I

LIRSKI INTERMECO
PROLOG
Moja patnja, moja tuga
I bol u toj knjizi stoje:
Otvori li knjigu ovu,
Otvorie srce moje.
Nekada jedan vitez je bio
utljiv i setna oka.
Veno je snev i sve se krio,
I lut troma kroka.
On bee smeten, drvenjak pravi,
Spotic bi se, i gde se javi
Sve cure kikou s boka.
Kod kue esto, u sobi tamnoj,
Sedeo je m ek,
Pruao ruke u enji plamnoj,
A rei ne bi rek,
Ali u nemu pono i kasnu
uo bi svirku i pesmu strasnu,
I s vrata kucanje neko.
To njemu kradom dola bi vila
U velu k pena to je;
I sva k jedna rua je bila,
A s nje dragulji siplju boje,
Po njedru joj se zlatna vlas vije,
Oko joj slatkim pozdravom grije.
Tu zagrle se njih dvoje.
Vitez je grli svim arom grudi,
Sad je drvenjak plam vreo;
Sanja se budi, bled mu lik rudi,

I stidni posve je smeo.

Vragolan vila opi ga cela,
Tiho po glavi spusti mu bela
Svoj beli dragulja veo.
U dvoru ara, gde kristal strepi,
Sada je vitez bio;
Kao kip stoji, gleda i slepi
Od bleska to se svud lio,
No ipak uza nj nimfa je bila
Vitez je enik, a neva vila;
Tu citre zvoni zvuk mio.
To njene druge sviraju mlade,
I s pesmom kolo se vije;
Vitezu s uda i um se krade,
Pa vre nimfi se svije.
No zaas zgasnu sve ari plamne,
I snova vitez sred svoje tamne
Pesnike sobe sam bdije.

1
U divnom maju, kad svaki
Cvet je ruin ar,
Tada je u srcu mome
Planuo ljubavi ar.
U divnom maju, kad svaki
Ptiji je zvonio poj,
Tada sve elje i enje
Ja sam izrek njoj.
2
Iz mojih suza niu
Mnogi cvetovi sjajni,
A hor se slavuja stvara

Od uzdisaja tajni'.
Pa ako voli me, draga,
Sve cvee nek je tvoje,
I pod prozorom tvojim
Nek hor slavuja poje.
3
Volio sam ruu, ljiljan, sunce jasno,
Volio sam nekad zanosno i strasno;
Sad ne volim vie, ja sad volim jednu,
Volim onu mednu, onu slatku, ednu,
Jer je ona sama milja izvor celi,
I sunce i rua i moj ljiljan beli.
4
Kada gledam oi tvoje,
Sav bol i jad minu ti'o;
No kad ljubim usne tvoje,
Ja sam posve zdrav i io.
Kad na tvoja nedra panem,
Raj nada mnom pone sjati;
No kad ree: "Ja te ljubim!"
Moram gorko zaplakati.
5
Skoro sam u snu gled tvoj lik drag,
Putem gde umi jablanova red.
K aneo je tako lep i blag,
No ipak tako bon i tako bled.
Jo samo usne rude ti, no taj
Grimiz e skoro smrt zbrisati s njih,
Ugasie se sav nebesni sjaj
to blago greje ispod vea tih.

6
Prisloni lice uz moje lice, i tada
Suze e skupa se liti.
I vrsto srce priljubi srcu, i tada
dva plama skupa e biti.
I kad se u taj veliki plamen slije
Tih suza reka vrua,
I kad te silno zagrlim, ja u umreti
S ljubavi i eznua.
7
Ja u u au ljiljana
Utopit s duom ar ceo,
A pesmu o mojoj dragoj
Pevae ljiljan beo.
No pesma drhtati mora
K poljub usna joj strasni,
to mi ga darova negda
U as slatki i krasni.
8
Nepomino, tamo gore.
Na visini zvezde stoje;
Vekovima gledaju se
S nemim bolom enje svoje.
One zbore jedan jezik
Tako bogat, tako mio;
No nijedan filologa
Jo ga nije razumio.
No ja sam ga nauio
I pamtiu njega trajno;
Gramatika za nj mi bee
Moje drago lice sjajno.

