AGRAFA 01

asopis za filozofiju psihoanalize Godina 1* 1/2013 TEMA BROJA

ISSN 2334 - 7805 UDK 159.964

Filozofija i psihoanaliza sporta

eljko Kaluerovi Damir Smiljani Ana Vaderna Milica Jelki Aleksandar Dula Milan Popov Sran Damnjanovi OGLEDI Irina Dereti ana Damnjanovi Stefan Erdoglija BIBLIO Obrad Savi PRIKAZI I NOVOSTI Vulin Danijel Kristina Frua

FILOZOFSKI CENTAR ZA PSIHOANALIZU

AGRAFA asopis za filozofiju psihoanalize (ISNN 2334-7805, UDK 159.964) IZDAVA Filozofski centar za psihoanalizu Novi Sad GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK Sran Damnjanovi ZAMENIK GLAVNOG I ODGOVORNOG UREDNIKA Milan Popov UREDNITVO Damir Smiljani, Obrad Savi, Miljana Vorkapi-Viek, Ana Vaderna SEKRETAR Jelena Mitrovi ASOPIS IZLAZI DVA PUTA GODINJE TAMPA Atelje Dela Sremska Kamenica TIRA 250 kom PISMO Latinino FORMAT PUBLIKACIJE 16 X 23 cm JEZIK TEKSTA Srpski (dodatno apstrakti prevedeni na engleskom jeziku)

Agrafa (franc. agrafe) znai kopa ili spona. Izdava Agrafe, Filozofski centar za psihoanalizu, pored svoje osnovne delatnosti edukacije i promovisanja psihoanalize i filozofije, afirmie vezu izmeu razliitih misaonih tokova: od kritike teorije, postrukturalizma, postkolonijalizma, feminizma, do neurofilozofije i neuropsihoanalize. Drugi znaenjski sloj pokriva grka re agrafa, to znai nepisano. Kontroverza oko Platonovog nepisanog uenja podstakla je hermeneutiku raspravu o pitanju prvenstva izmeu govora i teksta. Druga kontroverza, ona o prvenstvu neizgovorenog, doprinela je nastanku klasine psihoanalitike ideje o mehanizmu potiskivanja, a trea, koja ide u prilog prvenstva nesvesnog jezika, dovela je do uvaavanja postojanja zajednikih, odnosno nadsubjektivnih struktura. Prvi broj Agrafe posveen je sportu, kao jednom od epohalnih fenomena naeg vremena. Sadraj Tema broja FILOZOFIJA I PSIHOANALIZA SPORTA .................................................... 3 eljko Kaluerovi, Etika versus sport ............................................................. 3 Damir Smiljani, Ego bez kontura? ................................................................ 18 Ana Vaderna, Psihoanaliza igre ...................................................................... 37 Milica Jelki, Sport, agresivnost i destrukcija ................................................. 49 Aleksandar Dula, Narcizam i sport ................................................................ 59 Milan Popov, Igra i neuroodslikavanje ........................................................... 66 Sran Damnjanovi, Sport, autentinost i fantazija ........................................ 71 OGLEDI .......................................................................................................... 84 Irina Dereti, Dua je kao knjiga. Problem lanih uivanja u Platonovom Filebu ............................................... 84 ana Damnjanovi, Motivi histerije i ludila u romanu iroko Sargako more Din Ris ....................................................................... 96 Stefan Erdoglija, Stvarnost kao konstrukt ideoloke fantazije ....................... 106 BIBLIO .......................................................................................................... 120 Obrad Savi, Aktualnost Frojdovog Diskursa ............................................... 120 PRIKAZI I NOVOSTI .................................................................................. 162 Vulin Danijel, Sport kao deo praktine filozofije (Jovo Rado, Filozofija sporta) ..................................................................... 162 Kristina Frua, Frojdov muzej povodom Olimpijade ................................. 164 2

FILOZOFIJA I PSIHOANALIZA SPORTA

Agrafa I, 5/2013 UDK 796.063 796.011.5

Originalni nauni rad Original Scientific Paper

eljko Kaluerovi Filozofski fakultet, Novi Sad

Etika versus sport

Apstrakt: Autor u radu razmatra pravila u sportu (konstitutivna i pravila sportskog ponaanja), moralne vrednosti u sportu (pravednost, iskrenost, odgovornost, dobroinstvo) i fer-plej. Konstitutivna pravila su ona pravila koja odreuju bivstvo same igre, utvruju strukturu odreenog sporta, standardizuju nain igranja i sankcioniu nedozvoljene aktivnosti u sportu. Sportsko ponaanje predstavlja nepisana moralna pravila koja su bazirana na vrlinama pravednosti i iskrenosti. Moralne vrednosti su preovlaujue forme razumevanja svrhe ljudskog delanja i naina na koji se ljudski moralni karakter delatno ispoljava. Fer-plej se moe definisati kao posveenost duhu i slovu jednakosti takmiara u odnosu na pravila, a na putu zajednikog traganja za izvrsnou. Autor smatra da su pravila, moralne vrednosti i fer-plej u sportu neophodni da bi se neka igra uopte mogla igrati. Ipak, povremeno se nunost nekog od pomenutih zahteva, recimo sportskog ponaanja, relativizuje. Naime, stav da takmiar treba da uloi odgovarajui napor kako bi pospeio dobru igru protivnika i time uveao njegovo i vlastito uivanje u takmienju ne nailazi vie na plebiscitarno odobravanje sportista, kao ni javnosti. Tvrdi se da je dovoljno da se igra u skladu s pravilima pa da se igranje proglasi moralno ispravnim. Autor ovakav pokuaj razdvajanja sporta i morala posmatra kroz prizmu moderne tendencije separiranja razliitih oblika praktike delatnosti od njihovih etikih pretpostavki. Kljune rei: Etika, sport, pravila u sportu, moralne vrednosti u sportu, fer-plej, Kami. 3

Parafrazirajui Avgustina i njegovo razmiljanje o pojmu vremena moglo bi se rei da kada niko ne postavlja pitanje ta sport jeste veina ljudi smatra da zna odgovor. Kada se sport pokua misaono obuhvatiti odgovor kao da nekako izmie.1 Problem nastaje zbog relativno este, diferencirane i nekritike upotrebe termina sport, kao i zbog toga to samorazumljivost nekog termina nikada nije dovoljna a njegova poznatost filozofski relevantna, jer ne govori mnogo o njemu samom niti omoguava njegovu spoznatost. Drugaije reeno, nije dovoljno predmnevati ta sport jeste, odnosno imati predstavu o njemu, ve ga je potrebno pojmovno artikulisati. Od brojnih odreenja sporta koja daju razliite meunarodne organizacije ovde e biti pomenuta tri. Sport je od strane Uneskovog (UNESCO) komiteta odreen kao (prev. . K.): Svaka fizika aktivnost koja ima svojstvo igre i koja obuhvata borbu sa samim sobom ili sa drugima, ili sueljavanje s prirodnim okruenjem.2 U nastavku teksta dodaje se da ako ova aktivnost ukljuuje takmiarski aspekt, onda ona mora uvek biti sprovedena u duhu sportskog ponaanja. Zakljuak koji se izvodi je da ne moe biti istinskog sporta bez ideje fer-pleja. Savet Evrope (CoE) je utvrdio da sport (prev. . K.): Oznaava sve oblike fizike aktivnosti koje, kroz neobavezno ili organizovano uee, imaju za cilj izraavanje ili unapreenje fizike sposobnosti i mentalnog blagostanja, oblikovanje socijalnih odnosa ili postizanje rezultata u takmienju na svim nivoima.3 U izvetaju meuagencijske radne grupe Ujedinjeni nacija (UN) Sport za razvoj i mir ("Sport for Development and Peace"), pod sportom se u irem smislu podrazumevaju (prev. . K.): Svi oblici fizike aktivnosti koji doprinose fizikoj sposobnosti, mentalnom blagostanju i socijalnim interakcijama. Oni ukljuuju igru, rekreaciju, organizovani, neobavezni ili takmiarski sport, kao i autohtone sportove i igre.4 Ono to se kao prvo
U Zakonu o sportu Republike Srbije ("Slubeni glasnik RS", br. 24/2011) pie da je sport delatnost od posebnog znaaja za republiku Srbiju, kao i da svako ima pravo da se bavi sportom. U ovom zakonu odreuje se ta obuhvataju sportske aktivnosti, ta su sportske delatnosti, pominje se sport za sve (rekreativni sport) i vrhunski sport, tumai se ta je sportska organizacija, ko su sportisti i takmiari, koja su njihova prava i obaveze i tota drugog, ali se ne daje definicija sporta kao takvog. Zakon o sportu Republike Srbije moe se pronai na Internet adresi: http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_sportu.html. 2 "Any physical activity which has the character of play and which involves a struggle with oneself or with others, or a confrontation with natural elements." Internet adresa: http://www.answers.com/topic/sport. 3 ''Means all forms of physical activity which, through casual or organised participation, aim at expressing or improving physical fitness and mental well-being, forming social relationships or obtaining results in competition at all levels." Internet adresa: http://www.bris.ac.uk/sport/development/. 4 "All forms of physical activity that contribute to physical fitness, mental well-being and social interaction. These include play; recreation; organized, casual or competitive sport; and indigenous sports or games." Definicija je preuzeta iz izvetaja "Sport for Development and
1

pominje u ovim definicijama sporta jeste da je re o nekakvoj fizikoj aktivnosti. U dve od tri navedene definicije, zatim, moe se pronai da sport treba da doprinese unapreenju fizikih sposobnosti, mentalnom blagostanju i oblikovanju sadrajnih socijalnih veza izmeu ljudi. Tree, osobenost sporta koja se manje ili vie naglaava u svim definicijama jeste njegova kompetitorska crta. Konano, sport se dovodi u vezu s igrom ili se smatra fizikom aktivnou koja ima svojstvo igre. Kada je u generalnim crtama utvreno tastvo sporta, moe se prei na razmatranje pravila u sportu, moralnih vrednosti u sportu i fer-pleja. Odsustvo standardizovanih pravila u sportu omoguava uesnicima da igraju bez ograniavanja, da se saglase oko nekoliko regulativnih mera pre poetka igre, ili da kreiraju pravila tokom igre kada se pojavi odgovarajua potreba. Ovakav oputen pristup mogu je samo u nekim igrama koje upranjavaju deca ili u ad hoc situacijama rekreativnih sportskih aktivnosti. No, sve se vie ak i u neobaveznim aktivnostima, a naroito u organizovanim i zvaninim sportskim dogaajima, zahteva postojanje jasnih pravila koja reguliu samu igru. Pravila se najee dele na konstitutivna pravila i pravila sportskog ponaanja. Pravila koja reguliu ponaanje u odreenoj igri nazivaju se konstitutivna pravila. Na primer, pravila fudbala koja utvruju ta je gol, ta je aut a ta gol-aut, jesu konstitutivna pravila. Ovi propisi razvili su se postepeno iz potrebe da se ujednai takmienje i da se reguliu aspekti kao to su duina igre, broj igraa i prihvatljivost uesnika. Pored propisivanja vetina specifinih za odreenu igru, strategije i tehnike koji ine fudbal razliitim od koarke, a njih razliitim od rukometa, konstitutivna pravila odreuju koje su radnje igraima dozvoljene tokom same igre. Konstitutivna pravila, osim toga, ograniavaju akcije igraa. Ova pravila omeuju ponaanja na ona koja se smatraju prikladnim ili potrebnim da bi se odreene radnje u sportu mogle odvijati. Recimo, premda se fudbal smatra mukom igrom u kojoj je snaan fiziki kontakt meu igraima dozvoljen, postoji veoma striktna granica kada takav kontakt prestaje biti prihvatljiv. Udaranje protivnikog fudbalera s lea ili grubo zaustavljanje u tzv. kaznenom prostoru gotovo se automatski sankcionie prekrajem ili jedanaestercem za tim nad ijim je igraem prekraj uinjen. Fudbaler koji je nainio prekraj dodatno se kanjava usmenom opomenom, utim kartonom ili se u nekim sluajevima teih prekraja kanjava iskljuenjem iz igre, pa i zabranom igranja u nekoliko narednih utakmica. Konstitutivna pravila utvruju strukturu odreenog sporta, omoguavajui da takmienje bude fer za sve uesnike. Ova pravila standardizuju nain igranja tako da svaki igra ima jednaku priliku da se istakne. Konstitutivna pravila reguliu razliite inioce poput ivotne dobi,
Peace: Towards Achieving the Millennium Development Goals", p. 2, sa Internet adrese: http://www.un.org/themes/sport/reportE.pdf.

teine, nivoa sposobnosti i sazrevanja mladih ljudi u pojedinim nivoima takmienja. Ona propisuju uzrast, pol, prebivalite i akademske performanse koje se zahtevaju od sportista koji su istovremeno uenici ili studenti.5 Druga vrsta pravila, pravila sportskog ponaanja, odnose se na inherentni kvalitet prilikom igranja neke igre. Svojstveni kvalitet prilikom igranja neke igre odnosi se na ast da se slede duh i slovo igre, a ne samo pravila igre. Mnoga od pravila sportskog ponaanja predupreuju ponaanje aktera koji pobedu stavlja iznad svega, zanemarujui pritom dobrobit druge strane i odvijanje takmienja izmeu ravnopravnih protivnika. Pravila sportskog ponaanja su oblikovana tako da spree moralno upitno a ponekad i nasilno ponaanje u sportu.6 Mimo ovog generalnog pristupa i estog pominjanja sportskog ponaanja od razliitih aktera u sportu, ostaje dilema ta zapravo jeste sportsko ponaanje i na koga se ono odnosi. Sportsko ponaanje predstavlja nepisana moralna pravila koja su bazirana na vrlinama pravednosti i iskrenosti. Vrhovni princip sportskog ponaanja, prema nekim autorima,7 sadrao bi se u nameri da se uvek uvea uivanje u nekoj aktivnosti, i to sopstveno uivanje kao i uivanje protivnika. Po redukovanoj interpretaciji sportskog ponaanja ono je karakteristino samo za rekreativne aktivnosti u sportu, dok se na ozbiljne takmiarske aktivnosti u sportu ono ne moe primenjivati. Naime, stav da takmiar treba da uloi odgovarajui napor kako bi pospeio dobru igru protivnika i time uveao njegovo i vlastito uivanje, ne nailazi vie na plebiscitarno odobravanje sportista kao ni javnosti kada je u pitanju takmiarski aspekt sporta. U dananjoj zbiljnosti (pre)naglaava se vanost pobede, preutkuje se krenje pravila,8 iskoriavanje sportista, a ne preza se ni od kreiranja nepravednih uslova takmienja. Vladajui stav je da se sport i igra jednostavno definiu pozivanjem na konstitutivna pravila, uz
5 Konstitutivna pravila najee se propisuju i reguliu od oficijelnih sportskih organizacija (u fudbalu su to FIFA, UEFA i nacionalni fudbalski savezi). Prva jedinstvena pravila fudbala npr. uspostavljena su 1863. godine paralelno sa formiranjem Engleskog fudbalskog saveza. 6 Detaljnije o nasilju danas, posebno u vezi sa sportom videti u: D. Kokovi, Drutvo, nasilje i sport, Mediterran publishing, Novi Sad 2010. 7 Kiting (J. W. Keating). J. W. Keating, "Sportsmanship As a Moral Category", u: Philosophic Inquiry in Sport, ed. W. J. Morgan and K. V. Meier, Champagn Ill, 1995, p. 147. 8 Verovatno najranije zabeleeno krenje pravila u sportu nalazi se u XXIII knjizi Ilijade. Homer daje ekstenzivan prikaz centralnog sportskog dogaaja - trke koija, ukljuujui i prevaru koja se u toku same trke dogodila. Pesnik pripoveda kako su konji Antiloha i Menelaja trali jedan uz drugog sve dok Antiloh nije uz pomo lukavstva izbio ispred Menelaja, i kako je potom Menelaj na ceremoniji dodele nagrada spreio Antiloha da dobije nagradu. Menelaj je uzeo skeptar u ruke i ljutito optuio Antiloha da je osramotio njegovo junatvo, te da je na prevaru uspeo sa svojim ravijim konjima da stigne na cilj pre Menelajevih konja, koji su, naravno, bili bolji. Menelaj, potom, presuuje sam na jedan specifian nain, tako to poziva Antiloha da se zakune pred svima kako je pravo, da ga nije na prevaru prestigao i osvojio drugo mesto u trci. Antiloh odmah priznaje vlastitu krivicu, pravdajui se mladou i nudei adekvatnu kompenzaciju. Ovako eksplicitno izreeno priznanje omekalo je Menelaja pa on oprata Antilohu.

eventualno priznavanje da postoje i odreene konvencije koje omoguavaju legitimne taktike poteze u okviru same igre. Sva ova pitanja vezana su za delatne oblike moralnosti. U savremenoj filozofiji ovo pitanje transformisalo se u jednu generalnu aksioloku koncepciju tj. teoriju vrednosti, u kojoj je dobilo opti izraz pitanja o moralnim vrednostima, kao i konkretni izraz u pitanju o moralnim normama. Moralne vrednosti i moralne norme predstavljaju oblike savremenog razumevanja svrhe ljudskog delanja i naina na koji se ostvaruje delotvorni karakter moralnosti. Moralne vrednosti su shvaene kao posebni oblik vrednosti uopte, koji se tie pojedinanog oveka u njegovom optem i posebnom ivotnom delanju. ovek uopte moe delati, pa i moralno delati, zato to ga na to pokreu odreene elje, interesi, htenja i miljenja. Ono pokretako je odreena predstava ili sistem predstava koje ine vrednost. Da bi ta vrednost, ili sistem vrednosti, bila ostvarena u neposrednom konkretnom delanju, ona mora dobiti konkretizovani oblik moralnog ideala, odnosno poeljnih moralnih vrednosti, koje je potrebno slediti u moralnom delanju. Opte drutvene moralne vrednosti nastaju uzajamnim sueljavanjem, posredovanjem i usaglaavanjem vrednosnih stavova razliitih ljudi. To usaglaavanje teko da ikada moe biti u potpunosti izvedeno, jer razliiti ljudi i razliite drutvene grupe mogu formirati, prihvatati i slediti razliite sisteme vrednosti. Ti se sistemi u savremenim drutvima u naelu ljudima ne mogu nametati, nego predstavljaju stvar slobodnog izbora i odluke pojedinca ili drutvene grupe. Ne postoji univerzalni sistem moralnih vrednosti koji bi vaio za sva vremena, sva drutva i sve drutvene grupe i pojedince. Koren njihovih razlika nalazi se upravo u injenici da dananji ovek ima pravo na slobodu moralnih uverenja i slobodu savesti. Ipak, opta tendencija vremena ide u pravcu pokuaja da se i moralne vrednosti na neki nain standardizuju i uine opteprihvatljivim. Prva moralna vrednost koja se u sportu najee pominje je pravednost. Od brojnih tipova pravde9 ovde e biti pomenuta distributivna, proceduralna, retributivna i kompenzacijska pravda.10 Distributivna pravda u sportu vezana je
9

U odgovarajuoj filozofsko-pravnoj literaturi moe se pronai govor o anamnetikoj, distributivnoj, ekonomskoj, egalitaristikoj, formalnoj, globalnoj, graanskoj, internacionalnoj, intergeneracijskoj, korektivnoj, komutativnoj, kosmopolitskoj, kompenzacijskoj, krivinoj, proceduralnoj, prostornoj, politikoj, retributivnoj, redistributivnoj, restorativnoj, reparativnoj, svetskoj, supsidijarnoj, supstantivnoj, socijalnoj, tranzicionoj, zakonskoj, enskoj i drugim pravdama. Detaljnije o pravdi videti u autorovoj knjizi. . Kaluerovi, Helensko poimanje pravde, Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci-Novi Sad 2010. 10 Distributivna pravda omoguava da se dobit raspodeljuje srazmerno neijim zaslugama, te ona u zavisnosti od veliine zasluga moe biti i jednaka i nejednaka. Distributivna pravda je bazirana na principu geometrijske jednakosti i vodi rauna o dostojanstvu ljudi i veliini njihovih zasluga za zajednicu. Proceduralna pravda vodi rauna da odgovarajue delatnosti, postupci i sporazumi budu korektno sprovedeni. Retributivna pravda obuhvata pravednost kanjavanja onih koji su prekrili norme ili zakone. Kompenzacijska pravda obuhvata percipiranu pravednost injenja dobra osobama koje su pretrpele neku tetu ili zlo u prolosti.

za koncept jednakih intrinsinih vrednosti i dostojanstva svakog sportiste. Naravno ovo ne znai da e svi sportisti biti tretirani na potpuno identian nain. U fudbalu, na primer, ne bi bilo ni malo pravedno da deca, ene ili ljudi koji nemaju ili su izgubili neki deo tela igraju utakmicu sa zdravim i fiziki spremnim odraslim mukarcima. Kod distributivne pravde, dakle, re je o ekvivalentnim mogunostima a ne o identinom tretmanu. Proceduralna pravda takoe je inherentna u moralnom rezonovanju i donoenju odluka u sportu. Ona podrazumeva da relevantne sportske organizacije imaju pravilnike u kojima se navodi koje aktivnosti su prihvatljive a koje neprihvatljive na terenu odnosno u toku igre. U najoptijem smislu, postoje pravila kojih se timovi i igrai moraju pridravati da bi uopte uestvovali u nekoj sportskoj aktivnosti. Ukoliko se ove smernice ili pravila ne potuju, tada se primenjuju sankcije razliitog intenziteta i odgovarajue kompenzacije, te se moe govoriti o primeni retributivne i kompenzacijske pravde. Iskrenost kao druga moralna vrednost predstavlja uslov ili sposobnost da se bude istinoljubiv i verodostojan u postupanju s drugima ukljuujui i konkurente na sportskom terenu. Moralna vrednost iskrenosti utemeljena je na pretpostavci da akter sportskog dogaaja nee svesno lagati ili varati.11 Iskrenost podrazumeva da kada jednom prihvati pravila igre igra nuno mora i da ih sledi.12 Trea moralna vrednost je odgovornost, koja govori o uraunljivosti nekog sportiste za ono to ini. Mnogi smatraju da je odgovornost najdominantnija moralna vrednost u ivotu jednog sportiste. Sportisti su veoma ponosni na svoj oseaj odgovornosti prema timu, treneru i samoj igri. Odgovornost sportista podrazumeva da su oni odgovorni ne samo za ono to ine, ve i za svoje postupke u odnosu na protivnike, pa i u odnosu na samu igru. Sportisti imaju odgovornost da igraju najbolje to mogu i da dostignu najvii takmiarski nivo. Njihova odgovornost je i da omogue da njihovi protivnici igraju na najviem moguem takmiarskom nivou, da bi zajedno dostigli izvrsnost u igri. Dobroinstvo je poslednja od moralnih vrednosti koje e biti pomenute u ovom radu. Ona predstavlja stanje neinjenja tete, spreavanja nanoenja tete drugome, uklanjanja tete i injenja dobra drugome. Dobroinstvo je isprepleteno sa sportskim ponaanjem i fer-plejom, s obzirom da ono predstavlja akt davanja drugom iznad i izvan pukog poziva na igru, ono
Varanje je, prema Gertu (B. Gert), namerno krenje javnog sistema pravila da bi se postigli odgovarajui ciljevi. B. Gert, Morality: Its Nature and Justification, New York, 1998, p. 194. 12 Prema obimnim istraivanjima koja su vrena u SAD iskrenost je na poslednjem mestu meu moralnim vrednostima koje su uporeivane. J. M. Beller, S. K. Stoll, "A moral reasoning intervention program for Division I athletes", u: Academic Athletic Journal, (spring 1992), p. 4357; J. M. Beller, S. K. Stoll, "Moral development of high school athletes", u: Journal of Pediatric Science, 7 (4), (November 1995), p. 352-363.
11

drugaije reeno predstavlja istinski in zajednike uljuenosti. Neki aspekti dobroinstva su iz perspektive dananjih sportista teko prihvatljivi. Sportisti se uglavnom13 slau da ne treba initi zlo drugom takmiaru i da treba spreiti nanoenje bilo kakve tete oponentu. Nesaglasnost poinje oko tree navedene formulacije, poto veina sportista ne stoji na stanovitu da je njihov zadatak da se bave uklanjanjem tete. Jo manje se sportisti saglaavaju oko zahteva injenja dobra drugome, smatrajui ga nesaglasnim sa realnou i modernim konceptom takmienja. Fer-plej se moe definisati kao posveenost duhu i slovu jednakosti takmiara u odnosu na pravila, a na putu zajednikog traganja za izvrsnou. Zato nije dovoljno rei da je fer-plej jednostavno pridravanje pravila igre, kako sugeriu neki savremeni komentatori? Ako bi se fer-plej poistovetio sa usklaenou sa pravilima, a svako odstupanje od pravila smatralo nemoralnim, previe bi se, po autoru ovog rada, redukovala ideja fer-pleja. Moralno bi se tako izjednailo sa legalnim a sport bi se najpre definisao kao igra koja se omeuje pozivanjem na konstitutivna pravila. Ovaj formalizam u razumevanju igre moda omoguava da se razume priroda neke igre, ali njemu nedostaju normativni izvori da bi mogao da se suoi sa brojnim moralnim dilemama koje se pojavljuju u vezi sa sportom. Slino stoji stvar i sa naglaavanjem implicitnih konvencija koje se odnose na neki konkretni sport. U fudbalu postoji neka vrsta preutnog sporazuma da je taktiki faul ili tzv. pametni faul na sredini terena konvencionalno dozvoljen kao legitimni potez u opstrukciji napada protivnikog tima. Nevolju i u ovom sluaju predstavlja moralni status same konvencije, kako ona moe da evoluira i koji je nain njene eventualne promene. Da bi sport mogao da se odvija u skladu s principima fer-pleja on mora da bude realizovan u skladu sa normama koje su sadrane u samom pojmu sporta. Iako nije lako a ni potrebno povui otru razliku izmeu sportskog ponaanja i fer-pleja, mogue je rei da fer-plej zahteva da pobeda bude potena, ali da za uspeno sportsko nadmetanje, iako znaajno, nije presudno da takmiar pospeuje dobru igru svojih protivnika, to je vana odlika sportskog ponaanja. U svakom sluaju, fer-plej podrazumeva korektnost i saoseanje prema sebi, drugima, prema zajednici i irem okruenju. * Na poetku i tokom rada dovoeni su u vezu etika i sport, tj. neki njihovi aspekti, dok e u narednim pasusima oni biti razmatrani u relaciji sa stavovima koje su napisali ili izrekli Alber Kami (Albert Camus) i Tjeri Anri
Uglavnom zbog toga to postoje sportisti u tzv. kontakt i visoko profitabilnim sportovima koji smatraju da protivnike igrae treba onesposobiti po svaku cenu da uspeno odigraju me, ukljuujui tu, na alost, i namerno nanoenje povreda najvanijim igraima u suparnikom taboru. O efektima svojevrsne moralne neosetljivosti sportista pie Kremar (S. R. Kretchmar). S. R. Kretchmar, Practical Philosophy of Sport, Champaign-Urbana, 1995.
13

(Thierry Henry). U kakav se odnos mogu dovesti rei slavnog francuskog knjievnika i pisca filozofskih eseja Kamija i izjave biveg fudbalera Barselone i francuskog reprezentativca Anrija, pa jo posmatrani kroz prizmu etike i sporta? Moda e stvari biti jasnije kada se pomene Kamijev stav koji je on izneo piui o opteobrazovnom znaaju sporta da je jedini kontekst u kome je istinski nauio ta je etika bio sport.14 Kami je verovatno bio na tragu, esto nedovoljno reflektovanih, stanovita da sport jaa lojalnost, hrabrost, odgovornost, altruizam, timski rad i sposobnost za saradnju sa drugima u postizanju zajednikog cilja, brizi o izvrsnosti. Jednom reju, francuski nobelovac je smatrao da sport nudi jedinstvenu priliku za usavravanje i oplemenjivanje karaktera. Da je Kami mogao biti prisutan 18.11.2009. godine na revan utakmici baraa za odlazak na Svetsko prvenstvo u fudbalu u Junoj Africi izmeu reprezentacije Francuske i reprezentacije Republike Irske, izvesno je da bi se u najmanju ruku zamislio nad navedenom izjavom. ta se desilo na pomenutoj utakmici? Irci su vodili sa 1:0 sve do 13. minuta prvog produetka i bili bolji partner na utakmici od Francuza. U 103. minutu igre Anri je rukom spreio da lopta izae u gol-aut, a potom je loptu prosledio na glavu svom kolegi iz reprezentacije Vilijemu Galasu (William Gallas), koji je dao izjednaujui gol koji je odveo Francusku na Svetsko prvenstvo.15 Da sve bude jo neregularnije po rezultat utakmice i gore po Irce, prilikom ubacivanja lopte iz prekida dva francuska igraa bila su u ofsajdu, tj. u nedozvoljenoj poziciji. Sudija Martin Hanson (Martin Hansson) iz vedske nije primetio nita od ovoga i priznao je gol kao potpuno regularan. ta je potom usledilo? Irci su, naravno, bili ogoreni, govorei o jasnoj nameri FIFE da onemogui plasman njihove reprezentacije na Svetsko prvenstvo u fudbalu. Njihov selektor ovani Trapatoni (Giovanni Trapattoni) bio je posle mea toliko ljut da nije eleo da pria o Anrijevom igranju rukom ali je rekao da je njegovom timu uinjena velika nepravda, da sve to je on traio jeste fer-plej, a da se to nije dogodilo na pomenutoj utakmici.16 U izvetajima se navodi i da je Trapatoni rekao: Idem po kolama i uim decu ta je fer-plej i onda se ovo dogodi.17 Fudbalska federacija Irske traila je da se odigra novi me jer je zbog pogrene odluke

A. Camus, "The Wager of Our Generation", u: Resistance, Rebellion, and Death, New York, 1960, p. 242. 15 Fudbal je prema Britannica Concise Encyclopedia (prev. . K.): Igra u kojoj dva tima od 11 igraa pokuavaju da uguraju loptu u gol protivnike ekipe, koristei bilo koji deo tela osim ruku. Samo golman, kada se nalazi u esnaestercu ispred (svog, prim. . K.) gola, moe da koristi i ruke. ("Game in which two 11-member teams try to propel a ball into the opposing team's goal, using any part of the body except the hands and arms. Only the goalkeeper, when positioned within the penalty area in front of the goal, may use hands and arms."). Internet adresa: http://www.answers.com/topic/soccer. 16 Internet adresa: http://sport.blic.rs/Fudbal/121396/Anri-Igrao-sam-rukom-video. 17 Internet adresa: http://www.mondo.rs/v2/tekst.php?vest=153127.

14

10

sudije da prizna neregularan gol naneta ozbiljna teta integritetu naeg sporta. Kako je reagovao glavni akter ove kontroverze Anri? On je nakon utakmice priznao da je igrao rukom, rekavi: Biu iskren, igrao sam rukom, ali najvanija stvar je da smo se kvalifikovali na Mondijal. Bila je ruka, ali nisam ja tu da bih sudio utakmicu. ta se dogodilo? Skilai je bio u skoku, ja sam bio iza dvojice Iraca. Lopta se odbila od tlo i pogodila me u ruku. Sudija nije nita svirao. Nastavio sam da igram, ta sam drugo trebao da uradim? Ne negiram, meutim, da sam rukom igrao. Glavno je da smo proli. injenica to je bilo tako teko jo samo pojaava dobar oseaj.18 Na drugim mestima mogu se pronai sline Anrijeve izjave, poput: Da budem iskren, igrao sam rukom, ali nisam ja sudija.19 Selektor Francuske Rejmon Domenek (Raymond Domenech) rekao je da je zadovoljan ishodom i dodao da nije video da je kapiten20 njegove ekipe igrao rukom. Kao i mnogi na stadionu, nisam odmah video da je u pitanju igranje rukom. Tek sam u svlaionici shvatio ta se desilo. Anri je sada povreen, teko mu je, ali sreom ima podrku saigraa. Treba raspravljati o sudiji, ne o njemu.21 Kako su reagovali zvaninici najvanije Meunarodne fudbalske organizacije? Disciplinska komisija FIFA u svom saoptenju navela je da u disciplinskom pravilniku ne postoji lan koji bi mogao da se primeni u ovom konkretnom sluaju. Prema njihovoj interpretaciji pravila Anrijev prekraj mogao je da sankcionie samo glavni sudija slobodnim udarcem za Irce, uz
Internet adresa: http://sport.blic.rs/Fudbal/121396/Anri-Igrao-sam-rukom-video. Poznatije od Anrijevog je Maradonino (Diego Armando Maradona) igranje rukom u etvrtfinalu 13. Svetskog prvenstva u fudbalu u Meksiku 1986. godine protiv reprezentacije Engleske. Kada je Englezima dao gol na nedozvoljen nain Maradona je tvrdio da se u napad njegove Argentine umeala i boja ruka. Kasnije je izjavljivao da ne vidi nita sporno u tako postignutom golu, koji je dao malo glavom, malo rukom, kazavi kako je postupio pametno i spretno. Internet adrese: http://www.atastars.rs/fudbal/13022-svetsko-prvenstvo-meksiko-1986-maradonina-qboja-rukaq, i: http://www.index.hr/sport/clanak/maradona-bozja-ruka-nije-bilo-varanje-bio-samspretan/311475.aspx. 19 Internet adresa: http://www.mondo.rs/v2/tekst.php?vest=153127. 20 Kapiten je, podseanja radi, u fudbalu voa ekipe i moralni autoritet meu igraima. On je najee najiskusniji pa i najbolji igra nekog tima. 21 Internet adresa: http://www.sportske.net/vest/medjunarodni-fudbal/domenek-ostavite-anrijana-miru-raspravljajte-o-sudiji-10582.html. Tadanja francuska ministarka ekonomije Kristin Lagard (Christine Lagarde) pokazala je vie senzibiliteta za pravila sporta, moralne vrednosti u sportu i fer-plej od Anrija i francuskog selektora. Ona je rekla da kada je neka utakmica odigrana pod neregularnim okolnostima FIFA treba da naloi ponovno odigravanje mea. Sindikat francuskih nastavnika fizikog vaspitanja saoptio je da je sramotan nain na koji se reprezentacija njihove zemlje plasirala na Svetsko prvenstvo u fudbalu. U saoptenju sindikata navodi se da je ekipa selektora Rejmona Domeneka do plasmana na Svetsko prvenstvo nesumnjivo dola uz pomo prevare. Sindikat je kritikovao Domeneka i pojedine francuske fudbalere zbog izjava posle utakmice, u kojima su poslali poruku da je u sportu najvanije pobediti. Internet adresa: http://www.smedia.rs/sport/print.php?id=16833&vest=Sindikatnastavnika-fizickog:-Sramotan-plasman-na-SP.
18

11

eventualno kanjavanje Francuza utim kartonom. Disciplinski komitet je zakljuio da nema zakonskog osnova za voenje postupka i izricanje kazne, jer, po lanovima ovog komiteta, igranje rukom ne spada u tee prekraje koji su navedeni u lanu 77a Disciplinskog pravilnika FIFA.22 Druga verzija koja se pojavila u tampi je da pomenuti potez Anrija nije najozbiljniji prekraj pravila, odnosno da prema pravilima FIFA ukoliko je sudija propustio da kazni neki potez ne postoji dodatna kazna koja bi mogla naknadno da se izrekne.23 ta je Anri, ali i njegovi saigrai i francuski selektor, pokazao ovakvim potezom u toku igre i reakcijom nakon utakmice? Pokazao je najpre da ne uvaava konstitutivna pravila fudbala, odnosno da smatra da on nije duan da ih potuje posmatrano iz perspektive konstitutivnih pravila kakva su ona po sebi. Izjavom da on nije sudija Anri je potvrdio da pravila, po njemu, nisu imanentna samom fudbalu, ve da ih je mogue relativizovati s obzirom da je pobeda cilj koji ima najvii ontoloki status. Pokazao je francuski fudbaler, zatim, da pravila sportskog ponaanja ne priznaje tj. da na protivnike igrae i tim gleda kao na prepreku koju treba preskoiti po svaku cenu da bi se realizovao zacrtani cilj. Ideja da treba pospeiti dobru igru suparnika da bi se unapredilo njegovo i sopstveno uivanje u fudbalu verovatno nije bila ni u primislima Anrija. Utilitaristiki koncept fudbala zasnovan na logici kapitala i lukrativno-kalkulativnom principu oigledno je prevagnuo u odnosu na viziju najvanije sporedne stvari na svetu kao naina ispoljavanja onog najboljeg u oveku. Kada su moralne vrednosti u pitanju Anrijev gest naruio je svaku od pomenutih tipova pravde. Distributivnu pravdu je Francuz ponitio jer je ideju ekvivalencije, koja se temelji na adekvatnim zaslugama sportista za kolektiv, preokrenuo u hibristinu nameru da negira svaki njen model. Negiranjem jedne od dve kljune karakteristike dike Anri je doveo u pitanje i sam pojam pravde. Proceduralna pravda je takoe naruena, jer postoje u najmanju ruku regulatorne praznine u pravilniku FIFE kada jedan takav drastian gest ne moe biti sankcionisan po pravilniku Meunarodne fudbalske federacije. Nekanjavanjem Anrija ozbiljno je narueno i naelo retributivnosti, dok je izostankom pokuaja injenja bilo kakvog dobrog dela Ircima zbog nepravde koja im je naneta derogiran i princip kompenzacijske pravde. Naravno da u Anrijevom potezu i naknadnim reakcijama nema nikakve saglasnosti sa moralnom vrednou iskrenosti. Anri poznaje pravila fudbalske igre ali ih nije eleo potovati po svaku cenu, svesno pritom odbijajui da na
22 Internet adresa: http://sport.blic.rs/Fudbal//171419/FIFA-nije-kaznila-Anrija-zbog-igranjarukom. 23 Internet adresa: http://www.nadlanu.com/Dynamic/News,intItemID,159590,intCategoryID,471.html. Zvaninici FIFE saoptili su da bi novi me mogao da se odigra jedino pod uslovom da se sa tim saglase obe fudbalske federacije, to se nije desilo zbog odbijanja Francuza.

12

samoj utakmici prizna sudiji da je varao. Ako je Anri i pokazao odgovornost prema saigraima i treneru, svakako nije demonstrirao ni minimum odgovornosti prema fudbalskoj igri kao takvoj. Pokazuje se da postojee preteno heteronomne zabrane, iako potrebne, nisu dovoljne ukoliko kod samih sportista ne bude razvijana svest da treba da slede opta humanistika moralna naela i budu odgovorni prema svojim protivnicima. U sloenim vremenima snaenja socijalnih i tehniko-tehnolokih efekata nauke, potrebno je etiki kodifikovati pitanje odgovornosti sportista, koje zbog njegove adekvatne interiorizacije mora biti integralni deo njihovog obrazovanja i vaspitanja od najranijih dana. Sa stanovita dobroinstva Anri nije samo zanemario aspekt uklanjanja uinjene tete ili injenja dobra Ircima, ve je potpuno ignorisao i stav da ne treba namerno initi zlo protivniku i da treba spreiti injenje tete drugome. Pravila fer-pleja apsolutno su ignorisana u Anrijevom potezu, ali i u utanju francuske fudbalske federacije na ideju da se utakmica ponovo odigra. Oni su ignorisali jedno od osnovnih stanovita iz Deklaracije meunarodnog komiteta za fer-plej ("Declaration of the International Fair Play Committee"), da je fer-plej mnogo vie do sleenja pravila igre i da se primarno tie potovanja protivnika i uvanja protivnikovog fizikog i psihikog integriteta.24 Anri je svojim potezom i kasnijim izjavama bio na tragu uvene reenice koja se pripisuje Vinsu Lombardiju (Vince Lombardi) da pobeda nije najvanija stvar, nego da je ona jedina stvar koja je relevantna.25 Takmienje u sportu jeste aktivnost ija namera je da se obezbedi pobeda nad protivnikom, ali ona uvek treba da se realizuje u okviru onoga to je odreeno pravilima u sportu, moralnim vrednostima u sportu i fer-plejom. S druge strane, Anri je oigledno smatrao da je varanje u nekoj igri na delu samo onda ako je varalica uhvaen na licu mesta. Neto suptilnija varijanta iste teze glasila bi da je zadatak sudije da motri na tok utakmice i da sve dok je igra spreman da primi kaznu za uinjeni prekraj, ukoliko ga otkriju, nikakvo nemoralno ponaanje nije na delu.26 Ovakvo stanovite ne moe biti prihvaeno prevashodno zbog
Internet adresa: http://www.friedenspaedagogik.de/english/topics_of_the_institute_s_work/ peace_education_online_teaching_course/basic_course_5/fair_play_definition_principles_rules_ and_fair_trade. Konano, ako se pogledaju prezentovane definicije sporta Anri je naruio onaj aspekt koji se tie mentalnog blagostanja i zanemario dimenziju oblikovanja drutvenih interakcija i odnosa. 25 Prema Morisu (S. Moriss) smatra se da je Lombardijeva izjava glasila drugaije, odnosno da je on rekao da pobeivanje nije sve, ali elja da se pobedi jeste. S. Moriss, ed., The Book of Strange Facts and Useless Information, New York, 1979. O vanosti pobede u sportu detaljnije videti u: R. L. Sajmon, FER-PLEJ. ETIKA SPORTA, Slubeni glasnik, Beograd 2006. 26 Slinim argumentima Anrija je branio tadanji klupski saigra iz Barselone Zlatan Ibrahimovi. Internet adresa: http://www.sportske.net/vest/medjunarodni-fudbal/ibrahimovicanri-je-bio-u-pravu-kad-je-igrao-rukom-15616.html. Nije bez osnova izjava irskog ministra pravde Dermota Aherna (Dermot Ahern) da ako se ne bude ispravila situacija nastala neregularnim golom, potvrdie se stav da je varanje legitiman metod u postizanju pobede.
24

13

toga to varanje donosi nepravednu i nezasluenu prednost jednoj ekipi ili takmiaru u odnosu na drugu ekipu ili takmiara. Varanje koje je primenio Anri nije ni u kakvoj rastegljivosti pravila fudbala moralno prihvatljivo. Ako se konkretna fudbalska utakmica posmatra kao zajedniko traganje Francuza i Iraca za izvrsnou, onda varanje, nepotovanje pravila igre ili neadekvatno sportsko ponaanje naprosto naruavaju etiku sportskog dogaaja i samog takmienja, pa takvi inovi trebaju, ili jo bolje moraju, biti sankcionisani. Neki autori27 tvrde da je komercijalizacija sporta koja je transformisala elitni sport u proizvod koji se moe kupiti i prodati, pokvarila bit sporta. Anrijev gest bi, na tragu ove tvrdnje, bio samo epifenomen opadanja moralnih standarda u celokupnoj zapadnoj civilizaciji. Ako je sve ovo tano, onda je potrebno uspostaviti moralni okvir koji bi regulisao efekte postuliranja trita unutar sporta, a istovremeno ouvao interne vrednosti samog sporta. Minimalistika verzija bi stoga morala da glasi da se podrazumeva da je sportista moralno odgovoran da ostvari pobedu unutar pravila sporta kojim se bavi. Postojanje i funkcionisanje zvaninih regulatornih tela kao strukturalnog mehanizma mora biti da se sauva integritet i ravnopravnost same igre, ak i u uslovima surovog profesionalizma kakav danas egzistira u fudbalu. Ukoliko bi se uspostavila praksa da je nepotovanje pravila univerzalno prihvatljivo zbog viih interesa, recimo potrebe da Francuska kao velika fudbalska nacija nuno uestvuje na Svetskom prvenstvu u fudbalu, onda bi se delegitimisala sama ideja sportskog takmienja. ak i da je pobeda najvaniji ili jedini cilj takmiara ona se mora ostvariti boljom igrom od protivnika, odnosno na osnovu postojanja standarda za vrednovanje igre. Potovanje pravila je nain da se prepozna isti moralni status svih onih koji se pridravaju javnih uslova takmienja i u iju primenu veruje svaki takmiar. Potovanje jednakog moralnog statusa ima vrednost zbog toga to se na interese drugih uesnika u takmienju gleda sa jednakom vanou kao na sopstvene interese, to je i pretpostavljeno u samoj ideji pravednog takmienja. Konano, da bi Kamijeva teza o sportu kao oblasti ljudske delatnosti koja omoguava harmonino usaglaavanje due i tela i dalje vaila, Anri jednako kao ni drugi sportisti ne bi smeli smetnuti s uma treu formulaciju Kantovog kategorikog imperativa, koja govori da ovek ne treba nikada da postupa prema samom sebi niti prema svima ostalim umnim biima samo kao prema sredstvu, ve uvek u isto vreme kao prema svrsi samoj po sebi.28

27 28

Morgan (W. J. Morgan). W. J. Morgan, Leftist Theories of Sport, Urbana, 1994. I. Kant, Zasnivanje metafizike morala, Dereta, Beograd 2004, str. 80-81.

14

Bibliografija 1. Beller, J. M., Stoll, S. K., "A moral reasoning intervention program for Division I athletes", u: Academic Athletic Journal, (spring 1992). 2. Beller, J. M., Stoll, S. K., "Moral development of high school athletes", u: Journal of Pediatric Science, 7 (4), (November 1995). 3. Britannica Concise Encyclopedia. Internet adresa: http://www.answers.com/topic/soccer. 4. Camus, A., "The Wager of Our Generation", u: Resistance, Rebellion, and Death, New York, 1960. 5. Gert, B., Morality: Its Nature and Justification, New York, 1998. 6. Homer, Ilijada, I.r.o. Mat. srp., Novi Sad 1985. 7. Kaluerovi, ., Helensko poimanje pravde, Izd. knji. Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci-Novi Sad 2010. 8. Kant, I., Zasnivanje metafizike morala, Dereta, Beograd 2004. 9. Keating, J. W., "Sportsmanship As a Moral Category", u: Philosophic Inquiry in Sport, ed. W. J. Morgan and K. V. Meier, Champagn Ill, 1995. 10. Kokovi, D., Drutvo, nasilje i sport, Medit. publish., Novi Sad 2010. 11. Kretchmar, S. R., Practical Philosophy of Sport, Champaign-Urbana, 1995. 12. McFee, G., Sport, Rules and Values, London and New York, 2004. 13. McNamee, M. J., Parry, S.J., Ethics and Sport, London and New York, 2002. 14. Morgan, W. J., Leftist Theories of Sport, Urbana, 1994. 15. Moriss, S., ed., The Book of Strange Facts and Useless Information, New York, 1979. 16. Sajmon, R. L., FER-PLEJ. ETIKA SPORTA, Slubeni glasnik, Beograd 2006. 17. "Sport for Development and Peace: Towards Achieving the Millennium Development Goals". Internet adresa: http://www.un.org/themes/sport/reportE.pdf. 18. Walsh, A., Giulianotti, R., Ethics, Money and Sport. This sporting Mammon, London and New York, 2007. 19. Zakon o sportu Republike Srbije ("Slubeni glasnik RS", br. 24/2011). Internet adresa: http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_sportu.html. 20. U radu su korieni tekstovi i lanci sa Internet adresa: http://www.answers.com/topic/sport; http://www.bris.ac.uk/sport/development/; http://www.mondo.rs/v2/tekst.php?vest=153127; http://sport.blic.rs/Fudbal/121396/Anri-Igrao-sam-rukom-video; http://www.atastars.rs/fudbal/13022-svetsko-prvenstvo-meksiko-1986-

15

maradonina-qboja-rukaq; http://www.index.hr/sport/clanak/maradona-bozjaruka-nije-bilo-varanje-bio-sam-spretan/311475.aspx; http://www.sportske.net/vest/meunarodni-fudbal/domenek-ostavite-anrija-namiru-raspravljajte-o-sudiji-10582.html; http://www.smedia.rs/sport/print.php?id=16833&vest=Sindikat-nastavnikafizickog:-Sramotan-plasman-na-SP; http://sport.blic.rs/Fudbal//171419/FIFA-nije-kaznila-Anrija-zbog-igranjarukom; http://www.nadlanu.com/Dynamic/News,intItemID,159590,intCategoryID,471. html; http://www.friedenspaedagogik.de/english/topics_of_the_institute_s_work/pea ce_education_online_teaching_course/basic_course_5/fair_play_definition_pri nciples_rules_and_fair_trade; http://www.sportske.net/vest/meunarodni-fudbal/ibrahimovic-anri-je-bio-upravu-kad-je-igrao-rukom-15616.html.

eljko Kaluerovi
Faculty of Philosophy, Novi Sad

Ethics versus Sport

Abstract: In this paper the author considers the rules of sports (constitutive and sportsmanship rules), moral values of sports (justice, honesty, responsibility, beneficence) and fair play. Constitutive rules are the rules which determine the essence of the game itself, determine the structure of a certain sport, standardize the way in which it is played and sanction unallowed sport activities. Sportsmanship represents unwritten moral rules based on virtues of righteousness and honesty. Moral values are predominant forms of understanding of the purpose of human activity and the way in which human moral character is practically manifested. Fair play can be defined as commitment to the spirit and letter of equality of competitors in relation to the rules, and all towards the common search for excellence. The author believes that the rules, moral values and fair play in sport required for any game to become actually possible to play. Nevertheless, occasionally, the necessity of some of the above mentioned preconditions, for example sportsmanship, is being relativized. Namely, the standing point that a competitor needs to make a certain effort in order to encourage his opponent to play well and thus raise the level of both his opponents and own enjoyment in the competition, does not 16

meet either the general approval of athletes or of the public. It is generally claimed that it is sufficient to play by the rules in order to proclaim the playing as morally correct. The author looks at such an attempt to separate the sport from morality through the prism of modern tendency to separate different forms of practical activity from their ethical implications. Keywords: Ethics, Sport, Sport Rules, Sport Moral Values, Fair Play, Camus, Henry

17

Agrafa I, 5/2013 UDK 796.01:159.9

Originalni nauni rad Original Scientific Paper

Damir Smiljani Filozofski fakultet, Novi Sad

Ego bez kontura? (de-)formiranje sopstva u masovnoj recepciji sporta

Apstrakt: Autor u radu osvetljava aspekte formiranja i deformisanja sopstva prilikom masovne recepcije sporta. Polazei od postavki rane psihologije masa (Le Bon) i njenog pretumaenja u Frojdovoj psihoanalizi, on razmatra tri razliita aspekta ega bez kontura: sugestibilnost, gubitak samokontrole i nedostatak empatije. Kao konsekvenca uticaja mase na karakter pojedinca u sluaju navijaa predlae se uvoenje vremenske dimenzije u razmatranje strukture subjektivnosti savremenog oveka. Kljune rei: Subjekt, masa, psihologija masa, Le Bon, psihoanaliza, Frojd, sport, sugestibilnost, empatija, vremenska dimenzija

1. Masa kao identitetska matrica modernog subjekta

Kao jedno od obeleja modernog doba uzima se kriza subjekta. U tradiciji miljenja od Dekarta do Kanta Ja1 [ego, Ich] se smatralo neim to utemeljuje saznanje, to mora moi pratiti svaki akt miljenja. Samosvesni subjekt postao je samim temeljom i polazitem te filozofije. Ali posle nemakog idealizma2 dolazi do promene u shvatanju subjekta. Kako je to Sigmund Frojd slikovito rekao, ovek (= subjekt) vie nije gospodar u svojoj
Ostavimo po strani filozofsko-gramatiku problematiku pisanja zamenice ja velikim slovom. O tome problemu upor. Damir Smiljani, Re Ja izmeu hipostaze i redukcije. Problemi filozofskog govora o sopstvu, Godinjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, XXXVII1, Novi Sad 2012, str. 373388. 2 Ve je eling ukazao na ponor koji se otvara pred subjektom, na pra-osnov, tavie, neosnov na kojem se temelji njegova egzistencija. Upor. Fridrih Vilhelm Jozef eling, Filozofska istraivanja o sutini ljudske slobode i o predmetima koji su s tim povezani, Grafos, Beograd 1985.
1

18

kui. Kuu su zaposeli volja, ivot, nesvesno, ono drugo. Subjekt gubi svoje metafizike privilegije, nije vie neto samorazumljivo, nije vie u modi. Subjektivnost se oednom reflektuje kao riskantan projekt, biti subjekt znai biti izbaen iz kue, baen u svet. Filozofija reaguje na tu promenjenu situaciju nesigurnosti subjekta. Strah i drhtanje, kako to ree Kjerkegor, postaju premise pod kojima se promilja egzistencijalna avantura ranijeg domaina kue. Na tom tlu, koje su pored egzistencijalizma zaposeli openhauerov i Nieov voluntarizam, svoje mesto e neto kasnije nai i Frojdova psihoanaliza kao moda najradikalniji modernistiki projekat (samo)preispitivanja subjekta, njegovog decentriranja i dekonstruisanja. Beskunitvo sopstva postaje nova ansa za filozofsku i psiholoku refleksiju; tim toposom se otvara prostor za nove atraktivne i subverzivne ideje. Meutim, decentriranje (doslovno: u smislu gubitka centralnog poloaja) ne zavrava u destrukciji. Ne odbacuje se ideja subjekta naprotiv, ona se reformulie. Ideja subjekta kao samosvesnog, samouverenog i samodovoljnog gospodara u kui biva potisnuta novom idejom subjekta kao neeg neuhvatljivog, neshvatljivog, neeg to izmie samom sebi i sopstvenoj kontroli. Rasejanost postaje strukturnim obelejem nove, moderne subjektivnosti. Stresni, uurbani ivot otuenih individua u gradskim metropolama postaje medijum za formiranje novih individualnih karaktera i opte beskarakternosti (u smislu gubitka individualnog profila, lica). Drutvo nekad kao autonomno zamiljenih subjekata ideal svakog prosvetiteljskog mislioca pretvara se u bezlinu, amorfnu masu rasejanih jedinki. Moderno doba se od sada smatra dobom masa. Uporedo sa novim formama podrutvljavanja (Georg Zimel), javljaju se i novi teoretski formati promiljanja tendencija modernog vremena jedan od njih je tzv. psihologija masa, njemu komplementaran program je onaj sociologije masa. Te teoretske forme su refleks opte iritacije intelektualaca na kraju XIX i poetkom XX veka, spoj pesimizma naoigled trijumfa masovne due nad duhom pojedinca s jedne i skrivene fasciniranosti dinamikom, pa ak i svojevrsnom logikom obrazovanja masa s druge strane. Primer prve discipline, ujedno skepse u pogledu uloge koje mase imaju u savremenom drutvu, daje francuski lekar i psiholog Gistav Le Bon. Njegovo delo Psihologija gomil (1895) je ujedno prvi klasik teoretskog razmatranja fenomena mase. Masa je vie od pukog zbira pojedinaca, ona je kvalitativna kategorija. Ona je zasebno bie koje podlee, kako to Le Bon kae, zakonu duevnog jedinstva gomil3. Psiholoki opis mase pokazuje da se ona sastoji iz mnotva pojedinaca koji se odlikuju zajednikim masovnim karakterom (zajednika dua).4 U sutini, formira se zaseban psiholoki tip: ovek mase.5
3 4

Upor. Gistav LBon, Psihologija gomil, Papirus, Trgokom, Novi Sad 1995, str. 18. Le Bon anticipira Frojdovo stanovite da je masovna (rasna) dua determinisana nesvesnim porivima: Veina naih dnevnih postupaka samo su dejstva skrivenih pokretaa, koje i mi ne

19

ovek mase je ovek bez lica, njemu nedostaju individualne crte, on se utopio u prosek neizdiferencirane gomile ljudi. Posledice gubitka individualnosti oituju se prema Le Bonu u nedostatku oseaja savesti i odgovornosti, zatim u zaraenosti pojedinca interesima mase kao i u sugestibilnosti, dakle, njegovoj podlonosti uticaju mase ili onog ko usmerava ove.6 Opte odlike mase su impulzivnost, nazdraljivost, nedostatak logikog miljenja i kritikog rasuivanja, lakovernost, preteranost i jednostranost oseanja, netolerantnost, autoritarizam, a zanimljivo je da im se ponekad moe pripisati i visok stepen moralnosti. Posebno mesto u razmatranju fenomena masa Le Bon posveuje ulozi koju voa ima u formiranju i odranju masa. Sredstva kojima se voa slui su neobrazloena tvrdnja, njeno ponavljanje i zaraljivost njegovih rei. Ono to jednoj osobi daje posebnu ar i time je ini uticajnom kod masa jeste ono to Le Bon naziva presti [le prestige]: Presti je u stvari neka vrsta gospodarenja, koje vri nad naim duhom neka linost, neko delo ili ideja. (...) Bogovi, carevi i ene [sic!], ne bi mogli nikada vladati bez prestia.7 Presti se temelji na linom ugledu, vojnikoj slavi i religioznom strahu. Moe biti steen (vetaki) ili lini, a ovaj poslednji je bio odlika najveih voa oveanstva (Bude, Isusa Hrista, Muhameda, Napoleona i dr.). Napoleonova pojava je tako poednako fascinantna kao to je fatalna. Le Bonov komentar (ne)dela svog uvenog zemljaka je ironian: Napoleon je oaravao sve koji mu se pribliavahu. (...) Presti ga je njegov preiveo i rastao je i dalje. (...) Gledajui, kako se danas ponovo raa njegova legenda, vidi se koliko je jo mona ova velika sen. Postupajte s ljudima do mile volje, pokoljite ih na milione, navucite invaziju za invazijom, i sve vam je doputeno, ako samo imate dovoljan stupanj prestia i nunog talenta da ga odrite.8 Svojim idejama o psihikom karakteru masa, sugestibilnosti pojedinca, psihikoj zarazi i prestiu voe masa Le Bon je pripremio teren na kojem e i psihoanaliza moi razvijati svoje ideje o odnosu pojedinca spram mase. Daleko otvoreniji u svojim razmatranjima fenomena mase, razotkrivajui u naizgled amorfnoj gomili ljudi opisive strukture, u svom delu Ornament mase (1963),9 u kojem je sabrao eseje napisane izmeu 1920. i 1931. godine, nemaki sociolog, filozof kulture i teoretiar filma Zigfrid Krakauer upravo u datosti masa prepoznaje ifru za saznanje duha tog turbulentnog
dokuujemo. (...) U kolektivnoj dui ponitavaju se intelektualne podobnosti inividua, pa sledstveno i njihova individualnost. Sve to je heterogeno utapa se u homogeno, i besvesne osobine preovlauju. (Isto, str. 21.). 5 Tako jedan drugi dijagnostiar moderne kulture, uveni panski esejista Hose Ortega i Gaset, konstatuje: Masa je skup osoba, koje se naroito ne istiu ... masa je prosjeni ovjek. (Jos Ortega y Gasset, Pobuna masa, Anali naih dana, Zagreb 1941, str. 38.) 6 Upor. Gistav LBon, Psihologija gomil, str. 22 i sl. 7 Isto, str. 98. 8 Isto, str. 101 i sl. 9 Siegfried Kracauer, Das Ornament der Masse, Suhrkamp, Frankfurt a. M. 1977.

