Din Volf, URT NOVOG SUNCA

Preveo Aleksandar B. Nedeljkovi

1. GLAVNA KATARKA
Poto sam ve jedan rukopis bacio u okean vremena, poinjem, evo, ponovo. Da je to
besmisleno, sumnje nema; ja ak i ne pretpostavljam - jer nisam i neu da budem do te mere
besmislen - da e ovo ikad nai ijednog itaoca. Ni ja sam neu biti taj italac. Onda, neka mi
bude doputeno da opiem nikome, niemu ko sam i ta sam Urtu uinio.
Moje pravo ime je Severijan. Prijatelji, koje nikada nisam imao mnogo, zvali su me
Severijan Sakati. Vojnici moji (koje nikad nisam imao dovoljno, mada sam svojevremeno
komandovao velikim mnotvima njih) zvahu me Severijan Veliki. Moji neprijatelji, koji su se
mnoili kao muve i kao muve iznicali iz leina kojima su moja bojna polja ostajala posuta,
zvali su me Severijan Muitelj. Bio sam poslednji autarh naeg Komonvelta i kao takav jedini
zakoniti vladar ovog sveta kada smo ga imenom Urt zvali.
Ali kakva je boletina ovo - ova sklonost ka pisanju! Pre nekoliko godina (ako vreme
jo ikakav smisao ima) pisao sam u svojoj kabini, u Catkilinoj lai, stvarajui na osnovu
pamenja jo jedan primerak one knjige koju sam ranije napisao u klerestorijumu, gornjim
odajama sa prozorima Kue Apsoluta. Sedeo sam tada i gurao pero, kao ma koji ata,
izraivao tanu kopiju teksta koji sam bez muke dozivao iz seanja, obuzet oseanjem da
obavljam zavrni smisleni in - ili, tanije, zavrni besmisleni in - u svome ivotu.
Pa sam pisao, i spavao, i ustajao da opet piem, tako najzad ponovo proiveo i trenutak
kad sam, uavi u kulu jadne Valerije i uvi kako mi govore i ta kula i sve ostale kule, osetio
kako se gordi teret muke odraslosti sputa na moja plea i shvatio da vie nisam mladi.
Ovako sam razmiljao: eto ta je bilo pre deset godina. Deset godina je bilo minulo do asa
kad sam to, u njenoj kuli doivljeno, zapisao u Kui Apsoluta. A gle sad - prolo je jo stotinu
godina, moda i vie. Ko bi to mogao znati?
Bio sam poneo sa sobom na lau jedan uzani olovni kofer sa hermetino zaptivajuim
poklopcem. Kofer se najzad, kao to sam i oekivao, sasvim ispunio tim mojim rukopisom.
Zaklopio sam ga, zakljuao, onda sam podesio pitolj na najslabije dejstvo i zatopio zrakom
ivicu, tako da su se metal poklopca i metal kofera spojili u jednu celinu.
Ko hoe da izie na palubu, mora da proe udnim brodskim hodnicima; oni su esto
ispunjeni jednim odjekujuim glasom koji ne moe jasno da razazna, ali uvek moe da ga
razume. Kad ovek doe do hermetinih vrata za izlazak iz lae, mora se obaviti omotaem
vazduha, a to je nevidljiva atmosfera koja se prianja uz tebe; nju, tako se bar ini, dri na
okupu samo jedna sjajna ogrlica sainjena od meusobno povezanih cilindara. Postoji i
kapuljaa od vazduha za glavu, a ruke su ti zatiene rukavicama od vazduha (ali one se
istanje kad neto uhvati, pa kroz to mesto pone da se uvlai hladnoa); oko nogu ima izme
od vazduha i tako dalje.
Te lae koje plove izmeu sunaca nisu kao urtovske lae. Nije tu posredi jedna paluba
i jedno korito, nego postoji mnotvo uzastopnih paluba; skoi preko ograde jedne palube i
nae se na sledeoj, po kojoj nastavi da hoda. Palube su od drveta, materijala koji se
smrtonosnoj hladnoi opire na nain kako to metal nee; ali ispod drveta nalaze se, ipak,
metal i kamen.
Iz svake palube stre katarke, koje svojom visinom nadmauju stotinu puta
Admiralsku kulu u Citadeli. ini se kao da su sve one ravne, ali kad nekoj katarci prie blizu
pa pogleda uzdu, to je kao gledanje niz neki umorni drum koji odlazi ak iza obzorja, vidi
da je malo savijena zbog toga to trpi pritisak vetra sa mnogih sunaca.
Katarki ima nebrojeno mnogo; svaka ima po hiljadu poprenih greda, a sa svake grede
visi jedro od fuligina i srebra. Jedrima je nebo ispunjeno, tako da ovek koji eli da ugleda
kako daleka sunca plamsaju limun-utom, belom, ljubiastom i ruiastom bojom mora dobro
da se potrudi da ih ugleda izmeu jedara, isto kao to bi se morao truditi da ih ugleda izmeu
oblaka u nekoj jesenjoj noi.
Ponekad se deava (to mi je i brodski posluitelj rekao) da neki mornar, gore meu
jedrima, izgubi oslonac. Kad se to desi na Urtu, nesretnik, najee, tresne na palubu i pogine.
Ovde takve opasnosti nema. Iako je laa tako mona i ispunjena takvim bogatstvima, a mi
znatno blii njenom sreditu nego to su oni koji Urtom hodaju sreditu Urta primaknuti, ipak
je privlana sila lae sasvim slabana. Nemarni mornar otplovi, izmeu jedara, nadole, kao
ikova vunica, a glavnina njegovog stradanja sastoji se u tome to mu se drugari
podsmevaju; njihove glasove on, meutim, ne uje. (Jer praznina utuli svaki govor do
neujnosti, mada govornik uje samoga sebe; jedini nain da se dvojica uju sastoji se u tome
da se primaknu jedan drugome toliko da njihove odede od vazduha postanu jedna
atmosfera.) uo sam i tvrdnju da bi, bez ovog protivzvunog svojstva praznine, od tutnjave
sunaca ogluvela Vaseljena.
Malo ta od toga sam znao kad sam prvi put proetao palubom. Bilo mi je reeno da
moram nositi tu ogrlicu i da su hermetina vrata napravljena tako da moraju unutranja biti
zatvorena pre nego to se spoljanja otvore. I - praktino nita vie. Zamislite, onda, moje
iznenaenje kad sam iskoraio napolje, nosei olovno sandue pod rukom.
Iznad mene su se uzdizali crni jarboli i jedra njihova, red za redom jedara, toliko u
visinu da se napokon inilo da e njima biti i zvezde istisnute. Konopi su bili takvi da bi se
mogli uporediti sa pauinom - kad bi pauk bio veliki koliko i sama laa; a laa je bila vea
nego mnoga ostrva koja imaju palatu i u palati armigera koji sebe smatra maltene monarhom.
Sama ta paluba bila je prostrana kao neka ravnica; morao sam sabrati svu svoju hrabrost da
bih prvi korak po njoj nainio.
Dok sam sedeo u kabini i pisao, jedva sam primeivao da je moja teina smanjena za
sedam osmina. Sad sam izgledao samome sebi kao duh, ili, tanije, kao ovek od hartije,
prikladan mu za one papirnate ene koje sam, kao dete, bojio i reao u parade. Snaga
sunevog vetra manja je od snage najblaeg zefir-povetarca na Urtu; ali, i tako malenu, osetio
sam je i uplaio se da bih mogao biti oduvan. inilo mi se da, maltene, lebdim iznad palube,
umesto da hodam po njoj; znam da je to bilo zato to je sila ogrlice odravala spoljanje,
dodatne "tabane" od vazduha izmeu dasaka palube i onova mojih izama.
Osvrnuo sam se, nastojei da pogledom pronaem nekog mornara koji bi mi mogao
dati savete o najboljim nainima penjanja; pretpostavio sam da e na palubama biti mnogo
mornara, kao na brodovima na Urtu. Ali nikog nije bilo; da se ne bi vazduh u njihovim
vazdunim ogrtaima ustajao i istroio, mornari ostaju ispod palube, sem kad ba moraju na
nju izlaziti, a to se deava retko. Onda sam, u svome neznanju, pozvao glasno. Nije mi stigao,
naravno, nikakav odgovor.
Nekoliko lanaca daleko odatle nalazio se je jedan jarbol, ali im sam ga ugledao, bilo
mi je jasno da nema nikakve nade da se uz njega popnem; bio je deblji od ijednog drveta koje
je ikad ukraavalo nae ume, a gladak kao metal. Pooh napred, peice, plaei se stotinu
stvari koje mi nisu nimalo mogle nauditi, a sasvim lien znanja o stvarnim opasnostima koje
su mi pretile.
Te ogromne palube su ravne, tako da marin na jednom mestu moe signalisati svome
drugaru na izvesnom udaljenju; kad bi bile zaobljene, da bi svojom povrinom bile svuda na
jednakom rastojanju od gladi broda, razdvojeni lanovi posade ne bi se mogli ni videti, kao
to se brodovi ne mogu uzajamno videti kad zau pod obzorja Urta. Ali zato to su ravne,
uvek se ini da stoje iskoeno, osim ako se posmatra nalazi tano u sreditu. Otud sam imao
utisak, iako sam bio tako lak, da se penjem nekim avetinjskim bregom.
Taj moj "uspon" trajao je mnogo dahova, moda pola smene vremena. Tiina mi je
pritiskala duh, do mrvljenja jako; bila je to utnja opipljivija od broda samog. uo sam vrlo
slabe zvuke sopstvenih, nejednakih koraka po palubi, a povremeno i neko treperenje ili
zujanje ispod nogu. Osim tih vrlo tihih zvukova nije bilo nikakvih drugih umova. Jo od kad
sam, kao dete, sedeo na asovima kod majstora Malrubiusa, znao sam da prostor izmeu
sunaca nije ni u kom sluaju prazan; kroz njega putuju stotine, moda i hiljade brodova.
Kasnije sam saznao da u tom prostoru ima i drugih stvari - ona undina, koju sam dvaput sreo,
rekla mi je da ponekad tamo pliva, a tu lete i ona krilata bia koja sam na tren ugledao u knjizi
Oca Inirea.
Sad sam otkrio ono to nikad ranije nisam stvarno znao: da su svi ti brodovi samo
jedna jedina aka semenja razasuta preko pustinjskog prostranstva koje ostaje i posle tog
zasejavanja jednako prazno kao to je uvek i bilo. Tad sam poeleo da se okrenem i othramam
nazad u svoju kabinu, a to bih i uinio samo da nisam uviao da bi me, posle povratka, ponos
naterao da krenem ponovo.
Naposletku sam se primakao tankim, pauinastim uzlaznim konopima, to jest
kablovima; oni su ponekad hvatali zvezdanu svetlost, a ponekad se gubili u tami ili postajali
nevidljivi naspram silno visokih srebrnih obala koje su, zapravo, bile najvia jedra sa nie
palube. Iako su kablovi izgledali tako mali, svaki je u preniku bio, u stvari, deblji od velikih
stubova nae katedrale.
Bio sam odeven i u jedan vuneni ogrta, a ne samo u taj vazduni; sada sam zadigao
vuneni i vezao ga u vor oko struka, stvarajui svojevrsnu vreu, u koju sam stavio kofer.
Prenosei svu svoju snagu na zdravu nogu, skoio sam.
Poto je itavo moje telo davalo oseaj kao da je izatkano od paperja, pretpostavio sam
da u se dizati polako, da u ploviti uvis onako kao to mi je reeno da mornari plove izmeu
katarki i konopa. Nije se desilo tako. Skoio sam jednako brzo, moda i bre nego to iko ikad
skae ovde na planeti Uas; ali ovde takav skaka odmah pone i da usporava, a ja nisam
usporio uopte. Moj let se nastavio poetnom brzinom, nesmanjenom - leteo sam uvis i uvis, a
to je bilo divno i strano oseanje.
Ubrzo se moj strah poveao zato to nisam mogao da se zadrim u eljenom poloaju;
stopala su mi se podizala tako da sam uskoro leteo popreno, najzad se poeh u letu obrtati
kao ma hitnut uvis u trenutku pobede.
Pokraj mene je prosevao jedan blistavi kabel, tik izvan dohvata. Zauo sam jedan
pridavljeni krik i tek po njegovom okonanju shvatio da je bio iz mog grla. Ispred mene je
zablistao drugi kabel. Hteo-ne hteo, stutio sam se ka njemu kao da juriam na nekog
neprijatelja. Uhvatio sam ga i zadrao, mada je napor bio takav da je malo nedostajalo pa da
izglavim sebi ruke iz ramena; a olovni kofer - koji je proleteo pokraj moje glave - zamalo da
me udavi mojim sopstvenim ogrtaem. Obuhvatio sam obema nogama vrsto taj ledeni kabel
i uspeo da doem do daha.
Po vrtovima Kue Apsoluta nekada je lunjalo mnotvo majmuna drekavaca; kako ih je
nia posluga (vrtlari, nosai i slini) ponekad hvatala raznim zamkama da bi ih jela, zazirali su
od ljudi. esto sam te majmune gledao i zavideo im to su u mogunosti da tako jurcaju uz
stablo drveta, a da ne padnu - zapravo, kao da i ne znaju za Urtovu bolnu glad. Sad sam ja
postao takva ivotinja. Vuna snaga kojom je brod dejstvovao na mene govorila mi je da se
"dole" nalazi tamo gde je prostranstvo palube; ali to je bilo neto manje od uspomene na
uspomenu, bilo je kao pomisao da sam moda, nekad, negde, pao i da se sad seam seanja na
taj pad.
Ali taj kabel bio je kao staza u pampi: poi njome i na jednu i na drugu stranu
podjednako je lako, naime, vrlo je lako. Poto je kabel bio upleten od mnotva tanje uadi,
imao sam hiljade rukohvata, pa sam krenuo nagore kao neka mala zver dugakih butina, kao
zec koji skae po deblu.
Uskoro je taj kabel doao do jedne poprene grede, koja je sa donje strane drala nie
od dva glavna gornja jedra. Odatle preskoih na drugi, tanji kabel, pa sa njega na trei. Kad
sam se popeo na poprenu gredu, uvideh da tu vie nema penjanja; ono proaptano dole vie
se nije ulo, sivosmee brodsko korito jednostavno je plutalo negde blizu ruba mog vidnog
polja.
U prostoru, s one strane gde mi je bila glava, dizale su se sve dalje i dalje mase oblaka,
prividno isto onako beskonane kao to su bile pre nego to je moje penjanje poelo. Levo i
desno od mene katarke drugih paluba razgranavale su se kao vlakna u repnom peru strele -
tanije, kao vlakna u mnogobrojnim redovima takvih strela i pera, jer iza tih katarki videlo se
jo mnogo drugih, udaljenih bar po nekoliko desetina liga. Kao prsti Inkreatorovi, katarke su
pokazivale ka krajevima Vaseljene; njihova najvia jedra bila su samo trunice sjajne ukrasne
folije, trunice izgubljene meu blistavim zvezdama. Sa nekog takvog mesta mogao sam
baciti kovei (kao to sam i nameravao da uinim) u pusto, da bi ga jednom naao, moda,
pripadnik neke druge rase, ako bude takva volja Inkreatorova.
Dve stvari me zadrae. Prva je bila ne toliko misao koliko priseanje: priseanje na
odluku koju sam prvu doneo dok sam u brodu pisao i dok su mi hierodulski brodovi bili
novost. Odluio sam, naime, da pre bacanja saekam da se na brod probije kroz tkaninu
vremena. Prvi manuskript svojih uspomena bio sam ve poverio majstor-Ultanovoj biblioteci,
a u njoj on nije mogao istrajati due nego to istraje sam Urt.
Ovaj novi primerak bio sam (u poetku) namenio jednom novom postanju; da bi, ak i
ako padnem na velikom oprobavanju koje me je ekalo, ipak poslao jedan deli naeg sveta -
makar koliko triav - na drugu stranu palisade kojom je ova Vaseljena ograena.
Sad sam osmotrio zvezde, sunca tako daleka da se planete, koje oko njih krue, ne
mogu videti, iako su neke moda vee od Serenusa; gledao sam i one kovitlace koji su tako
udaljeni da, iako se sastoje od silnih milijardi zvezda, izgledaju kao pojedinane zvezde. Onda
sam ostao u neverici pred zapamenom injenicom da mi je, ranije, sve to izgledalo
premaleno za moju ambiciju; zapitah se da li je u meuvremenu Vaseljena porasla (mada
mistiari tvrde da ona vie ne raste) ili sam porastao ja.
Ni ono drugo to me je zadralo nije, po svemu sudei, bila misao, nego pre instinkt
neki i jedna nadmona elja: htelo mi se da odem do vrha. Ako bi trebalo da takvu svoju
odluku branim, mogao bih rei da sam znao da mi se takva prilika moda nikad vie nee
ukazati; takoe da ba ne bi bilo u skladu sa mojom ulogom da se zadovoljim manjim
usponom od onog koji postie obian mornar kad god njegove dunosti to od njega zahtevaju
i tako dalje.
Sve to bi bila odmeravanja - uspon je, sam po sebi, bio velianstven. Godinama nisam
uivao ni u emu osim u pobedama, a sad sam se opet osetio kao deak. Kad sam,
svojevremeno, oseao elju da se popnem na vrh Velikog dvora, ni na kraj pameti mi nije bilo
da bi Veliki dvor mogao eleti da se popne na nebo. Sad je moje znanje bilo kudikamo vee.
Ali bar ovaj brod je stvarno krenuo usponom onostran nebesa, pa sam i ja poeleo da se
penjem s njim.
to sam se vie peo, utoliko je laki, ali i opasniji, moj uspon postajao. Nisam vie
imao ni deli svoje teine. Skakao sam ponovo i ponovo, dohvatao svaki put neko jedro ili
ue za dizanje jedra, snalazio se da nekako stanem nogama na njega i skakao dalje.
Posle desetak takvih skokova ka visinama pade mi na um da nema razloga da se
zaustavljam pre nego to stignem do vrha katarke, te da u i jednim jedinim skokom stii
tamo, pod uslovom da sam ne izazivam prekide. Od tog trenutka leteo sam kao vatrometna
raketica u dugodnevnikoj noi; nije mi bilo teko da zamislim da uz put i zvidim kao te
rakete, ili da za sobom ostavljam perjanicu plavih i crvenih iskara.
Jedra i kablovi proletahu u beskrajnoj procesiji. U jednom trenutku uinilo mi se da
vidim kako u prostoru izmeu dvaju jedara visi (tako je bar izgledalo) neki nejasni zlatni oblik
proaran grimiznim venama; obratio sam vrlo malo panje na tu pojavu, ali sam ipak stigao da
pomislim da je to, valjda, neki instrument postavljen ba tu da bi bio blii zvezdama - ili
moda samo neki predmet koji je nemarno ostavljen da lei na palubi, posle ega je zbog neke
male promene kursa otplutao daleko.
Moj munjeviti let nagore je - trajao.
Najvii red jedara pojavio mi se na vidiku. Posegnuo sam prema kablovima. Sad su
bili jedva neto deblji od mog prsta, mada je svako jedro moglo pokriti i po stotinu i vie
livada.
Slabo sam bio odmerio; kabel je ostao taman izvan mog dohvata. Prolete, sevnuvi, jo
jedan.
Pa jo jedan - bar tri lakta izvan domaaja.
Pokuao sam da se izvijem kao pliva, ali sam jedino uspeo da podignem koleno.
Blistavi kablovi bili su, ak i daleko dole, na velikim meusobnim rastojanjima; tamo je
katarki bilo stotinu, ovde je preostala samo jo ta jedna. A na njoj samo jo jedno malo jedro
na samom vrhu. Prstima sam ga oeao, ali uhvatiti ga nisam mogao.
2. PETI MORNAR
To je znailo da je mome ivotu doao kraj i toga sam bio svestan. Na lai "Samru"
imali su jedan dugaki konopac, privren za zadnju ogradu lae, koji su veito vukli za
sobom kroz vodu, da bi posluio kao pomo nekom brodaru kada bi kojim sluajem pao u
vodu. Da li je ovaj na sadanji brod vukao za sobom neko takvo ue, nije mi bilo poznato;
ali, i da jeste, ja od toga nikakve koristi ne bih imao. Moja tekoa (moja tragedija, u
iskuenju sam da napiem) nije se sastojala u nekom padu sa ograde i zaostajanju za brodom,
nego u tome to sam se ja digao iznad cele te ume katarki. I nastavio svoje uzletanje - tanije,
svoje udaljavanje od broda, jer sve je bilo isto kao i da sam padao naglavake - jo i sad onom
istom poetnom brzinom kojom sam bio skoio.
Ispod mene, ili, bar, u pravcu mojih nogu, brod je izgledao kao smanjujui kontinent
srebra, ije su crne katarke i poprene grede na katarkama bile tanane kao rogovi cvrka. Oko
mene su zvezde gorele nesmanjenom estinom, plamsale velianstvenou koja se na Urtu
nikada ne via. Jedan trenutak provedoh traei Urt pogledom gore, ne zato to mi je mozak
tako radio, nego zato to nije radio; pomiljao sam da e biti zelen, kao zelena Luna, ali sa
belim povrinama na vrhu i na dnu, tamo gde se led sklapa oko naih hladnih podruja. Ne
pronaoh pogledom ni Urt, a ni grimiznim crvenilom proiljeni narandasti disk starog sunca.
Onda uvideh da sam gledao na pogrenu stranu. Ako bi se Urt uopte mogao videti,
nalazio bi se iza krme. Pogledah tamo i ugledah, ne na Urt, nego jedan rastui, okreui,
uskomeani vrtlog fuligina, boje koja je crnja od crnog. Bilo je to neto nalik na ogromni
vrtlog praznine; ali oko njega je postojao krug obojenog svetla, kao da plee milijardu
milijardi zvezda.
Tad mi je bilo jasno da se udo ve dogodilo, a da ja to nisam ni opazio; dogodilo se
dok sam drugi put ispisivao neku gnjavenu reenicu o majstoru Gerlousu ili o ascijanskom
ratu. Ve smo se probili kroz tkivo vremena, a taj fuliginski vrtlog iza nas oznaavao je kraj
Vaseljene.
Ili poetak. Ako je oznaavao poetak, onda je onaj treperavi zvezdani obru bio
obilje mladih sunaca, jedini stvarno magini prsten koji e u ovoj Vaseljeni ikada postojati.
Tim zvezdama u pozdrav, poeo sam radosno vikati, mada moj glas nije uo niko osim
Inkreatora i mene.
Privukao sam vuneni ogrta i iz njega izvukao olovni kofer; pa sam digao kofer obema
rukama iznad glave i hitnuo ga, kliui na sav glas, iz mog nevidljivog ogrtaa od vazduha i iz
itave te Vaseljene koja je koferu i meni bila poznata, u jedno novo postanje, kao poslednju
ponudu iz starog.
Istovremeno me je moja sudbina zgrabila i povukla nazad. Ne pravo nadole ka onom
mestu na palubi odakle sam uzleteo (u takvom sputanju mogao sam i poginuti,) nego koso,
napred nadole, ka pramcu lae, tako da sad videh kako katarke, jedna za drugom, brzo prolaze
pored mene. Izvijajui vrat, pogledah ka sledeoj: ta je bila poslednja. Da sam poleteo samo
arin-dva desno, moglo se lako desiti da mi sam vrh katarke razvali lobanju. Umesto toga,
sevnuo sam izmeu poslednjeg kabla i poprene grede, a nijedan kabel nije mi se naao na
dohvatu. Tako sam nadbrzao nau lau.
Na ogromnoj daljini i pod sasvim drugim uglom pojavi se jo jedna od tih nebrojenih
katarki. Sa nje su na sve strane bila iznikla jedra, kao lie sa drveta; i to ne ona na koja sam
se ve poeo navikavati, etvrtasta, nego trouglasta. Neko vreme je izgledalo da u prestii i
ovu katarku, potom da u naleteti na nju. Grevito posegnuh ka jednom od kablova za
uvrenje jednog slobodnog, "leteeg", trouglastog jedra.
Oko njega se poeh vrteti kao zastava u promenljivom vetru. Jo jedan trenutak sam se
drao za njegovu bolnu hladnou, zadihan, a onda se bacih niz pramani jarbol - jer to je,
naravno, bio onaj poslednji, kosi jarbol ispruen iz samog pramca broda - svom snagom
svojih ruku. Mislim da tad ne bih zaalio ni da sam tresnuo o palubu; nisam eleo nita vie i
nita drugo, osim da dodirnem korito lae, na bilo kom mestu, na bilo koji nain.
Ali to se nije desilo, nego sam uleteo u jedno od jedara i otklizio po njegovoj
ogromnoj srebrnoj povrini. A to je bila i te kakva povrina, mada se inilo da nema vie
mase nego apat; imao sam utisak da se jedino od povrine i sastoji, ili da je, maltene,
tvorevina iste svetlosti. Ona me je okretala, prevrtala, zatim izruila na palubu, gde sam se
kotrljao i tumbao kao listi vetrom nabaen.
Bio sam, zapravo, izruen na neku palubu; nikad ne naoh dokaz da sam se vratio na
onu istu sa koje sam se i otisnuo. Na njoj sam leao opruen celom duinom, pokuavajui da
doem do daha; moja sakata noga bila je u uasnim bolovima, a privlana sila broda me je -
mada najmanjom snagom - drala.
Moje silno dahtanje nikako nije prestajalo, nije se ni usporavalo; posle stotinu takvih
grabljenja za vazduh, shvatio sam da moj vazduni ogrta nee moi da odrava moj ivot jo
dugo. Borio sam se da ustanem. Iako sam bio napola uguen, ustajanje je bilo lako i prelako -
malo je nedostajalo da se opet vinem ka visinama. Jedna hermetina vrata bila su samo lanac
daleko. Doteturao sam se do njih, poslednjom snagom ih iroko otvorio i za sobom zatvorio.
Unutranja vrata otvorie se, maltene sama od sebe, ili mi se bar tako uinilo.
Istog trenutka moj vazduh postade sve, kao da je neki plemeniti, mladi vetri prodro
u smradnu eliju robijanice. Da bih ubrzao ovaj proces, skidoh ogrlicu i izioh u hodnik, gde
ostadoh neko vreme nepomian, samo udiui taj prohladni, isti vazduh, jedva svestan gde
sam - ispunjen jedino blagoslovenim znanjem da sam opet unutar lae i da nisam zalutali
komadi otplavina onostran njenih jedara.
Uzan i blistav bejae taj hodnik, bolno osvetljen plavim svetlostima koje su polako
puzile du njegovih zidova i tavanice i namigivale; inilo se da zaviruju u hodnik, ali da nisu
njegov deo.
Nita ne moe izmai mom pamenju, osim ako sam u nesvesti, ili blizu nesvesti; bio
sam upamtio svaki od onih hodnika koji su mi posluili za kretanje od moje kabine do palube,
ali ovo nije bio nijedan od njih. Veina je imala unutranje ureenje nalik na dnevne sobe u
aristokratskim zamkovima, sa slikama na zidovima i sa uglaanim podovima. Ovde je umesto
smeim drvetom, kao paluba, pod bio pokriven nekim zelenim tepihom nalik na travu;
majuni zeleni zubi dizali su se iz njega i obuhvatali onove mojih cipela kao neka mala
seiva.
Bio sam, dakle, suoen sa jednom odlukom koja mi se nije dopadala. Hermetina vrata
bila su iza mene. Mogao sam opet izai napolje i tragati od palube do palube da bih pronaao
svoj deo broda. Druga je mogunost bila da nastavim ovim hodnikom i tragam iznutra.
Ogroman nedostatak te alternative sastojao se u tome to bih se lako mogao izgubiti u
unutranjosti broda. Meutim, da li bi to bilo gore nego da se izgubim, kao maloas, meu
katarkama i jedrima? Ili, kao to se zamalo nije desilo, da odlutam u beskrajni prostor izmeu
sunaca?
Stajao sam tu, dvoumei se, sve dok ne zauh glasove. To me podseti da mi je ogrta
jo, komino, vezan u vor, oko pojasa. Razdreih ga; upravo kad sam to dovrio, ljudi ije
sam glasove uo pojavie se na vidiku.
Svi su bili naoruani i na tome se njihova meusobna slinost zavravala. Jedan je
izgledao kao sasvim obian ovek, koji bi mogao biti ma kog dana vien na dokovima
Nesusa; drugi je pripadao nekoj rasi koju u svim svojim putovanjima nisam nijednom video,
jer bio je visok kao egzultant, a koa mu nije bila one ruiastosmee boje koju mi nazivamo
belom zato to nam se tako svia, ve prave bele boje, poput pene; glava mu je bila krunisana
kosom isto tako belom. Trea osoba bila je ena, jedva neto malo nieg rasta od mene, ali
debljih ruku i nogu nego to sam ikad kod ijedne ene video. Iza to troje kretala se, maltene
kao da ih goni napred, masivna prilika oveka u potpunom oklopu.
Mislim da bi oni bez rei proli pored mene da sam to dozvolio, ali ja iskoraih u
sredinu hodnika, prinuujui ih da stanu i objasnih svoju nezgodnu situaciju.
"Prijavio sam to", ree mi oklopna prilika. "Doi e neko po tebe, ili u ja biti poslat s
tobom. A dotle mora poi sa mnom."
"A gde vi idete?" upitah, ali on se ve okretao i gestom neto pokazivao toj dvojici
mukaraca.
"Ma hajde", ree ena i poljubi me. Nije to bio dug poljubac, ali je u njemu bilo neke
sirove strasti. Dohvatila me je za miicu zahvatom za koji se inilo da je vrst kao muki.
Onaj obini mornar (koji, zapravo, nije uopte izgledao obino, jer je imao veselo i
lepukasto lice i utu kosu - kao junjaci) ree: "Morae poi, inae oni nee znati gde da te
trae - ako iko bude i traio. Valjda stvar nee ispasti osobito loe." To je govorio ve u hodu,
preko ramena, a ena i ja krenusmo za njim.
Belokosi ree: "Moe ti meni pomoi, moda."
Pomislih da me je prepoznao; poto sam smatrao da e mi biti potrebni svi saveznici
koje mogu nai, rekoh mu da u pomoi ako budem u mogunosti.
"Za ljubav Danaida, uuti", ree mu ona. A meni: "Ima oruje?"
Pokazah joj pitolj.
"Mora paljivo s tim, ovde. Moe ga podesiti na slabije?"
"Ve jesam."
I ona i ostali nosili su kalivere, puke koje znatno lie na fuzilke, osim to su neto
krae, imaju deblje kundake i tanje cevi. Za pojasom je imala dugaki bode; obojica
mukaraca imali su bolo-noeve, kratke, teke, irokoseivne, za dunglu.
"Ja sam Purn", ree mi plavuan.
"Severijan."
Pruio je ruku, koju sam prihvatio - bila je to mornarska aka, krupna, gruba,
miiava.
"Ovo je Guni."
"Burgundofara", ree ena.
"Mi je zovemo Guni. On je Idas." Gestom je pokazao ka belokosom oveku.
"Tiina!" odreza oklopnik, koji je stupao iza nas i gledao iza sebe. Nikad dotad nisam
video da neko moe toliko obrnuti glavu unazad. "Kako se on zove?" apnuh Purnu.
Umesto Purna, odgovori Guni. "Sidero." inilo se da se, od njih troje, ona najmanje
plai Sidera.
"Kuda nas vodi?"
Sidero je dugim skokovima proao pored nas i otvorio jedna vrata. "Ovde. Ovo je
dobro mesto. Nae samopouzdanje je veliko. Razdvojte se znatno. Ja u biti u sredini. Ne
nanosite tetu, osim ako budete napadnuti. Upozoravajte glasom."
"Za ime Inkreatorovo", rekoh, "ta mi to, uopte, radimo?"
"Pravimo istragu aporta, unetih bia s one strane. Ne mora obraati mnogo panje na
Sidera. Ako budu izgledali opasno, ti pucaj."
Dok je to govorila, usmeravala me je ka otvorenim vratima. Sad Idas ree: "Ne brini,
verovatno ih nee biti uopte", i zakorai iza nas, tako blizu da sam kroz vrata proao tako
rei automatski.
Bilo je katranski mrano, ali odmah sam osetio da vie ne stojim na vrstom podu,
nego na nekakvoj otvorenoj i klimavoj reetki; takoe da ulazim u prostoriju mnogo veu od
obine sobe.
Guni je provirila pored mene, u mrak; pri tome se njena kosa oeala o moje rame,
donosei pomeane mirise parfema i znoja. "Pali svetla, Sidero. Nita ovde ne vidimo."
Blesnue svetla, bojom uom od one u hodniku iz koga smo upravo izili; to zraenje
je svojim izgledom podsealo na bolest, na uticu, i inilo se da isisava boju iz svega. Stajali
smo, zbijeni sve etvoro u jedinstvenu masu, na podu od crnih ipki koje nisu bile deblje od
ovekovog malog prsta. Nikakve ograde nije bilo, a prostor ispred i ispod nas (tavanica, koja
se nalazila neposredno iznad naih glava, sigurno je na sebi nosila palubu) bio je dovoljno
veliki da u sebe primi nau kulu Matahinku.
U tom prostranstvu sada se nalazila divovska hrpa robe: kutije, bale, burad i sanduci
svih vrsta; maine i delovi maina; dakovi, mnogi od nekog svetlucavog, delimino
prozirnog, tankog materijala; naslage drvne grae.
"Tamo!" kresnu Sidero. Prstom je pokazivao ka jednim pauinasto tankim lestvicama
koje su vodile niz zid.
"Hajde ti prvi", rekoh.
Nije bilo nikakvog zaletanja ka meni - rastojanje izmeu njega i mene nije bilo ni
pedalj - pa, zbog toga, nije bilo ni vremena da potegnem pitolj. epao me je snagom koja
me je zaprepastila, prinudio me da uzmaknem jedan korak, a onda me silovito gurnuo. Jedan
trenutak sam glavinjao po rubu platforme, grabei vazduh prstima rairenim poput kandi;
onda sam pao.
Na Urtu bih, svakako, slomio vrat. Na ovom brodu moglo se maltene rei da sam
plovio nadole. Ali sporost padanja nije nimalo ublaila moj uas izazvan injenicom da
padam. Gledao sam kako se tavanica i ta platforma okreu iznad mene. Bio sam svestan da u
pasti na lea, te da e kima i lobanja podneti udar, ali se nisam mogao okrenuti. Mlatarao
sam, ne bih li naao kakav oslonac, a moja mata je grozniavo, predano domaijavala kabel
onog prednjeg leteeg jedra. etiri lica iznad mene - Siderov oklopni vizir, Idasovi obrazi beli
kao kreda, Purnov iroki osmeh, Gunine lepe, okrutne crte - izgledala su kao maske iz none
more. Sigurno je da nijedan nesretnik koji je, u svesnom stanju, baen sa vrha Kule zvonare
nije imao toliko vremena za razmiljanje o sopstvenom unitenju.
Grunuo sam tako da mi je sav vazduh izleteo iz plua. Ostadoh leei. Tokom sledeih
stotinu ili vie otkucaja srca samo sam grabio vazduh, kao to sam inio i kad sam se konano
vratio u unutranjost lae. Postepeno uvideh da, iako jesam doiveo pad, nisam nastradao
nita vie nego da sam pao sa kreveta na pod, obuzet nekim zlim snom o Tifonu. Diui se u
sedei poloaj, ne naoh nijednu slomljenu kost.
Moj tepih sastojao se od svenjeva nekakvih hartija; pade mi na um da je Sidero
sigurno znao da se svenjevi nalaze tu i da neu biti ozleen. Onda ugledah, pokraj sebe,
jedan ludo naheren mehanizam, sav klinast od silnih poluga i osovina.
Ustadoh. Daleko iznad mene platforma je bila prazna, a vrata koja su vodila ka
hodniku bila su zatvorena. Potraih pogledom one vrlo tanke lestvice, ali ta maina pokraj
mene stajala je tako da sam od nje mogao videti samo najgornje preage. Zato pooh polako
oko maine; smetali su mi svenjevi papira, nejednako naslagani (bili su povezani kudeljnim
kanapom, koji se ponegde i iskidao, tako da sam se klizao i pomicao po hartiji kao po snegu),
ali mi je lakoa mog tela mnogo pomagala.
Poto sam gledao dole kako bih naao oslonac za stopala, nisam primetio stvorenje
ispred mene sve dok se nisam naao tano pred njegovim slepim licem.
3. KABINA
aka mi polete ka pitolju - izvukoh ga i uperih ravno u tog stvora, tako rei i pre
ikakve svesne namere da to uinim. Povrina tog stvorenja izgledala je raupano; meni se
uinilo da se ni po emu ne razlikuje od onog pogurenog salamandera koji zamalo da me
svojevremeno spali u Traksu. Oekivao sam da e se sad propeti, uspraviti i otkriti
rasplamsalo srce u sredini.
To se nije dogodilo, a i ja nisam potegao obara sve dok nije bilo prekasno. Jedan
trenutak provedosmo ekajui, nepomini; onda je stvor poeo beati, skaui i grabei preko
kutija i buradi kao neko trapavo tene koje juri za ivahnom loptom koja je ono samo.
Pokrenut onim gadnim nagonom koji kod svakog oveka postoji da treba da ubije sve ono
ega se plai, opalio sam. Zrak je - i sad mogue smrtonosan, mada sam ga bio podesio na
najmanju snagu da bih zatopio olovni kofer - rascepio vazduh i pogodio u jedan metalni ingot
stamenog izgleda, koji poe odzvanjati kao gong. Ali to stvorenje, ta god da je bilo, ve je
odmaklo desetak i vie arina, a sledeeg trenutka je i nestalo iza jednog kipa obmotanog
zatitnim materijalom.
Neko je viknuo; uinilo mi se da prepoznajem Gunin promukli kontraalt. Zau se
neto nalik na fijuk strele, zatim povik iz nekog drugog grla.
Raupano stvorenje opet se pojavi, sad jurei nazad, ali ja sam se ve bio dovoljno
prizvao pameti, pa nisam pucao. Pojavi se Purn i ispali kaliver, mlatarajui kao da gaa ptice
u letu. Ja sam oekivao zrak, ali iz cevi izlete neto nalik na konopac, neto elastino i brzo;
izgledalo je, u toj udnoj svetlosti, crno, a u letu je pevalo kao odapeta strela - takav isti fijuk
sam bio uo maloas.
To crno ue oinu po upavom biu i umota se jednom ili dvaput oko njega, ali, inilo
se, bez ikakvog drugog uinka. Purn povika i skoi kao skakavac. Meni do tog asa nije bilo
palo na um da u tom ogromnom prostoru mogu da skaem isto kao maloas na palubi, ali sad
pokuah da ga oponaam. Skoih i ja (uglavnom zato to nisam eleo da izgubim vezu sa
Siderom pre nego to mu se osvetim); umalo, zbog toga, ne razbih glavu o tavanicu.
Ali tokom tog uzletanja stekao sam velianstven pogled na magacin koji se ispod
mene prostirao. Video sam i tog stvora sa vrlo neravnom povrinom koe, stvora ija je boja
pod Urtovim suncem moda mogla biti i lojno uta, a koji je sad, isprugan crnom bojom, i
dalje odskakivao, noen svojom mahnitom energijom; pred mojim oima Siderov kaliver
iarao ga je novim crnim trakama. Purn je bio na domaku da zgrabi to bie, a nisu mnogo
zaostajali ni Idas i Guni. Ona je pucala u trku, izvodei velike skokove preko ispreturanog
tovara, s jednog visoko uzdignutog mesta na drugo.
Doskoio sam nedaleko od njih i popeo se nesigurno na nagnuti zatvara jednog
brdskog karonad-topa; stvorenje je skakalo ka meni, ali ja to jedva da sam i primetio, sve dok
mi nije uskoilo tako rei u naruje. Kaem "tako rei" zato to ga nisam stvarno dohvatio, a
ono sasvim sigurno nije dohvatilo mene. Ipak, ostadosmo zajedno - jer su crni konopci
prianjali i za moju odeu isto tako snano kao i za pljosnate trake (ni krzno ni perje) tog
raerupanog stvora.
Trenutak posle naeg zajednikog pada sa topa otkrio sam jo jednu osobinu tih
konopaca: jednom rastegnuti, skupljali su se ponovo, ali na duinu manju nego na poetku; to
su inili velikom snagom. Borei se da se od njih oslobodim, uvideh da me steu sve jae i
jae. Guni i Purn su smatrali da je ta okolnost veoma zabavna.
Sidero je zasuo to dronjavo bie, unakrst, novim konopcima, a onda rekao Guni da me
oslobodi, to je ona i uinila, sekui bodeom konopce sa mene.
"Hvala", rekoh.
"Stalno se to deava", ree ona. "Tako sam i ja jednom upala u korpu. Nemoj da te to
zabrinjava."
Predvoeni Siderom, Purn i Idas su ve odnosili tog stvora. Ustadoh. "Bojim se da
vie nisam naviknut da mi se neko smeje."
"A nekad si bio? Ne izgleda tako."
"Kao egrt. Mlaim egrtima se smeje svako, a naroito im se smeju stariji egrti."
Guni slegnu pleima. "Polovina stvari koje jedna osoba radi su smene, ako malo
porazmisli o tome. Na primer, ako spava otvorenih usta. Ako si stareina spavaonice, niko
se ne smeje. Ali ako nisi, tvoj najbolji prijatelj e ti ubaciti u usta grudvicu one upletene sobne
praine, flame. Ne pokuavaj da ih skida."
Crni konopci su se drali za somot moje koulje, a ja sam ih pomalo upao. "Trebalo
bi da nosim no", rekoh.
"ta, hoe li rei da ga nema?" Pogledala me je saaljivo; njene su oi bile krupne,
tamne i meke kao oi krave. "Pa svako treba da ima no."
"Nekada sam nosio ma", rekoh. "Posle nekog vremena, odustao sam od toga, osim u
vreme svetkovina. Kad sam polazio iz moje kabine, mislio sam da e mi pitolj biti vie nego
dovoljan."
"Za borbu. Ali koliko se mora boriti ovek koji izgleda kao ti?" Nainila je jedan
korak unazad i odglumila da ocenjuje moj izgled. "Ne verujem da se tebi esto deava da ti
neko pravi probleme."
Uistinu, ona je, u svojim mornarskim izmama debelih onova, bila visoka koliko i ja.
Na onim mestima gde mukarci i ene imaju i teinu, Guni je morala biti i jednako teka kao
ja; na kostima je imala prave miie, a preko njih i znatnu koliinu sala.
Nasmejao sam se i priznao da mi je no mogao dobro posluiti kad me je Sidero bacao
sa platforme.
"A, ne", ree ona. "No njega ne bi zagrebao." iroko se osmehnula. "Kao to ree
gazda kurvarnice, videi da dolazi onaj mornar." Nasmejao sam se, a ona provue ruku ispod
moje ruke. "Nego, no i nije prevashodno za borbu. On je za rad, ove ili one vrste. Kako da
splete dva konopca uzduno, bez noa, kako da otvori kutije sa hranom? Dobro motri dok
idemo. Nikad se ne zna na ta ovek moe naii u ovim tovarnim prostorima."
"Poli smo u pogrenom pravcu", rekoh.
"Znam drugi put, a ako bismo izili istim putem kojim smo doli, ti nikad nita ne bi
pronaao. Prekratak je."
"ta e biti ako Sidero iskljui svetla?"
"Nee. Kad ih probudi, ona blistaju sve dok tu ima ikoga ko ih moe gledati. A-ha,
vidim neto. Pogledaj onamo."
Pogledah, iznenada siguran da je ona taj no primetila jo dok smo lovili dronjavo
stvorenje i da sad samo glumi da ga je ovog trenutka pronala. Mogla se videti samo kotana
drka.
"Hajde. Niko nee zameriti ako ga uzme."
"Ne razmiljam ja o tome", rekoh joj.
Bio je to lovaki no, sa suenim vrhom i tekim seivom, ija je zadnja ivica bila
testerasta, dugakim oko dva pedlja. Prava stvar, pomislih ja, za grube poslove.
"Uzmi i futrolu. Ne moe ga nositi u ruci po itav dan."
Ta futrola, ili kanija, bila je od obine, crne, tavljene koe, ali je u sebi imala i dep u
kome se nekada nalazila neka sitna alatka; to je podsealo na dep za brusni kamen u kaniji
od ljudske koe, koju je imao Terminus Est. Ve mi se bio poeo sviati taj no, a svideo mi
se i vie kad sam video taj dep.
"Stavi ga na opasa."
Uinih kako mi je reeno, nametajui no levo, da bi inio protivteu pitolju.
"Oekivao bih da se stvari u magacinima bolje uvaju u ovako velikoj lai."
Guni je slegnula ramenima. "Ovo nije stvarno brodski teret. Ovo su samo kojekakvi
nabacani ostaci. Zna li kako je sagraena?"
"Ni najmutniju predstavu nemam."
Na ovo se nasmejala. "Ah, pa valjda nema ni ma ko drugi. Imamo mi ideje i
prenosimo ih jedni drugima, ali obino se to zavri tako to saznamo da su bile pogrene. Ili
bar delimino pogrene."
"Meni bi bilo normalno da svoju lau poznajete."
"Prevelika je i sadri premnogo mesta gde mi nikad ne budemo odvedeni, niti ih
moemo sami nai, niti u njih prodreti. Ali to je laa koja ima sedam strana, da bi ponela vie
jedara, razume?"
"Jasno mi je."
"Na nekim palubama - na tri palube, rekla bih - postoje duboki magacini. Tamo je
glavni tovar. Na ostale etiri palube na tim mestima su prazni prostori klinastog oblika. U
neke se trpaju razne kojetarije, kao i u ovaj magacin. Neki slue da tu budu kabine i smetaj
za posadu i ta ve ne. Ali kad smo kod smetaja, hajde da se vratimo."
Povela me je do drugih lestvica i druge platforme. Rekoh: "Zamiljao sam, nekako, da
emo proi kroz neki tajni panel, ili moda otkriti da te razne kojetarije, kako si ih ti nazvala,
postaju, dok kroz njih etamo, vrt."
Guni odmahnu glavom, pa se isceri. "Vidim da si ve video poneto na lai. Ti si malo
i pesnik, a? I dobar laov, kladim se."
"Bio sam autarh Urta; tu je bilo potrebno pomalo lagati, ako hoe tako da se
izraava. Mi smo to nazivali diplomatijom."
"Pa, da ti kaem: ovaj brod radi - problem je samo u tome to ga nisu izgradili ljudi
kao ti i ja. Autarh, da li to znai da upravlja celim Urtom?"
"Ne, upravljao sam samo malim njegovim delom, ali sam, ipak, bio zakoniti poglavar
celog Urta. I znao sam, jo od poetka svog putovanja, da se, ako uspem, neu vratiti kao
autarh. Ne izgleda ni najmanje zadivljeno."
"Ima tih planeta toliko", ree ona. Sasvim neoekivano, unula je i skoila, te se
uzdigla u vazduh, slina golemoj, plavoj ptici. Iako sam i ja ranije inio takve skokove, bilo je
udno videti da to jedna ena ini. Njena uzlazna putanja dovela ju je do na lakat visine, ili
manje, iznad platforme; sasvim istinito se moe rei da se onda na nju spustila kao lebdee
bie.
I ne razmiljajui, bio sam pretpostavio da e posada biti smetena u neku uzanu sobu,
koja bi liila na onu "kuicu" na prednjoj palubi "Samru". Ovde je, meutim, postojala
jazbina sa mnogo velikih kabina, na mnogo nivoa koji su izlazili na staze pruene u vazduh,
oko jedne sredinje okomite upljine. Guni je rekla da se mora vratiti na dunost i preporuila
da potraim neku praznu kabinu.
Bilo mi je na vrh jezika da joj kaem da ve imam kabinu, iz koje sam pre samo jedne
smene vremena poao; ali neto mi ne dade. Klimnuh glavom i upitah je koje bi mesto bilo
najbolje; time sam hteo da kaem (a ona je to tako i shvatila) koja bi bila najblia njoj.
Pokazala mi je mesto, onda se rastadosmo.
Na Urtu se starije brave otvaraju arobnim reima. Moja luksuzna kabina imala je
govornu bravu, hermetina vrata mogla su se otvarati bez ikakvih rei, ona vrata koja je
Sidero onako energino otvorio nisu zahtevala nijednu re, ali vrata maslinaste boje, na ovim
apartmanima za posadu, bila su takoe opremljena govornim, to jest govoreim bravama.
Prva i druga vrata kojima sam pristupio obavestila su me da uvaju ve zauzete kabine. Mora
biti da su to bili ba stari mehanizmi; primetio sam, naime, poetak razdvajanja njihovih
linosti.
Trea vrata su me pozvala da uem, govorei: "Kako je to slatka kabinica!"
Zapitah, kad je poslednji put slatka kabinica bila zauzeta.
"Ne znam, gospodaru. Pre mnogo putovanja."
"Ne zovi me 'gospodaru'", rekoh vratima. "Nisam jo doneo odluku da uzmem tvoju
kabinu."
Odgovora nije bilo. Nema sumnje da je umnost takvih brava sasvim ograniena; inae
bi mogle primati mito, a svakako bi brzo i poludele. Sledeeg trenutka vrata se, razmahom,
otvorie. Zakoraih unutra.
Kabina nije bila, u poreenju sa onom elegantnom iz koje sam krenuo, osobito fina.
Imala je dva uzana leaja, orman, krinju, u uglu sanitarije. Sve je bilo pokriveno tako
debelom prainom, da sam lako mogao zamisliti kako ona izlee iz ventilacionih otvora, i to u
vidu sivih oblaka, mada bi te oblake mogao videti samo ovek koji ima na raspolaganju neki
nain da zbija vreme, kao to ga ova laa zbija; ovek koji bi, moda, iveo kao drvo, pa da
mu svaka godina promine kao jedan dan; ili koji bi iveo kao ol, koji provodi cele svetske
ere tekui Nesuskom dolinom.
Premiljajui o takvim stvarima (a za to razmiljanje bilo mi je potrebno daleko vie
vremena nego to ga sad utroih piui o tome), pronaao sam u ormanu krpu, nakvasio je u
umivaoniku i poeo brisati prainu. Kad sam primetio da sam ve obrisao gornju stranu
kovega i elini ram jednog leaja, postalo mi je jasno da je odluka da ovde ostanem ve
doneta, makar samo u mojoj podsvesti. Nameravao sam, dakako, i da pronaem svoj
apartman i da tamo spavam ee nego ovde.
Ali eleo sam da imam i ovu kabinu, pa kad mi bude dosadno, da se pridruim posadi i
na taj nain da o lai saznajem vie nego to bih kao putnik mogao.
Imao sam na umu i Guni. Kroz moje ruke do tad je ve bilo prolo dovoljno ena. Da
se prestanem gorditi zbog tog broja - ovek brzo shvati da sparivanje unitava ljubav, ako je
ne pojaava; esto sam mislio i na jadnu Valeriju; ipak, bio sam gladan i Gunine naklonosti.
Malo sam ja prijatelja, osim Oca Inirea, imao kao autarh, a meu njima je samo jedan bila
ena: Valerija. Neka osobina Guninog osmeha podsetila me je na sretno detinjstvo koje sam
provela sa Teom (ah! kako mi ona i sad nedostaje!) i na dugo putovanje prema Traksu sa
Dorkas. U ono vreme to putovanje sam doivljavao kao puko izgnanstvo, pa sam iz dana u
dan samo navaljivao napred. Sad mi je izila pred oi istina da je to putovanje bilo, u mnogo
emu, leto mog ivota.
Opet sam isprao krpu, svestan da sam to ve mnogo puta uinio; nisam mogao odrediti
koliko puta; osvrnuh se da potraim jo neku pranu povrinu za brisanje, ali videh da sam ih
ve obrisao sve.
Nije bilo tako lako izboriti se sa madracem, ali morao sam ga nekako oistiti - nije bio
nimalo istiji od svih ostalih stvari u toj sobi donedavno, a mi smo znali da emo ponekad
eleti tu da legnemo. Izneo sam madrac na stazu koja se pruala kroz vazduh du uspravnog
otvora i navalio da gruvam po njemu sve dok praina nije prestala da izlazi.
Kad sam zavrio i kad sam poeo namotavati madrac da bih ga uneo nazad u kabinu,
sa vetrom iz tog uspravnog ventilacionog tunela dolete jedan divlji krik.
4. GRAANI JEDARA
Odozdo. Virnuo sam preko ograde, tanke poput granice, i, virei, zauo ponovo krik.
Bio je ispunjen stravom i usamljenou, a odjeci su mu se razlamali i vraali izmeu tih
reetkastih metalnih stazica za hodanje i metalnih spratova sa metalnim kabinama.
Kad sam ga uo, uinilo mi se, na tren, da je to moj krik, da se neto - to sam
zadravao duboko u sebi jo od onog pretpraskozorja kad sam hodao po plai sa akvastornim
majstorom Malrubiusom i video kako se akvastorni Triskele raspada u svetlucavu prainu -
oslobodilo, odvojilo od mene i obrelo dole i da sad zavija u slaboj, izgubljenoj svetlosti.
Naao sam se u iskuenju da skoim preko ograde zato to tada nisam znao dubinu tog
uspravnog ventilacionog tunela. Ipak, samo sam bacio madrac kroz vrata moje nove kabine i
krenuo niz usko, svijajue stepenite, skaui sa jednog odmorita na drugo.
Odozgo viena, provalijska dubina tog otvora za provetravanje izgledala je neprozirna,
jer je udno zraenje utih svetiljki uzalud udaralo po njoj. Pretpostavio sam da e ta
neprozirnost ieznuti kad se spustim na nie spratove - ali ona se samo zgusnula, tako da se
setih Boldandersove oblane komore, mada ipak nije bilo ba toliko loe. Uskomeani vazduh
postao je i topliji, pa je mogue da se izmaglica, kojom je sve bilo zaogrnuto, stvarala prosto
zbog meanja toplog, vlanog vazduha iz utrobe broda sa hladnijom atmosferom gornjih
nivoa. Ubrzo se poeh u svojoj somotskoj koulji znojiti.
Ovde su vrata mnogih kabina stajala odkrinuta, ali je u njima vladala tama. Nekada je
ova laa, tako mi se bar inilo, morala imati brojniju posadu, ili je, moda, upotrebljavana za
prevoz zatvorenika (te kabine bi dobro posluile i kao elije ako bi se bravama dala drugaija
uputstva) ili vojske.
Krik se ponovi, a uz njega se zau i neto nalik na tresak ekia po nakovnju, mada je
u tom drugom zvuku postojala neka nota koja mi je kazala da to nije doprlo ni iz kakve
kovanice, nego iz usta, nainjenih od mesa. Mislim da bi ti zvuci, nou, u planinskoj pustoi,
bili straniji od grozovujeg urlanja. Koliko je tuge, straha i usamljenosti, koliko uasa i
oajanja bilo u njima!
Zastao sam da doem do daha i osvrnuo se. Mogao se stei utisak da su u kabinama na
jo niim nivoima zatoene neke zveri. Ili, moda, ludaci; tako smo mi, muitelji, zatvarali
svoje klijente poludele od bolova u najnii, trei nivo naeg potpodruma. Ko je mogao tvrditi
da su svaka vrata zatvorena? Zar nije bilo mogue da su neka od tih stvorenja nezatoena i da
ih na gornjim nivoima nema pukom sluajnou, ili zato to se plae ljudi? Potegoh pitolj,
proverih da li je podeen na najslabiju jainu paljbe i da li ima pun naboj energije.
Prvi pogled na vivarijum, koji se nalazio dole, potvrdio je moje najgore strahove. Vrlo
tanko, prozirno drvee njihalo se na rubu jednog gleera, vodopad se tumbao, pevajui, jedna
dina dizala je svoju sterilnu utu krestu, a po tim prostorima se unjalo dvadeset etiri
stvorenja. Posmatrao sam ih tokom desetak dahova i onda poeo nasluivati da su ipak bez
slobode da iziu; jo pedeset dahova i ja sam u to bio siguran. Svaki od tih stvorova imao je
svoj deo zemljita; oni se nisu mogli meati jedni s drugim, ba kao to to ni zveri u
Medveoj kuli nisu mogle. Kakva je to udna grupa stvorova bila! Kad bi neko proeljao sve
movare i ume Urta, traei neobinosti, ne verujem da bi mogao sastaviti takvu zbirku. Neki
stvorovi su blebetali, neki zurili, veina je obamrlo leala.
Vratio sam pitolj u futrolu i povikao: "Ko se dernjao?"
Bila je to samo ala, koju sam namenio samome sebi; meutim, doe jedan odziv -
jedno cviljenje iz zadnjeg dela vivarijuma; krenuo sam obazrivo izmeu zveri, krivudavom,
uzanom i gotovo nevidljivom stazom koju su, kao to ubrzo saznah, nainili mornari zadueni
da ih hrane.
Cvililo je ono dronjavo stvorenje u ijem hvatanju sam, u jednom brodskom
magacinu, pomogao; videi ga, osetih izvesnu toplinu prepoznavanja. Toliko sam samovao od
kada me je brodski amac preneo iz vrtova Kue Apsoluta u ovu lau, da mi se ponovljeni
susret, ak i sa ovako uvrnutim biem, inio maltene kao ponovni sastanak sa starim
poznanikom.
Do neke mere me je i samo to stvorenje zanimalo, zato to sam uestvovao u
njegovom hvatanju. Kad smo ga gonili, izgledalo je maltene loptastog oblika; sad videh da je
to jedna od onih ivotinja kratkih udova i kratkog tela koje uglavnom ive u podzemnim
jazbinama - drugim reima, neto nalik na glodara zvanog "tunguska pijka". Video sam
okruglu glavu nasaenu na vrat tako kratak da je ovek mogao samo "na asnu re"
poverovati da to bie uopte ima vrat; telo - takoe okruglo, takvo da se inilo da je glava
samo njegov nastavak; etiri kratke noge, od kojih je svaka bila okonana sa po etiri
dugake, tupe kande i jednom kratkom kandom; sve to, pokriveno smeosivim, uz telo
priljubljenim dlakama i dva blistava crna oka koja su zurila u mene.
"Jadniak", rekoh ja. "Kako si ti uopte dospeo u ono skladite?"
Stvor je doao do granice nevidljive barijere koja ga je okruivala; poto se sad nije
plaio, kretao se mnogo sporije.
"Jadniak", rekoh opet.
Propeo se na zadnje noge, kao to pijke ponekad ine, a prednje noge je gotovo sasvim
prekrstio preko belog stomaka. Trake crnog konopca bile su i sad na njegovom belom krznu.
To me podseti da se komadi istog takvog konopca nalaze i na mojoj koulji. Poeh upati
njihove ostatke, nalazei da su sada slabi i da mi se neki raspadaju pod prstima. inilo se da
otpada i uad na krznatom stvoru.
Jeao je tiho; nagonski, pruih ruku da ga uteim kao to bih nekog zabrinutog psa,
onda povukoh ruku k sebi, bojei se da bi me mogao ugristi ili kandama ogrebati.
Ve sledeeg trenutka opsovah sebe kao kukavicu. On nije naneo zlo nikome u onom
spremitu, a kad sam se rvao sa njim, nije bilo nikakvog znaka da pokuava ita da uini osim
da pobegne. Gurnuh kaiprst kroz prepreku (koja, pokazalo se, za mene nije bila prepreka) i
poekah tog stvora pokraj njegovih majunih usta. On okrete glavu ba kao to bi pas uinio
i osetih, ispod krzna, male ui.
Iza mene neko ree: "Cakan je, a?" Okrenuh se da pogledam. Bio je to Purn, iroko
nasmeeni mornar.
Odgovorih: "Izgleda sasvim bezazleno."
"Veinom jesu bezazleni." Purn je oklevao. "Ali veina umre i otpluta. Pria se da mi
samo ponekog vidimo."
"Guni ih je nazvala aportima", napomenuh. "Razmislio sam o tome. Donose ih jedra,
a?"
Purn rasejano klimnu glavom i, kao ja, gurnu kaiprst kroz barijeru da poeka
dronjavo stvorenje.
"Dva susedna jedra mora biti da su kao dva velika ogledala. Povijena su, tako da
negde - na raznim mestima, zapravo - moraju biti i uporedna; obasjava ih svetlost zvezda",
rekoh.
Purn opet klimnu glavom. "Da nije te stvari, ne bi laa ni ila, kao to ree onaj
kapetan kad su ga pitali ta e cura na brodu."
"Poznavao sam jednog oveka po imenu Hetor, koji je prizivao smrtonosna bia da mu
slue. Drugi neko, po imenu Vodalus - ali, priznau da Vodalus nije bio ovek u koga bi
trebalo imati poverenja - rekao mi je da je Hetor to postizao pomou ogledala. Imam i jednog
prijatelja koji izvodi arolije sa ogledalima, mada njegove arolije nisu zle. Hetor je nekada
bio mornar na ovakvom brodu."
Ovo je privuklo Purnovu panju. Povukao je prst i okrenuo se ka meni. "Zna li njeno
ime?"
"Ove lae? Ne, ne bih rekao da ga je on ikad pomenuo. ekaj... Rekao je da je plovio
na nekoliko laa. 'Dugo sam bio pod ugovorom na brodovima sa srebrnim jedrima, onim sa
sto katarki koje kad se prue dodirnu zvezde'."
"Ah." Purn klimnu glavom. "Neki priaju da postoji samo jedna takva laa. O tome se
ponekad zapitam."
"Pa mora ih biti mnogo. ak i kad sam bio deko, ljudi su mi priali o njima, o
brodovima kakogena koji sleu u Port Lunu."
"Gde ti je to?"
"Luna? To je mesec mog sveta, mesec Urta."
"A, pa to su bile neke sitnarije", ree mi Purn. "Barke, tovarni lepovi i tako dalje.
Niko nikad nije rekao da nema kol'ko 'oe te sitnei koja putuje tamo-amo izmeu
raznoraznih planeta i sunaca. Doim, ova laa ovde, i druge njoj sline ako ih ima, uglavnom
ne prilaze tako blizu. One to mogu, ali je to vrlo neizvestan posao, lako se pogrei. Osim toga,
obino postoje i silne kamenine koje jurcaju ukrug oko sunca."
Pojavi se belokosi Idas, nosei zbirku alata. "Zdravo!" dobaci on, a ja mu mahnuh.
"Trebalo bi ja da radim", proguna Purn. "Ja, i ovaj ovde, treba da ih pazimo. Pa i
do'o sam da vidim da li je sve u redu s njima, a onda sam video da si tu ti, hmm... ti, ovaj..."
"Severijan", rekoh. "Bio sam autarh... vladar... Komonvelta; sad sam ovde surogat za
Urt i ambasador Urta. Jesi li ti poreklom sa Urta, Purne?"
"Moe biti, mada ne bi' rek'o da sam ikad bio tamo." Izgledao je kao da se zadubio u
misli. "Veliki beli mesec?"
"Ne, zelen je. Moda si bio na Verthandiju; uo sam da su njegovi meseci bledosive
boje."
Purn slegnu ramenima. "Ne znam."
Dotle nam je ve bio priao Idas, koji ree: "To mora biti divno." Pojma nisam imao o
emu pria. Purn se okrete od mene i poe posmatrati ivotinje.
Kao da smo dvojica zaverenika, Idas proaputa: "Nemoj se brinuti zbog njega. On se
plai da u ga prijaviti to ne radi."
"A zar se ti ne plai da u ja prijaviti tebe?" upitah. Smetalo mi je neto kod Idasa;
moda samo utisak da je slab.
"Gle, a poznaje li Sidera?"
"Koga ja poznajem, moja je stvar, rekao bih."
"Ne verujem ja da ti poznaje ikoga", ree on. A onda, kao da je samo malo pogreio u
pogledu lepog ponaanja, nastavi. "Dobro, moda i poznaje. Ili bih te ja mogao upoznati sa
nekima. A i hou, ako si voljan."
"Jesam", rekoh mu. "Da me upozna sa Siderom, prvom prilikom. Zahtevam da budem
vraen u svoju luksuznu kabinu."
Idas klimnu glavom. "Hou. Moda ti nee smetati i ako navratim tamo, ponekad, da
popriamo. Ti nema... nadam se da se nee ljutiti to to kaem... ti nema pojma o
brodovima, a ja o mestima kao to je taj... hm..."
"Urt?"
"Ne znam nita o svetovima. Video sam nekoliko slika, ali nita drugo ne znam, osim
ovo to gledam ovde." Neodreena kretnja njegove ake nagovestila je da misli na ivotinje.
"A one su rave, uvek rave. Al' moda na svetovima ima i dobrih stvari, samo te dobre nikad
ne preive dovoljno dugo da bi mogle nai put do paluba."
"Nikako ne moe biti da su sve ivotinje zle."
"A, jesu", ree on. "Jesu, jesu, i te kako. Ja moram da istim za njima, i da ih hranim, i
da im podeavam atmosferu ako im je to potrebno, a ja bi' ih najradije sve pobio; samo,
Sidero i Zelezo bi me izudarali kad bi' to uradio."
"Ne bih se iznenadio ni da te ubiju", rekoh mu. Nije mi se dopadala pomisao da bi
takva zapanjujua zbirka mogla biti unitena zbog zlobe ovog nitavnog oveka. "A bilo bi i
pravedno, bar po mom uverenju. Izgleda kao da bi te trebalo staviti meu njih."
"A, ne", ree on ozbiljno. "Tako izgledate ti, Purn i ostali. Ja sam roen ovde, na
brodu."
Neto u njegovom dranju govorilo mi je da pokuava da me uvue u razgovor i da bi
se rado i svaao sa mnom ako bi time to postigao. Ja, meutim, nisam uopte bio eljan ni
razgovora, a kamoli svae. Oseao sam se umoran od padanja, a bio sam i silno gladan.
Rekoh: "Ako spadam u ovu zbirku egzotine zveradi, onda je tvoja dunost da mi obezbedi
ishranu. Gde je kuhinja?"
Idas je jedan trenutak oklevao i lepo se videlo da ima na umu neku izmenu saznanja:
da on meni pokae put, ako ja njemu odgovorim na sedam pitanja o Urtu, ili ve neto tako.
Onda je uvideo da sam spreman da ga oborim jednim dobrim udarcem, ako napravi neki
pokuaj te vrste, pa mi ree, mada veoma neraspoloeno, kako se do kuhinje stie.
Jedna od prednosti ovako dobrog pamenja kao to je moje, koje sve uva, a nita ne
zaboravlja, sastoji se u tome to je u takvim prilikama jednako pouzdano kao papir. (Doista,
to moe biti i jedina njengova prednost.) U ovom sluaju, meutim, pamenje mi nije
pomoglo nita vie nego u onoj prilici kad sam pokuao da idem po uputstvima onog lohagora
peltasta, koga sam upoznao na mostu preko ola. Idas je, nesumnjivo, pretpostavio da brod
poznajem bolje nego to sam ga stvarno poznavao i da neu brojati vrata, niti tano
odmeravati zaokrete.
Ubrzo videh da sam skrenuo s pravog puta. Hodnik se granao u tri kraka tamo gde je
trebalo da se grana samo u dva, a jedno obeano stepenite nije se pojavilo. Poao sam istom
putanjom nazad, naao taku kod koje sam (to je bilo moje tadanje uverenje) odlutao; odatle
krenuh jo jednom. Naoh se, tako rei sledeeg trenutka, u jednom irokom, pravolinijskom
hodniku; Idas je bio rekao da e me ba takav dovesti do kuhinje. Pretpostavljajui, tada, da je
to taj reeni pravac od koga nije trebalo da skreem, snanim koracima pooh dalje.
Bio je to, po merilima ovog broda, hodnik i te kako irok i vetrovit. Nesumnjivo, to je
bio upravo onaj koji prima atmosferu pravo iz maina koje obezbeuju njeno preiavanje i
kruenje, jer mirisala je kao juni vetri kinog prolenog dana. Pod nije bio pokriven onom
neobinom travom koju sam ranije video, niti je bio od onih metalnih reetaka koje sam ve
poeo mrzeti, nego je bio od poliranog drveta sahranjenog pod debeo, sasvim providan sloj
laka. Zidovi ovde nisu bili one tamne, samrtne sive boje kao u boravitu posade, nego beli;
jednom ili dvaput prooh i pored mekano obloenih sedita koja su bila naslonom okrenuta ka
zidu.
Hodnik poe zaokretati; inilo mi se i da se usmerava, veoma malo, uvis, mada je
teina koju sam svojim koraanjem dizao bila tako mala da nisam mogao biti siguran. Na
zidovima su bile slike, od kojih su se neke i kretale - meu njima se nala i slika nae lae,
onako kako bi je mogao naslikati neko veoma udaljen; nisam mogao odoleti elji da zastanem
i razgledam je. Stresao sam se na pomisao kako je malo nedostajalo pa da i ja sagledam ovu
lau tako.
Jo jedan zaokret - ali pokaza se da to nije zaokret, ve da se hodnik tu zavrava
jednim krugom vrata. Odabrao sam nasumce jedna vrata i stupio u hodnik tako uzan i mraan,
da sam jedva mogao videti ita vie od tavaninih svetiljki.
Nekoliko trenutaka posle toga uvideh da sam maloas proao pored jednih hermetinih
vrata za izlaz u spoljanji prostor; bila su to prva takva vrata koja sam video od kada sam se
vratio u unutranjost lae. Jo ne sasvim osloboen onog straha koji me je zahvatio pri
pogledu na onu stranu i divnu sliku, izvadih svoju ogrlicu i, hodajui dalje, proverih da nije
oteena.
Hodnik je skrenuo jo dvaput, podelio se na dva hodnika, poeo krivudati kao zmija.
Jedna vrata se otvorie dok sam prolazio pored njih, a iz njih se rairi miris peenog
mesa. Jedan glas, i to tanki mehaniki glas brave, ree: "Dobro doli natrag, gospodaru."
Pogledah kroz ta vrata i videh svoju sopstvenu kabinu. Ne, naravno, onu koju sam
uzeo u odeljenju za posadu, nego onu luksuznu iz koje sam bio krenuo pre samo jedne ili dve
smene vremena, reen da lansiram olovni sandui u veliku svetlost nove Vaseljene koja se
raala.
5. HEROJ I HIERODULI
Stjuard je bio doneo moj ruak, ali ga je, videi da nisam u kabini, ostavio na stolu.
Meso je, pod zvonastim poklopcem, bilo jo toplo; pojedoh ga pregladnelo, i uz meso sve
hleb, slani buter, celer sa repastim korenom i povre zvano turovet, i popih crno vino. Posle
toga sam se svukao, oprao i legao da spavam.
Probudio me je, drmajui me za rame. udno je to: kad sam se - ja, autarh Urta -
ukrcao u lau, jedva sam i primeivao njega, posluitelja, iako mi je on donosio jela i sa
voljom obavljao razne sitne poslove po mojoj elji; nesumnjivo ga je upravo ta njegova
voljnost odstranila, nepravedno, iz moje panje. A sad, kad sam proveo izvesno vreme kao
lan posade, inilo mi se kao da se on okrenuo, kao da pokazuje neko drugo lice.
Ono je sad gledalo dole, ka meni, lice tupih crta, ali ipak umno, lice na kome su oi
blistale od suzbijenog uzbuenja. "Neko eli da Vas vidi, autare", promrmlja on.
Digao sam se u sedei poloaj. "Neko takav da si ti smatrao da me zbog njega vredi
probuditi?"
"Da, autare."
"Kapetan, moda." Hou li biti kanjen to sam izlazio na palubu? Ona ogrlica mi je
bila data za sluaj nevolje; ipak, nije izgledalo verovatno da bih sad mogao biti kanjen.
"Ne, autare. Na kapetan Vas je video, to sam siguran. Troje hierodula, autare."
"Da?" Nastojao sam da dobijem na vremenu. "Taj glas koji ja ponekad ujem u
hodniku - da li je kapetanov? Kad me je video? Ne seam se da sam ja video njega."
"Ne znam uopte, autare. Ali na kapetan Vas je video, siguran sam. Verovatno je da
Vas je esto viao. Na kapetan vidi ljude."
"A, tako." Oblaio sam istu koulju i vario taj nagovetaj da unutar ovog broda
postoji i jedan tajni brod, ba kao to je u Kuu Apsoluta bila smetena i Tajna kua. "To mu
sigurno smeta da se bavi svojim drugim poslovima."
"Ne bih rekao, autare. Oni ekaju ispred vrata - moete li pouriti?"
Posle toga sam se, jasna stvar, oblaio jo sporije. Da bih mogao izvui opasa iz
pranjavih pantalona, morao sam skinuti pitolj i no koji je Guni nala za mene. Stjuard mi
ree da mi te dve stvari nee biti potrebne; zato ih stavih opet na sebe, oseajui se,
neverovatno, kao da u izvriti pregled neke obnovljene formacije polukopljanika. Ta
noekanja bila je maltene dovoljno dugaka da se nazove maem.
Do tog asa jo mi nije bilo palo na um da bi to troje mogli biti Osipago, Barbatus i
Famulima. Koliko je meni bilo tada poznato, ostavio sam ih daleko iza sebe, na Urtu, a u
brodskom amcu kojim sam prevezen sasvim sigurno nisu bili, mada je njima bila na
raspolaganju, dakako, njihova sopstvena letelica. A sad su se nali tu, maskirani (loe) u
ljudska bia, ba kao pri naem prvom susretu u Boldandersovom dvorcu.
Osipago se naklonio kruto kao i uvek, Barbatus i Famulima graciozno, takoe kao i
uvek. Uzvratio sam na njihove pozdrave najbolje to sam mogao i nagovestio da e biti dobro
doli u mojoj kabini ako ele da razgovaraju sa mnom; izvinio sam se unapred zbog nereda
koji unutra vlada.
"Ne moemo ulaziti", ree mi Famulima. "Ma koliko bismo to eleli. Soba u koju
bismo te odvedeli nije daleka." Njen glas je, kao uvek, bio kao glas eve.
Barbatus dodade, svojim muevnim baritonom: "Kabine kao tvoja nisu onako sigurne
kao to bismo mogli poeleti."
"Onda u poi kud god me povedete", rekoh. "Znate ta, zaista je razvedrujue videti
vas troje opet. Vaa lica su lica iz moga doma, svejedno to su lana."
"Vidim da nas zna", ree Barbatus kad poosmo hodnikom, "ali ona lica ispod,
previe su za tebe uasna, bojim se."
Hodnik nije bio dovoljno irok da sve etvoro hodamo naporedo, pa smo on i ja ili
uporedo, a iza nas Famulima i Osipago. Oaj koji me je obuzeo tog trenutka uspeo sam da
odbacim tek mnogo kasnije. "Ovo je prvi put?" upitah. "Niste me sreli ranije?"
Famulima ree svojim ptijim akordima zvuka: "Iako mi tebe ne znamo, ti zna nas,
Severijane. Videla sam kako si zadovoljno izgledao kad si prvi put uao u na vidik. esto
smo se sretali i prijatelji smo."
"Ali se vie nikad neemo sresti", rekoh ja. "Ovo je prvi susret za vas, koji ete kroz
vreme putovati sve do dana kad ete me ostaviti. Prema tome, za mene je sad ovo poslednji
susret. Kad smo se prvi put sreli, rekli ste: 'Dobro doao. Nema za nas vee radosti nego da
pozdravimo tebe, Severijane', i bilo vam je ao kad smo se rastajali. Veoma dobro pamtim - ja
sve veoma dobro pamtim, to odmah da vam bude jasno - kako ste se naginjali preko ograde
vaeg broda da mi mahnete dok sam stajao na krovu Boldandersovog dvorca."
"Od nas troje samo Osipago ima pamenje kao ti", proaputa Famulima. "Ali ja neu
zaboraviti."
"Znai, sad je red na mene da kaem 'dobro doli' i da budem tuan to se rastajemo.
Poznajem vas troje ve vie od deset godina i znam da su ta grozna lica ispod vaih maski
takoe samo maske - Famulima je svoju skinula kad smo se prvi put sreli, mada tad nisam
razumeo da je to zato to ju je i ranije esto skidala. Znam da je Osipago maina, mada ne
onako preduzimljiva kao Sidero, koji je, to poinjem da verujem, takoe maina."
"To ime 'gvoe' znai", ree Osipago, progovarajui prvi put. "Mada ja ne znam
njega."
"A tvoje znai 'onaj koji uzgaja kosti'. Ti si se starao o Barbatusu i Famulimi kad su
bili mali, brinuo si da imaju dovoljno hrane i tako dalje i ostao si sa njima od tada stalno. To
mi je Famulima jednom ispriala."
Barbatus ree: "Doli jesmo" i otvori vrata ispred mene.
U detinjstvu zamilja da bi se bilo koja neotvorena vrata mogla otvoriti da otkriju
udo, da bi iza njih moglo biti neto razliito od svih mesta koja su ikome poznata. To je zato
to se u detinjstvu vrlo esto dogaa ba to: dete, ne znajui nita ni o jednom mestu osim
onog gde ivi, biva zapanjeno i oduevljeno prizorima koji su novi, ali koje bi odrastao ovek
sasvim spremno oekivao. Kad sam bio samo deki, vrata jednog mauzoleja bila su za mene
kapija udesa; kad sam preko tog praga stupio, nisam doiveo razoarenje. Na ovom brodu
opet sam bio dete, jer svet oko sebe nisam poznavao nita bolje no dete.
Komora u koju me je Barbatus uveo bila je udesna za Severijana odrasloga - autarha
Severijana, koji je imao na raspolaganju, za crpljenje znanja i iskustava, i Teklin ivot, i ivot
staroga autarha, i ivote stotina drugih - u istoj onoj meri u kojoj bi taj mauzolej bio udo za
dete. U iskuenju sam da napiem da je ta odaja izgledala kao da je pod vodom, ali nije bila.
inilo se, zapravo, da je utopljena u neki fluid koji nije voda, ali vri, na nekom drugom
svetu, isti posao kao voda na Urtu; ili, moda, da smo zaista pod vodom, ali tako hladnom da
bi na toj temperaturi morala odavno biti smrznuta u ma kom jezeru u Komonveltu.
Sve to je bio, verujem, samo svetlosni uinak - u ledenom vazduhu, koji se odajom
vrlo sporo kretao, bili su razni prelivi zelenog, sa primesama crnog i plavog; viridijanska boja,
i berilinska, i akvamarin; ponegde se videlo prigueno sjaktanje zaprljanog zlata i poutele
slonove kosti.
Predmeti u toj odaji nisu bili nametaj u naem smislu rei. Mrljasto arene ploe od
neeg to je izgledalo kao kamen ali se pod mojim dodirom ugibalo bile su ukrivo naslonjene
na dva zida i rasute po podu. Mekane trake, podatne strujanjima vazduha, iskidane u dronjke,
visile su sa tavanice, ali kako su bile sasvim lake, a privlana sila naeg broda jedva osetna,
inilo se da im i nije potrebno da budu okaene o ma ta. Koliko sam ja mogao oceniti,
vazduh je ovde bio jednako suv kao onaj u hodniku; ipak, na lice mi je naletalo neto slino
duhu preostalom od mlaza ledenih estica.
"Ovo udnovato mesto, je li to vaa luksuzna kabina?" upitah Barbatusa.
Klimnuo je glavom i skinuo svoje maske, otkrivajui lice koje je bilo istovremeno i
zgodno, i neljudsko, i dobro znano. "Videli smo odaje koje tvoja rasa pravi. One nas
uznemiravaju u istoj meri u kojoj nae odaje moraju uznemiravati tebe, pa, kako je nas
troje..."
"Dvoje", ree Osipago. "Svejedno meni."
"Nisam uvreen, oduevljen sam! Za mene je najvea povlastica da vidim kako vi
ivite kad ivite onako kako vi hoete."
Nestalo je i Famulimino lano ljudsko lice, ispod koga se pokazao neki uas sa
ogromnim oima i iglastim zubima; sljutila je i to sa sebe, pa sam video (poslednji put; tako
sam, bar, tad bio uveren) lepotu boginje koja nije od ene roena. "O kako brzo uimo,
Barbatus, da ovaj jadni narod koji emo susretati, a koji jedva da iole zna ono to mi znamo
najbolje, zna utivost gostiju."
Da sam na te njene rei obratio panju, nasmeio bih se zbog njih, tada. Ali bio sam
odve zauzet razgledanjem te neobine kabine. Konano rekoh: "Znam da su vau rasu
stvorili hierogramati i da im je naum bio da liite na one koji su nekada oblikovali njih. Sad,
evo, vidim, ili mislim da vidim, i to da ste vi nekad bili itelji jezera i bazena, da ste bili kao
oni vodeni vilenjaci koji se pominju u naim seoskim narodnim priama."
"Na naem domu, kao i na vaem", ree Barbatus, "ivot se digao iz mora. Ali ova
dvorana nije svoj utisak dobila iz tog mutnog poetka nita vie nego tvoja iz drvea gde su
tvoji preci ipali."
Osipago zabrunda: "Rano je za svau poinjati." On svoju masku nije uklonio, valjda
zato to mu pod njom nije bilo nita manje udobno; ja ga, zapravo, nikada nisam ni video bez
maske.
"Barbatus, on govori dobro", otpeva Famulima. Onda ree meni: "Ostavi ma,
Severijane. Isto kao ti, mi troje ostavljamo. Penjemo se uz struju vremena - ti si sa strujom
noen, niz nju. Ovaj brod nas nosi obojicu. Za tebe su prole godine kad emo ti savete davati.
Za nas sad one poinju. Pozdravljamo te sada, autare, savetima koje smo doneli. Da spase
sunce svoje rase, potrebno samo jedno jeste: da ti mora sluiti Cadkil."
"Ko je to?" upitah. "I kako da mu sluim? Nikad nisam ni uo za njega."
Barbatus frknu. "to je manje nego iznenaujue, poto Famulima to ime da ti da nije
trebalo. Neemo ga vie upotrebiti. Ali on - osoba koju Famulima je pomenula - jeste sudija
za tvoj sluaj naimenovan. Hierogramat je, kao to se i moglo oekivati. ta o njima zna?"
"Vrlo malo, izvan injenice da su vama gospodari."
"Onda vrlo malo zaista zna; a ak i to ti je pogreno. Ti nas naziva 'hieroduli', a to je
vaa re, a ne naa, ba kao to su Barbatus, Famulimus, Osipago vae rei, a koje smo
izabrali zato to nisu obine i jer nas opisuju bolje nego to bi druge rei mogle. ta hierodul
znai, zna li, ta re tvog sopstvenog jezika?"
"Znam da ste stvorovi ove Vaseljene, koje su oblikovali stvorovi iz jedne susedne da
im sluite ovde. I da je usluga, koju oni od vas trae, to da oblikujete nau rasu, ljudsku, zato
to smo mi kognati onih koji su oblikovali njih u eonima ranijeg postanja."
Famulima kao kroz slavujski cvrkut ree: "Hierodul je 'sveti rob'. Sveti kako bismo
mogli biti, ako ne bismo Inkreatoru sluili? On je gospodar na, i samo on."
Barbatus dodade: "Ti si vojskama zapovedao, Severijane. Kralj i heroj si, ili bar bio si,
dok nisi poao sa svog sveta. A moe se desiti i da ponovo vlada, ako uspeh ne postigne.
Mora znati da vojnik ne slui svom oficiru, ili, bar, ne bi trebalo. Slui svom plemenu, a
dobija nareenja od svog oficira."
Klimnuo sam glavom. "Hierogramati su vam, dakle, oficiri. Razumem. Posedujem
uspomene moga prethodnika, to vi moda ne shvatate; znam, dakle, da je na test izveden i da
je podbacio. I uvek sam imao utisak da je uistinu bilo surovo ono to su uinili njemu: vratili
su ga bez mukosti da gleda kako stanje na Urtu postaje sve gore, da preuzme odgovornost za
sve i uz to da zna da je pretrpeo neuspeh u jedinom pokuaju koji je mogao dovesti sve u red."
Famulimino lice bilo je gotovo uvek uozbiljeno; sada, inilo mi se, i ozbiljnije nego
ikad. "Njegove uspomene, Severijane? Zar nita vie osim uspomena nema?"
Prvi put posle mnogo godina osetih kako mi se krv die u obraze. "Lagao sam", rekoh.
"Ja sam on, ba kao to sam i Tekla. Vas troje ste mi bili prijatelji kad sam prijatelja imao
malo, pa ne bi trebalo da laem vas, mada tako esto moram lagati samog sebe."
Famulima otpeva: "Onda mora znati da isti korba iba po svima jednako. A ipak, to
je nekom uspeh blii, to gori bol osea. To je zakon koji mi menjati ne moemo."
Napolju, u hodniku, ne mnogo daleko, prolomi se neiji vrisak. Krenuh ka vratima, a
vrisak se okona onim krkljavim tonovima koji kazuju da se grlo napunilo krvlju.
Barbatus odseno ree: "ekaj, Severijane!" a Osipago se pokrete da mi zaprei
pristup ka vratima.
Famulima zapoe tonovima pesme, ali i hitnosti: "Samo jo jedno da kaem imam.
Cadkil je pravedan i plemenit. Mada je mogue da e patiti mnogo, imaj to na umu."
Besno povikah na nju; nisam se mogao obuzdati. "Pamtim ja ovo - stari autarh svoga
sudiju nikad nije ni video! Imena se nisam priseao zato to se on tako estoko trudio da ga
zaboravi; ali sad se seamo svega: ime je glasilo Cadkil. Stari autarh je bio ovek sa vie
dobrote nego Severijan, vie pravednosti nego Tekla. Kakve izglede, dakle, ima Urt sada?"
Ne znam ija je to aka bila - Teklina, moda, ili ruka neke od onih mutnih prilika iza
starog autarha - ali, neija aka se spustila na moj pitolj; nije mi poznato ni na koga bih
pucao, osim moda na samog sebe. Pitolj nije iziao iz futrole, jer me je Osipago epao s
lea i elinim zahvatom onemoguio obe moje ruke.
"Cadkil e odluiti", ree mi Famulima. "Urt ima onoliko izgleda, koliko mu ih ti da."
Osipago je nekako uspeo da otvori vrata, ne putajui me, ili su se, moda, sama
otvorila zbog neke komande koju ja nisam uspeo uti. On me hitro oko sebe obrte i gurnu
napolje, u koridor.
6. SMRT I MRAK
Moj posluitelj je to bio. Leao je u hodniku potrbuke, a ishabani onovi njegovih
pomno uglaanih izama bili su jedva tri lakta daleko od mojih vrata. Vrat mu je bio gotovo u
celosti preseen. Jedan no na presavijanje, jo sklopljen, leao je pokraj njegove desne ake.
Deset godina sam nosio onu crnu kandu koju sam izvukao iz svoje ruke blizu okeana.
Kad sam se uzdigao do autarhije, u prvo vreme sam esto pokuavao da je upotrebim, svaki
put bez uspeha; tokom poslednjih osam godina jedva da sam na nju ijednom i pomislio. Sad je
izvadih iz kone kesice koju je Dorkas za mene saila u Traksu, dodirnuh njome stjuardovo
elo i pokuah da opet uinim ono (ta god da je to bilo) to sam uinio za devojicu u blatnoj
izbi, za ovekomajmuna pokraj vodopada i za mrtvog ulana.
Opisau, iako radije ne bih, ta se tada desilo: jednom, kad sam bio zarobljenik
Vodalusov, ugrizao me je slepi mi krvopijac. Bol je bio vrlo slab, ali je oseaj oputanja
postajao, iz trenutka u trenutak, sve zavodljiviji. Kad sam pomakao stopalo i time imia
uplaio i naterao da prekine svoju gozbu, vetar stvoren mahanjem njegovih tamnih krila inio
se kao izlazei dah Smrti same. No, to je samo senka bila, samo predukus ovog to u hodniku
osetih. Bio sam u tom trenu jezgro Vaseljene, kao to svako od nas uvek i jeste - samome
sebi; a Vaseljena se pocepala poput satrunulih dronjaka na nekom klijentu, rastroila u meki
sivi prah, pala i postala nita.
Dugo sam leao drhtei u tami. Moda sam bio pri svesti. Ali ako jesam, svakako
nisam bio toga svestan, ni bilo ega drugog osim sveprisutnosti crvenog bola i onakve slabosti
kakvu, mora biti, oseaju mrtvi. Najzad ugledah jednu iskru svetlosti; pade mi na um da sam
sigurno oslepeo, ali da, ako mogu tu varnicu videti, neka nada, makar i najmanja, ipak postoji.
Digoh se u sedei poloaj, iako sam bio tako uzdrman i oslabljen da je taj napor bio prava
borba sa smru.
Ta iskrica se ponovo pojavila: infinitezimalni sev, manje od onoga to bi se moglo
odbiti sa vrha igle ako bi bio obasjan sunevim zrakom. U mojoj aci je iskrica leala, ali se i
ugasila pre nego to sam to shvatio; onda je jo mnogo vremena prolo pre nego to sam,
smogavi snagu da pomaknem svoje ukruene prste, otkrio da su klizavi od krvi.
Iskra je dola iz kande, iz tog tvrdog, otrog, crnog trna koji se bio zabio u moju ruku
pre tako dugog vremena. Sigurno sam bio stisnuo pesnicu; zario sam tu kandu sebi u srednji,
ravni deo kaiprsta, tako duboko da je koa bila probijena i drugi put, sa unutranje strane,
kao da je prst namaknut na udicu. Istrgoh trn, jedva svestan tog bola, i gurnuh ga, jo mokrog
od moje krvi, natrag u kesicu.
Do tada je u meni opet preovladalo uverenje da sam slep. Leao sam na glatkoj
povrini i inilo se da je to samo pod hodnika; nekako sam se digao na noge, a onda su moji
prsti, nasuminim traganjem, naili na zid obloen ploama, koji je lako mogao biti zid tog
istog hodnika. Meutim, hodnik je ranije bio dobro osvetljen. Ko me je to mogao preneti na
neko drugo mesto, u ovaj mrak, i uiniti da mojim telom vladaju oajniki bolovi? uo sam
ljudsko jeanje, svoje, pa stisnuh akom usta da to prekinem.
U mladosti, kad sam sa Dorkas putovao od Nesusa do Traksa, a onda, uglavnom sam,
od Traksa do Orithije, nosio sam sa sobom kremen i ognjilo da bih mogao ukresivati vatru.
Sad nisam imao ni jedno ni drugo. Pretraivao sam svoj um i svoje depove, ne bih li naao
neto ime bih mogao stvoriti svetlost, ali ne naoh nita bolje od pitolja. Potegoh ga, a
istovremeno napunih plua vazduhom, mislei da treba da poviem upozorenje; tek tad mi
pade na um da viknem za pomo.
Odgovora nije bilo. Sluao sam, ali niije korake nisam uo. Uverih se da je pitolj jo
podeen na najmanju jainu i reih da ga upotrebim.
Namera mi je bila da ispalim samo jedan hitac. Ako ne bih mogao videti njegov
ljubiasti plamen, znao bih da sam izgubio vid. U tom sluaju mogao bih odmah razmisliti da
li elim i ivot da izgubim, dok jo imam dovoljni stepen oajanja, ili elim da zatraim
leenje koje ovaj brod moda moe ponuditi, kakvo god ono bilo. (A ipak, znao sam i tad da
ja... mi... ne moemo umreti, pa makar se i opredelili da umremo. Jer koja bi druga nada Urtu
ostala?)
Levom rukom sam dotakao zid da bih mogao uperiti cev niz hodnik. Desnicom sam
digao pitolj do visine ramena, kao strelac koji hoe da gaa neki dalek cilj.
Taka svetlosti, velika kao ubod iglom, zablista ispred mene, kao crveni Verthandi kad
ga vidi kroz oblake. Ovaj prizor me toliko iznenadi, da, maltene, i ne primetih da je moj
ranjeni prst jednim trzajem potegao obara.
Energija procepi tamu. Zabletala je ljubiasta boja i u njoj videh posluiteljevo telo;
iza njega, poluotvorena vrata moje kabine; i jedan oblik koji se grio; i sev elika.
Tama se sledeeg momenta vratila, ali nisam bio slep. Bila mi je muka, svi udovi su
me boleli, oseao sam se kao da me je tornado zavrteo i grunuo mojim telom o nekakav stub -
ali nisam bio slep. Ne slep!
Umesto toga, brod se naao u tami kao da je no pala. Zauh jo jednom ljudsko
jeanje, ali ovog puta ne moje. Jo neko se, dakle, nalazio u ovom hodniku; neko ija je
namera bila da mi oduzme ivot, jer ono to sam na tren ugledao bilo je, van svake sumnje,
seivo nekakvog oruja. Oslabljeni zrak opekao je tog nekog, kao to su oslabljeni zraci
hierodula jednom prilikom opekli Boldandersa. Ovo ovde nije nikakav din, pomislih ja, ali
jo je iv, kao to je i Boldanders ostao iv; a moda nije sam. Sagnuvi se, poeh pipati
slobodnom rukom, naoh na taj nain stjuardovo telo, popeh se preko njega kao osakaeni
pauk i uspeh, najzad, da se uvuem kroz vrata moje luksuzne sobe i da ih za sobom zatvorim
rezom.
Svetiljka, uz iju sjaj sam jo jednom bio napisao svoj rukopis, bila je jednako
besvetlosna kao i hodnike svetiljke, ali petljajui oko pisaeg stoia da je naem, dodirnuh
votani tapi i prisetih se da tu postoji i jedna zlatna svea namenjena topljenju tog voska,
svea koja se pali pritiskom na jednu izboinu. Ova domiljata spravica bila je smetena u
jedno etvrtasto udubljenje, tako da je trebalo da bude dovoljno da samo pomislim na nju, pa
da je odmah i naem. Svea se, meutim, nije nalazila u svome udubljenju, ali je uskoro
naoh meu stvarima razbacanim po pisaem stoiu.
Njen bistri, uti plamen odmah liznu uvis. Pri njegovoj svetlosti videh u kakvim je
ruevinama moja soba. Odelo su mi razbacali po podu i rasporili svaki av svakog odevnog
predmeta. Neko otro seivo otvorilo je i moj madrac, s kraja na kraj. Ladice tog eskritoar-
stoia bile su izvaene i prevrnute, moje knjige rasute po podu, ak su i same vree, u kojima
je moj prtljag unet u lau, bile rasporene.
Prva moja pomisao bejae da je to puki vandalizam; da je neko, ko me mrzi (a na Urtu
je takvih bilo mnogo) iiveo svoj bes to me nije naao na spavanju. Uz malo razmiljanja
sagledah da je razaranje bilo odve temeljito za to. Neko je ovde bio uao gotovo istog
trenutka kad sam ja iziao. Nesumnjivo su hieroduli, ije vreme tee suprotno od vremena
nama poznatog, predvideli dolazak te osobe, pa su poslali posluitelja po mene velikim delom
i zato da bi me izmakli tom napadau. A on je, videi da me nema, poeo da trai, u mojoj
imovini, neki predmet tako malen da bi i u okovratniku koulje mogao biti skriven.
ta god je traio, ja sam samo jedno blago posedovao: pismo koje mi je majstor
Malrubius bio dao, a u kome se potvruje da sam legitimni autarh Urta. Poto nisam oekivao
da e moja kabina biti opljakana, nisam pismo uopte ni krio, nego sam ga samo stavio u
jednu ladicu, zajedno sa nekim drugim hartijama koje sam sa Urta doneo; sad pisma, naravno,
vie nije bilo.
Kad je izlazio iz moje kabine, pretraiva je sreo posluitelja, a ovaj ga je sigurno
zaustavio i pokuao da mu postavlja pitanja. To se nije moglo otrpeti, jer bi posluitelj posle
mogao meni da opie napadaev izgled. Pretraiva je potegao svoje oruje; stjuard se
pokuao braniti noem na rasklapanje, ali je bio suvie spor. Ja sam uo njegov krik dok sam
razgovarao sa hierodulima, ali mi je Osipago onemoguio izlazak da ne bih na tog tragaa
naiao. inilo se da je taj niz dogaaja jasan.
Ali iza toga je dolazio najudniji deo celog dogaaja. Kad sam naao posluiteljevo
telo, pokuao sam oivljavanje, koristei taj trn umesto Kande Pomiritelja. Nije mi uspelo;
ali nije uspelo ni u jednom jedinom od svih onih sluajeva kad sam pokuao da uz pomo trna
prizovem onu silu kojom sam raspolagao ranije kad je Kanda bila uz mene. (Prvi takav
pokuaj bio je, verujem, kad sam u naoj ublijeti dodirnuo onu enu koja je od ukradene dece
sastavila nametaj za svoju sobu.)
Ti neuspesi, meutim, nisu bili nita silovitiji od neuspeha rei koja nije prava re
moi: ovek je izgovori, ali vrata se ne otvore. Doticao sam ja ljude trnom, tako, ali se ni
izleenja ni ozdravljenja nisu dogaala.
Ovog puta zbilo se neto sasvim drugo; dogodilo se, meni, oamuenje posle koga sam
ostao obuzet muninom i slabou, koji su jo trajali, a o uzroku toga nisam ba nita znao. Iz
ovoga se, mada to moe zvuati besmisleno, rodila nada. Jer, bar se neto dogodilo, mada me
umalo nije ivota kotalo.
ta bilo da bilo, ostao sam u nesvesti, a mrak se spustio. Ohrabren njime, traga se
vratio. uo je moj poziv u pomo (dobronamerna osoba bi se na to odazvala glasno,) pa je
krenuo napred da me ubije.
Za sve te misli bilo je potrebno daleko manje vremena nego to potroih zapisujui ih
ovde. Vetar sve jae duva, sada, i odnosi nau novosteenu zemlju, trunicu po trunicu, u
pravcu naeg potopljenog Komonvelta; a ja, ja u jo malo pisati, a onda u se povui u svoj
senjak da spavam: zapisau da je jedini upotrebljiv zakljuak do koga su me te misli dovele
bio da je mogue da traga jo lei u hodniku ranjen. U tom sluaju mogao bih ga navesti da
otkrije svoje pobude i sauesnike, pod pretpostavkom da ima pobuda i da ima sauesnike.
Ugasio sam sveu, otvorio vrata najtie to sam mogao, a onda sam iskliznuo napolje;
trenutak oslukivanja, a onda sam se odvaio da je ponovo upalim.
Moj neprijatelj vie nije bio tu, ali nita drugo se nije promenilo. Mrtvi posluitelj
ostao je mrtav, rasklopni no ostao je pokraj njegove ake. Hodnik je bio prazan dokle god je
to malo kolebljive ute svetlosti moglo u njega prodreti.
Plaei se da u sveu uskoro istroiti, ili da u odati svoj poloaj, ugasih je ponovo.
inilo se da e za borbu izbliza taj lovaki no koji je Guni za mene nala biti korisniji nego
pitolj. Drei no u jednoj ruci, a drugom ovlano dotiui zid, pooh polako hodnikom,
tragajui za apartmanom hierodula.
Kad smo Famulima, Barbatus, Osipago i ja ili tamo, nisam obraao panju ni na
pravac kretanja, ni na rastojanje; ipak, bio sam u stanju da se setim svakih vrata pored kojih
smo proli i maltene svakog koraka. Iako mi je za drugi odlazak do njihove kabine bilo
potrebno daleko vie vremena nego za prvi, znao sam (ili sam mislio da znam) taan trenutak
stizanja.
Pokucao sam na vrata, ali odgovora nije bilo. Prislonio sam uho na njih, ali ono nije
otkrilo nikakav zvuk iznutra. Pokucah opet, jae, ali ne i sa boljim ishodom; najzad poeh
lupati po vratima drkom noa.
Kad je i to ostalo bez uinka, poeh se polako vui kroz pomrinu, te prioh vratima
levo i onima desno od njihovih (ali sam zapazio da su i jedna i druga udaljenija nego to je
trebalo da budu; i jedna i druga na pogrenim udaljenjima, u to sam bio siguran) i zalupah na
njih takoe. Ni tu nije nikakvog odaziva bilo.
Da sam se tad vratio u svoju kabinu, time bih zaista prizivao atentat na sebe; zato sebi
oduevljeno estitah to sam ve obezbedio drugi smetaj. Na nesreu, da bih do njega stigao,
onim jedinim meni poznatim putem, morao bih proi pored vrata prve, luksuzne kabine. Kada
sam, svojevremeno, izuavao istorije svojih prethodnika ija su seanja bila stopljena s
mojim, iznenadilo me je koliko je bio veliki broj onih koji su izgubili ivot prilikom
poslednjeg ponavljanja neke rizine delatnosti - prilikom predvoenja poslednjeg juria u
nekoj pobedi, ili prilikom oprotajne tajne posete nekoj ljubavnici u gradu. Poto sam putanju
pamtio, zakljuih da u moi da pogodim u kom delu broda lei moja nova kabina; odluih da
produim hodnikom dalje, da skrenem kad to bude mogue i onda krenem natrag, da bih, pre
ili kasnije, stigao do svog cilja.
Preskoiu ovde svoja lutanja, koja su me i te kako zamorila, jer nije potrebno da
zamaraju i tebe, mog mogueg itaoca. Neka bude dovoljno da kaem da sam naao jedno
stepenite ka niem nivou i jedan hodnik za koji se inilo da ide ispod prvog, ali koji se
zavrio novim stepenitem, koje je vodilo do lavirinta kojekakvih staza, merdevina i
hodniia, to je sve bilo u najguoj tmini; pod se tu pomicao ispod mojih nogu, a vazduh je
postajao sve topliji i vlaniji.
