Prof.

dr Boko Telebakovi Univerzitet u Beogradu Fakultet politikih nauka

UDC 123 165.5 111.83

PROBLEM SLOBODE
Saetak Tokom istorije je sloboda razliito shvatana. Neki su smatrali da je sloboda jedna, nedeljiva, drugi da ima vie vidova. Veliina slobode nasluuje se iz jaine otpora osloboenju. Sloboda je u odnosu s mnogim vrednostima. Moe li se stii do pune slobode? Bez obzira na odgovor, ljudi zasluuju to ime samo dok streme slobodi. Kljune rei: sloboda, nesloboda, osloboenje, nunost, spontanost, odgovornost, izbor, mogunost, volja, stvaralatvo, jednakost, bratstvo, istina

Kod svih promiljanja odnosa oveka i sveta i odnosa oveka i drutva ne moe da se zaobie pitanje o slobodi. Po elingu, najvea zasluga filozofije se sastoji upravo u tome da ona sve oekuje od ljudske slobode (Schelling, F. W. J, 1927: 306). Oekuje sve za ljudski rod, ali i za sebe, jer prava filozofija moe da se razvija jedino stremei slobodi. Filozofi su se bavili pitanjem slobode u svim razdobljima istorije filozofije. Pojam sloboda je temeljni pojam filozofije politike. Ljudi su i prirodna stvorenja, ali pokuavaju da se oslobode zakona prirodne nunosti. Neke od tih zakona ne mogu da izbegnu, ma koliko to eleli. Ne mogu da spree starenje i smrt. Ne mogu da se raaju s iskustvom i znanjem, ve moraju da ih mukotrpno stiu. Ljude kao drutvena stvorenja je drutvo esto sputavalo, spreavalo njihove pokuaje osloboenja. U svim pokretima za preobraaj drutva spominjana je sloboda. Po Marksu je nesloboda smrtna opasnost za oveka. Izgleda da ni oseaj slobode nije dovoljan. Potrebno je i biti slobodan. Ukoliko je puna sloboda nedostina, treba se zadovoljiti slobodom koja je dostupna. ovek esto slua o slobodi, tako da moe da mu se uini i da je stekao znanje slobode. Kae se da znanje oslobaa, mada ono moe da bude iskorieno i za uveanje kontrole nad ljudima. Pojedinac nekad i sretne slobodu, ali niko nije stalno sa njom. Kao da su vreme pojedinca i vreme slobode razliita vremena koja se samo ponekad ukrste. Da li je onda sloboda ovekovo svojstvo kao to je smatrao Ruso ili je, kao to je tvrdio De Mestr, ovek previe zao da bi bio slobodan? Prostor slobode je ljudska istorija. Pojam sloboda imao je razliit obim i sadraj tokom razvoja ljudskog roda. Nekad je odreivan pre svega pomou ciljeva koje su sebi postavljali pojedinci i drutvene grupe, a nekad su uzimane u obzir mogunosti osloboenja koje su se pruale, nazirale ili pretpostavljale u nekom drutvu. Usamljen pojedinac

94

Fakultet politikih nauka, GODINJAK 2008

ne moe da bude zaista slobodan. Nema slobode ako se ne pokae pred drugima. Ko ne zavisi ni od koga, kome niko nije potreban, ko je potpuno sam sebi dovoljan, taj je jedini istinski slobodan. Oevidno je da se to o oveku ne moe apsolutno rei (Fink, E, 1984: 171). O slobodi nisu govorili samo neslobodni i nemoni, ve i razni monici, koji su potinjenima obeavali slobodu. Grci nisu imali jedinstven termin za ono to je kasnije oznaeno kao libertas ili liberum arbitrium. Moda su smatrali da je sloboda toliko velika da ne moe da se oznai jednim terminom? Filozofi su govorili o ivotu u skladu sa znanjem-vrlinom. Mogue je da je takav ivot smatran slobodnim. Nekad je sloboda vezivana i za pridravanje zakona. Tukidid je u Istoriji peloponeskog rata ovakav sud pripisao Periklu. Po Tukididu je Perikle ukazao i na potrebu da se onaj koji hoe pravi ivot ne uzdrava od uea u javnim poslovima. Od onog koji ostaje po strani nema koristi ni POLIS ni on sam. Tajna slobode je, po Periklu, u hrabrosti. I u religijama je razmatrana sloboda. U hrianstvu je Bog sasvim slobodan, jer nema zakona kome bi bio potinjen. Kae se da svet i ovek nisu morali da nastanu, ali ih je Bog slobodnom odlukom stvorio. Oni su dar Boje slobode. Iako nema Boju tvoraku mo, i ovek je na svoj nain slobodan. Apostol Pavle poruuje: Jer ste vi, brao, na slobodu pozvani ... i ne dajte se opet u jaram ropstva uhvatiti (Apostol Pavle, 1870: 5,13). Hrianska sloboda je u poetku podrazumevala potpunu odvojenost od politike. Moe i da se suprotstavi Bogu. Ljudska sloboda je, po Avgustinu i Tomi Akvinskom, mogua zbog Boje milosti. Hegel je bio ubeen da je hrianstvo objavilo jednostavnu istinu da je ovek slobodan. Hegelov apsolutni duh nije, meutim, hrianski Bog, niti je ovekova puna sloboda ona o kojoj se govori u hrianstvu. U religijama je esto prisutno uverenje da samo vernik moe da bude slobodan. Gde je Duh, onde je sloboda (Apostol Pavle, 2003: 3, 17). Za hriane je, meutim, savest esto iznad slobode. Za pojedinca se, po Jaspersu, pitanje ima li slobode preoblikuje u pitanje da li je on sam slobodan ( Jaspers, K, 1989: 371). Ne moemo da budemo na silu slobodni ( Jaspers, K, 1967: 176). Mnogi smatraju da je sigurnost vanija od slobode. Pokazuje se, meutim, da je svaka sigurnost vrlo kratkotrajna i nesigurna, a ljudi se ipak zbog nje lako odriu slobode. Neki ubeuju sebe da su slobodni i tako privremeno manje oseaju prinudu koja ih pritiska. Drugi su rano osetili da je teko odupreti se matici ivota i dugo se pitaju koliko daleko mogu da se odmaknu od slepog pridravanja nunosti. Hteli bi da ne budu sputani, ve slobodni. To htenje znai da bi ovek mogao da otvori neke mogunosti osloboenja, ali samo htenje ne osigurava da e neka mogunost zaista biti otvorena. Nijedna otvorena mogunost da se bude slobodan jo nije jednaka slobodi. Sloboda se moe najaviti, obeati, ali tek kada bi bila sasvim ispunjena, moglo bi da se tvrdi da sloboda jest. Pitanje je da li bi se potpuno dosegnuta sloboda oseala kao sloboda. Moe li ovek da bude potpuno slobodan? Moda je, kao smrtno stvorenje, uvek daleko od pune slobode? Moda je kriv zato to bi mogao da bude slobodan, ali tu mogunost nikad ne koristi do kraja? Moda nije kriv, jer nije u stanju da koristi ovu mogunost? Izgleda da u ljudskom svetu svaki dobitak znai i odreeni gubitak. Da li i svaka ostvarena sloboda znai, na drugoj strani, poveanje prostora neslobode? Sloboda kao apsolutni i nedostini cilj moe da slui i za odlaganje i spreavanje moguih osloboenja.

B. Telebakovi: Problem slobode

95

Za razliku od ostalih stvorenja koja se ne pitaju i koja mogu nasumino da otvore samo date mogunosti, ovek je u stanju da, pitajui i odgovarajui na pitanja, otkrivajui zakone nunosti, samostvara sebe i svoj svet, bira, dobro izabere i otvori i neke nove mogunosti. Ako se radi samo o jednoj ili nekoliko mogunosti, poinje ili se dalje razvija izvesno oslobaanje i samorazvoj, ali jo nije re o slobodi. Tek prilino bogatstvo otvorenih i ispunjenih dobrih mogunosti znai za oveka iskorak u dopiranju ka slobodi. Onaj bez izvesnog znanja ne moe da bude slobodan, ali ak ni obilje znanja ne znai da je neko zaista slobodan. Govorilo se da mnogo znanja ne vodi pameti. Mnogo znanja ne mora da vodi ni ka slobodi. Potrebno je znanje upotrebiti za samostvaralaki uzlet. Sloboda se mora hteti. Onaj koji se odluio za slobodu mora, pri raznim izborima, da se dri svoje odluke. Puna sloboda je uvek daleka, pa se onom koji zakorauje ka slobodi esto ini da se otiskuje u prazninu. Strah od te praznine ga ponekad usmerava da bei od slobode. Postoji i strah onoga koji je postigao izvesnu osloboenost, ali ne zna ta bi s njom, pa bi je se rado ratosiljao. Deca se oseaju slobodno u igri, ali nisu slobodna, jer zavise od roditelja. Odrasli mogu u nekim stvarima da se oslone samo na sebe i o svom ivotu sami odluuju. Ipak nisu slobodni, jer su u drugim stvarima zavisni u odnosima s drugim ljudima, na primer poslodavcima. Mogunost slobode esto isparava u odnosima s drugima. Stari mislioci su u izvesnom smislu bili u pravu kada su smatrali da rob nije slobodan, jer nije spreman za ivotne rizike. Rob nije bio samo potinjen i podjarmljen. On nije imao ni slobodu kretanja ni slobodu uverenja. Stoici su bili ubeeni da svi mogu da budu slobodni, ak i robovi i zatvorenici, ukoliko nisu sputani eljama koje ne mogu da ispune. Rob slobodu nije shvatao kao zadatak, osnov smisla i najviu vrednost, a ako ju je tako shvatao, nije doista bio rob. Za Spartaka i njegove saborce sloboda je bila iznad ivota. Dok su se borili za slobodu, nisu vie bili robovi. Nikada ni svi graani nisu stremili slobodi. Platon je hteo da naui ljude da budu pravedni, a ne slobodni (uri, M, 1966: 128). Moda je smatrao da se tome ne mogu nauiti, a moda da im je sloboda u krvi, pa nije potrebno da ih ui? Adorno je bio ubeen da je Demokrit zbog nunosti rtvovao slobodu. Moda je tanije rei da je Demokrit bio prethodnik onih koji su smatrali da ne moe da bude slobodan onaj koji ne poznaje nunost? Grci su one koji ne naputaju sferu vlastitosti (IDION), odnosno ne izlaze u politiki prostor koji je opti (KOINON), koji izbegavaju javnost, smatrali idiotima. Na tom tragu je bila Hana Arent kada je tvrdila da postajemo svesni slobode tek u odnosima s drugima (Arent, H, 1995: 78). Suprotan je epikurski savet LATHE BIOSAS (ivi skriveno), koji upuuje ljude da se udalje od javnosti. Onaj koji je stalno u senci teko moe da postane autentian. U Atini su i novcem podsticali graane da uestvuju u politikom ivotu. U antici su, po Konstanu, teili udelu u politikoj moi, u modernim vremenima im je vanija lina nezavisnost. Konstan je na osnovu toga razlikovao antiku i modernu slobodu (Konstan, B, 2003: 205ff ). Po Grcima je mogunost da se slobodno govori veoma vana. Varvare su oznaavali kao mucavce ili one bez rei (ANEU LOGOU). Izgleda da je neko zaista ovek onda kada se, u dobro izabranom smeru, na pravi nain i u pravoj druini najvie udaljio od onog to izgleda neizbeno. Onaj koji uopte ne bi imao mogunost slobode, ne bi bio ovek.

