Ljudi, ovako stoje stvari.

Srpski narodni identitet je formiran jo u

srednjem veku. Srbin biti tada je, posle prihvatanja hrianstva,
znailo biti pripadnik izabranog naroda, poput starozavetnih
Jevreja, dakle naroda koji je nosilac misije. Narod, a ne pojedinac
kao nosilac misije je jedna vizantijska koncepcija. Prepliu se u
okviru vizantijskog sveta principi individualnosti i kolektiviteta.
Individualnost ima klasino, a kolektivitet starozavetno poreklo,
koje ne bi trebalo negirati ako ni zbog eg drugog ono zato to
Novi zavet ne kae nita (ili kae vrlo malo) o drutvenom aspektu
stvari, odn. zemaljskom poretku. Sa priznanjem hrianstva, jo
od doba Konstantina Velikog, taj princip postaje vladaju. Isti
princip je bio priznat i u tursko doba, zato? Turci ne priznaju
narode, za njih je jedini bitan aspekt vere. Muslimani su vladajua
klasa, ali ipak neko mora da plaa porez. Zato se priznaju i drugi,
tj. priznaje se verski identitet drugih. Srednjevekovno naslee je
dalo obrazac koji u srpskom suaju dobija priznanje u vreme
Mehmedpae Sokolovia. Srbi dobijaju status verske zajednice sa
pravom na sopstvene zakone, tradiciju i jezik. Na taj nain i
narodne voe postaju verski poglavari. Da podsetim ovde samo
na injenicu da npr. rumunske kneevine Vlaka i Moldavija i dalje
imaju svoju narodnu aristokratiju ali i specifian, autonoman
status u okviru Otomanskog carstva. Srbi svoje plemstvo nemaju,
nemaju ni teritorijalnu autonomiju, te time visoko svetenstvo
zadobija ekskluzvan status narodne elite. To je i kljuan razlog
zato je tokom istorijskog hoda srpski narodni identitet postao
neto tako uzano vezano za veru i versku tradiciju. Dovoljno je
samo uzeti u obzir one Srbe koji su postajali muslmani. Iako su i
dalje nastavili da priaju srpskim jezikom oni su u principu
raskidali sve veze sa tradicijom iz koje su potekli, takorei smatrali
su sami sebe Turcima. Tu je klju. Sa katolicima se stvar odvijala
na drugaji nain iako je tokom vremena zadobila neke sline
karakterstike. Naime, vreme turske vladavne na ovim prostorima
je ujedno bilo vreme verskh ratova u Evropi. Sa augsburkim
verskim mirom 1648, kojim je defnitivno okonan tridesetogodinji
rat, definitivno je bio priznat i princp ''Cius regio, ilius religio'', odn.
ija zemlja, njegova i vera. To je znailo da su se teritorije pod
stranom vlau (Ugarska, Austrija, Mleci) neposredno nalazile i
pod uticajem verske politike dominantne u tim sredinama. Poto
na ovim prostorima vlast nije imala nijedna zemlja sa veinskim
protestantskim stanovnitvom, dominatna je postala poitika
irenja katoike vere. Ovim elim sve vas da podsetim da je i u
zapadnoj Evropi verski faktor u ta vremena bio dominantan, znai
ne samo u Turskoj. To ponje da se menja u vreme tzv.
prosveenog apsolutizma tokom XVIII veka. Uvode se po prvi put
od antikog doba graanski zakonici, kojim podanici dobjaju
status graana, meutim ta je pria odvela intelektualne krugove
potpuno u pravcu negacije starog, odn. srednjevekovnog naslea
i njegovh prerogativa. Doveden je u pitanje celokupan drutveni
poredak to je dovelo u Francuskoj do revolucije. Revolucija je
stvorila jednu novu kategoriju, u pitanju je nacija, odn. kolektivitet
odreen krvlju, jezikom, odn. zajednikom kulturom. Ideja nacje,
koja se raa tokom revolucije, u najistijem oblku se javlja u
nemakim zemjama, a preko Napoleona se prenosi na celu
Evropu. Napoleonovo vreme je ujedno i vreme prvog srpskog
ustanka, gde Srbi svoj kolektivni identitet, odreen nasleem,
povezuju sa Evropskim tokovima. Srbi svoje naslee veu, ili bolje
rei uklapaju u evropsku kulturnu matricu. Na polju upoznavanja
Evropljana sa srpskom kulturom rade Dositej i Vuk Karadi.