Najzad je sa tim preznojavajuim vazduhom do mene dopro i neki prodoran i
udnovato znani miris. Poao sam za njim, pratei ga to sam bolje mogao; tako se dogodilo
da ja, koji sam se toliko puta hvalio svojim pamenjem, idem i njukam vazduh kao lovaki
pas - najmanje jednu ligu daleko, inilo se; bio sam spreman maltene i da zaskiim od radosti
pri pomisli da u doi na poznato mesto, posle tolike praznine, tiine i crnog prostora.
Onda sam stvarno i podvrisnuo, jer sam video, u daljini, svetlucanje neke slabe
svetlosti. Moje oi su se, tokom tih smena vremena provedenih u lutanju kroz utrobu broda,
bile toliko privikle na tamu da sam sad, iako je ta svetlost bila sasvim slaba, video otpornu
supstancu ispod mojih nogu i mahovinaste zidove oko mene; vratih tad no u kaniju i potrah.
Trenutak kasnije oko mene su bili kruni habitati, ivotne sredine za pojedina bia; u
njima se nalazilo stotinu udnih zverki. Bio je to moj povratak u onu udnovatu menaeriju
gde su aporti zatvarani - a sjaj je dopirao iz jednog od tih njihovih boravita. Prioh mu i
videh da je stvorenje unutra upravo ono dronjavo u ijem sam hvatanju pomogao. Stvor je
stajao na zadnjim nogama, oslanjajui se prednjim na nevidljivi zid koji je ograniavao
njegovo kretanje; fosforescentni sjaj sputao se u talasima niz njegov trbuh i snano blistao iz
njegovih prednjih apa, koje su sliile akama. Poeh mu govoriti, kao to bih po povratku sa
putovanja govorio nekoj omiljenoj maki, a on me je, inilo se, i prihvatio sa dobrodolicom
na nain kako bi to maka mogla; pritiskao je svoje krznato telo uz nevidljivi zid, mijaukao i
gledao me moleivo.
Trenutak docnije njegova mala usta se rascepie reanjem, a oi mu sevnue kao
demonu. Ustuknuo bih tada od njega, ali me jedna ruka obuhvati oko vrata, a jedno seivo
sevnu ka mojim prsima.
Uhvatio sam ubicu za zglavak ake i zaustavio no jedva na nokat daljine od sebe, a
onda pokuao da unem da bih ga bacio preko glave.
Za mene se govorilo da sam snaan ovek, ali ubica je bio prejak za mene. Lako sam
ga mogao podii - na toj lai mogao sam i dvanaestoricu podii - ali njegove noge obuhvatile
su moj struk kao eljusti klopke za zveri; pognuo sam se da ga zbacim, ali sam postigao samo
to da smo se obojica svalili na zemlju. Mahnito sam se uvijao tamo-amo da bih izmakao
njegovom nou.
Kriknuo je od bola, tako rei pravo u moje uvo.
Na pad uneo nas je u habitat te ivotinje, a njeni zubi zarili su se u njegovu aku.
7. SMRT NA SVETLOSTI
Dok sam se pribrao dovoljno da bih ustao, atentator je nestao. Nekoliko mrlja krvi,
gotovo crnih u svetlosti zlatne svee, ostalo je u krunom prostoru gde je vladao moj
raskutrani prijatelj. Sad je on seo na stranjicu, a zadnje noge, pri tom, podavio ispod sebe,
na nain udnovato ljudski; njegova svetlost bila je ugaena; lizao je ape, a onda njima
zaglaivao svilastu kosu oko usta. "Hvala ti", rekoh, a on, na taj zvuk, nakloni glavu na jednu
stranu, kao da pokazuje da slua.
Atentatorov no leao je nedaleko odatle; bio je to veliki, irokoseivi, u poneemu i
nezgrapni bolo-no sa ishabanom drkom od nekog tamnog drveta. Dakle, ubica je bio, po
svemu sudei, obian mornar. Ritnuo sam taj no od sebe i prizvao u seanje izgled njegove
ake, koju sam na tren ugledao - bila je to muka aka, krupna, jaka i gruba, ali nije imala
nikakve odreujue oznake, ili ih, bar, ja nisam video. Moglo je zgodno posluiti, da je na toj
aci nedostajao jedan prst, ili dva, ali nije. Zato je sad bar postojala mogunost da je znake
stekao: mornar sa gadno ugrizenom akom.
Zar me je tako daleko pratio kroz mrak, niz toliko stepenita i merdevina, du tolikih
krivudavih, uzanih prolaza? To nije izgledalo verovatno. Znai, sluajno je na mene ovde
nabasao, iskoristio je priliku koja mu se ukazala i stupio u dejstvo - opasan ovek. inilo mi
se da je bolje odmah ga potraiti, nego ekati i ekanjem mu omoguiti da se pribere i da
izmisli nekakvu lagariju kojom bi objasnio povredu na aci. Ako bih mogao otkriti ko je,
saoptio bih to oficirima lae; a ako za to ne bi bilo vremena, ili ako oni ne bi hteli nita da
preduzmu, ubio bih ga sam.
Drei zlatnu sveu visoko podignutu, krenuo sam uz stepenite ka odeljenju sa
kabinama posade, kujui planove mnogo bre nego to su me koraci nosili. Sada e oficiri -
onaj kapetan koga je mrtvi posluitelj pomenuo - obezbediti novi nametaj za moju sobu, ili
e mi dati drugu sobu za posebno ugledne putnike. Ispred vrata e biti postavljen straar, ne
toliko da bih ja bio zatien (jer nisam nameravao tamo da se zadravam due nego to je
neophodno radi odranja privida), nego, prvenstveno, da bi moji neprijatelji imali metu za
svoj napad. Onda u...
Izmeu jednog i drugog daha sva svetla u tom delu broda se upalie. Sagledah metalno
stepenite, prueno svojom duinom kroz vazduh, bez oslonaca; kroz isprepletane crne
metalne trake njegovih stepenika ugledah bledozelene i ute boje vivarijuma. Desno od mene
zraci nejasno vidljivih svetiljki gubili su se u sedefastoj izmaglici; daleki zid levo od mene
presijavao se sivocrnom bojom zbog vlage, kao tamno jezerce zaokrenuto da stoji na svojoj
ivici. Prostor iznad izgledao je kao da tamo i nema niega brodskog, kao da je to samo
naoblaeno nebo pod opsadom krueeg sunca.
Ovo je trajalo samo jedan dah. uo sam daleke povike; mornari su se dovikivali,
skreui jedan drugome panju na ono to se ni u kom sluaju ne bi moglo prevideti. Onda
opet pade tama, koja je sad izgledala jo stranije nego pre. Popeh se uz daljih stotinu
stepenika; svetla zatreperie kao da su sve svetiljke umorne poput mene, onda se opet
pogasie. Hiljadu stepenika i plamen zlatne svee se smanji na plavu taku. Ugasih je da
utedim to malo preostalog goriva i nastavih uspon u mraku.
Osetih - moda samo zbog toga to sam izlazio iz dubina broda i peo se ka onoj
najvioj palubi koja je zadravala nau atmosferu da ne pobegne - estoku hladnou. Pokuah
da se bre penjem, ne bi li me taj napor zagrejao, ali uvideh da to ne mogu. Jedini ishod urbe
bio je taj da sam se poeo spoticati; noga koju mi je rascepio neki ascijanski peadinac u
treoj bici za Orithiju vukla je sada ostali deo mene ka grobu.
Neko vreme sam se plaio da neu prepoznati onaj sprat u kome su bile moja i Gunina
kabina, ali u jednom trenutku sioh, ne razmiljajui, sa stepenita, upalih zlatnu sveu samo
na tren i - eto ve kriputa arki: vrata se otvaraju.
Za sobom sam ih i zatvorio i naao svoj leaj pre nego to sam osetio da nisam sam.
Pozvah glasno; glas Idasa, belokosog mornara, uzvrati mi tonom koji je bio meavina straha i
znatielje.
"ta radi ti ovde?" upitah.
"ekam tebe. Ja... nadao sam se da e doi. Ne znam zato, ali eto, prosto sam mislio
da e moda naii. Nisi bio dole sa ostalima."
Ne rekoh nita, a on nastavi: "Nisi radio, mislim. Zato sam se i ja izvukao, pa sam
doao ovamo."
"U moju kabinu. Brava nije trebalo da te pusti."
"Ali nisi joj rekao da me ne pusti. Opisao sam te, a ona me, vidi, poznaje. Moja
kabina je blizu. Rekao sam bravi istinu, a to je da samo elim da te ekam."
Rekoh: "Narediu joj da ne puta nikog osim mene."
"Moglo bi biti mudro nainiti izuzetak kad su u pitanju tvoji prijatelji."
Rekoh mu da u razmisliti o tome; a stvarno sam mislio da on sasvim sigurno nee biti
takav izuzetak. Guni, moda.
"Ima svetlo. Zar ne bi bilo zgodnije ako bi ga upotrebio?"
"Kako zna da ga imam?"
"Tako to se napolju na trenutak videlo svetlo kad su se vrata otvorila. To si ti neto
drao, zar ne?"
Klimnuo sam glavom, a onda uvideo da me on u mraku ne moe videti i rekao:
"Radije bih da ga ne potroim sasvim."
"U redu. Al' ba me je iznenadilo kad ga nisi upotrebio da nae taj krevet."
"Dovoljno sam dobro zapamtio gde je."
Istina je bila da sam se od paljenja zlatne svee uzdrao zbog samodiscipline. Bio sam
u iskuenju da je upotrebim da bih video da li je Idas opeen ili ugrizen. Ali razum mi je
govorio da onaj opeeni atentator ne bi mogao biti u stanju da izvede i drugi pokuaj da me
ubije, a da onaj koji je ugrizen najverovatnije ne bi stigao do gvozdenog stepenita u
uspravnom vazdunom tunelu tako dugo pre mene da bi se njime mogao popeti, a da ga ja ne
ujem.
"Da li bi ti smetalo ako bih priao s tobom? Kad smo se ranije sreli, govorio si o svom
rodnom svetu i meni se tad veoma mnogo prialo."
"Rado", rekao bih, "ako ni tebi ne smeta da odgovori na poneko pitanje." Ono to bi
mi, tada, zaista bilo po volji, bila bi prilika da se odmorim. Jo nisam bio ni priblino
oporavljen, ali ni izglede za dobijanje obavetenja nije trebalo proerdati.
"Nee mi smetati", ree Idas. "Ni najmanje - veoma e mi prijati da odgovaram na
tvoja pitanja ako ti bude odgovarao na moja."
Nastojei da ponem na neki bezazlen nain, skinuo sam izme i opruio se po leaju,
koji se na to oglasi svojim tihim negodovanjem. "Pa, onda, kako naziva jezik kojim
govori?" poeh.
"Kao to sad govorimo? Pa, to je brodski, naravno."
"A zna li i neke druge jezike, Idase?"
"Ne znam. Ja sam, vidi, na brodu roen. To je jedna od stvari o kojima sam eleo da
te pitam - kako se razlikuje ivot onih koji su roeni na nekom stvarnom svetu. uo sam
mnogo pria od lanova posade, ali to su samo neuki mornari. Jasno mi je da si ti osoba koja
misli."
"Hvala. Poto si roen ovde, imao si puno prilika da poseuje prave svetove. Jesi li
naao mnogo onih na kojima se govori brodskim jezikom?"
"Iskreno reeno, nisam se za izlazak na obalu javljao onako esto koliko sam mogao.
Moj izgled... verovatno si primetio..."
"Odgovori na moje pitanje, molim te."
"Pa, valjda na veini svetova govore brodski." Pomislih da Idasov glas sad zvui za
nijansu blie nego pre.
"A-ha. Na Urtu jezik koji ti naziva brodskim govori se samo u naem Komonveltu.
Mi smatramo da je to jezik drevniji od drugih, ali ja, sve do sada, nisam bio stvarno siguran
da je to tano." Odluih da usmerim razgovor ka neznanom uzroku koji je doveo do toga da
sve utone u tamu. "Ovo bi mnogo bolje bilo kad bismo se nas dvojica mogli i videti, a?"
"O, da! Zar nee upotrebiti tvoje svetlo?"
"Moda, kroz koji trenutak. ta misli, da li e brodska svetla biti uskoro opravljena?"
"Popravljaju ih tako da najvaniji delovi sad ve imaju svetlo", ree Idas. "Ovaj deo
nije vaan."
"A ta se pokvarilo?"
Njegovo sleganje ramenima sam, maltene, video. "Sigurno je neto provodljivo palo
preko terminala u jednoj od velikih elija, ali niko nije uspeo da pronae ta je to bilo. U
svakom sluaju, ploe su progorele. A i neki kablovi, a to nije trebalo da se desi."
"I svi ostali mornari sad rade tamo?"
"Glavnina moje druine."
Bio sam siguran da je on sad jo blie; ni arin daleko od mog leaja.
"Poneko je otiao i na druge poslove. Tako sam se i ja izvukao. Severijane, tvoj rodni
svet... je li tamo lepo?"
"Divno, ali i strano. Moda su najlepa stvar ledena ostrva koja plove sa juga kao lae
argosije. Boje su bele i bledozelene, a kad sunce na njih padne, ostrva se iskrie kao dijamanti
ili smaragdi. More oko njih izgleda crno, ali je tako providno da pogledom moe da zae
du korita takvih ostrva u pelagijske dubine..."
Idasov dah veoma tiho zaita. uvi to, izvukoh no to sam tie mogao.
"... a svako ostrvo se uzdie uvis kao planina; iza njega je nebo kraljevski plave boje,
popraeno zvezdama. Ali nita na tim ostrvima ne moe da ivi... nita ljudsko. Idase, spava
mi se. Moda je bolje da ide."
"Hteo bih i mnogo, mnogo vie da te pitam."
"Pa i pitae, neki drugi put."
"Severijane, da li se na tvom svetu mukarci nekad dodiruju? Stisnu aku jedan
drugome u znak prijateljstva? Na mnogim svetovima to rade?"
"Pa i na mom", rekoh i premestih no u levu aku.
"Onda, da se rukujemo, pa da ja idem."
"Vai", rekoh mu.
Dodirnusmo se vrhovima prstiju, a kabinska svetla se tog trena upalie.
Drao je bolo-no, tako da mu je otrica bila ispod ake. Sad zamahnu njime nadole,
ulaui u to celu svoju teinu. Moja desnica polete nagore. Taj udarac nikako nisam mogao
zaustaviti, ali uspeo sam da ga skrenem; iroki vrh probode mi koulju i zari se u madrac, tako
blizu moje koe da sam osetio hladnou elika.
Pokuao je da istrgne bolo iz kreveta, ali ja ga dohvatih za ani zglob; iz tog mog
zahvata nije se mogao izvui. Lako sam ga mogao ubiti, ali nisam to uinio, nego sam samo
probio svojim seivom njegovu podlakticu, da bih ga naterao da ispusti drku.
Kriknuo je - ne toliko od bola, nego vie, rekao bih, zbog prizora: moje seivo je virilo
iz njegovog mesa. Bacih ga na pod i sledeeg trena mu prislonih no pod guu.
"Tiina", rekoh mu, "ili te ubijam odmah. Koliko su debeli ovi zidovi?"
"Moja ruka..."
"Zaboravi svoju ruku. Imae dovoljno vremena da lie svoju krv. Odgovaraj!"
"Nisu uopte debeli. Zidovi i podovi su samo metalne table."
"Dobro. To znai da u blizini nema nikog. Dok sam leao na krevetu, oslukivao sam i
nije se uo nijedan korak. Moe da zakukava do mile volje. A sad, ustaj."
Dobru je otricu imao taj lovaki no: rasekao sam Idasovu koulju, parajui je niz
lea, od okovratnika nadole, a onda sam je smakao i otkrio dojke koje su poinjale da pupe,
kao to sam napola i pretpostavljao da u videti.
"Ko te je ukrcao u ovu lau, devojko? Abaja?"
"Znao si!" Idas je zurila u mene, svojim bledim, sad iroko otvorenim oima.
Odmahnuo sam glavom i odsekao iz koulje jednu traku platna. "Hajde, previj ruku
ovim."
"Hvala ti, ali nije vano to. Moj ivot je u svakom sluaju zavren."
"Rekoh ti, zavoj stavi. Neu da mi se odea okrvavi, kad ponem da te obraujem,
vie nego to je ve okrvavljena."
"Nee biti potrebno da me mui. Da, bila sam robinja Abajina."
"Poslata da me ubije da ne bih doveo novo sunce?"
Ona klimnu glavom.
"Odabrana zato to si jo dovoljno mala da proe kao ljudsko bie. Ko su oni ostali?"
"Nema nikakvih ostalih."
Krenuh da je zgrabim, ali ona die desnu ruku. "Kunem se lordom Abajom! Moda
ima i drugih, ali ja ne znam koji su."
"Ti si mi ubila posluitelja?"
"Jeste."
"I pretresla kabinu?"
"Jeste."
"Ali nisam tebe opekao pitoljem. Ko je to bio?"
"Samo neki mornar koga sam za hrisos unajmila; bila sam dole u hodniku kad si
opalio. Vidi, htela sam da bacim telo sa broda, da otpluta, ali nisam bila sigurna da u moi
bez neije pomoi da ga nosim, a istovremeno i da upravljam hermetinim izlaznim
komorama. Osim toga..." Njen glas zamre.
"Osim toga, ta?"
"Osim toga, on bi morao kasnije da mi pomogne i u nekim drugim stvarima. Zar nije
tako? A sad, kako si znao? Molim te, reci mi."
"Ni kod aportskih torova me nisi ti napala. Ko je to bio?"
Idas odmahnu glavom, kao da je hoe razbistriti. "Nisam uopte znala da si napadnut."
"Koliko godina ima, Idas?"
"Ne znam."
"Deset? Trinaest?"
"Mi godine ne brojimo." Slegnula je ramenima. "Ali ti si rekao da nismo ljudska bia,
a mi to jesmo, jednako kao i vi. Mi smo Drugi narod, narod Velikih vodova koji stanuju pod
morem i pod zemljom. A sad, molim te, odgovarala sam na tvoja pitanja, odgovori i ti na
moja. Kako si znao?"
Sedoh na krevet. Uskoro sam morao poeti muenje ovog mravog deteta, a kalfa
Severijan sam bio davno - moda pre nego to je ona roena; taj zadatak mi se nije dopadao.
Napola sam se nadao da e ona jurnuti ka vratima.
"Kao prvo, nisi govorila na mornarski nain. Imao sam jednom jednog prijatelja koji je
govorio mornarski, pa i sad primetim kad ljudi tako govore, mada je to pria odve duga za
ovu priliku. Moje nevolje - ubistvo mog stjuarda i tako dalje - poele su ubrzo posle susreta sa
tobom i ostalima. Ti si mi odmah rekla da si na lai roena, ali svi ostali, osim Sidera,
govorili su kao moreplovci, a ti nisi."
"Purn i Guni su sa Urta."
"Osim toga, dala si mi pogrena uputstva kad sam pitao gde je kuhinja. Mislila si da
me prati i da me ubije kad ti se ukae prilika, ali ja sam naao svoju luksuznu kabinu, a tebi
se uinilo da je to jo bolje. Mogla si da saeka da zaspim, a onda da ubedi bravu da ti se
otvori. To ti ne bi bilo teko, pretpostavljam, jer lan si posade."
Idas klimnu glavom. "Ponela sam alat i rekla sam tvojoj bravi da su me poslali da
popravim jednu ladicu."
"Ali ja nisam bio unutra. Kad si izlazila, posluitelj te je zaustavio. Za im si tragala
unutra?"
"Za tvojim pismom, a to je bilo ono koje su ti akvastori Urta dali za ovog
hierogramata. Nala sam ga i spalila sam ga evo ba ovde u tvojoj kabini." Sad je u njenom
glasu bila pobednika nota.
"To si mogla da nae lako. Traila si ti jo neto, neto za ta si pretpostavila da e
biti skriveno. Za koji trenutak ozlediu te veoma gadno ako mi ne kae ta je to bilo."
Odmahnula je glavom. "Mogu li da sednem?"
Klimnuh glavom, oekujui da e ona sesti na sanduk ili na drugi leaj, ali ona potonu
na pod. Sad je, najzad, izgledala kao pravo dete, uprkos svojoj visini.
"Maloas si", nastavih, "uporno traila da upalim svoje svetlo. Posle drugog takvog
zahteva nije bilo teko pogoditi da hoe sa sigurnou da me ubije prvim ubodom. Zato sam
upotrebio rei argosija i pelagijski, jer Abajinim robovima to su lozinke; nedavno mi je neko,
za koga sam na trenutak pomislio da bi mogao biti jedan od vas, pokazao posetnicu na kojoj
je pisalo da njega ljudi mogu nai u ulici Argosi; a Vodalus mi je jednom rekao - moda si
ula za njega - da predam poruku onome ko mi kae da 'Pelagijska argosija vidi...'"
Nikad taj citat ne dovrih. Na tom brodu, gde je sve bilo tako male teine, ta devojica
je padala veoma sporo; ali, ipak, dovoljno brzo da se zauje jedan blagi udar u trenutku kad
joj je elo udarilo o pod. Siguran sam da je morala biti mrtva maltene pri samom poetku mog
praznohvalisavog malog govora.
8. PRAZAN RUKAV
Kad je bilo prekasno, reagovao sam veoma brzo, poloio sam Idas na lea, pokuao da
joj opipam puls, poeo da je udaram po prsima da bi od oka srce poelo novi ivot, ali sve to
ostade savreno uzaludno. Nikakav puls ne naoh, a iz njenih usta me zapahnu prodorni
smrad otrova.
Otrov je morao biti skriven negde na njoj. Ne u koulji, osim ako je u mraku ve bila
ubacila ampulu u usta, sa namerom da je pregrize i proguta ako ne postigne uspeh. U kosi,
moda (mada se inilo da joj je kosa odve kratka da bi se u njoj moglo ita sakriti); ili u
opasau njenih pantalona. I sa jednog i sa drugog od ta dva mesta mogla je lako preneti
ampulu, neprimetno, do usta, dok je zaustavljala krv iz podlaktice.
Imajui u vidu ta se desilo kad sam pokuao oivljavanje posluitelja, nisam se
usudio da pokuam da je vratim u ivot. Pretraih njen le, ali ne naoh praktino nita osim
devet zlatnih hrisosa, koje stavih u depi u futroli noa. Rekla je da je jedan hrisos dala
nekom mornaru da joj pomae; inilo se razumnim pretpostaviti da joj je Abaja (ili neko od
njegovih ministara, onaj koji ju je poslao na zadatak) dao deset. Kad sam razrezao i skinuo
njene izme, videh da su noni prsti, njima skriveni, dugaki i meusobno spojeni plovnim
koicama. izme sam isekao na komadie, tragajui na isti nain kako je ona po mojim
stvarima tragala pre dve smene vremena, ali nisam naao nita vie nego ona.
Sedeo sam na svome leaju, zamiljao gledajui njeno telo, pa mi pade na um da je
neobino to sam tako prevaren, a u poetku svakako jesam bio prevaren, ali ne toliko zbog
Idasinog izgleda, koliko zbog zapamenog izgleda one vodene nimfe koja me je izbavila iz
nenufara ola, a kasnije mi se na gazu jedne reke obratila sa svojim predlozima. To je bila
gigantkinja; zato se dogodilo da sam sagledao Idas kao visokog mravog mladia, a ne kao
divovsko dete, iako je Boldanders drao jedno slino dete - deaka, i to mnogo mlaeg - u
svojoj kuli.
Kosa one undine bila je zelena, a ne bela; moda me je upravo to najvie zavaralo.
Trebalo je da shvatim da se takva prava, ivopisna zelena boja ne via ni kod ljudi ni kod
zveri koje imaju dlake ili krzno, a ako se prividno i pojavi, da je to zbog dejstva algi, poput
onih koje ive u krvi zelenog oveka koga sam u Saltusu naao. Ako ostavi konopac da lei u
vodi neke bare, on e uskoro biti zelen; kakva sam budala bio.
Idasina smrt bila je neto to sam morao prijaviti. Prva moja pomisao bila je da se
obratim kapetanu, ali da bi me on sasluao sa dobrom voljom, trebalo je da razgovor zakaem
preko Barbatusa ili Famulime.
Tek to sam zatvorio za sobom vrata kabine, uvideo sam da takav uvod nee biti
mogu. Na razgovor u njihovoj luksuznoj kabini bio je njihov prvi susret sa mnom; prema
tome i moj poslednji susret sa njima. Do kapetana u morati da doem na neki drugi nain,
zatim da dokaem ko sam, u stvari, i onda da izvestim ta se dogodilo. Idas je rekla da se
opravke obavljaju dole, a ako je tako, sigurno e njima rukovoditi neko od stareina. Jo
jednom sioh niz stepenike vetrom brisane, ali ovog puta prooh pored aporta u njihovim
kavezima i zaoh u jo topliju i jo vlaniju atmosferu.
Mada se moe initi da je ovo nemogue, osetio sam, nekako, da moja teina, koja je
na nivou moje kabine bila vrlo mala, postaje sve manja to se dalje sputam. Ranije, kad sam
se peo kroz konope, primetio sam da sa daljim usponom teina postaje sve manja; iz toga je
trebalo da proistie da e postajati sve vea to dublje budem zalazio u unutranjost broda.
Mogu jedino rei da se nije tako dogodilo, ili, bar, da se meni inilo da se ne dogaa tako,
nego ba suprotno.
Uskoro sam uo korake ispod mene na stepenitu. Tokom prethodnih nekoliko smena
vremena nauio sam, ako nita drugo, bar to da svaki neznanac na koga sluajno naiem moe
biti vrsto reen da me usmrti. Zastadoh, dakle, da bih oslunuo i potegoh pitolj iz futrole.
U isto vreme prestade i to slabo odzvanjanje u metalu, a onda se opet zau, brzo ali
neujednaeno: bila je to buka penjaa koji bei i u bekstvu se spotie. Jednom se zau
zveketanje kao da je negde isputen ma, ili kaciga; tad je nastala jo jedna pauza, a onda su
se neujednaeni koraci nastavili. Ja sam, inilo se da tu sumnje ne moe biti, silazio prema
neemu od ega je neko drugi, u isti mah, pokuavao da pobegne. Zdrav razum mi je nalagao
da beim i ja, ali sam ipak oklevao, odve ponosit i odve nepametan da bih se umeo povui
pre nego to sagledam u emu se opasnost sastoji.
Nije bilo potrebno da ekam dugo. Sledeeg trenutka ugledao sam ispod sebe oveka u
oklopu, koji se peo grozniavom brzinom. Jo trenutak i izmeu nas dvojice ostade samo jo
jedno odmorite, pa ga uspeh dobro pogledati: nije imao desnu ruku, inilo se zapravo da mu
je otrgnuta od tela, jer njeni pokidani ostaci jo su virili iz uglaanog prsnog oklopa i krvarili.
inilo se da nema mnogo razloga za bojazan da e me taj prestravljeni i ranjeni ovek
napasti, ali da su i te kako dobri izgledi da on pone da bei ako mu se uini da sam ja opasan.
Vratih pitolj u futrolu i pozvah ga, pitajui ta nije u redu i mogu li mu pomoi.
Stao je i podigao lice u viziru da me osmotri. Bio je to Sidero; tresao se. "Jesi li odan?"
povika on.
"Odan emu, prijatelju? Tebi nikakvo zlo ne spremam, ako to hoe da kae."
"Lai!"
Nije ba bilo jasno kakvog smisla ima obeavati odanost neemu to je, ipak, samo
jedan hierodulski proizvod, ma koliko veliki; ali, oito, nije bio trenutak za takvu vrstu
razgovora. "Pa naravno!" povikah. "Do smrti veran, ako treba." U srcu poeh moliti majstora
Malrubiusa, koji je jednom pokuao da me naui neemu u vezi sa odanou, da oprosti.
Sidero poe opet da se penje uz stepenice, sad malo sporije i smirenije, ali ipak uz
spoticanje. Poto sam ga sad mogao bolje videti, shvatio sam da je ona tamna, sporo curea
tenost, za koju sam pretpostavio da je ljudska krv, viskozna u daleko veoj meri nego to bi
krv mogla biti i da je crnkasto-zelene, a ne grimizne boje. Dronjci za koje sam bio pomislio da
su ljudsko tkivo sastojali su se od meavine ica i nekog materijala nalik na pamuk.
Sidero je, dakle, bio android, automat u ljudskom obliju, kao to je nekad i moj
prijatelj Jonas bio. Prekorih sebe to to nisam ranije uvideo, ali, ipak, osetih olakanje;
dovoljno sam se krvi nagledao gore u kabini.
Do tad je Sidero ve savladavao poslednje stepenika do odmorita na kome sam stajao.
Kad mi je priao, zastao je, klatei se na nogama. Na onaj grubi, energino zahtevajui nain
kome, i nesvesno, pribegavamo kad se nadamo da ulijemo pouzdanje nekome, rekoh Sideru
da mi pokae tu ruku. On je pokaza, a ja zapanjen ustuknuh.
Ako bih samo napisao da je bila uplja, to bi zazvualo, bojim se, kao da je uplja u
onom smislu u kome se za kost kae da je takva. A bila je, zapravo, prazna. iice i pramici
vlakana natopljeni tom mrkom tenou bili su potrgani samo iz spoljanjeg omotaa te ruke,
koji je izgledao kao da je od elika. U tom omotau, unutra, nije se nalazilo nita - ba nita.
"Na koji nain mogu da ti pomognem?" upitah. "Nemam iskustva u obraivanju
ovakvih rana."
Kao da je oklevao. Da me je neko ranije pitao, rekao bih da lice pokriveno vizirom ne
moe izraavati oseanja; ali ovo lice je i to uspevalo svojim pokretima, naginjanjem tamo ili
ovamo pod nekim odreenim uglom i igrom senki koje su se pojavljivale na njegovim crtama.
"Mora postupati tano prema uputstvu koje ti dam. Hoe li to initi?"
"Naravno", rekoh. "Priznau da sam se zakleo, ne tako davno, da u baciti ja tebe sa
visine, kao to si ti bacio mene. Ali neu se osveivati na povreenom oveku." Prisetih se
tada koliko je jadni Jonas prieljkivao da bude smatran ovekom (a ovekom smo ga zaista
smatrali i ja i mnogi drugi) i da bude, zaista, ovek.
"Ja moram imati poverenje u tebe", ree on.
Izmakao se jedan korak unazad, a onda se njegova prsa - ceo njegov torzo - otvorie
kao veliki elini cvet. A on u sebi nije imao nita: otvorivi se, pokazao je prazninu.
"Ne razumem", rekoh mu. "Kako da ti pomognem?"
"Gledaj." Preostalom rukom pokaza ka unutranjoj povrini jedne od tih, laticama
slinih, ploa od kojih se njegov prazni grudni ko sastojao. "Vidi neto napisano?"
"Da, linije i simbole, u mnogo boja. Ali ja to ne mogu proitati."
Onda on opisa jedan sloeni simbol i nekoliko drugih, koji su ga okruivali; posle
izvesnog traganja naoh ga.
"Uvuci otar metal u to mesto", ree on. "Okreni nadesno, jednu etvrtinu okreta, ne
vie."
Prorez je bio vrlo uzan, ali moj lovaki no je imao iglasti vrh, koji sam i oistio
brisanjem o Idasinu koulju. Uglavih taj vrh u mesto koje je Sidero opisao i zaokrenuh koliko
je rekao. Curenje tamne tenosti se uspori.
On opisa drugi simbol, na drugoj ploi; dok sam za njim tragao, rekoh Sideru da nikad
nisam ni uo ni itao o takvom biu kao to je on.
"Hadid ili Hiero bi ti mogli dati bolja objanjenja o nama. Ja obavljam svoje dunosti.
Ne razmiljam o takvim stvarima. Ne esto."
"Razumem", rekoh.
"ali se da sam te gurnuo sa visine. To sam uradio zato to nisi pazio na moje
uputstvo. Ja sam doao do saznanja da su ljudi kao to si ti opasni za lau. Ako zadobiju
povredu, to nije nita gore od onog to bi oni uinili meni. ta misli, koliko puta su takvi
ljudi pokuali da me unite?"
"Pojma nemam", rekoh, i dalje pregledajui tu plou da bih naao simbol koji mi je
Sidero opisao.
"Ni ja. Mi uplovljavamo u vreme, pa izlazimo iz njega, pa se opet vraamo. Samo
jedna laa postoji, kae kapetan. Sve lae koje pozdravljamo izmeu galaksija ili sunaca jesu
ova ista laa. Kako mogu znati koliko su esto pokuali, ili koliko puta su uspeli?"
On postaje nerazuman, pomislih; onda naoh taj simbol. Uvukoh vrh mog lovakog
noa i u taj prorez, pa nainih obrtaj i curenje tog fluida prestade gotovo sasvim.
"Hvala", ree Sidero. "Gubio sam mnogo pritiska."
Zapitah ga da li e morati da popije novu tenost da bi zamenio izgubljenu.
"Pre ili kasnije, da. Ali sad opet imam svoju snagu, a imau je u celosti kad izvri
poslednje podeavanje." Zatim mi je objasnio gde se nalazi tree mesto i ta treba da uinim.
"Pitao si kako smo postali", nastavi on. "Zna li kako je tvoja rasa postala?"
"Znam samo da smo bili ivotinje koje su ivele na drveu. To kau mistici. Nismo
bili majmuni, jer majmuni jo postoje. Moda smo bili neto kao zoantropi, ali sitnijeg rasta.
Zoantropi uvek krenu u planine, to sam zapazio, a tamo se, u visokoj dungli, penju na
drvee. U svakom sluaju, te ivotinje su se ophodile jedna prema drugoj, kao to ak i
goveda i vuci ine - izvesnim glasovima i pokretima. Najzad se dogodilo, voljom
Inkreatorovom, da su opstali oni koji su to inili najbolje, a propali oni koji su to radili slabo."
"Nema nieg drugog tu?"
Odmahnuo sam glavom. "Kad je njihova sposobnost saoptavanja toliko
uznapredovala da bi se moglo rei da su progovorili, postali su ljudi. A to smo i sada. Nae su
ake stvorene da se drimo za grane, nae oi da vidimo sledeu granu dok idemo sa drveta na
drvo, naa usta da govorimo i da vaemo voe i mladunce ptica. I jo su, ti nai delovi, takvi.
Ali ta je sa tvojom rasom?"
"Veoma nalik tvojoj. Ako je istina ono to se pria, oficiri su hteli da budu neim
zatieni od praznine, od razornih zraka, od neprijateljskog oruja i od drugih stvari. Nainili
su tvrde omotae za sebe. A hteli su i jai da budu, za ratovanje i za rad na palubi. Onda su
stavili u nas tu tenost, koju si video, da bi se nae ruke i noge kretale kako oni hoe, ali
snanije. Sipali su je, trebalo je da kaem, u nae genatore. Bilo im je potrebno i da
komuniciraju, pa su ugradili govorna elektronska kola. Dodali su i druga kola da bismo mi
mogli raditi jedan posao dok oni rade drugi. I kontrolne mehanizme, da bismo govorili i
dejstvovali ak i kad to oni nisu mogli. Najzad smo mi poeli razgovarati u magacinima u
koje su nas ostavljali, a poeli smo i da stupamo u dejstvo bez oficira u sebi. Ne moe da
nae?"
"Jo trenutak i nai u", rekoh mu. A istina je bila da sam ja taj prorez naao jo pre
nekog vremena, ali sam eleo da on nastavi da govori. "Hoe li rei da oficiri ovog broda
nose vas kao odela?"
"To sad vie ne ine esto. To obeleje je kao zvezda, sa jednom pravolinijskom
oznakom pokraj sebe."
"Znam", rekoh, predomiljajui se ta u i odmeravajui pogledom tu upljinu u
njemu. Moj opasa, sa noem i pitoljem u futroli, nikako ne bi stao unutra, pomislih; ali bez
tih predmeta ja bih se lepo mogao uvui.
Rekoh Sideru: "ekaj malo. Moram da radim u poloaju napola ueem da bih ovo
naao. uljaju me ovi predmeti." Otkaih opasa i stavih ga dole, a pored njega no u kaniji i
pitolj u futroli. "Lake bi ilo ako bi ti legao."
On lee, bre i gracioznije nego to bih pomislio da je mogue; dodue, sad vie nije
toliko krvario. "Brz budi. Nemam vremena za rasipanje."
"Sluaj", rekoh mu, "da te je neko jurio, ve bi bio tu, a ja nikog ak i ne ujem."
Glumio sam nerad, a za to vreme sam razmiljao neverovatnom brzinom; ideja je izgledala
ludo, ali dobio bih i zatitu i skrivenost ako bih uspeo. Ja sam, ranije, esto bio u oklopu.
Zato ne bih obukao poboljani oklop?
"Misli li ti da sam ja od njih beao?"
uo sam te Siderove rei, ali sam na njih obratio vrlo malo panje. Trenutak ranije
govorio sam o sluanju; a sad se imalo ta i sluati, pa sam oslunuo i ubrzo prepoznao taj
zvuk: bio je to spori lepet velikih krila.
9. PRAZAN VAZDUH
Vrhom noa odavno sam naao taj prorez. Zavrnuh ga sad, ali i zbacih ogrta sa sebe i
ukotrljah se u Siderovo otvoreno telo. Nisam ni pokuao da vidim ta ta krila donose, kakvog
stvora, sve dok nisam ugurao glavu (to nije prolo bez izvesnog bola) u Siderovu glavu,
posle ega sam mogao pogledati kroz njegov vizir.
Ali ni tad ne videh nita, ili gotovo nita. Taj uspravni tunel za provetravanje, koji je
na ovoj dubini ranije bio manje-vie prozraan, sad kao da se ispunio izmaglicom; neto je
donelo onaj prohladni vazduh, sa vee visine, i pomealo ga sa toplim, vlanim, smrdljivim
vazduhom koji smo mi disali. To "neto" sada je komealo izmaglicu, stvarajui utisak da
kroz nju prolazi hiljadu aveti koje za neim tragaju.
Nisam vie uo ni krila, niti ita drugo. Bilo je kao da je moja glava zakljuana u neku
pranjavu kasu, iz koje, kroz kljuaonicu, virim napolje. Onda se zau Siderov glas - ali ne u
mojim uima.
Ne znam kako bih to tano mogao opisati. Dobro mi je poznato kako izgleda kad u
svome umu ima tue misli; Tekline su misli dolazile u moj um, kao i misli starog autarha pre
nego to sam s njima srastao u jedno. Ovo nije bilo to. Ali nije bilo ni sluanje zvuka, ne u
onom smislu kako sam ranije sluao. Ne mogu stvar bolje opisati nego da kaem da postoji,
iza uha, jo neto to uje i da se Siderov glas naao tamo, iako nije prethodno proao kroz ui
da bi tamo dospeo.
"Mogu te ubiti."
"A ja te popravio? Znao sam za nezahvalnost, ali nikada za takvu njenu dubinu."
Njegova prsa vrsto su se zatvorila, a ja sam se sad borio da uguram noge u njegove; akama
sam se oslanjao o upljine njegovih ramena. Da sam mogao jo trenutak due da se zadrim
napolju, bio bih izuo izme i tada bi noge prole lako. Ovako mi se inilo da samo malo
nedostaje pa da polomim oba skona zgloba.
"Nema prava da bude u meni!"
"Savreno imam prava. Napravljen si da titi ljude, a ja sam ovek kome je potrebna
zatita. Zar nisi uo ona krila? Ne moe me naterati da poverujem u to da u lai treba da se
na slobodi nalazi takvo stvorenje."
"Oslobodili su aporte."
"Ma, ko?" Moja zdrava noga se najzad ispravila. Trebalo je da osakaena proe lake,
jer su se miii na njoj sparuili; ali nisam mogao skupiti dovoljno snage da je uguram dole.
"Rugai."
Osetih kako me neko saginje napred, kao to oveka ponekad saviju u rvanju; to se
Sidero dizao u sedei poloaj. Zatim je i ustao; inei to, pomerio je i mene, taman dovoljno
da mi se obogaljena noga ispravi. Posle toga bilo je lako zavui levu ruku u njegovu. Moja
desna ruka jednakom lakoom proe kroz rame, ali izie u prazan prostor, pokraj oklopnih
prsa; samo u ramenu ostade zatiena.
"E sad je bolje", rekoh. "ekaj jedan trenutak."
Nije ekao, nego je jurnuo uz stepenice; sad je bio u stanju da preskae po tri
stepenika odjednom.
Ja sam stao, okrenuo se i siao opet na isto mesto.
"Ubiu te za ovo."
"Zato to se vraam po no i pitolj? Mislim da ne bi trebalo da to uini; no i pitolj
nam mogu zatrebati." Sagnuo sam se i podigao ih, no desnom rukom, a pitolj onom levom,
koja se nalazila u Siderovoj. Moj opasa bio je kliznuo kroz jedan otvor tog reetkastog poda,
ali ja ga sad lako izvukoh, navukoh kaniju i futrolu na njega i pripasah se oko Siderovog
struka; duina kaia to je jedva dozvolila, ostao je jo samo palac vika.
"Napolje!"
Privrstio sam ogrta sebi na njegova lea. "Sidero, imao sam i ja ljude u sebi, mada ti
to moda nee poverovati. To moe biti prijatno i korisno. Zato to jesam tu gde jesam,
imamo desnu ruku. Rekao si da si odan brodu. I ja sam. Zar emo..."
Neto bledo ispade iz blede izmaglice. Imalo je prozrana krila, kao insekt, ali
savitljivija nego to su krila slepih mieva. I ogromna, tolika da su ogrnula to odmorite na
kome smo stajali kao kad zavese odasvud sakriju neiji odar.
Iznenada mi se vratila mogunost da ujem. Sidero je ukljuio kola za prenos zvukova
iz njegovih uiju u moje; ili je, moda, bio odve nepaljiv da nastavi spreavanje njihovog
delovanja. U svakom sluaju, zauh oko nas huku vetra stvorenog mahanjem tih velikih,
avetinjskih krila i itanje kao da je hiljadu usijanih seiva zariveno u vodu radi kaljenja.
Pitolj mi je bio u aci, mada nisam bio svestan da sam ga izvukao. Besomuno sam
tragao za neim to bih mogao gaati - gledao sam gde je glava, gde su kande. Nieg nije
bilo, ali, ipak, neto me je obuhvatilo oko nogu i poelo dizati i mene i Sidera kao to dete
die lutku. Opalih nasumce. Procep - ali, oh, kako mali procep! - pojavi se u titanskim
krilima; njegov rub bio je odreen, jedva vidljivo, uzanom trakom nagorelosti.
Stepenina ograda udari me u kolena. Istovremeno opalih jo jednom i osetih miris
dima.
Izgledalo je da gori moja sopstvena ruka. Kriknuo sam. Sidero se borio, i bez moje
volje, sa krilatim stvorenjem. Ve je bio potegao lovaki no, pa se na trenutak uplaih da me
nije posekao po ruci i da taj gorui bol koji oseam moda nije onaj koji osetimo kad znoj ue
u ranu. Pomislih da ga pitoljem gaam, ali se prisetih da je u njegovoj ruci moja.
Jo jednom me zahvati groza maine revolucionarke; borila sam se da unitim samu
sebe i nisam vie znala jesam li Severijan ili Sidero ili ona Tekla koja e iveti ili ona koja je
za smrt. Zavrtesmo se u kovitlacu, glavom nadole.
I padosmo.
Neopisiv je uas toga. Zdravim razumom sam znala da u ovoj lai moemo samo
sporo padati; ak sam bila napola svesna da na ovim, niim nivoima ne padamo nita bre. Ali
ipak, padali smo, vazduh je zvidao oko nas sve bre, zidovi tunela su promicali tako brzo da
su izgledali zamueno.
Eto, sve su to snovi bili. Ba neobino. Sanjao sam o ukrcavanju na veliku lau koja sa
svih svojih strana ima palube i o pentranju u oveka od kovine. I sad sam budan, konano.
Leim na ledenoj planinskoj kosi, negde dalje od Traksa, vidim dve zvezde i zamiljam,
napola sanjam, da su oi.
Moja desna ruka suvie se vatri primakla, ali nema vatre. Znai, od hladnoe ona tako
gori. Valerija me premeta na meke tlo.
Najdublje zvono bije u Dvorcu sa zvonom. Koji se noas na stubu vatre digao, a u
zoru sleteo kod Acisa. Gvozdeno grlo velikog zvona urla prema stenama, a one drhte u
odjecima tog zvuka.
Dorkas je pustila snimak "Duboka zvona izvan pozornice". Jesam li izgovorio svoj
zavrni tekst? "U buduim vremenima, to se govori odavno, smrt Starog sunca unitie Urt.
Ali iz njegovog groba uzdii e se udovita i jedan novi narod i Novo sunce. Stari Urt
rascvetae se kao kad leptir izbije iz svoje suve ljuske, a novi Urt nosie ime Uas." Koje
fanfare, ej! Sa scene odlazi prorok.
Krilata iz knjige oca Inirea eka me u krilima zgrade. akama je pljesnula samo
jednom, reda radi, kao kad velika dama poziva slukinju. ake se razmiu, a meu njima je
taka belog svetla, vrueg i gorueg. Ma, to kao da je moje sopstveno lice, ali moje lice kao
da je maska koja zuri u to.
Stari autarh, koji ivi u mom umu ali retko progovara, promrmlja kroz nateene usne,
moje: "Nai sledeeg..."
Desetak zadihanih dahova i tek onda sam shvatio ta nam je on kazao: da je dolo
vreme da predamo ovo telo smrti, vreme da se mi - Severijan, Tekla, i svi ostali koji u
njegovoj senci stoje - pomaknemo, da nainimo, i mi, korak u senku. Vreme da naemo
nekog drugog.
On je leao izmeu dve velike maine, ve isprskan nekim tamnim sredstvom za
podmazivanje. Ja se sagnuh ka njemu i umalo da padnem; elja mi je bila da objasnim ta
mora da uini.
Ali mrtav je bio, njegov obraz sa oiljcima bio je pod mojim dodirom hladan, njegova
sparuena noga bila je slomljena, iz koe je virila bela kost. Svojim prstima mu sklopih oi.
Neko je dolazio urnim koracima. Ali pre nego to su ti koraci stigli do mene, neko
drugi mi se nae uz rame i zavue mi aku pod glavu. Videh svetlost njegovih oiju,
namirisah mous tog dlakavog lica. On prinese pehar mojim usnama.
Okusio sam, nadajui se vinu. Voda; ali ista i hladna; njen ukus mi je prijao bolje od
ikakvog vina.
enski glas, ali dublji, pozva: "Severijane!", a krupni mornar unu uz mene. Tek kad
je opet progovorila, shvatio sam da je to maloas bio njen glas. "Dobar si. Mi smo se... ja sam
se plaila..." Ponestale su joj rei, pa se sagla i, umesto da ma ta dalje kae, poljubila me. U
tom trenutku dlakavo lice poljubi i nju i mene. Poljubac tog dlakavog bia bio je brz, ali je
njen trajao i trajao.
I ostavio me bez daha. "Guni", rekoh, kad me je najzad pustila.
"Kako se sad osea? Plaili smo se da e umreti."
"Plaio sam se i ja." Sada sam se dizao u sedei poloaj, mada sam u to morao ulagati
najvei napor. Boleo me je svaki zglob, glava jo i vie, a ruka me je pekla kao da sam je
nedavno gurnuo u vatru. Taj rukav moje somotne koulje visio je, u dronjke pretvoren, a koa
ruke bila je premazana nekim utim melemom. "ta se desilo sa mnom?"
"Sigurno si pao niz spirakulu, tu smo te nali. Naime, Zek te je naao. Onda je doveo
mene." Guni trzajem glave pokaza tog dlakavog patuljka koji je drao pehar vode za mene.
"Pretpostavljam da si pre toga sevnut."
"Sevnut?"
"Opeen elektrinim lukom kad je neto pregorelo. Isto se desilo i meni. Vidi." Na njoj
je bila siva radna koulja; Guni je sad smae dovoljno da vidim da joj je koa izmeu dojki
oprena toliko da je dobila besnu crvenu boju i da je premazana istim melemom. "Radila sam
u centrali. Kad sam zadobila opekotine, poslali su me u bolnicu. Namazali ovo na mene i dali
mi jednu tubu za kasniju upotrebu - zato je, valjda, Zek odabrao mene. Ti nisi dovoljno jak da
sve ovo slua, a?"
"Pretpostavljam da nisam." Zidovi su stajali pod udnim uglovima, a sad su poeli i da
se obru; kruili su sa sporim dostojanstvom, kao one lobanje koje su, jednom prilikom, letele
oko mene.
"Lezi ti opet, idem da ti donesem neto za jelo. Zek e straariti, za sluaj da naiu
rugai. Mada se ini da ih na ovoj dubini nema."
Imao sam utisak da bi trebalo da joj postavim stotinu pitanja. I mnogo jai utisak da
treba da legnem i da spavam ako bol to bude dopustio; i tek to to pomislih, naoh se na
leima i u polusnu.
Onda se vratila Guni, sa inijom i kaikom. "Atole", ree ona. "Jedi ovo." Ukus je bio
kao da jedem bajat hleb prokuvan u mleku, ali je ta hrana bila topla i punila je stomak. Mislim
da sam pojeo gotovo sve, a onda sam ponovo zaspao.
Kad sam se sledei put probudio, nisam bio tako blizu umiranju, ali sam bolove jo
trpeo. Zubi koji su mi ranije nedostajali i dalje su nedostajali, usta i vilica bili su mi i sad
izgrebani; na jednoj slepoonici imao sam vorugu veliine golubijeg jajeta, a na koi moje
desne ruke poinjale su se pojavljivati, uprkos melemu, naprsline. Prolo je ve deset ili vie
godina od kad sam dobio poslednje batine od majstora Gerlousa ili od nekog od kalfi i sad
otkrih da vetinom izbacivanja bola iz svesti ne vladam vie onako dobro kao nekad.
U nameri da svoju panju skrenem na neto drugo, poeh pregledati okolinu. inilo se
da mesto na kome leim nije kabina, ve nekakva pukotina u nekom velikom mehanizmu,
jedna od onih gde ovek nalazi stvari koje kao da su dole niotkud - ali pukotina mnogostruko
uveana. Iskoena tavanica je bila udaljena bar deset ela. Nikakva vrata nisu uvala privatnost
niti spreavala pristup uljezima; iz jednog ugla vodio je prolaz, koji niim nije bio zatvoren.
Leao sam na gomili istih krpa, blizu onog ugla koji je bio dijagonalno suprotan tom
prolazu. Kad sam se pridigao do sedeeg poloaja, iz senki se pojavi onaj kosmati patuljak
koga je Guni nazivala imenom "Zek" i unu pokraj mene. Nije nita govorio, ali mu je
dranje izraavalo da je zabrinut za moju dobrobit. Rekoh: "Dobro je meni, nema brige", a on
kao da se, uvi to, malo opustio.
Jedina svetlost u toj odaji dopirala je kroz vrata; iskoristio sam je da osmotrim svog
bolniara to sam bolje mogao. inilo mi se da to nije kepec, nego malen ovek - ovim hou
rei da se nije primeivala nesrazmera izmeu trupa i udova. Njegovo lice nije se bitno
razlikovalo od ma kog ljudskog lica, osim to je bilo nadsvoeno obiljem raupane kose i to
je imalo raskonu smeu bradu i jo raskonije brkove; inilo se da ta brada i ti brkovi nikada
nisu bili dodirnuti makazama. elo mu je bilo nisko, nos unekoliko spljoten, a vilica (koliko
se o njoj moglo nagaati) ne mnogo istaknuta; ali mnogi mukarci imaju takve crte. A
mukarac je bio, zaista; i to mukarac sasvim nag, osim to mu je celo telo bilo gusto
pokriveno dlakama; ali kad je video da sam bacio pogled ka njegovim preponama, izvukao je
jednu krpu iz te gomile i vezao je sebi oko struka kao pregau.
Ne bez izvesnih tekoa, ustao sam i othramao preko te prostorije. On me prestie i
stade na izlaz, zapreivi mi ga. Dok je tu stajao, svaka linija njegovog tela podseala me je
na jednog posluitelja koga sam svojevremeno gledao, a koji se trudio da obuzda jednog
pijanog uzvienog: bila je to poza koja me je preklinjala da ne uradim ono to sam naumio, ali
istovremeno iskazivala i spremnost da budem obuzdan silom ako pokuam.
Nije u meni bilo pripravnosti ni za kakvu silu; tavie, bio sam u najveoj moguoj
meri udaljen od one bezobzirne vrste veselosti u kojoj smo voljni i sa svojim prijateljima da
se tuemo ako neprijatelji nisu pri ruci. Oklevao sam. On pokaza prstom niz taj prolaz, a onda
istim prstom pree vodoravno preko svog grla: znaenje tog gesta bilo je nepogreivo jasno.
"Opasnost, tamo?" upitah. "Verovatno si u pravu. U poreenju sa ovom laom, neka
od bojnih polja koja sam video izgledala bi kao javni vrtovi. U redu, neu ii napolje."
Bilo je teko govoriti kroz usne koje su pretrpele toliki uboj, ali inilo se da me je
razumeo; sledeeg trenutka se nasmeio.
"Zek?" rekoh, pokazujui prstom ka njemu.
Ponovo se osmehnuvi, klimnuo je glavom.
Ja dotakoh svoja prsa. "Severijan."
"Severijan!" Razvukao je usta u irok osmeh, pokazavi otre zubie; onda je odigrao
mali ples radosti. Ne prestajui da se veseli, uzeo me je za levu aku i poveo nazad ka hrpi
dronjaka.
Njegova aka bila je smea, ali u senkama se inila i pomalo fosforescentna.
10. MEUIGRA
"Tresnulo te je po glavi ba dobro", ree Guni. Sedela je uz mene i gledala kako jedem
supu.
"Znam."
"Trebalo je da te odvedem u bolnicu, ali tamo je opasno. Ne treba biti ni na jednom
mestu za koje drugi ljudi znaju."
Klimnuh glavom. "To vai naroito za mene. Dvoje ljudi je pokualo da me ubije.
Moda troje. ak moda i etvoro."
Pogledala me je kao da podozreva da sam od pada malo poremetio pameu.
"Sasvim ozbiljno govorim. Meu njima je bila i tvoja drugarica Idas. Sad je mrtva."
"Evo, popij i vode. Kae li ti to da je Idas bio ensko?"
"Da. Devojka."
"A ja to nisam znala?" Guni je oklevala. "Ne izmilja tek onako?"
"Nije to vano. Vano je da me je pokuala ubiti."
"A ti si ubio njega."
"Ne, Idas se ubila sama. Ali postoji bar jo jedan, a moda i vie njih. Ali ti, Guni, nisi
o njima priala, rekao bih. Mislim da si imala na umu one koje je Sidero pomenuo, brljae.
Ko su oni?"
Protrljala je kaiprstima kou na uglovima oiju: enski pokret koji odgovara mukom
ekanju po glavi. "Ne znam kako bih to objasnila. Ne znam ak ni da li ih razumem ja sama."
Rekoh: "Pokuaj, Guni, molim te. Moe biti vano."
uvi u mome glasu hitnost, Zek napusti samom sebi zadatu dunost motrenja da ne
naiu uljezi, ali samo na trenutak, dovoljno dugo da mi dobaci jedan zabrinuti pogled.
"Zna kako ovaj brod plovi?" upita Guni. "Zalazi u vreme, izlazi iz vremena i
povremeno otplovi do kraja Vaseljene i jo dalje."
Klimnuh glavom, grebui kaikom po dnu zdele.
"Nas lanova posade ima ne znam koliko. Tebi to moe zvuati smeno, ali ne znam.
Laa je, vidi, tako velika. Kapetan nikad ne pozove sve nas istovremeno. Predugo bi trajalo,
danima bi trebalo peaiti samo da bismo svi dospeli na isto mesto, a onda ne bi bilo nikog ko
bi radio dok mi idemo i vraamo se."
"Razumem", rekoh joj.
"Mi potpiemo ugovor, a oni nas odvedu u ovaj ili onaj deo broda. Tu i ostanemo.
Upoznamo one koji su ve u tom delu, ali mnoge druge mornare ne vidimo nikad. Ono
odeljenje za stanovanje posade, koje se nalazi iznad moje kabine, nije jedino. Ima mnogo
drugih. Stotine drugih, moda hiljade drugih takvih mesta."
"Pitao sam o brljaima", rekoh.
"Pa pokuavam da ti kaem. Postoji mogunost da se neko, bilo ko, izgubi u lai
zauvek. Mislim, ba, na venost, jer ovaj brod do nje ide i iz nje se vraa, a zbog toga se
vremenu dogaaju udne stvari. Neki ljudi na brodu ostare i umru, ali neki rade dugo i nikad
ne postanu nimalo stariji i zarade ogromno, onda brod svrati do njihovog rodnog sveta i oni
vide da je na tom svetu maltene isto ono doba iz koga su i poli; iskrcaju se i bogati su. Neki
jedno vreme postaju stariji, a potom neko vreme postaju mlai." Oklevala je, jer se, u tom
trenutku, plaila da kae ono sledee. Onda ree: "To se desilo meni."
"Nisi ti stara, Guni", rekoh joj. To je bila istina.
"Ovde", ree ona, dohvativi moju levu aku i prislonivi je sebi na elo. "Ovde sam
stara, Severijan. Toliko mi se deavalo toga to elim da zaboravim. I ne samo da zaboravim,
elim da tu budem opet mlada. Kad se ovek napije ili drogira, zaboravi. Ali ono to ti te
stvari uine, ostaje u tebi, ostaje u tvom nainu razmiljanja. Razume ta priam?"
"Vrlo dobro", rekoh joj. Povukoh aku sa njenog ela i dohvatih, istom rukom, njenu
aku.
"Ali, vidi, poto se te stvari deavaju i poto to mornari znaju i o tome priaju, bez
obzira na to to im veina obalskih ljudi ne veruje, na brod dospevaju i osobe koje nisu
stvarno mornari i nee da rade. Ili se, moda, mornar potue sa nekim oficirom i bude zapisan
za kanjavanje. On tada ode i pridrui se brljaima. Zovemo ih tako zato to se za lau kae
da 'brlja' kad ini zaokrete koje mi ne elimo."
"Razumem", rekoh opet.
"Mislim da neki od njih samo ostaju na jednom mestu, kao mi ovde. Neki putuju u
potrazi za novcem ili bitkom. Moda u tvoju trpezariju naie samo jedan i ima neku priu.
Ponekad doe toliko njih da niko ne eli s njima da se zakainje, zato glumi da su i oni
posada, onda oni jedu i, ako ima sree, odu."
"Ti, dakle, kae da su to obini mornari koji su se pobunili protiv kapetana."
Pomenuo sam kapetana zato to sam eleo da joj kasnije postavljam pitanja i o njemu.
"Ne." Odmahnula je glavom. "Ne uvek. Posada je sa raznih svetova, ak i iz drugih
galaksija, pa moda i iz drugih kosmosa. To ne znam sigurno. Ali ono to je za tebe i mene
prost mornar, moe biti nekom drugom poprilino udno. Ti si sa Urta, zar ne?"
"Jeste."
"I ja sam, i veina ostalih ovde. Smeteni smo zajedno zato to govorimo i mislimo
isto. Ali kad bismo otili u neko drugo odeljenje za posadu, stvari bi mogle biti drugaije."
"A ja mislio da sam proputovao mnogo", rekoh, smejui se samome sebi. "Sad vidim
da nisam onoliko daleko iao koliko mi se inilo."
"Bilo bi ti potrebno nekoliko dana samo da bi iziao iz onog dela lae u kome
moreplovci veinom izgledaju otprilike kao ti i ja. Ali brljai putuju kroz lau, pa se i meaju.
Ponekad se potuku izmeu sebe; ali biva i da se udruuju, tako da u jednoj bandi najzad ima
tri-etiri razliite ive vrste. Neki put se sparuju, pa ena rodi decu kao to je Idas. Samo ta
deca obino ne mogu imati decu. Tako sam bar ula."
Bacila je znaajan pogled ka Zeku, a ja apnuh: "Je li i on takav?"
"Mislim da mora biti. Naao te, onda je doao i doveo mene ovamo. Zato sam mislila
da te smem ostaviti s njim dok odem po jelo. Ne moe da govori, ali nije ti uinio nita naao,
a?"
"Nije", rekoh. "Fin je bio. U drevnim eonima, Guni, narodi Urta putovali su izmeu
sunaca. Mnogi su se konano kui vratili, ali mnogi drugi su ostali na ovoj ili onoj planeti.
Mora biti da su, do sada, heterohtoni svetovi preoblikovali ljudsku vrstu, prilagoujui je
svojim kalupima. Na Urtu, ili Erti, mistici znaju da svaki kontinent ima svoj obrazac za
ljudski rod: ako se ljudi sa jednog kontinenta na drugi presele, kroz vrlo kratko vreme -
pedesetak pokolenja - ponu da lie na dotadanje itelje. Obrasci na drugim svetovima
moraju biti jo izrazitiji; pa ipak, mislim da bi ljudska rasa ostala ljudska."
"Nemoj rei 'do sada'", odvrati Guni. "Ne zna koje bi vreme bilo ako bismo sad stali
kod nekog sunca. Severijane, mnogo smo priali, izgleda umoran. Zar ne bi sad legao?"
"Samo ako legne i ti", rekoh. "Umorna si koliko i ja, ili umornija. Ila si da skuplja
hranu i lekove za mene. Odmori se sad i priaj mi jo o brljaima." Istina je bila da sam se
oseao oporavljeno u dovoljnoj meri da opet poelim da zagrlim enu ili ak da se u nju
zakopam; a kod mnogih ena, meu koje je, rekao bih, spadala i Guni, nema boljeg puta za
postizanje bliskosti nego da ih pusti da priaju i da ih slua.
Ispruila se pokraj mene. "Ve ti ispriah gotovo sve to znam. Veina mornara se
dala na zlo. Neki su njihova deca, roena na brodu i skrivana dok ne dorastu za borbu. A onaj
aport, pamti kako smo ga uhvatili?"
"Pa, jasno da pamtim", rekoh.
"Nisu svi aporti ivotinje, ali velika veina jesu. Ponekad su to ljudi i ponekad se
dogodi da ostanu ivi dovoljno dugo da uu u brod, gde ima vazduha." Zakikotala se. "Zna,
oni drugi na njihovim matinim svetovima sigurno se udom ude gde su ovi aportovani
nestali. A naroito ako je posredi neko vaan."
Bilo je pomalo neobino uti tako masivnu enu da se kikoe; zato sam se nasmeio i
ja koji se retko smeim.
"A neki ljudi, opet, priaju da mi pojedine brljae unesemo u lau sa tovarom, da su to
kriminalci koji su na svojim svetovima bili progonjeni i koji tako, kao ilegalni putnici, uu. Ili
da su oni na svojim svetovima samo ivotinje, te da su ovde poslati kao ivi tovar, iako jesu
ljudi poput nas. Mi bismo na tim svetovima bili samo ivotinje - ini se meni."
Njena kosa je, sada blizu mog lica, odavala divan, prodoran miris; a meni pade na um
da to ne bi moglo ba uvek tako biti, odnosno da se ona namirisala za mene pre povratka u na
kutak.
"Neki ljudi ih zovu 'mutai' zato to je mnogo njih lieno sposobnosti govora. Moda
imaju neki svoj jezik; ali ne mogu sa nama da razgovaraju, a kad uhvatimo nekog, on se mora
sporazumevati znacima. Ali Sidero je jednom rekao da mutinir znai buntovnik, odmetnik."
Rekoh: "Kad ve pomenu Sidera, da li je on bio u blizini kad te je Zek doveo do dna
vazdunog tunela?"
"Ne, nije bilo nikog osim tebe."
"A da li si videla moj pitolj, ili onaj no koji si mi dala pri naem prvom susretu?"
"Ne, nije tamo nieg bilo. Da li si te stvari imao na sebi kad si padao?"
"Imao ih je Sidero. Nadao sam se da e biti dovoljno astan da ih vrati; bar me nije
ubio."
Guni je odmahnula glavom na taj nain to ju je na krpama zaokrenula levo i desno;
tim postupkom jedan njen obraz, okrugao, lep poput behara, doe u dodir sa mojim obrazom.
"Ne bi on to uinio. On ume ponekad da bude grub, ali nisam ula da je ikad ikoga ubio."
"Mislim da me je sigurno udario dok sam bio u nesvesti. Nisam mogao, u padu, ovako
da povredim usta. Bio sam u njemu, da li sam ti to rekao?"
Odmakla se da mi uputi jedan dug pogled. "Stvarno? Ti to moe?"
"Mogu. Nije mu se dopalo, ali mislim da u njegovoj grai postoji neto to mu je
onemoguilo da me izbaci dok sam bio pri svesti. Kad smo pali, sigurno se otvorio i izvukao
me svojom ouvanom rukom. Srea je moja da mi nije obe noge polomio. A kad me je
izvukao, udario me je, sigurno. Ubiu ga zbog toga kad se opet sretnemo."
"On je samo maina", ree Guni tiho. Kliznu akom pod moju upropaenu koulju.
"Iznenauje me da ti to zna", rekoh. "inilo mi se da ga smatra osobom."
"Moj tata je bio ribar, pa sam odrasla na brodovima. Brodu da ime i oi, a on se
mnogo puta i ponaa kao osoba, ak ti i kae tota. Ali nije osoba, ne stvarno. Ribari su
luckasti ljudi ponekad, ali moj tata je govorio da stvarno ludog moe poznati po tome to e
svoju lau, ako mu se vie ne dopada, potopiti umesto da je proda. Laa ima duh, ali potrebno
je i neto vie od duha da bi se dobila osoba."
Zapitah: "Da li je tvoj otac odobrio da potpie ugovor za rad na ovoj lai?"
"Pre toga se udavio", ree ona. "Svi ribari se udave. To je moju majku ubilo. Vraala
sam se na Urt prilino esto, ali nikad u vreme kad su oni iveli."
"Ko je bio autarh kad si bila dete, Guni?"
"Ne znam", ree ona. "Za tu vrstu stvari mi nismo marili."
Malo je plakala. Pokuao sam da je uteim, a iz toga smo vrlo lako i prirodno mogli
kliznuti u voenje ljubavi; ali njoj je opekotina pokrivala gotovo cela prsa i stomak, a, osim
toga, iako sam milovao Guni i ona mene, uspomena na Valeriju takoe se ubacivala izmeu
nas.
Najzad ona ree: "Ovo te nije bolelo, a?"
"Ne", rekoh joj. "Samo, ao mi je to sam tebi doneo toliko bola."
"Ma, nisi. Nimalo."
"Ali jesam, Guni. Tebe sam opekao u hodniku ispred moje luksuzne kabine, to oboje
znamo."
Ruka joj poe ka bodeu, ali bila ga je ostavila jo dok se svlaila. Sad joj je leao
ispod odee, daleko van dohvata.
"Ree mi Idas da je unajmila nekog moreplovca da joj pomogne u izbacivanju lea
mog posilnog. Upotrebila je za tog moreplovca re 'on', ali je oklevala jedan tren pre nego to
je to kazala. Ti si joj bila jedna od drugarica u poslu; ak i ako nisi znala da je ensko, bilo je
sasvim prirodno da ona zatrai pomo ene ako nije imala mukarca-ljubavnika."
"Koliko dugo si znao?" proaputa Guni. Nije poela ponovo da jeca, ali joj u uglu
jednog oka videh suzu, veliku i okruglu poput Guni same.
"Od poetka, kad si mi donela tu kau. Moja ruka je bila izloena i zato ju je ono
letee stvorenje opeklo svojim sokovima za varenje. To je bio jedini deo mene koji nije bio
zatien Siderovom metalnom koom i ja sam o tome, naravno, poeo odmah razmiljati im
sam doao svesti. Ti si rekla da te je opekao sev energije. Tvoje lice i podlaktice bili su
nezatieni, ali su ostali neopeeni. Opekotine su ti na mestima koja su morala biti zatiena
kouljom i pantalonama."
ekao sam da neto kae, ali ona je utala.
"U mraku sam povikao za pomo, ali niko nije odgovorio. Onda sam ispalio hitac iz
mog pitolja, sa zrakom podeenim na najmanju snagu, da bih sebi stvorio svetlost. Kad sam
pucao, drao sam pitolj na visini oiju, ali nisam mogao videti nian, pa je zrak iao pod
izvesnim uglom nadole. Tebe je sigurno pogodio u visini struka. Sad, kad sam zaspao, ti si,
pretpostavljam, otila da potrai Idas da bi me prodala za jo jedan hrisos. Naravno, nisi je
nala. Ona je mrtva, a njen le je zakljuan u mojoj kabini."
"Htela sam da se odazovem kad si povikao", ree Guni. "Ali mi smo radili neto
navodno tajno. Znala sam samo da si izgubljen u mraku, a mislila sam da e se svetla uskoro
ponovo upaliti. Onda mi je Idas gurnuo - gurnula, kae ti, ali ja to nisam znala - no pod
grlo. Bio je tano iza mene, tako blizu da nije ni povreen kad si na mene pucao."
Rekoh: "Bilo to kako bilo, elim da zna da je Idas imala kod sebe devet hrisosa kad
sam pretresao njen le. Stavio sam ih u depi uvlake onog noa koji si nala. Kod Sidera su
mi i no i pitolj; ako mi vrati te dve stvari, zlatnike zadri, ja u to pozdraviti."
Posle toga Guni nije htela da govori. Glumio sam da spavam, ali sam, u stvari, motrio
ispod kapaka da vidim da li e pokuati da me ubode noem.
Nije pokuala, nego je ustala, obukla se i iunjala iz te odaje; prekoraila je usnulog
Zeka. ekao sam jo dugo, ali nije se vratila, pa sam, konano, zaspao.
11. OKRAJ
Leao sam u nitavilu sna, a ipak su neki delovi mene ostajali budni, plutali su po
vodama zaliva nesvesnosti, gde se nalaze oni neroeni, kao i toliko mnogo mrtvih.
"Zna li ko sam?"
Znao sam, mada nisam mogao rei kako. "Ti si kapetan."
"Jesam. Ko sam?"
"Gospodaru", rekoh, jer inilo se da sam opet egrt. "Gospodaru, ne razumem."
"Ko je ovom brodu kapetan?"
"Gospodaru, ne znam."
"Ja sam tvoj sudija. Ova Vaseljena, koja sada cveta, poverena je meni na uvanje.
Zovem se Cadkil."
"Majstore Cadkil", rekoh, "je li ovo moje isprobavanje?"
"Ne. A as se blii kad u ja, a ne ti, biti probi podvrgnut. Bio si kralj-ratnik,
Severijane. Hoe li se boriti za mene? Hoe li to po svojoj volji initi?"
"Sa zadovoljstvom, gospodaru."
Moj glas kao da je odjekivao u nekom snu: "Gospodaru... gospodaru... gospodaru..."
Nije bilo nikakvog odgovora, izuzev te potmule jeke. Sunce je bilo mrtvo, a ja sam ostao sam
u smrzavajuoj tmini.
"Gospodaru! Gospodaru!"
Zek me je drmusao za rame.
Digoh se u sedei poloaj, pomislivi, za trenutak, da on raspolae veom
sposobnou govora nego to sam bio pretpostavio. "Tie, budan sam", rekoh.
On papagajski ponovi: "Tie."
"Da li sam u snu priao, Zek? Mora biti da jesam, im si ti uo tu re. Seam se da..."
Zautao sam zato to je prineo aku uvu, savijajui je u "trubu". Oslunuh i ja i zauh
dreku i udarce. Neko izviknu moje ime.
Zek je projurio kroz vrata ispred mene, ali ne trkom nego vodoravnim skokom. Nisam
mnogo zaostajao iza njega; tresnuo sam o jedan zid i dobro ugruvao ake, a onda mi je postalo
jasno da se treba, kao on, izvijati i naletati na zidove stopalima napred.
Jedan ugao, pa jo jedan i mi ugledasmo skupinu ljudi spletenih u borbi. Sledeim
skokom uleteli smo meu njih, ali ja nisam znao koja strana je naa, niti imamo li uopte
stranu.
Jedan mornar sa noem u levici skoi na mene. Uhvatih ga onako kako me je
svojevremeno majstor Gerlous uio i grunuh ga o zid, pa tek tad videh da je to Purn.
Nije bilo vremena za izvinjenja ili pitanja. Bode jednog diva, stvora indigo boje,
jurnu ka mojim pluima. Tresnuh oberuke po njegovom debelom anom zglobu i prekasno
videh drugi bode; on je to seivo drao ispod svoje druge ruke. Ono sevnu nagore. Pokuah
da se izmaknem izvijanjem, ali uzalud, jer me s lea gurnue dva oveka koja su se
meusobno borila; videh nenufar smrti, plav, sa elinim srcem.
Kao da su zakoni prirode za mene bili obustavljeni, on se ne spusti. Div je nastavljao
zamah pesnicom i seivom unazad, toliko da se najzad i trupom previo pozadi; onda zauh
kako mu se rame lomi i njegov divlji krik kad su prelomljene kosti poele da ga bodu iznutra.
Iako mu je aka bila velika, jabuka drke bodea virila je iz nje. Dohvatio sam jednom
akom tu jabuku, a drugom jedan kraj poprene rukozatitne ipke bodea i istrgao mu oruje
iz ruke - a onda mu ga sjurio u grudni ko. On poe padati unazad, kao stablo, u poetku
sporo; noge su pod njim ostajale kruto ispravljene. Zek, koji mu je visio sa uzdignute ruke,
otre drugi bode od njega, na nain manje-vie isti kako sam to ja uinio.
Svaki od tih bodea bio je dovoljno veliki da poslui i kao mali ma i mi smo, onda,
pomou njih i naneli izvesnu tetu. Ja bih naneo i vie da se nisam morao ispreiti izmeu
Zeka i nekog mornara koji je mislio da je to brlja.
Takve borbe se zavravaju isto onako iznenadno kako i poinju. Jedan krene u
bekstvo, pa drugi, a onda moraju i svi ostali, jer ih vie nema dovoljno da bi se borili. Tako se
desilo i nama. Jedan brlja, sa ludo raerupanom kosom i zubima atroksa, pokua da obori
moje seivo, tukui po njemu komadom cevi kao maljem. Presekoh mu ani zglob napola,
ubodoh ga u grlo - i uvideh da, osim Zeka, vie nemam saboraca. Pored mene projuri neki
mornar, steui svoju krvareu ruku. Pooh za njim, izvikujui pozive Zeku.
Ako su nas gonili, nisu to inili osobito ustro. Pobegosmo jednim krivudavim
hodniiem, pa kroz neku odzvanjajuu halu punu utihle mainerije, pa jo jednim hodnikom
(pratei trag onih za kojima smo ili; na podu i na zidovima videla se krv, jednom smo naili i
na telo nekog mornara) i najzad u jednu manju dvoranu, sa alatom i radnim stolovima; tu
videsmo petoricu mornara, koji su jedan drugom previjali rane, i to propraali obiljem uzdaha
i psovki.
"Ko si ti?" upita jedan. Poe mi pretiti svojim dirk-bodeom.
Purn ree: "Znam ga. To je putnik." Krvava gaza bila je obmotana oko njegove desne
ake i privrena trakom.
"A ovo?" Mornar sa bodeom pokaza ka Zeku.
Rekoh: "Pipni ga - ubiu te."
"Nije to putnik", ree mornar dvoumei se.
"Ne dugujem ti nikakvo objanjenje i neu ti ga ni dati. Ako niste ubeeni da nas
dvojica moemo pobiti sve vas, probajte."
Jedan mornar koji ranije nije progovarao ree: "Dosta, Modane. Ako gospodin jemi
za njega..."
"Hou. Jemim."
"E, pa to je onda dovoljno. Video sam te kad si ubijao brljae, a i tvoj dlakavi prijatelj
je radio isto. Kako vam moemo pomoi?"
"Moete mi rei zato su brljai ubijali vas, ako vam je to poznato. Meni je reeno da
ih na brodu uvek ima izvestan broj. Nije mogue da su uvek tako nasrtljivi."
Mornarevo lice, do tog asa otvoreno i prijateljsko, zatvorilo se - mada se inilo da se
nita u njegovom izrazu nije promenilo. "Ja sam uo da se pria, sire, da je na ovom
putovanju ukrcan neko za koga im je reeno da ga ubiju, ali ne mogu ga nai. Ne znam nita
vie od toga. A ako ti zna, onda zna vie od mene, kao to ree onaj vepar kasapinu."
"Ko im daje nareenja?"
On mi je ve okrenuo lea. Poeh pogledom prelaziti preko ostalih i Purn najzad ree:
"Ne znamo. Ako postoji kapetan brljaa, za njega dosad nismo uli."
"Vidim. Hteo bih da razgovaram sa nekim oficirom - i to ne sa niim, kao to je
Sidero, nego sa nekim od viih oficira."
Mornar zvani Modan ree: "E, pa, blagosloven da si, gospodine, i mi bismo rado to
isto. Misli da smo mi skoili na one brljae, mi bez voe i bez pravog oruja? Bili smo radna
ekipa, devet ljudi, kad oni skoie na nas. Sad vie neemo da radimo ako nemamo koplja i
marince okolo."
Ostali izrazie saglasnost klimanjem glave.
Rekoh: "Sigurno mi moete rei gde bi bili dobri izgledi da naem vieg oficira."
Modan slegnu ramenima. "Ka pramcu ili ka krmi, sire. To je sve to ti ja mogu rei.
Veinom su oni na jednom od ta dva mesta, jer su im najbolja za osmatranje i upravljanje
plovidbom, zato to jedra ne zapreuju aparate toliko. Na jednom od ta dva mesta."
Prisetih se kako sam, u svom mahnitom letenju izmeu jedara, hvatao konopce
prednjeg jarbola, onog koso ispruenog napred.
"Zar mi ovde nismo prilino daleko odmakli ka pramcu?"
"Jesmo, sire."
"Kako, onda, da mu se jo vie pribliim?"
"Onamo." Pokazao je pokretom. "I idi za svojim nosem, kao to onaj majmun ree
slonu."
"A ti mi ne moe rei odreeno kojim putem da idem?"
"Mogao bih, sire, ali to ne bi bilo dobro ponaanje. Mogu li ja tebi dati jedan savet,
gospodine?"
"To sam i traio."
"Ostani s nama dok ne stignemo do nekog bezbednijeg mesta. Vieg oficira trai.
Predaemo te pravome kad budemo mogli. Poi sam, pa e te brljai ubiti sigurno."
Purn ree: "Kad izie tim vratima, desno, onda samo pravo sve dok ne doe do
stepenica za palubu. Penji se njima, pa kreni najirim prolazom. Ne zaustavljaj se."
"Hvala", rekoh. "Hajdemo, Zek."
Krznati ovek klimnu, a kad se naosmo napolju, cimnu glavom i ree: "Zao ovek."
"Znam, Zek. Moramo nai mesto za skrivanje. Razume? Ti pregledaj onu stranu
hodnika, a ja u ovu. Budi tih."
Jedan trenutak je upitno zurio u mene, ali jasno se videlo da razume. Ni lanac daljine
nisam odmakao tim hodnikom, kad me on povue za zdravu ruku i pokaza ka jednoj maloj
magacinskoj prostoriji. Iako je glavnina mesta u njoj bila zauzeta buradima i sanducima, bilo
ga je dovoljno i za nas dvojicu. Namestio sam vrata tako da je ostala pukotina tanka kao vlas
kose, da kroz nju gledamo, a onda sedosmo na dva sanduka.
Bio sam siguran da e mornari uskoro otii iz one radionice u kojoj smo ih nali - im
previju rane i dou do daha - jer nije bilo niega to bi, tamo, dalje radili. Meutim, ostali su
tako dugo da sam maltene poverovao da smo ih promaili - da su se vratili na poprite borbe,
ili da su sili niz neki boni prolaz koji smo prevideli. Sigurno su se dugo raspravljali pre
nego to su krenuli.
Bilo kako bilo, pojavie se, najzad. Dotakao sam usne prstom da upozorim Zeka, mada
ne verujem da je to bilo potrebno. Kad su prola sva petorica i kad se inilo da je verovatno da
su nam izmakli ve pedeset ili vie elova, dakle arina, iunjali smo se napolje.
Nisam mogao znati koliko dugo emo ih morati pratiti pre nego to se Purn nae na
njihovom zaelju, niti da li e se ikad nai na zaelju; u najgorem sluaju, bio sam spreman da
nae nade zasnujem na naoj hrabrosti i njihovoj plaljivosti i da ga otmem iz njihove grupe.
Srea je bila sa nama - Purn je ubrzo zaostao nekoliko koraka. Od kada sam postao
autarh, mnogo puta sam, na severu, predvodio jurie. Sad sam odglumio da predvodim jedan
takav juri, vikao sam da za mnom krenu panduri, koji su se sastojali samo od Zeka. Pojurili
smo na te mornare kao da smo na elu nekakve vojske; a oni se okrenue i pobegoe, svi
odjednom.
Nadao sam se da u napasti Purna s lea i da u zahvaljujui tome potedeti svoju
opeenu ruku u najveoj moguoj meri. Zek mi je utedeo trud tako to je jednim dugim
leteim skokom grunuo Purnu u kolena. Ja mu samo stavih vrh bodea pod grlo. inilo se da
je prestravljen, a imao je i razloga za to: nameravao sam da ga ubijem im iz njega iscedim
to je mogue vie obavetenja.
Tokom jednog ili dva daha ostadosmo nepomini, sluajui kako se udaljavaju koraci
one etvorice koji su pobegli. Zek je istrgao Purnov no iz futrole i sad je ekao, sa po jednim
orujem u svakoj ruci, besno zurei, ispod svojih napred isturenih obrva, u palog mornara.
"Umree odmah ako pokua da bei", apnuh Purnu. "Odgovaraj, pa e moda
poiveti neko vreme. Desna aka ti je u zavoju. Kako je povreena?"
Iako je leao ravno, na leima, i imao moj bode prislonjen na vrat, njegove oi su mi
prkosile. Bio mi je dobro znan takav pogled; imao sam prilike da vidim, mnogo puta,
slamanje takvog stava.
"Nemam toliko vremena da bih ga na tebe traio", rekoh mu i bocnuh ga noem taman
toliko da krv potee. "Ako nee da odgovara, to jasno kai, pa da te ubijem i da to
zavrimo."
"U borbi sa brljaima. Bio si tamo. Video si. Pokuao sam da te sredim, dabome, to je
ba istina. Mislio sam da si jedan od njih. Poto je s tobom bio ovaj brlja..." Njegov pogled
na trenutak polete ka Zeku. "Budui da je ovo bilo s tobom, svako bi to pomislio. Nisi
povreen, nikakva teta nije uinjena."
"'Kao to je ona otrovnica rekla krmai.' Tako je imao obiaj da govori ovek zvani
Jonas. Bio je i on mornar, Purne, ali u lai hitar koliko i ti. Ta aka je ve bila u zavojima kad
smo se Zek i ja pridruili borbi. Skidaj ih."
To je nevoljno i uinio. Ranu je obradio neki vet pijaviar, svakako u onoj bolnici
koju je Guni pomenula; rascep u njegovom mesu bio je zaiven, ali se ipak jasno videlo o
kakvoj vrsti rane je re.
Dok sam se saginjao da je pogledam, sagao se i Zek; onda je povukao usne unazad, sa
zuba, kao to pripitomljeni ovekoliki majmuni ponekad rade. Tad sam uvideo da je ono
neumereno nagaanje, koga sam se pokuavao otarasiti, zapravo ista istina: Zek je bio onaj
dronjavi, skakutavi aport koga smo ulovili u magacinu.
12. SLINOST
Reen da prikrijem zbunjenost, stavio sam nogu Purnu na prsa i dreknuo: "Zato si
pokuao da me ubije?"
Kod nekih ljudi postoji trenutak kad prihvate izvesnost smrti i posle toga nemaju
straha. Taj as sad nastupi kod Purna - bila je to promena nepogreivo vidljiva, kao otvaranje
oka. "Zato to te znam, autare."
"Znai, ti si jedan od mojih. Ukrcao si se kad i ja."
Klimnuo je glavom.
"A i Guni se ukrcala kad i ti?"
"Ne, Guni je mornar odavno. Ona ti nije neprijatelj, autare, ako je to ono to misli."
Na moje zaprepaenje, Zek me pogleda i klimnu glavom. Rekoh: "O tome znam vie
nego ti, Purne."
Kao da me nije ni uo, ree: "Nadao sam se da e me ona poljubiti. Nema ti pojma
kako to one rade ovde."
"Poljubila je mene", rekoh mu, "kad smo se sreli."
"Video sam, a takoe sam video da ti nisi znao ta to znai. Na ovoj lai od svakog
novozaposlenog se oekuje da ima meu onima od ranije zaposlenima ljubavnika ili
ljubavnicu, osobu od koje e uiti kako se ovde radi. Znak je: poljubac."
"Bivalo je da ene poljube, pa ubiju."
"A, ne Guni", uporan je bio Purn. "Bar se meni ini da ona nije takva."
"Ali ti bi me ubio za to? Za njenu ljubav?"
"Ja sam potpisao ugovor da te ubijem, autare. Svako je znao kuda si se zaputio i da ti
je namera da sa sobom donese Novo Sunce ako uzmogne, znai da prevrne Urt naglavake
i ubije sav narod."
Tako sam oamuen bio ne samo onim to je rekao nego i njegovom vrlo oiglednom
iskrenou, da sam zakoraio unazad. On u trenu skoi na noge. Zek se baci ka njemu.
Zekovo dugako seivo zaseklo ga je po ruci, ali ne duboko; i Purn pobee kao vetar.
Za njim bi se moj drugar stutio kao lovaki pas, ali mu ja doviknuh da to ne ini.
"Ubiu ga ako bude pokuao opet da me ubije", rekoh. "A isto moe i ti uiniti. Ali neu ga
goniti zato to je radio ono to je smatrao ispravnim. ini se da obojica pokuavamo da
spasemo Urt."
Zek je jedan trenutak zurio u mene, a onda je pomakao plea nagore.
"A sad hou da znam o tebi. Brine me mnogo vie nego Purn. Moe da govori."
Zaklimao je glavom ustro. "Zek govori!"
"I razume ta ti kaem."
Opet je klimnuo glavom, mada uz izvesno dvoumljenje.
"Onda mi reci istinu. Zar nisi ti bio onaj koga su Gun, Purn i drugi, uz moju pomo,
zarobili?"
Zek je zurio, a onda je odmahnuo glavom i zagledao se na drugu stranu, na nain koji
je pokazivao, vrlo jasno, da on ne eli da nastavi taj razgovor.
"Uhvatio sam te, zapravo, ja; ali te nisam ubio. Mislim da ti osea, moda, zahvalnost
zbog toga. Kad je Purn pokuao da me ubije... Zek! Vrati se!"
Jurnuo je u bekstvo, to je i trebalo da oekujem; a ja, sa ubogaljenom nogom, nisam
imao izgleda da ga sustignem. Zbog nekakve neobinosti u toj lai, ostao je dugo vidljiv,
pojavljivao se iz ovog ili onog pravca, pa opet nestajao, a tiho ljiskanje njegovih bosih nogu
ulo se ak i kad nije bio na vidiku. To me je ivo podsetilo na jedan san u kome sam video
siroe, deaka sa imenom istim kao to je moje i u istoj odei koju sam ja kao egra nosio,
kako bei niz hodnike od stakla; pa mi se uini da je i Zekovo lice maloas dobilo (ba kao to
je malo siroe Severijan u tom snu na neki nain igralo moju ulogu) razmere donekle sline
mojim izduenim crtama.
Ipak, ovo nije bio san. Bio sam sasvim budan i niim drogiran; samo izgubljen negde
u nebrojenim zavijucima ove lae. Kakvo je stvorenje, pomislih, Zek? Ne zlo; ali koliko ima
na Urtu, meu milionima ivih vrsta, onih koje se mogu nazvati "zlim" u ma kom stvarnom
smislu? Alzabo-zver, bez sumnje; moda i imii krvopije i korpije; zmija koju zovu
"utobrada" i jo pokoja vrsta. Sve u svemu, desetak meu milionima. Pamtio sam kakav je
bio Zek kad sam ga prvi put video u onom magacinu: imao je boju loja, a svuda po njemu
visilo je neto dronjavo, to nije bilo ni dlaka, ni perje; bio je to stvor sa etiri uda, ali bez
repa i svakako bez glave. Kad sam ga video sledei put, u kavezu, bio je pokriven krznom i
imao je glavu sa tupim crtama lica; a ja sam pretpostavio da su moji prvi utisci bili pogreni,
iako ih nijednog trenutka nisam jasno prizvao u seanje.
Na Urtu postoje guteri koji prihvataju boju svoje okoline - kad su meu liem, zeleni
su, meu stenama su sivi i tako dalje. Oni to ne rade da bi uhvatili plen, kao to bi se moglo
pomisliti, nego da izmaknu oima ptica. Nije li mogue, pomiljao sam, da je na nekom
drugom svetu nastala ivotinja koja prima i oblik? Moda je njegov izvorni oblik (ako bi se
uopte moglo rei da ga ima) neobiniji od one etvoronone, gotovo okrugle stvari koju sam
prvo ugledao u magacinu. Po pravilu, grabljivice ne napadaju svoju vrstu. Kako bi lovljeni
mogli bolje da se obezbede, nego da uzmu na sebe izgled grabljivice?
Ljudska bia su mu sigurno zadala teke probleme: umnost, govor, ak i razliku
izmeu kose na glavi i odee na telu. Onaj trakasti, ali dronjavi pokriva lako je mogao biti
Zekov prvi pokuaj pravljenja odee, u vreme kad je jo verovao da je odea organski deo
njegovih gonilaca. Ubrzo je saznao da nije; da ga mutai nisu oslobodili kad i sve ostale
ivotinje, mi bismo pre ili kasnije nali golog oveka u Zekovom ograenom prostoru. Sad je
Zek bio, sa svakog praktinog stanovita, ovek, i to ovek na slobodi. Ali nije bilo nimalo
udno to je pobegao od mene - meu njegovim najdubljim nagonima svakako je bio i taj da
pobegne od onog pripadnika podraavane vrste koji razotkrije njegovu maskiranost.
Premiljajui o svemu tome, peaio sam hodnikom u kome me je Zek ostavio.
Hodnik se uskoro razgranao u tri hodnika, pa ja za trenutak zastadoh, ne znajui kojim bih
krenuo. inilo se da nema nikakvih razloga da se opredelim za neki odreeni od njih; zato
izabrah, nasumce, levi.
Nisam daleko odmakao njime, kad primetih da ne hodam lako. Prva mi je pomisao
bila da sam se razboleo, a druga da sam drogiran. Meutim, nisam se oseao nita loije nego
kad sam polazio iz onog kutka gde me je Guni bila sakrila. Nije me uhvatila vrtoglavica,
nisam imao oseanje da bih mogao pasti, niti sam opaao ikakve tekoe u odravanju
ravnotee.
A ipak, poeo sam da padam jo dok su mi te misli prolazile umom. Nije bilo u pitanju
neko moje neuspevanje da na vreme primetim da sam izgubio ravnoteu, nego, jednostavno,
to da nisam mogao da nainim sledei korak dovoljno brzo da bih prihvatio svoju teinu;
padao sam, meutim, zaista veoma sporo. Noge kao da su mi bile vezane nekom
neshvatljivom silom, a kad sam pokuao da pruim ruke ispred sebe, pokaza se da su i one
sputane; nisam ih mogao uzdii sa svojih bokova.
Tako sam, dakle, visio u vazuhu, nepridran, a zahvaen vrlo slabom privlanom
snagom brodskih pregrada; ali nisam padao. Zapravo, padao sam tako lagano, da se inilo da
nikad neu stii do nepominosti na ishabanoj smeoj stazi hodnika. Negde, u udaljenijem
delu broda, zvonilo je zvono.
Sve ovo je trajalo, bez promene, prilino dugo; ili, bar, tokom jednog vremena koje je
meni izgledalo dugo.
Konano zauh korake. Iza mene; nisam mogao okrenuti glavu da vidim. Prsti
posegnue ka dugakom bodeu; ne mogoh ga pomai, ali stegoh pesnicu oko drke, opirui
se. Trzaj; huka nadirue tame.
inilo mi se da sam ispao iz svog toplog kreveta od krpa. Pipao sam nastojei da ga
naem, ali naoh samo hladni pod. Nije na podu bilo neudobno - leao sam odve lako za to.
Maltene sam plutao. Ipak, bilo je hladno, toliko hladno da sam isto tako mogao plutati i po
jednoj od onih plitkih barica koje se stvaraju ponekad na ledu ola, kad nastupi jedno od onih
kratkotrajnih doba topline, ponekad ak i usred zime.
Poeleo sam da legnem na svoje krpe. Ako ne uspem opet da ih naem, Guni nee
nai mene. Traio sam, pipao, zalud.
Traei ih, ispruio sam um. Ne mogu objasniti kako; inilo se da nije nimalo teko
ispuniti ceo brod svojim umom. Upoznao sam brodske pregrade kroz koje smo puzili kao to
pacovi u kui puze kroz zidove kojima su sobe ograene: mone peine su to bile, krcato pune
udnovate robe. Rudnik ovekomajmuna sadravao je poluge srebra i zlata; ali svaki magacin
ove lae (a magacina je bilo mnogo vie od sedam) bio je daleko silniji, a u njemu sva, pa i
najmanja blaga - doneta sa dalekih zvezda.
Upoznao sam taj brod, njegove udne mehanizme i one jo neobinije koji nisu bili
uistinu mehanizmi, a ni iva bia, niti ma ta drugo za ta mi imamo rei. Bilo je u brodu
mnogo ljudi i jo mnogo drugih osoba koje nisu ljudi - i sve te osobe su spavale, radile, volele
se, borile se. Sve sam ih znao, ali neke sam i prepoznao, a mnoge druge nisam.
I jarbole sam upoznao, jarbole stotinu puta vie nego to iznosi debljina trupa lae; i
velika jedra, rairena kao mora, objekte koji su u dve dimenzije ogromni, a u treoj jedva da i
postoje. Svojevremeno me je uplaila jedna slika na kojoj je ta laa bila prikazana. Sad lau
upoznah nekim ulom boljim od vida i okruih je kao ona mene. Svoj krevet od dronjaka
naoh, ali do njega stii ne mogah.
Od bola dooh sebi. Moda bol zato i postoji, ili je on moda samo lanac iskovan da
nas vee za veitu sadanjost, iskovan u nekoj kovanici o kojoj moemo samo nagaati,
rukama nekog kovaa koga ne znamo. U svakom sluaju, oseao sam da se moja svest
uruava u sebe kao to ini materija u srcu zvezde, kao zgrada kad se kamenje opet sa
kamenjem sastavlja da bude kao to je u dubini Urta bilo u poetku, kao to se urna, kad je
razbijena, uruava. Nadnosile su se nad mene prilike, dronjcima ogrnute; mnoge od njih bile
su ljudske.
Od svih najvea bila je i najdronjavija, to mi se inilo neobino sve dok ne uvideh da
taj moda i ne moe da nae odeu koja bi mu veliinom odgovarala i da zato nastavlja da
nosi ono to je nosio nekada, na lai kad je bio. Ali sa sve novim i novim zakrpama.
On me je zgrabio i povukao da ustanem, u emu su mu pomagali jo neki, mada mu
nikakva pomo nije bila potrebna. Boriti se s njim - to je bio vrhunac ludosti, bilo ih je
najmanje desetorica i svi su bili naoruani. A ipak, borio sam se, udarajui i bivajui udaran u
jednoj tui u kojoj pobediti nisam mogao. Od kad sam bacio svoj rukopis u prazninu, kao da
su me stalno proganjali s mesta na mesto, kao da nikad nisam bio sam sebi gospodar due od
nekoliko trenutaka neprekidno. Sad sam bio spreman da tresnem svakog ko pokuava da
uspostavi vlast nada mnom, a ako bih bio u vlasti svoje sudbine, i po sudbini bih udario.
Ali nije vredelo. Vou sam povredio, ini mi se, otprilike onoliko koliko bi mene
povredilo razbesnelo ratovanje nekog deka od deset godina. Savio mi je ruke iza lea, a neko
drugi ih tamo priveza icom i gurnu me da krenem napred. Tako gonjen, teturao sam se
napred i najzad me gurnue u jednu uzanu sobu gde je stajao autarh Severijan, kome su
njegovi dvorjani pridodali nadimak Veliki, kraljevski obuen u svoju utu odedu i ogrta
bogato ukraen draguljima, sa skiptrom vlasti u ruci.
13. BITKE
Samo slika to bejae, ali toliko stvarna da sam na tren bio spreman da poverujem da to
preda mnom stoji neko drugo ja. Pred mojim oima on se okrete i mahnu rukom, na nain koji
je bio do smene preteranosti velianstven, prema jednom praznom uglu sobe; zakorai
dvaput. Pri treem koraku ieze; ali se odmah i stvori na taki gde je u poetku bio. Tokom
jednog dugog daha tu ostade, pa opet mahnu i zakorai.
Onaj voa, ovek sa prsima poput bureta, graknu neko nareenje, na jeziku koji nisam
razumeo, a neko odveza icu kojom su mi bile vezane ruke.
Jo jednom moja slika i prilika zakorai. Poto sam se ve oslobodio jednog dela
prezira koji sam prema njemu oseao, mogao sam zapaziti da vue jednu nogu i videti pod
kakvim nadmenim uglom die glavu. Voa opet progovori, a meni jedan niski ovek, sa
prljavom sivom kosom nalik na Hetorovu, ree: "On hoe da i ti uradi onako. Ako nee, mi
emo te ubiti."
Jedva sam ga uo. Sad sam se prisetio te raskone odee i tih gestova i ne elei ni
najmanje da se u pamenju vraam na to vreme, ipak sam bio obuhvaen seanjem, kao
svojevremeno prodiruim krilima u vazdunom tunelu. Ispred mene se uzdie nebeski brod
(ali kad se to deavalo, ja nisam znao da je to samo amac ove velike lae) ija je pristupna
rampa bila, kao srebrna pauina, opruena do tla. Moji pretorijanci, stojei rame uz rame,
popunili su ligu i vie okolnog prostora; sad se razmakoe, stvarajui aveniju koja je u isto
vreme bila i zasenjujua i gotovo nevidljiva.
"Grabi ga!"
Mukarci i ene, obueni u dronjke, zakovitlae se oko mene. U jednom trenutku
pretpostavih da u biti ubijen zato to sam odbio da hodam i dignem ruku; pokuah da im
doviknem da saekaju, ali nije bilo vremena ni za to, ni za ma ta drugo.
Neko me dograbi za okovratnik i tre me unazad, tako da se poeh daviti. Bila mu je
to greka; naletevi na njega, bio sam odve blizu da bi me svojim maljem udario, a ja mu
zarih paleve u oi.
Ljubiasto svetlo oinu po izbezumljenoj rulji; petoro ili estoro pogiboe. Desetak
drugih, sa napola unitenim licima ili bez ruku ili nogu, poee urlikati. Vazduh se ispuni
slatkastim dimom gorueg mesa. Otrgoh malj od oveka koga sam oslepeo i navalih njime na
one okolo. Nerazuman je to postupak bio, ali, ipak, brljai koji su jurnuli iz sobe kao to
pacovi bee od lasice prooe gore nego ja; videh da padaju kao ito kad ga kosi.
Voa, onaj sa prsima kao bure, postupio je mudrije, bacio se pri prvom hicu na pod,
otprilike el daleko od mojih nogu. Sad skoi na mene. Glava tog malja sastojala se od
mainskog kuglinog leaja; tresnuh, zapinjui iz sve snage, po mestu gde se vrat sa ramenom
sastaje.
Jednako bi dejstvovalo i da sam udario arsinoithera. Jo i sad pri svesti i jo i sad jak,
on me udari kao to ta ivotinja udara grozovuka. Izlete mi malj iz aka, a voa se srui preko
mene i svojom teinom mi izbi dah iz plua.
Zaslepljujue je sevnulo. Video sam obe njegove ake, sa po sedam prstiju, uzdignute,
ali izmeu njih je bio samo patrljak vrata, koji se dimio kao to se panjevi izgorele ume
dime. Krenuo je u novi juri - ne na mene, nego na zid; naletevi na njega, digao se i juriao
jo jednom, slepo.
Drugi hitac ga je presekao maltene napola.
Pokuao sam da ustanem, ali ake su mi bile klizave od njegove krvi. Jedna ruka,
ogromno jaka, obuhvati me oko pojasa i podie. Dobro znani glas upita: "Moe li da stoji?"
Sidero je to bio; sasvim iznenada me obuze oseanje da je to stari prijatelj. "Mislim da
mogu", rekoh. "Hvala."
"Borio si se protiv njih."
"Ne uspeno." Prisetih se svojih generalskih dana. "Ne dobro."
"Ali si se borio."
"Ako tako eli", rekoh. Naie grupa mornara koji se poee komeati oko nas; neki su
nosili puke-fuzilke, a neki krvave noeve.
"Da li e se boriti protiv njih opet? ekaj!" Sidero pomae svoju fuzilku, pokretom
iji je smisao bio da treba da utim. "Zadrao sam no i pitolj. Uzmi ih sada." Jo je imao na
sebi moj opasa i na njemu moje oruje. Gurnuo je fuzilku pod patrljak svoje desne ruke i
stisnuo je, onda otkaio kopu opasaa i predao mi sve to zajedno.
"Hvala", ponovih. Nisam znao ta bih drugo rekao; pitao sam se da li je moja nesvest
zaista bila, kao to sam pretpostavio, od njegovog udarca.