96

Fakultet politikih nauka, GODINJAK 2008

Sloboda esto izgleda kao iluzija. Morala bi da bude ukorenjena u spontanosti i samosvojnosti, a ljudi su obino sputani i nesamostalni. U kojoj sferi treba da trae slobodu? Kako je ona uopte mogua? Oni, koji su kao Kant smatrali da je samo mentalna sfera prava stvarnost oveka, tu su tragali i za osnovom slobode. U mentalnoj sferi moemo da posmatramo sebe i sve oko sebe, da budemo spontani i da slobodno sudimo. Mnogi se ne odvauju da slobodno prosuuju i zadatak je filozofije da ih na to podstakne. Tek u mentalnoj sferi smo zaista aktivni. U njoj se razvija teorija i to ne samo kao gomilanje znanja, ve, pre svega, kao slobodna volja za znanjem. Bez slobodnog razvoja duha nema slobode. Ljudi, meutim, ne mogu da se presele u mentalnu sferu. Bez obzira koliko su utonuli u nju i u njoj se oseaju slobodni, oni i dalje ive u stvarnom svetu i u tom svetu se doista potvruje ili porie njihova konkretna sloboda. Zato ne smemo, i kada smo u sferi duha poeli da diemo vazduh slobode, da zaboravimo da i u stvarnom svetu treba da postanemo slobodni. U srednjem veku se razmiljalo o odnosu slobode i nunosti u Bogu. Duns Skot je taj odnos objanjavao sledeim poreenjem. Neko moe svojevoljno da se baci sa litice u ponor i da svoj stav ne menja dok pada. Pad je istovremeno nuan, zbog sile zemljine tee, i slobodan, jer je onaj koji pada slobodno tako odluio. Slobodan ivot je i dalje povezivan sa znanjem-vrlinom. Makijaveli je napravio preokret kidanjem veze slobode i vrline. Zahtev za slobodom bio je u srednjem veku na Zapadu pokuaj osloboenja od prevelikih pritisaka pape i monarha. Velika povelja slobode (Magna Charta libertatum) znaila je nastojanje plemstva da ogranii vlast engleskog kralja. Dugo je svet deljen na dve oblasti - oblast stroge odreenosti, u prirodi, i oblast spontanosti, u drutvu. Smatralo se da u prirodi nema mesta za slobodu. Naunici su, zadivljeni brzim razvojem deterministiki orijentisane nauke, tvrdili da je sloboda iluzija. Kasnije su odustali od strogog determinizma i u oblasti makroskopskih i u oblasti mikroskopskih veliina. Determinizam se jo uvek upotrebljava u objanjenjima u oblasti veliina dostupnih ljudskim ulima, ali se vie ne naglaava njegova iskljuivost. Shvaeno je da bi shvatanje empirijske stvarnosti ostalo nedoreeno ako bi iz njega bila isputena sloboda. Priroda nije u odnosu na drutvo drugaiji, drugi svet, ve je svet jedan, ali u njemu spontanost ima razne vidove. Ona moe da bude organizovana i kao sloboda. Ako se radi o samosvojnosti (autonomiji), re je visoko organizovanoj spontanosti. Ljudska sloboda je mogua samo ako postoji mogunost da se bira i zna da se bira. Za slobodu izbora se mora izboriti i dorasti. Mnogima se ne otvara mogunost da zaista biraju, jer se sloboda izbora ne dobija na poklon. Neki ne znaju ta e sa sobom i ta bi izabrali. Oni esto biraju, a da zaista ne znaju ta biraju. Libertas electionis ne znai mnogo bez prave sposobnosti da se bira. Izbor koji ne dovodi do slobodnog delovanja nije pravi izbor. Radei na sebi, samoosveujui se i stiui iskustvo u odnosima s drugima, ovek se osposobljuje za biranje. Sama sposobnost nije dovoljna. Potrebna je i volja da se biranje ne otaljava, ve da se doista bira. Iza ove odluke mora da stoji ceo ovek, spreman da potpuno uloi sebe. Nekad se bira manje zlo, a ne vee dobro. Nekad ovek iz raznih razloga odluuje da ne bira, da privremeno odustane od slobode izbora. Ima i ljudi, mada ne mnogo, koji, ne plaei se da e pogreiti, umeju na pravi nain da iskoriste mogunost izbora, odnosno da pri izboru imaju na umu pravi cilj i odgovarajui nain da se probijaju ka njemu.

B. Telebakovi: Problem slobode

97

Da li je slobodan onaj koji bira i koji se dosledno dri onog to je u jednom trenutku izabrao? Ako smo slobodni dok zaista biramo, kakvi smo pre i posle izbora? Ako se kae da smo neslobodni, ispada da smo vrlo retko slobodni, jer vei deo ivota ne posveujemo biranju. Nekad se biranje osea kao teko breme. Mnogi Nemci su, po Kasireru, smatrali, posle dolaska Hitlera na vlast, da su osloboeni tekog bremena (Kasirer, E, 1972: 280). Slobodni ljubavni izbor, na primer, vodi ljubavnoj okrenutosti ka drugom. Ovaj izbor obino pretpostavlja da smo trenutno ili stalno odustali od daljeg biranja. Po onima koji potpuno izjednauju izbor i slobodu, ispalo bi da smo u ovoj oblasti biranjem odustali od slobode. Moda je slobodan onaj koji je stalno sposoban za izbor i bira onda kada treba birati, koji uvek bira ono to je vredno izabrati i koji nikad zbog svog izbora nije postao neslobodan? Zar puna sloboda, koja podrazumeva stalnu otvorenost novog izbora, ne znai onda nedoslednost koja moe da poniti ovekovu tenju ka uspravnosti? Kako proceniti da li postoji sposobnost i spremnost da se zaista bira, kada je trenutak da se bira, kako pri biranju treba odluiti i kako biranjem ne osujetiti sebe? Izgleda da objektivnih merila nema. I pristup slobodi i procena efekata slobode su slobodni. Ne postoji samo strah da e se promaiti put ka slobodi ili putovati ka njoj na pogrean nain, i time udaljiti od anse da se dopre do svog smisla, ve i strah da se samoj slobodi nije doraslo. Sloboda izgleda tako velika, a ovek je obino vrlo mali. esto se procenjuje da su neke slobode opasne ili da ih je lako zloupotrebiti. Kromvel je u Republici predlagao da se tampa uutka. Milton mu je u Areopagitici odgovorio zalaganjem za slobodu tampe. Po Hopsu je sloboda odsustvo otpora kretanju, a slobodan ovek je onaj koji nije spreen da ini ono to hoe (Hops, T, 1961: 184f ). Hopsa su kritikovali zbog ovakvog shvatanja slobode, jer bi onda i za reke moglo da se kae da slobodno teku ka uu. Po Loku je sloboda mo da se neto uini ili ne uini prema prethodnoj odluci ili zamisli. Ako je vlast valjano obrazovana, ovek je slobodan ak i kada se pokorava zakonu suprotnom njegovoj elji. Lok je smatrao da ovek ima pravo na ivot, slobodu i svojinu. Pravo na svojinu potvruje i prva dva prava (Humbolt je kasnije isticao da ideja svojine raste samo sa idejom slobode). Hjum je bio uveren da je slobodan svako ko nije zatvorenik i u okovima. Za Dekarta, ovek po slobodi odluivanja (arbitrii libertas) pokazuje svoju slinost s Bogom. Isto je hteti i biti slobodan. Po njemu, sloboda predstavlja sposobnost volje da sama kae da ili ne idejama koje poima razum. Dekart je slobodu shvatao kao punu autonomiju. Smatrao je, meutim, da ovek nikada nije sasvim slobodan. Potpuno slobodan je jedino bog. ovekova sloboda proistie iz spoznaje kosmikih nunosti koje upravljaju njim u svim drugim konanim stvorenjima. Po Spinozi je slobodan onaj koji je spoznao prirodnu nunost. On je duhovno smiren, jer nema stalnu potrebu da pokazuje kako je slobodan. Spinoza je isticao vanost slobode miljenja i govora. Monteskje je smatrao da sloboda ne moe da predstavlja neto drugo nego da se radi ono to se eli, a ne radi ono to se ne eli. U graanskom drutvu sloboda se sastoji u tome da ovek nije prisiljen da radi neto to ne nalau zakoni. Helvecijus je upozoravao da elje moraju da budu usklaene sa stvarnou. Ne leteti kao orao ili ne plivati kao kit ne znai biti neslobodan. Za Voltera je sloboda znaila da ovek ne zavisi od neeg drugog sem zakona.

98

Fakultet politikih nauka, GODINJAK 2008

Ruso je bio uveren da ovek ne gubi slobodu zbog zavisnosti od stvari, ve zbog zavisnosti od ljudi. ovek se raa slobodan. Drutvo ga okiva, pa umire kao rob. U Emilu se tvrdi: Uitelju, uinio si me slobodnim kad si me nauio da se prepustim nunosti. Ruso je govorio o povratku slobodi u izvornom, prirodnom stanju. To je razumevano na razliite naine. Kada je re o postojeem drutvu, Ruso je smatrao da je bolje da ovek zavisi od drave ograniene drutvenim ugovorom nego od drugih pojedinaca. Ljudi su onakvi kakvim ih oblikuje vlast. Sloboda u dravi sastoji se u pokoravanju zakonu. Ona poinje im se uklone svi posrednici izmeu oveka i drave (Ruso je tvrdio u Razmatranjima o vladi Poljske da u Evropi ive samo Evropljani, da su oni svuda gde ima novca koji se moe ukrasti i ena koje se mogu zavesti). ovek nije slobodan kada ivi po svom nahoenju, ve u dravi kada ga ona prinudi da bude slobodan, jer niko u njoj ne moe da bude slobodan da se odrekne svoje slobode. ivot u slobodi je put da se dosegne vrlina. Ruso je slobodu ipak smatrao vanijom od vrline. Slobodan ovek se ponaa po pravilima zapisanim u dubinama svoga srca. Rusou je bila strana ideja da drava moe da prisiljava ljude da ne budu slobodni (u Rusoovo vreme crni robovi su masovno prevoeni u Sjedinjene Amerike Drave, gde je ropstvo bilo dozvoljeno; zbog surovih uslova prevoza je stradalo oko 9.000.000 robova). Prosvetiteljstvo je bilo vreme velikih obeanja. Neto kasnije su neki pokuali da obeanja namenjena pojedincu protegnu na celo drutvo. U Francuskoj revoluciji su, na tragu prosvetitelja, pre svega Rusoa, nastojali da odrede politiku slobodu. Sen-ist je poruivao da nema slobode za neprijatelje slobode. Parola Sloboda, Jednakost i Bratstvo prestala je da bude utopijska kad je prisvojena i ispisana na zidovima zvaninih zdanja (Difren, M., 1982: 163). Rano je uoen rascep izmeu privatnog pojedinca (bourgeois) i graanina drave (citoyen). Mnogi su mislili da revolucija ne moe da ga premosti. De Mestr je upozoravao da je ovek suvie zao da bi bio slobodan. Berk je smatrao da ovek postaje sposoban za slobodu tek ako prihvati moralne okove. Katolika crkva se otro protivila graanskom shvatanju slobode. Papa Pije VI je u poruci Quot aliquantulum osudio 1791. Deklaraciju o pravima oveka i graanina. Uasavao se to se u Deklaraciji pominju slobode miljenja i pisanja. Papa Grigorije XVI je enciklikom Mirari vos osudio 1832. pokuaje graanskog drutva da potvrdi slobodu savesti (rani hrianski mislioci, poput Tertulijana, zalagali su se za slobodu savesti; kada je crkva srasla s dravom, shvatanje je potpuno promenjeno). Crkva je i kasnije odbijala da se prilagodi graanskom drutvu. To se, na primer, vidi iz enciklike Pija IX Quanta cura iz 1864. Tridesetak godina kasnije situacija se promenila; glavna meta kritike bilo je socijalistiko shvatanje slobode. To se vidi iz enciklike pape Lava XIII Rerum novarum iz 1891. Papa Pije XI je 1931. u enciklici Quadragesimo ano potvrdio ovu kritiku. Za Herdera je ovek prvo osloboeno stvorenje, koje je reilo samo da planira svoju budunost. Za Getea su svi ljudi slobodni slobodni da budu ljudi (Ekerman, J. P, 1976: 54). Moda se Gete ne bi usprotivio ako bi se ovom sudu dodalo da veina pojedinaca ne koristi slobodu da budu ljudi? Po ileru, ovek ne treba da oslukuje otkucaje satnog mehanizma i ponaa se mehaniki. Jednolino ponaanje moe da izbegne ako ne zaboravi da se igra. Samo ovek koji se igra lepotom je slobodan. Da li se onda sloboda moe nai samo u prostoru privida? Da li se, im se pokua preseljenje slobode u prostor zbilje, ona gubi? O slobodo, vrati nam se slobodo, kliu sunji u Betovenovoj operi Fidelio.

