Vodic Za Aktiviste Zeitgeist Pokret

- ZEITGEIST POKRET -
POSMATRANJA I REAKCIJE
Vodič za aktiviste
1
- ZEITGEIST POKRET -
POSMATRANJA I REAKCIJE
Vodič za aktiviste
www.thezeitgeistmovement.com │ www.thevenusproject.com
2
UVOD
Zeitgeist pokret je aktivistička ruka projekta Venus, koji predstavlja životno delo dizajnera u oblasti
industrije i socijalnog inženjera, Žaka Freskoa, (Jacque Fresco). Žak trenutno živi u mestu Venus, na
Floridi, tesno sarađujući sa svojim saradnikom, Roksanom Medous (Roxanne Meadows). Treba u startu
naglasiti da će upravo g. Fresko biti prvi koji će vam reći da njegova posmatranja i otkrića nisu u potpunosti
njegova, već više veoma spretno izvedena iz čitavog jednog razvojnog puta naučnih istraživanja koja su
se očuvala još iz perioda antike. Prosto rečeno, ono što projekat Venus predstavlja i ono što samim tim
pokret zeitgeist prihvata, moglo bi se sumirati kao: primena naučnog metoda u korist društva.
Kroz humanu primenu nauke i tehnologije u dizajniranju društva i procesu odlučivanja, našli smo
način da transformišemo ovo naše plemensko okruženje, gde vlada ideja da ničega nema dovoljno, i
koje je ispunjeno korupcijom, u nešto mnogo organizovanije, uravnoteženije, humanije, održivije
i produktivnije. Da bismo to postigli moramo da razumemo pre svega ko smo, gde smo, šta imamo,
šta želimo, i kako ćemo ostvariti te ciljeve. Sudeći po trenutnom stanju stvari, o čijim mnogobrojnim
aspektima će biti reči u prvom delu ove knjige, čitalac će uvideti ne samo da bi ljudi trebalo da krenu
u drugom smeru... već da oni to moraju. Postojeći ekonomski sistem se raspada sve većom brzinom,
donoseći svetsku nezaposlenost u do sada neviđenim razmerama. Istovremeno smo vrlo blizu „tačke bez
povratka„ u pogledu uništenja prirodne okoline.
Trenutne metode društvenog ponašanja su se pokazale nemoćnim u rešavanju problema uništenja

prirodne okoline, ljudskih sukoba, siromaštva, korupcije ili bilo kog pitanja koje smanjuje mogućnost
kolektivne ljudske održivosti na našoj planeti. Vreme je da odrastemo kao vrsta i da zaista ispitamo koji
su problemi i njihova moguća rešenja, ma koliko neprijatna, netradicionalana i strana se ona činila.
Ovaj rad će prvo predstaviti trenutne ekonomske probleme sa kojima se suočavamo, prepoznajući
osnovne uzroke, posledice i neminovnosti, da bi zatim, predstavio rešenja izvedena iz onoga što je zapravo
relevantno za život i društvo. Potom, biće pružene informacije vezano za to kako svako od nas može da
pomogne pri ovom izazovu, informacije koje predstavljaju metode komunikacije i aktivizma koje će,
nadamo se, ubrzati proces transformacije.
Veoma je važno za one koji počinju ovaj rad da se zaustave na trenutak i razmisle o različitim
perspektivama u koje bivaju indoktrinirani. Uzevši u obzir nepreglednu širinu trenutnih ljudskih vrednosti
i ideologija, zajedno sa procesom identifikacije koji vremenom prerasta u određeni način mišljenja,
tradiciju ili shvatanje realnosti, može biti jako teško, ili čak bolno, za pojedinca da revidira ili ostavi
za sobom prihvaćena shvatanja koja je veoma dugo smatrao istinitim. Ova veza sa sopstvenim „JA„,
zajedno sa konstantnim stanjem „ograničenog znanja„ koje svako od nas ima, biće najveća prepreka sa
kojom će se mnogi suočiti prilikom čitanja informacija predstavljenih ovde. Vreme je da proširimo svoje
lojalnosti i osećaj pripadnosti van uskih okvira tržišta, tradicije i države, i da obuhvatimo ljudsku vrstu
kao celinu, entitet koji je satkan od bezbrojnih oblika života, sadržanih u jednoj jedinstvenoj zajednici.
Ako nas je priroda naučila nečemu, onda je to svakako da je jedino što je sigurno – promena. Ne
postoji nešto što bi se moglo nazvati utopijom. Zato, da bi smo produktivno napredovali kao vrsta,
moramo postati stručnjaci u „menjanju svog mišljenja„ u vezi svega i svačega. Ako pokušate da pristupite
ovom materijalu svesno širokoumno i objektivno, osećamo da će ideje predstavljene ovde preusmeriti vaš
pogled na svet, na sebe, i na budućnost naše ljudske zajednice, na jedan produktivan, human i efektivan
način.
3
SADRŽAJ
PRVI DEO : Monetarna ekonomija
Poglavlje 1: Mehanizmi i posledice

- Potreba za cikličnom potrošnjom
- Izobilje oskudnosti
- Prioritet profita
- Poremećene vrednosti
- Fiskalna manipulacija
Poglavlje 2: Konačni neuspeh
- Izvan granica neodgovornosti
- Izmeštanje poslovanja
DRUGI DEO : Šta je relevantno?
Poglavlje 3: Prirodni zakon

- Naučni metod
- Dinamična ravnoteža
Poglavlje 4: Sredstva društvene evolucije
- Ciljevi
- Metode
- Oruđa
- Proces
TREĆI DEO : Ekonomija bazirana na resursima
Poglavlje 5: Društvena kibernacija

- Projekat Venus
- Industrija i radna snaga
- Vlada
Poglavlje 6: Gradovi koji misle
- Kružni grad
- Transport
- Stil života
ČETVRTI DEO : Prevazilaženje mitologije
Poglavlje 7: Priroda protiv odgajanja

- Ljudsko ponašanje
- Pravni sistem
Poglavlje 8: Funkcionalna spiritualnost
- Religiozni ideal
- Sama priča ništa ne rešava
PETI DEO : Preduzimanje akcije
Poglavlje 9: Pokret
- Prevazilaženje razlika
- Interdisciplinarni timovi
4
Prvi deo: Monetarna ekonomija
PRVI DEO
Monetarna ekonomija
5
Poglavlje 1:
MEHANIZMI I POSLEDICE
Definisanje termina:
Termin „Ekonomija„ je generalno definisan kao „društvena nauka koja se bavi izučavanjem
produktivnosti, distribucije i konzumiranja roba i usluga„ 1.
Od početka 21. veka preovladavajući mehanizam u bukvalno svim ekonomijama širom sveta je
neka vrsta „monetarnog sistema„. Monetarni sistem koristi međusobno sredstvo razmene, poznato kao
„novac„, kao sredstvo koje omogućava zaposlenje, proizvodnju, distribuciju, kao i konzumiranje roba
i usluga. Korišćenje ovog sredstva monetarne razmene, kao osnove ekonomskog sistema, moglo bi se
nazvati „monetarnom ekonomijom„.
Iako bukvalno nijedna nacija na planeti trenutno ne koristi ništa drugo osim teorije monetarne
ekonomije pri delovanju svoje zemlje, određene varijacije su svakako prisutne. Generalno govoreći, ove
varijacije imaju veze sa stepenom do koga je jedan sistem kontrolisan od strane vlade te zemlje. Trenutna
„opadajuća skala„, krećući se od više kontrole ka sve manje kontrole, tipično počinje sa „komunizmom2„
(maksimalna kontrola od strane države), prolazi kroz socijalizam (delimična kontrola od strane države)
i završava se kapitalizmom (malo ili bez ikakve kontrole od strane države). Ove varijacije ekonomskih
aplikacija se mogu nazvati „društveni sistemi„.
Preovladavajući društveni sistem u svetu danas je kapitalizam. Kapitalizam, koji se često stavlja
pod okrilje još jednog teorijskog koncepta poznatog pod nazivom „slobodno tržište„, se definiše kao
„ekonomski sistem u kome su sredstva proizvodnje u vlasništvu privatnika, njima se operiše u cilju
profita, i gde su investicije, distribucija, proizvodnja i davanje cena robi i uslugama, prvenstveno određeni
funkcionisanjem ,slobodnog tržišta’ 3.„
„Slobodno tržište„ je u osnovi jedna neregulisana trgovinska orijentacija gde se „cene roba i usluga
određuju isključivo putem međusobne saglasnosti prodavaca i kupaca; kao rezultat, trgovinske sile
ponude i potražnje diktiraju cene i propisuju ponudu bez intervencije vlade.„ 4. Pojam „slobodnog tržišta„
ima mnoštvo inetrpretacija i ideologija. Na primer, jedna od najekstremnijih, a ipak još uvek aktivnih
ideologija je „austrijska škola„, koja zagovara tzv. princip „laissez-faire„ koji bukvalno znači da država
nema apsolutno nikakav uticaj na ekonomska pitanja. U tom smislu, „socijalna pomoć„ i drugi „socijalni„
programi sponzorisani od strane države bi se smatrali neprihvatljivim.5
1 wordnet.princeton.edu/perl/webwn
2 O komunizmu se ovde govori na način na koji se on kroz istoriju ispoljio, a ne o njegovoj idealističkoj formi koja
zagovara odsustvo novca.
3 en.wikipedia.org/wiki/Capitalism
4 en.wikipedia.org/wiki/Free_market
5 Razvoj, primena, i interpretacija ekonomije su neverovatno obimni materijali oko kojih se vode neprekidne debate.
6
Ipak, ako se opšta terminologija ostavi sa strane, jedan veoma važan atribut monetarne ekonomije
je „teorija vrednosti„. Nivo vrednosti jednog proizvoda ili usluge se izvodi isključivo na osnovu dva
faktora6:
1) Nedostatka (raspoloživost) materijala koji se koriste
2) Količine ljudskog rada potrebnog za proizvodnju nekog proizvoda ili usluge.
Na primer:
Zamislite količinu vremena i napora koji bi bio potreban da se napravi jedna najobičnija košulja -
pre izuma struje i napredne industrijske tehnologije. Celokupan proces bi obuhvatio - pripremu zemlje –
sađenje pamuka – nadgledanje rasta – branje pamuka – odvajanje semena za narednu setvu – pretvaranje
pamuka u konac – konca u platno – i oblikovanje platna u košulju.
Prema ovom scenariju, iz perspektive utrošenog ljudskog rada, vrednost te košulje bi bila relativno
velika, i verovatno bi se prodavala po ceni koja odgovara utrošenom radu. Pošto se seme pamuka dobija
kao nusproizvod proizvodnje samog platna, ne bilo nedostatka materijala, pa bi zato vrednost semena
bila zanemarljiva. To znači da bi realna vrednost ove košulje bila određena utrošenim radom.
Hipotetički govoreći, šta bi se dogodilo ako za ovaj proizvođački proces ne bio potreban ljudski
rad, a ako bi semena/vode/sunca/zemlje i dalje bilo u njihovom prirodnom izobilju? Kolika bi onda bila
vrednost te košulje? Očigledno, ona ne bi imala nikakvu vrednost.
Od početka 21. veka, industrijske mašine su preuzele ulogu sađenja i žetve poljoprivrednih
proizvoda do tog stepena da je sada dovoljan jedan jedini farmer da obradi 4000 m2 i više. Napredak u
tekstilnoj industriji je dramatično smanjio potrebu za ljudskim radom, i uz modernu upotrebu industrijske
kompjuterizacije, danas se jasno vidi težnja za potpunom automatizacijom poljoprivredne i tekstilne
industrije, medju mnogim drugima.
Poenta je da se pojam „ekonomske vrednosti„, iako naizgled nepromenljiv ekonomski pojam, sada
poništava ovim tehnološkin uticajem (sve veća lakoća proizvodnje/izobilje materijala), što bi moglo za
krajnji rezultat da ima eliminaciju pojma „vrednosti„ u celini.
Kada bi se ljudski rad smanjio/zamenio tehnologijom i automatizacijom, pretpostavljena „vrednost„,

što znači izjednačenje „uloženog rada„ sa „cenom„, bi opala. „Vrednost„ proizvoda bi tada bila diktirana
proizvodnjom i održavanjem mašina, koje bi tada igrale ulogu radnika. Kao rezultat toga, što su efikasnije,
trajnije i održivije ove mašine, sve više bi opadala „vrednost„ proizvodnje.
Rezultat svega toga bi bio da bi mašinska automatizacija, zajedno sa modernim inovacijama koje
nalaze zamene za resurse koji su „manje dostupni„, mogla da dovede do pozicije da nijedna roba niti
usluga ne zahteva „vrednost„ ili „etiketu sa cenom„. Teoretski, „vrednost„ prosto ne bi imala nikakvog
smisla.
Za većinu, ovo je veoma teško zamisliti, zbog našeg svakodnevnog iskustva. Nevezano za naše
mišljenje, činjenica je da, konstantno tehnološko usavršavanje zajedno sa automatizovanim procesom
proizvodnje, može teoretski da stvori ekonomske uslove gde će izobilje materijala i sredstava proizvodnje
biti tako izraženo i efikasno, da većina ljudi neće imati potrebu da „kupi„ bilo šta, a kamoli da „radi za
život„ u klasičnom smislu te reči. Tačnije, čak kada bi mašine postepeno zamenile samo manji broj ljudi,
Nije u intresu ovog uputstva da daje traktate o celini ekonomije. Zapravo, delimična osnova ovog uputstva je da pokaže
kako,kroz uspon tehnologije i eliminacije neimaštine, 99% čitave ekonomske teorije se smatra zastarelom i nevažnom
praksom.
6 Takođe postoje čak i subjektivnije forme vrednosti koje su demografski određenije, gde određeni „brendovi„ kreiraju
cene (predviđena vrednost) nezavisno od promeljivog ljudskog faktora ili materijalne vrednosti, već u zavisnosti od „statusnog
identiteta„ samog proizvoda, onako kako ga doživljava potrošačka kultura. Ovo je manje važna forma „ekonomske vrednosti„
i o njoj će biti više reči u delu pod nazivom: „Pomeranje vrednosti„ dalje u ovom poglavlju. Takođe, vrednosti koje se
koriste kao finansijski instrument, kao što su vrednosti kojima se trguje na berzi, su takođe beznačajne, kada se radi o realnoj
proizvodnji i distribuciji.
7
šireći nezaposlenost, posledice bi bile sistematske, i čitav ekonomski sistem bi postao sve nestabilniji i
nefunkcionalniji. O ovom problemu će se opširnije raspravljati u poglavlju 2 i 5. Ako za sada ostavimo
po strani tu činjenicu, hajde da pogledamo neke empirijske mehanizme koje monetarna ekonomija
zahteva, posebno u kontekstu kapitalizma, da bi se održao integritet sistema. U preostalim delovima
ovog poglavlja, razmotrićemo pet osnovnih atributa potrebnih za održavanje sistema, logiku koja stoji
iza njih, i njihove posledice.
Prvi mehanizam
Potreba za cikličnom potrošnjom
Praktično postoje tri osnovne uloge koje ljudi mogu imati u monetranom sistemu:
zaposleni, potrošač, poslodavac (ili vlasnik/proizvođač)7
Zaposleni izvšava zadatke za poslodavca u zamenu za „nadnicu„ ili novčanu nadoknadu, dok
poslodavac prodaje robu ili uslugu potrošaču u zamenu za „profit„- još jedna vrsta novčane nadoknade.
Isto tako, i poslodavac i zaposleni su istovremeno i potrošači, zato što novčanu nadoknadu („nadnice„
i „profit„) koju stiču, oni koriste da kupe robe i usluge bitne za njihov opstanak. Čin kupovine roba i usluga,
što je uloga potrošača, je upravo ono što omogućava poslodavcu da zaradi svoj „profit„, istovremeno
omogućavajući i isplatu novčane nadoknade, „nadnice„, zaposlenom.
Drugim rečima, upravo je potreba za konstantnom „potrošnjom„ ta koja održava poslodavca u poslu
i omogućava zaposlenom da ima posao.
Ipak, važno je razumeti da ovaj ciklus isplate-potrošnje (ili „ciklične potrošnje„) ne može prestati, ili
će u suprotnom sve ekonomske strukture propasti, pošto novac ne bi dolazio do poslodavca, poslodavac
ne bi mogao da plati zaposlenog, niti bi poslodavac i zaposleni mogli da održavaju ciklus time što bi bili
potrošači.
Posledice:
#1 – Ništa što je fizički proizvedeno ne može nikada da ima funkcionalni životni vek duži od onoga
što se može izdržati, a da se održi ekonomski integritet kroz „cikličnu potrošnju„.
Drugim rečima, svaka proizvedena „roba„ mora propasti posle određenog vremena da bi se nastavila
finansijska cirkulacija da bi se održali igrači (potrošač/zaposleni/poslodavac) u igri. Ova karakteristika bi
se mogla nazvati: „planirana zastarelost„.
Planirana zastarelost može generalno imati dve pozicije:
a) Namerna - namerno zadržavanje efikasnosti da bi proizvod u pitanju propao

b) Konsekventna - uštede u samoj proizvodnji zbog povećanja profita, najčešće u formi
jeftinih materijala / lošeg dizajna, u nastojanju da se uštedi novac i obezbedi ponovna
potrošnja. Ovo odmah znači i lošiji proizvod.
[npr. korišćenje plastike za elektronsko kućište je mnogo jeftinije za komapniju nego
recimo korišćenje titanijuma koji je mnogo skuplji ]
#2 – Uvođenje novih proizvoda i usluga mora biti konstantno da bi se osujetila eventualna

7 Postoji takođe i investitor koji daje fiskalnu podršku poslodavcu/vlasniku/proizvođaču, ili trguje na finansijskom
tržištu radi dobiti. To nije relevantno u ovom kontekstu, zato što nije potrebno da postoji investitor da bi tržišni sistem
funkcionisao.
8
povećana efikasnost prethodnih generacija proizvoda, uprkos njihovoj upotrebljivosti, stvarajaći tako
konstantni otpad.
Drugim rečima, otpad je namerni nusproizvod potrebe industrije da održi „cikličnu potrošnju„. To
znači da se zamenjeni/zastareli proizvod baca, najčešće na deponije, zagađujući okolinu. Stalno stvaranje
novih proizvoda ubrzava zagađenje.
„Potreba za cikličnom potrošnjom„ koja se može smatrati „silom„ koja pokreće ceo ekonomski
sistem, je u biti opasna i pogrešna, zato što sama priroda potrebe ne dozvoljava da se do kraja iskoriste
ekološki održive prakse. Stalna proizvodnja nedovoljno dobrih proizvoda traći postojeće resurse i
zagađuje okolinu.
Da bi smo ovo objasnili iz drugog ugla, zamislite ekonomske posledice onih metoda proizvodnje
koji bi kao rezultat imali maksimalno efikasne i održive proizvode, za čiju izradu bi se koristili najbolji
mogući materijali i tehnike koje u tom trenutku postoje. Zamislite automobil koji je toliko dobro
osmišljen, da mu održavanje ne treba prvih 100 godina. Zamislite kuću koja je sagrađena od vatrostalnih
materijala gde su svi uređaji, elektroinstalacije, vodovodne cevi i slično, napravljene od najizdržljivijih
i najodrživijih resursa koji postoje na planeti. U jednom takvom razumnijem svetu, gde bi smo zapravo
proizvodili stvari da bi one trajale, time smanjujući zagađenje/otpad zbog odsustva umnožavanja stvari
i zbog njihove maksimalne efikasnosti, monetarni sistem bi jednostavno postao nemoguć, zato što bi
„ciklična potrošnja„ bila znatno usporena, i time bi zauvek oslabila „ekonomski rast„.
Drugi mehanizam
Izobilje oskudnosti
U monetarnoj ekonomiji, pojam „ponude i potražnje„ je dobro poznat, i jednostavno označava da

„što je više nečega, manja mu je vrednost„. Na primer, pijaća voda je kroz istoriju postojala u izobilju, što
nije posebno zahtevalo plaćanje za njeno konzumiranje, u trgovinskom smislu. Međutim, kako je došlo
do zagađenja vode i do razvoja gradskih vodovodnih sistema, prečišćena pijaća voda se sada prodaje,
često po većoj ceni za galon nego nafta. Drugim rečima, isplati se ako nečega nema dovoljno. Ako neka
kompanija može da ubedi javnost da je baš njen proizvod „redak„, više ga može naplatiti. Ovo stvara
veliku motivaciju da se proizvod učini retkim. Na sasvim drugom nivou, valja pomenuti i da centralne
banke skoro svake države na svetu takođe stvaraju nedovoljnost u samim novčanim zalihama da bi vršile
pritisak na tržišni sistem. Bernard Lietaer, kreator novčanog sistema u EU, ističe:
„Pohlepa i nadmetanje nisu rezultat nepromenljivog ljudskog temperamenta... pohlepa i strah od

nemanja se zapravo konstantno stvaraju i uvećavaju kao direktan rezultat vrste novca koji koristimo...Mi
možemo da proizvedemo više nego dovoljno hrane za sve... ali očigledno nema dovoljno novca da se ona
plati. Postoji nedovoljnost naših nacionalnih valuta. Zapravo, posao centralnih banaka jeste da stvore i
održavaju nedostatak valute. Direktna posledica toga je da mi moramo da se borimo jedni protiv drugih
da bi preživeli.„8
Posledice ovog izobilja oskudnosti su isključivo štetne. Ako se profit može stvoriti kao rezultat
oskudnosti stvorene zagađenjem okoline, onda to stvara jednu bolesnu klimu nebrige prema životnoj
sredini. Ako kompanije znaju da mogu da zarade više novca tako što će se postarati da njihovi resursi
ili proizvodi ostanu oskudni, kako se onda može ostvariti san o svetu izobilja? Jednostavno ne može,
jer će se korporacije postarati da stvore oskudnost i nedostatke ako se ukaže potreba za tim. U prilog
tome, oskudnost stvorena u samim zalihama novca od strane centralnih banaka još više povećava našu
motivaciju da se nadmećemo međusobno, time stvarajaći jedno takoreći primitivno plemensko društvo,
bez etike, gde je svaki čovek sam za sebe, stvarajući dodatni stres, konflikte i bolesti među ljudima.
8 Lietaer, Bernard „Prevazići pohlepu i oskudnost„. Yes Magazine 1997

9
Treći mehanizam
Prioritet profita
Primarni motivacioni princip monetarnog sistema je profit9, ili prisvajanje novca kroz eksploataciju
drugih. Svi učesnici u igri, da bi preživeli, moraju da nađu strategiju po kojoj će zaraditi prihod. Radnik
koji radi za „nadnicu„ teži da nađe najveću moguću platu koju može da dobije za svoje usluge, dok
poslodavac (vlasnik/proizvođač) stalno teži da smanji troškove kako bi povećao profit. Ovo je dominantan
„ mentalitet„ u monetarnom sistemu i oni koji poseduju najveće bogatstvo (materijalni „ uspeh„) su
najčešće najokrutniji. I iako će mnogi ljudi, koji favorizuju ovaj sistem profita, neprestalno govoriti o
svojim „etičkim„ standardima koje primenjuju u praksi, istorija je pokazala da je prioritet profita zapravo
bolest koja ne samo da truje našu ličnu/društvenu dobrobit i životni standard, već truje i okolinu od koje
zavisimo za bukvalno sve što nam treba kao vrsti.
Međutim, pre nego počnemo da govorimo o negativnim posledicama ovog „ mentaliteta„, hajde da
pomenemo i ono što mnogi smatraju dobrom stranom ovog prioriteta profita – „inicijativu „.
Teorija govori da potreba za profitim daje čoveku/organizaciji motivaciju da radi na novim idejama/
proizvodima koji bi se bolje prodali na tržištu. Drugim rečima, pretpostavka je da kada ljudi ne bi bili
motivisani potrebom da prežive kroz profit, ne bi bilo društvenog napretka.
Pre svega, najveći doprinosi društvu nisu došli od korporacija koje teže profitu. Nikola Tesla nije
ustanovio naizmeničnu struju zato što je tražio da zaradi koju paru. Luj Paster, Čarls Darvin, braća Rajt,
Albert Ajnštajn i Isak Njutn nisu bili vođeni sopstvenim materijalnim dobitkom kada su došli do svojih
neverovatnih otkrića od neprocenjivog značaja za društvo. Iako jeste istina da su korisni izumi i metode
motivisani ličnim dobitkom, namera koja stoji iza tih izuma, obično nema nikakve veze sa brigom o
ljudima ili društvu, zato što su pravi motivatori zapravo nepristrasni lični interes i opstanak.
Interes za profitom je gotovo uvek ispred brige o društvu ili čoveku, i ako se baci samo jedan
pogled na konzervanse koji izazivaju rak a nalaze se u našoj hrani, na unapred planiranu zastarelost
gotovo svega što se proizvodi, zajedno sa zdravstvenom industrijom koja naplaćuje i do 300$ za običnu
pilulu antibiotika, može se reći da je „ inicijativa zasnovana na profitu„ zapravo štetna, jer u tom slučaju
inicijativa nije da se doprinese društvu na smislen način, već samo da se zaradi na bilo koji mogući način.
Profit je zapravo lažna inicijativa. Problemi u našem društvu zasnovanom na profitu će biti rešeni samo
ako se može doći do profita rešavanjem ovih problema.
Posledice:
Psihološke/sociološke posledice ovog prioriteta profita imaju ozbiljne razmere kada se govori o
ponašanju ljudskih bića. Zapravo, stvorena je čitava jedna struktura nametnute kontrole, da bi se izašlo
na kraj sa nepresušnim problemima proisteklim iz potrebe da se opstanak obezbedi putem dobiti/profita/
dohotka – a to je zakonski sistem. Iako postoje i kriminalna dela počinjena često zbog egoizma, ljubomore,
emocionalne uskraćenosti i drugih psiholoških problema, i svakako predstavljaju problem, ovakva
kriminalna dela nisu ništa prema onima koja su motivisana sticanjem novca ili imovine. Ako definišemo
„zločin/kriminalno delo„ kao „korupciju„, i ako definišemo „korupciju„ kao „moralnu perverziju/
neiskrenost„ onda na scenu stupa potpuno nov pogled na stvari, jer, ako bolje pogledate, videćete da je
skoro svaki akt strateškog monetarnog dobitka korumpiran u samoj svojoj strukturi...samo je prihvaćen
kao „normalan„ od strane jedne uslovljene kulture i to u onoj meri koliko to konsenzus odredi.
Na primer, svaki put kada odete u prodavnicu i kupite kutiju pahuljica, u 90% slučajeva količina
pahuljica zauzima svega 60% prostora u kutiji. Ova „reklamna strategija„ kako je zovu proizvođači, je
9 Zbog jednostavijeg razumevanja, pojam „ profit„ će ovde biti korišćen kao sinonim za „ prihod„ i „ nadnicu„.
Iako klasične ekonomske klasifikacije odvajaju ove pojmove, svi se oni jednostavno odnose na posedovanje novca. Sasvim
jednostavno, radnik koji radi za „ nadnicu„ u suštini „ profitira„ od svog posla, jer dobija prihod.
10
samo notorna, beskorisna laž. Reklamne agencije, sa svim svojim taktikama manipulacije društva, su
verovatno jedne od najkorumpiranijh institucija na planeti. Tužno je da smo uslovljeni da to zovemo
„promocijom„ ili „strategijom„. Nešto više o promenama nastalim u društvu zbog reklamiranja, biće
predstavljeno u delu pod nazivom „Poremećene vrednosti„ u ovom poglavlju.
Da bi smo stavili tu profitom motivisanu korupciju u jedan razumljiv okvir, podelićemo to ponašanje
u tri kategorije: opšti kriminal – korporativni kriminal – kriminal vlasti.
Opšti kriminal, nastao zbog težnje za novcem, kreće se u rasponu od sitnih krađa preko ilegalnih
prodaja pa do pronevere i nasilnih pljački. Najčešće se ne razmišlja puno o tome da je ovakvo ponašanje
zapravo proizvod monetarnog sistema, jer mnogi pokušavaju da otpišu ovakve „kriminalce„ kao neku
vrstu društvene anomalije, i ne povezuju njihovo ponašanje sa potrebom da se preživi. Sveprisutni stres
kao i drugi efekti koji prate osiromašenost se takođe zanemaruju.
Studija pod nazivom „Merva-Fowels„, izvršena na Univerzitetu u Juti, 90-ih godina dvadesetog
veka, je pronašla nepobitne veze između kriminala i nezaposlenosti. Ispitivanje je bilo organizovano u
30 metropola sa ukupnom populacijom od preko 80 miliona.
Ispitivanja su pokazala da je porast nezaposlenosti od samo 1% rezultirao u:

porastu od 6,7% u ubistvima
porastu od 3,4% u nasilnim zločinima
i još 223 500 dodatnih krivičnih dela. 10
Kada bi ste uzeli imućnog čoveka, sa izgrađenim etičkim normama, oduzeli mu sve što ima, i izbacili
ga u nekom siromašnom mestu gde ne bi imao ništa osim odeće na sebi, vrlo je verovatno da bi on počeo
da laže, vara i krade da bi preživeo.
Ne iznenađuje činjenica da je najveći procenat kriminala u Americi upravo u najsiromašnijim mestima.
Osoba koja je rođena u osiromašenoj sredini, sa lošim obrazovanjem i malo prilika za zaposlenjem, će
uraditi ono što mora da bi preživela. Poenta je da je upravo ekonomska osiromašenost (oskudnost), a ne
tzv. genetske „tendencije ka kriminalu„, ono što stvara ovakvu vrstu ponašanja.
Korporativni kriminal, koji je gotovo isključivo vezan za profit, ima mnoge oblike: planirano
zastarevanje, tržišna manipulacija, izmeštanje poslovanja (outsourcing), fiksiranje cena, monopolistički
ortakluk, eksploatacija radne snage i dogovori unutar vlade su samo neki od primera. Od kada je Enron
namerno zatvorio svoju elektranu u Kaliforniji da poveća svoje zalihe energije11, i kada je koorporacija
Bayer znajući svejedno distribuirala lekove zaražene HIV-om12, trebalo bi da je većini ljudi jasno da je
korporativni kriminal konstantan i da je često mnogo strašniji nego „opšti kriminal„, zato što posledice
te vrste kriminala imaju tendenciju da pogode mnogo veće grupe ljudi.
Potreba „korporativnog kriminala„ da obezbedi profitabilnost nekog biznisa ne razlikuje se u osnovi

