Ukidanje rada

Bob Black
1985

Sadraj
Predgovor Boba Bleka za prvo srpsko-hrvatsko izdanje

Jo malo o Ukidanju rada

Ukidanje rada

Umesto fusnota i odlomci iz drugih tekstova Boba Bleka

1 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
2 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
3 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
4 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
5 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
6 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
7 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
8 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
9 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
10 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
11 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
12 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

16
16
17
18
19
20
20
21
21
21
22
23
23

Antiradna bibliografija
Bob Black: Bibliografija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Web adrese . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

24
25
25

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.

Predgovor Boba Bleka za prvo srpsko-hrvatsko

izdanje
Esej Ukidanje rada prvi put se pojavio u obliku govora koji sam odrao u klubu Gorilla Grotto, jednom od mesta za zabavu odraslih, u San Francisku 1981. godine. Taj govor bio je deo serije izlaganja
posveenih nekim vrlo radikalnim temama. Svoju tezu izloio sam ve u prvoj reenici: Niko ne bi
trebalo da radi i tako odmah isprovocirao one koji su sluajui dalje, ali ne mnogo paljivo, pomislili
da je moja ambicija iznoenje moralne osude na raun svakog pojedinanog ivotnog izbora. Vlasnik
kluba, Gari Vorn, koji je kasnije postao policajac, opisao je ceo dogaaj kao najgori performans ikada
odran na tom mestu.
Povodom postera koje sam pravio u okviru svoje Poslednje Internacionale, Vorn mi je savetovao
da nogu nabijem tamo gde su mi usta. Ipak, stavio sam je na drugo mesto. Izbacivanje bune grupe
pankera, koji su na moj podsticaj pokuali da uu besplatno, bila je samo jedna od diverzija prireenih
te veeri; a zavrilo se tako to je Vorn naredio svojim gorilama da me prebiju.
U leto 1985. znaajno sam korigovao i proirio taj govor u esej, s tim to mi je, mislim, uspelo da
zadrim neto od originalnog duha govora. Tekst je prvi put bio objavljen te jeseni u San Francisku, kao
pamflet. Od tada je mnogo puta objavljivan, a nalazi se i u mojoj prvoj knjizi The Abolition of Work and
Other Essays (1986). Postoji i mnogo prevoda: na francuski, nemaki, panski, holandski, italijanski,
portugalski, ruski, slovenaki i grki jezik; postoji i jedan finski prevod objavljen na Internetu. Od
trenutka kada sam ispod teksta ispisao bez autorskih prava, itaoci su me uhvatili za re; mnoga
izdanja pojavila su se bez mog znanja, verovatno i mnoga za koja jo nisam uo. Ali, to je, to se
mene tie, sasvim u redu: uvek sam traio samo da mi se poalje jedna kopija svake publikacije, koje
sakupljam da bih udovoljio svojoj tatini.
Uprkos nekim zastarelim podacima i referencama (na primer, ta je ostalo od Jugoslavije koju sam
spomenuo na jednom mestu?), tekst je u meuvremenu pretrpeo neznatne ispravke. Za razliku od drugih eseja na istu temu (objavljenih u mojoj knjizi Friendly Fire, 1992), ovaj tekst je ostao praktino isti,
bez dodatne dokumentacije. Njegov sadraj ionako spada u domen opte poznatog ili lako dokazivog.
Izloeni principi ukidanja (ili, ako hoete, transformacije) rada, slede moje vienje toga ta je zapravo
rad; a to vienje, u osnovi, ne zavisi od novih ilustracija i primera, iako njima moe biti potvreno.
Reakcije su uglavnom bile povoljne. Ljudi najrazliitijih profila pokazali su interesovanje i simpatije:
anarhisti, nju ejderi, pisci i ljubitelji naune fantastike, pankeri, liberteri, stari hipici, mladi zabuanti,
ak i leviari, ali i mnogi radnici neoptereeni ideologijom i subkulturom.
Kritika je bilo malo, budui da se veina mojih neprijatelja (ukljuujui tu i marksiste) zadovoljila
neobuzdanim omalovaavanjem ili istresanjem konzervativnih kliea. Nikada nisam tvrdio da u mojim
idejama ima neto originalno (osim moda u mom stilu), ali tvrdim da sam doprineo da rad sam rad,
ne samo najamni rad za anarhiste postane institucija kojoj se treba suprotstaviti i koju, ako smo
zaista saglasni, treba potpuno osporiti.
Uprkos povremenim krizama i korekcijama kapitalizma, to ponekad ide i do razmatranja tako
odbojnih opcija kao to je puna zaposlenost, i danas, kao i pre dvadeset godina, opaam isti antiradni
trend, kako izvan tako i na samom radnom mestu. To samo potvruje moje vrsto uverenje da svaka

borba za osloboenje i slobodu svakog pojedinca (kako je mogue da se to dvoje razdvaja?), mora u
radu prepoznati sutinsku i moda najveu negaciju slobode.
Bob Blek, septembar, 2001.

Jo malo o Ukidanju rada

Iz prepiske sa Bobom Blekom, 2005.
to se toga tie, ostaje mi samo da citiram Dorda Orvela, koji je rekao, Piem kako mi drago.
Da nisam napisao te tekstove (odgovor na primedbu da je uglavnom pisao polemike tekstove; nap.
prev.), umesto njih ne bih napisao neto konstruktivno, nego verovatno ne bih napisao nita. Ali,
mogu da piem i drugaije, kao, na primer, u sluaju Ukidanja rada. Samo moram da budem u pravom
raspoloenju. Kada sam pisao taj tekst, bio sam zaljubljen
Naravno da ne mislim da sam izmislio ideju o ukidanju rada. Do toga sam doao na osnovu mnogih izvora, ukljuujui i Dona Zerzana (stanovao sam kod njega nekoliko nedelja 1978, kada sam
se preselio u San Francisko; videli smo se i prole godine ovde u Olbaniju, a onda i marta 2005, na
Anarhistikom sajmu knjiga u San Francisku). Moji kritiari su ponekad govorili da to nije moja ideja.
Pa ta onda! Nikada to nisam ni tvrdio. Neku originalnost sam pripisivao samo svom stilu.
Ali, ipak sam neto postigao. Tekst Ukidanje rada (koji, uzgred budi reeno, nije ni pretendovao da
bude anarhistiki) uspeo je da krituku smog rada ugradi u anarhistiku agendu, ali i u neke druge.
To je neto to sindikalisti i sledbenici drugih radnikih struja ne mogu vie da ignoriu, osim ako
ne ele da ih pobedim bez borbe. Oni me obino ignoriu, ali to je uglavnom zato to znaju da e, ako
se upuste u polemiku sa mnom, samo skrenuti panju na mene i pruiti mi priliku da ih prikaem kao
budale, to zapravo i jesu. Vidim da i drugi ljudi raspravljaju o radu, bez naznaka da su ikada uli za
moj tekst. Pustio sam tu ideju da luduje. Ona ne pripada meni. Hou da ona pripada svima. Ona ve
pripada mnogima. Moj poklon oveanstvu.
Bob Blek, 13. maj 2005.

Ukidanje rada
Niko ne bi trebalo da radi. Nikada. Rad je uzrok sve bede ovog sveta. Skoro svako zlo koje vam moe
pasti na pamet potie od rada ili od ivota u svetu podreenom radu. Da bismo prestali da patimo, pre
svega treba da prestanemo da radimo.
To ne znai da treba da prestanemo da se bavimo bilo ime. Treba stvoriti nov ivotni stil, zasnovan
na igri. Drugim reima, treba nam ludika1 revolucija. Kada kaem igra, mislim takoe na zabavu, kreativnost, druenje, zajedniki ivot, moda ak i na umetnost. Ima mnogo vrsta igre, koje vrede bar
koliko i ona deja. Pozivam na zajedniku avanturu u uslovima opteg uivanja i slobodno isprepletanih razliitosti. Igra nije neto pasivno. Svako od nas bi, bez obzira na prihode i zanimanje, sigurno
voleo da ima vie vremena za odmor nego to mu inae sleduje; ali, im se malo oporavimo od rada,
skoro svi elimo da radimo neto. Oblomov i Stakanov su dve strane istog izlizanog novia.2
Ludiki ivot je potpuno nepojmljiv u postojeoj stvarnosti. Utoliko gore po stvarnost, tu crnu
rupu koja u sebe usisava i ono malo toga to ivot razlikuje od pukog preivljavanja.
Zaudo, a moda i ne, sve stare ideologije su konzervativne jer veruju u rad. Neke od njih, poput
marksizma i veine anarhistikih struja, toliko veruju u rad da se ovek pita nije li to moda zato to
ne veruju ni u ta drugo.
Liberali nam poruuju da treba okonati diskriminaciju u zapoljavanju. A ja kaem da treba zavriti
sa zapoljavanjem. Konzervativci podravaju pravo na rad. Sledei misao svojeglavog Marksovog
zeta Pola Lafarga, ja se zalaem za pravo na lenjost. Kao i nadrealisti, samo ozbiljno, zalaem se za punu
nezaposlenost. Trockisti agituju u prilog permanentne revolucije. Ja sam za permanentno lumpovanje.
Ali, iako svi ideolozi zagovaraju ideju rada i to ne samo zato to ele da nekom drugom uvale svoj
deo posla oni se ipak udno usteu da to priznaju. Spremni su da do besvesti priaju o platama, duini
radnog vremena, radnim uslovima, eksploataciji, produktivnosti, profitabilnosti. Rado e priati o bilo
emu, samo ne o smom radu.
Ti eksperti, koji se uvek nude da misle umesto nas, retko se odluuju da s nama podele svoje zakljuke o radu, iako smo mi ti kojima rad oduzima najvei deo ivota. Ali, zato e se izmeu sebe uvek
rado sporiti oko detalja. Sindikati i poslodavci su saglasni u tome da svoje ivote treba da prodajemo u
zamenu za preivljavanje; sporna je samo cena. Marksisti misle da ulogu gazde treba poveriti birokratama. Libertarijanci3 misle da to treba da budu poslovni ljudi. Feministkinje ne postavljaju pitanje ko
je gazda, sve dok je gazda ensko. Naravno, meu svim ovim ideodilerima postoje ozbiljna neslaganja
oko toga kako bi trebalo podeliti plen vlasti. Kao to je jasno i da niko od njih ne dovodi u pitanje
smu vlast i da svi oni ele da mi i dalje radimo.
Moda se pitate da li se alim ili sam ozbiljan. I jedno i drugo. Biti ludista nije isto to i biti lud. Igra
ne mora da bude neozbiljna, iako biti neozbiljan ne znai biti povran. esto je potrebno da se neto

ludus: lat., igra (nap. prev.)