B. Telebakovi: Problem slobode

99

Po Kantu, svako ima pravo da slobodno traga za svojom sreom sve dok se ne sukobi s tuom slobodom. Zbog ovog sukoba je potreban zakon. Moe li on da obezbedi da sloboda jednog oveka postoji zajedno sa slobodom drugih ljudi? Kantu se inilo da je takav zakon mogu (Kant, I, 1970: 282). Po njemu, svako je slobodan sve dok ostaje sopstveni zakonodavac. Graani treba da se pokoravaju samo onom zakonu za koji su dali pristanak. Slobodna volja i volja podreena moralnim zakonima jedno su isto (Kant, I, 1981: 98). Oni treba da budu jednaki i kao vieg priznaju samo onog koga mogu pravovaljano da obaveu. Moraju da budu i samostalni, nezavisni od tue samovolje. Poruka prosveenog vladara: Razmiljajte koliko hoete i o emu hoete, samo se pokoravajte, obezbeuje izvesnu slobodu u dravi (Kant, I, 1974: 48). Zar onaj koji je navikao da se pokorava ne prihvata pokornost u svim oblastima, pa gubi i potrebu da slobodno razmilja? Biti podanik znai za Kanta biti podloan zakonima prirodnog prava, a ne pokoravati se vladaru ili grupi na vlasti. Pravo koje upotrebljava vlast obino se ne koristi za podupiranje prirodnog prava i ouvanje morala. Dunost je filozofa da na to upozoravaju (Kant je u drugom dodatku traktata O venom miru upuivao da drave koje tee miru treba da sluaju savete filozofa). Ako bi se pokoravanje u gornjoj poruci shvatilo kao ponaanje u skladu s pozitivnim zakonom, od slobode bi malo ta ostalo. Bilo bi uzaludno nastojati da sloboda jednog pojedinca bude usaglaena sa slobodom ostalih. Kant je bio ubeen da je u stanju da kritiki sagleda raskorak razuma i uma. Postojanje slobode ne moe se teorijski dokazati, ali moe praktiki, na osnovu svesti o moralnom zakonu. Tlo praktikog uma je tlo slobode. ovek se samo pomou slobode uzdie iznad pojavnog sveta. U Kritici istog uma sloboda je nezavisnost volje od prinude od strane nagona ulnosti. Sloboda nije samovolja, ve je vezana za um bez koga nema umne volje koja omoguava samosvojnost i samozakonodavstvo. Sloboda je razliita od prirode i pripada samo oveku, koga ne razvija priroda, ve sloboda. isto umno bie ne bi bilo zaista slobodno, jer bi sloboda bila njegova priroda. Jedino ovek, koji pripada i fenomenalnom i noumenalnom svetu, moe da bude slobodan. Sloboda podrazumeva transcendiranje datog, novost. Razum ostaje u okvirima datog. Um koji determinie, a sam ne moe da bude determinisan, osposobljava oveka za prekoraenje granice. Sloboda se moe iskusiti kroz uvaavanje. Za nju je otvoren samo onaj koji postupa u skladu s kategorikim imperativom, pa je uvaavanje doista samouvaavanje. Kant se plaio mogunosti da ovek sakrije od sebe svoju slobodu. Adorno je primetio da su u Kritici praktikog uma za slobodu vezani represivni pojmovi (zakon, prinuda, potovanje, dunost). Kada je sloboda postavljena kao neto dato ili kao neto neizbeno u datom, ono neposredno postaje neslobodno. U Kritici moi prosuivanja lepota se odreuje kao pulchritudo vaga, kao nevezana, neodreena. Kant je smatrao da svako vezivanje, odreenje umanjuje slobodu. Fihte je smatrao da trebanje prethodi biu. I sloboda onda prethodi nunosti. Pokuao je da promisli mogunost savrene graanske zajednice, u kojoj bi svako bio slobodan, ali ne na raun drugog oveka. Po Fihteu se provalija izmeu razuma i uma moe ispuniti samo aktivnou slobodnih ljudi. Smatrao je da se u sferi politike filozofije moe govoriti o slobodi graanina, a u sferi etike - o moralnoj dunosti. Ova dunost je doista najvii stupanj slobode. Prvo se mora biti ovek, pa tek onda graanin. Zato moralna dunost ima prednost u odnosu na slobodu graanina. Fihte se politiki angaovao i za slobodu graanina i za slobodu nacije.

100

Fakultet politikih nauka, GODINJAK 2008

Hegel je 1793. pisao elingu da um i sloboda ostaju nai principi. Po Hegelu je duh delo, a sloboda atribut duha koji se uzdie, stvara, da bi na kraju sreo sebe bez prikrivanja i bio pomiren sa sobom. Za razliku od Spinoze, kod Hegela nema duhovne smirenosti dok traje razvoj. Nita veliko nikada nije stvoreno bez strasti. Moe da bude slobodan samo ovek koji zna da je slobodan, onaj ije postojanje zavisi samo od njega. Ljudi su, meutim, uglavnom obmanuti kada smatraju, dok rade ta hoe, da su slobodni. Za Hegela je sloboda prava i jedina stvarnost duha, stanje u kome je duh kod samoga sebe. Sloboda je identina sa nunou. Opta volja hoe sebe, odnosno hoe slobodu. Premo volje nad stvarima potvruje se privatnom svojinom. Volja i miljenje nisu razdvojeni, ve volja izraava miljenje koje je kadro da se ostvari. Hegel je verovao da e u graanskom drutvu, koje je proklamovalo slobodu, biti naene mogunosti njenog ostvarenja. Upozoravao je da sloboda bez odnosa prema celini ponitava sebe i pretvara se u svoju suprotnost. Kritikovao je i zanemarivanje pojedinanosti, kakvo je postojalo u antikim dravama. Hegel je tvrdio u Filozofiji istorije da je ovek najnezavisniji kada zna da je potpuno odreen apsolutnom idejom. Ljudi su slobodni onoliko koliko su svesni nunosti razvoja svetskog duha. U ljudskoj slobodi, meutim, bie i trebanje su razdvojeni. Ta sloboda u sebi nosi samovolju i moe da se odvoji od svoje nunosti, od svog zakona i da radi nasuprot svojoj odredbi (Hegel, G. V. F, 1995: 12). Drava je umna organizacija slobode, opta volja po sebi kojoj nije potreban, kao kod Rusoa, drutveni ugovor. Dok je Dekart upuivao da pre treba menjati svoje elje, nego poredak sveta, Marks je bio ubeen da mora da bude promenjen svet. On je smatrao da se tokom istorije mogunost slobode uveavala, ali je istovremeno raslo i njeno nehumano ispoljavanje. Puna ljudska sloboda bila bi mogua samo ako bi se drutveni razvoj zaista usmerio ka njoj. Jedino u drutvu mogu da se razviju snage koje su u stanju da otvore mogunost sadrajno vredne slobode i savladaju prepreke koje ometaju da joj se pribliimo. Tek u zajednici ovek moe da se potpuno razvije kao pojedinac, da postane linost. Po Marksu je u klasnom drutvu drava postala posrednik izmeu oveka i njegove slobode. Ona ureuje odnose izmeu ljudi, ali, kao surogat prave zajednice, predstavlja prepreku punog osloboenja. Postoji stalni raskorak izmeu linih i drutvenih interesa i potreba. ovek se na razliite naine otuuje u drutvu. Marks je smatrao da se bez negacije robno-novanih drutvenih odnosa, odnosno klasne strukture drutva, ne moe razviti oseaj za prave ljudske vrednosti. Ne moe se doi ni do zaista slobodne, stvaralake linosti, koja nije privatna linost, ve drutvena linost, ije su prave potrebe i interesi jednaki potrebama i interesima drugih linosti, odnosno potrebama i interesima prave zajednice. Bez slobodnih pojedinaca nema slobodne zajednice, ali ni bez slobodne zajednice nema slobodnih ljudi. Samo slobodni ljudi mogu da ive u slobodnoj zajednici. Drugim reima, oslobaanje pojedinca i drutva mora da bude istovremeno. Niko ne moe da bude doista slobodan dok svi ne budu slobodni (za razliku od marksista, funkcionalisti su ubeeni da pojedinac, koji brine o obavljanju svoje drutvene uloge, doprinosi slobodi drutva). Problem je, meutim, kako ljude nagovoriti da se okrenu slobodi. Tu nema automatizma. Svako sam donosi odluku kako e ponaati prema slobodi.