Ni taj metalni vizir, koji je njemu bio lice, a ni njegov grubi glas nisu davali nikakav
nagovetaj o njegovim oseajima. "Odmaraj se sada. Jedi, pa emo priati kasnije. Moraemo
se opet boriti, kasnije." Okrete se da se suoi sa mornarima koji su se vrzmali okolo.
"Odmarati se! Jesti!"
Bio sam voljan da inim to isto. Nije mi bila namera da se borim za Sidera, ali
pomisao da u jesti zajedno sa drugarima koji e me uvati dok budem spavao bila je
neodoljiva. Kasnije e biti lako (mislio sam) da klisnem odatle.
Mornari su sa sobom nosili vojnike pakete hrane, a mi ubrzo naosmo i nove
koliine, zalihe onih brljaa koje smo pobili. Uskoro smo sedeli i jeli mirisnu veeru
sainjenu od soiva ukuvanog sa svinjetinom, praenog vatreno ljutim travama, hlebom i
vinom.
Moda su negde u blizini postojali kreveti ili visei leaji i takoe hrana i kuhinjska
penica, ali, to se mene tie, umor je bio preveliki, zato ne pooh da to traim. Desna mi je
ruka jo zadavala bol, ali sam znao da on nee biti toliki da ostanem budan; a bolove u mojoj
glavi ublailo je vino koje sam popio. Ve sam se spremao da se opruim po tom istom mestu
na podu gde sam sedeo - pomiljajui da bi dobro bilo da je Sidero sauvao i ogrta - kad
jedan mornar, vrste grae tela, unu pokraj mene.
"Pamti li me, Severijane?"
"Trebalo bi da te pamtim", rekoh, "budui da mi ime zna." Istina je bila da ga nisam
pamtio, mada je u njegovom licu bilo neeg poznatog.
"Zvao si me Zek."
Zurio sam. Svetlost je bila mutna, ali ak i kad sam tu okolnost uzeo u obzir, nisam
mogao poverovati da je to onaj Zek koga sam znao. Konano rekoh: "Ne ulazei u jednu temu
o kojoj nas dvojica ne elimo da raspravljamo, ne mogu da ne napomenem da si se ti, po
svemu sudei, znatno izmenio."
"To je zbog odee - uzeo sam je sa jednog mrtvog oveka. Osim toga, obrijao sam se.
A Guni ima makaze. Odrezala je deo moje kose."
"Guni je ovde?"
Pokretom glave Zek pokaza u jednom pravcu. "Ti eli da pria s njom. A i ona bi,
verujem, rado popriala s tobom."
"Ne", rekoh. "Reci joj da u popriati s njom ujutro." Pokuah da smislim ta bih jo
mogao rei, ali samo kazah: "Reci joj da su stvari koje je za mene uinila nadoknadile, i vie
nego nadoknadile, svu tetu, ako je tete bilo."
Zek klimnu glavom i udalji se.
Pominjanje Guni podsetilo me je na Idasine hrisose. Otvorio sam depi na kaniji noa
i virnuo unutra da se uverim da su jo tu, a onda sam legao i zaspao.
U vreme kad sam se probudio - oklevam da to nazovem jutrom, jer pravog jutra tu nije
bilo - veina mornara ve je bila budna; jeli su ono to je ostalo od noanje hrane. Sideru su
se pridruila dvojica vitkih automatona, stvorenja od one vrste kojoj je, verujem, Jonas
nekada morao pripadati. Ta trojica su stajala neto postrani od nas ostalih; razgovarala su
odve tihim glasom da bih ih mogao razumeti.
Nisam mogao zasigurno znati da li su ta dva voliciona mehanizma blia kapetanu i
visokim oficirima nego Sidero; dok sam se premiljao da li da im priem i predstavim se, oni
odoe i nestadoe istog trena u lavirintu prolaza. Kao da je proitao moje misli, Sidero mi
prie.
"Moemo razgovarati sada", ree.
Klimnuh glavom i objasnih da sam se spremao da kaem i njemu i onoj dvojici ko
sam.
"Ne bi koristilo. Zvao sam im smo se sreli. Ti nisi to to kae. Autarh je bezbedan."
Zaustih da se raspravljam s njim, ali on die aku da me uutka. "Nemojmo se svaati
sada. Znam ta mi je reeno. Daj da objasnim pre nego to se svaamo ponovo. Naneo sam ti
povredu. Bila je dunost moja onda da ispravljam i ukorevam za nevaljalstvo. Radovao sam
se zbog toga tada."
Zapitah da li pria o tome da me je udario dok sam leao u nesvesti, a on klimnu
glavom. "Ne smem." Kao da je hteo jo da govori, ali se uzdrao. Trenutak kasnije ree: "Ne
mogu objasniti."
"Mi znamo ta su moralni obziri", rekoh mu.
"Ne kao mi. Vi verujete da znate. Mi znamo, a ipak greimo esto. Moe se desiti da
rtvujemo ljude da bismo zatitili svoj opstanak. Moe se desiti da ljudima prenosimo neka
uputstva, pa i da ona poteknu od nas. Moe se desiti da ispravljamo i ukorevamo za
nevaljalstvo. Ali ne smemo postati kao vi. To se desilo meni. Moram vratiti dug."
Rekoh mu da ga je ve vratio, da mi je u punoj meri nadoknadio tetu time to me je
spasao od brljaa.
"Ne. Ti si se borio i ja sam se borio. Ovo je moje plaanje. Idemo u veu borbu, moda
poslednju. Brljai su krali ranije. Sad se diu da ubijaju, da uzmu lau. Kapetan je trpeo
brljae predugo."
Osetih koliko mu je teko da govori o nedostacima svog kapetana i koliko je eljan da
se okrene na drugu stranu.
"Poteujem te", ree on. "To je moje oduivanje tebi."
Zapitah: "Misli - ne moram se pridruiti tebi i tvojim mornarima u borbi ako ne
elim?"
Sidero klimnu glavom. "Boriemo se uskoro. Skloni se brzo."
To je, dakako, i bila moja namera do maloas, ali sad nisam mogao tako postupiti.
Izvui se sopstvenim lukavstvom, u suoenju sa opasnou, svojom voljom, to je bila jedna
stvar - a dobiti nareenje da se dri podalje od bitke, kao kakav evnuh, sasvim druga.
Nekoliko trenutaka posle toga na metalni voa zapovedio je da se postrojimo. Kad
smo to uinili, prizor mojih okupljenih drugara nije me uopte ispunio pouzdanjem;
Gvazahtovi iregularci su, u poreenju sa ovim drugarima, bili elitna jedinica. Poneko je imao
fuzilku, kao Sidero, a poneko kaliverku one vrste kojom smo lovili Zeka. (Sada mi je bio
zabavan prizor Zeka naoruanog istom takvom kaliverkom.) Pogdeko je imao i krae ili due
koplje; a veina je, kao Guni - koja je stajala na izvesnom odstojanju od mene i nije htela ka
meni da pogleda - imala samo noeve.
A ipak, svi su spremno krenuli marevskim korakom napred i svi su ostavljali utisak
da e se boriti, mada sam znao da su izgledi veliki da e posle prvog pucnja polovina njih
nagrnuti u bekstvo. Traio sam i dobio mesto gotovo sasvim na zaelju njihove razvuene
kolone da bih mogao bolje oceniti koliko e ih dezertirati. Ali nije dezertirao niko; veini tih
mornara pretvorenih u ratnike mogue estoke bitke bila je, izgleda, dobrodola promena u
odnosu na uobiajeno rintanje.
Kao i uvek u svim vrstama ratova koje sam ikad upoznao, umesto oekivane bitke
nastupilo je odugovlaenje. Provedosmo smenu vremena ili due trampajui kroz zbunjujuu
unutranjost lae; jednom smo uli u ogroman, odjekujui prostor koji je morao biti prazan
magacin; jednom smo zastali radi neobjanjenog i nepotrebnog odmora; u dva maha
pridruile su nam se manje grupe mornara, koji su izgledali kao ljudi, ili bar priblino kao
ljudi.
ovek koji je upravljao kretanjem vojski, kao to sam ja inio, i koji je lino
uestvovao - opet kao ja - u bitkama u kojima su se itave legije sparuivale kao trava baena
u pe, morao je osetiti veliko iskuenje da se zabavlja posmatrajui ta naa marovanja i
odmaranja. Piem re "iskuenje" zato to je to bilo neto to ne valja initi jer je zasnovano
na neistini. I najobiniji okraj nije obian onima koji u njemu poginu, pa zato ne bi trebalo da
bude obian - u nekom konanom smislu - nikome od nas.
Dozvolite da priznam, meutim, da sam tom iskuenju podlegao, ba kao to sam i
mnogim drugim iskuenjima podlegao. Zabavljalo me je to to sam gledao; razonodio sam se
jo vie kad je Sidero (vidno se trudei da me dovede u bezbedan poloaj) stvorio zatitnicu i
naredio mi da komandujem tim odredom.
Mornari meni povereni bili su, oigledno, oni za koje se on ponajmanje nadao da e se
moi asno pokazati kad naa zbrda-zdola skupljena sila krene u dejstvo. Od nas desetoro est
su bile ene, i to sve daleko manjeg rasta i manje miiave nego Guni. Trojica od etvorice
mukaraca bili su sitnog rasta i, ako ne ba stari, bar znatno pomaknuti sa zenita svojih snaga
ka starosti; etvrti mukarac bio sam ja i od svih desetoro jedini sam imao oruje opasnije od
noa ili elinog pajsera. Po Siderovom nareenju, peaili smo - ja ne mogu da kaem da
smo marirali - deset lanaca iza glavnine naih snaga.
Da sam mogao, stupao bih ispred njih devetoro, jer sam ivo eleo da oni jadnici
kojima je bila volja da dezertiraju, sada to i uine. Ali nisam mogao; pokretne boje i oblici i
plovee svetlosti u unutranjosti lae zbunjivali su me i sad. Odmah bih izgubio svaki trag
Sidera i glavnine snaga.
Pribegavajui najboljoj raspoloivoj mogunosti, izdvojio sam jednog mornara, onog
ija je telesna sposobnost bila najpriblinija mojoj, rekao mu koju razdaljinu da odrava, a
ostalima dopustio da idu za nama ako im se ide. Priznau da sam se bavio ovakvim
premiljanjima: da li emo uspeti da primetimo da se ita deava ako oni napred dou u dodir
sa neprijateljem.
Oni to nisu uinili, a mi smo primetili - odmah.
Gledajui pored moga vodia, videh kako neki stvor iskae, baca no sa mnogo
vrhova koji se u vazduhu vrteo kao toak i onda juria na nas kao tilakosmil, skokovima koji
pokazuju da su mu plea teka.
Moju ruku je moda usporio bol od opekotina, mada se ne seam da sam ga osetio.
Dok mi se pitolj naao izvan futrole, brlja je ve jurio preko tela nesretnog mornara. Nisam
pojaao podeenost pitolja, ali je to, sigurno, uradio Sidero; grudva energije koja je tresnula
u brljaa raskomadala ga je, delovi njegovog raznetog tela preletee preko moje glave kao jato
zahvaeno najaim grevima.
Nije bilo vremena za slavodobitno uivanje u pobedi, a jo manje ga je bilo za
ukazivanje pomoi naem vodiu, koji je leao pred mojim nogama natapajui brljaev hidra-
no svojom krvlju. Tek to se sagnuh da mu pogledam ranu, dvadesetak brljaa iskoie sa
jedne galerije kao talas. Ispalih pet hitaca, pritiskajui obara najbre to sam mogao.
Plameni udar iz nekakvog kontusa ili ratnog koplja zatutnja kao pe, prolivajui plavu
vatru po brodskom zidu iza mene; okrenuh se i pobegoh, najbre to je moja loa noga
doputala, pedesetak arina daleko, gonei preostale mornare ispred sebe. Dok smo beali,
uo sam kako brljai napadaju zadnji kraj glavne kolone.
Trojica su krenula da nas gone. Tu trojicu sam onda poubijao, a njihovo naoruanje -
dva obina i jedno vould-koplje - dao sam onim mornarima koji su izjavili da njima umeju
rukovati. Krenusmo napred i proosmo pored jo desetak mrtvih, od kojih su neki bili brljai,
a neki Siderovi borci.
Moja je koulja bila sva u ritama; sad mi je maltene otre s lea zvidei vetar koji
poe iza nas.
14. KRAJ VASELJENE
Mornari su bili mudriji od mene, odmah su namestili sebi ogrlice. Dok to ne videh, ne
razumeh ta se dogodilo.
Nedaleko od nas, eksplozija izazvana nekim groznim orujem otvorila je hodnike
prema praznini i zato je vazduh, dotad dran u ovom delu broda, pokuljao napolje.
Nametajui sebi ogrlicu, zauh kako se na vie mesta zatvaraju velika vrata; bilo je to sporo,
uplje gruvanje, nalik na ratne bubnjeve titana.
im sam prikaio kopu moje ogrlice, taj vetar kao da je nestao; jo sam, meutim,
uo njegovu pesmu i video kako praina odlazi u ludim kovitlacima, koji su ibali niz hodnik
kao nebeske raketice. Oko mene je plesao samo umereni povetarac.
Vukui se sporo napred - jer smo oekivali da u svakom trenutku naiemo na jo
brljaa - stigosmo do tog mesta. To je bilo (zamiljao sam) idealno mesto da najzad sagledam
sastav broda u dovoljnoj meri da bih i o njegovom unutranjem rasporedu neto saznao. Ne
saznah nita. Razmrskano drvo, namueni metal i polomljeni kamen bili su izmeani sa
tvarima neznanim na Urtu, glatkim poput slonovae ili ada, ali neobinih boja, ili bez ikakve
boje. Drugi materijali su podseali na lan, pamuk, ili na grubo krzno nekih bezimenih
ivotinja.
Iza tih razorenih slojeva ekale su utljive zvezde.
Bili smo izgubili dodir sa glavninom, ali inilo se da je jasno da e ta provala na
brodskom trupu morati da bude zatvorena to je pre mogue. Ostatku zatitnice - a u tom
odredu je, osim mene, ostalo jo osmoro njih - dadoh signal da krenu za mnom; nadao sam se
da e, do trenutka kad stignemo na palubu, tamo ve raditi ekipa za popravke.
Da smo bili na Urtu, penjanje uz te razorene nivoe bilo bi neizvodljivo; ovde je bilo
lako. Skoi obazrivo, dohvati neki izvitopereni nosa ili gredu, pa opet skoi; najbolji
nain bio je da se svakim skokom otiskuje preko provalije, to bi na nekom drugom mestu
bilo ludilo.
Stigli smo do palube, ali se, u prvi mah, inilo da time nismo postigli nita; bila je
jednako bez ljudi kao ona ledena ravnica koju sam svojevremeno gledao sa najviih prozora
Poslednje kue. Preko palube su bili oprueni, kao zmije, ogromni kablovi; bilo je i nekoliko
drugih kablova koji su se, kao stubovi, dizali u visine, jo i sad pridravajui, daleko u
visinama, jednu odvaljenu katarku.
Jedna od ena mahnu rukom, pokazavi prstom ka drugom jarbolu, udaljenom
nekoliko liga. Pogledao sam, ali, za trenutak, nisam mogao videti nita osim monog lavirinta
jedara, konopa i kablova. Onda se ukaza slaba, ljubiasta iskra, bleda meu zveem - a sa
drugog jarbola, kao odgovor, druga iskra.
Onda se desi neto tako neobino da sam na trenutak pomislio da me oi varaju ili da
sanjam. Najsitniji trun srebra, mnogo liga iznad naih glava, kao da se naklonio ka nama, a
onda poeo, veoma sporo, da raste. Padao je, dabome; ali nije oko sebe imao nikakvu
atmosferu, pa nije leprao, a privlana sila koja ga je vukla bila je tako slaba da je pad znaio
plovljenje nadole.
Do tog trenutka sam vodio svoje mornare. Sad oni povedoe mene; pojurie uz
kablove i jedra oba ta jarbola, a ja ostadoh na palubi, gledajui, kao u transu, tu taku srebra.
Sledeeg trenutka bio sam sam i gledao sam te mukarce i ene, do maloas podvrgnute mojoj
komandi, kako lete kao strele od kabla do kabla i pokatkad u letu ispaljuju svoja oruja. I
dalje sam oklevao.
Jednu katarku, pomislih, sigurno dre mutai, a drugu posada. Popeti se uz pogrenu
znailo bi umreti.
Prvoj truni srebra pridrui se i druga.
Paljbom otkinuti jedno jedro, to je mogla biti sluajnost; ali paljbom otkinuti dva
jedra, jedno za drugim, to je moralo biti namerno. Ako bi neko unitio dovoljan broj jedara i
katarki, ovaj brod nikad ne bi stigao do svog odredita, a samo jedna strana je mogla eleti da
ne stigne. Skoih ka prekama i kablovima onog jarbola sa koga su jedra padala.
Ve napisah da je ta paluba liila na ledenu povr majstora Aa. Sad je, usred skoka,
sagledah bolje. Vazduh je i dalje kuljao kroz ogromnu provalu u brodskom koritu, na mestu iz
koga se ranije dizala jedna katarka; hitajui napred, postajao je vidljiv: titanov dah u kome se
iskrie milijarde sitnih svetlosti. Te svetlosti su padale kao sneg - padom vrlo sporim, zaista,
ali ne sporijim od onog koji bi i oveka zadesio - a mona paluba je ispod njih postajala bela i
sjaktava kao inje.
Onda sam opet stajao pored prozora majstora Aa i sluao njegov glas: "Ovo to vidi
je poslednje ledeno doba. Sad je povrina Sunca ugasite boje; ona e uskoro da zablista od
vreline, ali Sunce e se toliko smanjiti da e svojim svetovima davati jo manje energije.
Najzad e biti vidljivo, ako bi iko doao i stao na led, samo kao jedna blistava zvezda. Led na
kome bi taj ovek stajao nee biti led ove vrste koju vidi, nego e to biti atmosfera ovog
sveta. Tako e ostati veoma dugo. Moda sve do kraja vaseljenskog dana."
Imao sam utisak da je on opet uz mene. ak i kad sam, videi blizinu kablova, doao
opet k sebi, priinjavalo mi se da on leti sa mnom i da njegove rei stiu do mojih uiju. On je
nestao onog jutra kad smo peaili jednom gudurom orithijskom, u vreme kad sam hteo da ga
odvedem kod ene koja se zvala Manea od pelerinki; sad, na lai, saznadoh kud je A od
mene utekao.
Saznadoh i to da sam odabrao pogrean jarbol; a ako bi ova laa meu zvezdama nala
propast, vrlo bi malo znaaja imalo pitanje da li je neki Severijan, svojevremeno kalfa
muiteljski i autarh nekakav svojedobno, preiveo ili je poginuo. Nisam ostao na kablovima
kad sam do njih stigao, nego sam se okrenuo i skoio ponovo, ovog puta prema onoj katarki
koju su drali brljai.
Ma koliko puta budem pokuao da opiem te skokove, nikad neu doarati njihovu
udesnost i stravinost. ovek skoi kao na Urtu - ali prvi tren se produi u desetak dahova,
kao da su deca bacila lopticu; ovek uiva u tome, ali i zna da e, ako promai sve katarke i
sve na njima, biti uniten - kao da je loptica baena u more i izgubljena za sva vremena.
Skaui, sve to sam oseao, iako je pred mojim oima i sad bila vizija ledenih ravnica. Ali
ruke sam pruio pred sebe, noge iza sebe i oseao sam se ne kao loptica, nego kao magini
ronilac u nekoj staroj pripovesti, sposoban da zaroni kud god mu je volja.
Bez ikakvog zvuka ili upozorenja, jedan novi kabel se pojavi ispred mene, u prostoru
izmeu katarki, gde ne treba da bude nikakvih kablova - vatreni kabel. Sa njim se ukrsti drugi,
pa trei, onda svi nestadoe, a ja proleteh kroz prostor gde su oni maloas bili. Brljai su me,
dakle, prepoznali i sad su sa svoje katarke pucali.
Retko kad je mudar postupak dozvoliti neprijatelju da jednostavno veba gaanje u
metu. Trgoh pitolj iz futrole i nanianih ka taki sa koje je poslednja munja dola.
Odavno sam ispriao kako me je, kad sam stajao u mranom hodniku ispred moje
luksuzne kabine, pokraj mog mrtvog stjuarda opruenog po podu, uplaila mala, indikatorska
svetlost na zatvarau mog pitolja. Sad me je uplaila jo jednom, jer sam neposredno pre
povlaenja oroza ugledao mesto gde bi ona morala svetleti i shvatio da tu ni iskrice nema.
Nije se sledeeg trenutka pojavio ni ma kakav zrak ljubiaste energije. Da sam tad
imao onoliko mudrosti koliko sam ponekad glumio da imam, odbacio bih, valjda, taj pitolj
istog asa od sebe. Meutim, vratio sam ga u futrolu. Sledei hitac, koji mi je proao blie
nego ijedan dotadanji, primetih tek kad je nestajao.
Onda vie nije bilo vremena ni da pucam, ni da se na mene puca. Odasvud se uzdigoe
kablovi, koji su, zato to sam se jo nalazio u niim delovima, imali debljinu velikih stabala.
Ispred sebe videh kabel za koji u se morati uhvatiti, a na njemu jednog brljaa koji je jurio ka
istom mestu. U prvi mah pomislih da je to ovek kao ja, ali neobino krupan i jak; onda - sve
za mnogo manje vremena nego to je potrebno da ovo napiem - videh da nije ovek, jer ima
sposobnost da kabel, na neki nain, hvata nogama.
Pruio je ruke prema meni kao rva koji se priprema da doeka svog protivnika, a na
njegovim akama su, u zvezdanoj svetlosti, zablistale dugake kande.
Siguran sam da je raunao da u morati ili da dograbim taj kabel, ili da odem u smrt, a
da e me on na kabelu unititi. Nisam se uhvatio za kabel, nego sam ronio dalje, pravo na
brljaa, i najzad svoj let zaustavio tako to sam sjurio no u njegova prsa.
Rekoh da sam svoj let zaustavio, ali, zapravo, malo je nedostajalo da u tome ne uspem.
Trenutak ili dva smo se njihali tamo-amo, on kao amac privezan za obalu, ja kao drugi
amac privezan za taj. Krv, iste one grimizne boje, pomislih, koju i ljudska krv ima, poe
izvirati oko seiva i stvarati loptice sline irevima, koje su, naputajui njegov ogrta od
vazduha, jednovremeno i kljuale, i smrzavale se, i suile.
Za trenutak se uplaih da u ispustiti no. Onda ga povukoh, a rebra, kao to sam se i
nadao, pruie dovoljno otpora da se dovuem do tog ueta. Naravno, trebalo je odmah da se
otisnem ka visinama, ali se zadrah jo trenutak da ga pogledam, voen nekom mutnom
idejom da bi to mogle biti vetake kande, nalik na eline kande onih magiara ili na lusivi
kojim mi je Agija rasekla obraz, te da bih i mogao od njih imati nekakve koristi ako su
vetake.
Zakljuih da nisu. Izgledalo je da su, ipak, ishod neke jezive hirurke operacije
izvedene dok je jo bio dete; takva sakaenja muke dece izvode se u nekim plemenima
autohtona. Njegovi prsti su bili preoblikovani u kande arktotera - rune i nevine, nesposobne
da dre ma kakvo drugo oruje.
Pre nego to stigoh da se okrenem ka neem drugom, moju panju privue ljudskost
njegovog lica. Ubio sam ga noem na isti nain kako sam i mnogo drugih ljudi ubio, ne
razmenivi s njim ni jednu jedinu re. Meu muiteljima je postojalo pravilo da se klijentu ne
obraaju i da ne razumeju nita to bi im klijent kojim sluajem rekao. Jedan od mojih prvih
uvida bio je da su svi ljudi muitelji; ovde je umiranje oveka-medveda potvrdilo da sam i sad
muitelj. On je, odista, bio brlja; ali ko moe rei da se za takvo pripadnitvo opredelio
slobodno? Mogue je i to da su razlozi koji su njega naveli da se bori za brljae bili, po
njegovom miljenju, jednako dobri kao to su, po mom miljenju, bili dobri oni razlozi kojima
sam se ja upravljao kad sam se opredeljivao da se borim za Sidera i za meni nepoznatog
kapetana. Upro sam stopalom u njegove grudi i iupao no.
Njegove se oi otvorie i on poe urlati, iako mu je iz usta letela penuava krv. U
jednom trenutku inilo mi se udnovatijim to to ga uspevam, u ovoj tiini bez kraja, uti,
nego to to je on, prividno mrtav, ponovo poeo da ivi; ali bili smo tako blizu jedan
drugome, da su se nae atmosfere spojile. uo sam, ak, i ikljanje krvi iz njegove rane.
Sjurih no ka njegovom licu. Zlom sreom, vrh nalete na debele eone kosti; poto se
nisam mogao nogama osloniti ni o ta, udar nije imao dovoljno snage za probadanje, pa se ja
samo odbih unazad, u prazninu koja nas je okruivala.
On se baci ka meni i kandama me zapara po ruci; ostadosmo tako, plovei u gnevu
zajedno, a izmeu nas ostade da lebdi no, ije je uglaano, krvavo seivo svetlucalo u
zvezdanoj svetlosti. Pokuah ga epati, ali kande medvedooveka ga tresnue, tako da
odlete, kovitlajui se, u prazninu.
Prstima dohvatih njegovu ogrlicu sainjenu od cilindara i otkidoh je. Trebalo je tad da
se dri uz mene, ali on to, onakvim akama, moda nije mogao. Umesto toga, udario me je;
onda sam ga gledao kako iri usta elei vazduh i umire, a za to vreme sam se tumbajui
udaljavao.
Svako oseanje pobede, koje sam moda mogao imati, izgubilo se u kajanju i u
izvesnosti da u uskoro i ja poi za njim u smrt. Griu savesti sam oseao zato to sam
njegovu smrt alio sa svom onom lakom iskrenou koju um prizove kad nema opasnosti da
e iskrenost biti stavljena na probu; a izvesnost zato to se po mojoj putanji i po uglovima pod
kojima su se jarboli pruali u prostor jasno videlo da nikad neu prii nimalo blie nego to
ve jesam nijednom uetu, jedru niti preki. Imao sam vrlo nejasne predstave o tome koliko
e mi potrajati vazduh zadran ogrlicom; jednu smenu vremena, ili due, mislio sam ja. Na
raspolaganju mi je bila dvostruka zaliha - recimo, najvie tri smene vremena. Potom u umreti
lagano, diui sve bre i bre, jer e sve vei deo ivotnog priliva koji u naem vazduhu
postoji ostajati zarobljen u onom obliku koju za disanje mogu upotrebiti samo cvetovi i
drvee.
Onda se setih kako sam odbacio onaj olovni koveg sa rukopisom u provaliju niega i
kako me je to spasilo; poeh smiljati ta bi se sad moglo baciti. Liiti se ogrlice, znailo bi
umreti. Na izme pomislih, ali sam izme ve jednom rtvovao onda kad sam prvi put u
ivotu stao pokraj ovog sveprodirueg mora. Ostatke upropaenog Terminus Esta davno
sam bacio u jezero Diuturnu; to me je vodilo ka mislima o nou koji mi je posluio tako loe.
Ali on je ve bio otiao.
Ostade mi opasa i na njemu crna kona uvlaka sa devet hrisosa u malenoj pregradi i
futrola sa praznim pitoljem. Premestih te hrisose u dep, skidoh sa sebe opasa, kaniju,
pitolj i futrolu, proaputah molitvu i hitnuh to u prostor.
Moje kretanje odmah se ubrzalo, ali se nije usmerilo kud sam se nadao - ka palubi ili
ma kom delu jarbolnog i jedarskog sistema. Ve sam bio na istoj visini kao i najvie preke na
obema katarkama koje su se oko mene nalazile. Bacio sam pogled prema palubi, koja se brzo
udaljavala, i video samo jo jedan ljubiasti sev meu jarboljem. Onda toga vie nije bilo,
ostala je samo natprirodna tiina praznine.
Ubrzo se poeh pitati, onom napetou koja nas upozorava da elimo izbei svaku
pomisao na smrt, zato niko nije pucao na mene kao to su pucali dok sam preletao ka tom
jarbolu i zato niko ne puca sad.
Vinuo sam se nad vrh poslednje, krmi najblie katarke, i sve takve siune zagonetke
odmah behu baene u stranu.
Nad najvie jedro poelo se uzdizati, ba kao to bi se ovo Novo Sunce Urtovo moglo
jednog dana uzdii nad zid Nesusa (ali daleko, daleko vee i lepe nego to bi Novo Sunce
ikad moglo biti; ba kao to je i najmanje, a najvie, jedro te lae, itav jedan kontinent srebra,
tako da je u poreenju s njim moni Nesus-zid, nekoliko liga visok i nekoliko hiljada liga
dugaak, ubog kao trula ogradica kakvog tora za ovce) Sunce, Sunce takvo da niko ija su
stopala na travi nee nikad moi da ga takvim sagleda - nailazilo je roenje jedne nove
Vaseljene, praiskonska eksplozija koja u sebi sadri sva sunca zato to e iz nje sva sunca
izai, Sunce prvo, ono koje je bilo otac svih sunaca. Koliko sam vremena proveo gledajui ga,
strahopotovanjem obuzet, ne znam kazati; ali kad sam opet pogledao dole, prema katarkama,
uinilo mi se da su i one i laa veoma daleko.
Onda se zapitah kako je to mogue, jer se setih da sam, im je moja grupica mornara
stigla do razvaljenog dela brodskog trupa, pogledao gore i video zvezde.
Okrenuh glavu i pogledah na suprotnu stranu. Tamo su se i sad nalazili rojevi zvezda,
ali meni je izgledalo da sainjavaju, na nebu, veliki disk, a kad osmotrih ivice tog diska, uini
mi se da je ostario i postao proaran prugama. Mnogo sam puta od tada razmiljao o tom
prizoru, ovde, pored sveprodirueg mora. Kae se da je Vaseljena toliko velika da niko ne
moe videti kakva jeste, nego samo kakva je bila, ba kao to ja, kad sam bio autarh, nikad
nisam mogao znati kakvo je stanje naeg Komonvelta u tom trenutku, nego samo kakvo je
bilo kad su pisani oni izvetaji koje sam tad itao. Ako je tako, onda moe biti da nisu vie
postojale ni te zvezde, iju sam sliku tada ugledao - da su izvetaji mojih oiju bili kao oni
izvetaji koje sam naao kad smo otvorili u Velikom dvoru stan davnanjega autarha.
U sredini ovog diska zvezda blistala je jedna zvezda - tako mi se tad uinilo -
usamljena, a ipak sjajnija od svih ostalih. Jaala je pred mojim oima, pa ubrzo shvatih da ona
ne moe biti toliko udaljena koliko sam prvobitno pretpostavio. Ova laa je, svetlom
pogonjena, plovila bre od svetla, ba kao to su svojevremeno urtski brodovi, vetrom
pogonjeni, postizali u tesnim zaokretima brzine vee od brzine vetra. Ali i tako, ta plava
zvezda nije mogla biti neki udaljeni objekt; a ako je uopte bila ikakva zvezda, mi smo bili
osueni na propast, jer je na brod bio usmeren tano ka njenom srcu.
Postajala je sve vea i vea, a na njenom sreditu pojavila se jedna povijena crna linija,
nalik na Kandu - Kandu Pomiritelja, u onom obliku kako sam je prvi put ugledao kad sam
je izvukao iz jahake torbice i kad smo je Dorkas i ja uzdigli ka nonom nebu, zapanjeni
njenim plavim zraenjem.
Jaala je, rekoh, ta plava zvezda, ali je linija crnog jaala bre, tako da je najzad
gotovo sasvim zaklonila disk (sad je to ve bio disk) plave boje. Najzad videh ta ta crna linija
zaista jeste: kabel, onaj poslednji kojim je ta katarka, koju su mutai eksplozijom izbacili iz
leita, bila jo povezana sa naom laom. Dohvatih ga, a onda odatle, kao sa osmatranice,
videh kako na kosmos, kome je ime Brajah, bledi i najzad nestaje kao san.
15. JESOD
Normalno bi bilo da sam siao niz to ue do lae, ali nisam to uinio. Bio sam ga
uhvatio na jednom mestu koje se nalazilo tako blizu lae, da su mi najvia jedra donekle
zaklanjala vidik, pa sam (mislei ili da sam neunitiv, ili da sam ve uniten - ne znam ta od
ta dva) poeo da se penjem umesto da silazim, sve dok nisam dospeo do same te otkinute
katarke; njome sam iao do jedne poprene grede, do ijeg sam kraja najzad dospeo; tamo
sam se drao i odatle gledao.
Ono to videh ne moe se stvarno opisivati, ali pokuau. Ta plava zvezda ve je bila
disk bistrog azura. Rekao sam da nije bila toliko udaljena kao one druge avetinjske zvezde.
Ali ova se zaista nalazila ba tu, to se za ostale nije moglo rei; po emu se, onda, moglo
znati ta je od ega udaljenije? Dok sam gledao, postajao sam sve svesniji njihove lanosti; ne
samo to te zvezde nisu bile stvarno na tim mestima gde su se prividno nalazile nego ni
postojale nisu; nisu ak ni kao utvare postojale - bile su, kao i veina utvara, nestvarne.
Azurni disk se irio, te ja najzad videh da po njemu struje traice oblaka. Onda se nasmejah
samome sebi i kroz smeh postadoh iznenada svestan u kakvoj sam opasnosti; svestan da u
svakom trenutku mogu poginuti zato to sam postupio tako kako sam postupio. Pa ipak,
ostadoh jo neko vreme na istom mestu.
Jurnuli smo u sredite tog diska, tako da se, na tren, svud oko nae lae naao prsten
boje ebonovine, u koji su bile ugraene aveti zvezda: dijadema Brajaha.
Proosmo kroz njega i kao da se naosmo u lebdeem stanju, bez kretanja, u azurnoj
svetlosti. Iza nas, tamo gde sam ranije video lucis-koronu mladih sunaca, sad ugledah nau
Vaseljenu, krug ne vei od meseca ebonove boje u nebesima Jesoda, a taj se mesec-krug
uskoro smanji na usamljenu trunicu, onda i nestade.
Ako je u vama, koji biste jednog dana moda mogli itati ovo, ostalo iole potovanja
prema meni, uprkos mnogim ovde isprianim nepametnim postupcima mojim, sad ga morate
izgubiti, jer spremam se, evo, da vam kaem kako sam se prepao kao beba kad vidi duha
izrezanog od repe. Kad smo jahali Jonas i ja do Kue Apsoluta, napale su nas Hetorove
notule, ogledalima dobavljena bia koja lete kao parii nagorelog pergamenta uz dimnjak, ali
koja, iako jedva imaju neto malo mase, mogu da ubijaju. Kad sam pogledao iza lae i opazio
ieznue Brajaha, uinilo mi se da opet vidim ta bia, ali da su sad srebrnaste boje, a ne
fuliginske kao to notule bejahu.
Uasom obuzet, pokuao sam da se sakrijem iza poprene grede. Sledeeg trenutka
uvideo sam ta je zapravo posredi - to su bili samo dronjci otkinuti iz tananog tereta jarbola,
dronjci koji su sad mahnito leprali na vetru. To je, opet, znailo da postoji atmosfera, makar i
najrazreenija, te da nismo u praznini. Pogledah ka brodu i videh da je sva njegova ogromnost
gola, da su sva jedra nestala, da deset hiljada jarbola i sto hiljada poprenih greda stoje kao
uma zimi.
Kako je udno bilo prijanjati tu, gde sam se naao, disati svoju ve istroenu atmosferu
i znati, ali ne oseati nimalo, da oko tebe oluja besni. Svukao sam sa vrata obe ogrlice i tog
trena umalo da budem otrgnut sa uporita; u ui mi ulete urlik uragana.
Pio sam taj vazduh! Rei ne mogu njega opisati istinito, osim ako kaem da je to bio
vazduh Jesoda, ledeno hladan, a u isti mah sav zlatan od ivota. Nikada pre toga nisam okusio
takav vazduh, a opet se inilo da mi je poznat.
Zbacio sam sa lea svoju pocepanu koulju i pustio je da odlepra meu iskidane
komade propalih jedara; tog asa dooh do stvarnog saznanja. One veeri kad sam iz Stare
Citadele polazio u izgnanstvo, proao sam zidanom obalom, gledao argosije i karake kako
plove irokim vodenim drumom zvanim ol, onda je naiao neki vetar koji je izazvao
lepranje mog fuliginskog ogrtaa iza mene i koji mi je poeo govoriti o severu; taj je vetar
sad ponovo duvao i glasno, ritmino zborio o novim godinama i pevao sve pesme jednog
novog sveta.
Ali kuda? Ispod nae lae nisam video nita osim azurne inije i pramenja oblaka, a to
se nije razlikovalo od onog prizora koji mi se ukazivao i ranije dok smo jo bili u staroj,
uprljanoj Vaseljeni, dok smo stajali pred ovom. Izdrao sam jo trenutak-dva (jer uasno je
bolno bilo ostajati nepomian u tom vazduhu), a onda sam se manuo te zagonetke i poeo
silaziti ka lai.
Potom sam ga ugledao - bio je i on tu, ne dole, nego iznad moje glave: ogroman,
plemeniti svet, ija je oblina zahvatala i levu i desnu stranu; i bele oblake videh, koji su leteli
izmeu nas i njega; svet sav poprskan plavom i zelenom bojom, kao jaje neke divlje ptice.
Videh i neto jo udnije - stizanje Noi na ovaj novi svet. Dola je obuena kao brat
iz naeg esnafa, u fuliginski ogrta, i poela ga iriti preko tog divnog sveta, na moje oi;
gledao sam i setio se da je ona bila majka Noktue u jednoj prii koju sam svojevremeno
Jonasu iz smee knjiice itao; i da su oko njenih peta grozovuci skakutali kao tenad; i da je
prola izmeu Hesperusa i Sirusa; potom se zapitah zbog ega brod tako juri dalje i izmie toj
noi kad su mu jedra savijena i kad ga nikakva svetlost ne moe potiskivati napred.
Po vazduhu Urta hierodulski brodovi su ili kud im volja, a ak i brod koji je prebacio
mene (Purna i Idas takoe, ali ja to tada nisam znao) do ove lae sluio se, u poetku, drugim
sredstvima. Oito ih je i laa imala, ali je izgledalo neobino da je njen kapetan goni na takav
nain pravo napred. Silazei ka lai, razmiljao sam o ovim stvarima - ali sam naao da je
lake razmiljati nego doi do ma kakvog zakljuka.
Pre nego to do palube stigoh, brod zaroni u tamu. Vetar se nastavljao nesmanjenom
estinom, kao da me hoe oduvati odatle. inilo mi se da bi ve trebalo da ponem da oseam
privlanu snagu Jesoda, ali dejstvovala je samo najmanja privlana mo brodskog trupa, kao
kad smo leteli kroz prazninu. Najzad postadoh toliko nerazuman, pa probah da malice
skoim. Uraganski dah Jesodov poduhvati me kao list vetrom otkinut, pa zbog tog skoka
odleteh, tumbajui se, niz palubu, kao gimnastiar; srea je moja bila da nisam naleteo na neki
jarbol.
Ugruvan i zbunjen, pipanjem sam po palubi traio hermetika vrata. To nije uspevalo,
pa sam se pomirio sa neizbenou ekanja; ali doe dan, naglo kao da je truba iznenada
zasvirala. Sunce Jesodovo bilo je od najistijeg, belog, usijanog zlata, a njegov oblik, koji je
iskrsao iznad mranog obzorja, bio je svijen otro kao da je deo krunog vojnikog tita.
Na tren mi se priinilo da ujem kako pevaju Gandarve, pevai pred tronom
Pankreatorovim. Onda videh daleko ispred broda (jer moja lutanja su me odvela maltene do
pramca) veoma rairena krila neke velike ptice. Ka njoj smo jurili kao lavina, ali ona nas je
videla, pa se digla, jednim zamahom tih monih krila, nad nas, ne prekidajui svoju pesmu.
Krila su joj bila bela, a prsa kao inje; ako se urtovska eva moe uporediti sa flautom, glas ove
jesodske ptice bio je orkestar, jer se sastojao, inilo se, od mnogo glasova koji su pevali svi
zajedno, neki visokim i prodorno slatkim tonovima, a neki dubljim nego to ih ijedan bubanj
moe dati.
Iako mi je bilo hladno - imao sam, zapravo, oseaj da sam gotovo smrznut - nisam
mogao odoleti elji da se zaustavim i da to sluam; a kad se taj glas naao iza krme, i kad je
najzad iziao iz dometa ujnosti, i kad zbog gomile katarki pticu vie nisam mogao ni videti,
okrenuh pogled napred, u elji da vidim jo jednu.
Takva se nije pojavila, ali nebo nije ostalo pusto. Jedan brod, vrste za mene nove, po
njemu je plovio, na krilima irim od ptijih, a vitkim poput maeva. I ispod te lae proosmo,
kao maloas ispod one ptice; potom on savi svoja dugaka krila i obrui se prema nama, tako
da sam na tren pomislio da mora naleteti na nas i nastradati, jer nije imao ni hiljaditi deo nae
mase.
Nadleteo je vrhove naih katarki kao to strelica nadleti koplja neke vojske, izbio je
jo jednom pred nas, onda se pribliio naem prednjem kosom jarbolu, polako sleteo na njega
i umirio se kao leopard kad se oprui po grani da bi motrio hoe li stazom naii jeleni, ili da bi
se sunao.
ekao sam da vidim posadu tog manjeg broda, ali nije se pojavila. Sledeeg trenutka
inilo se da je njihov brod pripijen uz na vre nego to sam pretpostavio; jo trenutak i
poeh se pitati da li je bila greka to sam tu pojavu uopte shvatio kao lau; zakljuih da je
sigurno bio pogrean moj utisak da je ta stvar maloas lebdela, sama, srebrnasta, naspram
onog nebeskoplavog sveta, ili da je preletala umu naih jarbola. Sad se inilo da je to neki
deo nae lae, na kojoj (pomiljao sam) provedoh, eto, ve toliko vremena u plovidbama;
malo neobian deo, zadebljanje na kosniku, moda produetak brodskog kljuna; ta tobonja
krila bila su samo koso postavljeni donji drai radi jaeg spajanja sa pramcem.
Nedugo potom prisetio sam se: kad su na Jesod dovodili starog autarha, po njega je
poslat ba takav brod. Oduevljen, pojurih preko palube, tragajui za hermetinim vratima;
prijalo mi je tranje po toj hladnoi i po tom vazduhu, iako je svaki hromi korak donosio
bolove mojim stopalima; najzad sam odskoio, a vetar me je opet poduhvatio, kao to sam i
znao da e se desiti, i odneo daleko niz ogromnost tog brodskog korita. Posle nekog vremena
sam se doepao jednog ueta, ali napor da se zadrim umalo mi nije istrgao ruke iz ramena.
To je bilo dovoljno. U svom divljem letenju ugledao sam onu provalu kroz koju je moj
maleni odred bio iziao na palubu. Odjurih tamo i uskoih u dobro znanu toplinu i u lutajua
svetla unutranjosti.
Onaj glas, koji se nikad ne moe razgovetno uti, a ipak se moe uvek razumeti,
grmeo je kroz svaki hodnik, pozivajui da doe epitom Urta; a ja sam trao dalje, srean zbog
topline, i oseao da isti vazduh Jesoda dopire ak i tu; siguran sam bio da je vreme mog
oprobavanja dolo, ili da se, bar, sasvim primaklo.
Grupe mornara pretraivale su lau, ali dugo nisam uspevao da stupim u vezu sa
njima, iako sam ih uo svud oko sebe, iako sam povremeno uspevao ponekog i da vidim na
tren. Najzad, otvarajui jedna senovita vrata, stupih kroz njih, na reetkastu metalnu
platformu, i videh, pri mutnom zraenju koje je dopiralo odozgo, ogromnu ravan natrpane
drvne grae i kojekakve mainerije; prosute hartije su tu leale kao nanosi prljavog snega, a
miriljava praina bila je nataloena u itave bare, kao da je voda. To je bila ili ona ista taka
odakle me je Sidero bacio ili neka njoj vrlo slina.
Preko tog prostora ka meni se kretala mala povorka i uskoro uvideh da je to parada
pobede. Mnogi mornari su nosili svetiljke, ijim zracima su rasecali tamu i stvarali
neverovatne are, a drugi su skakali i plesali. Neki od njih su pevali:
Kreni, drugar, kreni! Ne kopamo danas vie!
Ugovor dat je meni, u njemu o lai pie!
Na kraj neba laa velika, velika,
jedra joj onolika, onolika.
Dok su jedra njena cela, nama se plovidba sprema!
A kad ne budu cela - tad nam nazad nema!
I tako dalje.
Meutim, nisu svi u toj povorci bili mornari. Razabrah i nekoliko bia od poliranog
metala, a trenutak kasnije uvideh da je jedan od njih ba i Sidero lino; lako ga je bilo
prepoznati, jer mu ruka jo nije bila popravljena.
Malo postrani od svih njih bile su tri prilike nove za mene, jedan mukarac i dve ene,
svi u ogrtaima; ispred njih, i to, inilo se, kao predvodnik parade, stupao je jedan nagi
mukarac, vii od svih ostalih, pognute glave; njegova dugaka kosa plave boje padala mu je
preko lica. U poetku pomislih da je duboko zamiljen, jer ruke kao da su mu bile skrtene na
leima, aka u aci; esto sam i sam tako hodao kad sam premiljao o mnogobrojnim
tekoama koje su opsedale na Komonvelt. Onda videh: zglavci aka bili su mu vezani iza
lea.
16. EPITOM
Ne vie tako neuk kao to sam bio, skoio sam sa platforme i posle dugog, laganog
pada, koji je bio vie prijatan nego neprijatan, stao da tu sveanu povorku saekam na pola
puta.
Zatvorenik nije ni podigao pogled. Nisam mogao njegovo lice dobro razabrati, samo
sam utvrdio da ga nikad ranije nisam video. Bio je visok bar koliko uzvieni, a rekao bih - i za
pola glave vii od veine njih. Prsa i plea bili su mu velianstveno razvijeni, a i ruke, bar
koliko sam mogao opaziti. Dok je koraao napred, veliki miii njegovih butina klizili su kao
anakonde ispod koe poluprovidno blede. U njegovoj zlatnoj kosi nije bilo ni traga sedim
vlasima; po toj kosi i po vitkosti njegovog struka ocenio sam da nema vie od dvadeset pet
godina i da je, moda, i mlai.
Ono troje koji su za tim sasvim obinim zatvorenikom ili takoe su delovali
neupadljivo. Svi su bili osrednje visine i, bar po izgledu, srednjih godina. Mukarac je pod
ogrtaem nosio tuniku i pantalone; ene labave haljine koje su se zavravale neposredno ispod
kolena. Niko od njih troje nije bio naoruan.
Kad su se pribliili, izmakao sam se u stranu, i to znatno; a oni na mene ne obratie
nimalo panje, osim to me neki mornari pokretima pozvae da im se pridruim. Nijednog
nisam poznavao; njihova lica bila su lica terevenara koji, obuzeti prekomernim veseljem,
pozivaju svakog prolaznika da doe kod njih.
Pourio sam tamo. Nisam se jo ni snaao, a Purn me zgrabi za ruku. Obuze me drhtaj
straha - jer bio mi je toliko blizu, da me je mogao dvaput ubosti noem - ali na njegovom licu
itala se samo dobrodolica. Povikao je neto to nisam dobro uo i pljesnuo me akom po
leima. Sledeeg trenutka Guni ga je odgurnula u stranu i poljubila me isto onako valjano kao
pri naem prvom susretu.
"Crve lukavi, eeej", ree ona i poljubi me jo jednom, ovog puta ne tako grubo, ali
zato dugotrajnije.
U toj galami nije vredelo da pokuavam da im postavljam pitanja; a ako su oni bili,
zaista, voljni da sklope mir, ja sam (nemajui na lai nijednog prijatelja osim Sidera) bio vie
nego zadovoljan time.
Naa sveana povorka proe, krivudajui, kroz jednu kapiju, onda se uputi nekim
irokim hodnikom koji je vodio strmo nadole. Zaosmo u jedan deo broda koji se sasvim
razlikovao od svih ostalih koje sam dotad video. Tu su zidovi bili nematerijalni, i to ne u
smislu ma kakvog podseanja na san, nego zato to su, na neki nain, stvarali utisak da su
tanji nego to bi ijedna hartija mogla biti i da ih samo jo tren deli od prskanja; podsetie me
na arlatanske paviljone i atore na vaaru u Saltusu, gde sam ubio Morvenu i upoznao
zelenog oveka. Trenutak-dva provedoh stojei nepomino u toj vrevi, pokuavajui da se
dosetim otkud takva pomisao.
Jedna od dve ene sa ogrtaima popela se na jedno sedite. Pljesnula je rukama za
tiinu. Poto veselje ovih mornara nije bilo podgrejano vinom, ubrzo su je posluali, a ja sam
dobio odgovor na pitanje koje sam sebi postavljao: kroz te tanke zidove uo sam, mada vrlo
slabo, hujanje ledenog vazduha Jesoda. Nema sumnje da sam ga i ranije uo, ali mi ta
injenica nije odmah doprla u svest.
"Dragi prijatelji", poe ena. "Mi vam se zahvaljujemo na dobrodolici, na pomoi
koju ste nam ukazali i na svim vaim, tako mnogobrojnim, ljubaznim postupcima prema nama
od kada smo se u vau lau ukrcali."
Mnogi mornari uzvratie povicima; neki povici su samo izraavali dobru volju, a drugi
su blistali od one rustine utivosti u poreenju sa kojom postupci dvorana izgledaju tako
jeftini.
"Mnogi od vas su, znam, poreklom i sami sa Urta. Moda bi dobro bilo da utvrdimo
koliko je takvih. Mogu li videti dignute ruke? Neka digne ruku, molim, svako ko je roen na
svetu zvanom Urt."
Gotovo svi prisutni digoe ruke.
"Znate da smo narode Urta osudili, a znate i zato. Oni sada smatraju da su zasluili
na oprotaj i mogunost da opet zauzmu ono mesto koje su u starim vremenima..."
Veina plovilaca poe da vie: "Ua!" i da dobacuje razne druge uzvike neslaganja;
ovome se pridrui i Purn, ali (primetih) ne i Guni.
"Zato su poslali jednoga koji sve njih prikazuje saeto, svoga epitoma, sa zadatkom da
zatrai da im se ono vrati. injenica da se on uplaio i sakrio od nas ne treba da bude
shvaena kao krivica njegova, ili njihova. Naprotiv, mi smatramo da je on na taj nain
pokazao svest o krivici svoga sveta; to treba smatrati njegovim dobrim postupkom. Kao to
vidite, sad emo ga povesti na Jesod, na ocenjivanje. Kao to on mora na optuenikoj klupi
zastupati Urt, tako i drugi moraju, na stepenastim seditima amfiteatra, predstavljati Urt. Niko
od vas nije obavezan da poe, ali imamo dozvolu vaeg kapetana da povedemo one, iz vaih
redova, koji ele da prisustvuju. Oni e biti vraeni na brod pre nego to on ponovo zaplovi.
Oni koji to ne ele, treba sad da nas ostave."
Nekoliko mornara iz poslednjih redova poe tiho da se udaljava.
ena nastavi: "Takoe traimo da nas napuste svi oni koji nisu roeni na Urtu."
Jo nekoliko njih ode. Mnogi od preostalih meni nisu ba liili na ljude.
"Svi vi koji ste ostali hoete sa nama?"
Horski amor potvrivanja.
Ja uzviknuh: "ekaj!" i pokuah se probiti ka prvom redu gde bi se moje rei mogle
uti. "Ako..."
Tri stvari se dogodie istovremeno: Guni, akom, zatvori moja usta; Purn dohvati obe
moje ruke i zavrnu mi ih iza lea; a ta prostorija, za koju sam mislio da je samo jo jedan od
delova nae lae, poe padati sa nama u njoj.
U padu se izvrnula na jednu stranu, tako da smo se i nas troje i svi mornari nali u
jednoj upetljanoj gomili tela; ovaj pad nimalo nije podseao na one skokove koje sam, meu
jarbolima, izvodio. Odmah nas je povukla glad jednog sveta; ne verujem da je bila jaka kao
glad Urta, ali posle tako mnogo dana provedenih u nejakoj privlanoj sili broda inilo se da je
vrlo jaka.
udovini vetar zaurla s one strane zidova; u tren oka oni nestadoe. Vetar nije prodro
unutra, jer ga je spreavalo neto - ali mi nismo mogli videti ta. Na isti nain neto je
spreavalo da popadamo sa tog ravnog leteeg amca kao bubice kad ih metla baci sa neke
klupe - iako smo se nalazili u nebesima jesodskim, bez iega, osim jednog uzanog poda ispod
naih nogu.
Taj pod se naginjao i propinjao kao destrijer u najluem juriu najoajnije bitke u
istoriji. Nikad se nijedan teratornis nije obruio niz planinu vazduha tako brzo kao mi; a kad
stigosmo do njenog dna, jurnusmo uvis kao raketa, obrui se, uz to, oko svoje uzdune ose,
kao to ini jedna vrsta strele dok leti.
Ve sledeeg trenutka leteli smo nisko iznad jarbola nae lae, kao lasta, zatim kao
prava lasta, zaokrenuli nadole i poeli hitro letucanje od katarke do katarke, od ueta do ueta,
od jedne poprene grede do druge.
Poto je toliko mornara popadalo s nogu, ili napola popadalo, mogao sam videti lica
ono troje sa Jesoda koji su nas u letei amac uveli. Prvi put sam u celosti sagledao i lice
njihovog zarobljenika. Po njihovoj smirenosti primeivalo se da se zabavljaju; njegovo lice
bilo je puno uzviene odlunosti i hrabrosti. Znao sam da se na mom licu odraava strah;
oseao sam se kao u onoj prilici kad su se ascijanski pentadaktili zakovitlali iznad
Gvazahtovih skjavona. Osetio sam jo neto, o emu u sad pisati.
Oni koji se nikad nisu borili zamiljaju da je dezerter dok bei silno postien. On to
nije, jer da je toliko postien, ne bi ni dezertirao; sa zanemarivim izuzecima, u bitkama
uestvuju kukavice koje se plae da bee. Ba tako je sad bilo i sa mnom. Stid me je bilo da
Purn i Guni primete koliko se plaim, pa sam prisilio crte svog lica da se sloe u jedan izraz
koji je na pravu odlunost liio, sumnje nema, koliko i posmrtna maska nekog starog prijatelja
lii na njegov prijateljski osmeh dok je bio iv. Onda sam podigao Guni, mumlajui joj neke
gluposti u smislu da se nadam da nije povreena. Ona mi odgovori: "Nagrajisao je onaj jadni
deko na koga sam roknula." Shvatio sam da se i ona postidela na isti nain kao ja i da je
donela odluku, ba kao i ja, da se dri hrabro, pa makar joj se utroba pretvorila u mleko.
Dok smo razgovarali, letei amac se jo jednom vinuo nad katarke, odakle je poleteo
ravno napred; rairio je krila, tako da smo imali utisak kao da stojimo na leima neke velike
ptice.
Ista ona ena koja nam se i ranije obraala sad ree: "Eto pustolovine koju ete moi
priati svojim drugarima kad se vratite na lau. Nema razloga za uzbunjenost. Nikakvih daljih
trikova nee biti, a sa ove letilice se pasti ne moe."
Guni proaputa: "Znala sam da si hteo da joj kae, ali zar ne vidi da su nali
pravog?"
"Ja sam ono to naziva pravim", rekoh, "ali ne znam ta se dogaa. Jesam li ti rekao -
ne, nisam. Nosim sa sobom pamenja svojih prethodnika, tavie moe se kazati da sam jedno
bie koje je i ja i oni. Na Jesod je iao i stari autarh koji mi je dao svoj presto. Otiao je kao
to sam ja otiao - ili, tanije, kako sam ja mislio da u otii."
Guni odmahnu glavom; videlo se da me saaljeva. "A ti zamilja da se svega toga
sea?"
"Seam se. Pamtim svaki korak njegovog putovanja; oseam bol od onog noa kojim
je njemu oduzeta mukost. Nije se uopte odigravalo ovako; izveden je iz lae sa
odgovarajuim poastima. Izdrao je dugo testiranje na Jesodu i najzad je zakljueno da nije
uspeo, a tom zakljuku se i on pridruio." Bacao sam poglede ka mestu gde su stajali ona ena
i njeni pratioci, nadajui se da sam privukao njihovu panju.
Purn je opet bio uz nas. "ta, ti jo tvrdi da si stvarno autarh?"
"Bio sam", rekoh mu. "I, potvrujem, doneu Novo Sunce ako budem mogao. Hoe li
me ti zbog toga ubosti noem?"
"Neu ovde", ree on. "Verovatno neu uopte. Ja sam ti jednostavan ovek, vidi?
Poverovah ti. Al' im su uhvatili pravog, bilo mi je jasno da si mi priao prie. Ili ti se moda
malo pomealo neto u glavi. Nikog nikad nisam ubio, pa ne bi' sad da ubijem oveka zato to
izmilja prie. I, to je jo gore, Portolunca - to donosi zlu sreu, sigurno." Poe razgovarati sa
Guni kao da nisam prisutan. "ta misli, da l' on u to stvarno veruje?"
"Sigurna sam da veruje", ree ona. Trenutak potom dodade: "A moglo bi ak i da bude
istina. Sluaj ti mene, Severijane, jer ja sam odavno na lai. Ovo mi je drugo putovanje na
Jesod, zato pretpostavljam da sam bila u posadi i kad su vodili tvog starog autarha; dodue, ja
ga nikad nisam videla, a na kopno sam sila tek kasnije. Tebi je poznato da ova laa prolazi
napred i nazad kroz vreme, kao igla za krpljenje - zar ne? Zar ti to jo nije jasno?"
"Jeste", rekoh, "poinjem to da uviam."
"Onda dozvoli da te pitam neto. Zar nije mogue da smo prevozili dvojicu autarha?
Tebe i jednoga od tvojih naslednika? Pa razmisli: ta ako se vratimo na Urt. Morae pre ili
kasnije da odabere sebi naslednika. Zar ne bi on mogao biti taj? Ili neko koga on odabere? A
ako je tako, to bi ti prolazio kroz probu, pa, kad bude gotova, gubio izvesne stvari koje nisi
voljan da izgubi?"
"Hoe rei da moji postupci ne mogu uticati na budunost."
"Ne, ako je budunost ve tu, u prednjem delu ovog brodskog amca."
Priali smo kao da ostali mornari nisu tu, ali takvo ponaanje nikad nije sasvim
bezbedno - ovek to moe raditi samo ako oni na koje ne obraamo panju pristaju to da trpe.
Jedan od tih mornara na koje se nisam osvrtao dohvati me za rame i povue me pola koraka
prema sebi da bih mogao bolje pogledati kroz staklasti zid naeg amca.
"Gledaj!" ree on. "Gledaj ono, ej!" Ali ja sam, tokom sledeeg otkucaja sopstvenog
srca, gledao samo njega, iznenadno svestan da on, koji meni nije znaio nita, sebi znai sve,
a da sam ja njemu samo jo jedno prisutno lice, i to nestruno lice s kojim e on svoju radost
podeliti da bi je udvostruio.
Tad sam pogledao napolje, zato to bi izgledalo kao da inim nekakvo izneveravanje,
ako ne bih osmotrio ta je tamo. Videh da zaokreemo, usporavajui, i da opisujemo iroki
krug iznad jednog ostrva okruenog beskrajnim morem plave, bistre vode. To ostrvo bilo je,
to se jasno videlo, samo jedan vrh brda uzdignut nad talase, zaogrnut zelenilom vrtova i
belinom mermera, oivien amcima.
Nije se tu moglo videti nita onako zadivljujue kao Zid Nesusa, ak ni kao Veliki
dvor. Ipak, i ovo ostrvo bilo je na svoj nain zadivljujue, zato to je na njemu sve, bez
izuzetka, bilo lepo i zato to je ostrvo sadravalo radost koja se uzdizala vie nego Zid, visoko
kao vrh olujnog oblaka.
Onda mi, dok sam posmatrao to ostrvo i lica mukaraca i ena oko mene, gruba i
okrutna, pade na um da postoji jo neto to ne vidim. Jedna uspomena se poe uzdizati:
poslala ju je neka od onih mutnih prilika koje, po mom utisku, stoje iza starog autarha, neka
od tih predakih prilika koje mi nikad nisu jasno vidljive, a ponekad bivaju i sasvim
nevidljive. A to je bila misao o jednoj divnoj devici, obuenoj u svilu mnogobrojnih preliva,
iskienu biserima. Pevala je na avenijama Nesusa i etala se oko nesuskih vodoskoka sve do
noi. Niko se nije usuivao da je zlostavlja, jer je njen zatitnik, iako nevidljiv, bacao senku
svuda oko nje, inei je nepovredivom.
17. OSTRVO
Kad bih rekao tebi, koja si roena na Erti i svaki svoj dah na njoj udahnula, da je
amac sletao kao ogromna vodena ptica, ti bi mogla zamisliti nekakvo komino pljuskanje. A
jeste sleteo tako, ali bez pljuskanja; jer na Jesod-svetu, kao to videh kroz zid amca trenutak-
dva posle naeg sletanja, vodene ptice su nauile da se sputaju na talase tako neno i
graciozno, da bi ovek pomislio da je voda za njih samo neki, malo hladniji, vazduh, to i
jeste onim ptiicama koje viamo pokraj vodopada, a koje u vodopad uskoe, uhvate neku
sitnu ribu i vrate se, a ti ima utisak da im je u vodi lepo kao nekoj drugoj ptici u bunu.
Tako smo sleteli, spustili smo se na more i pri dodiru poeli svijati krila; i ve smo se
blago njihali na talasima, iako je izgledalo da jo letimo. Neki od moreplovaca poee da
razgovaraju izmeu sebe; moda bi tad i Guni i Purn razgovarali sa mnom da sam im dao
priliku. A nisam, jer sam eleo da upijem u sebe sva udesa koja su mi se ukazala; jo jedan
moj razlog sastojao se u tome to sam oseao da neu moi da progovorim, a da ne osetim jo
otrije da mi je dunost da kaem onima koji su drali zatvorenika da oni, zapravo, mene
trae.
Zato sam zurio napolje (mislei da gledam kroz zid amca); oseao sam ukus vetra,
tog slavnog jesodskog vetra koji donosi sveu istou neslanog mora i miris svih tamonjih
velianstvenih vrtova, i uz to nosi i ivot. Uvideh da zidove amca, koji su ve neko vreme
bili nevidljivi, sad nije mogue ni opipati; stajali smo kao na nekom uzanom splavu, a krila
amca bila su iznad nas kao svod.
Kao to se moglo i oekivati, jedna ena mornar gurnula je svoju drugaricu u vodu;
drugi mornari je izvukoe, neto dalje niz dugako korito naeg amca. Ona se poe aliti da
je voda hladna; ipak, nije bila toliko hladna da joj uini ikakvu tetu - to utvrdih saginjui se
i zavlaei ruke u talase.
Onda sastavih ake u zdelu i izvukoh vode najvie to je u njih moglo tako stati, pa se
napih vode, vode Jesoda; iako je bila ledena, radovao sam se kad mi je pocurila i niz prsa, jer
se setih jedne stare prie iz smee knjiice koju sam svojevremeno nosio kao uspomenu na
Teklu, prie u kojoj se govorilo o izvesnom oveku koji je, prelazei preko pustare pozno
jedne noi, video neke mukarce i ene koji su plesali, pa im se pridruio; i kako je, kad se
igra zavrila, poao sa njima i umio se u jednom izvoru koji ne moe nikako biti vien danju, i
kako je pio vodu iz njega.
I kako je njegova ena, dobivi pouku od izvesne mudre naprave, otila na to isto
mesto sledee godine u isti dan i tamo ula divlju muziku i glas njenog mua, koji je pevao
sam, i zvuk mnogih nogu u plesu - ali nije videla nikog. I kako je postavila toj napravi pitanja
o tim stvarima, i dobila odgovor da su pred njenim muem bile vode sa drugog sveta, i da ih
je on pio i njima se umio, i da se on njoj vie nikada vratiti nee.
Nije se ni vratio.
Drao sam se po strani od tih moreplovaca dok smo ili uzbrdo, belom ulicom koja je
vodila od gata za vezivanje amaca do zgrade na vrhu brda; ovo sam postigao na taj nain to
sam iao blizu to troje ljudi i njihovog zatvorenika, blie nego to se iko od mornara usuivao.
Ipak, nisam se odvaio da kaem toj grupi ispred mene ko sam, mada sam bar stotinu puta
zaustio (ne stvarajui nikakav zvuk) da to uinim. Kad sam konano progovorio, samo sam
upitao da li e suenje biti tog ili sledeeg dana.
ena koja nam se ranije obraala baci pogled nazad, ka meni, smekajui se. "Zar
toliko ivo eli da vidi njegovu krv?" upita ona. "Pa, nee je videti. Hierogramat Cadkil
danas u svoje Sedite pravde sesti nee, zato emo imati samo predispitivanje. To se moe
obaviti i u njegovom odsustvu ako je potrebno."
Odmahnuo sam glavom. "Video sam mnogo krvi; veruj mi, moja gospo, da nemam
elju da je vidim jo."
"Onda, zato si doao?" upita ona, osmehujui se i dalje.
Rekoh joj istinu, mada ne celu. "Zato to sam imao oseanje da je to moja dunost.
Ali, reci mi - ta ako se Cadkil ni sutra ne pojavi na svome seditu. Hoe li biti dozvoljeno
ekati ga ovde? I zar niste svi vi ovde hierogramati? I da li svi govorite naim jezikom?
Iznenadio sam se uvi ga sa tvojih usana."
Do tada sam hodao pola koraka iza nje, pa mi se ona, zato, obraala manje-vie preko
ramena. Sad, sa osmehom jo irim, ona zaostade za ostalima i uhvati me ruku pod ruku.
"Toliko pitanja. Kako da ih sva upamtim, a kako, tek, da na njih odgovorim?"
Postideh se i pokuah da promrmljam neko izvinjenje; ali tako me je iznervirao taj
dodir njene ruke, topao i tragalaki, dok je zalazila u moju ruku, da sam mogao samo mucati.
"Ipak, potrudiu se, za tebe. Cadkil e biti ovde, sutra. Da li si se plaio da se nee
moi vratiti svom brisanju i iznoenju dovoljno rano?"
"Ne, moja gospo", rekoh. "Ostao bih ja zauvek kad bih mogao."
Na to njen osmeh nestade. "Ostae na ovom ostrvu, sve u svemu, manje od jednog
celog dana. Mora - moramo, ako tako eli - uiniti koliko je mogue."
"elim, elim", odgovorih. Bila je to istina. Rekoh da je to bila sredovena ena
obinog izgleda, a i bila je: nevisoka, sa ponekom borom vidljivom oko oiju i usta; kosu na
njenim slepoonicama dotaklo je inje. Ipak je tu bilo neega emu nisam mogao odoleti.
Moda samo zbog oreola tog ostrva - tako se nekim obinim ljudima ini da su sve
egzultantkinje privlane. Moda zbog njenih oiju, koje su bile krupne, svetle i imale duboko,
duboko plavetnilo njenog mora, starenjem nedodirnuto. Moda je posredi bilo neto tree to
sam osetio nesvesno; u svakom sluaju, bilo je opet kao onda kad sam, tako mnogo mlai,
sreo Agiju - obuzela me je udnja toliko jaka da mi se uinilo da je produhovljenija od ijedne
vere, jer je meso na njoj sagorelo od vreline sopstvene enje.
"... posle predispitivanja", dodade ona.
"Naravno", odgovorih. "Naravno. Ja sam rob moje gospe." Nisam stvarno znao na ta
sam to pristao.
Jedno iroko stepenite od belog kamena, du ije su se obe strane pruali nizovi
vodoskoka, uzdizalo se ispred nas sa vazduastom lakoom oblaka nagomilanih jedan na
drugi. Ona die pogled sa zadirkujuim osmehom, koji mi se uini beskonano privlaan. "Da
si ti stvarno moj rob, naredila bih ti da me ponese uz ovo stepenite, bez obzira na to da li ti
je noga sakata ili nije."
"Rado u", rekoh, saginjui se kao da nameravam da je podignem.
"Ne, ne." Krenula je uz stepenite sa devojakom lakoom. "ta bi pomislili tvoji
drugari na lai?"
"Da mi je ukazana izuzetna poast, gospo."
Jo i sad se osmehujui, ona poe aputati: "A ne da si napustio Urt i preao kod nas?
Ali imamo jo trenutak pre nego to stignemo do suda i, evo, odgovoriu ti najbolje to mogu.
Nismo svi hierogramati. Jesu li na Urtu sva deca san-jasina takoe sveti ljudi? Tvojim
jezikom ne govorim ni ja, niti iko od nas. A ne govori ni ti kao mi."
"Moja gospo..."
"Ne razume."
"Ne razumem." Tragao sam za neim to bih mogao dalje rei, ali ono to mi je kazala
zvualo je tako nemogue da se inilo da nikakav odgovor ne moe da se da.
"Objasniu posle ispitivanja. Ali sad te moram zamoliti za malu uslugu."
"ta god kae, moja gospo."
"Hvala. Ti e, dakle, umesto nas povesti ovoga epitoma na optueniku klupu."
Pogledah je zbunjeno.
"Mi njega stavljamo na probu - a prvo ga ispitujemo - sa pristankom urtskih naroda,
koji su ga poslali na Jesod umesto sebe. Da bi se pokazalo da je tako, mora ga voditi neki
mukarac ili neka ena sa Urta, te na taj nain takoe svoj svet zastupati, kao i on, ali na nain
manje znaajan."
Klimnuh glavom. "Uiniu to za tebe, moja gospo, ako mi pokae gde ga moram
odvesti."
"Dobro." Okrenula se tom mukarcu i drugoj eni govorei: "Imamo uvara."
Klimnue glavom, a ona dohvati zatvorenika za miicu i dovue ga (mada joj se on lako
mogao odupreti) do mesta gde sam ekao. "Uveemo tvoje sadruge, mornare, u Palatu
pravde, gde u objasniti ta treba da se dogodi. Nisam ubeena da je tebi to potrebno. Ti...
kako se zove?"
Oklevao sam, pitajui se da li ona zna kako treba da glasi epitomovo ime.
"Hajde, pa zar je to tako velika tajna?"
Bliilo se, u svakom sluaju, vreme kad u morati da priznam, ali sam se nadao da
prvo ujem to ispitivanje, da bih, kad doem na red, bio bolje pripremljen i imao vee izglede
na uspeh. Kad smo zastali na tremu sa stubovima, rekoh: "Severijan se zovem, moja gospo.
Da li je dozvoljeno pitati za tvoje ime?"
Njen osmeh bio je isto onako neodoljiv kao kad sam je prvi put video. "Nama nisu
potrebne takve stvari i ne koristimo ih meu sobom, ali sad kad sam poznata nekome ko
imena koristi, moje ime e biti Afeta." Videi moju nevericu, dodala je: "Nita ne brini, oni
kojima bude pomenuo moje ime znae o kome govori."
"Hvala ti, moja gospo."
"Sad ga vodi. Luni svod ispod koga treba proi nalazi se desno od tebe." Pokazala je
prstom. "Kreni i nai e dugaki hodnik u obliku elipse, iz koga ne moe odlutati jer u
njemu ni sa jedne strane ne postoje vrata. Odvedi ga do kraja, a onda u Salu za ispitivanje.
Pogledaj njegove ake, vidi li kakvi su okovi na njih nameteni?"
"Da, moja gospo."
"U toj sali videe jedan prsten za koji treba da privrsti te okove. Odvedi ga donde i
sputaj ga na taj nain - postoji jedna klizea alka, shvatie odmah - a onda zauzmi mesto
meu svedocima. Kad ispitivanje bude okonano, saekaj me, pokazau ti sva udesa naeg
ostrva."
Po njenom tonu bilo je jasno ta ima na umu. Klanjajui se, rekoh: "Moja gospo, toga
sam potpuno nedostojan."
"To u ja proceniti. Idi sad. Uradi kako sam ti rekla, pa e dobiti reenu nagradu."
Jo jednom sam se naklonio. Onda se okrenuh i dohvatih diva za miicu. Ve sam
rekao da je bio vieg rasta nego ma koji uzvieni; uistinu, bio je visok maltene kao
Boldanders. Nije imao toliku teinu, ali je bio mlad i pun siline (tako sam mlad ja bio,
pomislih, onog dana kad sam, nosei Terminus Est, iziao kroz Kapiju leeva iz Citadele).
Morao se poguriti da bi proao ispod tog svoda, ali iao je sa mnom kao to jednogodinji
ovan ide na pijacu sa deakom-pastirom koji je tu ivotinju smatrao svojim miljenikom, ali
koji je sad naumio da je proda nekoj porodici koja e ovna ukopiti da bi se ugojio za neku
gozbu.
Hodnik je imao oblik onog jajeta koje maioniari nameste da na stolu stoji uspravno:
vrh je, iznad naih glava, bio visok i maltene iljat; zidovi su imali oblik irokih krivina, a
staza kojom smo hodali bila je ravna. Tano je gospa Alfeta kazala da u tom hodniku ne
postoje vrata, ali postojali su, s obe strane, prozori. Oni su me zbunili, jer sam pretpostavio da
hodnik vodi kruno oko sudnice, koja bi se morala nalaziti u sredini zgrade.
Gledao sam, dok smo hodali, i kroz leve i kroz desne prozore, prvo nagnan
radoznalou u vezi sa ostrvom Jesoda, onda zauen kako ono moe toliko liiti na Urt,
najzad i zapanjen. Jer planine sa snenim vrhovima i ravne stepe ustupile su mesto udnim
prizorima, kao da svaki prozor gleda u drugu graevinu. Video sam jednu iroku, praznu
dvoranu obloenu ogledalima i drugu jo iru sa uspravnim policama na kojima je bilo
mnotvo knjiga u neredu, zatim jednu uzanu eliju sa visokim, reetkama zapreenim
prozorom i sa slamom razasutom po podu, onda mrani, uzani hodnik sa mnoghobrojnim
metalnim vratima sa obe strane.
Okreui se klijentu, rekoh: "Ovi su ekali mene, to je jasno. Vidim Agilusovu eliju,
ublijetu ispod kule Matahinke i tako dalje. Ali oni misle da si ti ja, Zek."
Kao da sam, izgovarajui njegovo ime, razbio neku aroliju, on se naglo okrete ka
meni, zabacivi dugaku kosu unazad i pokazavi plamtee oi. Upinjao se da raskine okove i
zato su se miii na njegovim rukama izdigli kao da ele da pocepaju kou. Maltene bez
razmiljanja, zakoraih pored jedne njegove noge i bacih ga preko svog kuka, na nain kako
me je to majstor Gerlous nauio tako davno.
Pao je na beli kamen kao bik kad padne u areni, a od tog pada kao da se zatresla cela
graevina; ali ve sledeeg trenutka bio je na nogama, iako su mu ruke ostale sputane iza
lea; pojurio je hodnikom.
18. ISPITIVANJE
Stutio sam se za njim i ubrzo primetio da su mu koraci, iako dugi, nespretni -
Boldanders je trao bolje - i da mu smeta to to su mu ruke vezane iza lea.
Nije samo on imao smetnju. Za moju sakatu nogu kao da je bio vezan teg; siguran sam
da je ta trka zadala vie bola meni nego njegov pad njemu. Dok sam ja, hramljui, odmicao,
prozori su klizili pokraj mene - zaarani, moda, ili moda samo lukavo napravljeni. Neke
sam pogledao svesno, veinu nisam; ipak, svi ostaju jo sa mnom, skriveni u onoj pranjavoj
odaji koja lei iza, ili moda ispod mog uma. Ona gubilina platforma na kojoj sam jednom
igosao jednu enu, pa joj odrubio glavu; mrana obala jedne reke; krov jedne odreene
grobnice.
Smejao bih se tim prozorima da se nisam ve (da ne bih zaplakao) smejao samome
sebi. Ti hierogramati, vladari Vaseljene i onoga to iza Vaseljene lei, ne samo to su
zabunom uhvatili drugog umesto mene nego su se sad trudili da podsete mene, koji nita ne
mogu zaboraviti, na izvesne prizore iz mog ivota; tavie, to su inili (po mom utisku) sa
manje vetine nego to je moje pamenje moglo. Jer iako su sve pojedinosti bile prisutne, u
svakom prizoru postojala je izvesna, jedva primetna, pogrenost.
Nisam se mogao zaustaviti, ili mi se, bar, inilo da ne mogu; ali najzad sam, hramljui
pored jednog od tih prozora, okrenuo glavu i prouio ga paljivije nego ijedan drugi. Otvarao
se u onaj senjak u Abdiesusovom vrtu gde sam sasluavao i najposle oslobodio Sajriaku; tim
jednim dugim pogledom najzad sam otkrio da sad vidim sva ta mesta ne onako kako sam ih
nekada video i zapamtio, nego onako kako su ih opaali Sajriaka, Jolenta, Agija i drugi. Na
primer, gledajui u tu senicu, bio sam svestan da se odmah iza prozorskog rama nalazi jedna
uasavajua, ali ipak i dobronamerna osoba - ja.
Taj prozor bio je poslednji. Tom senovitom hodniku doao je kraj; preda mnom se
uzdizao drugi luno zasvoeni prolaz, blistav od svetlosti. Videvi ga, znao sam, sa onom
smuujuom sigurnou koju moe razumeti samo ovek odgajen u esnafu, da sam svog
klijenta izgubio.
Jurnuo sam kroz taj luk i video da klijent stoji, zbunjen, na tremu sa stubovima, pred
samim ulazom u Palatu pravde, okruen ustalasanom gomilom. Jednovremeno vide i on mene
i pokua da se progura kroz masu ka glavnom ulazu.
Povikao sam ljudima da ga zaustave, ali oni su se ispred njega razmicali, a meni kao
da su namerno zapreavali prolaz. Oseao sam se kao da sam u jednoj od onih nonih mora
koje sam kao liktor Traksa doivljavao i da u se sledeeg trena probuditi grabei vazduh i
oseajui pritisak Kande na grudima.
Jedna sitna ena jurnu iz gomile i doepa Zeka za miicu ruke, a on se strese da je sa
sebe odbaci, kao to se bik stresa kad su mu u kou zabijene strelice. Ona pade, ali ga dohvati
za zglavak noge.
To je bilo dovoljno. Uhvatio sam ga; iako sam opet bio sakat ovde, jer je Jesod vukao
gotovo isto onako gladno kao Urt, bio sam jo jak, a on jo sputan. Pritegao sam ga akom
oko grla i vukao dok se nije povio unazad kao luk. Odmah se opustio; znao sam, na onaj
tajanstveni nain na koji ponekad osetimo namere druge osobe dodirom, da se vie nee
opirati. Pustih ga.
"Ne bori", ree on. "Ne bei."
"U redu", rekoh mu i sagnuh se da podignem enu koja mi je pomogla. Onda je
prepoznah i, ne razmiljajui mnogo, spustih pogled ka njenoj nozi: izgledala je savreno
normalno, to e rei da se sasvim zaleila.
"Hvala", promrmljah. "Hvala ti, Huna."
Zurila je u mene. "Pomislila sam da si ti moja gospodarica. Ne znam zato."
esto moram da uloim odreeni trud da spreim izlaenje Teklinog glasa iz mojih
usta. Sad to dopustih, pa rekosmo opet: "Hvala", i dodadosmo: "Nisi pogreila" i
osmehnusmo se njenoj zbunjenosti.
Stresajui glavom, uzmakla je u gomilu, a ja videh kako jedna visoka ena tamne,
kovrdave kose ulazi kroz isti portal kroz koji sam nedavno uveo Zeka. ak i posle toliko
godina nije moglo biti sumnje, ba nikakve sumnje. Pokuali smo da je pozovemo. Njeno ime
je ostalo u naem grlu, a mi smo ostali bez rei, muninom savladani.
"Ne plai", ree Zek, glasom dubokim ali ipak nekako detinjastim. "Molim te, ne
plai. Mislim da e biti u redu."
Okrenuo sam se ka njemu da kaem da ja ne plaem; onda sam primetio da plaem, i
te kako. Ako sam ikad ranije u ivotu plakao, bilo je to kad sam bio jo tako mali da se toga, u
stvari, i ne mogu setiti - egrti ue da ne plau, a ko to nee da naui, ostali mu dodijavaju dok
ga smrt ne odnese. Tekla je ponekad plakala, ponekad i glasno ridala u eliji; ali upravo sam
video Teklu.
"Plaem", rekoh, "zato to tako silno elim da krenem za njom, a mi moramo unutra."
On klimnu glavom, a ja ga tog trenutka dohvatih za miicu i uvedoh u tu prostoriju za
ispitivanje. Onaj hodnik niz koji me je gospa Afeta bila poslala jednostavno je inio krug oko
te dvorane; ja sad povedoh Zeka irokim meusedinim prolazom, praen pogledima
moreplovaca i moreplovkinja koji su sedeli na mnogobrojnim klupama sa obe strane. Bilo je,
meutim, daleko vie klupa nego njih, tako da su bila popunjena samo mesta najblia
meusedinom prolazu.
Pred nama je bilo Sedite pravde, sedite koje je imalo izgled daleko velianstveniji,
ali i stroiji nego ijedno sudijsko sedite koje sam na Urtu ikada video. Tron Feniksa je bio - a
moda i jeste, ako jo postoji, ispod okeana - velika fotelja pozlaenih rubova, na ijoj se
zadnjoj strani nalazi slika te ptice, simbola besmrtnosti, izraena od zlata, ada, karnelijana i
lapis lazulija; na samom seditu nalazilo se (a i moralo se nalaziti, jer bi bez toga sedenje bilo
uasno neudobno) jedno somotsko jastue sa zlatnim kiankama.
Ovo Sedite pravde hierogramata Cadkila razlikovalo se u najveoj meri to se
zamisliti moe; nije, zapravo, ni bilo fotelja, nego ogromna stena od belog kamena, uobliena
dejstvom vremena i sluajnosti, tako da je nalikovala na presto - ali otprilike u onoj meri u
kojoj nagomilani oblaci, za koje ponekad kaemo da podseaju na lice neke voljene osobe ili
na glavu nekog paladina, zaista lie na te osobe.
Afeta mi je bila kazala samo to da u u sali nai neki prsten i ja sam ga pogledom
traio trenutak-dva dok smo Zek i ja polako odmicali tim dugakim prolazom. Taj prsten bio
je upravo ono za ta sam ja, u prvi mah, pomislio da je ukras prestola: jedan krug od kovanog
gvoa privren velikim dvokrakim gvozdenim klinom koji je bio uteran u kamen blizu
kraja jednog rukonaslona. Onda sam pogledom potraio taj klizei prsten koji je pomenula;
nigde ga nije bilo, ali sam ipak poveo Zeka prema velikom prstenu, vrsto uveren da e, kad
tamo stignemo, neko istupiti i pomoi mi.
Niko nije to uinio, ali kad sam osmotrio njegove okove, razumeo sam ba kao to je
Afeta i predvidela, jer klizea alka se nalazila tu; kad sam je otvorio, skliznula je unazad vrlo
lako - ak je mogue i da ju je Zek olabavio prstom. A ona je spajala namotaje lanca koji su
mu bili vezani oko zglavaka, pa kad je uklonih, njemu sve to skupa spade sa ruku. Dohvatih
okove, zatim namotah lance samome sebi oko ruku, digoh ake iznad glave da bi bilo mogue
spojiti klizeu alku sa velikim prstenom i poeh ekati iskuavanje.
Meutim, ono nije poinjalo. Mornari su sedeli i gledali me zapanjeno. Pretpostavljao
sam da e Zek sad dospeti nekom drugom u ruke, ili da e pobei. Niko mu ne prie. On sede
na pod pokraj mene, i to ne prekrtajui noge (kao to bih to ja uinio), nego ostajui u jednoj
vrsti unja koji me je podsetio prvo na psa, a zatim na atroksa ili neku drugu veliku maku.
"Ja sam epitom Urta i svih urtskih naroda", rekoh mornarima. Bila je to od rei do rei
ista beseda kao ona to ju je stari autarh odrao (to uvideh tek kad sam je poeo izgovarati) -
mada je njegovo ispitivanje teklo na nain toliko razliit. "Ovde sam zato to ih u sebi
sadrim - mukarce, ene, a i decu, siromane i bogate, stare i mlade, one koji bi spasli na
svet kad bi mogli, a i one koji bi zarad svog dobitka silovali do smrti poslednji ostatak ivota
njegovog."
Nepozvane, te rei su se uzdizale do povrine mog uma. "Ovde sam takoe zbog toga
to sam po pravdi vladalac Urta. Mi mnogo naroda imamo i neki su vei i jai nego na
Komonvelt; ali jedino mi autarsi ne mislimo iskljuivo na svoje sopstvene zemlje, nego
znamo da nai vetrovi duvaju na svako drvo i da nae plime zapljuskuju svaku obalu. Ovo
dokazujem time to ovde, evo, stojim."
Mornari su sve to sasluali u tiini, a ja sam, govorei, gledao iza njih u oekivanju da
se pojavi jo neko, bar gospa Afeta i njena dva pratioca. To troje ne dooe.
Meutim, pojavie se drugi sluaoci. Na vratima se ukazae oni koji su maloas stajali
pred ulazom u zgradu; kad zavrih svoju besedu, oni poee polako ulaziti u Salu za
ispitivanje, ali ne sredinjim prolazom kojim smo proli Zek i ja, a pre toga nesumnjivo
mornari, nego, razdvajajui se u dve povorke, levo i desno izmeu zidova i klupa.
Tad mi zastade dah, jer meu njima je bila i Tekla, u ijim oima videh toliko jada i
tuge da mi se srce stee. Ja se nisam esto plaio, ali razumeo sam da su to jad i tuga za
mnom, pa me je njihova dubina uplaila.
Najzad se okrenula od mene, a ja od nje. Tad sam u gomili ugledao Agilusa i crnokosu
Morvenu sa igosanim obrazima.
S njima je bilo jo stotinu ljudi, a to su bili zatvorenici iz nae ublijete i iz Vinkule u
Traksu, zloinitelji koje sam muio po nareenjima mesnih sudija i ubice koje sam smakao po
njihovim nareenjima. I jo stotinu drugih: Ascijanci, visoka Idas i ena Kesdou, sumornih
usta, koja je u naruju drala malog Severijana; i Gvazaht i Erblon sa naom zelenom bojnom
zastavom.
Pognuo sam glavu i zurio u pod, oekujui prvo pitanje.
Nikakva pitanja nisu poela. ekanje na njih potrajalo je dugo - kad bih ovde napisao
koliko dugo je to vreme meni izgledalo, ili, ak, koliko dugo je stvarno bilo, niko mi ne bi
poverovao. Pre nego to je iko progovorio, Sunce se, kroz blistavo nebo jesodsko, spustilo
sasvim nisko, a No je poloila dugake, tamne prste preko ostrva.
Kad i ona, doao je jo neko. uo sam grebanje tih kandi po kamenom podu, a onda
deji glasi: "Zar ne moemo sad da idemo?" Dola je ona alzabo zver; njene oi su plamsale
u tami koja je navirala kroz ulaz u Salu za ispitivanje.
"Jeste li silom zadrani tamo?" upitah. "Ja nisam taj koji vas dri."
Digoe se povici stotina glasova koji su govorili: "Da, silom smo drani!" Tad sam
znao da nee oni ispitivati mene, nego ja njih. Ipak, jo sam se nadao da moda nee doi do
toga. "Onda, idite", rekoh. Niko se ne pomae.
"ta je to to vas moram pitati?" upitah. Odgovor ne doe.
Ali je zato dola No, zaista. Poto je ta zgrada bila sva od kamena, sa otvorom na
vrhu svoje visoke kupole, u toku dana nisam ni primeivao da nema osvetljenje. im se
obzorje vinulo nad Sunce, sala za ispitivanje postala je mrana kao one sobe koje Inkreator
gradi ispod grana velikog drvea. Lica su se zamutila i ugasila kao svee; jedino su jo
alzabove oi hvatale ostatke zamirueg svetla i blistale kao dva komada crvenog ara.
uo sam kako mornari apu preplaeno izmeu sebe, uo sam i tihe uzdisaje noeva
ija su seiva izlazila iz dobro podmazanih kanija. Doviknuh im da nema razloga da se plae,
da su ti duhovi moji, a ne njihovi.
Glas devojice Severe dobaci, sa detinjastim prezirom: "Nismo mi duhovi!" Crvene
oi se poee pribliavati, uz novi krgut uasnih kandi po kamenom podu. Svi ostali se na
svojim mestima uzvrpoljie: dvoranom je odjekivalo utanje njihove odee.
Potegoh, uzalud, svoje okove; onda poeh pipanjem traiti klizeu alku, a istovremeno
povikah Zeku da ne pokuava da zaustavi alzaboa bez nekog oruja.
Guni dobaci (poznao sam taj glas): "Severijane, ona je samo dete."
Odvratih: "Ona je mrtva! Zver govori kroz nju."
"Ona jae njemu na leima. Evo ih tu, pored mene."
Moji otupeli prsti naoe alku, ali je ja ne otvorih, znajui iznenada sa punom
sigurnou da bih, ako se sad oslobodim i sakrijem meu mornare, sigurno pao na ispitu.
"Pravda!" povikah njima. "Pokuavao sam da postupam pravedno, vi znate da je to
tako! Moete me mrzeti, ali moete li rei da sam vam naneo zlo bez razloga?"
Jedna mrana prilika skoi. elik zasija poput alzabovih oiju. Skoi i Zek i ja zauh
zveket tog oruja po kamenom podu.
19. TIINA
U nastaloj zbrci u prvi mah nisam mogao odrediti ko me je oslobodio. Samo sam znao
da je priskoilo dvoje, da su mi prili sa dve strane i da su me, im sam bio slobodan,
dohvatili za ruke i hitro poveli oko Sedita pravde i niz jedno uzano stepenite. Iza nas ostade
silna galama: mornari su vikali i vrzmali se tamo-amo, a prolamali su se alzabovi urlici.
Stepenite je bilo dugako i strmo, ali izgraeno u produetku linije koja je vodila od
krovnog otvora do tog mesta; zato se niz njega slivala slaba svetlost, poslednji treptaji
sutonskog sjaja koji se, iako se Sunce Jesoda vie nije moglo pojaviti do jutra, odraavao od
nekoliko razasutih oblaka.
Na dnu stupismo u tamu tako jaku da nisam ni shvatio da smo izvan zgrade sve dok ne
osetih travu ispod nogu i vetar na obrazu.
"Hvala vam", rekoh. "Ali ko ste?"
Nekoliko koraka odatle Afeta odgovori: "To su moji prijatelji. Video si ih na amcu
koji te je preneo sa lae ovde."
Dok je to govorila, oni su me pustili. U iskuenju sam da napiem da su istog asa
nestali, jer mi je tako izgledalo; ali ne verujem da se to desilo. Pre e biti da su otili, bez
ijedne rei, u no.
Afeta uvue aku u moju, kao to je i ranije uinila. "Obavezala sam se da ti pokaem
uda."
Povukoh je dalje od te graevine. "Nisam spreman da gledam uda. Ni tvoja, ni ma
koje druge ene."
Nasmejala se. Nita kod ena nije ee lano nego njihov smeh, zvuk sa isto
drutvenom ulogom, poput podrigivanja autohtona na gozbi; ali meni se uinilo da u ovom
smehu ima pravog veselja.
"Ja mislim ono to kaem." Preznojavao sam se, proet slabou, zbog pretrpljenog
straha, ali moja silna zbunjenost nije imala nikakve veze s time; a ako mi je ita bilo jasno
(mada nisam siguran da jeste), onda je to bilo saznanje da ne elim da otpoinjem nekakvu
povrnu ljubavnu vezu.
"etajmo se, onda - i to dalje od ovog mesta koje toliko eli da napusti - i priajmo.
Ovog popodneva imao si mnogo pitanja."
"Sad nemam nijedno", rekoh. "Moram da razmiljam."
"Pa, svi mi to moramo", ree ona slatko. "Sve vreme, ili gotovo sve vreme."
Krenusmo jednom dugakom, belom ulicom koja je imala, kao reka, meandre, tako da
nizbrdica u njoj nikad nije bila strma. Vile od bledog kamena stajale su, kao aveti, du nje. U
veini je vladala tiina, ali iz nekih su dopirali zvuci veselja, zveckanje aa, talasi muzike, pa
i pljesak razigranih stopala; ali nijedan ljudski glas.
Kad smo pored nekoliko vila proli, rekoh: "Tvoj narod ne govori kao mi. Kad smo
ulazili u salu za ispitivanje rekla si da vi ne govorite naim jezikom, a ni ja vaim. I da tvojim
ne govori niko."
"To sam rekla u prenosnom znaenju", odgovori mi ona. "Imamo mi nain optenja.
Vi ne koristite taj na nain, a ni mi va."
"Ti hoe tkanjem neobinosti da me upozori na neto", rekoh, razmiljajui o sasvim
drugim stvarima.
"Ma, ne. Vi optite pomou zvuka, a mi pomou tiine."
"Pokretima, hoe rei."
"Ne, nego tiinom. Ti u grkljanu stvara zvuk i oblikuje ga dejstvom svojih nepca i
usana. To ini ve tako dugo da, tako rei, vie nisi ni svestan toga; ali kad si bio vrlo mlad,
morao si tome da se ui, kao i svako dete roeno u tvojoj rasi. Mogli bismo to i mi uiniti
ako bismo hteli. Sluaj!"
Oslunuo sam i uo neko tiho grgoljenje koje kao da nije dopiralo od nje, nego iz
okolnog vazduha; kao da je izmeu nas stao neki nevidljivi mutavac koji se sad trudi da neto
grakne. "ta to bi?" rekoh.
"Aha, vidi, ipak ima pitanja. To to si uo bio je moj glas. Mi tako ponekad zovemo
druge ako smo povreeni ili nam je potrebna pomo."
"Ne razumem", rekoh. "A i ne elim razumeti. Moram biti sam sa svojim mislima."
Mnotvo vodoskoka bilo je oko tih palata i mnogobrojno drvee, drvee koje mi je
izgledalo visoko, udno i divno ak i u mraku. Vode vodoskoka nisu bile namirisane, kao u
mnogim vodoskocima u Kui Apsoluta, ali je miris istih voda jesodskih bio slai od ijednog
mirisa.
Cvee je i ovde raslo; video sam ga i iz amca, a tek mi je predstojalo da ga vidim
ujutro. Veina cvetova sad je sklopila svoja srca i zaklonila ih senjacima sopstvenih latica;
raskriljeni su bili samo cvetovi blede meseeve puzavice, iako meseca nije bilo.
Najzad se ulica zavrila kod prohladnog mora. Tu su bili privezani amci ostrva Jesod,
oni koje sam i iz vazduha, ranije, video. Bilo je tu mnogo sveta; mukarci i ene su odlazili do
amaca, vraali se i etali po obali. Poneki amac se i otiskivao na mranu, pljuskavu vodu;
povremeno je pristizao i poneki novi, ija sam raznobojna jedra teko uspevao da vidim u
mraku. Samo retko se pokazivalo poneko svetlo.
Rekoh: "Jednom sam bio tako nerazuman da sam poverovao da je Tekla jo iva. To je
bio trik kojim su me hteli namamiti u rudnik ovekomajmuna. To je izvela Agija; a njenog
brata videh noas."
"Ti ne shvata ta se tebi desilo", ree mi Afeta. Zvuala je postieno. "Zato sam ovde
- da ti objasnim. Ali neu ti objanjavati dok ne bude spreman, dok me sam ne pita."
"A ako nikad ne pitam?"
"U tom sluaju ja nikad neu objasniti. Ali moda bi bilo bolje ako bi znao, osobito
ako jesi Novo Sunce."
"Da li je Urt vama zaista toliko vaan?"
Odmahnula je glavom. "Onda, zato traite vreme na njega i na mene?"
"Zato to nam je vana vaa rasa. Bilo bi daleko manje mukotrpno ako bismo je mogli
uzeti u postupak celu, odjednom, ali vi ste rasejani na nekoliko desetina hiljada svetova, pa ne
moemo."
Ne rekoh nita.
"Svetovi su meusobno veoma udaljeni. Ako se jedan od naih brodova kree od
jednog sveta ka drugome brzinom svetlosti, putovanje potraje mnogo vekova. Ako brod krene
bre, jedrei ukoso na vetrovima sunaca, vreme potee unazad, tako da on stigne pre
sopstvenoga polaska."
"To mora biti veoma nepovoljno za vas", rekoh. Ukoeno sam gledao preko vode.
"Za nas, ne za mene lino. Ako misli da sam na neki nain kraljica ili starateljka tvog
Urta, odbaci tu misao. Nisam. Ali ipak, zamisli da elimo da igramo ah na tabli ija su polja
splavovi u tom moru. Povlaimo poteze, ali dok mi to inimo, splavovi se njiu i uplovljavaju,
tiho, u nove rasporede; da bismo inili poteze, moramo veslati sa jednog splava na drugi, a to
traje toliko dugo."
"Protiv koga igrate?" rekoh.
"Protiv entropije."
Osvrtoh se da je pogledam. "Kau da tu igru svako uvek izgubi."
"Znamo."
"Da li je Tekla zaista iva? iva izvan mene?"
"Ovde? Da."
"Ako bih je poveo na Urt, da li bi tamo bila iva?"
"To nee biti dozvoljeno."
"Onda neu pitati da li mogu ovde da ostanem sa njom. Na to pitanje si ve
odgovorila. Manje od jednog celog dana, sve u svemu; tako si rekla."
"A da li bi ostao ovde s njom ako bi to bilo mogue?"
O tome sam razmiljao jedan trenutak. "A Urt da ostavim da se smrzne u tami? Ne.
Tekla nije bila dobra ena, ali..."
"Po ijoj meri nije bila dobra?" upita Afeta. Saekala je i, videvi da neu odgovoriti,
nastavila: "Istinski pitam. Ti moda misli da nema nieg to je meni nepoznato, ali nije
tako."
"Po svojoj sopstvenoj. Nameravao sam rei da je ona - zapravo, da su svi uzvieni,
osim jednog vrlo malenog broja - oseali izvesnu odgovornost. Svojevremeno me je
zaprepaivala injenica da ona, koja je dobila tako veliko obrazovanje, za njega tako malo
mari. To je bilo u onim vremenima kad smo priali u njenoj eliji. Mnogo kasnije, kad sam
iza sebe imao ve nekoliko godina autarhovanja, uvideo sam da je to bilo zato to je imala u
vidu neto bolje, neto emu se uila celog ivota. Jednu grubu etologiju; ali ne mogu se tano
izraziti."
"Pokuaj, molim te. Rado bih ula."
"Tekla bi do smrti branila svakog ko bi bio bez svoje volje, neizbeno, u zavisnosti od
nje. Zato je Huna uhvatila Zeka za mene danas po podne. Huna je u meni videla neto od
Tekle, mada je sigurno znala da ja nisam stvarno Tekla."
"A ipak, rekao si da Tekla nije bila dobra."
"Daleko vie treba za dobrotu. A to je i ona znala."
Zastadoh u govoru, posmatrajui bele sevove koje su talasi stvarali u tami onostran
amaca; htedoh misli da priberem. "Pokuavam da kaem da sam od nje uio o toj - toj
odgovornosti; zapravo, da je to neto to sam prihvatio kad sam prihvatio i nju. Kad bih, sada,
izdao Urt radi Tekle, bio bih gori, a ne bolji od nje. Ona eli da budem bolji, ba kao to i
svako ko je zaljubljen eli da voljena osoba bude bolja od njega."
"Nastavi", ree Afeta.
"Teklu sam eleo zato to je bila toliko bolja od mene, i kao lan drutva i moralno, a
ona je elela mene zato to sam bio toliko bolji od nje i od njenih prijatelja, samim tim to
sam obavljao jedan potreban posao. Veina uzvienih na Urtu to ne ini. Imaju znatnu vlast i
glume da su vani; autarhu kau da vladaju nad svojim kmetovima, a kmetovima kau da
vladaju Komonveltom. Ali, zapravo, ne rade nita i u srcu znaju da je tako. Plae se da svoju
vlast upotrebe; ili se, bar, najbolji meu njima plae da je upotrebe zato to znaju da je ne
mogu upotrebiti mudro."
Nekoliko morskih ptica, blede boje, sa ogromnim oima i kljunovima nalik na
maeve, kruilo je iznad nas; posle nekog vremena videh kako jedna riba iskae. "O emu
sam priao?" rekoh.
"O razlozima zbog kojih ne moe ostaviti svoj svet da se smrzne u mraku."
Setih se, meutim, neeg drugog. "Rekla si da ne govori mojim jezikom."
"Mislim da sam rekla da ne govorim nijednim jezikom, jer mi i nemamo jezik.
Pogledaj."
Zinula je i okrenula usta nagore, ka meni, ali mrak je bio takav da nisam mogla videti
da li me vara. "Onda, kako te ujem?" upitah. Shvativi ta eli, poljubih je i tim poljupcem se
sasvim uverih da je to ena moje rase.
"Zna li nau priu?" upita dok smo se razdvajali.