Oblomov: glavni junak romana Ivana Gonarova Jedan dan u ivotu Oblomova (1859), prototip mlakog, buroaskog
dembelana. Aleksej Stakanov: Staljinov Alija Sirotanovi, heroj rada Sovjetskog Saveza iz tridesetih godina prolog veka.
(nap. prev.)
3
Samo republikanac koji uzima drogu, makar prema Bobu Bleku. The Libertarian As Conservative, www.inspiracy.com
(Nap. prev.)
2

na prvi pogled neozbiljno shvati ozbiljno. Voleo bih da ivot bude igra, ali da je ulog u toj igri visok.
Voleo bih da ta igra traje veno.
Alternativa radu nije samo nerad. Biti ludista ne znai biti lenuga. Iako veoma cenim zadovoljstvo dremanja, ono nikada nije tako prijatno kada prekida druga zadovoljstva i razonode, a ne samo
rad; niti sam spreman da afirmiem onaj vremenski programirani, sigurnosni ventil zvani slobodno
vreme. Daleko od toga. Slobodno vreme je nerad u funkciji rada. Slobodno vreme je vreme provedeno u oporavljanju od rada, u grozniavim i beznadenim pokuajima da se zaboravi na rad. Mnogi
ljudi vraaju se sa odmora toliko iscrpljeni da jedva ekaju da se vrate na posao i malo dou k sebi.
Glavna razlika izmeu rada i slobodnog vremena je u tome to ste na poslu barem plaeni za svoje
maltretiranje i umor.
Ne elim da se ovde igram reima. Kada kaem da rad treba ukinuti, onda to i mislim, samo to taj
stav sada hou da obrazloim na manje emotivan nain. Moja minimalna definicija rada je prisilni rad,
odnosno prinudna proizvodnja. Oba ova elementa su od sutinskog znaaja. Rad je proizvodnja nametnuta ekonomskim ili politikim sredstvima, pomou igre tapa i argarepe (pri emu je argarepa
samo drugi oblik tapa). Ali nije svako stvaranje rad. Rad nikada nije sam sebi svrha, ve uvek ima za
cilj neki proizvod ili neku korist koju proizvoa (a najee neko drugi) eli da izvue iz njega. To je
rad. Definisati ga znai prezreti ga. Ali rad je obino i neto gore od toga. Dinamika dominacije svojstvene radu vremenom se razvijala. U razvijenim, na radu zasnovanim drutvima, ukljuujuu tu sva
industrijska drutva, kapitalistika i komunistika, rad poprima svojstva koja dodatno naglaavaju
njegovu odvratnost.
U kapitalistikim zemljama, u jo veoj meri nego u komunistikim, gde je drava skoro jedini
poslodavac, rad znai zaposlenost, tj. najamni rad, prodavanje sebe u slubi nekog plana. Tako 95%
zaposlenih Amerikanaca radi za nekog drugog ili za neto drugo. U SSSR, Kubi, Jugoslaviji, Nikaragvi
ili u bilo kom drugom alternativnom modelu koji bi se mogao navesti, taj procenat iznosi skoro 100%.
Jedino u veito uzburkanim seljakim bastionima Treeg sveta Meksiku, Indiji, Brazilu, Turskoj
privremeno je ouvan znaajan broj poljoprivrednika koji i dalje rade u nekoliko milenijuma starim,
tradicionalnim aranmanima, plaajui porez dravi ili zakup nekom parazitskom zemljoposedniku,
u zamenu da budu ostavljeni na miru. ak i ovaj grubi oblik poslovnog ugovora izgleda dobro u
poreenju s poloajem svih industrijskih (i administrativnih) radnika: svi oni rade u uslovima koji
zahtevaju podaniki odnos prema poslodavcu.
Ali, moderni oblici rada imaju jo gore posledice. Ljudi ne samo da rade, oni imaju radne zadatke.
Radnik je obuen da sve vreme obavlja samo jedan, odreeni zadatak. ak i ako taj zadatak sadri
trunku zanimljivosti (to nije sluaj sa sve veim brojem poslova), monotonija njegove obavezujue
ekskluzivnosti unitava sav njegov ludiki potencijal. Zadatak u koji bi mogla biti uloena energija
nekoliko ljudi, u razumno ogranienom vremenu i koji bi jo mogao biti zabavan, postaje teret za
one koji moraju da mu se posvete 40 sati nedeljno, bez prava da utiu na nain njegovog izvrenja,
u korist vlasnika koji sa samim procesom proizvodnje nema nita. To je stvarnost sveta rada: svet
birokratskog javaluka, seksualnog maltretiranja i diskriminacije, tupavih efova koji iskoriavaju i
zloupotrebljavaju svoje potinjene, koji bi po svim racionalno-tehnikim kriterijumima trebalo sami
da vode posao. Ali, to je upravo ono na emu kapitalizam u stvarnosti insistira: podreivanje racionalne maksimalizacije proizvodnje potrebi da se nad proizvodnjom ima potpuna organizaciona kontrola.
Degradacija koju veina radnika doivljava na poslu predstavlja specifian zbir ponienja koji se
naziva disciplina. Fuko je taj fenomen prikazao mnogo sloenijim nego to zapravo jeste (Nadzirati i
kanjavati: Roenje zatvora, Prosveta, Beograd 1997; nap. prev.). Disciplina je skup totalitarnih tehnika kontrole primenjenih na radno mesto: nadzor, rutinske operacije, zadati radni tempo, proizvodne
norme, zvono za poetak i kraj radnog vremena, itd. Disciplina je ono to fabrika, kancelarija i prodavnica imaju zajedniko sa zatvorom, kolom i azilom za umobolne. Re je o istorijski originalnoj i
7

nepojmljivo uasnoj pojavi, o neemu to prevazilazi matu ak i takvih demonskih diktatora iz prolosti kao to su bili Neron, Dingis Kan i Ivan Grozni. Koliko god da su bili surovi, oni jednostavno
nisu raspolagali mainerijom za tako temeljnu kontrolu svojih podanika kakvom raspolau moderni
diktatori. Disciplina je izrazito dijabolian oblik moderne kontrole, sasvim novi oblik prinude, koji bi
trebalo to pre odbaciti.
To je rad. Igra je neto sasvim drugo. Igra je uvek dobrovoljna. Ono to bi inae moglo da bude igra,
im postane obavezno postaje rad. To je oigledno. Bernije de Koven je igru definisao kao ukidanje
posledica. To je neprihvatljivo ukoliko treba da znai da igra nema posledice. Ovde ne govorimo o
takvoj igri. Tvrditi tako neto znai obesmisliti je. Stvar je u tome da posledice, ako ih ima, stiu kao
poklon. Igrati se (aktivnost) i poklanjati (odnos) blisko su povezani, to su dva aspekta istog impulsa,
instinkta igre. Oni dele isti aristokratski prezir prema krajnjem ishodu. Igra eli da neto postigne
igrom, to je njegov glavni motiv. Ali, glavna nagrada trebalo bi da bude sama aktivnost, kakva god
bila. Neki drugaije obaveteni istraivai igre, kao to je Johan Hojcinga (Huizinga, Homo Ludens,
1949), definie igru kao aktivnost koja sledi odreena pravila. Iako veoma cenim njegovu erudiciju,
snano odbacujem ovo ogranienje. Ima mnogo zanimljivih igara koja se zasnivaju na pravilima (ah,
bejzbol, monopol, brid), ali igra moe da bude jo mnogo toga. Razgovor, seks, ples, putovanje ove
aktivnosti ne slede pravila, ali su svakako igra. A i sama pravila mogu lako postati predmet igre, kao
i bilo ta drugo.
Rad izvrgava ruglu svaku priu o slobodi. Zvanian stav glasi da svi mi imamo pravo da ivimo u
demokratiji. Neki drugi ljudi, manje sreni i manje slobodni, moraju da ive u policijskim dravama. Ti
nesrenici moraju da se potinjavaju vladajuem poretku, esto potpuno samovoljnom. Vlast ih dri
pod stalnim nadzorom. Dravna birokratija kontrolie ak i najmanje detalje njihovog svakodnevnog
ivota. Slubenici koji im izdaju nareenja odgovorni su samo pred viim instancama, dravnim ili
privatnim. Svaka pobuna i neposlunost se kanjavaju. Dounici redovno dostavljaju svoje izvetaje
nadlenim organima. Sve to je, kau, neto veoma loe.
I zaista je tako. Samo to ovo nije nita drugo nego opis modernog radnog mesta bilo gde u Americi.
Liberali, konzervativci i liberteri, koji lamentuju nad totalitarizmom, obini su prevaranti i licemeri.
U bilo kojoj umerenoj poststaljinistikoj diktaturi ima vie slobode nego na bilo kom radnom mestu
u Americi. U kancelarijima i fabrikama nailazimo na istu vrstu hijerarhije i discipline kao u zatvoru
ili u manastiru. Kao to su Fuko i drugi pokazali, zatvori i fabrike pojavljuju se otprilike u isto vreme,
a njihovi upravnici svesno su razmenjivali tehnike kontrole.
Radnik je rob na odreeno vreme. Gazda je taj koji ti govori kada e da doe, kada e da ode i
ta treba da radi u meuvremenu. On ti govori koliko e da radi i koliko brzo. Slobodan je da svoju
vlast ispoljava do poniavajuih krajnosti, odreujui, ako eli, koju odeu mora da nosi i koliko
esto moe da ide u WC. Osim u nekoliko sluajeva, ima pravo da te otpusti iz bilo kog razloga ili
bez ikakvog razloga. pijunira te preko svojih dounika i nadzornika, pravei o svakom zaposlenom
poseban dosije. Svaki prigovor proglaava se za neposlunost, kao da je radnik nevaljalo dete, zbog
ega ne samo da moe dobiti otkaz nego i biti ispraen na ulicu, bez ikakve nadoknade. Bez namere da
ovo po svaku cenu primenim i na njih, treba primetiti da deca kod kue i u koli imaju slian tretman.
To se pravda njihovom navodnom nezrelou. ta to govori, ako se ima u vidu da su njihovi vaspitai
i roditelji takoe radnici?
Ovaj poniavajui sistem dominacije upravlja barem polovinom budnog vremena veine ena i
skoro svih mukaraca, tokom nekoliko decenija, to jest, najveim delom njihovog ivota. Sistem u
kojem ivimo moemo, u odreenom kontekstu, s pravom nazivati demokratijom ili kapitalizmom
ili, jo bolje, industrijalizmom, ali ono o emu je zapravo re su fabriki faizam i uredska oligarhija.
Svako ko tvrdi da su ljudi koji ive u takvom sistemu slobodni ili je laov ili budala.

