Dik Filip

DOKTOR BLADMANI
Prevod: Nedeljkovi B. Aleksandar
Dick Philip K. DR. BLOODMONEY, 1965.

POLARIS
1995.

1.
U rano jutro, blistavo i uto od sunca, Stjuart Mak Koni istio je metlom plonik ispred
prodavnice 'Moderna TV - prodaja i servis' i sluao kola na aveniji etak i sekretarice kako urno
odmiu na visokim potpeticama prema svojim kancelarijama; sva komeanja i fine mirise nove
sedmice, novog vremena u kome dobar prodavac moe postii neke stvari. Razmiljao je o vruoj
kifli i kafi, to bi mu dolo kao marenda, drugi doruak, ovoga jutra, oko deset. Razmiljao je o
muterijama sa kojima je ve razgovarao; zamiljao kako e se oni vratiti da kupe, moda svi ba
danas, da njegova evidencija prodaje bude puna i preliva se kao onaj vr u Bibliji. Maui metlom,
pevuckao je jednu od pesama sa novog albuma Badija Greka, i jo pomiljao kakvo bi to oseanje
moglo biti kad si slavan, svetski slavan, veliki peva, pa svako plaa ulaznice da te uje na mestima
kao to je Herahov noni klub u Rinou ili oni kitnjasti, skupi klubovi u Las Vegasu, gde on nikada nije
bio, ali je o njima sluao esto i mnogo.
Dvadeset est godina je imao, i ponekad se petkom vozio, kasno nou, iz Beklija, velikim
desetotranim auto-putem u Sakramento i preko Siera, u Rino, gde ovek moe da se kocka i nae
devojke; radio je za Dima Fergesona, vlasnika radnje 'Moderna TV', koji mu je davao platu i
postotak od prodaje, pa poto je bio dobar prodavac, zaraivao je poprilino. U svakom sluaju, ovo
je bila 1981. godina i biznis nije iao loe. Jo jedna dobra godina, ekonomski 'bum' od poetka,
Amerika postaje vea i jaa, a Amerikanci svi odnose kui vee zarade.
"Brojutro, Stjuarte." Klimnuvi glavom, sredoveni juvelir s druge strane avenije etak proe
pored njega. Gospodin Krodi, na putu ka svojoj radnjici.
Sve se radnje otvaraju, sada, i sve kancelarije; prolo je devet sati, pa sad nastupa i doktor
Stokstil, psihijatar i specijalista za psihosomatske poremeaje; pojavljuje se, sa kljuem u ruci, da
pokrene svoje visokoprihodno preduzee u zastakljenoj kancelarijskoj zgradi koju je osiguravajue
drutvo podiglo uz upotrebu jednog dela svog vika kapitala. Doktor Stokstil je maloas parkirao
kola, uvozna, na parkingu zgrade; njemu nije teko da plati pet dolara za jedan dan korienja
parkinga. Evo i visoke, dugonoge, zgodne sekretarice Stokstilove, koja je od doktora za glavu via. I,
naravno, dok je Stjuart sve to posmatrao, naslonjen na metlu, prvi dananji ludak kliznuo je kao
krivac, kriom prolazei, prema ordinaciji psihijatra.
Ovo je svet aknutih, razmiljao je Stjuart, posmatrajui. Psihijatri zarauju carski. Ja bih, kad bih
morao kod psihijatra, iao uvek na zadnja vrata. Niko da me vidi i podsmeva se. Pa, moda neki tako
i ulaze, pomisli on; moda ovaj Stokstil ima 'mala vrata'. Za one bolesnije, ili, tanije (ispravi on
svoju misao) za one koji ne ele da prave predstavu od sebe; mislim na one koji jednostavno imaju
problem - na primer, brinu se zbog 'policijske akcije na Kubi', i koji nisu luckasti nimalo, nego
naprosto zainteresovani za izvesne drutvene probleme.
A on je jedan od tih koji se brinu, jer postoji, jo i sad, prilina verovatnoa da bude pozvan u
kubanski rat, koji se opet zaglibio po planininama, uprkos novim, malim, protivpeadijskim
bombama koje pronalaze one masne gadove bez obzira na to koliko su dobro ukopani. On lino
smatra da Predsednik nije kriv - kako bi mogao biti Predsednik kriv to su Kinezi odluili da potuju
njihov pakt. Ali, ali, malo ko se vrati iz ratovanja sa masnim gadovima nezaraen tim kotanovirusnim infekcijama. Borac, trideset godina star, vraa se i izgleda kao osuena mumija koja je bila
ostavljena na vazduhu jedan vek... a Stjuartu Mak Koniju teko je da zamisli sebe da bi, kao takav
ratni veteran, mogao nastaviti da prodaje stereo televizore, nastaviti karijeru prodavca u radnji.
"'Brojtro, Stju", doe glas jedne devojke, trgnuvi ga iz razmiljanja. Ona mala, crnooka kelnerica
iz Edijeve poslastiarnice. "Sanjarimo tako rano?" Osmehnula se, prolazei plonikom pored njega.

"Ma, ni sluajno", odvrati on, opet energino zamahujui metlom.

Na drugoj strani ulice, onaj pritajeni pacijent doktora Stokstila, ovek ija je boja bila crno, crne
kose i oiju, ali svetle koe, vrsto umotan u veliki kaput boje duboke noi, zastao je da pripali
cigaretu i osmotri oko sebe. Stjuart vide ovekovo uplje lice, zuree oi i usta, naroito usta.
Zategnuta, a opet meso nekako visi sa njih, kao da su pritisak i napetost odavno samleli i odneli zube
i donju vilicu; napetost je ostajala na tom nesrenom licu, i Stjuart otkloni pogled od njega.
Je l' to tako izgleda? - pitao se. Biti lud? Rom izjeden, rom i... nije se mogao dosetiti ime jo.
Vremenom, ili vodom, moda; neim to je sporo, ali se nikad ne zaustavlja. Viao je takva
pogorana stanja i ranije, kod psihijatrovih pacijenata dok su dolazili ili odlazili, ali nikad u ovoj
meri pogorano, nikad ovako potpuno.
Telefon zazvoni u radnji 'Moderna TV' i Stjuart se okrete i pohita ka njemu. Kad je sledei put
pogledao napolje, na ulicu, ovek zamotan u crno nije vie bio tu, i dan je opet poeo dobijati na
sjaju, vraati se obeanju i mirisu lepote. Stjuart zadrhta, podie metlu.
Znam ja tog oveka, ree sebi. Video sam ga na nekoj slici, ili je dolazio u radnju. On ili je kupac
- stari kupac, moda prijatelj Fergesonov - ili je neko vano, slavno lice.
Utonuo u misli, nastavi mahati metlom.
Svome novom pacijentu dr Stokstil ree: "olju kafe? aja, ili koka-kolu, moda?" Ve je
proitao sitnu posetnicu koju mu je gospoica Persel stavila na sto. "Gospodin Tri", ree glasno.
Tree; drvo. Gospodin Drvo. "Da niste u nekoj vezi sa onom slavnom engleskom porodicom
knjievnika? Ajris Tri, Maks Birbom..."
Glasom sa jakim stranim naglaskom, gospodin 'Drvo' ree: "To mi nije pravo ime, znate." Zvuao
je kao da je nervozan i nestrpljiv. "Palo mi je na pamet dok sam razgovarao sa vaom devojkom."
Doktor Stokstil upitno pogleda pacijenta.
"Slavan sam irom sveta", ree gospodin Tri. "Iznenauje me da me niste prepoznali; mora biti da
ste neki usamljenik, ili jo gore od toga." Provue drhtave prste kroz dugaku crnu kosu. "Postoje
hiljade, ak milioni ljudi irom sveta koji me mrze i koji bi me rado unitili. Zato, naravno, moram
preduzimati odreene korake; vama, recimo, dati neko izmiljeno ime." On proisti grlo i poe brzo
vui dimove iz cigarete, koju je drao na evropski nain, sa goruim vrhom u aci, tako da maltene
dodiruje dlan.
Oh, Boe moj, pomisli doktor Stokstil. Znam ja ko je ovo. To je Bruno Blutgeld, fiziar. U pravu
je, dabome; ima mnogo ljudi, i ovde i na Istoku, koji bi mnogo voleli da ga se doepaju zbog onog
njegovog pogrenog prorauna godine 1972. Zbog onolikih uasnih radioaktivnih padavina posle
eksplozije visoko u atmosferi, eksplozije za koju je Blutgeld, svojim brojkama, unapred dokazao da
e biti sasvim bezazlena.
"Da li elite da ja znam ko ste?" upita dr Stokstil. "Ili emo vas prihvatiti naprosto kao 'gospodina
Trija'? Na vama je da o tome odluite, za mene su obe varijante prihvatljive."
"Da mi, naprosto, krenemo dalje", promuklo ree gospodin Tri.
"Vai." Doktor Stokstil se namesti udobnije i poe pisaljkom neto grebucati po hartiji na svojoj
belenici, sa tvrdom ploom iza i irokom tipaljkom gore. "Izvolite."
"Da li nesposobnost da ovek ue u jedan obian autobus - znate, sa moda desetak putnika koji su
mu nepoznati - znai neto?" Tri ga je pomno gledao.
"Moglo bi znaiti", odvrati Stokstil.
"Ja imam oseaj da oni zure u mene."
"Iz nekog odreenog razloga?"

"Iz razloga", ree gospodin Tri, "to mi je lice unakaeno."

Bez ijednog primetnijeg pokreta, doktor Stokstil postie da digne pogled i dobro osmotri
pacijenta. Vide jednog sredovenog oveka, zdepaste i teke grae, crne kose, sa tamnom strnjikom
brade na koi izuzetno beloj. Vide podonjake umora i napetosti, i izraz oajanja u tim oima. Koa
ovoga fiziara nije u dobrom stanju, trebalo bi da se on i oia, lice mu je narueno brigom, iznutra...
ali nema nikakvog 'unakaenja'. Osim velike psihike napetosti, koja se primeuje, to je jedno sasvim
obino lice; u grupi ljudi, ne bi privuklo panju.
"Vidite li ove mrlje?" graknu gospodin 'Drvo'. Poe pokazivati prstom razna mesta na obrazima i
donjoj vilici. "Ove rune belege koji me izdvajaju od svih?"
"Ne vidim", ree Stokstil, idui na rizik, izjanjavajui se kategorino.
"Tu su", ree Tri. "Sa unutranje strane koe, dabome. Ali ljudi ih ipak zapaaju, i blenu u mene.
Ne mogu se voziti autobusom, ui u restoran ili pozorite; ni u Operu San Franciska ne mogu, ni na
balet, koncert simfonijskog orkestra, ak ni u noni klub da gledam nekog od onih pevaa narodnjaka;
ako se uspem uvui nekako, ipak moram praktino odmah i otii, zbog zurenja naroda u mene. I zbog
onoga to govorkaju."
"Recite mi ta to govorkaju."
Gospodin Tri je utao.
"Kao to ste sami kazali", ree Stokstil, "imate svetsku slavu - pa, zar nije prirodno da ljudi
mrmljaju kad ue linost svetski slavna i sedne meu njih? Zar to nije ve godinama tako? tavie,
va rad je kontroverzan, kao to sami rekoste... izaziva neprijateljske reakcije i, moda, negativne
komentare, koje ujete. Ali ko god je postao javna linost..."
"Nije to", upade mu u re Tri. "To oekujem; piem lanke, pojavljujem se na televiziji, zato
oekujem to; znam to. Ovo je - u nekoj vezi sa mojim privatnim ivotom. Sa mojim unutranjim,
najunutranjijim mislima." Zagleda se u dr Stokstila i ree: "Oni itaju moje misli i onda mi govore o
mom privatnom, linom ivotu, do najsitnijih pojedinosti. Imaju pristup u moj mozak."
Paranoia sensitiva, pomisli Stokstil. Mada e, naravno, morati biti testova... naroito po
Rorahovom metodu. Moda je odmakli stupanj podmukle izofrenije; ovo bi mogle biti zavrne
etape jednog patolokog procesa koji je trajao celoga ivota. Ili...
"Neki ljudi vide ove igove na mom licu i itaju moje misli tanije nego neki drugi", ree
gospodin Tri. "Ja sam uoio iroku lepezu njihovih razliitih sposobnosti - neki su jedva svesni, neki
kao da u trenu naine getalt-procenu mojih razliitosti, mojih belega. Evo, recimo, dok sam dolazio
peice u vau ordinaciju, neki crnac je metlom istio plonik na drugoj strani ulice... prestao je sa
radom i usredsredio panju na mene, mada je bio odve daleko da mi se podsmeva, naravno. Ipak,
video je. to je tipino za ljude iz nie klase, primetio sam. Oni uoavaju vie nego kulturni i
obrazovani ljudi."
"Pitam se zbog ega je to", ree Stokton, pravei beleke.
"Oekivalo bi se da vi to znate, ako ste uopte struni za svoj posao. ena koja vas je preporuila
ree mi da ste izuzetno sposobni." Gospodin Tri ga je odmeravao pogledom kao da ne vidi na njemu,
za sada, jo nijedan znak sposobnosti.
"Mislim da bi trebalo da malo ire porazgovaram o prolosti sa vama", ree Stokstil. "Vidim da
me je preporuila Boni Keler. Kako je Boni? Nisam je video jo od prolog aprila, otprilike... Da li
je njen mu napustio radno mesto u seoskoj srednjoj koli, kao to je govorio da e uiniti?"
"Nisam ovde da bih razgovarao o Dordu ili Boni Keler", odvrati Tri. "Ja sam u oajnoj stisci,
doktore. Oni bi mogli odluiti u ma kom trenutku da dovre unitavanje mene; proganjaju me ve
toliko dugo da..." Zastade. "Boni misli da sam bolestan, a ja nju veoma potujem." Glas mu je postao

pritihnut, gotovo neujan. "Zato sam joj rekao da u doi ovde, bar jednom."
"Kelerovi i sad stanuju u oblasti Zapadni Marin?"
Tri klimnu glavom.
"Imam ja tamo jedan plac za preko leta", ree Stokstil. "Mnogo volim jedrenje; isplovim u zaliv
Tomales kad god uhvatim priliku. Jeste li ikad pokuali jedrenje?"
"Ne."
"Recite mi gde ste i kada roeni."
Gospodin 'Drvo' ree: "U Budimpeti, 1934."
Svojim pitanjima dr Stokstil poe izvlaiti opirnu biografiju pacijenta; jednu po jednu injenicu,
spretno. Ovo je bio bitni deo njegove namere: prvo ustanoviti dijagnozu, a onda, ako je mogue,
leiti. Analiza, pa terapija. ovek poznat irom sveta, a pati od opsene da neznanci zure u njega kako u ovom sluaju razdvojiti ta je stvarno, a ta privianje? U kom e referentnom okviru ta
razlika postati vidljiva?
Bilo bi tako lako, uvide Stokstil, nai patologiju ovde. Tako lako... iskuenje je veliko. ovek
toliko omraen... I ja mislim isto to i oni, ree on sebi; oni o kojima govori Blutgeld, ili, Tri. Pa, ta;
i ja sam deo drutva, koje je stradalo zbog grandioznih, ekstravagantnih i netanih prorauna ovoga
oveka. Moglo se lako desiti - tavie, jednog dana e se moda i desiti - da se meni rode unakaena
deca, zdravlja unitenog, zbog toga to je ovaj ovek, u svojoj nadmenosti, vrsto verovao da je
nepogreiv.
Ali ima tu jo neeg. Jo ranije je Stokstil osetio neto uvrnuto u ovom oveku; gledao je
Blutgelda dok su ga intervjuisali na TV, itao je njegove fantastine antikomunistike govore - i
doao do provizornog zakljuka da Blutgeld iz dubine due mrzi ljude, i da je tom mrnjom proet
toliko da upravo eli, na nekom podsvesnom nivou, da grei; da dovodi ivote miliona ljudi u
opasnost.
Nikakvo udo da je direktor Federalnog biroa za istrage, Riard Nikson, progovorio onako ustro
protiv 'militantnih antikomunista-amatera u visokim naunim krugovima'. Nikson je, dakle, takoe bio
alarmiran, znatno pre tragine greke iz 1972. Elementi paranoje, sa opsenama ne samo referentnim
nego i o vlastitoj 'grandioznosti', bili su jasno vidljivi jo tada; Nikson, promuurni ocenjiva ljudi,
zapazio ih je. I ne samo Nikson, na elu FBI, nego i mnogo ko jo.
I bili su, oigledno, u pravu.
"Doao sam u Ameriku", ree gospodin Tri, "da bih izmakao komunistikim agentima koji su hteli
da me ubiju. Proganjali su me jo tada... kao i nacisti, naravno. Svi oni su me proganjali."
"A, tako", ree Stokstil, zapisujui.
"Proganjaju me i sad, ali na kraju e oni pretrpeti neuspeh", ree Tri promuklo, pripaljujui novu
cigaretu. "Jer ja imam Boga na mojoj strani; On moju potrebu vidi i On esto govori, daje mudrost
koja mi je potrebna da preivim napade mojih progonitelja. Ja sada radim na jednom novom projektu,
nedaleko odavde, u Livermoru; a rezultati e biti konani, u pogledu naeg neprijatelja."
Naeg neprijatelja, pomisli Stokstil. Ko je taj... nisi li ti taj, gospodine Drvo? Zar ne sedi ti ovde
i ne lupeta svoje paranoine opsene? Kako si se uopte domogao tako visokog mesta u drutvu? Ko
je odgovoran to je tebi data mo da odluuje o ivotima drugih - i da tu mo zadri ak i posle
fijaska iz 1972? Ti, i oni koji su ti to dali, eto: vi ste nai neprijatelji, svakako.
Svi nai strahovi o tebi su potvreni; mentalno si poremeen, tvoje prisustvo ovde potvruje da je
tako. Ili moda ne? Stokstil pomisli: ne, ne potvruje, i moda bi trebalo da ja diskvalifikujem sebe;
moda je neetino da pokuavam da se izborim s tobom. Jer, imajui u vidu moja oseanja... Ne mogu
te gledati nezainteresovano, neumeano, ne mogu se postaviti zaista nauno, pa iz tih razloga moja

analiza i moja dijagnoza lako mogu da se pokau neispravnim.

"Zato me gledate tako?" upita Tri.
"Pardon?" proguna Stokstil.
"Odbijaju vas moja unakaenja?" upita Tri.
"N-ne", ree Stokstil. "Nije to."
"Nego moje misli? itali ste ih, pa vas njihova ogavnost navodi na prieljkivanje da se nisam
obratio vama?" Ustajui, gospodin Tri poe naglo ka vratima ordinacije. "Do vienja."
"ekajte." Stokstil poe ka njemu. "Dajte bar da zavrimo sa biografskim materijalom; tek smo
poeli."
Odmeravajui ga pogledom, Gospodin 'Drvo' ree posle nekoliko trenutaka: "Imam poverenja u
Boni Keler; znam njena politika uverenja... Ona nije deo meunarodne komunistike zavere da me
ubiju prvom prilikom." Vrati se do fotelje i opet sede, sad smireniji. Ali dranje mu je ukazivalo na
veliki oprez; on nee dozvoliti sebi ni tren oputanja dokle god je Stokstil u blizini, znao je psihijatar.
Nee se otvoriti, nee iskreno otkriti sebe. Ostae podozriv - to mu moda i nije greka, pomisli on.
Dok je parkirao kola, Dim Fergeson, vlasnik radnje 'Moderna TV', vide da se njegov prodavac,
Stjuart Mak Koni, naslonio na metlu i da tako stoji ispred prodavnice: umesto da isti, on neto
sanjari ili ve ta radi. Pratei smer Mak Konijevog pogleda, vide da prodavac ne uiva u izgledu
neke devojke koja prolazi, niti nekih neobinih kola - Stju voli devojke i kola, to je normalno - nego,
umesto toga, pilji u pacijente koji ulaze kod doktora preko puta. To nije normalno. ta ga se tie to
oni tamo ulaze?
"Pazi", ree Fergeson, brzo hodajui ka ulazu u prodavnicu. "Zaobii to; moda ti bude bolestan
jednog dana, i ta ako neki klempa bude zurio u tebe dok pokua da dobije medicinsku pomo?"
"Hej", odgovori Stjuart okreui glavu. "Upravo sam video nekog vanog tipa kako ulazi tamo, al'
ne mogu se setim ko je."
"Samo neurotik motri na druge neurotike", ree Fergeson, proe pored njega, ue u prodavnicu, a
tamo otvori kasu i poe je puniti sitninom i novanicama da bi se moglo poslovati u danu koji je
zapoinjao.
Nego, pomisli Fergeson, samo ekaj da vidi koga sam zaposlio kao majstora za popravljanje
televizora; imae u ta da zriki.
"uj, Mak Koni", ree Fergeson. "Zna onog klinca bez ruku i nogu, koji dolazi u onim kolicima?
Onaj fokomelus koji ima samo ona peraja fina, onaj ija je majka uzimala onaj lek poetkom
ezdesetih? I koji se uvek muva ovde jer bi hteo da bude serviser televizora?"
Stojei na ulici sa metlom, Stjuart ree: "Zaposlio si ga."
"Aha, jue, dok si ti prodavao na terenu."
Uskoro Mak Koni ree: "To je loe za biznis."
"Zato? Niko ga nee videti; on e biti u podrumu, u prostoriji za popravke. Inae, mora se davati
posao tim ljudima; nisu oni krivi to su bez ruku i nogu, krivi su oni Nemci."
Malo kasnije Stjuart Mak Koni ree: "Prvo zaposli mene, crnca, a posle foku. Pa, moram ti
odati priznanje, Fergesone; trudi se da postupa ispravno."
Sa oseanjem besa, Fergesen ree: "Nije samo da se trudim, nego i postupam; a ne bavim se
iskljuivo sanjarenjem, kao ti. Ja sam ovek koji smisli ta e, a onda stupi u dejstvo." Poe da
otvori sef prodavnice. "On se zove Hopi. Doi e ovoga jutra. Da vidi samo kako pomera predmete
tim svojim elektronskim rukama; to je udo moderne nauke."
"Vid'o sam", ree Stjuart.

"I to te mui."
Uzmahujui rukama, Stjuart ree: "To je - neprirodno."
Fergeson ga pogleda besno. "Sluaj, ni re da nisi rek'o klincu u smislu nekog zezanja; ako
uhvatim tebe ili nekog drugog prodavca ili bilo koga ko radi za mene..."
"Vai", proguna Stjuart.
"Tebi je dosadno", ree Fergesen, "a dosada je rava, zato to ona znai da ne razgiba svoje
pune mogunosti; postaje tromiji, i to na teret mog vremena. Kad bi radio priljeno, ne bi imao
vremana da se naslanja na metlu i podsmeva se jadnim bolesnicima koji idu kod doktora.
Zabranjujem ti da stoji na ploniku ikad vie; ako te uhvatim, otputen si."
"O, Hriste, pa kako da dolazim, kako da odem na ruak? Kroz zid?"
"Moe dolaziti i odlaziti", odlui Fergeson. "Ali ne dokoliiti."
Zurei zlovoljno u njega, Stjuart Mak Koni se bunio: "A-uh! A-uh!"
Fergeson, meutim, nije vie obraao panju na svog prodavca televizora; poeo je da ukljuuje
razne displeje i znakove, pripremajui radnju za predstojei dan.

2.
Hopi Harington, ovek 'kao foka' - fokomelus - obino se dokotrljavao u 'Modernu TV - prodaju i
servis' oko jedanaest sati ujutro. I obino je, vozei glatko napred, ulazio u prodavnicu, kod tezge
zaustavljao kolica, a onda, ako je Dim Fergeson bio prisutan, traio da bude puten dole, u suteren,
gde su dvojica servisera popravljala televizore. Ali ako Fergeson nije bio tu, Hopi je posle nekog
vremena odustajao i odlazio na tokovima, jer je znao da ga prodavci nea pustiti dole; ve da e ga
samo zezati i zamajavati. Na emu im on nije zamerao. Ili se bar tako inilo Stjuartu Mak Koniju.
Ali Stjuart je shvatao da, zapravo, ne razume Hopija, momka otrog lica, blistavih oiju i
nervoznog, brzog govora koji se esto sputao do mucanja. Nije ga razumeo psiholoki. Zato Hopi
eli da popravlja TV prijemnike? ta je tako velianstveno u tome? Po nainu kako se 'foka'
zadravao u blizini, ovek bi pomislio da je to najuzvienije od svih zanimanja. A zapravo je
servisiranje televizora teak posao, prljav, i prilino slabo plaen. Ali taj Hopi - ime koje bi znailo
'onaj koji skakue, skoko' - bejae strastveno eljan da postane TV serviser, to mu je sad i uspelo,
zato to je Fergeson zapeo da postupi pravedno prema svim manjinskim grupama na svetu. Fergeson
je bio lan Amerike zajednice za ljudska prava, kao i NAACP, odnosno Lige za pomo
hendikepiranima - koja je bila, po Stjuartovom utisku, samo lobistika grupa meunarnodno rairena,
organizovana da udeava lak ivot za sve rtve moderne medicine i nauke, na primer za mnotvo
takvih iz Blutgeldove katastrofe iz 1972. godine.
Onda, ta sam ja, ako se tako gleda? - upita se Stjuart, sedajui, na spratu, u kancelariju radnje, da
pregleda svoju knjigu prodaje. Naime, kad i foka radi ovde... praktino ispada da sam i ja neka
radijacijska nakaza, kao da je crna boja koe neki rani oblik opekotina od zraenja. Oseti se sumorno
zbog ovih misli.
Jednom davno bila su vremena, pomisli on, kad su svi ljudi na Zemlji bili belci, a onda je neki
idiot opalio bombu u visokim slojevima atmosfere, pre, recimo, jedno deset hiljada godina, i neki od
nas su opeeni, i to nam je ostalo trajno; ulo nam je u gene. I evo nas danas.
Drugi prodavac, Dek Lajthajzer, doe, sede za kancelarijski radni sto naspram njegovog i pripali
cigaru 'Korona'. "ujem da je Dim zaposlio onog malog u kolicima", ree Lajthajzer. "Zna zato je
to uradio, zar ne? Radi publiciteta. Novine u San Francisku pisae o tome. Dim voli da mu ime bude
u novinama. Pametan je to potez, kad bolje razmisli. Prvi vlasnik jedne prodavnice u istonom delu
Zaliva koji je zaposlio foku."
Stjuart samo othuknu.
"Dim ima idealizovanu sliku o sebi", ree Lajthajzer. "Nije on samo trgovac; on je Rimljanin
naih dana, vodi graanske brige. Zato i ne bi, on je kolovan ovek - magistrirao na Stenfordu."
"To vie ne znai nita", ree Stjuart. I on je magistrirao, na Kalifornijskom, jo 1975, i evo dokle
je sa magistarskom titulom stigao.
"Znailo je, kad je on to dobijao", ree Lajthajzer. "Pa, ovek je magistrirao 1947; bio je na onom
programu za pomo demobilisanima posle rata."
Ispod njih, na ulaznim vratima 'Moderne', pojavie se kolica, u ijem je sreditu, pred kontrolnom
tablom, sedela jedna vitka prilika. Stjuart zastenja, a Lajthajzer ga pogleda.
"On je napast", ree Stjuart.
"Nee biti kad pone da radi", ree Lajthajzer. "Taj klinac je samo mozak, uopte nema telo, tako
rei. Moan je to um u toj glavi, a ima i ambicija. Boe, pa njemu je tek sedamnaest godina, a on hoe
da radi, da napusti kolu i radi. To je za divljenje."
Njih dvojica nastavie gledati Hopija na kolicima; Hopi se vozio prema stepenitu nadole, ka

prostorijama za popravljanje televizora.

"Da li momci u podrumu znaju, da li im je ve reeno?" upita Stjuart.
"Oh, da, rekao im je Dim sino. Oni su filozofski postavljeni prema toj stvari; zna kakvi su TV
serviseri. Naime, gunali su, ali niko ih ne ferma - oni ionako uvek neto gunaju."
uvi prodavev glas, Hopi otro pogleda gore. Njegovo tanko, sumorno lice suoi se sa njima;
oi su mu zaplamtele, i on ree, ne bez mucanja: "Hej, d-da l' je gospodin Fergeson tu?"
"Naae", otee Stjuart.
"Gospodin Fergeson me je zaposlio", ree 'foka'.
"Aha", ree Stjuart. Ni on, ni Lajthajzer se ne pomakoe; ostali su da sede za svojim stolovima i
gledaju u prizemlje prodavnice, ka foki.
"Mogu li ja sii dole?" upita Hopi.
Lajthajzer slegnu ramenima.
"Odoh ja napolje, na kafu", ree Stjuart, ustajui. "Vraam se za deset minuta; ti me zameni za
tezgom, vai?"
"Naravno", ree Lajthajzer i klimnu glavom, ne prestajui da pui.
Kad je Stjuart siao u prizemlje, na prodajni nivo, nae fokomelusa jo i sad tamo; deko nije
poeo mukotrpni spust u podrum.
"Duh 1972", ree Stjuart, prolazei pored kolica.
Foka se zacrvene i promuca: "Roen sam 1964; to nije imalo nikakve veze sa tom eksplozijom."
Dok je Stjuart izlazio na ulicu, foka, eljan da ga ovaj saslua, dobaci za njim: "Bilo je zbog onog
leka, talidomida. To svako zna."
Stjuart ne ree nita; samo produi prema kafani.
Fokomelusu je bilo teko da izmanevrie kolicima niz stepenice, u podrum gde su TV serviseri
radili za svojim zanatlijskim radnim stolovima; ali posle nekog vremena, on to uspeno obavi, drei
se za ogradu stepenita vrsto, pomou 'manuelnih ekstenzora' koje mu je vlada Sjedinjenih Drava, u
svojoj mudrosti, dala. Te mehanike ruke nisu bile, zapravo, naroito dobre; nametene su Hopiju pre
petnaest godina i bile su ne samo pohabane u velikoj meri, nego - kao to je on doznao itajui
aktuelnu strunu literaturu iz te oblasti - i zastarele. Teorijski, drava je bila u obavezi da zameni
njegovu opremu novom, modernijom; tako je odreeno Remingtonovim zakonom, a Hopi je o tome
pisao i starijem od dvojice senatora iz Kalifornije, Alfu M. Partlandu. Meutim, jo nikakav odgovor
nije dobio. Ali on je bio strpljiv. Mnogo puta je, ve, pisao pisma kongresmenima, o raznim temema,
a odgovori su esto bili kako-tako skrpljeni, ili fotokopirani, a ponekad nikakvi odgovori i nisu
stizali.
U ovom sluaju, meutim, na stani Hopija Haringtona bio je i zakon, tako da je bilo samo pitanje
vremena kad e prisiliti nekoga u aparatu vlasti da mu da ono na ta je Hopi imao pravo. Bio je
sumorno reen da to postigne; tmurno strpljiv. Oni moraju da mu pomognu, hteli to ili ne. Njegov
otac, odgajiva ovaca na ranu u dolini Sonoma, nauio ga je tome: da uvek zahteva ono na ta ima
pravo.
Dreavo jaki zvuk muzike prolomio se, nakratko, podrumom: serviseri na poslu. Hopi zastade,
onda otvori vrata i suoi se sa dvojicom koji su radili za istim, dugakim radnim stolom, koji je bio
sav natrpan mernim i drugim instrumentima, alatima i televizorima u svim stadijumima raspadanja. Ni
jedan, ni drugi serviser ne primetie Hopija.
"Sluaj", ree jedan serviser naglo; Hopi se tre, iznenaen. "Na manuelne poslove gleda se s
prezirom. Zato ti ne bi oti'o na neto intelektualno, to se ne vrati u kolu, pa da diplomira?" Taj

serviser se okrete i zagleda se u njega upitno.

Ne, pomisli Hopi. Hou da radim, svojim... rukama.
"Mog'o bi da bude naunik", ree drugi serviser, ne prestajui da radi; pratio je putanju jednog
elektronskog kola, zagledan u voltmetar.
"Kao Blutgeld", ree Hopi.
Serviser se na to nasmeja, sa razumevanjem i saoseanjem.
"Gospodin Fergeson je rekao da ete mi dati neto da radim", ree Hopi. "Neku laku popravku, za
poetak. Vai?" ekao je, plaei se da oni nee reagovati, a onda jedan od njih pokaza prstom ka
automatu za menjanje ploa na gramofonu. "ta mu je?" upita Hopi, uzimajui da proita prikaeni
radni nalog. "Znam da ga mogu popraviti."
"Pukla opruga", ree prvi serviser. "Pa nee da stane posle poslednje ploe."
"A, tako", ree Hopi. Podie, upotrebljavajui oba 'manuelna ekstenzora', napravu za menjanje
ploa i odveze se do najudaljenijeg dela radnog stola, gde je bilo praznog mesta. "Radiu ovde."
Serviseri se nisu bunili, zato on uze i kljeta za pridravanje, savijanje i seenje ice, zvana
'cvikcangle'. Ovo je lako, pomisli on. Vebao sam kod kue. Usredsredivi se na mainu ispred sebe,
ipak je krajikom oka motrio i na njih dvojicu. Uveavao sam to mnogo puta; gotovo uvek mi uspe, i
stalno se poboljavam, postajem bolji, taniji, moj rad predvidljiviji. Opruga je tako malen predmet,
pomisli on; jedva da ima manjih. Tako je laka da je moe, maltene, povetarac odneti. Vidim gde si
slomljena, pomisli on. Molekuli metala se ne dodiruju, tamo gde su se dodirivali. On se usredsredi na
to mesto, drei cvikcangle tako da blii serviser nije mogao videti ta se deava; i odglumi da vue
oprugu i da je pokuava izvaditi.
Tek to je zavrio posao, uvide da neko stoji iza njega i gleda kako on radi; okrete se i vide da je
to Dim Fergeson, njegov poslodavac, koji nije nita progovarao, samo je stajao sa nekim neobinim
izrazom na licu i akama zarivenim u depove.
"Gotov posao", ree Hopi nervozno.
Fergeson ree: "Da vidimo." Uze obema rukama menja ploa i podie ga prema jakoj
fluorescentnoj svetlosti iznad njihovih glava.
Da li me je video? - zapita se Hopi. Da li je razumeo, a ako jeste, ta misli? Da li zamera, da li
mu je zaista vano? Da li je... uasnut?
Bez rei, Fergeson je proveravao menja ploa.
"Odakle ti nova opruga?" upita iznebuha.
"Na'o sam je, leala je tu, blizu", odgovori Hopi istog trena.
Prolo je dobro. Fergeson, ako je i video, nije razumeo. Fokomelus se opusti, oseti zlobno
zadovoljstvo, zadovoljstvo nadmoi, namesto dosadanje zebnje; iroko se osmehnu dvojici
servisera, poe se osvrtati da vidi ta bi sledee mogao raditi.
Fergeson ree: "Jesi nervozan ka' te gledaju?"
"Ne", ree Hopi. "Mogu da me gledaju kol'ko god hoe; ja znam da sam razliit. Od kad sam se
rodio, buljili su u mene."
"Mislim, kad radi."
"Ne", ree on, a glas mu zazvua jako, moda i prejako, u sopstvenom sluhu. "Pre nego to sam
imao kolica", ree on, "pre nego to mi je vlada dala ita, tata je imao obiaj da me nosi ne leima, u
jednom, kao, rancu. Kao Indijania." Nasmeja se neodreeno.
"Aha", ree Fergeson.
"To je bilo gore kod Sonome", ree Hopi. "Gde sam odrastao. Imali smo ovce. Jednog dana, jedan
ovan me je tresnuo rogovima odozdo, i ja sam poleteo kroz vazduh. Kao lopta." Opet se nasmejao;

dvojica popravljaa televizora gledala su ga utke, prekinuvi svoj posao.

"Kladio bih se", ree jedan od njih trenutak kasnije, "da si se zakotrljao kad si pao na zemlju."
"Jesam", ree Hopi, smejui se. Sad su se svi smejali, i on i Fergeson i ta dvojica; zamiljali su
kako je to izgledalo, kako mali 'Skoko' Harington, sedam godina star, bez ruku i nogu, samo torzo i
glava, odmie kotrljajui se po travi i dernja se od straha i bola - ali stvarno je izgledalo smeno;
znao je da jeste. Ispriao je tako da bude smeno; uinio je taj dogaaj smenim.
"Sad si mnogo bolje postavljen, sa tim kolicima", ree Fergeson.
"Oh, da", ree on. "I pravim planove za nova, moj sopstveni dizajn; sve elektronski - itao sam
jedan lanak o povezivanju ica sa mozgom, primenjivali su to ve u vajcarskoj i Nemakoj.
Ukljueni su neposredno centri za motoriku tvoga mozga, tako da ne postoji nikakvo zakanjenje;
pokree se ak i bre nego... uobiajeni fizioloki sklop." Bio je zaustio da kae: nego ovek. "Za
koju godinu u ih usavriti", ree on, "tako da e biti bolja ak i od vajcarskih modela. A onda mogu
da bacim ovaj dravni kr."
Fergeson ree sveanim glasom: "Divim se tvom duhu."
Hopi se nasmeja i promuca: "Hv-vala, gospodine Fergesone."
Jedan od servisera mu dade multipleksni FM tjuner. "Odmie se sa naene stanice. Vidi ta moe
uiniti da ostane uvek na onoj stanici gde ga nameste."
"Vai", ree Hopi, prihvativi tjuner metalnim ekstenzorima. "Svakako hou. Radio sam ja dosta
na frekvencijama, kod kue; imam iskustva s tim." A iskustvo ga je nauilo da je to najlaki od svih
poslova: bilo je dovoljno da se samo ovla usredsredi na tu napravu. inilo se kao da mu je taj radni
zadatak napravljen po meri, upravo za njega i njegove sposobnosti.
Osmotrivi kalendar na zidu kuhinje, Boni Keler vide da je danas onaj dan kad njen prijatelj
Bruno Blutgeld treba da ide u ordinaciju njenog psihijatra, doktora Stokstila, u Berkliju. tavie, on
je danas ve bio kod Stokstila, imao prvih ezdeset minuta terapije i otiao. Nema sumnje da se sad
vozi natrag u Livermor, u svoju kancelariju u Radijacijskoj laboratoriji, onu istu u kojoj je i ona
radila pre znatnog broja godina, pre nego to je zatrudnela; tamo je susrela doktora Blutgelda, godine
1975. A sad ona ima trideset jednu i stanuje u oblasti Zapadni Marin; njen mu Dord je zamenik
direktora mesne gimnazije, a ona je veoma srena.
Dobro, ne veoma srena. Samo umereno - podnoljivo - srena. I sad ona odlazi na psihoanalizu,
ali samo jednom nedeljno, a ne tri puta nedeljno, kao nekad; u mnogo kom pogledu, razume sebe,
svoje podsvesne porive i parataktike sistemske distorzije stvarnosti oko sebe. est godina
psihoanalize uinilo je za nju mnogo, ali izleenje nije postignuto. A i ne postoji, zapravo, 'izleenje';
naime, 'bolest' je ivot sam, pa se neprestani rast (ili, tanije, neprestano korisno prilagoavanje)
mora nastavljati, inae nastupa psihika stagnacija.
A ona je reena da ne stagnira. Sada, upravo, ita 'Propast Zapada' na originalu, na nemakom
jeziku; to je proces u kome je ona savladala ve pedeset stranica. Vredelo je truda, itekako. A ko je
drugi od njenih poznanika proitao to delo, makar i na engleskom?
Njeno zanimanje za nemaku kulturu, naroito za nemaka knjievna i filozofska dela, poelo je
davno, upravo kontaktima sa doktorom Blutgeldom. Iako je tri godine uila nemaki na koledu, nije
sagledavala taj jezik kao bitni deo svog odraslog ivota; uila je ona, takoe, mnogo to-ta drugo, pa
pozaboravljala, pustila da padne u nesvesno, kad je diplomirala i zaposlila se. Blutgeldov lini
magnetizam oiveo je i uveao mnoga njena akademska zanimanja, ljubav njenu prema muzici i
umetnosti... Tako da mnogo duguje Blutgeldu, i zahvalna mu je.
Naravno da je sad Blutgled bolestan, to gotovo svi u Livermoru znaju. To je ovek duboko

savestan, tako da nijednog trenutka nije prestao da pati zbog one greke iz 1972. - koja, kao to su svi
znali, svi koji su bili deo Livermora u tim vremenima, nije bila izriito njegova greka; ne bi trebalo
da bude njegov lini teret, dakle, ali je Blutgeld izabrao da bude, i zato se razboleo, tavie iz godine
u godinu sve je bolesniji.
Mnogi visokostruni ljudi, i najfiniji apparati, pa i najnapredniji kompjuteri tog doba, bili su
umeani u pogrean proraun; ne pogrean u odnosu na sveukupno znanje raspoloivo godine 1972,
nego u odnosu na stvarnost, stvarnu situaciju. Ogromni, masivni radioaktivni oblaci nisu se rasplinuli
svemirom, nego su se, privueni Zemljinim gravitacionim poljem, vratili u atmosferu, to nikoga nije
iznenadilo vie nego osoblje u Livermoru. Sada je, naravno, Dejmison-Frenov sloj daleko bolje
shvaen; ak i popularni magazini, kao 'Tajm' i 'US Njuz', u stanju su da lucidno objasne ta je polo
naopako i zato. Ali devet godina je minulo odonda.
Pomiljajui na Dejmison-Frenov sloj, Boni se priseti i glavnog dananjeg dogaaja; proputala
ga je. Ode odmah do televizora u dnevnoj sobi i ukljui ga. Je li ve lansirana? - upita se Boni,
bacivi pogled na runi asovnik. Ne, tek e, kroz pola sata. Ekran se upali i, dabome, na njemu behu
raketa i lansirni toranj, osoblje, kamioni, oprema; raketa je vrlo jasno bila jo na tlu, a Volter
Denderfild i gospoa Denderfild verovatno se jo nisu ukrcali.
Prvi par koji emigrira na Mars, ree ona sebi gordo, pitajui se kako se Lidija Denderfild osea
u ovom trenutku... ta visoka plavua, svesna da je izraunato da su njihovi izgledi za stizanje na Mars
samo oko ezdeset postotaka. Velianstvena oprema ih eka tamo, iskopano je i izgraeno mnogo
toga, ali ta ako izgore na putu? Nije bitno, poduhvat e impresionirati pripadnike Sovjetskog bloka,
koji nije uspeo da uspostavi koloniju ni na Luni; Rusi su tamo, radosno, poumirali, a niko nije znao da
li od gladi ili od guenja. U svakom sluaju naseobina im je propala. Izila iz istorije, jednako kao
to je u istoriju ula: tajanstveno.
Pomisao da NASA alje samo jedan par, jednog mukarca i njegovu enu, a ne grupu, uasavala je
Boni; ona je nagonski oseala da je to koketiranje sa neuspehom, zato to rizik nije rasporeen po
sistemu nasuminosti. Trebalo je da poe nekoliko ljudi iz Njujorka, nekoliko iz Kalifornije, pomisli
ona, gledajui na TV ekranu tehniare kako obavljaju poslednju proveru rakete. Kako se to kae?
'Rasporediti opkladu'? Kae se da ne treba sva jaja da budu u jednoj korpi... ne u ovoj jednoj. Ipak,
Nacionalna agencija za svemir i aeronautiku oduvek je radila ovako: od samog poetka slala je po
jednog astronauta, samog, uz obilje publiciteta. Kad je Henri enselor, davne 1967, potpuno izgoreo
na svojoj svemirskoj platformi, ceo svet je to gledao na TV - ojaen svet, nesumnjivo, ali svet kome
je bilo doputeno da gleda. Reakcija javnosti bila je takva da je unazadila svemirsko istraivanje na
Zapadu za pet godina.
"Kao to vidite", ree komentator mree NBC glasom mekanim, ali urnim, "obavljaju se zavrne
pripreme. Pristizanje gospodina i gospoe Denderfild oekuje se svakog trenutka. Podsetimo se,
samo informacije radi, kako su ogromne pripreme izvrene da bi se zajem..."
Bla-bla, ree Boni Keler sebi. Stresla se i ugasila TV. Ne mogu gledati, ree ona sebi.
Ali ta drugo da radi? Samo da sedi i grize nokte sledeih est sati - sledee dve nedelje,
zapravo? Jedino reenje bilo bi ne pamtiti da je ovo dan ispaljivanja Prvog para. Ali sad je za to
nepamenje malo kasno.
Volela je da o njima razmilja na taj nain: prvi par... kao iz neke sentimentalne starinske
naunofantastine prie. Adam i Eva: sve to, jo jednom, iz poetka. Osim to Volt Denderfild, u
stvarnosti, nije Adam; vie ima osobine poslednjeg, a ne prvog oveka, tako je pun zajedljivog i
mranog humora, govori sa toliko oklevanja i cinizma kad je pred novinarima. Boni mu se divila;
Denderfild nije neka nitarija, neki mladi automaton plave kose kratko i ravno, vojniki oiane,

stvor koji mehanikim pokretima obavlja svoj najnoviji ratno-vazduhoplovni zadatak. Volt je stvarno
linost, i nema sumnje da ga je NASA upravo zato izabrala. Njegovi geni - verovatno su nakrcani, do
prelivanja, kulturom; etiri hiljade godina kulture, nasledstvo celog oveanstva ugraeno u njega.
Volt i Lidija e osnovati Tera Novu... bie mnogo sofisticiranih Denderfildia koji e se etkati po
Marsu i tamo usklikivati svoje kritike primedbe o tom mestu, intelektualne, ali i zabavne na onaj
Denderfildov malo uvrnuti nain.
"Sagledajte to kao jedan dugaak auto-put", rekao je Denderfild svojevremeno, u jednom
intervjuu, odgovarajui na reporterovo pitanje o opasnosti tog putovanja. "Milion milja, deset traka...
i niko vam ne vozi u susret, niti ima sporih kamiona. Smatrajte da je, recimo, etiri sata ujutro... tu je
samo vae vozilo, i nijedno drugo. Prema tome, kao to ljudi kau, emu brige?" Onda onaj njegov
bodar osmeh.
Boni se sagnu napred i opet ukljui televizor.
I eto na ekranu okruglog lica sa cvikerima: Volt Denderfild, u skafandru, samo bez lema. Pored
njega stoji Lidija, koja uti dok on odgovara na pitanja.
"Koliko uuujem", ree Volt, oteui i valjajui zvuk po vilicama kao da vae pitanje pre nego
to e na njega odgovoriti, "ima jedna SPD u Boizu, Ajdaho, koja se zabrinula za mene." Die
pogled, kao da je neko u udaljenom delu sobe neto pitao. "ta je SPD? Pa, to je", nastavi Volt,
"nain kako je veliki, sada pokojni Herb Kaen oznaavao Sitne Postarije Dame... Uvek, svuda,
postoji bar jedna takva. Verovatno i na Marsu ima ve jedna, pa emo biti njeni susedi. U Boizu
svakako postoji ova jedna, ili mi je bar tako objanjeno, i pomalo je nervozna zbog Lidije i mene, jer
se plai da bi nam se neto moglo dogoditi. Zato nam je poslala ovu amajliju za dobru sreu." On je
die pred kameru, drei je nespretno, velikim debelim prstima rukavice skafandra. Izvetai su
zaamorili: ovo ih je zabavljalo. "Lepo, zar ne?" upita Denderfild. "Rei u vam kako ovo deluje:
dobro je za reumatizam." Novinari se nasmejae. "Za sluaj da dobijamo reumu dok smo na Marsu.
Ili bee za giht? Mislim da je u pismu pomenula giht." On baci pogled na svoju enu. "Giht je bio, a?"
Pretpostavljam, pomisli Boni, da niko ne izrauje amajlije za zatitu od meteorita ili od zraenja.
Oseti tugu, kao da je zapljusnuta nekim talasom predoseanja. Ili je to samo zato to je danas Bruno
Blutgeld bio kod psihijatra? alobne misli emanirale su iz te injenice, misli o smrti, zraenju,
pogrenim proraunima i bolestima stranim, beskrajnim.
Ne verujem da je Bruno postao paranoidni izofrenik, ree ona sebi. On samo trpi jedno
suituaciono pogoranje, deterioraciju koja se, uz po nekoliko pilula s vremena na vreme, moe
sasvim srediti. Endokrini poremeaj koji se ispoljava psihiki, a oni umeju uda da postignu u takvim
sluajevima; nije to kvar njegovog karaktera, nije on ovek psihotikog sklopa koji bi se sada pod
optereenjem rasklapao.
Opet, ta ja znam, pomisli ona tmurno. Bruno je morao da sedne pred nas i maltene nas ubeuje da
'oni' truju njegovu vodu za pie, pre nego to smo Dord i ja shvatili koliko oveku nije dobro...
izgledao je kao da je samo potiten.
Mogla je zamisliti Bruna u ovom trenu, ba sad: dobio je recept za neku pilulu koja podstie
korteks ili suzbija aktivnost diencefalona; neki moderni zapadnjaki ekvivalent, svakako, kineskog
savremenog travarstva. Neto tako sada deluje u Brunu, menja metabolizam njegovog mozga,
raiava nakupljene samoobmane kao pauinu. I sve e opet biti dobro; ona, Dord i Bruno bie
opet zajedno, sa svojim zapadnomarinskim gamofonskim ploama edicije 'Barok-Drubenik', putae
Baha ili Hendla izveeri... bie kao u starim vremenima. Dva drvena (original 'Blek Forest')
gramofona, a onda ona sedne za klavir. Kua puna muzike iz doba baroka, i mirisa hleba domaeg, tu
peenog, pa jo i boca vina 'buena vista' iz najstarijeg vinskog podruma u Kaliforniji...

Na TV ekranu Volt Denderfild sipao je neke dosetke, na svoj odrasli nain; neto kao
kombinacija francuskog knjievnika Voltera i Vila Rodersa. "Oh, da", govorio je on jednoj
novinarki koja je na glavi imala veliki, smean eir. "Oekujemo da na Marsu naemo mnotvo
udnih oblika ivota." To govorei, odmeravao je pogledom njen eir, kao da kae: "A jedan upravo
sad gledam, rekao bih." Reporteri se, jo jednom, svi nasmejae. "Mislim da se ovo pomaklo", ree
Denderfild pokazujui taj eir svojoj tihoj eni, hladnog pogleda. "Krenulo je ka nama, draga."
On nju zaista voli, uvide Boni, gledajui to dvoje. Pitam se da li je Dord ikad imao prema meni
takva oseanja kao Volt Denderfild prema svojoj eni; iskreno, sumnjam. Da je imao, nikad mi ne bi
dozvolio ona dva terapijska abortusa. Ona se jo vie rastui, sada, i ustade, okrete lea televizoru i
poe se udaljavati.
Trebalo bi da poalju Dorda na Mars, pomisli ona gorko. Ili, jo bole, da poalju sve nas,
Dorda, mene i Denderfildove; pa neka Dord obrne Lidiju Denderfild - ako je toliko sposoban a ja da se povaljukam u krevetu sa Voltom; bila bih podnoljiva, moda ak i dobra partnerka u toj
velikoj pustolovini. Zato da ne?
Kamo sree da se neto desi, pomisli ona. elela bih da sad Bruno zove i javi da ga je doktor
Stokstil izleio; ili da Denderfild najednom odustane od putovanja; ili da Kinezi ponu trei svetski
rat. Ili da Dord stvarno odbije da potpie sa kolom onaj grozni novi ugovor, kao to ve neko
vreme govori da e uiniti. Neto, bilo ta. Moda, pomisli ona, treba da izvuem na svetlost dana
onaj moj stari grnarski toak, pa da pravim grnariju; povratak takozvanoj kreativnosti, ili analnoj
igri, ili kako li se to ve zove. Umem napraviti krag sa nepristojnom slikom. Da ga oslikam, ispeem
u pei 'Violet Klet' i prodam dole u San Anselmu, u firmi 'Kreativna umetnika dela', koju dre one
dame iz finog drutva, one koje su odbile moj nakit od zavarenog metala prole godine. Znam da e
one prihvatiti nepristojni krag, ako bude dobar nepristojni krag.
Nevelika gomila sveta okupila se u prednjem delu prodavnice 'Moderna TV' da gleda, na velikom
stereo-televizoru u boji, Denderfildov let, koji je prikazivan svim Amerikancima svuda, po kuama i
radnim mestima. Stjuart Mak Koni je stajao malo dublje u radnji, iza te grupe ljudi. Ruku prekrtenih
na grudima, on je takoe gledao.
"Duh Dona L. Luisa", govorio je Volt Denderfild svojim osobenim suvim tonom, "umeo bi da
ceni pravo znaenje plaanja po sistemu 'od portala do portala'. Da nije bilo tog oveka, meni bi sad
platili, verovatno, pet dolara za celo ovo putovanje, sa obrazloenjem da moj posao, zapravo, i ne
poinje dok ne stupim na Mars." Imao je neto ozbiljniji izraz lica; primaklo se vreme da on i Lidija
uu u tesnu kabinu broda. "Samo ovo zapamtite... ako nam se neto desi, ako se izgubimo, nemojte
polaziti u potragu za nama. Ostanite kod kue, a Lidija i ja emo, siguran sam, ve iskrsnuti negde."
"Sreno, sreno", mrmljali su novinari; pojavie se zvaninici i tehniari NASA i maltene
ponesoe sa sobom Denderfildove, izvan vidika TV kamera.
"Nee jo dugo potrajati", ree Stjuart Lajthajzeru, koji je stajao uz njega i takoe gledao.
"Kreten je to ide", ree Lajthajzer, grickajui akalicu. "Nema mu povratka; oni to i ne kriju."
"A zato bi eleo da se vrati?" upita Stjuart. "ta je tako dobro ovde?" Zavideo je Voltu
Denderfildu; prieljkivao da on, Stjuart Mak Koni, bude sad tamo gore, pred TV kamerama, u
sreditu panje celog sveta.
Stepenitem se, iz podruma, izvue Hopi Harington, na kolicima, i poveze se napred, pun elje da
vidi. "Jesu ga ispalili?" upita on Stjuarta, glasom nervoznim i brzim, zagledavi se u ekran. "Izgoree
on; bie kao e'set pete; ja to naravno nisam zapamtio, ali..."
"Aj, zaepi, bre", odbrusi Lajthajzer tiho, a fokomelus porumene i zamuknu. Svi su gledali, potom,

svaki sa svojim mislima i reakcijama, dok je na TV ekranu poslednji tim za proveru podizan kranom
sa kupastog vrha rakete. Uskoro e poeti odbrojavanje; raketa je puna goriva, proverena, u nju sada
ulaze dvoje ljudi. Grupa u radnji, oko televizora, poe malo da amori i da se komea.
Kasnije danas, u neki popodnevni sat, njihovo ekanje bie nagraeno, jer e 'Holananin IV'
poleteti; kruie oko Zemlje priblino jedan sat, a narod e stajati pred ovim ekranom i to posmatrati,
videe kako raketa krui, onda e neko dole, u bunkeru, doneti odluku i raketa e promeniti putanju,
napustie orbitu i ovaj svet. Gledali su to i ranije; svaki put manje-vie isto, ali sad novo zato to se
ovo dvoje ljudi nee nikada vratiti. Vredi, za to, provesti jedan dan pred ekranom; grupa u prodavnici
bila je voljna da stoji i eka.
Stjuart Mak Koni pomisli: ruati, a posle se vratiti u radnju i nastaviti gledanje, sa ostalima.
Malo e, ili nimalo posla obaviti danas, verovatno nee prodati nijedan televizor nikome. Ali ovo je
vanije. On ovo ne moe propustiti. Jednog dana bih mogao ja biti tamo gore, ree on sebi; moda u
u emigraciju, kasnije, kad budem zaraivao dovoljno da se mogu oeniti. Povedem enu i klince i mi
zaponemo novi ivot gore, na Marsu, kad budu tamo imali dobru, uhodanu naseobinu, a ne samo
maine.
Zamisli sebe u kupastom vrhu rakete, kako sedi kao Volt Denderfild, pritegnut kaievima, a do
njega ena telesno veoma privlana. Pioniri, ona i on, osnivai nove civilizacije na novoj planeti. Ali
njegov stomak sada zakra, i on uvide koliko je gladan; ruak se ne moe jo dugo odlagati.
Jo je stajao i gledao veliku uspravnu raketu na ekranu televizora, ali njegove misli ve su se
preusmerile ka supi sa valjukama, gustoj goveoj orbi, i piti od jabuka sa sladoledom odozgo, u
'Fredovoj finoj hrani'.

3.
Maltene svakog dana Stjuart Mak Koni je ruao u toj kafani preko puta 'Moderne TV'. Danas,
ulazei u 'Fredovu finu hranu', vide, nimalo oduevljeno, da su kolica Hopija Haringtona parkirana u
toj prostoriji, u zadnjem delu, a u kolicima Hopi, koji rua savreno prirodno i normalno, kao da mu
je stara navika da dolazi ovde. E, do vraga, pomisli Stjuart. On preuzima ovo da bude njegovo; 'foke'
pobeuju. A ja nisam ni primetio da je otiao iz radnje.
Svejedno, Stjuart sede u jednu pregradu i podie sa stola jelovnik. Ne moe me on isterati, ree
sebi, gledajui ta je dananja posebna ponuda i koliko kota. Primakao se kraj meseca, i Stjuart je
bio maltene vorc. iveo je u veitom iekivanju sledee polovine plate; Fergeson je davao dva
puta meseno po pola plate, uvek lino, ekom. Na kraju ove nedelje bie taj trenutak.
Dok je kusao supu, ciavi fokin glas dopre do Stjuarta; Hopi je neto pripovedao, ali kome?
Kelnerici Koni? Stjuart okrete glavu na tu stranu i vide da konobarica i Toni, kuvar-prilac, stoje
blizu Hopijevih kolica i sluaju, bez ikakvih znakova da im je fokomelus odvratan.
Hopi sad vide i prepoznade Stjuarta. "Zdravo!" pozva ga.
Stjuart mu klimnu glavom i usmeri opet panju na supu.
Foka im je priao pojedinostno o nekom svom pronalasku, nekakvoj elektronskoj spravici koju je
napravio ili nameravao da napravi - Stjuart nije uspevao da razabere ta je od ta dva, a nije ni mario,
nimalo. Uopte ga nije bilo briga ta Hopi pravi, koje luckaste ideje emaniraju iz mozga tog
oveuljka. Neto bolesno, nema sumnje, ree Stjuart sebi. Neka osobenjaka naprava, kao
perpetuum mobile... moda kolica sa pogonom perpetuum mobilea, da se on u njima vozi. Nasmeja se
toj pomisli, koja mu je prijala. Mora da kaem ovo Lajthajzeru, odlui on. Hopijev perpetualni pogon
- onda pomisli: fokomobil. I nasmeja se glasno.
Hopi je uo taj smeh i oito pomislio da se Stjuart nasmejao nekim njegovim reima. "Ej,
Stjuarte", doviknu Hopi, "prei ovamo kod mene pa te astim pivom."
Moronina, pomisli Stjuart. Zar ne zna da Fergeson nama nikad ne bi dopustio pivo u radnom
vremenu? To je pravilo; ako popije jedno pivo, od tebe se oekuje da se vie i ne vraa u
prodavnicu, a on e ti ek poslati potom.
"Sluaj", ree on foki, okrenuvi se na seditu. "Kad bude malo due radio za Fergesona, znae
da se ne smeju priati takve gluposti."
Foka porumene i promrmlja: "Zato, ta to...?"
Kuvar-rotiljdija ree: "Fergeson ne dozvoljava svojim zaposlenima da piju; to je protiv njegove
religije, je li tako, Stjuarte?"
"Tako je", ree Stjuart. "I bilo bi ti dobro da to zapamti."
"Pa, nisam znao", ree fokomelus, "a osim toga, ja ne bih ni pio pivo. Meutim, ne vidim kakvo
pravo ima jedan poslodavac da odreuje zaposlenima ta oni ne mogu naruiti u vreme pauze za
ruak. Trebalo bi da oni tada imaju pravo i da piju pivo ako im se pije pivo." Glas mu je rezao otro,
pun mrane uvreenosti. Nije se vie alio.
Stjuart ree: "On ne eli da mu se prodavci vraaju miriui na pivaru; mislim da ima pravo na to.
Uvredila bi se neka stara dama, muterija."
"Uviam da je tako za prodavce, kao to si ti", ree Hopi, ali ja nisam prodavac; ja sam
popravlja, i ja, ako bih bio raspoloen za pivo, pio bih ga."
Kuvar kao da se osetio nelagodno. "E, hm, uj, Hopi..." poeo je.
"Ti si suvie mlad za pivo", ree Stjuart. Sad su svi prisutni u prostoriji sluali i gledali.
Foka je postao tamnocrven. "Imam dovoljno godina", ree tihim, ali napetim glasom.

"Nemoj mu sluiti pivo", ree Koni, konobarica, kuvaru. "On je jo klinac."

Posegnuvi mehanikom rukom u dep, Hopi izvadi novanik. Zatim poloi otvoren novanik na
ank. "Imam dvadeset jednu", ree.
Stjuart se nasmeja. "Kojeta." On tu unutra sigurno ima neku lanu identifikaciju, uvide Stjuart.
Ludak tampao sam, ili falsifikovao, ili tako neto. Mora on da bude tano kao i svi ostali; to mu je
opsesija.
Pregledavi identifikaciju u novaniku, kuvar-prilac ree: "Jest, ovde pie da je punoletan. Ali,
Hopi, seti se kad si proli put bio ovde, pa kad sam ti servirao pivo, seti se..."
"Mora mi servirati", ree Hopi.
Kuvar, gunajui, ode i donese bocu 'Hamovog', i stavi je, neotvorenu, pred Hopija.
"Otvara", ree foka.
Kuvar ode i donese otvara, dobaci ga na ank, a Hopi otvori bocu.
Duboko udahnu i poe je ispijati.
ta se deava ovde? - pitao se Stjuart, zapaajui kako kuvar i Koni - i jedan par gostiju - gledaju
Hopija. Je l' on posle padne u nesvest, ili tako neto? Raspameti se, moda? Odbijalo ga je to, i u isti
mah ispunjavalo dubokom nelagodnou. eleo bih da sam ve zavrio ruak, pomisli on; da ja lepo
iziem odavde. ta god da e biti, ne elim biti svedok. Vraam se u radnju, da opet gledam raketu,
odlui on. Gledau Denderfildov let, to je za Ameriku od ivotnog znaaja; a ne ovaj nenormalac.
Nemam ja vremena za traenje na ovako neto.
Ali ostade na istom mestu, zato to se neto deavalo, neto udno, sa Hopijem Haringtonom;
Stjuart nije uspevao da otrgne panju odatle, iako je pokuavao.
U sredini kolica, fokomelus je utonuo, kao da se sprema da spava. Leao je sada, glave oslonjene
na upravljaku polugu kolica, oiju gotovo sasvim sklopljenih; ipak su se jo malo videle, a to malo
je izgledalo zastakljeno.
"Isssuse", ree kuvar. "Opet je poeo ono." Okrenuo se kao da apeluje na ostale prisutne, kao da
trai od njih da uine neto; ali niko se ne pomae. Svi su sedeli ili stajali gde se ko zatekao.
"Znala sam da e", ree Koni, tonom ogorenog optuivanja.
Fokine usne zadrhtae, i on mutno ree: "Pitajte me. Sad neko da me pita."
"ta, bre, da te pitamo?" upita kuvar ljutito. Naini gest gaenja, okrete se i ode natrag do rotilja.
"Pitajte me", ponovi Hopi, glasom tupim i dalekim, kao da ge je uhvatio neki napad. Gledajui,
Stjuart uvide da to jeste neki napad, neto kao epilepsija. eznuo je da bude izvan ovog lokala, da
bude daleko odavde, ali ipak se nije mogao pomai; kao i ostali prisutni, naprosto je morao nastaviti
da gleda.
Koni ree Stjuartu: "Ne mo' ga odgura nazad u radnju? Samo poni da gura!" Gledala ga je sa
velikom ljutnjom, ali nije ovo bila Stjuartova krivica; Stjuart se sav skupi i gestovima pokaza svoju
bespomonost.
Foka je neto mrmljao i bacakao se po kolicima; njegovi manuelni ekstenzori, napravljeni od
metala i plastike, trzali su se. "Pitajte me o tome", progovorio je. "Hajde, sad, dok ne bude kasno; sad
vam mogu rei, sad vidim."
Kod rotilja kuvar pojaanim glasom ree: "Ja bih, narode, voleo da ga neko od vas neto pita. Da
vi to zavrite; znam da e ga neko pitati, pa ako vi neete, ja hou - imam par pitanja." Bacio je dole
lopaticu za prevrtanje mesa i vratio se foki. "Hopi", ree mu, veoma glasno. "Proli put si rekao da je
sasvim mrano. Je li to tako? Nema svetla uopte?"
Fokine usne su se trzale. "Ima neto malo svetlosti. Mutne svetlosti. ukasta je, kao da
dogoreva."

Pored Stjuarta se pojavi sredoveni juvelir iz iste ulice, sa ove iste strane, nasuprot 'Modernoj
TV'. "Ja sam bio ovde proli put", apnu on Stjuartu. "eli li znati ta on to vidi? Mogu ti rei;
sluaj, Stju, on vidi onostran."
"Onostran ega?" upita Stjuart, ustajui da bolje vidi i uje; svi su dolazili blie foki, da im neto
ne promakne.
"Pa, zna", ree gospodin Krodi. "Onostran groba. ivot posle smrti. Moe se ti smejati, Stju, ali
to je istina; on popije jedno pivo i padne u trans, kao to sad vidi, i tad ima okultnu viziju ili neto
tako. Pitaj Tonija, ili Koni, ili nekog od ovih drugih ljudi; bili su i oni."
Koni se nagnula nad skljokanu, trzavu priliku u sredini kolica. "Hopi, od ega dolazi ta svetlost?
Da li od Boga?" Nasmejala se nervozno. "Zna, kao u Bibliji. Mislim, je l' istina to?"
Hopi ree mutno: "Sivo, mrak. Kao pepeo. Onda velika ravnost. Nita, samo vatre gore, svetlo je
od njih. Gore za venost. Nita ivo."
"A ti, gde si?" upita Koni.
"Ja... plovim", ree Hopi. "Lebdim blizu tla... ne, sad sam veoma visoko. Bez teine sam, nemam
vie telo, pa sam visoko, koliko god mi je volja visoko. Mogu ostati ovde, ako hou; ne moram se
vraati dole. Ovde gore mi se svia, mogu veno oko Zemlje. Eno nje dole, ispod mene, a ja mogu
naprosto ovako oko nje u krug, u krug."
Prilazei kolicima, gospodin Krodi, juvelir, ree: "Hm, Hopi, zar nema tamo jo nekog? Zar je
svako od nas osuen na izdvojenost?"
Hopi zamumla: "Vidim... i druge sada. Plovim opet dole, sleem meu sivilo. Hodam kroz..."
Ide peke, pomisli Stjuart. Po emu? Ima noge, a nema telo. Al' mi je posle-ivot, stvarno.
Nasmeja se u sebi. Koja gluma, sine, ree on sebi. Gomila kojetarija. Ali i on prie kolicima, poe
se gurati da bolje vidi.
"Da li bude roen u drugi ivot, kao to kau uitelji toga na Istoku?" upita jedna goa kafane,
postarija, obuena u kaput od debele tkanine.
"Da", ree Hopi iznenada. "Novi ivot. Imam novo telo; svakojake stvari mogu uraditi."
"Korak nagore", ree Stjuart.
"Da", ree Hopi. "Korak nagore. Sad sam kao svi drugi; zapravo sam bolji nego iko drugi. Mogu
sve to i oni, i jo mnogo vie. Mogu otii kuda god elim, a oni ne mogu. Nepokretni su."
"Zato su nepokretni?" upita kuvar.
"Naprosto se oni ne mogu pokretati", ree Hopi. "Oni se ne mogu podizati u vazduh, niti ii
drumovima ili brodovima; samo ostaju. Sve je to razliito nego ovde. Vidim svakog od njih, kao da
su mrtvi, prikovani za podlogu i mrtvi. Kao leevi."
"Mogu li da govore?" upita Koni.
"Mogu", ree Hopi, "izmeu sebe. Ali - prinueni su..." utao je neko vreme, onda se osmehnuo.
Na njegovom tankom, izvijenom licu videla se radost. "Jedino kroz mene mogu da razgovaraju."
Ba se pitam ta mu to znai, pomisli Stjuart. Zvui kao megalomansko sanjarenje, u kome on
vlada svetom. Kompenzacija, zato to je defektan... Tano ono to bi se oekivalo da e jedan ovekfoka matati.
Stjuartu vie nije bilo tako zanimljivo, sad kad je to shvatio. Odmae se, ka svojoj pregradi, gde
je njegov ruak ekao.
Kuvar-prilac je govorio: "Da li je to dobar svet, tamo? Reci mi, da li je bolji ili gori."
"Gori", ree Hopi. Pa dodade: "Gori za vas. Svako dobije to je zasluio; to je pravda."
"Znai, bolji za vas", ree Koni upitno.
"Da", ree foka.