9
Na kril'ma pesme ove
Na dalek hajdemo put,
Na ale Gangesove,
Gde divni ja znadem kut.
Tu bujna bata je neka
Gde trepti meseca sjaj,
Tu vernu sestricu eka
Cvet lotov u zagrljaj.
Na zvezda jato se sjajno
Smeka ljubica cvet;
A rue apuu tajno
Mirisnih bajaka splet.
Gazela prislukuje.
I skae radosni skok;
A u daljini se uje
Svetene reke tok.
Pod palmu tu emo pasti
Na ilim mirisan,
I piti ljubavne slasti
I blaen snevati san.
10
Lotova rua strepi
Pred sunanijem sjajem,
Pa glave klonule sanja
i eka no s uzdisajem.
Mesec je ljubavnik njeni,
On sjajem budi je i krepi,
I pred njim otkriva ona
Sve tajne nedara lepi'.

I cveta, i gori, i blista,

i u vis gleda iz dola;
Mirie, plae i drhti
S ljubavi arke i bola.

11
U reci, u lepoj Rajni,
U val kristalu samom,
Keln se ogleda sjajni
Sa svojim ogromnim hramom.
U hramu ikona stoji
Na zlatnom slikana platnu;
U pusto leta moji'
Svetlost je sipala zlatnu.
Aneli i ruice
Lebde svrh Gospe blage;
Oi joj. usne i lice
Ba k u moje drage.
12
Ne ljubi me, ne ljubi me,
No to mene malo kolje
Pogledam li lik tvoj samo,
Ja sam k kralj dobre volje.
Ti me mrzi, posve mrzi
Tako tvoje usne zbore:
No daj da ih ljubim samo
Pa me mrzi i jo gore.
13
Ne kuni se, samo ljubi,
La je kletva ena svije',
Tvoja re je slatka, ali
Tvoj poljubac slai mi je!
On mi u te veru stvara,
Re je prazni um i para.

O kuni se, samo kuni,

Sve verujem to e rei!
Ja na tvoja nedra padam
I verujem u svoj srei:
Ljubie me nad sva blaga,
Veno i jo due, draga.
14
Ja oima moga cveta
Stvaram nize kanconeta:
Usnicama zvonke, fine
Madrigale i tercine;
Licu to ga lepeg nije,
Stvaram stance najdivnije;
A da moja draga ima
Jedno srce u grudima,
Ja bih njemu, sretan ceo,
Jedan lepi sonet spleo.
15
Taj svet je glup i slep je sasvim,
I svakog dana je gori,
O tebi, moje lepo dete,
Ravo sudi i zbori.
Taj svet je glup i slep je sasvim,
Ne zna te dobro jote;
On ne zna kako slatko gori
Tvoj poljub pun milote.
16
Reci meni, moja draga,
Zar ti nisi slika snova,
Kakvu leti, u dan vreo,
Stvara mata pesnikova?
No ne, take usne, taki
Sjaj arobni oka tvoga,
Tako slatko dete nije

Delo ara pesnikoga.

Vasiliske i vampire,
I adaje, uda stara,
Te zle zveri basnoslovne,
To pesnika vatra stvara.
Ali tebe i podmuklost
Tvoju, tvoj lik nean vazda,
I taj lani pogled smerni,
To pesniki ar ne sazda.
17
Sva k bela pena vala
Blista moja draga smerna,
Sad je ona izabrana
I tuincu ljuba verna.
Srce, ti se ne alosti,
Spram nevere mirno budi;
Trpi, snosi i oprosti
Sve to miloj slatkoj ludi.
18
Ja nisam kivan, iako kida se dua vajna,
Ti veno izgubljena moja, nisam kivan.
Ma kako da s tebe trepti briljanta blesak divan,
U no tvog srca nijedna ne pada traka sjajna.
Ja sam to davno znao. Ta u snu videh te jednom,
I no ja mranu videh U tvome srcu lednom,
I videh kako ti srce izgriza zmija naga,
I videh kako si bedna, beskrajno bedna, draga.
19
Da, bedna si. I ja bedan sam k i ti;
Mi emo oboje uvek bedni biti.
Sve dok ne legnemo dole u grob ledni,
Mi emo oboje, draga, biti bedni.
Oko usana tvojih podsmeh vidim hudi;
Vidim gde oholost nadima ti grudi
i vidim gde prkos iz oka ti sija,

No ipak si bedna, bedna kao i ja.