Ti si ono to radi. Ako radi neki dosadan, glup, monoton posao, ima sve anse da i sam postane
dosadan, glup i monoton. Rad predstavlja mnogo bolje objanjenje za narastajuu kretenizaciju koju
vidimo svuda oko nas, jer tome doprinosi vie nego ak i tako moni mehanizmi moronizacije kao to
su televizija i obrazovanje. Ljudi kojima se celog ivota upravlja, koji se iz kole izruuju pravo na posao, koji ivot poinju nadzirani u porodici, a zavravaju nadzirani u starakim domovima, naviknuti
su na hijerarhiju i mentalno robovanje. Njihova tenja ka nezavisnosti toliko je zakrljala da je strah
od slobode jedna od retkih fobija koja je u njima racionalno zasnovana. Poslunost kojoj se ovek ui
na poslu, vraa se u porodicu, gde je obuka i poela, reprodukujui tako ceo sistem na vie naina, na
polju politike, kulture, itd. Kada ljude jednom liite vitalnosti u oblasti rada, oni e se lako podvrgnuti
hijerarhiji i dominaciji eksperata i u svim drugim oblastima. To je ono na ta su navikli.
Toliko smo uronjeni u svet rada da nismo ni svesni svih njegovih posledica. Potrebno je da se
pozovemo na iskustva spoljnih posmatraa, iz drugih epoha i iz drugih kultura, da bismo postali svesni
krajnosti i patologije naeg sadanjeg stanja. U istoriji je takoe postojalo doba kada je neto poput
radne etike bilo potpuno nepojmljivo. Maks Veber je moda u pravu kada pojavu tog koncepta vezuje
za religuju, posebno za kalvinizam, koji bi, da se pojavio danas umesto pre etiri veka, bio odmah i sa
punim pravom proglaen za kult. ta god da je sluaj, treba samo da posluamo rei drevnih mudraca
da bismo rad sagledali u odgovarajuoj perspektivi. Drevni ljudi su rad videli onakvim kakav stvarno
jeste i taj stav je vladao (bez obzira na upad kalvinizma) sve dok ga nije potisnuo industrijalizam
iako je i tada bilo potrebno da nova filozofija prvo bude zvanino objavljena od strane svojih proroka.
Zamislimo za trenutak da rad ne pretvara ljude u tupave podanike. Zamislimo, uprkos svemu to
nam govori psihologija i na ta raunaju njegovi ideolozi, da rad nema nikakav uticaj na formiranje
karaktera. Zamislimo najzad da rad nije tako dosadan, iscrpljujui i poniavajui kao to svi znamo
da jeste. ak i tada rad pravi sprdnju od svih humanistikih i demokratskih tenji, prosto zato to
nam oduzima toliko mnogo vremena. Sokrat je govorio da manuelni radnici stvaraju loa prijateljstva
i postaju loi graani zato to nemaju vremena da se posvete negovanju prijateljstva i ispunjavanju
graanskih obaveza. I bio je u pravu. Zbog rada, kakav god bio, mi stalno gledamo na sat. Jedino to
takozvano slobodno vreme ini slobodnim je to to gazdu ne kota nita. Slobodno vreme najveim
delom koristimo da bismo se pripremili za posao, otili tamo, vratili se kui i onda se oporavljali od
njega. Slobodno vreme je eufimizam za poseban oblik rada, poseban faktor proizvodnje, koji podrazumeva ne samo prevoz do radnog mesta i nazad o sopstvenom troku, ve i primarnu odgovornost za
vlastito odravanje i oporavak. Ugalj i elik su toga poteeni. Strug i pisaa maina ne moraju to da
rade. Zato ne treba da nas udi kada Edvard Robinson u jednom od svojih gangsterskih filmova kae:
Rad je za debile!
I Platon i Ksenofon pripisivali su Sokratu i oigledno delili sa njim miljenje o destruktivnom uticaju
rada na oveka kao graanina i kao bie. Herodot je prezir prema radu vezivao za klasinu Grku, kada
je njena kultura bila na vrhuncu. Moemo da navedemo i primer iz starog Rima, kada Ciceron kae
da svako ko svoj rad prodaje za novac u stvari prodaje sebe i sputa se na nivo roba.
Ovakva otvorenost danas je retka, ali savremena primitivna drutva, na koja ovde neemo gledati
sa visine, imala su dovoljno reitih predstavnika sposobnih da prosvetle moderne antropologe. Kapauku iz zapadnog Iriana (Papua Nova Gvineja), prema svedoenju Pospisila, smatraju da ivot mora
da se odrava u stalnoj ravnotei, pa tako rade svaki drugi dan, posveujui dan odmora vraanju
izgubljenog zdravlja i snage.
Nai preci su, sve do XVIII veka, kada su ve uveliko bili na putu ka naoj dananjoj sudbini, imali
barem svest o tome ta je izgubljeno, o naliju industrijalizacije. Njihova religiozna odanost Svetom
Ponedeljku, ime je petodnevna radna nedelja bila uvedena de facto 150 do 200 godina pre nego to je
bila zvanino odobrena, bacala je u oaj vlasnike prvih fabrika. Njihovim gazdama trebalo je mnogo
vremena da ih podvrgnu tiraniji zvona, pretku dananjeg asovnika. U stvari, bile su potrebne jedna
9

do dve generacije da bi se odrasli mukarci zamenili enama naviknutijim na poslunost i decom koja
su se jo mogla prevaspitati i oblikovati prema kalupu industrijske proizvodnje. ak su i napoliari,
za vreme starog reima u Francuskoj, imali dosta vremena za sebe, nakon to bi zavrili sa poslom na
imanju zemljoposednika. Prema Lafargu (Paul Lafargue, Pravo na lenjost, 1883) etvrtina francuskog
seoskog kalendara bila je posveena svetim Nedeljama i praznicima, a ruski seljaci o kojima je pisao
ajanov4 iz drutva koje bi se teko moglo smatrati naprednim takoe su posveivali plandovanju
izmeu jedne etvrtine i jedne petine svih dana u godini. Potpuno podreeni radu, mi se oigledno
nalazimo daleko iza ovih nazadnih drutava. Neki muik, izrabljivan do besvesti, mogao bi samo da
se pita zato uopte radimo. Trebalo bi i mi.
Da bi se sagledale prave razmere neprestanog pogoravanja naeg stanja, potrebno je da razmotrimo
najranije stadijume ljudskog drutva, kada jo nije bilo vlasti i svojine i kada su nai preci iveli kao
lovci-sakupljai. Hobs je u par rei zakljuio da je ivot tada bio prljav, surov i kratak. Drugi su
pretpostavljali da je ivot bio neprestana, oajnika borba za opstanak, rat protiv surove Prirode, gde
su smrt i propast lako odnosili sve one koji nisu bili dovoljno spremni da se suoe sa svim izazovima
borbe za goli ivot. U stvari, sve je to bila projekcija straha zbog mogueg kolapsa centralne vlasti
nad zajednicama nenaviknutim da ive drugaije, kao to je to bilo u Hobsovoj Engleskoj za vreme
graanskog rata. Hobsovi savremenici su se ve bili susreli sa alternativnim drutvenim modelima
i drugaijim nainima ivota, posebno u Severnoj Americi, ali su isto tako bili suvie udaljeni od
njihovog iskustva da bi ih pravilno razumeli. Ljudi iz niih slojeva, kojima je nain ivota Indijanaca
bio blii, bolje su shvatali o emu je re. Tokom celog XVII veka engleski doseljenici su beali u
indijanska plemena ili su, ako bi bili zarobljeni u ratu, odbijali da se vrate u kolonije. S druge strane,
broj indijanskih prebega u naseobine belaca mogao bi se uporediti s brojem Nemaca koji su Berlinski
Zid preskakali sa zapadne strane.
Opstanak najsposobnijih, glavna parola darvinizma u tumaenju Tomasa Hakslija, vie je govorila
o ekonomskim uslovima viktorijanske Engleske nego o prirodnoj selekciji, to je anarhista Kropotkin
dokazao u svojoj knjizi Uzajamna pomo: Faktor evolucije (1902). Kropotkin je bio prirodnjak kome
se ukazala sjajna prilika za terensko istraivanje tokom slube u Sibiru. On je dobro znao ta govori.
Kao i veina drutvenih i politikih teorija, tako se i pria Tomasa Hobsa i njegovih naslednika, moe
slobodno prihatiti kao jedva prikrivena autobiografija.
Antropolog Maral Salins je prouavajui podatke o savremenim lovcima-sakupljaima sruio ovaj
hobsijanski mit u lanku pod naslovom The Original Affluent Society (Prvobitno drutvo blagostanja,
Porodina biblioteka br. 3). Ti ljudi rade mnogo manje nego mi, a njihov rad se teko moe razdvojiti od
onoga to nazivamo igrom. Salins je zakljuio da lovci i sakupljai rade mnogo manje nego mi, a da je
potraga za hranom, umesto neprestano lutanje, uglavnom povremena aktivnost, sa dosta slobodnog
vremena. Meu njima je zabeleen u proseku najvei broj sati dnevnog sna u odnosu na bilo koji drugi
tip drutva.
Rade u proseku etiri sata dnevno, ukoliko se ta aktivnost uopte moe nazvati radom. Njihov rad,
sa naeg stanovita, predstavlja najee vrlo specijalizovanu delatnost koja u velikoj meri upoljava
fizike i intelektualne mogunosti; prost fiziki rad, u iole veim razmerama, kae Salins, mogu je samo u industrijskom sistemu. Tako je zadovoljena ilerova definicija igre, kao jedine aktivnosti u kojoj
ovek u potpunosti ostvaruje svoju ljudskost kroz punu igru sa obe strane svoje prirode, miljenjem
i oseanjem. Igra i sloboda, to se tie proizvodnje, ovde idu ruku pod ruku. ak je i Marks, koji je
(uz sve dobre namere) pripadao panteonu Proizvodnje, primetio da oblast slobode ostaje nedostina
4

A. V. ajanov: ruski ekonomista, poznat po radovima o ekonomiji i tradicionalnoj organizaciji ruskog sela. Uhapen
1930. posle ega mu se gubi svaki trag. Na njegov rad osvre se i Maral Salins (Marshall Sahlins) u svojoj knjizi Stone Age
Economics (1972), u poglavlju The Domestic Mode of Production. (nap. prev.)

10

sve dok se ne pree taka u kojoj se rad odvija pod teretom nude i spoljne koristi. On nikada nije
mogao da potpuno prihvati ono to ovo sreno stanje stvari zapravo podrazumeva ukidanje rada.
Najzad, bilo bi malo udno u isto vreme biti za radnike i za ukidanje rada. Ali, ako on to nije mogao,
mi moemo.
Tenja da se u odnosu na ideju o ivotu bez rada ide napred ili nazad, jasno se uoava u svakoj
ozbiljnoj drutvenoj ili kulturnoj istoriji preindustrijske Evrope. To je sluaj sa knjigama kao to su
England in Transition, (Dorothy George, 1953) i Popular Culture in Early Modern Europe (Peter Burke,
1978). Dobar primer je i esej Danijela Bela Work and Its Discontents. To je, verujem, prvi tekst koji
je tako opirno govorio o pobuni protiv rada i koji bi, da je bio shvaen, predstavljao znaajnu
korekciju popustljivosti koja je odlikovala zbirku radova u kojoj se taj esej prvi put pojavio, The End
of Ideology (1962).
Kao to primeuje Bel, Adam Smit je u The Wealth of Nations (Bogatstvo naroda), uz sav svoj entuzijazam za trite i podelu rada, bio mnogo svesniji i iskreniji povodom one druge, surovije strane rada,
nego to su to Ejn Rand, ekonomisti ikake kole ili bilo koji od njegovih modernih epigona. Adam
Smit primeuje:
Razumevanje poloaja najveeg broja ljudi neminovno polazi od njihovog svakodnevnog zaposlenja. ovek koji itavog ivota izvodi nekoliko prostih operacija nije u prilici da razvije svoj duh. On
po pravilu postaje onoliko glup i zatucan koliko je to samo mogue.
Ovde je, u nekoliko neuvijenih rei, saeta sva moja kritika rada. Bel je, u svom eseju pisanom 1956,
u zlatno doba Ajzenhauerove vladavine i imbecilnog amerikog samozadovoljstva, identifikovao ovaj
poremeaj koji izmie svakoj kontroli i koji, od sedamdesetih pa na dalje, nijedna politika struja nije
uspela da uklopi u svoj program. On se ne pojavljuje ni u kalkulacijama neoliberalnih ekonomista,
kao to su Milton Fridman, Marej Tortbard, Riard Pozner, zato to, reeno jezikom junaka Zvezdanih
staza, nije izraunljiv.
Ako ove primedbe, iznete u ime slobode, nisu ubedile humanistepraktiare, ali ni one iskreno zabrinute, tu je obilje drugih koje je nemogue ignorisati. Rad tetno utie na vae zdravlje, da pozajmim
naslov jedne knjige. U stvari, re je o pravom genocidu. Rad je najvei masovni ubica. Direktno ili indirektno, rad ubija veinu vas koji itate ove redove. Izmeu 14.000 i 25.000 radnika u ovoj zemlji pogine
na poslu svake godine. Preko dva miliona biva trajno onesposobljeno; 20-25 miliona biva povreeno.
Ovi podaci se zasnivaju na veoma konzervativnim tumaenjima pojma povreda na radu. Zato tu nije
uraunato 500.000 sluajeva profesionalnih oboljenja godinje. Jednom sam prelistavao knjigu o profesionalnim bolestima koja je imala preko 1.200 strana, a koja jedva da je zagrebala povrinu itavog
problema. Dostupne statistike raunaju oigledne sluajeve kao to je 100.000 ruadara sa bolestima
plua, od kojih svake godine umre oko 4.000. Ono to statistike ne spominju su desetine miliona ljudi
kojima rad drastino skrauje ivotni vek, to najzad i jeste definicija homicida. Uzmimo samo primer
lekara koji rade sve do smrti, u svojim kasnim pedesetim godinama. Ili sve druge ovisnike o radu.
Ako vas va posao jo nije ubio ili obogaljio, jo uvek ste na dobrom putu da vam se to dogodi: bilo
dok idete na posao, ili se vraate sa posla, razmiljate o poslu ili pokuavate da zaboravite na njega.
Veina rtava automobilskih nesrea je ili bila na nekom putu vezanom za posao ili je nastradala zbog
onih koji su radili neto. Ovaj sve dui spisak rtava treba proiriti rtvama automobilskog i industrijskog zagaenja, kao i sluajevima alkoholizma i narkomanije uzrokovanih radom. Rak i srana
oboljenja su moderni poremeaji iji je uzrok, direktno ili indirektno, opet rad.
Rad institucionalizuje ubijanje kao nain ivota. Na Kmere gledamo kao na ludake koji istrebljuju
jedni druge, ali zar smo mi neto drugaiji? Pol Potov reim je bar imao viziju, ma koliko pomuenu, o
nekakvom egalitarnom drutvu; a mi ubijamo ljude u (najmanje) milionskim brojkama samo zato da
bismo preivelima prodali jo po neki hamburger ili kadilak. 40-50.000 ljudi koji svake godine poginu

