You are on page 1of 20

< >KOLEKTIVNO I ISTORIJSKO PAMENJE< >

/B

Moris ALBVA
Sa francuskog preveo Aljoa Mimica

Autobiografsko i istorijsko pamenje:


njihova prividna suprotnost
Nismo jo navikli da, ak ni u metaforinom smislu, govorimo o pamenju jedne grupe. ini se da takva sposobnost moe postojati i opstati samo ukoliko je povezana s individualnim
telom ili mozgom. Meutim, dopustimo da kada je re o
uspomenama postoje dva naina njihovog organizovanja,
te da se one mogu jednom grupisati oko odreene osobe, koja ih sagledava sa svoje take gledanja, a drugi put raspodeliti
unutar kakvog velikog ili malog drutva, ije delimine slike
predstavljaju. Bilo bi, dakle, individualnih i, ako hoemo, kolektivnih pamenja. Drugim reima, pojedinac uestvuje u dve vrste pamenja. No, ve prema tome da li sudeluje u jednom ili
drugom, on se ponaa na dva posve razliita, pa ak i meusobno oprena naina. S jedne strane, njegove uspomene zauzimaju mesta u okviru njegove linosti, ili njegovog linog ivota: ak i one koje su mu zajednike s drugim ljudima on sagledava samo iz ugla koji ga zanima kao nekog ko se od drugih razlikuje. S druge strane, u pojedinim trenucima u stanju
je da se ponaa naprosto kao lan jedne grupe koja doprinosi priseanju i odravanju bezlinih uspomena, u meri u kojoj one zanimaju grupu. Iako se ove dve vrste pamenja esto
meusobno proimaju i uprkos tome to se individualno pamenje kako bi potvrdilo, preciziralo neku od tih uspomena,
pa ak i popunilo poneku od svojih praznina moe osloniti na kolektivno pamenje, u nj se smestiti, s njim na trenutak
pobrkati, ono ipak sledi sopstveni put, pa se itav taj spoljanji doprinos postepeno prisvaja i ukljuuje u njegovu supstancu. S druge strane, kolektivno pamenje obuhvata individualna pamenja, ali se s njima ne podudara. Ono se razvi-

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

ja u skladu sa svojim zakonima, pa ak i kada izvesne individualne uspomene u nj prodiru, one menjaju lik im se premeste u jednu celinu koja vie nije lina svest.
Razmotrimo sada individualno pamenje. Ono nije u potpunosti izolovano i zatvoreno. Da bi se spomenuo sopstvene
prolosti, oveku je esto potrebno da se pozove na uspomene drugih. On se oslanja na reperne take koje postoje izvan njega, a koje fiksira drutvo. tavie, funkcionisanje individualnog pamenja nije mogue bez instrumenata kakvi su
rei i ideje, koje pojedinac nije izumeo ve ih je pozajmio od
sredine u kojoj ivi. Takoe je tano da se seamo samo onoga to smo videli, uradili, osetili ili mislili u jednom trenutku
vremena, to jest da se nae pamenje ne podudara s pamenjem drugih. Ono je u prostoru i vremenu prilino usko
ogranieno. Takvo je i kolektivno pamenje, ali njegove granice nisu iste. One mogu biti skuenije, ali i udaljenije. U toku moga ivota, nacionalna grupa iji sam deo bila je poprite izvesnog broja dogaaja za koje kaem da ih se seam, ali
s kojima sam se upoznao jedino putem novina ili svedoanstava ljudi koji su u njih bili neposredno upleteni. Ti dogaaji
imaju odreeno mesto u pamenju nacije, ali ja im nisam prisustvovao. Kada ih dozivam u seanje, primoran sam da se u
potpunosti prepustim pamenju drugih, koje u ovom sluaju
ne nadopunjuje ili osnauje moje pamenje, ve je jedini izvor
onoga to o tim dogaajima hou da prepriam. esto ih ne
poznajem bolje ili drugaije od drevnih dogaaja koji su se zbili
pre moga roenja. Sa sobom nosim prtljag istorijskih uspomena, koji mogu da uveam razgovorom ili itanjem. Ali, tu
je na stvari pozajmljeno pamenje, pamenje koje nije moje.
Ti su dogaaji u miljenju nacije ostavili dubokog traga, ne samo zato to su promenili pojedine ustanove, nego i stoga to

< /63>

predaja o njima ostaje vrlo iva u ovom ili onom delu grupe,
politike stranke, provincije, profesionalne klase, pa ak i u ovoj
ili onoj porodici, odnosno u svesti nekih ljudi koji su lino
upoznali svedoke tih zbivanja. Za mene su to pojmovi, simboli; predoavaju mi se u manje ili vie priprostom obliku; mogu ih zamisliti, ali ne mogu da ih se seam. Jednim delom svoje linosti uronjen sam u grupu, tako da mi nita od onoga
to se dogaa, sve dok sam njen deo, pa ak ni bilo ta od onoga to ju je zaokupljalo ili preobraavalo pre nego to sam u
nju uao, nije posve strano. Ali, ako bih seanje na jedan takav dogaaj hteo da vaspostavim u njegovoj celini, trebalo bi
da meusobno uporedim sve izobliene i delimine reprodukcije iji je on predmet bio u sviju lanova grupe. Nasuprot
tome, moje line uspomene su u celini samo moje, u celini samo u meni.
Ima, dakle, mesta razlikovanju dva pamenja, od kojih bismo
jedno mogli nazvati unutranjim ili internim, odnosno linim,
a drugo spoljanjim, to jest drutvenim. Ili, jo tanije govorei, jedno je autobiografsko, a drugo istorijsko pamenje. Prvo se pomae drugim, poto je u krajnjoj liniji istorija naeg ivota deo istorije uopte. No, ova potonja je, prirodno,
mnogo ira od one prve. S druge strane, ona nam prolost prikazuje samo u saetom i shematizovanom obliku, dok nam istorija naeg ivota prua mnogo potpuniju i zgusnutiju sliku.
Ako prihvatimo da nae lino pamenje poznajemo samo iznutra, a kolektivno pamenje spolja, izmeu tih dveju vrsta
pamenja postojala bi otra suprotnost. Remsa se seam zato
to sam u tom gradu iveo celu jednu godinu. Seam se takoe poto sam to uo ili proitao da je Jovanka Orleanka bila u Remsu, te da je tu arl VII bio posveen za kralja. Jovanka Orleanka je toliko esto bila prikazivana u pozoritu, na filmu, itd. da mi nije nimalo teko zamisliti je u
Remsu. U isti mah, dobro znam da nisam mogao biti svedok
samog tog dogaaja, pa se ovde zadravam na reima koje sam
proitao ili uo, na znakovima umnoavanim tokom vremena, koji su sve to mi iz te prolosti pridolazi. Isto je i sa svim
istorijskim injenicama za koje znamo. Lina imena, datumi,
formulacije koje saimaju dugaak niz pojedinosti, katkad poneka anegdota ili citat: to je epitaf nad negdanjim dogaaji-

ma, podjednako kratak, uopten i siromaan smislom kao i veina natpisa koje itamo na grobovima. Istorija, naime, nalikuje groblju ograniena prostora, na kojem u svakom trenutku treba nai mesta za nove grobove.
Ako bi za nas opstajala samo u takvim istorijskim naznakama,
ako bi uoptenije govorei kolektivno pamenje sadravalo samo datume i definicije ili proizvoljno podseanje na dogaaje, nekadanja drutvena sredina bi nam ostala prilino spoljanja. U naim tako prostranim nacionalnim drutvima, mnogo pojedinanih ivota odvija se bez dodira sa zajednikim interesima najveeg broja onih koji itaju novine i
poklanjaju izvesnu panju javnim poslovima. ak i kada se ne
izolujemo u toj meri, koliko li je perioda za koje, obuzeti svakodnevnim ivotom, vie ne znamo ta se deava. Kasnije emo se, moda, pozabaviti odreenim delom naeg ivota i
pokuati da pregrupiemo najznaajnije javne dogaaje iz
toga doba. ta se u svetu i u mojoj zemlji zbivalo godine 1877,
kada sam roen? To je godina dogaaja od 16. <1>maja</1>,
godina u kojoj se politika situacija menjala iz nedelje u nedelju, godina u kojoj se Republika doista poraala. Na vlasti
je bila Broljijeva vlada. Gambeta je izjavljivao: Treba se pokoriti, ili dii ruke. Tada umire slikar Kurbe, a Viktor Igo objavljuje drugi tom Legende o vekovima. U Parizu je zavreno probijanje Bulevara Sen-ermen, a zapoinje prosecanje Avenije Republike. U Evropi je sva panja usredsreena na rat koji
je Rusija povela protiv Turske. Posle duge i junake odbrane, Osman-paa mora da preda Pleven. Tako vaspostavljam
okvir, ali prilino irok, u kojem se oseam posve izgubljen.
Nema sumnje da sam od toga asa zahvaen maticom nacionalnog ivota, ali jedva da se oseam njome ponesen. Poput putnika sam na brodu. Rene obale promiu pred njegovim oima; s broda se pejsa dobro vidi, ali pretpostavimo
da se putnik udubi u misli, ili zabavi razgovorom sa saputnicima: samo e se s vremena na vreme pozabaviti onime to
se deava na obali; te e plovidbe kasnije moi da se priseti ne
mislei ba mnogo na detalje pejzaa, ili e pak njenu putanju
moi da prati na karti; tako e, moda, pronai nekoliko zagubljenih uspomena i precizirati druge. No, izmeu kraja kojim
je proputovao i putnika nee biti stvarnog kontakta.

<1>Ostavka ila Simona prim. prev.</1>

< 64 >

<R.E..>

Nije malo psihologa koji e moda pomisliti da, kao pomona sredstva naeg pamenja, istorijski dogaaji igraju samo ulogu vremenskih podeoka oznaenih na asovniku ili utvrenih kalendarom. Na ivot tee u kontinuiranim kretanju. Ali, kada se okrenemo onom to je na taj
nain proteklo, ne moemo uvek da razvrstamo njegove razliite delove izmeu razdeobnih taaka kolektivnog vremena koje na taj nain pronalazimo izvan nas i koje se spolja nameu svim
individualnim pamenjima, upravo stoga to ne potiu ni iz jednog od njih. Tako definisano
drutveno vreme je potpuno spoljanje u odnosu na trajanja doivljena u svestima. To je oigledno kada je re o satu koji meri astronomsko vreme. No, isto je i s datumima oznaenim
na asovniku istorije, koji odgovaraju najznaajnijim dogaajima nacionalnog ivota, a koje
katkad ne zapaamo kada se zbivaju, ili im znaaj priznajemo tek kasnije. Nai ivoti postavljeni su na povrini drutvenih tela, oni ih slede u njihovim krunim putanjama i trpe povrtana
dejstva njihovih potresa. Ali, u nizu istorijskih injenica, odreeni dogaaj zauzima mesto tek
izvesno vreme poto se zbio. Stoga razliite faze naeg ivota moemo tek naknadno povezati s dogaajima od nacionalnog znaaja. Nita bolje ne dokazuje do koje je mere vetaki i spoljanji postupak koji se sastoji u tome da se, kao na reperne take, pozivamo na odseke kolektivnog ivota. Takoe, nita jasnije ne pokazuje da, kada panju usmeravamo bilo na individualno bilo pak na kolektivno pamenje, u stvari izuavamo dva razliita predmeta. Dogaaji i datumi koji ine samu supstancu ivota grupe mogu za pojedinca biti samo spoljanji znaci na koje se on poziva samo pod uslovom da izae iz samoga sebe.
Dakako, kada bi njegova graa bio samo niz datuma ili popis istorijskih injenica, kolektivno
pamenje bi u fiksiranju naih uspomena igralo tek drugorazrednu ulogu. Meutim, to je neobino uska zamisao, koja ne odgovara stvarnosti. Upravo s tog razloga bilo nam je teko izloiti je u tom obliku. No, to je bilo potrebno zato to ona stoji u skladu s jednom najoptije prihvaenom tezom. Pamenje se najee smatra isto individualnom sposobnou, to jest sposobnou koja se javlja u svesti svedenoj na njene sopstvene snage, izdvojenoj od drugih svesti i kadrom da u seanje dozove bilo svojevoljno, bilo pak sluajno stanja kroz koja je
ranije prola. Meutim, kako nije mogue osporiti da nae uspomene esto premetamo u prostor i vreme u pogledu ijih se razdeoba ne slaemo s drugima, te da ih situiramo izmeu datuma koji imaju smisla samo u odnosu na grupe kojima pripadamo, prihvatamo da je tome
tako. No, to je neka vrsta minimalnog ustupka koji, u duhu onih to na nj pristaju, ne bi smeo
da ugrozi specifinost individualnog pamenja.