od potrebe da se preživi koju ima „opšti kriminal„. Dok ovi drugi očigledno čine krivično delo da bi
preživeli, ovi prvi čine krivična dela da bi i na dalje obezbedili za sebe pozicije moći, lagodan život i
bogatstvo. Sve se zasniva na strahu. Pojam „pohlepe„, koji se manifestuje iz konstantne nesigurnosti
izazvane strahom od gubitka onoga što čovek ima, služi kao motivacioni faktor za većinu korporativnih
krivičnih dela. To je kao zavisnost od kockanja. Što više imaš, više želiš. Ovakva neuroza se održava/
pojačava društvenom stratifikacijom koju stvara monetarni sistem, zato što se javlja neiscrpan izvor
novih „luksuza„ koje čovek može sebi priuštiti ako se njegova kupovna moć povećava (npr. dvorci, jahte,
limuzine, dijamanti, posedi, itd.). O ovome će biti više reči u sledećem delu: „Poremećene vrednosti„.
10 Merva & Fowles, Effects of Diminished Economic Opportunities on Social Stress, Economic Policy Institute,
1992
11 http:/www.nytimes.com/2005/02/04/national/04energy.html
12 http:/naturalnews.com/News_000647_Bayer_vaccines_HIV.html
11
Kriminal vlasti je jedan od složenijih i težih formi ponašanja za razmatranje, jer je samo shvatanje
vlade u velikoj meri izmenjeno onim vrednostima na kojima ova „vladajuća klasa„ tvrdoglavo insistira u
društvu, kroz masovne medije i tradicionalni nacionalizam. Drugim rečima, ako se osvrnemo sa užasom
na doba Hitlera, mnogi često zaboravljaju da su i mnogi Nemci prihvatali antisemitski sistem vrednosti,
propagiran od strane režima putem pamfleta i javnog oglašavanja. Isto se može reći i za američku invaziju
na Irak, koja je u samom početku imala podršku javnosti, prosto zbog mržnje i straha od tzv. „islamskih
terorista„, izazvanog napadima koji su se dogodili 11. septembra 2001. Ako sve to imamo u vidu, hajde
da na tren ostavimo sa strane sve naše tradicionalne vrednosti vezane za lojalnost i „patriotizam„ i
objektivno pogledamo šta to vlada u monetarnom sistemu zapravo predstavlja.
Pre svega, svaki član vlade mora biti plaćen i svi projekti koje ti članovi izvode moraju imati izvor
materijalnih sredstava. Ovaj novac izgleda dolazi od „poreza„ koji je nametnut javnosti, ili od zajmova
uzetih od banaka ili od vlada drugih zemalja. Porezi se ubiraju kroz „trgovinu„ ili kroz „prihode od
trgovine„, dok se, sa druge strane, zajmovi moraju vratiti novcem koji će doći ili od još trgovine, još
zajmova ili još poreza, u teoriji.
Centralna uloga vlade jeste da osmisli zakonodavni sistem koji će omogućiti funkcionisanje društva.
Idealno, najveći prioritet vlade bi trebalo da budu široki interesi javnosti. Nažalost, kako nam je istorija
pokazala, ovo nije slučaj, niti je retko kada i bio. Naime, vlada se javlja kao korporacija „roditelj„ svim
drugim korporacijama koje deluju unutar ekonomije jedne zemlje. Ovo naravno ima smisla, ako se uzme
u obzir da je vrednost jedne zemlje definisana stanjem ekonomije u toj zemlji. To znači da vlada ima
„sopstveni interes„ u ekonomskom stanju svoje države, tačnije rečeno oni koji su unutar njihove klase -
sloj bogatih.
Taj sistem „sopstvenog interesa„ ili pojedinca ili grupe koja može nešto da dobije ili izgubi u
zavisnosti od odluka vlade svakako može da funkcioniše u dva smera. Političar može da dobije novčani
„doprinos„ od kompanije koju favorizuje u svojim odlukama, dok sa druge strane ta kompanija dobija
kroz povoljnije odluke vlade. Lobiranje i prilozi u Americi iznose milijarde dolara godišnje i ovaj novac
se daje partijama samo da bi se, prividno, ispunili svi njeni planovi.
Iako postoje mnogobrojni primeri veza između vlade i korporacija, koji variraju od dozvole za
prodaju netestiranih lekova od strane FDA, pa do uspeha naftaškog lobija da se zakon o nultoj emisiji
gasova donet u Kaliforniji poništi i vrati na prethodni, time obeshrabrivši upotrebu čistih „električnih„
automobila, ipak najveći novcem vođen zločin vlade jeste njena upotreba rata za dobrobit onih koji je
finansiraju.
Kako je rekao dvostruki dobitnik medalje časti od strane Kongresa, general major Smedley Butler:
„Rat je reketiranje. To je uvek i bio. On je verovatno najstariji i vrlo moguće najprofitabilniji, a

svakako najokrutniji vid reketiranja. Jedini koji ima internacionalni karakter. Jedini u kome se profit meri
u dolarima a gubitak u životima. Reketiranje se, po mom mišljenju, najbolje može objasniti kao nešto
što nije ono što se većini ljudi čini. Samo mala „insajderska„ grupa ljudi ustvari zna o čemu se radi. To
se sprovodi zbog dobrobiti nekolicine ljudi, a na štetu većine. Od rata jedan mali broj ljudi zaradi čitavo
bogatstvo...
U Prvom svetskom ratu samo šačica ljudi je zgrnula sav profit od tog konflikta. Najmanje 21000 novih
milionera i milijardera nastala je u Americi za vreme tog svetskog rata... Na 65. kongresu se izveštavalo o
zaradama korporacija i državnim prihodima. Ako se uzmu u obzir profit koji su ostvarili 122 proizvođača
mesa, 153 proizvođača pamuka, 299 proizvođača odeće, 49 fabrika čelika, i 340 proizvođača uglja tokom
rata, retki su bili profiti ispod 25 odsto. Na primer, kompanije koje su proizvodile ugalj zaradile su, tokom
rata, između 100% i 7856% na svojim deonicama. Oni koji su se bavili pakovanjem robe u Čikagu, su
udvostručili i utrostručili svoju zaradu.
12
I naravno, ne smemo zaboraviti bankare koji su finansirali Prvi svetski rat. Ako je neko pokupio kajmak
od tog rata, to su svakako bili bankari. Pošto su bili u partnerstvima a ne udruženim organizacijama, nisu
bili u obavezi da podnose izveštaje vlasnicima deonica. Time je njihov profit bio isto toliko tajanstven
koliko i ogroman. Kako su bankari napravili svoje milione i milijarde ja ne znam, pošto te male tajne
nikada nisu obelodanjene – čak ni ispred istražiteljskog tela Senata.„13
Ni po čemu se ne razlikuju ni Drugi svetski rat, rat u Koreji, Vijetnamu i sada Iraku i Avganistanu.
Ubrzana industrijska proizvodnja, vojni ugovori, rekonstrukcija ugovora, zaposedanje izvora energije/
resursa (krađa), strogo krojeni zajmovi sa visokim kamatama što kod Svetske banke što u privatnim
bankama namenjeni oporavku ekonomije onih zemalja pogođenih ratom, pa čak i trgovina drogom od
strane CIA14, su samo neka od visoko profitabilnih sredstava.
Motivacija za rat je trostruka. 1) Industrijski profit, maksimalno uvećan za elitu; 2) Zaposedanje

resursa (krađa); 3) Geopolitičke alijanse u cilju lakšeg budućeg industrijskog profita i krađe resursa.
Ovo je jedna od najvećih bolesti izazvanih potrebom za bogatstvom i moći. Vlada, sa čitavim timom
pristupačnih ubica ispranog mozga, je uključena u ultimativni oblik samoočuvanja, i sve dok svi svetski
resursi ostanu „nagomilani„ i u službi nekolicine, ovaj princip rata neće nikada nestati.
Ipak, gorepomenuta klasifikacija „korupcije„ je samo neka vrsta generalnog grupisanja. Razne
nijanse ljudskog ponašanja u svakodnevnom životu su takođe zatrovane ovim mehanizmom jurenja za
profitom; neiskrenost, koja varira od tzv. „umetnosti pregovaranja„ gde se dva poslovna čoveka takmiče
međusobno radi ostvarivanja sopstvenog interesa i potpunog zanemarivanja interesa druge strane, pa sve
do disharmonije usađene u odnos zaposlenog i poslodavca, gde jedan želi da maksimalno uveća rad da bi
time smanjio vreme koje je zaposlenom potrebno da završi posao, time smanjujući i njegovu zaradu, dok
drugi želi da maksimalno uveća vreme koje mu treba da nešto uradi kako bi više zaradio.
Zaključak je da nas prioritet profita stavlja u poziciju „mi protiv njih„, jer, unutar monetarnog sistema
mora da postoji odnos kupac-prodavac, zaposleni-poslodavac, klijent-vlasnik, imati-nemati. Uzevši sve
ovo u obzir, svaka strana je primorana da stvori uslove koji su za nju najprofitabilniji, i samim tim poseže
se za krajnjim rešenjima, i bitka između dve strane je uvek u toku. Mi smo u konstantnom ratu jedni sa
drugima da bi preživeli. U ovoj bici ima malo vremena za održivi ljudski progres, i time se kao rezultat
stvara bolesni, zagađeni i poremećeni svet koji nas okružuje.
Četvrti mehanizam
Poremećene vrednosti
Naša verovanja i vrednosti su oblikovana našom kulturom. Iako postoji genetska osnova za određene
ljudske osobine i ponašanja, znanje koje posedujemo i način na koji mislimo o njemu, i na koji delujemo
u skadu sa tim znanjem je u osnovi ekološki fenomen.
Ako imamo to na umu, monetarni sitem zahteva neku vrstu komunikacije kojom će se
obaveštavati javnost o onome što je neka kompanija pripremila za prodaju. Ova forma komunikacije
se zove „advertajzing„ (reklamiranje). Karakteristika reklamiranja je „promocija„ i promocija je način
komunikacije, koji generalno govoreći, stvara pristrasnu sliku o proizvodu koji se reklamira. Drugim
rečima, zadatak reklamiranja je da namami... ili direktnije – da izmanipuliše potrošača da bi ovaj
kupio proizvod. Ova manipulacija ima mnoge forme, ali jedna od najefektivnijih je manipulacija i / ili
eksploatacija „vrednosti„ gledalačke publike, dakle ono što čovek smatra važnim.
13 Butler, Smedley D., War is a Racket, Feral House, 1935, poglavlje 1

14 Webb, Gary, Dark Alliance, Seven Storz Press, 1999
13
Međutim, pre nego krenemo dalje, treba naglasiti da trenutni šabloni masovne potrošnje koji se
mogu videti u Americi i na drugim mestima, nisu uvek bili prisutni. U samim začecima, Amerika je
osnovana na jednoj vrsti protestantske radne etike, gde je štedljivost bila dominantna vrednost. Nažalost,
već od početka 20. veka dolazi do orkestriranog napora od strane poslovne zajednice da se ove vrednosti
poremete i da se oblikuje nova armija impulsivnih, konstantno nezadovoljnih potrošača kojima je status
u društvu veoma važan. Reklamne agencije su izmenile svoje argumente od utilitarističkih na one koji
su mereni emocionalnim dopadanjem i statusom. Kao posledica toga, prosečan Amerikanac danas troši
duplo više nego što je to činio u periodu posle Drugog svetskog rata. 15
Jedna od najmoćnijih formi „manipulacije vrednostima„ jeste povezivanje identiteta neke osobe
sa određenim idealom. Klasični primeri toga su patriotizam i religija, jer budući indoktriniran od malih
nogu, čovek je često uslovljen da oseća blisku povezanost sa svojom državom ili verom, pa samim time
i da želi da bezuslovno brani tu doktrinu.
Još jedan primer jeste sam koncept „mode„. Moda ima mnoge oblike, od odeće koju ljudi nose pa čak
do ideologija na kojima insistiraju. Kao ilustracija koliko je uspešna reklamna industrija u manipulisanju
vrednostima ljudskih bića u svoju sopstvenu korist, mi danas možemo videti ljude koji nose na sebi
određene robne artikle, isljučivo da bi nosili određenu robnu marku, i time pokazali svoj socijalni status
ili „stilski izraz„. Majice „Tommy Hilfiger„, brendirane „Prada torbe„, i upadljivi Rolex satovi su primeri
proizvoda gde je upotrebljivost i funkcionalnost u potpunosti izgubila važnost, i jedino je važno šta ta
robna marka „predstavlja„.
Tužno je da ti ljudi najčešće ne shvataju da, noseći određenu robnu marku, nisu ništa drugo do,
prosto rečeno, pokretne reklame za nju.
Taj „status„ ili „umetnički izraz„ zapravo postoji jedino u uslovljenim „projekcijama vrednosti„
te osobe, i ukoliko dovoljan broj ljudi bude izmanipulisan na isti način, pojavljuje se „trend„, čime se,
kolektivnom identifikacijom, dalje pojačava ta zabluda. Ovakvi trendovi mogu postati toliko snažni, da
se svi oni koji ne žele da prate taj modni krik, mogu smatrati „izopštenim„ i odbačenim.
Ako ostavimo „taštinu„ po strani, moramo se takođe pozabaviti poremećenim vrednostima koje su
poprimile formu mentaliteta i pogleda na svet. Ova konstantna potreba za sopstvenim interesom se često
širi poput raka u druge psihološke oblasti, stvarajući i pojačavajući takve neuroze kao što su „pohlepa„,
„ljubomora„ i „ego„.
Vrlo je verovatno da je upravo pohlepa, a ne samo opstanak, pokretačka sila monetarnog sistema
na kojoj on istrajava. Zbog nasledne stratifikacije roba i usluga (pa samim tim i životnog standarda)
koje su pristupačne onima sa sve većom kupovnom moći, ljudsko biće se navikava da želi sve „više„
materijalnog bogatstva, jer to „više„ izgleda ide do u beskonačnost. Kao rezultat stvara se kultura koja
nema smisao za ravnotežu, osećaj za ono što je zaista važno, ili „dovoljno„. Reklamiranje pogoršava
sve to svojim neprestanim prikazivanjem „mogućnosti„, često primoravajući ljude da preispituju svoju
vrednost zato što nemaju „najbolje stvari u životu„, itd.
Ljubomora se izgleda pojavljuje u veoma ranom uzrastu, možda kada učitelj pohvali đaka koji je
dobio dobru ocenu a prekori đaka koji je dobio lošu ocenu, time čineći da prekoreni đak oseća ljubomoru
prema pohvaljenom đaku. Nezavisno od toga šta su uzroci ljubomore, klasična reklamna taktika koja
koristi ove neuroze je da se u medijima predstavi neka osoba koja ima nešto što vi nemate, čineći da
vi pomislite da to morate i vi da imate kako bi ste bili „jednaki„. Ovo je veoma slično pohlepi, sa tim
izuzetkom što ljudi počinju da mrze druge ljude zbog onoga što oni imaju, stvarajući time društvenu
tenziju i druge konflikte.
15 Schor, Juliet, The Overworked American, New York Books, 1991, str.208
14
Ego se često definiše kao „osećanje superiornosti u odnosu na druge„. Ovaj poremećaj u osnovi ima
dve forme:
1) opšta superiornost zasnovanu na pripadanju bogatoj klasi / ili odgovarajućoj poziciji u društvenoj
hijerarhiji
2) arogancija u pogledu sopstvene kreativnosti, koja zahteva prestiž, priznanje ili druge „nagrade„.
Ova druga forma se za mnoge čini čak i „prirodnom„, pošto ljudi danas vole da dobiju zasluge za
svoje ideje i izume. Ovakvo razmišljanje ima jaku podršku monetarnog sistema, zato što kada se radi o
pravljenu „profita„, čovek se bukvalno „nagrađuje„ i „odaje mu se priznanje„ za njegove lične izume i
delovanje. Ovo samo pogoršava sklonost čoveka da zahteva izvesnu nadoknadu za ono što on radi, čak i
kad to nema nikakve veze sa novcem.
Treba naglasiti da nijedan čovek ne može zapravo „izumeti„ niti stvoriti nešto sam. Svaka ideja ili
kreacija koja se pojavi je nastala doprinosom i radom prethodnih generacija, pod uticajem okoline i sa
ili bez saradnje savremenika. Kao što je Isak Njutn jednom rekao: „Ako sam video dalje od ostalih, to
je samo zbog toga što sam stajao na ramenima divova.„16 Time je želeo da kaže da je on izgradio svoje
istraživanje a kasnije i svoja otkrića na radu mnogih drugih velikih naučnika koji su živeli pre njega.
Dakle, njegove zasluge nisu samo njegove, one pripadaju čitavom jednom telu naučnih otkića koje je on
naučio i sa čime je radio.
Ovaj oblik ega nema osnovu kada čovek shvati da su SVI izumi i kreacije, kako god se pogleda,
rezultat saradnje i zajedničkih napora.
Što se tiče gorepomenute podele ega (opšta superiornost...) to je klasna podeljenost, koja je, u jednu
ruku, psihološko sredstvo da se čovek oseti bolje zato što ima više nego neki drugi čovek. Kada bogataš
šetajući ulicom i naiđe na beskućnika, mnogo mu je lakše da ga otpiše kao „lenčugu„ i teško da će u
njemu prepoznati žrtvu kulture u kojoj živimo. U drugu ruku, slepi elitizam, u formi neke vrste „klasnog
rasizma„, vodi tome da ljudi definišu one sa manjom kupovnom moći kao nekoga ko je jednostavno
„inferioran„ ili „manje vredan„, pošto su društveni ugled, obrazovanje i životni stil ove elite, u mnogome
nedostupni onima koji nemaju sličnu kupovnu moć, time stvarajući ogromne kuturne razlike.
Na kraju, naše vrednosti su zasnovane na onome što nam pomaže da izgradimo sebi lakši život. Ako
živimo u sistemu koji nagrađuje takmičarski duh, neprosvećeni sopstveni interes, korupciju, taštinu i
aroganciju, onda će upravo te vrednosti istrajavati u društvu. Iako su mnogu ljudi „veliki na rečima„ kada
se govori o iskrenosti, brizi o drugim ljudima i poniznosti, lako je shvatiti zašto ovi kvaliteti ne istraju, jer
sistem preživljavanja u današnjem društvu njih ne podržava.
Peti mehanizam
Fiskalna manipulacija
Valuta koja se koristi danas naziva se „Fiat„, što znači da je njena vrednost određena vladinim
dekretima. Drugim rečima, ne postoji ništa što „podržava„ vrednost valute osim možda znoja koji su
radnici prolili da bi menjali svoj rad za tu valutu. Pre mnogo godina većina valuta je imala svoj ekvivalent
u zlatu, čime je omogućena izvesna pseudo-empirijska osnova za vrednost papira na kome se valuta
štampa, ali i to je bilo u potpunosti proizvoljno, pošto se u tome slučaju vrednost samo prebacila na
taj sirovi materijal zvani „zlato„, koji takođe nema nikakvu suštinsku vrednost. „Vrednost„ bilo kog
materijala je određena njegovom oskudnošću (pristupačnom ponudom) i naravno potražnjom, a ovi
atributi su konstantno promenljivi pa samim tim i nepouzdani.
Ova tzv. „jednačina ponude i potražnje„ se takođe direktno odnosi na monetarnu vrednost. Vrednost
unutar fiat sistema je određena količinom novca koji je u opticaju u jednoj ekonomiji. Kao što je to
16 Newton, Isaac, Letter to Robert Hooke, 5. februar 1675
15
slučaj i sa bilo kojim prirodnim resursom, što je više novca u opticaju, to manje vredi svaka pojedinačna
novčanica fiata. Kada je manje novca u opticaju, raste vrednost svake novčanice. Ovaj fenomen se zove
„inflacija„ i „obrnuta inflacija„, generalno govoreći.17 Veoma jednostavno, ako se u jednu ekonomiju
ubrizgava svež novac, bez obzira na trenutnu potražnju za robom i uslugama, cene u takvoj ekonomiji
će posledično rasti kako vrednost valute proporcionalno opada. To je „inflatorni efekat„. Međutim, ako
se taj svež novac brzo stavi u upotrebu stvaranjem novih roba i usluga, dok još postoji potražnja za tim
proizvodima, on može biti uveden u ekonomiju bez izazivanja inflatornog efekta. Na primer, ako postoji
potražnja na tržištu za novim kućama, i vlada ubrizga milijardu dolara svežeg novca u ekonomiju, i
sav taj novac se upotrebi za izgradnju tih novih kuća, koje se onda odmah prodaju, inflatorni efekat je
minimalan.
Porast u zalihama novca jedne ekonomije naziva se monetarna ekspanzija, dok se pad u zalihama
novca naziva monetarno skupljanje. Kada su obe ove pojave u toku istovremeno, javlja se ciklični
trend, koji se naziva „ciklus ekspanzije i skupljanja„, takođe poznat i kao „ciklus biznisa„ ili i kao „Boom
and Bust„ ciklus (više o ovome nešto kasnije). Generalno govoreći, period ekspanzije je obično povezan
sa tzv. „ekonomskim rastom„, zato što se upotrebljava više novca i često se javlja i veći broj radnih mesta.
Suprotno tome, period skupljanja se često naziva recesijom ili depresijom, zato što novac presušuje i
samim time manje je novca u opticaju, gase se radna mesta pa i čitave kompanije.
Koncept „ekonomskog rasta„ se tipično definiše kao „porast u količini roba i usluga vremenom
proizvedenih u jednoj ekonomiji „. Merni sistem BDP (bruto domaćeg proizvoda), koji praktično poredi
„prihode„ i „rashode„ jedne ekonomije u određenom vremenskom periodu, koristi se kao merač ovog
tzv. „ekonomskog rasta„.
Pre nego nastavimo dalje, treba naglasiti da je čitava ideja ekonomskog rasta, onako kako se ona
tradicionalno tumači, jeste nonsense uz poštovanje istinskog ljudskog napretka. Ne postoji istinski
ekonomski rast, zato što je mehanizam na kome on počiva, zasnovan skoro u potpunosti na količini
novca u sistemu. Drugim rečima, ako ja falsifikujem 100 miliona američkih dolara i onda dam to Vama
da započnete biznis (Vi ne znate da je novac falsifikovan), i Vi onda kupite i renovirate staru zgradu,
zaposlite tim ljudi i počnete sa proizvodnjom proizvoda koji će javnost kupovati, ovo bi se smatralo
„ekspanzijom„ ekonomije. Vi ste uložili u nekretninu – povećali zaposlenost – i stvorili novi proizvod
koji drugi kupuju, time povećavajući cirkulaciju valute („potrošački ciklus„).
A šta bi se dogodilo ako bi se saznalo da je uloženi novac falsifikovan, i kao rezultat se obustavi
čitava operacija? Onda bi došlo do „skupljanja„ ekonomije, jer bi novac time nestao; Vaši zaposleni bi
bili otpušteni, zgrada zaplenjena, i proizvodnja zaustavljena.
Sagledavši ovaj scenario, čovek treba da se zapita: Šta je ovde bio stvarni rast? Ako povećanje
(ekspanzija) zaliha novca može da dovede do stvaranja novih radnih mesta i proizvodnje, dok smanjenje
zaliha (kontrakcija) dovodi do gubitka posla i proizvodnje, u čemu je onda bila poenta?
Da bi se ovo jasnije predstavilo, moramo pogledati kako se sam novac stvara i reguliše od strane vlade
i/ili njene centralne banke. Za ovaj primer uzećemo SAD i njenu trenutnu centralnu banku – Federalne
rezerve.
Kao što je već objašnjeno, „ciklus ekspanzije i skupljanja„ ima kružni šablon, što ima veze sa
ubrizgavanjem i izbacivanjem novca unutar sistema. Ovaj šablon se u osnovi kontroliše od strane
Centralne banke (Federalne rezerve) koja njime manipuliše putem kamatnih stopa. Kamatna stopa je
iznos novca koji se naplaćuje onome ko novac pozajmljuje, da bi on pozajmljeni novac mogao da koristi.
17 Klasična definicija inflacije je „rast cena„ (cenovna inflacija), dok se obrnuta inflacija definiše kao „pad cena„.
Međutim, glavni uzrok rasta i pada cena jeste povećanje ili smanjenje zaliha novca (monetarna inflacija). Sa tim na umu,
to ipak nije jedini mogući uzrok ovih pojava. Prevelika ili nedovoljna proizvodnja ih takođe može izazvati. Takođe može
istovremeno doći do perioda inflacije i obrnute inflacije, kao kada dođe do sistematske krize, koja smanjuje zalihe novca brže
nego što one mogu biti stvorene i stavljene u upotrebu.
16
Ova suma je zasnovana na izvesnom procentu pozajmljenog novca.
Pošto je sav novac u SAD ekonomiji kao i u ekonomiji skoro svake druge zemlje stvoren iz duga kroz
zajmove18, brzina kojom novac nastaje zavisi od toga koliko veliku kamatu je neka osoba spremna da plati
da bi dobila taj zajam. Komercijalne banke zasnivaju svoje kamatne stope na vrednostima određenim od
strane Centralne banke.
Na primer, u Americi tzv. „prime rate„ (ekskluzivna kamatna stopa) je zapravo najniža kamatna
stopa koju banka naplaćuje svojim najvažnijim klijentima. Ova kamatna stopa je određena onim što se
naziva „stopa federalnog fonda„ koju diktiraju Federalne rezerve.
Naravno, knjiga ovih razmera prosto nije u mogućnosti da pruži sve detaljne, i žargonom ispunjene
metode koje bankovni sistem koristi. Međutim, važno je razumeti da Federalne rezerve imaju moć da
kontrolišu kamatne stope svih banaka. To automatski znači i moć da kontrolišu količinu novca koji se
pozajmljuje, pa samim tim i količinu novca u opticaju.
Kada federalci snize svoje kamatne stope, to urade i komercijalne banke pa krediti (pozajmljivanje)
postaju pristupačniji. Kada oni podignu kamatne stope, krediti postaju manje povoljni. Kada su kreditne
stope niže, vrlo je verovatno da će veći broj ljudi pozajmljivati novac od banaka, upotrebljavati ga, i
time stvarati tzv. „ekonomski rast„ (ekspanzija). Kada su kamatne stope visoke, manje ljudi može da
priušti da se uzajmljuje, manje novca se koristi, i ekonomski rast se usporava i kreće u obrnutom smeru
(skupljanje).
U tome je suština tzv. „ciklusa biznisa„, i Federalne rezerve su u mogućnosti da, manipulacijom
kreditnih stopa, drže nogu na „papučici za gas „ i regulišu ekspanziju i kontrakciju novca po sopstvenoj
volji, do izvesnog stepena.19
Zašto Federalne rezerve imaju potrebu da to kontrolišu?

Da bismo to razumeli, moramo se podsetiti da (1) sav novac se stvara od duga (zajmova),i (2) porast
u zalihama novca može dovesti do inflacije.
Ako se dozvoli da zalihe novca konstantno rastu (ekspanzija), prosto je samo pitanje vremena pre
nego se tržište prezasiti novcem, time gušeći ekonomski rast. To će onda dovesti do inflacije, valuta će
izgubiti na vrednosti a cene će rasti. Isto tako, nenaplaćen dug je direktno proporcionalan zalihama novca,
tako da što više jedna ekonomija „raste„ to se veći dug stvara. Ovo uzrokuje neizbežnu sistematsku krizu
zato što novac koji je potreban da se naplate kamatne stope na zajmove, u tom trenutku još uvek ne postoji
u datoj ekonomiji. 20 Dakle, u svakom trenutku postoji više nenaplaćenog duga nego novca u opticaju.
Onog trenutka kada dug postane veći od onoga što jedan čovek ili kompanija može da priušti, počinju
problemi (često vrlo sistematski), usporava se ili u potpunosti prekida uzimanje zajmova i smanjuju se
zalihe novca. Upravo ovaj scenario gde dug nadjača i zapravo poništi ekspanziju, mogao bi se nazvati
veoma jednostavno „finansijskim krahom„.
Pre nego nastavimo dalje, moramo dublje razjasniti pojam duga. Treba objasniti i da sam dug
predstavlja vrlo aktivno sredstvo socijalne kontrole, ali ne na načine kako bi to većina pomislila. U
monetarnom sistemu cela struktura je zasnovana na učešću ljudi. Struktura je uvek hijerarhijska, tako da
oni koji su na vrhu piramide uvek imaju veću korist od većine koja se nalazi pri dnu. Za ljude na vrhu je
pozitivno ako je ostatak ljudi motivisan da bude zaposlen i da se plaši da će možda i izgubiti taj posao,
jer time postaje pokoran. Osoba kojoj je „preko potreban„ posao će verovatno prihvatiti nižu platu, i neće
praviti probleme na poslu.
Jedan od najpouzdanijih načina da se ljudi motivišu da ostanu zaposleni i da budu pokorni jeste
da se ti ljudi nateraju da se zaduže. Osoba koja ima velika dugovanja će vrlo verovatno biti mnogo
pokornija sistemu od osobe koja nema dugovanja. O mehanizmu „dužničkog ropstva„ se malo govori,
18 Chicago Federal Reserve, Modern Money Mechanic 1963

