< >O METAFORICI SEANJA< >

B /B
Alaida ASMAN
Sa nemakog prevela Aleksandra Bajazetov-Vuen

Ko govori o seanju, ne moe da izbegne metafore. To se ne odnosi samo na knjievnu ili laiku refleksiju. I u nauci svaka nova teorija pamenja uglavnom donosi i novu <1>slikovitost.</1> Fenomen seanja oigledno se opire direktnom opisivanju i tera nas u slikovitost. Slike pri tome imaju ulogu figura misli koje ograniavaju pojmovna polja i prema kojima se teorija orijentie. Metaforika u ovoj oblasti nije jezik koji opisuje predmet, nego ona zapravo uopte i otkriva taj predmet, konstituie ga. Pitanje o slikama za pamenje tako je ujedno i pitanje o razliitim modelima pamenja, njihovim kontekstima, potrebama, figuracijama smisla. U kratkom, pionirskom eseju o ovoj temi Harald Vajnrih je utvrdio da u oblasti metaforike za memoriju ne postoji nikakvo areno, nikakvo nepregledno obilje slika, kako bi se moglo <2>pretpostaviti.</2> On smatra da postoje samo dve osnovne metafore: votana tablica i magacin. One imaju specifino poreklo i pripadaju odre enim tradicijama. Metafora magacina vodi poreklo iz sofistike i retorike, pragmatinog usa-

vravanja govornike vetine i kapaciteta pamenja u okviru tehnike ubedljivog govora, tehnike koja se moe nauiti. Nasuprot tome, metafora votane tablice, koju je razvio Platon, ne odnosi se na vetako, nego na prirodno pamenje: ono je tajanstven boji dar i nalazi se u dubini ljudske due. Vajnrih svoju teoriju saima sledeim reima: injenica je da u duhovnoj istoriji Zapada postoje dva razliita polja slika za memoriju. To je verovatno u vezi sa podvojenou fenomena memorije: metafore magacina okupljaju se uglavnom oko pola pamenja, metafore tablice, pak, oko pola <3>seanja.</3> Da li je podvojenost fenomena memorije zaista tako precizno utemeljena u reniku nemakog jezika, koji nam predusretljivo nudi rei seanje (Erinnerung) i pamenje (Gedchtnis)? Neosporno je svakako da je ta dvostruka leksika ponuda stalno bila povod novom terminolokom <4>preciziranju.</4> Ako se zadrimo na nivou svakodnevnog jezika, moemo rei da je pamenje virtuelna sposobnost i organski supstrat, za razliku od seanja kao aktuelnog procesa uti-

<1>Primer za to jeste esej Zigfida mita Pamenje pripovedanje identitet, u kom je orijentaciona metafora traga zamenjena metaforom staze (u: A. ASSMANN/D. HARTH (Hg.), Mnemosyne. Formen und Funktionen der kulturellen Erinnerung, Fischer Taschenbuchverlag, Frankfurt a. M. 1991, str. 378-397).</1> <2>H. WEINRICH 1964.</2> <3>H. WEINRICH 1964, str. 26.</3> <4>U filozofiji se primer za terminoloko razgraniavanje izme u pamenja i seanja moe nai kod Hegela, koji razlikuje pamenje kao izumrlu spoljanjost od iskustva o seanju kao posveenja (Innewerdung), kao okretanja u sebe i zaista vieg oblika supstance (HEGEL, 1832-48, Bd. II, str. 611) ili kod G. F. Jingera, koji pamenje (Gedchtnis) asocira sa onim to je miljeno (das Gedachte), dakle, sa konkretnim znanjem, a seanje sa linim iskustvima: konkretno znanje (sadraj pamenja) mogu da usvojim sam, kao to i neko drugi moe da me podui njemu. Me utim, seanje niti mogu da nauim, niti neko moe da me podui u njemu (JNGER 1957, str. 48).</4>

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

</121>

skivanja i aktualizovanja specifinih sadraja. Ako se to razjasni, odmah se namee i konstatacija da se ova dva pola ne mogu odvojiti bez loih posledica. Umesto da se pamenje i seanje definiu kao suprotstavljeni pojmovi, ovde emo ih shvatiti kao par, kao komplementarne aspekte jedne celine koji se u svakom modelu pojavljuju zajedno. Time to se ponovo bavimo pitanjem metaforike pamenja, rizikujemo da pomalo zamaglimo Vajnrihovu konciznu i jasnu sliku. No, ak i tada bi trebalo izbei poplavu proizvoljnih metafora za pamenje, kojih svakako ima bezbroj, nego predloenu matricu treba proiriti za dva vana kompleksa, koja su u duhovnoj istoriji Zapada moda od jednakog znaaja. Udvostruavanjem slikovnih polja memorije sa dva na etiri, dakle, ne pretendujemo na tipoloku potpunost. Primeri koje ja dajem preuzimaju Vajnrihove prostorno orijentisane slike magacina i tablice, i dopunjavaju ih dvema vremenski orijentisanim metaforama bu enja i bu enja drugog. 1. Prostorne metafore za pamenje 1.1. Metafore gra evina: hram i biblioteka Jo od antike mnemotehnike, nauke koja notorno nepouzdano prirodno pamenje pokuava da dopuni pouzdanim vetakim, postoji neraskidiva veza izme u pamenja i prostora. Jezgro te ars memorativa sastoji se od imagines, sadraj pamenja kodifikovanog u saete slikovne formule, i od loci, specifinih mesta nekog strukturisanog prostora sa kojima se ove slike povezuju. Od ovog topolokog kvaliteta samo je jedan korak do arhitektonskih kompleksa kao otelovljenj pamenja. To je korak od prostor kao mnemotehnikih medija ka graevinama kao simbolima pamenja. Sada emo se pozabaviti dvema takvim gra evinama: hramom slave i bibliotekom. Rani primer imaginarne vizualizacije kolektivnog pamenja kao hrama slave jeste oserova pripovetka u stihovima Kua slave (The House of Fame) iz 1383. godine. U pesmi se spominje hram boginje Fame, koji se nalazi u sreditu sveta: right even in the middles of the weye / Betwixen hevene, erthe, and see. Taj sredinji poloaj je vaan, jer ovde dospevaju sve vesti i poruke koje su se ikad igde mogle uti. Ma ta da je iz-

govoreno, proaputano, napisano ili otpevano, neminovno tei ovom odreditu, ali je drugo pitanje da li e biti i izdvojeno kao vredno pamenja, te tako dobiti svoje vrsto mesto u hramu. Ovo mesto moemo da zamislimo kao neku vrstu berze vesti na koju dospevaju sve informacije od kolektivnog znaaja; zagluujuom zbrkom glasova na njemu vlada Fama, nita manje hirovita od svoje sestre Fortune. Nju ne obavezuje nikakav etos istine, i ona je u saveznitvu sa Vremenom, kao i Fortuna. Palata Fame stoga nije sagra ena na granitu, nego na ogromnom bloku leda. Izvetaji o slavi uklesani na junoj strani ve su dosta oteeni, dok su na senovitoj severnoj strani jo uvek u prilino dobrom stanju. Sadraj ovog hrama pamenja ine slavna dela junakih predaka. Me utim, smo delo ne dospeva u hram zato to se odigralo, nego zato to je opevano, odnosno ispripovedano. Vesnici tih dela su knjigovo e pamenja. Ovde se ne pravi razlika izme u pesnik i istoriar: svi su oni organi slave, zvali se Josif, Statije, Homer, Vergilije, Ovidije, Lukijan ili Klaudijan. U kulturi koja se ne koristi pismom nosioci podataka nisu knjige, nego bardi i hroniari, pa se oni tako i prikazuju: kao stubovi koji nose slavnu gra u. Ali kao to su junaci upueni na svoje pevae, tako su i ovi sa svoje strane upueni na Famu. Koja e delegacija dobiti poasno mesto u dvorani slave a koja ne to ne odluuju zasluge, nego jedino nepredvidljiva Famina volja. Jedino od njene odluke zavisi da li e neto trajati ili e proi. U izrazitoj suprotnosti sa biblijskim kanonskim predanjem, koje ima svoju nezavisnu garanciju trajnosti, svetovna gra a spada u delokrug Fame, krajnje nepouzdane zatitnice drutvenog pamenja. Kasniji hramovi slave, koji na slian nain trajno izlau inventar kolektivnog pamenja, nemaju vie mnogo slinosti sa oserovom Kuom slave. Promenio se stav prema znaaju takvih institucija. Izaavi iz senke sakralizovanog predanja, svetovna tradicija sada sve vie pridobija auru sakralizovanog predanja. Ona se monumentalizuje kao hram slave koji sada ljudska ruka gradi kao branu protiv vremena i koji vie ne zavisi od hirovitih <5>instanci.</5> Drutvo postaje osniva i garant sopstvenog pamenja.