Stvarno meusobno proimanje autobiografskog i istorijskog


pamenja (savremena istorija)
Kada sam, godine 1835, pisao svoju autobiografiju, zapaa Stendal, doao sam do brojnih otkria... Ispod sauvanih odlomaka fresaka nema datuma; treba da se dam u potragu za njima... Budui da je moj ivot pomean s dogaajima o kojima izvetavaju novine, poev od mog
dolaska u Pariz 1799, svi su datumi pouzdani... Godine 1835. otkrivam osnovne crte i razloge dogaaja (ivot Anrija Brilara). Datumi i istorijski ili nacionalni dogaaji koje oni predstavljaju (jer
Stendal ih razume upravo u tom smislu) mogu da budu, bar prividno, potpuno spoljanji u od-

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

< /65>

nosu na okolnosti naeg ivota; no, kasnije, kada o tome porazmislimo, dolazimo do brojnih otkria, otkrivamo osnovne crte i razloge brojnih dogaaja. To se moe razumeti u
vie znaenja. Kada prelistavam kakvu savremenu istoriju i
posmatram razliite dogaaje u Francuskoj ili Evropi koji su
se nizali od dana moga roenja, u toku prvih osam ili deset
godina moga ivota, imam, naime, utisak spoljanjeg okvira za
ije postojanje tada nisam znao, te se navikavam da svoje detinjstvo postavljam u istoriju vremena u kojem ivim. No, ako
tu ranu fazu svoga ivota osvetljavam na taj nain spolja, moje pamenje, u onome po emu je lino, nije nimalo obogaeno, pa u svojoj prolosti deteta ne vidim da sijaju nova svetla
niti da se javljaju ili otkrivaju novi predmeti. Bez sumnje, to
je stoga to tada jo nisam itao novine niti se meao u razgovore odraslih. Sada, pak, mogu zamisliti, ali na nuno proizvoljan nain, javne i nacionalne okolnosti za koje su se moji roditelji morali zanimati: o tim injenicama, ba kao ni o reakcijama koje su one proizvele u mojih roditelja, nemam nikakvih neposrednih uspomena. ini mi se da je prvi dogaaj
od nacionalnog znaaja koji je prodro u potku mojih deijih
utisaka bila sahrana Viktora Igoa, u doba kada sam imao osam
godina. Vidim sebe kako se, uoi sahrane, s ocem uspinjem
prema Trijumfalnoj kapiji, gde je bio postavljen odar, a sutradan kako s jednog balkona na uglu ulica Suflo i Ge-Lisak
posmatram defile. Znai li to da, sve do tog datuma, od nacionalne grupe u koju sam bio uronjen nije do mene i do uskog
kruga mojih preokupacija dopro odjek nijednog potresa? Pa
ipak, bio sam u dodiru sa svojim roditeljima: oni su bili otvoreni za brojne uticaje; bili su ono to jesu delimino i stoga
to su iveli u to doba, u toj zemlji, u takvim politikim i nacionalnim prilikama. U njihovom uobiajenom izgledu, u optoj obojenosti njihovih oseanja, moda ne pronalazim traga odreenim istorijskim dogaajima. No, sigurno je da je
u Francuskoj, u toku perioda od deset, petnaest ili dvadeset
godina posle rata iz 1870-1871, vladala jedinstvena psiholoka
i drutvena atmosfera, koju ne bismo pronali ni u jednoj
drugoj epohi. Moji roditelji bili su Francuzi toga doba, pa su
usvojili izvesne navike i poprimili odreene crte koje nisu
prestale da budu deo njihove linosti, te su se rano morale
nametnuti mojoj panji. Vie, dakle, nije re o datumima i injenicama. Zacelo, istorija se, ak i ona savremena, preesto

< 66 >

svodi na niz odve apstraktnih pojmova. Ali ja ih mogu kompletirati, ideje mogu zameniti slikama i utiscima kada posmatram platna, portrete, gravure iz onoga doba, kada pomiljam na knjige koje su se tada pojavile, na pozorine komade
koji su prikazivani, na stil epohe, na ale i vrstu humora koji je tada bio omiljen. Ne umiljajmo sada da e ta slika jednog nedavno iezlog sveta, tako oivljenog vetakim sredstvima, postati donekle patvorena pozadina na koju emo
projektovati likove naih raditelja, te da ima neeg poput miljea u koji emo nau prolost ponovo uroniti da bismo je otkrili. Naprotiv, ako se svet moga detinjstva, onakav kakvog
ga pronalazim kada se seam, na taj nain prirodno premeta
u okvir koji mi istorijsko istraivanje te bliske prolosti omoguuje da vaspostavim, to je stoga to je on ve nosio beleg
ovog potonjeg. Ono to otkrivam jeste da bih, s dovoljnim naporom panje, u mojim uspomenama na taj mali svet mogao
da pronaem sliku sredine u koju je on bio uklopljen. Sada
se mnogo rasutih detalja, moda odve prisnih da bih ih pomiljao povezati, detalja za ijim sam znaenjem tragao, izdvajaju i jedan s drugim zdruuju. U osnovnim crtama mojih roditelja i izgledu tog perioda navikavam se da izdvojim ono
to se objanjava ne vie linom prirodom bi ili okolnostima kakve bi se mogle ponoviti u bilo kom drugom vremenu,
nego savremenom nacionalnom sredinom. Moji roditelji su,
kao i svi drugi ljudi, ba kao i njihovi prijatelji i svi odrasli s
kojima sam u to doba dolazio u dodir, bili ljudi svoga doba.
Kada hou da zamislim kako se u tom razdoblju ivelo i mislilo, razmiljam upravo o njima. Zahvaljujui tome, savremena istorija me zanima na sasvim drugaiji nain negoli istorija prethodnih vekova. Dakako, ne mogu da kaem da se seam svih podrobnosti dogaaja, poto ih poznajem samo iz
knjiga. No, za razliku od drugih epoha, ova o kojoj govorim ivi u mome pamenju jer sam u nju bio uronjen i jer je itav
jedan deo mojih tadanjih uspomena zapravo samo njen odblesak.
Tako, ak i kada je re o seanjima na nae detinjstvo, bolje je
ne razlikovati lino pamenje, koje bi reprodukovalo nae negdanje utiske onakve kakvi jesu i ne bi nam doputalo da
izaemo iz uskog kruga nae porodice, kole i naih prijatelja, i jedno drugo pamenje koje bismo nazvali istorijskim, a
u kojem bi bili obuhvaeni samo nacionalni dogaaji za ko-

<R.E..>

je tada nismo mogli znati; tako bismo, jednim pamenjem,


prodirali u sredinu u kojoj se na ivot ve odvijao, ali bez naeg znanja, dok bi nas drugo dovodilo u dodir samo s nama
samima, ili s jednim ja stvarno proirenim do granica grupe
koja uokviruje detetov svet. Nae pamenje ne oslanja se na
nauenu nego na doivljenu istoriju. Pod istorijom tada treba podrazumevati ne hronoloki sled dogaaja i datuma, nego sve ono zahvaljujui emu se jedan period razlikuje od
ostalih, a o emu nam knjige i pripovesti obino pruaju samo prilino shematsku i nepotpunu sliku.
Prigovorie nam se da onom obliku kolektivnog pamenja kakav je, navodno, istorija oduzimamo onu bezlinost, apstraktnu preciznost i srazmernu jednostavnost upravo zahvaljujui
kojima ona postaje okvir na koji bi se moglo osloniti nae
individualno pamenje. Ako se drimo utisaka koje su na nas
ostavili ovi ili oni dogaaji, stav naih roditelja prema dogaajima koji e kasnije imati istorijsko znaenje, ili pak obiaji, naini govora ili delanja u jednoj epohi, u emu li se ti utisci razlikuju od svega onoga to ispunjava na deiji ivot, a to nacionalno pamenje nee zabeleiti? Kako bi dete bilo sposobno da uzastopnim deliima slike koju ivot pred njim odvija
pridaje razliite vrednosti, te zato bi bilo naroito pogoeno
injenicama ili crtama koje privlae panju odraslih zato to
ovi, u vremenu i prostoru, raspolau brojnim poredbenim
takama? Rat, pobuna, nacionalna ceremonija, narodna sveanost, nov nain putovanja, radovi koji preobraavaju gradske ulice sve se to moe posmatrati s dve take gledanja.
To su injenice jedinstvene u svojoj vrsti, zahvaljujui kojima
biva promenjen ivot jedne grupe. Ali one se, s druge strane,
rastvaraju u niz slika koje promiu kroz individualne svesti.
Ako zapamtite samo te slike, one e u svesti deteta svojom
neobinou, bletavilom, intenzivnou moi da natkrile sve
ostale; ali, isto je i s brojnim drugim slikama koje ne odgovaraju dogaaju slinog znaaja. Dete stie nou na stanicu punu
vojnika. Ni manji ni vei utisak na nj nee ostaviti injenica da
se oni vraaju iz rovova, tamo upravo odlaze, ili su naprosto
na manevrima. ta li je izdaleka bila topovska paljba u bici
na Vaterlou negoli nerazgovetna grmljavina? Bie poput sasvim malog deteta, svedeno na svoja opaanja, od tih e prizora sauvati samo krhko i kratkotrajno seanje. Da bi, ispod
slike, dospeo do istorijske stvarnosti, bie potrebno da izae iz

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

samoga sebe, da bude smeteno na taku gledanja grupe, da


uzmogne videti kako takva injenica oznaava jedan datum,
poto je prodrla u krug nacionalnih preokupacija, interesa i
strasti. No, toga asa pomenuta injenica prestaje da se brka s
linim utiskom. Tada ponovo stupamo u dodir sa shemom
istorije. Treba se, dakle rei e nam osloniti na istorijsko
pamenje. Upravo kroz nj ta injenica, spoljanja u odnosu
na moj ivot deteta, ipak utiskuje svoj ig na ovaj ili onaj dan
ili as, a pogled na taj ig podseae me na taj dan ili as;
ali, ig je po sebi povrinski beleg, utisnut spolja, bez veze s
mojim linim pamenjem i mojim deijim utiscima.
U osnovi takvog opisa jo poiva ideja da su duhovi meusobno razdvojeni podjednako jasno kao i organizmi koji bi bili njihovi materijalni oslonci. A svako od nas je otprve zatvoren u
samoga sebe i takav najee ostaje. Kako onda objasniti da
optimo s drugima i nae misli usklaujemo s njihovim mislima? U tom sluaju, prihvatiemo da se stvara neka vrsta vetake sredine, spoljanje u odnosu na sve te line misli, sredine
koja ih obuhvata, jedno kolektivno vreme i prostor, jedna kolektivna istorija. Upravo se u takvim okvirima misli pojedinaca
meusobno sustiu, to pretpostavlja da svako od nas trenutno prestaje da bude on sm. Vratie se sebi ubrzo, uvodei
u svoje pamenje reperne take i razdeobe vremena koje ve
gotove unosi u sebe spolja. S njima emo povezati nae uspomene, ali izmeu njih i onih taaka oslonca nee biti nikakvog
prisnog odnosa, nikakvog supstantivnog zajednitva. Stoga ti
istorijski i opti pojmovi igraju ovde tek drugorazrednu ulogu: oni pretpostavljaju prethodno i autonomno postojanje linog pamenja. Kolektivne uspomene prionue na individualne, te e nam na taj nain pruiti prikladniju i pouzdaniju
kopu; no, bie tada potrebno da individualne uspomene
ve postoje, jer e inae nae pamenje funkcionisati na prazno. Otuda, zacelo, ima jedan dan kada sam, po prvi put, susreo ovog ili onog prijatelja, ili kao to kae M. Blondel
prvi dan kada sam poao u gimnaziju. To je istorijski pojam;
no, ako nisam u sebi sauvao linu uspomenu o tom prvom
susretu ili tom prvom danu, taj e pojam ostati da visi u vazduhu, taj e okvir ostati prazan, pa se nieg neu seati. Eto
zato se moe initi oiglednim da u svakom inu pamenja
ima jedan specifian element, a to je smo postojanje jedne
individualne svesti sposobne da bude samodovljna.