20

vremena. Iako nije podlegao fascinaciji masa, dakle zauzimajui kritiku distancu prema njima, Krakauer svojim suptilnim analizama ukazuje na jedan kompleksni fenomen koji zasluuje dublju panju prouavalaca drutva. Njegovi eseji ve anticipiraju uvenu Dijalektiku prosvetiteljstva kao buduu paradigmu kritike kulture i drutva, ali isto tako pripremaju ambivalentni pogled na masovno drutvo XX veka kao visoko kompleksan samoreprodukujui sistem koji e poednako izazvati panju kasnijih nastavljaa esejistike tradicije u vidu postmodernista na jednom polu i vrlo apstraktnih opisivaa drutvenih struktura poput pristalica teorije sistema i ostalih funkcionalistikih teorija na drugom polu. Krakaueru se u pogledu esejistikog pristupa sloenoj tematici moe prikljuiti i pisac Elijas Kaneti koji je u svojoj voluminoznoj studiji Masa i mo (1960)10 opisao forme stvaranja, odranja i raspadanja ljudskih masa, njihove razliite vrste i procese obrazovanja masa u manje ili vie nerazvijenim ne-evropskim kulturama, a poseban akcenat je stavio na mo koja se generie uporedo sa stvaranjem masa. Naposletku valja spomenuti i opis razliitih karakternih tipova, tanije tzv. drugima usmerenog tipa [the other-directed type] oveka modernog drutva naspram tradicijom usmerenog i iznutra usmerenog tipa, koji nalazimo u studiji Dejvida Rismana Usamljena gomila (1950)11, jo jednom klasiku sociologije masa. Negde izmeu ovih formi teoretisanja, a opet u nekom zasebnom prostoru, Frojdova psihoanaliza otkriva fenomen mase kao matricu za prouavanje procesa kojima je zahvaen ego modernih individua. Frojdov prilog ovoj tematici moe se nai u spisu iz 1921. godine, Masovna psihologija i analiza Ja. On se poziva na Le Bonovu analizu due masa. U mnogome se slae sa njegovim opisima i uvidima, posebno onima koji se tiu due masa, a zamera mu nedostatak pojma potiskivanja, koji je neophodan prilikom objanjenja uticaja nesvesnog na formiranje sopstva, takoe i neke druge terminoloke nejasnoe (na primer nedovoljno razlikovanje pojmova zaraze i sugestivnosti). No glavni prigovor je da se nedovoljno bavi ulogom voe masa kao hipnotizera. Stoga je glavni akcenat Frojdovih razmatranja na odnosu voe i mase koji je po njemu vaniji od odnosa meu individuama u okviru mase. U skladu sa glavnim postavkama svoje psihologije Frojd zastupa tezu da je karakter veze meu individuama, a posebno mase prema voi, libidinoznog karaktera. Da bi se te veze bolje razumele, on pokuava da ih rekonstruie genealoki, dakle da predoi koja je to izvorna situacija u kojoj se formiraju ti odnosi. Ontogenetski to je odnos deteta u okviru (manje) porodice prema roditeljima (posebno prema onom istog pola), filogenetski to je odnos lanova prahorde prema njihovom poglavaru (praocu). Masa nam ... izgleda kao
Elijas Kaneti, Masa i mo, Mediterran Publishing, Novi Sad 2010. Dejvid Risman, Usamljena gomila. Studija o promeni amerikog karaktera, Nolit, Beograd 1965 (upor. pojanjenje njegovih kljunih termina u zasebnoj fusnoti na str. 72).
11 10

21

ponovo oivljena prahorda. Kao to je ovjek virtuelno sadran u svakom pojedincu, tako se iz bilo koje ljudske gomile iznova moe stvoriti prahorda ... Moramo zakljuiti da je masovna psihologija najstarija psihologija ovjeka.12 Mada dodaje i da je individualna psihologija ovde zastupljena, naime u vidu psihologije praoca kao voe horde. lanovi horde su uostalom kao i njihovi moderni reprezenti fiksirani na svog vou, oekujui da im uzvrati njihovu ljubav, ali on to prema Frojdu ne ini, tavie, i ne mora initi. A kako su nastale oseajne veze meu individuama i veze individua sa voom? Tako to ih13 je praotac spreio da uivaju u direktnim seksualnim zadovoljstvima koja su bila samo privilegija njega kao voe horde. Kao posledica te silom prilika nametnute apstinencije javile su se oseajne veze. On ih je, kae Frojd, stjerao u masovnu psihologiju.14 Pozivajui se na ovu genealoku hipotezu, Frojd pokuava objasniti fenomene hipnoze i sugestivnosti koji se mogu opaati meu pripadnicima masa. Odnos pojedinca prahorde prema praocu poiva na strahu od direktnog kontakta pogledom ovde se moe povui paralela sa Kanetijem, koji smatra da je najdublji ljudski strah strah od dodira15 , jer pogled poglavara primitivnim ljudima [je] opasan i nepodnoljiv kao to je kasnije i pogled boanstva smrtnicima16; to je pogled koji kanjava. Ta situacija se ponavlja onda kada jedna osoba hipnotie drugu: hipnotizer u hipnotisanoj osobi aktivira arhaiki strah od autoriteta koji je nekad uivao voa prahorde, prema kome se pojedinac ponaao pasivno-mazohistiki, negirajui svoju sopstvenu volju. Poto se prema Frojdu u psihikom razvoju pojedinca ponavljaju iskustva ljudskog roda (u ontogenezi je takorei formatirana filogeneza),17 pojedinac u masi razvija slian odnos prema njenom voi, pokoravajui se bezuslovno njegovom autoritetu i ne pokuavajui da ga ospori. Na znatno formalniji nain Frojd to izraava sledeim terminima: Praotac je ideal mase koji na mjestu Jaideala vlada nad Ja.18 Stoga hipnozu smatra masom u dvoje, a sugestiju uverenjem utemeljenom na erotskoj vezi.19 Bez obzira da li se sloili sa ovim psiho-genealokim objanjenjem fasciniranosti masa aurom voe (= praoca), Frojdove ideje e biti od koristi prilikom temeljnije analize karakteristika
Sigmund Freud, Masovna psihologija i analiza Ja, u: isti, Budunost jedne iluzije i drugi spisi, Naprijed, Zagreb 1986, str. 193266, citat: str. 246. 13 Pre svega muke potomke. 14 Navedeno delo, str. 247. 15 Nita oveka toliko ne plai koliko dodir neega nepoznatog. (...) Jedino se u masi ovek moe osloboditi straha od dodira. To je jedina situacija u kojoj se ovaj strah preokree u svoju suprotnost. (Upor. Elijas Kaneti, Masa i mo, str. 13 i sl.) 16 Upor. Sigmund Freud, Masovna psihologija i analiza Ja, str. 248 i sl. 17 Kao to znamo iz drugih reakcija, pojedinac je u promjenljivoj mjeri sauvao osobnu sklonost k ponovnom oivljavanju takvih starih situacija. (Isto, str. 250.) 18 Isto, str. 251. 19 Upor. isto mesto.
12

22

sopstva oveka mase koja e neto kasnije uslediti. Njegova psihologija masa i dalje ostaje aktuelna.

2. Sport kao paradigma masovne kulture

Masa ljudi moe nastati spontano, ali tada obino poseduje krhku strukturu. tavie, radi se o fragilnim oblicima koji se mogu u potpunosti raspasti i prei u puki haos. Kao primer moe posluiti panika koju izazove neka elementarna nepogoda, recimo poar20 u zatvorenoj prostoriji. Pri tome ljudi, zateeni u toj prostoriji, mogu doslovno obrazovati bujicu koja rui sve pred sobom posledice mogu biti kobne za one koji se u optem meteu ne snau, pa mogu da budu pregaeni ili silom izgurani iz prostorije. Takva vrsta mase nije od tolike vanosti za psihologe i sociologe. Njih pre interesuju iole strukturirane, organizovane mase, one koje se formiraju iz odreenog razloga. Taj razlog obino lei u stvari radi koje se ljudi uopte masovno udruuju. Ona obino ima karakter vremenski ogranienog dogaaja. Tako su tokom istorije povod za formiranje masa mogle biti razne manifestacije kao to su politiki spektakli doek nekog visokog drutvenog autoriteta (kralja, pape, predsednika itd.), javno pogubljenje manje ili vie poznatih linosti, ceremonije otvaranja ili zatvaranja vanih socijalnih dogaaja , nasilna promena vlasti u revolucionarnim vremenima, organizovan beg iz ratnih podruja, migracije stanovnitva iz ne-politikih (vremenske nepogode) ili politiko-ekonomskih razloga (posleratna kolonizacija) itd. Meutim, postoje i specifini mediji koji su doprineli stvaranju ne samo masa, nego i masovne kulture, zbog ega su i nazvani masovnim medijima. Jedan od tih medija je poetkom XX veka bio film. Adresat bioskopskih predstava su bile iroke mase, a ne mali broj pripadnika kulturne elite. Velika popularnost koju je stekao novi medijum svakako je iritirala kulturno-obrazovnu elitu koja je u njemu prepoznala konkurenciju za etablirane medije prenosa znanja i kultivisanja ukusa, pa je upravo zbog svog masovnog apela film smatran nierazrednom umetnou ili je unapred negiran njegov umetniki karakter. Na tu vrstu estetske degradacije reagovali su kritiki oni mislioci koji su pojavu filma povezali sa optim tendencijama vremena, a jedna od njih je bila upravo osamostaljenje ljudskih masa kao socijalne forme koja pored svojih pravila formiranja ima i svoj politiki stav i svoje estetske preference. Tako pojava masovne kulture postaje izazov i za estetiku.

20 Tu scenu opisuje i Kaneti. Zato on tvrdi: Masa je i nastala s neoekivanim pogledom na plamen ili uzvikom Vatra! (Elijas Kaneti, Masa i mo, str. 27.) Zbog toga vatru smatra jednim od simbola mase. Upor. isto, str. 8287.

23

Ovde je dovoljno navesti uveni esej Valtera Benjamina Umetniko delo u veku svoje tehnike reprodukcije (1936). U njemu je Benjamin ukazao na promenu paradigme u recepciji umetnikih dela. Kao to masovno proizvoenje umetnikih dela ne ini ta dela manje vrednim, nego naprotiv, ire dostupnim potencijalnim recipijentima (a to je u duhu socijalnog progresa za koji se Benjamin zalae), isto tako masovna recepcija umetnikih dela ima estetski vredne momente koji se zasebno mogu istraivati. Takoe i film kao medijum, koji se masovno recipira, ima svoja specifina umetnika obeleja.21 Glavne intencije masa kao zasebnog kulturnog subjekta jesu prevazilaenje singularnosti prikaza umetnikog dela vezanog za samo jedno mesto i vreme putem tehnika reprodukcije i dovoenje stvari i njihovih detalja u neposrednu blizinu, iz koje se mogu najbolje sagledati. Taj proces dekontekstualizacije umetnikih tvorevina Benjamin naziva razaranje aure; njime kultna vrednost dela biva zamenjena njegovom izlobenom vrednou. Benjaminova smela dijagnoza glasi: Masa je matrica iz koje danas izlazi preporoen celokupni tradicionalni odnos prema umetnikim delima.22 Svoja nekonvencionalna zapaanja o mediju, kojim se upravo preispituju estetike konvencije koje su dotad usmeravale recepciju umetnikih dela, Benjamin stavlja u kontekst kritike nadolazee faistike ideologije, pa tako svoj esej zavrava nadom da e na estetizaciju politike, koju forsira faizam, komunizam odgovoriti pravom merom: politizacijom umetnosti.23 Pored filma se kao jedan od glavnih pokretaa prilikom obrazovanja masa u prolom veku pokazao sport. Neke od najveih masovnih manifestacija odrane su kao sportske priredbe. Dovoljno je prisetiti se organizacije i prezentacije Olimpijskih igara kao glavnih medijskih dogaaja, kako bi se sagledala megalomanska dimenzija savremene popularne kulture. A kada je ve re o kulturi, svakako treba imati u vidu da je i sam sport preuzeo funkciju kultivisanja tela sport je deo onoga to bismo mogli nazvati kulturom tela. Da je u zdravom telu zdrav duh postala je od antikih vremena parola ideologije tela. Sportu se pridaje terapeutski znaaj24 tako je ve na prostoru Platonove akademije gimnastika bila nuni deo obuke buduih filozofa, a bavljenje filozofijom neka vrsta mentalnog sporta. Ko je hteo da bude u platonovskom smislu kompletno izgraena linost morao je biti poednako dobar gimnastiar kao i geometar. Meutim, antika kultura sporta ima i jednu mranu stranu.
Zanimljivo je da Benjamin povlai paralelu izmeu filma i psihoanalize, oka kamere i pogleda psihoterapeuta: O politiko[greka: optiko, D. S.]-nesvesnom saznajemo prvi put zahvaljujui njoj [kameri, D. S.], kao to zahvaljujui psihoanalizi saznajemo o nagonsko-nesvesnom. (Valter Benjamin, Umetniko delo u veku svoje tehnike reprodukcije, u: isti, Eseji, Nolit, Beograd 1974, str. 114149, citat: str. 141.) 22 Isto delo, str. 145. 23 Upor. isto, str. 149. 24 Naravno, ne sme se izgubiti iz vida da je ova vrsta vebi trebala takoe da sprema pripadnike muke populacije za budue ratove.
21

24

Posebno za vreme ekspanzije Rimskog carstva zaivela je jedna vrsta igara koja se ne pamti po dobru, tavie, koja baca mrlju na antiku predstavu o sportu kao ideologiji zdravog tela. Naime, od vremena rimskih imperatora u arenama se pred histerinim masama poeo izvoditi najkrvaviji sport, krvaviji i od dananjeg kik-boksa i ultimate fight-a gladijatorske igre. Ideja igre je ovde imala sasvim drugi smisao ovde nije bilo vano uestvovati, nego preiveti. Na krvavim borilitima rimskih arena je po prvi put promovisana ideja drutva spektakla, sprega moi i manipulacije masama putem hleba i igara. Savremena masovna recepcija sporta svoje ne ba slavno izvorite ima u borbama na ivot i smrt u antikim arenama. Moglo bi se svakako provokativno rei da savremeni sport poiva na sublimaciji modela gladijatorske igre. Moderni sport nastaje kao kompenzacija ljudskog ruilakog nagona pitanje je da li se njime ovek moe izleiti od nasilja ili sada na jedan finiji, kulturniji nain moe da odreaguje svoje jo uvek latentno prisutne agresivne potencijale. Ovo pitanje je svakako poednako vano i interesantno kako za filozofiju, tako i za psihoanalizu sporta. No ovde emo se baviti jednim drugim aspektom poednako vanim za kritiko promiljanje funkcije sporta u savremenom drutvu. To je pitanje na koji nain se formira (moda ak i deformira) sopstvo onih koji recipiraju sportske dogaaje, posebno ako to ine zajedno sa drugima. Na koji nain se ponaa neko ko uivo prisustvuje nekoj utakmci ili je prati putem televizijskih ekrana, radija ili drugih medija? Kako reaguje na tok utakmice navija, a kako neutralni posmatra? ta je razlika u njihovoj percepciji, time i recepciji sporta? Da li se obeleja masovne recepcije sporta (dakle, njegove recepcije od strane masa) mogu prepoznati i u uslovima singularne recepcije, kada je recepcija ograniena na samo jednog gledaoca ili navijaa? Koji karakter imaju emocionalne reakcije recipijenata sporta? Kako se opaaju i vrednuju postupci protivnike ekipe? Kakav stav prema njima zauzima navija, kakav onaj ko je neutralan ili ko se ne interesuje za sport? Ova pitanja su i iz tog razloga zanimljiva poto se obino smatra da prilikom posmatranja sportskih takmienja razlike u kvalitetu opaanja donosi jaina interesa, tavie, stepen pristrasnosti onih koji prisustvuju sportskim takmienjima. to je interes vei da ona ekipa za koju navijam pobedi odn. to vie sam uveren u to da je ta ekipa bolja od protivnike i time svaki potez moje ekipe odobravam, ak ako se pri tom kre neka pravila (recimo pregrub faul ili slino), a veinu ili ak sve radnje protivnika ignoriem ili ak osuujem (svaki laki kontakt protivnika se onda moe vrednovati kao prekraj), utoliko e moje zauzimanje pozitivnog stava prema sopstvenoj ekipi biti izraenije kao to e, suprotno, stav prema protivnikom timu biti manje ili vie netolerantan. A sve ove efekte multiplikuje masovna recepcija sporta. Dublje filozofsko pitanje koje se na kraju moe postaviti jeste da li zauzimanje za jednu stranu u vidu navijanja formira odreen profil linosti koji se odlikuje asocijalnim i destruktivnim 25

crtama i time predstavlja opasnost za kolektivni ivot ili, naprotiv, masovna recepcija sporta treba upravo da poslui kanalisanju agresivnih poriva putem njihove abreakcije u vidu socijalno definisanih tipova aktivnosti kao to je navijako ponaanje koje se barem do izvesne mere moe tolerisati ak i onda kada smo kri ili ugroava pravila kulturnog ponaanja.

3. Aspekti (de)formiranja sopstva tokom recepcije sporta

Kako bih uneo red u razmatranje maloas postavljenih pitanja, predlaem da se ta pitanja razmatraju iz perspektive razliitih mogunosti apsorbovanja individualnosti od strane mase. Problem formiranja ili ak deformisanja sopstva za vreme posmatranja nekog sportskog dogaaja hou da egzemplifikujem na sledeim aspektima: (1) sugestibilnost, (2) gubitak samokontrole, (3) nedostatak empatije. Prvi aspekat su naglasili ve Le Bon i Frojd i to je jedan od glavnih toposa kritikog promiljanja uticaja mase na ego pojedinca i njegovu formu. Subjekt je naprosto inficiran od naina miljenja ili ee izostanka misaonih procesa koji mu namee masa, on prihvata da misli (ili da uopte ne misli) poto to tako ine i drugi pojedinci koje je asimilovala masa. Drugi aspekat se tie nemoi subjekta da se imunizira od uticaja mase, da se zatiti miljenjem od nje (ili to je isto: da zatiti miljenje od stereotipa koje namee gomila). Ja postaje bezlino, ono gubi svoje konture. Trei aspekat ukazuje na deformaciju jednog od glavnih naina kako jedan pojedinac na elementarnom nivou shvata duevni ivot drugog pojedinca ili pripadnika neke grupe ljudi: uivljavanje ili uoseavanje zakazuje pod sugestijom masa. Tanije: ono ne zakazuje u potpunosti, jer veza navijaa sa duevnim stanjem sportiste za kojeg navija, sa njegovim zadovoljstvom ili njegovim bolom, nije prekinuta empatija ovde jo uvek funkcionie. Ali raskinute su simpatetike veze sa drugom stranom, sa protivnicima bio on pobednik ili poraeni, protivnik ne uiva ni trunku simpatije. To su ukratko tri aspekta kojima se ovde elim baviti sad u ih razmotriti neto opirnije. (1) Sugestibilnost znai u veoj ili manjoj meri izraenu sposobnost subjekta da pod uticajem nekog stranog medija promeni svoj nain miljenja i od sada misli onako kako to drugi eli. Kao tipina situacija se moe navesti hipnotisanje jedne osobe od strane neke druge (hipnotizera). Tako to ine i klasici psihologije masa, Le Bon i Frojd. Ali ko ovde hipnotie koga? Kod Frojda u centru stoji voa koji ima hipnotiki uticaj na pojedince koji tvore masu. U skladu sa osnovnom pretpostavkom svoje psihoanalize, traei prascenu, koja ilustruje odnose unutar primordijalne ljudske zajednice, on u figuri voe prepoznaje praoca koji je vladao odreenom prahordom kao iskonskim oblikom organizacije ljudskog drutva. Ljudske mase iznova nam pokazuju poznatu sliku nadmonog pojedinca usred mnotva jednakih drugova, 26

sliku koju sadri i naa predodba prahorde.25 Praotac kao voa klana zauzima poziciju hipnotizera koji svojim pogledom namee autoritet lanovima svoje porodice, a ovi to uzvraaju poniznim ponaanjem time to ine ono to im praotac naredi. Meutim, problem se sastoji u tome to se mase koje analizira Frojd (primeri: vojska ili crkva) razlikuju od mase koja nas ovde zanima mase koja nastaje prilikom recepcije sportskih dogaaja. ta ovde odgovara figuri voe odn. praoca? Da bismo to pitanje odgovorili, moramo u strukturalnom pogledu odrediti ovakvu vrstu mase. Naime, ukoliko izostavimo sluaj organizovanih masa kao to su navijake grupe koje imaju svoju hijerarhijsku strukturu (recimo jedan ili vie voa grupe), mase koje se formiraju na stadionima ili grupe pred televizijskim ekranima ili radioaparatima ne pokazuju vertikalnu strukturu. Ovde nema voe prema kome bi bio uperen pogled poslunih podanika. Ali ta onda supstituie svemonog vou? Ko ovde hipnotie masu? Predmet oboavanja u sluaju sporta ine sami sportisti, oni koji se bave sportom, oni koje gleda masa. Oni su objekt panje, ali i nada, strepnji i strahova navijake mase. Ono to je Frojd pretpostavio u sluaju ne-sportske mase, naime, da su odnosi izmeu voe i ostalih lanova zajednice regulisani libidinoznim vezama, moe se u svakom sluaju potvrditi i za masu navijaa: oni vole svoje idole (mada je pitanje da li su i seksualno aficirani od njih). No nije iskljuiti da se tu radi o autoerotskom odnosu: ljubav prema drugom nije nita do samozaljubljenost, ja se uivljavam u drugoga, kako bih se identifikovao s njime, a zatim se direktno zadovoljavao pobedom mog dvojnika ili pak alio zbog njegovog poraza, kao da sam ja na terenu. Drugim reima: preko transponovanja sopstvenog ega u drugu linost hranim sopstvene narcisoidne porive. Naravno, identifikacija i satisfakcija (ili obratno: frustracija) mogu biti pojaani, ukoliko igru svog ljubimca pratim uz prisustvo drugih navijaa. Ostaje pitanje da li se zadovoljnim (ili nezadovoljnim) smatram samo zbog pobede (ili poraza) svog alter ega ili pak zato to su pored mene i mnogi drugi u mom neposrednom okruenju (ne)zadovoljni uinkom voljenog sportiste. Masovna recepcija svakako pojaava latentni narcizam gledaoca-navijaa. Ako se ovek u masi nalazi pod hipnotikim uticajem voe, kako to tumai Frojd, ta onda tome korespondira u sluaju sportskog gledaoca? Kao to je ve reeno, mora da je sportista kao objekt poude26 ono to fiksira moju panju kao gledaoca odn. navijaa. A to vai i za celu gomilu navijaa koji navijaju za istog uesnika sportske igre. No diskutabilno je da li i u ljubimcu, u kojega projektujem svoje Ja, treba po modelu Frojdove psihoanalize
25 26

Sigmund Freud, Masovna psihologija i analiza Ja, na navedenom mestu, str. 245. Objekt poude u smislu maloas pretpostavljene satisfakcije sopstvenih narcisoidnih poriva, dakle kao neto ili bolje rei: neko ko umesto mene zadovoljava moje prohteve za pobedom itd. Ili to je isto: ja se preko drugog zadovoljavam, uivajui u njegovom trijumfu, njegovim atraktivnim potezima, njegovim igrakim idejama, njegovom ponaanju itd.

27

prepoznati oca ili ak praoca kao autoritet, i ako je to tako, na koji nain se formira ta vrsta Ja-ideala. Svakako da neko od roditelja (pretpostavimo da je to ba otac) postaje prva osoba na koju e se ugledati dete ali ipak bih pre tvrdio da ja projiciram sebe u drugog (sportistu), nego da mi on slui kao ideal prema kojem bi teilo moje Ja. Mogli bi ak rei da je alter ego sportiste, onog za koga navijam, moje idealizovano Ja. Dakle, umesto Ja-ideala moglo bi biti rei o idealizovanom Ja koje se formira prilikom recepcije nekog sporta. A da se odista radi o hipnotikom stanju, u koje tone Ja mene kao navijaa, potvruje sam in percepcije. Moj pogled je fiksiran na radnje moga ljubimca do te mere da esto previam radnje njegovog suparnika naprosto se uivljavam u svaki pokret svog alter ega, sjedinjujem se s njime.27 Zato svaki njegov uspeni pokret odnosno potez doivljavam kao sopstveni i neizmerno se radujem zbog njega isto kao to se prekomerno nerviram, ako mom dvojniku neto ne uspe, ako napravi greku itd.28 Meutim, u svemu ovome se ne sme prevideti znaaj koji sama igra ili, jo preciznije, objekat, kojim se sportisti igraju, ima za fiksiranje panje recipijenata, bili oni sami ili u nekoj gomili navijaa. Taj objekat ima funkciju instrumenta hipnoze kao to to recimo u praksi psihoanalitiara moe biti neki sjajni predmet ili monotoni um koji valja sluati (dva primera koje daje Frojd29). U sportskoj igri to je obino lopta, barem kod veine popularnih sportova kao to su fudbal, tenis, koarka, rukomet itd. Navija se naprosto udubljuje u igru intenzivno pratei kretanje, let lopte, jer ukoliko to ne bi inio naprosto bi ispao iz igre. U tzv. novoj fenomenologiji, pravcu u okviru savremene teorije opaanja i teorije saznanja, taj proces fiksiranja pogleda subjekta (materijalnim) objektima oznaen je kao fascinacija. Prema Hermanu micu, osnivau tog filozofskog pravca, fascinacija je vid utelovljenja [nem. Einleibung], procesa prilikom kojeg posmatra pukom percepcijom postaje deo jedne vee celine koju pored njega ini posmatrani objekt.30 Dva tenisera koji razmenjuju udarce utelovljuju se, ali isto tako i onaj ko prati njihovu igru. Putem utelovljenja, formiranja perceptivnog kompleksa koji moe ukljuivati i telesne pokrete samog navijaa (time to npr. u vazduhu podraava udarce svojih miljenika), sam navija se uivljava u utakmicu, naprosto je oseti na
Moglo bi se rei da ga imitiram. Ovu tezu bi trebalo dalje obrazlagati, uzimajui u obzir one filozofske i socioloke teorije koje zastupaju znaaj podraavanja za socijalni ivot pojedinac (jedan od predstavnika takvog pristupa je francuski kriminolog i sociolog Gabrijel Tard upor. Gabriel Tarde, Le lois de limitation: tude sociologique, Alcan, Paris 1911). 28 Ove efekte pojaava ekspresivno-emotivni aspekt ponaanja voljenog sportiste: njegove emocije i izraz tih emocija imaju intenzivirajue dejstvo na moju reakciju. Ukoliko je on gnevan (recimo na sebe ili odluku sudije), ja u biti jo gnevniji, ukoliko se raduje, ja u se utoliko vie radovati radi njegovog uspenog poteza itd. 29 Upor. Sigmund Freud, Masovna psihologija i analiza Ja, str. 249. 30 Upor. na primer Hermann Schmitz, Leib und Gefhl. Materialien zu einer philosophischen Therapeutik, Junfermann, Paderborn 1992, str. 175199.
27

28

sopstvenom telu. A tek ako se na taj nain uivi u igru, moe doslovno ui u telo sportiste, biti jedno s njime. Ukratko reeno: nema identifikacije bez fascinacije. U tome lei sugestivnost sporta kao masovnog fenomena. (2) Jedan od glavnih prigovora sportu kao masovnom fenomenu glasi da prilikom njegove recepcije, posebno ako se ona deava u grupi od vie ljudi, pojedinac postaje osetljiv na impulse koji dolaze iz te grupe i tako moe podlei atmosferi koju ona stvara, dakle, da u masi gubi sposobnost kritikog promiljanja. U takvim uslovima suspenzije kritikog stava raste verovatnoa da e dotini subjekt biti sklon netoleranciji i nasilnikom ponaanju, stanje koje naalost esto potvruju ispadi tzv. huligana za vreme, a esto i pre odn. posle utakmice. Ove negativne efekte moe dodatno pojaati i ponaanje samih sportista, npr. ako se sukobe na terenu i sl. Sve to se moe ak i ispolitizovati i na taj nain poprimiti jo ozbiljnije razmere (svei su nam utisci iz Kruevca, gde je po zavretku utakmice mladih fudbalskih selekcija Srbije i Engleske (16.X.2012.) dolo do tue fudbalera kao i vreanja tamnoputih engleskih igraa na rasnoj osnovi od strane domaih navijaa koji su bili isprovocirani neprimerenim gestom jednog od gostujuih igraa). Ono to se postavlja kao zadatak za filozofiju sporta jeste da se promisle konsekvence potpadanja subjekta pod uticaj uzavrele atmosfere incidenata, naime, konsekvence za profil sopstvenog Ja. Da li i kako neko pod uticajem mase moe izgubiti kontrolu nad sobom?31 Ovaj problem se mora videti u uskoj vezi sa onim to je u psihologiji masa opisano kao (psihika) infekcija. Masa je impulzivna, prevrtljiva i razdraljiva.32 Stoga je sklona afektivnim stanjima kako da zapadne u njih, tako i da ih sama proizvede. Le Bon oseanja kojima je sklona masa opisuje kao preterana i jednostrana. A to se tie zaraze on kae: Zaraza je pojava, koju je lako konstatovati, ali ne i objasniti, i koju valja pridruiti hipnotikim pojavama ... U gomili su sva oseanja i svi postupci zarazni, i to zarazni do tog stepena, da individua vrlo lako rtvuje svoj interes, interesu optosti. To je osobina veoma suprotna prirodi ovekovoj, i za koju on nije mnogo podoban, sem kad je u gomili.33 Ovde se ne radi samo o metaforikoj upotrebi rei zaraza. Pojedinac biva uvuen u vrtlog emocija i euforinog raspoloenja, tako da naprosto zaboravi sebe, nema vremena za promiljanje svojih
31

Ako bismo iz perspektive Frojdove teorije linosti hteli da interpretiramo taj problem, onda bi mogli rei da se on sastoji u potiskivanju Nad-Ja kao kontrolne instance od strane masovnog Ja (= Ja mase) koje nastaje sublimacijom individualnog Ja u kolektivno Ja mase. Poto instanca zaduena za sankciju sopstvenog ponaanja otpada, Ja se u potpunosti stavlja u slubu agresivnog, ekspanzivnog masovnog Ja koje se opire protiv svih vrsta socijalnih konvencija, na polju sporta posebno onih koje se tiu fer-pleja i respekta protivnika. Upor. o troslojnoj strukturi linosti Sigmund Freud, Ja i Ono, u: isti, Budunost jedne iluzije i drugi spisi, Naprijed, Zagreb 1986, str. 267312. 32 Sigmund Freud, Masovna psihologija i analiza Ja, str. 202. 33 Gistav LBon, Psihologija gomil, str. 22.

29

postupaka. No u kojoj meri e masa (time i pojedinac u njoj) emocionalno reagovati i koje vrste e biti raspoloenja, da li pozitivna ili negativnodestruktivna, zavisi i od objekta kojem je masa okrenuta. Kada je re o deavanjima na sportskim terenima, onda je jasno da e trijumf sportiste ili ekipe za kojeg odn. za koju se navija za posledicu imati erupciju pozitivnih oseanja, neizmernu sreu i radost, a poraz sasvim suprotna raspoloenja u zavisnosti kako se doivljava poraz, to moe biti tuga i razoarenje, oseanja koja ne moraju imati negativne posledice, ali isto tako gnev i razdraljivost, ako se frustracija ne moe racionalno obraditi. Nekada sitnice umeju da budu razlog nagle reakcije neka sudijska odluka, koja se smatra nepravednom, grublji prekraj ili nepromiljen gest rivala, ali ne tako retko i provokativno ponaanje protivnikih navijaa, dakle, druge mase. Oduevljenje ili razoarenje se trenutno ispranjava, kritiko miljenje je blokirano. Meutim, postoji jedan dublji razlog zato pojedinac u uslovima stvaranja masovnih histerija gubi kontrolu nad svojim sopstvom u trenutku kada se predaje masovnoj euforiji, on se oslobaa socijalnog pritiska, pod kojim se nalazi u svakodnevnom ivotu, pritiska da se uloga koju igra u drutvu odradi onako kako treba, bez odstupanja od ustaljenih normi i formi ponaanja. Taj pritisak ume da bude teret, pod kojim neretko pojedinci kapituliraju, a posledice te kapitulacije mogu biti daleko ozbiljnije od ekscesa u masi autodestruktivnost ili devijantno ponaanje prema okolini. ini se da je individuama u uslovima koje namee drutveni mehanizam dobrog funkcionisanja neophodan prostor za abreakciju, za pranjenje vika energije nastalog u stresnim situacijama svakodnevnog ivota. Upravo sport moe onda posluiti kao ventil za otputanje te energije, za duevno rastereenje ili tako to e se aktivno praktikovati34 ili to e se recipirati, a zatim bez ustezanja reagovati na ishod sportskih deavanja onako kako to prilii dotinoj individui. Drugim reima, sport moe da ima i (psiho)terapeutsku funkciju. Naravno, problem nastaje onda kada sport postane ventilom za abreagovanje frustracija i kada se svaki, ak i neznatni povod zloupotrebljava radi divljanja i nasilnikog ponaanja, vreanja protivnika ili sudije, pa ak i lanova ekipe za koju se navija itd. Dok gubitak samokontrole u prvom sluaju moe imati rastereujee dejstvo za sopstvenu linost, gubitak kontrole nad sobom u drugom sluaju ima negativne posledice kako za dotinu osobu, tako i za druge osobe u njenom okruenju. (3) Trei aspekt razmatranja forme sopstva u masovnoj recepciji sporta tie se intersubjektivne dimenzije: kako se sopstveno Ja postavlja naspram drugog Ja. Radi se o problemu empatije, uoseavanja, koji je sastavni deo recepcije sporta. Da li e neko uopte biti u stanju da saosea sa drugim (u najirem smislu te rei, ne samo u onom negativnom, dakle, da sa-osea),
34

To je u duhu klasine (antike) predstave o sportu kao meri kultivisanja tela a time i due.

30

zavisie i od opte atmosfere koja prati odreeni sportski dogaaj. U pobednikom raspoloenju afektivna rezonancija sa drugima dostie svoj vrhunac, zajedniko slavlje jo jednom potvruje emocionalni integritet mase, a kolektivni doivljaj zadovoljstva apsorbuje individualnost pojedinanih oseaja samim time otpada empatija kao akt uivljavanja u drugu individuu, jer su u stanju masovne euforije sve individualne razlike iznivelisane. Nalije toga stanja je da se ne vidi tua muka, nego samo uiva u sopstvenom oseaju sree. Drugim reima, u trenutku kada moj favorit ili moja ekipa pobedi, ja se ne bavim raspoloenjem protivnikog igraa ili protivnike ekipe i njihovih navijaa uopte me ne interesuje kako se oni oseaju, bitno je da je meni i mojima (drugim navijaima, igraima za koje navijam itd.) dobro, da smo mi zadovoljni. Svakako, kolo sree se okree, pa i ja i oni za koje navijam ili sa kojima navijam u sluaju poraza moemo zapasti u tugu i neraspoloenje a u takvim trenucima bi nam dobro dolo upravo razumevanje (saoseanje) od strane drugih, ono isto koje svojevremeno mi nismo bili u stanju da pokaemo prema poraenima. Tako u uslovima masovne recepcije sporta moe doi do osujeenja empatije, a zatim i do ukidanja recipronosti perspektiva u sluaju inverzije raspoloenja. Kao prvo, ne umemo da saoseamo sa poraenima tavie, nismo ak ni voljni da to uinimo, jer smo suvie fiksirani na sopstveno zadovoljstvo (psihoanalitiki gledano, uivamo u kolektivnom narcizmu). Kao drugo, iako sami nismo bili spremni da pokaemo respekt prema drugima u vidu saoseanja sa njima, egoistiki traimo od drugih da oni imaju razumevanja za nau situaciju i emotivno stanje, kada mi nismo zadovoljni sa ishodom utakmice ili takmienja. Time je naruen princip recipronosti perspektiva koji lei u biti empatije. A to ima posledice i za etiku meuljudskih odnosa. U etici se problem empatije postavlja onda kada donoenje moralnog ili vrednosnog suda o neijem ponaanju trebamo izvriti ne samo na osnovu isto racionalnog promiljanja njegove biografske situacije i specifinih okolnosti, koje vode u neku moralnu dilemu ili moralni konflikt, nego i na osnovu uoseavanja ili uivljavanja u samu osobu. Dakle, treba pokuati sagledati situaciju i iz njene perspektive, ne samo iz sopstvene. Moda e onda biti mogue bolje razumeti razloge njenog (ne)moralnog ponaanja i time dodatno (ili ak temeljnije) umeti obrazloiti sopstveni stav odobravanja ili pak osuivanja njenog ponaanja. U okviru filozofske etike se ak obrazovala posebna tradicija razmatranja ljudske empatije: tzv. etika saoseanja ili simpatetika etika. Ve kod Bentama i openhauera se saoseanje uzima kao glavni princip prosuivanja tueg karaktera, dela i radnji,35 a u dananjim

35 Kasnije e se eler u svom delu Sutina i forme simpatije (drugo izdanje: 1923, prvo je 1913. objavljeno pod drugim nazivom) obraunati sa tom vrste etike i shodno anti-psihologistikom maniru jednog fenomenologa ponuditi ejdetsku analizu simpatetikih oseanja. Upor. Max

31

bioetikim kontroverzama to je esto zastupano stanovite (obino pod nazivom patocentrika etika). No ovde bih se hteo pozvati na jednog drugog mislioca kod kojeg prilikom razmatranja etikih pitanja vanu ulogu ima pojam simpatije: Adam Smit. Iako je slavu stekao kao teoretiar klasine politike ekonomije, Smit je zasluio da bude vie recipiran radi svojih etikih razmatranja. U Teoriji moralnih oseanja36 [Theory of Moral Sentiments] (1759) on zastupa stanovite da nae prosuivanje o moralno dobrom ili moralno loem ponaanju naih blinjih svoj izvor ima u simpatiji. Za razliku od empatije kao uivljavanja, koje moe da rezultira i oprenim oseanjima (recimo da osetimo nelagodnost kada se uivimo u osobu koju ne volimo, a koja doivljava neki uspeh), simpatija jeste ona vrsta identifikacije sa Drugim koja pretpostavlja uspostavljanje harmonije sa njime (u elementarnom smislu: da rezonujemo njegovo emotivno stanje, recimo da saoseamo sa njegovim patnjama). Kljuni koncept u formalnom pogledu je tzv. nepristrasni posmatra [impartial spectator]. To je ona instanca u nama koja subjektu ne omoguava samo uspostavljanje blizine (ili distance) prema drugima, nego isto tako zauzimanje distance i kritikog stava prema samome sebi. Situacija Drugog ali i sopstvena situacija se treba posmatrati tuim pogledom, ne onako kako bi je dotina osoba posmatrala iz svoje perspektive. Potrebno je zameniti mesto sa onim ko je na odreen nain afektivno pogoen u nekoj situaciji. Smit ukazuje na razliit afektivni nivo posmatranja u zavisnosti od toga da li je neko samo posmatra ili uesnik situacije: onaj ko sa strane posmatra, mora dostii vii nivo afektivnosti prilikom postavljanja u poloaj afektivno pogoene osobe, kako bi uopte mogao imati pristup razlozima njenog duevnog stanja; nasuprot tome, onaj ko je uesnik te situacije, dakle, koga je obuzelo neko afektivno stanje, mora da ublai afekat, kako bi se premestio u poloaj (neutralnog) posmatraa. Prema Smitovom shvatanju moralni subjekt je upravo onaj ko ume zameniti perspektivu posmatraa sa onom uesnika i vice versa i na taj nain uskladiti svoj afekat shodno odgovarajuoj situaciji. Da li je proseni navija takoe u stanju da barata perspektivama opservacije i participacije? Da li se i njegov ego moe premestiti u ulogu nepristrasnog posmatraa? Ili upravo njegova emocionalna vezanost za objekt panje i interesovanja osujeuje zauzimanje neutralnog stava? Prethodna razmatranja su pokazala da njegova vie ili manje fanatina ljubav prema sportisti ili timu za koji navija razmenu perspektiva (recimo sa protivnikim igraima ili navijaima) ini nemoguom. Meutim, ne radi se ovde naprosto o voljnom aktu subjekta, koji svesno ne eli da razume Drugog. Sport kao takmiarska igra sam po sebi zahteva da se masa navijaa podeli na dva ili vie
Scheler, Gesammelte Werke. Studienausgabe. Bd. 7: Wesen und Formen der Sympathie. Die deutsche Philosophie der Gegenwart. Bouvier, Bonn 2008. 36 Upor. Adam Smit, Teorija moralnih oseanja, CID, Podgorica 2008.

32

tabora koji su onda suprotstavljeni jedan drugom. Da li bi imalo smisla navijati, tavie, da li bi sam sport uopte imao smisla, ako bi se ukinuo njegov takmiarski karakter? Ne lei li u samoj prirodi sporta da se zaobie naelo recipronosti perspektiva i da se upravo ne zauzme stav nepristrasnog posmatraa? Pa ipak i u okviru sportskih igara njihove interne definicije postoji odgovor na (etiki) zahtev za nepristrasnou. Idealno-tipski gledano sudija je onaj ko treba da inkorporira Smitovog posmatraa. Ali idealno-tipski gledano! To znai da nijedan ovek koji se profesionalno prihvatio zadatka suenja utakmica nikad u potpunosti ne moe biti olienje nepristrasnog posmatraa uvek ostaje mogunost da donese pogrenu odluku. (Naravno, ne bi to smeo uiniti na osnovu linih simpatija za jednog takmiara ili jedan tim omaka se moe desiti zbog nesrenih okolnosti, recimo ako mu je pogled bio zagraen, ako je naseo na simulaciju igraa koji hoe da isprovocira slobodni ili kazneni udarac itd.) Dakle, rola nepristrasnog posmatraa, koja treba pripasti sudijama, konstitutivni je deo sportske igre kao takve. Bez suenja nema ni sportskog nadmetanja!

4. Zakljuak
Pitanje, da li ego pojedinca u masovnoj recepciji sporta gubi svoje obrise ili, naprotiv, dobija nove kvalitete, mora ostati otvoreno. Sa stanovita psihologije masa, posebno u onoj formi koju su zastupali Le Bon ili Ortega i Gaset, Ja pod uticajem mase gubi svoj profil, ono se deformie, dezintegrie, ili bolje rei: ukalupljuje, postaje deo jednoline supstance zvane masovna dua. Zastupajui takvo stanovite, psiholozi masa su jo uvek pod uticajem prosvetiteljskih ideala (suvereni subjekt, kritiko miljenje, slobodarski duh itd.). Subjekt je ovde olienje autonomije. Drugim reima (da se vratimo na poetno izlaganje), subjekt je gazda u kui. Ali ta ako je on taj poloaj izgubio? ta ako vie nema krova koji bi mu garantovao mir i sigurnost? Ako je to tako, onda se sam karakter subjektivnosti mora preispitati. Frojd je negde na sredini izmeu kulturno-kritike psihologije masa i dekonstrukcije subjekta svakako je jedna od zasluga njegove psihoanalize to je ukazala na promenjen status subjekta u odnosu na tradicionalnu filozofiju i psihologiju. to se tie karakterizacije novog tipa subjektivnosti, na ovom mestu mogu samo skicirati mogui nain njenog odreenja pod uslovima potpadanja pojedinca pod uticaj mase. Kao novinu (ako se to uopte tako moe rei!) predloio bih da se u odreenje subjektivnosti subjekta ukljui i vremenska dimenzija. Oigledno studije iz psihologije masa pokazuju da pojedinac pokazuje crte masovnog karaktera za vreme svoje akcije i interakcije u okviru grupe odn. gomile. Dakle, dok je u njoj, on se ponaa onako kako to odgovara profilu tog skupa ljudi: impulzivno, nekritiki, netolerantno i sl. No 33

mogue je da se identina osoba izvan te grupacije ne bi tako ponaala. Kako je mogua ta nagla promena? Oigledno se Ja ne sme zamisliti kao neka nepromenljiva supstancija, neto to je izdvojeno iz vremena, nego upravo kao neto to je osetljivo na vremenski uslovljene iritacije. Primer masovne recepcije sporta to vie nego oigledno demonstrira: raspoloenje navijaa se za tili as moe promeniti, iz euforije moe prei u depresiju, iz indiferentnog stanja u agresiju. Metaforiki reeno, Ja navijaa ima kratak fitilj. Ono nije eratiki blok uvek istih psihikih dispozicija koje se u razliitim situacijama na identian nain izraavaju, nego ima vrlo fragilnu strukturu, u jednom trenutku se moe u potpunosti izmeniti. Kako bi i mogli drukije razumeti ponaanje neke dobro nam poznate osobe, koju inae cenimo zbog njenog karaktera, a koja oednom, pod uticajem navijake atmosfere, gubi kontrolu nad sobom, reaguje agresivno i neprimereno predstavi koju imamo o njoj dakle, kako bi mogli razumeti njeno ponaanje, ako ne bismo pretpostavili da se njeno Ja razliito konfigurie u sklopu odreenih okolnosti koje se mogu menjati i u kratkim vremenskim intervalima. Ja je iz te perspektive skup labilnih dispozicija vrlo osetljivih na trenutne promene u konstelaciji dogaaja koje pogaaju dotini subjekt ovo bi bilo dezintegrativno shvatanje Ja koje je u suprotnosti sa klasinim predstavama o Ja kao neemu kompaktnom, nepromenljivom, neemu to je samom sebi transparentno i uvek dostupno u samorefleksiji.37 Fascinacija sporta lei iz filozofsko-psihoanalitike perspektive upravo u toj mogunosti da se subjekt transformie, da nenamerno pokae dva (i vie lica) u razliitim situacijama. U toj transformaciji se ogledaju dva mehanizma koji su bili (a oigledno jo uvek jesu) determinante razvoja oveanstva: kao prvo, strategija preivljavanja, nuno nastala u sklopu prirodne evolucije, kao drugo, strategija prisvajanja kao posledica socijalne evolucije. Preiveti je u uslovima prirodom nametnute borbe za opstanak u sutini znailo nadiveti prirodnog neprijatelja (direktno, u otvorenoj konfrontaciji, ili indirektno, prilagoavajui se efektivnije ivotnoj sredini). Prisvajati u uslovima sticanja poloaja u drutvu znailo je pak akumulacijom dobara jaati sopstvenu mo u odnosu na pripadnike sopstvene ili druge grupe. Kakve to veze ima sa sportom? Pa nije li smisao sportske igre pobediti protivnika, dakle biti bolji od drugog a ne jaa li se time i sopstveni ego? A ta znai drugo navijati nego prisvajati (barem u simbolikom smislu) tue pobede kao da su sopstvene to
Fenomenu promene karaktera Ja bi se po ugledu na jedan lik iz knjievnosti mogao dati naziv Dekilov sindrom. U uvenoj noveli Roberta Luisa Stivensona je opisana promena linosti doktora Dekila koji se u odreenim vremenskim periodima (pod uticajem hemijskih supstanci) pretvara u nemoralnog i agresivnog gospodina Hajda. (Vidi Robert Luis Stivenson, Neobian sluaj dr. Dekila i g. Hajda, Tisa, Liber, Beograd 2010.) U tom smislu e svaki (visoko) obrazovani ili promiljeni ovek deliti sudbinu nesretnog Dekila, ako podlegne navijakoj atmosferi i izgubi kontrolu nad sobom.
37

34

opet zadovoljava lini ego? Nisu li u figuri uspenog sportiste objedinjena oba momenta oseaj trijumfa i lagodnost radi steenog dobitka?38 Posebno e onaj ko je limitiran u pogledu oseaja ispunjene egzistencije i poseda materijalnih dobara kompenzaciju za svoje lino nezadovoljstvo traiti u masovnoj identifikaciji sa individuama kojima je materijalni i simboliki uspeh poednako obezbedio ugled u drutvu. Na kraju krajeva zato je u Srbiji tako popularan Novak okovi? Ne moramo biti filozofi i psihoanalitiari sporta, kako bi odgovorili ovo pitanje.

Bibliografija
Benjamin, Valter, Eseji, Nolit, Beograd 1974. Freud, Sigmund, Budunost jedne iluzije i drugi spisi, Naprijed, Zagreb 1986. Kaneti, Elijas, Masa i mo, Mediterran Publishing, Novi Sad 2010. Kracauer, Siegfried, Das Ornament der Masse, Suhrkamp, Frankfurt a. M. 1977. LBon, Gistav, Psihologija gomil, Papirus, Trgokom, Novi Sad 1995. Ortega y Gasset, Jos, Pobuna masa, Anali naih dana, Zagreb 1941. Risman, Dejvid, Usamljena gomila. Studija o promeni amerikog karaktera, Nolit, Beograd 1965. Smiljani, Damir, Re Ja izmeu hipostaze i redukcije. Problemi filozofskog govora o sopstvu, Godinjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, XXXVII1, Novi Sad 2012, str. 373388. Smit, Adam, Teorija moralnih oseanja, CID, Podgorica 2008. Stivenson, Robert Luis, Neobian sluaj dr. Dekila i g. Hajda, Tisa, Liber, Beograd 2010. Scheler, Max, Gesammelte Werke. Studienausgabe. Bd. 7: Wesen und Formen der Sympathie. Die deutsche Philosophie der Gegenwart. Bouvier, Bonn 2008. eling, Fridrih Vilhelm Jozef, Filozofska istraivanja o sutini ljudske slobode i o predmetima koji su s tim povezani, Grafos, Beograd 1985. Schmitz, Hermann, Leib und Gefhl. Materialien zu einer philosophischen Therapeutik, Junfermann, Paderborn 1992. Tarde, Gabriel, Le lois de limitation: tude sociologique, Alcan, Paris 1911.

38

Nije li to presti o kojem je govorio Le Bon u svojoj Psihologiji gomil?

35

Damir Smiljani Faculty of Philosophy, Novi Sad

Ego without contours? (de-)forming of self in the mass reception of sports

Abstract: In this paper the author examines aspects of forming and deforming of self during the mass reception of sports. Proceeding from the assumptions of the early mass psychology (Le Bon) and its reinterpretation in Freuds psychoanalysis he discusses three different aspects of the "contourless ego": suggestibility, the loss of self-control and the lack of empathy. As a consequence of the influence of the crowd on the individual character it will be suggested to implement the dimension of time into the consideration of the structure of modern mans personality. Keywords: Subject, crowd, mass psychology, Le Bon, psychoanalysis, Freud, sports, suggestibility, empathy, dimension of time

36

Agrafa I, 5/2013
UDK 796.1/.3:159.964.2

796.1/.3:615.851.1
Originalni nauni rad Original Scientific Paper

Ana Vaderna Filozofski centar za psihoanalizu, Novi Sad

Psihoanaliza igre
Apstrakt: Psihoanaliza igre uinjena u delima Sigmunda Frojda, Melanije Klajn, Ane Frojd, Donalda Vinikota dovela je do mogunosti upotrebe terapije igrom. Meutim, Erik Bern, pored toga to ispituje znaaj terapije igrom, ukazuje i na potrebu terapije od igre, jer igra u sebi moe da sadri ozbiljnost, pa i fatalnost. Igra je zamena za stvaran ivot. U smislu ozbiljnosti igre je formirano i Jungovo uenje o igri Persone izmeu individualnosti i tenje za povezivanjem. Zato dvosmislenost igre ima vanu ulogu u svakom njenom pojavljivanju. Kljune rei: Igra, psihoanaliza, terapija igrom, terapija od igre. Sigmund Frojd, piui o umetnosti, napravio je interesantno poreene deije igre i umetnike kreacije. Frojd primeuje da sanjarenje i umetnika kreacija sa jedne i deija igra sa druge strane, pokazuju znaajne podudarnosti u pet taaka: Naime i dete i pisac: 1. kreiraju zamiljeni svet 2. uzimaju ga ozbiljno 3. ulau u znaajnoj meri emocije 4. oivljavaju ga materijalom iz spoljanje realnosti i 5. uvaju ga odvojeno od te realnosti Igra, osim ove zanimljive Frojdove opaske, u psihoanalizi ima mnogo vei znaaj. U ovom tekstu igra e se posmatrati u kontekstu njenog uticaja na psihoanalizu, odnosno kakvu je ulogu imala igra u stvaranju teorijskih i terapeutskih metoda psihoanalize. Posle Frojdove smrti zaotrila su se neslaganja psihoanalitiara u okviru Britanskog psihoanalitikog drutva to je rezultiralo podelom na tri grupe: sledbenike Melani Klajn, sledbenike Ane Frojd i na treu, nezavisnu grupu koja je najvie doprinela savremenom shvatanju objektnih odnosa. Jedan od najznaajniji predstavnika ove nezavisne grupe je Donald Vinikot (D.W.Winnicott). 37

U ovom tekstu ukratko e se pored Frojdovog pristupa igri izloiti osnovne postavke o ovoj temi Melani Klajn, Ane Frojd i Donalda Vinikota, uz isticanje dvosmislenosti i problematinosti igre. Sigmund Frojd Frojd je zapazio da je njegov mali unuk imao obiaj da se u situacijama kada mu je majka odsutna igra na taj nain to je iz svog krevetia izbacivao daleko od sebe sitne predmete koji su mu bili pri ruci i pritom glasno izraavao zadovoljstvo igrom u vokalnom obliku sa jednim produenim o o o u kome je Frojd prepoznao nemaku re fort (odlazi). Jednog dana dete se odalo svojoj igri odlaenja sa drvenim kalemom obavijenim kanapom. Dete je bacalo kalem uz uobiajeno o o o a zatim je povlaei kanap sebi vraalo kalem govorei da (evo tu). Iz ove deije igre Frojd zapaa da je mali deak izgleda situaciju u kojoj je pasivan i izloen opasnosti i nezadovoljstvu zbog odsustva majke pretvorio u situaciju u kojoj je on gospodar. Ovom zapaanju Frojd dodaje i tumaenje da je dete kroz igru nalo nain da izrazi svoja neprijateljska oseanja koja inae ne bi iskazalo u majinom prisustvu, ali u isto vreme i da je zadovoljilo svoju elju za osvetom zbog majinog odlaska. Frojd primeuje da je dete moglo da podnese neprijatnost koju donosi ta igra ponavljanja rastanka, samo zato to je sa tim ponavljanjem povezano i drukije zadovoljstvo i upitao se da li postoje i neke izvornije psihike tendencije, koje se nalaze sa one strane principa zadovoljstva? Odnosno, kakav odnos postoji izmeu prisile ponavljanja i principa zadovoljstva? Frojd je zakljuio da nezadovoljstvo ne protivrei principu zadovoljstva, jer je neprijatna dimenzija kompenzovana zadovoljstvom vezanim za izraavanje neprijateljstva. Frojd je dalje zakljuio da je prisila ponavljanja prilika za vraanje ranijih iskustava koja ne sadre nikakvo zadovoljstvo, to znai da u psihikom ivotu postoji prisila ponavljanja koja prevazilazi princip zadovoljstva. Sva ova zapaanja Frojd je detaljno obradio u svom delu S one strane principa zadovoljstva, objavljenom 1920. godine. U ovom delu Frojd temeljno preispituje svoju raniju teorijsku postavku po kojoj princip zadovoljstva neogranieno dominira tokom duevnog ivota i zakljuuje da princip zadovoljstva ima svoja ogranienja, odnosno da postoje snage koje mu se suprotstavljaju. Frojd tada postavlja dobro poznati novi nagonski dualizam: nagon ivota (eros) nasuprot nagonu smrti (tanatos). Osnov za postavku Edipovog kompleksa Frojd je obradio kroz sluaj malog Hansa. Mali Hans, kako ga naziva Frojd bio je etvorogodinji sin Maksa Grafa, Frojdovog uenika i bliskog prijatelja. Naime, Frojd je uticao na svoje kolege iz Psiholokog drutva sredom, da ukoliko imaju priliku posmatraju decu i da belee svaki znak seksualnosti dece. Trebalo je da njihova zapaanja poslue kao potpora Frojdovoj tezi o deijoj seksualnosti, koju je izloio u svom delu Tri rasprave o seksualnoj teoriji. Maks Graf je vrlo pomno beleio ponaanje svog malog sina Herberta i o tome uredno 38

obavetavao Frojda. Predmet posmatranja su, izmeu ostalog, bile i deakove igre, koje su esto na simbolian nain bile povezane sa problemima koji su muili malog Herberta. Mada se sluaj malog Hansa smatra jednim od prvih pokuaja psihoanalize dece, sam Frojd je zauzeo kategoriki stav da analizu deteta ne treba zapoinjati pre etvrte godine, niti je treba sprovoditi bez prisustva roditelja. Ovaj svoj stav obrazlagao je na taj nain to je predoio da je dete nagonsko bie, sa slabim egom i superegom koji je u povoju. Ovom Frojdovom stavu suprostavila se Melani Klajn koja je tvrdila da treba ukinuti sve barijere koje ometaju psihoanalitiara da neposredno pristupi detetovom nesvesnom, kao i da to ne iskljuuje ak ni rad sa sasvim malim detetom koje jo ne pria, ali koje vie nije ni odoje. Melani Klajn Najzaslunija za prekretnicu koja je dovela do naputanja nekih od osnovnih postavki Frojdove klasnine psihoanalize je Melani Klajn. Ona je Frojdovu ideju o dualnosti nagona kliniki operacionalizovala polazei od toga da nagon ivota i nagon smrti postoje od roenja, kao kapacitet za ljubav i mrnju. Melani Klajn je, pouena deijom igrom, podrala gledite svoje saradnice Suzan Ajzaks da nesvesne fantazije lee ispod svakog mentalnog procesa i prate celokupnu mentalnu aktivnost. U uvodu knjige Zavist i zahvalnost, razmatranje svojih teorijskih postavki Melani Klajn zapoinje naslovom Psihoanalitika tehnika igrom: njezina istorija i znaenje i pie da su njen rad sa decom i odraslima, kao i njen doprinos psihoanalitikoj teoriji u celini, u svojoj osnovi proizali iz tehnike igrom koju je razvila u radu sa malom decom. Kao prvog pacijenata navodi petogodinjeg deaka. U poetku terapije mislila je da je dovoljno da utie na stav njegove majke uz sugestiju da majka podstakne dete da slobodno razgovaraju o problemima koji su spreavali njegov intelektualni razvoj. Poto Melani nije bila zadovoljna rezultatima koje je ovaj pristup imao, odluila se za direktni pristup i usredsredila se na detetove teskobe i odbrane od njih. Leenje se odvijalo u deakovom domu, sa njegovim igrakama i to je predstavljalo, kae Melani, poetak psihoanalitike tehnike igrom. Deak je od samog poetka izraavao svoje fantazije i teskobe kroz igru, a interpretacijom znaenja te igre od strane Melani dobijana je dodatna graa. Pored ovog sluaja, koji je ona oznaila kao prvi, kao najznaajniji sluaj za izgradnju tehnike igrom navodi sluaj devojice koja je imala svega dve godine i devet meseci. Devojica je imala izrazitu opsesivnu neurozu i povremeno je bila veoma potitena. U igri je bila sputana, a zbog njene nesposobnosti da podnosi frustraciju sve je vie oteavano njeno vaspitanje. 39

Ovaj sluaj uvrstio je uverenje Melani Klajn da je preduslov psihoanalize deteta razumevanje i interpretacija detetovih fantazija, oseanja, teskoba i doivljaja koje ono izraava kroz igru, ili ako je u igri sputano, uzroke te sputanosti.1 Kroz godine prakse koju je sprovodila Melani u radu sa decom razvijana je i njena psihoanalitika tehnika igrom. Uvidela je da je vaan odabir igraaka koje e biti ponuene detetu za igru. To moraju biti pre svega male igrake jer njihov broj i raznolikost omoguavaju detetu da izrazi irok raspon fantazija i doivljaja. Igrake ne treba da budu mehanike, a one koje predstavljaju ljude treba da se razlikuju samo po veliini i boji i bez naznake zanimanja, jer njihova jednostavnost omoguava detetu da ih upotrebljava u razliitim situacijama. Od poetnih analiza koje su sprovoene u domu deteta, Melani tretman prenosi u sopstvene prostorije koje veoma paljivo oprema. Prostorija je takoe jednostavno opremljena i u njoj se nalazi samo ono to je potrebno za psihoanalizu. Igrake svakog deteta odlau se u posebnu fioku, tako da dete zna da su to njegove igrake. Igranje sa tako izdvojenim igrakama koje Melani izjednaava sa slobodnim asocijacijama kod odraslih, poznato je samo analitiaru i malom pacijentu. Melani se ne ograniava samo na igrake nego ukljuuje i razne jedostavne predmete (posudice, ae i sl.). Decu podstie da crtaju, da se slue bojama, seku, popravljaju igrake i sl. U nekim igrama ukljuena je i sama analitiarka kojoj dete dodeljuje odreenu ulogu. U takvim igrama, dete ponekad ima ulogu odraslog i Melani primeuje da dete na taj nain iskazuje elju za obrtanjem uloga iz stvarnog ivota, pokazuje kako doivljava ponaanje svojih roditelja prema njemu, kao i elju kakvo bi to ponaanje trebalo da bude. Istovremeno, u situacijama kada dete u igri izraava svoju agresivnost na taj nain to lomi igrake, oteuje sto ili neke druge stvari od drveta, Melani ukazuje da detetu treba dozvoliti iskazivanje te agresivnosti, jer tako iskazan odnos prema igraki koju je unitilo, otkriva mnoge stvari koje su za analitiara bitne za nastavak rada. Ana Frojd, podrava stanovite svog oca Sigmunda Frojda i odbacuje praksu po kojoj se u terapeutskom radu sa decom mogu koristiti isti metodi kao u radu sa odraslim osobama. Ana Frojd Posmatranje tipinog ponaanja deteta u igri, smatra Ana Frojd, prua mnotvo informacija. Ona posebno ukazuje na poznate sublimatorne aktivnosti kao to su crtanje, modeliranje, igranje peskom i sl. Meutim, Ana Frojd izriito tvrdi da se psihoanalitike tehnike koje se primenjuju u radu sa odraslima ne mogu primeniti i u radu sa decom i kritikuje stav analitiara koji
1

Melani Klajn, Zavist i zahvalnost, str. 8-9.