19 U slučaju ekonomskog kraha, gde dugovi/inflacija se otrgnu kontroli, manipulacija kamatnih stopa ne može bitno
izmeniti stvari. Detaljnije o ovome u Poglavlju 2
20 Za one kojima ovo nije poznato, videti Web of Debth autorke Ellen Brown, poglavlje 2
17
zato što većina ljudi i ne razmišlja o tome. Praktično svaki dolar koji postoji u opticaju mora da se vrati
bankovnom sistemu, a da bi se vratio, on mora biti „zarađen„ od strane onih koji su ga pozajmili, i to
uglavnom zarađen kroz formu „nadnice„ ili „profita„, time zahtevajući ljudski rad/pokornost.
Ovaj problem se samo pogoršava time što znamo da uvek postoji više nenaplaćenog duga nego
novca u opticaju (zbog kamate koja se naplaćuje), čineći time bilo kakvo nastojanje javnosti da „poravna„
dugove, unutar ovakvog sistema, potpuno uzaludnim. Uvek će biti još dugova koje treba otplatiti ,
osiguravajući time masovno ropstvo.
U sledećem poglavlju, nastavićemo analizu finansijskog sistema i njegovih propisa da bismo istakli
kako su konstantni neuspesi ugrađeni u samu srž sistema, kako god posmatrate.
Pre toga, hajde da sumiramo ono o čemu je bilo reči u ovom poglavlju:
18
Kratak pregled prvog poglavlja:
• Našim svetom dominiraju principi monetarne ekonomije (takođe poznate pod nazivom „monetarni
sistem„). U ovom sistemu, „vrednost„ neke robe ili usluge je definisana dostupnošću (stepenom oskudnosti)
potrebnih resursa, a takođe i količinom i/ili vrstom ljudskog rada koji je potreban za njenu proizvodnju.
Ako posmatramo ovakvu teoriju vrednosti, ako bi bilo moguće da se robe ili usluge proizvedu bez
korišćenja ljudskog rada, i uzevši da resursa ima u izbobilju, vrednost (cena na etiketi) bi bila jednaka
nuli, time izgubivši bilo kakvu monetarnu vrednost. Kada bi došlo do takve situacije u praksi, možda
koristeći automatizaciju umesto rada, i hemijske procese da se nađu zamene za retke resurse, čitav
finansijski / profitabilni sistem ne bi imao osnovu i ne bi ni mogao da postoji.
• Pokretačka sila tržišta, ma kako prikrivena, jeste oskudnost / nemaština. Za industriju u celini
je dobro dok ima oskudnosti, zato što se time povećava potražnja. Ovakvim pristupom se automatski
zanemaruje okolina / briga o ljudima i forsiraju se metode zloupotrebe koje rade tako što ograničavaju
kapacitet proizvodnje i dostupnost resursa, a ne tako da ih povećavaju za dobrobit svih. Samim
tim nemoguće je imati u izobilju. Takođe, centralne banke namerno dovode do smanjenja zaliha novca u
opticaju, primoravajući time ljude da se međusobno nadmeću iz dana u dan, jer prosto nema dovoljno za
sve, time produžavajući siromaštvo i klasne razlike.
• Monetarni sistem zahteva „cikličnu potrošnju„ to jest konstantni obrt na tržištu. Ovo stvara stalnu
sklonost ka / potrebu za proizvodnjom nedovoljno dobrih proizvoda koji će se brzo kvariti, jer ako bi
se stvarali dugotrajni, izdržljivi i održivi proizvodi, tržište bi svakako trpelo, jer bi tako manje ljudi
uopšte imalo potrebu da popravi ili iznova kupi neki proizvod. Ovo, sa druge strane, vodi ka ogromnoj
proizvodnji, otpadu i zagađenju. Kada bi proizvodi u društvu zapravo bili proizvođeni da traju dug
period vremena, tako što bi se koristili najbolji poznati materijali i metode, monetarni sistem ne
bi ni postojao, jer on može da postoji samo ako postoji stalno finansijsko „ubrizgavanje„ koje se
stvara stalnim kupovinama.
• Najvažnija stvar za ljudsko biće jeste opstanak, a u monetarnom sistemu ovaj nasledni sopstveni
interes se svodi na konstantnu trku za „profitom„. Ovakav mentalitet je pokazao da donosi mnogo više
štete nego koristi za društvo, zato što je briga o društvu uvek podređena novčanom dobitku. Kada bi
industrija zaista brinula o ljudima, dajući prioritet ljudskom interesu, monetarni sistem ne bi funkcionisao,
zato što čitava orijentacija strukture zahteva „diferencijalnu prednost„. Drugim rečima, „jednakost„ i
„pravičnost„ ne pripadaju sistemu u kome je osnova preživljavanja zapravo borba i nadmetanje. Naravno,
zagovornici ovakvog sistema će vam reći da on, kao takav, stvara „inicijativu„, ali ovakva inicijativa je
zapravo samo okrenuta novčanom dobitku i ničemu drugome. Smisleni doprinosi društvu su ovde samo
slučajni nusproizvodi, bez inicijalne namere da to budu. Finansijska korupcija je uvek prisutna, gde su
mnoge njene forme već i prihvaćene kao nešto što je „prosto tako„ i smatraju se legalnim. Trenutno, rat
19
je ultimativni način ekonomskog stimulansa čineći time smrt i uništenje pozitivnim stvarima za one koji
su na tržišnim / političkim pozicijama da mogu imati koristi od njih. Industrija zapravo želi rat, bez obzira
na njegovu nehumanu prirodu. Uzevši sve to u obzir, rata nikada neće nestati dok god vlada sistem
vođen profitom, dok god ljudsko ponašanje naginje zloupotrebama, zbog potrebe da se stekne
prednost nad drugima i da se opstane.
• Ljudski sistem vrednosti je u velikoj meri proizvod sredine. Pod uticajem monetarnog sistema,
kroz nemilosrdni mentalitet koji ljudi poprimaju vođeni ličnim dobitkom, i kroz poremećene vrednosti
stvorene od strane reklamnih agencija da bi ubedile ljude da nešto kupe, stvorena je kultura taštih, sebičnih,
agresivnih i nesigurnih ljudi. Taština, ego, ljubomora i pohlepa su sve nusproizvodi ovakvog sistema i
kada se radi o „promociji„ proizvoda i prodaji, krajnji rezultat je uvek važniji od sredstava korišćenih da
se do njega dođe. Isto tako, takmičarska trka za profitom, motivisana sopstvenim interesom stvara opštu
nebrigu o dobrobiti drugih ljudi, time pojačavajući sklonost ka zloupotrebama i sticanju prednosti.
• Novac koji se danas koristi je Fiat i uglavnom ga reguliše Centralna banka. U Americi, Federalne
rezerve (njihova centralna banka) manipuliše kamatnim stopama kako bi kontrolisala ekspanziju i
kontrakciju zaliha novca. Dugovi stvoreni zajmovima (ne zaboravite da novac nastaje od zajmova, dakle
novac se stvara iz duga) su preterano veliki, upravo zbog kamate, zato što onda novac potreban da se
naplate kamate, prosto u tom trenutku nije stvoren. Zato, kada se zalihe novca povećaju, stvarajući time
„ekonomski rast„ (novi novac koji se stavlja u opticaj), takođe se stvara i proporcionalni iznos duga,
primoravajući ljude da se pokore poslu i poslodavcu da bi mogli da izmire svoja dugovanja.
Obzirom da će kamata + nenaplaćena dugovanja uvek prevazići količinu dostupnih zaliha novca,
jasno je da ovakav princip nije puno različit od ekonomskog ropstva, zato što je bukvalno nemoguće za
javnost u celini da ikada izađe iz duga. Takođe, termin „ekonomski rast„ je zapravo nonsens, zato što je
bilo kakav rast trenutan, i mora biti izbalansiran kontrakcijom. Jedini razlog zašto dolazi do stvaranja
novih radnih mesta jeste zato što je više novca u opticaju.
20
Poglavlje 2
KONAČNI NEUSPEH
Izvan granica neodgovornosti:

Dejvid Voker, bivši Generalni kontrolor SAD i šef GAO (prim.prev. Government Accountability
Office – Kancelarija za odgovornost vlade), upozorio je pred izbore 2004. godine, da ukoliko se ne
naprave sveobuhvatne ekonomske promene, Sjedinjene Američke Države i njeni poreski obveznici do
2009. godine, neće biti u stanju da plaćaju kamate na nacionalni dug. 21 Istraživanje koje je odobrila
Državna blagajna SAD iz 2001. godine pokazalo je da, ukoliko bi se nastavilo održavanje duga po
trenutnoj stopi rasta, do 2013. godine porezi na prihod bi morali biti povećani do 65%. 22
Ukoliko SAD ne bi bile u stanju da plaćaju kamate na svoje dugove, to bi bio krajnji stadijum
ekonomskog kolapsa, i stoga rezultirao jednim školskim primerom potpunog bankrotstva. Ova sistematska
kriza bi se verovatno, usled nerazdvojnih međusobnih finansijsko-trgovačkih veza, lako proširila i na
ostatak sveta.
Kako se ovo dogodilo? Zašto nacionalni dug Sjedinjenih Američkih Država zaključno sa januarom
2009. godine, iznosi 12,250,000,000,000$? Od 203 države u svetu danas, samo četiri (!) ne duguju novac
drugim državama. Ukupan spoljni dug svih vlada u svetu danas otprilike iznosi 52 triliona dolara23,
pritom ova cifra ne obuhvata ogromne dugove domaćinstava u svakoj zemlji ponaosob.
Čitav svet je, u suštini, bankrotirao. Ali kako? Kako je moguće da svet kao celina duguje novac
samom sebi?
Očigledno, sve je besmislica. „Novac„ uopšte ne postoji. Postoje samo svetski resursi, ljudski rad i
ljudska pronicljivost. Monetarni sistem nije ništa više nego igra... i to zastarela i nefunkcionalna.
Oni koji su na položaju društvenih moćnika menjaju pravila igre po svom nahođenju. Prirodom tih
pravila diriguju isti takmičarski izopačeni mentaliteti koji se koriste u svakodnevnom „monetarnom„
životu, samo ovoga puta, igra je nameštena od samog početka kako bi štitila one koji vode čitavu
priredbu.
Na primer, ako imate milion dolara i stavite ih na oročeni depozit sa kamatom od 5%, stvorićete
50,000$ godišnje samo od tog depozita. Pravite novac od samog novca... pravite papir od drugog papira...
ništa više – bez domišljatosti – bez doprinosa društvu – bez ičega.
Iz toga sledi, ako ste iz nižeg do srednjeg društvenog staleža, sa ograničenim finansijskim sredstvima,
i prinuđeni ste da se zadužite kamatnim kreditima da bi kupili kuću ili koristili kreditne kartice, onda
vi plaćate kamatu banci, koju banka zatim koristi, teoretski, da plati povraćaj novca sa 5% oročenog
21 Al Martin, Protocols for Economic Collapse in America (article) 2008
22 Ellen Brown, Web of Debt, Third Millennium Press p.368
23 CIA World Factbook, 2009, https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/rankorder/2079rank.html
21
depozita! Ne samo da je ova jednačina sramno uvredljiva zbog korišćenja zelenašenja (kamate) kako bi
se ’kralo od siromašnih i davalo bogatima’, ona takođe, po nameni, vodi večnom klasnom raslojavanju,
održavajući niže klase siromašnima, pod stalnim bremenom duga, a istovremeno održavajući više klase
bogatima, sa sredstvima da od viška novca prave još više novca, bez ikakvog rada.
Pored toga, postoje i druge igre u sistemu koje su funkcionisale decenijama, ali tek sada počinju da
prerastaju u neizbežne matematičke katastrofe, koje je trebalo predvideti još pre stotinu godina.
- „Ciklus brzi rast i pad„ (poznatiji kao „poslovni ciklus„)

Približna definicija „poslovnog ciklusa„ uobičajeno glasi: „periodična kolebanja u ekonomskim
aktivnostima koje se sastoje od recesije i oporavka i rasta i opadanja„.24 Međutim, ovo ne govori ništa o
uzrocima kolebanja. Iako postoje razne teorije o uzrocima, čini se da većina ekonomista izbegava ovaj
više nego očigledan problem, a to je moćan efekat koje monetarno pravljenje duga (uklanjanje novca) i
proširenje (dodavanje novog novca) imaju na poslovni ciklus.
Kada se novac dodaje postojećoj novčanoj masi, taj novac se obično stavlja u opticaj da se koristi
u neku svrhu. Obično je to pokretanje posla, kupovina kuće, investiranje na berzi, itd. Ovakva upotreba
novca se često tumači kao takozvani „ekonomski rast„. Kreditna ekspanzija, u obliku ličnih i poslovnih
zajmova predstavlja zapravo skrivenu silu iza ekonomskog rasta. Ovo je u osnovi period brzog rasta u
ciklusu brzi rast i pad. Ako pogledate prethodne tokove ekonomskog širenja u SAD, pronaći ćete izvestan
besmislen i standardizovan odnos u ekspanziji kredita (tj. 1990-2000 precenjene akcije na tržištu).
Nažalost, novac se ne može ekonomiji dodavati neprestano, jer će dug i inflacija izazvani ekspanzijom,
u jednom trenutku prekoračiti pozitivne efekte „rasta„. Jer, u stvarnosti, novi novac je uvek potreban kako
bi se pokrio neplaćeni dug, u velikoj meri zbog potrebe da se plate kamate na zajmove (koji uopšte ne
postoji u novčanoj masi). Ovo znači da posle perioda „rasta„ (brzog rasta) sa ekonomskim pokazateljima
koji sada ukazuju na slabljenje ekonomije, pred finasijskim regulatorima/vladi se nalazi izbor da ili:
[1] nastave ekspanziju ulivanjem još veće količine novca, često smanjujući kamatne stope (kao što
su ‘bazna’ ili ‘eskontna’ stopa) ili jednostavno prebacivanjem velikih suma novca u određene sektore
(kao što je 2008. godine uloženo 700 milijardi dolara za spašavanje banaka).
ili [2] dopustiti da pravljenje duga (recesija) ide svojim tokom, podići kamatne stope, i na taj način
dovesti ekonomiju u neku vrstu ravnoteže, pripremajući je tako za novu ekspanziju 25♦
Što se istorije tiče, obrazac ukazuje da se primenjuju oba izbora, u osnovi sa idejom da se „umiri„
recesija povećavanjem likvidnosti. Razlozi su jasni. Politički je nepopularno za vladajuću klasu da ima
nezaposlene, siromašne građane. Ovo može dovesti do nepoštovanja rukovodstva, a možda čak i do
revolucije. Stoga, uvek postoji igra umirivanja javnosti lažnim osećajem sigurnosti kako bi se izbeglo
obelodanjivanje istine o disfunkcionalnosti i korupciji Ponci šeme znane kao monetarni system.26♠
Stoga, ishod ovog „umirivanja„ pravljenja duga jednostavno odlaže neizbežno i kako je vlada
SAD-a „umirivala„ bukvalno svako pravljenje duga kome smo prisustvovali u proteklih 70 godina samo
ulivanjem veće količine novca u sistem, „scenario sudnjeg dana„ se iščekuje… „veliko zaduživanje„ …
a možda se već i dešava dok ovo pišemo.
24 wordnet.princeton.edu/perl/webwn
25 ♦
Ovo su uopšteni, sažeti primeri. Nije u interesu ove brošure da opširno izlaže sve elemente i karakteristike.
26 ♠
U sistemu gde se novac stvara povrh novca od duga, sa naplatom kamate, stvarajući novi dug koji se duguje nazad,
tada postoji jednakost u opticaju – ovaj sistem je školski primer piramidalne šeme. Alatka se naziva „sistem delimičnih
rezervi„. Više o ovoj politici monetarne ekspanzije videti u Web of Debt, glava II, Ellen Brown.
22
Slika 1 ispod prikazuje idealizovan poslovni ciklus, koji se kreće oko stalne srednje vrednosti, gde
najviše tačke predstavljaju „brzi rast„, a najniže predstavljaju „pad„:
Ali, imajući u vidu da se novac uvek strateški ulivao u sistem kadgod se dogodi zaduživanje, putanja
„srednje vrednosti„ se ustvari uzdiže. Slika 2 ispod predstavlja idealizovan prikaz o tome šta se zapravo
dešavalo u proteklih 70 godina i šta se sve može očekivati kako se „veliko zaduživanje„ lagano nazire.
23
Od marta 2006. godine, vlada SAD-a je prestala da podnosi izveštaje M3, koji su zapravo izveštaji
o ukupnoj količini novca u ekonomiji u svakom mogućem obliku. Šta je razlog za ovako nešto? – vlada
ne želi da javnost sazna koliko se novca uliva u sistem. Slika 3 ispod predstavlja M3 do trenutka kada su
oni prestali da se podnose.
Bez obzira na obustavljanje izveštavanja od strane vlade, svetski ekonomisti su bili u mogućnosti da
nezavisno prate delove M327 i ono što su uočili jeste da se od 2006. do kraja 2008. godine M3 povećao sa
10 triliona na 14.5 triliona, što predstavlja povećanje od približno 50% za manje od 3 godine. (Slika 4)
fig. 4
27 http://www.shadowstats.com/alternate_data/money-supply
24
Koliko daleko možemo ići? Ovom stopom rasta, do 2015. godine, novčana masa će iznositi 30
triliona dolara.
Međutim, činjenica da se novac uliva u sistem ne mora uvek da znači da se odigrava ekonomska
ekspanzija. Ovo predstavlja kritičnu tačku. Na primer, jedan od karakterističnih pokazatelja ekonomske
ekspanzije je stvaranje radnih mesta. Slika 5 ispod prikazuje stope nezaposlenosti u SAD, uključujući
SGS28♠ elemente (prim.prev. SGS - Shadow Government Statistics – vladina statistika iz senke), koja
uračunava i one nezaposlene Amerikance koji se trenutno ne vode kao zvanični „nezaposleni„, jednostavno
zato što je okončan period njihovog utvrđivanja.
Fig. 5
Dok su zvanične vladine agencije izvestile da je nezaposlenost na kraju 2008. godine iznosila oko 7%,
detaljnije istraživanje otkriva da je ona zapravo iznosila blizu 18% populacije SAD-a. Više o razlozima
za ovakvo stanje biće objašnjeno u sledećoj glavi. (Krajnja mera: Izmeštanje poslovanja), ali za sada
jednostavno iskoristimo ovaj podatak kako bi razumeli da trenutno ulivanje novca u novčanu masu nema
nikakvog uticaja na trenutnu finansijsku krizu.
Kako je ranije napomenuto, novac se ne može beskonačno dodavati u ekonomiju, jer će dug i inflacija
izazvani ekspanzijom naposletku prekoračiti pozitivne efekte „rasta„. To je upravo ono što se sada dešava
i nema izgleda da će bilo kakva intervencija (spašavanje) u cilju „smirivanja„ krize uspeti.
28 SGS izmenjena stopa nezaposlenosti odražava metodiku izveštavanja trenutne nezaposlenosti prilagođene za SGS
– procenjene „obeshrabrene radnike„ definisane tokom Klintonove administracije pridodate postojećim procenama BLS
(Statistika Biroa Zaposlenih) u pogledu stope U-6 nezaposlenosti. http://shadowstats.com/alternate_data
25
Zašto? – Uglavnom, jer su stope dugovanja previsoke. Godine 2007. ukupan dug vlade SAD-a plus
dugovanja njenih građana iznosio je oko 53,000,000,000,00029 (Slika 6). Ovo je nenormalno kada se
uzme u obzir da je 2007. godine ukupna novčana masa SAD (M3) iznosila samo oko 12,000,000,000,000.
Da li ćemo sada ubrizgati u ekonomiju SAD-a preko 40 triliona dolara da bismo ovo pokrili? Ne – jer ne
samo što bi se stvorili trilioni novog duga, već bi i verovatno došlo do hiperinflacije ogromnih razmera.
Gledano iz drugog ugla, bruto domaći proizvod SAD-a 2007. godine iznosio je samo 14 triliona!30
Fig. 6
Trenutno (2009.) deflacija i inflacija se dešavaju istovremeno, sa deflacijom koja odnosi pobedu
u vidu stvaranja duga. Slobodno rečeno, novac nestaje brže nego što ga je moguće ubaciti. Dok sistem
sam uspostavlja ovu neminovnost, čini se da je ovaj lančani sled događaja današnjeg kolapsa započeo
sa nepouzdanim sumnjivim varkama na tržištu nekretnina. Kada je to propalo, tržišta derivata (drže
vrednosti koje višestruko nadmašuju BDP čitave planete31), kockajući se hipotekama na nekretninama,
postala su „toksična„, usled gubitka prava građana na hipotekovane domove. Ovo je pokrenulo propadanje
investicionih banaka; koje je pratilo propadanje komercijalnih banaka; što je dalje vodilo do propadanja
korporacija kojima trebaju krediti za poslovanje; a što je neizbežno vodilo otpuštanju same radne snage.
Ova sistematična kriza je globalna, usled međunarodne prirode finansijskih tržišta, te se sada zemlje
zapadnog sveta suočavaju sa sličnim ekonomskim problemima kao i Amerika.
Međutim, obratite pažnju da, iako se čini da su prevare sa nekretninama i „pljačkaški zajmovi„
„krivi„ za ovu krizu, to zapravo nije tačno. Ovo propadanje bi se dogodilo u svakom slučaju, na ovaj ili
onaj način, zbog same prirode ekonomskog sistema. Ipak, neverovatna neodgovornost kojom se upravlja
ovim ionako štetnim sistemom je u velikoj meri preuveličala i ubrzala oštrinu očekivane propasti, čineći
da budućnost izgleda krajnje tmurno ukoliko se ova lažna struktura, poznata kao „monetarni sistem„,
očuva i održi.
29 http://mwhodges.home.att.net/nat-debt/debt-nat-b.htm
30 https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/print/us.html
31 Brown, Ellen, Credit Default Swaps: Evolving Financial Meltdown and Derivative Disaster Du Jour, webofdebt.
com, 2008
26
Krajnja mera: Izmeštanje poslovanja:
Sve što je opisano u prethodnom odeljku je od ogromnog značaja u smislu razumevanja gde smo i
kuda idemo u okviru ove ekonomske strukture. Obratite pažnju da su ove informacije podjednako važne
kako ljudima izvan Amerike, tako i Amerikancima, jer svet deli isti osnovni sistem i tesno je međusobno
povezan.
Kao odgovor na ove probleme ljudi često predlažu ‘monetarne reforme’ kao rešenje. Ovi predlozi se
često sastoje od: vraćanja na zlatni standard, stavljanje kamate van zakona, gašenje federalnih rezervi i
davanje ovlašćenja vladi za štampanje novca i njegovu raspodelu bez zaduživanja ... itd.
Iako se ove i slične mere odlikuju logičnim vrednostima, one ne prepoznaju nezaustavljivi fenomen
koji se ubrzao od ranog XX veka, i koji od tada snažno utiče na radnu snagu:
zamenu ljudskog rada mašinama.
U samoj srži ekonomskog sistema nalazi se mehanizam rada za prihod. Naš ceo ekonomski sistem
se zasniva na tome da ljudi prodaju svoj rad na otvorenom tržištu kao robu. Ukoliko ljudi nemaju izbor da
„rade za život„, onda je monetarni sistem koji poznajemo gotov. Niko ne može da kupi robu ukoliko ne
zarađuje novac. Kompanije ne mogu da priušte proizvodnju ukoliko potrošač nema kupovnu moć. Ovo
pitanje obuhvata sve ono što je objašenjeno u ovoj glavi.
Kako Džon Majnard Kejns, u Opštoj teoriji nezaposlenosti, kamata i novac, sa prezirom ističe:
„Zaraženi smo novom bolešću čije ime mnogi čitaoci još nisu čuli, ali koje će čuti mnogo puta u godinama
koje dolaze - ‘tehnološka nezaposlenost’. Ona predstavlja nezaposlenost usled raskoraka između pronalaženja
načina za povećanje ekonomičnosti rada i pronalaženja novih načina upotrebe ljudskog rada.„32
Dok se političari, poslovni lideri i vođe radnika prepiru oko pitanja koje smatraju uzrocima rastuće
nezaposlenosti u svetu, kao što su izmeštanje poslovanja stranih kompanija ili radnici imigranti, pravi
uzrok je izostavljen u javnoj raspravi: tehnološka nezaposlenost
Prema rečima slavnog nobelovca, Vasilija Leontifa, ekonomiste:

„Uloga ljudi, kao najznačajniji faktor proizvodnje, će se umanjiti na isti način na koji se prvo umanjila uloga
konja u poljoprivrednoj proizvodnji, koja je potom i potpuno nestala sa pojavom traktora.„33
S obzirom da je tržišni kapitalizam razvijen na logici smanjivanja ulaznih troškova (uključujući i

troškove rada) zarad povećanja profita, težnja ka zameni ljudskog rada automatskim mašinama, kad god
je to moguće, predstavlja normalan napredak industrije. Naime, mašinama ne treba odmor u toku rada, ne
treba im zdravstveno osiguranje niti beneficije i nisu deo zahtevnih sindikata zaposlenih.
Jedan pogled na statističke podatke o radu po sektorima tokom istorije SAD-a pokazuje obrazac kako
automatske mašine konačno zamenjuju ljudski rad. U poljoprivrednom sektoru, skoro ceo tradicionalni
proces rada sada obavljaju mašine. Godine 1949. udeo mašina u berbi pamuka na jugu SAD-a je iznosio
6%. Do 1972. godine, 100% berbe pamuka su obavljale mašine.34 Kada je 50tih godina prošlog veka
talas automatizacije zapljusnuo proizvodni sektor SAD-a, za devet godina izgubljeno je 1,6 miliona
manuelnih radnih mesta.35 Godine 1860. 60% Amerikanaca je bilo zaposleno u poljoprivredi, dok danas
u tom sektoru radi manje od 3%.36 Godine 1950. 33% radnika SAD-a je bilo zaposleno u proizvodnji,
dok ih je do 2002. godine godine bilo samo 10%.37 Industrija čelika SAD-a, od 1982. do 2002. godine
32 Keynes, John Maynard, The General Theory of Unemployment, Interest and Money, 1931
33 Loentief, Wassily, National Perspective: The Definition of Problems and Opportunities, June 30th 1983, p3
34 Peterson, Willis, The Cotton Harvester in Retrospect: Labor Displacement or Replacement? St Paul, 1991, pp 1-2
35 Kahn, Tom, Problems of the Negro Movement, Dissent, 1964, p 115
36 „Why job growth is Stalled?„, Fortune, 3/8/93 p.52
37 http://www.usatoday.com/money/economy/2002-12-12-manufacture_x.htm
27
povećala je proizvodnju sa 75 miliona na 120 miliona tona, dok se broj zaposlenih u čeličanama kretao
od 289,000 do 74,000.38
Godine 2003. društvo za upravljanje investicijama, Alajns Kapital, uradilo je istraživanje o 20
najvećih svetskih ekonomija u to vreme, u periodu između 1995. i 2002. godine, i utvrdilo da je izgubljen
31 milion proizvodnih radnih mesta, dok je sama proizvodnja porasla za 30%.39 Ova šema povećanja
produktivnosti i profita, u paru sa smanjenjem zaposlenosti, predstavlja nov i snažan fenomen, bez
promena na vidiku.
Dakle ... gde su ti poslovi nestali? – Uslužni sektor. U periodu od 1950. do 2002. godine, procenat
zaposlenih Amerikanaca u uslužnoj industriji se kretao od 59% do 82%.40 U poslednjih 50 godina uslužni
sektor je apsorbovao gubitak radnih mesta iz poljoprivrede i proizvodnje.
Nažalost, ovi primeri u uslužnom sektoru brzo usporavaju, dok kompjuterizovana automatizacija
uzima maha. Od 1983-1993. godine, banke su smanjile broj svojih šalterskih službenika za 37%,
a do 2000. godine, 90% bankarskih klijenata koristili su bankomate.41 Skoro svi telefonski poslovni
operateri su zamenjeni kompjuterizovanim automatskim sekretaricama, šalterski službenici u poštama se
zamenjuju samouslužnim mašinama, dok se kasiri zamenjuju kompjuterizovanim kioscima. Mekdonalds
je, na primer, godinama najavljivao prelazak na potpunu automatizaciju u svim svojim restoranima, tako
što bi uveo kioske kao zamenu za osoblje u restoranima, a koristio automatska kuhinjska pomagala,
npr. okretače burgera, koji bi zamenili osoblje u kuhinjama.42 Činjenica da to do danas nisu uradili
najverovatnije predstavlja problem javnih odnosa, jer oni vrlo dobro znaju koliko radnih mesta bi bilo
ukinuto u slučaju da izvrše automatizaciju.
Ne postoji nijedna oblast u uslužnoj industriji na koju nije uticala kompjuterizovana automatizacija.
Zapravo, ukoliko bi neko razmišljao kako da primeni postojeću tehnologiju koja još nije primenjena u
uslužnom sektoru, lako je uvideti kako bi, skoro preko noći, većina uslužnih radnih mesta danas bila
ukinuta, počevši sa blagajnicima, kasirima, konobarima i telefonskim operaterima.
Stiven Rouč, ekonomista, upozorio je:

„Uslužni sektor je izgubio svoju ulogu neobuzdanog američkog mehanizma za stvaranje radnih
mesta.„43
S obzirom da se ova promena trenutno dešava, gde je novi sektor u nastajanju koji bi zaposlio sve
te novoizbačene radnike? On zapravo, ne postoji... bar ne još. Postoje mnoga specijalizovana polja koja
se pojavljuju unutar informacionog područja, ali ona su nedovoljna da nadoknade veliki gubitak radnih
mesta koji predstoji. I dok se ekonomisti bore za stvaranje modela koji će se suočiti sa ovim problemima
skoro nezaustavljive nezaposlenosti, počev od vladinih donacija zapošljavanju (društvena pomoć) do
novih ideja kao što su „negativni porez na dohodak„, većina odbija da razmotri šta je zaista potrebno
kako bi se sprečio potpuni haos na ovoj planeti. Rešenje ne leži u pokušaju da se „poprave„ novonastali
problemi, već u tome da je krajnje vreme da prevaziđemo ovaj sistem u potpunosti... jer sistem monetarne
razmene, zajedno sa samim kapitalizmom, u ovom vremenu buđenja tehnološke kreativnosti, potpuno je
zastareo.
38 Schwartz, Nelson D. Will „Made in the USA„ fade away? Fortune Nov 24th 2003, p. 102
39 US Weekly Economic Update: Manufacturing Payrolls Declining Globally: The Untold Story, Alliance Bernstein
Oct. 2003
40 http://www.usatoday.com/money/economy/2002-12-12-manufacture_x.htm
41 Retooling Lives, Vision 2000 p. 43
42 http://www.techdirt.com/articles/20030801/1345236_F.shtmls
43 Ragovor od 15.03.1994. godine zabeležen u knjizi The End of Work (by Jeremy Rifkin), p.143
28
Kratak pregled drugog poglavlja:
Svetski monetarni sistem nije ništa više nego obična igra. On ima malo osnova za svoje postojanje
u stvarnosti. Pojavio se hiljadama godina unazad kada je oskudica resursa postala svakodnevni problem.
Ljudi su tada tražili način da distribuiraju dobra i usluge, i pritom nadoknađivali troškove onima koji
za njih rade u stvaranju tih dobara i usluga. Ovaj sistem rada koji se zasniva na monetarnom sistemu
dugo je predstavljao stub društva, te stoga većina ljudi teško može da zamisli svet bez njega. Bez obzira
na to, ovaj sistemski mehanizam je, i strukturno i psihološki, u ogromnim razmerama izazvao velike
probleme za čitavo društvo, počev od novčanih krivičnih dela i emocionalnih poremećaja, do zagađivanja
i iskorišćavanja planete i svakog od nas. Današnji svet zaista izgleda poput nastavaka plemenskih Mafija.
Linija između organizovanog kriminala i tradicionalnog poslovanja zapravo ne postoji. Zauzvrat, čitav
svet stoji u suprotnosti sa samim sobom, gde pojedinci, poslovni svet i zemlje neprestano rade kako bi
odbranili ono što imaju i kako bi zaradili još više, često uz pomoć sile i korupcije. Usled toga, čitav svet
danas duguje samom sebi neverovatne sume novca, dok se celokupna svetska finansijska struktura, usled
svojih nedostataka, nalazi na samoj ivici propasti.
Ipak, i pored svih ovih činjenica, postoji jedna još snažnija, nepredviđena sila koja obezbeđuje nasleđe
ekonomskog sistema koji dobro poznajemo, a dolazi u obliku tehnološke nezaposlenosti. Ljudi ubrzanom
stopom bivaju zamenjeni naprednim automatskim tehnologijama, čime se stvara slom nečuvenih razmera,
jer ako ljudi nemaju posao, oni nisu u stanju da podržavaju ekonomiju svojom kupovinom. Ova stvarnost
je poslednji dokaz da je naš trenutni sistem zastareo, i ukoliko želimo da izbegnemo nerede na ulicama
i siromaštvo u dosad neviđenom obimu, moraćemo iz osnova preispitati naša tradicionalna shvatanja o
tome kako društvo funkcioniše.
Trebamo novi društveni sistem koji je u skladu sa najnovijim saznanjima i savremenim metodama.
29
Drugi deo: Šta je relevantno?
30
DRUGI DEO
Šta je relevantno?
31
Poglavlje 3
PRIRODNI ZAKON
Kada se udaljimo od društvenog kompleksa i ispitamo sebe i svet iz šire perspektive, često uvidimo
da postoji ogromna količina buke u sistemu. Drugim rečima, osnovni principi života izgubljeni su u moru
društvenih, profesionalnih i finansijskih obaveza, mnogih u velikoj meri veštačkih. Na primer, potreba
za novcem i prihodima stavlja čoveka u položaj gde je izbor često ograničen. Posao za prihod obično ne
odražava stvarne interese pojedinca, niti interese društva kao celine. Ukoliko bismo ispitali profesije koje
postoje danas, uvideli bismo da velika većina njih ne služi ničemu, osim održavanju „ciklične potrošnje„.
Ova proizvoljnost stvara ogroman utrošak života i sredstava. Na primer, osoba koja prodaje osiguranje
učestvuje u profesiji koja je jedino važna unutrašnjem dejstvu monetarnog sistema, i koja nema nikakvog
temelja u prirodi u smislu stvarnog „doprinosa društvu„. Isto važi i za brokere na berzi, trgovce i sve
ostale profesije koje se bave finansijskim sektorom. Ovo su neosnovane, beskorisne funkcije koje na
duži vremenski period, ništa stvarno ne doprinose društvu. Sigurno je da će se tvrditi kako dejstva ovih
profesija unutar monetarnog sistema svakodnevno utiču na ljude, ali vreme je da zaista napravimo korak
unatrag i počnemo da usmeravamo našu pažnju na društvena pitanja koja su zaista važna za društveni
napredak... nasuprot neosnovanim zanimanjima prizvanim da cede bogatstvo jedni od drugih. Ovo
predstavlja traćenje života. Shodno tome, i celokupan obrazovni sistem u savremenom vremenu ne
predstavlja ništa više do proizvodnog pogona kalupa za kolače koji priprema ljude za uglavnom već
utvrđene profesionalne uloge. Ovaj element ljudskog života postao je tradicionalno ukorenjen, pa mnogi
pogrešno smatraju da priroda „posedovanja posla„ predstavlja neku vrstu ljudskog instinkta. Čak će
i roditelji upitati svoju decu: „Šta želiš biti kad porasteš?„, kao da postoji samo jedna stvar. Ovo je
uznemirujuće i predstavlja povredu ljudskog potencijala.
Sada, u cilju rasprave, zaboravimo na trenutak postojeće obrasce ponašanja u društvu i razmislimo
šta je zapravo stvarno. Postavimo pitanje:
Koja su skoro empirijska stanovišta prirode i o čemu nas ova razumevanja uče kada je u pitanju
način na koji upravljamo našim postupcima na ovoj planeti?
Prvi prirodni zakon:

Svako ljudske biće treba hranu, čist vazduh i čistu vodu, te stoga mora poštovati nerazdvojive
simbiozne procese životne sredine.
Kao prvo, otprilike 40% smrtnih ishoda širom sveta danas je prouzrokovano zagađenjem vode,
vazduha i zemlje.44 Ovo je zaprepašćujući procenat. Kako društvo može sebe prihvatiti za ozbiljno kad
nismo u stanju da sačuvamo ni naše najvitalnije prirodne resurse i procese za održanje života?! Zašto
danas mnogi takozvani naučnici rade na tajnim, strogo naučnim interesima poput „crnih rupa„, „kvantnih
polja„ i „oblikovanja„ drugih planeta kako bi bile pogodne za život, kada se još ne možemo brinuti ni o
sebi!
44 http://www.eurekalert.org/pub_release/2007-08/cuns-pc4081307.php
32
Činjenica je da većina ljudi ne razume ili ne razmišlja o međupovezanosti prirode i lanaca procesa
koji su trenutno zadesili našu hranu, vazduh i vodu. Međutim, ukoliko ispitamo i naučimo iz ovih procesa,
logički sled razmišljanja će nas, zajedno sa sugestivnim zaključcima, dovesti do prihvatljivijeg ljudskog
ponašanja koje će nam pomoći da zadovoljimo naše potrebe.
Na primer, voda i vazduh predstavljaju planetarne resurse koji se u prirodi nalaze u izobilju i
koji jedino zahtevaju od nas, ljudske populacije, da ih održava i očuva njihove izvore. Nažalost, naš
impulsivni, profitni sistem uskog pogleda na svet, postarao se da se upotrebljiva voda danas približi
kritičnoj oskudici, jer industrija nastavlja da zagađuje sistem na svakom koraku. Vazduh, s druge strane,
iako sveukupno obilan, teško je zagađen u delovima sa visokom koncentracijom ljudi, toliko da mnogi
u Aziji nose maske na licu dok hodaju naokolo. Naravno, zagađeni vazduh i voda dovode do nebrojenih
drugih problema. Samo u SAD-u oko 3 miliona tona otrovnih hemikalija godišnje biva ispušteno u
životnu sredinu – doprinoseći rađanjima sa manama, bolestima imunog sistema, raku i mnogim drugim
ozbiljnim zdravstvenim problemima.45 S druge strane, čak i izvorni procesi iz našeg vazduha i vode su
izloženi opasnosti. Od kiselih kiša do krčenja šuma, svedoci smo neprestanog sloma onoga što je nekad
bilo u prirodnom i čistom izobilju.
Što se tiče proizvodnje hrane, prvo moramo imati na umu da današnja industrija prelazi sve granice
kako bi proizvela najjeftiniju, najkonkurentniju hranu, pritom žrtvujući nutritivno zdravlje. Na primer,
većina hrane na današnjem tržištu sadrži nešto što se naziva „visoko fruktozni kukuruzni sirup„. Za ovu
jeftinu zamenu za šećer od šećerne trske, čvrsto je dokazano da povećava rizik od dijabetesa, kao i da
uzrokuje druge zdravstvene probleme.46 Zašto to uopšte imamo!?... jer je profitabilno i jer javnost, koja
je uvek bila svesna cene, kupuje ono što je pristupačnije.
Simbiotski odnos prirodnih procesa ima ugrađen sistem referencije, koji se procenjuje kroz
razumevanje načina na koji svet zaista funkcioniše, putem naučnog istraživanja. Naše ponašanje bi se
trebalo upravljati prioritetom traženja najviše optimizacije okolnosti koje održavaju i maksimiziraju
izobilje i kvalitet naših životnih potreba. Nažalost, ovo se ne dešava.
Činjenica je da se, zbog postojećih metoda koje koristimo, naša izdrživost nalazi pod ozbiljnom
pretnjom. Monetarni sistem nastavlja da sprovodi ciljeve kratkoročne dobiti, ignorišući dugoročno
razaranje. Kako prirodni zakon ukazuje, trebamo visokokvalitetni vazduh, hranu i vodu za život, stoga,
moramo prevazići one sisteme koji nas narušavaju ili stvaraju težnju ka narušavanjem simbiotskih
procesa životne sredine koji obezbeđuju naše osnovne potrebe. Ukoliko to ne učinimo, posledice našeg
kršenja ovog zakona mogu da nas dovedu do klimatske tačke bez povratka – te stoga učiniti da opstanak
ljudske vrste bude pod znakom pitanja.
Drugi prirodni zakon:

Jedina konstanta je promena i ljudska razumevanja se stalno menjaju.
Ne postoji dokaz da će ono što za danas držimo da je istinito, zadržati svoju celovitost i sutra.
Paradoksalno, ovo važi za sve o čemu ovde čitate. Dok se neki posmatrani prirodni fenomeni mogu činiti
skoro empirijskim na osnovu trenutnih naučnih dokaza, svojstva svakog pojma će se uvek menjati, jer se
i naše alatke, metode analize i merenja uvek menjaju i nadamo se, usavršavaju.
Prema rečima C. J. Kejsera:
„Potpuna izvesnost je privilegija neobrazovanih umova i fanatika.„47
45 http://www.eurekalert.org/pub_releases/2007-08/cuns-pc4081307.php
46 http://www.diabeteshealth.com/read/2008/08/20/4274/the-dangers-of-high-fructose-corn-syrup/
47 Fresco and Keyes, Looking Forward, Barnes, 1969, p. 62
33
Letimičan pogled na široko branjene istorijske ideje, od toga da je zemlja ravna, do toga da se sunce
okreće oko zemlje, uči nas da je intelektualna promena stalna i da ljudi, zauzvrat, moraju držati svoj um
„otvorenim„ za nove informacije, koliko god je to moguće, čak i kada ono pobija osećaj identiteta. U
modernoj kulturi, efekat nesrećne evolutivne strane predstavlja ogroman ego koji je uključen u verovanja
i vrednosti. Religija, na primer, teži da se čvrsto drži statičkih svetskih pogleda koji često odražavaju
razumevanje stvarnosti koje se proteže hiljadama godina unazad. Usled same konstrukcije mnogih verskih
ideja koje teže da prete metafizičkim posledicama (raj/pakao) onima koji se suprotstavljaju učenjima,
mnogi ljudi u svetu danas iz straha održavaju ove svetske poglede, odbacujući nove informacije koje bi
im pomogle u životima, a da ne pominjemo samom društvu. Naravno, religija nije jedina u svemu ovome,
jer, kako se čini, većina ljudi želi da veruje da je ono što smatraju pravim i istinitim empirijski tačno. Ovo,
naravno, ima smisla, jer današnje društvo često potcenjuje one koji „ne znaju„.
Sve što mislimo i „znamo„ su samo verovatnosti, a sa modernim metodama analize, za koje je
dokazano da kroz duži vremenski period imaju proaktivna dejstva na društvo, danas možemo izvagati na
kliznoj skali naša razumevanja i verovanja, od najmanje verovatno do najviše verovatno, ne zasnivajući
se pritom na ljudskom mišljenju ili subjektivnosti, već na konkretnim povratnim odgovorima iz prirodnog
sveta.
Naučni metod:
Sama priroda ima niz svojih sopstvenih zakona i nema mogućnost da prepozna ili da se stara o tome
u šta vi ili neko drugi želi da veruje. S obzirom na ovu realnost, u našem najboljem interesu je da naučimo
i da se uskladimo sa prirodom kako najbolje umemo. Mnogo je lakše prepustiti se morskoj struji nego
boriti se protiv nje... i koliko god neko svim svojim srcem veruje da može da hoda po tavanici bez ikakvih
fizičkih pomoćnih sprava, zakon gravitacije to neće dozvoliti.
Najpoznatiji metod za otkrivanje i primenu zakona prirode se naziva:

„naučni metod„.
Naučni metod u osnovi ima tri koraka:

1) otkrivanje novih ideja i problema koji se moraju rešiti.
2) upotreba logičkog zaključivanja48 za stvaranje hipoteza, na osnovu svih dostupnih
podataka.
3) provera hipoteza putem posmatranja u fizičkom svetu.
Naučni metod se odnosi na skup metoda koji se koriste za istraživanje fenomena; sticanje novog
znanja; ispravljanje i ujedinjavanje prethodnog znanja i primenu takvog znanja. Metodi koji se koriste se
sastoje od metoda empirijskog posmatranja (poput merenja), zajedno sa argumentovanim hipotezama i, na
kraju, proveranja tih hipoteza u stvarnom svetu kako bi se dobile povratne informacije o vrednosti ideje.
Sva rešenja zahtevaju proverljive dokaze, a ne samo zaključke ili razloge. Iako je logičko zaključivanje
važno za otkrivanje naučnog ispitivanja, još uvek je podložno neuspehu, jer se svako od nas nalazi uvek
u stanju ograničenog znanja.
Klasičan primer ovoga datira još iz doba Aristotela (384. p.n.e. – 322. p.n.e.). On je pretpostavljao,
na osnovu logičkog zaključivanja zasnovanog na onome što je on tada razumevao, da će teško telo padati
brže od lakšeg tela istog oblika i materijala. On je logički pretpostavio da, što je objekat teži, to će u
vakuumu brže padati. Međutim, on nije proverio ovu ideju.
Zbog ovog nepravilnog korišćenja naučnog metoda, svet je morao čekati još dve hiljade godina,
da Galilej konačno proveri Aristotelovu hipotezu... utvrdio je da Aristotel nije bio u pravu – težina ne
određuje brzinu kojom neko telo pada u vakuumu.
48 „Logički„ se ovde definiše kao: način ljudskog razmišljanja koji uključuje razmišljanje na linearan, korak po
korak, orijentisan na uzrok i posledicu način, uzimajući u obzir što više potrebnih podataka u cilju dolaženja do zaključka ili
hipoteze.
34
Ovde je smisao u tome da nije važno koliko tačno su možda argumentovani naši zaključci, već da
oni moraju biti provereni. Ukoliko prospemo vodu na drvo koje gori, vatra će se verovatno ugasiti. Ovo
nam daje izvesnu sumu podataka iz kojih izvodimo zaključak: „Voda gasi vatru.„ Iako se ova teorija
može uzeti kao tačna za većinu požara, ukoliko prospete vodu na naftnu vatru, nafta će ubrzo isplivati na
površinu vode i vatra će se proširiti. Stoga, hipoteza da „voda gasi vatru„ nije u potpunosti tačna, i trebala
bi se preispitati uzimajući u obzir ovaj novi slučaj.
Naučni metod takođe predstavlja stanovište; perspektivu. Koliko god se nešto može činiti „ispravnim„,
to ćemo proveriti posmatranjem i zaista videti da li je primenljivo. Zapravo, trebali bismo biti veoma
skeptični prema svakoj tvrdnji koja se ne može videti ili proveriti u fizičkom svetu.
Prema rečima Stjuarta Čejsa:

„(Naučni metod) se bavi pitanjem kako se stvari zaista dodađaju, a ne kako bi se trebali dogoditi.
Većina nas su amaterski naučnici, iako smo retko toga svesni... Naučni metod nije glavni predmet
laboratorija i razbijača atoma, niti čak metra; to je način posmatranja stvari, način prikupljanja znanja iz
spoljnjeg sveta koje će ostati, a ne odlutati poput malih vrata u Alisinoj kroket igri.„49
Naučni metod ispitivanja je dozvolio ljudskoj vrsti da stekne razumevanje sebe same, kao i fizičkog
sveta. U dobru i zlu, on se nalazi doslovno u svakom napretku koji je unapredio život ljudske rase.
Mnogi bi raspravljali o tome šta predstavlja „napredak„, ali ništa nije ni do kolena neizmernoj količini
ostvarenja i slobode koje je nauka učinila mogućim. Sve fizičke i materijalne koristi koje uživa ljudska
vrsta proizvod su naučnog istraživanja. Od električnog svetla do sprave za pamuk, penicilina, telefona,
interneta...nauka nastavlja da čini mogućim, ono što se nekad smatralo nemoguće. Čak i najneshvatljiviji,
tradicionalno orijentisani vernici obično će se predati svetskoj nauci i u slučaju potrebe otići u bolnicu
na lečenje.
Međutim, mnogi iz našeg idealizovanog sveta, još uvek nauku posmatraju kao hladno i bezdušno
sredstvo, navodeći pritom grozote poremećenih ljudskih vrednosti, poput atomske bombe u poricanju
naučne perspektive. U stvarnosti, nauka i tehnologija predstavljaju samo sredstva, i kao i sve ostalo,
mogu biti upotrebljeni u korisne ili pogubne svrhe. To je naš izbor.
Dinamična ravnoteža
„Dinamična ravnoteža„ se uspostavlja onda kada se dva ili više suprotnih procesa dešavaju istom
brzinom. Jednostavnije rečeno, recimo da imate jedno malo ostrvo sa (1) divlje rastućim godišnjim
prinosom šargarepe, (2) porodicom zečeva i (3) porodicom vukova. Zečevima treba šargarepa kako bi
se hranili i na taj način preživeli, dok vukovima trebaju zečevi kako bi se oni hranili i tako preživeli. U
svakom paru mora postojati ravnoteža koja se bazira na prihvatnom kapacitetu ostrva. Ukoliko nema
dovoljno šargarepe kako bi se ishranila populacija zečeva, neki zečevi neće uspeti da prežive. Ukoliko
prinosi šargarepe budu uništeni usled suše, niko neće preživeti.
Drugim rečima, u fizičkom svetu postoji ravnoteža koja, na izvesnom nivou, diktira mogućnosti onih
organizama koji za svoj opstanak koriste raspoložive resurse. Uz poštovanje naše planete, ovo bismo
nazvali „prihvatni kapacitet planete Zemlje„.

Usled monetarnog sistema, veći deo robe na planeti pripada brojnim privatnim korporacijama. Ove
korporacije ne prikazuju verno svoju imovinu, jer bi to dovelo do neželjenih finansijskih posledica. Čak
štaviše, u najboljem interesu ovih korporacija je da održe oskudicu kako najbolje umeju, jer oskudica
podrazumeva više vrednosti za svaku jedinicu ponaosob, te stoga, i veću zaradu.
Ljudsko upravljanje dinamičnom ravnotežom na ovoj planeti, koja je najvažnija početna promenljiva
u upravljanju samim društvom, može se desiti samo ako prethodno shvatimo koji su zapravo prihvatni
kapaciteti planete Zemlje.
49 Chase, Stuart, Tyranny of Words, Harcourt Brace, NY, 1938, pp.-123-24
35
Nakon što smo to konstatovali, šta to znamo i kako možemo izvesti zaključak o raspoloživim svetskim
resursima?
Osnovni građevinski materijal ljudskog opstanka u društvu, sastoji se iz sledećeg:

1) energije
2) industrijskih/tehnoloških sirovina
3) hrane, vazduha i vode
(1) Energija predstavlja kamen temeljac današnjeg društva. Ona je jedan od najvažnijih činilaca
sveukupne društvene namene. Najpre se mora pristupiti dostupnosti obnovljivih energetskih resursa.
Srećom, rezultati su klimavo pozitivni. Do početka XXI veka, na površinu je počelo isplovljavati more
obnovljivih izvora energije, od kojih mnogi imaju ogromni potencijal, koji uveliko prevazilazi potrebe
trenutne ljudske populacije. Doba nafte i fosilnih goriva, iz kojeg su proizašla zagađenja, bliži se svom
kraju. Danas više ne postoje razlozi za sagorevanje fosilnih goriva, osim onih koji se odnose na profit,
interesnih grupa koji koče budućnost nove energije. Setite se, poslednja stvar koju energetska industrija
želi je izobilje, jer to znači gubitak profita u monetarnom sistemu.
Jedan od danas najvažnijih izvora energije koji uviđamo je geotermalna energija. Izveštaj
Tehnološkog instituta u Masačusetsu o geotermalnoj energiji iz 2006. godine pokazao je da je trenutno
na zemlji dostupno 13,000 zetadžula ove energije, uz mogućnost da se dodatnih 2000 zetadžula stvori
putem usavršene tehnologije.50 Ukupna potrošnja energije svih država na svetu iznosi oko pola zetadžula
godišnje51, što znači da se 4000 godina svetske energije može upregnuti iz samo ovog izvora. Kada
konačno shvatimo da se stvaranje zemljine toplote neprestano obnavlja, uvidećemo da je ova energija
zapravo neograničena i da bi se mogla zauvek koristiti.
Pored geotermalne, izvori solarne energije, energije vetra, talasa i plime i oseke takođe pružaju
snažne mogućnosti ukoliko se efikasno proizvode uz pomoć tehnologije. Sunčevo zračenje koje udara
u zemljinu površinu svake godine je 10,000 puta veće od svetske upotrebe energije.52 Stoga, problem
ne predstavlja dostupnost – već tehnologija kako bi se energija efikasnije iskorištavala. Počev od
jednostavnih fotonaponskih ploča koje mogu skupiti energiju u akumulatore za privatno korišćenje, pa
sve do sveobuhvatnih solarnih elektrana, nova tehnologija se neprestano pomalja usavršavajući ovaj
potencijal.53
Snaga vetra, često oglašavana slabom i nepraktičnom, snažnija je nego što većina ljudi misli.
Istraživanja Ministarstva za energiju SAD-a zaključila su da bi vetar, u velikim ravnicama država
Teksasa, Kanzasa i Severne Dakote, mogao obezbediti dovoljno električne energije za celu naciju.54 Još
zaprepašćujuće istraživanje Univerziteta u Stanfordu 2005. godine, objavljeno u časopisu za geofizička
istraživanja, pokazalo je da ukoliko bi se iskoristilo samo 20% snage vetra na svetu, zadovoljile bi se
sveukupne svetske energetske potrebe.55
Zatim, tu je i snaga plime i oseke i snaga talasa. Snaga plime i oseke nastaje usled smene plime i
oseke u okeanima. Ugrađene turbine, koje hvataju ova kretanja, stvaraju energiju. Mogao bi se iskoristiti
i tok golfske struje, islandske struje, kao i drugih podvodnih struja. U Velikoj Britaniji, 42 lokacije su
do sada označene kao pogodne, uz prognozu da se 34% energije u Velikoj Britaniji može stvarati samo
iz snage plime i oseke.56 Još učinkovitije, za snagu talasa koja izvlači energiju iz površinskog kretanja
50 MIT, The Future of Geothermal Energy, 2006
51 Zasnovano na ciframa iz 2005. godine, World Consumption of Primary Energy by Energy Type and Selected Country
Groups, 1980-2004
52 http://encyclopedia2.thefreedictionary.com/solar+energy
53 http://www.redorbit.com/news/science/1637594/research_highlights_potential_for_improved_sollar_cells/
54 „U.S. National Renewable Enegy Laboratory. February 6th 2007
55 http://www.stanford.edu/group/efmh/winds/global_winds.html
56 http://www.bwea.com/marine/resource.html
36
okeana, procenjeno je da ima globalni potencijal do 80,000 teravat sati godišnje.57 Ovo znači da bi se
50% celokupne svetske upotrebe energije moglo proizvesti iz samo ovog sredstva.58
Važno je naglasiti da snaga plime i oseke, talasa, solarna energija i energija vetra ne zahtevaju
nikakvu početnu energiju za iskorištavanje, poput uglja, petroleja, biomase, vodonika i dr.
Činjenica je da na ovoj planeti energije ima u izobilju.
Jedini razlog zbog kojeg ljudi danas smatraju da je ona oskudna, je monetarni/kapitalistički sistem i
njegove strateške sklonosti da stvaraju oskudicu.
(2) Sledeće pitanje je šta je sa industrijskim sirovinama? Mogu li zemljine rezerve sirovih fizičkih
resursa, kao što su drvo, rude gvožđa, aluminijum i pamuk izdržavati svetsku populaciju?
Sve što vidite oko sebe sačinjeno je od sitnih čestica koji se zovu atomi. Postoji više različitih vrsta
atoma, svaka sa specifičnim sastavom protona, neutrona i elektrona. Ove različite vrste atoma se zovu
elementi. Trenutno periodni sistem čini 118 elemenata59, od kojih se 92 nalaze slobodni u prirodi (preostalih
26 se stvaraju sintetičkim putem) i ovi elementi u suštini sačinjavaju sve oko nas. Grupa elemenata pod
nazivom metali čine najvažnije elemente, jer se oni tope samo na relativno visokim temperaturama;
njihov oblik se lako može pretvoriti u tanke žice ili ploče bez lomljenja, a i laki su provodnici toplote
i električne energije. Ovo ih čini vrlo zahvalnim za stvaranje proizvoda/industrijsku namenu. Mogu se
pronaći u zemljinoj kori i u okeanima, bilo u njihovom čistom obliku ili, što je češći slučaj, dobijanjem
iz minerala. Svetske mineralne rezerve se trenutno mere trgovačkom izlaznom proizvodnjom. Nažalost,
ovo ne daje jasnu sliku toga čime se zapravo raspolaže. Dok se neki elementi/minerali nalaze u ogromnom
izobilju, kao što su silicijum, aluminijum i gvožđe, čini se da ostali sve više postaju oskudni, kao što su
bakar, olovo, cink, zlato i srebro.60 Po znanju ovog autora, nikada nije sprovedena potpuna geološka karta
zemljinih minerala/elemenata, već samo regijskih. Ovo se mora učiniti u budućnosti.
Sve u svemu, u osnovi postoje tri elementa razumevanja zemljinog prihvatnog kapaciteta:
(a) znati precizno čime zemlja raspolaže do sastava elemenata/materijala,
(b) gde se tehnologija nalazi u stvaranju sintetičkih zamena za određene elemente/materijale,
(c) na koji način društvo organizuje/upravlja korišćenjem ovih elemenata/materijala.
(a) Moramo imati potpun pregled svih svetskih resursa. Ovo će nam pružiti ključnu informaciju
o tome kako nastaviti sa našim poduhvatima. Na primer, ukoliko imamo jutro zemlje na kojoj želimo da
uzgajamo namirnice, prvo ćemo proveriti zemljište kako bi se utvrdila njegova svojstva. Ova informacija
bi direktno ukazala na to šta se može uzgajati. To bi predstavljalo „prihvatni kapacitet„ tog zemljišta, da
se tako izrazimo. Sa svetskog stanovišta, ovo je najvažnija informacija koja ima direktan uticaj na naše
odlučivanje.
(b) Razlika između sadašnjosti i prošlosti ogleda se u poboljšanoj kreativnoj veštini rešavanja
problema putem naučnog metoda. Posmatrajući oskudne sirovine, pronalaženje zamena javlja se kao
vrlo važna oblast. Na primer, dijamanti su dugo na ceni kao visoko vredan, oskudan resurs. Ovaj snažan
mineral se, između ostalog, primenjuje i kao precizan rezni alat. Međutim, danas, sa pojavom sintetičkih
dijamanata koji se stvaraju u laboratorijama, ovi alati ne zahtevaju skupu originalnu verziju.
Mnoge industrijske sirovine danas imaju sintetičke duplikate i ovaj način naučnog rešavanja problema
se pokazao kao vrlo delotvoran. Zapravo, oskudica bilo koje sirovine značajna je koliko i rad uložen u
pronalaženje zamene ili primenljivosti u praksi.
57 Future Energy Solutions/ IEA report, 2003
58 World Consumption of Primary Energy by Energy Type and Selected Country Groups, 1980-2004, Energy Informa
tion Adminstration, U.S. Department of Energy
59 Periodni sistem predstavlja grupa hemijskih elemenata razvrstanih po atomskoj težini koja je određena prema
Mendeljejevom zakonu.
60 http://www.britannica.com/EBchecked/topic/383726/mineral-deposit/82165/Geochemically-abundant-and-scarce-metals
37
(c) Ono što je mnogo bitnije od zamena ili primene u praksi, to je sama priroda našeg korišćenja
planetarnih resursa. Ovo zaista predstavlja najvažniji momenat u celoj raspravi o zemljinom prihvatnom
kapacitetu. Kao što je već pomenuto, ljudi u svetu funkcionišu unutar monetarnog sistema koji nagrađuje
oskudicu, planiranu zastarelost, otpad, zagađenje i mnoštvo.
Proizvodnja u današnjem svetu je zaprepašćujuća u poređenju sa prošlošću. Uz upotrebu tehnologije,
imamo mogućnost da proizvedemo više uz mnogo manje ljudi, i mnogo brže nego ikada u istoriji.
Međutim, zbog sistema profita, tone proizvođača stvaraju iste proizvode, u svojoj trci za udelom na
tržištu.
Njihova roba je svojstveno loša od trenutka kada je napravljena, jer je proizvođač ograničio kvalitet
sirovina kako bi smanjio troškove. S obzirom da se radi o takmičarskom sistemu, otpad je zaprepašćujuć,
jer se dragocene sirovine iznova koriste u slabim proizvodima koji završavaju na deponijama. Takođe,
manipulacija javnosti od strane industrije u htenju beskorisnih stvari, stvari iz sujete, sjedinila se sa
otpadom. Setite se, monetarni sistem može da funkcioniše samo ukoliko postoji „ciklična potrošnja„.
Ovo vodi ka zloupotrebi resursa.
Pravi uzrok oskudice na planeti ne leži u resursima koji su nam raspoloživi, nego u našem rasipničkom
i eksploatatorskom načinu ponašanja. Nije pruženo ni malo pažnje očuvanju ili njihovom strateškom
korišćenju. U smislenom društvu, svetske sirovine bi bile pristupačne, industrija bi bila organizovana kao
celina i proizvodila u vezi sa onim što je dostupno, a svaki proizvedeni artikal bi se udostojio da traje što
je duže moguće, čime bi se smanjio industrijski otpad, te time i očuvali resursi.
(3) Kada je reč o proizvodnji hrane i očuvanju voda, u igru ulazi isti monetarni sistem i njegovi
problemi zagađenja, smanjenja troškova proizvodnje i oskudica. (Minimiziranje otpada smanjuje profit.
Novo obrađivanje otpada košta više od njegovog istovarivanja.)
Voda pokriva 70% zemljine površine. Tehnološka unapređenja, kao što je proces desalinizacije, u
stanju su da morsku vodu i druge izazovne slane izvore, koristeći reverznu osmozu, pretvore u pitku
vodu. Ovo je samo još jedan primer da tehnologija predstavlja deo upravljanja resursima koliko i sami
resursi. Tvrdnja da se pitka voda nalazi u oskudici tačna je samo u pogledu ograničenih metoda koje
trenutno koristimo, zajedno sa industrijskim zagađenjem koje se svakodnevno odvija.
Proizvodnja hrane takođe se proširuje unutar tehnološkog spektra, stvarajući brojne nove metode
obrađivanja. Na primer, površina zemlje se zloupotrebljava upotrebom nehajnih poljoprivrednih metoda
koje kvare dragoceno površinsko tlo.61 Prema nekim izveštajima, 1% površinskog tla se gubi godišnje, a
Nacionalna akademija nauka je utvrdila da u SAD-u, zemljišta za useve erodiraju deset puta brže nego
što je potrebno da se izgubljeno zemljište nadoknadi.
Srećom, naučnici su pronašli novi oblik poljoprivrede bez zemljišta, koji se naziva „hidroponika„.
Ovo novo moćno sredstvo daje ljudskoj populaciji more izbora, ne samo u smislu naknade za štetu koju
smo prouzrokovali, već i u smislu proširenja mogućnosti kada i gde se sve mogu uzgajati namirnice. Sa
hidroponom poljoprivredom, teoretski bismo mogli uzgajati namirnice usred pustinje uz odgovarajuće
navodnjavanje ili dovođenjem do podzemnih voda.
Ostale mogućnosti proizvodnje hrane bez odvoda obuhvataju viseće podvodne okeanske farme sa
više terasa, kao i vazdušne biljke.
Suština je da se proizvodnja hrane nalazi u oskudici onoliko koliko to mi odlučimo. Ukoliko odlučimo
da budemo pametni i strateški u našim metodama proizvodnje, pritom održavajući životnu sredinu i u
potpunosti koristeći prednosti naučnih dostignuća koji maksimiziraju naše proizvodne kapacitete hrane,
uz smanjenje štetnih i neefikasnih metoda, zdrave namirnice bi se mogle nalaziti u izobilju poput same
vode. Deca koja gladuju u svetu, ne gladuju zbog manjka hrane. Manjak njihove kupovne moći, a ne
stvarna oskudica, uzrokuje nepotreban gubitak miliona života godišnje.
61 Površinsko tlo predstavlja gornji spoljnji sloj zemljišta, obično debljine od 5cm do 20 cm. Sadrži najveću koncentraciju
organskih materija i mikroorganizama i u njemu se dešavaju najčešće biološke aktivnosti zemljišta. Biljke upravo u ovom
sloju najčešće zbijaju svoje korenje i iz njega crpe svoje hranljive sastojke.
38
Kratak pregled trećeg poglavlja:
Dinamična ravnoteža naše planete u odnosu prema ljudskoj vrsti ne predstavlja krut sistem. Od
nas zavisi održavanje ravnoteže pametnim upravljanjem svetskih resursa. Ukoliko to radimo na pravi
način, ne postoji dokaz zašto ne bi bilo izobilja za sve. Tri karakteristike upravljanja su: 1) poznavanje
raspoloživih sirovina, 2) proaktivan rad u prevazilaženju nedostataka kroz strateške zamene, 3) upotreba
tehnologije u svakom vidu u cilju maksimiziranja proizvodnje visokog kvaliteta, minimiziranja uticaja
na životnu sredinu i prevazilaženja problema uopšte.
Priroda ima svoje zakone i u našem najboljem interesu je da ih prihvatimo i uskladimo naše
ponašanje sa njima. Moramo se pripremiti za otkriće da ono za šta mislimo da je danas pravo, sutra
bude novo i izmenjeno. Ovo predstavlja prirodu znanja koja se pomalja. Učimo iz naših grešaka. Sve
greške su zapravo darovi, jer nas one mogu dovesti do više granice razumevanja. Naučni metod, sa
osnovom logičkog razmišljanja, zaključaka i proverljivih dokaza, predstavlja vodeću filozofiju koja je
rešila probleme i poboljšala kvalitet života čovečanstva.
39
Poglavlje 4
SREDSTVA DRUŠTVENE EVOLUCIJE
Šta želimo? Kako ćemo stići do tamo? Koje nam je oruđe potrebno?
Naše vrednosti se sastoje od onoga što smatramo važnim; naših ciljeva; onoga što nam je drago;
onoga što držimo svetim i onoga što želimo u životu. Vrednosti nisu nepromenljive i večne, ali one
vrednosti koje se nameću osobi od njenih malih nogu imaju moć da traju večno. Tradicionalna doktrina,
poput nacionalističkih i religijskih verovanja, može postati stub ličnog identiteta koji je teško emocionalno
savladati. Ljudske vrednosti potiču iz okruženja, to je činjenica. Kada biste tek rođeno dete uzeli iz
jedne bele srednjoklasne američke porodice i premestili njega ili nju na Bliski istok u arapsku, islamsku
porodicu, to dete bi najverovatnije odraslo govoreći arapskim jezikom i postalo bi Musliman, gajeći one
tradicionalne vrednosti koje bi steklo u svojoj porodici i društvenoj kulturi.
Većina naših tradicionalnih vrednosti su zapravo pokrenute pre mnogo vremena. Na primer, Biblija
kaže: „sa znojem lica svog ješćeš hleb„. Šta bi se desilo da društvo ne treba vas da radite za novac?
Kako bi onda ta vrednost bila istinita? Činjenica je da vrednosti postaju staromodne, poput znanja i
svega ostalog. Uz svo poštovanje trenutnim naučnim otkrićima, čini se da je većina društvenih vrednosti
zastarela hiljadama godina.
Nakon što smo to rekli, hajde sada da zastanemo na trenutak i odlučimo šta su naši dragoceni ciljevi,
lični i društveni. Pokret Zeitgeist, zajedno sa projektom Venus postavio je društvene vrednosti, a odatle i
ciljeve, za koje smatramo da su presudne za održivost vrsta.
Ciljevi
- čist vazduh i voda, hranljive namirnice, materijalno izobilje, brz, čist i efikasan prevoz,
pogodno obrazovanje, javno zdravstvo, kraj rata, lična sloboda, okruženje koje nam omogućava
stalno usavršavanje naših sposobnosti, ljudsko rasprostiranje, smanjen stres i smanjeni prestupi.
Ovi društveni ciljevi su daleko od složenih ili nerazumnih. Zapravo, mnogi će primetiti da su religijski
i svetovni filozofi hiljadama godina pokušavali da poetski propovedaju o ovim nadama.
Metod
Sada, sa našim određenim ciljevima, moramo razmišljati o metodu koji će se koristiti radi postizanja tih
ciljeva. Nedvosmisleno, naučni metod je najjače oruđe za koje znamo. Posmatranje, logika i proveravanje
su odavno pobedili sujeverje, intuiciju i metafiziku. Prema rečima Karla Pirsona: „Ne postoji prečica do
istine, ne postoji drugi način sticanja znanja kosmosa osim kroz vrata naučnog metoda.„ 62
62 Pearson, Karl, The Grammar of Science, 1911 p.17
40
Pametno korišćenje metoda nauke nam je donelo sve ono što nam danas pomaže u našim svakodnevnim
životima. Sledeći korak u našoj evoluciji je primena nauke u društvenim organizacijama kao celini.
(Molimo vas pogledajte o razradi naučne metodologije opisane u trećoj glavi)
Oruđe
Materijalno oruđe, neophodno za postizanje naših ciljeva, stvara se humanističkom upotrebom
tehnologije. Počevši od jednostavnog čekića, preko visoke tehnologije, potpuno automatizovanih pogona
za proizvodnju, tehnološka dostignuća nastavljaju da pojednostavljuju proizvodne metode, a pritom
takođe stalno čineći ono što se nekada smatralo nemogućim, moguće.
Tehnologija u prošlosti pokazuje strahovit, ubrzan razvoj. Zajedno sa naučnim metodom mišljenja,
tehnološko oruđe kojim trenutno raspolažemo može dramatično da promeni čovečanstvo na način za koji
mnogi veruju da je suviše fantastičan da bi bio istinit. Kada biste čoveku iz dvanaestog veka objašnjavali
kako funkcioniše mobilni telefon, on bi verovatno bio zapanjen izvan svih mogućnosti poimanja te
„magične„ naprave.
Jedna od osobina tehnologije jeste njena sposobnost da neprestano izaziva ono što se smatra mogućim.
Prema rečima Dr Džordža Galopa: „U svakom trenutku u istoriji, čovek je pretpostavio da je civilizacija dosegla svoj
vrhunac. On je samozadovoljno odbio da se postavi u vremensku skalu koja dostiže hiljade i milione godina, kako u budućnost
tako i u prošlost. Posmatrajući sa sigurne tačke od osam hiljada godina unapred– prosečan period pisane istorije – čovečiji
napredak do sadašnjosti se može činiti mnogo manje impresivnim, nego što se on čini danas.„63
Početkom dvadesetog veka, većina naučnika se na teorijskom planu sporazumela da je avion

