jasno. Isto nam je tako bilo jasno da je osuda ovog ili onog uvara i straara
konc-logora neto to je samo u prvom planu. Sudilo se generaciji koja se sluila
uvarima i straarima ili ih nije onemoguavala, pa ak ni iskljuila iz drutva kada
je, posle 1945, to mogla da uradi, a mi smo je u postupku raiivanja i
razjanjavanja osudili na stub srama.
Nai roditelji su u Treem rajhu imali potpuno razliite uloge. Neiji oevi su
bili u ratu, meu njima je bilo dva ili tri oficira Vermahta i jedan oficir oruanih SS
jedinica, neki su napravili karijeru u sudstvu i administrativnoj upravi, bilo je
nastavnika i lekara, a ujak jednog od nas je bio na visokom poloaju u Ministarstvu
unutranjih poslova Treeg rajha. Siguran sam da su oni, u okviru onog to smo ih
pitali i to su hteli da nam odgovore, imali da saopte sasvim razliite stvari. Moj
otac nije hteo da govori o sebi. Znam, meutim, da je mesto docenta na katedri za
filozofiju izgubio zbog namere da odri predavanje o Spinozi i da nas je za vreme
rata izdravao kao lektor u izdavakoj kui koja je tampala mape i prirunike za
peaenje po prirodi. Kako sam uopte doao dotle da njega stavim na stub srama?
Ali jesam. Svi smo mi nae roditelje na isti nain osudili, ak i onda kada smo mogli
jedino da ih optuimo za to da su, nakon 1945, prave poinioce tolerisali meu
sobom.
Mi studenti, polaznici seminara, razvili smo snaan grupni identitet. Oni s konc-
seminara - tako su nas isprva zvali drugi studenti, a ubrzo smo i mi sami sebe tako
zvali. Na rad druge nije interesovao; mnogima je bio stran, a neke i odbijao. Sada
mislim da su revnost i estina s kojima smo se obavetavali o strahotama i hteli da ih
predoimo drugima zaista bile odbojne. to su dogaaji o kojima smo itali i sluali
bili jeziviji, to smo svesniji bili naeg zadatka raiavanja i razjanjavanja. I kad bi
nam se od tih dogaaja zaustavljao dah, trijumfalno smo mahali njima. Evo,
pogledajte!
Ja sam se na seminar prijavio iz iste radoznalosti. Konano neto drugaije, a
ne samo trgovinsko i Saksonsko pravo, vinovnitvo i sauesnitvo, ruine filozofije
prava. I na seminaru sam se ponaao leerno i nadmono, to mi je ve postalo
navika. Ali tokom zime sve mi je manje uspevalo da ostanem po strani - ne od
dogaaja o kojima smo itali i sluali, niti od ara koji je obuzeo polaznike seminara.
Isprva sam uveravao sebe da sam spreman da delim samo nauniki, pa i politiki i
moralni ar. Ali hteo sam vie, hteo sam da s njima podelim ar zajednitva. Moda
sam se ostalima i dalje inio distanciranim i arogantnim. Meutim, tih zimskih
meseci imao sam ono dobro oseanje da tome pripadam i da sam naisto sa sobom, s
onim ta radim i s onima sa kojima to radim.

55
 3

Suenje se odravalo u drugom gradu, udaljenom sat vonje kolima. Tamo,

inae, nikad ranije nisam imao neka posla. Kola je vozio jedan student sa seminara.
Odrastao je u tom gradu i dobro se snalazio.
Bio je etvrtak. Sudska rasprava poela je u ponedeljak. Prva tri dana rasprave
protekla su u razmatranju zahteva branilaca vezanih za eliminisanje predrasuda. Mi
smo bili etvrta grupa, ona koja e, prisustvujui identifikovanju optuenih, doiveti
pravi poetak postupka.
Rascvetale voke nadvijale su se nad planinskim putem kojim smo se vozili.
Bili smo u povienom, poletnom raspoloenju. Najzad emo moi da primenimo ono
za ta smo se pripremali. Nismo se oseali kao puki gledaoci, sluaoci i zapisniari.
Gledanje, sluanje i zapisivanje bilo je na doprinos raiavanju.
Zgrada suda, s kraja prolog i poetka ovog veka, neuobiajeno za takva znanja,
nije bila ni pompezna, ni turobna. Sala u kojoj je zasedao porotni sud imala je s leve
strane niz velikih prozora ije je mleno staklo zadravalo pogled, ali je proputalo
puno svetlosti. Ispred prozora su sedeli dravni tuioci, za vreme svetlih prolenih i
letnjih dana vidljivi samo u obrisima. Sud - tri sudije u crnim togama i est porotnika
- sedeo je u vrhu sale, desno je bila klupa za optuene i branioce, a kako ih je bilo
puno, produena je stolovima i stolicama do sredine sale, ispred redova s publikom.
Neki od optuenih i njihovi branioci sedeli su okrenuti leima publici. I Hana je
sedela okrenuta leima. Prepoznao sam je tek kad je bila prozvana, ustala i istupila.
Razume se da sam odmah reagovao na ime: Hana mic. Onda sam je prepoznao i po
liku: glavi s kosom uvijenom u punu na meni stran nain, potiljku, irokim leima i
snanim rukama. Drala se uspravno. Stajala je vrsto oslonjena na obe noge. Ruke
su joj bile oputene niz telo. Nosila je sivu haljinu s kratkim rukavima. Prepoznao
sam je, ali nisam nita oseao. Nisam nita oseao.

56
 Da, stajae. Da, roena je 21. oktobra u blizini Hermantata i sad ima etrdeset i
tri godine. Da, radila je za ,,Simens u Berlinu i u jesen 1943. pristupila SS-u.
Jeste li svojevoljno pristupili SS-u?
Da.
Zato?
Hana nije odgovorila.
Da li je tano da ste pristupili SS-u, iako vam je u ,,Simensu ponueno mesto
predradnice?
Hanin branilac je skoio. ta znai to iako. emu to podmetanje da bi jedna
ena radije trebalo da bude predradnica kod Simensa nego da pristupi SS-u? Nema
opravdanog razloga da se odluka moje klijentkinje uini predmetom takvog pitanja.
Seo je. Bio je jedini mladi branilac, ostali su bili vremeni, a neki od njih, kao
to se uskoro pokazalo, stari nacisti. Hanin branilac izbegavao je njihov argon i
teze. Bio je, meutim, brz na jeziku i estok, to je njegovoj klijentkinji podjednako
tetilo kao nacionalsocijalistike tirade njegovih kolega njihovim klijentkinjama.
Mada je postigao da predsedavajui iritirano odustane od daljeg ispitivanja uzroka
Haninog pristupa SS-u, ostao je utisak da je to uradila s namerom i bez preke
potrebe. Negativan utisak ostao je nepromenjen i kada je jedan od sudija Hanu upitao
kakav je posao oekivala u SS-u, a Hana objasnila da je SS u Simensu, kao i u
drugim preduzeima, vrbovao ene za nadzornu slubu, da se za to prijavila i da joj
je taj posao dodeljen.
Predsedavajui je postavljao Hani pitanja na koja je ona jednoslono
odgovarala, potvrujui da je do prolea 1944. radila u Auvicu, a do zime 1944/45.
u jednom malom logoru pored Krakova, da je s logoraicama krenula na zapad i
stigla tamo, da je kraj rata doekala u Kaselu i da je od tada ivela as ovde, as
onde. U mom rodnom gradu ivela je osam godina, najdui period koji je provela u
istom mestu.
Zar su este promena mesta boravka razlog za opasnost od bekstva?Advokat
je bio otvoreno ironian. Moja klijentkinja se pri svakoj promeni mesta uredno
prijavljivala i odjavljivala u policiji. Nita ne govori u prilog tome da bi mogla da
pobegne, nema niega to bi mogla da prikrije. I kako onda istrani sudija ocenjuje
da, s obzirom na teinu optube i opasnost od uznemirenja javnosti, nije uputno da se
moja klijentkinja brani sa slobode? To je, cenjeni sude, nacistiki razlog za pritvor;
uveli su ga nacisti i posle nacista je ponovo ukinut. Ne postoji vie. Advokat je

57
govorio s malicioznim zadovoljstvom, s kojim se saoptavaju pikantne istine.
Prestravio sam se. Shvatio sam da Hanino zatoenje smatram prirodnim i
ispravnim. Ne zbog optube, teine krivinog dela koje joj se pripisuje i osnovanosti
sumnje, o emu jo nita precizno nisam znao, ve zbog toga to je u eliji bila izvan
mog sveta, izvan mog ivota. Hteo sam da bude jako daleko od mene, dovoljno
nedostupna da moe da ostane puka uspomena u koju se, u proteklim godinama, za
mene pretvorila. Ukoliko bi advokatov zahtev bio prihvaen, morao bih da se suoim
s tim da u je sresti, te da sa sobom raistim kako bih eleo i kako bi trebalo da taj
susret izgleda. A nisam video zato advokat ne bi uspeo. Ako Hana do sada nije
pokuala da pobegne, zato bi sada beala? I ta bi to mogla da prikrije? Drugi
razlozi za pritvor tada nisu postojali.
Predsedavajui je ponovo delovao iritirano i poinjao sam da shvatam da mu je
to trik. Kad god bi neku izjavu smatrao opstruktivnom ili bi ga naprosto ljutila,
skidao bi naoare, kratkovidim, nesigurnim pogledom ispitivao bi onog ko je izjavu
dao, nabrao bi elo, pa bi preko te izjave ili preao ili bi poeo sa Vi, dakle,
smatrate, ili sa Hoete, dakle, da kaete i ponovio je na nain koji nije ostavljao
sumnju u to da nije spreman da se njome bavi i da nema nikakve svrhe prisiljavati ga
na to.
Vi, dakle, smatrate da je sudija koji je odredio pritvor pogreno protumaio
injenice da optuena nije reagovala ni na jedan dopis i poziv, da se nije pojavila ni u
policiji, ni pred dravnim tuiocem, ni pred sudijom? Hoete da postavite zahtev za
ukidanje naloga za pritvor?
Advokat je postavio zahtev, a sud je zahtev odbio.

58
 4

Nisam propustio nijedan dan rasprave. Ostali studenti su mi se udili. Profesoru

je, pak, bilo drago to neko od nas vodi brigu o tome da naredna grupa sazna sve to
je prethodna ula i videla.
Hana je samo jednom pogledala prema publici i meni. Svih dana rasprave, dok
bi je uvodili u salu i dok bi sedala na svoje mesto, gledala je samo u sto za kojim su
sedele sudije. To je delovalo oholo, a oholo je delovalo i to to nije razgovarala s
ostalim optuenima, a sa svojim advokatom jedva bi razmenila koju re. I ostale
optuene su, dodue, sve manje razgovarale meu sobom to je rasprava due trajala.
No na pauzama su stajale sa roacima i prijateljima, a kad bi ih ujutru videli u
publici, mahale su im i dozivale ih. Hana je na pauzama ostajala da sedi na svom
mestu.
Tako sam je posmatrao otpozadi. Gledao sam joj telo, potiljak, ramena. itao
sam s njene glave, s potiljka, s ramena. Kad bi o njoj bila re, glavu je drala
posebno uspravno. Kada bi se oseala nepravino optuenom, oklevetanom,
napadnutom i htela da odgovori, isturila bi ramena napred, ile na vratu bi joj
nabrekle, a miii iskoili. Njene replike su redovno bile neuspene, to bi joj
redovno oborilo ramena. Nikad nije mrdala ramenima, nikad klimala glavom. Bila je
suvie napeta za lakou takvih kretnji. Nije dozvoljavala sebi ni da nakrivi glavu, da
je obori ili podupre rukom. Sedela je kao sleena. Takvo sedenje mora da boli.
Ponekad bi joj se neki pramen kose izvukao iz stroge punde, uvio se, pao preko
potiljka i pogladio ga noen strujanjem vazduha. Ponekad bi dola u haljini iji je
izrez bio dovoljno veliki da pokae mlade pri vrhu levog ramena. Tada bih se seao
kako sam sklanjao kosu s tog potiljka i kako sam taj mlade i taj potiljak ljubio. Ali
to seanje bilo je puko registrovanje. Nisam nita oseao.
Sve vreme suenja, koje je trajalo nedeljama, nisam nita oseao, oseanja kao
da su mi bila obamrla. Ponekad bih sam pokuavao da ih izazovem, najdetaljnije to

59
sam mogao zamiljao bih Hanu dok radi ono za ta su je optuivali, a zamiljao sam
je i u onom to su mi vlasi na njenom potiljku i mlade na ramenu prizivali u
seanje. Bilo mi je kao da tipam ruku koju je injekcija uinila neosetljivom. Ruka
ne zna da je prsti tipaju, prsti znaju da tipaju ruku, a mozak u prvom trenutku te
dve radnje ne razdvaja. Posle ih ve sasvim jasno razlikuje. Ako su prsti prejako
stezali, mesto neko vreme ostaje bledo. Potom se vraa krv i ono ponovo dobija
boju. Ali se oseaj time jo uvek ne vraa.
Ko mi je dao injekciju? Jesam li je sam sebi dao, jer bez obamrlosti ne bih
mogao da izdrim. Obamrlost nije delovala samo u sudnici i ne samo tako da sam,
doivljavajui Hanu, onoga koga je Hana volela i elela mogao da vidim kao nekog
drugog, nekog koga dobro poznajem, ali taj nisam bio ja. I u svemu ostalom bio sam
nekako pored sebe i posmatrao se, pratio kako funkcioniem na univerzitetu, s
roditeljima, sestrama i bratom, s prijateljima, ali iznutra u tome nisam uestvovao.
Posle izvesnog vremena inilo mi se da i na drugima zapaam tu obamrlost. Ne
na advokatima, koji su tokom itave rasprave pokazivali istu galamdijsku,
nadmetaku svadljivost, pedantsku preciznost, ali i bunu, bezobzirnu bestidnost,
ve u zavisnosti od linog i politikog temperamenta. Rasprava ih je, dodue,
iscrpljivala; predvee su bili umorniji, a nekad i zajedljiviji nego inae. No, preko
noi bi se ponovo snabdeli energijom i koopernou, pa bi narednog jutra grmeli i
siktali isto kao i prethodnog. Dravni tuioci su se trudili da odre korak i da i oni iz
dana u dan pokazuju istu borbenu gotovost. To im, meutim, nije uspevalo, isprva
zbog toga to su ih predmet i rezultati rasprave uasavali, a potom jer je obamrlost
poela da deluje. Najjae je delovala na sudije i porotnike. Strahote o kojima se
govorilo kroz suze, ili glasom koji se gubio, ostraeno ili unezvereno, prvih nedelja
suenja primali su k znanju vidljivo potreseni, s naporom nastojei da se priberu.
Kasnije su im lica ponovo postala normalna, uspevali su da jedni drugima uz smeak
doapnu neku primedbu, a pokazivali su i trag nestrpljenja kad bi se svedok suvie
udaljio od teme. Kad je u raspravi pomenut odlazak u Izrael, gde je trebalo sasluati
jednog od svedoka, pojavili su se i znaci radosti zbog predstojeeg putovanja. Jedino
su studenti bili uvek iznova uasnuti. Dolazili su na suenje samo jednom nedeljno i
uvek bi se ponavljalo isto prodiranje uasa u svakodnevicu. Dan za danom u sudnici,
posmatrao sam njihovu reakciju s distancom.
Gledao sam je oima logoraa koji iz meseca u mesec uspeva da preivi, koji se
ve navikao i ravnoduno registruje uas novoprispelih. Registruje ga s istom
obamrlou s kojom sm prima ubijanje i umiranje. Sva pisana svedoanstva
preivelih govore o toj obamrlosti koja je suzila funkcije ivota, ponaanju oduzela
saoseanje i obzire, a guenje gasom i spaljivanje uvrstila u svakodnevicu. I u

60
oskudnim izjavama poinilaca, gasne komore i pei za spaljivanje deo su
svakodnevnog okruenja, dok su oni sami svedeni na mali broj funkcija, obamrli i
kao omamljeni u svojoj bezobzirnosti i odsustvu saoseanja, svojoj otupelosti.
Optuene su mi izgledale kao da su jo uvek obuzete tom obamrlou i kao da e
zauvek ostati u njenoj vlasti, u njoj se okameniti.
Jo tada, dok sam se bavio tom zajednikom obamrlou i injenicom da ona
nije obuzela samo aktere i rtve, ve da se proirila i na nas koji smo kao sudije i
porotnici, dravni tuioci ili zapisniari s njom kasnije doli u dodir, dok sam pri tom
poredio aktere, rtve, mrtve, ive, preivele i one koji sada ive, teko sam to
preivljavao, a i sada mi je teko kad na to mislim. Sme li se to uporedivati? Kad bih
u nekom razgovoru nagovestio takvo poreenje, uvek sam naglaavao da poreenje
ne relativizuje razliku izmeu onih koji su bili silom gurnuti u svet koncentracionih
logora i onih koji su u njega svojom voljom uli, izmeu onih koji su patili i onih
koji su izazivali patnju, i da je ta razlika od ogromnog, presudnog znaaja. No
nailazio sam na uenje i ogoreno negodovanje ne samo kad bih to poreenje
razvijao reagujui na ono to su mi prigovorili, nego i pre to bi mi ita prigovorili.
Pitam se, takoe, a i tad sam ve poeo da se pitam: ta je trebalo i ta zapravo
treba moja generacija potomaka da zapone s informacijama o strahotama
unitavanja Jevreja? Ne treba da se zanosimo da moemo da shvatimo ono to je
neshvatljivo, ne smemo da poredimo ono to nije za poreenje, ne smemo da se
naknadno raspitujemo, jer onaj ko se raspituje ini strahote, i kad ih ne dovodi u
sumnju ini ih ipak predmetom komunikacije, a ne pristupa im kao neemu pred im
se, od uasa, stida i krivice, moe samo zanemeti. Treba li da samo zanemimo od
uasa, stida i krivice? emu to vodi? Zar raiavanja i razjanjavanja s kojim sam
se ukljuio u seminar, nije se tokom rasprave izgubio. Ali, da nekoliko malobrojnih
bude osueno i kanjeno i da mi, naredna generacija, zanemimo od uasa, stida i
krivice - da li je to bio cilj?

61
 5

Druge nedelje procesa proitana je optunica. itanje je trajalo dan i po - dan i

po konjunktiva. Optuena se tereti da je prvo..., pa da je zatim... i da je jo... ime je
ispunjeno injenino stanje paragrafa tog i tog... kao i tog i tog... te se na taj nain
ponaala protivpravno, to je kanjivo po zakonu. Hana je bila etvrta optuena.
Pet optuenih ena su bile nadzornice u malom logoru pored Krakova,
isturenom odeljenju Auvica. Tamo su bile premetene iz Auvica u prolee 1944,
kao zamena za nadzornice poginule ili ranjene u eksploziji logorske fabrike u kojoj
su radile logoraice. Jedna taka optunice odnosila se na njihovo ponaanje u
Auvicu, ali se nalazila iza ostalih taaka. Ne znam vie ta je sadravala. Da li se
odnosila i na Hanu, ili samo na ostale ene iz grupe? Da li je bila manje vana od
ostalih taaka optube, ili moda ni po sebi nije bila od velikog znaaja? Da li je
jednostavno bilo neprihvatljivo da neko ko je bio u Auvicu i ko je uhvaen ne bude
optuen za ono to je radio u Auvicu?
Naravno da pet optuenih ena nije upravljalo logorom. Postojao je komandant,
postojala je ekipa uvara i postojale su druge nadzornice. Najvei broj uvara i
nadzornica nije preiveo bombe koje su jedne noi okonale mar logoraica na
zapad. Neki su iste noi pobegli i izgubili se bez traga, postavi podjednako
neuhvatljivi kao i komandant logora koji je odmaglio im je kolona krenula ka
zapadu.
Neshvatljivo je kako je ijedna logoraica preivela. Preivele su, ipak, dve -
majka i erka, a erka je napisala knjigu o logoru i maru na zapad i objavila je u
Americi. Policija i javno tuilatvo uspeli su da pronau ne samo pet optuenih nego
i neke svedoke koji su iveli u selu u kome su bombe okonale mar. Najvaniji
svedoci bili su erka, koja je dola u Nemaku, i majka koja je ostala u Izraelu. Da bi
sasluali majku, sudije, javni tuioci i branioci otputovali su u Izrael - jedini segment
suenja kome nisam prisustvovao.