< /67>

Istorija doivljena ve u detinjstvu


Ali, moe li se zaista razlikovati, s jedne strane, pamenje bez okvira, koje bi za klasifikovanje
svojih uspomena raspolagalo samo reima i nekolikim pojmovima pozajmljenim od praktinog ivota, a s druge, pak, istorijski ili kolektivni okvir, bez pamenja, koji nipoto ne bi bio
konstruisan, rekonstruisan i sauvan u individualnim pamenjima? Ne verujemo. im dete prevazie isto ulnu etapu ivota, im se zainteresuje za znaenje slika koje opaa, moe se rei da misli zajedno sa ostalima, te da se njegova misao razdeljuje izmeu plime posve linih utisaka i razliitih struja kolektivne misli. Ono vie nije zatvoreno u samoga sebe, poto njegova
misao sada zahteva sasvim nove perspektive u kojima ono to dobro zna vie ne gleda
amo-tamo sasvim smo; pa ipak, ono nije izalo iz sebe, i da bi se otvorilo prema tim nizovima misli koje su zajednike lanovima njegove grupe ono nije primorano da u svome duhu
ostavi prazninu, jer iz nekog aspekta ili u nekom pogledu te nove preokupacije okrenute prema spolja uvek zanimaju ono to ovde nazivamo unutranjim ovekom, to jest one nisu potpuno strane naem linom ivotu.
Kao dete, Stendal je s balkona kue u kojoj je stanovao njegov deda, u Grenoblu, posmatrao
jednu narodnu pobunu u poetku Revolucije: bio je to dan crepova. Slika je u meni, kae on, vie nego jasna. Otad su prole moda etrdeset i tri godine. Neki radnik eirdija,
ranjen bajonetom u lea, s mukom je hodao, uz pomo dva oveka koji su ga pridravali ispod
miica, dok su mu ruke mlitavo visile. Bio je bez kaputa, a koulja i pantalone od nankina, ili
bele, bile su natopljene krvlju. Jo ga vidim. Rana iz koje je krv obilno tekla nalazila se pri dnu
lea, otprilike u visini pupka... Vidim tog nesrenika na svim spratovima stepenita kue Perije (vukli su ga sve do estog). Ta uspomena, to je i prirodno, najjasnija je od svih koje su mi
ostale iz toga doba (ivot Anrija Brilara, str. 64). Ovde je, naime, re o slici, ali se ona nalazi u
sreditu jedne narodske i revolucionarne scene koju je Stendal posmatrao: on mora da je kasnije esto sluao priu o njoj, naroito zato to je ta pobuna oznaavala poetak vrlo burnog
politikog razdoblja i bila od odluujueg znaaja. U svakom sluaju, ak i ako toga asa nije
znao da taj dan ima svoje mesto u, ako nita drugo, istoriji Grenobla, neuobiajeno komeanje na ulici, gestovi i komentari njegovih roditelja bili su dovoljni da shvati da taj dogaaj
prevazilazi krug njegove porodice ili tog kvarta. Isto tako, Stendal sebe vidi kako, jednoga dana
u to doba, u biblioteci punoj sveta, slua svoga dedu: Ali, otkuda toliko sveta? Kojim povodom? Slika to ne kae. Ona je samo slika (isto, str. 60). Meutim, da li bi seanje na tu sliku sauvao da se ona nije, kao na dan crepova, premestila u okvir preokupacija koje su ga obuzele u tom razdoblju i kojima se ve bio ukljuio u jednu iru struju kolektivnog miljenja?
Moe se dogoditi da uspomena ne bude odmah zahvaena tom strujom, te da protekne izvesno vreme pre nego to shvatimo smisao dogaaja. No, bitno je da trenutak kada to shvatimo nastupi dosta rano, to jest dok je uspomena jo iva. Tada vidimo kako od same uspomene, iz njenog okruenja, na neki nain zrai njeno istorijsko znaenje. Na osnovu ponaanja
odraslih koji su prisustvovali injenici koja je na nas ostavila utisak, znali smo da ona zasluuje da bude zapamena. Ako je se seamo, to je stoga to smo osetili da ona zaokuplja nau okolinu. Kasnije emo lake razumeti i zato je tome bilo tako. U poetku je ta uspomena bi-

< 68 >

<R.E..>

la u struji o kojoj govorimo, ali ju je obuzdala


kakva prepreka, pa je ostala skrajnuta, zapletena u obalno iblje. Tako i struje drutvenog miljenja prolaze kroz detetov duh, ali tek na dug
rok povlae za sobom sve to im pripada.
Seam se (to je jedna od mojih najstarijih uspomena) da je ispred nae kue u ulici Ge-Lisak,
na mestu gde se sada nalazi Okeanografski institut, tik uz jedan manastir, bio mali hotel u
koji su svraali Rusi. Viali smo ih kako, s krznenim kapama i u ovijim gunjevima, sede ispred vrata, viali smo njihove ene i decu. Moda ih, uprkos neobinosti njihove odee i likova, ne bih bio posmatrao tako dugo da nisam primetio da se prolaznici zaustavljaju i da
ak i moji roditelji izlaze na balkon da ih gledaju. Bili su to Sibirci koji su pretrpeli ujede besnih vukova, pa su boravili neko vreme u Parizu, u blizini ulice Ulm i Normalne kole, kako bi ih Paster leio. Tada sam za to ime prvi
put uo, kao to sam i prvi put doao na pomisao da ima naunika koji se bave pronalazatvom. Uostalom, ne znam u kojoj sam meri shvatao ta se pod tim podrazumeva. Moda
sam to dokuio tek kasnije. Ali, ne verujem da
bi ta uspomena ostala tako jasna u mome duhu da se, povodom pomenute slike, moj duh
nije ve tada okrenuo novim horizontima, nepoznatim oblastima u kojima sam se oseao
sve manje izolovan.
Te prilike za kojih, zahvaljujui kakvom potresu u drutvenoj sredini, dete naglo uoava kako se rastvara uzak krug koji ga je opasavao,
ta otkria, kroz iznenadne probleske, jednog
politikog i nacionalnog ivota do kojega se
ono ne uzdie redovnim putem, prilino su retke. Kada se bude ukljuilo u razgovore odraslih,
kada bude italo novine, imae utisak da otkriva nepoznatu zemlju. Meutim, nee to biti prvi put da dolazi u dodir s jednom sredinom
irom od njegove porodice ili male grupe nje-

govih prijatelja i prijatelja njegovih roditelja.


Roditelji imaju svoja interesovanja, deca pak
svoja, pa ima dosta razloga da granica koja razdvaja te dve zone miljenja ne bude prekoraena. Ali, dete stupa i u odnose s jednom kategorijom odraslih koji su mu bliski zahvaljujui uobiajenoj jednostavnosti njihovih pogleda. To je, na primer, kuna posluga. S njenim
lanovima dete rado razgovara i sveti se za onu
uzdranost i utnju na koju ga osuuju njegovi roditelji u pogledu svega to nije za decu.
Posluga katkad govori otvoreno pred detom
ili s njim, a ono je razume jer se ova esto izraava poput velike dece. Skoro sve to sam
umeo i mogao da shvatim o ratu iz 1870. godine, o Komuni, Drugom carstvu, Republici, pridolo mi je kroz ono to mi je o tome priala
jedna stara slukinja, puna praznoverja i pristrasnosti, koja je bez pogovora prihvatala sliku tih dogaaja i reima naslikanu u narodskoj
uobrazilji. Zahvaljujui njoj, do mene je dopirala nerazgovetna graja koja se, poput metea istorije, iri meu seljacima, radnicima i sitnim svetom. Kada bi je uli kako govori, moji
su roditelji samo slegali ramenima. U tim je trenucima moja misao zbrkano dosezala ako ve
ne same dogaaje, a ono bar jedan deo ljudskih sredina koje su oni potresali. Moje pamenje, ak i danas, doziva u seanje taj prvi
istorijski okvir moga detinjstva, ba kao i moje prve utiske. U svakom sluaju, upravo sam u
tom obliku isprva sebi predstavljao dogaaje
koji su neposredno prethodili mom roenju,
a ako sada uviam u kojoj su meri te prie bile netane, ne mogu se praviti da tada nisam
bio sklon toj mutnoj struji, te da vie tih zbrkanih slika jo ne uokviruju, iskrivljujui je, poneku od mojih negdanjih uspomena.

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

< /69>

iva veza meu generacijama


Dete je u kontaktu i sa svojim dedom i babom, pa se preko
njih vraa i u udaljeniju prolost. Deda i baba se zbliuju s decom, moda i zato to se, s razliitih razloga, ni jedni ni drugi
ne zanimaju za savremena dogaanja na koje se usredsreuje panja roditelja. U ruralnim drutvima, kae Mark Bloh,
esto se deava da, u toku dana, kada su otac i majka zauzeti na polju ili zabavljeni hiljadama kunih poslova, mala deca bivaju ostavljena na uvanje starima, pa upravo od njih, isto
ako ne i vie negoli od svojih roditelja, primaju u naslee
svakovrsne obiaje i tradiciju (Mmoire collective, traditions et coutumes, Revue de synthse historique, 1925, br. 118120, str. 79). Razume se, i deda i baba su, kao stariji ljudi, ljudi
su svoga doba. Iako dete to odmah ne uvia i u svoga dede ne raspoznaje line crte to se, izgleda, moe objasniti
naprosto injenicom da je star i ne razabire ono to je deda nasledio od staroga drutva u kojem je iveo, formirao
se i iji peat nosi, ono ipak nejasno osea tek kada, uavi u
dedinu kuu, zaavi u njegov kvart ili doavi u grad u kojem
ovaj ivi, prodre u jednu drugaiju oblast koja mu ipak nije
strana poto stoji u skladu s likom i nainom ivota najstarijih lanova njegove porodice. Ono se osvedouje da u njihovim oima zauzima u izvesnoj meri mesto svojih roditelja, ali
roditelja koji su ostali deca i nisu u potpunosti uronjeni u dananji ivot i dananje drutvo. Kako da se, kao za dogaaje
koji ga se tiu i u koje je upleten, ne zainteresuje za sve ono
to sada ponovo iskrsava u priama tih starih ljudi koji zaboravljaju na razliku meu dobima i, preko sadanjosti, povezuju prolost s budunou? Tako se u njegovom pamenju
ne fiksiraju samo injenice, nego i negdanji naini ivota i
miljenja. Katkad alimo to nismo vie iskoristili tu jedinstvenu priliku da stupimo u neposredan dodir s razdobljima koja
sada moemo upoznati samo kroz istoriju, slike, knjievnost.
U svakom sluaju, esto u meri u kojoj biva na izvestan nain
obogaen svim onim to nam je otkrio o jednom starom razdoblju i drutvu, lik nekog starijeg srodnika se u naem pamenju izdvaja ne kao pomalo izbledela fizika pojava nego u
reljefu i boji jedne linosti koja stoji u sreditu itave slike koja ga saima i zgunjava. Zato li je meu svim lanovima svoje porodice Stendal sauvao onako duboku uspomenu pre

< 70 >

svega na svoga dedu, iji nam onako iv portret ocrtava? Nije


li to stoga to je za nj njegov deda predstavljao XVIII vek na izmaku, to je poznavao ponekog od filozofa i to je, njegovim
posredstvom, Stendal mogao da doista prodre u drutvo pre
Revolucije, kojim nee prestati da se bavi? Da linost toga
starca nije bila u Stendalovim mislima zarana povezana s delima Didroa, Voltera, Dalambera, naime s vrstom zanimanja i
oseanja koja su prevazilazila horizont jedne male, skuene
i konzervativne provincije, on ne bi bio ono to jeste, to jest
srodnik koga je Stendal najvie cenio i pominjao. Pisac bi ga
se moda seao s podjednakom preciznou, ali on ne bi imao
takvo mesto u njegovom pamenju. Upravo je XVIII vek, ali doivljeni XVIII vek, vek u kojem se njegova misao doista razasula, Stendalu povratio sliku i priliku njegovog dede. To pokazuje u kolikoj je meri tano da se kolektivni okviri pamenja
ne svode na datume, imena i pojedine iskaze nego da predstavljaju struje miljenja i iskustva u kojima nau prolost
pronalazimo samo zato to su je one presekle.
Istorija nije celokupna prolost, ali je jo manje sve ono to od
prolosti preostaje. Ili, ako hoemo, pored pisane istorije postoji i jedna iva istorija koja se odrava i obnavlja kroz vreme i
u kojoj je mogue pronai veliki broj tih drevnih struja koje su
samo naoko iezle. Zar bismo, da nije tako, imali prava govoriti o kolektivnom pamenju, i emu bi nam mogli posluiti
okviri koji opstaju samo kao bezlini i ogoljeni istorijski pojmovi? Grupe, u ijem su se krilu neko obrazovali razliiti pogledi
i duh koji je izvesno vreme vladao itavim drutvom, vrlo brzo
nestaju i ustupaju mesto drugim grupama koje, opet, u toku
odreenog perioda, gospodare obiajima i mnjenje uobliavaju u skladu s novim obrascima. Moglo bi se pomisliti da je svet
u koji smo, s naim ostarelim dedama i babama, jo udubljeni,
odjednom umakao. Budui da nam od vremena izmeu toga
doba, koje je znatno prethodilo naem roenju, i razdoblja za
kojeg e savremeni dogaaji od nacionalnog znaaja obuzeti
na duh ostaje jedva poneka uspomena koja prevazilazi porodini krug, sve izgleda kao da je bilo nekog prekida u toku kojega se svet odraslih lagano izbrisao, a slika se popunila novim
likovima. Smatramo, meutim, da moda nema sredine, da
nema stanja preanjih misli ili oseajnosti od kojih nema
tragova pa ak i vie negoli samo tragova ukratko, svega
onoga to je potrebno da bi se na trenutak oivelo to vreme.