40

su igranje igrakama, crtanje, slikanje, podsticanje igara mate, poistoveivali sa slobodnim asocijacima kao nekih od najvanijih alatki u psihoanalizi. Primeuje da su oni analitiari dece koji su smatrali da su u igrama nali uspenu zamenu za slobodne asocijacije bili u zabludi. Na kraju zakljuuje da e u sluajevima kada patologija nije suvie ozbiljna, posle uspeno obavljenog tretmana, analitiar dece biti u nedoumici koliko je napredak bio rezultat njegovih terapeutskih aktivnosti, a koliko se to moe pripisati sazrevanju i spontanom razvojnom procesu deteta. I pored ovakvog negativnog stava o upotrebi igre kao terapeutskog metoda u psihoanalizi, Ana Frojd paljivo prati deiju igru i daje teorijske postavke vanosti igre u razvoju deteta i zakljuuje da su umenost i zadovoljstvo u igrama kompleksno dostignue koje zavisi od udela mnogih oblasti deje linosti, kao to su obdarenost i intaktnost motorne aparature, pozitivna investicija tela i njegovih vetina, prihvatanje drugarstva i ivota u grupi, pozitivno angaovanje kontrolisane agresije u slubi ambicije, itd.2 U svom delu Normalnost i patologija u detinjstvu, Ana Frojd kada govori o razvojnim tokovima primeuje da kod malog deteta igra poinje kao aktivnost koja prua erotsko zadovoljstvo i ukljuuje usta, prste, vid, pa i itavu povrinu koe. Ova igra odvija se na detetovom, ali i na majinom telu (kada je obino povezana sa hranjenjem) i to bez jasne distinkcije izmeu sopstvenog tela i tela majke. U sledeoj fazi svojstva majinog i detetovog tela prenose se na neku mekanu igraku ili stvar koja slui kao detetova prva stvar za igru i primetno je vezivanje za jednu odreenu igraku, koja ini prenosni objekat, kako ga je nazvao Vinikot. U normalnom sledu stvari postepeno se gubi interesovanje za mekane igrake koje ustupaju mesto raznim predmetima za igru koji ne poseduju status objekta, ali slue Ja aktivnostima i fantazijama, kao to su, na primer, igrake koje pruaju zadovoljstvo u motorici, zadovoljstvo u gradnji, ali i ruenje.3 Ana Frojd primeuje da se sposobnost za igru menja u sposobnost za rad u trenutku kada se dostignu odreene mentalne moi, kao to je mogunost kontrole impulsa i da se dati materijal koristi pozitivno i konstruktivno, drugim reima da se gradi, planira, ui i da se u zajednici deli. Na taj nain dolazi se do moi da se postigne prelazak od primitivnog, instinktivnog do sublimiranog zadovoljstva i to je posebno vano, da se postigne prelazak od principa zadovoljstva do principa realnosti. Donald Vinikot Analize dece, kakve god kole bile, primeuje Vinikot, sazdana je oko deijeg igranja. Tako se Melani Klajn bavi jedino upotrebom igre i detetovom komunikacijom, jer dete obino ne vlada jezikom u tolikoj meri da moe da
2 3

Ana Frojd, Normalnost i patologija u detinjstvu, str. 80. Isto, str. 78.

41

prenese beskrajne istananosti koje e u igri nai oni koji ih trae.4 Meutim Vinikota ne interesuje samo upotreba deije igre u psihoanalizi dece, nego pie i o samom igranju. Igranje za Vinikota dobija znaenje od upotrebe prelaznih objekata do krajnjih stupnjeva sposobnosti ljudskog bia za kulturni doivljaj. U igranju, i to ne samo u igri deteta nego i u igri odlasle osobe, smatra Vinikot, nalazi se stvaralaka aktivnost. Druga osobenost igre nalazi se u traganju za sopstvom. Jedino su u igri dete ili odrasla osoba kroz svoju kreativnost u mogunosti da se slue celom svojom linou i jedino u svojoj kreativnosti pojedinac otkriva sopstvo. Vanost koju Vinikot pridaje igri ilustruje sledei citat: Igra je to to je univerzalno i pripada zdravlju; igranje vodi grupnim odnosima; igranje moe da bude oblik komunikacije u psihoterapiji. I konano, psihoanaliza je razvijena kao visokospecijalizovani oblik igranja u slubi komunikacije sa sobom i s drugima.5 Vinikot na zanimljiv nain povezuje igranje u terapeutskom radu sa decom i terapeutski rad sa odraslom osobom i primeuje da igranje nije nita manje vidljivo u analizi odraslih nego to je ono prisutno u analitiarevom radu sa decom. Igranje se manifestuje u odrednicama verbalne komunikacije (na primer: u izboru rei, modulaciji glasa, smislu za humor). Kao najbitniju odrednicu terapeutskog rada on naglaava potrebu da se stvore uslovi za oputanje. U odrednicama slobodnih asocijacija koje stvara pacijent na kauu i dete meu igrakama na podu, vano je da im se omogui da se oputeno prepuste saoptavanju i nizanju ideja, misli i senzacija, bez obzira koliko one naizgled bile haotine i nepovezane. U igru pacijenta Vinikot ukljuuje i terapeuta i kae: Psihoterapija se odvija na preklopu dvaju podruja igranja, pacijentovom i terapeutovom. U psihoterapiji je re o dvoje ljudi koji se zajedno igraju. Izvedeni zakljuak glasi: tamo gde igranje nije mogue rad terapeuta usmeren je na to da pacijenta iz stanja nesposobnosti da se igra prevede u stanje sposobnosti da to ini 6 Vanost koju Vinikot pridaje igri, na nain kako je on shvata, moe se ilustrovati njegovom opaskom da je potrebno stalno podseati psihoterapeute da koliko god da se duguje Frojdu, imaju u vidu i ta se duguje prirodnoj i univerzalnoj stvari zvanoj igranje. Savremene terapije igrom Savremene terapije igrom primenjuju se u terapeutskom radu sa decom, kao i u terapijama dece sa smetnjama u kojima je pored deteta ukljuena i majka. Posebno je interesanta razvoj psihodrame gde aktivno uee uzimaju odrasli.
4 5

Donald Vinikot, Igranje i stvarnost , str. 55. Isto, str. 57. 6 Isto, str. 53.

42

Terapija igrom (play therapy) Terapija igrom je psihoterapijski pravac koji za osnovu ima teorijske postavke da su deca sposobna, i to od najmlaeg uzrasta, da donose odluke i da preuzimaju odgovornost u skladu s njihovim uzrastom i sposobnostima. Ako su te sposobnosti razvijene, dete e postati srenije, zadovoljnije i sigurnije u sebe. Sreno dete e se bolje razvijati i moi e da prihvati razumne autoritete i da se ponaa odgovorno za sebe i druge. U terapiji igrom koriste se razliite tehnike kao to je terapeutsko prianje pria, kreativne vizualizacije, ples, muzika, pokret, dramatizacija, upotreba gline i plastelina, crtanje i slikanje, igranje u pesku i sl. Pristalice ovog psihoterapijskog pristupa istiu da je potrebno da dete samog sebe doivi kao sposobnu, odgovornu osobu koja ima drutvene odnose. Detetu se na njemu pristupane naine predoava da je pre svega potrebno da naui da potuje sebe iz ega e proizai oseanje dostojanstva uz nezanemarivanje potovanja osobenosti, prava i razlike drugih. Terapija igrom sa decom sa smetanjama Ova vrsta terapije za osnovu ima teoriju privrenosti, ali koriste se i ideje koje prua psihodrama i bihejvioralna psihologija. Daju se samo osnovne postavke ovog pristupa za reavanje problema koje imaju najee majke sa malom decom koja nemaju zastoj u razvoju, ali se problematino ponaaju kod kue ili u koli. Utvreno je da je sutina problema u odnosu izmeu roditelja i dece. Uvoenjem terapije igrom u koju su pored deteta ukljuene i njihove majke eli se pomoi majkama koje imaju problem u odnosu sa svojom decom, a koji se moe svrstati u smetnje privrenosti. U terapiji se koriste rutinske igre koje podrazumevaju zabavu, oputenost i uzajamnost. Na ovaj nain majke i deca se podstiu na nove odnose i uspostavljanje bliskosti koja je nedostajala u njihovom odnosu. Uoeno je da su igre koje su se ispostavile kao delotvorne, delovale putem regresije na igre na infantilnom nivou to je ukljuivalo bliski telesni kontakt izmeu majke i deteta. Upravo je nedostatak te bliskosti izmeu majke i deteta u najranijem uzrastu deteta, a koje je trebalo da se ostvari putem igara bliskosti, imalo za posledicu problematino ponaanje deteta. Psihodrama Psihodrama je jedna od metoda psihoterapije koja se u potpunosti zasniva na sposobnosti oveka da se kroz spontano ponaanje, koje e se pojaviti kroz igranje uloga, iskae u svojoj punoj kreativnosti. Osniva psihodrame je Jakob Levi Moreno. Psihodrama je spoj elemenata psihoterapije i elemenata umetnosti odigravanjm spontanog pozorita. Kada se posmatra deija igra uoava se njihova spontanost i 43

sposobnost da sa lakoom i uz puno mate lako i brzo menjaju uloge koje uzimaju za sebe. Meutim, odrastanjem se kod veine ljudi gubi ova spontanost i kreativnost. Javlja se bojazan da se u odnosu sa drugim ljudima ispolje autentine emocije i da one nisu u saglasnosti sa prihvaenim normama ponaanja. Igranjem uloga omoguava se uesniku da prikae ono to u ivotu nije mogao, nije znao ili moda nije smeo i da na taj nain iskae sebe, da se posmatra u sopstvenoj celini, ali i to je posebno vano, da vidi u kakvoj je interakciji sa spoljanjim okruenjem. Na ovaj nain uesnik se podstie da uvidi sopstvena ogranienja, ali i da svoje ponaanje vidi oima drugih. To se postie zamenom uloga sa drugom osobom, jer kada se uesnik nae u ulozi drugog moe da doivi kako se ta osoba osea, a istovremeno e moi da kroz ulogu drugog posmatra sebe. Odrastanjem ovek ulazi u ulogu koju igra kroz itav ivot i to bez obzira na njena ogranienja i probleme koja donosi. Upravo je Erik Bern prepoznao ovo igranje uloga i u okviru svoje transakcione analize u psihoterapiji upitao nas je: Kakvu igru igra? Kakvu igru igra? Bern nas upoznaje sa svojim vienjem igre koju svako od nas igra i primeuje da se ukoliko paljivo posmatramo incidente koji se neminovno dogaaju u svakodnevnoj komunikaciji meu ljudima moe uoiti da te incidente prati redosled poteza koji su regulisani nepisanim pravilima i instrukcijama. Takve regulisane redoslede poteza, koji su, nasuprot razonodama, vie zasnovani na pojedinanom nego na drutvenom programiranju, mogue je imenovati kao igre koje su zamena za stvarno ivljenje u stvarnoj bliskosti sa drugim ljudima. U ovom smislu Bern ovekovo igranje ne posmatra kao da je to u najveem delu zabavno, niti da su igrai ozbiljno angaovani u interaktivnim odnosima. Kao potvrdu ovog svog zapaanja Bern kae: ... igranje ragbija ili drugih sportskih igara ne mora uopte biti zabavno, a igrai mogu biti veoma namrgoeni. Sem toga, te igre imaju neto zajedniko sa kockanjem i drugim oblicima igranja, a tu se krije opasnost da se izvrgnu u neto stvarno krajnje ozbiljno, ponekad i fatalno. 7 Bern nas upoznaje sa ego stanjima i to eksteropsihikim, neopsihikim i arheopsihikim. Pojednostavljeno, to bi bila ego stanja koja podseaju na stanja roditeljskih likova, (Roditelj); ego stanja koja su autonomno usmerena na objektivnu procenu realnosti (Odrasli) i ego stanja koja predstavljaju arhaine ostatke, tj. jo uvek aktivna ego stanja uvrena ve u ranom detinjstvu (Dete).

Erik Bern, Koju igru igra , str. 5.

44

Roditelj ima dve glavne funkcije, da omogui oveku da bude uspean kao stvarni roditelj svojoj deci u cilju opstanka ljudske vrste. Odrasli je neophodan da bi se preivelo dok u Detetu poiva intuicija, kreativnost, nagon spontanosti i uivanje. U skladu sa svojom transakcionom analizom za Berna je igra niz komplementarnih skrivenih transakcija koje se pribliavaju vrlo odreenom, predvidljivom ishodu.8 U irem smislu igre se uklapaju u nesvesni ivotni plan svakog oveka. To je scenario koji predstavlja pokretaki deo ivotnog plana. Igra nema samo jednog protagonistu, nego se u nju ukljuuju i drugi, kojima igra dodeljuje potporne uloge. Kao primer naina na koji Bern pristupa dae se pojednostavljena verzija igre koju on naziva Alkoholiar. Transakcioni cilj pijenja, osim eventualno linih zadovoljstava koje prua samo pijenje, je stvaranje situacije u kojoj e Dete u oveku dobiti teke grdnje, ne samo od unutranjeg roditelja nego i od svake roditeljske figure u okolini, koja bude raspoloena da se prikljui toj igri. Sr stvari, smatra Bern, je u sutranjem jutru i sugerie da leenje od ove igre treba da bude koncentrisano ne na samo pijenje, nego na sutradan ujutro i na samozadovoljstvo od samokanjavanja. Karl Gustav Jung Kakvu igru igra? upitao nas je i Karl Gustav Jung. Naime na svom putu individuacije koju Jung vidi kao spontan, nesvestan i mukotrpan proces samorazvoja pojedinca iji je krajnji cilj dostizanje jedinstvenosti i celovitosti linosti, ovek mora da savlada mnotvo unutranjih prepreka. Prvi zadatak koji moramo savladati je da upoznamo svoju Personu. Prema Jungu Persona9 je maska koja simulira individualnost, socijalno poeljnu sliku nas samih koju prikazujemo drugima i za koju i sami ponekad poverujemo da je to nae pravo Ja. Jung je odabrao termin Persona za svoju teoriju jer ona ima veze sa igranjem uloga u drutvu. Za Junga je bilo interesantno da pronae odgovor zato ljudi radije igraju odreene uloge koje im namee socijalno okruenje nego da iskau svoju individualnost. Pored ovog izvora Persone koji usmerava Personu da bude u skladu sa drutvenim okolnostima i zahtevima, postoji i drugi izvor, a to su individualne drutvene ambicije. Zadatak Persone je da ostavi prieljkivani utisak na drutvenu okolinu, ali njen pritajeni, ali ne mnogo manje vaan zadatak je da istovremeno sakrije nau pravu linost. Svaka profesija (na primer policajac, uitelj), kao i bilo koja drutvena uloga (otac, uenik itd) ima svoju karakteristinu Personu, sistem osobina, vrednosti i ponaanja koji se u odreenoj kulturi oekuju od
8 9

Isto, str. 12. Za ovaj termin Jung se opredelio jer je u antikoj drami to bio naziv za masku koju je glumac nosio da bi predstavio ulogu koju je igrao.

45

nosioca te uloge. A iza fasade (uloge, titule, profesije), postoji nae pravo lice koje kae Jung mi svetu nikada ne pokazujemo, jer ga skrivamo pomou Persone, maske glumca.10 Opasnost se krije, ui nas Jung, kada ne moemo da skinemo masku sa lica i kada vie ne moemo da razlikujemo svoju Personu od naeg pravog Ja, odnosno kada se celokupna naa linost svede na igranje uloge koju nam je nametnula naa Persona. U ovakvoj situaciju postaemo previe podloni udovoljavanju i prilagoavanju drutvenim normama i oekivanjima. Meutim, u suprotnoj situaciji kada smo previe okrenuti svom unutranjem svetu ignorisaemo svoju Personu. Voeni sopstvenim eljama i fantazijama, moemo se potpuno distancirati od sredine i postati neosetljivi na potrebe drugih ljudi. U zavisnosti od percepcije koju ego ima u odnosu na promene okruenja i sposobnosti ega da im se prilagoava, menjae se i Persona. Glavna promena deava se na prelasku iz detinjstva u adolescenciju, na prelasku iz adolescencije u odraslo doba, na prelasku iz ranog doba zrelosti u srednje godine i na kraju pri prelasku u starije godine ivota. Razne uloge koje nose ove razvojne faze prate i predvidive i tipine uloge. Na primer, postoji uloga najstarijeg deteta, uloga crne ovce, uloga rtvenog jarca, uloga fatalne ene koja flertom i zavoenjem kri sebi put kroz ivot od najranijeg detinjstva itd. Ljudima se dodeljuju takve uloge nesvesnom dinamikom unutar porodice ili grupe i kada ih prihvate u detinjstvu esto ih zadravaju u vie ili manje izmenjenom obliku tokom celog ivota.11 Ako smo na putu individuacije prebrodili tu prvu prepreku i uspeli da razdvojimo nau Personu od naeg pravog Ja, eka nas sledei zadatak, a to je upoznavanje sa Senkom koja predstavlja deo linosti koje nae Ja ne prihvata i koje se stidi. Meutim, stvari kojih se stidimo jer su sa drutvenog aspekta neprihvatljive, ne moraju uvek biti loe same po sebi, pa ak mogu biti prihvatljive u nekom drugom socijalnom okruenju ili ono to je bilo neprihvatljivo jue, ne mora to biti i danas ili sutra. Na tom naem putu ka samospoznaji Senka nije jedina sa kojom se moramo suoiti, eka nas jo niz drugih iskuenja i unutranjih prepreka koje se moraju prebroditi da bi doli do stanja sklada i potpunosti. Nesumljivo je Frojd prvi koji je u odraslom oveku otkrio potisnuto dete i izazvao lavinu negodovanja ukazivanjem na deiju seksualnost. O razilaenju oko pristupa i opravdanosti primene psihoanalitikih tehnika u psihoanalizi dece, andor Ferenci, koji je poetkom dvadesetog veka bio priznat kao jedan od najveih strunjaka za decu, duhovito je primetio da ukoliko je Melani Klajn u prvu, onda dece vie ne bi ni bilo. Njegov stav je bio da ispitivanje pre svega mora da bude vaspitno i da ukoliko to nije, moe da
10 11

Karl Gustav Jung, Arhetipovi i razvoj linosti, str. 12 Marej Stajn, Jungova mapa due, str. 138

46

pogora stanje kod dece i da ima pogubne posledice kod naputene i asocijalne dece. Ovaj svoj stav ublaava pomirljivom primedbom da e iskustvo dati konaan sud.12 Izgleda da je iskustvo dalo za pravo Melani Klajn jer su njen pristup prihvatili mnogi psihoanalitiari koji su se bavili analizom dece. Naravno, vremenom je njena izvorna teorija u velikoj meri bila revidirana, modifikovana i ispravljana. Od igre kao zamene za slobodne asocijacije, igra je vremenom dobila znaaj i kao terapeutsko sredstvo i to ne samo u terapijama koje su primenjivane u radu sa decom, nego se pokazala i kao prihvatljivo sredstvo u radu sa odraslim osobama. S druge strane, ni naslee beke kole nije sasvim naputeno. Tako je Margaret Maler (Mahler Schnberger Margaret) amerika lekarka i psihoanalitiarka koja je bila veoma uspena u leenju deijih psihoza, iako je bila pod uticajem radova Melani Klajn i naduhnuta gleditima Donalda Vinikota, ostala verna pravcu Ane Frojd i postavkama ego psihologije.13 Osim posmatranja igre sa aspekta njenog uticaja na stvaranje teorijskih postavki i terapeutskih metoda psihoanalize, igra se moe posmatrati i na jedan poseban nain koji izlazi iz okvira uobiajenog poimanja igre. Erik Bern posmatra igre koje su u svojoj sutini zamena za stvarno ivljenje i stvarnu bliskost sa drugim ljudima. Svako od nas moda igra neku igru i Bern nas podstie da se upitamo kakvu smo ulogu sebi dodelili, odnosno kakvu ulogu imamo u igri drugih ljudi. Iz ogromnog Jungovog stvaralatva u ovom tekstu je izvuen samo mali segment koji se podudara sa pitanjem koje nam je postavio Bern: Kakvu igru igra? Jung nam postavlja slian zadatak. Upuuje nas da upoznamo svoju Personu i da pokuamo da odgovorimo koliko ona odraava nau pravu linost. Pitanje na koja moramo odgovoriti je koliko smo izgradili na ego. Sa jedne strane ego tei autonomiji izvan nesvesnog, ali i izvan porodinog okruenja, dok sa druge strane drugi deo ega mora da vodi rauna o svetu objekata i adaptaciji u tom svetu. Pojednostavljeno reeno, moramo se preispitati u kolikoj meri smo uspeli da uskladimo svoju elju za individualnou sa nunou povezivanja sa okruenjem u kome ivimo. Bez ovog prilagoavanja teko se moe opstati, a od nae vetine igranja uloge koju smo dodelili naoj Personi, ali i prepoznavanju uloge koju ima naa Senka, zavisie u kolikoj meri emo postati jedinstvena i celovita linost. Bibliografija Klajn, M. (1983): Zavist i zahvalnost; Zagreb, Naprijed. Frojd, . (2000): Normalnost i patologija u detinjstvu; Beograd, Zavod za udbenike i nastavna sredstva.
12 13

Rudinesko i Plon, Renik psihoanalize, str. 824. Isto, str. 599

47

Vinikot, D.V. (1999): Igranje i stvarnost; Beograd, Zavod za udbenike i nastavna sredstva. Bern, Erik: Koju igru igra; Beograd, 2003. Jung Karl Gustav (2006): Arhetipovi i razvoj linosti- priredio arko Trebjeanin; Beograd, Prosveta. Stajn Marej (2007): Jungova mapa due; Beograd, Laguna. Elizabet Rudinesko, Miel Plon (2002): Renik psihoanalize; Sremski Karlovci, Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia.

Ana Vaderna Philosophical Center for Psychoanalysis, Novi Sad

Psychoanalysis of Game
Abstract: Psychoanalysis of game conducted in works of Sigmund Freud, Melanie Klein, Anna Freud, Donald Winnicott brought a possibility of using therapy by game. However, Eric Berne, besides researching therapy by game, indicates the need of the therapy from game, because a game can contain seriousness, even lethality. A game is a replacement for the real life. Jungs doctrine on play of Person between individuality and aspiration for connectedness is formed regarding this sense of seriousness of play. Therefore, ambiguity of game has an important role in every appearance of it. Keywords: Game, Psychoanalysis, Therapy by game, Therapy from Game

48

Agrafa I, 5/2013 UDK 796.01:159.97 Originalni nauni rad Original Scientific Paper Milica Jelki Filozofski centar za psihoanalizu, Novi Sad

Sport, agresivnost i destrukcija

Apstrakt: Agresivnost ima dvostruki karakter. Agresivnost je pokretaka snaga ali i izvor destrukcije. Zato se pitanje destruktivnosti u sportu moe posmatrati kao primarno ili sekundarno izvedeno ponaanje, motivisano spoljanjim faktorima: sklopom karaktera, pritiskom kulture i neposrednom okolnou. Neka od dosadanjih naunih saznanja ne potkrepljuju hipotezu da izmeu mentalnih poremeaja i agresivnog ponaanja postoji uzrona veza, ali treba konstatovati injenicu da neke od manifestacija psihikih poremaaja linosti mogu uticati na agresivno ponaanje. Afirmisanje autentinih elemenata igre vodi razvoju socijalne inteligencije i odravanju telesne spremnosti kroz razumno propisan reim ivota. Kljune rei: Agresivnost, destrukcija, mentalni poremeaji. Agresivnost ima dvostruki karakter. Agresivnost je sa jedne strane pokretaka snaga, a sa druge, izvor destrukcije. Izgleda da sport razvija razliite aspekte agresivnosti. Masovno-profesinalni sport prati osvajanje uspeha u cilju prestia, a esto je blisko povezan sa agresijom. Pitanje destruktivnosti u sportu se moe posmatrati kao primarno ili sekundarno izvedeno ponaanje, motivisano spoljanjim faktorima: sklopom karaktera, pritiskom kulture i neposrednom okolnou. U tekstu u pored psihoanalitikih uenja pokuati da osvetlim i neurofizioloke osnove agresivnosti. Agresivnost (ad - ka, gradus - korak) je ona pokretaka snaga koja stimulie na psihiki ivot. Slui nam za personalizaciju i osvajanje relativne nezavisnosti u odnosu na druge, intelektualni uspon, uspostavljanje i odravanje nunih hijerarhijskih socijalnih struktura i postizanje bar izvesne kontrole nad okolnostima spoljnjeg sveta i sudbine1 i u krajnjoj instanci omoguava nam da kreiramo svoj sopstveni svet. Agresija ima i svoje drugo

Stor, E., Ljudska agresivnost, Nolit, Beograd, 1989.

49

lice - destrukciju, pa se esto izjednaava sa nasiljem.2 Pri analizi bilo kog problema potrebno je razlikovati te dve dimenzije agresije i uvaiti sledeu razliku: sila je sredstvo ostvarenja i odravanja moi (statina kategorija), a nasilje je nain iskazivanja i sprovoenja moi (delovanje, akcija). Prema Erihu Fromu, benigna agresija je bioloki neadaptivna i predstavlja odgovor na ugroavanje vitalnih interesa, zajednika je ljudima i ivotinjama, po sutini je reaktivna i defanzivna. Maligna agresija, s druge strane, podrazumeva destruktivnost i okrutnost, karakteristina je samo za oveka i bioloki je tetna. Smisao maligne agresije je u uivanju i okrutnosti bez svrhe izvan toga.3 Pojam nasilj u sportu podrazumeva iracionalne, ali i racionalne aktivnosti kojima se ugroavaju ovek, materijalna sredstva i drutvene vrednosti uopte, uz obaveznu upotrebu ili pretnje da e upotrebiti silu u cilju postizanja posebnog ili pojedinanog interesa uz posredstvo sportske igre i sportskih organizacija.4 Trebalo je ekati Frojdovo otkrie iracionalnih ovekovih postupaka, psihoanalizu, egzistencionalistiku filozofiju i fenomenologiju, da bi se pojam sporta postavio u nauci kao pojam igre. Bitna svojstva nasilnitva su skolnost iivljavanju i drskost, prisiljavanje drugog da trpi ponaanja koja teko vreaju njegovo dostojanstvo i omalovaavaju linost. Najei su motivi nasilnitva sa posledicama kriminalnog ponaanja - koristoljublje, osveta, prikrivanje drugog dela, te konfliktni odnosi (nastali iz unutranjih pobuda ili pod uticajem spoljne okoline).5 Predisponirajui faktori za pojavu agresivnosti sa individualnog aspekta mogu se tumaiti kroz analizu karakteristika temperamenta, genetike i neurobiologije. Teratogeno dejstvo imaju neeljena ponaanja majke u toku trudnoe, korienje psihoaktivnih supstanci, puenje, izlaganje stresu ili nasilju, kojim se direktno ugroava plod. Agresivna, destruktivna, unitavajua i autoagresivna, autodestruktivna ponaanja i fenomeni prate ljudski rod od njegovog nastanka, ali i svakog oveka tokom celog njegovog ivota pa bi se mogli smatrati kao ontogenetski i filogenetski, univerzalni fenomeni. Otuda se mogu posmatrati sa razliitih stanovita: antropolokog, sociolokog, grupnog i individualnog psiholokog, psihoanalitikog... Moderna drutva prate razne vrste nasilja u kojima se ovekova otuenost od igre iskazuje kao zajedniki imenitelj mnotva linih, grupnih,
2

Laki, A., Savremene teorije o zlostavljanju dece u porodici. U: Od grupe do timamultidisciplinarno usavravanje strunjaka u sistemu zatite dece od zlostavljanja i zanemarivanja, Srna, Beograd, 2001., p. 36-39 3 Kokovi, D., Nasilje i kultura agresija - izmeu eksplozije ivotne snage i ludila, Matica srpska, Novi Sad, 1996., p. 41-54 4 Miloevi, B., Sportsko nasilje i drutveno okruenje, Matica srpska, Novi Sad, 2012., p. 13-14 5 Bokovi, M., Kriminoloki leksikon, Matica srpska, Novi Sad, 1999., p. 100-112

50

drutvenih i kulturnih uslova. Nasilje u sportu i u aktivnostima koji su u vezi sa njim, proizilaze iz biopsihikog razvoja linosti, iz drutvenih uslova, sadranim u urbanizaciji, radu, politici, kulturi, medijima. Nefunkcionalnost porodinog i neadekvatnost kolskog, socijalnog, ekonomskog i politikog sistema, netolerancija i govor mrnje, porast kriminala i nasilja znaajno utiu na kontrolu impulsivnosti i nastanak agresivnog i autodestruktivnog ponaanja. Frojd6 je postavo teoriju dihotomije nagona ivota (Erosa) i nagona smrti (Tanatosa), energije ivota (destuda), sa kasnijim doprinosima savremenih autora, Ribas7, Green8 dihotomiju narcizma (objektalizirajueg) ivota i narcizma (dezobjektalizirajueg) smrti, Gutton9 nasilnosti ivota i nasilnosti smrti. Po Vinikotu10 agresija je jedna od dve uroene energije koje uslovljavaju razvoj. On je naglaavao da je pokretljivost predhodnik agresije (kada beba hvata, udara, vae, grize...), a agresija je postignue u razvoju i o njoj se moe govoriti onda kada beba postane integrisana, odvojena individua.11 Po njegovom miljenju agresija je u poetku deo primitivnog izraavanja ljubavi: ...primitivni impulsi ljubavi imaju destruktivni kvalitet mada cilj deteta nije da unitava; ono samo nije dostiglo nivo da se brine o objektu, o efektima svojih akcija i svojih misli.12 U nepovoljnim ivotnim okolnostima (ako izostane dovoljno dobro iskustvo), agresivni potencijal moe biti disociran ili doivljen kao strana sila u unutranjem svetu, kada govorimo o destrukciji. Destrukcija je agresija koja nije modifikovana kroz odnos, nije ula u prostor u kome se moe promiljati i ne moe biti kontejnirana. Vinikot 13 u destruktivnom ponaanju vidi traganje za ljubavlju u dubljem smislu, koja ukljuuje sadravanje onoga to nije do tada moglo biti sadrano u odnosu kako bi se integrisalo u unutranjem svetu individue i omoguilo vei kapacitet za kreativno ivljenje. Gottfredson i Hirschi14 su
Frojd, S., S onu stranu naela ugode, U: Kulenovi M, Budunost jedne iluzije, Naprijed, Zagreb, 1986., p. 133-192 7 Ribas, D., Pulsion de mort et destructive, Rev. Franc. Psychoanal, 2009., LXXIII, p. 287-1004 8 Green, A., Narcissisme de vie, narcissisme de mort, Minut, Paris, 1983. 9 Gutton, P.,Violence et de adolescence, In press Editions, Paris, 2002., p.5-45 10 Winnicott, D.W., Agression in Relation of Emotial Development. In: Through Praediatrics to Psycho-Analysis, Hogarth Press and The Institute of Psycho-Analysis, London, 1964., p. 204218 11 Winnicott, D.W., Agression and its roots, In: Deprivation and Deliquency, Routledge, London, 1990., p. 84-99 12 Winnicott, D.W., Agression in Relation of Emotial Development, In: Through Praediatrics to Psycho-Analysis, Hogarth Press and The Institute of Psycho-Analysis, London, 1950., p. 204218 13 Winnicott, D.W., Agression in Relation of Emotial Development, In: Through Praediatrics to Psycho-Analysis, Hogarth Press and The Institute of Psycho-Analysis, London, 1950., p. 204218 14 Gottfredson, M.R., Hirschi, T., A general theory of crime, Standford University Press,
6

51

1990. godine izneli teoriju kojom bi smanjeni kapacitet samokontrole leao u osnovi problematinog ponaanja, tokom celog ivota. Neuropsiholokim ispitivanjima problem samokontrole je povezan sa egzekutivnim funkcijama, a egzekutivne funkcije su vezane za prefrontalne zone. Stahl15 navodi da je za hiperaktivnost vezan rad prefrontalnog motornog korteksa, za impulsivnost orbitalni deo prefrontalnog motornog korteksa, a za panju prednji cingularni korteks (za selektivnost) i dorzolateralni prefrontalni korteks (odravanje panje). Registruju se specifine regionalne promene u procesu sinteze membranskih fosfolipida, koje imaju vremensku progresiju i ukazuju na moguu ushodnu disfunkciju, tako da bazalne ganglije imaju oteeno fino podeavanje bilo kortikalnih kontrolnih procesa, bilo egzekutivnih funkcija16. Caspi i sar.17 su prouavali gene koji utiu na nisku aktivnost monoamino oksidaze (MAO), u odnosu na ispoljavanje antisocijalnih odlika ponaanja, a u zavisnosti od prisustva ili odsustva negativnih ivotnih dogaaja i dobili rezultate koji govore da je u sluaju niske aktivnosti MAO uticaj negativnih ivotnih dogaaja znaajno vei od onog koji se registruje ukoliko je prisutna visoka aktivnost MAO. Biohemijske studije kod impulsivnih, agresivnih i graninih poremeaja linosti, kao i kod pokuaja suicida nalaze nizak nivo serotonina, uz EEG abnormalnosti. Epidemioloki podaci ukazuju da je antisocijalni poremeaj linosti (sociopata, asocijalna linost, disocijalna linost, moral insanity, devijantna linost, amoralna linost) zastupljen u optoj populaciji oko 3%. Ovaj poremeaj linosti ukljuuje stalno sukobljavanje sa socijalnim obiajima, moralom i zakonom. Bioloka osnova antisocijalnog ponaanja ukazuje na veu uestalost EEG abnormalnosti (iljak-talas kompleksi 4-6 c/sec), prenaglaen odgovor kardiovaskularnog sistema na adrenalin, nesposobnost gradacije odgovora na emocionalne stimuluse, postojanje ekstra Y hromozoma ee nego u optoj populaciji- XYY). Uoen je i uticaj hormona, naroito testosterona (vea uestalost agresivnog ponaanja kod mukaraca), kao i postojanje specifinih centara za agresivnost (strahom izazvana agresija kod lezije amigdaloidnih zona, grabena agresivnost je vezana za lateralni

Standford CA, 1990., p. 86-153 15 Stahl, S., Esential Psychopharmacology, Cambridge University Press, 200.8, p. 863-898 16 Stenly, J. A., Kipp, H., Greisenegger, MacMaster, E.P., Panchalingam, K., Keshavan, M.S. et all., Evidence of Developmental Alterations in Cortical and Subcortical Regions of Children With Attention- Deficit/ Hyperactivity Disorder: A Multivoxel In vivo Phosporus 31 Spectroscopy Study, Arch Gen psychiatry, 2008., 65(12): 1419-1428 17 Caspy, A., McClay, J., Moffitt, T. E., Mill, J., Martin, J., Craig, I. W., Taylor, A.,& Poulton, R., Role of genotype in the cycle of violence in maltreated children, Science, 297, 2002., p. 851854

52

hipokampus, a provocirana, iritirana agresija za ventromedijalni hipokampus).18 Na nasilje u sportu deluju drutveni uslovi iz poslovnih aktivnosti u trinom nainu privreivanja, politikog usmeravanja drutva i kulturnokomunikacionog vrednovanja. Sport je specifina pojava modernih drutava, a njegovi koreni su sadrani u igri kao sutinskoj osobini oveka. Sportsko nasilje, kao i savremeni oblici rada i ivota oveka, proizvod je sveopte racionalizacije, kao naina na koji se organizuje i rad i celokupni drutveni ivot, kako u sferi troenja psihofizike energije (organizacijom rada) tako i u sferi ponovnog sakupljanja energije (u klubovima za igru i rekreaciju). Moderna drutva prate razne vrste nasilja, kao nehumani obrasci ponaanja raznih drutvenih grupa i kao oblici socijalne patologije. Sport se moe posmatrati kao vrsta simbolikog dijaloga i komunikacije, gde dolazi do aktiviranja iracionalnih poriva i agresije to je potvrda okrnjene drutvenosti meu akterima, a samo je segment svakodnevnog nasilja savremenog drutva. Karl Jaspers smatra da "sport, kao masovna pojava, organizovan u svrhu prinude na propise igre, ume odagnati nagone koji bi inae postali opasni po aparat. Ispunjavajui slobodno vreme, sport pridonosi smirenju masa. Ono to je masi uskraeno, to stoga ne eli sama za sebe, ali emu se divi kao junatvu koje zapravo zahteva od sebe, to prikazuju odvani poduhvati pojedinaca." Tako sport postaje idol koji zahteva odricanja, rtvovanja, pa i rtve. elja za pobedom stvara od igre rad i kunju, a trening je asketizam.19 Sredina u kojoj se ivi utie na formiranje superega, pa etiki standardi nekog drutva, sa penalnim sistemom imaju uticaj na razvoj moralne instance u oveku. Delikventno ponaanje je ee u siromanim predgraima velikih gradova, pa ekonomski nivo i prenaseljenost igraju znaajnu ulogu. Psiholoki faktori se odnose na individualnu ivotnu istoriju sa gubitkom identifikacije, roditeljskom nedoslednou i hipokrizijom, porodini sistem vrednosti koji je u stalnom sukobu sa realitetom, neurotinim konfliktima sa mazohizmom i oseanjem krivice. Sve to vodi kliniko-socijalnim karakteristikama u vidu sukoba sa policijom, polimorfnim seksualnim perverzijama, zloupotrebi alkohola i droge, nesposobnost odlaganja zadovoljstva i tolerancije frustracije, slabost modifikovanja ponaanja nakon kanjavanja, relativno odsustvo anksioznosti i oseanja krivice, defektnom moralnom rasuivanju, lo uspeh na radnom mestu ili u koli. 20 Krimogeno ponaanje i nasilje imaju sloenu genezu vezanu za karakteristike okoline u kojoj osoba ivi (precipitirajui i deklanirajui faktori
18

Paunovi, V. R., Babinski, T., Bioloka psihijatrija 1. Molekularna osnova mentalnih procesa, Medicinski fakultet, Beograd, 1996., p. 399-410 19 ile.B., Povjest sporta. Matica hrvatska, Zagreb, 1970., p.7 20 Mari, J., Klinika psihijatrija, Megraf, Beograd, 2005., p. 248-255

53

rizika) uz prisutne nasledne inioce (predisponirajui inioci). Genetski rizik predstavlja polimorfizam vezan za enzim MAOA, koji uestvuje u razgradnji neurotransmitera iz grupe kateholamina, posebno serotonina. Serotonergiki sistem ima ulogu u nasilnikom ponaanju i impulsivnosti. Gen za za MAOA je lociran na hromozomu X. Manje koliine ovog enzima povezane su sa smanjenom razgradnjom kateholamina, a time njihovom povienom koncentracijom u mozgu. MAOA-L je povezana sa nasiljem u sluaju ranog traumatskog iskustva, to vodi poremeenom sistemu emocionalne regulacije pamenja, koji obuhvataju amigdalu i delove prefrontalne kore uz postojanje psihosocijalnih inioca. Vea je uestalost emocionalno nestabilnog poremeaja linosti. Koga mogu karakterisati eksplozivnost, este promene raspoloenja uz nedostatak samokontrole, sa tendencijm ka impulsivnim radnjama bez razmiljanja o posledicama. Karakteriu ih bihejvioralne eksplozije izazvane kritikom ili osujeenjem impulsivnih postupaka, naprasitost, plahovitost, brzo pranjenje afekta, razdraljivost, neuviavnost, sugestibilnost, naglo menjanje raspoloenja.21 Karakteristike graninog poremeaja linosti su disfunkcija na nivou afekta, miljenja ponaanja sa smenom elemenata nepsihotinog (neurotinog, psihopatskog) i psihotinog. Nepredvieno i impulsivno ponaanje moe biti praeno fizikim samopovreivanjem, poremeajem self-imida, dugotrajnim linim ciljevima, stremljenja i sistem vrednosti. Nestabilno raspoloenje (od normalnog do depresije, razdraljivosti, anksioznosti, mrzovolje ili bezrazlone srdbe i gubitka kontrole) je praeno nestabilnim interpersonalnim odnosima, ponaanjem, miljenjem. Agresivan tip je surov, grub, neosetljiv, bez razumevanja za potrebe drugih. Ponaanje se ispoljava u kontaktu sa autoritetom ili osobama koje nisu u stanju da uzvrate istom merom. Kada bi ovo bilo tano, trebalo bi da lica koja se agresivno ponaaju budu ee mentalno poremeena od ostalih koji naginju nasilju; s druge strane, sva lica sa navedenim mentalnim osobinama trebalo bi da budu u veem riziku da pribegnu agresiji od prosenih graana.22 Neka od dosadanjih naunih saznanja ne potkrepljuju hipotezu da izmeu mentalnih poremeaja i agresivnog ponaanja postoji uzrona veza23, ali treba konstatovati injenicu da neke od manifestacija psihikih i poremaaja linosti mogu uticati na agresivno ponaanje. Nasilje nije samo posledica globalnog drutva, njegove ekonomske krize, naina organizovanja klubova i delovanja mas-medija na publiku, ve nastaje i kao posledica socijalizacije linosti. Za socijalizaciju linosti poseban
21 22

Lion, J., Personality Disorders, Wiliams and Wilkins, Baltimore, 1974., p. 286-300 Howells. K., Mental disorder and violent behavior. In: M. Feldman , Developments in Study of criminal Behavior, Chichester, 1982., p. 164 23 Fulero S. And Wrightsman, Forensic Psychology, Belmont, 2009., p. 136

54

znaaj imaju manje drutvene celine primarne drutvene grupe i institucije obrazovanja, gde se dodiruju uticaji globalnog drutva i biopsihike predispozicije pojedinca, a moderna drutva vie toleriu agresiju u sportu nego u drugim sferama ovekovih aktivnosti. U krajnjem ishodu, nenasilje pretpostavlja mogunosti koje treba da stvaraju i celo drutvo i materijalni progres koji e ii uporedo sa unapreenjem meuljudskih odnosa i ponaanja. Naa zapaanja ukazuju na znaaj civilizovanog podizanja dece, vaspitavanja sa naglaskom na nesebinost i samopouzdanje, svemu onome to vodi pozitivnom komuniciranju. Nai nasilnici su, najzad, u osnovi, deca koja su nauila da se koriste silom kao oruem za kompenzaciju.24 Istorijsko-aksioloka izuavanja ukazuju da proverene drutvene vrednosti imaju zadatak da uzgajaju, neguju, vaspitavaju i obrazuju drutveno bie oveka za one ciljeve ivota koji obezbeuju integritet zajednice. Usklaenost individualnih sa zajednikim ciljevima vodi ka ostvarenju ideala da vaspitanje omogui produetak drutva. Pitanje sinteze kolektivizma i individualizma svakog oblika vaspitanja podrazumeva optimalno usklaivanje izmeu pojma dunosti i pojma ljudskog dostojanstva. Stoga je jedna od naslednih potreba da se u mlade usauje jako socijalno oseanje odgovornosti, nasuprot individualnoj slobodi bez obaveza.25 Svaka intervencija koja ima za cilj podrku razvoju na ranim uzrastima mora da uzme u obzir drutveno okruenje, to e dati bolje rezultate nego individualni pristup u kome je cilj pojedinac. Individualni pristup je skuplji, a dobici se gube kada se osoba vrati u osiromaenu porodinu i iru drutvenu sredinu. Prednost ima kontekstualni model koji podrazumeva obogaivanje sredine u kojoj se odrasta, u cilju integracije socioemocionalnog i kognitivnog razvoja, jer ako kognitivni model nije podran podstrekom razvoju samopouzdanja, autonomije i inicijativnosti, ulaganje u njega biva nedovoljno. Uslovljavajue dejstvo optih i specifinih inilaca koji nastaju iz poslovnih aktivnosti na trinom nainu privreivanja, politikog usmeravanja drutva i kulturno-komunikacijskog vrednovanja na nastanak nasilja u sportu treba prevenirati vaspitno-obrazovnom aktivnou. Usmeravanjem mladih ka sportu i fizikoj kulturi ojaava se njihovo zdravlje, popravlja koncentracija i uvruje samodisciplina, ime se pravi otklon od negativnih uticaja, bolesti zavisnosti. Uspostavljanjem preciznih i definisanih pravila nadmetanja u sportu jaa se karakter, samopouzdanje i samopotovanje, to vodi lakem prevazilaenju problema sa kojima se susreu. Vaspitno-obrazovnom aktivnou treba uticati na afirmisanje autentinih elemenata igre koji e voditi razvoju socijalne inteligencije. Odravanje telesne spremnosti kroz razumno propisan reim ivota i kontrolu telesne mase dobija se dodatna prednost za
24 25

Toh, H., Nasilnici, Prosveta, Beograd, 1976. Rado, J., Filozofija sporta, Matica srpska, Novi Sad, 2010., str.. 125-126

55

produenje ivota, redukovanjem kardiovaskularnih bolesti (smanjen broj sranih napada i modanih udara). Tome doprinosi umereno nii krvni pritisak i manji nivo holesterola i lipoproteina male gustine u krvi sa poveanim nivoom lipoproteina velike gustine. Atletski spremne osobe imaju vie telesnih rezervi koje su znaajan protektivni faktor kod pojave bolesti (respiracijska rezerva, srana rezerva). Potrebno je preduzimanje optih mera za suzbijanje agresivnosti i destruktivnosti s ciljem da se uklone negativni uticaji iz drutvene sredine i osiguraju normalni uslovi za razvoj linosti. Primarna prevencija sastojala bi se u spreavanju, onemoguavanju, predupreenju devijacija u ponaanju mladih. U smislu eliminisanja ili svoenja na manju meru drutvenih i drugih objektivnih faktora koji pogoduju agresivnom ponaanju, te razvijanju moralnih, drutveno-politikih stavova koja e ih uiniti otpornim na takve oblike ponaanja. Sekundarna prevencija doprinela bi ranom otkrivanju poetnih oblika prestupnikog ponaanja, sa merama koje su adekvatne linim i socijalnim karakteristikama pojedinca, uz angaovanje strunih lica i institucija. U procesu socijalizacije, jaanja veza sa drutvom, potrebno je vraati oseaj uvaavanja i prihvatanja pojedinca, sa njegovim eljama i potrebama, uz izgraivanje pravednijeg i humanijeg okruenja.

Bibliografija Bokovi, M. (1999): Kriminoloki leksikon. Matica srpska. Univerzitet u Novom Sadu. Novi Sad; p. 100-112 Caspy, A., McClay, J., Moffitt, T. E., Mill, J., Martin, J., Craig, I. W., Taylor, A.,& Poulton, R. (2002): Role of genotype in the cycle of violence in maltreated children, Science, 297, 851-854 Frojd, S. (1986): S onu stranu naela ugode. U: Kulenovi M. (ed). Budunost jedne iluzije. Zagreb: Naprijed; p. 133-192 Fulero S. And Wrightsman(2009): Forensic Psychology. Belmont, p. 136 Gottfredson, M.R., Hirschi, T. (1990): A general theory of crime. Standford CA, Standford University Press; p. 86-153 Green, A. (1983): Narcissisme de vie, narcissisme de mort. Paris: Minuit Gutton, P. (2002): Violence et de adolescence. Paris: In press Editions; p.5-45 Howells K. (1982): Mental disorder and violent behaviour in: Feldman M. (ed.): Developments in Study of Criminal Behaviour, Chichester, p. 164 56

Kokovi, D. (1996): Nasilje i kultura- agresija- izmeu eksplozije ivotne snage i ludila. Zbornik: Seksualnost, agresivnost, delikventnost. Matica srpska. Novi Sad; p. 41-54 Laki, A. (2001): Savremene teorije o zlostavljanju dece u porodici. U: Od grupe do tima- multidisciplinarno usavravanje strunjaka u sistemu zatite dece od zlostavljanja i zanemarivanja, urednik Srna, J. Beograd: Centar za brak i porodicu, IP arko Albulj; p. 36-9 Lion, J. (1974): Personality Disorders, Wiliams and Wilkins, Baltimore; p. 286-300 Mari, J. (2005): Klinika psihijatrija. Megraf. Beograd; p. 248-255 Miloevi, B. (2012): Sportsko nasilje i drutveno okruenje. Matica srpska. Univerzitet u Novom Sadu. Novi Sad; p. 13-14 Paunovi, V. R., Babinski, T. (1996): Bioloka psihijatrija 1. Molekularna osnova mentalnih procesa. Medicinski fakultet. Beograd, p. 399-410 Ribas, D. (2009): Pulsion de mort et destructive, Rev. Franc. Psychoanal. LXXIII: 287-1004 Stahl, S. (2008): Esential Psychopharmacology, Cambridge University Press; p. 863- 898 Stenly, J. A., Kipp, H., Greisenegger, MacMaster, E.P., Panchalingam, K., Keshavan, M.S. et all. (2008): Evidence of Developmental Alterations in Cortical and Subcortical Regions of Children With Attention- Deficit/ Hyperactivity Disorder: A Multivoxel In vivo Phosporus 31 Spectroscopy Study. Arch Gen psychiatry; 65(12): 1419-1428 Stor, E. (1989): Ljudska agresivnost. Nolit, Beograd Toh, H. (1976): Nasilnici. Beograd. Prosveta Winnicott, D.W. (1950): Agression in Relation of Emotial Development. In: Through Praediatrics to Psycho-Analysis, London: Hogarth Press and The Institute of Psycho-Analysis 1975; pp. 204-218 Winnicott, D.W. (1964): Agression and its roots. In: Deprivation and Deliquency, London: Routledge 1990; p. 84-99 ile.B. (1970): Povjest sporta. Matica hrvatska. Zagreb, p.7 Milica Jelki Philosophical Center for Psychoanalysis, Novi Sad

Sport, Aggressiveness and Destruction

Abstract: Aggressiveness has a double character: it is a moving force, as well as a spring of destruction. Because of that, the question of 57

destructiveness in sport cannot be regarded as primary or secondary derived behavior, motivated by a set of external factors: shape of character, pressure of culture and immediate occasion. Some of the current scientific conclusions do not confirm hypothesis that there is a causal connection between mental disorders and aggressive behavior, but one should note the fact that some manifestations of psychic and personality disorders can affect aggressive behaviour. Affirmation of authentic elements of game leads to development of social intelligence and maintains bodily preparedness through rationally legislated way of life. Keywords: Aggressiveness, Destruction, Mental Disorders

58

Agrafa I, 5/2013 UDK 796.01:616.89-008.442.6 Aleksandar Dula Filozofski centar za psihoanalizu, Novi Sad

Narcizam i sport
Apstrakt: Narcizam je izvor stimulacije i motivacije, ali i destruktivnosti. Narcisoidnost i grupna narcisoidnost javljaju se posebno u sferi sporta i predstavljaju jedan od vanih mehanizama funkcionisanja sportiste i oveka uopte. Narcisodne linosti bolje reaguju u stresnim situacijama. Sadomazohistiki odnos izmeu narcizma i grupnog narcizma, izmeu oboavanog i oboavalaca, osnovni je preduslov za formiranje grupa. Iz psihoanalitike perspektive, razumevanje narcisoidnosti nam olakava da shvatimo poreklo odbrambenih mehanizama i agresije. Kljune rei: Narcizam, odbrambeni mehanizam, sport, agresija Shodno istraivanjima koje blie dovode u vezu sport i narcizam, linosti koje imaju naglaenu narcistiku tendenciju ostvaruju vrednije rezultate, ali u sluaju kada ih srea izneveri ili se susretnu sa uspenijim takmiarem njihove reakcije su najee nepoeljne i nefunkcionalne. Prema Robertu Rosu (Robert Ross) takve linosti bolje reaguju u stresnim situacijama.1 U toj dvostrukosti stimulativnosti i destruktivnosti, posmatraemo problem odnosa narcizma i sporta. Narcisoidnost i grupna narcisoidnost javlja se posebno u sferi sporta i predstavlja jedan od vanih mehanizama funkcionisanja oveka. ermin narcizam oznaava stanje samozaljubljenosti. Kod malog deteta narcizam je posledica nagona za samoodranjem i to je primarni narcizam. Kod oveka izvorni narcizam se transformie u drutveno prihvatljiv oblik. Sukob izmeu zahteva nagona i zahteva stvarnosti proizvodi narcisoidni karakter i to je sekundarni narcizam. Ispoljava se kao nesposobnost za reciprone voletivne odnose, usled libidiozno podrane, psiholoke preokupiranosti sobom. Sadomazohistiki odnos izmeu narcizma i grupnog narcizma, izmeu oboavanog i oboavalaca, osnovni je preduslov za formiranje grupa. Iz psihoanalitike perspektive razumevanje

The British Psychological Society, Narcissism can help sporting Performance, http://www.bps.org.uk/news/narcissism-can-help-sporting-performance. 11. 02. 2013.

59

narcisoidnosti nam olakava da shvatimo poreklo odbrambenog mehanizma i agresije. Odrastajui introjektujemo vrednosti koje zaokupljaju nau panju da bismo otklonili sopstvenu nesigurnost. Pribegavamo odbrambenim mehanizmima i deformiemo stvarnost. U jednom momentu pripisujemo imaginarna svojstva i osobine idolima koje ne posedujemo i za kojima teimo. U drugom momentu prisvajamo sve drutveno poeljne vrednosti za sebe kao deo nas. Svoje loe osobine ne priznajemo, projektujemo ih u druge osobe i oslobaamo se bolne stvarnosti. akav nain funkcionisanja odgovara naem narcistikom ponosu. Na primer, on nam obezbeuje izbor osobina, ivotnog poziva, sporta itd. Ovakvo psihiko funkcionisanje odgovara Lakanovom stadijumu ogledala i imaginarnim identifikacijama sa likom slinog, u njegovom polju imaginarnog koje oznaava, u pravom smislu rei, mesto ega i njegove fenomene iluziju, iznuivanje i obmane.2 Objanjavajui Lakanovo polje imaginarog, Filip Kovaevi pie: Ego je uvek stecite iluzija i obmana jer ono prepoznaje samo sebe jedino u svom odrazu, zaboravljajui da je to ipak odraz, a ne celokupno subjektovo bie. Lakan stoga odbija da zove ego strukturalnom komponentom psihe, ve ga smatra imaginarnom tvorevinom ije funkcionisanje prikriva ono to zaista pokree osobu tj. sferu nesvesnog. Imaginarni poredak ne ukljuuje samo ono to je iluzorno, ono to je obmana, nego i sve ono u psihi to je formirano kroz proces identifikacije. Imaginarni odnosi su zbog toga uvek proeti tenzijama, zaviu, ljubomorom, agresijom. Uvek se kroz njih postavlja pitanje jesam li ja bolji ili gori, jesam li ja superioran ili inferioran? Imaginarni odnosi podseaju na ono hobsovsko prirodno stanje gde je svako svakom neprijatelj.3 Iz Kovaevievog tumaenja Lakana jasniji nam je idol kao objekat oboavanja, kao imaginarna tvorevina i njegovo funkcionisanje. Nesvesno pokree sportistu u njegovoj iluzornoj obmani sebe. Narcizam je stoga neophodan inilac u superiornom doivljavanju sebe kao sportiste. Sekundarni narcizam je socioloki, ako nije uslovljen, onda podran vrednosnim trendovima, kao i mnogim drutvenim, i kulturnim iniocima. Narcisoidna linost je nesposobna za reciprone objektne odnose, pa se lako primenjuje princip zavadi pa vladaj, ako si sa njima onda si na neprijatelj, ili ako voli mene onda ne moe da voli vie nikoga. Ovaj model ponaanja nam je dobro poznat. Mogla bi se postaviti sledea pitanja: zato su obrazovne institucije pasivne kad je u pitanju stvaranje negativnih vrednosti kod mlae populacije putem medija? Kako to da se ignorie sugestibilno i agresivno nametanje iracionalnih elja? Ovde prvenstveno mislim na elektronske i pisane medije. Ovome stanju doprinosi i hiper produkcija bezvrednih knjiga sa sjajnim
Rudinesko i Plon, Renik psihoanalize, str. 414. http://www.monitor.co.me/index.php?option=com_content&view=article&id=2347:dr-filipkovaevi-lakan-u-podgorici-iii, 13.10.1013.
3 2

60

i privlanim omotima koja velike duhove ostavlja da dremaju po policama4 Erih From blie povezuje narcizam i oseanja sigurnosti i nadmoi: Narcisoidna osoba esto postie oseaj sigurnosti u potpuno subjektivnom uverenju o svom savrenstvu, svojoj nadmonosti prema drugima, o svojim izvanrednim kvalitetima, a ne putem odnosa prema drugima ili putem ikakvog svog rada ili dostignua.5 Njeni doivljaji same sebe i svega to joj pripada su nerealni. Dakle, narcizam je neka vrsta preice, kojom se zaobilaze rad i zreli odnos prema drugima. Ako se narcisoidna linost popne na pobedniko postolje i postane javna linost to biva racionalno opravdano. Narcisoidni pojedinac dobija podrku da razvija korenje narcisoidnosti i uvrsti ga uz pomo divljenja publike i oboavalaca. Oigledna je veza izmeu narcisoidnosti, slave i potrebe za publikom. Poslednja eli biti u dodiru s poznatim ljudima, jer je ivot prosene osobe navodno prazan i dosadan. Masovni mediji ive od prodavanja slave i tako je svako zadovoljan: narcisoidni izvoa, publika i trgovci slavom. Od naroitog interesa je grupna narcisoidnost. Grupna narcisoidnost je pojava od najveeg politikog znaaja.6 Prosene ljude koji su siromani i nemaju talenta ili bilo kakvog osnova za narcisoidno dranje svako moe da gleda sa visine. ta preostaje takvom oveku? Da li moe da se realizuje u drutvu? Nisu li masovni mediji razarai individualnosti i samopouzdanja za iroke mase? Mediji su direktni podstrekai individualnog i grupnog narcizma. Prema Fromu, pojedinac koji o sebi misli da je niko i nita, ako se poistoveti sa monijom grupom, tada dobija sve. Kada bi takav ovek izjavio: Ja sam najdivniji ovek na svetu; ja sam najii, najbolje obrazovan, najpametniji, najefikasniji, ja sam najbolji ovek na svetu svako bi prema njemu osetio gnuanje i pomislio bi da je lud. Ali kada ljudi na isti nain opisuju svoju naciju ili grupu, niko se tome ne protivi. Naprotiv, ako neko kae: Moja je nacija najjaa, najkulturnija, najtalentovanija od svih nacija, niko nee za njega misliti da je poludeo, ve da je vrlo patriotski nastrojen graanin. Isto vai za religioznu narcisoidnost. Sasvim je normalna stvar da milioni pristalica neke religije mogu tvrditi da su oni jedini posednici istine, da njihova religija nudi jedini pravi put spasenju. Kao prvo, teko da grupa moe biti tako savrena kao to je njeni lanovi opisuju; ali postoji jo vaniji razlog, a taj je da se na kritiku upuenu grupi reaguje jakim besom, reakcijom karakteristinom za nekoga ija je individualna narcisoidnost povreena. U narcisoidnom karakteru nacionalnih, politikih i religioznih politikih grupnih reakcija lee koreni fanatizma. Kada grupa postane utelovljenje vlastite narcisoidnosti, svaka se kritika na raun grupe shvata kao napad na vlastitu
4 5

Artur openhauer, O pisanju i stilu, str.67. Erih From, Anatomija ljudske destruktivnosti 2, str. 25-26. 6 Erih From, Anatomija ljudske destruktivnosti 2, str. 26.

61

linost. Prilikom hladnih ratova i kao uvod u oruane sukobe narcisoidnost poprima jo drastiniji oblik. Moja je nacija savrena, miroljubiva, kulturna itd; neprijatelj je tano suprotno: zao, okrutan, izdajniki itd.7 Mnogi autori su ve naveli da mobilizacija grupne narcisoidnosti unutar sporta vri najbolju pripremu za rat. Ona mora zapoeti mnogo pre od izbijanja samog ratnog sukoba, ali se pojaava to se nacija vie primie ratu8 Primer iz sveije istorije je rat na teritoriji bive Jugoslavije. akoe znaajan je i medijski doprinos ideolokom onesposobljavanju svesti, racionalnog i kritikog miljenja. Ova mobilizacija grupne narcisoidnosti je dobro utrenirana, recimo, za vreme doekivanja nacionalnih heroja na aerodromu. Navijai suparnikih timova nisu ni svesni da imaju istog idola kojeg sada slave kao to su slavili prethodnog na nivou manje grupe. Svi sukobi i stradanja koja su se deavala na utakmicama i na ulici sada su pala u zaborav i senku vie imaginarne instance. Razume se, ovaj vid grupne narcisoidnosti ne mora da vodi samo pripremi za rat, nego i jaanju razliitih kolektivnih oseanja koja su potrebna radi trenutnih interesa: Psihoanaliza moe pokazati da su ljudske ideologije proizvodi odreenih elja, instinktivnih poriva, interesa i potreba, koje se, uglavnom nesvesno, pojavljuju kao racionalizacije u obliku ideologije.9 ovek uz pomo identifikacione projekcije sa vie ili manje talenta izgrauje idole koje oboava i voli. Idoli su njegov proizvod od kojeg je sada otuen i kojem se mazohistiki podreuje, to dovodi do samozaborava. Do ovoga dolazi zbog nedostatka racionalno opravdanih razloga za sopstveno narcisoidno dranje. Poto je narcisoidnost osnova ljudskog karaktera koja se ispoljava u vidu nagona za samoodranjem, pojedinac ne razume svoju poziciju u drutvu. Lako biva zaveden grupnom narcisoidnou, koja zadovoljava potrebe irokih masa i pretvara se u polupatoloki proizvod. Grupni narcizam je kompatibilan sa plemenskom lojalnou. Razvija se snaan oseaj solidarnosti i empatije, ali samo za sopstvenu grupu kojoj se pripada. Predrasude i stereotipi su nezaobilazni, to olakava zloupotrebu ovakvih grupa. U nekim sluajevima kod narcisoidnog pojedinca moe doi do refleksije o miljenju. Kritika mo rasuivanja moe da se probudi i moe da potakne na razmiljanje, dok kod grupne narcisoidnosti to nije sluaj. Proizvodnja ideologija i narcisoidnih linosti drutvo staje veoma malo, naspram sredstava koja bi bila potrebna da se popravi standard i uslovi ivota ljudi. Zadovoljavajui svoje potrebe narcisoidna linost e sa ponosom povesti masu za sobom sluei viim interesima i ciljevima, uz za dravu zanemarljive izdatke.10

7 8

Erih From, Veliina i granice Frojdove misli, str. 56. Erih From, Veliina i granice Frojdove misli, str. 57. 9 Erih From, Kriza Psihoanalize, str.24. 10 Erih From, Anatomija ljudske destruktivnosti 2, str. 28.