Jasno je da jezik postaje kljuan faktor u izgradnji modernog
identiteta Srba. Meutim, ta politika se ne svia svima. U Evropi,
poev od Bekog kongresa vlada jedan specfian poredak koji se
naziva Koncert velkh sila. Sile su te koje ureuju osnovno pitanje
na kojem poiva ceo poredak, a to je pitanje mira, te bi svako
istupanje pojednane sile izvan zadatih okvira predstavljalo
pretnju miru. Ruska spoljna poitika je kao kljuno naelo imala
zatitu pravoslavnih naroda, to pak nije odgovaralo jednoj Austrji
koja je sebe smatrala zatitnicom celokupnog katolianstva. Tu je
poreklo austrijskog kulturpoltkog angamana na Balkanu. Naime,
Be je eleo da ima svoje Srbe na Balkanu tako da je i sam
posegnuo za formiranjem svoje nacije koja bi bila ekvivalent
srpskoj. Za reenjem se dugo tragalo. Prvobitno su to bili nekakv
Iliri, te je formiran tzv. ilirski pokret, a zatim su to postali Hrvati. Ko
su zapravo i gde su Hrvati tada? Moda e ovo nekom da
zasmeta, ali Hrvata jedva da je i bilo. Jo od turske najezde jedva
da ih ima na Balkanu, te se i govorilo o ostacima ostataka
Hrvatske. Meutim postavlja se pitanje zato je taj, takorei
zaboravljen i izumro narod uzet kao paradigma austrijske spoljne
politike na Balkanu? Moda ba zato to je hrvatsko
srednjevekovno naslee, za razlku od llirskog koje ne postoji u
srednjem veku, smatrano za idealno u smislu oblikovanja
identiteta u duhu romantarskog naconalizma koji je inae svoje
''Zlatno doba'' traio u okviru te epohe. Tu je poreklo modernog
hrvatstva, da podsetim sve vas samo na injenicu da je ta politka
u ono vreme nailazila i na proteste. Bratstvo franjevakog
samostana u Fojnici se npr. bunilo protiv hrvaenja njih samih i
njihove prolosti, istiui da je njihov idealan vladar bio Stipan
Nemanja. Da ne priamo o tome da narod koji danas sebe smatra
hrvatskim i koji ivi na teritoriji dananje BiH nikad u okviru svoje
tradicije nije pevao pesme jednom Kralju Tomislavu nego je uz
gusle pevao o Kraljeviu Marku. Jedino to je sve njih razlikovalo
od ostalh Srba je katolika vera, koja tek tu i zahvaljujui Austriji
postaje temelj identiteta, odn. izgradnje moderne hrvatske nacije.
E tu je poreklo onog to danas imamo a Austrija je i dala obrazac
drugima kako da grade sopstveni identitet. Problem ne lei u
izgradnji bilo ijeg identiteta nego u injenici da je identitet novih
nacija usko vezan za srpski. Takorei on time postaje negacija
srpstva te dobijamo Hrvate, Bonjake i Crnogorce kojima je njihov
identitet neraskdiv od srpstva, ili bolje reeno kada vie na kugli
zemaljskoj ne bude Srba, nee biti ni njih samih. E tako stoje
stvari, i takvo su nam naslee ostavili prethodni narataji pa vi i
sami vidite! Nadam se da su svi koji su uestvovali u ovoj diskusiji
imali dovoljno snage i volje da ovaj moj tekst proitaju do kraja.
elim svima svako dobro!