11

u automobilskim nesreama su rtve, a ne muenici. Oni su umrli ni zbog ega, ili tanije, zbog posla.
A posao svakako nije neto zbog ega bi vredelo umreti.
Dravno kontrolisana ekonomija nije reenje. Rad je ak opasniji u zemljama dravnog socijalizma.
Na hiljade ruskih radnika bilo je ubijeno ili povreeno tokom izgradnje moskovskog metroa. Prie
o dobro zatakanim nuklearnim nesreama irom Rusije, u odnosu na koje nesree u Times Beach i
Three Mile Island5 izgledaju kao kolske vebe iz protivvazdune odbrane, stalno se obnavljaju.
S druge strane, od deregulacije, sada veoma u modi, nee biti nikakve koristi, samo jo vee tete. Sa
stanovita zdravlja i bezbednosti (da ne navodimo ostale kriterijume) rad postaje sve opasniji to se
ekonomija vie pribliava stanju potpune deregulacije. Istoriar Judin enoveze (Eugene Genovese)
ubedljivo je dokazao da su najamni radnici u fabrikama na severu SAD i u Evropi bili u gorem poloaju
nego robovi na plantaama Juga na emu su insistirali i zagovornici robovlasnitva u periodu pre
graanskog rata. Sa stanovita proizvodnje, skoro da je svejedno kakav e dogovor izmeu sebe postii
birokrate. Ozbiljno podizanje sigurnosnih i zdravstvenih standarda u ovoj oblasti, kao to to u teoriji
predlae OSHA (Occupational Safety and Health Administration), verovatno bi dovelo ekonomiju u
stanje mirovanja. Ovaj pristup se naelno podrava utoliko pre to niko ne preduzima nita da bi se
najveim tetoinama stalo za vrat.
Sve to sam do sada rekao ne bi trebalo da bude sporno. Najveem broju zaposlenih je muka od
posla. Uoava se sve vei broj sluajeva odsustvovanja sa posla, pronevera, kraa, sabotaa, divljih
trajkova, a najvie zabuavanja. To moda vodi ka jednoj svesnoj, a ne samo nagonskoj pobuni
protiv rada. Ipak, uverenje koje preovlauje, kako meu gazdama i njihovim agentima, tako i meu
samim radnicima, jeste da je rad kao takav neizbean i neophodan.
Sa tim se uopte ne slaem. Danas je mogue ukinuti rad i zameniti ga u svemu gde on slui neemu
korisnom, itavim spektrom novih, slobodnih aktivnosti. Ukidanje rada zahteva akciju na dva nivoa,
kvantitativnom i kvalitativnom. S jedne strane, u kvantitativnom smislu, mora se drastino srezati
sam obim rada. U ovom trenutku najvei deo rada je potpuno beskoristan ili tetan i toga se treba to
pre reiti. S druge strane i to je kljuni momenat koji predstavlja revolucionarno novo usmerenje
ono malo korisnog rada to ostaje treba uzeti i preobraziti u aktivnost najsliniju igri ili domaoj
radinosti, koja se obavlja kao razonoda, nerazluivoj od ostalih prijatnih aktivnosti, osim po tome to
za krajnji rezultat ima neki koristan proizvod. To je sigurno nee uiniti manje privlanom. Tako se
rue sve vetake barijere koje meu ljudima podiu vlast i svojina. Kreacija bi konano mogla da
postane rekreacija. A mi bismo konano mogli da jedni na druge gledamo bez straha.
Ne tvrdim da se vei deo problema rada moe reiti na ovaj nain. Ali, to samo znai da najvei
deo tog problema nije vredan reavanja, ve samo ukidanja. Samo mali deo ukupnog obima rada slui
neemu korisnom, to nije odbrana i reprodukcija sistema koji poiva na radu i njegovoj politikoj
i zakonskoj sviti. Braa Gudman (Paul i Percival Goodman, Communitas, 1946) su izraunali da svega 5% ukupnog obima rada a taj procenat bi, ako je taan, danas morao biti jo manji zadovoljava
nae minimalne potrebe za hranom, odevanjem i stanovanjem. ak i ako ovo prihvatimo samo kao akademsku procenu, sutina njihove poruke je potpuno jasna: direktno ili indirektno, najvei deo rada slui
neproizvodnim ciljevima, pre svega trgovini i drutvenoj kontroli. Iz budaka u kojem se kriju slepi mievi, ovako bismo na svetlost dana isterali desetine miliona prodavaca, vojnika, menadera, pandura,
dilera, popova, bankara, pravnika, uitelja, zemljoposednika, gorila, reklamdija i sve one koji rade za
njih. Na ovaj nain, raunajui na efekat lavine, svaki put kada sredite nekog od tih velikih trutova,
oslobaate njegove sluge i one ispod njih. Tako se, usput, ukida itava ekonomija.
5

Times Beach, Misuri, gradi evakuisan 1983. zbog velike koncentracije dioksina u oblinjim deponijama, posle ega je
usledila evakuacija stanovnitva sa jo 50 lokacija irom drave. Three Mile Island, Pensilvanija, najvea poznata nuklearna
nesrea u SAD (1979); evakuisano oko 200.000 ljudi. (nap. prev.)

12

Priblino 40% zaposlenih ine bele kragne, od kojih se veina bavi najdosadnijim i najidiotskijim
poslovima koji se mogu zamisliti. itave industrije, kao to su osiguravajua, bankarska, nekretnine
(da navedem samo neke), zasnivaju se na prometu beskorisnih papira. Nije sluajno da tercijarni sektor
usluge, neprestano raste, dok sekundarni proizvodnja, stagnira, a primarni poljoprivreda, skoro
nestaje. Budui da rad iskljuuje sve one iju vlast osigurava, radnici se sve vie pomeraju od relativno
korisnih do relativno beskorisnih poslova, to je samo jedna od mera kojima se osigurava vladajui
poredak. Bilo ta je bolje nego nita. To je razlog zbog ega ne moete da idete kui kada svoj posao
obavite ranije. Oni ele vae vreme, da ono pripada njima, iako od toga jedva da imaju neku korist.
Ako to nije istina, kako to da je prosena radna nedelja u poslednjih pedeset godina skraena za svega
neto vie od pet minuta?
Posluimo se sada ovim lepim mesarskim noem da bismo se reili i svega ostalog. Nema vie vojne
industrije, nuklearnih postrojenja, vetake hrane, higijenskih dezodoransa. I konano, ni pomena od
automobilske industrije. Po neka Stenlijeva parnjaa ili stari Ford-T mogli bi da poslue, ali to je sve.
Autoerotizam, od kojeg ive takva legla zaraze kao to su Detroit i Los Aneles, jednostavno ne dolaze
u obzir. I tako smo, a da nismo uradili nita posebno, reili energetsku i ekoloku krizu, kao i itav niz
drugih, inae nereivih, drutvenih problema.
Moramo, najzad, da raskrstimo i sa onim daleko najrairenijim zanimanjem, s najduim radnim
vremenom, najniom nadnicom i ubedljivo najdosadnijim. Mislim na voenje domainstva i podizanje
dece.
Ukidanjem najamnog rada i uvoenjem pune nezaposlenosti potkopava se seksualna podela rada.
Nukleus porodice, onakve kakvu znamo, predstavlja nuan oblik prilagoavanja podeli rada koju namee moderni najamni rad. Svialo se to nekom ili ne, ali u poslednjih 100 ili ak 200 godina smatralo
se ekonomski racionalnim da mu donosi kui meso, a da ena obavlja sve prljave i glupe poslove,
da bi mu na kraju dana udelila jedino parence raja na koje u ovom surovom svetu moe da rauna.
to se dece tie, bilo je normalno ispraiti ih u koncentracione logore za mlade, zvane kole, pre svega zato da ne bi mami kvarili frizuru, a da opet budu pod kontrolom, uei se poslunosti i tanosti,
neophodnim za budue radnike. Kada bismo se otarasili ovog patrijarhalnog kliea, otarasili bismo se
i nukleusa porodice iji neplaeni rad u senci, kako ga naziva Ili, ini sistem najamnog rada moguim, a koji opet, primarno, rad u senci ini nunim. Opredeljivanje za ovu antinukleus strategiju znai
ukidanje detinjstva i zatvaranje kola. U ovoj zemlji ima vie veitih studenata nego radnika sa punim
radnim vremenom. Nama su deca potrebna kao uitelji, a ne kao uenici. Njihov doprinos ludikoj
revoluciji moe biti ogroman, jer ona znaju bolje od nas ta je to igra. Odrasli i deca nisu identini, ali
u drugaijem meusobnom odnosu mogu stei jednaka prava. Samo igra moe da premosti jaz izmeu
generacija.
Jo se nisam dotakao mogunosti ukidanja ono malo rada to preostaje u oblasti automatizacije i
kibernetike. Svi ti naunici, inenjeri i tehnolozi, osloboeni dosadnog istraivanja za potrebe vojne
industrije ili izmiljanja naina za brzo zastarevanje novih proizvoda, imae puno prilike da se zabave
traenjem reenja za eliminaciju umora, dosade i rizika iz, na primer, rudarskog posla. Nema sumnje
da e pronai i razne druge zanimljive probleme. Moda e konano instalirati neki globalni, sveukljuujui multimedijalni sistem komunikacije ili osnovati svemirske kolonije. Moda. Lino, nisam
zainteresovan. Nemam ni najmanju elju da ivim u nekakvom raju na dugmie. Ne elim da robotirobovi rade sve umesto mene. elim da to radim sam. to se tie utede ljudskog rada, mislim da bi se za
odgovarajuu tehnologiju moglo pronai neko mesto, ali skromno. Istorijska i preistorijska iskustva
u tom pogledu nisu mnogo ohrabrujua. Sa pomeranjem proizvodne tehnologije od lova i sakupljanja
ka poljoprivredi i industriji, obim rada se poveavao, dok su ljudsko umee i samoodreenje opadali.
Dalji razvoj industrije samo je dodatno naglaavao ono u emu je Hari Brejvermen video degradaciju
rada. Inteligentni posmatrai su toga oduvek bili svesni: Don Stjuart Mil je rekao da svi izumi za
13