62

Mladi ljudi se u konstantno prisutnom oseanju nesigurnosti grupiu prilikom veernjih izlazaka. Sublimacija im bez trvenja omoguava da neostvarene ivotne potrebe zadovoljavaju u odnosu sa grupom. Za oslobaanje od frustracione nelagodnosti u zrelijem dobu imamo prihvatljivije oblike udruivanja. Kao proizvod smo dobili kulturno-umetnike, sportske, verske, navijake i razne politiko-ideoloke grupe. Afektivna stanja navijaa, kada su pod totalnom anestezijom racionalnog dela miljenja, oslobaaju od svakodnevnih frustracija. Nezadovoljstvo se nagomilalo u odnosu sa branim drugom, nadreenima na poslu ili interakciji sa ljudima na koje su upueni. Dobro su poznate reakcije navijaa nakon banalnih uvreda, to spada pod narcisoidne povrede. Postupci bivaju poinjeni u odbrani imaginarnih vrednosti sa kojima su se poistovetili. Legitimiu ih grupa i snaan oseaj pripadnosti. Iako pojedinac moe biti svestan svog neispravnog ina kao i opte neprihvatljivosti, kako obiajne, tako i zakonske. Sve moe proi bez oseaja grie savesti, nelagodnosti i bez ikakvih psihikih konflikata u umovima poinilaca. Klanske ili plemenske lojalnosti mogu biti prisutne na svim drutvenim nivoima. One dovode do neverovatnih zloina i raznih zloupotreba poloaja, kada lako dolazi do preklapanja linih i grupnih interesa pokrivenih narcisoidnom anestezijom. Princip jednako funkcionie u grupi sa margine drutva kao i u grupi gde su svi na note i veto se kriju iza urednih toaleta i akt tani, razlike nema. Narcisoidna osoba funkcionie kao centar ka kojem idu samo jednosmerne ulice. Ovakva karakterna struktura trpi i tolerie samo one osobe koje je vole kao to ona voli samu sebe. Ona nikada nije u stanju da odvoji svoje potrebe od tuih, samo svoje potrebe smatra realnim. olerie ljude koji tre oko nje i u njoj vide svoj ideal. Realne su samo njene potrebe, njena oseanja, njene aktivnosti i elje i sve je tome podreeno.11 Narcis ne obraa panju na ljude koji ne zadovoljavaju njegove imaginarne potrebe. Jednako se ponaaju i njegovi oboavaoci koji su zahvaeni grupnim narcizmom, oni udovoljavaju svom idolu. Moe se desiti da imate oseaj da ste odbaeni od strane ljudi koji su zahvaeni ovakvim sado-mazohistikim funkcionisanjem. Jednostavno ste ignorisani, veina ljudi je imala taj niim izazvan oseaj odbaenosti. Ne moete sebi da objasnite, kao da ste neto pogreili. U stvari, greka je u izostanku slepe zaokupljenosti i neodavanju priznanja osobi kojoj pripadaju sve poasti. Osoba kojoj inite narcisoidnu povredu lako okree masu oboavalaca od vas, ili protiv vas, sve u zavisnosti od potreba. Ako niste bezuslovni oboavalac, biete ignorisani; ako ste se zamerili, osetiete gnev osobe koja ne prata. Visok stepen narcisoidnosti je prisutan kod javnih linosti, za njihov uspeh su potrebne povoljne prilike i mnogo talenta. Njihovom psihikom zdravlju potreban je uspeh i oboavanje ekvivalentno
11

Erih From, Anatomija ljudske destruktivnosti 2, str. 25-26.

63

njihovom grandioznom vienju samih sebe. Ne moe se ni zamisliti kakvi su dometi te grandiozne veliine. Gubei na popularnosti oni gube sami sebe i ceo svet se rui. Borei se za slavu oni se bore za svoje navodno zdravlje. 12 Uestale su narcisoidne povrede sa smrtnim ishodom nekada ljubljene osobe. Poiniteljeve imaginarne identifikacije i vrednosti bivaju izbrisane kao gumicom. On gubi tlo pod nogama, itav imaginarni svet nestaje u glavi poinioca i za njegov gubitak on trai odmazdu. Ovo su neki od oblika suene svesti, proizvod drutva u obliku narcisoidne strukture linosti. From bi rekao polupatoloko funkcionisanje koje naginje patologiji. Primera je mnogo, mnogo toga se i promenilo. Bibliografija Filip, Kovaevi: Lakan u Podgorici Pai, Ivo: Proizvodnja Ideologije; Prosveta, Beograd 1984. Rudinesko, Elizabet i Plon Miel: Renik psihoanalize; Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia Sremski Karlovci, Novi Sad 2002. From, Erih: Anatomija ljudske destruktivnosti 2; Naprijed, Zagreb 1980. From, Erih: Veliina i granice Frojdove misli; Naprijed, Zagreb 1980. From, Erih: Kriza Psihoanalize; Naprijed, Zagreb 1980. openhauer, Artur: O pisanju i stilu; Enciklopedijska biblioteka, Beograd 1933. Internet veze: http://www.bps.org.uk/news/narcissism-can-help-sportingperformance. 11. 02. 2013. Filip Kovaevi, Lakan u Podgorici, http://www.monitor.co.me/index.php?option=com_content&view=artic le&id=2347:dr-filip-kovaevi-lakan-u-podgorici-iii, 13.10.1012.

12

Erih From, Anatomija ljudske destruktivnosti 2, str.27.

64

Aleksandar Dula Philosophical Center for Psychoanalysis, Novi Sad

Narcissism and Sport

Abstract: Narcissism is a source of stimulation, as well as destructiveness. Narcissism and group narcissism appear especially in the sphere of sports and represent one of the important mechanisms of functioning of a sportsman and man in general. Narcissist personalities react better in stressful situations. Sadomasochist relation between narcissism and group narcissism, between beloved and those who like him is the basic precondition for formation of groups. From psychoanalytic perspective, understanding of narcissism makes it easier for one to understand the origin of defensive mechanisms and aggression. Keywords: Narcissism, Defensive Mechanism, Sport, Aggression

65

Agrafa I, 5/2013 UDK 796.1/.3:17.023.3

Kratko saptenje Preliminary Report

Milan Popov Filozofski centar za psihoanalizu, Novi Sad

Igra i neuroodslikavanje
Apstrakt: U okviru koncepcije homoludens ostao je nerasvetljen problem teleologinosti igre, kao i pitanje o fundamentalnom karakteru principa zadovoljstva. Da li se odgovori na ova pitanja mogu pronai dublje u fizikalnom aspektu? Autor razmatra odnos igre i neuroodslikavanja, pokuavajui da rasvetli pitanje da li igra u samoj sebi ima svoj cilj, kao to se to ponekad tvrdi. Igrom se odgajaju i kultiviu ljudski nagoni koji samoaktualizuju pojedinca, vodei ga u fantazmatske strukture miljenja. Neuronauke u interakciji sa drugim naukama otkrivaju nove injenice. Zato se treba zapitati o karakteru konzumenta spektakla i kakvi su neuroloki procesi koji ga prate. Kljune rei: Igra, identifikacija, neuroodslikavanje, interaktivnost. Drutveni uticaji direktno deluju na sposobnost mozga i njegovo optimalno funkcionisanje, gde akomodacija i asimilacija predstavljaju osnovne elemente za adaptaciju oveka. Psihologija odavno poznaje vaan znaaj pozitivnih drutvenih uticaja za pravilan razvoj i vaspitanje. Komentar romana ilijena Grina, Kad bih ja bio vi... koji je Melanija Klajn objavila 1955. godine, odnosio se na kliniku ilustraciju prirode projektivne indentifikacije. Prema Melaniji Klajn, dete eli da poseduje objekat majke. Meutim, ta dete zaista eli da poseduje? Da li ono eli da poseduje ili da odbrani onaj objekat sebe sopstva koji gradi. Fantazmatino uvoenje spoljnih objekata u svoju sferu interesovanja, andor Ferenci zaokruuje pojmom introjekcije. Ali ta je doprinelo razvoju zainteresovanosti ka spoljnom objektu i kako se zainteresovanost izgradila, pitanje je koje nas zanima. Psihoanalitikom terminologijom reeno, identifikacija objanjava primajui i prisvajajui karakter delanja kao jedan od osnovnih aspekata ljudskog bia. Meutim, novum koji je nastao treba sagledati i iz aspekta drugih nauka. Kod odojadi koja su posmatrana u poslednjih nekoliko decenija, zapaamo njihovo traenje uestvovanja u drutvenim interakcijama i komunikacijama. Vanost takvog stimulativnog okruenja potvruju u svojim istraivanjima Blekmor (Blakemore), Vinston (Winston) i Frit (Frith) 2004. 66

godine. Drugi istraivai poput OKonora (O'Connor), Bredenkampa (Bredenkamp) i Ratera (Rutter)1 1999. godine, koji su nad decom bez roditelja vrili ispitivanja, pokazuju da nedostatak emotivne panje dovodi do poremeaja afektivne vezanosti. Postoje i istraivanja koja ukljuuju i decu odraslu u ekstremnim drutvenim okruenjima. Kod takve dece moe doi do relativno trajne promene u hemiji mozga i prestanaka proizvodnje hormona kao to je na primer oksitocin,2 koji je veoma znaajan za emocionalne veze i drutvene interakcije. Znajui da je Frojd bio naklonjen psihofizikalistikim idejama, mogli bismo rei da inkorporacija pretpostavlja preteu navedenom nalazu. Pojam inkorporacija za Frojda je zadovoljenje prisvajanjem fantazmikog objekta u unutranjosti svog tela, kao i preuzimanje njegovih osobina. Sa sadanjim znanjem sigurno moemo rei da su rana drutvena iskustva, vana za razvoj modanih sistema koji nose jednu od kljunih uloga za formiranje ponaanja, objanjava Friz (Fries)3. Stalnim razvojem drutvenih kognitivnih neuronauka, koje prouavaju mozak i neuronske mehanizme oveka, daje se jasnija predstava o oveku kao drutvenom biu. Istraivanjem koje je vreno uporednim skeniranjem mozga kod dvoje ljudi, uvia se nova interakcijska predstava. Ukoliko jedan od skeniranih samo posmatra ta drugi radi, zapaziemo veliki procenat neuroodslikavanja. Zakljuuje se da in posmatranja tuih pokreta utie na periferni motorni sistem i miie posmatraa, tvrdi u svojim radovima Fadiga (Fadiga)4. Takozvanim sistemom ogledala (ogledalni otisak), neuronaunici pokuavaju da indentifikuju neuropsiholoku radnju koja je odgovorna za razumevanje sopstvenih i tuih aktivnosti. Pretpostavlja se da ovakva vrsta mehanizama moe biti kljuna za neke vie drutvene procese, u kojima su aktivnosti drugih interpretirani i direktno utiu na ponaanje oveka. I studije koje izuavaju empatiju putem skeniranja parova u veoma kontrolisanim uslovima potvruju da se isti centri za iekivanje identino
1

Vie o tome: Blekmore, S. J., J. Winston end U. Frith (2004), Social Neuroscience: Where Are We Heading?, TRENDS in Cognitive Sciences, Vol. 8, No. 5, pp. 216-222. Usmerenje preuzeto iz: OECD, Razumeti mozak: Roenje nauke o uenju; Ministarstvo prosvete srbije, 2010. Beograd 2 Oksitocin ima vanu ulogu u drutvenim situacijama i regulaciji emotivnog ponaanja. Istraivanja na ivotinjama pokazuju da iskustveno poveani nivo okscitocina dovodi do stvaranja drutvene veze a doivljena iskustva skladite se u memoriju. Fries, A. B., T. E. Ziegler, J. R. Kurian, S. Jacoris and S. D. Pollak (2005), Early Experience in Humans is Associated with Chenges in Neuropeptides Critical for Regulating Social Behaviour, Proceedings of the National Academy of Sciences, Vol. 102, No. 47, pp. 17237-17240. Usmerenje preuzeto iz OECD, Razumeti mozak: Roenje nauke o uenju. 4 Vie o tome: Fadiga, L., L. Fogassi, G.Pavesi and G. Rizzolatti (1995), Motor Facilitation during Action Observation: A Magnetic Stimulation Study, Jurnal of Neurophysiology, Vol.73, No. 6, pp. 2608-2611. Usmerenje preuzeto iz Razumeti mozak: Roenje nauke o uenju
3

67

ukljuuju kod oba partnera, tvrdi u svojim radovima Singer (Singer)5. Dok je mozak jednog partnera bio pod elektrinim okom, kod drugog je skeniran mozak, kako bi se videlo da li predvia bol partnera. Utvreno je da se oblasti mozga koje se aktiviraju za iekivanje bola voljene osobe preklapaju. Takvim studijama u povoju, potrebno je jo dodatnih istraivanja. Socijalne neuronauke trebalo bi da nam daju vie podataka i razumevanja za uticaj okoline na razvoj mozga. Svaka radnja kod oveka ima emocionalnu osnovu. Meutim tek nedavno poeli su se gomilati dokazi koji pokazuju da nae emocije preoblikuju nervno tkivo. Interaktivnost sadri sloene procese kako interpersonalne tako i intrapersonalne, meutim i strunjaci iz neurobilogije uviaju sloenu razmenu izmeu kognitivnih, emocionalnih i psiholokih elemenata koji su vrsto isprepleteni modanim funkcijama. Neuropsihoanaliza istrauje ba te procese. Dosadanje posmatranje linearne organizacije ljudske motivacije preinauje se, stavljajui naglasak na hijarahisku strukturu. Primarni insktinkti, tvrdi Panksep (Panksepp)6, morali su biti zastupljeni, razraeni i simbolizovani na viim kognitivnim nivoima. Zato je upravljanje emocijama jedna od kljunih osobina uspenog oveka, a naroito vrhunskih takmiara. Njena regulacija utie na kompleksne faktore koji prevazilaze osnovno izraavanje oveka. Emocije usmeravaju ili remete sposobnosti panje, reavanje problema i odravanje drutvenih veza, istiu Kol (Cole), Martin (Martin) i Denis (Dennis)7. Dejvid rajber nam govori da se emocionalna kompetentnost odnosi na samoregulaciju pojedinca, odnosno da ona upravlja impulsima i instinktima, kao i da predstavlja sposobnost saoseanja i saradnje. Meutim jo nema univerzalno prihvaene definicije za emocionalnu regulaciju. Tompson (Thompson)8 u delu Emocionalne regulacije iz 2004. godine, smatra da su to spoljanji i unutranji procesi zadueni za praenje, evoluiranje i modifikovanje
Vie o tome: Singer, T., B.Seymour, J.ODoherty, H.Kaube, R.J.Dolan and C.D.Frith (2004), Empathy for Pain Involves the Affective but Not Sensory Components of Pain, Science, Vol.303, No. 5661, pp.1157-1162 , Usmerenje preuzeto Razumeti mozak: Roenje nauke o uenju. 6 Jason S. Wright and Jaak Panksepp (2012), An Evolutionary Framework to Understand,Wanting, and Desire: The Neuropsychology of the Seeking System, Neuropsychoanalysis, Vol. 14, pp. 5-39. Usmerenje preuzeto iz Razumeti mozak: Roenje nauke o uenju. 7 Vie o tome: Col,P.M., S.E.Martin and T. A. Dennis (2004), Emotion Regulation as a Scientific Construct: Metodological Chellenges and Directions for Child Development Research, Child Development, Vol.75, No.2, pp. 317-333. Usmerenje preuzeto iz Razumeti mozak: Roenje nauke o uenju
8 5

Vie o tome: Tompson, R. A. (1994), Emotional Regulation: A Theme In Search Of a Definiton, in N.A.Fox (ed), The Development of emotion Regulation: Biological and Behavioural Considerations. Monographs of the Society for Research in Child Development, Serial No.240 Vol. 59, No.2-3, University of Chicago Press, Illinois, pp.25-52. Usmerenje preuzeto iz Razumeti mozak: Roenje nauke o uenju

68

evolucionih reakcija, da bi se ostvarili ciljevi. Za Kola, Martina i Denisa, emocionalna samoregulacija je dinamika interakcija viestrukih sistema. Meutim Gros (Gross)9 emocionalnu samoregulaciju definie kao proces pojedinca koji utie na emociju poimanjem i izraavanjem. Neuronauke dananjice uspevaju da nezavisno izmere emocije od emocionalne regulacije. Izolovanjem uloge prefrontalnog korteksa u obradi informacija postaje uoljiva razlika, kao to su to uvideli Oner (Oshsner) 2004. i Epert (Eippert) 2006. godine. Moemo zapaziti da studije o neuroodslikavanju pokazuju i da je prefrontalni korteks u vezi sa aktivnou amigdale, a obrada emocionalnih podataka nije svedena samo na fizikom stupnju, tvrde Levis (Lewis) i Stiben (Stieben) 2004. H. Spenser uvodi pojam disolucije da bi ga objasnio kao obrnuti proces, kao apsorpciju kretanja uz istovremenu dezintegraciju materije. Moe li se i u nainu ivljenja prepoznati Spenserova disolucija? Frojd je pokuao da odgovori na taj problem formuliui duevni modus (Tanatos) koji je suprotan od principa uivanja. Proces disolucije zapravo je za Spensera proces promena integrativnih pokreta u dezintegrativne pokrete, a ivot za njega predstavlja kombinaciju integrativnih i diferencijalnih promena. Da li je spektakl proces promene sociolokog razvitka koji je svojim neponovljivim delanjem uspostavio u posmatrau neuropsiholoku ravnoteu? Mislim da e nam precizniji odgovor na to u budunosti dati neuro-integrisane nauke. Promenljivost je za Darvina oznaavala stvaranje novih osobina, a stvaranje novih osobina namernim ukrtanjem nazivao je vetakim ukrtanjem, smatrajui ga nesvesnim procesom. Meutim, ukoliko je odabiranje bez uticaja ovekovih namera sasvim prirodan proces, onda je po Darvinu to prirodni odabir u borbi za opstanak. Iz ovoga bih mogao zakljuiti da je neuroodslikavanje podstaknuto kroz igru jedan od kljunih aktera za prilagoavanje organizma u izrazu ivota. Bibliografija Aimovi, M., (2009): Ontologija prirode; Akademska knjiga, str. 437, 311, 320. Jason S. Wright and Jaak Panksepp (2012): An Evolutionary Framework to Understand, Wanting, and Desire: The Neuropsychology of the Seeking System, NEUROPSYCHOANALYSIS; Vol. 14, pp. 5-39.
9

Vie o tome: Gross, J.J. and O.P. John (2003): Individual Differences in Two Emotion Regulation Processes: Implications for Affect, Relationships, and Well-being, Journal of Personaliti and Social Psychology, Vol.85, pp. 348-362. Usmerenje preuzeto iz Razumeti mozak: Roenje nauke o uenju.

69

Kokovi, D., (2005): Pukotine kulture; Prometej, Novi Sad. OECD, (2010): Razumeti mozak: roenje nauke o uenju; Ministarstvo prosvete Srbije, str.79-108 Rudinesko, E. i Plon, M. (1997): Renik Psihoanalize; Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci.

Milan Popov Philosophical Center for Psychoanalysis Novi Sad

Game and Neuroimaging

Abstract: The concept of homo-ludens failed to explain both the problem of teleological character of game and the fundamental character of the pleasure principle. Can the answers to these questions be found on a deeper, physical level? The author analyzes the relationship between game and neuroimaging, in an effort to find out if game is a goal in itself, as it is sometimes said. Game nourishes and cultivates human instincts which selfactualize a subject, taking him into phantasmatic thought structures. Neurosciences reveal new facts in interaction with other sciences. Therefore, the crucial question is the following one: What is the character of the spectacle consumer and what kind of neurological processes does it imply? Keywords: game, identification, neuroimaging, interaction

70

Agrafa I, 5/2013 UDK 796.01:159.954

Originalni nauni rad Original Scientific Paper

Sran Damnjanovi Filozofski centar za psihoanalizu, Novi Sad

Sport, autentinost i fantazija

Apstrakt: Sagledavajui dominantna shvatanja sporta, autor osvetljava nain na koji je helenska filozofija, filozofija egzistencije i psihoanaliza posmatrala fenomen sporta. Savremene iluzije o sportu zasnovane su na ideolokoj fantaziji koja obezbeuje jedinstvo i koheziju, zadovoljavajui sasvim vansportske motive. Meutim, argonski oblici kao to su ostvarivanje potencijala ili autentinost demaskiraju stvarnu prirodu savremenog sporta, koji se moe razumeti iz dekonstrukcije tih pojmova. Ukoliko je sport potonuo u dvostruki zaborav, javlja se u formi fetia ili simptoma. Kljuni rei: Sport, potencujal, autentinost, nita, simptom.

Izgleda da dominantna shvatanja sporta imaju uporite u filozofskim paradigmama. Prvo, sport kao ostvarivanje potencijala koje ovek nosi u sebi potie iz Aristotelove filozofije, odnosno radi se o shvatanju koje je zasnovano na preoblikovanju i reinterpretaciji izvornijih, helenskih ideja. Drugo, sport kao nain dostizanja autentinosti i uronjenost u nita potie iz Hajdegerove filozofije. Tree shvatanje, da je sport drutveni simptom, ima svoje poreklo u Frojdovoj psihoanalizi i uenju aka Lakana, koje je u radikalnom smislu formulisao Slavoj iek. Istovremeno, ova shvatanja predstavljaju i argonizovane oblike filozofske argumentacije, a nekada nalazimo i pozivanje na filozofsku auru, odnosno sportu se pridaje odreeno znaenje na osnovu argonizovanog filozofskog termina1.

Adorno se u uvenoj studiji argon autentinosti bavi terminima koji imaju viak smisla, odnosno koji plene svojom aurom, dodvoravajui se vanfilozofskim instancama. Pri tome uzvieno prikriva prizemno, a forsira se neuhvatljivost i neodgovornost. Sa druge strane, postoje termini koje svakodnevno upotrebljavamo, jer plene svojom filozofskom aurom, kao to su duhovnost, autentinost. Uprkos njihovoj praznjikavosti, upotreba tih termina svedoi o potrebi naslanjanja na filozofske pojmove.

71

Sport kao ostvarenje potencijala Kako je dolo do toga da sport vidimo kao ostvarenje potencijala koje nosimo u sebi? Kako nas izvetaju Platonovi rani dijalozi, Sokrat je rado obilazio tadanje fitness klubove koji su bili deo atinske svakodnevice. Dodue, ne ini se da je Sokrat vebao, nego se bavio etikim pitanjima a biem u celini nikako i prvi je tragao za optim odreenjima (Metafizika 987b), verovatno dosaujui nadobudnim sugraanima u palestrama, inae zaljubljenima u svoje telo. Njegovi sugraani u vebaonicama smatrali su da je neplemenito i opasno postati mudar (eag 121d). Vodei razgovore o tome da nije mogue leiti telo bez due (Harmid 156d), Sokrat je bez sumnje okrenuo atinske graane protiv sebe. Odnos koji je Sokrat imao prema negovanju due i tela izgleda da nije odgovarao veini njegovih sugraana. Aristotel nas izvetava da je Platon opta odreenja nazvao idejama ili oblicima, verujui da opaajne stvari postoje ueem u njima. Da li ta koncepcija, odnosno uvena dijalektika teorija ideja ima veze sa Platonovim nadimkom Pleati? Navodno je izvesni Ariston, rva iz Argosa, nadenuo taj nadimak Platonu, koji je prema nekim izvorima bio pobednik na Istmijskim igrama. Dijaloki govor po mnogo emu podsea na rvaki zahvat. Odreeni argument zahteva odgovarajui reakciju, kao to rvaki zahvat zahteva sasvim odreenu reakciju u odreenom vremenu. I dalje, da li je Platon, spajajui uenja Heraklita, pitagorejaca i sokratika (Laertije, ivotipisi, III8) promenljivom i propadljivom telu nastojao da podari relativan stalan oblik, spajajui bioloki i etiki aspekt u celinu? Ova pitanja treba da nas pripreme za sagledavanje sporta u kontekstu filozofske argumentacije, odnosno da ukau na opravdanost takvog postupka. Prema Aristotelovoj Metafizici (983a), bia nastaju dejstvovanjem uzroka. Jedinstvo materije i forme je neto pojedinano, na osnovu ega nam se isporuuje ovo tu odnosno prva supstancija, kao osnova priricanja. Samo oblikovana materija stvarno postoji, jer ostvaruje svoje imanentne mogunosti. U latinskoj tradiciji koja nivelie suptilnost Aristotelove filozofije, prvi uzrok se naziva causa formalis, drugi causa materialis, trei causa eficeinsis, a etvrti causa finalis. Kako se iz perspektive Aristotelovog uenja o naelima ili uzrocima svega to jeste i biva moe postaviti pitanje o smislu sporta? Oblikovanje due i tela, ini se kretanjem, radi nekog dobra, odnosno radi pobede na takmienju, ili moda radi zarade, slave, narcizma, gubitka teine, radi zdravlja, raspoloenja, sna, pa ak i boljeg seksualnog ivota, kako itamo na ulazu u jednu savremenu vebaonicu. Na osnovu ovog nacrta moemo uoiti da je sport deo metafizike tradicije, odnosno izdanak evropske kulture i zato ga Aristotelova teorija naela razlae do samorazumljivosti. Istovremeno, temelj te samorazumljivosti, metafizika konstitucija sveta i oveka, nije neto to se dovodi u pitanje. Tu ukljuenost sporta u metafiziku

72

tradiciju koja poiva na izvesnom krivotvorenju i zaboravu smisla, moemo dodatno potkrepiti pozivanjem na jednu od najslavnijih latinskih sentencija. Premda se sentencija mens sana in corpore sano pripisije ak i alesu, ona je izvedena iz Juvenalovih stihova. Juvenal je zapravo mislio na neto sasvim drugo nego to nam to govori fraza u zdravom telu zdrav duh: Bogovi odreuju ljudsku sudbinu, zato se njima treba obratiti za ono to je najsmislenije, za zdrav duh u zdravom telu2. Meutim, tumaenje te sentencije, kako nam je prenela tradicija, je sledee: ostvarenost telesnog oblika vodi zdravlju duha. Sentencija je, odnosno njeno nerazumevanje, pozni izraz naela kalokagatije (), odnosno preplitanja dobrog i lepog, to znai da atlete ne uestvuju samo u telesnom nadmetanju, prevazilaenju granica svojih mogunosti i oblikovanju tela, nego i u vrlini.3 Dodue, to naelo je dvosmisleno, jer lepo moe da vodi jednom spoljanjem efektu: Prema pesnikinji Sapfa sa Lezbosa: Ko je lep, inie se oima da je dobar, a ko je dobar bie u isti mah i lep (Psappho, frg. 49, prev. Miloa N. uria) odnosno, lepo ima mogunost privida dobrog. Naelo kalokagatije ne podrazumeva neposredan odnos tela i duha. eko da bi i sam Aristotel prihvatio sentenciju u zdravom telu, zdrav duh, odnosno treba razlikovati grku filozofiju od potonjih pomeranja smisla: Jer istovremeno se ne sme naprezati um i telo; po prirodi svaki od tih napora ima supratan uinak, odnosno, telesni napor spreava um, a umni napor telo (Aristotel, Politika, 1339a). Dakle, potrebno je pretresti uobiajena shvatanja koja imamo o sportu, jer ona poivaju na metafizikoj ili humanistikoj tradiciji, u kojoj se dogaaju naglaena pomeranja smisla. Ni Sokrat ne bi prihvatio nae proseno nerazumevanje Juvenala, jer: Nemogue je leiti telo bez due,. Sport kao autentinost i nita Hajdeger insistira na sagledavanju svetle i tamne strane metafizike tradicije, jer u njoj vidi najdublju osnovu zapadnjake kulture, a savremenu kulturu vidi kao krajnji rezultat same metafizike. Premda sport svoje utemeljenje nalazi u antikom olimpizmu, dananji sport je nastao na osnovu fundamentalnog nerazumevanja vlastite tradicije i neautentinog odnosa prema njoj. Dakle, u zdravom telu zdrav duh vai u dananjoj koncepciji sporta, bez pitanja o karakteru toga duha. ime je u prvi plan svakog sporta stavljena briga o telu radi snage i tehnike izvoenja odreenog zahvata. Istovremeno, duh je
2 Juvenalov stih zapravo glasi: Orandum est ut sit mens sana in corpore sano Treba se moliti za zdrav duh u zdravom telu (Sat. X, 356). 3 Drimo se Gadamerovog naela da su predrasude pojedinca istorijska istina toga vremena.

73

potpuno zanemaren, a telo je svedeno na resurs proizvodnje sportskih rezultata, postavi izvor (ne)zadovoljstva i neautentinosti. Kako je do toga dolo? Prema Hajdegeru, metafizika misli bivstvo koliko uspeva da ga sebi predstavi, pa bivstvo redovno poistoveuje sa biem. Dok filozofija pita o bivstvu, ona se pita o biu kao biu i ne osvre se na svoj temelj. Usmeravajui se prema ovekoj sutini, logika i metafizika ne mogu da dokue odnos bivstva i oveka. ek je prebolevanje metafizike prebolevanje zaborava bivstva. Za Hajdegera bivstvo nije bie, ve nita, a ovek je drilac mesta niega!4 Humanistika tendencija u miljenju nastala je zato to je metafiziki nain miljenja blokirao put do izvornih uvida i autentinog naina postojanja. Hajdeger se ne izraava u skladu sa zakonima formalne logike, zato to je, kako smatra, i ona izdanak metafizike tradicije. Umesto ja mislim, on e radije rei: Miljenje izvrava odnos bivstva prema ovekovoj sutini5. Miljenje ne stvara niti izaziva taj odnos, ono je podreeno bivstvu. Miljenje se tie odnosa bivstva prema oveku. ta je zadatak miljenja? Miljenjem bivstvo dolazi do jezika, a jezik je kua bivstva. U jezikoj kui stanuje ovek. Dalje, miljenje je miljenje bivsta ukoliko pripada bivstvu. Kada miljenje pone da nestaje naputajui svoj element, ono postaje tcnh, instrument obrazovanja, kolstva, stvar, kulturni posao, tehnika objanjavanja. ovek vie ne misli ve se bavi filozofijom. U uzajamnom nadmetanju takvog bavljenja nastaju razliiti izmi, a nastaje egzistencija koja se u potpunosti potinjava javnosti. Jezik se srozava na sredstvo masovne komunikacije i podlee, kako Hajdeger sjajno nalazi prave izraze, diktaturi javnosti. Javnost unapred odluuje ta je razumljivo, a ta treba odbaciti kao nerazumljivo. I humanizam je nastao u metafizikom, odroenom miljenju koje potpada pod teror javnosti. Hajdegerov, da tako kaemo, antihumanistiki humanizam ovenost oveka misli polazei od blizine bivstva. A odnos bivstva i oveka zapreen je tehnikom. U tom smislu sport je daleko od svake nemetafizike i netehnike ovenosti oveka. Sport kao tehnika oblikovanja tela, postizanja uspeha i dr, nalazi se pod terorom javnosti, koliko sport i podreuje i proizvodi samu javnost. Nije nimalo sluajno to se za vetog sportistu kae da je tehniar. Sport, onakav kakav je danas pripada dobu tehnike, odnosno podreen je svoenju svega, pa i vlastitog tela na raspoloivost. Zato sport pripada razliitim modusima neautentinosti, jer spreava odnos oveka i bivstva, afirmiui odnos prema svetu zasnovan na dominaciji i gospodarenju. Dalje, umesto oveka kao pastira bivstva , dolazi do odreenja oveka kao gospodara bivstva. Ovaj zakljuak, pokazaemo, treba prihvatiti sa rezervom. Prema Hajdegerovoj logici, bilo bi neophodno sprovesti dekonstrukciju
4 5

Hajdeger, Putni znakovi, str. 368. Hajdeger, isto, str. 279.

74

uobiajenog shvatanja sporta, jer to shvatanje maskira razliite odnose, koji inae nisu dovedeni u pitanje. Nimalo sluajno, obnova olimpizma iroko je prihvaena od vodeih ideologija dvadesetog veka. Vana kategorija Hajdegerove filozofije, pogotovo one iz nivoa Bivstva i vremena je autentinost. ta je za Hajdegera autentinost? Sutina Hajdegerove filozofije koncentrisana je oko pitanja o bivstvu (Seinsfrage), odnosno ta mi mislimo pod izrazom bivstvo. Ubrzo bivamo iznenaeni jednom neobinom tvrdnjom, ovek je tubivstvo (Dasein). Zato? Prvo, ovek uvek nekako razumeva bivstvo, a drugo, ovek je mesto na kome se bivstvo razotkriva. ovek postoji razliito od ostalih bia, on je privilegovan ne svojim umom, vetinom, sposobnou igre ili stvaralatva, nego mestom razotkrivanja bivstva. Bivstvo oveka nije jednako bivstvu bia koja postoje u svetu. Specifinost ljudskog bivstvovanja Hajdeger oznaava pojmom egzistencija (Existanz). Izmeu ostalog, po tome se razlikuje od drugih bia koja su prisutna objektivno ovek egzistira tako to razumeva vlastito bivstvo (i moe biti ili ne biti), dok bia naprosto jesu. Prema Hajdegeru, ovek nema zadanu i nepromenjljivu sutinu. Zato ono ta ovek jeste, ne moe biti izraeno definicijom (animal symbolicum, animal rationale, homo faber i sl), nego se ovek moe shvatiti samo u odnosu prema svetu i sebi. Hajdeger zato pie: Sutina oveka lei u njegovoj egzistenciji. ubivstvo, odnosno ovek, nije neto konano, nego mogunost koja je vlastita (Jemeinigkeit) za svako tubivstvo. Dakle, ljudska egzistencija je vlastitost i neponovljivost, a ne reprezent vrste! Zato ovek moe postati autentino bie i odbaciti zahteve koje mu namee javnost. Egzistencija je autentina (eigentlich) ili neautentina (uneigentlich), kada ovek proputa vlastite mogunosti. U Bivstvu i vremenu, odnos prema smrti ini vanu razliku izmeu autentine i neautentine egzistencije: Svakodnevno propadajue beanje pred smru jeste neautentino bistvo pri njoj. Neautentinost jeste temelj svake mogue autentinosti. Neautentiost oznaava jednu vrstu bivstva u koju se tubivstvo moe premestiti, a najee se uvek i premestio, ali se u nju ne mora nuno i trajno premetati6. Iz ove perspektive sasvim je razumljivo smetanje smrti u neposrednu blizinu atletskog napora. Atleta je morao umreti na Maratonu. Sport je nain prihvatanja vlastite konanosti kroz samonadmaivanje vlastitih mogunosti. Istovremeno, treba imati na umu da je upravo neautentinost osnova mogue autentinosti, koja se moe, ali i ne mora postii7.
Martin Hajdeger, Bitak i vreme, str. 295. ta to znai i postoji li uopte autentina egzistencija? U Bivstvu i vremenu smrt je vlastita i neotuiva mogunost egzistencije, istovremeno nesvodiva ni na ta drugo van sebe i potpuno neutemeljiva, u kojoj razumevanje polazi od same smrti. Zato je vana smrt? Radi otvaranja horizonta konanosti a time i temporalnosti kao prostora u kome se bivstvo pojavljuje. Hajdeger je u svom glavnom delu u smrti video jednu od glavnih sila autentinosti, individualne i kolektivne, a neto kasnije u Govoru u ast A. L. lagetera, protoheroja nacionalsocijalistikog pokreta, imenuje lagetera za ono mesto oitavanja samog bivstva, zato to je on, smrt shvatio
7 6

75

Autentinost se moe razumeti i u odnosu prema vremenu. U odlunom istravanju u smrt , iz svoje budunosti ovek se vraa u bilost, jer jedino radikalna budunost preseca sva materijalna ogranienja, spojeve i veze8. Autentina egzistencija vremenuje svoje otvorene mogunosti kroz budunost, dok se neautentina utapa u ono to jeste. Ve je zapaeno da zapadnjaki sportovi poivaju na shvatanju vremena kao linearnog, objektivnog, homogenog i merljivog bia, a ta koncepcija `objektivnog vremena` konstituie i regulie veinu postojeih sportova9. ovekov ivot potinjen je objektivnom vremenu, a zauzvrat, osa vremena izgleda beskonana. Shodno tome, vremenski rezultati mogu se nadmaivati i samonadmaivati, a da istovremeno sportska delatnost ne mora biti autentina. Meutim, ovek (tubivstvo) je u konstitutivnom odnosu prema temporalnosti (Zeitlichkeit), koja bi se najednostavnije mogla opisati kao jedinstvo prolosti, sadanjosti i budunosti, odnosno ekstazom prolosti i projekcijom u budunost. U tom smislu budunost i prolost zajedno grade sadanjost. ubivstvo kontinuirano sebe gradi i razgrauje. Dakle, neautentinoj egzistenciji pripada objektivno vreme i bavljenje sportom, putem merljivih dostignua, trijumfa, liga i tehnike organizovanosti (jer vreme je novac). Da li je mogue na osnovu hajdegerijanskog pristupa sportu pronai i odbraniti autentini modus bavljenja sportom? Pojedini autori nalaze taj modus u sportovima koji su zasnovani na estetikom izvoenju, valjanom pokretu, saglasju spoljanje i unutranje forme, plesnoj gimnastici, kao i u borilakim vetinama.10 akoe, u tu grupu sportova spadaju i ekstremni sportovi, jer oni otvaraju put realizacije izvorne temporalnosti, zato to posredstvom visokog rizika i dovoenja u opasnost vlastitog ivota sportista iskuava vlastitu konanost i celovitost.11 Ipak, i tu se krije zamka neautentinosti habituiranost na rizik dovodi bilo do oseanja nadoveanske snage ili do iluzije neranjivosti, to dovodi sportistu u opasnost koju vie ne prepoznaje kao opasnost. Hajdegerova koncepcija utie na razliite oblasti ivota (argonizovana je), pa i na sport. Sport je dakle nain na koji ovek postaje navodno svoj , a
poevi od delovanja, i time postao mesto pojavljivanja nesavladivog i neutemeljenog bivstva (u tom smislu Hajdeger uz lagetera pominje iskonski kamen, granit) Neutemeljenost se ogleda izmeu ostalog i u injenici da je lageter pogubljen od strane francuskih vlasti u trenutcima, kako pie Hajdeger, najteeg ponienja i izdaje Nemake 1923. godine. Viktor Farijas, Hajdeger i nacizam, str. 90-96. Zato su sportisti posebno pogodni za projekat autentinosti, imajui u vidi onu vezu izmeu sporta i smrti kao neutemeljenog samonadmaivanja. 8 Ljubomir Tadi, Zagonetka smrti, str. 171. 9 Irena Martnkov, Jim Parry, Two ways of cenceiving time in sport, Acta Univ. Palacki Olomuc., Gymn. 2011, vol. 41, no. 1, p 23. 10 O tome vidi podrobnije u Reinhard May Heideggers hidden sources, London New York, 1996, a posebno p. 98, gde se raspravlja o uticaju buido kodeksa na Hajdegera (put samuraja je put smrti), o emu postoji detaljnija i obimnija literatua. 11 Irena Martnkov, Jim Parry, Two ways of cenceiving time in sport, p. 30.

76

delatnost postizanja rezultata naziva se i autentino iskustvo ili estetsko iskustvo12. Zato je bavljenje sportom vid autentinosti? Zagovornici autetninosti sporta dre da su ovo glavni razlozi: sport je pozitivna realizacija vlastitih mogunosti, pri emu je jedinstveno ja rezultat sportskog nadmetanja. A to je uspeh neutemeljeniji, to je vredniji (dakle oni koji su imali niu startnu osnovu u ovom smislu postiu vie). Ova odreenja zapravo smetaju sport u domen neautentinosti. Sama kategorija autentinosti podsea na priu o kralju Midi kada se objektivira, propie, opie i preporui vrednost autentinosti nestaje ili se preokree u svoju suprotnost. ako su mnogi sportisti postali kandidati za nosioce autentinosti, od nacionalsocijalastikih heroja, pa do autentinih boraca za ljudska prava. Satoi Higui kritikuje naglaavanje estetske dimenzije sportskog iskustva, a osporava i merila koja sportska dostignua smetaju u domen autentinosti.13 U najkraem, kritika izgleda ovako: Hajdegerijanci u sportu autentinost vezuju za izvrsnost, neponovljivost, ispunjenje i samoispunjenje, spajajui Hajdegerovu filozofiju i dostignua humanistike psihologije. Pitanje je koliko ta sinteza uopte odgovara ideji i duhu Hajdegerove filozofije. Neponovljivo i ispunjeno, ne znai vie bivstva, kao to neautentino ne znai manje, a bivstvo prema smrti je, u hajdegerijanskoj teoriji sporta, neopravdano izjednaeno sa ispunjenjem vlastitih potencijala14. I samo estetsko iskustvo moe biti, shodno Hajdegerovim konceptima vrednovano kao neautentino. Upitno je da li karakter autentinosti uopte odgovara sportskom iskustvu, jer ono, prema Higuiju, nije ni neautentino ni autentino, zato to je podvrgnuto posebnim pravilima i odeljeno od svakodnevnog ivota, a pogotovo od brige i temporalnosti. Istini za volju, u tom sluaju bavljenje sportom na prosean nain ipak mora biti ocenjeno kao neautentino. Povezivanje autentinosti i sporta ima zanimljivu predistoriju. Odnosno, autentinost se moe uzeti i kao pseudokoncept koji blokira svaku analizu. Leni Rifental je svoju filmsku odiseju zapoela apologijom autentinosti u sportu, slavei fiziki napor, ekstremni alpinizam i individualizam, da bi preko trijumfa autentinosti kao zajednike volje (nacidokumentaraca iz tridesetih), dospela do telesne lepote i kolorita Nuba Afrikanaca. U devetoj deceniji ivota Leni Rifental je snimala fantastine dokumentarce o udesnom ivotu tropskog podmorja. Slavoj iek veruje da nijedan od proto-faistikih elemenata kojima obiluje opus Leni Rifental
12 Satoshi Higuchi, Heideggers Concept of Authenticity and Sport Experience, Bulletin of the Faculty of Education, Hiroshima University, Vol. 39. Part 2. February 26. 1991. 13 Radikalniji sluaj koji osporava Higui: Thomas, C, E., The Perfect Moment: An Aesthetic Perspective of the Sport Experience, Dissertation, The Ohio State University, 1972. 14 Satoshi Higuchi, Heideggers Concept of Authenticity and Sport Experience, Bulletin of the Faculty of Education, Hiroshima University, Vol. 39. Part 2. February 26. 1991.

77

nije sam po sebi faistiki: reba potpuno napustiti koncept prema kome disciplina, od samokontrole do fizikog treninga, jeste neto inherentno protofaistiko. Zaista, termin protofaizam treba biti naputen: o je pseudo-koncept koji blokira konceptualnu analizu15 Dakle, postoji tenzija izmeu umetnikog projekta i ideolokog usvajanja, jer verovatno nema potpunog ideolokog identiteta, kao to nema ni same autentinosti (ta bi kategorija bila sasvim imaginarna), ali ono to preostaje to je delo ili in, koji se moe posmatrati van kategorijalnosti, ali u skladu sa onim nita. Ukoliko moemo govoriti o autentinosti u pojmovima Sartrovog egzistencijalizma, autentini subjekat je nita i nemogue ga je podvesti pod bilo kakvu definiciju. Proizvedeni predmeti su morali prethodno biti definisani, npr. u umu zanatlije. Kako su predmeti neto definisano, specifino ljudski subjekt nije neto odreeno, ve je rascep od samoga sebe. aj smisao sporta poznaje svako ko se bavio, da tako kaemo, meditativnim ili ekstremnim sportovima, koji oveka stavljaju na kocku, ispitujui njegove mogunosti od maratona do ekstremnog alpinizma. Ostvarenje cilja tu ne afirmie neto, ve nas pre suoava sa nita. Sport ne gradi, on moe da se, uslovno reeno, upranjava. I tu konceptualna analiza zastaje ono to je van toga, moe se zahvatiti, bilo kao neautentinost, ideologija, simptom i sl. Sport kao simptom Psihoanaliza sa Hajdegerovom filozofijom deli jednu vanu ideju: Iza svakog navodno slobodnog, smislenog, svesnog i uopte racionalnog akta subjekta nalazi se nesvesno kao neslobodno posredovanje nelinih struktura. Frojd uvodi ideju ljudskog subjekta kao radikalnog rascepa uzmeu svesnog i nesvesnog dela. ime se klasine kategorije koje slue za razumevanje oveka, stavljaju u drugi plan, kao to je i paradoks autentinosti kao filozofski problem sa jedne strane devalviran, jer ovek nije u potpunosti odgovoran za sebe, a sa druge, upravo potenciran, jer ovek i ne moe biti odgovaran za sebe. ovek je kao takav neautentian. Sopstvo, subjektivnost je tek izgraena iluzija koja se identifikuje sa rei ja, odnosno radi se o pokuaju da se znaenja uine stabilnim, veruje Lakan. Lakan vidi proces identiteta uvek u relaciji sa drugim. Identifikacija je identifikacija sa neim ili nekim drugim, sa slikom, odrazom kao drugim lociranim u posebnim drutveno-simbolikim koordinatama. Lakan uspostavlja tri stupnja (inter)subjektivnosti imaginarno, simboliko i realno (koje je van diskurzivnog domena obuhvatajui libiduozne efekte u smislu jouissance). Uvrena slika postaje osnova identiteta ukoliko ona obezbeuje spoljanju ematizaciju telesnog i psihikog sopstva, podupirui jedinstvo i koheziju subjekta. Slika je uvek imaginarna i problematina, nikada do kraja ispunjena.
15

Zizek, Learning to Love Leni Riefenstahl http://www.lacan.com/zizekleni.htm

78

Imaginarna identifikacija je identifikacija sa uenom slikom (ego-ideal) i podrazumeva naglaenu narcisoidnu komponentu. Slika se pojavljuje na dopadljiv nain, oznaavajui ono to elimo da budemo. Na nivou simbolike identifikacije mi se identifikujemo sa pozicijom sa koje smo vieni i sa koje se pojavljujemo kao voljeni ili eljeni, identifikuji se sa Drugim kao idealom. U tom smislu je daleko je vanije ne kako mi vidimo sebe, nego kako smo mi vieni od Drugog. Subjekti se identifikuje sa drutvenim grupama i ideologijama zbog obeanja jouissance. lanovi drutvene grupe dobijaju 'ukus' jouissance vezivajui se jedni sa drugima i slikom o 'nama'. Usled toga se identifikujemo sa politikim projektima, drutvenim ulogama ili potroakim izborima, doekujemo i proslavljamo nae sportiste, a problamatizujemo i nipodatavamo tue.16 Kako je dolo do odreenja sporta kao simptoma? Kultura se raa iz straha i oseanja krivice. U strahu da vie nije voljeno, dete se odrie zadovoljstva. Istovremeno, kultura se brani od destruktivnih nagona formirajui savest. Usled straha od spoljanjeg autoritetlja ili straha od gubitka ljubavi, ovek se odrie nagona stvarajui savest, kao pounutranjenje spoljanje zabrane. Cena kulture je neuroza, kao konflikt izmeu mehanizma odbrane i ostvarenja elje, odnosno konflikt izmeu ida i ega kao rascep linosti izmeu onoga ta ovek svesno hoe i nesvesno osea (dodajmo i ovo: zaista ini)17. Kultura stvara plodno tlo za nastanak neuroza. Simptom je kompromisna tvorevina nastala kao razultat neurotinog konflikta izmeu suzbijenih nagonskih potreba i ega. Prema uenju Sigmunda Frojda, simptomi su znakovi bolesti koji zahtevaju neprestano troenje energije da bi se savladali, a to dovodi do osiromaenja duevne snage. Simptom je slian snu ili omaki, odnosno on je izopaen i prikriven nain zadovoljenja zabranjenih elja ili dvosmislenost sa dva znaenja koja protivree jedna drugom. Na ovaj nain on fantazijom zadovoljava svoju zabranjenu elju, a istovremeno se kanjava strahom koji predstavlja odbranu od prvobitne elje. Simptom je proces saimanja, poreanja znaenja i simbolizacije. U analizi popularne kulture, za ieka je npr. itanik simptom, a santa leda ono Realno, koje se opire svakoj simbolizaciji i koja razbija i prekida ustaljeni simboliki poredak.18 Nisu, dakle, bez osnova u filozofiji tumaenja koja u sportu vide novi vrh ledenog brega, odnosno drutveni simptom. Prema konceptu koji potie od Lakana i Altisea, ideologija nema veze sa znanjem, niti sa maglovitim konceptima kao to je to autentinost. Ona je na delu u onome to ljudi ine. Ideologija nije smetena u opoziciji znanje-iluzija,

Dashtipour, P. (2009) Contested Identities: Using Lacanian Psychoanalysis to Explore and Develop Social Identity Theory, Annual Review of Critical Psychology, 7, pp. 320-337 17 Sigmund Frojd, Nelagodnost u kulturi. 18 Slavoj iek, The Sublime Object of Ideology, p. 75.

16

79

ve je ideologija priblina psihoanalitikom pojmu fantazma19. A u sutini lakanovskog poimanja fantazma jeste Realno. Ideologija je fantazmatska konstrukcija koja omoguava prikrivanje traume unutar stvarnosti radi se o podeli koja ne moe biti simbolizovana. Ideologija se sastoji u potskivanju injencu da subjekti delaju u skladu sa pomenutom fantazijom. Sport u tom sluaju pripada ideolokoj fantaziji, a potiskuje se injenica da subjekti delaju u skladu sa njom. U Lakanovom uenju, zapaa iek, dolazi do univerzalizacije simptoma. Gotovo sve postoji na nain simptoma (npr. ena je simptom mukarca): Moemo ak rei rei da je `simptom` Lakanov konaan odgovor na veno filozofsko pitanje `zato neto a ne naprotiv nita?`- to `neto` koje `je` umesto nita je zaista simptom20. U psihoanalitikoj kuri simptom je uvek adresiran na analitiara, koji isporuuje skriveno znaenje. Cilj psihoanalitiara je da reetablira prekinutu komunikativnu mreu dozvoljavajui pacijentu da verbalizuje svoj simptom. Verbalizacijom simptom je automatski razreen. Ali tu poinju i problemi, ta ukoliko simptom nije razreen, ukoliko on opstaje? Simptom nije samo ifrovana poruka, nego je u isto vreme nain na koji subjekt organizuje svoje uivanje, zato i kada je interpretacija dovrena, subjekt nije spreman da se odrekne svog simptoma i zato voli svoj simptom vie od sebe21. Simptom poseduje radikalno ontoloki status, simptom kao sinthome doslovno je naa jedina supstancija, jedina pozitivna podrka postojanju naeg bia, jedino uporite konzistencije subjekta. Ideologija obezbeuje iluziju kohezije, jedinstvenost tkiva strukturirajui nae stvarne odnose i maskirajui neizdrivo. Ova koncepcija pretpostavlja nivo konstituisanja subjekta kroz odnos sa Drugim i nivo uivanja (nivo na kome se javlja simptom). Simptom je pri tome stvarno jezgro uivanja, koje opstaje kao viak i vraa se kroz sve pokuaje da se pripitomi, kultivie, razrei. Ideoloka identifikacija nikada nije bez ostatka, jer uvek postoji viak koji otvara mesto elje, a Drugoga (simboliki, odnosno drutveni poredak) u oima subjekta ini nekonzistentnim. Uloga fantazma lei u pokuaju maskiranja te nekonzistentnosti. Radikalna kritika ideologije mogua je samo uz priznanje ovog temeljnog antagonizma, prolaskom kroz fantazam odnosno identifikacijom sa samim simptomom, traumatinim mestom sistema. Identifikovati se sa simptomom znai uiniti vidljivom taku koja postaje traumatina. Svaka delatnost je podlona manipulaciji osim one koja govori jezikom te iste manipulacije. (No, ostaje otvoreno pitanje da li sport moe
Fantazam je u Frojdovom smislu kompromis izmeu nesvesnih elja i mehanizma odbrane ega, koji se obino pripisuje simptomu i slui zadovoljenju potisnutih elja, npr. deiji fantazam o prodiruoj Godzili (fantazam oralnog karaktera). 20 ibid., p. 77 21 ibid., p. 80.
19

80

preuzeti umetniku strategiju, npr. onu koju je upotrebio Laibach osamdesetih godina prolog veka). Prema ieku, jedina alternativna simptomu je nita: ist autizam, totalna destrukcija simbolikog univerzuma. Konana Lakanova definicija kraja psihoanalitikog procesa je u identifikaciji sa simptomom. Analiza je dostigla svoj vrhunac kada pacijent postaje kadar da prepozna u Realnom svoga simptoma, jedino podrku svome biu. o je nain na koji Lakan, prema ieku, razume ono wo es war, soll ich werden subjekt mora identifikovati sebe sa mestom na kome je ve bio simptom u svojoj `patolokoj` posebosti morate prepoznati element koji daje konzistenciju vaem biu. Ideologija se sastoji u samoj stvarnosti, time to je drutvena stvarnost konstruisana oko ideoloke fantazije, kao i u potiskivanju injenice, nezanju, da subjekti delaju u skladu sa pomenutom vrstom fantazije.22 I sama stvarnost je odreena fantazijom. Fantazija stvara stvarnost kao iracionalnu time to uvek postulira i odreene uzviene objekte, ideoloke fetie, koji, premda besmisleni, daju stabilnost drutvenom totalitetu. Sublimni objekt ideologije ili ostatak realnog je ono na emu ideoloko polje zadrava privid konzistencije. Ako se simptomi jave, to je sluaj u svakoj ideologji, onda je na idologiji da dopuni ovaj ostatak Realnog, da smiri antagonizam, oslabi simptome. o ideologija postie svojim zamenskim objektima za Realno kao nedostatak, uzvienim objektima, ideolokim fetiima. Kritika ideologije postaje kritika ideolokih fetia, uzvienim fetiima, iza kojih ne postoji nita njihova je svrha da podre nekonzistentnu ideoloku fantaziju, da pokriju nekonzistentnost vladajueg ideolokog sistema. Prevazii fantaziju znai osloboditi se fetiistikih vezanosti za objekte koje je fantazija nudila kao zamenu za Realno. Na primer: Danas svi znamo da sport ne predstavlja ni razvijanje unutranjih potencijala, ni autetnino stvaralatvo, jo manje da ima meditativni karakter utrnua i ponitavanja, a opet delujemo kao da je to tako. Sport je feti, a ideoloka fantazija o njemu odreuje praksu bilo bi vienje sporta iz perspektive lakanovske analize koju zagovara Slavoj iek. Na kraju, proetajmo opet zajedno sa Sokratom po sportskim halama i fintes klubovima. Veina naih odreenja sporta ipak zadrava fetiistiki karakter. Ni put zasnovan na magli autentinosti nije manje imaginaran, jer autentinost se preokree u neautentinost kada ona postane merodavna. Da li je mogue istrajati na sportu, ali prevazii njegovu fetiizaciju? Kada u slojevima neautentiosti i autentinosti prepoznajemo jedinu podrku naem biu, koje nastaje kroz mukotrpne i nestabilne procese subjektivizacije posredstvom nadsubjektivnih struktura, ostaje nam samo napor promene odnosa, i to ne samo prema sportu. Prvi korak svakako lei u povratku sporta filozofiji.
22

ibid., p. 32-33

81

Bibliografija 1. Adorno, . (1978): argon autentinosti; Beograd, Nolit 2. Aristotel (1988): Metafizika; Zagreb, Globus. 3. Aristotel (1988): Nikomahova etika; Zagreb, Globus. 4. Aristotel (1988): Politika; Zagreb, Globus. 5. Aristotle (1974): Aristotle's Metaphysics (ed. W. D. Ross); Oxford, Oxford University Press. 6. Dils, H. (1983): Predsokratovci-Fragmenti; Zagreb, Naprijed. 7. uri, Mil. (1987): Istorija helenske etike; Beograd, Zavod za udbenike i nastavna sredstva. 8. iek, S. (2008): The Sublime Object of Ideology; London, Verso 9. Laertije, D. (1973): ivot i miljenja istaktnutih filozofa; Beograd, Bigz. Ljubomir, . (2002): Zagonetka smrti; Beograd, Filip Vinji. 10. May, R. (1996): Heideggers hidden sources; London New York, Routledge 11. Martnkov, I., Parry, J. (2011): Two ways of cenceiving time in sport, Acta Univ. Palacki Olomuc., Gymn., vol. 41, no. 1 12. Platon, (1987): Dijalozi; Beograd: Grafos. 13. Farijas, V. (1994): Hajdeger i nacizam; Novi Sad, Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia. 14. Frojd, S. (1979): Iz kulture i umetnosti. Nelagodnost u kulturi; Novi Sad, Matica srpska 15. Hajdeger, M. (1988): Bitak i vrijeme; Zagreb, Naprijed. 16. Hajdeger, M. (2003): Putni znakovi; Beograd, Plato. 17. Hajdeger, M. (1982): Pevanje i miljenje; Beograd, Nolit. 18. Hajdeger, M. (1992): Poljski put. Oputenost; aak, Gradac.

.
1. Dashtipour, P. (2009): Contested Identities: Using Lacanian Psychoanalysis to Explore and Develop Social Identity Theory, Annual Review of Critical Psychology, 7, http://www.discourseunit.com/arcp/7.htm (12.02.2013)

2. , , , http://www.scribd.com/doc/119240428/%C5%BDi%C5%BEekovateorija-ideologije
3. Ivvenalis, Decimvs Ivnivs: http://www.thelatinlibrary.com/juvenal.html (12.02.2013) 4. Sapphos Poems: http://inamidst.com/stuff/sappho/ (12.02.2013) 5. Satoshi Higuchi, Heideggers Concept of Authenticity and Sport Experience, Bulletin of the Faculty of Education, Hiroshima University, Vol. 82

39. http://ir.lib.hiroshima-u.ac.jp/metadb/up/kiyo/AN0021336X/BullFacEduHiroshimaUniv-Pt2_39_131.pdf 6. Zizek, Slavoj: Learning to Love Leni Riefenstah.http://www.lacan.com/zizekleni.htm

Sran Damnjanovi Philosophical centre for Psychoanalysis Novi Sad

Sport, Authenticity and Fantasy

Abstract: Analyzing some of the dominant theories of sport, the author illuminates the way in which Hellenic philosophy, philosophy of existence and psychoanalysis interpreted the phenomenon of sport, arguing the necessity of change in the way it has been treated. The present-day illusions about sport are based on an ideological fantasy which maintains unity and cohesion, satisfying motives that are not related to sport. However, jargon terms such as authenticity or achieving someones potential reveal the real nature of contemporary sport that can be comprehended through deconstruction of these terms. If sport has sunk into double forgetfulness, it reappears in the form of a fetish or a symptom. Keywords: Sport, potential, authenticity, nothing, symptom.

83

OGLEDI
Agrafa I, 5/2013 UDK 1 Plato
Originalni nauni rad Original Scientific Paper

Irina Dereti Filozofski fakultet, Beograd

Dua je kao knjiga: Problem lanih uivanja u Platonovom Filebu

Apstrakt: Platonova analogija o dui kao knjizi predstavlja znaajan prilog njegovom uenju o ljudskoj dui. Koristei ivopisne figure pisara i slikara, Platon opisuje proces kojeg uglavnom nismo svesni. Poreenje sa ilustrovanom knjigom pokazuje da se i kod najprostojih radnji u nama dogaa sloen mentalni proces, spoj uzajamno harmonizovanih i hijerarhijski ureenih kognitivnih radnji. Uvodei metaforu unutranjeg pisara u Filebu, Platon prikazuje na duh kao aktivan i produktivan, gde prevoenje upamenih opaaja obuhvata veliki broj racionalnih operacija, poput artikulacije, klasifikacije i strukturiranja naeg ulnog iskustva. Drugi zanatlija u dui, tj. slikar, reinterpretira i povezuje uivanja, koja se tiu budunosti, sa njihovim ulnim poreklom, opaanjem i pamenjem. Perceptivni sudovi i mentalne slike se obrazuju iskljuivo pomou razuma i mate, ije delatnosti omoguuju jedinstvo i dovrenost naeg iskustva. Naa dua, najzad, i jeste knjiga, knjiga koja se nikada potpuno ne dovrava, u kojoj pisar uvek dopisuje nove , a stare reinterpretira, dok ih slikar ilustruje. Kljune rei: Platon, dua, uivanje, slikar, knjiga.