"uj", ree Stjuart konobarici, sa mesta na kome je opet sedeo. "Zar ne vidi da mu je to samo
psihioloko nadoknaivanje to je defektan. Tako se on odrava, zamiljajui to. Ne vidim kako
moe ozbiljno da se prima na tako neto."
"Ne primam se ja ozbiljno", ree Koni. "Ali je zanimljivo; itala sam o takvima, koji se zovu
'medijumi'. Padaju u transove i opte sa drugim svetom, kao on sad. Zar nisi nikad uo za to? Ja
mislim da su to naune injenice. Zar ne, Toni?" Ona se okrete kuvaru, traei podrku.
"Ne znam ja", ree Toni neraspoloeno, vraajui se rotilju da se opet prihvati lopatice.
Foka kao da je utonuo dublje u trans izazvan pivom; zapravo se inilo da je zaspao, da vie nita
ne vidi, ili bar da vie nije svestan ljudi oko sebe. Nije bilo njegovih daljih pokuaja da im prenese
svoje vizije, ako su to uopte bile. Seansa bee okonana.
E, stvarno, nikad ovek ne zna, ree Stjuart sebi. Pitam se ta bi Fergeson rekao na ovo; pitam se
da li bi hteo da za njega radi neko ko ne samo to je telesni bogalj, nego i epileptiar, ili ve ta je.
Pitam se da li bi trebalo da ovo napomenem Fergesonu kad se vratim u radnju. Ako uje, verovatno
e otpustiti malog, istog trenutka; ne bih mu zamerao na takvom postupku. Znai, moda je bolje da ja
ne kaem nita, zakljui on.
Fokine oi se otvorie. Nejakim glasom, on ree: "Stjuarte."
"ta 'oe?" uzvrati Stjuart.
"Ja..." Zvuao je krhko, maltene kao da se razboleo, kao da je ovaj doivljaj bio previe za
njegovo slabo telo. "uj, pitam se..." Uspravio se, onda polako dovezao kolica do pregrade gde su
bili Stjuartov sto i stolice. Niskim tonom ree: "Pitam se da li bi me mogao odgurati natrag u radnju?
Ne odmah sad, nego kad zavri ruak. Stvarno bih to cenio."
"Zato?" upita Stjuart. "Ti ne moe?"
"Nije mi dobro", ree foka.
Stjuart klimnu glavom. "Vai. Kad zavrim ruak."
"Hvala", ree foka.
Prenebregavajui ga sasvim, Stjuart nastavi da jede. Voleo bih da nije tako primetno da ja njega
poznajem, pomisli on. Ba bi dobro bilo da se on odveze malo dalje, i da eka tamo negde. Ali foka
je sedeo, trljao se po elu levim ekstenzorom, izgledao je odve istroeno da bi se bilo kuda uputio
sa tog mesta, pa ak i prema svom stolu, na drugom kraju kafane.
Kasnije, dok je Stjuart gurao kolica sa fokom nazad, plonikom, prema 'Modernoj TV', foka tiho
ree:
"Velika je to odgovornost, gledati na onu stranu."
"Aha", promrmlja Stjuart, zadravajui udaljenost, inei samo svoju dunost, nita vie; on gura
jedna kolica, i to je sve. To to ja tebe guram, razmiljao je, ne znai da moram sa tobom voditi
razgovore.
"Kad se to prvi put dogodilo", nastavi foka, ali ga Stjuart prekide usred rei.
"Ne zanima me." Dodade: "Ja samo hou da se vratim i vidim da li su ve ispalili raketu.
Verovatno je ve na orbiti."
"Valjda je", rea foka.
Na raskrsnici su ekali zeleno svetlo.
"Kad se prvi put dogodilo", ree foka, "uplailo me." Dok ga je Stjuart gurao preko ulice,
fokomelus nastavi: "Odmah sam znao ta to vidim. Taj dim i vatre... sve zamueno. Kao u nekim
rudnikim jamama ili u livnici, tamo gde odlivaju ljaku. Grozno." Stresao se. "Ali zar je mnogo
dobro ovo gde jesmo? Za mene nije."

"Meni se dopada", ree Stjuart kratko.

"Prirodna stvar", ree foka. "Nisi bioloka nakaza."
Stjuart samo ree: "Hm."
"Zna ta je moja najranija uspomena iz detinjstva?" upita foka tiho. "Kako su me nosili u crkvu, u
ebetu. Poloili me na klupu u crkvi, kao..." Glas mu se prelomi. "Uneli me i izneli u ebetu,
savijenom, tako da me niko nije mogao videti. Bila je to ideja moje majke. Nije mogla podneti da me
otac nosi onako na leima, gde bi me svi videli."
Stjuart opet humnu.
"Ovo je uasan svet", ree foka. "Bilo je kad ste vi crnci morali da trpite velike nevolje; kad bi
iveo danas u junim dravama, trpeo bi i ti. Zaboravili ste sve o tome, jer su vam dopustili da
zaboravite, ali - meni ne doputaju da zaboravim. No, ja ni ne elim da zaboravim; ovo, o meni. U
sledeem svetu bie sve drugaije. Ustanovie to, jer e i ti biti tamo."
"Ne", ree Stjuart. "Ja kad umrem, biu mrtav; ja nemam duu."
"I ti e biti tamo", ponovi fokomelus; inilo se da to kae zlurado; u glasu je imao prizvuk
zlobnog, svirepog uivanja. "Znam to."
"Po emu zna?"
"Po tome", ree foka, "to sam te video jednom."
Uplaen uprkos svojoj vrstoj reenosti da to ne bude, Stjuart ree: "Ma..."
"Jednom", ponovi foka, sada vre. "Bio si to ti; nikakve sumnje nema. Hoe da zna ta si
radio?"
"Ne."
"Jeo si uginulog pacova, sirovog."
Stjuart ne ree nita, samo poe gurati kolica bre, i sve bre, i tako do prodavnice, najbre to je
mogao.
Kad su se vratili u radnju, nali su grupu ljudi jo i sad pred televizorom. Raketa je doista bila
lansirana, ali pre samo nekoliko trenutaka; poto se tek odvojila od zemlje, jo se nije znalo da li su
svi njeni stepeni obavili svoj posao valjano.
Hopi se odvezao niz stepenice, u servisnu radionicu, a Stjuart je ostao gore, pred televizorom. Ali
fokine rei toliko su ga uznemirile da se nije mogao usredsrediti na TV ekran; poe da luta po radnji,
a onda, videi da je Fergeson gore na kancelarijskom spratu, poe tamo.
Za svojim kancelarijskim radnim stolom, Fergeson je sedeo i pregledao hrpu ugovora i radnih
naloga. Stjuart mu prie. "Sluaj. Ovaj bogomprokleti Hopi..."
Fergeson die pogled sa radnih naloga.
"Dobro, nita", ree Stjuart.
"Gledao sam ga kako radi", ree Fergeson. "Silazio sam da ga gledam, a da on ne zna da to inim.
Slaem se da ima neto tu to ne prija ba. Ali struan je; gledao sam ta je predao kao uraeno, i to
je bilo uraeno kako treba, a to je jedino vano." Pogleda Stjuarta, krivei lice u mrtenje.
"Rekoh, nita", ree Stjuart.
"Jesu lansirali?"
"Maloas."
"Ne prodadosmo nita danas, zbog tog cirkusa", ree Fergeson.
"Cirkusa!" Stjuart sede na stolicu nasuprot Fergesona, ali tako da je mogao gledati dole na
prodajni nivo radnje. "To je istorija!"
"To je nain da vi, momci, stojite i ne radite nita." Fergeson nastavi da prelistava radne naloge.
"Sluaj, kazau ti ta je Hopi uradio." Stjuart se nagnu prema njemu. "U kafani 'Fredijeva fina

hrana'."
Fergeson je zastao u poslu i pogledao ga.
"Imao je napad", ree Stjuart. "Poeo da se gubi."
"Ma nemoj." Fergeson je izgledao nezadovoljan.
"Obeznanio se - zbog popijene boce piva. Onda je video onostran groba. Video mene da jedem
crknutog pacova. I to sirovog. Kae on."
Fergeson se nasmeja.
"Nije smeno."
"Nego ta je nego smeno. To on vas malo zeza, vraa vam za sve ono kad ste vi zezali njega, a vi
ste glupi, pa se primate na to."
"Stvarno je video", ree Stjuart tvrdoglavo.
"Da li je video i mene?"
"To nije rekao. On u toj kafani stalno radi tu stvar; daju mu bocu piva, on padne u taj trans, a oni
mu postavljaju pitanja. Naime, pitanja kako je tamo. Ja se sluajno zatekao, do'o da ruam. Nisam ni
video kad je iziao iz prodavnice; nisam znao da e on biti tamo."
Jo nekoliko trenutaka Fergeson je sedeo mrtei se i razmiljajui, a onda prui ruku i pritisnu
dugme interkoma kojim je kancelarija bila povezana sa servisnom radionicom. "Hopi, dokotrljaj se
gore u kancelariju, imam neto da popriam s tobom."
"Nije bila moja namera da ga uvalim u nevolje", ree Stjuart.
"Nego ta je, naravno da je bila", ree Fergeson. "Ali ja, ipak, treba da znam; imam pravo da
znam ta moji zaposlenici rade ukoliko na javnim mestima rade neto to bi moglo da obruka firmu."
ekali su, i posle nekog vremena uli zvuke kolica koja su se mukotrpno vukla uz stepenice.
im se pojavio, Hopi ree: "ta ja radim na pauzi za ruak, to je moja stvar, gospodine
Fergesone. Uveren sam da je tako."
"Pogreno", ree Fergeson. "To je i moja stvar. Da li si video i mene posle groba, kao Stjuarta?
ta sam radio? Hou da znam, a ti odgovori dobro, inae si zavrio ovde, isti dan kad si i primljen na
posao."
Foka ree glasom tihim, ali postojanim: "Nisam video vas, gospodine Fergesone, zato to je vaa
dua poginula i nee biti ponovo roena."
Neko vreme Fergeson je prouavao foku. "A zbog ega?" upita najzad.
"To je vaa sudbina", odvrati fokomelus.
"Nisam uradio nita kriminalno niti nemoralno."
Foka ree: "To je jedan kosmiki proces, gospodine Fregesone. Nemojte okrivljavati mene." I
zauta.
Okreui se Stjuartu, Fergeson ree: "Hriste. Pa, dobro, ko postavi glupo pitanje, dobije glup
odgovor." Opet se okrete foki i ree: "Jesi li video ikog drugog koga ja znam, na primer moju enu?
Ne, nju nikad nisi ni sreo. A Lajthajzer? ta e biti s njim?"
"Nisam ga video", ree foka.
Fergeson ree: "Kako si popravio onaj menja? Kako si stvarno uradio to? Izgledalo je kao da...
kao da si ga zacelio. Kao da nisi zamenio polomljenu oprugu, nego postigao da ona opet bude cela.
Kako si to izveo? Je l' to neka od tih vanulnih moi, ili ve ta su?"
"Popravio sam", ree foka, glasom kamenim.
Stjuartu Fergeson ree: "Nee da kae. Al ja ga vid'o. On se usredsredio na tu oprugu, na neki
poseban nain. Moda si bio u pravu, Mak Koni; moda je bila greka zapoljavati ga. Ipak, rauna
se jedino uinak. Sluaj, Hopi, neu da pravi neka muvanja sa nekim transovima i slino. Ne javno,

ne u ovoj ulici, sad kad radi za mene; to je bilo u redu ranije, ali sada nije. Padaj ti u tvoje transove
u privatnosti tvog stana, je li to jasno?" On opet dohvati hrpu radnih naloga. "To je sve. A sad, vi,
momci, krenite obojica dole i radite neto, nemoj samo da stojite."
Foka odmah okrete kolica i odveze se ka stepenitu. Stjuart, sa rukama u depovima, poe za njim,
sporije.
Kad je Stjuart siao u prizemlje i primakao se televizoru, spiker uzbueno ree da su prva tri
stupnja rakete, po svemu sudei, uspeno odradila svoje.
To je dobra vest, pomisli Stjuart. Jedno svetlo poglavlje u istoriji ljudske rase. Oseti se malo
bolje, odmah, i stade kod tezge, na mestu odakle je dobro video ekran.
Zato bih jeo crknutog pacova? - upita se. Mora biti da je to neki grozan svet, ta sledea
reinkarnacija, ako se tamo tako ivi. ak ga i ne skuvati, nego samo ga zgrabiti i derati. Moda,
pomisli on, ak i krzno, i sve. I krzno i rep, sve. On se strese.
Kako da gledam istoriju u nastajanju? - zapita se ljutito. Kad moram misliti o stvarima kao to su
mrtvi pacovi... ja hou da se posvetim u potpunosti meditaciji o ovom velikom spektaklu koji se
zbiva pred mojim oima, a umesto toga... kakvo smee ubacuje u moj um taj sadista, ta nakaza od
zraenja i droga, koga je Fergeson ba morao da zaposli. Jeeebi ga!
Zamisli onda Hopija kako nije vie u kolicima, nije invalid bez obe ruke i noge, nego na neki
nain plovi po vazduhu. I nekako postaje gospodar svih njih, gospodar - Hopi je to rekao - celog
sveta. A ta pomisao je ak i gora od one o pacovu.
Kladio bih se, ree Stjuart sebi, da je on video mnogo drugih stvari koje nee da kae, nego
namerno krije. Kae nam tek toliko da se uznemirimo, a onda zauti. Ako on moe da pree u trans i
vidi sledeu reinkarnaciju, onda moe da vidi sve, jer ta drugo uopte postoji? Samo, ja ne verujem
u te istonjake prie, ree on sebi. Jer one, dabome, nisu hrianske.
Ipak je verovao u istinitost onoga to je Hopi rekao; verovao, jer je svojim oima gledao. Trans
se, uistinu, dogodio. Taj deo je istinit.
Hopi je video neto. I to stravino neto; izvan svake sumnje stravino.
ta li on jo via? - upita se Stjuart. Kad bih samo mogao da nateram to malo kopile da kae. ta
je jo dostupno opaanju tog uvrnutog, opakog uma, o nama ostalima, o svima nama?
E, kad bih i ja mogao pogledati, pomisli on. Uini mu se da je ovo veoma vano; prestade gledati
TV ekran. Zaboravi Voltera i Lidiju Denderfild i stvaranje istorije pred njegovim oima, i poe
razmiljati iskljuivo o Hopiju i o incidentu u kafani. eleo je, ali nije mogao, da prestane sa takvim
razmiljanjima.
Zalazio je sve dublje u te misli.

4.
Udaljeni zvuk, kao da je neto puklo, navede gospodina Austurijasa da okrene glavu i pogleda ta
to dolazi drumom. Stojei na brdu, na rubu hrastovog umarka, on rukom zakloni oi od sunca i vide
dole, na drumu, mali fokomobil Hopija Haringtona; u sredini tih kolica bio je fokomelus, koji je
vozio, nastojao da zaobie rupage i dombe. Ali nije moglo onako da pukne nita u fokomobilu, koji
ide pomou akumulatora.
Kamion, uvide gospodin Austurijas. Jedan od konvertovanih starih parnih kamiona, u kojima se
loi drvo; sada ga i vide. Kamion, vlasnitvo Orajona Strauda, iao je veoma velikom brzinom i
sustizao Hopijev fokomobil. A fokomelus kao da nije uo veliko vozilo iza sebe.
Ovaj drum bio je takoe vlasnitvo Orajona Strauda, koji ga je kupio od pokrajine, prole godine;
bila je dunost Straudove firme da odrava drum u dobrom stanju, a pravo Straudovo - da dozvoljava
ili zabranjuje da tim drumom idu, osim njegovih sopstvenih kamiona, bilo kakva druga vozila. Nije
mu, meutim, bilo dato da naplauje drumarinu. Pa ipak, iako je sporazum sigurno postojao, kamion
na drva oigledno se stutio sa namerom da baci fokomobil sa svoga puta; jurio je pravo na njega, ne
usporavajui.
Boe, pomisli gospodin Austurijas. Nehotice die ruku kao da hoe da otkloni kamion od kolica.
A kamion ih je ve maltene sustigao; Hopi nije obraao nikakvu panju na to.
"Hopi!" povika Austurijas iz sveg glasa, a odjeci se vratie kroz popodnevnu tiinu okolnih uma,
odjeci njegovog glasa i upljeg praskanja iz parne maine.
Fokomelus die pogled, ne vide Austurijasa, nastavi vonju, kamion ga je ve... Austurijas
zamuri. A kad opet otvori oi, vide fokomobil zaustavljen na bankini; kamion je protutnjao, a Hopi
ostao bezbedan, jer se sklonio u poslednjem trenu.
Ispraajui kamion irokim cerenjem, Hopi mu mahnu jednim 'ekstenzorom'. Nije mu nimalo
zasmetalo to to se desilo, nije ga uplailo ni najmanje, iako je svakako znao da je namera kamiona
bila da ga samelje i spljoti. Hopi se okrete, pa mahnu i gospodinu Austurijasu, koga nije mogao
videti, ali za koga je znao da je tu negde.
Ruke su mu drhtale, ruke srednjokolskog nastavnika; on se sagnu, dohvati praznu korpu i zakorai
uzbrdo, ka prvom starom hrastu ispod koga su se irile vlane senke. Gospodin Austurijas bee
krenuo da bere peurke. Okrenuvi lea drumu, on ode uzbrdo, u polumrak, znajui da je Hopi
bezbedan, i da, prema tome, moe zaboraviti i njega i ovo to je maloas video; njegova panja se
brzo vrati na sliku velike narandaste cantharellus cibarius, peurke poznate kao 'kantarela'.
Da, eno te boje: ona sija, krug nasred zemlje crnice, mesnati, lepi eir vrlo nisko postavljen,
maltene ukopan u trulo lie. Gospodin Austurijas ve joj je mogao osetiti ukus; krupna je, svea ova
kantarela, koju su nedavne kie izmamile. Sagnuvi se, on odlomi njeno stablo, to je nie mogao, da
bi u korpu otila najvea koliina. Jo jedna ovakva, i eto njemu veere. On unu, umiri se, poe
gledati na sve strane.
Tamo je jo jedna, moda neto manje sjajna, moda starija... on ustade i poe tiho ka njoj, kao da
bi mogla pobei ili kao da bi on nju mogao, nekako, izgubiti. Nita mu nije imalo tako dobar ukus kao
kantarela; ak ni one fine upkaste manese. Znao je poloaje mnogih 'naseobina' kantarela, na
pojedinim mestima u oblasti Zapadni Marin, na stranama ovih brda, pod hrastovom umom.
Sakupljao je ukupno osam vrsta umskih i livadskih peurki; i maltene isto toliko godina uio gde ih
moe oekivati. Vredelo je truda, itekako. Veina ljudi se plai peuraka, naroito posle Krize;
nadasve se plae novih, mutiranih vrsta, o kojima nita nema u knjigama.
Recimo, pomisli gospodin Austurijas, ova koju sada berem... zar joj nije boja malo drugaija? On

je preokrete i osmotri njene 'vene'. Moda je pseudo-kantarela, nikada ranije viena u ovom
podruju, otrovna, ak i smrtonosna moda; mutant meu peurkama. On je onjui, oseti miris bui.
Da li bi trebalo da se plaim da pojedem ovoga drugara? - upita se on. Ako onaj fokomelus moe
smireno da se suoi sa opasnostima koje njemu prete, trebalo bi i ja tako sa mojima.
On stavi kantarelu u korpu i poe dalje.
Odozdo, sa druma, zau neki udan zvuk, parajui, grub; zastade i oslunu. Opet taj zvuk, i
gospodin Austurijas poe brzo, dugakim koracima, natrag, istom putanjom kojom je i doao; uskoro
izie ispod hrastova i nae se jo jednom iznad druma.
Fokomobil bee i sad parkiran na proirenju pored druma; nije vozio dalje. U njemu je sedeo,
presamien, majstor svakojakih popravki, momak bez ruku i nogu. ta to radi? Trzaj baci Hopija
nagore, podie mu glavu, i gospodin Austurijas vide, na svoje zaprepaenje, da fokomelus plae.
Strah, uvide on. Fokomelus se uplaio od kamiona, ali to nije tad pokazao; ogromnim naporom
prikrivao je to, sve dok kamion nije nestao sa vidika - a po Hopijevom uverenju, i svi ostali
posmatrai - tako da je sad, u samoi, mogao slobodno izraziti svoja oseanja.
Ako si se toliko uplaio, pomisli gospodin Austurijas, zato si onako dugo ekao da mu se skloni
s puta?
Ispod njega se fokomelusovo mravo telo treslo, njihalo napred-nazad; koate, orlovske crte lica
nadule su se od jada. Pitam se ta bi doktor Stokstil, na mesni majstor medicine, rekao na ovo,
pomisli Austurijas. On je bio psihijatar, zar ne, pre Krize. Stokstil je veito pun nekih teorija o
Hopiju, o pobudama koji pokreu Hopija da gura dalje.
Dodirujui dve peurke u koari, gospodin Austurijas pomisli: mi smo, uvek, veoma blizu smrti.
Ali zar je u prolosti bilo mnogo bolje? Insekticidi od kojih se dobija rak, smog koji truje itave
gradove, pogibije na drumovima i prilikom avionskih nesrea... Nije bilo osobito bezbedno, tada;
nije bio lak ivot. ovek je, s vremena na vreme, morao da odskoi u stranu, a mora i sad.
Moramo postizati koliko najbolje moemo, i jo uivati, ako moemo, ree on sebi. Opet pomisli
na tiganj pun ukusnih kantarela, sa zainima koji e dati bolji ukus, a to su: pravi maslac, beli luk,
umbir i gusta orba od govedine koju on sam pravi... Ala e biti veera! Koga bi mogao pozvati, da
veeraju zajedno? Nekoga ko mu se veoma dopada, ili nekoga vanog. Kad bi samo naao jo jednu
peurku - mogao bih Dorda Kelera pozvati, pomisli on. Dorda, nadzornika kole, mog
poslodavca. Ili ak nekoga od lanova kolskog odbora; moda ak i velikog, okruglog, debelog
Orajona Strauda lino.
Ali bi mogao pozvati i enu Dordovu, Boni Keler, najlepu enu u oblasti Zapadni Marin;
moda najlepu u celom kraju. Eto osobe, pomisli on, koja je uspela da preivi u ovom dananjem
drutvu koje... koje... Zapravo su Keleri, oboje, postigli znatne uspehe posle dana Krize. Sad ive
bolje nego pre.
Bacivi pogled gore, ka Suncu, gospodin Austurijas izrauna vreme. Moda se ve primaklo etiri
sata po podne; vreme je da on pohita u grad da slua satelit koji e preleteti iznad njih. To ne smem
propustiti, ree on sebi, poevi da peai. Ni za milion srebrnih dolara; tako se nekada govorilo. O
ljudskoj porobljenosti - ve etrdeset poglavlja je proitano, i stvar sad postaje zaista zanimljiva.
Svi e sluati ovo itanje; u to nema sumnje. ovek u satelitu izabrao je izvanredan trenutak da ita
ovaj nastavak. Zna li on? - upita se gospodin Austurijas. Ja mu ni na koji nain ne mogu saoptiti; ja
mogu samo da ga sluam, a ne i da mu odgovorim, jer ja sam dole, u oblasti Zapadni Marin. Ba
teta. Njemu bi moglo mnogo znaiti, da to zna.
Volt Denderfild mora biti da je strano usamljen, tamo gore, sam u satelitu, ree gospodin
Austurijas sebi. Krui oko Zemlje, iz dana u dan. Prokleto strana tragedija je bilo ono kad mu je

umrla ena; razlika je primetna - Volt posle toga vie nije isti. Kad bismo ga samo mogli dovui
dole... ali, kad bismo to uradili, onda ne bi imao ko da nam se obraa odozgo. Ne, zakljui gospodin
Austurijas, ne bi bilo dobro da ga mi dohvatimo. Jer, u tom sluaju on se sigurno vie nikad ne bi
vratio gore; mora biti da je ve napola poludeo od elje da se izvue iz te naprave, posle toliko
godina.
Steui korpu sa dve gljive, on urno produi ka stanici Port Rejes, gde se nalazio njihov jedini
radio-aparat, jedini nain da uspostave kontakt sa Voltom Denderfildom, ovekom u satelitu, a preko
njega i sa spoljanjim svetom.
"Kompulsivni pacijent", ree doktor Stokstil, "ivi u svetu u kome se sve raspada. To je jedan
veliki uvid. Zamisli samo."
"Ako je tako, onda smo mi svi kompulsivni", primeti Boni Keler, "jer oko nas se tano to deava...
zar ne?" Osmehnula mu se, a on se nije mogao uzdrati da ne uzvrati na isti nain.
"Moe se ti smejati", ree on, "ali postoji potreba za psihijatrijom, moda i vea nego pre."
"Ma, nema ni najmanje potrebe za psihijatrijom", ree Boni, ravno se protivei doktoru. "Nisam
ba sigurna da je bilo i tada, mada sam onda verovala da ima. Svakako. Bila sam odana psihijatriji,
kao to ti je dobro poznato."
U prednjem delu velike sobe, petljajui neto oko radija, Dun Raub ree: "Tiina molim. Sad
emo ga uti."
Naa 'figura autoriteta' je progovorila, pomisli doktor Stokstil, a mi smo posluali. Ko bi pomislio
da je ona, pre Krize, bila samo daktilografkinja u ovdanjoj ekspozituri 'Banke Amerike'.
Mrtei se, Boni zausti da neto odgovori gospoi Raub, a onda se naglo sagnu blie doktoru
Stokstilu i ree: "Idemo napolje; dolazi Dord, sa Edijem. Hajde." Dohvatila ga je za ruku i
pogurala pored redova stolica u kojima su ljudi sedeli, prema vratima. Doktor Stokstil vide da je
izguran napolje, na prednji trem.
"Ta Dun Raub", ree Boni. "Tako bogomprokleto voli da zapoveda." Ona baci pogled uz i niz
drum koji je vodio pored dvorane Foresterovih. "Ne vidim mog mua i kerku; ne vidim ak ni naeg
dobrog uitelja. Austurijas je u umi, dabome, bere otrovne peurketine da nas sve pomori, a ta
Hopi sad radi, to samo Bog zna. Neko udno muvanje." Razmiljala je, stojei tako u mutnoj svetlosti
kasnog popodneva, izgledajui izuzetno privlano doktoru Stokstilu; u vunenom demperu i dugakoj,
tekoj, rukom raenoj suknji, kose vezane iza potiljka u estoki crveni vor. Zaista fina ena, ree on
sebi. teta to je ve zareena. A onda pomisli, sa tragom nehotine zlobe: zareena nekoliko puta.
"Evo ide moj dragi mu", ree Boni. "Uspeo se otrgnuti od posla u koli. Eno je i Edi."
Drumom se pribliavala visoka, vitka prilika direktora gimnazije; pored njega je, drei ga za
ruku, ilo mini-izdanje Boni, detence crvene kose i oiju blistavih, pametnih, udnovato tamnih.
Prioe, a Dord se nasmei u znak pozdrava.
"Je l' poelo?" doviknu on.
"Nije jo", odvrati Boni.
Devojica, zvana Edi, ree: "To je dobro, jer Bil mrzi da propusti. Uznemiri se veoma."
"Ko je 'Bil'?" upita je doktor Stokstil.
"Moj brat", ree mala Edi smireno, sa krajnjim dostojanstvom sedmogodinje curice.
Nisam znao da Kelerovi imaju dvoje dece, pomisli Stokstil zbunjeno. To drugo nije ni sad video;
samo devojicu. "Gde je Bil?" upita je.
"Sa mnom", ree Edi, "Kao i uvek. Zar ne zna Bila?"
Boni Keler ree: "Zamiljeni drug u igri."

"E, ba nije zamiljen", ree njena erka.

"Vai", uzvrati Boni nervozno. "Stvaran je. Upoznaj Bila", ree ona doktoru Stokstilu. "On je brat
moje kerke."
Edi malo pouta, lica stisnutog od usredsreenosti, pa ree: "Bilu je drago to se moe najzad
susresti sa tobom, doktore Stokstil. Kae: 'Zdravo.'"
Stokstil se nasmeja. "Reci mu da je i meni drago da ga upoznam."
"Dolazi Austurijas, eno ga", ree Dord Keler, pokazujui prstom.
"Sa veerom njegovom", ree Boni mrzovoljnim glasom. "Zato ne naui i nas da ih pronalazimo?
Zar nam nije on uitelj? emu slue uitelji? Moram rei, Dorde, da se ponekad pitam kakav je
ovek koji..."
"Kad bi nas nauio", ree Stokstil, "pojeli bismo sve peurke." Znao je da je njeno pitanje, ipak,
samo retoriko; svi oni su potovali, iako im se nije svialo, Austurijasovo zadravanje izvesnih
znanja u tajnosti; njegovo je pravo bilo da zadri svoju mikoloku mudrost samo za sebe. Svako od
njih imao je neki svoj fond, odgovarajui, i vukao iz njega. Da nema toga, pomisli Stokstil, ne bi ni
bili ivi; pridruili bi se velikoj veini Amerikanaca, mrtvima koji tihuju ispod njihovih nogu, onim
milionima koji bi se mogli smatrati ili srenim, ili nesrenim, zavisno od take gledanja. Stokstilu se
ponekad inilo da je pesimizam opravdan, i u takvim danima je smatrao da su mrtvi imali sree. Ali
kod njega je pesimizam bio prolazno raspoloenje; sada ga svakako nije oseao, dok je stajao u
senkama sa Boni Keler, na samo tridesetak centimetara od nje, toliko blizu da bi lako mogao pruiti
ruke i dodirnuti je... ali to ne bi bilo prihvatljivo. Ona bi ga zveknula po nosu, uvide on. Jedan dobar,
tvrd udarac - a onda bi doznao i Dord, kao da nije dovoljno dobiti batine samo od Boni.
Nasmeja se jednim tihim 'hm-hm-hm'. Boni ga odmeri podozrivim pogledom.
"Pardon", ree on. "Ja se zaneo u misli."
Gospodin Austurijas im prie zahuktalim koracima; lice mu je bilo crveno od naprezanja. "Idemo
unutra", ree on zadihano. "Da nam ne promakne Denderfildovo itanje."
"Pa, zna ta e biti na kraju", ree Stokstil. "Zna da se Mildred vraa, opet ulazi u njegov ivot,
u koji unosi jad i bedu; poznata je ta knjiga i tebi jednako dobro kao... kao svima nama." Bila mu je
smena zabrinutost ovog nastavnika.
"Ja veeras neu sluati", ree Boni. "Ne moe mene da uutkuje jedna Dun Raub."
Stokstil je pogleda, pa ree: "Pa, mogla bi ti da bude voa nae zajednice, sledeeg meseca."
"Mislim da je Dun Raub potrebno malo psihoanalize", ree mu Boni. "Tako je agresivna, tako se
muki ponaa; nije to prirodno. Zato je ne odvue u stranu i ne da joj par sati?"
Stokstil ree: "alje mi jo jednog pacijenta, Boni? Onog prethodnog pamtim i sad." Nije bilo
teko setiti se, jer to je bilo onog dana kad je na Zaliv San Franciska baena atomska bomba. Pre
toliko godina, pomisli on. U naoj prethodnoj inkarnaciji, kako bi to Hopi rekao.
"Ti bi njemu bio pomogao", ree Boni, "da si ga imao kad leiti, ali vremena naprosto nije bilo."
"Hvala ti to ostaje vrsto na mojoj strani", ree on sa osmehom.
Gospodin Austurijas ree: "Uzgred, doktore, video sam udno ponaanje naeg malog fokomelusa,
danas. Hteo sam te pitati kakvo je tvoje miljenje o njemu, kad se ukae prilika. Zbunjuje me on,
moram priznati... i izaziva moju radoznalost. Sposobnost da opstane uprkos svemu - Hopi je svakako
ima. to je ohrabrujue, razume, za sve nas. Ako moe on..." Uitelj zastade u govoru. "Nego,
moramo ui."
Stokstil se obrati Boni: "Neko mi ree da je Denderfild pomenuo tvog starog drugara pre neki
dan."
"Pomenuo Bruna?" Boni najednom obrati mnogo vie panje. "Pitanje da li je Bruno jo iv? Je li

o tome re? Sigurna sam bila da je iv."

"Ne, Denderfild nije to rekao. Nego neku zajedljivu napomenu o onoj prvoj katastrofi. Pamti.
Hiljadu devetsto sedamdes' druge."
"Da", ree ona stisnuto. "Pamtim."
"Denderfild je rekao, ne seam se od koga sam to uo..." Uistinu se seao sasvim dobro od koga
je uo za Denderfildovu bon mot; od Dun Raub, ali nije hteo sad da antagonizuje Boni jo vie.
"Rekao je ovo. Mi sad svi ivimo u Brunovoj katastrofi. Mi smo duh sedamdeset druge. Naravno, ta
misao nije naroito originalna; uli smo je i ranije. Meni je sigurno promakao nain na koji ju je
Denderfild izgovorio... Stvar je upravo u njegovom stilu, u nainu kako izgovara rei. Niko ne ume
stvarima da da taj njegov osoben 'zaokret'."
Na vratima dvorane Foresterovih, gospodin Austurijas je zastao, okrenuo se i stao da ih slua. Sad
se vrati ka njima. "Boni", ree on, "da li si poznavala Bruna Blutgelda pre Krize?"
"Jesam", ree ona. "Radila sam u Livermoru neko vreme."
"On je sada mrtav, naravno", ree gospodin Austurijas.
"Ja sve mislim da je ipak iv, negde", ree Boni udaljeno. "On je bio, ili jeste, veliki ovek, a
katastrofa iz 1972. nije njegova krivica, kao to misle ljudi koji o tome ne znaju nita."
Bez ijedne dalje rei, gospodin Austurijas joj okrete lea, pope se stepenicama do dvorane i
nestade unutra.
"Jedna stvar se o tebi moe kazati", ree joj Stokstil. "Ne prikriva svoja uverenja."
"Neko mora saoptiti narodu u kom pravcu da navaljuje", ree Boni. "On je u novinama itao sve
o Brunu. U novinama. To je jedna stvar koja je sada bolja; nema vie novina, ako ne rauna ono
glupo malo to se zove 'Novosti i pogledi', to ja ne raunam. O Denderfildu u rei toliko da nije
laov."
Ona i Stokstil pooe rame uz rame, a Dord i Edi za njima, u dvoranu Foresterovih, gotovo
sasvim punu, da sluaju Denderfildovu radio-emisiju koju im je on upuivao odozgo, sa satelita.
Dok je sedeo i sluao kranje i utanje i dobro znani glas na radiju, gospodin Austurijas je
razmiljao o Brunu Blutgeldu i mogunosti da je taj fiziar iv. Moda je Boni u pravu. Poznavala je,
u ono doba, tog oveka i, koliko je on uo prislukujui nehotice njen razgovor sa Stokstilom (rizian
postupak, u ovim danima, nehotice prislukivati neto; ali on se nije mogao uzdrati), bila je ta koja
je poslala Blutgelda kod psihijatra, na tretman... to je potvrivalo tanost jednog od Austurijasovih
vrlo dubokih ubeenja: da je doktor Bruno Blutgeld bio mentalno poremeen tokom poslednjih
nekoliko godina pre Krize - opipljivo i opasno lud, tavie; ne samo u svom privatnom ivotu nego i
kao javna linost.
Zapravo, niko ne bi osporio to uverenje. Javnost je, na neki svoj nain, bila svesna da je neto iz
temelja loe kod tog oveka; u njegovim javnim izjavama oseala se opsesivnost, morbidnost, izrazi
njegovog lica bili su natopljeni nekim muenjem, stil izraavanja uvrnut. Blutgeld je priao o
neprijatelju, kako neprijatelj primenjuje taktiku infiltriranja, sistematski zagauje institucije samog
amerikog drutva - kolu, razne organizacije, pa ak i porodini ivot. Blutgeld je video neprijatelja
svuda, u knjigama i filmovima, u narodu, u politikim organizacijama koje su zastupale gledita
suprotna njegovim. Naravno, nastupao je, izlagao svoja miljenja, ueno; nije to bila nekakva
neznalica koja zasipa ljude harangama u zaostalom junjakom gradiu. Ne, Blutgeld je to radio sa
visine, na nain visoko obrazovanog oveka, nauniki, sa temeljito razraenim pristupom. A ipak, u
krajnjoj liniji, to njegovo nije bilo manje ludo, nije bilo racionalnije niti treznije, od pijanih truanja
onog poznatog alkoholiara i suknjaroa, Doa Mak Kartija, ili mnogih drugih, slinih.

Zapravo je u svojim studentskim danima gospodin Austurijas jednom sreo Doa Mak Kartija i
stekao utisak da je to armantna linost. Ali nieg armantnog nije bilo kod Bruna Blutgelda, a
gospodin Austurijas je i sa Brunom imao susret - i ne samo susret. Bili su kolege, obojica su u isto
vreme drala nastavu na Kalifornijskom univerzitetu, mada je Blutgeld, naravno, bio redovni
profesor, ef katedre, a Austurijas samo instruktor. Ali susretali su se i raspravljali, imali sukobe
gledita i nasamo - u hodnicima posle asova - i javno. Na kraju je Blutgeld sredio da Austurijasa
otpuste.
Ovo nije bilo teko postii, zato to je gospodin Austurijas bio sponzor svakojakih radikalnih
studentskih grupica koje su se zalagale za mir sa Sovjetskim Savezom i Kinom, i za sline stvari, a uz
to je i drao govore protiv atomskih proba, dok se dr Blutgeld zalagao za isprobavanje atomskog
oruja i posle katastrofe iz 1972. godine. tavie, Austurijas je javno napadao taj test iz 1972. i
nazivao ga primerom psihotinog razmiljanja na najviem nivou drutva... rei koje su bile uperene
na Blutgelda, i koje je Blutgeld, izvan svake sumnje, tako shvatio.
Ko uka zmiju, pomisli gospodin Austurijas, rizikuje da bude ugrizen... Nije se iznenadio kad su
ga isterali sa univerziteta, nego je to shvatio kao dodatnu potvrdu ispravnosti svojih gledita. Sa
druge strane, verovatno se i dr Blutgeld, ako je uopte vie razmiljao o tom sluaju, samo jo vre
ukopao u svoje rovove. Ali Blutgeld najverovatnije vie nije ni razmiljao o tom incidentu;
Austurijas, malo poznati mladi instruktor, je otiao, Univerzitet zbog tog odlaska nije nita izgubio
nego je nastavio dejstvovati jednako kao i dotad, to je nesumnjivo uinio i Blutgeld.
Moram razgovarati sa Boni Keler o tom oveku, ree on sebi. Moram saznati sve to ona zna, a
nju nije teko navesti da pria, tako da problema nee biti. Pitam se i ta bi Stokstil imao da doda o
tome, zapita se on. Ako je imao bar jedan razgovor sa Blutgeldom, onda sigurno moe potvrditi moju
dijagnozu, koja glasi da je to paranoidni izofrenik.
Iz zvunika radio-aparata glas Volta Denderfilda zujao je dalje, itajui im sledee poglavlje iz
dela O ljudskoj porobljenosti, i gospodin Austurijas poe obraati panju, privuan, kao i uvek,
snanom naracijom. Kakvi su problemi nama izgledali bitni, pomisli on, u starim vremenima...
nesposobnost da se ovek izvue iz nekog nesrenog odnosa sa drugim osobama. Sada nam je
dragocen svaki meuljudski odnos. Nauili smo mnogo.
Sedei nedaleko od uitelja, Boni Keler pomisli: jo jedan koji trai Bruna. Jo jedan koji
svaljuje krivicu na njega, pokuava da ga pretvori u rtvenog jarca za sve to se dogodilo. Kao da je
mogao jedan ovek izazvati svetski rat i pogibiju miliona, ak i da je hteo.
Nee ga pronai preko mene, ree ona sebi. Mogla bih ja tebi znatno da pomognem, ali neu,
gospodine Austurijase. Zato se ti vrati svojoj hrpici knjiga bez korica i svom branju gljiva. Zaboravi
Bruna Blutgelda, zapravo gospodina Trija, kako on sebe sada naziva. To ime je smatrao svojim jo
od onog dana, pre sedam godina, kad su bombe stale da padaju na stvari, i kad je poeo hodati kroz
ruevine na ulicama Berklija, nemoan da shvati - kao to ni mi, ostali, nismo mogli shvatiti - ta se
deava.

5.
Sa kaputom preko ruke, Bruno Blutgeld hodao je ulicom Oksford, kroz studentsko naselje
Kalifornijskog univerziteta, poguren, ne gledajui oko sebe; dobro je poznavao tu putanju, a nije ga
zanimalo da gleda studente, mlade ljude. Nisu ga zanimala ni prolazea kola; ni zgrade, meu kojima
je bilo tako mnogo novih. Nije video grad Berkli, jer ga nije zanimao. Razmiljao je, i sad mu se
inilo da veoma jasno uvia ta ga to ini bolesnim. A da jeste bolestan, u to nije sumnjao; oseao se
dubinski bolestan - samo je trebalo ustanoviti gde je izvor zagaenosti.
Ona do njega dopire, razmiljao je, spolja; ta bolest, ta strana infekcija koja ga je najzad oterala
kod dr Stokstila. Ima li psihijatar, na osnovu dananje, prve, posete, ve neku valjanu teoriju? Bruno
Blutgeld to nije smatrao verovatnim.
Onda, peaei, zapazi da se sve poprene ulice naginju na jednu stranu, kao da grad polako tone
tamo, kao da e se prevrnuti i potopiti. Ovo je Blutgeldu bilo zabavno, jer je prepoznao to
izoblienje: bio je to njegov astigmatizam, koji je postajao akutniji kad je Blutgeld bio pod stresom.
Da, sad se oseao kao da hoda po nagnutom ploniku, uzdignutom s jedne strane tako da je sve imalo
tenju da sklizne na drugu; poe i on sam kliziti tako. Vie mu nije bilo lako da stavlja na tle stopala
jedno pa drugo, uvek ispred. Vuklo ga je neto na levu stranu, ne samo njega nego i mnoge predmete.
ulni podaci, tako ivotni, pomisli on. Nije samo ta opaa, vano je i kako opaa. Tiho se
nasmeja, idui dalje. Lako je oveku da izgubi ravnoteu kad pati od akutnog astigmatizma, ree on
sebi. Kako je sveprisutno oseanje ravnotee u naoj svesti o Vaseljeni oko nas... A sluh je
proistekao iz ula za ravnoteu; sluh je jedno nepriznato osnovno ulo, koje lei u temelju svih
drugih. Moda sam navukao neki blagi labirintitis, ree on sebi, virusnu infekciju srednjeg uha. Treba
da odem da se to pogleda.
I, dabome, sada mu je to izoblienje - u njegovom oseaju za ravnoteu - poelo delovati i na sluh,
kao to je predvideo. Oaravajue: kako se oko i uho udruuju, daju getaltnu celinu: prvo je video
iskrivljenja, pa osetio neravnoteu, a sad i uo kako se stvari naginju.
A uo je, hodajui dalje, jedan tupi, duboki odjek koji se dizao iz zvuka njegovih sopstvenih
koraka, iz udara njegovih cipela o plonik; ne onu otru, ustru buku koju bi mogle dati visoke
potpetice neke ene, nego senoviti zvuk neki, potuljen maltene kao da se nadie iz neke jame ili
peine.
Nije to bio neki prijatan zvuk; poe mu stvarati bol u glavi, vibracije koje su bukvalno bolele. On
uspori, izmeni nain hodanja, poe osmatrati kako mu cipele udaraju po tlu kao da hoe da predvidi
zvuk.
Znam ja od ega mi je ovo, ree sebi. Ve je imao takva iskustva u prolosti, ove odjeke raznih,
inae normalnih zvukova, u 'lavirintima' njegovih slunih kanala. Kao i izoblienje vidnog polja, i
ovo ima jednostavnu fizioloku osnovu, ali ga je, ipak, zbunjivalo i plailo godinama. Proisticalo je,
naprosto, iz napetog dranja tela, naroito kostura, a naroito u korenu vrata. On, kad okree glavu
levo i desno, moe bukvalno proveriti ovu pretpostavku: tada uje kako mu vratni prljenovi malo
pucketaju, a to su kratki, otri zvuci koji odmah izazovu do krajnosti neugodne, ogromne odjeke u
slunim kanalima.
Mora biti da sam danas grozno zabrinut, ree Bruno Blutgeld sebi. Jer poinjala je jedna jo
ozbiljnija promena opaaja njegovih ula, i to takva koju dosad nije nikada imao. Neka zadimljenost,
mutnoa, poela se sputati na njegovu okolinu tako da su graevina i automobili poinjali da lie na
inertne, tmurne hrpe materijala, bez boje i pokreta.
A gde su ljudi? - pomisli on. inilo mu se da se zaputio sasvim sam na ovo nahereno, teko

putovanje ulicom Oksford, ka mestu gde je parkirao kadilak. Zar su svi (udna misao) uli u zgrade?
Kao da se sklanjaju od kie, pomisli on... od ove kie finih, aavih estica koje, gle, ispunjavaju
vazduh, ometaju mu disanje, gledanje i napredovanje.
On stade. I, stojei tako na raskrsnici, gledajui niz poprenu ulicu prvo levo, gde je ona tonula u
neku vrstu tame, a zatim desno, gde se dizala i prekidala, kao da je savijena i otkinuta, on vide, na
svoju zapanjenost - jer ovo nije mogao odmah objasniti nekim konkretnim fiziolokim poremeajem u
sebi - da se otvaraju raspukline. Graevine levo od njega su pucale. Zupaste pukotine nastajale su u
njima, kao da se najtvra od svih tvari, beton, na kome grad lei, beton od koga su kue i ulice raspada, zajedno sa temeljima svega.
Hriste dobri, pomisli on. ta je ovo? Zapilji se u aavu maglu; neba vie nije bilo, sasvim ga je
zaklonila ova kia tame.
Onda vide kako se po tmini teturaju, izvlae izmeu raspuklih gromada betona, iz ruevina, neki
mali, smeurani oblici: ljudi, peaci koji su prvo bili tu, pa nestali - vraali su se sada, ali svi kao da
su postali patuljci, i blenuli su u njega, ne videi nita, ne govorei nita, samo srljajui malo tamo,
malo ovamo, bez svrhe.
ta je ovo? - upita se on opet, ali ovog puta glasno; zau tupe odjeke svog glasa. Sve je
porazbijano; ceo grad je razlupan. ta ga je tresnulo? ta se gradu dogodilo? Poe hodati na jednu
stranu, silazei sa plonika, poe nalaziti sebi neku stazicu kroz prosute, iskomadane ostatke Berklija.
Nije re ovde o meni, uvide on; desila se neka ogromna, stravina katastrofa. Sad mu je tutnjalo u
uima, a gare se poela komeati, pokrenuta tom bukom. Svirala je i sirena nekih kola, zaglavljena,
ali vrlo udaljena, tako da se slabo ula.
Stojei u prednjem delu 'Moderne TV' i gledajui televizijski prenos leta Voltera i gospoe
Denderfild, Stjuart Mak Koni vide, na svoje iznenaenje, elektronski sneg na ekranu.
"Izgubili sliku", ree Lajthajzer zgaeno. Grupa graana se poela malo komeati, nezadovoljno.
Lajthajzer je glodao akalicu.
"Ukljuie je opet", ree Stjuart, i prui ruku da promeni kanal; ovaj isti prenos daju, ipak, sve TV
mree.
Svi kanali su bili prazni. Nisu donosili ni zvuk, nikakav. Stjuart vrati na prvi. Opet nita.
Iz podruma dotra jedan od servisera i pojurika prednjem delu prodavnice, dernjajui se: "Crvena
uzbuna!"
"ta li je to?" upita Lajthajzer zaueno, a lice mu postade staro i dobi nezdrav izgled; videvi to,
Stjuart Mak Koni saznade, bez ijedne rei ili misli u svome umu. Nije bilo potrebno da misli; znao
je, pa istra iz prodavnice na ulicu, i tu stade, a grupa ljudi kod televizora, videi da on i serviser
bee, pojuri takoe, ali svako na neku drugu stranu, neko preko ulice, istravajui pred vozila, neko u
krug, neko u pravoj liniji u daljinu, kao da je svako video neto drugo, kao da se ni dvojici ne deava
isto.
Stjuart i Lajthajzer pojurili su plonikom do sivozelenog metalnog poklopca ugraenog u plonik,
sasvim blizu jednog zida; ta metalna 'vrata' vodila su u podzemni magacin koji je jednom, pre mnogo
vremena, neka apoteka koristila za smetaj robe, a koji je sad bio prazan. Stjuart se poe upinjati da
digne metalna vrata, a Lajthajzer isto tako, i obojica povikae da se ona ne mogu otvoriti; da je
nemogue otvoriti ih osim odozdo. Na ulazu prodavnice muke odee pojavi se prodavac, vide ih;
Lajthajzer se poe dernjati na njega, poe mu vikati da pojuri u podrum i otvori ovaj 'aht'. "Otvori
aht!" tulio je Lajthajzer, i Stjuart isto tako, a slinu viku nadadoe jo neki ljudi koji su stajali ili
uali okolo i ekali da se ta ploa podigne. Zato se prodavac okrete i potra nazad u prodavnicu

tekstila. Sledeeg trenutka ispod Stjuartovih nogu poe neko klepetanje.

"Izmaknite se", ree jedan zdepasto graeni postariji ovek. "Siite sa tih vrata." Ljudi pogledae
dole u hladni mrak, u peinu ispod ulice, praznu upljinu. Svi poee skakati unutra, padati na dno;
ostadoe da lee pritisnuti na vlani beton, zatim se poee sklupavati u lopte ili ispruati da lee
ravno; uvijali su se i zatiskivali dole, u izmrvljenu zemlju posutu mrtvim bubama-mokricama i
proetu mirisom trulei.
"Zaklopite to odozgo", govorio je jedan ovek. inilo se da nema ena, ili, ako ih ima, da su se
uutale; glavom se utiskujui u jedan betonski ugao, Stjuart je sluao, ali je uo samo mukarce, koji
su se grabili da dohvate i zatvore metalna vrata iznad sebe. Jo ljudi se sruivalo unutra, padali su,
tumbali se i dernjali, kao da ih neko izruuje iz kiper-kamiona.
"Jo koliko, oh, Gospode?" govorio je jedan.
Stjuart ree: "Sad." Znao je da je sad; znao je da bombe eksplodiraju - oseao ih je. To kao da se
deavalo u njemu. Bauum, bauum, bauum, bauum, opaljivale su bombe, ili su to moda bile one stvari
koje vojska ispaljuje uvis da sprei, da zaustavi bombe; to moda odbrana grmi. Pustite me nie,
mislio je Stjuart. Da budem najnie to mogu biti. Pustite me u zemlju. Poe se potiskivati dole,
vrpoljiti se ne bi li iskopao, svojim telom, udubljenje. Sad su ljudi leali preko njega, davili ga
kaputima i rukavima, a njemu je to bilo drago; nije mu smetalo - nije eleo prazninu oko sebe; nego
vrstu masu sa svake strane. Nije mu bilo potrebno da die. Oi je vrsto zatvorio; i oi, i svi drugi
otvori na njegovom telu, usta, ui, nos, sve se zatvorilo; on se zazidao u sebe i ekao.
Bauum, bauum, bauum.
Zemljite podskoi.
Izvui emo se, pomisli Stjuart. Ovde dole smo bezbedni u zemlji. Sigurni unutra gde je sigurno; a
ono e projuriti gore. Onaj vetar.
Vetar je, gore, na povrini, prolazio ogromnom brzinom; Stjuart je znao da se tamo kree sav
vazduh kao jedna celina, kao jedno telo.
U konusu na vrhu 'Holananina IV' Volt Denderfild, sav ugnjeen od malopreanjih ubrzanja od
vie 'g', zau u slualicama glas odozdo, iz kontrolnog bunkera.
"Trei stepen uspeno odradio, Volte. Na orbiti si. Kau mi da emo poslednji stepen ukljuiti u
15.45, a ne u 15.44."
Orbitalna brzina, ree Denderfild sebi, napreui se da vidi svoju enu. Ona je izgubila svest; on
odmah otkloni pogled od nje, usredsredivi se na svoje snabdevanje kiseonikom, iako je znao da ono
dobro dejstvuje: samo da ne bi gledao kako ona pati. Dobro smo, pomisli on, dobro smo. Na orbiti
smo, ekamo poslednji potisak. Nije bilo mnogo loe.
Glas u njegovim slualicama ree: "Savrena sekvenca, do sada, Volte. Predsednik stoji
pripravan. Imate osam minuta i est sekundi do prvih korekcija u pripremi za ispaljivanje etvrtog
stepena. Ako tom prilikom bude nekih manjih..."
Statiki um izbrisa glas; Volt ga vie nije uo.
Ako tom prilikom bude nekih manjih, pa ipak bitnih neispravnosti u orijentaciji rakete, ree Volt
Denderfild sebi, i ako se postigne uspeh manji od savrenog, biemo vraeni na Zemlju, kao to se
radilo ranije kad su roboti ispaljivani ovako. Pa emo ponoviti pokuaj, kasnije. Nema opasnosti;
ponovni ulazak u atmosferu je stara pria. On se prepusti ekanju.
Glas iz slualica opet dopre u njegove ui: "Voltere, mi smo ovde napadnuti."
"ta?" upita on. "ta ree?"
"Boe, spasi nas", ree glas. Bio je to ovek ve mrtav; glas bez ikakvog oseaja, prazan. Zatim,

muk. Nestanak.
"Od koga?" upita Volt Denderfild u mikrofon. Pomisli na demonstracije, uline nerede, cigle,
razbenjenu rulju. Napali su ih neki ludaci, ili ta?
On se izbori do sedeeg poloaja, otkai sa sebe kaieve kojima bee pritegnut, i pogleda, kroz
okrugli brodski prozori pored sebe, svet ispod. Oblake, okean, globus. Na pojedinim mestima dole,
kresale su ibice; on vide oblaie dima, treperenja svetlosti. Strah ovlada njime, dok je plovio tiho
kroz kosmos, gledao dole na razasuta utinua plamena; znao je ta su.
Smrt je to, pomisli on. Smrt pali pojedine take, izgara ivot sveta, iz sekunde u sekund.
Nastavio je da gleda.
Postoji, znao je dr Stokstil, sklonite ispod jedne od velikih banaka, ali nije znao ispod koje.
Drao je svoju sekretaricu za ruku, i tako su trali, zajedno, iz zgrade, pa preko ulice Centar, u potrazi
za onim znakom, crnim i belim, koji je on primetio hiljadu puta, toliko puta da je taj znak postao deo
trajne pozadine doktorovog poslovnog postojanja na toj javnoj ulici. Znak se bio stopio sa
nepromenljivim stvarima, ali sad mu je postao potreban; Stokstil je prieljkivao da znak iskorai
napred i postane primetniji, da bi ga on mogao zapaziti onako kako ga je na poetku zapaao, kao
pravi znak, koji znai neto ivotno, neto to ivot uva.
Sekretarica njegova bila je ta koja ga je povukla za ruku i pokazala mu kuda treba poi; urlala je
svom silinom u njegovo uho, ponovo, i ponovo, i on je video; okrenuo se na tu stranu, zajedno su
preli ulicu, protrali kroz mrtav, zaglavljen saobraaj i izmeu peaka, onda su se gurali i tukli sa
masom da uu u sklonite, koje je bilo podrum te zgrade.
Dok se zavlaio, kao da rije kroz zemlju, sve dublje i dublje u podrumsko sklonite i masu ljudi
unutra sabijenu, razmiljao je o pacijentu koga je maloas video; razmiljao je o gospodinu 'Drvetu',
a u njegovom umu jedan glas je jasno rekao: ti si uinio ovo. Vidi ta si uradio, ubio si nas sve.
Njegova sekretarica bila je odvuena na neku drugu stranu, i on se naao sam sa ljudima
nepoznatim, disao im je u lice, a oni u njegovo. Neprestano je uo i kuknjavu i pla, buku koju su
stvarale ene i verovatno njihova mala deca, one koje su dotrale iz robnih kua ovamo, majke iz
sredine dana. Jesu li vrata zatvorena? - upita se on. Je l' poelo? Jeste; taj trenutak je poeo. On
sklopi oi i poe se moliti glasno, veoma glasno, pokuavajui da uje onaj zvuk. Ali je zvuk bio
izgubljen.
"Prestani sa tom galamom", ree neko, neka ena, u njegovo uho, iz takve blizine da je zabolelo.
Otvorio je oi; ena, sredovena, zagledala se u njega besno, kao da je to glavna stvar, kao da nita
drugo nije vano osim njegove bune molitve. Njena panja bila je usmerena na to da ga uutka, i on,
na svoje iznenaenje, zauta.
Je l' ti to bilo vano? - zapita se on, sa strahopotovanjem prema toj eni, prema uskosti njene
panje, toj ludoj suenosti. "Svakako", ree joj. "Glupao prokleta", dodade on, ali ona ga nije ula.
"Jesam ti smetao?" nastavi on, mada ga niko nije primeiva; ona je sad besno piljila u nekog drugog,
ko ju je gurnuo ili lupio. "Izvini", ree joj. "ao mi je, kravo matora glupa..." Poeo je da psuje tu
enu, psovanje umesto molitve, i vie mu je laknulo od toga; psovanje mu je vie pomoglo.
Onda, usred psovanja, doive jednu nenormalnu, ivopisnu sliku. Rat je poeo i oni su pod
bombama i verovatno e poginuti, ali Vaington baca te bombe, a ne Kinezi i Rusi; neto se pokvarilo
u automatskom odbrambenom sistemu u svemiru, koji sad na ovaj nain izvrava svoj ciklus - i niko
ga ne moe zaustaviti. Rat je to, i smrt, da, ali je i greka. Ne sadri nameru. On ne oseti nikakvo
neprijateljstvo od sila odozgo. Nisu one osvetniki nastrojene niti motivisane; prazne su, uplje,
sasvim hladne. Kao kad te pregaze tvoja sopstvena kola: dogaaj stvaran, ali besmislen. Ne politika,

nego kvar, omaka, sluajnost.

Zato se u ovom trenutku on oseao lien osvetnike mrnje prema neprijatelju, jer takvu nije
mogao zamisliti - ni verovati u nju, ni shvatiti pojam takvog neeg. Kao da je nedavni pacijent,
gospodin Tri ili doktor Blutgeld, sve to uzeo u sebe, upio, ne ostavljajui nimalo ni za koga drugog.
Blutgeld je preoblikovao Stokstila u drugaiju osobu, koja ne moe misliti na takav nain ak ni sada.
Blutgeld je, time to je bio lud, uinio da pojam neprijatelja bude neverovatan.
"Uzvra-tie-mo im; uzvra-tie-mo im; uzvra-tie-mo im", ritmino je napevao jedan ovek blizu
doktora Stokstila. Stokstil ga pogleda zapanjeno, pitajui se protiv koga bi taj hteo uzvratno da se
bori. Izvesne stvari padaju na njih; zar ovaj ovek namerava da preduzme protivnapad na nebo, i da
mu to bude nekakva osveta? Zar bi eleo da preokrene delovanje prirodnih sila, kao kad se neka
filmska sekvenca pusti unazad? Neobina pomisao, besmislena zaista. Kao da je tog oveka epala
podsvest njegova. Pa vie ne ivi racionalan ivot, usmeren ka egou; nego se predao nekom arhetipu.
Napalo nas je ono bezlino, pomisli dr Stokstil. Eto ta se deava; napalo nas je iznutra i spolja.
Kraj saraivanja, zajednikog truda. Sada, samo atomi. Svaki za sebe, odvojen, bez ijednog prozora.
Sudaraju se, ali ne stvaraju nikakav zvuk, samo opti fon brujanja.
On pritisnu prstima ui, trudei se da ne uje buku oko sebe. Zvuci kao da su izvirali - besmisleno
- ispod njega, kao da su se uzdizali umesto da silaze. Doe mu da se nasmeje.
Dim Fergeson je, kad je napad poeo, upravo bio siao u servisno odelenje 'Moderne TV'. Licem
u lice sa Hopijem Harisonom, video je izraz na licu fokomelusa kad je crvena uzbuna oglaena preko
FM radija, a kon-al-rad sistem za uzbunjivanje stupio u dejstvo. Vide na mravom, koatom licu
iscerenost nalik na pohlepu, kao da se, uvi i shvativi, Hopi najednom ozario radou, radou
ivota samog. Sinuo, u jednom trenu; odbacio sve to ga je sputavalo ili dralo za povrinu zemlje,
svaku silu koja ga je usporavala. Oi mu postale prepune svetlosti, a usne se poele griti; inilo se
da je isplazio jezik, kao da hoe da se naruga Fergesonu.
Fergeson mu se obrati: "Prljava mala nakarado."
Foka viknu: "Ovo je kraj!" Onaj izraz ve je nestao sa njegovog lica. Moda nije ni uo ta mu je
Fergeson rekao; kao da ga je zahvatilo stanje zaokupljenosti samim sobom. Stresao se, a vetaki
'manuelni ekstenzori', isprueni iz njegovih kolica, mahali su i ibali poput bieva.
"Sluaj sad", ree Fergeson. "Nalazimo se ispod nivoa ulice." Dograbi jednog servisera, Boba
Rubentajna. "Magare jedan moronski, ostani tu gde si. Ja idem gore da dovedem onaj narod ovamo.
Vi raskrite koliko god je mogue, da bude to vie mesta za njih." On pusti servisera i potra ka
stepenitu.
Grabio je po dva stepenika svakim korakom, dohvatao ogradu stepenita i izvlaio se pomou nje
jo bre uvis, ali neto se dogodilo sa njegovim nogama. Donji deo njega je otpao, i Fergeson pade
unatrake i poe se kotrljati dole i nazad, a tone belog maltera stadoe ga zapljuskivati kao kia.
Glavom udari u betonski pod, i znade da je zgrada pogoena, odneta, i da onih ljudi tamo vie nema.
Ranjen je i on, preseen je na dva dela, znai preivee samo Hopi i Bob Rubentajn, a moda ni oni.
Pokua da progovori, ali ne uspe.
I dalje pokraj serviserskog radnog stola, Hopi oseti drmusanje i vide kako se ulaz puni komadima
tavanice, a drvo stepenita pretvara u letee komade, meu kojima je neto meko: delovi mesa; ako
su ti delovi Fergeson - on je mrtav. Graevina se tresla u tutnjavi, razlegali su se zvuci kao od
zalupljivanja vrata. Zatvoreni smo, uvide Hopi. Svetiljke iznad glave se rasprsnue; sad nije video
nita. Mrak. Bob Rubentajn je ciao.

Foka poveze kolica malo unazad, u crnu kavernu podruma, orijentiii se pipanjem, pomou
ispruenih mehanikih ruku. Tako doe do zalihe neprodate robe, do velikih, neotvorenih, kartonskih
kutija u kojima su novi televizori; zae sasvim u dubinu, polagano i paljivo otvarajui sebi put, da bi
bio to dalje od ulaza. Nita nije palo na njega. Fergeson je bio u pravu: bezbedno je ovde, ispod
nivoa ulice. Tamo gore, svi su sada pretvoreni u dronjke mesa pomeane sa suvim, belim prahom koji
je nekad bio zgrada; ovde, unutra, nije tako.
Naprosto, nije vreme, pomisli on. Rekli nam, onda je poelo; i nastavlja se. Oseao je vetar kako
brie po povrini, gore; neometano, jer sve to bee stajalo uspravno, sad lei. A ne smemo se ni
kasnije izii na povrinu, zbog zraenja, uvide on. Tu greku su napravili oni Japosi: odmah su ustali,
etkali se i smekali.
Koliko u iveti ovde dole? - upita se on. Bez vode, osim ako se neka cev polomi. Ponestae
vazduha posle nekog vremena, osim ako se molekuli filtriraju kroz ruevine. Ipak, bolje tako nego
pokuati izii. Ne izlazim ja, ponovi on sebi. Nisam toliko glup; nisam glup kao ovi drugi.
Sad vie nita nije uo. Nikakve mukle udarce, ni kiu padajueg komaa, u mraku oko njega; ono
maloas bili su razni sitni predmeti koji su zbog drmusanja padali sa polica i sa gomila drugih, veih,
naslaganih stvari. Sada, samo tiina. Ne uje se ni Bob Rubentajn. ibice. On ih izvadi iz depa,
upali jednu; vide da su se mase naslaganih kutija sa televizorima zaruile, zatvorile ga. Ostao je sam,
u prostoru samo svom.
O ovee, ree on sebi oduevljeno. Imam li sree, a? Ovaj prostor je napravljen samo za mene.
Ostau, ostau; mogu danima ovako, a onda opet biti iv, znam da mi je sueno da ostanem iv. A
Fergesenu je bilo sueno da odmah pogine. To je Boja volja. Bog zna ta mu je initi; On dobro
pazi, nema nikakvih sluajnosti u ovome. Sve je ovo jedno veliko ienje sveta. Mora se raskriti,
napraviti mesta za ljude - na primer, za mene.
On ugasi ibicu, i tama se vrati; nije mu smetala. ekajui, u kolicima, on pomisli: ovo je moja
prilika, stvorena je namerno, za mene. Bie drugaije kad ja iziem. Dejstvo sudbine jo od poetka,
jo od pre nego to sam roen. Sad razumem sve to, moju toliku razliitost od ostalih; uviam razlog.
Koliko je vremena prolo? - upita se on uskoro. Poelo ga je obuzimati nestrpljenje. Jedan sat?
Ne mogu podneti ekanje, uvide on. Mislim, ja u morati da ekam; ali kad bi moglo malo bre!
Oslukivao je hoe li neki zvuk moda doi od nekih ljudi gore; moda vojne spasilake ekipe
poinju da iskopavaju preivele. Ali ne; jo nisu tu. Jo nita.
Nadam se da nee biti odve dugo, ree on sebi. Ima toliko da se radi; posao je preda mnom.
Kad se izvuem odavde, moram poeti da radim i da organizujem, jer to e biti potrebno:
organizacija, usmerenje. Svi e se vrzmati kojekuda. Moda mogu sad da planiram.
U mraku je planirao. Svakojaka nadahnua mu dooe; nije gubio vreme, nije besposliio samo
zbog telesnog mirovanja. Glava mu je silovito odzvanjala od originalnih ideja; jedva je izdravao
ekanje, dok je o njima razmiljao i procenjivao kako e se one pokazati u praksi. Veinom su se
odnosile na naine za opstanak. Niko nee biti u zavisnosti od velikog drutva; svuda samo mali
gradovi, svuda individualnost, kao to je Ajn Rand govorila u svojim knjigama. Bie to kraj
konformizma, masovnog uma i smea; nee se vie u fabrikama proizvoditi smee kao to su ove
kartonske kutijetine pune 3-D televizora u boji, koje su se sruile svud oko njega.
Srce mu je gruvalo od uzbuenja i nestrpljenja; kako podneti ovoliko ekanje - kao da je ve
milion godina. A jo ga nisu ni pronali, mada ve vredno tragaju. Znao je to; oseao je da oni rade,
da se pribliavaju.
"Pourite" uzviknu on i zamahnu mehanikim ekstenzorima, iji vrhovi zagrebae po TV kutijama,
stvarajui tup zvuk. Od nestrpljenja poe da bubnja po kutijama. To dobovanje ispunjavalo je

pomrinu, kao da je unutra zarobljeno mnogo ivih bia, celo jedno gnezdo ljudi, a ne Hopi Harington
sam.
U svom domu na obronku brda u oblasti Zapadni Marin, Boni Keler shvati da je klasina muzika
sa stereo-gramofona u dnevnoj sobi prestala. Ona izie iz spavae sobe, briui sa ruku vodene boje
i pitajui se da li je opet ista elektronska cev 'riknula', kako bi to Dord rekao.
Onda kroz prozor vide kako naspram neba, na jugu, stoji stameno stablo od dima, gusto i mrko kao
da je ivo drvo. Zablenula se u to, a onda prozor pue; raspade se u trunice, a Boni polete unazad,
silovito odbaena, i poe se klizati po podu zajedno sa deliima prozora, koji su bili kao praina.
Svaki pojedini predmet u kui se preturi, pade, razlupa, i poe kliziti udalj, od prozora, zajedno sa
njom, kao da se kua prevrnula na tu stranu.
Znala je: raselina San Andreas. Stravian zemljotres, kao onaj pre osamdeset godina; sve to smo
izgradili... sve srueno. Vrtela se na podu i onda tresnula u zid, ali sad je taj zid bio vodoravan, a pod
- uspravan; videla je kako svetiljke, stolovi i stolice padaju kao kia i razbijaju se, i nije mogla
poverovati da su sve te stvari tako krhke. Neshvatljivo, da predmeti koje je ona posedovala toliko
godina mogu da se razbiju tako lako; samo je zid, sada ispod nje, ostao vrst.
Moja kua, pomisli ona. Nema je vie. Sve to je moje, sve to mi znai neto. Oh, to nije poteno.
Glava ju je bolela, dok je leala tako zadihana; poe ravnati odeu na sebi, vide da su joj ruke
bele i pokrivene finim prahom i da se tresu - i krv na zglavku, a posekotina se uopte ne vidi. Na
glavi mi je, pomisli ona. Protrlja se po elu, a komadii materijala padoe joj iz kose. Sada je - ovo
joj je bilo nerazumljivo - pod opet bio ravan, a zid uspravan kao to je uvek i bio. Vraen u normalu.
Ali stvari; stvari su sve polomljene. To je ostalo. Kua smea, pomisli ona. Bie potrebne nedelje,
meseci. Nikad neemo izgraditi kao to je bilo. Ovo je kraj naeg ivota, nae sree.
Ustade i poe da lunja po sobi; ritanjem ukloni od sebe komade jedne skrene stolice. I tako,
ritajui se, proe kroz smee, doe do vrata. Vazduh se vrtloio esticama, a ona ih je udisala; guila
se od njih, mrzela ih. Staklo posvuda, svi njeni divni prozori od staklenih ploa nestali. Prazni
kvadratni otvori u zidovima, iz kojih poneka krhotina jo viri, a poneka i otpadne, sad, pred njenim
oima. Pronae ulazna vrata kue - koja su se tako iskrivila da su ostala malo otvorena. Navali da ih
gura celom svojom teinom i uspe ih pokrenuti toliko da se provue kroz njih i istetura iz kue,
nesigurno stane nekoliko metara dalje i osmotri ta se desilo.
Njena glavobolja se pogoravala. Jesam li oslepela? - upita se ona; nije uspevala da dri oi
otvorene. Jesam li videla neku svetlost? Pamtila je jedan 'kljoc' svetlosti, kao kad se u fotoaparatu
otvori zaslon i odmah zatvori tako brzo, tako naglo, da optiki ivac ne stigne da reaguje - ona to nije
stvarno videla. Ipak, oi su joj ozleene; oseala je povredu u njima. inilo se da je oteeno i njeno
telo, ona cela. Nikakvo udo. Ali teren. Ne vidi se nikakva raspuklina. A kua stoji; uniteni su samo
prozori, nametaj i druga imovina unutra. Graevina sama, kao prazna kutija, ostaje, a u njoj vie
nieg nema.
Hodajui polako u jednom pravcu, ona pomisli: trebalo bi da ja odem po pomo. Meni je
potrebna lekarska pomo. Onda se spotakla, umalo da padne, i tom prilikom digla pogled, pa se i
osvrnula, i pogledala u visinu, jo jednom videla stub smeeg dima na jugu. Da li se San Francisko
ve zapalio? - upita se.
On gori, zakljui ona. Nevolja je velika. Nastradao je grad, a ne samo oblast Zapadni Marin,
ovde. Nije nastradalo samo nekoliko seljaka, nego graani; mora biti na hiljade mrtvih. Morae biti
proglaeno stanje elementarne nesree, na nacionalnom nivou, doi e Crveni krst i vojska;
pamtiemo ovaj dan dok smo ivi. Hodajui dalje, ona poe da plae, sa akama preko lica, ne

videi kuda ide i ne marei. Nije plakala zbog sebe ili svoje upropaene kue, plakala je za onim
gradom na jugu. Za svim onim narodom i stvarima tamo i zbog onog to im se desilo.
Nikada ga vie videti neu, ree, znajui sa je tako. Ne postoji vie San Francisko; gotovo je s
time. Kraj se dogodio, danas. Plaui, ona poe da luta otprilike prema gradu; ve je ula glasove
nekih ljudi, koji su se dizali sa ravnijeg terena, dole. Voena zvukom, ona poe na tu stranu.
Jedna kola se zaustavie pored nje. Otvorie se vrata i mukarac posegnu ka njoj. Nije znala ak
ni to da li je ovdanji ili samo u prolazu. Svejedno, poe ga grliti.
"U redu", ree ovek, steui je oko struka.
Jecajui, izborila se da bude sasvim uz njega i da se pritisne leima na sedite kola, a njega da
navue preko sebe.
Kasnije primeti da opet hoda, sad nekim uskim putem ispod hrastova, vornovatih, starih, ivih
hrastova koje ona toliko voli, a sad su joj sa obe strane. Nebo iznad je sivo, sumorno, preko njega
teki oblaci brode, brzo ali jednolino, u povorkama ka severu. Ovo mora biti drum ka ranu u
Medveoj dolini, pomisli ona. Stopala su je bolela, a kad stade, otkri da je bosa; negde usput
izgubila je cipele.
Na sebi i sad ima one farmerice sa mnogo mrlja od slikarskih boja, farmerice u kojima se zatekla
kad je zemljotres naiao, a radio se ugasio. No, je li to zemljotres bio, zaista? Onaj ovek u kolima,
koji je u strahu brbljao kao beba, rekao je neto drugo, ali na nain tako panian i zbrljan da nije
razumela.
Hou kui, ree ona sebi. Hou da sam opet u svojoj kui, i svoje cipele hou. Kladim se da mi ih
je uzeo onaj; ostale su u njegovom automobilu, sigurno. Nikad ih vie neu videti.
Gazila je mukotrpnim koracima dalje, lice joj se sitno trzalo od bolova, pitala se zato je nebo
iznad nje takvo, i postajala, proticanjem svakog sledeeg trenutka, sve usamljenija.

