enska strana rata

Izdale ene u crnom, Beograd, decembar 2007. www.zeneucrnom.org Uredile Lina Vukovi i Zorica Trifunovi Saraivale/i Tamara Belenzada, Helena Rill, Staa Zajovi, Lino Veljak, Indira Topagi, Sanja Cesar, Luljeta Vuniqi Lektura i korektura Zorica Pavlovi Likovna oprema Bojana Ban Tehnika obrada Zinaida Marjanovi tampa Art grafik, Beograd Tira 1500

Objavljivanje ove knjige omoguili su Kvinna till Kvinna, vedska i Quaker Peace & Social Witness, London

Zahvalnica
Zahvaljujemo se pre svega svim znanim i neznanim enama koje su govorile i pisale o svojim iskustvima u ratovima sa prostora bive Jugoslavije a ije smo prie ukljuile u ovaj zbornik. Zahvaljujemo se enama koje su prie beleile i postarale se da se one objave. Zahvaljujemo se autorkama/ima uz iju saglasnost i bez naknade objavljujemo delove iz njihovih dela: Alenki Mirkovi (Glasom protiv topova), Svetlani orevi (Svedoanstvo o Kosovu), Miroslavi Maleevi (Didara ivotna pria jedne Prizrenke), Jusufu Kadriu (Brko: genocid i svjedoenja), Radmili Sesar (Radio-drama: Majka Mejra Tragovi do istine) i Brendan MacQuillan-u (Glasovi svitanja svjedoanstva raseljenih lica). Zahvaljujemo se izdavaima i urednicama/ima na dozvolama za objavljivanje pojedinih tekstova bez naknade: Simoni Goldstein, direktorici Izdanja Antibarbarus (Seada Vrani: Pred zidom utnje); Vesni Kesi i Centru za ene rtve rata, Zagreb (Zbornik: Centar za ene rtve rata, ene obnavljaju sjeanja); Neboji Spajiu (Fondacija za mir i reavanje kriza Borisa Vukobrata: Doba razuma); Suadi Kapi (FAMA: Opsada Sarajeva mart 1992 mart 1996); Hajri ati (Udruenje graana ene Srebrenice Tuzla: Samrtno srebreniko ljeto 95); Mirsadu Tokai (Grijeh utnje rizik govora); Autonomnom enskom centru, Beograd (Feministike sveske); Obradu Saviu (Beogradski krug: Pisma iz dva Sarajeva); Vesni Nikoli Ristanovi (Institut za kriminoloka istraivanja Beograd: ene Krajine rat, egzodus i izbeglitvo); Centar za nenasilnu akciju, Sarajevo, Beograd (Ne moe meni bit dobro ako je mom susjedu loe, Svi bi rado bacili kamen); Jezdimiru Miloeviu (Protector: Svjetla u tunelu); Udruenju graana Civis, Beograd (ene rtve rata); Centru za mir, nenasilje i ljudska prava, Osijek (Prie iz Berka). Zahvaljujemo se Nairi Hodi (Nona mora) i Tamari Mikovi (Djeja pria) koje su napisale prie specijalno za ovu knjigu. Zahvaljujemo se enama koje su zapisale prie koje se ovde prvi put objavljuju: Vesni Kuljuh (Magbula Dizdarevi: Moja pria), enama na delu, Novi Sad (Agne i Ljiljana Odani) i Lepi Mlaenovi (Igballa Rogova: iva sam!).

Zahvaljujemo se pojedinkama/cima koje su pomogle/i u potrazi za knjigama ili su na drugi nain doprinele/i ostvarivanju ovog projekta: Jasmini Teanovi (koja je pored pomoi ustupila i svoje prie), Lepi Mlaenovi, Tanji Tagirov, Oliviji Rusovac, Slavici Stojanovi, Christini Wassholm, Goranu Bubalu i Milou Uroeviu. Zahvaljujemo se mnogima koji ovde nisu navedeni na nesebinoj pomoi i solidarnosti. Zahvaljujemo se organizacijama koje su stavile na raspolaganje svoje biblioteke i pomogle u traganju za priama: Autonomnom enskom centru, Beograd; Viktimolokom drutvu Srbije, Beograd; Fondu za humanitarno pravo, Beograd; Inicijativi mladih za ljudska prava, Beograd; Infoteki Zagreb; The International Commission on Missing Persons (ICMP), Sarajevo. Zahvaljujemo se donatorkama/ima (Kvinna till Kvinna i Quaker Peace & Social Witness) bez ije podrke ne bi bilo ove knjige.

Pismo (umesto uvoda) Lina 9 11 U svoje ime Staa Zajovi Vukovar Glasom protiv topova Alenka Mirkovi 17 Pred zidom utnje Seada Vrani Besima 33 Enisa 39 Fatima 44 Selma 50 Suada 57 Mukarac je zastraujua sila nasilja i bola J. H. 63 Pred roditeljima 66 Sena 67 Saida 68 Bijeljina 70 Viegrad 72 Grbavica Sarajevo 73 Kalinovik 74 Stolac 76 Molila sam da me ubiju N. D. 79 Prozor 82 Sanski Most 84 Kozarac 88 Prijedor 90 Sve su odnijeli Prisilno odrasla Romana Romani 95 Mrak nad Stradunom 97 avo im sriu odnija 101 Rijeka u crnom 103 Polomljeni kri Baka Maca 105 Vjera Solar 106 Opsada Sarajeva Opsada Sarajeva: mart 1992 mart 1996. 109 Nikad da svane 123 Inja Inja Paali 125 Prvo priznanje 134 Muziar po nacionalnosti Svita za rodno Sarajevo

Sadraj

15

31

61

93

107

136

Bjei, sklanjaj djecu 141 Vie torbi nego ruku Merima Nosi Nikad vie rat! 148 Prosim 150 Bjei, sklanjaj djecu 152 Moja pria Magbula Dizdarevi 154 Djeja pria Tamara Mikovi 156 Grad kojem ne daju istinu 158 159 Nona mora Naira Hodi Biba Metiko 164 Pria Goge M. 166 Karmen Merima Trbojevi 175 ene Krajine Kosa 179 Miroslava 188 Vedrana 194 Zora 200 Srebrenica I. P. 209 S. S. 211 S. H. 213 H. H. 215 S. M. 217 . O. 221 Kada Hoti 224 Sabaheta Fejzi 228 uhra Mali 230 Najbolniji video snimak na svijetu Nura Alispahi 231 Glasovi nestalih Alma Rikalo Turulja 235 Smilja Mitrovi 236 Anelka Arnautali 237 Jasminka Kadri 239 Majka Mejra Tragovi do istine Radmila Sesar 240 Nusreta Sivac 248 Svjetla u tunelu ulka ulka Daferovi 257 Sjeam se 263 ivimo zajedno Nada Mladina 266 Esma 268 Jadranka 272

139

177

207

233

255

ene obnavljaju sjeanja 279 Gacko 281 Zenica 290 Bosanska Krupa 297 Druga pria Goge M. 305 309 Kad sam te prvi put ugledala Rada Bori Kosovo 315 Didara Dukaini Miroslava Maleevi 317 328 Svedoanstvo o Kosovu Svetlana orevi Opet bombe Nora Ahmetaj 337 iva sam! Igballa Rogova 339 Rodie mi sina! Mihane Nartile Salihu 347 Beleke s puta po Makedoniji Lepa Mlaenovi 350 ekajui Kosovare Borka Pavievi 353 355 Flora Brovina Staa Zajovi Molim vas, nemojte vie da utite Aferdita Jakubi 356 Humanitarna intervencija 357 La vitta e bella Jasmina Teanovi 359 Ljiljana Odani 362 Agne 366 Radionice o ratu leta 99. 370 Prelazei liniju 377 379 Prelazei liniju Biljana Kai Iren Majer 380 utnja Seada Vrani 381 Jedinstveni scenarij silovanja Seada Vrani 382 U Rachelinom krevetu Eve Ensler 386 Beleke o ivotu u pozadini Senka Kneevi 389 Upoznavanje sa samom sobom Nora Ahmetaj 392 Mojih sedam godina rata Tanja Tagirov 397 Pamtimo Lepa Mlaenovi i Jadranka Milievi 400 Podeljeni gradovi Lepa Mlaenovi 407 Zapis sa puta ene sa zadnjeg sjedita autobusa Staa 410 Tri hiljade rua za tri hiljade rtava Nada Dabi 413 irenje naeg civilnog prostora: ene u mirovnim inicijativama Vesna Tereli 416 Bibliografija 421

Pismo (umesto uvoda)

Drage ene, Obraam vam se u ovoj, meni najdraoj formi, svakoj pojedinano i posebno. Svakoj od vas koje ste pisale ili govorile a druge zapisivale, kao i vama koje ete itati. Ba kao to sam vas imala pred oima dok sam vas itala, a istovremeno videla sve vas koje ete ubudue itati. Re ena mnogo je iskoriavana, esto zloupotrebljavana, izvrtana, tumaena... S jedne strane ene su bile prave rtve specifine ratne strategije, s druge ta se rtva koristila kao sluaj, kao oruje u ratnoj propagandi, to je od njih pravilo dvostruke rtve. Malo je, meutim, onih koji su paljivo sluali ta im ene govore i koji su verno zapisivali i promovisali njihove rei. inilo mi se vanim da doemo do tih zapisa, da ih sakupimo na jedno mesto i da im tako damo novu snagu. U ovaj poduhvat se ne bih uputala da nisam imala prethodno iskustvo da ene ele da uju te rei, da su im one vane i da ta glad za saznavanjem i razmenom ratnih iskustava nikako ne prestaje. Ovu knjigu vidim kao podsticaj da se nizanje vaih linih iskustava nastavi (na nain koji vama najvie odgovara) i da se time stalno dopunjava enska istorija. Za razliku od one druge, a svakako samo muke istorije, koja je suva i nemilosrdno obezliena, koja ne doputa da se individualni glas probije i zauzme legitimno mesto. Posle ovoliko godina moda treba rezimirati ono to smo doivele i pretrpele. Treba rezimirati koliko smo beskrajno ogroman trud uloile, da bismo shvatile kolika je bila naa snaga. Podseanjem na tragedije i sva mogua trpljenja da spoznamo svoju snagu. To je cilj ove knjige. Da vidimo koliko su nam bila vana enska prijateljstva, koliko smo jedna drugoj pomogle ili je trebalo da pomognemo. Da se oslonimo na sopstvene snage kao odgovorne graanke, da ne prihvatimo da nas odravaju u ulozi rtve, da ne prihvatimo da nam se namee tek beznaajna uloga kada se odluuje a pritom se pred nas postavljaju ogromna oekivanja u sprovoenju odluka koje nisu nae i koje su ak za nas opasne. Da preispitamo kakvu smo to tradiciju prenosile i odravale i da li su to nae prave vrednosti. Da uspostavimo nove vrednosti koje odgovaraju naim prirodnim tenjama za saradnjom i mirom koji e znaiti pre svega ivot bez straha. Prisustvovala sam mnogobrojnim sastancima ena i uverila sam se koliko je enama bilo vano da ispriaju ta im se deavalo u ratovima i istovremeno da uju ta se deavalo drugima. Okruene enama spremnim da paljivo sasluaju, ohrabrivale su se da govore i o stvarima o kojima su do tada utale zato to nije imao ko da ih slua, ili im je bilo isuvie bolno, 9

ili su se plaile posledica. Jedna pria otvarala je drugu. Saznavalo se ono to se nigde nije moglo proitati, to nije spadalo u zvaninu verziju. Upotpunjavala su se znanja, otvarala se pitanja i preispitivanja, menjala se miljenja... Utvrivala se odgovornost drugih, temeljila sopstvena graanska odgovornost. Stvarala se podrka. Verujem da ete u ovoj knjizi nai neke odgovore i moda jo neto saznati. Jo je vanije da ete nai i osetiti saoseanje prema DRUGOJ, moda ve i time to ete kroz iskustva te Druge prepoznati vlastito iskustvo. Svako iskustvo je jedinstveno i samim tim neuporedivo. Svaki zapis u ovoj knjizi-antologiji je lian, a niz ovakvih linih iskustava dobija snagu univerzalnog. Naa mo moe biti velika ukoliko udruimo nae male snage. Naim udruenim snagama moemo se izboriti da ova enska nevidljiva strana rata postane vidljiva. Ne postoji trud koji ne vredi uloiti ukoliko na snaan glas protiv rata uspe da se nametne i sprei budue ratove. Vaa Lina

*** Ova knjiga antologija enskih zapisa o ratovima koji su voeni na tlu nekadanje Jugoslavije od 1991 1999, rezultat je jednogodinjeg traganja uz saradnju sa mnogim enskim organizacijama, organizacijama koje se bave ljudskim pravima, suoavanjem sa prolou i pomirenjem, kao i pojedinkama koje su hrabro progovorile o svojim iskustvima i onima koje/i su ta iskustva zabeleile/i ili promovisale/i. Napravile smo na izbor iz izvora do kojih smo dole. Sve izvore koji su nam bili na raspolaganju navele smo u Bibliografiji. Nadamo se da ova knjiga nee ostati usamljena, ve da e podstai dalja istraivanja i nove knjige. Izuzev nekih nunih skraivanja koja su naznaena (...), sve tekstove smo verno prenele.

10

U svoje ime
Nauile smo, ovih godina, da izlaemo po raznim metropolama: Rimu, Madridu, Berlinu, Njujorku...; nauile smo da dajemo izjave tzv. velikim medijima; nauile smo da irimo mreu kontrainformacija po alternativnim medijima u Italiji, Njemakoj, paniji; nauile smo da drimo govore pred meunarodnim forumima, a oni jedva da su nas i uli, sluali su nas tek toliko da umire savjest. A ovdje, pred vama, ja ne mogu ni da izlaem, ni da dajem izjave, ni da drim govor. Trebalo je, po dogovoru, da izlaem na ovoj enskoj plenarnoj sesiji o onome to smo za ovih pet godina u glacijalnoj, ledenoj Srbiji uradile. Htjela sam, a ne mogu. Uostalom, pomislila sam, pratile smo rad jedne drugih svih ovih pet godina. Uprkos sveg mog voljnog htijenja, uprkos mog najdubljeg uvaavanja ovog mjesta, teme, ja ne mogu pred vama da izgovorim tekst koji ovakve prilike nalau. Ja pred vama elim da dam izjavu njenosti i ljubavi. A nisam znala kako to da uinim sem da zatraim savjet od mojih drugarica i saputnica u noima koje su gmizale u glacijalnoj, ledenoj Srbiji. Ponajvie Marini (Cvetajevoj) i Ani (Ahmatovoj) i Kasandri. Da vam kaem ono to je Sonjeka plaui vrelim suzama kazala, u zimu 1918/19, u ledenoj Rusiji Marini: Znam da u drugim gradovima... Samo Vas, Marina nema u drugim gradovima, a njih... Jer Nele, Biljane, Neve, ure, mojih predratnih drugarica, nema u drugim gradovima. Jer Mirjane nema u drugim gradovima. A htjela sam i nju da vidim i da vidi da mi ene iz agresorske zemlje nismo promenile odnos. Htjela sam, a ne mogu. Jer Mirjane vie nema u Zagrebu ni u drugim gradovima. U drugim gradovima nema ni Rade, Sandre, Slavice, Tanje... mojih ratnih drugarica. U drugim a te druge gradove volim jer u njima ima drugih koje volim. A njih... siledija, nitkova, ratnika, patriota ubica, ima svuda, a u Beogradu ponajvie. Ne zato to je Beograd veliki grad, ve zato to je veliko zlo iz Beograda poteklo, to je iz Beograda rat zapoeo. A ovo to mogu da vam kaem prolo je kroz moje tijelo. Ova misao je tjelesna. Ne samo zato to pet godina izlaui svoje tijelo na glavnom beogradskom trgu, zajedno sa prijateljicama, inimo vidljivim otpor srpskom reimu i ratu. Zato to sam svjedokinja istine Virdinije Vulf: ene razmiljaju preko iskustava vlastitog tijela. Ili zato to nam je Penelopa, kroz usta Adriane Cavarero, ostavila kao zavjet: Dok filozofi razdvajaju, paraju, Penelopa to ne radi, ona samo tka, plete, ono to su filozofi isparali, razdvojili (duh od tijela). 11

Kult susreta
Kad prvi put odem u Zagreb sve u ih ponovo vidjeti. Opet. Rekla sam jo davno, Ani A., mojoj emotivnoj drugarici, mom duhovnom skrovitu otkako se na ove prostore vratila glacijalna era. A Ana A. rijetko i slabo je sretala Marinu C. ali joj je poruivala: Ja vidim, ja ujem, ja osjeam Vas... I ja sam ula i osjeala vas. Nosila sa sobom svuda po paniji, Biljaninu osjetilnu pjesmu, upuenu feministikim grupama iz Beograda:

Kada jedna na druge pomislimo Miljama udaljene od zajedno Mi nismo same Zamisli Izvan linija.

I prevela sam pjesmu na panski. I moje drugarice, antimilitaristkinje Concha, Yolanda, Almuena nose po paniji izlobe ena u crnom i obavezno Biljaninu pjesmu. Ja prevela, a moja njena drugarica, pjesnikinja iz Madrida, Michele, dotjerala je stilski. Neline nelaste mree njenosti i sestrinske odanosti u sebi nosila. urino prkosno odbijanje logike svrstavanja: Ne postoje Srpkinje, Hrvatice, postoji Staa iz Beograda, Biljana iz Paneva, tj. postoje ene po onome to jesu, a ne po nacionalnoj pripadnosti, dozivala u pomo svaki put kad bi me po hiljaditi put davili vani (sa ovim unutra i nepristojno i agresivno) upitali: A ko ste vi: Srpkinja ili Hrvatica ili...? Ja sam ono to odaberem da budem. Ja sam svoja individualna kreacija, to bi rekao Brodski.

Ne dajmo se od svojih prevariti

I dok ovo piem, naravno nou, 22/23. oktobra 1996. jo ne znamo hoe li nam dati vizu. Taktika iscrpljivanja. Raunaju dojadie im. Oni postave linije a mi hodamo izvan linija. Znamo mi njih dobro. Na svom tijelu sam prvo osjetila ono to nam je Kasandra poruila: Ne dajte se od svojih prevariti, pa dodala a ni od onih drugih pa smo to zatim, zajedno, pretoile u politiki princip: Neposlunost svojim vladama, dravama, jeste oblik enske solidarnosti. Mi i Oni jeste ambis koji me razdvaja od njih, jeste razlika koja u meni izaziva gr u stomaku. I ne mogu Ani A. ispuniti obeanje da neu ni osvetu ni ogorenje. A i ti si se, Ana pitala, kad su zvijezde smrti stajale nad vama, kad e kazna? I ja se pitam kad e kazna? za 12

administratore smrti, koji pod okrvavljenim izmama i crnim maricama ive u dravi u kojoj i ja. I noas se pitam: kad e kazna? moda iz sebinih razloga. elim da vas vidim u Zagrebu. I lino je politiko. I lino je meunarodno.

Na tuem jeziku i bol je manja...

Nisam vam pisala koliko sam osjeala i eljela. A najvie pisala pisma i dobijala pisma na tuem jeziku. (A da li su tui jezici oni iz prostrane kue Mediterana, prema kojoj i ja osjeam duhovno i emotivno pripadanje?). Na tuem sam jeziku svoju unutranju muku svjedoila, poput Kasandre: Hou da budem svjedokinja, makar jednog ivog ovjeka ne bilo koji bi od mene svjedoenje zaiskao. Na tuem jeziku oajanje mi je izgledalo manje stranim. Na tuem jeziku Ana mi izvlaila iz srca crn stid. A na mom jeziku vikati po ulicama Beograde, probudi se, Beograde stidi se, kao ono sa Biljanom Jovanovi, kad se popesmo na onaj rasklimatani kamion i zeznusmo organe reda e to je moj javni krik, to je moj politiki izbor. A sad mi Ana A. i dalje izvlai iz srca crn stid. Znam, odgovornost, a ne krivica. A moda optuujem i nevine jer sve se zamrsilo u ovoj zemlji. Nikako da saznam ko je sad zvijer, a ko je ovjek. Jer u ovoj zemlji glacijalna era jo traje jer mnoga od zamrznutih prijateljstava jo za mene nisu odmrznuta, jer idem ulicom ili se vozim busom i pitam se: Je li ovaj bio na Vukovaru? Je li ovaj silovao po Bosni? Je li ovaj terorie i ubija po Kosovu? Je li ovaj gaao Sarajevo sa Pala? Na svom jeziku Michel mi pisala pjesme utjehe, na svom jeziku Alex (Langer), moj njeni drug, djelio moju/nau nadu. A onda je oajanje drugih izazvalo nesavladljivu nemo kod Alexa. Njegovo samoubistvo jeste njegov izbor definitivne samoe. Mjesecima me je Alexov izbor teko muio. I o tome sam na njegovom jeziku pisala. Na naem jeziku, jeziku naih majki, elim da podjelim sa vama i sada i njenost, i bol i nadu. elim da i dalje pletemo mree neposlunosti svim militaristima: oevima nacija, uvarima tradicije, morala i nacije, uvarima drava i granice. Neposlunost i militaristkinjama, svih boja i nacija. Prijateljstvo i njenost e nas uvati od njih. Staa Zajovi Izreeno na konferenciji u Zagrebu, oktobra 1996.