<5>Za motiv hrama slave upor. K. MAURER 1980, str. 205-252. Za Volterov temple du got kao kanonizovanu metaforu za bon sens, upor. H. U. GUMBRECHT 1987, str. 286ff. Za Valhalu upor. SELLIN 1988, str. 247ff.</5>

<122>

<R.E..>

Druga arhitektonska metafora za pamenje jeste biblioteka. Veoma lep primer nalazi se u jo jednom alegorinom epu u stihovima, nastalom dvesta godina kasnije, u Spenserovoj Vilinskoj kraljici (Fairie Queene) iz <6>1596.</6> Junak, vitezlutalica na obrazovnom putovanju punom iskuenja, pouka i pustolovina, obilazi i jedan zamak. To je zamak Alme, personifikacije iste, strastima nerazdirane due, koja ivi u odgovarajue zdravom telu, naime upravo u tom zamku. Poto smo se, obilazei razliite odaje ovog alegorinog zdanja, nadivili razliitim telesnim funkcijama, penjemo se na kraju i na toranj. Tamo se nalaze tri odaje u nizu, u kojima ive tri oveka. Prednja soba pripada Budunosti: puna je svakojakih himera, prikaza i nedomiljenih misli, koje vrve po njoj kao roj pela. Stanovnik ove sobe je mlad, prilika mu je melanholino-saturnska, i on deluje kao ludak. Stanovnik druge sobe, zreo ovek, opisan je kao otelovljenje mudraca. Njegov domen je sadanjost, gotovo bi se moglo rei prisebnost. Prikazi na zidovima dokumentuju trenutke odgovornog javnog delanja, su enja i odluivanja. Trea soba nalazi se iza druge i deluje oronulo. Malter se ljuti, zidovi su krivi. Njen stanovnik je prastar, poluslep starac ija telesna krhkost, me utim, odudara od sveine njegovog duha: And therein sate an old old man, halfe blind, And all decrepit in his feeble corse, Yet liuely vigour rested in his mind, and recompenst him with a better scorse: Weake body well is changd for minds redoubled forse. Sveina duha posebno se odnosi na pamenje: ono se naziva beskonanim, besmrtnom krinjom u kojoj se stvari uvaju neoteene i neprolazne. Starac nosi ime Eumenest. Poto je stariji od Nestora i Metuzalema zajedno, svedok je svekolikih doga anja od pamtiveka. ivi u svojoj eliji okruen svedoanstvima te prolosti. Na predmetima koji ine ovaj arhiv su tragovi asne starosti: pranjave, umrljane folijante, kodekse i svitke razjeli su crvi, a starac sedi usred sveg ovog blaga i lista (tossing and turning them withouten end). Poto je

isuvie loman da bi sam vadio knjige sa polica, pomae mu jedan deak. Taj spretni momi, koji ume da prona e i izgubljene i zaturene knjige, zove se Anamnest. U ovom opisu lako moemo da nazremo srednjovekovnu psihologiju sposobnosti, na koju je uticao Aristotel, a koja razlikuje tri aspekta razuma: matu, volju i pamenje, i smeta ih u tri modane komore u nizu. Prikazujui pamenje kao biblioteku sa starim folijantima, Spenser brie granice izme u individualnog i kolektivnog. Mo konzerviranja ovde ne potie ni od kakve nadzemaljske sile, pa ak ni od nekog ina koji bi postulirao vrednosti, nego od knjiga samih i od onih koji ih skupljaju i uvaju: od bibliotekar. Knjige kao nosioci podataka smenjuju ljude koji pronose slavu: oni su, naime, kao profesionalni uvari venosti imali da grade i uvaju kolektivno pamenje. Za razliku od njih, nosioci podataka materijalizovani u svitak i knjigu imaju, dodue, pojedinana obeleja vremena, ali zapravo uvaju ljudsko pamenje u potpunosti i neprolazno. U Spenserovoj metafori memorije razlikuju se, dalje, dva aspekta. Moemo ih nazvati pasivnim i aktivnim principom, i povezati ih sa ona dva aspekta koja smo na poetku shvatili kao komplementarne, sa pamenjem i seanjem. Pasivno pamenje zove se Eumenest: taj lik otelovljuje skladite, beskonanu zalihu prikupljenih podataka. Aktivno seanje zove se Anamnest, i on otelovljuje energiju koja pronalazi i iznosi na povrinu, koja pomae podacima da napuste svoju latentnu prisutnost i da postanu manifestni. Pamenje je ona dispoziciona masa iz koje seanje bira, aktualizuje, posluuje se. Spenser se za seanje i stare biblioteke ne zanima sluajno. Dve generacije pre njega Henri VIII predao je manastire dravi, i tom prilikom su rasformirane mnoge manastirske biblioteke. Kralj je, povrh svega, poslao i posebnog emisara koji je trebalo da se postara za to da se dragoceni inventar pregleda, a delom i obezbedi. Rasputanjem manastirskih biblioteka i osnivanjem novih dolo je do dalekosenog prestrukturisanja kolektivnog pamenja. Na mesto crkvenog teita dolo je <7>nacionalno.</7> Sa otkrivanjem nacionalnog identiteta jaa i arhivar-

<6>Najopsesivniji epiar i teoretiar ove metafore je H. L. Borhes (Vavilonska biblioteka); o biblioteci kao sinhronistikom horizontu tradicije govore dvadesetih godina ovog veka i T. S. Eliot i E. M. Forster.</6> <7>Upor. A. ASSMANN 1989.</7>

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

</123>

ska radoznalost. Sada u sreditu panje vie nisu kanonski tekstovi i njihovi komentari, pa ak ni ono obrazovno blago Zapada (od Josifa do Klaudijana) koje oser priziva, nego istorijske knjige koje svedoe o junakoj prolosti i autohtonim tradicijama zemlje. Obe knjige koje junak, obilazivi biblioteku, vadi sa polica, oslikavaju to interesovanje novovekovne teritorijalne drave, koja se upravo konsoliduje, za sopstvenu istoriju: jedno delo zove se Briton Monuments, a drugo Antiquity of Fairy Land. Metafore gra evina za memoriju povezuju se sa razliitim oblicima pamenja. Po principu panteona, hram slave bira, kanonizuje i monumentalizuje osobe i dela kao sumu obavezujuih i vanvremenih vrednosti. Zaliha pamenja, pak, koju uva biblioteka druge je vrste: ona svedoi o onom to je prolo, onom to je spaseno kroz vreme. Dok nas hram obavezuje da se spominjemo budunosti, biblioteka omoguuje znanje o prolosti. Jedan modus seanja povezujemo sa spomenikom, drugi sa arhivom.
1.2. Metafore pisma: knjiga, palimpsest, trag