62
 Jedna od glavnih taaka optunice odnosila se na selekciju u logoru. Svakog
meseca iz Auvica je stizalo ravno ezdeset novih logoraica i isti broj je upuivan
natrag u Auvic, umanjen za onoliko ena koliko je u meuvremenu umrlo. Svima je
bilo jasno da su te ene u Auvicu ubijane; natrag su slali one koje vie nisu mogle
da se koriste za rad u fabrici. Bila je to fabrika municije u kojoj sam posao nije bio
teak, ali ene nisu ni stizale do njega jer su morale da rade na popravci zgrade koja
je tog prolea teko oteena eksplozijom.
Druga glavna taka optube odnosila se na no bombardovanja kada se sve
okonalo. uvari i nadzornice zakljuali su logoraice, vie stotina ena, u crkvu
nekog sela koje je veina stanovnika bila napustila. Palo je samo nekoliko bombi,
verovatno namenjenih oblinjoj eleznikoj pruzi, nekom fabrikom postrojenju ili
naprosto baenih jer su preostale nakon napada na neki vei grad. Jedna je pogodila
svetenikovu kuu u kojoj su spavali uvari i nadzornice. Druga je udarila u zvonik
crkve. Zapalio se prvo zvonik, pa krov, onda su se krovne grede tutnjei uruile u
unutranjost crkve i vatra je zahvatila drvene klupe. Teka vrata odolela su
pokuajima da budu na silu otvorena. Optuene su mogle da ih otkljuaju. Nisu to
uradile i ene zakljuane u crkvi su izgorele.

63
 6

Suenje se odvijalo da ne moe biti gore po Hanu. Ve pri utvrivanju identiteta

nije na sud ostavila dobar utisak. Nakon to je optunica proitana javila se za re jer
neto nije bilo tano. Predsedavajui sudija je iritirano opomenuo da je pre otvaranja
glavne rasprave imala dovoljno vremena da temeljno prostudira optunicu i da stavi
primedbe, sad je glavna rasprava u toku, a ta jeste u optunici tano i ta nije,
pokazae se u postupku svedoenja. Kada je na poetku svedoenja predsedavajui
sudija predloio da se odustane od itanja nemake verzije knjige koju je napisala
erka, budui da je rukopis, pripremljen za objavljivanje kod jednog nemakog
izdavaa dostavljen svim uesnicima rasprave, advokat je morao da Hanu ubeuje da
na to pristane, to je sudija opet iritirano posmatrao. Nije htela. Nije htela ni da
prihvati da je najednom ranijem sasluanju priznala da je imala klju od crkve. Nije
imala klju, niko ga nije imao, nije uopte postojao jedan jedini klju crkvenih vrata,
ve vie kljueva za nekoliko ulaza i svi su bili u vratima, sa spoljne strane. U
zapisniku sa njenog sasluanja, koji je ona proitala i potpisala, stajalo je, meutim,
drugaije, a Hanino pitanje zato joj to podmeu nije popravilo stvar. Nije postavila
to pitanje ni glasno, ni svaalaki, ali je bila uporna i pri tom, kako mi se inilo,
primetno zbunjena i bespomona, a kad je rekla da joj se neto podmee, to nije bio
prigovor zbog povrede prava. No, predsedavajui sudija je to tako shvatio i otro je
reagovao. Hanin advokat je skoio i zapenuio, ali kad su ga pitali da li se prikljuuje
prigovoru klijentkinje, ponovo je seo.
Hana je htela da sve bude ispravno. Ukoliko je smatrala da je optuuju
neopravdano, poricala je, a priznavala je ono za ta je smatrala da joj s pravom
pripisuju u krivicu. Poricala je energino i spremno priznavala, kao da priznavanjem
dobija pravo da porie ili poricanjem preuzima obavezu da prizna ono to valjano ne
moe da ospori. Nije, pri tom, primeivala da njena zdunost ljuti predsedavajueg
sudiju. Nije shvatala kontekst, pravila po kojima se igralo, formule na osnovu kojih
se ono to je ona i to su drugi rekli preraunavalo u krivicu i nevinost, kaznu i

64
osloboenje od kazne. Da bi nadomestio to njeno odsustvo sposobnosti da oseti
situaciju trebalo je da Hanin advokat ima vie iskustva i sigurnosti, ili da jednostavno
bude bolji. Ili sama Hana nije smela da mu zadatak naini tako tekim; ona mu je
oigledno uskratila poverenje, ali nije izabrala advokata kome bi ga poklonila.
Advokat joj je bio slubeni branilac koga je angaovao predsedavajui.
Ponekad bi Hana postigla i neku vrstu uspeha. Seam se njenog sasluavanja
povodom selekcije u logoru. Ostale optuene su poricale da su ikada ita s tim imale.
Hana je tako spremno priznala da je u tome uestvovala, ne samo ona ve svi
podjednako, da je sudija zakljuio da treba da je pritisne.
Kako se odvijala selekcija?
Hana je ispriala da su se nadzornice sporazumele da iz est podjednako velikih
grupa ena, za koje su svaka od njih odgovarale, prijave isti broj logoraica, po deset,
odnosno ukupno ezdeset, da je taj broj mogao da varira ukoliko bi u nekoj grupi
bilo manje, a u drugoj vie bolesnih i da su sve prisutne nadzornice zajedno
odluivale ko e biti poslat natrag.
Nijedna od vas se nije izuzela, sve ste se zajedno dogovarale?
Da.
Znali ste, pri tom, da logoraice time aljete u smrt?
Jesam, ali su stizale nove, pa su stare morale da naprave mesto novima.
Vi ste, dakle, da biste napravili mesta, govorili: Ti i ti i ti e biti vraena i
ubijena?
Hana nije shvatala ta je predsedavajui time hteo da kae.
Ja sam... mislila sam... pa ta biste vi uradili? To je Hana ozbiljno pitala. Nije
znala ta je trebalo drugo da uradi, ta je mogla drugo da uradi, i stoga je htela da
uje od predsedavajueg, koji je izgleda sve znao, ta bi on uradio.
Za trenutak je zavladala tiina. Nemaki krivini zakon ne predvia mogunost
da optueni postavljaju sudijama pitanja. Pitanje je, meutim, postavljeno i svi su
ekali sudijin odgovor. Morao je da odgovori, nije mogao da prede preko pitanja, da
ga prekornom primedbom ili kontrapitanjem izbrie. Svima je bilo jasno, njemu
samom je bilo jasno, a ja sam shvatio zato je izraz iritacije pretvorio u manir.
Nainio je od njega masku. Pod njom je mogao da nae malo vremena i smisli
odgovor. Ali ne previe vremena; to je due ekao, to su napetost i oekivanje bili
vei, a i odgovor je morao da bude bolji.

65
 Ima stvari u koje ovek jednostavno ne sme da se upusti i iz kojih, ukoliko ga
to ne kota glave, mora da istupi.
Moda bi to bilo dovoljno, da je to isto rekao govorei pri tom o Hani ili o
samom sebi. Ali, govoriti o tome ta se mora i ta se ne sme i ta nekoga neto kota
nije bilo doraslo ozbiljnosti Haninog pitanja. Htela je da zna ta je u njenoj situaciji
trebalo da uradi, a ne da ima stvari koje se ne rade. Sudijin odgovor delovao je
bespomono, jadno. Svi su to osetili. Reagovali su razoaranim uzdahom i s
priznanjem gledali u Hanu koja je ovaj duel reima u neku ruku dobila. Ona sama je,
meutim, ostala zamiljena.
Nisam, dakle... nije trebalo da se... nisam smela da se prijavim onda u
Simensu?
To nije bilo pitanje sudiji. Govorila je sebi, pitala samu sebe oklevajui jer to
pitanje sebi jo nije bila postavila i sumnjala je da li je to pravo pitanje i ta je
odgovor.

66
 7

Kao to je vrstina Hanih protivljenja ljutila predsedavajueg sudiju, tako je

spremnost s kojom je priznavala ljutila ostale optuene. Bila je fatalna za njihovu
odbranu, ali i za Haninu.
Dokazni materijal bio je, zapravo, za optuene povoljan. Dokazi za prvu taku
glavne optube bila su iskljuivo svedoenja preivele majke i erke, te erkina
knjiga. Dobra odbrana mogla je da, ne ugroavajui supstancu majinih i erkinih
izjava, uverljivo ospori da je ba ovih pet optuenih ena uestvovalo u selekciji.
Izjave svedoka u tom pogledu nisu bile precizne, niti su mogle da budu precizne;
postojao je komandant, ekipa uvara, bilo je drugih nadzornica, a postojala je i
striktna hijerarhija zadataka i naredbi s kojom su zatvorenice bile samo delom
upoznate i koju su, dakle, samo donekle mogle da prozru. Slino je bilo i s drugom
takom optube. Majka i erka su bile zakljuane u crkvi i nisu mogle nita da izjave
o onome to se deavalo napolju. Optuene, dodue, nisu mogle da poreknu da su
bile tamo. Ostali svedoci, koji su tada iveli u selu, razgovarali su s njima i zapamtili
ih. Ti svedoci su, meutim, morali da paze da njima ne bude zamereno to nisu
spasili zatoenice. Ako su tamo bile samo optuene, zar stanovnici sela nisu mogli
da savladaju nekoliko ena i sami otvore vrata crkve? Zar to nije bilo dovoljno da se
primeni strategija odbrane koja bi ponaanje optuenih objasnila prisilom, to je
rastereivalo i njih, svedoke? Prisilom ili naredbom uvara koji jo nisu bili pobegli
ili za koje su optuene barem mislile da su otili samo na kratko, da odvezu ranjene u
vojnu bolnicu, i da e se uskoro vratiti?
Kada su branioci drugih optuenih shvatili da je takva strategija neizvodljiva
zbog Haninog spremnog priznavanja, preorijentisali su se na drugu odbranu koja je
Hanina priznanja koristila da nju optereti, a druge optuene rastereti. Branioci su to
radili s profesionalnom distancom. Ostale optuene su pripomagale razjarenim
upadicama.

67
 Rekli ste da ste znali da zatvorenice aljete u smrt - to vai samo za vas, zar
ne? ta su vae koleginice znale, to ne moete da znate. Moda samo nasluujete, ali
ne moete i da konano prosudite, zar ne?
Hanu je ispitivao branilac jedne druge optuene.
Ali svi smo mi znali...
Rei mi, mi svi je jednostavnije nego ja, samo ja, zar ne? Da li je tano
da ste vi, samo vi, imali tienice u logoru, po pravilu mlade devojke, neko vreme
jednu, pa onda neku drugu?
Hana je oklevala. Mislim da nisam bila jedina koja...
Smrdljiva laljivice! Tvoje miljenice - to je bilo tvoje, samo tvoje! Jedna od
optuenih, drusna ena koja je imala neto od topline kvoke, ali i otrovan jezik, bila
je vidno uzbuena.
A da vi, moda, ne kaete da ste znali za ono to ste samo mislili, a da ste
mislili ono to ste jednostavno izmislili? Advokat je zavrteo glavom kao da
oekivani potvrdan odgovor prihvata sa zabrinutou. Da li je tano i to da su sve
vae tienice, kad bi vam dosadile, prvim sledeim transportom odlazile u Auvic?
Hana nije odgovorila.
To je bila vaa posebna, vaa lina selekcija, zar ne? Niste hteli da vam budu
pred oima, hteli ste da se sakrijete iza onoga to su svi radili. Ali...
O Boe! erka koja je posle svedoenja sela meu gledaoce pokrila je
rukama lice. Kako sam to mogla da zaboravim? Predsedavajui sudija je upitao da
li hoe da dopuni svoju izjavu. Nije saekala da je prozovu da izie. Ustala je i
govorila sa svog mesta, meu gledaocima.
Da, imala je miljenice, uvek neku od onih mladih, slabih i nenih, uzimala ih
je pod svoju zatitu, brinula o tome da ne moraju da rade, bolje ih smetala i hranila,
a uvee ih je odvodila k sebi. Devojke nisu smele da priaju ta uvee s njima radi,
pa smo mislile da s njima... A i zbog toga to su sve posle dospevale u transport, kao
da je prvo uivala u njima, a posle ih se zasitila. Ali uopte nije bilo to posredi.
Jednom je jedna progovorila i tako se saznalo da su joj te njene itale, iz veeri u
vee. To je bilo bolje nego da su... a bolje i od usmrujueg rada na gradilitu, mora
biti da sam mislila da je bolje, inae to ne bih zaboravila. Ali da li je stvarno bilo
bolje? Sela je.
Hana se okrenula i pogledala me. Njen pogled me je odmah pronaao i po tome

68
sam shvatio da je sve vreme znala da sam tu. Samo me je gledala. Njeno lice nije
molilo ni za ta, nije pokuavalo da pridobije, ni u ta nije uveravalo, niti ita
obeavalo. Jednostavno se ponudilo. Jasno sam video koliko je bila napeta i
iscrpena. Imala je podonjake, a du svakog obraza sputala se po jedna bora koju
nisam poznavao, ne jo mnogo duboka, ali ve nalik oiljku. Kad sam pod njenim
pogledom pocrveneo, okrenula se ponovo prema sudijama.
Predsedavajui sudija je hteo da zna da li advokat koji je ispitivao Hanu ima jo
pitanja. Pitao je to i Haninog advokata. Pitaj je, poruivao sam mu u sebi. Pitaj je da
li je birala slabe i nene devojke jer iovako ne bi izdrale rad na graevini, jer bi
iovako bile transportovane u Auvic i jer je htela da im taj poslednji mesec uini
podnoljivim? Kai to, Hana. Kai da si htela da im poslednji mesec uini
podnoljivim. Da je to bio razlog zato si birala nene i slabe. Da nije postojao
nikakav drugi razlog, da nije mogao da postoji.
Ali advokat nije pitao Hanu, niti je ona sama neto rekla.

69
 8

Nemaka verzija knjige koju je erka napisala o svom zatoenitvu u logoru

pojavila se tek posle procesa. Rukopis je, dodue, ve postojao u vreme odravanja
procesa, ali je bio dostupan samo onima koji su u proces bili ukljueni. Morao sam
stoga da knjigu proitam na engleskom, to mi je tada predsatvljalo nov i muan
poduhvat. Kao i obino, strani jezik kojim nismo ovladali i s kojim se rvemo, stvarao
je jedan poseban doivljaj istovremene distance i blizine. ovek moe takvu knjigu
veoma temeljno da proradi, a opet da u nju ne ue. I dalje je tua, kao to je i jezik
tu.
Mnogo godina kasnije ponovo sam je proitao i otkrio da sama knjiga stvara
distancu. Nije pozivala na identifikaciju i u njoj niko nije budio simpatije, ni majka
ni erka, niti bilo ko od onih s kojima su delile sudbinu u raznim logorima, i najzad u
Auvicu i logoru pored Krakova. Kapoi, nadzornice i uvari nisu bili dovoljno
plastino prikazani da bi italac mogao prema njima da zauzme neki stav, da ih
smatra boljim ili gorim od drugih. Knjiga je odisala obamrlou koju sam ve
pokuao da opiem. Ni u vlasti te obamrlosti erka, meutim, nije izgubila
sposobnost da registruje i analizira. A nije dozvolila ni da je potkupe samosaaljenje
i samosvest, koju je oigledo crpla iz toga to je preivela i to je godine u logorima
ne samo dokumentovala nego i knjievno uobliila. Pisala je o sebi i svom
pubertetskom, starmalom i, kad je bilo potrebno, lukavom ponaanju s istom
trezvenou s kojom je sve ostalo opisivala.
U knjizi se nije pominjalo Hanino ime, niti je u bilo kom liku mogla jasno da se
prepozna. Ponekad mi se ipak inilo da je prepoznajam u jednoj nadzornici koja je
prikazana kao mlada i lepa ena, liena savesti u savesnom izvravanju zadataka, no
nisam bio siguran. Imajui u vidu ostale optuene, mislio sam da bi to mogla da bude
samo Hana. Bilo je, meutim, i drugih nadzornica. U jednom logoru erka je imala
nadzornicu koju su zvali kobila, takoe mladu, lepu i revnosnu, ali strano surovu i
bez ikakvih konica. erku je na nju podseala i nadzornica iz logora kod Krakova.

70
Da li su i drugi videli tu slinost? Da li je Hana to znala, da li se toga setila i da li je
to pogodilo kada sam je uporedio sa konjem?
Logor pored Krakova bio je za majku i erku poslednja stanica posle Auvica.
Bio je to napredak; rad jeste bio teak, ali ipak laki, hrana je bila bolja i bilo je bolje
spavati sa est ena u jednoj prostoriji, a ne sa stotinu u baraci. Bilo je i toplije; na
putu od fabrike do logora ene su mogle da prikupe drva. Vladao je strah od
selekcije. Ali ne toliki kao onaj u Auvicu. Svakog meseca je ezdeset ena slato
natrag, ezdeset od ravno hiljadu i dvesta; to je znailo da su i one koje su bile
proseno snane mogle da se nadaju da e ostati u ivotu jo dvadeset meseci, a uvek
je postajala i nada da su snanije od proseka. Osim toga moglo se oekivati i da e se
rat zavriti pre nego to isteknu tih dvadeset meseci.
Hod po mukama je zapoeo poto je logor rasputen, a logoraice poslate na
zapad. Bila je zima, padao je sneg, pa je odea u kojoj su se ene u fabrici smrzavale,
a u logoru mogle donekle i da izdre, za mar bila nedovoljna. Jo gore je bilo s
obuom, esto nainjenom od novinskog papira i krpa uvezanih tako da pri stajanju i
hodu mogu nekako da se odre na nogama, ali koje je bilo nemogue uvezati tako da
izdre dugo mariranje po snegu i ledu. ene, pri tom, nisu samo marirale; terali su
ih, gonili da tre. Mar smrti? pita se erka u knjizi i odgovara: Ne nego kas,
galop smrti. Mnoge su izdahnule usput, neke se nisu probudile nakon noi koje su
provele u nekom ambaru ili samo oslonjene o zid. Za nedelju dana umrla je gotovo
polovina ena.
Crkva je bila bolje sklonite od ambara ili zidova. Kad bi zanoili na
naputenim imanjima pored kojih su prolazili, uvari i nadzornice bi za sebe uzeli
kuu. Ovde, u gotovo naputenom selu, mogli su da se smeste u svetenikovu kuu,
a da zatvorenicama obezbede ipak neto vie od ambara i zida. To to su tako
postupili i to je ak podeljena i topla orba, izgledalo je kao nagovetaj kraja muka.
S tom nadom su ene zaspale. Malo kasnije pale su bombe. Dok je goreo toranj, u
crkvi je vatra mogla da se uje, ali ne i da se vidi. Poto se vrh tornja prelomio i
udario o krov, prolo je jo nekoliko minuta dok se nije pojavio plamen. Onda su ve
poeli da lete nanie komadi u plamenu i da pale haljine, padale su uarene grede
koje su zapalile klupe i predikaonicu, a ubrzo se krovna konstrukcija sruila u brod
crkve i vatra se razbuktala.
Po erkinom miljenju, ene su mogle da se spasu da su odmah sve zajedno
prionule da razvale vrata. Ali dok su shvatile ta se dogodilo, ta bi tek moglo da se
dogodi, kao i to da ih ne otkljuavaju, bilo je ve kasno. Bila je duboka no kad su ih
bombe probudile. Jedno vreme dopirao je do njih samo neki nepoznat, zastraujui

71
um u tornju, pa su se sasvim utiale da bi mogle bolje da ga uju i protumae. Da je
to pucketanje i prtanje vatre, da je drhtava svetlost to je tu i tamo obasjavala
prozore odsjaj plamena, da je udar koji su uli iznad glava znaio da je vatra s tornja
zahvatila krov - to su shvatile tek kad su videle da gori krovna konstrukcija. Shvatile
su i poele da viu, vikale su od uasa, dozivale u pomo, stutile se na vrata,
drmusale ih, udarale po njima, vritale.
Kada se plamtea krovna konstrukcija uruila u brod crkve, omota zidova je
vatru odravao kao kamin. Veina ena se nije uguila, ve je izgorela u plamenu
koji je sevao uvis i tutnjao. Na kraju je plamen progoreo ak i gvodem okovana
vrata crkve. Ali to se dogodilo tek posle nekoliko sati.
Majka i erka su preivele jer je majka ispravno postupila, mada s pogrenom
namerom. Kada je ene zahvatila panika, jednostavno nije vie mogla da ostane
meu njima. Pobegla je na galeriju za hor. To to je gore bila blie plamenu bilo joj
je svejedno, htela je jedino da bude sama, daleko od ena koje su vritale,
izbezumljeno jurile na sve strane, gorele. Galerija je bila uska, toliko uska da su je
uarene grede mimoilazile. Majka i erka su stajale priljubljene uza zid i gledale i
sluale kako besni vatra. Nisu se ni narednog dana usudile niti da sidu, niti da izau.
A kad je ponovo pala no, plaile su se da po mraku nee pronai stepenice i put.
Kada su posle dva dana u praskozorje izmilele iz crkve, srele su nekoliko stanovnika
sela koji su preneraeno i bez rei piljili u njih, ali su im dali da jedu, obukli ih i
pustili da odu.