84

Uvod
Platon poredi duu sa najneobinijim stvarima. U Teetetu, naa dua se poredi sa votanom ploom (191c8) i sa golubarnikom (197d6 ff), dok u Filebu (38e12) Platonov Sokrat tvrdi da je dua slina ilustrovanoj knjizi. Ove epistemike metafore igraju razliite uloge u zavisnosti od konteksta u kojima se javljaju. Sve one, meutim, budui ive i bogate matom, otkrivaju sloenu, isprepletanu mreu razliitih kognitivnih dispozicija, koje su u osnovi i naeg saznanja. Svaka od njih na osobit nain prikazuje nau duu ne kao pasivnog prijemnika ulnih utisaka, ve kao aktivan i kreativan inilac u obrazovanju njihovih istinitih ili lanih interpretacija. U ovom radu, pokuaemo na detaljan nain razmotriti poreenje due sa ilustrovanom knjigom, kako bismo utvrdili koji se mentalni procesi odvijaju kada uivamo, naroito kada uivamo u pogledu onoga to e se tek dogoditi. Cilj mi je da preispitam epistemoloki aspekt Platonovih lanih uivanja koja se tiu budunosti, onako kako ih on razmatra u Filebu (38e12-41a6). Najpre emo nastojati da rasvetlimo kontekst unutar koga se to neobino poreenje javlja. Potom emo teiti da otkrijemo koji su to uesnici ove proirene analogije i koju vrstu umetnikih radnji oni obavljaju. Najzad, cilj nam je da utvrdimo koju funkciju poreenje due sa ilustrovanom knjigom ima u kontekstu celokupnog Platonovog argumenta iz dijaloga Fileb o tome kako su mogua i kakvog su karaktera lana uivanja.

Analogija sa knjigom i njen prvi autor: pisar

Analogija izmeu i -a javlja se iznenada, naizgled neoekivano u okviru argumenta, gde se pokazuje kako se istina i la mogu pripisati, u najmanju ruku odreenim vrstama uivanja. Kako bi se opravdala ova krajnje kontroverzna teza da postoje lana uivanja koja je potpuno neprihvatljiva Protarhu (36c9-10), Sokratovom sagovorniku u dijalogu Platonov Sokrat razrauje analogiju izmeu uivanja () i verovanja (), poto verovanja oigledno mogu biti istinita ili lana.1 U oba sluaja, Platonov Sokrat razluuje mentalnu aktivnost, tj. verovanje ili uivanje, od sadrine2 ovih aktivnosti, tj. onoga u ta verujemo i u emu uivamo (37a8-11). Pored toga, postoji jo jedna slinost izmeu ove dve delatnosti. Naime, s

Rasvetljavanje mogunosti lanih uivanja u Filebu pretpostavlja razmatranje mogunosti lanih verovanja i iskaza iz dijaloga Teetet (187c7-200d4) i Sofist (259d-263d). 2 Silvan Delkominet skree panju na suptilnu razliku izmeu predmeta i sadrine verovanja, ili pak uivanja. Na primer, ono to je po sredi kada je re o uivanju, pre je sadrina, nego predmet uivanja, jer ono u emu uivamo nije prijatan predmet, ve ono to oseamo kao prijatno. Vidi Sylvain Delcomminette, False Pleasures, Appearance and Imagination in the Philebus, u: Phronesis XLVIII/3 (2003), str. 217-218.

85

obzirom na to da li neko ispravno () u neto veruje, ili pak u tome uiva neko istinski () u to veruje ili pak u tome uiva (37a10-11b4). Kako bi se dalje rasvetlile slinosti izmeu i , Platonov Sokrat nastoji da objasni poreklo verovanja (). Detaljno opisujui kako nastaju , on, iznenada i na neoekivan nain, uvodi poreenje sa knjigom na mestu 38e12 u dijalogu Fileb. Rei poreenja glase: ini mi se da se naa dua, stoga, moe uporediti sa knjigom ( ). Na prvi pogled, istrgnuto iz konteksta, moglo bi se pomisliti da Platon, poredei duu sa knjigom, hoe da kae da su jezike i gramatike strukture dui uroene. ini se, meutim, da se ovo poreenje moe radije protumaiti u empiristikom kljuu. Naime, neto ranije u tekstu, Platonov Sokrat izriito tvrdi da iz pamenja i opaanja uvek nastaju (') verovanje (), kao i tenja da se obrazuje odreeno verovanje (38b12-c1).3 Iz toga se moe izvesti zakljuak da su naa verovanja i iskazi kako uzrono zasnovani na opaanju i pamenju, tako i da se sastoje od sauvanih i zapamenih opaaja. tavie, u sledeem pasusu, koji donekle objanjava ovo izuzetno upeatljivo poreenje na taj nain to uvodi njenog prvog aktera, Platonov Sokrat takoe spominje opaanje i pamenje kao izvore verovanja. Prevod i gramatiki i semantiki izuzetno sloenog pasusa u dijalogu Fileb na mestu 39a1-7 bi mogao da glasi: Pamenje (), koje se u ovome podudara sa opaanjem, kao i ono to je u vezi sa ovim stanjima ( ), kako se meni ini, zapisuju iskaze () u naim duama. Ako to stanje ( ) zapie ono to je istinito, tada se u naoj dui obrazuju verovanja i iskazi () koji su istiniti. Ako na pisar () zapie ono to je lano, tada e zapisano biti suprotno istini. Poto je ovaj deo teksta ve na prvi pogled nejasan, istakli bismo neke tekstualne dvosmislenosti, pre nego to razmotrimo ulogu opaanja, pamenja i jo jedne kognitivne dispozicije koji utiu na formiranje verovanja. Za poetak, trebalo bi razjasniti koja vrsta aktivnosti je zapisivanje . Drugo, u citiranom tekstu se kae da zapisuje iskaze (), to nije u skladu sa prethodnom reenicom, gde se, pored , i pamenje i opaanje spominju kao oni koji zapisuju iskaze (). tavie, kako neto pasivno, kao to je samo moe biti odgovorno za obavljanje aktivnosti zapisivanja u naim duama? Najzad, ko onda predstavlja
3

Ovo je samo deo pasusa, koji se moe prevesti na sledei nain: Sokrat: I nisu li uvek pamenje i opaanje ono to raa verovanje i pokuaj da se doe do odreenog verovanja? Protarh: Doista.

86

unutranjeg pisara: neodreeno stanje, spoj pamenja, opaanja i utisaka, ili moda neto tree, to se ne pominje izriito u navedenom pasusu. Kako bismo pruili odgovore na otvorena pitanja, pokuajmo da osvetlimo ovaj pasus na neto detaljniji nain. Poreenje sa pisarom sadri tri elementa: (1) vrioca aktivnosti; (2) samu aktivnost; i (3) njen predmet.4 Delatnost zapisivanja iskaza u due pretpostavlja kako autora, koji zapisuje, tako i njegove tvorevine. Izgleda kao da Platon ovde poredi pisara sa dispozicijama due, a aktivnost zapisivanja sa aktivnou obrazovanja i . Niti se misli mogu zapisati u spoljanjoj knjizi same od sebe, niti se odreena verovanja i mogu zapisati u dui, ako aktivno ne uestvujemo u ovom procesu. Smatramo da je aktivna uloga, uloga autora nae unutranje knjige, tj. njenog pisara, ta god da on simbolizovao, od naroitog znaaja za razumevanje ovog dela Platonovog teksta. ini se da pisara u naoj dui predstavljaju pamenje, opaanje i stanja, koji zajedniki proizvode , kako to kae prva reenica navedenog pasusa. U drugoj reenici, meutim, pisar vie ne simbolizuje mnoinu dispozicija, ve jednu pojedinanu, to jest . Postoje razliita objanjenja ove dvosmislenosti u tekstu. Dok Barnet5 stavlja u zagrade , Dies6 smatra da bi oni trebalo da ostanu, pozivajui se na mesto u Dravi (511d7),7 gde oznaavaju etiri kognitivne sposobnosti iz Podeljene linije. Potonje itanje podrazumeva da na ovom mestu u Filebu takoe moe da vri radnju zapisivanja , kako to primeuje Dorotea Frede.8 Smatramo da Platon ovde, umesto da nabraja po drugi put kognitivne aktivnosti iz prethodne reenice, pominje samo jednu, koja bi, u nekom smislu, mogla sve da ih predstavlja. Isto tako, ini se da Platon na ovom mestu jedninom nastoji da ukae da se samo jedinstvom odreenih dispozicija, simbolizovanih figurom pisara, mogu proizvesti i . Pamenje i opaanje oigledno igraju znaajnu ulogu u stvaranju i obrazovanju verovanja i iskaza, koji se nalaze u temelju naeg iskustva uivanja. Mnogi komentatori Fileba poistoveuju pisara u dui sa spojem pamenja, opaanja i ,9 pri emu se naroito istie uloga
4

Up. Dorothea Frede, Platon. Philebos, bersetzung und Kommentar von, Vandenhoeck & Ruperecht, Gttingen, 1997, str. 363. 5 Up. John Burnet, Platonis Opera, Vol. 2, Oxford, 1901. 6 Dies s pravom tvrdi da Platon jedninom najavljuje re pisar. Up. Auguste Dis, Platon: Philbe, (Texte tabli et traduit, Paris), 1941, 47, n.1. 7 To takoe smatraju i D.S.B. Gosling (Plato. Philebus, 1975, str. 110-111) i Dorotea Frede (Platon. Philebos, 1997, str. 50). 8 Up. Dorothea Frede, Platon. Philebos, 1997, str. 50. 9 Vidi Reginald Hackforth, Platos Philebus, Cambridge, 1972; J.C.B Gosling, Plato. Philebus. 1975, str. 111.

87

pamenja.10 Prvo emo razmotriti kako navedene kognitivne dispozicije doprinose kako procesu obrazovanja verovanja, tako i iskustvu uivanja, to je ukazano u citiranom odeljku, a zatim ispitati da li su to samo nuni, ili pak i dovoljni kandidati za ispunjavanje ovog zadatka. Opaanje se definie kao kretanje, koje se javlja kada su dua i telo zajedno pokrenuti, i pod uticajem jednog istog utiska (34a3-4), a pamenje je ouvanje opaaja ( , 34a3). Zadravanje i uvanje opaaja ili ulnih utisaka11 moglo bi da nas podsea na upisivanje rei u knjigu. tavie, zapameni opaaji ine sadraj naih perceptivnih sudova i stoga izgleda kao da pamenje omoguuje povezivanje naih prolih percepcija sa aktuelnim, sadanjim percepcijama. Pa ipak, namee se pitanje da li je ba pamenje ona dispozicija koja povezuje, uporeuje i prilagoava prole sa sadanjim opaajima. To ne bi bila plauzibilna interpretativna teza, pogotovo ako se pamenje odredi kao uvanje opaaja. Koja je to onda dispozicija koja spaja i kombinuje nae razliite opaaje, to je pretpostavka obrazovanja svih sudova, pa i onih perceptivnih. Pokuaemo da odgovorimo na ovo pitanje posredstvom jednog primera. Naime, Platon daje primer etaa koji, nejasno i sa udaljenosti, vidi oveka i sudi o onome to vidi pitajui se: ta bi moglo biti ono to stoji preda mnom, blizu stene, pod drvetom? (38c10-d1) On bi mogao odgovoriti ili tako to e rei da je to ovek, i tada e biti u pravu, ili tako to to to vidi nazove statuom, pri emu e u tom sluaju pogreiti. Neko bi mogao rei da je ono to se dogaa u dui etaa proces prilagoavanja njegovog sadanjeg, nejasnog opaaja sa ve obrazovanim i zadranim opaajem oveka, ili statue, to bi ga lako moglo dovesti do formiranja pogrenog suda. Ono to je ovde po sredi, meutim, nije nekakav proces koji se spontano dogaa u njegovoj dui, ve proces tokom koga on svesno dolazi do odreenog suda. Platonov eta sudi, on postavlja sebi pitanja i dolazi bilo do istinitih, bilo do lanih odgovora. tavie, da bi ovaj eta uopte mogao povezati svoj nejasan, aktuelan opaaj sa sauvanim opaajem statue ili oveka, neophodno je da on ve poseduje pojam oveka ili statue. Ukoliko je adekvatna naa interpretacija onoga to se dogaa u dui etaa, to zasigurno nije nain na koji funkcionie pamenje. Povezivanje opaaja, formiranje pojmova i sudova jesu aktivnosti neke vie kognitivne dispozicije, nego to je pamenje, moda upravo one koje Platon na vie mesta u svojim dijalozima opisuje kao dijalog due same sa sobom.

Vidi Justin C.B. Gosling and Christopher C.W. Taylor, The Greeks on Pleasure, Oxford, 1982, str. 434. 11 Pa ipak, govor o ulnim utiscima vie prilii primeru s votanom ploom iz dijaloga Teeteta 191c8-195b8.

10

88

Premda iz samog Platonovog primera deluje jasno da obrazovanje verovanja, personifikovano u figuri pisara, ukljuuje viu i sloeniju dispoziciju od opaanja i pamenja, naveemo jo jedan razlog koji ide u prilog nae interpretacije. Kognitivna dispozicija, ija se uloga sastoji u uvanju opaaja, teko da moe da bude u stanju da obrazuje tako sloene kognitivne i jezike jedinice kao to su verovanja i iskazi, poto oni pretpostavljaju, izmeu ostalog, i uoavanje razliitih odnosa izmeu predmeta opaanja, to dovodi do obrazovanja verovanja i iskaza. Iako se ovo ne kae na ovaj nain u Filebu, verujemo da Platon deli to miljenje. U prilog ove nae interpretacije moemo navesti slino mesto u dijalogu Teetet (184a-186c), gde Sokrat iznosi prilino plauzibilan argument o tome da obrazovanje perceptivnih sudova pretpostavlja zajednika svojstva, poput bia, istosti, drugosti (186a2, a6), koja se ne mogu saznati nijednim od naih ula, ve iskljuivo posredstvom naeg miljenja. ak i najprostiji sudovi tipa: ovo jelo je ljuto pretpostavljaju pojam jelo, biti, i biti ljutim. Obrazovanje bilo kojeg perceptivnog suda podrazumeva aktivnost nae sposobnosti kojom mislimo, na primer, da je neto sluaj, ili da nije sluaj (186c1 ff.). U Filebu, kao i u Sofistu (263e3-264b5) i Teetetu (189e4-190a8) delatnost miljenja opisuje se kao unutranji, nemi dijalog due same sa sobom, koji se moe ispoljiti i iskazati reima. Ovaj proces pretpostavlja vie od pukog opaanja i uvanja opaaja. On podrazumeva i razlikovanje, povezivanje, apstrahovanje to je uinak razuma (), to e rei nae sposobnosti miljenja. To je sluaj i sa Platonovim primerom etaa u Filebu, koji nastoji utvrditi da li se na nekoj udaljenosti nalazi ovek, ili statua. Najozbiljnija primedba na interpretaciju po kojoj pisar iz ove analogije predstavlja takoe, i iznad svega, sposobnost da se misli (), jeste ta da Platon u citiranom pasusu, na mestu gde se uvodi pisar, nijednom ne spominje tu sposobnost, ve ukazuje i na pamenje, i na opaanje kao na izvore naih verovanja. Postoje dva mogua odgovora na ovu primedbu. Prvi odgovor se tie konteksta, unutar koga se analogija javlja a to je Platonov primer etaevog dijaloga, koji on vodi sa samim sobom. Drugi odgovor je povezan sa samom citiranom reenicom, to jest sa izrazom ' , koju Delkominet,12 sledei za Fulkranom Teserenkom (Fulcran Teisserenc), pravilno prevodi kao what is related to these affections. Ovaj izraz moe se razumeti kao upuivanje na aktivnost miljenja, tj. na unutranji dijalog due sa samom sobom, dok u istoj reenici odgovaraju pamenju i opaanju. Hajde da sumiramo ovaj deo Platonove analogije s knjigom koji se tie -a, njegovog porekla i delatnosti! Pisar dramatizuje proces
12

Sylvain Delcomminette, False Pleasures, Appearance and Imagination in the Philebus, u: Phronesis XLVIII/3 (2003), str. 221.

89

obrazovanja verovanja. Opaaji, kako neposredni, tako i oni zadrani u pamenju, doprinose ovom procesu tako to ine sadraj naih verovanja () i iskaza (). Malo je verovatno, meutim, da pamenje, bilo samo, bilo zajedno sa opaanjima i stanjima, moe da obrazuje ikakve, ak i najprostije sudove. Pamenje je receptivna mo, koja sama nije u stanju da povee i kombinuje zadrane opaaje u sloenije, strukturisane jedinice, poput verovanja i iskaza. Neophodna je via kognitivna dispozicija koja bi omoguila formiranje odreenih verovanja () o razliitim stanjima stvari i njihovo jeziko artikulisanje (). A to je upravo , naa sposobnost miljenja.

Drugi autor knjige: slikar

Prema Platonovom miljenju mentalna aktivnost sticanja verovanja koja su u osnovi naih uivanja nije u potpunosti opisana figurom pisara. Platonov Sokrat, stoga, uvodi u duu jo jednog umetnika: slikara (). Kao u sluaju pisara, i kada je re o slikaru potrebno je razluiti tri elementa: (1) samog slikara; (2) delatnost slikanja; i (3) slike ().13 Ovaj zanatlija je prisutan u naim duama u isto vreme (39b4) kad i pisar, ali deluje posle njega. Time se hoe rei da delatnost pisara, tj. pisanje, ne samo vremenski, nego i kako emo pokazati logiki prethodi delatnosti slikara, tj. slikanju. Neko bi mogao oekivati da se delatnost slikara sastoji u proizvoenju mentalnih slika koje bi predstavljale ono to neko opaa. Takoe, njegove tvorevine bi na prvi pogled mogle izgledati ili kao mentalne slike ili pak kao opaaji mentalnih slika. On sledi za pisarom i stvara slike reenog ( ) u dui (39b6-7). injenica da slikar deluje nakon pisara, pratei ga i ilustrujui njegove , u velikoj meri utie na razumevanje slikarevog zadatka. On svoju delatnost sprovodi predstavljajui odreene posredstvom odgovarajuih mentalnih slika. Ovim se zapravo nagovetava da je slikarevo stvaranje neka vrsta mentalne vizualizacije, ali ne onoga to je stvarno opaeno, ve onoga u to se veruje da je opaeno. A to mogu biti dve sasvim razliite stvari. U sluaju etaa, koji dolazi do lanog verovanja pogreno poistoveujui oveka sa statuom, slikar u dui ne stvara mentalnu sliku onoga to je eta zapravo video (oveka), ve onoga u ta on pogreno veruje da je video (statuu).14 Na mestu 39b9-c1, aktivnost slikara prikazana je na sledei nain:
Platon ih takoe naziva (39d7) i (40a9). To pravilno zapaa Hendrik Lorenc. Vidi H. Lorenz, The Brute Within. Appettitive Desire in Plato and Aristotle, Clarendon/Oxford, 2006, str. 105.
14 13

90

Kada, izdvoji () iz vida, ili nekog drugog ula, ono to se tada () mislilo i govorilo, neko nekako vidi u sebi slike onoga to se mislilo i govorilo. Ova reenica je donekle nejasna, pogotovo u pogledu razumevanja kako nastaju slike o kojima je ovde re. Prvi stadijum po svoj prilici jeste delatnost izdvajanja, odvajanja, apstrahovanja ()15 neega iz primljenih opaaja, to se potom artikulie u naim perceptivnim sudovima. Ovaj proces dovodi do pojave unutranjih, mentalnih slika. Bilo bi pogreno interpretirati slikareve slike kao puke mentalne slike opaenog, kao zapamene slike opaaja. Iako ove slike sadre ulnu grau, to nije graa koja je izvorno opaena, ve ona, koja je izdvojena iz tog iskustva, a zatim na odgovarajui nain misaono obraena. Stoga su ove slike svojevrsne vizuelne reinterpretacije onoga to je ve interpretirano u pisarevim i . Na ovaj nain, na unutranji slikar ne vidi predmet spoljanjeg, opaljivog sveta, ve unutranje, pojmovne i verbalizovane artikulacije naeg ulnog iskustva. Razmotrimo koju mentalnu sposobnost simbolizuje slikar! Veoma je verovatno da je to nekakva , iji se proizvodi nazivaju , kako Platonov Sokrat, izmeu ostalog, i naziva slikareve tvorevine. Platonov stranac u Sofistu definie kao meavinu opaaja i verovanja ( , 264b1),16 a ova definicija je slina opisu slikareve delatnosti, poto je upravo slikar u dui taj koji koristi ulnu grau da bi predstavio odreena verovanja (). Sposobnost se ne formira iskljuivo posredstvom miljenja, ve i ulnog opaanja.17 Meutim, ono to slikareve proizvode () ini istinitim ili lanim nije njihova opaajna, vizuelna komponenta, ve injenica da su oni strukturisani posredstvom verovanja ().18 A to je naroito vano za razumevanje uloge ove analogije u Platonovom argumentu o lanom, buduem uivanju.

Uloga ove analogije u Platonovom argumentu o lanim uivanjima koja se tiu budunosti
Glagol na engleski jezik Hakford prevodi kao clear of (Reginald Hackforth, Platos Philebus, 1972, str. 75), a Gozling kao isolate (J. C. B Gosling, Plato. Philebus. 1975, str. 35), dok se na srpski jezik prevodi kao odvojiti (Platon, Fileb. Teetet, prev. M. Sironji, Zagreb, 1979, str. 152). 16 U odreenom smislu, Platon je prethodnik Aristotelovog pojma kao mate ili stvaranja slika, kako to primeuje Hakford (up. Reginald Hackforth, Platos Philebus, 1972, str. 72). 17 Up. Sph. 264a4-b5. 18 Up. Sylvain Delcomminette, False Pleasures, Appearance and Imagination in the Philebus, u: Phronesis XLVIII/3 (2003), str. 223.
15

91

Ukratko u ukazati na ulogu poreenja sa ilustrovanom knjigom u Platonovom nairoko razmatranom argumentu19 o mogunosti lanih, buduih uivanja. Kao to je ve pokazano, kako u primeru sa pisarom, tako i sa slikarom, delatnikovu delatnost treba razluiti od rezultata delatnosti. Istinitost se moe pripisati samo rezultatima delatnosti pisara i slikara, tj. njihovim proizvodima, to su: i . Ova parabola, izmeu ostalog, otkriva da se, kada uivamo u neemu, u naoj dui odigrava sloen kognitivni proces. On rezultira istinitim ili lanim , na koje se oslanjaju istinita ili lana uivanja. Stoga, ako je na kome se zasniva odgovarajue uivanje laan to jest, kada ono to mislimo da je sluaj nije sluaj i vice versa (39c, 40d) tada je i to uivanje lano. I ovo vai za sadanje, prole i budue , i njima odgovarajua uivanja. tavie, slike (), koje predstavljaju , takoe mogu biti istinite ili lane s obzirom na prolo, sadanje i budue stanje stvari (39c10-11). Re (mn. ), koja poseduje iroku lepezu konotacija, u ovom kontekstu ne znai rei, ili spisak razliitih rei, ve se odnosi na sloenije sintaksike jedinice, reenice. Ili, preciznije reeno, izgleda da Platon ima na umu neku vrstu naroito strukturiranih reenica, koje predstavljaju sadraj naih verovanja. Ove reenice mogu se artikulisati na sledei nain: osoba (x) uiva u neemu to je (to je bilo, to e biti) sluaj, ime se pokazuje njihova propoziciona struktura, to je pravilno naglaeno kod nekih savremenih interpretatora20 Platonovog shvatanja lanih uivanja u Filebu. Zahvaljujui ovakvoj strukturi, uivanja se mogu prosuivati i analizirati i u pogledu njihove istinitosti. Navedimo jedan neplatonovski primer, koji jasno pokazuje ta ovde Platon prevashodno ima u vidu, kada njegov Sokrat govori o lanom verovanju
Gosling (J.C.B. Gosling, False Pleasure: Philebus 35c-41b, Phronesis 4 (1959), str. 44-54) i Keni (Anthony Kenny, False Pleasures in the Philebus: a Reply to Mr. Gosling, u: Phronesis 1(1960), str. 45-52) smatraju da ovaj argument mea sliku i odslikavanje, a Dejms Dubikovski (James C. Dybikowsky, False Pleasure and the Philebus, u: Phronesis 1 (1970), str. 147-165) ih dopunjava iskazom da ovo sjedinjavanje poiva na sjedinjavanju slike i naslikanog predmeta. Sa druge strane, Teri Pener (Terry Penner, False Anticipatory Pleasures: Philebus 36a3-41a6, u: Phronesis 15 (1970), str. 166-178) i Dorotea Frede (Dorothea Frede, Rumpelstiltskins Pleasures: True and False Pleasures in Platos Philebus, u: Plato 2. Ethics, Politics, Religion and the Soul, ed. by G. Fine, Oxford, 1999, str. 345-372) brane Platonov argument na taj nain to pokazuju da neka uivanja doista mogu biti istinita, ili lana, zato to poseduju propozicioni sadraj. Kritikujui pre svega interpretaciju Fredeove, Sintija Hempton (Cynthia Hampton, Pleasure, Truth and Being in Platos Philebus: A Reply to Professor Frede, u: Phronesis 32 (1987), str. 252-262) nudi neubedljivo itanje, u kome naglaava ontoloki aspekt Platonovog poimanja istine i znaaj Teorije ideja za razumevanje lanih buduih uivanja. Smatramo da se ne moe se pronai ak ni skriveno pozivanje na znanje o idejama u ovom argumentu u Filebu. 20 Up. Terry Penner, False Anticipatory Pleasures: Philebus 36a3-41a6, str. 171-173, Dorothea Frede, Rumpelstiltskins Pleasures: True and False Pleasures in Platos Philebus, str. 367-369.
19

92

koje je u osnovi nekog uivanja, te ga ini lanim. Re je o primeru sa poslednjih strana Seoba Miloa Crnjanskog. Najvea nada junaka romana Pavela Isakovia, koja postaje njegovom opsesijom, jeste da bude primljen u audijenciju kod ruske carice Jelisavete Romanovne. On bi hteo da joj saopti sve srpske nedae i stradanja od Kosova na ovamo. Po njegovom miljenju, to bi moglo da pomogne njegovom narodu koji se seli iz jedne zemlje u drugu bezuspeno traei slobodu i pravdu za sebe. Na kraju ga carica prima u audijenciju, i on je presrean i oduevljen. Ispostavlja se, meutim, da ena za koju je on mislio da je carica jeste u stvari obina prostitutka koju su iznajmili njegovi sunarodnici kako bi ga ismejali. Uivanje naeg junaka, koje je osetio prilikom audijencije, jeste lano, zato to njegovo verovanje, koje je u osnovi njegovog istinskog i realnog uivanja, ne odgovara stvarnom stanju stvari. Dakle, upravo je lano verovanje to koje ini njemu odgovarajue uivanje lanim. Da je Pavel Isakovi kojim sluajem znao da linost, o kojoj je re, jeste obina prostitutka, a ne carica, on sigurno ne bi uivao dok je bio kod nje u audijenciji, ili bi moda uivao ali na potpuno razliit nain. Iz platonovske perspektive najzanimljiviji sluaj jeste onaj koji se tie lanih buduih uivanja, poto ona u potpunosti zavise od nae due i njenih unutranjih dispozicija, njihovih delatnosti i tvorevina ( i ). Na mestu 40a4-5, Platonov Sokrat tvrdi neto jo provokativnije od toga. On kae da su naa nadanja , proizvodi pisarevog rada, dakle oigledni sluajevi neega to je, ili istinito, ili lano. Zaista, kada se nadamo da e se dogoditi neto prijatno, mi ne uivamo u prijatnom, oekivanom dogaaju kao takvom, ve u naim opisima () tog dogaaja. Moe se postaviti pitanje zato je Platon u raspravu o lanim buduim uivanjima21 uveo slike, proizvode slikara, kada se istinitost tih slika moe objasniti preko , proizvoda pisara. Mogu odgovor bio bi da u tom sluaju ne bi vie govorili o uivanjima, poto ona takoe poseduju i svoju afektivnu stranu, koju simbolizuju slikareve , koje predstavljaju snane, vizuelne predstave. Interpretaciju, u skladu sa kojom, u Platonovom objanjenju lanih buduih uivanja, slikareve predstavljaju njihovu afektivnu stranu, ubedljivo ilustruje njegov slavni i jedini primer ove vrste lanih uivanja: neko sebe esto vidi u posedu ogromne koliine zlata i kako pri tom snano uiva. ak u sebi gleda sebe samog naslikanog u veoma radosnom stanju. (40a9-12) Kao to moemo da vidimo, slikareve ilustracije nisu neutralni mentalni odrazi nekakvih perceptivnih sudova, ve su ispunjeni snanim emocijama, poput naslade u citiranoj reenici. Ovaj Platonov primer je naroito znaajan i zbog toga to sadri za njega vrlo vaan dvostruki aspekt lanosti kada je re o uivanjima, a to je da uivamo u opisu sadraja koji nimalo nije
Ovo pitanje postavlja Danijel Rasel (Daniel C. Russel, Plato on Pleasure and the Good Life, Clarendon Press/Oxford, 2005, str. 178).
21

93

verovatno da e se dogoditi, i koji se istovremeno ne da okvalifikovati kao neto to je dobro i naroito vredno postizanja. Ogromno blago i bogatstvo jesu ciljevi ka kojima tee i najnii deo due i najnie due. Upravo je sama priroda slikarevih proizvoda, koji nisu slike opaenog, ve naih verovanja o opaenom, ono to ih ini pogodnim za mentalno oslikavanje buduih uivanja. Budua zadovoljstva su upravo zasnovana na ovim sudovima, iji sadraj nije neto to smo ve doiveli, ve neto to se nadamo da emo doiveti, tako da je vizualizacija tog sadraja potrebna, ako ne i neophodna. Intenzivnost i ivost naih iekivanih uivanja moe se u potpunosti doiveti samo preko unutranjih, mentalnih slika, odnosno, drugim reima, pomou naeg matanja o njihovom sadraju.

Zakljuak
Platonova analogija o dui kao knjizi sa slikama ima ulogu koja prevazilazi raspravu o lanim buduim uivanjima. Ona predstavlja znaajan i plodan prilog njegovom uenju o ljudskoj dui. Koristei ivopisne figure pisara i slikara, Platon opisuje proces koji se odigrava u nama, ega uglavnom nismo ni svesni. Poreenje pokazuje da naa uivanja poseduju jednu doksatiku stranu, koju predstavlja pisar, kao i afektivnu stranu, koju predstavlja slikar. Uivanje i bol mogu se precizno opisati samo odgovarajuim verovanjima i ivim mentalnim slikama. Poreenje sa ilustrovanom knjigom pokazuje da se i kod najprostojih radnji u nama dogaa sloen mentalni proces, spoj uzajamno harmonizovanih i hijerarhijski ureenih kognitivnih radnji. Uvodei metaforu unutranjeg pisara u Filebu, Platon prikazuje na duh kao aktivan i produktivan, gde prevoenje upamenih opaaja u medij i obuhvata veliki broj racionalnih operacija, poput artikulacije, klasifikacije i strukturiranja naeg ulnog iskustva. Drugi zanatlija u dui, tj. slikar, vri delatnost koja u velikoj meri zavisi od prethodne. Njegova je uloga da reinterpretira i posredstvom unutranjih slika koje sadre ulnu grau, i da tako povee uivanja, koja se tiu budunosti, sa njihovim ulnim poreklom, opaanjem i pamenjem. Perceptivni sudovi i mentalne slike se obrazuju iskljuivo pomou razuma i mate, ije delatnosti omoguuju jedinstvo i dovrenost naeg iskustva. Naa dua, najzad, i jeste knjiga, knjiga koja se nikada potpuno ne dovrava, u kojoj pisar uvek dopisuje nove , a stare reinterpretira, dok ih slikar ilustruje.

Irina Dereti Faculty of Philosophy, Belgrade 94

Department of Philosophy

Soul is Like a Book: The Problem of False Pleasures in Platos Philebus

Abstract: Platos analogy between the psyche and a book represents an important contribution to his ideas of human soul. Using the vivid images of a scribe and a painter, Plato describes a process that we are mostly not aware of. The comparison with an illustrated book shows that even the simplest actions entail a complex mental process, a blend of mutually harmonized and hierarchically organized cognitive performances. Introducing the metaphor of the inner scribe in Philebus, Plato describes our mind as active and productive, where the process of translation of remembered perceptions implies a large number of rational operations, such as articulation, classification and structuring of everything that we experience through our senses. Another craftsman, the painter, reinterprets and connects pleasures, which refer to the future, with their sensuous origin, perception and memory. Perceptive conclusions and mental pictures are shaped exclusively by our mind and imagination, whose activities enable cohesion and completeness of our experience. Finally, our soul is a book, a book that is never quite finished, where the scribe always writes in new , and reinterprets the old ones, while the painter illustrates them. Keywords: Plato, soul, pleasures, scribe, painter, book.

95

Agrafa I, 5/2013 UDK 821.111-31.09 Rhys J. 159.972

Originalni nauni rad Original Scientific Paper

ana Damnjanovi Filozofski centar za psihoanalizu, Novi Sad

Motivi histerije i ludila u romanu iroko Sargako more Din Ris

Apstrakt: Istorija bolesti glavne junakinje romana iroko Sargako more je pria koja ilustruje vekovima negovan stereotip o enskoj predispoziciji ka mentalnoj nestabilnosti. Jedna od najee dijagnostikovanih enskih bolesti u 18. i 19. veku bila je histerija. Sam naziv bolesti potie od grke rei hystera (materica) i ilustruje verovanje starogrkih lenika da je materica organ koji doslovno luta enskim telom i utie na njeno zdravlje. Poslednjih nekoliko decenija, meutim, javljaju se razliite teorije koje uzrok histerije vide u represivnim drutvenim ulogama ene, u kulturolokim mitovima o enstvenosti i u mukoj dominaciji, a kreiranje koncepta mentalnog poremeaja u evropskom drutvu definiu kao proces konstruisanja Drugosti, gde je Drugi obuzdan i uutkan da bi se definisalo normativno, racionalno astvo. Kljune rei: histerija, feminizam, postkolonijalizam, Drugost Kada je 1966. godina objavila iroko Sargako more, nakon vie od dve decenije odsustva sa knjievne scene, Din Ris (18901979) verovatno nije ni sanjala da e ovaj roman, koji se najee opisuje kao revizija kanonskog dela engleske knjievnosti, i sam postati kanon. Delo je nailo na izvanredan prijem kod italaca i kritiara koji ga tumae s razliitih pozicija, prvenstveno modernistikih, feministikih i postkolonijalnih. Ono to je tokom ezdesetih godina dvadesetog veka izazvalo najvie polemika u vezi sa ovim romanom jeste injenica da se u velikoj meri oslanja na delo Dejn Ejr arlote Bronte. Din Ris, naime, za svoju glavnu junakinju uzima lik iz romana Bronteove, Roesterovu prvu enu, belu Kreolku Bertu Mejson, ludakinju zatvorenu na tavanu Tornfild Hola. Ona tako otvara prostor sa kog e jedan do tada marginalizovani lik, onaj nemi subalterni subjekt o kojem govori Gajatri akravorti Spivak, progovoriti i pokazati da uvek postoji i druga strana.(SM, 96) Njen cilj, meutim, nije samo da napie priu iz 96

perspektive Roesterove prve ene da bi pokazala ta je tu nesrenu enu dovelo do stanja u kojem se nala zatvorena na tavanu Tornfilda, daleko od rodne Jamajke, poludela spodoba vie nalik na ivotinju nego na ljudsko bie nego i da razotkrije mehanizme kojima se Drugi dovodi u potinjen poloaj, bilo da se radi o rodnom ili rasnom Drugom. Pozivajui se na Fukoa, Anja Lumba tumai kreiranje koncepta mentalnog poremeaja u evropskom drutvu procesom konstruisanja Drugosti, gde je ludak obuzdan i uutkan da bi se definisalo normativno, racionalno astvo. Studije o afrikoj psihologiji i psihijatriji sluile su da definiu Afrikance kao fundamentalno razliite od Evropljana, kae ova postkolonijalna teoretiarka. Kako miljenje i refleksija nisu obeleja primitivnih drutava, kakvim se smatraju kolonije, njima se odrie i sposobnost istorijskog i kulturnog razvoja, pa se tako uspostavlja opozicija izmeu zrelosti, civilizacije i racionalnosti, s jedne strane i detinjstva, primitivnog drutva i ludila, s druge. Ukoliko se previe identifikuje sa Drugim, Evropljanin prelazi granicu izmeu Jastva i Drugosti i regresira u primitivno stanje, u ludilo (Loomba, 2005:118119). Kao i Kurc u Konradovom Srcu tame, Roester u irokom Sargakom moru osea da mu se um dezintegrie u kolonijalnom Infernu u kojem se naao i planira beg projektujui vlastito ludilo na Drugo, olieno u Antoneti. U svojoj studiji Ludilo kod ena: mit i iskustvo, Dejn M. Aer insistira na izrazu ludilo naspram niza drugih termina koji se koriste u psihijatriji, kao to je, na primer, duevna bolest. Bolest, naime, podrazumeva stanje koje se javlja odvojeno od drutveno-politikog sistema vrednosti, dok su u dijagnostikovanju mentalnih poremeaja od centralnog znaaja drutvene norme i subjektivni sud, to se na odgovarajui nain izraava konotativno obeleenim terminom ludilo. Pored biomedicinskih i psiholokih teorija, ona analizira i drutveno-kulturoloke teorije koje uzrok psihikih poremeaja kod ena nalaze u njihovom drutvenom okruenju (siromatvo, neravnopravnost polova, zlostavljanje i sl.), kao i feministike socijalno-konstruktivistike teorije koje negiraju i sam pojam ludila i zagovaraju ideju da je cilj psihijatrijske dijagnoze da regulie enu utvrujui granice prihvatljivog i neprihvatljivog enskog ponaanja. (Ussher 2011:7 8) Bilo da se radi o psihoanalitiarima, sociolozima, feministikim ili postkolonijalnim kritiarima, svi se podjednako slau da u diskursu o mentalnim poremeajima znaajnu ulogu igraju rodni i rasni stereotipi. Niz studija o histeriji do kraja 19. veka nastoje da dokau naroitu sklonost ka mentalnim poremeajima kod ena i pripadnika etnikih grupa koji ne pripadaju beloj rasi (prvenstveno Jevreja).1 Tako je i istorija
1

O tome videti Gilman, Sander L. (et al), Hysteria Beyond Frued, University of California Press Berkeley and Los Angeles, California, 1993, pp. 402 436.

97

Bertinog/Antonetinog2 ludila u romanu iroko Sargako more pria koja ilustruje vekovima negovan stereotip o enskoj predispoziciji ka mentalnoj nestabilnosti. Najee dijagnostikovana enska bolest u 18. i 19. veku bila je histerija, tvrdi Dejn M. Aer, a sam naziv bolesti potie od grke rei hystera (materica) i ilustruje verovanje starogrkih lenika da je materica organ koji doslovno luta enskim telom i utie na njeno zdravlje. Jasno je, dakle, da je itav niz problema koje ta lutajua materica moe izazvati tipino enski, a Dord Sebastijan Ruso, u eseju koji se bavi istorijom histerije, analizira nain na koji je tretiranje psihikih poremeaja dovelo do toga da je do pre dva veka histerija smatrana enskom boleu par exellence (Rousseau 1993: 111), te da je u konstruisanju slike o histeriji znaajnu ulogu imao muki strah od enske demonske seksualnosti. Bilo kao vetice ili kao histerici, bilo u normalnom stanju ili patoloki poremeene, kao to su to histerici ponekad zaista i bili, enska imaginacija smatrana je imaginacijom drugaijeg reda od muke. Pa i sama predstava o enskoj misterioznosti muki je konstrukt, tvrdi Ruso i naglaava da je navodna bioloka predodreenost ena za mentalnu nestabilnost dugo vremena bila sredstvo pomou kojeg su ene drane u potinjenom stanju. Svaka vrsta devijacije od opteprihvaenog drutvenog ideala enstvenosti mogla se proglasiti boleu ili vetiarenjem, a ena zatvorena u ludnicu, ili u sluaju optube za vetiarenje proterana ili osuena na smrt. (126 132) Upravo tako se i Roester u irokom Sargakom moru obraunava sa enama za koje misli da mu predstavljaju pretnju. U strahu od Drugog, on pribegava stereotipima da bi svet u kojem se naao, toliko drugaiji od onog iz kog dolazi, stavio u prepoznatljive okvire i tako ostvario kontrolu nad njim. Svako odstupanje od njemu bliskog i razumljivog smatra devijacijom koja se moe podvesti pod stereotipne klasifikacije ludila, divljatva i nekog oblika izvitoperenosti. Tako je Antonet luda, Kristofin vetica, a Ameli prostitutka. Svake od njih on se, u sutini, boji. Plai ga Antonetina nedokuivost, kao i vlastita nesposobnost da je razume i u potpunosti poseduje. Antonet je kao i ostrvo na koje je doao senzualna, nepredvidiva i drugaija i zato potencijalno opasna. Da bi mogao da je stavi u okvire poznatog i predvidljivog i tako stekne kontrolu nad njom, proglaava je ludom. Kristofin ga plai svojom nezavisnou, samosveu, inteligencijom i sposobnou da prozre njegove najskrivenije namere i misli, te je proglaava veticom i preti joj policijom, dok je Ameli zbog svoje slobodne seksualnosti okvalifikovana kao prostitutka.
2

U romanu iroko Sargako more Berta Mejson je Antonet Kozvej. Mejson je prezime njenog ouha, a Berta je ime koje joj je nadenuo Roester. To simbolino predstavlja njenu transformaciju iz jedne linosti u drugu, posredstvom dvojice mukaraca. Lik koji odgovara Roesteru iz romana arlote Bronte ovde je neimenovan, pa je na taj nain lien dela identiteta, a njegov oseaj da ga je otac odbacio naglaen je i ovim uskraivanjem patronima.

98

Din Ris uvodi motiv ludila priom o Antonetinoj majci. Slinost imena majke i erke (Anet i Antonet) upuuje kako na slinost njihovih sudbina, tako i na slinost genetskog koda, kao nagovetaj nasledne mentalne poremeenosti, to je takoe deo ustaljenog stereotipa: verovalo se, naime, da se bolest prenosila sa majke na dete, pa se preporuivalo izolovanje obolele i njeno odvajanje od deteta, posebno enskog. (videti Podgornik 2013: 58) Opis Anete nakon konanog sloma obiluje viktorijanskim stereotipima o histerinoj eni: nasilna je, nestabilna i iracionalna, a seksualna devijantnost, koja je obavezno deo slike histerine pacijentkinje, ogleda se u njenom predavanju crnom slugi, to predstavlja krenje dvostrukog tabua i rasnog i klasnog. Anet su, kao to kae Antonetina crna dadilja Kristofin drugi doveli do toga. (SM, 120) Njena otuenost od sredine u kojoj se nala udajom je viestruka: ne samo da je mnogo mlaa od svog supruga i vanredno lepa, to je dovoljno da probudi netrpeljivost jamajanskih gospoa, nego je i poreklom sa Martinika, ostrva koje je, kao francuska kolonija, izazivalo animozitet anglofone Jamajke. Roman poinje jednim od najdramatinijih trenutaka u istoriji Jamajke, 1833. godine, kada je Aktom o emancipaciji ukinuto ropstvo u britanskim kolonijama, to je za belce znailo nevolju kada treba zbiti redove. Ali mi nikada nismo spadali u njihove redove, kae Antonet (SM, 5), tako da njena majka, tada udovica, te izuzetno teke trenutke drutvenih previranja i egzistencijalne neizvesnosti preivljava sama, osiromaena, okruena crnom poslugom u koju nema poverenja. Jo jedan teak udarac spoznaja da joj mlae dete boluje od neizleive bolesti korak je blie njenom konanom slomu. Drutvena izolovanost, egzistencijalna neizvesnost i ekonomska nesigurnost, kao i lina emotivna tragedija, elementi su koji doprinose Anetinom tekom duevnom rastrojstvu. Potisnuti bes koji osea prema onima koji joj se podsmevaju, da se naslutiti u njenim stisnutim pesnicama, a krajnji oaj u elji za smru: Umreti i biti zaboravljen i spokojan. Ne znati da si naputen, izvrean, bespomoan. (SM, 9) Oseaj ugroenosti ne naputa je ni kada se po drugi put uda, za Engleza Mejsona, te trai od njega da napuste imanje Kolibri. U svojoj patrijarhalnoj nadmenosti on Anetin opravdani strah smatra enskim besmislicama, trivijalnom eljom za promenom i pripisuje ga njenoj imaginaciji i nestabilnosti. Mejson (kao ni Roester kasnije) ne razume svet u kom se obreo. Doao je na Jamajku da se obogati i u svojoj superiornosti belog Evropljanina oslanja se na rasne stereotipe o priglupim crncima koji su isuvie lenji da bi bili opasni. (SM, 18, WSS, 14) Njegovo trivijalizovanje prirode crnaca nije samo ideoloki neprihvatljivo, nego u trenutku u kojem se nalaze i krajnje opasno poricanjem mogunosti da crnci funkcioniu na istoj emotivnoj i intelektualnoj razini kao i belci, odrie im i sposobnost da mrze, da budu osvetoljubivi i okrutni. Anetin strah od odmazde crnog stanovnitva 99

daleko je od iracionalnog, kako to Mejson eli da predstavi i svedoi o tome da je, mada bela Kreolka i erka robovlasnika, svesna s kakvom nepravdom je vekovima tretirano crno stanovnitvo Jamajke i kakav bes je takvo stanje dugotrajne represije moralo proizvesti. Mejson, za razliku od nje, nije ni svestan ideoloke neprihvatljivosti vlastitog rasizma, ni implikacija koje njegovi lini poslovi imaju u drutvenom kontekstu bivih kolonija, a koji predstavljaju nastavak starih odnosa izmeu kolonizatora i kolonizovanih. Zato je Anetin bes, nakon to lokalno stanovnitvo spali njihovo imanje i Pjer nastrada u poaru, s pravom usmeren na Mejsona. Njegova povrnost, meutim, nije kanjena, ali Anetina duboka oseajnost jeste: nakon traginih dogaaja na Kolibriju, ona doivljava konani slom, s potpunim pomraenjem uma, dok Mejson nastavlja da se bogati na Karibima, poto se distancirao od lude ene, a svoju savest umirio time to joj je kupio kuu i unajmio dvoje crnaca da se brinu o njoj, a koji e je, u stvari, dodatno poniavati i seksualno zlostavljati. Anetino ludilo, pri tom, ne izaziva ni kod koga, osim kod Kristofin, ni trunke saaljenja, nego naprotiv predstavlja sramotni ig kako za nju samu tako i za Antonet. Njeno ludilo znak je izopaenosti i nakaznosti due, poremeaj za koji sama snosi krivicu. I njenu i Antonetinu bioloku predodreenost za ludilo u romanu simptomatino naglaavaju muki likovi - Danijel Kozvej/Bojd u svom inkriminiuem pismu o Antoneti i njenoj navodno izopaenoj porodinoj istoriji i sam Roester kroz ceo drugi deo romana, u kojem je pripoveda. Kada Antonet napokon progovori Roesteru o traginoj sudbini svoje majke, u trenutku kada mu s dubokom iskrenou predstavlja najbolniji deo vlastite intime, on joj se obraa sa Berta da bi u strahu od porodine predispozicije ka ludilu uspostavio distancu izmeu svoje ene i njene majke. Antonet, meutim, kae: Ne Berta, ne noas,(SM, 103), jer ona majino ludilo bolje razume i nema potrebu da se distancira od njega. Ako je kao dete i oseala strah kod prvih naznaka majine dementnosti, kasnije je nauila da razume i nju i njeno duboko nezadovoljstvo kao koren kasnijeg ludila. Iako je rasla duboko nesrena, s oseanjem da ju je majka izdala i odbacila zbog mlaeg brata, ona je ipak nala dovoljno snage da joj oprosti, da je shvati i pomiri se s njom, a tako i sa jednim delom vlastite nesrene linosti. Majina izdaja, koja onako kako je opisana u prvom delu romana deluje tako okrutno, sada ima drugaiju konotaciju: Potom je svanuo dan kada je majka konano uvidela da odrastam kao bela crnkinja, stoga me se zastidela i nakon toga se sve promenilo. Da, bila je to moja greka, ja sam bila kriva to je poela da grozniavo i pomamno radi i planira kako da nam promeni ivote. (SM, 99, WSS, 84) Oseaj krivice zajedniki je i majci i erki obe oseaju da su izneverile onu drugu: Antonet misli da ne ispunjava majina oekivanja, a Anet da nije dovoljno uinila da obezbedi bolju budunost za svoju decu. U tom 100

kontekstu, njena izdaja, odnosno distanciranje od Antonete izraz je krajnje bespomonosti, svest o tome da e se njena vlastita nesrena sudbina ponoviti u tom enskom detetu. U svetu muke hegemonije, sin ima vie anse za uspeh, ali Pjerov invaliditet negira i takvu mogunost. Istovremeno, njena privrenost detetu osuenom na preranu smrt i odbacivanje onog koje e poiveti, paradoskalni je izraz izbora smrti u odnosu na ivot. Moe se, dakle, zakljuiti da Anetino ludilo, u skladu sa drutvenokulturolokim teorijama, nije bioloki nego drutveno uslovljeno, jer je izraz bespomonosti ene koja nije imala naina da se izbori sa traginim dogaajima kojima je bila izloena. Nerazumevanje i tipina ljudska maliciozna sklonost ka mistifikovanju i zluradom preterivanju doprinela je tome da njeno stanje postane beznadeno, da bi konano, ba kao to je to bio sluaj u bolnicama 18. i 19. veka, navodno leenje, usled nepodnoljivo poniavajueg tretmana, dovelo do preputanja oslobaajuem ludilu i smrti. Istovremeno, njeno nezadovoljstvo, usamljenost i neprilagoenost sredini u kojoj se nala nakon udaje, nepristajanje na odreene norme ponaanja, razoarenje i bes koji ispoljava nakon tragine smrti deteta za koju krivi mua predstavljaju osobine koje je stavljaju izvan okvira dobre ene, onog viktorijanskog anela, vile domaeg ognjita koju opisuje Koventri Patmor u odi koju je posvetio svojoj eni, a koju Virdinija Vulf kasnije simbolino ubija. Odstupivi od tog ideala ene kojem treba teiti, Anet prelazi na drugu stranu opozicije, meu ene udovita, meu ludakinje. Takvo vienje Anetinog ludila ilustruje feministike socijalno-konstruktivistike ideje o histeriji kao izmiljenoj, konstruisanoj kategoriji kojom se definiu ene koje se ne uklapaju u odgovarajuu sliku ene i enstvenosti. ezdesetih godina dvadesetog veka itav niz feministkiki orijentisanih intelektualki, knjievnica i kritiarki preispituju ovaj fenomen u svetlu frojdovskih i lakanovskih psihoanalitikih ideja da bi koren poremeaja locirale u kulturolokim mitovima o enstvenosti. (Showalter, 287-288) Zato ni Mejson, koji nije sposoban da vidi ljude drugaije nego kroz stereotipe, pa se u skladu s njima i ponaa, nije u stanju da pomogne Aneti ako njegova ena odstupi od opteprihvaenog ideala enstvenosti, ona je ludakinja koju treba zatvoriti i to je sve. Anetina sudbina reprodukovae se u sudbini njene kerke. iroko Sargako more prati transformaciju Antonete, lepe bele Kreolke, nene, emotivne i ponosne, u poludelu Bertu, kakvu nalazimo u romanu arlote Bronte manijaka, udovite, odvratnog demona, kako je Roester naziva. Njegov opis Bertinog ludila predstavlja olienje viktorijanskog odnosa prema mentalno obolelima. Psihiki poremeaj je prvenstveno moralna nakaznost i izopaenost koja se esto manifestuje promiskuitetom, a uz to je i negacija svih osobina koje se smatraju olienjem enstvenosti. Suprotno viktorijanskom idealu lepote, aneoskom liku, bledog lica i krhke grae, Berta 101

je visoka, tamnoputa, dostojanstvena, a Roester se vajka da u njenoj prirodi nije zapazio nijednu vrlinu: ni skromnost, ni dobrodunost, ni iskrenost, ni prefinjenost duha ili manira, ve narav neumerenu i razvratnu, grau snanu, a um nepouzdan. (Jane Eyre, 269-271) Kada u irokom Sargakom moru Roester pripoveda o svom odnosu sa Antonetom, vie puta naglaava da je nije voleo, ali je bilo trenutaka kada mu se inila veoma lepom, pa mu jednog momenta izgleda poput ljupke engleske devojke (SM, 48), a u drugom mu je dovoljan i pogled na njenu haljinu da bi se u njemu probudila strast. Meutim, kada saznaje za sudbinu njene majke, u svakom Antonetinom postupku poinje da uoava odstupanje od normalnog i naznake mentalne poremeenosti: nastupe besa kada cepa arave, udan smeh nakon ispovesti o majinom ludilu, belu haljinu, koju je oboavao, neuredno smaknutu s jednog ramena kao da joj je prevelika, ba kao na tipinim fotografijama histerinih osoba an-Marten arkoa. Taj prizor je istovremeno i karikatura Antonetine omiljene slike Mlinareva ki, koja u njenoj viziji predstavlja prototip engleske devojke plavooka, sa smeim loknama, kojoj je haljina skliznula sa ramena (SM, 21) i simbol njene devijacije i udaljavanja od poeljnog modela enstvenosti. Razoarana i duboko povreena Roesterovim neverstvom, Antonet doivljava teku krizu, kada se opija i u besu nasre na njega. Sve to on tog trenutka vidi, odnosno to eli da vidi, jeste poludela spodoba uagrenih oiju i raupane kose(SM, 113), a ne ena koju je svojom bezoseajnou doveo u stanje oaja. U njenom ludilu on konano vidi izlaz iz pakla u kojem se naao sklopivi brak iz rauna kako je svaku ludakinju neophodno izolovati, on e je odstraniti iz vlastitog ivota, a celokupan pravno-medicinski sistem e ga u toj nameri podrati. Antonet, meutim, nee dopustiti da se ugasi u ponienju kao njena majka, pa e njen odlazak sa scene biti neto dostojanstveniji ponosno odbijanje da plae i moli, utanje koje e izludeti Roestera, bes s kojim e jurnuti na svog polubrata Riarda koji je tako spremno predao njenu celokupnu imovinu, pa time i njenu sudbinu, u ruke potpunog stranca, vatra s kojom e konano preuzeti kontrolu nad vlastitom sudbinom, pa makar to bilo i samo za trenutak pre potpunog nitavila sve su to simboli njene pobune i nepristajanja da bude Antoneta Marioneta. Ta kua od kartona u kojoj se nala, a koju Gajatri akravorti Spivak tumai kao knjigu izmeu kartonskih korica, roman Bronteove u koji je dovedena da otvori narativni prostor za konsolidovanje evropske junakinje (2003:186), je i pozornica sa kartonskom scenografijom na koju je postavljena da kao marioneta u lutkarskoj predstavi odigra ulogu koja je za nju napisana i nestane sa scene. Meutim, upravo u poslednjem delu romana, onom koji se podudara sa dogaajima iz romana Bronteove, odnosno sa vremenom kada kao beslovesno bie boravi zatoena na treem spratu 102

Tornfild Hola, ona pokazuje odlunost za kakvu ranije nije bila sposobna i, mada priznaje da joj u seanju postoje praznine, da pomalo gubi pojam o vremenu, da tako zatoena uje zvuk aputanja oko sebe, a na tapiseriji prepoznaje lik svoje majke, njeno pripovedanje je lucidno i smisleno. tavie, ona kae da sada konano zna zato je tu dovedena i ta joj je initi. Paradoksalno, njeno konano predavanje ludilu put je ka izbavljenju od represije kojoj je izloena, to je svojevrsna ilustracija ideje o histeriji kao obliku suprotstavljanja patrijarhalnoj hegemoniji i enskom protojeziku koji slui da se telom prenese poruka koja se inae ne moe verbalizovati, o emu govori Ilejn ouvolter u svojoj studiji Histerija, feminizam i rod. (1993: 286) ouvolter istie da se histerija oduvek posmatrala kao bolest slabih, pasivnih, preterano emotivnih ljudi, to odgovara Antonetinom liku. Roester je, meutim, potpuno drugaiji, te izraeno renikom postkolonijalne kritike, Roester i Antonet ine suprotstavljene elemente binarih opozicija, gde je jedno opresor/ Imperija/ civilizovano/ razumno/ zdravo, a drugo rtva/ kolonija/ primitivno/ emotivno/ bolesno. Slinosti izmeu ova dva lika, meutim, vee su nego to se to na prvi pogled ini. Oboje su rtve patrijarhalnog zakona po kojem Roester ostaje bez nasledstva zakonom o primogenituri, a Antonet viktorijanskim zakonom po kojem celokupna imovina ene udajom prelazi u vlasnitvo mua. Mada se ne uklapa u kliniku sliku muke histerije iji su se simptomi prepoznavali u feminiziranom ponaanju, blagoj naravi i preteranoj ljubaznosti (Showalter,1993:289), i Roester, kao Antonet, u glavi ima neke praznine, koje se ne mogu ispuniti (SM, 52), neke dogaaje pamti samo delimino (kao na primer venanje), progone ga oseaji nesigurnosti i straha, ini mu se da se naao u nekom nestvarnom svetu, u komaru iz kojeg bi hteo da se probudi. Stiven Klingman ak smatra da je centralna tema romana upravo nain na koji se slinost izmeu ova dva lika pretvara u razliku. U injenici da je prisiljen na brak iz rauna da bi osigurao vlastitu budunost, da je odgajan da krije vlastita oseanja, da pie pisma ocu koja ne alje, te na taj nain ostaje nem i uutkan, da ga otac odbacuje, kao to Antonetu odbacuje majka, Klingman nalazi dodirne take izmeu ova dva lika, kao i dokaz da je Roester na neki nain podvrgnut procesu feminizacije (Clingman: 2009, 152-153), te se tako i sam pribliava tankoj granici koja deli razum od ludila. Ipak, on uspeva da se pribere i da se od tog udnovatog naleta ludila odbrani razboritou, pa kae: Sva ta mahnita, oprena oseanja su nestala i ostavila me iznurenog i praznog. I razboritog. (SM, 133) Upravo je opozicija izmeu emotivne i pasivne ene s jedne strane i razboritog i aktivnog mukarca s druge, koju su podsticale medicinske teorije 19. veka, imala presudnu ulogu u svaranju stererotipa o labilnoj enskoj i snanoj, zdravoj mukoj prirodi, kae Nevenka Podgornik u skoranjoj studiji o depresiji i naglaava da zdrav odrastao mukarac mora biti dovoljno agresivan, aktivan, dominantan, jak i neustraiv; mora biti u stanju da 103

kontrolie emocije da bi sledio vlastite ciljeve. Nasuprot tome, psiholoki nefunkcionalan mukarac odlikuje se nizom atributa koji su ranije pripisivani psiholoki zdravoj eni (pasivnost, preterana sentimentalnost, iracionalnost, oseanja straha i slabosti, nedostatak agresivnosti i dominantnosti).(2012: 55 56) Oigledno je, dakle, da se i mukarac nalazi pred tekim zadatkom kada je potrebno zadovoljiti socijalne uloge koje mu namenjuje patrijarhalni sistem, te da je i sam izloen pritiscima ukoliko se ne uklapi u postojee stereotipe o mukosti, ime rizikuje poniavajue, stigmatino definisanje atributima rezervisanima za ene. Posledice drutvenog uslovljavanja u Roesterovom sluaju su zaista dramatine on je svojevrstan moralni monstrum, destruktivan i u isto vreme patetian u svojoj proraunatosti i nakaradnoj interpetaciji mukosti. U tom smislu, on je tragian lik kojem Ameli s pravom kae: ao mi vas je. (SM, 91) No, i pored toga, Nevenka Podgornik zakljuuje da stereotip o enskoj prirodnoj predispoziciji ka mentalnim poremeajima opstaje i u savremenom drutvu, te da sama histerija, a u skorije vreme depresija, kao psihijatrijska dijagnoza sa tipinim simptomima, jo uvek ima mizogini karakter, o emu je Din Ris tako maestralno progovorila pre skoro pola veka.

Bibliografija 1. Bront, Charlotte, Jane Eyre, Wordworth Classics, London, 1999. 2. Clingman, Stephen, The Grammar of Identity: Transnational Fiction and the Nature of Boundary, Oxford University Press, 2009.
3. Loomba , Ania, Colonialism/Postcolonialsm, Routledge, London and New York, 2005. 4. Podgornik, Nevenka, Depression a socio-cultural way of manifestin womens psychological crises, Antropological Notebooks 18 (2): 55-67, ISSN 1408-032X, Slovene Anthropological Society, 2012. 5. Rhys, Jean, Wide Sargasso Sea, Penguin Books Ltd, London, 2001. 6. Ris, Din, iroko Sargako more, s engleskog preveo Alen Bei, Agora, Zrenjanin, 2006. 7. Rousseau, G.S., "A Strange Pathology: Hysteria in the Early Modern World, 104

1500-1800" in Gilman, Sander L. (et al), Hysteria Beyond Frued, University of California Press Berkeley and Los Angeles, California, 1993.