zamenu ljudskog rada nisu oveku utedeli nijedan sekund slobodnog vremena. Najvei tehnofili
Sen-Simon, Komt, Lenjin, B. F. Skiner bili su u isto vreme neskriveni autoritarci, drugim reima, tehnokrate. Trebalo bi da sa mnogo vie opreza doekujemo ono to nam obeavaju kompjuterski mistici.
Ti ljudi rade kao blesavi. Ako bude po njihovom, sve su anse da e tako biti i sa nama ostalima. Ali,
ako su spremni da svoje predloge iskreno stave u slubu ljudskih ciljeva, moda bi ih trebalo sasluati.
Ono to elim jeste da rad postane igra. Prvi korak ka tome je da se odbace pojmovi radnog zadatka
i posla. ak i aktivnosti koje sadre neki ludiki potencijal najveim delom ga gube kada se svedu
na rad koji su odreeni ljudi, i samo ti ljudi, primorani da obavljaju kao svoju iskljuivu delatnost. U
sistemu permanentnog nerada, biemo svedoci raanja novog Zlatnog Doba Diletanata pred kojim e
Renesansa moi samo da se postidi. Vie nee biti posla, samo raznih stvari koje ljudi rade, jer tako
ele.
Tajna pretvaranja rada u igru, kao to je to pokazao Furije, sastoji se u organizovanju korisnih
aktivnosti koje razliiti ljudi, u razliito vreme, vole da obavljaju. Da bi se nekim ljudima omoguilo
da se bave neim u emu uivaju, dovoljno je ukloniti sve iracionalnosti i izopaenja koje optereuju
te aktivnosti kada se svedu na rad. Na primer, voleo bih da se malo vie (ali ne previe) aktiviram na
polju nastave. Ali, niti elim da sa uenicima budem u autoritarnom odnosu, niti da zbog tog posla
podilazim nekom bednom sitniaru.
Drugo, ima stvari koje ljudi vole da rade s vremena na vreme, ali ne previe dugo, a sigurno ne
stalno. Moda e vam se svideti da uvate decu nekoliko sati, jer volite njihovo drutvo, ali svakako
ne koliko i njihovi roditelji. U meuvremenu, roditelji e tu priliku iskoristiti da se malo posvete sebi,
ali opet ne predugo jer e ubrzo poeleti da vide ta je sa njihovom decom. Upravo ove razlike meu
pojedincima ine ivot slobodne igre moguim. Isti princip vai i za mnoge druge aktivnosti, posebno
one koje se odnose na osnovne ljudske potrebe. Veina ljudi uiva u pripremanju jela kada se time
bavi u slobodno vreme, ali ne i kada to mora da obavlja kao redovan posao.
Tree, ali ne i manje vano, neke stvari koje mogu biti neprijatne, kada ih obavljate sami, u nepovoljnom okruenju ili po neijem nareenju, postaju prijatne, barem na neko vreme, kada se te okolnosti
izmene. Ovo, u izvesnoj meri, verovatno vai za sve poslove. Vetinu koja se inae rasipa ljudi mogu
uloiti pretvarajui u igru ak i one najodbojnije poslove. Aktivnosti koje su nekima privlane, ne moraju uvek biti privlane i drugima, ali svako, makar potencijalno, poseduje razliita interesovanja, kao
i interesovanje za samu raznolikost. Otprilike kao po onoj narodnoj, sve po malo ili barem jednom.
Furije je bio majstor spekulacije na temu korisnog usmeravanja devijantnih i perverznih linosti u
postcivilizacijskom drutvu, koji je on nazivao Harmonija. Smatrao je da bi Neron u takvom drutvu
bio sasvim prihvatljiv da mu je kao detetu bilo omogueno da svoju e za krvlju zadovolji radei
neko vreme u klanici. Deca koja uivaju u valjanju u blatu i praini mogla bi da se organizuju u male
horde koje bi istile klozete i sakupljale smee, za ta bi oni najistaknutiji dobijali i odgovarajua
odlikovanja. Ne insistiram na ovim primerima, ve na principu koji stoji iza njih, a koji se, po mom
miljenju, kao posebna dimenzija savreno uklapa u emu sveobuhvatnog, revolucionarnog preobraaja. Treba imati u vidu da nije stvar samo u tome da poemo od poslova kakvi su danas i da im samo
dodelimo prave ljude, koji bi se u suprotnom razvili u manijake.
Ako tehnologija u svemu ovome treba da igra neku ulogu, onda je to manje na planu automatizacije,
a vie u otvaranju novih oblasti rekreacije. Moda se ponovo okrenemo zanatima, koje je Viljem Moris
smatrao verovatnim i poeljnim izvorom komunistike revolucije. Umetnost bi konano bila preoteta
od snobova i kolekcionara i tako ukinuta kao posebno odeljenje za zabavu elitne publike, a njeni
kvalitet i lepota vraeni u ivot odakle ih je prognala podela rada. Grke urne o kojima su pisane
ode i koje se u muzeju dre pod staklenim zvonima, u svoje vreme bile su koriene kao posude za
maslinovo ulje. Sumnjam da nae upotrebne predmete oekuje takva budunost ili ak bilo kakva.
U svetu rada ne moe se govoriti o napretku. Upravo je suprotno. to se ostalog tie, ne treba da
14

oklevamo da iz prolosti uzmemo ono to nam ona nudi: drevni time ne gube nita, a mi smo samo
na dobitku.
Ponovno otkrie svakodnevnog ivota zahteva da odemo s one strane granica ucrtanih na naim
mapama. U tom smislu, postoji mnogo vie podsticajnih spekulacija nego to veina ljudi pretpostavlja.
Osim Furijea i Morisa, i nekoliko aluzija kod Marksa, tu su dela Kropotkina, anarhosindikalista
Patoa (Pataud) i Puea (Pouget), starih anarhokomunista (Berkman) i novih (Bukin). Communitas
brae Gudmen sadri obilje ilustracija o moguim oblicima drutvenog ivota i organizacije, kada
se drutvo okrene stvarnim ljudskim potrebama. Osim toga, neto se moe nauiti i od zagovornika
alternativnih-prigodnih-neposrednih-komunalnih tehnologija, kao to su E. F. umaher, a pre svega
Ivan Ili, posebno ako iskljuimo njihove maine za pravljenje magle.
Tu su zatim dela situacionista, kao to je Revolucija svakodnevnog ivota Raoula Vaneigema i tekstovi
iz antologije Situacionistike internacionale: uvek tako nemilosrdno lucidni i nadahnjujui, iako im
nikada nije uspelo da prevladaju kontradikciju izmeu zalaganja za jaanje radnikih saveta i, s druge
strane, za ukidanje rada. Bolje njihova nedoslednost, nego bilo ta od onoga to nam nude dananji
leviari, koji se predstavljaju kao poslednji zatitinici rada jer, ako nema rada, nema ni radnika, a
ako nema radnika, koga e onda moi da organizuju?
Zagovornici ukidanja rada ipak e morati da se oslone na sebe. Niko ne zna ta sve moe da se
dogodi kada se kreativna snaga koju blokira rad jednom oslobodi. Sve je mogue. Izlanala debata o
slobodi naspram nunosti, sa svojim teolokim prizvukom, razreava se na konkretan nain im se
proizvodnja korisnih stvari spoji sa uivanjem u aktivnostima ija je sutina u igri.
ivot e postati igra, ili pre, svet igara, ali ne kao to je sada, igra na rezultat koji se stalno vrti
oko nule. Optimalan seksualni odnos je paradigma produktivne igre. Ljubavnici uzajamno podstiu
zadovoljstvo, niko ne prati kako se kree rezultat, a svi dobijaju. to vie daje, vie dobija. U svetu
igre, ono to je u seksu najbolje, natopie najvei deo naeg ivota. Opta igra vodi ka erotizaciji ivota.
Seks e onda biti manje hitan i oajniki, vie razigran. Ako dobro odigramo svoje karte, moemo da
od ivota dobijemo mnogo vie nego to ulaemo ali, samo ako stvarno igramo.
Proleteri svih zemalja OPUSTITE SE!

15

Umesto fusnota i odlomci iz drugih tekstova Boba

Bleka
1
S druge strane, broj indijanskih prebega u naseobine belaca mogao bi se uporediti s
brojem Nemaca koji su Berlinski Zid preskakali sa zapadne strane. Bob Blek, Ukidanje
rada
O sukobu kultura govorilo se iz mnogo uglova, ali njegova prava dubina moe se sagledati tek kada
se u njemu vidi sudar svetova koji su imali dijametralno suprotne predstave o radu.
Daleko od toga da su iveli samo da bi se prehranili, Indijanci su uspevali da proizvedu viak
da nije bilo tako, prvi kolonisti u Dejmstaunu i Plimutu poumirali bi od gladi. Zato je utisak koji
su Indijanci ostavili na neke od prvih engleskih posmatraa bio vie nego povoljan: kapetan Don
Vajt smatrao je da Indijanaci ive u izobilju, ta vie, u pravom raju i to bez rada. Procenio je da bi
doseljenicima bila dovoljna trodnevna radna nedelja, uz dodatak ribolova, kao jedne vie sportske
aktivnosti.
Godine 1643. magistrat Masausets Beja je odobrio posetu dvojice indijanskih saema (plemenskih
stareina) sa Rod Ajlenda. Guverner Don Vintrop je smatrao neophodnim da im se stavi do znanja
pod kojim uslovima mogu da posete teritoriju pod naom upravom. Tako je Indijancima bilo reeno
da se na dan naeg Gospoda ne smeju baviti bilo kakvim poslom, osim ako nije re o neemu najneophodnijem. Bez brige, odgovorili su Indijanci. Bie nam lako da udovoljimo vaem zahtevu, jer
mi ionako ne radimo nita, ni tog, niti bilo kog drugog dana.
Kakva god da je bila rana Amerika, itamo u jednom skoranjem akademskom tekstu, ona je
pre svega bila svet rada. Indijanska Amerika je bila sve samo ne to, to su prvi doseljenici iz oblasti
Roanoke u Virdiniji mogli lako da potvrde. Prema jednom takvom svedoenju, proizvodnja godinje
zalihe kukuruza za jednog Indijanca iz dananje Virdinije zahtevala je 24 sata rada. Naravno, Indijanci
nisu jeli samo kukuruz: njihova ishrana bila je veoma bogata i raznovrsna, obezbeujui im odlino
zdravlje, jer je bila mnogo hranljivija i manje monotona od onoga to je kasnije postalo standard ne
samo u siromanim zemljama Juga, ve i u bastionima industrijalizma.
Zato ne treba da udi zato su mnogi doseljenici postali uroenici, naputajui najranije engleske naseobine, ostavljajui za sobom samo poruku urezanu u drvetu: Otili meu Kroatane. (Pleme
Lambi/ Lumbee, Severna Karolina; nap. prev.)
Ti prvi begunci, koji su jedva doekali da jaram civilizacije zamene za lagodan, varvarski ivot,
nisu bili i poslednji. Tokom itavog kolonijalnog perioda na stotine evroamerikih seljaka pridruilo
se Indijancima. enama i deci bilo je najlake da se prilagode indijanskom nainu ivota, jer je to
znailo odbacivanje svih ogranienja koja im je nametao ivot u svetu belaca. Ali, ni odrasli mukarci
nisu imali mnogo problema da se prilagode ivotnom stilu bezbonika.
Nema sumnje da je rad bio jedan od najjaih faktora koji su uticali na njihov izbor. U Dejmstaunu,
guverner Don Smit je uveo radni reim koji bi se mogao uporediti sa uslovima ivota u koncentracionom logoru. Hronike iz 1613. belee da su neki Englezi bili obeeni, neki spaljeni, neki raereni,
16

neki nabijeni na kolac, a neki poseeni ili streljani. Njihov zloin? To to su pobegli da ive sa Indijancima, a onda bili uhvaeni.
Primitive Affluence: A Postscript to Sahlins, Friendly Fire, 1992.