Jer s usna ti dre i skriven bol ljuti,
Pritajena suza sjaj ti oka muti,
Tajni uzdah cepa gorde grudi tvoje;
Moja draga, mi smo bedni obadvoje.
20
Flaute i violine
Zvone i bubanj bije;
Tu moje lepe drage.
Svadbeno kolo se vije.
Flaute i violine
Uz trube i bubanj zvone;
Dok uz to anelci dobri
S uzdahom suze rone.

21
Tako je svaki spomen zaborav skrio
Da sam ja dugo tvog srca vladar bio,
Srca to tako lano i slatko bije,
Lanije nita i slae na svetu nije.
Tako ni ljubav ni bole ne pamti vie
to mi u srce samrtni emer slie.
Ne znam bee li ljubav vea ili bol vreo?
Samo znam da sam jednako s oboje mreo.
22
I kad bi ljubice male
Bol moga srca znale,
Sa mnom bi plakale one
Da rane blae mi bone.
I kad bi slavuj u lugu
Znao za moju tugu,
Pesme bi zapev lepe,
to tee i srce krepe.
I kad bi suze mi tajne
Zvezdice znale sjajne,

S neba bi sletile dole

Da moje ublae bole.
No ne zna te jade,
Njih samo jedna znade,
Ta jedna a sama to je
Rastrgla srce moje.
23
to tako lepe rue blede,
O, reci, draga, to ute?!
to ljubiice suzno glede
I bolno u travi ute?
to sada tako pesme setne
U nebu eva poje?
to li iz biljke bije cvetne
K zadah leine koje?
to tako hladno iznad luga
Sunana svetli traka?
to li je zemlja sva k tuga,
I pusta, k grobna raka?
to me i sama tuga cepa,
I to sam mraan k sene?
Zato si, reci, moja lepa,
Ti ostavila mene?
24
Silu ti priae oni,
Silna je optuba tekla!
No moju duu to mui
Ta druba nije ti rekla.
Vano su pravili lice,
I glavom klimali s tijem;
Opakim stvorie mene,
A ti im verova svijem.
Ali najgore to je,
To vee ne znade vajno;
Najgore i najlue ja sam

U srcu nosio tajno.

25
Cvetala je lipa, slavuj klic jasno,
Smejalo se sunce radosno i vedro;
Ti zagrli mene i poljubi strasno,
I pritisnu vrsto na plameno nedro.
Lie pada, muklo gavran graknu lugom,
Mrzovoljno sunce U tamu se zavi;
Mi rekosmo: "Zbogom!" hladno jedno drugom.
I uz otmen naklon ti kolence savi.
26
Mi smo se voleli zanosno i slepo,
I slagali ipak uzorno i lepo,
Igrasmo se esto "supruga i ene",
I ne besmo ipak glave razbijene.
Klicali smo skupa, alili se krasno,
I ljubili neno i grlili strasno.
Na koncu u dejoj radosti i sjaju
Mi se "sakrivae" igrasmo po gaju;
I skrivanja naa tako veta bie
Da se nigda, draga, ne naemo vie.
27
Ti najdue si me verno
Volela, brinu se za me;
Sred moje bede. i ame
Ti si me teila smerno.
Ti me u danima mutnim
Opskrbi piem i jelom,
Novcem, rubljem, odelom,
I najzad, i listom putnim.
Nek te bog dugo jote
Od ege i zime titi,
Nek nikad ne udeli ti
K meni 'vake milote.
28