najverovatnije nemoguć. Ipak, braća Rajt su bila previše zauzeta pričvršćivanjem gasnog motora na neka
krila u svojoj radnji za bicikle da bi razmišljali o zabludelim mišljenjima. Ubrzo nakon toga, oni su,
prkoseći vlastima, izumeli ono što se nekada smatralo nemogućim – „leteću mašinu„.
Činjenica je da kada vam naučnik kaže da je nešto moguće, da je on najverovatnije u pravu. Međutim,
kada on izjavi da je nešto nemoguće, onda on najverovatnije nije u pravu. Nauka i tehnologija su nastavile
da prkose prvobitnim ubeđenjima mogućeg, i to nastavljaju da rade.Stoga se sa sigurnošću može tvrditi
da štogod nam budućnost nudi sa tehničke tačke gledišta, verovatno će se činiti nemogućim i „smešnim„
sa tačke gledišta današnjih razumevanja i metoda.
Proces:
Sada, vraćajući se našu glavnu misao, zaključujemo da su tri obeležja lične i društvene evolucije:
Naši CILJEVI – METOD mišljenja – i ORUĐE koje nam treba da to sprovedemo
Naše ciljeve definišemo kroz naše vrednosti, koristimo naučni metod za rešavanje problema i
stvaranje/proveravanje hipoteza, i uprežemo tehnologiju kako bismo cilj pretvorili u stvarnost.
Važno je naglasiti da ovo uopštavanje nije pravolinijsko i da svaki deo utiče na sve ostale delove. Na
primer, naše vrednosti se često menjaju pod uticajem nove tehnologije, zajedno sa logičkim razumevanjem
naučnog metoda. Ukoliko je osoba odgojena u sistemu vrednosti „pomaganja siromašnima„ i onda shvati
da se nalazi u okruženju u kojem ne postoje siromašni, verovatno usled napretka tehnologije, ova vrednost
više neće imati osnova za svoje postojanje.
Na kraju, najvažnije obeležje koje utiče na našu društvenu evoluciju su naše vrednosti koje se
neprestano menjaju. Jedine značajne vrednosti su one koje unapređuju društvo i one koje koče njegov
razvoj.
63 Gallup, George, The Miracle Ahead, New York Evanston and London, Harper and Raw, 1964, p.ix
41
Treći deo: Ekonomija bazirana na resursima
Kratak pregled četvrtog poglavlja:
Naš pristup društvenoj evoluciji započinje našim vrednostima. Naše vrednosti predstavljaju sklop
ličnih misli o našem stečenom znanju i tradicionalnih, kulturnih doktrina u kojima smo odrasli. Dok
vreme prolazi, naše vrednosti se menjaju. Nažalost, većina vrednosti koje ljudi danas poseduju dolaze
iz društvenog sistema koji je uveliko prevaziđen u smislu njegovog odnosa prema modernim naukama i
tehnologiji.
Proces ostvarivanja se sastoji od: znanja o tome šta želimo (ciljeva), razmišljanja o materijalnom na
najefikasniji i stoga naučni način (metod) i korišćenja naših najdelotvornijih tehnoloških naprava kako
bismo cilj pretvorili u stvarnost (oruđe).
Dragoceni ciljevi pokreta Zeitgeist i projekta Venus jesu rekonstruisanje društva u korist čitavog
čovečanstva, obezbeđivanje da svi imaju sve u dovoljnoj količini, ostvarivanje u najvećoj meri lične
slobode i blagostanja, i pritom neprestano redukovanje uvredljivog društvenog ponašanja i prestupa. Ove
vrednosti se mogu ostvariti jedino korišćenjem pametnih i humanističkih metoda nauke i tehnološkog
oruđa. U sledećoj glavi pokazaćemo na koji način.
42
TREĆI DEO
Ekonomija bazirana na resursima
43
Poglavlje 5
DRUŠTVENA KIBERNACIJA
„Zahtevamo otvoreni redizajn naše kulture, u kome se prastare neadekvatnosti rata, siromaštva, gladi, duga,
i bespotrebne ljudske patnje tretiraju ne samo kao izbegljive, već kao i potpuno neprihvatljive. Bilo šta manje od
ovo ga će rezultirati nastavljanju istih problema koji su svojstveni u sadašnjem sistemu.„ – Jacque Fresco
Došlo je vreme za obnavljanje našeg svetskog društva. Uzrok ove potrebe nije neki kreativni interes ili
intelektualna ambicija. Uzrok je monetarna struktura koja propada, koja povećava siromaštvo i konflikte
u svetu, koja stvara stalnu korpuciju proisteklu zbog težnje za profitom i neprestanog trovanja naše
planete i nas od strane komercijalne industrije. Nalazimo se na raskršću. Ili da preuzmemo odgovornost
za naše živote i naše društvo, ili da platimo cenu. Što duže ostanemo u ovom zastarelom sistemu, to će
stvari postatajati sve nestabilnije.
Projekat Venus
U ovom delu ćemo diskutovati o projektu Venus. Projekat Venus, koji predstavlja životni rad
društvenog inženjera i strukturnog dizajnera Jacque Fresca, je organizacija koja neće ništa manje
od mirne i održive globalne civilizacije. Hoće da ažurira društvo sa sadašnjim znanjem i modernim
metodama. Njeni principi su u suštini zasnovani na primeni nauke i tehnologije za ljudsku i društvenu
brigu. Društvena struktura koju podržava zove se ekonomija bazirana na resursima.
Ekonomija bazirana na resursima koristi postojeće resurse umesto trgovine. Sva roba i usluge
dostupni su bez korišćenja valute, kredita, trampe ili bilo kojeg drugog oblika duga ili službe. Cilj ovog
novog društvenog dizajna je da oslobodi čovečanstvo od ponavljajućih, svakodnevnih radnih uloga koje
nemaju pravi značaj za društveni razvoj, dok ohrabruje novi sistem podsticanja koji je fokusiran na
samo-ispunjenju, obrazovanju, društvenoj svesti i kreativnosti, za razliku od plitkih i sebičnih ciljeva
bogatstva, imanja i moći koji su danas dominantni. Projekat Venus prepoznaje da je zemlja prepuna
sa resursima , i da naši zastareli metodi racioniziranja resursa kroz monetarnu kontrolu nisu više bitni.
Zapravo, oni su veoma kontraproduktivni za naš opstanak. Monetarni sistem je napravljen pre hiljadu
godina tokom perioda velike nestašice. Njegova prvobitna svrha bila je metod distribucije robe i usluga
na osnovu doprinosa rada. On uopšte nema veze sa našom stvarnom sposobnosti da proizvodemo robu i
usluge na ovoj planeti.
Kao što je diskutovano u drugom poglavlju, napredna tehnologija sada zamenjuje ulogu ljudi u
ekonomskoj radnoj snazi. Ovaj obrazac smenjivanja će promeniti društvo na ovaj ili onaj način. Ili će
nas odvesti do novog društvenog sistema koji ne zahteva ljudsku zaduženost za prihod; gde je društvo
dizajnirano kao celina kako bi doprinosilo sebi dok se upotreba napredne tehnologije namerno ubrzava
zarad društvenog dobra... ili ćemo otići putem haosa i nemira, gde nezaposlenost raste, zločin se širi
44
kao epidemija, policijska država uvodi nove surove mere kako bi suzbila neslaganja i resursi se još više
iskorišćavaju i uništavaju.
Fizički opstanak i kvalitet života isključivo su zasnovani na našoj upotrebi, upravljanju i
očuvanju zemljinih resursa. Danas, sa našom naučnom genijalnošću koja stalno raste možemo da
koristimo resurse na najhumaniji, tehnološki konstruktivniji i efikasniji način, tradicija rada za
sticanje novca i novca za sticanje resursa više nema logički osnov. Pametno raspolaganje zemljinim
resursima je ono što je zaista bitno. U zdravijem svetu, uzimali bi smo u obzir dinamičku ravnotežu
unutar našeg globalnog ekosistema, i prilagođavali bi naše proizvodne procese prema njemu.
Osim toga, ekonomija bazirana na resursima morala bi biti globalna po prirodi, jer je maksimalno
korišćenje planete svetska organizacija. Planeta jedino može biti marljivo ispitana i upravljana iz
celokupne perspektive. Ovo nije subjektivno. Zemlja je u suštini alat, pun mogućnosti za nas da stvorimo
izobilje tehnologije, hrane i energije. Ako ne pratimo sve planetarne resurse i ne gledamo planetu kao
sinergističku celinu, naše sposobnosti će biti ograničene. Nažalost, svet je danas podeljen sa profitno
orijentisanom komercijalnom konkurencijom, religioznim grupama, i primitivnim nacionalističkim
identifikacijama, stvarajući nam probleme u organizovanju globalnog sistema za upravljanje resursima.
Ovo je još jedan razlog zbog čega je monetarni sistem kao takav odlučujući faktor za naš opstanak, jer
automatski ograničava kooperaciju između plemena. Što se tiče ideologija, vreme je da stavimo na stranu
naše religiozne i nacionalističke razlike i shvatimo da smo svi ovde na istoj planeti, i potrebne su nam
iste stvari. Održivost i istinski napredak će biti postignuti samo ako svet radi zajedno. Više o ovome
problemu ideoloških podela će biti diskutovano u poglavlju 7.
Industrija i radna snaga

Opet, kao što je ranije rečeno, statistike su pokazale da se ljudska bića sve više i više zamenjuju
automatizovanim mašinama što se tiče radne snage, izazivajući nezaposlenost i samim time smanjivanju
kupovne moći građana. Vremenom, dok se ovaj fenomen bude povećavao doći će do tačke kada će
manjak kupovne moći uništiti ekonomiju zasnovanu na novcu, jer neće biti važno koliko su kompanije
efikasne što se tiče cena... ljudi jednostavno neće imati novac sa kojim će moći da kupuju predmete, time
okončavajući mehanizam ciklusne potrošnje.
Oni koji su svesni ovoga, često pokušavaju da nađu rešenje unutar monetarnog sistema, obično
predlagajući neku vrstu ‘hiper-društvene pomoći od strane socijalističke države„, gde bogata elita poseduje
fabrike, gotovo ne postojeća srednja klasa (odprilike 5% svetske populacije) radi na nadziranju mašina,
dok vlada daje ostatku sveta novac na korišćenje. Ova ideja je ništa drugo nego užasavajuća i absurdna.
Došlo bi do diktature , ogromnog ukidanuja slobode i velikog besa naroda, jer je društveno raslojavanje
još uvek tu, i ljudi na vrhu bi imali pristup resursima više nego milijarde ljudi na dnu. Stoga sada viđamo
gušenje i sputavanje tehnološkog napretka kako bi ljudi mogli da ostanu i dalje zaposleni. To je kao da
na poslu imate električnu bušilicu, ali umesto nje vi koristite ručnu bušlicu, kako bi ste bili plaćeni za
više radnih sati. Ovo je u osnovi kontraproduktivno. Ludost je usporavati/ignorisati tehnološki napredak
kako bi se sačuvao zastareli društveni sistem. Poenta tehnologije je da oslobodi čovečanstvo od rada!
Potreban nam je društveni dizajn koji je fokusiran na povećavanje naših tehnoloških sposobnosti zarad
oslobođenja čovečanstva od rmbačenja i koji povećava produktivnost na najviši nivo.
Bilo šta manje od toga je neprihvatljivo.
Sada, radi argumenta, zaboravimo na trenutak u potpunosti na naš monetarno baziran sistem i
bacimo pogled na današnje moderne metode proizvodnje, koji bi bili primenjeni u ekonomiji zasnovanoj
na resursima. Pitanje je kako bi smo dizajnirali sistem proizvodnje koji maksimalno povećava proizvode
visokog kavliteta, smanjuje otpad, uzima u obzir dinamičku ravnotežu biosfere, i smanjuje monotoni i
mehanički ljudski rad?
Na osnovu naučnih metoda, evo kako bi se odvijalo logično rasuđivanje za industrijsku
proizvodnju:
Korak 1: Nadgledanje planetarnih resursa.
Korak 2: Odlučiti šta treba da se proizvede, orijentisano po prioritetu od glavnih neophodnosti (kao
što su hrana, voda, sklonište, itd.) do proizvodnje uslužnih predmeta (sirovi materijali, automatizovane
45
mašine, tehnološki razvoj, itd.) do proizvodnje predmeta koji se koriste za neuslužne svrhe (zabavna
medija, radio, muzički instrumenti, itd.).
Korak 3: Optimizacija metoda proizvodnje | maksimalno uvećavajući životni vek proizvoda.
Korak 4: Metodi distribucije za ljudski pristup
Korak 5: Optimizacija recikliranja onih proizvoda koji vremenom postanu izlišeni ili neoperativni.
Korak: 1: Nadgledanje planetarnih resursa.

Kao što je diskutovano u poslednjem poglavlju, neophodno je da znamo šta imamo na ovoj planeti,
jer ćemo tada znati kakve su nam mogućnosti. Sa ovom informacijom, industrijska proizvodnja će uvek
biti podešena da kompenzuje bilo kakvu novonastalu nestašicu, zajedno sa matematički najpogodnijom
distribucijom sirovih materijala, zasnovanoj na dostupnosti i njenom najvažnijom primenom. Za bilo koji
oskudan resurs se automatski traži alternativa i zamena. Ova svest se može postići uz pomoć elektronske
povratne veze u realnom vremenu koja dolazi od svih resursnih sektora na planeti, koji šalju informacije
centralnoj kompjuterskoj bazi podataka koja pazi na sve nestašice koje bi mogle da se pojave. Ova
ideja o svetskom nadgledanju resursa nije daleka budućnost, čak i ako vam možda zvuči komplikovano.
Zapravo, vojska SAD-a i Pentagon već imaju satelite i okeanske monitore za odbrambene svrhe. Ovi
instrumenti se jednostavno mogu orijentisati za svrhe nadgledanja okoline umesto na nadgledanje ljudi.
Korak 2: Odlučiti kakva proizvodnja je potrebna.

Šta nam treba? Ovo je veoma važno pitanje, jer, osim hrane, vode i skloništa, većina na planeti nema
pojma šta im je zaista potrebno, jer uopšte nisu informisani o pravom stanju tehnologije. Ono što mislimo
da nam je potrebno rezultat je društvene svesti o tehnološkom razvoju. Na primer, ljudima od pre 300
godina bi verovatno bili potrebni igla i konac kako bi zašili iscepanu košulju. Danas, oni bi pomislili da im
treba električna šivaća mašina... ili... tačnije, ono što im je stvarno potrebno je vrsta materijala za košulje
koja se ne cepa tako lako. Neko ko ima prašinu u svom domu bi pomislio: „Treba mi usisivač„. Da li su
sigurni? Možda im je zaista potreban kućni sistem koji povećava vazdušni pritisak i onemogućava prašini
da ulazi ili koji je opremljen sa elektrostatičnim filterima vazduha koji uništavaju prašinu i bakterije u
vazduhu. Drugim rečima, ako kritički preispitamo šta nam je zaista potrebno u materijalnom simislu,
videćemo da su potrebe uvek u tranziciji. Nauka i tehnologija su merači utilitaristčkih ljudskih potreba,
i zbog toga svi proizvodi koji su napravljeni trebali bi da budu napredni koliko god je to tehnološki
moguće. Naš sadašnji monetarni sistem, koji neprestano stvara štetne, zastarele proizvode samo kako bi
održao industriju i ekonomiju, nema sposobnost ni želju za proizvodnjom najnaprednijih alata za našu
upotrebu. To je zato što većina današnjih proizvoda ne bi uopšte postojali da je industrija fokusirana na
proizvodnju stvari koje najbolje zadovoljavaju naše potrebe.
Korak 3: Optimizacija metoda proizvodnje | maksimalno produžavanje životnog veka

proizvoda
Ako bih hteo da sebi napravim radni sto, ja bih se postarao da taj sto traje što je duže moguće. To je
ima smisla, zar ne? Ako se sto polomi, to znači da bih morao da napravim drugi, po ceni više materijala
i više rada. Činilo bi se logično da sve što je proizvedeno u društvu ima dug radni vek, koliko god je to
tehnički moguće.
Nažalost, potpuno suprotno se dešava u našem sadašnjem sistemu, jer, kao što je i ranije pomenuto,
sadašnji monetarni sistem teži ka raznovrsnosti i planiranoj zastarelosti. Bez toga, cela ekonomija bi se
strušila. Ovaj mehanizam monetarnog sistema je ništa drugo, nego štetan. Užasavajuće je to što neko
može da brani naklonost monetarnog sistema ka stvaranju otpada. U zdravijem svetu, pravili bi smo
stvari da traju.
Optimizacija metoda proizvodnje je u korišćenju najmoćnijih materijala i metoda, i u izbacivanju
najtrajnijih i najefektivnijih proizvoda. Ljudski rad ne samo da zamenjuju mašine zato što su jeftinije,
rad mašina je neizmerno bolji od ljudskog rada, i statistike pokazuju ovo neprestano – industrijska
proizvodnja se povećava kada mašine zamene ljude. Ovo, naravno, ne bi trebalo da vas iznenađuje, jer se
mašine ne umaraju i uvek su preciznije i doslednije od čoveka, mehanički. Visoko efikasna automatizacija
rada, zajedno sa naučnim upravljanjem resursa (kao što je rečeno u poglavlju 3) omogućiće tečnu, bez-
46
oskudnu okolinu kojom će moći da upravlja veoma mali broj populacije. Više o tome „ko će upravljati
mašinama„ za koji trenutak.
Korak 4: Metodi distribucije za ljudski pristup

Distribucioni metodi će takođe zavisiti od stanja tehnologije. Na primer, proizvodnja bi eventualno
mogla biti tako osavremljena, da će se proizvod napraviti onda kada osoba kojoj je potreban podnese
zahtev za to. Bez obzira na to, distribucioni centri koji su poput skladišta, zajedno sa automatizovanom
dostavom bi bili najjednostavniji način za sada. Takođe, pošto se novac ne koristi, mala je potreba ljudi
da nagomilavaju svoje stvari. Nema razloga da neka osoba ukrade nešto što je svima dostupno... i sigurno
ne bi mogla to da proda. S obzirom na činjenicu da je sva roba u ekonomiji baziranoj na resursima
dizajnirana da traje što je duže moguće, vrednosti potrošačke kulture koje danas postoje bi takođe bile
prevaziđene. Da ne pominjem preraštaj svih ostalih poremećaja vrednosti koje je nametnuo advertajzing,
zbog kojih se ljudi osećaju pohlepnim, potčinjenim, nepodesnim zbog toga šta poseduju ili ne poseduju.
Advertajzing neće postojati u ovom novom sistemu, osim generalnih informacija o proizvodima koje su
dostupne ljudima koji misle da im je potreban. Kako bi nabavila proizvod, osoba će najverovatnije otići
na internet, tražiti funkcije predmeta, izabrati predmet, i zahtevati ga. Predmet bi bio dostupan za dostavu
ili bi se mogao podići ubrzo posle toga.
Korak 5: Optimizacija recikliranja onih proizvoda koji vremenom postanu izlišni ili neopera
tivni.
Ovaj korak zapravo počinje u fazi produkcije, jer svaki proizvod koji je dizajniran je uzet u obzir
za recikliranje unapred. Idejno, sve što je proizvedeno, bilo bi održivo i moglo bi da se reciklira. Ovo
strateško razmatranje bi osiguralo da zastareli proizvodi mogu ponovo da se koriste, otpad bi se smanjivao,
do maksimalnog mogućeg obima.
Sada, jedna od težih i zbunjujućih stavki što se tiče ovih pet koraka naše ekonomije bazirane na
resursima ima veze sa brojem 3 i upotrebom mašina za zamenjivanje ljudskog rada u što više oblasti što
je moguće. Pitanje: „Ko će održavati mašine?„, je normalno. Ovo će bti objašnjeno za koji trenutak.
Međutim, hajde na kratko da recenziramo istoriju i primenu automatizovanih mašina i kompjuterske

tehnologije.
Prvi veći automatizovani robot, Unimate od Unimation Inc., imao je opseg pokreta od 255 kubnih
metara. Zauzimao je prostor od 15 kvadratnih metara. Unimate je prvi put iskoristio General Motors
Corp. u fabrici u Trentonu, NJ, gde je istovarao mašinu za livenje kalupa. Šest godina kasnije, GM ga je
koristio za punkt varenje i za zakačivanje karika na ram od sedišta. Godine 1970., proizvođač automobila
je napravio prvi automatizovani stroj za punkt varenje, koji se sastojao od 28 robota.50 Oni koji su se bavili
proizvodnjom ovih mašina, znali su tačno kakve su implikacije. Godine 1962. John Snyder, predsednik
U.S. Industries, Inc., proizvođača opreme za automatizaciju osnovao je „Fondaciju za automatizaciju i
zaposlenje„ kako bi pokušao da „razvije načine da olakša uticaj automatizacije na zamenjene radnike.„
U jednom trenutku izjavio je:
„Hoću da prodam automatizovane mašine koje proizvodi moja kompanija, ali ako se naša
ekonomija sroza, ako se ne reši problem nezaposlenosti, imaću poteškoće da ih prodam i neću
imati razlog da ih pravim. Po mom razmišljanju, svi biznismeni bi trebalo da dele ovaj pogled –
da su problemi nezaposlenosti i problemi autamatizacije ozbiljni za rad i posao.„
Godine 1946., proizveden je prvi elektronski kompjuter za generalnu upotrebu koji se zvao – ENIAC.
Ovaj kompjuter je imao 18,000 radio cevi, zauzimao je 511 kvadratnih metara i bio je težak više od 30
tona.52 Penn profesor Irving Brainerd spekulisao je da tokom 80,233 sati koliko je ENIAC radio, obradio
je više proračuna nego što je to uradilo celo čovečanstvo od početka vremena.
Danas, kompjuterski čip je veličine 0.5 kvadratnih milimetara i istih je performansi kao i ENIAC.
47
Danas, mašinerija se kombinuje sa kompjuterizacijom. U suštini, kompjuter je mozak mašine i

govori mašini šta da radi. Ova kombinacija mašina i kompjuterske inteligencije bi mogla da se nazove
kibernacija. Kibernatizovane mašine danas su verovatno najjači i najuticajniji izumi koje je čovečanstvo
ikada stvorilo. Mogućnosti ovih alata su na putu da promene celu strukturu društva... prvo počev od
oslobođenja od ljudske radne snage.
Prema rečima Alberta Ajnštajna:

„Ultimativna automatizacija... će učiniti našu modernu industriju da izgleda primitivno i zastarelo,
kao što se nama danas čine pećinski ljudi.„
Protiv ove stvarnosti ne bi trebali da se borimo. Trebali bi snažno da je prigrlimo. Kibernacija je

proklamacija emancipacije za ljudsku vrstu, koja nas oslobođa od rmbačenja, otvara nove horizonte
ljudskom potencijalu i istraživanju.
Prema rečima dr Norberta Wienera, „oca kibernacije„:

„ Poniženje je za ljudsko biće vezati ga za vesla i koristiti ga kao izvor snage, ali je skoro isto
poniženje dati mu ponavljajuće poslove u fabrici koji zahtevaju milioniti deo njegovog mozga.„
Ove kibernetske mašine daleko nadmašuju fizičku preciznost ljudskog bića, dok su takođe u stanju
da proračunavaju neverovatnom brzinom, isto daleko nadmašujući brzinu proračuna ljudskog mozga.
Sada, za one kojima je naučna fantazija napunila glavu glupostima kako će ove mašine dobiti „svest„ i
„pokoriti ljudsku rasu„, trebali bi da razumeju da ovo nema osnove u stvarnosti. Kibernetske mašine su
prosto kreativni dodatak ljudskom učinku. Baš kao što će vam čekić pomoći da zakucate ekser u dasku,
kibernetske mašine će izvršiti složen zadatak olakšavajući proces ka postizanju određenog cilja. Mašine
rade ono za šta su programirane, i ništa više.
Prema rečima Arthura C. Clarka:

„Popularna ideja koju promovišu stripovi i jeftiniji oblici naučne fantazije, da inteligentne mašine
moraju biti zlobne naprave neprijateljski nastrojene prema čoveku, je tako apsurdna da ne vredi
trošiti energiju na njeno osporavanje. Skoro sam u iskušenju da započnem raspravu o tome da samo
neinteligentne mašine mogu biti pakosne... Oni koji zamišljaju mašine kao aktivne neprijatelje
samo projektuju svoju agresivnost. Što je viši nivo inteligencije, veći je stepen kooperativnosti.
Ako se ikada bude desio rat između ljudi i mašina, lako je pogoditi ko će ga započeti.„
Sada, veoma česta reakcija na ideju o mašinama i preuzimanju uloge ljudskog rada je sumnja u tu
ideju zbog naših svakodnevnih problema sa tehnologijom. Od kvarova automobila, zamrzavanja ličnih
računara, izgleda da današnje društvo voli i mrzi tehnologiju. Pa, pre svega, kao što je pojašnjeno ranije,
sve što je proizvedeno u monetarnom sistemu dizajnirano je da se pokvari. Čak i NASA sa svojom
ogromnom potrebom za najboljim materijalima i tehnologijom ima budžet sa kojim radi, i mora da štedi
ako je u škripcu. Vaši automobili i računari nemaju šanse. Obe industrije imaju ogromnu podindustriju za
popravke i održavanje. Da automobili i računari nisu dizajnirani da se pokvare, desetine miliona poslova
širom sveta bilo bi izgubljeno i to samo u ovim sektorima.
Naposletku, prvi korak ka osiguravanju da kibernetske mašine koje izumimo budu napravljene od
najkvalitetnijih komponenti zahteva prevazilaženje monetarnog sistema, jer sprečava njihovu efikasnost
i održivost. Ne postoji razlog zbog kojeg sve u vašem domu, od frižidera do pećnice, do televizora, do
računara ne bi mogli da traju ceo vaš život, bez fizičke popravke. Kako ovo može biti rečeno sa pouzdanjem?
Zato što najbolji materijali dostupni na ovoj planeti, kao što je titanijum, imaju održiva svojstva koja
daleko nadmašuju životni vek čoveka za hiljadu godina. Proizvodi se danas prave od najjeftinijih mogućih
materijala, kako bi se povećala profitna marža. Primetićete da većina opštih proizvoda u potrošačkoj
48
industriji se pravi u celosti ili od delova od plastike. Plastika je jedan od najjeftinijih dostupnih sintetičkih
materijala. Nema toleranciju na toplotu, veom često je suviše krta i brzo se izliže – tako da, naravno da
se sve kvari... to je namera.
U zdravijem svetu, ovo ne bi bilo tolerisano, i industrijske mašine ne bi samo imale maksimalnu
izdržljivost i životni vek, napredne mašine eventualno bi mogle same da se popravljaju.
U današnjim automobilima, često se nalaze lampice za upozorenja na kontrolnoj tabli koje vas
upozoravaju na problem sa određenim delom automobila. Ova ideja bi mogla da se proširi na svu
mašineriju do stepena gde je kompjuter ne samo ’svestan’ problema, dodatne mašine bi se uputile da
zamene pokvareni deo u stvarnom vremenu. Još naprednije su tehnologije materijala kao što su ’legure
sa memorijom oblika’. Ovi metali bukvalno mogu da zapamte svoj oblik. Ako se desi da fizička struktura
mašine bude oštećena, električna struja bi se pustila kroz taj segment, trenutno ispravljajući taj deo.
Krajnja linija ovde je da su samo-popravljajuće mašine i strukture rastuća realnost. Problem je u tome što
se proizvodnja takve efiksnosti ne nagrađuje u monetarnom sistemu, tako da većina ljudi u današnjem
društvu nema pojma šta je zapravo moguće.
Po rečima Thorstein Veblena:

„Ako bi produktivna industrija neke zemlje bila organizovana kao sistematska celina, i da sa
njom upravljaju sposobni tehničari...kako bi optimizovali proizvodnju robe i usluga umesto, kao
što je sada, zloupotrebljavaju biznismeni... kako bi maksimirali profit, rezultirajući učinak robe i
usluga bi bez sumnje nadmašio sadašnji učinak robe i usluga za nekoliko stotina procenata.„
Sada, ulogu koju će ljudi imati u ovoj visoko tehnološkoj, kibernetskoj budućnosti gde su proizvodne
fabrike automatizovane je uloga supervizora i ništa više.
Kada se uspostavi kibernetski industrijski sistem, samo je potrebno ažurirati sistem i starati se da
je sistem ispravan. Kako vreme napreduje, možemo samo da očekujemo da će nivo naših tehnoloških
sposobnosti nastaviti da se povećava.
Ali šta je sa kompleksnim zanimanjima, kao što su doktori, arhitekte i sl.?
Moramo da se zapitamo: „Koja je prava priroda naših okupacionih uloga? „

Šta zapravo rade doktor, tesar, vodoinstalater, arhitekta na njihovom poslu?
Oni prepoznaju i reaguju na posmatrane obrasce.
Kada vas doktor pregleda, sve što on ili ona radi je referencija onoga što je on/a naučio/la. Ako odete
kod dermatologa zato što mislite da imate rak na ruci, doktor ispita kožu i mentalno referencira obrasce
koje je naučio. Zatim on ili ona će uzeti uzorak kože i odneti ga na analizu koju obavljaju mašine. To
je ’tehnički’ proces. Ne postoji razlog zašto optički skener ne može biti izmišljen koji može da vam
skenira ruku i automatski razume kakvo je stanje sa vašom rukom. Moderni programirani kompjuter sa
optičkom tehnologijom nije ograničen spektrom ljudskog oka; on ima memoriju i kapacitet obrade koji
daleko nadmašuje ljudski. Čak i operacija, koliko god nam se ona danas delikatnom činila, je čist tehnički
proces. Samo je pitanje vremena pre nego što ekstremno napredne mašine zamene hirurge. To je već
počelo da se događa u određenim oblastima.
Isto važi i za sve ostale korisne okupacije koje postoje. ’Stolar’ je osoba koja je plaćena da popravi
ili napravi određeni deo strukture. Dok možda tu ima takozvanih „kreativnih“ elemenata, on i dalje
zasniva svoje odluke na fizici, gometriji i modernim materijalima. Ako hoćete da napravite sto, prva
stvar koju morate da znate je najbolji dostupni materijali koje će te koristiti a zatim metodologiju sa
najvišim integritetom koju će te primeniti na tim materijalima.Ta razumevanja su u potpunosti tehnička i
bez potrebe za ljudskim mišljenjem. I ovo nas dovodi do kritične realizacije...koja će imati dubok efekat
na naš napredak na ovoj planeti.
49
Delegacija donošenja odluka kompjuterima je sledeći korak.
Utilitarističke uloge koje ljudi preuzimaju u današnjem društvu su tehničke po prirodi. Ovo se čini
očiglednim što se tiče fizičkog rada, jer smo već videli mašine kako zamenjuju ljudsku ulogu u oblastima
kao što su fabrike i građevina. Međutim, većina ne prepoznaje da se naš mentalni rad takođe delegira
kompjuterima. Ako vam ovo zvuči strano, setite se ako ste ikada koristili digitron, delegirali ste vaše
donošenje odluke mašini.
Moramo zapamtiti da logično rasuđivanje, koje je naša kognitivna sposobnost da nađemo rešenje za
problem sa tačke gledišta uzroka i efekta, u potpunosti tehnički proces, zasnovan na količini informacija
koje imamo u bilo kom trenutku. Na primer, ako imamo problem sa automobilom, otišli bi do mehaničara
i on bi koristio njegove sposobnosti raspoznavanja uzoraka i asocijativno sećanje kako bi uzeo u obzir
mogućnosti koje su mogle da izazovu problem, kao i mogućnosti za rešavanje problema, na osnovu
rasuđivanja. To je objektivan, tehnički proces.
Međutim, ljudski mozak može da ima određenu količinu pamćenja i intelektualne moći obrađivanja.
Moderna, programirana mašina sa druge strane, može da pohrani neverovatno više podataka od čoveka,
i može doslednije i brže da obrađuje informacije da se ne umori ili ulenji. Na primer, zamislimo da
imamo programiran kompjuter sa podacima o automobilima. Kompjuter je programiran da zna svaki
deo, svaki zavrtanj i svako električno kolo tog vozila. Takođe je programiran sa primenom fizike tako
da može da se odnosi sa stvarnom funkcionalnošću uzroka i efekta i dejstvovanjem mašine, ne samo sa
njenim delovima. Kada se automobil odveze na popravku, mehaničar prepoznaje fizička svojstva što
bolje ume, zatim odlazi do ovog računara, izabira model i unosi opis problema. Unosi na primer „levi far
ne radi„. Računar bi zatim prikazao spisak relevantnih problema vezanih za far, a zatim bi mehaničaru
predstavio niz uokvirenih pitanja koja logički pokušavaju da pronađu uzrok. Kompjuter će pitati nešto
tipa „proverite konekciju kabla 15b“, i zatim će prikazati dijagram komponente i mesto gde se ona nalazi.
Ako mehaničar ustanovi da nije problem u tome, on unosi tu novu informaciju i kompjuter prelazi na
sledeću logičnu mogućnost. Kompjuter donosi odluke... mehaničar samo orijentira svoju pažnju.
Krajnja linija ovde je da ne postoji oblast ljudskog rukovođenja koja ne može biti veoma usavršena
delegacijom procesa donošenja odluka kompjuterskoj inteligenciji. Zapravo, jedina stvar koja nas sada
razdvaja od mašina na spoznajnom, utilitarističkom nivou je naša sposobnost da stvorimo složene asocija
cije u našem umu. Ni jedan kompjuter danas ne može efektivno da odgovori na „složeno postavljeno
pitanje„ na engleskom jeziku. On zahteva da se to pitanje prevede na jezik na koji je programiran da
razume, kao što je matematika.
Međutim, nova polja, kao što je ,veštačka inteligencija’, (AI) počinju da rastu sa neverovatnom
sposobnošću za ovu vrstu „svesti„. Vremenom, složeni procesi mišljenja za koje se nekada verovalo
da samo ljudi mogu da obavljaju, eventualno će postizati kompjuteri. Nema dokaza koji dokazuju
suprotno.
U sledećem delu opisaćemo kako će ova nova ljudska opcija delegacije rada i donošenja odluka
visoko efektnim kopjuterizovanim sistemima sačinjavati tradicionalnu instituciju „vladu „
Vlada:
„Ogroman i dalje ubrzavajući razvoj nauke i tehnologije nije ispraćen jednakim razvojem
društvenih, ekonomskih i političkih obrazaca... Mi tek sad... počinjemo da istražujemo mogućnosti
koje se nude za razvoj u našoj kulturi izvan tehnologije, naročito u društvenim, političkim i
ekonomskim poljima. Slobodno možemo reći da... takvi društveni izumi kao što su kapitalizam
modernog doba, fašizam i komunizam biće smatrani kao primitivni eksperimenti usmereni prema
usklađivanju modernog društva ka modernim metodama.„ – Dr. Ralph Linton
Kao prvo, vlada, kakvu je znamo, je nusprodukt nestašice okoline. Kao mafijaške porodice, svetske
vlade pokušavaju da sačuvaju svoj položaj, dok agresivno rade na ojačavanju svoje ekonomske prednosti.
50
Što se tiče društvenog menadžmenta, u suštini sve što vlada može da uradi je da napravi zakone, ustanovi
budžete, i proglasi ratove. One su zapravo kreacije monetarnog sistema. Nažalost, zbog same prirode
njihove moći, istorija je postala jedan konstantan lanac vladine korumpiranosti, od genocidnih ubijanja
ljudi druge nacije, do namernog ugnjetavanja svojih državljana kako bi očuvali ustanovljeni poredak.
Razlog zbog kojeg su sve vlade ovog sveta korumpirane je zato što moraju da budu u ovom sistemu.
Zapamtite, one se ne razlikuju od korporacija, koje pokušavaju da prežive u monetarnom sistemu. Sve
one se takmiče jedna protiv druge, sa periodičnim „svetskim imperijama“ koje se pojavljuju svakih par
stotina godina.
Kako bi bilo koja tradicionalna vlada održala kontrolu nad svojim ljudima, mora progurati jednoliki
sistem vrednosti. Ako vođe zemlje hoće da narod podrži rat, oni će staviti statue „velikih ratnih heroja“
u parkovima i reći medijima da pričaju kako je vojska „plemenita„. Oni takođe često citiraju „boga“ i
pozivaju se na to da se njihovi ratovi vode protiv „zla“. Ova manipulacija drži neinformisan narod sa
uskim pogledom na svet „na njihovoj strani„. Albert Ajnštajn je rekao: „Patriozam je bolest.„ Reći nešto
tipa: „Amerika je najbolja zemlja na svetu„, je potpuno isto kao i reći: „Beli ljudi su bogom dana rasa„.
Patriotizam je rasizam sa zastavom... ništa više. Činjenica je da su vladine odluke zasnovane na uskom
sebičnom interesu elite, baš kao i korporacije. Ovo je samo destruktivno i neodrživo.
Kao što je rečeno ranije, što više razmišljamo o našim problemima na ovoj planeti, od siromaštva u
Africi, do uništavanja amazonskih prašuma, vidimo je svaki problem u životu tehnički po prirodi.
Zbog ovoga, mala je potreba za tradicionalnim mišljenjima u rešavanju bilo kog problema, jer naš
tehnički uvid može da dođe do većine odgovora koristeći se naučnim metodom zajedno sa svim poznatim
promenljivim vezanim za problem. Ako neka osoba pročita jednu stranu neke knjige i zatvori je, on ili
ona će lako imati „mišljenje“ o toj knjizi kao celini. Ako druga osoba pročita celu knjigu, on ili ona će
takođe imati mišljenje. Čije mišljenje bi ste više cenili? Osobe koja je pročitala celu knjigu ili osobe koja
je pročitala samo jednu stranicu?
Drugim rečima, što se više informacija uzme u obzir tokom procesa donošenja odluka, to će ta
odluka biti tačnija. Kao što je diskutovano ranije, kompjuterizovane mašine sada imaju sposobnost da
izvršavaju bolje od ljudi kako u fizičkim tako i u mentalnim oblastima. Naši umovi tehnički se ne porede
sa kompjuterima koji mogu da pristupe trilionima informacija kroz ogromnu informacionu bazu podataka,
i izračunaju ishode gotovo brzinom svetlosti. Prebačaj donošenja odluka inteligentnim mašinama je
sledeći korak u društvenoj evoluciji. On smanjuje mesto za ljudsku grešku, i uklanja opasne sklonosti,
subjektivnost i mišljenje.
Zbog ograničenja čulne i kortikalne opreme u našim telima i umovima, niko ne zna sve na ovom svetu.
Naša čula su ograničena u dometu. Naše oči mogu da vide samo delić elektromagnetnog polja... samim
tim, logično je da prepustimo mašinama da donose odluke, jer one nemaju ta ograničenja. Kompjuteri,
kada se koriste kao alat, mogu/biće sposobni da reše probleme, koje čovečanstvo jednostavno ne može
zbog naših fizičkih i mentalnih ograničenja. Ovo nije ništa drugačije od osobe koja koristi naočare kako
bi videla. Naočare su tehnološki alat... dodatak ljudskom biću koji pomaže osobi da vidi bolje nego
obično. Kibernetske mašine nisu ništa drugačije. One su jednostavno dodatni alati koji povećavaju naše
sposobnosti. Ljudska vrsta ima moćnu sposobnost da se poboljšava pomoću tehnoloških izuma. Moramo
ovo da shvatimo i povećamo njen potencijal.
U ekonomiji baziranoj na resursima, ljudi ne donose odluke, oni dolaze do njih pomoću
naprednih tehnoloških alata koje pripaja naučni metod. Ne postoji ’republički’ ili ’liberalistički’
način dizajniranja aviona... zbog čega onda koristimo ove zastarele poglede na svet u današnjem društvu?
Kada budemo prepoznali da je društvo tehnološki izum, i da se njegove promenljive komponente zapravo
ne razlikuju od promenljivih komponenti aviona, tada ćemo videti da bi naša orijentacija ka takozvanoj
„vladi“ trebala da bude čisto naučna. ’Politika’ je sada zastarela, jer su njeni procesi uglavnom subjektivni
i bez naučne upotrebe. Politika je rezultat monetarnog sistema i nestašice. Sada moramo krenuti ka
novom, pojavnom standardu – krećući se od perioda u kome je centralni problem bio deljenje nestašice,
do problema stvaranja i distribucije obilatosti.
51
Vlada i koncept „države“ će se vremenom prerasti i zameniti objektivnim sistemom globalnog
upravljanja resursima i tehnološkom organizacijom. U sistemu obilatosti, „država“ za kakvu znamo, neće
imati osnova da postoji. Vlada takođe postaje kibernetski sistem, koji se kombinuje sa industrijom i zbog
toga je odgovorna za proizvodnju i distribuciju robe, kao i za resurse i održavanje okoline. Strukturna
osnova za ovaj sistem „vlade“ idealizovana je na sledeći način:
1) Centralna baza podataka sadrži kataloge svih poznatih izuma, materijala i tehničkih
razumevanja za rešavanje problema. Kao što je ranije napomenuto, kompjuteri imaju sposobnost
da katališu informacije i logički ih obrade na mnogo višem nivou nego što to čovek može. Samo će
računari biti u stanju da upravljaju integracijom svog poznatog znanja i dolaze do odluka koje će biti
logički zasnovane na punom poznatom ospegu podataka. Kao što je rečeno ranije, najefektivnije odluke
su odluke do kojih se došlo uzimanjem u obzir svih bitnih promenljivih. Na našem je shvatanju danas da
započnemo razvoj centralne kompjuterske baze podataka koja sadrži svo poznato znanje, od svojstva,
kombinacije i primene svakog elementa tablice periodnog sistema elemenata, do potpuno poznate istorije
tehnoloških izuma. Kada počne asocijativni sistem da se pojavljuje, koji će omogućavati kompjuterima
da kontekstualno unakrsno povežu sve poznate discipline, imaćemo u našem posedu alat neizmerljivih
proporcija. Limitacije naših fizičkih i kognitivnih sposobnosti više neće predstavljati problem, jer će
novi metod rešavanja problema i izumi biti interakcija sa ovim programom baze podataka. Čak bi mogao
i da bude u obliku proste stranice na internetu. Predstavili bi ste problem ili pitanje programu i on bi
dao najbolje moguće podatke o rezultatima na osnovu trenutnog stanja znanja u tom trenutku vremena.
Opet, ovaj proces raspitivanja i interakcije se ništa ne razlikuje od korišćenja digitrona, ali ovaj novi
„digitron“ ima moćni asocijativni sistem i ekstenzivnu bazu podataka znanja koja ne može samo da
razume i obrađuje matematiku, ona može da integriše fiziku, biologiju, astronomiju i sva ostala naučna
polja u jednu koncentrisanu svest.
Najverovatije je da američka vojska već ima sličnu bazu podataka i programe za donošenje odluka
koje koristi za strategiju u ratovima.
Bez obzira na to, kako bi ovaj sistem bio efektivan, takođe mora imati unos povratnih informacija
u realnom vremenu od strane planete, kako bi razumeo kakve resurse imamo, a kakve ne. Ovo zahteva
senzorni sistem širom sveta. Drugim rečima:
2) Širom planete autonomni nervni sistem, sa ekološkim senzorima u svim bitnim delovima
planete, koji šalje „industrijske elektronske povratne informacije“ u pogledu na resurse, operacije
i druge sporne stvari vezane za okolinu. Ovaj nervni centar direkno je povezan sa programom centralne
baze podataka koji je opisan iznad. Ovaj holistički sistem vodi računa o svim resursima na planeti,
dok u isto vreme nadgleda zemlju zbog vremenskih nepogodnosti na koje bi čovečanstvo trebalo da
bude upozoreno, kao što su zemljotresi i ostali prirodni fenomeni. Ova baza podataka bi uključivala
pregled svih dostupnih resursa, proizvodnih fabrika, naučnog i tehničkog osoblja, prevoze, laboratorije
za istraživanje, medicinske ustanove, škole itd. Ovo se neće desiti preko noći, ali ako smo počeli
konstrukcijom regionalnih sistema i vremenom ih sve povežemo globalno, moglo bi se napraviti pre
nego što mislimo. Ova integracija može da informiše program centralne baze podataka o tome šta je
dostupno, a šta je oskudno, dok baza podataka za uzvrat neprestano podešava industrijske metode na
osnovu dinamičke ravnoteže planete. Naravno, potpuna internacionalna kooperacija je jedini način da se
postigne ovakav sistem. O ovome će biti diskutovano u poglavlju 9.
3) Interdisciplinarni timovi tehničara nadziru sistem i orijentišu istraživačke procese kako bi

nastavili razvoj, efikasnost i društvenu evoluciju. U optimizovanijoj verziji ovog sistema, neće biti
potrebno više od 5% populacije da upravlja sa svime. Što optimizovanija i moćnija naša tehnologija i
metodi postanu, to će se brojka smanjivati.
Naravno, mnogi ljudi često pitaju, šta je sa demokratijom? Da li je ovo demokratski sistem? Kako
da učestvujem u ovom sistemu? Da li biramo interdisciplinarne timove?
52
U globalnoj ekonomiji baziranoj na resursima, gde su „industrija“ i „vlada“ kombinovane u kibernetski
sistem koji pripaja napredne računare za rešavanje problema, zajedno sa mnogobrojnim senzorima za
posmatranje širom planete, tradicionalni koncepti politike, izbora i slični neće imati osnova da postoje.
Dok ovaj pojam plaši većinu tradicionalno orijentisanih ljudi, mora biti ponovljeno da su naši problemi
u životu tehničke prirode, i ništa više.
Demokratija u današnjem svetu je iluzija. Uvek je i bila. Ljudi misle da imaju „izbora“ u našem
sadašnjem sistemu zato što mogu da pritisnu dugme na mašini za glasanje i postave neku predodređenu
osobu na vlast. Kada se ta osoba nađe na vlasti, narod tada nema vlast. Da li ste glasali za svemirski
program ? Da li ste glasali za kabinet novog predsednika? Da li ste glasali za sniženje poreza? Da li ste
glasali za to kuda idu autoputevi i električne mreže? Da li ste glasali za rat u Iraku? Ne, niste. Tradicionalni
koncept „participativne demokratije“ je surova šala. Igra je korišćena kako bi predstavila narodu iluziju
o kontroli, dok poremećeni novčani moćnici na vrhu nastavljaju da rade šta im je volja. Nikada u istoriji
nije postojala prava demokratija ni u jednoj zemlji i nikada i neće dokle god je monetarni sistem u
funkciji i dok se oskudica održava.
Pa kako bi osoba učestvovala u ekonomiji baziranoj na resursima?
Prvo, ona bi imala interakciju sa sistemom centralne baze podataka, koji će najverovatnije biti u obliku
napredne internet stranice kojoj svaka osoba ima pristup. Ona bi onda ukucala svoj predlog. Centralna
baza podataka, sa svojom bazom podataka istorijskog znanja i punom integracijom svih naučnih polja,
bi analizirala naučni i tehnički integritet tog koncepta, kao i optimizaciju potrebnih materijala na osnovu
trenutnog razumevanja i dostupnosti. Ako predlog ima logičkog smisla i ako su optimizovani resursi
dostupni za njegovo ostvarivanje, on bi bio prosleđen interdisciplinarnim timovima koji nadgledaju
implementaciju novih predloga i orijentišu ih u sistem.
Ove interdisciplinarne timove bi birao i organizovao program centralne baze podataka, na
osnovu njihovog doprinosa sistemu. Ovo su pravi „izbori“, zasnovani na onome šta je osoba uradila,
a ne na tome šta osoba kaže da će uraditi.
Dalje, strah naroda od tradicionalne „korupcije“ neće imati osnova, jer neće postajati nagrada za nju.
Interdisciplinarni timovi neće biti „plaćeni“ u svakom slučaju, jer su njihovi pogledi na svet prošireni i
shvataju da je njihova nagrada, zapravo, plodovi društva kao celine i oni bi doprinosili zato što to hoće!
Dok se možda ovo čini nemogućim onima koji su u potpunosti indoktrinisani na monetarno bazirane
nagrade i misle da je novac jedina „motivacija“ koja postoji, neka znaju da svakog dana, širom sveta,
milioni ljudi volontiraju za veće dobro. Godine 1992. više od 50% američkih punoletnika (94 miliona
Amerikanaca) volontiralo je svoje vreme za društvene ciljeve, u proseku 4.2 časa nedeljo, ukupno 20.5
milijardi časova!60 Ovo je neverovatan trijumf za kolektivni ljudski duh, jer pored bolesti sebičnosti
koji stvara monetarni sistem, ljudi još uvek hoće da pomognu jedni drugima i da doprinesu društvu bez
nagrade.
U budućnosti, oni koji izaberu da rade u kibernetskom industrijskom sistemu će raditi to jer je čast
služiti čovečanstvu. Oni će razumeti da je u njihovom interesu da se postaraju da čovečanstvo živi i radi
zajedno za veće dobro. Nagrada u ekonomiji baziranoj na resursima biće neprestano poboljšavanje
društva za sve.
Rečima Margaret Mead:

„Ako pogledate pažljivo videćete da skoro sve što nam je zaista važno, sve što otelotvoruje
našu najdublju odanost načinu na koji bi ljudski život trebao da se živi, zavisi od nekog oblika
volonterizma.“
U ekonomiji zasnovanoj na resursima, participacija je otvorena za svakog, jer su fundamentalno svi

problemi prepoznati kao tehnički. Stepen do kojeg osoba može da doprinese zavisi od obrazovanja te
osobe i sposobnosti da stvara i reši problem. Zbog toga je prošireno obrazovanje kritično. U današnjem
društvu, narod se uvek drži neobaveštenim, i zatupljuje se koliko god je moguće. Na ovaj način vlada
čuva kontrolu. Cilj obrazovanja u ekonomiji baziranoj na resursima je da ljudi budu što inteligentniji
i svesniji što je moguće. Zašto? Jer onda svi mogu da postanu doprinosioci, veoma uticajni na našu
društvenu evoluciju i unapređujući živote svima.
53
Kratak pregled petog poglavlja:
Ko donosi odluke unutar ekonomije bazirane na resursima? Niko ne donosi. Do odluka se dolazi
pomoću upotrebe naučnog metoda, upotrebom kompjutera koji dobijaju povratne informacije u realnom
vremenu od okoline, zajedno sa centralnom istorijskom bazom podataka svih poznatih tehničkih
informacija, i održavanom pomoću evoluirajućih interdisciplinarnih timova. Ova kombinacija bi
mogla da se nazove kibernetski industrijski sistem. Ovo ostavlja malo mesta za pogrešna mišljenja i
subjektivnost. Mi nećemo ljude da kontrolišu vladu. Mi hoćemo da koristimo naučne metode za stizanje
do preciznijih odluka. Na kraju, jedini pravi problemi za društvo u prirodnom svetu su (1) proizvodnja
robe i usluga koje su jednako dostupne svima, (2) istraživački projekti i obrazovni sistemi kako bi smo
proširili naše znanje, razumevanja i primene, i (3) konstantno nadgledanje zemljinih resursa i atmosfere
zbog informacija i mogućih ekoloških problema, kako bi mogli da obnavljamo i održavamo iskonsku
okolinu. Bez uzaludno potrošene energije i resursa zbog odlaska u rat i drugih aspekta monetarnog sistema,
mogli bi smo da adresiramo prave pretnje po čovečanstvo, kao što su nepredviđene promenljive poput
cunamija, zemljotresa, bolesti i zaraza. Jedni pravi problemi u životu su problemi koji su zajednički
za sve ljude.
54
Poglavlje 6
GRADOVI KOJI MISLE
Antropolozi često grad smatraju našim osnovnim društvenim izumom. Prvi poznati grad na svetu
nalazio se u drevnom Sumeru i za njega se smatra da je postojao pre oko 5400 godine pre nove ere.
Od tada pa do danas, svedoci smo ogromne tehnološke evolucije u procesima i materijalima koji su se
koristili za stvaranje delova grada, zajedno sa naprednim upotpunjavanjem „društvenih„ običaja, kao što
su električni sistemi, metodi distribucije vode i slično. Međutim, današnji gradovi, koliko god se oni čine
modernima, su zapravo vrlo staromodni u odnosu na savremenu tehnologiju i naučna saznanja.
Vreme je da u potpunosti upregnemo sistemski pristup u kreiranju naših gradova. Pojam „sistemski„
dolazi iz grčke reči „synistanai„, što u prevodu znači „povezati ili kombinovati„. Sistemski pristup stoga
znači da „elementi„ grada, kao što su kuće, generatori za struju i proizvodni kapaciteti budu isprepletani
i povezani sa „procesima„ grada, poput uklanjanja radioaktivnih otpada, navodnjavanja, distribucije
električne energije, proizvodnje dobara i usluga, itd.
U ekonomiji koja počiva na resursima, gradovi su konstruisani da budu izuzetno savitljivi, dopuštajući
stalne nadogradnje i promene. Oni predstavljaju potpuno integrisane sisteme koji izranjaju i razvijaju se
poput živih bića.
Inovativne, višedimenzionalne i kružne konstrukcije grada koje nam nudi Žak Fresko bi koristile
najpametnije resurse i tehnike gradnje. Međutim, one zahtevaju da počnemo ispočetka. Pokušati popraviti
naše postojeće gradove predstavljalo bi gubljenje vremena, materijala i snage. Izgradnja novih gradova
iz temelja iziskuje manje problema i delotvornije je od obnove starih. Konstrukcija i razvoj ovih novih
gradova pridonosi obnavljanju i očuvanju životne sredine i uspešno primenjuje resurse uz održanje
energije, pojednostavljuje izgradnju i daje relativnu slobodu od održavanja. Mnogi od starih, nekorisnih
gradova će biti prokopani za dobijanje resursa, dok će se ostali sačuvati kao gradovi muzeji.
Kružni grad:
Model, Žak Fresko Fotografija, Roksen Medous
Kružni grad omogućava najdelotvornije korišćenje

resursa, tehnike prevoza i opšte funkcionalnosti uz minimum
utroška energije. Ovaj geometrijski elegantan kružni
aranžman je konstruisan kako bi omogućio najviše standarde
življenja na najproduktivnije i najdelotvornije načine. Ovi
gradovi služe ulozi širenja ljudskog delovanja i korisnog
izražavanja; u potpunom skladu sa prirodom. Struktura ovih
gradova biće neposredni prikaz svrhe kojoj služe.
55
Na primer, krajnji prsten grada služi za rekreaciju u prirodi, uključuje bujne bašte i parkove za
pešačenje, biciklizam, vodene sportove i druge aktivnosti u prirodi.
Sledeća unutrašnja oblast je „poljoprivredni pojas„ koji koristi spoljne i sobne (hidroponija)
poljoprivredne metode, tako da se namirnice gaje tokom čitave godine.
Nastavljajući prema središtu, osam zelenih površina obezbeđuju čiste obnovljive izvore energije
za čitav grad. Ovi izvori energije koji obuhvataju geotermalne tehnologije, sunčeve i tehnologije
vetra, zavise od oblasti, te će gradovi koji se nalaze u blizini vode više koristiti snagu talasa i plime.
Najveća zelena površina ujedno predstavlja i „nastanjeni pojas„, koji se sastoji od jedinstvenih domova i
stanova. Nastambe su izgrađene tehnologijom istiskivanja i drugim metodama visokotehnološke serijske
proizvodnje. Dani kada su se koristili cigla i drvo više ne postoje. Građevine budućnosti mogu postojati
pored čvrstih jedinica, istisnutih kao celina. Svi domovi i kompleksi stanova takođe predstavljaju prave
samoodržive sisteme. Na primer, spoljne površine građevine služe kao fotonaponski generatori koji
direktno pretvaraju sunčevo zračenje u električnu energiju. Domovi su otporni na vatru, zahtevaju malo
održavanja i nepropustiljivi su za vodu i druge uticaje iz životne sredine. Razmišljalo se i o posledicama
poplava, zemljotresa i uragana, te su i oni obuhvaćeni konstrukcijom, uzimajući u obzir obeležja regiona
i zemlje koja se koristi.
Prolazeći pored nastanjene oblasti, nalaze se obrazovni, naučni i istraživački centri, kao i centri za
proizvodnju i distribuciju. Automatizovani sistemi zaliha će na visoko koordinisan i delotvoran način
objediniti centre za distribuciju i proizvodne objekte. Bez problema novca i vrednosti, neće postojati ni
granice proizvodnje.
U središtu grada, nalazi se velika kupola u kojoj je smešten centralni kibernetski sistem, koji predstavlja
mozak i nervni sistem celog grada. Kao što je opisano ranije u našem delu o „vladi„, putem satelita i
senzora smeštenih oko čitavog grada, jezgro kupole nadgleda proizvodnju i distribuciju proizvoda, a
pritom kontroliše i faktore životne sredine unutar sistema. Na primer, kada govorimo o poljoprivrednom
pojasu, električne sonde nadgledaju i održavaju stanje zemljišta, uključujući i nivo podzemnih voda,
raspodelu hranljivosti i ostala obeležja. Ovaj metod „povratne veze životne sredine„ se primenjuje na ceo
gradski kompleks. Na ovaj način se može održavati „balansirano opterećena ekonomija„, sa otklanjanjem
najezdi i otpada.
Takođe, unutar ove središnje kupole nalazi se i centralni prevozni čvor... više o ovome u nastavku.
Oko središnje kupole nalazi se osam manjih kupola koje se koriste kao kulturni centri, poput koncertnih
sala, konferencijskih centara, galerija i slično.
Recikliranje otpada i druge slične potrebe se odvijaju ispod površine grada, uz stalno korišćenje
najnaprednijih metoda čiste tehnologije.
Osim kružnog grada, druge konstrukcije grada bi obuhvatale različite oblike „gradova na kopnu„,
„potpuno ograđenih„ gradova, kao
i „gradova u moru„. Naseljavanje
okeana je vrlo verovatno sledeća
faza za čovečanstvo kako bi se
rasteretilo breme koje predstavlja
populacija koja naseljava kopno.
Zajednice okeanskih gradova će
se razviti kao veštačka ostrva,
plutajuće građevine i podmorske
opservatorije.
„Grad na kopnu (jedna

varijanta)„
Model Žak Fresko i Roksen
Medous
56
„Okeanski grad„
Model, ak Fresko, fotografija Roksen
Medous
Svi gradovi na zemlji su, bez obzira

u kom se obliku nalaze, čvrsto povezani
sistemom širom sveta. Kao što svaki grad
ima centralnu organizacionu kupolu koja
deluje poput mozga, zajedno sa svojim
nervnim sistemom koji čini kompjuterizovano
nadgledanje životne sredine preko satelita i
električnih sondi, tako i širi svetski kompleks
obuhvata svaki grad i nadgleda širi spektar životne sredine, obezbeđujući da svaki grad ima potrebne
materijalne resurse, i pritom reguliše veće procese reda za sve gradove i životnu sredinu kao celinu. Ova
„vlada„, ako je želite tako nazvati, je mesto gde se nalazi centralna baza podataka, kao što je opisano u
prethodnoj glavi, sa svojim nervnim sistemom koji se rasprostire kroz čitav gradski kompleks i šire.
Povezani kružni istraživački gradovi