Od biblioteke kao metafore za pamenje, opet, samo je korak do knjige kao metafore. U njenom kanonizovanom obliku knjiga se moe posmatrati kao transformacija biblioteke, iji se labavi inventar hipostazira suavanjem i zatvaranjem. Obrnuto, ideja biblioteke kao raznolikog, ali zatvorenog inventara bliska je ideji apsolutne knjige. Princip koji je obema ovim metaforama zajedniki jeste totalitet, istovremeno prisustvo i potpunost raznorodnih elemenata. Taj prostorno zatvoren model pamenja povezuje se idealiter sa boanskom sveu, koja transcendira fragmentarnost i tronost ovekovog znanja i seanja. Predstava o boanskoj knjizi sveta, prvi put dokumentovana u Mesopotamiji, simbolizuje apsolutno seanje kao totalnu <8>knjigu.</8> U toj knjizi su, za razliku od hronika i obrauna, zabeleeni ne samo proli, nego i svi budui podaci. Na slian nain se i u 139. psalmu govori o boanskom sveznanju i pri tom spominje metafora knjige. Ta knjiga je sve drugo samo ne potpuna, iscrpna hronika sveta, pamenje o oveanstvu: ona je boje pamenje, organ tvorca kao vladara i sudije. Ono to on svojeruno baci na papirus, odluuje o bitku i ne-bitku. Stvarno je jedino ono to je registrovano u njegovoj knjizi; ono to se iz tih anala izbrie, kao da nikad nije ni postojalo. No, uprkos svojoj celovitosti, knjiga nije totalitarna metafora. Naspram potpunosti i konanosti teksta stoji nepotpunost i beskonanost tumaenj. Isto tako ni pamenje, posebno ljudsko, nema konaan oblik. Ako beskonanost teksta poiva na nemogunosti konanog itanja, onda i beskonanost pamenja poiva na njegovoj promenljivosti i nemogunosti da se njime jednom zauvek raspolae. H. L. Borhes, koji je u mnogim priama istraivao fascinaciju biblioteke i knjige kao metafore za pamenje, govori o peanoj knjizi, koja se od drugih knjiga razlikuje po tome to se ne moe listati unatrag do prve stranice. Pre onoga to je naizgled prva stranica stalno se javljaju prethodne stranice, pa se ova knjiga pokazuje kao istinski nedoku-

<8>Ovu metaforu knjige Jevreji su preuzeli iz Mesopotamije; upor. L. KOEP 1952, kao i H. BLUMENBERG 1981, str. 22ff, o predstavi o velikoj obraunskoj knjizi kod Jevreja, i o vezi boanskog provi enja i istorijskog ispunjenja u okviru nebeske knjige sveta. Borhes je ovu sliku potencirao u svom opisu mistine vizije boga u obliku okrugle, cikline knjige.</8>

<124>

<R.E..>

iva knjiga u iji se poetak ne moe <9>pronii.</9> Posebno zanimljiva metafora pisma je palimpsest. To je knjiga bez vrstog oblika, dinamizovana knjiga. Tomas de Kvinsi precizno je opisao tehniki postupak putem kog skupoceni pergament postepeno postaje nosilac razliitih zapisa: ono to je u antici nosilo rukopis neke grke tragedije moglo se, briljivim prepariranjem, oistiti, pa u poznoj antici poneti kakvu alegorinu legendu, a u srednjem veku viteki ep. Savremena hemija, u saveznitvu sa filologijom, uspela je da pre e taj put zaborava u suprotnom smeru. Za to udesno kretanje seanja unatrag de Kvinsi ne raspolae nama bliskom slikom filma koji se puta unatrag, pa stoga mora da pribegne komplikovanim mitolokim slikama: Dugim vraanjem dospeli smo iza svakog Feniksa i prisilili ga da otkrije svog pretka-Feniksa koji poiva u jo dubljim slojevima njegovog <10>pepela.</10> U nadmudrivanju poetka ogleda se arobna mo filologa, koji je kadar da preokrene hronoloki sled doga aja i da ita unatrag. De Kvinsi vidi u tome sliku retrogradne razornosti seanja: ta je ljudski mozak do prirodan i moan palimpsest? () Veite naslage ideja, slika, oseanja pale su na tvoj mozak neno kao svetlost. Sve to dolazi kao da zatrpava ono to mu je prethodilo. A ipak, u stvarnosti nita nije zatrveno. De Kvinsija fascinira mogunost da se ono to je izgubljeno povrati, mogunost ponovnog oivljavanja onog to je tako dugo dremalo u

praini. Seanje za njega ne proizilazi iz ina volje, niti je ono tehnika koja se moe nauiti: ono dolazi nezvano pod posebnim okolnostima. Sloj po sloj taloi se jedan zapis na drugi u tajanstvenom palimpsestu ovekovog duha, novo postaje grob starom. No u trenutku smrti, u groznici, pod uticajem opijuma, svi oni mogu da se pojave u svoj snazi. Oni nisu mrtvi, ve samo dremaju. () U nekim monim konvulzijama sistema sve se vraa na svoj najraniji, elementarni stadijum. () Nema te alhemije strasti ili bolesti koja bi mogla da spri ove besmrtne <11>utiske.</11> Nijedna druga metafora pamenja nije se pokazala tako svestranom i istrajnom kao metafora pisma (Schrift). Sokrat je koristio sliku votane tablice, Mnemosininog dara, da bi njom opisao vezu izme u seanja (praslika, Urbild) i opaanja (odraz, Abbild), veza koja je preduslov za pouzdanu spoznaju u smislu identifikovanja. Od istote kojom se neto utisnulo u sr due zavisi koliko e precizna ili konfuzna biti <12>spoznaja.</12> Kod starozavetnih proroka susreemo sliku urezivanja u tablicu srca, to oznaava radikalan i istorijski dalekosean preokret ka <13>unutra.</13> Te dugoveke i uticajne tradicije unutarnjeg pisma i duevnosti ili privatnosti (Innerlichkeit) seanja silovito je poremetio Nie, koji govori o upisivanju u telo i naziva bol najmonijiim pomagalom mnemotehnike: Neto se plamenom utiskuje da bi ostalo u pamenju: samo ono to neprestano boli, ostaje u pamenju to je glavno naelo najstarije (a naalost i najdugo-

<9>Ovaj princip neraspoloivosti poetka Peter Sloterdajk proizveo je u program svog poetino-autobiografskog priseanja (SLOTERDIJK 1988).</9> <10> Thomas DE QUINCEY, s. a., str. 272.</10> <11> Thomas DE QUINCEY, s. a., str. 276.</11> <12>Platon, Teetet, 191c, d.</12> <13>Jeremija 31, 33: Metnuu zavjet svoj u njih, i na srcu njihovu napisau ga; upor. i 5 Moj 6, 6.</13>

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

</125>

<14> NIETZSCHE 1963, str. 802.</14> <15>Peter Sloterdajk od ove hermeneutike tela ini poetoloki program. On glasi: Tamo gde je ig, neka nastane jezik! Postoje i drugi radovi na ovu temu: kod D. KAMPERa od traga postaje oiljak, a G. HARTMAN koristi asonancu rei (Wort) i ran (Wunde). Na ovakve asocijacije i meditacije znatno je uticao i Hajdegerov (Heidegger) pojam posekotine.</15> <16>Karl SPAMER 1877, citirano prema Manfred SOMMER 1987, str. 149f. Pamenje kao osobina materije svojstvena je, izmeu ostalog, i tzv. ne-njutnovskim tenostima. Tenost inae ne moe da ostavi trag, zato to se povrine automatski odmah poravnavaju, a rupe pune, ali ne-njutnske tenosti mogu da ostave trag, odnosno trag u pamenju. Upor. R. S. RIVLIN 1984/85, str. 165.</16> <17>Sigmund FREUD 1960, Bd. XIV, str. 4; upor. i Bd. II/III, str. 543: Od ulnih utisaka koje primamo u naem psihikom aparatu ostaje trag koji moemo nazvati tragom seanja. () No, potekoe oigledno nastaju kad jedan te isti sistem treba verno da ouva promene koje nastaju u njegovim elementima, ali da istovremeno ostane sve i uvek otvoren novim povodima za promene.</17> <18>U 52. pismu od 6. 12. 1896. Frojd rekonstruie itav sistem nacrta na za njega dotad neuobiajen grafiki nain. Nije sluajno to se ovo podudara sa prelaskom od neurolokog ka psihikom (DERRIDA 1976, str. 315f).</18>