72
 9

Zato niste otkljuali vrata?

Predsedavajui je postavio isto pitanje svakoj od optuenih. I svaka od njih je
isto odgovorila. Nije bila u mogunosti da otkljua. Zato? Bila je ranjena pri padu
bombe na svetenikovu kuu. Ili je bila pod okom od udarca. Ili je, nakon to je
bomba pala, zbrinjavala ranjene uvare i druge nadzornice, izvlaila ih iz ruevina,
previjala, brinula se o njima. Nije imala kad da misli na crkvu, nije bila blizu crkve,
nije videla da je crkvu zahvatio plamen i nije ula krike iz crkve.
Predsedavajui je onda svakoj od optuenih predoio da se slubeni izvetaj
moe proitati drugaije. To je namerno bilo tako obazrivo formulisano. Rei da u
izvetaju koji je naden meu dokumentima SS-a pie drugaije bilo bi pogreno.
Pravilno je bilo rei da se on moe drugaije proitati. Izvetaj je, naime, pominjao
ko je poginuo u svetenikovoj kui, ko je bio ranjen, ko je ranjene kamionom
odvezao u vojnu bolnicu i ko je transport pratio u dipu. Pominjao je da su
nadzornice ostale da saekaju kraj poara, da spree njegovo irenje i onemogue
bekstva pod okriljem plamena. Pominjao je smrt zatoenica.
injenica da se imena optuenih nisu nalazila meu pomenutim imenima
govorila je u prilog tome da su optuene bile meu nadzornicama koje su ostale u
kui. To to su nadzornice ostale da bi spreile pokuaje bekstva govorilo je u prilog
tome da se odvoenjem ranjenih iz svetenikove kue i transportom do vojne bolnice
nije sve zavrilo. Nadzornice koje su ostale, tako se moglo proitati, trebalo je da
puste da poar tutnji u crkvi i da paze da vrata crkve ostanu zatvorena. Meu
nadzornicama koje su ostale, tako se moglo proitati, bile su i optuene.
Ne, rekle su optuene jedna za drugom, nije tako bilo. Izvetaj je netaan. To se
vidi ve po tome to govori o zadatku nadzornica koje su ostale u kui da spree
irenje poara. Kako su taj zadatak uopte mogle da ispune? To je besmisleno, kao
to je besmislen i drugi zadatak, da spree pokuaje bekstva pod zatitom plamena.

73
Pokuaji bekstva? Kad najzad vie nisu morale da se brinu za svoje povreene i kad
su mogle da se pobrinu za zatoenice, nije vie bilo nikog ko bi mogao da pobegne.
Ne, izvetaj sasvim pogreno govori o onome ta su one te noi radile, uinile za
druge, prepatile. Kako je uopte sastavljen do te mere pogrean izvetaj? Ni to nisu
znale.
A onda je dola na red optuena otrovnog jezika s ponaanjem kvoke. Ona je
znala. Pitajte onu tamo! Pokazala je prstom na Hanu.
Ona je napisala izvetaj. Ona je za sve kriva, samo ona, a izvetajem je htela
da to prikrije i da nas u to uvue.
Predsedavajui je pitao Hanu. To je, meutim, bilo njegovo poslednje pitanje.
Prvo pitanje je bilo ono isto: Zato niste otkljuali vrata?
Mi smo... mi nismo... Hana je traila odgovor. Nismo znale kako drugaije
da sve to savladamo.
Niste znali kako drugaije da to savladate?
Neki od naih su poginuli, drugi su pobegli. Rekli su da e odvesti ranjene u
vojnu bolnicu i da e se vratiti, ali su znali da se nee vratiti, a i mi smo to znale.
Moda uopte nisu ni otili u bolnicu, ranjeni nisu bili u tako tekom stanju. I mi
smo htele da se povezemo s njima, ali su nam rekli je ranjenicima potrebno mesta, a
i.... nije im ba bilo do toga da vuku toliko ena sa sobom. Ne znam kuda su otili.
ta ste vi radili?
Nismo znale ta da radimo. Sve se odvijalo tako brzo, kua je gorela i zvonik
na crkvi, mukarci i automobili su isprva jo bili tu, posle su nestali, i odjednom smo
ostale same sa enama u crkvi. Ostavili su nam neto oruja, ali nismo znale da se
njime sluimo, a i da jesmo - ta bi nam to pomoglo, nama, aici ena. Kako smo
mogle da uvamo onoliko zatvorenica? Tolika povorka se otegne i kad je okruena
sa svih strana, a da bi mogla da se kontrolie trebalo je mnogo vie ljudi, a ne nas
nekoliko. Hana je napravila pauzu. Onda su poeli krici i postajalo je sve gore. Da
smo tada otvorile i da su sve izjurile...
Predsedavajui je saekao trenutak. Jeste li se bojali? Bojali da e vas
zatvorenice savladati?
Da e nas zatvorenice... ne, to ne, ali kako da ponovo uvedemo red? Bila bi to
takva pometnja s kojom ne bismo mogle da iziemo na kraj. A kad bi pokuale da
bee...

74
 Predsedavajui je opet ekao, ali Hana nije zavrila reenicu.
Jeste li se bojali da bi, da je dolo do bekstva, mogli da budete uhvaeni,
osueni, ubijeni?
Ali nismo mogle da ih tek tako pustimo da bee! Bile smo, na kraju,
odgovorne da se to ne desi... Mislim, sve vreme smo straarile, u logoru i u koloni, u
tome je bio smisao cele stvari, da pazimo da ne pobegnu. Zato i nismo znale ta da
radimo. Nismo znale ni koliko e ena preiveti naredne dane. Ve je mnogo njih
umrlo, a one, jo u ivotu, bile su tako slabe...
Hana je primetila da onim to je rekla nije uinila sebi uslugu. Nije, meutim,
mogla da kae neto drugo. Mogla je samo da pokua da to to je rekla bolje izrazi,
bolje opie i objasni. No, to je vie govorila njen poloaj je bivao gori. Poto nije
znala kako dalje, opet se obratila sudiji.
ta biste vi uradili?
Ovog puta je i sama znala da nee dobiti odgovor. Nije ga ni oekivala. Niko ga
nije oekivao. Predsedavajui je nemo zavrteo glavom.
Nije tano da se zbunjenost i bespomonost koje je Hana opisala nisu mogle
zamisliti. No, hladnoa, sneg, vatra, krici ena iz crkve, nestanak onih koji su
nadzornicima zapovedali i pratili ih - zar je takva situacija mogla da bude
jednostavna? Ali moe li uvid u komplikovanost situacije da relativizuje zgraavanje
nad onim to su optuene uradile, a i onim to nisu uradile? Recimo da je posredi
bila saobraajna nesrea u hladnoj zimskoj noi na usamljenom putu, s ranjenima i
velikom tetom, pri emu niko ne zna ta da radi. Ili konflikt izmeu dve dunosti
koje treba da izvrimo. Tako su mogli da zamisle ono to je Hana opisivala. Ali nisu
hteli.
Jeste li vi napisali izvetaj?
Zajedno smo razmiljale ta da napiemo. Nismo htele nita da pripiemo
onima koji su pobegli. Ali ni da sebi natovarimo navrat da smo uradili neto
pogreno.
Kaete, dakle, da ste zajedno razmiljale. Ko je pisao?
Ti
Ona optuena opet je uprla prst u Hanu.
Ne, ja nisam pisala. Zar je vano ko je pisao?

75
 Jedan dravni tuilac je predloio da se pozove struno lice da uporedi rukopis
kojim je izvetaj napisan i rukopis optuene mic.
Moj rukopis? Traite moj rukopis...
Predsedavajui, dravni tuilac i Hanin advokat diskutovali su o tome da li
rukopis i posle vie od petnaest godina moe da omogui utvrivanje identiteta.
Hana je sluala, nekoliko puta je izgledalo da hoe neto da kae ili pita, bila je sve
uznemirenija. Onda je rekla: Ne morate da zovete strunjaka. Priznajem da sam
napisala izvetaj.

76
 10

Ne seam se seminarskih sastanaka koje smo odravali petkom. I kada oivim u

svesti sudsku raspravu, ne znam vie ta smo to nauno proraivali. O emu smo
priali. ta smo hteli da saznamo. emu nas je profesor uio.
Seam se, meutim, nedelja. Dani u sudu probudili su u meni dotad nepoznatu
glad za bojama i mirisima prirode. Petkom i subotom bih nadoknaivao ono to sam
ostalih dana proputao na fakultetu, i to onoliko koliko mi je bilo dovoljno da na
vebama drim korak i da poloim semestar. Nedeljom bih izjurio napolje.
Hajligenberg, bazilika Svetog Mihaila, Bizmarkov toranj, Staza filozofa, rena
obala - svake nedelje drao sam se uglavnom iste rute. Bilo mi je dovoljno da iz
nedelje u nedelju gledam sve zagasitije zelene tonove, dolinu Rajne nekad kroz
isparavanja vruine, nekad iza velova kie, a nekad pod olujnim oblacima, kad bi
peklo sunce da u umi udiem miris bobica i cvea, a kad bi padala kia - zemlje i
istrulelog prologodinjeg lia. I inae, nisam neki veliki ljubitelj promena, niti ih
traim. Novo putovanje malice due od prethodnog, novi odmor u mestu koje sam
otkrio tokom prethodnog i koje mi se dopalo - jedno vreme sam mislio da bi trebalo
da budem hrabriji, terao sebe da putujem na Cejlon, u Egipat i Brazil, a potom se
opet vratio na staro i nastavio da poznate predele jo bolje, prisnije upoznajem. Tako
mogu vie da vidim.
Pronaao sam mesto u umi na kojemu mi se otkrila Hanina tajna. Nema nieg
naroitog na tom mestu, a ni tada nije bilo - nema neobinog drveta, ni stena udnog
oblika, ni nesvakidanji pogled na grad i dolinu, nita to bi podstaklo iznenaujue
asocijacije. Dok sam razmiljao o Hani, kruei iz nedelje u nedelju istim stazama,
jedna misao se izdvojila, krenula svojim putem i konano iznedrila svoj sopstveni
rezultat. Kad je obavila posao, obavila ga je do kraja - moglo je to da se dogodi bilo
gde ili, tanije, svugde gde prisnost okruenja i prilika dozvoljava oveku da razazna
i usvoji ono iznenaujue to mu ne stie spolja ve raste iznutra. Takvi uslovi stekli

77
su se na jednoj stazi koja se strmo penje uz brdo, prelazi preko druma, obilazi bunar i
vodi isprva ispod starog, visokog i tamnog drvea, a potom kroz svetao pojas mladih
stabala.
Hana ne zna da ita i pie.
Zato je traila da joj se ita. Zato mi je na naem putovanju biciklima prepustila
sve to je bilo vezano za itanje i pisanje, a onog se jutra u hotelu, kad je nala moju
ceduljicu, izbezumila, jer je shvatala da oekujem da e razumeti sadrinu i da e je
to raskrinkati. Zato se odrekla i napredovanja u poslu; slaba taka koju je kao
kondukterka mogla da skriva otkrila bi se prilikom obuke za vozaa. Zato je uzmakla
i pred napredovanjem u Simensu i postala nadzornica. Zato je, da bi izbegla
suoavanje sa strunjakom za rukopise, priznala da je napisala izvetaj. Da li je zbog
toga na procesu govorila na svoju tetu? Je li to razlog to knjigu koju je napisala
erka, kao i optunicu nije mogla da proita, te nije mogla da vidi anse za svoju
odbranu, niti da se odgovarajue pripremi? Je li zbog toga svoje tienice slala u
Auvic? Da bi ih, ukoliko su ita primetile, uutkala? I je li zbog toga za tienice
uzimala one najslabije?
Zbog toga? Da se stidela to ne ume da ita i pie i da je pre bila spremna mene
da dovodi u nedoumice nego sebe da raskrinka, to sam razumeo. Stid kao uzrok
izvrdavanja, odbijanja, skrivanja, pretvaranja, pa i povreivanja poznavao sam i sam.
Ali Hanin stid zbog toga to ne zna da ita i pie kao uzrok njenog ponaanja u
logoru i za vreme procesa? Da iz straha da ne bude otkrivena kao analfabeta otkrije
da je zloinac? Da iz straha da ne bude otkrivena kao analfabeta postane zloinac?
Koliko sam puta tada i posle toga postavljao sebi ista pitanja. Ako je Hanin
motiv strah da e biti raskrinkana - kako to da umesto jednog bezazlenog
raskrinkavanja koje bi pokazalo da je nepismena izabere ono uasno, koje je
predstavlja kao zloinca? Ili je mislila da e uspeti da se izvue i od jednog i od
drugog? Da li je bila naprosto glupa? I da li je bila tako tata i zla da je, da bi izbegla
raskrinkavanje, postala zloinac?
I tada, pa i kasnije iznova sam ih odbacivao. Ne, govorio sam sebi, Hana se nije
odluila za zloin. Ona se odluila protiv napredovanja u Simensu i tako bila
uvuena u posao nadzornice. I nije tano da je nene i slabe slala u Auvic zato to
su joj itale, ve ih je birala da joj itaju zato to je htela da im poslednji mesec uini
podnoljivijim, poto su ionako morale u Auvic. I nije tano da je tokom procesa
Hana odmeravala da li da prizna da je nepismena ili da je zloinac. Nije kalkulisala i
taktizirala. Prihvatila je injenicu da je izvedena da poloi raune i jedino nije htela
da se, povrh toga, i potpuno razotkrije. Nije sledila svoje interese, ve se borila za

78
svoju istinu, svoju pravdu. Kako je uvek morala pomalo da se pretvara, kako nikad
nije mogla da bude sasvim otvorena i ono to jeste, bile su to alosna istina i alosna
pravda, ali su bile njene i bitka za njih je bila njena bitka.
Mora da je bila potpuno iscrpena. Nije se borila samo u procesu. Uvek je
morala da se bori ne da pokae ono to zna, nego da sakrije ono to ne zna. ivot iji
su pomaci bili energina povlaenja, a pobede - skriveni porazi.
Neobino me je dirnula razlika izmeu onog to je zaokupljalo Hanu dok je
naputala moj rodni grad i onoga to sam ja tada zamiljao i predoavao sebi. Bio
sam siguran da sam je svojom izdajom i svojim preutkivanjem oterao, a ona je
zapravo umakla razotkrivanju u upravi Gradskog saobraajnog preduzea. To to je
nisam ja oterao, ipak ne menja injenicu da sam je izdao. Bio sam, dakle, i dalje kriv.
A ako i nisam bio kriv zbog izdaje, jer izdati zloinca ne moe predstavljati krivicu,
bio sam kriv zato to sam voleo nekog ko je poinio zloin.

79
 11

Priznavi da je napisala izvetaj Hana je ostalim optuenicama olakala posao.

Ukoliko bi propustile neto da proglase samo njenim delom, tvrdile su da su to
uradile pod njenim pretnjama i prisilom. Ona je preuzela komandu. Ona je imala
glavnu re. Ona je odluivala.
Stanovnici sela koji su istupili kao svedoci nisu to mogli da potvrde, niti da
pobiju. Oni su videli da je crkvu u plamenu uvao vei broj uniformisanih ena koje
nisu htele da otvore vrata, te se ni oni nisu usuivali da ih otvore. Sreli su narednog
dana te ene kad su naputale selo i sada ih prepoznali u optuenima. Ali koja je od
optuenih pri tom susretu u zoru imala glavnu ulogu, da li je uopte neka bila glavna,
to nisu znali da kau.
Ne moete, ipak, ni da iskljuite mogunost da je ova optuena, advokat
jedne od optuenih pokazao je na Hanu, odluivala?
Nisu mogli, jer kako bi mogli, a nisu ni hteli zbog drugih optuenih, primetno
starijih, umornijih, plaljivijih i ogorenijih. U poreenju sa ostalima, Hana je
izgledala kao voa. Postojanje voe je, osim toga, rastereivalo stanovnike sela;
uskraivanje pomoi u prisustvu strogo organizovane jedinice ostavljalo je bolji
utisak nego uskraivanje pomoi u prisustvu grupe zbunjenih ena.
Hana se i dalje borila. Priznavala je ono to je bilo tano i poricala ono to nije
bilo tano. Poricala je sa estinom u kojoj je bilo sve vie oajanja. Nije govorila
glasno. Ali je ve silina s kojim je govorila odbijala sud.
A onda je konano odustala. Govorila je jo samo kad bi je pitali i odgovarala
kratko, oskudno, nekad i rasejano. Kao da eli da i time svoju predaju obelodani,
sada je, kad je govorila, ostajala da sedi. Predsedavajuem sudiji, onom koji joj je na
poetku rasprave vie puta rekao da ne treba da stoji i da moe mirno da sedi, sada je
i to smetalo. Ponekad sam pred kraj rasprave imao utisak da je sudu ve dosta, da

80
eli da ceo taj predmet ostavi za sobom, da vie i nije u tom predmetu nego negde
drugo, ponovo u sadanjosti nakon tolikih nedelja provedenih u prolosti.
I meni je bilo dosta. Ali ja nisam mogao da taj predmet gurnem negde iza sebe.
Za mene se rasprava nije zavravala, ve je poinjala. Bio sam gledalac, a onda
iznenada postao uesnik, suigra i jedan od onih koji odluuju. Tu novu ulogu nisam
ni traio ni izabrao, ali sam je dobio, eleo je ili ne i bez obzira na to da li sam neto
preduzimao ili bio potpuno pasivan.
Neto preduzimao - a to neto mogla je da bude samo jedna stvar. Mogao sam
da odem do predsedavajueg sudije i da kaem da je Hana nepismena. Da nije
glavna akterka i glavni krivac, kao to su je predstavile ostale. Da njeno ponaanje u
procesu ne svedoi o njenoj drskosti i nespremnosti da uvidi i prihvati, ve da je
posledica nepoznavanja optunice i rukopisa, kao i odsustva svakog smisla za taktiku
i strategiju. Da je u svojoj odbrani bila u znatnoj meri osujeena. Da je bila kriva, ali
ne toliko kriva kao to je izgledalo.
Moda ne bih uspeo da ubedim predsedavajueg. Naveo bih ga, ipak, da o
svemu naknadno razmisli i stvar preispita. Na kraju bi se moda pokazalo da sam bio
u pravu, a Hana bi bila kanjena, ali manjom kaznom. U zatvor bi dospela, dodue,
ali bi ranije izila, pre bi ponovo bila slobodna - zar nije to ono za ta se borila?
Da, za to se borila, samo to uspeh nije htela da plati razotkrivanjem svoje
nepismenosti. Ne bi, slutio sam, ni elela da sliku koju je stvarala o sebi prodam u
zamenu za par godina zatvora. Takvu trgovinu mogla je i sama da utanai, ali nije,
dakle nije je htela. Njoj je slika koju je stvorila o sebi bila vredna tih nekoliko godina
zatvora.
Ali da li je zaista bila vredna? ta joj je pruala ta lana slika, osim to ju je
sputavala, sapinjala, koila? Pomou energije kojom je odravala lanost svog ivota
mogla je odavno da naui da ita i pie.
Pokuavao sam da o tom problemu razgovaram s prijateljima. Zamisli ovo:
neko srlja u propast, namerno, a ti moe da ga spase - da li bi ga spasao? Zamisli
operaciju pacijenta koji uzima droge koje su kontraindikovane na anestetike, koji se
meutim stidi toga to se drogira i nee to da kae anestetiaru - da li bi razgovarao s
anestetiarem? Zamisli suenje i optuenog koji e biti osuen ako ne prizna da je
levak i da stoga delo, izvedeno desnom rukom, nije mogao da izvede, ali koji se stidi
toga to je levak - hoe li rei sudiji ta je posredi? Zamisli da je homoseksualac, da
delo nije mogao da poini kao homoseksualac, ali se stidi toga to jeste. Ne radi se,
pri tom, uopte o tome da li se treba stideti toga to si levak ili homoseksualac -

81
zamisli naprosto da se optueni stidi.