6.
Vozei se dalje svojim kombi-busom marke 'Folksvagen', Endru Gil uspe da vidi jo jednom,
poslednji put, enu u farmericama zamrljanim od boje i u demperu istom takvom; iskrcao ju je
maloas. Produila je drumom, peice, bosa, i on je takvu vide, a onda izgubi sa vidika, jer je njegov
kombi-bus zaao za jednu okuku na putu. Endru nija doznao njeno ime, ali mu se inilo da je to
najlepa ena koju je ikad video, tako crvenokosa, sa tim malim, delikatno oblikovanim stopalima.
ena sa kojom je, pomisli on oamueno, maloas vodio ljubav, na zadnjem seditu mini-busa 'VW'.
Bila je ovo, za njega , svetkovina izmatanog, ta ena i velike eksplozije na jugu koje su razvalile
dobar deo tamonjih predela i donele ovo sivilo neba. Znao je da se tu re o nekakvom ratu, ili bar o
nekom drugom zlu, ali moderne vrste; o neemu to je sasvim novo za svet, i za njega.
Tog jutra je poao kombi-busom iz svoje radnje u Petalumi, u oblast Zapadni Marin, da isporui
robu apoteci na stanici Point Rejz: tovar uvoznih engleskih lula napravljenih od korena velikog vresa.
Njegov posao su fina pia - naroito vina - i fini duvani; i sve za ozbiljnog puaa, pa i mali
niklovani alati za ienje lule i za nabijanje duvana. Sada, vozei se, on se zapita u kakvom mu je
stanju radnja; da li je ovaj dogaaj zahvatio oblast Petalume?
Prokleto bi pametnije bilo da se ja vratim i da vidim ta je tamo, ree on sebi, a onda opet pomisli
na onu malu riokosu ensku u farmerkama koja je uskoila u njegov kombi-bus - ili dopustila da
bude uvuena; vie se nije seao ta je od toga dvoga bilo - pa pomisli da bi trebalo da se okrene,
poe za njom, uveri se da je sa njom sve u redu. ivi li ona ovde negde? - upita se. A kako da je opet
pronaem? Ve je eleo da je opet nae; nikad nije sreo ni video nijednu takvu. Da li je to uradila
zbog oka? - upita se on. Da li je bila pri istoj svesti u to vreme? Da li je ikada ranije uradila neto
tako... i, jo vanije, da li bi pristala opet?
Ipak, nastavi da vozi dalje, bez okretanja; ake su mu bile nekako otupele, kao da nisu ive.
Premorio se. Znam da e biti jo bombi ili eksplozija, ree on sebi. Pogodili su Zaliv nekoliko puta,
nastavie da nas gaaju. Na nebu iznad sebe vide brzi niz bleskova, a onda, posle nekog vremena,
udaljena tutnjava dohvati njegov kombi-bus koji se poe sav bacakati i drmusati. Tamo gore
eksplodiraju bombe, zakljui on. Moda su to nae odbrambene. Ali jo e biti i njihovih koje e se
probiti.
A tek zraenje.
Sad po visinama plove oblaci za koje on zna da je smrtonosno zraenje; odlaze ka severu, i ini se
da nisu tako nisko da bi mogli uticati na ivi svet na povrini zemlje, na njegov ivot i ivot ovog
bunja i drvea du druma. Moda emo se kroz nekoliko dana svi smeurati i poumirati, pomisli on.
Moda je to samo pitanje vremena. Ima li smisla skrivati se? Treba li da pojurim na sever, da beim?
Ali oblaci se kreu na sever. Bolje da ja ostanem ovde, ree on sebi, i da pokuam da naem neko
sklonite tu, u blizini. Mislim da sam jednom prilikom proitao neto da je ovaj predeo, oblast
Zapadni Marin, zaklonjen: loe vreme ga preskoi i udari dublje u kontinent, prema Sakramentu.
I jo ne vide nikog. Nikog osim one devojke - jedine osobe koju je ugledao posle prve velike
bombe i shvatanja ta ona znai. Nijedan auto. Nijedan peak. Nahrupie oni odozdo, uskoro,
razmiljao je Endru Gil. Hiljade i hiljade. Umirae usput. Izbeglice. Moda bi trebalo da se
pripremim da im pomaem. Ali on u ovom 'Folksvagenu' ima samo lule, kante pune duvana i boce
kalifornijskog vina od malih proizvoaa; nita medicinsko, i nikakvo znanje. Inae, njemu je pedeset
godina i ima hronini srani problem zvani paroksizmalna tahikardija. udo je, zapravo, da ga nije
uhvatio napad maloas dok je vodio ljubav sa onom devojkom.
Moja ena i dvoje dece, pomisli on. Moda su mrtvi. Naprosto se moram vratiti u Petalumu.

Telefonirati? Kojeta. Telefoni sasvim sigurno ne rade. Ipak, nastavljao je da vozi, besciljno, ne
znajui kuda da ide niti ta da radi. Ne znajui u kolikoj je opasnosti, ni da li je neprijateljski napad
zavren ili je ovo tek poetak. Mogao bih biti uniten sledee sekunde, uvide on.
Ali se oseao bezbedno u dobro znanom folciki, koji je njegovo vlasnitvo ve est godina.
Kombi-bus se nije izmenio zbog ovih dogaaja; ostao je stamenit i pouzdan, dok - oseao je Endru
Gil - svet, sve ostalo to postoji, prolaze kroz jedan nepovratan, straan preobraaj.
Koji on nije eleo da gleda.
ta ako su Barbara i deaci poginuli? - upita se on. Zaudo, ta pomisao donosila je sa sobom dah
osloboenja. Novi ivot, kao to pokazuje moj susret sa tom devojkom. Sve staro je gotovo; zar nee
duvan i vino biti sada veoma dragoceni? Zar nemam ja, bukvalno, jedno veliko bogatstvo ovde u
ovom vozilu? Ne moram se vratiti u Petalumu nikada; mogu da ieznem, i Barbara me nikad nee
nai. Oseti neku lakou, veselje.
Ali to bi znailo - ne daj Boe - da napusti svoju radnju, to je misao jeziva, proeta oseanjima
opasnosti i izdvojenosti. Ne, radnju ne mogu ostaviti, odlui on. Ona predstavlja dvadeset godina
postepenog izgraivanja dobrih odnosa sa muterijama, istinskog uvianja ta je ljudima potrebno i
zadovoljavanja tih potreba.
Meutim, pomisli on, mogue je da su ti ljudi mrtvi sada, kao i moja porodica. Moram se suoiti
sa situacijom: sve se izmenilo, ne samo ono to se meni nije svialo.
Vozei lagano dalje, pokuavao je da pretrese svaku od tih mogunosti, ali, to je vie mislio, sve
je zbunjeniji i nelagodniji postajao. Pa, nije verovatno da e iko od nas preiveti, zakljui on. Svi
smo verovatno ozraeni; moj odnos sa onom devojkom je verovatno poslednji smisleni in u mome
ivotu, kao i u njenom, uostalom - nema sumnje da je i ona osuena na propast.
Hriste, pomisli on gorko. Neki idiot u Pentagonu je kriv za ovo; trebalo je da budemo upozoreni
dva, tri sata ranije, a umesto toga, ta smo dobili - pet minuta. Najvie pet!
Nije oseao nikakvu zlu volju prema neprijatelju sad; samo stid i izdanost. Ti vojni glupanderi u
Vaingtonu verovatno su ivi i zdravi u betonskim bunkerima, kao Adolf Hitler pred kraj, zakljui on.
A mi smo ostavljeni ovde da poumiremo. Bilo ga je sramota zbog toga; zbog te grozne stvari.
Najednom primeti da na seditu pored njega lee dve prazne cipele, kune patike, zapravo;
iznoene. Od one devojke. On uzdahnu umorno. Eh, ala je memento... pomisli on tmurno.
Onda, uzbueno, pomisli: nije to memento, nego signal - znak da treba da ostanem u oblasti
Zapadni Marin, da ovde ponem sve iz poetka. Ako ostanem, naii u opet na nju; znam da hou.
Samo treba biti strpljiv. Zato je ostavila cipelice; ve je to znala, znala je da tek poinjem ivot ovde
i da posle ovoga to se desilo neu - ne mogu - nikud otii. Do vraga sa mojom prodavnicom, enom i
decom u Petalumi.
Vozei dalje, poe da zvidue od olakanja i radosti.
Nije bilo vie nikakve sumnje u umu Bruna Blutgelda; gledao je neprekidnu reku vozila koja su
sva ila u istom smeru, ka severu, prema auto-putu koji se prazni u nenaseljene predele. Berkli je
postao sito, cediljka kroz iju svaku rupicu narod curi, potiskivan odozdo, iz Ouklenda, San Leandra i
San Hozea; svi kroz iste ulice, koje su sada sve postale jednosmerne. Nije bila stvar u meni, ree
doktor Blutgeld sebi, stojei na ploniku, u nemogunosti da pree ulicu i stigne do svog automobila.
Pa ipak, uvide on, iako je ovo stvarnost, iako je kraj svega, unitenje gradova i naroda na svim
stranama, odgovoran sam ja.
On pomisli: u poneemu, ja sam taj koji je ovo izazvao.
Moram popravljati tetu, ree on sebi. Stisnu ake, napet od brige. Ovo mora da se raini, uvide

on. Moram ovo da zatvorim nazad, iskljuim, kao da nije bilo.

A evo ta se desilo, zakljui on. Razraivali su aranmane da me ozlede, ali nisu raunali na moju
sposobnost, koja kod mene izgleda da jednim delom lei u podsvesti. Ja nad tom sposobnou imam
samo slabu kontrolu; jer ona emanira iz mojih nadlinih nivoa, iz onoga to bi Jung nazvao
kolektivnim nesvesnim. Nisu uraunali gotovo beskonaan potencijal moje reaktivne psihike
energije, koja je sad izvrila protivudar, potekla nazad na njih, reagujui na njihove aranmane. Nije
to bila moja volja; naprosto je dejstvovao psihiki zakon podsticaja i reagovanja, ali ja ipak moram
poneti moralnu odgovornost za ovo, jer to sam onaj Ja, ono vee Ja, koje nadilazi svesni ego. Moram
se s njime rvati, sad kad je Jastvo uinilo neto protiv drugih. A uinilo je, bogami, poprilino; nije
li, zapravo, teta i prevelika?
Ali ne, nije prevelika, u isto fizikom smislu, u domenu iste akcije i reakcije. Bio je umean i
zakon o odranju energije, o paritetu; njegovo kolektivno nesvesno reagovalo je u srazmeri sa tetom
koju su drugi pokuali naneti njemu. Sada je, meutim, vreme da se okaje poinjeno delo; to bi bio
logian sledei korak. Ono se istroilo... ili moda nije? Obuzimale su ga duboke sumnje i pometnje;
da li je reaktivni proces, njegov metabioloki odbrambeni sistem, dovrio svoj ciklus reagovanja, ili
nailazi jo neto?
Onjuio je atmosferu, pokuavajui da predoseti. Nebo, meavina estica: izbaeni materijal
dovoljno lak da ga vazduh moe nositi. A ta lei iza toga, skriveno kao u materici? Materica, pomisli
on, iste sutine u meni, dok ja stojim ovde zauzet premiljanjem. Pitam se da li ovi ljudi koji teraju
ta kola pored mene, ovi mukarci i ene sa praznim licima - pitam se da li oni znaju ko sam. Jesu li
svesni da sam ja omfalos, sredite, celog ovog kataklizmikog poremeaja? Gledao je narod, koji je
pored njega prolazio, i uskoro doznao odgovor: bili su itekako svesni ko je on, svesni da je on izvor
svega ovoga, ali su se plaili da pokuaju da mu nanesu bilo kakvu dalju ozledu. Nauili su lekciju.
On die ruku prema njima i povika: "Ne brinite se. Nee biti vie. Obeavam."
Da li ga razumeju, da li veruju? Oseao je kako im se misli usmeravaju ka njemu, njihova panika,
bol, ali i mrnja prema njemu, koja je, meutim, ovim divovskim ispoljavanjem njegove sile
prinuena da se pritaji. Znam kako se oseate, pomisli on uzvratno, ka njima, ili moda izgovori
glasno - nije znao ta od ta dva. Nauili ste jednu tvrdu, gorku lekciju. Ali i ja sam. Moram bolje
paziti na svoje postupke; ubudue moram uvati svoje moi sa veim strahopotovanjem, veim
uvaavanjem onoga to mi je povereno, u moje ruke stavljeno.
Kuda bi trebalo da poem sad? - upita se on. Nekud odavde, da ova stvar zamre polako, sama po
sebi? Za dobro njihovo; bila bi to dobra ideja, jedno plemenito, humano, poteno reenje.
Mogu li otii? - upita se. Naravno da mogu. Jer sile koje ovde dejstvuju mogu se, bar do neke
mere, kontrolisati: on ih moe prizvati, ako ih je svestan, a sad jeste. Ranije nije bilo u redu naprosto
to to nije znao za njih. Moda je, intenzivnom psihoanalizom, mogao na vreme da se probije do njih,
pa se ovaj veliki poremeaj mogao izbei. Ali sad je prekasno za brigu o tome. On poe natrag, istim
putem kojim je doao. Ja mogu prolaziti kroz ovaj saobraaj i izdvojiti sebe iz ovog podruja, ree
on sebi sa pouzdanjem. Da bi ovo dokazao, iskorai sa plonika, pravo u zbijenu reku automobila; i
drugi ljudi su to inili, drugi peaci, od kojih su mnogi nosili razne predmete iz domainstva, knjige,
sobne svetiljke, ak i poneku pticu u kavezu, ili maku. On im se pridrui, i poe im mahati da
prelaze zajedno s njim, da ga slede, jer on moe da proe kad god mu je volja.
Saobraaj je maltene stao. inilo se da je to zato to su se mnogi automobili gurali iz jedne
pobone ulice ispred njih, ali on je znao pravu istinu; taj uzrok bio je samo prividan - pravi uzrok
bila je njegova elja da pree na drugu stranu. Otvor izmeu dva automobila pojavio se pravo ispred
njega, i doktor Blutgeld povede jednu grupu peaka preko ulice.

Kuda bih eleo poi? - upita se on, ne obraajui panju na zahvaljivanja naroda oko sebe; svi su
oni pokuavali da mu kau koliko mu duguju. Negde izvan grada, u nenastanjena podruja? Ja sam
opasan za ovaj grad, uvide on. Trebalo bi da odem jedno osamdeset ili sto kilometara na istok,
moda sve do planina Siera, na neko zabaeno podruje. Oblast Zapadni Marin; mogao bih se tamo
popeti. Boni je tamo gore. Mogao bih dobiti smetaj kod nje i Dorda. Mislim da bi to bilo dovoljno
daleko, ali, ako ne bude, poi u i dalje - moram se rastati od ovog naroda, koji ne zasluuje dalje
kanjavanje. Ako bude potrebno, nastaviu veno; nikada se neu na jednom mestu zaustaviti.
Naravno, uvide on, ne mogu u Zapadni Marin kolima; nijedan od ovih automobila ne ide, niti e se
ikada vie pokrenuti. Zakrenje je preveliko. A most 'Riardson' svakako je pao. Morau peice;
potrajae danima, ali na kraju u stii donde. Krenuu drumom ka Blek Pointu, uzbrdo, ka Valehu,
zatim istom tom putanjom kroz movarni predeo. Tamo je ravno; ako bude potrebno, mogu presecati
preko njiva.
U svakom sluaju, to e biti moje ispatanje, kao kazna za ono to sam uinio. Bie to dobrovoljno
hodoae, nain leenja due.
Poe peice, usput osmatrajui okolnu tetu: razgledao ju je imajui u vidu naine izleenja,
vraanja grada, ako ikako bude mogue, u ranije, isto stanje. Poe, prolazei pored svake sruene
zgrade, zastajkivati i govoriti: Neka ova zgrada bude vraena u ranije stanje. Gledajui ranjenike,
govorio je: Neka ovi ljudi budu smatrani nevinima i zato neka im oproteno bude. I svaki put je
rukom mahnuo na tu stranu, jednim naroitim pokretom; smislio ga je kao oznaku svoje reenosti da
ne dozvoli ponavljanje ovakvih stvari. Moda su nauili jednu trajnu lekciju, pomiljao je. Moda e
me sad ostaviti na miru.
Ali, pade mu na um, moda e uiniti upravo suprotno; moda e, im se izvuku iz ruevina svojih
kua, razviti jo eu odlunost da unite njega. Tako bi, tokom jednog dueg razdoblja, njihova
mrnja mogla postati vea, a ne manja.
Obuze ga strah od ovih misli o njihovoj osveti. Moda nije loe da se ja sakrijem, pomisli on. Da
zadrim ime 'Tri', to jest Drvo, ili neko drugo tobonje ime, radi skrivanja. U ovom asu oni zaziru od
mene... ali plaim se da to nee potrajati.
A ipak, i to znajui, on nastavi da im domahuje onaj svoj naroiti znak, peaei dalje. Ipak on
ulae napore, dalje napore, da izbori restauraciju onog ranijeg stanja, za njih. Nema neprijateljstva, u
njegovim oseanjima; od toga je on slobodan. Mrnjom su zadojeni samo oni.
Na rubu Zaliva San Franciska, doktor Blutgeld izroni iz saobraaja da pogleda beli, razlupani, kao
od stakla, grad San Francisko, koji je, na suprotnoj strani vode, leao svuda. Nieg uspravnog. U
visinama su se dim i uta vatra ispoljavali na nain takav, da on to nije mogao poverovati. Kao da se
grad pretvorio u cepanicu za loenje i izgoreo i nita nije ostalo. Pa ipak su ljudi izlazili odatle. On
ugleda, na vodi, neke predmete kako se ljuljukaju; ljudi su se otisnuli na svakojakim stvarima i
drali se za njih i pokuavali da doplove na drugu stranu, u oblast Marin.
Stajao je dr Blutgeld tamo i nije mogao nastaviti put, svoje hodoae je zaboravio. Prvo mora
izleiti ove ljude, a onda, ako bude mogue, izleiti sam grad. On zaboravi svoje line potrebe. Svu
svoju panju uperio je na grad, koristei obe ake, inei nove pokrete kojih se nikada ranije nije
dosetio; pokuao je sve, i posle dugog vremena video da se dim poinje razilaziti. To mu dade nadu.
Ali i begunaca koji su se ljuljukali na vodi bilo je sve manje; posle nekog vremena on vide da ih u
Zalivu vie uopte nema, i da jo samo razni polomljeni predmeti plutaju, goli.
Zato se, onda, posvetio spasavanju samog naroda; poeo razmiljati o putevima za evakuaciju ka
severu, smiljati kuda bi narod trebalo da proe i koje e biti najhitnije potrebe. Voda, prvo voda;

onda hrana. Pomisli da e vojska donositi zalihe, a Crveni krst isto tako; pomisli na male gradove u
unutranjosti, koji e dati svoje posede. Konano, i ne bez otpora, njegova volja se poe sprovoditi,
a on ostade na istom mestu jo dugo, inei da se to tako deava. Stvari su se popravljale. Ljudi su
nalazili meleme za opekotine; to se on dosetio. Takoe se postarao da njihov veliki strah bude
ublaen; znaajan potez. Uoio je prve iskrice njihovog novog samoorganizovanja, makar i
rudimentarnog.
Ali, ba udno, u tom vremenu koje je posveivao poboljanju njihovog stanja, on primeti, na
svoje iznenaenje i ok, da se njegovo lino stanje pogorava. Sluei optem dobru, izgubio je sve.
Gle kakva mu je sada odea: dronjci, kao pocepane vree. Iz cipela vire prsti. Niz lice visi dronjava
bradurina; brkovi mu izrasli preko usta, a kosa preko uiju, i jo nie, sve do pocepane kragne;
njegovi zubi - ak i zubi - nestali su. Nema ih. Oseti se star, bolestan i prazan, ali nita za to, vredelo
je truda. Koliko je stajao na ovom mestu, radio ovaj posao? Reke automobila nestale su, davno.
Ostale su samo olupine, naputene, du auto-puta desno od njega. Da li je prolo nekoliko nedelja?
Moda i nekoliko meseci. Oseao je glad, a noge su mu drhtale od hladnoe. Zato on, jo jednom,
poe hodati.
Dao sam im sve to sam imao, ree on sebi, i pomiljajui to, oseti i malo nezadovoljstvo, pa i
trag besa - ne samo trag, nego i malo vie. ta sam dobio zauzvrat? Potrebno je da se oiam, treba
mi jelo i lekarska pomo; potrebno je i meni tota od stvari. Gde mogu to dobiti? Sad sam toliko
umoran, pomisli on, da ne mogu peice do gore, do oblasti Marin; morau ostati ovde, na ovoj strani
Zaliva, neko vreme, dok se odmorim i povratim snagu. Njegovo nezadovoljstvo se poveavalo dok je
odmicao laganim hodom.
Ali, bilo kako bilo, on je svoj posao uradio. Vide, nedaleko ispred sebe, stanicu za prvu pomo,
sa nekoliko redova gumiranih atora; vide ene sa trakama oko ruke i znade da su bolniarke. Vide
mukarce sa pukama i metalnim lemovima. Zakon i red, uvide on. Zahvaljujui mojim naporima, to
je uspostavljeno, ponegde. Duguju oni meni poprilino, ali, naravno, svoj dug ne priznaju. Dopustiu
da to tako proe, odlui on.
Kad je stigao do prvog atora od gumiranog platna, jedan ovek sa pukom ga zaustavi. Drugi,
nosei plou sa belenicom, prie. "Odakle si?" upita ovaj sa belenicom.
"Iz Berklija", odgovori on.
"Ime."
"Gospodin Dek Tri."
Zapisali su to, onda otcepili i dali mu jednu kartu. Ona je na sebi imala broj, i njih dvojica mu
objasnie da on treba da sauva taj broj zato to bez toga nee moi da dobija svoja sledovanja
hrane. Zatim mu rekoe da ako pokua - ili ako je ve pokuao - da dobije hranu i u nekoj drugoj
stanici, bie streljan. Zatim njih dvojica odoe, a on ostade da stoji tako, sa kartom u ruci.
Treba li da im kaem da sam ja uradio sve ovo? - zapita se on. Da sam ja, samo ja i niko vie,
odgovoran, i za venost uklet zbog mog uasnog greha koji se sastoji u tome to sam ovo izazvao. Ne
treba, zakljui on, jer ako im kaem, oduzee mi kartu; neu dobiti obrok. A bio je uasno, uasno
gladan.
Sada mu prie jedna od bolniarki i ree ravnim glasom: "Ima li povraanje, vrtoglavicu, ili
promenu boje stolice?"
"Ne", ree on.
"Ijednu povrinsku opekotinu koja nije htela da zaraste?"
On odreno odmahnu glavom.
"Idi tamo", ree bolniarka pokazavi prstom, "i baci sve to to ima na sebi. Tamo e te zapraiti

protiv vaiju i obrijae ti glavu, a dobie i vakcine. Samo nemamo serum protiv tifusa, zato to ne
trai."
Na svoju zabunu, ugledao je oveka sa elektrinom mainom za brijanje, koja je pogon dobijala
od benzinskog generatora; iao je do glave i mukarce i ene jednako, a narod je ekao, strpljivo
stojei u redu. Sanitarna mera? - upita se on.
Mislio sam da sam to sredio, pomisli on. Ili sam, ipak, zaboravio zarazne bolesti. Oito, jesam.
On poe na tu stranu, zbunjen injenicom da ipak nije sve imao na umu. Mora biti da sam izostavio i
razne druge vane stvari, uvide on, stajui u red ljudi koji su ekali da im budu obrijane glave.
U ruevinama cementnog podruma jedne zgrade u Ulici kedrova na brdima Berklija, Stjuart Mak
Koni primeti da je neto debelo i sivo skoilo iza jednog rascepljenog bloka materijala i sakrilo se
iza susednog. On dohvati svoju drku od metle - jedan kraj se zavravao izduenim, naprslim iljkom
- i poe krivudavo puzati napred.
ovek koji je bio sa njim u podrumu, mrav tip lojano ute koe, zvani Ken, koji je umirao od
posledica zraenja, ree: "Nee ti jesti to."
"Nego ta u", odvrati Stjuart, vukui se kroz prainu koja se slegla u razvaljeni, prema nebu
irom otvoreni podrum, i uskoro lee na rasprsli blok betona. Pacov, svestan njega, ciknu od uasa.
Iziao je iz kanalizacije Berklija i sad se eleo u nju vratiti. Ali je Stjuart bio izmeu kanalizacije i
njega. Nje, zapravo, pomisli on; izmeu kanalizacije i nje. Bila je to nesumnjivo enka, krupna.
Mujaci su bili mraviji.
Pacovkinja se panino dade u bekstvo, ali Stjuart zabode otri kraj drke od metle u nju. Ona
ciknu ponovo, otegnuto, iz svoje patnje. Nabodena tako, bila je jo iva; nastavila je sa cikom. Zato
on upre tap vrsto u zemlju, pridie se i nogom joj zdrobi glavu.
"Mog'o bi bar da je skuva", ree umirui ovek koji je bio s njim.
"Ne", ree Stjuart, sede, izvue perorez koji je naao - u pantalonama nekog mrtvog deaka, aka i poe da dere kou sa pacovkinje. Pred oima umirueg, koji je to gledao sa neodobravanjem,
Stjuart poe jesti sirovo telo pacovsko.
"Iznenauje me da ne pojede i mene", ree ovek, posle.
"Ovo nije gore nego kad jedu sirove kampe", uzvrati Stjuart. Sad se mnogo bolje oseao; ovo mu
je bila prva hrana posle nekoliko dana.
"Zato ne potrai neku od tih stanica za prvu pomo, o kojoj je govorio helikopter kad je proleteo
jue?" upita samrtnik. "Rekao je, bar kol'ko sam ja razumeo, da ima jedna kod gimnazije Hilsajd. To
je samo nekoliko blokova odavde; mog'o bi se dovui toliko daleko."
"Ne", ree Stjuart.
"Zato ne?"
Odgovor, mada ga on nije hteo rei, bio je naprosto da se plaio da poe iz podruma na ulicu.
Nije znao ega se plai, ali video je da se u pepelu koji se taloio pomicalo neto; verovao je da su
to Amerikanci, ali bi mogli biti i Kinezi ili Rusi. Njihovi glasovi zvuali su udnovato, sa odjecima,
ak i danju. A i onaj helikopter; Stjuart ba nije bio siguran iji je. ta ako je to neprijateljev trik da
izmami ljude na otvoreno gde e biti poubijani. U svakom sluaju, povremeno je uo pucnje iz
sravnjenog dela grada; ti mutni zvuci poinjali su pre izlaska sunca i uli se povremeno tokom celog
dana, sve do pada noi.
"Ne moe veno ostati ovde", ree Ken. "To nije razumno." Leao je umotan u ebad koja su
pripadala jednome od kreveta te kue; krevet je bio izbaen iz kue dok se raspadala, a Stjuart i
umirui ovek nali su ga u zadnjem dvoritu, celog, sa prekrivaima uredno presavijenim sa svake

strane i dva jastuka sa guijim perjem.

Ono o emu je Stjuart sada razmiljao bilo je da je za pet dana sakupio hiljade dolara u gotovom
novcu iz depova mrtvih ljudi koje je pronalazio u ruevinama kua du Kedrove ulice - iz njihovih
depova, ali i iz samih kua. Drugi leinari grabili su hranu i razne predmete, noeve i pitolje
naroito; njemu je bilo nekako nelagodno to samo on uzima pare. Sad mu se inilo da e, ako samo
izviri odavde, ako ue u neku stanicu za pomo postradalima, otkriti istinu: da te pare vie ne vrede
nita. A ako je tako, on je jedno glupo konjsko dupe to ih sakuplja - tavie, kad se pokae u stanici
nosei jastunicu prepunu novca svi e mu se smejati, i bie u pravu, jer jednom glupom konjskom
dupetu i treba da se smeju.
Osim toga, inilo se da niko drugi ne jede pacove. Moda je na raspolaganju neka bolja hrana, o
kojoj on ne zna nita; stvarno lii na njega da se zavue ovako u neku rupagu i jede hranu koju svi
ostali odbacuju. Moda se iz vazduha bacaju konzerve spremljene za sluaj elementarnih katastrofa;
moda te konzerve padaju rano ujutro, dok on jo spava, i sve budu pokupljene pre nego to on uspe
da ih vidi. Ve nekoliko dana muio ga je strah, dubok, rastui, da on neto proputa da uzme, da se
neto deli besplatno - moda usred bela dana - svakome, sem njemu. Tano moja srea, ree on sebi,
i oseti mrzovolju i ogorenje; taj pacov, koga je maloas pojeo, vie mu nije izgledao kao bogata
gozba.
Poslednjih nekoliko dana, dok se krio u razbijenom betonskom podrumu ove kue u Kedrovoj
ulici, Stjuart je imao izobilje vremena da razmilja o sebi, pa je dokonao da je njemu oduvek bilo
teko da radi ono to drugi rade; da je samo sa najveim naporima uspevao da se ponaa kao oni i da
izgleda kao oni. Nije to bilo ni u kakvoj vezi sa tim to je crnac, jer je isti taj problem imao i sa
drugim crncima, koliko i sa belcima. Nisu to bile drutvene tekoe, u uobiajenom smislu; nego
neto dublje. Na primer, Ken, ovaj to lei i izdie tu naspram njega. Stjuart ga nije uspeo razumeti;
imao je oseaj da je odseen od njega. Moda je to bilo zato to je Ken umirao, a on nije. Moda je
to postavilo prepreku; svet je sad bio jasno podeljen u dva tabora: one koji postaju sve slabiji, iz
trenutka u trenutak, i koji umiru; i one koji su kao on, one koji e se izvui. Nema mogunosti optenja
izmeu njih, jer im se svetovi suvie razlikuju.
Ali ne, nije bilo, izmeu njega i Kena, samo to; bilo je jo mnogo vie, isti onaj stari problem koji
nije nastao zbog bombardovanja nego je bombardovanjem samo izvuen na povrinu. Sad je jaz iri;
oigledno se vidi da on, Stjuart, zapravo nikad nije razumeo smisao veine delatnosti koje su se oko
njega deavale... Mozgao je, na primer, o godinjem putovanju u Saobraajni odsek da obnovi
vaenje svoje vozake dozvole za jo godinu dana. Dok je sada leao u podrumu, sagledavao je
svakoga trenutka sve jasnije da su svi koji su odlazili tamo, kod dravne vlasti, da to obave, imali
dobar razlog, a da je on odlazio samo zato to oni idu; on se, kao najmlae dete u porodici, samo
vukao za svima ostalima, poslednji. Sad vie nije imao za kim; ostao je sam. Iz tog razloga, nije
mogao smisliti ta bi radio, niti - makar mu od toga ivot zavisio - doneti ikakvu odluku ili postupati
po ma kakvom planu.
Zato je naprosto ekao, i ekajui pitao se o tom helikopteru koji ponekad nadlee, i o nejasnim
oblijima na ulici, ali iznad svega se pitao da li je glupo konjsko dupe ili nije.
Onda se najednom seti neega: vizije Hopija 'Skoka' Haringtona u 'Fredovoj finoj hrani'. Hopi je
tada video njega, Stjuarta Mak Konija, kako jede pacove, ali je to Stjuart, u uzbuenju i strahu zbog
potonjih dogaaja, zaboravio. Dakle ovo je foka video; ta vizija bila je ovaj ivot - a ne ivot posle
smrti!
Bog neka ubije tu sakatu malu nakazu, pomisli Stjuart, leei i akajui zube komadiem ice.
Bio je prevarant; zeznuo nas.

Neverovatno kako su ljudi lakoverni, ree on sebi. Mi mu verovali, moda zato to je tako
neobino graen... Izgledalo je verovatnije, zato to je dolazilo od nekog takvog. A on je sada
verovatno mrtav, sahranjen u servisnoj radionici. Pa, to je bar jedna dobra stvar koju je ovaj rat
uinio: odstranio je sve nenormalce. Meutim, uvide on, verovatno je i zakuvao da se rode nova
pokolenja takvih: nakaze kojih e tek biti, koji e se epuriti Zemljom sledeih milion godina. Bie to
Blutgeldov raj; verovatno je sada on veoma srean - ovo je bila prava provera bombi.
Ken se pomae i promrmlja: "Da li je mogue navesti tebe da otpuzi preko ulice? Tamo ima onaj
le kod koga bi moda mogle biti cigare."
Cigare, do vraga sa njima, pomisli Stjuart. Verovatno ima pun buelar novca. Pratei pogled
umirueg, vide, naravno, le, enski, opruen meu ruevinama preko puta. Puls mu se ubrza, jer vide
nabubrelu tanu koju je ona jo stezala.
Umornim glasom Ken ree: "Mani se novca, Stjuarte. To je tvoja opsednutost, simbol Bog zna
ega." Stjuart se zaputi, puzei, iz podruma na ulicu, a Ken die glas za njim: "Simbol imunog
drutva." Pa se zakalja i poe se napinjati da povraa. "A njega vie nema", uspe da doda.
Ko te jebe, pomisli Stjuart, puzei preko ulice ka novaniku koji ga je tamo ekao. I naravno, im
otvori njenu torbu, nae sveanj novanica, od po jednog i od po pet dolara, i ak jednu od dvadeset.
Nala se u torbi i eerna 'Ju-nou' tanglica, koju on takoe uze. Ali dok se vraao, puzei, do
podruma, pade mu na um da bi taj slatki mogao biti radioaktivan; zato ga odbaci.
"Cigarete?" upita ga Ken kad se vratio.
"Nema." Stjuart otvori jastunicu, koja je bila sasvim ukopana u suvi pepeo kojim je podrum bio
ispunjen; zagura novanice unutra i opet veza jastunicu da bude zatvorena.
"'Oemo jednu partiju aha?" upita Ken, diui se, nejako, na laktove i sedajui. Otvori drvenu
ahovsku tablu-kutiju, koju su on i Stjuart nali u ruevinama ove kue. Ve je uspeo da naui Stjuarta
osnovnim pravilima aha; pre rata, Stjuart nijednom nije igrao ah.
"Ne", ree Stjuart. Gledao je neto udaljeno na sivom nebu, neto pokretno, nalik na avion ili
raketu; nekakav cilindar. Boe, pomisli on, da li bi ono mogla biti bomba? Oajno je pratio pogledom
postepeno sputanje te stvari; nije ak ni legao, nije se pokuao sakriti kao to je to uinio pri prvom
napadu, u onih prvih nekoliko minuta od kojih je tako mnogo - od kojih je samo njihovo postojanje
sada - zavisilo. "ta je ono?" upita.
Samrtnik osmotri. "Ono je balon."
Ne verujui mu, Stjuart ree: "To su Kinezi!"
"Stvarno je balon, i to mali. Mislim da su takve zvali 'blimp'. Nisam takav video jo od kad sam
bio deak."
"Da li bi Kinezi mogli da dolete preko Tihog okeana balonima?" upita Stjuart, zamiljajui hiljade
takvih malih, sivih diriabla u obliku cigare, a u svakom po jedan odred kineskih vojnika, seljaina
mongolskog tipa, naoruanih ekim automatskim pukama: oni se dre za rukohvate i za svaki
raspoloivi nabor na balonu. "Moglo se od poetka oekivati da oni urade tano to: da vrate svet na
svoj nivo, nekoliko vekova unazad. Umesto da uhvate korak sa nama..." Zauta, videi da na boku
balona pie, na engleskom jeziku:
VOJNI AERODROM HAMILTON.
Umirui ovek ree suvo: "Na je."
"Pitam se odakle im", ree Stjuart.
"Domiljato, zar ne?" upita umirui ovek. "Pretpostavljam da vie nema ni benzina, ni kerozina.

Potroeno do poslednje kapi. Gledaemo mnoga udna prevozna sredstva od sad. Zapravo, ti e."
"Prestani sa tim samosaaljenjem", ree Stjuart.
"Ne alim ja ni sebe ni ma koga drugog", odvrati samrtnik, paljivo reajui ahovske figure na
tablu. "Lep je ovo komplet", ree on. "Proizveden u Meksiku, primeujem. Runo rezbaren,
nesumnjivo... Ali lako bi se mogao polomiti."
"Objasni mi opet kako ide lovac". ree Stjuart.
Iznad njih, balon iz vazdune baze Hamilton izgledao je sve vei, jer je doplovljavao sve blie.
Dvojica u podrumu, nagnuti nad ahovsku tablu, ne obratie panju na njega. Moda fotografie. Ili je
moda u nekoj stratekoj misiji; moda je u radio-vezi sa jedinicama este armije, juno od San
Franciska. Ko zna? Koga je briga? Balon je plovio iznad njih dvojice, a umirui je za to vreme vukao
potez kraljevim peakom dva polja napred i time poeo igru.
"Igra poinje", ree umirui. A onda, tie, dodade: "Bar za tebe, Stjuarte. udna, nepoznata, nova
igra je pred tobom... Moe se opkladiti u tvoj puni jastuk para, da je tako, ako ti je volja da se
kladi."
Stjuart uini "Hummm...", razmiljajui ta bi preduzeo sa svojom ahovskom vojskom, ta da mu
bude otvaranje; odlui se da krene napred peakom ispred jednog topa, i znade, im ga je stisnuo
prstima, da je to idiotski potez.
"Je l' mogu da vratim?" upita, pun nade.
"Taknuto - maknuto", ree Ken i skoi napred jednim konjem.
"Ne bih rekao da je to poteno; mislim, ja tek uim", primeti Stjuart. Pogleda uagreno samrtnika,
ali poutelo lice bilo je nepopustljivo. "Doobro, doobro", ree on, mirei se sa nevoljom, i sada
poe napred kraljevim peakom, jednako kao to je uinio Ken. Ja u da gledam njegove poteze i da
vuem tano isto kao on, odlui Stjuart. Tako je sigurnije.
Iz balona, koji se naao tano iznad njihovih glava, poee da se rasipaju listii bele hartije, da
plove vazduhom i lepraju ka zemlji. Stjuart i umirui ovek zastadoe u igri. Jedan letak pade u sam
podrum, nadomak njih dvojice; Ken prui ruku, uze ga, proita i dodade Stjuartu.
"Burlingejm!" ree Stjuart, itajui. Bio je to poziv da se ljudi dobrovoljno javljaju u vojsku. "Oni
hoe da mi peaimo odavde do Burlingejma i tamo se prijavimo kao dobrovoljci. U vojsku? Pa,
donde ima osamdeset ili sto kilometara, treba obii celu ovu stranu Zaliva i popeti se oko one druge
strane. Ludi su!"
"Jesu", ree Ken. "Nee im se prijaviti nijedna iva dua."
"Do vraga, ja ne mogu ni do ulice Le Kont, do stanice za prvu pomo", ree Stjuart uvreeno i
die besan pogled ka balonu sa aerodroma Hamilton koji je plovio dalje. A, nee oni mene namamiti
da im se pridruim, ree on sebi. Zaobii to.
"Kae", ree Ken, opet itajui objavu, "da ako stigne do Burlingejma, jeme ti da e dobiti
vodu, hranu, cigarete, vakcine protiv masovnih zaraza i leenje opekotina od zraenja. Jesi vid'o? Ne
pominju devojke."
"Je li mogue da se ti zanima za seks?" Stjuart ostade zapanjen. "Hriste, pa ja ni najmanju elju
nisam osetio jo od kad je pala prva bomba. Kao da mi je, od straha, naprosto otpao."
"To je zato to diencefalini centar u mozgu suzbija polni nagon u vremenu opasnosti", ree Ken.
"Ali vratie ti se."
"Ne", ree Stjuart, "jer svako dete koje bi se sada rodilo bilo bi nenormalno; bilo bi nakaza.
Trebalo bi da ljudi nemaju vie nijedan polni odnos sledeih, recimo, deset godina. Trebalo bi da se
donese zakon o tome. Nepodnoljiva mi je pomisao na svet nastanjen populacijom nakazaa, jer imao
sam linog iskustva sa njima; jedan je radio u 'Modernoj TV' sa mnom; naime, na ba sa mnom nego

dole u servisnoj radionici. Taj jedan bio je dovoljan. Onog Blutgelda, stvarno, treba obesiti za muda,
zbog ovog to je uradio."
"Ono to je Blutgeld uradio sedamdesetih godina", ree Ken, "beznaajno je u poreenju sa
ovim." Pokaza jednim gestom ruevine podruma oko njih.
"Tu u se sloiti s tobom", ree Stjuart, "ali to je bio poetak."
Iznad njihovih glava, cepelin je plovio istim putem natrag. Moda je ostao bez svojih malih
poruka, pa se vraao u bazu Hamilton, koja se nalazila valjda severno od Zaliva ili ve ko-zna-gde.
Stjuart die pogled ka njemu i ree: "'Aj, kai nam jo neto."
"Ne moe on to", ree Ken. "Rekao je sve to je imao; on je zaista vrlo jednostavno stvorenje. O'
ti da igra, il' da ja vuem poteze umesto tebe? Biu zadovoljan i tako."
Stjuart, sa silnom opreznou, pomae lovca - i, opet, istog trena uvide da je to bio pogrean
potez; po licu samrtnika to je pouzdano zakljuio.
U uglu podruma, meu betonskim blokovima, neto ivahno i uplaeno odskoi, zagrebuca hitrim
trkom ka bezbednosti i zacijuka brzo kao da cvrkue, opazivi njih dvojicu. Stjuartova panja odluta
od table ka pacovu; on se poe osvrtati da nae drku od metle.
"Igraj!" ree Ken ljutito.
"Dobro, dobro", proguna Stjuart, nezadovoljan. Povue jedan potez nasumce, mislei i sad na
pacova.

7.
Ispred apoteke na stanici Point Rejz, u devet sati ujutro, ekao je Eldon Blein. Pod mikom je
vrsto drao pohabanu akten-tanu uvezanu kanapom. Za to vreme, u zgradi, apotekar je skidao verige
i borio se sa metalnim vratima - jednim, pa drugim; Eldon je sluao tu buku, nestrpljiv.
"Odmah, odmah", doviknu apotekar. Njegov glas uo se prigueno. Otvorivi konano sva vrata,
poe se izvinjavati: "Ovo je nekad bio zadnji deo jednog kamiona. Mora se zapinjati i rukama i
nogama da bi proradilo. Izvoli unutra, gospodine." Pridrao je visoka vrata, a Eldon zaviri u mranu
unutranjost apoteke, gde je sa plafona visila, neupaljena, jedna sijalica, na prastarom elektrinom
gajtanu.
"Dolazim zato to mi je potreban", poe Eldon govoriti veoma brzo, "antibiotik irokog spektra,
od one vrste koja se koristi za suzbijanje respiratornih infekcija." Odglumio je da mu je ovo neto
uzgredno, normalno; nije rekao farmaceutu koliko je gradova u severnoj Kaliforniji obiao u
poslednjih nekoliko dana, peice i autostopirajui, niti koliko mu je teko bolesna kerka. Znao je da
bi time samo naveo apotekara da kae neku mnogo veu cenu. Uostalom, ovde se i ne vidi neto
mnogo lekova. Verovatno ni ovaj to nema.
Apotekar ga odmeri pogledom i ree: "Ne vidim da si doneo neto; ta bi imao da da zauzvrat,
ako bih ja imao to to tebi treba?" Nervozno zagladi svoju istanjenu sedu kosu; postariji, sitan ovek.
Jasnio se videlo da podozreva da bi Eldon mogao biti pljaka. Verovatno je tako gledao svakog
kupca.
Eldon ree: "Tamo odakle ja dolazim poznat sam kao majstor za naoare." On odrei kanape sa
akten-tane i pokaza apotekaru redove nedirnutih ili maltene celih stakala za naoare, pa redove
okvira, i najzad redove celih naoara, sa staklima u okvirima. To je izleinario po teritorijama svud
uokolo Zaliva, a naroito velike zalihe naao je kod Ouklenda. "Mogu da kompenzujem gotovo svaki
defekt oiju", ree. "Evo, ovde imam jedan fini izbor. Ti si, ta, kratkovid, dalekovid ili
astigmatian? U mogunosti sam da ti sredim taj problem u roku od deset minuta, treba samo da
isprobamo par soiva."
"Dalekovid", ree apotekar lagano, "ali ne verujem da imam ono to ti hoe." Pogleda redove
naoara enjivo.
Eldon, sa ljutnjom, ree: "Onda zato nisi odmah tako rekao, da ja krenem dalje? Hteo bih da
stignem u Petalumu danas; tamo ima mnogo prodavnica lekova - samo je potrebno da naem neka
kola sa senom koja idu na tu stranu."
"Zar ne bismo ipak mogli da se trampimo, da mi ti da par naoara u zamenu za neto drugo?"
upita apotekar alostivo, polazei za Eldonom koji je ve krenuo ka vratima. "Imam jedan dragocen
lek za srce, kvinidin-glukonat; ti bi njega najverovatnije mogao trampiti za ono to ti treba. Niko
drugi u oblast Marin nema kvinidin-glukonat, samo ja."
"Postoji li ovde negde doktor?" upita Eldon, zastajui na rubu seoskog puta zaraslog u korov, du
koga je bilo nekoliko radnji i kua.
"Postoji", ree apotekar i klimnu glavom ponosito. "Doktor Stokstil; doselio se pre nekoliko
godina. Ali on uopte nema lekove. Imam samo ja."
Sa akten-tanom pod rukom, Eldon Blejn je peaio dalje po seoskom putu, oslukujui
punonadeno; jer uo je pukanje kamionske parne maine loene drvima, u tiini kalifornijskih
seoskih predela u ranom jutru. Ali taj zvuk postajao je sve slabiji i ubrzo nestao. Kamion je, avaj,
otiao na suprotnu stranu.

Ovo podruje pravo na severu od San Franciska nekada je bilo u posedu nekolicine bogatih
vlasnika mlenih farmi; krave su pasle na ovim poljima, ali od toga nije nita ostalo, a nestale su i
ivotinje koje daju meso, i ovce, i junad. Kao to svako zna, hektar zemlje vie daje ako se zasadi
itaricama ili povrem. Eldon je oko sebe video zbijeno zasaene redove kukuruza, od neke hibridne,
ranosazrevajue vrste; izmeu redova, velike dlakave biljke bundeve, vrste zvane 'skvo', na kojoj su
rasli udno uti plodovi nalik na kugle za kuglanje. To je ona neobina istona sorta bundeve kod
koje se moe pojesti sve, i kora i seme; svojevremeno prezirana u dolinama Kalifornije... ali to se
izmenilo.
Ispred njega, grupica dece pretra preko slabo-prometnog druma, hitajui u kolu; Eldon Blejn
vide njihove otrcane knjige i kantice za uinu, zau im glasove, pomisli kako to smiruje oveka kad
vidi drugu decu koja su zdrava i zauzeta svojim poslom, za razliku od njegovog deteta. Ako Gven
umre, zamenie je druga deca. Ovo je prihvatao bez oseanja. ovek naui i to. Mora se.
kola, na desnoj strani, na 'sedlu' izmeu dva brda; zgrada prizemna, moderna, upravo za kolu
namenjena, na kojoj su samo pojedini, manji delovi bili srueni, pa krpljeni. Nesumnjivo su je
podigli neposredno pre rata neki preduzimljivi graani, okrenuti optem dobru, koji su zato uli u
desetogodinje dugove, ne slutei da ih nee otplatiti jer nee ni biti ivi. Tako su, nenamerno, dobili
kolu besplatno.
Prozori kole navedoe ga da se pone glasno smejati. Bili su dovueni sa svakojakih starih
seoskih zgrada, naizmenino maleni i ogromni, pridrani zakucanim daskama koje su potom i
ukraene. Naravno da su originalni prozori razneti trenutno u najsitnije komadie. Staklo, pomisli on.
Takva retkost, u ovim naim vremenima... Ako poseduje staklo u bilo kom obliku, bogat si. On stee
akten-tanu jo vre i nastavi da ipi drumom.
Nekoliko dece, videi neznanca, zastade. Zurili su u njega, sa zabrinutou koja je bila ojaana
radoznalou. On im se iroko osmehnu, pitajui se ta ue i kakve nastavnike imaju. Neku senilnu
staru damu, penzionisanu pre bezbroj godina, pa sad dovuenu da jo jednom sedne za katedru?
Nekog metanina koji, igrom sluaja, ima fakultetsku diplomu? Ili najverovatnije nastavu dre same
majke, koje su se udruile i uzele pregrt knjiga, dragocenu imovinu, iz seoske biblioteke.
Neki glas iza njega dozivao ga je; neka ena. Okrenuo se, zauo kriputanje bicikla. "Jesi li ti
majstor za naoare?" pozva ona ponovo, stroga, ali ipak privlana, sa tamnom kosom, odevena u
muku pamunu koulju i farmerice. Okretala je pedale i sustizala ga, iako je njen bicikl silovito
podskakivao na svakoj sledeoj dombi i brazdi na putu. "Stani, molim te. Razgovarala sam sa
Fredom Kvinom, naim ovekom za lekove, maloas, i on mi ree da si ti doao." Stigla je do njega i
zaustavila bicikl, zadihana. "Ve mesecima nije naiao niko za naoare; zato ne dolazi ee?"
Eldon Blejn ree: "Nisam doao da prodajem, nego da naem neke antibiotike." Nerviralo ga je
ovo. "Moram stii u Petalumu", ree, a onda shvati da se zavidljivo zagledao u njen bicikl i da mu se
to primetilo na licu.
"Mi ih moemo nabaviti za tebe", ree ena. Bila je starija nego to mu se u prvi mah uinilo; lice
joj je bilo izbrazdano borama, i malo potamnelo, i on oceni da joj je blizu etrdeset godina. "Ja sam u
Odboru za planiranje, koji vai za svakoga, ovde u Zapadnom Marinu; znam da moemo da
iakamo nekako to to ti treba, ako samo doe kod nas i prieka. Daj nam dva sata. Treba nam
nekoliko pari naoara... Ne putam ja tebe da ode." Glas joj je bio vrst, bez ulagivanja.
"Da nisi ti gospoa Raub?" upita Eldon Blejn.
"Jesam", ree ona. "Prepoznao si me - kako?"
On ree: "Ja sam iz okoline Bolinasa; mi dobro znamo ta vi ovde radite. Kamo sree da imamo u
naem Odboru nekog kao to si ti." Pomalo se plaio ove osobe. Bee uo da gospoa Raub uvek

postigne ono to naumi. Ona i Lari Raub organizovali su Zapadni Marin posle Ohlaenja; ranije, u
starim danima, nije bila nita naroito, i tek joj je Kriza pruila priliku, kao i mnogim drugim ljudima,
da pokae od ega je, zapravo, sazdana.
Pooe nazad hodom, rame uz rame. Gospoa Raub ree: "Za koga su antibiotici? Nisu za tebe;
izgleda mi savreno zdrav."
"Moja mala devojica umire", odvrati on.
Nije traila rei na nekakva saoseanja; saoseajnih rei vie nije ni bilo na svetu, nijedna nije
preostala. Ona samo klimnu glavom. "Infektivni hepatitis?" upita. "Kakvu vodu pijete? Da li je
hloriete? Ako ne..."
"Ne, kod nje su vie kao neke streptokoke u grlu", ree on.
"uli smo sa satelita sino da neke firme za proizvodnju lekova opet rade u Nemakoj, pa prema
tome, ako bude sree, videemo opet nemake lekove na tritu, bar na Istonoj obali."
"Primate satelit?" On uzbueno nastavi: "Na radio je crk'o, a majstor je otiao negde dole, blizu
junog San Franciska, gde pokuava da izleinari neke delove za friidere. Nee se vratiti verovatno
jo mesec dana. Reci mi, ta on ita sad? Poslednji put kad smo ga uli, a to je bilo prokleto davno,
itao je Paskalova Pisma iz provincije."
Gospoa Raub ree: "Denderfild sada ita O ljudskoj porobljenosti."
"Zar to nije o onom tipu koji nije mog'o da se otrese jedne devojke koju je sreo?" upita Eldon.
"Mislim da sam zapamtio od kad je on to prvi put itao, pre nekoliko godina. Ona se sve iznova
vraala u njegov ivot. Zar mu ga nije i upropastila, na kraju?"
"Ne znam; bojim se da mi nismo bili u mogunosti da sluamo to prvo itanje."
"Taj Denderfild je zaista super disk-dokej", ree Eldon, "najbolji za koga sam ikad uo ak i
pre krize, mislim, nijednu njegovu emisiju ne proputamo; u naoj vatrogasnoj stanici okupi se svako
vee oko dvesta ljudi. Mislim da bi neko od nas mogao popraviti taj prokleti radio, ali na Odbor je
odluio da ga ne diramo nego da ekamo dok nam se majstor vrati. Ako se ikad vrati... Onaj
prethodni je nestao na jednom takvom pohodu prikupljanja stvari iz ruevina."
Gospoa Raub ree: "Sada moda vaa zajednica uvia znaaj rezervne opreme, za koju ja veito
govorim da je bitna."
"Da li bismo... mogli poslati jednog izaslanika koji bi sluao sa vaom grupom, a onda javljao
nama?"
"Naravno", ree gospoa Raub. "Ali..."
"Nije to isto", saglasi se on. "Nije..." Odmahnu rukom. ta je to sa Denderfildom, koji sedi gore,
iznad njih, u satelitu, i nadleti ih po jednom svaki dan? Veza sa svetom... Denderfild gleda odozgo i
vidi sve. Vidi obnovu i izgradnju, sve promene nabolje i nagore; hvata svaku emisiju odozdo, snima
je i onda puta i drugima, tako da se svet preko njega ujedinjuje.
U njegovoj svesti bio je prisutan taj dobro znani glas, sada ve toliko dugo nedostupan njihovoj
drutvenoj zajednici; mogao ga je dozvati u pamenje, uti one bogate, niske tonove tihog smeha, pa
one iskrenog obraanja, bliskosti... nikad nieg lanog. Nije bilo parola, govorancija povodom
etvrtog jula, nieg od onog to ih je uvalilo u ovu situaciju gde su sada.
Jednom je uo kako Denderfild govori: "elite li da znate pravi razlog to nisam bio u ratu?
Zato su se dobro pobrinuli da me ispale u kosmos samo malo pre izbijanja rata? Znali su da ne bi
bilo pametno dati puku meni... Jer bih ja ubio nekog oficira." Posle toga se tiho nasmejao,
pretvarajui itavu stvar u alu; ali bilo je istina, to to je rekao. Sve to je on njima rekao bilo je
istina, ak i kad je bilo plasirano kao ala. Denderfild nikad nije bio politiki pouzdan, a ipak je

sada sedeo iznad njih i nadletao ih iz godine u godinu. I bio ovek kome su verovali.
Podignuta na jednoj strani grebena, kua Raubovih gledala je sa visine na itavu pokrajinu
Zapadni Marin, na povrtnjake i jarkove za navodnjavanje, ponegde kozu vezanu konopcem, i naravno
konje; stojei kod prozora dnevne sobe, Eldon Blejn vide ispod sebe, blizu jedne seoske kue,
velikog 'pererona' koga su sigurno koristili da vue plug... kao i da vue neki automobil bez motora,
drumom sve do pokrajine Sonome, kad doe vreme da se nabavlja roba.
Vide sada i jedna zaprena 'konjska' kola kako odmiu seoskim putem; ona bi sustigla njega, da ga
nije gospoa Raub pre toga pronala, i on bi se uskoro naao u Petalumi.
Vide jo nie na nizbrdicama gospou Raub kako okree pedale, u potrazi za antibioticima za
njega; na njegovo zaprepaenje, ostavila ga je samog u njenoj kui, tako da je bio slobodan da
pokrade sve redom; on se sad okrete da razgleda ega sve tu ima. Stolice su tu bile, i knjige, u
kuhinji, pa hrana, ak i boca vina, odea u svim ormanima - cunjao je po kui, uivao u gledanju
svega toga; izgledalo je maltene kao kue pre rata, osim to su, naravno, beskorisne elektrine sprave
poizbacivane napolje, jo odavno.
Kroz zadnje prozore kue on vide zeleni drveni bok velikog rezervoara za vodu. Raubovi, uvide
on, imaju svoje zasebno snabdevanje vodom. Izie iz kue i vide potok, ist, nezagaen.
Na potoku je vrebala nekakva skalamerija, neto okruglo, pa na tokovima. Eldon je zurio u to;
bilo je to malo vozilo iz koga su se pruali neki produeci, koji su punili kofe vodom. U sredini toga
sedeo je ovek bez ruku i nogu. Taj je klimao glavom kao dirigent pred orkestrom, a mainerija oko
njega izvravala je nareenja. To je fokomelus, ovek-foka, uvide Eldon; utovaren je u svoj
fokomobil, samohodna kolica sa mehanikim hvataljkama koje slue kao zamena za nedostajue
ekstremitete. ta on to radi, krade vodu od Raubovih?
"'Ej", ree Eldon.
Fokomelus istog trena okrete glavu; njegove oi uzbunjeno i uagreno pogledae Eldona, a onda
neto tresnu Eldona u stomak - on se zatetura unazad, i onda, borei se da povrati ravnoteu, otkri da
su mu ruke vrsto vezane uz telo. Nekakva iana mrea izletela je iz fokomobila i vrsto se omotala
oko njega. Fokomelusovo sredstvo samoodbrane.
"K-ko si ti?" upita fokomelus, mucajui u svojoj podozrivoj radoznalosti. "Ne ivi u ovom kraju;
ne poznajem te."
"Ja sam iz Bolinasa", ree Eldon. Metalna mrea toliko ga je stegla, da je sa tekoom hvatao
vazduh. "Ja sam majstor za naoare. Gospa Raub, ona mi ree da ekam ovde."
Sad mrea kao da popusti, donekle. "Ne mogu nita rizikovati", ree fokomelus. "Neu te pustiti
dok se Dun Raub ne vrati." Kofe opet poee da se zaranjaju u vodu; punile su, metodino, jedan
rezervoar privezan kaievima za fokomobil, sve dok iz njega ne poe da se presipa.
"Ti ima pravo da to radi, a?" upita Eldon. "Da uzima vodu iz potoka Raubovih?"
"Imam pravo", ree fokomelus. "Ja dajem vie nego to uzimam, svima ovde."
"Pusti me", ree Eldon. "Ja samo pokuavam da dobavim lekove za moju curicu; ona umire."
"'Za moju curicu, ona umire'", ponovi fokomelus, oponaajui Eldonov glas iznenaujue tano.
Zakotrlja se od potoka, blie Eldonu. Vozilo je blistalo; svi delovi su izgledali novi i sjajni. Bila je
to jedna od najbolje napravljenih mehanikih naprava koju je Eldon Blejn ikada video.
"Pusti me", ree Eldon, "pa u ti dati naoare besplatno. Bilo koji par, od onih koje imam."
"Moje oi su savrene", ree fokomelus. "Sve moje je savreno. Neki delovi nedostaju, ali nisu mi
ni potrebni; bolje dejstvujem bez njih. Sposoban sam da siem niz ovo brdo bre nego ti, na primer."
"Ko ti je napravio mobil?" upita Eldon. Sigurno se za sedam godina morao iskrzati i delimino

pokvariti, kao i sve drugo.

"Ja", ree fokomelus.
"Kako moe sam sebi praviti fokomobil? To je protivurenost."
"Nekad sam ja bio telom ukljuen u ice. Sad sam mozgom ukljuen u ice; i to sam, takoe,
postigao svojim radom. Ovde gore, u ovom kraju, ja sam majstor za popravke. Oni stari ekstenzori
koje mi je drava napravila pre rata - nisu valjali ni koliko mesnati produeci koje ti ima."
Fokomelus naini grimasu. Imao je mravo, rastegljivo lice, sa otrim nosem i izuzetno belim zubima,
lice idealno ba za to oseanje koje je sad pokazivao Eldonu Blejnu.
"Denderfild kae da su majstori za popravke najdragoceniji ljudi na svetu", ree Eldon. "On je
proglasio i Svetsku nedelju majstora za popravke, jednom kad smo mi sluali, i nabrojao imena
nekolicine naroito dobro poznatih takvih. Kako se ti zove? Moda je pomenuo i tebe."
"Hopi Harington", ree fokomelus. "Ali znam da nije pomenuo mene, jer ja se jo i sad drim
pomalo iza scene; jo nije dolo vreme da postanem svetski poznat, to u biti. Doputam ovim
metanima da vide jedan mali deo mojih moi, ali od njih se oekuje da o tome ne priaju."
"Sigurno da nee priati", ree Eldon. "Da ne bi ostali bez tebe. Na majstor za popravke je
otiao, pre nekog vremena, i zaista nam gadno nedostaje. ta misli, da li bi ti mogao preuzeti i oblast
Bolinas, na neko vreme? Mogli bismo ti davati mnoge stvari zauzvrat. U vreme Krize, praktino niko
nije uspeo da pree planinu i napadne nas, tako da smo srazmerno nedirnuti."
"Silazio sam ja do Bolinasa", ree Hopi. "Proputovao sam, zapravo, sve okolne krajeve, bio sam
ak do Sakramenta. Niko nije video ono to sam ja video; ja mogu prevaliti osamdeset kilometara
dnevno u ovom mobilu." Njegovo mravo lice se trznulo, onda on zamuca: "U Bolinas se ja ne bih
vraao, jer tamo ima morskih udovita, u okeanu."
"Ko to kae?" upita Eldon odlunim tonom. "To su samo praznoverice - reci mi ko je to rekao o
naoj zajednici."
"Mislim da je rekao Denderfild."
"Ne, on to nije mogao", ree Eldon. "U njega se moe pouzdati, on ne bi irio takve kojetarije.
Nisam ni u jednoj njegovoj emisiji nikad uo nijednu praznovericu. Moda se zezao; kladim se da se
on samo alio, a ti to shvatio ozbiljno."
"Vodonine bombe probudile su okeanska udovita", ree Hopi, "iz njihovog dremea u
dubinama." Klimnuo je glavom, sasvim ozbiljan.
"Ti doi, pa vidi nau zajednicu", ree Eldon. "Kod nas vlada red, i napredni smo, mnogo vie
nego ijedan grad. ak je opet proradilo i naa ulina rasveta, etiri svetiljke, koje gore po jedan sat
svake noi. Iznenauje me da jedan majstor za popravke, kao to si ti, veruje u takve besmislice."
Fokomelus je izgledao kao da se pokajao. "Pa, ovek nikad ne moe biti siguran", promrmlja on.
"Moda ipak nisam od Denderfilda to uo."
Ispod njih, na putu, jedan konj se kretao uzbrdo; klopot njegovih kopita stie do njih dvojice, i oni
okrenue glave na tu stranu. Dojaha jedan krupan, mesnat ovek, crven u licu. Gledao ih je, i usmerio
konja pravo ka njima. "Majstor za naoare!" povika on. "Ti li si taj?"
"Jesam", ree Eldon. Konj je uao na travom pokriveni, bivi parking Raubovih. "Ima li
antibiotike, gospodine?"
"Donee ih Dun Raub", ree krupni, zadrigli ovek, i potee uzde; konj stade. "Majstore naoara,
da vidimo ta ima ti. Ja sam kratkovid, ali takoe imam akutni astigmatizam u levom oku; moe li
mi pomoi?" Poe prilaziti peice, ne skidajui pogled sa Eldona.
"Nita ne mogu, vezao me Hopi Harington", ree Eldon.
"Hopi, za ime Boje", uzviknu krupni, zadrigli ovek uzbueno. "Pusti majstora za naoare da

nae neto za mene; mesecima ekam ovo, i ne nameravam ekati vie."