<R.E..>

esto mi se tako inilo da sam, u grupi koju sam katkad formirao s dedom i babom, oseao poslednje titraje romantizma.
Pod romantizmom podrazumevam ne samo umetniki i knjievni pokret nego i osoben oblik senzibilnosti koji se nipoto ne podudara sa stanjem senzibilnih dua s kraja XVIII veka, ali se od njega i ne razlikuje ba previe; on se delom rasprio u frivolnosti Drugog carstva, ali je bez sumnje opstao
s veom postojanou u malo povuenijim provincijama (pa
sam upravo tu i pronaao njegove poslednje tragove). Elem,
posve nam je na volju da taj milje vaspostavljamo i da oko
nas ponovo stvaramo tu atmosferu, naroito uz pomo knjiga, slika, gravura. Ovde nipoto nije re o velikim pesnicima
i njihovim najsnanijim delima. Ona na nas, zacelo, ostavljaju
sasvim drugaiji utisak negoli na svoje savremenike. Pronali smo u njima mnogo toga. No, postoje asopisi iz onoga
doba i itava ona porodina literatura u kojoj ta vrsta duha koji je sve proimao i ispoljavao se u svakojakim oblicima ostaje na neki nain zatoena. Prelistavajui te stranice,
ini nam se da jo vidimo nae pretke koji su imali pokrete,
izraze, ponaanje i odeu prikazane na gravurama; ini nam
se da ujemo njihove glasove i nailazimo upravo na one izraze kojima su se oni sluili. Bez sumnje, ti porodini muzeji
i ivopisni asopisi sauvani su sasvim sluajno. Osim toga,
moglo se desiti da ih nikad i ne izvuemo iz ladica i ne otvorimo. Pa ipak, ako te knjige ponovo otvaram, ako ponovo
pronalazim te gravure, slike i portrete, to nije isto kao kada,
voen radoznalou uena oveka ili ljubavlju prema starinama, odlazim u biblioteku da bih razgledao te knjige ili u
muzej da bih posmatrao te slike. One su kod mene ili u kui
mojih roditelja, pronalazim ih kod prijatelja, one mi zapadaju za oko izloene kod bukinista na kejovima ili u izlozima
antikvarijata.
Uostalom, osim gravura i knjiga, u dananjem drutvu je prolost ostavila mnogo katkad vidljivih tragova, koje opaamo
i u slikovitim izrazima, u izgledu pojedinih mesta, pa ak i u
nainima miljenja i oseanja koje neki ljudi na nekim mestima nesvesno uvaju i oponaaju. Obino to ne primeujemo.
Ali, dovoljno je da panju usmerimo na tu stranu pa da uvidimo kako moderni obiaji poivaju na drevnim slojevima koji izbijaju na brojnim mestima.
Katkad treba otii prilino daleko ne bi li se otkrila ouvana

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

ostrvca prolosti, onakve kakva je ona, ini se, doista bila,


pa se ovek osea kao da je odjednom prenesen pedeset ili ezdeset godina unazad. U Austriji, u Beu, u porodici jednog
bankara kod koga sam bio pozvan, imao sam utisak da se nalazim u kakvom francuskom salonu oko godine 1830. Nije na
stvari bio toliko spoljanji dekor, nametaj, koliko prilino
neobina mondena atmosfera, nain na koji su se grupice
gostiju okupljale, neto pomalo konvencionalnog i odmerenog, neto kao odsjaj starog reima. Dogodilo mi se takoe,
u Aliru, u oblasti u kojoj su evropske nastambe bile pomalo retke i gde se moglo otii samo diliansom, da znatieljno
posmatram tipove mukaraca i ena koji su mi se inili poznatim, poto su podseali na likove koje sam viao na gravurama iz Drugog carstva, pa sam doao na pomisao da su, u toj
izolovanosti i na toj daljini, Francuzi koji su, sa svojom decom,
doli da se tu nasele posle osvajanja morali iveti na pozadini ideja i obiaja koji datiraju jo iz toga doba. U svakom sluaju, te dve slike, stvarne ili imaginarne, zdruile su se u mom
duhu s uspomenama koje su me prenele u sline sredine: jedna stara tetka koju prilino jasno vidim u nekom salonu, jedan stari oficir u penziji koji je iveo u Aliru u poetku kolonizacije. No, i ne naputajui Francusku, pa ak ni Pariz ili,
pak, grad u kojem smo oduvek iveli, lako se i esto dogaa
da zapaamo takve stvari. Iako se, u toku poslednjih pola stolea, izgled grada umnogome promenio, u Parizu ima vie etvrti, ulica ili blokova koji odudaraju od ostatka grada i uvaju svoj negdanji izgled. Uostalom, ljudi nalikuju etvrti ili
kui u kojoj stanuju. U svakome dobu, dakle, postoji tesan odnos izmeu navika i duha jedne grupe i izgleda mesta na
kojem ona ivi. Postojao je jedan Pariz iz 1860. godine, ija
je slika tesno povezana s ondanjim drutvom i obiajima. Da
bi se on dozvao u pamenje, nije dovoljno potraiti spomen
ploe koje podseaju na kue u kojima su ivele ili umrle pojedine slavne linosti iz toga doba, ili pak proitati neku istoriju uzastopnih rekonstrukcija Pariza. Upravo u dananjem
gradu i u njegovih itelja posmatra zapaa brojne crte prolosti, naroito u onim naputenim zonama u koje se povlae sitne zanatlije, kao i za onih dana i noi narodskih slavlja
u kvartovima sitnih trgovaca i radnika koji su se izmenili manje negoli druge etvrti. No, nekadanji Pariz se moda jo i
lake pronalazi u ponekim provincijskim gradiima, iz kojih ni-

< /71>

su iezli ljudski tipovi, odea i naini govora


koji su se mogli susretati u ulici Sent-Onore ili
na pariskim bulevarima u Balzakovo doba.
Nai dedovi i babe ostavili su traga ak i u okruenju naih roditelja. Ranije to nismo zapaali zato to smo bili prijemivi pre svega za
ono to je jednu generaciju razlikovalo od druge. Nai roditelji su hodali ispred nas i vodili
nas u budunost. No, doe as da se oni zaustave, pa ih mi pretiemo. Tada nam se valja
njima okrenuti, pa nam izgleda da ih se dohvatila prolost, te da su sada pobrkani s negdanjim senkama. Na nekoliko dirljivih i dubokih stranica, Marsel Prust opisuje kako mu
se, u toku nekoliko nedelja posle smrti njegove bake, uinilo da njegova majka crtama lica, izrazom i celokupnom pojavom malo-pomalo poinje da se poistoveuje s onom
koja tek to je iezla, te da predstavlja njenu
sliku i priliku, kao da se, kroz razliite generacije, isti tip reprodukuje u dva uzastopna bia. Da li je re o pukom fenomenu fizioloke
transformacije, i treba li rei da, ako u naim
roditeljima ponovo pronalazimo dedu i babu,
to je zato to oni stare i da, na lestvici ivotnih
doba, upranjena mesta bivaju brzo popunjena jer se niz nju neprestano sputamo? No, pre
e biti da je to stoga to smo panju usmerili
na drugu stranu. Nai roditelji, s jedne, te dedovi i babe, s druge strane, predstavljali su za
nas dva razliita i jasno razdvojena doba. Ne uoavamo da su, vie nego to smo mislili, nai
dedovi i babe bili uronjeni u sadanjost, a roditelji u prolost. U trentuku kada sam se probudio usred stvari i ljudi, deset je ve godina
bilo prolo od rata iz 1870. Drugo carstvo je u
mojim oima predstavljalo jedno udaljeno razdoblje koje je odgovaralo gotovo iezlom drutvu. Sada me od Velikog rata razdvaja izmeu dvanaest i petnaest godina, pa pretpostavljam da se, u oima moje dece, drutvo kakvo

< 72 >

je postojalo pre 1914, koje oni nisu upoznali,


na isti nain povlai u prolost do koje njihovo pamenje ne misli da moe dopreti. No, za
mene, izmeu tih dvaju razdoblja nema prekida kontinuiteta. Re je o istom drutvu bez
sumnje preobraenom novim iskustvima, rastereenom moda starih briga i predrasuda,
obogaenom sveijim elementima, prilagoenom u izvesnoj meri poto su se prilike promenile ali to je ono isto drutvo. Nema sumnje da kod mene, ba kao i kod moje dece, iluzije imaju manjeg ili veeg udela. Doi e as kada u, osvrnuvi se oko sebe, pronai malo onih
koji su sa mnom iveli i sa mnom i poput mene mislili pre rata, as kada u shvatiti kao
to katkad oseam i strepim da nove generacije pritiskuju moju, te da je jedno drutvo, koje mi je svojim tenjama i obiajima u velikoj
meri strano, zauzelo mesto onog s kojim sam
najtenje povezan; a moja deca, promenivi taku gledanja, iznenadie se kada odjednom otkriju da sam od njih toliko udaljen, te da sam,
po svojim interesovanjima, idejama i uspomenama, tako blizak svojim roditeljima. Tada emo oni i ja, bez sumnje, podlei jednoj inverznoj iluziji: ja neu biti toliko udaljen od njih,
poto moji roditelji nisu toliko udaljeni od mene; ali, zavisno od ivotnog doba i okolnosti, zaueni smo pre svega razlikama ili slinostima
meu generacijama koje se as uvlae u same sebe i jedna od druge udaljuju, a as se, pak,
meusobno sustiu i preklapaju.

Rekonstruisane uspomene
Tako, kao to smo pokazali u prethodnom izlaganju, ivot deteta je, vie nego to se obino misli, uronjen u drutvene sredine kroz koje ono dolazi u dodir s manje ili vie udaljenom prolou, a ova je neto kao okvir kojim
su obuhvaene njegove najlinije uspomene.