trajnije) zemaljske <14>psihologije.</14> Po uzoru na Niea, pod pisanjem na telu sada se podrazumevaju svi oiljci, belezi i tetovae, esencijalni znaci, krvave brazde, igovi <15>egzistencije.</15> Takva pisma retko su povezana sa nekakvim kodom kojim bi se mogla deifrovati, sa jasnom porukom ili odre enim adresatom. U neto uoptenijoj koncepciji, pismo postaje trag. U psihologiji XIX veka trag je glavni pojam svih istraivanja o pamenju. Karl pamer trag objanjava kao delovanje neke snage na neivi predmet koji zadrava tu energiju u sebi. Pamenje i trag postaju upravo sinonimni pojmovi: O pamenju svekolike organske materije, tavie, materije uopte, moe se govoriti u smislu da odre eni uticaji u njoj ostavljaju manje ili vie trajne tragove. ak i na kamenu ostaje trag ekia koji ga je <16>udario.</16> Frojd, koji je polazio od toga da svaka iole ozbiljna psiholoka teorija mora da objasni problem pamenja, zatekao je savremenu diskusiju o dotinom problemu upravo na ovoj taki i nadovezao se na nju. Njegov doprinos teoriji pamenja ne moe se odvojiti od tenje ka boljoj metaforici. Problem pamenja Frojd formulie kao paradoks: kako treba zamisliti istovremeno postojanje suprotnih funkcija uvanja i brisanja? Kako se daju spojiti neograniena sposobnost primanja i uvanje trajnih <17>tragova?</17> Derida je uspeo da objasni put koji je Frojd preao od (neuronskog) traga do (psihikog) <18>pisma.</18> Do reenja za paradoks pamenja Frojd konano dolazi na nivou metafora. On rekonstruie psihiki aparat u modelu pisma, odnosno takozvanog arobnog blokia. Toj neuglednoj igraki, koja se i danas moe nai u dejim sobama, Frojd je podario naunu slavu. Naime, zagonetno istovremeno postojanje trajnog traga i tabula rasa-e njemu je rasvetlila ova sprava za pisanje sastavljena od tri sloja: gornji sloj ini fini votani papir, koji moe da se ispisuje i vie puta, ispod njega je celuloidni list koji slui kao zatita od nadraaja, a ispod njega, opet, votana tabla, koja uva trajne tragove (inervacije sadraja), tragove koji se, pri povoljnom svetlu, mogu videti kao fine brazde. Frojdov opis arobnog blokia kao modela za pamenje dosta je blizak De Kvinsijevom modelu palimpsesta. Obojica se koriste metaforikom pisma da bi rasvetlili kompleksnost jednog fenomena koji povezuje pouzdanu sposobnost skladitenja besmrtnih utisaka i neogranienu otvorenost za njih (veite naslage neno kao svetlost). Metafora pisma znatno je komplikovanija od metafore skladita. Topoloki red magacina sugerie organizaciju, ekonominost, raspoloivost svi ovi aspekti ine prednost vetakog pamenja nad prirod-

< 126>

<R.E..>

nim. Slikovitost pisanja i prepisivanja, uvanja i brisanja, intenziteta dubokog utiskivanja i povrinskih, raznorodnih brazdi udaljava nas od vetakog pamenja i vraa na ustrojstvo prirodnog. Kod vetakog pamenja mnemotehnike, skladitenje i ponovno angaovanje su simetrini, jedan in usmeren je na drugi. Kod prirodnog pamenja oni se razilaze: jedno vie ne moe da jemi za ono drugo. Izme u pisanja i itanja dolazi do izoblienj, pomeranj, zatamnjenj, a ne na posletku i do zaboravljanja; sve to supstancu seanja dovodi u pitanje, a ponovno uspostavljanje njegovog sadraja postaje zbog toga poseban, novi problem. S tim problemom poinje psihika istorija pamenja, u kojoj su De Kvinsi i Frojd napisali znaajna poglavlja: ne odriui se komponente uvanja, skladitenja, oni diskusiju o pamenju osloba aju njene iskljuive orijentisanosti na prostor i prebacuju je u novi okvir psihike dimenzije vremena. 2. Vremenske metafore za pamenje
2.1. Eshatoloko seanje: bu enje

Prelaz od prostorno orijentisanih ka vremenski orijentisanim metaforama za pamenje nije postepen. Tamo gde se pamenje konstituie sa stanovita prostora, persistentnost i kontinuitet seanj nalaze se u prednjem planu; tamo, pak, gde se pamenje konstituie sa stanovita vremena, u prednjem planu su zaborav, diskontinuitet i propadanje. Na mesto stabilnosti koju jeme tehnika i materijalna pomagala sada dolazi principijelna neraspoloivost i iznenadnost seanj. Ona vie ne odraavaju ono to se zna i to je poznato, nego postaju mesta kroz koja neto novo moe da u e. Prema biblijskoj prii, vreme nastaje sa prvobitnim grehom, znai, tamo gde se naputa veiti izvorni poredak, a svet potpada pod vlast otvorenosti i slobode, ali i promenljivosti, prolaznosti i smrti. Vreme se javlja kao dimenzija doga anja tamo gde je venost prapoetka ve naputena a venost cilja jo nije dostignuta. Kao dimenzija istorinosti i slobode, vreme predstavlja pobedu nad prvom venou, ali je i protivnik one druge venosti koja je telos istorije spasenja. Protiv-

nik vremena, opet, jeste seanje. Ako je sutina vremena nemogunost povratka, jednosmernost kretanja ka uvek novom kraju, onda je sutina seanja negacija ove zakonitosti vremena: seanje preokree ono to se ne moe obrnuti i vraa ono to je izgubljeno. Ako je vreme pobednik nad prvom venou, onda je seanje sauesnik druge venosti, eshatoloka veliina, posebna sila u drami eshatologije. Zahvaljujui svojoj tajanstvenoj vezi sa venou, ono moe da prevazilazi granice datog. U eshatologiji pamenje predstavlja onaj princip koji u ime venosti vodi borbu protiv <19>vremena.</19> Vreme i zaborav, seanje i venost idu u paru. Pamenje je pozitivan princip, a spram njega stoji zaborav kao negativan. Pamenje je u Izraelu mukog pola, dok je zaborav enskog: sikaron, pamenje, srodno je sa sakar, muko, dok je nakab, probuiti, prosejati, srodno sa nkeba, ensko. (Taubes 1947, str. 13). Pra-scena na koju se poziva spasonosno, eshatoloko seanje, jeste savez koji je Bog na gori Sinajskoj sklopio sa narodom Izraela, poto ga je izveo iz Egipta. Seanje na tu pra-scenu oslobo enja, saveza i obricanja postaje sredinji motiv deuteronomistike propovedi, opomena na pamenje postaje njen najvaniji imperativ (5 Moj. 6, 12). Seanje znai vernost, poslunost i ivot zaborav znai otpadanje, povratak u Egipat i smrt. Doga aj na Sinaju spada u daleku prolost; jedino putem seanja on postaje sadanjost koja obavezuje i budunost puna nade. Eshatoloko seanje ustanovljuje u istorijskoj sadanjosti onu meta-istorijsku sadanjost koja omoguava distancu i kontra-prezentsku razliku u odnosu na konkretnu <20>sadanjost.</20> Revolucionarna snaga seanja dobija svoj pravi potencijal u istorijskoj situaciji poraza i munog iskustva nemoi. Takva je bila situacija izgnanstva u Vavilonu, gde se iskustvo boravka u pustinji i njegove egzistencijalne teskobe ponovilo, a zapovest seanja stupila u prvi plan sa novom imperativnou i strogou. U izgnanstvu je seanje postalo jedina spona sa onim drugim, istinskim vremenom.