Ispriah joj ono to mi je akvastor Malrubius rekao jedne druge noi, na jednoj drugoj
plai; da su, u prethodnoj manvantari, ljudi tog ciklusa oblikovali, od drugih rasa, drugove za
sebe i da su, kad je njihova Vaseljena unitena, pobegli ovamo, na Jesod; da i sad vladaju
naim svemirom, preko hierodula, rase koju su sami stvorili.
Kad sam zavrio, Afeta odmahnu glavom. "Ima jo mnogo vie da se sazna."
Rekoh da nikad nisam ni pretpostavljao da nema, ali da je ovo, to sam upravo
izgovorio, celo moje znanje. Dodao sam: "Rekla si da ste deca hierogramata. Ko su oni, a ko
ste vi?"
"Oni su ti o kojima si govorio, oni napravljeni da bi liili na vas; napravila ih je jedna
rasa koja je vaoj srodna. A to se nas tie, mi smo ono to sam ti rekla da jesmo."
Zautala je, te ja posle nekog vremena rekoh: "Nastavi."
"Severijane, da li ti je poznato znaenje te rei koju si upotrebio? Rei 'hierogramat'?"
Rekoh joj da mi je neko rekao, jednom prilikom, da ona oznaava one koji belee
nareenja Inkreatorova.
"Ta tvrdnja je tana - ta jedna", ree ona. Opet zastade u govoru. "Moda mi oseamo
i previe strahopotovanja. Oni koje mi ne imenujemo, ti srodnici koje sam pomenula, jo i
sad bude u nama takva oseanja, mada od svih njihovih dela ostaju samo jo hierogramati i
nita vie. Kae da su eleli drutvo. Kako je bilo mogue da oni oblikuju neke sadruge sebi,
kad su sami neprestano odmicali ka sve veim visinama?"
Priznadoh da to ne znam; pa, poto se inilo da ona nije sklona da mi kae neto vie,
opisah ono krilato bie koje sam video meu stranicama knjige Oca Inirea i zapitah da li je to
bio hierogramat.
Ona ree da je bio. "Ali neu vie o njima govoriti. Pitao si o nama; mi smo njihove
larve. Zna li ta je larva?"
"Pa, naravno", rekoh. "Maskirani duh."
Afeta klimnu glavom. "Mi u sebi nosimo njihov duh i, kao to si rekao, moramo biti
pod maskom sve dok ne stignemo do njihovog visokog stanja - mada to nije bukvalno maska,
poput one koju hieroduli nose, nego je to sam na telesni izgled, ova slinost sa vaom rasom,
zato to je to rasa koju su nai roditelji, hierogramati, odabrali kao onu za kojom e u poetku
ii. Ipak, mi nismo hierogramati, a nismo stvarno ni kao vi. Sluao si moj glas ve dugo,
autare. Osluni, umesto toga, ovaj svet, Jesod, i kai mi ta uje, osim mojih rei, kad ti se
obraam. Sluaj! ta uje?"
Nisam razumeo. "Pa, nita", rekoh. "Ali ti si ena koja pripada ljudskoj rasi."
"Ne uje nita zato to mi govorimo pomou tiine, ba kao to vi govorite pomou
zvuka. Koje god zvuke naemo, mi ih oblikujemo, ponitavamo nepotrebne i iskazujemo
svoje misli pomou onih koji preostanu. Zato sam te dovela ovde, gde talasi uvek romore;
zato i imamo toliko vodoskoka i toliko drvea kroz ije lie umi vetar sa naeg mora."
Jedva sam je uo. Uzdizalo se neto ogromno i blistavo - mesec? Sunce? - neto
oblikom suludo, ali svetlou natopljeno. Kao da se neko zlatno seme uzvinulo u atmosferu
ovog neobinog sveta, podignuto uz pomo milijarde crnih niti. Naa laa je to bila; a Sunce
zvano Jesod, iako je obzorje bilo iznad njega, tuklo je po tom ogromnom koritu punom
silinom, tako da od svetlosti, ka nama odbijene, kao da svanu novi dan.
"Gledaj!" pozvah Afetu.
"Gledaj! Gledaj!" uzvrati mi ona uzvikom, pokazujui prstom ka svojim ustima.
Pogledao sam i video da je ono to sam, ljubei je maloas, smatrao njenim jezikom, bila
zapravo samo jedna grudvica tkiva koja je virila iz njenih nepca.
20. SVIJENA SOBA
Ne mogu rei koliko dugo je taj brod visio na nebu. Sigurno manje od jedne smene
vremena, ali inilo se da to nijedan dah nije potrajalo. Dok je bio tamo, ni za ta drugo nisam
imao oi; ta je Afeta za to vreme radila, uopte ne znam. Kad je brod otiao, naoh je da sedi
na jednoj steni blizu vode i gleda ka meni.
"Toliko pitanja imam", rekoh. "Iz uma mi pobegoe kad videh Teklu ponovo, ali sad
su opet tu; a neka od njih se i na nju odnose."
Afeta ree: "Ali iscrpljen si."
Na to klimnuh glavom.
"Sutra se mora suoiti sa Cadkilom, a sutra nije daleko. Na mali svet vrti se bre
nego tvoj; njegove noi i dani vama moraju izgledati kratki. Hoe li poi sa mnom?"
"Sa zadovoljstvom, moja gospo."
"Misli da sam kraljica, ili neto tako. Hoe li te zapanjiti saznanje da stanujem u samo
jednoj sobi? Pogledaj tamo."
Pogledao sam i video jednu kapiju, luno nadsvoenu, skrivenu meu drveem, samo
desetak koraka daleko od vode.
"Ovde nema plime?" rekoh.
"Nema. Znam ta ta re znai zato to sam prouavala odlike tvog sveta - zato su i
odabrali mene da dovedem ljudstvo sa broda i da kasnije razgovaram s tobom. A Jesod nema
plimu zato to nema pratilaca."
"Od poetka si znala da sam ja autarh, zar ne? Ako si izuavala Urt, sigurno si znala.
Okivanje Zeka bilo je samo lukavstvo."
Nije odgovorila, ak ni kad smo stigli do tog tamnog luka. Bio je ugraen u beli
kameni zid i izgledao je kao grobnica; ali je vazduh unutra bio sve i sladak kao sav jesodski
vazduh.
"Mora me voditi, moja gospo", rekoh. "Nita ne vidim u ovom mraku."
Tek to sam to rekao, pojavila se svetlost, nejasna, kao plamen koji se presijava sa
zaprljanog srebra. Dopirala je iz Afete same, pulsirajui kao otkucavanje srca.
Stajali smo u jednoj irokoj sobi; sa svih njenih zidova visile su draperije od muslina.
Na sivom tepihu bilo je nekoliko fotelja i divana, mekano obloenih, rasporeenih bez
ikakvog reda. Jednu po jednu draperiju neko cimnu ustranu; iza svake videh po jedno utljivo,
sumorno muko lice; svaki od tih ljudi nas je po jedan tren gledao, a onda pustio da zavesa
padne.
"Dobro si uvana, moja gospo", rekoh. "Ali od mene se nema ega bojati."
Osmehnula se; bilo je neobino videti taj osmeh osvetljen sopstvenom svetlou.
"Zaklao bi ti mene u trenu ako bi to donelo spas tvom Urtu. Mi to oboje znamo. Zaklao bi,
rekla bih, i samog sebe."
"Da. Ili se bar nadam da bih."
"Ali ovo nisu zatitnici. Moja svetlost znai da sam spremna za parenje."
"A ako ja nisam?"
"Onda u odabrati drugog dok ti spava. To, kao to si video, nee biti teko."
Odgurnula je u stranu jednu zavesu i mi uosmo u jedan iroki hodnik koji se svijao
nalevo. Tu su se nalazile fotelje razasute kao u prethodnoj prostoriji, ali i mnogi drugi
predmeti, za mene jednako tajanstveni kao i maine u Boldandersovom dvorcu, mada lepog
izgleda, a ne stranog. Afeta sede na jedan od divana.
"Zar nas ovo ne vodi ka tvojoj odaji, moja gospo?"
"Ova je moja. Zavojita je; mnoge nae sobe su takve, zato to mi volimo taj oblik. Ako
krene zavojnicom, dospee do mesta gde se moe oprati i neko vreme biti sam."
"Hvala. Ima li kakvu sveu koju bi mi mogla pozajmiti?"
Ona odmahnu glavom, ali i ree da nee biti potpun mrak.
Ostavih je i pooh du te spirale. Za mnom poe i Afetina svetlost, sve slabija i
slabija, ali ipak odsjaj je dolazio od povijenog zida. Kad sam stigao do kraja, koji nije bio
daleko, jedan daak vetra mi nagovesti da se odatle, pa sve do krova, prua ono to bi Guni
nazvala spirakulom - uspravni kanal za provetravanje. Kad su mi se oi privikle na mrak,
sagledah to mesto kao krug slabije tame. Stao sam ispod tog otvora i video zvezdano nebo
Jesoda.
O tome sam razmiljao dok sam se olakavao i prao, a kad sam se vratio Afeti, video
sam da lei na jednom od divana; njena naga lepota nazirala se kroz tanki arav. Poljubih je i
rekoh: "Zar nema i drugih svetova, moja gospo?"
"Ima ih vrlo mnogo", promrmlja ona. Bila je raspustila tamnu kosu, koja je sad plovila
oko njenog svetleeg lica, tako da se inilo da je i sama Afeta jedna od avetinjskih zvezda
obmotanih nonom tamom.
"Ovde. Na Jesodu. Mi na Urtu vidimo mirijadu sunaca, danju mutno, nou blistavo.
Vae nebo je danju prazno, a nou blistavije od naeg."
"Kad nam zatreba, hierogramati e napraviti jo svetova - lepih kao to je ovaj, ili
lepih. I Sunca za njih, takoe, ako nam budu potrebna. Prema tome, ta mesta za nas ve
postoje. Vreme ovde tee kako mi poelimo, a mi njihovu svetlost volimo."
"Vreme ne tee kako ja poelim." Sedoh na njen divan, ispruajui onu nogu koja me
je bolela ispred sebe.
"Jo ne", ree ona. "Sakat si, autare."
"To si, valjda, i ranije primetila."
"Jesam, ali traim nain da ti saoptim da e i za tebe vreme tei kao za nas. Sakat si
sada, ali ako svom Urtu donese Novo Sunce, nee uvek sakat ostati."
"Vi hierarhi ste magiari. Moniji od onih koje sam ranije sretao, ali, ipak, magiari.
Priate o udesima svakojakim i imate kletve koje moda stvarno razaraju, ali meni se ini da
su vae nagrade lano zlato koje e se u ruci u prah pretvoriti."
"Pogreno nas shvata", ree mi ona. "Iako znamo toliko mnogo vie nego ti, nae
zlato je pravo zlato, pribavljeno onako kako se pravo zlato pribavljati mora, esto i po cenu
naih ivota."
"To znai da ste se u sopstvenom lavirintu izgubili, to i nije udo. A ja sam nekada
imao, bar na mahove, mo da leim od takvih stvari." Ispriah joj o bolesnoj devojici u
blatnoj kolibi u Traksu, o ulanu na zelenom drumu i o Triskeleu; na kraju joj ispriah kako
sam naao mrtvog stjuarda pred mojim vratima.
"Ako pokuam to da razjasnim, hoe li imati na umu da ni ja, kao ni ti, ne znam sve
tajne vaeg Brajaha, iako su one bile predmet mog izuavanja? Kraja im nema."
"Razumem", rekoh. "Ali na brodu sam pomislio da smo, dolazei ovamo, stigli i na
kraj tog Brajaha."
"Dobro si razumeo, ali ako ovek ue u kuu na jedna vrata i na druga izie, to ne
znai da je saznao sve tajne te kue."
Klimnuo sam glavom, gledajui kako se njena naga divota giba ispod tkanine i
prieljkujui (ako hou istinu da napiem) da se smanji silina njenog dejstva na mene.
"Video si nae more. Jesi li primetio tamonje talase? ta bi kazao nekome ko bi tebi
rekao da ne vidi talase, nego samo vodu?"
"Rekao bih mu da sam nauio da se ne raspravljam sa budalama. ovek treba samo da
se osmehne i da se udalji."
"Ono to vi nazivate vremenom nainjeno je od takvih talasa; opstojanja u materiji,
kao to ovi talasi koje si video, postoje u vodi. Talasi mariraju ka plai, ali ako ti baci
oblutak u vodu, novi talasi, stotinu puta ili hiljadu puta slabiji, krenue ka puini, a tamonji,
veliki talasi e to osetiti."
"Razumem."
"Tako i budue stvari daju od sebe nagovetaj u prolosti. Dete koje e jednog dana
biti mudro jeste mudro dete; a mnogi kojima sledi propast nose svoju zlu kob na licu, tako da
oni koji makar malo mogu u budunost zaviriti, to primete i odvrate pogled."
"Zar ne predstoji svima nama propast?"
"Ne. Ali to je druga tema. Ti bi mogao ovladati Novim Suncem. Ako se to desi, ti e
moi i da crpe energiju iz njega; dodue, ono nee postojati ako ti - i taj tvoj Urt - ne
pobeujete ovde. Ali kao to je deak nagovetaj oveka, neki deli te sposobnosti dospeo je,
kroz hodnike vremena, do tebe. Ne mogu rei odakle si crpeo enegiju dok si bio na Urtu.
Jednim delom iz samoga sebe, svakako. Ali nisi je mogao svu, pa ak ni njen vei deo, vui iz
sebe, jer bi bio uniten. Moda si uzimao iz svog sveta, ili iz tamonjeg starog Sunca. A laa
nije bila dovoljno blizu nijednome svetu, niti Suncu; zato si ti iz nje same povukao koliko god
je bilo mogue. Malo je nedostajalo da je satre. Ali ni ta koliina nije bila dovoljna."
"Zar Kanda Pomiritelja nije imala nikakvu silu?"
"Daj da je vidim." Pruila je svetleu aku ka meni.
"Unitena je, davno, ascijanskim orujima", rekoh.
Nije mi odgovorila, samo je zurila u mene; proe jedan otkucaj srca i ja razumeh da
ona gleda ka mojim prsima, ka mestu gde sam, u kesici koju mi je Dorkas saila, sad nosio
onaj mali trn.
Tamo pogledah i ja i videh svetlost - slabiju od njene, ali postojanu. Izvadih trn i
njegovo zlatno zraenje zablista od zida do zida, a onda zamre. "Ovo je postalo Kanda",
rekoh. "Ovakvu sam je video kad sam je izvadio izmeu stena."
Pruih joj Kandu; ali Afeta vie nije gledala u nju, nego u poluzaraslu ranu koja mi je
od tog trna ostala. "Ona se natopila tvojom krvlju", ree, "a tvoja krv sadri tvoje ive elije.
Ne verujem da je Kanda bila bez sile. I ne udim se to su je pelerinke toliko potovale."
Tada sam otiao od Afete, pipanjem naao put napolje, a kad sam se na plai opet
obreo, dugo sam etao, odlazei daleko i vraajui se po pesku. Ali mislima koje su mi tamo
dolazile nema mesta ovde.
Kad sam se vratio, Afeta me je jo ekala, a njeno srebro se gibalo moleivije nego
ranije. "Moe li?" upita, a ja joj rekoh da je vrlo lepa.
"Ali moe li?" upita ona opet.
"Moramo prvo razgovarati. Bio bih izdajica svoga roda ako ti ne bih prvo postavio
neka pitanja."
"Pa, pitaj", apnu ona. "Ali te upozoravam da nita to budem kazala nee nimalo
pomoi tvojoj rasi u predstojeem oprobavanju."
"Pa, kako to govori? Koji zvuci postoje ovde?"
"Mora sluati moj glas", ree ona, "a ne moje rei. ta uje?"
Uinio sam tako i uo svilasto klizanje arava, apat naih tela, pljuskanje talasia i
otkucaje mog srca.
Sto pitanja htedoh da postavim i inilo mi se da bi svako od tih stotinu moglo dovesti
do pojave Novog Sunca. Njene usne ovla dotakoe moje i sva pitanja nestadoe, prognana iz
moje svesti kao da ih nikad nije ni bilo. Njene ake, usne, oi, dojke koje pritisnuh - sve
udesno; i jedan divan miris - parfem njene kose, moda. inilo mi se da udiem beskrajnu
no...
Leei na leima, uao sam u Jesod. Ili je moda tanije rei da se Jesod sklopio oko
mene. Tek tad sam shvatio da tamo nikad nisam bio. Milion miliona zvezda jurnue iz mene,
vodoskoci sunaca, tako da mi se na tren uinilo da znam kako se raaju Vaseljene. Ludost,
sve to.
Ona odmah nestade, stvarnou zamenjena, kao da je planula ona buktinja koja svojim
ibanjem goni senke sve do kutova njihovih i sa senkama sve krilate tvorevine mate. Neto
se rodilo izmeu Jesoda i Brajaha kad sam se susreo sa Afetom na tom divanu u toj krueoj
sobi, neto majuno, ali ipak ogromno, to je plamsalo kao komad ara dok ga maice prinose
jeziku.
To neto bio sam ja.
Spavao sam; i poto sam spavao bez ikakvih snova, nisam bio svestan da spavam.
Kad sam se probudio, Afeta vie nije bila tu. Sunce jesodsko probilo se kroz spirakulu
na uzanom kraju zavojite odaje. Ta slaba svetlost stizala je do mene tako to su je usmeravali
beli zidovi, tako da sam se probudio u zlatastom polumraku. Ustao sam i obukao se,
razmiljajui gde bi Afeta mogla biti; ali dok sam navlaio izme, ula je sa posluavnikom.
Bilo mi je neprijatno da me tako velika gospa usluuje; to joj i rekoh.
"Nema sumnje da su te na tvom dvoru usluivale konkubine plemikog roda, autare."
"ta su one u poreenje s tobom?"
Slegnula je ramenima. "Nisam velika gospa. Ili, ako jesam, to sam samo za tebe, samo
danas. Na status odreuje se prema tome koliko smo blizu hierogramatima, a ja im nisam
veoma blizu."
Spustila je posluavnik i sela pored njega. Na njemu su bili kolaii, bokal prohladne
vode i olje sa nekom tenou koja se puila i koja je izgledala kao mleko, ali nije bila
mleko.
"Ne mogu verovati da si ti daleko od hierogramata, moja gospo."
"Ne moe, ali misli da ste ti i tvoj Urt mnogo vani i zato zamilja da e ovo to ti
govorim i to radimo uticati na njegovu sudbinu. A nita od toga nije istinito. Ovo to mi
radimo nee imati uinka, a ti i tvoj svet niste nikome vani."
ekao sam da ona jo neto kae. Najzad je nastavila: "Osim meni", i zagrizla jedan
kolai.
"Hvala ti, gospo."
"A i to samo zato to si doao. Ja, htela-ne htela, oseam odbojnost i prema tebi i
prema tvom Urtu; ali tebi je do njega toliko stalo."
"Gospo moja..."
"Znam, mislio si da te elim. Ali tek sad mi se dopada dovoljno da ti kaem da te ne
elim. Junak si, autare, a junaci su uvek udovita koja dolaze da nam daju vesti koje mi
radije ne bismo uli. Ti si, tavie, posebno udovino udovite. Reci mi, dok si prolazio
krunim hodnikom oko sale za ispitivanje, jesi li prouavao slike koje su tamo?"
"Samo poneku", rekoh. "Bila je tamo ona elija u kojoj je Agija bila zatoena,
primetio sam jo jednu ili dve."
"I, ta misli, otkud te slike tamo?"
Pojedoh i ja jedan kolai, uzeh i gutljaj iz blie olje. "Pojma nemam, gospo. Ovde
sam toliko uda video, da sam prestao da se udim ijednome osim Tekli."
"Ali nisi mogao mnogo da pita o njoj - ak ni o njoj - noas, jer si se plaio ta bih ja
mogla rei ili uiniti. Iako si stotinu puta bio spreman da pita."
"Da li bi imala vie naklonosti za mene, gospo, da sam, leui pored tebe, postavljao
pitanja o jednoj staroj ljubavi? Tvoja je rasa odista udnovata. Ali kad si, ve, sama poela o
njoj da raspravlja, priaj mi o njoj." Jedna kap tog belog napitka, koji sam progutao ne
pokuavajui da osetim njegov ukus, pocurila je niz spoljanju stranu olje. Osvrnuo sam se
traei neto ime bih je mogao obrisati, ali nieg takvog nije bilo.
"Tresu ti se ruke."
"Tano, moja gospo." Spustio sam olju, koja zazveketa o posluavnik.
"Jesi li je toliko voleo?"
"Da, a i mrzeo, moja gospo. Ja sam i Tekla i ovek koji je Teklu voleo."
"Onda ti neu nita o njoj govoriti - ta bih ti mogla kazati? Moda e ti rei ona sama,
posle predstavljanja."
"Ako uspem, hoe rei."
"Zar bi tebe tvoja Tekla kanjavala za neuspeh?" upita Afeta; u moje srce ue velika
radost. "Ali jedi, a onda moramo poi. Rekoh ti noas da su nama ovde kratki dani, a ti si prvi
deo ovog dana ve prespavao."
Progutah kolai i ispih olju do dna. "ta e biti sa Urtom", rekoh, "ako ne uspem?"
Ustala je. "Cadkil je pravedan. Ne bi on doveo Urt u poloaj gori od postojeeg, gori
od onoga koji bi vladao da ti nisi doao."
"To je budunost leda", rekoh. "Ali ako uspem, doi e Novo Sunce." Kao da je u olji
bilo droge, imao sam utisak da stojim beskonano daleko od samoga sebe, da posmatram sebe
kao to ovek posmatra trunicu i da ujem svoj glas kao to jastreb uje cijukanje livadskog
mia.
Afeta je ve odgurnula zavesu u stranu. Pooh za njom iz te prostorije u stou, veliku
dvoranu sa stubovima otvorenu napred. Kroz njen otvoreni luk blistalo je svee more Jesoda,
safir poprskan belom penom. "Hoe", ree ona. "A tvoj Urt e biti uniten."
"Moja gospo..."
"Dosta. Poi sa mnom."
"Znai, Purn je bio u pravu. Hteo je da me ubije, trebalo je da ga pustim." Avenija
kojom smo krenuli bila je strmija od one niz koju smo sili prethodne noi, vodila je pravo uz
brdo, do Palate pravde, koja se dizala iznad nas kao oblak.
"Nisi ga ti ni spreio", ree Afeta.
"Ranije, u lai, moja gospo. Znai, i noas je to, u mraku, bio on. I neko ga je, znai,
zaustavio, inae bih ja bio mrtav. Ja se nisam mogao sam osloboditi."
"Cadkil", ree ona.
Iako su moje noge bile due od njenih, morao sam pohitati da ne zaostanem. "A ti si
rekla da on nije tu, moja gospo."
"Nisam. Samo sam rekla da tog dana ne sedi na svom Seditu pravde. Autare,
pogledaj oko sebe. Nije li ovo lep grad?"
"Najlepi to ga ikad videh, moja gospo. Svakako je sto puta lepi od ma kog na Urtu."
"Pamti ga; mogue je da ga nikad vie nee videti. Tvoj svet mogao bi biti ovako lep
ako biste to svi vi eleli."
Peli smo se sve dok ne stadosmo pred ulaz Palate pravde. Zamiljao sam da e se tu
tiskati gomile sveta, kao kod nas kad su javna suenja, ali vrh brda bio je uvijen u jutarnju
tiinu.
Afeta se opet okrete i pokaza rukom ka moru. "Gledaj", ree opet. "Vidi li ostrva?"
Video sam ih. Bila su razasuta - u beskraj, inilo se - preko vode; tako sam ih i iz lae
video.
"Zna li ta je galaksija, autare? Vrtlog sa neizbrojivo mnogo zvezda u sebi, udaljen
od svih drugih takvih?"
Klimnuh glavom.
"Ovo ostrvo na kome stojimo sudija je svetovima tvoje galaksije. Svako ostrvo je
sudija po jednoj galaksiji. Nadam se da e ti to saznanje pomoi, jer to je sva pomo koju ti
mogu dati. Ako me ne vidi opet, pamti da u ja, ipak, tebe videti."
21. CADKIL
Prethodnog dana u prednjem delu Sale za ispitivanje sedeli su mornari. Prvo to
primetih ulazei opet u nju bee to da su promenili mesta. Sad su napred sedele neke prilike
optoene tamom koja kao da je izvirala iz njih samih, a mornari su sedeli blizu vrata i du
zidova.
Pogledah pored tih tamnih oblija, niz meusedini prolaz, ka Cadkilovom Seditu
pravde, i videh Zeka. Sedeo je na tom tronu. Preko zidova od belog kamena, koji su se
uzdizali s obe strane sedita, irilo se neto to je liilo na tapiserije od najfinije tanke tkanine,
sa arama u obliku mnogobrojnih oiju, u velianstvenim bojama. Tek kad se pokrenue,
uvideh da su mu to krila.
Afeta me je privela podnoju stepenita i ja sam od tog trenutka ostao neuvan; stao
sam, gledajui Zeka. Onda su prila dvojica mornara. Dohvatila su me za miice i povela do
njega.
Tu su me i ostavili, a ja sam pred njim stajao pognute glave. Ovog puta mi na um nije
pao nikakav govor starog autarha; u mojoj glavi vladala je samo zbrka. Najzad promucah:
"Zek, doao sam da molim za Urt."
"Znam", ree on. "Dobro doao." Glas mu je bio dubok i ist, kao zvuk zlatne trube u
daljini, tako da se setih jedne glupave priice o Gavrilu, koji je na leima nosio nebesku ratnu
trubu, okaenu o dugu. Otud moje misli preoe na Teklinu knjiicu, u kojoj sam to itao; to
me, opet, podseti na onu veoma veliku knjigu ukorienu u tavljenu kou sa mnogo paunskih
boja koju mi je pokazao stari autarh kad sam ga pitao kojim putem se ide ka vrtu, i kad je on,
poto su mu priali o meni, pretpostavio da sam stigao da ga zamenim i da u odmah ii da
molim za Urt.
Tad mi je bilo jasno da sam Cadkila video jo pre nego to sam pomogao Sideru i
ostalima da ga uhvate kao "Zeka" i da ovaj muki oblik na Seditu pravde nije nimalo istinitiji
(ali ni manje istinit) od one krilate ene iji me je pogled tada oamutio; tavie, da je sasvim
mogue da oba ta oblika nisu nimalo istinitija od onog ivotinjskog oblika koji me je spasao
kad je Purn pokuao da me ubije pred Zekovim kavezom.
Pa rekoh: "Sire... Zek... Cadkile... moni hierogramate... ne razumem."
"Hoe li rei da ne razume mene? A zato bi? Ne razumem ja ni sebe samog,
Severijane, a ni tebe. Ipak, jesam kakav jesam, jer nas je tvoja rasa tako napravila pre
apokatastaze. Nije li ti reeno da su nas oblikovali po liku svome?"
Pokuao sam da govorim, ali nisam uspeo. Najzad klimnuh glavom.
"Oblik koji sada ima bio je njihov prvi, takav su na sebi nosili kad su ponikli od
zverinja. Sve se rase oblikovane vremenom menjaju. Jesi li toga svestan?"
Prisetih se ovekomajmuna iz rudnika i rekoh: "Ali ne uvek nabolje."
"Doista. Ali Hieroi su ovladali sopstvenim oblikovanjem, a onda, da bismo mi mogli
krenuti za njima, i naim."
"Sire..."
"Pitaj. Tvoja poslednja proba se blii, a pravedna nee moi da bude. Kakvu god
nadoknadu tete budemo u mogunosti da uinimo, uiniemo. Sada ili kasnije."
Moje se srce na te rei zaledi; iza mene svi oni nepoznati koji su sedeli na klupama
poee aputati, to sam uo kao umor lisja u umama.
Kad sam opet mogao govoriti, rekoh: "Gospodine, pitanje je glupo. Ali jednom sam
uo dve prie o menjaima oblika; u jednoj od njih jedan aneo - a ja mislim da si ti, sire,
takav aneo - razderao je sebi prsa, otvorio ih i dao mo samopromene oblika jednom
dvorinom gusanu. Ovaj je to odmah iskoristio i postao brzi morski gusan zauvek. Noas mi
ree gospa Afeta da moda neu veno ii sakat. Sire, da li je njemu - da li je Melitu - bilo
dato uputstvo da mi to ispria?"
Mali osmeh zaigra u uglovima Cadkilovih, ili Cadkilinih, usana; to me je podsetilo na
nain kako mi se Zek svojevremeno iroko osmehivao. "Ko bi znao? to se toga tie, nisam ja
uticao na njega. Mora razumeti da se jedna istina, kad je poznata, tavie kad je tokom
mnogih eona poznata tako velikom mnotvu, rairi i izmeni, dobijajui mnotvo oblika. Ali
ako trai da ti dam svoju sposobnost, to ne mogu. Kad bismo je mogli po volji prenositi,
preneli bismo je svojoj deci. Njih si sreo, jo su zatvorenici u onom obliju koje ti sad na sebi
nosi. Ima li jo koje pitanje pre nego to ponemo?"
"Da, gospodine. Hiljadu. Ali ako mi je doputeno samo jedno, zato si doao na lau
onako?"
"Hteo sam da te upoznam. Kad si bio deak na svom svetu, zar nisi nikad povio kolena
pred Pomiriteljem?"
"Na dan Svete Katerine, sire."
"A da li si verovao u njega? Svim svojim biem verovao?"
"Ne, sire." Imao sam utisak da u za to neverovanje sad biti kanjen; do dana
dananjeg ne znam da li je taj utisak bio taan ili pogrean.
"Pretpostavimo da jesi verovao. Zar nikad nisi upoznao osobu tvojih godina koja jeste
verovala?"
"Akolite, gospodine. Naime, bar se tako prialo meu nama koji smo bili egrti
muiteljski."
"Zar oni ne bi poeleli da se sa njim proetaju ako bi im to bilo mogue? Da stanu uz
njega kad se nae u opasnosti? Da ga, moda, neguju kad je bolestan? Bio sam ba takav
akolit, u jednom postanju sad iezlom. I u njemu je Pomiritelj postojao, i Novo Sunce, mada
ih nismo tim imenima zvali. Ali sad moramo o neem drugom razgovarati, i to brzo. Imam
mnogo dunosti, a neke su i vanije od ove. Dozvoli da ti jasno kaem da smo te prevarili,
Severijane. Doao si da se podvrgne probi naoj, zato smo ti o njoj i govorili, ak smo ti rekli
i da je ova graevina naa Palata pravde. Nita od toga nije istina."
Mogao sam samo da zurim u njega.
"Ili, ako eli da to drugaije kaemo, nau probu si ve poloio, a ona se sastojala u
pregledanju one budunosti koju e ti stvoriti. Ti si Novo Sunce. Bie vraen na svoj Urt, a
Beli vodoskok e poi s tobom. Samrtne muke sveta koji poznaje bie ponuene Inkreatoru.
A one e biti neopisive - tonue kontinenti, kao to je i reeno. Mnogo divnih stvari bie
uniteno i sa njima glavnina tvog oveanstva; ali tvoj dom bie iznova roen."
Iako mogu napisati i, eto, piem, rei koje je on upotrebio, ne mogu preneti njegov ton,
ne mogu ni nagovestiti sa kojim je to ubeenjem govorio. Njegove misli kao da su stizale
praene grmljavinom; u mom umu tvorile su slike stvarnije od ma koje stvarnosti, tako da
sam, zamiljajui da gledam propast kontinenata, uo i ruenje velikih zgrada i osetio gorki
miris morskog vetra.
Gnevni amor se uzdie iza mene.
"Gospodine", rekoh, "seam se kako je ispitivan moj prethodnik." Oseao sam se kao
u danima kad sam bio najmlai meu egrtima.
Cadkil klimnu glavom. "Bilo je potrebno da se ti toga sea; zbog toga je i podvrgnut
probi."
"I kastriran?" rekoh. U meni je drhtao stari autarh, oseao sam kako mi se ruke tresu.
"Da. Inae bi jedno dete stajalo izmeu tebe i prestola i tvoj Urt bi bio uniten zauvek.
Izbor je bio smrt tog deteta. Zar bi bilo bolje da se ostvarilo ono prvo od ta dva?"
Da progovorim nisam mogao, ali njegove tamne oi kao da su svrdlale u svako od
onih srca koja su u meni kucala; najzad odmahnuh glavom.
"Sad moram poi. Moj sin e se pobrinuti da bude vraen u Brajah i na tvoj Urt, koji
e biti uniten im naredi."
Pratei njegov pogled koji se sa mene preneo na neto drugo, okretoh se i videh u
meusedinom prolazu oveka koji nas je doveo sa lae. Mornare sam, iako su ustajali i
izvlaili noeve, jedva primeivao. One osobe koje su, umesto mornara, zauzele najblia
mesta nisu vie bile obavijene senkama. Na elu mi iskoie kapi znoja, kao to su iskoile
kapi krvi onog dana kad sam prvi put video Cadkilin lik; okrenuh se da joj neto viknem.
Cadkil vie nije bila tu.
Sakat ili ne, jurnuo sam, hramljui najbre to sam mogao, oko Sedita pravde, traei
ono stepenite kojim sam izveden prethodne veeri. Mislim da u biti poten prema sebi ako
kaem da sam beao ne toliko od mornara, koliko od lica onih drugih koje sam u dvorani
video.
U svakom sluaju, stepenita nije bilo; samo sam glatki pod tamo naao, sainjen od
kamenih ploa, od kojih se jedna, svakako, mogla nekim skrivenim mehanizmom podizati.
Sad jo jedan takav mehanizam stupi u dejstvo. Cadkilov presto potonu, brzo i glatko,
kao to kit koji je izronio da bi uivao na Suncu brzo utone natrag u Juno more, ledom
zagueno. U jednom trenutku to ogromno kameno sedite stajalo je izmeu mene i najveeg
dela dvorane, u sledeem trenutku pod se sklapao nad naslonom njegovim, a udesna bitka
ve je bila vidljiva u irokom prostoru ispred mene.
Onaj hierarh koga je Cadkil nazvao svojim sinom leao je na leima, opruen, u
meusedinom prostoru. Preko njega su jurcali mornari iji su noevi, mnogi okrvavljeni,
sevali. Njihovim napadima prkosila je grupica od desetak ljudi, za koje mi se u prvi mah uini
da su slabi kao deca - uistinu, meu njima je bilo bar jedno dete - ali koji su junaki odolevali;
oni koji nisu imali oruje, borili su se goloruki. Poto su mi bili okrenuti leima, rekao sam
sebi da ne znam ko je ko; ali to je bila la.
Iz ove grupice jurnu, sa urlikom koji odjeknu od zidova, alzabo zver. Mornari
uzmakoe, a zver ve sledeeg trena poe lomiti jednoga u svojim eljustima. Videh Agiju i
njen otrovan ma; i Agilusa, koji je mlatarao okrvavljenim avernom kao maljem; i
Boldandersa, koji nije imao nikakvo oruje sve dok nije epao jednu mornarku i pomou nje
oborio drugu.
I Dorkas videh, i Morvenu, i Sajriaku, i Kesdou. Tekla je ve bila oborena, a krv, koja
je u tankom mlazu curela iz njenog grla, pokuavao je krpom da zaustavi neki dronjavi egrt.
Gvazaht i Erblon su sekli svojim maevima kao da su i sad u sedlu. Darija je imala u obe ruke
po jednu vitu sablju i obema je sekla. Pia, koju su nekako opet okovali lancem, zadavi upravo
tim svojim lancem jednog mornara.
Jurnuo sam pored Merin i naao se izmeu Guni i doktora Talosa, ije seivo
zasvetluca i obori jednog oveka; taj se srui meni pred noge. Jedan razbesneli mornar jurnu
na mene; kunem se da sam to doiveo sa radou, smatrajui da je to dobrodola prilika da se
naoruam. Dohvatio sam ga za zglavak ruke, slomio mu je i oteo no, sve u jednom
neprekinutom pokretu. Nisam imao vremena da se zapitam kako mi je to tako lako uspelo;
onda videh da ga je Guni bila ubola noem u vrat.
inilo se da je bitka prestala im sam u nju uao. Nekolicina mornara pobee iz sale;
dvadesetak ili tridesetak tela lealo je na podu ili na klupama. Veina ena bila je mrtva, ali
jednu enu-maku videh kako lie krv sa svojih zdepastih, kratkih prstiju. Stari Vinok se
umorno naslanjao na jednu od sablji dimiskija kakve su robovi pelerinki imali.
Doktor Talos je odsekao sa ogrtaa tog mrtvog oveka pare platna da bi time obrisao
svoj ma izvuen iz tranog tapa; a ja videh da je taj mrtvac majstor A.
"Ali ko su ovi?" upita Guni.
Odmahnuo sam glavom, obuzet oseanjem da to ni ja ne znam jasno. Doktor Talos je
dohvati za aku i usnama ovla dotae Gunine prste. "Dozvolite. Ja sam Talos, lekar, dramski
pisac i impresario. Ja..."
Nisam to dalje sluao. Do mene je doao, u skokovima, Triskele; njegova velika,
labavo visea njuka bila je umazana krvlju, a itav zadnji deo njegovog tela treperio je od
radosti. Za njim je stupao majstor Malrubius; u esnafskom ogrtau, ali sa krznenom ivicom,
izgledao je raskono. Kad sam video majstora Malrubiusa, znao sam, a on je, videi me, znao
da znam.
Odjednom i on - i Triskele, dr Talos, mrtvi majstor A, Dorkas i ostali - poee padati,
pretvarajui se u srebrnaste krhotine niega, ba kao to je on pao one noi na plai poto me
je spasao iz umirue dungle na severu. Pored leeva mornara i mornarki ostadosmo samo
Guni i ja.
To, meutim, nisu bili samo leevi. Jedan se pomae i zajea. Pokuasmo mu previti
rane na grudima (nastale od doktorovog uzanog seiva, rekao bih) krpama iscepanim sa
mrtvih, ali njemu je krv ila i na usta, penuajui. Posle nekog vremena dooe hijerarsi sa
lekovima i pravim zavojima i odnesoe ga.
Sa njima je dola i gospa Afeta, ali je ostala s nama.
"Rekla si da te vie neu videti", podsetih je.
"Rekla sam da je to mogue", ispravi me ona. "Da su stvari ovde drugaije ispale, ne
bi me ni video."
U tiini te dvorane smrti njen glas jedva da je dostizao jainu apata.
22. SILAZAK
"Sigurno eli da postavi mnogo pitanja", aptala je Afeta. "Idemo napolje, na trem,
pa u ti na sva odgovoriti."
Odmahnuo sam glavom, jer sam kroz otvorena vrata uo vodenu muziku kie.
Guni me dotae po ruci. "Da li nas neko uhodi?"
"Ne", ree joj Afeta. "Ali iziimo. Tamo bi trebalo da bude prijatno, a nas troje imamo
jo samo malo vremena."
"Dovoljno te dobro razumem", rekoh joj. "Ostau ovde. Moda e jo neko meu
ovom gomilom mrtvih poeti da jei. To bi obezbedilo odgovarajui glas za tebe."
Klimnula je glavom. "Da, obezbedilo bi." Ja sam, dotle, ve seo na ono mesto gde je,
prvog dana, Cadkil unuo; ona sede pokraj mene, nesumnjivo da bih je bolje uo.
Sledeeg trenutka sela je i Guni, obrisala seivo bodea o butinu i zavukla ga u korice.
"ao mi je", ree Guni.
"Zbog ega? to si se borila za mene? Ja te za to ne okrivljujem."
"ao mi je to se nisu borili drugi, nego su magini ljudi morali da te brane od nas. Od
svih nas, osim mene. Ko su oni bili? Da li su tvojim zvidukom dozvani?"
"Ne", rekoh.
"Da", ree Afeta.
"To su bili neki ljudi koje sam poznavao, nita vie. I neke ene koje sam voleo.
Mnogi od njih su mrtvi... Tekla, Agilus, Kesdou... Moda su svi mrtvi, svi su sad moda
duhovi, ali ja to ne znam."
"Oni su neroeni. Pa valjda zna da vreme juri unazad kad ta laa zaplovi brzo. To
sam ti rekla ja lino. Oni su neroeni, ba kao i ti."
To je Afeta rekla meni; sad nastavi, obraajui se Guni. "Kazala sam da ih je on
dozvao, jer mi smo ih izvukli iz njegovog uma, traei one koji ga mrze, ili bar one koji imaju
razloga da ga mrze. Onaj div koga si videla mogao je postati gospodar Komonvelta da ga
Severijan nije porazio. Ona plavua mu nikako nije mogla oprostiti to ju je vratio iz smrti."
Rekoh: "Ne mogu te spreiti da objanjava sve to, ali objanjavaj na nekom drugom
mestu, ili me pusti da idem negde gde to neu morati da sluam."
Afeta upita: "Nije te obradovalo?"
"To to sam video sve njih ponovo i kako su prevarom navedeni da me brane? Nije.
Zato bi me obradovalo?"
"Zato to nisu prevareni, kao to ni majstor Malrubius nije prevaren ni u jednoj od
onih prilika kad si s njim imao susrete posle njegove smrti. Nali smo ih meu tvojim
uspomenama, a zatim smo im dopustili da sami sude. Svi u ovoj sali, svi sem tebe, videli su
isto. Zar ti se nije uinilo udno to to ja ovde jedva govorim?"
Okrenuh se i zagledah se netremice u nju; oseao sam se kao da sam bio odsutan i da
sam se vratio kad je ona ve poela da govori o neem sasvim drugom.
"Nae sobe su uvek ispunjene zvucima vode i uzdisanjem vetra. Ova sala izgraena je
za tebe i tvoju rasu."
Guni ree: "Pre no to si ti uao, on - Zek - nam je prikazao da Urt ima dve
budunosti. Mogao bi umreti i roditi se ponovo. Ili bi mogao iveti jo dugo, a onda umreti
zauvek."
"To sam znao jo od detinjstva."
Klimnula je glavom sama za sebe, a ja kao da na tren ugledah ono dete koje je nekad
bila, a ne tu enu u koju se pretvorila. "Ali mi nismo znali. Nismo." Njen pogled odluta sa
mog lica i poe se prenositi s jednog mrtvaca na drugog. "U religiji, da, ali mornari za nju
nikad mnogo ne mare."
Nemajui ta bolje da kaem, rekoh: "Pa, valjda."
"Moja majka je ozbiljno shvatala religiju, ali to je bilo kao da je u nekom uglu svog
uma malo luda. Zna ta hou da kaem? Ja mislim da je kod nje to bilo posredi i nita vie."
Okrenuh se Afeti i poeh: "eleo bih da znam..."
Ali Guni me dohvati za rame, akom koja je bila, za enu, krupna i jaka, i povue me
nazad sebi. "Mi smo mislili da se to jo dugo nee desiti, da e biti tek dugo posle nae smrti."
Afeta apnu: "Kad potpie za tu lau, plovi od Poetka do Kraja. To znaju svi
mornari."
"Ali nismo mislili o tome. Ne, dok nas vi niste naveli. On nas je naveo da to vidimo.
Zek."
"A ti si", rekoh, "znala da je to Zek?"
Guni klimnu glavom. "Bila sam s njim kad su ga uhvatili. Inae, teko da bih mogla
znati. A moda i bih. Promenio se prilino, pa sam ve videla da nije ono za ta smo ga u
poetku smatrali. On je jedan... ne znam."
Afeta apnu: "Mogu li ti ja rei? On je odsjaj, on je podraavanje onoga to ete vi
biti."
Zapitah: "Misli, ako Novo Sunce doe?"
"Ne. Nego mislim da ono dolazi. I da je tvoje iskuavanje zavreno. Poznato mi je
koliko dugo si pod tom opsednutou; mora biti da ti je teko da shvati da je stvarno gotovo.
Uspeo si. Spasao si vau budunost."
"A uspela si i ti", rekoh.
Afeta klimnu glavom. "To sad razume."
"A ja ne", ree Guni. "O emu to vas dvoje?"
"Zar ne uvia? Hierarsi i njihovi hieroduli - a i hierogramati - su se trudili da nas
puste da postanemo ono to smo nekad bili. I to moemo biti. Zar nije tako, moja gospo? To
je njihova pravda i itav razlog njihovog postojanja. Oni nas vode kroz onaj bol kroz koji smo
mi proveli njih. I..." Nisam mogao dovriti tu misao. Te rei su se na mojim usnama pretvorile
u gvoe.
Afeta ree: "Vi ete nas opet nagnati da proemo kroz ono kroz ta ste vi proli.
Mislim da si razumeo. Ali ti", nastavi ona, prenosei pogled na Guni, "nisi razumela. Vaa
rasa i naa rasa moda slue jedna drugoj samo kao mehanizmi za ponovnu proizvodnju. ena
si i zato kae da proizvodi jajnu eliju da bi jednog dana na svetu postojala jedna nova ena.
Ali tvoja jajna elija bi rekla da ona proizvodi tu enu, da bi jednog dana na svetu postojala
nova jajna elija. Nama je do uspeha Novog Sunca bilo isto toliko silno stalo koliko i njemu. I
silnije, ako emo istinu rei. Spasavajui vau rasu, on je spasao i nau; isto tako, mi smo
spasli svoju buduu rasu spasavajui vau sada."
Afeta se opet okrete meni. "Rekla sam ti da si doneo nedobrodole vesti. One su se
sastojale u tome da smo mogli stvarno izgubiti onu igru o kojoj smo ti i ja razgovarali."
"Tri pitanja imam, moja gospo", rekoh. "Dozvoli da ih postavim, pa u krenuti, ako
me pustite."
Klimnula je glavom.
"Kako je to Cadkil mogao rei da je moj ispit zavren, kad su, posle toga, akvastori
morali da se bore i da umiru da bi me spasli?"
"Akvastori nisu izginuli", ree mi Afeta. "Oni ive u tebi. A to se Cadkila tie, on je
tako kazao zato to je to bila istina. Pregledao je budunost i utvrdio da su veliki izgledi da
e ti doneti jedno novo sunce svom Urtu i na taj nain spasti taj ogranak vae rase, da bi od
njega, kasnije, u vaoj brajatskoj Vaseljeni, mogla nastati naa rasa. Sve je zavisilo od tog
pregleda; a kad se on zavrio, ishod je bio povoljan po tebe."
Guni je prenosila pogled sa Afete na mene i nazad i kao da se spremala da neto kae;
ipak, outala je.
"Moje drugo pitanje: Cadkil je takoe rekao da suenje meni ne moe biti poteno i da
e on nadoknaditi tetu koliko bude moguno. Ti si rekla da je on sklon da govori istinu. Da li
je bilo neke razlike izmeu 'suenja' meni i 'ispitivanja' mene? Na koji nain je bilo
nepravedno?"
Afetin glas kao da je bio samo uzdisaj. "Onima koji ne moraju da sude, ili koji, kad
sude, ne moraju da streme ka pravdi, nije teko da se ale na nepravednost i da priaju o
nepristrasnosti. Kad neko mora zaista da sudi, kao to to Cadkil mora, on otkriva da ne moe
biti pravedan prema nekima, a da ne bude jednovremeno i nepravedan prema nekima
drugima. Da bi bio poten prema onima koji e na Urtu umreti, a naroito prema sirotinji i
neznalicama koji nikada nee razumeti zarad ega ginu, pozvao je njihove zastupnike..."
"Ti to misli - nas!" uzviknu Guni.
"Da, vas, osoblje lae. A tebi je, autare, za branioce odredio one koji su imali razloga
da te mrze. To je bilo pravedno prema mornarima, ali nepravedno prema tebi."
"esto se, u prolosti, deavalo da zasluim kaznu, ali da je ne dobijem."
Afeta klimnu glavom. "Zato su neki prizori koje si video, ili, bar, koje si mogao videti
da si se potrudio da gleda, doarani u uskom prolazu koji, kao prsten, opasuje ovu salu. Neki
su donosili seanja na tvoje dunosti. Svrha nekih drugih bila je da te podsete na to da si i ti,
lino, esto delio najsuroviju pravdu. Vidi li, sada, zato si odabran?"
"Muitelj, za spasavanje jednog sveta? Da."
"Digni glavu i nemoj je rukama stezati. I ovako me ti i ova jadna ena jedva ujete.
Postavio si ta tri pitanja koja si pomenuo. Ima li jo pitanja?"
"Imam, mnogo. Dariju sam video, i Gvazahta, i Erblona. Zar su oni imali razloga da
me mrze?"
"Ne znam", apnu Afeta. "Mora Cadkila pitati, ili one koji su mu pomagali. Ili samog
sebe."
"Pretpostavljam da su imali. Da sam mogao, zauzeo bih Erblonovo mesto. Kao autarh,
imao sam priliku da Gvazahta unapredim, ali to nisam uinio; a Dariju posle bitke uopte
nisam pokuao da naem. Trebalo je uraditi tako mnogo drugih stvari - vanih stvari. Uviam
zato si me nazvala udovitem."
Guni uzviknu: "Nisi ti, ona je udovite!"
Slegnuo sam ramenima: "Ipak, svi su se oni borili za Urt, a borila se i Guni. To je bilo
divno."
"Ne za onaj Urt koji ste znali", apnu Afeta. "Nego za Novi Urt, koji mnogi nee
nikada videti, osim kroz tvoje oi i oi drugih koji e te ljude pamtiti. Ima li jo pitanja?"
Guni ree: "Imam ja jedno. Gde su moji drugari sa lae? Oni koji su bekstvom spasli
svoje ivote?"
Oseao sam da se ona njih stidi. Rekoh: "Vrlo je verovatno da su svojim bekstvom
spasli i nae ivote."
"Bie vraeni u lau", ree joj Afeta.
"A Severijan i ja?"
Rekoh: "Oni e pokuati da nas ubiju tokom putovanja kui, Guni; a moda i nee.
Ako pokuaju, moraemo se pozabaviti njima."
Afeta odmahnu glavom. "Biete vraeni, zaista, u lau, ali na drugi nain. Verujte mi,
taj problem se nee pojaviti."
Hijerarsi u tamnim odedama sioe meusedinim prolazom, sa nosilima, i poee
skupljati mrtve. "Ovi e biti sahranjeni u zemljitu koje pripada ovoj zgradi", apnu Afeta.
"Jesmo li stigli do tvog poslednjeg pitanja, autare?"
"Blizu smo mu. Nego, pogledaj onamo. Meu onim leevima je i telo jednog vaeg; to
je Cadkilov sin."
"I on e ovde leati, sa onima koji su pali zajedno s njim."
"Ali da li se to htelo? Da li je i njegov otac planirao da se to desi?"
"Da on pogine? Nije. Ali jeste planirano da on rizikuje ivot. Kakvo bismo pravo imali
mi da rizikujemo tvoj ivot i ivote toliko drugih ako se ne bismo i sami izlagali riziku?
Cadkil je na lai rizikovao ivot sa tobom. A Venant ovde."
"Znao je ta e biti?"
"Ko, Cadkil ili Venant? Venant svakako nije znao ta e biti, ali je znao ta bi moglo
biti; krenuo je da spasava nau rasu, ba kao to su i drugi kretali da spasavaju svoje rase. Za
Cadkila ne mogu kazati."
"Rekla si mi da svako od ovih ostrva sudi po jednoj galaksiji. Da li vam je ljudski rod -
da li vam je Urt - ipak vaan?"
Afeta ustade, izglaujui nabore na svojoj beloj haljini. Njena lebdea kosa, koja je
meni izgledala natprirodno kad sam je prvi put video, sad mi je ostavljala utisak neeg davno
znanog; vrsto sam verovao da sam takav tamni oreol ve video na nekoj slici u onoj galeriji
koja se ograniiti ne moe - u Rudesindovoj; ali nisam mogao u seanje dozvati podatak o
kojoj je, tano, slici re. "Ovo je bilo nae bdenije uz mrtve", ree ona. "Oni sad idu, vreme je
da poemo i mi. Mogue je da e na tvom prastarom Urtu, nanovo roenom, nastati hieroi. Ja
i verujem da hoe. Ali ja sam samo jedna ena, i to ne na visokom poloaju. Ono to sam
rekla, rekla sam da ti ne bi umro oajavajui."
Guni zausti da neto kae, ali joj Afeta pokretom ruke pokaza da uti i ree: "Sad, za
mnom."
Poli smo za njom, ali samo korak-dva, do mesta gde je ranije bilo Cadkilovo Sedite
pravde. "Severijane, uzmi je za ruku", ree mi ona, onda dohvati moju slobodnu ruku i
Guninu.
Kamena ploa na kojoj smo stajali potonu ispod nas. U trenu se pod Sale za ispitivanje
sklopi iznad naih glava. Padali smo, ili je tako izgledalo, u ogromnu jamu ispunjenu
dreavim utim svetlom, jamu hiljadu puta iru od tog kamenog kvadrata. Zidovi jame bili su
moni mehanizmi od zelenih i srebrnastih metala, pred kojima su mukarci i ene lebdeli i
hitro letucali tamo-amo kao rojevi muva; titanske skarabej-bube, plave i zlatne boje, pentrale
su se po tim zidovima kao mravi.
23. LAA
Dok smo padali, nisam mogao da govorim. Stiskao sam Guninu i Afetinu aku, bojei
se ne da bi se one mogle izgubiti, nego da bih se ja mogao izgubiti; u mom umu nije ostalo
mesta ni za jednu pomisao osim te.
Najzad smo usporili, ili je, bar, izgledalo da se na pad ne ubrzava. Prisetih se svojih
skokova meu katarkama, jer bezumna glad za materijom bila je i ovde, inilo se, ublaena.
Videh svoj izraz olakanja i na licu Guni, koja se okrenula da pita Afetu gde smo.
"U naem svetu - ili u naoj lai, ako vie voli taj naziv; laa jeste, iako samo krui
oko naeg Sunca i nisu joj potrebna jedra."
U jednom zidu te provalije otvorila su se vrata; imali smo, i dalje, oseaj da padamo,
ali vrata su ostajala tano u naoj visini. Afeta nas povue tamo, u jedan mrani, uzani hodnik
koji blagosiljah im osetih vrsti pod ispod svojih stopala. Guni uspe da kae: "Mi na naoj
lai nemamo vodu po palubi."
"A gde je imate?" upita Afeta rasejano. Tek tad primetih koliko je njen glas jai ovde,
gde je bilo puno buke, puno zujanja nalik na pele (kako sam dobro pamtio pele!), puno
dalekog klopotanja i kljocanja, kao da destrijeri galopiraju nekim daanim drumom dok
skakavci zvrje nevieni u kronjama drvea koje ovde, svakako, nije moglo uspevati.
"Pa, unutra", ree Guni, "u rezervoarima."
"Izai na povrinu takvog sveta, to mora biti grozno. Ovde, meutim, mi sa velikom
radou ekamo izlaske."
Ka nama je dolazila, energinim koracima, jedna ena koja je u znatnoj meri liila na
Afetu. Prevaljivala je put znatno bre nego to su je ti koraci mogli nositi, tako da je za tren
projurila pored nas. Okrenuh se da za njom gledam; setio sam se, odjednom, naina na koji je
zeleni ovek zamicao niz hodnike vremena. Kad je nestala sa vidika, rekoh: "A vi ne izlazite
na povrinu esto, je li? Trebalo je to da pogodim; svi ste tako bledi."
"Za nas je to nagrada koju zasluimo dugim i napornim radom. Na vaem Urtu ene
koje izgledaju kao ja ne moraju nita da rade - tako sam, bar, ula."
"Neke moraju", ree Guni.
Hodnik se ravao jednom, pa jo jednom. I mi smo, hodajui, odmicali ogromnom
brzinom; meni se inilo da na hodnik opisuje dugaku silaznu krivinu, u smeru suprotnom od
kretanja kazaljke na asovniku. Afeta je ranije rekla da njen narod voli spiralu; mogue je da
su voleli i heliks, navojnu liniju oko valjka namotanu.
Ba kao to se talas naglo digne ispred pramca katarke koju oluja baca, digoe se,
ispred nas, dvokrilna vrata potamnelo srebrne boje. Zaustavili smo se na nain koji je
nagovetavao da se nikada nismo ni kretali bre od obinog hoda. Afeta mahnu rukom ka
vratima, koja poee jeati kao klijent; trebalo je da se otvore zaokretom unazad od nas, ali to
su uspela tek kad ih gurnusmo i Afeta i ja.
Guni die pogled ka gornjoj gredi iznad tih vrata i ree tonom kao da ita neto
napisano tamo: "Nade nema za one koji ovde uu." "Ne, ne", promrmlja Afeta. "Postoji sva
nada." Zujanje i kloparanje ostadoe uza nas.
Upitah: "Da li u ovde biti nauen kako da dovedem Novo Sunce?"
"Nee biti potrebno da te neko ui", ree mi ona. "To znanje je u tebi kao trudnoa;
trudan si njime i rodie ga im se Belom vodoskoku primakne u dovoljnoj meri da toga
postane svestan."
Nasmejao bih se toj njenoj stilskoj figuri; ali prostor u koji smo uli bio je potpuno
prazan, da mi je sva volja da se zabavljam iilela. Bila je to dvorana ira od Sale za
ispitivanje, sa srebrnim zidovima koji su se u visini spajali, opisujui onu krivinu koju
iscrtava kamen baen u vazduh; ali bila je prazna, ba nikog i nieg u njoj nije bilo osim nas,
koji smo aputali stojei na ulazu.
"Nade - nema", ponovi Guni i ja videh da je odve uplaena da bi obraala panju na
Afetu i mene. Obgrlih je jednom rukom oko ramena (mada je taj gest primenjen na enu
visoku koliko i ja izgledao udno) i pokuah da je teim, razmiljajui bez prestanka, dok sam
to inio, da bi ona uistinu bila glupa kad bi prihvatila takvo teenje od oveka koji, oigledno,
ovde ne moe da uini nita vie nego to moe ona sama.
Guni nastavi: "Imali smo mi jednu mornarku koja je imala obiaj da to kae. Veito se
nadala da e ii kui, ali nijednom ne otplovismo natrag u ono vreme iz koga je dola; priala
je i priala tako, a onda je umrla."
Upitah Afetu kako se dogodilo da ja u sebi nosim to znanje, a to ne znam.
"Dao ti ga je Cadkil dok si spavao."
"Hoe li rei da je dolazio u tvoju odaju noas?" Ovo mi je izletelo pre nego to sam
shvatio da u tim reima naneti Guni bol. Osetih stezanje Guninih miia; izmakla se iz mog
zagrljaja.
"Nije", ree mi Afeta. "Bilo je to, rekla bih, na lai. Ne mogu ti taan trenutak rei."
Prisetih se kako se Zek naginjao nad mene u onom skrivenom kutku koji je Guni bila
pronala za nas - a to je Cadkil bio, pretvoren u divljaka, onakvog kakvi smo mi, njegovi
uzori, nekad bili.
"Hajdemo", ree Afeta. Povede nas napred. Pogrean je bio moj utisak da u toj odaji
nema niega; jedan iroki deo poda bio je crn. Neke trunice srebra, koje su se oljutile sa
povijene tavanice, pale su ba tu, gda su bile najvie vidljive.
"Oboje imate one ogrlice koje mornari nose?"
Ne bez izvesnog zaprepaenja, potraih rukom svoju ogrlicu i klimnuh glavom. Isto
uini i Guni.
"Stavite ih oko vrata. Uskoro ete biti bez vazduha."
Tek tad mi je bilo jasno ta je ta iskriava tama. Izvukao sam ogrlicu, pitajui se,
priznau, da li svaka od tih njenih povezanih prizama jo deluje, stavio je sebi oko vrata i
poao napred da pogledam. Sa mnom poe i moj ogrta od vazduha, tako da nisam osetio
nimalo vetra; videh, meutim, kako Gunina kosa lepra na oluji koju ja nisam mogao osetiti i
prua se ispred nje, to je prestalo tek kad je postavila svoju ogrlicu na mesto. Afetina kosa
nije leprala kao kosa onih ena koje su pripadnice ljudskog roda, nego sva zajedno, kao
zastava.
To crno - to je svemirska praznina bila; dok sam hodao ka njoj, uzdigla se kao da
osea moje prilaenje i postala, jo pre nego to sam joj sasvim priao, loptasta.
Pokuah se zaustaviti.
Ve sledeeg trenutka uz mene je bila i Guni, koja se takoe borila da se zaustavi i
koja me dohvati za ruku. Lopta je bila kao zid. U njenom sreditu bila je naa laa; izgledala
je ba kao na onoj slici.
Napisao sam te rei: "Pokuah se zaustaviti". Ali to je bilo teko, a ubrzo je opiranje
postalo sasvim nemogue. Moda je ta praznina sadrala neku silu privlaenja, kao svet.
Moda je pritisak vazduha na statini omota oko mene bio toliki da me je potiskivao napred.
Ili je, moda, laa delovala nekom silom na nas dvoje. Kad bih se usuivao, napisao
bih da me je vukla moja sudbina; meutim, nije mogla ista sudbina vui i Guni, mada je
mogue da ju je njena, sasvim razliita sudbina, vukla ka tom istom mestu. Jer, ako je u
pitanju bio samo vetar, ili beslovesna glad materije za materijom, zato nije i Afeta povuena
s nama?
Ostaviu tebi da te stvari objanjava. Bio sam povuen, Guni takoe; videh je kako
leti iza mene kroz prazninu. Prevrtala se i uvijala ba kao i itava Vaseljena, a ja sam je video
onako kako bi jedan list, prolenom olujom zakovitlan, mogao videti neki drugi list. Negde
iza nas, ili ispred, ili iznad ili ispod nas, bio je iroki krug svetlosti, koja se vrtela, pomamno
vrtela oko sopstvenog sredita, bilo je to neto kao Luna, ako se moe zamisliti mesec
sainjen od najblistavije beline. Jedanput ili dvaput je Guni preletela, mlatarajui, preko tog
kruga, a onda se izgubila u dijamantima ukraenoj tami. (A jednom mi se uinilo - jo i sad mi
se tako ini kad tu mahnitu uspomenu prizovem - da sam video kako se, sa tog meseca,
naginje Afetino lice.)
Pri sledeem ludom kovitlaju videh da je Guni jo tu, a da je izgubljena ta svetlea
taka beline koja nestade negde meu milijardama zureih sunaca. Guni je bila nedaleko od
mene i ja videh kako okree glavu da me pogleda.
A nije ni laa bila izgubljena; bila je, zapravo, ve tako blizu da sam mogao videti
ponekog mornara tu i tamo na jedrima. Moda smo jo padali. Nesumnjivo smo leteli velikom
brzinom, jer je i laa, sigurno, ve jurila od jednog sveta ka drugom. Ipak, sve te brzine bile
su nevidljive, kao to vetar nestaje kad brzi ksebek poleti po vrhovima talasa, ispred bure, na
okeanu Urta. Tako smo lenjo plutali, da bih, da nisam imao poverenja u Afetu i hijerarhe,
brinuo da li emo ikad do lae stii, ili emo se izgubiti zauvek u toj beskonanoj noi.
Nismo odlutali. Video nas je jedan mornar; gledali smo ga, onda, kako skae od
jednog do drugog svog druga i svakome prilazi tako blizu da su im se ogrtai od vazduha
mogli dotai, a oni razgovarati.
Onda jedan, koji je nekakav tovar nosio, doe, uvebanim skokovima, na jarbol
najblii nama, stade na njegovu najviu poprenu gredu, uze iz svog zaveljaja luk i jednu
strelu, zatee luk i odape strelu ka nama; za strelom se vukla nedogledno dugaka nit ne
deblja od konca.
Strela je proletela izmeu Guni i mene i videh da nema nade da je dohvatim; ali je
Guni imala vie sree, a kad je dohvatila tu nit i kad ju je taj stameni mornar poeo vui ka
lai, Guni ibnu pomou niti kao koija biem, tako da jedan dugaki talas poe, kao neko
ivo bie, od nje ka meni. Nit mi se, na taj nain, u jednom trenutku dovoljno pribliila i ja je
uhvatih.
Nisam tu lau voleo kad sam bio putnik i mornar na njoj, ali sada me je i sama
pomisao na povratak na nju ispunjavala zadovoljstvom. Svesno sam znao, dok su me
namotavanjem niti vukli ka toj katarki, da moj zadatak nije ni priblino zavren, da Novo
Sunce nee doi ako ga ja ne dovedem i da u, dovodei ga, biti odgovoran i za celokupno
razaranje koje e time nastati, a ne samo zasluan za obnovu Urta. Sigurno na taj nain osea
odgovornost svaki obian mukarac kad dovede sina na svet: zna da je odgovoran za
porodiljske muke svoje ene i da bi mogao biti odgovoran i za njenu moguu smrt, pa se
plai, sa razlogom, da e mu svet na kraju izrei, sa milion jezika, osudu.
Ipak, iako sam sve to znao, moje srce je mislilo da nije tako: mislilo je da sam ja,
ovek koji je tako oajniki prieljkivao da uspe i koji je sve svoje sile usmerio ka uspehu,
pretrpeo poraz; da e mi sada biti dozvoljeno da se vratim na Tron Feniksa, kao to sam to ve
jednom uinio u osobi moga prethodnika i da u posle toga uivati u svoj onoj raskoi i vlasti
koju taj presto daje, a ponajvie u onoj slasti deljenja pravde i nagraivanja vrline, koja je
konano vladalako zadovoljstvo. I da u, imajui sve to, biti jo i osloboen, najzad, moje
neutaive ei za telima ena, ei koja je donela toliko muka i meni i njima.
Otud je moje srce bilo van sebe od radosti, pa sam sletao ka toj ogromnoj umi katarki
i jedara i ka tim kontinentima srebrnih jedara, kao ma koji mornar koji je preiveo brodolom i
koji se sad pentra iz mora na neku cvetnu obalu, pomognut prijateljskim rukama koje ga
izvlae; stojei, sa Guni, najzad, na poprenoj gredi, zagrlio sam tog mornara kao to bih
Rohea ili Drotea zagrlio i cerio sam se pri tom, siguran sam, ba budalasto; poeh onda
skakati nadole, zajedno sa njim i njegovim drugarima, nita obazrivije nego oni, pokretima
koji su bili slobodni kao da se sredite mog silnog olakanja nije nalazilo u mome srcu, nego u
mojim rukama i nogama.
Tek kad me je konani skok doneo na palubu, otkrio sam da takve misli nisu puke
metafore. Moja sakata noga, ona koja mi je zadala toliko bola pri doskoku sa katarki u ono
vreme kad sam bacio olovni kofer sa belekama o mom ranijem ivotu, sad me nije zabolela
ni najmanje, nego je, ak, izgledalo da je jaka jednako kao i druga. Prevukao sam akama od
butine do kolena (tako da su Guni i mornari koji su se oko nas okupili pomislili da sam
zadobio neku povredu) i otkrio da su miii na njoj jednako obilni i vrsti kao i na desnoj.
Onda sam skoio od radosti i tim skokom ostavio i palubu i sve njih daleko dole, pa
sam se prevrnuo desetak puta preko glave kao novi kad ga kockar baca igrajui "pismo-
glava". Ali na palubu sam se vratio otrenjen, jer sam pri jednom od tih prevrtanja primetio
jednu zvezdu od svih ostalih sjajniju.
24. KAPETAN
Uskoro nas odvedoe dole. Istinu da kaem, bio sam i te kako radostan zbog toga.
Teko je objasniti takva moja oseanja - toliko teko, da sam u iskuenju da tu temu sasvim
izostavim. Ipak, mislim da bi moglo i lako biti, da si samo onako mlad kao to si nekad bio.
Beba u kolevci u poetku ne zna da postoji razlika izmeu njenog tela i drveta kojim je
okruena, ili krpa na kojima lei. Tanije reeno, bebi se ini da je i njeno telo jednako tue
kao i sve ostalo. Ona otkrije nogicu i divi se injenici da je tako udnovata stvar - deo nje.
Tako je i sa mnom bilo. Ugledao sam tu zvezdu i videi je znao sam - iako je bila silno
udaljena - da je i ona deo mene, mada udna kao i bebino stopalo, tajanstvena kao sopstvena
genijalnost oveku koji ju je pre nekoliko trenutaka otkrio. Ne elim time da kaem da se
moja svest, ili bilo ija svest, nalazila u toj zvezdi; ili, bar, ne tada. Ipak, bio sam svestan
svoga postojanja u dve take, kao ovek koji stoji do pojasa u moru, tako da su za njega i
talasi i vetar podjednako nepotpuni, u jednakoj meri su neto manje nego celina njegove
okoline.
Hodao sam, dakle, sa Guni i mornarima, vedar, dignute glave. Ali nisam govorio, a
nisam se ni dosetio da skinem ogrlicu sve dok ne primetih da su Guni i mornari poskidali
svoje.
Kakav sam nalet alosti doiveo tada! Onaj jesodski vazduh, na koji sam se za jedan
dan privikao, napustio me je; a atmosfera urtovskoj slina - ali i razliita i loija od urtovske -
jurnu da napuni moja plua. Mora biti da je prva vatra zapaljena u nekom eonu sada
nezamislivo udaljenom. Ja sam se, u tom trenutku, osetio onako kako se morao oseati neki
od drevnih, pri kraju svog ivotnog veka, kad se vie niko osim najstarijih nije seao istih
vetrova iz davnih jutara. Pogledah Guni i videh da me ona gleda. Oboje smo znali oseanja
onog drugog, iako o tome ni re nismo rekli, ni tada, ni ikada.
Koliko daleko smo zali u lavirintske prolaze lae, ne mogu rei. Zavio sam se u
omotae svojih misli toliko da nisam brojao korake; inilo mi se da su vreme na toj lai i
vreme koje na Urtu postoji jedno vreme, iste vrste, ali da je na Jesodu teklo vreme neke druge
vrste, oprueno do granice venosti, ali ipak takvo da se zavrilo za tren oka. Razmiljajui o
tome, i o zvezdi, i o stotinu daljih uda, gazio sam tupo napred; nisam, zapravo, ni znao gde
se nalazim, dok ne primetih da je veina mornara otila i da su njihova mesta zauzeli hieroduli
maskirani u ljude. Toliko daleko sam bio odlutao u himerina premiljanja, da sam se odmah
poeo zabavljati nagaanjima da li su, moda, oni koje sam smatrao mornarima bili, od
poetka, maskirani hieroduli i da li je to Guni od poetka znala; ali im sam bacio svoj um
natrag, do trenutka naeg malopreanjeg doskoka na palubu, naao sam da to nije tako bilo,
mada je sama pomisao bila zanimljiva. U naoj jadnoj brajatskoj Vaseljeni neobine pomisli
retko kad bivaju istinite. Mornari su se, jednostavno, tiho izvukli, a da ja to nisam primetio;
hieroduli - vieg rasta i sveanije obueni - zauzeli su njihova mesta.
Tek to sam poeo da ih prouavam, stadosmo pred jednim velikim vratima koja su,
izgledom, podseala na ona na Jesodu kroz koja smo Guni i ja, sa Afetom, proli samo jednu
smenu vremena pre toga. Ovim vratima, meutim, nije bilo potrebno moje rame, jer su se
otvorila sama od sebe, lagano i masivno, otkrivajui dugi vidik mermernih lukova - svaki bar
po stotinu lakata visok - po kojima je plesala svetlost kakva nikad nije viena ni na jednom
svetu to krui oko neke zvezde: bila je to svetlost naizmenino srebrna, zlatna i berilinska, a
sevala je kao da sam vazduh sadri bogatstva rasprsnuta u krhotine.
Guni i preostala nekolicina mornara ustuknue uplaeno pred svim tim, tako da su ih
hieroduli morali uterivati unutra, nareenjima, pa ak i udarcima; ja sam, meutim, zakoraio
sasvim slobodno, verujui da, posle tolikih godina na Feniksovom prestolu, prepoznajem
pompu i udesa kojima mi, vladari, zadivljujemo siromahe i neznalice.
Vrata se iza nas sklopie sa treskom. Privukao sam Guni sebi i poeo je ubeivati,
najvetije to sam mogao, da se nema ega bojati, ili da, bar, po mom miljenju nema razloga
ili nema mnogo razloga da se ieg boji i da u uiniti sve to je u mojoj moi da je zatitim
ako se neka opasnost pojavi. uvi ovo, jedan od preostalih mornara (bio je to onaj koji nam
je dobacio nit) ree: "Veina onih koji dou ovde ne vrate se. Ovo su kapetanicine prostorije."
On nije izgledao osobito uplaen. Rekoh mu to.
"Ja idem sa plimom. ovek treba da ima na umu da veina ljudi ovde doe da dobije
kaznu. Desilo se nekoliko puta da je ona nekome dala i pohvalu ovde, a ne pred njegovim
drugarima. Vie hrabrosti ima onaj ko nema ta da krije nego onaj ko se natreska prepeenog
vina. Videe da je tako, jer taj moe da ide sa plimom."
"Dobra ti je ta filozofija", rekoh.
"Jedino nju i znam, pa mi je lako da je se drim."
"Ja sam Severijan." Pruih mu ruku.
"Grimkeld."
Imam krupne ake, ali ova aka koja sad stee moju bejae vea, a i tvrda kao drvo. U
jednom trenutku snage su nam bile izjednaene.
Dok smo ili, zvuk naih koraka postepeno je prerastao u sveanu muziku, kojoj su se
pridruivali neki instrumenti, ali ne trube, ni ofikleide, ni ma koji meni poznati. U trenutku
kad se nae ake razdvojie, ta udna muzika dostie vrhunac; zlatni glasovi nevienih grla
dozivali su se svuda oko nas.
U trenu nastupi tiina. Pojavila se krilata prilika jedne gigantkinje, nenadano kao senka
ptice; u visine se uzdizala kao zeleni borovi nekropolisa.
Svi se hieroduli odmah poee klanjati; Guni i ja tren kasnije. Mornari koji su sa nama
doli takoe su iskazali svoje potovanje tako to su skinuli kape, pognuli glave i prinosili
zglavkove prstiju elu, ili se klanjali kao i mi, ali sa manje skladnosti, a vie poniznosti.
Ako je Grimkelda sopstvena filozofija titila od straha, mene je titilo moje pamenje.
Ve sam doao do vrstog uverenja da je Cadkil bio kapetan ove lae prilikom mog prvog
putovanja njome; a na Jesodu sam nauio da se Cadkila ne plaim. Ali u tom trenutku
pogledah ga u oi i videh one oi kojima su njena krila bila ukraena i razumeh da sam
budala.
"Meu vama je jedan od velikih", ree ona, glasom koji je nalikovao na svirku stotinu
citri, ili na predenje smilodona, make koja, kod nas, ubija bikove kao vuk ovce. "Nek stupi
napred."
Nikada u svim mojim ivotima nisam nita od toga tee uiniti morao, ali pooh
ispred svih, kao to je zatraila. Uzela me je u dlanove i podigla kao to bi neka ena podigla
kuence. Njen dah bio je vetar Jesoda, onaj isti za koji sam mislio da ga nikad vie osetiti
neu.
"Odakle je toliko sile dolo?" Samo apat je to bio, ali meni se inilo da od takvog
apata mora uzdrhtati cela laa.
"Od tebe, Cadkilo", rekoh. "Tvoj sam rob bio u jednom drugom vremenu."
"Ispriaj mi."
Pokuao sam da priam i otkrio sam da se desila, ne znam kako, jedna promena: sad je
svaka moja re nosila teinu kao deset hiljada rei; na primer, im sam rekao "Urt", sa tom
reju su doli i kontinenti, i mora, i ostrva, i nebesa indigo boje proeta slavom starog Sunca
koje vlada, okrueno svojim obruem zvezda. Posle stotinu takvih rei, ona je znala vie nae
istorije nego to sam ja, do tada, znao da znam; a ja sam ve stigao do trenutka kad smo se
Otac Inire i ja zagrlili i kad sam se opruenom stazom popeo u hierodulski brod, onaj koji e
me odvesti do ove lae, hierogramatske, Cadkiline, mada to tad nisam znao. Jo sto rei i u
vazduhu izmeu nas blistalo je sve ono to mi se na lai i na Jesodu desilo.
"Iskuenja si prolazio", ree mi ona. "Ako eli, mogu ti dati neto od ega e ih sva
zaboraviti. Ti e, i tad, ali samo instinktom, dovesti jedno mlado Sunce svome svetu."
"Zaboravljati ne elim, Cadkilo. Preesto sam se hvalisao da ne zaboravljam nita, a
osim toga zaboravljanje mi izgleda - iako mi se jednom ili dvaput desilo - kao neka vrsta
smrti."
"Radije kai da je smrt priseanje. Ali ak i smrt moe biti milosrdna, kao to si na
jezeru saznao. Da li bi radije da te stavim na pod?"
"Tvoj sam rob, kao to rekoh. Tvoja volja je moja."
"A kad bi bila moja volja da te ispustim?"
"Onda bi tvoj rob i dalje pokuavao da ivi da bi i Urt iveo."
Osmehnula se i otvorila ake. "Ve si zaboravio kako je bezazlen pad ovde."
Uistinu jesam; tavie, osetih, na trenutak, strah; ali pad iz kreveta na Urtu bio bi
ozbiljniji. Doskoio sam na pod Cadkilinog stana lako kao vilina kosica.
Ipak, trebalo mi je jo trenutak-dva da saberem svoje misli dovoljno da bih primetio da
su svi ostali otili i da stojim sam. Cadkil, sigurno videi moj pogled, ree: "Kazala sam im da
se udalje. ovek koji te je spasao bie nagraen, kao i ena koja se borila za tebe u vreme kad
su ostali hteli da te ubiju. Ali nije verovatno da e ikoga od njih videti opet."
Pruila je desnu ruku ka meni i vrhovima prstiju dotakla pod ispred mene. "Poeljno
je", ree ona, "da moja posada zamilja da sam velika i da nema ni predstavu koliko esto se
kreem meu njima. Ali ti o meni zna previe da bi bio na taj nain zavaran, a i zasluan si
previe da bi bio na bilo koji nain zavaravan. Sad bi bilo pogodnije da smo sline veliine."
Poslednje rei jedva da sam uo. Deavalo se neto tako zaprepaujue, da je sva
moja panja bila time obuzeta. Najvii od zglavkova njenog kaiprsta postepeno se oblikovao
u jedno lice: Cadkilino. Nokat se podelio, i jo jednom podelio, a za njim i prvi i drugi
zglavak, tako da od najnieg zglavka postadoe njena kolena. Taj prst zakorai, udaljujui se
od ake, i isprui sopstvene ruke i noge i krila ukraena arama u vidu oiju; a gigantkinja iza
toga ieze kao plamen svee ugaen naglim duvanjem.
"Odveu te u tvoju luksuznu kabinu", ree Cadkil. Nije bila visoka koliko ja.
Htedoh kleknuti, ali me ona podie.
"Hodi. Umoran si - vie nego to zna; a nije ni udo. Tamo te eka dobra postelja.
Hrana e ti biti doneta kad god poeli."
Uspeo sam da kaem: "Ali ako te vide..."
"Nee nas niko videti. Ovde postoje prolazi kojima idem samo ja."
Jo dok je to govorila, od zida se luno odmae, ka nama, jedan pilaster. Cadkil me
povede kroz nastali otvor, senovitim hodnikom. Tad se setih da mi je Afeta rekla da njen
narod moe da vidi u takvoj tami; ali Cadkil nije odavala svetlost kao Afeta, a ja nisam bio
tako nerazuman da pomiljam da emo deliti postelju koju je pomenula. Posle hodanja koje je
izgledalo dugo, dola je zora - breuljci poee padati pod staro Sunce - pa se javi utisak da
uopte nismo u hodniku. Sve vetar poe pomerati travu. Pri sve jaoj svetlosti sa neba videh
jednu tamnu kutiju poloenu u tlo ispred nas. "Ovo je tvoja kabina", ree mi Cadkil. "Dobro
pazi. Moramo zakoraiti nadole u nju."
To smo i uinili i sili na neto meko. Nainili smo jo jedan korak nadole i tek treim
dospeli na pod. Svetlost ispuni tu prostoriju, koja je bila mnogo vea od moje nekadanje
luksuzne kabine i koja je imala neobian oblik. Ona jutarnja livada kojom smo doli ovde bila
je samo slika na zidu iza nas, a stepenici kojima smo sili bili su samo naslon i sedite jedne
dugake sofe. Prioh slici i pokuah da gurnem ruku kroz nju, ali naioh samo na vrst otpor.
"Imamo mi ovakve stvari u Kui Apsoluta", rekoh. "Vidim gde je Otac Inire naao
model po kome je radio, mada mi ovo ne pravimo tako veto."
"Ako se popne sa punim pouzdanjem na to sedite, proi e", ree mi Cadkil.
"Pritiskom noge na naslon poinje privid. Sad moram da idem, a ti se mora odmarati."
"ekaj", rekoh. "Neu moi da zaspim ako mi ne kae..."
"Da?"
"Nemam rei. Bila si Cadkilin prst. A sad si Cadkil."
"Poznata ti je naa mo menjanja oblika; tvoje mlae ja srelo me je u budunosti, kao
to si mi i sam rekao pre nekoliko trenutaka. elije naih tela premetaju se; na vaem Urtu tu
sposobnost imaju pojedina bia koja moe protisnuti kroz ianu mreu i koja se, posle toga,
opet sastave u celinu. ta me, dakle, spreava da stvaram siune oblike i suavam spoj sa
sobom sve dok se ne prekine? Takav sam deli; kad se budemo ponovo ujedinili, moje vee ja
znae sve to sam ja saznala."
"Tvoje veliko ja me je dralo u akama, a onda je nestalo kao san."
"Vi ste rasa piona", ree mi Cadkil. "Kreete se samo napred, osim ako vas mi ne
pomaknemo nazad na poetni poloaj da bismo poeli igru iz poetka. Ali nisu sve prilike na
tabli pioni."
25. PASIJA I PASA
udno je delovanje iscrpljenosti na um. Kad sam ostao sam u svojim odajama, samo
na jedno sam mogao misliti: na to da ispred mojih vrata sad verovatno nema strae. Tokom
itavog mog autarhovanja ispred vrata sam uvek imao neke uvare, obino pretorijance.
Pooh iz sobe u sobu tragajui za izlaznim vratima, prosto da bih se uverio da ih nema. A kad
ih naoh i najzad otvorih, neke okrutne poluljudske prilike sa nagrenim lemovima na
glavama naglo zauzee stav "mirno".
Zatvorio sam ta vrata, pitajui se da li im je dat zadatak da spreavaju drugima ulazak,
ili meni izlazak; onda sam straio jo nekoliko trenutaka traei neki nain da ugasim svetlo.
Bio sam, meutim, odve iscrpljen da se time dugo bavim. Pobacao sam odeu sa sebe na pod
i opruio se preko irokog kreveta. Kad su mi misli zaplutale prema onom maglenom stanju
koje nazivamo sanjanje, svetlost je oslabila i ugasila se.
Kao da sam uo korake; dugo proe u mom upinjanju da se dignem u sedei poloaj.
San me je pritiskao na madrac i drao me pouzdano kao najjaa droga. Najzad hodaica sede
pokraj mene i skloni kosu s mog ela. Udiui njen miris, privukoh je sebi.
Kovrde su me ovlano dirale po obrazu dok su se nae usne sastajale.
Kad se probudih, znadoh da sam bio sa Teklom. Iako ni re nije rekla, iako nisam
ugledao njeno lice, u mom umu nikakvog dvoumljenja nije bilo. udno, nemogue, divno,
govorio sam sebi; ipak, bilo je istinito. Niko ni u ovoj Vaseljeni, ni u ma kojoj, nije mogao da
me vara tako dugo, kroz tolike bliskosti. A pojavljivanje Tekle nije bilo sasvim nemogue.
Cadkilina deca - deca? Samo bebe. Ona ih je drala u jaslicama na Jesodu i sad su vratila i
Teklu i one druge radi borbe sa mornarima. Onda, svakako, nije bilo nemogue da Cadkil
lino dovede Teklu.
Skoio sam iz kreveta; onda sam se okrenuo da vidim da li je ostao neki trag, moda
vlas kose ili zgnjeeni cvet na jastuku. Ja bih u tom sluaju (rekoh sebi) zauvek uvao takvu
uspomenu kao najvee blago. Prekriva kreveta, nainjen od nekog meni nepoznatog krzna,
bio je glatko rairen. Pored udubljenja nainjenog mojim telom nije se videlo nikakvo drugo.
Negde u onom mukotrpnom pisaniju, koje sam sainio u klerestorijumu Kue
Apsoluta i koje u u ovoj lai tek ponoviti u neko neznano doba u onoj budunosti koja je
meni postala prolost, rekao sam da e italac sigurno pomisliti da sam esto bio usamljen, ali
da sam se retko kad usamljen osetio. Radi potenja prema tebi, dakle, ako se ikad dogodi da
naie i na ovaj spis, eleo bih rei da se tad jesam osetio usamljen, da sam, tavie, tad
shvatio da jesam sam, bez obzira na to to sam bio, kao to je stari autarh nauio svoje pratilje
da ga zovu, "legija".
Ja sam i bio taj moj prethodnik i kao takav bio sam sam; i njegovi prethodnici su
postali ja, ali je svaki ostao jednako usamljen; tako i mora biti sve dok bolja vremena - ili, pre
bih rekao, bolji ljudi - ne stignu na Urt. Bio sam i Tekla, Tekla koja je mislila na svoju majku
i sestru koje vie nikada nee videti i na onog mladog muitelja koji je plakao za njom kad
ona vie nije imala nijednu suzu za sebe. Ponajvie od svega bio sam Severijan, grozno
usamljen; upoznao sam onakvu usamljenost kakvu doivi ovek na nekoj naputenoj,
onesposobljenoj lai kad sanja o prijateljima i, budei se, vidi da je podjednako sam kao i
uvek, i onda, moda, izie na palubu da zuri u nastanjene zvezde i u pocepana jedra koja
njega nee nikad odneti ni do jedne od njih.
Taj me je strah vrsto drao, iako sam nastojao da ga oteram smehom. Bio sam sam u
tom velikom stanu koji je Cadkil nazvao mojom luksuznom kabinom. Nikog nisam uo; pa se
inilo mogue, kao to sve sulude stvari s kojima smo zdrueni snom izgledaju mogue u
trenu naeg ponovnog spajanja s javom, da i ne postoji niko koga bih uo, da je Cadkil, iz
svojih nedokuivih razloga, ispraznio lau dok sam spavao.
Okupao sam se u balnearijumu i ostrugao lice koje me je gledalo iz ogledala i
uznemiravalo time to je bilo bez ikakvih oiljaka; pri tom sam oslukivao, oekujui kakav
glas ili korak. Odea mi je bila pocepana i toliko prljava da sam oklevao da je ponovo stavim
na sebe. U ormanima je bilo odee mnogih boja i vrsta, ali, inilo mi se, naroito onih vrsta
koje se mogu lako prilagoditi da ih nose i mukarci i ene, i krupnog i sitnog rasta; sve je to
bilo od najskupocenijih materijala. Odabrao sam par labavih, tamnih pantalona vezanih oko
pojasa trakom rastocrvene boje, tuniku otvorenu oko vrata i snabdevenu velikim depovima i
ogrta onog esnafa u kome sam, jo i sad, zvanino, majstor, ogrta od pravog pravcatog
fuligina, ali iznutra obloen viebojnim brokatom. Tako ureen, iskoraio sam najzad iz
svojih izlaznih vrata, a moji udovini ostijariji spremno su mi salutirali.
Nisam, dakle, ostao naputen, a taj strah je, uostalom, bio pretenim delom iezao
dok sam se oblaio; ipak, peaei velikim, praznim hodnikom koji se ispred mog stana
nalazio, nisam prestajao o tome da razmiljam; od sanjane Tekle, koja me je usreila i
ostavila, misli preoe na Dorkas, i Agiju, i Valeriju, najzad i na Guni, koju sam tako rado
prihvatio kao ljubavnicu kad mi je mogla biti korisna i kad nisam imao drugu, ali od koje sam
rastanak dopustio bez ijedne rei protivljenja im mi je Cadkil rekao da je poslao mornare da
iziu iz svojih odaja.
Celoga svog veka bio sam i odve spreman da naputam ene kojima je trebalo da
budem privren - Teklu, naravno, kojoj sam priskoio u pomo tek kad je bilo prekasno i kad
sam jedino mogao olakati njenu smrt; posle Tekle Dorkas, Piu i Dariju, najposle i Valeriju.
Na ovoj ogromnoj lai inilo se da u odbaciti jo jednu i odluih da to ne uinim, nego da
potraim i naem Guni, ma gde bila, i da je dovedem u moj stan, da bi tu i ostala sve dok ne
stignemo na Urt, gde bi se ona mogla vratiti, ako bi elela, svom ribarskom selu i svom
narodu.
Sa tom odlukom odmicao sam snanim koracima, a moja odnedavno oporavljena noga
omoguavala mi je da hodam bar onoliko brzo, ako ne i bre, kao onda kad sam krenuo
zidanom obalom pokraj reke ola; ali moje misli nisu bile samo o Guni. Bio sam svestan i
potrebe da pamtim svoju okolinu i pravac kretanja, jer nita nije bilo lake na toj ogromnoj
lai nego zalutati, kao to mi se i desilo nekoliko puta tokom plovidbe do Jesoda. Bio sam jo
neeg svestan: jedne brilijantne take svetlosti koja kao da je bila beskonano daleko, ali,
ipak, i sasvim uz mene.
Dozvoli mi da priznam da sam, jo tada, brkao tu taku sa onom loptom tame koja se
preokrenula u disk svetlosti im smo Guni i ja uleteli u nju. Svakako je nemogue da je Beli
vodoskok koji je spasao i unitio Urt, a koji je zapravo urlajui gejzir iz koga kuljaju gasovi
pribavljeni niotkud, bio upravo onaj portal kroz koji smo proli.
Tanije reeno, bio sam vrsto uveren u nemogunost toga kad god sam imao posla u
svetu dnevne svetlosti, svetu koji bi propao da nije bilo Novog Sunca; ponekad se, meutim, i
danas oko tog pitanja moje misli bore. Nije li ipak mogue da Jesod, vien iz nae Vaseljene,
izgleda isto onoliko razliito u odnosu na taj isti Jesod vien iznutra, koliko ovek vien
spolja izgleda drugaije nego to je njegova sopstvena predstava o njemu samome? Znam
dobro da sam esto postupao budalasto, ili se pokazao kao slabi, znam da sam bio i usamljen
i uplaen, odve sklon da se predam dobroti bez delanja, ali i da napustim svoje najblie
prijatelje zarad nekog ideala. Pa ipak, uterivao sam strah u kosti milionima ljudi.
Zar ne postoji, ipak, i mogunost da je Beli vodoskok prozor kroz koji vidimo Jesod?
Hodnik je krivudao, i to mnogo; primetio sam, kao i vie puta ranije, da izgleda sasvim
obino, ili maltene obino, u onim svojim delovima koji su blizu prostorija gde ja boravim, ali
da njegovi dalji delovi postaju sve udniji i da se pred mojim oima pojavljuje sve vie
izmaglica i neprirodnih svetlosti.
Konano mi pade na um: laa se prilagoavala meni dok sam u njoj boravio, a vraala
sopstvenim normalnim ponaanjima tamo gde ja nisam bio, ba kao to se majka posveuje
svom detetu kad je dete prisutno, pa govori najjednostavnijim reima i razonouje ga
detinjastim igrama - ali uzima pero u ruke i pie neki ep, ili zabavlja svog ljubavnika u drugim
prilikama.
Da li je ta laa bila, zapravo, ivo bie? Nisam sumnjao da je to mogue, ali nisam ni
video mnogo dokaza koji bi govorili u prilog tome; a ako bi bila ivo bie, zato bi joj bila
potrebna posada? No, stvar se mogla i lake objasniti, a Cadkiline rei izreene prethodne
veeri (ako se vreme koje sam proveo u snu oznai kao no) nagovetavale su jedan
jednostavniji mehanizam. Ako je bilo mogue prodreti u onu sliku im teina mog stopala
pritisne naslon sofe, zar nije, isto tako, mogue i da se svetlost u mom stanu postupno sama
gasila po prestanku pritiska mojih stopala na pod i da su se ovi protejski hodnici tad poinjali
oblikovati da bi odgovarali mom nailasku? Odluih da iskoristim izleenu nogu da ih
pobedim.
Na Urtu to ne bih uspeo - ali na Urtu bi se itava ta ogromna laa zdrobila pod
sopstvenom teinom; a ovde, u njoj, gde sam ak i ranije uspevao da trim, pa i da skaem,
sad sam mogao da prestignem vetar. Pojurio sam; na sledeem zaokretu skoio sam, ritnuo
zid i poleteo du hodnika ba kao ranije izmeu katarki.
Sledeeg trena hodnik, onaj koji sam do tad poznavao, ostade sasvim iza mene, a ja se
naoh u prostoru avetinjskih uglova i bestelesnih mehanizama, gde su plavozelena svetla
proletala kao komete, a staza ispod mene se uvijala kao crevo crva. Udarih stopalima po toj
stazi, ali to nije bio novi korak; stopala su bila utrnula, a noge labave kao kod marionete posle
sputanja zavese. Otumbao sam se niz stazicu, a ona se poe skupljati i najzad postade samo
jedna bolno bletea taka u polju potpune tame.
26. GUNI I BURGUNDOFARA
U prvi mah sam pomislio da mi se udvaja pred oima. mirnuo sam, vie puta, ali ta
dva lica, toliko slina, nikako da postanu jedno. Pokuah da govorim.
"Dobro je, dobro je", ree mi Guni. Ona mlaa ena, koja je izgledala pre kao mlaa
sestra nego kao bliznakinja Gunina, podvue mi aku pod glavu i prinese pehar mojim
usnama.
Usta su mi bila puna praine smrti. Usisao sam vodu udno, pa je promukao u ustima
i tek onda progutao; oseao sam kako se tkiva vraaju u ivot.
"ta je bilo?" upita Guni.
"Laa se menja", rekoh.
Obe klimnue glavom bez razumevanja.
"Ona se menja da bi stvorila uslove koji nama odgovaraju gde god da smo. Potrao
sam prebrzo - ili nisam dovoljno dodirivao pod." Pokuao sam da se dignem u sedei poloaj i
na svoje zaprepaenje uspeo. "Dospeo sam u deo gde nije bilo vazduha - gde je bio, ini mi
se, neki gas koji nije bio vazduh. Moda je to bilo spremljeno za osobe sa nekog drugog sveta,
ili nije bilo ni za koga spremljeno. Ne znam."
"Moe da stoji?" upita Guni.
Klimnuo sam glavom; ali da smo bili na Urtu, moj pokuaj stajanja bi se zavrio
padom. ak i na toj lai, gde ovek pada tako sporo, te dve ene su morale da me prihvate i
dre kao najgoru pijanduru. Bile su jednako visoke (to e rei gotovo iste visine kao ja), sa
krupnim, tamnim oima i irokim, prijatnim licima, koja su bila istakana pegicama i
uokvirena tamnom kosom.
"Ti si Guni", progunah, govorei Guni.
"Obe smo Guni", ree mi mlaa. "Ja sam tokom prolog putovanja potpisala i ukrcala
se. A ona je tu odavno, reklo bi se."
"Pa, ja sam ve mnogo tih putovanja provela ovde", ree Guni. "Vremenski gledano,
to je trajalo celu venost, ali nije uopte ni trajalo. Vreme ovde nije ono vreme u kome si ti
odrastala na Urtu, Burgundofara."
"ekaj", pobunih se. "Moram razmisliti. Zar ovde ne postoji nijedno mesto gde bismo
se mogli odmoriti?"
Mlaa pokaza prstom ka jednom senovitom lunom prolazu. "Mi smo bile tamo."
Kroz taj prolaz naslutih padajuu vodu i mnotvo obloenih sedita.
Guni je oklevala, onda mi je pomogla da tamo krenem.
Zidovi su bili visoki, ukraeni velikim maskama. Iz njihovih oiju lagano su kapale
vodene suze; padale su u tihe bazene, na ijim rubovima su stajali pehari nalik na taj koji je
mlaa ena napunila za mene. Na udaljenom zidu nalazila su se, pod izvesnim uglom,
hermetina, mono uokvirena vrata, po ijim sam oblicima znao da vode na palubu.
Te dve ene su sele desno i levo od mene; onda im rekoh: "Vas dve ste ista osoba; vi
kaete da je tako, a ja i verujem da jeste."
Obe klimnue glavama.
"Ali ja vas ne mogu istim imenom zvati. Kako da vas zovem?"
Guni ree: "Ja, kad sam bila u njenim godinama i kad sam pola iz mog sela da se
utrpam u ovaj brod, nisam htela vie da budem Burgundofara; pa sam rekla mojim kolegama
da me zovu Guni. Posle sam zbog toga zaalila, ali da sam traila da me ponovo zovu
'Burgundofara', ne bi pristali, samo bi poeli da se ale s tim. Zato mene zovi Guni, jer to
jesam." Zastala je da udahne duboko. "A ovu devojku, to sam ja bila, zovi mojim starim
imenom, ako ti je volja. Ona ga, sad, nee menjati."
"Dobro", rekoh. "Moda postoji i neki bolji nain da se objasni ono to mi smeta, ali
jo sam slab i ne mogu dovoljno jasno da razmiljam da bih ga naao. Jednom sam gledao kad
je jedan ovek dignut iz mrtvih."
Samo su zurile u mene. uo sam Burgundofarin naglo uvueni dah.
"Zvao se Apu-Punau. Bio je tu jo neko, imenom Hildegrin; a taj Hildegrin je eleo
da uhvati Apu-Punaua, da mu ne dozvoli da se u grob vrati."
Burgundofara proaputa: "Je li to neki duh bio?"
"Pa ne ba, ili, bar, ja ne bih tako rekao. Moda to zavisi od onog to podrazumevamo
kad kaemo 'duh'. Mislim da je Apu-Punau moda bio neko iji su korenovi sezali tako
duboko u vreme, da on nije mogao biti u celosti mrtav ni u naem, a moda - ni u kojem
vremenu. Bilo kako bilo, nameravao sam da pomognem Hildegrinu zato to je bio u slubi
jedne osobe koja je tada pokuavala da izlei jednu moju prijateljicu..." Moje misli, jo
smuene zbog one smrtonosne atmosfere iznad hodnike staze, zastadoe na toj taki, na
prijateljstvu. Da li je Jolenta uistinu bila moja prijateljica? I da li je to mogla postati da se
oporavila?
"Nastavi", ree Burgundofara.
"Pritrao sam im - tom Apu-Punauu i Hildegrinu. Dogodilo se neto to ne mogu
stvarno nazvati eksplozijom, ali vie je liilo na eksploziju, ili na udar groma, nego na ma ta
drugo ega se mogu setiti. Apu-Punau je iezao, ali su se pojavila dva Hildegrina."
"Kao nas dve."
"Ne, nego isti Hildegrin dvaput. Jedan koji se rvao sa nekim nevidljivim duhom i
drugi koji se rvao sa mnom. Ali pre toga i pre nego to sam video dva Hildegrina spazio sam i
lice Apu-Punaua; to je bilo moje lice. Starije, ali moje."
Guni ree: "Dobro je to si traio da negde stanemo. Ovo mora da nam kae."
"Jutros mi je kapetan - Cadkil - dao vrlo lepu kabinu. Pre izlaska iz nje oprao sam se i
obrijao brijaem koji sam tamo naao. Lice koje sam video u ogledalu uznemiravalo me je, a
sad znam ije je bilo."
Burgundofara ree: "Apu-Punauovo?", a Guni: "Tvoje."
"Postoji jo neto to vam nisam rekao. Taj sev je ubio Hildegrina. Kasnije sam doao
do zakljuka da to razumem; pri tom zakljuku i sad ostajem. Bila su dvojica mene i, zato,
dvojica Hildegrina; ali Hildegrini su nastali deljenjem, a ovek se ne moe na taj nain
podeliti i ostati iv. Ili je, moda, bilo posredi samo to da se on, jednom podeljen, nije mogao
ponovo spojiti kad je ostao samo jedan Severijan."
Burgundofara klimnu glavom. "Guni mi je rekla kako se zove. Lepo je to ime, kao
otrica maa." Guni joj pokretom pokaza da uti.
"A sad sam ovde, sa vas dve. Postojim, ini mi se, samo jedan ja. Da li vi vidite
dvojicu?"
Burgundofara ree: "Ne. Ali zar ti nije jasno da bi bilo svejedno i kad bismo videle
dvojicu? Ako jo nisi bio Apu-Punau, ti ne moe umreti!"
Rekoh joj: "ak i ja o vremenu znam vie od toga. Bio sam budui Apu-Punau neeg
to je sada deset godina u prolosti. Sadanjost uvek moe da promeni svoju budunost."
Guni odmahnu glavom. "Rekla bih da znam o vremenu vie nego ti, bez obzira na to
to e ti moda dovesti Novo Sunce i promeniti svet. Taj Hildegrin nije poginuo pre deset
godina, ne sa stanovita nas ovde. Kad bude opet na Urtu, moda e otkriti da je to bilo pre
hiljadu godina, ili da tek treba da bude kroz ko zna koliko godina. Ovde ne vai ni jedno ni
drugo. Mi smo izmeu sunaca i izmeu godina takoe, prema tome mogu biti i dve Guni, a da
to ni za koga nije opasno. Mogu biti i dvanaest Guni."
Zastala je u govoru. Guni je uvek govorila polako, ali sada su se rei vukle iz nje kao
to se preiveli ljudi vuku iz olupine nastradalog broda. "Da, ja vidim dva Severijana, makar
samo u pamenju. Jedan je onaj koga sam jednom dohvatila i poljubila. Njega vie nema, a
bio je ba zgodan ovek, iako sa oiljcima na obrazu, sa osakaenom nogom i sedim vlasima
u kosi."