8. Rubik, Margarete, Mettinger-Schartmann, Elke (eds.), A Breath of Fresh Eyre: Intertextual and Intermedial Reworkings of Jane Eyre, Rodopi, Amsterdam New York, 2007, p. 64. 9. Showalter, Elaine, Hysteria, feminism, and gender, in Gilman, Sander L. (et al), Hysteria Beyond Frued, University of California Press Berkeley and Los Angeles, California, 1993.
10. Spivak, Gajatri akravorti, Kritika postkolonijalnog uma, preveo Ranko Mastilovi, Beogradski krug, Beograd, 2003.

11. Ussher, Jane M., The Madness of Women: Myth and Experience, Routledge, New York, 2011.

ana Damnjanovi Philosophical Centre for Psychoanalysis, Novi Sad

The Motives of Hysteria and Madness in Jean Rhyss Wide Sargasso Sea
Abstract: The history of the main protagonists madness in Jean Rhyss novel Wide Sargasso Sea is a story which illustrates a stereotype of female predisposition to mental illness that has been maintained for centuries. It seems that hysteria was the most often diagnosed female malady in the 18th and 19th centuries. The term itself comes from the Greek word hystera (womb) and reflects the belief of ancient physicians that the womb was an organ which literary wandered through a womans body affecting her health. In the past few decades, however, different theories emerged detecting the source of hysteria in womens oppresive social roles rather than their bodies or psyches, in cultural myths of femininity and in male domination. Therefore, the creation of the mental illness in European society can be described as a process of othering, where the Other is confined and silenced in order to define the normative, rational self. Keywords: hysteria, feminism, postcolonialism, Other 105

Agrafa I, 5/2013 UDK 159.954:316.75

Originalni nauni rad Original Scientific Paper

Stefan Erdoglija Filozofski centar za psihoanalizu, Novi Sad

Stvarnost kao konstrukt ideoloke fantazije

(iekova teorija ideologije kao primena Lakanove psihoanalize )

Apstrakt: Sa teorijskih pozicija Kritike teorije drutva, u radu su kritiki izloene neke osnovne teze o ideologiji i politici, po kojima Slavoj iek, objavljivanjem Sublimnog objekta ideologije na engleskom jeziku 1989. godine postaje svetski poznat. Kombinovanjem iekove i Adornove terminologije ukazuje se na sutinsku slinost ova dva mislioca. Specifini nivo ideologije koji je iek prvi vrlo jasno formulisao prisutan je: 1) u samoj stvarnosti, samom ustrojstvu drutva time to je drutvena stvarnost konstruisana oko iracionalne, nesvesne, ideoloke fantazije. 2) U zanemarivanju, potiskivanju injenice da subjekti delaju u skladu sa pomenutom vrstom fantazije. U radu je prikazano kako se ieova teorija ideologije zasniva Lakanovom psihoanalizom i koliko je ta teorija bliska Adornovoj, tako da se za ieka moe tvrditi da je najpoznatiji ivi predstavnik same Kritike teorije drutva. Kljune rei: Ideologija, subjektivnost, ideoloka fantazija, ideoloki feti, Realno, ideoloki konstruisana stvarnost, iek, Altiser, Adorno. Umesto uvoda: Stvarnost oblikovana fantazijom

Rad je nastao kao rezultat autorovog uea na seminarima o Altiseru i Lakanu, 2007. i 2008. godine, u okviru predmeta Strukturalizam i Post-strukturalizam Filozofskog fakulteta u Beogradu, te mnogo vie kao sistematski prikaz stanovitva do kojih je autor doao kao stipendista-istraiva fondacije Stiftung Erinnerung, Verantwortung und Zukunft Vlade SR Nemake, tokom kolske 2008/9 godine, na projektu Poredjenje istorija- Individualnost i pripadnost masi. Ono to je u Berlinu samo usmeno i fragmentarno izlagano, sada je pretoeno u povezani istraivaki rad. Zahvaljujem se dr Srdjanu Damjanoviu na kritikim primedbama od velikog znaaja.

106

Opta formula ideologije, kako se to redovno, pa i kod ieka navodi je takva da se pod ideolokim smatra miljenje i ponaanje ljudi takvo da oni neto rade, a ne znaju ta zapravo rade. Prema tradicionalnoj prosvetiteljskomarksistikoj emi, na primer, siromani vernik ide u crkvu, misli da odaje poast bogu svojim bogosluenjem, a u stvarnosti pomae crkvi kao represivnoj drutvenoj instituciji da odri svoj drutveni poloaj i time radi protivu svojih interesa. Meutim, mnogi danas tvrde da ivimo u postideolokom dobu. Kako bi postmodernisti rekli, dolo je do kraja velikih pria. Mo funkcionie cinino i direktno, a po mnogim autorima to znai kraj ideologije. Niko vie vrsto ne veruje ni u ta, esto se uje, a to onda, navodno, znai da nema ideologije u savremenosti. iekovo stanovite, sasvim suprotno postmodernom, otvara sasvim novo polje kritike ideologije, a ovo se najupeatljivije moe prikazati kroz njegovu tematizaciju cinizma kao forme ideologije.2 Dananja formula ideologije onda bi bila: Znaju vrlo dobro ta rade, pa ipak to rade!. A iek nam, uvodei novu dimenziju razmatranja, ukazuje da ovo nije nikakav kraj ideologije. Proirujui Lakanovo (Jacques Lacan) shvatanje fantazije u sri subjekta na drutveni nivo, iek tvrdi da je sama drutvena i individualna realnost utemeljena na nesvesnoj drutvenoj, ideolokoj fantaziji koja odreuje ponaanje individua i funkcionisanje zajednice. Individue svesno mogu usvojiti distancu prema ideolokim ubeenjima, ali njihova sama praksa je ureena nesvesnom fantazijom, a to znai da je ureena KAO DA su izvesni, svesno odbaeni iskazi, istiniti.3 To znai da cinino postmoderno ponaanje opet pada u ideologiju. Ono to postmoderni subjekti ne znaju je da je njihovo ponaanje utemeljeno na fantaziji povezanoj sa iracionalnim fetiistikim oboavanjem nekih aspekata savremenog drutva, da postupaju kao da je istinito ono u ta svesno ne veruju. ak i cinini manipulant koji priznaje otvoreno interese moi nije utekao ideolokom iskrivljenju: Iluzija [svojstvena ideologiji] je prema tome dvostruka: sastoji se u previanju iluzije koja strukturira na realni, efektivni odnos prema realnosti. A ova previena, nesvesna iluzija mogla bi se nazvati ideolokom fantazijom () fundamentalni nivo ideologije nije iluzija koja prikriva stvarno stanje stvari, nego (nesvesna) fantazija koja strukturira samu nau drutvenu stvarnost.4 Nivo ideologije koji se kod ieka posebno tematizuje i za koji se svakako tvrdi da je kljuni nivo ideologije za kritiko sagledavanje savremenih drutava je takav da ideologija jeste fundamentalni faktor prisutan:
2

S. iek, The Sublime Object of Ideology, Verso, London New York, 2002, str. 28 30. Na ovo delo se u radu esto referira skraeno i na srpskom, kao na Sublimni objekt. 3 Svaku i svu iekovsku ideologiju operativnu u stvarnosti karakterie ovaj KAO DA modus. Individue, koje robuju kod ieka tematizovanim vrstama ideologije, ne veruju u neki iskaz, ali postupaju KAO DA je on istinit. 4 Ibid., str. 32-33. Objanjenje u uglastoj zagradi dao Stefan Erdoglija.

107

1) U samoj realnosti, samom ustrojstvu drutva time to je drutvena stvarnost konstruisana oko iracionalne, nesvesne, ideoloke fantazije. 2) U zanemarivanju, potiskivanju injenice da subjekti delaju u skladu sa pomenutom vrstom fantazije. Stvarnost kao konstrukt ideoloke fantazije Naglasimo, dakle, sr iekove teorije: ak i postmoderni cinini oblik svesti i dalje ne zna ta tano radi. Teoretizacijom, pre svega, ideoloke fantazije i ideolokih fetia, iek nam daje savremenu teoriju ideologije, koja se nadovezuje na prethodne poznate formulacije, od Prosvetiteljstva do Luja Altisera (Louis Althusser). Subjekti koji, na prvi pogled, znaju vrlo dobro ta rade, pa ipak to rade!, u krajnjoj instanci analize padaju na osnovni ideoloki nivo toga da rade neto, a ipak ne znaju ta rade, jer ne znaju koji neosveeni principi (ideoloke fantazije) upravljaju njihovim ponaanjem. Slino Altiseru, gde subjekti mistifikuju sopstveni odnos prema drutvenoj stvarnosti, i radikalnije od njega, kod ieka je sama stvarnost viena kao ideoloka. Po ieku, pre svega je ideoloka sama stvarnost: ureena je na iracionalnoj (kao svenom miljenju neprihvatljivoj) nesvesnoj ideolokoj fantaziji - stvarajui time i potrebu za Altiserovom imaginarnom transpozicijom, ne/prepoznavanjem sebe u fiksiranju identiteta, ureenim, pre svega, dravnim institucijama, kao i tradicionalno tematizovanu lanu svest: dakle sva tri nivoa na kojima za ieka (i po sebi, tvrdim) funkcionie ideologija pa je i kritika na sva tri nivoa bitna.5 Ono primarno u ideologiji bila bi ideoloka fantazija koja je operativna u samoj drutvenoj stvarnosti: oblikujui i elju i praksu i miljenje ljudi.6 Fantazija tvori stvarnost kao iracionalnu ve time to uvek mora postulirati i odreene uzviene objekte ideologije, ideoloke fetie, koji su potpuno po sebi besmisleni i slue samo da odre stabilnost celog drutveno-ideolokog totaliteta. Sublimni objekt ideologije, ili ideoloki feti, ostatak Realnog, bio bi centralni pojam kritike ideologije, jer je ono na ta se mora oslanjati celo
5 S. iek, The Spectre of Ideology u: S. iek i drugi, Mapping ideology, Verso, London New York, 1994., str. 7 15. 6 Fantazija svakako uredjuje primarno praksu ljudi uredjujui elju istih, ali, shvatamo koliko je kritika lane svesti i dalje svakako bitna, ako shvatimo, kao i iek, da ideoloka fantazija uredjuje i percepciju stvarnosti. Ovo je oigledno u iekovom primeru o Jevrejima i postajanjunacistom. Neko ko glasa za naciste, ide na nacistike skupove, a onda, po povratku kui pozdravlja svoje drage bliske komije Jevreje, te, dakle, vidi da ipak nisu svi Jevreji zli, nije potpuni nacista, to jest, nije potpuno uhvaen u nacistiku ideologiju. Tek kada pojavnu dobrotu Jevreja koje zna pone da tumai kao prikrivanje njihove zle namere, kao proizvod jevrejske zavere, kada samu stvarnost odredjuje nacistikom ideolokom fantazijom, on je postao pravi nacista (S. iek, The Sublime Object of Ideology, str. 48 49). Tako da i kod ieka ostaje, moemo rei kao aufgehoben, tradicionalna kritika lane svesti: kritika ponitena u svom zahtevu da bude sutinska kritika ideologije, ouvana u novoj (iekovoj) koncepciji, i time uzneta na vii (upravo na primeru prikazani) nivo. To jest: kritika lane svesti ostaje, samo je ograniena na samo jedan nivo kritike, i to ne osnovni.

108

fantazijom konstruisano ideoloko polje da bi zadralo privid sopstvene konzistencije. Ovde je razlika u odnosu na Marksa oigledna. Dok bi tradicionalna procedura kritike ideologije bila ukazivanje da je ideoloki pogled uvek delimini pogled koji skriva totalitet drutvenih odnosa, kod (slovenakog) Lakana, ideoloki je sam drutveni totalitet koji se nameraio na brisanje sopstvene nemogunosti kao dovrenog i zatvorenog drutvenog (i kognitivnog, ja dodajem) polja.7 Ovde se vidi velika iekova, nepriznata neoriginalnost u slinosti sa Adornom (Theodor W. Adorno) i Frankfurtskom kolom uopte: njegovim odbijanjem apsolutnosti svake drutvene homogenizacije, kvalifikacijom svake drutvene Celine koja bi da se proglasi za apsolutnu: racionalnu i nepromenjljivu Celinu - za represivnu neistinitu Celinu - kako su to zvali i Teodor Adorno i Herbert Markuze (Herbert Marcuse). Prisutan je i Adornov zahtev za okretanjem ne-identinom, afirmacijom mnotva razliitog nad kojim dijalektika ne bi vie imala nikakvu mo8. Konstruisan na ideolokoj fantaziji, drutveni totalitet je za ieka uvek nekonzistentan, uvek je neistinita Celina. Totalitet je fetiistiki iracionalno podran odreenim uzvienim objektima na koje se mora oslanjati kako se ne bi raspao, to jest, kako ljudi ne bi uoili besmislenost celog jednog drutveno-ideolokog polja i sruili ga. Fundamentalna ideoloka fantazija, snano naglaena i kritikovana i u radovima prve generacije Frankfurtske kole, je fantazija Celine kao istinite i ne-represivne, drutva kao smirenog totaliteta, kao korporativnog tela.9 iekov stav, kako se ve vidi, predstavlja nastavak tradicije kritike teorije drutva, te se mora ispitati iekov odnos sa ranijim poznatim predstavnivima dotine tradicije. iekovoj teoriji slinu kritiku analizu, je, u donekle nejasnoj, fragmentarnoj formi, ali kao, u izvesnom bitnom smislu: obuhvatniju, formulisao Teodor Adorno u svojoj poslednjoj fazi teorijskog razvoja, najdetaljnije u Negativnoj dijalektici. Adorno je u Negativnoj dijalektici konstatovao da je ideoloka pra-fantazija, operativna u stvarnosti trita, svoenje ne-identinog na identino, upotrebne na razmensku vrednost robe: apstrakcija potpuno nuna za opstanak kapitalistikog drutva. Reflektovana u identitarnom miljenju i prinudi identiteta, apstrakcija, je u osnovi apsolutno svih oblika diskriminacije. Ne moete diskriminisati crnce, a
Ibid. T. Adorno, Negative Dialectics, preveo na engleski jezik D.Redmond, 2001., http://members.efn.org/~dredmond/ndtrans.html, (pristupljeno 10.1.2013.), str. 18-19. 9 S. iek, The Sublime Object of Ideology, str. 126. i B. Day, From Frankfurt to Ljubljana: Critical Theory from Adorno to iek, u: Studies in Social and Political Thought , Issue 9, Sussex, 2004. Napomenimo, da kao to je reeno, rad piem iz perspektive Kritike teorije, i kao i Dej, pokuavam ieka sagledati kao novog predstavnika dotine (ne samo kritikovati), te je paralelna upotreba termina iz obe teorije neto to ne treba da udi prisutna je i ovde, a bie i jo vie dalje u tekstu. Ipak, ne slaem se, oigledno, sa Dejom, da je iek naprosto unapredio Kritiku teoriju, obzirom na ovde pomenute i druge probleme.
8 7

109

da prvo milione ne-identinih individua ne svedete na pojam, na navodnu nepromenljivu sutinu zajedniku za sve njih. Diskriminacija se ne moe okonati, a da se ne zavri sa kapitalistikim odnosima proizvodnje. Slino ieku i suprotno post-modernistima, i Adorno tvrdi da mora postojati granica fantazmatske konstrukcije stvarnosti. Kasnije opisanom Lakanovom pojmu Realnog, kod Adorna, odgovara centralni pojam cele Negativne dijalektike pojam ne-identinog kao onoga to nikada do kraja ne moe biti integrisano u drutveno-ideoloki totalitet.10 Pojanjenje i kritiko-ideoloka primena iekove lakanovske terminologije Pojasnimo do sada napisano. Subjektivnost koja se kod slovenakih lakanovaca tematizuje konstituisana je oko materijalne intimne, a spoljanje sri subjekta (spoljanje ideolokom altiserovskom subjektu nastalom kroz proces interpelacije, unutranje poto priamo striktno o materijalnosti tog subjekta od koje on uopte nastaje o ostatcima predrutvenog, prirodnog, materijalnog Lakanovog Realnog). Lakan za fenomen unutranje

O odnosu (Post)Strukturalizma, ieka i Frankfurtske kole treba videti i jako jasan i informativan prikaz, bitan i (izuzev, tvrdim, autorovog previe stereotipnog prikaza politike Frankfurtske kole) taan skup stavova koji je izneo Bendamin Dej (Benjamin Day) u tekstu: From Frankfurt to Ljubljana: Critical Theory from Adorno to iek. Ona [ideologija] je utemeljena u apstrakciji, koja je sutinska za proces razmene. Ne bi bilo razmene bez zapostavljanja ivih ljudskih bia. Ovo povlai nunost drutvenog privida u realnim drutvenim procesima do dananjeg dana (T. Adorno, Negative Dialectics, str. 347 351, objanjenja u uglastoj zagradi dao Stefan Erdoglija). Dakle, sutinski bitna ideja Negativne dijalektike je da opstanak kapitalistikih odnosa dominacije zahteva pra-ideoloku fantaziju apstrakcije, reflektovanu u identitarnom miljenju i odgovarajuim posebnim ideologijama, fantaziju da ne-identino jeste identino, nunu za razmenu roba i operativnu u samoj stvarnosti trita - fantaziju koja, jednom primenjena na ljudska bia, svrstava njih, zapostavljanjem konkretnih individualnih osobina, u identitetske grupe - to ima katastrofalne politike posledice, sve do faizma. Otud i uspeh nacionalne, verske, polne, seksualne i sline diskriminacije. Ne bi bilo posebnih ideologija bez apstrakcije operativne u samom procesu razmene na tritu, u samim proizvodnim odnosima. Sve su utemeljene, u krajnjoj liniji, na kapitalistikim odnosima proizvodnje i razmene, baziranim na identifikaciji ne-identinog same stvari i njene upotrebne vrednosti u identino razmenske vrednosti, zajednike za mnotvo potpuno razliitih stvari - i to apstrakcijom od njihovih realnih osobina. I ideoloka mistifikacija uopte i svi konkretni oblici dominacije razumeju se kao bazirani sutinski na vladavini robne forme, na vladavini kapitalistikih odnosa proizvodnje. Ovim je Adorno obuhvatio i iekovu teoriju ideologije, i teorije na kojima je ona zvanino bazirana, ali i otiao znatno dalje u otkrivanju toga odakle potie tenja ka totalizaciji drutva sa svim razliitim vrstama diskriminacije koja nosi. Potie iz realnog funkcionisanja trita, operativne fantazije apstrakcije i identifikacije, bez koje nema govora o zatvaranju drutva u nepromenljivi totalitet, represivnu Celinu. Adorno je u svom poslednjem i najveem delu dao osnove jednog novog, ne-esencijalistikog Marksizma.

10

110

spoljanjosti materijalnosti u subjektu ima svoj neologizam: ekstimnost11. Ovakva vrsta materijalnosti, spoljanosti, preuzeta iz jedne interpretacije psihoanalize, igra kljunu ulogu u savremenoj tematizaciji ideologije i subjektivnosti kod slovenakih lakanovaca. Na ovakvoj materijalnosti Lakanovog subjekta (koje kod Altisera i mnogih drugih savremenih autora nema) naslanja se svaka ideologija koliko i kritika, kod slovenakih lakanovaca, pa, naravno, i Slavoja ieka.12 Istrajna, neuklonjiva, izvorno Lakanova, unutranja spoljanost, ekstimnost, Realno i individue i drutva, vidljiva je u simptomima, to naravno, na kritiko-ideolokom nivou omoguava kritiku ideologije preko kritike drutvenih simptoma, ekonomskih kriza, pre svega, kao manifestacija Realnog kao antagonizma, da preformuliemo klasini Marksov primer, ime se centralni pojmovi Lakanove psihoanalize koriste za zasnivanje teorije ideologije. Ako se simptomi jave, to je sluaj u svakoj ideologiji, onda je na ideologiji da (pokua da) pacifikuje Realno kao ostatak, popuni Realno kao nedostatak da smiri antagonizam, oslabi simptome, zauzda krize i ugui pobune. To ideologija postie svojim zamenskim
M. Dolar, Beyond Interpellation u: Qui parle, vol.6, no. 2, 1993., str. 76 - 77. (Objavio: University of Nebraska Press na: http://www.jstor.org/stable/20685977, pristupljeno: 14.12.2012.). 12 Pojam Realnog (oznaitelj materijalnosti oveka) kao, paradoskalno, i vika i nedostatka, kao nesvodivog antagonizma u sri svake drutveno-simbolno konstruisane stvarnosti, verovatno je najznaajniji filozofski od svih Lakanovih pojmova. Kod iekovog i uopte slovenakog Lakana se insistira na nesvodivosti razlike Realnog i (drutveno-simbolno konstruisane: ideoloke) realnosti, pa ovakva filozofska artikulacija smeta Lakana i naravno ieka u jednu verziju nove Kritike teorije drutva i daje mu filozofski znaaj u vezi sa formulisanjem nove verzije materijalizma. Realnost je uvek drutveno-simbolno konstruisana, kao to su poststrukturalisti tvrdili, ali materijalno Realno uvek ostaje i nastavlja da progoni svaku konstruisanu stvarnost, a ta realnost se uvek mora oslanjati na Realno. Kategorija Realnog i razlika Realno/realnost razlikuju Lakana i ieka od simbolno-jezikog idealizma post-strukturalizma i post-modernizma i sa filozofske strane utemeljuju njihov materijalizam. Ukratko, plauzibilno, i direktno u suprotnosti sa glavnim tokovima post-strukturalizma, nije sve na svetu drutvenosimbolno konstruisano, a svaki takav konstrukt uvek se zasniva na neintegrisanom Realnom na kome poiva i od koga zavisi kao to svaka identifikacija poiva na ne-identinom, radi koga se i identifikuje, ali koje ni jedna posebna odredba identifikacije ne moe integrisati potpuno (videti: T. Adorno, Negative Dialectics., str. 152 154.). Ostatak Realnog, ne-identinog, istrajava u svakoj konstruisanoj realnosti i kako iek esto voli da kae, progoni je. Realno je paradoskalan pojam na vie naina. iek daje opis celog skupa paradoksa u vezi sa ovim pojmom (S. iek, The Sublime Object of Ideology, str. 161 169). Ali, najbitniji paradosk Realnog je, ini mi se, ova koincidencija Realnog kao vika i nedostatka. Realno je nedostatak utoliko to se u svakoj drutveno-ideoloki konstruisanoj realnosti iskuava kao neki njen nedostatak, neki problem. A ba je time Realno i viak: vrsta sr materijalnosti koja izmie integraciji u bilo koju konstruisanu ideoloku stvarnost. Na primer, na individualnom nivou, Realno se iskuava kao nedostatak sree, psihiki bol, teskoba. Ali, taj nedostatak se pojavljuje upravo kao neeljeni viak materijalnosti individue: u simptomima. Upravo viak tih simptoma izaziva oseanje nedostatka, patnje. Odredjenja Realnog kao vika i nedostatka nisu nikako protivurena, nego striktno komplementarna.
11

111

objektima za Realno, svojim uzvienim objektima: ideolokim fetiima. Kritika ideologije postaje kritika ovakvih ideolokih fetia, uzvienih objekata ukazivanje da iza njih ne postoji nita, da tako kaemo, to jest: da im je jedina svrha da prikriju nekonzistentnost vladajueg ideolokog sistema. Svrha uzvienih objekata bila bi da prikriju antagonizam koji uvek istrajava, pa se Sublimni objekat ideologije nastavlja na ideju radikalne demokratije Ernesta Lakloa (Ernesto Laclau) i antal Muf (Chantal Mouffe): radikalne demokratije kao radikalne upravo u tome to insistira na trajnom priznavanju privremenosti svakog drutvenog sistema, toga da potpuna totalizacija drutvenog polja, njegovo zatvaranje, nije niti mogua niti poeljna, kao to su odavno tvrdili autori prve generacije Frankfurtske kole. Uveli smo paradoksalni pojam Stvarnog (Realnog), razliku realnosti i Realnog13 i tvrdnju da je realnost zasnovana na fantaziji, te pojam ideolokog fetia (kao upravo objekta odreenog ideolokom fantazijom) i pojam simptoma. Lakan, u kasnijoj fazi svog uenja, uvodi i termin sintom (sinthome) da oznai one simptome koji ne ugroavaju, nego podravaju identitet individue, koji se ne mogu ukloniti interpretacijom, jer se nikako ni ne mogu interpretirati. Lakanova terapija e interpretirati tetne simptome, time ih otkloniti, a onda prei na analizu pacijentovih fantazija. iekova teorija ideologije i politike akcije ovde potpuno preuzima teoriju leenja kasnog Lakana14: psihoanalitiko leenje se zavrava prevazilaenjem fantazije. Moramo prodrti do nesvesnih fantazija koje odreuju svesno ponaanje i miljenje individua, vezujui ih za neke ideoloke fetie. Ove fantazije podleu analizi - mogu se izloiti skupom iskaza. Ponaanje individue je takvo da se ona nesvesno, mehaniki, ponaa kao da su ovi principi istiniti, iako u njih
13 14

Stvarnosti i Stvarnog ako vie volite tako da kaete. Sa pozicije Kritike teorije, koja je itekako inkorporirala psihoanalizu u drutvenu kritiku, odmah u napomenuti, ak gotov oigledan, osnov kritike ieka. Lakan je insistirao da je njegovo uenje nauka. A iek ga tako i uzima. Ne samo da je u pitanju scijentistika ideologija, ve samim time i kljuni ideoloki pokret (prisutan gotovo u celom strukturalizmu i teorijama koje su njima inspirisane i ne samo tamo, naravno): istorijska hipostaza: istorijski nastala stanja individue i drutva se uzimaju kao ontoloke osobine vrste, kao conditio sine qua non oveanstva. Na primer, iek nas upuuje na koncentracione logore kao ono to su zapravo Britanci izumeli, a Nemci i mnogi drugi preuzeli, pa su logori manifestacija Realnog kao onog to se vraa u svakoj simbolizaciji. I ovo bi trebalo da bude argument u korist anti-istorizma! Vrlo lo argument: napisano samo znai da su logori karakteristika epohe, a time direktno govori u prilog istorizma, a ne protiv njega! Videti: S. iek, The Sublime Object of Ideology, str. 50. U pitanju je i drugi problem, prisutan na toliko puno mesta: Lakanovo odredjenje materijalnosti, Realnog, (i) kao onog to se vraa u svim simbolnim, za njega psiholokim, za ieka: drutvenoideolokim poretcima, svim simbolizacijama. Adorno, sa druge stane, istie promenjljivost materijalnosti, ne-identinog, koje zamiljamo kao isto samo kao robovi ideologije scijentizma i, sa njim sraslog, fundamentalnog ideolokog poteza istorijske hipostaze. Razmatrajui poreklo ekstremne slabosti nekih iekovih teza i jo vie primera, vidimo pokuaj spaavanja celog uenja kasnog Lakana, dakle: dogmatizam!

112

svesno ne veruje. Odreena fantazija je uvek povezana sa odreenim fetiima objektima ili aktivnostima kojima iracionalno u praksi zakucava individuu za stvorenu drutveno-ideoloku realnost. Prevazii fantaziju znai osloboditi se fetiistikih vezanosti za objekte koje je fantazija nudila kao zamenu za punu materijalnost Realnog, koje je nudila kao pacifikator za Realno antagonizma, za Realno u onom smislu nedostatka, u kom se Realno javlja u svakoj drutveno-ideoloki, simbolno konstruisanoj realnosti.15 Upeatljiv primer mogao bi biti da ljudi danas jako dobro znaju da parlament ne predstavlja volju naroda, da vlada veza (multinacionalnih) kompanija i politike klase, a pri tome se, u svojoj praksi, samim tim to potuju zakone (kao pozitivno pravo) ponaaju kao da parlament stvarno predstavlja optu volju i zastupa opte interese deluju u skladu sa ideolokom fantazijom, u ije izkaze-konstituense svesno ne veruju. Kritika ideologije ovde identifikuje liberalnu kapitalistiku demokratiju kao ideoloku fantaziju dananjice, a (na dananji nain, predstavniki ureen) parlament kao ideoloki feti. Skrenimo panju na odnos svesnih ubeenja i prakse. Ono to je kljuno u kritici ideologije je praksa, ne verovanje, koje je kod ieka, kao i kod Altisera, kao i kod Paskala, objanjeno kao retroaktivni uinak prakse.16 Ideoloka fantazija odreuje praksu i to je kljuno. U prethodnom primeru, potrebno je u praksi ukinuti liberalni kapitalizam i osloboditi se fetiistike vezanosti za slobodne izbore predstavnikog parlamenta. Zadatak Lakanovog leenja je prodiranje do ovog skupa nesvesnih iskaza kojima je implicitno definisana fantazija koja odreuje ponaanje individue. Pri svemu ovome, za razliku od funkcije istog termina u Kritikoj teoriji, na primer, fantazija, u smislu u kome se termin koristi kod Lakana i ieka, ne znai nikada nita dobro. Fantazija nije neka stvaralaka mata, nije Markuzeova ili Adornova imaginacija. Lakan i iek fantazijom nazivaju ovaj skup neosveenih principa koji reguliu ivot drutva i ljudi, a vode velikim psihikim i socijalnim problemima, zbog kojih se individua uopte obraa analitiaru, ili zbog koga se dalje razvija jedna nova teorija ideologije kao podrka politici emancipacije. Lakanovo prevazilaenje fantazije kao izleenje onda funkcionie tako da se 1) pacijentu nabroje ovi principi za koje i on sam zna da nisu prihvatljivi; 2) te da mu se ukae da se u praksi ponaa kao da su valjani principi koje bi i sam svesno odbio da su ti principi upravo ono to nesvesno, kao fantazija koja je implicitno definisana skupom ovih nesvesnih stavova, odreuje njegovo stvarno ponaanje i samim tim da se, potpuno paralelno sa prevazilaenjem fantazije, 3) postigne
15 16

S. iek, The Sublime Object of Ideology, str. 71 74. to, po mom miljenju, predstavlja kljuni i veoma znaajan Altiserov doprinos teorji ideologije. Ne tvrdim da niko pre njega nije znao tu istinu, ali on ju je prvi jasno i razgovetno izrekao. Ovaj Altiserov doprinos iek svakako prihvata. Videti: L. Althusser, Ideology and Ideological State Apparatuses, u S. iek i drugi, Mapping ideology, Verso, London New York, 1994., str. 127 i S. iek, The Sublime Object of Ideology, str. 38-40.

113

pacijentova identifikacija sa simptomom u onom smislu sintoma, kao jedinom stvarnom podlogom specifinog identiteta subjekta.17 Ako se ovo sprovede uspeno, Lakan primeuje, nastupie izrazito psihiko osloboenje i olakanje. Lakan je, dakle, a ovde se iek izrazito oslanja na njega, primetio da i posle prevazilaenja fantazije ostaje izvesni skup simptoma koji se ne mogu ukloniti interpretacijom. Ne mogu se ukloniti, jer ni ne podleu interpretaciji. A konstatuje i da ne treba jer su ovi sintomi, kako ih je zvao jedino na emu poiva stvarni individualni identitet subjekta izvan svih imaginarnih interpretacija i simbolnih posredovanja. Niti su sintomi problem, niti leenje dalje treba sprovoditi, jer Lakan insistira da bi njihovim uklanjanjem izazvali potpunu katastrofu - psihotini raspad subjekta.18 Sintomi, to su ona vrsta simptoma koji odgovaraju vrstoj sri Realnog, koja odoleva svakoj simbolizaciji i alijenaciji pri formiranju sopstvenih identiteta dijalektikom imaginarnog odnosa sa Drugim. Ono ne-identino, razliito, dakle sintomi, jesu ono to odoleva, na primer, Altiserovoj interpelaciji, te su jedini elementi koji biu subjekta kao posebnog subjekta daju oslonac van ideolokog samo (ne)prepoznavanja u drugome.19 Identitet individua i drutvenih grupa se, dakle, zasniva, u krajnjoj liniji, na odreenim strogo posebnim osobinama koje treba potovati u svojoj posebnosti. Ova tvrdnja je od izuzetnog politikog znaaja. Uviajui je, iek u Sublimnom objektu insistira na nesvodivom mnotvu partikularnih borbi za osloboenje, koje se mogu povezati serijom jednakosti, solidarnou i uvianjem slinosti, kao razliite vrste odgovora na antagonizam kao Realno drutva.20 To to ljudi, nesvodivo, po Lakanu, Adornu i ieku jesu razliiti jedni od drugih, nikako ne ometa mogunost za radikalnu transformaciju drutva irokom kolektivnom akcijom. Razliite diskriminisane grupe se mogu ujediniti u radikalno-demokratskom projektu transformacije globalnog drutva, jer imaju sasvim dovoljno osobina koje dele, bar kao zajednikih interesa i, pre svega, zajednikih problema, da naprave pokret za osloboenje kao seriju ekvivalentnosti - i bez insistiranja da novo drutvo treba biti takvo da svi njegovi lanovi imaju neke apsolutno vaee nepromenjljive opte osobine na kojima e zasnovati nepromenljive nove opte zakone. Naprotiv, radikalna demokratija, koju Sublimni objekt ideologije afirmie na tragu Mufove i Lakloa, a kakvu nalazimo u Adornovoj afirmaciji
Prevazilaenje fantazije je striktno korelativno identifikaciji sa simptomom qua sintomom (kod iekovog Lakana). Deava se u Aktu prevazilaenja fantazije koji (pogotovu u novijim radovima) iek sve vie identifikuje sa drutvenom revolucijom neo-proletarijata, te povezuje Akt prevazilaenja fantazije sa kasnije kratko prodiskutovanim teorijama savremenih francuskih leviarskih teoretiara. 18 U skladu sa tim se ita Frojdova formula Wo es War, soll Ich werden: subjekat se mora identifikovati sa sintomom, u njegovoj patolokoj posebnosti mora se prepoznati element koji daje konzistenciju naem biu. Ibid., str. 75. 19 Ibid. 20 Ibid, str. 4,5,6, 147-149, 163 - 164.
17

114

afiniteta mnotva koje odbija prinudu indentinosti, takva je da zahteva stalno menjanje i poboljavanje drutvenog poretka, a iskljuuje esencijalistike fantazije o tome da ljudi imaju neke transistorijske zajednike osobine na kojima se mogu utemeljiti transistorijski vaei politiki principi. ini se da je ba ovo i kontekst u kome, u Negativnoj dijalektici, Adorno koristi pojam neidentinog da zahteva pomenuti afinitet razliitog priznatog za razliito!21 Oktetanje neidentinom znai upravo okretanje posebnosti individua i grupa, prihvatanje Lakanovih sintoma, identifikaciju sa sintomima, ali kod Adorna, uz insistiranje da je materijalno ne-identino ono promenljivo da zauvek treba dopustiti mogunost individualne i drutvene promene, i uz uvid da individue i grupe i ako nisu identine itekako mogu imati slinosti i preklapanja svih vrsta, te da je solidarnost potrebna upravo izmeu ovakvih neidentinih individua i grupa. Singularnost, zbog individualnosti sintoma na kom poiva realni identitet je ono to je jedino transistorijski opte. A radikalna politika stvara solidarnost u borbi protiv zajednikih neprijatelja od strane razliitih, nesvodivo ne-identinih individua i grupa, i iek u Sublimnom objektu ideologije, sledei Mufovu i Lakloa, takoe insistira da radikalna demokratija ne sme teiti dosezanju nikakvih transcedentalnih transistorijskih drutvenih standarda, koji bi bili samo nova prinuda identinosti (Adorno), koja bi automatski postigla samo to da a priori iskljui neke druge individue i grupe iz drutva, nego politika emancipacije mora teiti to veem otvaranju drutveno-politikog prostora.22 Sublimni objekt ideologije ovde ima ontoloko-politiko glediste da je upravo tradicionalna potraga za novim ovekom, za ukidanjem svakog drutvenog i/ili psiholokog antagonizma zlo samo: najvea masovna ubistva ikada i holokaust uvek su vrena u ime oveka kao harmoninog bia, Novog oveka, bez antagonistikih tenzija23. I ovo je vrlo sumnjiv iekov stav, obzirom da je u pozadini kritikovane potrage za Novim ovekom bila ili loa ideologija ili loe stavljanje u praksu neega istinski progresivnog (kao Marksizma). Na izjavama kao to je ova pomenuta zasniva se, tvrdim: katastrofalni iekov anti-humanizam, jo jedno od mesta za kritiku ieka kritikom njegovog i Altiserovog anti-istoristikog scijentizma, koje bi sigurno odbacio i Adorno, u izvesnom smislu, sigurno prihvatajui ba znaaj potrage za Novim
Tvrdnja da Lakanovo Realno kao sintom odgovara Adornovom pojmu neidentinog je pretpostavka koju sada naglaavam, iako je oigledno sveprisuta u tekstu, a snano i inspirativno ukazivanje na slinost dva pojma dato je u korienom lanku Libove. Videti: C. Leeb, Toward a Theoretical Outline of the Subject: The Centrality of Adorno and Lacan for Feminist Political Theorizing, u: Political Theory, vol. 36, no. 3, str. 351 376,http://claudialeeb.com/Biography_files/Political%20Theory%20Article.pdf, pristupljeno 10.1.2013. 22 S. iek, The Sublime Object of Ideology, str. 5 6. 23 Ibid, str. 5.
21

115

ovekom, kao bazirane na pomenutoj promenljivosti Adornovog neidentinog, same materijalnosti.24 Umesto zakljuka: iekov politiki zaokret ka beskompromisnoj Kritikoj teoriji kapitalistikog drutva U daljnjoj teoretizaciji, iek se sve vie udaljava od Lakloa i demokratije, izjanjava za ponavljanje Lenjina25, i oslanja teoriju subjektivnosti i ideologije na uenja Alena Badjua (Alain Badiou) i Etiena Balibara (tienne Balibar). iek je izvrio radikalno leviarski preokret od univerzalne singularnosti posebnih grupa i njihovih borbi do potrage za singularnom
Ibid. A iek se shodno dogmatski usvojenoj tradiciji iz koje je iznikao, u skladu sa navedenom reenicom, proglaava za anti-humanistu, i to praktinog anti-humanistu, dok je Altiser bio teorijski anti-humanista. Ovo je potpuno u skladu sa strukturalistikom i poststrukturalistikom tradicijom, i nihovim ostatcima, kod onih koju su tom dogmom inspirisani. Ali ovek, suprotno strukturalizmu, nije maina, nije ist objekat. I radikalna politika moe i mora da se konstituie sa Adornom kao humanistika politika, bez esencijalistikih fantazija, kako nas ve Adornov pojam ne-identinog sam po sebi upuuje. Ovo je bitna tvrdnja, jer ima vie veoma bitnih teorijskih i politikih posledica. Prvo, postoji politika kasnog Adorna, to je po sebi bitno ka se (konano) nedvosmisleno pokae. I ta politika ima jedan centralni pojam, koji se pribliava ulozi koju pojam oznaitelja-gospodara ima u lakanovskoj tradiciji. A taj pojam je zajedniki i za Adorna i sve egzistencijalistike, kao i post/strukturalistike, istinski progresivne, autore i aktiviste. Zahtevati afinitet ne-identinog, razliitog, znai zahtevati drutvenu SOLIDARNOST! I to solidarnost sa drutveno izazvanom, a nepotrebnom patnjom. Dalje, i bez ikakvih esencijalistikih fantazija, politika solidarnosti ne-identinih, jeste oblik HUMANIZMA! Humanizam ne poiva na esencijalizmu nego na solidarnosti! Ideja humaniteta je ideja nasledjena od cele tradicije Prosvetiteljstva i od metafizike, a prihvata se na kraju Negativne dijalektike, u petoj meditaciji o metafizici i direknto povezuje sa socijalizmom (Adorno, Negative Dialectics, 369 374). Anti-humanizam, sa druge strane, povezan je sa politiki neprihvatljivim delatnicima: kao, na primer, nacistom Hajdegerom (kome se post/strukturalisti redovno dive). Solidarnost bi moda (ovo je pitanje za daljnje razmiljanje) mogla da igra ulogu oznaitelja-gospodara (ako i dokle je prihvatljiva Lakanova teorija znaenja), koji daje smisao svim ostalim oznaiteljima progresivne politike. 25 Lenjinova revolucija je takodje proitana psihoanalitiki: Fantazija odredjuje i koordinate drutveno (zamislivo) mogueg i nemogueg. A injenica je da ne znamo ta je zapravo mogue dok ne probamo. Lenjin je iekov idealni ego za beskompromisnu spremnost na Akt prevazilaenja fantazije, time to je pokrenuo revoluciju kada niko nije verovao da e biti uspena. iek ovde igra politiku igru ekstremne manipulacije sa reima kao oznaiteljima. Lenjin nije nikako sve to je pravi Lenjin mislio i radio. Oznaitelj Lenjin je tu samo da povee emancipatorske sadraje koji dolaze iz dananjice, dajui im revolucionarnu otricu uinivi ih nesnoljivim onima koji zastupaju status quo. Oznaitelj se koristi ba zbog neprihvatljivosti Lenjina. iek je uvideo da je zastupanje ponavljanja Lenjinovog Akta posebno poeljno danas te je Lenjin gotovo oznaitelj-gospodar nove politike zbog bezuslovne spremnosti da se dela bez obzira na to koliko su loe okolnosti, koliko je mala ansa za uspeh i koliko su neprijatna dela koja se moraju sprovesti. I takodje, oigledno je da iek istie oznaitelj Lenjin ba zbog toga to Lenjinova misao i dela danas izgledaju neprihvatljivo to jest: da bi iek sebe razlikovao od multi-kulturalistike pseudo-levice, koju sve vie kritikuje. Videti: S. iek, Repeating Lenin, 2001, http://www.lacan.com/replenin.htm. (pristupljeno 1.1.2013.)
24

116

univerzalnou grupe koja bi, kao neo-proletarijat, stajala za sve iskljuene i diskriminisane zajedno, tako da se njeni problemi ne mogu reiti bez ruenja globalnog kapitalizma i reavanja problema svih ostalih. to se tie politike, ovo stanovite implicira identifikaciju sa ugroenima i njihovim borbama (imamo, naravno, i dalje identifikaciju sa socijalnim simptomom), to kod ieka, ima, od skoro, vrlo bitan, genijalan zakljuak: da subjektivnost (pristrasnost, ako hoete) i univerzalizam jesu kompatibilni ak da je pristrasnost nuna za pravu univerzalnost!26 Pratei Balibara, iek insistira na naem pravu da sruimo bilo koju konkretnu optost zajednice koja bi da sve zatvori u predodreene uloge i sprei bilo kakvu promenu sistema, u ime Apstraktnog Ideala Jednakosti-Slobode (galibert), na koji ima pravo da se pozove svako diskriminisano ljudsko bie kao govoree bie. Pratei Badjua, Akt prevazilaenja fantazije je postala Badjuova Istina-Dogaaj, dogaaj u kome se novi, radikalni, kolektiv stvara na osnovu Istine same uvida u istinu prethodee situacije u to da su neki diskriminisani, prvo. Politika je politika istine i zbog kolektivnog samo-postavljanja nadalje obavezujuih novih Univerzalnih Istina27 Aksioma nove politike, kojima se odpoinje nov nain su-bivstvovanja, principijalno otvoren za svakog.28 iek u novijim radovima suprotstavlja takvu Politiku Istine preovlaujuoj kapitalistikoj politici straha, koja i ne potuje bilo koju Istinu, niti ima bilo kakve principe.29 Nova Politika Istine sada vie nije radikalno demokratska, nego deklarisano radikalno leviarska. Zakljuujem da tematizacijom sintoma, ideoloke fantazije, zatvorenog drutvenog totaliteta kao uvek neistinite Celine (Adorno), negativiteta uvek ne-identine subjektivnosti, ukazivanjem da se zahvaljujui nikad dubokosenijoj ideologiji koja regulie sada i objekte elje i nain uivanja, po ieku, nalazimo u Adornovom potpuno upravljanom drutvu. Tematizacijom ideologije, te insistiranjem na multinacionalnoj borbi protiv svetskog kapitalizma i stalnim traenjem kandidata za novi proletarijat u svim
26 S. iek, The Ticklish Subject, Verso, London New York, 2000., str. 224. 27 Akt ukljuuje samo-postavljanje novih Aksioma ivota novih Istina kao adekvatnih odgovora na prethodno utvrenu Istinu situacije. Za diskusiju Badjua i Balibara, kojom se gradi nova iekova pozicija, videti: Ibid., str. 125 245. 28 to e rei da je iek piui, najkasnije, The Ticklish Subject, napustio protivljenje potrazi za novim ovekom naime Lakanov Akt prevazilaenja fantazije u smislu Badjuove IstineDogadjaja znai upravo stvaranje nove vrste bivstvovanja i sa-bivstvovanja otvorene za sve ljude. 29 Postoji radikalno leviarska Politika Istine sa svojim obavezujuim Istinama Aksiomima i postoji normalna politika Kapitala, koja nema nikakvih aksioma, ne poiva ni na emu osim na strahu: strahu od imigranata, od nauke i tehnologije, od gubljenja nacionalnog i verskog identiteta, i tako dalje. Ti strahovi odravaju tlaitelje na vlasti funkcioniu odlino kao blokatori slobodnog miljenja o tome ta da se radi. Videti: S. iek, The Parallax View, MIT Press, 2006., str. 323.

117

novijim radovima, bez fetiiziranja danas postojae liberalne pseudo-levice Novih drutvenih pokreta iek jeste najvei mislilac dananje Kritike teorije (bez obzira kako se on sam imaginarno samo-identifikuje), a zadatak za budui rad je detaljno poreenje radova ieka (kao i Balibara i Badjua) i Frankfurtske kole, pogotovu kasnog Adorna iz faze Negativne dijalektike. Literatura (Bibliography): T. Adorno, Negative Dialectics, preveo na engleski jezik D.Redmond, 2001. http://members.efn.org/~dredmond/ndtrans.html. (pristupljeno 10.1.2013.). L. Althusser, Ideology and Ideological State Apparatuses, u S. iek i drugi, Mapping ideology, Verso, London New York, 1994. B. Day, From Frankfurt to Ljubljana: Critical Theory from Adorno to iek, u: Studies in Social and Political Thought , Issue 9, Sussex, 2004. M. Dolar, Beyond Interpellation u: Qui parle, vol.6, no. 2, 1993., str. 76. (Objavio: University of Nebraska Press na: http://www.jstor.org/stable/20685977, pristupljeno: 14.12.2012.). C. Leeb, Toward a Theoretical Outline of the Subject: The Centrality of Adorno and Lacan for Feminist Political Theorizing, u: Political Theory, vol. 36, no. 3, str. 351 376, http://claudialeeb.com/Biography_files/Political%20Theory%20Article.pdf, pristupljeno 10.1.2013. S. iek, Repeating Lenin, 2001, http://www.lacan.com/replenin.htm. (pristupljeno 1.1.2013.) S. iek, The Parallax View, MIT Press, 2006. S. iek, The Sublime Object of Ideology, Verso, London New York, 2002. S. iek, The Spectre of Ideology u: S. iek i drugi, Mapping ideology, Verso, London New York, 1994. S. iek, The Ticklish Subject, Verso, London New York, 2000.

Stefan Erdoglija Philosophical Center for Psychoanalysis, Novi Sad

Reality as a Construction of Ideological Fantasy

- ieks Theory of Ideology as an Application of Lacans psychoanalysisAbstract: From the positions held by Critical Social Theory, this paper critically explains certain basic claims of early Slavoj iek's theory of 118

ideology and politics, from the phase when he published The Sublime Object of Ideology, and in the period after the book, which made him famous throughout the world. Combined Adornos and ieks terminology is there to point out the essential similarity of the two thinkers. iek was the first to formulate clearly a specific level of ideology that can be perceived 1) in reality itself insofar as social reality is structured around disavowed, irrational, ideological fantasy; 2) in disavowing, repressing the fact that a subject acts in his practice in accordance with this ideological, unconscious fantasy. The work presents ieks theory of ideology as founded in Lacans psychoanalysis and it is claimed that ieks theory is so close to Adornos theory - that we can say that iek is the most well-known alive representative of Critical Social Theory itself. Key words: Ideology, Subjectivity, Ideological Fantasy, Ideological Fetish, the Real, Ideologically Constructed Reality, iek, Althusser, Adorno

119

BIBLIO
Agrafa I, 5/2013 UDK 016:159.964.2 Obrad Savi Fakultet za medije i komunikacije, Beograd Filozofski centar za psihoanalizu, Novi Sad

Aktualnost Frojdovog Diskursa*

1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. Abel Clement, Freud as Moral Philosopher, Nortwestern University Press, Chicago, 1983. Abigail Gillman, Viennese Jewish Modernism: Freud, Hofmannsthal, BeerHofmann, and Schnitzler, Pennsylvania State University Press, Philadelphia, 2009. Abraham Drassinower, Freud's Theory of Culture: Eros, Loss, and Politics, Rowman & Littlefield Publishers, Inc., Lanham, 2003. Adam Crabtree, From Freud to Mesmer, Yale University Press, New Haven, 1993. Adam Philips, Promises: Essays on Poetry and Psychoanalysis, Basic Books, New York, 2002. Adolf Grunbaum, The Foundations of Psychoanalysis: A Philosophical Critique, University of California Press, Berkeley 2005. Adolf Grnbaum, Psychoanalyse in wissenschaftstheoretischer Sicht: Zum Werk Sigmund Freuds und seiner Rezeption, Universitatsverlag Konstanz , Konstanz, 1987. Adolf Grunbaum, The Foundations of Psychoanalysis: A Philosophical Critique, University of California Press, Berkeley, 1985. Adolf Laudan, Physics, Philosophy, and Psychoanalysis: Essays in Honour of Adolf Grunbaum, Reidel Publishing Company, London, 1992. Afaf Mahfouz, The Future of Prejudice: Psychoanalysis and the Prevention of Prejudice, Jason Aronson, London, 2007. Agnes Petocz, Freud, Psychoanalysis, and Symbolism, Cambridge University Press, Cambridge, 2005. Aikaterini Fotopoulou and others, From the Couch to the Lab: Trends in Psychodynamic Neuroscience, Oxford University Press, Oxford, New York, 2012

120

13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22. 23. 24. 25. 26. 27. 28. 29. 30. 31. 32. 33. 34.

Alan Roland, Cultural Pluralism and Psychoanalysis, Routledge, London, 1996. Alain de Mijolla, International Dictionary of Psychoanalysis, 3 vol., Macmillan, London, 2005. Alain de Mijolla, Freud et la France, PUF, Paris, 2010. Alan Roland, Cultural Pluralism and Psychoanalysis: The Asian and North American Experience, Routledge, London, 1996. Alan Roland, eds., Creative Dissent: Psychoanalysis in Evolution, Praeger, New York, 2003. Alasdair MacIntyre, The Unconscious: A Conceptual Analysis, Routledge, London, 2004. Albert Armin Ehrenzweig, Psychoanalytic Jurisprudence: On Ethics, Aesthetics, and Law, Oceana Publications, Oxford, 1971. Alessandria Lemma, Luigi Caparrotta, eds., Psychoanalysis in the Technoculture Era, Routledge, London, 2013. Alessia Ricciardi, The Ends of Mourning: Psychoanalysis, Literature, Film, Stanford University Press, Stanford, 2003. Alfred Lorenzer, Kritik des psychoanalytischen Symbolgegriffs, Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Maine, 1970. Alfred Lorenzer, Uber Den Gegenstand Der Psychoanalyse: Sprache Und Interaktion, Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Maine, 1973. Alfred Lorenzer, Intimitt und soziales Leid: Archologie der Psychoanalyse, Fischer Verlag, Frankfurt am Main, 1984. Alfred Lorenzer, Gunther Busch, ed., Psychoanalyse als Sozialwissenschaft, Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Maine, 1971. Alfred Lorenzer, Sprachspiel und Interaktionsformen: Vortrage und Aufsatze zu Psychoanalyse, Sprache und Praxis, Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Maine, 1977. Alfred Lorenzer, Die Sprache, der Sinn und das Unbewute: Psychoanalytisches Grundverstndnis und Neurowissenschaften, KlettCotta, Berlin, 2002. Alison Bancroft, Fashion and Psychoanalysis: Styling the Self, I. B. Tauris, London, 2012. Alexander Grinsten, Freud's Rules of Interpretation, International University Press, New York, 1995. Alexandra Schulthejs, Regenerative Fictions: Postcolonialism, Psychoanalysis, and the Nation as Family, Palgrave Macmillan, London, 2004. Alfred Stenr, Sartre: His Philosophy and Psychoanalysis, Liberal Art Press, New York, 1953. Alfred I. Tauber, Freud, the Reluctant Philosopher, Princeton University Press, NH, 2010. Alphonse de Wealhens, Reflexions sur les rapports de la phenomenologie et de la psychoanalyse, Existenve et siegnification, Louvain, 1958. Alsdair MacIntyre, The Unconscious: A Conceptual Analysis, Routledge, London, 2004.

121

35. 36. 37. 38. 39. 40. 41. 42. 43. 44. 45. 46. 47. 48. 49. 50. 51. 52. 53. 54. 55. 56. 57.

Alistair Kee, The Masters of Suspicion: Feuerbach, Marx, Nietzsche, and Freud, Fortress Press, Minneapolis, 2011. Alwyn Ray Platt, The First Imperative: A Modest Riposte to Freud and Marx, Matador, Liecester, 2004. Amado Georges, Letre et la psychanalyse, PUF, Paris, 1978. Amber Jacobs, On Matricide: Myth, Psychoanalysis, and the Law of the Mother, Columbia University Press, New York, 2007. Amstrong Richard, A Compulsion for Antiquity: Freud and the Ancient World, Cornell UP, Ithaca, 2005. Amy Shapiro, Vittgenstein and the Psychoanalytic Process, Dissertation, Chicago University, 1985. Andre Green, The Fabric of Affect in Psychoanalytic Discourse, Routledge, London, 1999. Andr Green, On Private Madness, Karnac Books, New York, 1997. Andr Green, The Fabric of Affect in the Psychoanalytic Discourse, Routledge, London, 1999. Andr Green, Life Narcissism, Death Narcissism, Free Assn Books, Middlesex, 2001. Andr Green, Key Ideas for a Contemporary Psychoanalysis: Misrecognition and Recognition of the Unconscious, Routledge, London, 2005. Andrea Sabbadini, The Couch and the Silver Screen: Psychoanalytic Reflections on European Cinema, Routledge, New York and London, 2003. Andreas Hurst, Derrida Vis--vis Lacan: Interweaving Deconstruction and Psychoanalysis, Fordham University, Durham, 2008. Andrea Sabbadini, ed., The Couch and the Silver Screen: Psychoanalytic Reflections on European Cinema, Routledge, London, 2003. Andrew Hock-soon, Dimensions of Monstrosity in Contemporary Narratives: Theory, Psychoanalysis, Postmodernism, Palgrave Macmillan, London, 2005. Angus Nicholls, ed., Thinking the Unconscious: Nineteenth-Century German Thought, Cambridge University Press, Mass., 2010. Anne Anlin Cheng, The Melancholy of Race: Psychoanalysis, Assimilation, and Hidden Grief, Oxford University Press, Oxford, 2001. Ann Casement, Who owns Psychoanalysis?, Karnac, London, 2006. Ann Kaplan, ed., Psychoanalysis and Cinema, Routledge, London, 1990. Ann Laura Stoler, Race and the Education of Desire: Foucaults History of Sexuality and the Colonial Order of Things, Duke University Press Books, Durham, 1995. Ann Pellegrini, Performance Anxieties: Staging Psychoanalysis, Staging Race, Routledge, London, 1996. Anne Anlin Cheng, The Melancholy of Race: Psychoanalysis, Assimilation, and Hidden Grief, Oxford University Press, Oxford, 2001. Angelika Rauch, The Hieroglyph of Tradition: Freud, Benjamin, Gadamer, Novalis, Kant, Fairleigh Dickinson University Press, New Jersey, 2001.

122

58. 59. 60. 61. 62. 63. 64. 65. 66. 67. 68. 69. 70. 71. 72. 73. 74. 75. 76. 77. 78. 79. 80.

Antonino Ferro, Seeds of Illness, Seeds of Recovery: The Genesis of Suffering and the Role of Psychoanalysis, Routledge, London, 2005. Anthony Elliott, Social Theory since Freud: Traversing Social Imaginaries, Routledge, London, 2004. Anthony Elliott, Psychoanalytic Theory, Duke University Press, Durham. 2002. Anthony Elliott, Subject to Ourselves: Social Theory, Psychoanalysis and Postmodernity, Polity Press, 1996. Anthony Elliott, Social Theory and Psychoanalysis in Transition, Free Association Books, London, 1999. Anthony Elliott, Freud 2000, Routledge, London and New York, 1999. (yes) Anthony Elliott, ed., Psychoanalysis and Its Limits, Free Association Books, London, 2000. Anthony Elliott and Stephen Frosh, ed., Psychoanalysis in Context, Routledge, London, 1995. Anthony Molino and Christine Ware, eds., Where Id Was: Challenging Normalization in Psychoanalysis, Wesleyan University Press, 2001. Anthony Vilder, The Architectural Uncanny: Essays in the Modern Unhomely, MIT Press, Cambridge, 1994. Ari Hirvoven, ed., Law and Evil: Philosophy, Politics, Psychoanalysis, Routledge, London, 2010. Arnold D. Richards, ed., The Jewish World of Sigmund Freud, McFarland, Jefferson, 2010. Arnold Goldberg, Misunderstanding Freud, Other Press, New York, 2004. Arnold D. Richards, ed., The Jewish World of Sigmund Freud: Essays on Cultural Roots and the Problem of Religious Identity, McFarland, New York, 2010. Artur Caplan, ed., Darwin, Marx and Freud: Their Influence on Moral Theory, Springer, Berlin, 1984. Ashis Nandy, The Intimate Enemy: Loss and Recovery of Self under Colonialism, Oxford University Press, Oxford and Delhi, 1983. Ashis Nandy, The Savage Freud, Princeton UP, Princeton, 1995. Askay Ronald, A Reaprochment between freudian and existential psychoanalysis: Philosophical foundations, Dissertation. New Haven University, 1980. Avner Falk, Anti-Semitism: A History and Psychoanalysis of Contemporary Hatred, Praeger, London, 2008. Badia Sahar Ahad, Freud Upside Down: African American Literature and Psychoanalytic Culture, University of Illinois Press, Champaign, 2010. Barbara Creed, Monstruous Femine: Film, Feminism, Psychoanalysis, Routledge, London, 1993. Barbara Johnson, The Feminist Difference: Literature, Psychoanalysis, Race, and Gender, Harvard University Press, Cambridge, 1998. Barnaby B. Barratt, Psychoanalysis and the Postmodern Impulse: Knowing and Being since Freud's Psychology, Johns Hopkins University Press, Baltimore, 1993.

123

81. 82. 83. 84. 85. 86. 87. 88. 89. 90. 91. 92. 93. 94. 95. 96. 97. 98. 99. 100. 101. 102. 103.

Barnaby B. Barratt, Sexual Health and Erotic Freedom, Xlibris, Bloomington, 2005. Baudion Charles, Nietzsche as foruner in Psychoanalysis, Contemporary Studies, London, 1924. Ben Grant, Postcolonialism, Psychoanalysis and Burton: Power Play of Empire, Routledge, London, 2008. Beneval Oliveria, Nietzsche, Freud e o Surrealismo, ed. Pallas, Rio de Janeiro, 1981. Benjamin Rubenstein, Psychoanalysis and the Philosophy of Science: Collected Papers of Benjamin B. Rubinstein, International Universities Press, New York, 1997. Benjamin Wolman, Psychoanalysis and Catholicism, Jason Aronson, New York, 1995. Benjamin Wolman, Logic of Science in Psychoanalysis, Columbia Univerity Press, New York, 1984. Bernard Grlich, Hrsg., Der Stachel Freud: Beitrage und Dokumente zur Kulturismus-Kritik, Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Main, 1994. Bernard Brandchaft and others, Toward an Emancipatory Psychoanalysis: Brandchaft's Intersubjective Vision, Routledge, London, 2010. Bert Olivier, Philosophy and Psychoanalytic Theory, Peter Lang, 2009. Betty Cannon, Sartre and Psychoanalysis: An Existentialist Challenge to Clinical Metatheory, University Press of Kansas, Kansas, 1991. Bice Benevenuto, The Works of Jacques Lacan, Free Association Books, New York, 1986. Biright Frostholm, Lieb und Unbewusstes: Freud Begriff des Unbewussten interpretiert durch dem lieb begriff des Merleau-Ponty, Bouvier Verlag, Bonn, 1977. Blanton Smiley, Diary of my Analysis with Sigmund Freud, Hawthorn Books, New York, 1982. Bowie Malcolm, Freud, Proust and Lacan; Theoryas Fiction, Cambridge University Press, Cambrdige, 1987. Brenda Maddox, Freud's Wizard: Ernest Jones and the Transformation of Psychoanalysis, Da Capo Press, Cambridge, MA, 2007. Bres Yvon, Critique des raisons psychanalytiques, PUF, Paris, 1986. Brett Evans, Makers of the Twentieth Century: Marx, Nietzsche, Freud, Englewood Sliffs, New Yersey, 1968. Brett Kahr, Exhibitionism, Icon Books, London, 2001. Brett Kahr, Ekshibicionizam, Naklada Jesenski, Zagreb, 2006. Brian Massumi, A Users Guide to Capitalism and Schizophrenia, MIT, Cambridge, 1992. Brigitte Palensky, From Neuro-Psychoanalysis to Cognitive and Affective Automation Systems, VDM Verlag , Saarbrcken, 2008. Bruce Reis, Robert Grossmark, eds., Heterosexual Masculinities: Contemporary Perspectives from Psychoanalytic Gender Theory, Routledge, London, 2009.