"Vai, Leroje", ree Hopi mrzovoljno. I metalna mrea se, oko Eldona, odmota i otpuza natrag po
travi, do fokomelusa koji je ekao u sredini svog blistavog, sloenog mobila.
Dok je satelit preletao podruje ikaga, njegovi senzori, raireni kao krila, uhvatie slabani,
amaterski signal, i Volter Denderfild zau, u slualicama, slab, dalek, ispranjen glas odozdo. "...pa
bismo zamolili da pusti 'Matildu koja igra valcer', mnogi od nas je vole. Kao i 'Pesmu detlia'. I..."
Amaterski radio postade neujan, zamenjen utanjem statike. Ovo svakako nije bilo emitovano
laserom, pomisli Valter nadmeno.
On progovori u mikrofon: "Pa, dobro, prijatelji, imamo ovde zahtev da pustim 'Matildu koja igra
valcer'." Pruivi ruku, on pritisnu jedan prekida na kontrolama kretanja trake. "Veliki bas-bariton
Piter Doson - to je, takoe, ime jedne vrlo dobre vrste skoa - nastupa u 'Matildu koja igra valcer'."
Po pamenju, dobro uvebanom, on nae odgovarajuu kasetu, koja je sledeeg trenutka ve bila u
kasetofonu i vrtela se.
Dok je muzika svirala, Volt Denderfild traio je druge frekvencije na svojoj prijemnoj opremi,
nadajui se da opet uhvati isti onaj amaterski signal. Umesto toga, nae se umean u razgovor
prijemno-otpremnih stanica koje su pripadale dvema vojnim jedinicama dole. Vojska je sprovodila
neku policijsku akciju, negde u gornjem Ilinoisu. Njihovo ustro avrljanje zainteresovalo ga je, pa
ga je sluao sve do kraja muzike.
"Mnogo sree vama, momci u uniformi", ree onda u mikrofon. "Pohvatajte te spaljivae budla i
blagosloveni budite svi." Tiho se nasmejao, jer ako je ikad ijedno ljudsko bie bilo bezbedno od
osvete, to je bio on. Niko na Zemlji nije ga mogao dosegnuti - est puta je ve pokuano, posle Krize,
ali bez uspeha. "Pohvatajte rave momke... ili bi moda trebalo da kaem dobre momke. ujte, ko su
dobri momci, u ovim vremenima?" Njegovi prijemni ureaji uhvatili su, tokom poslednjih nekoliko
nedelja, izvestan broj albi na okrutnost vojske. "Da ja vama neto kaem, drugari", ree on glatko.
"Pripazite se onih puaka za veverice; to je sve." Poe loviti, po muzikoj biblioteci satelita, kasetu
sa snimkom 'Pesme detlia'. "To ti je sve, brate", ree on, i pusti tu pesmu.
Ispod njega je svet bio u tami, nona strana bila je okrenuta ka njemu; ipak je, ve sad, video kako
se rub dana pomalja na ivici planete. On e uskoro ui u dan, jo jednom. Takice svetlosti sijale su
tu i tamo, kao rupice probuene na povrini planete, koju je on ostavio pre sedam godina - ostavio iz
sasvim drugog razloga, idui za sasvim drugim naumom. Daleko plemenitijim.
Nije njegov satelit bio jedini koji se jo i sad okretao oko Zemlje, ali je bio jedini sa ivim biem
u sebi. Svi ostali astronauti koji su se zatekli u kosmosu davno su poumirali. Nisu bili, kao on i
Lidija, opremljeni i snabdeveni zalihama za deset godina ivota na drugoj planeti. On je bio srean:
pored hrane, vode i vazduha, imao je i milion kilometara audio i video traka, da se zabavlja. Sada ih
je upotrebljavao da zabavlja one ljude dole, ostatke civilizacije koja ga je lansirala u svemir. Nije im
uspelo da ga odgurnu do Marsa - na njihovu sreu. Iz tog neuspeha izvlae ivotno vane dividende
sve do danas.
"Huu-di huu-di huu", otpevucka Volt Denderfild u mikrofon, koristei snagu radio-otpremnika
predvienog da nosi njegov glas sa daljine od nekoliko miliona, a ne samo nekoliko stotina,
kilometara. "ta sve moe da se uradi sa programatorom iz stare ve-maine namenjene i za suenje,
proizvedene u RCA. Ova informacija nam stie od jednog majstora u oblasti eneve; hvala ti, Geore
ilpere - znam da e svako biti srean da uje ovu dobrodolu vest, kazanu tvojim sopstvenim
glasom." Onda pusti traku sa snimkom rei tog majstora za popravke; sluae itavo podruje oko
Velikih jezera u SAD, i znae, odsad, ilperov komadi znanja, i primenjivae ga odmah, mudro - u

to ne treba sumnjati. Svet gladuje za znanjem koje lei pozavlaeno u depove na pojedinim mestima,
znanjem koje bi - bez Denderfilda - bilo osueno da ostane na svome izvoru i nikud se, moda
nikada, ne proiri.
Posle trake sa reima Georga ilpera, on pustu traku sa svojim itanjem knjige O ljudskoj
porobljenosti i ustade kruto sa sedita.
Brinuo ga je bol u prsima; pojavio se jednog dana, ispod grudne kosti, i Volter sada po stoti put
uze jedan od mikrofilmova sa medicinskim informacijama i poe pregledati poglavlja o srcu. Da li
zbog ovog oboljenja nastaje oseaj kao da me neko pritiska bridom ake u prsa i istiskuje dah iz
mene? - zapita se. Pritiska celom svojom teinom? Ali teko je prisetiti se, pre svega, kakav je oseaj
bila 'teina'. Ili takvo oboljenje samo pee... a u tom sluaju, kad pee? Pre ili posle jela?
Prole nedelje uspostavio je vezu sa jednom bolnicom u Tokiju, opisao svoje simptome. Tamonji
lekari nisu bili sigurni ta da mu kau. Ono to je tebi potrebno, rekoe, jeste elektrokardiogram, ali
kako bi on mogao izvesti takav pregled samoga sebe tamo gore? Kako bi uopte iko, igde, mogao
uzeti neiji EKG? Japanski doktori sad su iveli u prolosti, ili se u Japanu dogodilo mnogo vee
vaskrsenje starog nego to je Volter, ili iko, znao.
Neverovatno je, pomisli on najednom, da sam preiveo tako dugo. Ali nije imao oseanje da je
dugo; njegov oseaj za vreme nije vie bio ispravan. Osim toga, bio je veoma zauzet; u ovom
trenutku, est njegovih kasetofona bilo je spremno da snima eventualne poruke sa est esto
korienih frekvencija, a pre nego to se zavri snimak njegovog itanja iz romana Vilijema
Somerseta Moma iz 1915, on e morati da proveri da li je ita snimljeno na svih est. Moglo bi biti
nita, ili bi moglo biti vie sati znaajnog govora. Nikad se ne zna. Da sam samo, pomisli on, mogao
da primenim ubrzane transmisije... ali odgovarajui dekoderi vie ne postoje kod onih dole. Nekoliko
sati prie moe se saeti u nekoliko sekundi; onda bi on mogao dati svakoj oblasti na svetu, dok je
nadlee, potpun izvetaj o svemu. Ovako je prinuen da im daje samo po malu koliinu informacija, i
da se esto ponavlja. Ponekad je potrebno vie meseci da im proita samo jedan roman, na ovaj
nain.
Ali je bar uspeo da snizi frekvenciju na kojoj radi odailja njegovog satelita na onu talasnu
duinu koju narod, dole, moe primati na svojim kunim radio-aparatima. To je bilo njegovo glavno
dostignue; ono koje ga je, samo po sebi, uinilo onim to sada jeste.
Poglavlje iz Momove knjige se zavri, automatski se premota i poe iz poetka; sad e zujati za
sledeu oblast koja nailazi ispod satelita. Volt Denderfild nije obratio panju na to. Nastavio se
baviti medicinskim enciklopedijskim mikrofilmovima. Mislim da su to samo grevi pilorinog
ventila, ree on sebi. Kad bih imao fenobarbital, ovde... ali potroili smo ga do poslednje trunice
jo pre nekoliko godina. Njegova ena je, u svojoj poslednjoj velikoj samoubilakoj potitenosti,
popila sav fenobarbital - a onda se, ipak, ubila. Povod koji ju je gurnuo u tu potitenost bila je, ba
udno, propast sovjetske svemirske stanice; jer je Lidija sve do tog trenutka verovala da e svi
astronauti biti pokupljeni i vraeni bezbedno na povrinu. Najednom, sovjetska stanica je zautala.
Rusi su svi pomrli od gladi, svih desetoro, ali to niko nije predvideo, jer su sve do poslednjih
nekoliko sati nastavljali, strogo se drei svojih dunosti, da priaju o naunim temama.
"Huu-di huu-di huu", ree Denderfild sebi, itajui o pilorinom ventilu i njegovim grevima.
"Narode", promrmlja on. "Imam ovaj smean bol koji je nastao zato to se suvie odajem
uivanjima... Treba mi olakanje u etiri pravca, zar ne?" Onda ukljui mikrofon, zaustavivi time
kretanje trake sa snimkom. "Pamtite li one stare oglase?" upita on zamraenu, nevidljivu publiku dole.
"Pre rata - ekaj da vidimo, kako su ono glasili? 'Da li sada pravite vie H-bombi ali vam to manje
prija?'" Nasmejao se tiho. "Da li vas je termonuklearni rat deprimirao? Halo, Njujork, ujete li me

ve? elim da svi vi koji ste u domaaju mog glasa, svih vas ezdeset petoro, sad brzo kresnete po
jednu ibicu, tako da se ja uverim da ste tu."
U njegove slualice dopre snaan signal. "Denderfilde, ovde Luka kapetanija luke Njujork;
moe li nam rei bilo ta o vremenskim prilikama?"
"Oh, da", ree Denderfild, "dolazi nam stvarno lepo vreme. Moete zaploviti po moru, tim vaim
amcima, i fakati radioaktivne ribe; nema brige."
Doe drugi glas, slabiji. "Gospodine Denderfilde, da li biste, molim Vas, ikako mogli pustiti
neku od operskih arija koje imate? Naroito bismo cenili 'Tvoja ruica je smrznuta' iz La Boem."
"Ja to iz Boema mogu, bre, da otpevam", ree Denderfild. Prui ruku ka toj traci, istovremeno
pevuei, u imitaciji tenora, u mikrofon.
im se vratio u Bolinas te noi, Eldon Blejm dade prvu koliinu antibiotika detetu, a onda brzo
odvue enu u stranu. "uj, imaju vrhunskog majstora za popravke gore u Zapadnom Marinu, ali su o
njemu utali sve dosad, a to je samo trideset kilometara odavde. Mislim da bi trebalo da poaljemo
jednu delegaciju tamo, da ga kidnapuje i dovede ovamo." Dodade: "Tip je foka, ali da vidi samo
kakav je mobil napravio za sebe; nijedan od naih dosadanjih majstora ne bi mogao ni upola tako."
Ponovo obukavi vunenu jaknu, on poe ka vratima njihove sobe. "Zatraiu od Odbora da glasa o
tome."
"Ali naa objava protiv doseljavanja svih udnih", bunila se Patricija. "Osim toga, gospoa Valas
je predsednica Odbora ovog meseca; zna njene stavove, ona nikad ne bi dopustila da se jo neka
foka dovue i nastani ovde. Mislim, imamo ih etiri, i ona se stalno buni i zbog njih etiri."
"Ta objava se odnosi samo na one udnovate ljude koji bi mogli postati finansijski teret za nau
zajednicu", ree Eldon. "Pa, ja valjda znam o tome; uestvovao sam u njenom pisanju. Skoko
Harington nije teret; on je izvor prihoda - objava se ne odnosi na njega, i ja u se usprotiviti gospoi
Valas i boriti se za ovo. Znam da mogu dobiti zvaninu dozvolu Odbora; a razradio sam i kako da
epamo Hopija. Pozvali su nas da doemo u njihov kraj i sluamo satelit; vai, to hoemo; ali ne
samo to. Sluaemo Denderfilda, ali dok su oni time zauzeti, mi emo zgrabiti Hopija.
Onesposobimo njegov fokomobil i dovuemo ga ovamo. Oni nee imati pojma ta se desilo. Ko ume,
njemu dve, neka plae ko ne. titie nas naa policija."
Patricija ree: "Plaim se ja tih foka. Imaju neobine moi, ne prirodne; to svako zna. On je
verovatno napravio taj svoj mobil pomou magije."
Eldon Blejn se podrugljivo nasmeja i ree: "Pa, utoliko bolje. Moda nam ba to treba: bacanje
ini, jedan arobnjak u naoj zajednici. Glasam ba za to."
"Idem da vidim kako je Gven", ree Patricija, polazei ka drugom delu sobe, pregraene zastorom
od krpa. Iza tog zastora, na leaju, bilo je njihovo dete. "Ja s tim neu da imam nikakve veze; mislim
da je to grozno, to to si preduzeo."
Eldon Blejn iskorai iz njihove sobe, u tamu noi. Sledeeg trenutka ve je odmicao dugim
koracima ka kui Valasovih.
Dok su graani oblasti Zapadni Marin jedan po jedan ulazili u dvoranu Foresterovih i zauzimali
svoja mesta, Dun Raub je podeavala kondenzator promenljivog kapaciteta na njihovom
dvanaestvoltnom automobilskom radio-aparatu. Primetila je da se Hopi Harington ni ovog puta nije
pojavio da slua satelit. Kako je ono rekao? Ne volim sluati bolesnike. udnovata izjava, pomisli
ona.
Iz zvunika radio-aparata zau se prvo statika, a zatim prvi, slabi signali sa satelita. Jo nekoliko

minuta, i oni e poeti da primaju ton jasno... osim ako akumulator sa 'mokrim' elijama, iz koga se
ovaj aparat napaja, odlui opet da zakae, kao to je, mada samo nakratko, uinio pre nekoliko dana.
Redovi ljudi koji su sedeli pomno su sluali Denderfildove rei, prve koje su te noi uspele da
se probiju kroz um statike: "...epidemija tifusa, od one vrste koja se prenosi preko vaiju, kau da se
iri u dravi Vaington, sve do kanadske granice", govorio je Denderfild. "Zato se klonite tog
prostora, prijatelji moji. Ako je taj izvetaj istinit, onda je to zaista vrlo rav znak. Imamo i raport iz
Portlanda, u dravi Oregon, kudikamo veseliji. Stigla su dva broda sa Orijenta. To su dobrodole
vesti, zar ne? Dva velika teretnjaka, do vrha nakrcana proizvodima iz malih fabrika u Japanu i Kini,
ako je tano to to sam uo."
Nastade uzbueno komeanje u dvorani punoj ljudi.
"Evo jedne vesti za domainstvo, od jedne savetnice za pitanja ishrane, na Havajima", ree
Denderfild, ali njegov glas popusti; ljudi zaue opet samo kranje statika. Dun Raub pojaa zvuk,
ali uzalud. Razoaranje se jasno pokaza na svim licima u dvorani.
Da je Hopi ovde, pomisli ona, mogao bi da uhvati tanu talasnu duinu, znatno bolje nego ja.
Nervozna, ona pogleda mua, oekujui od njega podrku.
"Vremenske prilike", ree on sa svoga mesta u prvom redu stolica. "Moraemo naprosto biti
strpljivi."
Ali nekoliko ljudi je zurilo u nju neprijateljski, kao da je njena krivica to to se satelit vie ne uje
dobro. Ona naini gest bespomonosti.
Otvorie se vrata dvorane Foresterovih, i troje ljudi ue, nezgrapnim kretnjama. Dvojica njoj
nepoznatih, i onaj majstor za naoare. Cela dvorana se okrete da ih gleda. Oni poee tragati za
mestima za sedenje. Jasno se videlo da se oseaju nelagodno.
"Ko ste vi, momci?" upita im gospodin Spaulding, rukovalac jednog ambara punog hrane. "Da li je
iko rekao da moete ui?"
Dun Raub ree: "Ja sam pozvala ovu delegaciju iz Bolinasa da doputuju i sluaju sa nama; njihov
radio ne radi."
"", ree nekoliko ljudi, jer se glas sa satelita opet uo.
"...ni tako", govorio je Denderfild. "Bol oseam uglavnom posle spavanja i pre jela. Prestaje dok
jedem, zbog ega podozrevam da je moda ir u elucu, a ne srano oboljenje. Dakle, ako me slua
ijedan doktor, i ako ima pristup do odailjaa, moda bi me mogao zovnuti i rei mi svoje miljenje.
A ja njima mogu dati dodatne informacije, ako e im to pomoi."
Silno iznenaena, Dun Raub je sluala kako ovek na satelitu opisuje, sve podrobnije, svoj
zdravstveni problem. Da li je Hopi mislio na to? - upita se ona. Denderfild postao uobraeni
bolesnik, a to nije primetio niko osim Hopija, ija su ula posebno otra. Ona zadrhta. Jadan taj
ovek gore, uklet da za vena vremena krui i krui oko Zemlje, sve dok na kraju ne ostane, kao Rusi,
bez hrane ili vazduha, i umre.
A ta emo onda? - upita se ona. Kako emo... bez njega?

8.
Orajon Straud, predsednik kolskog odbora pokrajine Zapadni Marin, pojaa petrolejski fenjer
marke 'Koulmen' i dobi dreavu belu svetlost, tako da je kolska prostorija u kojoj su sedeli sad bila
valjano osvetljena. Tako je sve etvoro lanova Odbora moglo jasno videti novog nastavnika.
"Ja u mu postaviti nekoliko pitanja", ree Straud ostalima. "Ali prvo: ovo je gospodin Barns, koji
dolazi iz Oregona. On mi kae da je strunjak za nauku i za prirodne izvore hrane. Je li tako,
gospodine Barns?"
Novi nastavnik, ovek niskog rasta i mladalakog izgleda, odeven u koulju svetlosmee boje i
radne pantalone, nervozno proisti grlo i ree: "Da, ja se razumem u hemikalije, i u biljke i ivotinje,
a naroito dobro poznajem sve to se moe nai za jelo u umama, kao to su razni sitni plodovi i
peurke."
"Mi smo u poslednje vreme imali lou sreu sa peurkama", ree gospoa Tolmen, postarija dama
koja je bila lan ovog istog kolskog odbora i u vremenima pre Krize. "Zato smo skloni da ih ne
diramo; izgubili smo nekoliko ljudi koji su bili ili suvie alavi, ili neoprezni, ili naprosto neuki."
Straud ree: "Ali gospodin Barns, ovde prisutan, nije neuk. On je iao na univerzitet u Dejvisu,
gde su ga nauili kako razlikovati dobre od otrovnih peuraka. On ne nagaa, niti glumi znanje; je li
tako, gospodine Barns?" Pogleda novog nastavnika, oekujui potvrdu.
"Postoje vrste koje su za jelo i kod kojih je nemogue pogreiti", ree gospodin Barns, klimajui
glavom. "Pogledao sam malo ume i livade u vaem kraju, i video sam neke lepe primerke; moete
dopuniti svoju ishranu, a ne dovesti sebe ni u kakvu opasnost. Znam ak i njihove latinske nazive."
lanovi odbor poee se pomicati i mrmljati neto izmeu sebe. Ovo je ostavilo utisak na njih,
uvide Straud, ovo sa latinskim nazivima.
"Zato si otiao iz Oregona?" upita, sa grubom otvorenou, Dord Keler, direktor gimnazije.
Novi nastavnik se suoi s njim i ree: "Politika."
"Tvoja ili njihova?"
"Njihova", ree Barns. "Ja se ne bavim politikom uopte. Ja pouavam decu kako da naprave
mastilo ili sapun, i kako da odseku rep jagnjetu ak i ako je ve prilino poraslo, ovca maltene. Osim
toga, imam knjige koje su moje vlasnitvo." Podie jednu knjigu sa gomilice koja je leala pored
njega, i pokaza Odboru u kako dobrom su stanju. "Rei u vam i neto drugo: vi, ovde, u ovom delu
Kalifornije, imate mogunosti za proizvodnju hartije. Da li ste to znali?"
Gospoa Tolman ree: "Znali smo mi to, gospodine Barns, ali ne znamo tano kako. To je neto u
vezi sa korom drveta, je li tako?"
Na licu novog nastavnika pojavi se izraz tajanstvenosti, prikrivanja. Straud je znao da je gospoa
Tolman pogodila, ali da nastavnik nee da joj oda tajnu; eli da zadri znanje samo za sebe, zato to
ga lanovi ovog Odbora jo nisu angaovali. Njegovo znanje jo ne moe biti njima dostupno - on ne
daje nita besplatno. A to je, dakako, u redu: Straud je prihvatao to naelo i potovao Barnsa zbog
toga. Samo budala daje neto za nita.
Prvi put progovori najnoviji lan Odbora, gospoica Kostigan. "I ja... poneto znam o peurkama,
gospodine Barns. Koji je prvi znak koji traimo da bismo se uverili da nije ona smrtonosna amanita?"
Motrila je pomno na novog nastavnika, oigledno reena da ga 'prikuca' pomou konkretnih injenica.
"aica smrti", odgovori gospodin Barns. "Takozvana volva, u podnoju stabla gljive. Amanite je
imaju, veina drugih vrsta je nema. I univerzalni veo. Osim toga, smrtonosna amanita najee ima
bele spore... i bele krge, to jest lamele, naravno." Osmehnuo se gospoici Kostigan, koja mu uzvrati
osmehom.

Gospoa Tolman je za to vreme pregledala gomilicu knjiga koju je novi nastavnik doneo. "Vidim
da ima Psiholoke tipove Karla Gustava Junga. Da li je psihiologija jedna od tvojih nauka? Ba bi
zgodno bilo dobiti nastavnika koji ume da prepozna jestive peurke, a takoe je autoritet za Frojda i
Junga."
"To su beskorisne stvari", ree Straud razdraljivo. "Nama treba upotrebljiva nauka, a ne
akademske prazne priancije." Imao je oseaj da je on, lino, izdan; gospodin Barns mu nije rekao
nita o ovoj stvari, o svom zanimanju za teoretisanje. "Psihologija nam nee iskopati nijednu septiku
jamu."
"Mislim da smo spremni da glasamo o gospodinu Barnsu", ree gospoica Kostigan. "to se mene
tie, ja sam za to da ga primimo, bar na privremeni rad. Ima li iko drugaije miljenje?"
Gospoa Tolmen ree gospodinu Barnsu: "Mi smo ubili naeg ranijeg nastavnika, zna. Zato nam
treba drugi. Zato smo i poslali gospodina Strauda da trai po celoj Obali, gore i dole, sve dok tebe
nije pronaao."
Sa drvenim izrazom lica, gospodin Barns klimnu glavom. "Znam. To me ne odbija."
"Zvao se gospodin Austurijas i bio je takoe veliki majstor za peurke", ree gospoa Tolman,
"mada ih je sakupljao samo za sebe, i jeo ih sam. Nije nas nauio niemu o njima, iz razloga koje smo
mi cenili; nismo zato odluili da ga ubijemo. Ubili smo ga zato to nas je lagao. Vidi, njegov pravi
razlog za dolazak ovamo nije bio ni u kakvoj vezi sa dranjem nastave. On je traio nekog oveka, po
imenu Dek Tri, za koga se ispostavilo da ivi u ovoj oblasti. Naa gospoa Keler, cenjena lanica
ove zajednice i ena ovde prisutnog Dorda Kelera, koji je direktor nae gimnazije, dobra je
prijateljica gospodina Deka Trija, pa nam je donela vest o toj situaciji, a mi smo onda stupili u
dejstvo, naravno sasvim legalno i zvanino, kroz naeg efa policije, gospodina Erla Kolviga."
"A, tako", ree kameno Barns, koji je sluao ne prekidajui je.
Orajon Straud uze re. "Porota koja ga je osudila i izvrila presudu sastojala se od mene, zatim
Kasa Stouna koji je najvei zemljoposednik u Zapadnom Marinu, gospoe Tolman i gospoe Dun
Raub. Kaem da smo mi izvrili presudu, ali, naravno, sam in - pucanje; kad je dolo do pucanja izvrio je Erl. To je Erlov posao, kad god porota Zapadnog Marina donese presudu." On odmeri
novog nastavnika pogledom.
"To sve zvui, meni", ree gospodin Barns, "veoma formalno i zakonito. Tano ono to bi mene
zanimalo. I..." on se osmehnu svima njima. "Ja u moje znanje o peurkama deliti sa vama; neu ga
zadravati za sebe, kao to je inio va pokojni gospodin Austurijas."
Svi zaklimae glavama; cenili su ovo. Napetost u sobi popusti, ljudi poee mrmljati izmeu sebe.
Zatim je pripaljena jedna cigareta; jedna od Endru Gilovih specijal-deluks 'Zlatnih etiketa'; njen
miris, dobar i bogat, doplovi do svih njih, razveseli ih, pomoe im da budu vie prijateljski
raspoloeni prema novom nastavniku i jedni prema drugima.
Videi cigaretu, gospodin Barns dobi udan izraz lica i ree rapavim glasom: "Vi ovde gore imate
duvan? Posle sedam godina?" Videlo se da ne moe u tako neto da poveruje.
Smekajui se zabavljeno, gospoa Tolman ree: "Nemamo mi duvana nimalo, gospon Barns, jer,
naravno, nema ga niko. Ali imamo majstora za cigarete. On pravi ove specijal-deluks 'Zlatne etikete'
za nas, od izvesnih odabranih, godinama suenih biljnih materijala. To su uglavnom trave i neke vrste
povra; a tano koje, to ostaje - i pravedno je da ostane - njegova lina tajna."
"Poto su?" upita gospodin Barns.
"U budl-novcu drave Kalifornije", ree Orajon Straud, "oko sto dolara komad. U predratnim
srebrnjacima, deset centi komad."
"Imam deset centi", ree gospodin Barns, posegavi drhtavom rukom u dep kaputa. Posle kraeg

traganja po depu, podie novi i prui ga prema puau, a to je bio gospodin Dord Keler, koji se
zavalio u stolicu i prekrstio noge da mu bude udobnije.
"ao mi je", ree Dord, "ne prodajem. Trebalo bi da se obrati pravo gospodinu Gilu; moe ga
nai preko dana u njegovoj radnji. Ona je ovde, na stanici Point Rejz, ali on se, naravno, kree po
celoj pokrajini; ima kombi-bus marke 'Folksvagen' sa konjskom vuom."
"Imau to u vidu", ree gospodin Barns i vrati desetoparac u dep, veoma paljivo.
"Namerava li da se ukrca na feribot?" upita ouklendski inovnik. "Ako ne, eleo bih da skloni
kola, jer si stao nasred kapije."
"Sigurno", ree Stjuart Mak Koni. Ue opet u automobil i vinu uzdama; podstaknut ovim,
njegov konj, Edvard Princ od Velsa, poe vui kola, pontijak iz 1975, sada bez motora. Kola prooe
kroz kapiju i izioe na gat.
Plav, proaran jakim talasima, Zaliv se prostirao na obe strane od njega. Stjuart je gledao kroz
vetrobran i video kako se jedan galeb ustremio nadole i zgrabio neto jestivo sa jednog stuba.
Pecarioki najloni, oprueni u vodu... Ljudi su lovili sebi veeru. Neki od njih nosili su ostatke
vojnih uniformi. Veterani; moda oni stanuju ispod ovog gata. Stjuart potera kola dalje.
Kad bi samo imao dovoljno para da telefonira u San Francisko. Ali podvodni kabl je opet bio u
kvaru, a veza bi se morala produavati i produavati, sve do San Hozea pa onda du poluostrva; dok
bi poziv stigao u San Francisko, troak bi se, za Stjuarta, popeo na pet dolara u srebrnom novcu. To,
dakle, ne dolazi u obzir, osim ako je neko bogata; Stjuart e morati da eka dva sata na polazak
feribota... a moe li sebi dozvoliti toliko ekanje?
Hitao je da se doepa neeg vanog.
uo je priu da je pronaen sovjetski voeni projektil, ogroman, neeksplodiran; leao je zariven u
zemlju blizu Belmonta, pa ga je neki farmer otkrio za vreme oranja i sad ga je prodavao kao zasebne
delie, po ceni od jedan cent za deo - pa ti biraj koje delove hoe. A delova je bilo na hiljade,
naroito u sistemu za samonavoenje. Stjuartu je, za posao kojim se bavio, bilo potrebno mnogo
takvih delova. Ali i mnogim drugim ljudima. Zato je moralo ii po naelu: ko prvi doe, prvi usluen.
Ako se on ne prebaci preko Zaliva i ne stigne u Belmont u najskorije vreme, bie prekasno - nee
preostati nimalo elektronskih komponenti za njega i njegov posao.
Prodavao je (a drugi ovek je proizvodio) male elektronske klopke za ivotinje. tetoine su
prole kroz izvesne mutacije, pa su sad umele izbei ili onesposobiti obine, pasivne klopke, ak i
one najsloenije. Make su se naroito mnogo izmenile, ali je gospodin Hardi proizvodio izvanredne
zamke za lov na njih, bolje ak i od njegovih 'pacolovki' i 'kucolovki'.
Neki ljudi su zastupali teoriju da su make u ovim posleratnim godinama razvile svoj govor, maji
jezik. Nou se moglo sluati kako mjauu jedna drugoj u pomrini, ali to su sad bili nizovi skraenih,
brzih zvukova, dosta grubih, ni nalik na nekadanje otegnute. tavie, make su se udruivale u male
opore i - bar je ta vest bila dobro proverena - uvale hranu za budue dane. Upravo te njihove
zalihe, pametno sloene i sakrivene, uzbunile su ljude, mnogo vie nego novi zvuci. U svakom
sluaju, sada su i make, kao i pacovi i psi, bile opasne. Mogle su da ubiju i pojedu malo dete kad
god im se prohte - tako se, bar, prialo. Zato su ljudi, naravno, kad god su ikako mogli, hvatali i
prodirali njih, da im se osvete. Za naroitu poslasticu smatran je pas punjen pirinem; male lokalne
novine koje su u Berkliju izlazile jednom nedeljno, berklijski 'Tribjun', donosile su recepte za pseu
supu, pseu orbu, ak i psei puding.
Pomisao na psei puding navede Stjuarta da shvati koliko je, zapravo, gladan. inilo mu se da je
neprestano bio gladan jo od trenutka kad je prva bomba pala; njegov poslednji stvarno dovoljan

obrok bio je onaj ruak u 'Fredovoj finoj hrani' onog dana kad je naleteo na foku i bio svedok fokine
prevarantske glume o 'vizijama'. Iznenada se zapita: gde li je fokica mali, sad? Godinama nije
pomislio na njega.
Danas, naravno, esto moe videti fokomeluse, i gotovo svaki vozi svoj fokomobil, ba kao Hopi
onda: foka sedi tano u sreditu, svaki u svom malom svetu, kao bezruki i beznogi bog. Prizor Stjuartu
i sad odvratan, ali, koliko je drugih odvratnih prizora u ovim vremenima... ovo je samo jedan od
takvih, svakako ne najgori. Najgori je, zakljui on, kad vidi simbiotike kako se vuku ulicama:
nekoliko ljudskih bia sastavljenih pojedinim delovima svoje anatomije u nerazdvojnu celinu, tako da
su im neki organi zajedniki. Neto kao blutgeldovska razrada starih sijamskih blizanaca... ali ne
samo po dva ljudska bia spojena, nego ponekad i po tri, ili vie. Stjuart je viao ak i simbiotike
skrpljene od est ljudi. Te fuzije nisu nastajale u materici, nego ubrzo posle poroaja. Na taj nain su
spasavani ivoti onih beba koje su roene nepotpune, bez pojedinih vitalnih organa. Tako jedan
pankreas sad slui grupi ljudi... Trijumf biologije. Ali po Stjuartovom miljenju, nepotpune bebe
trebalo je naprosto ostavljati da umru.
Na vodama Zaliva, desno od Stjuarta, jedan beznogi veteran zaveslao je, na jednom splaviu,
prema nekoj gromadi otpada koja je, nesumnjivo, bila potopljeni brod. Na toj masi koja je virila iz
vode videlo se nekoliko najlona od udica; vlasnitvo veteranovo, svakako. On je dolazio da proveri
da li se neto upecalo. Gledajui kako splav plovi, Stjuart se zapita da li bi mogao tako stii i do
druge obale, do San Franciska. On moe ponuditi ovom oveku pedeset centi za vonju u jednom
smeru; zato ne? Izie iz kola i doe do ivice gata.
"'Ej!" povika silovito. "Doi ovamo." Iz depa izvue novi i baci ga na gat; veteran vide paricu,
zau njen zvuk. Najednom obrte splavi i zavesla brzo natrag. Upinjao se da postigne veu brzinu; niz
njegovo lice pocure znoj. Onda die ka Stjuartu iroko iscereno lice, a na jedno uho prisloni aku
savijenu u levak.
"Ribu?" doviknu. "Danas nemam jo nijednu, ali moda e biti kasnije. Ili bi hteo moda jednu
malu ajkulu? Jemim da je bezbedna." Podie Gajgerov broja, sav olupan, koji mu je bio vezan
konopcem oko pojasa - za sluaj da padne sa splava ili da mu ga neko pokua ukrasti, uvide Stjuart.
"Ne", ree Stjuart i unu pokraj vode. "Hou da stignem preko puta, u San Francisko; plaam
dva'es pet centi za vonju u jednom smeru."
"Al' ja bi' mor'o da ostavim udice da bi to uradio", ree veteran, iji je osmeh postupno nestajao.
"Znai, mor'o bi' da ih sve pokupim sad, inae bi ih neko pokrao dok ja nisam tu."
"Trideset pet centi", ree Stjuart.
Na kraju su se pogodili na etrdeset centi. Stjuart je sastavio i katancem uvrstio dve noge
Edvardu Princu od Velsa, da ga niko ne bi mogao ukrasti. Uskoro se naao na povrini zaliva, na
veteranovom splavu koji se ljuljukao i odmicao ka San Francisku. Veteran je veslao.
"ime se ti bavi?" upita veteran. "Nisi poreznik, a?" Pogleda ga smireno.
"Nee", ree Stjuart. "Ja sam majstor za male klopke."
"Zna li ti, prijatelju moj", ree veteran, "ja imam kunog ljubimca, pacova, koji ivi ispod gata sa
mnom? Pametan je; ume da svira na frulicu. Nije nikakva varka, istina je. Izradio sam malu drvenu
frulu, i on svira na nju, kroz nos... To je praktino isto kao ona azijatska nosna frula koju imaju u
Indiji. Naime, imao sam ga, ali je pregaen. Video sam taj dogaaj od poetka; nisam mogao stii do
moga takora, nita nisam mogao. Potrao je preko gata da neto uzme, moda neko pare krpe... On
ima krevetac, koji sam mu ja napravio, ali mu je veito hladno - bilo mu je - zato to, kad su mutirali,
ta njegova sorta, izgubili su krzno."
"Viao sam takve", ree Stjuart, razmiljajui kako veto ti elavi smei pacovi izbegavaju sve

miolovke pa ak i Hardijeve elektronske. "Zaista verujem u to to kae", ree on. "Poznajem

pacove prilino dobro. Ali oni nisu nita u poreenju sa onim malim prugastim sivim i smeim
makama... Kladim se da ovaj tvoj nije umeo sam da napravi frulicu, mor'o si ti da je pravi."
"Istina je", ree veteran. "Ali on je bio umetnik. Trebalo je da ga uje kako svira; imao sam
obiaj da okupim gomilu ljudi uvee, kad zavrimo pecanje. Pokuavao sam ga nauiti da svira
Bahovu stvar Chaconne u D."
"Jednom sam ja uhvatio jednu takvu prugastu maketinu", ree Stjuart, "i uvao je mesec dana, dok
nije pobegla. Umela je da pravi mala oruja sa iljatim vrhovima, od poklopaca konzervi. Savijala ih
je, ili tako neto; nikad nisam video kako to radi, ali mnogo gadne bodlje su to bile."
Veteran, veslajui, ree: "Kako je ovih dana juno od San Franciska? Ja ne mogu na kopno."
Pokaza prstom ka donjem delu tela. "Ostajem uvek na splavu. Na njemu imam jedna vratanca na dole,
ka vodi, kad moram da idem u WC. Ono to je meni potrebno, jeste da naem nekog mrtvog foku
jednog dana i uzmem njegova kola. To se zove fokomobil."
"Ja sam poznavao prvog foku", ree Stjuart, "pre rata. Bio je super-super; umeo je da popravi
sve." On pripali cigaretu od imitacije duvana; veteran se sa enjom zablenu u nju. "Juno od San
Franciska sada su ti samo farme. Niko tamo nije obnovio nita gradsko, a inae su bile uglavnom one
montane kuice, tako da nije ostao gotovo nijedan pristojan podrum. Gaji se graak, kukuruz i pasulj,
tamo dole. A ja sam se zaputio da vidim jednu veliku raketu, koju je neki seljak na'o; trebaju mi
releji, cevi i drugi elektronski delovi za klopke koje izrauje gospodin Hardi." On zastade. "Treba da
ima jednu Hardijevu klopku."
"ta e mi? ivim od ribe, a pacove nemam razloga da mrzim? Meni se sviaju."
"Ma, sviaju se i meni", ree Stjuart, "ali mora biti praktian; moda malo gledati i u budunost.
Jednog dana mogu Ameriku preuzeti pacovi u svoje ruke, ako ne budemo budni. Na je dug prema
ovoj zemlji - pacove da hvatamo i ubijamo, naroito one mudrije meu njima koji bi mogli imati
uroene sposobnosti voe."
Veteran ga pogleda ljutito. "To ti kae samo da bi prodao."
"Ne, iskreno."
"To je ono to ja zameram prodavcima: veruju u svoje lai. Zna, da je najvie to bi pacovi
mogli ikad postii, makar i kroz milion godina evolucije, da budu moda korisna posluga ljudskim
biima. Da budu kuriri moda ili da obavljaju sitne fizike poslove. Ali opasni..." On odmahnu
glavom. "Po kojoj ceni dajete te vae pacolovke?"
"Deset srebrnih dolara za jednu. Ne primamo dravne budl-pare; gospodin Hardi je star ovek, a
ti zna kakvi su stari ljudi, on ne smatra budl za pravi novac." Stjuart se nasmeja.
"Ja da ti ispriam kako sam jednom video da je pacov uinio pravi herojski podvig", poe
veteran, ali mu Stjuart upade u re.
"Imam svoja uverenja", ree Stjuart. "Ne vredi da se raspravljamo o njima."
Onda su utali. Stjuart je uivao u prizoru Zaliva koji se irio na sve strane oko njega; veteran je
veslao. Dan je bio lep, i dok su se ljuljukali sve blie San Francisku, Stjuart je razmiljao o
elektronskim delovima koje e moda, kad se bude vraao, doneti gospodinu Hardiju i fabrici na
aveniji San Pablo, nedaleko od ruevina koje su nekada bile zapadni kraj Kalifornijskog univerziteta.
"Koja je to vrsta cigarete?" upita veteran uskoro.
"Ova?" Stjuart osmotri pikavac; jo malo pa e ga ugasiti i staviti u metalnu kutiju koju ima u
depu. Puna je pikavaca; njih e otvoriti i preraditi u nove cigarete, Tom Frandi, mesni majstor za
cigarete u Junom Berkliju. "Ova je", ree on, "uvozna. Iz oblasti Marin. Specijual-deluks 'Zlatna
etiketa', koju proizvodi..." Zastade, da bi uinak bio vei. "Mislim da ti ne moram rei ko."

"Endru Gil", ree veteran. "Recimo da bih ja kupio jednu celu od tebe; plaam deset centi."
"Petnaest centi vredi svaka", ree Stjuart. "One moraju prevaliti itav put oko Blek Pointa i Sirs
Pointa i drumom kroz Lukasovu dolinu, jer dolaze sa nekog mesta koje je ak negde iza Nikasia."
"Imao sam ja jednom jednu od tih Endru Gilovih specijal-deluksica", ree veteran. "Ispala je iz
depa nekom oveku koji se ukrcavao na feribot; ja je izvuk'o iz vode i osuio."
Najednom mu Stjuart dade pikavac.
"Oh, Boe, Boe moj", ree veteran, ne gledajui pravo Stjuarta. I zape da vesla bre. Treptao je,
usne su mu se pokretale.
"Imam ja jo", ree Stjuart.
Veteran ree: "Rei u ja tebi ta jo ti ima: ima pravu humanost, gospodine, a to je danas retko.
Veoma retko."
Stjuart klimnu glavom. Oseti istinu u veteranovim reima.
Pokucavi na vrata male brvnare, Boni ree: "Dek? Jesi tu?" Oproba vrata i nae da su
otkljuana. Obrati se gospodinu Barnsu: "On je verovatno negde napolje, sa svojim stadom. Sezona
je kad se one jagnje, a Dek tada ima problema: raa se toliko genetski unakaene jagnjadi, a veliki
deo njih ne moe proi kroz poroajni kanal bez pomoi."
"Koliko ovaca ima?" upita Barns.
"Tri stotine. One lutaju po ovom kraju, po kanjonima, i ive divlje, tako da je tano brojanje
nemogue. Ti se ne boji ovnova, je li?"
"Ne", odvrati Barns.
"Onda, idemo", ree Boni.
"I to je taj koga je raniji uitelj hteo ubiti", promrmlja Barns, dok su prelazili jednu livadu, na
kojoj se videlo da su je ovce popasle, i pribliavali se jednom niskom grebenu zaraslom u borie i
bunje. Mnogi bunovi bili su, primeti Barns, izgrickani: ogoljene granice pokazivale su da se dobar
broj Dekovih ovaca nalazi tu negde, u blizini.
"Jeste", ree ena, grabei dugim koracima napred, aka zavuenih u depove. Brzo dodade: "Ali
pojma nemam zato. Dek je - samo raner-ovar. Znam da je protivzakonito gajiti ovce na zemljitu
koje bi se moglo orati... ali, kao to vidi, vrlo mali deo ovog terena podoban je plugu; uglavnom su
to kanjoni. Moda je gospodin Austurijas bio ljubomoran."
Gospodin Barns pomisli: ne verujem joj. Meutim, nije bio naroito zainteresovan. Nameravao je,
u svakom sluaju, da izbegne greku svog prethodnika, ko god da je i ta god da je taj gospodin Tri;
'Drvo'. Zvualo je to, Barnsu, kao neko ko je postao deo ove ivotne okoline, tako da vie nije u
celosti peripatetino i ljudsko bie. Od slike koju dobi o gospodinu 'Drvetu', oseti se malo
nelagodno; nije, ba, ulivala spokojstvo.
"ao mi je to gospodin Gil nije mogao poi s nama", ree Barns. Nije ni do danas susreo tog
slavnog majstora za cigarete, o kome je sluao i pre dolaska u Zapadni Marin. "Rekla si da imate i
muziku grupu, zar ne? Svirate neke instrumente?" To je zvualo zanimljivo, jer je on, svojevremeno,
svirao violonelo.
"Putamo kasetofone", ree Boni. "Endru Gil, Dek Tri i ja. A ja jo i sviram klavir; sviramo
kompozitore iz ranijih vremena, kao to su Henri Persel i Johan Pahelbel. Ponekad nam se pridrui i
doktor Stokstil, ali..." Ona zauta i namrti se. "...Ali je prezauzet; mora u toliko gradova ii, u vizite.
Uvee bude naprosto suvie umoran."
"Moe li se neko i pridruiti vaoj grupi?" upita Barns punonadeno.
"ta svira? Upozoravam te: mi smo strogi klasiari. Nije to samo neka amaterska grupica;

Dord, Dek i ja svirali smo i u starim danima, pre Krize. Poeli smo pre... devet godina. Gil nam se
prikljuio posle Krize." Osmehnula se, i Barns vide kako divne zube ima. Toliko je mnogo ljudi,
zbog avitaminoze i zraenja, poslednjih godina gubilo zube, imalo paradentozu. On je svoje zube
skrivao koliko je mogao; nisu vie bili dobri.
"Svirao sam violonelo, svojevremeno", ree on, znajui da je to jedna od bezvrednih bivih
vetina, jer sada - jednostavno - ne postoji vie nijedno violonelo, nigde. Da je svirao neki metalni
instrument...
"E, ba teta", ree Boni.
"Nema ianih instrumenata u ovom kraju?" Smatrao je da bi mogao nauiti, ako bi ba trebalo, da
svira, recimo, violu; rado bi uio, pomisli on, ako bi mu to omoguilo da se ulani u njihovu grupu.
"Nema nijedan", ree Boni.
Ispred njih se pojavi jedna ovca, od sorte 'safolk' sa crnim licem; osmotri ih, pa se prope, okrete i
pobee. Ovca, vide Barns, velika i zgodna, oho-ho natovarena mesom i izvrsnom vunom. Zapita se da
li je ikad iana.
Poe mu voda na usta. Nije okusio jagnjetinu ve godinama.
"Da li on i kolje, ili su samo za vunu?" upita on Boni.
"Za vunu", ree ona. "On ima fobiju protiv klanja: nee, pa ma koliko da mu ponude. Ljudi dolaze
kriom i kradu iz njegovog stada, naravno... Ako ti se jede jagnjetina, jedino je tako moe nabaviti,
pa zato, re upozorenja: njegovo stado dobro je uvano." Ona pokaza prstom, i Barns vide na vrhu
brega jednog psa, koji je stajao i gledao ih. On smesta prepoznade u njemu krajnjeg mutanta,
korisnog: lice ovog psa bilo je pametno, na novi nain.
"Neu ja ii ni blizu njegovih ovaca", ree Barns. "Onaj nee na nas, a? Poznaje te?"
Boni ree: "Zato sam pola sa tobom, zbog tog psa. Dek ima samo tog jednog. Ali taj jedan je
dovoljan."
Pas poe ka njima, kasom.
Nekada su, nagaao je Barns, njegovi srodnici bili oni dobro poznati sivi ili crni nemaki ovari;
prepoznao je te ui, njuku. Ali sada... ekao je sav ukruen, dok se pas pribliavao. U depu je,
naravno, imao no; no koji ga je spasao mnogo puta, ali u ovom sluaju svakako ne bi. Ostajao je
blizu ene, koja je hodala nezabrinuto dalje.
"Zdravo", ree ona psu.
Pas je stao pred njih, otvorio usta i zastenjao. Grozomoran je to zvuk bio, i Barns zadrhta. Zvualo
je kao neko ozleeno ljudsko bie, u grevima, koje pokuava da isceci koju re iz govornih organa
koji vie ne rade. Iz tog stenjanja kao da se izdvojila, ili se Barnsu uinilo da je to uo, jedna re, ili
dve; nije bio siguran. Ali Boni kao da je razumela.
"Dobar Teri", ree ona psu. "Hvala ti, dobar Teri." Pas mahnu repom. Ona ree Barnsu: "Nai
emo Deka na stazi, trista metara napred." Ona krenu dalje.
"ta je rekao pas?" upita on, kad su bili izvan domaaja sluha te ivotinje.
Boni se nasmeja. Ovo ga je nerviralo; on se namrti. "Oh", ree ona. "Zaboga! Pomakao se za
milion godina uz lestvice evolucije - jedno od najveih uda u evoluciji ivih bia - a ti ne razume
ta je rekao." Otrla je suze iz oiju. "Izvini, ali stvarno je prokleto smeno. Drago mi je to me nisi to
pitao tamo, gde je on mogao da nas uje."
"Nisam impresioniran", ree on, tonom kao da se brani. "Naprosto, nisam mnogo impresioniran.
Vi ste se zavukli ovde u jednu malu seosku oblast, pa vam se ini da je ovo neto naroito, ali ja sam
proao Obalu uzdu i popreko, i video stvari od kojih bi ti..." Zauta, i za nekoliko trenutaka nastavi.
"Nita nije taj va pas. Nita u poreenju sa onim na Obali, mada je sam po sebi, pretpostavljam,

ogromno dostignue."
Jo se smejui, Boni dohvati Barnsa za ruku. "Da, ti si iz irokog spoljanjeg sveta. Video si sve
to ima da se vidi; u pravu si. ta si video, Barnse? Zna, moj mu je tebi poslodavac, a Orajon
Straud njemu. Zato si doao ovamo? Zar je ovaj kraj toliko zabaen? Toliko seljaki? Mislim da je
ovo jedno fino mesto za ivot; imamo postojanu drutvenu zajednicu. Ali, kao to kae, nemamo
mnogo uda. Nemamo udotvorce i nakaze, kao to imate vi u velikim gradovima gde je zraenje bilo
jae. Naravno, imamo Hopija."
"Vraga", odvrati Barns, "danas moe dobiti dvanaest foka za deset centi. Ima ih posvuda."
"A ti se zaposlio ba ovde", ree Boni, odmeravajui ga pogledom.
"Rekoh ti. Upao sam u politike nevolje sa nekim bednim lokalnim 'vlastima' koje su mislile da su
kraljevi u svom kraljevstvu."
Zadubljena u misli, Boni primeti: "Gospodin Austurijas se zanimao za politika pitanja. I za
psihologiju, kao ti." Nastavila je da ga odmerava, od glave do pete, dok su peaili dalje. "Nije bio
zgodnog izgleda, a ti jesi. Imao je sitnu glavu, okruglu, kao jabuka. A noge su mu klecale levo i desno
kad je trao; nije trebalo nikad da potri." Uozbiljila se. "Kuvao je divnu orbu od peuraka, i to od
rudnjaa i kantarela - znao ih je sve. Hoe li ti mene pozvati na veeru od peuraka? Odavno
nisam... Probali smo sami da beremo peurke, ali, kao to ree gospoa Tolman, nije uspelo; odmah
nam je pozlilo."
"Pozvana si", ree on.
"Smatra li da sam privlana?" upita ga ona.
Iznenaen, malo se trgnuo. Odmah promumla: "Sigurno, da, da." Uhvatio ju je za ruku, i drao se
vrsto, kao da ga ona vodi. "Zato pita?" upita, sa oprezom, ali i jednim rastuim dubljim oseanjem
koje nije umeo rastumaiti; bilo je novo za njega. Podsealo je na uzbuenje, ali je imalo i neto
hladno i racionalno u sebi, pa, prema tome, moda i nije bilo nikakvo oseanje; moda je to bila
samo jedna svesnost, jedan oblik izotrene intuicije, o sebi i o ovom predelu, o svemu to je bilo
vidljivo oko njega - kao da je ukljuivalo sve vidove stvarnosti, a naroito, i iznad svega, nju, Boni.
U deliu sekunde shvatio je injenicu - bez ikakvih dokaza - da Boni Keler ima romantinu vezu
sa nekim, moda sa Gilom cigaretaem, ili ak sa ovim 'Drvetom' ili Orajonom Straudom; vezu koja
se sad blii kraju, ili je zavrena, tako da ona trai nekog novog kao zamenu. Trai nagonom, kao
praktiarka, a ne kao romantina srednjokolka sa pogledom u zvezdama. Znai, ve je to radila sa
znatnim brojem ljudi; izgleda iskusna u ovome, u ispitivanju mukarca i oprobavanju da bi videla
kako bi se taj uklopio.
A ja, zapita se on; pitam se da li bih se ja uklopio. Zar nije ovo opasno? Boe, njen mu! Kao to
je napomenula, on je meni poslodavac, direktor kole.
Ali moda mu se sve ovo samo priinjava, jer zaista ne izgleda vrlo verovatno da ova privlana
ena, voa ove drutvene zajednice, ena koja njega jedva poznaje, odabere, za onu stvar, ba njega...
Opet, nije ga ni odabrala; samo uzela u razmatranje. Stavila ga na probu, ali on jo nije postigao
uspeh. Sad se njegov ponos poe nadimati i isplovljavati na povrinu, kao autentino oseanje, i
bojiti malopreanje hladno, racionalno uvianje. I donositi izoblienje, koju on oseti odmah: elju
da bude uspean, odabran, bez obzira na rizik. Nije oseao ni najmanje ljubavi, niti seksualne elje,
prema njoj; bilo je daleko prerano za tako neto. Samo je ponos delovao sada, njegova elja da ne
bude odbaen.
Uvrnute stvari, pomisli on; zapanjio je samoga sebe, nije mogao verovati da je tako jednostavan.
Njegov um, dakle, radi kao neka nia vrsta ivotinje, otprilike kao morska zvezda; ima jednu ili dve
reakcije, i to je sve.

"uj", ree on, "gde je taj Tri?" Poe sada on ispred nje, napreui se da vidi to dalje,
usmeravajui panju na greben ispred njih, na to drvee i cvee. Spazi u jednoj mranoj udubini
peurku i istog trena poe ka njoj. "Vidi", ree on. "Ovu vrstu zovu 'pilence u umi'. Super ukusna. A
ne nalazi se esto, mogu ti rei."
Prilazei da vidi, Boni Keler se sagnu, onda sede na travu pored peurke. On ugleda na trenutak
njena naga, bleda kolena. "Hoe li ti nju da uzbere?" upita ona. "I da je ponese sa sobom kao
trofej?"
"Ja bih da je ponesem", ree on, "ali ne kao trofej. Vie kao stvar koju bih strpao u tiganj sa malo
goveeg loja."
Njene tamne, privlane oi usmerile su se na njega setno; sedela je, prstima zaeljavajui kosu
unazad, i inilo se kao da e progovoriti, ali samo je utala. Posle nekog vremena, on se poe oseati
nezgodno; uviao je da ona eka na njega, i njemu pade na um - hladna strava - da se od njega ovde
oekuje ne samo da kae neto, nego i da uradi neto.
Zurili su jedno u drugo, i sad je i Boni izgledala uplaena, kao da se osea isto kao on. Meutim,
niko od njih nije nita preduzimao; svako je samo sedeo u iekivanju da druga strana uini neki
potez. Njega obuze predoseanje da ako pokua da prui ruku ka njoj, ona e mu ili udariti amar ili
e ustati i trkom pobei... posle ega bi usledile neprijatne posledice. Ona bi mogla... dobri Boe.
Streljali su prethodnog nastavnika. Njega sad tresnu misao, divovski snano: da nije moda bilo zbog
ovoga? Moda se ona vaarila sa tim Austurijasom, a on zapeo da kae njenom muu ili tako neto
kretenski? Zar je ovo toliko opasno? Jer ako jeste, mani se ponosa; da se izvuem ja odavde.
Boni ree: "Eno ga Dek Tri."
Preko grebena naie onaj pas, mutant navodno sposoban da govori, a par koraka iza njega iskrsnu
ovek sa licem zaraslim u raupanu bradurinu, poguren, povijenih ramena. Na njemu su bili iznoen
kaput kakav se u gradovima nosi i prljave plavosive pantalone. Ni najmanje nije liio na farmera;
ovaj izgleda, pomisli Barns, kao sredoveni inovnik osiguravajueg zavoda koji se izgubio u umi i
lutao tako jedno mesec dana. Donja vilica bila mu je umazana neim crnim, to je stvaralo neugodan
kontrast sa njegovom neprirodno belom koom. Barns odmah oseti odbojnost. Meutim, da li zbog
spoljanjosti gospodina Trija? Nagledao sam se, pomisli on, Bog zna koliko sakatih, izgorelih,
unakaenih, bolestima upropaenih ljudskih bia, godinama ve... Ne, njegova reakcija na gospodina
Trija izazvana je tim neobinim hodom, tim vuenjem nogu. Bio je to hod - ne zdravog oveka - ne,
nego oveka stravino bolesnog. oveka bolesnog na nain koji Barnsu do tog trenutka nije bio znan.
"Zdravo", ree Boni, diui se na noge.
Pas doe da skakue i umiljava se oko nje, sada na najprirodniji nain.
"Ja sam Barns, novi nastavnik u koli", ree Barns, takoe ustavi i pruivi ruku.
"Ja sam Tri", ree bolesnik, takoe pruivi ruku. Barns je prihvati i nae da je neobjanjivo
vlana; bilo mu je teko, ako ne i nemogue, da je due zadri - on je odmah pusti.
Boni ree: "Dek, gospodin Barns je struan za uklanjanje repa sa jagnjadi kad su ve poodrasla
tako da je opasnost od tetanusa manja."
"Aha", ree Tri, i klimnu glavom. Ali inilo se da je samo iz neke utivosti to uinio; kao da ga
tema nije stvarno zanimala, ili kao da ak nije razumeo o emu je re. Posegnu rukom dole i silovito
potapa psa. "Barns", ree psu, razgovetno, kao da pas treba da naui tu re.
Pas zastenja: "...Bnnnnzzzz..." I lanu jedanput, gledajui svog gospodara oima cakleim od nade.
"Tako je", ree gospodin Tri i osmehnu se. Pokaza se da nema gotovo nijedan zub, samo gole
desni. Tip je sigurno bio dole, blizu San Franciska, kad je pala velika bomba, pomisli Barns; ili to,
ili su posledice ishrane, kao u mom sluaju. On se potrudi da ne gleda na tu stranu; zabi ruke u

depove i proeta malo, udaljavajui se od njih.

"Ima ovde mnogo zemlje", ree preko ramena. "Od koje vlasti si dobio zakonitu tapiju? Od
oblasti Marin?"
"Nita tapija", odvrati gospodin Tri. "Samo mi je dozvoljena upotreba. Graanski savet Zapadnog
Marina i Odbor za planiranje odobravaju mi, zahvaljujui Boninim dobrim uslugama."
"Oarava me taj pas", ree Barns, okreui se. "Zaista govori; jasno je rekao moje ime."
"Kai 'dobar dan' gospodinu Barnsu", ree gospodin Tri psu.
Pas lanu potmulo, onda zastenja: "...Mmmmrrdnn, gnnnnbnnnzzzz..." Opet lanu, ovog puta
gledajui Barnsa u oi da vidi reakciju.
U sebi, Barns uzdahnu. Ali ree psu: "Super dobro." Pas poe da skvii i, od radosti, da ipa
unaokolo.
Na to Barns oseti i neko saoseanje prema toj ivotinji. Da, dostignue je izuzetno. Pa ipak - ovaj
pas mu je odvratan, jednako kao dospodin Tri; obojica u sebi imaju neto izolovano i izoblieno, kao
da su, boravei sami u ovoj umi, izgubili vezu sa normalnom stvarnou. Ne podivljali; ne vratili se
u bilo ta nalik na varvarstvo. Samo postali neprirodna bia. Barnsu naprosto antipatina.
Ali mu se Boni dopala, pa se on zapita kako je, kog vraga, bilo mogue da se ona spetlja sa
takvom nakazom. Moda ako poseduje mnogo ovaca, postaje velika sila u maloj drutvenoj grupi;
je li to? Ili postoji neto drugo, neto ime bi se mogao objasniti pokuaj nastavnika - biveg
nastavnika - Austurijasa da ubije Trija?
Njegova radoznalost bila je sada razbuktana; bio je to moda isti onaj poriv koji ga ponese kad
god primeti neku novu varijantu peuraka i silno poeli da sazna tano koja je to vrsta i onda je unese
u katalog. Poreenje, pomisli on ironino, ne mnogo laskavo za gospodina Trija; uporediti njega sa
gljivom. Ali istinito; imao je ba takvo oseanje o Triju i o njegovom psu.
Gospodin Tri ree Boni: "Danas nije dola tvoja devojica."
"Nije", ree Boni. "Edi se danas ne osea dobro."
"Da li je neto ozbiljno?" upita gospodin Tri graktavim glasom. Izgledao je zabrinut.
"Ne, samo je malo boli stomak. To kod nje biva, povremeno; takva je otkad je znam. Njen stomak
je malo oteen i tvrd. Moglo bi to biti zapaljenje slepog creva, ali hirurke intervencije su toliko
opasne u ovim vremenima..." Boni zauta i okrete se Barnsu. "Moja devojica, nisi je sreo... Ona voli
ovog psa. Terija. Oni su dobri prijatelji, razgovaraju satima kad doemo ovde na izlet."
Gospodin Tri ree: "Ona i njen brat."
"Sluaj", ree Boni, "ve mi je muka, zaista, od toga. Rekla sam Edi da prestane s tim. Zato i
volim da ona dolazi ovamo i igra se sa Terijem; trebalo bi da nae stvarne, postojee drugove za
igru, a ne da bude toliko introvertna i zapada u tolike opsene. Zar ne, gospodine Barnse; ti si
nastavnik - dete treba da uspostavlja veze sa stvarnou, a ne sa fantazijom, je li tako?"
"U ovim vremenima", ree Barns zamiljeno, "ja imam razumevanja za dete koje se povlai u
matanja... Teko je okrivljavati ga. Moda bi trebalo svi da pribegnemo tome." Osmehnuo se, ali mu
ni Boni, a ni gospodin Tri, ne uzvratie osmehom.
Ni za tren nije Bruno Blutgeld skidao pogled sa tog novog nastavnika - ako je to prava istina; ako
je taj mladi ovek odeven u pantalone smee, 'kaki' boje i radnu koulju zaista nastavnik, kao to
Boni tvrdi.
Da li me i ovaj goni? - upita se Blutgeld. Kao onaj prethodni? Pretpostavljam da me goni. A Boni
ga je dovela ovamo... Znai li to da je i ona, posle svega, ipak na njihovoj strani? Protiv mene?
Nije mogao poverovati u to. Ne, posle svih ovih godina. tavie, Boni je bila ta koja je otkrila sa

kojom pravom namerom je gospodin Austurijas doao u oblast Zapadni Marin. Boni ga je spasla od
Austurijasa, i on joj je na tome zahvalan; sad ne bi bio iv da nije bilo nje, to ne moe nikad
zaboraviti, zato je moda gospodin Barns tano ono to Boni kae i tu nema razloga za brigu. Blutgeld
poe malo lake disati; umiri se i poe se unapred radovati to e pokazati Barnsu svoju novoroenu
jagnjad sorte 'safolk'.
Ali ranije ili kasnije, ree on sebi, neko e mi ui u trag, stii dovde i ubiti me. Pitanje je samo
vremena; svi se oni gade mene i nikada nee odustati. Svet jo i sad traga za ovekom odgovornim za
sve to se desilo; ne mogu im ni zameriti to tragaju. Imaju pravo na to. Ja, zaista, nosim na svojim
pleima odgovornost za smrt miliona ljudi, tri etrvrtine oveanstva, i to je neto to ne moemo
zaboraviti ni ja ni oni. Samo Bog ima mo da oprosti i zaboravi tako udovian zloin protiv
ljudskog roda.
On pomisli: ja ne bih ubio gospodina Austurijasa; ja bih ga pustio da me ubije. Ali Boni i ovi
ostali - odluku su doneli oni. Nije to bila moja odluka, jer ja vie ne mogu donositi odluke. To mi
Bog vie ne dozvoljava; ne bi bilo u redu. Moj posao je da budem ovde, brinem se o mojim ovcama,
ekam na onoga koji e doi, oveka kome je dato da izvri konani in pravde. Na osvetnika ovog
sveta.
Kada e on doi? - upita se Blutgeld. Uskoro? ekam ga ve godinama. Umorih se ekajui...
Nadam se ne jo dugo.
Gospodin Barns ree: "A ta si ti radio, gospodine Tri, pre nego to si poeo gajiti ovce?"
"Bio sam atomski naunik", ree Blutgeld.
Boni urno ree: "Dek je bio nastavnik; predavao je fiziku. U srednjoj koli. Ne u ovom kraju,
razume se."
"Nastavnik", ree Barns. "Znai, imamo neto zajedniko." Osmehnu se doktoru Blutgeldu, a ovaj,
refleksno, njemu. Boni je nervozno posmatrala kako se njih dvojica ponovo rukuju; kao da se plaila
da e se neto desiti, neto strano.
"Moramo se ee viati", ree Blutgeld, klimajui glavom setno. "Moramo razgovarati."

9.
Kad se Stjuart Mak Koni vratio sa putovanja na poluostrvo juno od San Franciska, naao je da
je neko - sigurno grupa veterana koja je bila nastanjena ispod gata - ubio i pojeo njegovog konja,
Edvarda Princa od Velsa. Ostao je samo kostur, noge i glava; hrpa bezvredna njemu i svakom
drugom. On ostade pored kostiju, duboko zamiljen. Pa, ovo je bilo jedno skupo putovanje. A stigao
je ipak prekasno; farmer je ve bio rasprodao sve elektronske delove sovjetske rakete, svaki deli za
po jedan cent.
Gospodin Hardi e dati drugog konja, nesumnjivo, ali on je voleo Edvarda Princa od Velsa. Osim
toga, nije u redu ubiti konja za hranu, jer konji su tako mnogo potrebni za druge, ivotno vane svrhe;
oni su glavno pogonsko sredstvo, sad kad je drvo veinom potroeno, sagoreno u parnim
automobilima i kao izvor grejanja u podrumima, zimi, za narod. Konji su bili potrebni za vuu i na
gradilitima, gde su bili glavni pogon - u nedostatku elektrine struje. Glupost ubistva Edvarda
razbenjavala ga je; to je, pomisli on, kao varvarstvo, koga se svi bojimo. Anarhija je to, i to usred
grada; u samom centru Ouklenda, usred bela dana. Tako neto bi ovek oekivao od crvenih Kineza.
Poe peice, lagano, ka aveniji San Pablo. Sunce je tek poelo da tone u raskoni, iroko
raskriljeni zalazak koji su navikli da gledaju u ovim poslekriznim godinama. Stjuart ga jedva primeti.
Moda treba odsad da se bavim nekim drugim poslom, pomisli on. Zamke za razne male ivotinje moe se od toga iveti, ali nije mogue ni u kom smislu napredovati. Mislim, do ega ovek moe da
se 'popne' u jednom takvom poslu?
Ispunjavao ga je potitenou gubitak tog konja; koraao je, pogleda oborenog, ka razlomljenom, u
travu zaupavelom ploniku, i birao gde e stati nogom, izbegavajui komade ruevina koji su nekada
bili fabrike. Iz jedne jazbine iskopane u praznom parkingu, neto sa dva eljna oka motrilo je na
njegov prolazak; neto, pretpostavi on tmurno, to bi trebalo da bude odrano, pa okaeno zadnjim
nogama na mesarsku kuku.
Ovim se, pomisli on, moe objasniti kako je Hopi mogao iskreno da poveruje da vidi ivot posle
smrti. Ove razvaline, nebo dimljivo, bledo i treperavo... i arke oi nekog stvora koji i sad rauna da
li bi bilo bezbedno da kidie na njega. On se sagnu, dohvati jedan otar komad betona i zafrljai ga
na jazbinu - pokrivenu debelim slojem materijala neke nove vrste. Bila je to zbijena meavina
organskog i neorganskog materijala, slepljena u jednu celinu pomou neeg nalik na belu sluz.
Stvorenje je sakupilo jedan deo otpada koji lei unaokolo, izvrilo emulzifikaciju i preradilo ga u
korisnu pastu. Mora biti neka blistavo pametna ivotinja, pomisli on. Ali nije ga bilo briga za to,
nimalo. Svet moe lepo iveti i bez blistavih, ludih oblika ivota koji su proteklih nekoliko godina
izlazili na videlo.
Evoluirao sam i ja, ree on, okreui se jo jednom ka tom biu, da ne bi kojim sluajem pojurilo
na njega s lea. Mnogo sam bistriji nego pre; mogu se ravnopravno boriti s tobom u svakom trenutku,
zato odustani.
Oito je i taj stvor tako mislio; nije se ni promolio iz jazbine.
Evoluiran jesam, pomisli on, ali sam sentimentalan. Jer, konj mu je zaista nedostajao. Prokleti bili
ti veterani, kriminalci, ree on sebi. Verovatno su povrveli kao gamad po Edvardu im sam ja sa
splavom odmakao. Kako bih rado otiao iz ovog grada, pomisli on; emigrirao u nenastanjena
prostranstva prirode, gde nema ove okrutne surovosti i ulinog banditstva. Kao to je uradio onaj
psihijatar, posle Krize. Stokstil se odmah iselio iz istonog dela Zaliva; video sam ga kad je odlazio.
Pametan ovek. Nije se pokuao vratiti u stari leb, nije naprosto nastavio kretanje na taki gde je pre
Krize bio stao, kao ja.

Mislim, nije mi sada nita bolje nego pre bogomproklete Krize; prodavao sam TV tada, a sad
prodajem elektronske miolovke. U emu je razlika? Oba posla jednako su loa. Ja, zapravo, idem
nizbrdo.
Da bi se razvedrio, izvadi i pripali jednu od preostalih Endru Gilovih specijal-deluksica sa
zlatnom etiketom.
Ceo jedan dan mi propade, uvide on, na ovoj jurnjavi koja se izjalovila; ak do one strane Zaliva.
Kroz dva sata bie mrak, a on e krenuti na spavanje, dole u podrumskoj sobi obloenoj majim
krznom, koju mu gospodin Hardi iznajmljuje za jedan srebrni dolar meseno. Moi e, naravno, da
upali svoj fenjer sa ivotinjskom mau; pa uz njegov sjaj, neko vreme, ali ne dugo, da ita neku
knjigu, ili pare knjige - jer se njegova biblioteka sastoji uglavnom od otkinutih, otcepljenih komada
knjiga, iji su drugi delovi uniteni ili izgubljeni. Opet, mogao bi on i da svrati u posetu kod starih
gospodina i gospoe Hardi, da posedi i uje veernju emisiju sa satelita.
Pa, najzad, on je pre neki dan lino uputio Denderfildu jedan zahtev, preko emisione stanice koja
se nalazi izvan grada, na blatnim ravnicama Zapadnog Rimonda. Zatraio je pesmu 'Dobar roking
noas', njegovu staru omiljenu numeru iz detinjstva. Ali nije bilo poznato ima li je Denderfild igde
na svojim miljama trake, to znai da e ekanje moda biti uzaludno.
Hodajui dalje, pevuio je za sebe:
Oh, uo sam vesti:
bie dobar roking noas.
Oh, uo sam vesti!
Bie dobar roking noas!
Noas u biti kako treba dasa
Stiskau moju bejbi oko pasa.
Natera mu suze na oi ovo podseanje na jednu od starih pesama, iz onog sveta kakav je nekad
bio. Sve je to otilo, ree on sebi. Blutgeldovano do nepostojanja, kao to kau... A ta imamo umesto
toga, pacova koji ume svirati u nosnu frulicu, a ni to, jer je pacov pregaen.
Bejae jo jedna stara omiljena numera u njegovom detinjstvu, psemica o oveku koji je imao no;
on se pokua prisetiti kako je ila. Neto o ajkuli koja ima zube, ili lepe zube. Bila je odve nejasna
uspomena; nije uspevao da je uhvati. Majka mu je putala tu plou, na kojoj je neki ovek pevao
rapavim glasom, i bilo je divno.
Kladim se da pacov ne bi mogao odsvirati to, ree on sebi. Ni za milion godina. Mislim, to je
praktino sveta muzika. Iz nae prolosti, nae svete prolosti koju ne moe deliti nijedna genijalna
ivotinja i nijedna nenormalna osoba. Prolost pripada samo nama, pravim ljudskim biima. Kamo
sree (ova pomisao pokrete neto u njemu) da ja mogu da izvodim ono to je Hopi radio; padnem u
trans, ali ne da bih gledao u budunost - nego u prolost.
Ako je Hopi jo iv, moe li to? Da li je pokuavao? Pitam se gde je sad taj to gleda unapred;
ako je bio to. Gledalac unapred. Prvi foka. Kladim se da se izvukao i ostao iv. Verovatno je preao
na stranu Kineza im su se iskrcali gore na severu.
Vratio bih se, odlui on, u ono prvo vreme kad sam upoznao Dima Fergesona, kad sam traio
zaposlenje i kad je crncu jo bilo teko da dobije posao u kome se mora suoavati sa muterijama. To
je bila glavna osobina Fergesona: nije imao nikakvih predrasuda. Seam se tog dana; bio sam
zaposlen, prodavao sam aluminijumske tiganje od vrata do vrata, onda dobio drugo zaposlenje kod
onih iz 'Enciklopedije Britanike', ali to je takoe bilo od vrata do vrata. Boe moj, uvide Stjuart,

moje prvo pravo zaposlenje bilo je kod Dima Fergesona, jer to kad se eta kao trgovaki putnik, to
se ne rauna.
Razmiljajui tako o Dimu Fergesonu - mrtvom, odsutnom toliko godina, jo otkako je bomba
pala - on stie u aveniju San Pablo, u kojoj su tu i tamo bile otvorene radnjice, uderice, u kojima se
prodavalo sve od kaputa do sena. Jedna od bliih bila je 'Hardijeve homeostatike klopke za
tetoine', i Stjuart ode tamo.
Kad je Stjuart uao, gospodin Hardi die pogled sa svog radnog stola za montau, u zadnjem delu
prostorije; tu je radio pod belim svetlom elektrolune svetiljke, a svud oko njega leale su hrpe
elektronskih komponenti koje je izleinario iz svih kutia i zakutaka severne Kalifornije. Mnogo toga
iz ruevina Livermora; gospodin Hardi je imao veze sa dravnim funkcionerima, pa su mu doputali
da kopa po tim naslagama, inae zabranjenim za pristup.
U ranijim vremenima Din Hardi bejae inenjer u jednoj AM radio-stanici u centru Ouklenda;
vitak ovek, tih u govoru, postariji, koji je ispod zelenog dempera nosio kravatu, ak i sad, kad je
kravata bila neto jedinstveno. Kosa mu bee seda i kovrdava, pa je podseao Stjuarta na bradatog
Deda Mraza; sa kiselo-podsmeljivim izrazom lica i vragolastim smislom za humor. Sitnog rasta je
bio; teak samo oko pedeset pet kila. Ali umeo je da plane, vrlo lako, i Stjuart ga je potovao.
Hardiju je bilo blizu ezdeset godina, i u mnogo emu je postao, Stjuartu, oinska figura. Stjuartov
pravi otac, koji je umro jo u sedamdesetim godinama, bio je inovnik u osiguravajuem drutvu,
takoe tih ovek, takoe u demperu i sa kravatom, ali nije imao Hardijevu krvoednost, takve
napade besa; ili, ako ih je i imao, Stjuart ih nije zapamtio, suzbio je te uspomene.
Osim toga, Din Hardi liio je i na Dima Fergesona.
To je, vie nego bilo koji drugi inilac, privuklo Stjuarta njemu, pre tri godine. Bio je toga
svestan; nije to poricao, niti eleo poricati. Nedostajao mu je Dim Fergeson, pa ga je privlaio
svako Fergesonu slian.
Gospodinu Hardiju on ree: "Pojeli mi konja." Sede na stolicu u prednjem delu radnje.
Istog trena iskrsnu Ela Hardi, supruga poslodavca, iz dnevne sobe, koja je bila iza radne. Tamo je
spremala veeru. "A ti si ga ostavio?"
"Jesam", priznade on. Ela, ena koja je ulivala strahopotovanje, pogleda ga ogoreno, sa
indignacijom i optubom na licu. "Mislio sam da je bezbedan tamo, na gatu gde pristaje javni feribot
grada Ouklenda; ima tamo jedan slubenik koji..."
"To se deava sve vreme", ree Hardi umorno. "Kopilani. Sigurno su to uradili oni veterani koji
su se zavukli u rupu ispod gata. Ima ih na stotine. Trebalo bi da neko ubaci jednu cijanidnu bombu
tamo. A kola? Morao si, valjda, da ih ostavi."
"ao mi je", ree Stjuart.
Gospoa Hardi primeti jetko: "Edvard je vredeo osamdeset pet srebrnih amerikih dolara. To
nam je propala jednonedeljna zarada."
"Otplatiu", ree Stjuart kruto.
"Zaboravi to", odvrati Hardi. "Imamo mi jo konja, u naoj radnji u Orindi. Nego, ta je sa
delovima rakete?"
"Nije bilo sree", ree Stjuart. "Kad sam ja stigao, sve je bilo ve otilo. Osim ovoga." Pokaza
punu aku tranzistora. "Farmer ih nije primetio; pokupio sam ih besplatno. Ali ne znam da li valjaju
za neto." Prinese ih i poloi na radni sto. "Slab ulov, za celodnevno putovanje." Bio je potiteniji
nego ikad.
Bez ijedne dalje rei, Ela Hardi se vrati u kuhinju; zavesa se sklopi iza nje.