(ene za mir 1997)

13

Alenka Mirkovi Glasom protiv topova

Vukovar

(...) Za utjehu svima nama koji smo u apudlu ivjeli u to doba tjedna i dana, automobili su tom cestom rijetko prolazili. Bilo je to vrijeme namijenjeno jednoj od slavonskih svetinja nedjeljnom, obiteljskom ruku. Teta i ja upravo smo ga zavrile. S naporom smo otpuhivale, alile se jedna drugoj kako nam onaj posljednji komad mesa ba i nije trebao i smijale se svojoj prodrljivosti, jer smo site do grla ipak razmiljale o kolau koji je jo stajao netaknut. Na tednjaku se kuhala poslijepodnevna kava, teta je pospremala stol, a ja polako poela prati posue od ruka. Kroz tiinu ulice polako, izdaleka, poeo se probijati zvuk automobilskih sirena. Lagano se pribliavao i pojaavao i nakon kratkog oslukivanja dalo se zakljuiti kako se nekakva kolona vozila kree u naem smjeru. (...) Po vjetrobranima gotovo svih vozila bile su polijepljene slike Slobodana Miloevia. Na prikolici jednoga kamiona klatio se orkestar harmonika i desetak ljudi zagrljeni, s bocama u rukama, iz sveg su glasa urlali: Ko to kae, ko to lae, Srbija je mala. Nije mala triput ratovala. I opet e, ako bude sree... Ljudi koji su stajali na traktorskim prikolicama riskirajui da zbog drndanja padnu s njih drali su se za stranice prikolice samo jednom rukom kako bi drugom mogli vitlati s tri prsta po zraku. Ruke podignute u isti pozdrav virile su kroz prozore automobila, kamiona i autobusa a iz njih se orilo: Ovo je Srbija... Kako malo kredita sam dala svojim susjedima! Vie me nije udilo to ih nema na balkonima. Scena je bila uznemiravajua i na trenutak sam i ja poalila to sam na balkon uope izala. No, neki mi vrag ipak nije dao mira i zbog neega to ni meni samoj jo nije bilo jasno, znala sam da je ono to gledam vano. Uznemireno sam promatrala scenu na ulici ne shvaajui zato sam se uope uznemirila. Jedan dio mozga govorio mi je da je to predizborno ludovanje ba kao i ono HDZ-ovsko prole nedjelje, no drugi je slao signale kako neto ipak nije u redu. Gledala sam grozniavo, vrlo vrlo paljivo, sve dok se slika nije razbistrila i pukla mi pred oima. U koloni nije bilo niti jedne jugoslavenske zastave, niti jedne Titove slike, niti jedne crvene zvijezde, niti jednog grba s bakljama... Ljudi koji su sada prolazili cestom ispred mene nisu vikali ni Ovo je Jugoslavija ni Ne damo Jugoslaviju... Vikali su Ovo je Srbija. Poetna nelagoda i uznemirenost su me napustili ali sam sad bila ozlojeena. Koja Srbija u Vukovaru za Boga miloga...? to to ovi rade...? (...) 17

Uvertira rata

Glasom protiv topova

Potkraj ljeta 1990. kada su se poela raspadati hrvatsko-srpska prijateljstva i brakovi i kada su hrvatska i srpska zajednica ve bile praktino razdvojene, to barikadama, to nepomirljivim stajalitima, otkrila sam jednu svoju osobitost. Meni su naime i dalje vjerovali i jedni i drugi. Jesu li me smatrali dovoljno umjerenom, bedastom ili naivnom, nikada nisam uspjela doznati. Pretpostavljam kako su me moji hrvatski znanci i prijatelji poznavali dovoljno dobro da bi me smatrali jednom od svojih, a da su moji srpski prijatelji i poznanici bili pomalo zbunjeni mojim prezimenom: bilo je malo vjerojatno da bi netko s prezimenom Mirkovi mogao biti ustaa. Vjerojatno sam i ja tome pridonosila ne doputajui da me se strpa u neku od ladica, paljivo i strpljivo sluajui miljenja i jednih i drugih, slaui se sa stvarima koje su mi se inile tonima i svaajui se zbog onih koje su mi zvuale lano, pretjerano ili izazivaki. (...) Boi 1990. bio je posljednji blagdan koji smo proveli u miru, a Uskrs 1991. prvi u nizu blagdana koji su nam prisjeli. Na Uskrnje jutro probudila sam se vrlo kasno. Blagdani su bili idealna prilika da se nadoknade sve one jutarnje smjene u koli a i vrijeme je bilo nikakvo kao stvoreno za spavanje. Na prstima sam otrala u kuhinju i cupkajui od zime skuhala kavu a zatim se brzo vratila u toplinu kreveta i upalila televizor. U tijeku su bile vijesti i ekranom su promicale slike neke maglom ovijene ceste: autobus izreetanih prozora, vozila hitne pomoi, jedan na policajacspecijalac koji je mirno puio i nekolicina drugih koji su skriveni iza drvea promatrali okolicu s pripremljenim pukama, krvavi snijeg na cesti, maslinastozeleni tenkovi snimljeni iz zaklona... Pojaala sam ton i postupno uspjela shvatiti kako su Srbi na Plitvicama napali autobus s policajcima koji su krenuli u intervenciju. Jedan od njih bio je mrtav, a nekoliko ranjeno. Nakon toga jedinice JNA, s tenkovima i transporterima, stale su izmeu policajaca i Srba koji su ih napali i nisu doputale da policajci prou i obave svoj posao. Poelo je... proletjelo mi je kroz glavu. (...) (...) Ako je, ak i nakon onoga to se juer dogodilo, bio ostao traak nade da bi se stvari mogle kolikotoliko smiriti, rasprila ga je te veeri beogradska televizija reportaom iz Borova Sela. Nai su se susjedi bahato hvalisali koliko su policajaca poubijali i ismijavali se nad nesreom koju su 18

Svibanj 1991.

izazvali. Sila, nadmo i arogancija izbijali su iz svakog pokreta a prijetnja iz svake izgovorene reenice. Ustaki, ustae, faisti, koljai... bljuvale su mrnjom zgrene usne ljudi koji su juer postali ubojice. Nije to bilo opravdanje, niti objanjenje. Za to nije bilo potrebe. Nisu se imali ega bojati i kome opravdavati. Jugoslavenska je narodna armija, pucajui na hrvatske policajce, odabrala narod koji e braniti i narod koji e ubijati. Bila je to jasna poruka nama s druge strane barikade. Te noi zaspala sam tek kada sam se dobro isplakala. Nisam znala uasava li me vie sam dogaaj u Borovu Selu ili ono to on zapravo znai. Bijes, strah, ponienje, nemo sve se to u meni izmijealo i uskuhalo. Osjeala sam kako e se cijeli moj ivot potpuno okrenuti, moda ve sljedeeg jutra, a ja neu znati ni kako, ni zato, ni zbog koga, ni zbog ega. Osjeala sam da mi moj vlastiti ivot klizi iz ruku... Neki su ljudi, te iste noi, pravili planove za odlazak na sigurnije mjesto. Drugi su pak razmiljali o tome da ene i djecu poalju rodbini s druge strane Dunava, a zatim se pridrue svojima u nekom od srpskih sela. Trei su opet nazivali znance i prijatelje kako bi doznali kome se mogu obratiti da dobiju oruje i ukljue se u pripreme za obranu Vukovara. Te noi birale su se strane. Te noi poeo je rat. Danima nakon masakra policajaca u Borovu Selu Vukovar je bio odsjeen od svijeta jer su barikade bile postavljene na svim cestama u njegovoj okolici. U gradu je poelo nestajati osnovnih namirnica poput mlijeka, voa i povra, jer su one uglavnom stizale izvana, a na kruh se doslovce moralo vrebati. S kruhom sam ipak imala malo sree: Vupikov minimarket Park nalazio se u prizemlju moje zgrade a ulaz u njegovo skladite tono ispod mog balkona. Zato nisam morala stajati ispred trgovine ekajui kruh, nego bih svako malo izala na balkon, a kada bih ugledala kamion pekare strala bih niz stepenice i za nekoliko se minuta trijumfalno vratila sa trucom ili dvije kruha. ekati se inae moralo jer bi jedna tura kruha planula za nekoliko minuta, pa ako ostane bez njega ekaj drugu, opet sat ili dva. Kamioni s mlijekom iz Osijeka nisu se mogli probiti do Vukovara. Seljaci iz okolnih sela koji su dopremali voe, povre, sir i ostale namirnice nisu mogli dolaziti a sumnjam da bi se odvaili na rizik da su i mogli. Nitko nije mogao predvidjeti gdje e usput niknuti barikada, niti to bi mu se moglo dogoditi ako na njoj zapne. Vukovarska Nama preivljavala je na zalihama osnovnih namirnica koje su postajale sve tanje, a prodavaice su dokono etale meu policama s ostalom robom za koju, ini se, nitko nije bio suvie zainteresiran. Roaci i prijatelji s vrtovima naglo su dobili na popularnosti. 19

(...) Dok se u Borovu Naselju vodila bitka orujem, na valovima Hrvatskog radio Vukovara bjesnio je rat rijeima. Hrvati su Srbe nazivali etnicima, eljeli znati zbog ega su to Srbi ugroeni i kakvi su to prijatelji kad su zbog Miloevia, eelja i slinih spremni pucati na svoje susjede i njihovu djecu. Srbi su nazivali i raspomamljeno objanjavali kako nee ivjeti u ustakoj dravi, meu ustakim koljaima, bahato prijetili kako e vas JNA ve nauiti pameti, vikali da se ne boje ustake policije, jer su je ve jednom potukli u Borovu Selu, kako je Vukovar srpski grad i kako e to i ostati... Jedna je teka rije za sobom povlaila drugu, pa treu, pa petu... Povremeno bi se javio netko tko je molio ljude da se priberu i smire jer emo svi stradati... Shvaala sam to je htio Sinia. Bilo je bolje da se ljudi posvaaju i ispucaju u eteru nego na ulici. I mada je bilo teko i samo sluati on je uporno pokuavao kanalizirati sav taj bijes. Mogla sam ga zamisliti kako se preznojava, nervozno ulazi i izlazi iz studija, telefonski razgovara s onima koje nisu pustili u eter i pokuava biti glas razuma u situaciji koja je izmakla kontroli. (...)

(...) Iviino ranjavanje prilino je promijenilo moj odnos prema ratu. Do tada su smrt i ranjavanje bili neto to se dogaalo drugim ljudima, onima koje nisam poznavala ili sam ih poznavala vrlo slabo. Mislim kako sam rat doivljavala kao nekakvu neoredenu opasnost, neto loe to bi mi se iznenada moglo dogoditi, ali jo nisam bila svjesna to to loe zapravo znai. Moje iskustvo rata jo se uvijek svodilo na televizijsku sliku koja sa sobom uvijek nosi odreenu koliinu nestvarnoga (jer ako neto vie nisi u stanju gledati dovoljno je pritisnuti tipku i iskljuiti ga), na oslukivanje eksplozija i pucanja, vijesti i glasine... Daleko od toga da nisam suosjeala s onima kojima se to loe ve dogodilo, da nisam osjeala strah, da sam bila bezbrina i neoptereena. Ipak tek kada sam ugledala oiljke od metaka na Iviinim leima, kada sam pokuavala zamisliti kako zadrava dah i prikriva bol da ga ne izdaju pred krvnicima koji su iznad njega stajali, kada bih pomislila da mu se to dogodilo u najnormalnijoj, svakodnevnoj, ivotnoj situaciji na povratku kui s posla tek sam tada postala svjesna kako se to moe dogoditi bilo kome, kako se to moe dogoditi i meni... (...) Ta nedjelja 25. kolovoza ipak je bila puno drugaija od onih na koje sam bila navikla, pa ak i od onih koje su u posljednje vrijeme postale uobiajene nedjelja provedenih u kui, uiju, oiju i mozga ve badarenih na termine radio i TV vijesti u stalnoj napetosti i iekivanju neega. Sjeam se kako sam jo u srpnju, o tom osjeaju napetosti i 20

Kolovoz 1991.

iekivanja razgovarala s Marijom. Rekla sam joj da se stalno osjeam kao prije nekakve velike, ljetne oluje: sve je naizgled mirno, ali se negdje na horizontu skupljaju tamni oblaci i osjea straan pritisak koji popusti tek kada pone pljutati kia ili tua. Marija je dijelila moje miljenje: Moda ja ne znam to govorim, ali voljela bih da se napokon dogodi neto, bilo to, samo da se prekine ova napetost. Ovo je nepodnoljivo. (...) Sirena se oglasila iznenada i muklo. I dakako, pomislila sam da je podne, no kazaljke na satu pokazivale su tek oko jedanaest sati. I kao da su napokon stigli nekakvi gosti koje smo oekivali, teta se podigla sa stolca i rekla: Evo ih... Nisam razlikovala signale za uzbunu, ali nisam uope sumnjala kako je taj oglasio zranu opasnost. Pokupila sam stvari za sklonite, otvorila prozore koji su jo bili zatvoreni, stegnula pipac na boci plina pored tednjaka, zakljuala ulazna vrata i urno krenula za tetom u hodnik. Susjedi su se, poneki polako, a poneki vrlo brzo, sputali u podrum, otvarali svoje podrumske prostorije, smjetali u njih stvari koje su donijeli sa sobom, a zatim izlazili na hodnik i bojaljivo u pola glasa zapoinjali razgovor. Nitko nije bio siguran kako bi se trebao ponaati i ta bi sada trebao raditi. Svi smo imali razraenu mentalnu sliku kako emo prije ili poslije morati otii u podrum, no nitko nije znao to se radi nakon toga. (...) U redakciju sam ula zapuhana oporavljajui se od straha koji sam upravo preivjela. Josip, teta Gordana, Zvezdana, Danilo, Mirjana, Branko i Zdravko srdano su me pozdravili viui: Evo nama pojaanja!. No njihovo je pojaanje, blijedo od straha, stajalo nasred sobe zamuckujui nesuvisle odgovore. Pitala sam ih to rade ali mi nisu uspjeli ni poeti odgovarati, kada se ponovno oglasio znak za uzbunu. Krenuli smo niz stubite i posjedali na stepenice u meukatu. Nije bilo sklonita i to je mjesto bilo najsigurnije u zgradi. Dok su vani odjekivale eksplozije oni su avrljali i jedina osoba za koju se sa sigurnou moglo rei da se boji bila je Zvezdana. Sjedila je blijeda i utljiva ba kao i ja. Osjeala sam se strano izloenom na tom stubitu. U kosti mi se uvlaila hladnoa, ruke su mi se tresle i premda sam se suzdravala trgnula bih se na svaku eksploziju. Imala sam neodoljivu elju da pobjegnem odande, ali nisam imala kamo.

Rujan 1991.

Svatko od nas upamtio je jedan dan kao dan svog vatrenog krtenja. Kada bih morala opisati to je svakome od nas bilo vatreno 21

krtenje, vjerojatno bi to bili potpuno razliiti doivljaji. Za jedne je to bio prvi susret s vlastitom smrtnou, za druge prvi doivljaj vlastite ili tue patnje i stradanja, za tree jo nedoivljeno iskustvo potpunog razaranja... No, mislim kako nam je zajedniko bilo to to je dan vatrenog krtenja bio dan kada smo prestali samo obavljati svoj posao i poeli ga ivjeti. Moj je red doao 13. rujna. No je bila gadna. Graani su nas cijelo jutro pozivali da doemo k njima i snimimo to su granate prethodne noi napravile njihovim kuama, zgradama, automobilima, dvoritima. Desetljea odricanja, muke i ljubavi nestajali su u sekundi u kojoj je netko nepoznat odluio namjestiti niansku spravu ba u tom smjeru. (...) Jedan od stanara uveo nas je u podrum iznad kojega je granata pogodila zgradu. Prizor nam nije bio nepoznat: odvaljeni dio zida, buka svuda naokolo, komadii granate raspreni oko rupe... Ono to je mene okiralo bio je izgled podruma. Bio je prehladan i za ljetne prilike, vonjalo je na vlagu, a na nekoliko mjesta zidovi i podovi bili su potpuno mokri. Izmeu tih zidova stajali su improvizirani kreveti pokriveni dekama i jastucima. Po stvarima koje su leale pored nekoliko kreveta i po igrakama, shvatila sam da je u sklonitu bilo i male djece. Boe moj, pomislila sam, ako se granatiranja nastave ta e djeca cijele dane provoditi u ovom smradu, hladnoi i vlazi! (...) Za tri-etiri minute stigli smo do ulaza u Borovo Commerce. Dok smo izlazili iz automobila zaula sam zvuk za koji mi je trebalo nekoliko sekundi da shvatim to je a zatim sam se, kao i svi ostali, bacila na zemlju. Snajper! Kurvin sin nas je vidio: vidio je da smo civili, vidio je urednu oznaku PRESS na vjetrobranu automobila, vidio je kameru koju je Vinko nosio i ipak je pucao! Gotovo uei, skrivajui se iza malog zidia, dotrali smo do ulaza i uletjeli u prostrani podrum zgrade. Pred nama se pruala velika, svijetla, gotovo prazna prostorija. U njoj je bilo petnaestak ljudi. Doli su iz razliitih dijelova Borova Naselja jer su njihovi podrumi bili nesigurni, neprimjereni boravku u njima ili ih, jednostavno, nisu imali. Neki su sjedili, neki stajali, a neki su ulazili i nestajali nekuda u unutranjosti podruma. ovjek koji nas je doekao bio je smrknut. Nije bio vojnik, niti sam u blizini vidjela ijednoga. On nam je priopio najgoru vijest: nekoliko ljudi je poginulo, meu njima i jedan estogodinji djeak. Bili su pred ulazom kada je odjeknula eksplozija. Dugo je bilo mirno pa su izali i punili vree pijeskom kako bi pojaali sklonite. I tada se dogodilo: doletjela je jedna jedina granata i napravila pokolj. Oito ih je netko vidio, ba kao i nas maloprije, te dojavio kamo treba gaati. (...) 22

Pitala sam je li netko od njihovih ranjen i odmah se ugrizla za jezik zbog svoje tankoutnosti. Mladi koji je sjedio desno od mene primaknuo se i ja sam mu pribliila mikrofon. Mogao je imati neto vie od dvadeset godina i radio je, vjerojatno u jednom od pogona valjare, jer je imao onu karakteristinu boju puti kakvu valjarci dobiju nakon nekoliko godina rada sa ai i gumom. Govorio je tiho, ali razgovijetno i vrlo, vrlo mirno: Da, meni je djevojka ranjena. Odnio sam je u auto i odvezao to sam bre mogao do bolnice, ali je iskrvarila... Ja joj nisam mogao nita pomoi. (...) Dok sam se vrzmala po redakciji u reiji je zazvonio telefon. Digla sam slualicu automatski izgovarajui Hrvatski radio Vukovar i zaula drhtav enski glas. Pristojno je pozdravila i predstavila se. Proli su me trnci. Njezino prezime vidjela sam na listi poginulih. Nije sluala vijesti, nego joj je netko rekao kako je njena sestra spomenuta meu poginulima. Molila me da provjerim jo jedanput ime. Rekla sam da prieka iako sam znala da je to ime na popisu poginulih. Trebalo mi je vremena da se priberem i smislim kako u joj to priopiti. Gospoo, strano mi je ao, ali ona jest na listi poginulih koju su nam dali. Ja vas molim da nazovete bolnicu i provjerite jo jedanput. Tiho je ve kroz pla zahvalila i pozdravila me prije negoli je spustila slualicu. Obje smo znale da bolnicu ne treba zvati. (...) Zgrada se sada tresla od eksplozija. Sa zidova je otpadala buka a od siline jedne eksplozije prevrnuo se stol na kojemu smo jeli i kartali. Granate su sustizale jedna drugu a tutnjava VBR-ova iz Bake nije se stiavala. Dvorina vrata otvarala su se pod pritiskom eksplozije, a Josip ih je bezuspjeno pokuavao zaglaviti stolcem. Polomljeni crepovi, opeke, staklo, limovi, prtali su svuda oko zgrade, ulazna vrata zasipali su geleri a na katu iznad nas, kroz otvorena vrata balkona, glasno je odjekivala lomljava zidova koji se rue. Svi etvero stisli smo se na klupama u prostoru za emitiranje. Nitko nita nije govorio, a i da jest ne bismo ga uli, jer je buka bila zagluujua. (...) Mislila sam da ne moe biti gore nego ono jutros, ali bilo je. Imala sam osjeaj kako svaka granata udara izravno u nau zgradu. Pogledavala sam stubite iznad glave: do tada mi se inilo sigurnim imati iznad glave tri, etiri betonske deke, ali sam se sada pribojavala kako bi se sav taj beton mogao zaruiti i zatrpati nas. Dvorina vrata divljala su u leitu i otvorena mlatila lijevo-desno a u dvoritu se sve uruavalo i lomilo. Opet smo se potrpali u prostor za emitiranje i nabili se poput sardina jedno na drugo da nas kroz otvorena vrata ne dohvate geleri. buka je sa zidova 23

Listopad 1991.

24

poput kie padala po nama, udarala po prstima kojima smo pokuavali zatititi glavu, a kroz vrata pritisak je nabio guste oblake praine tako da smo ostali bez zraka i poeli kaljati. Josip i Zdravko skinuli su s klupe deku, prebacili je preko Zvezdane i mene, gurnuli nas jo dublje u mali prostor u koji smo se zgurali a zatim se naslanjali na nas gurajui nos u deku da se zatite od praine. Nikakva grmljavina nije se mogla usporediti sa zvukovima oko nas: neprekidna, potpuna, do ludila glasna tutnjava probijala je ui i ja sam ih pokrila rukama, poela cviljeti i nekontrolirano drhtati. Kada se tutnjava malo umirila, deki su skoili da zatvore dvorina vrata a mi smo se izvukle ispod deke. U zraku je jo lebdjela praina, zavlaila se u nos, oi i usta, a svi etvero bili smo sijedi od praine i bijelih lica. Pogledala sam prostoriju u kojoj smo bili: kao i da je nismo pospremili. Nisam odmah imala snage da se ponovno bacim na posao. Spustila sam se na klupu kao vrea, dohvatila kutiju cigareta s poda, otresla je od praine, izvukla jednu cigaretu, potraila oko sebe upalja a kada sam ga nala, zapalila cigaretu i eljno udahnula dim. Ne znam kako sam izgledala, ali kad sam pogledala Zdravka tiho je rekao: Dobro je, Hale, prolo je... (...) Tenkovi nisu bili jedina akvizicija u tom pothvatu. Nekoliko dana nakon njihova otimanja, u tabu mi je netko u ruke tutnuo izlizanu kuvertu adresiranu na nepoznato ime. Stanje u kojemu je bila pokazivalo je da je pismo staro, a brojne oznake vojnih pota otisnute na kuverti, pokazivale su kako je putovalo dugo, okolnim putovima. Bilo je to pismo to su ga pronali u depu jednog poginulog neprijateljskog tenkista. Otvorila sam ga paljivo, polagano, kao da je u njemu pakleni stroj. Nisam znala to da oekujem. Neprijateljske vojnike nisam doivljavala kao osobe, kao ljude, kao nekoga kome bi netko mogao pisati pisma. Pismo je pisala ena, sudei po rukopisu i pravopisu ne osobito obrazovana i vrlo jednostavna. Poela ga je piui o zdravlju ukuana, roaka i pozdravima koje su vojniku slali prijatelji i susjedi, a zatim se poela aliti kako ga dugo nema i kako joj je teko samoj s malim djetetom i starim roditeljima. Molila ga je da razgovara sa svojim oficirima da ga puste s vojne vebe, jer im njegova plaa puno znai, a on je na vjebi ve jako dugo. Pisala je kako je djetetu izrastao jo jedan zubi, kako sve vie lii na tatu i kako e progovoriti, a oca nema... Pitala ga je zato se tako dugo ne javlja i molila da joj pie im bude mogao. Voli te tvoja ena... Presavila sam pismo i polako ga vratila u kuvertu. Bilo mi je muno. Obuzeo me je udan, iracionalan osjeaj... Kao da sam dok sam itala pismo bila u vezi sa tom enom, znala kako mu uzalud pie to pismo, a ipak je pustila da ga napie... Ona je imala pravo znati da joj je mu mrtav, a nije znala. Ja nisam imala nikakvo pravo itati to pismo, a ipak sam ga proitala... Osjeala sam da sam poinila uasan grijeh. (...)

Bila je to neka vrsta psiholoke terapije. Prije ili poslije, svatko bi se pridruio pjevanju. Ispoetka tiho i srameljivo, a zatim sve glasnije. Bile su to pjesme naih svadbi, kirbaja, roendana, maturalnih zabava i logorovanja. Vjerojatno smo pomalo dozivali vremena u kojima smo ih pjevali bez artiljerijske pratnje. Ili smo samo nastojali potisnuti njezin zvuk izvana i ljuljanje cijelog podruma i svega u njemu, ukljuujui i nae ivce i eluce. to je vani vie grmjelo, mi smo glasnije pjevali i taj je osjeaj pranjenja bio neopisiv. Dakako, on nije uvijek dolazio. Uvijek bi se netko dignuo od stola i izaao na hodnik da se ne bi vidjelo kako plae. Te su pjesme, takoer, asocirale na nekoga tko vie nije ovdje, tko je otiao negdje daleko ili otiao zauvijek. Ponekad su izazivale osjeaj beznadnosti, jer ivot vie nikada nee biti kao prije, osjeaj kako tom paklu, strahu i oaju nema kraja, osjeaj da smo zaboravljeni i ostavljeni, da nas svih skupa ujutro moda i nee biti... (...) Tri dana kasnije, uavi u sklonite, ugledala sam uplakanu Jadranku Semberac. Jaco, to je? Poginuo mi je Drago... rekla je i briznula u pla. Zagrlila sam je dok je ridala, a neka je ena utke sjedila pokraj njezina djeteta na madracu, kakljala ga i mazila mu razigrane noice i ruice, oiju crvenih od plaa. Jadranka se odjednom trgnula, obrisala oi, podigla dijete i vrsto ga privila uz sebe. to emo mi sad bez naega tate... ?, tiho mu je aputala dok su joj suze ponovno poele kliziti niz lice. Danima nakon pogibije supruga Jaca je jedva razgovarala s ljudima oko sebe. Presvlaila je i hranila dijete, sjedila pored njega, ljuljala ga u naruju i tiho mu priala. Cijeli se njezin svijet suzio na mali komad madraca na kojemu je lealo sve to joj je od ivota ostalo... Svi su se ti dogaaji, osjeaji i slike slagali poput opeka negdje duboko u meni. No kao to sam morala razviti mehanizam kojim sam upravljala vlastitim strahom, umorom, glau, eu i ostalim fiziolokim potrebama, tako sam morala razviti i emocionalni zatitni mehanizam. Ukljuivala sam ga svaki dan kada bih se vraala u nae sklonite. Sve dok smo bili medu ljudima iz sklonita, razgovarali s njima, prenosili im najnovije vijesti iz grada, nitko od nas nije elio pokazivati strah, zabrinutost, pesimizam, razoaranje... Nismo to radili po naredbi, niti po dogovoru. Jednostavno smo znali kako je moral meu ljudima toliko nizak, da bi ih nae sumnje, strahovanja i malodunost jednostavno dotukli. Tako smo poput klauna navlaili na lice masku veselosti i optimizma svaki put kada bi po povratku s deurstva ulazili u sklonite, avrljali i alili se s ljudima, donosili im barem siune dobre vijesti koje bi sve tee uspijevali pronai... 25

Studeni 1991.