<19> Jakob TAUBES 1947, str. 13f.</19> <20>O kontra-prezentskoj snazi seanja upor. Gerd THEISSEN, u: J. ASSMANN/T. HLSCHER (Hg.) 1988.</20>

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

</127>

Talas apokaliptino-gnostikog otu enja od sveta, koji se poetkom nove ere irio od Sredozemlja daleko prema istoku, dodatno je i drastino zaotrio ovaj stav prema ivotu. itav svet sada je bio izjednaen sa domenom vremena, prolaznosti, zla, tame, smrti. Na tom fonu inscenira se gnostika drama spasenja. Antagonisti u ovoj drami zovu se zaborav i seanje. I pomeae (se) sa mnom lukavstvima, I dadoe mi da kuam njihovo jelo. Zaboravih da sam kraljevski sin, I sluih njihovom kralju. I zaboravih nju, biser, Za kojim su me roditelji i poslali. I zbog njihove teke (hrane) Zapadoh u dubok <21>san.</21> Motivi ove duevne drame potiu iz bajki i folklora. Opasnost zaborava ne preti vie samo od imanentnog momenta inercije, koji stalno treba savladavati, ve zaborav potie od napada neke demonske sile i deo je neprijateljeve strategije i lukavstva. oveka mou i lukavstvom dre u svetu u koji on ne spada; bukom se nadglaava zov iz nekog drugog sveta, i piem se zamagljuje svest. Jedino to ima nade da e sama ta buka trgnuti rtve iz letargije i probuditi ih: Kad njen zvuk zau Adam, on se probudi iz sna i podie pogled ka mestu svetlosti. Gnostika drama o zaboravu i seanju, omamljenosti i spasenju, stranstvovanju i povratku domu, smrti i ivotu, ini jezgro svake prie o otu enju. Osim toga, ona je postala delotvoran element politike retorike. Revolucionarni pokreti, koji su u sred okotalog i loeg sveta eleli da iznesu na videlo ono ivo i novo, uvek su sebe videli kao zov bu enja s drugog <22>sveta.</22>Jednu varijantu predstavljaju nacionalni pokreti, koji su neposrednim nadovezivanjem na staro eleli da dovedu do neeg novog. U jednom lanku iz 1814. godine o znaaju bitke kod Lajpciga i njenom obavezujuem karakteru, Jozef Geres rekonstruisao je istoriju nemake nacije prema shemi spasenja. Njegov nacrt istorije ima tri <23>stepena:</23> 1. Ideja i obricanje srednjovekovno carstvo, u kom su Nemci bili ujedinjeni pod kraljem i carem, i premaivali sve druge nacije po veliini i znaaju; 2. Prokletstvo i zaborav politika rasparanost, koja je Nemce u XVII i XVIII veku uinila nemonim i napravila od njih igraku hegemonijskih dinastija; 3. Ponovno osvajanje i dovravanje ujedinjena nacija uspeva da protera Napoleona i zbaci jaram stranih osvajaa.
<21>Himna dui iz Tominih akata citirana prema: Gnther BORNKAMM 31964, Bd. II, str. 350f. Upor. i Hans JONAS 1934, str. 114, kao i Hans LEISEGANG 1955, str. 365ff.</21> <22>H. JONAS 1934, str. 124, upor. i str. 126: Ja sam zov sna-bu enja u eonu noi. Ovaj zov treba da prodrma usnule i da ih nagna da ustanu. Oni treba da probude due koje su oteturale od mesta svetlosti. Treba da ih probude i prodrmaju, kako bi one podigle pogled ka mestu svetlosti.</22> <23>Upor. Volker SELLIN, Nacionalna svest i partikularizam u Nemakoj u XIX veku, u: ASSMANN/T. HLSCHER (Hg.), str. 244f.</23>

<128>

<R.E..>

Za ostvarenje politikih ciljeva potrebna je vizija, za revolucionarni proboj potreban je moan mit. Posle toga negativna sadanjost izgleda kao prelaz izme u velike prolosti i podjednako velike budunosti, a sa njima vezu odravaju seanje i nada. Seanje postaje politika snaga koja uspostavlja kontra-prezentske norme. Tom energijom treba da se prevazi e loa sadanjost i da se uvede novo vreme. Za Hegela, kao i kasnije za Benjamina, bu enje je egzemplaran sluaj <24>seanja.</24> Motiv bu enja do te mere dominira politikom retorikom da je to V. Koncea navelo da govori o pravom nacionalizmu bu enja <25>(Erweckungs-Nationalismus).</25> Neto slino moe se rei i za istoriju knjievnosti kakva se pisala u XIX veku, poto se u njoj shema o zaboravu-snu i seanju-bu enju varirala na razne naine. Jo je Maks eler veliao Prvi svetski rat kao metafiziko bu enje iz tuposti olovnog <26>sna.</26> Kakve veze imaju politiki mitovi o bu enju sa seanjem kod Jevreja i gnostika? Jedna zajednika crta jeste to to oni razvijaju tematiku pamenja u okviru povest, tanije reeno istorija spasenja. Sadanjost se u tim povestima javlja kao vreme u kom je spas nemogu, koje treba prevladati putem seanja. Razlika se ogleda u tome to su religiozne prie o spasenju usmerene na neku ne-istorijsku budunost, dok pokuaji politikog legitimisanja pretenduju na ostvarivanje spasenja u istorijskom vremenu. Za politike povesti spasenja I. Zar-

kizijanc predlae razliku izme u mitova o revoluciji i mitova o re-voluciji. Oni prvi prate matricu jevrejske istorije spasenja, mesijanski usmerene unapred, ovi potonji vezani su za gnostiku istoriju spasenja, usmerenu unatrag, poto gnostiki mitovi postepeno ponitavaju istoriju pada i povratak ka nebeskom izvoritu. Tako se i u politikim mitovima o revoluciji tokovi okreu unatrag ka idealnom izvoritu.
2.2. Animatorsko seanje: bu enje drugog

Moja hipoteza glasi: znaenje koje u jevrejskognostiko-hrianskom kontekstu ima bu enje, u paganskom kontekstu ima bu enje drugog, magina animacija i ponovno oivljavanje. Posebno se dvama elementima pripisuje regenerativna snaga pamenja: vodi i vatri. U svetu klasine starine, slika pijenja povezuje se kako sa zaboravom, tako i sa seanjem. Voda ima duboko dvosmisleno znaenje. Leta je reka koja bespovratno odnosi sve i koja nas od ranijih faza naeg postojanja odvaja kao Stig od ivota. Voda ivota i seanja, naprotiv, izbija iz jednog izvora: Kastalija, sveti izvor Delfa, smatrala se u rimsko doba izvorom pesnika, a za njene vode verovalo se da imaju proroansku <27>mo.</27> Kod te inspirativne vode nestaju granice izme u proroanstva i seanja. Ono to imaju da saopte, pesnici dobijaju od muza, keri seanja. Nema kreativnog govora bez seanja, nema pevanja izvan tradicije, tj. bez gutljaja sa izvora muza.