Model Žak Fresko i Roksen Medous
Transport:
Unutar grada, liftovi i pokretne stepenice, kao i pokretne trake i klizni prenosioci, se kreću u svim
pravcima i povezani su sa ostalim prevoznim sistemima. Prevozni sistem je namerno konstruisan
da redukuje potrebu za bilo kojom vrstom automobila. Ovaj sistem vas može odvesti u bilo koji deo
grada. Ukoliko želite da putujete izvan grada, za kontinentalna i interkontinentalna putovanja koriste
se jednošinski vozovi, modernizovana vozila, letelice koje poleću i sleću vertikalno i maglev vozovi
(prim.prev. magnetno levitirajući vozovi). Takođe, unutar i u okolini grada smešteni su aerodromi, kao i
međunarodni pomorski sistem.
Važno je naglasiti da prevozna sredstva koja preovlađuju u našem današnjem društvu koriste fosilna
goriva za svoj pogon. Kada je reč o automobilima, akumulatorska tehnologija koja je potrebna da se
jednim punjenjem pokrene električni automobil koji može da se kreće brzinom od preko 160 km/h i 320
km/h postoji već godinama. Međutim, kako su patenti za akumulatore pod kontrolom naftne industrije
57
koja ograničava njihovu količinu kako bi održala svoj udeo na tržištu, a sve u sprezi sa političkim
pritiskom koji dolazi iz profitabilne energetske industrije, pristupačnost i dostupnost ove tehnologije
ostaje ograničena. Ne postoji ama baš nijedan razlog, osim čistog interesa za profitom, zbog kojeg svako
prevozno sredstvo na svetu ne bi moglo biti krajnje čisto, bez ikakve potrebe za benzinom.
Kada je reč o tradicionalnim vazduhoplovima, maglev tehnologija se nalazi na putu da ih učini

zasterelim. Maglev vozovi koriste magnete za pogon. Vozovi su u potpunosti pričvršćeni magnetnim
poljem, i zahtevaju manje od 2% energije koja se danas koristi za avionski prevoz. Vozovi nemaju
točkove, tako da se ništa ne haba. Ovi cevasti maglev vozovi bi se mogli kretati brzinom od 6.444 km/h,
u nepomičnoj cevi bez trenja, preko kopna, kao i pod vodom. Oni su brzi, čisti i efikasni i koriste samo
delić one energije koju danas koristimo za istu namenu.
Maglev voz
Konstrukcija Žak Fresko,
Automatsko dovršavanje slike
Roksen Medous
Stil života:
U našem sadašnjem sistemu
gde oba roditelja moraju da rade
kako bi preživeli, tradicionalna
porodica biva razbijena.
Monetarna ekonomija podriva
porodični sklad i brigu o deci.
Stres je uvek uzrokovan lečničkim
računima, osiguranjem, obrazovanjem, nesigurnošću radnog mesta i troškovima života. U ekonomiji
koja se oslanja na resurse dolazi do povratka jedinstvu porodice.
Na isti način i kulturne vrednosti društva kao celine proći će kroz korenite promene. Sa prevaziđenim
monetarnim sistemom i svetom koji deluje zajednički zarad dobijanja izobilja za sve građane sveta, doći
će do velikog širenja delatnosti koje cenimo, jer količina ljudske slobode koja će postojati neće biti ništa
slično onome što poznajemo danas.
Na ove mogućnosti neki odgovaraju pitanjem: „Šta će raditi ljudi?„
Odgovor je, naravno, ono što želite. Jer u našem današnjem društvu, za mnoge ljude izbor u životu
je veoma ograničen, usled stalne oskudice kojoj ljudi pokušavaju da se prilagode. Unutar monetarnog
sistema, podriven je sam pojam slobode, jer osoba je slobodna onoliko koliko joj to dozvoljava njena
kupovna moć. Ova činjenica guši stvaralačku ljudsku prirodu, te su danas mnogi izuzetno malo obavešteni
o onome što je moguće.
Na primer, ukoliko bi žena iz antičkog perioda imala ulogu da svaki dan odlazi po vodu iz svoje
kolibe do obližnjeg potoka kako bi mogla da kuva, verovatno bi stekla promenjeni osećaj odgovornosti
kada bi najednom u kući postojala vodovodna instalacija sa slavinom preko koje neposredno dobija vodu.
Činjenica je da dostignuća u tehnologiji mogu zapravo da promene naše vrednosti, te je stoga važno da
„ažuriramo„ naš sistem vrednosti koji će odražavati moderno vreme u kom živimo.
Istovremeno, jedna od dubljih promena u vrednostima i načinu života će se odnositi na način na

koji ljudi razmišljaju o „imovini„. U većini delova današnjeg sveta, imovina predstavlja snažan pojam,
jer ljudi obično svoj društveni položaj vezuju sa onim što poseduju. Kao što je već rečeno, monetarni
sistem zahteva „cikličnu potrošnju„ kako bi funkcionisao. To prirodno vodi do ljudske potrebe da se na
njih „vešto utiče da razmišljaju„ kako žele ili trebaju neku određenu stvar ili uslugu. Uz jaku taktiku
modernog reklamiranja, većina u svetu podržava veštački, materijalistički sistem vrednosti koji sa sobom
povlači želju za sve više i više stvari i usluga, često bez obzira da li su nam one neophodne ili korisne.
U ekonomiji zasnovanoj na resursima, monetarni sistem preko svoje upravljačke ruke – „reklamiranja„,
više neće kvariti ljudski um. Beskrajni nizovi oglasnih tabli, reklama u medijima, časopisa i slično više
58
neće kvariti predeo naših opažanja. Ovo će uzrokovati velike promene u ljudskom sistemu vrednosti, te
stoga i u načinu života.
Još bitnije, u ekonomiji zasnovanoj na resursima, nema potrebe za imovinom. Imovina predstavlja
izdanak oskudice. Ljudi koji su morali naporno da rade da bi stvorili ili dobili proizvod ili resurs, zauzvrat
moraju to da štite jer ima ogromnu vrednost u odnosu na uloženi rad zajedno sa pripadajućom oskudicom.
Imovina nije „američki„ niti „kapitalistički„ pojam... to je intelektualistička perspektiva koja je proizašla
iz generacijske oskudice. Ljudi polažu pravo na „vlasništvo„, jer to predstavlja pravni oblik zaštite.
U sistemu izobilja, bez potrebe za novcem, pojam vlasništva postaje beznačajan. U ovom novom
sistemu, niko ništa ne poseduje. Umesto toga, svi imaju neograničen pristup svemu. Vlasništvo je teško
breme. Neće više biti potrebe da jedna osoba živi na jednom mestu. Svako može neprekidno da putuje
svetom. Sve što je nekome potrebno, to i dobija, bez ikakvih ograničenja. Nema potrebe za korupcijom,
jer se nema iz čega izvući korist. Ne možete ukrasti stvari koje niko ne poseduje, a svakako ih ne možete
ni prodati.
Kućne potrepštine se dobijaju kroz centralnu distribuciju u gradovima, dok su stvari za rekreaciju
dostupne po pozivu ili u blizini mesta gde se koriste. Na primer, ukoliko odete na teren za golf, izabraćete,
na licu mesta, između najbolje konstruisanih modela koji nisu zauzeti, svoje štapove za golf. Koristite
se njima, pa ih posle vratite. Ukoliko odlučite da zadržite štapove, samo napred – to je vaše breme... jer
zbog čega bi neko prevozio, održavao i skupljao štapove za golf, kada ih uvek može uzeti i potom vratiti
na isto mesto? Danas su naši domovi puni kojekakvog otpada koje čuvamo zbog njihove pretpostavljene
vrednosti. Ovakav otpad više neće biti potreban.
U ovom modelu, gradski kompleks, ili zapravo čitav svet, predstavlja vaš dom. Umesto držanja
nepotrebnih stvari u kući, poput opreme za rekreaciju i vozila, koji skupljaju prašinu kada se ne koriste,
oni se stavljaju na raspolaganje svima uz slobodan pristup, te se na taj način ti proizvodi aktivno koriste,
a suvišni otpad se svodi na najmanju moguću meru.
Ukoliko zatražite automobil iz bilo kog razloga, on će vam se staviti na raspolaganje. Kada stignete
do cilja, umesto da automobil bude parkiran arčeći i prostor i vreme, pogonski sistem će putem satelita,
automatski staviti automobil drugima na raspolaganje.
U današnjem društvu, potreba za imovinom dovodi do preteranih preklapanja u proizvodnji i suvišnog
otpada. Nema potrebe da svaka osoba „poseduje„ kola. Većina ih ionako vozi po jedan sat na dan. Mnogo
je inteligentnije stvoriti univerzalni zajednički sistem, jer on u velikoj meri smanjuje količinu otpada,
suvišnost i uvećava prostor i delotvornost.
59
Četvrti deo: Prevazilaženje mitologije
Kratak pregled šestog poglavlja:
Gradovi će, u ekonomiji zasnovanoj na resursima, u potpunosti koristiti sistemski pristup,

povezujući sve elemente i procese grada u samoodrživu celinu, jer je to tehnički izvodljivo. Moramo
početi ispočetka, bez zamajavanja „krpljenjem„ starih gradova koji su suštinski zastareli. Postoje mnoge
konstrukcije gradova, poput „okeanskog grada„, „ograđenog grada„, kao i naravno, „gradova na kopnu„,
međutim, kružni grad, koji je konstruisao Žak Fresko predstavlja jedan od najuspešnijih. Njegovi različiti
kružni redovi deluju kao sastavni delovi celokupne funkcionalnosti grada, uz stalan prostor za promene
i dogradnje.
Način života u ekonomiji zasnovanoj na resursima će biti vrlo različit od današnjeg načina života, jer
jednom kada monetarni sistem zasnovan na oskudici počne da slabi i čovekove vrednosti će se korenito
izmeniti. Jedna od dubljih promena će se odnositi na naše poimanje vlasništva i imovine. U budućnosti
neće postojati razlog niti potreba za imovinom, jer će se logičkim sledom značaj stvari pomeriti sa
„sticanja„ na „ pristup„. Svi na svetu će imati pristup u zadovoljavanju svojih potreba, sa čitavim sistemom
zasnovanim na tome da se to ostvari.
60
ČETVRTI DEO
Prevazilaženje mitologije
61
Poglavlje 7
PRIRODA PROTIV ODGAJANJA
Ljudsko ponašanje
Pojedini ljudi, koji su razmatrali načelo ekonomije koja se bazira na resursima, misle da bi sistem bio
komplikovan usled nečega zvanog „ljudska priroda„. Argument, da su ljudi inherentno (nerazdvojivo)
konkurentni, pohlepni i slepo samoživi, implicira da, bez obzira koliko tehnološki društvo napredno i
dobro bilo, uvek će postojati pokvareni ljudi koji će želeti da zlostavljaju druge i traže dominaciju.
„Ljudska priroda„ je definisana kao ’zajednička psihološka osobina ljudskoga roda, za koju se
pretpostavlja da poseduju sva ljudska bića.’ Stoga, implikacija ovog termina ja da su određena psihiloška
i samim time mentalna ponašanja na neki način „ugrađena“ u osobu. Prema tome mi smo tobože rođeni
sa nekim unapred definisanim psihološkim inklinacijama (sklonostima). Nije teško videti kako se
ova vrsta pretpostavke manifestuje, jer ako pogledate u istorijske činjenice, ljudske vrste, malo dalje,
videćete beskrajnu seriju ratova, genocida, osvajanja i zloupotrebe moći. Uzevši da je ovo šablon koji
prepoznajemo... lako je pretpostaviti da to mora biti određena „ljudska priroda„ ili „instinkt„ ponašati se
na način koji se kroz istoriju ponavlja.
Danas, takozvano „kriminalno vladanje„ je u žiži polja psihologije već dugo vremena. Da li je
odgovornost u genetici te individue, to što ga čini takozvanim „kriminalcem„ ili je pak uticaj okoline u
kojoj je odrastao? Ovo je drevno pitanje „prirode protiv odgajanja„.
Kao prvo,šta je tačno kriminalno vladanje? Kako kvalifikovati razlike u vladanju koje su čovečiji
izum i koje su se vremenom menjale? Čitav koncept kriminaliteta je usko povezan za kulturne vrednosti
i koncept moralnosti. Pre samo 600 godina, Asteci su uveli ljudsko žrtvovanje svojim bogovima, kao
normalnu pojavu često ubijajući i desetine hiljada ljudi odjednom. Da li je ovo bilo kriminalno vladanje?
Za nas možda i jeste ali za njih je to bio opšteprihvaćeni društveni običaj. A šta je sa generacijama i
generacijama opšteprihvaćenog robovlasništva? U modernom društvu bi bilo nelegalno držati nekoga
u ropstvu i terati ga da radi bez ikakve nadoknade. Da li je kriminalac to što neko krade hranu da bi
prehranio izgladnelu porodicu?
Mnogi psiholozi i genetičari, iz sfere vladanja današnjice su pokušali da definišu ovu osobinu
sužavanjem, navodnih, „kriminalnih tendencija„ u definiciju anti-socijalnog, impulsivnog i agresivnog
vladanja....koliko god široke i interpretativne ove karakterizacije bile. Oni takođe katalogiziraju i istražuju
takozvani „poremećaj ličnosti„ kao što su granični, šizofrenični i opsesivni.
Ipak, ideja da je genetika razlog za takozvano kriminalno vladanje je postala popularna u ranom
devetnaestom veku. Pa su čak i eugeničke operacije u obliku sterilizacije rađene u svrhu „oslobađanja
društva od kriminalaca, idiota, imbecila i silovatelja„. Kako god, današnji genetičari vladanja će priznati
da niko do sada nije uspeo da iznađe taj „kriminalni gen„. Mada radije svoj rad fokusiraju na interakciju
62
neurohemikalija mozga sa posmatračkim studijama koje uključuju porodicu, blizance i usvajanje.
Začetak studije posmatranja sada dobro pokazuje da su porodica i blizanci koji zajedno odrastaju
ne adekvatan metod istraživanja na polju genetike vladanja. Ovi metodi su zbunjeni faktorima okoline,
obzirom da članovi porodice dele isto okruženje.
Međutim istraživanja odvojeno odgajanih blizanaca su izgleda bolji metodi, jer se okruženja iole
razlikuju od prvobitnih porodičnih okruženja. Danas svi rezultati istraživanja na polju baze genetskog
poremećaja ličnosti i tzv „tendencije vladanja„ proizlaze iz studije razdvojeno odgajanih blizanaca.
Dok je studija razdvojeno odgajanih blizanaca izgleda eliminisala problem zajedničkog uticaja iste
okoline u pogledu porodičnog šablona, ovaj način muči i to da se blizanci odgajaju u veoma sličnim
socijalnim, ekonomskim i kulturalnim okruženjima. Na primer jedna od najčuvenijih studija razdvojeno
odgajanih blizanaca je ona koja se često naziva „Minesota studija„.Tri stotine četrdeset osam parova
blizanaca je proučavano na Univerzitetu u Minesoti, sa najčuvenijim slučajem sa ove studije, često
proglašavanim da brani genetičke osnove vladanja, poznat kao slučaj „Džim blizanci„. Jim Lewis i Jim
Springer su razdvojeni od četvrte nedelje po rođenju 1940. god. I odrastali su radvojeno na razdaljini od
45 milja u Ohaju, a sjedinjeni su ponovo 1979. god.
Istraživanje ova dva ponovno ujedinjena, indentična blizanca je donelo sledeće zaključke:
- Oba blizanca su razvedena od žene koja se zove Linda, a oženjeni ženama koje se zovu Betty.
- Jedan je svog prvog sina nazvao James Alan dok je drugi nazvao svoga sina James Allan.
- Obojica imaju polubrata koji se zove Larry.
- Obojica su svog psa ljubimca nazvali „Toy„.
- Obojica su imali policijsku obuku i radila povremeno kao zamenici šerifa u državi Ohajo.
- Svaki od njih je dobar u matematici, a loš u spelovanju.
- Svaki od njih se bavio stolarijom, tehničkim crtanjem, štampanjem slova.
Kao prvo da čvrsto ustanovimo da su oba „Džima„ odrastala samo 45 milja udaljeni u državi Ohajo.
S obzirom na njihovu relativno malu udaljenost i opštu kulturnu dispoziciju regiona, može se zaključiti
da su oba muškarca podvrgivana veoma sličnim vrednovanjima i sličnim tradicijama. Kulturološki,
Ohajo kao celina ima malo raznolikosti u poređenju sa drugim državama. 86% države su belci, a 82% su
Hrišćani. Ovo je veoma važno obzirom da što manje raznolikosti region ima, to više homogenizuje uticaje
okoline. Drugi važan element, koji ovaj autor ne može izraziti usled manjkavosti dostupnih informacija,
je kulturna dispozicija i vrednovanje umešanih roditelja. Ako su roditelji oba „Džima„ takođe rođeni u
Ohaju, to dalje povećava sklonost ka kulturnom podudaranju, otuda je i sličnost u ponašanju.
A što se tiče toga da su obojica oženjeni ženom koja se zove Betty, a razvedeni od žena koje se zovu
Linda, od hiljadu najčešćih ženskih imena u Americi, Linda je na trećem mestu a Betty na 14. Ovo je
statistički zapanjujuće u pogledu broja imena u postojanju, pokazujući veliku verovatnoću slučajnosti.
Što se tiče imena „James Alan„ i „James Allan„-a ime James je jedno od najčešćih u americi. Po pitanju
Allan-a i Alan-a moraće se uraditi detaljnije istraživanje tog srednjeg imena u regionu Ohaja gde su
obojica živeli. U pogledu toga da su obojica imali polubrata koji se zvao Larry ovo je vrlo čudno što je
navedeno u izveštaju o blizancima zato što je poznato da su roditelji odgovorni za davanje imena svoje
dece, a ne deca. Ono što zapravo ova činjenica otkriva nema nikakave neze sa slučajem ’Jim blizanci’
već iskazuje kulturološku sličnost između roditelja. Ako su oba para roditelja težila ka imenu Larry
to verovatno dokazuje njihovu kulturnu sličnost što otkriva da su oba „Džim-a„ imala identičan uticaj
okoline. Zatim tu je pas nazvan „Toy„. Dobro, dok Toy i nije tako često ime za psa kućnog ljubimca,
moramo znati odakle je ime poteklo. Neko je morao da sugeriše ovo ime Džimovima kako bi imali
odakle da počnu pri izboru imena za svog psa. Razlog ovom imenu može se, višečinjenično i logički
izvedeno, pripisati okolini. Na primer, tradicionalno skoro svi domaći psi imaju igračke (Toys) koje im
63
vlasnici obezbeđuju. Pojava imena Toy može se povezati sa činjenicom da je mladi Džim mogao slučajno
čuti razgovor svojih roditelja gde su oni upotrebili tu reč „igračka„ dok su se igrali sa psom. Na primer,
postoje i istorijski primeri gde bi majka rekla svom malom detetu koje tek uči da govori nešto uobičajeno
kao „tata je kući„ čime ona najavljuje dolazak oca detetu. Dete bi vremenom ove reči naučilo i povezalo
bi ih sa ocem koji ulazi u kuću. U ovakvom uobičajenom scenariju, neka bi deca mogla zameniti očevu
figuru sa rečju „kuća„ radije nego „tata„. Oni bi prema tome kasnije pitali u sledećem kontekstu: „Kad
se kuća vraća kući?„. Drugim rečima reč Toy (igračka) je mogla biti imenica kontekstualno redefinisana.
U slučaju „Džim blizanaca„ nemamo dovoljno informacija da bi smo pouzdano znali da li je ime Toy
proizašlo iz genetičkog ili uticaja okoline, mada nam zdrav razum prirodno ipak naginje ka uticaju okoline
kao faktoru.
Nije poenta ovog dokumenta da započne punu argumentovnu raspravu o nedostatku vrednosti kod
studije blizanaca. Poenta je izraziti da su kulturološki faktori orijentisani u društvu isto tako uticajni
kao i porodični faktori. „Džim blizanci„ su odrasli u istom regionu i bili izlagani istim vrednovanjima
i uticajima okoline. Zaključak mora biti izveden iz dublje analize koja mora biti izvedena u pogledu
kulturoloških uzroka obuhvaćenih u takvoj studiji. U svakom slučaju, studija blizanaca, dok je veoma
hvaljena, se pokazuje ekstremno slabom u razumevanju uzročnosti saglasnosti.
Svakako to ne znači da genetika nema snažan uticaj na naše živote. Veoma je važno razmotriti
istinske genetske osobine i efekat koji one imaju kada se pomešaju sa kulturom. Dok se većina slaže da
su fizičke osobine kao što su boja očiju, visina i neke od alergija genetske, mnogi ne uzimaju u obzir
razgranatost ovih osobina pri oblikovanju okoline te osobe. Na primer, pretpostavimo da imamo dva
identična blizanca koji odrastaju razdvojeno od detinjstva, a pri tom obojica imaju genetske predispozicije
da izrastu preko 6 stopa u visinu, obojica imaju jak metabolizam koji ih održava mršavim, i nervni sistem
koji podržava oštru koordinaciju oka i ruke.
Recimo da ih obojicu usvoje obične porodice srednje klase u prigradskom okruženju i da odrastaju
u nečemu što bi smo smatrali tradicionalnim američkim detinjstvom, uključujući tu i sportske aktivnosti.
Pošto svaki od blizanaca ima, genetski, neverovatnu visinu i pojačanu koordinaciju, oni bi imali prednost
u bavljenju sportom. Obzirom da su košarka i fudbal dva najzastupljenija sporta u Americi oni bi se
vremenom verovatno bavili jednim ili drugim sportom. Uzevši njihovu mršavost i vitkost u obzir
najverovatnije bi više naginjali ka košarci. Ako bi dobili moralnu podršku od svojih prijatelja i porodice,
vrlo verovatno bi odrasli u profesionalne košarkaše.
Da li je ova aktivnost igranja košarke genetska? Ne u smislu da bi to neki od genetičara naveo.

Činjenica je da sklonost ka igranju košarke potiče od fiziološke prednosti koja je genetska, a zajedno sa
okolinom zasnovanom na kuturnoj tradiciji. Nema dokaza koji sugerišu da geni nekako čine košarkaša.
Ovo je slično genetskim studijama koja tvrde da traže gen pušača ili onaj koji čini osobu republikancem....
što je apsurdno. Prava genetska osnova, relevantna ovde, je zapravo fiziološka, a ne osobena.
Neurohemikalije su dalji primer fiziološkog uticaja na vladanje. Serotonin, na primer, se pokazalo

da je povezan sa nazovi „asocijalnim„ vladanjem. Nizak nivo seratonina očigledno vodi ka impulsivnosti
i agresiji.Bilo kako bilo, neurohemikalije ne određuju osobno vladanje na poseban način. Kao i ostale
fiziološke osobine ona definiše izvesne sklonosti. Sa jedne strane tu je zasigurno genetska baza ovih
hemikalija, koje možemo dovesti u vezu sa porodičnim nasleđem i koje mogu izazvati nazovi „personalni
poremećaj„ koji je rezultat hemijskog debalansa, pretpostavka neuro-hemikalijskog vladanja ne detaljiše
o tome kako će se te hemijske sklonosti manifestovati. Drugim rečima vladanje, koje bi moglo rezultirati
iz interakcije ovih hemikalija, može biti samo krajnje generalizovano. Moglo bi se reći da osoba sa
određenom neravnotežom ima veću sklonost ka „besu„ od ostatka populacije. Sa obzirom da je ovo
informativno to ne govori ništa o tome kako će se to vladanje manifestovati. Okolina je ta koja unapred
određuje aktuelno vladanje ili nedostatak istog.
Nema naučnih dokaza koji zaista podržavaju mišljenje da su bilo koje od naših vladanja rezultat
našeg genetskog koda. Ono ponašanje koje ljudi često pripisuju „instinktu„ ili „ljudskoj prirodi„ skoro
64
uvek potiču do uticaja okoline. Mišljenje je u velikoj meri mitologijsko. Vuče korene od primitivnog
religiskog mišljenja da je čovek ili „dobar ili zao„ nerazdvojivo. Potraga ljudi koji traže „gen„ ili slično
koji uzrokuje pojedinačno vladanje je suštinski vid sujeverja. Isto kao kad je osoba „posednuta„ od strane
„demona„ koji ima kontrolu nad njenim ponašanjem.
Činjenica je, dok neurohemikalije i fiziološke osobine određuju sklonosti ka personalnim delima
i težnji u društvu, okruženje je to koje stvarno kreira naše vrednosti i osobine. Ne postoji fiksirana
predodređena „ljudska priroda„. Naše vrednosti, metode i dela, su izgrađene i izvedene iz sopstvenog
iskustva.
Kao što je navedeno ranije, „Merva-Fowles„ studija, urađena na Univerzitetu Jute 1990-ih godina,
pronašla je jaku vezu između „nezaposlenosti„ i „kriminala„
Pronašli su da 1% porasta nezaposlenosti uzrokuje:
6, 7% porast ubistava;
3, 4% porast nasilnog kriminala;
2, 4% porast privrednog kriminala;
I ne samo to, pronađeno je da su, oni koji su od skora nezaposleni ili lišeni rada, posebno osetljivi
na bolesti i zaraze.
Njihovo otkriće kaže da porast od 1% nezaposlenosti takođe uzrokuje:
5, 6% porast u smrti srčanim udarom;
3, 1% porast u smrti šlogom;
Zasnovano na stopi nezaposlenosti od 1990-1992 godine, imamo da je to uzrok 35,307 više srčanih
udara i 2.771 više šlogova. Takođe je otkriveno da su ti nezaposleni imali veću verovatnoću da se odaju
alkoholizmu, pušenju, depresiji i upražnjavanju nezdravih dijeta.
Ova studija otkriva kako patnja i agresija mogu biti uzrok izopačenosti okoline, i kako snažan uticaj
okolina ima u oblikovanju naših osobina i vrednosti. Ako osoba treba da preživi učiniće šta god bilo
potrebno da to i uradi. Da li ga to čini „kriminalcem„ ? Ne obavezno.
Krajnji rezultat je to da je naše vladanje, bazirano na tome šta smo naučili, upareno sa bio-društvenim
pritiscima sa kojima se suočavamo da bismo preživeli. Naš genetski sastav nam ništa ne govori kako da
u stvari funkcionišemo. Ono šta smo naučili i na šta smo navikli utiče na naše ponašanje. Uvređeni čovek
koji potegne pištolj i ubije nekoga morao je naučiti jednog momenta u životu šta je to pištolj, kako povući
obarač, zajedno sa svim onim što je smatrao uvredom. Svaku reč na ovoj stranici autor je naučio na ovaj
ili onaj način. Svaki koncept je kolektivna akumulacija iskustva. Zaista nema ničeg što mi mislimo, a
da nam nije prikazano u nekakvoj okolinskoj formi. Osoba rođena u specifičnoj kulturi će poprimiti
vrednosti, tradiciju i naravno ponašanje te kulture. Kineska beba rođena u Engleskoj će poprimiti jezik,
dijalekt, osobine, tradicije i akcent britanske kulture.
A sad vratimo se originalnom pitanju u pogledu ljudi koji veruju da ekonomija zasnovana na
resursima neće nikad zaživeti zbog „tiranskih osobina ljudske prirode„. Da bude odmah jasno da je svaka
osoba koja je ikada nekog prevarila, morala imati motivaciju da to uradi. Ova motivacija je naučena.
Stoga naš cilj kao društva bi bio da eliminišemo motivacije, ili uslove koji izazivaju društveno ofanzivno
ponašanje.
U današnjem društvu najosnovniji uslov za ofanzivno ponašanje proizlazi iz monetarnog sistema.