"Hoe da veera sa nama?" upita Hardi, gasei sijalicu i skidajui naoare.

"Pa, ne znam", ree Stjuart. "udno se oseam. Uznemirilo me je kad sam se vratio i naao da je
Edvard pojeden." Poe lunjati po radnji. Na odnos prema ivotinjama, pomisli on, sada je drugaiji.
Mnogo bliskiji; ne postji vie onaj veliki jaz koji nas je nekada delio. "Na drugoj strani Zaliva video
sam neto to nikad ranije nisam video", ree on. "Jednu leteu ivotinju koja je kao slepi mi, ali
nije slepi mi. Vie je kao neka lasica, vrlo mrava i dugaka, sa velikom glavom. Zovu je 'virac'
zato to veito dolee ljudima do prozora i zaviruje unutra."
"To je veverica", ree Hardi. "Viao sam ih ja." Zavali se u stolicu i olabavi kravatu. "Takve su
nastale evolucijom od veverica u parku Golden Gejt." On zevnu. "Imao sam ja jedan plan za njih...
Mogle su da budu korisne, bar u teoriji, kao kuriri. One mogu da se otisnu da klize kroz vazduh, kao
jedrilica, ili da lete, ili tako neto, po kilometar i po odjednom. Ali isuvie su krvoedne. Odustao
sam kad sam uhvatio jednu." Podie desnu aku. "Vidi ovaj oiljak na palcu. To mi je napravio
mujak."
"ovek sa kojim sam razgovarao rekao mi je da imaju dobar ukus. Kao piletina iz starih vremena.
Virci se prodaju na tezgama u centru San Franciska; stare gospoe ih prodaju kuvane, za dvadeset pet
centi po komadu, jo vrue, vrlo svee."
"Nemoj ih ni probati", ree Hardi. "Mnoge od njih su otrovne. Zbog naina na koji se hrane."
"Nije ni verovatno", ree Stjuart naglo, "jer ja bih hteo iz grada, negde u prirodu."
Njegov poslodavac ga osmotri.
"Suvie je okrutno ovde", ree Stjuart.
"Okrutno je svuda."
"Nije toliko kad se udalji od grada, kad ode zaista daleko, recimo sto, sto pedeset kilometara."
"Ali je onda teko zaraditi za ivot."
"Prodaje li klopke u tim predelima, ijednu?" upita Stjuart.
"Ne", ree Hardi.
"Zato ne?"
"Gamad ivi po gradovima, gde ima ruevina. To ti je poznato. Stjuarte, ti se bavi praznim
sanjarijama. Vangradska podruja su jalova; tamo bi ti nedostajao protok ideja, koji postoji ovde u
gradu. Nita se tamo ne deava; oni samo uzgajaju biljke i sluaju satelit. Plus, tamo e verovatno
naii na one stare predrasude protiv crnaca; seljaci su se vratili starim obiajima." Hardi opet stavi
naoare na lice, ukljui elektrolunu sijalicu i nastavi da montira klopku ispred sebe. "To je jedan od
najveih mitova koji su ikada postojali, to da su seoski krajevi nadmoni. Vratio bi se ti u roku od
nedelju dana."
"Rado bih poneo jedan izbor klopki da ih pokuam prodati, recimo, oko Nape", istrajavao je
Stjuart. "Ili moda gore u dolini Sent Helen. Moda bih mogao da ih trampim za vino; tamo gaje,
koliko ujem, groe, kao nekad."
"Al' nije isti ukus", ree Hardi. "Izmenilo se zemljite. Njihovo vino je..." On odmahnu rukom.
"Morao bi da proba, ne mogu ti opisati, ali zaista je grozno. Ogavno."
Onda se obojica uutae.
"Ipak, pije se", ree Stjuart. "Video sam ga ovde, u gradu, donose ga onim starim kamionima koji
se loe na drva."
"Pa, naravno, jer ljudi su sad spremni da piju sve ega se doepaju. Tako isto i ti, tako isto i ja."
Gospodin Hardi podie glavu i pogleda Stjuarta. "Hoe da zna ko ima alkoholno pie? Mislim,
pravu stvar; ne moe razaznati da li je iskopao predratno ili proizveo novo."
"Nema niko u oblasti Zaliva."

Hardi ree: "Endru Gil, duvan-majstor."

"Ne verujem ja u to." On uvue dah, sad sasvim budno paljiv.
"A, pa ne proizvodi on velike koliine. Ja sam video samo jednu bocu, jednu 'petinu' rakije. I
povukao sam samo jedan gutljaj." Hardi mu se osmehnu ukrivo, usnama koje su se trzale. "Tebi bi se
dopalo."
"Koliko para on trai za to?" upita Stjuart, nastojei da zvui uzgredno.
"Vie nego to ti moe platiti."
"A ukus je - kao pravi? Kao predratni?"
Hardi se nasmeja i vrati se montiranju klopke. "Tako je."
Pitam se kakav li je ovek taj Endru Gil, ree Stjuart sebi. Moda neki krupan bradonja sa
prslukom... i tapom za etnju, sa srebrnom glavom; din od oveka, sa talasastom, snenobelom
kosom, uvoznim monoklom - mogu zamisliti. Verovatno vozi automobil 'jaguar', naravno sad
preobraen za loenje drvima, ali ipak velianstven auto, model 'XVI salun'.
Videi izraz na Stjuartovom licu, Hardi se nagnu ka njemu. "Mogu ti rei ta jo on prodaje."
"Engleske lule od korena velikog vresa?"
"Da, i to." Hardi progovori mnogo tie. "Fotografije enskih. Devojke u... zna ve... umetnikim
pozama."
"Oh, Hriste", ree Stjuart, ija se mata blokirala u pokuaju da predstavi sebi tako neto. Bilo je
- previe. "Ne verujem."
"Tako mi Boga. Original predratne kalendare sa enskama, od kojih su neki proizvedeni jo 1950.
godine. Naravno da vrede itavo bogatstvo. uo sam za sluaj da je hiljadu srebrnih dolara prelo iz
ruke u ruku zbog jednog 'Plejbojevog' kalendara iz 1962; to se desilo navodno negde na Istoku, u
Nevadi ili takvom nekom mestu." Sad se Hardi pokunjio; njegov pogled poe bluditi u daljine.
Ostade klopka zaboravljena.
"Tamo gde sam ja radio kad je bomba pala", ree Stjuart, "u 'Modernoj TV', imali smo gomile tih
kalendara sa cicama, dole u podrumu, gde su radili serviseri. Naravno da je sve to pretvoreno u
pepeo." Tako je, bar, on uvek pretpostavljao.
Hardi otupelo klimnu glavom.
"Pretpostavimo da neko kopa po ruevinama negde", ree Stjuart, "i da nae pun magacin takvih
kalendara. Moe li to zamisliti?" Njegov um je leteo napred. "Koliko bi para mogao on dobiti?
Milione? Mogao bi ih trampiti za zemljine posede; mogao bi kupiti celu jednu pokrajinu!"
"Tako je." Hardi klimnu glavom.
"Mislim, taj bi bio doivotno bogat. A proizvode se i novi takvi kalendari na Istoku, u Japanu, ali
to njihovo ne valja nita."
"Video sam ih", saglasi se Hardi. "Primitivni su. Strunost za taj posao je veim delom izgubljena,
otila u zaborav; to je jedna izumrla umetnost. Moda zauvek."
"Zar ne smatra da je to delimino i zato to vie nema devojaka koje izgledaju tako?" upita
Stjuart. "Sad su sve goljave i bez zuba; i sa opekotinama od zraenja. Kakav bi to kalendar bio?"
Hardi pronicljivo ree: "Ja mislim da devojke postoje. Ne znam gde; moda u vedskoj ili
Norvekoj, moda na nekim zabaenim mestima kao to su Solomonska ostrva. Verujem u to, na
osnovu onoga to kau ljudi koji stiu brodovima. Nema ih u SAD, Evropi, niti u Rusiji, Kini, ili na
drugim mestima koja su gaana - u tome se slaem s tobom."
"Da li bismo ih mogli nai?" upita Stjuart. "I krenuti u posao?"
Hardi malo razmisli o ovome, pa ree: "Nema filma. Nema hemikalija za obradu filma. Veina
dobrih fotoaparata je unitena ili nestala. Nema naina da tvoj kalendar tampa masovno. Ako bi i

tampao..."
"Ali kad bi neko naao devojku sa zubima, a bez opekotina od zraenja, kakve su bile pre rata..."
"Ja da ti kaem ta bi bio dobar posao", ree Hardi. "Razmiljao sam o tome mnogo puta." On se
zamiljeno zagleda u Stjuarta. "Igle za ivae maine. Mogao bi kazati bilo koju cenu; mogao bi u
zamenu dobiti bilo ta."
Stjuart odmahnu rukom, ustade i poe se etkati po radnji. "Sluaj, ja sam bacio oko na neto
veliko; ne elim vie da se zamajavam sa prodajom ma ega. Dozlogrdilo. Prodavao sam
aluminijumske erpe i tiganje, enciklopedije, televizore, a sad ove zamke za tetoine. To su dobre
klopke i narod ih eli, ali ja naprosto oseam da za mene mora postojati neto drugo."
Hardi proguna jedno "Hmf!" mrtei se.
"Bez ikakve uvrede prema tebi", ree Stjuart, "ja, naprosto, elim da rastem. Ja to moram; ili
raste, ili se ubajati i pone se suiti na svojoj granici. Rat me je unazadio mnogo godina, kao i
sve nas. Nalazim se tano tamo gde sam bio pre deset godina, a to nije dovoljno dobro."
ekajui se po nosu, Hardi ree: "ta ima na umu?"
"Moda bih mogao nai mutirani krompir koji bi nahranio ceo svet."
"Samo jedan krompir?"
"Sorta krompira, hou rei. Moda bih mogao postati odgajiva novih vrsta biljaka, kao Luter
Burbenk. Mora biti na milione biljnih nakaza koje rastu u vangradskim oblastima, ba kao ivotinjenakaze i ljudi-nakaze ovde u gradu."
Hardi ree: "Moda bi mogao nai inteligentan pasulj."
"Ja se ne alim o ovome", odvrati Stjuart tiho.
Gledali su se utke.
"Usluga je ljudskom rodu", ree Hardi posle dueg vremena, "praviti homeostatike klopke za
gamad, koje unitavaju mutirane pse, make, pacove i veverice. Mislim da se ponaa nezrelo.
Moda to to ti pojedoe konja dok si bio preko, u San Francisku..."
Uavi u sobu, Ela Hardi ree: "Veera je gotova, a ja bih da je posluim dok je jo vrua. Peena
glava bakalara, na pirinu, a tri sata sam stajala u redu dole kod auto-puta Istor da bih dobila tu
glavu."
Pomisao na peenu glavu bakalara natera Stjuartu vodu u usta. Nije bio sposoban da odbije; zato
klimnu glavom i poe za gospoom Hardi u sobicu koja je bila kombinacija dnevne sobe i kuhinje, i
inila zadnji deo zgrade. Mesec dana je prolo otkad je poslednji put okusio ribu; u Zalivu ih vie
gotovo i nije bilo - riblja jata gotovo su sva unitena, i vie se nisu vratila. A uhvaeni primerci esto
su bili radioaktivni. Ali ta mari; ljudi su sad sposobni i to da jedu. Praktino sve je narod sada
sposoban da jede; od toga ivot zavisi.
Devojica Kelerovih sedela je na stolu za pregled i drhtala, a doktor Stokstil, posmatrajui to
mravo, bledo telo, pomisli na jednu alu koju je video na televiziji pre mnogo godina, mnogo pre
rata. Jedan panski trbuhozborac govori kroz kokoku... a kokoka snese jaje.
"Moj sin", kae koka, mislei na jaje.
"Jesi li sigurna?" pita je trbuhozborac. "Nije kerka?"
A koka, sa velikim dostojanstvom, odgovara: "Znam svoj posao."
Ovo dete jeste kerka Boni Keler, ali, pomisli doktor Stokstil, nije kerka Dorda Kelera; u to
sam siguran... Znam svoj posao. S kim se to Boni smuvala, pre sedam godina? Mora biti da je dete
zaeto veoma blizu danu kad je rat izbio. Ali ne pre pada bombe; to je jasno. Moda tano na taj dan,
razmiljao je Stokstil. Zaista bi liilo na Boni da izjuri iz kue dok bomba pada, dok se deava kraj

sveta, i da ima kratkotrajni, ludi gr ljubavi sa nekim, moda sa nekim ovekom koga ak ni ne
poznaje, sa prvim na koga je naletela... a sad, ovo.
Dete mu se osmehnulo, a on je uzvratio osmehom. Na prvi pogled, Edi Keler je izgledala
normalno; ne bi se reklo da je jedno od nenormalne dece. Kako silno elim, do vraga, da imam
rentgenski aparat, pomisli on. Jer...
On ree glasno: "Priaj mi o tvom bratu."
"Paaa", ree Edi Keler nenim, lomljivim glasiem, "ja priam s mojim bratom uvek, a on
ponekad odgovara, ali ee spava. On skoro uvek spava."
"Da li spava sad?"
Jedan trenutak dete je utalo. "Ne, sad je budan."
Ustajui i prilazei joj, doktor Stokstil ree: "Hou da mi pokae tano gde je on."
Dete pokaza prstom na levu stranu svog tela, nisko; blizu slepog creva, pomisli on. Tu je bolelo.
Zato je devojica i dovedena: Boni i Dord su se zabrinuli. Znali su za tog brata, ali su
pretpostavljali da je imaginaran, da ona samo glumi da ima brata koji joj slui kao drugar u igri. Tako
je, u prvo vreme, pretpostavljao i on; u dokumentima se nije pominjao nikakav brat, a ipak, Edi je
priala o njemu. O Bilu, koji je tano istih godina kao on. Roen, rekla je doktoru, u istom trenutku
kad i ona, naravno.
"Zato 'naravno'?" pitao ju je tada Stokstil, poinjui da je pregleda - a prvo je poslao njene
roditelje u drugu sobu, jer se inilo da se dete pred njima ustruava da govori.
Edi je odgovorila na svoj smireni, sveani nain: "Zato to je on moj brat blizanac; kako bi, inae,
mogao biti u meni?" I to je rekla, kao kokoka panskog trbuhozborca, vrlo pouzdano, sa autoritetom;
znala je, i ona, svoj posao.
U godinama posle rata doktor Stokstil je pregledao na stotine 'udnh' ljudi, mnoge neobine i
egzotine varijante ljudskog oblika ivota koje su sad bujale pod mnogo blaim - mada dimnim velom
prekrivenim - nebom. Nita ga nije moglo okirati. Pa ipak, ovo: dete iji brat ivi u unutranjosti
njenog sopstvenog tela, negde dole u ingvinalnom podruju, blizu prepona. Sedam godina ve Bil
Keler stanuje tamo; doktor Stokstil je, sluajui devojicu, verovao njenim reima, znao je da je to
mogue. Nije to bio prvi takav sluaj. Kad bi raspolagao rentgenom, mogao bi videti malenog,
zakrljalog stvora, koji verovatno nije vei od novoroenog zeca. Zapravo, on i prstima uspeva da
napipa njegov oblik... Pipkao je Edin bok, pomno zapaao neto nalik na cistu ili vrstu vreu unutra.
Glava normalno stoji, telo smeteno u trbunu duplju sestre, ruke, noge, sve. Jednoga dana ova
devojka e umreti, pa e njeno telo neko otvoriti, izvriti autopsiju; i nai jednog zboranog, malenog,
mukog stvora, moda sa snenobelom bradom i slepim oima... njenog brata, koji ni tad nee biti
vei od novoroenog zeke.
A do tada, Bil provodi vreme uglavnom spavajui, ali s vremena na vreme on i njegova sestra
porazgovaraju. ta ima Bil da kae? ta moe on znati?
Na to pitanje Edi je imala odgovor. "Pa, on malo ta zna. On ne vidi nita, ali razmilja. A ja mu
priam ta se deava, tako da on ne proputa nita bitno."
"Za ta se zanima?" upita Stokstil. Zavrio je pregled; sa ovo malo jada od instrumenata i opreme,
nije mogao pregledati bolje. Ustanovio je istinitost devojicinih tvrdnji, i to je ve neto; ali ne moe
videti taj embrion, a da ga ukloni, to ne dolazi u obzir; bilo bi poeljno, ali se ne moe.
Edi razmisli i ree: "Pa, hmm, on, ovaj, voli da slua o hrani."
"O hrani!" ree doktor Stokstil, oaran.
"Da. On, zna, ne jede. On voli da mu priam, sve ispoetka, ta sam ruala, jer posle nekog
vremena to ipak stigne do njega... Ja mislim da stigne. Zar ne bi moralo da stigne, da bi on ostajao

iv?"
"Mora da stigne", saglasi se dr Stokstil.
"On dobija hranu od mene", ree Edi, oblaei bluzu i polako zakopavajui dugmad na njoj. "Pa
ga zanima ta je u toj hrani. Naroito voli kad ja pojedem jabuke ili pomorande. I... on voli da slua
prie. Veito njega zanimaju druga mesta. Naroito daleka mesta, kao to je Njujork. Meni mama
pria o Njujorku, pa ja priam njemu. On bi hteo da ode tamo, jednog dana, i da vidi kako je tamo."
"Ali on ne vidi."
"Ali zato ja vidim", ree Edi. "To njemu doe gotovo isto tako dobro."
"Ti se dobro brine o njemu, a?" upita Stokstil, duboko dirnut. Ovoj devojici sve je to normalno;
ona je tako ivela otkad zna za sebe - ona ni za kakav drugi nain ivota ne zna. Ne postoji nita,
uvide on jo jednom, to bi bilo 'izvan prirodnog'; niti, logiki, moe postojati. U izvesnom smislu
rei, ne postoje nakaze, abnormalci, osim kao statistika kategorija, manjina. Ova situacija jeste
neuobiajena, ali ne treba da nas uasava; tavie, treba da nas raduje, pomisli on. ivot sam po sebi
jeste dobar, a ovo je jedan od oblika u kojima se ivot pojavljuje. Nema ovde nekog posebnog bola,
neke posebne surovosti ili patnje. Zapravo, ovde postoji nenost i briga o nekome.
"Bojim se", ree devojica iznenada, "da bi on jednog dana mogao umreti."
"Ne verujem da e se to desiti", ree dr Stokstil. "Verovatnije je da e on postajati vei. E, to bi
moglo da bude problem: moglo bi tvom telu biti teko da nalazi dovoljno mesta za njega."
"ta bi se onda dogodilo?" upita Edi, gledajui ga oima krupnim i tamnim. "Da li bi on tada bio
roen?"
"Ne bi", ree dr Stokstil. "Ne nalazi se on na tom mestu; morao bi biti izvaen hirurki. Ali - ne bi
preiveo. On jedino moe da ivi ovako, kao sad, u tebi." Parazitski, pomisli on, ali to ne ree glasno.
"Brinuemo se o tome kad to vreme doe", ree on i pogladi dete po glavi. "Ako ikad doe."
"Moji mama i tata ne znaju", ree Edi.
"Uviam da je tako", ree Stokstil.
"Priala sam ja njima o Bilu", ree Edi. "Ali..." Ona se nasmeja.
"Ne brini se. Ti samo radi sve to bi i inae normalno radila. Sve e se reavati samo od sebe."
Edi ree: "Drago mi je to imam brata, on mi pomae da ne budem usamljena. I kad on spava, ja
ga oseam, znam da je tu. To je kao da imam bebu unutra; ne mogu da ga guram u dejim kolicima, i
nita tako, da ga oblaim, ali razgovor sa njim je vrlo zabavan. Na primer, ja mu priam o Mildred."
"Mildred!" Ovo ga je zbunilo.
"Zna." Dete se osmehnu njegovom neznanju. "O devojci koja se uvek iznova vraa Filipu. I kvari
njegov ivot. Mi sluamo svako vee. Satelit."
"Ah, da, naravno." To je ona knjiga Somerseta Mouma koju Denderfild ita. Avetinjska stvar,
pomisli dr Stokstil, taj parazit se raskrupnjava u njenom telu, u nepromenljivoj vlazi i tami, hrani se
iz njene krvi, od nje i uje, na neki nedokuiv nain, ta je bilo u tom slavnom romanu; izvetaj iz
druge ruke... Time Bil Keler postaje deo nae kulture. Ima i on neko svoje groteskno drutveno
postojanje. Bog zna kako Bil shvata tu priu. Ima li on fantazije o njoj, o naem ivljenju? Da li on
sanja o nama?
Dr Stokstil se sagnu i poljubi devojicu u elo. "U redu", ree joj i povede je ka vratima. "Ti sad
moe ii. Ja u popriati minut-dva sa tvojim roditeljima; u ekaonici ima neke prave, pravcijate,
predratne asopise, koje moe itati, samo postupaj vrlo paljivo sa njima."
"A onda idemo kui na veeru", ree Edi sreno i otvori vrata ekaonice. Dord i Boni ustadoe,
lica zategnutih od brige.
"Uite", ree im Stokstil. Zatvori vrata za njima. "Nije rak", ree, obraajui se naroito Boni,

koju je poznavao tako dobro. "Jeste jedan izrataj, naravno; tu sumnje nema. Koliko jo moe porasti,
ne znam. Ali kaem ovo: neka vas ne brine. Moda e, do vremena kad poraste toliko da pone
stvarati probleme, naa hirurgija biti dovoljno napredna da to sredi."
Kelerovi odahnue; lepo se videlo kako se tresu.
"Mogli biste je voditi u bolnicu Kalifornijskog univerziteta, u San Francisku", ree Stokstil.
"Tamo se obavljaju manji hirurki zahvati... ali, iskreno, da sam na vaem mestu, ja bih celu tu stvar
ostavio na miru." Mnogo je bolje da vi ne znate, uvide on. Bilo bi vam teko da se suoite sa time...
naroito tebi, Boni. Zbog okolnosti pod kojima se dogodilo zaee; bilo bi tako lako utonuti u
oseanje krivice. "Ona je zdravo dete i uiva u ivotu", ree on. "Ostavite da tako i bude. Imala je tu
grudvu jo od roenja."
"Je l' jeste?" upita Boni. "Nisam znala. Pretpostavljam da nisam dobra mama; mislim, toliko sam
angaovana u drutvenim aktivnostima..."
"Doktore Stokstil", upade Dord Keler, "dozvolite da pitam ovo. Da li je Edi... naroito dete?"
"'Naroito'?" Stokstil ga osmotri obazrivo.
"Mislim da zna ta hou da kaem."
"Misli, da li je 'udno' ljudsko bie?"
Dord poblede, ali poman, sumoran izraz njegovog lica ostade nepromenjen; ekao je odgovor.
Stokstilu je to bilo jasno; ovoga oveka nee moi da skrene s puta pomou nekoliko fraza.
Stokstil ree: "Pretpostavljam da si to hteo da pita. A zato pita? Da li ona u bilo kom pogledu
izgleda nenormalno? Da li se stie utisak da je nenormalna?"
"Ne, ne izgleda", ree Boni, naglo raspriana od silne zabrinutosti. vrsto se drala za ruku svog
mua, sva pribijena uz njega. "Hriste, pa to je jasno, izgleda savreno normalno. Idi, bre, do avola,
Dorde; ta ti je? Kako moe biti tako morbidan u vezi sa svojim sopstvenim detetom; dosadno ti
je, a? Je li to?"
"Postoje i nenormalci na kojima se to ne primeuje spolja", nastavi Dord Keler. "Pa, ta, video
sam ja mnogo dece; ja viam svu nau decu. Razvio sam sposobnost da pogodim koje je kakvo.
Instinkt, i obino se pokae da sam u pravu. Od nas se zahteva, od nas u kolama u Kaliforniji, zna,
da svu udnu decu predamo dravi, na posebno osposobljavanje. E, dakle..."
"Idem ja kui", ree Boni. Okrete se i poe do vrata ekaonice. "Do vienja doktore."
Stokstil ree: "Boni, saekaj."
"Ne dopada mi se ovaj razgovor", odvrati Boni. "Bolestan je. Vi ste obojica bolesni. Doktore, ako
na bilo koji nain nagovesti da je udna, neu vie nikad razgovarati sa tobom. A ni sa tobom,
Dorde. Ozbiljno kaem."
Posle nekoliko trenutaka tiine, dr Stokstil ree: "Boni, troi rei nizata. Ja ne nagovetavam, jer
nema ta da se nagovetava. Ona ima benigni tumor u trbunoj duplji, i to je sve." Poeo se ljutiti.
Oseati, zapravo, elju da tresne istinu pred Boni. Ona je to zasluila.
Ali, pomisli on, kad se naosea krivice, i kad dovoljno okrivi sebe to je izila iz kue i spanala
se sa nekim mukarcem i rodila abnormalnu bebu, ona e preusmeriti panju na Edi; poee je mrzeti.
Olakae sebi tako to e se ljutiti na nju. Uvek bude tako. Dete je prekor svojim roditeljima. Prekor,
na neki nejasan nain, za ono to su radili u ranijim vremenima, ili u prvim trenucima rata, kad je
svako trao nekom svojom ludom putanjom, pravio svoju privatnu, linu tetu i postepeno uviao ta
se deava. Neki od nas su ubijali da bi ostali ivi, neki su samo beali, neki su pravili budale od
sebe... Boni je podivljala, nema sumnje; otpustila je sve svoje konice. I ona je, i sad, upravo ta ista
osoba: opet bi tako radila, moda i jeste opet tako radila. I savreno je svesna toga.
Ponovo se zapita: ko li je otac.

Jednog dana u je pitati, jasno i otvoreno, odlui on. Moda ona ak i ne zna; njoj je sve to jedna
zamuena slika pokreta, to doba u naim ivotima. Ti stravini dani. Meutim, da li je bilo stravino
za nju? Moda je bilo divno; mogla je zbaciti sa sebe sve kaieve, sve uzde, mogla je raditi ta god
hoe, bez ikakvog straha, jer je verovala, kao to smo svi verovali, da niko od nas nee ostati iv.
Boni je ponajbolje iskoristila situaciju, uvide on; kao to ona uvek i uini. Ona u svakoj krizi nae
naina da iz ivota izvue najvie. Eh, da sam i ja takav... Gledao ju je zavidljivo kako izlazi iz
ordinacije i prilazi svom detetu. Lepa ena, dobro doterana; jednako privlana danas kao i pre deset
godina - sva ova teta, sva bezlina promena koja se sruila na njih i na njihove ivote, kao da nije
dodirnula nju.
Cvrak koji svira. To je Boni. U tmui rata, u tom razaranju, u beskonanom pojavljivanju sve
novih abnormalnih oblika ivota, Boni je nastavila da svira, da grebuca svoju melodijicu radosti,
poleta i nebrige; nju nita, pa ni stvarnost, ne moe ubediti da postane razumna. To su ljudi koji imaju
sree: ljudi kao Boni, oni koji su jai od sila promene i raspadanja. Eto ta je ona uspela da izbegne sile raspadanja koje su u nastupanju. Na nas je pala tavanica, ali ne i na Boni.
Bee li u listu 'Pan' jedna karikatura gde...
Prekidajui njegove misli, Boni ree: "Doktore, jesi li upoznao naeg novog uitelja, Hala
Barnsa?"
"Nisam", ree on. "Ne jo. Video sam ga samo iz daleka."
"Svidee ti se. Hteo bi da svira violonelo, ali, dabome, nema violonelo." Ona se nasmeja
veselo; oi su joj plesale istim ivotom. "Zar nije to patetino?"
"Vrlo", sloi se on.
"Zar nismo to svi mi?" upita ona. "Naa violonela su otila. I ta onda ostaje? Ti reci meni."
"Hriste", odvrati Stokstil, "ne znam; ni najmutniju ideju nemam."
Smejui se, Boni ree: "Uh, al' si ozbiljan."
"To ona govori i meni", primeti Dord Keler, sa malim osmejkom. "Moja ena vidi ljudski rod
kao rasu buba-balegara koje neumorno rade to svoje. Ali sebe, dabome, ne smatra jednom od njih."
"Ne bi ni trebalo", uzvrati Stokstil. "I nadam se da nikad nee."
Dord ga pogleda kiselo, pa slegnu ramenima.
Mogla bi se ona izmeniti, pomisli Stokstil, ako bi razumela ta je sa njenom kerkom. To bi moglo
preovladati. Bilo bi potrebno neto tako, neki udnovat udarac, bez presedana, sasvim neoekivan.
Mogla bi ona i izvriti samoubistvo; ta radost, ta ivotnost, mogli bi se preokrenuti zaas u svoju
potpunu suprotnost.
"Kelerovi", ree on, "upoznajte me jednog dana, i to uskoro, sa novim nastavnikom. Rado bih
video jednog biveg violonelistu. Moda mu moemo napraviti neto od kadice za kupanje, preko
koje bismo razapeli icu za vezivanje bala robe. A svirati bi mogao pomou..."
"Konjskog repa", ree Boni praktino. "Gudalo se moe napraviti; taj deo posla je lak. Treba nam
velika rezonantna kutija, koja bi proizvodila duboke tonove. Pitam se, moemo li pronai neku staru
krinju od kedrovine. To bi moglo uspeti. Moralo bi da bude drvo, u svakom sluaju."
Dord ree: "Bure, preseeno napola."
Na ovo se nasmejae; Edi Keler im se pridrui iako nije ula ta je rekao njen otac - tanije, mu
njene majke, pomisli Stokstil.
"Moda moemo na plaama nai neto to je voda nanela", ree Dord. "Primeujem da se dosta
drvenih otpadaka pojavljuje, naroito posle oluja. Olupine starih kineskih brodova, nesumnjivo, od
pre nekoliko godina."
U veselju izioe iz prostorija doktora Stokstila; on ih isprati pogledom. Devojica je ila izmeu

njih dvoje. Eto, odlaze troje, a, u stvari, etvoro, pomisli on, etvoro ako se urauna nevidljivo, ali
stvarno prisustvo u toj devojci.
Utonuo u misli, on zatvori vrata.
Moglo bi to biti moje dete, pomisli on. Ali nije, jer pre sedam godina Boni je bila ovde gore, u
oblasti Zapadni Marin, a ja sam bio u Berkliju u mojoj ordinaciji. Ali da sam se nameraio blizu nje
onog dana...
Ko se to, tada, naao ovde gore? - upita se on. Kad su bombe padale... ko je od nas mogao biti sa
njom, tog dana? Imao je neko udno oseanje prema tom oveku, ko god da je. Pitam se kako bi se on
oseao, pomisli Stokstil, kad bi znao za ovo dete... za svoju decu. Moda u jednog dana naleteti na
njega. Ne mogu ubediti sebe da kaem Boni, ali njemu u moda kazati.

10.
U dvorani Foresterovih, narod Zapadnog Marina sedeo je i raspravljao o bolesti oveka na
satelitu. Uzbueni, upadali su jedan drugome u re, hitajui da kau ono to im je na umu. itanje
poglavlja iz romana O ljudskoj porobljenosti je poelo, ali niko nije hteo da slua; svi su govorili
sumornih lica, uzbunjeni, kao i sama Dun Raub, uvianjem ta bi im se desilo ako bi disk-dokej
umro.
"Ne moe on stvarno biti toliko bolestan", uzviknu Kas Stoun, najvei zemljoposednik u
Zapadnom Marinu. "Nikad nikome ovo nisam rekao, ali, sluajte: imam stvarno dobrog lekara,
specijalistu za srane bolesti, dole u San Rafaelu. Doveu ga do nekog otpremnika, negde, pa e on
rei Denderfildu ta mu je. On ga moe i izleiti."
"Ali on tamo gore nema lekove", ree stara gospoa Lali, najstarija lanica njihove zajednice.
"ula sam ga kad je rekao, jednom, da je njegova pokojna gospoa potroila sve."
"Imam kvinidin", progovori apotekar. "To je verovatno tano ono to je njemu potrebno. Ali nema
naina da mu se to dobaci, gore."
Erl Kolvig, ef policije Zapadnog Marina, ree: "ujem da e vojska iz ejena pokuati jo
jednom da ga dohvati, pre kraja ove godine."
"Ponesi kvinidin u ejen", ree Kas Stoun apotekaru.
"U ejen?" upita apotekar drhtavim glasom. "Vie ne postoji nijedan drum koji bi vodio kroz
Siere skroz na drugu stranu. Nikad ne bih stigao."
Govorei najsmirenije to je mogla, Dun Raub ree: "Moda on nije stvarno bolestan; moda je
to samo hipohondrija, zato to je toliko izdvojen i sam, tamo gore, ve toliko godina. Posumnjala sam
da je to, zbog neega u nainu na koji je podrobno opisivao jedan po jedan simptom." Meutim,
jedva da ju je iko uo. Ona trojica izaslanika iz Bolinasa, primeti ona, tiho su prila radio-aparatu,
pogurila se i sluala itanje. "Moda on nee umreti", ree ona, napola sebi.
Na to, majstor za naoare die pogled ka njoj. Ona vide na njegovom licu izraz oka i otupelosti,
kao da je to uvianje, da bi ovek na satelitu mogao biti bolestan i umreti, prejako za njega,
nepodnoljivo. ak ni bolest njegove sopstvene keri, pomisli ona, nije tako delovala na njega.
Tiina se spustila na ljude u najudaljenijem delu dvorane, i Dun Raub die glavu da vidi ta se
desilo.
Kroz vrata se ukotrljala svetlucava platforma sainjena od mainerije. Stigao je Hopi Harington.
"Hopi, zna ta je bilo?" doviknu mu Kas Stoun. "Denderfild kae da mu nije dobro, moda neto
sa srcem."
Svi su utihnuli, u oekivanju da fokomelus neto kae.
Hopi se vozio pored njih, do radija; tu je zaustavio mobil, ispruio jednu manuelnu ekstenziju i
poeo paljivo rukovati dugmetom za traenje stanica. Trojica izaslanika iz Bolinasa se, sa puno
potovanja, sklonie u stranu. um statike se pojaao, zatim oslabio, a onda stie glas Volta
Denderfilda, jasan i jak. itanje je jo trajalo, i Hopi, u sreditu svoje mainerije, poe sluati
pomno. Tako on, i svi u dvorani, nastavie da sluaju, ne govorei nita, sve dok zvuk najzad nije
popustio zbog odlaska satelita iz domaaja prijema. Onda opet ostade samo statika.
Iznenada, glasom sasvim nalik na Denderfildov, fokomelus ree: "Pa, dobro, dragi moji
prijatelji, ta emo imati sledee da nas zabavlja?"
Ovog puta oponaanje je bilo tako savreno, da nekoliko ljudi u dvorani umno udahnu vazduh.
Drugi poee pljeskati, a Hopi se nasmei. "'Ajde jo malo tog ongliranja", predloi apotekar.
"Meni se svia."

"'ongliranja'", ponovi foka, ovog puta u tano oponaajui farmaceutov drhturav, sitniarski glas.
"'Meni se svia.'"
"Ne", ree Kas Stoun, "ja hou da ujem kako on glumi Denderfilda; daj jo malo toga, Hopi,
'ajde."
Fokomelus okrete mobil tako da je sad stajao licem prema publici. "Huu-di huu-di huu", ree i
nasmeja se tiho, sve u onim niskim, oputenim tonovima koji su svima njima bili tako dobro poznati.
Duni Raub zastade dah; bila je utvarna ta fokina sposobnost oponaanja. Uvek ju je uznemiravala... a
sad, ako sklopi oi, moe zamisliti da je Denderfild nastavio govoriti, da je jo u vezi sa njima. I
ona uini tako, namerno zamiljajui da jeste istina ono to nije istina. On nije bolestan, i ne umire,
ree ona sebi; sluaj ga. Kao da odgovara njenim mislima, prijateljski glas poe mrmljati: "Imam
neki mali bol u prsima, ali to nita nije; ne brinite se nita, prijatelji. Uznemiren eludac,
najverovatnije. Suvie se odajem uivanjima. A ta da uzmemo za to? Sea li se iko, tamo?"
Jedan ovek iz publike povika: "Ja pamtim: alkalizuj 'Alka Selcerom'!"
"Huu-di huu-di huu", ponovi topli glas i na to nadoveza jedno tiho 'he-he-he'. "Tako je. To ti je
dobro. A sad, dozvolite da vam predloim kako da cele zime sauvate lukovice gladiole, bez imalo
straha da e ih napasti dosadne tetoine. Naprosto ih zamotajte u aluminijumsku foliju."
Narod u dvorani poe pljeskati, a Dun Raub zau nekoga blizu sebe kako govori: "To je tano
ono to bi Denderfild kazao." To je rekao majstor za naoare, iz Bolinasa. Ona otvori oi i vide
izraz na njegovom licu. Mora biti da sam i ja tako izgledala, uvide ona, one noi kad sam prvi put
ula kako Hopi oponaa Denderfilda.
"A sad", nastavi Hopi, opet glasom Denderfilda, "izveu nekoliko tekih majstorija koje sam u
poslednje vreme usavravao. Mislim da e vas ovo dobro prodrmati, dragi prijatelji. Gle'jte samo."
Eldon Blejn, majstor za naoari iz Bolinasa, vide kako fokomelus polae jedan novi na pod, oko
metar i po daleko od svog vozila. Obe mehanike ruke se povukoe, a Hopi, jo mrmljajui
Denderfildovim glasom, poe da se usredsreuje na novi, koji, najednom, kliznu preko poda ka
njemu, zveckajui usput. Narod u dvorani poe pljeskati. Zarumenevi se od zadovoljstva, fokomelus
im klimnu glavom i onda dohvati novi i ostavi ga sad jo dalje od sebe.
arobnjatvo, pomisli Eldon. Kao to ree Pet; foke to mogu, to im je naknada to nisu roeni sa
rukama i nogama, na taj nain im priroda pomae da preive. Opet novi kliznu ka mobilu, i opet
narod u dvorani Foresterovih poe pljeskati.
Eldon ree gospoi Raub: "On ovo izvodi svako vee?"
"Ne", odgovori ona. "On izvodi razne trikove; ovaj jo nikad nisam videla, ali, naravno, ja nisam
svako vee ovde - imam toliko zaduenja, pomaem da naa zajednica dejstvuje. Izuzetna stvar, zar
ne?"
Delovanje na daljinu, uvide Eldon. Da, stvar je izuzetna. A mi njega moramo imati, ree on u sebi.
Sumnje vie nema. Jer, kad Volt Denderfild umre - a postaje oigledno da e umreti, i to uskoro imaemo ovu uspomenu na njega, ovu rekonstrukciju, otelotvorenu u ovom foki. Kao fonografska
ploa koju moe putati zauvek.
"Da li te on plai?" upita Dun Raub.
"Ne", ree Eldon. "A je l' bi trebalo?"
"Pa, ne znam", ree ona zamiljeno.
"Da li je on ikad emitovao prema satelitu?" upita Eldon. "Mnogi drugi majstori za popravke jesu.
udno je da on nije - on, sa takvim sposobnostima."
Dun Raub ree: "Nameravao je. Prole godine poeo je da gradi otpremnik; radio je povremeno

na tome, ali izgleda da nita nije postigao. On se uputa u svakojake projekte... Uvek je zauzet. Moe
da pogleda tu njegovu kulu. Izii naas, pa u ti pokazati."
On poe za njom do izlaznih vrata dvorane Foresterovih. Zajedno su stali ispred zgrade i ostali
tako u mraku sve dok im se oi nisu prilagodile i osposobile da vide. Da, tu je stajala 'kula': jedan
neobian, krivi jarbol, koji se u nono nebo uzdizao, a onda prekidao naglo.
"To je njegova kua", ree Dun Raub. "Kula stoji na njenom krovu. Uradio je ceo posao sam, bez
ikakve nae pomoi; ume da pojaava impulse iz svog mozga i unosi ih u maine, koje naziva 'servoasistori'. Na taj nain, veoma je jak, jai nego ma koji obian ovek." Ona pouta malo. "Svi mu se
divimo. Uradio je mnogo za nas."
"Da", ree Eldon.
"Doli ste da ga kidnapujete, a?" upita Dun Raub tiho. "Da nam ga uzmete, zar ne?"
Trgnuvi se iznenaeno, on poe poricati. "Ne, gospoo Raub - asti mi moje, doli smo da
sluamo satelit; zna da je tako."
"Pokuavano je to i ranije", ree gospoa Raub. "Al' ne moe, jer on ne da. Njemu se ne dopada ta
vaa zajednica dole; poznata mu je objava koju ste doneli. Mi ovde gore nemamo takvu
diskriminaciju, i on je vrlo zahvalan za to. Veoma je osetljiv na stvari koje se odnose na njega."
Eldon Blejn se, sav zbunjen, poe odmicati od ene i primicati ulazu u zgradu.
"ekaj", ree gospoa Raub. "Ne mora se brinuti; neu ja nikome rei. Ne krivim te to si ga
video i poeleo za tvoju zajednicu. Zna, on nije roen ovde, u Zapadnom Marinu. Jednog dana, pre
oko tri godine, dokotrljao se u grad na svom mobilu, i to ne na ovom nego na jednom starijem, koji
mu je drava napravila pre Krize. Vozio se ak od San Franciska, sve dovde; tako nam je rekao.
Tragao je za mestom gde bi se mogao naseliti, ali nigde nije dobio priliku, ni od koga, sve dok nije
stigao kod nas."
"Dobro, dobro", ree Eldon. "Razumem."
"Sve se danas otima", ree gospoa Raub. "Ali je potrebna dovoljna sila. Videla sam da su
zaprena kola vae policije parkirana na drumu, ne mnogo daleko odavde; osim toga, znam da su ova
dvojica sa tobom policajci. Ali Hopi radi ono to se njemu radi. Ako biste pokuali silom da ga
povedete, mislim da bi vas poubijao; njemu to ne bi bilo teko izvesti, a ne bi se ni ustruavao."
Posle krae pauze, Eldon ree: "Ja... cenim tvoju otvorenost."
Zajedno se, utke, vratie u dvoranu Foresterovih.
Svi pogledi bili su uprti u Hopija Haringtona, koji je jo bio zabavljen oponaanjem
Denderfilda: "... prestaje dok jedem", govorio je fokomelus. "Zbog toga podozrevam da je moda ir
u elucu, a ne srano oboljenje. Dakle, ako me slua ijedan doktor i ako ima pristup do odailjaa..."
Jedan slualac iz dvorane ga prekide: "Ja u stupiti u vezu sa mojim doktorom u San Rafaelu; to
vam kaem bez ale. Ne moemo dozvoliti da oko Zemlje jo jedan mrtav ovek krui i krui." Bio je
to onaj isti koji je taj predlog izneo ranije; sad je zvuao jo vre reen. "Ili, ako je to samo u
njegovom umu, kao to kae gospoa Raub, zar ne bismo mogli predloiti doktoru Stokstilu da mu
pomogne?"
Eldon Blejn pomisli: ali Hopi nije bio prisutan u ovoj sali kad je Denderfild izgovarao te rei.
Kako moe da oponaa neto to nije uo?
Onda uvide. Odgovor je bio sam po sebi jasan. Fokomelus ima radio-prijemnik kod kue; pre
nego to je doao u dvoranu Foresterovih, sedeo je sam kod kue i sluao satelit. Ovo znai da u
Zapadnom Marinu postoje dva upotrebljiva radio-aparata, dok u Bolinasu ne postoji nijedan. Eldon
oseti gnev i oaj. Mi nemamo nita, uvide on. A ovi ljudi ovde imaju sve, ak i jedan dodatni,
privatni radio, za samo jednu osobu.

Kao pre rata, pomisli on slepo. Oni ive jednako dobro kao pre rata. To nije poteno.
Okrete se i pohita iz sale, napolje, u noni mrak. Niko ga ne primeti; niko nije mario. Toliko su
bili zauzeti raspravom o Denderfildu i njegovom zdravlju, da nisu ni na koga drugog obraali
panju.
Dolazei odozdo, drumom, sa njim se suoie tri prilike. Jedna od njih - visok, mrav ovek koji
je nosio fenjer sa kerozinom. Pored njega je ila mlada ena tamnorie kose, a izmeu njih jedna
devojica.
"Je li zavrio itanje?" upita ena. "Jesmo li zakasnili?"
"Ne znam", ree Eldon i proe ih.
"Ooo, propustili smo!" razgalamila se devojica. "Rekla sam vam da treba da pourimo!"
"Pa, dobro, idemo ipak unutra", ree joj ovek, a onda njihovi glasovi utihnue, jer je Eldon
Blejn, oajan, zamicao u tamu, to dalje od prisutnosti i od zvukova drugih ljudi, bogatih itelja
Zapadnog Marina, koji imaju tako mnogo.
Hopi Harnigton, koji je nastavio oponaanje Denderfilda, die pogled i vide da Kelerovi, sa
svojom devojicom, ulaze u salu i sedaju u poslednji red. Dobro ste i pourili, ree on, zadovoljan
to e imati veu publiku. Ali onda oseti nervozu, zato to ga je devojica ispitivaki posmatrala.
Uvek ga je uznemiravalo neto u nainu na koji ga ta Edi gleda. Nije mu se dopalo ni sad, i on
najednom prestade.
"'Ajde, Hopi", doviknu Kas Stoun.
"Nastavi, nastavi", digoe se i drugi glasovi.
"'Ajde, ono o 'Kul-ejdu'", dobaci jedna ena. "Otpevaj onu, onu pesmicu koju blizanci pevaju za
'Kul-ejd', zna."
"Kul-ejd, kul-ejd, jedva ekam jaaa..." zapeva Hopi, ali opet prestade. "Valjda je to dovoljno za
veeras", ree on.
Sala utihnu.
"Moj brat", progovori devojica Kelerovih, "kae da je gospodin Denderfild negde u ovoj sali."
Hopi se nasmeja. "Pa, i jeste", ree uzbueno.
"Je li zavrio itanje?" upita Edi Keler.
"Oh, da, itanje je gotovo", odvrati Erl Kolvig, "ali mi ga nismo ni sluali; mi smo sluali i gledali
ovo Hopijevo. On je mnogo udnih stvari izveo veeras, zar ne Hopi?"
"Pokai devojici ono sa noviem", predloi Dun Raub. "Mislim da bi ona uivala u tome."
"Jest, izvedi to opet", ree apotekar sa svoje stolice. "To je bilo dobro; svi mi voleli bismo,
siguran sam, to opet videti." Od silne elje da vidi, on ustade, zaboravivi one iza sebe.
"Moj brat", ree Edi tiho, "eli da uje itanje. Zato je doao. Ne zanima ga nita ni sa kakvim
noviem."
"Budi mirna", ree joj Boni.
Brat, pomisli Hopi. Nema ona nikakvog brata. Ovome se i nasmeja, na sav glas, i nekoliko ljudi u
publici automatski uzvratie osmesima. "Tvoj brat?" upita on, vozei se mobilom blie detetu. "Tvoj
brat?" Zaustavi vozilo tano ispred nje, ne prestajui da se smeje. "Mogu ja to da proitam", ree.
"Mogu da budem Filip, i Mildred, i svako u toj knjizi; mogu biti i Denderfild - to ponekad i jesam.
Veeras sam bio, i zato tvoj brat misli da je u sali bio Denderfild. A bio sam, u stvari, ja." On se
obazre po narodu. "Je l' tako, narode? Zar nije bio, zapravo, Hopi?"
"Tako je, Hopi", saglasi se Kas Stoun i klimnu glavom. Poee i drugi klimati glavama; svi, cela
sala, ili bar veina.

"Za ime Hristovo, Hopi", ree Boni Keler otro. "Smiri se, inae e ispasti iz tih kolica na pod."
Gledala ga je na onaj njen strog, dominirajui nain, i on oseti da se poeo povlaiti kao talas;
odstupati, i protiv svoje volje. "ta se to ovde radilo?" upita Boni ustro.
Fred Kvin, farmaceut, ree: "Pa, Hopi je oponaao Denderfilda tako dobro da bi svako pomislio
da je on!"
Ostali zaklimae glavama, pridruujui se.
"Ti brata nema, Edi", ree Hopi devojici. "Zato kae da tvoj brat eli sluati itanje, kad
nema brata?" Smejao se i smejao. Devojica je utala. "Mogu li ja njega da vidim?" upita on. "Da
razgovaram s njim? Daj da ga ujem, pa u... pa u ga posle oponaati." Poe se smejati tako jako, da
je jedva mogao videti ita ispred sebe; suze mu potekoe iz oiju, tako da ih je morao brisati jednim
manuelnim ekstenzorom.
"E, to e biti oponaanje i po", ree Kas Stoun.
"Ja bih to rado uo", ree Erl Kolvig. "Uradi to, Hopi."
"Uradiu to", ree Hopi, "im mi on buide ita rekao." Onda je samo sedeo u sredini mobila i
ekao. "e-kam", ree.
"Sad je dosta", odvrati Boni Keler. "Ostavi moje dete na miru." Obrazi su joj bili zajapureni od
besa.
Prenebregavi njenu majku, Hopi ree devojici: "Gde je on? Reci mi, gde je - da li je negde
blizu?"
"Nagni se dole", ree Edi. "Ka meni. Pa e ti se on obratiti." I njeno lice, kao i lice njene majke,
bilo je nasmrt ozbiljno.
Hopi se nagnu prema njoj, okrenuvi napola glavu na jednu stranu i podsmeljivo glumei paljivo
oslukivanje.
Jedan glas progovori iz njega samoga, kao da je deo njegovog unutranjeg sveta: "Kako si
popravio onaj menja? Kako si stvarno uradio to?"
Hopiju se ote krik.
Svi su zurili u njega, bledi u licu; svi su skoili na noge i ostali tako nepomini.
"uo sam Dima Fergesona", ree Hopi.
Devojica ga je gledala smireno. "Hoe li da uje kako moj brat govori jo neto, gospodine
Haringtone? Kai mu jo neke rei, Bile; on bi hteo jo da te slua."
A u Hopijevom unutarnjem svetu, taj isti glas ree: "Izgledalo je kao da si ga zacelio. Kao da nisi
zamenio polomljenu oprugu..."
Hopi besomunom brzinom obrte kolica i pojuri prolazom izmeu sedita do najudaljenijeg dela
sale; tamo se opet obrte i ostade da sedi zadihan, daleko od devojice Kelerovih; srce mu je gruvalo
dok je zurio u nju. Ona je uzvraala na njegovo zurenje jednakim zurenjem, utke, ali sada sa bledim
tragom osmeha na licu.
"uo si mog brata, zar ne?" upita ona.
"Jesam", ree Hopi. "Jesam, uo sam ga."
"I zna gde se nalazi."
"Da", ree on. "Nemoj to raditi ponovo. Molim te. Neu se vie baviti oponaanjima, ako ne eli
da ja to radim; vai?" Pogleda je moleivo, ali s njene strane nije bilo odgovora, nije bilo obeanja.
"Izvinjavam se", ree on. "Verujem ti sada."
"Boe dobri", ree Boni tiho. Okrete se ka muu kao da mu postavlja neko pitanje. Dord
odmahnu glavom, ali ne odgovori.
Polako i ravnomerno, dete ree: "Moe ga ti i videti, gospodine Haringtone, ako hoe. Da li bi

voleo da vidi kako on izgleda?"

"Ne", ree on. "Ne elim."
"Da li te je uplaio?" Sad mu se devojica otvoreno smekala, ali osmehom praznim i hladnim.
"On ti je vratio za ono to si me zlostavljao. Naljutio si ga, zato je to uradio."
Prilazei Hopiju i stajui pored njega, Dord Keler ree: "ta je bilo, Skoko?"
"Nita", ree on kratko.
Uplaila me, pomisli on. Prela me tim oponaanjem Dima Fergesona; potpuno me je prevarila,
zaista sam pomislio da je to opet Dim. Edi je zaeta na dan kad je Dim poginuo; to znam zato to mi
je Boni jednom rekla, a ja mislim da je istovremeno zaet i njen brat. Ali - nije istina; nije ono bio
Dim. Bilo je oponaanje.
"Vidi", ree dete, "Bil se bavi oponaanjima, takoe."
"Da." On, drhtei, klimnu glavom. "Da, bavi se."
"I to dobrim." Devojicine oi su svetlucale.
"Da, veoma dobrim", ree Hopi. Kao moje, ree on sebi. Moda bolje od mojih. Dobro bi bilo da
se ja priuvam, pomisli on, tog njenog brata Bila; da ga zaobilazim. Zaista sam dobio lekciju i nauio
je.
A mogao je i biti Fergeson, uvide on, tamo, unutra. Ponovo roen; to zovu reinkarnacija. Moda je
to bomba uradila, na neki nain meni nerazumljiv. U tom sluaju, nije oponaanje, i moje shvatanje u
prvom trenutku bilo je tano; ali, kako u znati? On mi nee kazati; on me mrzi, zato to sam zezao
njegovu sestru Edi. To je bila greka; nije trebalo to da radim.
"Huu-di huu-di hu", ree on, i nekoliko ljudi se okrete ka njemu; privukao je malo panje, iz
pojedinih delova dvorane. "Dakle, va stari drugar se javlja", ree on, ali srce mu nije bilo u tome, a
glas mu je podrhtavao. On se iroko osmehnu publici, ali mu niko ne uzvrati osmehom. "Moda
moemo uhvatiti jo malo itanja", ree on. "Edin brat bi hteo da uje." On isprui jedan mehaniki
ekstenzor, pojaa zvuk radija, poe okretati dugme za traenje stanica.
Moe ti dobiti ta god ti volja, pomisli on. itanje, ili bilo ta drugo. Otkad si tamo, unutra?
Samo sedam godina? Vie lii na venost. Kao da si... kao da si uvek postojao. Bilo je strano staro,
sparueno od starosti, belo, to to mu se obratilo. Neto tvrdo i malo, to je plovilo. Preko usana
izrasle paperjasto tanke dlake, ali dugake, koje vise i vuku se u pramenovima, suvim. Kladim se da
je bio Fergeson, ree on sebi; oseaj je bio takav. Fergeson je unutra, u tom detetu.
Pitam se: moe li on izii?
Edi Keler ree svom bratu: "Kako si ga uplaio toliko? Stvarno je ucvikao."
Iz nje, iznutra, onaj dobro poznati glas ree: "Bio sam neko koga je on poznavao, pre mnogo
vremena. Jedan pokojnik."
"A-ha", ree ona, "znai, to je. Pa, i mislila sam da je neto tako." Ovo ju je zabavljalo. "Hoe li
mu uraditi jo neto?"
"Ako mi se ne bude sviao", ree Bil, "mogao bih mu uraditi jo mnogo toga, moda i mnogo
razliitih stvari."
"Kako si znao o toj mrtvoj osobi?"
"Oh", ree Bil, "zato to - zna ve. Zato to sam i ja mrtav." On se nasmeja, duboko dole u
njenom stomaku; ona oseti njegovo podrhtavanje.
"Ne, nisi", ree ona. "iv si jednako kao i ja; prema tome, nemoj to govoriti; nije u redu." Plailo
ju je.
Bil ree: "Izvini, samo sam se zafrkavao. eleo bih da sam mogao videti njegovo lice. Kakvo je
lice napravio?"

"Grozno", ree Edi, "kad si rekao ono. Celo mu se lice okrenulo ka unutra, kao kod abe. Ali ti ne
moe znati ni kako aba izgleda; ti ni za jednu stvar ne zna kako izgleda, zato i ne vredi da ti
opisujem."
"E, kad bih ja mogao izii", odvrati Bil alostivno. "Kad bih mogao biti roen, kao svi ostali. Zar
neu moi jednog dana da budem roen?"
"Doktor Stokstil je rekao da nee."
"Zar ne bi on mogao da udesi da ipak mogu? Koliko sam shvatio, rekla si..."
"Nisam bila u pravu", ree Edi. "Mislila sam da on moe da isee jednu malu okruglu rupu, i da bi
to uspelo, ali on kae da ne moe."
Onda je njen brat, duboko u njoj, zautao.
"Nemoj da te to nervira", ree Edi. "Ja u nastaviti da ti priam kako stvari idu." elela je da ga
utei. Ree: "Nikad vie neu uraditi kao onaj put kad sam se naljutila na tebe i prestala da ti priam
ta ima napolju; obeavam."
"Moda bih ja mogao naterati doktora Stokstila da me pusti napolje", ree Bil.
"Moe li ti to? Ma, ne moe."
"Mogu, ako hou."
"Ne", ree ona. "To lae; ne moe ti nita osim da spava, pria sa mrtvima i moda izvodi
oponaanja kao malopre. Nije to neto mnogo; praktino sve to mogu i ja, i jo mnogo vie."
Nije bilo odgovora iznutra.
"Bile", ree ona, "zna ta? Vidi, sad dvoje ljudi zna o tebi - Skoko Harington zna i doktor
Stokstil zna. A ti si govorio da niko nikad nee saznati o tebi. Dakle, nisi ba toliko pametan. Ja
uopte ne mislim da si ti mnogo pametan."
U njoj, Bil je spavao.
"Ako bi ti uradio bilo ta zlo", ree ona, "ja bih mogla da progutam neto to bi te otrovalo. Zar
ne? Prema tome, ima da bude dobar."
Sve vie ga se plaila; sad je razgovarala sama sa sobom, trudila se da ojaa svoje
samopouzdanje. Moda bi dobro bilo da ti umre, pomisli ona. Ali ja bih tad morala da nastavim da
te nosim, a to... bi bilo bljak. Ne bi mi se dopalo.
Stresla se.
"Ne brini se ti o meni", ree Bil najednom. Opet je bio budan, ili moda nijednog trenutka nije bio
stvarno zaspao; moda se samo 'pravio' da spava. "Znam ja mnoge stvari; umem se pobrinuti o sebi.
titiu ja i tebe. Trebalo bi da ti je drago to sam tu, jer ja mogu... hm, ne bi ti to razumela. Zna da
mogu pogledati svakog ko je mrtav, kao onog oveka koga sam maloas oponaao. Znaj da ima
stvarno veliki broj njih, postoje bilioni i bilioni njih, a svaki je drugaiji. Kad spavam, ujem ih kako
gunaju. Svi su oni jo tu, blizu."
"Blizu? Gde blizu?" upita ona.
"Ispod nas", ree Bil. "Dole, u zemlji."
"Brrrr", ree ona.
Bil se nasmeja. "Istina je. A doi emo i mi tamo. I mama e tvoja, i tata, i svi ostali. Svako i sve
je tamo, pa i ivotinje. Onaj pas, onaj koji pria, na domaku je da bude tamo. Moda nije jo siao
sasvim, ali to mu je isto." Videe."
"Ja ne elim da vidim", ree ona. "Ja bih da sluam itanje; znai, uti i pusti me da sluam. Zar
nee i ti da slua? Uvek si mi govorio da ti se to dopada."
"A bie i on uskoro tamo", ree Bil. "Taj to sedi u satelitu i ita."
"Ne", ree ona. "Ne verujem ja u to; jesi li siguran?"

"Jesam", ree njen brat. "Prilino siguran. A ak i pre njega... zna li ko je 'ovek za naoare'?
Majstor za naoare? Ne zna, ali on e uskoro biti ovde, kroz samo nekoliko minuta. A onda, posle
toga..." On prekide. "Neu da kaem."
"I nemoj", saglasi se ona. "Ne kai, molim te. Ja neu da ujem."
Orijentiui se po visokom, krivom jarbolu Hopijevog otpremnika, Eldon Blejn poe ka fokinoj
kui. Situacija je 'sad ili nikad', uvide on. Imam samo malo vremena. Niko ga nije zaustavljao; svi su
bili u dvorani, pa i sam fokomelus. Maznuu mu radio, ree Eldon sebi. Ako ne mogu da skembam
foku, bar da se vratim u Bolinas sa neim. Otpremnik je ve bio blizu; Eldon oseti prisustvo
Hopijeve konstrukcije - a onda se najednom spotae, i ve je padao, mlatarajui rukama ispred sebe.
Neki ostatak ograde, nisko pri tlu.
Vide i kuu samu - naime, ostatke kue. Temelje i jedan zid, a u sredini skrpljenu kocku, sobu
napravljenu od raznog materijala prikupljenog iz ruevina, zatienu od kie terpapirom. Katarka,
privrena tekim pridrnim icama, uzdizala se odmah iza malog, metalnog, cevastog dimnjaka.
Otpremnik je bio ukljuen.
Eldon zau brujanje, jo pre nego to vide gasnu plavu svetlost elektronskih cevi. Kroz pukotinu
ispod vrata kocke pokrivene terpapirom dopirala je druga svetlost. On nae kvaku, zastade, a onda je
brzo okrete; vrata se otvorie bez ikakvog otpora, maltene kao da neto unutra oekuje njega.
Jedan prijateljski, prisan glas tiho je neto priao, i Eldon Blejn pogleda svuda oko sebe,
oekujui da vidi - neverovatno - fokomelusa. Ali taj glas je dopirao iz jednog radio-aparata koji je
leao na zanatskom radnom stolu, a oko njega alati, merni instrumenti i delovi potrebni za popravke,
sve u potpunom neredu. Denderfild je nastavljao da govori, iako je satelit svakako ve morao otii
dalje. Ovakvu vezu sa satelitom nije jo niko postigao, uvide on. Znai, imaju ak i to, ovi gore u
oblasti Zapadni Marin. Ali zato je veliki otpremnik ukljuen? ta radi? On poe urno gledati oko
sebe...
Glas iz radio-aparata poe se najednom menjati, umesto niskih i prisnih tonova dobijati otrinu i
grubost. "Majstore za naoare", ree glas, "ta e ti u mojoj kui?" Bio je to glas Hopija Haringtona,
i Eldon stade, zbunjen, trljajui se oamueno po glavi, pokuavajui da shvati i znajui, na nekom
dubokom, nagonskom nivou, da ne shvata - i da nikad stvarno shvatiti nee.
"Hopi", uspe on da kae. "Gde si?"
"Ovde sam", ree glas iz radija. "Pribliavam se. ekaj tu gde si, naoareviu." Vrata sobe se
otvorie i Hopi Harington, u svom fokomobilu, pogleda otrog i plamteeg, stade pred Eldona.
"Dobro doao u moj dom", ree Hopi ironino; glas je sad dopirao i iz njega, i iz radija,
jednovremeno. "Da li si mislio da je to satelit, to to si uo iz tog radija?" Jedna od njegovih
manuelnih ekstenzija se isprui i iskljui radio. "Moda si mislio, ili e moda misliti, jednog dana.
Dakle, ovee od naoara, govori. ta e ovde?"
Eldon ree: "Pusti me da idem. Nita neu; samo sam gledao."
"Hoe radio, je li to?" upita Hopi bezizraajnim glasom. Izgledao je otupljen i nimalo iznenaen.
Eldon ree: "Zato je tvoj predajnik ukljuen?"
"Zato to emitujem neto ka satelitu."
"Ako me pusti", ree Eldon, "dau ti sve naoare koje imam. A one predstavljaju mesece
leinarenja po celoj severnoj Kaliforniji."
"Nema ti nijedne naoare, ovog puta", ree fokomelus. "Ili, bar, ne vidim tvoju akten-tanu. Ali,
to se mene tie, moe ii; nisi uinio nita loe, ovde. Nisam ti dao priliku." Nasmeja se brzo i

mucavo.
Eldon ree: "Da li e pokuati da obori satelit?"
Fokomelus se zagleda netremice u njega.
"Hoe", ree Eldon. "Ti e pomou tog otpremnika aktivirati onaj poslednji, etvrti stepen
rakete, koji nikada nije ispaljen; udesie da poslui kao retro-raketa, tako da e satelit utonuti nazad,
u atmosferu, i onda pasti na zemlju."
"Ja to ne bih mogao uraditi", ree foka posle nekog vremena. "ak i kad bih hteo."
"Moe ti da utie iz daljine na stvari."
"Rei u ti ta radim, majstore za naoare." On zakotrlja mobil pored Eldona, onda isprui jednu
ekstenziju i uze neki predmet sa radnog stola. "Prepoznaje li ovo? To je kotur magnetofonske trake.
Bie emitovana satelitu, ali ogromnom brzinom, tako da e nekoliko sati informacija stati u nekoliko
trenutaka. Istovremeno e sve poruke koje je satelit primao proteklih nekoliko meseci biti, kad
prelee iznad nas, emitovane dole, meni, ultra-visokom brzinom. Tako je to bilo i predvieno da
radi, majstore za naoare. Pre Krize, pre nego to je izgubljena monitorska oprema ovde dole, na
Zemlji."
Eldon Blejn osmotri radio, na radnom stolu, a onda kriom pogleda ka vratima. Fokomobil se
pomerio, tako da vrata vie nisu bila zapreena. On se zapita moe li sad uraditi posao, ima li sad
priliku.
"Imam emisioni domaaj od pet stotina kilometara", govorio je Hopi. "Mogao bih dosegnuti
prijemnike irom cele severne Kalifornije, ali ne vie od toga, ako bih emitovao direktno. Meutim,
ako poaljem moje poruke na satelit, da one tamo budu snimljene. a onda emitovane ponovo i
ponovo, dok on leti dalje..."
"Dosegnue ceo svet", ree Eldon.
"Tako je", ree Hopi. "U satelitu postoji potrebna mainerija za to; ona e prihvatati svakojaka
uputstva sa Zemlje."
"A onda e ti biti Denderfild", ree Eldon.
ovek-foka se osmehnu i zamuca: "A niko nee primetiti razliku. Ja to mogu izvesti uspeno; sve
sam razradio. Kakva alternativa postoji? Tiina. Satelit e uskoro zautati, to je pitanje dana. A onda
e taj glas, jedini koji objedinjuje svet, nestati, i svet e se raspasti. Spreman sam da iskljuim
Denderfilda u svakom trenutku. im budem siguran da e on prekinuti svoje emitovanje."
"Zna li on o tebi?"
"Ne", ree Hopi.
"Sad u ja tebi da kaem ta ja mislim", ree Eldon. "Mislim da je Denderfild mrtav ve odavno,
i da smo mi, zapravo, sluali tebe." To govorei, primicao se radio-aparatu na radnom stolu.
"Nije tako", ree fokomelus postojanim glasom. "Ali uskoro e biti tako. Zapanjuje da je on ostao
iv u takvim uslovima; vojska je odlino izabrala oveka za taj posao."
Eldon Blejn dograbi radio-aparat oberuke i potra ka vratima.
Fokomelus ga isprati zapanjenim pogledom, otvorenih usta; Eldon je video taj izraz na Hopijevom
licu i ve se naao napolju; polete punim trkom kroz tamu, prema parkiranim policiskim zaprenim
kolima. Skrenuo sam mu panju, ree Eldon sebi. Jadni prokleti foka pojma nije imao ta u uraditi.
A sve te priancije - ta su znaile? Nita. Njegova zanoenja, manija veliine. On bi da sedi ovde i
govori celom svetu, prima poruke celog sveta, da mu celo oveanstvo bude publika... a to ne moe
niko osim Denderfilda; niko ne moe odavde, odozdo, ukljuivati maineriju na satelitu, tamo gore.
Morao bi foka da bude gore, u samom satelitu, da bi...
Neto ga s lea uhvati za vrat.