B. Telebakovi: Problem slobode

101

Kirkgor je smatrao da ovek svoju strepnju ne moe razreiti slobodom, ve okretanjem bogu. Po openhaueru je ovekova nagonska priroda nespojiva s razumskom slobodom. Instinktivna snaga volje donosi samo patnju. Jedini izlaz je kidanje veze sa zemaljskim stvarima. Slobodni smo samo onda kada smo sami. Za Niea je slobodan ovek onaj koji odbija da se uskladi s bilo kojim poretkom, koji svoje muke nagone ne potinjava drugim nagonima, na primer onima koji se razvijaju u dokolici. Sloboda nije data, ve se mora hteti i mora se izvojevati (Nie, F, Sumrak idola: 38). Uz nju ide rizik patnje i unitenja. Veliinu slobode pokazuju otpori i opasnosti. Sloboda je mogua tek kada vie nema a. Ona postoji jedino u pobuni protiv postojeeg reda i u stvaranju. Moda je Nieovo poigravanje s pojmovima mo i natovek ograniilo njegovo shvatanje slobode? Mo se mora iznova dokazivati, ali posveenost tom dokazivanju odvlai od slobode. Za Bergsona je sloboda bila isto to i svest svih stvorenja, jer je svest sutinski slobodna. Za Ortegu I Gaseta je demokratija neprijatelj slobode. ovek-masa (el hombre-masa) ne moe da bude slobodan ovek, ve rob, koji se buni jedino da ne bi sluao bolje od sebe. Nekad i itav narod moe da bude masa (el pueblo-masa), koji se buni protiv slobodnih, stvaralakih naroda. Po Kontu je jedini nain da se dostigne istinska sloboda pokoravanje objektivnim zakonima sveta i ljudske prirode. Zakoni su promenjivi, ali dok vae omoguavaju ljudima da predviaju i kontroliu zbivanja. Bentam je pretpostavljao da ovek kao razumno stvorenje uvek traga za koriu. Od skupa takvih pojedinaca moe da nastane samo gramzivo drutvo u kome sloboda znai samo da pojedinci ne smeju da budu ometani u svom traganju za koriu. Mil je pokuao da prevazie Bentamov raundijski pristup. Po Milu je jedina sloboda koja zasluuje to ime jeste sloboda da se trai sopstveno dobro na svoj nain (Mil, D. S, 1988: 46). Sloboda pojedinaca moe da bude ograniena jedino slobodom drugih (Mil se protivio optem pravu glasa). Doista se radi pre svega o negativnoj slobodi, za koju je Konstan tvrdio da je moderna sloboda. Kod Mila se sloboda odnosila pre svega na nemeanje dravne vlasti u poslove pojedinaca. Sloboda je odvojena od politike sfere, gurnuta ka pojedincima. irom su otvorena vrata egoizmu. Milov sledbenik Tomas Hil Grin pokuao je da u priu o slobodi ukljui, vie nego Mil, i pozitivnu slobodu. Po Maksu Mileru je sloboda (libertas spontaneitatis) osnov na kome se zasniva drugo, ali sama nije zasnovana. Miler je upozoravao da u nama postoji ili treba da postoji i neto to nije na raspolaganju drugima. To individualno jezgro je oznaavao kao transcendentalnu slobodu (libertas transcendentalis). U svakoj pravoj odluci pripadamo ne samo fenomenalnom, ve i noumenalnom svetu. Postoji i prostor ovekovog dostojanstva, u kome ovek ne moe da bude zahvaen instrumentalno-funkcionalno. Transcendentna sloboda (libertas transcendens) je prelaz transcendentalne slobode u njenu zbilju. Transcendentne slobode nema bez izbora nekog oblika (Mller, M, 1986: 103ff ). Sloboda mora da ima svetski prostor. Svako suavanje njenog prostora je njeno ograniavanje. Sloboda je nedeljiva. Ako se ostavlja samo izvesna unutranja sloboda, kao u totalitarnim reimima, slobode doista nema. Rob ne postoje slobodan ako je duhovno iznad svoje neslobode. Sloboda je ivot, tj. bitak, a ne bivstvujue (Mller, M, 1986: 116). Sloboda kao institucija je u opasnosti da bude bivstvujua, da postane okamenjena, otuena. Zajednica,

102

Fakultet politikih nauka, GODINJAK 2008

meutim, uvek sebi moe ponovo da izabere oblik i to je ius revolutionis. Sloboda, po Mileru, ne moe da izbegne da bude i gradnja i graevina. Ona se ne moe imati ako se izbegava delovanje. Ne moe se imati ni ako se drugima ne prizna pravo da deluju i budu slobodni. Vano je istovremeno delovanje pojedinca i zajednice. Sloboda je nemogua bez solidarnosti. Nijedan uinak koji moe postii pojedinac ne moe mu i ne smije zajednica oduzeti (Mller, M, 1986: 120). Sloboda mora da se susretne sa slobodom, ali i sa neslobodnim. ovek ivi u nedovrivoj istoriji i u njoj mu se otvara bezdan slobode. Ona u svakoj prilici moe da predstavlja optereenje. Zato se ljudi esto dre obiaja i dogovorenih odluka o nainima delovanja (Miler navodi kao primer iscrpljujuu stvaralaku slobodu u oblasti erosa koju zamenjuje ugodna nestvaralaka institucija braka). Djui je bio uveren da su razuman izbor i neometana akcija dva vida slobode, ali da meu njima postoji unutranja veza. Sloboda je za Djuia znaila mogunost rasta, uenja i promene karaktera. Da bi se napredovalo u pravom smeru, potreban je stalan ideal. Frojd je smatrao da je ovek odreen nesvesnim, ali da nije sasvim neslobodan, jer moe uz pomo uma da probije granice nesvesnog. Ipak, razvoj kulture poiva na suzbijanju nagona, a ne na osvajanju slobode. Za Dostojevskog je sloboda bila vaan problem. Njegov veliki inkvizitor tvrdi da su se ljudi uvek plaili slobode. I za oveka i za drutvo ona je bila neto najnepodnoljivije. Ljudi u svetu oskudice nisu dorasli slobodi, jer im je uvek najvaniji bio hleb. Veina ljudi je do sada samo difuzno teila ka slobodi. Svaka prepreka je menjala smer njihovog kretanja. Mnogi privremeno odustaju od tenje ka slobodi, ali nekad kasnije osete jo jau potrebu za njom. U svim vremenima je bilo malo pojedinaca koji su umeli da shvate svoje prave interese i potrebe, bili sposobni i spremni da biraju kada je potrebno, koji su u pravom trenutku kretali ka slobodi, istrajavali na tom putu, odnosno za koje nije neumesno rei da su u velikoj meri bili slobodni. Hajdeger je smatrao da je za oveka sloboda uvek bezdan. Svaka sloboda koja bi bila odreena bila bi doista privid. Prava sloboda mora da ostane neodreena, nezasnovana. Pred svakim pojedincem je sloboda ka smrti. Jaspers je, primajui 1958. nagradu za mir nemakih knjiara, tvrdio: Prvo: nijedan spoljanji mir se ne moe odrati bez unutranjeg mira ljudi. Drugo: mir postoji jedino kroz slobodu. Tree: sloboda postoji jedino kroz istinu ( Jaspers, K, 1965: 174). Po Sartru, ovek uvek bira i u svakoj situaciji je slobodan. Samo slobodan ovek moe da se otui od sebe. Sloboda, koja uvlai oveka u prostor nepredvidivog, jeste i prokletstvo i jedini izvor ljudske veliine (Sartr, .-P, 1972: 326). Sartr je bio ubeen da je ovek osuen da postoji izvan svoje sutine, da je osuen da bude slobodan, ali da nema slobodu i da prestane da bude slobodan. ovekova sloboda prethodi njegovoj sutini. On u strepnji postaje svestan svoje slobode. ovek je slobodan, ali treba da bude i odgovoran. Onaj koji se poziva na determinizam da bi izbegao odgovornost i pobegao od slobode je kukavica. On slobodno bei od slobode, dakle ne moe od nje da pobegne. I pozivanje na slobodu moe se koristiti za beanje od odgovornosti. Slobodu ne treba shvatati kao dozvolu da ovek moe da ini ta hoe. I za Sartra je sloboda bila bitna ovekova dimenzija. Ona nije utemeljena u neem drugom, ve je sama sebi osnov. Onaj koji hoe da bude slobodan, ve je slobodan. U stvaranju se pomou slobode izvlai neto ni iz

B. Telebakovi: Problem slobode

103

ega. Sloboda prisiljava oveka da stvara umesto da jeste i da ima. U slobodi je budunost otvorena oveku, sve mu je dozvoljeno. Nita u rukama, nita u depovima. Pogreno je, meutim, delovanje u ime budunosti, jer ono to e biti treba prepustiti avolu, a ne igrati se s njim. Merlo-Ponti je pitao treba li da rtvujem svoju slobodu da bih spasao slobodu. Po Kamiju je besmisleno govoriti o slobodi po sebi. Ono to je u pitanju uvek je sloboda pojedinca. ovek, po Sartru, ne moe da ne bira, jer i odluka da se ne bira predstavlja izbor. Sartr je tvrdio: Pakao - to su drugi. Kada drugi oveka svode na objekt, on moe, po Sartru, da ostane slobodan birajui samoubistvo. Mi biramo sebe, projekt sebe. Sloboda je bez oslonca, stalno se kruni i iznova uspostavlja. Moral nije pokoravanje zakonu, ve potvrivanje slobode. Iza Sartrovog opredeljenja da je ovek uvek slobodan, moda je uverenje da od te poetne slobode, koja ne znai mnogo ili nita ne znai, ne otvara smisao, ne moe daleko da se odmakne. Sartr je u Muvama ukazao da je sloboda besmislena ako je ispranjena od sadraja. U Putevima slobode stigao je do pojma angaovana sloboda. I drugi biraju sebe, svoje projekte sebe, i kradu nam slobodu. Ono to nam kradu, a to pokuavamo da sauvamo, nije toliko poetna sloboda, jer se ona ne moe ukrasti, koliko neka druga, via ili dublja sloboda, koja nam je potrebna da bismo se zaista oseali kao ljudi. Mislim da je kod ove druge slobode vano naglaavati dobar smer, jer se moe istrajavati i na loem putu i napredovati ka provaliji besmisla i nevrednosti. Sloboda odmaknuta od poetka nije samovolja, ve uvek i mera shvaenog spoljanjeg i unutranjeg neprisilnog reda, izraz ljudskosti, pa nije svejedno ni na koji se nain nastupa ka njoj. Prava druina se mora isticati, jer ovek ne moe da postane slobodan sam, a u looj druini mu je to nemogue. Da bi se zaista oslobodio, mora da se udrui s onima koji, na isti ili slian nain kao on, streme slobodi. Gde da ih nae? Problem je to u atomizovanom savremenom drutvu kao da nema drugih s kojima bi se moglo udruiti u probijanju ka slobodi, ili kao da ih nema dovoljno. Do slobode se ne moe bez rizika, bez suoavanja s opasnou. Moe se iveti i bez slobode, ivotariti, ali ivot bez nje nije ljudski. Samo onaj voljan da sve, pa ak i ivot, rtvuje radi slobode, zasluuje da bude zaista slobodan. ivot nije ni beskonaan ni bez raznih ogranienja. Neka ogranienja se prevazilaze vetinom preivljavanja. Ona je, meutim, nedovoljna za probijanje ka punoj slobodi. Onaj koji stremi sadrajnoj slobodi mora da pokuava da se izbori s drugim ogranienjima, koja su, kako je govorio Sartr, u polju slobode. Osuenost na slobodu onda znai i stalno suoavanje s preprekama u prostoru slobode. Merlo-Ponti se pitao da li treba da rtvuje svoju slobodu da bi spasao slobodu. Po Vajthedu su ljudi onoliko slobodni koliko uspeju da spree osujeivanje najvanijih svrha (Whitehead, A. N, 1939: 94). Ima raznih osujeenosti. ovek koji doe u Kinu, a ne zna kineski, osujeen je, odnosno neslobodan. Jo je vie osujeen onaj koji sebe nagovori da prikazuje kako prihvata neto s im se intimno ne slae. Nisu bili retki lani hriani, lani patrioti, lani komunisti, lani demokrati, koji su zarad malih ili velikih udobnosti pristali na svoju neslobodu. Mnogi su ubeeni da u savremenom svetu lepota esto sakriva istinu o njemu. ta je sa slobodom? Moe li i ona da slui za skrivanje istine? Ljudi se nekad plae subverzivnosti pojma sloboda. Izgleda da ih ideja onog potpuno drugaijeg ne odbija jedino ako su u njoj prepoznatljivi elementi postojeeg, odnosno ako je drugaije isto to, ali ispriano