<R.E..>

Upravo e na tu doivljenu prolost, pre negoli na onu nauenu zahvaljujui pisanoj istoriji,
kasnije moi da se osloni njegovo pamenje. Iako isprva nije meusobno razlikovao taj okvir i
stanja svesti koja u njemu zauzimaju mesta, ostaje ipak da e, malo-pomalo, u njegovom duhu
doi do razdvajanja njegovog majunog unutranjeg sveta i drutva koje ga okruuje. No, s obzirom na to da su te dve vrste elemenata prvobitno tesno stopljene i javljaju mu se kao delovi njegovog deijeg ja, ne moe se rei da e mu se kasnije svi oni elementi koji odgovaraju drutvenoj sredini predoavati kao apstraktan i vetaki okvir. Upravo se u tom smislu doivljena istorija razlikuje od pisane: ona sadri sve to je potrebno da bi sainjavala iv i prirodan okvir na koji se misao moe osloniti da bi sauvala i ponovo pronala sliku svoje prolosti.
No, sada moramo poi i dalje. U meri u kojoj raste, a naroito kada postane odrastao ovek, dete na jasniji i promiljeniji nain uestvuje u ivotu i miljenju grupa iji je lan, mada toga u
poetku nije svestan. Kako predstava koju o svojoj prolosti ima ne bi time bila promenjena?
Kako novi pojmovi koje stie, znanja o injenicama, razmiljanja i ideje, ne bi povratno delovali na njegove uspomene? esto smo ponavljali: uspomena je u velikoj meri rekonstrukcija
prolosti pomou podataka uzetih iz sadanjosti i pripremljena, osim toga, drugim rekonstrukcijama obavljenim u prethodnim razdobljima, iz kojih je slika prolosti proizala u prilino izmenjenom obliku. Dakako, ako smo pamenjem ponovo dovedeni neposredno u dodir s ovim
ili onim od naih preanjih utisaka, uspomena bi se, po definiciji, razlikovala od tih manje
ili vie preciznih ideja koje nam nae razmiljanje, potpomognuto pripovedanjem, svedoanstvima i poverljivim saoptenjima drugih, omoguava da steknemo o onome to bi trebalo da
bude naa prolost. No, ak i ako je mogue na tako neposredan nain dozvati u seanje poneku uspomenu, nije mogue razlikovati sluajeve u kojima tako postupamo i one u kojima
zamiljamo ono to je bilo. Uspomenama, dakle, moemo nazvati dosta predstava koje, bar
delom, poivaju na svedoanstvima i rasuivanju. Ali, tada je udeo drutvenog ili, ako hoemo,
istorijskog u naem pamenju sopstvene prolosti mnogo vei nego to mislimo. Jer, jo u
detinjstvu, u dodiru sa odraslima stekli smo dosta sredstava za pronalaenje i preciziranje mnogih uspomena koje bismo, da toga nije, delom ili u celosti najee zaboravili.
Ovde, zacelo, nailazimo na jedan ve pomenuti prigovor koji zasluuje da bude poblie razmotren. Da li je, kako bi se iz temelja izgradila neka uspomena, dovoljno rekonstruisati istorijski pojam nekog dogaaja koji se svakako zbio, ali o kojem nismo sauvali nikakav utisak? Na
primer, znam jer mi to kau i jer mi se to, kada porazmislim, ini izvesnim da ima jedan dan
kada sam prvi put poao u gimnaziju. Pa ipak, nemam nikakvu linu i neposrednu uspomenu na taj dogaaj. Moda stoga to su se, budui da sam i svih narednih dana odlazio u tu istu
kolu, sve te uspomene meusobno pobrkale. Moda i zato to sam tog prvog dana bio uzbuen: Ne pamtim, kae Stendal, nita o razdobljima ili trenucima kada sam bivao obuzet
snanim oseanjima (ivot Anrija Brilara). Da li je dovoljno da vaspostavim istorijski okvir
tog dogaaja kako bih mogao rei da sam uspomenu na nj obnovio?
Razume se, kada doista ne bih imao nikakvu uspomenu o tom dogaaju i drao se istorijskog
pojma koji mi jedini preostaje, evo ta bi se dogodilo: dobili bismo prazan okvir koji se sm od
sebe ne moe ispuniti; ovde bi posredovalo apstraktno znanje, a ne pamenje. No, ak i ne seajui se odreenog dana, moemo se prisetiti nekog perioda, pa nije tano da je seanje na je-

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

< /73>

dan period naprosto zbir seanja na pojedine dane. Ukoliko su dogaaji sve udaljeniji, navikavamo se da ih se spominjemo u obliku celin iz kojih se poneki od njih katkad izdvajaju, ali
oni obuhvataju i brojne druge elemente koje ne moemo razlikovati jedan od drugoga niti ih
ikada u celosti popisati. Tako, poto sam uzastopno pohaao vie kola, internata i gimnazija,
te svake godine ulazio u nov razred, imam uoptenu uspomenu na sve te poetke kolskih godina koja obuhvata i jedan poseban dan kada sam prvi put uao u gimnaziju. Ne mogu, dakle, da kaem da se seam tog poetka kolske godine, ali ni da ga se ne seam. S druge strane, istorijski pojam mog ulaska u gimnaziju nije apstraktan. Najpre, kasnije sam itao izvestan broj pripovesti stvarnih ili fiktivnih u kojima se opisuju utisci deteta koje prvi put ulazi
u razred. Lako je mogue da se, kada sam ih itao, lina uspomena koju sam uvao o slinim
utiscima stopila s opisom u knjizi. Seam se tih opisa, pa se moda u njima nalazi sauvano i
nesvesno pribrano sve to preostaje od mog na taj nain transponovanog utiska. Bilo kako
bilo, tako oivljena ideja vie nije puka shema liena sadraja. Dodajte tome da o gimnaziji u
koju sam prvi put zaao znam vie negoli je njeno ime ili mesto na planu grada. U to vreme sam
svakoga dana u nju odlazio, a kasnije je vie puta video. ak i da je nisam ponovo video, upoznao sam i druge gimnazije, odvodio u njih svoju decu. Osnovnih crta porodine sredine koju
sam naputao kada sam odlazio u kolu dobro se seam jer sam i kasnije ostao u kontaktu s
mojima: ovde nije re o porodici uopte, nego o ivoj i konkretnoj grupi iji prizor prirodno ulazi u sliku, onakvu kakvu ponovo stvaram, o svom prvom odlasku u kolu. Kakav li se onda prigovor moe uputiti injenici da, razmiljajui o naem prvom odlasku u kolu, uspevamo da
oivimo atmosferu tog dogaaja i njegov opti izgled? Re je, bez sumnje, o kolebljivoj, nepotpunoj, ali pre svega rekonstruisanoj slici: no, koliko li je uspomena za koje verujemo da smo
ih verno sauvali, uspomena iji nam se identitet ne ini sumnjivim, takoe gotovo u celosti
izgraeno na pogrenim prepoznavanjima, na osnovu pria i svedoanstava! Okvir ne moe
sm proizvesti preciznu i slikovitu uspomenu. Ali, ovde je okvir natopljen linim razmiljanjima, porodinim uspomenama, a uspomena je slika udevena u druge slike, generika slika
prenesena u prolost.

Uvijene uspomene
Rei emo takoe: ako elim da prikupim i preciziram sve one moje uspomene koje bi mi mogle povratiti lik i linost moga oca onakvog kakvog sam ga ja znao, potpuno je nepotrebno da
u mislima proem kroz sve istorijske dogaaje savremene istorije koji su se zbili za razdoblja u
kojem je on iveo. Meutim, ako sretnem nekog ko ga je poznavao, pa mi on o ocu saopti detalje i okolnosti za koje nisam znao, ako moja majka proiri i upotpuni sliku njegovog ivota
i rasvetli mi odreene njegove delove koji su mi ostali nejasni, nije li tano da ovoga puta
imam utisak da se ponovo vraam u prolost i obogaujem itavu jednu kategoriju mojih uspomena? Tu na stvari nije puka retrospektivna iluzija, kao kada bih pronaao jedno njegovo pismo koje sam mogao proitati za njegova ivota, tako da bi se ove nove uspomene, koje odgovaraju novijim utiscima, nadodale drugima a da se s njima stvarno ne pobrkaju. Ali, uspomena na mog oca se u svojoj celini preobraava i sada mi izgleda da vie odgovara stvarnosti.

< 74 >

<R.E..>

Slika koju sam o svom ocu imao, otkako ga poznajem, nije prestala da se razvija, i to ne samo
zato to su se, za njegova ivota, jedne uspomene pridodavale drugima, nego stoga to sam
se i ja menjao, to jest moja taka gledanja se
pomerala poto sam u porodici zauzimao razliit poloaj, a pre svega zato to sam pripadao drugim sredinama. Hoe li se rei da ipak
postoji jedna slika moga oca koja, zahvaljujui svojoj autentinosti, mora odneti prevagu
nad svima ostalima: je li to ona koja se fiksirala u trenutku njegove smrti? No, koliko li se
puta, do toga asa, ona ve promenila? Uostalom, smrt koja stavlja taku na fizioloki
ivot ne zaustavlja naglo struju misli, onakvih kakve se razvijaju u okruenju onoga ije
telo nestaje. Jo neko vreme ga predoavamo
sebi kao da je iv, on ostaje upleten u svakodnevni ivot, zamiljamo ta bi rekao i uradio
u ovoj ili onoj prilici. Upravo sutradan po neijoj smrti panja njegovih blinjih se najsnanije fiksira na njegovu osobu. Tada je, takoe,
njegova slika najslabije fiksirana, ona se neprestano menja, zavisno od razliitih delova njegova ivota koji se dozivaju u seanje. U stvari,
slika umrlog nikad se ne skruuje u nepokretnosti. Ukoliko uzmie u prolost, ona se menja, poto izvesne crte blede a druge iskrsavaju, ve zavisno od take s koje se ona posmatra, to jest shodno novim uslovima u kojima
se naemo kada joj se okrenemo. Ukoliko postajem sposobniji da razmiljam i ukoliko raspolaem sve veim mogunostima poreenja,
sve ono novo to ujem o svom ocu i ljudima
koji su bili s njim u dodiru, svi novi sudovi koje
stvaram o dobu u kojem je iveo, sva moja nova razmiljanja navode me da retuiiram njegov portret. Tako se prolost, onakva kakvom
mi je neko izgledala, polako gubi. Kako se nai najblii srodnici umeu izmeu nas i naih
udaljenih predaka, nove slike prekrivaju stare,

tako da o ovim potonjim znamo samo ono to


to su nam oni prvi saoptili. Grupe iji sam
lan u razliitim dobima nisu iste, a prolost
posmatram upravo s njihove take gledanja.
Stoga se moe oekivati da e se moje uspomene obnavljati i upotpunjavati u meri u kojoj sam u pomenute grupe dublje uronjen i
tenje uestvujem u njihovom pamenju.
Istina, za to bi morao da se ostvari dvostruki
uslov: s jedne strane, da same moje uspomene, onakve kakve su bile pre nego to u te grupe uem, ne budu podjednako osvetljene na
svim svojim stranama, kao da ih, do toga asa, nisam u celosti primetio i shvatio; s druge
strane, pak, potrebno je da uspomene tih grupa ne budu bez ikakve veze s dogaajima koji
ine moju prolost.
Prvi uslov je ispunjen zato to mnoge od naih
uspomena seu u razdoblja za koja nam zbog
nedostatka zrelosti, iskustva ili panje smisao brojnih injenica, priroda mnogih predmeta ili osoba napola izmie. Jo smo bili, moglo bi se rei, suvie upleteni u grupu dece, a
ve se, jednim delom naeg duha, mada nedovoljno vrsto, drali grupe odraslih. Otuda izvesni efekti polutame: ono to zanima odraslog oveka pogaa i nas, ali esto samo zato
to oseamo da se odrasli za to zanimaju, pa u
naem pamenju ostaje neto kao enigma ili
problem koji ne shvatamo, ali oseamo da moe biti reen. Katkad ak i ne zapaamo odmah
te neodreene aspekte, te zone nejasnog, ali ih
ipak ne zaboravljamo poto one okruuju nae najjasnije uspomene i pomau nam da s jedne preemo na drugu. Kada dete usni u svom
krevetu i probudi se u vozu, njegova misao nalazi sigurnost u oseanju da je i tamo i ovde
ostalo pod nadzorom roditelja, mada sebi ne
moe da objasni kako su i zato oni postupali
u meuvremenu. U tom neznanju ili neshvatanju ima razliitih stupnjeva, pa se u jednom ili