Nisam ni znala koliko mi je sve to postalo teko dok jednoga jutra granata nije grunula ispred samog ulaza u sklonite. Leala sam u krevetu kad se prostorija zatresla, a gomila buke, praine i komadi betona popadali na mene. Ustala sam, poela istresati deku i istiti madrac, a onda odjednom osjetila slabost, osvrnula se po prenatrpanoj prljavoj pljesnivoj prostoriji, ispustila deku iz ruku, skliznula na madrac i poela plakati. (...) Naravno da sam smrdjela. Bila sam prljava kao svinja. Bilo mi je teko sjetiti se kada sam se posljednji put okupala, a ve vie od mjesec dana nosila sam istu odjeu. Svako sam jutro koristila dezodorans ali znala sam da on samo moe slabano maskirati vonj koji se oko mene irio. Kosa mi je bila prljava i masna, obrve nisam poupala ve tri mjeseca, a noge nisam smjela ni pogledati. Jedine higijenske navike kojih sam se uspjela redovito pridravati bile su jutarnje umivanje, pranje zubi, eljanje i uporaba toalet papira. isto sam rublje posljednji put dobila prije mjesec dana, preko veze. (...) Nitko nikada nije uzimao za zlo to to smo bili prljavi. Na kraju, nitko u gradu se nije prao puno ee negoli ja. Osim naih susjeda u podrumu s druge strane dvorita Kapljice. Oni su se kupali u vinu. Pronali su veliku bavu punu vina pa su ga iskoristiti za kupanje. inilo im se manjim grijehom da smrde kao destilerija nego da smrde na znoj i prljavtinu. Bilo je dana kada smo u sklonitu jedva imali vode i za pie, ako se pitkom vodom moglo nazvati litru-dvije vodenog taloga punog punoglavaca. Nije bilo druge no zatvoriti oi i popiti ga. (...) Sluajno ili ne, nedugo nakon onog jutra kada me je zatekao uplakanu Branko je odluio odvojiti malo vode da se okupam. Mislila sam da e to kupanje samo ublaiti problem jer je sve rublje koje sam imala bilo prljavo. Sjetila sam se da je Josip nedavno dobio paket s tri para mukih gaa, pa sam ga gnjavila da mi ustupi jedne. Dok sam ja icala gae, Branko je ugrijao litru vode a drugu litru ostavio za rashlaivanje. Istjerala sam ljude iz sobice, na stolac stavila kaf, ulila vodu i onda krenula na ribanje. Kada sam zavrila, osjeala sam se kao da sam skinula sa sebe deset kila. Obukla sam se i s runikom na glavi otila do Melite i zamolila je da me oia to krae moe. Okupana i oiana krenula sam u potragu za malim parfemiem koji sam dobila za roendan i kada sam ga pronala, velikoduno se namirisala. Ponovno sam bila normalno ensko ljudsko bie. (...) Stvari su stajale loe, vrlo loe. Teko je opisati kolektivno stanje duha koje je gradom vladalo tih 26

posljednjih dana. Bila je to nevjerojatna zbrka osjeaja. Bili smo oajni. Znali smo da se kraj blii, a nismo mogli uiniti vie nita da ga sprijeimo. Pomirili smo se s injenicom da emo najvjerojatnije svi izginuti branei grad, a ta nam se pomisao jo uvijek inila manje stranom od pomisli da bismo sa svim tim ljudima, enama i djecom mogli ivi dospjeti etnicima u ruke. Iako su tabom stalno kolale informacije o slanju oruja i ljudi, iako su u privatnim razgovorima sa Zagrebom svi obeavali pomo, u Vukovar nitko i nita nije stizalo. Pa iako smo u ustima ve osjeali okus poraza, iako smo duboko u sebi znali da nam spasa nema, povjerovali bi barem na trenutak u svaku takvu informaciju, ponadali se, hvatali se za slamku... (...) Mladi Jastreb pokuavao je radiovezom uspostaviti vezu s ljudima na poloajima, no to je bilo nemogue. etnici su se ubacivali u linije, ometali vezu, pa se uza sve to pitanje, prekide i ubacivanja duhovitosti, moglo razmijeniti tek reenicu-dvije. Bila sam naviknuta na tu buku i vjerojatno me i ne bi tako uznemirila da se u vezu neprekidno nije ubacivao nekakav pijani etnik sa svojim zabavnim programom. Ponaao se kao disc jockey, putao nekakve nepodnoljive narodnjake, a u pauzama izmeu tih muzikih grozota pitao se kakve su Hrvatice i prijetio to e im raditi kad oslobode Vukovar od ustake gamadi. Bilo mi je muno i od tog glasa i od onoga to je govorio i od Mara na Drinu koji je putao nakon svake druge pjesme. Mar na Drinu emitirali su i sa zvunika instaliranog na oklopnom vozilu JNA kojim su krstarili dijelovima grada to su ih zauzeli. uo se nadaleko i izazivao jezu. (...) U Kapljici je raspoloenje bilo kao na sprovodu. Ljudi su obavljali uobiajene poslove, jeli, spremali djecu na spavanje, a onda sjedali i razgovarali tiho, u pola glasa. Postajali su svjesni da im nitko nee doi u pomo, no nitko nije elio glasno izrei ono to je zvualo kao smrtna presuda njima, njihovim obiteljima, njihovoj djeci... I moje su misli bile jako mrane. Sama smrt i ne bi mi bila toliko strana da sam mogla biti sigurna kako me, prije toga, nee razvlaiti i muiti pijani prljavi smrdljivi etnici. Nakon onoga to sam ula na Jastrebovoj radiostanici znala sam da me, kao enu, ne eka tek metak ili no. Stoga sam poela razmiljati kako da ih natjeram da me ubiju prije nego stave svoje prljave ruke na mene. Nisam bila psihiki spremna za samoubojstvo, niti mi je ono zbog odgoja bilo prihvatljivo. Na kraju, normalan ovjek ne eli se ubiti dok se doista ne nae u takvoj situaciji da mu je to jedini spas... Stoga sam napravila plan: morala sam se dokopati bombe, puke ili revolvera. Kada budem ugledala etnike, potrat u prema njima, podignuti oruje i nee imati druge nego da me ustrijele... Vesna i Sinia nisu se dugo vraali iz taba i po tome smo znali kako neto gadno nije u redu. Kada su se napokon pojavili moglo je biti oko dva 27

sata ujutro. Uli su u nau sobicu vrlo tiho. Vesna je hodala sputene glave a zatim unula pokraj madraca. Sinia je sjeo na sanduk odailjaa i oito razmiljao kako da nam kae ono to nam je imao rei. Vesna je podigla glavu i pogledala me. Oi su joj bile crvene od plaa, a usnama je oblikovala rijei gotovo je. Spustila sam glavu meu ruke i sluala to je Sinia govorio. Mladi Jastreb i vojna policija odluili su se noas povui iz grada i, ako smo eljeli, mogli smo krenuti s njima. Sinia je elio da, svaki za sebe, dobro razmislimo: Put nee biti lak i procijenite jeste li ga u stanju podnijeti. S druge strane, svi znate koliko smo se eksponirali i to nam se zbog toga moe dogoditi. Ja u zadnji rei to sam odluio... (...) Kao kroz san postala sam svjesna zvonjave telefona. Deki s pote ipak su ga popravili! Zvao je netko od novinara, vie se i ne sjeam tko, i pitao me kakva je situacija u Vukovaru. I ve sam zaustila da papagajski ponovim ne-mogu-vam-davati-nikakve-informacije kada se u meni neto slomilo. Ma to ja to nastojim preutjeti? Zato odgaam neto to je ve postajalo krvavom injenicom? Stoga sam jednostavno rekla: Nema vie Vukovara, dragi gospodine... Sve je gotovo... okirani ovjek je zautio i prije nego je postavio jo koje pitanje, ja sam prekinula razgovor. (...) Izvadila sam novanik i Krkijev blok. Prekapala sam po novaniku razmiljajui to treba sauvati a to unititi. to ako me uhvate? Kakvu u priu ispriati? Mobilizacijski listi sam odluila sauvati. Posluit e kao izgovor za uniformu, a nije lo ni kao izgovor za posao: Ja sam, inae, uiteljica... U novaniku je stajala i iskaznica uiteljskog sindikata koja je tu priu mogla potvrditi. Odluila sam sauvati i osobnu i press karticu. Tu je bila i moja plaa za rujan. Nisam je imala gdje potroiti. Bilo mi je ao to nemam njemakih maraka. Dobro bi mi dole jer ako me uhvate, moda bih glad za ubijanjem mogla utaiti novcem... Ostavila sam ih zajedno s putovnicom i majinim nakitom u sklonitu zgrade, da ne propadnu u granatiranju. Ha! Al u razveseliti nekog etnika! Izvadila sam iz novanika raun za struju koji je tu stajao od rujna... Eto stvari koju bez sumnje treba unititi! Pored rauna, tetina osobna iskaznica i odrezak od mirovine... Teta! U cijeloj toj zbrci tek mi je sada pala na pamet! Boe moj, to u s njom? Brat e se snai, moda je ve i izaao, ali ona... Nije bilo naina da je iz grada izvuem, ak ni da joj javim da odlazim. Mogla sam se samo nadati da e uspjeti preivjeti prvi susret s etnicima i da e susjedi drati jezik za zubima kako je nitko ne bi povezao sa mnom... Uzela sam njezinu osobnu, odrezak od mirovine, raun za struju i jo nekakve papire i krenula u posljednju prostoriju skladita u kojoj su deki ve spaljivali kojekakve dokumente. Zapalila sam papire i vratila se u glavnu sobu. Iz depa crvene jakne izvadila sam kljueve od kue. Plakalo mi se, ali sam se uspjela suzdrati i brzo strpati kljueve u dep maskirne jakne. 28

(...) Grupa je ve krenula i Josip i ja smo joj se prikljuili. Izali smo iz podruma taba a zatim, ne kao obino kroz dvorite nego kroz rupu koju je granata nainila na jednom od bonih zidova zgrade, izali u pokrajnu ulicu, u sumrak. ule su se eksplozije, uo se Mar na Drinu ali to vie nikoga nije posebno uznemiravalo. Hodali smo mojom, Gundulievom ulicom, no samo su me obrisi grada podsjeali na nju. Sve je bilo posuto utom, razbijenim staklom, opekama, crijepom, komadima lima i ice. Sve je bilo sivo, ak i drvee, golo, polomljenih grana, stabala izranjavanih rapnelima. Nije bilo ni trunice boje... Zrak je smrdio zasien prainom i barutom. (...) Hodali smo vrlo polako slijedei stope onoga ispred sebe. Kada bismo doli do grmlja u kojemu je bila razvuena ica potezne mine, drali bismo ga razmaknutim za onoga tko je iao iza nas. Josip je iznenada izgubio ravnoteu, zapeo za icu i poteno je razvukao. Svi smo se skamenili na mjestu, ali nita se nije dogodilo! Progutali smo slinu i nastavili dalje. Netko iz grupe koja je ila iza nas nije bio takve sree. Zauli smo eksploziju, a zatim i stravian krik. Na trenutak smo se umirili oekujui pucnjavu, no vie se nita nije ulo pa smo nastavili hodati. Nije bilo vremena za stajanje, razmiljanje i aljenje. Uspinjali smo se uzbrdicom na vrhu koje smo uli u polje kukuruza. Tamo je ovjek sa eirom koji nas je vodio zastao i priekao da proemo pored njega, a zatim se vratio natrag prema Vuki. Nisam znala tko nas je sada vodio ali kolona je napredovala. Plaila sam se zvukova koje su stvarale suhe stabljike kukuruza dok smo kroz njih prolazili, no ubrzo je, kao naruena, poela padati dosadna, hladna kia. Za nekoliko minuta bila sam mokra do gole koe i poela se tresti od zime, no neprekidni hod usiljenim korakom pomogao je da se malo ugrijem. (...) Pred svitanje smo izali iz kukuruza na malu istinu. Ispred nas bilo je golemo isto otvoreno polje, lijevo i desno od njega kukuruzita, a ulijevo od mjesta na kojemu smo stajali maleni umarak. Grupa je zastala i okupila se. Netko je rekao da nas samo to polje dijeli od Vinkovaca, ali da svie, pa je bolje da se zavuemo u umarak i odmorimo do sljedee noi. Ljudi su se ratrkali i poeli traiti mjesto za spavanje. Josip i ja smo malo zastali, jer sam ga zamolila da prieka dok se pomokrim, a onda nam se uinilo kako oblinje grmlje i nije lo zaklon. Smjestili smo se u najgue grmlje i pokuali zaspati. Kia se s grana cijedila na nas, ali bili smo toliko umorni da smo usprkos svemu zaspali. Kada sam se probudila, dan je ve svanuo. Sunce je obasjavalo okolicu, sve je bilo mirno, ptice su pjevale. Bilo mi je uasno hladno. Pokuala sam iz jakne izvui sat, no ruke 29

su mi se tako nekontrolirano tresle da nisam uspijevala otkopati dugme na depu. Zubi su mi tako cvokotali da mi se tresla cijela vilica. Kada sam se pokuala dignuti osjetila sam jaku bol u lijevom koljenu i ponovno pala na zemlju. Nakon nekoliko pokuaja s mukom sam se uspjela uspraviti. Josip je bio u jo gorem stanju. On uope nije mogao ustati. Bedra su ga paklenski boljela. Pokuala sam mu pomoi i nakon dosta truda, oslanjajui se na puku i na mene, osovio se na noge, no jo uvijek nije mogao normalno hodati. Otkinuo je deblju granu koja mu je posluila kao taka. (...) Uskoro su iz polja izronili dalekovodi to je bio prvi znak da smo blizu cilja. Moja se nevjerica pojaala kada sam ugledala prvu kuu i na kraju - cestu. istu cijelu normalnu cestu! Izali smo na nju oprezno i nakon dugog hoda po blatu imala sam osjeaj da lebdim. Noge su mi se valjda ve same micale. Kue pokraj ceste bile su cijele, ali su se doimale naputenima. Mogla sam se zakleti da sam iz jednog dvorita ula mukanje krava! (...) Ne mogu opisati uitak koji sam osjeala ispod vrueg tua nakon tri mjeseca pranja u nekoliko litara vode i nakon dvije noi smrzavanja. Duboko sam udisala miris sapuna i ampona. Prljavi mlazovi slijevali su se s mene i ma koliko puta da sam se nasapunala, voda je i dalje bila prljava. ista kosa! Pasta za zube! isto rublje i ista odjea! Mislila sam da takve stvari vie ne postoje... (...) Zaspala sam i prije nego to mi je glava dodirnula jastuk. Bilo je gotovo. Za mene je rat zavrio i ja sam ga izgubila. Bilo je lijepo zaspati i ne znati vie nita... Alenka Mirkovi

(91.6 MHz Glasom protiv topova 1997)

30

Pred zidom utnje

Seada Vrani, 1996.

Jeste li dugo u Zagrebu? BESIMA: Danas je trei dan. Jeste li prvi put ovdje? B: Jata! Kako ste stigli ovamo? B: Ko i svi drugi, nisam prhala. Jeste li doli u veoj grupi izbjeglica? B: Samo smo nas dvje dole. Jeste li imali potekoa pri prelasku u Hrvatsku? B: Jok. Znai, imali ste uredne propusnice. B: Sve to treba. Jo sam odrezala pletenice i obukla ove pantole. Zato ste to uradili? B: Jesi l kad vidla katolkinju u dimijama? Zar ne zna da ne puaju vie Muslimane vamo? Dva mjeseca ona je letala za te dozvole. Sva srea to meu katolicima, sad se zovu Hrvati, ima dobrih dua pa je jedan isposlovo dozvole. Ja nisam mislila da emo ji dobiti. Al ona nije popuala dok nismo dobile te papire da smo katolkinje. Je li vam ona prijateljica? B: Nije to tvoja briga! Ona mi je sve. Zato ste doli u Zagreb? B: Nije vano! Kako nije vano kad je vaa prijateljica letala dva mjeseca da bi dobila propusnice? Sigurno je postojao jak razlog. B: Da tebe vidimo. Izvini, Boga ti, omaklo se. Ovdi je lake ut ta ti je s ojekom. Gdje vam je ovjek, mu? B: to mi govori vi, nisam ja puno starija od tebe. Vi ste mlai od mene, ali je uobiajeno da se novinar obraa svom sugovorniku sa vi. Zato izbjegavate da mi kaete gdje vam je mu?. B: Izao je iz logora jo u avgustu. I sin je izao. Njezin ojek nije. Ne zna se ni ta je s njime. To smo ule jo u Bosni, al dole ne more nita. Ovi iz ujedinjenog Crvenog krsta za izbjeglice mogu uredit da ode za ojekom u drugu dravu. On je ve tamo. I sin mi je tamo, s njim. Sad ovi ovde to ureuju, jer ja sam kazala da neu i ako i ona ne ide sa mnom. Pomae i ova tvoja gospoja to me je nagovorila da ti ispriam kako su me praoslavci silovali. Gospoja kae da je to ve gotovo, ureeno, samo
33

Besima

jo trebaju naki papiri da moremo putovat. Meni e gospoja uzdurisat neto za obu. Ne mogu u pantolama pred ojeka. alila se sa mnom da moram izgledat ko gospoja pa me ojek nee moi ni poznat. Ni da sam u dimijama ne bi me pozno. Izgledala sam bolje od ijedne cure u selu, a vidi me sad. Ko lejlek! Kad su vas silovali? B: Kad i onu drugu iz sela! Gdje se to dogodilo? B: Pa u kui, bona. U vaoj kui? B: Ma nije, bona, u mojoj. U onoj kui, e smo bile. Tamo e su nas doveli. Mene i onu Ta.., a neu to re. Mene i jo jednu iz sela su odvojili, pa u kamion. Vozili su nas pa onda ostavili u kui. ijoj kui, objasnite mi to! B: Ko e znati ija je. Ljepa, velka. Ima velku bau. Tamo su nas strpali kad su udarili na selo. Nas dvje tamo, a ostale ja l u logor, ja l pobilo. U kojem ste selu ivjeli? Kako se zove selo? B: Neu ti re! Zato? B: Neu kazat. abe ti je, neu re. Je li selo u opini Klju? B: U emu? Je li selo blizu Kljua? B: Jest, ako se vozi. ta te, bona, briga. Ne more me natjerat da kaem koje je selo. to se dogodilo u selu? B: Navalili praoslavci. Srpska vojska. Napalo sa svihu strana. Neto kua popalilo to nisu sruili. Pobilo dosta i mukinja i enskinja. Neke ene unesreilo. Unesreilo? B: Jata, bona. Mi kaemo unesreilo, al se modernije kae silovalo. Navalilo odma na ene i cure: pred ljudima, braom. Boe sauvaj. Pogan jedna ti praoslavci. Jesu li i vas tada silovali? B: Nisu, neu duu gubit. Amo e smo mi, e je naa kua, samo su zapalili sve i narod potjerali. Odvojilo mukinje od enskinja. S donje strane sela su silovali i ubijali. uli smo kako pucaju. Neke su i zaklali, ko pilad. Dvojica odozdo umakla pa nam kazala, al i nji zajedno s nama potjeralo. I mog su ojeka i sina mi. Mislila sam da e ji ubit. Onda su mene i onu, onu to sam ti rekla, odvojili od ena pa u kamion. Dovelo nas u onu kuu. Tamo je bilo jo devet... Nije, ekaj da izbrojim. Jo osam ena. Sve ljepe. 34

Gdje se nalazi ta kua? Je li u Kljuu? B: U Kljuu nije sigurno. Znala bi da je u Kljuu. Klju je grad. Bila sam, bona, tamo stotinu puta. Ne znam e je kua. Ne znam za ozbiljno. Nije sigurna ni Ona. Tko? B: Ona, ova to si je vidla, to je dola ovde sa mnom. Kako se ona zove? B: Da me na vatri pee ne bi ti rekla. Jesu li vas zajedno dovezli kamionom u tu kuu? B: Nisu. Nije ona iz sela. Ona je graanka. Ima kolu. Sve zna. Plaho pametna. Nju sam zatekla u kui. Nju je dovelo iz Prijedora, ojeka joj zatvorilo. Tamo je sve sa kolom, ta nisu praoslavci, ja l pobijeno, ja l u logor odvedeno. Pitala sam, ta su im smetali ti sa kolom. Ona veli da su Srbi, ti praoslavci, tjeli Muslimane, ko to sam ja i moj ojek i drugi, da ostave brez pameti. To ti je ko da ovcama zatvori obana. Hajvan e pravo pred kurjake. Je li ta kua u koju su vas smjestili, bila logor? B: ta ti je, enska glavo? Rekla sam ti da je kua. Ona, zna, e ulazi samo mukinje... za kurvanje. Tamo nas je sililo da se kurvamo s praoslavcima, srpskim praoslavcima, vojnicima. Tko je vodio tu kuu? B: Pa nije kua krava da je vodi. Tko je upravljao kuom? Neki mukarac ili, moda, ena? B: Kakva ena, Bog te obeselio! ene su strpali u magazu. Leale smo na daskama. Ako je koja imala ta svojih haljina, mogla se pokrit. Da smo mi upravljale, ne bi se kurvale. I tebi svata na um more past. Mukinje je nama upravljalo. Oni, praoslavci, a vojnici, ti Srbi praoslavni, su dolazili stalno. Kad su vas doveli na to mjesto? Kad je bilo vae selo napadnuto? B: Odma sprva rata. Kada, u koje vrijeme, kojeg datuma? B: Pa rekla sam ti, sprva rata, u proljee. Ko da ne zna kad je rat poeo. Okruilo selo sa svihu strana i, onda, udri. to su vam uradili kad su vas dovezli u kuu? B: Odma su nas unesreili. Obe, mene i onu iz mog sela. Mene su gore u jednoj sobi. Nju su zadrali dole. Prvo je vojska to napravila, ona koja nas je dovukla kamionom. Vojska? Koliko ih je bilo? B: Ne znam. Mene su unesreila dvojica, a ne znam kolko je nju. Ubandaila sam, jer me jedan udario. ta je bilo poslije? B: Poslje je onaj debeli krmak reko da se moram dobro oprat.
35

Tko je debeli krmak ? B: Mile, ko drugi. On je bio glavni, ne za vojsku nego za nas. On je odreivo kad e koja i gore kad doe vojska. Nekad smo morale sve i jer bi doi maer vojske; onih etnika praoslavnih. Kad nije bilo Mile, onda su ona trojica s nama komandovala. Ni oni nisu vojnici, ali su imali puke. Imo je i Mile i puku i pitolj. Mile je iz Srbije. Kako znate? B: Kako ne bi znala? Govorio je: lepo, belo, bre. Svi su iz Srbije koji tako kau. to je bilo kad vam je Mile rekao da se operete? B: Onda me je i on unesreio. On je jo bio gori do vojske. Tolko me je evrljijo da sam povratila. Po dana me je jaho. Tolko me je umrcvario da je jedan njegov, jedan od njegovi to mu pomau, kazo kad me je vidio, da e on drugi put. I jest, on je sutra. Ona druga dvojica su odma poslje Mile. Kad im je bilo dosta, ubacili su me, ko ciplju, u magazu, meu ene. Poslje su me vodili gore kad god doe vojska i kad Mile hoe. Mile je mrcvario samo nas dvje. Mene i Nju, ovu to si vidla. Zato smo se mi stalno kupale kad god njemu treba. esto sam se kupala! Jesu li vojnici esto dolazili? B: Jata su, bona. Svaki dan. I dan i no. Nije se vie moglo durat. Ne more ti ni pomislit ta toj pogani u mozak doe, na to sve ne nadoe. Jesu li vas tukli? B: Ako se otima, ubi te, polomi. Sva si u modricama. Ako se ne otima, poto se zadovolji, pljuje te, poliva rakijom. Najgore je kad dole polivaju rakijom. Pee ko dehenemska vatra. Gase i opuke. Jeste li se bojali trudnoe? B: Jok! Niste? A druge ene? B: Ja sam samo jedno rodila. Navrila sedamnest i rodila muko. Vie se zanedalo. Ojalovila sam, ali ojek ni mukajet, jer je sa rahmetli prvom enom ve imo etvero. Svi su na salametu, poudati i poenjeni. Druge ene su se bojale. Samo jo jedna, osim mene, nije zatrudnila. Onoj mojoj iz sela, tek udatoj, bilo je prvo i ona, jadnica, pod puku. to je bilo s njom? B: Zatrudnila i rekla nam da ona vie nee da ivi. Jedan dan kad smo vadili iz zemlje luk, naletila na jednog to nas je uvo. Poela se gombat s njime. Sletili se drugi, s pukama, i ubilo je. Odma je izdahnula. Nije se muila. Je li Mile znao da su neke od ena trudne? Je li se primjeivala trudnoa? B: Nije ga bilo briga. Za jednu je mogo znati, jer se malo vidlo.
36