104

Fakultet politikih nauka, GODINJAK 2008

na donekle razliit nain. Tada i pria o slobodi moe da sakriva mogunost slobodnog sveta. Neki smatraju da je i to jedna od prolih, definitivno isprianih i prevazienih pria. Sigurno je da su mnogi pristupi slobodi tokom istorije arhivirani. Ipak se moe tvrditi da nije verovatno da e se ljudi, bar njihov preteni deo, ikad potpuno opredeliti da tvrde da je sama sloboda lana. Izgleda da e ljudi uvek pokuavati da ustanove lanost raznih pokuaja osloboenja i da prozru razloge te lanosti, ne bi li mogli da krenu dalje. Ukoliko bi govorili o punoj neistinitosti slobode, pristali bi da iz odreenja ovek ispuste ono ime su se uvek najvie ponosili, jednu od moguih osobina koja ih, ako je imaju, ini stvorenjima koja bi mogla da budu bogolika. Ova osobina je moda jo uvek nebeski daleka, ali zbog te udaljenosti ne sme se pristati na blato. Ne sme se zaboravljati da ka zvezdama moe da se zaputi samo onaj kome smeta praina. Ako je miljenje identiteta i svega to identitet predstavlja - neslobodno miljenje, koje odgovara neslobodnom oveku i neslobodnom drutvu, moe li se ovo miljenje potpuno napustiti? Moe li da se izae iz okvira neslobodnog drutva i stigne do neprisilne, nezlonamerne povezanosti? Da li je ovek kadar da se zaista suoi sa sobom i svim oko sebe i da se probija ka slobodi? Miljenje identiteta odredilo je tok istorije. Ljudski rod se uz pomo ovog miljenja suprotstavljao pritisku prirode i drutva. Moda je neslobodno miljenje do sada doista bilo jedini efikasni oblik miljenja, a neslobodno drutvo jedino mogue drutvo? Da li je onda istorija bila pre svega napredovanje u gospodarenju, a ne u oslobaanju, odnosno usavravanje neslobode uz pomo miljenja koje je sadravalo i priu o slobodi? Moe li istorija da bude neto drugo? Markuze je ukazivao da je ovek kao autentino stvorenje slobodan, a istovremeno mora, kao neautentino stvorenje, da bude neslobodan. Sloboda je uslov neslobode (Horkheimer, M. /izd./, 1936: 137). Frankfurtovci su bili ubeeni da i porodica, kao agentura postojeeg drutva, ometa slobodu. Horkhajmer je upozoravao da siromah mora mukotrpno da radi da bi smeo da ivi (Horkheimer, M. /izd./, 1936: 44). Horkhajmer i Adorno su u Dijalektici prosvetljenosti pisali o slobodi izbora uvek istog. Da li je Odisej, antiki junak prosvetljenja, koji je lukavo udesio da vezan slobodno slua sirene, zaista bio slobodan? Sve tee je doi do slobode menjanja institucionalnog okvira, a moda ba ta sloboda pokazuje meru slobode oveka? Adorno nije eleo osloboenje uz pomo prljave prakse iz sfere robe i novca, iako mu je bilo jasno da ista praksa, na primer praksa umetnosti, nije dovoljna. Bio je uveren da je teorija, iako neslobodna, upravo u neslobodnom pravosnani namesnik slobode, dok je praksa ipak samo izvor njene snage (Adorno, Th. W, 1997: 767). Mislio je na teoriju koja sadri nastojanja promiljanja neidentinog. U Mimima moralia Adorno je tvrdio: Sloboda se izruuje relativnosti, a ljudi moi. Samo onaj ko bi bio u stanju da u slijepom somatskom zadovoljstvu, koje nema nikakve intencije i poslednje se utiava, odredi utopiju, bio bi sposoban za ideju slobode koja bi se odrala (Adorno. T, 1987: 57). ini mi se da bi u teoriji moralo da bude prihvaeno i da konkretno osloboenje nikada ne moe da proe bez prljanja ruku. From je upozoravao da su ljudi sakrili od sebe mnoge mogunosti osloboenja, odnosno da u savremenom svetu postoji bekstvo od slobode. Svi pokuaji miljenja neidentinog do sada su bili manje vie neuspeni, kao i nastojanja da se oblikuje slobodno drutvo, ali se od pokuaja i nastojanja ne sme odustati. Moe li ovek da shvati da je jedino stvorenje kadro da spoznaje nunost i oseti slobodu,

B. Telebakovi: Problem slobode

105

ali da punu slobodu ne moe doista ni da razume, ni da dosegne? Izgleda da se ni nada ni hrabrost ne mogu potpuno ubiti. Ako miljenje uspe da i dalje ouva sposobnost za prava pitanja, ako izdri da ostane kritiko i samokritiko, kao da nije sve izgubljeno. Po Habermasu je sloboda zrelost koja omoguuje oveku da sam odreuje svoj ivot i sam njim upravlja. On je to u stanju ako su u njegovoj samosvesti saznanje i interes jedno. Ljudi su obino voljni da i dalje pokuavaju da se priblie slobodi, ali bi morali nastojati da jasnije odrede strategiju pristupanja. Svesnost, samosvesnost, samovlasnost i samoodreenost ine osnov slobode, pa se nijedan deo ovog osnova ne sme zanemariti. Ka slobodi se ne moe probijati ni bez znanja. Ono se ne sme svoditi na zbirku injenica, ve treba da predstavlja osnov to potpunijeg razumevanja sveta i sebe i usaglaavanja sebe sa svetom. Stvaralatvo je duhovni prostor u kome se ovek navikava na slobodu. Bez slobode u prostoru duha nema ni stvarne slobode. Onaj kome bi bila otvorena mogunost stvarne slobode, ne bi, ukoliko se nije osposobio za stvaralatvo, umeo da na pravi nain iskoristi mogunost, odnosno ne bi mogao da se zaista priblii slobodi. Zasad je samo u prostoru stvaranja mogue, iza svih fetia, nazreti, izraziti i iskoristiti mogunost slobode. Ne moe da se bitno primakne slobodi onaj koji nije stigao do sebe i koji ne ume da ljubomorno uva svoje ja. Samo linost moe da se kree putem ka slobodi. Zato ne treba potcenjivati unutranju slobodu, kao to je inio Berlin. Meutim, ni onaj koji je uspeo da se izbori za svoje ja, ali je ostao slobodan jedino u prostoru duha, nije daleko odmakao ka slobodi. Za punu mogunost slobode potrebna je i sloboda u drutvu, ali je uvek pitanje kako do nje stii. Potpuno prilagoavanje postojeem drutvu ponitava mogunost slobode. Razmere otpora drutva oslobaanju pojedinaca doputaju da se nazre i veliina mogue slobode. ovek se izgleda uvek istovremeno nalazi u sukobu sa svojim prirodnim i drutvenim okruenjem, a zbog pokuaja da se nekako usaglasi s njima i u sukobu sa samim sobom. Nekad su naglaeniji razni vidovi sukoba, nekad tenja usaglaavanju. Ljudi su u stanju i da svesno rtvuju slobodu, najee radi sigurnosti i udobnosti. Onoga koji niemu ne tei obino niko ni u emu vanom ni ne spreava. I tu su, meutim, mogua iznenaenja. Nekada i oni dobro uklopljeni doivljavaju potrese, a dogodi se da i drutvo prodrmaju oni za koje se pretpostavljalo da su imuni od tenje za slobodom. Postoje li granice slobode? One se ne ocrtavaju samo nasiljem, manipulisanjem, obesmiljavanjem i obezvreivanjem. Moda i Ciceronova izreka da su samo sluge zakona slobodne prikazuje na svoj nain granice slobode? Verovatno se radi o opredeljenju da je vladavina zakona iznad vladavine ljudi. Teko je nai ljude sposobne da budu pravi vladari. Ipak je uvek bilo i onih koji su smatrali da je vladavina pravog, pravednog vladara bolja od vladavine zakona. Granice prema slobodi nisu vrste, neprelazne. Nasilje ne ubija uvek volju za slobodom. Manipulisanje ne uspeva uvek da predstavi falsifikat kao original. Obesmiljavanje nikad sasvim ne unitava ljudsku tenju za otkrivanjem i potvrivanjem smisla. Ni obezvreivanje nikada ne uspeva potpuno. Iako se u savremenom svetu esto kae da ono to nema cenu nema ni vrednost, sloboda kao da opovrgava ovaj sud. Nju veina ljudi i dalje doivljava kao vrednost, a neki i kao jedno od imena najvie vrednosti. Izgleda da su realne granice slobode uvek odreene pre svega ekonomijom i politikom. Podreeni i izrabljeni pojedinci i drutvene grupe oseaju teinu svog poloaja i ele da ga promene. Ta elja nekad dovodi i do promene u oblasti ekonomsko-politikih