Kako? - zapita se Eldon Blejn, padajui na lice, ali ne isputajui radio. On je ostao u kui a ja
sam ovde, napolje. Delovanje na daljinu... uhvatio me. Da li sam pogreio? Moe li on zaista da
dosegne tako daleko?
Ono to ga je dralo za vrat, poe stezati.

11.
Podiui iz getetnera prvi list zapadnomarinskog malog petnaestodnevnog asopisa 'Novosti i
pogledi', iji je sam bio izdava, Pol Dic kritiki osmotri prvi lanak, koji je lino i napisao.
OVEK IZ BOLINASA UMRO, SLOMLJEN MU VRAT
Pre etiri dana Eldon Blejn, majstor za naoare, iz Bolinasa, u Kaliforniji, koji je iz poslovnih
razloga doputovao u ovaj deo zemlje, naen je pored druma sa slomljenim vratom i tragovima nasilja
na telu. Poinilac je nepoznat. Erl Kolvig, ef zapadnomarinske policije, poeo je obimnu istragu i
sada obavlja razgovore sa ljudima koji su videli Blejna te noi.
To je bila cela vest, i Dic, itajui je, oseti duboko zadovoljstvo; dobar poetak za ovo izdanje zainteresovae mnoge ljude, tako da e on moda dobiti jo poneki oglas za sledee izdanje. Njegov
glavni izvor prihoda je Endru Gil, koji uvek reklamira svoj duvan i pie, i Fred Kvin, farmaceut, a
ima i nekoliko kategorija malih oglasa. Ali nije kao u starim danima.
Naravno, izostavio je iz lanka jednu stvar, naime injenicu da bolinaski majstor za naoari nije
doao u Zapadni Marin ni zbog kakvog potenog posla; a to je svakom jasno. ak je bilo nagaanja
da je doao da kidnapuje njihovog majstora za popravke. Ali poto su to samo nagaanja, ne smeju se
tampati.
On posveti panju sledeem znaajnom lanku.
DENDERFILD NAVODNO BOLESTAN
Osobe koje prate none emisije sa satelita javljaju da je Volt Denderfild pre nekoliko dana
saoptio da je 'bolestan, moda ima ir u stomaku ili srano oboljenje', i da mu je potrebna lekarska
nega. Veliku zabrinutost izrazili su prisutni u dvorani Foresterovih, javljeno je dalje. Gospodin Kas
Stoun, koji je o ovome obavestio 'Vesti i poglede', kae da e, kao poslednju mogunost, pribei tome
da se posavetuje sa svojim linim lekarom-specijalistom, a zatim se raspravljalo, ali nije doneta
nikakva odluka, da li bi trebalo da Fred Kvin, vlasnik apoteke na Point Rejzu, otputuje u Generaltab
u ejenu i ponudi lekove za Denderfilda.
Ostatak asopisa sastojao se od lokalnih vesti, manje vanih; ko je kod koga bio na veeri, ko je
posetio oblinji grad... To je ovla osmotrio, uverio se da su svi oglasi tampani savreno, a onda
nastavio da okree getetner i izvlai jedan po jedan list iz njega.
Ali, naravno, ima i vesti koje nisu ule u asopis, vesti koje se nikad nee moi tampati. Na
primer: Hopija Haringtona prestrailo sedmogodinje dete. Dic se tiho nasmeja, razmiljajui o
izvetajima koji su mu stigli o fokinoj 'frci', kako je imao napad straha pred onolikom publikom. Pa
onda: gospa Boni Keler se opet smuvala sa nekim, ovog puta sa novim nastavnikom, Halom
Bejnsom... ala bi to bila vest! Dek Tri, lokalni ovar, optuuje nepoznate poinioce (po milioniti
put) da mu kradu ovce. ta jo? Da vidimo, pomisli on. Proslavljenom strunjaku za duvan, Endru
Gilu, dola u posetu jedna nepoznata osoba iz grada, to bi moglo biti u vezi sa integracijom Gilovog
duvansko-alkoholnog posla sa nekim ogromnim gradskim sindikatom, zasad nepoznatim. Na to se Dic
namrti. Ako bi se Gil odselio, asopis 'Novosti i pogledi' ostao bi bez najpouzdanijeg oglaivaa; a
to nikako ne bi bilo dobro.
Moda treba ovo ipak da tampam, pomisli on. Da pokrenem izvesno lokalno raspoloenje protiv
toga to je Gil preduzeo, pa ma ta to bilo. Meanje inostranih uticaja u nau duvansku industriju...

mogao bih to formulisati tako. Strana lica, nejasnog porekla, viena u naem kraju. Ta vrsta retorike.
Moglo bi ubediti Gila da odustane; pa, on je pridolica - osetljiv je. On je tek od Krize kod nas. Nije
stvarno jedan od nas.
Ko je ta zloslutna prilika koju su videli da razgovara sa Gilom? Ceo grad je radoznao u vezi s tim.
Nikome se to ne dopada. Neki kau da je bio crnac; drugi, da je belac pocrneo od radijacijskih
opekotina - takve nazivaju ratnim 'zagorelcima'.
Moglo bi se desiti tom zagorelcu isto ono to i bolinaskom trgovcu naoarima, razmiljao je Dic.
Zato to ovde ima prevelik broj ljudi koji ne vole inostrana meanja. Opasno je doi u ovaj kraj i
meetariti neto.
Ubistvo Eldona Blejna podsetilo ga je, prirodno, na smrt Austurijasa... mada je Austurijas ubijen
po zakonu, javno, po odluci graanskog saveta i porote. Svejedno, u sutini nema mnogo razlike, oba
ta pogubljenja zakoniti su izrazi raspoloenja graana. Isto bi bilo i ako bi najednom nestao sa ovog
sveta taj crnja, ili zagorelac, ili ve ko je taj koji se sada vrzma oko Gila - a nije nemogue da bi neki
vid osvete mogao sustii i Gila.
Ali Gil ima mone prijatelje; na primer Kelerove. Osim toga, mnogi ljudi zavise od njegovog pia
i njegovih cigareta; i Orajon Straud, i Kas Stoun kupuju ogromne koliine toga od njega. Zato je Gil,
verovatno, bezbedan.
Ali banana nije bezbedan, uvide Dic. Ne bih se rado naao na njegovom mestu. Taj je iz grada, pa
ne zna koliko su duboka oseanja u maloj drutvenoj zajednici. Mi ovde imamo odreeni integritet,
koji ne damo da bude povreen.
Moda e on to morati da naui na onaj tei nain. Moda emo svi mi morati da vidimo jo jedno
ubistvo. Ubistvo nekog crnog. Koje je, u poneemu, najbolje.
Klizei sredinjom ulicom Point Rejza, Hopi Harington najednom sede sasvim uspravno, u sredini
mobila: ugledao je jednog crnca koji mu je bio poznat. Sa tim ovekom je radio pre nekoliko godina,
radio u 'Modernoj TV i servisu'; ovaj crnac izgledao je kao Stjuart Mak Koni.
Ali onda foka uvide da je to jo jedno od Bilovih oponaanja.
Oseti uas zbog pomisli na mo te spodobe koja se nalazi u maloj Edi Keler; Bil je sposoban da
izvede ovo, usred bela dana, a ta on ima kao protivsredstvo? Kao sa glasom Dima Fergesona, tako
je i ovog puta prevaren, iako ima tako ogromne sposobnosti. Ne znam ta da radim, ree on sebi
izbezumljeno; i nastavi da klizi prema tamnoj prilici. Koja ne ieze.
Moda, pomisli on, Bil zna da sam ja sredio majstora za naoare. Moda mi se sveti. Deca rade
takve stvari.
Zaokrete u pobonu ulicu i ubrza mobil, beei od imitacije Stjuarta Mak Konija.
"Ej", ree jedan glas, tonom upozorenja.
Osvrte se i vide da je umalo pregazio doktora Stokstila. Nezadovoljan, uspori i zaustavi mobil.
"Izvinjavam se." Onda, suenim oima, osmotri lekara, pomislivi da je to neko koga je poznavao u
starim, pretkriznim danima; tad je Stokstil bio psihijatar i imao ordinaciju u Berkliju, pa ga je Hopi
ponekad viao na aveniji etok. Zato je sad ovde? Kako se desilo da odabere za svoj boravak
Zapadni Marin, isto kao on, Hopi? Da li je to bila samo sluajnost?
Onda fokomelus pomisli: moda je Stokstil trajna imitacija, nastala na dan kad je prva bomba pala
na oblast Zaliva; a tog dana je i Bil zaet, zar ne?
Ta Boni Keler, pomisli on; sve to emanira iz nje. Sve nevolje u ovoj zajednici... Ona situacija sa
Austurijasom, koja nas je maltene pocepala, podelila nas u dva neprijateljska tabora. Ona se
postarala da Austurijas bude ubijen, a zapravo je trebalo ubiti onog degenerika, onog Deka Trija

koji se nalazi tamo gore sa ovcama; u njega je trebalo pucati, a ne u ranijeg nastavnika.
Taj je bio dobar ovek, osoba puna dobrote, pomisli foka o gospodinu Austurijasu. A na suenju
ga nije otvoreno podrao praktino niko... osim mene.
Doktor Stokstil odseno ree: "Paljivije malo sa tim tvojim kolima, Hopi. To bih te zamolio kao
uslugu meni lino."
"Rekoh, izvinjavam se", odgovori Hopi.
"ega se plai?" upita doktor.
"Niega", ree Hopi. "Ne plaim se niega na celom svetu." Onda se priseti incidenta u dvorani
Foresterovih, svog tadanjeg ponaanja. Ceo grad je doznao; i doktor Stokstil, iako nije lino bio
prisutan. "Imam jednu fobiju", priznade on, ponet porivom. "Bavi li se time, ili si odustao? Fobija
je, da ne ostanem zarobljen u zatvorenom prostoru. Tako sam i bio jednom, i to na dan kad je pala
prva bomba. To mi je spaslo ivot, ali..." On slegnu ramenima.
Stokstil ree: "A, tako."
"Jesi li ikad pregledao devojicu Kelerovih?" upita Hopi.
"Jesam", odvrati dr Stokstil.
Hopi otro ree: "Onda zna. To nije samo jedno dete, to su dva. Dva deteta, kombinovana
nekako; ti verovatno zna i tano kako, a ja ne znam - i nije me briga. To je 'neobina' osoba, to dete naime, ona i njen brat; zar ne?" Njegovo ogorenje se prosu. "Ne izgledaju neobino. Zato se
provlae neprimetno. Ljudi se oslanjaju samo na spoljanji izgled, zar ne? Zar nisi to otkrio u svojoj
praksi?"
Stokstil ree: "Uopteno govorei, najee tako biva, da."
"uo sam", nastavi Hopi, "da, po zakonu nae drave, svi 'neobini' maloletnici, bez obzira na to
da li su krvoedni ili ne, moraju biti predati vlastima u Sakramentu."
Doktor nita nije odgovorio; Stokstil ga je utke gledao.
"Ti pomae Kelerovima da kre zakon", ree Hopi.
Posle kraeg utanja, dr Stokstil upita glasom niskim i postojanim: "ta ti hoe, Hopi?"
"N-nita", promuca Hopi. "Naime, samo pravdu; samo da se zakon potuje. Da li je to ravo?
Pridravam se zakona. Registrovan sam u Eugenikoj slubi Sjedinjenih Amerikih Drava, kao..."
Zagrcnu se na tim reima. "...kao bioloki nenormalac. Uasno je initi to, ali ja inim to:
podvrgavam se."
"Hopi", ree doktor tiho, "ta si uradio bolinaskom majstoru za naoare?"
Hopi obrte mobil hitro i otklizi niz ulicu, velikom brzinom, ostavivi doktora da stoji sam.
ta sam mu uradio, pomisli Hopi. Ubio ga; ti to zna. Zato pita? ta te briga? Tip je doao iz
druge pokrajine; dakle, ne rauna se, i mi svi to znamo. Dun Raub kae da je hteo da me kidnapuje, a
to je objanjenje koje veina ljudi prihvata - ono je dovoljno dobro Erlu Kolvigu, Orajonu Straudu i
Kasu Stounu, a oni vode ovu drutvenu zajednicu, zajedno sa gospoom Tolman, Kelerovima i Dun
Raub.
Zna on da sam ja ubio Blejna, uvide Hopi. Zna on o meni poprilino, iako mu nikad nisam
dopustio da me fiziki pregleda; zna da mogu obavljati dejstva na daljinu... dodue, to zna svako. Ali
je moda on jedini od svih, ovde, koji shvata ta to znai. On je kolovan ovek.
Ako vidim onu imitaciju Stjuarta Mak Konija, pomisli on iznenada, posegnuu u daljinu i
zadaviu je. Moram.
Ali nadam se da je vie neu videti, pomisli on. Ne podnosim mrtve; moja fobija odnosi se na to,
na grob: bio sam sahranjen dole, sa onim komadom Fergesona koji se nije raspao, i bilo je grozno.

Dve nedelje tako, sa jednom polovinom oveka, koji je imao obzira prema meni, vie obzira nego iko
drugi koga sam ikad upoznao. ta bi ti rekao, Stokstile, kad bih ja legao na tvoj kau za psihoanalizu?
Da li bi te zanimao traumatski incident te vrste, ili je takvih bilo i premnogo, u poslednjih sedam
godina?
Ta stvar zvana Bil, kod Edi Keler, ivi na neki nain sa mrtvima, ree Hopi sebi. Pola je u naem
svetu, pola u onom drugom. On se gorko nasmeja, pomiljajui na ona vremena kad se zavaravao da
je i on, sam, sposoban da stupi u vezu sa drugim svetom... kako sam se tu ispalio, pomisli on. Zavarao
sam sebe samog ponajvie, pa tek onda druge. Oni nikad nisu saznali. Stjuart Mak Koni i pacov,
Stjuart sedi i vae sa apetitom...
Onda on uvide. To znai da Stjuart jeste preiveo; nije poginuo u Krizi, ili bar ne na poetku, kao
Fergeson. Znai, ono to je on maloas video moda, ipak, nije imitacija.
Tresui se, on zaustavi mobil i ostade da sedi i hitro razmilja.
Zna li on ita o meni? - upita se. Moe li me uvaliti u ma kakvu nevolju? Ne, zakljui on, jer u tim
danima - ta sam bio? Samo jedno bespomono stvorenje u kolicima dravne proizvodnje,
zadovoljno ma kakvim zaposlenjem, svakom dobaenom milostinjom. Mnogo toga se promenilo. Sad
sam od ivotnog znaaja za celu oblast Zapadnog Marina, ree on sebi; majstor za popravke, vrhunski
sposoban.
Zakotrlja se nazad, istim putem kojim je i doao, i poe tragati za Stjuartom Mak Konijem. I,
doista, Stjuart je bio tu: peaio je u pravcu Endru Gilove fabrike duvana i estokih pia. Foka se
poveze urno za njim, a onda se doseti neega.
Navede Mak Konija da se spotakne.
Sedei u mobilu, iroko se isceri: crnac se spotakao, zamalo da padne, zatim je stao opet vrsto na
noge i namrteno se zagledao dole, u plonik. Onda nastavi da peai, sad sporije, birajui paljivo
put preko polomljenih betonskih ploa i oko busenja korova.
Foka se vozio za njim, i kad se nae na samo korak iza njega, ree: "Stjuart Mak Koni, prodavac
televizora, tip koji jede pacove, sirove."
Crnac se zatetura kao da ga je neto udarilo. Ne okrete se; samo stade, pruivi ruke ispred sebe,
irei prste.
"Kako ti prija ivot posle smrti?" upita Hopi.
Trenutak potom, crnac ree promuklo: "Prija." Okrete se, tek sad. "Znai, ti si se izvuk'o." Poe
pomno posmatrati foku i fokomobil.
"Jest'", ree foka. "Izvuk'o sam se. I to bez jedenja pacova."
"Pretpostavljam da si majstor za popravke, ovde", ree Stjuart.
"Aha", ree Hopi. "Uvek pri ruci: Skoko bez ruku. To sam ti ja. ta radi?"
"Ja sam... u poslu sa homeostatikim klopkama za gamad."
Foka se zakikota.
"Da li je to tako prokleto smeno?" upita Stjuart.
"Nije", ree foka. "Izvini. Drago mi je to si ostao iv. Ko je jo preiveo? Onaj psihijatar preko
puta 'Moderne' - on je ovde. Stokstil. Fergeson je poginuo."
Onda su obojica utali.
"Lajthajzer je poginuo", ree Stjuart. "I Bob Rubentajn. I kelnerica Koni, i onaj Toni; pamti ih?"
"Pamtim", ree fokomelus, klimajui glavom.
"Da li si poznavao gospodina Krodija, zlatara?"
"Ne", ree foka. "Bojim se da nisam."
"On je osakaen. Izgubio obe ruke i oslepeo. Ali je iv, u jednoj dravnoj bolnici u Hejvardu."

"Zato si doao ovde gore?" upita foka.

"Poslovno."
"Da li si doao da ukrade od Endrua Gila njegovu formulu za specijal-deluks zlatno-etiketne
cigarete?" Foka se opet zakikota, ali pomisli: istina je. Ko god se dounja ovde iz drugih oblasti, ima
plan za ubistvo ili krau; na primer Eldon Blejn, majstor za naoare, a taj je doao iz Bolinasa koji
nam je mnogo blie.
Stjuart drveno ree: "Moj posao me prinuuje da putujem; ja se kreem kroz celu severnu
Kaliforniju." Malo pouta, pa nastavi: "To je naroito vailo dok sam imao Edvarda Princa od Velsa.
Sada moja kola vue drugorazredni konj, pa mi treba due da stignem bilo kuda."
"uj", ree Hopi, "ne reci nikome da me poznaje od ranije, jer ako to uradi, ja u biti veoma
uznemiren; razume? Ja sam ve mnogo godina bitan deo ove zajednice, i ne elim da naie nita
ime bi to bilo izmenjeno. Moda moemo ovako: da ti ja pomognem u tvom poslu, a onda ti da ode.
ta kae na to?"
"Vai", ree Stjuart. "Otii u to pre budem mogao." Prouavao je foku tako pomno, da se Hopi
poe i nehotice vrpoljiti: oseti se nezgodno. "Dakle, naao si mesto za sebe", ree Stjuart. "To ti je
dobro."
Hopi ree: "Upoznau te sa Gilom; eto ta u uraditi za tebe. Ja sam njegov dobar prijatelj,
prirodna stvar."
Klimnuvi glavom, Stjuart ree: "Fino. Ceniu to."
"I nemoj neto da uradi, jesi uo?" Foka zau kako mu se sopstveni glas uzdie prema cianju;
nije mogao to kontrolisati. "Nemoj sluajno da mazne neto ili da izvri neki drugi zloin - jer
uasne stvari ima da ti se dogode - jasno?"
Crnac uozbiljeno klimnu glavom. Ali nije se primeivalo da se uplaio; nije se skupio od straha,
pa foka poe oseati zlu slutnju, sve jau. Voleo bih da ti ode, pomisli foka. Nosi se odavde, bre;
nemoj mi praviti nikakvu frku. Radije bih da te ne poznajem; radije bih da ne poznajem nikoga iz
spoljanjeg sveta, nikoga od pre Krize. Ni da mislim o tome.
"Ja se sakrio ispod plonika", ree Stjuart najednom. "Kad je pala prva velika bomba. Proao sam
kroz onu reetku; bilo je stvarno dobro sklonite."
"Zato sad to pominje?" zacvile foka.
"Ne znam. Mislio sam da bi te zanimalo."
"Ne zanima me", zacvile opet foka; pritisnu manuelne ekstenzore na ui. "Ne elim ni da sluam ni
da mislim vie o tim vremenima."
"Pa, dobro", ree Stjuart, zamiljeno upkajui donju usnu, "'ajmo onda da vidimo tog Endru
Gila."
"Kad bi znao ta ja mogu da ti uradim", ree foka, "uplaio bi se. Ja mogu..." Zauta; umalo da
pomene Eldona Blejna, majstora za naoare. "...da pokreem stvari", ree on. "Iz velike daljine. To
je jedan oblik arobnjatva; ja sam arobnjak!"
Stjuart odvrati: "Nije to magija." Glas mu je bio sasvim ravan. "Za to, imamo naziv
nakazuckanje." On se osmehnu.
"N-ne", promuca Hopi. "ta bi to znailo? 'Nakaz-kuckanje?' Nikad nisam uo tu re. Neto kao
kuckanje po stolu?"
"Da, ali u drutvu sa nakazama. Sa 'neobinima'."
Ovaj me se ne boji, uvide Hopi. To je zato to me je poznavao u starim danima, kad nisam bio
niko i nita. Stvar je beznadena: crnja je suvie glup da shvati da se sve promenilo - ostao je
praktino isti kao pre sedam godina, kad ga je Hopi poslednji put video. Inertan, kao kamen.

Hopi onda pomisli na satelit. "Samo ti priekaj", ree on, bez daha, Stjuartu. "Nee jo mnogo
proi, pa ete i vi, velegraani, znati o meni; svako na celom svetu e znati, kao to znaju metani
ovde. Nee imati jo dugo da se eka; ja sam maltene spreman!"
Stjuart naini irok, tolerantan osmeh, i ree: "Prvo me impresioniraj na taj nain to e me
upoznati sa duvandijom."
"Zna ti ta bih ja mogao uraditi?" upita Hopi. "Mogao bih izvui tu formulu Gilovu iz sefa, ili gde
je ve uva, i spustiti je pravo u tvoje ruke. ta kae na to?" On se nasmeja.
"Samo ti meni obezbedi sastanak sa njim", ponovi Stjuart. "Ja samo to elim; nisam zainteresovan
za njegovu formulu za duvan." Izgledao je umorno.
Ceptei od brige i besa, foka zaokrete mobilom prema Gilovoj fabriici i povede crnca tamo.
Endru Gil die pogled sa svog posla - valjukanja cigareta u papir - i vide Hopija Haringtona,
koji mu se nije dopadao, kako ulazi u fabriku sa nekim crncem, koga nije poznavao. Gil se najednom
oseti nelagodno. Ostavi cigaret-papir i die se na noge. Pored njega, na dugakom radnom stolu,
drugi zavijai cigareta, njegovi zaposlenici, nastavie da rade.
Ukupno je imao osam zaposlenih ljudi, u odeljenju za cigarete. Destilerija, u kojoj se pekla rakija,
imala je druge zaposlenike, njih dvanaest; ali destilerija je na severu, u pokrajini Sonoma.
Zaposlenici nisu bili metani. Gilovo preduzee bilo je najvea proizvodna organizacija u Zapadnom
Marinu, ako se ne raunaju farme kao to je ona Orajona Strauda, ili ran sa ovcama Deka Trija; a
prodavalo je svoje proizvode irom Severne Kalifornije; njegove cigarete su putovale, u sporim
etapama, iz jednog grada u drugi, i tako dalje, pa su neke ak, rekoe mu, stigle i na Istonu obalu
SAD i postale poznate tamo.
"Da?" upita on Hopiju. Stao je tano pred fokomobil, tako da je foka morao da se zaustavi na
prilinoj udaljenosti od radnog prostora. Ovo je, nekada, bila gradska pekara; sagraena od betona,
preivela je udarne talase od eksplozija bombi i postala mesto idealno za njega. Naravno, davao je
ovim ljudima plate praktino nikakve; oni su bili presreni da se zaposle, bez obzira na to koliko je
majuna plata.
Hopi promuca: "Ovaj -ovek je doao odozdo, iz B-berklija da te vidi, gospodine Gil; kae da je
vaan poslovni ovek. Je li tako?" Foka se okrete ka crncu. "Tako si mi rekao, zar ne?"
Pruivi ruku, crnac ree Gilu: "Zastupam Hardijevu korporaciju za homeostatike klopke za
tetoine, iz Berklija, Kalifornija. Ovde sam da te upoznam sa jednim zapanjujuim predlogom koji
bi lako mogao znaiti utrostruenje tvoje zarade kroz est meseci." Njegove tamne oi su plamtele.
Nastade utanje.
Gil suzbi poriv da se glasno nasmeje. "Vidim", ree on, klimnu glavom i zabi ruke u depove; ali
se postavi ozbiljno. "Vrlo zanimljivo, gospodine..." Pogleda crnca upitno.
"Stjuart Mak Koni", ree crnac.
Rukovae se.
"Moj poslodavac, gospodin Hardi", ree Stjuart, "ovlastio me je da ti opiem, podrobno, kako bi
bila nainjena maina za proizvodnju cigareta, potpuno automatska. Mi, u Hardijevoj 'Homeostatici',
dobro znamo da se tvoje cigarete sve savijaju na starinski nain, runo." On pokaza ka zaposlenicima
koji su radili u zadnjem delu fabrike. "Takav postupak je stotinu godina zastareo, gospodine Gil.
Postigao si, svojim zlatno-etiketnim specijal-deluksicama, vrhunski kvalitet..."
"Koji nameravam da odrim", ree Gil tiho.
Gospodin Mak Koni nastavi: "Naa automatska elektronska oprema nee, ni u kom sluaju,
rtvovati kvalitet da bi se dobilo na kvantitetu. Zapravo...

"ekaj", ree Gil. "Ne elim o tome raspravljati sad." On baci pogled ka foki, koji je, parkiran
pokraj njih, sluao. Foka pocrvene i odmah okrete mobil.
"Odoh ja", ree Hopi. "Ovo me ne zanima; zbogom." Iskotrlja se kroz otvorena vrata fabrike, na
ulicu. Njih dvojica gledala su ga kako odlazi, sve dok nije nestao sa vidika.
"Na majstor za popravke", ree Gil.
Mak Koni zausti da neto kae, pa se predomisli, proisti grlo i proeta se nekoliko koraka,
osmatrajui fabriku i radnike. "Lepo mesto ima ovde, Gil. elim da se izjasnim ovog trenutka koliko
cenim tvoju robu; prva je na svome polju, tu sumnje nema."
Nisam uo takav govor, uvide Gil, ve sedam godina. Teko je poverovati da jo postoji na svetu;
toliko toga se izmenilo, a ipak je ovde, u ovom oveku, Mak Koniju, ostalo nedirnuto. Gil oseti
arenje zadovoljstva. Ovo ga je podsetilo na srenija vremena: ovaj govor u stilu trgovakog putnika.
On se oseti prijateljski nastrojen prema ovom oveku.
"Hvala ti", ree iskreno. Moda svet, najzad, poinje zaista da se vraa nekim svojim starim
vidovima, nekim utivostima, nekim obiajima i preokupacijama, zahvaljujui kojima je
svojevremeno postao ono to je postao. Ovo je autentino, pomisli on; ovaj Mak Konijev nain
govora. Nije simulacija, nego neto to se odralo sve dosad; ovaj ovek je nekako uspeo da sauva
svoju taku gledanja, svoj polet, kroz sve to se dogodilo - jo i sad on planira, smilja neto, trua
neke lagarije... nita ga ne moe i nita ga nee zaustaviti.
On je, uvide Gil, naprosto dobar trgovaki putnik. Nije dozvolio da ga ak ni vodonini rat, i
kolaps celog drutva, odvoje od toga.
"Moe li olja kafe?" upita Gil. "Napraviu pauzu od deset ili petnaest minuta, pa mi tad moe
priati o toj, valjda, automatici."
"Prave kafe?" upita Mak Koni, a prijatna, optimistika maska za tren mu skliznu sa lica,
otkrivajui zurenje gole, udne gladi.
"Tja, ao mi je", ree Gil. "Erzac je; ali ne lo erzac. Mislim da e ti se dopasti. Bolji je od onoga
to se u gradovima prodaje na takozvanim 'kafe' kioscima." Ode da pristavi dezvu vode.
"Silno mesto ima ovde", ree Mak Koni, dok su ekali da se voda za kafu zagreje. "Veoma
upeatljivo i radino."
"Hvala", ree Gil.
"Dolazak ovamo predstavlja ispunjenje jednog starog sna", nastavi Mak Koni. "Nedelju dana
putovanja mi je trebalo dovde, a smiljao sam da doem jo od kako sam popuio moju prvu
specijal-deluksicu. Ovo je..." Borio se da nae prave rei kojima bi izrazio svoju misao. "...ostrvo
civilizacije u varvarskim vremenima."
Gil ree: "ta misli o unutranjosti nae zemlje, uopte? Ovakav mali grad, u poreenju sa
ivotom u velikim gradovima... razlika je znatna."
"Tek to sam doao", ree Mak Koni. "A doao sam pravo ka tebi; nisam odvojio neko posebno
vreme za istraivanje. Mom konju bila je potrebna nova prednja desna, pa sam ga ostavio u prvoj
tali, kad se pree onaj metalni mosti."
"Oh, da", ree Gil. "Ta pripada Straudu; znam na koje mesto misli. Njegov kova e uraditi
posao valjano."
Mak Koni ree: "ivot ovde izgleda mnogo mirniji. U gradu, ako negde ostavi konja... pa, eto,
pre nekog vremena ostavio sam konja da bih preao preko Zaliva, a kad sam se vratio, naao sam da
ga je neko pojeo; takve stvari ogade oveku grad i stvore elju da se krene negde drugde."
"Znam", ree Gil. "U gradu je okrutno, zato to jo ima toliko beskunika i oajnika."
"Zaista sam voleo tog konja", ree Mak Koni ucveljeno.

"Pa", ree Gil, "u seoskim krajevima neprestano se susree sa smru ivotinja; to je oduvek bila
jedna od osnovnih neprijatnih istina seoskog ivota. Kad su bombe pale, hiljade ivotinja ovde gore
bile su jezivo ranjene; ovce, goveda... ali to se ne moe uporediti, naravno, sa stradanjem ljudi, dole,
odakle si ti doao. Mora biti da si video mnogo ljudske patnje, od K-dana do danas."
Crnac klimnu glavom. "To, a i nakazne mutacije. Nakaze, i ivotinjske i ljudske. Dok, meutim,
Hopi..."
"Hopi nije poreklom iz ovog kraja", ree Gil. "Pojavio se kod nas posle rata - naime, javio se na
na oglas kojim smo traili majstora za popravke. A nisam ni ja odavde; ja sam se nalazio na
proputovanju, onog dana kad su bombe pale, pa sam se opredelio da ostanem."
Kafa je bila gotova, i njih dvojica poee da piju. Neko vreme ne rekoe nita.
"Koju vrstu klopki za tetoine pravi tvoja kompanija?" upita Gil uskoro.
"Ne pasivnu vrstu", ree Mak Koni. "Poto je homeostatika, a to znai samoinstruktivna, ona
juri, recimo, pacova - ili psa, ili maku - dole, kroz mreu tunela koju su ivotinje iskopale i koja sad
postoji recimo ispod Berklija... goni jednog pacova, ubije ga, onda goni sledeeg, i tako dalje, sve
dok ne potroi gorivo ili dok, eventualno, neki pacov ne uspe da je uniti. Postoje i neki blistavi
pacovi, zna, mutacije koje su na znatno viem mestu na evolucionoj lestvici, koji znaju kako da
onesposobe Hardijevu homeostatiku klopku za gamad. Ali takvih je malen broj."
"Upeatljivo", promrmlja Gil.
"A sad, naa predloena maina za savijanje cigare..."
"Prijatelju moj", ree Gil, "ti se meni dopada, ali - evo u emu je problem. Nemam para za
kupovinu vae maine, a nemam ni ta da vam ponudim u zamenu. Niti nameravam da pustim ikoga da
ue u moj posao kao ortak. Znai, ta preostaje?" On se osmehnu. "Moram nastaviti kao dosad."
"ekaj", ree Mak Koni uporno. "Mora postojati neko reenje. Moda bismo ti mogli iznajmiti
Hardijevu cigaret-rol mainu, s tim da je otplauje tokom iks nedelja, odreenim brojem cigareta, i
to zlatno-etiketnih specijal-deluksica, dakle svake nedelje po iks cigareta." Lice mu je bilo ivnulo,
ozareno. "Korporacija Hardi bi mogla, na primer, postati jedini ovlaeni distributer tvoje cigarete;
mogli bismo te zastupati svuda, razviti sistematsku prodajnu mreu uzdu i popreko severne
Kalifornije, za razliku od nasuminog sistema koji ti, sad, koliko se moe primetiti, koristi. ta kae
na to?"
"Hmmmmm", ree Gil. "Moram priznati da zvui zanimljivo. Distribucija mi sigurno nije bila
najjaa strana... Ve nekoliko godina ja pomiljam, s vremena na vreme, o potrebi da se pokrene
jedna organizacija, ba takva. Naroito kad se ima u vidu da je moja fabrika u seoskom kraju.
Pomiljao sam ja i na preseljenje u veliki grad, ali tamo je suvie otimaine i vandalizma. A i ne
elim se vraati u veliki grad; ovo, ovde, je moj dom."
Ne ree nita o Boni Keler. Ona je bila njegov pravi razlog da ostane u Zapadnom Marinu;
njihova romantina veza se okonala jo pre nekoliko godina, ali on je sad zaljubljen u nju vie nego
ikad. ak ju je gledao kako ide od mukarca do mukarca, sve vie nezadovoljna svakim sledeim; u
srcu je Gil verovao da e se ona jednog dana ipak vratiti njemu. Boni je i mati njegove keri; on je
dobro znao da je Edi Keler njegovo dete.
"Siguran si", ree on iznenada, "da se nisi popeo ovamo da bi ukrao formulu za moje cigarete?"
Mak Koni se nasmeja.
"Smeje se", ree Endru Gil, "ali ne odgovara."
"Ne, nisam zato ovde", ree crnac. "Na posao je proizvodnja elektronskih maina, a ne cigareta."
Ali Gilu se inilo da na crnevom licu vidi neki izraz izbegavanja, a u glasu prepoznaje neki viak
pouzdanja i nonalantnosti. Najednom se Gil oseti nelagodno.

Ili je to seoski mentalitet? - upita se on. Izolacija me poela savladavati; sumnjiavo gledam
svakog pridolicu... i sve nepoznato.
Morau da pripazim, ipak, odlui on. Ne smem se prepustiti nekom zanosu samo zato to ovaj
ovek budi u meni uspomene na dobre, stare, predratne dane. Moram veoma podozrivo razmotriti tu
mainu. Pa, najzad, ja sam mogao angaovati Hopija da projektuje i napravi jednu takvu; ini se da je
on veoma sposoban u tom pravcu. Sve to to mi ovaj predlae, mogao sam ja uraditi sasvim
samostalno.
Moda sam usamljen, pomisli on. Moda je u tome stvar; usamljen sam u smislu da mi nedostaju
ljudi iz velikih gradova i njihov nain razmiljanja. Dodijala mi je provincija - Point Rejz sa listiem
'Novosti i pogledi' koji je pun mediokritetskih traeva, pa jo i apirografisan!
"Poto si upravo doao iz grada", ree on glasno, "mogao bih te zapitati - ima li ikakvih
zanimljivih vesti, nacionalnih ili meunarodnih, u poslednje vreme, koje moda nisam uo? Satelit
hvatamo, ali, iskreno, mene ve zamara da sluam prianciju disk-dokeja i muziku. I ta beskonana
itanja."
Obojica se nasmejae. "Znam ta hoe rei", odvrati Mak Koni, otpijajui kafu i klimajui
glavom. "Pa, da vidimo. Koliko saznajem, u toku su pokuaji da se opet proizvede automobil, negde u
blizini ruevina Detroita. Prave ga veim delom od perploe, ali motor je kerozinski."
"Ne znam samo gde e nabavljati kerozin", ree Gil. Pre nego to naprave auto, trebalo bi prvo da
pokrenu nekoliko rafinerija. I da oprave nekoliko najvanijih drumova."
"Ah, da, jo neto. Vlada planira da ponovo otvori jedan od drumova kroz Stenovite planine, pre
kraja ove godine. Prvi put posle rata."
"To su velike vesti", ree Gil, zadovoljan. "Nisam to znao."
"A telefonske kompanije..."
"ekaj", ree Gil, ustajui. "ta kae da sipnemo malo rakije u tvoju kafu? Kad si poslednji put
pio 'kafe rojal'?"
"Pre vie godina", ree Stjuart.
"Ovo je Gilova sa pet zvezdica. Moja sopstvena. Iz doline Sonome." Poe sipati iz jedne
zdepaste, etvrtaste boce u Mak Konijevu olju.
"Evo jo neeg to bi te moglo zanimati." Mak Koni posegnu u dep kaputa i izvue neto
pljosnato, presavijeno. Rasklopi i rairi tu stvar, i Gil vide koverat.
"ta ti je to?" Gil uze koverat i osmotri ga, i ne primeti na njemu nita naroito. Najobiniji
koverat sa adresom i markom, ponitenom... onda on shvati, i od tog trena bilo mu je teko da veruje
svojim ulima. Potanske usluge. Pismo iz Njujorka.
"Tako je", ree Mak Koni. "Isporueno mom gazdi, gospodinu Hardiju. ak sa Istone obale;
stiglo je za samo etiri nedelje. Vlada u ejenu, vojna vlast, eto ko je to izveo. Pota ide jednim
delom puta pomou diriabla, zatim kamionom, pa je nose jahai, a poslednji deo puta idu prenosioci
peice."
"Dobri Boe", ree Gil. I poe dolivati brendi sa pet zvezdica i u svoju kafu.

12.
"Hopi je ubio onog prodavca naoara iz Bolinasa", ree Bil svojoj sestri. "Planira da ubije jo
nekoga, kasnije, a posle toga ne znam, ali bie otprilike neto slino."
Njegova sestra igrala je igru zvanu 'kamen, makaze, hartija' sa troje druge dece; sad je prestala,
skoila na noge i otrala brzo do ivice kolskog dvorita, da bi bila sama i mogla razgovarati sa
Bilom. "Otkud zna?" upita ona uzbueno.
"Otud, to sam razgovarao sa gospodinom Blejnom", ree Bil. "On je sad dole, ispod, a dolaze i
drugi. Voleo bih da iziem i da razbijem Hopija; gospodin Blejn kae da bi tako i trebalo. Pitaj
ponovo doktora Stokstila mogu li se ja nekako roditi." Glas njenog brata dobi tonove alosti. "Kad
bih mogao biti roen i poiveti makar samo malo..."
"Moda bih ga ja mogla srediti", ree Edi zamiljeno. "Pitaj gospodina Blejna ta treba da uradim.
Ja se Hopija, kao, malo plaim."
"Mogao bih izvesti imitacije koje bi ga ubile", ree Bil, "ali samo ako bih mogao izii napolje.
Imam neke super imitacije. Da uje samo Hopijevog oca; njega izvodim stvarno dobro. O' uje?"
Dubokim glasom odraslog oveka on ree: "Vidim da Kenedi predlae jo jedno smanjenje poreza.
Ako on misli da na taj nain moe srediti ekonomiju, onda je lui od onog kol'ko ja mislim da je lud,
a mislim da je prokleto lud."
"Izvedi mene", ree Edi. "Oponaaj mene."
"Kako bih to mogao?" upita Bil. "Ti jo nisi mrtva."
Edi ree: "Kako to izgleda, biti mrtav? Jednog dana u biti, zato hou da znam."
"Smeno je. Nalazi se dole, u jednoj rupi, i gleda gore. I sasvim si ravna, sasvim... pa, prazna. I
zna ta posle bude? Posle nekog vremena se vrati. Bude, kao, oduvana na neko mesto, a to mesto
je mesto tvog povratka! Jesi to znala? Mislim, nae se opet ovde gore, gde si sad. Sve ovako debela
i iva."
"Ne", ree Edi. "Nisam to znala." Bilo joj je dosadno; elela je uti vie o Hopiju, kako je ubio
Blejna. Posle izvesne take, svi ti mrtvi ljudi 'dole, ispod' prestaju biti zanimljivi, zato to nikad nita
ne rade, samo ekaju. Neki od njih, kao Blejn, samo misle da ubiju, da ubiju; drugi samo dremaju
prazno, kao biljke - Bil joj je to priao mnogo puta, zato to ga je toliko zanimalo. Smatrao je da je to
vano.
Bil ree: "Sluaj, Edi, 'aj da probamo opet opit sa ivotinjom, vai? Uhvati neku malu ivotinju i
dri je na svom stomaku, a ja u opet pokuati da se prebacim u nju. Da vidimo da li mogu izii tako.
Vai?"
"Pokuali smo to", ree ona praktino.
"Da pokuamo ponovo! Nai neto zaista maleno. Kako se zovu oni... zna. Ono sa ljuskom to
pravi sluz."
"Crv."
"Ma, ne."
"Pu."
"E! Puevi. Uhvati jednog pua i stavi ga blizu mene, najblie to moe. Najblie do moje glave,
da bi me uo i da ja ujem njega. Je l' hoe?" Bil zloslutno dodade: "Ako nee, spavau celu jednu
godinu." Onda zauta.
"E pa, spavaj ti", ree Edi. "Ba me briga. Ja imam jo mnogo drugih ljudi s kojima u da
razgovaram, a ti nema."
"Onda u da umrem, a ti nee moi to da podnese, jer e onda morati zauvek da nosi neto

mrtvo u sebi, ili... Ne, evo ta u; znam ta u. Ako mi ne nabavi neku ivotinju i ne dri je blizu, ja
u da porastem veliki, i uskoro u biti toliko veliki da ti ima da se raspukne kao stara... zna."
"Vrea", ree Edi.
"Da. I na taj nain ja ima da ispadnem napolje."
"Dabome, napolje", saglasi se ona, "ali onda e samo da se valja po zemlji dok ne umre i ti;
nee biti sposoban za ivot."
"Mrzim te", ree Bil.
"Mrzim ja tebe jo vie", ree Edi. "Mrzela sam te prva, odavno, odavno, kad sam saznala za
tebe."
"Ba te briga", ree Bil pogrueno. "Al' i mene. Ja sam guma, a ti lepak."
Edi ne ree nita; prie opet devojicama i ukljui se u igru 'kamen, makaze, hartija', daleko
zanimljiviju od svega to je njen brat imao da kae. On zna tako malo, a ne radi nita, ne vidi nita,
dole u njoj.
Ali je bilo zanimljivo ono kako je Hopi stegao gospodina Blejna za vrat. Ona se zapita koga e
Hopi sledeeg tako stegnuti, i da li bi trebalo da kae svojoj majci, ili policajcu, gospodinu Kolvigu.
Najednom progovori Bil. "Mogu li i ja da se igram?"
Edi pogleda unaokolo, da se uveri da ga nijedna od drugih devojica nije ula. "Moe li i moj brat
da se igra?" upita ona.
"Ti nema brata uopte", ree Vilma Stoun prezrivo.
"On je kobajagi", podseti je Rouz Kvin. "Znai, moe da se igra."
"Jen, dva, tri", rekoe devojice, i svaka isprui ruku, sa ispruenim jednim prstom, ili svih pet, ili
nijednim.
"Bil dobija makaze", ree Edi. "Znai, pobeuje tebe, Vilma, zato to makaze seku hartiju, a ti
ima pravo da ga udari, Rouz, zato to kamen razbija makaze, a on je vezan sa mnom."
"Kako da ga udarim?" upita Rouz.
Edi se duboko zamisli, pa ree: "Lupni me samo malo-malecno ovde." Pokaza svoju slabinu,
neposredno iznad opasaa suknje. "Samo nadlanicom, i to paljivo, jer je on osetljiv."
Rouz je, paljivo, lupnu po tom mestu nekoliko puta. A Bil, u njoj, ree: "Dobro. Idui put ja nju."
Preko dvorita je dolazio Edin otac - direktor kole; uz njega je stupao gospodin Barns, novi
uitelj. Zastali su nakratko pored te tri devojice. Obojica su se osmehivala.
"Igra se i Bil", ree Edi svom ocu. "Upravo je tresnut."
Dord Keler se nasmeja, pa ree gospodinu Barnsu: "Tako ti je kad si imaginaran: uvek te
tresnu."
"A kako e Bil tresnuti mene?" upita Vilma sa zebnjom. Odmae se i pogleda direktora i
nastavnika. "On e me tresnuti", objasni im. "Nemoj jako", nastavi ona, govorei otprilike u pravcu
Edi. "Vai?"
"Ne moe on jako da udari", ree Edi, "ni kad hoe." Stojei naspram nje, Vilma malo odskoi.
"Eto, to je sve to on moe, i kad najjae zapne."
"Nije me tresnuo", ree Vilma. "Samo me uplaio. Ne gaa on mnogo dobro."
"To je zato to nita ne vidi", ree Edi. "Moda bi trebalo ja da te tresnem, u njegovo ime. To je
potenije." Ona se nagnu napred i hitro lupnu Vilmu po anom zglobu. E, sad, 'aj iz poetka. Jen,
dva, tri."
"Zato ne vidi nita, Edi?" upita gospodin Barns.
"Zato", ree ona, "to nema oi."
Gospodin Barns ree njenom ocu: "Pa, to je dovoljno razuman odgovor." Obojica se nasmejae,

onda krenue leerno dalje.

Unutar Edi, njen brat ree: "Ako uhvati pua, mogao bih neko vreme da budem on, i da moda
puzim unaokolo i vidim. Puevi imaju vid, zar ne? Jednom si mi rekla da imaju oi na tapovima."
"Na rogovima", ispravi ga Edi.
"Molim te", ree Bil.
Znam ta u, pomisli ona; prisloniu glistu na stomak. Kad ue u nju, ostae isti kakav jeste. Glista
ne vidi i ne moe nita, moe samo da kopa. Ala e se iznenaditi.
"Vai", ree ona i skoi na noge. "Nabaviu neku ivotinju i uradiu to. ekaj samo da naem;
moram prvo da naem ivotinju; znai, budi strpljiv."
"Eeej, mnogo ti hvala", ree Bil, glasom koji je bio optereen nervozom i enjom. "Uiniu i ja
neto za tebe; asna re."
"ta bi ti mogao uiniti za mene?" upita Edi, tragajui po travi kod ograde kolskog dvorita. Tu je
videla, danas, mnogo glista, posle noanje kie. "ta moe jedna stvar kao to si ti uiniti za ikoga?"
Tragala je pomno, proeljavajui travu prstima hitrim i eljnim.
Njen brat nije odgovorio; oseala je njegovu nemu tugu i podsmeljivo se, samo u sebi,
zakikotala.
"Trai neto to si izgubila?" upita iznad nje muki glas. Ona virnu nagore; to je gospodin Barns
stao pored nje i smekao se, gledajui dole.
"Glistu", ree ona stidljivo.
"Stvarno nisi gadljiva devojica", ree on.
"S kim to razgovara?" upita Bil, u zabuni. "Ko je to?"
"Gospodin Barns", ree ona, u odgovor.
"Da?" upita gospodin Barns.
"Priala sam sa mojim bratom, ne sa tobom", ree mu Edi. "On je pitao ko je to. To je novi
nastavnik", objasni ona Bilu.
Bil ree: "Vidim; razumem ga, tako je blizu da imam prijem. On zna mamu."
"Nau mamu?" upita Edi, iznenaena.
"Da", ree Bil, zbunjenim glasom. "Ne razumem, ali, on je zna, i on je via, sve vreme, ali kad
niko ne vidi. On i ona se..." Prekide. "To je strano, i ravo je. To je..." Zagrcnuo se. "Ne mogu rei."
Edi je zurila otvorenih usta u svog nastavnika.
"Eto", ree Bil, sa puno nade. "Zar nisam uinio neto za tebe? Rekao sam ti neto tajno, to inae
ne bi nikad saznala. Zar to nije neto?"
"Jeste", ree Edi polako, klimajui glavom, u magli oamuenosti. "Mislim da jeste."
Hal Barns ree Boni: "Video sam danas tvoju kerku. I imam jasan utisak da ona zna o nama."
"Oh, Hriste, kako bi mogla znati?" upita Boni. "Nemogue." Ona isprui ruku i pojaa svetlost
fenjera na ivotinjsku mast. Dnevna soba dobi mnogo sutastveniji kvalitet, stolice, sto i slike na
zidovima postadoe vidljivi. "A i kad bi znala, nema veze; nju to ne bi zanimalo."
Barns pomisli: ali bi mogla rei Dordu.
Pomisao na Boninog mua navede ga da proviri kroz prozorsku roletnu, na meseinom obasjani
drum. Niko se tamo nije micao; drum je bio sasvim pust, a oko njega se moglo videti samo zelenilo,
zatalasani bregovi, i ravno poljoprivredno zemljite ispod. Pastorala, pomisli on. Mirni predeli.
Dord je, kao direktor kole, otiao na sastanak PTA; nee se vratiti nekoliko sati. Edi je u postelji,
naravno; osam je sati.
A Bil? - pomisli on. Gde je Bil, kako ga Edi naziva? Luta kroz kuu i uhodi nas? Oseti se

nelagodno i odmae se od ene koja je bila pored njega na kauu.

"ta je?" upita Boni budno. "uo si neto?"
"Ne. Ali..." On odmahnu rukom.
Boni isprui ruke, zagrli ga i privue dole, na sebe. "Boe moj, ba si kukavica. Zar te rat nije
nauio niemu o ivotu?"
"Nauio me je", ree on, "da visoko cenim svoje postojanje i da ga ne odbacujem olako; nauio
me je da idem na sigurno."
Boni zastenja i podie se u sedei poloaj; poe sreivati odeu na sebi, zakopavati bluzu.
Kakva je suprotnost ovaj ovek u odnosu na Endrua Gila, koji je sa njom vodio ljubav uvek na
otvorenom prostoru, usred bela dana, negde pored hrastovima oivienih drumova Zapadnog Marina,
gde je mogao naii svako i bilo ko. Zgrabio ju je svaki put isto kao onaj prvi put - povukao je, bez
ikakve priancije, drhtanja, mumlanja... pa moda bi trebalo njemu da se vratim, pomisli ona.
Moda bi trebalo, pomisli ona, da ostavim celu ovu druinu: Barnsa i Dorda i ovu moju luckastu
kerku; da se preselim kod Endrua Gila i ivim s njim otvoreno, da prkosim celoj zajednici, i, za
promenu, budem srena.
"Pa, nita", ree ona, "ako neemo voditi ljubav, idemo bar u dvoranu Foresterovih da sluamo
satelit."
"Je l' ti to ozbiljno?" upita Barns.
"Nego ta." Ona ode do ormana da uzme kaput.
"Znai, sve to ti eli", ree on polako, "jeste da vodi ljubav; tebi je, u jednoj vezi, samo do
toga stalo."
"A do ega je tebi stalo? Do prianja?"
Pogledao ju je setno, ali nije odgovorio.
"Ludi stvore", ree mu ona, odmahujui glavom. "Jadni, ludi stvore. Zato si uopte doao u
Zapadni Marin? Samo da dri nastavu deici, etka se i bere peurke?"
"Moje iskustvo danas na igralitu..." poe Barns.
"Nisi ti imao nikakvo iskustvo", prekide ga ona. "Bila je to samo tvoja prokleta savest, koja te je
sustigla. Idemo; slua mi se Denderfild. Kad on govori, bar je zabavno." Nabacila je kaput na sebe,
pola brzo do ulaznih vrata zgrade i otvorila ih.
"Da li e sa Edi biti sve u redu?" upita Barns dok su polazili stazom.
"Svakako", ree ona, nesposobna, u tom trenutku, da mari. Ma, nek izgori, ree ona u sebi.
Sumorno poe ipiti du druma, ruku duboko zabijenih u depove kaputa; Barns je iao za njom,
trudei se da sustie njene duge korake.
Ispred njih iskrsnue dve prilike, iza krivine; najednom na vidiku. Ona stade, okirana, mislei da
je jedan od te dvojice Dord. Onda vide da je onaj nii, deblji, Dek Tri, a onaj drugi... Napregla se
da vidi, ali i nastavila da hoda kao da je sve najnormalnije. Doktor Stokstil.
"Hajde", ree ona Barnsu, smireno. Poe i on sa mesta, ali neodluno; radije bi se okrenuo i dao u
bekstvo. "Zdravo", doviknu ona Stokstilu i Blutgeldu - ne, nego Deku Triju; morala je stalno paziti
da ga zove tako. "ta je to, psihoanaliza pod vedrim nebom, u mrkloj noi? Da li je tad delotvornija?
Ne iznenauje me to saznanje."
Grabei vazduh, Tri ree promuklim, rapavim glasom: "Boni, video sam ga opet. To je onaj crnac
koji je razumeo o meni, na dan kad je rat poeo, kad sam iao u Stokstilovu ordinaciju. Pamti, ti si
me poslala?"
Stokstil aljivo ree: "Svi oni izgledaju isto, izreka je stara. Uostalom..."
"Ne, to je isti ovek", odvrati Tri. "Pratio me je dovde. Zna li ti ta to znai?" Prenosio je pogled

sa Boni na Stokstila i na Barnsa, oima gumeno rairenim od uasa. "To znai da e poeti ponovo."
"ta e poeti ponovo?" upita Boni.
"Rat", ree joj Tri. "Jer, zato je poeo i proli put; taj crnac me je video, i razumeo ta sam ja
uradio, znao je ko sam, a zna i sad. im me bude video..." On prekide, zakalja se, poe bolno
hripati. "Pardon", prozbori.
Boni se obrati Stokstilu: "Ima jedan crnac ovde; on je u pravu. Videla sam ga. Doao je, izgleda,
da pregovara sa Gilom o prodaji cigareta."
"Ne bi to mogla biti ista osoba", ree Stokstil. On i ona se pomakoe korak-dva u stranu i poee
razgovarati samo izmeu sebe.
"Svakako bi mogla", ree Boni. "Ali to nije bitno, jer to je samo jedna od njegovih fantazija.
Nebrojeno puta sam sluala kako brblja o tome. Neki crnac je metlom istio plonik i video ga kako
ulazi u tvoju ordinaciju, a tog dana je poeo i rat; zato je on te dve stvari u svom umu povezao. Sad
e imati veliko pogoranje, zar ne?" Imala je oseaj pomirenosti sa zlom sudbinom; odavno je ekala
da se ovo, jednog dana, desi. "I tako se razdoblje njegove stabilne neprilagoenosti zavrava", ree
ona. Moda i nae, sviju nas, pomisli. Naprosto, sviju nas. Nismo mogli veito da nastavljamo tako,
Blutgeld kod ovaca, ja kod Dorda... Ona uzdahnu. "ta misli?"
Stokstil ree: "Mislim da bih rado imao bar malo stelazina, ali je stelazin prestao postojati Kdana. Pomogao bi mu. Ja mu ne mogu pomoi. Digao sam ruke od njega; ti zna da je tako, Boni."
"On e ispriati svima", ree ona, gledajui Blutgelda, koji je stajao i ponavljao Barnsu isto to je
maloas govorio Boni i doktoru. "Svi e znati ko je on, pa e ga ubiti, kao to se on i plai; dakle, u
pravu je."
"Ja ga ne mogu zaustaviti", ree Stokstil blago.
"A nije ti ni mnogo stalo", ree ona.
On slegnu ramenima.
Prilazei opet Blutgeldu, Boni ree: "Sluaj, Dek, idemo svi kod Gila, da vidimo tog crnca;
kladim se da te nije primetio tog dana. Da se kladimo? Ja u se kladiti u dvadeset pet srebrnih centi."
"Zato kae da si ti izazvao rat?" upita Barns Blutgelda. Zatim se, zbunjenog lica, okrenuo Boni.
"ta je ovo, neka ratna psihoza? On tvrdi da se rat vraa." Onda se Barns opet obrati Blutgeldu:
"Nemogue je da se rat ponovi; mogu ti navesti pedeset razloga zato je nemogue. Kao prvo, nije
preostala nijedna vodonina bomba. Kao drugo..."
Poloivi aku na Barnsovo rame, Boni ree: "uti." Onda se obrati Brunu Blutgeldu: "Hajmo
dole, svi etvoro, da sluamo satelit. Vai?"
Blutgeld promrmlja: "ta je to satelit?"
"Gospode Boe", ree Barns. "On ne zna o emu govori. On je mentalno oboleo." Zatim ree
Stokstilu: "uj, doktore, zar nije izofrenija ono gde jedna osoba izgubi iz vida svoju kulturu i njene
vrednosti? Pa, ovaj ovek se izgubio; sluaj ga samo."
"ujem ja njega", ree Stokstil udaljenim glasom.
Boni mu ree: "Doktore, Dek Tri je moj vrlo dragi prijatelj. On je u prolosti meni bio vrlo
mnogo kao otac. Za ime Boga, uini neto za njega. Ne mogu podneti da ga gledam ovakvog;
naprosto, ne mogu podneti."
Rairivi ruke bespomono, Stokstil ree: "Boni, razmilja kao dete. Misli da se sve moe
dobiti samo ako poelimo dovoljno jako. To je magijsko miljenje. Ja ne mogu pomoi... Deku
Triju." Okrete se i naini nekoliko koraka, prema naselju. "Doite", ree im, preko ramena.
"Uiniemo kako je predloila gospoa Keler: sedeemo u dvorani i sluaemo satelit dvadeset
minuta, pa emo se onda svi oseati znatno bolje."

Barns se opet obrati, iskreno i energino, Deku Triju. "Dozvoli da ti ukaem gde je greka u
tvojoj logici. Video si nekog pojedinca, nekog crnca, na dan Krize. U redu. E, sad, sedam godina
kasnije..."
"Zavei", ree mu Boni i stismu ga za miicu, zabadajui prste. "Tako ti Boga..." Krenula je i ona
drumom, sustigla doktora Stokstila. "Neizdrljivo mi je", ree ona. "Znam da je ovo njegov kraj: nee
preiveti trenutak kad ponovo vidi tog crnca."
Suze joj pooe na oi; ona oseti kako padaju, kako uspevaju da joj pobegnu. "Prokleto bilo", ree
ona gorko i poe hodom najbrim to je mogla, ispred svih, prema 'gradu' i dvorani Foresterovih.
ak i ne znati da postoji satelit. Biti toliko odseen, u toliko pogoranom mentalnom stanju... Nisam
znala. Kako da izdrim tako neto? Kako moe tako neto biti? A jednom je bio blistav. ovek koji je
govorio na televiziji i pisao lanke, drao predavanja, uestvovao u raspravama...
Iza nje je Blutgeld mumlao: "Znam da je to isti ovek, Stokstile, zato to sam naleteo na njega na
ulici - kupovao sam u prodavnici stone hrane - i on me je pogledao tano onakvim udnim
pogledom, kao da bi hteo da mi se pone rugati; ali onda je shvatio da ako se pone rugati, ja u
izazvati da se sve desi iz poetka, i zato se ovog puta uplaio. Video je ve jednom, i zato zna ta je
bilo. Zar nije to injenica Stokstile? On bi sad morao znati posledice. Jesam li tano rekao?"
"Ne verujem da on zna da si ti iv", ree Stokstil.
"Ali ja bih morao biti iv", odgovori Blutgeld. "Inae bi se svet..." Njegov glas postade
nerazgovetan, zbrljan, i Boni ne u ostatak; sad je ula samo zvuk svojih potpetica koje su udarale po
zatravnjenim ostacima ulinog plonika ispod njenih nogu.
A i svi mi ostali, jednako smo ludi, ree ona sebi. Moja klinka sa tim imaginarnim bratom, Hopi
koji gura novie na daljinu i oponaa Denderfilda, Endru Gil koji valja jednu cigaretu za drugom,
runo, godinama, godinama... Samo smrt nas moe izvui iz ovoga, a moda ni smrt. Moda je
prekasno; poneemo ovo pogorano stanje sa sobom u grob, pa u onaj sledei ivot.
Bolje nam je bilo, pomisli ona, da smo svi izginuli na dan Krize; ne bismo doiveli da gledamo
nakaze, 'neobine', radijacijski 'zagorele' i super-pametne ivotinje... Ljudi koji su zapoeli ovaj rat
nisu bili dovoljno temeljiti. Umorna sam, i elim se odmoriti; elim da iziem iz ovoga, i odem da
legnem, negde, na neko daleko mesto gde je mrak i gde niko ne kae nita. Zauvek.
Onda ona pomisli, praktinije: moda mi nedostaje samo to to nisam jo pronala mukarca koji
bi za mene bio onaj pravi. A nije prekasno; nije. Jo sam mlada, nisam se ugojila i, kao to svi
pominju, imam savrene zube. Moglo bi se tek sad desiti; zato moram budno da motrim.
Ispred nje leala je dvorana Foresterovih: staromodna, bela, drvena zgrada preko ijih su svih
prozora bili nameteni drveni kapci - staklo nikad nije bilo zamenjeno novim i nikad nee biti. Moda
bi Denderfild, ako jo nije umro od krvarenja iz ira u elucu, mogao da objavi oglas za mene, u
rubrici 'line vesti', nagaala je ona. Kako bi to bilo primljeno u ovoj zajednici, pitam se? Ili bih
mogla dati taj oglas u 'Novostima i pogledima', ona istroena pijandura Pol Dic mogao bi ga
sledeih, recimo, est meseci neprestano objavljivati.
Otvorivi vrata dvorane Foresterovih, ona zau prijateljski, dobro znani glas Volta Denderfilda,
na snimku itanja; vide redove lica, ljude kako sluaju, neki brino, neki oputeno i zadovoljno...
Vide da, u jednom uglu, neupadljivo sede dva oveka, Endru Gil i uz njega vitki, mladi crnac
zgodnog izgleda. Zbog koga je pao plafon u osetljivom zdanju maladaptacije Bruna Blutgelda. Boni
zastade na ulazu, ne znajui ta da radi.
Iza nje uoe Barns i Stokstil, a sa njima Bruno; pooe sva trojica pored nje. Stokstil i Barns su
automatski poeli traiti slobodne stolice u punoj sali. Bruno Blutgeld, koji se nikada ranije nije
pojavio da slua satelit, stade, u pometnji, kao da ne razume ta rade svi ti ljudi; kao da mu nita ne

znae rei koje izviru iz malog radio-aparata prikljuenog na akumulator.

Zbunjen, Bruno stade uz Boni, poe se trljati po elu i zagledati ljude u dvorani, bacajui upitne
poglede ka njoj. Izraz njegovog lica bio je otupeo. On poe za Barnsom i Stokstilom. A onda vide
crnca. Stade. Okrete se opet ka njoj, ali izraz na njegovom licu sad se menjao; ona tu vide erozivnu,
uasnu sumnju - uverenje Blutgeldovo da sad shvata smisao svega ovoga to vidi.
"Boni", ree on, "mora ga ukloniti odavde."
"Ne mogu", ree ona jednostavno.
"Ako ga ti ne ukloni odavde", ree Bruno, "ja u urediti da bombe ponu ponovo da padaju."
Zurila je u njega, a onda zaula sebe kako govori glasom otrim i suvim: "Hoe li? Je li to ono
to eli da uradi, Bruno?"
"Moram", zamumla on na svoj nain, ravnim tonom. Zurio je u nju, ali ne videi je; sasvim
zaokupljen mislima, raznim promenama koje su se odigravale u njemu. "ao mi je, ali prvo u ispaliti
jo nekoliko visinskih test-bombi; tako sam pokrenuo rat prvi put, a ako ovog puta to ne uspe, oboriu
nekoliko naovamo, one e pasti na svakoga. Molim te da mi oprosti, Boni; Boe moj, moram da
zatitim sebe." Pokua se osmehnuti, ali njegova bezuba usta nisu reagovala, osim jednim izoblienim
drhtajem.
Boni ree: "Moe li ti zaista da izvede to, Bruno?"
"Mogu", ree on, klimnuvi glavom. I bio je siguran; oduvek je bio siguran u svoju mo. Doneo je
rat, jednom, i moe ga izazvati opet, ako ovi izvre suvie veliki pritisak na njega; u njegovim oima
ona ne vide nimalo sumnje, nimalo oklevanja.
"To je strano mnogo moi, za jednog oveka", ree mu ona. "Zar nije to udno, da jedan ovek
ima toliko moi?"
"Jeste", ree on, "to je sva mo na svetu, uvaljana u jednu grudvu; ja sam sredite. Bog je hteo da
tako bude."
"Ala je grdnu greku Bog napravio", ree ona.
Bruno je pogleda sumorno. "I ti", ree on. "Mislio sam da se nikad nee okrenuti protiv mene,
Boni."
Ona ne ree nita; prie jednoj praznoj stolici i sede. Na Bruna Blutgelda vie nije obraala
panju. Nije mogla; istroila se, tokom godina, i sad vie nije imala nita da mu da.
Nije to vie u mojim rukama, ree ona sebi. ta god bude uradio, i ta god da se desi njemu, nee
biti moja krivica. ta god da se desi - svima nama. Ne mogu preuzimati nikakvu dalju odgovornost;
predugo sam to ve inila, i drago mi je to se najzad mogu osloboditi toga.
Kakvo olakanje, pomisli ona. Hvala Bogu.
Sad mora da pone ponovo, pomisli Bruno Blutgeld. Rat. Jer tu izbora nema; to je meni nametnuto.
ao mi je naroda. Svi ljudi e morati da pate i stradaju, ali e moda zato biti, na kraju, iskupljeni.
Moda e, dugorono gledano, ovaj proces biti koristan.
On sede, sklopi ake jednu preko druge, sklopi oi i poe se usredsreivati na zadatak
prikupljanja svojih moi. Rastite, ree im on, silama koje su, irom sveta, pod njegovom komandom.
Udruujte se i postanite jake kao nekada. Potrebne ste opet, o vi dejstvenosti.
Glas koji je izlazio iz zvunika radio-aparata, meutim, ometao ga je, oteavao mu
usredsreivanje. Zato on prekide posao i pomisli: ne sme biti skrenuta panja moja; ovo je suprotno
Planu. Ko to pria? Svi ga sluaju... aha, dobijaju uputstva od njega, to je, znai?
oveku koji je sedeo pored njega, on ree: "Koga to mi sluamo?"
ovek, neki postariji, okrete se nervozno i pogleda ga. "Zaboga, pa to je Volt Denderfild", ree

tonom potpune neverice.

"Ja nikad nisam uo za njega", odvrati Bruno. Zato to nije eleo da slua o njemu. "Odakle
govori?"
"Sa satelita", zaita ovek ogoreno i opet se posveti sluanju.
A, sad se seam, ree Bruno sebi. Zato smo doli ovamo: da sluamo satelit. oveka koji govori
iz visina.
Budi uniten, pomisli on u pravcu neba iznad sebe. Prestani, jer ti namerno mui mene, ometa
moj posao.
ekao je, ali glas je nastavljao.
"Zato ne prestane?" upita on oveka sa druge strane od sebe. "Kako moe nastavljati?"
ovak, blago zapanjen, ree: "Govori o njegovoj bolesti? On je ovo snimio jo odavno, pre nego
to se razboleo."
"Razboleo", ree Bruno Blutgeld. "A, tako." Postigao je, dakle, da se taj gore u satelitu razboli; to
je neto, ali nije dovoljno. To je poetak. Budi mrtav, pomisli on nagore, prema nebeskom satelitu.
Glas se, meutim, nastavi, bez prekidanja.
Ima li ti neki tit kojim se brani od mog dejstva, a? - zapita se Bruno. Jesu li ti to dali? Razbiu
ga; jasno je da si se odavno pripremao da odbije ovaj napad, ali nita ti nee stvarno pomoi.
Neka bude jedan vodonini instrument, ree on sebi. Neka eksplodira dovoljno blizu satelita ovog
oveka da onesposobi taj satelit za otpor. Onda neka on umre, savreno svestan koga ima protiv sebe.
Bruno Blutgeld se usredsreivao, stezao ake, cedio silu iz dubina svog uma.
Ali se itanje, ipak, nastavljalo.
Ti si veoma jak, priznade Bruno. Morao se diviti tom oveku. Zapravo se i osmehnu malo,
razmiljajui o tome. A sad neka krene ceo niz eksplozija vodoninih instrumenata, ushtede on. Neka
se njegov satelit drma i trese; neka on otkrije istinu.
Glas iz zvunika prestade.
Dakle, ve je bilo vreme, ree Bruno sebi. I raspusti svoju usredsreenost sila; uzdahnu, prekrsti
noge, zagladi kosu, pogleda oveka levo od sebe.
"Zavreno je", ree mu.
"Da", ree ovek. "Sad e on dati vesti - ako se osea dovoljno dobro."
Zapanjen, Bruno ree: "Ali on je mrtav sada."
ovek se iznenaeno tre i poe se buniti. "Ne moe biti mrtav; ne verujem ja u to. 'Ajde bei - ti
si blesav."
"Istina je", ree Bruno. "Njegov satelit je potpuno razoren i nita nije ostalo." Zar ovaj ovek to ne
zna? Zar jo nije prodrlo do svesti sveta?
"Do vraga", ree ovek. "Ne znam ko si, niti zato govori takve stvari, ali je sigurno da si ti jedan
sumoran drugar. Saekaj par sekundi i ue ga; ak u se kladiti sa tobom u pet metalnih centi
amerike vlade."
Radio-aparat je utao. U sali poe zabrinuti amor i komeanje.
Da, poelo je, ree Bruno sebi. Prvo detonacije na velikim visinama, kao i pre. A uskoro - po
svima vama, ovde. Ceo svet jo jednom zbrisan, da bi se zaustavilo postojano nadiranje surovosti i
osvete; mora zaustavljeno biti, dok nije prekasno. On baci pogled prema crncu i osmehnu se. Crnja se
pravi da ga ne vidi; pravi se da je zanet u raspravu sa ovekom do sebe.
Svestan si ti, pomisli Bruno, primeujem ja to; ne moe mene prevariti. Ti, bolje nego iko drugi,
zna ta se poinje deavati.