82
 12

Odluio sam da razgovaram s ocem. Ne zbog toga to smo bili naroito bliski.
Moj otac je bio zatvoren ovek, nije uspevao ni nama deci da prenese svoja oseanja,
niti je znao ta da radi s naim oseanjima prema njemu. Dugo sam mislio da se iza
tog uzdranog ponaanja krije veliko neotkriveno blago. Kasnije sam se, meutim,
pitao da li je tu uopte bilo iega. Moda je kao deak i mlad ovek bio bogat
oseanjima, ali je kasnije, ne dajui im izraza, pustio da se sasue i izumru.
Hteo sam da razgovaram s njim upravo zbog te distance. Hteo sam da
razgovaram s filozofom koji je pisao o Kantu i Hegelu, za koje sam znao da su se
bavili pitanjima morala. Oekivao sam da e biti u stanju da moj problem apstraktno
razmotri, ne zadravajui se na manjkavosti mojih primera, kao to su to radili moji
prijatelji.
Kad smo mi deca hteli da razgovaramo s ocem, odreivao nam je termin za
razgovor, kao svojim studentima. Radio je kod kue i odlazio na univerzitet samo
kad bi drao predavanja ili seminare. Kolege i studenti koji su s njim eleli da
razgovaraju dolazili su mu u kuu. Seam se studenata koji su u naem hodniku
stajali oslonjeni na zid i ekali da dou na red, neki itajui, neki razgledajui vedute
gradova po zidovima hodnika, neki zagledani ispred sebe, ali su svi utali i otvarali
usta samo da bi nam zbunjeno otpozdravili kad proemo pored njih. Mi, naravno,
nismo morali da ekamo u hodniku kad bismo s njim imali dogovoreni razgovor. Ali
smo i mi u zakazano vreme kucali na vrata njegove radne sobe, a on bi nas pozvao
da uemo.
Seam se dve radne sobe mog oca. Prozori prve, u kojoj je Hana prelazila
prstom po redovima knjiga, gledali su na ulicu i zgrade. Prozori druge sobe gledali
su na dolinu Rajne. Kua u koju smo se preselili poetkom ezdesetih i u kojoj su
moji roditelji ostali da ive kad smo mi odrasli, bila je iznad grada, na breuljku. Ni
ovde, kao ni u prvoj sobi, prozori nisu irili prostor prema svetu, ve su odsecali

83
delove sveta i prikazivali ih na zidu kao slike. Radna soba mog oca bila je aura u
kojoj su knjige, papiri, misli, dim cigarete i lule stvorili sistem odnosa razliit od
onog u spoljnjem svetu. Bili su mi istovremeno prisni i strani.
Otac me je pustio da iznesem problem, u apstraktnoj verziji i s primerima. To
je u vezi sa procesom, je l tako? U isti mah je, meutim, odmahnuo glavom da mi
pokae da ne oekuje odgovor, da ne eli da me salee pitanjima, niti da sazna bilo
ta to nisam spreman da kaem. Potom je sedeo, nakrivljene glave, s rukama na
naslonima stolice, i razmiljao. Nije gledao u mene. Posmatrao sam ga, njegovu sedu
kosu, kao i obino loe izbrijene obraze, duboke bore izmeu oiju i od krajeva nosa
do uglova usta. ekao sam.
Kad je govorio, poeo bi izdaleka. Objanjavao mi je ta znae linost, sloboda
i dostojanstvo, uio me da oveka treba posmatrati kao subjekt, a ne tretirati kao
objekt. Zar se ne sea kako si se kao mali bunio kad je mama tvrdila da zna bolje
od tebe ta je za tebe dobro? Dokle to sme da se radi i s decom, ve je veliki
problem. Filozofski problem, ali filozofija ne vodi rauna o deci. Prepustila ih je
pedagogiji, koja ih ne podie kako treba. Filozofija je zaboravila decu, osmehnuo
mi se, zauvek ih zaboravila, a ne samo nakratko kao javas.
Ali...
Ali kad je o odraslima re, ne vidim opravdanja da se prednost da onome to
neko drugi misli da je za njih dobro, a ne onome to sami smatraju dobrim za sebe.
Ni u sluajevima kada bi oni zbog toga kasnije bili sreni?
Odmahnuo je glavom. Ne govorimo o srei, nego o dostojanstvu i slobodi. Jo
kao mali deak znao si da to razlikuje. Nije te teilo to to je mama uvek bila u
pravu.
Danas se rado seam tog razgovora s ocem. Bio sam ga zaboravio sve dok,
posle njegove smrti, nisam poeo da po talogu uspomena tragam za lepim susretima,
doivljajima i iskustima koje sam s njim imao. Kad bih ih naao, posmatrao sam ih
zadivljen i srean. Tada sam, meutim, isprva bio zbunjen oevom meavinom
apstrakcije i oiglednosti. Ali konano sam na osnovu onoga to je rekao zakljuio
da ne moram da razgovaram sa sudijom, da ak ne bih smeo s njim da razgovaram, i
osetio olakanje.
Otac je to primetio. Dopada ti se, dakle, filozofija?
Tja, nisam znao da li u situaciji koju sam opisao treba neto initi, a
pretpostavka da treba nije me ba usreivala, ali kad sad ispada da ak i ne bi smelo,

84
to mi... Nisam znao ta da kaem. To mi donosi rastereenje? Umirenje? To mi
prija? Nije zvualo kao da ima veze s moralom i odgovornou. To mi se ini
ispravnim reenjem - zvualo je moralno i odgovorno, ali nisam mogao da ispravnim
reenjem nazovem neto to me je samo rastereivalo.
Prija? predloio je otac.
Klimnuo sam glavom i istovremeno slegao ramenima.
Ne, nema prijatnog reenja za tvoj problem. Naravno da treba delati ukoliko je
situacija koju opisuje pripala tebi u odgovornost ili si za nju preuzeo odgovornost.
Kada se zna ta je dobro za onog drugog kao i da on pred tim zatvara oi, treba
pokuati otvoriti mu oi.Treba mu prepustiti poslednju re, ali treba razgovarati s
njim, s njim a ne iza njegovih lea sa nekim drugim.
Razgovarati s Hanom? ta bih joj rekao? Da sam prozreo njenu la? Da vidim
da je spremna da ceo ivot rtvuje zbog te glupe lai? Da la nije vredna te rtve? Da
bi trebalo da se bori za to da ne ostane u zatvoru due no to mora, da bi potom
mogla da jo mnogo toga zapone sa svojim ivotom? Ali ta da zapone? Mnogo,
neto ili malo, to nije bilo posredi, ve pitanje - ta je uopte mogla da zapone? Da
li sam smeo da joj oduzmem la njenog ivota, a da joj ne otvorim perspektivu za
ivot? Nisam mogao da zamislim nikakvu dugoronu, a nisam znao kako da se
suoim s njom i da joj kaem da je u redu ve i to to e se, s obzirom na ono to je
uradila, njena perspektiva kratkorono i srednjorono zvati zatvor. Nisam znao kako
da se suoim s njom i da joj bilo ta kaem. Nisam znao kako da se uopte suoim s
njom.
Pitao sam oca: A ta ukoliko s njim ne moe da se razgovara?
Pogledao me je sa sumnjom u oima, a i ja sam znao da je to pitanje izvan same
stvari. Nije imalo ta vie da se moralizira. Ostalo je jo samo da se odluim.
Nisam mogao da ti pomognem. Otac je ustao, a i ja s njim. Ne, ne mora da
ide, to mene bole lea. Stajao je povijen, rukama je pritisnuo krsta. Ne mogu da
kaem da mi je ao to ne mogu da ti pomognem. Kao filozof, mislim, jer si me kao
filozofa i pitao. Kao ocu mi je iskustvo, da ne mogu da pomognem svojoj deci,
nepodnoljivo - to mi moe verovati.
ekao sam, ali on vie nije nita rekao. Smatrao sam da je izabrao laki put;
znao sam kad je za nas trebalo vie da se pobrine i kako je mogao vie da nam
pomogne. Onda sam pomislio da to verovatno i on sam zna i da mu je sigurno teko.
Ali bilo kako bilo, nisam mogao nita da mu kaem. Zbunio sam se i imao oseaj da
se i on zbunio.

85
 Pa, onda...
Moe da doe u svako doba. Otac me je pogledao. Nisam mu verovao i
klimnuo sam glavom.

86
 13

U junu je sud otputovao na dve nedelje u Izrael. Tamonje sasluanje trajalo je

svega nekoliko dana. Sudije i tuioci povezali su meutim pravni s turistikim ciljem
- Jerusalim i Tel Aviv, Negev i Crveno more. To je sa stanovita slube, godinjih
odmora i trokova sigurno bilo u redu. I pored toga, smatrao sam to bizarnim.
Planirao sam da se tokom te dve nedelje potpuno posvetim studijama. Ali nije
ispalo onako kako sam nameravao i planirao. Nisam mogao da svoju panju
usredsredim na uenje, ni na profesore, ni na knjige. Misli su mi neprekidno lutale i
gubile se meu slikama.
Video sam Hanu pored crkve u plamenu, s tvrdim licem, u crnoj uniformi i s
jahaim biem u ruci. Tim biem upisuje krugove u snegu i udara po sari izme.
Video sam je kako joj itaju. Slua paljivo, ne postavlja pitanja, ne stavlja
primedbe. Posle sata itanja saoptava itaici da e sutra ujutru biti transportovana u
Auvic. itaica, slabano stvorenje crne, zaputene kose i kratkovidih oiju, poinje
da plae. Hana udara rukom o zid, ulaze dve ene, i one su logoraice u prugastim
odelima, pa itaicu izvlae napolje. Video sam Hanu kako ide kroz logor, kako ulazi
u barake i nadgleda graevinske radove. Sve radi s istim tvrdim licem, hladnim
oima i stisnutim usnama, a logoraice saginju glave, nadvijaju se nad posao,
povlae ka zidu, utiskuju u zid, htele bi da nestanu u zidu. Ponekad bi se postrojilo
mnogo logoraica, ili bi trale ovamo-onamo, ili se svrstavale u kolonu, ili marirale,
a Hana stoji izmeu njih i uzvikuje komande, njeno lice se izobliilo od vikanja,
zamahuje biem. Video sam kako toranj udara o krov crkve, kako lete varnice i uo
oajanje ena. Video sam zgarite crkve u izmaglici sledeeg jutra.
Pored tih slika video sam i druge. Hana koja u kuhinji navlai arape, koja
pored kade pridrava raireni pekir, koja se vozi biciklom dok joj suknja lepra,
koja stoji u radnoj sobi mog oca, koja igra pred ogledalom, koja na bazenu gleda
prema meni, Hanu koja me slua, razgovara sa mnom, osmehuje mi se, vodi ljubav

87
sa mnom. Muka je bila kad bi se te slike pomeale. Hana koja vodi ljubav sa mnom,
a oi joj hladne i usta stisnuta, koja me bez rei slua dok itam, a zatim udara rukom
o zid, kojoj je lice izoblieno dok govori sa mnom. Najgori su bili oni sni u kojima
me je tvrda, zapovednika Hana seksualno uzbuivala i iz kojih sam se budio s
enjom, stidom i zgraavanjem. I strahom - ko sam ja zapravo?
Znao sam da su slike o kojima sam fantazirao bedni kliei. Nisu bile pravedne
prema Hani koju sam poznavao. I pored toga bile su veoma sugestivne. Uspevale su
da razore Hanine slike kojih sam se seao i stapale su se sa slikama logora u mojoj
glavi.
Kada danas mislim na te godine, primeujem koliko je malo bilo stvarnog
uvida, koliko malo slika koje su predoavale ivot i smrt u logorima. Od Auvica
smo poznavali ulaznu kapiju s natpisom, drvene pritke na viespratnim leajevima,
gomile kose, naoara i kofera, od Birkenaua - ulaznu kapiju s kulom, bona krila i
prolaz za vozove, a od Bergen-Belzena brda leeva koja su saveznici oslobaajui
logor nali i fotografisali. Znali smo neke izvetaje logoraa, ali mnogi od tih
izvetaja, prvobitno objavljeni odmah posle rata, tek su osamdesetih ponovo bili
tampani i u meuvremenu ih nije bilo u programima izdavaa. Danas ima toliko
knjiga i filmova, pa je svet logora postao deo zajednike predstave o svetu, one koja
upotpunjuje stvarni zajedniki svet.
Mata se u njemu dobro snalazi, a nakon serije Holokaust i filmova Sofijin svet
i, posebno, Sindlerova lista slobodno se kree kroz njega i ne samo da ga predoava,
ve ga i dopunjuje i ukraava. Tada se mata jedva micala; smatrala je da njeno
kretanje,ne dolikuje potresenosti na koju je obavezivao svet logora. Posmatrala je i
posmatrala onih nekoliko slika koje su stigle posredstvom saveznikih fotografija i
izvetaja logoraa sve dok se te slike nisu okamenile u kliee.

88
 14

Odluio sam da otputujem. Da je bilo mogue otii u Auvic od danas do sutra,

to bih uradio. Dobijanje vize trajalo je, meutim, nedeljama. Otiao samzato u
truthof, u Elzasu. Bio je to najblii koncentrancioni logor. Nikada nisam video
nijedan. Hteo sam kliee da izgonim stvarnou.
Stopirao sam. Seam se vonje u kamionu s vozaem koji je ispijao pivo za
pivom i u jednom mercedesu koji je vozio ovek u belim rukavicama. Posle
Strazbura sam imao sreu; kola su ila do irmeka, gradia blizu truthofa.
Kad sam rekao vozau kuda sam poao, uutao je. Pogledao sam ga, ali nisam
uspeo da s njegovog lica proitam zato je zanemeo usred ivog razgovora. Bio je
srednjih godina, upalih obraza, s tamnocrvenim belegom ili tragom opekotine na
desnoj slepoonici, uredno podiane crne kose zalizane eljem. S panjom je
gledao u put pred sobom.
Pred nama zatalasani rubovi Vogeza. Vozili smo kroz vinograde, irokom
dolinom koja se blago penjala. Levo i desno padine obrasle meovitom umom, tu i
tamo poneki kamenolom, neka fabrika ozidana ciglom s talasastim krovom, stari
sanatorijum, velika vila s mnogo kula okruena visokim drveem. Pratile su nas
eleznike ine koje su bile as zdesna, as sleva.
Onda je ponovo progovorio. Pitao me je zato idem u truthof, pa sam mu
ispriao o suenju i o tome kako nemam pravi uvid.
Aha, hteli biste da razumete kako su ljudi mogli da rade tako strane stvari.
Zvuao je pomalo ironino. Ili je to moda bila ona boja koju glasu i nainu govora
daje dijalekat. Nastavio je pre nego to sam uspeo da odgovorim. ta biste zapravo
hteli da razumete? Da se ubija iz strasti, iz ljubavi ili mrnje, zbog asti ili osvete, to
razumete?
Klimnuo sam glavom.

89
 Razumete i da ovek moe da ubije da bi bio bogat ili moan? Da se ubija u
ratu i u revoluciji?
Ponovo sam klimnuo glavom. Ali...
Ali oni, koji su ubijani u logoru, nisu onima to su ih ubijali nita uinili. Jeste
li to hteli da kaete? Hteli ste da kaete da nije bilo razloga za mrnju i da nije bio u
pitanju rat?
Nisam hteo ponovo da klimnem glavom. To to je govorio bilo je u redu, ali ne i
kako je govorio.
U pravu ste, nije bilo u ratu i nije bilo razloga za mrnju. Ali ni delat ne mrzi
onoga koga pogubljuje, a ipak ga pogubljuje. Zato to mu je nareeno? Mislite da to
radi zato to mu je nareeno? I mislite da ja to sad priam o naredbama i poslunosti,
da su ljudima u logorima izdavana nareenja i da su morali da sluaju? Prezrivo se
nasmejao. Ne, ne priam o naredbama i poslunosti. Delat ne izvrava naredbe. On
radi svoj posao, ne mrzi one koje pogubljuje, ne sveti im se, ne ubija ih jer su mu na
putu, ili mu prete, ili ga napadaju. Potpuno je ravnoduan prema njima. Toliko je
ravnoduan da mu je svejedno da li ih ubija ili ne.
Pogledao me je. Nema ali? Hajde, kaite da ovek ne sme da bude tako
ravnoduan prema drugom oveku. Zar to niste uili? Solidarnost sa svima u
ljudskom obliju? Dostojanstvo oveka? Strahopotovanje pred ivotom?
Bio sam ogoren i bespomoan.Traio sam re, reenicu koja e to to je rekao
izbrisati i zapui mu usta.
Video sam jednom, nastavio je, fotografiju sa streljanja Jevreja u Rusiji.
Jevreji ekaju goli u dugakom redu, neki stoje na rubu jame, a iza njih su vojnici s
pukama koji im pucaju u zatiljak. To se deava u kamenolomu, a iznad Jevreja i
vojnika, na nekakvom ispustu u zidu, sedi oficir, klati nogama i pui cigaretu. Gleda
pomalo mrzovoljno. Moda misli da se posao ne odvija dovoljno brzo. Na licu mu
se, meutim, vidi i da je zadovoljan, da ak uiva, verovatno zbog toga to se dnevni
program ipak ispunjava i to e se njegov radni dan uskoro zavriti. On ne mrzi
Jevreje. On nije...
Jeste li to bili vi? Jeste li sedeli na ispustu i...
Zaustavio je kola. Bio je skroz pobledeo, a beleg na njegovoj slepoonici se
ario. Napolje!
Iziao sam. Tako je okrenuo kola da sam morao da odskoim u stranu.