Drugima se nije poznalo. Ma, sve smo bile kost i koa. Od onog mela i buavog hljeba samo nas je gonilo na dvor. Koliko ste ostali u Kui? B: Sve dok se nismo ofrancale? Mislite na neku zarazu? B: Jata. Sve smo se bile ofrancale. Zadnje smo se ofrancale nas dvje, ja i Ona, ova to je dola sa mnom. Onda su nas u kamion sve potrpali pa ulprofolu. Kome? B: Ne znam je l Ulprofolu ili onim drugima, ne znam kako se zovu. Oni su za izbjeglice! UNHCR? B: Oni su, oni za izbjeglice. Jedan njihov pito kako se s nama postupalo. Kako znate to je pitao? B: Kazala je ona namigua, ona enska. Ona sve objasni to on kae na stranjskom. Onda je Ona, ova koju si vidla ovdi, tjela re tom ojeku na stranjskom jeziku kako nam je bilo. Ona zna stranjski jezik, jer je uila kole u Sarajevu. Tjela mu je re ta su nam praoslavci radili, al nije dala ona namigua. Mora da je namigua praoslavka. On je sluo samo nju, a ona mu je slagala da nam je bilo dobro. Veli ona, namigua, sve je ke-ke, biva, ne more bit bolje. Kada i gdje vas je preuzeo UNHCR? B: Ne znam. Bila je vruina. Avgust. Ona zna mjesto, ja zaboravila. Niste zaboravili. Zato mi ne elite re? Teko e tko povjerovati u vau priu ako ne elite rei ak ni to gdje vas je preuzeo UNHCR. B: Nije ovo nikakva pria. Ova je iva istina. Briga me hoe l ko vjerovat. A to ne bi vjerovo? Zar bi potena ena lagala za sebe da se kurvala? Ja sam bila potena ena! I Ona je bila potena i sve su bile take. Zar bi se trebala skidat i svakom pokazivat prsa. Evo, kad si navrla, pogledaj: Ko bi po sebi opuke gasio? Ima ji svukud. Zato mi se i ne mili i ojeku. Znae odma ta je bilo. Zato i neu brez Nje putovat. (Besima je na trenutak otkopala bluzu. Na njezinim prsima isticali su se vidljivi oiljci od opekotina.) ta je uradio UNHCR s vama? B: ta bi uradio? Potrpali su nas u kamione i autobuse. Jedva smo sve stale. Nisu oni vozili samo nas iz kue. Bilo je ena s raznihu strana. Neke su praoslavci drali u barakama, a neke u onakim kuama. Ona kae da je bilo puno takih kua. Puno je ena povraalo kad su nas vozili, a u Travniku su, bogme, odma morale na ienje, taj bortus. Proli ste kroz Travnik? B: Nisam prola. Tamo su nas doveli, u onu velku kolu, ginaziju, 37

tamo kod vode, Lave. Nisu nas odma tu ostavili, nego u jednu drugu salu. Ona nije uz vodu, Lavu, i manja je, al nije ni previe daleko. Kad nam je prolo to to smo se ofrancale, prebacili su nas u onu ginaziju. Guva je velka tamo. Nema di stat. Ko da se sva Bosna tu sklonila. U Travniku su biljeili unesreene ene. One koje su se prijavile. Nee, draga, nijedna da se prijavi ako ba ne mora, ako do grla ne doe. Al kad mora na bortus, onda te zapiu. Onda im sve kae. Ako ne da te zapiu, kae: od ojeka je, biva, nisi silovana. Doktorica je Nju, ovu moju, zapisala. to jest, jest. Nije je silila. Al ona se rasplakala. Teko se ivi u Travniku. I njega tuku Srbi. Bombe padaju, al dalje od arije. Plaho je ljep grad. Sto puta ljepi od Kljua. Znam, dobro poznam Travnik. B: Kako zna? Bila si tamo? Koliko ste ostali u Travniku? B: Sve dok nismo dole vamo, u Zagreb. Mislile smo ostati tamo pa ta bude, a onda sam saznala da su mi jo ljetos sin i ojek izali iz logora. Ona, ova moja, raspitivala se kod ujedinjenog Crvenog krsta za izbjeglice za svog ojeka, pa je ja zamolila da pita i za mog, je l uopte u ivotu. Ona se nije prola dok nije saznala. Onda je navalila da nam uzdurie dozvole da moremo ovdi do. Rekla sam, vamo Muslimane ne puaju brez papira da si, biva, Hrvat. Je li, ta mi ne kae za Travnik? Jesi l bila tamo? Roena sam u Travniku. B: Roena? Vidi ti nje. Ti zna da je sve istina, da nita nisam izmislila, a podbarkivala si me. Kako bih znala? B: Ljepo! Mogu ti o Travniku priat danima. Nisam otalen, a mogu govorit. Znai, bila sam tamo. Od Kljua more tamo u va doba samo ako si tica il ako te voze ovi to vozaju izbjeglice kad ji Srbi unesree. Znala si ti odma da je sve istina. Bona, to si me podbarkivala. Dosta mi je moje muke.

Zagreb, 25. veljae 1993.

38

Enisa

Uhapsili su me 30. aprila naveer. Tog dana, rano ujutro, odveli su mog mua. Ne znam imena tih ljudi. Dvojica su bili u policijskim uniformama, trei je bio civil. Nisam sigurna jesu li mjetani, iz Prijedora. Za nekoliko mjeseci od doseljenja iz Banja Luke, upoznala sam malo Prijedorana. Bili smo friak brani par i nismo se ba pretrgli traei drutvo. Imali smo prijatelje, neto stariji brani par koje je moj mu znao jo iz djetinjstva. Oni su mu i nali posao u Prijedoru i zato smo tu i preselili. Nadala sam se da u se i ja, kao uiteljica, lako zaposliti u nekoj od prigradskih ili seoskih kola. Nai prijatelji napustili su Prijedor dva mjeseca prije naeg hapenja. Odluili su se iznenada na takav korak, isto savjetujui i nama. Naalost, nismo ih posluali. Mislili smo da nee biti rata. Vjerovali smo da e se srpske bukadije na kraju ipak smiriti. Niko ih nije ugrovao ni u Bosni ni u Prijedoru. Uvijek su u svemu Srbi imali glavnu rije. Kad su doli po moga mua, kazali su da se radi o rutinskom razgovoru i da e ga iz policije odvesti ravno na posao. U tom trenutku mi nismo znali da je upravo protekle noi, koji sat prije, specijalna srpska vojna policija smijenila vlast, legalnu vlast u Prijedoru i da su poela hapenja. Mu se nije opirao. Mirno je poao s njima. Na poslu se nije pojavio niti sam ga vie ikad vidjela. Po mene su doli isti onaj civil i jedan od policajaca. Rekli su da samo trebam potvrditi iskaz mua da nije politiki djelovao u SDA i da u za satdva uivati u toplom mukom zagrljaju. Naslutila sam zlo tek kad su mi u automobilu koji nije imao policijske oznake, stavili na oi nekakav povez. Nakon pola sata ili sat vonje, izveli su me iz automobila i uveli u neku prostoriju. Znam da nije bila na spratu, jer se nismo penjali stepenicama. Neko me je gurnuo na pod. Bio je od betona. Kad su se vrata zalupila, skinula sam povez. Bio je potpuni mrak. Osjetila sam disanje i nekakvo mumlanje pa sam zakljuila da nisam sama u sobi. Nisam ni uspjela saznati o kome se radi, jer su se ubrzo otvorila vrata propustivi malo svjetla iz hodnika. Primjetila sam osobu u vojnikoj uniformi i tek kad se izderala na mene to sam skinula povez, shvatila sam da je ena. Naglo je zalupila vratima tako da nisam stigla iskoristiti taj traak svjetla i vidjeti ko se jo nalazi u sobi. Vratila se za nekoliko trenutaka s povezom. Bila je to, zapravo, muka arapa koju mi je stavila na oi i povezala sa pagom. Od smrada sam zamalo ispovraala. Odmah me je nakon toga odvela u drugu prostoriju i naredila mi da skinem odjeu i cipele. Ona mi je skinula sat, 39

narukvicu i vjenani prsten. Naunice mi je iupala. Ostala sam samo s povezom na oima. Nisam se usudila skinuti ga ni kad sam, na kratko, ostala sama. uvarica se ubrzo vratila s jo jednom osobom. ula sam kad je toj drugoj osobi rekla: Evo ti je pa radi sa smrdljivkom to ti padne na pamet. Druga je osoba bio mukarac. Znala sam to im me je uhvatio za nadlakticu i gurnuo na nekakav leaj. Stvarno smrdi, bogtejebo, podviknuo mi je na uho dok mi je rukama gnjeio grudi. Ne znam kako sam se usudila rei da ne smrdim ja nego arapa. Valjda mi je to spontano izletilo. Nisam ni bila dovoljno svjesna to sam rekla, jer sam bila uplaena vie nego ikad u ivotu. Aaa, htjela bi da ti skinem povez, je li uiteljice?! Htjela bi me vidjeti. Pa dobro, pogledaj svoga Novicu, ali upamti da srpske arape ne smrde. Treba da ti bude ast to te Srbin hoe jebati... Sjea li se Novice iz etvrtog A, upitao je skidajui mi povez. Nekoliko trenutaka nisam mogla nita vidjeti iako je bilo upaljeno svjetlo. Tek kad su mi se oi priviknule na svjetlo, vidjela sam mu lice. Bilo mi je nepoznato. Jo ne mogu vjerovati da je on bio moj uenik, da me je silovao moj bivi uenik. Po godinama bi, moda, i mogao biti iz prve generacije u mojoj uiteljskoj praksi. Bio je ispod dvadesete, to znai da je tada, kad sam ja poela raditi kao uiteljica, mogao biti etvrti razred osnovne skole. Ali, njegovo mi je lice bilo nepoznato, a ne sjeam se nijednog uenika s tim imenom. Te prve noi moga zatoenitva, silovala su me jo sedmorica, ali ni jednom od njih nisam vidjela lice, jer mi je Novica, ako mu je to uopte pravo ime, poslije ponovo stavio povez na oi. Prije nego je otiao, privezao me je za leaj. Svezana, rairenih nogu i ruku iznad glave, posluila sam za iivljavanje sedmorici Jugovia. Tako im se umiljavala ona ena, uvarica. Povremeno je ulazila u sobu da provjeri treba li me kupati. Kasnije sam shvatila da kupanje znai polijevanje hladnom vodom u sluaju da se zatvorenik onesvijesti. Sutradan su me kamionom prebacili na drugo mjesto, zajedno s grupom zatvorenica koje su, kao i ja, imale poveze na oima i ruke vezane na leima. Poslije due vonje smjetene smo u neku baraku bez prozora, u koju je svjetlo ulazilo samo onda kad su se otvarala vrata. Ne znam gdje je bilo to mjesto. Moda je blizu Bosanske Gradike, jer sam jednom ula da je jedan od straara spomenuo drugom kako mora do vulkanizera u Gradiku... Ne mogu tano rei koliko sam tu ostala, jer u mraku izgubi svaki pojam o vremenu. ini mi se da sam u toj mranoj baraci provela cijelu vjenost. Dok sam tu bila zatvorena, straari su me nekoliko puta pretukli. Tako su neki od njih prekraivali dosadu poto bi prije toga zatvorenicu silovali. 40

Jedan straar (zvali su ga Kostur, makar je bio prilino gojazan) kundakom puke mi je ozlijedio eljust i izbio sve zube na lijevoj strani. Ovo na licu mi je uspomena od Kostura. Njega smo se najvie bojale jer je bio pravi sadist. enama je gurao pivsku bocu u... i prisiljavao svaku da mu pui. Meni je pokuao ugurati cijev pistolja... Instinktivno sam se trgla i udarila ga nogom koju je, siguran da se neu usuditi ni moi suprotstaviti, bio labavo privezao za leaj. Iznenaen i bijesan uzvratio mi je kundakom. Ne sjeam se samog udarca. Posljednje to pamtim je kretnja kojom je sa stolice dohvatio puku. Mislim da sam dugo bila u nesvijesti. Kad sam dola k svijesti, jo sam bila u istoj sobici u kojoj su nas straari silovali. Oni su to zvali razonodom. eljust mi je bila povezana nekakvom krpom, a u ustima sam imala okus krvi. Cijela me je glava boljela. U tom momentu prvo mi je palo na pamet da nemam na oima povez. Kostur je jedini svakoj od nas skidao povez hvalisajui se da se on nikoga ne boji. Naravno, svakoj bi opet povezao oi prije povratka u baraku. Poto sam bila sama u sobi mogla sam je paljivo razgledati. Bila je prilino mala, petnaestak kvadrata, a moda i manje. Zidovi su bili jako prljavi, s dosta vidljivim krvavim mrljama. Neke su bile sasvim tamne ali je bilo i svjeih, crvenih. Osim leaja i dvije stolice, u sobi nije bilo drugih stvari. Na prozoru nije bilo nikakve store; pa je neko na stakla zalijepio stare novine, na mjestima ve iskidane. Taj prozori me je mamio, ali nisam imala snage da ustanem s leaja i barem nakratko provirim vani. Leei sam jedino mogla oslukivati zvukove. Zatvorila sam oi, jer sam imala osjeaj da su mi tad bolovi u glavi slabiji. Povremeno su do mene dopirali glasovi straara. U jednom momentu neko je uao u sobu. Pretvarala sam se da sam u nesvijesti i kad sam pomislila da mi nije upalilo, ula sam ga kako dovikuje nekome da kae Kosti da sam jo u nesvijesti. Drugi glas je uzvratio: ta se Kosta toliko interesuje za Turkinju? Nije se, valjda, u nju zaljubio? Ponovo se oglasio onaj u sobi, dobacivi onome u hodniku da mi je Kosta poznavao mua, jer su zajedno zavrili tehniku u Banja Luci. Dodao je jo da se Kosta mislio prvi nasladiti, ali ga je malac preteko. Tad je doviknuo onome drugom da donese vodu pa da me vrate u krmetnjak. Nije vie imalo smisla pretvarati se. Otvorila sam oi kako bih izbjegla kupanje, ali ih to nije sprijeilo da izliju cijeli lonac na mene. Valjda im se nije dalo vraati natrag pun lonac vode. Vukui me po podu i zemlji, vratili su me u baraku. Naravno, nisu mi zaboravili povezati oi. Opet sam bila u mraku bez dovoljno zraka, s nesnosnim bolovima u glavi i grevima u elucu koji e potrajati danima, jer ak ni rijetke i oskudne obroke kukuruzne kae koju su nam davali da nas odre u ivotu, nisam mogla jesti. Ipak, tee od bolova i gladi, tee i od ponienja koje ti ubije svaku volju, bilo je saznanje da vie neu vidjeti mua. Iako sam se povremeno tjeila da ne mora znaiti da je mrtav ako ga je Kosta 41

poznavao, neki unutranji glas mi je govorio da nije iv. Odluila sam tada neto preduzeti: ili se izvui iz onog pakla ili umrijeti. Znala sam, ako ne uspijem, ubie me. Smrti se nisam bojala. Poto su me straari potedili svojih sadistikih seansi, imala sam vremena da razmislim i malo osmotrim okolinu, bolje rei da je opipam, jer u onom mraku ruke su nam zamijenile oi. Znala sam da nijedna od zatvorenica koje su, kao i ja, bile u jadnom stanju, pretuene, iscrpljene i izmrcvarene, nije u stanju fiziki se nositi s onim skotovima. Meutim, gore od toga je bilo njihovo beznae. Jednostavno su se prepustile sudbini. ula sam mnoge od njih kako se tiho mole Bogu da ih uzme. Sluajui ih mislila sam da u poluditi. Ne znam ta me je navelo na pomisao da to i ne bi bilo loe. Tad sam odluila: poludiu, glumiu luakinju. Nisam znala kako, a nisam ni neki talent za glumu. Pjevanje se nametnulo kao jedini nain. Iznenada mi je sinula ta ideja. im sam se osjeala malo bolje i mogla micati ustima, probala sam pjevuiti, a ena koja je sjedila do mene, kojoj nikad nisam sasvim jasno uspjela vidjeti lice, Hatida J., naglo je odskoila od mene i povikala: ova je skrenula, pobudalila je. Osjetila sam da su se ostale zatvorenice okupile oko mene. Pipale su mi lice i ruke, postavljale su mi razna pitanja. Nihada, najmlaa meu nama, etrnaestgodinjakinja, rasplakala se, ali ja vie nisam mogla natrag. Nastavila sam s pjesmicama koje sam pjevala s djecom u koli. ene oko mene poele su glasno komentarisati kako sam pobudalila od Kosturovog udarca u glavu. Jedna od njih, ne znam koja, rekla je da je to, moda, zbog mua, da sam vjerovatno saznala da su ga Srbi zaklali. Umjesto da kriknem, nastavila sam pjevati jo glasnije. Moete li zamisliti koje sam se pjesme sjetila? ije pjesme? Srpske! Zapjevala sam Moj Milane, jabuko sa grane. Nikad mi se nije sviala ta pjesma niti sam je kad pjevala iako sam na veselicama pjevala i njihove pjesme. Ravnopravno sa sevdalinkama. Jedan straar utrao je u baraku kao sumanut, a za njim i drugi. Izvukli su me vani. Vjerovatno su bili okirani mojom pjesmom kad su mi zaboravili povezati oi. Vikali su da umuknem, a ja sam, skoro zaslijepljena suncem, kiljila i pjevala iz sveg glasa. Imala sam osjeaj da sam u magli, ali sam uskoro poela razabirati okolinu. Baraka je izvana izgledala poput montane hale. Mogla je biti skladite ili manja tvornica, radionica. Na prozorima su bile zakovane daske. Neto dalje je bila manja kua, prizemnica i traktor s prikolicom ispred nje. Zakljuila sam da je u toj kui ona soba u kojoj su nas silovali. Straari, jo zbunjeni, dovukli su me do kue i prislonili uz zid. Mlai je u mene uperio puku, ali ja sam nastavila pjevati. Tada je stariji izvadio iz izme no i stavio mi ga pod grlo. To je bio Kostur. Njega sam naravno ve vidjela. Sledila sam se i na trenutak zautila. Ustvari, nisam ula vlastiti 42

glas iako sam se trudila otvarati usta. Pomislila sam da neu izdrati. Puke se nisam bojala, ali me je skoro uhvatila panika od pomisli da bi me Kostur mogao izmasakrirati. On je to bio u stanju uiniti. Ni danas mi nije jasno kako sam smogla snage i nastavila pjevati. Ne sjeam se ta sam pjevala. Znam samo da sam se derala iz sveg glasa i da me je eljust jako boljela. Pretpostavljam da je to privuklo ostale da izau iz kue. Jedan od njih, jedini uredno podian i ispeglan, upitao je ta se deava i zato nemam povez. Kostur mu je odgovorio: Izgleda, Kosta, da tvojoj simpatiji vie neemo morati vezati oi. Poandrcala je! Ja sam, naravno, nastavila pjevati pa je Kosta, onaj koji je poznavao moga mua, naredio da me okupaju. Kupali su me nekoliko puta, amarali, stavljali mi no pod grlo a onda su odustali. Ohrabrena, poela sam skakutati, toboe plesati. ak sam u jednom momentu htjela prii Kosti i zaplesati s njim. Kosti koji mi je, moda, zaklao mua. Znam da Vam to zvui nevjerovatno, ali ja sam to zaista htjela uiniti da ih uvjerim da sam luda. Kosta me je preduhitrio i naredio da me vrate u baraku. Nakon toga danima su me testirali. Odvodili u onu kuicu i tukli, polivali vodom ali me nisu silovali. U poetku su mi stavljali povez na oi kad su me izvodili iz barake, a kasnije su i s time prestali. Naravno, drugim enama nisam otkrila da je moje ludilo lano. I danas me pee savjest to sam ih mojim deranjem izbezumljivala. Bojala sam se da bi me neka od njih mogla odati da bi sebe spasila ili barem ublaila muke. Svi su povjerovali u moje ludilo, a i sama povremeno nisam bila sigurna jesam li jo normalna osoba. Nisam samo pjevala dok sam bila budna, moji su snovi bili raspjevani. To me je spasilo od pakla. Preivjela sam.

Zagreb, 16. srpnja 1992.