<24>G. F. HEGEL, Gesammelte Werke, hrsg. v. H. Bchner und O. Pggeler, Hamburg 1969, Bd. 4, str. 491; upor. i rad Horsta Folkersa Spasena istorija. Pojam seanja kod Valtera Benjamina, u: A. ASSMANN/D. HARTH (Hg.), Mnemosyne. Formen und Funktionen der kulturellen Erinnerung, Fischer Taschenbuchverlag, Frankfurt a. M. 1991, str. 363-377.</24> <25>Werner CONZE 1985, str. 202 i str. 204.</25> <26>Max SCHELER 1917, str. 4. Dalji primeri za san i bu enje sa istorijsko-politikog stanovita kod H. D. KITTSTEINERa 1985.</26> <27>Der Kleine Pauly, Bd. 3, str. 150</27>

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

</129>

U jedanaestom pevanju Odiseje opisuje se onaj silazak u donji svet koji spada u obavezan program na putovanju svakog epskog junaka. Od Homera do Hegela i od Frojda do Junga, pustolovina seanja bila je putovanje u <28>dubinu.</28> Sa opasnim silaskom u carstvo tame, sve do Faustovog silaska do Majki, povezana je predstava o drugoj vesti, koja se nalazi negde izme u seanja i proroanstva i koja se moda najbolje moe opisati paradoksalnom formulom Valtera Benjamina o priseanju novog. Mrtvi koje Odisej susree su nemi; oni su sa jezikom izgubili i seanje. Da bi uopte mogao da komunicira sa njima, on prethodno mora da im, makar privremeno, vrati i jedno i drugo: i jezik i seanje. Odisej kolje kravu i ovna, ija crna krv puni jednu jamu. Nju Odisej uva maem, kako bi iz nje pili samo oni duhovi mrtvih kojima e on sam ukazati tu milost. Tiresija je prvi koji pije ovu krv i koji Odiseju potom obznanjuje njegovu dalju sudbinu; drugi duh je majka, koja mu donosi vesti iz daleke domovine, a za njom slede druga seanja duhova uvenih pokojnika, koji su takoe najpre morali da popiju malo rtvene krvi. Odisejeva nekromantska magija vodi nas u sredite jo jednog polja slika za seanje, do (prividnog) ponovnog oivljavanja. Moglo bi se rei da je renesansa od teme ponovnog oivljavanja nainila problem tipian za itavu epohu. Kako se prolo vreme moe oiveti? U jednoj pesmi (Kanconijer, 53) Petrarka se prisea starog Rima, koji je pao u dubok san: svud unaokolo ruevine, grobovi i puste zidine. No, u oronulim spomenicima jo uvek ivi duh starog i eka da ga oslobode. Imperativ seanja, koje Jevrejima garantuje identitet, a gnostiarima obeava povratak, ovde nije od velike koristi: ovde ne postoji nekakav jedinstven subjekt kao nosilac seanja, poput jevrejskog naroda ili gnostiarske due. Na njegovo mesto sada stupa imperativ bu enja drugog, koji preko ponora vremen povezuje prethodni svet sa potonjim, staro sa novim, mrtvo sa ivim.

Istoriar Piter Berk podsea na to da su ljudi u srednjem veku drugaije gledali na ruevine Rima nego u renesansi: Oni su ih smatrali udima, mirabilia, ali su ih uzimali zdravo za gotovo, izgleda da se nisu pitali otkud one tu, kad su sagra ene ili zato se stil te arhitekture razlikuje od <29>njihovog.</29> U srednjem veku oseaj za alteritet i diskontinuitet teko je mogao da do e do izraaja dok god su mitsko-genealoki modeli asimilacije (semantika alegoreze) ili prenoenja (translatio kao politika ideja) jemili kulturni kontinuitet. Raspad takvih modela kontinuiteta prvi put iznosi na videlo onaj ponor koji je vreme nainilo izme u antike i sadanjosti. Sa tim novim iskustvom diskontinuiteta i prolost poinje da se sagledava drugaije: ruevine sada izgledaju kao istorijski spomenici, kao mrtve ljuture nekog drugog sveta, koje, me utim, oseajnom posmatrau ipak mogu da otkriju tragove nekog prolog ivota. Telo prolosti je mrtvo, ali nevidljiva dua i dalje ivi u ruevinama; ona moe da dovede do ponovnog oivljavanja prolosti, ona je garant za skok kroz vreme. Ovo seanje odvaja se od pojma tradicije; vie nema onog neosporavanog pouzdanja u mogunost da se neto ouva putem prenoenja na sledee generacije. Ono je podjednako udaljeno i od seanja kao tehnike, od predstave o bezvremenoj memoriji koja se moe sistematski dogra ivati. Javljaju se dva nova stava prema prolosti: na jednoj strani postoji iskustvo istorizacije, otrenjenja, otu enja, usamljenosti u vremenu (ono to Tomas Grin saima u pojam historical solitude), a na drugoj naglaavanje subjektivnog vraanja putem uivljavanja, intuicije i imaginacije. Prolost je odumrla, ali genij, kreativni duh moe da je oivi. Taj put seanja vodi u dubinu, i to treba shvatiti doslovno. Mora se kopati da bi se na povrinu izneli izgubljeni, skriveni slojevi: Slika koja je dovela do humanistike renesanse i koja jo uvek odre uje nae predstave o njoj, jeste arheoloka, nekromantska metafora iskopavanja, iskopavanja koje je izme-

<28>Frojd, koji se oduevljavao arheologijom, uporedio je svoje otkrie sa limanovim otkriem Troje. Primer za Jungov prostorni silazak u dubinu vremena moe se nai u jednom od njegovih snova, upor. C. G. JUNG 1963, str. 155.</28> <29>Peter BURKE 1969, str. 2. O tome kako je antika dobila istorijsku dimenziju upor. i Erwin PANOFSKY 1984.</29>

<130>

<R.E..>

u ostalog bilo i oivljavanje ili reinkarniranje ili ponovno <30>ro enje.</30> Probijanje slojeva isto je to i skok kroz vreme (kao kod de Kvinsijevog palimpsesta). Kopanje se ne vri samo na slojevima zemlje. Filolog postaje arheologov sauesnik: i jedan i drugi poimaju sebe kao protivnike vremena i virtuoze seanja. Oni spomenicima i tekstovima lee rane koje im je vreme nanelo. Knjiara i kopistu Vespazijana da Bistiija njegovi savremenici hvalili su kao drugog Eskulapa: ba kao to je Eskulap umeo da oivi mrtvog, tako je i Bistii udahnuo novi ivot antikim piscima: Tebi moemo da zahvalimo to Grka prezire Letine vode i to se Romulov jezik ne plai boga Stiga. Srean je onaj ko je kadar da na svetlost ivota vrati tolike mrtve spomenike starih, srean ko izgubljena imena boanskih pesnika spasava plamena to <31>pri!</31> Animatorsko seanje stoji u senci <32>vremena.</32> Njegovu pozadinu ini svest o tome da je prolost prola. Da bi se ono to je prolo zaista i vratilo kao prolo, potrebna je nekromantska mo ponovnog oivljavanja, iji je simbol iskra. Platon je u Sedmom pismu (341c 5) opisao ta iskra znai: Iznenadno, kao to iskra pali vatru, tako u dui nastaje praslika stvari. Vatra je simbol iznenadne, ne uvek raspoloive

spoznaje, i ona se pali na osnovi latentnog seanja. Kao simbol seanja vatra je ambivalentna koliko i voda, jer ona ukazuje ne samo na zaborav i pustoenje koje vreme donosi (plamen to pri), nego i na seanje i obnavljanje izgubljenog. Iskra koja raspiruje zaboravljena seanja simbolizuje energiju koja je i subjektivna i iznenadna, i punktualna i problematina. Bu enje drugog kao oblik seanja postalo je paradigma za susret Evrope sa klasinom starinom. Jo i euforija Geteovih Rimskih elegija, na primer, crpe snagu iz predstave o magiji seanja: prolost ivi upravo onoliko koliko i iskra, koliko oduevljenje moe da potraje. Metaforika bu enja drugog propratna je pojava istorizma. Naveemo jo dva primera za to. Istraiva antike Johan Jakob Bahofen svojim kapitalnim delom Simbolika grobova, posveenom istraivanju antikog kulta mrtvih, utro je put u antiku koji ne vodi preko tekstova. U jednoj autobiografskoj skici on nam je ostavio sugestivno svedoanstvo one animatorske magije za koju je seanje kadro: Postoje dva puta do svake spoznaje: dui, sporiji, mukotrpniji put racionalnog kombinovanja, i krai, kojim se ide snagom i brzinom elektriciteta, put mate, koja, podstaknuta prizorom starina i neposrednim dodirom sa njima, bez ikakvog