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

< /75>

drugom smeru nikad ne dostie granica svekolike jasnoe ili


potpuno neprozirne senke.
Neka scena iz nae prolosti moe nam se uiniti takvom kao
da joj se nikad nita nee moi ni oduzeti ni dodati, niti da e
ikad u njoj biti vika ili manjka neeg to bi trebalo razumeti. No, recimo da sretnemo nekog ko je u tu scenu bio umean ili joj prisustvovao, pa je se spomene ili je prepria: poto
smo ga uli, neemo vie biti tako sigurni kao pre da se ne moemo prevariti u pogledu sleda detalja, relativnog znaaja pojedinih njenih delova i opteg smisla dogaaja; jer, nemogue je da dve osobe koje su videle istu injenicu, kada posle
izvesnog vremena o njoj izvetavaju, predoe taj dogaaj na
potpuno isti nain. Obratimo se ponovo biografiji Anrija Brilara. Stendal pripoveda kako su on i dvojica njegovih prijatelja, jo kao deca, ispalili metak iz pitolja u Drvo bratstva. Re
je o nizu prilino jednostavnih scena. No, pregledajui rukopis, Stendalov prijatelj R. Kolomb svaki as otkriva greke.
Vojnici nas zamalo dohvatie, kae Stendal, spasismo se utravi kroz kapiju G. u kuu moga dede, ali nas spazie. Ljudi su
bili na prozorima. Mnogi od njih su prinosili svee i osvetljavali unaokolo. Pogreno, kae Kolomb. Sve se to zbilo etiri minuta posle pucnja. Tada smo sva trojica ve bili u kui.
On i jo jedan (moda Kolomb), nastavlja Stendal, popee
se u kuu i utekoe u stan dveju prilino pobonih starih
modistkinja. Stiu policijski komesari. One dve stare jansenistkinje lau, kazavi da su deaci tu proveli celo vee. Napomena R. Kolomba: Kod gospoica Kode uao je samo A. B.
(Stendal). R. K (tj. on sm) i Mant pobegoe kroz prolaz preko tavana i doepae se Velike ulice. A Stendal kae: Poto
komesare vie nismo uli, izaosmo i nastavismo da se uspinjemo prema tom prolazu. Kolomb, opet: Pogreno. Stendal: Mant i Trejar, hitriji od nas (Kolomb: Trejar nije bio s nama trojicom), ispriae nam sutradan da su, kada stigoe do
kapije koja vodi na Glavnu ulicu, zatekli dvojicu uvara. Stadoe da govore o ljubaznosti dveju gospoica s kojima su proveli vee. Straari ih nita ne upitae i oni utekoe. Njihova pria mi je u toj meri doarala stvarnost da ne bih umeo da kaem jesmo li Kolomb i ja izali kroz kapiju govorei o ljubaznosti tih gospoica. Kolomb: U stvari, R. K. i Mant uspentrae se na tavan gde R. K., gadno nahlaen, napuni usta sokom od sladia kako kaljem ne bi privukao panju ljudi koji

< 76 >

su pretraivali kuu. R. K. se sea hodnika koji je vodio do pomonog stepenita kojim se izlazilo na Veliku ulicu. Tamo ugledae dva oveka za koje pomislie da su policijski agenti, pa
stadoe da mirno razgovaraju poput dece zaokupljene igrom.
Stendal: Napisavi ovo, slika Drveta bratstva iskrsnu pred mojim oima. Moje pamenje se upinje da otkrije neto novo.
ini mi se da vidim Drvo slobode opasano zidiem visokim oko
dve stope, koji je bio ukraen tesanim kamenom i podravao
gvozdenu ogradu visoku pet ili est stopa. R. Kolomb uzvraa: Ne. Nije bilo nekorisno, na ovom primeru, ispitati koji e
delovi jedne prie, koji su dotad izgledali osvetljeni poput ostalih, naglo promeniti izgled i postati mrani ili nepouzdani im
neki drugi svedok svoje uspomene uporedi s naima, u toj
meri da e ustupiti mesta suprotnim crtama ili obelejima.
Stendalova uobrazilja popunila je praznine u njegovom pamenju: u njegovoj prii kao da sve zasluuje poverenje, ista svetlost obasjava sve njene strane; no, kada ih posmatramo iz
drugog ugla, otkrivamo pukotine.
I obratno, u pamenju nema apsolutne praznine, to jest podruja nae prolosti koja su u toj meri iezla iz naeg pamenja da se bilo koja slika koju na njih projektujemo ne moe zakaiti ni za jedan element uspomene, te razotkriva puku uobrazilju ili istorijski prikaz koji bi nam ostao stran. Nita se ne zaboravlja, ali bi ovaj iskaz mogao da bude shvaen
u razliitim znaenjima. Za Bergsona, prolost u celosti ostaje
u naem pamenju, onakva kakvom smo je doiveli; ali izvesne prepreke, naroito ponaanje naeg mozga, spreavaju
nas da se setimo svih njenih delova. U svakom sluaju, slike
prolih dogaaja su u naem duhu (u njegovom nesvesnom
delu) potpuno dovrene, poput stranica odtampanih u knjigama koje bismo mogli otvoriti, ak i kada ih ne otvaramo.
Po naem miljenju, naprotiv, ono to opstaje nisu, kao u nekoj podzemnoj galeriji naeg pamenja, ve gotove slike nego,
u drutvu, sve one indikacije nune za rekonstrukciju ovih
ili onih delova nae prolosti koje sebi predoavamo na nepotpun i nerazgovetan nain, pa ak mislimo i da su u celosti iilile iz naeg pamenja. Otkuda li, naime, to da kada se
sluajno naemo u drutvu ljudi koji su uestvovali u istim
dogaajima, koji su bili njihovi akteri ili svedoci istovremeno
kad i mi popunjavamo pomenute prividne praznine? To je
stoga to je, u stvari, ono to smo smatrali praznim prostorom

<R.E..>

samo pomalo neodreena zona od koje se naa misao odvratila zato to je tu nalazila malo tragova. Sada, kada nam se
precizno ukae na put kojim smo proli, ti tragovi izbijaju na
povrinu, meusobno ih povezujemo, oni se produbljuju i
sami od sebe zdruuju. Oni su, dakle, postojali, ali su bili izraeniji u pamenju drugih negoli u nama samima. Dakako, mi
rekonstruiemo, ali ta rekonstrukcija se odvija du linija koje
su ve obeleene i zacrtane drugim naim uspomenama, ili
pak uspomenama drugih. Nove slike iskrsavaju nad onim to
bi, u tim drugim uspomenama, bez njih ostalo neodreeno
i neobjanjivo, ali ne i manje stvarno. Tako, kada obilazimo stare etvrti nekog velikog grada, oseamo posebno zadovoljstvo
dok nam priaju istoriju tih ulica i kua. Sve su to novi pojmovi, ali e nam oni uskoro izgledati bliski poto se usklauju s
naim utiscima i bez muke zauzimaju mesta u ve postojeem
dekoru. ini nam se da bi ih sm taj dekor i samo on mogao
dozvati u seanje, te da je ono to zamiljamo samo razvijanje
neeg to smo ve opazili. To je zato to je slika koja se odvija
pred naim oima bila optereena znaenjem koje nam je ostalo nejasno, ali smo poneto od njega ipak raspoznavali. Priroda bi s kojima smo iveli mora nam biti razotkrivena i objanjena u svetlu celokupnog naeg iskustva, onakvog kakvo se formiralo u potonjim periodima. Nova slika, projektovana na injenice koje smo ve poznavali, otkriva nam u njima jednu i ne samo jednu crtu koja u toj slici nalazi mesta,
te zahvaljujui njoj poprima jasnije znaenje. Tako se pamenje obogauje stranim doprinosima koji se, im se ukorene
i nau svoje mesto, vie ne razlikuju od ostalih uspomena.

Udaljeni okviri i bliske sredine


Da bi pamenje drugih na taj nain ojaalo i upotpunilo nae
pamenje, potrebno je, rekli bismo, da uspomene tih grupa
budu u nekakvoj vezi s dogaajima koji ine moju prolost.
Naime, svako od nas je istovremeno lan vie grupa, manjih
ili veih. No, ako obratimo panju na najire grupe, kao to je
na primer nacija, ne moe se rei da se ona kao takva zanima za pojedinane sudbine svakog od svojih lanova, iako su
na ivot i ivot naih roaka i prijatelja obuhvaeni njenim
ivotom. Uzmimo da je nacionalna istorija verni saetak najvanijih dogaaja koji su uticali na ivot jedne nacije. Od isto-

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

rije pojedinih krajeva, provincija ili gradova ona se razlikuje


utoliko to pamti samo injenice koje zanimaju sve graane
ili, ako hoemo, graane kao lanove nacije. Da bi nam na taj
nain shvaena istorija, ak i ako je sasvim podrobna, pomogla da sauvamo i ponovo pronaemo uspomenu na neku pojedinanu sudbinu, potrebno je da pojedinac o kome je re
bude i sm istorijska linost. Zacelo, ima trenutaka za koje svi
itelji jedne zemlje zaboravljaju svoje interese, svoju porodicu, ue grupe unutar kojih se obino prostire njihov horizont.
Ima dogaaja od nacionalnog znaaja koji u isti mah menjaju ivot svih pojedinaca. No, oni su retki. Pa ipak, oni mogu svim
ljudima jedne zemlje da prue nekoliko repernih taaka u vremenu. Ali, nacija je obino previe udaljena od pojedinca da
bi istoriju svoje zemlje on posmatrao drugaije negoli kao vrlo irok okvir s kojim njegova sopstvena istorija ima sasvim
malo dodirnih taaka. U mnogim romanima u kojima se ocrtava sudbina jedne porodice ili jednog oveka malo je vano znati u koje se doba ti dogaaji odvijaju: na svom psiholokom sadraju oni ne bi nita izgubili ako bismo ih premestili iz jednog razdoblja u drugo. Zar unutranji ivot ne postaje intenzivniji ukoliko se izoluje od spoljanjih okolnosti koje
izbijaju u prvi plan istorijskog pamenja? Ako su radnju mnogih romana ili pozorinih predstava njihovi autori smestili u
razdoblje od kojeg nas deli vie vekova, nije li to najee lukavo sredstvo da bi se izbegao okvir sadanjih dogaaja i bolje uoilo u kojoj je meri igra oseanja nezavisna od istorijskih
zbivanja i vazda slina bez obzira na vreme? Ako pod istorijskim pamenjem podrazumevamo sled dogaaja iju uspomenu uva nacionalna istorija, to pamenje i njegovi okviri
ne predstavlja sutinu onoga to nazivamo kolektivnim pamenjem.
No, izmeu pojedinca i nacije ima i niz drugih grupa, uih nego to je nacija, koje i same imaju svoje pamenje i ije promene deluju mnogo neposrednije na ivot i miljenje njihovih
lanova. Ako advokat uva uspomenu na predmete koje je zastupao, lekar na bolesnike koje je leio, ako se jedan ili drugi
sea ljudi iz svoje profesije s kojima je dolazio u dodir zar on,
kada usmerava panju na sve te likove, ne prodire dublje, u
detalje svog linog ivota, i ne spominje li se tako i mnogih misli i preokupacija povezanih s njegovim negdanjim ja, sa ivotima lanova njegove porodice, sa njegovim prijateljstvima, to

< /77>

jest sa svim onim to ini njegovu istoriju? Razume se, to je


samo jedan aspekt njegovog ivota. No, kao to smo podsetili,
svaki ovek je, istovremeno ili zaredom, uronjen u vie grupa. Osim toga, svaka grupa se, u vremenu i prostoru, cepa i suava. Upravo unutar tih drutava razvija se odgovarajui broj
samoniklih kolektivnih pamenja koje neko vreme odravaju uspomenu na dogaaje koji imaju znaaja samo za njih, ali
njihove lanove zanimanju utoliko vie ukoliko je ovih potonjih manje. Dok je u velikom gradu lako zagubiti se iz tueg
vidokruga, itelji kakvog sela jedni druge neprestano posmatraju, a pamenje njihove grupe verno belei sva ona njihova dela
do kojih uzmogne prodreti, jer ona povratno deluju na itavo to
malo drutvo i doprinose njegovom menjanju. U takvim sredinama, svi pojedinci misle i seaju se zajedno. Bez sumnje, svako ima svoju taku gledanja, ali u tako tesnom odnosu i skladu
s drugima da mu je, ako se njegove uspomene izoblie, dovoljno da se postavi na stanovite drugih, pa da ih ispravi.