Zemlja dugo tvrda i nehatna osta,

No maj cvetni doe, pa izdana posta:
I sve klie. sve se smeje i veseli,
Samo moje srce smejanja ne eli.
Mala zvonca zvone, sjaju dole cvetne,
Kao u bajkama zbore tice sretne;
No taj govor meni nimalo ne godi,
Ja svud bedu vidim kud me staza vodi.
Ta gomila sveta dosadom me kinji,
I drugovi sami teret su mi sinji;
A ta je sva meni stoga dola ama
to se moja draga sad zove "madama".
29
I dok sam ja dugo dangubio, sanj.
Po tuini lut i sve kera ganj.
Mojoj dragoj bee dosadno zacelo,
Pa ti ona skroji venano odelo,
I k mua neno zagrli cvet mio
Momka to je gluplji od svih glupih bio.
Kako li je mila, lepa, moja draga!
Jo preda mnom lebdi njena slika blaga;
Oi joj ljubice, a lik rue rane,
Ona jo jednako cveta u sve dane.
Pa da se udaljim od takoga cveta,
To najvea glupost bee ovog sveta.
30
Oi su joj ljubiice rane,
Lice rujne rue neuzbrane,
Ruke male do dve bele lale;
Jo sve cveta moje edo belo,
Samo svelo srce joj je celo.
31
Svet je tako divan i svod plav i mio,
I vetrii viju tako blago, ti'o,
I cvetovi mau po luci i kosi.
I sjaju i trepte u jutarnjoj rosi,

I gde pogled roni, svuda pesma zvoni,

Pa ipak u grobu ja bih leat hteo,
I uz jednu mrtvu dragu svit se ceo.
32
Kada te jednom sudbina spremi
U grob pun mraka i studi,
Ja u ti tada si u grob nemi
I svit se uz tvoje grudi.
Ja ljubim tebe i grlim jako,
A ti sva nema n ledna!
Ja jecam, drhtim, pa i sam tako
Postajem leina jedna.
Ustaju mrtvi, gluho ih doba
Zove; na igru svi hrle;
Mi ostajemo pod svodom groba,
I tvoje ruke me grle.
Ustaju mrtvi, dan sudnji svije'
Zove svetlosti i tami;
No nama stalo ni za im nije,
Mi mirno leimo sami.
33
Bor usamljen na severu
Stoji navrh gola brega.
Drema mu se; belim platom
Led sa snegom ogre ga.
On o jednoj palmi sanja
Sred istone daljne strane,
to samotna nemo tui
Navrh stene usijane.
34
(Um zbori:)
O, kada bih podnoica bio
Kuda hodi moja draga ljupka!
Tuio se ne bih, pa vek cio
Da me gazi i nogama tupka.

(Srce zbori:)
O, da sam joj jastui, kraj stola
Gde joj igle zabodene stoje,
Kada bi me ne znam kako bola,
Bod bi bio radovanje moje.
(Glas pesme zbori:)
O, kada bih list hartije bio
Pa da sluim za papijot njeni!
Na uho bih apnuo joj ti'o
Sve to ivi i die u meni.
35
Otkad sa mnom draga nije,
Ne smijem se kao prije;
Mnogi bear alu zbija,
Ali ja se ne nasmija'.
Otkad sam je izgubio,
Ja ni suza nisam lio.
Srcem nosim tugu mnogu,
No plakati ja ne mogu.
36
Iz mojih golemih bola
Malene pesme se roje,
Pa zvonkih krila lete
Sve srcu drage moje.
No meni tune se vrate
I ute k stena nage,
I nee da kau ta su
Videle u srcu drage.
37
U nedeljnom odelu
Kroz umu filistri jure,
Kliu, k jarad skau,
I slave ari nature.
mirkavim oima motre
Kako sve cveta lepo;
Vrabaca pesmu siu

Dugim uima slepo.

No ja zastirem okna
Zastorom crne oje;
Na posetu mi stiu
I obdan aveti moje.
Stara se ljubav javlja,
Iz carstva smrti se budi;
Uza me sedne i plae
I moje gane grudi.
38
Slike pokojnih dana
Iz svoga ustaju groba,
I pokau mi u tvojoj
Blizini ivljeno doba.
Snatrei obdan sam lut
Po ulicama svijem;
U udu svet me je gled,
Ja bejah tuan i nijem.
Nou je bolje bilo,
Sokaci pusti i samo
Ja sm sa svojom senkom
Lut sam tamo i amo.
Uz bat koraka tromih
Ja bih most preao stari;
Kroz oblak mesec se javlja
I hladna pogleda zri.
Zurei gore, pred tvoju
Kuu bih stao doli,
U tvoje prozore gled,
Dok srce tite mi boli.
Ja znam, ti esto iz okna
Gleda gde ja, sa svojim
enjama, na meseini,
Kao stub jedan stojim.

