Kant, Kritika praktinog uma

"Dve stvari ispunjavaju moju duu uvek novim i sve veim divljenjem i
strahopotovanjem to se vie i ustrajnije razmiljanje bavi njima: zvezvadno nebo nada
mnom i moralni zakon u meni".
Primer 1
Pretpostavimo da se osoba A eta obalom, i da na puini vidi davljenika. Osoba A
momentalno skae u vodu, pliva iz sve snae, daje sve od sebe kako bi to pre doplivala
do davljenika. !zdaju je snae, davljenik je predaleko, posustaje. Dok je osoba A stila na
mesto de se nalazio davljenik, davljenika vie nema " utopio se. Da li emo biti spremni
da ka#emo da je osoba A postupila kako treba, da je postupila ispravno, ili dobro$
%vi bismo se slo#ili da je postupila dobro. &ato$ 'oralni postupak osobe A mo#emo
razlo#iti na tri komponente: () ona je htela da pomone, dakle, imala je dobru volju da
pomone, *) ona je pokuala da pomone, izvela je in spasavanja, +) ona je do#ivela
neuspeh u tom pokuaju. ,udui da njen in spasavanja nije uspeo, moralna ispravnost
to ina ne le#i niti u inu niti u njeovom uspehu. Ovaj in nazivamo dobrim u
moralnom smislu zato to je osoba A htela da pomone i zato to je dala sve od sebe da
bi to uinila. Druim reima, njena volja je bila dobra -u moralnom smislu).
. kom sluaju jednu volju nazivamo dobrom ili moralno ispravnom$
Primer 2
.inili ste neto loe svom druu. Dru zna da mu je uinjeno neto loe, ali ne zna ko
mu je to uinio. %a drue strane, taj dru je spreman da vam pokazuje matematiku.
'e/utim, ako sazna da ste mu vi naudili, on to nee #eleti da uradi. %ada vas pita: 0Da li
si mi ti uinio to$1. 2i se nalazite pred alternativom. Ako ka#ete istinu, postupiete
moralno ispravno, ali neete dobiti oekivanu pomo od drua. Ako sla#ete, postupiete
moralno neispravno, ali e vam dru pokazati matematiku.
&ato smatramo moralno ispravnim da se ka#e istina$ &ato smatramo moralno
ispravnim da se ne sla#e$
3azivanje istine, odnosno nelaanje je moralno ispravno zato to predstavlja
ispunjenje/izvrenje dunosti 0ne la#i41.
Dunost je nu#nost delovanja iz potovanja prema moralnom zakonu. Druim reima,
ako potujemo moralni zakon, moramo postupiti na nain na koji on nala#e.
Primer 3
Pretpostavimo da mladi sedi u autobusu. . autobus ulazi stari5a, dodue, sposobna da
stoji, ali sa naporom. 'ladi vidi da joj je potrebno, prema mo#da ne i neophodno, da
sedne. 'e/utim, mladia mrzi da ustaje, sedi mu se, i on odluuje da nastavi da sedi. .
tom trenutku zapa#a da pored stari5e stoji lepa devojka, da lepa devojka vidi stari5u, da
vidi njea, i da vidi da on nee da ustane stari5i. On sad, zato da bi se dopao devoj5i, ipak
odluuje da ustane stari5i i tako izvrava du#nost.
,udui da je izvrio du#nost, mladi je postupio prema dunosti, ali nije postupio iz
dunosti. Potovanje prema moralnom zakonu, druim reima, nije predstavljalo motiv
mladievo ponaanja. 6jeovo ponaanje bilo je motivisano dopadanjem lepoj devoj5i.
3ant postupanje prema du#nosti naziva legalitetom, a postupanje iz du#nosti
moralitetom. Postupak mladia bio je, dodue, lealan, ali ne i moralan.
Kantova etika
3antova teorija saznanja znaajna je za njeovu teoriju morala. 3auzalni odnosi se
otkrivaju samo onda kada kateorije primenimo na iskustvo, tj. mi nemamo naina da o
kauzalnim odnosima izvlaimo zakljuke iza i izvan iskustva. %toa nismo u stanju da iz
kauzalno poretka prirode valjano zakljuujemo o ,ou, slobodi, besmrtnosti due itd..
Priroda je potpuno bezlina i amoralna i mi je mo#emo saledavati kao da je proizvod
neko stvarao5a -,oa), ali mi ne mo#emo da potvrdimo da tako jeste -nemamo iskustva
o tome). %toa smo prinu/eni da moralno podruje potra#imo izvan podruja prirode.
'oral mora biti nezavisan od toa kako se spoljanji svet iskustva kree -mora biti
umski, aprioran, nezavisan od iskustva).
'oramo se zapitati: 3akav karakter nai moralni pojmovi i pravila moraju imati da bi
moralnost kao takvu uinili mouom$
3akvu 7ormu propis mora imati da bi bio priznat kao moralni propis$
3ant ovom pitanju pristupa kreui od polazne tvrdnje da nita nije bezuslovno dobro
osim dobre iste! volje. Ona je po njemu ono jedino koje mo#e biti dobro bez
oranienja, jer je dobra po sebi. &dravlje, boatstvo, intelekt, dobri su samo u onoj meri
u kojoj se dobro upotrebljavaju, slu#e nekoj svrsi. &a razliku od toa, volja nije dobra po
inu, po onome to posti#e ili po delotvornosti, po uspehu ili korisnosti - po koliini sree
ili zadovoljstva koju zadobijamo inei neto). Ona je dobra po sebi, po svom htenju, ona
u sebi nosi svoju svrhu, a to je ispunjenje dunosti.