90
 uo sam ga kako preseca jo nekoliko krivina. Onda je zavladala tiina.
Nastavio sam putem uzbrdo. Pored mene nije proao nijedan auto, niti mi je
neki dolazio u susret. uo sam ptice, vetar u drveu, kadkad i ubor potoka. Za
etvrt sata stigao sam u koncentracioni logor.

91
 15

Nedavno sam ponovo bio tamo. Bila je zima, jasan, hladan dan. uma je iza
irmeka bila pod snegom, stabla belo napuderisana i tle prekriveno belinom. Teren
koncentracionog logora, uzduni prostor na ukoenoj planinskoj zaravni odakle se
prostirao pogled na Vogeze, beleo se pod jasnim suncem. Sivkastoplava boja kojom
su bile obojene dvospratne i trospratne straarske kule i jednospratne barake, prijatno
je odudarala od snega. Naravno, bila je tu i kapija ojaana icom na kojoj je pisalo
Koncentracioni logor truthof-Nacvajler i oko logora ograda od dva reda
bodljikave ice. No, pod blistavim snenim pokrivaem, teren na kome su se ranije
tiskale baraka do barake, a sad ih je ostalo samo nekoliko, nije liio na logor. Mogla
je to da bude padina za sankanje dece koja u prijatnim brvnarama s ljupkim
prozorima izdeljenim na kvadrate provode zimski raspust i upravo su ih pozvali
unutra, na kolae i toplu okoladu.
Logor je bio zatvoren. Lutao sam naokolo po snegu i okvasio noge. Osmotrivi
itav prostor, priseao sam se svoje prve posete kako sam se sputao stepenicama
izmeu zidanih temelja sruenih baraka. Seao sam se pei krematorijuma koje su
tada mogle da se vide u jednoj od baraka, i neke druge barake sa elijama. Seao sam
se svog tadanjeg neuspelog pokuaja da predoim sebi logor pun ljudi, zatvorenike,
uvare, patnju. Svojski sam se trudio, gledao baraku preda mnom, zatvarao oi i
nizao baraku za barakom. Jednu baraku sam premerio, izraunao prema prospektu
koliko je ljudi primala i zamiljao kako je u njoj bilo tesno. Saznao sam da su
stepenice izmeu baraka sluile i kao zborno mesto, koje sam ispunjavao kolonama
lea dok sam gledao odozdo prema gornjem kraju logora. Sve je, meutim, bilo
uzalud i propraeno oseanjem da sam alosno, postiujue zatajio. Pri povratku sam
otkrio, podosta udaljenu nizbrdo, jednu malu kuu preko puta nekakvog restorana, na
kojoj je pisalo da je tu bila gasna komora. Okreena u belo, s okvirima od peanika
na vratima i prozorima, mogla je da bude ambar ili upa, ili kua za poslugu. Bila je
zatvorena. Da li sam uao prilikom prve posete, ili ne, vie nisam mogao da se setim.

92
Ni ovog puta nisam iziao iz kola. Sedeo sam neko vreme sa upaljenim motorom i
gledao. Onda sam nastavio da vozim.
Vozei kroz elzaska sela na povratku mi je isprva bilo nelagodno da unaokolo
traim restoran da bih ruao. Ali ta nelagodnost nije poticala iz pravog oseanja, ve
iz unapred stvorene predstave o tome kako ovek treba da se osea nakon posete
koncentracionom logoru. I sam sam to shvatio, slegao ramenima i u jednom selu u
podnoju Vogeza naao restoran Au Petit Garon. Sa stola sam mogao da vidim
celu dolinu. Deko, tako me je zvala Hana.
Prilikom prve posete obilazio sam prostor koncentracionog logora do
zatvaranja. Potom sam seo ispod spomenika podignutog povrh logora i odozgo
gledao u logor. Oseao sam prazninu u dui, kao da je pravu sliku trebalo da traim u
sebi, a ne ispred sebe, a u meni je nije bilo.
Onda se smrklo. ekao sam itav sat dok me voza nekog malog, otvorenog
kamiona nije pustio da sednem pozadi i odvezao me do susednog sela. Odustao sam
od namere da se istog dana vratim kui. Naao sam jeftinu sobu u nekoj seoskoj
gostionici i u restoranu pojeo tanku niclu s pomfritom i grakom.
Za susednim stolom etvorica su igrala karte. Vrata su se otvorila i neki omanji
stariji ovek uao je bez pozdrava. Nosio je kratke pantalone i imao jednu drvenu
nogu. Za ankom je traio pivo. Okrenuo je lea i zatiljak svoje nesrazmerno velike,
elave glave stolu za kojim su se igrale karte. Kartaroi su spustili karte, posegli za
opucima u pepeljari i poeli da ga gaaju, pogaajui. ovek za ankom je mahao
rukama oko potiljka, kao da tera muve. Keiner mu je doneo pivo. Niko nita nije
govorio.
Nisam vie mogao to da gledam, skoio sam i priao susednom stolu.
Prestanite! Drhtao sam od negodovanja i besa. U tom trenutku ovek je
poskakujui doepao do stola, poeo neto da petlja oko noge koja mu se iznenada
nala u rukama, zatim je njome tako snano lupio po stolu da su ae i pepeljare
zaigrale i najzad se sruio na slobodnu stolicu.
Pri tom se smejao skiei bezubim ustima, a ostali su se smejali zajedno s njim,
tresli se od pivskog smeha. Prestanite, cerekali su se pokazujui na mene,
prestanite!
Te noi je oko kue tutnjio vetar. Nije mi bilo hladno, niti su jauci vetra,
pucketanje grana pod prozorom i udaljeno kloparanje nekog prozorskog kapka bili
tako glasni da ne bih zbog njih mogao da spavam. Ali iznutra sam bivao sve
uznemireniji, dok najzad nisam poeo da se tresem celim telom. Oseao sam strah,

93
ne od oekivanog zlokobnog dogaaja, ve kao telesno stanje. Leao sam, sluao
vetar, oseajui olakanje kad bi postajao blai i tii i strepnju kad bi dobijao u snazi,
i nisam znao kako u narednog dana uopte moi da ustanem, da produim
autostopom do kue, kako u nastaviti da studiram i jednog dana imati posao, enu i
decu.
Hteo sam istovremeno i da razumem i da osudim Hanin zloin. Bio je,
meutim, suvie straan da bi mi to polo za rukom. Kad bih pokuavao da ga
razumem, imao sam oseaj da ga ne osuujem onako kako zapravo zasluuje.
Kad bih ga osuivao kako zasluuje, nije ostajalo mesta za razumevanje. Ali ja
sam hteo da razumem Hanu; odustajanje od pokuaja da je razumem bilo bi ponovo
izdaja. Nisam mogao sa svim tim da iziem na kraj. Hteo sam da budem otvoren i za
razumevanje i za osudu. Ali to nije bilo mogue.
Sutradan je ponovo bio prekrasan letnji dan. Stopiranje je ilo lako i za nekoliko
sati bio sam kod kue. Iao sam kroz grad kao da sam dugo izbivao van njega; ulice,
kue i ljudi izgledali su mi strano. Ali tud svet koncentracionog logora zbog toga mi
nije postao blii. Utisci iz truthofa prikljuili su se onim malobrojnim slikama iz
Auvica, Birkenaua i Bergen-Belzena koje sam ve imao, i okamenili se zajedno s
njima.

94
 16

Onda sam, ipak, otiao kod predsedavajueg sudije. Da odem kod Hane, to
nisam uspeo sebe da nateram. Ali bilo mi je nepodnoljivo i da nita ne uinim.
Zato nisam uspeo sebe naterati da razgovaram s Hanom? Napustila me je i
obmanula, nije bila ono bie koje sam u njoj video ili joj svojom matom pridodao. I
ta sam ja njoj uopte bio? Mali ita, koga je koristila, mali sulonik, pomou koga
je dolazila do naslade? Da li bi i meni sledovao gas ako ne bi mogla da me ostavi, a
da je ipak elela da me se oslobodi?
Zato mi je bilo nepodnoljivo da nita ne uinim? Sebi sam govorio da moram
da spreim pogrenu osudu. Da moram da se postaram da, bez obzira na la u
Haninom ivota, pravda bude zadovoljena, pravda, da tako kaem, za i protiv Hane.
Nije mi, meutim, uistinu bilo do pravde. Nisam mogao da tek tako prepustim Hanu,
kakva god da je bila ili htela da bude. Morao sam neto da preduzmem, utiem i
delujem na bilo koji nain, ako ne direktno, onda indirektno.
Predsedavajui sudija je znao za grupu s naeg seminara i rado je pristao da me
posle jednog suenja primi na razgovor. Zakucao sam na vrata. Ljubazno me je
pozvao da uem, pozdravio i rekao mi da sednem na stolicu ispred pisaeg stola. On
je, u koulji, sedeo s druge strane stola. Toga mu je bila prebaena preko naslona i
rukohvata jedne stolice; kad je trebalo, u nju se uvlaio, a posle putao da sklizne s
njega. Delovao je oputeno, kao ovek koji je ispunio svoj dnevni program i time je
zadovoljan. Iritiran izraz, iza koga se tokom rasprave krio, zamenilo je prijatno,
inteligentno, bezazleno lice slubenika. askao je bez prekida i raspitivao se za razne
stvari. ta naa grupa misli o postupku, ta profesor namerava sa zapisnicima, u kom
smo semestru, u kom sam ja semestru, zato studiram pravo i kad u da diplomiram.
Ne bih nikako smeo da zakasnim s prijavom diplomskog.
Odgovarao sam na sva pitanja. Onda sam ga sluao dok je priao o svom
studiranju i svojim ispitima. Sve je obavio ba kako treba. Blagovremeno je i s

95
uspehom poloio sve vebe, seminare, ispite. Voleo je svoj posao pravnika i sudije, i
kada bi ponovo trebalo da bira, isto bi odabrao.
Prozor je bio otvoren. S parkiralita se ula lupa vrata i brundanje motora.
Sluao sam udaljavanje automobila dok se ne bi utopili u saobraajnu vrevi. Onda je
prazno parkiralite preplavila graja deije igre. Ponekad bi sasvim jasno odjeknula
neka re: neko ime, psovka, dozivanje.
Sudija je ustao i pozdravio se sa mnom. Mogu slobodno ponovo da navratim
ako budem imao jo pitanja. Ili ako mi je potreban neki savet u vezi sa studijama. A
naa grupa bi trebalo da ga upozna sa svojim ocenama postupka.
Koraao sam praznim parkiralitem. Neki stariji deak uputio me je kako da
stignem do stanice. Drutvo s kojim sam se obino vozio kui ve je bilo otilo, pa
sam morao natrag vozom. Bio je to spor, vikendaki voz koji je stajao na svakoj
stanici, ljudi su ulazili i izlazili, a ja sam sedeo pored prozora, okruen razgovorima i
mirisom saputnika koji su se smenjivali. Napolju su promicale kue, ulice,
automobili, drvee, a u daljini planine, zamkovi i kamenolomi. Sve sam opaao, ali
nita nije doticalo moja oseanja. Nisam vie bio povreen time to me je Hana
ostavila, obmanula i iskoristila. Nisam vie oseao ni obavezu da za nju neto
uinim. Obamrlost, s kojom sam pratio uase iznete na raspravi, zahvatila je i
oseanja i misli to su me opsedale poslednjih nedelja. Bilo bi preterano rei da me
je to radovalo. Oseao sam, meutim, da je to u redu. Da mi omoguava da se vratim
svojoj svakodnevici i ivotu u njoj.

96
 17

Krajem juna saoptena je presuda. Hana je osuena doivotno. Ostale su dobile

oroene kazne.
Sudnica je bila puna kao na poetku procesa. Sudski slubenici, studenti sa mog
i lokalnog univerziteta, jedan razred uenika, domai i inostrani novinari i radoznalci
bez kojih ne moe da proe nijedno suenje. Bilo je buno. Isprva niko nije obraao
panju na optuene kada su ih uveli. Zatim su prisutni zautali. Prvo su utihnuli oni
napred, koji su sedeli blizu optuenih. Gurkali su svoje susede i okretali se prema
redu iza sebe. Pa gledajte sad! aputali su, a oni kojima je to reeno su se umirili,
pa su i oni poeli da gurkaju svoje susede, okretali se prema redu iza sebe i aputali:
Pa gledajte sad! Konano je u sudnici zavladala potpuna tiina.
Ne znam da li je Hana znala kako izgleda, da li je moda htela da tako izgleda.
Bila je u crnom kostimu i beloj bluzi, a zbog kroja kostima i kravate koju je nosila
preko bluze, izgledala je kao da je u uniformi. Nikad nisam video uniformu ena
koje su radile za SS. Ali sam verovao, poput ostalih koji su sedeli u publici, da je
pred nama i uniforma i esesovka koja je uinila sve ono za ta je Hana bila optuena.
Ponovo se zauo apat u publici. Mnogi su bili primetno uzbueni. Smatrali su
da se Hana ruga i postupku, i presudi, a i njima koji su doli da uju presudu.
Postajali se sve glasniji, a neki su i dobacivali Hani ono to misle o njoj, dok sudije i
porotnici nisu uli u salu i dok predsedavajui, iritirano pogledavi u Hanu, nije
saoptio presudu. Hana je sasluala stojeki, uspravljena i ne miui se. Kad je dolo
na red obrazloenje presude, sela je. Nisam odvajao pogled od njene glave i njenog
potiljka.
itanje obrazloenja potrajalo je nekoliko sati. Kad je, po zavretku rasprave,
dolo vreme da odvedu optuene, ekao sam da vidim da li e me Hana pogledati.
Kao i uvek, sedeo sam na istom mestu. No ona je gledala pravo ispred sebe i kroz
sve to bi pogledom dotakla. Nadmenim, povreenim, izgubljenim i beskrajno

97
umornim pogledom. Pogledom koji nita i nikoga ne eli da primeti.

98
Trei deo

99
 1

Leto posle procesa proveo sam u itaonici univerzitetske biblioteke. Dolazio

sam kad bi se itaonica otvarala i odlazio kad se zatvarala. Preko vikenda sam uio
kod kue. Uio sam tako predano, tako opsednuto, da su oseanja i misli, obamrli za
vreme procesa, takvi i ostali. Izbegavao sam kontakte. Iselio sam se iz kue i
iznajmio sobu. Ono malo poznanika koji bi zapoinjali sa mnom razgovor u itaonici
ili u bioskopu, gde sam povremeno odlazio, odbijao sam hladnim dranjem.
Moje ponaanje se nije bitno promenilo ni za vreme zimskog semestra. Uprkos
tome, pozvali su me da boine praznike provedem s grupom studenata u nekakvoj
skijakoj kolibi. I samog sebe sam zaudio prihvatanjem poziva.
Nisam bio neki naroit skija. Voleo sam, meutim, da skijam i vozio dovoljno
brzo da bih mogao da pratim i dobre skijae. Ponekad bih na spustovima, kojima
nisam bio dorastao, zapravo rizikovao da se zakucam u sneg i polomim. To sam
svesno radio. Drugog rizika, koji se pokazao opasnijim, nisam uopte bio svestan.
Nikad mi nije bilo hladno. Dok su ostali skijali u demperima i jaknama, ja sam
skijao u koulji. Moje drutvo je zbog toga zabrinuto vrtelo glavama i opominjalo
me. Opomene nisam shvatao ozbiljno. Jednostavno nisam oseao hladnou. Kad sam
poeo da kaljem, pripisao sam to austrijskim cigaretama. Kad sam dobio
temeraturu, uivao sam u tom stanju. Bio sam slab i istovremeno lak, a ulni opaaji
su bili prijatno prigueni, meki kao vata, razliveni. Lebdeo sam.
Onda je temperatura porasla, pa su me odveli u bolnicu. Po izlasku iz bolnice,
moja obamrlost je nestala. Sva pitanja, strahovi, optube i samooptube, sav uas i
bol probueni tokom procesa, a potom zatomljeni, ponovo su se pojavili i ostali ovog
puta. Ne znam kako glasi objanjenje lekara kada se neko ne smrzava, a trebalo bi da
se smrzava. Prema dijagnozi koju sam samom sebi postavio, moje telo je moralo
potpuno da obamre, da bih mogao da se otrgnem iz obamrlosti, da se nje oslobodim.

100
 Kad sam zavrio studije i prijavio dravni ispit, poelo je leto studentskog
pokreta. Zanimali su me istorija i sociologija, a zbog ispita sam jo uvek provodio
dosta vremena na univerzitetu i bio obaveten o svemu to se dogaa. Bio sam
obaveten, ali ne i ukljuen - prema visokom kolstvu i njegovim reformama bio sam
podjednako ravnoduan kao prema Vijetkongu i Amerikancima. Trea, glavna tema
studentskog pokreta, naime suoavanje sa nacionalsocijalistikom prolou, toliko
me je udaljavala od ostalih studenata da nisam hteo da s njima agitujem i
demonstriram.
Ponekad mislim da suoavanje sa nacionalsocijalistikom prolou nije bilo
razlog, ve samo izraz generacijskog sukoba, one prave pokretake snage
studentskog pokreta. Oekivanja roditelja, kojih svaka generacija mora da se
oslobodi, naprosto su skinuta s dnevnog reda time to su ti roditelji za vreme Treeg
rajha, pa ak i posle njegove propasti, zakazali. Kako su oni koji su poinili
nacionalsocijalistike zloine, ili ih posmatrali, ili od njih skretali pogled, ili nakon
1945. tolerisali meu sobom zloince, ak ih i prihvatali, mogli ita da kau svojoj
deci? Nacionalsocijalistika prolost se, dodue, ticala i dece koja svojim roditeljima
nita nisu mogla ili htela da zamere. Za njih je suoavanje sa nacional-
socijalistikom prolou bilo ne oblik generacijskog sukoba, ve sutina problema.
Koliko god da se kolektivna krivica moe ili ne mora moralno i pravno
prihvatati - za generaciju studenata kojoj sam pripadao ta krivica je bila doivljena
realnost. Nije se ticala samo onoga to se dogaalo u Treem rajhu. To to su po
jevrejskim grobljima ispisivani kukasti krstovi, to je toliko mnogo starih nacista
napravilo karijeru u sudovima, raznim upravama i na univerzitetu, to Savezna
Republika Nemaka nije priznavala Izrael, to se o emigraciji i otporu manje znalo i
pisalo nego o ivotu u uslovima prilagoavanja - sve nas je to ispunjavalo stidom,
ak i kad smo mogli da prstom ukaemo na krivce. Upiranje prsta na krivce nije
oslobaalo stida. Ali je savlaivalo patnju zbog stida. Pretvaralo pasivnu patnju,
izazvanu stidom, u energiju, aktivnost, agresiju. A suoavanje s roditeljima
optereenim krivicom, posebno je uspeno ispunjavalo energijom.
Ja nisam imao na koga da ukaem prstom. To nisu mogli da budu moji roditelji
jer njima nisam imao ta da predbacim. Pomama raiavanja prolosti, zbog koje
sam kao uesnik seminara o konc-logorima svojevremeno osudio oca na stub srama,
prola me je ostavivi muan trag. Ono to su drugi u mom okruenju uinili i ime
su se ogreili bilo je, pak, neuporedivo manje strano od onog to je uradila Hana.
Zapravo je trebalo da prstom ukaem na Hanu. Ali taj podignuti prst je vodio i do
mene. Ja sam je voleo. Ne samo da sam je voleo, nego sam je i izabrao. Pokuavao
sam da kaem sebi da onda kad sam je izabrao nisam nita znao o tome ta je uinila.