"On je tvoj poljubac zapamtio", rekoh. "Poljubio je mnoge ene, ali mu se nije esto
deavalo da ga neka poljubi."
"A drugi je onaj Severijan koji je bio moj ljubavnik kad sam bila cura; bila sam tek
potpisala ugovor. Zbog njega sam te poljubila i kasnije se borila za tebe, iako sam znala da to
ne pamti." Ustala je. "Vas dvoje ne znate ni gde smo sada."
Burgundofara ree: "Meni ovo izgleda kao neka ekaonica u kojoj nema nikog osim
nas."
"Htela sam rei, gde se laa nalazi. Sad smo izvan kruga Disa."
Rekoh: "Jednom mi je jedan ovek, koji je o budunosti znao mnogo, rekao da je ena
koju traim - iznad tla. Ja sam mislio, tada, da on samo hoe da kae da je iva. Ova laa je
uvek bila izvan kruga Disa."
"Zna na ta mislim. Kad sam se ukrcala u lau zajedno s tobom, mislila sam da nam
predstoji dug put. Ali zbog ega bi oni - Afeta i Zek - to uradili? Laa sad izlazi iz venosti,
usporava da bi je brodski amac mogao nai. Ali dok ne uspori, mi nismo stvarno laa, zar to
nisi znao? Mi smo kao talas, ili kao povik koji leti kroz Vaseljenu."
"Ne", rekoh joj. "Nisam to znao. I nije mi lako da poverujem."
"ta ti veruje ili ne veruje, ponekad je vano", ree Guni. "Ali nije uvek vano. To je
jedna od stvari koje sam ovde nauila. Severijane, jednom sam ti kazala zato nastavljam
plovidbe. Pamti?"
Bacih pogled ka Burgundofari. "Mislio sam, moda..."
Guni odmahnu glavom. "Da budem opet ono to sam bila, ali da to budem ja lino.
Sigurno pamti kakav si bio kad si stvarno bio u njenim godinama. Jesi li sad ista osoba?"
Ugledah jasno, kao da je uao kod nas, u tu sobu suza, mladog kalfu kako odmie
krupnim koracima, sa ogrtaem koji za njim vijori i mranim krstom Terminus Esta,
uzdignutim iznad njegovog levog ramena. "Ne", rekoh. "Odavno sam postao drugi, a potom
trei."
Klimnula je glavom. "Zato u ja ostati ovde. Moda e se stvar dogoditi ovde, kad tu
budem samo jedna ja. Ti i Burgundofara idete na Urt."
Okrenula se i otila od nas. Pokuao sam da ustanem, ali me je Burgundofara povukla
nadole, a ja sam bio suvie slab da se oduprem. "Pusti Guni da ide", ree ona. "To se tebi ve
dogodilo. Pusti neka ona dobije svoju priliku." Vrata se sklopie.
"Ona je ti", jeknuo sam.
"Onda neka i ja imam svoju priliku. Videla sam ta u biti kasnije. Da li je i dalje
pogreno, posle jednog takvog sagledavanja, aliti sebe?" U njenim oima videh suze.
Odmahnuo sam glavom. "Ako ti ne zaplae za njom, ko e?"
"Koliko vidim - ti."
"Ja to iz drugog razloga. Bila je pravi prijatelj, a ja takvih nisam imao mnogo."
Burgundofara ree: "Sad vidim zato sva ova lica plau. Ovo je odaja napravljena za
plakanje."
Jedan novi glas promrmlja: "Za one koji dolaze, odlaze."
Okrenuh se i videh dvoje maskiranih hierodula; poto ih nisam oekivao, tek jedan
trenutak kasnije prepoznao sam Barbatusa i Famulimusa-Famulimu. Te rei bila je izgovorila
Famulima i ja radosno povikah: "Prijatelji moji! Idete li sa nama?"
Famulima ree: "Doli smo samo ovamo da te dovedemo. Cadkil nas je poslala po
tebe, ali ti si ve bio otiao, Severijane. Da li e nas jo viati, reci mi."
"Mnogo puta", rekoh joj. "Zbogom, Famulima."
"Nau prirodu zna, to je jasno. Onda te pozdravljamo i zbogom kaemo."
Barbatus dodade: "Hermetika e se otvoriti im Osipago nabaci rezu na ova vrata.
Oboje imate amulete vazduha?"
Izvukao sam ogrlicu iz depa i namestio je, a Burgundofara uini isto.
"Onda te, kao i Famulima, pozdravljam", ree Barbatus i zakorai unatrake kroz
vrata, koja se za njim zatvorie.
Ona dvokrilna, na drugom kraju sobe, otvorie se tako rei sledeeg trenutka; suze
koje su padale sa maski poee nestajati u padu, a onda i samo njihovo naviranje potpuno
presui. Kroz otvorena vrata blistala je crna zavesa noi, razvuena od zvezde do zvezde.
"Moramo ii", rekoh Burgundofari, a onda uvideh da ona to ne moe uti i prioh joj
dovoljno blizu da je uhvatim za aku; tad nestade i potreba da se bilo ta kae. Zajedno smo
izili iz lae; na pragu sam zastao i okrenuo se da pogledam iza sebe i tek tad mi postade
jasno da, zapravo, nikad nisam doznao pravo ime te lae, ako ga je uopte imala; takoe da su
meu tim maskama postojale tri koje su predstavljale lica Zeka, Cadkila i kapetana njenog.
amac koji nas je sada ekao bio je daleko vei od onog amia kojim sam bio na
povrinu Jesoda sputen; bila je to zapravo laica velika kao ona koja me je sa Urta na
matinu lau prenela. Mislim, zapravo, da je sasvim mogue da je to bilo isto plovilo.
"Oni ponekad doteraju veliku daleko blie nego sad", ree nam mornarka koju su nam
dali za vodia kad smo se u amac ukrcali. "Ali onda neizbeno dospeju izmeu neijih oiju
i nekolicine zvezda. Zato ete vi biti s nama otprilike jedan dan."
Zamolih je da mi pokae Sunce Urta i ona mi tu elju ispuni. To staro Sunce - pa ono
je bilo samo taka grimiza na jednom mestu iznad ograde; a njegovi svetovi bili su nevidljivi i
jedino si ih mogao primetiti kao truni senke tokom njihovog hitanja preko sumornog lica
Sunevog.
Pokuao sam da im pokaem onu slabo vidljivu belu zvezdu koja je bila deo mene, ali
mornarka nije uspela da je uoi, a na Burgundofarinom licu se poe pokazivati strah. Uskoro
smo, kroz portal, uli u palubnu kuu tog amca.
27. POVRATAK NA URT
Nisam bio siguran da emo Burgundofara i ja postati ljubavnici, ali dadoe nam jednu
dvokrevetnu kabinu (koja je, veliinom, predstavljala moda deseti deo one koju sam imao
tokom moje poslednje noi u lai) i kad ja poeh Burgundofaru grliti i svlaiti, ona to prihvati
bez otpora. Naao sam da ima daleko manje vetine nego Guni, ali da, naravno, ipak nije
devica. Kako je udno pomisliti da smo Guni i ja legli zajedno samo jedan jedini put.
Njena mlaa "ja" mi je kasnije kazala da nikada ranije nijedan mukarac nije prema
njoj postupao neno; za to me je poljubila, a onda je zaspala u mom naruju. Sebe nikada
nisam smatrao uzdranim ljubavnikom; leao sam budan jo neko vreme, razmiljajui o tome
i oslukujui (kao to sam jednom, davno, obeao sebi da u initi) kako se talasi vekova
raspravaju o brodsko korito.
Moda su to, ipak, bile samo godine, godine mog ivota. Pomiljao sam u poetku,
kad sam osetio svoju izleenu nogu ispod sebe i kad sam prvi put brijao svoje udno novo lice
u stanu u lai, da su godine na neki nain dignute sa mene, kao to se Guni nadala da e njene
godine biti s nje podignute. Sad sam razumeo da to nije bilo tako.
Samo je popravljena teta koju je nanelo neko bezimeno ascijansko koplje, i ona od
Agijinih kandi u dlanu skrivenih, i ona od zuba imia krvopije; postao sam onaj ovek koji
bih bio bez tih (i moda nekih drugih) rana i tako je moje lice postalo lice jednog udnog bia
- jer koje bie moe oveku biti udnije nego to je on sam i koje se moe neobjanjivije
ponaati? Ja sam bio taj Apu-Punau, onaj koga sam digao iz mrtvih u kamenom gradu. Uini
mi se da je to mladost bila i poeh gorko aliti za godinama koje sam mogao imati, a koje su
izmakle. Moe biti da u se jednog dana ukrcati jo jednom na Cadkilinu lau da bih tragao za
pravom mladou kao to je uinila Guni; ali ako budem opet prenet na Jesod, ostau, ako mi
bude doputeno, na njemu. Tokom nekoliko vekova, moda, taj vazduh bi mogao isprati
godine iz mene.
Dok sam razmiljao o tim godinama i o onih nekoliko prethodnih, uinilo mi se da
moje postupanje prema enama nije zavisilo od moje volje, nego od njihovih stavova prema
meni. Bio sam i te kako okrutan prema kaibitki Tekli iz Kue azura, onda blag i spetljan kao
to bi svaki nedodirnut deko bio prema pravoj Tekli u njenoj eliji; sa Dorkas u prvi mah
grozniav; brz i nespretan sa Jolentom (za koju bi se moda moglo rei i da sam je silovao,
iako sam verovao tada, a verujem i sada, da je ona to elela). O Valeriji sam ve previe
priao.
Ipak, ne moe biti da su svi mukarci takvi, jer mnogi postupaju na isti nain prema
svim enama; uostalom, moda ovo to sam rekao ne vai ba u celosti ni za mene.
Zadremao sam razmiljajui o svim tim stvarima - i probudio se uviajui da leim na
drugoj strani i da Burgundofara vie nije u mom naruju; zadremao sam opet, probudio se i
ustao, nesposoban da ponovo zaspim; eznuo sam (mada nisam znao zato) da bacim pogled
na Beli vodoskok. Stavljajui ogrlicu na vrat, izvukao sam se, to sam tie mogao, na palubu.
Beskonana no praznine bila je maltene potuena. Senke jarbola, a i moja senka,
izgledale su kao najcrnja boja izvuena po daskama, a Staro Sunce je poraslo od blede zvezde
do diska velikog poput Lune. Zbog te svetlosti Beli vodoskok je sad izgledao udaljeniji i
slabiji nego ikad. Urt vie nije jurio preko grimiznog lica Starog Sunca, nego je visio
neposredno ispred pramane grede, vrtei se kao igra.
Deurni oficir mi prie i ree da bi bilo bolje da odem dole. Ne, ini mi se, zbog ma
kakve opasnosti, nego prosto zato to se oseao nelagodno ako se na palubi nalazio neko ko
nije pod njegovom komandom. Rekoh mu da u sii, ali da bih eleo da porazgovaram sa
kapetanom ovog plovila i da smo moja pratilja i ja gladni.
Dok smo razgovarali, pojavi se i Burgundofara i ree da je osetila istu elju kao ja;
mislim, meutim, da je kod nje u pitanju bila samo elja da razgleda okolinu i amac jo
jednom pre nego to napusti sva takva plovila zanavek. Skoila je uz jednu katarku, to je
oficira toliko razljutilo, da sam pomislio da bi joj mogao stvarno uiniti neto naao. Da nije
bio hierodul, doepao bih ga akama; ali kako jeste, morao sam se ograniiti na to da stanem
izmeu njih dvoje kad je grupa mornara dovela Burgundofaru dole.
Ostali smo, sve dok nam se vazduh nije zagadio, da se s njim raspravljamo; ja sam to
inio uglavnom iz zabave (a i ona, rekao bih), a onda smo sasvim pokorno sili pod palubu,
nali kuhinju i navalili na jelo kao dvoje dece, smejui se i priajui o svojoj pustolovini.
Otprilike jednu smenu vremena kasnije posetio nas je, u naoj kabini, kapetan; to nije
bio jo jedan od tih maskiranih hierodula, nego ovek, i to, inilo se, obino ljudsko bie.
Rekoh mu da nisam razgovarao ni sa kim od onih koji su na vlasti jo od kada me je Cadkil
ostavila i da se nadam da u od njega dobiti uputstva.
Odmahnuo je glavom. "Nemam za tebe nijedno. Siguran sam da je Cadkil uredila da
sazna sve to treba."
Burgundofara ubaci: "On mora da dovede Novo Sunce!", a kad je ja pogledah, dodade:
"Rekla mi je Guni."
"A moe li ti to?" upita kapetan.
Pokuah da objasnim da odgovor na to pitanje ne znam, da Beli vodoskok oseam kao
da je deo mene i da sam se trudio da ga privuem, ali da se ni po emu ne primeuje da je
postao blii.
"Beli ta?" ree on. Onda, videi izraz mog lica, nastavi: "Pa, ja to stvarno ne znam.
Nita meni nije reeno osim da treba da odvedem tebe i ovu enu na Urt i da vas bezbedno
iskrcam severno od leda."
"To je jedna, rekao bih, zvezda, ili neto slino."
"Onda je previe masivna da bi se kretala na na nain. Kad bude na Urtu, nee se
vie nimalo kretati u uranskom, nebeskom smislu. Moda e onda ona doi k tebi."
Burgundofara upita: "Zar nee biti potrebno dugo vreme da jedna zvezda stigne do
Urta?"
Klimnuo je glavom. "Bar nekoliko vekova. Ali ja se u to zaista nimalo ne razumem -
ovaj tvoj prijatelj sigurno ima daleko vie znanja o tome. Ako je ta zvezda deo njega, onda
mora biti da je on i osea, a i rekao nam je da je tako."
"Oseam je. Oseam njenu daljinu." Dok sam to govorio, kao da sam se opet naao na
prozoru majstora Aa i odatle bacio pogled preko beskonanih ravnina leda; mogue je da ja,
u nekom smislu, nikada nisam sa tih ravnica ni siao. Rekoh: "Postoji li mogunost da Novo
Sunce stigne tek posle potpunog unitenja nae rase? Da li bi se Cadkil posluio takvim
trikom protiv nas?"
"Ne. Cadkil se ne slui trikovima, mada neko moe stei takav utisak. Trikovi su za
solipsiste, koji smatraju da e sve proi." On ustade. "Hteo si da mi postavlja pitanja. To ti ne
zameram, ali ja odgovore nemam. Da li biste voleli da doete na palubu i posmatrate nae
sputanje? To je jedini poklon koji mogu vama dvoma dati."
Burgundofara, izgledajui zbunjeno, upita: "Tako brzo?" Priznajem da sam i sam imao
to oseanje.
"Da, jo malo je ostalo. Imam neke zalihe za vas, preteno hranu. Da li ete hteti neko
oruje, pored tih vaih noeva? Mogu vam ga dati, ako vam treba."
Zapitah: "Da li nam savetuje da ga uzmemo?"
"Ne savetujem nita. Vi znate ta treba da radite. Ja ne."
"Onda ga ja neu uzeti", rekoh. "Burgundofara neka odlui za sebe."
"Ne", ree ona, "neu ga ni ja."
"Onda, hajdete", ree nam kapetan; ovog puta, to je bilo nareenje, a ne poziv.
Namestili smo ogrlice i poli za njim na palubu.
Na amac je leteo visoko nad oblacima, koji kao da su kljuali ispod nas; ipak sam
imao oseanje da smo ve stigli. Urt je sevnuo prelazei iz plave boje u crnu, pa opet u plavu.
Ograda palube bila je ledeno hladna u mojim akama; potraih pogledom Urtove ledene kape,
ali bile su suvie blizu, ve preblizu da bi se mogle razaznati. Sad se samo azur Urtinih mora
video, zapravo nazirao kroz procepe u njenim oblacima koji su se ispod nas bacakali; na
mahove bi sevnulo i kopno - smee ili zeleno.
"Divan je to svet", rekoh. "Moda ne onako lep kao Jesod, ali ipak divan."
Kapetan slegnu ramenima. "Kad bismo hteli, mogli bismo ga srediti da bude dobar
koliko i Jesod."
"I hoemo", rekoh mu. Nisam znao da u to verujem sve dok nisam te rei izgovorio.
"Urediemo to im budemo u dovoljnom broju s njega otili i na njega se vratili."
Oblaci su se smirivali, kao da je neki arobnjak proaputao arobne rei, ili neka ena
obnaila grudi pred njima. Ve pre toga naa jedra su bila prikupljena; osmatrai sad povrvee
uz katarke, proveravajui da li su sva vrsto i bezbedno vezana i da li je sve dobro pritegnuto.
Dok su doskakivali na palubu, prvi tanki vetrovi Urta nas udarie; neopipljivi bejahu,
ali ipak vratie (kao jedan jedini pokret korifejeve ruke) itav svet zvuka. Katarke zasvirae
otro kao rebek-svirale; svako ue zapeva.
Jo jedan trenutak i brodi poe da se njie levo-desno i pramcem gore-dole; zatim
krmom utonu, tako da se Suncem obasjani oblaci Urta uzdigoe iznad zadnjeg dela palube, a
Burgundofara i ja ostadosmo drei se za ogradu.
Kapetan je stajao leerno, drei se jednom rukom za neko ue; iroko se iscerio i
povikao: "ta, pa ja sam mislio da je bar ovo ene mornarka. Dii tog momka ovamo, curo
draga, inae te aljem u kuhinju da pomae kuvaru."
Pomogao bih Burgundofari da sam mogao; ona se, opet, trudila da pomogne meni, kao
to joj je kapetan naloio; tako smo, drei se jedno za drugo, uspeli da ostanemo uspravni na
palubi (koja je sada bila strmija od mnogih stepenita, mada se inilo da je glatka poput poda
plesne dvorane), pa ak i da nainimo nekoliko obazrivih koraka prema njemu.
"Mora ovek malo i da se voza brodom pre nego to mornar postane", ree nam on.
"iva teta to sad moram da vas istovarim. Mogi biste oboje postati valjani plovioci."
Nekako uspeh da izgovorim da nae stizanje na Jesod nije bilo tako estoko.
On se uozbilji. "Tamo, vidite, niste morali toliko snage da izgubite. Potroili ste je na
dostizanje te vie ravni. A mi smo doleteli bez ijedne krpice koja bi nas koila, kao da se
sruujemo u zvezdu. Nego, drite se neko vreme podalje od ograde. Sad je tamo vetar koji
moe da ti sljuti kou s ruke."
"Zar nas ne bi nae ogrlice zatitile od toga?"
"Imaju one dobro polje; bez njih biste izgledali kao peenje sa dobrom re koricom.
Ali imaju ogranienu snagu, kao i svaka sprava, a taj vetar... pa, isuvie je razreen za disanje,
ali da nije tu kobilica koja trpi glavni udar, bili bismo oduvani odavde."
Neko vreme je apostis brodia bio zaaren kao gvoe u kovanici; postepeno se taj
sjaj priguio, zatim je i nestao, a brodi je zauzeo uobiajeni poloaj, uprkos tome to je vetar
i sad vritao u konopima, a oblaci jurili ispod nas kao grudvice pene u vodeninom jazu.
Kapetan se popeo na uzdignuti, stranji deo palube, a ja odoh sa njim i zapitah ga da li
moemo skinuti ogrlice.
On odmahnu glavom, pokaza prema katarkama, koje su bile prekrivene injem, i ree
da ne bismo bez ogrlica dugo izdrali; onda upita da li sam primetio da moj vazduh postaje
sveiji.
Priznadoh da jesam, ali da sam mislio da mi se to samo priinjava.
"Dogaa se izvesno meanje", ree mi on. "Kad nema vazduha, amulet privlai ka sebi
sav vazduh koji naie do ruba polja. Ali on ne moe uoiti razliku izmeu vazduha koji je
dovukao odozdo i vetra koji se sam probio u njegovu zonu pritiska."
Ne razumem kako je bilo mogue da taj amac lae u kome smo se nalazili ostavlja
iznad oblaka vidljiv trag; ali ipak ga je ostavljao, i to trag dugaak i beo, otegnut preko neba
iza nas. Ja samo beleim ta sam video.
Burgundofara ree: "Kamo sree da smo bili na palubi kad smo polazili sa Urta. ak i
kad smo uli u veliku lau, prinudili su nas da ostanemo pod palubom sve dok nismo proli
jedan deo obuke."
"Bili biste samo na smetnji", ree joj kapetan. "Mi razvijamo sva jedra im se dignemo
iznad atmosfere, to znai da ima da se radi poprilino. Je li to bilo ovo plovilo?"
"Mislim da jeste."
"A sad se vraa kao vana osoba, pomenuta poimence u Cadkilinim nareenjima.
estitam!"
Burgundofara odmahnu glavom, a ja primetih da sad vetar prodire u tolikim
koliinama da njene tamne kovrde poinju da pleu. "Ja ne znam ni kako ga je ona saznala."
Rekoh: "Kod Cadkile to ovek obino i ne sazna", razmiljajui ovako: ja sam
mnotvo u jednome telu, a Cadkil je mnotvo tela u jednoj osobi.
Kapetan pokaza prstom preko ograde; more oblaka ve kao da je zapljuskivalo nae
brodsko korito. "Silazimo tamo. Kad budemo ispod, moi ete da skinete amulete, a da se ne
smrznete."
Neko vreme provedosmo u klopci magle. U onoj smeoj knjiici koju sam iz Tekline
elije poneo proitao sam da jedan pojas magle razdvaja ive od mrtvih i da oni oblici koje mi
duhovima nazivamo nisu nita drugo do ostaci te pregrade koji jo prijanjaju za njihova lica i
odeu.
Da li je to tako, ne bih znao rei; ali Urt je, van svake sumnje, odvojen od praznine
jednim takvim podrujem, a meni se ini da je to neobino. Moda postoje ne etiri, nego
samo dva podruja, i moda smo mi uli u prazninu i najzad je napustili isto onako kako
duhovi poseuju zemlju ivih.
28. SELO PORED POTOKA
Seam se da sam razmiljao, naginjui se preko ograde i gledajui kako se crvene i
zlatne take pretvaraju u ume, a one smee u polja sa upetljanim stabljikama, kako bismo
udan utisak ostavili na svakoga ko bi nas tad video, kad bi ikog takvog dole bilo: uredna
dvojarbolna laica - ba takvu si mogao videti privezanu uz neki dok Nesusa - koja neujno
doplovljava sa neba. Bio sam siguran da ne gleda niko. Bilo je tek najranije doba jutra kad i
mala stabla bacaju dugake senke i kad rie lisice klipu kroz rosu ka svojim jazbinama kao
vatrene mrljice.
"Gde smo?" upitah kapetana. "U kom pravcu lei grad?"
"Sever-severoistok", ree on, pokazavi mi.
Zalihe koje nam je stavio u ruke bile su u dve dugake vree, debele otprilike kao cev
topa demikanona na mestu gde je privrena za brodsku palubu. Pokazao nam je kako se to
nosi: okai se kaiem o levo rame, a jednom kopom se pridrava za kuk. Rukovao se s nama
i poeleo nam sreu, i to, koliko sam mogao proceniti, iskreno.
Srebrna staza iskliznu iz sastavka palube i korita. Burgundofara i ja siosmo njome i
stadosmo jo jednom na tlo Urta.
Okrenuli smo se - mislim da tome ne bi niko odoleo - i gledali uzletanje te laice.
Ispravila se im joj se kobilica oslobodila dodira sa zemljitem; onda se njihala na nekom
blagom talasanju koje nije niko sem nje mogao osetiti; pa se poela dizati kao deji zmaj. Na
Urt smo doli kroz oblake, kao to rekoh; ali ova laica sad nae otvor izmeu njih (ne mogu
se oteti pomisli da je to bilo zato da bismo je mi mogli gledati) i uzlete kroz njega, vinu se
visoko, pa sve vie; najzad su to korito i ti jarboli bili samo takica zlatnog svetla, ne vea od
uboda vrhom iode. Posle dueg vremena videsmo kako se rascvetava u bleteu mrljicu,
nalik na metalni opiljak koji je ispod turpije izleteo; po tome smo znali da je posada
oslobodila i zategla jedra, sva od srebrnog metala, veliinom ravna mnogo kojem ostrvu, i da
je vie neemo videti. Otklonio sam pogled u stranu da Burgundofara ne primeti suze u mojim
oima. Kad sam se opet okrenuo ka njoj da joj kaem u kom pravcu treba poi, video sam da
je i ona plakala.
Nesus je, po kapetanovim reima, leao na pravcu sever-severoistok od nas; poto je
obzorje i sad stajalo tako blizu Suncu, nije bilo teko odravati taj kurs. Preli smo neke njive,
mrazom ubijene, dugake pola lige ili vie; onda smo uli u jedan gaj i uskoro stigli do nekog
potoka, ijom obalom je krivudala staza.
Do tog trenutka Burgundofara nije progovorila ni re, a nisam ni ja; ali kad je videla
vodu, prila joj je i zahvatila obema akama, sastavljenim najvie to je mogla. Kad se napila,
ree: "Sad znam da smo zaista doli kui. Koliko sam ula, prainari u takvom sluaju jedu
hleb i so."
Rekao sam joj da je to tano, ali da sam taj obiaj ve, maltene, zaboravio.
"Kod nas treba popiti vodu na tom mestu. Na brodovima obino ima i hleba i soli
dovoljno, ali voda se ukvari ili iscuri. Kad se mi iskrcamo na neko novo mesto, pijemo vodu
ako je dobra. Ako nije, bacamo kletvu na to kopno. ta misli, je l' ide ovo do ola?"
"Mora ii, siguran sam; ili, bar, do nekog veeg vodotoka koji ide do ola. Ima li
elju da se vrati u svoje selo?"
Ona klimnu glavom. "A ti, hoe li sa mnom, Severijane?"
Setih se Dorkas, setih se kako me je molila da siem sa njom do ola da traimo
jednog starca i jednu kuu zahvaenu propadanjem. "Hou, ako mogu", rekoh joj. "Ne
verujem da u moi da ostanem."
"Onda u moda otii iz sela kad i ti, ali bih ipak volela da, pre svega ostalog, opet
vidim Liti. Poljubiu svog oca i sve svoje roake kad stignem, a na odlasku u ih verovatno
ubadati noem. Ali ipak, moram ga opet videti."
"Razumem."
"Nadala sam se da e razumeti. Guni je rekla da si ovek takve vrste - ovek koji
razume mnogo tota."
Dok je govorila, osmatrao sam stazu. Sad joj pokretom pokazah da uti; ostadosmo u
tiini tokom moda stotinu dahova. Svei vetar uskomea kronje; ptice se oglasie tu i tamo,
iako je veina ranije odletela ka severu. Potok se, sam za sebe, tiho smejao.
"Pa ta je?" apnu Burgundofara konano.
"Neko je otrao ispred nas. Vidi njegove tragove? Deak, rekao bih. Moda se posle
vratio da nas gleda, ili je otiao po druge."
"Mora biti da mnogo ljudi koristi ovaj puteljak."
unuo sam pored otiska stopala da joj objasnim. "Jutros, kad smo dolazili, on je bio
tu negde. Vidi kako je tamna boja njegovog otiska? Preao je preko poljana, kao i mi, pa su
mu stopala bila vlana od rose. To e uskoro biti suvo. Stopala su mu malena za mukarca, ali
tri dugim koracima - to je deak koji je na domaku da postane odrastao ovek."
"Mudrica si ti. Guni je i rekla da jesi. Ja ovo ne bih zapazila."
"O laama zna hiljadu puta vie nego ja, iako sam proveo izvesno vreme na laama
obe vrste. Bio sam neko vreme jaha u izviakom odredu. Ovakve stvari smo radili."
"Moda bi trebalo da krenemo na suprotnu stranu."
Odmahnuo sam glavom. "To je narod radi ijeg spasenja sam doao. Neu ih spasti
beanjem od njih."
Produismo stazom, a Burgundofara ree: "Nismo nita ravo uinili."
"Misli, nita njima poznato. Svako je uinio neto ravo, a ja stotinu ravih stvari;
ma, deset hiljada."
Poto je u umi vladala takva tiina i poto nikakav dim nisam namirisao, pretpostavio
sam da je to mesto do koga je deko otrao udaljeno bar jednu ligu. Jedan otar zaokret staze -
i pred nama je bilo tiho seoce sainjeno od desetak koliba.
"A da samo proemo?" ree Burgundofara. "Ovi sigurno spavaju."
"Budni su oni", rekoh joj. "Gledaju nas kroz vrata, ali stoje izmaknuti daleko unazad
da ne bismo mi njih videli."
"Dobar vid ima."
"Nemam. Ali znam neto o seljacima, a deko je stigao ovde pre nas. Ako samo
proemo, moe nam se desiti da dobijemo vile u lea."
Poeh gledati od kolibe do kolibe i rekoh pojaanim glasom: "Narode ovog sela! Mi
smo bezazleni putnici. Nemamo para. Traimo samo da idemo vaom stazom."
U tiini kao da se zau neki tihi pokret. Pooh napred i pokretom pokazah
Burgundofari da me prati.
Iz jednih vrata izie ovek od oko pedeset godina; brada mu je bila smea, proarana
sedim pramenovima. Nosio je motku.
"Hetman si ovog sela", rekoh. "Mi ti se zahvaljujemo na gostoprimstvu. Kao to sam
vam rekao, dolazimo s mirom."
Piljio je u mene, podseajui me na jednog zidara koga sam svojevremeno sreo.
"Herena kae da ste doli iz broda koji je pao s neba."
"Zato je vano odakle smo doli? Mirni smo putnici. Ne traimo nita vie osim da
nas pustite da proemo."
"Vano je meni. Herena mi je ker. Ako lae, ja to moram znati."
Rekoh Burgundofari: "Vidi, ne znam sve." Ona se osmehnu, iako je, to sam video,
bila uplaena.
"Hetmane, ako veruje reima nekog neznanca, a ne veruje sopstvenoj keri, onda si
budala." Do tad je devojka, malo po malo, prila tako blizu vratima, da sam video njene oi.
"Izai, Herena", rekoh. "Neemo ti nita."
Iskoraila je napolje: visoka petnaestogodinja devojka sa dugakom, smeom kosom
i jednom sasuenom rukom, ne duom nego kod bebe.
"Zato si nas uhodila, Herena?"
Progovorila je, ali ja nisam uspevao da je ujem.
"Nije uhodila", ree njen otac. "Skupljala je orahe. To je dobra devojka."
Deava se retko, ali se ipak deava, da ovek pogleda neto to je desetinama puta
gledao i sagleda to na novi nain. Kad sam ja, zlovoljna Tekla, nametala tafelaj pokraj
kakvog vodopada, nastavnik mi je uvek govorio da treba da sagledam vodopad "kao nov";
nikad nisam razumela ta je time hteo da kae, a uskoro sam ubedila sebe da mu to nije ni
znailo nita. A sad sam sagledala Hereninu sparuenu ruku ne kao trajni deformitet (ranije
sam te stvari uvek sagledavala tako), nego kao greku koju treba, pomou nekoliko poteza
etkice, ispraviti.
Burgundofara zapoe: "Pa, mora biti da nije lako..." Videi da bi mogla nekoga
uvrediti, ona zavri: "...izlaziti tako rano."
Rekoh: "Popraviu ruku tvoje keri, ako eli."
Hetman zausti da neto kae, onda ipak zatvori usta. Na njegovom licu kao da se nita
nije promenilo, ali, ipak, tamo je sad bio strah.
"eli?" upitah.
"Da, da, naravno."
Pritiskale su me njegove oi i nevieni pogledi svih ostalih seljana. Rekoh: "Ona mora
sa mnom. Neemo daleko i neemo dugo."
Klimnuo je glavom polako. "Herena, mora poi sa gospodinom." (Odjednom sam
shvatio koliko bogataki ova odea koju sam iz svog luksuznog brodskog stana poneo mora
izgledati ovim ljudima.) "Budi dobra devojka i pamti da emo te tvoja majka i ja uvek..."
Okrenuo nam je lea.
Pola je ispred mene natrag istom stazom dok selo ne izie iz naeg vidika. Mesto gde
joj se zakrljala ruka spajala s ramenom bilo je skriveno ispod dronjave haljine. Rekoh joj da
je svue, to ona, prevlaei haljinu preko glave, i uini.
Bio sam svestan lia, grimiznog i zlatnog, i smee, ali ruiastim proarane boje
njene koe, kao to bih bio svestan draguljskih boja nekog mikrokosmosa u koji bih mogao
zavirivati kroz kakav maleni otvor. Pesma ptica i muzika vode bili su daleki i slatki kao
cilikanje nekog orkestriona u dvoritu koje bi se nalazilo daleko u dubini.
Dodirnuo sam Herenino rame, a stvarnost sama postala je glina koju treba izgladiti i
izduiti. Pomou jednog ili dva prelaska rukom izvajao sam Hereni novu ruku, koja je bila
prava ogledalska slika druge. Suza koja mi pade na ruke dok sam radio inila mi se toliko
vrela da bi mi mogla kou opei; devojka je drhtala.
"Zavrio sam", rekoh. "Obuci haljinu." Bio sam opet u onom mikrokosmosu i opet mi
se inilo da je to ceo svet.
Okrenula se da me pogleda u lice. "Volim te, gospodaru moj", ree ona i odmah potom
kleknu i poljubi vrh moje izme.
Zapitah: "Mogu li videti tvoje ake?" Meni samom vie nije bilo mogue da
poverujem da sam stvarno uinio to to sam uinio.
Ispruila je ruke ka meni. "Sad u biti odvedena da budem robinja, daleko odavde.
Nije me briga. Ne, nee me odvesti... idem u planine, sakriu se."
Gledao sam njene ake, koje su mi izgledale u svim pojedinostima savrene, ak i kad
sam pritisnuo jednu uz drugu. Malo ko ima ake sasvim iste veliine, jer ona koju vie koristi
obino bude vea; njene su ake, meutim, bile jednake. Promrmljao sam: "Ko e te odvesti,
Herena? Da li vae selo napadaju kultisti?"
"Poreznici, da."
"Samo zato to sad ima dve zdrave ruke?"
"Zato to mi sad nita ne fali." Zautala je, zaprepaena tom novom mogunou. "Ne
fali mi nita, je li tako?"
Nije bilo vreme za filozofiju. "Ne, savrena si... vrlo privlana mlada ena."
"Onda e me oni odvesti. Je li tebi dobro?"
"Samo me je uhvatila neka malena slabost. Bie mi bolje za koji trenutak." Obrisah
elo rubom ogrtaa, kao to sam radio kad sam muitelj bio.
"Ne izgleda kao da ti je dobro."
"Tvoju ruku su popravile, veim delom, energije Urta, rekao bih. Ali morale su
prolaziti kroz mene. Valjda su sa sobom odnele i neto moje energije."
"Zna moje ime, gospodaru. A kakvo je tvoje?"
"Severijan."
"Dobaviu hranu za tebe u kui moga oca, lorde Severijane. Ima je jo."
Dunu vetar i zavitla lie blistavih boja oko naih lica dok smo se vraali.
29. MEU SELJANIMA
U mom ivotu nalo se mesta za mnoge tuge i mnoge pobede, ali za vrlo malo
zadovoljstava izvan onih jednostavnih kao to su ljubav i spavanje, ist vazduh i dobra hrana,
stvari koje svako moe upoznati. Meu najvea zadovoljstva ubrajam izraz lica tog hetmana
kad je video ruku svoje keri. Bila je to takva meavina zaprepaenja pred udesnim, straha i
sree, da sam bio voljan da mu obrijem lice samo da bih ga bolje video. Herena je, verujem, u
tome prizoru uivala jednako kao ja; a kad se potpuno nasitila te radosti, zagrlila ga je, rekla
mu da nam je obeala osveenje i, sagnuvi se, ula unutra da zagrli majku.
im smo uli i mi, strah seljana preokrenuo se u radoznalost. Nekoliko najhrabrijih
mukaraca uguralo se unutra; unuli su iza nas, ni rei ne zborei, a mi smo posedali na asure
oko stoia po kome je hetmanova ena - neprestano suze ronei i ugrizajui se za usne -
rasporeivala gozbu za nas. Ostali su samo gledali kroz vrata i gvirkali kroz pukotine u
zidovima bez prozora.
Dobili smo peene kolae od stucanog kukuruza, jabuke donekle oteene mrazom,
vodu i (kao veliki delikates; neki od uteih posmatraa nisu skrivali da im, zbog toga, ide
voda na usta) butkice dva zeca, kuvane, ukiseljene, usoljene i sluene hladne. Hetman i
njegova porodica ovo poslednje jelo nisu ni pipnuli. Ja sam to nazvao gozbom, zato to je taj
narod tako mislio; ali jednostavni mornarski ruak koji smo na brodskom amcu pojeli
nekoliko smena vremena ranije bio je, u poreenju sa ovim, pravi banket.
Uvideh da nisam gladan, ali da sam umoran i vrlo edan. Pojeo sam jedan kola i
trpnuo malo mesa, ali sam vodu ispijao izobilno; onda sam zakljuio da bi se jedan vii
stupanj utivosti mogao sastojati u tome da hetmanovoj porodici ostavim jedan deo te hrane,
jer se lepo videlo da imaju vrlo malo; zato poeh da krcam orahe.
To je, oigledno, bio signal da moj domain moe da govori. "Ja sam Bregvin", ree
on. "Nae selo zove se Vici. Moja ena je Cinia. Naa ker je Herena. Ova ena...", on
otklonom glave pokaza ka Burgundofari, "...kae da si dobar ovek."
"Moje ime je Severijan. Ova ena je Burgundofara. Ja sam zao ovek koji pokuava da
bude dobar."
"Mi u Viciju malo ta ujemo o dalekom svetu. Moda e nam rei koja te je
sluajnost dovela u nae selo."
Dok je to govorio, izraz njegovog lica pokazivao je samo utivu ljubopitljivost i nita
vie; ipak, njegovo pitanje me je zaustavilo. Bilo bi lako odbiti ove seljake nekakvom
priicom o trgovini ili hodoau; zapravo, ako bih mu samo rekao da se nadamo da vratimo
Burgundofaru u njen zaviaj pokraj okeana, to ne bi bila u celosti la. Meutim, da li sam
imao pravo da govorim takve stvari? Ve ranije sam bio rekao Burgundofari da sam otiao do
kraja Vaseljene da bih spasao ovaj narod. Bacio sam pogled ka hetmanovoj supruzi,
izmuenoj radom, koja je i sad bila u suzama, i ka tim mukarcima, ljudima prosedih brada i
tvrdih aka. Odakle meni pravo da s njima postupam kao sa decom?
"Ova ena", rekoh, "je iz Litija. Moda za njega znate?"
Hetman odmahnu glavom.
"Ljudi koji tamo ive su ribari. Ona se nada da nae put povratka tamo." Udahnuo sam
duboko. "Ja..." Dok sam traio rei, hetman se nagnuo samo malo napred. "Ja sam uspeo da
pomognem Hereni. To znate."
"Zahvalni smo", ree on.
Burgundofara me dotae po miici. Kad sam je pogledao, njene oi mi rekoe da bi to
to inim moglo biti opasno. To je meni ve bilo znano.
"Ni Urt sam nije sasvim zdrav."
Hetman i svi ostali mukarci - oni su dotad uali naslonjeni leima na zid - uinie
mali pomak da budu blie meni. Videh da je nekolicina klimnula glavom.
"Ja sam doao da postignem njengovo ozdravljenje."
Kao da mu se rei otru silom, jedan od tih mukaraca ree: "Pao je sneg pre nego to
je kukuruz sazreo. Ovo je druga takva godina." Jo nekoliko njih klimnu glavom, a onaj koji
je sedeo iza hetmana i koji je zato bio okrenut licem ka meni ree: "Nebeski narod se ljuti na
nas."
Pokuao sam da objasnim. "Nebeski narod - to su hieroduli i hierarsi. Oni nas ne mrze.
Ali oni su daleko, a i plae nas se zbog stvari koje smo uinili ranije, davno, kad je naa rasa
bila mlada. Bio sam kod njih." Gledao sam bezizraajna lica seljana, pitajui se da li e mi
ijedan od njih poverovati. "Postigao sam pomirenje - doveo sam njih blie nama, a nas blie
njima, ini mi se. Oni su me poslali nazad."
Te noi, dok smo Burgundofara i ja leali u hetmanovoj kolibi (on, njegova ena i ker
zahtevali su da umesto njih tu prespavamo), ona ree: "Ovi e nas pre ili posle ubiti, zna."
Obeah joj: "Sutra idemo odavde."
"Ma nee nas pustiti", bio je njen odgovor; jutro je pokazalo da smo oboje bili na neki
nain u pravu. Zaista smo otili; ali seljani su nam rekli da postoji drugo selo, zvano
Gurgustiji, udaljeno nekoliko liga, i ispratili su nas donde. Kad smo stigli, Herenina ruka je
pokazana, to je izazvalo sveopte divljenje, a mi smo (ne samo Burgundofara i ja nego i
Herena, Bregvin i ostali) dobili gozbu u mnogo emu nalik na onu prvu, osim to su se,
umesto zeetine, pojavile svee ribe.
Posle su me obavestili o postojanju jednog oveka koji je veoma dobar i veoma
vredan, ali koji je sada veoma bolestan. Rekoh njegovim sugraanima da ne mogu nita
obeati, ali da u ga pregledati i da u mu pomoi ako budem mogao.
Leao je u kolibi koja je izgledala stara koliko i on i koja je sva smrdela na zarazu i
smrt. Naredio sam seljanima koji su se za mnom nagurali u nju da svi iziu. Kad su otili,
poeo sam da preturam po unutranjosti, najzad sam naao nekakvu dronjavu krpetinu
dovoljno veliku da njome zapreim vrata.
Kad je krpa bila nametena, unutra je zavladao takav mrak da sam bolesnika jedva
video. Nagnuo sam se nad njega i u prvi mah mi se uinilo da se moje oi privikavaju na
mrak. Sledeeg trenutka sam shvatio da nije vie tako mrano kao to je bilo. Neka slaba
svetlost etala se po njemu, idui za kretanjem mojih oiju. Prva pomisao mi je bila da to
dopire iz onog trna koji se i sad nalazio u konoj vreici to ju je Dorkas saila za Kandu,
mada se inilo da nije mogue da trn sija i kroz kesicu i kroz koulju na takav nain. Izvadih
ga. Bio je i sad jednako taman kao i onda kad sam probao da osvetlim hodnik ispred moje
kabine njime; zato ga sklonih nazad.
Bolesnik otvori oi. Ja mu klimnuh glavom i pokuah da se nasmeim.
"Jesi li po mene doao?" zapita on. Bio je to samo apat.
"Nisam Smrt", rekoh mu, "mada sam za nju bio esto, a netano, smatran."
"Mislio sam da si ona, sire. Izgleda tako dobar."
"Da li eli da umre? To mogu da obezbedim za tren ako ti je takva volja."
"Da, ako ozdraviti ne mogu." Njegove se oi opet sklopie.
Svukao sam sa njega runo pletene pokrivae i video da je ispod njih nag. Na desnom
boku imao je nateklinu u veliini deje glave. Pogladio sam je i ona je nestala, a ja sam sav
treperio od sile koja je bujicom navirala iz Urta, dizala se kroz moje noge i iz mojih prstiju
isticala.
Iznenada je u kolibi opet bila tama, a ja sam sedeo na njenom podu od nabijene zemlje
oslukujui, kao arolijom zaustavljen, disanje bolesnika. inilo se da je prolo dugo. Ustao
sam, obuzet umorom i oseanjem da bi mi uskoro mogla pripasti muka - tano tako sam se
oseao i kad sam Agilusa smaknuo. Skinuo sam krpu sa ulaza i stupio napolje, na Sunevu
svetlost.
Burgundofara me je zagrlila. "Je li ti dobro?"
Rekoh joj da jeste i zapitah moemo li negde sesti. Jedan krupan ovek jakog glasa -
pretpostavljam da je to bio neki od bolesnikovih roaka - progurao se kroz gomilu i zatraio
da mu se kae da li e "Deklan" ozdraviti. Odgovorih da ne znam. Nisam prestajao da se
guram kroz gomilu, u onom pravcu koji je Burgundofara pokazala. Bile su ve prole none i
taj jesenji dan postao je topao, kao to se u takvim danima ponekad deava. Da sam se oseao
bolje, smatrao bih tu uskomeanu, oznojenu gomilu seljaka kominom; upravo takvu gomilu
smo svojevremeno uplaili i razjurili izvoenjem drame doktora Talosa na Ktesifonskom
krstu. Sad su me guili.
"Kai mi!" dernjao mi se krupni ovek u lice. "Hoe li njemu biti dobro?"
Sad se ja okomih na njega. "Prijatelju moj, ti misli da, ako me je tvoje selo nahranilo,
ja moram da odgovaram na tvoja pitanja. Pogreno misli!"
Drugi ga odvukoe, mada je, opet, mogue i da sam ga oborio udarcem. U svakom
sluaju, uo sam zvuk nekakvog udarca.
Herena me uze za aku. Gomila se otvori ispred nas, a ona me odvede do jednog
drveta iroke kronje, gde sedosmo na glatku, golu zemlju; nesumnjivo je to bilo mesto
sastajanja seoskih stareina.
Neko doe klanjajui se i zapita da li mi je ita potrebno. eleo sam vodu; donese je
jedna ena, vodu hladnu, pravo iz potoka, u kamenom upu po kome se spolja nahvatala rosa i
na kome se, kao poklopac, nalazio izvrnut pehar. Herena je sela desno, a Burgundofara levo
od mene i mi poesmo dodavati pehar izmeu sebe.
Pojavi se gurgustijski hetman. Klanjajui se, pokaza ka Bregvinu i ree: "Moj brat mi
ree kako si doao u njegovo selo laom koja je plovila po oblacima i kako namerava da nas
izmiri sa silama nebeskim. Celog veka smo ili na visoka mesta i slali dim naih ponuda
njima, ali nebeski narod se ljuti i alje mraz. Ljudi u Nesusu kau da se Sunce hladi..."
Burgundofara ga prekide. "Koliko je daleko Nesus?"
"Sledee selo je Os, gospoo. Odatle ovek moe amcem da se domogne Nesusa za
jedan dan."
"A iz Nesusa moemo nai prevoz za Liti", proapta Burgundofara ka meni.
Hetman nastavi: "Ipak, monarh nam uzima poreze kao i ranije, a kad ne moemo da
mu damo ito, uzima nam decu. Odlazili smo na visoka mesta kao i nai oevi. Mi iz
Gurgustija ispekli svog najboljeg ovna pre dolaska mraza. ta bi, umesto toga, trebalo da
inimo?"
Pokuah da mu kaem da se hieroduli nas plae zato to smo se u pradrevnim
vremenima, u doba slave Urtove, rairili preko svetova, unitili mnoge druge rase i doneli
svoju surovost i svoje ratove svuda. "Moramo biti jedno", rekoh mu. "Moramo govoriti samo
istinu da bi drugi mogli da se pouzdaju u naa obeanja. Moramo negovati Urt kao to vi
negujete vaa polja."
On i neki drugi poee klimati glavama kao da su razumeli; moda i jesu. Moda su
razumeli bar neke delove toga to sam govorio.
U zadnjem delu gomile nastade komeanje, vika, klicanje i plakanje. Ovi koji su sedeli
skoie na noge; ja sam bio odve umoran da to uinim. Posle jo dreke i zbrkanog govorenja
izvedoe bolesnika napred; bio je i sad nag, osim to mu je jedna od krpa (prepoznao sam je:
jedan od njegovih runo tkanih pokrivaa) bila omotana oko bedara i vezana u vor.
"Evo ga Deklan", saopti neko. "Deklane, objasni gospodinu kako si ozdravio."
On pokua da govori, ali ga nisam uo. Gestovima pokazah gomili da uuti.
"Dok sam leao na krevetu, gospodine, pojavio se jedan serafim, sav u ruho od
svetlosti odeven." Meu seljacima tu i tamo poe cerekanje; podgurkivali su se laktovima,
sluajui ga. "Pitao me je elim li mreti. Ja rekoh da mi se ivi, pa zaspah i probudih se, evo,
ovakav kakvog me vidite sad."
Seljani se poee smejati, a nekolicina poe govoriti: "Ovaj gospodin ovde te je
izleio", i sline stvari.
Stadoh vikati na njih. "Ovaj ovek je bio tamo, a vi niste! Pravite budale od sebe kad
tvrdite da znate vie nego svedok!" To je bio plod mojih dugih dana provedenih u sluanju
kako radi arhonov sud u Traksu, a jo vie, bojim se, plod onog vremena kad sam ja, kao
autarh, sudio.
Burgundofara je elela da odmah produi ka Osu, ali ja sam bio odve umoran da tog
dana idem dalje; nije mi se htelo ni da spavam opet u nekoj zaguljivoj kolibi. Rekoh
metanima Gurgustija da emo Burgundofara i ja spavati pod njihovim savetskim drvetom, a
da oni treba da nau mesta u svojim domovima za one koji su sa mnom doli iz Vicija. Tako
je i bilo; ali kad sam se, u neko doba noi, probudio, video sam se da pokraj nas lei i Herena.
30. CERIKS
Iz Gurgustija kad smo kretali nalo se mnogo metana voljnih da pou s nama; to su
hteli i neki iz Vicija. Zabranio sam im to, jer nisam eleo da budem noen unaokolo kao
relikvija.
U poetku su se bunili, ali kad su videli da sam nepopustljiv, zadovoljili su se dugim (i
esto ponavljanim) govorima zahvalnosti i davanjem poklona: meni dadoe jedan upleten
tap, plod besomuno urnog rada dvojice najboljih drvodelja u tom selu; Burgundofari jedan
al ispleten vunom u raznim bojama, koji je morao biti najskupoceniji enski odevni predmet
u celom selu; za nas oboje koaru punu hrane. Hranu smo pojeli uz put, a koaru bacili u
potok; ali smo druge dve stvari zadrali, jer se meni taj tap dopao kao ispomo u hodanju,
dok je al oduevio Burgundofaru zato to je ublaio muku strogost njene ravne grudne
odee. U suton, tik pre zatvaranja kapija, uosmo u gradi Os.
Tu se potok, uz koji smo ili, ulivao u ol i tu su se na dokovima nalazile privezane
lae - ksebeci, karake i feluke. Raspitivali smo se za njihove kapetane, ali oni su bili svi otili
na obalu, zarad posla ili zadovoljstva, a zlovoljni straari ostavljeni da uvaju ta plovila
uverili su nas da emo se morati vratiti ujutru. Jedan nam preporui "Alaski kotli"; uputili
smo se tamo, ali smo uz put naili na jednog oveka odevenog u tirsko purpurnu i zelenu
odeu, koji je, stojei na nekakvom izvrnutom buretu, govorio masi od stotinak slualaca:
"...zakopano blago! Sve skriveno - otkrijem! Ako su u bunu tri ptice, trea moda ne
zna za prvu, ali ja znam. Ima jedan prsten - evo sad, dok govorim - ispod jastuka naeg
vladara, naeg mudrog, natulnog... Hvala ti, dobra eno. ta eli znati? Ja to znam, dakako,
ali dozvoli da to i ovi dobri ljudi uju. A onda u ja otkriti odgovor."
Jedna debela varoanka bila mu je uruila nekoliko aesa. Burgundofara ree: "Hajde.
Ja bih da sednem i neto pojedem."
"ekaj", rekoh joj.
Ostao sam delimino zbog toga to me je brbljanje ovog propovednika-arlatana
podsetilo na doktora Talosa, ali veim delom zato to je neto u njegovim oima podsealo na
Abundancijusa. Meutim, postojalo je i neto osnovnije od obe te stvari, mada nisam siguran
da to mogu objasniti. Osetio sam da je ovaj neznanac putovao kao i ja; da smo obojica odlazili
daleko i vratili se, na neki nain na koji ak ni Burgundofara nije putovala; i da, iako to nisu
bili odlasci do istog mesta niti povraci sa istim dobitkom, obojica poznajemo drumove vrlo
udne.
Gojazna varoanka neto promrmlja, a propovenik oglasi: "Ona moli da joj se kae da
li e njen mu nai novi plac za parno kupatilo i da li e mu taj poslovni poduhvat uspeti."
On estokim pokretom die ruke iznad glave, steui svoj dugaki arobnjaki tap.
Oi su mu ostale otvorene, ali ih je prevrnuo nagore, toliko da su se beonjae videle kao
belanca dva kuvana jajeta. Osmehnuo sam se, oekujui da se gomila nasmeje; ali bilo je
neeg uasnog u toj slepoj, prizivajuoj prilici i niko se ne nasmeja. uli smo pljuskanje reke;
i uzdahe veernjeg povetarca smo uli, iako je duvao tako blago da ni moju kosu nije mogao
pomai.
Odjednom njegove ruke padoe, a nagle crne oi pojavie se na svojim mestima. "Oba
odgovora su potvrdna. Novo parno kupatilo stajae ni pola lige daleko od mesta gde smo
sad."
"E, ovo je lako", apnu Burgundofara. "Cela varo nama ni ligu u preniku."
"A vi ete od tog kupatila zaraivati vie nego to ste od starog ikada zaraivali",
obea nadriprorok. "Ali sada, moji dragi prijatelji, elim da vam kaem jo neto. Vi mislite
da sam predskazanja govorio za pare koje mi je ova dobra ena dala." On je aese bio zadrao
u aci. Sad ih baci, kao tamni stubi, u smraujue nebo. "E, pogreili ste, prijatelji moji!
Evo!"
Hitnuo je novie gomili, i to, rekao bih, mnogo vie nego to je od nje dobio. Nastade
divlji grabe.
Rekoh: "Dobro, hajemo."
Burgundofara odmahnu glavom. "Hou da sluam ovo."
"Vremena su rava, prijatelji! Vi ste gladni uda. Taumaturgijskih izleenja i jabuka sa
borova! Pa, evo, danas po podne sam uo da je neki nadriiscelitelj iao kroz sela du
Fluminisa i da je krenuo ovamo." Njegove oi se usmerie u moje. "Znam da je on sada ovde.
Izazivam ga da stupi napred. Odraemo takmienje za vas, prijatelji - oprobavanje magija!
Dolazi, drugar. Hodi Ceriksu!"
Gomila se pokretala, mrmljala. Ja se osmehnuh, odmahujui glavom.
"Ti, dobri moj ovee." Upro je prst ka meni. "Zna li ti kako izgleda kad veba svoju
volju toliko da ona postane, na kraju, kao gvozdena poluga? Kako je kad goni svoj duh
ispred sebe kao roba? Kad trud truduje neprestano radi nekog cilja koji moe i ne doi nikad,
radi neke nagrade koja je tako daleka da se ini da nee nikad doi?"
Odmahnuo sam glavom.
"Odgovori! Da te uju!"
"Ne", rekoh. "Ja te stvari nisam radio."
"A ipak, one su ono to se raditi mora ako neko hoe da dograbi ezlo Inkreatorovo!"
Rekoh: "Ne znam nita o grabljenju tog ezla. Istinu da kaem, siguran sam da se to ne
moe uraditi. Ako ti je elja da bude kao Inkreator, postavljam pitanje: moe li to postii
radei onako kako Inkreator ne radi."
Dohvatio sam Burgundofaru za ruku i povukao je odatle. I tek to proosmo kroz
jednu bonu uliicu, taj tap to ga u Gurgustijima dobih pue uz jak zvuk. Odbacih onu
polovinu koja mi je ostala u ruci u ulini kanal za slivanje prljave vode; nastavismo
uzbrdicom koja je vodila od zidane obale do "Alaskog kotlia".
Ta krma je izgledala pristojno; primetio sam da ljudi okupljeni u sali ne samo to piju
nego, inilo se, isto toliko i jedu, a to je uvek dobar znak. Kad se krmar nagnuo preko anka
da razgovara sa nama, zapitah ga moe li nam dati veeru i mirnu sobu.
"Mogu, svakako, gospodine. Ne onakvu kakva bi vaem ugledu dolikovala, gospodine,
ali takvu da u Osu boljih nema."
Izvukoh jedan od Idasinih hrisosa. On ga uze, zagleda se na trenutak u njega kao da je
iznenaen, pa ree: "Naravno, sire. Da, naravno. Vidite me ujutro, gospodine, tad u imati da
vam vratim kusur. Moda biste voleli da vam se veera donese u sobu?"
Odmahnuo sam glavom.
"Onda, jedan sto. Vi ete hteti da budete daleko od vrata, od anka i od kuhinje, to
razumem. Eno, tamo, sire - onaj sto sa aravom. Da li bi vam odgovarao?"
Rekoh da bi.
"Imamo svakovrsne slatkovodne ribe, gospodine. I to svee, tek uhvaene. Naa alaska
orba ba je na glasu. Losos i riba list; obe dimljene, ili usoljene. Divlja, govee, telee,
jagnjee, ivinsko?..."
Rekoh: "uo sam da je do hrane teko doi u ovom delu sveta."
Nainio je zabrinut izraz lica. "Neuspele etve. Da, gospodine moj. Ova je bila trea
uzastopna. Hleb jako skup - ne skup za vas, gospodine, ali za sirotinju je skup. Mnogo je
sirotinjske dece koja e veeras gladna u krevet, zato budimo zahvalni to mi ne moramo
tako."
Burgundofara zapita: "Sveeg lososa nemate?"
"Samo u prolee, bojim se. Oni tad putuju, gospoo. U drugo doba mogu se samo u
moru uloviti, ali ne mogu se ovako daleko uzvodno dovesti, a da se ne pokvare."
"Onda, usoljenog lososa."
"Dopae vam se, gospo - usoljavan je u naoj sopstvenoj kuhinji, nema ni tri meseca
od tad. Ne brinite se za hleb, voe i tako dalje. Sve emo to mi doneti, a vi onda birajte.
Imamo i banane sa severa, mada su, zbog pobune, skupe. Vino crno ili belo?"
"Crno, rekla bih ja. Preporuujete li ga?"
"Ja preporuujem sva naa vina, gospo. Ne doputam da u mom podrumu bude ijedno
bure koje ne mogu preporuiti."
"Onda, crno."
"Vrlo dobro, gospo. A za vas, sire?"
Jedan trenutak pre toga rekao bih mu da nisam gladan. Sad videh da mi pri samom
pominjanju hrane ide voda na usta; bilo mi je nemogue da odluim ta najvie elim.
"Fazana, gospodine? Imamo jednog finog u letnjikovcu."
"U redu. Ali vino neu. Mate aj. Imate li ga?"
"Naravno, gospodine."
"Pa, to u piti. Odavno ga nisam okusio."
"On bi morao biti odmah spreman, gospodine. Da li e vam biti potrebno ita vie?"
"Samo to da sutra bude rani doruak; idemo na kej da obezbedimo prevoz do Nesusa.
Tad u oekivati da dobijem kusur."
"Imau ga za vas, gospodine, a i dobar, vreo doruak ujutro. Kobasice, gospodine. I
unku i..."
Klimnuo sam glavom i pokazao mu, pokretom ruke, da se udalji.
Kad je otiao, Burgundofara upita: "to nisi hteo da jedemo u naoj sobi? Bilo bi
toliko lepe."
"Zato to se nadam da neto saznam. A i zato to ne elim da budem sam pa da moram
da razmiljam."
"Pa bila bih ja tamo."
"Da, ali bolje je kad ima vie ljudi."
"ta..."
Pokretom ruke joj pokazah da uti. Jedan sredoveni ovek, koji je dotad jeo sam,
ustade i baci poslednju kost na svoj drveni tanjir. Onda ponese au ka naem stolu. "Hadelin
se zovem", ree. "Kapetan 'Alsione'."
Klimnuo sam glavom. "Sedite, kapetane. ta moemo uiniti za vas?"
"uo sam ta priate Kirinu. Rekoste da vam treba prevoz niz reku. Ima jeftinijih, ima
nekih gde su kabine bolje. Mislim, prostranije i ukraenije; istije od mojih ne postoje. A
nema ni lae bre od moje 'Alsione', ako ne raunamo patrolne; mi isplovljavamo sutra
ujutro."
Zapitah ga koliko bi mu trebalo do Nesusa, a Burgundofara ubaci: "A do mora?"
"U Nesus bi trebalo da stignemo jedan dan posle polaska, mada to zavisi od vetra i
vremenskih prilika. Vetar je preteno lak i povoljan u ovo doba godine, ali ako naie neka
rana oluja, moraemo se privezati negde."
Klimnuh glavom. "Svakako."
"Bez oluje stiemo, znai, preksutra, otprilike u vreme vespera ili malo ranije. Iskrcau
vas gde god elite, pre karavanseraja. Onda emo biti vezani dva dana zbog istovara i utovara,
a posle toga nastavljamo nizvodno. Od Nesusa do delte to obino potraje etrnaest dana, ili
malo manje."
"Moraemo videti tvoj brod pre nego to ponudu prihvatimo."
"Neete nai nita zbog ega bih se postideo, sire. Razlog to sam doao da s vama
priam jeste taj to polazimo rano i to imamo brzinu ako vam je brzina potrebna. Normalnim
redom stvari mi bismo isplovili pre vaeg silaska do luke. Ali ako ste vi i ona voljni da se
sretnemo ovde ujutro im se Sunce pokae, jeemo neto malo i sii emo zajedno."
"Ostaete u ovoj krmi veeras, kapetane?"
"Jest, gospodine. Ostajem na obali kad mogu. Veina nas tako. Ma, i sutra naveer
emo mi biti u nekom pristanitu, ako takva bude volja Pankreatorova."
Doe konobar sa naom veerom, a krmar uspe da privue Hadelinovu panju ak s
drugog kraja sale. "Izvinite, gospodine", ree Hadelin. "Kirin neto hoe, a vi i ona ete hteti
da jedete. Vidimo se, evo, ba ovde, ujutro."
"Mi emo biti ovde", obeah.
"Losos je divan", ree mi Burgundofara jedui. "Mi nosimo u laama usoljenu ribu za
ona vremena kad nita ne ulovimo, ali ovo je bolje. Nisam znala koliko mi je to nedostajalo."
Rekoh da mi je drago to joj se veera svia.
"I tako, biu opet na lai. Misli li da je ovo dobar kapetan? Kladim se da je demon
prema svojoj posadi."
Pokretom joj opet pokazah da uti. Hadelin se vraao.
Kad je opet izvukao stolicu, ona ree: "Da li biste probali od mog vina, kapetane?
Doneli mi celu bocu."
"Pola ae, drutva radi." Bacio je pogled preko ramena, a onda se okrenuo ka nama;
jedan ugao njegovih usana bio je podignut za debljinu tri vlasi kose. "Kirin me je upravo
upozorio da te se uvam. Kae, dao si mu hrisos kakav on nikada ranije nije video."
"Pa, moe da ga vrati, ako hoe. eli li ti da vidi jedan na novi?"
"Brodar sam; mi viamo pare iz drugih drava. Nae se i pokoja parica iz grobova.
Ima grobova o-ho-ho gore u planinama, a?"
"Pojma nemam." Dodao sam mu, preko stola, jedan hrisos.
Razgledao ga je, zagrizao i vratio mi ga. "Jeste zlato, jeste. Ovaj lii pomalo na tebe,
samo to je zadobio neku malecnu posekotinu. Pretpostavljam da to nisi primetio."
"Nisam", rekoh. "Nije mi uopte palo na pamet."
Hadelin klimnu glavom i odgurnu stolicu nazad. "ovek se ne brije popreko. Vidimo
se ujutro, gospodine, gospoo."
Kad smo se popeli na sprat i uli u nau sobu, okaio sam ogrta i koulju na drvene
klinove iviluka, a onda sam poeo da perem ruke i lice u toploj vodi koju su posluitelji ove
krme doneli; tad Burgundofara ree: "On ga je prelomio, a?"
Znao sam na ta misli, pa sam klimnuo glavom.
"Trebalo je da mu izie na nadmetanje."
"Nisam arobnjak", rekoh joj, "ali se jesam jednom upustio u dvoboj arobnjatvom. I
umalo da me ubiju."
"Udesio si da ruka one cure izgleda dobro."
"To nije bila magija. Ja sam..."
Napolju se prolomi zvuk trube, i to one uvijene kao to su neke koljke uvijene. Zatim
se zau zbrkana galama mnogih glasova. Odoh do prozora i pogledah napolje. Naa je soba
bila na spratu i ta visina mi je omoguila da lako gledam preko glava ljudi do sredita gomile;
tamo je onaj arlatan stajao pored drvene ploe, od one vrste na kojoj se nose mrtvaki
kovezi; plou su na svojim ramenima nosila osmorica ljudi. Na tren me je obuzela, i protiv
moje volje, pomisao da je Burgundofara, pominjui ga, zapravo dozvala tog nadriproroka.
Videi me na prozoru, on dunu jo jednom u savijenu trubu, pokaza prstom da bi
skrenuo panju svih na mene i kad se svi zablenue, povika: "Digni ovog oveka iz mrtvih,
drugar! Ako ti ne moe, ja u. Moni Ceriks e postii da mrtvi jo jednom prohodaju
Urtom!" Pokazao je rukom ka mrtvom telu koje je lealo u grotesknom poloaju oborenog
kipa, jo zahvaeno rigor mortisom.
Doviknuh: "Smatra da sam ti takmac, moni Cerikse, ali ja takve elje nemam. Mi
smo samo na proputovanju kroz Os, a krenuli smo na more. Odlazimo sutra." Zatvorio sam
drvene kapke i namestio rezu preko njih.
"On ga je polomio", ree Burgundofara. Bila se skinula i sada je uala, naga, pokraj
lavora sa vodom.
"Da", rekoh.
Oekivao sam da e me opet prekorevati, ali ona samo ree: "Mi emo se njega
otarasiti im zaplovimo. Da li bi me ti eleo noas?"
"Moda neto kasnije. elim da razmislim." Obrisao sam vodu sa sebe i uao u nau
postelju.
"E, pa, kad bude to kasnije, morae da me probudi", ree ona. "Od onolikog vina mi
se prispavalo." Glas Ceriksov dopirao je kroz aluzine, podignut u neku avetinjsku napevku.
"I hou", rekoh joj dok je glatko ulazila pod ebad, uz mene.
San je upravo sklapao moje oi; tad mrtvaeva sekira grunu u vrata, ona se otvorie i
on krutim koracima ue u sobu.
31. ZAMA
Nisam odmah znao da je to onaj mrtvac. U sobi je vladao mrak, a hodnii ispred sobe
bio je gotovo isto toliko mraan. Bio sam ve napola zaspao; kad je sekira prvi put udarila,
otvorio sam oi i video mutni sev elika kad se ona, drugim udarcem, probila kroz vrata.
Burgundofara je vrisnula, a ja sam se iskotrljao iz kreveta traei, pipanjem, oruje
koje vie nisam posedovao. Vrata su se posle treeg udarca otvorila. Na trenutak su se u
njihovom okviru videli mrtvaevi obrisi. Onda je njegova sekira mlatnula po praznom
krevetu. Krevetski ram pue i itav krevet se, sa treskom, srui na pod.
inilo se da se vratio onaj dobrovoljac koga sam ubio tako davno u naem
nekropolisu; ostadoh ukoen od straha i krivice. Sekui vazduh, mrtvaeva sekira zaita kao
nekad Hildegrinov aov; prolete pored moje glave i grunu u zid kao da je neki div ritnuo
izmom to mesto. Nejaka svetlost na vratima bila je za tren zasenjena jer ju je Burgundofara,
beei, zaklonila.
Sekira opet udari po zidu, ini mi se - ni pedalj daleko od mog uha. Mrtvaeva ruka,
hladna kao zmija, odiui smradom truljenja, oea mi se o ruku. Poeh se rvati s njim,
pokretan nagonom, a ne mislima.
Pojavie se svee i jedan fenjer. Dvojica mukaraca, gotovo nagi, otrgoe sekiru iz
mrtvaevih ruku, a Burgundofara mu poturi no pod grlo. Uz nju stade Hadelin, drei u
jednoj ruci jatagan, a u drugoj sveu. Gostioniar die fenjer do lica mrtvaevog, a onda mu
fenjer ispade iz ruke.
"On je mrtav", rekoh. "Sigurno si ve viao takve ljude. Takvi emo biti i ti i ja jednog
dana." Ritnuo sam mrtvaeve noge i izbio mu oslonac, na nain kako nas je uio majstor
Gerlous, pa se mrtvac srui na pod, pored sad ugaenog fenjera.
Burgundofara jeknu: "Ubola sam ga noem, Severijane. Ali on nije..." Zatvorila je usta
i jako ih stisnula, napreui se da ne plae. Ruka kojom je drala okrvavljeni no tresla se.
Ja je obgrlih jednom rukom, a neko viknu: "Pazite!"
Mrtvi ovek se polako dizao na noge. Njegove oi, koje su bile sklopljene dok je leao
na podu, sad su se otvorile, iako su jo zurile bezizraajno, kao oi lea; jedan oni kapak bio
je oputen. Iz uske rane na njegovom boku curila je mrka krv.
Hadelin zakorai napred, diui jatagan.
"ekaj", rekoh i zadrah ga.
Mrtvaeve ake posegnue ka mom grlu. Ja ih svojim akama prihvatih; vie ga se
nisam plaio, niti oseao uas zbog njega. Umesto toga, bio sam preplavljen silnim
saaljenjem prema njemu i prema svima nama, jer sam znao da smo svi u nekom stepenu
mrtvi, da svi napola spavamo onim snom kojim on spava sasvim i da smo gluvi za pesmu
ivota u nama i oko nas.
Njegove ruke se opustie niz bokove. Pogladih ga po rebrima desnom akom, a ivot
potee kroz nju, tako da se inilo da e se svaki prst razlistati u latice i pretvoriti u cvet. Moje
srce je bilo mona maina koja e raditi veno i potresati ceo svet svakim svojim udarom.
Nikada se nisam oseao toliko iv kao tada dok sam davao ivot njemu.
I onda sam video promenu - svi smo je videli. Njegove oi vie nisu bile mrtvi
predmeti, nego ljudski organi kojima nas je video. Hladna krv smrti, ta gorka tenost koja
prlja bone strane kasapskog panja, pokrenula se opet u njemu, briznula je iz rane koju je
Burgundofara nainila. A ta rana se zatvori i zaraste u trenu, ostavljajui samo grimiznu mrlju
na podu i belu liniju na njegovoj koi. Krv se uzdigla u njegove obraze, tako da vie nisu bili
lojno uti, nego smei; dobili su izgled ivota.
Do tog trenutka moja bi procena bila da je umro neki sredovean ovek; ali momak
koji je sad, mirkajui, stajao preda mnom nije imao vie od dvadeset godina. Priseajui se
Milesa, obgrlio sam ga jednom rukom oko plea i rekao mu da elim da bude dobrodoao jo
jednom u zemlju ivih; to sam govorio blago i polako, kao to bih govorio psu.
Hadelin je, sa ostalima koji su doli da nam pomognu, uzmicao. Njihova lica bila su
ispunjena strahom i zapanjenou; a ja sam razmiljao (a o tome razmiljam i sada) kako je
udno to da su oni bili tako hrabri u suoenju sa neim uasnim, a da su postali takve
kukavice u susretu sa proricanjem sudbine.
Moda je u pitanju samo to da mi, borei se sa zlom, dejstvujemo protiv svoje brae.
Uinak na mene bio je taj da sam u tim trenucima razumeo jednu stvar koja me je od
detinjstva zbunjivala - predanje da e u zavrnoj bici itave vojske demona beati im samo
ugledaju jednog jedinog vojnika Inkreatorovog.
Poslednji je izaao kapetan Hadelin. Na vratima je zastao, otvorenih usta, tragajui za
hrabrou potrebnom da progovori, ili moda samo traei prave rei; onda se okrenuo i
mugnuo, a nas ostavio u mraku.
"Ima jedna svea ovde negde", proguna Burgundofara. Zauh je kako pretura po
stvarima traei je.
Sledeeg trenutka sam Burgundofaru i video kako se naginje, umotana u ebe, nad
stoi koji je jo stajao pored upropaenog kreveta. Bio je to povratak one svetlosti koja je
ranije obasjala bolesnikovu kolibu; Burgundofara vide ispred sebe svoju senku ocrtanu tom
svetlou, okrete se, vrisnu i istra napolje za ostalima.
Nije mi se inilo da bih neto naroito dobio ako bih potrao za njom. Pregradio sam
otvor vrata najbolje to sam mogao, ne samo ostacima vrata nego i stolicama, a onda sam,
koristei tu svetlost koja se pojavljivala kud god bih usmerio pogled, dovukao pocepani
madrac na pod da bismo se donedavno mrtvi ovek i ja mogli odmoriti.
Rekao sam odmoriti, ne spavati, jer ne verujem da je iko od nas dvojice zaspao, mada
sam nekoliko puta zadremao i svaki put, budei se, uo kako se on kree po sobi,
preduzimajui putovanja koja nisu bila ograniena prisustvom naa etiri zida. Kad god sam
zatvorio oi, uinilo mi se da su se one, same od sebe, naglo otvorile i zagledale u moju
zvezdu, koja je plamsala iznad tavanice. A tavanica je postala providna kao membrana od
tkiva, pa sam video kako se moja zvezda baca ka nama, iako je beskrajno daleka; konano
sam ustao, otvorio prozorske kapke i nagnuo se kroz prozor da osmotrim nebo.
Bila je vedra i vrlo hladna no; svaka zvezda na nebu izgledala je kao dragulj. Uvideh
da tano znam gde visi moja zvezda, ba kao to morske guske uvek bez pogreke znaju gde
e nai svoje kopneno uporite, ak i kad njihovo krianje ujemo kroz itavu ligu
maglutine. Tanije reeno, znao sam gde bi trebalo da se moja zvezda nalazi; ali kad bih u tu
taku gledao, video bih samo tamu bez kraja. Bogato razasuto sazvee lealo je po svim
drugim delovima neba, kao preobilje dijamanata privrenih za ogrta majstora; moda je
svaka od tih zvezda pripadala po jednom nerazumnom glasniku, izgubljenom i zbunjenom
kao ja. Ipak, nijedna od njih nije bila moja. Moja je bila - tamo, negde, i ja sam to znao, iako
je nisam mogao videti.
Kad ovek pie jedan ovakav letopis, stalno eli da opisuje postupnosti razvoja; ali
kod nekih dogaaja one ne postoje, nego se odigraju odjednom: nisu - zatim jesu. Tako se
desilo sad. Zamisli oveka koji stoji pred ogledalom; kamen udara u ogledalo i ono istog trena
skreno pada.
A taj ovek uvia da jeste onaj koji jeste, a ne onaj iz ogledala, kao to je do maloas
verovao.
Tako se zbilo sa mnom. Znao sam: ja sam ta zvezda, taj svetionik na granici izmeu
Jesoda i Brajaha koji plovi kroz no. Onda je ta vrsta uverenost nestala i ja sam opet bio
samo ovek, taj koji stiska akama prozorski okvir, trese se od hladnoe, iako je sav natopljen
znojem, i oslukuje kako se drugi, donedavno mrtav, kree po sobi.
Grad Os je leao u tami, jer je zelena Luna upravo nestajala iza mranih brda onostran
crnog ola. Pogledao sam na mesto gde je ranije stajao Ceriks sa svojom publikom i uinilo
mi se da u toj mutnoj svetlosti vidim i sad neke njihove tragove. Pokrenut pobudom koja je i
meni samome bila neobjanjiva, vratih se u sobu i obukoh se, a onda skoih preko prozorskog
okvira dole na blatnjavu ulicu.
Tresnuo sam tako estoko da sam se u jednom trenutku pobojao da sam slomio skoni
zglob jedne noge. Na lai sam bio lak kao paperje, a osim toga bio sam obuzet, zbog svoje
nove noge, moda preteranim samouverenjem. Sad mi postade jasno da u na Urtu morati iz
poetka da se uim skakanju.
Naili su neki oblaci i navukli veo preko zvezda, tako da sam morao pipanjem da
traim predmete koje sam sa sprata video; ali uverih se da nisam pogreio. Bila je tu jedna
mesingana tacna za sveu, a u njoj ostatak sagorele svee, tako sitan da bi bio svakoj peli
ispod asti. U slivniku su jedno do drugog leala tela jednog mrtvog maeta i jedne mrtve
ptiice.
Dok sam to razgledao, bivi mrtvac skoi blizu mene; izveo je doskok bolje nego ja.
Obratih mu se, ali on nita ne odgovori; probe radi, pooh ulicom, ne daleko. On pitomo poe
za mnom.
Vie nisam imao nimalo volje da spavam, a onaj umor koji me je bio zahvatio kad sam
ga vratio u ivot bio je zbrisan jednim oseanjem koje sam u iskuenju da nazovem oseanjem
nestvarnosti - bilo je to oduevljenje to konano znam da moje bie nije spremljeno u jednu
marionetu od krvi i mesa koju ljudi po navici nazivaju Severijan, nego u daleku zvezdu koja
sija energijom dovoljnom da od nje deset hiljada svetova procveta. Gledajui tog donedavno
mrtvog oveka, setio sam se kako smo Miles i ja peaili u vreme kad nije trebalo ni on ni ja
da imamo ikakvu sposobnost hodanja i pomislih da je sad tota drugaije.
"Hodi", rekoh. "Da razgledamo grad malo, a onda te astim piem im prva
prodavnica pia razmandali vrata."
Nije odgovorio. Kad sam ga izveo na jedno mesto obasjano zvezdanom svetlou,
video sam da mu lice izgleda kao lice oveka koji luta kroz udnovate snove.
Kad bih, itatelju, podrobno opisao sva naa tadanja lutanja, ti bi smatrao da je to
uistinu veoma dosadno; ali meni nije bilo dosadno. etali smo po vrhovima breuljaka, idui
ka severu sve dok nas nije zaustavio tvravski zid kojim je grad bio opasan; to je bio zid u
veoma ruevnom stanju, mada se inilo da je podignut ne samo zbog straha nego, u jednakoj
meri, i zbog gordosti. Okrenuli smo se i onda otili leerno niz uliice krivudave, ali prijatne,
du kojih su bile kue izgraene napola od drveta; do reke smo stigli kad je prva svetlost
novog dana provirila preko krovova iza nas.
Dok smo se etali, divei se mnogojarbolnim brodovima, zaustavi nas jedan starac,
koji je verovatno rano ustajao i (kao mnogi starci) slabo spavao.
"O, gle, Zama!" uskliknu on. "Zama, deko, pa govorili su da si mrtav."
Nasmejao sam se, a na zvuk mog smeha ovek donedavno mrtav se osmehnuo.
Stari se zacerekao. "E, vala, u ivotu nisi bolje izgledao!"
Upitah: "ta su priali, kako je izgubio ivot?"
"Udavio se! Pinianov brodi potonuo je kod ostrva Baiulo, eto ta sam uo."
"Ima li on suprugu?" Na to me stari udno pogleda, a ja nastavih: "Upoznao sam ga
noas, u varoi, pili smo, pa bih ga rado ostavio negde. Bojim se da je pijucnuo malo vie
nego to je dobro za njega."
"Nema porodicu. Na stanu je kod Piniana. A Pinianova stara mu uzima taj iznos iz
plate." Ree mi kako da stignem tamo i kako da prepoznam tu kuu, koja je, po opisu, bila
bedna i prljava. "Samo, ja ga ne bih njima dovodio tako rano i tako mokrog. Pinijan e ga
izvotiti k'o vola, to ti je sigurna stvar." On zapanjeno strese glavom. "Ali, ljudi, svako je uo
da su Zamino telo izvukli iz vode i doneli sa sobom!"
Rekoh mu, ne znajui ta bih drugo mogao kazati: "Nikad ovek ne zna u ta da
veruje", a onda, dirnut injenicom da je ovaj jadni starac oito silno radostan to vidi da je
jedan snani mladi ovek jo iv, poloih aku starome na teme i promrmljah nekoliko
uobiajenih izreka u smislu da mu elim svako dobro u ovom ivotu i u sledeem. Taj
blagoslov sam, kao autarh, povremeno davao.
Nisam imao nameru da uinim nita, ali nastupio je izuzetan uinak. im sam sklonio
aku sa njega, poe se dogaati neto - kao da su godine bile praina popadala po njemu i kao
da su se sad poruili neki nevidljivi zidovi i dopustili vetru da jurne unutra; njegove oi se
otvorie toliko da se inilo da su velike kao tanjiri; on pade na kolena.
Kad smo se malo udaljili, osvrnuo sam se da ga na tren pogledam. Jo je tamo kleao i
gledao za nama, ali vie nije bio star. Nije bio ni mladi, nego je samo bio sutinski ovek,
ovek osloboen vrteke vremena.
Zama nije nita rekao, ali me je obuhvatio jednom rukom oko plea. Tako isto sam i ja
obuhvatio jednom rukom njega, pa smo tako hodali dalje, onom ulicom kroz koju smo
Burgundofara i ja proli prethodne veeri; ubrzo je naosmo kako dorukuje sa Hadelinom u
trpezariji "Alaskog kotlia".
32. SILAZAK DO "ALSIONE"
Nisu oekivali ni mene ni njega - za njihovim stolom nije bilo slobodnih mesta.
Privukao sam jednu stolicu za sebe, a onda, zato to je Zama samo stajao i buljio, i jednu za
njega.
"Mislili smo da si otiao, gospodine", ree Hadelin. Njegovo lice - i njeno - dovoljno
jasno su govorili gde je Burgundofara provela no.
"I bio sam otiao", rekoh, govorei njoj, a ne njemu. "Nego, vidim da si ula u nau
sobu i uzela svoje stvari."
"Mislila sam da si mrtav", ree ona.
Poto nisam nita odgovorio, dodala je: "Mislila sam da te je ovaj ovek ubio. Vrata su
bila zapreena nekim stvarima koje sam morala da razgrnem, ali su kapci bili razbijeni
iznutra."
"U svakom sluaju, gospodine, vratio si se." Hadelin je pokuao da zazvui veselo, ali
mu to nije uspelo. "Jesi li i dalje voljan da ide niz reku sa nama?"
"Moda u biti", rekoh. "Kad vidim tvoj brod."
"Mislim da e tada biti voljan, gospodine."
Doe krmar, klanjajui se i prinuujui sebe da se osmehne. Zapazih da ima, iza
kone pregae, kasapski no zavuen pod opasa.
"Za mene voe", rekoh mu. "Noas si rekao da ima voa. Donesi i za ovog oveka,
videemo da li e jesti. Za obojicu mate aj."
"Odmah, sire."
"Poto budem jeo, moemo ti i ja poi gore u moju sobu. Oteena je, pa emo morati
da zakljuimo koliko to iznosi."
"Nee biti takve potrebe, sire. Sitnica! Moda se moemo saglasiti da jedan oriok
bude simbolina naknada?" Pokuao je da protrlja ake na nain kako takvi ljudi esto ine,
ali tresle su se toliko da su ti njegovi pokreti izgledali smeno.
"Pet orioka, rekao bih ja, ili deset. Polomljena vrata, oteen zid, polomljen krevet - ti
i ja emo ii gore da svedemo raune."
Drhtale su mu i ruke; odjednom vie nije bilo prijatno zastraivati tog malog oveka
koji je priskoio sa fenjerom i tapom kad je uo da je jedan od njegovih gostiju napadnut.
Rekoh: "Ne treba da pije toliko", i dodirnuh mu ake.
Osmehnuo se, zacvrkutao: "Hvala, gospodine! Voe, da, gospodine!" - i otiao hitrim,
sitnim hodom.
Sve voe je bilo tropsko kao to sam, napola, i oekivao: bokvice, narande, mangoi i
banane, sve to doneto kopnenim putem do gornjeg toka reke, kolonama tovarnih magaraca, i
onda poslato brodovima na jug. Nije bilo jabuka, niti groa. Pozajmio sam onaj no kojim je
Zama bio uboden i oljutio njime jedan mango plod. Jeli smo utei. Posle nekog vremena
poeo je i Zama jesti; smatrao sam da je to dobar znak.
"Jo neto, gospodine?" upita gostioniar stojei pored mene. "Imamo voa u
izobilju."
Odmahnuo sam glavom.
"Onda, moda..." Naginjanjem glave pokazao je ka stepenitu i ja ustadoh, pokretom
stavivi do znanja ostalima da ostanu gde su.
Burgundofara ree: "Bolje bi bilo da si ga ostavio u strahu. Jeftinije je." On joj dobaci
pogled sirove mrnje.
Njegova krma je protekle noi izgledala mala, ali tad je bila optoena tamom, a ja
sam bio umoran; sad videh da je premala, sa samo etiri sobe na naem spratu i, valjda, jo
etiri na gornjem. Naa soba je izgledala i te kako prostrana kad sam leao na provaljenom
madracu i sluao Zamino vrzmanje unaokolo, ali zapravo nije bila mnogo vea od one kabine
u kojoj smo Burgundofara i ja boravili na amcu, ili brodiu, koji nas je sa lae prebacio na
Urt. U jednom uglu je stajala Zamina sekira, stara, izlizana od upotrebe, namenjena za
cepanje drva.
"Nisam eleo da ti doe da bih uzimao pare, gospodine", ree mi krmar. "Ne za ovo,
niti za ma ta. Ni sad ni ikad."
Osvrnuo sam se, pogledao tetu. "Ali e pare dobiti."
"Onda u ih i pokloniti. Ima danas mnogo siromanih ljudi u Osu."
"Mogu zamisliti." Nisam stvarno sluao ni njegove, a ni svoje rei, nego sam
pregledao drvene kapke; zahtevao sam da doemo na sprat, u ovu sobu, samo da bih te kapke
video. Burgundofara je pomenula da su razbijeni i bila je u pravu. Drvo je bilo odvaljeno sa
onih zavrtanja koji su drali rezu. Pamtio sam da sam te kapke rezom zatvorio i da sam ih
kasnije otvorio. Poao sam, u seanju, tragom svojih delovanja i naao da sam kapke samo
dotakao, to je bilo dovoljno da se naglo otvore.
"Bilo bi pogreno, gospodine, da ita naplatim, imajui u vidu ta si ti doneo meni. Pa,
'Alaski kotli' e biti zauvek slavan i uzvodno i nizvodno." Njegove oi se zagledae u neki
raj slave, meni nevidljiv. "Dodue, i ovako smo bili dobro poznati - najbolja gostionica u Osu.
Ali neki e dolaziti i ostajati ovde samo da bi nas videli." Zahvati ga nadahnue. "Neu ja ovo
da popravim, ba nita! Ostaviu sve, evo, ovako!"
Rekoh: "Naplauj im ulaz."
"Da, gospodine, ta ti je dobra. Gostima ne, naravno. Ali ostalima u naplaivati, o,
da!"
Zaustio sam da mu naredim da to ne ini, nego da popravi svu tetu; ali sam odmah i
zatvorio usta. Zar sam ja na Urt doao zato da otmem ovom oveku sreu - ako je to uopte
srea? On me je sad voleo kao to otac voli sina kome se divi, ali koga ne razume. Kakvo sam
ja pravo imao da mu nanosim tetu?
"Moji gosti su noas priali. Pretpostavljam, gospodine, da ne zna ta se desilo
kasnije, posle tvog vraanja jadnoga Zame meu nas?"
"Ispriaj mi", rekoh.
Kad smo se vratili u prizemlje, navaljivao sam da mu platim, iako on nije hteo da
primi novac. "Veera noas za ovu enu i mene. Smetaj za Zamu i mene. Dva orioka za
vrata, dva za zid, dva za krevet, dva za kapke. Doruak za Zamu i mene jutros. Smetaj i
doruak ove ene stavi na raun kapetana Hadelina, pa da vidimo koliko ja dugujem."
Tako je i uinio, napisao je celu tu listu na paretu smee hartije, ptijim perom
mnogo izgrizenim, koje je esto otkazivalo; onda mi je odbrojao kusur, urednim "stubiima"
naslaganih srebrnih, bakarnih i mesinganih novia. Zapitah ga da li je sigurno da mi sleduje
toliki kusur.
"Ovde su cene iste za svakoga, sire. Ne naplaujemo na osnovu toga ko koliko ima,
nego ko je ta naruio - a to se tebe tie, ne dopada mi se da ti naplatim ita."
Hadelinov raun je sreen sa mnogo manje raunanja i nas etvoro poosmo. Mislim
da mi je, od svih krmi u kojima sam ikada boravio, ponajalije bilo kad sam iz ove odlazio,
jer sam u "Alaskom kotliu" imao dobru hranu, dobro pie i drutvo estitih ljudi sa reke.
Sanjao sam esto o povratku tamo; moda u jednog dana taj san i ostvariti. Kad je Zama
razvalio naa vrata, u pomo nam je, svakako, priskoilo daleko vie ljudi nego to bi se
razumno moglo oekivati; rado bih poverovao da je neko od njih bio, ili da su nekoliko njih
bili ja. Uistinu, ponekad mi se ini da sam te noi pri svetlosti svee spazio na tren i moje
sopstveno lice.
Bilo kako bilo, o tim licima nisam razmiljao kad smo iskoraili na ulicu sveu od
jutra. Prvoj tiini zore bio je ve kraj i teretna zaprena kola su dumbarala po svojim
tragovima urezanim u tlo; ene ije su glave bile obmotane maramama zastajale su, na svom
putu ka pijaci, da zure u nas. Jedan letei amac slian velikom skakavcu proe, silno zujei,
iznad nas; njega sam gledao sve dok se nije izgubio sa vidika, a dok sam to inio, doticao me
je duh onog udnog vetra koji je hujao sa pentadaktila kad su napadali nau konjicu u Orithiji.
"Takvi se vie ne viaju esto, gospodine", ree Hadelin. Bilo je to izgovoreno onom
vrstom grubosti koja predstavlja, to sam ja tek kasnije shvatio, nain da se iskae potovanje.
"Veina vie ne leti."
Priznadoh da nikad nisam nijedan takav amac video.
Zali smo za jedan ugao i pred nama se otvorio divan pogled niz brdo: kej od tamnog
kamena, brodovi i brodii tamo ukotvljeni, iza njih iroki ol, ija voda bleska na Suncu i ija
je druga obala izgubljena i svetlucavoj izmaglici. "Sigurno smo daleko ispod Traksa", rekoh
Burgundofari, meajui je, za trenutak, u svojoj svesti sa Guni; jer ja sam samo Guni bio
ispriao poneto o Traksu.
Okrenula se, nasmeila se, pokuala da me uzme pod ruku. Hadelin ree: "Ima dobrih
sedam dana do Traksa, osim ako ti vetar pomae ba celim putem. Ovde je bezbedno. Ba se
udim da ti je poznata jedna takva provincijska varoica."
Pribliavali smo se keju, a za nama se vukla gomila ljudi; ostajali su, gotovo svi, na
znatnoj udaljenosti, ali su aputali i pokazivali ka Zami i meni. Burgundofara ih pokua
rasterati, a kad joj to ne uspe, zatrai od mene da to uinim.
"Zato?" zapitah. "Jo malo, pa emo isploviti."
Jedna starica povika, dozivajui Zamu, i potra da ga zagrli. On se osmehnuo; jasno se
videlo da mu ona ne misli nikakvo zlo. Sledeeg trenutka sam video kako klima glavom u
znak odgovora na njenu molbu da joj kae da li mu je dobro; zapitah da li mu je to baka.
Izvela je, na seoski nain, naklon iz utivosti. "O, ne, gospodine. Ali poznavala sam
ga, a i svu decu, u starim vremenima. Kad sam ula da je Zama mrtav, osetila sam se kao da
je deo mene umro s njim."
"Pa i jeste", rekoh joj.
Prioe mornari da uzmu nae lene vree sa stvarima i ja uvideh da sam Zamu i tu
staricu gledao tako napeto, da nijedan pogled nisam odvojio za Hadelinovo plovilo. Bio je to
ksebek, sasvim zgodnog izgleda - ja sam sa brodovima uvek imao sree. Hadelin je ve bio na
palubi; pozivao nas je da doemo.
Starica se vrsto drala uz Zamu, a niz obraze su joj lile suze. Na moje oi Zama
obrisa jednu od tih suza s njenog lica i ree: "Ne plai, Mafalda." Jedino tad je progovorio.
Autohtoni kau da njihova stoka ume da govori ali nee zato to zna da govor priziva
demone, jer su sve nae rei samo psovke u jeziku empireuma, najvieg i najistijeg dela
neba. Sad Zamine rei kao da izazvae ba to dejstvo. Gomila se razmae, talasajui se kao
voda pred uasnim vilicama kronosaura, i Ceriks stupi napred.
Na vrh njegovog gvoem okovanog tapa bila je nabodena trula ljudska glava, a
njegovo mravo telo bilo je ogrnuto ljudskom, sirovom koom; ali kad videh oi njegove,
zaudih se to se uopte zamajavao takvom povrnom arlatantinom, kao to se ovek zaudi
kad vidi pravu lepoticu da se obukla u lanu svilu i nakinurila kojekakvim staklenim
zrncima. Nisam, do tada, znao da je to tako veliki arobnjak.
Podstaknut obukom koju sam u detinjstvu dobio, prihvatio sam no koji mi je
Burgundofara stavila u aku i salutirao njime Ceriksu - da bude pozdravljen pre nego to
Inkreator presudi izmeu nas dvojice; to sam uinio drei seivo pljotimice ispred svog lica.
On je sigurno mislio da u pokuati da ga ubijem, to je Burgundofara i zahtevala.
Progovorio je u svoju levu aku i poeo se pripremati da baci magiju trovanja.
Zama se promeni. Ne polako, kao to to u priama biva, nego stranom naglou: opet
je bio onaj isti mrtvac koji je ranije provalio u nau sobu. Gomili ljudi ote se krik nalik na
dreku opora majmuna.
Pobegao bi Ceriks tada, ali ljudi mu se ispreie kao zid. Moda ga je neko i drao, ili
mu namerno zapreavao odstupnicu, ne znam. Zama se stuti na njega i sledeeg trenutka
zauh kako se Ceriksov vrat slama; zazvualo je kao kad kost prsne u eljustima nekog psa.
Tokom jednog ili dva daha leali su zajedno, mrtav na mrtvome; onda Zama ustade,
opet iv, i to sasvim iv; bar se tako inilo. Videh da je prepoznao staricu i mene i da mu se
usne razdvajaju. Pet-est seiva ga isprobada pre nego to je stigao ita da kae.
Dok sam stigao do njega, bio je ne toliko ovek, koliko dronjak krvavog mesa. Krv je
kuljala u sve slabijim mlazevima iz njegovog grla; srce mu je nesumnjivo jo tuklo pod tim
pljuskom krvi, mada su mu prsa bila otvorena udarcem kosira. Stao sam nad njega i pokuao
da ga dozovem u ivot jo jednom. Oi one glave nabodene na Ceriksov pali tap okretoe se
u svojim sagnjilim dupljama i zagledae se u mene; zgaen, okrenuh se, udei se kako je
mogue da sam ja, muitelj, postao toliko surov.
Neko me dohvati za ruku i povede ka brodu. Dok smo ili klimatavom daanom
stazom za ukrcavanje, otkrih da je to Burgundofara.
Hadelin nas primi okruen mornarima koji su urili tamo-amo. "Eto, ovog puta su ga
udesili, gospodine. Noas smo se svi bojali da udarimo prvi. Dnevno svetlo mnogo znai."
Odmahnuo sam glavom. "Ubili su ga zato to vie nije bio opasan za njih, kapetane."
Burgundofara proaputa: "On treba da legne. Ovakve stvari ga veoma iscrpljuju."
Hadelin pokaza ka jednim vratima ispod nadstrenice kojom se gornja paluba
zavravala. "Izvoli unutra, gospodine, ako ti je volja. Pokazau ti vau kabinu. Nije velika,
ali..."
Opet sam stresao glavom. Levo i desno od tih vrata bila je po jedna klupa i ja zatraih
da se tu odmorim. Burgundofara ode da pogleda kabinu, a ja ostadoh sedei i nastojei da
izbriem sliku Zaminog lica iz svojih oiju i gledajui kako se posada sprema za
isplovljavanje. Jedan od mornara, mrkih od Sunca, izgledao mi je nekako poznat; ali ja, koji
nita ne mogu zaboraviti, ponekad ne uspevam lako da uhvatim svoj plen u seanju koje
postaje, svakim danom, sve ogromnije.
33. NA "ALSIONI"
Ksebek je "Alsiona" bila, brod koji lei nisko na vodi, a ima uzan struk. Prednja
katarka "Alsionina" nosila je jedno ogromno latinsko jedro, trougaono, glavna katarka imala
je tri etvrtasta jedra koja su se mogla spustiti na samu palubu i tu namotati i uvezati, a
krmena katarka je imala jedno sono jedro i iznad toga jedno etvrtasto. Donja greda sonog
jedra bila je produena motkom za zastavu, tako da je u sveanim prilikama (a Hadelin je,
oito, smatrao da je na polazak sveana prilika) bilo mogue razviti jednu zastavu, previe
kitnjastu, iznad vode. Zastave slinog izgleda, koje, koliko sam znao, nisu predstavljale
nijednu od nacija na Urtu, leprale su i na vrhovima sve tri katarke.
Uistinu, postoji neto neodoljivo praznino u inu isplovljavanja ako se dogaa danju i
po lepom vremenu. Imao sam utisak da emo svakog trena isploviti, a moje srce je iz trenutka
u trenutak bilo sve vedrije. Ali imao sam i oseaj da nije u redu biti sada srean, ve da bi
trebalo da budem sav jadan i iscrpljen, kakav sam uistinu i bio dok sam stajao nad telom
jadnog Zame, a i neko vreme posle toga. Ipak, nisam mogao tako nastaviti. Navukoh
kapuljau ogrtaa kao nekad onog esnafskog, u doba kad sam, osmehnut, grabio krupnim
koracima po Zidanoj obali u izgnanstvo; ovaj sadanji ogrta (koji sam uzeo iz svog stana u
Cadkilinoj lai jednog jutra koje mi je sad izgledalo daleko kao prva zora Urta) bio je, istom
sluajnou, takoe fuliginske boje i osmehnuh se jo jednom pri pomisli da se ulica Obalska
prua du iste ove reke i da voda koja sad pljuska po bokovima ove lae mora uskoro
zapljusnuti i mrki kamen kojim je Obalska ozidana.
Bojei se da bi se Burgundofara mogla vratiti, ili da bi neki mornar mogao nazreti
moje lice, popeh se uz nekoliko stepenika na zadnju palubu i videh da smo, tokom tog
vremena koje sam proveo sam sa svojim mislima, isplovili. Os je ve bio daleko iza nas;
tavie, ne bi se ni video da atmosfera nije bila bistra kao hijalit. Bedne ulice i opaki narod
Osa bili su mi ve dobro poznati; ali zahvaljujui iskriavom jutarnjem vazduhu, posrnuli
tvravski zid oko grada i ruevne gradske kule dobie izgled onog zaaranog grada koji sam
naao u Teklinoj smeoj knjiici. Tu priu sam pamtio, naravno, kao to i sve ostalo pamtim;
poeh je sad priati samome sebi, naginjui se preko ograde i apui te rei, dok je grad
polako bledeo pred mojim pogledom; uspavljivalo me je blago njihanje naeg broda, koji se,
pod povetarcem zaista najblaim, povijao samo malo.
PRIA O GRADU U KOME SU ZABORAVILI FAUNU
U davnim danima, kad je plug bio nov, pooe devetorica ljudi na put uz jednu reku,
traei mesto gde bi osnovali novi grad. Posle mnogo dana mukotrpnog veslanja kroz puku
divljinu, nabasae na mesto gde je neka baba napravila kolibu od tapova i zasadila baticu.
Tu su izvukli svoj amac na obalu, jer su zalihe, koje su sa sobom poneli, bile ve
potroene, zbog ega su ve mnogo dana jeli samo poneku renu ribu kad im je polazilo za
rukom da je uhvate i pili samo renu vodu. Ta baba, koja se zvala Fauna, dade njima
medovine i zrelih lubenica, pasulja belog, crnog i crvenog, argarepa i repe, krastavaca
debelih kao tvoja ruka, jabuka, treanja i kajsija.
Tu no su ispred njene vatre prespavali, a ujutro, dok su etali preko te zemlje jedui
njeno groe i jagode njene, videe da tu imaju sve to je potrebno za izgradnju velikog grada:
kamen se mogao donositi sa planina na splavovima od balvana, dobre vode je bilo koliko
hoe, a zemlja plodna toliko da iz svake semenke izvue po jedno zeleno raanje.
Onda oni zbor zborie ta im valja initi. Neki poee govoriti da treba tu babu ubiti.
Drugi, milosrdniji, da je treba samo oterati. Trei opet predloie da babu prevare na ovaj ili
onaj nain.
Ali njihov voa je poboan ovek bio, pa ovako prozbori: "Ako ijednu od tih zlih
stvari uinimo, moete biti sigurni da Inkreator nee dozvoliti da to tek tako, neprimeeno,
proe, jer ona je nama poelela dobrodolicu i dala nam sve to ima osim svoje zemlje.
Ponudimo joj novac za zemlju. Moe biti da e ona pristati, ne znajui koliko vredi to to je
njeno."
Zato izglaae svaki mesingani i bakarni novi svoj, stavie ih sve u jednu kesu i
ponudie ih starici. Meutim, baba odbi, jer joj njen dom drag bejae.
"Da je veemo i strpamo u jedno od tih njenih buradi", rekoe neki. "Onda samo
unemo bure u maticu reke i gotovo, babe smo se otarasili; i kome e, onda, od nas ostati
njena krv na rukama?"
Njihov voa odmahnu glavom. "Sigurno bi njen duh pohodio nau novu varo", ree
im on. Zato stavie i svoje srebro u kesu para i ponudie opet; ali baba odbi kao i pre.