124

104. 105. 106. 107. 108. 109. 110. 111. 112. 113. 114. 115. 116. 117. 118. 119. 120. 121. 122. 123. 124. 125.

Bruce Fink, Fundamentals of Psychoanalytic Technique: Lacanian Approach for Practitioners, W. W. Norton & Company, London, 2011. Bruce M. Ross, Remembering the Personal Past: Descriptions of Autobiographical Memory, Oxford University Press, Oxford, 2002. Bruno Bettelheim, Freud and Man's Soul: An Important Re-Interpretation of Freudian Theory, Vintage, London, 1983. Bruno Bettelheim, Freud's Vienna & Other Essays, Vintage, London, 1991. Bruno Bosteels, Marx and Freud in Latin America: Politics, Psychoanalysis, and Religion in Times of Terror, Verso Press, London, 2012. Bruno Reimann, Hesse Elizabeth (Hrsg.), Der Wandel des Psychoanalytischen Diskurses, Suhrkamp Verlag, Frankfurt/Main, 1986. Burness Moore and Bernard Fine, eds., Psychoanalytic Terms and Concepts, Yale University Press, New Haven, 1990. Carel Havi, Life and Death in Freud and Heidegger, Rodopi, Amsterdam, 2006. Carl Eduard Scheidt, Die Rezeption der Psychoanalyse in der deutschsprachigen Philosophie vor 1940, Suhrkamp, Frankfurt am Maine, 1986. Carl and Sylvia Grossman, The Wild Analyst: The Life and Work of George Groddeck, Braziller, New York, 1965. Carla Mazzio, ed., Historicism, Psychoanalysis, and Early Modern Culture, Routledge, London, 2000. Carolyn Burke, ed., Engaging with Irigaray: Feminist Philosophy and Modern European Thought, Columbia University Press, New York, 1994. Carter, R. T., ed., Handbook of Racial-Cultural Psychology and Counselling: Theory and Research, John Wiley and Sons, New Jersey, 2005. Catherine Malabou, Les Nouveaux Blesss: de Freud a la neurologie: penser les traumatismes contemporains, Bayard, Paris, 2007. Catherine Malabou, The New Wounded: From Neurosis to Brain Damage, Fordham University Press, New York, 2012. Catherine Malabou and Adrian Johnston, Self and Emotional Life: Merging Philosophy, Psychoanalysis, and Neuroscience, Blackwell, London, 2011. Catherine Malabou and Adrian Johnston, Auto-affection and Emotional Life: Philosophy, Psychoanalysis and Neurobiology, Blackwell, London, 2011. Catherine Malabou, La Grande Exclusion, l'urgence sociale, thrapie et symptoms, Bayard, Paris, 2009. Cathy Caruth, Empirical Truths and Critical Fictions: Locke, Wordsworth, Kant, Freud, Johns Hopkins UP, Baltimore, 1991. Cathy Caruth, ed., Trauma: Explorations in Memory, Johns Hopkins University Press, Baltimore, 1995. Cathy Caruth, Unclaimed Experience: Trauma, Narrative and History, Johns Hopkins University Press, Baltimore, 1996. Celia Brickman, Aboriginal Populations in the Mind: Race and Primitivity in Psychoanalysis, Columbia University Press, New York, 2004.

125

126. 127. 128. 129. 130. 131. 132. 133. 134. 135. 136. 137. 138. 139. 140. 141. 142. 143. 144. 145. 146. 147. 148. 149.

Celine Surprenant, Freud: A Guide for the Perplexed, Continuum, New York, 2008. Celine Surprenant, Freuds Mass Psychology Questions of Scale, Palgrave, London, 2003. Cezstal Bartolovich, Marx and Freud: Great Shakespeareans, Continuum, New York, 2012. Charles Hanly, Morris Lazerowitz, Psychoanalysis, and Philosophy, International Universities Press, New York, 1998. Charles Rojzman, Freud the Humanist, Open Gate Press, New York, 1999. Charles Rycroft, A Critical Dictionary of Psychoanalysis, Penguin, London, 1995. Charles Shepherdson, Vital Signs: Nature, Culture, Psychoanalysis, Routledge, London, 2000. Charles Shepherdson, Lacan and the Limits of Language, Fordham University Press, New York, 2008. Charles Shepherdson, The Epoch of the Body, Stanford University Press, Stanford, 2005. Charles Spezzano, Affect in Psychoanalysis: A Critical Synthesis, Analytic Press, Hillsdale, 1993. Charron G. , Hobbes et Freud, Halifax Dalhouse Univ. Press, 1976. Chiesa Lorenzo, Subjectivity and Otherness: A Philosophical Reading of Lacan, MIT Press, Cambridge, 2007. Chris Mace, ed, Heart and Soul: The Therapeutic Face of Philosophy, Routledge; London, 1999. Christian Dunker, The Constitution of the Psychoanalytic Clinic: A History of its Structure and Power, Karnac Books, New York, 2010. Christian Kerslake, Deleuze and the Unconscious, Continuum, New York, 2007. Christian Metz, The Imaginary Signifier: Psychoanalysis and the Cinema, Indiana University Press, Philadelphia, 1986. Christina Hartnack, Psychoanalysis in Colonial India, Oxford University Press, Oxford, 2003. Christopher Bollas, The Freudian Moment, Karnac Books, New York, 2007. (Trsa) Christopher Bollas, Being a Character: Psychoanalysis and Self Experience, Routledge, London, 2003. Christopher Bollas, Forces of Destiny: Psychoanalysis and the Human Idiom, Free Association Books, New York, 1996. Christopher Bollas, Cracking Up: The Work of Unconscious Experience, Hill and Wang, New York, 1996. Christopher Bollas, The Shadow of the Object: Psychoanalysis of the Unthought Known, Columbia University Press, New York, 1989. Christopher Gemerchak, Everyday Extraordinary: Encountering Fetishism with Marx, Freud and Lacan, Leuven University Press, Leuven, 2004. Christopher Lane, ed., The Psychoanalysis of Race, Columbia University Pres, New York, 1998.

126

150. 151. 152. 153. 154. 155. 156. 157. 158. 159. 160. 161. 162. 163. 164. 165. 166. 167. 168. 169. 170. 171. 172. 173.

Cioffi F, Freud and the Question of Pseudoscience, Open Court, Chicago, 1998. Claire Pajaczkowska and Ivan Ward, eds., Shame and Sexuality: Psychoanalysis and Visual Culture, Routledge, London, 2008. Clark Peter, Wright Crispin, ed., Mind, Psychoanalysis and Science, Basil Blackwell, New York, 1988. Claudia Tate, Psychoanalysis and Black Novels: Desire and the Protocols of Race, Oxford University Press, Oxford and New York, 2007. Claudius Mezner, Die Tauglichkeit des endlichen: zur Konvergenz von Freuds Psychoanalyse und Diltheys Hermeneutik,Rhring, Kassel, 1985. Clayton Crockett, A Theology of the Sublime, Routledge, London, 2001. Cole Preston, The Problematic Self in Kierkegaard and Freud, Yale University Press, New Haven, 1971. Coleman Curtis, Desire, Self, Mind, and the Psychotherapies: Unifying Psychological Science and Psychoanalysis, Jason Aronson Inc. Publishers, Lanham, 2011. Colin Davis, Haunted Subjects: Deconstruction, Psychoanalysis, and the Return of the Dead, Palgrave, London, 2007. Conor Cunningham, Peter Vandler, eds., Theology, Psychoanalysis and Trauma, SCM Press, Norwich, 2007. Corman Lous, Nietzsche: psychologie des profondeurs, PUF, Paris, 1982. Damir Krkobabi i drugi, eds., Sigmund Frojd: kritike evaluacije, Karpos, Loznica, 2006. Dan W. Forshyt, Reinterpreting Freud from a Modern Psychoanalytic Anthropological Perspective, Eddwin Mellen Press, 2002. Dane Birksted-Breen, ed., Reading French Psychoanalysis, Routledge, London, 2010. Daniel Chapelle, Nietzsche and Psychoanalysis, State University of New York Press, New York, 1993. Daniel Cho, Sychopedagogy: Freud, Lacan, and the Psychoanalytic Theory of Education, Palgrave, London, 2009. Daniel Dervin, Through a Freudian Lens Deeply. A Psychoanalysis of Cinema, Routledge, London, 1984. Daniel R. Laferrie, ed., Russian Literature and Psychoanalysis, John Benjamin Pub Co., Amsterdam, 1989. Daniel Lagache, Psihoanaliza, Matica hrvatska, Zagreb 1970. Daniel Stern, Unformulated Experience: From Dissociation to Imagination in Psychoanalysis. The Analytic Press, Hillsdale, NJ: 1997. Danielle Knafo, Dancing with the Unconscious: The Art of Psychoanalysis and the Psychoanalysis of Art, Routledge, London, 2012. Dany Nobus and Malcolm Quinn, Knowing Nothing, Staying Stupid: Elements for a Psychoanalytic Epistemology, Routledge, London, 2005. Dany Nobus, Jacques Lacan and the Freudian Practice of Psychoanalysis, Routledge, London, 2000. Dany Nobus, rd., Kay Concepts of Lacanian Psychoanalysis, Other Press, New York, 1999.

127

174. 175. 176. 177. 178. 179. 180. 181. 182. 183. 184. 185. 186. 187. 188. 189. 190. 191. 192. 193. 194. 195.

Dany Nobus and Malcolm Quinn, Knowing Nothing, Staying Stupid: Elements for a Psychoanalytic Epistemology, Routledge, London, 2005. Danny Wedding, Movies and Mental Illness: Using Films to Understand Psychopathology, Hogrefe Publishing, Cambridge, 2009. Darian Leader, Freuds footnotes, Faber, London, 2000 David Bakan, Sigmund Freud and the Jewish Mystical Tradition, Van Nostrand, New York, 1958. David Black, Psychoanalysis and Religion in the 21st Century: Competitors or Collaborators, Routledge, London, 2006. David Eng, ed., Loss: The Politics of Mourning, University of California Press, Berkeley, 2002. David S. Caudill, Lacan and the Subject of Law: Toward a Psychoanalytic Critical Legal, Humanity Books, New York, 1997. *** David Rodowick, The Difficulty of Difference. Psychoanalysis, Sexual Difference and Film, Routledge, London, 1991. Dan Valahu, ed., The Unconscious in Philosophy, and French and European Literature, Editions Rodopi, New York, 2009. Derek Hook, Foucault, Psychology and the Analytics of Power, Palgrave, London, 2007 Del Loewnthal and Robert Snell, Post-Modernism for Psychotherapists: A Critical Reader, Routledge, London, 2003. Diana T. Meyers, Subjection and Subjectivity: Psychoanalytic Feminism and Moral Philosophy, Routledge, London, 1994. Dieter Lohmar, Jagna Brudzinska, eds., Founding Psychoanalysis Phenomenologically: Phenomenological Theory of Subjectivity and the Psychoanalytic Experience, Sprimger, Berlin, 2011. Dietmar Dietrich and others, ed., Simulating the Mind: A Technical Neuropsychoanalytical Approach, Springer, Berlin, New York, 2010. Didier Anzieu, Freuds Self-Analysis, Hogarth Press, London, 1996. Dipak Gupta, Path to Collective Madness: A Study in Social Order and Political Pathology, Praeger, Santa Barbara, 2001. Donna M. Orange, Thinking for Clinicians: Philosophical Resources for Contemporary Psychoanalysis and the Humanistic Psychotherapies, Routledge, London, 2009. Donald Levy, Freud among the Philosophers: The Psychoanalytic Unconscious and Its Philosophical Critics, Yale University Press, New Haven, 1996. Donald Levy, Philosophical Criticism of the Unconscious in Psychoanalysis, Cornell University Press, London, 1980. Donald Ipperciel, Freud als Aufklarer: Zur Rezeption der Freudschen Psychoanalyse in der Frankfurter Schule, P. Lang, Bern, 2006. Donald Spence, The Rhetorical Voice of Psychoanalysis: Displacement of Evidence by Theory, Harvard University Press, Cambridge, 1994. Donald Spence, Narativ Truth and Historical Truth: Meaning and Interpretation in Psychoanalysis, W. Norton & Comp. New York, 1982.

128

196. 197. 198. 199. 200. 201. 202. 203. 204. 205. 206. 207. 208. 209. 210. 211. 212. 213. 214. 215. 216.

Donna M. Orange, Thinking for Clinicians: Philosophical Resources for Contemporary Psychoanalysis and the Humanistic Psychotherapies, Routledge, London, 2009. Doris-Louise Hanineailt, Jean-Yves Roy, Unconscious for Sale: Advertising, Psychoanalysis, and the Public, University of Minnesota Press, Minneapolis, 1993. Douglas Snyder, Freud, Einstein, and Marx, Tailor Press, London, 1998. Dreanos Stan, Freud's Odyssey: Psychoanalysis and the End of Metaphysicis, Yale University Press, New Haven, 1982. Dusan Bjeli, Normalizing the Balkans: Geopolitics of Psychoanalysis and Psychiatry, Ashgate, Farnham, 2011. Earman, A. I. Janis and others, eds., Philosophical Problems of the Internal and External Worlds: Essays in the Philosophy of Adolf Grnbaum, University of Pittsburgh Press, Pittsburgh, 2008. Edith Kurzweil, Literature and Psychoanalysis, Columbia University Press, New York, 1983. Edoardo Weiss, Sigmund Freud as a Consultant, Transaction, New Brunswick, 1991. Edmund Bergler, Fashion & the Unconscious, International Universities Press, New York, 1992. Eduard von Hartmann, Philosophy of the Unconscious, Hartcourt Brace and Company, New York, 1931. Edward Dolnick, Madness on the Couch: Blaming the Victim in the Heyday of Psychoanalysis, Simon and Schuster, New York, 1998. Edward Erwin, A Final Accounting: Philosophical and Empirical Issues in Freudian Psychology, MIT Press, Cambridge, 1996. Edward Erwin, Philosophy and Psychotherapy, Sage Publications Ltd, London, 1997. Edward Ervin, The Rejection of Natural Science Approaches to Psychotherapy: Philosophical Issues, VDM Verlag Dr. Mller, 2010. Edward Timms and Naomi Segal, eds, Freud in Exile, Yale UP, New Haven, 1988. Edward W. Said, Freud and the Non-European, Verso, London, 2004. Edwin Wallace, Freud and Anthropology: A History and Reappraisal, International University Press, New York, 2003. Edwin M. Yoder, Lions at Lamb House: Freud's "Lost" Analysis of Henry James, Europa Editions, New York, 2007. Eecke Wilfred, Negativity and Subjectivity: A Study about the Function of Negation in Freud and Hegel, Academien, Brussel, 1977. Eli Zaretsky, Psychoanalysis and Its Relations: Secrets of the Soul: A Social and Cultural History of Psychoanalysis, Alfred A. Knopf, New York, 2004. Eli Zaretsky, Secrets of the Soul: A Social and Cultural History of Psychoanalysis, Vintage, London and New York, 2005.

129

217. 218. 219. 220. 221. 222. 223. 224. 225. 226. 227. 228. 229. 230. 231. 232. 233. 234. 235. 236. 237. 238.

Eliane DalMolin, Cutting the Body: Representing Woman in Baudelaire's Poetry, Truffaut's Cinema, and Freud's Psychoanalysis, University of Michigan Press, Michigan, 2000. Elissa Marder, The Mother in the Age of Mechanical Reproduction: Psychoanalysis, Photography, Deconstruction, Fordham University Press, New York, 2012. Eliza Slavet, Racial Fever: Freud and the Jewish Question, Fordham University Press, New York, 2009. Elizabeth Abel, eds., Female Subjects in Black and White: Race, Psychoanalysis, Feminism, University of California Press, Berkeley, 1997. Elizabeth J. Bellamy, Translations of Power: Narcissism and the Unconscious in Epic History, Cornell University Press, Ithaca, 1992. Elisabeth Cowie, Representing the Woman. Cinema and Psychoanalysis, University of Minnesota Press, Minneapolis, 1997. Elizabeth Dalton, Unconscious Structure in the Idiot: A Study in Literature and Psychoanalysis, Princeton University Press, NH, 1989. Elizabeth Grosz, Sexual Subversions: Three French Feminists, Allen & Unwin Academic, New York, 1991. Elizabeth Grosz, Time Travels: Feminism, Nature, Power, Duke University Press, Durham, 2005. Elizabeth Grosz, Space, Time and Perversion: Essays on the Politics of Bodies, Routledge, London, 1995. Elizabeth Grosz, Jacques Lacan: A Feminist Introduction, Routledge, London, 1990. Elizabeth Grosz, ed., Sexy Bodies: The Strange Carnalities of Feminism, Routledge, London, 1995. Elisabeth Rottenberg, Inheriting the Future: Legacies of Kant, Freud, and Flaubert, Stanford University Press, Stanford, 2005. Elisabeth Roudinesco, Why Psychoanalysis? Columbia University Press, Mass., 2002. Elisabeth Roudinesco, Jacques Lacan & Co: A History of Psychoanalysis in France 1925-1985, University of Chicago Press, Chicago, 1990. Elisabeth Roudinesco, Psihoanaliza i njezini putov, Naklada Slap, Zagreb 2004. Elisabeth Zoung-Bruehl, Subject to Biography: Psychoanalysis, Feminism, and Writing Women's Lives, Harvard University Press, Cambridge, 2000. Elizabeth Wright, Feminism and Psychoanalysis: A Critical Dictionary, Wiley-Blackwell, London, 1992. Elizabeth Wright, Psychoanalytic Criticsm, Metheun, London, 1984. Eliza Slavet, Racial Fever: Freud and the Jewish Question, Fordham University Press, New York, 2009. Elle-Ragland Sullivan, Jacques Lacan and the Philosophy of Psychoanalysis, University of Illinois Press, Chicago, 1986. Ellen H. Spitz, Art and Psyche: A Study in Psychoanalysis and Aesthetics, Yale University Press, 1989.

130

239. 240. 241. 242. 243. 244. 245. 246. 247. 248. 249. 250. 251. 252. 253. 254. 255. 256. 257. 258. 259. 260. 261.

Ellie Raugland Sullivan, Jacques Lacan and the Philosophy of psychoanalysis, Croom Helm, London, 1986. Elmar Waibl, Gesselschaft und kultur bie Hobbes und Freud, Lcker, Verlag, Wien, 1980. Eran J. Rolnik, Freud in Zion: Psychoanalysis and the Making of Modern Jewish Identity, Karnac Books, New York, 2012. Eric Kandel, The Age of Insight: The Quest to Understand the Unconscious in Art, Mind, and Brain, from Vienna 1900 to the Present, Random House, New York, 2012. Eric Kandel, Psychiatry, Psychoanalysis, and the New Biology of Mind, American Psychiatric Publishing, New York, 2005. Eric Rayner, The Independent Mind in British Psychoanalysis: Christopher Bollas, Aronson, London, 1991. Erich Fromm, Beyond the Chains of Illusion: My Encounter with Marx and Freud, Continuum, New York, 2006. Erich Fromm, Crisis of Psychoanalysis: Essays on Freud, Marx, and Social Psychology, Henry Holt & Co., New York, 1991. Erich Fromm and Suzuki, D. T., Zen Buddhism and Psychoanalysis, Harper and Row, New York, 1960. Erich Fromm, Sigmund Freuds Mission, Grove Press, New York, 1959. Erich Fromm, Greatness and Limitations of Freud's Thought, Harper, New York, 1980. Erih From, Kriza psihoanalize, Naprijed, Zagreb/Nolit, Beograd 1986. Erih From, Veliina i granice Freudove misli, Naprijed, Zagreb /Nolit, Beograd 1984. Ernest Gellner, The Psychoanalytic Movement: The Cunning of Unreason, Wiley-Blackwell, London, 2003. Ernest Jones, The Life and Work of Sigmund Freud, Vol. 3, Basic Books, New York, 1957. Ernst Dons, ivot i delo Sigmunda Frojda, Matica srpska, Novi Sad, 1985. Ernest Jones, Free Association: Memory of a Psycho-Analysis, Basic Books, New York, 1959. Ernest Jones, Essays in Applied Psychoanalysis, International University Press, New York, 1984. Esben Hougaard, Some Reflexions on the relationship between Freudian psycho-analysis and Husserlian phenomenology, University of Aarhus, Aarhus, 1976. Estelle Roith, Riddle Freud, Routledge, London, 1987. Estelle Roith, Riddle of Freud: Jewish Influences on His Theory of Female Sexuality, Tavistock Publications, London, 1987. Eugene Glznn, Desperate Necessity: Writing on Art and Psychoanalysis, Periscope, New York, 2008. Fadi Abou-Rihan, Deleuze and Guattari: A Psychoanalytic Itinerary, Continuum, New York, 2011.

131

262. 263. 264. 265. 266. 267. 268. 269. 270. 271. 272. 273. 274. 275. 276. 277. 278. 279. 280. 281. 282. 283.

Farhad Dalal, Race, Colour and the Processes of Racialization: New Perspectives from Group Analysis, Psychoanalysis and Sociology, Routledge, London, 2002. Fethi Benslama, Psychoanalysis and Challenge of Islam, University of Minnesota Press, Minneapolis, 2009. Filip Kovaevi, Liberating Oedipus? Psychoanalysis as Critical Theory, Lexington Books, Lanham, 2006. Fiumara Corradi, Mind's Affective Life: A Psychoanalytic and Philosophical Inquiry, Routledge, London, 2001. Fonte Series, Scuola di Brentano: Sigmund Freud, Edmund Husserl, Kazimierz Twardowski, Alexius Meinong, Franz Brentano, Carl Stumpf, Tom Masaryk, Wiki Series, New York, 2011. Francois Roustang, Dire Mastery: Discipleship from Freud to Lacan, John Hopkins University Press, Baltimore, 1982. Francoise Dolto, Psychoanalysis and Paediatrics, Karnac Books, New York, 2013. Frank Cioffi, Freud and the Question of Pseudoscience, Open Court, Chicago, 1999. Frank Cioffi, Wittgenstein on Freud and Frazer, Cambridge UP, Mass., 2008. Frank J. Sulloway, Freud, Biologist of the Mind: Beyond the Psychoanalytic Legend, Harvard University Press, Cambridge, 1992. Fred Alford, Levinas, the Frankfurt School and Psychoanalysis. Wesleyan University Press, 2003. Fred Weinstein, Freud, Psychoanalysis, Social Theory: The Unfulfilled Promise, State University of New York Press, New York, 2001. Frederick Crews, Memory Wars: Freud's Legacy in Dispute, Granta, New York, 1997. Frederick C. Crews, Unauthorized Freud, Penguin, London, 1999. Friedel Weinert, Copernicus, Darwin and Freud: Revolutions in the History and Philosophy of Science, Wiley-Blackwell, London, 2008. Gabriele Schwab, ed., Derrida, Deleuze, Psychoanalysis, Columbia University Press, New York, 2007. Gad Horowitz, Repression: Basic and surplus repression in psychoanalytic Theory: Freud, Reich and Marcuse, University of Toronto Press, Toronto, 1977. Gade Edouard, Nietzsche precurser du Freud, Nietzsche aujourd'hui, Paris, 1973. Gail Finney, Women in Modern Drama: Freud, Feminism, and European Theatre at the Turn of the Century, Cornell University Press, Ithaca, 1991. Gaston Bachelard, The Psychoanalysis of Fire, Beacon Press, New York, 1987. Geller Jeffery-Lee, Diagnosis Psychoanalysis: Wittgenstein's Criticism of Freud's Theory, Dissertation, Duke University, 1982. Gemma C. Fuimara, Spontaneity: A Psychoanalytic Inquiry, Routledge, London, 2009.

132

284. 285. 286. 287. 288. 289. 290. 291. 292. 293. 294. 295. 296. 297. 298. 299. 300. 301. 302. 303. 304. 305. 306.

Gemma C. Fiumara, The Symbolic Function: Psychoanalysis and the Philosophy of Language, Blackwell Pub, New York, 1992. Geoffry Cocks, Psychotherapy in the Third Reich:The Gring Institute, Oxford Universioty Press, Oxford, 1985. George Atwood and Robert Stolorow. Structures of Subjectivity: Explorations in Psychoanalytic Phenomenology, The Analytic Press, Hillsdale, NJ, 1984. Georg Groddeck, The Book of the It, C.W.Daniels, London, 1935. Georg Huber, Sigmund Freud und Claud Levi-Strauss, Diss. University Salzburg, Salzburg, 1986. Georg Northoff, Neuropsychoanalysis in Practice: Brain, Self and Objects, Oxford University Press, Oxford, New York, 2011. George Atwood and Robert Stolorow, Structures of Subjectivity: Explorations in Psychoanalytic Phenomenology, Routledge, London, 1993. George Makari, Revolution in Mind: The Creation of Psychoanalysis, Harper, New York, 2006. George Polizer, Critique des Fondements de la Psychologie, Rieder, Paris, 1928. Georges Bataille, Erotism: Death and Sensuality, City Lights Publishers, San Francisco, 1986. Georges Politzer , Critiquer des fondoments de la psychanalyse, PUF, Paris, 1928. Gerald Izenberger, The Exstentialist Critique of Freud, Princeton University Press, Princeton, 1976. Gerasimos Santas, Plato and Freud: Two Theories of Love, Blackwell, Oxford, 1988. Gilbert J. Rose, Between Couch and Piano: Psychoanalysis, Music, Art and Neuroscience, Routledge, London, 2004. Gilles Deleuye and Felix Guattari, Anti-Oedipus: Capitalism and Schizophrenia, Penguin Classics, London, 2009. Gilles Deleuye and Felix Guattari, A Thousand Plateaus: Capitalism and Schizophrenia, University of Minnesota Press, Minneapolis, 1987. Giovanni Die Piero, Freud: lettura filosofica, Polumbo, Palermo, 1980. Gisela Labnovie-Vief, Psyche and Eros: Mind and Gender in the Life Course, Cambridge University Press, Cambridge, 1994. Giuseppi Leo and others, eds., Psychoanalysis and its Borders, Frenis Zero Press, Lecce, 2012 Glen O. Gabbard, ed., Psychoanalysis and Film, Karnac Books, New York, 2001. Glen O. Gabbard, Psychiatry and the Cinema, American Psychiatric Pub., New York, 1999. Gohar Homayounpour, Doing Psychoanalysis in Tehran, MIT Press, Cambridge, 2012. Gordon Medlock, Sartre's theory of exsitential psychoanalysis and its Implications for Existential Psychoterapy, Yale University Press, New Haven, 1986.

133

307. 308. 309. 310. 311. 312. 313. 314. 315. 316. 317. 318. 319. 320. 321. 322. 323. 324. 325. 326. 327. 328. 329. 330.

Grlich Bernhard, Der Stachel Freud: Beitrge und Dokument zur Kulturismus-Kritik, Suhrkamp Verlag, Frankfurt/Main, 1980. Graham Frankland, Freud's Literary Culture, Cambridge UP, Cambridge, 2006. Greg Kaplan, Disciplining Freud on Religion: Perspectives from the Humanities and Sciences, Lexington Books, Lanham, 2010. Gregorio Kohon, ed., The Dead Mother: The Work of Andre Green, Routledge, London, 1999. Greenberg, J. R., and Mitchell, S. A, Object Relations in Psychoanalytic Theory, Harvard University Press, Cambridge, 1983. Griselda Pollock, Psychoanalysis and the Image, Transdisciplinary Perspective, Blackwell, Oxford, 2006. Gunar Karlsson, Psychoanalysis in a New Light, Cambridge UP, Cambridge, 2010. Gunther Busch, Hrsg., Psychoanalyse als Sozialwissenschaft, Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Maine, 1971. Gunther Schneider, Freud Und Leid Des Menschengeschlechts: Eine SocialPsychologische Untersuchung Der Ethischen Grundprobleme, Nabu Press, Charlston, 2010. Guntram Knapp, Der antimetaphysische mensch: Marx-Freud, Klett, Stuttgart, 1973. Gvozden Flego, Um, eros i drutvo, Politika kultura, Zagreb 2000. Gwen Bergner, Taboo Subjects: Race, Sex, and Psychoanalysis, University Of Minnesota Press, Minneapolis, 2005. Hainz Reinhart, Psychoanalyse und Kantianismusm, Neumann, Wrzburg, 1981. Halina Brunning, Mario Perini, Psychoanalytic Perspectives on a Turbulent World, Karnac Books, New York, 2010. Hanna Seqal, Psychoanalysis, Literature and War, Routledge, London, 1997. Hans Furth, Knowledge as Desire: An Essay on Freud and Piaget, Columbia University Press, New York, 1987. Hans Eysenck, Decline and Fall of the Freudian Empire,Transaction Publishers, New Jersey, 2002. Hans Eysenck, The Social Consequences of Modern Psychology, Transaction Publishers, New York, 2008. Hans Kng, Freud and the Problem of God, Yale University Press, New Haven, 1990. Hans-Martin Lohmann, Sigmund Freud, Naklada Slap, Zagreb 2005. Hanns Sachs, Freud, Master and Friend, Imago, London, 1945. Harry Guntrup, Schizoid Phenomena, Object Relations and the Self, Hogarth, London, 1988. Harry K. Wells, Neuspeh psihoanaliz: od Frojda do Froma, Kultura, Beograd, 1967. Harvie Ferguson, The Lure of Dreams: Sigmund Freud and the Construction of Modernity, Routledge, London, 2006.

134

331. 332. 333. 334. 335. 336. 337. 338. 339. 340. 341. 342. 343. 344. 345. 346. 347. 348. 349. 350. 351. 352. 353.

Harry Trosman, Contemporary Psychoanalysis and Masterworks of Art and Film, NYU Press, New York, 2000. Havi Carel, Life and Death in Freud and Heidegger, Rodopi, Amsterdam, 2006. Helmut Dahmer, Libido und Gesselschaft: Studien ber Freud und freudische Linke, Suhrkamp Verlag, Frnakfurt am Maine, 1973. Helmut Dahmer, Analytische Sozialpsychologie, Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Main, 1980. Helmut Dahmer, Divergenzen: Holocaust, Psychoanalyse, Utopia, Westfaelisches Dampfboot, Mnster, 2009. Helmut Thoma, Horst Kachele, Psychoanalytic Practice, Jason Aronson, London, 1994. Helmut Vetter und Ludwig Nagl, Hrsg., Die Philosophen und Freud: Eine offene Debatte, Oldenburg Verlag, Wien, Munchen, 1998. Hendrik Ruitenbeek ed., Psychoanalysis and Existential Philosophy, Dutton, New York, 1962. Henri Ellenberger, The Discovery of Unconscious: The History and Evolution of Dynamic Psychiatry, Basic Books, New York, 1981. Henk de Berg, Freud's Theory and Its Use in Literary and Cultural Studies: Introduction, Camden House, Rochester, 2004. Herbert Feigl, Michael Scriven, eds., Foundations of Science and the Concepts of Psyhology and Psychoanalysis, University of Minnesota Minneapolis, Minneapolis, 1968. Herbert Marcuse, Eros and Civilization: A Philosophical Inquiry into Freud, Beacon Press, New York, 1994. Herbert Marcuse, Five Lectures: Psychoanalysis, Politics and Utopia, Allen Lane, London, 1973. Herbert Marcuse, Psychoanalyse und Politik, Europische Verlagsanstalt, Frankfurt/Main, 1968. Herbert S. Strean, Psychoanalysis around the World, Psychology Press, London, 2007. Hilda Doolittle, Tribute to Freud, New Directions, Sidney, 2009. Hodard Philippe, Sartre: entre Marx et Freud, Delarge, Paris, 1979. Horst Kchele, From Psychoanalytic Narrative to Empirical Single Case Research: Implications for Psychoanalytic Practice, Routledge, London, 2008. Christopher Bollas, Catch Them Before They Fall: The Psychoanalysis of Breakdown, Routledge, London, 2013. Hussein Abdilali Bukhan, Franz Fanon and the Psychology of Oppression, Springer, Hedelberg, 1985. Hyman M. Spotnitz, Modern Psychoanalysis of the Schizophrenic Patient: Theory of the Technique, YBK Publishers, New York, 2004. Ian Owen, Psychotherapy and Phenomenology: On Freud, Husserl and Heidegger, Universe, Inc., New York, 2006. Ian Buchana, Deleuze and the Schizoanalysis of Cinema, Continuum, New York, 2008.

135

354. 355. 356. 357. 358. 359. 360. 361. 362. 363. 364. 365. 366. 367. 368. 369. 370. 371. 372. 373. 374. 375. 376. 377.

Ian Rory Owen, Psychotherapy and Phenomenology: On Freud, Husserl and Heidegger, Universe, Lincoln, 2006. Ira Cohen, Ideology and Unconsciousness: Reich, Freud and Marx, New York University Press, New York, 1982. Irene Matthis, Dialogues on Sexuality, Gender and Psychoanalysis, Karnac Books, New York, 2004. Irving Malin, Psychoanalysis and American Fiction, E.P. Dutton & Co., 1965. Ilse Grubirch-Simits, Back to Freud's Texts: Making Silent Documents Speak, Yale University Press, New Haven, 1996. Ilse Grubirch-Simits, Early Freud and Late Freud: Reading Anew Studies on Hysteria and Moses and Monotheism, Routledge, London, 1997. Isidor Sadger, Sigmund Freud. Persnliche Erinnerungen, Edition Diskord, Berlin, 2006. Ivo Lendi, Psihoanaliza, Zbor D. M. Z., Zagreb 1938. Jacob A. Brenner and Charles Arlow, Psychoanalytic Concepts and the Structural Theory, International Universities Press, Inc., New York, 1984. Jacob Golomb, ed., Nietzsche and Depth Psychology, State University of New York Press, New York, 1999. Jacqueline Rose, On Not Being Able to Sleep: Psychoanalysis and the Modern World, Princeton University Press, Princeton, 2003. Jacques-Alain Miller, The Tenderness of Terrorists, Wooster Press, 2002. Jacques Bouveresse, Wittgenstein Reads Freud: The Myth of the Unconscious, Princeton University Press, Princeton, 1995. Jacques Bouveresse,Philosophie, mythologie et pseudo-science: Wittgenstein lecteur de Freud, Combas, Paris, 1991. Jacques Derrida, The Post Card: From Socrates to Freud and Beyond, University of Chicago Press, Chicago, 2007. Jacques Derrida, Archive Fever: A Freudian Impression, University of Chicago Press, Chicago, 1998. Jacques Derrida, Resistances of Psychoanalysis, Stanford UP, Stanford, 1998. Jacques Lacan, The Four Fundamental Concepts of Psychoanalysis, Penguin, London, 1979. Jacques Lacan, The Ethics of Psychoanalysis, Taylor & Frances, London, 2007. Jacques Lacan, The Seminar of Jacques Lacan, Vol. II, Cambridge University Press Cambridge, 1988. Jacques Lacan, Speech and Language in Psychoanalysis, Johns Hopkins University Press, Baltimore, 1991. Jacques Lacan, The Language of the Self: The Function of Language in Psychoanalysis, Johns Hopkins University Press, Baltimore, 1997. Jacques McDougal, The Many Faces of Eros: A Psychoanalytic Explanation of Human Sexuality, Norton, New York, 1998. James Barclay, Franz Brentano and Sigmund Freud: an unexplored influence relationship, Idaho State College, Pocatello, 1961.

136

378. 379. 380. 381. 382. 383. 384. 385. 386. 387. 388. 389. 390. 391. 392. 393. 394. 395. 396. 397. 398. 399. 400. 401.

James DiCenso, The Other Freud: Religion, Culture and Psychoanalysis, Routledge, New York and London, 1998. Jamieson Webster, The Life and Death of Psychoanalysis, Karnac Books, New York, 2011. Jan Campbel, Psychoanalysis and the Time of Life: Durations of the Unconscious Self, Routledge, London, 2006. Jane Flax, Disputed Subjects: Essays on Psychoanalysis, Politics, and Philosophy, Routledge, New York and London, 1993. Jeffrey Mehlman, ed., French Freud - Structural Studies in Psychoanalysis, Yale French Studies, No. 48, Yale University, New Haven, 1972. Joseph H. Smith, Taking Chances: Derrida, Psychoanalysis, and Literature, Johns Hopkins University Press, Baltimore, 1988. Jospeh Smit, ed., Pragmatisms's Freud: The Moral Disposition of Psychoanalysis, The John Hopkins University Press, Baltimore, 1986. James DiCenso, The Other Freud: Religion, Culture and Psychoanalysis, Routledge, London, 2008. James Anderson, ed., Psychoanalysis and Architecture, Mental Health Resources, New York, 2006. James Hopkins, Psychoanalysis, Mind and Art: Perspectives on Richard Wollheim, Blackwell, Oxford, 1992. Jan Campbell, Arguing With the Phallus: Feminist, Queer and Postcolonial Theory: A Psychoanalytic Contribution, Zed Books, New York, 1999. Jane Flax, Thinking Fragments: Psychoanalysis, Feminism, and Postmodernism in the Contemporary West, University of California Press, Berkeley, 1991. Jane Flax, Dispute Subject: Essays on Psychoanalysis, Politics and Philosophy, Routledge, London and New York, 1993. Jane Walton, Fair Sex, Savage Dreams: Race, Psychoanalysis, Sexual Difference, Duke University Press Books, 2001. Janet Bergstrom, ed., Endless Night: Cinema and Psychoanalysis, Parallel Histories, University of California Press, Berkeley, 1999. Janet Harbard, Jan Campbell, eds., Psycho-politics and cultural desires, Taylor & Francis, London, 1998. Janet Sayers, Freud's Art - Psychoanalysis Retold, Routledge, London, 2007. Jingvuan Zhang, Psychoanalysis in China, Cornell University Press, Ithaca, 1992. John Forrester, The Seductions of Psychoanalysis: Freud, Lacan and Derrida, Cambridge University Press, Cambridge, 1991 Jean Francois Lyotard, Derive a partir de Marx et Freud, Galilee, Paris, 1994. Jean Roy, Hobbes and Freud, Canadian Assn Pub, New York, 2004. Jean-Joseph Goux, Symbolic Economies: After Marx and Freud, Cornell University Press, Ithaca, 1990. Jean Laplanche, Essays on Otherness, Routledge, London, 1999. Jean Laplanche, Vie et morte en psychoanalyse, Flammarino, Paris, 1970.

137

402. 403. 404. 405. 406. 407. 408. 409. 410. 411. 412. 413. 414. 415. 416. 417. 418. 419. 420. 421. 422. 423. 424.

Jean Laplanche, Life and Death in Psychoanalysis, Johns Hopkins University Press, 1985. Jean Laplanche, J. Pontalis, The Language of Psycho-Analysis, Norton, New York, 2004. Jean Laplanche, J. Pontalis, Vocabulaire de la Psychanalyse, PUF, Paris, 1967. Jean-Michel Palmier, Vilhelm Rajh: Ogled o roenju frojdmarksizma, BIGZ, Beograd, 1977. Jean-Michel Quinodoz, Reading Freud: A Chronological Exploration of Freud's Writings, Routledge, New York and London, 2005. Jean-Michel Quinodoz, The Taming of Solitude: Separation Anxiety in Psychoanalysis, Routledge, London, 1993. Jean-Michel Quinodoz, Dreams That Turn Over a Page: Paradoxical Dreams in Psychoanalysis, Routledge, London, 2002. Jean Petrucelli, ed., Knowing, Not-Knowing and Sort-of-Knowing: Psychoanalysis and the Experience of Uncertainty, Karnac Books, New York, 2010. Jean-Paul Sartre, Existential Psychoanalysis, Regnery Publishing, London, 1995. Jean-Paul Sartre, Le scenirio Freud, Gallimard, Paris, 1984. J ean-Paul Sartre, Freud Scenario, Vesro, ondon, 1985. Jean Tan, Sarah Kofman as philosopher of the uncanny double: Sarah Kofman's appropriation of Nietzsche and Freud, UMI Dissertation Publishing, Ann Arbor, 2011. Jean Walton, Fair Sex, Savage Dreams: Race, Psychoanalysis, Sexual Difference, Duke University Press Books, Durham, 2001. Jeffrey Prager, Presenting the Past: Psychoanalysis and the Sociology of Misremembering, Harvard University Press, Mass., 2000. Jeffrey Moussaieff Masson, The Assault on Truth: Freuds Suppression of the Seduction Theory, Ballantine Books, London, 2003. Jeffrey B. Rubin, Psychotherapy and Buddhism: Toward an Integration, Plenum Press, New York, 1996. Jessica Benjamin, The Bonds of Love: Psychoanalysis, Feminism, & the Problem of Domination, Pantheon, New York, 2007. Jeremy Tambling, Literature and Psychoanalysis, Manchester University Press, Manchester, 2013. Jerome A. Winer, ed., Psychoanalysis and Architecture, Mental Health Resources, London, 2006. Jeroti Vladeta, Psihoanaliza i kultura, BIGZ, Beograd 1974. Jerry Aline Flieger, The Purloined Punch Line: Freuds Comic Theory and the Postmodern Text, Johns Hopkins University Press, Baltimore, 1991. Jessica Benjamin, Like Subjects, Love Objects: Essays on Recognition and Sexual Difference, Yale University Press, New Haven, 1998. Jessica Benjamin, Shadow of the Other: Intersubjectivity and Gender in Psychoanalysis, Routledge, London, 1999.

138

425. 426. 427. 428. 429. 430. 431. 432. 433. 434. 435. 436. 437. 438. 439. 440. 441. 442. 443. 444. 445. 446.

Jill Scott, Electra after Freud: Myth and Culture, Cornell University Press, Ithaca, 2005. Jingyuan Zhang, Psychoanalysis in China: Literary Transformations 19191949., Cornell University Press, Ithaca, 1992. Joan Copjec, Read My Desire: Lacan against the Historicists, MIT, Cambridge, 1994. Joan Copjec, Supposing the Subject, Verso Press, London, 1994. Joel Falfak, Romantic Psychoanalysis: The Burden of the Mystery, State University of New York Press, New York, 2007. Joel Whitebrook, Perversion and Utopia: Studies in Psychoanalysis and Critical Theory, MIT Press, Cambridge, 1996. Joel Whitebrook, Der gefesselte Odysseus: Studien zur Kritischen Theorie und Psychoanalyse, Institute fr Sozialforschung, Frankfurt am Maine, 2012. John Barcalay., Franz Brentano and Sigmund Freud: A Comparative Study in the Evolution of Psychological Thought, Dissertation, Univerity of Michigam, Ann Arbor, 1959. John Gedo, George Pollock, eds., Freud: The Fusion of Science and Humanism, The Intellectual History of Psychoanalysis, International University Press, New York, 1998. Johannes Ecremerius, ed., Die Rezeption der Psychoanalyse in der Soziologie, Psychologie und Theologie, Suhrkamp,, Frankfurt am Maine, 1981. John C. Burnham, ed., After Freud Left: A Century of Psychoanalysis in America, University of Chicago Press, Chicago, 2012. John Cuddihy, Ordeal of Civility: Freud, Marx, Levi-Strauss, and the Jewish Struggle with Modernity, Beacon Press, New York, 1987. John Desmond, Psychoanalytic Accounts of Consuming Desire: Hearts of Darkness, Palgrave, London, 2012. John Farrell, ed., Philosophy and Psychoanalysis, Prentice Hall, New Jersey, 1994. John C. Farrell, Freud's Paranoid Quest: Psychoanalysis and Modern Suspicion, NYU Press , New York, 1996 John Forrester, The Seductions of Psychoanalysis: Freud, Lacan and Derrida, Cambridge University Press, Mass., 1991. John Forrester, Dispatches from the Freud Wars: Psychoanalysis and Its Passions, Harvard University Press, Cambridge, 1997. John Forrester, Language and the Origins of Psychoanalysis, London, Macmillan, 1980. John Forrester, Truth Games: Lies, Money, and Psychoanalysis, Harvard University Press, Mass., 2000. John Franke, Manifold Witness: The Plurality of Truth, Abingdon Press, Nashville, 2009. John Hendrix, Architecture and Psychoanalysis: Peter Eisenman and Jacques Lacan, Peter Lang Publishing, Berlin and New York, 2006. John P. Muller, ed., Peirce, Semiotics, and Psychoanalysis, Johns Hopkins University, Los Angeles, 2000.

139

447. 448. 449. 450. 451. 452. 453. 454. 455. 456. 457. 458. 459. 460. 461. 462. 463. 464. 465. 466. 467. 468.

John P. Muller, ed., The Purloined Poe: Lacan, Derrida, and Psychoanalytic, Johns Hopkins University Press, Baltimore, 1987. John ONeill, Freud and the Passions, Pennsylvania State University Press, Pennsylvania, 1996. John M. Perry, Tillich's Response to Freud: Christian Answer to the Freudian Critique of Religion, Rowman, London, 1988. John Shannon Hendrix, Architecture and Psychoanalysis: Peter Eisenman and Jacques Lacan, MIT Press, Cambridge, 2007. John Wisdom, Philosophy and Psychoanalysis, Blackwell, Oxford, 1953. Jon Mills, ed., Rereading Freud: Psychoanalysis through Philosophy, State University of New York Press, New York, 2004. Jon Mills, The Unconscious Abyss: Hegels Anticipation of Psychoanalysis, State University of New York Press, New York, 2002. Jonathan Cohen, Apart from Freud: Notes for a Rational Psychoanalysis, City Lights Publishers, San Francisco, 2001. Jonathan Lear, Love and its Place in Nature: A Philosophical Interpretation of Freudian Psychoanalysis, Noonday Press, New York, 1990. Jose Bleger, Symbiosis and Ambiguity: The Psychoanalysis of Very Early Development, Free Assn Books, New York, 1990. Jose Brunner, Freud and the Politics of Psychoanalysis, Transaction Publishers, New York, 2001. Jose Brunner, Psyche und Macht: Freud politisch lesen, Klett-Cotta, Stuttgart, 2001. Joseph Masling, ed., Empirical Studies of Psychoanalytic Theory, Vol.-II, American Psychological Association, New York, 1993. Joseph Reppen, ed., Way Beyond Freud: Postmodern Psychoanalysis Observed, Open Gate Press, London, 2004. Jospeh H. Smith, Taking Chances: Derrida, Psychoanalysis, and Literature, The Johns Hopkins University Press, Baltimore, 1988. Joseph H. Smith, ed., Pragmatism's Freud: The Moral Disposition of Psychoanalysis, The Johns Hopkins University Press, Baltimore, 1986. Joseph Wortis, Fragments of an Analysis With Freud, Jason Aronson, New Jersey, 1954. Joy Damousi, Mariano Ben Plotkin, Psychoanalysis and Politics: Histories of Psychoanalysis under Conditions of Restricted Political Freedom, Oxford University Press, Oxford, 2012. Joy Damousi, Mariano Ben Plotkin, The Transnational Unconscious: Essays in the History of Psychoanalysis and Transnationalism, Palgrave, London, 2008. Judith M. Glassgold and Suzanne P. Jasenza, eds., Lesbians, Feminism, and Psychoanalysis: The Second Wave, Harrington Park Press, New York, 2004. Julia Kristeva, Hatred and Forgiveness, Columbia University Press, New York, 2010. Julia Kristeva, Intimate Revolt: The Powers and Limits of Psychoanalysis, Columbia University Press, New York, 2003.

140

469. 470. 471. 472. 473. 474. 475. 476. 477. 478. 479. 480. 481. 482. 483. 484. 485. 486. 487. 488. 489. 490. 491. 492.

Julia Kristegva, Intimate Revolt: The Powers and Limits of Psychoanalysis, Columbia University Press, New York, 2002. Julia Kristeva, In the Beginning was Love: Psychoanalysis and Faith, Columbia University Press, New York, 1988. Julia Kristeva, Black Sun: Depression and Melancholia, Columbia University Press, New York, 1989. Julia Kristeva, Strangers to Ourselves, Harvester Wheatsheaf, London, 1991. Julijana Schiesari, The Gendering of Melancholia: Feminism, Psychoanalysis, and the Symbolics of Loss in Renaissance Literature, Cornell University Press, Ithaca, 1992. Julie K. Ward, eds., Philosophers on Race: Critical, Wiley, New York, 2002. Juliet Mitchell, Psychoanalysis and Feminism: A Radical Reassessment of Freudian Psychoanalysis, Basic Books; New York, 2000. Juliet Mitchell, Mad Men and Medusas: Reclaiming Hysteria, Basic Books, New York and London, 2001. Juliet Mitchell, Siblings, Sex and Violence, Polity Press, Cambridge, 2003. Juliet Mitchell, ed., Feminine Sexuality. W. W. Norton & Company, New York, 1985. Juliet Mitchell and Ann Oakley, eds. Who's Afraid of Feminism? Seeing Through the Backlash, New Press, New York, 1997. Juliet Mitchell, Psychoanalysis and Feminism. Freud, Reich, Laing and Women, Pantheon, New York, 1974. Justin Clemens and Russell Grigg, eds., Jacques Lacan and the Other Side of Psychoanalysis: Reflections on Seminar XVII, Duke University Press, Durham, 2006. Jrgen Habermas, Knowledge and Human Interests, Heinamann, London, 1972. Jrgen von Scheidt (Hrsg.), Psychoanalyse: Selbstdarstellung Wissenschaft, Nynpherberger Verlag, Mnchen, 1975. Kalin Martin, The Utopians Flight from Unhappiness: Freud against Marx on Social Progress, Nelson-Hall, Chicago, 1974. Kamaldeep Bhui, ed., Racism and Mental Health: Prejudice and Suffering, Jessica Kingsley, London, 2008. Kalpana Seshadri-Crooks, Desiring Whiteness: A Lacanian Analysis of Race, Routledge, London, 2000. Kaplan-Solms, Clinical Studies in Neuro-Psychoanalysis, International Universities Press, London, 2000. Karen Kaplan-Solms, Clinical Studies in Neuro-Psychoanalysis: Introduction to a Depth Neuropsychology, Other Press, New York, 2001. Karen Rodriguez, Small City on a Big Couch: Psychoanalysis of a Provincial Mexican City, Rodopi, Amsterdam, 2012. Karl jaspers, Zur Kritik der Psychoanalyse, Springer, Berlin, 1950. Karl Simms, Riceour and Lacan, Continuum, New York, 2007. Kaja Silverman, The Acoustic Mirror: The Female Voice in Psychoanalysis and Cinema, Indiana University Press, Indianapolis, 1998.

141

493. 494. 495. 496. 497. 498. 499. 500. 501. 502. 503. 504. 505. 506. 507. 508. 509. 510. 511. 512. 513. 514. 515. 516.

Keith Hoeller, ed., Heidegger and Psychology, Humanities Press, New York, 1992. Kelly Ives, Julia Kristeva: Art, Love, Melancholy, Philosophy, Semiotics and Psychoanalysis, Crescent Moon Publishing, NY, 2010. Kelly Oliver, The Colonization of Psychic Space: A Psychoanalytic Social Theory Of Oppression, University of Minnesota Press, Minneapolis, 2004. Klaus Horn, Psychoanalyse: Kritischen theorie des Subjekt, Roter Druckstock, Frankfurt/Main, 1972. Kristyn Gorton, Theorizing Desire: From Freud to Feminism to Film, Palgrave, London, 2008. Kunz Hans, Grundfragen der Psychoanalytischen Anthropologie, Ruprecht, Gttingen, 1975. Kurt Eissler, Medical Orthodoxy and the Future of Psychoanalysis, International University Press, New York, 1965. Kurt Jacobsen, Freud's Foes: Psychoanalysis, Science, and Resistance, Rowman & Littlefield Publishers, Inc., London, 2009. Laurence A. Rickels, Nazi Psychoanalysis, Vol. I-III, University of Minnesota Press, Minneapolis, 2002. Laurence Simons, Freuds Italian Journey, Rodopi, Amsterdam, 2006. Laurie S. Adams, Art and Psychoanalysis, Westview Press, Boulder, 1994. Lavinia Gomez, The Freud Wars: An Introduction to the Philosophy of Psychoanalysis, Routledge, London, 2005. Lena Hall, Dictionary of Multicultural Psychology: Issues, Terms, and Concepts, Sage Publications, London, 2004. Leen De Bolle, ed., Deleuze and Psychoanalysis: Philosophical Essays on Delueze's Debate with Psychoanalysis, Leuven University Press, Leuven, 2010. Lene Auestad, ed., Psychoanalysis and Politics: Exclusion and the Politics of Representation, Karnac Books, New York, 2012. Lenne De Bolle, ed., Deleuze and Psychoanalysis: Philosophical Essays on Delueze's Debate with Psychoanalysis, Leuven Univ Press, Leuven, 2010. Leo Goldberg, ed., Psychoanalysis and Contemporary Science, International Universities Press, New York, 1975. Leon Chertok and Martha Noel Evans, Critique of Psychoanalytic Reason, Stanford University Press, Stanford, 1992. Lewis Aron, Karen Starr, Psychotherapy for the People: Toward a Progressive Psychoanalysis, Routledge, London, 2012 Lieben Valerie, Psihoanalize i filozofia neofrojdizma, Nauki, Moskwa, 1977. Linda A. Brakel, Philosophy, Psychoanalysis and the A-rational Mind, Oxford University Press, Oxford, 2009. Linda A. Brakel, Unconscious Knowing and other Essays in PsychoPhilosophical Analysis, Oxford University Press, Oxford, 2010. Linda Ruth Williams, Critical Desire: Psychoanalysis and the Literary Subject, Hodder Education Publishers, London, 1995. Lipsiher Sidney, Herbert Marcuse: From Marx to Freud and Beyond, Cambridge University Press, Cambridge, 1974.

142

517. 518. 519. 520. 521. 522. 523. 524. 525. 526. 527. 528. 529. 530. 531. 532. 533. 534. 535. 536. 537. 538. 539. 540.

Lisa Appignanesi, Freud's Women, Other Press, New York, 2001. Lois Oppenheim, A Curious Intimacy: Art and Neuro-psychoanalysis, Routledge, London, 2005. Lois Shawver, Nostalgic Postmodernism: Postmodern Therapy, Paralogic Press, Suwanee, 2006. Lorenzo Chieso, Subjectivity and Otherness: A Philosophical Reading of Lacan, The MIT Press, Cambridge, 2007. Louis Althusser, Writings on Psychoanalysis, Columbia University Press, New York, 1996. Louis Breger, Freud: Darkness in the Midst of Vision, Wiley, New York, 2001. Louise Braddock, ed., The Academic Face of Psychoanalysis: Papers in Philosophy, the Humanities, and the British Clinical Tradition, Routledge, London, 2007. Louise Gyler, The Gendered Unconscious: Can Gender Discourses Subvert Psychoanalysis?, Routledge, London, 2010. Luce Irigary, This Sex Which Is Not One, Cornell University Press, Ithaca, 1985. Luce Irigary, An Ethics of Sexual Difference, Athlone Press, London, 1993. Luce Irigary, Speculum of the Other Woman, Cornell University Press, Ithaca, 1985. Luce Irigary, Sexes and Genealogies, Columbia University Press, New York, 1993. Lucy Freeman and Breuer Josef, Freud and Woman, Frederig Ungra Pub., New York, 1981. Lucy Rollin, Mark West, Psychoanalysis Responses to Children's Literature, McFarland Publisher, Jefferson, 2008. Ludwig Binswangerd, Analyse existentielle, psychiatrie clinique et psychanalyse: Discours, parcours et Freud, Gallimard, Paris, 1981. Ludwig Binswager, Being-In-The-World: Selected Papers of Ludwig Binswanger, Book Service Inc, New York, 1978. Ludwig Binswanger, Introduction l'analyse existentielle, Minuit, Paris, 1971. Ludwig Binswanger, Sigmund Freud: Reminiscences of a Friendship, New York, Grune & Stratton, New York, 1957. Ludwig Marcuse, Sigmund Freud. Sein Bild vom Menschen, Diogenes Verlag, Berlin, 2002. Luke Thurston, James Joyce and the problem of Psychoanalysis, Cambridge University Press, Cambridge, 2004. Lynn Gamwell, ed., Sigmund Freud and Art: His Personal Collection of Antiquities, Harry Abrams, New York, 1989. Lyndsey Stonebridge, The Destructive Element: British Psychoanalysis and Modernism, Routledge, London, 1998. Ljiljana Filipovi, Nesvesno u filozofiji, Antibabbarus, Zagreb, 1997. Madelon Sprengnether, The Spectral Mother: Freud, Feminism, Psychoanalysis, Cornell University Press, Ithaca, 1990.

143

541. 542. 543. 544. 545. 546. 547. 548. 549. 550. 551. 552. 553. 554. 555. 556. 557. 558. 559. 560. 561. 562.

Malcolm Bowie, Psychoanalysis and the Future of Theory, Wiley, London, 1993. Malcolm Macmillan, Freud Evaluated, MIT Press, Cambridge, 1997. Malcolm Bowie, Freud, Proust and Lacan: Theory as Fiction, Cambridge University Press, Cambridge, 1987. Marshall Edelson, Hypothesis and Evidence in Psychoanalysis, University of Chicago Press, Chicago, 1985 Marchall J. M., Martin Heidegger and M. Boss: Dialoque Between Philosophy and Psychotherapy, Dissertation, Ann Arbor, Michigam, 1974. Marcia Cavell, The Psychoanalytic Mind: From Freud to Philosophy, Harvard University Press, Mass., 1996. Marcia Cavell, Becoming a Subject: Reflections in Philosophy and Psychoanalysis, Oxford University Press, Oxford, 2008. Margaret Iversen, Beyond Pleasure: Freud, Lacan, Barthes, Pennsylvania State University Press, Philadelphia, 2007. Margaret Iversen, Psychoanalysis in Art History, Blackwell Pub, New York, 1994. Marcus Pound, Theology, Psychoanalysis and Trauma, SCM Press, New York, 2008. Mari Jo Buhle, Feminism and Its Discontents: A Century of Struggle with Psychoanalysis, Harvard University Press, Cambridge, 2000. Maria C. Cimitile, ed., Returning to Irigaray: Feminist Philosophy, Politics, and the Question of Unity, State University of New York Press, New York, 2006. Maria Gerard, Semiologie psiychanalytique, ed. du. Miniut, Paris, 1975. Maria Letizia Proietti, ed., Image, Word and Self: Proceedings of the International Symposium on Recent Receptions of Freud on Both Sides of the Atlantic, Peter Lang, New York, Berlin, 2007. Maria Teresa Hooke, Salaman Akhtar, eds., The Geography of Meanings: Psychoanalytic Perspectives on Place, Space, Land, and Dislocation, Karnac Books, New York, 2007. Maria Walsh, Art and Psychoanalysis, I. B. Tauris, London, 2013. Marianne Leuzinger-Bohleber, ed., The Janus Face of Prenatal Diagnosis: A European Study Bridging Ethics, Psychoanalysis and Medicine, Karnac Books, New York, 2008. Mariano Plotkin, Freud in the Pampas: The Emergence and Development of a Psychoanalytic Culture in Argentina, Stanford University Press, Stanford, 2002. Mariano Plotkin, Argentina on the Couch: Psychiatry, State, and Society, 1880 to the Present, University of New Mexico Press, 2003. Marie Balmary, Freud jusqu' Dieu, Hachette Littratures, Paris and Chantilly, 2010. Mario Jo Buhle, Feminism and Its Discontents: A Century of Struggle with Psychoanalysis, Harvard University Press, Cambridge, 2000. Marlin Thomas, Freud Mahler, Clinton Press, Kindle Edition, 2008.

144

563. 564. 565. 566. 567. 568. 569. 570. 571. 572. 573. 574. 575. 576.

577. 578. 579. 580. 581. 582. 583. 584.