101
Pokuavao sam da uverim sebe da sam bio u stanju nevinosti, stanju u kome deca
vole svoje roditelje. Ljubav prema roditeljima je, meutim, jedina ljubav za koju
ovek nije odgovoran.
A moda jeste odgovoran i za tu ljubav. Zavideo sam tada studentima koji su se
distancirali od svojih roditelja, a time i od itave generacije poinilaca, posmatraa i
skrivaa pogleda, onih koji su tolerisali i prihvatali. Savladali su time, ako ne svoj
stid, ono bar patnju izazvanu stidom. Ali otkud taj likujui doivljaj sopstvene
ispravnosti koji sam kod njih tako esto sretao? Kako neko moe da osea krivicu i
stid, i da istovremeno optuuje druge s uverenjem da je sam potpuno ispravan? Da li
je distanciranje od roditelja bilo samo retorika, puko dobovanje rei, buka koja je
trebalo da sakrije da su ljubavlju prema roditeljima bili neopozivo upleteni u njihovu
krivicu?
Tako sam kasnije razmiljao. Ni kasnije mi to nije donelo utehu. Kako je moglo
da me utei to to je moja patnja zbog ljubavi prema Hani unekoliko bila sudbina
moje generacije, nemaka sudbina, od koje sam samo u manjoj meri uspevao da se
izuzmem, loije da je prikrijem od ostalih. Bilo kako bilo, sigurno bi mi bilo lake da
sam mogao da oseam da pripadam svojoj generaciji.

102
 2

Oenio sam se dok sam spremao dravni ispit. Gertruda i ja smo se upoznali u
skijakoj kolibi, a kad su se ostali na kraju raspusta vratili kuama, saekala je da me
puste iz bolnice i povezla me sa sobom. I ona je bila pravnica; uili smo zajedno,
zajedno diplomirali i zajedno prijavili dravni ispit. Uzeli smo se kad je zatrudnela.
Nisam joj ispriao o Hani. Kome je do pria, mislio sam, o bivim vezama onog
drugog, ukoliko sam nije njihovo ispunjenje. Gertruda je bila pametna, vredna i
odana, i da smo iveli na seoskom gazdinstvu s mnogo posluge, mnogo dece, mnogo
posla i malo ili nimalo vremena jedno za drugo, bio bi to ispunjen i srean ivot.
iveli smo, meutim, u trosobnom stanu novogradnje u predgrau, s naom erkom
Julijom i Gertrudinim i mojim pripremama za dravni ispit. Nisam prestajao da
zajednitvo s Hanom poredim sa zajednitvom s Gertrudom i kad god bismo se
Gertruda i ja zagrlili oseao sam da neto nije u redu, da nije ona prava, da je neto
pogreno u tome kako je dodirujem i oseam pod rukom, da njen miris i njen trag na
mom jeziku nisu onakvi kakvi bi trebalo da budu. Mislio sam da e to proi. Nadao
sam se da e proi. Hteo sam da se oslobodim Hane. Ali oseanje da neto nije u
redu nije prolazilo.
Razveli smo se kad je Julija imala pet godina. Oboje nismo mogli vie, rastali
smo se bez gorine i ostali privreni jedno drugom. Muilo me je to smo Juliji
uskratili sigurnost za kojom je vidno udela. Kad je bilo prisnosti i sklada izmeu
Gertrude i mene, Julija je plivala kroz to kao riba uvodi. Bila je u svom elementu.
Kad bi primetila napetost izmeu nas, trala je od jednog do drugog i uveravala nas
da smo oboje dragi i da nas voli. elela je malog brata i sigurno bi se radovala da je
bilo i vie dece. Dugo nije shvatala ta znai razvod i kad bih doao u posetu traila
je da ostanem kod njih, a traila je i da Gertruda ide s njom kada je meni dolazila u
goste. Na odlasku od njih, dok sam ulazio u kola, video bih je na prozoru kako tuno
gleda i srce mi se cepalo. I ja sam oseao da to to smo joj uskraivali nije bilo samo
ispunjenje elje, ve da je na to imala pravo. Prevarili smo je oduzevi joj njeno

103
pravo time to smo se rastali, a injenica da smo to oboje uinili nije prepolovljavala
krivicu.
Pokuavao sam da svoje kasnije veze bolje izaberem i postavim. Priznao sam
sebi da ena koju biram mora bar malo na dodir i po nainu na koji se preputa
zagrljalju biti nalik Hani, da tragovi njenog mirisa i ukusa moraju biti slini Haninim
da bi mi s njom bilo dobro. Tim drugima sam priao o Hani. I o sebi sam im vie
priao nego to sam ispriao Gertrudi; hteo sam da im pruim priliku da same nau
odgovor na ono to je u mom ponaanju i mojim raspoloenjima moglo da im
izgleda udno. Nisu, meutim, ba bile spremne da o tome mnogo sluaju. Seam se
Helen, amerike teoretiarke knjievnosti, koja me je, dok sam priao, bez rei
milovala po leima da me odobrovolji, bez rei je nastavljala da me miluje i kad bih
prestao da govorim. Psihoanalitiaarka Gezina je smatrala da treba da proradim svoj
odnos prema majci. Zar i sam ne primeujem da mi se majka gotovo uopte ne
pojavljuje u prii? Hilke, zubarka, revnosno se raspitivala o vremenu pre no to smo
se sreli, ali bi ubrzo zaboravila ta sam joj ispriao. Tako sam ponovo odustao od
prianja. Poto se istinitost onoga o emu se pria ogleda u onome ta se radi,
prianje moe i da izostane.

104
 3

Dok sam spremao rad za dravni ispit, umro je profesor koji je organizovao
seminar o koncentracionim logorima. Gertruda je u novinama naletela na itulju.
Sahrana je bila na Bergfridhofu. Zar neu da idem?
Nisam hteo. Sahrana je bila jednog etvrtka poslepodne, a tog i sledeeg
prepodneva imao sam pismeni deo ispita. Osim toga, profesor i ja nikad nismo bili
posebno bliski. Na sahrane nisam rado iao. A nisam hteo ni da se podseam
procesa.
No, bilo je kasno. Uspomena je bila probuena i kad sam u etvrtak iziao s
ispita, inilo mi se kao da imam sastanak s prolou koji ne smem da propustim.
Odvezao sam se tramvajem, to inae nisam inio. Ve je to bio susret s
prolou, kao povratak u neko mesto koje je oveku bilo prisno, a koje je promenilo
izgled. Dok je Hana radila kao kondukterka, tramvaji su imali dvoja ili troja kola s
platformama na poetku i kraju, istureni stepenik na platformi na koji je moglo da se
skoi kad bi tramvaj ve kretao, i konopac du svih kola pomou koga je kondukter
zvonjavom davao znak za polazak. Leti su tramvaji vozili s otvorenim platformama.
Kondukter je prodavao, buio i kontrolisao karte, uzvikivao nazive stanica,
objavljivao polazak, drao na oku decu koja su se gurala na platformama, svaao se s
putnicima koji bi uskakali i iskakali za vreme vonje i spreavao ulaz kad bi kola
bila puna. Bilo je veselih, aljivih, ozbiljnih, dangrizavih i bahatih konduktera, a od
njihove naravi ili raspoloenja zavisila je esto i atmosfera u kolima. Jeste glupo, ali
posle onog neuspelog iznenaenja koje sam hteo da priredim vonjom za vecingen
i dalje sam strepeo od toga da ne uem u kola u kojima je kondukterka Hana.
U tramvaju kojim sam se odvezao do Bergfridhofa nije bilo konduktera. Bio je
hladan jesenji dan, s magliastim nebom bez oblaka i utim suncem koje vie nije
grejalo i u koje se moglo gledati a da ne zabole oi. Neko vreme sam tragao za
grobom nad kojim se odravalo opelo. Brzao sam izmeu starih nadgrobnih

105
spomenika ispod visokog, golog drvea. Sretao bih ponekog batovana zaposlenog
na groblju ili staricu s kantom za polivanje i batenskim makazama. Bilo je veoma
tiho, tako da sam iz daljine uo pojanje na profesorovom grobu.
Zaustavio sam se po strani i posmatrao malu pratnju. Meu prisutnima je bilo
usamljenika i udaka. Iz govora o profesorovom ivotu i delu moglo se naslutiti da
se i on sam oslobodio drutvenih stega, izgubio kontakt s drutvom, otuio se i
izabrao samaki ivot.
Prepoznao sam jednog od uesnika konc-seminara: diplomirao je pre mene,
postao advokat, a posle se propio. Na sahranu je doao u dugom, crvenom mantilu.
Oslovio me je kad se sve zavrilo, dok smo ili prema izlazu iz groblja. Bili smo
zajedno na seminaru, zar ne?
Tano. Rukovali smo se.
Ja sam iao sredom na suenja i ponekad bih te povezao kolima. Smejao
se.Svakog dana si bio tamo, svakog dana svih onih nedelja. Priznaj sad, zato?
Posmatrao me je dobroudno i ispitivaki, setio sam se da sam taj pogled zapazio jo
na seminaru.
Taj proces me je posebno zanimao.
Posebno te je zanimao? Ponovo se nasmejao. Proces ili optuena u koju si
stalno buljio? Ona koja je sasvim mogla da proe. Nagaali smo ta je izmeu vas
dvoje, ali se niko nije usuivao da te to i pita. Tada smo bili strahovito saoseajni i
puni obzira. Je l se sea onog...? Pomenuo je jednog od uesnika seminara, koji je
mucao i vrskao, govorio puno i glupo, a mi smo ga sluali kao da su mu rei suvo
zlato. Preao je zatim na druge uesnike seminara, priao o tome kakvi su nekad bili
i ta sada rade. Mleo je bez prekida. Znao sam da e me na kraju jo jednom pitati:
Dobro, i ta je stvarno bilo izmeu tebe i te optuene? Ali nisam znao ta treba da
odgovorim, da li da poreknem, priznam, izvrdam.
Tako smo stigli do grobljanske kapije, tu mi je postavio pitanje. Jedan tramvaj
je, meutim, upravo kretao sa stanice, pa sam uzviknuo Zdravo, potrao za
tramvajem kao da mogu da skoim na stepenik, trao pored njega i udarao dlanom o
vrata, a onda se dogodilo ono na ta uopte nisam raunao, emu se nisam ni nadao.
Tramvaj je ponovo stao, vrata su se otvorila i ja sam uao.

106
 4

Posle dravnog ispita trebalo je da se odluim za neki posao. Nisam urio;

Gertruda je poela odmah da radi kao sudija i imala je pune ruke posla, pa smo bili
sreni to sam mogao da ostanem u kui i uvam Juliju. Kad je Gertruda prebrodila
poetne tekoe, a Julija pola u obdanite, potreba da se odluim poela je da me
pritiska.
Donoenje odluke ilo je teko. Nisam video sebe ni u jednoj od uloga u kojima
su se pravnici pojavljivali tokom procesa protiv Hane. inilo mi se da je optuivanje
podjednako groteskno pojednostavljivanje kao i odbrana, a da je suenje tek
najgrotesknije. Nisam sebe video ni kao slubenika u organima uprave; dok sam
pripremao dravni ispit radio sam u upravi pokrajinskog vea ije su mi sobe,
hodnici, mirisi i restorani za slubenike bili sivi, sterilni i tuni.
Nije mi, stoga, preostalo mnogo pravnikih zanimanja i ne znam ta bih radio
da mi profesor istorije prava nije ponudio mesto. Gertruda je to nazvala bekstvom,
bekstvom od zadataka i odgovornosti koje postavlja ivot, i imala je pravo. Pobegao
sam i oseao olakanje to je moje bekstvo uspelo. Nije to zauvek, rekao sam i njoj i
sebi; dovoljno sam mlad da posle nekoliko godina istorije prava mogu da se
prihvatim nekog pravog pravnikog posla. Bilo je, meutim, zauvek. Posle prvog
bekstva je usledilo drugo, kad sam s univerziteta preao na jedan istraivaki institut
i tamo traio i naao usku oblast u kojoj sam mogao da razvijam svoje zanimanje za
istoriju prava, koje nikom nije bilo potrebno niti je ikom smetalo.
Bekstvo nije samo u tome da se odnekud ode, ve i da se negde doe. Prolost u
koju sam uao kao istoriar prava nije bila manje ivotna od sadanjosti. I nije tano
ono to neko sa strane moda misli da se punoa minulog ivota samo posmatra, a u
punoi savremenog uestvuje. Baviti se istorijom znai graditi mostove izmeu
prolosti i sadanjosti, pratiti obe obale, i raditi na obema. Jedna od oblasti koje sam
istraivao bilo je pravo u Treem rajhu, i ba je tu bilo posebno oigledno kako i

107
prolost i sadanjost niane istu ivotnu stvarnost. Bekstvo u ovom sluaju ne
predstavlja bavljenje prolou, ve iskljuivo usredsredivanje na sadanjost i
budunost, slepo za utisnut peat naslea s kojim moramo da ivimo.
Time ne elim da prikrijem zadovoljstvo koje dugujem zaranjanju i u segmente
prolosti manje znaajne za sadanjost. Prvi put sam ga osetio dok sam radio na
zakonima i nacrtima zakona iz doba prosvetiteljstva. Zasnivali su se na veri da je
svet u osnovi ustrojen na dobar nain i da se stoga moe dovesti u valjan red.
Usreivalo me je da pratim kako su iz te vere nastajali paragrafi, kao sveani uvari
tog valjanog reda, i kako su se sastavljali u zakone koji su hteli da budu lepi i da
svojom lepotom osvedoe svoju istinu. Dugo sam verovao da u istoriji prava ima
napretka, tla je posredi razvoj koji vodi ka sve veoj lepoti i istini, racionalnosti i
humanosti, uprkos stranim promaajima i koracima unazad. Meutim, kad mi je
postalo jasno da je ta vera puka himera, promenila se i moja slika toka istorije prava.
U njemu jeste sve usmereno ka cilju, ali cilj do koga se stie nakon svakojakih
potresa, zastranjivanja i zaslepljenosti, zapravo je poetak od koga se polo i od
koga, tek to se stiglo, mora ponovo da se poe.
U to vreme ponovo sam itao Odiseju koju sam prvi put proitao u koli,
zapamtivi je kao priu o povratku kui. Ali to nije pria o povratku kui. Kako su
Grci, koji su znali da se ovek ne moe dva puta okupati u istoj reci, mogli da veruju
u povratak kui? Odisej se nije vratio da bi ostao, ve da bi ponovo otiao. Odiseja je
pria o kretanju, istovremeno usmerenom ka cilju i besciljnom, uspenom i
uzaludnom. Zar je istorija prava neto drugo?

108
 5

Poeo sam s Odisejom. itao sam je posle razvoda sa Gertrudom. Noima sam
uspevao da spavam samo po nekoliko sati; leao sam budan, kad bih upalio svetio i
uzeo knjigu oi bi poele da mi se sklapaju, a kad bih ostavio knjigu i ugasio svetio,
ponovo bih se rasanio. Zato sam itao naglas. Tako mi se oi ne bi sklapale. A kako
je u zbrkanim polubudnim razmiljanjima o mom braku, mojoj erki i mom ivotu,
razmiljanjima proetim seanjima i snovima koja su se vrtela u bolnim krugovima,
uvek dominirala Hana, itao sam Hani. I to to sam itao snimao sam za Hanu na
kasetama.
Potrajalo je nekoliko meseci dok nisam poslao prve kasete. Isprva nisam hteo
da aljem u delovima, i ekao sam da snimim itavu Odiseju. Onda sam se pitao da li
e Odiseja Hani biti dovoljno zanimljiva, pa sam snimio i ono to sam posle nje
itao, niclerove i ehovljeve prie. Potom sam odlagao trenutak kad je trebalo
pozvati sud koji je osudio Hanu i saznati gde izdrava kaznu. Najzad sam prikupio i
Haninu adresu u zatvoru nedaleko od grada u kome je proces odran i ona osuena,
kasetofon i kasete, numerisane redom, od ehova, preko niclera do Homera. I
napokon sam poslao paket s kasetofonom i kasetama.
Nedavno sam pronaao svesku u koju sam zapisivao ta sam sve tokom godina
snimio za Hanu. Prvih dvanaest naslova je oigledno upisano istovremeno; mora da
sam isprva samo itao i itao, pa tek posle primetio da, ukoliko ne budem beleio,
neu uspeti da zapamtim ta sam ve proitao. Pored naslova upisanih kasnije nekad
se nalazi datum, a nekad ne, no i bez toga znam da sam Hani prvi paket kaseta
poslao osme godine izdravanja kazne, a poslednji osamnaeste. Te je godine
prihvaen njen zahtev za pomilovanjem.
itao sam Hani ono to bih i sam itao. U poetku, dok sam naglas itao
Odiseju, bilo mi je teko da se usredsredim i pratim tekst kao kad za sebe itam. To
se i primeivalo. itanje na glas je imalo i tu lou stranu da je due trajalo. No,

109
proitano se zbog toga bolje utiskivalo u pamenje. I danas se jo poneega jako
dobro seam.
itao sam naglas i stvari koje sam ve znao i voleo. Do Hane je tako stiglo
poprilino od Kelera i Fontanea, Hajnea i Merikea. Dugo se nisam usuivao da
ponem da itam i poeziju, ali posle mi je to predstavljalo veliko zadovoljstvo i
nauio sam napamet silne pesme koje sam joj itao. Mogu i danas da ih izgovorim.
Naslovi iz sveske ukazuju na moje iskonsko poverenje u graansko
obrazovanje. Ne seam se da sam se ikad zapitao treba li da iskoraim i odem dalje
od Kafke, Fria, Jonsona, Lenca i Ingeborg Bahman, pa da joj itam i
eksperimentalnu knjievnost u kojoj nisam prepoznavao priu i ije junake nisam
voleo. Smatrao sam da eksperimentalna knjievnost eksperimentie s itaocima, a to
nije bilo potrebno ni Hani ni meni.
itao sam joj i ono to sam poeo sam da piem. Saekao bih da izdiktiram
rukom pisani tekst, da doteram verziju otkucanu mainom i steknem utisak da je
stvar gotova. itanje naglas je bilo prilika da proverim da li je taj utisak taan.
Ukoliko bi se pokazalo da nije, mogao sam da sve jo jednom preradim i da preko
stare snimim novu verziju. Ali u to se nisam rado uputao. Hteo sam da itanje na
glas predstavlja kraj. Hana je tako postala instanca za koju bih jo jednom pribrao
svu svoju snagu, svu kreativnost, svu kritiku svest. Potom sam mogao da rukupis
poaljem izdavau.
Onome to bih snimio na kaseti nisam dodavao nikakvu linu primedbu, nisam
pitao Hanu kako joj je, nisam joj saoptavao nita o sebi. Proitao bih naslov, ime
autora i zatim tekst. Kad bih stigao do kraja, saekao bih koji trenutak, zaklopio
knjigu i pritisnuo dugme stop.