Neto nije u redu, pomisli doktor Stokstil. Zato Volt Denderfild ne nastavi emisiju? Da li mu se
dogodila neka embolija, ili neto drugo, neto takvih razmera?
Onda zapazi iskrivljeno, likujue cerenje na bezubom licu Bruna Blutgelda, i odmah pomisli: on
sebi pripisuje, u svome umu, 'zaslugu' za ovo. Paranoidne fantazije o svemoi; sve to se deava,
deava se zbog njega. Zgaen tim prizorom, Stokstil se okrete od njega, pomae stolicu tako da vie
ne gleda Blutgelda.
Sada posveti panju mladom crncu. Da, pomisli on, to bi vrlo lako mogao biti onaj crnac koji je
obino otvarao prodavnicu televizora preko puta moje ordinacije u Berkliju, pre toliko godina.
Mislim da u mu prii i pitati ga.
Ustade i prie Endru Gilu i crncu. "Pardon", ree, nadnosei se nad njih. "Da li si ti ikad iveo u
Berkliju i prodavao televizore na aveniji etak?"
Crnac ree: "Doktor Stokstil." Prui mu ruku, i oni se rukovae. "Mali je ovo svet", ree crnac.
"ta se desilo sa Denderfildom?" upita Endru Gil zabrinuto. Sada se pored radija pojavila Dun
Raub i poela okretati dugmad; oko nje se stadoe vrteti drugi, nuditi savete i tiho govoriti izmeu
sebe, u malim, uozbiljenim grupama. "Ja mislim da je ovo kraj. ta kae ti, doktore?"
"Ja kaem", ree Stokstil, "da ako jeste, onda je to tragedija."
U zadnjem delu dvorane, Bruno Blutgeld ustade i proglasi buno i promuklo: "Razaranje
postojanja je poelo. Svi prisutni ovde bie poteeni posebnim obzirima dovoljno dugo da priznaju
grehe i pokaju se ako to bude iskreno."
Dvorana utihnu. Ljudi se poee, jedan po jedan, okretati na tu stranu.
"Imate propovednika ovde?" upita crnac Stokstilu.
Stokstil brzo ree Gilu: "On je bolestan, Endi. Moramo ga izvesti napolje. Daj, pomozi mi."
"Svakako", ree Gil i poe za njim. Krenue ka Blutgeldu, koji je jo stajao.
"Visinske bombe koje sam aktivirao 1972. godine", nastavljao je Blutgeld svoju objavu, "nalaze
pojaanje u sadanjem inu, koji je odobren od Boga lino, u njegovoj mudrosti za svet. Vidite u
Knjizi otkrovenja u smislu verifikacije." Pogleda kako mu se Stokstil i Gil pribliavaju. "Jeste li se
oistili?" upita ih. "Jeste li pripravni za Strani sud koji dolazi?"
Najednom iz zvunika radio-aparata doe dobro znani glas; neto nesiguran i priguen, ali svi ga
prepoznae. "Izvin'te za pauzu, narode", ree Denderfild. "Ali, brate, dobro mi se bilo zavrtelo u
glavi; morao sam da prilegnem, pa nisam ni primetio da se traka zavrila. Ali ta mari..." On se
nasmeja na svoj stari, dobro poznati nain. "Sad sam tu. Bar jo neko vreme. ta ono htedoh da
uradim? Da li se iko sea? ekaj, upalila se jedna crvena svetiljkica; neko me zove odozdo.
Saekajte."
Narod u sobi poe amoriti, sada od radosti i olakanja; svi su se opet okrenuli radio-aparatu, a
Blutgeld je bio zaboravljen. I sam Stokstil ode do radija, i Gil, i crni prodavac TV-a; pridruili su se
krugu osmehnutih ljudi, stajali i ekali.
"Dobio sam zahtev da pustim Bei mir bist du schn", ree Denderfild. "Moe li ita bolje biti?
Sea li se iko sestara Endrus? Hej, dobra, stara amerika vlada bila je dovoljno ljubazna da mi
ostavi, verovali ili ne, traku na kojoj sestre Endrus pevaju tu numeru, koja je ki, ali mnogo voljeni
ki... Verovatno su mislili da u ja posluiti kao nekakva 'vremenska kapsula' ak tamo na Marsu."
Usledilo je njegovo tiho 'he-he-he'. "Dakle, ide Bei mir bist du schn za nekog dedicu u oblasti
Velikih jezera. Kreemo." Muzika, limenog i arhainog zvuka, poe, a ljudi u sobi se zahvalno i
veselo stadoe vraati, jedan po jedan, na svoja mesta.

Stojei kruto pored svoje stolice, Bruno Blutgeld je sluao muziku i mislio: ne mogu verovati u
ovo. Onog oveka tamo gore vie nema; ja lino izazvao sam njegovo unitenje. Ovo mora biti
lanjak. Neka prevara. Znam da ovo nije stvarno.
U svakom sluaju, uvide on, moram se napregnuti pomnije; moram poeti iz poetka, ali sada
najveim moguim naporom.
Na njega niko nije obraao panju - svi su usmerili svoju panju na radio - pa on ode od te stolice
i tiho iz dvorane, napolje, u mrak.
Neto dalje du druma, visoka antena na kui Hopija Haringtona je svetlucala, pulsirala i zujala;
Bruno Blutgeld, zbunjen, vide i to, peaei putem nazad ka mestu gde je ostavio svog konja,
vezanog. ta to radi fokomelus? Svetlosti su blistale iza prozora kue od ter-papira; Hopi se neim
pomno bavio.
Moram ukljuiti i njega, ree Bruno sebi. I on mora prestati da postoji, zajedno sa ostalima, jer on
je podjednako zao koliko i oni. Moda i vie.
Dok je prolazio pored kue Hopija Haringtona, poslao je zalutalu, trenutnu misao unitenja ka
Hopiju. Svetlosti, meutim, ostadoe, a antenski jarbol nastavi da bruji. Bie potrebna vea sila uma,
uvide Blutgeld, a ja nemam vremena ba sad. Malo kasnije.
Zadubljen u meditacije, on ode dalje.

13.
Bil Keler zau malu ivotinju, pua ili crva, blizu sebe, i odmah se prebaci u nju. Ali shvati da je
prevaren; ivotinja je bez oiju. Iziao je, ali niti ta vidi, niti uje, jedino moe da se pokree.
"Pusti me nazad", doviknu on svojoj sestri panino. "Vidi ta si uinila, stavila si me u neto
pogreno." Namerno si to uradila, ree on sebi, puzei. Puzio je dalje, i dalje, tragao za njom.
Kad bih mogao posegnuti napolje, pomisli on. Posegnuti - gore. Ali nije imao ime, nije imao
nikakve udove. ta sam ja, sad kad sam konano iziao? - upita se on, pokuavajui da dohvati neto
iznad sebe. Kako se zovu one stvari gore koje sijaju? Ona svetla na nebu... mogu li ih videti ako
nemam oi? Ne, pomisli on, ne mogu.
Poe dalje, uzdiui telo povremeno, to je vie mogao, i onda tonui nazad, da gamie dalje, da
radi jedino to je mogao raditi u svom novom ivotu, svom roenom, spoljanjem ivotu.
Na nebu, Volt Denderfild se kretao, u svom satelitu, ali se odmarao, drei se obema rukama za
glavu. Bol u njemu je rastao, menjao se, apsorbovao ga, sve dok, kao i ranije, on ne izgubi
sposobnost da zamisli bilo ta drugo.
Onda mu se uini da je video neto. Kroz prozor satelita: jedan sev, u daljini, negde na rubu
Zemljine tamnije ivice. ta to bi? upita se on. Eksplozija, nalik na one koje je video i sav se u strahu
od njih zgrio, pre nekoliko godina... nalik na one koje su zapalile povrinu Zemlje, tada. Zar poinje
ponovo?
Stao je na noge i virio napolje, jedva diui. Sekunde su prolazile, bez ikakvih daljih eksplozija.
A ona koju je video bila je neobino mutna i senovita, rasplinuta na nain koji ju je uinio gotovo
nestvarnom, kao da mu se samo prividelo.
Kao da je, pomisli on, vie jedno podseanje na injenicu, nego injenica sama. Valjda neki
siderijalni odjek, zakljui on. Ostatak koji se vue jo od K-dana, odzvanjajui i dalje po svemiru,
nekako... ali sad bezopasno. I, proticanjem vremena, sve bezopasnije.
Ipak, uplailo ga je. Kao i bol u njemu, bilo je odve udno da bi se moglo prenebrei; izgledalo
je, ipak, opasno, na nain koji on nije mogao zaboraviti.
Oseam se bolestan, ponovi on sebi, nastavljajui litaniju zasnovanu na velikom trpljenju
nelagodnosti. Zar me ne mogu nekako vratiti dole? Zar moram da ostanem ovde gore, da puzim po
nebu sve iznova i iznova - zauvek?
Za svoje lino sluanje, on pusti snimak Bahove mise u B molu; divovski horski zvuk ispuni satelit
i omogui mu zaborav. I bol iznutra, i tupa, ostarela eksplozija koja se nakratko bila ukazala, samo u
skici, kroz prozor - obe te stvari poee da naputaju njegov um.
"Kirie elaison", promrmlja on sebi. Grke rei, usaene u latinski tekst; udno. Ostaci prolosti...
jo i sad ivi, bar za njega. Pustiu ovu misu u B molu za zonu Njujorka, odlui on. Mislim da e im
se dopasti; ima tamo veliki broj intelektualaca. Zato bih, inae, putao samo ono to oni zatrae?
Trebalo bi da ih pouavam, a ne da se povodim za njima. Ovo naroito, pomisli on, ako neu biti iv
jo dugo... Treba sad da se zahukem i radim posao sasvim junaki, na samom kraju.
Najednom se njegova letelica zatrese. Teturajui se, on se uhvati za najblii zid; potres je bio od
udarca spolja. Niz udarnih talasa prostrujao je kroz njegov brod. Predmeti su padali, sudarali se,
razbijali; on se osvrtao, zaprepaen.
Meteor? - zapita se.
inilo mu se, maltene, da ga neko napada.
Iskljuio je misu u B molu i samo stajao, oslukivao i ekao. Kroz prozor vide drugu eksploziju u

daljini i pomisli: moda e me se domoi. Ali zato? Ionako ne preostaje jo dugo do mog kraja...
zato ne saekaju? Onda mu doe pomisao: avo da ga nosi, ja sam iv sada, i trebalo bi da pokaem
da sam iv; nisam jo sasvim mrtav.
Ukljui otpremnik i ree u mikrofon: "Izvin'te za pauzu, narode. Ali, brate, dobro mi se bilo
zavrtelo u glavi; morao sam da prilegnem, pa nisam ni primetio da se traka zavrila. Ali ta mari."
Smejui se svojim osobenim smehom, osmatrao je, kroz prozor satelita, da li e biti jo
eksplozija. Ukaza se jedna, vrlo bleda, udaljenija... on oseti neku meru olakanja. Moda ga se ipak
nee domoi; kao da su sve slabije nianili, kao da je njegov taan poloaj za njih tajna.
Pustiu najkiastiju pesmu koje se mogu setiti, odlui on, reen da na taj nain ispolji svoj prkos.
E, da: Bei mir bist du schn; to e biti ba onaj pravi und, kao to kau - zvidukanje u mraku. On se
opet nasmeja, razmiljajui o tome; al' je akt prkosa - Bog te vid'o. Svakako e biti iznenaenja za
onoga, ko god to bio, ko pokuava da ga uniti. Ako, zaista, neko to pokuava.
Moda im je dodijala moja kia-pria i moj und-roman, nagaao je Denderfild. Ako je tako ovo ima da ih obori na lea.
"Sad sam tu", ree u mikrofon. "Bar jo za neko vreme. ta ono htedoh da uradim? Da li se iko
sea?"
Nije bilo daljih udara. Njega obuze oseanje da su, bar zasad, prestali.
"ekaj", ree on, "upalila se jedna crvena svetiljkica; neko me zove odozdo. Saekajte."
Iz svoje biblioteke traka on izabra odgovarajuu i ubaci je u mehanizam za reprodukciju.
"Dobio sam zahtev da pustim Bei mir bist du schn, ree on, sa turobnim uivanjem, zamiljajui
pometnju dole. "Moe li se iim to nadmaiti?" Ne, ba niim, ree on sebi. A ko peva - sestre
Endrus. Denderfild uzvraa udarac. iroko se osmehujui, on ukljui traku.
Edi Keler je, sa predivnim drhtajima oduevljenja, gledala malu glistu, kakva se koristi za
pecanje, kako puzi po tlu. Znala je, sasvim pouzdano, da joj se brat nalazi unutra.
Jer, u njoj, dole u njenom trbuhu, sad je bio nastanjen mentalni sklop gliste; ula je glistin
jednolian glas. "Buuum, buuum, buuum", govorio je taj glas, odjek nekog bednog biolokog procesa.
"Ispadaj napolje iz mene, glisto", ree ona i zakikota se. ta li misli ta glista o svom novom
ivotu? Da li je zapanjena isto koliko je, verovatno, zapanjen Bil? Moram ja da pripazim na njega,
uvide ona, mislei na stvora koji je gamizao po tlu. Da se ne izgubi. "Bile", ree ona, naginjui se nad
njega. "Smeno izgleda; dugaak si i crven. Da li ti je to poznato?" Onda pomisli: trebalo je da ga
stavim u telo nekog drugog ljudskog bia. Zato nisam tako uinila? Onda bi bilo kako treba da bude;
imala bih pravog brata, izvan mene, sa kojim bih mogla da se igram.
Ali opet, imala bi i neku nepoznatu, novu osobu u sebi. A to ne zvui osobito zabavno.
Ko bi mogao posluiti? - zapita se ona. Neko od klinaca iz kole? Neko od odraslih? Kladim se da
bi Bil hteo da bude u nekom odraslom. U gospodinu Barnsu, moda. Ili u Hopiju Harnigtonu, koji se i
inae boji Bila. Ili - ona pociknu od radosti - u mami. Bilo bi tako lako; uukam se pored mame,
legnem sasvim uz nju... i Bil se prebaci, a ja onda imam svoju mamu u sebi. Zar ne bi to bilo divno?
Mogla bih je naterati da radi ta god ja hou. A ona meni ne bi mogla nareivati.
Onda Edi pomisli: ne bi vie mogla da radi ni ono bezobrazno sa gospodinom Barnsom, niti sa
bilo kim drugim. Za to bih se ja pobrinula. Znam da se ne bi ni Bil tako ponaao; oknuo se isto
kol'ko ja.
"Bile", ree ona, kleknu i obazrivo podie malu glistu; zadra ju je u dlanu jedne ruke. "ekaj
samo da uje moj plan - zna koji? Da sredimo mamu zbog onog nevaljalog to radi." Prisloni glistu
na stomak, malo sa strane, gde se, unutra, nalazila tvrda grudva. "'Aj, vrati se sad unutra. to da bude

glista, nije zabavno uopte."

Glas njenog brata opet stie do nje. "Ti zla, zla jedna, mrzim te, nikad ti neu oprostiti. Stavila si
me u neto slepo, bez nogu i bez iega; samo sam mogao da se vuem po zemlji!"
"Znam", ree ona, njiui se napred i nazad, i drei glistu, sada beskorisnu, jo na dlanu. "E, jesi
uo ta sam rekla? 'O uradimo to to sam rekla? Da udesim da mama legne tano uz tebe, pa da
uradi zna-ta? Imao bi oi i ui, bio bi odrastao."
Bil nervozno ree: "Ne znam. Nekako ne bih voleo da se etam unaokolo kao mama. To me, ovaj,
malo plai."
"Nja-njooo", ree Edi. "Posluaj, inae moda nikad nee izii napolje. A ko bi inae hteo da
bude, ako ne mama? Reci mi, pa u to srediti; evo, prekrstiu se preko srca i ako ne ispunim, nek
padnem dole crna i stvrdnuta."
"Videu", ree Bil. "Porazgovarau sa mrtvim ljudima, da vidimo ta oni kau o tome. Ali ne znam
da li bi uspelo; morao sam se pomuiti da preem i u ono malo stvorenje, glistu."
"Boji se da proba", nasmeja se ona; i hitnu glistu u daljinu, u bunje du kolske ograde.
"Plaljivko! Moj brat je velika, plaljiva beba!"
Ne doe odgovor od Bila, koji je ve preusmerio svoje misli sa nje i njenog sveta, u podruja
dostupna samo njemu. Razgovara sa onim tronim, suvim mrtvima, ree Edi sebi. Sa onim praznim,
fuj-fuj mrtvima kod kojih nikad nema nikakve zabave niti iega.
Onda joj pade na um stvarno silna pomisao. Udesiu da on ue u onog blesavka, gospodina Trija,
o kome sad svi priaju, odlui ona. Gospodin Tri je ustao u dvorani Foresterovih sino i priao one
glupe crkvene stvari o pokajanju, pa prema tome, ako Bil pone da se ponaa smeno i ne zna ta da
kae, niko nee obratiti panju.
Meutim, to je otvaralo grozan problem: onda bi ona ostala sa ludim ovekom u sebi. Moda bih
mogla uzeti otrov, kao to sam uvek govorila, pomisli ona. Kao, progutam gomilu listova lijandera,
ili zrna ricinusa, ili neto tako, i otarasim se njega; bio bi bespomoan, ne bi me mogao zaustaviti.
Ipak, problem bi neko vreme postojao. Nije joj se dopadala pomisao da taj gospodin 'Drvo' - koga
je videla dovoljno puta da joj postane antipatian - ue u nju. Jedino dobro kod njega je to to ima
onog finoig kucova...
Teri: njegov pas. Tako je. Ona moe da legne uz Terija, a Bil e onda preskoiti u psa i sve e biti
fino.
Ali psi ive kratko. A Teri je ve star sedam godina; tako kau mama i tata. Rodio se otprilike u
isto vreme kad ona i Bil.
Ba je zeznuto, pomisli ona. Teko je za odluku; problemina. ta raditi sa Bilom koji toliko silno
eli da izie napolje i da vidi i uje stvari. Onda ona pomisli: koga bih, od svih ljudi koje znam,
najradije pustila da ivi u mom stomaku? Odgovor se nae: tatu.
"'O ide po svetu kao tata?" upita ona Bila. Ali Bil ne odgovori; jo je bio okrenut na drugu
stranu, razgovarao sa onom velikom veinom, sa onima ispod zemlje.
Mislim, zakljui ona, da bi gospodin Tri ipak bio najbolji, zato to ivi izvan sela, sa ovcama, ne
via premnogo ljudi, pa bi to bilo lake za Bila zato to ne bi morao mnogo da zna o govoru. Imao bi,
tamo, samo Terija i ovce, pa poto je Tri jo i lud, stvar bi ispala savreno. Bil bi mnogo vie mogao
postii sa Trijevim telom nego to Tri postie sada, kladim se, a ja samo treba da se pobrinem da
savaem dovoljno listova lijandera, pravi broj, da ubijem njega, ali ne i sebe. Moda su dva listia
dovoljna. Pa, tri najvie, valjda.
Gospodin Tri je poludeo u savrenom trenutku, zakljui ona. Ali on to ne zna. ekaj samo da
sazna; ba e biti iznenaenje. Mogla bih i da ga pustim da poivi neko vreme u meni, samo dok

shvati ta se desilo; to bi bilo zabavno. Nikad mi se nije dopadao, iako se mami dopada, ili ona bar
tako kae. Od njega me hvata jeza.
Edi se strese.
Jadni, jadni gospodin Drvenko, pomisli ona sa uivanjem. Nee ti pokvariti vie nijedan sastanak
kod Foresterovih, zato to nee vie nikome nita moi da propoveda, izuzev moda meni, a ja te
neu sluati.
Gde da uradim to? - upita se ona. Danas; pitau mamu da nas povede tamo, kod njega, posle kole.
Ako nee, ii u sama.
Jed-va e-kam, ree Edi sebi, podrhtavajui od iekivanja.
Zvono za kraj odmora zazvoni, i ona, zajedno sa ostalom decom, poe u kolsku zgradu. Gospodin
Barns je ekao na ulazu u jedinu postojeu uionicu, koja je sluila za svu decu, od prvog do estog
razreda osnovne kole, zajedno; dok je prolazila pored njega, sasvim zaneta u misli, on joj ree: "ta
smo se toliko zamislili, Edi? ta je danas na tvom grdno ozbiljnom umu?"
"Paa..." ree ona neodluno, "neko vreme si bio ti. A sad nisi ti, nego je gospodin Tri."
"Ah, da", ree gospodin Barns, klimnuvi glavom. "Znai, ula si o tome."
Ostala deca su prola pored njih, tako da Edi i uitelj ostadoe nasamo. Zato Edi ree:
"Gospodine Barns, zar ne misli da bi trebalo da prestane da radi ono to radi sa mojom mamom?
To nije u redu da se radi; Bil tako kae, a on zna."
Uiteljevo lice promeni boju, ali on ne ree nita. Samo poe u uionicu i stade iza katedre, sav
zajapuren. Da li sam rekla na pogrean nain? - udila se Edi. Da li je on sad ljut na mene? Moda e
me terati da ostanem posle kole, za kaznu, a moda e rei mami koja e me izlupati po turu.
Obeshrabrena, ona sede i otvori dragocenu, dronjavu, krtu knjigu bez korica, priu o Sneani i
sedam patuljaka; to im je bio italaki zadatak za taj dan.
Opruena po vlanom, trulom liu ispod starih hrastova, u senkama, Boni Keler je stiskala
gospodina Barnsa uz sebe i razmiljala da je ovo verovatno poslednji put; umorila se od ovoga, a Hal
je prepun straha, to je, kako je iz dugog iskustva doznala, kobna kombinacija.
"U redu", promrmlja ona, "mala zna. Ali zna na nivou malog deteta; ne razume stvarno."
"Zna da nije u redu", odgovori Barns.
Boni uzdahnu.
"Gde je ona sad?" upita Barns.
"Iza onog velikog drveta tamo. Gleda nas."
Hal Barns skoi na noge kao da ga je neko noem ubo; okrete se munjevito, silno razrogaenih
oiju, a onda se sav otrombolji, shvativi istinu. "Ti i tvoj zlobni smisao za humor", proguna on. Ali
joj se ne vrati; ostade na nogama, blizu nje, i dalje izgledajui potiten i nelagodan. "Gde je ona
stvarno?"
"Otila je peice na ovarski ran Deka Trija."
"Ali..." On odmahnu rukom. "To je ludak! Zar nee ona biti... Mislim, zar nije opasno?"
"Ona je otila samo da se igra sa Terijem, govorljivim dukcem." Boni se die u sedei poloaj i
poe vaditi komadie humusa iz kose. "Ne verujem da je on uopte tamo. Poslednji put kad je iko
video Bruna, on je..."
"Bruna", ponovi Barns kao odjek. Pogleda je ukrivo.
"Htedoh rei, Deka." Srce joj je tuklo mukotrpno.
"On je rekao, one veeri, neto u smislu da je on lino odgovoran za visinske naprave iz 1972.
godine." Barns ju je nastavio gledati; a ona je ekala, dok joj je puls otkucavao u grlu. Pa, moralo je

procureti, ranije ili kasnije.

"On je lud", ukaza ona. "Tano? On veruje..."
"On veruje", ree Hal Barns, "da je Bruno Blutgeld; je li to veruje?"
Boni slegnu ramenima. "To, izmeu ostalog."
"A i jeste, a? to je poznato i Stokstilu, i tebi - i onom crncu."
"Ne", ree ona, "crncu nije poznato, i prestani govoriti 'onaj crnac'. Njegovo ime je Stjuart Mak
Koni; razgovarala sam sa Endruom o njemu, i on kae da je to veoma fina, pametna, poletna osoba,
puna ivota."
Barns ree: "Dakle, doktor Blutgeld nije poginuo u Krizi. Doao je ovamo. Bio je ovde, iveo
meu nama. ovek najvie odgovoran za ono to se desilo."
"Idi, ubij ga", ree Boni.
Barns promumla jedno "Hmmm."
"Ozbiljno ti kaem", ree Boni. "Vie me nije briga. Iskreno bih elela da ga ubije." Bio bi to
dobar muki postupak, ree ona sebi. Jasna promena bi bila.
"Zato si pokuavala da titi nekog takvog?"
"Ne znam." Nije imala volje da se raspravlja o tome. "Hajde da se vratimo u grad", ree ona.
Umorila se od njegovog drutva i poela jo jednom da razmilja o Stjuartu Mak Koniju. "Ponestalo
mi cigareta", ree ona. "Mogao bi da me odbaci do fabrike cigareta." Poe ka Barnsovom konju,
koji je, vezan za drvo, zadovoljno pasao dugaku travu.
"Crnja", ree Barns. "Sad e da se smuva sa njim. Zbog toga se ja sigurno oseam super."
"Snobe jedan", ree ona. "Ti se, u svakom sluaju, plai da nastavimo; hoe prekid. Znai, idui
put kad vidi Edi, moe istinito da joj kae: 'Ja ne radim nita sramotno niti zlo sa tvojom mamom;
asna izviaka re.' Je li tako?" Popela se na konja i ekala. "'Ajde, Hale."
Eksplozija obasja nebo.
Konj se prope, a Boni skoi sa njega, baci se u stranu od konja, zakotrlja se po tlu i kliznu u
bunje hrastove ume. Bruno, pomisli ona; zar je mogue da je ovo stvarno on izazvao? Leala je i
pritiskala dlanom glavu, jecajui od bola; neka grana joj je rasekla kou na glavi, tako da joj je krv
sad curila kroz prste i kapala na ani zglavak. Barns se nagnu nad nju; povue je malo nagore i
preokrete. "Bruno", ree ona. "Bog ga prokleo. Neko e stvarno morati da ga ubije; trebalo ga je ubiti
jo 1970, jer bio je lud ve tada." Ona izvadi maramicu i poe tapkati krv sa koe glave. "Oh, Boe",
ree ona, "zaista sam povreena. To je bio pravi pad."
"A i konj je pobegao", ree Barns.
"Neki zli bog", ree ona, "dao je Brunu tu mo, ne znam kakvu. Znam da je on uzrok ovoga, Hale.
Viali smo mnogo udnih stvari tokom godina, zato ne i ovu? Sposobnost da se ponovo izazove rat,
da se vrati rat, kao to je i rekao prole noi. Moda nas je uhvatio u neku zamku u vremenu. Da li bi
to moglo biti? Zaglavili smo se, vrsto; on..." Ona zauta, jer drugi beli blesak rairi se po visinama
iznad njih, putujui ogromnom brzinom na sve strane; drvee oko njih poe da iba tamo-amo, i Boni
zau kako se, na pojedinim mestima, stari hrastovi lome i rasprskavaju na komadie.
"Pitam se kud ode taj konj", mrmljao je Barns, ustajui obazrivo i zagledajui na razne strane.
"Zaboravi konja", ree ona. "Moraemo peice nazad; to je jasno. Sluaj, Hale. Moda Hopi moe
uiniti neto; ima i on nenormalne moi. Treba da odemo kod njega i da mu kaemo. On ne eli da ga
neki ludak pretvori u pepeo. Slae se, zar ne? Ne vidim ta drugo moemo uraditi u ovom trenutku."
"To je dobra zamisao", ree Barns, ali i dalje pogledom traei konja; nije se inilo da stvarno
slua ta ona pria.
"Naa kazna", promrmlja Boni.

"Zna. Za ono to je Edi rekla da su naa 'sramotna, zla dela'. Mislila sam, pre neko vee... Moda
je trebalo i mi da budemo ubijeni zajedno sa ostalima; moda je dobro to se ovo deava."
"Eno ga konj", ree Barns, udaljavajui se brzim hodom od nje. Konj se bio upleo uzdama za
jednu pobonu granu drveta.
Nebo je postajalo aavocrno. Ona je pamtila tu boju; boju koja, zapravo, nikad nije sasvim
nestala, samo je bivala sve slabija.
Na mali, lomljivi svet, pomisli Boni, u ije podizanje uloismo toliko truda, posle Krize... ova
jadna majuna drutvena zajednica sa istrcanim udbenicima, nae 'deluks' cigarete, nai kamioni koji
idu na drva - to su stvari koje ne mogu izdrati neke velike udarce; ne ovo to nam Bruno radi ili se
ini da nam radi. Jo jedan udarac upravljen ka nama, i biemo gotovi; poumirae i blistavo pametne
ivotinje, sve te nove, udne vrste nestae isto onako naglo kako su se i pojavile. teta, ogromna
teta, pomisli ona, zahvaena jadom. Nije poteno; Teri, priljivi pas - i on. Moda smo bili suvie
ambiciozni; moda nije trebalo da pokuavamo da zidamo iz poetka i nastavimo ivot.
Mislim da smo dobro postizali, sve u svemu, pomisli ona. Bili smo ivi; vodili ljubav i pili
Gilovu rakiju sa pet zvezdica, kolovali nau deurliju u kolici sa udnim prozorima, tampali
'Novosti i poglede', nametali jedan auto-radio i sluali svakog dana Vilijema Somerseta Moma. ta
se vie moglo traiti od nas? Hriste, pomisli ona. Nije poteno, ovo sada. Nije uopte u redu. Postoje
nai konji koje treba da titimo, i nai usevi, i nai ivoti...
Nova eksplozija se dogodi, udaljenija, vie prema jugu. Blizu mesta gde su gaali ranije, uvide
ona. Blizu San Franciska.
Umorna, ona sklopi oi. A taman se bio pojavio taj Mak Koni, pomisli ona. Kakva prokleto loa,
smrdljivo loa srea.
Pas joj se ispreio na stazici, tako da nije mogla proi, i zareao muenikim trudom: "Triii
rrrradiii. Mmmmmtojjj." I lanu jedanput, duboko i potmulo, u znak upozorenja. Dakle, ona ne bi
trebalo da proe do drvene kolibe.
Da, znam da radi, pomisli Edi. Videla je i ona eksplozije na nebu. "Ej, zna ta?" ree ona psu.
"Mmmmtaaaa?" upita pas, postajui radoznao; imao je jednostavan um, to je ona dobro znala, i
lako ga je bilo prevariti.
"Nauila sam da bacim tap toliko daleko, da posle niko ne moe da ga pronae", ree ona.
Sagnula se i podigla sa zemlje jedan tap koji se naao u blizini. "Hoe da dokaem?"
U njoj, Bil ree: "S kim pria?" Bio je uzbuen, zato to se trenutak pribliavao. "Je li to
gospodin Tri?"
"Nije", ree ona, "samo njegov pas." Ona mahnu tapom. "Kladim se s tobom u papirnih deset
dolara da ako ga ja bacim, ti ga ne moe nai."
"Mmmmoggggu sigrrrrrrno", ree pas i zaskia u oduevljenom iekivanju; ovo je bio njegov
omiljeni sport. "Allli nnnnne kllllladi", dodade on. "Nnnnnemmmma parrrrre."
Iz kolibe, krutim koracima, najednom izie gospodin Tri, tako da i ona i pas, poto nisu oekivali
njegovu pojavu, zastadoe u tome to su radili. Gospodin Tri nije obratio nimalo panje na njih;
produio je uz jedan breuljak, zaao za suprotnu stranu i nestao sa vidika.
"Gospodine Tri!" povika Edi. "Moda sad ne radi", ree ona psu. "Idi pitaj ga, vai? Reci mu da
hou da razgovaram s njim jedan minut."
U njoj, Bil nemirno ree: "On sad nije daleko, a? Znam da je tu negde. Spreman sam; pokuau iz
sve snage, ovog puta. On moe da radi gotovo sve, je li tako? Da vidi, ide, uje, mirie - zar ne? Nije
kao ona glista."

"Nema nijedan zub", ree Edi, ali ima sve drugo to veina ljudi ima." Pseto posluno odgalopira
stazicom, u potrazi za gospodinom Trijem, a ona poe za njim. "Nee jo dugo biti", ree ona. "Rei
u mu..." Bila je sve isplanirala. "Rei u mu: 'Gospodine Tri, zna ta? Ja progutala jednu onu
dozivaljku za patke, koju koriste lovci, i sad, ako se sagnete sasvim blizu, mo' da je uje'. Kako ti
se to ini?"
"Ne znam", ree Bil u oajanju. "ta je to 'dozivaljka za patke'? ta je patka, Edi? Je li to neto
ivo?" Zvuao je sve pometenije, kao da je ova situacija previe naporna za njegove snage.
"Bebirone jedan", ree ona. "uti, bebirone." Pas je sustigao Trija, koji se okrenuo i poao,
namrten, natrag, ka njoj.
"Veoma sam zauzet, Edi", doviknu joj gospodin Tri. "Kasnije - priau sa tobom kasnije; ne mogu
sad prekidati posao." Uzdie obe ruke ka njoj i naini nekoliko bizarnih pokreta, kao u ritmu neke
muzike; poe se njihati u levu i desnu stranu i kriviti lice, a njoj doe da se smeje, toliko je glupavo
izgledao.
"Samo da ti neto pokaem", uzvrati ona dovikivanjem.
"Kasnije!" On zakorai da se opet udaljava od nje, ali prvo ree neto psu.
"Rrrrazzzzmmmmem", zarea pas, a onda dugim skokovima pojuri ka devojici. "Nnnnne", ree
joj. "Mmmmtani."
E, do avola, pomisli Edi. Neemo moi danas; moraemo se vratiti moda sutra.
"Nnnnazzzzad", ree joj pas i iskezi onjake; bio je dobio najodlunije mogue naredbe od svog
gazde.
Edi ree: "uj, gospodine T..." i zauta, jer vie nikakvog gospodina Trija nije bilo tamo. Pas se
okrete i zacvile, a u njoj Bil jeknu.
"Edi", povika Bil, "njega nema; oseam to. Gde sad da idem da bih iziao? ta u sad?"
Visoko u vazduhu, jednu malecnu crnu taku vetar je nosio i tumbao; devojica se zagleda tamo.
Tu takicu kao da je neki siloviti zamah vetra poneo pravo uvis, kao vodoskok vazduha. Bio je to
gospodin Tri; ruke su njegove mlatarale, ispruene, dok se dizao i sputao kao deji papirni zmaj na
koncu. ta se to s njim deava? - pitala se ona oajno, znajui da je Bil u pravu: od njihove prilike,
od njihovog plana, nema nita, propao je zauvek.
Neto je dralo gospodina Trija i ubijalo ga. Dizalo ga je vie, jo vie, a onda Edi vrisnu.
Gospodin Tri se najednom strmoglavio. Padao je kao kamen, pravo ka zemlji; zamurila je, a pas
Teri je arlauknuo, golim jadom.
"ta je, ta je?" galamio je Bil oajniki. "Ko mu to radi? Uinili su da ga nema, zar ne?"
"Jesu", ree ona i otvori oi.
Gospodin Tri je leao sav polomljen na zemlji, sav uvrnut, a ruke i noge strale su mu u svim
pravcima. Bio je mrtav; ona je to znala, a znao je i pas, koji dokaska do njega, stade i okrete se ka
njoj, sa oamuenim i ojaenim izrazom lica. Ona ne ree nita, samo stade, neto dalje. Strano je
bilo to to mu je uradio neko - ko god to bio. Ovo je kao sa majstorom za naoari, iz Bolinasa,
pomisli ona; ovo je ubistvo.
"Hopi je to uradio", jeao je Bil. "Hopi je ubio gospodina Trija sa daljine, zato to ga se plaio;
gospodin Tri je sada dole sa mrtvima, ujem ga kako pria tamo. I kae to: kae da je Hopi posegnuo
ak iz svoje kue i zgrabio ga i bacio ga svuda!"
"A-uuuu", ree Edi. Zato li je Hopi to uradio, zapita se ona. Zbog onih eksplozija koje je
gospodin Tri pravio po nebu, je li tako? Jesu li one smetale Hopiju? Ljutile ga?"
Ona se uplai. Taj Hopi, pomisli ona; ume da ubije sa takve daljine; to niko drugi ne moe. Da se
mi pripazimo malo. Jer on bi mogao pobiti sve nas; mogao bi nas bacati na razne strane ili gnjeckati.

"Sigurno e 'Novosti i pogledi' staviti ovo na naslovnu stranu", ree ona, pola za sebe, pola Bilu.
"ta je to 'Novosti i pogledi'?" bunio se tuno Bil. "Ne razumem ta se deava; moe li mi
objasniti? Molim te."
Edi ree: "Treba da se vratimo u grad." Poe se lagano udaljavati, ostavivi psa da sedi pored
zgnjeenih ostataka gospodina Trija. Ja bih rekla, pomisli ona, da je dobro to se nisi prebacio u
njega, jer da jesi, sad bi bio mrtav.
A on, pomisli Edi, on bi bio iv u meni. Bar dok ne bih stigla da savaem i progutam lie
lijandera. A moda bi on naao neki nain da me u tome sprei. On je imao 'neobine' moi; napravio
je one eksplozije, mogao je to da napravi i u meni, unutra.
"Mogli bismo probati sa nekim drugim", ree Bil, punonadeno. "Zar ne? Hoe li da proba sa kako si ga zvala? Sa onim psom? Mislim da bih voleo da budem taj pas; on moe da tri brzo i hvata
stvari i vidi daleko, zar ne?"
"Ne sad", ree ona, jo uplaena, obuzeta eljom da se udalji sa ovog mesta. "Neki drugi put.
Bolje ti je da prieka malo." I ona potra stazicom, prema naselju.

14.
Sedei u sredini dvorane Foresterovih da bi ga svako mogao jasno uti, Orajon Straud udari
ekiem nekoliko puta po stolu, u znak da treba da zavlada red, i ree:
"Gospoa Keler i doktor Stokstil zatraili su da Zvanina porota oblasti Zapadni Marin, kao i
Graanski savet za upravljanje oblau Zapadni Marin, odre zajedniku sednicu da bi se ulo
obavetenja od krupnog znaaja, a u vezi sa ubistvom koje se dogodilo danas, pre kratkog vremena."
Oko njega su sedeli gospoa Tolman, Kas Stoun, Fred Kvin, gospoa Lali, Endru Gil, pa Erl
Kolvig i gospoica Kostigan - on je prelazio pogledom preko njih, zadovoljan to su prisutni svi. I
svi su gledali njega sa netreminom panjom, znajui da je ovo zaista vano. Nita slino nije se
nikada ranije dogodilo u njihovoj zajednici. Nije kao kad je usmren onaj gospodin Austurijas.
"Kazano mi je", ree Straud, "da se dolo do saznanja da gospodin Dek Tri, koji je iveo meu
nama..."
Iz publike jedan glas ree: "Bio je to Blutgeld."
"Tako je", ree Straud i klimnu glavom. "Ali poto je on sad mrtav, nema ta da se brinemo; to da
utuvite svi u glavu. A Hopi je to uradijo. Uradio, hou rei." On baci pogled izvinjenja ka Polu Dicu.
"Mora da posvetimo panju na gramatici", ree on, "zato to e sve ovo biti u 'Novostima i
pogledima' - je l' tako Pole?"
"Vanredno izdanje", ree Pol, klimnuvi glavom potvrdno.
"E, sad vi razumete da mi nismo ovde da odluujemo da li Hopi da se kanjava za svoje delo. Tu
nema problema, jer je Blutgeld bio zloglasni ratni zloinac i, tavie, poeo je da koristi svoje
arobnjake moi da opet pokrene jedan deo tog starog rata. Mislim da svi u ovoj sali to znaju, jer
ste svi videli eksplozije. A sad..." On baci pogled prema Gilu. "Ovde je novodoli graanin, crnac
po imenu Stjuart Mak Koni, a ja moram priznati da mi normalno ne primamo sa dobrodolicom crnje
u Zapadni Marin, ali, koliko shvatam, on je doao nastojei da ue Blutgeldu u trag, pa e mu zato
biti dozvoljeno da se naseli u Zapadnom Marinu, ako to eli."
Publika poe amoriti sa odobravanjem.
"Glavno zbog ega smo ovde", nastavi Straud, "jeste da izglasamo neku vrstu nagrade za Hopija,
da bismo pokazali zahvalnost. Svi bismo inae bili pobijeni zbog Blutgeldovih arobnjakih moi.
Zato dugujemo Hopiju istinsku zahvalnost. Vidim da on nije prisutan ovde, zato to je zauzet kod
kue, popravlja stvari; on je, dabome, na majstor za popravke, a to je prilino velika odgovornost,
ako emo pravo. Dakle, ima li iko ideju kako ovaj narod da izrazi svoju zahvalnost to je Hopi
pravovremeno ubio doktora Blutgelda?" Straud upitno pogleda oko sebe.
Ustavi na noge, Endru Gil proisti grlo i ree: "Mislim da bi dolikovalo da ja kaem nekoliko
rei. Prvo elim zahvaliti gospodinu Straudu i ovoj zajednici na dobrodolici ukazanoj mom novom
poslovnom saradniku, gospodinu Mak Koniju. Zatim elim ponuditi jednu nagradu koja bi mogla biti
prikladna s obzirom na Hopijevu veliku uslugu ovoj zajednici i celome svetu. eleo bih priloiti sto
komada specijal-deluks cigareta sa zlatnom etiketom." On zastade, pomae se kao da e sesti, ali
dodade: "I jedan sanduk Gilove sa pet zvezdica."
Publika poe pljeskati, zvidati i lupati nogama, sve u znak odobravanja.
"Dakle", ree Straud, smekajui se, "to je zaista neto. Vidi se da je gospodin Gil svestan da je
Hopijeva akcija spasla sve nas. Cela gomila hrastovih stabala je poobarana na pravcima onih
eksplozija koje je Blutgeld stvarao. Osim toga, moda ste uli, on je poinjao, koliko ja shvatam, da
usmerava svoju panju prema jugu, ka San Francisku..."
"Tako je", progovori Boni Keler.

"Znai", ree Straud, "moda e i tamonji narod eleti da se ukljui u ovo, da uini neki poklon
Hopiju kao znak zahvalnosti. Najbolje to mi moemo to je, valjda, ovo, i ja znam da nije malo, iako
bih eleo da moemo i vie: da predamo Hopiju poklon gospodina Gila, sto deluksica i sanduk
rakije... To e Hopi ceniti, ali ja sam pomiljao vie na neto kao spomenik, kip u parku ili bar neku
spomen-plou. I - eto, ja bih bio voljan da poklonim zemljite za te svrhe, a znam da bi Kas Stoun bio
voljan, takoe."
"Tako je!" ree Kas Stoun, naglaeno.
"Ima li iko drugi neku ideju?" upita Straud. "Ti, gospoo Tolman; rado bih uo tebe."
Gospoa Tolman ree: "Bilo bi prikladno, gospodina Haringtona izabrati na neku poasnu javnu
funkciju, kao to je: Predsednik zapadnomarinskog Graanskog saveta, recimo; ili, poverenik
kolskog odbora. To bi, naravno, bila dopuna ovome za park i spomenik u parku, i ovome sa rakijom
i cigarama."
"Dobra ideja", ree Straud. "Dakle? Jo neko? Hajde, budimo realistini, narode: Hopi nam je
ivote spasao. Taj Blutgeld je bio siao s uma, kao to znaju svi koji su prisustvovali itanju, sino...
Da je bilo po njegovom, mi bismo se nali tano tamo gde smo bili pre sedam godina, a sav na silni
trud i rad na materijalnoj obnovi sveo bi se ni na ta. Ni na ta."
Sluaoci su mrmljali u znak saglasnosti.
"Kad neko raspolae arobnjatvom, kao on", ree Straud, "i to fiziar, kao Blutgeld, sa tako
velikim znanjem... Svet nikada ranije nije bio u tolikoj opasnosti; jesam li u pravu? ista je srea to
Hopi moe da pomera predmete na daljinu; i to je vebao godinama tu vetinu, jer nita drugo ne bi
moglo onako da dohvati Blutgelda iz daljine i da ga zdrobi."
Fred Kvin progovori: "Ja sam razgovarao sa Edi Keler, koja je bila oevidac, i ona kae da je
Blutgeld bio ponet u vazduh, u visine, i da je Hopi vitlao s njim, a tek ga onda razbio o zemlju."
"Znam", ree Straud. "Ispitao sam ja Edi o tome." On poe prelaziti pogledom po svima
prisutnima. "Ako neko eli da zna pojedinosti, siguran sam da e ih Edi ispriati. Je li tako, gospoo
Keler?"
Sedei kruto, bleda lica, Boni klimnu glavom.
"Jo se plai, Boni?" upita Straud.
"Bilo je uasno", ree Boni tiho.
"Sigurno da je bilo", ree Straud, "ali Hopi ga je sredio." No, za sebe pomisli: to znai da je Hopi
poprilino opasan, a? Moda je to ono o emu Boni razmilja. Moda se zato toliko uutala.
"Mislim da bi najbolje bilo", ree Kas Stoun, "otii pravo do Hopija i kazati mu: 'Hopi, ta ti
eli, a to mi moemo uiniti za tebe, kao znak nae zahvalnosti?' Eto, tako lepo da ga pitamo.
Moda postoji neto to on silno eli, a mi ne znamo."
Da, pomisli Straud. To ti je dobra poenta, Kase. Moda on eli mnoge, mnoge stvari, a da mi to ne
znamo, i moda e jednog dana - ne mnogo dalekog - poeleti i da ih dobije. Bez obzira na to da li
emo mi obrazovati odbor da ode i pita ga o tome, ili ne.
"Boni", ree on gospoi Keler, "ja bih rado uo da i ti neto kae; sedi tu tako tiho."
Boni Keler promrmlja: "Naprosto sam umorna."
"Da li si znala da je Dek Tri, u stvari, Blutgeld?"
Ona, bez rei, klimnu glavom.
"Pa onda, da li si ti rekla Hopiju?"
"Nisam", ree ona. "Nameravala sam; ve sam bila krenula. Ali stvar se upravo desila. On je ve
znao."
Pitam se kako je znao, pomisli Straud.

"Taj Hopi", ree gospoa Lali, drhtavim glasom, "kao da ima mo da uradi bilo ta, maltene...
Izgleda da je moniji ak i od gospodina Blutgelda."
"Jeste", saglasi se Straud.
Publika poe amoriti nervozno.
"Ali on je sve svoje sposobnosti stavio u slubu dobrobiti nae zajednice", ree Endru Gil.
"Zapamtimo to. Takoe imajte na umu da je on na majstor za popravke i da nam pomae da ujemo
Denderfilda kad je signal slab, a kad nikako ne moemo uti Denderfilda, izvodi oponaanja, a radi
i razne druge stvari - na primer, spasava nae ivote od novog nuklearnog holokosta. Zato ja kaem,
neka Bog blagoslovi Hopija i njegove sposobnosti. Mislim da bi trebalo da zahvalimo Bogu to
imamo ovde jednu takvu 'udnu' osobu."
"Tako je", ree Kas Stoun.
"Slaem se", ree Straud, ali opreznim tonom. "No, mislim da bi ipak trebalo da moda Hopiju,
hm, kaemo da ubudue..." Oklevao je. "Da ubudue naa ubijanja treba da budu kao sa Austurijasom,
zakonito, po odluci porote. Mislim, Hopi je dobro uinio, i morao je delovati brzo, i to je sve tako...
ali porota je zakonito telo koje treba da odluuje. A tu je i Erl koji treba da obavi sam in. U
budunosti, mislim. To se ne odnosi na Blutgelda, zato to je sa onolikim arobnjatvom sve
drugaije." oveka koji raspolae takvim moima ne moe ubiti uobiajenim nainima, uvide on.
Hopija, na primer... Pretpostavimo da neko pokua ubiti Hopija; bilo bi to gotovo neizvodljivo.
On uzdrhta.
"ta je bilo, Orajone?" upita Kas Straud pronicljivo.
"Nita", ree Orajon Straud. "Samo razmiljam kako moemo nagraditi Hopija i pokazati da
cenimo njegove zasluge; problem je teak, zato to mu dugujemo tako mnogo."
Sluaoci su tiho raspravljali izmeu sebe, kako Hopija nagraditi.
Primetivi bledilo i izduene crte lica svoje ene, Dord Keler ree: "Jesi u redu?" Poloi aku
na njeno rame, a li ona se nagnu na drugu stranu i izmae.
"Samo umorna", odvrati ona. "Mislim da sam pretrala celu milju, kad su poele one eksplozije. I
kad sam pokuavala da stignem do Hopijeve kue."
"Po emu si znala da Hopi to moe?" upita on.
"Ma, po emu", ree Boni. "Svi mi to znamo; sigurno svi znamo da je Hopi jedini od nas koji
raspolae iim makar i izdaleka nalik na takvu vrstu snage. Palo nam je..." ona se ispravi, "...palo mi
je na um odmah, im sam videla eksplozije." Ona pogleda svog mua.
"S kim si bila?" upita on.
"Sa Barnsom. Brali smo kantarele ispod hrastova, du puta ka ranu u Medveoj dolini."
Dord Keler ree: "Ja, lino, bojim se tog Hopija. Vidi: ak nije ni doao. Postoji kod njega neka
vrsta prezira prema svima nama. Uvek sa zakanjenjem doe u dvoranu; shvata ta hou da kaem?
Osea li to? Pojaava se, sve vreme, moda u skladu sa izotravanjem njegovih sposobnosti."
"Moda", proguna Boni.
"ta misli, ta e se deavati sa nama sada?" upita je Dord. "Sad poto smo ubili Blutgelda? U
boljem smo poloaju; daleko bezbedniji. Svima je spao teret sa plea. Trebalo bi da neko obavesti
Denderfilda, pa da on emituje vesti o tome, sa satelita."
"To moe Hopi", ree Boni udaljenim glasom. "On moe sve. Maltene sve."
Orajon Straud, na stolici predsedavajueg, udari ekiem po stolu, da publika prestane galamiti.
"Ko eli da bude u sastavu odbora koji e otii do Hopijeve kue i preneti mu nagradu i izraze
poasti?" Poe gledati po celoj sali. "'Ajde ponite da se prijavljujete dobrovoljno."

"Idem ja", progovori Endru Gil.

"I ja", ree Fred Kvin.
Boni ree: "Idem i ja."
Dord je upita: "Da li se osea dovoljno dobro?"
"Sigurno." Klimnula je glavom mlitavo. "Sad mi je sasvim dobro. Ako ne raunamo ovu
posekotinu na glavi." Ona refleksno dodirnu zavoj.
"A ti, gospoo Tolman?" govorio je Straud.
"Da-a, ii u", odgovori gospoa Tolman, ali drhtavim glasom.
"Plai se?" upita Straud.
"Da", ree ona.
"Zato?"
Gospoa Tolman je oklevala. "Pa, ne znam, Orajone."
"Idem i ja", saopti Orajon Straud. "To znai, petoro nas, tri mukarca i dve ene; to je otprilike
kako bi trebalo da bude. Poneemo rakiju i cigare, i ispriati sve ostalo - o spomen-ploi, i o tome da
e on biti Predsednik Saveta i poverenik i sve to."
"Moda", progovori Boni niskim tonom, "treba da poaljemo odbor da ga na smrt kamenuje."
Dord Keler umno uvue dah i ree: "Boni, za ime Boje."
"Ja to ozbiljno", ree ona.
"Ponaa se neverovatno", ree Dord, besan i iznenaen; nije uspevao da je shvati. "ta ti je?"
"Ali naravno da to ne bi uspelo", ree ona. "On bi nas izgnjeio kao pulpu, pre nego to bismo
stigli blizu njegove kue. Moda e sad mene." Ona se nasmei. "Zato to sam ovo rekla."
"Onda zauti!" Zurio je u nju, obuzet velikim strahom.
"Dobro", ree ona. "Zautau. Ne elim biti baena visoko u vazduh, a onda putena da se
strmoglavim na zemlju, kao Dek."
"Pa, valjda ne." Drhtao je.
"Ti si kukavica", ree ona blago. "Zar nisi? Pitam se zato, tokom tolikog vremena, nisam to
primetila. Moda su zato moja oseanja prema tebi takva."
"Kakva?"
Boni se osmehnu. I ne odgovori. Bio je to osmeh tvrd, pun mrnje, kruto hladan, i Dord ga nije
razumeo; on skrenu pogled na drugu stranu i zapita se, jo jednom, nisu li moda ipak istinita ona
govorkanja koja je tokom godina povremeno uo o svojoj eni. Tako je hladna, tako nezavisna.
Dord Keler se oseti jadno.
"Hriste", ree on, "sad ja ispadoh kukavica zato to ne elim da vidim da moju enu neko razlupa
o zemlju."
"To je moje telo i moj ivot", odvrati Boni. "Sa kojima ja radim ta ja hou. Ne plaim se Hopija;
naime, plaim se, ali nemam nameru da se ponaam kao da se plaim, ako moe sagledati tu razliku.
Sii u u taj njegov kuerak od terpapira i poteno u se suoiti sa njim. Zahvaliu mu se, ali mislim
da u mu rei da ubudue mora biti paljiviji. I da mi drimo do toga."
Nije mogao da joj se ne divi. "Uradi tako", ree joj. "Bilo bi to dobro, draga. Trebalo bi da on
razume na stav."
"Hvala ti", uzvrati ona udaljeno. "Mnogo ti hvala, Dorde, na ohrabrenju." Okrenula se, tada, da
opet slua ta pria Orajon Straud.
Dord Keler se oseti jadnije nego ikad.
Prvo je trebalo svratiti u fabriku Gilovu i uzeti specijal-deluks zlatno-etiketne cigarete i rakiju sa

peto zvezdica; iz dvorane Foresterovih na ovaj zadatak pooe zajedno Endru Gil, Boni i Orajon
Straud, svi svesni ozbiljnosti trenutka.
"A u kakvu to poslovnu saradnju ti ulazi sa Mak Konijem?" zapita Boni Endrua Gila.
Gil odvrati: "Stjuart e uvesti automatizaciju u moju fabriku."
Ne verujui, ona ree: "A ti e emitovati reklame preko satelita, pretpostavljam. Ono to se
nekad zvalo 'reklamne pesmice'. Kako e zvuati? Da ti ja komponujem jednu?"
"Svakako", ree on, "ako e to pomoi posalu."
"Je l' ti to ozbiljno, o automatizaciji?" Tek sad joj pade na um da je on to moda rekao ozbiljno.
Gil ree: "Znau vie kad posetim Stjuartovog gazdu u Berkliju. Stjuart i ja emo krenuti na taj put
uskoro. Ve godinama nisam video Berkli. Stjuart kae da se grad obnavlja - mada nee biti isti kao
ranije, naravno. Premda je ak i to mogue, jednog dana."
"Ne bih rekla", primeti Boni. "Ali nije me ni briga za to; nije to pre rata bio Bog zna kako dobar
grad. Ali neka se izgradi bar donekle."
Gil se osvrte, i kad se uveri da ga Orajon ne uje, ree njoj: "Boni, zato ne poe sa Stjuartom i
sa mnom?"
Ona, silno iznenaena, upita: "Zato?"
"Dobro bi ti inilo da se odvoji od Dorda. A moda bi mogla postii da to razdvajanje bude
konano. Trebalo bi, bilo bi to korisno i za tebe i za njega."
Ona klimnu glavom i ree: "Ali..." inilo joj se da to ipak ne dolazi u obzir; da znai odlaenje
predaleko. Ne bi se pred svetom moglo prikriti. "Pa, onda bi svi znali", ree ona. "Zar ne?"
Gil ree: "Oni ve znaju, Boni."
"Uh." Ona pokorno klimnu glavom, kao da je ukorena i prizvana pameti. "Auh, koje iznenaenje.
Izgleda da sam ivela u zabludi."
"Poi u Berkli sa nama", ree Gil, "i poni ivot iz poetka. U nekom smislu, ja u upravo to
preduzeti; nee se cigarete vie zavijati runo, jedna po jedna, na malenoj maini sa platnom i
ipkicom, nego u ja imati fabriku u pravom smislu te rei, predratnom."
"Predratni smisao", ree ona. "Ono kako se radilo pre rata - da li je to imalo smisla?"
"Imalo je", ree Gil. "Prokleto sam umoran i muka mi je vie od valjukanja cigareta runo.
Godinama ve pokuavam da se oslobodim toga; Stjuart mi je pokazao nain. Bar se nadam da je
tako." On ukrsti prste.
Stigoe do njegove fabrike, a tamo su, u zadnjem delu glavne prostorije, ljudi radili, savijali
cigarete. Boni pomisli: znai, ovaj deo naeg ivota bie uskoro okonan, zauvek. Sigurno sam
sentimentalna, im ostajem toliko uporno pri njemu. Ali Endru je u pravu. Ne proizvodi se roba
ovako; odve je to mukotrpno, odve sporo. I ukupan broj proizvedenih cigareta ostaje, ako emo
rei poteno, vrlo mali. Sa pravom mainerijom, Stjuart moe snabdevati cele SAD - pod
pretpostavkom da postoji prevoz, nain za isporuku.
Meu radnicima je uao Stjuart Mak Koni, pored bureta punog Gilove fine imitacije duvana, i
zavirivao unutra. Pa, dobro, pomisli Boni, on je do sada ili saznao formulu za specijal-deluksice ili
ga ona ne zanima. "Zdravo", ree mu ona. "Moete li vi prodavati njegove cigarete kad ponu
masovno da se kotrljaju sa proizvodne trake? Da li ste razradili taj deo?"
"Jesmo", ree Mak Koni. "Pripremili smo planove za masovnu distribuciju. Moj poslodavac,
gospodin Hardi..."
"Nemoj mi to reklamno govoriti", prekide ga ona. "Rekao si, i ja ti verujem; samo sam bila
radoznala." Ona ga osmotri kritikim pogledom. "Endi eli da ja putujem u Berkli sa vama dvojicom.
ta kae ti na to?"

"Naravno", ree on neodreeno.

"Ja bih mogla biti vaa sekretarica", ree Boni. "Da primam stranke u vaoj direkciji. U samom
centru grada. Je li tako?" Nasmejala se, ali ni Stjuart Mak Koni ni Endru Gil joj se ne pridruie u
smehu. "Je li ovo neka svetinja?" upita ona. "Gazim li ja po svetim temama, kad se ovako alim.
Izvin'te me onoliko, ako je taj sluaj."
"U redu je", ree Mak Koni. "Samo smo obuzeti brigama; treba razraditi jo neke stvari."
"Moda u zaista krenuti sa vama", primeti Boni. "To bi moglo da rei moje finansijske
probleme."
Sad je doao red na Mak Konija da je ispitivaki osmotri. "Kakve probleme ti ima? ini se da
je ovo ivotna okolina u kojoj se moe ba fino podizati kerka; a poto je tvoj mu direktor ..."
"Molim te", ree ona. "Nije mi potrebno da sluam rezime svih blagoslova koji su mi dati. Potedi
me toga." Ona ode do Gila, koji je pakovao cigarete u metalnu kutiju da bi tako bile odnete
fokomelusu na poklon.
Ovaj svet je tako nevin, pomisli ona. ak i sad, posle svega to nam se desilo. Gil bi hteo da me
izlei od mog - nemira. Stjuart Mak Koni ne moe da zamisli ta bih mogla poeleti osim onog to
ve imam. Ali moda su oni u pravu, a ja ne. Moda sam nepotrebno zapetljala svoj ivot... Moda u
Berkliju postoji maina koja e spasti i mene. Moda putem 'automatizacije' reiti moje probleme.
U jednom uglu, Orajon Straud pisao je govor koji je nameravao da odri Hopiju. Boni se
osmehivala, razmiljajui o njihovom sveanom pristupu svemu ovome. Da li e Hopi biti
impresioniran? Ili e ga ovo zabaviti, ili moda ispuniti gorkim prezirom? Ne, pomisli ona; dopae
mu se - imam intuiciju o tome. To je upravo ona vrsta sveanosti za kojom on ezne. Da dobije
priznanje: to e mu strano prijati.
Da li se Hopi sprema da nas primi? - zapita s ona. Da li se umio, obrijao, obukao neko ekstraisto odelo... da li iekuje na dolazak? Da li je ovo najvee postignue u njegovom ivotu,
vrhunac?
Ona pokua zamisliti fokomelusa u tom trenutku. Hopi je pre nekoliko sati ubio oveka, a ona zna,
na osnovu onoga to je Edi rekla, da svi veruju da je ubio i majstora za naoare. Gradski pacolovac,
pomisli ona i zadrhta. Ko e biti sledei? I da li e Hopi dobijati poklone i ubudue - kad god nekoga
smakne?
Moda emo mi odlaziti jo mnogo puta kod njega, sa poklonima, ree ona sebi. Zatim pomisli:
Hou, poi u u Berkli, samo da budem to dalje odavde.
I to to pre, pomisli ona. Danas, ako mogu. Ovoga trenutka. aka zavuenih u depove, ona ode
brzim hodom nazad do Stjuarta Mak Konija i Gila; oni su se neto savetovali; stala je blizu njih,
najblie to je mogla, i sluala njihove rei sa oduevljenim zanosom.
Doktor Stokstil neubeeno ree fokomelusu: "Jesi li siguran da me on moe uti? Ova stvar zaista
emituje signal sve do satelita?" Pipnu jo jednom, probe radi, dugme na mikrofonu.
"Ja ti ni u kom sluaju ne mogu jemiti da te on uje", ree Hopi, sa podsmeljivom grimasom na
licu. "Samo te mogu uveriti da je ovo odailja od pet stotina vati; to nije mnogo, po starim merilima,
ali je dovoljno da dobaci do njega. Ja sam ve nekoliko puta uspeo da ga dosegnem pomou ovog
otpremnika." Isceri se svojim irokim, otrim, budnim osmehom; njegove pametne, sive oi oivele
su krhotinama svetlosti. "Samo napred. Ima li on leaj tamo gore, ili se moe bez toga?" Foka se
nasmeja.
Doktor Stokstil odvrati: "Moe se bez leaja." Pritisnu dugme mikrofona i ree: "Gospodine
Denderfilde, ovde je... lekar, iz oblasti Zapadni Marin, ispod tebe. Zabrinjava me tvoje zdravstveno

stanje. Naravno da me zabrinjava, ba kao i svakoga ovde dole. Ja, hm, smatram da bih ti moda
mogao pomoi."
"Kai mu istinu", ree Hopi. "Kai mu da si psihoanalitiar."
Stokstil obazrivo ree u mikrofon: "Ranije sam bio psihoanalitiar. Sada sam, naravno, lekar
opte prakse. uje li me?" Oslukivao je, ali iz zvunika, postavljenog u uglu prostorije, ulo se
samo utanje statike. "On me ne uje", ree Hopiju, obeshrabren.
"Potrebno je izvesno vreme da se uspostavi kontakt", ree Hopi. "Probaj opet." On se zakikota.
"Znai, ti misli da je to samo u njegovom umu. Hipohondrija. Jesi li siguran? Mogao bi, zaista, da
poe od te pretpostavke, jer ako nije hipohondrija, onda nema praktino nieg to bi mogao da
uradi."
Doktor Stokstil pritisnu dugme mikrofona i ree: "Gospodine Denderfilde, govori ti Stokstil iz
oblasti Marin, Kalifornija; ja sam lekar." Uini mu se da je krajnje beznadeno; zato nastavljati?
Ali, s druge strane...
"Reci mu o Blutgeldu", predloi Hopi iznenada.
"Vai", uzvrati Stokstil. "Rei u mu."
"Slobodno mu reci i moje ime", ree Hopi, "i da sam ja to uradio; uj, doktore - evo kako e
zvuati kad on bude saoptavao tu vest." Foka napravi neki udan izraz lica, i iz njegovih usta, kao i
ranije, poe izlaziti glas Volta Denderfilda. "Pa, lepo, prijatelji, imam jednu dobru, dobru vest...
Mislim da e vam svima prijati. Dakle, ini se da..." Foka zauta, zato to se iz zvunika zauo neki
slab zvuk.
"...Halo, doktore. Ovde Volt Denderfild."
Doktor Stokstil istog trena ree u mikrofon: "Dobro. Denderfilde, hou da razgovaram s tobom o
tim bolovima koji te mue. Ima li neku papirnu kesu tamo gore, u satelitu? Probaemo malu terapiju
sa ugljen-dioksidom, ti i ja. elim da uzme kesu i da duva u nju. Nastavi tako da udie i izdie isti
vazduh, sve dok na kraju u njoj ne bude isti ugljen-dioksid. Razume li? To je samo jedna mala
ideja, ali ima zdravu osnovu. Vidi, premnogo kiseonika izaziva odreene diencefaline reakcije
zbog kojih u autonomnom nervnom sistemu nastaje 'zaarani krug' stalnog sve veeg pogoravanja.
Jedan od simptoma suvie aktivnog autonomnog nervnog sistema jeste hiperperistaltika, a ti moda
pati upravo od toga. U sutini to je simptom koji proistie iz prevelike brinosti."
Fokomelus odmahnu glavom, okrete se i zakotrlja mobilom malo dalje.
"Izvini, doktore, ali..." Glas iz zvunika uo se slabo. "Ne razumem te. Kae da treba da diem u
papirnu kesu? Moe li u kantu od plastike? Zar tu ne postoji opasnost od guenja?" Glas je,
svaalaki i nerazuman, nastavljao teturavo dalje. "Postoji li ikakav nain da ja sintetizujem
fenobarbital iz sastojaka koji su mi na raspolaganju ovde? Dau ti inventar svega to imam, pa, ako je
mogue..." Statika prekide Denderfilda; kad je sledei put postao ujan, govorio je o neemu
drugom. Moda, pomisli doktor Stokstil, um tog oveka poinje da luta.
"Izolacija u svemiru", upade mu Stokstil u re, "izaziva posebne vrste poremeaja, sline onome
to se nekad opisivalo kao 'kabinska groznica'. Osobeni deo ovoga jeste brinost, koja luta bez
povezanosti sa neim odreanim, tako da ima somatske posledice." Oseao je, govorei, da je
pristupio sasvim pogreno; da je pokuaj ve propao. Fokomelus se povukao, suvie zgaen da bi
sluao - poeo je da petlja oko nekih sprava, da radi neto sasvim drugo. "Gospodine Denderfilde",
nastavi Stokstil, "ja elim da prekinem tu povratnu spregu, a trik sa ugljen-dioksidom mogao bi
postii ba to. A posle, kad simptomi napetosti prestanu, moemo pristupiti nekom obliku
psihoterapije, to bi ukljuilo i podseanje na zaboravljeni traumatski materijal."
Disk-dokej suvo ree: "Moj traumatski materijal nije zaboravljen, doktore. Doivljavam ga

upravo sad. Svud je oko mene. To je jedan vid klaustrofobije, koja me je uhvatila vrlo, vrlo gadno."
"Klaustrofobija", ree doktor Stokstil, "jeste jedna fobija koja potie od diencefalona, zato to je
to poremeaj u oseanju za prostor. Povezan je sa paninom reakcijom na prisustvo zamiljene
opasnosti; sastoji se od suzbijene elje za bekstvom."
Denderfild ree: "Pa, dobro, doktore, kuda bih ja mogao beati? Budimo realistini. ta, za ime
Hrista, moe psihoanaliza uiniti za mene? Ja sam bolestan ovek; meni je potrebna operacija, a ne to
tvoje truanje."
"Jesi li siguran?" upita Stokstil, obuzet oseajem da je to to radi nekorisno i glupo. "Priznajem da
e biti potrebno izvesno vreme, ali ti i ja smo bar uspostavili osnovni kontakt; sada ti zna da sam ja
ovde, dole, i da pokuavam da ti pomognem, a ja znam da ti slua." Slua, zar ne? upita on u sebi.
"Prema tome, mislim da smo ve postigli neto."
ekao je, ali nieg osim utanja nije bilo.
"Hlo, Denderfild?" ree on u mikrofon.
utanje.
Iza njega fokomelus ree: "Ili se iskljuio, ili je satelit predaleko, sada. Smatra li da si mu neto
pomogao?"
"Ne znam", ree Stokstil. "Ali znam da vredi pokuati."
"Da si poeo pre godinu dana..."
"Ali niko nije znao." Smatrali smo da je Denderfild neto zajemeno, uvide Stokstil. A sad je,
kao to kae Hopi, malo kasno.
"elim ti bolju sreu sutra popodne", odvrati Hopi, sa bledim - maltene podrugljivim - osmehom.
A ipak, Stokstil u tom osmehu oseti duboku tugu. Da li Hopi saaljeva njega, doktora koji se uzaludno
trudi? Ili onoga oveka u satelitu koji je proleteo iznad njih? To je bilo teko utvrditi.
"Nastaviu da pokuavam", ree Stokstil.
Zau se kucanje na vratima.
Hopi ree: "To e biti zvanini odbor." iroki, zadovoljni osmeh pojavi se preko stisnutih crta
njegovog lica, koje kao da se poe malo nadimati, puniti toplinom. "Pardon." On poveze mobil do
vrata, isprui jednu manuelnu ekstenziju i naglo otvori vrata, irom.
Pred vratima su stajali Orajon Straud, Endru Gil, Kas Stoun, Boni Keler i gospoa Tolman; svi su
izgledali nervozno i nelagodno. "Haringtone", ree Straud, "imamo neto za tebe, jedan mali poklon."
"Fino", ree Hopi, osvrte se nazad ka Stokstilu i iroko mu se osmehnu. "Vidi?" ree on doktoru.
"Ne rekoh li ja tebi? Oni to u znak zahvalnosti." A odboru ree: "Uite; ekao sam vas." Pridra
vrata, irom otvorena, i odbor ue u kuu.
"A ta ste to radili?" upita Boni doktora Stokstila, videi da ovaj stoji pored otpremnika i
mikrofona.
Stokstil uzvrati: "Pokuavali smo da dobijemo vezu sa Denderfildom."
"Terapija?" upita ona.
"Da." On klimnu glavom.
"Ali nije bilo sree."
"Pokuaemo sutra ponovo", ree Stokstil.
Orajon Straud, ija je prezentacija ostala na trenutak zaboravljena, ree doktoru Stokstilu:
"Dabome. Ti si nekada bio psihijatar."
Hopi nestrpljivo upita: "Dobro, ta ste mi doneli?" Pogleda pored Strauda, ka Gilu; vide kutiju sa
cigaretama i sandue sa rakijom. "Je li to moje?"
"Da", ree Gil. "U znak zahvalnosti."