2
Don Stujuart Mil je pisao da svi izumi za zamenu ljudskog rada nisu oveku utedeli
nijedan sekund slobodnog vremena. Bob Blek, Ukidanje rada
Pogledajmo kako se menjao obim rada, izraen u nedeljama, koji je proseni engleski radnik morao
da obavi da bi zadovoljio osnovne ivotne potrebe: 1495. godine 10 nedelja; 1564 20; 1684 48;
1726 52 (Eyer & Sterling, Review of Radical Political Economics, 1977).
Tako je bilo i sa amerikim radnikom. U XVIII veku nastaje trend da robovski i najamni rad, do
tada bio uglavnom sezonski, postane stalan. Tehnoloki progres je, kao i obino, stvari samo uinio
jo gorim. Evo jednog primera:
Moreplovci su nekada bili prava avangarda meu najamnim radnicima. U XVIII veku veliina i
nosivost brodova postaju mnogo vei, to je zahtevalo jo vie rada i to veoma mukotrpnog. Pomorci
su na to odgovarali zajednikim akcijama, kao to su bili trajkovi ta re potie od njih, jer su
oni bili ti koji su udarali (to strike) na brodove zatim pobune i najzad piratstvo, to jest, zauzimanje
radnog mesta i proterivanje dotadanjih vlasnika. Pirati su pojednostavili komandnu hijerarhiju, sami
birali svoje kapetane, a nadnice su zamenjivali zajednikim vlasnitvom i zajednikim preuzimanjem
rizika. Pored toga, drastino su smanjili obim rada, budui da su njihovi brodovi imali posadu pet puta
brojniju od posade trgovakih brodova koji su bili njihov plen. Odvratnost koju su oseali prema radu
bila je njihov glavni motiv. Za jednog pirata ljubav prema piu i lenarenju bila je jai motiv od zlata.
Izvesni admiral je pokuao da rehabilituje nekoliko zarobljenih pirata, nudei im vojnika zaduenja,
to je znailo nauiti ih da rade, a to su oni na svaki nain pokuavali da izbegnu. Naime, rad je
ono to ti ljudi smrtno mrze, rekao je guverner Bahama, dok je drugi stanovnik tih ostrva primetio
je da oni i rad nikako ne idu zajedno. (Rediker, Innes, 1988)
Naredni veliki preokret, industrijalizacija, doneo je radnikoj klasi jo tei i monotoniji rad, nego to
je njihova klasa ikada ranije morala da trpi. U armiji Industrijalizacije nije bilo dobrovoljaca. Radnici u
prvim amerikim fabrikama nisu bili ak ni formalno slobodni: to su bili ene i deca koje su na posao
slali njihovi zakonski vlasnici, muevi i oevi. Fabrike na Severu, kao i plantae na Jugu, poivale su na
robovskom radu. Mnogo kasnije radno vreme bilo je skraeno, zahvaljujui delovanju organizovanih
radnika i drugih reformatora, koji su taj zahtev ukljuili u svoje programe. Osmoasovno radno vreme,
koje je danas zvanino priznato, tekovina je koju su anarhisti sa Hejmarketa (ikago, 1886) platili
svojim ivotima. Ali, danas, predlog da se uvede jo kraa, 30-asovna radna nedelja, ne dolazi od
sindikata, ve od ljudi kao to su, na primer, Hjugo Blek, u to vreme senator, a kasnije lan Vrhovnog
Suda. Zato u poslednje vreme i radnici prestaju da raunaju na sindikate. Tako je i ovde zatvoren krug.
Uprkos svom tehnolokom napretku ostvarenom u poslednjih pola veka, radno vreme ne samo da
nije skraeno, ve je broj godina koje provodimo radei povean. Razlog tome je to sve vei broj ljudi
doivi penziju, to znai da sistem uspeva da iz nas iscrpi vie rada nego ranije. Proseni ameriki
radnik, mukarac, radi osam sati due od radnika sa poetka veka. U XVIII veku radnik, ako bi uopte
poiveo toliko, svoje poslednje dane bi doekao u nekom prihvatilitu za siromane. U XX veku, taj
radnik opet, ukoliko uopte poivi toliko ivot zavrava u nekom starakom domu, usamljen i
medicinski maltretiran. Neki to nazivaju napretkom.
Primitive Affluence: A Postscript to Sahlins, Friendly Fire, 1992.
17

3
Iz Anarchy After Leftism, 1997; kritika Mareja Bukina (Murray Bookchin, 1921-2006);
Blek ga ovde naziva Dekanom, aludirajui na njegovu ulogu osnivaa Instituta za socijalnu
ekologiju iz Bostona.
Dekan jednako grei i kada je re o radu i odnosu tehnologije i rada u drugim oblicima drutva.
U zbirci Friendly Fire izneo sam neke dokaze (ima ih mnogo vie) koji govore da s napretkom tehnologije kvantitet rada raste, a kvalitet radnog iskustva opada (Black, Primitive Affluence: A Postscript
to Sahlins, 1992: 19-41). Generalno, nema tehnologije koja smanjuje obim rada. U najboljem sluaju,
tu je tehnologija koja rad samo preureuje, to je sa stanovita radnika isto kao kada bi emigrirali iz
Etiopije u Rumuniju, u potrazi za boljim ivotom. (Nema budunosti za radno mesto, 1992) Kapitalisti
razvijaju i primenjuju nove tehnologije ne zato da bi smanjili obim rada ve zato da smanje njegovu
cenu. to je tehnologija razvijenija, to su manje nadnice i manja potreba za radnom snagom.
Kada sa parola preemo na detalje, vidimo da Dekan otkriva svoje nepoznavanje prave istorije rada
i tehnologije. Dva primera koja iznosi bie sasvim dovoljna. Poimo od njegove stripovske istorije
junjake poljoprivrede:
Vlasnicima plantaa s Juga bile su potrebne ruke robova u najveoj meri zato to maine
za saenje i branje pamuka nisu postojale; zaista, napoliarski rad na farmama u Americi
je nestao u poslednje dve generacije, zato to je uvoenje novih maina zamenilo rad
osloboenih crnih zakupaca. (M. Bookchin, The Ecology of Freedom, 1982:35)
Drugim reima, Bukin okrivljuje robovlasnitvo za tehnoloku zaostalost, a ne kapitalistiki svetski
sistem, koji je Jugu dodelio funkciju proizvoaa izvoznih monokultura. Ali, pamuk je bio od sporednog znaaja za niskotehnoloku kolonijalnu ekonomiju iz XVII i XVIII veka, kada su robovi obraivali
druge izvozne kulture, kao to su duvan, pirina i indigo (McCusker & Menard, 1985). Kao to svaki
kolarac zna, tehniki progres je ojaao robovlanitvo, koje je bilo zamaskirano spregom maina za
branje pamuka i tekstilno orijentisane Industrijske revolucije u Britaniji (Scheiber, Vatter & Faulkner,
1976: 130-134).
Ako Bukinova pria o robovlasnicima ima nekog smisla, onda se svakoj vladajuoj klasi moe
pogledati kroz prste. Vlasnicima plantaa su bili potrebni robovi u najveoj meri zato to nisu imali
maine koje bi obavljale njihov posao. Industrijalci su imali potrebu za dejim radom, verovatno iz
istih razloga. Graani Atine su imali potrebu za robovima, zato to njihova tehnologija nije mogla da
im lepo oisti groe, popui kako valja i zadovolji mnoge druge potrebe tog kultivisanog graanstva,
ije su aspiracije bile tako uzviene da se prosto nije moglo samo starati o sebi. Potreba je drutveno i
ekonomski uslovljena. Nema nikakve sumnje da su junjakim plantaerima i atinskim graanima bili
potrebni robovi; ALI, DA LI SU ROBOVIMA BILI POTREBNI JUNJAKI PLANTAERI I ATINSKI
GRAANI?
Drugi Dekanov primer je takoe neumesan. To je klasini instrument osloboenja ena, maina za
pranje vea:
Moderna radna ena-majka ne bi mogla da izae na kraj sa svim svojim obavezama da
nije maine za pranje vea, koja je, makar minimalno, oslobaa od svakodnevnih kunih
poslova, pre nego to poe na posao da bi zaradila ono to esto predstavlja vei deo
prihoda domainstva. (M. Bookchin, The Ecology of Freedom, 1982:49)
Drugim reima, maina za pranje vea pojaava seksualnu podelu kunih poslova i omoguava
eni da bude proletarizovana da se pridrui plaenoj radnoj snazi i to onoj na samom dnu. (Black,
18

Primitive Affluence, 1992: 29-30) Zahvaljujui tehnologiji, moderna radna ena uspeva i da dabe rinta,
obavljajui rad u senci (Illich, 1981) i da se ukljui u nedovoljno plaeno kapitalistiko rintanje u
kancelariji, restoranu ili ak u fabrici. Maina za pranje vea i kuna tehnologija uopte, nikada nisu
utedeli enama ni deli radnog vremena. Tehnologija je samo poveala produktivne standarde (s
mainom Maytag nema vie izgovora ako vae rublje nije belje od belog) ili je napor pomerila ka
drugim radnim zadacima, kao to je uvanje dece (Cowan 1974, 1983). Sumnjam da Bukin sam pere
svoje gae i to ne samo zato to voli da mae svojim prljavim veom u javnosti.
U Bukinovoj graanskoj utopiji ureaji za utedu radnog vremena bie visoko cenjeni bilo da
su to kompjuteri ili automatska mainerija zato to e osloboditi ljudska bia od nepotrebnog napora i pruiti im nestruktuirano slobodno vreme za lino usavravanje, kao pojedinaca i graana. (M.
Bookchin, Remaking Society, 1989: 197)
Da bi neko besvestan kao i sam Bukin u to poverovao potreban je in vere. U poslednjih nekoliko
decenija (od 1948 na ovamo), zahvaljujui visokim tehnologijama i u meri koja daleko premauje
sve to je na Dekan mogao predvideti, produktivnost se vie nego udvostruila. (Schor 1991: 1-2, 5,
29) Zaudo, ni materijalna oskudica, a jo manje mukotrpni rad nisu nestali. Realni prihodi su
opali, dok je u isto vreme broj radnih sati povean. ak je i Dekan primetio, doslovno na prvoj strani,
sve vee siromatvo miliona ljudi i da intenzitet izrabljivanja primorava sve vie ljudi da prihvate
radnu nedelju tipinu za proli vek. (M. Bookchin, Remaking Society, 1989: 1) Ono to nije primetio je
paradoks da sve intenzivniji progres, sve vea produktivnost, sve vee siromatvo i sve vei obim rada
dovode u pitanje upravo njegovo, u osnovi marksistiko, oduevljenje razvojem proizvodnih snaga. ()
S druge strane, za razliku do prethodnih decenija, u ivotima obinih ljudi rad sve vie postaje
strano telo. Due radno vreme, nii realni prihodi i nesigurnost radnog mesta sigurno nisu nikakva
kompenzacija za sumorno i esto poniavajue iskustvo smog rada. Tokom ezdesetih, Bukin, uvek
spreman da nanjui revolucionarni potencijal drutvenih poremeaja, pozdravljao je prezir mladih
prema radu. Ali, dok su druge tendencije koje je odobravao, kao to je kultura mladih, bile rekuperirane, sve raireniji otpor prema radu postao je stalna crta amerikog radnog prostora. Spontan i van
svake kontrole, taj otpor izmie i gazdama koje bi da ga potkupe i leviarima koji bi da ga organizuju.
Prezaposleni i nezaposleni oni su danas potencijalno revolucionarna snaga.
Anarchy After Leftism, Labor-Enslaving Technology, 1997.