110
 6

etvrte godine naeg kontakta s mnotvom rei, a istovremeno bez rei, stigao
je pozdrav. Deko, poslednja pria je bila posebno lepa. Hvala. Hana.
Papir je bio na linije, istrgnut iz sveske. Sasvim pri vrhu, pozdrav je ispunjavao
tri reda. Bio je napisan plavom hemijskom olovkom koja je ostavljala pomalo
razmazan trag. Hana je olovkom upravljala napreui svu snagu; slova su izbila na
poleinu papira. I adresu je napisala s istim naprezanjem; otisak se video s obe strane
po sredini presavijenog lista.
Na prvi pogled moglo se pomisliti da je to deiji rukopis. Ali ono to je u
deijem rukopisu nekontrolisano i neveto, ovde je bilo silovito. Videlo se koliki je
bio otpor koji je Hana morala da savlada ne bi li od linija nainila slova, a od slova
rei. Deija ruka bi da skrene ovde ili onde i treba je odravati na liniji za pisanje.
Hanina ruka nije htela nikuda i trebalo je goniti da ide napred. Linije od kojih su
nastajala slova poinjale bi uvek iznova, prilikom podizanja i sputanja, ispred luka
ili otrine. I svako slovo je bilo bitka za sebe, na neki svoj nain ukoeno ili
uspravljeno, a esto se od prethodnih razlikovalo po visini i irini.
Proitao sam pozdrav i silno obradovan klicao u sebi: Ona pie, pie! Tokom
godina koje su protekle od mog otkria, proitao sam sve to se moglo nai o
nepismenosti. Saznao sam za bespomonost u izvravanju svakodnevnih ivotnih
radnji, pri nalaenju puta ili adrese, izboru jela u restoranu, o zastraenost zbog koje
se analfabeta dri unapred datih modela i uhodanih rutina, o energiji koja je potrebna
da bi se sakrila nesposobnosti da se ita i pie, oduzimajui je od pravog ivota. Biti
nepismen znai ne biti punoletan. Naavi hrabrosti da naui da ita i pie, Hana je
napravila korak iz nepunoletstva u punoletstvo, prosvetiteljski korak.
Posmatrao sam Hanin rukopis i video koliko je snage i napora pisanje kotalo.
Ponosio sam se njome. Istovremeno sam bio tuan zbog nje, tuan zbog njenog
zakasnelog i promaenog ivota, tuan zbog zakasnelog i promaenog u ivotu

111
uopte. Kad je pravo vreme proputeno, mislio sam, kad je neko neto suvie dugo
odlagao ili kad mu je neto suvie dugo bilo uskraeno, onda i ono to se najzad
dogodi dolazi prekasno, ak iako je uz silan napor izvedeno i s radou doekano. Ili
moda ne postoji prekasno, postoji samo kasno, i nije li to kasno uvek bolje
nego nikad? Ne znam.
Posle prvog pozdrava su usledili novi, a potom su se ustalili. Uvek je to bilo
samo nekoliko rei, zahvaljivanje, elja da se dobije jo neto od istog autora ili da
se on ubudue preskoi, primedba o nekom piscu, nekoj pesmi ili prii, junaku nekog
romana, neko zapaanje iz zatvora. U dvoritu ve cvetaju forzicije ili Volela bih
da ovog leta bude puno oluja ili Vidim kroz prozor da se ptice ve okupljaju za let
na jug - esto sam tek posle Hanina zapaanja primeivao forzicije, letnje oluje i
jata ptica. Njene primedbe o knjievnosti bile su nekad zapanjujui tane. nicler
laje, Stefan Cvajg je mrtav pas, ili Keleru je potrebna ena, ili Geteove pesme su
kao male slike u lepim ramovima, ili Lenc sigurno pie pisaom mainom. Poto
o autorima nije znala nita, zamiljala ih je kao savremenike, dok se nedvosmisleno
ne bi pokazalo da grei. Zapanjilo me je u kojoj meri se starija knjievnost doista
moe itati kao savremena; onaj ko ne poznaje istoriju lako moe da u ivotnim
okolnostima ranijih epoha vidi okolnosti nekih udaljenih podneblja.
Nikada nisam pisao Hani. Nisam, meutim, prestajao da joj itam. Kada sam
proveo godinu dana u Americi, i odatle sam joj slao kasete. Kad bih bio na odmoru
ili imao mnogo da radim, dugo bi mi trebalo da ispunim novu kasetu; nisam imao
neki ustaljen ritam ve bih kasete slao nekad jednom nedeljno, nekad na petnaest
dana, a nekad tek nakon tri ili etiri nedelje. Nije me optereivala pomisao da Hani,
poto je sad nauila sama da ita, moje kasete moda vie nisu bile potrebe. I pored
njih je mogla da ita. itanje naglas bio je moj nain obraanja, razgovora s njom.
Sauvao sam sve njene poruke. Rukopis se menjao. Prvo joj je uspelo da sva
slova ukosi na isti nain, da im ujednai visinu i irinu. Kad je to postigla, bilo je
primetno da joj je lake i da je sigurnija. Rukopis joj nikada nije postao ispisan. Ali
je dobio neto od one stroge lepote karakteristine za rukopis starih ljudi koji u
ivotu nisu mnogo pisali.

112
 7

Tada uopte nisam razmiljao o tome da e Hanu jednog danu pustiti iz zatvora.
Razmena kaseta i pozdrava bila je tako normalna i udomaena, a Hana mi je na tako
neobavezujui nain bila i blizu i daleko, da je, takvo stanje to se mene tie, moglo
da traje u nedogled. Komotno i egoistiki, znam.
Onda je stiglo pismo od upravnice zatvora:
Gospoa mic i Vi se ve godinama dopisujete. To je jedini kontakt koji
gospoa mic ima sa spoljnim svetom te Vam se stoga obraam, mada ne znam
koliko ste bliski, i da li ste joj roak ili prijatelj.
Naredne godine e gospoa mic ponovo podneti zahtev za pomilovanje i
verujem da e ga odbor za pomilovanje i odobriti. To znai da bi ubrzo mogla biti
putena iz zatvora posle osamnaest godina izdravanja kazne. Mi smo, naravno,
spremni da joj obezbedimo, odnosno da pokuamo da joj obezbedimo stan i posao,
premda e s poslom biti tee s obzirom na njene godine, iako je potpuno zdrava, a u
naoj krojanici se pokazala i kao vrlo spretna. Bolje je, meutim, kada se o tim
stvarima ne brinemo mi, nego roaci i prijatelji koji otputenim licima mogu da budu
na usluzi i da im prue podrku. Ne moete ni da zamislite kako se neko ko je
osamnaest godina proveo u zatvoru, izvan zatvora osea usamljeno i bespomono.
Gospoa mic je u stanju da se sama prilino dobro snae i brine o sebi. Od Vas
bi dovoljno bilo ukoliko biste joj nali jedan mali stan i posao, prvih nedelja i meseci
povremeno je poseivali i zvali u posetu i pobrinuli se da bude obavetena o
ponudama crkvene optine, centara za obrazovanje odraslih, brigu o porodici i si.
Posle osamnaest godina problem je i otii prvi put u grad, kupovinu, administrativne
slube, restoran. U pratnji je to svakako lake.
Zapazila sam da nikad niste posetitli gospou mic. Da ste dolazili, ne bih Vam
se obratila pismom, nego bih Vas prilikom neke posete zamolila za razgovor. Ali

113
sada je ve neophodno da je pre otputanja posetite. Molim Vas da tom prilikom
svratite i do mene.
Pismo se zavravalo srdanim pozdravima koje nisam dovodio u vezu sa
sobom, ve ih smatrao potvrdom da je upravnici do cele stvari bilo veoma stalo. I
ranije sam uo za nju; njena ustanova vaila je za sasvim netipinu, a njen glas je u
pitanjima reforme postupka izdravanja kazne imao teinu. Dopalo mi se njeno
pismo.
Nije mi se, meutim, dopalo ono to je meni palo u deo. Naravno da je trebalo
da se pobrinem za Hanin stan i posao, to sam i uradio. Neki prijatelji koji su imali
jednosoban stan, a nisu ga ni koristili ni izdavali, bili su spremni da ga ustupe Hani
za malu kiriju. Grk, kod koga sam nekad prepravljao odeu, pristao je da zaposli
Hanu poto se njegova sestra s kojom je radio vratila u Grku. Potrudio sam se i
prikupio obavetenja o obrazovnim i socijalnim programima crkvenih i drugih
institucija, i mnogo pre no to je bilo potrebno. Ali odlazak u posetu Hani sam
odlagao.
Upravo zbog toga to mi je tako neobavezujue bila i bliska i daleka, nisam
eleo da je posetim. Ono to je meni znaila moglo se odrati, tako sam oseao,
samo na rastojanju. Strepeo sam da je mali, neoptereujui, skroviti svet pozdrava i
kaseta bio suvie artificijelan i povrediv da bi mogao da izdri fiziku blizinu. Kako
da se sretnemo licem u lice bez bojazni da e isplivati sve ono to je bilo meu
nama?
I tako je prola ta godina, a ja nisam otiao u zatvor. Upravnica zatvora se nije
vie javljala; pismo u kojem sam je obavestio o stanu i poslu koje sam obezbedio,
ostalo je bez odgovora. Oigledno je raunala s tim da u je potraiti kad budem
doao Hani u posetu. Nije mogla da zna da ja s tom posetom ne samo da
odugovlaim, ve da za nju nisam ni spreman. A onda je konano donesena odluka
da Hana bude pomilovana i putena iz zatvora i upravnica me je pozvala telefonom.
Da li sada mogu da doem? Za sedam dana Hana izlazi.

114
 8

Sledee nedelje sam bio kod Hane. To je bila moja prva poseta zatvoru. Na
ulazu sam proao kroz kontrolu, a potom, dok su me uvodili, nekoliko puta su
otkljuavali i zakljuavali vrata. No zgrada je bila nova i svetla, a u unutranjem delu
vrata su bila otvorena i ene su se slobodno kretale. Jedna vrata na kraju hodnika
vodila su napolje, na malu poljanu s klupama i cveem. Osvrtao sam se oko sebe.
Uniformisana slubenica koje me je dovela, pokazala je na oblinju klupu u senci
kestena.
Hana? ena na klupi je bila Hana? Seda kosa, lice s dubokim uspravnim
borama na elu, na obrazima i oko usta, krupno, teko telo. Bila je u svetloplavoj
haljini koja joj je bila tesna i sapinjala je preko grudi, stomaka i butina. Ruke su joj
leale u krilu i drale knjigu. Ali nije itala. Preko rubova naoara posmatrala je enu
koja je hranila nekoliko vrabaca, bacajui im mrvicu po mrvicu. Osetivi da je neko
posmatra, okrenula se licem prema meni.
Video sam iekivanje na njenom licu, video kako je sinulo od radosti kad me je
prepoznala, video kako je oima ispitivala moje lice dok sam joj prilazio, video kako
joj oi trae, pitaju, kako gledaju nesigurno i povredeno i video kako joj se lice gasi.
Kad sam joj priao, osmehnula se prijateljskim, umornim osmehom. Porastao si,
deko. Seo sam pored nje, a ona me je uhvatila za ruku.
Ranije sam posebno voleo njen miris. Uvek je mirisala svee: svee oprano, ili
na svee rublje, ili na sve znoj, ili na svee tragove ljubavi. Ponekad je koristila i
parfem, ne znam kakav, ali i njegov miris bio je pre svega sve. Meu tim sveim
mirisima bio je jo jedan, teak, taman, opor miris. esto sam je njuio kao
radoznala ivotinja, poinjui od vrata i ramena koji su mirisali na svee oprano,
usisavao sam miris sveeg znoja izmeu njenih grudi to se pod pazusima meao s
tim drugim mirisom, tekim i tamnim, koji sam na struku i stomaku pronalazio u
gotovo istom stanju, a meu nogama pomeanog s mirisom zrelih plodova koji me

115
je uzbuivao, njuio sam joj i noge, butine na kojima se taj miris gubio, pregibe s
unutranje strane kolena, takode s lakim sveim mirisom znoja, te stopala to su
mirisala na sapun ili na kou ili na umor. Lea i ruke nisu posebno mirisali, nisu
mirisali ni na ta, a opet su mirisali na nju, a u dlanovima je bio skupljen miris dana i
posla: tamparske boje tramvajskih karata, metala builice, luka ili ribe ili peene
masti, cea za pranje ili vreline pegle. Tek oprane ruke nisu isprva otkrivale nita.
Ali sapun je te mirise samo na kratko pokrivao i posle nekog vremena ponovo su se
javljali, slabi, sliveni ujedan jedini dah dana i posla, dah dana na izmaku i zavrenog
posla, dah veeri, povratka kui i bivanja u svom domu.
Sedeo sam pored Hane i oseao miris starice. Ne znam ta se sve sadri u tom
mirisu koji sam poznavao preko baba i starih tetaka i koji u starakim domovima
lebdi po sobama i hodnicima kao prokletstvo. Hana je bila jo mlada za taj miris.
Primakao sam joj se. Bilo mi je jasno da je razoarana naim susretom, pa sam
hteo da to sad izgladim, popravim. Radujem se to izlazi.
Stvarno?
Stvarno, i radujem se to e mi biti blizu. Priao sam joj o stanu, o poslu koji
sam joj naao, o mogunostima za kulturni i drutveni ivot u tom delu grada, o
gradskoj biblioteci. Je l puno ita?
Pa onako. Lepe je kad dobije proitano. Pogledala me je. S tim je sad
gotovo, zar ne?
Zato bi bilo gotovo? Meutim, nisam mogao da zamislim sebe ni kako joj
snimam kasete, niti kako se s njom nalazim i naglas joj itam. Toliko me je
obradovalo i zadivilo to si nauila da ita. A kakva si mi tek divna pisma pisala!
To je bila istina; radovao sam se i divio joj se zbog toga to ita i to mi pie. Oseao
sam, ipak, da su moja radost i moje divljenje neprimereni onome to je Hana morala
da plati da bi nauila da ita i pie, i da su bili prilino tanuni kada me nisu mogli
navesti ni na to da joj odgovorim, da je posetim, da s njom razgovaram. Hani sam
bio namenio malu niu, samo i iskljuivo niu, koja mi je bila vana, koja mi je neto
davala i za koju sam i ja neto inio, ali to je bila nia, a ne mesto u mom ivotu.
Ali zato je trebalo da joj u ivotu odredim mesto? Pobunio sam se protiv grie
savesti koju je probudilo poreenje s niom. Zar pre procesa nisi nikad razmiljala o
onome o emu se govorilo na suenju? Mislim, da li si nekad mislila o tome kad smo
bili zajedno, kad sam ti itao?
Je l te to mnogo zaokuplja? Nije, meutim, saekala odgovor. Uvek sam
imala oseaj da me ionako niko ne razume, da niko ne zna ko sam ja i ta me je

116
odvelo ovamo ili onamo. A, zna, kad te niko ne razume onda nema ni kome da
polae raune. Ni sud nije imao prava da trai da mu poloim raun. Ali mrtvi to
mogu. Oni razumeju. Nije ak ni neophodno da su prisustvovali onom to se
dogaalo, a ako jesu, onda tek savreno dobro razumeju. Ovde u zatvoru puno su bili
sa mnom. Dolazili su svake noi, zvala ih ja ili ne. Pre procesa sam jo uspevala da
ih odagnam, posle vie ne.
ekala je da uje da li u na to neto rei, ali nisam znao ta da kaem. Prvo
sam hteo da kaem da meni ne uspeva da bilo ta i bilo koga odagnam. Ali to nije
tano; nekog moe oterati i tako to e ga unuti u niu.
Jesi li oenjen?
Bio sam. Gertruda i ja smo ve odavno razvedeni, a naa erka Julija ivi u
internatu; nadam se da nee ostati tamo do kraja kolovanja, ve da e se preseliti k
meni. Sada sam ja ekao da ujem da li e na to neto rei ili pitati. utala je. Doi
u po tebe sledee nedelje, je l vai?
Vai.
Sasvim tiho, ili moe da bude malo glasnije i veselije?
Sasvim tiho.
Dobro, dolazim po tebe sasvim tiho, bez muzike i ampanjca. Ustao sam, a i
ona je ustala. Gledali smo se. U meuvremenu je dvaput zazvonilo i ostale ene su
ve ule u zgradu. Hanine oi su ponovo pretraivale moje lice. Zagrlio sam je, ali to
nije bio dodir koji sam pamtio.
Sve najbolje, deko.
I tebi.
I tako smo se pozdravili pre no to je dolo vreme da se rastanemo.

117
 9

Nedelja koja je usledila bila je posebno naporna. Ne znam vie da li sam,

spremajui predavanje bio pritisnut i rokom, ili samo obimom posla i potrebom da
budem uspean.
Pretpostavka od koje sam poao u spremanju predavanja pokazala se
pogrenom. Kada sam poeo da je proveravam naletao sam, tamo gde sam oekivao
smisao i pravilnost, na same sluajnosti. Umesto da se s tim nekako izborim, tragao
sam dalje, grozniavo, grevito, uplaeno, kao da svojom predstavom o stvarnosti
nju samu iskrivljujem, i bio spreman da ono do ega sam doao preokrenem,
naduvam ili umanjim. Obuzeo me je neki udan nemir, i mada sam uspevao da
zaspim kad bih kasno nou legao u krevet, posle nekoliko sati budio bih se, potpuno
rasanjen, i muio da ponovo zaspim sve dok ne bih odluio da ustanem i nastavim da
itam ili piem.
Obavljao sam i pripreme za Hanin izlazak. Opremio sam stan nametajem
izIkee i dodao nekoliko starih komada, najavio Hanin dolazak grkom najderu i
ponovo se obavestio o socijalnim i obrazovnim programima. Kupio sam zalihe
hrane, stavio knjige u regale, okaio slike. Pozvao sam batovana koji je odravao
malu batu oko terase dnevne sobe. I to sam radio grozniavo i ogoreno; bilo mi je
previe obaveza.
Ali bilo ih je i taman koliko treba da ne moram da mislim na posetu Hani. Samo
ponekad, dok bih vozio kola. ili sedeo umoran za pisaim stolom, ili leao budan u
krevetu, ili bio u Haninom stanu, ta pomisao bi nadvladala i pustila uspomene da
naviru. Video bih je na klupi, pogleda uperenog u mene, na bazenu licem okrenutu
prema meni i iznova se javljalo oseanje da sam je izneverio, da sam se se ogreio o
nju. I iznova sam se bunio protiv tog oseanja, optuivao je i smatrao da se iz krivice
izvukla jeftino i odve jednostavno. Polagati samo mrtvima raune, krivicu i
ispatanje svesti samo na rdav san i mune snove - a ta je sa ivima? Pod ivima

118
sam, zapravo, podrazumevao samog sebe. Zar i ja nisam imao pravo da traim da mi
poloi raun? Gde sam u svemu tome bio ja?
Dan uoi njenog izlaska, popodne sam telefonom pozvao zatvor. Prvo sam
razgovarao s upravnicom.
Pomalo sam nervozna. Znate, nije uobiajno da neko posle toliko dugog
zatoenja ode odavde pre nego to je sate i dane proveo napolju. Gospoa mic je to
odbila. Sutra joj nee biti lako.
Povezali su me s Hanom.
Razmisli ta emo sutra. Je l hoe da ide pravo kui ili emo prvo u umu,
ili na reku?
Razmisliu. A ti i dalje mora sve prvo da isplanira, zar ne?
To me je naljutilo. Naljutilo isto onako kao kad bi mi prijateljice govorile da
nisam dovoljno spontan, da se isuvie oslanjam na glavu umesto da oseanjima
pustim na volju.
Po mom utanju primetila je da sam ljut i nasmejala se. Nemoj da se ljuti,
nisam mislila nita loe.
Hanu sam na klupi zatekao kao staru enu. Likom je bila stara ena i mirisala je
na staru enu. Nisam uopte obratio panju na njen glas. Glas joj je ostao sasvim
mlad.

119
 10

Sledeeg jutra Hana je bila mrtva. Obesila se u svitanje.