43

Fatima

Koliko ste dugo u kampu? FATIMA: Di? U naselju za izbjeglice. F: Aaa, ve drugu heftu. ekamo razmjetaj. Vi ste iz Foe? F: Ne, ja sam iz Dihania. Dihanii su selo kod Foe? F: Nisu. Dihanii su kod Prusca, a moe otale i u Balie i u Bugojno i Donji Vakuf. Spomenuli ste na trnici Fou i Gorade pa sam zakljuila da ste ivjeli u istonoj Bosni. F: Jesam. Tamo sam se udala. ojek mi je otalen, a ja sam se rodila u Dihaniima. Dobro, gdje ste ivjeli? F: U ievu, zapravo kod ieva. Mi smo malo dalje u brdu, al pripadamo ievu. Optina nas tako vodi. Moe otalen i u Fou i u Gorade, kud ti drago. Samo ti treba dan jahanja i vie, do Gorada. Moj je ojek najee io u Fou. Pojdi bi tamo na pazar i kad ta zatreba u kuu kupiti. To ti je, kod nas, planina. Divota boja. Kad me je doveo tu, mislila sam nikad se neu priviknuti. Bila sam mlada. Pola sam za njega sa esnest. On doo na dernek u Prusac. Ja tamo bila sa sestrom. Ona je bila postarija, maila 22. Al on se zagledo u mene. I ja u njega. Bio je ko slika. Boljeg nije bilo na derneku. Reko mi da je od Foe. Ja ga pitala je l to velik grad, a on veli da jest. I pobjegla sam s njim. Kako ne bi, njegove mi oi nisu izlazile iz glave. Modre ko Drina. Al, slago me, alak. Fou nisam ni vidla. Jesam, ali puno kasnije. Kad me vodio da rodim Malu, onda sam prvi put bila u Foi. Nakon prvog, mukog, estero mi umrlo. I prvo je jedva ostalo ivo. Kad sam Malu zanjela, njemu prikipilo. Kae: Ne vie ni babama ni hodama. Vodim te u Fou pa neka te pregledaju doktori. U bolnici mi rekli da sam negativna. Biva, falina. I njemu vadili krv, ali on, kao, pozitivan. On, biva, valja. Ja ga pitala hoe l me otjerati, a on meni: Hajde, ne budali. Ne bi te otjero ni za ta na svijetu. Volim ja tebe vie nego sebe. Da si upisna, moja si. I bogme, ja rodila Malu u bolnici. etri i po kile. Sad joj je, jadnici, trinest godina. Je li i suprug ovdje s vama? F: Nije, ne do Bog. Dre ga Srbi u zatvoru u Foi, ako ga, kukavca, nije ubilo. Bogu fala da nije s nama. Sto puta sam mu dosad zafalila.
44

Zato? Zbog ega ne elite da mu bude sa vama? F: Vako barem ne zna za moju sramotu. Ubio bi se da zna da su mi udarili na obraz. Jeste li vi bili sretni u braku? Volite li mua? F: Da nisam bila sretna, zar bi ostala u onoj divljini. Otac bi me natrag primio da mi je bilo loe. Kako ne bi volila nakog ojeka. Ko ga ne bi volio kad je dobar ko dua. Nikad mi runu nije reko, nikad ruku na mene nije digo. Ali ovo ne bi izdro. Kako je dospio u zatvor? F: Poo u Fou prodat krave. Otio popodne i zanoio kod jednog roaka, a otalen ujutro krenuo za Fou. Nije se vratio. Roak poslo sina da mi javi da je u zatvoru. Kae, uli su od nekog ojeka da ga je ufatila srpska milicija, ona to se odvojila od prave milicije, bosanske. Taj ojek je reko da bi Srbi mogli svaki as udarit na Fou. Ja sam kriva, ja sam ga nagovorila da krave proda pa da odemo mojima. Slutili smo zlo. Kakvo zlo? F: Kakvo je snalo materinu familiju. Za onog rata, eterst i prve. Pobili etnici selo, etvero samo ostalo ivo od trista dua. Materina familija je od Viegrada. Nju, moju mater, jo je bila curica, i tetku joj, spasili od etnika Njemci. Dovezli ih do Sarajeva. Potlje su dole u Donji Vakuf. Mati mi se otalen i udala u Dihanie. etnici su poklali sedamnestero iz dedine i amidine kue. To mi je mati priala. Zato sam se ja bojala kad su poeli na radiju govoriti da se Srbi boje i da ih mi, Muslimani, ugroavamo. Biva, mi njih ugroavamo, a drava je od nas uzimala i dabe davala njima. Stalno su na Radio-Beogradu govorili da nekakvi muhadedini strae Srbe i da su Muslimani nekakve zelene berete. Govorili su da, biva, Muslimani hoe da Bosna bude kao Irak (Iran) i da ene nose zarove. Sve su to njihove lai. Reko mi je ojek kad se jednom vratio iz Foe pa ga ja pitala je li vidio muhadedine i te berete, zelene, avo nek ih nosi. Nisam, kae, oiju mi, nijednog vidio, a pet sati sam hodo po Foi. Bio i u Goradu i kad se vratio, reko mi da ni tamo nije vidio ni jedne ni druge. Pito je i jednog Srbina, Vasu, dobar ojek, je l on vidio te, kako no ti kae, mu-a-he-di-ne, i te druge, be-re-tke, a Vaso mu kazo kako su to budalatine i da Miloevi hoe zavadit Srbe i Muslimane. Ja sam se bojala pa sam poela nagovarati ojeka da prodamo krave i da krenemo. Mislila sam, bolje je da ne budem tamo. Srbija je blizu, otalen e navaliti. I eto, on otio. Al se nije vie vratio. Ja sam tjela poi u Fou za njime, al mi Mala nije dala. Kae: Uhapsie i tebe. Radio je javio da su Srbi poeli bombardovati Fou. Mala me je stalno nagovarala da idemo, da ne ekamo da joj se otac vrati, jer on se nee vratiti. Ja se nisam dala. Jednog dana doo nam je onaj roak kod kojeg mi je ojek konaio. Poveo familiju pa e, kae, umom do Gorada. Zvao i nas i ja obeala da emo mi sutra krenuti.
45

Trebamo se spremiti, kaem mu, a on meni: Da ne bude kasno. Srbi pale i ubijaju. Ludilo ih ufatilo, poganac ih prikino. Pred akam se brdo upalilo. Znale smo da gori selo. Zapalili ievo. Potlje sam ula da su ga napali tog jutra. Mala i ja nismo se usudile noiti u kui. Uzele smo deke i spavale u umi, pod bukvom. uma je blizu, iza kue, ni stotinu koraka. Ujutru smo se probudile i ja provirim. Vidim nikog nema oko kue. Tiina, ko da je sve zamrlo, osim tica. Vratile smo se u kuu da uzmemo stvari i hranu. I onda me vrag zanese u pojatu. Krava jedna ostala. Nije bila naa, nego komijska. Bila kod nas na uvanju dok se Zejna ne vrati od eri. Reko sebi: razvei hajvana, pa neka barem pase. I onda vidim, vime joj nabreklo. Davala je dosta. Moram je pomust, pomislim i taman to u zavrit, ujem vrisak. Okrenem se, a on na vratima pojate... to se dogodilo nakon toga? F: ... ma belaj, sestro, belaj! Je li vas taj napao? Umjesto odgovora Fatima je pognula glavu. Ponovila sam pitanje. I dalje se branila utnjom. Ostavila sam je na miru nekoliko trenutaka, a onda sam odluila riskirati: Je li vas silovao, upitala sam. Naglo je ustala od stola, ostala nekoliko trenutaka stojei nijemo, i ponovno sjela. Poslije, presluavajui snimljeni razgovor, zakljuila sam da bi otila da je znala kamo. Dala sam joj nekoliko trenutaka da se pribere, a onda sam ponovila pitanje. Nije odgovorila. Pokuala sam ponovno upitavi je da li je poznavala tog mukarca. utila je, ali nije vie pokazivala namjeru da pobjegne. Ponovila sam pitanje. Nakratko me je pogledala i, na moje iznenaenje, uzela alicu ve hladnog aja. Saekala sam da popije aj i upitala je zbog ega ne eli rei to joj se dogodilo. Bi l se ti falila svojom sramotom, odgovorila mi je pitanjem. Rekla sam joj da nema razloga da se srami. Nije to komentirala, ali sam osjetila da je meu nama napetost malice popustila. Odluila sam to iskoristiti. Je li onaj ovjek bio sam? F: Nije. Bilo ih je puno. Petnestak, moda i vie. Nisu ovce da ih brojim. Jesu li bili naoruani i uniformirani? F: Vojska je to, srpska, iz Srbije, orlovi. Mala kae da nisu oni nego Arkanovi, Bog im platio. Popalili su sve uz Drinu, pobili mukinje, a enama na obraz udarali. ivot su mi zagorali i djete upropastili, psi im se mesa najeli. Jesu li i vau ker silovali? F: Neu ti kazat sve da mi kida meso. to si, bona, taka. Ima li ti svog evlada? Ima li er? Bi li ti priala o njezinoj sramoti? Kako ne razumije jednu mater? 46

Znam da vam je teko govoriti o silovanju. I druge ene s kojima sam razgovarala, nerado o tome govore. F: Ne razumje. Niko ko nije doivio, ne razumije. Sramota je to za svaku potenu enu. Sramota, nego ta. Kako u pred ojeka stati ako ga ikada vidim. Kau mi da nagovorim Malu da da atresu. Nemam srca da je nagovaram. Znam da mu u oi ne bi mogla pogledati. iju adresu? F: Sina mi u Njemakoj. Tamo je ve est godina. Preklani se i oenio. Tamo je otio potlje vojske. Ima dobar poso, on je mehaniar. Piso je on nama da doemo, da e u Bosni biti rata, a mi se smijali otkud on u Njemakoj moe to znati. Zato ker ne da adresu? Kome bi trebala dati? F: Ma onima iz Ujedinjenih nacija to nas obilaze, a moe i Crvenom krstu, ali ona ne da. Ne bi ni ja na njezinom mjestu. Kako e pred brata taka jadna upropaena. Ona kae da bi radije u vodu skoila. Zar vi ne znate adresu? F: Kako bi znala? Ne znam ja ta njemaka slova. Znam samo da ima osten i ima trase. Jeste li vi morali gledati dok su silovali vau ker? F: A jesi prokleta, sve hoe znati! Kako te, bona, nije stid? Pa ni sihijatar ni oni to popisuju silovane, tako ne pitaju. Ne bi ni njima rekla, nego je Mala morala kod doktora. Ieree i sprijeda i straga i, boe sauvaj, u usta, isprebijaju te, bubrege ti odbiju i onda mora, htjela ne htjela, kazati doktoru. Ne treba ni kazati, on te i ne pita, on ve zna. Kako ne bi znao kad stiu autobusi i kamioni unesreenih cura i ena. Jesu li vas jako tukli? Jesu li tukli vau ker? F: Mene jesu, jer nisam mogla gledat ta njoj rade. Svukuda su udarali. Ona kae da nju nisu nego su je samo vodom polivali. Moda bi i nju pretukli, ali je umakla. Dok su meni radili, ona se povratila, biva, dola sebi, svojoj svjesti. Kad je vidla da nju ne gledaju, iskrala se u umu. Dvojica pola za njom. Pucali po umi, a ona bila u grmlju. Tu je doekala Zinetu i Senu. Ja to nisam vidla. Tek pred podne ja sam dola sebi. Zineta me umivala. Ona i Seno su me skinuli s duda. Kakvog duda? to ste radili na dudu? F: Naeg duda, ispred kue. Visila sam s grane. Ja se toga ne sjeam. Zineta mi je rekla da sam bila vezana za noge i tako visila. Glava mi je bila strmo. Kae da mi je lice bilo ko vinja. Tko je Zineta? F: Svjetska ena, pametna, dobra ko dua. Ona je iz Foe, a Seno joj je sin, Senad, pametan momi, godinu stariji od moje eri. Oni su poli iz Foe kad su joj ojeka Srbi odveli. Krenuli umom za Gorade, jer se cestom nije moglo od srpske vojske. Mali Seno imo nekakvu mapu.
47

Reko mi da u nju moe stati sva Bosna. Ja mu nisam vjerovala: kolka je Bosna a ta mapa, kako je zovu, komad papira. Mala mi rekla da je to istina i da je ona u koli imala slinu mapu. Oni su je zvali karta i u njoj je bila i Bosna i Jugoslavija i druge drave. Seno i Zineta su nabasali na moju er dok se krila u grmlju. Ona ih je nagovorila da pou s njome do kue da mene zakopaju. Mislila je da sam ja mrtva. Zineta se nekala, bojala se, al je mali Seno poo da vidi, a onda i ona za njim. Priala mi je da su me jedva skinuli s grane. Kua je jo gorila, a pojate vie nije bilo. Izgorila je i Zejnina kua i pojata. Ja to nisam vidjela, nego su mi kazali kad mi je bilo bolje. Oni su zbog mene ostali cjeli taj dan i drugu no u umi. Ja nisam mogla hodati. Zineta mi je dala svoju robu da obuem. Mala je obukla Senine hlae i koulju. Nama je sve izgorilo. Ne znam jesu l oni skotovi uzeli ta iz kue. to je bilo s ostalima u selu? F: Kojem selu? Vaem selu. Gdje su bili drugi seljaci, jesu li i njihove kue zapaljene? F: enska glavo ti mene uopte nisi sluala. Rekla sam da je i Zejnina kua zapaljena. I tala joj je izgorila, a ona, Zejna, davno je ola kod eri u Mostar. ojek joj je umro prije tri-etri godine. ievo je s druge strane, iza brda. Rekla sam da je gorilo no prije nego su do nas doli oni skotovi. Ja ne znam to je s ljudima iz sela. ula sam nedavno da su neki ubijeni. Gdje ste se uputili kad vam je bilo bolje? F: Ja nisam znala ni kud u ni ta u, al je Zineta rekla da jedino moemo u Gorade, umom jer je cestama opasno. Pune su Srba i njihovih tenkova. Seno nas je vodio. On je sve gledo u drvee i traio nekakve crvene i bijele krugove. Tuda se, rekla mi je Mala, kreu oni koji se penju po planinama. I bogami, stigli smo ivi do Gorada. Bilo je opasno. Jednom smo zamalo naletili na etnike, a dva puta se pucalo iznad naih glava. Pred Goradem smo nabasali na nae vojnike. Nisu se mogli nauditi kad im je Seno kazo kuda smo proli. Jedan od njih, mladi neki, uveo nas je u Gorade. Koliko ste ostali u Goradu? F: Blizu dva mjeseca. Bili smo kod nekih Zinetinih prijatelja. Krasni ljudi, al sirotinja. Sve su istroili. Nisu vie imali hrane. Pucalo se. Padale su granate svaki dan i jednom Zineta kae da krenemo prema Konjicu. Taj je put bio puno dui i tei. Danima smo ili kroz umu. Taman pred samim Konjicom, ve smo bili jedno pola sata s dvojicom vodia koji su nas trebali uvesti u grad, pala jedna granata i raznjela Senu, a Zineti geler proo kroz ruku. Palo je vie od stotinu granata, al ta je pogodila ba njega. Jadna sam ti, to mene nije pogodila! U Konjicu je Zineta morala kod doktora, dosta je krvi izgubila. Kad su nas smjestili u nekakvu salu gdje su djeca prije rata vjebala, ja sam mislila da emo se utuiti. Ne mo soluka potegnuti, nema mjesta, tjesno 48

a izbjeglica na stotine. im je Zineti bilo bolje, ja sam rekla da krenemo dalje, al ona nije mogla. Postala je nekakva bezvoljna, slomila je Senina smrt. Al, vidla je i ona da se ne moe dugo ostati u Konjicu: glad i granate od jutra do sutra. Tek potlje dva mjeseca nala je ona neke ljude, Hrvate, koji su mislili ii u Mostar pa smo krenuli zajedno s njima. Tamo ti je, opet, sve u ruevinama. Sjetila sam se Zejne koja je govorila kako nikad ljepi grad od Mostara nije vidla. Nije nam tu bilo dobro. Nije im bilo drago to dolaze izbjeglice. Ja sam pitala zato su i oni protiv nas, a jedna mi je ena, katolkinja, izbjeglica kao i ja, rekla da je ula da Mostar mora biti hrvatski grad pa zato ne ele Muslimane. Ja to nita ne razumijem. Jedva sam ekala da nas poalju dalje. I doli su jednog dana oni iz nekakvog komesarijata, bogami, kau, komesarijata, i rekli da sutra kreemo. I stvarno, krenula dva autobusa. Sve same ene s djecom i neto starijeg mukinja. Sve su ene unesreene. Kako znate, jeste li s njima o tome razgovarali? F: Bona, o tome se ne govori. Kako, onda, znate da su unesreene? F: Kako ne bi znala! Gledaju u zemlju, a ako te i pogleda, oima zakovrne uprazno. Sve su to Srbi, etnici, upropastili, sime im se zatrlo. Kamo su vas odvezli? F: Na more. Vidla sam ga prvi put u ivotu. Nisam mogla ni pomisliti da je to tolka voda, na televiziji se to i ne vidi. I mala se prvi put razvedrila kad je ugledala more. Oi rairila ko da hoe da ga upije. Potlje se opet uvukla u sebe. Otalen su nas danima vozali dok nas nisu doveli ovde, u naselje za izbjeglice. Zineta je ostala u nekakvoj promaji (Promajni). Tamo, isto, ima puno izbjeglica. Mi sad ekamo da nas poalju negdje u druge drave. U naselju govore da su druge drave pristale da nas prime. Ne vjerujem u to. ta e im nesretnice.

Zagreb, 5. studenog 1992.

49

Selma

Od sredine 91. meu Srbima s kojima sam se druila, nisam vie mogla prepoznati iste ljude kakvi su mi se inili godinama. Ne tvrdim da su svi bili za rat, ali su najednom svi poeli govoriti kako su ugroeni, kako se ne moe zajedno ivjeti i kako je najbolje da svako ode na svoju stranu. Neki su ak i otvoreno govorili da se Muslimani trebaju iseliti iz Banjaluke. Izbjegavala sam takve. Klonila sam se svaa. Nastojala sam raditi kao da ne primjeujem nita neobino, kao da ne ujem i danju i nou: Muslimani, crni vrani, dani su vam odbrojani. ak sam u decembru zaposlila jednu Srpkinju, iako mi se na oglas javila i Muslimanka. Nakon razvoda, prije dvije godine, radnja je pripala meni. Bivi mu se oenio ponovo. ula sam da je pred poetak rata rasprodao svu imovinu i vratio se u Srbiju, gdje sam ga i upoznala za vrijeme jedne kolske ekskurzije. Kad je poeo rat, znala sam da u i ja morati brzo napustiti Banjaluku. Srbi su imali svu vlast i odmah su poeli maltretirati Muslimane, minirati kue, razbijati lokale, kafie, duane. Zapoela su i hapenja i masovna otputanja Muslimana i Hrvata s posla. lmala sam oko 15.000 njemakih maraka, ali sam nala pogrenu osobu koja mi je obeala da e s jednim oficirom JNA, za tri hiljade, srediti da se vojnim avionom prebacim u Beograd, a da odatle odem kud hou. Namjeravala sam otputovati prijateljici u Mnchen. ula sam da su moji novci posluili tom ovjeku da prebaci svoju porodicu. Neki su mi, opet, rekli da to nije istina nego da je taj nesretnik uhapen. Nisam imala vremena istraivati. Traila sam drugo rjeenje. Poslije mi je jedna kolska prijateljica, Srpkinja, obeala da e mi njezin brat pokuati pomoi da napustim Banjaluku iz koje se nije moglo iza bez posebne dozvole. Jedno popodne dola je u moj stan kojeg danima, otkad su mi zabranili da radim, nisam naputala. Rekla je da e za dva dana ona i brat doi po mene. Nije unaprijed traila novac, samo je rekla da ga pripremim, te da ponesem paso i minimum linih stvari. Ona je obeanje ispunila. Prekosutra je pokucala na vrata mog stana, ali ja vie nisam bila tamo. Bila sam sprat nie, u stanu kod komija. Ne znam to su joj kazali novi stanari. Znam samo da je istrala iz zgrade i uskoila u bratov auto koji je krenuo istog trenutka. Gledala sam to s prozora, iza zavjese. Nisam se smjela oglasiti. Niko nije smio znati da sam tu, da postojim. Postojala sam. Bila sam isprebijana, bezlina, silovana masa. 50

Silovali su me dan ranije, 21. avgusta. Bilo je rano ujutro kad su provalili u stan. Nisu ni zvonili ni kucali. Jednostavno su provalili vrata. Ne znam koliko je bilo sati. Sjeam se samo da me je probudila grozna buka. Nisam uspjela ni ustati s kreveta kad su banuli u spavau sobu. Najprije sam vidjela dvojicu uniformisanih, bez oznaka, sa ajkaama. Ustani kurvo! Daj pare! Rekao je to sasvim mirno, cerei mi se. Ustala sam, a onaj drugi mi je poderao spavaicu. Pokuala sam dohvatiti ogrta, ali mi je drugi dobacio da nisam na modnoj reviji i da mu odmah dam pare, sve to imam. Rekla sam da mi je novac u drugoj, dnevnoj sobi i uputila se prema vratima, a on mi je prepreio put i uhvatio me za prsa. Stisnuo me je tako jako da sam kriknula. Oamario me je, a drugi mu je dobacio da se strpi dok ne dam pare. Pustio me je i ja sam ula u dnevnu sobu u kojoj sam zatekla drugu dvojicu. Bili su u uniformama. Jednog od njih sam ranije viala. Navraao je u buffet nasuprot moje radnje. Tada je bio civil. Ime mu ne znam, ali lik sam mu zapamtila. On je ve bio pronaao moju torbicu. Bilo je tu neto dinara i tano 3.000 DEM koje sam bila pripremila, kako mi je rekla prijateljica, zajedno s pasoem i nekoliko fotografija. Drugi je pretraivao regal, ali nije nita naao, jer sam ja dio novca, oko pet hiljada maraka, sakrila u beleg haljine u kojoj sam namjeravala otputovati. Ostatak, 4.000, bio je u cipeli. Nastavili su pretraivati, usput pokupivi zlatni nakit. Nisam imala veliku kolekciju, ali je bio jedan vrlo vrijedan prsten, oev poklon, i narukvica. Moj poznanik na kraju je izgubio strpljenje, udario me je traei da dam ostatak novca, a onda mi je prislonio cijev pitolja na sljepoonicu. Rekla sam da je novac u cipeli, a da sam ostalo, to sam imala, dala jednom oficiru JNA za let do Beograda. Koje JNA? Nema vie JNA, sad je to srpska vojska, mamu ti nabijem balijsku, vikao je na mene. On me je poslije toga silovao. Na podu. Ruke mi je vezao opasaem. Zapravo, stegnuo ih je i prikopao za nogu od stola. Drugi se zavalio u fotelju i gledao, dobacujui vulgarne primjedbe. Pokuala sam vikati, ali me je siledija udario akom po ustima. Zamalo sam se uguila jer mi se krv slijevala u grlo. Poslije njega silovala su me i ona dvojica koji su banuli u moju spavau sobu. Jedan me je tukao, drugi nije. Kad je doao red na etvrtog, koji je cijelo vrijeme gledao to se dogaa, prvo me je izudarao opasaem da bi mi na kraju, poto mi je oslobodio ruke, naredio da kleknem. Raskopao je hlae i viknuo: Pui, kurvo! Poslije me je izudarao izmama, ali prije toga ona trojica su napustili stan. On je ostao nadajui se, valjda, da e nai jo novca. Toga se sjeam maglovito. Znam da sam leala na podu svoje dnevne sobe, sva u krvi, ali se uopte ne sjeam da sam imala bolove. Jedino to pamtim je odjek izama. Poslije je i to prestalo. Sve se stialo. 51

Pokuavala sam ustati kad sam osjetila stisak neije ruke na ramenu. Pomislila sam da je to on. Nije bio. Bila je to kominka iz stana ispod moga. Nisam mogla vjerovati. Svakog drugog bih oekivala prije nje. Otkad su doselili, prije tri godine, nije sa mnom razgovarala, jer je umjesto dobrodolice imala poplavu u stanu zahvaljujui mojoj nepanji. Bila je toliko uporna u svojoj ljutnji da ak nije pristala da nadoknadimo tetu niti da im moj suprug pomogne u kreenju zidova. Njezin je primjer slijedio i njezin suprug koji mi se sklanjao s puta kad bi me sreo, a kad me ne bi mogao zaobii, na stubitu, u zgradi, spustio bi glavu. I ba ta kominka, jedina osoba u naoj zgradi s kojom nisam imala nikakve odnose, dola je da mi prui slamku spasa. Brzo, brzo, vratie se, kazala je pomaui mi da se pridignem. Povela me je do svoga stana. Zapravo, svukla me je niz stepenice, jer ja nisam mogla hodati. Ugurala me je u ormar u kojem mi je poslije nekoliko minuta poelo ponestajati vazduha. Posljednje ega se sjeam je karakteristian um od brisanja krpom. Poslije mi je susjeda rekla da su morali na brzinu obrisati krvave tragove po stanu i stepenitu. Probudio me je hladan i bolan dodir na licu. Najprije nisam nita vidjela, a kad mi se pogled malo razbistrio, prepoznala sam kominku koja je kleala pored mene i mokrom krpom mi brisala lice. Opet sam utonula u mrak, a kad sam se probudila, leala sam na podu. Tijelo mi je bilo ukoeno, ali nisam osjeala bolove. Jedino mi je uasno zujalo u glavi. Tek od treeg pokuaja uspjela sam podii ruku prema licu. Napipala sam grubi zavoj. Dok sam dizala ruku primjetila sam sivo-plave pruge na rukavu. Neko mi je obukao muku pidamu. Leala sam nepomino pokuavajui micati nonim prstima. Saznanje da nisam paralizovana nije me se posebno dojmilo. Bilo mi je, zapravo, svejedno. Nakon izvjesnog vremena u sobu je ula kominka i kad je primijetila da sam budna, sagnula se do mene i proaptala: Ne boj se! Dau ti analgin. Donijela mi je au s bijelom tekuinom koju mi je davala na slamku. Za taj podvig, inilo mi se, trebala je cijela vjenost. Tekuina je bila gorka pa sam zamalo povratila. Ne znam da li sam odmah zaspala, ali taj gorak okus u ustima je zadnje ega se sjeam. U sobi je bio potpuni mrak kad sam se ponovo probudila. Cijelo tijelo me je boljelo, ali mi vie nije zujalo u glavi. Poela sam se prisjeati: provalili su mi u stan, silovali me, pretukli... Satima sam tako leala u mraku i tek pred samo jutro sam zaspala, ali me je, ini mi se nakon par minuta, probudio djeji pla. Sinulo mi je da se kominka porodila u martu. Ubrzo sam ula najprije enski, a onda, i muki glas koji su se mijeali s djejim plaem. U jednom momentu ula sam enu kako kae: Javi da nee doi. Bolje je da bude ovdje ako se oni mamlazi ponovo pojave. Bilo se ve sasvim razdanilo kad je ena ula u sobu s aom u ruci. 52

