U savremenoj filozofiji morala deontologija se najede primenjuje za odnose moralnih koncepcija

koje podravaju primarne etike principe prava i pravde, uzimajudi u obzir prirodu obaveza (prava) i
prirodu vrednosti (dobra). Ova moralna koncepcija je nekonsekvencijalistika, bududi da se zasniva na
glediu po kome naa obaveza ili dunost da izvrimo ili da se uzdrimo od vrenja nekih postupaka
ne zavisi od posledica koje ti postupci izazivaju, ved se oslanja na univerzalnu pravda dunostima
pojedinaca da zadovoljavaju legitimne potrebe drugih.
Deontoloka teorija (etika) racionalno opravdava stavove koji predstavljaju dunosti: ljudi treba da
potuju svoje obaveze i dunosti kada analiziraju etiku dilemu. Grka re don oznaava dunost, to
znai da se dontoloko razmiljanje zasniva na ideji da je pojednac duan da uini odreene stvari i da
ne uini odreene stvari. Deontolog posmatra akciju u sebi, odluujudi, pri tome, da li je je ona
obavezna ili zabranjena. Pravila su obino izraena negativno ne lai, ne kradi, ne teti drugima, ili
pozitivno dri se obedanja, tretiraj sve osobe kao bida s pravima, govori istinu. Deontolog, dakle,
smatra da je neto pravo ili krivo u samom aktu.
Nemaki klasini filozof Imanuel Kant najznaajniji je deontoloki mislilac. Kant je uspostavio pravila
moralnog delanja nazvana kategorikim imperativima, koje treba da slede svi ljudi. Kao osnovni etiki
stav, kategoriki imperativ titi slobodu svakog pojedinca. Moralni zahtevi trae bezuslovno vaenje
jer su tu uvek u pitanju i interesi drugih ljudi. Jedino dobro bez ogranienja je dobra volja, koja je
dobra sama po sebi. To je ona volja koja sebi ne moe protivreiti ni kada postane opti zakon; ona
nosi svrhu u sebi, a to je ispunjenje dunosti (osedaj obaveznosti da se deluje onako kako to zahteva
moralno naelo). Dobra volja je, dakle, dobro po sebi, bez ikakvih ogranienja, koje ima jedinu svrhu
ispunjenja dunosti odnosno potivanje zakona.
Moralno delovanje se zasniva na samokontroli, jer svaki ovek ved ima a priorni zakon koji nareuje
kako da se ponaa. Taj moralni zakon Kant naziva kategorinim imperativom. Kant je dao vie
definicija kategorikog imperativa. Jedna od tih je: Postupaj prema maksimi koja je u staju da u isto
vreme uini samu sebe optim zakonom30, dakle, radi tako da princip tvoga rada moe postati
princip rada svih drugih. Mada svaki ovek ima u svojoj svesti moralni zakon, od njegove volje zavisi
hode li ga potovati ili ne. Tako je moralni zakon uslov praktinog uma (odgovara Aristotelovom
pojmu praktine mudrosti).
Tek kod Kanta i tek s nemakim filozofskim jezikom termin um dobija relativno jasno znaenje,
ukazuje akademik M. Markovid. Od tada se se ovim pojmom oznaava jedna odreena duhovna
specifina delatnost, razliita od svih drugih oznaenih terminima logos, nus, ratio, intelectus, duh,
Mind, Geist, ideja, itd.). Kant je prvi u istoriji filozofije uveo bitnu razliku izmeu razuma i uma. Razum
je analitian i apstraktan, a um je izvor apriornih principa kojima se povezuje i utemeljuje celokupno
nae saznanje i volja. Stoga Kant razlikuje teorijski i praktiki um. Za razliku od teorijskog uma, ije
pojmove i naela primenjuje, praktiki um ima primat jer za njega ima praktiki realitet i ono to je
teorijski nesaznatljivo (sloboda, bog i besmrtnost due). itava spoznaja se zasniva na a priornim
kategorijama i prolazi kroz tri stepena, a to su ulna, razumska i umska spoznaja.
