Professional Documents
Culture Documents
Тишина.
Отварају се врата, а у вагон улази један висок, као мотка мршав човек у
црвенкастом шеширу и у модерном капуту који је много подсећао на оперетске и
Жилвернове кореспонденте.
Тај човек се зауставља насред вагона, дува кроз нос и, жмирећи, дуго посматра
седишта.
- Не, и ово није онај! – мрмља он. – Ђаво би га знао шта је то! То је просто ужасно!
Не, није онај!
- Ха! Петре Петровичу! – вели он. – Колико је воде Волгом протекло откако се
нисмо видели! А ја и не знам да ви путујете овим возом.
- Па јесте ли ми живо-здраво?
- Па добро је. Само, ево видите у чему је ствар: изгубио сам свој вагон, па не могу
никако да га нађем, колики сам идиот! Нема ко да ме бије!
- Дешава се то често! – наставља он. – Малочас сам, после другог звона, био
изашао да попијем један коњак. Наравно – попијем. Е, мислим ја, пошто је идућа
станица још далеко, како би било да попијем још једну. И док сам ја тако пио и
мислио, а оно и треће звоно... Ја, као луд, потрчим и ускочим у прв вагон који сам
видео. Е па де, зар нисам идиот? Зар нисам зевзек?
- Ама ви сте баш сасвим... весели – говори Петар Петрович. – Седајте! Извол’те
сести!
1
- Јок, јок!... Идем, брате, да тражим свој вагон! Збогом!
- Ама ви ћете се, како је мрак, још и омаћи са платформе. Седите, брате, а кад
дођемо на станицу, ви ћете наћи свој вагон. Седите!
- Ја? У свет. Мени је сад у глави такав хаос, да ни ја сам не знам куда путујем.
Полсужила ме среће, па ето путујем. Ха-ха... Јесте ли ви, рођени мој, видели кадгод
срећне будале? Нисте? Е онда гледајте! Пред вама је најсрећнији човек на овоме
свету! Да! И ви ништа не видите на моме лицу?
- Мора бити да ми је лице ужасно глупо! Ех, баш ми је криво што нема огледала, да
погледам своју њушколизацију! Осећам, брате, да постајем идиот. Часна реч! Ха-
ха... ја, замислите само: идем на свадбени пут. Па зар нисам зевзек?
- Да-а... Ради потпуне илузије сам се чак и напарфимисао. Сасвим сам вам се
загњурио у те ствари! Нити каквих брига, нити мисли, него само једно осећање,
нечега онако... ђаво би га знао како да га назовем... неке благодушности, или тако
нешто. Откако сам се родио, још се нисам тако сјајно осећао!
- Страшно сам срећан – говори он. – Ето, и ви сами размислите. Сад ћу вам отићи у
свој вагон. Тамо на диванчићу, крај прозора, седи створ божији који вам је, тако
рећи, свим својим бићем предан. Знате ли, блондина са носићем... с прстићима...
Душица моја! Анђеле мој! Ти си мој златни пупољак, мој сјајни лампиончић!
Филоксеро душе моје! А ножица! Господе! Њена ножица није као што су наше
ножурде, него нешто минијатурно, чаробно... алегорично! Просто да узмеш и
поједеш ту ножицу! Ех, ама ви ништа не разумете! Јер ви сте материјалисти,
досадни бећари и ништа више! Ево, кад се оћените, онда ћете се сетити! Где ли је
сад, рећи ћете, Иван Алексејевич? Да! А сад идем у свој вагон. Тамо ме већ с
нестрпљењем чека... са осмејком. Ја седнем, па ево овако, са два прстића, за
подваљчић...
2
Иван Алексејевич клима главом и клати се од срећног смеха.
- Драге воље.
- А ради већег идиотлука или, како то по романима говоре, ради веће илузије, одеш
до бифеа да искапиш две-три чашице. Овде у глави и у грудима дешава ми се
нешто што ни у бајкама нећеш наћи. Ја сам човек ситан, ништаван, а чини ми се да
сам наједном постао безграничан... Цео свет собом обухватам!
- Главно је, господо, што мање мислити! До ђавола са свима тим анализама... Ако
ти се пије, а ти, брате, пиј, а не да филозофираш: да ли је то шкодљиво или није...
Све су те филозофије и психологије лук и вода!
- Драги мој пријатељу – обраћа му се младожења – кад будете пролазили кроз вагон
бр. 209, а ви нађите тамо даму у сивом шеширу са белом птицом, па јој реците да
сам ја овде!
- Разумем. Само у овом возу нема вагона бр. 209. Има 219!
- Па добро! Свеједно! Дакле реците тој дами: муж вам је здрав и читав!
- Муж... Дама... Је ли то одавно? Муж... Ха-ха... Тебе треба тући, а ти муж! Ах,
идиотчино! А она! Јуче је још била девојчица... пупољак... Просто не могу да
верујем!
- Данас је чак некако чудновато видети срећног човека – говори један путник. Пре
ћеш видети белу врану.
- Да, а ко је крив? – говори Иван Алексејевич теглећи своје дуге ноге са врло
шиљастим капнама. – Ако ви нисте срећни, онда сте сами криви! Да, а како сте ви
мислили? Човек је сам ковач своје среће. Зажелите само, па ћете бити срећни, али
ви нећете. Ви се тврдоглаво уклањате од своје среће.
3
- Ето сад! Како то?
- Ви кажете да је човек ковач своје среће. Какав је он, доврага, мајчин ковач кад је
довољан један болестан зуб или зла ташта, па да му сва његова срећа стрмоглавце
полети? Све зависи од случаја. Нека нас задеси, на пример, сад кукујевска
катастрофа, па да видим да ли би тад овако певали...
- За Петроград.
Пролази пола минута ћутања. Младожења се диже и тупо прелази очима друштво.
4
- Ах, што сам идиотчина! – плану он као отрован. – Ах, нека ме, ниткова, ђаволи
пождеру! Но па шта сад да радим? Па у оном возу ми је жена! Она је тамо сама,
чека, мучи се.
- Но, но... – теше га путници. Није то ништа... Телеграфишите вашој жени, а сами
седите у брзи воз. Па ћете је тако стићи.
- Брзи воз – плаче младожења, „ковач своје среће“. – А где су ми паре за брзи воз?
Све су ми паре код жене!