Kao što je i ranije rečeno monetarni sistem ovekovečava korupciju, oskudicu i nedovoljnost. Takozvana
pristojnost ne može postojati u svetu konkurencije, statusne neuravnoteženosti, siromaštva i uskraćivanja.
Tiransko vladanje u svetu danas nije proisteklo iz ukorenjenih genetskih sila. Ono je u suštini rezultat
dugogodišnje oskudice i konkurentsko orijentisanih uslovljavanja. Hijerarhija, pohlepa, kompeticija i
dominacija su društvene pojave. Ako bacite pogled u životinjsko carstvo obično primetite društvenu
65
hijerarhiju i dominaciju. Često se kaže da je to instinkt koji nagoni ove životinje da se tako ponašaju pa
i da ljudi dele iste prirodne instinkte. Dok ovo posmatrački izgleda logično, nije uzeta u obzir oskudica
u životinjskom svetu. Ako nema mnogo toga unaokolo agresivnije, životinje će biti na vrhu i izgraditi
hijerarhiju, dok će se ostali takmičiti za bogatstva u naizgled pohlepnom modelu.
Profesor neurologije i neuroloških nauka na Stanford Univerzitetu, Robert Sapolsky, 30 godina je

proveo posmatrajući grupu babuna u istočnoj Africi. Ova grupa je pokazala istu socijalnu hijerarhiju,
konkurenciju i šablon dominacije kao i ljudi danas. Međutim, nešto interesantno se dogodilo u desetak
godina studije. Grupa je slučajno bila izložena zaraznoj bolesti, koja je ubila sve alfa mužjake u grupi,
ostavljajući samo podređene mužjake i ženke. Ovaj događaj je dramatično promenio prirodu socijalnog
ponašanja grupe. Niko od preostalih babuna grupe nije popunio upražnjeno mesto dominacije. Hijerarhija
je praktično nestala i agresija je dramatično opala. Tako je i danas 20 godina posle. Čak i kada se novi,
mladi mužjak priključi grupi, potrebno je oko 6 meseci da se ponašanje novog babuna prilagodi od starog
kompetitivnog načina do novog balansiranog i neagresivnog ponašanja.
Dok ovo opažanje ostavlja mnoga pitanja, ovo dokazuje kako se vladanje menja sa promenama
okoline. Mišljenje da je naše ljudsko društvo „zatvoreno„ u nekakav zatvor „instinkta„ i „ljudskog
vladanja„ nije realno. Čak i da imamo „predispozicije„ za izvesni šablon opstanka, još uvek je okolina ta
koja određuje aktuelno vladanje.
Rečima profesora epidemiologije, Ser Micheal Marmot-a, u vezi sa „babun studijom„:

„Rekao bih da ono što smo naučili... iz studije na neljudskim primatima jeste da su uslovi u kojima
ljudi žive... apsolutno bitni za njihovo zdravlje. Mislim da ono što pokušavamo da kreiramo je
bolje društvo....kako da napravimo društvo koje ima uslove koji bi dozvolili ljudima da procvetaju,
a to je upravo to čemu težimo, da stvorimo bolje društvo koje unapređuje ljudsko cvetanje.„
Dr.Sapolsky dodaje:
„Jedna od stvari koju smo naučili od babuna je da, ako su oni u stanju da, u jednoj generaciji,
transformišu ono što bi trebalo biti priručnik društvenog sistema „ugraviran u kamenu„.....
mi nemamo opravdanje kada kažemo da postoje izvesne neizbežnosti u ljudskim društvenim
sistemima.„
U ekonomiji baziranoj na resursima, cilj je jednakost, sloboda i izobilje. Ako ovi faktori okruženja
mogu biti stvoreni za čovečanstvo, naš društveni sistem će evoluirati iz degeneričnog , korumpiranog i
samoživog kakvim ga danas poznajemo.
Pravni sistem
Što se tiče ljudskog vladanja, društvo danas pokušava da upravlja samim sobom upotrebom sile tj.
upotrebom zakona. Zakoni su tu da bi kontrolisali ljude. Oni su „zakrpe„ koje ne uzimaju u obzir glavne
uzroke ponašanja. Ako osobu uhapse zbog krađe, vrlo malo se razmišlja o tome zašto se ta osoba odlučila
na krađu uopšte. Radije nego da uzme u obzir glavne uzroke, društvo se odlučuje na lakši način sanacije
i često „uklanja„ kriminalce iz društva u zatvore.
Od 2007. godine preko 9 miliona ljudi je utamničeno širom sveta, gde prednjače Sjedinjene Američke
Države sa najvećom populacijom u zatvoru nad bilo kojom drugom državom. Ovo je prosto žalosno.
Izvor bilo kog takozvanog kriminala je samo društvo. Ne postoji nešto što se naziva „zločinac„. Kao
je više puta izneto, monetarni sistem proizvodi korupciju po samoj svojoj konstrukciji. Kako nam Merva
& Fowles studija i jasno pokazuje, društveno ofanzivno vladanje je direktno povezano sa društveno-
ekonomskim okolnostima. Velika većina zatočenih ljudi dolazi lišenih društveno-ekonomskih pozicija.
66
Zakoni su flasteri. Umesto da se oslanjamo na propali sistem kažnjavanja ili utamničenja nakon
učinjene štete, morali bi smo se pozabaviti neadekvatnošću društva koja vodi ka društveno ofanzivnom
ponašanju, kao što su siromaštvo, neuhranjenost, beskućništvo, izopačenost, socijalne devijacije, propalo
školovanje, finansijski stres, nemar u odgoju deteta, i sl.
Dakle ako želimo da promenimo vladanje ljudi moramo promeniti socijalne uslove. Mi želimo da
„izbacimo„ mane. Mi treba da izbacimo potrebu za papirnim proglasima i zakonom. Zakoni su nusproizvod
neefikasnosti. Ne treba postavljati znak koji kaže: „Ograničena brzina na 55 mph„ zbog sigurnosti. Već
treba kreirati sistem tehnički tako gde je „sigurnost„ ugrađena, a ljudska greška ne postoji kao opcija.
Ako ne želiš da osoba krade, učiniš ono što njoj treba lako dostupnim bez potrebe podređivanju ili
konkurenciji.
Sa današnjim napretkom u tehnologiji, imamo sposobnost da stvorimo novi društveni sistem koji
može dozvoliti svim ljudima pristup svim životnim potrepštinama, bez etikete sa cenom, dugovanja ili
ropstva. Ovo će imati duboko dejstvo na odnos i interakciju između ljudi u društvu. Zapanjujući pad
kriminala bi bio rezultat, zato što je većina kriminala vezana za novac. Ne možemo reći da će i sve ostale
forme društveno ofanzivnog vladanja nestati preko noći. Ljubomora i ostali oblici problema sa poverenjem
će i dalje stvarati probleme u društvu. Ipak tretman onih koji počine društveno ofanzivno delo će biti
daleko humaniji i proaktivniji. Ako serijskog ubicu otkriju i uhapse, on ili ona neće biti tretirani kao
krimanalci već radije kao bolesni pacijenti. Društvo će razumeti da su takvi ljudi produkt svoje okoline i
radije nego da osuđuju tu osobu na hladnu betonsku ćeliju, sociolozi će moći da, vrše dublja istraživanja
kulturnih uzroka koji generiše osobinu serijskog ubice i razmotre koji od uslova moraju da se menjaju.
67
Kratak pregled sedmog poglavlja
Ljudsko ponašanje je produkt okruženja. Genetske komponente, koje se ispoljavaju u fiziološkim

osobinama, služe jedino da kreiraju sklonost ka izvesnim reakcijama. Stoga, obzirom da okolina utiče
na naše vladanje, ukoliko pronađemo šablon vladanja u sopstvenom društvu koji je društveno ofanzivan
i zlostavlja, potrebno je pogledati okolinu da bismo shvatili zašto je pak došlo do pojave takve osobine.
Zakonodavni sistem današnjice je masivna društvena distorzija koja ne uzima u obzir uticaj okoline na
tobožnje „zločince„. U ekonomiji zasnovanoj na resursima, gde je oskudica i lišavanje namerno smanjeno
kroz moderne tehnološke metode, vladanje u društvu će se dramatično promeniti na bolje.
68
Poglavlje 8
FUNKCIONALNA DUHOVNOST
Ljudi žele odgovore, pa smo vremenom izmislili objašnjenja za fenomene. Kako je naše društvo
raslo, naši alati za analizu sveta i njegovih atributa je uznapredovalo i prema tome su se i naša poimanja
promenila na osnovu novih otkrića. Znanje je evolucijska pojava kao sve ostalo u prirodi. Stoga, ključno
je da svi mi budemo mentalno pripremljeni na gubitak važnosti naših tradicionalnih uverenja. Za pojedine,
ovo je jako komplikovan proces usled emotivnih privrženosti koje su stvorene oko izvesnih uverenja.
Religija je jak primer ove ideološke privrženosti.
Zasnivanje religije, na mnogo načina, čini se da vuče korene iz perceptivnog nerazumevanja
životnih procesa. Na primer, ono predstavlja pogled na svet koji često čoveka stavlja na drugi nivo od
ostalih prirodnih elemenata. Ovaj „duhovni ego„ je vodio do dramatičnih sukoba generacijama, ne samo
između ljudskih bića već nenamerno i između nas i same okoline. Ipak, kako je vreme odmicalo, nauka
je pokazala kako su ljudska bića podležna identičnim silama prirode kao i sve ostalo. Naučili smo da svi
delimo istu sub-atomsku strukturu kao i drveće, ptice i bilo koja druga forma života. Naučili smo da nema
života bez elemenata prirode...treba nam čist vazduh da bismo disali, hrana da bi jeli, energija sunca itd.
Kad shvatimo ovu simbiotsku vezu sa životom, počećemo shvatati da je „odnos„ u obostranom interesu,
naše srodstvo sa planetom i prirodom je veoma duboko i važno. Medij kojim je ovo izraženo, je nauka
jer naučne metode su nam dozvolile shvatanje ovih prirodnih procesa, tako da bismo bolje shvatili kako
se to „mi„ uklapamo u taj životni sistem kao celina.
Religiozni ideal:
Skoro sve religije sveta govore o izvesnim idealnim vrednostima čovečanstva.
Hrišćanstvo:
„Čini drugima kako bi želeo da oni tebi čine„.
Budizam:
„Stavi sebe na mesto drugoga, osoba ne treba ubiti niti prouzrokovati da drugi to uradi„.
Konfučijanizam:
„Nikad ne nameći drugima ono što ne bi ni sebi„.
69
Hinduizam:
„Osoba ne treba činiti drugoj ono što smatra štetnim po samoga sebe„.
Islam:
„Ne povredi nikoga kako ni tebe niko ne bi povredio„.
Judeizam:
„Stranac sa kojim obitavaš biće ti kao jedan od tvojih sugrađana i volećeš kao i sebe što voliš„.
Taoizam:
„Poštuj komšijin dobitak kao svoj i isto tako i gubitak„.
Bez obzira na ova mišljenja, jedan pogled na današnje društvo čini da se zapitaš zašto ideal
univerzalnog vrednovanja i poštivanje svog „sunarodnika„ ljudskog bića, nikad nije ukorenjen u društvu.
Isus je rekao:„Ljubi bližnjeg svog kao sebe samoga.„ Ali kako? Kako imati društvo u kome ljudi žive
zajedno u harmoniji, radeći za opšte dobro, kako i sami religijski ideali promovišu?
Odgovor je da je na nama da dizajniramo sistem koji omogućava ovim humanim idealima da

procvetaju.
Današnje samoživo, materijalno orijentisano društvo stvara okruženje koje odbija da dozvoli opštu
međusobnu brigu. Ovaj sistem društva je zasnovan na ovekovečivanju sebe samoga i to na trošak drugih,
a kao takav ne može da omogući svetu da živi u balansu i harmoniji.
Činjenica je da je vreme da prestanemo da se molimo, priželjkujemo i slepo pričamo o našim

navodnim humanim i religijskim idealima i da se stvarno prione na posao ka njihovom zaživljavanju!
Sama priča ništa ne rešava

Ekonomija koja je bazirana na resursima prevodi u praksu sve ono što su veliki religijski i filozofski
učitelji govorili još od početka vremena u pogledu toga da ljudi zagrle jedni druge kao svoje i da rade
u uzajamnom poštovanju i harmoniji. Upotreba nauke i naučnih metoda, iako često smatrane hladnom
i bezdušnom, u stvari predstavljaju najpotpunija duhovna otkrića ikada poznata. Za razliku od onih
koji u beskraj pričaju o miru, ljubavi i harmoniji među ljudima na zemlji, nauka zapravo može to i da
pretvori u praksu. Nema toga šta je brižnije od naučnog metoda, jer su se rezultati pokazali kataklizmično
blagotvorni po čitavo čovečanstvo. Dok mnogi ljudi gledaju nesebičnu prirodu u majke Tereze sa velikim
obožavanjem i poštovanjem, nekolicina naginje da pogleda i Aleksandra Fleminga, čoveka koji je
pronašao penicilin na isti takav romantizirani način. Penicilin je spasao nebrojeno mnogo više života od
bilo koje milosrdne ideje ili organizacije. Smisao je da su nauka i tehnologija božanstvo u akciji.
70
Kratak pregled osmog poglavlja:
Vreme je da prestanemo da izigravamo papu i pričamo prazne priče o tim duhovnim vrednostima o
kojima religija i crkveni filozofi diskutuju milenijumima i napokon ih sprovedemo u delo. Dok postoji
beskonačan broj mišljenja kako naučnih tako i sujevernih o tome ko smo i odakle dolazimo, najvažniji
problem postoji ovde i sad. U vidu teške patnje i budućnosti ljudske rase koja je pod velikim znakom
pitanja, pitanje da li je bog stvorio univerzum..ili smo nastali od vanzemaljaca..ili pak i da smo produkt
evolucije ili nebeske materije, je potpuno besmisleno. Veliki prasak ili ne, to ne menja probleme sa
kojima se mi sada hvatamo u koštac.
Ne možemo više čekati na neko „nebesko otkrovenje„ ili nekog „uzvišenog čoveka„ da nas vodi.
Moramo shvatiti da smo prepušteni sami sebi ovde na ovoj planeti i da je na nama samima da promenimo
svet ka boljem. Nauka je alat za ovu funkcionalnu produhovljenost i ako radimo na primeni njenih metoda
za poboljšanje same civilizacije, možemo doseći duhovne ciljeve za kojima tragamo još od vremena
antike.
71
Peti deo: Preduzimanje akcije
72
PETI DEO
Preduzimanje akcije
73
Poglavlje 9
POKRET
Zeitgeist pokret nije politički pokret. Ne priznaje nacije, vlade, rase, religije, veroispovesti ili klase.
Našim shvatanjima dolazimo do zaključka da su ove stvari sada lažne, zastarele razlike koje su daleko
od pozitivnih faktora za pravi kolektivni ljudski rad i potencijal. Njihova osnova je u podeljenosti i
društvenom raslojavanju, a ne u jedinstvu i jednakosti, što je naš cilj. Dok je važno razumeti da je sve u
našim životima prirodni napredak, takođe moramo prepoznati činjenicu da ljudska bića imaju sposobnost
da drastično uspore i parališu napredak pomoću društvenih institucija koje su zastarele, dogmatične i
samim tim nisu u skladu sa prirodom. Svet koji vidite danas, prepun rata, korupcije, elitizma, zagađenja,
siromaštva, zaraznih bolesti, zloupotrebe ljudskih prava, nejednakosti i zločina rezultat je ove paralize.
Ovaj pokret je o svesti, koji poziva na tečan evolucijski napredak, kombinujući ličnu, društvenu,
tehnološku i duhovnu. Ovaj pokret prepoznaje da se ljudska rasa nalazi na prirodnom putu ka ujedinjenju,
koja potiče od zajedničkih prepoznavanja fundamentalnih i skoro empiričnih razumevanja prirode i kako
ona funkcioniše i kako se mi kao ljudska bića uklapamo u ovaj univerzalni razvitak koji mi zovemo život.
Dok ovaj put postoji, on je nažalost sputavan ili nije prepoznan od velike većine ljudi, koji nastavljaju da
održavaju zastarele i samim tim neproduktivne načine upravljanja. Upravo ovu intelektualnu irelevantnost
pokret pokušava da prevaziđe putem edukacije i društvene akcije.
Cilj je da revidiramo naše svetsko društvo u skladu sa sadašnjim znanjem na svim nivoima, ne samo
stvaranjem svesti o društvenim i tehnološkim mogućnostima o kojima je većina uslovljena da misli da su
„nemogući“ ili protiv „ljudske prirode“, već takođe pružanjem sredstva za prevazilaženje tih elemenata
u društvu koji održavaju ove zastarele sisteme.
Prevazilaženje razlika:
Kako bi smo postigli ovo, prvo moramo da ustanovimo prespektivu u odnosu na današnji svet. Danas,
tehnologija koja može da oslobodi ljude od beznačajnih zadataka se namerno sputava zbog monetarnog
sistema koji je zasnovan na radu. Ovo je neprihvatljivo. Činjenica da se tehnologiji ne dozvoljava da
cveta zarad ljudskog dobra je, zapravo problem ljudskog prava na određenom nivou.
Vreme je da zaboravimo na naše razlike i da se složimo zbog kolektivnog dobra naše vrste. Svima
nama je potrebna hrana, vazduh, voda i slično, i svi hoćemo slobodu i sreću. Jedini način na koji ovo
može biti ostvareno je ako svi budemo radili zajedno na prevazilaženju društvenog sistema koji je sada
zastareo. Naravno, ovo je lakše reći nego uraditi, jer trenutno vode svet ljudi koji su podlegli ogromnim
društvenim distorzijama. Njihove često elitne vrednosti neprestano ojačavaju materijalna dobra koje
njihove poslovne i političke korumpiranosti stiču. Trebali bi da sažaljavamo njihovo neznanje. Rečima
Ghandi-ja: „Ne mrzite svoje tiranine. Oni trebaju da budu oslobođeni baš kao i vi“.
74
Činjenica je da, tradicionalan politički aktivizam nije put. Establišment je postao previše dobar u
kontrolisanju tradicionalno orijentisanih neslaganja. Umesto toga, put ovog pokreta je prvo da stvori
fundamentalnu svest na globalnom nivou. Ovo se svodi na komunikaciju. Čovečanstvo prvo mora biti
svesno ovog društvenog pokreta pre nego što se napravi bilo koji korak.
Do sada, thezeitgeistmovement.com se razvija u 30+ jezika. Napravićemo državne i regionalne
organizacije u nadi da ćemo eventualno imati organizacije pokreta u svakom delu planete.
Ova vrsta komunikativnih projekata će imati velike prepreke od strane raznih ideoloških grupa.
Veoma je važno da premostimo razlike između kultura tako što ćemo izražavati kako smo u suštini svi
isti. Naše sličnosti i potrebe bacaju senku na sve naše religiozne i političke razlike.
Osim širenja svesti, naš fokus bi trebalo takođe da bude na neprestanom otkrivanju monetarnih
prevara i društvenih korupcija koje neprestno kvare naše društvo. Hoćemo da se vlade i ljudi sveta
osećaju posramljenim zbog njihovog sistema i poremećenosti koju stvara, dok u isto vreme objašnjavamo
populaciji o korenima uzroka korupcije i kako da napredujemo od nje uz pomoć inteligentne primene
nauke i tehnologije zarad društvenog i ekološkog dobra. Kao što je rečeno, monetarni sistemi širom sveta
se raspadaju u ovom trenutku. Posledice mogu biti katastrofalne. Veoma je važno da upijemo one koji
su povređeni ovim monetarnim padom i ukažemo im pravac. Kada se veliki broj ljudi udruži zajedno i
krene ka dramatičnom društvenom prelazu, počeće sledeća faza, koja će vršiti pritisak na sve nacije u isto
vreme kako bi krenule da napuštaju monetarni sistem.
Do tada, komunikacija zajedno sa mirnim društvenim pobunjeništvom je ključ. Kao generalno
pravilo, svi društveni aspekti koji održavaju profitni sistem, rat i zloupotrebu ljudi trebaju biti zabranjeni.
Niko više ne bi trebalo da ide u vojsku u bilo kojoj naciji ili da radi za ratnu industriju. Isto tako, politički
sistem mora biti otkriven onakvim, kakav je. Današnjim vladama upravljaju biznismeni, advokati i vojni
oficiri... ove tri specilizacije verovatno su najbeskorisnije koje postoje. Kada shvatimo da su naši problemi
sa kojima se suočavamo na ovoj planeti tehnički, tada vidimo da ako bi bilo koja grupa ljudi bila smatrana
kvalifikovanom za donošenje odluka u vezi bilo čega, oni bi prirodno bili tehnički i samim tim objektivno
fokusirani... a ne politički motivisani. Politika je monetarni izum.
Saveti za širenje svesti:

-Posetite thevenusproject.com i thezeitgeistmovement.com kad god možete.
-Napravite YouTube video klipove koji promovišu pokret i ideju o ekonomiji baziranoj na
resursima.
-Uključite se u radio programe i pomenite pokret kad god je to moguće.
-Skinite sa interneta Zeitgeist Addendum i pokažite ga vašim prijateljima; prikažite ga na mrežama
sa javnim pristupom.
-Prekopirajte ovaj priručnik i distribuirajte ga na diskovima ili ga štampajte.
-Skinite sa interneta orijentacionu slideshow prezentaciju i prikažite je u vašem regionu.
-Zatrpavajte internet koliko god možete informacijama o pokretu.
-Imajte na umu da je 15. mart svake godine „Zeitgeist Dan“ i napravite prikazivanje filma u vašem
kraju.
-Naročito radite na informisanju onih koji ispaštaju zbog nastojećeg ekonomskog kolapsa
-Neprestano javno razotkrivajte korupciju sadašnjeg sistema
-Kontaktirajte postojeće aktivističke grupe, kao što su ACLU i Greenpeace, i pokušajte da im objasnite
kako njihovi napori, i ako su veoma plemeniti, neće rešiti ni jedan od velikih društvenih problema, jer ne
uzimaju u obzir fundamentalne uzroke.
Interdisciplinarni timovi:
Oslonac za početni razvoj ovog novog društvenog sistema će doći od strane istraživačkih i tehničarskih
timova koji će radi na svim bitnim poljima. Oni se mogu nazvati interdisciplinarnim timovima.
Prvi tim koji sastavljamo je „komunikativni tim“. Sve ovo što je gore navedeno će biti sastavni deo
aktive ovog tima. Svi koji podržavaju ovaj pokret trebalo bi da pomognu oko informisanja drugih. Svi
smo mi deo komunikativnog tima na određenom nivou.
75
Zauzvrat, više timova će biti napravljeno koji će raditi u određenim oblastima vezanim za
implementaciju ekonomije bazirane na resursima. Ima mnogo naučnih polja koja su potrebna za
učvršćavanje osnovnog mehanizma ovog projekta. Ovi interdisciplinarni timovi bi uključivali istraživanje
o računarskom programiranju, planiranju gradova, robotici, obrazovanju, sakupljanju podataka itd.
Molimo vas da idete na www.thezeitgeistmovement.com za organizaciona obaveštenja u ovom pogledu.
Ako mislite da posedujete veštinu koja bi mogla da doprinese ovom razvoju, molimo vas da nas obavestite
kada budemo počeli da osnivamo timove. Ceo jedan odeljak sajta će biti posvećen ovome smeru. Kako
budemo rasli, pune konferencije će se pojaviti. Vremenom, bićemo u stanju da započnemo prvi grad, čak
i ako on bio samo neka vrsta prototipa.
76
Završna reč:
Postoji mnogo ljudi koji će reći da ovo što opisujemo ovde, razvoj globalne ekonomije bazirane na
resursima, se nikada neće desiti. Oni često citiraju „ljudsku prirodu“ ili pogrešna tehnička mišljenja u
njihovu odbranu. Ovaj cinizam nema podršku kada pogledamo nazad kroz istoriju ljudski tehnološki i
društveni razvoj.
Napredovali smo od sveta ekstremnog sujeverja, ropstva i ekstremnih rasnih i društvenih predrasuda
do polako izranjajućeg sveta rasne jednakosti, naučne genijalnosti i pojavljujućih vrednosti koje žele da
vide kako čovečanstvo napreduje kao celina.
Rečima Carl-a Sagan-a:

„Stare draži prema rasnom, polnom i religijskom šovinizmu, do fanatičnih nacionalističkih
revnosti, prestaju da deluju. Razvija se nova svest koja vidi zemlju kao jedan organizam, i shvata
da je organizam koji je u ratu sa samim sobom, osuđen na propast. Mi smo jedna planeta.“
Napredovali smo od dimnih signala do telefona do elektronske pošte koja putuje gotovo brzinom
svetlosti. Sve što je nekada smatrano nemogućim, vremenom je postalo moguće. „Eksperti“ su rekli braći
Rajt da je nemoguće leteti... nekada davno ljudi koji su pričali o putovanju na mesec su proglašavani
„mesecomanijacima“ (Mooniacs). U današnjem svetu, pretpostaviti da je nešto nemoguće puk je neuspeh
kreativnosti.
Ako 120.000 ljudi može da se sastane i da napravi nuklearnu bombu, kao što je učinjeno u projektu
Menhetn kasnih ’30-ih ne postoji razlog zbog kojeg mi ne možemo da se sastanemo i iskoristimo ljudsku
genijalnost kako bi smo postigli neverovatne društvene podvige zarad dobrobiti čovečanstva. Vreme je
da u svet pustimo ’oružje masovnog stvaranja’. Vreme je da preuzmemo odgovornost jedni za druge i za
sebe. Imamo znanje, sredstva i inicijativu da smislimo potpuno novu društvenu arhitekturu koja može da
stvori svet u kome možemo zapravo da uživamo i cvetamo.
Jednostavno rečeno, vreme je da odrastemo.
- Peter Joseph | Roxanne Meadows | Jacque Fresco, Februar 2009
77
Translated by Serbia Zeitgeist team
www.thezeitgeistmovement.com
78

Vodic Za Aktiviste Zeitgeist Pokret

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Vodic Za Aktiviste Zeitgeist Pokret

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

- ZEITGEIST POKRET -

Trenutne metode društvenog ponašanja su se pokazale nemoćnim u rešavanju problema uništenja

PRVI DEO : Monetarna ekonomija

Poglavlje 1: Mehanizmi i posledice

DRUGI DEO : Šta je relevantno?

Poglavlje 3: Prirodni zakon

TREĆI DEO : Ekonomija bazirana na resursima

Poglavlje 5: Društvena kibernacija

ČETVRTI DEO : Prevazilaženje mitologije

Poglavlje 7: Priroda protiv odgajanja

PETI DEO : Preduzimanje akcije

Kada bi se ljudski rad smanjio/zamenio tehnologijom i automatizacijom, pretpostavljena „vrednost„,

zaposleni, potrošač, poslodavac (ili vlasnik/proizvođač)7

Planirana zastarelost može generalno imati dve pozicije:

a) Namerna - namerno zadržavanje efikasnosti da bi proizvod u pitanju propao

#2 – Uvođenje novih proizvoda i usluga mora biti konstantno da bi se osujetila eventualna

U monetarnoj ekonomiji, pojam „ponude i potražnje„ je dobro poznat, i jednostavno označava da

„Pohlepa i nadmetanje nisu rezultat nepromenljivog ljudskog temperamenta... pohlepa i strah od

8 Lietaer, Bernard „Prevazići pohlepu i oskudnost„. Yes Magazine 1997

Ispitivanja su pokazala da je porast nezaposlenosti od samo 1% rezultirao u:

Potreba „korporativnog kriminala„ da obezbedi profitabilnost nekog biznisa ne razlikuje se u osnovi

„Rat je reketiranje. To je uvek i bio. On je verovatno najstariji i vrlo moguće najprofitabilniji, a

Motivacija za rat je trostruka. 1) Industrijski profit, maksimalno uvećan za elitu; 2) Zaposedanje

13 Butler, Smedley D., War is a Racket, Feral House, 1935, poglavlje 1

Zašto Federalne rezerve imaju potrebu da to kontrolišu?

18 Chicago Federal Reserve, Modern Money Mechanic 1963

Kratak pregled prvog poglavlja:

Izvan granica neodgovornosti:

- „Ciklus brzi rast i pad„ (poznatiji kao „poslovni ciklus„)

zamenu ljudskog rada mašinama.

Prema rečima slavnog nobelovca, Vasilija Leontifa, ekonomiste:

S obzirom da je tržišni kapitalizam razvijen na logici smanjivanja ulaznih troškova (uključujući i

Stiven Rouč, ekonomista, upozorio je:

Kratak pregled drugog poglavlja:

Prvi prirodni zakon:

Drugi prirodni zakon:

Najpoznatiji metod za otkrivanje i primenu zakona prirode se naziva:

Naučni metod u osnovi ima tri koraka:

Prema rečima Stjuarta Čejsa:

Osnovni građevinski materijal ljudskog opstanka u društvu, sastoji se iz sledećeg:

Činjenica je da na ovoj planeti energije ima u izobilju.

Kratak pregled trećeg poglavlja:

Početkom dvadesetog veka, većina naučnika se na teorijskom planu sporazumela da je avion

Naši CILJEVI – METOD mišljenja – i ORUĐE koje nam treba da to sprovedemo

Kratak pregled četvrtog poglavlja:

Ekonomija bazirana na resursima

Industrija i radna snaga

Korak: 1: Nadgledanje planetarnih resursa.

Korak 2: Odlučiti kakva proizvodnja je potrebna.

Korak 3: Optimizacija metoda proizvodnje | maksimalno produžavanje životnog veka

Korak 4: Metodi distribucije za ljudski pristup

Međutim, hajde na kratko da recenziramo istoriju i primenu automatizovanih mašina i kompjuterske

Danas, mašinerija se kombinuje sa kompjuterizacijom. U suštini, kompjuter je mozak mašine i

Prema rečima Alberta Ajnštajna:

Protiv ove stvarnosti ne bi trebali da se borimo. Trebali bi snažno da je prigrlimo. Kibernacija je

Prema rečima dr Norberta Wienera, „oca kibernacije„:

Prema rečima Arthura C. Clarka:

Po rečima Thorstein Veblena:

Ali šta je sa kompleksnim zanimanjima, kao što su doktori, arhitekte i sl.­­­­­­­?

Moramo da se zapitamo: „Koja je prava priroda naših okupacionih uloga? „

Oni prepoznaju i reaguju na posmatrane obrasce.

Delegacija donošenja odluka kompjuterima je sledeći korak.

3) Interdisciplinarni timovi tehničara nadziru sistem i orijentišu istraživačke procese kako bi

Rečima Margaret Mead:

Ali šta je sa kompleksnim zanimanjima, kao što su doktori, arhitekte i sl.?