Pomislila sam da je opet ona tekuina. Bilo je toplo mlijeko, najslae koje sam ikad popila, makar mi je ak i pijenje kroz slamku priinjavalo bol. Pitala me je mogu li se micati, a ja sam joj potvrdila mumlanjem. Htjela sam ju pitati koji je dan, ali sam samo mumlala. ta su ti uradili! Zvijeri!, kazala je i izala iz sobe. Kasnije, dok mi je s lica skidala obloge koji su uasno smrdili, uspjela sam je upitati koji je dan i sat. Rekla je da e ubrzo podne i da je 22. avgust. Ponovo mi je stavila obloge od frikog mesa, govee odreske, objasnivi da friko meso najbolje izvue uboj pa bre splasnu otekline. Rekla je da e me prenijeti na krevet im joj se mu vrati iz trgovine. Bojali su se da mi je kima povrijeena pa su me zato ostavili da leim na podu. Dok je govorila obraivala me je kao kakva vjeta bolniarka. Popodne, uz njezinu pomo, uspjela sam napraviti dva-tri koraka. Bio je to moj uspon na Mont Everest. Kad je vidjela da posmatram pidamu objasnila mi je da je od mua, jer nije mogla nai svoju. Nisam stigla uzeti nita iz tvog stana, osim ove haljine koju sam ve trebala potopiti makar sumnjam da e se mrlje od krvi oprati bez iskuhavanja, rekla je i ispod kreveta izvukla smotuljak. Bila je to haljina u kojoj sam namjeravala napustiti Banjaluku. Sjetila sam se i maraka i prijateljice koja je obeala da e s bratom doi po mene. Jedino nisam bila sigurna da li sam siledijama ipak priznala da je u belegu zaiveno 5.000 njemakih maraka. Rekla sam joj, ustvari vie sam gestikulisala nego govorila, da razmota haljinu i izvue konac iz belega. Kad je izvadila prvu novanicu, osmjehnula se i rekla da ima boga. Kad je izvukla i ostale novanice, upitala me je da li sam to namjeravala napustiti Banjaluku. Potvrdila sam i nekako sam joj uspjela objasniti za plan da se vojnim avionom prebacim do Beograda. Gledala me je nekoliko momenata, a onda je glasno izrekla svoju sumnju: Moda ti je ona sve smjestila. Uostalom, vidjeemo. Ako se ne pojavi u pola devet, nije ista. U pola devet, zapravo koji trenutak ranije, ula je u sobu i pomogla mi da se primaknem prozoru. Pridravala me je dok sam gledala kroz zavjesu. Kad se pred zgradom zaustavio stojadin, pao mi je kamen sa srca. Drago mi je zbog tebe, rekla je. U tom stanu sam ostala 76 dana a da niko osim njih dvoje nije to saznao. Krili su to od najbliih prijatelja. Za to vrijeme moj je ivot bio u njihovim rukama. Da se saznalo da me kriju moda bi ih i ubili iako su oboje Srbi. Sad me, valjda, razumijete zato ne elim da objavite njihova imena makar su zasluili da budu upisana zlatnim slovima. Rijetki su ljudi koji bi rizikovali vlastiti ivot i sudbinu svoga djeteta da bi spasili osobu s kojom ak i ne razgovaraju. Nakon petnaestak dana osjeala sam se mnogo bolje. lmala sam jo modrica po tijelu, ali sam mogla hodati. Jednog dana kominka mi je ispriala to se dogaalo poto me je ona izvukla iz mog stana. Oni gadovi, siledije, vratili su se u moj stan nakon jednog sata tako da su ona i njezin 53

Na ovom mjestu Selma je prekinula svoju ispovijest. Na vrpci su potom zabiljeeni prvo tihi a onda sve glasniji jecaji koji su na kraju preli u ridanje. Iskljuila sam kasetofon, ali je ona gotovo histerino reagirala. Moramo ovo zavriti, viknula je i pritisnula tipku na kasetofonu. Zar sam ga mogla roditi? Pa ono bi za cijeli ivot bilo igosano i to samo zato to sam ja htjela biti majka. Gospoa V. mi je savjetovala da rodim pa da ga dam na usvajanje. Ja nisam dovoljno hrabra da to uinim. Kad bih ga rodila, ne bih se mogla odvojiti od njega. Jesam li imala drugog izbora od tog prokletog abortusa? Da sam to mogla napraviti u Banjaluci, otila bih u bolnicu isti as. Moja kominka se narednih dana ponaala prilino rezervisano. Znam da se bojala. Nije znala kako da mi pomogne. Jedno popodne njezin mu je uao u moju sobicu. Inae, nikad to nije obiavao. Molim vas, nemojte oajavati. Snai emo se. Ma, izvui u ja vas odavde, pa makar se nebo sruilo, rekao je da bi me ohrabrio. Poslije nekoliko dana vratila mi je novac. Kazala je da e mi uskoro
54

mu imali dovoljno vremena da oiste moje krvave tragove po stepenitu i po njihovom stanu. Naravno, siledije su me traili, raspitivali se, ak pretresli nekoliko stanova, ali ni najmanje nisu posumnjali kad im je ona rekla kako sam ja posljednja osoba na svijetu kojoj bi ona pomogla, jer sa mnom ne razgovara otkad se doselila u tu zgradu. Nije mi se bilo lako naviknuti na ivot u ilegali. Svakog sam asa morala misliti na to da niim, ak ni mirisom cigarete, ne odam svoje postojanje. Naravno, prestala sam puiti, a nauila sam da satima mirujem na jednom mjestu. Znalo se dogoditi da im dou prijatelji i da ostanu do kasno u no. Za to vrijeme ja sam se preznojavala ispod kreveta u svojoj sobici. Kad sam bila sama u stanu, nisam se micala niti palila svjetlo, a da i ne govorim da mi ni na pamet nije padala upotreba kupatila ili WC-a. Kad mi je izostala menstruacija, nisam nita posumnjala. Pretpostavljala sam da je to od oka. Trudnoa je bila iskljuena, jer sam godinama bezuspjeno obijala pragove klinika u Sarajevu, Zagrebu, Ljubljani. Ila sam i u Lipik (ula sam da su ga Srbi potpuno razorili) i u Daruvar. Nisam mogla zatrudniti. Zbog toga me je i ostavio mu. Njegovi su eljeli da im jedinac podari unue. Posumnjala sam tek kad su poele jutarnje munine i kad su mi, najednom, poeli smetati svi mirisi. Povjerila sam se kominki. Sva je problijedila. Prvi put sam tada vidjela da ju je stvarno uhvatio strah. Ipak, pribrala se i rekla da ne brinem i da e ve pronai neko rjeenje. Priznala mi je tada da je njezin mu ve pokuao, preko brata, oficira u Srbiji, da me izvuku iz Banjaluke, ali je ovaj to odbio. Osjeala sam se jadno, ali gore od osjeaja bespomonosti bilo je saznanje da nakon svega to sam preduzela da zatrudnim, nosim neeljeno dijete. Mislila sam...

trebati. Poslije mi je donijela i cipele, nisu bile nove ali je broj odgovarao. Nije mi nita objanjavala, ali sam po njezinom vedrijem raspoloenju zakljuila da nije sve propalo i da neka nada ipak postoji. Nada je porasla kad me je upitala da li bih mogla za dva dana saiti kostim, koji bi izgledao poput uniforme. Odgovorila sam joj da bih, kad bih imala mainu, za dva dana mogla obui cijelu jedinicu. Izala je iz sobe i vratila se s materijalom, sivim gabardenom. Rekla je da je to za mene. Mainu, gotovo novu singericu, donio je isto vee njezin mu. Kupio ju je za samo 50 maraka od nekog vercera u Gospodskoj ulici. Rekao je da se odmah bacim na posao, jer do prekosutra, navee, moram biti spremna. Bila sam zabezeknuta. Istu veer, na kuhinjskom stolu, prilino tupim makazama izrezivala sam svoj modni novitet. Sutradan je moja stanodavka skinula dugmad sa svoga mantila. Pasala su uz boju gabardena. Priivala sam pretposljednje, kad joj se vratio mu s posla. Bio je toliko iznenaen da to nije mogao sakriti: Niste vi jedna od najboljih, nego najbolja krojaica, pohvalio me je, a onda se sjetio da mi je potrebna i bluza i predloio supruzi da potrai prikladnu u svojoj garderobi. Ona, meutim, nije imala nijednu u plavoj boji, pa je na koncu on iz ormara izvadio svoju koulju. Tada mi je objasnio da je moj prelazak u Hrvatsku dogovoren s nekim unproforcima, za novac, naravno. Ja sam trebala izgledati kao unproforka. Ne znam kako sam doekala polazak. Tu no i cijeli sutranji dan tijelo mi je strujalo od uzbuenja, ali i od straha da sve ne propadne. Kao to vidite, uspjelo je. Iz stana, mog tajnog skrovita, krenula sam 5. novembra u 2 i 45 ujutro, ostavivi moju kominku, tu dragu enu, u suzama. Plakala sam i ja. Njezin mu me je dovezao do zakazanog mjesta, do jedne kue u ulici Nurije Pozderca, gdje me je trebao preuzeti ovjek koji je bio veza s unproforcima. U toku vonje komija mi je dao potrebne instrukcije oko plaanja unproforcima, kojih su se izmijenjale etri ekipe dvije u Bosni i dvije u Hrvatskoj. Tano u tri sata, doli smo na zakazano mjesto. Komija mi je tada rekao da mu pazim na koulju, jer mu je ona najdraa. Prije nego su se vrata otvorila, tutno mi je u ruku nekakav papiri. Poslije sam vidjela da je to telefonski broj u Beu na koji sam trebala javiti da su Petrovii u Zagrebu i da su dobro, to je trebalo znaiti da sam sretno stigla. Sa dipom UNPROFOR-a, i s plavom kapom na glavi, krenula sam iz predgraa Banjaluke tek u sedam ujutro. Nikakvih problema nije bilo na putu, ukljuujui i prolazak kroz teritorij pod srpskom okupacijom i prelazak iz Bosne u Hrvatsku. Jedini problem bilo je dvosatno kanjenje jedne posade UNPROFOR-a. U Zagreb sam stigla u rano popodne. Imala sam sreu to je prva osoba kojoj sam se obratila u Crvenom krstu u Zagrebu bila gospoda V. Ona je od tada preuzela brigu o meni. Nikada se neu moi oduiti toj divnoj eni. 55

Ona mi je prije tri sedmice nala posao. Radim na crno za jedan modni butik. Manje e me plaati nego to vrijedi moj rad, ali sam zadovoljna. im se oporavim, prioniu na posao. Jo mi nedostaje 1.800 maraka za ilegalno prebacivanje u Njemaku. Ilegalno, naravno. Kako drugaije? Ja sam osoba bez identiteta.

Zagreb, 5. prosinca 1992.

56

Suada

Znam da vas zanimaju prilike u Brkom, ali ja vam o tome ne mogu puno govoriti, jer sam se nakon srpske okupacije grada, vrlo malo kretala. Malo sam kontaktirala s ljudima. Svi nai prijatelji u zadnji su as, prije ruenja mosta, otili. Mi smo se kolebali. Skupo smo to platili. Mua su mi odveli sredinom maja, 16. navee, izmeu devet i devet i dvadeset. Nisam bila u stanu kad se to dogodilo, jer sam, im su djeca zaspala, otila do kominke na prvom spratu. Dva dana prije toga, njezinog su mua pokupili. I oni su Muslimani i jedini su, osim nas, ostali u naem ulazu. Iz zgrade se iselilo 16 muslimanskih porodica, a u njihove su stanove odmah uselili Srbi. To vee pola sam do nje, jer mi je popodne kazala da e joj jedna poznanica, Srpkinja, donijeti predveer vijesti o muu. Bila je minuta do devet kad sam krenula iz naeg stana na treem spratu. Mu mi je ostao u stanu. On je predloio da ne ekam do jutra nego da se odmah odem raspitati. Zadrala sam se kod nje dvadesetak minuta ne saznavi nita, jer joj se poznanica nije ni javila. Kad sam se vratila u stan, mua nije bilo. Bila sam uspaniena, jer sam znala da nije izaao iz stana da bi se nou proetao. Danju se nije usuivao pojaviti na ulici, jer Muslimane nije gutala samo no nego i dan. Prialo se o stotinama odvedenih i likvidiranih. Mislim da se radilo o hiljadama, jer ovdje nisam srela Braka a da nema i ne zna nekog koga su ubili ili zatvorili u Luku. Kad sam se malo pribrala, opazila sam da je sve na svom mjestu. Naravno, najprije djeca koja su mirno spavala u svojoj sobi. Nisam primijetila nijedan znak nasilja, osim njegove nedovrene poruke: Nemoj se brin..., napisao je na papirnatoj vreici. Bilo je oigledno da je odveden silom, mada bez prevelike buke, jer bi se, u protivnom, probudila djeca. Satima sam sjedila skamenjena ne znajui to napraviti i kome se obratiti za pomo. Ujutro sam nazvala stan njegovog dobrog prijatelja, Srbina. Niko mi se nije javio. Pretpostavljala sam da su na poslu. Popodne sam zvala opet i javila mi se njegova ena. Njega nije bilo. Zvala sam do veeri jo nekoliko puta i uvijek se javljala njegova ena. Njoj sam na kraju rekla za mog mua. Obeala mi je da e prenijeti moju poruku. Sutra popodne, kako mi je ona predloila, ponovo sam nazvala. Rekla mi je da je muu prenijela moju poruku i da je on obeao da e uiniti sve to bude mogao, mada je opasno. Nije mi ovo posljednje morala ni rei. Znala sam i sama. etvrti dan po hapenju moga mua, dvojica su dola u moj stan. Bilo je predvee, jo se nije bilo sasvim smrailo. Imali su uniforme, one 57

maskirne, i oruje. Nisu mi bili poznati. Mislim da nisu Braci. Uzeli su sav novac, 900 maraka, sat i moj nakit: dva lania, narukvicu i tri prstena. Kazali su da je to moj dobrovoljni prilog srpskom narodu i Republici Srpskoj. Temeljito su razgledali stan, ali nisu nita dirali. ak je jedan od njih, dobi otprilike kao moj mu, tridesetpetogodinjak, pitao moju ker kako se zove i pomilovao je po kosi. Drugi me je upitao zato nisam napustila Brko i ja sam mu rekla kako nisam nita uinila loe i kako se nemam razloga bojati. Odgovorio mi je da mi je loa pasmina i da se trebam tornjati sa srpske zemlje. to prije, to bolje. Poto su pregledali stan, taj isti mi je naredio da uem u spavau sobu, a kolega e ostati s djecom. Silovao me je na mom branom krevetu. Nije me udarao, ak je rekao da ne voli tui ene. Zaprijetio mi je da se ne otimam i ne viem, jer kolega lako izgubi ivce, a onda potee no. Nisam pustila ni glasa, ak mi nisu ni oi zasuzile. Bila si mirna ko janje, kazao je dok je stavljao revolver u futrolu. Zatim mi je naredio da poem do sobe gdje su bila djeca, i da kolegu pitam hoe li i on. Pitaj ga pristojno, kako i prilii Srbinu: Gospodine, elite li me vi j..., rekao je cerekajui se. Primijetivi moje kolebanje, dobacio mi je haljinu i podviknuo: Idi, mamu ti jebem! Posluala sam ga. Onaj drugi, kolega, najprije me je odmjerio fiksirajui mi, ini mi se, svaki dio tijela. Onda je polako, rije po rije, rekao: Sit sam ve balijskih p..., al kad se mora, nije mi teko. Ne bi te hteo odbiti, kad me tako lepo moli. On me je silovao u kupatilu. Glavu mi je silom ugurao u wc-koljku i silovao me straga. Ni on me nije tukao. Ipak, na elu mi je ostala voruga. Nauljala sam se na rub koljke. Jo dok smo bili u kupatilu naredio mi je da se u roku od pet minuta tornjam sa svojim okotom iz stana. Videi poslije da sam uzela putnu torbu, zabranio mi je da uzmem ita osim onoga to u obui. Jedino sam djeci uzela vestice, ali mi nisu dopustili da ponesem flaicu i mlijeko za sina. Ve se bilo potpuno smrailo kad sam izala iz zgrade. Nisam znala ni kud u i ta u. Namjeravala sam se barem za tu no skloniti kod kominke na prvom spratu, one kod koje sam bila navratila kad su mi mua odveli, ali ve na drugom spratu ula sam krikove i jauke koji su bili sve jai to sam se vie primicala njezinom stanu. Ne znam da li su ih, nju i ker, silovali ili tukli. Za njih dvije dosad nisam nita ula iako se stalno raspitujem i kod drugih izbjeglica i kod Crvenog krsta. Jedina osoba koje sam se u tom trenutku sjetila i koja je bila najblia mom stanu, bila je jedna poznanica, Srpkinja. Nekad smo radile zajedno i dobro smo se slagale. Kad je promijenila posao, nismo se godinama viale. Nedavno je doselila u istu ulicu, stotinjak metara od moje zgrade. Ponekad smo se sretale, ali se nismo posjeivale. Rekla mi je da se razvela i udala po dugi put i da joj mu ba ne voli sjedeljke po kui. To je bio i razlog to je nisam nikad posjetila. 58

Vrata mi je otvorio njezin mu. Sledila sam se, jer mi je djelovao tako namrgoeno da bih najradije pobjegla da sam imala kuda. Rekao mi je da mu ena nije kod kue, ali je oekuje svaki as pa, ako je hitno, mogu priekati. Kad sam ula, rekla sam mu da su me izbacili vojnici, dvojica vojnika, iz stana. Primjetila sam da mu se izraz lica promijenio. Postalo je meke, puno meke. Odmah me je pitao jesu li djeca gladna i otvorio friider, pun kao ipak, kao to je nekad, kad smo normalno ivjeli, bio i moj. Sam mi je predloio da uem u kupatilo da se sredim, a kad sam se vratila u kuhinju, moja je ker ve jela sendvi, a on je na krilu drao mog sina. Predloio mi je da mu sama, od mlijeka i keksa, napravim papicu, izvinjavajui se to nema nita drugo. Prije nego mu se vratila ena, zajedno sa svojom majkom koja je kod njih boravila ve dva mjeseca, pitao me je imam li kuda poi. Rekla sam da ne znam kuda u i ispriala sam mu za mog mua. Nije nita rekao. utio je dok sam hranila sina. Onda me je, najednom, upitao titim li se od trudnoe. Zamalo mi je tanjur iz ruke ispao. Taj ovjek koji me je poznavao jedva pola sata, znao je tano ta mi se dogodilo. Za razliku od njega, njegova supruga ponijela se kao prava kuka. Kad me je ugledala, istog asa s lica joj je nestao dobro mi poznati osmijeh zbog kojeg mi je uvijek bila posebno simpatina. Odmah mi je rekla da oni teko ive i da sam je svojim dolaskom izloila riziku. Kazala je, dodue, da mogu prenoiti kad sam ve tu, ali da se ona ne moe brinuti za moju djecu, jer da je htjela takvih briga, raala bi svoju. Kasnije, poto smo djecu stavili na spavanje, htjela je sa mnom bistrit politiku iako joj je suprug u nekoliko navrata spoitnuo da je neukusno da sada raspravlja o takvim stvarima. Ja joj nisam odgovarala, jer mi nije bilo ni do ega, ali je ona upomo mljela. I da nisam ovisila o njoj, ne bih joj se, nakon onog to mi se dogodilo, bila u stanju suprotstaviti, mada je govorila gluposti i notorne lai. U jednom momentu suprug ju je dosta grubo prekinuo kad je poela govoriti kako su Muslimani najlaljivija stvorenja i kako izmiljaju likvidacije i klanja, a vrhunac lai su navodna silovanja. Njezina mati, primitivna seljanka iz Krepia, asistirala joj je rekavi, kako ona zna, da nijedan pas nee zalajati dok kuja ne mane repom. Ujutro, prije odlaska na posao, njezin suprug mi je, pred njom i majkom joj, rekao da se nigdje ne miem iz stana i da se osjeam kao u svom, a on e pokuati pronai neku vezu da se prebacim u Hrvatsku. Bilo mi je neugodno, jer je moja poznanica pocrvenila. Poela se izvinjavati pravdajui se da je iznervirana to Srbe predstavljaju kao pljakae i ubojice, a ona ne moe podnijeti kad se tako lae o njezinom narodu. Prije nego je pola na posao, rekla je da djeci dam iz friidera sve to im treba i da se ne osvrem na babu i njezino zvocanje. Baba mi nije dala mira i cijelo me je vrijeme nagovarala da odem, 59

jer u upropastiti brak njezine keri. Da sam imala kuda, otila bih, ali naalost, jedine osobe, roditelji moje najbolje prijateljice koja ve drugu godinu ivi u Australiji, otvoreno su mi kazali da nemaju namjeru zbog jedne Muslimanke rizikovati sve. Oko podneva zazvonio je telefon i ja sam dala slualicu babi. Poziv je, oito, bio za mene, jer sam ju ula kako kae da sam izvela djecu vani. Poslije pola sata, telefon je ponovo zazvonio, ali ja ovog puta nisam htjela biti pristojna pa sam se sama javila. Dobro sam postupila, jer mi je mu moje poznanice kazao da budem spremna i da e za sat vremena doi po mene, udei se zato sam uopte izlazila iz stana. Rekao je da ne brinem ako bude kasnio. Doao je, meutim, tek poslije pola etiri. Njegova ena ve se bila vratila s posla. Rekla mi je da e joj mu malo zakasniti, jer su iskrsli neki sitni problemi. Bila je bolje volje. Nudila mi je jelo, ali ja nisam mogla jesti. Imala sam osjeaj da mi je eludac pun iako nisam nita okusila vie od 24 sata. Ambulantnim kolima izala sam iz Brkog, a onda smo se vozili skoro etrdeset minuta. Sve do mjesta na Savi gdje smo se ukrcali u amac, s nama je bio, uz vozaa, i suprug moje poznanice. Prije nego sam se s djecom ukrcala u amac, taj plemeniti ovjek dao mi je deku, ako na drugoj strani obale budem morala prenoiti vani, i 50 maraka da mi se nau ako zatreba. Obeao je da e se raspitati za mog mua i, bude li mogao, pomoi da ga oslobode. Ne znam da li je on ili ko drugi pomogao, ali moj mu je uspio pobjei iz logora. Dan prije bijega jedan mu je straar najavio da se pripremi, a onda mu je sutradan ostavio 15 minuta vremena da pobjegne, prethodno mu objasnivi, precizno, kuda se treba kretati kako bi stigao do podruja pod kontrolom bosanskih vojnika. S druge strane obale, u Hrvatskoj, prenoila sam s djecom u jednom vrbiku. Tek to smo se iskrcali iz amca, poeo je napad. Bombe su prelijetale iznad naih glava. Pucalo se i s jedne i s druge strane. Vraga, pucalo. Gruvalo je. Zemlja se tresla. Ve je bio mrak kad se sve smirilo i ja sam se s djecom umotala u deku i tu smo prenoili. Ujutro smo naili na patrolu Hrvatske vojske. Pokazali su nam put, ak su jedno vrijeme ili s nama. Do upanje nas je prevezao jedan hrvatski vojnik. Poslije, do Zagreba nismo imali nikakvih tekoa, osim to je bilo zamorno i dugo putovanje. Rodbinu smo iznenadili, ali i inkomodirali. U dvosobnom stanu sad nas je osmero.

Zagreb, 3. rujna 1992.