"Matora je", ree jedan, "pa e, tokom prirodnim, sigurno uskoro umreti. Ostau ja
ovde da se brinem za nju, a vi se vratite svojim porodicama. A kad bude mrtva, vratiu se i
doneu tu vest."
Na ovo njihov voa isto odmahnu glavom, jer vide ubistvo u govornikovim oima;
najzad stavie i zlatne dukate svoje (a nisu ih imali mnogo) u kesu gde im je ve sav ostali
novac bio, pa ponudie sve to babi. Ali ona, koja je svoj dom volela, odbi kao i pre.
Onda njihov vo ree: "Reci nam ta e primiti u zamenu za ovo mesto. Jer, ja te
upozoravam, mi emo ga uzeti nainom ovakvim ili onakvim, a ja ne mogu jo dugo da
suzdravam ove ostale."
To kad je ula, starica se dala u razmiljanje dugo i veliko; pa najzad ree ovako: "Kad
budete svoj grad gradili, morate usred njega batu napraviti, sa drveem, cveem i voem, ali i
sa ubogim biljkama takoe. A usred bate morate kip da podignete koji e mene prikazivati i
od skupocenih tvari nainjen biti."
Na ovo pristadoe spremno, a kad se vratie sa svojim enama i decom svojom, babu
vie nigde ne videe. Uzee drvo iz njene kolibe, njenih golubarnika i njenog zearnika i sve
to zaloie na svoje vatrice; poee zidati svoj grad, gostei se obilato onim to je kod nje
rodilo. Ali usred sredine grada ostavie, kao to su se i zakleli, jednu batu; ne veliku, ali oni
obeae da e je kasnije poveavati. U samoj sredini bate podigoe kip od obojenog drveta.
Prole su godine; boja se oljutila, a drvo je ispucalo. Korov je naikao u lejama
cvea, iako se uvek nalo i po nekoliko starih ena koje su to upale, a zasaivale nevenje i
trandavilje i sipale mrvice za golubove koji su uali na pleima drvene figure.
Grad je samome sebi dao ime velianstveno, izrasle su mu i kule zidom spojene, iako
je zid bio malen, tek toliki da sprei ulazak prosjaka, a straarnice na kulama tako prazne da
su se u njima sove gnezdile. To veliajno ime nisu izgovarali ni putnici namernici, a ni
zemljodelci, nego su prvi imali za taj grad ime Pestis, a drugi Urbis. Ipak se mnogo trgovaca i
stranaca tu naselilo, pa je grad rastao sve dok nije stigao planinama do peta; zemljodelci su
svoje njive i livade prodavali i bogatili se.
Najposle jedan trgovac otkupi i tu korovom zaraslu baticu u sredini Stare etvrti i
sazida, preko njenih cvetnih leja, luka skladita i neke prodavnice. Spalio je kvrgava stara
stabla jabuka i duda u svojim kaminima, jer drvo je bilo skupo; a kad je u vatru bacao i
drvenu enu, mravi su beali iz nje, padali na ar i tu se rasprskavali.
Obiaj je vladao da kad etva bude slaba, gradski oci uzmu sve ito koje se moe nai
i prodaju svakome po malo, po onoj istoj ceni kakva je vaila prethodne godine; doe,
meutim, i godina u kojoj etva propade sasvim. Tad trgovci odluno zapitae s kojim
pravom gradski oci to ine; jer trgovcima je elja bila da prodaju preostalo ito po najveoj
ceni koju bi za njega mogli dobiti.
Videi ta trgovci rade, i gradska sirotinja, mnogobrojna, zatrai neto, i to da hleba
bude, ali da optina plati. Onda se gradski oci prisetie da su ih njihovi oevi uili jednome
imenu pod kojim su uspevali da tim gradom upravljaju; samo sad niko ne uzmogne da to ime
preko svog jezika prebaci. Posle toga bilo je mnogo borbi i mnogo poara - ali hleba ne - i
mnogi graani, pre nego to se poslednji poar ugasio, odoe odatle da trae bobice i love
zeeve.
U ruevinama sada lei taj grad, sve njegove kule su pale; ali pria se da je ostala
jedna baba i da je u sreditu napravila sebi, meu palim zidovima, nekakvu batu.
Dok sam izmrmljao sve te rei koje ovde upravo zapisah, Os je ve gotovo sasvim
nestao sa vidika; ali ja sam ostao na istom mestu, oslonjen na ogradu male, stranje, uzdignute
palube, i to blizu sredinje zadnje grede. Gledao sam nazad, ka gornjem toku reke, koji se
pruao, svetlucajui, ka severu i istoku.
Ovaj deo ola, ispod Traksa, ali iznad Nesusa, razlikuje se od onog ispod Nesusa
koliko se samo zamisliti moe. Iako ve nosi tovar mulja sa planina, tee tako brzo da ne
uspeva da zagadi svoje korito; poto je to tako i poto je stisnut kamenim brdima s obe strane,
ol tu tee pravo kao jarbol i tako nastavlja sledeih stotinu liga.
Jedra su nas izvukla u sredinu matice, a tamo vode nose brodove tri lige daleko u
svakoj smeni vremena; bila su pod takvim uglom pritegnuta, da je krma morala samo malo da
zagriza u uskomeanu reku. Gornji svet bio je lep, nasmeen i pun Sunevog svetla, mada se u
najdaljem istoku primeivala crna zakrpa ne vea od mog palca. S vremena na vreme
povetarac koji je ispunjavao naa jedra zamirao je, pa su neobine, krute zastave prekidale
svoja nelagodna talasanja i padale beivotno uz katarke.
Bio sam ve dugo svestan da dvoje mornara ue u blizini, ali sam pretpostavio da su
na deurstvu i da ekaju da pomere sono jedro (naa zadnja katarka bila je provuena kroz taj
deo palube) ako zatreba. Kad sam se najzad okrenuo, pomiljajui da odem do pramca, videh
da me oboje gledaju i prepoznah ih.
"Mi te nismo posluali, gospodine", promrmlja Deklan. "Ali uinili smo ovako zbog
toga to te volimo, iz zahvalnosti za nae ivote. Molimo te da nam oprosti." Nije me mogao
pogledati u oi.
Herena klimnu glavom. "Moja ruka je bolno elela da poe za tobom, gospodine. Ona
e za tebe kuvati i prati i metlom istiti - radie ta god joj naredi."
Poto ne rekoh nita, ona nastavi: "Jedino se moja stopala bune. Ne mogu da miruju
kad ti ode."
Deklan ree: "uli smo kakvu si zlu kob bacio na Os. Ja ne znam pisati, sire, ali
pamtiu, pa u nai nekog pismenog. Tvoja kletva izreena protiv tog zlog grada nee biti
zaboravljena."
Sedoh na palubu ispred njih dvoje. "Nije uvek dobro ostaviti svoj rodni kraj."
Herena isprui ruku - onu koju sam uobliio za nju - drei aku skupljenu kao da dri
vodu u dlanu; zatim je izvrte. "Kako moe biti dobro nai gospodara Urta pa ga onda opet
izgubiti? Osim toga, mene bi uzeli da sam ostala sa majkom. A za tobom u ii svuda, pa
makar neki optimat ekao da se mnome eni."
"Da li je za mnom krenuo i tvoj otac? Ili ma ko drugi? Ne moe ostati uz mene ako
mi ne govori istinu."
"Ja tebe, gospodine, ne bih nikad lagala. Ne, niko drugi. Znala bih da jesu."
"Da li si me zaista pratila, Herena? Ili ste ti i Deklan pojurili ispred nas, ba kao to si
ti otrala ispred nas kad si videla kako se iskrcavamo iz leteeg broda?"
Deklan ree: "Nije imala nameru da lae, sire. Ona je dobra devojka. Bio je to samo
nain govora."
"To mi je poznato. Ali jeste li odjurili ispred mene?"
Deklan klimnu glavom. "Jesmo, gospodine. Ona mi je rekla da je prethodnog dana ta
ena govorila o odlasku u Os. Zato, kad ti nisi hteo da dozvoli da ma ko od nas poe sa
tobom jue..." Zastao je i protrljao vilicu obraslu kratkom prosedom bradom, razmiljajui o
odluci koja je dovela do toga da napusti rodno selo.
"...Mi smo poli prvi, gospodine", dovri Herena jednostavno. "Rekao si da niko sem
te ene ne moe s tobom i da niko ne sme za tobom. Ali da niko ne sme uopte u Os, to nisi
rekao. Krenuli smo dok su Anian i Sealah pravili tap za tebe."
"Znai, stigli ste pre nas dvoje. A onda ste priali sa ljudima, zar ne? Ispriali ste im
ta se u vaim selima dogodilo."
"Nismo nameravali nikakvu tetu da nainimo, gospodine", ree Herena.
Deklan klimnu glavom. "Ja nisam. To bi trebalo ona da kae. Nije, zapravo, ona
priala, sve dok nisu poeli da je pitaju. Priao sam ja, iako sam oduvek sporo upotrebljavao
rei. Ali kad o tebi priam, gospodine, tad nisam spor." Udahnuo je duboko, a onda je iz njega
pojurilo: "Dobijao sam batine ranije, gospodine. Dvaput su me tukli skupljai poreza, jednom
policija. U onom drugom sluaju sa poreznicima bio sam jedini mukarac u Gurgustijima koji
se borio i - ostavili su me mislei da sam mrtav. Ali ako eli da me kazni, dovoljno je samo
da mi kae. Skoiu u vodu ovog trenutka ako mi tako kae, iako ne znam plivati."
Odmahnuo sam glavom. "Nisi nikakvo zlo mislio, Deklane. Zahvaljujui tebi, Ceriks
je uo za mene, pa je jadni Zama morao umreti i drugom smru, i treom. Meutim, da li je
sve to izilo na dobro, ili na zlo, ne znam. Sve dok ne stignemo do kraja vremena, ne moemo
znati da li je neto bilo dobro ili zlo; moemo samo da procenjujemo namere onih koji su
neto inili. Kako si znao da u uzeti ovaj brod?"
Vetar se pojaavao; Herena stee dugaku haljinu vre oko sebe. "Mi smo,
gospodine, otili na spavanje..."
"U nekoj krmi?"
Deklan proisti grlo. "Ne, gospodine, u jednoj bavi. Smatrali smo da e nas ona
sauvati od kie, ako pone. Osim toga, bava nam je dala mogunost da ja spavam na
otvorenom kraju, a ona u zadnjem, da niko ne bi mogao do stigne do nje a da ne pree prvo
preko mene. Bili su tamo neki ljudi koji nisu hteli da mi tu spavamo, ali kad sam im objasnio
ta je i kako je, pustili su nas."
"On je njih dvojicu tresnuo, da su pali", ree Herena, "ali mislim da ih nije povredio,
gospodine. Posle su ustali i pobegli."
"Onda smo, gospodine, odspavali jedno vreme, a zatim je doao neki deko i probudio
me. On je potrko, gospodine, u toj gostionici gde ste bili vi, a hteo je da mi kae da ste tamo
odseli i da vas je posluivao i da ste vratili jednog mrtvog oveka u ivot. Zato smo ona i ja
ustali i poli uzbrdo, da vidimo. U trpezariji je bilo mnogo sveta, svak je priao ta je bilo, a
neki su nas poznavali zato to smo im ve priali o onom ranije. Eto, recimo, taj potrko.
astili su nas pivom zato to nismo imali nimalo para, a dobili smo da jedemo i kuvana jaja,
koja smo mogli da moimo u so, besplatnu za sve to piju tamo. Onda je ona ula kad je jedan
rekao da ete ti i ta ena otputovati 'Alsionom' sutra."
Herena klimnu glavom. "Zato smo jutros doli. Nae bure nije bilo daleko od
pristanita, sire, a ja sam Deklana digla im je svanulo. Kapetan jo nije bio stigao, ali je tu
bio jedan ovek kome je kapetan poverio da nareuje na brodu, pa kad smo rekli da emo
raditi ako nas uzme, on je rekao - moe, i posle toga smo nosili stvari. Videli smo kako
dolazite, gospodine, i ta se na obali desilo; od tad se trudimo da ostajemo blizu tebe."
Klimnuo sam glavom, ali sad sam gledao ka pramcu. Hadelin i Burgundofara su izili i
stali na prednju uzdignutu palubu. Vetar je natiskivao njenu dronjavu mornarsku odeu oko
nje i ja sa uenjem uvideh koliko je vitka; seao sam se Guninog tekog, miiavog tela.
Deklan promuklo apnu: "Ta ena... dole ispod ove palube, gospodine, sa
kapetanom..."
"Znam", rekoh mu. "Legli su oni zajedno i prole noi, u krmi. Ja ne polaem
nikakvo pravo na nju. Ona je slobodna da ini kako god eli."
Burgundofara se na trenutak okrenula da pogleda gore, ka jedrima (koja su se sad
nadimala kao od trudnoe); nasmejala se neemu to je kapetan rekao.
34. OPET SALTUS
Bliilo se podne, a mi smo jurili kao jahta. Vetar je pevao meu konopcima, a prve
kapi kie, krupne, poele su da pljuskaju po lai kao da neko baca boju na slikarsko platno
njenih jedara. Ja sam, ostajui na svom poloaju kod ograde zadnje, uzdignute palube, gledao
kako posada sasvim smotava dva jedra i neprekidno smanjuje ona preostala. Kad mi je
Hadelin priao i rekao, izuzetno utivo, da bi trebalo da siem pod palubu, upitah ga zar ne bi
mudro bilo sad privezati brod negde.
"Ne moemo, gospodine. Nema nijednog pristanita odavde do Saltusa, sire. Vetar bi
nas nasukao na pliak ako bih se vezivao za obalu, gospodine. Pregrmeli smo mi i gore oluje,
gospodine." To rekavi, on odjuri da bije mornare koji su radili oko zadnje katarke i da
izvikuje psovke na kormilara.
Pooh napred. Znao sam da postoji mogunost da se uskoro udavim, ali vetar mi je
prijao, a, osim toga, uvideo sam da ne marim mnogo za to. Bez obzira na to da li je mome
ivotu kraj, ve sam postigao i uspeh i neuspeh. Doveo sam jedno Novo Sunce koje nikako
nee moi da pree provaliju prostora tokom mog ivotnog veka - niti tokom veka ma kog
novoroeneta koje bi se moglo roditi za mojega ivota. Ako bismo stigli do Nesusa, ja bih se
vratio na Feniksov tron, razmotrio bih delanje onoga vazala koji je zamenio Oca Inirea (jer
sam smatrao zasigurno da "monarh" koga su seljani pominjali ne moe biti Inire) i onda bih
ga nagradio, ili kaznio, po zasluzi. Potom bih proiveo ostatak svog ivota u nedodirljivoj
pompi Kue Apsoluta ili u uasima bojnih polja; a ako bih ikada pisao izvetaj o tome, kao
to sam pisao onaj o svome usponu na vlast - onaj ijim sam konanim bacanjem zapoeo ovo
prianje - u njemu ne bi bilo nieg osobito zanimljivog posle zavretka opisivanja ove
plovidbe.
Vetar je praskao mojim ogrtaem kao zastavom i prisiljavao nae latinsko prednje
jedro da lepee poput krila neke div-ptice; ovo poslednje deavalo se zato to se greda
povijala, praznei iz jedra nalet vazduha, a onda opet ispravljala. Mornari, meutim, nikako
da ga prikupe i sveu; sa svakim novim cimanjem "Alsiona" se bacala ka stenovitoj obali
ola kao preplaeni at. Nostromo je stajao drei se rukom za jedan konopac, gledajui jedro
i psujui jednolino kao vergl. Ugledavi me, odjednom stade i povika: "Mogu li govoriti sa
tobom, gospodine?" Skinuo je kapu s glave, to je, u tom vetru, izgledalo besmisleno;
osmehnuo sam se i klimnuo glavom. "Pretpostavljam da to prednje jedro ne skidate zato to bi
bez njega upravljanje bilo oteeno?"
Tano u tom trenutku puna razbesnelost oluje sjurila se na nas. Iako su gotovo sva
jedra bila sklonjena, "Alsiona" poe vrhovima svojih greda parati vodu. Kad se ispravila (a to
je, na slavu svojih graditelja, uspela), voda je svud oko nas vrila od grada, koji je zagluujue
dobovao po palubi. Nostromo otra hitro u zaklon nadnetog dela zadnje palube. Ja potrah za
njim i onda, iznenaen, videh da je on pao na kolena im se domogao zaklona.
"Gospodine, ne daj da potone! Nije meni to u ja poginuti, gospodine, ali imam enu
- dve bebe - tek prole godine se venasmo, gospodine. Mi..."
Zapitah: "Odakle ti pomisao da mogu spasti vau lau?"
"To je zbog kapetana, je li tako, gospodine? Srediu ja njega im padne mrak." Opipao
je drku dugakog bodea na boku. "Imam nekoliko mornara koji e me sigurno podrati,
sire. Uiniu to - kunem ti se da hou."
"Ti to pria o pobuni", rekoh. "I pria gluposti." Brod se opet poe tako valjati, da
jedan kraj najvee poprene grede na srednjoj katarci doe pod vodu. "Niti ja mogu orkane
izazivati..."
To sam ve govorio nikome. Taj oficir je ve pobegao iz tog zatienog prostora i
nestao u gustoj kii pomeanoj sa gradom. Seo sam jo jednom na istu onu klupu sa koje sam
ranije gledao utovar u brod. Tanije, nastavljao sam svoj vrtoglavi let kroz prazninu, let koji
se nije prekidao jo od kada smo Burgundofara i ja skoili u crno pod onim udnim svodom u
Jesodu; ali, nastavljajui ga, naterao sam onu prizemnu figuru, koju sam kanapima pomicao,
kanapima koji bi pola Brajaha mogli zadaviti, da sedne na tu klupu.
U roku od desetak dahova, ili stotinak, vrati se nostromo sa Herenom i Deklanom.
Opet klee, a njih dvoje unue pokraj mojih nogu.
"Zaustavi oluju, gospodine", zamoli Herena. "Dosad si bio dobar sa nama. Ti nee
umreti, ali mi hoemo - Deklan i ja. Znam da smo te uvredili, ali imali smo dobre namere, pa
te molimo da prata."
Deklan, bez rei, klimnu glavom.
Ja rekoh svima njima: "estoke grmljavinske oluje normalna su stvar u jesen. Proi e
ova brzo, kao to su i druge prolazile."
Deklan poe: "Gospodine..."
"Pa, ta je?" upitah. "Nema razloga da ne govori."
"Videli smo te. Ona i ja. Bili smo tamo gore kad si otiao od nas i kad je poela kia.
Ovaj ovde nostromo, gospodine, on je trao. Ti si iao hodom. Hodom, ali te grad nije
pogaao. Pa, pogledaj moju odeu, ili njenu."
"ta hoe da kae, Deklane?"
Oficir promumla: "Oni su skroz mokri, gospodine. I ja sam. A ti, pipni svoju odei,
gospodine, pipni svoje obraze."
Pipnuo sam i naao da su suvi.
Kad se suoi sa neverovatnim, um pribegava onome to je najobinije; jedino
objanjenje koga sam se mogao dosetiti bilo je da je tkanina na meni, proizvedena negde u
tuini, imala tu osobinu da je nita ne moe pokvasiti, a da mi je lice ostalo zatieno zbog
kapuljae. Zbacio sam, tada, kapuljau sa glave i zakoraio na otvoreno.
Okrenuvi lice vetru, video sam kako mlazevi kie kuljaju pravo ka mojim oima, uo
sam kako grad fijue pokraj mojih uiju; ali me ni komadi leda ne udari, a moje lice, ake i
ogrta ostadoe suvi. Bilo je to kao da su rei - glupe rei, uvek sam u to bio ubeen - onoga
munisa postale istina i kao da se sve to vidim i ujem svelo na privid.
Poeh, maltene protiv svoje volje, da apuem oluji. Nekakvu sam misao imam da joj
govorim kao ovek oveku, ali onda uvideh da moje usne stvaraju zvuke blagog vetra i daleke
grmljavine koja se razlee meu brdima i blagog timpanisanja jesodske kie.
Proe jedan trenutak, prooe dva. Grmljavina se odvalja u daljinu, vetar popusti. Jo
nekoliko zrna grada, nalik na oblutke hitnute dejom rukom, bunu u reku. Bilo mi je jasno da
sam, pomou tih nekoliko rei, prizvao oluju nazad u sebe, i to je bilo neopisivo oseanje.
Ranije sam, na neki nain, poslao svoja oseanja napolje i ona su postala razbenjeno
udovite kao to sam ja tada bio razbenjen, ali udovite sa snagom deset hiljada divova.
Sada su to opet bila samo oseanja, a ja sam ponovo bio ljut jednako kao pre; jedan, i to ne
najmanji razlog za ljutnju sastojao se u tome to vie nisam bio siguran gde se tano nalazi
linija razgranienja izmeu ovog udnog, odvratnog sveta zvanog Urt i mene. Da li je taj vetar
bio moj dah? Ili je moj dah bio vetar? Da li mi je u uima hualo strujanje vlastite krvi, ili je
to bila pesma ola? Dolo mi je tada da proklinjem, ali sam se plaio mogueg dejstva takvog
proklinjanja.
"Hvala ti, gospodine. Hvala!"
Bio je to nostromo, opet na kolenima; poljubio bi mi izmu da sam to dozvolio. Ali ja
ga navedoh da ustane i rekoh mu da se ne sme dogoditi ubistvo kapetana Hadelina. Na kraju
sam morao da ga nateram da se u to zakune, jer sam lepo video da bi on - kao Deklan ili
Herena - veselo krenuo u one postupke za koje bi mu se inilo da su meni u korist,
neposredno krei moja nareenja. Postao sam, hteo-ne hteo, udotvorac, a ljudi prema
udotvorcima nisu posluni kao prema autarsima.
O ostatku tog dana, sve do mraka, nema mnogo da se kae. Razmiljao sam mnogo, ali
inio nisam nita, osim to sam se dva-tri puta proetao sa prednje uzdignute na zadnju
uzdignutu palubu i nazad i gledao kako rene obale klize pored nas. Herena i Deklan, a
zapravo i svi ostali lanovi posade, strogo su izbegavali da mi se ma za ta obraaju; ali kad se
inilo da e Urt uskoro dodirnuti crveno Sunce, pozvah Deklana sebi i pokazah prema
istonoj obali, koja se sad kupala u sjaju.
"Vidi ono drvee?" upitah. "Neka stabla stoje u redovima i kolonama kao vojnici,
neka u grupama, a neka u prepletenim trouglovima. Jesu li to vonjaci?"
Odmahnuo je glavom tuno. "Imao sam i ja drvee, sire. Nita od njega ove godine,
osim zelenih jabuka za kuvanje."
"Ali jesu vonjaci?"
Klimnuo je glavom.
"A ono na zapadnoj obali? To su takoe vonjaci?"
"Te obale su previe strme za njive, gospodine. Ako ih uzorete, kia sve spere i
odnese. Ali voke tu uspevaju sasvim dobro."
Rekoh, napola samome sebi: "Jednom sam se zaustavio u selu koje se zvalo Saltus.
Bilo je malo njiva, a i malo stoke, ali kad sam otiao neto severnije, video sam mnogo voa."
Iznenadi me Hadelinov glas. "udno da to pominje. Pristajemo u Saltusu kroz pola
smene, gospodine."
Izgledao je kao deko koji zna da e dobiti batine. Rekoh Deklanu da ode odatle, a
Hadelinu da se nema ega bojati, da sam zaista bio ljut na njega, a i na Burgundofaru, ali da
vie nisam gnevan.
"Hvala ti, gospodine. Hvala ti." Okrenuo se za trenutak u stranu, onda je opet pogledao
ka meni, oi u oi, i rekao neto to je iziskivalo moralnu hrabrost od koje veu nikad ne
sretoh. "Sigurno si mislio da se smejemo tebi, gospodine. Nije bilo to. U 'Alaskom kotliu'
mislili smo da si ubijen. A kasnije, dole u vaoj kabini, nismo se mogli uzdrati. Neto nas je
povuklo i sastavilo. Ona je pogledala mene, ja nju. Desilo se pre nego to smo shvatili ta
inimo. Posle smo mislili da emo umreti, a to je, izgleda, lako moglo i da bude."
Rekoh mu: "Nema vie nikakvog razloga da se brine."
"Onda bi najbolje bilo da ja siem i popriam s njom."
Pooh na pramac, ali uskoro otkrih da je, zbog grae lae, vidik sa zadnje palube
zapravo bolji zato to je bila uzdignutija. Tu sam stajao, prouavajui severozapadnu obalu,
kad se vrati Hadelin, ovoga puta sa Burgundofarom. im me je videla, pustila je njegovu aku
i prela na suprotnu stranu te zadnje uzdignute palube.
"Ako trai nae pristanite, gospodine, ono se upravo sad pojavljuje na vidiku. Vidi
li ga? Dim treba da gleda, gospodine, a ne kue."
"Sad vidim."
"U Saltusu ve spremaju ruak za nas, gospodine. Ima tamo jedna dobra krma."
Odgovorih: "Znam", pomislivi u istom trenutku na ona vremena kad smo Jonas i ja
dopeaili tamo, kroz umu, posle onog napada ulana koji su razbili nau grupu kod kapije
Saalnice; pomislih i na vino koje smo tad nali u svom bokalu, pomislih i na mnoge druge
stvari. Uini mi se da je selo vee nego to sam ga zapamtio. Osim toga, verovao sam da su
kue veinom od kamena, a ove su bile drvene.
Pogledom sam potraio onaj drveni stub za koji je Morvena bila zalanena kad sam
prvi put razgovarao sa njom. Posada je skupila naa jedra i mi uplovismo, glatko klizei, u
maleni zaliv; tad naoh onu ledinu gde se to desilo, ali sad tu nije bilo nikakvog stuba niti
lanaca.
Pretraivao sam svoje seanje, koje je savreno, osim to sadri nekoliko majunih
praznina i izoblienja. Setih se i kako je izgledao stub, i kako su lanci blago zazveali kad je
Morvena moleivo podigla ruke, i kako su muice zujale i ujedale, i kakva je bila Barnohova
kua, cela od rudnikog kamena podignuta.
"Mnogo je vremena prolo", rekoh Hadelinu.
Mornari poee odvezivati konope i jedra, jedno po jedno; ona padoe sasvim na
palubu, a "Alsiona", preostalim zamahom, uklizi tano na mesto gde e se vezati; mornari sa
kukama za dohvatanje amaca stajali su du bone strane lae, spremni da nas donekle odbiju
od gata ili njemu neto vie privuku, prema potrebi.
Ta potreba se, tako rei, nije ni ukazala. Na gatu je bilo estoro besposlenih, koji
pritrae da prihvate konope koje smo bacili tamo; a krmano nas privede tako glatko, da
odbojnici od starog konopca, koji su visili na boku "Alsione", samo poljubie grede gata.
"Grozota od oluje, danas, barba", doviknu jedan od tih na gatu. "Evo maloas se
razvedrilo. Ovde je voda bila po ulicama. Sreu si imao, pa si to izbegao."
"Nismo mi izbegli", ree Hadelin.
Iskrcah se napola uveren da postoje dva sela sa istim tim imenom - recimo Saltus i
Novi Saltus, ili ve neto tako.
Kad sam stigao do krme, video sam da nije onakva kakvu sam je zapamtio; ali ni
mnogo razliita. Dvorite i bunar bili su umnogome isti, a i iroka kapija kroz koju su ili
jahai i zaprena kola. Seo sam u trpezariju i naruio veeru od gostioniara meni neznanog,
premiljajui hoe li ili nee Hadelin i Burgundofara doi da sednu sa mnom.
Nisu doli, ali posle nekog vremena Herena i Deklan dooe do mog stola, a sa sobom
dovedoe jednog mrkog mornara, onog koji je maloas bio blizu krme i drao poslednju od tih
kuka za amce, i jednu masnu enu sitnih crta lica za koju rekoe da je brodska kuvarica.
Pozvao sam ih da sednu, a oni tako i uinie, ali nerado i tek posle vrlo jasnog saoptenja da
mi nee moi dozvoliti da im plaam ni hranu ni vino. Zapitah mornara (za koga sam
pretpostavio da ovde mora esto navraati) ima li kakvih rudnika u ovoj oblasti. On mi ree
da je pre oko godinu dana poelo kopanje jednog rudnikog tunela, u nekom brdu, po savetu
jednog hatifa koji je neto apnuo u ui nekima od najvanijih ljudi u selu i da je tako naeno
i na povrinu izneto nekoliko zanimljivih i vrednih stvarica.
Sa ulice, napolju, zausmo treskanje nogu u izmama, koje odjednom, im se zau
jedna otro izviknuta naredba, prestade. To me je podsetilo na onu kelau-peadiju koju sam
gledao kako s pesmom maruje od reke uzbrdo, kroz Saltus, u vreme kad sam tu doao kao
izgnani kalfa; htedoh da pomenem tu vojsku, u nadi da e se razgovor usmeriti ka ratovanju sa
Ascijancima, ali tad se vrata silovito otvorie i unutra ue, gordim koracima, jedan kitnjasto
uniformisani oficir, a za njim grupa vojnika sa pukama-fuzilkama.
Do tad je u trpezariji sve brujalo od razgovora; sad je zavladala mrtvaka tiina.
Oficir dreknu na krmara: "Pokai mi gde je taj koga zovete Pomiritelj!"
Burgundofara, koja je sve to vreme sedela sa Hadelinom za jednim drugim stolom,
ustade i pokaza prstom ka meni.
35. OPET NESUS
Kad sam iveo meu muiteljima, esto sam gledao kako klijenti dobijaju batine.
Nismo ih tukli mi, jer mi smo izvravali samo one kazne koje su ukazima bile odreene, nego
su ih tukli oni vojnici koji su ih dovodili k nama i odvodili od nas. Oni iskusniji meu
klijentima titili su glave i lica rukama, a trbuhe cevanicama; tad kima ostaje izloena, ali za
zatitu kime ne moe se, ni u kom sluaju, mnogo uiniti.
Ispred krme pokuah, u poetku, da se borim; verovatno je da se najgore batinanje
dogodilo kad sam izgubio svest. (Tanije, kad se onesvestila ta marioneta kojom sam
upravljao iz daljine.) Kad sam opet postao svestan Urta, udarci su jo pljutali, a ja sam onda
pokuao da se zatitim kao ti zlosretni klijenti.
Fuzilijeri su me udarali izmama i, to je jo opasnije, kundacima fuzilki, koji su bili
gvoem okovani. Bol je stizao u naletima, ali oni su izgledali udaljeni; bio sam svestan
uglavnom udaraca, a svaki pojedini bio je iznenadan, donosio je jak potres i bio neprirodan.
Najzad je bilo gotovo i oficir mi je naredio da ustanem; poeo sam da srljam, pao sam,
ritali su me, opet sam pao. Onda su mi namakli omu od sirove ivotinjske koe oko vrata i
podigli me pomou nje. Davila me je, ali mi je i pomagala da drim ravnoteu. Usta su mi bila
puna krvi; pljuvao sam je iznova i iznova, pitajui se da li je neko rebro probilo plua.
etvorica fuzilijera leala je na ulici i ja se dosetih da sam jednome bio oteo oruje, ali
da tad nisam uspeo da oslobodim onu konicu na fuzilki koja bi omoguila pucanje; oko
takvih sitnica okreu se nai ivoti. Tu etvoricu pogledae neki od njihovih drugara i videe
da su trojica mrtva.
"Ti si ih ubio!" povika oficir na mene.
Ja pljunuh krv njemu u lice.
Nije to bio razuman postupak; oekivao sam da u zbog njega dobiti jo batina. Moda
je i moglo biti tako, ali oko nas je bilo ve stotinak ili vie ljudi; gledali su nas pri svetlosti
koja je obilato stizala kroz prozore krme. Poee da gunaju i da se komeaju, a i poneki
vojnik, uinilo mi se, bio je obuzet slinim oseanjima; podsetili su me na one straare u
drami doktora Talosa koji su eleli da zatite Meijanu, koja je bila Dorkas i majka svih nas.
Sklepali su nekakva nosila za ranjenog fuzilijera i naterali dvojicu seljaka da ga na tim
nosilima ponesu. Za mrtve su bila dovoljna i jedna zaprena kola puna slame. Ispred kola
hodali smo oficir, preostali fuzilijeri i ja; tako smo stigli do keja, a to je bila daljina od
nekoliko stotina koraka.
U jednom trenutku sam pao, a dvojica ljudi pritrae iz gomile i podigoe me. Sve dok
nisam opet ustao, pretpostavljao sam da su to Deklan i onaj mornar, ili moda Deklan i
Hadelin; ali kad sam izgrcao svoje izraze zahvalnosti njima, video sam da su mi sasvim
nepoznati. Taj dogaaj kao da je razbesneo oficira i on zato, kad sam sledei put pao, opali iz
pitolja narodu pred noge da ga upozori da ne prilazi; mene poe ritati i nastavi tako sve dok
ne ustadoh uz pomo ome i fuzilijera koji je omu drao.
Uz gat je leala "Alsiona", isto kao kad smo s nje sili; ali je uz nju bio privezan brodi
kakav nikad do tad nisam video, sa katarkom koja je izgledala odve slaba da bi mogla drati
jedro i sa obrtnim topom na prednjoj palubi koja je bila znatno manja od prednje palube lae
"Samru".
Kad je video taj top i lanove posade koji su oko topa stajali, oficir kao da se ohrabrio.
Naterao me je da stanem i da se okrenem ka gomili, a onda mi je naloio da pokaem ko su
moji sledbenici. Odgovorih mu da nikakve sledbenike nemam i da ne poznajem nikoga od tih
ljudi ispred sebe. Tad me on udari pitoljem. Ustajui jo jednom, videh Burgundofaru, koja
se nala tako blizu da me je mogla dodirnuti. Oficir ponovi svoj zahtev, a ona kliznu u mrak i
nestade.
Moda me je, posle mog ponovljenog odbijanja, opet udario, ali toga se ne seam;
plovio sam iznad obzorja, uzaludno usmeravajui svoju ivotnost ka polomljenoj prilici koja
je leala opruena tako daleko. Zbog praznine koja se ispreila nita nisam mogao postii, te
zato poeh usredsreivati Urtove energije umesto svojih. Njegove se kosti zacelie, rane mu
zarastoe; ali primetih, ne bez izvesnog obeshrabrenja, da mu je nianom pitolja sada
razderan obraz, onaj isti koji je Agija svojevremeno rasekla svojom gvozdenom kandom.
Bilo je to kao da se jedna stara rana uspela ponovo uspostaviti, ali malo oslabljena.
Bila je jo no. Glatko drvo nosilo je moju teinu, ali je poigravalo i bacakalo se kao
da je privezano za lea najtrapavijeg od svih destrijera koji su ikad galopirali. Digoh se u
sedei poloaj i videh da sam na brodiu i da sam do maloas leao u barici svoje krvi i svojih
izbljuvaka; zglavak jednog mog stopala bio je lancem privezan za klin uboden u palubu.
Nadomak mene stajao je jedan fuzilijer; morao se drati rukom za poboni stubi da bi mogao
ostati uspravan na toj divljoj palubi. Zamolih ga za vodu. Kad sam marovao kroz dungle sa
Vodalusom, nauio sam da nije loe ako moli za razne usluge kad si zarobljen; tvoje molbe
nee esto biti usliene, ali kad su odbijene, nije nita izgubljeno.
Ovo naelo dobilo je odmah svoju potvrdu, jer taj straar (na moje iznenaenje) ode,
teturajui se, prema krmi i vrati se sa kofom rene vode. Ustao sam, oistio sam i sebe i svoju
odeu najtemeljitije to sam mogao, a onda sam poeo da se zanimam za okolinu, koja je,
zapravo, bila veoma izmenjena.
Oluja je proistila nebo, pa su zvezde sijale na ol kao da je Novo Sunce bilo neka
buktinja koja je empirijanskim svetom proletela i za sobom mlazeve varnica ostavila. Zelena
Luna virila je iza kula i kupola iji su se obrisi nazirali na zapadnoj obali.
Bez jedara i bez vesala jurcali smo niz reku, odskaui povrh talasa kao baeni kamen
"abica". Feluke i karavele na kojima su sva jedra bila razvijena izgledale su, usred matice,
kao usidrene; proletali smo izmeu njih kao lasta izmeu megalita. Dva stuba blistave pene
dizala su se iza krme ak do visine tog golog jarbola, kao dva srebrna zida koji u svakom
trenutku i nastaju i nestaju.
S nevelike udaljenosti zauh neke grlene, poluoblikovane zvuke koji su, maltene,
mogli biti rei. Bilo je to kao da neka ivotinja zahvaena patnjama pokuava da govori,
potom i da apue. Blizu mesta gde sam leao leao je jo jedan ovek, a nad njim je uao
trei. Lanac mi nije dopustio da do njih doem; kleknuo sam da bih se primakao jo za duinu
svoje potkolenice i na taj nain sam postigao da ih vidim najbolje to je u tom mraku bilo
mogue.
Obojica su bili fuzilijeri. Prvi je nepokretan leao na leima, ali ipak izvijen kao u
agoniji bola; na njegovom licu bila je stravina grimasa. Primetivi me, on opet pokua da
govori, a onaj drugi proguna: "U redu je, Eskile. Nije sad vano."
Rekoh: "Tvom prijatelju je slomljen vrat."
On odgovori: "Ti bi trebalo to da zna, propovednie."
"Znai, ja sam ga slomio. Tako sam i mislio."
Eskil naini neki pridavljeni zvuk, a njegov drugar se nagnu nad njega da oslune.
"Trai da ga ubijem", ree mi, uspravljajui se opet. "Ve itavu poslednju smenu vremena je
to zahtevao - otkako isplovismo."
"A hoe li to uiniti?"
"Ne znam." Fuzilka mu je bila okaena preko prsa; govorei, on je poloi na palubu,
ali je tamo nastavi pridravati jednom rukom. Vidoh odsjaje svetlosti na nauljenoj cevi.
"On e umreti uskoro, ma ta ti uinio. Kasnije e se oseati bolje ako ga pusti da
umre prirodno."
Govorio bih tad, moda, i vie, ali Eskilova leva ruka poela se kretati, a ja zautah i
posvetih se posmatranju prizora. Kao osakaeni pauk, njegova aka je puzila ka puci, najzad
se oko nje sklopila i poela je privlaiti. Njegov drugar mu je lako mogao oduzeti oruje; ali
nije to uinio. Izgledalo je da je zadivljen koliko i ja.
Eskil polako, probijajui se kroz beskonanost bola i napora, podie fuzilku i okrete je,
tako da je cev, najzad, bila uperena ka meni. Mutno sam, pri sjaju zvezda, gledao njegove
krute prste kako pokuavaju, pokuavaju.
Kakav udara, takve batine. Ranije sam se mogao spasti samo da sam otkrio konicu
fuzilke i oslobodio je. A on, tako dobar poznavalac te puke i njenog dejstvovanja, sad me je
lako mogao ubiti samo da je uspeo naterati svoje ukoene prste da konicu pomaknu. Zurili
smo, obojica nemoni, jedan u drugoga.
Doe i trenutak kad njegova snaga vie nije mogla da podnosi teinu fuzilke. Oruje
sa treskom pade na palubu, a ja osetih da e mi srce pui od saaljenja. U tom asu bio sam
spreman da lino potegnem okida. Moje usne su se pomicale - ali sam jedva znao ta
govorim.
Eskil se die u sedei poloaj i poe buljiti oko sebe.
Ba kad je to uinio, nae plovilo je usporilo. Paluba se poela sputati i smirila se tek
kad se nala maltene na istoj visini kao povrina vode. Vodene perjanice iza nas nestadoe
kao talas koji se razaspe po plai. Ustadoh da vidim gde smo; ustade i Eskil, a uskoro nam se
pridruie i taj drugar koji ga je do maloas negovao, a i moj straar.
Ozidana obala ola dizala se levo od nas, odsecajui nono nebo kao seivo maa.
Plovili smo dalje, ali grmljavina onih maina koje su nas do maloas potiskivale sada je bila
stiana gotovo do neujnosti. Na obali su bile kamene stepenice, ali tamo nije bilo
prijateljskih ruku koje bi nas privezale. Jedan plovilac skoi sa pramca da to uradi, a drugi mu
hitnu konop. Jo jedan trenutak i mi pruismo daanu stazicu od brodia do jednog
stepenika.
Na krmi se pojavi onaj oficir, a oko njega fuzilijeri sa bakljama. Stao je, zapiljio se u
Eskila, onda pozvao tu trojicu vojnika k sebi. Njihov razgovor, voen tonovima tako tihim da
ih nisam mogao uti, potraja dugo.
Najzad mi prioe oficir i moj straar; ljudi sa buktinjama stupali su iza njih. Posle
jednog ili dva daha oficir ree: "Skidaj mu koulju."
Uz nas stadoe Eskil i njegov prijatelj. Eskil ree: "Gospodine, mora skine koulju.
Ako ne, mi mora je pocepamo s tebe."
Tek da ga oprobam, upitah: "Da li bi ti to uinio?"
Slegnuo je ramenima, a ja otkopah taj fini ogrta koji sam sa Cadkiline lae uzeo i
pustih da padne na palubu; onda svukoh koulju preko glave, pa je bacih preko ogrtaa.
Oficir prie blie i ree mi da se okrenem; hteo je da pregleda moja rebra s obe strane.
"Trebalo bi da si mrtav", promrmlja. "Pa, istina je, to to kau o tebi."
"Poto ne znam ta se to govorilo, ne mogu ni potvrivati ni poricati."
"Niti ja to od tebe traim. Obuci se. To ti je - savet."
Osvrnuh se da vidim gde su mi ogrta i koulja, ali tamo ih nije bilo.
Oficir uzdahnu. "Maznuo neko - valjda neko od mornara." Pogleda Eskilovog
prijatelja. "Morao si to da vidi, Tanko."
"Gledao sam njegovo lice, gospodine, odelo ne. Al' probau da naem."
Oficir klimnu glavom. "Povedi i Eskila sa sobom." Jedan njegov gest - i jedan od
vojnika dade svoju buktinju drugome, pa se sae da oslobodi moju nogu.
"Nee nai", ree oficir. "Ima hiljadu malih skrovita na ovakvom brodu, a posada e
znati svako pojedino."
Rekoh mu da mi nije zima.
Oficir smae sa sebe ogrta, koji mu je bio deo uniforme. "Taj koji ti je ukrao te dve
stvari - pretpostavljam da e ih isei na komade i prodavati. Trebalo bi lepo da zaradi. Obuci
ovo - imam drugi u kabini."
Nije mi se dopadalo da uzimam njegov ogrta, ali bilo bi glupo odbiti njegovu
velikodunost.
"Ruke ti moram u bukagije. Propisi." Okovi za ruke blistali su u svetlosti buktinja kao
srebro, ali su zagrizli u moje zglavke kao i bilo koji obini.
Preosmo, nas etvorica, po daanoj stazici do tog obalskog stepenita koje je
izgledalo maltene sasvim novo, popesmo se i krenusmo brzim hodom, u povorci po jedan,
nekom uskom ulicom koja je s obe strane imala batice i prostrane, ali veinom jednospratne
kue. Napred je iao jedan s buktinjom, ja sam stupao za njim, oficir je iao za mnom drei
spreman, ali nadole okrenut pitolj, a iza nas je kroio drugi bakljonosac. Neki radnik, koji se
vraao svome domu, stade i poe buljiti u nas; nikog drugog nije oko nas bilo.
Pogledao sam preko ramena i pitao oficira kuda me vodi.
"U staru luku. Jedna od tih olupina tamo prepravljena je da slui kao apsana."
"A onda?"
Nisam ga video, ali sam mogao sebi doarati kako slee ramenima. "Pa, ne znam.
Moja su nareenja bila da te uhapsim i dovedem ovamo."
Koliko sam mogao videti, to "ovamo" je bio neki javni park. Pre nego to smo zali u
mrak ispod drvea, digao sam pogled i video sebe kroz mrazom oteeno lie.
36. OPET CITADELA
Nadao sam se da u videti izlazak starog Sunca pre nego to me zakljuaju u eliju.
Nije bilo tako sueno. Tokom dugog vremena, ili bar vremena koje je izgledalo dugo, peli
smo se uz neko brdo, ne naroito strmo. Nae buktinje vie puta zapalie pokoji uti list u
kronjama iznad nas, a vatra se svaki put prenese samo na jo po nekoliko oblinjih listova;
goreli su isputajui onaj prodorni dim koji je sam dah jeseni, a onda su se gasili sporim
trnjenjem. Lie je bilo rasuto i po stazi kojom smo gazili, ali lie kiom namoeno.
Najzad smo stigli do jednog sumornog zida toliko visokog, da svetlost naih buktinja
nije uspevala da otkrije njegov vrh; na tren pomislih da je to Zid Nesusa. Jedan ovek u
poluoklopu stajao je, oslanjajui se o svoje koplje, pred mranom, uskom, zasvoenom ispad-
kapijicom u tom tvravskom zidu; takve su nekad sluile da branioci iziu radi protivnapada,
"ispada". Video nas je, ali nije stao uspravnije, niti je ma kojim drugim znakom pokazao
potovanje prema oficiru; a kad smo mu maltene ve nagazili na noge, zalupao je donjim,
gvoem okovanim krajem svoga oruja po gvozdenim vratima iza sebe.
Otvori ih neko iznutra. Dok smo prolazili kroz debljinu tog zida - bila je velika, ali ni
priblino tako velika kao kod Zida Nesusa - zaustavio sam se tako naglo da je oficir s lea
naleteo na mene, jer unutra je bio jedan straar naoruan dugakim dvoseklim maem iji je
vrh bio etvrtast, kao popreno odseen; straar je oruje upravo tim vrhom i naslonio na
kamene ploe poda.
"Gde sam?" upitah oficira. "Koje je ovo mesto?"
"Ono gde sam ti rekao da te vodim", odgovori on. "Eno je ta slupotina."
Pogledah gore i videh monu kulu, svu od blistavog metala.
Straar progovori, razvlaei rei: "Uplaio se od mog seiva. U... to dobru otricu
ima ova paloina, drue - ti je uopte ni osetio ne bi."
Oficir odseno ree: "Ovom zatvoreniku ti e se obraati sa 'gospodine'."
"Dok si ti ovde, moda i hou, gospodine."
Ne znam da li mu je oficir tada neto rekao ili uinio; dok su oni govorili iz kule je
izila jedna ena, a za njom deak, posluitelj sa lanternom. Oficir je onda salutirao toj eni,
koja je, sudei po bogatstvu uniforme, imala daleko vei in; ali to je uinio na krajnje aljkav
nain. Onda je rekao: "Vidim da ti je teko da zaspi."
"Nije nimalo. Tvoja poruka je glasila da stiete, a ja znam da si ovek od rei. Volim
lino da pogledam svakog naeg novog klijenta. Okrei se ovamo, drugar, da te vidim."
Uinio sam tako.
"Fini primerak, a ti ga nisi naarao nimalo. Nije se opirao?"
Oficir ree: "Mi ti predstavljamo tabulu razu."
Vie nita nije rekao, ali jedan od te dvojice vojnika sa zubljama primeti: "Borio se
kao avo, gospoo prefektovice." Oficir mu dobaci pogled koji je jasno govorio da e za ovu
primedbu kasnije da plati.
"Kad je klijent tako pitom", nastavi ena, "neete mi biti potrebni ni ti, ni tvoji ljudi da
ga dovedem do elije, a?"
Oficir ree: "Ne mora ti, mi emo ga staviti pod klju, ako hoe."
"A ako ne, morate sada odneti njegove lisice."
On slegnu ramenima. "Pa, ja sam za njih potpisao."
"Onda ih nosi." Ona se okrete ka svom posluitelju, deaku. "Rii, ovaj bi mogao
pokuati da nam pobegne. Ako to pokua, daj mi tvoj fenjer i uhvati ga opet."
Oficir promrmlja: "Nemoj", u trenutku kad mi je skidao bukagije s ruku. Onda se
izmae jedan korak i pozdravi me kratkim salutiranjem. Onaj sa maem se isceri i ode da opet
otvori uzana tvravska "ispadna" vrata, oficir i bakljonosci izioe jedan za drugim, zau se
tresak zatvaranja vrata. Imao sam oseaj da sam izgubio svog jedinog prijatelja.
"Tamo, u sto dva", ree ena, pokazujui prema kapiji iz koje je izila.
Gledao sam oko sebe, u poetku sa nadom u bekstvo, zatim sa oamuenim
zaprepaenjem koje nikako ne bih opisati mogao. Iz mene provalie rei, koje nisam mogao
zaustaviti ba kao ni svoje srce. "To je naa Matahinska kula! Ono je Vetija - ali sad stoji
uspravno! Eno i Medvee kule!"
"Nazivaju te svetim ovekom", ree ona. "Vidim da si lud sto posto." Govorei,
pruila je ake ka meni da bih video da nije naoruana, ali je to propratila jednim iskrivljenim
osmehom koji bi bio dovoljno upozorenje ak i da me oficir nije ve upozorio. Jasno se videlo
da taj dronjavi deko nema oruje i ne predstavlja nikakvu pretnju; ona je, pretpostavljam,
imala pitolj ili neto gore pod tom svojom bogatom uniformom.
Veini ljudi nije poznato da je teak posao nauiti oveka da udari drugo ljudsko bie
ba svom snagom; neki drevni nagon tera ak i one najokrutnije da malo ublae udarac. Mene
su, meu muiteljima, uili da ne ublaujem. Tresnuo sam je bridom ake u vilicu - nikog u
ivotu nisam udario jae; srozala se na zemlju kao lutka. Ritnuo sam lanternu, koja polete
deaku iz ruke i ujedno se ugasi.
Straar na ispadnoj kapiji die ma, ali samo da bi mi zapreio izlaz. Ja se munjevito
okrenuh i jurnuh ka Razbijenom dvoru.
Bol koji me obuze tog trenutka bio je kao bol od maine revolucionarke; u celom
ivotu sam samo taj jedini put osetio bol uporediv sa "revolucionarkom". Neto me je kidalo
na komade, ali je otkidanje svakog pojedinog uda trajalo i trajalo, tako da bi, u poreenju s
tim, ereenje maem bilo sitnica. Plonik kao da je nastavio da skae ispod mene i vrti se
ukrug, ak i kad je taj grozni sev bola proao, a ja ostao u tami. Svi teki topovi iz bitaka za
Orithiju grmeli su uglas.
Onda sam se vratio na svet Jesod. Njegov isti vazduh ispuni moja plua, muzika
njegovih povetaraca umiri moj sluh. Digoh se u sedei poloaj i vidoh da je to samo Erta, ili
Urt, ali da Urt tako izgleda onome ko je pretrpeo Abadon. Ustajui, pomislih - koliku sam
samo pomo poslao tom upropaenom telu, ali, evo, jo i sad su mi noge i ruke krute i
hladne, jo ima bola u svakom zglobu.
To sam ja sa nekog uskog leaja ustao, u jednoj sobi koja mi je izgledala udno
poznata. Vrata su, kad sam ih poslednji put video, bila od stamenog metala, ali sad su ih
sainjavale samo ipke spletene u reetku. Kroz tu reetku sam mogao gledati uzani hodnik
ije sam krivine upoznao jo u detinjstvu. Okrenuh se nazad da prouim udni oblik te sobe.
Bila je to ona spavaa soba u kojoj je Rohe stanovao kao kalfa, upravo ona ista u koju
sam doao da se presvuem u civilnu odeu one veeri kad smo napravili izlet do Kue azura.
Zapanjeno sam je gledao. Na mestu mog sadanjeg leaja nekada je bio Roheov krevet, koji je
bio malice iri. Mesto na kome se nalazio taj prozori (setih se kako sam se, u ono doba,
iznenadio videi da su Roheu dali sobu sa prozoriem, kroz koji se moglo gledati napolje, i
kako su meni kasnije dodelili sobicu bez prozora) i uglovi pod kojim su unutranji brodski
pregradni zidovi bili sastavljeni da bi se ova prostorija dobila nepogreivo su pokazivali da je
to ba Roheova soba.
Prioh prozoriu. On je bio otvoren i kroz njega je dopirao taj povetarac koji me je
probudio. Nikakvim reetkama nije bio zapreen; ali, naravno, niko se nije mogao pentrati po
glatkom spoljanjem zidu kule. Osim toga, samo ovek veoma sitnog rasta mogao bi
progurati plea kroz njega. Gurnuh napolje samo glavu.
Ispod mene je lealo Staro dvorite, isto kao to sam ga zapamtio; bilo je okupano
Suncem poznog leta. Ispucale kamene ploe kojima je bilo prekriveno izgledale su, moda,
malice novije, ali u svakom drugom pogledu bile su iste. Vetija kula stajala je nagnuta na
jednu stranu, tano kao to je, u zabitim kutovima moga pamenja, oduvek i bila. Tvravski
zid Citadele bio je na jednom mestu sruen, tano kao u mojim vremenima - pola njegovih
nerastopivih metalnih blokova lealo je u Starom dvoritu, a pola u nekropolisu. Jedan
usamljeni kalfa (ve sam smatrao da je to) dokoliio je pred Vratima za leeve; za razliku od
brata Nosaa, na sebi je imao neku udnu uniformu, a u ruci ma, ali je, ipak, stajao tano na
mestu gde je brat Nosa uvek stajao.
Uskoro naie jedan deak, dronjavi egrica upravo onakav kakav sam ja nekada bio;
poe za nekim kurirskim poslom preko Starog dvorita. Poeh mu mahati i dovikivati, a kad
die glavu, prepoznadoh ga i uzviknuh njegovo ime: "Rii! Rii!"
On mi uzvrati mahanjem, pa ode kud ga je posao vukao; oito, bojao se da bude vien
kako razgovara sa klijentom svog esnafa. ta to napisah - svog esnafa - to je, u to doba,
svakako ve bio i moj esnaf.
Dugake senke su mi govorile da je jo rano jutro; ovo se potvrdi nekoliko trenutaka
docnije treskom vrata i koracima kalfe koji mi je donosio doruak. Na mojim vratima nije
postojao onaj prorez koji je tu trebalo da bude, pa je kalfa morao da stane s jedne strane,
drei posluavnike, i da eka da mu drugi kalfa (kopljem naoruan, tako da je izgledao
maltene kao vojnik) otkljua vrata.
"Sasvim dobro izgleda", ree on, sputajui moj posluavnik na pod elije.
Odvratih mu da sam se pokatkad oseao i bolje.
On mi se primae. "Ubio si je."
"Onu enu zvanu 'gospoa prefektovica'?"
Klimnuo je glavom, istovremeno kad i drugi kalfa. "Slomio si joj vrat."
"Ako me odvedete do nje", rekoh, "moda u moi da je vratim."
Zgledali su se, izili, zalupili vrata.
Dakle, bila je mrtva, a sudei po pogledima koje sam video bila je i omraena.
Svojevremeno me je Sajriaka pitala nije li moja ponuda da joj dam slobodu samo krajnje
muenje. (Taj senjak, okruen ipkastim drvenim reetkama, doplovi iz dubine moga
pamenja i stade, ceo, zajedno sa vreama puzavica i zelenom meseinom, u moju eliju,
blistavu od jutra.)
Tada sam joj odgovorio da nama ne bi nijedan klijent poverovao; ali toj gospoi
prefektovici ja sam poverovao - bar sam poverovao da mogu pobei, mada sam znao da ona
misli da ne mogu. A sve to vreme neko oruje bilo je upereno u mene sa Matahinke, moda
ba sa ovog prozoria, mada je verovatnije da se nalazilo u artiljerijskom odeljenju na vrhu.
Moja razmiljanja se prekidoe zbog nailaska jo jednog kalfe, sa kojim je, sada, doao
i lekar. Opet odluno otvorie moja vrata; doktor ue unutra, a kalfa ih zakljua za njim i
odmae se, pripravan da puca kroz reetke.
Doktor sede na moj uski leaj i otvori konu torbu. "Kako se osea?"
"Gladan sam." Odbacih svoju iniju i kaiku. "Doneli su mi ovo, ali to je uglavnom
voda."
"Meso je za branitelje monarha, nije za ruilake elemente. Pogodio te konvulzor?"
"Ako ti tako kae. Ja o tome ne znam nita."
"Po mom miljenju, nije te pogodio. Ustani."
Ustao sam, rairio ruke i noge kad mi je on to naredio, zabacio sam glavu unazad, pa
je nagnuo ka desnom ramenu, ka levom i tako dalje.
"Nisi ti bio pogoen. Na sebi ima oficirski plat. Bio si oficir?"
"Ako ti se svia da tako kae. Bio sam i general, bar su mi se tako obraali. Nije to
bilo nedavno."
"A ne govori ni istinu. Takav nose mlai oficiri, samo da zna. Oni idioti misle da su
te pogodili. Preda mnom se u to zakleo ovek koji je pucao na tebe."
"Podvrgnite ga sasluanju."
"Da ga sluamo kako porie neto to ja ve znam? Nisam toliko glup. Da ti objasnim
ta je bilo?"
Rekoh mu da zaista elim da neko to uini.
"Vrlo dobro. Zemljotres je, dakle, poeo kad si ti beao od gospoe prefektovice
Priske, tano u trenutku kad je onaj idiot opalio iz artiljernice. Promaio je, a ko ne bi;
meutim, ti si pao i udario glavom, pa se njemu uinilo da te je pogodio. Video sam mnoga
takva navodna udesa. Reenje je uvek jednostavno, samo ako imamo u vidu da svedoci
brkaju uzroke i posledice."
Klimnuh glavom. "Bio je zemljotres?"
"Dabome, i te kakav, srea je naa da smo se ovako jeftino izvukli. Pa zar jo nisi
pogledao napolje? Odavde sigurno moe da vidi zid." On prie prozoriu i zaviri napolje, a
onda pokaza prstom (ljudi ponekad tako ine) kao da sam i ja pored njega i da to mogu
gledati. "Eno, tamo, koliki deo zida se sruio pored zoetike transportne rampe. Srea naa da
nije oborena neka od raketa. Nego, da ne zamilja moda da si ti ono poruio?"
Rekoh mu da nikada nisam imao ni najmanju predstavu o uzroku ruenja tog zida.
"Ova oblala je podlona zemljotresima, to se u starim zapisima jasno vidi - hvala
neka je naem monarhu, uzgred budi reeno, to ih je preneo ovamo - ali nijedan nas nije
zadesio jo od kada je reka promenila tok, pa je zato veina ovih glupaka zakljuila da nikada
vie nee nijednog zemljotresa biti."
Nasmejao se tiho, hehetavo. "Al' neki od njih su posle onog noas promenili miljenje,
ini mi se."
Ve je izlazio, ne prekidajui tu priu. Kalfa tresnu mojim vratima i zakljua ih
ponovo.
Pomislih na dramski komad doktora Talosa, u kome se zemlja trese, a Jahi kae: "Kraj
Urta, budalo. Hajde, probodi je kopljem. I tebi je, ionako, kraj."
Kako sam malo razgovarao s njim na svetu zvanom Jesod.
37. KNJIGA NOVOG SUNCA
Kao i u mojim vremenima, dobijali smo, mi uhapenici, dva puta dnevno da jedemo, a
nai upovi sa vodom punjeni su u vreme veere. Onaj egrt mi je doneo posluavnik,
namignuo mi, a onda se vratio kad kalfa vie nije bio na strai i doneo mi sir i veknu sveeg
hleba.
Veera je bila isto onako mrava kao doruak; poeo sam da jedem to to mi je doneo
jo dok sam izgovarao rei zahvalnosti.
On unu ispred vrata moje elije. "Mogu li razgovarati sa tobom?"
Rekoh mu da njegovim postupcima ne upravljam, a da propise ovoga mesta on sigurno
poznaje bolje nego ja.
Pocrveneo je: njegovi tamni obrazi postali su jo tamniji. "Hou rei, da li e priati
sa mnom?"
"Da, ako ti to nee doneti batine."
"Mislim da nikakvih problema nee biti, bar ne sad. Ali treba da govorimo tiho. Ima
meu klijentima verovatno i uhoda."
"Otkud zna da nisam i ja?"
"Pa znam po tome to si je ubio, naravski. Ovde je sve istumbano naglavake. Svima
je drago da je mrtva, ali bie sigurno istraga, a ko e biti poslat da zauzme njeno mesto,
nemamo pojma." Zastao je i inilo se da duboko razmilja o svojim sledeim reima. "Kau
straari da si rekao da bi moda bio sposoban da je vrati."
"A ti to ne bi hteo."
Odmahnuo je rukom. "A da li bi mogao? Stvarno?"
"Ne znam dok ne pokuam. Iznenauje me da su ti rekli."
"Ja se petljam okolo, sluam ta priaju, istim izme, uzimam pare da bih neke
kurirske zadatke obavljao."
"Nemam nikakvog novca da ti dam. Moje pare uzeli su oni vojnici koji su me
uhapsili."
"Nisam ni hteo pare." Ustao je i zavukao ruku duboko u jedan od depova svojih
dronjavih pantalona. "Evo, dobro bi bilo da uzme ovo."
Pruio je ruku sa novcima; bili su to izlizani mesingani novii, ije mi je likovno
reenje bilo nepoznato.
"Ponekad moe da dobije od nekoga jo jela, ili togod drugo."
"Pa ti si mi doneo jo jela, a nisam ti dao nita."
"Uzmi", ree on. "Hou da ti ih dam. Moda ti zatrebaju."
Poto nisam hteo da pruim ruku, on najzad ubaci te parice kroz reetke i ode
hodnikom.
Poprilino zbunjen, pokupio sam njegove novie i stavio ih u jedan od depova.
Napolju se popodne pretvorilo u vrlo hladno vee, a prozori je i sad bio otvoren.
Gurnuo sam teko okno-soivo, zatvorio ga i namakao rezu. Njegove glatke, iroke,
dvostepeno uvuene ivice, o ijem obliku nikada ranije nisam razmiljao, oito su imale
namenu da spreavaju prodor praznine unutra.
Dokrajivao sam hleb i sir i mislio o naem povratku amcem na Urt i o mom
uznesenju na Cadkilinoj lai. Kako bi divno bilo uputiti ovu staru Kulu maskiranih na jo
jedan let meu zvezdama! Ipak, bilo je i neeg mranog u toj pomisli, na onaj nain kako su
mrane sve stvari koje izopaimo da umesto plemenitoj svrsi slue sramnoj. A ja sam u ovoj
kuli odrastao, ne oseajui nita od toga.
Kad sira i hleba vie nije bilo, zamotao sam se u ogrta koji sam od tog oficira dobio,
zaklonio sam jednom rukom svetlost i pokuao da spavam.
Jutro donese nove posetioce. Stigli su Burgundofara i Hadelin u pratnji jednog visokog
kalfe koji im je salutirao svojim orujem i ostavio ih ispred mojih vrata. Na mom licu
nesumnjivo se videlo iznenaenje.
"Novac uda ini", ree Hadelin; iskrivljenost njegovih usana pokazivala je o kolikoj
svoti je bila re, a ja se zapitah da li je Burgundofara sakrila platu koju je sa lae donela, ili on
sad smatra da su to njegove pare.
Burgundofara ree: "Bilo mi je potrebno da te vidim jo jedanput, poslednji put, pa mi
je Hadelin to sredio." Htela je jo neto da kae, ali su joj rei zapele u grlu.
Hadelin ree: "Ona eli da joj oprosti."
"Za to to si ostavila mene i pola s njim, Burgundofara? Nema se ta opratati; ja
nisam imao pravo na tebe."
"Za to to sam pokazala prstom ka tebi kad su vojnici doli. Video si me; znam da si
me video."
"Da", rekoh, seajui se.
"Nisam mislila... uplaila sam se..."
"Mene."
Klimnula je glavom.
Hadelin ree: "Ukebali bi te oni u svakom sluaju. Pokazao bi te neko drugi."
Upitah ga: "Ti?"
Odmahnuo je glavom i ustuknuo od reetaka.
Kad sam bio autarh, molioci su esto kleali preda mnom; sad Burgundofara kleknu,
ali je to izgledalo grozno neumesno. "Morala sam da razgovaram s tobom, Severijane.
Poslednji put. Zato sam one noi ila za vojnicima do keja. Zar mi nee oprostiti? Ne bih ja
to uradila, ali toliko sam se bila uplaila."
Zapitah je, pamti li Guni.
"Oh, da, i lau. Ali sve je to sad kao san."
"Ona je bila ti, a ja njoj mnogo dugujem. Zbog nje... tebe... opratam ti. Sada i u svim
drugim vremenima. Razume?"
"Mislim da razumem", ree ona, obuzeta, u trenu, sreom, kao da je neko u njoj upalio
svetlost. "Severijane, mi idemo niz reku, u Liti. Hadelin esto ide tamo, pa emo kupiti kuu
gde u stanovati kad nisam s njim na 'Alsioni'. Hoemo da imamo dece. A kad deca dou...
mogu li im priati o tebi?"
Dok je govorila, dogodilo se neto udno (mada sam tada smatrao da je to samo zato
to vidim istovremeno i njeno i Hadelinovo lice): postao sam svestan njene budunosti, kao
to bih mogao biti svestan budunosti nekog cveta koji je ubrala Valerijina ruka u vrtovima.
Rekoh joj: "Moe biti, Burgundofara, da e imati decu, kao to eli; u tom sluaju
moe im rei ta god ti je volja o meni. Takoe moe biti da e u vremenima buduim
poeleti opet da me nae. To e moda moi i da postigne ako me bude potraila. Moda
nee uspeti. Ali, ako trai, imaj na umu da to ne ini po mom nalogu, niti zbog nekog mog
obeanja da e me nai sigurno."
Kad su otili, razmiljao sam jedan trenutak o njoj i o Guni, koja je nekada bila
Burgundofara. Za mukarca kaemo da je hrabar kao atroks, a za enu da je lepa kao crvena
srna, to je u sluaju Burgundofare bilo istinito. Ali nemamo nijedan takav naziv za odanost,
zato to ne znamo ni za jedno zaista verno bie - ili, tanije, zato to je vernost osobina
pojedinca, a ne tipa. Sin moe biti odan svome ocu ili pas gazdi, ali veina nije. Kao Tekla
izneveravala sam svog autarha, kao Severijan svoj esnaf. Guni je bila verna meni i Urtu, ali ne
svojim drugarima; moda smo nemoni da neki primer odanosti uzdignemo do simbolske
vanosti zato to je odanost, u krajnjem razmatranju, izbor.
Ipak, kako je udnovata bila pomisao da e Guni ploviti kroz prazne okeane vremena
da bi opet postala Burgundofara. Pesnik bi, valjda, pevao o tome da ona traga za ljubavlju; ali
meni se inilo da traga za zabludom da ljubav jeste vie nego to jeste, iako bi mi vie prijalo
da verujem da je to bilo traganje za jednom viom vrstom ljubavi, vrstom za koju ne postoji
ime.
Uskoro doe jo jedan posetilac - ali to i nije bio nikakav posetilac, jer mu nisam
video lice. apat, koji kao da je dopirao iz praznog hodnika, zapita: "Jesi li ti taj teurgist?"
"Ako ti tako kae, jesam", odgovorih. "Ali ko si ti i gde si?"
"Kanog, student. U eliji pored tvoje. uo sam ta su s tobom razgovarali onaj deko i
maloas ona ena i kapetan."
Zapitah: "Otkad si ovde, Kanoe?", nadajui se da bih mogao od njega dobiti savete o
izvesnim stvarima.
"Skoro tri meseca. Ja sam pod smrtnom kaznom, ali ne verujem da e biti izvrena.
Obino se posle tako dugog vremena ne izvravaju. Verovatno je stara mozgovaonica
posredovala u korist svog bludnog deteta, hm? Ili se, bar, ja tako nadam."
Toliko sam se u mojim vremenima nasluao pria te vrste; bilo je neobino uti da se u
tom pogledu nita nije promenilo. Rekoh: "Ti si se svakako ve upoznao s tim kako ovde
stvari idu."
"Pa, tano je ono to ti je deko rekao, naime - nije mnogo loe ako ima bar malo
para. Ja sam postigao da mi daju hartiju i mastilo, pa sad piem, za straare, pisma. Osim
toga, jedan prijatelj je doneo nekoliko mojih knjiga; postau slavni naunik ako me ovde
zadre dovoljno dugo."
Poto sam u svojim obilascima robijanica i ublijeta naeg Komonvelta uvek
postavljao to pitanje, zapitah ga zbog ega je utamnien.
Neko vreme je utao. U meuvremenu, opet sam otvorio brodski prozori, ali, iako je
odatle dopirao daak vetra, bio sam svestan smrada iz nokira ispod mog leaja, a i opteg
zaudaranja tih prostorija. Graktanje gavranova dojahivalo je na vetru; kroz moja reetkama
zapreena vrata ulo se, bez kraja, trampanje izama po metalu.
On najzad ree: "Mi ovde ne zadiremo u takve teme."
"ao mi je to sam te uvredio, ali ti si mene to isto pitao. Jer pitao si da li sam
udotvorac, a mene su upravo zbog udotvorstva utamniili."
Jo jedna duga pauza.
"Ubio sam jednu budalu, prodavca u jednoj radnji. Spavao je iza tezge, ja sam oborio
jednu bronzanu sveu i on je skoio urlajui i maui jastunim maem. ta sam drugo
mogao? ovek ima pravo da spasava svoj ivot, zar ne?"
"Ne pod svim okolnostima", rekoh. Nisam znao da je ta misao u meni dok je nisam
izgovorio.
Te veeri hranu mi donese onaj deko, ali dovede i Herenu, Deklana, nostroma i onu
kuvaricu koju sam nakratko video u krmi u Saltusu.
"Uveo sam ih unutra, sire", ree deko. On zabaci divlju, crnu kosu gestom dostojnim
ma kog dvoranina. "Straar mi duguje pogdekoju uslugu."
Herena je plakala i ja gurnuh ruku izmeu ipki i pogladih je po ramenu. "Svi ste vi u
opasnosti", rekoh im. "Moete biti uhapeni zbog mene. Ne smete dugo ostati ovde."
Nostromo ree: "Nek me spopadnu sa tim njihovim slatkoguzim deacima-vojnicima.
Nee nai virginca."
Deklan klimnu glavom i proisti grlo, a ja uvideh, ne bez izvesnog zaprepaenja, da
im je on voa. "Sire", poe on dubokim, sporim glasom. "U opasnosti si ti. Ovde ubijaju ljude
kao mi kod kue prasce."
"Jo gore", ubaci deak.
"Nameravamo da se obratimo magistratu i da se zaloimo za tebe, gospodine. ekali
smo tamo, ovog popodneva, ali nismo bili puteni unutra. Pria se da siromasi ekaju danima
pre nego to postignu da razgovaraju s njim; a mi emo ekati koliko god bude potrebno. U
meuvremenu, nameravamo da uinimo drugim nainima koliko moemo."
Kuvarica sa "Alsione" pogleda ga znaajno, ali smisao toga ne shvatih.
Herena ree: "Ali sad elimo da kae svima nama o dolasku Novog Sunca. ula sam
vie nego drugi i pokuala sam da im prenesem tvoje rei, ali to je bilo samo malo. Da li bi
nam ti sad rekao sve?"
"Ne znam da li to mogu objasniti tako da vi razumete", rekoh. "Ne znam ni da li
razumem ja sam."
"Molim te", ree kuvarica. To su bile jedine rei koje sam od nje ikada uo.
"Pa, dobro. Znate ta se desilo Starom Suncu: umire. Time ne kaem da e se uskoro
ugasiti kao svetiljka u pono. Umiranje e trajati veoma dugo. Fitilj je - ako hoemo tako da
se izrazimo - potkresan samo za debljinu jedne dlake, a na njivama je, eto, kukuruz istrunuo.
Vama nije poznato, ali istina je da na jugu led ve stie novu snagu. Desetohilijadnom ledu
bie dodat led ove zime koja samo to nije poela i ta dva leda e se zagrliti kao dva brata i
poeti mar na sever, ka ovim zemljama. Veliki Erebus, koji je tamo uspostavio svoje
kraljevstvo, uskoro e morati da bei ispred tih ledova, a s njim e beati i njegovih deset
hiljada bledih, estokih ratnica. On e svoje snage ujediniti sa snagama Abaje, onoga ije je
kraljevstvo u toplim vodama. Oni e, sa drugima, manje monima, ali jednako lukavima,
ponuditi saveznitvo vladaocima u zemljama severno od opasaa kojim je struk Urtov
obuhvaen - vi te zemlje Ascijom zovete - no, kad se ujedine s njima, progutae ih potpuno."
Ali ne mogu ovde napisati od rei do rei sve to sam im tada ispriao, jer bilo bi
predugo. Rekao sam im sve to sam znao o istoriji umiranja Starog Sunca i o posledicama
koje e to imati po Urt, a onda sam im obeao da e, konano, doi jedan ovek koji e doneti
Novo Sunce.
Onda je Herena upitala: "Zar nisi ti Novo Sunce, gospodine? ena koja je bila s tobom
kad ste doli u nae selo rekla je da jesi."
Rekoh joj da o tome neu govoriti zato to se bojim da e oni, ako to saznaju - a vide
da sam u zatvoru - pasti u oaj.
Deklan je eleo da sazna kako e proi Urt kad Novo Sunce stigne; a ja, ne
razumevajui mnogo vie nego on, poeh da priam na osnovu rei iz drame doktora Talosa i
ne pomiljajui da e, u budunosti, drama doktora Talosa biti pisana na osnovu mojih rei.
Kad su najzad otili, uvideh da nisam ni pipnuo hranu koju mi je deak doneo. Bio
sam veoma gladan, ali kad sam pruio ruku ka iniji, prsti dotakoe jo neto - neki krpeni
zamotuljak, dug a uzan, koji je bio tako postavljen da je leao u senci.
Glas mog suseda doplovi kroz reetke. "Fina je to pria bila. Zapisivao sam to sam
bre mogao; trebalo bi da od toga bude izuzetno vredna knjiica kad budem puten, pa ma kad
to bilo."
Odmotavao sam krpe, tako da sam ga jedva uo. Unutra je bio no - onaj dugaki
bode koji je nostromo nosio na "Alsioni".
38. KA GROBNICI MONARHA
Ostatak te veeri provedoh zurei u bode. Naravno, ne u bukvalnom smislu; zamotao
sam bode opet u krpe i sakrio ga ispod madraca mog leaja. Ali dok sam leao na tom
madracu, pogleda uprtog u metalnu tavanicu koja je toliko nalikovala onoj koju sam nekada
poznavao u egrtskoj spavaonici, oseao sam bode ispod zakolenica.
Kasnije se on obrtao ispred mojih sklopljenih oiju, svetao u tami, vidljiv sasvim jasno
od kotane drke do iglastog vrha. Kad sam konano zaspao, naao sam ga i u snovima.
Spavao sam, moda i zbog toga, loe. Iznova i iznova sam se budio i mirkao ka
elijskoj svetiljci koja je gorela iznad moje glave, pa ustajao, protezao se, prilazio prozoriu
da bih tragao za onom belom zvezdom koja je bila drugo ja. U tim trenucima bio sam sasvim
voljan da predam svoje utamnieno telo smrti, kad bi to bilo mogue uraditi asno, i da
pobegnem, da jurnem kroz ponono nebo da bih ujedino svoje bie. Tada sam znao i svoju
mo, bio sam svestan te sile koja je mogla da privue do mene itave svetove, ali i da ih
spaljuje kao to umetnik spaljuje izvesne vrste zemlje da bi dobio pigmente. U smeoj
knjiici, sada izgubljenoj, koju sam nosio i itao tako dugo da sam najzad uneo u svoje
pamenje celokupnu njenu sadrinu (iako je ranije izgledala neiscrpna), postoji i ovaj
odlomak: "Vidi, jo sam jedan san sanjao: Sunce i mesec i jedanaest zvezda meni se
poklonie." Ovo pokazuje koliko su narodi prolih vremena bili mudriji nego mi sada; nije
naslov te knjiice sluajno Knjiga o udima Urta i neba.
Sad sam i ja jedan san sanjao. Usnuh da prizivam silu svoje zvezde dole, sebi, i da
ustajem, i da prilazim (kao Tekla, ali i kao Severijan) naim reetkastim vratima, zatim da
hvatam akama te ipke i razmiem ih toliko da bih lako mogao proi izmeu njih. Ali kad
smo ih razmakli, kao da smo i jednu zavesu razgrnuli, a iza nje bejahu druga zavesa i Cadkil,
ni vea ni manja od nas, sa tim rasplamtelim bodeom.
Kad je novi dan, kao poplava zatamnjenog zlata, poeo najzad da se uliva kroz
otvoreno brodsko okno, ja stadoh, ekajui iniju i kaiku, da pregledah ipke i naoh da je
veina kako treba, ali da one na sredini nisu jednako ravne kao ostale.
Deak mi donese hranu, govorei: "Iako sam te samo jednom uo, mnogo sam od tebe
nauio, Severijane. Bie mi ao kad ode."
Zapitah da li mi predstoji smaknue.
Sputajui posluavnik, on pogleda preko ramena, ka straaru-kalfi koji se bio
naslonio na jedan zid. "Ne, nije u tome stvar. Samo e te odvesti negde drugde. Danas dolazi
letei amac sa pretorijancima."
"Letei amac?"
"Pretpostavljam da je to zato to on moe preleteti preko pobunjenike vojske. Jesi li
se ikada vozio takvim? Ja sam samo gledao njihova poletanja i sletanja. Sigurno je strano
dobro."
"Strano jeste. Kad sam prvi put leteo takvim, oboreni smo paljbom sa zemlje. Posle
toga vozio sam se njima jo mnogo puta i ak nauio sam da upravljam; ali istina je da sam se
stalno plaio."
Deko klimnu glavom. "Plaio bih se i ja, ali bih ipak rado probao." Nespretnim
pokretima on mi prui ruku. "Neka te prati srea, Severijane, ma kuda bio odveden."
Stisnuo sam tu aku; bila je prljava, ali suva i inilo se da je vrlo mala. "Rii", rekoh
onim istim dugim izgovorom, "Rii. To ti nije pravo ime, a?"
Osmehnuo se iroko. "Nije. Ono znai da smrdim."
"Mome nosu ne."
"Jo nije hladno", objasni on, "pa mogu da idem na plivanje. Zimi nemam mnogo
prilike da se perem, a teraju me da radim ba naporno."
"Da, pamtim to. Ali tvoje pravo ime je..."
"Imar." On povue ruku. "to me gleda tako?"
"Zato to sam video, kad sam te dodirnuo, sevanje dragih kamenova oko tvoje glave.
Imare, mislim da poinjem da se rasprostirem. Kroz vreme... zapravo, postajem svestan svoje
rairenosti kroz vreme, jer svi mi se tako irimo. Kako je udno da se nas dvojica sreemo na
ovaj nain."
Oklevao sam jedan trenutak, a glas mi je bio nesiguran zbog naleta silnog mnotva
uskomeanih misli. "A moda to i nije udno. Neto upravlja naim sudbinama, svakako.
Neto iznad ak i hierogramata."
"O emu govori?"
"Imare, ti e jednog dana postati vladar. Bie monarh, mada ne verujem da e sebe
tako nazivati. Pokuaj da vlada u korist Urta, a ne samo u ime Urta kao to su toliki inili.
Vladaj pravedno, ili bar onoliko pravedno koliko okolnosti budu doputale."
"Zadirkuje me, a?" upita on.
"Ne", rekoh mu. "Znam samo to da e vladati, nita vie, i da e jednog dana sedeti
preruen pod platanom. Ali te dve stvari znam."
Kad su on i kalfa otili, uvukao sam no u saru izme i pokrio ga nogavicom. Dok sam
to radio, a i kasnije, dok sam ekajui sedeo na leaju, razmiljao sam o naem razgovoru.
Zar nije mogue da je Imar dospeo na Tron Feniksa samo zato to je neki epopt... ja...
prorokovao da e tako biti? Nije mi poznato da se ita o tome pominje u istoriji; moda sam
napravio istinu po sopstvenoj elji. Ili e moda Imar, sad obuzet oseanjem da jae na svojoj
sudbini, propustiti da uini onaj odluujui napor koji bi mu doneo presudnu pobedu.
Ko to moe rei? Zar Cadkilina zavesa neodreenosti ne skriva budunost ak i od
onih koji su izronili iz izmaglica budunosti? Sadanjost, kad je stavimo pred sobe, postaje
nanovo budunost. A ja sam znao da sam svoju sadanjost tako ostavio i da sada ekam
duboko u onoj prolosti koja je u moje doba bila jedva neto vie od predanja.
Smena je umornu smenu smenjivala, kao kad mravi puze kroz jesen ka zimi. Kad sam
konano bio potpuno siguran da su Imarovi podaci bili pogreni i da pretorijanci nee doi tog
dana nego sledeeg - ili nijednog - bacio sam pogled kroz prozor, nadajui se da bi me mogla
zabaviti kretanja onih malobrojnih osoba koje sluajnost nanese preko Starog dvorita.
A tamo je lebdeo usidreni letei amac, vitak kao srebrna strelica. Tek to sam ga
spazio, zauli su se odmereni koraci ljudi koji mariraju - izlomatani kad su doli do
stepenita, opet ujednaeni kad su izili na sprat na kome sam ja ekao. Jurnuh ka vratima.
Napred je iao jedan razmahani kalfa. Za njim je gordo stupao hiliarh ukraen
medaljama; njegovi palevi, duboko zabodeni pod opasa sa maem, oznaavali su da nije
potinjen, nego trajno nadmoan. Iza njega su, tekim korakom, u koloni po jedan, sigurno i
disciplinovano kao rukom bojeni vojnici kojima zapoveda dete (ali ovde manje vidljivi nego
dim) stupali gardisti, jedan odred njih, pod zapovednitvom jednog dvadesetara.
Gledao sam kako kalfa izmahuje kljuevima u pravcu moje elije, kako hiliarh u znak
slaganja klima glavom i kako prilazi, leernim korakom, da me osmotri; dvadesetar je muklo
podviknuo neko nareenje i izme toga odreda zaustavie se sa treskom; odmah i sledee
nareenje i odjeknu novi tresak, jer su ta desetorica tajanstvenih gardista naglo spustila
krajeve oruja na pod.
Letei amac se tako rei ni po emu nije razlikovao od onog iz koga sam
svojevremeno, u treoj bici za Orithiju, osmatrao vojske; uistinu, sasvim je mogue da je to
bila ta ista maina, jer ljudi ih uvaju iz pokolenja u pokolenje. Dvadesetar mi je naredio da
legnem na pod. Posluao sam, ali sam i pitao hiliarha (oveka sekirasto oblikovanog lica,
etrdesetih godina) da li bih mogao gledati napolje dok letimo. Ovo doputenje nisam dobio,
nesumnjivo zato to se on plaio da sam uhoda - to sam, u nekom smislu rei, i bio; morao
sam se zadovoljiti da samo zamislim kako mi je Imar mahnuo u znak oprotaja.
Jedanaestorica gardista koji su sedeli jedan do drugog na klupi, rasporeeni tako sve
do zadnjeg kraja kabine, i koji su se tako dobro utapali u takasto obojenu tkaninu kojom je
kabina bila obloena da su postajali neprimetni maltene kao jedanaest duhova, postizali su tu
svoju zamalo nevidljivost zahvaljujui tome to su na sebi imali kataoptike oklope mojih
pretorijanaca; uskoro sam uvideo da to i jesu moji pretorijanci i da su ti njihovi oklopi i, to je
jo vanije, njihovi obiaji uvani i ouvani jo od ovih nezamislivo davnih dana sve do mojih
vremena. Moji straari postali su mi straari-apsandije.
Poto je na amac hitao kroz nebesa i poto sam ponekad uspevao da nazrem kako
proleu oblaci, mislio sam da e putovanje kratko trajati; prola je, meutim, najmanje jedna
smena vremena, moda i dve, pre nego to osetih da se sputamo i videh kako bacaju sidreno
ue. Sumorne zidine od prirodnih stena dizale su se levo od nas i, svijajui se na jednu stranu,
nestajale sa vidika.
Kad je na pilot podigao kupolu kabine, po licu me oinu vetar tako leden, da pomislih
da smo odleteli na jug do ledenih prostranstava. Iskoraio sam napolje - i video, umesto toga,
pravu ruevinu, sainjenu od snega i oteenog kamena, grdno visoku. Svuda oko nas oblake
su razdirali zupasti, bezlini iljci. Mi smo u planine dospeli, ali u one koje jo nisu izvajane
da lie na mukarce i ene - planine kakve je, po predanjima, nekada bilo mogue videti na
najstarijim slikama. Stajao bih tako i zurio u njih do sutona, ali me udarac zakai preko uha,
pa se pruih po tlu koliko sam dugaak.
Ustao sam obuzet nemonim besom. Doiveo sam takva zlostavljanja kad sam
uhvaen u Saltusu i konano sam uspeo da pretvorim onog oficira u svog prijatelja; sad mi se
uini da nisam postigao nita, da je ciklus poeo iznova, da mu je sudbina da se nastavlja i da
e moda trajati sve do moje smrti. Odluih da to ne dozvolim i da no, uvuen u saru moje
izme, okona jedan ivot pre nego to ovome danu doe kraj.
A dotle je ivot cureo iz moga uha, koje je jo zvonilo; na mestu gde mi se slivao
preko naglo ohlaenog mesa bio je, inilo se, vreo kao da ga neko lije iz kotla.
Poterae me u jedan tok daleko vei, sainjen od ogromnih, hitajuih tovarnih kola
prepunih lomljenog kamena, kola koja su se kotrljala napred iako ih nisu vukli ni volovi ni
robovi; ila su i uz najvee strmine, bacala su u blistavi vazduh guste oblake praine i dima, a
kad smo im prelazili put, mukala su kao bikovi. Daleko gore, u planini, jedan div oklopnik
kopao je stenu gvozdenim akama; izgledao je manji nego mi.
Umesto tih zahuktalih teretnjaka okruili su nas zahuktali ljudi kad smo zali meu
proste, ak i rune barake kroz ija smo otvorena vrata videli udnovate alate i maine.
Zapitah toga hiliarha, koga sam nameravao da ubijem, gde me je doveo. On pokretom dade
znak dvadesetaru, koji me opet tresnu oklopnom rukavicom.
Uli smo u jednu okruglu zgradu veu od ostalih; onda su me poterali kroz prolaze
izmeu mnogobrojnih ormana i sedita i najzad stigosmo do jedne krune zavese, koja je
izgledala kao ator ili paviljon, ali pod zatitom ove daleko vee prostorije u ijem se sreditu
nalazila. Do tada sam ve prepoznao tu graevinu.
"Ovde e ekati", ree mi hiliarh. "Monarh e razgovarati sa tobom. Kad ode
odavde, morae..."
Glas sa druge strane zavese, pomuen od vina, ali dobro znan, doviknu: "Oslobodi ga."
"Poslunost i klanjanje!" Hiliarh se trzajem ispravio u stav "mirno", a zatim su i on i
gardisti salutirali. Tokom jednog trenutka stajali smo kao da smo svi samo slike.
Poto se taj glas vie nije uo, dvadesetar mi oslobodi ruke. Hiliarh apnu: "Kad ode
odavde, morae da uti o svemu to si unutra uo ili video. Inae e umreti."
"A, tu grei", rekoh mu. "Umree ti."
U njegovim oima odjednom se javi strah. Bio sam u razumnoj meri siguran da se on
nee odvaiti da naredi dvasesetaru da me udari tu, pod nevidljivim pogledom njegovog
monarha. Nisam pogreio; tokom jednog otkucaja srca stajali smo tako, ubica i ubijeni, po
oba shvatanja.
Dvadesetar izlaja jednu komandu i njegov odred okrete lea zavesi. Kad se hiliarh
uverio da niko od vojnika nee moi da vidi ta je unutra kad zavesa bude razmaknuta, ree
mi: "Ui."
Klimnuo sam glavom i priao joj; bila je od grimizne troslojne svile, luksuzne na
dodir. Odgurnuo sam je u stranu i video ona lica koja sam i oekivao. Videvi ih, naklonio
sam im se.
39. OPET KANDA POMIRITELJA
Dvoglavi ovek koji je lekario na divanu unutar atora od grimizne zavese die vr da
pozdravi moj ulazak. "Vidim da zna kod koga si doao." Govorila je leva glava.
"Ti si Tifon", rekoh. "Monarh... jedini vladalac, ili bar ti tako misli... ovog sveta pod
bolesnom zvezdom, ali i drugih svetova. Ali ja se nisam naklonio tebi, nego mom dobrotvoru
Piatonu."
Monom rukom koja nije bila njegova Tifon die vr do usana. Ukoeni pogled
njegov, kojim me je posmatrao preko zlatnog ruba, bio je otrovno zurenje zmije utobrade.
"Poznavao si Piatona u prolosti?"
Odmahnuo sam glavom. "Upoznau ga u budunosti."
Tifon potee iz vra, pa ga ostavi na jedan stoi. "Znai, istina je ono to se o tebi
pria. Tvrdi da si prorok."
"Nisam o sebi razmiljao ranije na taj nain. Ali, jesam prorok, ako ti se tako svia.
Znam da e umreti na tom kauu. Da li te to zanima? To telo e leati meu kaievima koji ti
vie nisu potrebni da Piatona obuzda i meu spravama koje ti vie nisu potrebne da bi ga
prisiljavao da jede. Planinski vetrovi suie njegovo telo, ukradeno, pa e najzad biti kao lie
koje sada umire premlado, zatim e celi eoni sveta premarirati preko njega i tek e te moj
dolazak probuditi i u ivot vratiti."
Tifon se nasmeja, smehom isto onakvim kao kad je isukivao Terminus Est. "Bojim se
da si slab prorok; ali nalazim da je slab prorok zabavniji od pravog. Da si mi rekao samo da
u leati - pod pretpostavkom da e se moja smrt ikad dogoditi, a ja u to poinjem sa
sumnjam - meu pogrebnim hlebovima u lobanjskoj upljini ove planine, bile bi to stvari koje
bi i svako dete moglo rei. Vie mi se dopadaju tvoje izmiljotine, a moe mi biti i koristan.
Tvrdi se da si izvodio udesna izleenja. Ima li stvarnu mo?"
"To treba ti da kae."
Digao se u sedei poloaj; njegov miiavi torzo se ljuljao. "Navikao sam da se na
moja pitanja odgovara. Dovoljno je da pozovem i stotinu ljudi moje sopstvene divizije
stvorilo bi se ovde da te bace...", zastao je i osmehnuo se sam za sebe, "...sa moga rukava. Da
li bi ti to prijalo? Tako mi postupamo sa onim radnicima koji nee da rade. Odgovaraj,
Pomiritelju! Moe li da leti?"
"To ne mogu rei jer nisam nikad pokuao."
"Moe ti se ukazati prilika uskoro. Postaviu pitanje dvaput." Opet se nasmejao. "To,
zapravo, i odgovara stanju u kome sam sada. Ali ne triput. Ima li mo? Dokai da ima, ili
umri."
Dozvolio sam mojim pleima da se uzdignu samo za irinu jednog prsta i da opet
padnu. ake su mi bile jo utrnule od okova; govorei, trljao sam zglavke. "Da li bi ti potvrdio
da imam mo ako bih mogao ubiti izvesnog oveka koji me je ozledio jednostavno tako to
bih udario po ovom stolu ispred nas?"
Zlosreni Piaton se upiljio u mene, a Tifon se osmehnuo. "Da, to bi bila
zadovoljavajua predstava."
"Daje re?"
Osmeh se proirio. "Ako ti se tako dopada", ree on. "Dokai!"
Potegao sam bode i zario ga u povrinu stola.
Ne verujem da su na toj planini imali ikakve prostorije za uvanje zatvorenika; sada,
razmiljajui o smetaju koji su nali za mene, dooh na pomisao da je i moja elija u letelici
koja e uskoro biti proglaena za Matahinsku kulu takoe bila uraena za trenutne potrebe, i
to ne osobito davno. Da je Tifon samo eleo da me zatvori, mogao je to lako da postigne tako
to bi ispraznio jednu od tih stameno izgraenih baraka i onda me zakljuao unutra. Jasno je
bilo da je on eleo i vie - eleo je da me pridobije zastraivanjem i potkupljivanjem.
Moj zatvor bio je jedna iljak-stena, jo neodrezana sa odede one divovske figure
koja je ve poprimala Tifonovo lice. Jedno maleno sklonite od kamenja i platna napravie za
mene na tom vetrovitom, uzdignutom, skuenom prostoru. Tu su mi donosili meso i jedno
retko vino koje je sigurno poticalo iz Tifonovih linih zaliha. Onda sam gledao kako
uglavljuju jednu gredu, debelu maltene kao zadnja katarka "Alsione", ali ne tako visoku, u
stenovitu podlogu, na mestu gde se iljak odvajao od planine; za podnoje grede privezae
jednog smilodona. Onaj hilijarh je visio sa vrha grede, okaen o kuku koja se nalazila izmeu
njegovih aka, koje su bile stegnute okovima kao nedavno moje.
Dokle god je dnevne svetlosti bilo, gledao sam ih, iako sam shvatio i da se u podnoju
planine vodi bitka. Smilodon je bio, inilo se, izgladnjavan. S vremena na vreme je skakao i
pokuavao da dohvati hiliarhove noge. Ali ovaj je uvek podizao noge, tako da je sabljozubi
podbacivao za otprilike jedan lakat visine; a svojim velikim kandama nije se uspevao
uspentrati, iako su parale drvo kao dleta. Tokom tog jednog popodneva dobio sam osvete
dovoljno za ceo ivot. Kad je pala no, odneo sam hranu smilodonu.
Jednom prilikom, kad sam putovao u Traks sa Dorkas i Jolentom, oslobodio sam neku
zver vezanu manje-vie kao hiliarh sada; nije me napala, moda zato to sam nosio dragulj
zvani Kanda Pomiritelja, ili moda samo zato to je bila odve slaba da napadne. Sad je ovaj
smilodon jeo iz mojih aka i lizao ih irokim, rapavim jezikom. Pipao sam njegove povijene,
ogromne kljove, nalik na kljove mamuta; poekao sam ga iza uiju kao to bih Triskelea i
ovako mu se obratio: "Mi smo maeve nosili. Znamo, zar ne?"
Ja ne verujem da zveri mogu razumeti vie od najprostijih i najbolje poznatih grupa
rei ali, opet, osetio sam da je ta masivna glava klimnula.
Lanac je bio privren za ogrlicu pomou dve kope iroke kao moja aka. Otkaio
sam ih i dao tom jadnom stvorenju slobodu. Smilodon, meutim, ostade uz mene.
Hiliarha osloboditi nije bilo tako jednostavno. Lako sam se peo uz gredu, stiskajui je
kolenima kao to sam stiskao borova stabla u nekropolisu kad sam bio deak. Obzorje je ve
bilo palo ispod moje zvezde, pa sam lako mogao hilijarha podii na takav nain da se otkai
sa kuke i padne dole; ali se nisam usuivao jer sam se plaio da e pasti u provaliju, ili da e
ga smilodon napasti. Svetlost je bila odve slaba da bih smilodona video, ali su njegove oi
sijale dok je zurio gore, u nas dvojicu.
Na kraju sam obavio hilijarhove ruke sebi oko vrata, pa sam se nekako spustio po toj
gredi, mada je malo nedostajalo da se omaknem; uz to, napola sam se uguio, ali mi smo ipak
nekako, najzad, stigli do bezbedne stenovite podloge. Odneo sam hilijarha u moje sklonite, a
smilodon je iao za nama i potom legao pred nae noge.
Do jutra, kad su dola sedmorica gardista sa hranom, vodom i vinom za mene i sa
buktinjama vezanim na motke da bi prinuivali smilodona na uzmicanje, njihov hilijarh je ve
bio sasvim pri svesti, tavie ve je bio jeo i pio. Zabavljali smo se gledajui zaprepaenje na
njihovim licima kad su opazili da nema ni njega ni sabljozubog tigra; ali to nije bilo nita u
poreenju sa njihovim izrazima lica kad su zatekli i hilijarha i smilodona kod mene u
sklonitu.
"Napred stupite", rekao sam im. "Ova ivotinja vam nee uiniti naao, a va hilijarh
e vas kanjavati samo ako ste zakazali u svojim dunostima, siguran sam u to."
Prilazili su, ali oklevajui; gledali su i mene i smilodona sa strahom maltene
podjednakim.
Rekoh: "Videli ste ta je va monarh uradio hilijarhu zato to je dopustio da zadrim
oruje. A ta e tek uraditi vama zato to ste dopustili da va hilijarh pobegne?"
Onaj dvadesetar odgovori: "Umreemo svi, sire. Bie jo dva-tri stuba, a sa svakog od
njih visie po trojica ili etvorica nas." Dok je on govorio, smilodon zarea i sva sedmorica
ustuknue.
Hiliarh klimnu glavom. "Tano kae. To bih i ja naredio da sam jo na svome
slubenom poloaju."
Rekoh: "Gubitak takvog poloaja ume da slomi oveka."
"Mene nikad nita nije slomilo", ree on, "pa nee ni ovo."
Mislim da se tek tad, prvi put, on pojavio pred mojim oima kao ljudsko bie. Lice mu
je bilo tvrdo i hladno, ali puno umnosti i odlunosti. "U pravu si", rekoh mu. "Slama
ponekad... ali nee slomiti sad. Mora beati i povesti ove ljude sa sobom. Stavljam ih pod
tvoju komandu."
Klimnuo je glavom jo jednom. "Moe li mi osloboditi ruke, Pomiritelju?"
Dvadesetar ree: "Ja mogu, sire." Zakorai napred sa kljuem, a smilodon se ne oglasi
nikakvim negodovanjem. Padoe okovi na stenu ispod nas, a hiliarh ih uze i hitnu preko ruba
provalije.
"Dri ruke stisnute, jednu u drugoj, iza sebe", rekoh mu. "Pokrij ih ogrtaem. Neka te
ovi ljudi tako odvedu, pred sobom, do leteeg amca. Svako e misliti da te vode negde
drugde radi daljeg kanjavanja. Gde e vam biti bezbedno mesto za sputanje, ti e znati
bolje nego ja."
"Pridruiemo se pobunjenicima. Trebalo bi da nas rado prihvate." Ustao je i salutirao;
ustao sam i ja i uzvratio mu salutiranjem zato to sam se, u vremenima kad sam bio autarh,
navikao da tako inim.
Dvadesetar upita: "Pomiritelju, zar ne moe osloboditi Urt od Tifona?"
"Mogao bih, ali neu ako ne budem morao. Lako je... veoma lako... ubiti jednog
vladaoca. Ali vrlo je teko spreiti da na njegovo mesto doe jo gori."
"Budi nam ti vladar!"
Odmahnuo sam glavom. "Ako kaem da imam zadatak vaniji od toga, misliete da se
alim. Ipak, to je istina."
Klimali su glavama, oito ne razumevajui.
"Rei u vam ovo. Jutros sam prouavao ovu planinu i brzinu kojom radovi na njoj
odmiu. Na osnovu tih stvari znam da Tifon nee jo dugo iveti. Umree na tom crvenom
kauu gde sada lei; ali niko se nee usuditi da pomakne zavesu bez njegovog nareenja.
Ljudi e se jedan po jedan odunjati odavde. Maine koje kopaju kao ljudi vratie se po nova
nareenja, ali ih nee dobiti; vremenom, zavesa e se raspasti u prah."
Zurili su u mene otvorenih usta. Rekoh: "Nikada vie nee postojati vladalac kao
Tifon... monarh koji upravlja mnogim svetovima. Ali njega e naslediti manji vladaoci, od
kojih e najbolji i najvei biti jedan sa imenom Imar; a taj e ga podraavati toliko da e na
kraju svaki od ovih planinskih vrhova koje vidite oko sebe nositi po jednu krunu. To je sve to
u vam sada rei i sve to vam sada mogu rei. Morate poi."
Hilijarh ree: "Ostaemo ovde i poginuti sa tobom, Pomiritelju, ako eli tako."
"Niti elim", rekoh im, "niti u poginuti." Onda pokuah da im otkrijem kako deluje
vreme, iako to ni sam ne znam. "Svako ko je ikada iveo iv je i sada, negde u vremenu. Ali
vi ste u velikoj opasnosti. Polazite!"
Pretorijanci se odmakoe nekoliko koraka. Njihov hilijarh ree: "Zar nam nee dati
neki predmet, Pomiritelju, kao znak i dokaz da smo te jednom sreli? Znam da su moje ruke
obeaene tvojom krvlju, kao i Gaudencijusove; ali ovi ljudi ti nikad nisu naneli zlo."
Jedna od tih njegovih rei nagovestila je koji znak da mu dam, pa je to i dobio. Skinuo
sam sa sebe konu traku i kesicu od ljudske koe koju mi je Dorkas saila za Kandu; unutra
je sad bio onaj trn koji mi se zabio u ruku pokraj nemirujueg okeana, trn koji se u moje prste
zario kad sam ga stegao u Cadkilinoj lai. "Ovo je bilo natopljeno mojom krvlju", rekoh im.
Sa akom poloenom na smilodonovu glavu gledao sam ih kako odmiu stenovitim
izduenjem na kome je bilo moje sklonite; njihove senke su, u jutarnjoj svetlosti, jo bile
dugake. Kad su stigli do one mase stena koja se brzo pretvarala u Tifonov rukav, hiliarh je
sakrio zglavkove aka pod ogrta, kao to sam preporuio. Dvadesetar je izvukao pitolj, a
dvojica vojnika uperila su oruja hiliarhu u lea.