Dakle, jedini motiv dobre volje jeste da svoju dunost ispunjava samo radi ispunjavanja
du#nosti prema moralnom zakonu4 8ta od ona nameravala da uini, to je zbo toa to
je to njena du#nost.
9ovek mo#e initi ono to je njeova du#nost i iz sasvim druih pobuda ili sa druim
motivima - iz eoistikih pobuda, altruistikih -ovekoljublje), potrebe za slavom i
uva#avanjem: ali to su sve spoljanji motivi, proistiu iz naih psiholokih, karakternih
sklonosti). ;a mou po prirodi biti dru#eljubiv, dare#ljiv: ne zbo toa to to du#nost od
mene zahteva, ve zbo toa to posedujem sklonost da se na taj nain ponaam: u tome
u#ivam. .koliko je tako, onda moja volja, u krajnjem nije dobra -ista) jer ja tu delam iz
lino interesa.
Dakle, du#nost prema moralnom zakonu -kategorikom imperativu) je sa jedne strane,
a svakakve sklonosti su sa drue.
Ono to ovde mo#emo da uinimo jeste da izaberemo izme/u nae sklonosti i nae
du#nosti. 3ako mi se du#nost predstavlja$ Ona se predstavlja kao potovanje zakona koji
je univerzalno obavezuju"i za sva umna bia.
<est istinsko moralno imperativa je taj da a mou pooptiti:tj. da mou hteti da on
bude jedan opti zakon:ne samo da moram moi hteti da dotino pravilo bude opte
priznato kao zakon, ve moram moi hteti da se po njemu univerzalno postupa, bez
izuzetka -odr#avanje obeanja npr.). Ovaj zakon je #ormalan - nema sadr#aja, neko
spoljanje razloa).
Kategoriki imperativ
&ato mi imamo du#nost da ne la#emo$ &ato, re5imo, nemamo du#nost da la#emo$
'aksima predstavlja prin5ip, naelo delovanja. <o je pravilo kojim se rukovodimo u
naem ponaanju. 3oja maksima mo#e da postane du#nost$ 3ant ka#e: "Radi samo
prema onoj maksimi za koju ujedno moe hteti da postanem optim zakonom". 8ta to
znai$
Pretpostavimo da kao maksimu uzmemo prin5ip: "la#i uvek kada ti mo#e doneti neku
korist ili kada te mo#e izbaviti iz neke nevolje." %ada se zapitajmo da li ova maksima
mo#e da pro/e test univerzaliza5ije, tj. da li mo#e da postanem optim zakonom, odnosno
du#nou. Pretpostavimo da svako zaista la#e kada od toa ima koristi ili kada a to mo#e
izbaviti iz nevolje. . tom sluaju niko nikome vie ne bi verao. A budui da je to da mi
drui poveruje u ono to ovorim nu#an uslov mounosti da a sla#em, samo laanje bi
postalo nemoue. Prema tome, ore navedena maksima, kada se univerzalizuje ini
samu sebe nemouem, tj. ponitava se ili potire.
3ant naelo "radi samo prema onoj maksimi za koju ujedno moe hteti da postanem
optim zakonom", naziva kategorikim -bezuslovnom -nezavisnom od linih sklonosti,
5ilja koji #elimo da ostvarimo) imperativom -zapoveu). Ako bi se, na primer, tvrdilo
"ako ne la#e, ljudi e te potovati", to bi bio samo hipotetiki imperativ obavezuje
uslovno! . 6jime se, naime, nelaanje navodi kao uslov za sti5anje potovanja. 'e/utim,
zapovest "ne la#i" ne predstavlja se u obliku uslova za neto druo, ve kao bezuslovna
du#nost: ona sama nije uslov za neto druo, niti je neto druo uslov za nju " ona
naprosto mora -zato imperativ) da se sprovodi.
3ateoriki imperativ se, prema 3antu, mo#e izraziti i u sledeem obliku: "Postupaj tako
da ovetvo u svojoj linosti kao i u linosti svako druo oveka uvek upotrebljava u
isto vreme kao svrhu, a nikada samo kao sredstvo." 6a primer, ako la#em nekoa, tada a
ja tretiram samo kao sredstvo da do/em do neke koristi, a ne potujem a kao oveka.
$utonomija
Prema 3antu, moralne zakone donose sami moralni subjekti. Oni koji donose zakone
ujedno su oni za koje ti zakoni va#e. 3ako$ %amo ono to ima umski oblik, tj. ono to se
sla#e sa kateorikim imperativom mo#e postati moralni zakon. .m, pak, predstavlja
sutinu moralnih subjekata i njeov zakon mora biti nezavisan od svako determinizma u
prirodi, svake spoljanje uzronosti.
!z toa sledi da je sa pojmom autonomije usko povezan pojam slobode. =%loboda&0 ka#e
3ant, =bila bi ono svojstvo kauzaliteta umno bia po kome ono mo#e delovati nezavisno
od tu/ih uzroka koji bi a odre/ivali, kao to je prirodna nunost svojstvo kauzaliteta
svih bezumnih bia, da ih uti5aj tu/ih uzroka odre/uje na delovanje.0
9ovekova sloboda sastoji se iz dve komponente koje jedna druu uslovljavaju: iz
nezavisnosti od prirodno -naonsko) determinizma u oveku -neativno odre/enje
slobode) i iz mounosti odre/ivanja sopstvenim umnim prin5ipima -pozitivno odre/enje
slobode). 9ovekova sloboda je u sutini autonomija -samozakonitost).