106

Fakultet politikih nauka, GODINJAK 2008

odnosa, odnosno do promene ustrojstva drutva i uspostavljanja novih granica slobode. Po Zimelu se sloboda bogaenja moe upotrebiti da se prevaziu surovosti ivota (Zimel, G, 2004: 301ff ). Sloboda bogaenja je, meutim, uvek spregnuta sa slobodom siromaenja. Da li i odreeni moral uestvuje u postavljanju granica slobode? Moral u nekom drutvu uvek je daleko od mogueg morala s univerzalnim vaenjem. Zbog toga je nemogue izbei povremene sukobe s postojeim moralom. Moda tek promene u oblasti morala pokazuju koliko se napredovalo ka slobodi? Slobode nema ako ne postoji odgovornost. an Grenije je u knjizi O dobroj upotrebi slobode upozoravao da sloboda upuuje samo na jedan vid ovekovog postojanja. U ovekovom ivotu, po Grenijeu, uvek postoji i neto to nije sloboda i to odreuje tok njegovog ivota. Tome su davana razna imena bogovi, Bog, priroda. Moda to neto ne postoji, ali se ivot zbiva tako da ljudi uvek imaju oseanje da ima jo nekog ili neeg to sa strane na njega utie. O slobodi se mnogo pria, ali tamo gde najvie priaju obino nema najvie slobode. Kod mnogih problema esto osnovni uzrok nije nesloboda, ve nesposobnost. Ajntajn je upozoravao da su glupaci uvek u veini. U preteno demokratskom politikom sistemu to bi moglo da znai da je uvek glupost na vlasti. Oni koji su razmiljali o suzbijanju prevlasti gluposti obino su predlagali intelektokratsko politiko ustrojstvo. Poto nije verovatno da e nekada mudrima biti dobrovoljno predata vlast, a oni se za njeno osvajanje ne interesuju, mali su izgledi da se obezbedi trajna mudra vlast. Kada se kae da se istorija ne moe pourivati, re je izgleda o tome da se mogunosti slobode otvaraju postepeno. Kada se insistira na njihovom preranom otvaranju, obino se poveava raskorak izmeu proklamovane i stvarne slobode, odnosno napreduje se u neslobodi. Izgleda da uvek treba grabiti samo onoliko slobode koliko se moe, a ne koliko bi se elelo. U kakvom su odnosu jednakost i sloboda? Nekad izgleda da je jednakost preduslov slobode i da se bez poetne jednakosti ne otvara mogunost osloboenja. Drugi put se jednakost doivljava i kao prepreka slobode. Mnogi smatraju da prenaglaena tenja jednakosti predstavlja ogranienje slobode. Po Sartoriju, jednakost je najtei pojam politike. Da li se ka slobodi moe napredovati ako se insistira na punoj jednakosti? Nasilno ujednaavanje za mnoge znai neslobodu. Aristotel je smatrao da postojanje robova otvara graanima mogunost slobode. Da li je i kasnije bilo slino? Kant je tvrdio da iz nejednakosti potie mnogo dobrog, ali i mnogo ravog. Da li je sloboda jednih uvek bila graena na neslobodi drugih? Moda i svaki projekt globalnog poretka poiva na tom principu? Moda se onima pred koje se postavlja zadatak da se uklope u neko svetsko ustrojstvo zatvaraju mnoge mogunosti izbora? Da li se moe oblikovati drutvo u kome bi bile potovane sve pojedinane dobre razliitosti, odnosno u kome jednakost ne bi bila proirivana na tetu slobode? Mihailo Markovi je tvrdio da je jedino reenje sistem u kome bi se diferencirano prilazilo svakom pojedincu (Markovi, M, 1994: 327). Pitanje je samo da li ovaj izuzetni predlog spada u konkretnu ili u apstraktnu utopiju. Nametnuti egalitarizam je esto spreavao samorazvoj oveka. Ljudi su prirodno nejednakih sposobnosti. ive u razliitim okruenjima i imaju razliite odnose prema svom samorazvoju. I kada im se otvore izvesne mogunosti samorazvoja, nejednako ih koriste, a neki dobrovoljno i odustaju od njihovog korienja. Otvaranje jedne mogunosti je dosad uvek znailo zatvaranje neke druge. Otvaranje moje mogunosti esto znai

B. Telebakovi: Problem slobode

107

da je nekom drugom zatvorena mogunost. I kada bi bilo mogue staviti u zagrade drutveno indukovanu nejednakost, drutvene uloge pojedinaca nikako se ne bi mogle sasvim ujednaiti. Bez obzira na to koji se princip konstituisanja vlasti primenjuje, odluivanje nikada nije jednako raspodeljeno na sve lanove zajednice. Insistiranje na neogranienoj jednakosti dovodi, ba kao i insistiranje na neogranienoj slobodi, do haosa. (Neki ekonomisti smatraju da s jednakim ljudima treba postupati jednako, s nejednakima razliito. Time se, na mala vrata, u poetnu parolu graanske revolucije uvodi i nejednakost.) Sen ist je govorio da nema slobode za neprijatelje naroda. Da li se moe odrediti ko su neprijatelji naroda, odnosno oni koji zloupotrebljavaju slobodu? Derida je upozoravao da bratstvo, povezano zajednikim interesima, upuuje za koga moe da vai sloboda i ko moe da bude jednak. Mislim da je ovo reenje loe, jer upuuje da neko treba da odlui ko je unutar bratstva, a ko izvan njega. Ko bi bio taj neko? Ako neko nije ceo ljudski rod, odluke ne izgledaju valjane. Kako, meutim, moe da odluuje ceo ljudski rod? Oni koji odluuju u ime ljudskog roda ili u ime nekog njegovog dela esto zloupotrebljavaju svoju ulogu. Da li svako biranje vlasti znai dobrovoljno odustajanje od slobode? Ljudi su prirodno nejednaki. Da li biranjem vlasti pristaju na dodatnu nejednakost? Proglaavanjem da su u nekim stvarima jednaki u drutvu, oni se navode da ne vide temeljnu drutvenu nejednakost. Jednako pravo glasa, na primer, dovodi neke na vlast, ali istovremeno druge liava vlasti, odnosno potvruje nejednakost. Jednako pravo glasa izjednauje one koji znaju i one koji ne znaju. Poto ovih drugih uvek ima vie, velika je verovatnoa da e neznalice izabrati da vladaju njima slini ili oni koji se pretvaraju da su im slini. (Istorija pokazuje da su ak i masovne ubice imale veu ansu da vladaju nego filozofi.) Svako politiko ustrojstvo znai ograniavanje slobode, ali se ljudi vie ne mogu odrei politikog ustrojstva da bi bili potpuno slobodni. Kada se i zbog ega se moe u odreenom sluaju rtvovati neka sloboda? Sme li se zbog vizije slobode ugroavati neka konkretna sloboda? To je esto raeno, iako su posledice bile katastrofalne. Ako sloboda znai, pre svega, potvrivanje ljudskosti, moe li se ugroavanjem ljudskosti jo ostati u prostoru slobode? Izgleda da sloboda, do koje je dosad ovek mogao da stigne, nikada nije bila bezuslovna i neograniena. Apsolutna sloboda je mera ovekovih stremljenja ka slobodi. U stvarnom svetu je sloboda uvek relativna. S druge strane, ovek je mera dostignute slobode. Samosvojnost i samovlasnost su izraz jedne strane slobode. ovek, meutim, ne moe da bude okrenut jedino sebi. On je stvorenje koje je, ak i kada to nee, stalno okrenuto drugom. Samo u drugom moe da se ogleda i vidi. Moe li, u odnosu sa drugim, da ostane sasvim samosvojan i samovlastan? Neki smatraju da ne moe. Ima i miljenja da ovek moe zaista da dostigne JA tek kada je u stanju da kae TI i da se osea kao deo MI. Ako bi bilo tako i ukoliko bi se uzeo u obzir poloaj oveka u savremenom svetu, izgleda da je drugi sve dalji i da je onda i JA sve nedostinije. Pored slobode pojedinca, koju izgleda uvek uslovljava ili ograniava drugi, vana je i sloboda ljudskih odnosa. Kada ovek u svom ponaanju pazi na spoljanje inioce, moe da postigne manju ili veu osloboenost od njih, odnosno moe da prevazie neke prepreke koje ga spreavaju da sam ureuje svoj ivot. Tada se govori o negativnoj slobodi. Kada ovek obraa

108

Fakultet politikih nauka, GODINJAK 2008

panju, pre svega, na sebe i ispunjenje svojih mogunosti, moe da dostigne izvesnu samoosloboenost, odnosno pozitivnu slobodu. Po Isaiji Berlinu, sloboda je odsustvo prepreka koje stoje na putu ispunjenja ovekovih elja (Berlin, I, 1992: 41). On je negativnu slobodu oznaavao kao slobodu od, a pozitivnu slobodu kao slobodu za (Berlin, I, 1992: 150ff ). Berlin je bio uveren da svi ele da im se niko ne mea u to ta rade i ta e da budu i da tu treba traiti izvor pozitivne slobode. Problem je sloeniji nego to je Berlin pretpostavljao. To pokazuje i njegovo pogreno uverenje da bi Sokrat bio slobodniji da je pobegao iz Atine. Sokrat nije eleo da bude slobodan u nedoiji (na pustom ostrvu kao Robinzon Kruso), ve u uzavreloj Atini. Sloboda se nikad nije potvrivala bekstvom. Berlinov kontraprimer takoe nije odgovarajui. Aristotel se sklonio iz Atine i umro na Eubeji, ali teko da se moe rei da je tu bio slobodniji nego u svom Likeju. Konstan je smatrao da pozitivna sloboda moe da slui kao garancija negativne slobode. Kada se zahteva da se rtvuje pozitivna sloboda u ime nekih viih ciljeva, obino posle nekog vremena strada i negativna sloboda. Opravdanje je potrebno vlasti, a ne slobodi. Retorikom slobode se moe prikrivati despotizam u ime ire slobode (Berlin, I, 1992: 51). Mogu li se nekako pomiriti negativna i pozitivna sloboda? Berlin je smatrao da ove slobode izraavaju razliite ivotne ciljeve i da bi valjalo tragati za nekim srednjim reenjem. ta se, meutim, u nekoj slobodi moe rtvovati da bi se na drugoj strani neto dobilo? Moda ne treba da se radi o rtvovanju, ve o kombinovanju? Kako da svi ljudi postanu veti u tom kombinovanju? Sloboda drugaije izgleda kada se posmatra sa razliitih stajalita. Razni vidovi slobode (u sferi ekonomije, politike, kulture) uvek su samo deo ukupne, celovite slobode, mada to nije u svim prilikama jasno. Hajek je podseao da se govori o mnogo sloboda, ali da je sloboda doista jedna (Hajek, F. A, 1998: 27). Po njemu, ne sme se zaboraviti da pored ograniavanja i spreavanja ljudi da neto uine postoji i prinuda da se bave neim odreenim. Uvek se nalazi dovoljno razloga za prinude, ali se briga o slobodi zamenjuje brigom o minimumu slobode. Hajek je smatrao da sloboda pod zakonom ne znai povinovanje drugim ljudima, ukoliko oni koji treba da brinu o ovoj slobodi ne dopuste da ona iscuri kroz male pukotine. Kada vladavinu zakona zameni vladavina pomou zakona, za slobodu ne ostaje mnogo mesta. Sokrat je bio optuen to je slobodu koristio da govori ono to je smatrao istinitim. Prihvatio je svoju kaznu da bi ojaao vladavinu zakona, odnosno slobodu. Kelzen je smatrao da nije dobro slobodu odreivati samo kao slobodu od vlasti. Do sada je uvek postojala neka vlast, pa je vano postii slobodu uz vlast (Kelzen, H, 1988: 79). Sloboda unutar poretka je, po Kelzenu, vrednija od slobode bez ikakvog poretka, slobode u haosu. Pomou pravde mogu se nekako uskladiti suprotstavljeni interesi. Kelzen je na vet nain nudio ograniavanje slobode u ime pravde. Sloboda je ograniavana i u ime drugih ideja. S kapija nemakih koncentracionih logora je poruivano da rad oslobaa. Nekad se, na primer u dravama okupljenim oko SSSR-a, govorilo i da za punu slobodu jo nisu sazreli uslovi. Stalno odlaganje razvoja slobode znai i njeno konzerviranje u spremitu ideja. Staljin je u uvodu svog spisa Anarhizam ili socijalizam slobodu pojedinca smatrao anarhistikom idejom. Umesto toga, on je nudio slobodu masa. Doista se nije radilo o slobodi, nego o sigurnosti. Nekad se govorilo da je u Sovjetskom Savezu velika sigurnost, ali mala sloboda, a u SAD mala sigurnost, ali velika sloboda.