4
Mnogi su tvrdili kako su u veini drutava ene radile vie od mukaraca i to je verovatno tano
(ipak, u drutvu San Bumana, mukarci rade vie nego ene; kada je re o obezbeivanju hrane,
oni obavljaju za treinu vie posla nego ene, iako donose svega 40% potrebnih kalorija). U verovatno
povezanom razvoju, u veini drutava ene su imale manje politike moi nego mukarci; zapravo,
najee nisu imale nikakvu mo. Promiljena feministika taktika bi zato trebalo da poiva na anarhizmu, a ne na fantazijama o matrijarhalnom prevratu; na ukidanju rada, a ne na cviljenju zbog istih
nadnica za iste poslove. Jedini matematiki siguran nain da vlast i rad uinite ravnopravnim i rodno
pravednim, jeste da se otarasite i jednog i drugog. ()
Zaposlene ene (veina je danas zaposlena izvan kue) rade vie nego ikada. One i dalje moraju da
obavljaju veinu kunih poslova, to su radile jo od poetaka industrijalizacije i da pored toga rade
za nadnicu. Njihovo silovito ukljuivanje u radnu snagu (one su radile sve vreme, ali taj neplaeni
rad nije bio smatran poslom) u poslednjih dvadeset godina samo je poveao njihov radni teret, ali
i ukupnu koliinu rada (poto niko ne tvrdi da su mukarci u meuvremenu poeli da rade manje).
ak i kada bi seksualna diskrimancija bila potpuno ukinuta, to je daleko od ostvarenja, ravnopravne
19

radne ene bi opet na svojim pleima morale da nose teret onoga to Ili zove radom u senci
potroaki neplaeni rad koji robi dodaje novu vrednost, neophodnu da bi ta roba bila od koristi
za smu potroaku jedinicu (na primer, pripremanje kupljenih namirnica; nap. prev.; Ivan Illich,
Gender) Zakoni o graanskim pravima ne mogu da prodru u domainstvo. Istorija rada, ako se tu
uopte moe govoriti o nekoj razvojnoj logici, jeste istorija sve veeg nametanja mukotropnog rada
enama. Svaki feminizam koji nije izriito antiradni je prevara.
Primitive Affluence: A Postscript to Sahlins, Friendly Fire, 1992.

5
ak se i teak rad moe uiniti podnoljivijim, ukoliko se ne obavlja pod neijim nadzorom. Zadrimo se na primeru naroda Kpele iz Liberije, koji uzgajaju pirina to je, po svim kriterijumima, veoma
teak posao. Ovi neolitski farmeri organizuju svoj rad na nain nezamisliv za nae eksperte. Liinee,
radost, mora da prati svaki posao koji Kpele obavljaju, inae od posla nema nita. Rad se obavlja u
grupama od kojih svaka ima svoj muziki orkestar, koji prati ritam njihovih motika i maeta. U odreenim intervalima ene odbacuju motike i poinju da pleu da bi zabavile ostale i relaksirale miie
izmorene jednolinim pokretima. Na kraju dana svi radnici se okupljaju da bi pili palmino vino, igrali
i pevali. Ako ovo i nije drutvo o kojem je govorio Salins, ono jo uvek predstavlja ogroman napredak
u odnosu na rad kakav postoji u naem navodnom drutvu blagostanja.
Antropolozi izvetavaju da je vlast vrila veliki pritisak na Kpele da preu sa suvog na vlano
uzgajanje pirina (na navodnjenim poljima), s obzirom da ovo drugo donosi mnogo vei prinos. Kpele
su popustili, ali se nisu odrekli svog konzervativizma: prihvatili su savet nekih strunjaka da uzgajaju
kakao kao glavnu kulturu. Naime, rad na navodnjenim pirinanim poljima bio bi ist kuluk, lien
takvih vitalnih komponenti kao to su askanje, pesma i ples upravo onih tragova igre koji su u
modernom radu potpuno izbrisani.
Primitive Affluence: A Postscript to Sahlins, Friendly Fire, 1992.

6
Salins je ve primetio superiorni kvalitet radnog ivota koji uivaju primitivni proizvoai da
pozajmim omiljenu frazu pseudohumanistikih eksperata za redizajn i oplemenjivanje rada. Pored
kraeg i kliznog radnog vremena, kao i mnogo pouzdanijeg socijanog osiguranja, na osnovu opteg pravila o deljenju hrane, rad lovaca-sakupljaa je prijatniji nego veina modernih poslova. Mi se
budimo na zvono budilnika; oni spavaju mnogo, danju i nou. Mi smo zakucani za svoje zgrade u zagaenim gradovima; oni se kreu po otvorenom prostoru i na sveem vazduhu. Mi imamo gazde; oni
imaju saputnike. Na rad po pravilu zahteva jednu ili svega nekoliko hipespecijalozvanih radnji, esto
ni toliko; oni kombinuju manuelni i intelektualni rad kroz mnotvo raznovrsnih aktivnosti, upravo
onako kao to su to zamiljali veliki utopisti. Vreme koje mi provodimo u prevozu je mrtvo i jalovo;
oni ne mogu da kroe iz svog kampa, a da ne itaju pejsa na neki potencijalno produktivan nain.
Naa deca su potinjena zakonu o obaveznom pohaanju kole; njihova deca, bez iijeg nadzora, kroz
igru oponaaju aktivnosti odraslih, sve dok, skoro neprimetno, ne zauzmu njihovo mesto. Oni su tvorci i majstori svog jednostavnog, a opet tako efikasnog alata; mi radimo za maine i to uskoro nee biti
metafora, barem prema jednom ekspertu iz National Aeronautics and Space Administration (NASA):
U naelu, roboti e raditi za ljude, ali mogue je da e, u nekim sluajevima, u radnoj hijerarhiji neki
roboti biti iznad nekih ljudi. Poslednja re u debati o jednakim ansama za posao.
20

Primitive Affluence: A Postscript to Sahlins, Friendly Fire, 1992.

7
Kao to primeuje Ivan Ili, ekonomisti se razumeju u rad isto koliko i alhemiari u zlato. Oni
sueljavaju dve bliznake fatalnosti, neograniene potrebe i ograniene (retke) resurse, da bi podigli
zdanje svoje sumorne nauke koju svaka razumna osoba odbacuje bez trunke oklevanja. Nain ivota
lovaca-sakupljaa potpuno demaksira hobsijansku prevaru. Resursi su obilni i Kung San se doslovno
bakare u njima. Ali, poto je re o racionalnim hedonistima, a ne o askteskim ludacima, oni nalaze
zadovoljstvo u pravoj meri: rade onoliko koliko je potrebno da bi bilo dovoljno za sve. Nomadi toliko
skandalizuju ekonomiste i njihove vernike da ovima kao jedini odgovor ostaju samo salve visokoparno
sroenih predrasuda, kao u sluaju ekonomista Mareja Rotbarda (Murray Rothbard) i Dejvida Remzija
Stila (David Ramsey Steel), koji je napisao vrlo neprijateljsku kritiku knjige u kojoj sam obrazloio
ideju o ukidanju rada. Magazin Liberty (kako voli da se predstavlja) izostavio je 90% mog odgovora
Stilu. Dozvolite mi zato da im se osvetim tako to u citirati samog sebe:
Stil, s nehotinim humorom, objanjava zato lovci-sakupljai uglavnom ne rade nita: Ako je le
jedne ivotinje dovoljan da pregurate nedelju ili dve, onda je potraga za drugom isto traenje energije.
I ta im onda ostaje nego da razmenjuju prie? (Liberty, maj 1989)
Ti jadni avolii su suvie bogati da bi radili. Poto su okrutno lieni prilike da akumuliraju kapital, ta drugo ostaje tim zatucanim divljacima osim da stvaraju, razgovaraju, pleu, pevaju, prireuju
gozbe i tucaju se?
Iza Stilovog vriteeg etnocentrizma krije se strah od divljine i svega to je divlje, duboki strah od
zova ume, od sme slobode.
Primitive Affluence: A Postscript to Sahlins, Friendly Fire, 1992.

8
Svet civilizacije, svet istorije, pre svega je, objektivno i subjektivno, svet rada. Radnici su ve doneli
presudu o tome kako oni, subjektivno, vide rad: to je neto to ih povreuje i to mrze. Objektivno,
rad se samo pogoravao, gledano u okvirima u kojima se oekivalo neko poboljaanje. Od druge polovine XIX veka, najvei deo radnih zadataka bio je uproen, standardizovan, kretenizovan, razbijen,
izolovan od drugih segmenata i policijski nadziran Kao to primeuje Stajn (Joel Stein, Automatic
Production, 1975), sa opadanjem radnog umea, nivo traenog obrazovanja i akademskih titula raste.
To oigledno nema veze sa radnim uinkom. Ali, to ne znai da su gazde iracionalne zato to insistiraju
na tim zahtevima: razumno je pretpostaviti da e osoba koja je prola kroz dui boravak u koli lake
tolerisati sva mogua sranja na poslu. Dete treba navii na rad, a gde se ta sklonost moe aktivirati
bolje nego u koli? () Deca se prvo alju u kole, ne toliko da bi nauila neto, ve zato da bi se
navikla da mirno sede i rade samo ono to im se kae. (Imanuel Kant, Obrazovanje)
Primitive Affluence: A Postscript to Sahlins, Friendly Fire, 1992.