Sedam pravila (dunosti) deontoloke teorije:
DUNOSTI
dunosti vernosti (drati se obedanja, govoriti istinu)
dunosti odtete (nadoknaditi tetu koja je prouzrokovana nezakonitim radnjama)
dunosti zahvalnosti (vratiti usluge koje nam drugi ine)
dunosti pravde (osigurati da se dobra raspodeljuju prema zaslugama)
dunosti injenja dobra (raditi sve to je u naoj modi da bismo poboljali stanje drugih)
dunosti samopoboljanja (poboljati nae spostveno stanje, vrlinu i inteligenciju)
dunosti neinjenja zla (izbegavati da nanosimo tetu drugima)
Kantovo delo Zasnivanje metafizike morala, posvedeno je pitanju: Kako glasi najvii moralni zakon?
Taj zakon, odnosno kategoriki imperativ, izloen je u nekoliko meusobno manje ili vie razliitih
formulacija. Odnos kategorikog imperativa i etikog opravdanja moe se tumaiti kroz dve
formulacije: formulaciju univerzalnog prirodnog zakona i formulaciju humaniteta kao svrhe po
sebi.
Prema formulaciju univerzalnog prirodnog zakona najvii moralni zakon nam nalae: Postupaj tako
kao da maksima tvog postupka pomodu tvoje volje treba da postane univerzalni prirodni zakon31.
Drugim reima, on nam nalae da svagda postupamo tako da se maksima naeg postupka moe
univerzalizovati zato se on naziva i princip ili kriterijum univerzalizacije.
Formulacija humaniteta kao svrhe po sebi glasi: Postupaj tako da ti ovetvo u svojoj linosti kao i u
linosti svakog drugog oveka uvek upotrebljava u isto vreme kao svrhu, a nikada samo kao
sredstvo. U ovoj formulaciji kategoriki imperativ nam nalae da u odnosu prema drugima uvek
uzimamo u obzir i njihova legitimna oekivanja, elje, potrebe, namere, svrhe, interese.
Nadalje Kant uporeuje svoj moralni zakon sa zvezdanim nebom i kazuje da, to se vie bavi
razmiljanjem o tim dvema stvarima, to mu duu ispunjavaju sve vedim divljenjem i
strahopotovanjem; dakle, zvezdano nebo iznad mene i moralni zakoni u meni. U svakom oveku
postoji moralni zakon koji je beskrajan i inspirativan, ba kao to je i zvezdano nebo, i uliva
strahopotovanje (od nepoznatog i nepredvidljivog), te samo od osobe zavisi hode li potovati taj
zakon.
Dakle, Kantova etika moe se saeti u tri formulacije kategorikog imperativa:
1) deluj tako da maksima tvoje volje moe uvek da vrediti kao opti zakon;
2) deluj tako da tretira oveanstvo u svojoj i drugim osobama uvek kao svrhu, a ne kao sredstvo;
3) deluj tako da bi maksima tvoga delovanja morala postati tvojom voljom univerzalni zakon prirode.
Njegov kategoriki imperativ oslanja se na vrste deontoloke teze. Ovako postulirana Kantova
deontoloka etika naziva se i etika dunosti, jer se poziva na kategorike razloge koje je teko
relativizovati.
Rolsova deontoloka teorija pravde predstavlja snanu kritiku utilitarizma i pokuaj je da se okona
njegova dominacije dugo prisutna u anglo-saksonskoj liberalnoj tradiciji. Ovakvu teorijsku poziciju
antal Mouf odreuje kao konstruktivni kantizam. Suprotno utilitarizmu, Rols ne shvata osobu kao
isto racionalnu individuu koja iskljuivo tei ka vlastitom dobrostanju, nego kao moralnu osobu koja
je sklona ne samo racionalnom delovanju (shvadenom kao instrumentalnom delovanju usmerenom
na vlastiti interes), nego i, kako on to zove, razlonom delovanju, koje u organizaciju drutvene
saradnje ukljuduje moralne razloge i osedaj za pravdu.