Tako rasporeeni, kao zatvorenik i straa, sili su niz stepenice sa suprotne strane i
izgubili se sa mog vidika, zalazei u vrevu puteva na mestu koje sam tek kasnije nazvao
imenom "Ukleti grad". Lako mi je bilo da njih poaljem; ali sad, kad vie nisu bili tu, osetih
jo jednom kako je kad izgubi prijatelja - jer i taj hiliarh je postao moj prijatelj - a moje srce,
bez obzira na to to je (kau neki) tvrdo poput metala, sad kao da je bilo spremno da konano
prepukne.
"A sad moram izgubiti i tebe", rekoh smilodonu. "Zapravo, trebalo je da te otpravim
odavde dok je jo bio mrak."
ivotinja se oglasi dubokim brujanjem koje je njoj moralo biti predenje; taj zvuk je,
sumnje nema, retko koji ovek uo. Bilo je to gromko "predenje" koje je ak dobilo slabi
odjek sa neba.
Daleko, s druge strane butina ogromnog kipa, u vazduh se podie letei amac, u
poetku laganim kretanjem (kao to te letelice uvek ine kad se oslanjaju samo na odbojnu
silu Urta), a onda munjevitim poletom koji ga odnese u daljine. Setih se onog leteeg amca
koji se pojavio posle mog rastanka od Vodalusa, tokom onih dogaaja koje sam stavio na
poetak rukopisa koji kasnije bacih u veno menjajue Vaseljene. Sada odluih da, ako ikad
dospem u novu besposlicu, napiem taj rukopis jo jednom, ali da ponem od trenutka bacanja
starog.
Odakle meni ta neutaiva e da ostavljam iza sebe krivudavi trag mastila, ne mogu
rei. Meutim, jednom sam opisao jedan dogaaj iz ivota Imarovog, a sad sam razgovarao i
sa Imarom lino, pa ipak, taj dogaaj ostaje neobjanjiv kao enja. Voleo bih da slini
dogaaji iz mog ivota izbegnu takvu sudbu.
Grmljavina koja je maloas bila tako daleka oglasila se ponovo, sad blie; bio je to
glas jednog stuba nono crnih oblaka, koji je imao dohvat vei nego ak i ruka Tifonove
kolosalne figure. Pretorijanci su maloas poloili doneto jelo i pie na izvesnoj udaljenosti od
mog malog sklonita. (Takvo sluenje je cena besmrtne odanosti; oni koji tvrde da je njihova
vernost besmrtna, retko kad rade jednako priljeno kao obian posluitelj koji je odan svome
zadatku.) Izioh iz sklonita, praen smilodonom, da donesem jelo i pie unutra, gde e imati
kakav-takav zaklon. Vetar je ve poeo svoju olujnu pesmu, a po steni ispred nas pljusnu
nekoliko kinih kapi, krupnih kao ljive, ledeno hladnih.
"Bolju priliku od ove nee nikad dobiti", rekoh smilodonu. "Ovi ve bee u sklonita.
Sad krei!"
Skoio je kao da je samo ekao moju saglasnost; svakim skokom prevaljivao je po
deset lakata. Za tren je nestao preko ivice Tifonove ruke. Sledeeg trenutka opet se pojavio,
kao mrka linija koja je tamnela u kinosmeu i od koje su radnici beali kao kunii. Bilo mi je
drago da to vidim, jer sva oruja ivotinja, ma kako strano izgledala, samo su igrake u
poreenju sa orujima ljudi.
Ne mogu rei da li je taj smilodon uspeo bezbedno da se vrati na svoja lovita, ali
uzdam se da jeste. A ja ostadoh pod svojim zaklonom jo neko vreme, sluajui oluju i
vaui hleb i voe, sve dok divlja vetruina najzad ne otre to platno koje mi je bilo iznad
glave.
Ustao sam i, gledajui kroz zavese pljuska, video da odred vojnika nailazi preko
zakrivljenja ruke.
Na moje zaprepaenje, spazih, takoe, neka mesta gde nije bilo ni kie ni vojske.
Time ne elim rei da su se ta novosagledana mesta sad rairila onde gde je provalija bila.
Bolna praznina provalije ostala je ista: od ivice stena nadole, najmanje jednu ligu prostora bila
je bolna praznina, vodopad praznog, a daleko u dubinama videla se tamna zelena boja dungle
- one u kojoj e nastati selo arobnjaka, kroz koje emo deak Severijan i ja proi.
Posredi je zapravo bilo to da su se dobro znani pravci - gore i dole, napred i nazad,
levo i desno - rairili kao cvetovi, otkrivajui nesluene latice, jedan novi Sefirot ije je
postojanje do tog trenutka bilo sakriveno od mene.
Jedan od vojnika je opalio. Energetski hitac udari u stenu ispred mojih stopala,
cepajui je kao dleto. Tad mi postade jasno da su poslati da me ubiju, verovatno zato to se
neko od ljudi koje sam poslao sa hilijarhom pobunio protiv svoje sudbine i prijavio ta je bilo,
mada prekasno da bi odlazak ostalih bio spreen.
Drugi uperi oruje ravno ka meni. Da bih se sklonio, zakoraih sa te kiom zasipane
stene u jedno novo mesto.
40. POTOK ONOSTRAN BRAJAHA
Stajao sam u travi; proarana cveem je bila, mirisala je slatko i bila meka od ijedne
koju sam ikad upoznao; nebo je iznad mene bilo azurno, isprugano oblacima koji su skrivali
Sunce i bojili visinske prostore trakama zlatne i indigo boje. Tiho, vrlo tiho, uo sam i sad
urlanje oluje koja je brisala preko planine Tifon. Doe i jedan sev - ili, tanije, senka seva,
ako se tako neto moe zamisliti - kao da je u onu stenu udarila munja, ili kao da su
Pretorijanci opet pripucali.
Dva koraka napred uinih, i te pojave vie nisu bile primetne; ali inilo se da zapravo
nisu nestale, nego da sam izgubio sposobnost (ili moda samo elju) da ih otkrijem, kao to,
kad odrastemo, vie ne vidimo one stvari koje su nas kao decu zanimale. Ovo nikako ne moe
biti jedno od onih mesta, pomislih, koja je zeleni ovek nazvao hodnicima vremena. Nikakvih
hodnika tu nema, tu su samo brda, zatalasana trava i slatki vetar.
Poao sam dalje i uinilo mi se da sve to oko sebe ve dobro znam, da hodam mestom
gde sam ve ranije bio; ali nikako se nisam doseao koje bi to mesto bilo. Nije nae groblje,
puno mauzoleja i empresa. Nisu ni ona neograena polja kojima sam se nekad etao sa
Dorkas i tako stigao do pozornice doktora Talosa - jer ona su zgurena pod Zidom Nesusa, a
ovde zidova nema. Ni vrtovi Kue Apsoluta ovo nisu, u njima je mnotvo rododendrona,
grotoa i vodoskoka. Ovo je, razmiljao sam, najpriblinije izgledu pampe u prolee, ali je boja
neba drugaija.
Onda sam uo zvuk tekue vode i sledeeg trenutka ugledao njen srebrnasti sjaj.
Potrao sam tamo i u trku se seao kako sam nekada bio sakat i kako sam, u drugo doba, pio
iz jednog potoka u Orithiji, a onda video otiske kandi smilodona; osmehnuo sam se izmeu
dva gutljaja, pomiljajui da me takvi otisci sad ne bi plaili.
A kad sam podigao glavu, nisam nikakvog smilodona video, nego jednu majunu enu
sa krilima blistavih boja, koja je stupala s jednog vodom ispiranog kamena na drugi, neto
uzvodno od mene, ponaajui se kao da hoe da rashladi stopala. "Cadkil!" viknuh. Onda
zanemeh od zbunjenosti, prisetivi se najzad koje je to mesto.
Mahnula je, osmehnula se i, zapanjivi me ponajvie, odskoila od vode i poletela, pri
emu su joj se veselo arena krila talasasto odsijavala prelivima boja, kao bojena laka fej-
svila.
Kleknuh.
Ona, jo osmehnuta, doskoi na obalu kraj mene. "Ne bih rekla da si me ikad ranije
gledao kako izvodim ovo."
"Jednom sam video tebe - viziju tebe - kako lebdi, sa irokim krilima, u
meuzvezdanoj praznini."
"Pa, da, tamo mogu da letim jer sile privlaenja nema. Ovde moram biti ba malena.
Zna li ta je gravitaciono polje?"
Mahnula je rukom ne duom od moje ake prema livadama, a ja rekoh: "Vidim ovo
jedno, mona hierogramato."
Na to - smeh njen: muzika poput cilikanja najsitnijih zvona. "Ali mi smo se, izgleda,
ve sretali?"
"Mona hierogramato, ja sam najbeznaajniji od tvojih robova."
"Mora biti da ti je neudobno tako na kolenima, a sreo si neku moju drugu ja, i to posle
mog razdvajanja od nje. Sedi i priaj mi o tome."
Tako sam i uinio. Prijalo je, zaista, sedeti na toj obali, povremeno osveiti jezik (koji
je naporno radio) hladnom, istom vodom iz potoka i prepriavati Cadkili kako sam je prvi
put video izmeu stranica knjige Oca Inirea, i kako sam pomogao da bude u svojoj sopstvenoj
lai uhvaena, i kako je onda bila mukarac i dala sebi ime Zek, i kako se brinula o meni kad
sam bio povreen. Ali ti, itateljko, zna sve te stvari (ako uopte postoji), jer ja sam ih ovde
zapisao, ne isputajui nita, ili bar gotovo nita.
Kad sam razgovarao sa Cadkilom pored tog potoka, trudio sam se da sve kaem to
saetije; ali ona to nije doputala, nego je navaljivala da krenem i ovom, i onom pobonom
stazicom, tako da sam joj najzad ispriala i o onom malom anelu (o tome sam itala u mojoj
smeoj knjiici) koji je sreo arhanela Gavrila, i o mojim detinjstvima u Citadeli, i u vili mog
oca, i u selu zvanom Famulorum blizu Kue Apsoluta.
Konano, kad sam, moda po hiljaditi put, zastao da doem do daha, Cadkil ree:
"Nije udo da sam te prihvatila; tako mnogo rei, a ni jedna jedina la."
"Lagao sam ja kad sam mislio da treba, pa ak i kad potrebe nije bilo."
Nasmeila se, ali nije odgovorila.
Rekoh: "Lagao bih i tebe, sada, mona hierogramato, ako bih mislio da e moje lai
spasti Urt."
"Eartu si ti ve spasao; poeo si jo u mojoj lai, a svoj zadatak si dovrio u naoj
sferi, na onome i u onome svetu koji zove Jesodom takoe. Sigurno se uinilo Agilusu, i
Tifonu, i mnogima drugima koji su se protiv tebe borili da je borba bila neravnopravna. Da su
bili mudri, znali bi da je borba ve bila zavrena, negde, u nekom vremenu; ali da su bili
mudri, takoe bi znali da si na sluga, pa se ne bi ni borili protiv tebe."
"Znai, ne moe mi se desiti neuspeh?"
"Nije tano. Neuspeh ti se nije desio. Mogao se desiti na lai i kasnije; ali pre testa nisi
mogao umreti, a ne moe ni sad sve dok tvoj zadatak ne bude u celosti ispunjen. Da nije
tako, umro bi od onih batina, i od onog oruja u kuli, i od mnogo ega drugog. Ali tvoj
zadatak e ubrzo biti ostvaren sasvim. Mo dobija iz svoje zvezde, to ti je jasno. A kad ona
ue u vae staro Sunce i time dovede do roenja novog..."
Rekoh: "Hvalisao sam se tako esto tvrdnjom da se smrti ne plaim, da od te pomisli
danas zadrhtati ne mogu."
Klimnula je glavom. "To je dobro. Brajah nije trajna kua."
"Ali ovo mesto jeste Brajah, ili deo Brajaha. Ovo je jedan od hodnika u tvojoj lai, i to
onaj koji si mi pokazala kad si me vodila u moj tamonji stan."
"Ako je tako, onda si bio blizu Jesoda kad si sa mnom boravio na lai. Ovo je potok
Madregot, koji tee od Jesoda do Brajaha."
"Izmeu Vaseljena?" upitah. "Kako to moe biti?"
"Kako bi moglo ne biti? Energija pipanjem uvek trai neko nie stanje; a time samo
kaemo da Inkreator baca sve kosmose kroz svoje ruke, iz ake u aku."
"Ali, potok je", usprotivio sam se, "kao potoci na Urtu."
Cadkil klimnu glavom. "I potoci su energija koja traga za niim stanjem, a opaanje
zavisi od onoga ko opaa. Kad bi ti imao druge oi, ili drugi um, sagledavao bi drugaije."
Neko vreme sam o tome razmiljao, te najzad rekoh: "A kako bih, Cadkil, video tebe?"
Do tad je sedela na obali pokraj mene, a sad se opruila potrbuke po travi, oslanjajui
vrh donje vilice na ake; krila su joj se dizala iznad lea kao lepeze sa nacrtanim oima. "Ti si
ove poljane nazvao poljima gravitacije, a one to, i ne samo to, jesu. Poznaje li njive Urta,
Severijane?"
"Nikada nisam gazio za plugom, ali poznajem ih onoliko dobro koliko to stanovnik
grada moe."
"Upravo tako. Pa, ta se moe nai na rubovima vaih njiva?"
"Ograde od cepanog drveta, ili ive ograde, da stoka ne ulazi. U planinama zidovi od
kamenja slaganog bez ikakvog maltera da ne ulaze jeleni."
"I nita vie?"
"Ne mogu se nieg vie setiti", rekoh. "Mada je mogue da sam gledao nae njive
pogrenim oruem."
"Orue koje ima pravo je orue za tebe zato to si njime i oblikovan. To je jo jedan
zakon. Dakle, nita vie?"
Setih se da sam u bunju jedne ivice jednom video vrapije gnezdo. "Korov i poneko
divlje bie."
"I ovde je tako. Ja sam, Severijane, jedno takvo divlje bie. Ti moda zamilja da sam
postavljena ovde da bih pomogla tebi. Ja bih se veoma radovala kad bi to tako bilo; zato u ti i
pomoi ako uzmognem; ali ja sam jedan deo mene, izgnan davno, dugo pre nego to si se ti
prvi put sreo sa mnom. Moda e jednog dana gigantkinja koju naziva imenom Cadkil - iako
je to i moje ime - poeleti da opet budem deo nje. A do tad ostajem ovde, izmeu privlanih
sila Jesoda i Brajaha. Da odgovorim na tvoje pitanje. Kad bi imao neko drugo orue, moda
bi me video kako me ona vidi; tada bi mi mogao rei zato sam u progonstvo poslata. Ali dok
ne bude stekao takvu mo, ja o tome neu znati nita vie nego ti. eli li, sada, da se vrati
na tvoj svet, Urt?"
"elim", odgovorih. "Ali ne u ono vreme iz koga sam iskoraio. Kao to ti rekoh, kad
sam stigao na Urt, smatrao sam da e on morati da se smrzne pre nego to Novo Sunce doe;
koliko god da sam brzo vukao svoju zvezdu ka sebi, ostajala je toliko daleko da su itavi eoni
sveta morali da minu pre njenog stizanja do nas. Onda sam uvideo da nisam ni u jednoj eri
meni poznatoj i zakljuio da u morati mukotrpno da ekam. A sad vidim..."
"Celo tvoje lice poinje da blista kad govori o tome", prekide me mala Cadkila.
"Jasno mi je po emu su svi znali da si udotvorac. Donee Novo Sunce pre nego to zaspi."
"Hou, ako budem mogao."
"Za to eli moju pomo." Zastala je i zagledala se u mene, lica uozbiljenijeg nego
ikad ranije ili kasnije. "Mnogo puta sam nazivana laljivicom, Severijane, ali sad bih ti
stvarno pomogla kad bih mogla."
"A ne moe?"
"Mogu da ti kaem ovo: Madregot tee od slave Jesodove..." ona pokaza rukom
uzvodno, "...ka unitenju Brajahovom, tamo dole." Opet pokaza. "Idi za vodom i dospee u
vreme koje e biti blie stizanju tvoje zvezde."
"Ako ne budem tamo da usmeravan... ali ja sam i Sunce. Ili sam bar bio. Ne uspevam
da... Oseam se kao da je taj deo mene otupeo."
"Ima li na umu da sad nisi u Brajahu? Osetie tvoje Novo Sunce opet im se u
Brajah vrati - ako ono jo postoji."
"Mora Novo Sunce postojati!" rekoh. "Njemu e... meni e... biti potrebne moje oi i
ui da obavetavaju ta se na Urtu deava."
"Onda bi bilo najbolje", ree mala Cadkil, "ne ii osobito daleko niz struju. Moda
samo nekoliko koraka."
"Kad sam doao ovamo, nisam tu struju video. Moda i nisam hodao pravo ka njoj."
Njena malena plea se pomakoe gore i dole, nosei sa sobom i njene majune,
savrene dojke. "Onda se ne moe znati je li tako? Prema tome, ovo mesto je jednako dobro
kao i ma koje drugo."
Ustao sam, seajui se kako je tano izgledao potok u trenutku kad sam ga prvi put
ugledao. "Prelazio je pod pravim uglom preko mog pravca kretanja", rekoh. "Ne, mislim da
u ipak otii nekoliko koraka nizvodno, kao to si predloila."
Ustala je i ona i odskoila u vazduh. "Niko ne moe tano rei koliko e ga daleko
odneti sledei korak."
"uo sam, svojevremeno, basnu o jednom petlu", rekoh. "ovek koji ju je ispriao
rekao je da je to samo priglupa priica za decu, ali ja mislim da je u njoj bilo neke mudrosti.
Sedam je srean broj, govorilo se u njoj. Broj osam odneo je petlia predaleko." Koraknuh
sedam puta.
"Vidi li ita?" upita mala Cadkil.
"Samo tebe, potok i travu."
"Onda se mora od njega udaljavati. Nikako ga nemoj preskakati, jer bi dospeo na
drugo mesto. Idi polako."
Okrenuh lea vodi i nainih jedan korak.
"ta sad vidi? Gledaj niz vlati trave, do korenova njenih."
"Tamu."
"Onda korakni jo jednom."
"Vatra - more iskrica."
"Jo jednom!" Leprala je pored mene kao areni deji zmaj od hartije.
"Samo vlati, kao da je obina trava."
"Dobro! Sad pola koraka."
Stupao sam napred obazrivo, malo-pomalo. Tokom itavog naeg razgovora na livadi
bili smo u senci; sad kao da je neki mraniji oblak zaklonio lice Sunca, tako da se ispred mene
pojavila traka tame, ne ira od mog raspona ruku, ali duboka.
"ta sad?"
"Sumrak ispred mene", rekoh. A onda, iako sam ih samo osetio, a ne i video, nastavih:
"Jedna vrata, senovita. Moram li proi?"
"To treba ti da odlui."
Nagnuo sam se blie i uinilo mi se da livada stoji pod udnim uglom, ba kao to sam
je video iz mog sklonita na planini. Iako je Madregot ostao samo tri koraka iza mene,
njegova muzika zvuala je udaljeno.
Mutna slova plovila su u tami; sledeeg trenutka shvatio sam da su preokrenuta i da je
najveima od njih ispisano moje ime.
Zakoraio sam u tu senku i livada je nestala; ostao sam izgubljen u noi. Moje ruke,
pipajui naslepo, dotakoe kamen. Gurnuh ga, a on se poe pomicati - u poetku sa
oklevanjem, onda glatko, ali neprestano sa otporom velike teine.
Zauh, kao da mi je pokraj uva, kristalni zvon smeha male Cadkil.
41. SEVERIJAN SA SVOGA KENOTAFA
Petao poe da kukurie; a meni se, okretanjem tog kamena u stranu, otvori pogled na
zvezdano nebo i, u njemu, na jednu blistavu zvezdu (sada plavu od brzine) koja je bila ja. Bio
sam opet ceo. I blizu! Lepi Skuld, koji se dizao sa zorom, nije bio tako brilijantan, niti je
pokazivao tako irok disk.
Onda sam, tokom dugog vremena - ili se bar meni inilo da je dugo - prouavao svoje
drugo ja, koje se jo i sad nalazilo izvan kruga Disa. Jednom ili dvaput uo sam mrmor nekih
glasova, ali se nisam potrudio da vidim iji su; a kad sam najzad pogledo oko sebe, bio sam
sam.
Ili gotovo sasvim sam. Jedan jelen velikih rogova gledao me je sa vrha brega desno od
mene; oi su mu blago sijale, a telo mu je bilo izgubljeno u dubljoj tami ispod stabala kojima
je breg bio krunisan. Levo od mene jedna kip zurio je bezvidim oima. Oglasi se cvrak, samo
jedan, poslednji, ali trava je bila posuta injem kao draguljima.
Kao i na livadi pokraj Madregota, osetih da sam na poznatom mestu, ali da ne mogu
rei koje je, u stvari. Stajao sam na kamenu, a i vrata koja sam odgurnuo od sebe bila su
takoe od kamena. Tri uzana stepenika vodila su ka kratko potkresanom travnjaku. Siao sam
niz njih, a vrata su se iza mene tiho zatvorila, menjajui tim pokretom, inilo se, i svoju
prirodu; jer od asa kad su se zatvorila, kao da vie i nisu bila nikakva vrata.
Stajao sam u veoma blagoj udolini, hiljadu dvokoraka u preniku, meu bregovima
iji su nagibi bili vrlo mali. U bregovima su postojala vrata, neka ne ira od onih kakva se
viaju na privatnim sobama, a neka vea od onih kamenih u obelisku iza mene. Ta vrata, i
kamenom poploane staze koje su od njih vodile, govorila su mi da stojim na zemljitu Kue
Apsoluta. Dugaka senka obeliska nije bila roena sjajem punog meseca, nego prve krike
Sunca; ta senka je kao strela pokazivala ka meni. Nalazio sam se na zapadu - kroz jednu
smenu vremena, ili manje, obzorje me je moralo, svojim uzdizanjem, sakriti.
Tokom jednog trenutka bilo mi je ao to sam onom hiliarhu dao Kandu; jer eleo
sam da proitam natpis na kamenim vratima. Onda se setih kako sam pregledao Deklana u
mraku njegove kolibe, pa prioh blie vratima i upotrebih svoje oi.
U ast
SEVERIJANA VELIKOG
autarha naeg Komonvelta
po pravu prvog oveka Urta
Memorabilus
Bio je to visoki stub od plavog kalcedonskog kamena; rei su me donekle okirale.
Jasno je bilo da me smatraju mrtvim; ova prijatna udolina namenjena je da bude moje mesto
poivanja, iako bez mog tela. Radije bih da sam sahranjen u gradu mrtvih pokraj Citadele -
gde u na kraju morati zaista i da poivam, ili e bar morati da se stvori takav utisak - ili u
kamenom gradu, za koji bi ova prva od te dve misli vaila snanije.
Ovo me navede da se upitam na kom se tano mestu, unutar prostora Kue Apsoluta,
nalazim, a i da pretpostavim da li je Otac Inire, ili neko drugi, bio graditelj moga spomenika.
Sklopio sam oi, putajui seanje da luta kako mu se hoe i naao, na svoje zaprepaenje,
onu malu pozornicu koju smo Dorkas, Boldanders i ja skrpili za dr Talosa. Ovo je bilo ba to
mesto, moja neshvatljiva knjiga seanja stajala je tano onde gde sam ja, u jednom drugom
dobu, glumatao da verujem da je div Nod kip. Priseajui se tog trenutka, bacih pogled ka
onom kipu koju sam primetio im sam zakoraio natrag u Brijah i videh da je to, ba kao to
sam i pretpostavljao, jedno od onih bezazlenih poluivih stvorenja. Sad se ono kretalo ka
meni, usana izvijenih u arhaini osmeh.
Tokom jednog daha divio sam se igri moje sopstvene svetlosti po njegovim bledim
udovima, ali meni se inilo da su samo dve-tri smene prole od kad je sjaj dana stigao na
obronke planine Tifon; bio sam prepun snage i nije mi se htelo da se udubljujem u
razmiljanje o kipovima, ili da traim odmor u nekoj od izdvojenih umica kojih je u tim
vrtovima bilo mnotvo. Jedna kapija skrivena nedaleko od mesta gde je stajao jelen
omoguavala je ulaz u Tajnu kuu. Jurnuo sam tamo, promrmljao re koja je kapijom
ovladavala i uao.
Kako je udno, a opet i kako dobro bilo zaputiti se jo jednom kroz te uzane prolaze!
Njihova guea tesnoa i mekano obloena, merdevinama slina stepenita dozvae mi hiljadu
uspomena na vesele poduhvate i na romanse; jurnjavu za belim vukovima, ibanje robijaa u
predsoblju, ponovno susretanje sa Oringom.
Da se ostvarilo ono to je Otac Inire prvobitno nameravao, naime da su ovi neugodni
prolazi i tesne sobice bili poznati samo njemu i vladajuem autarhu, unutra bi bilo zaista
dosadno kao u zatvoru i, tavie, neprijatnije. Ali autarsi su odavali tajnu svojim
ljubavnicama, a ove svojim kavaljerima, tako da je u Tajnoj kui uskoro bilo najmanje
dvanaest spletki tokom bilo koje fine prolene veeri, a pokatkad moda i stotinu.
Provincijski administrator koji je donosio u Kuu Apsoluta izvesne snove o pustolovinama i
romansama retko kad je shvatao da su ti snovi kriom prolazili pored njega, sa papuama na
nogama, ni el daleko od njegove usnule glave. Zabavljajui se takvim razmiljanjima,
prevalio sam moda jednu ligu (zastajui s vremena na vreme da uhodim i javne dvorane, i
privatne apartmane, kroz rupice sa soivima koje se zovu "pijunke" i kojih je tu bilo, a onda
sam se spotakao o le jednog ubice.
Leao je, i to ve najmanje godinu dana, na leima; sasueno meso njegovog lica
poelo je da otpada sa lobanje, pa se on cerio kao da je otkrio da je smrt ipak, na kraju, samo
ala. Njegova pruena ruka nije vie imala snage da stisne batardo-no, u otrov umoen, koji
mu je leao seivom preko dlana. Sagnuo sam se da ga osmotrim i zapitao se nije li, moda,
nekako uspeo da recne tim seivom sopstvenu kou; i daleko udnije stvari deavale su se u
Tajnoj kui. Zakljuih da je verovatnije da su njegove nameravane rtve uspele nekom
svojom odbranom da ga obore - da mu, recimo, nameste zasedu zato to ga je neko izdao, ili
da mu zadaju ranu od koje je pao pre nego to je stigao do bezbednog mesta. Jedan tren sam
razmatrao mogunost da uzmem taj batardo, kao zamenu za onaj no koji sam izgubio pre
toliko hilijada; ali pomisao na rukovanje otrovanim seivom bila mi je odvratna.
Oko lica mi zazuja muva.
Mahanjem ruke oterah je, ali onda, zgranut, videh kako se ona, rijui, zavlai u to suvo
tkivo, a za njom desetak drugih.
Ustuknuo sam, ali pre nego to sam se mogao okrenuti na drugu stranu, sve uasne
faze raspadanja nastupie obrnutim redom, kao mangupii u sirotitu koji izvedu najmlae
pripadnike svoje druine u prvi red: zborano meso se nadimalo, pa se osulo crvima, onda se
povuklo u modru boju smrti, najzad je dobilo, opet, boju, pa maltene i izgled ivota. Mlitava
aka se sklopila oko zarale eline drke batardoa, zatim ju je i stegla vrsto kao mengele.
Pomiljao sam na Zamu i bio sam spreman da se dam u bekstvo im se mrtvac
podigne u sedei poloaj - ili da mu otmem oruje i njime ga ubijem. Moda su se te elje
meusobno ponitile; na kraju nisam uinio ni jedno ni drugo, nego sam se samo pomakao u
stranu i odatle ga gledao.
Ustao je polako i zagledao se u mene praznim oima. Rekao sam: "Bilo bi bolje da
skloni to pre nego to povredi nekoga." Takva oruja su obino u istoj kaniji gde i ma, ali
ovaj ovek je na opasau imao kaniju samo za batardo i u nju ga je sad, kao to sam mu
savetovao, stavio.
"Zbunjen si", rekoh mu. "Bilo bi mudro da ostane ovde sve dok se ne pribere. Ne idi
za mnom."
Nije odgovorio, niti sam ikakav odgovor oekivao. Provukao sam se mimo njega, a
onda sam se udaljio hodajui najbre to sam mogao. Kad sam odmakao pedesetak koraka,
zauo sam njegove korake, nesigurne; potrao sam, nastojei da budem to tii i da, na raznim
krivinama i raskrima, zavaram trag.
Koliko sam daleko iao, ne mogu kazati. Moja zvezda je jo bila u usponu i meni se
inilo da bih itav obim Urta optrati mogao, a da se ne zamorim. Protrao sam pored mnogih
udnovatih vrata, ali nijedna nisam otvorio, jer sam znao da bi svaka vodila, na ovaj ili onaj
nain, iz Tajne kue u Kuu Apsoluta. Najzad sam stigao do jednog otvora koji nikakvim
vratima nije bio zatvoren; odatle je dopirala jaka promaja i donosila zvuke plaa neke ene, a
ja sam tu stao i onda koraknuo kroz otvor.
Naao sam se u jednoj loi, koja je sa tri strane imala luno nadsvoene prozore. Jecaji
te ene kao da su dolazili sa leve strane od mene; priao sam jednome od ulaza i virnuo.
Odatle se pruao pogled na onu iroku, vetrovitu galeriju koju nazivamo Stazom vazduha; ta
loa je bila jedna od onih graevina koje, spolja, izgledaju kao da slue samo za ukras, ali
koje su, zapravo, namenjene potrebama Tajne kue.
Senke na mermernom podu daleko ispod mene pokazivale su da oko te ene stoje
estorica pretorijanaca, jedva vidljivih; jedan od njih ju je pridravao za lakat. U prvi mah
nisam mogao videti njene oi, koje su bile okrenute ka podu i zaklonjene njenom gavranski
crnom kosom.
Onda ona (ne znam kakva je to sluajnost bila) die pogled ka meni. Imala je divno
lice, sa tenom one boje koju nazivamo maslinastom; lice i oblikom kao maslina - glatko
ovalno; neto u njemu mi pocepa srce. Iako nisam to lice znao, obuze me, jo jednom,
oseanje vraanja. inilo mi se da sam u nekom izgubljenom ivotu ve jednom stajao upravo
na tom mestu gde i sad i da sam tada ugledao nju ispod sebe ba kao sad.
Uskoro ona i senke pretorijanaca nestadoe gotovo sasvim sa mog vidika. Da bih
mogao i dalje gledati ka njima, prelazio sam od jednog zasvoenog prozora do drugog; a ona
mi je uzvraala tako to me je netremice gledala. Kad sam je poslednji put video, gledala je
preko ramena svoje blede odede, opet ka meni.
Bila je podjednako divna i podjednako nepoznata, u tom poslednjem trenutku gledanja
kao i u prvom. Njena lepota je bila dovoljan razlog da svaki mukarac zuri u nju, ali zato je
gledala ona u mene? Izraz lica ispoljavao joj je, ako sam ga iole razumeo, meavinu nade i
straha; mogue je da je i ona imala, u nekoj meri, oseaj da se ista drama izvodi drugi put.
Pregledah, stotinu puta, sve one kripce i pustolovine koje sam doiveo u ovoj Tajnoj
kui i kao Tekla sama, i kao spoj Tekle i Severijana, i kao stari autarh. Nikako da naem taj
trenutak - a ipak, on je postojao; zato poeh, hodajui dalje, da pretraujem i one ivote,
velovima skrivene, koji su se prostirali iza autarhovog, one o kojima gotovo nita ne rekoh u
ovim spisima, ivote koji postaju sve mutniji, ali i sve udniji to se dalje u prolost pruaju;
njihov dohvat vraa se, moda, i do ivota Imarovog, pa i dalje, do mitskih eona.
Ipak, slika daleko krupnija od svih tih ivota iz senke i neuporedivo ivopisnija - tako
se moe desiti da planinu sagleda otro, ak joj i izraz oko oiju vidi, iako je uma u njenom
podnoju utonula u zelenu sumaglicu - bila je slika moje zvezde u munjevitom doletanju,
zvezde koja je bila ja. Jer ja i tamo bejah; i videh ispred sebe, u daljini prividno jo veoma
velikoj (mada sam znao da je mnogo blie nego to izgleda), jedno Sunce grimizne crvene
boje koje e biti, posle toliko vekova, u isti mah moje unitenje i moja apoteoza. Levo i desno
od toga Sunca hrabri Skuld i zlovoljni Verthandi izgledali su kao dva beznaajna meseca.
Nono tamna taka zvana Urt vukla se polako preko njegovog lica, maltene izgubljena meu
mrljama tamonjim; u trenucima umiranja te noi ja odlutah, zbunjen, zauen, u podzemlje.
42. ZVON, ZVON, ZVON!
Kad sam ulazila u Tajnu kuu, nisam ba znala gde bih htela stii. Tanije, nisam
svesno znala; ali podsvesno sam usmeravala korake prema Amarantinskom hipogeumu, i to
mi je posle nekog vremena postalo jasno. Namera mi je bila da doznam ko je sad na
Feniksovom prestolu i da se opet ja ustoliim, ako budem mogla. Kad stigne Novo Sunce,
naem Komonveltu bie potreban vladalac koji razume ta se desilo; tako sam, bar, mislila.
Postojala su u Tajnoj kui jedna vrata koja su se otvarala iza somotnog zidnog
prekrivaa koji je visio iza prestola. Ja sam ta vrata zapeatio svojom reju, prve godine svoje
vladavine; a po tom somotu i po zidu iza njega okaio sam zvona da ne bi mogao niko da
proe, a da ne naini neki zvuk dostupan sluhu onoga ko sedi na prestolu.
Sad se ta vrata otvorie, na moju komandu, glatko i tiho. Stupio sam kroz njih i
zatvorio ih za sobom. Zvonca, okaena o svilene konce, zacilikae blago; iznad njih vea
zvona, sa ijih su tukova ti konci visili, zaaputae svojim bronzanim glasovima i ispustie
pljusak praine.
Stajao sam nepomino i sluao. Najzad su zvonca utihla, mada ne pre nego to sam u
njima uo i smeh male Cadkil.
"ta to zvoni?" progovorila je neka stara ena, tonovima tankim i napuklim.
Oglasi se neko drugi, dubokim mukim glasom. Njegove rei nisam razumeo.
"Zvona!" uskliknu starica. "uli smo zvona. Jesi li toliko ogluveo, hiliare, da ih nisi i
ti uo?"
Sad sam i te kako poeleo da imam onaj batardo kojim bih mogao rasei somot i
pogledati napolje; onaj ovek opet progovori, a meni tog trena pade na um da su i drugi
sigurno stajali na istom ovom mestu i dolazili na istu pomisao, ali da su sigurno imali otrih
noeva koliko hoe. Poeh vrhovima prstiju da pretraujem visei somot.
"Ali zvonilo je, kad ti kaemo. Poalji nekog da pogleda."
Moda je takvih proseklina bilo mnogo, jer u roku od jednog daha naoh jednu, koju
je nainio neki posmatra samo malo nii od mene. Primakao sam joj oko i spazio da stojim
tri koraka desno od trona. Video sam, od one osobe koja je na njemu sedela, samo jednu aku,
poloenu na rukonaslon; bila je mrava kao anatomsko uilo, premreena plavim venama,
zasuta draguljima.
Ispred trona je, pognute glave, uao stvor tako ogroman da sam na tren pomislio da je
to velika Cadkil, kapetanica lae. Kosa na glavi te spodobe bila je raerupana i ulepljena od
krvi.
Iza tog bia stajala je grupa poluvidljivih gardista, a pored njega jedan oficir bez
lema, za koga sam, po insignijama i oklopu koji se bliio nevidljivosti, znao da je hiliarh
pretorijanaca; to, naravno, nije bio onaj hiliarh koji je bio na tom poloaju u vreme moje
vladavine, a ni onaj koga sam spustio sa uspravne grede u jednom vremenu sad nezamislivo
dalekom.
Ispred trona, te zato gotovo sasvim izvan mog vidnog polja, stajala je jedna ena u
dronjcima, oslanjajui se na izrezbareni tap. Progovorila je upravo onog trenutka kad sam
shvatio da je prisutna, a njene su rei bile: "Zvone za pozdrav Suncu Novome, autarho. itav
se Urt za dolazak njegov sprema."
"Mi u detinjstvu", poe gunati starica sa trona, "nismo imali mnogo ta da radimo,
osim da itamo istoriju. Zato znamo da je bilo hiljadu proroica kao to si ti, sestro jadna
moja - ne, stotinu hiljada je tanije. Sto hiljada zaluenih sirotica koje su mislile da su veliki
govornici i pokuale da postanu jo i velike vladarke."
"Autarho", odvrati dronjavica, "zar me nee sasluati? Govori o hiljadama i
stotinama hiljada. Bar hiljadu puta sam i ja ula primedbe sline tvojima, meutim, ti jo nisi
ula ono to u rei."
"Hajde", ree joj ena na prestolu. "Moe priati dok nam to bude zabavno."
"Ne dooh da te zabavljam, no da ti kaem da je Novo Sunce i ranije esto dolazilo,
ali ga je videla savaki put samo po jedna osoba, ili nekolicina. Svakako pamti Kandu
Pomiritelja, jer ona u naem vremenu nestade."
"Ukradena", zaguna starica sa trona. "Ne videsmo je nikad."
"Ali sam je ja videla", ree ena sa tapom, u rite obuena. "Videla sam je u rukama
jednog anela, kad sam bila tek devojica, i veoma bolesna. Noas, dolazei ovamo, videla
sam je opet, na nebu. A videli su je i vojnici tvoji, samo se boje da ti kau. Video je i ovaj
din koji je doao, kao i ja, da te upozori, i koga su zbog toga divljaki pretukli. Videla bi i ti,
autarho, kad bi izila iz ovog groba."
"Bivalo je takvih znamenja i ranije. Nita njima oznaeno ne ostvari se. Da bismo mi
promenili miljenje, trebalo bi neto vie od jedne bradate zvezde."
Pomislio sam, tada, da stupim na pozornicu i okonam komad, ako mogu; ipak, ostao
sam na istom mestu, pitajui se zarad ije zabave se takve predstave prireuju. Jer to je bila
predstava, i to jedna koju sam ve gledao, mada nijednom iz publike. Bio je to dramski
komad doktora Talosa, samo to je ulogu osobe na prestolu, koju je Talos uvao za sebe,
uzela jedna stara ena, dok je jednu od mojih rola uzela ova sa tapom.
Eto, napisah da sam se opredelio da ne koraknem napred, a tako je i bilo. Ali sigurno
sam se, u samom inu donoenja te odluke, malice pomakao. Zvonca se opet nasmejae, a
istovremeno odzvoni, samo jednim, i to veoma tihim udarom, jedno od velikih zvona sa ijih
su jezika visila mala.
"Zvona!" uzviknu opet starica. "Ti, sestro, ili vetice, ili kako ve naziva sebe.
Napolje! Postoji straa na naim vratima. Reci lohagoru njihovom da elimo znati zbog ega
zvone zvona."
"Neu otii odavde po tvome nareenju", ree ena. "Na tvoje pitanje sam ve
odgovorila."
Din die glavu, razmiui oputene pramenove kose krvavim rukama. "Ako zvona
zvone, to je zato to stie Novo Sunce", zabubnja on glasom toliko dubokim, da ga je bilo
gotovo nemogue razumeti. "Ja ih ne ujem, ali meni nije ni potrebno da ih ujem." Iako sam
sumnjao u sopstvene oi, bio je to Boldanders lino.
"Kae li ti da smo mi ludi?"
"Moj sluh nije otar. Nekada sam izuavao zvuk, a to ovek o njemu vie ui, manje
ga uje. Osim toga, timpanske membrane u mojim uima toliko su porasle, da su sad previe
iroke i debele. Ali, sluao sam vodene struje koje paraju po crnim jarugama dna, sluao sam i
kako talasi mlate o tvoju obalu."
"Tiina!" zapovedi starica.
"Ne moe talasima, gospo, narediti da ute", ree joj Boldanders. "Oni dolaze, gorki
od silne soli."
Jedan od pretorijanaca ga mlatnu po slepoonici kundakom fuzilke; bilo je to kao
udarac maljem.
Boldandersu kao da nita nije bilo. "Za talasima stiu vojske Erebusove", ree on, "i
sad e biti osveta za sve one poraze koji su im naneti rukama tvog mua."
Po tim reima saznao sam ko je ta autarha, a to je bio ok neizmerno vei od vienja
Boldandersa. Sigurno sam se pomakao, jer nastade jaka zvonjava sitnih zvona, a jedno veliko
se oglasi dvaput.
"Sluaj!" uzviknu Valerija svojim napuklim glasom.
Hiliarh je izgledao uasnuto. "uo sam ih, autarho."
Boldanders zamumla: "Ja ih mogu objasniti. Hoe li i mene sasluati?"
"I mene", ree ena sa tapom Valeriji. "Za Novo Sunce zvone ona, a to ti je din ve
saoptio."
Valerija proguna: "Govori, dine."
"Ono to u ja rei nije vano. Ali rei u da bi ti posle sluala ono to jeste vano.
Naa Vaseljena nije ni najvia ni najnia. Kad materija ovde postane suvie gusta, provali u
onu viu. Na tom mestu ne vidimo nita zato to sve od nas bei. Tad kaemo da je nastala
crna rupa. A kad materija u Vaseljeni ispod nae postane odve gusta, provali, eksplozijom, u
nau. Vidimo silno kretanje i energiju i kaemo da je nastao beli izvor. Ono to ova proroica
naziva Novim Suncem jeste jedan takav beli izvor."
Valerija zaguna: "Imamo u vrtu naem vodoskok koji prorie, ula sam pre mnogo
godina da ga je neko nazvao beli vodoskok. Ali kakve veze ima sve to sa zvonima?"
"Strpljenja", ree joj div. "Ti za jedan dah sazna ono to sam ja tokom celog jednog
ljudskog ivota saznavao."
ena sa tapom ree: "To je dobro. Nama samo dahovi ostaju. Moda oko hiljadu
dahova."
Div se besno i ukoeno zagleda u nju, pa se opet obrati Valeriji. "Suprotne stvari se
ujedine i onda se ini da su nestale. Ali ostaje mogunost za obe. To je jedno od najveih
pravila u pogledu uzroka stvari. Nae Sunce ima u jezgru jednu od takvih crnih rupa koje ti
opisah. Da bi ona bila popunjena, ve mnogo milenijuma dovlai se, preko praznine, jedan
beli izvor. On se, dok leti, okree oko sebe, a to okretanje alje talase gravitacije."
"ta? Talase gravidnosti? Ma ti si lud, kao to nam ovaj hiliarh i ree."
Div se nije osvrtao na njenu upadicu. "Ti talasi nisu dovoljno jaki da nam se od njih
zavrti u glavi. Ali okean ih osea i raa nove plime i struje. Ja sam ih ve, kao to ti kazah,
uo. One me ovamo i donesoe."
Hiliarh mu ree, reeim tonom: "Pa emo te u njih i baciti, ako autarha naredi."
"Na isti nain i zvona oseaju te talase. I njihova je masa, kao i masa okeana, u
osetljivoj ravnotei. Zato ona zvone i, kako ree ova ena, najavljuju dolazak Novog Sunca."
Bio sam voljan da tog trenutka poem napred, ali sam video da Boldanders nije
zavrio.
"Ako zna o nauci ita, gospo, onda mora znati da je voda samo led kome je dodata
energija."
Nisam mogao, sa svoje take gledanja, videti njenu glavu, ali Valerija je sigurno
klimnula glavom.
"Predanje o planinama vatre je neto vie od predanja. U eonima kad su ljudi bili samo
ivotinje na viem stupnju, takve planine su zaista postojale. Ta vatra koja je iz njih kuljala, to
su stene bile, rasplamsane energijom. Tako je i voda led pretvoren u tenost. Svet ispod nas,
previe nabijen energijom, provaljivao je u na svet i bacao vatru - kako je sa vasionama, tako
je i sa svetovima. U tim eonima mladi Urt je bio jedva neto vie od padajue kapi takve tene
stene; mukarci i ene iveli su na prljavtini koja je plovila po povrini i mislili da su
bezbedni."
uo sam Valerijin uzdah. "Kad smo mladi bili, klatili smo glavom nad takvim
prozainim tekstovima tokom beskrajnih dana, jer nismo imali ta bolje da radimo. Ali kad je
na autarh doao po nas i kad smo se probudili u ivot, uvideli smo da svim tim izuavanjima
nikakvo znanje nismo stekli."
"Stvar je najzad dola, gospo. Ta sila od koje su tvoja zvona zazvonila zagrejala je
hladno srce Urta jo jednom. Sada ona zvone za kontinentima koji umiru."
"To li su vesti koje si doao da nam kae, dive? Ako umru kontinenti, ko e iveti?"
"Oni na brodovima, moda. Oni iji su brodovi u vazduhu ili u praznini, svakako. I oni
koji ve ive pod morem, kao to ja proiveh poslednjih pedeset godina. Ali to nije nimalo
vano. Ono to..."
Boldandersov sveani glas prekidoe zvuci treskanja vratima i nogu u trku, negde
dalje u Amarantinskom hipogeumu. Jedan mlai oficir hitro pritra hiliarhu i salutira;
Boldanders i ena sa tapom su se okrenuli i netremice zagledali u njega.
"Sire..." ovek je bio licem okrenut ka svom komandantu, ali nije mogao spreiti
lutanje uspanienog pogleda ka Valeriji.
"ta je?"
"Sire, jo jedan kolos..."
"Jo jedan kolos?" Valerija se, izgovarajui to, sigurno nagnula napred. Video sam
sevanje dragulja i pramen sede kose ispod njih.
"ena, autarho! Naga ena!"
Nisam joj mogao videti lice, ali znam da se Valerija, svojim sledeim reima, obratila
Boldandersu: "A ta nam moe o tome rei? Je li to moda tvoja supruga?"
On je odmahnuo glavom; a ja, pamtei onu grimiznu odaju u njegovom zamku, poeh
nagaati o nainima kako bi on mogao stanovati u morskim peinama meni jedva zamislivim.
"Lohagor privodi tu ogromnu enu na sasluanje", ree mladi oficir.
Njegov hiliarh dodade: "eli li je videti, autarho? Ako ne eli, sasluanje mogu
obaviti i ja."
"Umorni smo. Sada emo se povui. Ujutro nam reci ta si saznao."
"O-ona k-kae", zamuca mladi oficir, "da su izvesni kakogeni iskrcali jednog
mukarca i jednu enu iz jedne od svojih laa."
Na tren sam pomislio da se to odnosi na Burgundofaru i mene; ali nije bilo verovatno
da bi Abaja i njegove undine nainili greku od nekoliko era.
"I ta jo?"
"Nita vie, autarho. Nita!"
"U oima ti se vidi. Ako ne bude uskoro i na jeziku, bie sahranjeno zajedno s tobom."
"To su samo neke glasine bez osnova, autarho. Niko od naih ljudi nije javio nita."
"Govori!"
Mladi oficir izgledao je van sebe od straha. "Neki priaju da je Severijan Sakati vien
ponovo, autarho. U vrtu, autarho."
Bilo je - tad ili nikad. Podigao sam visei somot i zakoraio ispod njega napred; sva
zvonca su se nasmejala, a iznad njih su jeknula tri udarca velikih zvona.
43. VEERNJA PLIMA
"Niste vi vie iznenaeni to vidite mene, nego ja to vidim vas", rekoh im. Bar za
troje njih to je bilo tano.
Boldandersa, posle onog njegovog skoka u jezero, nisam oekivao da ikada vie vidim
ivog, ali sam ga ipak video jednom, kad se borio za mene pred Cadkilovim Seditem pravde;
on je sad ve toliko porastao, da ga vie nikako nisam mogao smatrati ljudskim biem. Lice
mu je bilo jo vie otealo i jo vie se izobliilo, a koa mu je bila bela kao koa one vodene
ene koja me je svojevremeno spasla od davljenja.
Ona devojica iji je brat nekada prosio novi ispred njihove blatne izbe sad je bila
ena od ezdeset ili vie godina; mravost i potamnelost steena na dugim drumovima bila je
sad prevuena slojem starake osedelosti. Ranije se na taj tap oslanjala tako mnogo da se
jasno videlo da joj on nije samo oznaka posla kojim se bavi; ali sad je stajala blistavih oiju,
uspravna kao mlada vrba.
O Valeriji pisati neu - osim to u rei da bi trebalo da je prepoznam trenutno, ma gde
bila. Njene oi nisu ostarile. Jo i sad su to bile sjajne oi one devojke koja je, umotana u
krzna, prela preko Atrijuma vremena i stala pred mene; Vreme nije imalo vlast nad tim
oima.
Hiliarh mi je salutirao i kleknuo pred mene kao nekada onaj kastelan Citadele; posle
pauze koja je postala neprijatno duga, kleknuli su i njegovi vojnici i mladi oficir. Pokretom
ruke pokazao sam im da ustanu, a zatim sam, da bih Valeriji dao vremena da se oporavi (jer
mi se na trenutak uinilo da bi ona mogla pasti u nesvest, ili da bi joj se i neto gore moglo
desiti), upitao hiliarha da li je bio mlai oficir u doba kad sam ja sedeo na Tronu Feniksa.
"Ne, autare. Bio sam samo deak."
"Ipak, jasno je da me prepoznaje."
"Moja je dunost da poznajem Kuu Apsoluta, autare. U nekim njenim delovima
postoje tvoje slike i biste."
"One..."
Glas je bio tako nejak da sam ga jedva uo. Okrenuo sam se da bih se uverio da je to
zaista kazala Valerija.
"One ne lie stvarno na tebe ondanjeg. Izgledaju onako kako sam pretpostavljala..."
ekao sam, pitajui se.
"...kako sam pretpostavljala da bi ti mogao izgledati onog dana kad mi se vrati, kad
opet doe u nau porodinu kulu u Staroj Citadeli. Izgledaju onako kako ti izgleda sad."
Nasmejala se, a onda poela da jeca.
Posle njenih rei, zbor diva zvuao je kao tutnjava tokova teretnih kola. "Izgleda isti
kao uvek", ree on. "Ne pamtim mnogo lica, Severijane; ali tvoje pamtim."
"Ti kae da postoji jedna svaa koju mi moramo da razreimo. Ja bih je radije ostavio
nerazreenom i pruio ti ruku."
Boldanders ustade da se rukuje sa mnom i ja videh da je sad dva puta vii od mene.
Hiliarh upita: "Autare, ima li on sad slobodu kretanja po Kui Apsoluta?"
"Uistinu ima. On jeste stvorenje zla; ali i ti si, a i ja sam."
Boldanders zabubnja: "Nikakvo zlo ja tebi neu uiniti, Severijane. Niti sam ikad
uinio. Kad sam bacio tvoj dragulj, uinio sam to zato to si ti verovao u njega. A to je bilo
tetno, ili sam bar ja tako mislio."
"Bilo je i korisno, ali sve je to sada iza nas. Zaboravimo te stvari ako moemo."
Predskazivaica ree: "On je nainio tetu i ovde, na taj nain to je govorio da e ti
doneti unitenje. Ja sam im govorila istinu - da e doneti ponovno roenje; ali nisu hteli da
mi poveruju."
Rekoh joj: "Govorio je i on istinu, kao i ti. Da bi se rodilo novo, mora staro da bude
zbrisano. Ko seje penicu, ubija travu. Oboje ste proroci, mada razliitih vrsta; oboje ste
prorokovali u skladu sa uputstvima koje vam je Inkreator dao."
Onda prasnue ona velika vrata od lapis-lazulija i srebra na najudaljenijem kraju
hipogeuma amarantinskog - ona koja su u vreme moje vladavine otvarana samo zbog
sveanih procesija i ceremonijalnih predstavljanja ambasadora iz drugih delova sveta -
prasnue jer ih je neko naglo irom otvorio; ovog puta u hipogeum nije uleteo samo jedan
oficir, nego je nagrnulo dvadesetak vojnika, svaki sa po jednom fuzilkom, ili rasplamsalim
kopljem u rukama. Okretali su lea ak i samom Feniksovom tronu.
Na trenutak su privukli moju panju u toj meri da sam zaboravio koliko je godina
Valeriji prolo od naeg poslednjeg susreta - meni to nisu bile godine, nego, sve u svemu,
moda manje od stotinu dana. Zato sam, govorei iz jedne strane usta, kao to sam esto inio
kad smo nas dvoje zajedno stajali pri nekom dugotrajnom obredu (a taj nain da se govori
kradomice nauio sam jo kao deak kad sam aputao iza lea majstora Malrubiusa),
promrmljao: "E, pa tu e imati ta da se vidi."
uvi kako je jeknula, bacio sam pogled ka njoj i video njene obraze mokre od suza i
svu tetu koju je vreme nanelo. Volimo najvie kad shvatimo da predmetu nae ljubavi nije
preostalo nita drugo; ne verujem da sam Valeriju ikada voleo vie nego u tom trenutku.
Spustio sam aku na njeno rame; dodue, nije bila prilika za ma kakve trenutke
bliskosti, ali kasnije mi je bilo drago to sam tako postupio, jer ni za ta drugo nije bilo
vremena. Gigantkinja je dopuzila kroz ta vrata, a prvo je dola njena aka, kao kakva
petonona ivotinja, zatim i cela njena ruka. Ruka je bila vea od mnogo kog drveta koje
bismo u umi smatrali starim i bela kao morska pena; ali bila je unakaena skorenom
opekotinom koja je, tek to se pred nama pojavila, poela da puca i krvari.
uo sam da proroica mrmlja neku molitvu koja se zavrila pominjanjem Pomiritelja i
Novog Sunca. Neobino je to kad uje da neko upuuje molitve tebi; a jo je neobinije kad
shvati da je molitelj zaboravio da si prisutan.
Onda je Valerija jeknula, i ne samo ona nego smo svi dali od sebe po neki takav glas,
svi osim, rekao bih, Boldandersa. Jer pojavilo se, zajedno sa drugom akom, i lice te undine;
ni tad nisu ta velika vrata bila stvarno popunjena, ali to su bile tako krupne ake i tako krupno
lice, sa tolikom masom blistave zelene kose, da se priinjavalo da su puna. uo sam da ljudi
ponekad koriste izreku da su nekome oi kao tanjiri; oi ove sirene bile su zaista velike kao
tanjiri. Iz njih su curile suze krvi; iz nozdrva joj je takoe tekla krv.
Znao sam da je morala doplivati olom iz mora i iz ola onom pritokom koja je
krivudala kroz vrtove, pritokom po kojoj smo nekada plovili Jolenta i ja. Doviknuh undini:
"Kako su te uhvatili, kako su te isterali iz tvog elementa?"
Moda zato to je bila ena, njen glas nije bio tako dubok kao to sam oekivao, ali je
bio dublji ak i od Boldandersovog. Pa ipak, u njemu se osealo neko pevuenje koje kao da
je pokazivalo da ona sada, borei se da se nekako protisne kroz ta vrata i jo da govori,
doivljava, iako je toliko oigledno da umire, neku ogromnu radost koja nema nikakve veze
ni sa njenim, a ni sa Sunevim ivotom. "Zato", ree ona, "to sam htela tebe da spasem..."
Posle tih rei njena usta se ispunie krvlju; ispljunula ju je, a to je izgledalo kao da se
otvorio odvodni kanal iz neke klanice.
Zapitah: "Od oluja i poara koje e Novo Sunce doneti? Mi ti se zahvaljujemo, ali bili
smo ve upozoreni. Zar ti nisi Abajino stvorenje?"
"Ipak, ipak." Provukla se do pojasa kroz kapiju. Sad se inilo da joj je meso toliko
teko, da se mora otrgnuti sa kostiju; dojke su joj visile kao plastovi sena vieni oima deteta
koje dubi na glavi. Uvideo sam da nikakvih izgleda nee biti da ona bude vraena u svoju
vodu: umree tu, u Amarantinskom podzemnom prostoru, i bie potrebno sto ljudi da joj se
le raskomada, a zatim jo stotinu da se sahrani.
Hiliarh upita: "Onda, zato da te ne ubijemo? Neprijatelj si naeg Komonvelta."
"Zato to sam dola da vas upozorim." Maloas je dopustila da joj glava potone na
teraco-pod i da tu ostane leei pod uglom toliko neprirodnim da je izgledalo maltene da joj je
vrat slomljen; ipak, nastavila je da govori.
"Ja ti mogu dati jai razlog, hiliare", rekoh. "Zato to ja to zabranjujem. Spasla me je
jednom prilikom kad sam bio deak, a ja sam zapamtio njeno lice, kao to i sve ostale stvari
pamtim. Spasao bih je sad kad bih mogao." Zagledao sam joj se u lice, lice natprirodne lepote
unakaeno sopstvenom teinom, i upitao: "Pamti li to?"
"Ne. To jo nije bilo. Ali bie, jer ti ree."
"Kako ti je ime? Nikada ga nisam znao."
"Juturna. Hou da te spasem... ne ranije. Spasem sve vas."
Valerija zaita: "A kad je to Abaja hteo da nam uini dobro?"
"Uvek. Mogao vas je unititi..."
Sledeih est dahova vremena nije bila u stanju da nastavi; ja, meutim, pokretom
pokazah Valeriji i ostalima da ute.
"Pitaj svog mua. Sutra, ili kroz koji dan. On je pokuao umesto toga da vas ukroti.
Uhvati Katodona... prognaj njegovo htenje. Koja korist? Abaja bi nas uinio velianstvenim
narodom."
Tad se setih ta me je Famulima pitala pri naem prvom susretu: "Je li itav svet rat
dobra i zla? Zar nisi pomislio da bi svet mogao biti i neto vie?" Osetih da sam u pograniju
nekog uzvienijeg sveta u kome bih mogao znati ta to "vie" moe da bude. Majstor
Malrubius me je doveo od severne dungle do Okeana, govorei o ekiu i nakovnju, a meni
se sad inilo da smo stigli do nakovnja. Majstor Malrubius je bio akvastor, kao i oni koji su se
na Jesodu borili za mene; stvorio ga je moj um; otud je verovao, kao i ja, da me je undina
onom prilikom spasla zato to u postati muitelj i autarh. Moda ni on ni undina nisu u
celosti greili.
Dok sam oklevao, izgubljen meu takvim mislima, Valerija, proroica i hiliarh su se
doaptavali; ali undina uskoro opet progovori. "Va dan bledi. Novo Sunce... a vi ste seni."
"Da!" Proroica kao da je bila spremna da skae od radosti. "Mi smo senke baene
njegovim nailaskom. ta bismo vie mogli biti?"
"Neko drugi dolazi", rekoh, jer mi se uini da ujem bat urnih koraka. ak i undina
die glavu da oslune.
Taj zvuk, ta god da mu je bio uzrok, neprestano se pojaavao. udnovati vetar zahuja
tom dugakom dvoranom, zalepra prastarim tapiserijama, tako da one zasue pod prainom i
biserima. Grmnuo je i irom otvorio ta dvokrilna, undininim strukom samo delimino
otvorena vrata - ona sad tresnue o zidove; doneo je miris, divlji i slan, smrdljiv i plodan
poput onog u enskim preponama, miris koji se, kad ga jednom oseti, ne zaboravlja: u tom
trenu ne bih se iznenadio da sam uo mlatnjavu okeanskih talasa ili krianje galebova.
"To je more!" doviknuh ostalima. Zatim rekoh, pokuavajui da prilagodim svoj um
onome to se svakako moralo ve desiti: "Sigurno je Nesus pod vodom."
Valerija jeknu: "Nesus se udavio pre dva dana."
Dok je to govorila, dograbio sam je i podigao u naruje; njeno krhko telo kao da je
bilo lake od dejeg.
Onda su talasi doli, nebrojivi belogrivi destrijeri Okeana, penei se preko plea
undine, tako da sam u jednom trenutku, gledajui nju, sagledao dva sveta odjednom, video
sam je kao enu i kao stenu. Kad su naili, digla je svoju teku glavu jo vie i kriknula
likujui i oajno. Bio je to jauk oluje koja vitla preko mora, bio je to krik kakav, nadam se,
nikada vie neu uti.
Pretorijanci su buno trali uz stepenike oko trona da bi se sklonili od vode; onaj
mladi oficir koji je ranije izgledao tako uplaeno i nejako dohvatio je sada za ruku Dejderovu
sestru, donedavno proroicu (sad vie ne, jer joj nije ostalo nita za prorokovanje) i povukao
je gore sa sobom.
"Ja se udaviti neu", zabubnja Boldanders. "A ostali nisu vani. Spasavaj se ako
moe."
Klimnuo sam glavom i, jednom rukom, cimnuo zidne zastore iza prestola u stranu.
Pretorijanci nagrnue napred i sad ona zvona, meu kojima je jedno ranije odzvonilo tri puta
za mene, zalupetae ludo, pootkidae se sa svojih naprslih, suvih kaieva i buno tresnue na
pod.
Ne apuui, nego viui, jer ta re vie nikada nee biti upotrebljiva - dadoh zapovest
zapeaenim vratima kroz koja sam uao. Ona se naglo otvorie, a kroz njih proe onaj ubica
i sad nem, polusvestan, otupeo od uspomena na pepelne ravnice smrti. Povikah mu da stane,
ali on je ve ugledao krunu i ispod nje Valerijino jadno, opustoeno lice.
Svakako je nekad bio uveni maevalac; nijedan majstor nije mogao udariti bre.
Videh sev otrovne otrice, onda osetih bol kad je probila kroz jadno, izmodeno telo moje
supruge i zarila se u mene, otvarajui jo jednom ranu koju je Agilusov list nainio pre toliko
godina.
44. JUTARNJA PLIMA
Treperava, azurna svetlost. Vratila se kanda - ne ona koju je unitila ascijanska
artiljerija, pa ak ni ona koju sam dao hiliarhu Tifonovih pretorijanaca, nego ba Kanda
Pomiritelja, onaj dragulj koji sam naao u svojoj jahakoj torbici kad smo Dorkas i ja peaili
jednim mranim drumom pokraj Zida Nesusa. Pokuah da to kaem nekome; ali su mi usta
zapeaena bila, a nisam mogao ni da naem pravu re. Moda sam se previe udaljio od
sebe, od onog Severijana od kosti i mesa koga je rodila jedna Katerina u eliji u ublijeti ispod
Matahinske kule. Istrajavala je Kanda, sijajui i njiui se naspram praznoga mraka.
Ne, nije se njihala Kanda, to sam bio ja u nekom blagom talasanju, a Sunce mi je
milovalo lea.
Sigurno sam zahvaljujui tom Suncu i doao sebi; ono kao da je imalo elju da me
digne sa odra. Nema sumnje, stiglo je Novo Sunce; a Novo Sunce sam ja. Digao sam glavu,
otvorio oi i trcnuo iz usta mlaz kristalne tenosti, koji kao da uopte nije bio voda, nego
neka bogatija atmosfera, okrepljujua kao vetrovi Jesoda.
Onda se poeh smejati od radosti to sam se naao u raju i smejui se oseati da se
nikada ranije smejao nisam, da su sve moje ranije radosti bile samo mutna nasluivanja ove,
nasluivanja boleljiva i zalutala. Ranije sam, vie nego za ivotom, eznuo za novim Suncem
za Urt, a gle sad - tu je, tu je Urtovo Novo Sunce, plee oko mene poput deset hiljada
iskriavih duhova, svakom talasu dodaje resu od najistijeg zlata. ak ni na Jesodu nisam
takvo Sunce video! Njegova slava zasenila je sve zvezde skupa, zablistalo je kao oko
Inkreatorovo, u koje ni pirolator ne sme pogledati da ne bi oslepeo.
Okreui se od te slave, kriknuo sam ba kao ona sirena u likovanju i jadu. Oko mene
je plutao kr Urta: drvee poupano iz korena, odvaljene krovne daske, polomljene grede,
naduveni leevi ivotinja i ljudi. Tu se prostiralo ono to su, sigurno, videli mornari koji su se
na Jesodu borili protiv mene; a ja ih sada, videi to isto, vie nisam mrzeo to su potegli one
noeve, od rada pohabane, protiv mene, nego sam osetio novo iznenaenje pred injenicom
da me je Guni tada branila. (Ne prvi put; zapitao sam se, takoe, nije li njen doprinos bio
presudan; jer da je ona bila na strani mojih protivnika, napala bi mene samog, a ne eidolone.
Takva je bila po prirodi; a da sam ja tad poginuo, sa mnom bi poginuo i Urt.)
U daljini zauh, ili mi se uini da zauh, neki povik koji kao da mi je odgovorio i
nadjaao mrmor mnogojezinih talasa. Zaplivao sam na tu stranu, ali sam uskoro stao, jer su
mi smetali izme i ogrta; ritanjem sam zbacio izme (iako su bile dobre i gotovo nove) i
pustio ih da potonu. Za njima ubrzo poe i mlaeoficirski ogrta, za kojim sam kasnije
zaalio. Plivanje, tranje i daleko peaenje oduvek su me inili svesnim svoga tela, a sad je
to telo davalo znake da je snano i da mu je dobro; atentatorova otrovana rana zacelila se kao
i ona koju je Agilus nainio.
Ipak, bilo je samo snano i zdravo, nita vie. Nije vie imalo onu neljudsku snagu
koju je ranije vuklo iz moje zvezde, mada je sigurno ozdravilo ba zahvaljujui ostacima te
snage. Pokuavao sam da dohvatim onaj deo mene koji se nekada nalazio tamo, ali to je bilo
kao da ovek koji je ostao bez noge pokuava da je pokrene.
Opet onaj povik. Odazvao sam se, a onda, nezadovoljan svojim napredovanjem
(koliko sam mogao oceniti, svaki talas koji sam savladavao vraao me je nazad tano za
onoliko koliko sam prethodno napredovao), uzeh dubok dah i prevalih izvesnu daljinu ispod
vode.
Maltene na poetku ronjenja otvorio sam oi, jer mi se inilo da u toj vodi nema
peckanja soli; kao deak plivao sam otvorenih oiju u velikoj cisterni ispod Dvorca sa
zvonom, pa ak i u stajaim vodama u nekim pliacima ola. inilo se da je ova voda ista
kao vazduh, ali u dubinama ipak plavozelena. Nejasno, kao to moemo odsjaj drveta iznad
sebe ponekad videti u nekoj tihoj bari, ugledah dno, po kome se neto belo kretalo nainom
tako sporim i nepravilnim da nisam mogao biti siguran da li pliva, ili samo pluta. ak i sama
ta istoa i toplina vode poee me plaiti; bojao sam se da bih mogao zaboraviti da to, ipak,
nije vazduh, te da bih se mogao izgubiti onako kako sam se jednom, davno, izgubio meu
mranim, isprepletenim korenjem bledoplavih lokvanja.
Onda sam jurnuo kroz povrinu vode, izbio dva lakta visoko iznad talasa i video, jo
na izvesnoj daljini, jedan zupasti splav uz koji su se dve ene pripijale, dok je jedan
mukarac stajao na njemu, osmatrao ustalasanu povrinu i pri tome akom titio oi od Sunca.
Sa desetak zamaha rukama stigao sam do njih. Splav su skrpili od svih ploveih
predmeta koje su uspeli nai, povezujui ih kako god su znali i umeli. Jezgro je inio jedan
veliki sto, od one vrste na kojoj bi neki uzvieni mogao rasporediti veeru za odabrano, blisko
drutvo u svome domu; osam snanih nogu toga stola, koje su sada dve po dve kasale kroz
vazduh, izgledale su kao parodije jarbola.
Kad sam se ispentrao na zadnju stranu nekakvog ormana (u tome mi je samo malo
zasmetala pomo koju su mi njih troje dobronamerno ukazivali), video sam da tu grupicu
preivelih sainjavaju jedan debeli, elavi mukarac i dve ene, obe prilino mlade, od kojih
je jedna bila niskog rasta i blagoslovena vedrim, okruglim licem vesele lutke, a druga visoka,
tamna, upalih obraza.
"Eto, vidite", ree debeljko, "nije sve propalo. Bie ih jo, pazite ta kaem."
Tamna ena proguna: "Ali nee vode."
"Nai emo neto, ne boj se. A dok ne naemo, tu vodu koju uopte nemamo deliemo
na etiri dela, i to nam nee biti nita loije nego da je delimo na tri. Pod uslovom da delimo
poteno."
Rekoh: "Ovo oko nas mora biti neslana voda."
Debeli odmahnu glavom. "Bojim se da je to more, sire. Visoke su plime zbog zvezde
Danice, gospodine, pa su, za sada, progutale kopno. ol se pomeao s njima, sumnje nema, pa
voda nije onoliko slana koliko je, kau, slan stari Okean, gospodine."
"Zar te ja ne poznajem? Izgleda mi nekako poznat."
Naklonio se vetinom koju nijedan legat ne bi mogao nadmaiti, neprekidno se
pridravajui jednom rukom za nogu stola. "Odilo, sire. Majstor posluiteljstva, gospodine,
zaduen od nae dobroudne autarhe, iji osmesi su nade njenih slugu pokornih, gospodine,
za upravljanje celinom Hipogeuma apotropejskog, u njegovoj sveukupnosti, sire. Nema
sumnje da si me video tamo, sire, tokom neke posete koju si uinio naoj Kui Apsoluta,
mada tamo nisam imao prilike da te usluujem, u to sam siguran, inae bih tu ast pamtio do
samog dana svoga povlaenja, sire."
Tamna ena ree: "E, to bi tano mogao biti ovaj dan."
Oklevao sam. Nisam eleo da glumim da sam egzultant kakvim me je Odilo zasigurno
smatrao; opet, oglasiti da sam autarh Severijan bilo bi nezgodno, ak i ako bi mi oni
poverovali.
Spasla me je ena sa lutkastim licem. "Ja sam Pega, bila sam drubenica armigete
Pelagije."
Odilo se namrti. "Nije ba u skladu sa dobrim manirima da se ti tako predstavlja,
Pega. Bila si joj slukinja."
Onda se obrati meni: "Dobra je slukinja bila, gospodine, tu ne pravim pitanje. Moda
malice sklona da joj se zavrti u glavi."
ena lutkastog lica izgledala je kao da prihvata prekor, mada sam podozrevao da je taj
izraz lica u celosti odglumljen. "Jesam se brinula oko gospine frizure i oko njenih stvari, ali
ona me je, u stvari, drala da bih joj priala sve najnovije ale i ogovaranja i da bih dresirala
Pikopikara. Ona je sama tako govorila i uvek me je nazivala svojom drubenicom." Jedna
krupna suza skotrlja joj se niz obraz, pa zablista na Suncu; no, da li je to bilo za mrtvom
gazdaricom ili za mrtvom pticom, nisam mogao biti siguran.
"A ova, hm, enska osoba nee da se predstavi Pegi i meni. Osim to je rekla svoje
ime, koje glasi..."
"Thais."
"Obogaen sam ovim upoznavanjem", rekoh. Do tad sam se dosetio da sam bio
poasni stareina pet-est razliitih legija i epitagmi i da svaku od tih titula mogu upotrebiti
kao prikrivno ime, bez laganja. "Hiparh Crnih Tarentinaca, Severijan."
Pegina usta se uobliie u majuni krug. "Uuuu! Pa mora biti da sam te videla na
paradi!" Okrenula se toj eni koja je sebe nazivala imenom Thais. "Njegovi vojnici su nosili
oklope od crne, lakirane, presovane koe i bele perjanice, a to su im destrijeri bili - takve vi
nikad videli niste!"
Odilo promrmlja: "Ti si to sa gospodaricom ila, a?"
Pega mu uzvrati nekakvim odgovorom, ali ja na to ne obratih nimalo panje. Pogled
mi je pao na jedan le u vodi, lancem vezan za na splav; pomislih kako je besmisleno da ja
sad uim na nametaju jednog mrtvog oveka i askam sa poslugom dok Valerija trune ispod
vode. Kako bi mi se ona sad podsmevala! Iskoristih zastoj u razgovoru da upitam Odila nije li
njegov otac bio stjuard pre njega na istom mestu.
Sav je sinuo od zadovoljstva. "I te kako je bio, sire, i davao je celog ivota
najpotpunije zadovoljenje. To je bilo u velikim danima Oca Inirea, sire, kada je, ako mogu
tako rei, gospodine, na Apotropejski hipogeum bio slavan irom celoga Komonvelta. Mogu
li postaviti pitanje zato si to eleo znati, gospodine?"
"Samo sam se zapitao. Manje-vie je uobiajeno da to tako ide, rekao bih."
"Jeste, sire. Sinu se daje prilika da pokae svoje sposobnosti ako ih ima; ako se
dokae, slubu nasledi. Moda nee poverovati, gospodine, ali moj otac je jednom prilikom
sreo tvog imenjaka koji je kasnije postao autarh. Da li poznaje ivot i dela tog autarha,
gospodine?"
"Ne u onoj meri u kojoj bih eleo, Odilo."
"Dobro reeno, sire. Zaista, najbolje reeno." Debeli posluitelj klimnu glavom i zasija
oima prema tim enama da bi obezbedio da i one uvide izvrsnu utivost moga odgovora.
Pega je prouavala nebo. "Ja bih rekla da e kia. Moda ipak neemo pomreti od
ei."
Thais ree: "Jo jedna oluja. Da se podavimo."
Rekoh im da se nadam da do toga nee doi, a onda poeh da ispitujem svoja
oseanja; tek tada mi pade na um da ti oblaci koji se na istoku sakupljaju ne mogu biti
stvoreni silom moje zvezde.
Odilo nije nameravao da mu iko oduzme njegovu anegdotu. "Bilo je to pozno jedne
noi, gospodine, i moj otac je obavljao poslednji obilazak kad je primetio nekoga obuenog u
fuliginsku odeu karnifeksa, ali bez uobiajenog maa za pogubljenje. Kao to bi se i moglo
oekivati, prva pomisao njegova bila je da je to neko poao na jedan od kostim-balova; u to
vreme nije bilo veeri bez nekoliko istovremenih priredbi te vrste u raznim delovima Kue
Apsoluta. Ipak, on je znao da nije planiran nijedan kostim-bal za to vee u Apotropejskom
hipogeumu; ni Otac Inire ni tadanji autarh nisu osobito rado gledali takve razbibrige."
Osmehnuo sam se, seajui se Kue azura. Tamna ena mi je dobacila znaajan pogled
i upadljivo prekrila usne akom, ali ja nisam imao volje da prekidam Odilovu govoranciju;
poto sam imao u vidu da nikada vie neu lutati hodnicima Vremena, sve to je bilo u
ikakvoj vezi sa prolou ili sa budunou inilo mi se beskonano dragoceno.
"Njegova druga misao, gospodine - a to je trebalo da mu bude prva, zna, kao to je
esto priznavao mojoj majci i meni dok smo sedeli pored vatre - bila je da je taj karnifeks
krenuo u neku opaku misiju, raunajui da e proi neprimeen. Bilo je od velike vanosti,
gospodine, kao to je moj otac tada shvatio, odmah saznati da li karnifeks to preduzima
sluei Ocu Inireu, ili nekome drugom. Zato mu je moj otac priao hrabro kao da za sobom
ima celu kohortu hastarija i pitao ga, po sred srede, ta tu trai."
Thais promrmlja: "A onaj, da je imao neki opaki naum, priznao bi to smesta, sigurna
stvar."
Odilo ree: "Draga moja gospo, ne znam ko bi ti mogla biti, jer to nam nisi saoptila ni
kad nam je na visoki gost ljubazno otkrio svoju patricijsku pripadnost, ali jasno se vidi da ne
zna nita o lukavstvima i spletkama koje teku svakog dana - i svake noi! - u mirijadi
hodnika nae Kue Apsoluta. Moj otac je dobro znao da nijedan agent sa tajnim zadatkom ne
bi tajnu odao, ma kako se naglo to od njega zatrailo. Iao je na sreu: nadao se da bi se
moglo dogoditi da neki nehotini gest ili trenutni izraz lica odaju izdajstvo, ako je to ono to
se namerava."
"Pa, zar nije taj Severijan bio maskiran?" rekoh. "Kazao si da je bio obuen kao
muitelj."
"Sasvim sam siguran da nije, gospodine, jer moj otac ga je opisivao esto - to je bilo
lice izuzetne divljanosti, gospodine, sa grdnim oiljcima na jednom obrazu."
"Znam!" upade Pega. "Videla sam njegov portret i njegovu bistu. Nalaze se u
Absciticijskom hipogeumu, gde ih je autarha sklonila kad se ponovo udala. Izgledao je kao
ovek koji bi te zaklao zviduui."
Ja se osetih kao da je neko upravo zaklao mene.
"Ba prikladno!" saglasi se Odilo. "Moj otac je rekao manje-vie isto, mada, koliko se
mogu setiti, nijednom tako jezgrovito."
Pega me poe pomno gledati. "Taj nikad nije imao dece, a?"
Odilo se nasmei. "To bi se proulo, ini se meni."
"Bi, za zakonitu decu. Ali on se mogao popeti na bilo koju enu u Kui Apsoluta, bilo
je dovoljno da samo uzvije jednu obrvu. A sve su bile egzultantkinje."
Odilo joj ree da dri jezik za zubima, pa nastavi: "Svakako se nadam da e oprostiti
Pegi, gospodine. Pa, na kraju, to je i kompliment."
"Da mi neko kae da izgledam kao kolja? Jest, ja komplimente te vrste stalno
dobijam." Govorio sam bez mnogo razmiljanja, a tako sam i nastavio, pokuavajui
istovremeno da skrenem razgovor ka Valerijinoj preudaji, ali i da sakrijem jad koji sam zbog
toga osetio. "Meutim, zar ne bi taj kolja morao da bude moj deda? Severijanu Velikom bi
sad bilo osamdeset ili vie godina, svakako, da je iv. Koga da pitam o njemu, Pega? Moju
majku ili mog oca? Osim toga, zar ne misli, bez obzira na to to je autarha nala sebi novog
mua, da je u njemu moralo neega i biti kad je mogao zapovedati tolikim finim atlenama,
iako je u mladosti bio muitelj?"
Da bi popunio tiinu koja je nastala posle mog malog govora, Odilo ree: "Verujem da
je taj esnaf ukinut, gospodine."
"Veruje, veruje, naravno. Uvek narod to veruje."
itav istok je ve bio crn, a kretanje naeg sklepanog splava postalo je primetno ivlje.
Pega proaputa: "Nisam mislila da te uvredim, hipare. Samo..." Njene sledee rei,
koje god da su bile, nestadoe u lomljenju jednog talasa.
"Ne", rekoh joj. "Dobro si rekla. On je bio, koliko ja o njemu znam, tvrd ovek; a i
surov, bar je smatran takvim, mada on sam moda ne bi prihvatio tvrdnju da je takav. Vrlo je
mogue da se Valerija udala za njega zbog prestola, mada verujem da je povremeno govorila
drugaije. Njen drugi mu joj je, ako nita drugo, doneo bar sreu."
Podsmeljivo frktanje Odilovo. "Dobro reeno, gospodine. ist pogodak. Pega, ko
hoe da se mauje sa vojnikom, mora dobro da pripazi."
Thais je ustala, drei jednom rukom nogu stola, a drugom rukom pokazujui.
"Gledajte!"
45. BROD
Bilo je to jedro koje se povremeno dizalo tako visoko da smo uspevali da nazremo
tamni brodski trup ispod njega - ali je povremeno i sasvim nestajalo, jer je tonulo ili
zaokretalo u udubine izmeu talasa. Dernjali smo se, svo etvoro, do promuklosti, ipali,
mlatarali rukama, najzad sam digao Pegu sebi na ramena, pri emu sam morao da odravam
ravnoteu isto onako napeto kao u skakutavoj kabini-kuici na leima Vodalusovog
baluhitera.
Brodu se prosuo vetar iz velikog prednjeg jedra i ono je klonulo. Pega zastenja:
"Tonu!"
"Ne tonu, nego se okreu ovamo", rekoh joj.
Isto pranjenje i nemono lepetanje ponovilo se i sa manjim prednjim jedrom; onda se
ono opet napunilo vetrom. Ne znam koliko je mojih dahova i otkucaja srca prolo do trenutka
kad smo ugledali kako se otra donja poprena greda veeg prednjeg jedra zabada u nebo
iznad nas kao motka zastave pobodena u zeleno brdo. Retko kad je vreme za mene prolazilo
tako sporo; imao sam oseaj da ih je minulo moda i nekoliko hiljada.
Jo jedan trenutak i brod nam je leao nadomak; za sobom je, kroz vodu, vukao
konopac. Bacih se u talase, nimalo ubeen da e ostali uiniti to isto; smatrao sam da u bolje
moi da im pomognem sa palube nego sa splava.
Kao da sam tog trenutka uleteo u neki drugi svet, udniji ak i od potoka Madregota.
Nemirujui talasi i naoblaeno nebo iezli su kao da nikada ni postojali nisu. Monu sam
struju oseao, ali nisam mogao odrediti na koji nain stiem svest o njoj; jer iako su udavljeni
panjaci moje udavljene nacije klizili ispod mene, a njeno drvee inilo moleive pokrete
svojim granama ka meni, inilo se da sama voda miruje. Bilo je to kao da posmatram lagano
kotrljanje Urta preko praznine.
Posle dueg vremena videh jednu kuicu iji su zidovi i kameni dimnjak jo stajali;
njena otvorena vrata kao da su me dozivala. Osetih iznenadni uas i zaplivah nagore, ka
svetlosti, sa oajanjem ne manjim nego kad sam se davio u olu.
Glavom sam probio povrinu; iz mojih nozdrva pokuljala je voda. Na trenutak se
inilo da vie nema ni splava ni broda, ali onda se brod na jednom talasu izdie, tako da
ugledah njegovo jedro mrljasto od nepogoda. Bilo mi je jasno da sam pod vodom dugo
proveo, iako mi se nije tako inilo. Zaplivao sam najbre to sam mogao, trudei se da mi lice
bude u vazduhu kad god je mogue; a kad to nije bilo mogue, zatvarao sam oi.
Na krmi je stajao Odilo, ruke poloene na gredu za okretanje kormila; video me je,
razmahao se, doviknuo neko ohrabrenje koje nisam uo. Trenutak-dva kasnije Pegino okruglo
lice pojavilo se iznad ruba bone strane broda, a za njim jo jedno, meni nepoznato lice,
smee i zborano.
Talas me je dohvatio i podigao kao to maka podie svoje maie, a ja zaronih
glavom nadole niz njegovu suprotnu stranu i naoh, u njegovoj udubini, taj plutajui konopac.
Odilo napusti gredu kormila (koja je, ionako, bila drana omom od konopca, to sam video
kad sam se popeo na brod) i pridrui se naporima da potezanjem konopca budem izvuen i ja.
Bio je to tako mali brod, da se njegova ograda uzdizala samo dva-tri lakta iznad povrine
vode, pa mi nije bilo telo da se oslonim jednom nogom na kormilo i da skoim preko ograde
unutra.
Iako me je Pega prvi put videla pre manje od jedne smene vremena, zagrlila me je
sada kao kakvu punjenu deju igraku.
Odilo se naklonio kao da se sveano susreemo u Amarantinskom hipogeumu.
"Gospodine, plaio sam se da si izgubio ivot u ovim razbesnelim talasima!" Opet se
naklonio. "Gospodine, izuzetno je prijatno, ali, gospodine, i sasvim zapanjujue, ako smem
tako rei, videti te ponovo!"
Pega je bila otvorenija. "Svi smo mislili da si mrtav, Severijane!"
Upitao sam ih gde je ona druga ena, a onda sam je i video tamo gde je jedna puna
kofa vode preletela preko ograde i vratila se moru. Razumna ena - izbacivala je vodu iz
broda; ena koja postupa razumno - izbacivala je niz vetar.
"Tu je, gospodine. Svi smo tu, svi smo sada tu, gospodine. Ja sam prvi stigao do ove
lae." Odilo je, oprostivo gord, nadimao prsa. "Bio sam u mogunosti da pomognem enama
malice, gospodine. Ali tebe nije niko ni video, gospodine, ne od kada smo kocku svoje
sudbine hitnuli u talase, ako se tako mogu izraziti, gospodine. Izuzetno smo sreni, gospodine,
zaista smo oduevljeni..." Dosetio se neega. "Naravno, mladi oficir tvojih fizikih
sposobnosti i nesumnjive hrabrosti nije ni mogao biti u velikoj opasnosti, gospodine, kad su
se osobe tako skromne kao mi izvukle bezbedno. Mada je bilo neizvesno, gospodine. Vrlo
neizvesno. Ali, ipak, ove mlade ene su se brinule za tebe, gospodine; nadam se i uzdam se da
ete im za to oprostiti."
"Nema se ta opratati", rekoh mu. "Zahvaljujem se svima vama na pomoi."
Stari moreplovac, iji je to brod bio, naini neki sloen pokret rukom (napola skriven
njegovim debelim kaputom) koji nisam mogao pratiti, onda pljunu niz vetar.
"Na spasilac", nastavi Odilo, oduevljenog izraza lica, "je..."
"Nije vano", odseno ree mornar. "Pojurite tamo i smanjite to glavno jedro. I
prednje je kako ne treba. Trkom, i skokom, sada, inae prevrte se ovo."
Prolo je bilo ve deset ili vie godina od kada sam plovio brodom "Samru", ali tad
sam nauio kako takvi sistemi jedara i konopaca rade, a ja ne zaboravljam. Smanjio sam
povrinu glavnog jedra pre nego to su Odilo i Pega pronikli u tajnu tih jednostavnih
mehanizama, a onda sam, uz malu pomo, oslobodio upetljano prednje vee jedro i omoguio
mu da se napne koliko treba.
Ostatak dana proiveli smo u strahu od oluje: leteli smo napred, na jakom vetru koji je
njoj prethodio, i stalno smo joj izmicali, ali nikada nismo bili sigurni da nas nee sustii.
Predvee opasnost kao da se smanjila, te mi svezasmo sva jedra, tako da laa stade. Mornar je
dao svakome od nas po vr vode, po jedan okrugli komad tvrdog hleba i po parence
dimljenog mesa. Bilo mi je i pre toga poznato da sam gladan, ali sad otkrih da sam
pregladneo, kao i svi ostali.
"Moraemo da motrimo sa oba oka na sve to je dobro za jelo", poe on, sveanim
tonom, davati uputstva Odilu i enama. "Ponekad iza olupina ostanu sanduci sa biskvitom ili
burad vode. To se moe i pronai. A ovo je bilo, valjda, najvee potonue to se ikad
dogodilo." Zastao je, gledajui mirkavo svoju laicu i okolnu poplavu, jo i sad osvetljenu
plamsanjem Urtovog novog Sunca. "Postoje ostrva - ili su postojala - ali moe se desiti da ih
ne naemo, a nemamo ni hrane ni vode dovoljno da stignemo do Ksantikih zemalja."
"Zapazio sam", ree Odilo, "da tokom ivota dogaaji ponekad dospeju u nadir, iz
koga se potom diu. Unitenje Kue Apsoluta, smrt nae voljene autarhe - ako ona nije,
nekom milou Inkreatorovom, negde preivela..."
"Negde jeste", rekoh mu. "Veruj meni." Zagledao se u mene oima koje su bile pune
nade, ali ja sam samo mogao da dodam nejako: "Imam takvo oseanje."
"Uzdam se u to, sire. Tvoja oseanja slue ti na ast. Ali, kao to rekoh, okolnosti su,
za sve nas, dole do najgoreg mogueg stanja." Osvrnuo se: klimali su glavom ak i Thais i
stari mornar.
"Pa ipak, preiveli smo. Pronaao sam plovei sto, pa sam zato bio u mogunosti da
ukaem pomo ovim jadnim enama. Zajedniki smo nali jo nametaja i napravili sebi
splav, na kome nam se uskoro pridruio na visoki gost; najzad si nas spasao ti, kapetane, a
mi smo za to izuzetno zahvalni. Ja bih to nazvao tenjom. Uveren sam da e se na poloaj
sada, tokom nekog vremena, poboljavati."
Pega dotae njegovu miicu. "Odilo, ti si sigurno izgubio suprugu i porodicu.
Divljenja je dostojno da ti uspeva da ih ne pomene, ali mi znamo kako se mora oseati."
Odmahnuo je glavom. "Nikad se nisam oenio. Sad mi je drago to nisam, mada sam
esto zbog toga alio. Biti nadlean za posluivanje celog jednog hipogeuma, a posebno, kao
to sam ja u mladosti bio, posluitelj mog Apotropejskog u vremenima Oca Inirea, to zahteva
napor najistrajniji; ovek jedva nae smenu-dve vremena da odspava. Pre nego to se moj
otac povukao, to e rei pre nego to je preminuo - dogaaj koji je veoma oaljen - postojala
je izvesna mlada osoba, poverljiva slukinja jedne atlene, ako se mogu tako izraziti, i ja sam
se nadao da se tom mladom osobom... ali, atlena je otputovala na svoja imanja. Ta mlada
osoba i ja dopisivali smo se jo neko vreme."
Uzdahnuo je. "Ona je, nesumnjivo, nala drugog, jer ena to uvek moe ako hoe. Ja
se nadam i uzdam da je on bio nje dostojan."
Hteo sam tad da kaem neto da bih smanjio napetost, ali, u nedoumici izmeu
zabavljenosti i saoseanja, nisam uspeo da smislim nita bezazleno to bi se kazati moglo.
Odilov pompezni nain govora inio ga je kominim, ali sam znao da je to bilo izraavanje
izgraivano mnogo godina, tokom vladavine mnogih autarha, kao nain odranja za ljude
poput Odila, kojima je uvek pretila opasnost da budu otputeni ili ubijeni; takoe sam bio
svestan da sam jedan od tih autarha bio i ja.
Sad mu Pega poe neto govoriti niskim tonom, apatom maltene; uo sam njen glas
preko pljuskanja talasa o bok nae lae, ali nisam mogao razumeti rei. Nisam bio ba ni
siguran da ih elim razumeti.
Dotle je stari mornar preturao po spremitu ispod poklopca koji je zapremao nekoliko
zadnjih lakata naeg krmenog prostora. "Samo et'ri ebeta imam", oglasi on.
Odilo prekide Pegu reima: "Onda u ja biti bez ebeta. Odea mi je sad suva, ne bi
trebalo da mi bude neudobno."
Mornar dobaci po jedno ebe enama i jedno meni, a poslednje zadra za sebe.
Stavih svoje ebe Odilu u krilo. "Neu spavati jo neko vreme; moram o nekim
stvarima da razmislim. to se ne bi ti njime pokrivao dok ja ne budem spreman za spavanje?
Kad mi se prispava, pokuau da ti ga uzmem, a da te ne probudim."
Thais poe: "Ja...", ali je Pega (nastojei da to uini kriom da ja ne vidim, meutim
ipak sam video) munu laktom u rebra tako otro da ova ostade bez daha.
Odilo je oklevao; u svetlosti koja je nestajala jedva sam video njegovo lice, sada
otegnuto nadole, ali sam znao da mora biti veoma umoran. On najzad ree: "To je veoma
ljubazno, gospodine. Hvala ti, gospodine."
Svoj hleb i dimljeno meso dokrajio sam jo davno. Ne elei da Odilu dam vreme u
kome bi se pokajao zbog svoje odluke, odoh do pramca i zagledah se u daljinu preko vode.
Vali su i sad zadravali neto malo sutonskog sjaja Sunca, a ja sam znao da je ta njihova
svetlost moja. U tom trenutku razumeo sam kakva moraju biti oseanja Stvoritelja, Inkreatora,
u vezi sa njegovim tvorevinama, uvideo sam i tugu koju on mora doiveti zbog toga to su mu
tvorevine prolazne. Mislim da je to moda zakon koji vezuje i njega samog - drugim reima,
logika neminovnost - naime, mogue je da nijedna stvar ne moe u budunosti biti vena ako
nije ukorenjena u istu takvu venost u prolosti kao on. U tom umovanju o njemu, o njegovim
radostima i alostima, dooh na pomisao da sam i ja u mnogo emu slian njemu, iako toliko
manji; tako bi, moda, travka mogla razmiljati o velikom kedru, ili jedna od ovih nebrojenih
kapi vode o Okeanu.
Pade no i zvezde sve izioe, jo sjajnije zato to su se donedavno krile kao uplaena
deca od zurenja Novog Sunca. Tragao sam meu njima, nastojei da vidim - ne svoju
sopstvenu zvezdu, jer nju, znao sam, nikada vie videti neu, nego Kraj Vaseljene. Ne naoh
ga, ni te noi ni ma koje kasnije; ali on je sigurno tamo, izgubljen meu mirijadama nebeskih
tela.
Preko mog ramena proviri, kao avet, zeleno zraenje, a ja se setih obojenih,
mnogofacetnih lanterni na krmi "Samru", te pomislih da smo i mi digli neku slinu svetiljku;
okrenuh se da pogledam, ali to je bilo blistavo lice Lune, sa koga je istono obzorje palo kao
veo. Nijedan ovek posle prvoga nije sagledao Lunu tako blistavu kao ja te noi. Kako je
udna bila pomisao da je to ona ista Luna koju sam, jadnu i bledu, video prethodne noi
pokraj kenotafa! Tada sam znao da je na stari svet, Urt, ili Erta, propao, ba kao u
predskazanju doktora Talosa, i da na brod ne plovi po Urtu, nego po vodama Urta Novog
Sunca, a taj svet se zove Ushas.
46. BEGUNAC
Dugo sam na pramcu stajao, prebirajui meu straarima noi koje je Ushas, svojim
brzim okretanjem, otkrivao. Na drevni Komonvelt se udavio; ali zvezdana svetlost koja je
dodirivala moje oi bila je jo drevnija, bila je stara jo u doba kad je prva ena dojila prvo
dete. Pitao sam se da li e zvezde zaplakati kad saznaju - a saznae kad i sama Uas bude
stara - o smrti naeg Komonvelta.
Zaplakao sam svakako, ja, koji sam jednom bio jedna takva zvezda.
Iz ovoga me izvede neiji dodir na laktu. To je bio onaj stari mornar, kapetan naeg
brodia; on, koji je ranije izgledao onako oholo, sad je stao rame uz rame sa mnom i zagledao
se preko poplavnih voda jednako kao ja. Pade mi na um da mu ime jo nisam doznao.
Spremao sam se da ga za ime pitam, kad on ree: "Misli da te ne znam?"
"Moda me zna", rekoh, "ali ako je tako, ima prednost u odnosu na mene u tom
pogledu."
"Kakogeni, oni mogu da prizovu misao nekog oveka i da mu je pokau. To znam."
"Misli da sam neki eidolon. Sretao sam ih, ali nisam takav; ovek sam kao i ti."
Nastavio je kao da me uopte nije uo. "Gledam te ceo dan. Od kada smo stali, leao
sam budan i gledao sam te. Pria se da ta bia ne mogu plakati, ali video sam da ti plae,
setio sam se ta o tome priaju i pomislio da, eto, priaju pogreno. Sledea je moja misao
bila: zar e biti istina da su ta bia ba tako zla? Ali lou sreu donose ako ih ima na brodu;
no, i kad ovek suvie razmilja, priziva takoe zlu sreu."
"Siguran sam da je to tano. Ali oni koji previe razmiljaju ne mogu da to ne ine."
Klimnuo je glavom. "Pretpostavljam da je tako."
Jezici oveanstva stariji su od nae udavljene zemlje; ba je udno to se tokom tako
dugog vremena nisu nali i nazivi za pauze u govoru, jer svaka od njih ima i svoj posebni
kvalitet, a i duinu. Nae utanje je trajalo sledeih stotinu pljuskova talasa o korito broda, a u
sebi je sadralo i njihanje amca, i uzdisanje nonog vetra u konopima i svezanim jedrima, i
sumorno iekivanje.
"Hteo sam ti rei da ne postoji nita to bi ti ovoj lai mogao uiniti, a da ja za to
marim. Udesi da potone, ili da se nasue, ba me briga."
Rekoh mu da pretpostavljam da bih mogao obe te stvari uiniti, ali da ih neu uiniti
namerno.
"Nisi mi naneo neko naroito zlo kad si bio stvaran", ree mornar posle jo jedne duge
pauze. "Ne bih sreo Makselindis da nije bilo tebe - moda je u tome bilo nekog zla. Moda i
ne. Proveli smo mi i neke dobre godine zajedno, Makselindis i ja."
Posmatrao sam ga krajikom oka dok je slepo zurio preko nemirnih talasa. Nos mu je
bio polomljen, moda i vie puta. Ja ga u svome umu ispravih, zatim popunih njegove obraze
borama izbrazdane.
"Jednom si me izmlatio. Pamti to, Severijane? Neposredno pre toga proglasili su te za
kapetana. Kad je doao red na mene, ja sam tako isto izlemao Timona."
"Eata!" Pre nego to sam shvatio ta radim, doepao sam ga i odigao sa palube, ba
kao to sam radio kad smo bili egre zajedno. "Eata, slinavko jedan mali, mislio sam da te
nikad vie neu videti!" Govorio sam tako glasno da je Odilo zajeao i poeo se, u snu,
mekoljiti.
Eata kao da je bio ovim prepadnut. Njegova aka poe ka nou koji mu je bio za
pojasom, ali odustade.
Spustih ga. "Kad sam reformisao esnaf, nije te bilo. Rekli su da si pobegao."
"Jesam." Pokuao je da proguta, ili bar da doe do daha. "Dobro je uti te, Severijane,
pa ak i ako si samo rav san. Kako si nazvao ona bia?"
"Eidoloni."
"ak i ako si eidolon. Ako su kakogeni odluili da mi pokau nekoga iz moje glave,
moglo se dogoditi da dobijem i gore drutvo."
"Eata, sea li se one prilike kad su zakljuali nekropolis pa nismo mogli da uemo?"
Klimnuo je glavom. "I kad mi je Drote rekao da probam da se provuem kroz reetke,
a ja nisam uspeo. Onda su volonteri otkljuali kapiju i ja sam kidnuo, a tebe, njega i Rohea
sam ostavio vranama. Nije izgledalo, u ono vreme, da se iko od vas mnogo plaio majstora
Gerlousa, ali ja sam se plaio."
"Plaili smo se i mi, ali nismo hteli da to pokaemo pred tobom."
"Pretpostavljam." iroko se osmehivao; video sam sevanje njegovih zuba na zelenoj
meseini i crnu mrlju na mestu gde mu je jedan zub bio izbijen. "Eto, vidi kakvi su deaci,
kao to je rekao onaj kapetan kad je pokazao svojoj keri."
Na tren mi pade na um divlja pomisao da je Eata, samo da nije pobegao, mogao da
bude taj koji je Vodalusa spasao; Eata, koji je gledao i radio sve to sam ja gledao i radio.
Moda se u nekoj drugoj sferi tako i deslio. Odgurujui tu misao od sebe, upitah: "Ali ta si
radio sve ovo vreme? Priaj."
"Nema mnogo da se pria. Kad sam postao kapetan kalfi, bilo je vrlo lako izvui se i
videti Makselindis kad god je brod njenog ujaka bio ukotvljen negde u Algedonskom kvartu.
Priao sam sa ploviocima, nauio sam i malice plovilakog zanata; a kad je dolo vrene za
proslavu, nisam mogao da uestvujem, nisam mogao da obuem fuligin."
Rekoh: "Ja sam ga obukao samo zato to mi je bilo nezamislivo da bih mogao iveti na
ma kom mestu osim u Matahinki."
Eata klimnu glavom. "Ali meni je bilo zamislivo, vidi? Cele te godine razmiljao sam
kako bih iveo na brodu i pomagao Makselindisi i njenom ujaku. Ve je poinjao da se koi,
bio im je potreban neko okretan, a jai od nje. Nisam ekao da me majstori pozovu da doem
kod njih i biram. Prosto sam kidnuo."
"A posle?"
"Zaboravio sam muitelje najbre i najvie to sam mogao. Tek u poslednje vreme
poeo sam se priseati kako je bilo, kako se ivelo u Matahinki u doba moje mladosti. Nee
verovati, Severijane, ali ja godinama nisam mogao ni da pogledam Citadelsko brdo kad smo
plovili tim delom reke. Okretao sam pogled na drugu stranu."
"Verujem ti", rekoh mu.
"Makselindisin ujak je umro. Imao je obiaj da odlazi u jednu krmu u mestu zvanom
Liti. Verovatno za njega nikad nisi uo. Makselindis i ja smo doli jedne noi po njega, a on
je sedeo tamo sa bocom i aom, sa jednom rukom na stolu i glavom naslonjenom na ruku; ali
kad sam pokuao da ga prodrmam za rame, pao je sa stolice, a bio je ve hladan."
"'Ljudi kojima je vino jo davno pre toga donelo smrt leali su pored izvora vina i pili
jo, odve otupeli da bi znali da su njihovi ivoti zavreni.'"
"ta to je to?" upita Eata.
"Samo jedna stara pria", rekoh. "Ne obraaj panju, nastavi."
"Posle toga samo ona i ja smo radili na brodu. Nas dvoje smo uspevali otprilike isto
onako dobro kao ranije sve troje zajedno. Nikada se nismo stvarno venali. Kad god smo
oboje to eleli, ispadalo je, nekako, da ba tad nemamo para. A kad smo imali para, uvek se
deavala nekakva svaa. Posle nekoliko godina svi su ionako verovali da smo venani."
Izduvao je nos na takav nain da je sluz izbacio preko ograde broda.
"Pa, nastavi", rekoh opet.