39
Momak devojku ljubi,
No ova drugom je sklona;
Taj drugi voli drugu
I s ovim vena se ona.
Za inat devojka poe
Za prvog oveka to ga
Na putu srete, i momak
Vrlo je tuan stoga.
To ti je stara pesma,
No veno nova i mlada,
I kom se desi tom srce
Puca na dva komada.
40
Kada ujem pesmu to je
Nekad moja draga poja,
U vihoru divljih bola
Kidaju se prsa moja.
Jedna tamna, mutna enja
Na gorske me goni vise,
Tu beskrajni moj bol tajni
U suzama istopi se.
41
Snevah o edu kraljevskom,
Lice joj je suzno i svelo;
Pod granjem lipe seah s njom,
I mi se grljasmo vrelo.
"Ja neu presto oca tvog,
Niti mu krunu jasnu,
Ja neu skiptra kraljevskog,
Ja hou tebe krasnu."
"Zaludu", ree glas joj mek,
"Ta mene grob je skrio,
I doi u ti nou tek,
Jer ti si tako mi mio."

42
daleko na sinje more
Mi smo plovili, draga,
U lakom amcu sami;
No bee tiha i blaga.
duhova ostrvo lepo
U meseini je bilo.
Tu se uz slatke zvuke
Magleno kolo vilo.
Vilo se tamo i amo.
Dok svirka sve slae zvoni;
I mi minusmo dalje,
Neuteeni i boni.
43
Stara mi bajka snenom
Sve rukom mae, i poj
Tu zvoni, sa svirkom nenom
O zemlji arobnoj,
Gde krupni cvetovi redom
U pozni eljkuju sjaj,
I gledaju se gledom
Blagim i ednim k raj;
Gde zbore stabla cela
K hor gde peva les,
I ubor uje se vrela
K svirka uz laki ples;
I pesme ljubavne zvone
to jo ih ne u sluh tvoj,
Pa ti sva dua tone
U enji sladosnoj.
O, da ja do mogu tamo
Pa s vrela radosti pit,
I lien svih patnj samo
Slobodan, blaen bit.
Vaj, esto u snu spram mene

Taj sree sine kraj,

No poput prazne pene
U zorin iezne sjaj.
44
Ljubio sam te i ljubim jote,
Pa nek se srui svet ceo,
Iz rujina e moje milote
Buknuti plamen vreo.
45
U svetloj letnjoj zori
Po bati usamljen grem;
Cvet svaki ape i zbori.
No ja koraam nem.
Cvet svaki ape po leji
I bolno alje mi gled:
"Ne budi zao nam seji,
Ti turobnie bled".
46
Moja se ljubav svetli
U tmurnoj svetlosti, setnoj,
K tuna, sumorna pria
Priana u noi letnjoj.
"U bati arobnoj smo
Boravi drago dvoje;
Sjaj meseine blista,
Sa grana slavuj poje.
Kao kip moma stoji.
A klei vitez plavi.
Moma se u beg dade
Iz este div se javi.
U krvi posrnu vitez,
S klecanjem kui div mie."
Kad ja sahranjen budem,
Tad je kraj ove prie.
47

Oni su kinjili mene,

Gnjevu me gone bledom,
Jedni ljubavlju svojom,
A drugi mrnjom i jedom.
Moj su hleb trovali, otrov
U au lili mi redom,
Jedni ljubavlju svojom,
A drugi mrnjom i jedom.
No ona to me kinjila,
Muila vie od svije'
Nikad me mrzila ona
I nikad ljubila nije.
48
arko se leto smeje
Sa jagodica tvoji';
U tvome srcu malom
Studena zima stoji.
No, moja draga, skoro
To e se drukije zbiti!
Na lice zima e doi,
A leto U srcu biti.
49
Kad se rastaju dvoje,
Oni se rukuju tad,
I stanu plakat i dugo
uz gorki uzdiu jad.
Mi nismo plakali, draga,
Nit' rekli "ah!" ni "vaj!"
Kasnije suze su dole
I gorki uzdisaj.