<30>Thomas M. GREENE 1982, str. 92.</30> <31>Latinski tekst je Policijanov, a citira ga Thomas GREENE 1982, str. 164. U XV i XVI veku na slian prometejski nain o sebi piu i tampari, izdavai, prevodioci i knjiari.</31> <32>Postoji jasna razlika izme u tradicionalne alegorijske i nove arheoloke hermeneutike. Alegorijska hermeneutika razbija spoljnu ljuturu kako bi dola do tajanstvenog unutarnjeg jezgra koje ona skriva. Tehnik otkljuavanja skrivenih tajni ima na pretek: kompleksni sistemi srednjovekovne hermeneutike nude nam itav sveanj kljueva. Meutim, ova hermeneutika menja se iz korena kad mesto alegorinog vela zauzme predstava o eroziji vremena. Tomas Grin, koji ukazuje na ovu razliku, naglaava da arheoloka hermenutika vie ne raspolae nekakvim univerzalnim kljuem. Na mesto tradicionalnog postupka dekodiranja stupa jedna nova interakcija izme u teksta i itaoca, istovremeno odre ena i oseajem daljine i oseajem blizine. Ono to se izgubilo od hermeneutike tehnike, to mora da nadoknadi subjektivna snaga inspiracije. Ova nova hermeneutika od itaoca pravi junaka, animatora prolosti: njegovoj duhovnoj snazi, njegovoj mnemikoj harizmi mrtvi mogu da zahvale svoj ivot (upor. GREENE 1982, str. 94f.; ma kako upeatljiva bila razlika koju on povlai izme u dveju hermeneutika, toliko je slab njegov opis nove arheoloke hermeneutike: Umesto odnosa izme u vela i istine, koji se, kad se otkrije, lako moe shvatiti i formulisati, javlja se interakcija pojedinanih entiteta koja se opire totalnom opisivanju jer se odvija u neuhvatljivom domenu stila).</32>

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

</131>

<33>Johann Jakob BACHOFEN 1984, str. 11.</33> <34>Bila bi nam potrebna istorija iznenadnosti, koja bi poela Platonovim motivom exaifnes. Naveu ovde jo jedan primer. Kao rekacija na Hegelovu dugoronu, komplikovanu i mukotrpnu metafiziku istorije, krajem XIX veka nastaje predstava o munji duha, predstava koja zaobilazi kumulaciju iskustva i znanja, i neposredno poga a celinu i ono to je ispravno. Ovde se, pored dugog puta evolucije znanja, javlja i kratki put estetske intuicije, brza, iznenadna prosvetljenja: Ovde brzi let genija mora najpre da izvidi nepoznatu zemlju, najpre da pregleda nepoznat kraj, pre no to razum, koji sporo stupa, moe da krene na svoj put. Dua mora da ima sposobnost da itav niz sagleda odjednom. Ideje koje, razvijene, ine itavu nauku, moraju da se zbiju, da saine celinu, i da se takorei ujedine u jednu sliku (Christian GARVE, Versuch ber die Prfung der Fhigkeiten, s. l., 1796, citirano prema: R. ZONS 1989, str. 87f).</34> <35>Za upuivanje na ogledalo kao metaforu za pamenje mogu da zahvalim islamisti Viljemu itiku.</35> <36>Walter BENJAMIN 1980ff, Bd. I, 3, str. 1238. Naravno, fotografija nema poslednju re. Sugestivnost slika traga, utiskivanja, upisivanja u me uvremenu je sa materijalnih prela na nematerijalne medije. ta pri tom ostaje isto, a ta se menja, saeo je . F. Liotar: Sigurno je da stalno mora da se upisuje (inscrire), bilo u cortex, bilo u ono to smo, prevedeno u sociokulturnu terminologiju, nazvali pisanjem (ecriture). Misliti bez upisivanja, dakle, bez potpore (support), nije mogue. Tu potporu moe da prui sve mogue. Trenutno dolazi do promena u potpori. Moda jo uvek ne postoji prava potpora. Moda su svi ekrani jo uvek loe potpore, zato to su, u pore enju sa rukopisom i tablom, jo uvek isuvie analogni. () U svakom sluaju, upisivanje je minimalni preduslov (J. F. LYOTARD 1987, str. 10f).</36>

posredovanja i odjednom shvata ono to je <33>istinito.</33> Bahofenov kratki put <34>spoznaje</34> podsea na jo jednu teoriju seanja, koju tako e nisu potakle rei i tekstovi, ve slike i simboli. Ejbi Vorburg, istoriar umetnosti veoma dobro upoznat sa filolokim zanatom rekonstruisanja dugih i komplikovanih niti tradicije, ivo se zanimao za fenomen neposrednih dodira i punktualnih elektrinih pranjenja. On nam je ostavio pojam antejske magije, kojim se opisuje pranjenje latentnih sadraja seanja izazvano direktnim dodirom. to je dalji put koji vodi kroz istorijsko vreme, tako bismo mogli da samemo Vorburgovu ideju, tim je ivlje imaginativno interesovanje za preice, za neposredne dodire i direktne kontakte. Tako simbolika vatre za seanje od iskre i munje do elektrinog oka u okvirima istorizma dobija novu snagu. Problem pamenja, kako pojanjavaju razliiti navedeni primeri, tera nas u slikovitost, i to izuzetno aroliku. Broj tih slika naelno je neogranien. Osim votane tablice, na primer, Platonove slike za anamnezu ili ponovno uspostavljanje izvornog pisma (Urschrift), u srednjem veku javlja se i ogledalo, koje stalno mora da se polira jer se metal sam po sebi neprestano zamagljuje i postaje <35>nejasan.</35> Sa materijalnom kulturom ivotnog okruenja menjaju se i metafore za pamenje. One se, zapravo, neprestano modernizuju. Tako je Valter Benjamin u XX veku metaforiku pisma zamenio metaforikom fotografije: Istorija je kao tekst u koji je prolost uskladitila slike kao na fotosenzitivnu plou. Tek budunost poseduje hemikalije pomou kojih e se ta slika razviti u svoj <36>otrini.</36> Dakako, ne donosi svaka nova slika i nov model razmiljanja. Pokuajmo da za kraj saeto opiemo one modele koje smo pratili kroz razliite slike. Metafore magacina, zbirke, inventara upuuju u dva razliita pravca: ka monumentalnom i ka arhivarskom pamenju. U prvom sluaju re je o obrazovanju pamenja u smislu kanonizacije izbora, o stabilizovanju fiksnih taaka kojima se pripisuje vrednost i uspostavljanju obavezujueg karaktera tog izbora. U drugom sluaju, pak, re je o konzerviranju jednog naelno otvorenog i nestrukturisang skupa, koji ukljuuje i sve ono to je ispalo iz sadanjosti i to negde drugde ne bi imalo izgleda da preivi. Oba ova modela pamenja orijentisana su iskljuivo na prostor, oni faktor vremena razlau u figuri ansambla, zbirke, inventara. Izme u ne-vremenskih modela pamenja s jedne i izrazito vremenski odre enih modela s druge strane nalaze se modeli odre eni slikom pisma ili traga. Ovu grupu oznaavamo (pleonastinim, ali ovde