B. Telebakovi: Problem slobode

109

Ne moe da se oslobaa onaj koji ne osea uasnu teinu neslobode. Ne moe da prihvati cenu oslobaanja onaj koji nije poznao smisao i vrednost slobode, kome nije mrzak neslobodan ivot i koji nije razvio volju za slobodom i sposobnost za oslobaanje. Sloboda treba da bude praena odgovornou i voljom. U drutvima se, posle delovanja razornih sila, esto gubi ova veza. Oslobaanje bez odgovornosti se onda pretvara u svoju suprotnost. ovek ne moe da bude slobodan sve dok stalno pazi da se to uspenije prilagodi institucijama. Po Goldmanu, u savremenom drutvu nestaje autonomija pojedinca, osvojena u liberalnom drutvu (Goldman, L, 1969: 291). Bobio je smatrao da vladavina zakona danas slavi svoju pobedu u demokratiji. ta je demokratija, ako ne skup pravila (tzv. pravila igre) za reavanje sukoba bez prolivanja krvi? (Bobio, N, 1990: 184). Ne treba zaboraviti da se i s pravilima igre moe igrati, pa je demokratija esto igra koju sprovode demokratori. Ona moe da bude igra u kojoj veina ostaje izigrana, igra koja se zove demokratija, iako bi mogla da nosi i druga imena. Platon je demokratiju, koju je prezirao, nazivao i teatrokratija. Ukoliko je demokratija veliki rastvara, kako kae Valzer, pitanje je ta ostaje posle rastvaranja. Mogu li ljudi da istupaju kao prikriveni demokrati ili je svaka prikrivenost dokaz da demokratije doista nema? Ako niko ne moe da bude slobodan sam i niko potpuno slobodan u neslobodnom drutvu, kako pojedinac da se udrui s drugima koji su sve dalji, ne bi li se zajedno oslobaali? Kako nai efikasne naine oblikovanja i potvrivanja slobodnog drutva? Moe li se sloboda vezivati za odreeno politiko ustrojstvo, recimo, kao to mnogi danas ine, za demokratiju? Moda se ka slobodi zaista probija tek kada se potpuno izae iz prostora dosadanje politike? Zadovoljavanje sve veeg broja potreba ne znai i da se napreduje ka slobodi. Mnoge potrebe su spolja indukovane i nemaju nikakve veze sa ljudskom sutinom. Pretpostavlja se da bez usklaenosti pojedinanih potreba i interesa sa univerzalnim ljudskim vrednostima ne moe da se napreduje ka slobodi. Izraavaju li savremene tenje ka globalizovanju univerzalne ljudske vrednosti, omoguavaju li zadovoljavanje bitnih pojedinanih interesa i potreba, ili se pre svega radi o narastujuoj moi, nezainteresovanoj za osnovne ljudske interese, potrebe i vrednosti? Pojedinci, grupe, pa i pojedine drave, vie ne mogu da utiu na dinovsku mo i uglavnom su joj preputeni na milost i nemilost. Ako pokuavaju da ukau na opasne strane svetske moi, oglaavaju ih nekad za neprijatelje slobode i napretka. Ostaje li sloboda u dananjem svetu u sferi igre? Huizinga je smatrao da je ovekova igra slobodna, iako igra nije ni obini ni pravi ivot oveka (Huizinga, J, 1970: 10). Fink je saeo pohvalu prave igre, kao potvrde ljudske slobode. Veza slobode i igre moe se nazreti kod Heraklita, Platona, Plotina, Nikole Kuzanskog, ilera i mnogih savremenih mislilaca. Nekad se kae da sloboda omoguava transcendiranje. Da li je u osnovi slobode fikcija koja ponitava realnost? Svest o slobodi podrazumeva mogunost da pokuamo da ne budemo ono to jesmo, da budemo drugaiji, odnosno da budemo ono to nismo ili sada i to za sada nismo. Zato je Sartr povezivao slobodu s nitavilom i smatrao da sloboda uvodi nitavilo u svet.

110

Fakultet politikih nauka, GODINJAK 2008

Za stoike je bio slobodan onaj koji je nezavisan u odnosu na prilike koje moe da promeni i prilagoen (zavisan) u odnosu na svetski poredak na koji ne moe da utie. Ako slobodna volja u prvom sluaju upuuje na slobodno delovanje, u drugom sluaju upuuje na potinjavanje, nedelovanje. Epiktet je smatrao da i rob u lancima moe da bude slobodan. Onaj koji uestvuje u raznim politikim nadgornjavanjima lako gubi slobodu, odnosno rtvuje je za neto to u datom trenutku smatra vanim. Ne mogu se, meutim, imati i jare i pare. esto se trka za neim moe protumaiti i kao odustajanje od slobode. Ako u sferi ekonomije moe da se primeni izreka ko reskira, taj profitira (mada je jasno da nikad nee profitirati svi koji reskiraju), u sferi slobode moglo bi da se kae da ko ne prihvati opasnost, ne moe da oekuje slobodu (mada je sigurno da e mnoge opasnost unititi). Neke slobode se retko spominju, mada su za pojedinca itekako bitne. To su, na primer, slobode izbora prijatelja, ljubavnih i branih partnera, vida obrazovanja i zanimanja, radnih mesta, prebivalita, naina raspolaganja slobodnim imovinom i slobodnim vremenom, itd. Treba spomenuti i takozvane akademske slobode. Sofisti su pripremali sluaoce za uee u politikom ivotu. Akademija ih je pripremala za bavljenje teorijom, ali je Platon bio uveren da pravom filozofu treba prepustiti upravljanje dravom. Savremene akademske slobode su, meutim, utemeljene u shvatanju da teorija treba da bude ravnoduna prema politici (A-POLITIA). Otuda i shvatanje da univerzitet nije mesto za politiku. Vane su i slobode vezane za zdrav ivot u istom okruenju, koje se deklarativno istiu, a u stvarnosti ne podravaju, ak i ometaju. Mnoge od ovih sloboda zasad ostaju nepotpune. ovek uglavnom nije do kraja slobodan da ivi gde hoe, s kim hoe i kako hoe. Nije se oslobodio ni pojedinanih zabluda ni kolektivnih zala i gluposti, kao to je, na primer, rat. Po Buberu, sudbinu sree samo onaj koji ostvaruje slobodu. Sudbina nije granica slobode, ve njeno upotpunjavanje. Gandi je smatrao da za slobodu nema visoke cene, ali da osvajanje slobode nasiljem ponitava slobodu. Moda neke cene odbijaju ljude od slobode. U Indiji je, posle osloboenja od kolonijalne vlasti, dugo bilo teko osloboditi se kastinske unienosti i krajnje bede. Nasuprot stoicima, moglo bi da se kae da odustajanje od slobodnog delovanja uvek predstavlja za pojedinca neslobodu, zanemarivanje traganja za svojom svrhom, a za zajednicu kolektivno samoubistvo. Oni koji navode razne pragmatine razloge zbog kojih Jugoslavija nije sebi smela sebi da dozvoli 27. mart su, sa svog stanovita, u pravu. S druge strane, moe da se kae da se tada narod suprotstavio pragmatinoj vlasti i pokazao da mu je draga sloboda i da je spreman da za nju podnese najvee rtve. Verovatno filozofija koja je dostojna svog imena moe, kao jezgro kulture, ista kultura, da pokae i stanje slobode. Kako treba u ivotu da se ponaaju filozofi koji prihvataju ovaj zadatak? Da li treba da ostanu u sferi teorije ili treba, bar povremeno, da izau iz nje? Iako su filozofi esto nevidljivi u svojim kabinetima, filozofiranje je javni posao. Deo tog posla je i uee u borbi za punu slobodu javnosti i briga za odnos uma i javnosti. Oni koji samo oekuju da im sloboda bude poklonjena, obino to nikad ne doekaju. Razna ogranienja im se naturaju i u ime slobode. Pitanje je, meutim, ta se moe zgaziti u osvajanju slobode, a da se ne rtvuje sama sloboda. Jaspers se 1960.

B. Telebakovi: Problem slobode

111

usudio da kae da je sloboda vanija od ponovnog ujedinjenja Nemake. Dve godine ranije izneo je svoje ubeenje da se sloboda moe braniti i nuklearnom bombom (Wisser, R, 1988: 63 i 83f ). Iako sloboda nema cenu, sloboda po svaku cenu obino znai da e biti postignuto neto drugo. Samo uspravan, odgovoran, mudar ovek moe da bude zaista slobodan. Onaj koji je izbegao sve prepreke, ali nee da razmilja o nainu kako ih je izbegao, jeste vet. Vetina, meutim, ne moe da mu obezbedi slobodu. Pitanje o slobodi povezano je s pitanjem o istoriji. Da li se tokom istorije pripremaju uslovi sve veeg ljudskog osloboenja? Zar pokuaji dosezanja slobode nisu uvek istovremeni s nastojanjima da se ona sprei? Pristupi istoriji vremenom su se menjali. Stari Grci su uoili pulsiranje prirode, pa su esto smatrali da se i istorijski razvoj uklapa u krunost kretanja u prirodi. Po hrianima, vremenski smisao postojanja oveka ne zavisi od njega. Najvaniju ulogu u istoriji ima bog. On odreuje poetak i kraj istorije i njen razvoj. U srednjem veku je dominiralo ovakvo shvatanje. Ono nije bitno narueno ni u renesansi. Tek je na prelasku u novi vek poelo razmiljanje o tome da vremenski razvoj drutva moda ne zavisi ni od kakve onostrane sile, da istorija nema smisao po sebi, ve ga dobija od uesnika istorijskog deavanja. Kondorse je razmiljao o optim pravilnostima istorijskog razvoja. Istorijske promene vezivao je za napredovanje ljudskih sposobnosti i uveanje pravde, jednakosti i sree. Kont je povezivao istorijski razvoj s napredovanjem nauke, ali ne i s napretkom slobode. Hegel je dosta razmiljao o smislu istorije, koji je video u samorazvoju svetskog duha. Smatrao je da se u odnosu prema ljudima ispoljava lukavstvo svetskog duha, jer se ljudima ini da istorijski razvoj zavisi samo od njih. Slobodnom ljudskom delatnou prevazilaze se ogranienja nunosti. Sutina istorijskog razvoja je u napredovanju svesti o slobodi. Hegel se nije do kraja oslobodio stanovita spasenja. Tvrdio je da nesrea daje smisao istoriji. (Tolstoj je smatrao da sreni ljudi nemaju istoriju.) Kirkgor je razotkrio ravnodunost istorije prema postojanju i delovanju pojedinca. Marks je bio ubeen da samo pojedinci svesno objedinjeni u klasu mogu da deluju istorijski. Istorija, sumnjivo boanstvo, marksizmu je dala priliku. Samo se postavlja pitanje pred kojom instancijom i za koliko dugo (Plessner, H, 2005: 20). Ljudi mogu da prave istoriju, ali su istovremeno njen proizvod. Po Kosiku je istorija realna drama. Njen rezultat, sloboda ili ropstvo, napredovanje ili nazadovanje, nikada nije unapred dat (Kosik, K, 1968: 85). Za Diltaja je istorija pria o stvaralakoj borbi oveka da uskladi svoj odnos sa stvarnou (Diltay, W, 1961: 59). Diltaj je smatrao da se oveanstvo ne moe posmatrati kao skup injenica, ve kao subjekt. Ne moe se shvatiti istorija ako se poe od samog ivota. Samo razumevanjem ljudskih ostvarenja u razliitim periodima moe se stii do smisla istorije. Mnogi su pokuavali da istorijski razvoj porede s prirodnim deavanjima. Danilevski je smatrao da i istorijski tipovi imaju mladost, zrelost i starost. Svaki tip treba da se razvija sam, jer meanje dovodi do tete. Slino je mislio i Leontjev, ali je smatrao da se starenje razboritom politikom moe usporiti. U tom smislu moe se razumeti njegova poruka da Rusiju treba malo zalediti, da ne bi poela da truli. Nasuprot njima, Solovjov se zalagao za hriansku politiku koja bi stremila ocrkovljenju, slobodnoj teokratiji, odnosno pripremala dolazak Bojeg carstva. Bulgakov, koji je u poetku bio marksist,