50
Oni seahu uz aj i o ljubavi
Rei je palo sila.
Gospoda behu od ukusa, a gospe
Od nena uvstva i mila.

"Ljubav platonska mora biti!" savetnik suvi

Ree a vaan sasvijem.
Ironino se osmehnu savetnikovica,
No ipak uzdahnu s tijem.
Kanonik jako rastvori usta: "Ljubav
Suvie ne sme bit slepa,
Inae zdravlju kodi. "Kako to?" apnu
Frajlica vrla i lepa.
"Ljubav je jedna pasija!" dodade na to
Grofica setna i bona,
Pa oljom aja ljubazno gospa nudi
Gospodina barona.
Za stolom tebe ne bee i praznina
Oseala se jasno
Ti bi o tvojoj ljubavi, moja draga,
Priala tako krasno.
51
Pesme su mi otrovane
Zar bi moglo druke biti?
Ti u cvetnu mladost moju
Uli otrov greviti.
Pesme su mi otrovane
Zar bi moglo druke biti?
U srcu mi mnogo zmija,
Meu njima, draga, i ti.
52
Opet sam snev o dobu davnom:
No majska, a sretni celi
Mi smo, sedei pod lipom tavnom,
Na venu vernost se kleli.
Za kletvom kletve tekle su nove,
Tu kikot, poljupci, treme,
A zar da pamtim na kletve ove,
Za ruku ti ujede me.

O draga, oka sjajna i mila,

O cvete zao i mio,
Tvoja je kletva u redu bila,
Ujed je suvian bio.
53
Ja stojim na vrhu brega
I eznem sentimentalno.
"to nisam ptica koja!"
Sve tako uzdiem stalno.
Da sam ja laka lasta,
Ja bih se tebi vio,
I gde ti prozori stoje
Sebi bih gnezdo svio.
Da sam ja slavuj ptica,
Do tvojih prhn bih strana
Pa bih ti nou slatko
Pevao pesme s grana.
Da sam ja bena*, tvom srcu
Odmah bih sletio dole;
Ta ti sve bene voli,
i vida benaste bole.
54
Lagano moja kola
Kroz umske odmiu strane,
Gde u proletnjem sjaju
arobno cvetaju grane.
Ja sedim, umujem, snevam,
Na dragu mislim, kad same,
Spram kola mojih, tri senke
Glavom klimnue na me.
Skakuu, kese se, rugaju,
No ipak plae se mene;
I smeae se k magle,
I sve tri prhnue sene.
55

Ja sam plakao u snu,

Ja sanjah da te grob krije.
Prenuh se, a jo niz lice
Za suzom suza se lije.
* Tako se zove u okolici Mostara jedna vrsta divlje patke (prim. prev.).
Ja sam plakao u snu,
Ja sanjah ti ode drugom.
Prenuh se, i jote sam gorko
U plau jecao dugom.
Ja sam plakao u snu,
Ja sanjah da sam ti mio.
Prenuh se, a uvek jote
Potok se suza lio.
56
Svake te noi snevam,
Tvoj blagi pozdrav mi leti;
Ja glasno plaui padam
Pred slatke noice ti.
Ti bolno gleda na me
I setno mae glavom;
I kaplje bisernih suza
U oku sinu ti plavom.
Kitu mi empresa prua,
Re jednu ape mi ti'o.
Prenem se, kite nema,
Nit' pamtim tvoj apat mio.
57
No huji, dada leva,
Jesenji vetar veje;
Gde je sad moje sirotno,
Plaljivo dete, gde je?
Na prozoru je vidim
Njene sobice samu;
Suznim oima zuri
U no i pustu tamu.

58
Jesenja no je i stabla
Povija vetar ljut;
Ja sm, ogrnut strukom,
uz gorski jezdim put.
I kako ja jezdim, i misli
Jezde mi preda mnom;
One me veselo vode
U moje drage dom.
Sa sveom izlaze sluge,
Pas laje zao i prek.
Ja jurim uz zavoj skala
uz otrih mamuza zvek.
U sobi, sagovi gde su,
Toplota, miris i sjaj,
Draga me eka, ja letim
U njezin zagrljaj.
Hrastovi ume i zbore
uz vetar studen i hud:
"ta e s tom ludom klapnjom,
Ti konjanie lud?"
59
Jedna se odroni zvezda
Sa svoje visine jasne!
Ono je ljubavi zvezda
to tamo pada i gasne.
Sa jabukova stabla
Padaju hrpe cveta,
Vetri stiu i tim se
Igraju, vesela leta.
Labud ribnjakom krui
I peva, i pesma zvoni
Sve tie, i peva beli
U grob vodeni roni.
Sve je nemo i mrano!