Mary Ann Doane, Femmes Fatales. Feminism, Film Theory, Psychoanalysis, Routledge, London, 1991. Marilyn Nissim-Sabat, Neither Victim nor Survivor: Thinking toward a New Humanity, Lexington Books, 2009. Marianne Leuzinger-Bohleber and Mary Target, ed., Outcomes of Psychoanalytic Treatment: Perspectives for Therapists and Researchers, Whurr Publications, London, 2001. Mariela Cveti, Das Unheimliche: Psihoanalitike I kutlurne teorije prostora, Orion Art, Beograd, 2011. Mark Leffert, Contemporary Psychoanalytic Foundations: Postmodernism, Complexity, and Neuroscience, Routledge, London, 2010. Mark Letteri, Heidegger and the Question of Psychology: Zollikon and Beyond, Rodopi, New York, 2008. Marshall Edelson, Hypothesis and Evidence in Psychoanalysis, University of Chicago Press, Chicago, 1985. Martin Bartles, Selbstbewuatsein Und Unbewuates: Studien Zu Freud Und Heidegger, Walter de Gruyter, Berlin, 1976. Martin Heidegger, Zollikon Seminars: Protocols - Conversations Letters, Northwestern University Press, Chicago, 2001. Martin Miller, Freud and the Bolsheviks: Psychoanalysis in Imperial Russia and the Soviet Union, Yale University Press, New Haven, 1998. Martin Wain, Freud's Answer: The Social Origins of Our Psychoanalytic Century, Ivan R. Dee Publisher, 2003. Martha C. Nussbaum, The Therapy of Desire, Princeton UP, New Haven, 1996. Mary L. Ellis, Questioning Identities: Philosophy in Psychoanalytic Practice, Karnac Books, New York, 2010. Mary Bergstein, Mirrors of Memory: Freud, Photography, and the History of Art, Cornell University Press, Ithaca, 2010. ("In the dark times, will there also be singing? Yes, there will be singing. About the dark times. - Bertolt Brecht) Mary Marcel, Freud's Traumatic Memory: Reclaiming Seduction Theory and Revisiting Oedipus, Duquesne UP, Pittsburgh, 2005. Marylou Lionells, The Death of Psychoanalysis, Jason Aronson, Northvale, 1999. Matt Fytche, The Foundation of the Unconscious: Schelling, Freud and the Birth of the Modern Psyche, Cambridge University Press, Cambridge, 2011. Matthew Von Unwerth, Freud's Requiem: Mourning, Memory, and the Invisible History of a Summer Walk, Riverhead Trade, New York, 2006. Matthias Bormuth, Life Conduct in Modern Times: Karl Jaspers and Psychoanalysis, Springer, Berlin, 2010. Maud Mannoni, La theorie comme fiction: Freud, Grodeck, Lacan, Seuil, Paris, 1978. Mauro Mancia, Psychoanalysis and Neuroscience, Springer, Berlin, 2006. Max Schur, Freud: Living and Dying, International UP, New York, 1972.

145

585. 586. 587. 588. 589. 590. 591. 592. 593. 594. 595. 596. 597. 598. 599. 600. 601. 602. 603. 604. 605. 606. 607.

M. A. Casey, Meaninglessness: The Solutions of Nietzsche, Freud, and Rorty, Lexington Books, Lanham, 2002. Medard Boss, Psychoanalysis & Daseinsanalysis, Basic Books, New York, 1963. Medard Boss, Psychoanalysis and Daseinsanalysis. Translated by Ludwig B. Lefebre, New York, Basic Books, New York, 1963. Melissa Gregg, ed., The Affect Theory Reader, Duke University Press Books, Duirham, 2010. Michael Adams, The Multicultural Imagination: Race, Color, and the Unconscious, Routledge, London and New York, 1996. Michael Balint, Primary Love and Psycho-Analytic Technique, Livergiht, New York, 1985. Michael Billig, Freudian Repression, Cambridge University Press, Cambridge, 2004. Michael Diamond and Christopher Christian, ed., The Second Century of Psychoanalysis: Evolving Perspectives on Therapeutic Action, Karnac Books, New York, 2011. Micheal Due, Ontologie und Psychoanalyse, Athenaum, Frankfurt am Maine, 1986. Michael Eigen, The Psychoanalytic Mystic, Free Associations London, 1998. Michael D. Faber, The Design Within; Psychoanalytic Approaches to Shakespeare: Psychoanalytic Approaches to Shakespeare, Science House, 1970. Michel Foucault, Nietzsche, Freud, Marx, El Cielo Por Asalto, 1995. Michael Eigen, Kabbalah and Psychoanalysis, Karnac Books, New York, 2012. Michael Eigen, The Psychoanalytic Mystic, Free Association Books, New York, 1998. Michael Hofman, ed., Psychoanalysis and Management, Physica, Frankfurt, 1994. Michael Levine, Analytic Freud: Philosophy and Psychoanalysis, Routledge, London, 2009. Michael Munchow, ed., Speculations after Freud: Psychoanalysis, Philosophy and Culture, Routledge, London, 1994. Michael Rustin, Reason and Unreason: Psychoanalysis, Science and Politics, Wesleyan, Middle town, 2002. Michael Sherwood, Logic of Explanation in Psychoanalysis, Academic Press Inc, New York, 1999. Michael Vannoy Adams, The Fantasy Principle: Psychoanalysis of the Imagination, Routledge, London, 2004. Mikkels Borech-Jacobsen, The Freudian Subject, Stanford University Press, Stanford, 1992. Mikkels Borech-Jacobsen, Lacan: The Absolute Master, Stanford UP, Stanford, 1992. Mikko Tuhkanen, The American Optic: Psychoanalysis, Critical Race Theory, State University of New York Press, New York, 2009.

146

608. 609. 610. 611. 612. 613. 614. 615. 616. 617. 618. 619. 620. 621. 622. 623. 624. 625. 626. 627. 628. 629. 630.

Mikkel Borch-Jacobsen, Remembering Anna O: A Century of Mystification, Routledge, New York and London, 1996. Mikkel Borch-Jacobsen,The Emotional Tie: Psychoanalysis, Mimesis, and Affect, Stanford University, Stanford, 1993. Miller J. Hillis, The Medium Is the Maker: Browning, Freud, Derrida And The New Telepathic Ecotechnologies, Sussex Academic Press, Eastbourne, 2009. Milenko Karan, Psihoanaliza I Nadrealizam, Univerzitetska rije, Niki, 1989. Mitchell Greenberg, Baroque Bodies: Psychoanalysis and the Culture of French Absolutism, Cornell University Press, Ithaca, 2001. Morris N. Eagle, Attachment and Psychoanalysis: Theory, Research, and Clinical Implications, Guilford Press, New York, 2013. Molly Macdonald, Hegel and Psychoanalysis: A New Interpretation of Phenomenology of Spirit, Routledge, London, 2013. Moris Lazerowitz, The Language of Philosophy: Freud and Wittgenstein, Springer, Berlin, 2007. Morton Levitt, Freud & Dewey on the Nature of Man, Greenwood Press, London, 1985. Miri Mrinal, Philosophy of Psychoanalysis, Indiana Institut of Advenced Study, Simla, 1977. Mrinal Miri, Philosophy of Psychoanalysis, Indian Institute of Advanced study, Shimla, 1997. Mrinalini Greedharry, Postcolonial Theory & Psychoanalysis: From Uneasy Engagements to Effective Critique, Palgrave Macmillan, London, 2008. Mueller Lucien, L'irrationalisme contemporian: Schopenhauer, Nietzsche, Freud, PUF, Paris, 1970. Mujeeb-ur-Rahman, ed., The Freudian Paradigm, Nelson-Hall, Chicago, 1977. Muradif Kulenovi, Otkrivanje nesvjesnoga, kolska knjiga, Zagreb 1988. Moustafa Safouan, La Structuralisme en psychoanalyse, Seuil, Paris, 1968. Moustafa Safouan, Four Lessons of Psychoanalyze, Other Press, New York, 2004. Nancy J. Chodorow, Individualizing Gender and Sexuality, Routledge, London, 2011. Nancy Julia Chodorow, The Power of Feelings: Personal Meaning in Psychoanalysis, Gender, and Culture, Yale University Press, New Haven, 2001. Nancy J. Chodorow, Feminism and Psychoanalytic Theory, Yale University Press, New Haven, 2001. Nancy J. Chodorow, The Reproduction of Mothering: Psychoanalysis and the Sociology of Gender, University of California Press, Berkeley, 1999. Nancy Julia Chodorow, Femininities, Masculinities, Sexualities: Freud and Beyond, The University Press of Kentucky, Kentucky, 1994. Nancy Caro Hollander. Eds., Psychoanalysis, Class and Politics: Encounters in the Clinical Setting, Routledge, London, 2006.

147

631. 632. 633. 634. 635. 636. 637. 638. 639. 640. 641. 642. 643. 644. 645. 646. 647. 648. 649. 650. 651. 652. 653.

Nancy McWilliams, Psychoanalytic Diagnosis: Understanding Personality Structure in the Clinical Process, The Guilford Press, New York, 2011. Nancy McWilliams, Psychoanalytic Case Formulation, Guilford Press, Hove, 1999. Natalya Lusty, Surrealism, Feminism, Psychoanalysis, Ashgate, Farnham, 2007. Ned Lukacher, Primal Scenes: Literature, Philosophy, Psychoanalysis, Cornell University Press, Ithaca, 1998. Nicolas Abraham i Maria Torok, The Wolf Man's Magic Word: A Cryptonymy, University of Minnesota Press. Minneapolis, 2005. Nicolas Abraham i Maria Torok, Questions for Freud: The Secret History of Psychoanalysis, Harvard University Press, Cambridge, 2000. Nick Mansfield, The God Who Deconstructs Himself: Sovereignty and Subjectivity between Freud, Bataille, and Derrida, Fordham University Press, New York, 2010. Nick Mansfield, Subjectivity: Theories of the Self from Freud to Haraway, NYU Press, New York, 2000. Nickell John Romjue, The Black Box: Darwin, Marx, Nietzsche, Freud,, Wheatmark, Tucson, 2007. Nicky Glover, Psychoanalytic Aesthetics: An Introduction to the British School, Karnac Books, New York, 2008. Nicholas Rand and Maria Torok, Questions for Freud: The Secret History of Psychoanalysis, Harvard University Press, Mass., 2000. Nigel Gibson, Fanon: The Psychoanalytical Imagination, Polity Press, Oxford, 2003. Nikola Ludovikos, Psihoanaliza i pravoslavna teologija, PBF, Beograd, 2010. Nikola Popovi, Predavanje iz psihoanalize, Izdavako i knjiarsko preduzee Geco Kon, Beograd 1934. Nikola Popovi, Psihoanaliza: Osnovna uenja Sigmunda Frojda, Geco Kon, Beograd 1935. Norbert Leser, Jenseits von Marx und Freud: Studien zur philosophischen Anthropologie, Osterreichischer Bundesverlag, Wien, 1980. Norman Keill, Freud without Hindsight, International Universities Press, Madison, 1988. Obrad Savi, ur. Filozofsko itanje Frojda, IIC SSO, Beograd, 1988. Octavio Mannoni, Prospero and Caliban: The Psychology of Colonialism, Praeger, New York, 1984. Ola Andersson, Studies in the Prehistory of Psychoanalysis, Svenska Bokforlaget, Stockholm, 1962. Otto F. Wahl, Media Madness: Public Images of Mental Illness, Rutgers University Press, New Jersey, 1997. Owen Renik, Practical Psychoanalysis for Therapists and Patients, Other Press, New York, 2010. Page de Bois, Sowing the Body: Psychoanalysis and Ancient Representation of Woman, Chicago UP, Chicago, 1988.

148

654. 655. 656. 657. 658. 659. 660. 661. 662. 663. 664. 665. 666. 667. 668. 669. 670. 671. 672. 673. 674. 675. 676. 677. 678. 679. 680. 681.

Pamela Thurschwell, Sigmund Freud, Routledge, London, 2000. Patricia T Clough, Autoaffection: Unconscious Thought in the Age of Technology, University of Minnesota Press, Minneapolis, 2000. Patricia MacCormak, Ian Buchanan, ed., Deleuze and the Schizoanalysis of Cinema, Bloomsbury Academic, London, 2008. Patricia Saphier, A hermeneutic study of the womb in psychoanalysis, ProQuest, UMI Dissertation, Ann Arbor, Belford, 2011. Patrick Campbell, ed., Psychoanalysis and Performance, Routledge, London, 2001. Patrick Campbell and Adrian Kear, eds., Psychoanalysis and Performance, Routledge, London, 2001. Patrick Colm Hogan, Lalita Pandit, eds., Criticism and Lacan: Essays and Dialogue on Language, Structure, and the Unconscious, University of Georgia Press, Atehns, 1990. Patrick Fuery, Madness and Cinema: Psychoanalysis, Spectatorship and Culture, Palgrave Macmillan, London, 2003. Patrick C. Hogan, On Interpretation: Meaning and Inference in Law, Psychoanalysis, and Literature, University of Georgia Press, Athens, 2008. Patrick Mahony, Psychoanalysis and Discourse, Tavistock, London, 1987. Patrick Mahony, Freud as Writer, Yale University Press, New Haven, 1987. Paul Fredi de Quervani, Psychoanalysis und dialektische Theologie: Zum Freud-verstndnis bie K. Barth und P. Ricoeur, Huber, Stuttgart, 1978. Paul Gilroy, Postcolonial Melancholia Columbia University Press, New York, 2006. Paul Gordon, Rosalind Mayo, Between Psychotherapy and Philosophy, Wiley, London, 2005. Paul Kline, Fact and Fantasy in Freudian Theory, Methuen, London, 1972. Paul-Laurent Assoun, Freud and Nietzsche, Continuum, New York, 2008. Paul-Laurent Assoun, Freud, la Philosophie, et les Philosophes, PUF, Paris, 1995. Paul-Laurent Assoun, Psychoanalyse, PUF, Paris, 2007. Paul-Laurent Assoun, Freud et la Femme, Payot, Paris, 2003. Paul-Laurent Assoun, Freud et les sciences socials, Armand Colin, Paris, 1993. Paul-Laurent Assoun, Freud et Wittgenstein, PUF, Paris, 1996. Paul-Laurent Assoun, Introduction l'pistmologie freudienne, Payot, Paris, 1990. Pol-Loran Asun, Lakan, Karpos, Loznica, 2012. Paul Marcus, Being for the Other: Emmanuel Levinas, Ethical Living and Psychoanalysis. Marquette University Press, 2009. (PHD) Paul Ricoeur, Freud and Philosophy: An Essay on Interpretation, Yale University Press, New Haven, 2007. Paul Riceour, On Psychoanalysis, Polity Press, London, 2012. Pol Riker, O tumaenju: ogled o Frojdu, Slubeni Glasnik, Beograd, 2010. Paul Roazen, On the Freud Watch: Public Memoirs, Free Association Books, NY, 2003.

149

682. 683. 684. 685. 686. 687. 688. 689. 690. 691. 692. 693. 694. 695. 696. 697. 698. 699. 700. 701. 702. 703. 704. 705.

Paul Roazen, Freud: Political and Social Thought, Knopf, New York, 1968. Paul Roazen, Freud and His Followers, Meridian, New York, 1975. Paul Robinson, Freud and His Critics, University of California Press, Berkeley, 1993. Paul Rosenfel, Freud and the Scientific Method, University Press, New York, 1980. Paul Rutherford, World Made Sexy: Freud to Madonna University of Toronto Press, Toronto, 2012. Paul Vitz, Sigmund Freud's Christian Unconscious, Eerdmans Pub Co, London, 1993. Paul Williams, Invasive Objects: Minds under Siege, Routledge, London, 2010. Peggy Kamuf, Fictions of Feminine Desire: Disclosures of Heloise, University of Nebraska Press, Lincoln,1987. Pellegrino Giuseppe, Nietzsche, Freud, Sartre, Esperient, Fosano, 1971. Perkins Boothaby, Language, Desiere and Death in Psychoanalysis: A Philosophical Reading of Lacan's Return to Freud, Dissertation, Boston University, 1987. Perry Meisel, Freud: A Collection of Critical Essays, Prentice Hall, New Jersey, 1981. Petar Jevremovi, Lakan i psihoanaliza, Plato, Beograd, 2000. Peter Amacher, Freud's neurological education and its influence on psychoanalytic theory, International Universities Press, New York, 1965. Peter Brooks and Alex Woloch, eds., Whose Freud? The Place of Psychoanalysis in Contemporary Culture, Yale University Press, New Haven, 2000. Peter Buse, ed., Ghosts: Deconstruction, Psychoanalysis, History, Palgrave Macmillan, London, 1999. Peter Clarke and Crispin Wright, eds., Mind, Psychoanalysis and Science, Blackwell, Oxford, 1988. Peter Goodrich, ed., Law and the Postmodern Mind: Essays on Psychoanalysis and Jurisprudence, University of Michigan Press, Ann Arbor, 1998. Peter Gay, Freud: A Life for Our Time, W. W. Norton, London, 2006. Peter Gay, The Freud Reader, W. W. Norton, London, 1995. Peter Gay, A Godless Jew: Freud, Atheism, and the Making of Psychoanalysis, Yale University Press, New Haven, 1987. Peter Fonagy, Attachment Theory and Psychoanalysis, Other Press, New York, 2001. Peter Fonagy and Mary Target, Psychoanalytic Theories: Perspectives from Developmental Psychopathology, Whir Publications, London, 2003. Peter Kutter, Psychoanalytische Interpretation und empirische Methoden, Psychosozial Verlag, Berlin, 2004. Peter Rudnytsky, Psychoanalytic Conversations: Interviews with Clinicians, Commentators, and Critics, Routledge, London, 2001.

150

706. 707. 708. 709. 710. 711. 712. 713. 714. 715. 716. 717. 718. 719. 720. 721. 722. 723. 724. 725. 726. 727. 728. 729. 730. 731.

Peter Rudnytsky and Rita Charon, eds., Psychoanalysis and Narrative, State University of New York Press, Albany, 2008. Peter Welsen, Philosophie und Psychoanalyse: Zur Begriff der Hermeneutik im der Freud: Deutung Paul Ricoeur, Niemelwer, Tbingen, 1986. Phil Mollon, Freud and False Memory Syndrome, Books Ltd., Cambridge, 2000. Phil Mollon, Frojd i sindrom lanog sjeanja, Naklada Jesenski i Turk, Zagreb, 2001. Phil Mollon, The Unconscious, Icon Books, London, 2000. Phil Mollon, Nesvjesno, Naklada Jasenski, Zagreb, 2006. Philip Armstrong, Shakespeare in Psychoanalysis, Routledge, London, 2001. (PHD) Philip Manning, Freud and American Sociology, Polity Press, Oxford, 2005. Philip Merlan, Brentano and Freud, College of the City of New York, New York, 1945. Phillip Reiff, Freud: The Mind of a Moralist, Gollancz, London, 1959. Philippe Van Haute, ed., Seduction, Suggestion, Psychoanalysis, Cornell University Press, Ithaca, 2001. Phyllis Grosskurth, The Secret Ring: Freuds Inner Circle and the Politics of Psychoanalysis, Addison, Wesley, Reading, 1991. Pierre-Henri Castel, A quoi resiste la psychanalyse?, PUF, Paris, 2007. Pierre Raikovic, Le sommeil dogmatique de Freud: Kant, Schopenhauer, Freud, Empcheurs de penser en rond, Paris, 2008. Pierre F. Walter, Normative Psychoanalysis: How the Oedipal Dogma Shapes Consumer Culture, Independent Publishing Platform, New York, 2010. Pontalis Jean Bertrand, Apre's Freud, Gallimard, Paris, 1971. Pougeyrollas Pierre, La revolution freudiene: Freud et la Philosophie, Denol, Paris, 1970. Rachel Bowlby, Still Crazy After All These Years: Women, Writing and Psychoanalysis, Routledge, London, 2010. Rachael Bowlby, Freudian Mythologies: Greek Tragedy and Modern Identities, Oxford University Press, Oxford, 2007. Rachel Bowlby, Shopping with Freud, Routledge, London, 1993. Rachel Bowlby, Shopping with Freud, Routledge, London, 1993. Rainer Nggele, Reading After Freud: Habermas, Nietzsche, Brecht, Colubia University Press, New York, 1986. Ranjana Khanna, Dark Continents: Psychoanalysis and Colonialism, Duke University Press Books, Durham, 2003. Rasel Dekobi, Drutbeni zaborav, Nolit, Beograd, 1981. Raymond Paloutzian, ed., Handbook of the Psychology of Religion and Spirituality, Guilford Press, East Sussex, 2005. Raymond Lawrence, Sexual Liberation, Praeger, London, 2007.

151

732. 733. 734. 735. 736. 737. 738. 739. 740. 741. 742. 743. 744. 745. 746. 747. 748. 749. 750. 751. 752.

Regine Lockot, Die Reinigung der Psychoanalyse. Die Deutsche Psychoanalytische Gesellschaft im Spiegel von Dokumenten und Zeitzeugen (1933-1951), Diskord, Tbingen, 1994. Regine Lockot, Erinnern und Durcharbeiten: zur Geschichte der Psychoanalyse und Psychotherapie im Nationalsozialismus, Fischer Taschenbuch Verlag, Frankfurt am Main, 1985. Reinhard Gasser,Nietzsche Und Freud, Walter de Gruyter, Berlin, 2007. Renata Salecl, The Spoils of Freedom: Psychoanalysis, feminism and Ideology after the fall of Socialism, Routledge, London, 1994. Renata Salecl, (Per)versions of Love and Hate, Verso Press, London, 2000. Renata Salecl, ed., Sexuation, Duke University Press Books, Durham, 2000. Reuben Osborn, Freud and Marx, a Dialectical Study, Operative Press, New York, 1937. Ricardo Carlino, Distance Psychoanalysis: The Theory and Practice of Using Communication Technology in the Clinic, Karnac Books, New York, 2011. Richard Askay, Apprehending the Inaccessible: Freudian Psychoanalysis and Existential Phenomenology, Northwestern University Press, Chicago, 2006. Richard Askay, Of Philosophers and Madmen: A disclosure of Martin Heidegger, Medard Boss, and Sigmund Freud, Rodopi, New York, 2011. Richard Boorthby, Freud as Philosopher: Metapsychology after Lacan, Routledge, London, 2001. Richard D. Chessick, The Future of Psychoanalysis, University of New York, NY, 2006. Riard D. esik, Budunost psihoanalize, Psihopolis Institut, Novi Sad, 2012. Richard Boothby, Freud as Philosopher: Metapsychology after Lacan, Routledge, London and New York, 2001. Richard S. Cohen and R. Laudan, eds., Physics, Philosophy and Psychoanalysis: Essays in Honour of A. Grnbaum, Springer, Berlin and New York, 1993. Richard Feldstein and others, Feminism and Psychoanalysis, Cornell University Press, Ithaca, 1989 Richard Moore, The Creation of Reality in Psychoanalysis: A View of the Contributions of Donald Spence, Roy Schafer, Robert Stolorow, Irwin Z. Hoffman, and Beyond, Routledge, London, 1999. Richard Panek, The Invisible Century: Einstein, Freud, and the Search for Hidden Universes, Penguin, London, 2005. Richard Sterba, Reminiscences of a Viennese Psychoanalysis, Wayne State University Press, Detroit, 1982. Richard Sterba, Handwrterbuch der psychoanalyse, Internationaler psychoanalytischer Verlag, Vienna, 1936. Richard Webster, Why Freud Was Wrong: Sin, Science and Psychoanalysis, Basic Books, New York, 1996.

152

753. 754. 755. 756. 757. 758. 759. 760. 761. 762. 763. 764. 765. 766. 767. 768. 769. 770. 771. 772. 773. 774. 775.

Richard Wollheim, James Hopkins, eds., Philosophical Essays on Freud, Cambridge University Press, Cambridge, 2003. Richard Wollheim, Freud, Fontana, London, 1991. Richard Wolheim, Sigmund Freud, Cambridge University Press, New York, 1981. Richard Wolheim, ed., Philosopher on Freud: New Evaluations, John Arnson, New York, 1980. Rob White, Freud's Memory: Psychoanalysis, Mourning and the Stranger Self, Palgrave, London, 2008. Robert Bocock, Freud and Modern Society, Thomas Nelson and Sons Ltd., London, 1981. Robert Baum, Doctors of Modernity: Darwin, Marx, and Freud, Open Court, Chicago, 1999. Robert S. Cohen, Rod Laudan, eds., Physics, Philosophy and Psychoanalysis: Essays in Honour of Adolf Grnbaum, Springer, Berlin, New York, 1983. Robert Holt, Psychoanalysis and the philosophy of science, International University Press, Madison, 1997. Robert Samuels, Between Philosophy and Psychoanalysis: Lacan's Reconstruction of Freud, Routledge, New York and London, 2003. Robert Stolorow, Worlds of Experience: Interweaving Philosophical and Clinical Dimensions in Psychoanalysis, Basic Books, New York, 2002. Robert D. Stolorow, Trauma and Human Existence: Autobiographical, Psychoanalytic, and Philosophical Reflections, Routledge, London, 2007. Robert D. Stolorow, World, Affectivity, Trauma: Heidegger and PostCartesian Psychoanalysis, Routledge, London, 2011. Roberto Speyiale-Bagliacca, Guilt: Revenge, Remorse and Responsibility after Freud, Routledge, London, 2004. Robert D. Stolorow, World, Affectivity, Trauma: Heidegger and PostCartesian Psychoanalysis, Routledge, London, 2011. Robin Cooper, Between Philosophy and Psychoanalysis: Papers from the Philadelphia Association, Free Association Books, London, 1989. Robin Ferrell, Passion in Theory: Conceptions of Freud and Lacan, Routledge, London, 1996. Roger Bastide, Sociologie et psychanalyse, PUF, Paris, 1950. Roger Frie, Subjectivity and Intersubjectivity in Modern Philosophy and Psychoanalysis, Rowman & Littlefield Publishers, London and Lanham, 1997. Roger Frie, Understanding Experience: Psychotherapy and Postmodernism: Psychotherapy, Philosophy and Postmodernism, Routledge, London, 2003. Roger Horrocks, Freud Revisited: Psychoanalytic Themes in the Postmodern Age, Palgrave Macmillan, London, 2001. Roger Kennedy, Psychoanalysis, History and Subjectivity: Now of the Past, Routledge, London, 2002. Roger Kennedy, Lacan as Psychoanalyst, Free Association Books, London, 1985.

153

776. 777. 778. 779. 780. 781. 782. 783. 784. 785. 786. 787. 788. 789. 790. 791. 792. 793. 794. 795. 796. 797. 798. 799.

Roger Kennedy, The Many Voices of Psychoanalysis, Routledge, London, 2007. Rob White, Freuds Memory: Psychoanalysis, Mourning and the Stranger Self, Palgrave, London, 2008. Roger Kennedy, Psychoanalysis, History and Subjectivity, Routledge, London, 2002. Roman Baum, Doctors of Modernity: Darwin, Marx, and Freud, Open Court, London, 1999. Ron B. Aviram, The Relational Origins of Prejudice: A Convergence of Psychoanalytic and Social Cognitive Perspectives, Routledge, London, 2008. Ronald Lehrer, Nietzsche's Presence in Freud's Life and Thought, State University of New York Press, New York, 1994. Ronald R. Thomas, Dreams of Authority: Freud and the Fictions of the Unconscious, Cornell University Press, Ithaca, 2002. Rosalind Krauss: The Optical Unconscious, MIT Press, Cambridge, 1993. Rosemary M. Balsam, Women's Bodies in Psychoanalysis, Routledge, London, 2012. Rosine Perelberg, Freud: A Modern Reader, Routledge, London, 2005. Ross Skelton, Edinburgh International Encyclopaedia of Psychoanalysis, Edinburgh University Press, Edinburgh, 2009. Roy Jean, Hobbes et Freud, Dalhouse Univ. Press, Halifax, 1976. Roy Schafer, Retelling a Life: Narration and Dialogue in Psychoanalysis, Basic Books, New York, 1994. Roy Schafe , A New Language for Psychoanalysis, Yale University Press, New Haven, 1976. Rubn Gallo, Freud's Mexico: Into the Wilds of Psychoanalysis, MIT Press, Cambridge, 2010. Rudolph Loewenstein, Christians and Jews: A Psychoanalytical study, International Universities Press, New York, 1952. Russell Grigg, Lacan, Language, and Philosophy, State University of New York Press, New York, 2009. Russell Jacoby, Social Amnesia: A Critique of Contemporary Psychology, Beacon Press, Boston, 1975. Russell Jacoby, The Repression of Psychoanalysis: Otto Fenichel and the Freudians, University of Chicago Press, Chicago, 1986. Roy Moodley, Race, Culture and Psychotherapy: Critical Perspectives in Multicultural Practice, Routledge, London, 2006. Ruben Gallo, Freud's Mexico: Into the Wilds of Psychoanalysis, MIT Press, Boston, 2010. Russell Jacoby, The Repression of Psychoanalysis: Otto Fenichel and the Freudians, University of Chicago Press, Chicago, 1986. Russell Keat, The Politics of Social Theory: Habermas Freud and the Critique of Positivism, Basil Blackwell, Oxford, 1984. Ruth E. Groenhout, ed., Philosophy, Feminism, and Faith, Indiana University Press, Baltimore, 2003.

154

800. 801. 802. 803. 804. 805. 806. 807. 808. 809. 810. 811. 812. 813. 814. 815. 816. 817. 818. 819. 820. 821. 822.

Ruth Golan, Loving Psychoanalysis: Looking at Culture with Freud and Lacan, Karnac Books, New York, 2006. Ruth Parkin-Gounelas, Literature and Psychoanalysis: Intertextual Readings, Palgrave, London, 2001. Salman Akhtar, Comprehensive Dictionary of Psychoanalysis: An International Glossary of Terms and Concepts, Karnac Books, New York, 2009. Salman Akhtar, ed., Freud and the Far East: Psychoanalytic Perspectives on the People and Culture of China, Japan, and Korea, Jason Aronson, Lanham, 2009. Samuel Weber, The Legend of Freud: Expanded Edition, Stanford UP, Stanford, 2000. Samuel Weber, Return to Freud: Jacques Lacan's Dislocation of Psychoanalysis, Cambridge University Press, Mass., 2008. Sander L. Gilman, Freud, Race, and Gender, Princeton University Press, Princeton, 1995. Saonu Shamdasani, ed., Speculations after Freud: Psychoanalysis, Philosophy and Culture, Routledge, Routledge, London, 1994. Sara Beardsworth, Julia Kristeva: Psychoanalysis and Modernity, State University of New York Press, New York, 2004. Sarah Winter, Freud and the Institution of Psychoanalytic Knowledge, Stanford University Press, Stanford, 1999. Sarah Kofman, The Enigma of Woman: Woman in Freuds Writings, Cornel University Press, Ithaca. 1985. Sarah Kofman, Freud and Fiction, Polity Press, Cambridge, 1991. Sarah Kofman, The Childhood of Art: An Interpretation of Freuds Aesthetics, Columbia University Press, New York, 1988. Sarah Kofman, Pourquoi rit-on?: Freud et le mot d'esprit, Galilee, Paris, 1986. Sarah Kofman, Quatre romans analytiques, Editions Galilee, Paris, 1974. Sarah Winter, Freud and the Institution of Psychoanalytic Knowledge, Stanford University Press, Stanford, 1999. Sebastiano Timpanaro, The Freudian Slip: Psycho-Analysis and Textual Criticism, N.L.B London, 1976. Scott Wilson, The Order of Joy: Beyond the Cultural Politics of Enjoyment, State University of New York Press, New York, 2009. Sebastian Gardner, Irrationality and the Philosophy of Psychoanalysis, Cambridge University Press, Mass., 2007. Serge Cottet, Freud: le disire du psychanalyse, Navarin editor, Paris, 1982. Serge Leclaire, Psychoanalyzing: On the order of the Unconscious and the Practice of the Letter, Stanford University Press, Stanford, 1998 Sergio Benvenuto, ed., In Freud's Tracks: Conversations from the Journal of European Psychoanalysis, Jason Aronson, Lanham, 2008. Sharon Todd, Learning from the Other: Levinas, Psychoanalysis, and Ethical Possibilities in Education, State University of New York Press, New York, 2003.

155

823. 824. 825. 826. 827. 828. 829. 830. 831. 832. 833. 834. 835. 836. 837. 838. 839. 840. 841. 842. 843. 844. 845. 846.

Sherry Turkle, Psychoanalytic Politics: Jacques Lacan and Freud's French Revolution, Guilford Press, New York, 1992. Shelley Saguaro, Psychoanalysis and Woman, McMillan Press, London, 2000. ( Shoshana Felman, The Claims of Literature: A Shoshana Felman Reader, Fordham University Press, 2007. Shoshana Felman, Writing and Madness: Literature-PhilosophyPsychoanalysis, Stanford University Press, Stanford, 2003. Shoshana Felman, The Juridical Unconscious: Trials and Traumas in the Twentieth Century, Harvard University Press, Cambridge, 2002. Shoshana Felman, Dori Laub, Testimony: Crises of Witnessing in Literature, Psychoanalysis and History, Routledge, London, 1991. Shoshana Felman, Jacques Lacan and the Adventure of Insight: Psychoanalysis in Contemporary Culture, Harvard University Press, Mass., 1989. Shoshana Felman, ed., Literature and Psychoanalysis: The Question of Reading: Otherwise, The Johns Hopkins University Press, Baltimore, 1982. Shoshana Felman, What Does a Woman Want? Reading and Sexual Difference, The Johns Hopkins University Press, Baltimore, 1993. Sidney Lipshire, Herbert Marcuse: From Marx to Freud and Beyond, Schenkman Books, Rochester, 1994. Sigmund Feud, Gesammelte Schriften, Bd.6, IPV, Wiena, 1924. Sigmund Freud, The Standar Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume 22, The Hogarth Press, London, 1962. Sigmund Freud, Reflections on War and Death, Kindle edition, London, 2011. Sigmund Freud, Writings on Art and Literature, Stanford University Press, Stanford, 1997. Sigmund Freud, Sexuality and the Psychology of Love, A Touchstone Book, New York, 1997. Sigmund Frojd, Psihoanaliza i telepatija i drugi ogledi, Grafos, Beograd, 1987. Sigmund Frojd, Filogenetska fantazija: pregled neuroza prenosa, Svetovi, Novi Sad, 1996. Sigmund Frojd, Spisi o psihoanalitikoj tehnici, Vol.II, Futura publikacija, Novi Sad, 1991. Sigmund Frojd, Sabrana dela, Vol. VIII, Matica Srpska, Novi Sad, 1981. Sigmund Freud, Uvod u Psihoanalizu, Stari Grad, Zagreb, 2000. Simon Clarke, Race, Colour and the Processes of Racialization: New Perspectives from Group Analysis, Psychoanalysis and Sociology, Palgrave Macmillan, London, 2003. Simon Clarke, Social Theory, Psychoanalysis and Racism, Palgrave Macmillan, London, 2003. Slavoj iek, Tihi sagovornici Lakana, Zenike sveske, Zenica, 2011. Slavoj iek, Looking Awry: An Introduction to Jacques Lacan trough Popular Culture, MIT Press, Cambridge, 1991.

156

847. 848. 849. 850. 851. 852. 853. 854. 855. 856. 857. 858. 859. 861. 862. 863. 864. 865. 866. 867. 868. 869. 870. 871.

S lavoj iek, Enjoy your Symptom, Routledge, London, 1993. Slavoj Zizek, ed., Cogito and the Unconscious, Duke University Press, Durham, 1998. Slavoj iek, Kako itati Lakana, Karpos, Loznica, 2012. Smiley Blanton, Diary of my Analysis with Sigmund Freud, Hawthorn Book, New York, 1971. Smith, J. H.Kerrigan, W. eds., Images in our Souls: Cavell, Psychoanalysis and Cinema, John Hopkins University Press, Baltimore, 1987. Spence P. Donald, Narrative Truth and Historical Truth: Meaning and Interpretation in Psychoanalysis, W. W. Norton and Company, Inc., New York, 2004. Stanley Racham, ed., Critical Essays on Psychoanalysis, A Pergamon Press Book, New York, 1963. Stathis Gourgouris, Freud and Fundamentalism: The Psychical Politics of Knowledge, Fordham University Press, New York, 2010. Stephen Frosh, Hate and the "Jewish Science": Anti-Semitism, Nazism and Psychoanalysis, Palgrave Macmillan, London, 2009. Stephen Frosh, For and Against Psychoanalysis, Routledge, London, 1997. Stephen Frosh, Haunting: Psychoanalysis and Ghostly Transmissions, Palgrave, London, 2013. Stephen A. Mitchell, Freud and Beyond: A History of Modern Psychoanalytic Thought, Basic Books, New York and London, 1996. Stephen A. Mittchell, Relational Concepts in Psychoanalysis, Harvard, Cambridge, 1988. Stephen J. Newton, Painting, Psychoanalysis, and Spirituality, Cambridge University Press, Cambridge, 2001. Stern Alfred, Sartre: His Philosophy and Psychoanalysis, The Liberal Arts Press, New York, 1953. Steve Pile, The Body and the City: Psychoanalysis, Space and Subjectivity, Routledge, London, 1996. Steven Marcus, Freud and the Culture of Psychoanalysis, Norton, New York, 1984. Steven Jay Schneider, Horror Film and Psychoanalysis: Freud's Worst Nightmare, Cambridge University Press, Mass., 2009. Steve Pile, The Body and the City: Psychoanalysis, Space and Subjectivity, Routledge, London, 2006. Steve P. Fillinwider, Towards a Rogue Reality: Kant to Freud, and Beyond, Peter Lang Publishing, Bern, 1998. Steven Jay Schneider, Horror Film and Psychoanalysis: Freud's Worst Nightmare, Cambridge University Press, Mass., 2009. Steven Jay Schneider, ed., Horror Film and Psychoanalysis: Freud's Worst Nightmare, Cambridge University Press, Cambridge, 2009. Stolorow, R. D. and Brandchaft, B., Psychoanalytic Treatment: An Intersubjective Approach, Analytic Press, New .Jersey, 1987. Stuarta Schneiderman, Returning to Freud: Clinical Psychoanalyisis in the School of Lacan, Yale University Press, New Haven, 1980.

157

872. 873. 874. 875. 876. 877. 878. 879. 880. 881. 882. 883. 884. 885. 886. 887. 888. 889. 890. 891. 892. 893. 894.

Sudhir Kakar, The Analyst and the Mystic: Psychoanalytic Reflections on Religion and Mysticism, University Of Chicago Press, Chicago, 1992. Sunders S. Prawer, A Cultural Citizen of the World: Sigmund Freud's Knowledge and Use of British and American Writings, Legenda, Mantin, 2009. Susan Fairfield, ed., Bringing the Plague: Toward a Postmodern Psychoanalysis, Other Press, New York, 2002. Susan S. Levine, Loving Psychoanalysis: Technique and Theory in the Therapeutic Relationship, Jason Aronson, Inc., Lanham, 2008. Suzette Heald and Ariane Deluz, eds., Anthropology and Psychoanalysis: An Encounter through Culture, Routledge, London, 1994. Sydney Hook, ed, Psychoanalysis, Scientific Method and Philosophy, Transaction Publishers, New York, 1990. Sylvie Gambaudo, Kristeva, Psychoanalysis and Culture, Ashgate, Farhnam, 2007. Sylvia Zwettler-Otte, Freud and the Media: The Reception of Psychoanalysis in Viennese Medical Journals 1895-1938, Peter Lang Publishing, Berlin, 2006. Sylvia Grosmsman, The Wild Analyst, George Braziller, New York, 1985. Sylvia Lavin, Form Follows Libido: Architecture in a Psychoanalytic Culture, MIT Press, Cambridge, 2007. Symour Fischer, Roger Greenberg, The Scientific Credibility of Freud's Theories and Therapy, Colubia Univerity Press, New York, 1985. Tamara najder-Popovi i drugi, eds., Seks, Seksualnost i Psihoanaliza, arko Albulj, Beograd, 2004. Tebout Harry, Philosophy and Psychoanalysis, University of Michigan, Ann Arbour, 1952. Teresa Brennan, ed. Between Feminism and Psychoanalysis, Routledge, London, 1989. Teresa Brennan, The Interpretation of the Flesh: Freud and Femininity, Routledge, London, 1992. Teresa De Lauretis, Freud's Drive: Psychoanalysis, Literature and Film, Palgrave Macmillan, London, 2010. Thomas Mann, Schopenhauer, Nietzsche, Freud, Alianza, Madrid, 2006. Thomas H. Ogden, Creative Readings: Essays on Seminal Analytic, Routledge, London, 2012. Thomas H. Ogden, Projective Identification and Psychotherapeutic Technique, Jason Aronson, London, 1977. Thomas H. Ogden, The Matrix of the Mind: Object Relations and the Psychoanalytic Dialogue, Jason Aronson, London, 1993. Thomas H. Ogden, Rediscovering Psychoanalysis: Thinking and Dreaming, Learning and Forgetting, Routledge, London, 2008. Thomass Domenice and Ronnie C. Lesser, eds., Disorienting Sexuality: Psychoanalytic Reappraisals of Sexual Identities, Routledge, London, 2005. Thomas Szasz, Anti-Freud: Karl Kraus's Criticism of Psychoanalysis and Psychiatry, Syracuse University Press, New York, 1990.

158

895. 896. 897. 898. 899. 900. 901. 902. 903. 904. 905. 906. 907. 908. 909. 910. 911. 912. 913. 914. 915. 916.

Thomas Szasz, Karl Kraus and the Soul Doctors: A Pioneer Critic and his Criticism of Psychiatry and Psychoanalysis, Louisiana State UP, Baton Rouge, 1976. Thomas Velilanthan, Tomorow's Society: Marcuse and Freud on Civilization, Oriental Institut of Religious, Studies, Kottyan, Kerla, 1978. Tim Dean, Christopher Lane, eds., Homosexuality and Psychoanalysis, University of Chicago Press, Chicago, 2001 Thoronton Ema, Freudian Fallacy: An Alternative View of Freudian Theory, Doubleday, London, 1986. Todd Dufresne, Killing Freud: Twentieth Century Culture and the Death of Psychoanalysis, Continuum, New York, 2005. Todd Dufresne, Against Freud: Critics Talk Back, Stanford UP, Stanford, 2007. Todd Dufresne, Returns of the French Freud: Freud, Lacan, and Beyond, Routledge, London, 2007. Todd Dufresne, Tales from the Freudian Crypt: The Death Drive in Text and Context, Stanford University Press, Stanford, 2000. Tod Sloan, Damaged Life: The Crisis of the Modern Psyche, Routledge, London, 1995. Tom Eyers, Post-Rationalism: Psychoanalysis, Epistemology and Marxism in Post-War France, Continuum, New York, 2013. Tony Thwaites, Reading Freud: Psychoanalysis as Cultural Theory, Sage Publications Ltd, London, 2007. Toril Moi, Sexual/Textual Politics: Feminist Literary Theory, Routledge, London, 2002. Toril Moi, Sex, Gender, and the Body: The Student Edition of What Is a Woman?, Oxford University Press, Oxford, 2005. Turkley Cherry, Psiychoanalytic Politics: Lacan and Freuds French Revolution, Burnett Books, London, 1979. Uffe Hansen, Hypnotisoren Carl Hansen og Sigmund Freud, Akademisk Forlag, Copenhagen, 1991. Valerie Rohy, Anachronism and Its Others: Sexuality, Race, Temporality, State University of New York Press, New York, 2009. Van de Vijer, ed., The Pre-psychoanalytic writings of Sigmund Freud, Karnac Books, London, 2002. Ventura Pierfranco, Freud e la filosofia, Fuiffre, Milano, 1979. Verdiglione Armando, Psychoanalyise et semiotique, UGE, Paris, 1975. Veronika Fuechtner, Berlin Psychoanalytic: Psychoanalysis and Culture in Weimar Republic Germany and Beyond, University of California Press, Berkeley, 2011. Vesa Talvite, The Freudian Unconscious and Cognitive Neuroscience: From Unconscious Fantasies to Neural Algorithms, Karnac Books, New York, 2009. Vicky Lebeau, Lost Angels. Psychoanalysis and Cinema, Routledge, London, 1995.

159

917. 918. 919. 920. 921. 922. 923. 924. 925. 926. 927. 928. 929. 930. 931. 932. 933. 934. 935. 936. 937. 938. 939. 940. 941.

Vicky Lebeau, Psychoanalysis and Cinema: The Play of Shadow, Wallflower Press, London, 2001. Vincent Brome, Freuds Alter Ego, Norton, New York, 1983. V.N. Voloshinov (M. Bakhtin), Freidizm, Labirint, Moscow, 1993. V Voloshinov-Mihail Bahtin, Frojdizam, Logos, Beograd, 2009. Walter Davis, Inwardness and Existence: Subjectivity in-and Hegel, Heidegger, Marx, and Freud, University of Wisconsin Press, Madison, 1989. Walter A. Davis, Art and Politics: Psychoanalysis, Ideology, Theatre, Pluto Press, London, 2006. Walter Neumann, Negative Totalitat: Erfahrungen an Hegel, Marx und Freud, Materialis Verlag, Frankfurt am Main, 1983. Warner William, Chance and the Text of Expirience: Freud, Nietzsche and Shakepear's Hamlet, Cornell UP., Ithaca , 1986. Warwick Anderson and others, ed., Unconscious Dominions: Psychoanalysis, Colonial Trauma, and Global Sovereignties, Duke University Press, Durham, 2011. Werner Bohleber, Destructiveness, Intersubjectivity and Trauma: The Identity Crisis of Modern Psychoanalysis, Karnac Books, New York, 2010. Wiener Association, Philosophie und Psychoanalyse: Symposium der Wiener Festwochen, Wiener Festwochen, Wienna, 1990. Wilfried R. Bion, Second Thoughts: Selected Papers on Psychoanalysis, Karnac Books, New York, 1984. Wilfried R. Bion, Elements of Psychoanalysis, Karnac Books, New York, 1984. Wilfred Ver Eecke, Denial, Negation And the Forces of the Negative: Freud, Hegel, Lacan, Spitz, And Sophocles, State University of New York, New York, 2006. Wilhel Wilhelm Reich, Analiza karaktera, Naprijed, Zagreb 1987. Wilhelm Reich, Masovna psihologija faizma, Ideje, Beograd, 1998. Wilhelm Reich, Reich Speaks of Freud, Farrar, New York, 1987. William M. Bernstein, A Basic Theory of Neuropsychoanalysis, Karnac Books, New York, 2011. William Egginton, The Philosopher's Desire: Psychoanalysis, Interpretation, and Truth, Stanford University Press, Stanford, 2007. William Fairbairm, Psihoanalitike studije linosti, Naprijed, Zagreb 1982. William McGrath, Freuds Discovery of Psychoanalysis: The Politics of Hysteria, Cornell University Press, Ithaca, 1996. William J. Robinson, Psychoanalysis or the Freudian Philosophy: A Popular Exposition of its Truths and Errors, Kessinger Publishing, LLC, 2010. Wolf Lepenies & Helmut Nolte, Kritik der Anthropologie; Marx und Freud, Gehlen und Habermas: ber Aggression, Carl Hanser, Mnchen , 1971. Wossner Meissner, Psychoanalysis and Religious Experience, Yale University Press, New Haven, 1984. Wulf Kansteiner, In pursuit of German memory: history, television, and politics after Auschwitz, Ohio University Press, Athens, 2006.

160

942. 943. 944. 945. 946. 947. 948. 949. 950. 951. 952. 953.

W. W. Meissner, The Ethical Dimension of Psychoanalysis: A Dialogue, State University of New York Press, New York, 2003. Yannis Gabriel, Organizations in Depth: The Psychoanalysis of Organizations, Sage Publications Ltd, London, 1999. Zack Eleftheriadou, Psychotherapy and Culture: Weaving Inner and Outer Worlds, Karnac Books, New York, 2010. ak Lakan, Izazov psihoanalize, QT, Beograd, 2011. ak Lakan, Spisi, Prosveta, Beograd, 1983. ak Lakan, etiri temeljna pojma psihoanalize, Naprijed, Zagreb. 1986. arko i Milica Martinovi, ur., Sigmund Frojd: Mi i smrt, Narodna knjiga, Beograd, 2001. arko i Milica Martinovi, ur., Frojd: Psihoanaliza i rat, igoja tampa, Beograd, 2001. arko Trebjeanion, Psihoanaliza - mali leksikon, Plato, Beograd, 2000. arko Trebjeanion, ta Frojd zaista nije rekao, Vreme knjige, Beograd 2005. arko Trebjeanion, Leksikon psihoanalize, Nova knjiga, Podgorica, 2005. eljka Matijaevi, Strukturiranje nesvjesnog: Freud i Lacan, AGM, Zagreb 2006.

*Napomena Bibliografija Aktualnost Frojdovog Diskursa je nastala tokom dugogodinjeg rada na drugom izdanju knjige: Filozofsko itanje Frojda. Bibliografija je organizovana u formi vodia za nova, decentrirana istraivanja Frojdovog rascepljenog teorijskog polja. Dislocirano psihoanalitiko polje moglo je da nastane samo u trenutku kada je dolo do unutranjeg razmetanja Frojdovog pojmovnog aparata. Tek kada je bila proterana sa svog sredinjeg, samoreferencijalnog mesta, Frojdova nauna konstrukcija je mogla da oslobodi one teorijske slojeve koji su u psihoanalzi bili trajno potisnuti i zapostavljeni. U bibliografiji sam nastojao da sledim upravo one puteve recepcije Frojdovog psihoanalitikog naslea koji su doprineli njenoj vlastitoj dekonstrukciji. Ovom prilikom se zahvaljujem prijateljima (Samuel Weber, Todd Dufresne, Stathis Gourgouris, Paul-Laurent Assoun, Marcia Cavell, i Joel Whitebrook) koji su mi dragocenim savetima pomogli da zbornik i bibliografiju uobliim u formi trans-disciplinarnog vodia, za najavljen iskorak iz filozofski inficirane psihoanalize. Obrad Savi BEOGRAD, 01 Januar, 2013. 161

PRIKAZI I NOVOSTI
Vulin Danijel Jovo Rado, Filozofija sporta, Kairos, Sremski Karlovci 2010.

SPORT KAO DEO PRAKTINE FILOZOFIJE

Jovo Rado u svojoj Filozofiji sporta posmatra sport kao integralni fenomen, kome pristupa u kontekstu filozofije. Sam fenomen sporta autor tematizuje u okvirima praktine filozofije, odnosno tumai ga pre svega kao vid ovekovog usavravanja i samousavravanja. Autor veruje da postoji jedan broj naunih disciplina koje se svaka u svom podruju bave istraivanjima vazanim za sport i njegovu oblast, kao to su sociologija sporta, psihologija sporta i pedagogija sporta. Meutim, nijedna od tih disciplina nije u mogunosti da obuhvati sve dimenzije sporta i izrazi njegovu sutinu, jer svaku od njih nadilaze fundamentalna pitanja i problemi koji su van njihovog ueg, specijalistikog angaovanja. Poto samo filozofija moe dati odgovor na ta pitanja, nastala je filozofija sporta. Najveu panju autora pobuuju pitanja etike teorije i filozofije morala u sportu. Ona obuhvataju veoma irok raspon opteetikih i sportskoetikih problema. Na primer: fer igru i sportsko nadmetanje, moralno obrazovanje, pojam pravednosti, problem korupcije i nasilja, dehumanizaciju sporta, moralnost i sigurnost takmiara, dopingovanje u sportu, diskriminaciju u sportu itd. Filozofsku tematiku je mogue preneti i na teren lingvistikih istraivanja, to jest problematizovati jeziku dimenziju sporta; zatim, baviti se estetikom u sportu i traganjima za onim to je lepo u sportu; mogue je sainiti i klasifikaciju sportova na osnovu njihove intelektualne sloenosti. Filozofija sporta svojom tematikom obuhvata i odnos sporta i politike. Ona ulazi i u podruje filozofije vaspitanja i ispituje da li sport sledi i ispunjava zahteve vaspitnog puta koji je oekivan od njega. Ontologija nadmetanja ini unutranju sutinu sporta. Misao o borbi i nadmetanju se javlja jo kod starih Grka. Heraklit, najagonistiniji helenski mislilac, tvrdi da su nadmetanje i borba suprotnosti razlog razvitka, kao i da iz borbe suprotnosti nastaje najlepa harmonija, a da je rat otac svemu i car svemu. Jedan agon izaziva drugi i tako u beskraj. Ali cilj borbe, nije sama borba, nego borba ima cilj van sebe, a to je jaanja duha.

162

U filozofiji sporta vaan je problem odnosa duha i tela. Jo su stari Grci verovali da je potrebno uspostaviti harmoniju izmeu telesne i duhovne snage (kalokagatija). To znai da pored toga to bi trebalo da poseduje telesnu snagu i izgled, ovek mora biti duhovno obrazovan. Takav savren i totalan ovek za Platona jeste onaj ovek koji je uspeo da sjedini tri oblika ljudskog mogueg savrenstva: fiziko, intelektualno i moralno, pie Rado. Sline stavove su imali i mnogi drugu veliki filozofi, dok Aristotel, iako se slae da treba trenirati i telesnu i duhovnu snagu, tvrdi da je veoma teko uspostaviti ravnoteu tela i uma, jer telesni napor sputava um, a umni napor telo. Duhovnu sutinu sporta Jovo Rado vidi u borbi sa samim sobom kao praktikovanju svojevrsne askeze. Ta ideja se vrlo rano javila kao misao o pokretakoj borbi protiv zla i iskuenja u svim oblicima. Ona je sastavni deo mnogih filozofskih i religijskih uenja. Ipak, najvrednija je borba koji vodi pobedi nad samim sobom. Bez etikih i duhovnih kategorija kao to su volja, disciplina, istrajnosta, ne moe se postii pobeda. Pobeda i trijumf nad samim sobom, a i nad drugima se mogu postii samo uz napor, upornost, samoodricanje bez posustajanja i oklevanja. Autor je zainteresovan i za aksioloku dimenziju sporta. U dananjem vremenu sport prednjai u stvaranju raznih vrednosnih obrazaca i rang-listi. Iz njih se vidi koliko se dri do autentinih vrednosti sporta, a u kojoj meri se vri njegova destrukcija. Vrednosni aspekti sporta obuhvataju mnoge sfere kao to su: bioloko-zdravstvena (ljudska potreba za jurnjavom i larmom, za slobodom, pozitivnim troenjem energije, izotravanjem ula, potreba odmora ivaca i unapreenja kvaliteta ivota); socio-kulturoloku (mogunosti interpersonalne relacije, komunikacije, socijalizacije i drutvene integracije, ispunjenje slobodnog vremena i usmeravanje masovne drutvene energije, ulepavanje okoline, graenje estetskog stava, oplemenjivanje duha); etiko-vaspitna (uenje disciplini, zdravoj konkurenciji i prestiu, potovanju normi i pravila, pravinosti i solidarnosti). Moralne i etike vrednosti imaju veoma veliki udeo u celokupnom ivotu pa i u sportu. Kao i u svim oblastima drutvenog ivota, tako i u sportu postoje posebne norme ponaanja moralne norme. Pomou njih se meu sportistima razvija dostojanstvo, potovanje linosti, jednakost i pravda. Povodom toga su ak propisana i dva zvanina oblika moralnih pravila kojima se utvruju okosnice sportske etike (Fair play kodeks i Sportski manifest) u kojima se pre svega poziva na razvijanje korektnih i drugarskih odnosa imeu sportskih suparnika, na potovanje formalnih pravila takmienja i sudijskih odluka. Preporuuju se aktivnosti na oplemenjivanju sportske borbe, a zatim se sugerie rad na negovanju viih etikih ciljeva. Od sportista se trai odsustvo kolonijalistikih, rasistikih i nacionalistikih stavova u irem sportskom kontestu. Sportski ideali su potenje i istina. Iako Meunarodni sport tei da ispotuje sve propisane moralne principe, savremene razvojne tendencije sporta 163

umnogome ve pokazuju odstupanja od izvornih moralnih naela, pa se moral u sportskoj praksi esto zanemaruje i gura u drugi plan. Dunu panju autor posveuje i problemu dehumanizacije sporta, a zatim i problemu egoizma koji aktivnost sporta svodi na gladijatosku delatnost. Zaboravlja se da je pravi sportista onaj koji igra zbog same igre, veruje Jovo Rado. Knjiga Filozofija sporta navee obrazovanog sportistu da na jedan drugaiji nain posmatra sport, da proiri svoja znanja o sportu i da se kroz sportsku aktivnost priblii i jednoj posebnoj aktivnosti duha filozofiji. Izgleda da filozofija i sport nisu tako udaljene kategorije. Naprotiv, Jovo Rado insistira na produhovljenom i filozofinom vienju i praktikovanju sporta.

Kristina Frua

Frojdov muzej povodom Olimpijade

Povodom Olimpijade u Londonu 2012, Frojdov muzej organizovao je simpozijum posveen psihoanalizi sporta. Od kada je Frojd sa porodicom napustio Austriju 1938. kua u ulici Maredfild Garden br. 20, gde je danas Frojdov muzej, bila je dom Sigmunda Frojda i njegove porodice. Kua je ostala u vlasnitvu porodice sve dok Ana Frojd, najmlaa erka Sigmunda Frojda, nije umrla 1982. godine. Centralni deo muzeja je Frojdova radna soba, ouvana ba onako kakva je bila tokom njegovog ivota. Muzej sadri Frojdovu kolekciju egipatskih, rimskih, grkih i orijentalnih antikviteta. Zidovi su obloeni policama koje sadre Frojdovu ogromnu biblioteku. Kua je takoe ispunjena uspomenama na njegovu erku Anu, koja je tamo ivela 44 godine i nastavila da razvija svoj pionirski pravac, psihoanalitiki rad sa decom. elja Ane Frojd bila je da kua postane muzej u ast njenog oca. U prvoj nedelji Vimbldona a mesec dana pre Olimpijade 2012, u Frojdovom muzeju odran je skup posveen sportu. Pitanja vezana za performanse, telo, igru, agresiju, sublimaciju, grupne procese, izdrljivost i motivaciju osvetlila su kompleks problema koji se tiu nesvesne dimanike sporta i njegovog uticaja na emocije. Majkl Brili i Alister Kambel prouili su pitanja koja se tiu vostva i timskog rada. ta pokree tim, a ta ga potcenjuje? Kako pojedinci sarauju u takmiarskoj atmosferi? Kako dobiti najbolje rezultate od najboljih igraa? Koja je uloga voe u sportu i politici? Kler Kolbruk bavila se pitanjem sporta, sree i vrednosti. Sportovi svih oblika, rangirani od maratonskog tranja do grupnih vebi, razvijaju individualne potencijale. Iako neke aktivnosti mogu, 164

na kratko, delovati kao da ne doprinose zadovoljstvu, one e ipak doprineti srei ivota podreujui ih smislenim celinama. Linda Nid bavila se odnosom dva sveta. Svet akademaca je povezan sa intelektom i teorijom, a drugi sa telom, fizikom agresijom i odbranom. Socioloki i kulturoloki oni takoe deluju kao da zauzimaju u potpunosti drugaije sfere. Ipak, postoje intrigantne oblasti poklapanja u vezi sa tim kako telo zauzima i kontrolie prostor; kako se dva tela u zatvorenom prostoru odnose jedno prema drugom, kako je nasilje regulisano ili prevazilazi regulaciju. Atlete i sportisti ive sa pretnjom zadobijanja povreda. Endru Samuel analizira u kojoj meri uspeh zavisi od izbegavanja i prevazilaenja povreda. Sport je fiziki stresan, ali u jednoj meri publika doprinosi ozdravljenju sportiste, premda je esto doivljavamo kao nepromiljenu i okrutnu. Ali, ima i suprotnih primera. Leon Klajberg u saoptenju pod nazivom Fudbalske strasti: Od slave do oaja nalazi da su mnogi momenti u ivotu uzvieni i oajni, a autor pokuava da psihoanalitikim sredstima osvetli taj paradoks. Zavrni deo skupa posveen je diskusiji izmeu Arturo Verkera i Mihira Bosia. Pokrenuta su sledea pitanja: Kako razumemo sport sa psihoanalitikog i socio-kulturolokog stanovita? ta podrazumevamo pod "duhom igre"? Moe li psihoanaliza pomoi u prouavanju sportskih performansi? ta sport znai nama kao individuama? Zajednika taka svih saoptenja bila je u tome da psihoanaliza moe stabilizovati sportistu suoenog sa linim i profesionalnim konfliktima. Moje iskustvo rada u grupnom sportu pokazuje da bi individualistiki pristup igraima postavio odlian temelj za dalji rad i napredak tima. Istakla bih pozitivan empatijski uticaj publike, koji sam i sama imala priliku da osetim na utakmicama kao igra. ak i negativan stav publike moe stimulativno uticati na narcizam individue, kao i na veu kohezivnost tima. Ipak, vano je sauvati se od jednostranog pristupa. Moe li se na sport gledati samo kao na potrebu za igrom? Ili je sport oblik kulture u kome se takmiimo da dostignemo bolji status? Psihoanaliza u sportu moe da unapredi unutranjost sportiste, ba kao to trener radi na fizikom unapreenju pojedinca.

165

Tema sledeeg broja Agrafe je PSIHOANALIZA FILOZOFIJE. Radovi slati na elektronsku adresu agrafa3@gmail.com. Rok za slanje radova je 1. decembar 2013.

CIP , 159 . 964 AGRAFA : asopis za filozofiju psihoanalize / glavni i odgovorni urednik Sran Damnjanovi. - 2013, 1 2013-. 23 cm Dva puta godinje . Saeci na srp. i engl. jeziku. ISSN 2334 7805 COBISS.SR ID 278655239 . Novi Sad : Filozofski centar za psihoanalizu,

166