Kad sam doao, odveli su me upravnici. Prvi put sam je video, malu, tanunu
enu sa smeeplavom kosom i naoarima. Delovala je neupadljivo dok nije
progovorila, snano i s toplinom, uz strog pogled i energine pokrete ruku.
Raspitivala se o razgovoru od prethodne veeri i susretu od pre nedelju dana. Da li
sam neto naslutio, oseao neku strepnju. Rekao sam da nisam. Zaista nije bilo
nikakve slutnje ili strepnje koje sam potisnuo.
Odakle se znate?
Stanovali smo u blizini. Gledala me je ispitivaki, te sam zakljuio da moram
da kaem jo neto. Stanovali smo u blizini, pa smo se upoznali i sprijateljili.
Kasnije sam kao student prisustvovao procesu na kome je osuena.
Kako to da ste gospoi mic slali kasete?
utao sam.
Znali ste da je nepismena, zar ne? Kako ste to saznali?
Slegao sam ramenima. Nisam video zato bi je se ticala Hani na i moja pria.
Guile su me suze i plaio sam se da neu moi da govorim. Nisam hteo da plaem
pred njom.
Primetila je ta je posredi. Hajdemo, pokazau vam eliju gospoe mic. Ila
je ispred mene, ali se neprekidno osvrtala da mi neto pokae ili objasni. Ovde su
jednom upali teroristi, ovo je krojanica u kojoj je Hana radila, ovde je Hana sedei
trajkovala dok nije ispravljena odluka o ukidanju sredstava koja se izdvajaju za
biblioteku, ovuda se ide u biblioteku. Zaustavili smo se ispred jedne elije. Gospoa
mic se nije spakovala. Videete eliju onakvu kakva je bila dok je u njoj ivela.
Krevet, orman, sto i stolica, na zidu iznad stola polica, a u uglu iza vrata

120
umivaonik i klozetska olja. Umesto prozora, staklene kocke. Sto je bio prazan. Na
polici knjige, budilnik, pliani meca, dve olje, konzerva s kafom, nekoliko kutija
aja, kasetofon, a na dva nia nivoa kasete koje sam joj slao.
Nisu tu sve. Upravnica je pratila moj pogled. Gospoa mic je uvek
pozajmljivala po nekoliko onima koji uvaju slepe zatvorenice.
Priao sam polici. Primo Levi, Eli Vizel, Tadeu Borovski, an Ameri -
knjievnost koju su pisale rtve bila je pored dnevnikih beleki Rudolfa Hesa,
knjige Hane Arent o Ajhmanu u Jerusalimu i naune literature o koncentracionim
logorima.
Da li ih je Hana proitala?
Naruivala ih je, u svakom sluaju, veoma promiljeno. Pre nekoliko godina
morala sam da joj pribavim optu bibliografiju o koncentracionim logorima, a onda
me je pre godinu ili dve molila da joj kaem naslove knjiga o enama u logorima,
logoraicama i onima koje su ih uvale. Obratila sam se Institutu za savremenu
istoriju i dobila odgovarajuu specijalizovanu bibliografiju. im je gospoa mic
nauila da ita, poela je da ita o konc-logorima.
Na zidu iznad kreveta mnotvo sliica i cedulja. Klekao sam na krevet da bih
mogao da ih proitam. Bili su to citati, pesme, kratke poruke, ali i recepti i
fotografije iseeni iz novina i asopisa. Prolee ponovo svojom plavom trakom
lepra kroz vazduh, Senke oblaka promiu preko polja - sve pesme su bile
ispunjene radou boravljenja u prirodi ili enjom za prirodom, a fotografije su
prikazivale tek ozelenelu umu, livade prekirivene raznobojnim cveem, jesenje lie
i poneko usamljeno drvo, vrbu nad potokom, trenju sa zrelim, crvenim plodovima,
kronju kestena koja plamti u utim i narandastim tonovima. Na jednoj novinskoj
fotografiji rukovali su se stariji ovek i mladi, obojica u tamnim odelima. U
mladiu, koji se blago naklonio onom starijem, prepoznao sam sebe. Bio sam
maturant i na proslavi mature primio od direktora gimnazije nekakvu nagradu. Tada
je ve bilo prolo mnogo vremena otkako je Hana napustila na grad. Da li je
mogue da je, ona nepismena, bila pretplaena na lokalne novine u kojima se
pojavila fotografija? Trebalo se potruditi pa saznati za fotografiju i doi do nje,
ukoliko nije bila pretplaena. Da li je tu fotografiju imala i za vreme procesa, da li je
nosila sa sobom? Ponovo sam osetio suze u grudima i grlu.
Ona je uz vas nauila da ita. Uzimala je iz biblioteke knjige koje ste joj itali
na kasetama i pratila je, re po re, reenicu po reenicu, ono to je sluala.
Kasetofon nije mogao dugo da izdri to silno ukljuivanje i iskljuivanje,

121
premotavanje napred i nazad, stalno se kvario i trebalo ga je popravljati, a kako je za
to potrebno moje odobrenje i do mene je stiglo ta to gospoa mic radi. Isprva nije
htela o tome da govori, ali kad je poela i da pie i zamolila me za neku knjigu sa
slovima, nije se vie trudila da to sakrije. Bila je naprosto ponosna to je uspela i
htela je da podeli radost.
Dok je govorila, kleao sam pogleda zalepljenog za slike i ceduljice i borio se
sa suzama. Kad sam se okrenuo i seo na krevet, rekla je: Toliko se nadala da ete joj
pisati. Primala je samo od vas potu, a kad bi se razdelilo to to je stiglo, a ona pitala
Za mene nema pisma? mislila je ba na pismo, a ne na paket s kasetama. Zato joj
niste pisali?
utao sam i dalje. Nisam bio u stanju da govorim, mogao sam samo da mucam
i plaem.
Prila je polici, uzela jednu od kutija za aj, sela pored mene i iz depa na
kostimu izvukla presavijen list papira. Ostavila mi je pismo, neku vrstu testamenta.
Proitau vam ono to se odnosi na vas. Rairila je papir. U ljubiastoj kutiji za aj
ima jo novca. Dajte ga Mihaelu Bergu; neka ga, sa 7000 maraka koliko imam
uteeno u banci, preda erki one ene koja je preivela poar u crkvi. Ona neka
odlui ta e s tim da radi. I recite mu da ga pozdravljam.
Nije mi, dakle, ostavila nikakvu poruku. Da li je htela da me povredi? Da me
kazni? Ili joj je dua ve bila tako umorna da je imala snage da uradi i napie samo
najnunije? Kakva je bila svih ovih godina, morao sam da saekam da bih mogao
da produim, i ovih poslednjih dana?
Niz godina je ovde ivela manastirskim ivotom. Kao da se svojom voljom
povukla, dobrovoljno priklonila redu koji ovde vlada, kao da je taj uglavnom
monotoni posao neka vrsta meditacije. Meu ostalim enama, s kojima je bila utiva
ali na distanci, uivala je poseban ugled. I vie od toga, bila je autoritet, pitali su je
za savet kad bi iskrsli problemi, a kad bi posredovala u nekoj svai prihvatano je ono
to ona odlui. A onda se pre nekoliko godina prepustila. Ranije je uvek drala do
sebe. Mada snane grae, bila je ipak vitka i uvek savreno uredna i ista. Sad je,
meutim, navalila da jede, retko se kupala, nagojila se i neprijatno je mirisala. Nije,
pri tom, izgledalo da je nesrena ili nezadovoljna. Kao da joj vie nije bilo dovoljno
povlaenje u manastir, kao da joj je ak i u manastiru suvie ivo i buno i da mora
da se jo dublje povue, u usamljenu izbu u kojoj vie niko nee moi da je vidi i gde
izgled, odea i miris nemaju nikakvo znaenje. Ne, pogreno je rei da se prepustila.
Ponovo je definisala svoje mesto na nain koji je njoj odgovarao, ali na druge ene
nije vie ostavljao utisak.

122
 A poslednjih dana?
Bila je kao uvek.
Mogu li da je vidim?
Klimnula je glavom, ali je ostala da sedi. Zar svet oveku tokom godina
samovanja postaje tako nepodnoljiv? Zar je lake ubiti se nego se iz manastira, iz
isposnitva, vratiti u svet? Okrenula se prema meni. Gospoa mic nije napisala
zato se ubila. A vi neete da kaete ta je postojalo izmeu vas dvoje i ta je moda
dovelo dotle da se ubije uoi dana kada je trebalo da doete po nju. Savila je list,
gurnula ga u dep, ustala i poravnala suknju. Pogodila me je njena smrt, da znate, i
trenutno sam veoma ljuta, i na gospou mic i na vas. Ali, hajdemo.
Opet je ila ispred mene, sada bez rei. Hana je leala u jednoj maloj prostoriji
na bolnikom odeljenju. Bilo je taman toliko mesta da se uvuemo izmeu zida i
nosila. Upravnica je smakla arav.
Hanino lice je bilo uvezano maramom koja joj je pridravala bradu, dok se telo
ne ukoi. Na licu se nisu posebno ocrtavali ni spokoj ni patnja. Upravo je izgledalo
kao ukoeno i mrtvo lice. No, posle dueg gledanja, iz mrtvog lica iskrslo je ono
ivo, iz ostarelog lica - mlado. Mora biti da to oseaju stari brani parovi, pomislio
sam; njoj je u starom oveku sauvan mladi, a njemu lepota i ljupkost mlade ene u
staroj. Zato to nisam video pre nedelju dana?
Nije mi se plakalo. Kad me je upravnica posle izvesnog vremena upitno
pogledala, klimnuo sam glavom, a ona je aravom ponovo pokrila Hanino lice.

123
 11

Bila je ve jesen kada sam ispunio Hanin nalog. erka je ivela u Njujorku, pa
sam neki sastanak u Bostonu iskoristio da joj odnesem novac: ek s iznosom
uteevine i kutiju za aj s gotovinom. Prethodno sam joj pisao, predstavio se kao
istoriar prava i pomenuo proces. Bio bih joj zahvalan, napisao sam, ako bi nala
vremena da porazgovaramo. Pozvala me je na aj.
Iz Bostona sam vozom otputovao u Njujork. ume su se razmetale mrkim,
zlatnim, narandastim, crvenosmeim i smeecrvenim tonovima i plamenim
crvenilom javorovog lista. Pred oima su mi se javile sliice jeseni iz Hanine elije.
Kada sam se od kloparanja i Ijuljukalja voza uspavao, sanjao sam Hanu i sebe u
kui meu breuljcima obojenim bojama jeseni, pored kojih je prolazio voz. Hana je
bila starija no to je bila kad smo se upoznali, ali mlaa nego onda kad smo se
ponovo sreli, starija od mene, lepa nego pre, a godine su uinile da njeni pokreti
budu jo oputeniji, a ona jo sroenija sa svojim telom. Video sam je kako izlazi iz
kola i uzima u ruke pune kese, kako kroz batu ide ka kui, sputa kese i ispred mene
se penje stepenicama. Toliko sam eznuo za njom da je bolelo. Branio sam se od te
enje, dokazivao joj da za nju nema mesta ni u mojoj ni u Haninoj realnosti,
realnosti naih ivotnih doba, prilika u kojima ivimo. Kako to da Hana, koja ne zna
engleski, ivi u Americi? A i ne zna da vozi kola.
Probudio sam se, ponovo svestan da je Hana mrtva. Znao sam, takode, da se
enja vezala za nju mada se nije ticala nje. To je bila enja za povratkom kui.
erka je u Njujorku ivela u maloj ulici blizu Central parka. S obe strane bile su
stare zgrade slino graene, od tamnog peanika, a od peanika su bile i stepenice
koje su vodile do prvog sprata. To je stvaralo utisak strogosti: kua do kue, fasade
gotovo identine, jedno stepenite do drugog, nedavno zasaen drvored sa stablima
na istom razmaku i ponekim utim listom na tankim granama.
erka je servirala aj ispred velikih prozora s pogledom na mali zajedniki vrt,

124
delom zelen i proaran cveem, a delom pun starudija. Tek to smo seli i to je iznela
aj, dok smo mutili eer u oljama, prela je, s engleskog, kojim me je doekala, na
nemaki. ta vas je dovelo meni? Nije to pitala ni prijateljski, ni neprijateljski: ton
je bio krajnje poslovan. Sve je na njoj bilo poslovno: dranje, gestikulacija, odea.
Lice joj je na udan nain skrivalo godine. Tako izgledaju lica koja su zatezana. Ali
moda se okamenilo od rane patnje - uzalud sam pokuavao da joj se setim lica za
vreme procesa.
Ispriao sam joj o Haninoj smrti i nalogu koji mi je ostavila.
Zato ja?
Pretpostavljam zato to ste jedini preiveli.
I ta u s tim?
ta god smatrate da je smisleno.
I da gospou mic time razreim greha?
Prvo sam hteo da je uzmem u zatitu, ali Hana je zaista traila mnogo. Godine
zatoenja trebalo je da budu ne samo dosueno ispatanje; Hana je htela da im da
smisao, i da joj se za to oda i priznanje. Rekao sam to.
Odmahnula je glavom. Nisam znao da li je time elelala pobije moje tumaenje
ili da uskrati priznanje Hani.
Zar ne moete da joj odate priznanje, a da je ne razreite greha?
Osmehnula se. Voleli ste je, zar ne? ta je, zapravo, bilo izmeu vas?
Za trenutak sam oklevao. Bio sam njen ita. To je poelo kad sam imao
petnaest godina, a nastavilo se kad je bila u zatvoru.
Kako ste...
Slao sam joj kasete. Gospoa mic je gotovo itavog ivota bila nepismena;
tek je u zatvoru nauila da ita i pie.
Zato ste sve to radili?
Bili smo, kad sam imao petnaest godina, u vezi
Hoete da kaete da ste spavali s njom?
Da.
Kako je bila brutalna ta ena! Jeste li uopte uspeli da shvatite ta znai to da

125
ste s petnaest godina s njom... Ne, sami kaete da ste nastavili da joj itate kad je bila
u zatvoru. Jeste li se enili?
Klimnuo sam glavom.
I brak je bio kratak i nesrean, i niste se ponovo enili, a dete, ukoliko ga ima,
je u internatu.
To se odnosi na hiljade mukaraca; za to nije potrebna gospoa mic.
Da li ste, kada ste poslednjih godina bili u kontaktu s njom, ikada osetili da je
svesna ta vam je uradila?
Slegao sam ramenima. U svakom sluaju, svesna je ta je uradila drugima, u
logoru i na maru. To mi nije samo rekla, ve se time poslednjih godina u zatvoru
intenzivno bavila. Ispriao sam joj ono to sam uo od upravnice zatvora.
Ustala je i poela da krupnim koracima premerava sobu. O koliko je novca
uopte re?
Otiao sam do predvorja gde sam ostavio tanu i vratio se s ekom i kutijom za
aj. Evo!
Pogledala je ek i spustila ga na sto. Kutiju za aj je otvorila, ispraznila, ponovo
zatvorila, a zatim je drala u ruci, ne odvajajui pogled od nje. Kao devojica sam
imala kutiju za aj u kojoj sam drala svoje blago. Nije bila kao ova, mada je i tada
bilo ovakvih konzervi, ve starinska, s irilinim slovima, poklopac se nije utiskivao
nego je prelazio preko ivica. Uspela sam da je sauvam sve do logora, ali su mi je
tamo ukrali.
ta je bilo unutra?
Eh, ta je bilo! Lokna nae pudlice, ulaznica za operu, gde me je tata vodio,
prsten koji sam negde dobila ili nala kao reklamu u nekom pakovanju - ne, nisu mi
tu kutiju ukrali zbog sadraja. Sama kutija i ono ta s njom moe da se uradi, to je u
logoru bila vrednost. Spustila je kutiju na ek. Imate li neki predlog kako da se
upotrebi novac? Nameniti ga neemu to je u vezi s holokaustom izgleda mi zaista
kao razreenje od greha, koje niti mogu niti hou da dam.
,,Pe evo, nepismeni koji ele da naue da itaju i piu. Sigurno postoje takva
udruenja, savezi, drutva kojima bi se mogao dati taj novac.
Naravno da postoje. Razmiljala je.
A je l postoji i neko takvo jevrejsko udruenje?

126
 Moete biti sigurni da, ukoliko za neto postoji udruenje, onda postoji i
jevrejsko udruenje te vrste. Mada nepismenost nije ba jevrejski problem.
Pruila mi je ek i novac.
Hajde ovako: raspitajte se za neko takvo jevrejsko udruenje, ovde ili u
Nemakoj, i novac poaljite onome koje je na vas ostavilo najbolji utisak. Moete i
da, nasmejala se, novac uplatite pod imenom Hane mic, ako mislite da je to
toliko vano.
Ponovo je uzela kutiju za aj. Ja u zadrati ovo.

127
 12

Od tada je prolo deset godina. Prvih godina posle Hanine smrti muila su me
stara pitanja: da li sam je izneverio i izdao, da li sam joj u neemu ostao duan, da li
je moja krivica u tome to sam je voleo, da li sam i kako mogao da se odvojim od
nje, da li sam morao da je se odreknem. Ponekad sam se pitao i jesam li ja
odgovoran za njenu smrt. A ponekad sam, opet, bio besan na nju, ljut zbog onoga to
mi je uradila. Bes je, meutim, s vremenom izgubio snagu, a pitanja su postala
nevana. Ono to sam uradio i ono to nisam uradio, ono to je ona meni uradila -
sve je to postalo moj ivot.
Namera da napiem Haninu i moju priu javila se ubrzo nakon njene smrti. Od
tada se ta pria vie puta ispisala u mojoj glavi, svaki put pomalo drugaija, s drugim
slikama i drugim fragmentima radnje i razmiljanja. Tako pored verzije koju sam
napisao, postoje i mnoge druge. Potvrda da je napisana verzija prava je u tome to
nju jesam napisao, a ostale nisam. Ona je htela da bude napisana, one druge nisu
htele.
Isprva sam eleo da napiem nau priu da bih se nje oslobodio. No seanja
nisu htela da se odazovu tom zadatku. Tada sam primetio da mi pria izmie, pa sam
pisanjem hteo da je povratim, ali ni to nije uspelo da oivi seanja. Potom sam je
nekoliko godina ostavio na miru. I izmirio se s njom. Onda se vratila, detalj po detalj
i na takav nain zaokruena, dovrena i sreena, da me vie nije rastuivala. Dugo
sam mislio da je to tuna pria. Ni sad ne mislim da je srena. Mislim, meutim, da
pogaa istinu i da je, u poreenju s tim, bez znaaja pitanje da li je tuna ili nije.
Dodue, tako mislim kad se bez povoda nje setim. Ali kad sam povreen,
isplivavaju oseanja povreenosti koja sam tada iskusio, kad se oseam krivim -
tadanja oseanja krivice, a u sadanjoj enji, sadanjoj nostalgiji oseam
nekadanju enju i nostalgiju. Slojevi naih ivota nataloeni su jedan preko
drugog, dodiruju se, tako da nas u novom iskustvu uvek doekuje i ono preanje, i

128
to ne kao neto s im smo zavrili, ve kao ivo i prisutno. Razumem to. Ali, iako
razumem, ponekad to teko podnosim. Moda sam nau priu, ipak, napisao zato to
hou da je se oslobodim, iako u tome ne uspevam.
Odmah po povratku iz Njujorka, Hanin novac sam pod njenim imenom uplatio
udruenju Jewish League Against Illiteracy. Dobio sam kratak odgovor, pisan na
kompjuteru, u kome se Jewish League zahvaljuje Hani mic za njenu donaciju. S
pismom u depu, odvezao sam se na groblje gde je Hana sahranjena. To je bio prvi i
jedini put da sam stajao pred njenim grobom.

129
 Napomene

[1] Nouvelle vague (francuski) filmovi novog talasa.

130