"Malo smo krijumarili, al' jedne noi nas je zaustavio patrolnjak. Bilo je to nekih
osam ili deset liga juno od Citadelskog brda. Makselindis je skoila - uo sam pljusak - a
hteo sam i ja, ali jedan od poreznika mi je bacio ahiko-bolu u noge i sapleo me. Zna kakve su
to bole, valjda."
Klimnuo sam glavom. "Da li sam tada jo bio autarh? Mogao si mi uputiti molbu za
pomilovanje."
"Ne. Razmiljao sam o tome, ali sam bio siguran da bi me ti poslao nazad u esnaf."
"Ne, to ne bih", rekoh, "meutim, zar bi to bilo gore od onoga to ti je zakon uradio?"
"To bi bilo doivotno. To mi je bila misao neprestana. U svakom sluaju, odveli su me
uzvodno, a na brodi su vukli za sobom. Zadran sam do suenja, onda je sudija naredio da
budem izbievan i prisilio me da potpiem za rad na jednoj karaki. Tamo su me drali u
lancima kad god je kopno bilo na vidiku i gonili me da radim kao rob, ali sam bar video
Ksantike zemlje, tamo sam i pobegao i ostao dve godine. Nije to tako loe mesto, ako ima
bar malo para."
"Ali si se vratio", rekoh.
"Izbili su neki neredi, u kojima je ubijena devojka s kojom sam tamo iveo. Tamo
svakih godinu-dve izbije takva narodna pobuna zbog cena hrane na pijaci. Vojnici razbijaju
glave, pa su, valjda, razbili i njenu. Nala se tada jedna karavela, usidrena blizu Plavocvetnog
ostrva, ja sam otiao na razgovor sa kapetanom i on mi je dao leaj. ovek moe biti strana
budala kad je mlad i, eto, mislio sam da je Makselindis moda nala drugi brod za nas. Ali
kad sam se vratio, nje nije bilo na reci. Nikada je vie nisam video. Pretpostavljam da je
izgubila ivot one noi kad je patrolnjak zabio kuke u nas."
Zastao je, oslonio vilicu na ruke. "Makselindis je plivala maltene onako dobro kao ja u
najboljim danima. Pamti, mogao sam da plivam gotovo isto tako dobro kao ti i Drote, ali,
moda ju je vodena vila niksa odvukla u dubinu. To se ponekad deavalo, naroito u donjem
toku reke."
"Znam", rekoh, seajui se Juturninog ogromnog lica koje sam ugledao kao deak
onog dana kad se zamalo nisam udavio u olu.
"Nema mnogo ta vie da se pria. Tamo je jedan ovek napravio, po mojoj
narudbini, svileni pojas u kome sam, onda, doneo neto malo para; jo koju paricu sam dobio
kad mi je karavela platila za rad. Kao deoniar sam postepeno otkupio ovaj brod i - evo me.
Ali i danas umem pomalo da govorim ksantikim jezikom, a progovorim ga i bolje kad
sluam drugog oveka kako se slui njime. Za to bih i sad bio spreman, samo da nam je malo
vie vode i hrane."
Rekoh mu: "U tom moru ima mnogo ostrva. Video sam ih jednom na mapi u Hipoterm
Klasisu."
Klimnuo je glavom. "Na mapi ima nekoliko stotina, ali ima i mnogo drugih koja nisu
prikazana ni na jednoj karti koju sam video. ovek bi pomislio da brod ne moe sva ta ostrva
da promai, ali moe. Ako nema poprilino sree, moe da proe posred sredine i da pojma
nema da su tu. Mnogo zavisi od toga da li je no ili dan, a takoe mnogo od visine na kojoj
se tvoj osmatra nalazi - da li je na osmatrakom gnezdu navrh jarbola karake, ili na pramcu
mog brodia."
Slegnuo sam ramenima. "Moemo se samo nadati."
"Tako je rekao onaj abac kad je video rodu. Ali usta su mu bila suva, pa nije uspeo da
izgovori poslednju re do kraja."
Eata je zastao za trenutak, zagledan u mene, a ne u talase. "Severijane, da li zna ta se
sa tobom dogodilo? Bez obzira na to to si moda samo san koji su poslali kakogeni?"
"Znam", rekoh. "Ali nisam utvara. A ako jesam, onda za mene mora kriviti
hierogramatkinju Cadkilu."
"Onda mi ispriaj ta je bilo s tobom, kao to sam ja tebi."
"Vai, ali prvo neto da te pitam. ta se deavalo ovde, na Urtu, posle mog odlaska?"
Eata sede na jedan zakljuani sanduk, sa koga je mogao, bez okretanja glave, gledati
gore, ka meni. "Pa, da", ree on. "Otplovio si da donese Novo Sunce, a? Jesi li ga ikad
naao?"
"Jesam i nisam. Priau ti o tome im mi kae ta se deavalo na Urtu."
"Ne znam mnogo o onome to bi ti verovatno voleo da uje." Protrljao je vilicu. "A
nisam ni siguran da se mogu setiti ta se odigravalo i kad. Dokle god smo Makselindis i ja bili
zajedno, ti si bio autarh, ali uglavnom se govorilo da si odsutan, da vodi bitke sa
Ascijancima. A kad sam se vratio iz Ksantikih zemalja, ti vie nisi bio tu."
Rekoh: "Ako si tamo ostao dve godine, znai da si sa Makselindis proveo osam."
"Pa otprilike tako bi trebalo da bude. etiri ili pet sa njom i njenim ujakom, a onda jo
dve-tri godine samo sa njom na brodu. Uglavnom, tvoja supruga je postala autarha. Narod je
priao o tome zato to je bila ena; govorilo se da ne zna prave rei. I tako, kad sam razmenio
moje inostrano zlato za hrisose, na nekima je bilo tvoje lice, a na nekima njeno, ili bar lice
neke ene. Udala se za Duksa Kaesidiusa. Imali su onoliku svetkovinu uz i niz ulicu Jubar, sa
mesom i vinom za svakoga. Ja sam se naljemao i tri dana se nisam vratio na brod. Ljudi su
govorili da im je taj brak dobar, jer e ona moi da sedi u Kui Apsoluta i da pazi na
Komonvelt, a on za to vreme da pazi na Ascijance."
"Pamtim ga", rekoh. "Dobar je to komandant bio." Neobino je oseanje bilo dozvati
iz seanja to jastrebovsko lice, a onda zamisliti da njegov estoki, nabusiti vlasnik ulazi u
krevet sa Valerijom.
"Neki su rekli da je to uradila zato to je liio na tebe", ree mi Eata. "Ali ja mislim da
je on bio zgodniji, a moda i malo vieg rasta."
Pokuah da se prisetim. Zgodniji, dakako, nego ja sa onakvim brazgotinama na
obrazu. Ali meni se inilo da je Kaesidius bio rastom malice nii od mene, mada je svako,
dabome, vii kad svi ostali klee pred njim.
"A onda je on umro", nastavi Eata. "To je bilo lani."
"A, tako", rekoh.
Dugo sam stajao oslonjen leima o ogradu, razmiljajui. Mesec koji se dizao i koji je
sad bio maltene u zenitu bacao je senku jarbola kao crnu gredu izmeu nas. Kad je Eata
progovorio sa druge strane, zvuao je neobino mladalaki. "A Novo Sunce, Severijane?
Obeao si da e mi rei sve o njemu."
Poeo sam priu, ali dok sam govorio o ubadanju Idas noem, video sam da Eata
spava.
47. POTONULI GRAD
Trebalo je da i ja tada zaspim; ali nisam. Jo jednu smenu vremena, ili due, ostao sam
stojei na pramcu, posmatrajui ponekad spavae, a ponekad vodu. Thais je leala onako kako
sam ja esto leao, licem nadole, glave poloene na uzglavlje sainjeno od savijenih ruku.
Pega je sklupala svoje debeljuno telo u loptu, tako da sam mogao pomisliti da je to mae
koje se pretvorilo u enu; kimom se nagurala Odilu u bok. On je, opet, leao poleuke,
trbuh mu se dizao u vazduh, a ruke je izbacio iznad glave.
Eata je leao, ali zapravo vie od polovine u poloaju jo sedeem, oslonjen obrazom
na ogradu broda; pomiljao sam da je sigurno premoren. Zapitah se da li e me, i posle
buenja, smatrati eidolonom.
Ali otkud meni pravo da tvrdim da mu je to greka? Onaj pravi Severijan - ja sam bio
siguran da je, jednom, postojao i pravi Severijan - odavno je nestao meu zvezdama. Zurio
sam gore, u njih, nastojei da ga naem.
Posle dugog vremena uvideh da to ne mogu, ne zato to on nije tamo (jer jeste), nego
zato to se Ushas okrenula od njega i sakrila ga, zajedno sa mnogo drugih, svojim obzorjem.
Jer nae Novo Sunce je samo jedna zvezda meu mirijadama zvezda, bez obzira na to to e
ljudi sada, kad se u toku dana nijedna zvezda osim nje ne vidi, moda zaboraviti tu injenicu.
Nema sumnje da nae Sunce, gladano sa palube Cadkiline lae, izgleda jednako lepo
kao sva ostala. Nastavio sam da ih prosejavam, iako sam sad znao da nikada neu nai onoga
Severijana koji nije Eatin san; konano shvatih da traim lau Cadkilinu. Nisam je naao, ali
zvezde su bile tako lepe da nisam alio zbog uloenog napora.
Ona smea knjiica koju vie ne nosim sa sobom i koja je sigurno unitena zajedno sa
milijardom drugih to su sainjavale biblioteku majstora Ultana, priala je i pripovetku o
jednom velikom svetilitu koje je bilo zaklonjeno mnogodijamantnom zavesom da ljudi ne bi
videli Tvorevo lice i pomrli. Posle nekoliko eona Urta jedan odvaan ovek se probio u to
svetilite, poubijao sve njegove uvare i strgao zavesu da bi uzeo mnogobrojne dijamante
uivene u nju. Iza nje je naao malu odaju koja je, bar tako pria veli, bila prazna; ali kad je
iziao iz svetilita i pogledao u nebo, zapalio se i izgoreo. Kakav je uas kad svoje prie
doznajemo tek poto ih proivimo!
Moda je prevagnulo seanje na tu priu. Moda je posredi bila samo pomisao na
udavljenu biblioteku, kojoj je Sajbi, u to sam bio siguran, bio poslednji majstor i u kojoj je, u
to sam takoe vrsto uveren, umro. Bilo kako bilo, svest da je Urt uniten obuzela me je
jasnoom i strahotnou kakve do tog trenutka nisam doiveo, ak ni kad sam video onu
upropaenu kuu iji je dimnjak jo stajao uspravno, iako sam tad iskusio onoliki strah.
Nestale su i one ume u kojima sam lovila: svako drvo, svaka granica. Milion malih seoskih
slobodnih imanja koja su odgajila milion Melitoa i poslala ih na sever naoruane tako velikom
dovitljivou i nerazmetljivom hrabrou; i one iroke pampe po kojima je Foila jahala
galopom, sa svojim bojnim kopljem i srcem uzletelim visoko - sve je to nestalo, svaka repa i
svaka travka.
Jedno mrvo dete, uljuljkavano valovima, kao da me je pozivalo pokretima. Videvi ga,
razumeo sam da samo na jedan nain mogu okajati ono to sam uinio. Zove talas, zove taj
mrtvi deak, govorim sebi da nemam snagu volje potrebnu za samoubistvo, ali oseam da rub
ograde ve izmie iz mojih aka.
Voda se sklopila iznad mene, ali nisam se udavio. Imao sam oseanje da bih mogao
disati vodu, ali nisam disao. Poplava se, osvetljena Lunom koja je sad gorela kao smaragd,
rairila oko mene kao zeleno staklo. Lagano sam tonuo kroz provaliju koja mi je izgledala
prozranija od vazduha.
U daljini su se uzdizali neki veliki oblici - neke stvari stotinama puta vee od oveka.
Neke od tih stvari kao da su bile brodovi, a neke oblaci; jedna - glava bez tela; jedna - telo sa
stotinu glava. Zelena izmaglica ih je posle nekog vremena zaklonila, ali zato ugledah ispod
sebe ravnicu blata i mulja, a na njoj palatu, veu od nae Kue Apsoluta, ali u ruevinama.
Tada sam znao: mrtav sam, ali smrt ne donosi, meni, osloboenje. Sledeeg trenutka
znao sam, takoe, da sanjam i da u se, im kukurekne petao (ije blistave crne oi nee vie
magiari probadati) probuditi i nai u istom krevetu sa Boldandersom. Doktor Talos e ga
tui, onda emo krenuti u potragu za Agijom i Jolentom. Prepustio sam se, tada, snu, mada
smatram da je malo nedostajalo pa da razderem veo maje, to slavno tkanje privida koji skriva
poslednju stvarnost.
Onda je veo maje bio jo jednom ceo, iako se jo sav talasao od ledenih vetrova koji
duvaju od stvarnosti prema snu i koji nas odnose kao lie. Ta "palata" koja mi je liila na
Kuu Apsoluta, to je bio moj grad - Nesus. Oduvek ogroman, sad je izgledao vei nego ikad;
mnogi delovi Zida pali su kao zid nae Citadele, tako da je sad Nesus bio zaista bezgranian
grad. Palo je i mnogo kula, njihove zidine od cigle i kamena zdruzgale su se kao kore
sagnjilih dinja. Sad su se jata skua okupljala na mestima gde su, svake godine po jednom,
Kuratori stupali u sveanoj povorci prema katedrali.
Pokuao sam da plivam i otkrio da ve plivam, da moje ruke i noge ritmino
zamahuju, iako nijednog trenutka nisam to hteo. Prekinuh te pokrete, ali (suprotno mome
oekivanju) ne poeh da se diem ka povrini. Plovei mlitavo u nevidljivoj struji, otkrih da
se ispod mene prua reno korito ola, i sad premoeno svojim ponositim mostovima, ali
opljakano - jer mu je reka, sveprisutnou vode, oduzeta. Udavljene stvari ekale su tamo,
stvari u truljenju, okiene zelenim, talasajuim korovom: slupani brodovi, oboreni stubovi.
Pokuah da istisnem iz svojih plua poslednji dah da bih se i sam udavio. Vazduh, doista,
zamehura napred; ali hladna voda, koja umesto njega jurnu unutra, ne donese sa sobom
hladnou smrti.
Tonuo sam, veoma sporo, dalje, dok najzad ne stadoh na mesto gde nikad ni pomiljao
nisam da u stajati: na blato i odvratnu prljavtinu renog dna. Podsealo me je to na stajanje
na palubi Cadkiline lae zato to je pritisak kojim su se moji bosi tabani oslanjali o dno bio
jedva dovoljan da me na njemu dri. Vodena struja me je nagonila da sa njom idem, a ja sam
se oseao kao duh koji moe biti raznet jednim dahom, ali samo ako taj dah promrmlja rei
namenjene isterivanju duhova.
Hodao sam - recimo, zapravo, plivao sam glumei hodanje. Svaki korak je dizao po
jedan oblaak mulja, koji je onda plovio pored mene kao ivo bie. Kad sam zastao i digao
pogled, video sam zelenu Lunu, bezoblinu mrlju iznad nevidljivih talasa.
Kad sam opet spustio pogled, pred mojim stopalima je leala jedna poutela lobanja,
napola ukopana u blato. Podigao sam je; nedostajala joj je donja vilica, ali je, u svakom
drugom pogledu, bila cela. Nisu se primeivali nikakvi tragovi povreda. Po njenoj veliini i
po neistroenim zubima zakljuio sam da je to bila lobanja deaka ili mladog oveka. Neko
drugi se, dakle, udavio u olu, davno, moda neki egrica koji je umro znatno pre mog
vremena, tako da nisam uo kratku i tunu priu o njemu; moda samo neki deko iz tih
stambenih zgrada koje su se donedavno u tolikom broju zbijale oko prljave vodurine.
A moda je to bila i lobanja neke jadne ene, koju su zadavili pa bacili u reku; na taj
nain su u Nesusu ivot gubili, svake noi, i mukarci i ene, i deca. Doe mi pomisao da su,
sad kad je Inkreator odabrao mene kao svoje orue za unitenje ove zemlje, samo bebe i zveri
umrle nedune.
Ipak, oseao sam da je to bila lobanja deaka i da je taj deak, u nekom smislu, umro
za mene, da je potonuo kao rtva ola u trenutku kad je olu uskraena ona koja je, po pravu,
trebalo da mu bude prineta. Dohvatio sam lobanju za oi, istresao blato i poneo je sa sobom.
Dugi niz kamenih stepenika pruao se duboko u reno korito, svedoei nemo o
injenici da je nivo ulice Obalske vie puta podizan, pri emu su novi stepenici dodavani
odozgo. Popeo sam se uz sve te stepenike, redom, mada sam gotovo isto tako lako mogao i da
se vinem, plivajui, do vrha.
Stambene zgradetine su popadale, sve do poslednje. Videh masu siunih riba, njih bar
nekoliko stotina, okupljenu u tom kru; pred mojim nailaskom razletee se u varnienju
srebrnih iskrica i otkrie naduveni, delimino proderani le. Posle toga nisam vie rasterivao
njihova jata.
Van svake sumnje, moralo je mnogo takvih mrtvaca biti u ovom gradu, koji je nekada
svojom veliinom zadivljavao ceo Urt; ali ta sam bio ja? Nisam li i ja bio jo jedan plutajui
le? Pod mojim sopstvenim dodirom moja miica je bila hladna, a plua su mi, prepuna vode,
bila veoma oteala; ak i meni samome inilo se da hodam kroz san. Pa ipak, kretao sam se,
ili bar verovao da se kreem, nasuprot svim strujama, a moje hladne oi su videle.
Zakljuana i zarala kapija nekropolisa stajala je ispred mene, a kroz njene kopljaste
iljke pramenovi upletene vodene travuljine ili su kao po planinskim stazicama: bio je to
neizmenjeni simbol mog starog izgnanstva. Odbacih se uvis i nainih rukama nekoliko
zamaha plivanja, mlatarajui pri tome, sasvim nehotino, lobanjom. Iznenada postien,
ispustih je; ali ona, noena strujanjem koje je moja ruka izazvala, kao da poe namerno za
mnom.
Pre nego to sam se ukrcao na brod Hierodula, onaj koji me je kasnije odneo na
Cadkilinu lau, uao sam u vazduhu, opkoljen lobanjama koje su kruile i pevale. Ovde se,
oko mene, irila stvarnost predskazana tom svetkovinom. Znao sam, razumeo i bio u svoje
saznanje siguran - Novo Sunce je moralo da uradi to to sam sada radio ja, moralo je da krene,
teine lieno, kroz svoj udavljeni svet, opkoljeno Urtovim mrtvacima. Urt je platio cenu koja
se sastojala od gubitka njegovih drevnih kontinenata; ovo putovanje bilo je cena koju sam
morao platiti, a plaao sam je upravo ovog trenutka.
Lobanja se spustila meko na mokru zemlju u koju su, tokom mnogo pokolenja,
polagani siromasi Nesusa. Ja je opet podigoh. Kakve mi je ono rei uputio lohagor u
tvravskoj kulici na sredini mosta?
Uzvieni Talarikan, ije se ludilo ispoljavalo u vidu strasnog zanimanja za najnie
vidove ljudskog postojanja, tvrdio je da osoba koje ive prodirui otpad drugih ima dve
velike hiljade... Da bismo, ako pri svakom naem udisanju vazduha po jedan siromah skoi sa
ograde ovog mosta, iveli veno, jer ovaj grad ljude uzgaja i lomi bre nego to diemo. Ne
skau vie, jer je voda skoila po njih. Ako nita drugo, bar je njihova beda okonana; neki
su, moda, i preiveli.
Kad sam stigao do onog mauzoleja u kome sam se kao deak igrao, video sam da su
njegova davno zaglavljena vrata sad zatvorena, jer je sila nadirueg mora dovrila pokret
zapoet pre, moda, stotinu godina. Poloio sam tu lobanju na prag i zaplivao silovito ka
povrini, koja se sad ljeskala zlatnim sjajem.
48. ZEMLJE STARE I ZEMLJE NOVE
Eatin brod nije bio na vidiku. Ako napiem, a moram napisati, da sam plivao itav taj
dan i tokom glavnine sledee noi, to e zazvuati sasvim neverovatno, ali bilo je ba tako.
Meni se inilo da ta voda, koju su drugi nazivali slanom, nije slana; kad god sam oedneo, pio
sam je, i ona me je osveavala. Retko kad sam oseao umor; a u takvim trenucima plutao sam
po talasima, odmarajui se.
Ve sam bio odbacio svu svoju odeu osim pantalona, a sad sam i iz njih iskliznuo.
Pre nego to sam ih pustio u propast, pregledao sam, iz stare navike predostronosti, njihove
depove, i naao tri mala mesingana novia. To su bili pokloni Imarovi. Na njima su i natpisi
i lica bili habanjem izbrisani; sva tri su potamnela od patine - postajui i svojim izgledom
upravo onakvi drevni predmeti kakvi su, uistinu, i bili. Pustio sam da mi iskliznu iz prstiju,
kao i sav Urt.
Dvaput videh velike ribe, koje su moda bile i opasne; ali inilo se da one za mene ne
predstavljaju nikakvu pretnju. Vodene ene, od kojih je Idas bila moda najmanja rastom,
nisam video uopte; a ni Abaju, gospodara njihovog. Niti Erebusa, ni ijednog takvog
udovinog stvora.
Dola je i no, dovodei u svojoj pratnji rojeve zvezda, a ja sam plovio na leima i
razgledao ih, uljuljkivan toplim rukama Okeana. Koliko je bogatih svetova proletelo iznad
mene tada! Jednom prilikom, kad sam beao od Abdiesusa, zgurio sam se u zavetrini neke
velike stene i otud zurio ka tim istim zvezdama, pokuavajui da zamislim kako izgledaju
svetovi koji ih prate i kako tamo ljudi, moda, ive i diu gradove u kojima zla ima manje
nego u naima. A sad sam znao koliko nerazumne moraju sve takve sanjarije biti, jer video
sam jedan od tih drugih svetova, a on se pokazao udnijim od ieg to sam zamisliti mogao.
Nisam onda ni sanjao kakvu u nastrano sklepanu posadu nai na Cadkilinoj lai i kakve
pobunjenike; a ipak, i ta posada i ti buntovnici pokupljeni su po Brajahu kao i ja; a Cadkil nije
oklevala da ih uzme u slubu.
Iako sam sve takve snove odbacivao, uvideo sam da se oni vraaju i nezvani. Oko
nekih zvezda, iako su izgledale kao ike donete vazdunom strujom kroz no, ja kao da
ugledah druge, jo manje; a dok sam gledao njih, u mome umu su se uobliili vidici mutni,
divni, zastraujui. Najzad su naili oblaci, zaklonili zvezde svojim mrljama, a ja sam zaspao.
Kad je stiglo jutro, gledao sam kako no Ushasa pada sa lica Novog Sunca. Ni na
jednom svetu brajakom ne moe postojati prizor divotniji, a ni na Jesodu nisam video nita
udesnije. Mladi kralj, blistajui zlatom kakvo se ni u jednom rudniku nai ne moe, poe
krupnim koracima preko talasa, a slava koja je iz njega zraila bila je takva da onome koji ju
je video ne bi trebalo nikad da ustreba druga.
Za njega su plesali vali, bacali po deset hiljada kapljica u ast njegovih stopala, a on je
svaku pojedinu pretvorio u dijamant. Naie i jedan veliki talas - zato to je vetar jaao - a ja
ga poeh jahati kao to lasta jae u vazduhu prolea. Na njegovoj kresti mogao sam se odrati
manje od daha vremena, ali sam odatle, sa vrha, na tren ugledao kraljevo lice; i ne zaslepi me,
jer znadoh da je moje sopstveno. To se, od tada, vie nikad nije desilo, a moda nikad i nee.
Izmeu nas uzdie se, na daljini od pet liga ili vie, jedna undina, i die ruku njemu u
pozdrav.
Onda se taj talas spusti, a sa njim i ja. Da sam ekao, naiao bi, pretpostavljam, drugi
talas i uzdigao me opet; ali kod mnogih stvari (meu takvima je, za mene, taj trenutak bio
glavni) ne dolazi u obzir ponavljanje. Zato, rukovoen eljom da ne nastane slabija uspomena
koja bi onu prvu zaklonila, ja zaronih u vodu blistavu od Sunca i potraih dubine, eljan da
proverim one svoje moi koje sam tek prethodne noi otkrio.
Imao sam ih i sad, iako vie nisam plivao napola kroz san, niti oseao elju da
prekratim svoj ivot. Moj svet je sada bio mesto najbleeg, najistijeg plavetnila, sa podom
oker boje i razapetim platnenim svodom od zlata. Sunce i ja plovili smo kroz prostor i
osmehivali se nadole, na svoje sfere.
Plivao sam neko vreme - ne mogu rei koliko dahova je to trajalo, jer disao nisam - a
onda sam se setio one undine i krenuo da je potraim. Plaio sam je se i sad, ali sam najzad
nauio da se ne treba uvek plaiti bia kao to je ona; Abaja jeste, svojevremeno, kovao
zavere da onemogui dolazak Novog Sunca, ali doba u kojem je moja smrt mogla spreiti taj
dolazak bilo je zavreno. Plivao sam u dubine sve vee i vee, jer mi je brzo postalo jasno
koliko je lake uoiti objekat koji se kree naspram sjajne povrine morske.
Onda su sve pomisli na tu undinu isparile. Ispod mene je leao neki drugi grad, meni
nepoznat, neka varo koja nikada nije bila Nesus. Njegove kule bile su opruene po dnu
okeana, a najnii delovi nekih od njih jo su stajali; prastare olupine leale su izmeu tih kula,
koje su bile drevne i onda kad su to bili lepi novi brodovi upravo porinuti, praeni radosnim
povicima, iskieni zastavama na svojim konopima i kad se na njihovim palubama plesalo.
Tragajui izmeu tih oborenih kula, otkrio sam blaga tako uzviena da im prolazak
eona nije uspeo nauditi - predivne dragulje i blistave metale. Ali nisam naao ono to sam
eleo - ime tog grada i ime zaboravljene nacije koja ga je podigla, a onda ga izgubila pred
navalom okeana, kao to mi Nesus izgubismo. Grabio sam krhotine i koljke i njima strugao
gornje, vodoravne kamene grede koje su iznad kapija bile, ba kao i pijedestale; mnogo je rei
bilo tamo napisano, ali nekim pismom koje itati nisam umeo.
Nekoliko smena vremena provedoh plivajui i tragajui meu tim ruevinama, pogled
nijednom ne diui; ali onda, najzad, jedna ogromna senka kliznu du peskovite avenije
ispred mene; ja pogledah uvis i videh tu undinu, sa pletenicama krakenskih razmera i trbuhom
velikim kao laa. Prola je iznad mene brzo i nestala u bletanju Suneve vatre.
Odmah mi ruevine odoe s pameti. im sam se opet domogao vazduha, izduvao sam i
vodu i magleni dah - kao morska krava manateja - i zabacio glavu da bi kosa poletela unazad i
tako se sa oiju sklonila. Jer izbijajui kroz povrinu vode visoko uvis, ugledao sam obalu,
nisku, mrku, obalu od koje me je delilo manje vode nego to je svojevremeno bilo izmeu
obale ola i Botanike bate.
Nije potrajalo ni koliko treba da zamoim ovo pero u mastilo, a zemlja se ve nala
pod mojim stopalima. Iziao sam iz mora na obalu, ne prestajui da ga volim, ba kao to sam
svojevremeno siao sa zvezda ne prestajui da ih volim; uistinu, nema nijednog mesta u
Brajahu koje nije divno ako u sebi vie ne sadri pretnju smru, izuzev onih mesta koja su
ljudi nelepim uinili. Ipak, meni se kopno svialo ponajvie, jer sam na kopnu roen.
Meutim, kakvo je to uasno kopno bilo! Nigde ni travka nije rasla. Pesak, tu i tamo
kamenje, obilje koljki i debelo, crno blatite koje se na Suncu poinjalo pei i pukotinama
razdvajati na komade; samo od tih stvari se kopno sastojalo. Vratie se, da me mue, neki
odlomci iz drame doktora Talosa:
I sami kontinenti su kao naminkane babetine, rumene se, ali odavno nemaju ni lepote
ni plodnosti. Stie Novo Sunce, pa e oni, dejstvom njegovim, potonuti u more kao provaljeni
brodovi. A iz mora e izroniti kontinenti novi - svetlucavi od zlata, srebra, gvoa i bakra. Sa
dijamantima, rubinima i tirkizima, a bie i preobilje najplodnijeg zemljita, jer je ono tako
dugo spirano u more, gde se taloilo milion milenijuma. Ja, koji se hvaliem da nita ne
zaboravljam, bio sam zaboravio da su te rei govorili demoni.
Hiljadu puta me je obuzimalo iskuenje - i neto gore od iskuenja - gonei me da se u
okean vratim; ali nisam to uinio, nego sam gacao ka severu, du plae koja kao da se
prostirala u beskraj, svud ista, i ka severu i ka jugu. Zasuta je bila komaem olupina,
rasprsnutim graevinskim gredama, iz korena iupanim drveem; sve to su, kao slamice, na
nju nabacili talasi i jo doneli poneku krpu ili deo polomljenog nametaja. Nalazio sam
ponegde i granu odlomljenu, ali tako sveu da lie na njoj jo nije bilo sparueno, kao da nije
svesno da je umro ak i sam njegov svet. "Dignite me, o, dignite, do ume oborene!" pevala
mi je Dorkas u doba kad smo bili ulogoreni pored jednog malog zaliva; kasnije je to i napisala
na posrebrenom staklu u naoj odaji u Vinkuli Traksa. Kao i uvek, Dorkas je bila mudrija
nego to je to iko od nas dvoje uviao.
Mnogo kasnije obala se poela povijati ka unutra i stvarati zaliv toliko veliki da se
njegov najdalji unutranji deo gubio u nevidelu. Suprotnu stranu zaliva mogao sam, preko
jedne lige svetlucave vode, sagledati. Lako sam mogao donde da preplivam, ali nije mi se
ulazilo.
Novo Sunce bilo je gotovo sasvim nestalo iza ramena planete, koje se dizalo; ranije
spavanje u kolevci talasa bilo mi je prijatno, ali ga nisam eleo ponoviti, a nisam hteo ni da
spavam mokar na obali. Odluio sam da se ulogorim na tom mestu gde sam se zatekao, da
zaloim vatru ako budem mogao i da jedem ako uzmognem hranu nai; prvi put mi, u itavom
tom danu, pade na um da nisam hranu ni okusio jo od onog krtog obroka na brodu.
Naplavljenog drveta za loenje bilo je dovoljno da se zagreje cela jedna vojska, ali one
bave i sanduke koje se Eata nadao da nae ja ne pronaoh nikako; posle dve smene vremena
utroene na traganje mogao sam se pohvaliti samo pronalaskom jedne zaepljene, do pola
pune boce crvenog vina, a to je bio ostatak iz neke bedne krme nalik na onu u kojoj je umro
Makselindisin ujak. Treskao sam kamenom o kamen, odbacivao kamenove koji su najmanje
obeavali i najzad mi je poelo polaziti za rukom da stvorim, povremeno, pokoju slabanu
iskru; ali nita ni blizu onakvoj kakva bi bila potrebna da se upali drvo za loenje, jo vlano,
koje sam nakupio. Kad je Novo Sunce skriveno i kad su se mojim uzaludnim naporima poele
podsmevati neujne vatre zvezda, digao sam ruke od svega toga i legao da spavam, donekle
zagrejan vinom.
Miljah da Afetu nikada vie videti neu. To mi nije bilo tano predvianje, jer videh
je te noi, videh kako gleda sa neba na isti nain kako je gledala dole na mene kad sam sa
Burgundofarom polazio sa Jesoda. mirkao sam i zurio, ali sam uskoro video samo zeleni
disk Lune.
Nije mi se inilo da spavam, ali Valerija je sedela pored mene i plakala za udavljenim
Urtom; njene slatke, tople suze padale su kao kiica po mom licu. Probudio sam se, osetio da
sam vreo i sav crven u licu; Luna je bila skrivena iza oblaka iz kojih je padala blaga kia. Na
plai su, nedaleko odatle, jedna vrata bez rama nudila zaklon, jer su mogla posluiti kao
kakav-takav krov; zavukao sam se, puzei, pod njih, zario lice u ruku i zaspao ponovo, elei
da se nikad vie ne probudim.
Plau je opet potopila zelena svetlost. Jedno od onih krilatih udovita koja su me
zgrabila iz olupine leteeg amca starog autarha lepralo je kao moljac izmeu mojih oiju i
Lune, postajui svakim trenutkom sve vee; tad prvi put saznadoh da su njegova krila notule.
Sletelo je nezgrapno, meu bele vukove koji su ekali na ispucalom blatu.
Bez ikakve uspomene o penjanju, naao sam se na njegovim leima i ve sam klizio s
njega. Meseinasti talasi sklopie se oko mene, videh Citadelu dole. Ribe velike kao lae
plivale su izmeu kula, za koje sam ranije pogreno mislio da su popadale; stajale su sasvim
kao i pre, osim to su bile u vodi i okiene vencima morske travuljine. U jednim trenutku
drhtao sam od straha da bih se mogao nabosti na neku od njih kao na kolac. Onaj veliki top
koji je na mene ispaljen kad sam voen pred prefekticu Prisku sad grunu jo jednom, a njegov
energetski hitac rascepi Okean, izazivajui urlanje pare.
Taj hitac me pogodi, ali ne pogiboh ja, nego ova utopljena Citadela nestade kao san,
to je i bila, a ja uvideh da ve plivam kroz ono provaljeno mesto na tvravskom zidu i da na
taj nain ulazim u stvarnu Citadelu. Vrhovi kula strali su iznad talasa, a izmeu vrhova je
sedela Juturna, virei iz vode samo glavom, i jela ribu.
"Ti ostade iva", doviknuh joj, obuzet oseanjem da je i ovo samo san.
Ona klimnu glavom. "A ti ne."
Bio sam slab od gladi i straha, ali ipak upitah: "Pa onda, jesam li mrtav? Jesam li
stigao na mesto gde se nalaze mrtvi?"
Odmahnula je glavom. "ivi."
"Ja sada spavam."
"Ne spava. Ti si..." Zautala je i nastavila da vae, a na njenom ogromnom licu nije
bilo nikakvog izraza.
Kad je opet progovorila, ribe koje nisu bile ogromne poput onih u mom snu, nego
malene i srebrnaste, bacale su se iz vode uvis, ispred njene vilice, pokuavajui da epaju
komadie koji su joj ispadali iz usta. "Ti si odustao od svog ivota, ili si se bar trudio da to
uradi. Do neke mere si uspeo."
"Sanjam."
"Ne. Ne sanja vie. Ovako bi ti umro kad bi mogao."
"Bilo to je zato to nisam mogao da gledam Teklu u mukama, zar ne? A sad sam video
smrt Erte, takvu, a ubica njen sam ja."
"Ko si bio", upita me ona, "kad si stao pred hierogramatino Sedite pravde?"
"Bio sam ovek koji jo nije unitio sve ono to je ikada voleo."
"Bio si Urt; prema tome, Urt ivi."
Povikah: "Ovo je Ushas!"
"Ako ti tako kae. Ali Urt ivi u Ushasu i u tebi."
"Moram razmiljati", rekoh joj. "Otii i razmiljati." Nije mi bila namera da molim, ali
uvi svoj glas, shvatih da je prosjaki.
"Onda tako uini."
Pogledao sam, bez nade, po napola potopljenoj Citadeli.
Juturna pokaza prstom kao seljanka koja objanjava gde se nalazi put nekom
zalutalom putniku; njene ruke, i ake, ispruale su se u pravcima ije postojanje nisam
primetio dok ih nije pokazala. "Onamo je budunost, tamo prolost. Eno ruba sveta, a iza toga
su drugi svetovi vaeg Sunca i svetovi drugih sunaca. Evo potoka koji izvire u Jesodu i juri ka
Brajahu."
Nisam oklevao.
49. APU-PUNAU
Vode vie nisu bile crne od noi, nego tamnozelene; u njima kao da sam bezbrojne niti
travuljine video, a sve su stajale uspravno i njihale se sa strujama. Um mi se ispuni glau, jer
se setih Juturninih riba; meutim, preda mnom je Okean uveliko nestajao, postajao sve
razreeniji i svetliji, svaka siuna kap rastajala se od svojih drugarica, najzad ostade samo
izmaglica.
Uvukoh jedan dah: vazduh, ne voda. Udarih stopalom po tlu ispod sebe: vrsto.
Ono to je maloas bilo poplava, sad je bila pampa sa travom do pojasa visokom; more
trave, ija se obala gubila u uskomeanoj belini, kao da tamo rulja duhova plee hitro, neujno
i uozbiljeno. Milovanja te izmeglice nisu uspela da me uasnu, mada je odisala memlom kao
to bi mogao ma koji duh u pononoj prii. Nadajui se da u nai drva za vatru kojom bih se
mogao zagrejati, pooh napred.
Kae se da oni koji lutaju po mraku, a jo vie oni koji lutaju po magli, samo opisuju
krugove po ravnici. Postoji mogunost da se to desilo i meni, ali ipak ne verujem. Izmaglicu
je talasao povetarac, a ja sam iao tako da mi je uvek duvao u lea.
Jednom, davno, hodao sam ulicom Obalskom, zamiljao da sam ovek koga srea nije
htela i predavao se vrhuncu nesrenosti. Sad sam znao da je to bio poetak putovanja koje e
me uiniti delatom Urta; moj zadatak bio je okonan, ali imao sam oseanje da nikad vie
neu moi da budem srean - mada bih, smenu-dve vremena kasnije, bio, ini mi se, i te kako
srean da mi je neko vratio moj topli kalfenski ogrta.
Najzad se Urtovo staro Sunce uzdie ispred mene, u slavi, sa krunom od zlata. Duhovi
pobegoe od njega; ugledah prostranstva pampe, okean beskonaan, aptav i zelen, po kome
su se utrkivale hiljade talasa. Beskonaan - osim na istoku, gde su planine uzdizale svoja
gorda utvrenja po kojima ljudski oblik jo nikada nije gazio.
Produio sam ka zapadu i dok sam hodao palo mi je na um da bih ja, koji sam Novo
Sunce bio, sad rado pristao da se sakrijem iza obzorja kad bih samo mogao. Moda je,
nekada, isto oseanje imao i onaj koji je bio Staro Sunce. Postojao je jedan takav, i zvao se
ba Staro Sunce, u delu Eshatologija i geneza doktora Talosa; naa predstava e ostati zauvek
nepotpuna, ali injenica je da je dr Talos, koji je i sam postao lutalica po zemljama zapadnim,
imao, svojevremeno, nameru da lino preuzme tu ulogu.
Dugonoge ptice etkale su se kroz pampu, ali su beale im bih preblizu doao.
Jednom sam, neposredno posle pojave Sunca, video zver takastog krzna, iz roda maaka; ali
bila je sasvim sita i tiho je otila nekud. Kondori i orlovi kruili su visinama, crne take
naspram neba brilijantno plavog. Bio sam pregladneo kao i oni; s vremena na vreme mi se
priinjavalo da oseam miris prene ribe, mada nieg takvog nije moglo biti na ovom mestu;
na to su me, verovatno, navodile uspomene u vezi sa onom otrcanom krmom u kojoj prvi put
sretoh Boldandersa i dr Talosa.
Klijent u eliji moe da izdri tri dana, ili vie, bez vode, tako nas je uio majstor
Palaemon; ali za onoga koji mora znatno da se napree pod Suncem, to vreme je mnogo
krae. Verujem da bih tog dana umro da nisam naao potok - a naao sam ga tek kad se moja
senka pruila daleko iza mene. Malen je to vodotok bio, jedva neto iri od onoga koji se
ukazao mome vidu u prostoru onostran Brajaha; u pampu je bio tako duboko useen da ga
nisam ni video sve dok se nisam maltene sunovratio u strmu jarugu po ijem dnu je tekao.
Nispentrao sam se po toj kamenitoj strani spremno kao kakav majmun i utaio e
vodom koja je bila Suncem ugrejana i imala ukus blata, bar za onoga ko je ranije pio i isto
more. Da si tada bio pokraj mene, itaoe, i da si navaljivao da te vodim dalje, mislim da bih
te liio ivota. Klonuo sam meu stene, odve umoran da bih prevalio makar i jedan jedini
korak dalje, i potonuo u san jo pre nego to su mi se oi sklopile.
Ali san mi, rekao bih, nije dugo potrajao. U blizini se zauo kaalj velike make i ja se
probudih tresui se od onog straha koji je stariji od prvih ljudskih naseobina. Kad sam kao
deak spavao pokraj ostalih egrta u Kuli maskiranih, esto sam taj kaalj uo iz Medvee i
nisam se plaio. Presudnu razliku ini prisustvo ili odsustvo zidova, rekao bih. U ono vreme
sam znao da me takvi zidovi okruuju, a da su smilodoni i atroksi okrueni drugim zidovima.
Sad sam, meutim, znao da nikakvih zidova nema, pa sam poeo da skupljam kamenje i
slaem ga na gomilu; govorio sam sebi da e to biti moji projektili, ali istina je bila (sad sam
uveren u to) da sam poeo graditi zid.
Kako je to neobino bilo! Kad sam plivao i etao duboko ispod poplave, zamiljao
sam da sam jedan od malih bogova, ili, bar, neto od oveka vee; sad sam se oseao kao
neto manje. Ipak, kad razmislim, ini mi se da to i nije bilo tako udno. Na tom mestu bio
sam u vremenu znatno ranijem, moda, od onoga u kome je Zek uradio ono to je uradio (ma
ta to bilo) u lai Cadkilinoj. Ovde Staro Sunce jo nije bilo oslabljeno, pa me moda ne bi
dohvatili ni oni uticaji koji iza sebe bacaju senke dugake kao to je moja bila dok sam
prilazio toj jaruzi.
Konano doe zora. Od Sunca prethodnoga dana koa mi je bila crvena i osetljiva na
dodir; ostao sam u jaruzi, gde je povremeno bilo pomalo senke, i gazio dalje, kroz potok ili
pored njega. Tu sam naao le jednog pekari-svinjeta koje je bilo ubijeno kad je dolo da
pije. Otrgao sam neto malo mesa, savakao ga i sprao ga niz grlo blatnjavom vodom.
Negde u vreme nona ugledao sam prvu pumpu. Jaruga je bila gotovo sedam ela
duboka, ali su autohtoni izgradili niz malenih brana, nalik na niz uzastopnih stepenika,
nagomilavanjem renih stena. Jedan toak, po ijem su obodu bile okaene kone kofe,
posezao je edno dole, po vodu, okretan snagom dvojice mukaraca niskog rasta, zdepastih,
koji su imali boju mumije; gunali su zadovoljno svaki put kad bi po jedna puna kofa vode
pljusnula u njihov glineni kanal.
Povikali su ka meni nekim jezikom koji nisam znao, ali nisu pokuali da me zaustave.
Mahnuo sam im i nastavio put, zauen to sam video da navodnjavaju polja, jer prethodne
noi su meu sazveima bile i krotalije, zimske zvezde koje donose zveket granja ledom
okovanog.
Proao sam pored jo desetak slinih tokova, a onda sam stigao do grada; na tom
mestu kamene stepenice vodile su od potoka nagore. Njima su silazile ene da pune upove i
da peru odeu, ali su i ostajale da avrljaju. Zapiljie se u mene, a ja pokazah ruke da se vidi
da sam nenaoruan, mada je zbog moje golotinje to bilo, i bez tog gesta, sigurno sasvim jasno.
ene su razgovarale jedna s drugom nekim pevuckavim jezikom. Pokazao sam prstom
ka ustima da bih nagovestio da sam gladan, a jedna mrava ena, malice vieg rasta nego
ostale, dala mi je traku neke stare, grube tkanine da je veem oko bedara; ene su, eto, svuda
manje-vie iste.
Kao i ti mukarci koje sam video, ove ene su imale sitne oi, uzana usta i iroke,
ravne obraze. Tek posle mesec dana, pa i vie, razumeo sam zato su mi ovi autohtoni
izgledali toliko razliiti u odnosu na one koje sam sretao na vaaru u Saltusu, na pijaci Traksa
i drugde; a razlika se sastojala samo u tome to su ovi imali ponos i daleko manje sklonosti ka
nasilju.
Jaruga je bila iroka koliko i stepenite i nije davala, sada, nimalo senke. Kad sam
video da nijedna od tih ena ne namerava da me nahrani, popeo sam se uz stepenice i seo na
tlo, u senku jedne od njihovih kamenih kua. U iskuenju sam da ovde ubacim mnogobrojna
razmiljanja kojima sam se zaista bavio tokom svog boravka u kamenom gradu, ali to je bilo
tek u kasnijim danima; istina, meutim, glasi da u tom trenutku nisam mislio ni na ta. Bio
sam vrlo umoran i vrlo gladan, oseao sam i izvestan bol. Bilo je olakanje skloniti se sa
Sunca i ne morati ii dalje; to je bilo sve.
Kasnije mi je ta visoka ena donela jedan pljosnati kola i up vode; ostavila je to tri
lakta daleko od mog domaaja i urno se udaljila. Pojeo sam kola, popio vodu i prespavao tu
no u praini, na ulici.
Ujutro poeh da lutam po gradu. Kue su bile od renih stena spojenih malterom ili
blatom. Krovovi su bili gotovo sasvim ravni, nainjeni od nejakih balvania prekrivenih
novim koliinama blata, koje je bilo izmeano sa slamom i sa kukuruznim stabljikama i
komuinom. Na jednim vratima jedna ena mi dade polovinu pocrnelog peninog kolaa.
Viao sam i mukarce, ali oni nisu obraali panju na mene. Kasnije, kad sam bio u
mogunosti da bolje upoznam taj narod, shvatio sam da je to bilo zato to su imali obavezu da
objasne sve to vide; poto nisu imali pojma ko sam i odakle sam, pravili su se da me nisu ni
videli.
Te veeri seo sam na isto mesto kao ranije, ali kad je ona visoka ena opet dola i
stavila moj kola i up na tlo (ali sad malo blie nego ranije), podigao sam te dve stvari, poao
za njom i pratio je dok se vraala sve do njene kue, koja je bila jedna od najstarijih i
najmanjih. Uplaila se kad sam odgurnuo ustranu dronjavi zastor koji je njoj predstavljao
vrata, ali ja sam seo u ugao i tu jeo i pio, trudei se da joj svojim izgledom pokaem da
nikakvo zlo nemam na umu. Te noi bilo je, pokraj njene vatrice, toplije nego prethodne
napolju.
Prionuo sam na posao da tu kuu popravljam: razgraivao sam one delove zidova za
koje se inilo da samo to nisu pali, pa sam ih onda zidao iz poetka. ena me je neko vreme
gledala, onda je otila u grad. Nije se vratila sve do kasnog popodneva.
Sledeeg dana pratio sam je, pa sam otkrio da odlazi u jednu veu kuu i da tamo
melje kukuruz u runom rvnju, pere odeu i mete. Do tad sam ve ovladao nazivima
nekoliko jednostavnih predmeta, pa sam joj poeo i pomagati kad god sam razumeo njen
posao.
Domain te kue bio je aman. Sluio je jednome bogu iji je zastraujui lik bio
postavljen u neposrednoj blizini grada, u istonom delu. Radio sam nekoliko dana za njegovu
porodicu i tek tad sam saznao da se njegov glavni in tovanja zavravao svako jutro pre mog
dolaska. Od tada sam ustajao ranije i nosio granje na oltar gde je on spaljivao ito i ulje i gde
je, tokom gozbe na dan letnje ravnodnevice klao po jednog barskog dabra, uz ljapkanje
pleuih stopala i uz lupanje malih bubnjeva. Tako je tekao moj ivot meu ovim ljudima,
ivot u koji sam nastojao da se uklopim najpotpunije to sam mogao.
Drvo je bilo veoma dragoceno. Drvee u toj pampi nije uspevalo da raste samo od
sebe, a ovi ljudi su njegovome uzgajanju mogli posvetiti samo rubove svojih njiva. Vatrica te
visoke ene bila je, kao i vatrice svih ostalih tamonjih itelja, loena od apurina, komuina i
drugih ostataka od stabljika kukuruza, pomeanih sa balegom isuenom na Suncu. Ponekad se
komuina pojavljivala ak i u vatrici koju je aman loio svakog dana iznova kad je, pevajui
i ritmino napevajui, hvatao u svoju svetu iniju zrake Starog Sunca.
Iako sam zidove kuice u kojoj je ta visoka ena stanovala prezidao, inilo se da za
krov ne mogu mnogo uiniti. Grede su bile male i stare, nekoliko njih je imalo i gadne
napukline. Neko vreme sam razmiljao o mogunosti da izgradim kameni stub radi
podravanja krova, ali zbog takvog stuba u kui bi ostalo zaista vrlo malo prostora.
Posle izvesnog razmiljanja, rasturio sam ceo taj klonuli krovni sastav i zamenio ga
lukovima koji se u sredini krova presecaju. Pamtio sam takvu gradnju iz one pastirske kuice
u kojoj sam svojevremeno ostavio al pelerinki. Dodatne koliine kamena i nabijene zemlje, a
i sve gredice biveg krova, upotrebio sam za pravljenje skela kojima je svaki luk bio dran sve
do svoga zavretka; zidove sam sa spoljanje strane ojaao novim kamenjem donetim iz reke
da bi izdrali pritisak lukova, koji se morao prenositi kroz njih prema napolje. Dok su ovi
radovi trajali, ta ena i ja morali smo spavati napolju; ali ona je to inila ne alei se, a kad je
sve bilo gotovo i kad sam prekrio taj saasti krov blatom i upetljanom travom, kako je i ranije
bio pokriven, ona je imala novo boravite, visoko i snano.
Kad sam poinjao taj posao, naime dok sam rasturao stari krov, niko nije obraao
mnogo panje na mene; ali im sam preao na podizanje svojih stubova, mukarci poee
dolaziti sa njiva da me gledaju, a neki mi i pomogoe. Dok sam rasturao poslednju skelu,
pojavio se i sam aman, dovodei sa sobom hetmana tog grada.
Neko vreme su hodali ukrug oko kue, ponovo i ponovo; meutim, kad je postalo
jasno da se krov vie ne oslanja na skele, zali su, nosei buktinje, unutra. Najzad, kad je sav
moj rad bio gotov, rekoe da sednem, pa mi poee postavljati pitanja o krovu, uz obilje
pokreta rukama, zbog toga to sam i sad veoma slabo znao njihov jezik.
Rekao sam im sve to sam mogao; pravio sam i hrpice ravnih kamenia da im
pokaem kako se to radi. Onda su mi postavljali pitanja o meni samome: odakle sam doao,
zato ivim meu njima. A ja, poto je toliko vremena prolo od dana kad sam mogao da
razgovaram sa ma kim drugim osim sa tom visokom enom, ispriah sve to sam ikako umeo
pretoiti u govorne oblike. Nisam oekivao da mi poveruju; bilo je dovoljno da je stvar
saoptena - njima, ma kome.
Kad sam, najzad, iskoraio napolje da bih pokazao prstom ka Suncu, uvideo sam da je,
dok sam ja mucao i crtkao po zemljanom podu, stiglo vee. Pokraj vrata je sedela visoka ena,
ijom je crnom kosom ibao sve, hladan vetar iz pampe. Izili su i aman i hetman, nosei
buktinje od kojih je malo ostalo; videh da je silno uplaena.
Zapitah je u emu je problem, ali pre nego to je mogla odgovoriti aman otpoe dug
govor; ja sam uspevao da shvatim moda svaku desetu re. Kad je zavrio, hetman stade
govoriti na isti nain. To to su oni govorili izvuklo je ljude iz kua oko nas; neki su doli sa
lovakim kopljima (jer ovaj narod nije bio sklon ratovanju), a neki sa teslama ili noevima.
Okrenuh se opet toj eni i zapitah je ta se desilo.
Ona mi uzvrati besnim apatom i na taj nain saopti: aman i hetman su kazali da sam
ja rekao da donosim dan i etam po nebu. Sada emo morati da ostanemo tu gde smo sve dok
dan, i bez moje pomoi, ne doe; a kad se to desi, umreemo. Ona poe plakati. Moda su
njenim izmravelim obrazima potekle i suze; ako je tako bilo, ja ih nisam mogao videti u
treperavoj svetlosti buktinja. Pade mi na um da jo nijednom nisam video nikoga od tih ljudi
da plae, ak ni malu decu. Njeni suvi, zveketavi jecaji potresli su me vie nego ijedne suze
koje sam ikada video.
ekasmo dugo, tu pred njenom kuom. Nove zublje stigoe, a gorivo i ar doneti iz
okolnih kua dadoe nam nekoliko vatrica. Uprkos tome, noge su mi se koile od hladnoe
koja je dopirala iz zemlje.
Izgledalo je da se naa jedina nada sastoji u tome da natekamo ove ljude i da
postignemo da oni izgube ivce. Ali dok sam prouavao njihova lica, koja su izgledala kao
drvene maske premazane glinom oker boje, oseao sam da bi oni mogli ekati i godinu dana,
a kamoli jednu kratku letnju no.
Pomislih: kad bih samo mogao teno da govorim njihovim jezikom, moda bih u
njima uspeo pobuditi dovoljno straha, ili bar objasniti ta sam zapravo hteo da kaem.
Potrebne rei su odzvanjale kroz moj um - iako samo na mome jeziku, a ne na njihovom - te
ja poeh razmiljati ovako: a da li ja, sam, znam ta one znae? ta znae te, ili ma koje
druge, rei? Svakako ne.
Obuzet oajanjem (ali i gonjen istim onim neutaivim porivom ka jalovom
samoizraavanju koji me je naveo i da napiem, a zatim i da revidiram onu istoriju iji sam
jedan primerak poslao da plesnivi i zatim se udavi u biblioteci majstora Ultana, a drugi
primerak ubrzo potom bacio u prazninu), poeh gestovima da priam svoju priu iz poetka,
najbolje to sam mogao, ali sada bez ijedne rei. Sopstvenim rukama drao sam, kao u
kolevci, onu bebu to sam nekada bio; bacakao sam se bespomono u olu sve dok me
undina nije spasla. Niko nije priao da me zaustavi, pa sam, posle nekog vremena, ustao da
bih koristio i noge, a ne samo ruke; izvodio sam svoju hodajuu pantomimu o kretanju niz
prazne, zakrene hodnike Kue Apsoluta, i o galopiranju na onom destrijeru koji je ispod
mene ubijen u treoj bitci za Orithiju.
Kao da sam uo muziku; posle nekog vremena razabrao sam je stvarno, jer mnogi od
tih mukaraca koji su doli da sasluaju govore hetmana i amana sad su brujali iz grla i
udarali po tlu, u sveanom ritmu, donjim krajevima dralja svojih kopalja sa kamenim
vrhovima i svojih tesli sa seivima od jelenjih rogova; jedan je svirao pomou nosne flaute.
Njene piskutave note rojile su se oko mene kao pele.
Posle nekog vremena videh da gledaju ka nebu i podgurkuju se. Mislei da su videli
prvu sivu zranost zore, pogledah i ja; ali samo videh da se u nebesa diu onaj krst i onaj
jednorog koje nazivamo letnjim zvezdama. Onda se aman i hetman bacie niice na zemlju,
ispred mene. Tog istog trena, najudesnijom dobrom sreom, Urt pogleda ka Suncu. Moja
senka pade preko njih dvojice.
50. U KUI DANA, MRAK
Ta visoka ena i ja uselili smo se u najbolju sobu amanove kue. Vie mi nije bilo
dozvoljeno da radim. Povreeni i bolesni donoeni su kod mene na leenje; neke sam iscelio
na isti nain kao Deklana, druge na onaj nain kako su nas u esnafu uili da produujemo
ivot svojih klijenata. Neki su, meutim, umirali na mojim rukama. Moda sam mogao da
diem i mrtve, kao jadnoga Zamu; to, meutim, nisam pokuao nijednom.
Dvaput su nas napali nomadi. Hetman je pao u prvoj bici; ja sam okupio njegove borce
za protivnapad, pa smo nomade oterali. Izabran je novi hetman, ali on kao da je smatrao sebe
- i kao da je, od strane svoga naroda, smatran - za jedva ita vie od mog potinjenog. U
drugoj bici ja sam vodio ratnike, a on je, na elu malog odreda onih koji su bili najviniji
gaanju pomou luka i strele, napao nomade s lea. Zajednikim snagama poeli smo ih
razgoniti na buljuke i kasapiti kao da su ovce; ne napade nas, posle toga, vie niko.
Uskoro taj narod poe da radi na podizanju jedne graevine mnogo vee od svih
njihovih dotadanjih. Iako su zidovi bili veoma debeli, a lukovi jaki, plaio sam se da nee
izdrati onoliku teinu koliku e krov od blata i slame nametnuti; zato sam nauio ene da
peku glinene crepove kao to su dotad pekle lonce i da slaganjem takvih crepova prave krov.
Kad je zgrada bila gotova, prepoznao sam taj krov. Bio je to isti onaj na kome e Jolenta
umreti i ispod koga u ja biti sahranjen.
Mada ti moe to smatrati neverovatnim, ja sam do tada retko pomiljao na undinu i na
one pravce koje mi je ona pokazala; radije sam, u pamenju, poseivao Urt Starog Sunca, onaj
koji je postojao u danima mog detinjstva i mog autarhovanja. Sad poeh istraivati sveije
uspomene i naoh da ih se mnogo plaim, ali da se smrti plaim jo i vie.
Dok sam sedeo na izduenju stene koje se prualo u prostor iz jedne strmine Planine
Tifona i gledao kako Tifonovi vojnici dolaze po mene, ukazala mi se livada onostran Brajaha;
video sam je jasno kao sada naa kukuruzna polja. Ali tada sam bio Novo Sunce, mogao sam
povui koliko god sam hteo snage iz moje zvezde, iako je bila tako daleko. Sada to vie nisam
bio, a Starome Suncu predstojala je jo duga vladavina. Jednom ili dvaput, na domaku sna,
uinilo mi se da se hodnici vremena pruaju, zakoeni, iz nekog ugla nae sobe. I kad god sam
pokuao da pobegnem niz neki od njih, odmah bih se probudio; i naao da je oko mene samo
kamen, a iznad mene - krovne grede.
Jednom sam se vratio do one jaruge, siao u nju i poao ka istoku, istim putem kojim
sam doao. Posle dueg vremena spotakao sam se o onaj jadni zidi koji sam bio izgradio kad
sam uo kaalj zveri; hodao sam i dalje, ali ipak sam se u kameni grad vratio jedan dan posle
odlaska iz njega.
Konano, kad sam izgubio svaki raun o proticanju godina, dooh na pomisao da, ako
ne mogu opet otkriti ulaz u hodnike vremena - a injenica je bila da ne mogu - moram, onda,
Juturnu nai; a da bih naao Juturnu, moram prvo stii do mora.
U zoru sledeeg dana, zamotao sam nekoliko peninih kolaa i nekoliko komada
suenog mesa u platno i poao iz kamenog grada, ka zapadu. U proteklome vremenu, noge su
mi postale krute; posle sedam ili osam smena vremena postojanog peaenja, pao sam i
uganuo koleno, pa mi se uini da sam opet, maltene, postao onaj Severijan koji se
svojevremeno ukrcao u Cadkilinu lau. Nisam se, kao ni on, okrenuo svome polazitu, nego
sam produio tamo gde mi je lice pri polasku bilo usmereno. Na vruinu Starog Sunca bio
sam se odavno navikao, a godina je ionako teila svome kraju.
Mladi hetman i jedan odred ljudi iz kamenog grada sustigoe me dok je na Ertu, sa
njene leve strane, jo gledalo Staro Sunce. Posle nekog vremena, uhvatili su me za ruke i
pokuali me prisiliti da se vratim; ja to odbih, govorei im da sam krenuo ka Okeanu i da se
nadam da mi povratka nee biti.
Pridigao sam se u sedei poloaj, ali nisam nita video. U jednom trenutku inilo mi se
da sam svakako slep.
Pojavi se Osipago, plavim zraenjem blistajui. Ree: "Ovde smo, Severijane."
Znajui da je on mehanizam, Barbatusu i Famulimi sluga ali i gospodar, odgovorio
sam: "Sa svetlou - bog iz maine. Tako je majstor Malrubius rekao kad je doao."
Barbatusov prijatni bariton digao se, sumornosti da prkosi. "Pri svesti si. ega se
sea?"
"Svega", rekoh. "Oduvek sam se seao svega." Raspadanje u vazduhu, teki zadah
truljenja mesa.
Famulima zapeva: "Upravo zato si izabran, Severijane. Ti, samo ti, izmeu vladalaca
mnogih. Samo ti, da spase svoju rasu od lethe."
"I da je onda napustim", rekoh.
Niko ne odgovori.
"Razmiljao sam o ovome", rekoh im. "Pokuao bih i ranije da se vratim, samo da sam
umeo."
Osipagov glas bio je tako dubok da sam ga vie oseao nego uo. "Razume li zato
nisi mogao?"
Klimnuo sam glavom, oseajui se glupo. "Zato to sam silu Novog Sunca upotrebio
da se kroz vreme vratim do onog razdoblja kad ono jo nije postojalo. Svojevremeno sam
verovao da ste vas troje bogovi, a kasnije da su hierarsi jo vei bogovi. Na isti nain su
autohtoni verovali da sam ja bog, zbog ega su se uplaili da u se baciti u zapadno more i da
u njih ostaviti u noi i veitoj zimi. Ali samo Inkreator je Bog, onaj koji pali stvarnost i
svojim dahom je gasi. Svi mi ostali, pa ak i Cadkil, moemo samo da raspolaemo silama
koje je on stvorio." Nikad nisam bio vian izmiljanju analogija i sad zastadoh traei
analogiju. "Bio sam kao vojska koja se povukla tako daleko, da je ostala odseena od svoje
baze." Sledee rei nisam ni stezanjem zuba uspeo da spreim da izau: "Potuena vojska."
"U ratu nijedna sila nije potuena, Severijane, sve dok njene trube ne zasviraju
predaju. Do tada ona, iako moe umreti, ne zna za poraz."
Barbatus ree: "A ko moe rei da ovo nije okonano na najbolji mogui nain? Svi
smo mi orua u njegovim rukama."
Rekoh mu: "Razumem i neto vie - neto to do ovog trenutka nisam stvarno shvatao:
zato mi je majstor Malrubius govorio o odanosti prema boanskom entitetu i prema linosti
monarha. Hteo je rei da moramo imati poverenja, da ne smemo odbijati svoje sudbine.
Poslali ste ga, dabome, vi."
"Rei su, ipak, bile njegove - trebalo bi da ti je ve i to poznato. Mi, kao i
hierogramati, prizivamo linosti iz prolosti, na osnovu zapamenog; ali, kao ni oni, mi ih ne
krivotvorimo."
"Ali ima toliko stvari koje mi nisu poznate. Kad smo se sreli na Cadkilinom brodu,
niste me prethodno znali, i ja sam po tome shvatio da je to na poslednji susret. Ipak, evo vas
ovde - sve troje."
Slatko zapeva Famulima: "Tako smo iznenaeni i mi, Severijane, to ovde nalazimo
te, gde ljudi jedva da su i nastali. Iako smo tragali niz liniju vremena tako daleko, itavi eoni
sveta su proli od kad smo te poslednji put videli."
"A ipak, znali ste da u biti ovde?"
Iskoraivi iz senki, Barbatus ree: "Zato to si nam ti to rekao. Zar si zaboravio da
smo bili tvoji savetnici? Ti si nam ispriao kako je uniten ovek Hildegrin, zato smo na ovo
mesto motrili, tebe traei."
"I ja sam. Jer sam i umro. Ti autohtoni - moj sopstveni narod..."
Zamukao sam, ali niko drugi nije progovorio. Najzad sam rekao: "Osipago, molim te,
prenesi svoju svetlost tamo gde je Barbatus stajao."
Taj mehanizam okrete svoje senzore ka Barbatusu, ali se ne pomae.
Famulimus-Famulima zapeva blago: "Barbatus, mora sad mu vodi bojim se biti. Ali
stvarno na Severijan treba da zna. Kako traiti moemo da sve nosi terete, a da prema njemu
kao prema oveku ne postupamo?"
Barbatus klimnu glavom, a Osipago poe blie onom mestu gde je Barbatus stajao u
trenucima kad sam se budio. Tamo videh ono to sam se i plaio da u videti: le onog oveka
koga su autohtoni nazivali imenom Glava Dana. Zlatnim trakama bile su obuhvaene njegove
miice i narukvicama u koje je bilo umetnuto obilje narandastih jacinta i sevajuih zelenih
smaragda.
"Pa, recite mi sada kako ste ovo izveli", zatraih.
Barbatus se pogladi po bradi i ne odgovori.
"Zna ko ti je uitelj bio pokraj mora nemirnoga i ko se za tebe borio kad je Urt leao
na tasovima", neno zapeva Famulima.
Zurio sam u nju. Lice joj je bilo i divotno i neljudsko u istoj meri kao uvek - ne bez
izraza, nego sa izrazom koji je imao vrlo malo ili nimalo veze sa ljudskim rodom i ljudskim
zanimanjima.
"Jesam li eidolon? Duh?" Pogledah svoje ake, nadajui se da e mi njihova
postojanost doneti vie samopouzdanja. Tresle su se; morao sam ih, da bi prestale, vrsto
pritisnuti uz butine.
Barbatus ree: "To to naziva eidolonima nisu duhovi, nego bia koja se nekim
spoljanjim izvorom energije odravaju u postojanju. Sve ono to materijom naziva zapravo
je, ako sagledamo stvarnost, samo vezana energija. Razlika je jedino u tome to se jedan njen
deo dri u materijalnoj obliku sopstvenom energijom."
U tom trenutku poeleo sam da plaem, poeleo sam to jae nego to sam ikada u
ivotu ita eleo. "Stvarnost? Ti misli da stvarno postoji nekakva stvarnost?" Proliti suze bila
bi, tada, nirvana; ali preovladala je surova obuka, pa suza ne naie, nijedna. U jednom
trenutku pitao sam se, izbezumljeno, mogu li eidoloni uopte plakati.
"Govori o onome to je stvarno, Severijane; na taj nain se dri za ono to jo i sad
jeste realno. Maloas govorismo o onome koji stvara. U tvome narodu imaju, za njega,
jednostavnu re, Bog, ali vi ueni nazivate ga Inkreatorom. ta si ti ikada bio ako ne njegov
eidolon?"
"A ko me u postojanju sada dri? Osipago? Moe se odmoriti, Osipago."
Osipago zabrunda: "Ne reagujem na tvoje naredbe, Severijane. To si odavno uvideo."
"Ako bih se ja i ubio, Osipago bi me, valjda, mogao vratiti u postojanje."
Barbatus odmahnu glavom, ali ne na onaj nain kako bi ljudsko bie to uinilo. "To bi
bilo besmisleno - ti bi mogao opet sebi oduzeti ivot. Ako ti se zaista umire, samo izvoli.
Ovde ima pogrebnih darova, ukljuujui mnotvo kamenih noeva. Osipago e ti doneti
jedan."
Oseao sam se stvarnim - kao da stvarniji nikad nisam bio; a kad sam potraio malo po
svom pamenju, naao sam da se tamo jo nalaze i Valerija, i Tekla, i stari autarh, i deak
Severijan (koji je bio samo Severijan). "Ne", rekoh. "iveemo."
"Tako sam i mislio." Barbatus se nasmei. "Znamo te, Severijane, evo ve pola ivota
naega; ti si korov koji najbolje raste kad se gazi."
Osipago kao da proisti grlo. "Ako eli jo da govori, preneemo te u bolje vreme.
Povezan sam sa reaktorskim jezgrom nae letelice."
Famulima odmahnu plemenitom glavom, a Barbatus pogleda ka meni.
"Ja bih radije da naa rasprava bude ovde", rekoh im. "Barbatuse, kad smo bili na lai,
pao sam niz jedno okno. Znam da tamo ovek ne pada brzo; ipak, padao sam veoma daleko.
Do na domak sredita, rekao bih. Teko sam povreen; onda je dola Cadkil da me neguje."
Zastao sam, nastojei da u seanje dozovem to vie pojedinosti.
"Nastavi", ree Barbatus. "Mi ne znamo ta e nam rei."
"Ja sam tamo naao jednog mrtvaca koji je na obrazu imao duboke oiljke, kao ja.
Njegova noga bila je ranjena nekoliko godina pre toga, ba kao i moja. Bio je skriven izmeu
dve maine."
"Ipak, namerno ostavljen da ga nae, Severijan?" zapita Famulima.
"Moe biti. Znao sam da je Zek to uradio. A Zek je bio Cadkil, ili deo Cadkilin; ali ja
to tada nisam shvatao."
"Meutim, sad shvata. Vreme je dolo da se govori."
Nisam znao ta vie da kaem, pa zavrih nejako: "Na mrtvaevom licu videli su se
tragovi jakog udarca, ali ono je veoma liilo na moje. Rekao sam sebi da nije mogue da sam
poginuo tamo i da neu poginuti tamo, jer sigurno moram biti poloen u onaj mauzolej u
naem nekropolisu. O tome sam vam priao."
Osipago zamumla: "Mnogo puta."
"Ona bronzana pogrebna maska toliko lii na mene, na moj sadanji izgled. Osim toga,
postojao je i Apu-Punau. Kad se on pojavio, Kumeanka... ona je bila hierodul, kao vi. To mi
je Otac Inire kazao."
Famulima i Barbatus klimnue glavama.
"Kad se Apu-Punau pojavio, bio je ja. To sam znao, ali nisam razumeo."
"Nismo ni mi razumeli", ree Barbatus, "kad si nam o tome priao. Mislim da sada
moda razumem."
"Onda mi kai!"
Pokretom je pokazao ka leu. "Eno Apu-Punaua."
"Naravno, to sam odavno znao. Nazivali su me tim imenom, gledao sam kako zidaju
ovu kuu. Trebalo je da to bude hram, hram Dana, dakle Staroga Sunca. Ja sam, meutim,
Severijan, ali sam i Apu-Punau, Glava Dana. Kako se moglo moje telo dii iz smrti? Kako
sam uopte mogao umreti ovde? Kumeanka je rekla da njemu to nije grob, nego kua." Dok
sam to govorio, inilo mi se da je vidim ispred sebe: staricu koja krije mudru zmiju.
"Takoe ti je rekla da ne poznaje to doba", otpeva Famulima.
Klimnuo sam glavom.
"Kako bi moglo umreti toplo Sunce, koje se svakog dana die? Kako bi, dakle, mogao
da umre ti, koji si to Sunce bio? Tvoj narod te je, uz pesama mnogo, poloio ovde. I tvoja
vrata zapeatio, da bi ti zauvek iveo."
Barbatus ree: "Znamo da e doneti, jednoga dana, Novo Sunce, Severijane. Kroz to
vreme smo proli, a i kroz mnoga druga vremena, dok smo putovali ka onom susretu sa tobom
u dvorcu diva - mislei da e to biti na poslednji susret. Meutim, da li je tebi poznato kada
je Novo Sunce napravljeno? Sunce koje si doneo u ovaj sistem radi izleenja njegovog starog
Sunca?"
"Kad sam se spustio na Urt, bilo je doba Tifonovo, upravo je rezana prva planina. Ali,
pre toga, bio sam na Cadkilinoj lai."
"Koja ponekad plovi bre od vetrova to je gone", zaguna Barbatus. "Prema tome, ne
zna nita."
Famulima zapeva: "Ako e na prihvatiti sada savet, kai sve. Ne moemo dobri, na
slepo ako hodamo, vodii biti."
I tako ispriah, poevi od ubistva moga posluitelja, sve to mi se deavalo od tada pa
do trenutka koji je u mome pamenju, pre buenja u kui Apu-Punaua, bio poslednji. Nikad
nisam bio vian odvajanju potrebnih pojedinosti od nepotrebnih (to je tebi, itaoe, i
predobro poznato), izmeu ostalog i zato to se meni ini da su sve pojedinosti potrebne. Jo
manje sam bio takvom odvajanju sklon tada, kad sam imao mogunost da radim jezikom, a ne
perom; ispriao sam im i mnogo stvari za koje se u ovim mojim spisima nije nalo mesta.
Dok sam govorio, jedan sunev zrak se probio kroz neku pukotinu; po tome sam znao
da sam se u ivot vratio tokom noi i da je poeo novi dan.
Jo sam govorio kad su poeli da se razleu zvuci okretanja lonarskih tokova i kad
smo zauli avrljanje ena koje su silazile ka reici to e ih izneveriti kad se njihovo Sunce
ohladi.
Naposletku rekoh: "To je sve to se mene tie, a sad, vi. Moete li mi razjasniti tajnu
Apu-Punaua, sad kad ste sve ovo uli?"
Barbatus klimnu glavom. "Verujem da moemo. Tebi je ve poznato da na brodu koji
leti brzo meu zvezdama minuti i dani mogu biti, za Urt, godine i vekovi."
"To mora tako biti", priznadoh, "ako se na poetku vreme merilo dolaenjem i
odlaenjem svetlosti."
"Prema tome, tvoja zvezda, Beli Vodoskok, roena je pre vladavine Tifonove; tavie,
sumnje nema, znatno pre njegovog dolaska na vlast. Rekao bih da to vreme sada nije mnogo
udaljeno."
Famulima naini izraz koji je liio na osmeh, to je moda i bio. "Zaista mora biti
tako, Barbatuse, jer on je pomou sile same te zvezde dospeo ovamo. Letei na svom
vremenu on juri dok ne bude prisiljen stati; onda staje on ovde jer juriti ne moe."
Moda je Barbatusa ta upadica pomela, ali on to nije niim pokazao. "Moda e ti se
mo vratiti im svetlost zvezde tvoje bude prvi put na Urtu viena. Ako je tako, onda se Apu-
Punau moe u to doba probuditi, ukoliko mu bude volja da krene sa mesta na kome se
naao."
"Da se probudi da bi bio mrtav, a iveo?" upitah. "Oh, grozote!"
Famulima se ovome usprotivila. "Reci ne to, nego da je divno, Severijane. U ivot, iz
smrti, narodu da pomogne koji ga je voleo."
O ovome sam neko vreme razmiljao; oni su strpljivo stajali. Najzad rekoh: "Moda je
smrt nama strana samo zato to predstavlja liniju razgranienja izmeu uasa ivota i
udesnosti njegove. Vidimo samo uas koji za sobom ostavljamo."
Osipago zaguna: "To je i naa nada, Severijane, koliko i tvoja."
"Ali ako sam Apu-Punau ja, onda ko je onaj mrtvac koga sam na Cadkilinoj lai
naao?"
Famulima, gotovo apatom, zapevui: "Taj koga si mrtvog video jeste onaj koga je
tvoja majka rodila. Tako bar izgleda meni, prema svemu to je reeno. Sada bih za njom
plakala kad bih suze imala, mada - moda - ne za tobom koji ivi tu. Ono to smo mi za tebe
uinili ovde, Severijane, moni Cadkil je postigao tamo, uspomena uzimanje iz mrtvog uma
tvog radi pravljenja novog uma koji je tvoj i novog tebe."
"Hoe li ovo rei: kad sam stao pred Cadkilino Sedite pravde, bio sam eidolon kojeg
je sama Cadkil nainila?"
Osipago promumla: "Nainila, to je prejak izraz, bar ako ja imam vaem jeziku
onoliko pristupa koliko bih rado verovao da imam. Moda: nainila opipljivim."
Gledao sam as njega, as Famulimu, oekujui razjanjenje.
"Bio si reflektovana misao u svome mrtvom umu. On je tu sliku popravio, uinio je
celom, zaleio kobnu ranu koju si imao."
"I pretvorio me u hodajuu, govoreu sliku mene." Iako sam te rei izgovarao, nisam
stvarno mogao naterati sebe da pomislim na njihovo znaenje. "Taj pad me je ubio, ba kao
to su me ovde pripadnici moga naroda ubili."
Sagnuo sam se da poblie osmotrim le Apu-Punaua. Barbatus proguna: "Zadavljen,
rekao bih."
"Zato me Cadkil nije mogla dozvati kao ja Zamu? Izleiti me kao ja Herenu? Zato
sam morao da umrem?"
Nita me nikad nije zaprepastilo toliko kao ono to se sledeeg trenutka dogodilo:
Famulima je kleknula i poljubila pod ispred mojih stopala.
Barbatus ree: "Odakle ti ideja da Cadkil raspolae takvim moima? Famulimus i
Osipago i ja nismo, pred njim, nita, ali nismo ni njegovi robovi; iako je veliki, nije glava
svoje rase, niti spasitelj njen."
Trebalo je, svakako, da se osetim uzvieno. A ja - bejah samo obuzet otupelou i
silnom nelagodnou. Hitnim pokretima pokazivao sam Famulimi da ustane i izbrbljao: "Ali
vi ste hodali hodnicima vremena!"
Famulima ustade, ali se, umesto nje, po zemlji oprui Barbatus.
Ona zapeva: "Ali samo malo, Severijane - samo koliko je bilo potrebno da bismo sa
tobom razgovarali, zajedniki radili. Nai asovnici idu unatrake oko tvoja dva Sunca."
Barbatus, diui se na kolena, ree: "Da smo pustili Osipagoa da nas prebaci na bolje
mesto, kao to je hteo, bilo bi to neko ranije vreme. A to za tebe, rekao bih, ne bi bilo bolje
mesto."
"Jo jedno pitanje, dini hieroduli, pre nego to me vratite u moje sopstveno razdoblje.
Kad sam razgovarao sa majstorom Malrubiusom pored mora, on se raspao u svetlucavu
prainu. Dok, meutim..." Nisam to mogao da izustim, ali sam pogledom potraio to mrtvo
telo.
Barbatus klimnu glavom. "Ti eidoloni, kako ih naziva, bili su u postojanju samo
veoma kratko. Ne znam koje energije je Cadkil prizvala da te odri, na svojoj lai; mogue je
ak da si ti, sam, upotrebio energije koliko ti je zatrebalo, iz najblieg izvora koji ti se naao
pri ruci, ba kao to si povukao energiju iz lae kad si pokuao da vrati svoga stjuarda u
ivot. Ali ak i ako je to bio neki izvor koji ti, dolazei ovamo, nisi mogao poneti sa sobom,
injenica je da si dugo iveo u lai, zatim na Jesodu, pa opet u lai, pa u amcu te lae, pa u
Tifonovom dobu, i tako dalje. Tokom itavog tog vremena ti si disao, jeo i pio materiju koja
nije bila nepostojana i privodio je potrebama svoga tela. Ono je, tim nainom, postalo
supstancijalno."
"Ali ja sam mrtav - ne ak ni ovde, ve na lai Cadkile."
"Tamo mrtav lei tvoj brat blizanac", ree mi Barbatus. "Kao to jo jedan, evo, lei
ovde. Mogao bih, uzgred, napomenuti: da ovaj nije mrtav, mi ne bismo mogli uraditi to to
smo uradili, jer svako ivo bie je neto vie od puke materije." Zastao je i bacio pogled ka
Famulimi oekujui pomo, koja ne stie. "ta zna o animi?"
Pomislio sam tad na Avu i na ono to mi je rekla: "Materijalista si, kao i sve neznalice.
Ali tvoj materijalizam ne ini da materijalizam postane istinit." Poginula je mala Ava, zajedno
sa Foilom i ostalima. "Nita", progunah. "O animi ne znam nita."
"Ona je, u poneemu, kao stih. Famulima, kako je glasio onaj stih koji si mi navela?"
Njegova supruga zapeva: "Budi se! Jer jutro je u iniju noi bacilo onaj kamen od
koga zvezde bee; gle! Lovac istoka, pun sile i moi, omom svetlosti sultanovu kulu stee."
"Da", rekoh. "Razumem."
Barbatus pokaza prstom. "Pretpostavimo da ja te stihove napiem na onom zidu - a
onda opet na onom drugom. Koji stihovi bi bili oni pravi?"
"I jedni i drugi", rekoh. "Ali, takoe, ni jedni ni drugi. Pravi stihovi nisu ni ono
napisano, a ni govor toga. Ne znam ta su."
"Takva je, koliko ja razumem, anima. Bila je zapisana tamo." On pokaza ka mrtvacu.
"Sad je zapisana u tebi. Kad svetlost Belog Vodoskoka dotakne Urt, zapis e se opet pojaviti
tamo. Ipak, njegovim pojavljivanjem anima nee biti izbrisana iz tebe. Osim ako..."
ekao sam da nastavi.
Osipago ree: "Osim ako prie preblizu. Ako napie prstom ime u praini, pa
ponovo prevue prstom preko istih mesta, to nee biti dva imena, nego jedno. Ako dve struje
teku kroz provodnik, to je jedna struja."
Dok sam ja, obuzet nevericom, zurio, Famulima zapeva: "Zna da si jednom doao
svome dvojniku preblizu; to je ovde bilo, u ovom sirotom gradiu od kamenja. Onda njega
vie nije bilo, a ti si ostao. Nai eidoloni su uvek eidoloni mrtvih. Zar se nisi zapitao zato?
Upozoren budi!"
Barbatus klimnu glavom. "A to se tie toga da te mi vratimo u tvoje sopstveno vreme,
tu ti pomoi ne moemo. Moda je tvoj zeleni ovek znao vie od nas, ili je bar imao na
raspolaganju vie energije. Ostaviemo ti hranu, vodu i svetlost; ali morae da eka Beli
Vodoskok. A to, kao to ree Famulima, ne bi trebalo dugo da potraje."
Ve je poela da bledi, tonui u prolost, pa je njena pesma zvuala kao da dolazi iz
velike daljine. "Nemoj taj le da uniti, Severijan. Koliko god bio u iskuenju - upozoren
budi!"
Barbatus i Osipago su izbledeli i nestali dok sam gledao Famulimu. A kad je prestao i
njen glas, u kui Apu-Punaua nije ostao nijedan zvuk osim njegovog sopstvenog, vrlo tihog
daha.
51. URT NOVOG SUNCA
Ostatak tog dana provedoh sedei u mraku i proklinjui svoju glupost. Znao sam da e
Beli Vodoskok zablistati na nonom nebu; to je i proisticalo iz svega to su to troje hierodula
rekli; ali to sam shvatio tek kad su otili.
Po sto puta sam preiveo, ponovo i ponovo, onu kinu no kad sam siao sa krova iste
ove zgrade da bih pomogao Hildegrinu. Koliko blizu do Apu-Punaua sam doao pre nego to
sam se stopio s njim? Pet lakata? Tri ela? Nisam mogao biti siguran. Ali nikakve
tajanstvenosti, naravno, nije bilo u Famuliminom upozorenju da ne pokuam da ga unitim;
ako bih mu priao tako blizu, mi bismo se stopili u jedno - ali bi on, imajui dublje korenove
u ovoj Vaseljeni, savladao mene, ba kao to u ja u nezamislivo dalekoj budunosti, kad
budem sa Dorkas i Jolentom doputovao do ovog mesta, savladati njega.
Ipak, da sam eznuo za tajanstvenou (to sigurno nisam), mogao sam nai zagonetki
u izobilju. inilo se izvesno da Beli Vodoskok ve sija, jer bez njega ja ne bih mogao dospeti
na ovo drevno mesto niti leiti bolesne. Zato, onda, nisam mogao da zalazim u hodnike
vremena, kao to sam na planini Tifon mogao? Dva objanjenja su izgledala verovatna.
Prvo je bilo jednostavno to da je na planini Tifon celo moje bie bilo podstaknuto
strahom. Najjai smo u krizi, a Tifonovi vojnici su nastupali ka meni, reeni, sumnje nema, da
me ubiju. Ali suoavao sam se sa krizom i sada, jer je Apu-Punau mogao svakog trenutka da
ustane i da mi prie.
Drugo objanjenje moglo je glasiti, da je podrka koju sam od Belog Vodoskoka
primao postajala, poveanjem razdaljine, sve slabija, kao to se sa svetlou deava. U
Tifonovo doba ta zvezda morala je biti znatno blia nego u Apu-Punauovo; ali, ako je zaista
re bila o slabljenju te vrste, proticanjem jednog dana nije moglo nastupiti praktino nikakvo
poboljanje. Iz tog razloga ja sam se teko mogao nadati, budui da je moje drugo ja bilo opet
ivo i tako blizu, da u se odrati due od, u najboljem sluaju, tolikog razdoblja - jednog
dana. Morao sam, dakle, da pobegnem to pre bude mogue i da onda ekam negde drugde.
Bio je to najdui dan mog ivota. Da sam samo ekao pad noi, mogao sam lutati kroz
pamenje, priseati se one velianstvene veeri kad sam krenuo ozidanom obalom ola, pria
isprianih u pelerinskom lazaretu, onog kratkog letovanja u kome smo jednom, davno, uivali
Valerija i ja, pokraj mora. Ali, u ovim uslovima, nisam se usuivao na to; a kad god je moja
odbrambena panja poputala, um mi se, sam od sebe, upuivao ka raznim grozotama. Opet
sam robijao po volji Vodalusovoj u onoj zigurat-piramidi u dungli; opet sam beao od belih
vukova kroz Tajnu kuu; hiljadu slinih uasa me je obuzimalo, tako da mi se najzad inilo da
postoji neki demon koji eli da predam svoje ubogo postojanje Apu-Punauu, a taj demon da
sam ja.
Zvuci kamenog grada polako su zamirali. Svetlost je ranije prodirala kroz zid meni
najblii; sad se probijala kroz zid iza oltara na kome je Apu-Punau leao. Presecala je tamu
seivima od ekianog zlata, zavlaei ih kroz pukotine.
Najzad je izbledela. Ustao sam, krut u svim zglobovima, i poeo da tragam za slabim
mestima na zidu.
Bio je sagraen od kiklopskih kamenova, izmeu kojih su radnici zabili, ogromnim
drvenim maljevima, manje komade kamena. Ti manji bili su uklinjeni tako vrsto, da sam
oprobao snagu njih pedesetak pre nego to sam naao jedan koji se mogao izvui; meutim,
znao sam da u morati da uklonim i jedan od velikih da bih dobio otvor dovoljno veliki da
kroz njega proem.
ak i oko tog malog kamena namuih se, teglei ga i klimajui, bar smenu vremena.
Blato oko kamena uspeno sam sastrugao noem od jaspisa, ali sam onda slomio i taj no, i
jo tri druga, pokuavajui da kamen izvuem. U jednom trenutku sam, zgaen, odustao od
tog zadatka i uspentrao se po zidu kao pauk, nadajui se da e krov pruiti neku laku
mogunost za bekstvo, kao to se svojevremeno desilo u brvnari magiara. Meutim,
zasvoena tavanica bila je jaka koliko i zidovi, te ja doskoih opet na pod, da nastavim da
krvavim prste na tom klimavom kamenu.
Iznenada, kad je izgledalo izvesno da nikad nee moi da bude izvaen, on iskliznu i
buno pade na pod. Tokom pet dugih dahova ekao sam paralisan, bojei se da e se Apu-
Punau sad probuditi. Ali on se, bar koliko sam ja mogao oceniti, nije ni pomakao.
Pomicalo se, mautim, neto drugo. Ogromni kamen, iznad tog malog, poeo se,
blago, naginjati u levo. Sasueno blato stalo je da puca, to je u tiini zvualo jako kao
lomljava leda na reci, i da se u komadima, buno, sruuje oko mene.
Ustuknuo sam. Paranje, kao da mlinski kamenovi struu jedan o drugi; zatim jo jedan
pljusak blatnih komada. Izmakoh se u stranu, a taj veliki kamen ispade i grunu o pod,
ostavivi za sobom nazupeni crni krug, pun zvezda.
Pogledah jednu od njih i videh da sam to ja: takica ne vea od uboda vrhom iode,
maltene izgubljena u opalskoj izmaglici deset hiljada drugih.
Svakako je trebalo da ekam - bilo je zacelo mogue da za prvim velikim kamenom
krene jo desetak takvih. ekao nisam. Jedan skok doneo me je na taj ispali kamen, drugi
skok u otvor na zidu, trei me je izneo na ulicu. Buka je, dakako, probudila narod; uo sam
ljutite glasove, video kako nejaki crveni sjaj sa ognjita curi ispod vrata okolnih kua.
Supruge su duvale u posustalu ar, a muevi su pipanjem traili koplja i nazupene ratne
mouge.
Ja za to nisam mario. Svud oko mene pruali su se hodnici Vremena, zatalasane livade
natkrovljene niskim nebom Vremena, zaaputane od silnih potoka koji u talasima silaze od
najvieg kosmosa ka najniem.
Pokraj jednog je lebdela, blistavim krilcima izmahujui, ona mala Cadkil. Kraj drugog
je trao zeleni ovek. Odabrao sam jedan hodnik koji je putovao usamljeno kao i ja i popeo se
u njega. Iza mene, na liniji koja retko kad postoji, Apu-Punau, Glava Dana, iskoraio je iz
svoje kue i unuo da pojede obrok od kuvanog kukuruza i peenog mesa, koji su mu
ostavili pripadnici njegovog naroda. I mene je gonila glad; mahnuo sam mu, a onda ga vie
nisam video.
Kad sam se vratio na svet zvani Ushas, stupio sam, prvim korakom, na peskovitu
obalu - istu onu sa koje sam svojevremeno zaronio u more traei Juturnu; nastojao sam da se
naem ba na tom mestu, i u tom istom vremenu, najpriblinije to sam mogao.
Pedesetak lakata ispred mene jedan ovek je hodao po pesku vlanom od mora, nosei
drveni posluavnik natrpan ribama koje su se puile od vreline. Poao sam za njim; kad smo
preli dvadesetak koraka, on je stigao do jednog senjaka, koji je bio sav obrastao divljim
cveem, dok su se sa njega cedile kapi morske vode nastale nakupljanjem vodenog praha iz
vazduha. Tu je poloio posluavnik na pesak, koraknuo dvaput unazad i kleknuo.
Sustiui ga, zapitah na jeziku Komonvelta ko e jesti tu ribu.
Osvrnuo se i pogledao me; video sam da je iznenaen to sam neznanac. "Jee
Spava", ree on. "Onaj koji ovde spava gladan."
"A ko je taj Spava?" upitah.
"Usamljeni bog. ovek moe da oseti da je on ovde, veito u snu, veito u gladi.
Donosim ribu da bih pokazao da smo njegovi prijatelji, da ne pojede nas kad se probudi."
"Osea li ga sad?" upitah.
Odmahnuo je glavom. "Ponekad je to jae - toliko jako da ga pri meseini vidimo kako
lei ovde, mada iezne im se pribliimo. Danas ga nisam osetio uopte."
"Osetio?"
"Oseam sad", ree on. "Otkako ti doe."
Seo sam na pesak i dohvatio povei komad ribljeg mesa, pokazujui pokretom i njemu
da uini tako. Riba je bila tako vrela da mi je pekla prste, pa sam znao da je skuvana negde u
blizini. On je seo, ali nije poeo da jede dok mu to nisam, novim pokretom, pokazao.
"Jesi li uvek ti donosilac?"
Klimnuo je glavom. "Svaki bog ima svog donosioca, a svaka boginja donosilju."
"To su svetenici i svetenice."
Opet je klimnuo glavom.
"Nema boga osim Inkreatora, a svi ostali su njegova stvorenja." Bio sam u iskuenju
da dodam: "ak i Cadkil", ali to ipak ne rekoh.
"Da", ree on. Okrete lice na drugu stranu, valjda iz elje da ne vidi izraz moga lica
ako me je uvredio. "To je tako za bogove, nesumnjivo. Ali za skromna stvorenja kao to su
ljudi, postoje, moda, i manji bogovi. Za ljude jadne i uboge, ti nii bogovi su neto veoma,
veoma uzvieno. Mi se svim silama trudimo da im ugodimo."
Osmehnuo sam se da pokaem da nisam ljut. "A ta ti manji bogovi ine da ljudima
pomognu?"
"etiri boga postoje."
Po recitujuem nainu na koji je to rekao zakljuih da je iste rei ve mnogo puta
govorio, verovatno poduavajui decu.
"Prvi i najvei je Spava. To je bog-mukarac. Jednom je pojeo itavo kopno, a to bi
mogao opet uiniti ako ne bude hranjen. Iako se Spava udavio, umreti na moe - zato spava
ovde na obali. Riba pripada Spavau - mora traiti njegovo doputenje pre nego to krene u
ribolov. Ovu srebrnu ribu ja lovim za njega. Oluje su njegov gnev, mirno vreme je njegovo
milosre."
Postao sam, ovome narodu, Oanes!
"Drugi bog-mukarac je Odilo. Njegove su zemlje ispod mora. Voli uenje i dobro
ponaanje. Odilo je nauio mukarce da govore i ene da piu. On sudi bogovima i ljudima,
ali ne kanjava nikog ko nije zgreio triput. Jednom je nosio pehar Inkreatorov. Crveno vino
je njegovo. Njegov ovek donosi mu vino."
Tek posle jednog daha vremena prisetio sam se ko je, zapravo, bio Odilo. Sad mi je
bilo jasno da su Kua Apsoluta i na dvor postali ram za jednu mutnu sliku Inkreatora kao
autarha. Gledajui unazad, inilo se da drukije nije ni moglo biti.
"Postoje i dve boginje. Pega je boginja dana. Sve pod Suncem je njeno. Pega voli
istou. Ona je nauila ene da ukresuju vatru, da se bave pekarskim i tkakim poslom. Ona
jadikuje nad njima u vreme poraanja, ona dolazi svakome u trenutku smrti. Uteiteljka je.
Crni hleb je ponuda koju njoj donosi njena ena."
Klimnuh glavom u znak odobravanja.
"Thais je boginja noi. Sve pod mesecom je njeno. Ona voli rei koje ljubavnik
izgovara, a voli i zagrljaje ljubavnika. Svi koji se hoe spariti, moraju da zatrae njeno
doputenje, izgovarajui rei uglas, u tami. Ako to ne urade, Thais zapali vatru u nekom
treem srcu i nae aci no. Rasplamsala, dolazi deci i javlja im da deca vie nee biti.
Zavodnica je. Zlatni med, to je ponuda koju njoj njena ena donosi."
Rekoh: "Meni se ini da vi imate dva dobra i dva zla boga, i da su zli bogovi Thais i
Spava."
"O, ne! Svi bogovi su dobri, a naroito Spava. Bez Spavaa bi toliko ljudi pomrlo od
gladi. Spava je veoma, veoma veliki! A kad Thais ne doe, njeno mesto zauzme jedan
demon."
"Imate, dakle, i demone."
"Svako ima demone."
"Pretpostavljam da je tako", rekoh.
Posluavnik ostade gotovo sasvim prazan; ja sam se najeo. Svetenik - trebalo bi da
napiem, moj svetenik - pojeo je samo jedan mali komad. Ustadoh, dohvatih ostatak i bacih
to u more, ne znajui ta bih drugo s time uinio. "Za Juturnu", rekoh mu. "Zna li tvoj narod
za Juturnu?"
Bio je skoio na noge im sam ja ustao. "Ne..." Tu je zastao i ja videh da je malo
nedostajalo pa da izgovori to ime koje mi je dao, ali da se uplaio.
"Onda je ona moda vama demon. Tokom glavnine svoga ivota smatrao sam je i ja
demonom; a mogue je da ni ja ni vi ne pogreismo mnogo."
Naklonio se; iako je bio neto vii od Odila i vrlo daleko od gojaznosti, ja u toj kretnji
videh Odila, jasno kao da je lino doao i stao pred mene.
"A sad me mora odvesti do Odila", rekoh. "Do tog drugog boga-mukarca."
Krenuli smo obalom zajedno, u onom pravcu iz koga je on doao. Brda, golo blato kad
sam odlazio, sad su bila prekrivena mekom zelenom travom. Divlje cvee je posvuda cvetalo,
a bilo je i mladog drvea.
Pokuao sam da ocenim koliko je potrajalo moje odsustvo i da prebrojim godine koje
sam proiveo meu autohtonima u njihovom kamenom gradu; ni u jednu od te dve brojke
nisam mogao biti siguran, ali inilo mi se da moraju biti priblino jednake. Onda sam sa
divljenjem pomislio na zelenog oveka koji se u dunglama na severu pojavio tano u
trenutku kad mi je bio potreban. Obojica smo bili hodai u hodnicima vremena, ali on
majstor, a ja egrt.
Zapitah svoga svetenika kad je Spava progutao kopna.
Bio je duboko potamneo od Sunca, ali ja ipak videh kako mu krv nestade iz lica.
"Odavno", ree on. "Pre nego to su ljudi doli na Ushas."
"Kako onda ljudi znaju ta je bilo?"
"Nauio nas je bog Odilo. Jesi li gnevan?"
Odilo je, dakle, u vreme kad sam mislio da spava, sluao onaj moj razgovor sa Eatom.
"Nisam", rekoh. "Samo elim da vidim ta o tome znate. Jesi li ti bio taj koji je doao na
Ushas?"
Odmahnuo je glavom. "Otac moga oca i majka moje majke. Pali su sa neba, razasuti
kao seme, iz ake Boga svih bogova."
Rekoh: "Ni za vatru, ni za ma ta drugo ne znajui." Setih se da je onaj mladi oficir
izvetavao da su hieroduli iskrcali jednog mukarca i jednu enu na teren Kue Apsoluta.
Imajui to u vidu, bilo je lako pogoditi ko su bili preci moga svetenika - oni mornari koji su
izgubili u borbi sa mojim uspomenama platili su poraz gubitkom svoje prolosti, ba kao to
bih ja budunou svojih potomaka platio da je, kojim sluajem, moja prolost bila potuena.
Do sela nije ostalo jo daleko. Tamo je na obalu bilo izvueno nekoliko amaca
nepouzdanog izgleda; bili su neobojeni, nainjeni veim delom od sivog naplavinskog drveta,
ili se bar meni tako inilo. Na obali su, jedan el ili vie iznad linije najvie plime, stajale etiri
kolibe, postavljene na uglove kvadrata nacrtanog pomou etiri savreno prave linije. Taj
kvadrat - to su bila, znao sam sigurno, Odilova posla; pokazivao je onu ljubav prema redu
tako osobenu za slugu viega poloaja. Onda mi pade na um da su i ti sklepani amci
verovatno nadahnuti njegovim zamislima; on je, zapravo, bio taj koji nam je napravio onaj
splav.
Iz kvadrata izioe, da gledaju na prolazak, dve ene, praene jatom dece; jedan
mukarac sa drvenim maljem prestade da uteruje suvu travu u pukotine amca i pridrui im
se; a moj svetenik, koji je stupao pola koraka iza mene, pokaza naklonom glave ka meni i
naini jedan gest tako hitar da ga nisam stigao videti. Seljani padoe na kolena.
Podstaknut oseajem za teatralno, koji sam esto morao kod sebe negovati, rairih i
visoko digoh ruke i dadoh im svoj blagoslov, govorei im da budu dobri jedni prema drugima
i sreni koliko god mogu biti. To je, uistinu, sav blagoslov to ga mi, manja boanstva,
moemo dati, mada Inkreator, nesumnjivo, moe uiniti mnogo vie.
Deset koraaja, i selo se nae iza nas, ali ne tako daleko da ne bih uo kako pravilac
amaca nastavlja da udara maljem i kako deca nastavljaju svoju igru i plakanje. Zapitah
koliko jo ima da se ide do mesta gde Odilo ivi.
"Ne daleko", ree moj svetenik i pokaza prstom.
Zalazili smo sada u kopno, peli smo se uz jedan travnati breg. Sa njegovog vrha
videsmo vrh sledeeg, a tamo, tri senjaka jedan do drugog, zaogrnuta, kao to je i moja senica
bila, isprepletanom divljom obrnikom, purpurnim drenkom i belom livadskom rutvicom.
"Eno", ree moj svetenik. "Tamo ostali bogovi spavaju."
DODATAK
udo Apu-Punaua
Nijedna vrsta uda ne deluje na primitivni um ubedljivije od onih koja remete tobo
nepromenljivo dejstvovanje nebesa. Ali um manje sklon verovanju mogao bi se zapitati kako
je to Severijan produio no, ne izazivajui kataklizmu veu od one koja je nastala zbog
dolaska Novog Sunca.
Mogla bi se ponuditi bar dva verovatna objanjenja. Istoriari posegnu za jednim, koje
se zove masovna hipnoza, kad god treba objasniti uda sa mnotvom svedoka koja ne mogu ni
na koji drugi nain biti obesnaena; ali nijedan stvarni hipnotizer ne nudi se da izvede
masovno hipnotisanje.
Ako odbacimo hipotezu o masovnoj hipnozi, ostaje, ini se, samo jedna alternativa, a
to je pomraenje Sunca, shvaeno u najirem smislu - dakle, nailazak nekog neprovidnog tela
izmeu starog Sunca i Urta.
U ovom kontekstu treba zapaziti da se one zvezde, koje se u nebesima Komonvelta
vide samo zimi, diu iznad kamenog grada u prolee (moemo pretpostaviti da je to zbog
ekvinocijalne precesije), ali da Severijan, dok produava no, zapaa prolene zvezde na koje
je navikao. Ovo kao da ide u korist drugog objanjenja, ba kao i nagla pojava starog Sunca,
koje je ve odskoilo nad krovove kua, posle kapitulacije autohtona. Nita u Severijanovom
opisu ne nagovetava o kakvom bi neprovidnom telu mogla biti re; ali italac sklon
razmiljanju lako e doi do bar jedne verovatne pretpostavke o tome.
D. V.