<132>

<R.E..>

oprostivim) pojmom anamnetikog pamenja. Ovi modeli nemaju vremensku dimenziju zbog toga to pretpostavljaju utiskivanje nekog neprolaznog traga, ali su i vremenski utoliko to tematizuju problem privremenog gubitka, tematizuju zaborav i trud oko ponovnog uspostavljanja. Modeli pamenja odre eni vremenom naglaavaju diskontinuitet vremena, oni polaze od prioriteta zaborava i nepoverenja prema mogunosti seanja. To je osnov religiozno eshatolokih i politiki legitimatorskih istorija spasenja, koje tegobnu sadanjost zaborava uokviruju prolou punom obeanja i budunou koja njih treba da ispuni. Stoga je seanje spasonosno, jer ono gradi most izme u znamenitih vremena prolosti i budunosti preko mrane sadanjosti. Za razliku od eshatolokog pamenja, koje je usmereno na mesijansku budunost ili na veliki preokret, animatorsko pamenje inscenira punktualni kratak spoj (doslovno uzeto) izme u prolosti i sadanjosti. Dakako, ovaj projekt uvek ima karakter neraspoloivog, iznenadnog, trenutnog. To seanje nema nikakve veze sa raznim oblicima legitimatorskog insistiranja na kontinuitetu, ono sabija prolost i sadanjost, daljinu i blizinu u jednu taku koja izbija iz linearnih i narativnih temporalnih konstrukcija. Pri pokuaju da se polja ovih slika razgranie, pokazuju se i neka preklapanja. Vizionarski projekt politike teologije istorije Valtera Benjamina, na primer, koji je on sam oznaavao kao ogled o tehnici <37>bu enja,</37> koleba se izme u eshatolokog i animatorskog seanja. Sa znaajem koji pridaje aktuelnom istorijskom trenutku sadanjice, taj projekt se udaljava od istorija spasenja, koje spajaju krajnje take vremena, on postaje nad-vremen, punktualan, on forsira munjevito seanje kao energiju tumaenja koja moe da probudi izgubljeno, ukoeno, mrtvo, i da mu podari nov istorijski ivot.

Alaida Asman (Aleida Assmann, 1947), studirala je anglistiku i egiptologiju, doktorirala u Hajdelbergu i Tibingenu, a sada predaje na Katedri za englesku i na Katedri za optu knjievnost u Konstancu. Zajedno sa Janom Asmanom osnovala je 1978. kruok koji se bavi arheologijom knjievne komunikacije, i priredila tri zbirke: Schrift und Gedchtnis (Pismo i pamenje, 1983), Kanon und Zensur (Kanon i cenzura, 1987), Weisheit (Mudrost, 1990). Ostala dela: Arbeit am nationalen Gedchtnis. Eine kurze Geschichte der deutschen Bildungsidee (Rad na nacionalnom pamenju. Kratka istorija nemake ideje obrazovanja, 1993), Einsamkeit (Usamljenost, 1999) i Erinnerungsrume. Formen und Wandlungen des kulturellen Gedchtnisses (Prostori seanja. Oblici i promene kulturnog pamenja, 1999).

<37>Walter BENJAMIN 1980ff, Bd. V: Das Passagenwerk, str. 490.</37>

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

</133>

BIBLIOGRAFIJA
ASSMANN, A., 1989, This blessed plot, this earth, this realm, this England. Zur Entstehung des englischen Nationalbewutseins in der Tudor-Zeit, in: Klaus GARBER (Hg.), Nation und Literatur im Europa der Frhen Neuzeit, Tbingen, S. 429-452. ASSMANN, J./HLSCHER, T. (Hg.), 1988, Kultur und Gedchtnis, Frankfurt a. M. BACHOFEN, J. J., 1984, Lebens-Rckschau, in: H. G. KIPPENBERGER (Hg.), Mutterrecht und Urreligion, Stuttgart. BENJAMIN, W., 1980ff., Gesammelte Schriften, hrsg. v. Rolf Tiedemann, Frankfurt a. M. BLUMENBERG, H., 1981, Die Lesbarkeit der Welt, Frankfurt a. M. BORNKAMM, G., 1964, Thomasakten, in: E. HENNECKE/W. SCHNEMELCHER (Hg.), Neutestamentliche Apokryphen in deutscher bersetzung, Bd. II, Tbingen. BURKE, P., 1969, The Renaissance Sense of the Past, London. CONZE, W., 1985, Ethnogenese und Nationsbildung Ostmitteleuropa als Beispiel, in: Studien zur Ethnogenese, Opladen (Abhandlungen der Rheinisch-Westflischen Akademie der Wissenschaften, Bd. 72). DERRIDA, J., 1976, Die Schrift und die Differenz, Frankfurt a. M. FREUD, S., 1960, Gesammelte Werke, Frankfurt a. M. GREENE, Th. M., 1982, The Light in Troy. Immitation and discovery in Renaissance poetry, New Haven. GLICH, E., 1965, Die Metaphorik der Erinnerung in Prousts A la recherche du temps perdu, in: ZfSL 75, S. 51-74. GUMBRECHT, H. U., 1987, Phoenix aus der Asche oder: Vom Kanon zur Klassik, in: A. ASSMANN/J. ASSMANN (Hg)., Kanon und Zensur, Mnchen, S. 286ff. HEGEL, G. F., 1832-48, Phnomenologie des Geistes, Gttingen. JONAS, H., 1934, Gnosis und sptantiker Geist, Gttingen. JUNG, C. G., 1963, Memories, Dreams, Reflections, hrsg. v. A. JAFF, bers. v. R. und C. Winston, London. JNGER, G. F., 1957, Gedchtnis und Erinnerung, Frankfurt a. M. KITTSTEINER, H. D., 1985, Walter Benjamins Historismus, in: N. BOLZ/B. WITTE (Hg.), Passagen, Mnchen, S. 163-197. KOEP, L., 1952, Das himmlische Buch in Antike und Christentum, Bonn. LEISEGANG, H., 1955, Die Gnosis, Stuttgart. LYOTARD, J. F., 1987, Statement, in: KulturRevolution 14, S. 10f. MAURER, K., 1980, Jenseitige Literaturkritik bei Dante und anderweit, in: GUMBRECHT, H. U. (Hg.), Literatur in der Gesellschaft des Sptmit-

<134>

<R.E..>

telalters, Begleitreihe zum Grundri der romanischen Literaturen des Mittelalters, Bd. I, Heidelberg, S. 205-252.
NIETZSCHE, F., 1963, Zur Genealogie der Moral. Eine Streitschrift, in: K. SCHLECHTA (Hg.), Friedrich Nietzsche, Werke, Bd. 2. PANOFSKY, E., 1984, Die Renaissancen der europischen Kunst, Frankfurt a. M. QUINCEY, Th. De, s. a., The palimpsest of the human brain, in: Essays, hrsg. v. Charles Whibley, London. RIVLIN, R. S., 1984/85, Materials with Memory Possessing Instantaneous Elasticity, in: Wissenschaftskolleg zu Berlin, Jahrbuch. SCHELER, M., 1917, Der Genius des Krieges und der deutsche Krieg, Leipzig. SELLIN, V., 1988, Nationalbewutsein und Partikularismus in Deutschland im 19. Jahrhundert, in: J. ASSMANN/T. HLSCHER (Hg.), Kultur und

Gedchtnis, Frankfurt a. M.
SKEAT, W. (Hg.), 1905, The Works of Geoffrey Chaucer, London. SLOTERDIJK, P., 1988, Zur Welt kommen Zur Sprache kommen, Frankfurter Poetik-Vorlesungen, Frankfurt a. M. SOMMER, M., 1987, Evidenz im Augenblick, Frankfurt a. M. SPAMER, K., 1877, Physiologie der Seele, Stuttgart. SPENSER, E., 1959, The Works of Edmund Spenser, hrsg. v. J. C. Smith und E. de Salincourt, London. TAUBES, J., 1947, Abendlndische Eschatologie, Bern. WEINRICH, H., 1964, Typen der Gedchtnismetaphorik, in: Archiv fr Begriffsgeschichte, S. 23-26. ZONS, R. S., 1989, Die Weisheit der Alten und die Weisheit der Kinder, in: hlmller, W. (Hg.), Liebe zur Weisheit?, Mnchen.

Preuzeto iz: A. ASSMANN/D. HARTH (Hg.), Mnemosyne. Formen und Funktionen der kulturellen Erinnerung, Fischer Taschenbuchverlag, Frankfurt a. M. 1991, str. 13-35. Sa odobrenjem izdavaa, Fischer Taschenbuch Verlag GmbH, Frankfurt am Main 1991.

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

</135>