Konana suprotnost izmeu kolektivnog


seanja i istorije
Iz svega to prethodi sledi da se kolektivno pamenje ne
podudara s istorijom, te da izraz istorijsko pamenje nije ba
najsrenije izabran poto objedinjuje dva lana koji se meusobno suprotstavljaju u vie pogleda. Istorija je, nema sumnje, zbirka injenica koje su zauzimale najvie mesta u pamenju ljudi. No, kada se o njima ita u knjigama, predaje i ui
u kolama, proli dogaaji se biraju, porede i razvrstavaju u
skladu s potrebama i pravilima koja se nisu nametala ljudima koji su zadugo bili njihovo ivo spremite. To je stoga to
istorija obino zapoinje tamo gde prestaje predaja, u trenutku kada se ugasi ili razloi drutveno pamenje. Sve dok uspomena opstaje, nepotrebno ju je napismeno fiksirati, pa ak
nije potrebno ni fiksirati je uopte. Stoga se potreba za pisanjem istorije jednog razdoblja, jednog drutva, pa ak i jedne linosti budi tek poto su to razdoblje, drutvo ili linost
u prolosti ve odve udaljeni da bi bilo izgleda da e jo zadugo moi da se pronae mnogo svedoka koji o njima uvaju
kakvu uspomenu. Kada pamenje jednog sleda dogaaja vie
za oslonac nema neku grupu, upravo onu koja je u njih bila
upletena ili trpi njihove posledice, koja im je prisustvovala ili

< 78 >

pripovest o njemu preuzela od prvih aktera i posmatraa, kada se ono raspe u nekoliko pojedinanih duhova, zagubi u novim drutvima koja te injenice vie ne zanimaju, poto su im
zasigurno strane, tada jedino sredstvo da se takve uspomene
sauvaju jeste da se one fiksiraju napismeno u pomnom pripovedanju, poto rei i misli iezavaju, a spisi ostaju. Ako je,
da bi bilo pamenja, nuan uslov da subjekt koji se sea pojedinac ili grupa ima oseanje da se do svojih uspomena uspinje u kontinuiranom kretanju, kako bi istorija bila pamenje, budui da postoji prekid kontinuiteta izmeu drutva
koje tu istoriju ita i grupe svedoka ili aktera negdanjih dogaaja o kojima se u njoj izvetava?
Dakako, jedan od ciljeva istorije moe se sastojati upravo u
tome da prui most izmeu prolosti i sadanjosti, te da ponovo uspostavi taj prekinuti kontinuitet. No, ako moemo
dosegnuti samo sadanjost, kako oiveti struje kolektivnog miljenja koje su uzele zamah u prolosti? Pomnim radom istoriari mogu pronai i na svetlo dana izneti veliki broj krupnih
i sitnih injenica za koje se mislilo da su konano zagubljene, naroito ako imaju sree da otkriju neobjavljene memoare. Pa ipak, moe li se rei da je kada su, na primer, poetkom XIX veka bili objavljeni Sen-Simonovi Memoari francusko drutvo oko 1830. godine stvarno obnovilo kontakt, iv
i neposredan, s krajem XVII stolea i dobom Regentstva? ta
je od tih Memoara ulo u elementarne istorije, one koje ita
prilino velik broj ljudi kako bi se stvorila odreena kolektivna stanja mnjenja? Jedini efekat objavljivanja takvih knjiga
jeste to nam one pomau da shvatimo u kojoj smo meri udaljeni od njihovog pisca i onih koje je on opisivao. Nije dovoljno da nekoliko rasprenih pojedinaca posvete tom itanju
mnogo vremena i panje, pa da padnu prepreke koje nas od
tog doba dele. Izuavanje na taj nain shvaene istorije namenjeno je nekolicini strunjaka, pa ak i ako bi postojalo jedno drutvo italaca Memoara Sen-Simona, ono bi zasigurno
bilo odve ogranieno da bi moglo zanimati brojniju publiku.
Istorija koja tei da dopre do najsitnijih injenica postaje
eruditska, a erudicija je stvar kojom raspolae sasvim neznatna manjina ljudi. Ako se, naprotiv, zadovoljava uvanjem slike prolosti koja jo moe imati mesta u dananjem kolektivnom pamenju, istorija zadrava od prolosti samo ono to jo
zanima naa drutva, to jest, sve skupa, malo toga.

<R.E..>

Kolektivno pamenje se od istorije razlikuje u najmanje dva


pogleda. To je kontinuirana struja miljenja, ali taj kontinuitet nipoto nije vetaki, jer od prolosti zadrava samo ono
to je jo ivo, ili kadro da ivi u svesti grupe koja ga odrava.
Po definiciji, kolektivno pamenje ne prelazi granice te grupe. Kada zanimanje za jedno razdoblje iezne u razdoblju koje mu sledi, nije re o jednoj te istoj grupi koja zaboravlja deo
svoje prolosti: ovde, u stvari, postoje dve grupe koje dolaze
jedna posle druge. Sled vekova istorija razdeljuje u pojedine
periode, kao to se graa jedne tragedije deli u vie inova. Ali,
dok se u pozorinom komadu, iz ina u in, odvija ista radnja,
s istim likovima, koji sve do raspleta ostaju dosledni u svom
karakteru i ija se oseanja i strasti razvijaju u neprekinutom
kretanju, u istoriji imamo utisak da, iz jednog razdoblja u drugo, sve biva obnovljeno interesi u igri, duhovna usmerenja, nain suenja o ljudima i dogaajima, tradicije i izgledi
u budunosti te ako se, prividno, ponovo javljaju iste grupe, to je zato to opstaju spoljanje razdeobe koje potiu od
pojedinih mesta, imena, pa i opte prirode drutava. No, skupovi ljudi koji ine jednu istu grupu u dvama uzastopnim razdobljima su poput dva trupla koja se dodiruju svojim nasuprotnim udovima, ali ni na koji nain nisu spojena i ne tvore
uistinu jedno isto telo.
Bez sumnje, u uzastopnom nizanju generacija ne uvia se odmah dovoljan razlog da bi u jednom trenutku pre negoli u drugom bio prekinut njihov kontinuitet, poto broj roenja iz godine u godinu jedva da se menja, tako da drutvo nalikuje
onim nitima dobijenim uplitanjem niza ivotinjskih ili biljnih
vlakana, ili pre tkanini koja nastaje meusobnim preplitanjem
svih tih niti. Tano je da se vunena tkanina deli i da linije te
podele odgovaraju zavretku jednog motiva ili crtea. Da li je
tako i s nizanjem generacija? Istorija, koja se postavlja izvan
pojedinih grupa i iznad njih, ne okleva da u tok injenica unese proste razdeobe ije je mesto utvreno jednom zauvek. Tako postupajui, ona se pokorava samo didaktikoj potrebi
za shematizacijom. ini se kao da ona svaki period posmatra
kao celinu, nezavisnu od one koja joj prethodi i one koja joj
sledi, jer ona ima da obavi jedno delo dobro, ravo ili neodreeno. Sve dok to delo nije zavreno, sve dok ove ili one
nacionalne, politike religijske situacije nisu razvile sve posledice koje su sadravale uprkos dobnim razlikama, mladi lju-

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

di ba kao i stariji bie zatvoreni unutar istog horizonta. A kada je ono okonano, kada se novi zadaci ponude ili nametnu,
od toga se asa generacije koje dolaze nalaze na padini suprotnoj onoj na kojoj stoje prethodne. Ima i onih koji kasne.
No, mladi ljudi povlae za sobom i deo starijih, koji ubrzavaju korak kao da se boje da e izgubiti voz. I obratno, oni koji se lome izmeu dveju padina, ak i ako su blizu linije koja
ih razdvaja, ne vide se bolje i jedni za druge ne znaju ba kao
da su nie, jedni na jednoj, drugi na drugoj strani, to jest dublje u prolosti i u onome to vie i nije prolost; ili, rekli bismo, nalaze se na takama udaljenim jedna od druge, na krivudavoj liniji vremena.
U ovoj slici nije ba sve netano. Posmatrane iz daleka i u celini, ali pre svega spolja, osmotrene pogledom gledaoca koji
nije deo ispitivanih grupa, injenice na taj nain postaju podlone razvrstavanju u uzastopne i meusobno razdvojene celine, pri emu svako razdoblje ima svoj poetak, sredinu i kraj.
Ali kao to, kako bi bile jasno uoljive, crte rasute u grupi
usredsreuje i prenosi na neki pojedinani lik, istorija koja se
zanima pre svega za razlike i suprotnosti prenosi i usredsreuje na jedan interval od nekoliko godina preobraaje koji se,
u stvari, obavljaju u mnogo duem vremenu. Mogue je da sutradan po nekom dogaaju koji je potresao, delimino razorio i obnovio strukturu drutva zapone nov period. No, to
emo razbrati tek kasnije, kada jedno novo drutvo bude iz
sebe oslobodilo nove resurse i pred sebe postavilo nove ciljeve. Istoriari ne mogu ozbiljno uzimati ove linije podele i umiljati da su ih opazili i oni koji su iveli u godinama koje oni izuavaju, poput onog lika iz burleske koji uzvikuje Danas zapoinje stogodinji rat!. Ko zna nee li se, sutradan po kakvom ratu ili revoluciji koji su otvorili provaliju izmeu dva ljudska drutva, ba kao da je jedna prelazna generacija iezla, mlado drutvo ili mladi deo drutva, u saglasnosti s njegovim starijim delom, zaokupiti pre svega brisanjem tragova tog preloma, pribliavanjem meusobno najudaljenijih generacija i, uprkos svemu, odravanjem kontinuiteta razvoja? Drutvo mora da ivi,
pa ak i kada su drutvene ustanove duboko promenjene, a
naroito kada se to dogodi, najbolji nain da se one ukorene
jeste da se podupru svim onim to je mogue povratiti iz tradicije. Tada se, sutradan po takvim krizama, ponavlja: treba ponovo zapoeti tamo gde smo bili prekinuti, treba se vratiti na

< /79>

gradilite. I doista, neko vreme ljudi umiljaju da se nita nije


promenilo poto je nit kontinuiteta ponovo svezana. Ta iluzija, koje e se oni brzo osloboditi, omoguie bar da se iz jedne
etape pree u drugu a da kolektivno pamenje ni u jednom
trenutku nema oseaj da je bilo prekinuto.
U stvari, u kontinuiranom razvoju kolektivnog pamenja nema, kao u istoriji, jasno povuenih linija podele, ve samo nepravilnih i neizvesnih granica. Sadanjost (shvaena kao neto
to se protee u odreenom trajanju, onom koje zanima dananje drutvo) ne suprotstavlja se prolosti kao to se meusobno razlikuju dva susedna istorijska perioda. Jer, prolost vie ne postoji, dok su za istoriara pomenuta dva perioda podjednako stvarna. Pamenje jednog drutva prostire
se sve do take do koje se moe prostirati, to jest do granice na
kojoj dostie pamenje grupa od kojih je ono sastavljeno. Tako, znatnu koliinu bivih dogaaja i likova ono ne zaboravlja
zato to spram njih pokazuje zlu volju, odbojnost, odvratnost
ili ravnodunost, ve stoga to su grupe koje su uvale njihovu uspomenu iezle. Kada bi trajanje ljudskog ivota bilo dva
ili tri puta due, polje kolektivnog pamenja, mereno jedinicima vremena, bilo bi prostranije. Osim toga, nije ba oigledno da bi to proireno pamenje bilo i bogatije ako bi se drutvo sputano tolikim tradicijama tee razvijalo. Isto tako, kada bi ljudski ivot bio krai, kolektivno pamenje koje bi pokrivalo jedno ue razdoblje moda i ne bi bilo osiromaeno, jer
bi se u tako rasterenom drutvu promene odvijale veoma
brzo. U svakom sluaju, poto se pamenje jednog drutva polako troi, u meri u kojoj njegovi pojedinani lanovi, a naroito oni stariji, iezavaju ili se usamljuju, na ivicama koje
obeleavaju njegove granice ono ne prestaje da se preobraava, pa se i sama grupa bez prestanka menja. Teko je, uostalom, rei u kojem je trenutku jedna kolektivna uspomena
iezla, te da li je konano iilila iz svesti grupe, jer da bi je
se uvek moglo ponovo pronai dovoljno je da bude ouvana u jednom ogranienom delu drutvenog tela.