60

Mukarac je zastraujua sila nasilja i bola

J. H.
Bila je nedjelja, 10. maj 1992. godine, oko etiri sata popodne kada su na podrumska vrata, gdje sam se krila sa svojom porodicom, rodbinom i prijateljima navalili arkanovci, njih oko 30. Imali su namjeru da bace bombu unutra. Moja tetka ih je zamolila da to ne ine. Pojavio se arkanovac na vratima i veoma grubo rekao da se predamo. Izali smo iz podruma sa podignutim rukama. Postrojili su nas u kolonu jedan po jedan i poveli. Vodili su nas tako oko hiljadu metara. Za sve to vrijeme padale su granate. Uveli su nas u jednu napola sruenu kuu. Tu smo ostali oko pola sata, dok su oni pljakali i odnosili sve vrednije stvari. Odatle su nas poveli prema centru Grada i uveli u jedan stan. Priao mi je jedan arkanovac i naredio da s njim poem u sobu. Traio je da se svuem. Drhtala sam, plakala i molila ga da mi to ne ini, da sam jo mlada i nevina. Opsovao mi je majku balijsku i stavio no pod vrat. Traio je da pourim sa svlaenjem jer ima i neka vanija posla. Skinula sam samo pantalone. Naredio je da se svuem sva, od glave do pete. Poto ga, opet, nisam posluala strgao je svu odjeu sa mene. Ostala sam gola i poela da se izmiem. Udario me je tako jako da sam pala i izgubila svijest. To mu nije smetalo da obavi ono to je naumio. Kada sam se osvijestila vidjela sam ga pored sebe. Drao je flau i pio. Pokuala sam da ustanem, ali me je gurnuo i ponovo legao kraj mene. Neko je pokucao na vrata. Arkanovac je ustao i izaao, ali je uao drugi. Imao je crnu kosu, crne oi i malo brade. Pozdravio je i sjeo na krevet do mene. Okrenula sam se i poela oblaiti. Naglo me je uhvatio za ruku i poeo ljubiti. Otimala sam se jer sam se osjeala grozno. Upozoravao me je da to ne inim, proi u jo gore. I on me je silovao. Poslije toga ostala sam sama. Plakala sam i upala kosu. Govorila sam sebi da nisam vie mamina nevina djevojica. Pomisao na mamu jo me vie rastuivala. Osjeala sam se potpuno drugom osobom. Nisam mogla vjerovati da mi se svo to divljatvo desilo. Pokuala sam da stanem, ali mi se nesvjestilo. Jako me je boljelo. Ipak, uspjela sam da ustanem, otvorim vrata i poem svojima. Prola sam pored etiri srpska vojnika koji su sjedili za stolom. Pogledali su me iznenaeno. Oborila sam pogled jer su meu njima bila i ona dvojica koji su me silovali. Kada sam ula meu svoje, mama je skoila i zagrlila me. Zaplakale smo, ali nas je jedan srpski vojnik uutkao i razdvojio. im sam sjela primijetila sam da nema tetke. Razmiljala sam gdje je, ta joj se moglo desiti. Prolo mi je kroz glavu da je i ona odvedena isto kao i ja. Uvjeravala sam se da moda i nije, ali me je zbunjivalo zato svi ute, zato je tako tiho. Na kraju je jedan srpski vojnik ustao i rekao da e se odmah vratiti. 63

Vratio se sa mojom tetkom koja je bila blijeda i izgubljena. Pogledala sam je pomiljajui na sebe i briznula u pla. Srpski vojnik se uhvatio za no i viknuo: Dosta! Prestala sam plakati, ali sam i dalje jecala. U nau sobu je, nedugo zatim, uao srpski vojnik i rekao da svi izaemo. Utrpali su nas u kamion i odvezli u logor Luka. Tu smo zatekli mnogo ljudi, ali nismo dugo ostali. Zadrali su mog djeda i nenu, a nas, uz obrazloenje da nema mjesta, ponovo utrpali u kamion i vratili u raniji stan. Ali ni u tom stanu nismo dugo ostali. Opet nam je nareeno da ulazimo u kamion. Ve se smrkavalo kada smo stigli pred zgradu Crvenog krsta. Ni tu nas nisu mogli primiti, pa su nas po drugi put odvezli u logor Luka. Uveli su nas u kancelariju u kojoj je neki ovjek, sa tragovima krvi na glavi, kupio razbacane stvari. Izgledao je veoma zaplaeno. I ja sam se prepala i pomislila da e nas pobiti. Tu smo prenoili. Ujutro su nam rekli da nas moraju pomai iz Luke, ali da za nas nigdje nema mjesta. Moja tetka je predloila da nas voze u na stan u naselju Kolobara, s obzirom da je sada prazan, to su oni prihvatili. U stanu smo imali ta vidjeti. Ulazna vrata su bila odvaljena, stvari razbacane i sve vrednije opljakano: video, televizor, kasetofon i jo mnogo toga. Tu smo prenoili, ali ne i prespavali, jer su oni svu no ulazili i izlazili. Silovali su mene, moju tetku i mamu. Natjerali su mamu da gleda dok mene siluju, da gleda njihova iivljavanja nada mnom. Silovala su me dvojica. Iscrpljena od muenja, bola i tuge, zaspala sam pred zoru. Iz sna me je probudila granata koja je pala u blizini. Tog jutra potrpali su nas u autobus i odvezli u Brezovo Polje. U Brezovom Polju smo bili relativno mirni oko mjesec dana. Onda su doli po nas i odvezli u Lonare. Tu smo ostali tri dana. Rekli su da emo svi ii svojim kuama, na to smo se mi neopisivo obradovali. Stiglo je deset autobusa u koje su nas potrpali. Uli smo u Brko, a da nismo stali. Kada smo izlazili iz Grada, ene su pitale vozaa zato ne stanu, gdje nas voze. On je samo slijegao ramenima, govorei da nita ne zna. Proli smo i kroz Brezovo Polje, a autobus nije stao. ene su poskakale sa sjedita, poele galamiti, vritati i plakati, ali nita nije pomoglo. Autobusi su stali tek nakon dva sata vonje i to u nekim brdima. Saznali smo da je to Majevica. Tu smo proveli uasnih pet dana. Spavali smo u autobusima stojei, a dnevno jeli samo po jednu nitu hljeba. Tree noi u autobus su poeli ulaziti srpski vojnici i izvoditi djevojke na silovanje, pa tako i mene. Silovali su nas u umi. uli su se jauci, pla i krici, a povremeno i pucnji, jer su neke djevojke ubijali. Ponovo su nas potrpali u autobuse i povezli u nepoznatom pravcu. Nadala sam se da je to kraj naim mukama, ali jo nije bio. Dovezli su nas na Caparde, u optini Kalesija, i utrpali u veliku salu. Mama, brat i ja sjeli smo i razgledali hoemo li vidjeti koga od naih. U tom momentu za ruku me je uhvatio neki srpski vojnik i naredio da bez rijei krenem za njim. 64

Ipak sam ga upitala gdje i zato me vodi, a on je skinuo puku i uperio u mene. Shvatila sam ta mi se sprema. Mama je viknula da me ostavi, da sam njena kerka, a on je prema njoj okrenuo puku sa prstom na obarau. Povukao me je za ruku i ja sam krenula. Osvrnula sam se i ugledala mamu i brata da plau. Uveo me u kuu u kojoj je sve bilo razbacano i zatraio da ne plaem, ali ja nisam mogla prestati. Sjeo je na kau i naredio mi da se svuem. Skinula sam samo majicu. Priao je i sve sa mene svukao. Ja sam i dalje plakala. Oamario me je i rekao da legnem. Silovao me je. Po obavljenom poslu ustao je i izaao, a uao je drugi srpski vojnik i isto me silovao. Za ovog prvog sam saznala da se zove Slavko. Drugom ne znam ime, a trei koji me je u toj istoj sobi silovao rekao je da se zove Dragan. Taj Dragan i jo dvojica srpskih vojnika cijelu no su se smjenjivali na meni. Ujutro me je sve boljelo tako da nisam mogla niim maknuti. Doao je neki srpski vojnik i rekao da me vodi meu ostali narod. Uz veliki napor, ustala sam i krenula za njim. Moji su me zagrlili, radujui se to me vide ivu. Spazila sam drugaricu Almu kako tuno sjedi pored mene. Prila sam joj i tiho je upitala je li se i njoj desilo to i meni. Potvrdila je da su je silovala dvojica.

(Brko: genocid i svjedoenja 1998)

65

Pred roditeljima
Roena sam 1958. godine u Brkom i majka sam dvoje djece. Rat me je zatekao u kui mojih roditelja. Poetkom maja, kada je Grad ve bio okupiran, dola su dvojica srpskih vojnika i naredili mi da se obuem i krenem sa njima. Odveli su me u ve pusto naselje Ciganluk i uveli u neku kuu. Tu su me obojica silovali. Prethodno su me maltretirali i muili. Jedan od njih je bio iz Beograda, a za drugog ne znam odakle je. Bio je crn i malen, jedva vii od metra. Kada su me vratili, rekla sam roditeljima da su me vodili u Garnizon da ijem srpsku zastavu. Sutradan su ponovo doli. Pobjegla sam u susjednu kuu, ali su me pronali i pod prijetnjom orujem ponovo odveli u istu kuu u Ciganluku. Sve su uradili kao prethodni dan, s tim to su sada doveli i neke ljude iz tog naselja da gledaju ta oni rade Muslimankama. Bilo je strano poniavajue, ali nita nisam mogla da uradim. Novo odvoenje desilo mi se 28. juna, na srpski praznik Vidovdan. Tada je njih pet-est dolo po mene. Sada je meu njima bilo i branskih Srba. Maltretirali su ne samo mene, nego i moje roditelje. Traili su novac, iako su ga ve bili opljakali. Ocu su zaprijetili da mora napustiti kuu, jer ako ga sljedei put zateknu da e ga ubiti. Jedan od njih me je poveo u drugu sobu. Znala sam ta hoe i odbila sam. Upozorio me je da imam u vidu da je on etnik, da kolje, i da se to prije moram odluiti, jer nema puno vremena. Ponovo sam odbila. On je onda rekao da e mi silovati i zaklati bolesnu majku koja je leala u krevetu, a to isto i mene eka. Morala sam poi. Otac mi nita nije mogao pomoi. Taj to me je silovao zvao se Predrag. Zapamtila sam to ime jer su ga zvali da mi ne da da se obuem. ula sam oev uzvik: Zar e i ostali? Svi su me silovali i radili druge gadosti, i to pred roditeljima. Roditelji su me tjeili, a ja sam eljela da umrem. Novo silovanje desilo se ubrzo poslije toga. Neko je nou zalupao na vratima. Probudila sam oca i on je izaao da otvori. Na vratima je bio neobrijan visok i mrav srpski vojnik. Ocu je rekao da se skloni ili e ga ubiti. Znala sam ta hoe i zamolila da mi to ne ini. Lagala sam da sam udata za Srbina, ali mi nije pomoglo. Stavio mi je puku na stomak, opsovao lebac i rekao da e mi tu napraviti rupu ako se ne smirim. Udario me je po ustima i bacio na beton u dvoritu. Strgao je sa mene odjeu i poveo iza kue. Odloio je puku, a uzeo no. Maltretirao me je i silovao.

(Brko: genocid i svjedoenja 1998)

naslov ur.

66

Sena
Ja sam silovana vie puta i na vie mjesta, uglavnom zbog toga to im nisam htjela otkriti gdje krijem novac i druge dragocjenosti. Odmah po okupaciji Grada silovali su me u mojoj kui u naselju Grica. Uinili su to Dragan i Zoran. Zoran je bio iz Paraina u Srbiji. Prethodno su me tukli. Silovana sam, poslije toga, u logoru Luka. Tu me je silovao Konstantin Simonovi, tada komandant Logora. Silovao me je u svojoj kancelariji, gdje sam sluila kafu. Kancelarija mu je bila puna noeva, makaza, kablova od struje, pendreka i drugih sredstava za muenje. U logoru Luka me je silovao i jedan vojnik iz Srbije, koga su zvali Dugi. Zoran je jednog dana doao po mene i odveo me iz logora Luka mojoj kui u Gricu. Ponovo je od mene traio novac i zlato. Poto sam odbijala da mu dam, stavio me je u kadu sa vodom i ukljuio struju. Nisam mogla izdrati patnje i dala sam mu 3.000 DM. Bacio mi ih je u lice i rekao: Zar je to sve to ima? Zlato mu nisam mogla dati, jer kod sebe nisam ni imala poto sam ga ranije sklonila kod kominice uke Pavlovi. Uzela je raunajui da e mene ubiti pa ga tako nee morati ni vraati. Rekla sam Zoranu da je to sve to imam. Priao mi je i malim crnim pitoljem pucao u elo. Iako je bio plaljivac, oblila me je krv. Zoran me je poslije toga odveo u advokatsku kancelariju moga mua i naredio da napravim ugovor kojim mu poklanjam poslovni prostor. Poto su u ugovoru morali stajati lini podaci, saznala sam da se preziva Toli i da je rodom iz Paraina u Srbiji.

(Brko: genocid i svjedoenja 1998)

67

Saida
Bila je no, 28. jula 1992. godine kada su u Brezovo Polje stigli srpski vojnici koji su se zvali Arkanovi tigrovi. Traili su deset djevojaka da im u Brkom iste stanove. Tvrdili su da nam nee nita runo uraditi, da se ne brinemo. Poveli su mene, moju sestru i jednu nau drugaricu. Poto nismo imale nikakvog izgleda da se odupremo, sjele smo sa njima u auto. Meutim, kada su nas doveli u jedan naputeni bonjaki stan u Brkom, rekli su da se vie nikada neemo vratiti svojim majkama, a da e razmisliti i da li e nas ostaviti u ivotu. Prijetili su nam tako jedan sat, a onda poeli da odvode jednu po jednu. Moju sestru je odveo mladi po imenu Nenad. Bio je iz Brkog. Rekao joj je da on eli da se sveti muslimankama, da ih obruka i uniti im mladost. Mene je odveo mladi koga sam poznavala iz vienja. Majka mu je radila u butiku Irma u Brkom. Zvao se Saa. Bio je 1971. godite, krupan, visok, sme. Nosio je naoare sa velikom dioptrijom. Priao mi je i rekao: Doao je dan kada mogu da biram koju u balinku, jer one sada ne mogu Srbe da odbiju. Odveo me je u drugu sobu. Pitao me je za oca i majku i obeao da e me spasiti ako dobrovoljno pristanem na ono to od mene trai. Interesovao se imam li momka i gdje je. utjela sam. Rekao je da je bolje da priam, jer mu nije nikakav problem da me ubije, pogotovo to mu je nareeno da to uini, a da mi, u stvari, nismo bolje ni zasluile. Sve vrijeme sam plakala i molila ga da sestru i mene vrati majci. Upitao je da li sam nevina. Rekla sam da jesam. Bilo mu je drago, jer e kao prvi mukarac ostaviti trag u mom ivotu. Ja sam i dalje plakala, molila ga i preklinjala da mi to ne ini. Oamario me i naredio da se svuem. Nisam to uinila. Zaprijetio je da e, ako to ne uinim, dovesti petericu da me siluju. Svukla sam se i predala sudbini. Bio je grub, odvratan i sve najgore to se moe rei. Iz susjednih soba u koje su odveli moju sestru i drugaricu dopirali su pla i krici. ulo se i kako ih udaraju. Jo me je vie ubijala pomisao na moju sestru koja je imala samo etrnaest godina, iako ni ja nisam bila mnogo starija. Kada je to Saa obavio sa mnom i poto sam se malo pribrala, pola sam da vidim ta mi je sa sestrom. Ispred mene je stao Nenad koji ju je silovao. Bio je mrav, visok, plav. Rekao je da mi je sestra gotovo umrla, i ako mogu da joj pomognem, jer on to nee s obzirom da je uradio to je htio. Sestra je leala na krevetu i jecala. Upitala je kroz pla ta je bilo sa mnom i jesam li dobro. Saa je poslije mene otiao mojoj drugarici Almi i nju silovao. Zadrali su nas tu dva dana. Davali su nam da pijemo pie u koje su stavljali drogu. Drugog dana, oko est sati popodne, doao je njihov starjeina 68

Goran Petrovi i upitao da li ele da nas jo zadre. Rekli su da ne ele i da im dovedu druge djevojke. Goran nas je vratio u Brezovo Polje. Zatekli smo bolesnu majku, koja je pala u nesvijest kada su nas odveli i sve vrijeme se nalazila u kritinom stanju. Jedva je preivjela. Nikada neu zaboraviti njene suze-radosnice to nas opet vidi ive. Rekla je da se ne sekiramo i ne patimo, da je to to se desilo, jednostavno, moralo biti, da je vano da smo preivjele, da smo mlade i da je ivot pred nama. Znala sam da nas samo tjei, a da pati isto kao i mi. Nije bilo mira ni u Brezovom Polju. Svaku no su upadali srpski vojnici i maltretirali nas. Govorili su da naa sudbina ovisi o Kapetanu Draganu (Dragan Vasiljkovi, op. a.) i da e biti sa nama ono to on kae. Nakon desetak dana rekli su da e nas prebaciti u Bijeljinu. Savjetovali su da novac, nakit i druge dragocjenosti ostavimo kod njih, jer nam to moe biti opasnost na putu. U stvari, eljeli su da nas opljakaju oni, a ne bijeljinski Srbi. Utrpali su nas u devet autobusa. Kada smo doli u Bijeljinu, u autobuse su upali srpski vojnici i traili da sve djevojke izau, jer im trebaju za rad u kafiima i kafanama. Sprijeili su to oni to su nas provodili. Rekli su da nas vode prema Capardama, gdje se nalazi srpska vojska. Upozorili su da se ne radujemo to su nas spasili, jer ni tamo gdje nas vode ne eka nas nita lijepo, da smo im na raspolaganju i da mogu sa nama initi ta hoe. Kad smo stigli na Caparde, ekalo nas je nekoliko stotina srpskih vojnika. Uveli su nas u veliku salu. Prethodno su nam oduzeli i ono malo novca i nakita koje smo do tada uspjele sauvati. U salu su strpali najmanje hiljadu ena, djevojaka i djece. Nije bilo ni jednog odraslog mukarca. Rekli su da e djevojke zadrati, a majke sa djecom nastaviti put prema teritoriji koju je kontrolisala Armija BiH. Odvojili su sto pedeset djevojaka. Meu njima je bilo i mladih ena, ak i tri trudnice. Pustili su preko razglasa snimak vriske ena. eljeli su time da nas prepadnu, da pomislimo da to ubijaju nae majke. Sa sestrom i jo tri djevojke izdvojila sam se u stranu. Priao nam je srpski vojnik, po izgovoru bih rekla da je iz Crne Gore, i obeao da e nam pomoi. Obradovale smo se jer smo ve jednom bile silovane. Obeanje je ispunio. Ostale nisu imale sree sve su muene i silovane.

(Brko: genocid i svjedoenja 1998)

69

Bijeljina
Napad na Bijeljinu je poeo u aprilu 1992. godine. Odmah su poele none racije, hapsili su mukarce i odvodili ih u srpsku policiju. Nismo smjele hodati u dimijama, takoer se nisu smjeli obavljati vjerski obredi, po damijama su stalno pucali. Sahrane se, takoer nisu smjele obavljati po vjerskim obredima. Ubrzo je poelo i useljavanje naih kua sa Srbima izbjeglicama. Zauzeli bi kue, ak i unaprijed. Moj mu se uspijevao kriti od mobilizacije do januara 1994. godine. Tada su ga uhvatili i odveli da kopa rovove na Majevici, nakon 15 dana je poginuo. Ja sam ostala sama, trudna, sa estero djece. U januaru 1994. godine upao mi je u kuu uniformisani mladi, iz Kozluka, Srbin, izbjeglica iz Zenice. Predstavio se kao vojni policajac. Ja sam bila sama sa djecom. Rekao mi je da samo stanem uza zid i poeo da me dira. Tu su bila prisutna i djeca, djeca su sjedila na kauu i plakala. Bila sam obuena u dugu suknju, sve mi je poderao. Vikala sam i kada sam vidjela da nema oruja, poela sam se otimati. Poto sam se ja otimala, on je rekao: Ako nee ti, taman ima tvoja kerka. Moja kerka Z. stara je 14 godina i prilino je razvijena. Onda sam smogla jo snage i tukla se sa njim, borei se nadljudskim moima da mi ne dohvati ker. On je uo kada sam djeci rekla da idu da zovu oca. Da ga odmamim od kerke rekla sam: Ako emo neto raditi evo mene, hajdemo u sobu. Uspjela sam ga zatvoriti u sobu, nadajui se da e J. brzo doi i da u se uspjeti oduprijeti. Tako je i bilo. Iako sam zakljuala, uspio je provaliti vrata i izai u dvorite. U tom momentu je dotrao i moj mu. Ovaj to me je napao je brat od izbjeglice koja je ivjela u susjednoj kui, doselili su iz Zenice. Zgrabio je puku iz sestrine kue i htio da puca. Sreom nije bilo metaka. Ukuani iz te kue su ga uveli u kuu. Moj mu, nemoan, sjedio je i drhtao. Bio je svjestan da ga ne smije dirati. Otiao je i prijavio sluaj u Vojnoj policiji. Dola su trojica policajaca i odveli ga u stanicu milicije (napadaa). To se vie nije ponovilo. Kroz sedam dana mu mi je poginuo. Niko od te vojske nije dolazio da pita kako ivim. Ja sam se vrlo malo kretala po Janji, jer imam mnogo djece. Naroito sam se povukla nakon muevljeve pogibije i brinula o djeci. Tako sve do avgusta ove godine. Tada je doao u Janju V. . Otpoelo je etniko ienje. Rekao nam je: Ako neete da idete, ii ete niz Drinu. Poto mi je mu poginuo pri kopanju rovova, nisam morala nita platiti. Masovno su nou odvodili muslimanske porodice. U naoj prvoj grupi, nisu odvajali vojno sposobne mukarce. 70

U jednom umarku su nam oduzeli pare. Prijetili su da e ubiti itavu porodicu, ako neko sakrije nakit. U septembru 1994. godine smo stigli u Tuzlu. Sad se nalazim u izbjeglikom naselju Via sa djecom.

(Grijeh utnje rizik govora 2000)

71

Viegrad
U junu 1992. godine bila sam u kui sa majkom, sestrom i jo etiri kominice kada je u dva sata po pola noi upala grupa etnika, njih 8 meu kojima je bila i . Svi su zaudarali na alkohol. Psovali su nam balijsku majku, razbijali po kui, derali se na nas, traili su novac i zlato, pitali su gdje mi je otac, je li u zelenim beretkama i sl. Prepoznala sam samo jednog momka iz Viegrada, zvali su ga N., star oko 24 godine, u maskirnom odijelu, nosio je crnu maramu oko vrata, crvenu beretku na glavi. . se posebno isticala u svom agresivnom ponaanju. Moja mala sestra stara 3 godine je plakala i vritala, privijala se uz mamu, a . joj je tada prila, podnijela onaj veliki no pod grlo i vrisnula: Umukni. Dijete je odmah zanijemilo. Zatim su komiju I. K. odveli u suprotnu sobu, naredili mu da legne, a onda ga kundakom puke udarali po kimi. On je prije operisao kimu, zatim su mu cijev puke gurnuli u usta, iskaljao je krv. Sutradan su ga odveli i od tada mu se gubi svaki trag. Istog dana, naredili su nam da se sve skinemo to smo morale uiniti uz fizika maltretiranja, a tu smo bile ja, mama S., tetka R. tada trudna etvrti mjesec, sestra E. i kominica S. K. . je prila R. i jako je udarila u stomak. Sve smo bile tako gole. Uhvatili su me za ruke i traili da poem sa njima. Naredili su mi da stanem uza zid, a onda mi je jedan od njih zaparao noem ruku i krv mi je poela tei. Drugi su se smijali a on se raspremao i nasrtao na mene. Ja sam sve vrijeme vritala, mahala nogama i rukama, a onda sam izgubila svijest. Mislila sam samo na jednu stvar, da se spasim i kroz maglu sam ula kako psuju tursku majku. Vie se niega ne sjeam do majinog zagrljaja, koja me budila i tjeila da e sve biti u redu. ula sam od ene F. H., mog poznanika, da je njihova kerka nasilno odvedena u Hotel Vilina Vlas gdje je provela 9 dana i za to vrijeme je silovana mnogo puta. Ona je sada u inostranstvu. ula sam da joj je pomogao jedan etnik da se izvue, a bio je dobio zadatak da je ubije, jer je bila oevidac mnogih ubistava u Hotelu Vilina Vlas. . . mi je lino priala da ju je njen bivi kolski drug, ne sjeam se imena, iz Viegrada, silovao u njenoj kui uz prisustvo njene estogodinje kerke. Znam da je izvjesna J. iz Viegrada, stara oko 23 godine, inae vrlo lijepa, silovana u njenom stanu od strane etnika poslije ega je izvrila samoubistvo iskoivi kroz prozor sa treeg sprata.