112

Fakultet politikih nauka, GODINJAK 2008

kasnije je sanjao o hrianskoj sintezi politike slobode i drutvene pravde. Berajev, takoe u mladosti marksist, kasnije je, slino Solovjovu, govorio o slobodnoj teokratiji. Smatrao je da je ovek slobodan poput boga, jer i on moe da stvara ni iz ega. Naglaavajui slobodu stizao je i do hrianskog anarhizma, kako ga je sam nazivao. pengler je traio slinosti razvoja raznih kultura i obnovio kruno shvatanje istorije. Tojnbi je bio uveren da se mogu primetiti procesi rasta, opadanja i kvarenja civilizacija. Po Tojnbiju, zapadna i islamska civilizacija jo ne pokazuju da im je blizu kraj. Mnogi nisu kadri da na pravi nain budu u istoriji, pa za njih, kao na Balkanu, postoji viak istorije. Oni koji ne mogu ni da budu u istoriji ni da izau iz nje, skreu ka predistorijskom prostoru u kome se ni ne postavlja pitanje o slobodi. Da li je sloboda dovrenje prave politike ili neto izvan prostora politike? Ako je drava ekskluzivni vlasnik sile, ima li naina da neko u njenom okviru bude zaista slobodan? (Nasuprot Hegelu, koji je smatrao da je u despotijama jedan jedini slobodan, moglo bi se rei da ni apsolutni vlastodrac nije slobodan, jer ne moe iv da odstupi od vlasti. Dioklecijan se povukao s prestola, ali je iveo dok je imao podrku onih kojima je prepustio vlast.) Drava bi morala da koristi silu samo da bi titila slobode graana. Najee nije takav sluaj. im malo osnai, zatita prerasta u kontrolu, odnosno postaje vanija od slobode. eslav Milo je u Zarobljenom umu objanjavao vidove neslobode. Pomou termina Murti-Bing, pozajmljenog iz Vitkevievog romana Nenasitost, oznaio je potpunog pristalicu novog vremena i novih ideja, koji se zbog udobnosti odrekao svojih uverenja. Ketman oznaava stalno maskiranje, oduevljavanje za ono u ta se ne veruje, ne bi li se nekako sauvao unutranji mir. Oni, koji nisu pristajali na Murti-Bing i Ketman, postajali su disidenti, s kojima se vlast obraunavala na razne naine. Vlast je mnogima privlana kao najbolje zanimanje, odnosno najunosniji posao, koji pokriva i prikriva druge poslove. Zato su uvek tamo gde je vlast ili blizu vlasti. Neki se ak ponose politikom poligamijom. Stalno se ponavljaju prie da e vlast postati dobra i efikasna. Ljudi ele da poveruju u takve prie, kao to mala deca ele da postoji Boi-Bata koji e im doneti poklone. Sa slobodom se ne mogu vriti preraunavanja. Odbacivanjem jednog oblika slobode gubi se ukupna sloboda. Ne moe se, kako je upozoravao jo Hegel u Filozof iji istorije, biti slobodan ako se ne misli. Moe li se obezbediti pravi razvoj za sve ljude? U potroakom drutvu puna sloboda je greka. Ljudi mogu slobodno da se bave svojim poslom, zarauju, uivaju u ivotu, da budu sreni dok kupuju, makar se pri tome degenerisali. Po Bodrijaru, filmske zvezde pridaju svoje osobine robi, odnosno vri se pinapizacija. Mnogi kupuju arenu lau Diznilenda (Baudrillard, J, 2001: 174f ). Drugaije reeno, pojedinci mogu da budu slobodni onoliko koliko su njihove slobode uklopive u sistem i samo dotle dok to uklapanje traje. Ne doputa im se, meutim, sloboda samostvaranja. Oni koji su iskoristili ovu slobodu kadri su da sagledaju mane potroakog drutva, ogranienja raznih dozvoljenih sloboda i korienje slobode kao pokria za savren zloin, za ubijanje ovetva u ljudima. Potpuno slobodni su opasni, pa je puna sloboda, kao i potpuna istina, u savremenom svetu lo brend. Ovaj brend esto preuzimaju neprijatelji slobode. U Njujorku se jedna od neonacistikih druina naziva jahai slobode.

B. Telebakovi: Problem slobode

113

Sloboda umesto istine, poruivao je Rorti. Da li se ljudi naputanjem istine mogu primai slobodi? ini mi se da ne mogu. ak i kada bi mogli, sloboda izgraena na lai bila bi karikatura slobode. Ako se istina odvoji od slobode, gube se i istina i sloboda. Apsurdi, viesmislenosti, protivrenosti su deo ivota. Onaj koji stremi slobodi ne moe da ih mimoie. Da bi ih sreo na pravi nain, mora da ima na umu istinu, smisao i vrednost. Ne sme da zaboravi ni da je sloboda opojna ni da je opasna. Sloboda postoji samo ako je sve moglo da bude i drugaije (Arent, H, 1971: 862). Postoji li prostor iz koga se ne moe istisnuti sloboda? Tvrdi se da bi politika mogla da bude pravi prostor slobode. Politika jeste oblast promena koje izazivaju i izmenu ivota ljudi. Danas veina ljudi ne utie na te promene, iako ih one itekako pogaaju. Da bi mogli da prodru do slobode, ljudi bi prvo morali da raskrste s politikom u kojoj se o slobodi mnogo pria, ali o njoj malo brine. Dananji svet je neprijateljski prema slobodi. Ljudi obino oseaju najveu potrebu za onim to im nedostaje. Slobodu nemaju, ali kao da im je sve manje stalo do nje. Da li je to zato to su tekoe koje prate oslobaanje ogromne ili to su razne zloupotrebe u ime slobode nauile ljude da zaziru od njenog pominjanja? Sloboda izbora je daleko od pune ovekove slobode. Fink je ukazao na ogromnu razliku izmeu slobode izbora i stvaralake slobode (Fink, E, 1970: 26ff ). U tehnici je ovek iskusio da bi njegova sloboda mogla da bude vrlo mona (Berlinger, R, 1999: 133). Pomou tehnike je, meutim, i najvie ugrozio svoju slobodu. Potreba za slobodom nije dovoljna. Potrebna je i jaka elja za njom, spregnuta s uverenjem da je slobodu mogue dostii i voljom koja je u stanju da uprkos svih prepreka vodi ka slobodi. LITERATURA
Apostol Pavle, Galatima poslanica, Sveto pismo staroga i novoga zavjeta, Britansko i inostrano biblijsko drutvo, Biograd, 1870. Apostol Pavle, Korinanima poslanica druga, Sveto pismo staroga i novoga zavjeta, Biblijsko drutvo Srbije i Crne Gore, Beograd, 2003. Adorno, Th. W, Gesammelte Schriften, 10 (Kulturkritik und Gesellschaft), Suhrkamp, Frankfurt/M, 1997. Adorno. T, Minima moralia. Refleksije iz oteenog ivota, Veselin Maslea, Sarajevo, 1987. Arent, H, Istina i politika, Gledita, 5-6, 1971. Arent, H, O slobodi i autoritetu, Gradska biblioteka, Zrenjanin, 1995. Berlin, I, etiri ogleda o slobodi, Filip Vinji, Beograd, 1992. Berlinger, R, Das Werk der Freiheit, V. Klostermann, Frankfurt/M., 1999. Bobio, N, Budunost demokratije, Filip Vinji, Beograd, 1990. Baudrillard, J, Selected Writings, Politry, Cambridge, 2001. Difren, M, Umjetnost i politika, Svjetlost, Sarajevo, 1982.

114

Fakultet politikih nauka, GODINJAK 2008

Diltay, W, Meaning in History, G. Allen and Unwin, London, 1961. uri, M, Istorija politikih teorija, Beograd, 1966. Ekerman, J. P, Razgovori s Geteom, Rad, Beograd, 1976. Fink, E, Osnovni fenomeni ljudskog postojanja, Nolit, Beograd, 1984. Fink, E, Traktat ber die Gewalt des Menschen, u: Philosophische Perspektiven II, 1970. Goldman, L, Dijalektika osloboenja, Praksis, Zagreb, 1969. Hajek, F. A, Poredak slobode, Global book, Novi Sad,1998. Hegel, G. V. F, Predavanja o filosofiji religije, Prvi deo, EIDOS, Vrnjaka Banja, 1995. Horkheimer, M. (izd.), Studien ber Authoritt und Familie, Paris, 1936. Hops, T, Leviatan, Kultura, Beograd, 1961. Jaspers, K, Filozofija, Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci, 1989. Jaspers, K, Filozofija egzistencije. Uvod u filozofiju, Prosveta, Beograd, 1967. Jaspers, K, Hoffnung und Sorge. Schriften zur deutschen Politik 1945-1965, Mnchen, 1965. Kant, I, Kritika istog uma, Kultura, Beograd, 1970. Kant, I, Zasnivanje metafizike morala, BIGZ, Beograd, 1981. Kant, I, Um i sloboda, Ideje, Beograd, 1974. Kasirer, E, Mit o dravi, Nolit, Beograd, 1972. Kelzen, H, ta je pravda, Filip Vinji, Beograd, 1988. Konstan, B, O razlici slobode kod starih i modernih, Nova srpska politika misao, Nova edicija, vol. X, 2003, broj 1-4 Kosik, K, Lindividue et lhistoire, u: Lhomme et la socit, 9, 1968. Markovi, M, Determinizam i sloboda, BIGZ, GENES-S TAMPA, Prosveta, SKZ, Beograd, 1994. Mil, D. S, O slobodi, Filip Vinji, Beograd, 1988. Milo, , Zarobljeni um, Paideia, Beograd, 2006. Mller, M, Principi slobode i fenomen institucionalizacije, u: Filozofija modernog doba. Filozofska antropologija, Veselin Maslea, Sarajevo, 1986. Nie, F, Sumrak idola, Grafos, Beograd, 1977. Plessner, H, Zakasnela nacija. O politikoj povodljivosti graanskog doba, IK Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci Novi Sad, 2005. Sartr, .-P, Angairana knjievnost, u Nova filozofija umjetnosti, Nakladni zavod Matice Hrvatske, Zagreb, 1972. Schelling, F. W. J, Philosophische Briefe, SW 1, 1927. Whitehead, A. N, Adwentures of Ideas, Macmillan, New York, 1939. Zimel, G, Filozofija novca, Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci - Novi Sad, 2004. Wisser, R, Odgovornost u mijeni vremena, Svetlost, Sarajevo, 1988.

B. Telebakovi: Problem slobode Boko Telebakovi

115

THE ISSUE OF FREEDOM

Abstract Freedom has been differently viewed throughout history. Some theorists consider freedom to be the one, undivided, others believe that it has several forms. The strength of resistance to being freed makes up the greatness of freedom. Freedom is in relation to many values. Can one possibly achieve full freedom? Regardless of answer, people deserve to have this name while they aspire to freedom. Key words: freedom, unfreedom, liberation, necessity, spontaneity, responsibility, choice, possibility, will, creation, equality, brotherhood, truth