Cvet je razduvan ceo,

Zgasla je zvezda i s pesmom
Poton labud beo.
60
Mene bog snova u dvore ogromne vinu,
Gde se opojni miris i blesak lije,
Gde raznobojni valovi ljudi teku
Kroz udni zaplet soba lavirintskije'.
Tu sluge trae izlazna vrata i ruke
Kre u strahu za doek gostiju novi',
S vitezima se, u mnotvu, istiu gospe,
A i ja sm sam odvuen u vrtlog ovi.
No najedanput ja se sam naoh, u udu
Kako je naglo nestalo gomila sviju;
i dalje stupam, i hitam, i idem samo
Kroz zaplet soba to udnovato se viju.
Korak mi teak postaje i strah me hvata
Da u ikada izlazak nai koji.
Napokon doem na zadnja vrata i stupam.
Na izlaz vrata o boe, ko tu stoji!
To bee draga, to je na vrat'ma bila,
Na usnama joj bol, na elu brige tama;
Da nazad idem, znake mi rukom daje.
Opominje li me, ili se srdi na me?
Ipak iz njenog oka ar slatki greje,
to mi svu pamet i cele trza grudi,
I dok me ona gledae strogo i udno,
No ipak tako ljupko, ja se probudi'.
61
Pono je bila nema i kao led;
Ja tugujui po gori lut sam bled.
Iz sna sam trg ceo planinski strm,
I bolno vrhom tres je svaki grm.
62
Na raskru je grob ledni
Za samoubica svet;
Tu raste grenika bedni'
Jedan plavetni cvet.

Tu u no nemu sam bio,

Sav bolom obuzet;
Na meseini se nji'o
Bednih grenika cvet.
63
Svuda gde sam, oko mene
Pomrina, guste tame,
Otkad milo ne gledaju
Tvoje sjajne oi na me.
O, ljubavi zlatne zvezde,
Presjale su vae moi,
Ispod mene ponor puca
O, primi me, drevna noi!
64
Na oima s crnom noi
A olovom povrh usta,
Ukoena srca, mozga,
Leah u dnu groba pusta.
Ne znam rei koliko sam
U kovegu snev tako,
Kad se prenuh a na grobu
Kucanje se zau lako.
"Zar, Hajnrie, ustat nee?
Venog dana svetlost greje;
Svi su mrtvi uskrsnuli,
as radosti vene bije."
Ja ne mogu ustat, draga,
Slep sam jote svako doba;
Od plaa se ugasie
Posve moja oka oba.
"Ja u, dragi, poljupcima
Zbrisat s vea no ti slepu,
Pa anele gledaj zlatne
I nebesnu svetlost lepu."
Ja ne mogu ustat, draga,

Jo mlaz bije krvi vrele

Iz mog srca, gde zgodie
Rei tvoje otre strele.
"Ja u, dragi, tiho spustit
Ruku povrh rana tijeh,
I krv nee vie tei,
I nestae bola svijeh."
Ja ne mogu ustat, draga,
Krv iz glave tee moje;
Kad mi tebe ukradoe,
Sm sam zrnom probio je.
"Ja u, dragi, uvojcima
Zatvoriti rane ti'o;
Bujica e krvi stati,
Pa e biti zdrav i io."
Molila me tako neno,
Ja popustih rei blagoj;
Ja se htedoh podignuti,
Pa da poem svojoj dragoj.
Tad se rane otvorie,
A iz ela i iz grudi
Pljusnu potok vrele krvi.
Ja se trgoh i probudi'.
65
Stare, pakosne pesme
I snove zle i hude
Hod'te da sahranimo;
No koveg nek velik bude.
U nj u jo spustiti dosta,
No ta, sad neu rei;
Od bave Hajdelberke
Taj koveg nek bude vei.
Nosila spravite vrsta
Od daske debele dosta;
No dua moraju biti

Od Moguncijanskog mosta.
I dvan'est diva. nek doe
Velikih i ustrajni',
Jai no Hristofor sveti
U Kelnskom hramu na Rajni.
Nek oni koveg odnesu
I spuste u more tamo,
Jer tako veliki koveg
Za grob je veliki samo.
Znate li to koveg mora
Tako veliki biti?
Ja u tu jo i ljubav
I bole sahraniti.