Kutija i sandue se podigoe iz Gilovih ruku; mirkajui, Gil je pratio pogledom kako te dve
stvari plove kroz vazduh, prema foki, a onda se smiruju na podu, tano ispred fokomobila. Hopi
eljno i brzo otvori i kutiju i sanduk pomou manuelnih ekstenzija.
"Hm", ree Straud, "mi bismo imali neto da izjavimo. Moe li sada, Hopi?" On sa zaziranjem
osmotri fokomelusa.
"Ima li jo neto?" zatrai Hopi, pred kojim su kutija i sanduk leali otvoreni. "ta ste mi jo
doneli zauzvrat?"
Gledajui ovu scenu, Boni pomisli: nisam znala da je tako detinjast. Jedno malo dete, nita vie...
Trebalo je da donesemo gomilu stvari, i da sve budu areno upakovane, sa ukrasnim trakama,
pozdravnim kartama, sve sa to vie boja. Ne sme se dogoditi da on bude razoaran, uvide ona. Nai
ivoti zavise od toga, od nae sposobnosti da ga - primirimo.
"Zar nema nita vie?" upita Hopi kiselo.
"Ne jo", ree Straud. "Ali bie." On dobaci jedan brzi pogled, samo jedno svetlucanje oima,
ostalim lanovima odbora. "Pravi pokloni za tebe, Hopi, moraju biti pripremljeni paljivo. Ovo je
samo poetak."
"A, tako", ree foka. Ali nije zvuao ubeeno.
"asna re", ree Straud. "To je istina, Hopi."
"Ja ne puim", ree Hopi, gledajui cigarete, pa zahvati punu aku, zdrobi ih i pusti da komadii
padnu natrag u kutiju. "Od toga se dobija rak."
"Pa", poe Gil, "to pitanje ima dve strane. A..."
Fokomelus se nasmeja podrugljivo. "Mislim da je to sve to ete vi meni dati", ree on.
"Ne, svakako e biti jo toga", uzvrati Straud.
U sobi zavlada tiina, osim to je iz zvunika dopirala statika.
U jednom uglu podie se jedan predmet, vakuumska elektronska cev; zaplovi kroz vazduh, a onda
se zalete u zid i buno rasprsnu, tako da trunice razlupanog stakla popadae po svima njima.
"'Jo toga'", ree Hopi, oponaajui Straudov duboki, zvuni glas. "'Svakako e biti jo toga.'"

15.
Ve trideset est sati leao je Volt Denderfild na svom leaju, u polusvesnom stanju, znajui sada
da nije ir, nego srani udar, i da e, verovatno u najskorijoj budunosti, umreti od prestanka rada
srca. Uprkos onome to je rekao Stokstil, psihoanalitiar.
Emisiona oprema satelita nastavila je da emituje traku sa lakom koncertnom muzikom, jednu istu,
ponovo i ponovo; umirujui gudaki zvuci ispunjavali su njegove ui, kao travestija ublaenja koje se
nije moglo dobiti. On nije imao snage ak ni da ustane i ode do kontrolnih mehanizama da iskljui to.
Onaj psihoanalitiar, pomisli on gorko. Pria tu neto o disanju u papirnu kesu. Bilo je to kao
san... taj glas, slabano ujan, a tako samopouzdan. I tako potpuno pogrean u svojim premisama.
Poruke su pristizale iz svih delova sveta, dok je satelit orbitirao, ponovo i ponovo; oprema u
satelitu snimala ih je i uvala, ali to je bilo sve. Denderfild vie nije bio u stanju da odgovori.
Mislim da u morati da im kaem, ree on sebi. Mislim da je ono vreme - ono koje smo svi
oekivali - najzad dolo.
Odvue se na akama i kolenima do mikrofona i podie se na sedite iz koga je sedam godina
emitovao svetu ispod sebe. Neko vreme provede samo sedei i odmarajui se, a onda ukljui jedan
od mnogih magnetofona, dohvati mikrofon i poe diktirati poruku koja e se posle toga, kad bude
dovrena, ponavljati bezbroj puta, umesto koncertne muzike.
"Prijatelji moji, ovo je Volt Denderfild. Ja vam se obraam i elim da vam zahvalim za sve ono
vreme koje smo proveli zajedno, razgovarali, ostajali svi povezani. Bojim se da mi ovi moji
zdravstveni problemi nee dati da nastavim. Zato, sa velikim aljenjem, moram poslednji put da se
odjavim..." On nastavi da govori, bolno; paljivo je birao rei, trudio se da to manje oalosti one
dole, sluaoce. Ipak, ree im istinu: ree im da je za njega doao kraj i da e morati da nau neki
nain da opte, odsad, bez njega; odjavi se, iskljui mikrofon i umornim refleksom pusti traku iz
poetka, da je preslua.
Traka je bila prazna. Nita ne bee snimljeno na njoj, iako je on govorio gotovo petnaest minuta.
Oigledno se oprema iz nekog razloga pokvarila, ali on je ve bio odve bolestan da bi za to
mario; zato opet ukljui mikrofon, podesi prekidae na kontrolnoj tabli i pripremi se da uivo emituje
poruku onoj oblasti koja je sada ispod njega. Ti ljudi e, naprosto, morati da prenesu vest ostalima;
nema drugog naina.
"Prijatelji moji", poe on jo jednom, "ovo je Volt Denderfild. Imam za vas neke loe vesti,
ali..." Onda uvide da govori u 'mrtav' mikrofon. Iz zvunika iznad njegove glave nije se ulo nita;
dakle, nije se ni emitovalo nita. Inae bi on iz tog zvunika, koji slui kao monitor, uo, dok govori,
svoj sopstveni glas.
Sedei tu i pokuavajui da vidi ta nije u redu, on zapazi jo neto, daleko udnije i zloslutnije.
Sistemi svud oko njega bili su u pokretu. Po njihovom izgledu moglo se zakljuiti da su ve neko
vreme radili tako. Visokobrzinski 'dekovi' za snimanje i emitovanje, koje on nikad nije upotrebio najednom su svi poeli da se vrte, prvi put u sedam godina. Pred njegovim oima, releji su se
ukljuivali i iskljuivali; jedna traka stade, druga se poe kretati, ali sporo.
Ne razumem, ree on sebi. ta se deava?
Oito, sistemi su primali velikom brzinom, snimali, a sada je jedan od njih poeo neto emitovati;
ali ta ih je pokrenulo? On ne. Igle na brojanicima pokazivale su mu da satelit sada emituje, i on
uvide da je poelo emitovanje brzo snimljenih poruka; sledeeg trenutka monitor-zvunik iznad
njegove glave oive.
"Huu-di huuu-di huu", ree glas, njegov, i tiho se nasmeja. "Ovo je va stari drugar, Volt

Denderfild, jo jednom. Izvin'te za koncertnu muziku. To se vie nee desiti."

Kad sam ja to rekao? - upita se on, sedei i tupo sluajui, okiran i zbunjen. Bilo je reeno tako
ivotno, sa takvim preobiljem dobrog raspoloenja; otkud ja sad da zazvuim tako? - iuavao se
on. Tako sam zvuao nekada, pre nekoliko godina, kad sam imao zdravlje i kad je ona bila jo iva.
"Dakle", nastavi njegov glas da mrmori, "one male zdravstvene smetnje koje sam imao... eto,
mievi su bili uli u ormane sa mojim zalihama. Vi ete se smejati na pomisao da je Volt Denderfild
morao da tera mieve, ovde gore na nebu, ali to je istina. Dakle, jedan deo mojih zaliha bio se
ukvario, a ja to nisam primetio... ali je zato u mom stomaku nastao haos, itekakav. Meutim..." On
zau ono svoje naviknuto 'he-he-he'. "Sad mi je dobro, i znam da e vam biti drago da to ujete, svi vi
narode dole koji ste bili tako dobri da mi emitujete poruke sa dobrim eljama, na emu vam se
zahvaljujem."
Volt Denderfild ustade sa sedita ispred mikrofona i uspe nekako da se domogne leaja; tamo se
oprui, zatvori oi i jo jednom poe razmiljati o bolu u prsima i o onome to taj bol znai. Angina
pektoris, pomisli on, trebalo bi da bude vie kao jedna velika pesnica koja ti pritiska prsa; dok je ovo
vie nalik na bol koji pee, gori. Kad bih mogao opet pogledati medicinske podatke na onom
mikrofilmu... moda ima nekih injenica koje nisam proitao. Na primer, ovo je tano ispod grudne
kosti, a nije levo. Znai li to neto?
Ili moda meni nita nije, pomisli on, grei se da jo jednom ustane. Moda je u pravu taj
Stokstil, psihijatar koji bi hteo da ja udiem ugljen-dioksid; moda se sve deava samo u mom umu,
zbog viegodinje izolacije ovde.
Ali nije mu se inilo da je tako. Oseaj je bio daleko stvarniji od toga.
Jo jedna injenica u vezi sa njegovom boleu zbunjivala ga je. Koliko god se trudio, nije mogao
nikako da objasni tu injenicu, pa je, zbog toga, nije ni pomenuo doktorima i bolnicama sa kojima je
dosad razgovarao, a kojih je bilo nekoliko. A sad je prekasno, sad je on toliko bolestan da vie ne
moe ni da upravlja radio-opremom na satelitu.
Bol je uvek postajao nekako gori u vreme kad je satelit nadletao severnu Kaliforniju.
Usred noi, vika i cika Bila Kelera, koja je do nje dopirala prigueno, probudi njegovu sestru.
"ta je bilo?" upita Edi bunovno, pokuavajui da razabere ta on nastoji da joj kae. Sede u krevetu
i poe trljati oi, a Bilova galama dostie vrhunac.
"Hopi Harington!" govorio je on, duboko dole u njoj. "Preuzeo je vlast nad satelitom! Hopi je
preuzeo da on upravlja Denderfildovim satelitom!" Priao je dalje, ponavljao tu istu misao mnogo
puta.
"Otkud zna?"
"Zato to gospodin Blutgeld kae da je tako; on je sada dole, ispod, ali ipak i sad vidi ta se
deava iznad nas. On mrzi Hopija zato to ga je Hopi zgnjeckao."
"A Denderfild?" upita ona. "Je li ve umro?"
"On se ne nalazi dole, ispod", ree njen brat posle duge pauze. "Znai, valjda jo nije."
"Kome da kaem", upita Edi, "o tome to je Hopi uradio?"
"Kai mami", ree njen brat hitno. "Poi odmah."
Edi sie sa kreveta, odskakuta do vrata, pa hodnikom, do vrata spavae sobe svojih roditelja;
naglo ih otvori i povika: "Mama, moram da ti kaem ne..." Ali je onda glas izdade, jer njena majka
nije bila tu. Samo jedna usnula prilika leala je u krevetu, njen otac, sam. Njena majka je - Edi to
znade istog trena, bespogovorno znade - otila, i nee se vratiti.
"Gde je ona?" razgalamio se Bil u njoj. "Znam da nije ovde; ne oseam je."

Edi polako zatvori vrata spavae sobe. ta sad da radim? - upita se ona. Poe da se eta po kui,
bez cilja, drhturei od none hladnoe. "Tiina, bre", ree ona Bilu, i njegova brbljanja postadoe jo
malo priguenija.
"Mora je nai", govorio je.
"Ne mogu", ree ona. Znala je da za to nema nikakve nade. "Pusti me da smislim ta drugo mogu",
ree ona, polazei natrag u svoju spavau sobu po kunu haljinu i papue.
Boni ree Eli Hardi: "Imate veoma fini dom ovde. Ali mi je udno da se vratim u Berkli posle
toliko godina." Oseala je neodoljiv umor. "Morau odmah na spavanje", ree ona. Bilo je dva sata
ujutro. Bacivi pogled ka Endruu Gilu i Stjuartu, ona ree: "Ba smo brzo dojurili do Berklija, zar
ne? Jo pre godinu dana, takav put bi morao trajati tri dana due."
"Da", sloi se Gil i zevnu. Izgledao je isto toliko umoran; vozio je veim delom puta on, zato to
su ili njegovim konjskim kolima.
Gospodin Hardi ree: "Otprilike u ovo doba noi, gospoo Keler, mi se najee ukljuimo u
prenos sa satelita, jer on iznad nas naini ovaj vrlo pozni prelet."
"Aha", ree ona, ne mnogo zainteresovana, ali svesna da je neizbeno; njih troje e morati da
sluaju bar nekoliko trenutaka, iz utivosti. "Znai, u vaem kraju se hvataju dve emisije dnevno."
"Da", ree gospoa Hardi, "i, da ti kaem iskreno, uvek smo nalazili da vredi ostati budan i sluati
ovu poznu. Ali u poslednjih nekoliko nedelja..." Odmahnula je rukom. "Pretpostavljam da je vama to
poznato kao i nama. Denderfild se tako mnogo razboleo."
Provedoe nekoliko trenutaka u utanju.
Hardi ree: "Hajde da se suoimo sa okrutnom injenicom: poslednjih dan, dan i po, nismo uopte
uspeli da ga ujemo, osim nekog programa lake opere, koji se ponavlja automatski, stalno iz
poetka... tako da..." On pogleda njih etvoro, uokolo stola. "Zato smo toliko nade usmerili na ovu
noanju kasnu emisiju."
Boni pomisli: bie toliko posla sutra, ali, ipak, on je u pravu; moramo ostati budni za ovo.
Moramo znati ta se deava na satelitu; to je isuvie vazno za sve nas. Ona oseti tugu. Volte
Denderfilde, pomisli ona, umire li ti, tamo gore, sam? Jesi li ve mrtav, a mi to ne znamo?
Da li e se laka operska muzika ponavljati zauvek? - upita se ona. Ili bar dok satelit konano ne
padne na zemlju ili ne otplovi u svemir i bude privuen u Sunce?
"Da ukljuim ja", ree Hardi, zagledajui svoj runi asovnik. Pree preko sobe, do radioaparata, i ukljui ga obazrivo. "Ovome treba dugo da se ugreje", ree, tonom izvinjavanja. "Mislim
da je jedna vakuumska cev popustila; traili smo od Udruenja popravljaa iz Zapadnog Berklija da
ga pogledaju, ali suvie su zauzeti, nagomilalo im se mnogo posla, kau. Pokuao bih ja da ga
popravim, ali..." On alostivno slegnu ramenima. "Poslednji put kad sam to pokuao, samo sam ga jo
gore pokvario."
Stjuart ree: "Oterae nam gospodina Gila."
"Ne", ree Gil. "Razumem ja. Radio-aparati su podruje majstora za popravke. Tako je i kod nas
u oblasti Zapadni Marin."
Gospoa Hardi pogleda Boni i ree joj: "Stjuart kae da si ti nekada ivela ovde."
"Radila sam neko vreme u radijacijskoj laboratoriji", odgovori Boni. "Posle sam radila u
Livermoru, takoe za na Univerzitet. Naravno..." Oklevala je. "Mesto se toliko promenilo. Ja sad ne
bih prepoznala Berkli. Dok smo prolazili kroz grad, nisam videla nita to bih prepoznala osim,
moda, same avenije San Pablo. Sve te radnjice izgledaju nove."
"I jesu nove", ree Din Hardi. Iz radija se uzdie um statike, i on se nagnu, silno paljiv, i prinese

uho zvuniku. "Najee ovu poznu hvatamo na 640 kilocikla. Izvinite." On im okrete lea i posveti
se radiju.
"Pojaaj fenjer", ree Gil, "da on bolje vidi da podesi talasnu duinu."
Boni pojaa plamiak, udei se injenici da ak i ovde, u gradu, ljudi jo zavise od ovih
primitivnih fenjera na ivotinjsku masnou; do jue je mislila da im je elektrina energija odavno
vraena, bar za neke svrhe. U poneemu, uvide ona, ovi u gradu su bukvalno u zaostatku u odnosu na
Zapadni Marin. A u Bolinasu...
"Ah!" ree gospodin Hardi, prekidajui tok njenih misli. "Mislim da sam ga uhvatio. I, nije laka
opera." Njegovo ozareno lice svetlucalo je od znoja.
"Oh, Boe", ree Ela Hardi, "ja se molim Nebu da je njemu bolje." Sklopila je ake ispred sebe,
brino.
Iz zvunika grunu prijateljski, neformalni, dobro znani glas: "Zdravo, tamo, svi vi noni ljudi
ispod. ta mislite, ko vam ovo kae zdravo, zdravo i zdravo." Denderfild se nasmeja. "Da, narode,
ja sam ustao i etam se, opet na moje dve noge. I samo vrtim kao lud ove stare dugmie i prekidae...
da, gospodine moj." Glas njegov bejae topao, i lica u sobi, oko Boni, poee takoe da se oputaju i
smee, pravei drutvo tom zadovoljstvu koje je u glasu bilo sadrano. Lica su klimala, saglaavala
se.
"uje ti njega?" upita Ela Hardi. "Pa, bolje mu je. Jeste mu bolje, jasno se osea. Ne da samo
kae, bez dokaza, da mu je bolje, nego se osea razlika."
"Huu-di huu-di huu", govorio je Denderfild. Dakle, da vidimo, da vidimo: koje su vesti pristigle?
uli ste o onom dravnom neprijatelju broj jedan, onom bivem fiziaru, koga smo upamtili tako
dobro. O naem dobrom drugaru, doktoru Blutgeldu, ili bi moda trebalo da kaem Bladmaniju doktoru Krvopari? Bilo kako bilo, pretpostavljam da ve svi znate da doktor Bladmani vie nije sa
nama. Da, tako je."
"Ja sam uo da se pria o tome", ree gospodin Hardi uzbueno. "Jedan putujui prodavac sitne
robe, koji se uspeo besplatno balonom prevesti iz Marin Kaun..."
"", ree Ela Hardi, sluajui.
"Jeste, zaista", govorio je Denderfild. "Jedna osoba gore u severnoj Kaliforniji sredila je doktora
B-a za sva vremena. Zato dugujemo istu nerazblaenu zahvalnost toj izvesnoj maloj osobi jer - pa,
narode, razmislite samo o ovome: ta osoba je malice hendikepirana. Pa ipak je uspela uraditi ono
to niko drugi nije mogao." Sad je Denderfildov glas bio tvrd, nepopustljiv; bio je to novi zvuk,
kakav nikad ranije nisu uli od njega. Zgledae se izmeu sebe, nelagodno. "Govorim o Hopiju
Haringtonu, prijatelji moji. Ne znate to ime? Trebalo bi da znate, jer bez Hopija niko od vas ne bi sad
bio iv."
Trljajui se akom po donjoj vilici i mrtei se, Hardi dobaci brzi upitni pogled Eli.
"Taj Hopi Harington", nastavi Denderfild, "zdrobio je doktora B-a u kau, sa daljine od dobrih
est i po kilometara, i to mu je bilo lako. Vrlo lako. Mislite da je nemogue da neko prui ruke i
dohvati oveka udaljenog est i po kilometara? To bi mnooooogo dugake ruke bile, a, narode? I
mnogo jake. Pa, vidite, kazau vam neto jo udnije." Glas postade poverljiv, spusti se do prisnog
apata. "Hopi uopte nema ni ruke ni noge." Onda Denderfild zauta.
Boni tiho ree: "Endru, to je on, zar ne?"
Gil se okrete na stolici, pogleda je i ree: "Da, draga. Mislim da jeste."
"Ko?" upita Stjuart Mak Koni.
Glas iz radio-prijemnika nastavi, sada smirenije, ali i sumornije; postepeno postajui leden i
surov. "Nainjen je pokuaj", izjavi glas, "da se gospodinu Haringtonu urui nagrada. Ali prilino

traljava. Nekoliko cigareta i neto viskija, i to ravog - ako to uopte moete nazvati nagradom. Uz to
i nekoliko jeftinih fraza, koje je izgovorio lokalni politiar. I to je bilo sve - sve to su imali za
oveka koji je spasao sve nas. Mislim da su raunali..."
Ela Hardi ree: "To nije Denderfild."
Din Hardi upita Gila i Boni: "Ko je to? Kaite."
Boni ree: "To je Hopi." Gil klimnu glavom.
"ta, gore je?" upita Stjuart. "U satelitu?"
"Ne znam", ree Boni. Ali zar je to vano? - pomisli ona. "On sada kontrolie satelit; to je jedino
vano." A mi smo mislili da emo, dolaenjem u Berkli, moi da se sklonimo, ree ona sebi. Da
emo ostaviti Hopija. "Nisam iznenaena", nastavi ona. "On je ovo pripremao odavno; sve ostalo
bilo mu je samo uvebavanje za ovo."
"Ali dosta o tome", objavi glas iz radija, sada vedrijim tonom. "uete jo poneto o oveku koji
je spasao sve nas; javljau vam, s vremena na vreme. Stari Volt nee zaboraviti. A dotle, da ujemo
malo muzike. ta biste rekli na malo autentinog bendoa sa pet ica, prijatelji? Istinska, autentina,
amerika, starinska narodna muzika... 'Na farmi gde je Peni sam', svira Pit Seger, najvei od svih folk
muziara."
Nastade pauza, a onda se iz zvunika prosu zvuk celog simfonijskog orkestra.
Boni, zamiljena, ree: "Hopi nije jo sasvim ovladao ovim. Jo poneko kolo ne kontrolie."
Simfonijski orkestar najednom prestade. Tiina zavlada, a onda se prosu neto drugo, pogrenom
brzinom, munjevitim cvrkutom, koji ve sledeeg trena nestade, preseen. Boni se, i protiv svoje
volje, nasmei. Konano, sa zakanjenjem, doe i zvuk petoinog bendoa.
Teka su vremena na selu,
Tamo gde je Peni sam.
Neki unjkavi narodnjaki tenor mjaukao je uz bendo. Ljudi u sobi su sedeli i sluali, odavno
naviknuti na poslunost; muzika izvire iz radija, a oni ve sedam godina zavise od toga; nauili su da
tako bude, ova reakcija, postalo je deo njihovih fizikih tela. A ipak - Boni je oseala stid i oaj oko
sebe. Niko u sobi nije u potpunosti razumeo ta se deava; i ona je oseala samo oamuenost i
zabunu. Vratio im se Denderfild, a ipak, nije; dobili su spoljannost, pojavni oblik, ali jesu li
stvarno dobili i sutinu? Neko mukotrpno privienje je pred njima, kao avet; nije ivo, nije sposobno
za ivot. Radi sve pokrete, a ipak je prazno i mrtvo. Ima neki neobian kvalitet sauvanog, kao da su
se, na neki nain, hladnoa i usamljenost povezali i stvorili oko tog oveka na satelitu jo jedan
omota. Ljuturu koja se sklopila oko ive tvari i uguila je.
Ovo ubijanje, ovo lagano unitenje Volta Denderfilda, pomisli Boni, bilo je namerno, i dolo je ne iz kosmosa, ne iz neega onostran - nego odozdo, iz dobro znanih predela. Denderfild nije umro
od svojih godina izdvojenosti; ubijen je paljivim instrumentima skovanim u samom onom svetu sa
kojim on, uz toliko truda, ostvaruje vezu. Da se mogao sasvim odvojiti od nas, pomisli ona, bio bi iv
sada. U samim onim trenucima kad nas je sluao, primao poruke od nas, bio je i ubijan - a to nije
doznao.
Niti zna sada, zakljui ona. Verovatno ga udi, ako je uopte sposoban za opaanje u ovim
trenucima, za bilo koji oblik svesti.
Gil ree jednolinim glasom: "Ovo je uasno."
"Uasno", saglasi se Boni, "ali neminovno. Bio je isuvie ranjiv tamo. Da nije Hopi ovo uinio,
uinio bi neko drugi, jednog dana."

"ta da se radi, sad?" upita gospodin Hardi. "Ako ste vi, ljudi, toliko sigurni u ovo, bolje e biti
da..."
"Oh, sigurni smo", ree Boni. "Sumnje nema nikakve. Misli da opet sastavimo odbor i odemo
Hopiju u posetu? Zatraimo od njega da prestane? Pitam se ta bi nam rekao na to." Pitam se, pomisli
ona, kako bismo se probili do te dobro poznate kuice, a da ne budemo razoreni ve usput. Moda
smo i sad preblizu: sada, u ovoj sobi.
Ni za ta na svetu, pomisli ona, ne bih pola blie. Mislim, zapravo, da u gledati da se jo vie
udaljim; ubediu Endrua Gila da poe sa mnom, ako ne Gila onda Stjuarta, ako ne Stjuarta onda ve
nekoga. Kretau se neprestano; neu ostajati na jednom mestu. Zato u, moda, biti bezbedna od
Hopija. Nije me briga ni za koga drugog, u ovom trenutku, jer suvie sam u strahu; samo sebe gledam.
"Endi", ree ona Gilu, "sluaj. Hou da idem."
"Misli, iz Berklija?"
"Da." Ona klimnu glavom. "Niz obalu, do Los Anelesa. Znam da bismo se snali nekako; stigli
bismo, i bilo bi nam dobro tamo. Znam da je tako."
Gil ree: "Ja ne mogu, draga. Moram se vratiti u Zapadni Marin; ja imam svoj posao - ne mogu ga
napustiti."
Zgroena, ona upita: "Ti bi se vratio u Zapadni Marin?"
"Da. Zato ne? Ne moemo odustati samo zbog toga to je Hopi ovo uradio. Nije razumno da se od
nas to trai. ak ni Hopi to ne trai."
"Ali e zatraiti", ree ona. "Zatraie on sve, vremenom; znam ja to, mogu predvideti."
"Onda emo ekati", ree Gil. "I saekati i to. A do tada, da mi radimo svoj posao." Hardiju i
Stjuartu Mak Koniju on ree: "Ja idem na spavanje, jer, Hriste - imaemo sutra o mnogo emu da
raspravljamo." On se die na noge. "Moda e se stvari nekako srediti. Ne smemo oajavati." Udari
Stjuarta akom po leima, jako. "Slae se?"
Stjuart ree: "Ja sam se jednom sakrivao ispod plonika. Da li u morati ponovo?" Poe gledati
njih, ostale, kao da oekuje odgovor.
"Morae", ree Boni.
"U tom sluaju, sakrivau se opet", ree on. "Ali ja sam ispod plonika iziao; nisam ostao tamo.
Pa u izii opet." Ustade i on. "Gile, ti moe prenoiti u mojoj kui. Boni, ti moe ostati kod
Hardijevih."
"Da", ree Ela Hardi, poinjui da se pomie. "Imamo mesta za tebe, obilje mesta, gospoo
Keler. Dok se ne nae neki trajniji smetaj."
"Dobro", ree Boni, automatski. "To je odlino." Ona se protrlja po oima. Jedna no dobrog sna.
pomisli ona. Pomoglo bi. A onda, ta? Moraemo naprosto videti: ta bude.
Ako, pomisli ona, uopte budemo ivi sutra.
Gil joj najednom ree: "Boni, nalazi li da je teko poverovati u ovo o Hopiju? Ili lako? Da li ga
poznaje toliko dobro? Da li ga razume?"
"Mislim", ree ona, "da je ovaj njegov poduhvat veoma ambiciozan. Ali jeste ono to je i trebalo
da oekujemo. On je sada posegnuo dalje nego iko od nas; ima, kao to i kae, dugake, dugake ruke.
Postigao je sjajnu kompenzaciju. Mora mu se diviti."
"Da", priznade Endru Gil. "Ja mu se divim. Veoma."
"E, kad bih ja samo verovala da e se on time zadovoljiti", ree ona, "ne bih se plaila toliko."
"ovek koga ja alim", primeti Gil, "jeste Denderfild. Zato to mora samo da lei tamo, pasivno,
i slua, onako bolestan."
Ona klimnu glavom, ali odbi da to zamisli: ne bi mogla podneti.

urei seoskom stazom, u kunoj haljini i papuama, Edi Keler je traila put prema kui Hopija
Haringtona.
"Pouri, pouri", ree Bil u njoj. "On zna o nama, kau mi; i kau da smo u opasnosti. Ako se
uspemo dovoljno pribliiti, ja u moi da izvedem oponaanje nekog mrtvog, a to e ga uplaiti, jer
on se boji mrtvih ljudi. Gospodin Blejn kae da je to zato to su mrtvi njemu kao oevi, mnotvo
oeva, pa..."
"Tiina tamo!" ree Edi. "Pusti me da mislim." U mraku je zalutala u hrastovoj umi; vie nije bila
na stazi niti ju je uspevala nai. Stade, diui duboko, i pokua se orijentisati po tupoj svetlosti
meseevog srpa iznad ume.
Bie da je desno, pomisli ona. Nizbrdo. Ne smem pasti; on bi uo buku, on moe da uje na
daleko, gotovo sve. Poe silaziti korak po korak, suzdravajui dah.
"Spremio sam dobro oponaanje", mumlao je Bil; odbijao je da uuti. "Ide ovako: kad mu se
primaknem, zameniu se sa nekim mrtvim, to ti nee voleti, jer je - malo gnjecavo, al' to e biti
samo na nekoliko minuta, a za to vreme oni mogu da mu se obraaju neposredno, iz tebe. Slae li se
da tako bude, jer im uje..."
"Slaem se", ree ona, "al' samo na kratko."
"Pa, dobro, a je l' zna ta oni govore? Oni govore ovako: 'Nama je oitana strana lekcija, zbog
naeg nerazuma. Bog je odabrao ovaj nain da nas navede da vidimo.' A zna ko je to? Tako govori
onaj svetenik koji je propovedao kad je Hopi bio beba i kad ga je njegov tata nosio na leima u
crkvu. Setie se on toga, iako je bilo pre mnogo godina. Bio je to najgrozniji trenutak u njegovom
ivotu; a zna zato? Zato to je taj svetenik pokazivao Hopija i terao sve ljude tamo da gledaju
Hopija, a to nije bilo u redu, pa Hopijev tata posle toga vie nikad nije otiao u crkvu. Taj svetenik
je veliki deo razloga to je Hopi danas takav kakav jeste. Znai, Hopi se stvarno plai tog svetenika,
pa kad bude opet uo njegov glas..."
"Umukni, bre", ree Edi oajno. Naoe se na uzvisini iznad Hopijeve kue; ona vide Hopijeva
svetla, dole. "Bile, uti, molim te, molim te."
"Al' moram da ti objasnim", nastavi Bil. "Kad budem..."
Prestade. U njoj vie nije bilo nieg. Ostala je prazna.
"Bile", ree ona.
Otiao.
Pred njenim oima, u tupoj meseini, po vazduhu je plovilo i malo se njihalo, i klatilo, neto to
ona nikad do tad nije videla. Uzdiglo se i protreslo; imalo je dugaku, bledu kosu koja se zanjihala
iza, kao rep; uzletelo je i sad lebdelo tano ispred njenih oiju. Imalo je majune, mrtve oi i zjapea
usta, i sastojalo se samo od okrugle tvrde glave, nalik na lopticu za bezbol. Iz usta njegovih izvi se
tanuno cianje, a onda ono odlete uvis, puteno. Posmatrala ga je kako se uzdie nad kronje drvea
i dalje ka visinama; kretalo sa kao da plovi po vodi, uzdizalo se kroz okolinu, kroz atmosferu, koju
dosad nije poznavalo.
"Bile", ree ona, "izvadie te iz mene. On te je preneo napolje." I ti odlazi, uvide ona; Hopi te
gura. "Vrati se", ree ona, ali to vie nije bilo vano, jer on ne moe iveti izvan nje. Znala je to.
Doktor Stokstil je tako rekao. Nije se smeo Bil roditi, ali to je i Hopi uo, pa ga je naterao da bude
roen, znajui da e Bil onda umreti.
Nita od tvog oponaanja, uvide ona. Govorim ja tebi da uti, a ti nee pa nee. Napreui oi,
ona vide iznad sebe, ili joj se uini da vidi, taj tvrdi, mali predmet iza koga se vijore pramenovi... a
onda, bez ikakvog zvuka, taj predmet nestade.

Ostade Edi sama.

Zato ii dalje? Gotovo je. Ona se okrete, poe nazad, uz breg, oborene glave, oiju sklopljenih,
oseajui put kojim treba da ide. Vraala se kui, na spavanje. Unutra, kao da je neto odrano,
oguljeno; oseala je mesto otrgnua. Eh, da si samo umeo da uti, pomisli ona. On te ne bi uo.
Rekla sam ti, uti; rekla sam ti.
Umorno se vukla dalje.
Lebdei u atmosferi, Bil Keler je malo video, malo uo, oseao je ivot drvea i ivotinja i kretao
se izmeu njih. Oseao je kako jedan pritisak deluje na njega, die ga, ali se prisetio svog
oponaanja, i sad je poeo izvoditi. Njegov glasi se izvio, majuan, u hladni vazduh; njegove ui ga
uhvatie, i on uzviknu.
"Nama je oitana strana lekcija, zbog naeg nerazuma", cijukao je on, a taj glasi je odjekivao u
njegovim uima i oduevljavao ga.
Onaj pritisak ga ispusti; on polete jo malo uvis, plivajui sreno, a onda zaroni ka zemlji. Padao
je i padao, a onda je, trenutak pre nego to bi dodirnuo zemlju, poleteo u stranu i uskoro, voen ivim
prisustvom u sebi, zalebdeo iznad antene i kue Hopija 'Skoka' Haringtona.
"Bog je odabrao ovaj nain!" povika on glasiem tankim i malenim. "Vidimo da je dolo vreme da
se zabrane nuklearne probe na velikim visinama. elim da svi vi piete pisma Predsedniku
Donsonu!" On nije znao ko je to 'Predsednik Donson'. Moda neka iva osoba? Poe se osvrtati da
vidi Predsednika Donsona, ali ga ne vide; samo vide hrastove ume pune ivotinja, i jednu pticu
beumnih krila, a kljuna ogromnog, koja je plovila i zurila pravo u njega. Bil cijuknu od strave, jer ta
neujna ptica smeeg perja klizila je ka njemu.
Ptica zakria jezivim zvukom, zvukom pohlepe i elje da neto razdire.
"Svi vi", kriknu Bil, beei kroz mrani, ledeni vazduh. "Morate pisati protestna pisma!"
Svetlucave oi ptice hitale su za njim; i on i ptica klizili su iznad drvea, kroz mutni sjaj Meseev.
Sova ga sustie. I zgnjei ga, u jednom trenu.

16.
Opet se naao unutra. Vie nita nije video ni uo; to mu bee dato samo nakratko, a sad se
zavrilo.
Sova je huknula i poletela dalje.
Bil Keler ree sovi: "uje li ti mene?"
Moda je ula, moda ne; bila je samo sova, nije imala razum kao Edi. Nije bilo isto. Mogu li ja
iveti u tebi? - upita je on, sakriven tu, unutra, gde niko ne zna... Ti ima ta tvoja nadletanja,
krstarenja. Sa njim su, u sovi, bila tela mieva i neka stvar koja se mrdala i grebucala oko sebe,
dovoljno velika da nastavi pokuaje da ivi.
Nie, ree on sovi. Vide, pomou sove, hrastove: vide jasno, kao da je sve puno svetlosti. Vide
milione zasebnih nepokretnih predmeta, i onda meu njima uoi jedan koji se malo-po malo
pomerao... iv; sova se ustremi tamo. Puzee stvorenje, dole, nije nita slutilo, zato to nije ulo ba
nikakav zvuk; lutalo je dalje, po otvorenom prostoru.
Tren kasnije bilo je progutano. Sova polete dalje.
Ovo je dobro, pomisli on. Pa, ima li jo toga? Ovo se deava cele noi, ponavlja se mnogo puta;
kad pada kia, to je kupanje, a biva i san, dubok i dug. Ta spavanja, jesu li ona najbolji deo? Jesu.
On ree: "Fergeson ne dozvoljava svojim zaposlenima da piju; to je protiv njegove religije, je li
tako?" A onda ree: "Hopi, od ega dolazi ta svetlost? Da li od Boga? Zna, kao u Bibliji. Mislim, je
li istina to?"
Sova huknu.
"Hopi", ree on, iz unutranjosti sove. "Proli put si rekao da je sasvim mrano. Je li tako? Nema
svetla uopte?"
Hiljadu mrtvih stvari u njemu je galamilo, traei da im se posveti panja. On je sluao,
ponavljao, odabirao izmeu njih.
"Prljava, mala nakarado", ree on. "Sluaj sad. Nalazimo se ispod nivoa ulice. Magare jedan
moronski, ostani tu gde si, gde si, gde si. Ja idam gore da dovedem onaj narod. Ovamo vi raskrite
koliko god je mogue, da bude to vie mesta. Mesta za njih."
Sova je, prestraena, mlatarala krilima; dizala se u visine, mislei da ga tako izbegne. Ali on
nastavi to da radi, da prebira, odabira, slua.
"Ostani tu gde si", ponovi on. I opet se svetlosti Hopijeve kue ukazae na vidiku; sova je nainila
krug i vratila se, nije se uspela udaljiti. On ju je prisilio da ostane tu gde je njemu bilo potrebno.
Dovodio ju je, pri svakom sledeem nadletanju, sve blie Hopiju. "Magare jedan moronski", ree
on. "Ostani tu gde si."
Sova polete jo nie, huui svoju elju da ode. Bila je uhvaena, i znala je to. Ta sova ga je
mrzela.
"Predsednik mora sasluati nae molbe", ree on, "pre nego to bude prekasno."
Sova naini grdan napor i izvede neto, to je za nju bila uvebana tehnika: iskalja ga. On poe
tonuti prema tlu, trudei se da uhvati vazduna strujanja, i srui se u rastinje i zemlju crnicu; pa se
zakotrlja, oglaavajui se cijukanjem, siunim, nekoliko puta, i najzad se umiri u jednom udubljenju.
Osloboena, sova se dohvati visina i daljina, i nestade.
"Neka samilost ljudska bude svedok ovome", ree on, leei u udubljenju; ree glasom onoga
svetenika iz jednog davnog vremena. "Mi sami uradismo ovo; vidimo, ovde, uinke nerazuma
oveanstva samog."
Nemajui, sada, oi sove, video je samo malo; ona osvetljenost je nestala, preostalo je samo

nekoliko nejasnih oblika, u blizini, a oni su bili drvee.

On vide i oblik Hopijeve kue, razmrljan naspram nonog mutnog neba. Kua nije bila daleko.
"Pusti me unutra", ree Bil, pokreui usta. Poe se valjukati levo, desno, po udubljenju; i
bacakati se tako jako, da se lie oko njega pomeralo. "Ja hou unutra."
Jedna ivotinja, uvi ga, pohita da se udalji, podozriva.
"U, u, u-nutra", ree Bil. "Ja ovde ne mogu ostati dugo; umreu. Gde si, Edi?" Nije oseao Edi u
blizini; oseao je samo prisustvo fokomelusa u kui.
Poe se kotrljati, koliko je najbolje mogao, na tu stranu.
Rano ujutro, doktor Stokstil stie u terpapirnu kuu Hopija Haringtona da preduzme etvrti
pokuaj tretmana Volta Denderfilda. Odailja je bio ukljuen, i on to primeti; gorela su i svetla, na
nekoliko mesta. udei se tome, on pokuca na vrata.
Vrata se otvorie, i tu je sedeo Hopi Harington na sredini svog mobila; pogledao je doktora na
neki udan, oprezan, odbramben nain.
"Ja bih da pokuam ponovo", ree doktor Stokstil, znajui da koristi nema, ali ipak reen da
pokuava dalje. "Moe?"
"Da, gospodine", ree Hopi. "Moe."
"Da li je Denderfild jo iv?"
"Da, gospodine. Ja bih znao da je mrtav." Hopi se poveze u stranu, da propusti Stokstila. "Mora
biti da je i sad tamo, gore."
"ta je bilo?" upita Stokstil. "Bio si budan cele noi?"
"Da", ree Hopi. "Uio da rukujem stvarima." Poe vozikati malo tamo, malo ovamo, po sobi,
namrten. "Teko je", ree on, oigledno zanet u neko razmiljanje.
"Mislim, ovako gledajui u retrospektivi, da je ideja sa ugljen-dioksidom bila pogrena", ree
Stokstil, sedajui opred mikrofon. "Ovog puta u pokuati sa njim razgovor slobodnih asocijacija,
ako ga uspem dobiti."
Fokomelusova kolica lutala su po sobi i najzad udarila u jedan kraj stola. "Naleteh sluajno,
grekom", ree Hopi. "Izvinjavam se; nije bilo namerno."
Stokstil ree: "Izgleda drugaiji."
"Ja sam isti; ja sam Bil Keler", ree foka. "Nisam Hopi Harington." Ispruivi desnu manuelnu
ekstenziju on pokaza neto. "Eno ga Hopi. Ono tamo, to je on, odsad."
U uglu je leao zbrkan predmet, nalik na komad testa, desetak centimetara dug; usta razjapljenih u
zgruanoj praznosti. Predmet u kome je postojala neka ljudska osobina, zato Stokstil ode tamo i
podie ga.
"To sam bio ja", ree ovek-foka. "Ali sam noas doao dovoljno blizu za razmenu. On se borio,
mnogo, ali bio je uplaen, pa sam ja pobedio. Izvodio sam oponaanja, jedno za drugim. Ono sa
svetenikom ga je oborilo."
Drei u ruci zboranog, malenog homunkulusa, Stokstil ne ree nita.
"Zna li ti kako se ukljuuje otpremnik?" upita fokomelus uskoro. "Jer, ja ne znam. Pokuavao
sam, al' ne umem. Nauio sam da palim i gasim svetla; to sam vebao cele noi." Da bi ovo pokazao,
on otkotrlja mobil do jednog zida i tamo, manuelnom ekstenzijom, poe pokretati prekida za jednu
sijalicu, paliti je i gasiti.
Posle nekog vremena Stokstil ree, gledajui malo, mrtvo oblije koje mu je lealo u ruci: "Znao
sam da nee preiveti."
"iveo je neko vreme", ree foka. "Oko jedan sat; to je prilino dobro, a? Jedan deo tog vremena

proveo je u nekoj sovi; ne znam da li se to rauna."

"Ja... Trebalo bi da se bacim na posao, da moda uspostavim vezu sa Denderfildom", ree
Stokstil najzad. "On bi mogao umreti svakog trenutka."
"Da", ree fokomelus, klimajui glavom. "eli li da ja to uzmem?" Isprui jednu mehaniku ruku,
a Stokstil mu dade patuljastog oveuljka. "Ta sova me je pojela", ree foka. "To mi se nije dopalo,
ali imala je stvarno dobre oi; taj deo mi se jeste dopao. Gledanje njenim oima."
"Da", ree Stokstil refleksno. "Sove imaju strano dobar vid; to mora da je bio silan doivljaj."
Doivljaj tog bia, koje je do maloas drao u jednoj ruci... inilo mu se da to nikako nije mogue. A
opet, zato bi bilo toliko udno; foka je preneo Bila samo petnaestak centimetara na jednu stranu - to
je bilo dovoljno. A ta je to u poreenju sa onim to je uradio doktoru Blutgeldu? Posle toga je foka,
oito, izgubio trag, zato to se Bil, slobodan od tela svoje sestre, meao prvo sa jednom tvari, kasnije
sa drugom. A na kraju je Bil pronaao foku i pomeao se i sa njim; tavie, izbacio ga i zauzeo mesto
u fokinom telu.
Trampa nije bila uravnoteena. Hopi Harington je u njoj proao daleko loije; telo koje je dobio u
zamenu za svoje sopstveno ivelo je jo samo nekoliko minuta, a moda ni toliko.
"Da li si znao", ree Bil Keler, govorei sa zastajkivanjem, kao da mu je teko da kontrolie
fokomelino telo, "da je Hopi jedno vreme imao vlast nad satelitom? Svi su se uzbudili zbog toga;
probudili su me usred noi da mi to kau, a ja sam probudio Edi. Tako sam i dospeo ovamo", dodade
on, sa izrazom estite dobre volje, ali i naprezanja, na licu.
"I ta e raditi sada?" upita doktor Stokstil.
Foka ree: "Moram se navikavati na ovo telo; teko je. Oseam silu tee... A bio sam navikao da
samo lebdim u tenosti. Zna ta? Mislim da su ove ekstenzije silne. Ve sam nauio svata da radim
sa njima." Ekstenzije poee da ibaju po vazduhu kao dva korbaa, dodirnue sliku na zidu,
pokazae hitro prema otpremniku. "Ja moram nai Edi", ree foka. "elim da joj kaem da sam dobro;
kladim se da ona misli da sam najverovatnije umro."
Ukljuivi mikrofon, Stokstil ree: "Voltere Denderfilde, ovde doktor Stokstil u Zapadnom
Marinu. uje li me? Ako uje, odgovori. Voleo bih da nastavimo terapiju koju smo pokuali pre
neki dan." Prieka malo, pa ree sve to iz poetka.
"Morae pokuati mnogo puta", ree foka, gledajui ga. "Bie teko, zato to je on tako slab;
verovatno ne moe da ustane. Sigurno nije ni razumeo ta se deavalo kad je Hopi preuzeo vlast."
Stokstil klimnu glavom, pritisnu dugme mikrofona i pokua ponovo.
"Mogu li je ii?" upita Bil Keler. "Mogu li potraiti Edi Keler sada?"
"Da", ree Stokstil, trljajui se po elu. Onda uini napor da se pribere i usredsredi, pa ree:
"Pazi ta i kako radi... Moda vie nee moi da se prebacuje."
"Ne elim da se prebacujem", ree Bil. "Ovo je dobro, zato to prvi put nema unutra nikoga osim
mene." Kao objanjenje, dodade: "Mislim, sam sam; nisam samo deo nekog drugog. Naravno, izveo
sam jedno prebacivanje ranije, ali to je bilo u onu slepu stvar - to me je Edi prela, to nije uopte
moglo da poslui. Ovo je drugaije." Tanko fokinsko lice razvi se u osmeh.
"Samo dobro pazi", ponovi Stokstil.
"Da, gospodine", ree foka revnosno. "Trudiu se; imao sam lou sreu sa sovom, ali to nije bila
moja krivica, jer nisam eleo da budem progutan. To je bila sovina ideja."
Stokstil pomisli: ali ovo je bila tvoja ideja. Razliit sluaj, dakle: to je meni jasno. tavie, to je
veoma znaajna razlika. On opet ree u mikrofon: "Volte, ovo je doktor Stokstil, odozdo. Evo jo se
trudim da uspostavim vezu sa tobom. Mislim da moemo uiniti mnogo da ti pomognemo da se
provue kroz ovo, ako bude radio kako ti ja kaem. Mislim da emo pokuati sa slobodnim

asocijacijama, danas, u nastojanju da naemo korene iz kojih je nastala tvoja napetost. tetno sigurno
ne moe biti; mislim da to uvia."
Iz zvunika je dopiralo samo utanje statike.
Da li je ovo beznadeno? - upita se Stokstil. Ima li smisla nastavljati?
On jo jednom pritisnu dugme mikrofona i ree: "Valtere, onaj koji je uzurpirao tvoju vlast nad
satelitom - taj je sada mrtav, prema tome, nemoj se brinuti u vezi s njim. Kad bude jai, ispriau ti
pojedinosti o tome. Vai? Saglasan?" Oslukivao. Nita, samo um.
Vozikajui se po sobi, kao velika buba uhvaena u klopku, Foka ree: "Mogu li ja da idem u
kolu, sad kad sam iziao?"
"Moe", proguna Stokstil.
"Ali ja ve znam mnoge stvari", ree Bil, "zato to sam sluao isto to je i Edi sluala, kad god je
bila u koli; neu morati da se vraam u mlae razrede, moi u da nastavim kolovanje kao i ona.
Zar ne?"
Stokstil klimnu glavom.
"Pitam se ta e moja majka rei", nastavi foka.
Trgnut, Stokstl upita: "ta?" A onda shvati na koga se to odnosi. "Otila je ona", ree. "Boni je
otputovala sa Gilom i Mak Konijem."
"Znam ja da je otila", ree Bil alostivno. "Ali zar se nee vratiti jednog dana?"
"Moda i nee", ree doktor Stokstil. "Boni je udna ena, veoma nemirna. Ne moe sa
pouzdanjem raunati da e se ona vratiti." A moda bi i bolje bilo da ona nikad ne sazna za ovo, ree
on sebi. Njoj bi to izuzetno teko palo; ona nikada nije ni saznala da ti uopte postoji. Samo smo Edi
i ja znali. I Hopi. I, pomisli on, ta sova. "Diem ruke od ovog posla", ree on najednom. "Moda u
neki drugi put pokuati da dobijem Denderfilda."
"Pretpostavljam da sam ti bio na smetnji", ree Bil.
Stokstil klimnu glavom.
"ao mi je", ree Bil. "Trudio sam se da vebam i nisam znao da ti dolazi. Nisam te hteo
uznemiriti; dogodilo se u toku noi, iznenada - ja sam se ukotrljao ispod vrata, pre nego to je Hopi
shvatio, a onda je bilo prekasno, jer ve sam bio blizu." Videi izraz na doktorovom licu, on zauta.
"Naprosto... ovo nije slino niemu to sam susretao ranije", ree Stokstil. "Znao sam da postoji.
Ali to je bilo otprilike sve to sam znao."
Bil ponosito ree: "Nisi znao da ja uim prebacivanje."
"Nisam", saglasi se Stokstil.
"Probaj ponovo, govori Denderfildu", ree Bil. "Ne odustaj, jer ja znam da je on tamo negde.
Neu ti rei kako znam, jer ako ti kaem, uznemirie se jo vie."
"Hvala ti", ree Stokstil. "to mi nee rei."
On jo jednom pritisnu dugme mikrofona. Foka otvori vrata i iskotrlja se napolje, na stazu; mobil
stade ve na nekoliko metara od vrata, i foka se poe osvrtati neodluno.
"Bolje ti idi i nai tvoju sestru", ree Stokstil. "To e njoj mnogo znaiti, siguran sam."
Kad je sledei put podigao pogled, mobil vie nije bio na vidiku.
"Volte Denderfilde", ree Stokstil u mikrofon, "ja u ovde sedeti i pokuavati da stignem do tebe,
sve dok ne odgovori ili dok se ne uverim da si mrtav. Ne kaem da nema neku stvarnu fiziku
bolest, ali kaem da jedan deo uzroka lei u tvojoj psiholokoj situaciji, koja je u mnogo emu, mora
se priznati, loa. Zar ne smatra da je tako? A posle onoga kroz ta si proao, naime, kad si video da
ti je neko preoteo kontrolu..."
Iz zvunika stie daleki, lakonski glas: "U redu, Stokstile. Probau malo te tvoje slobodne

asocijacije. Ako nizata drugo, onda da bih dokazao, kroz beskorisnost toga, da jesam oajno fiziki
bolestan."
Doktor Stokstil odahnu i opusti se. "Ve je bilo vreme. Jesi li ti mene uo od poetka?"
"Jesam, dobri prijatelju", ree Denderfild. "Pitao sam se koliko dugo e trajati tvoja priancija.
Pokazalo se - zauvek. Vi ste, momci, ako nita drugo, bar uporni."
Zavalivi se u naslon stolice, Stokstil drhtavim prstima pripali jednu zlatno-etiketnu specijaldeluksicu i ree: "Moe li ti da legne i da se namesti udobno?"
"Ja ve leim", uzvrati Denderfild zajedljivo. "Ja ve pet dana samo i jedino leim."
"Trebalo bi da sad bude sasvim pasivan, ako je mogue. Budi na leima."
"Kao kit", ree Denderfild. "Samo se valjukati u slanoj vodi, je li tako? E, dakle, treba li da se
zadubim u svoje deje incestne porive? Da vidimo... mislim da gledam moju majku, ona elja kosu
za onim stoiem koji njoj slui za ulepavanje. Veoma je lepa. Ne, pardon, pogreio sam. To je film,
ja gledam Normu irer. To je poslepononi film na TV." On se nasmeja slabo.
"Da li je tvoja majka liila na Normu irer?" upita Stokstil, koji je ve izvukao i pripremio
belenicu i pisaljku i poeo neto zapisivati.
"Vie je liila na Beti Grejbl", uzvrati Denderfild. "Ako se ti sea nje. Ali ona je verovatno bila
pre tvog vremena. Ja sam, zna, mator. Blizu hiljadu godina... ovek brzo stari kad je ovde gore
sam."
"Samo ti nastavljaj da govori", ree Stokstil. "Sve to ti padne na um. Ne izmiljaj silom, pusti
da se samo usmerava."
Denderfild ree: "Umesto da itam svetu velike klasike, moda mogu priati slobodne asocijacije
vezane za toalet-traume u detinjstvu, a? Pitam se da li bi to u jednakoj meri zanimalo ljudski rod.
Mene, lino, ba oarava."
Stokstil se, i nehotice, nasmeja.
"A, pa ti si ljudsko bie!" ree Denderfild, zvuei zadovoljno. "Smatram da je to dobro. To je
jedan znak tebi u prilog." Nasmeja se na onaj svoj stari, dobro poznati nain. "Nas dvojica imamo
neto zejedniko; obojica smatramo ovo, to ovde radimo, za vrlo smena posla."
Stokstil, koga je ovo malo bocnulo, ree: "Ja hou da ti pomognem."
"Ma, da!" ree nejaki, daleki glas. "Pomaem ja tebi, doktore. A ti zna, duboko dole u podsvesti,
da je tako. Tebi je potrebno oseanje da opet radi neto to ima smisla raditi. Zar ne? Koji prvi
sluaj pamti takvog oseanja, u tvom ivotu? Samo se ti izvali poleuke, a ja u sve ostalo uraditi
odavde, odozgo." Tiho se nasmeja. "Shvata, naravno, da ja sve ovo snimam na traku; putau svake
noi nae smene razgovore iznad Njujorka - tamo oboavaju tako teku intelektualnu sadrinu."
"Molim te", ree Stokstil, "da nastavimo."
"Huu-di huu-di huuu", ree Denderfild, meajui to sa smehom. "Ma, nego ta nego da nastavimo.
Mogu li opirno o devojci koju sam voleo u petom razredu? Tad su se moje fantazije o incestu zaista
zahuktale." Jedan trenutak je utao, a onda ree zamiljeno: "Zna, nisam ni pomislio na Miru, ve
godinama. Ve dvadeset godina."
"Jesi li je vodio na igranku ili tako neto?"
"U petom osnovne?" dreknu Denderfild. "ta si ti, neki manijak, ta? Naravno da nisam. Ali je
poljubio jesam." Njegov glas kao da je postajao vie oputen, vie nalik na onaj u ranijim
vremenima. "Nikada to nisam zaboravio", promrmlja on.
um statike se na trenutak nadmono umea.
"...a onda", govorio je Denderfild kad ga je Stokstil opet uspeo uti, "Arnold Klajn mene zvekne
po tintari, a ja njega gurnem i on padne, a to je bilo tano ono to je zasluio. Prati li? Pitam se

koliko stotina mojih pomnih slualaca prima ovo. Vidim upaljene svetiljkice - ljudi pokuavaju da mi
se jave, na mnogo raznih frekvencija. ekni malo, doktore. Moram na nekoliko tih poziva da
odgovorim. Ko zna, moda su neki od njih takoe psihoanalitiari, ali bolji." On dodade, za rastanak:
"I manje naplauju."
Usledilo je utanje. Onda se Denderfild vrati.
"Ljudi su mi samo govorili da sam imao pravo i ja da mlatnem Arnolda Klajna po tintari", ree on
veselo. "Glasanje je zasad ilo etiri prema jedan u korist toga. Da nastavimo?"
"Da, ja bih zamolio", ree Stokstil, krabuckajui beleke.
"E, lepo", ree Denderfild, "onda je bila Deni Linhart. U prvom polugoditu estog razreda."
Satelit se, u svome kretanju po orbiti, primakao; prijem je bio jasan i glasan. Ili je oprema Hopija
Haringtona bila izuzetno dobra. Doktor Stokstil je, udobno nameten na stolici, puio cigaretu i
sluao, a glas je jaao toliko da je najzad tutnjao i odzvanjao po sobi.
Koliko li je puta, pomisli on, Hopi, nema sumnje, sedeo ovde i sluao signal sa satelita.
Izgraivao svoje planove, pripremao se za presudni dan. A gle, zavrilo mu se. Da li je fokomelus Bil Keler - poneo sa sobom onog sasuenog prcoljka? Ili ga je ostavio tu negde?
Stokstil ne poe gledati po sobi; nastavi usmeravati svu svoju panju na glas koji je, sada, tako
silovito stizao do njega. Ne htede primeivati nita drugo u toj sobi.
U nepoznatoj, ali mekanoj postelji, u nepoznatoj sobi, Boni Keler se probudi, ali ostade pospana i
bunovna. Difuzno svetlo, uto, poreklom nesumnjivo od ranojutarnjeg sunca, sliva se oko nje, a nad
nju se sagnuo neki ovek, koga ona dobro zna, i prua obe ruke ka njoj. Endru Gil je to, i ona
zamilja, na tren - sad ve namerno dopusti sebi uzlet mate - da je ovo onaj dan od pre sedam
godina. Krizni dan.
"Zdravo", promrmlja ona, zagrli ga i pritisnu uz sebe. "Stani, bre", ree mu tad. "Zgnjeie me. A
nisi se ni obrijao. ta se deava?" Ona se najednom die u sedei poloaj i odgurnu ga.
Gil ree: "Samo polako." Odbaci pokrivae sa nje, pa je podie u naruje i ponese preko sobe, ka
vratima.
"Kuda emo?" upita ona. "U Los Aneles? Ovako - zato me nosi ovako?"
"Sluaemo nekoga." On ramenom odgurnu vrata i ponese je du hodnika, koji bee malen, sa
niskim plafonom.
"Koga?" upita ona. "Ej, nisam obuena." Imala je na sebi samo donji ve, u kome je i spavala.
Vide ispred sebe dnevnu sobu Hardijevih, a u njoj, oko radio-aparata, lica proeta sjajem i
mladalakom radou, Stjuarta Mak Konija, Hardijeve i nekoliko ljudi za koje uvide da su
Hardijevi zaposlenici.
Iz zvunika je dopirao onaj glas koji su uli prole noi; da li isti? Endru Gil sede na jednu
stolicu, a nju zadra sebi na krilu. "... Onda mi je Deni Linhart rekla", govorio je taj glas, "da liim,
po njenoj proceni, na veliku pudlicu. Mislim da je to bilo u nekoj vezi sa nainom na koji me je
iala moja starija sestra. Stvarno sam izgledao kao velika pudla. To nije bila uvreda. Bilo je samo
jedno zapaanje; pokazalo je da je ona svesna mene. A to je ipak bolje nego da me ne primeuje, zar
ne?" Denderfild onda zauta, kao da eka odgovor.
"S kim to on pria?" upita ona, jo i sad u dremeu, ne sasvim budna. Onda joj sinu ta to znai.
"On je iv", ree ona. A Hopija nema. "Bog ga prokleo", ree ona jakim glasom, "hoe li mi neko
rei ta se desilo?" Izmigoljila se iz zahvata Endrua Gila i stala na noge, podrhtavajui; jutarnji
vazduh bio je hladan.
Ela Hardi ree: "Ne znamo ta se dogodilo. Izgleda da se on vratio na radio-talase, noas, u neko

doba. Nismo ni iskljuivali radio, pa smo zato uli; ovo nije njegovo uobiajeno vreme da nam
emituje."
"ini se da on razgovara sa nekim doktorom", ree gospodin Hardi. "Mogue sa nekim
psihologom koji ga je uzeo na tretman."
"Dragi Boe", ree Boni, zaklanjajui se rukama. "Nemogue - on na psihoanalizi." Ali, pomisli
ona, kud ode Hopi? Zar je odustao? Da li je napor posezanja na toliku daljinu bio preveliki za njega?
Da li je to razlog, ima li, ipak, i Hopi neka ogranienja, kao i svako ivo bie? Ona se hitro vrati u
spavau sobu, ali ne prestajui da slua, i potrai odeu. Niko nije primetio; svi su toliko bili
zagledani u radio.
Kakva pomisao, ree ona sebi, poevi da se oblai: da njemu moe pomoi ta stara vraarija.
Smejurija jedna; Boni je drhturila od hladnoe i veselja, zakopavajui koulju. Denderfild se
opruio po kauu, gore, u svom satelitu i pria li pria o svom detinjstvu... Oh, Boe, pomisli ona, i
pohita nazad u dnevnu sobu da uje sve.
Endru ju je ekao; on je zaustavi u hodniku. "Popustio je signal", ree on. "Bio je sve slabiji i sad
se ne uje uopte."
"Zato?" Njen smeh prestade; uplaila se.
"Ma, srea je da smo i onoliko uhvatili. Mislim da mu je dobro."
"Auh", ree ona. "Tako sam se uplaila. ta ako mu nije dobro?"
Endru ree: "Ali jeste mu dobro." Poloio je svoje krupne ake na njena ramena. "ula si ga; ula
si kvalitet njegovog glasa."
"Taj psihijatar", ree ona, "zasluuje medalju heroja prve klase."
"Da", ree on uozbiljeno. "Psihijatar, heroj prve klase, sasvim si u pravu." utao je nekoliko
trenutaka, i dalje je dodirujui, ali stojei na izvesnoj udaljenosti od nje. "Izvinjavam se to sam upao
i izvukao te iz kreveta. Ali znao sam da e eleti da uje."
"Da", saglasi se ona.
"Da li je tebi jo i sad bitno da se uputimo dalje? Sve do Los Anelesa?"
"Pa", ree ona, "ti ovde zaista ima posao. Mogli bismo bar neko vreme ostati ovde. I onda, da
vidimo, da li e s njim biti sve u redu." Jo se pribojavala, oseala zebnju zbog Hopija.
Endru ree: "ovek ne moe nikada biti stvarno siguran, a zato ivot i jeste pun problema, zar ne?
Pogledajmo istini u oi: on je smrtno bie - i jednog dana svakako e umreti. Kao i svi mi." On spusti
pogled na nju.
"Ali ne sad", ree ona. "Ako bi to samo bilo kasnije, kroz nekoliko godina - tada bih mogla da
podnesem." Ona ga uhvati za ruke, nagnu se napred i poljubi ga. Vreme, pomisli ona. Ljubav koju
smo oseali jedno prema drugome u prolosti; ljubav koju imamo za Denderfilda ba ovoga trenutka;
kao i za njega, u budunosti. teta to je to nemona ljubav; teta to ona ne moe automatski da ga
zakrpi i ozdravi. Ono: to oseanje koje imamo nas dvoje, jedno prema drugom - i prema njemu.
"Pamti dan Krize?" upita Endru.
"Oh, da, pamtim, svakako", ree ona.
"Ima li neku dalju misao o tome?"
Boni ree: "Zakljuila sam da te volim." Uzmae brzo od njega, sva crvena u licu, zato to je rekla
tako neto. "Ove dobre vesti", proguna ona. "Malo me zanelo... Oprosti, pribrau se ja."
"Ali rekla si kako jeste", ree on pronicljivo.
"Jesam." Klimnula je glavom.
Endru nastavi: "Ja sam ti malice ostario."
"Svi smo", odvrati ona. "Ja malo kripim, kad ustanem ujutro... kao to si maloas primetio,

moda."
"Nisam", ree on. "Vano je samo da ti zubi ostanu u glavi; a to jesu." Pogleda je nelagodno. "Ne
znam tano ta da ti kaem, Boni. Imam oseaj da emo mi ovde postii mnogo; ili se, bar, tako
nadam. Da li je ovo neki prizeman, bedan posao: doputovati ovamo i praviti aranman za nove
maine za moju fabriku? Je li to..." On odmahnu rukom. "Prostaki?"
"Divno je", odgovori ona.
Dolazei u hodnik, gospoa Hardi ree: "Uhvatili smo ga jo jednom, samo na minut. On jo pria
o svom detinjstvu. Ja bih rekla da ga neemo vie uti sve do njegovog redovnog vremena, u etiri po
podne. Hoemo li na doruak? Imamo tri jajeta, i podeliemo ih izmeu sebe; moj mu je uspeo da ih
dobavi od jednog putujueg trgovca, prole nedelje."
"Jaja", ponovi Endru Gil. "Koja vrsta? Kokoja?"
"Velika su, smee boje", ree gospoa Hardi. "Pretpostavljam da su kokoja, ali, to ne moemo
biti sigurni dok ih ne otvorimo."
Boni ree: "To zvui predivno." Oseti silnu glad. "Ali mislim da bi trebalo da platimo za njih; ve
ste nam dali toliko toga - prenoite i veeru, protekle noi." Udobnosti tako rei nepojamne, u ovim
vremenima; ona ni u kom sluaju nije oekivala da e je tako neto da ekati u gradu.
"Mi smo u poslu zajedno", ukaza gospoa Hardi. "Sve to imamo koristie se zajedniki, zar ne?"
"Ali ja nemam ta da ponudim." Najednom je otro osetila da je tako, pa je sagnula glavu. Ja mogu
samo uzimati, pomisli ona. Ne davati.
Oni, meutim, kao da nisu bili tog miljenja. Gospoa Hardi je povede za ruku, prema kuhinji.
"Moe pomagati u spremanju", objasni ona. "Imamo mi i krompire. Ti ih moe ljutiti. Mi naim
slubenicima posluujemo doruak; uvek jedemo zajedno - jer je tako jeftinije, a oni i nemaju kuhinje,
nego svaki ivi u nekoj od soba; tako Stjuart, tako i ostali. Moramo se brinuti o njima."
Vi ste veoma dobri ljudi, pomisli Boni. Dakle, ovo je grad. Od ovoga sam se ja krila, toliko
godina. uli smo grozomorne pripovesti, da su ovde sve samo ruevine, po kojima se unjaju
grabljive zveri, propalice, otmiari i oportunisti, talog od onoga to je nekad bilo... A od ega smo
mi, zapravo, beali i ranije, jo pre rata. Mi smo se jo onda plaili da ivimo ovde.
Dok su ulazile u kuhinju, ona zau Stjuarta Mak Konija kako govori Dinu Hardiju: "...osim to je
svirao u nosnu frulicu, taj pacov je..." On zauta, videi nju. "Anegdota iz ovdanjeg ivota", izvini se
on. "Mogla bi te okirati. Re je o jednoj sjajnoj ivotinji, a one su mnogim ljudima neprijatne."
"Ispriaj mi o njemu", ree Boni. "Priaj mi o pacovu koji svira u nosnu frulicu."
"Moda sam malo pomeao dve sjajne ivotinje", ree Stjuart, pristavljajui vodu za imitaciju
kafe. Petljao je oko dezve, a onda se, zadovoljan, odmakao i naslonio na pe na drva, gurajui ruke
u depove. "Mislim da je onaj veteran rekao da je taj pacov razradio i jedan primitivan sistem
knjigovodstva. Ali to ne zvui istinito."
"Meni zvui", ree Boni.
"Takvom pacovu mogli bismo dati zaposlenje ovde", ree gospodin Hardi. "Trebae nam dobar
knjigovoa, ako na posao pone da se iri, a poee."
Napolju, du avenije San Pablo, kola sa konjskom vuom poela su prolaziti; Boni zau otar
klopot kopita. ula je i druge pokrete, razne aktivnosti, i prila prozoru da izviri napolje. I bicikli; i
mamutski, prastari kamion koji se pogoni loenjem drva. I peaci, mnogobrojni.
Sa druge strane ulice, ispod jedne upe od dasaka pojavi se neka ivotinja, pree oprezno preko
otvorenog prostora, i nestade ispod trema jedne zgrade. Nekoliko trenutaka potom, opet se pojavi,
ovog puta praena drugom ivotinjom; obe su bile zdepaste i kratkonoge, moda neka mutacija
buldoga. Druga ivotinja je za sobom vukla neveto sastavljenu platformu nalik na sanke, natovarenu

svakojakim dragocenim stvarima, koje su veinom bile za jelo. Platforma je, na dva uzduna klizaa,
poskakivala i klizila preko dombi na ploniku, za dvema ivotinjama koje su urile i uskoro se
doepale novog zaklona, iza ugla jedne kue.
Na prozoru, Boni nastavi da gleda pomno, ali se dve kratkonoge ivotinje vie nisu pojavile.
Upravo kad je htela da se okrene od prozora, ona primeti da jo neto izlazi u svoju prvu dananju
aktivnost. Neto sa okruglim metalnim oklopom, prekriveno kamuflanim mrljama blatne boje, liem
i granicama; ta stvar izlete na svetlost dana, zastade, podie svoje dve vitke antene drhtavo u
svetlost ranojutarnjeg sunca.
ta je, za ime sveta, ono? - pitala se Boni. Onda shvati da gleda Hardijevu homeostatiku klopku
za tetoine, u akciji.
elim ti dobru sreu, pomisli ona.
Zamka je malo priekala, izvrila osmatranje u svim pravcima, oklevala, a onda neodluno
krenula tragom dvaju buldogastih ivotinja. Nestade i ona iza ugla te kue, kretanjem sveanim i
dostojanstvenim, daleko presporim za takvo gonjenje; Boni se morala osmehnuti.
Posao dana je poeo. Svud oko nje grad se budio, ulazio jo jednom u svoj redovni ivot.