likovati istoriju Francuske, Nemake, Italije, ili pak istoriju ovog


ili onog perioda, ove ili one oblasti, grada (pa ak i pojedinca).
Istoriarevom poslu esto se prebacuje onaj viak specijalizacije i preterana naklonost podrobnom izuavanju koje se
odvraa od celovitosti i, na neki nain, deo smatra celinom.
No, razmotrimo ovu stvar poblie. Ono to u oima istoriara opravdava ova podrobna istraivanja jeste tvrdnja da e nagomilavanje pojedinosti uroditi celinom, da e se ta celina pridodati drugim celinama, te da u sveukupnoj slici koja e proizai iz svih tih deliminih zbrajanja nita nije podreeno niemu, sve su injenice podjednako zanimljive i svaka od njih
u istoj meri zasluuje da bude otkrivena i opisana. No, takvo
miljenje potie otuda to se ne postavlja na stanovite ni jedne od stvarnih i ivih grupa koje postoje, ili ak koje su postojale, a za koje, naprotiv, sva mesta i sva razdoblja ni izdaleka nisu od istog znaaja, poto na njih ne deluju na isti nain. Ali, istoriar namerava da bude objektivan i nepristrasan.
ak i kada pie istoriju svoje zemlje, trudi se da objedini skup
injenica koji e moi da bude pridodat drugom skupu, to
jest istoriji neke druge zemlje, tako da izmeu jednog i drugog skupa ne bude nikakvog prekida kontinuiteta, te da u
celovitoj slici istorije Evrope ne nalazimo spoj vie nacionalnih pogleda na injenice, nego pre niz i sveukupnost injenica onakvih kakve jesu, ne u oima ove ili one zemlje ili grupe
nego nezavisno od bilo kakvog grupnog suda. Od toga asa
su, u takvoj slici, same podele koje razdvajaju pojedine zemlje zapravo istorijske injenice u istom smislu u kojem su
to i sve ostale injenice. Sve se, dakle, nalazi na istoj ravni.
Istorijski svet je poput okeana u koji se ulivaju sve delimine
istorije. Ne udi stoga to se u poetku razvoja istorije, pa i u
svim potonjim epohama, pomiljalo na pisanje sveoptih istorija. To je prirodno usmerenje istoriarskog duha, ali i kobna
strmina na koju e biti povuen svaki istoriar ako ga skromnost ili manjak daha ne zadre u okviru uih istraivanja.
Istorija se moe prikazati kao univerzalno pamenje ljudskog
roda. No, univerzalnog pamenja nema. Svako kolektivno
Istorija kao slika dogaaja,
pamenje ima za oslonac jednu grupu ogranienu u prostoru
kolektivna pamenja kao arita tradicije i vremenu. Sveukupnost prolih dogaaja moe se objediniti
Postoji, naime, vie kolektivnih pamenja. To je druga odlika na jednoj jedinoj slici samo ako ih razdvojimo od pamenja
po kojoj se ona razlikuju od istorije. Istorija je nedeljiva, pa se grupa koje su uvale njihovu uspomenu, ako preseemo vemoe se rei da postoji samo jedna istorija. Zacelo, moemo raz- ze kojima su se oni drali za psiholoki ivot drutvenih sredi-

< 80 >

<R.E..>

na u kojima su se zbili, ako zadrimo samo njihovu hronoloku i prostornu shemu. Vie nije na stvari oiveti ih u njihovoj
stvarnosnosti, ve ih ponovo staviti u okvire u koje istorija
rasporeuje dogaaje, u okvire koji ostaju spoljanji u odnosu na same grupe, te ih definisati suprotstavljajui jedne drugima. To bi znailo da se istorija zanima pre svega za razlike
i ne obazire na slinosti bez kojih, meutim, ne bi bilo pamenja, poto se seamo samo injenica kojima je zajednika crta to to pripadaju istoj svesti. Uprkos raznovrsnosti mest i
vremen, istorija svodi dogaaje na naizgled meusobno uporedive lanove, to joj omoguuje da ih povee jedne s drugima, kao varijacije na jednu ili nekoliko tema. Samo tako ona
uspeva da nam predoi skraenu viziju prolosti, prikupljajui u jednom trenutku, simbolizujui u nekoliko naglih promena lagane kolektivne tokove razvoja. Upravo na taj nain
nam ona predoava njihovu jedinstvenu i celovitu sliku.
Da bismo, nasuprot tome, stekli predstavu o kolektivnim pamenjima, zamislimo ta bi bila istorija naeg ivota ako bismo
se, dok je pripovedamo, zaustavljali svaki put kada se setimo grupe kroz koju smo proli da bismo je razmotrili u njoj
samoj i ispriali sve to o njoj znamo. Tu ne bi bilo dovoljno
razlikovati nekoliko celina: nae roditelje, kolu, gimnaziju,
nae prijatelje, kolege, drutvene veze, pa i ovo ili ono politiko, versko ili umetniko drutvo s kojim smo mogli biti povezani. Te velike razdeobe su zgodne, ali odgovaraju jednom
jo spoljanjem i pojednostavljenom pogledu na stvarnost.
Ta drutva obuhvataju mnogo manje grupe, koje zauzimaju
samo deo prostora, pa smo u dodiru bili samo s jednim lokalnim odsekom ove ili one meu njima. One se preobraavaju
i segmentiraju, tako da se ak i kada se ne pomeramo, kada ne izlazimo iz jedne grupe deava da, laganim ili brzim
obnavljanjem svojih lanova, ona u stvari postaje druga grupa koju malo zajednikih tradicija povezuje s njenim prvobitnim lanovima. Tako, ivei dugo u istom gradu, imamo novih
i starih prijatelja, pa ak i unutar jedne iste porodice sahrane, venanja i roenja predstavljaju niz uzastopnih polaznih taaka i novih poetaka. Dakako, te novije grupe katkad
su samo potpodele jednog drutva koje se proirilo i razgranalo i na koje su se nakalemile nove celine. Meutim, mi u njima raspoznajemo razdvojene zone, pa kada prelazimo iz jedne u drugu, kroz na duh ne prolaze iste struje miljenja i isti

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

nizovi uspomena. To znai da veina tih grupa, ak i kada nisu kao to je Lajbnic govorio stvarno razdeljene, predstavljaju ipak neku vrstu drutvene grae beskrajno deljive po
najraznovrsnijim linijama.
Razmotrimo sada sadraj tih mnogostrukih kolektivnih pamenja. Neemo rei da, za razliku od istorije, ili, ako hoemo,
istorijskog pamenja, kolektivno pamenje pamti samo slinosti. Da bi se moglo govoriti o pamenju, potrebno je da
delovi perioda na koji se ono prostire budu u izvesnoj meri
diferencirani. Svaka od tih grupa ima svoju istoriju, u kojoj
razlikujemo pojedine linosti i dogaaje. No, ono to nam pada u oi je injenica da, u pamenju, slinosti izbijaju u prvi
plan. U trenutku kada sagledava svoju prolost, grupa jasno
osea da je ostala ista, te stie svest o svom identitetu u vremenu. Kao to rekosmo, istorija die ruke od tih intervala u
kojima se naizgled nita ne dogaa, za kojih se ivot ograniava na puko ponavljanje, u neznatno razliitim formama, ali
bez sutinske promene, bez prekida i poremeaja. No, grupa
koja ivi najpre i naroito za samu sebe tei da ovekovei oseanja i slike koje tvore supstancu njenog miljenja. Tada u
njenom pamenju najvie mesta zauzima proteklo vreme za
kojeg je nita nije iz temelja izmenilo. Tako, dogaaji koji se
mogu zbiti u jednoj porodici i razliiti postupci njenih lanova na emu bi se insistiralo kada bi se pisala porodina
istorija svoj puni smisao s gledita te porodice crpu iz toga to srodnikoj grupi omoguuju da pokae da ona zaista ima
svojevrsnu ud, razliitu od sviju drugih grupa, ud koja se ne
menja. Ako, naprotiv, kakav dogaaj, inicijativa jednog, odnosno nekolicine njenih lanova ili, najzad, spoljanje okolnosti unesu u ivot grupe neki nov element, nespojiv s njenom
prolou, rodie se jedna druga grupa, sa sopstvenim pamenjem, u kojoj e o onome to je prethodilo toj krizi preostati
samo nepotpuna i zbrkana uspomena.
Istorija je slika promena, pa je prirodno to ona ivi u uverenju da se drutva neprestano menjaju, jer svoj pogled upravlja na celinu, a i zato to jedva da ne proe godina a da se,
u nekoj oblasti te celine, ne zbije kakav preobraaj. A poto
je, za istoriju, sve meusobno povezano, svaki od tih preobraaja mora delovati i na druge delove drutvenog tela i, ovde ili onde, pripremiti novu promenu. Niz istorijskih dogaaja je naizgled diskontinuiran, budui da je svaka injenica od

< /81>

one koja joj prethodi ili, pak, sledi razdvojena intervalom za


kojega se moe misliti da se ne deava nita. U stvari, oni koji
piu istoriju i zapaaju pre svega promene shvataju da je,
ne bi li se prelo s jedne na drugu, potrebno da se razvije niz
preobraaja iji istorija samo zbir uoava (u smislu integralnog rauna), ili konani rezultat. Taka gledanja istorije je takva zato to ona grupe posmatra spolja i obuhvata prilino
dugo trajanje. Nasuprot tome, kolektivno pamenje jeste grupa viena iznutra i u toku razdoblja koje ne prelazi prosean
ljudski vek, a esto je i znatno krae. Ono grupi predoava sliku nje same koja se, zacelo, razvija u vremenu, poto je re o
njenoj prolosti, ali na takav nain da u tim uzastopnim slikama grupa uvek prepoznaje sebe. Kolektivno pamenje je slika slinosti, pa je prirodno da ivi u uverenju da grupa opstaje, i to neizmenjena, zato to svoju panju ono upravlja na grupu, te da ono to se promenilo jesu njeni odnosi i kontakti s
drugima. Poto je grupa uvek ista, promene treba da budu
vidljive: promene, to jest dogaaji koji su se zbili u grupi, same se razreavaju u slinostima, jer izgleda da im je uloga da
u razliitim vidovima razviju istovetan sadraj, to jest razliite
osnovne crte same grupe.
Uostalom, kako bi pamenje bilo uopte mogue, i nije li paradoksalno teiti ouvanju prolosti u sadanjosti, ili pak sadanjost uvesti u prolost, ako tu doista nisu na stvari dve zone istog podruja, te ako grupa, u meri u kojoj se vraa samoj
sebi gde, seajui se, stie samosvest i izoluje se od drugih

ne bi teila da se zatvori u srazmerno nepokretnu formu?


Bez sumnje, ona podlee iluziji kada veruje da slinosti odnose prevagu nad razlikama, ali joj nije mogue da to shvati
jer se slika koju je neko o sebi imala polako preobrazila. No,
neka se okvir proiri ili suzi, ni u jednom trenutku on ne biva razbijen, pa se moe uvek dopustiti da je grupa samo, malo-pomalo, upravljala panju na one svoje delove koji su neko stajali u drugom planu. Bitno je to da crte kojima se ona
razlikuje od drugih opstaju, te da su utisnute na celokupan
njen sadraj. Nije li tano da kada smo primorani da se od
neke od tih grupa odvojimo, ali ne na neko vreme, nego zato
to se grupa rasipa, to njeni lanovi iezavaju, to je dolo
do promene mesta, ivotnog puta, naklonosti ili verovanja, pa
smo primorani da joj kaemo zbogom nije li, dakle, tano
da, kada se tada prisetimo svog onog vremena to smo ga u
grupi proveli, sve nam te uspomene u jednom komadu naviru, u toj meri da nam se katkad ini da su one najstarije zapravo najblie ili, pre, sve one bivaju obasjane ravnomernom
svetlou, poput predmeta koji tek to nisu zajedno potonuli
u sumrak...

Preuzeto iz: Maurice Halbwachs, La Mmoire collective,


Presses Universitaires de France, Paris, (1950) 1968, str. 35-79.

Moris Albva (Maurice Halbwachs, 1877-1945), Bergsonov


uenik na Ecole Normale Superieure, jedan od najznaajnijih lanova tzv. francuske socioloke kole, koju je na prelomu
vekova oformio Emil Dirkem oko asopisa Anne sociologique; bio je blii marksizmu od ostalih dirkemovaca. Bavio se
sociologijom saznanja, nainom ivota pojedinih drutvenih
klasa i problemom samoubistva. Njegovi najznaajniji radovi
posveeni su socijalnoj uslovljenosti percepcije prostora i vremena. Drugi vaniji radovi: Radnika klasa i nivoi ivota (1913),
Socijalna morfologija (1938), Skica za jednu psihologiju drutvenih klasa (posthumno, 1964), Drutveni okviri pamenja (1925),
itd. Pogubili su ga nacisti kao pripadnika francuskog Pokreta
otpora. A. M.

< 82 >

<R.E..>