9
Iz kritikog prikaza knjige Deremija Rifkina (Jerremy Rifkin) The End Of Work: The Decline Of The Global Labor Force And The Dawn Of The PostMarket Era (meutekst: AG)
21

Futuristi su najavljivali novu postindustrijsku epohu skoro isto onoliko esto koliko i marksisti
konanu krizu kapitalizma. Priznajui to, Deremi Rifkin insistira da je budunost konano stigla i da
je ovog puta reila da ostane. Moda je zaista tako. ()
Politike revolucije su do sada uvek donosile duboke promene, ali ne i sutinske promene u sferi
rada. Meutim, po Rifkinu, sada je i na to doao red.
Rifkin, kae dalje Bob Blek, ispravno primeuje da ljudski rad, u uslovima sve vee automatizacije i
digitalizacije, postaje sve manje vaan za proizvodnju. U prilog tome on navodi niz ubedljivih dokaza
i pokazatelja (na primer: nikada vea produktivnost, nikada vea nezaposlenost). Ali, to ne znai da e
ljudi raditi manje, a jo manje da treba uriti sa predlozima kako da se oni, u toj budunosti slobodnoj
od rada, uposle, to inae predstavlja jednu od glavnih tema Rifkinove knjige:
ta nije u redu sa tom slikom?
Moda samo ovo. Rifkin pogreno tumai ili biva zaveden implikacijama svoje inae ubedljive demonstracije da rad postaje sve manje vaan za proizvodnju. Ali, zato onda i dalje radimo i to sve
vie? Da li su gazde poludele? Ne nuno. Iako moda samo intuitivno, oni jo uvek vide svoj interes
bolje nego neki slobodni, reformistiki nastrojeni intelektualci. Utoliko pre to je sasvim oigledno
da gazde i dalje upravljaju svetom, dok Deremi Rifkin samo pie knjige o tome. Rifkin, naime, uzima
zdravo za gotovo da je rad stvar ekonomije; ali rad je uvek bio neto vie od toga stvar politike.
Poto se znaaj najamnog rada za ekonomiju smanjuje, u prvi plan dolazi njegova kontrolna funkcija.
Rad je, kao i drava, institucija kojom manjima kontrolie veinu. Rad nam oduzima najvei deo naeg
budnog vremena. esto je fiziki i psihiki nepodnoljiv. Za veinu ljudi rad podrazumeva svakodnevno potinjavanje autoritetima u meri koja zaostaje jedino za onim to moraju da trpe zatvorenici. Rad
iscrpljuje ljude, ostavljajui im samo onoliko energije koliko je potrebno za zamenske aktivnosti i
potronju. To znai da je demokratija, ako pod time neko jo uvek podrazumeva aktivno uee ljudi
u upravljanju sopstvenim ivotima, ista iluzija.
Politika je samo jedna, i to posebno odvratna, manifestacija podele rada (naziv koji rad dobija kada proe kroz tretman akademskih kozmetiara). U takvoj podeli, politika je posao za politikose,
terapija za aktiviste i spektakl za skoro sve ostale.
Ako ostanemo pri pretpostavci da je rad sutinski u funkciji drutvene kontrole, a samo uzgred u funkciji proizvodnje, ponaanje vlasnika, koje Rifkin smatra tako perverzno tvrdoglavim, poinje da ima
smisla, iako samo u okvirima sopstvene naopake logike. Jedan deo populacije je prezaposlen. Drugi
deo je nezaposlen. ta ove dve grupe imaju zajedniko? Dve stvari: uzajamno neprijateljstvo i potpunu
zavisnost od poslodavaca.
Whats Wrong With That Picture, 1995.

10
Ako za trenutak ostavimo po strani ulitimatum kojim svetska ekonomija svakome diktira oblik
njegove proizvodne aktivnosti, jasno je da glavni izvor direktnog diktata, kojem su izloeni zaposleni,
nije Drava ve samo radno mesto. Tvoj gazda ili ef izdaju ti vie izriitih nareenja nego policajac
za deset godina.
Jedni nareuju, drugi izvravaju nareenja. To je sutina podanitva.
Ako na svet gledamo bez predrasuda, ali ipak tako da ne gubimo iz vida slobodu kao glavni kriterijum, jasno je da najmoniji instrument prinude nije Drava ve Rad.
Kao i trite i drava je aktivnost, a ne entitet. Jedini nain za ukidanje drave je promena naina
ivota na kojem poiva. A taj nain ivota, ako se to uopte moe nazvati ivotom, vrti se oko rada i
svega to ide uz rad: birokratije, moralizma, obrazovnog sistema, novca, itd.
22

The Libertarian as Conservative, The Abolition of Work and Other Essays, 1985.

11
Potrebni su nam anarhisti operisani od anarhizma. Anarhizam i druge prepreke na
putu ka anarhiji
Anarhisti se danas zaista nalaze na prekretnici. Prvi put u istoriji anarhija je jedini revolucionarni
pokret. Tanije, nisu svi anarhisti revolucionari, ali danas je nemogue biti revolucionar, a da se ne
bude anarhista, ako ne po nazivu, onda faktiki. ()
Anarhija, osloboena svih leviarskih ostataka, u poziciji je da artikulie ne toliko neki program,
koliko odreen broj revolucionarnih tema relevantnih za sadanje vreme. Ona je odluno antipolitika, kao to je to i veina ljudi. Ona je hedonistika, na isti nain kao i ljudi koji se pitaju kako se
uopte moe nazivati ivotom neto to nije okrenuto zadovoljstvu? Ona je individualistika, jer ta
drugo moe biti prava mera dobrog drutva, ako ne sloboda i srea svakog pojedinca? Postleviarska anarhija je, ako ne uvek krajnje negativno raspoloena, onda sigurno veoma sumnjiava prema
emancipatorskim obeanjima visoke tehnologije. A tu je i ono najvanije, potpuno odbacivanje rada.
()
Anarchy After Leftism, 1997.

12
Sistem je maina, Planetarna radna maina, a svi mi, u najboljem sluaju, njeni lako zamenljivi
delovi. Boriti se protiv nje na istim organizacionim osnovama, dovoditi u pitanje njen monopol pozivanjem na dunost i rtvovanje, znai svrstati se u njenu vojsku. Mi emo se boriti protiv nje na isti
nain na koji i ivimo: razigrano, kreativno, ekstatino, nepredvidljivo.
Friendly Fire, 1992, naslovni tekst.

23

Antiradna bibliografija
Izbor: Bob Blek
Beecher, Jonathan, & Richard Bienvenu, eds. The Utopian Vision of Charles Fourier. Boston: Beacon
Press, 1971. Prevedeno: Civilizacija i novi socijetarni svijet: Izbor tekstova, kolska Knjiga, Zagreb
1980.
Bell, Daniel. Work and Its Discontents. Boston: Beacon Press, 1956. (Reprinted in Bells The End of
Ideology.)
Black, Bob. The Abolition of Work and Other Essays. Port Townsend, Washington: Loompanics Unlimited, n.d. (1986).
Black, Bob. Friendly Fire. Brooklyn, New York: Autonomedia, 1992. (Chapter One includes Primitive
Affluence: A Postscript to Sahlins and Smokestack Lightning.)
Braverman, Harry. Labor and Monopoly Capital: The Degradation of Work in the Twentieth Century.
New York: Monthly Review Press, 1974.
Cowan, Ruth Schwartz. More Work for Mother. New York: Basic Books, 1983.
Goodman, Paul & Percival. Communitas: Means of Livelihood and Ways of Life. 2nd ed., rev. New York:
Vintage Books, 1960.
Hunnicutt, Benjamin Kline. Work Without End: Abandoning Shorter Hours for the Right to Work. Philadelphia: Temple University Press, 1988.
Illich, Ivan. Shadow Work. Boston: Marion Boyars, 1981. Drugi relevantni tekstovi nalaze se u Gender i Towards a History of Needs. Prevedeno: Pravo na zajednitvo (naroito poglavlja Rad u senci i
Sopstveni rad), Dole kole, Svetkovina svesnosti, Medicinska Nemezis.
Lafargue, Paul. The Right to Be Lazy. Chicago: Charles H. Kerr, 1975. Jehova, bradati i preki Bog, dao
je svojim vernicima vrhunski primer idealne lenjosti: posle est dana rada, odluio je da odmara
celu venost. http://www.marxists.org/archive/lafargue/works/lazy/
Lee, Richard Borshay. The !Kung San: Men, Women, and Work in a Foraging Society. Cambridge: Cambridge University Press, 1979.
Mann, Ernest. I Was Robot (Utopia Now Possible). Little Falls, Minnesota: Little Free Press, 1990.
Marglin, Stephen A. What Do Bosses Do? in The Division of Labour, ed. Andre Gorz. Atlantic Highlands, New Jersey: Humanities Press, 1976.
Morton, A.L., ed. Political Writings of William Morris. New York: International Publishers, 1973.
P.M. Bolobolo. New York: New edition, 1995.
Richards, Vernon, ed. Why Work? London: Freedom Press, 1983. (Prilino loa antologija, ali sa nekoliko detalja vrednih itanja; nap. Bob Blek)
Sahlins, Marshall. Stone Age Economics. Chicago: University of Chicago Press, 1971.
Santoro, Victor. Fighting Back on the Job. Port Townsend, Washington: Loompanics Unlimited, 1982.
Schor, Juliet B. The Overworked American: The Unexpected Decline of Leisure. New York: Basic Books,
1991.
Seidman, Michael. Workers Against Work: Labor in Paris and Barcelona During the Popular Fronts. Berkeley, California: University of California Press, 1991 http://ark.cdlib.org/ark:/13030/ft5h4nb34h/
24

Vaneigem, Raoul. The Revolution of Everyday Life. Seattle, Washington: Left Bank Books, Second, revised edition, 1994. (Naroito poglavlje The Decline and Fall of Work; drugi prevod, Practical Paradise Publications, London 1972.; najnoviji prevod: Rebel Press, London, 2001, sa novim predgovorom
i komentarima Raoula Vaneigema; nap. prev.)
Work in America. Report of a Special Task Force to the Secretary of Health, Education and Welfare.
Cambridge: MIT Press, 1973.
Zerzan, John. Elements of Refusal. Seattle, Washington: Left Bank Books, 1988/ C. A. L. Press 1999.
Bob Blek misli na tekstove iz drugog dela knjige, koji su najvie uticali na kasnije kritiare rada i
tehnoloko-industrijskog drutva (neki od tih tekstova su bili u opticaju jo od kraja sedamdesetih
godina): Industrialism and Domestication, Who Killed Ned Ludd?, Axis Point of American Industrialism, The Practical Marx, Origins and Meaning of WW I, Taylorism and Unionism, Unionization
in America, Organised Labor vs. The Revolt Against Work; za sada je samo ovaj poslednji tekst
dostupan preko Interneta.
Web adrese i podaci o prevodima: AG.

Bob Black: Bibliografija

The Abolition of Work and Other Essays, Loompanics, 1985.
Rants & Incendiary Tracts, ed. with Adam Parfrey, Amok Press, 1989.
ZeroWork Anthology, Autonomedia/ Semiotexte(e)1990.
Friendly Fire, Autonomedia/ Semiotext(e) 1992.
Beneath The Underground, Feral House, 1994.
Anarchy After Leftism, C. A. L. Press, 1997.

Web adrese
http://www.inspiracy.com/black
Kontakt: Bob Black, POB 3142, Albany, NY 12203-0142, USA, Abobob51@aol.com

25

Anarhistika biblioteka
Anti-Copyright

Bob Black
Ukidanje rada
1985
The Abolition of Work and Other Essays, Loompanics, 1985.
Preveo Aleksa Golijanin, 2002. Ovaj prevod je prvi put objavljen u okviru zbirke, Bob Blek, Proleteri
svih zemalja OPUSTITE SE, anarhija/ blok 45, Porodina biblioteka br. 1, Beograd,
2002.http://anarhija-blok45.net1zen.com
anarhisticka-biblioteka.net