(Grijeh utnje rizik govora 2000)

72

Grbavica Sarajevo
ula sam K. izbezumljeno vritanje i da je oni grubo tjeraju u stan. Pourila sam da se presvuem i nisam stigla zavriti sa oblaenjem, a oni su se pojavili na vratima. Traili su mi linu kartu i vjerovatno su je tada i zadrali, zatim su poeli prekopavati spakovane torbe, odvojili su i zadrali hranu, lijekove i kozmetiku i rekli da im to treba za srpsku vojsku. U jednoj od torbi su mi nali i diplomu o zavrenom fakultetu, bacili je na pod i rekli mi: To ti kod Alije nee trebati. Oduzeli su mi sav nakit iz tane i tranzistorski radio prijemnik. Nakon toga su me odgurali u kuhinju i prvi od njih je poeo vikati: Gdje si sakrila devize i nakit? Potom mi je naredio da skinem odjeu i izujem izme. Poela sam plakati i moliti da me ne skidaju, jer sam stara, a nakit su ve uzeli. Na to je prvi zaprijetio da se skidam da me ne bi on skidao. Plaui sam ih odgovarala da to nije u redu i da ja imam sina koji je stariji od njih. Onaj prvi mi je potom uperivi pitolj u mene, poto sam bila potpuno naga, rekao da idem u sobu. Druga dvojica su otila u drugu sobu i ula sam kako tamo prevru stvari. Poto sam sa ovim prvim ostala u sobi on mi je potegnuvi no naredio da sjednem ili e me izrezbariti. Nakon toga me je brutalno silovao. Potom mi je rekao da ostanem u sobi i pozvao ovu drugu dvojicu da i oni uine isto, to su oni odbili. Ovaj prvi mi je naredio da se brzo obuem, pokupim svoje stvari i krenem prema opingu, a ako se vratim da e on navee doi i dovesti jo drutva. Istravi iz zgrade neko od njih mi je ispalio metak iznad glave. Dotrala sam do opinga. Bilo je negdje oko 17 asova, a pred opingom su stajali vojnici tzv. srpske vojske sa znakom na lijevoj strani grudi. Upitali su me to sam zakasnila, jer je prelaz preko mosta ve obustavljen. Odgovorila sam da sam zakasnila zato to su me silovali, na ta me je jedan od njih upitao zato to nisam prijavila miliciji. Rekla sam im da je to uinila njihova milicija. Taj isti vojnik mi je rekao da su to uinili posljednji arkanovci. Utom je naiao jedan srpski vojnik u maskirnoj uniformi sa crvenom beretkom na glavi naoruan AP-om. Pitao je ko je ova, mislei na mene, a kada je uo da sam Hrvatica poeo je vikati na mene da stanem uz zid i repetirao puku. Stalno je ponavljao da treba pobiti sve Hrvate i da e Miljacka od naih leeva smrditi.

(Grijeh utnje rizik govora 2000)

73

Kalinovik
U Kalinoviku sam ivjela sve do mog hapenja avgusta 1992. god. Hapenje je izvrio M. V. i jo jedan nepoznat. Sa mnom su uhapene i moje kerke, kao i B. I. i J. Ostali kalinovaki muslimani ve su bili privedeni u Osnovnu kolu. Pred sam mrak dovedene su ene i djeca iz sela Jelaaca. Uionica je bila pretjesna za nas sviju, ali smo u neko doba noi polegli sve jedno do drugog ispod i na klupama, a neki su ostali cijelu no sjedei. Prvih pet dana nismo dobivali nita hrane, a potom smo poeli dobivati doruak i ruak. Ujutru bi nam sa paretom hljeba davali po pola patete, a za ruak bi bilo neko varivo i to vie vode nego variva. Varivo nismo imali iz ega koristiti, nego bi nam za to sluile konzerve od pateta. Predvee avgusta 1992. god. odvedene su djevojke iz nae uionice. Sutradan, opet predvee nii debeljukast, kratko oiani etnik uao je u nau uionicu i traio je nakit i novac. Stalno je etkarao po uionici i upozoravao nas da predajemo i mi smo morali predati to to smo imali. To se sve odigralo avgusta 1992. god. Istog dana poslije uasnog maltretiranja i iivljavanja ubili su K. S. i B. E. Vidjela sam kako je P. E. zgrabio S. K. i poeo ga tui na hodniku, a im su se vrata zatvorila mi vie nismo smjele ni proviriti. Iz druge uionice doveden je E. B. i nepoznati etnik, pozvao je Z. R. da izae i po povratku nam je rekla da je prisustvovala maltretiranju i tui E. B. i vie nita nije govorila, samo je utala. Iza toga su se zauli pucnji, a M. nam je rekao samo nas plae, da nije nita bilo, a u stvari to je bilo ubistvo S. K. i E. B. i jednog Gaanina od 35 god. Narednog jutra su nam rekli Gaani da su izneena tri lea. Avgusta 1992. godine odvezli su nas na Pavlovce na farmu. S nama na karoseriji je bilo 6 etnika, koji su stalno tukli Z. H. nogama u glavu, davali mu da nosi njihovu zastavu, tjerali ga da se krsti, psovali mu balijsku majku. U kabini su se nalazila jo dva nepoznata etnika. Na Pavlovcima smo sile sa kamiona svih 12 ena, a na kamionu je ostao Z. H. Nas su odmah rasporedili da namjetamo krevete i kada je stigao u luksuznom autu nepoznati vojvoda, pozvali su nas da svi zajedno sa njim veeramo za jednim stolom. Mi nismo htjele veerati i rekle smo da nismo gladne. Poslije njegove veere prele smo u drugu prostoriju, gdje je i vojvoda sa nama razgovarao. Pitajui jednu Gaanku koliko joj je godina, rekla je da joj je 13 i njegov sin koji je doao sa vojvodom govorio je da mu je 13 godina. Nakon toga smo opet rasporeene da namjetamo krevete ja, B., i dvije ene iz Gacka i djevojica od 13 godina. Namjetale smo sobu nepoznatom vojvodi. Poto je ve bio mrak, etnici koji su doli sa nama sa svijeom ili fenjerom su birali ene za na74

mjetanje kreveta. U neko doba vratio nas je u jednom luksuznom autu etnik zvan do o. . Po izlasku iz auta utrala sam u kolu i zalupala na vrata, ali u itavoj koli zavladao je muk, a vrata su bila zakovana. Ja sam vritala i lupala i uspjela sam da otvorim vrata, a djeca su plaui meni pritrala. etnici su traili 1 500 DM za Z. H., a prijetili su nam da e nam djecu poubijati ako im ne damo marke. Ula su dvojica etnika, traili su ponovo marke. Onaj koji me je vodio na Pavlovcima u sobu, pipao je da nemam gdje uiveno maraka. Rekao je da nemam maraka. Pitao me je jesu li moja djeca, koja su oko mene plakala, i on je otiao. Kako su zahtijevali da se skidamo, neke ene su se poele skidati, a kada su vidjeli da nemamo novca odustali su. Predvee krajem augusta 1992. god. doao je jedan koji me je pozvao i upitao me kako se zovem i jesam li ena M. Djeca su oko mene plakala, pozvao me je da izaem i da i djecu povedem. U hodniku me je pitao da li ga poznajem i da je on D. K. i da ivi u Trnovu. Poslije pet sati vratila sam se u uionicu. Sutradan me pozvao po imenu i prezimenu i da izaem. Ja sam izala sa mlaom kerkom S. i rekao mi je da vratim djete. Ja sam je vratila u uionicu i predala Z. R. Odveli su me u drugu praznu uionicu. Uao je D. i rekao mi da su mu poginuli dvojica amida i da su ih ubili moji djeveri. Rekla sam mu to moram ja ispatati to su moji djeverovi nekog ubili. Molila sam ga da me pusti, rekao je da se skinem ili e mi djecu silovati. Iivljavao se nada mnom, a za itavo vrijeme je ulazio njegov pratilac iz Srbije. Poslije me prepustio tom etniku iz Srbije, tako da su na meni se iivljavali 23 sata. Na koncu mi je zaprijetio da nikome nita ne priam. Rekao je da e doi sutradan. Iako nikom nisam nita priala, ene su pretpostavljale da nas siluju pa su sutradan sve krenule na vrata radi protestovanja radi silovanja i njihovog postupanja prema nama. Mi smo krenuli neka nas pobiju, jer nismo mogle vie trpjeti njihove terore. Uspjeli su nas vratiti i smiriti. Krajem augusta 1992. god. poela je razmjena za ubijene etnike na Jakomilji. Dovezeno je 40 ena za razmjenu, a kako jednog etnika nisu nali, vratili su 10 ena, ali su one sutradan razmjenjene. Kad smo dole na Jakomilje istjerali su nas iz kamiona i putali su 3 ene da preu na nau stranu, poto naemo i utovarimo na kamion jednog mrtvog etnika. Poto taj dan nismo nali jedanaestog, prijetili su nam da e nam djecu poubijati ako ga ne naemo i predamo im ga. Od leeva, nijedan nije od poznatih, sve su to bili Srbijanci i Crnogorci. Bila su i djeca sa mnom, poto su stalno plakala i vritala, dozvolili su mi da ih odvedem do naeg S. M. i poto sam i drugog predala mrtvog etnika, dozvolili su mi da preem na nau stranu.

(Grijeh utnje rizik govora 2000)

75

Stolac
U vrijeme agresije HVO na Bunu, u toku mjeseca maja, juna i jula 1993. god. u kui na Buni su bili, uz mene, moj otac, majka i braa. U toku maja i juna 1993. god. HVO je poduzeo iroku i plansku akciju na razoruavanju Muslimana, dotadanjih pripadnika HVO-a sa Bune. Bili su esti i u svako doba upadi u kue, pretresi kua i potraga za naoruanjem muslimanskog stanovnitva. Pljakali su vozila i imovinu Muslimana sa Bune. U junu 1992. god. oko 12 sati u nau mahalu u kojoj smo ivjeli, upali su bojovnici HVO-a sa vozilom kombi. Poelo je masovno hapenje i odvoenje muslimana. Hapenje i odvoenje civila su vrili meni nepoznati bojovnici. Bojovnik koji je odveo mog oca bio je visok, crn, imao je brkove, kratku crnu kosu. Nakon odvoenja mukaraca, ja sam zajedno sa majkom i bratom provodila noi u kui i podrumu kue H. Danju smo bivali u naoj kui i obavljali neke poslove po kui i oko nje, a nou smo i dalje boravili u podrumu kue H. Situacija se u mahali nije mijenjala sve do sredine jula 1993. god. kada nas je sviju probudila jaka pucnjava, koja je dopirala do nas. Pretpostavljali smo da se vodi neka bitka, bila su jaka ratna djelovanja, ula se jaka artiljerijska vatra, granate su padale svud okolo, a mi smo bili u podrumu. U jednom trenutku u taj podrum su upali bojovnici HVO-a, ugledali su ene u podrumu, sreom nisu vidjeli M. koji se tada sakrio u dijelu podruma sa ugljenom. Bojovnici su napustili podrum, a poslije prestanka pucnjave mi smo izali van podruma. U to je naiao jedan bojovnik koji se obratio mojoj majci traei od nje 500 DM kako bi oslobodio mog brata. Majka to nije mogla, jer nije imala te pare. Jula 1993. god. oko 15 sati, bila sam sa majkom i bratom u kui H. . Ula su tri bojovnika od kojih je jedan povisok, plav, mrav, sa minuom u uhu, u maskirnoj uniformi. Naredili su nam da izaemo vani. Od H. uzeli su zlatne minue i dok smo stajali ispred kue gdje su nas istjerali, ti bojovnici su zapalili kuu. Prije toga su od H. traili 1000 DM da joj ne bi zapalili kuu, a kada im nije imala dati te novce, zapalili su je. H. je plakala i molila ih da to ne uine, da nema novca, ali je jedan od bojovnika po nadimku J. uao u kuu i zapalio je. Mi smo, prestravljeni, to nijemo posmatrali, dok je H. sva u gru plakala. Jula 1993. god. oko 16 sati, pred nau kuu u kojoj smo se nalazili, stiglo je vozilo Lada Niva, crvene boje, u kojem su bila dvojica bojovnika, bojovnik po nadimku R. i jo jedan, koji se predstavio kao pukovnik, imao je u lijevom uhu minuu, star oko 25 godina, srednjeg rasta i razvijenosti, 76

bio je izrazito plav, odnosno vie ut, nosio je crnu majicu i maskirnu uniformu. Imao je kratku kosu, bradu i brkove brije. Ova dvojica su otila do kue B., a onda sam vidjela kroz prozor kue u kojoj sam bila, kako B. unosi u tu kuu skuhanu kafu. Nedugo nakon toga, u nau kuu dolazi bojovnik R. i nareuje meni, mojoj majci da poemo sa njim. Doveli su nas u kuu B. i poeli nas ispitivati. Bojovnik, kojeg sam opisala kao izrazito utog, poeo je da postavlja kojekakva pitanja, koja nisu imala ba nikakvog smisla i koja su bila prije radi zastraivanja nego radi dobijanja kojekakvih informacija. Nakon nekih pola sata ovakvog ispitivanja, R. je naredio mojoj majci da poe sa njim i njih dvoje su izali iz kue. Ovaj uti bojovnik koji je bio sa mnom, preao je do kuhinje i vidjela sam kako otri no. Dok je bio u kuhinji, poeo se svlaiti i rekao je da e me morati silovati, da su takve okolnosti i, da on tu nita ne moe promijeniti, jednostavno da on to mora uiniti. Bila sam okirana. Naredio mi je da se skinem, to ja nisam htjela da uinim. Uzeo je puku i uperio u mene, opalio je jedan metak. Mislila sam i pomirila se sa tim da e me ubiti, ali je on opalio u plafon. On se ve tada nalazio samo u kratkim gaicama. Ja sam bila obuena u donji dio plave trenerke i u kratkoj majici naranaste boje. Molila sam ga i preklinjala da mi to ne ini, ali on je bio neumoljiv. Naredio mi je da se skinem odmah i da legnem na dio trosjeda u dnevnom boravku, to sam uinila. Samog akta silovanja se ne sjeam, znam da je legao na mene i silovao me. Nije me tom prilikom tukao. Sve je trajalo kratko, a ja sam bila sva krvava, to mi je bio prvi fiziki kontakt i spolni odnos s mukarcem. . je ustao, obukao se kada je zavrio. Ja sam ustala i jo uvijek bila van sebe, pokuala da se obuem. Tada je u sobu upao R. Vidjevi me kako se oblaim, R. me pozvao da poem sa njim. Odveo me je u jednu sobu te iste kue i naslonio na jednu vitrinu. U takvom poloaju R. me brutalno silovao. Silovanje je bilo u nekom polustojeem stavu, on se nije ni skidao, samo je otkopao lic i silovao me. Kada je zavrio, rekao mi je da se mogu vratiti kui. Jo uvijek sam bila u oku, a kada sam polazila stavio mi je jednu kesicu mljevene kahve da ponesem kui. Pri polasku R. mi je rekao da e me objesiti ako uje da sam nekome rekla za ovo ta se desilo. Pri povratku srela sam se sa mojom majkom. Upala sam u kuu plaui i rekavi majci da su me dvojica silovala, moja majka, zajedno sa . su me okupale, dale mi tabletu za umirenje i polegle me. Jedva sam uspijela da se smirim od drhtavice i nekog udnog osjeanja straha i bola. Tu vee u nau kuu su doli pripadnici Vojne policije HVO-a i naredili nam da se spremimo, oko 19 sati, zajedno sa ostalim civilima muslimanima sa Bune, ja sam odvedena u apljinu. To vee smo dovedeni pred silos u apljini koji je bio zatvoren. Odatle su nas poslije kraeg zadravanja, poto je silos bio pun, odveli do logora u Dretelju, a odatle opet u Poitelj. Jula 1993. god. iz Poitelja su nas sve povezli. Neko iz nae grupe 77

je pitao D. ta se radi, gdje nas i zato vode, ali se on pravio da nita ne zna i da nam ne moe nita rei. Vjerovatno ne mogavi nas nigdje smjestiti, bojovnici HVO-a su nas vozali po cijeloj zapadnoj Hercegovini, to vozanje je trajalo 24 sata, da bi nas, na kraju, ne znavi ni sami ta e sa nama, vratili na Bunu i odatle protjerali u Blagaj pjeice.

(Grijeh utnje rizik govora 2000)

78

Molila sam da me ubiju

Gledala sam iz potkrovlja jedne naputene zgrade kako nepoznati ljudi iznose stvari iz mog stana u apljini. Osjetila sam ratnu golgotu na vlastitoj koi. Imam tri sina. Najstariji je oenjen i ivi u Republici Hrvatskoj. Moj srednji sin je rat doekao sa devetnaest godina. Zadesio se na Prevlaci. Prebacio se do Splita, pa Zagreba sve do Maarske, da bi nakon tri mjeseca stigao u Beograd. Mlai je studirao u Sarajevu i kako vie nismo mogli da mu aljemo novac otiao je za Banja Luku, zatim u Klju, pa u Beograd. Moj pokojni suprug Desimir i ja smo ostali u apljini. On je ve godinu dana bio korisnik invalidske mirovine, a ja sam jo radila. Nou su nam poeli dolaziti maskirani ljudi, prijetili... odvodili nas odvojeno na informativne razgovore. Svaki put kada dou u stan sve bi porazbijali, gasili TV nogama, lupali. Lica su im bila maskirana, a elo zavezano maramom. Nosili su noeve i bombe na vidnom mjestu. Jedne noi izveli su nas ispred zgrade. Iza iste zgrade ubijena je izvjesna S. E. Ugurali su nas u auto u kom su ve sjedile tri maskirane osobe i odvezli na periferiju u neki dom. Nastala je agonija: maltretiranje, palili su i gasili svjetlo, drali prst na obarau puke i smijali se naoj izbezumljenosti. Razdvojili su nas. Naizmjenice su palili svjee i udarali me izmama. Gurali su me izmeu sebe i strgnuli zlatnu ogrlicu sa vrata, a zatim i garderobu. Neke sam poznala po glasu. Bili su iz sela Sovi (Ljubuko) i ivinice kod Tuzle. Treeg su zvali ikago. Mnogo je liio na mog sina, a bili su i istih godina. Najmanji meu njima je izvadio no. ula sam vrata kako se stalno otvaraju i zatvaraju. Bila je to beskrajna no. Mog mua su postavili ispred vrata da slua. Kad sam se osvijestila bila sam sva krvava. Ujutro su nas odveli u Kravicu. O tom selu je kruila strana pria o porodici Tripi koja je drala kafi. Jo su dvije ene silovane u apljini. Jednu od njih sam dobro poznavala. Zvala se Jelena, a druga je bila D. Olga koju su zatoili u logoru Dretelj. Smrt... da se dogodila, bi za mene bila lijepa, ali nije dolazila. Vratili su me kui. Najvie mi je pomagala susjeda Kata i katoliki svjetenik koji bi odlazio u policiju i traio da nas vrate i ostave na miru. Smjene su se mijenjale. Najtee je bilo kada je dolazila smjena iz Kljua, posebno izvjesni Vinko B. Imali smo komiju Hrvata koji nam je usprkos svoj opasnosti doturao hranu u kesama za smee. Plakala sam i molila da doe kraj. Jedno jutro sam skupila hrabrost i otila kod ovjeka koji je bio glavni za stoer u apljini (izvjesni Luburi) i molila ga da me ubije i tako da 79

zavre sve moje muke. Tu no nisu dolazili u na stan. Bili smo mirni. Od Kate smo saznali da su nasilnici tu no proveli u pritvoru ali su ih ve sutradan pustili. Sve je ovisilo o tome tko je bio u smjeni. Znam samo da je srijedom, etvrtkom i petkom dolazio Vinko na poziv komije Seje, opijao se u kafiu i provaljivao nama u stan. Kasnije im bi bio primjeen, spasavale su nas komije dojavom... doktor Main javi Kati, a Kata svjeteniku, te on ode u policiju. I tako se to ponavljalo iz dana u dan... esto bi ga zatvarali, a potom, dolaskom druge smjene, ponovo putali na slobodu. Jednu no sam prenoila u radio stanici kod Sude, novinara koji sada ivi u Norvekoj. Zgradu su uvale etiri osobe. esto sam se pitala emu sve ovo? Bili smo obini ljudi. Nismo ak bili ni u jednoj stranci... Ponovo su nam uveli telefon. Morali smo se javljati svakih pola sata u stoer. Robija je bila lijepa naspram dana, nedelja i mjeseci ivota pod torturom. Posljednji put kada je Vinko doao da razbije vrata od stana uzela sam kabl od usisivaa i pokuala da se objesim, ali su me spasili Kata i svjetenik koji su na vrijeme obavijestili policiju. Od tada vie nita ne znam osim da se Vinko i danas eta ulicama ibenika kao da se nita nije desilo. Moj brat ga odlino poznaje, bio mu je profesor. Ni obezbjeenje zgrade nije pomoglo. Morala sam napustiti stan. Preselili su nas u jedno potkrovlje. Stanari iz nae zgrade su izali i promatrali hapenje trojice ekstrema ije hapenje je naredila HVO, odnosno izvjesni specijalci iz Zagreba (arko). Poslije toga su me odveli u SUP. Neki ljudi koji su me znali... su plakali. Konano mi se smilovao izvjesni Ozren iz Domanovia i pokuao izvjesti iz apljine. Tada se ve naveliko prialo da su stomatolozi dr Kuzman Nikola i njegova ena Duka ubijeni na brutalan nain. Mladi koji ih je pokupio i sahranio obolio je i za godinu dana umro. Dobila sam propusnicu 19/20. januara 1993. uz arkovu pomo. Odluila sam da odem. Moj suprug je ostao. Ula sam u autobus u apljini. Pored mene je sjela ena u dimlijama. Rekla je da ide iz Mostara i da je ostala bez kerke. U Splitu je bila kontrola putnika, ali sreom nisu ulazili u autobus. Produila sam do Zagreba. Tada sam se sjetila da mi je Kata spakovala neto za jelo. Razmotala sam... Bio je to kivi. Vjerujte mi da se i danas toga sjetim kada ugledam kivi. U Zagrebu me doekao snahin otac i kupio kartu do Maarske, uvjeravajui me da ne mogu ostati u Zagrebu. Nisam imala uredna dokumenta na osnovu kojih bih izala iz R. Hrvatske, ve samo propusnicu do Zagreba. Sjela sam pored ene koja mi je rekla da je Maarica i da putuje za Suboticu, a da je u Splitu bila u posjeti rodbini. Na granici je dugo objanjavala pograninom slubeniku da garantuje za mene i da ja idem s njom u Suboticu. Jedva su me pustili. Tada mi je ispriala kako su nju u Splitu kamenovali, samo zato to je iz Subotice. Njen suprug je radio 80

u Subotici u SUP-u. Pozvala je i mene i enu u dimlijama da se kod nje odmorimo. Ja sam odmah odbila jer sam se plaila policijske uniforme. Shvatila je moj strah. Pomogla mi je na taj nain to je kupila kartu za Beograd jer ja nisam imala potrebnu valutu. Kada sam stigla na peron nisam mogla vjerovati da je doao trenutak kada u izai slobodno iz autobusa i bez straha da e me netko napasti. Doekao me sin. To je bilo strano. Svi u autobusu su plakali. Ubrzo, umjesto sree i mira, nastali su psihiki problemi kao posljedica preivjele traume, koju sam poslije godinama lijeila. Supruga su i dalje maltretirali, skidali do gola, zakljuavali u garau... Tukli su ga na Domanoviima... ne daj Boe da se to ikome dogodi, ni onima koji su to nama uradili. Jednu no netko je doao i otkljuao garau. Moj suprug je izaao na ulicu gdje su ga prolaznici odveli u crkvu da ga obuku. ivio je kao ivotinja. Propusnicu nije mogao dobiti jer nije imao nikakve dokumente. Razmjenjen je 1996. godine uz intervenciju Ministarstva i potpis g-dina Veselinovia iako je roen u Valjevu i po roenju dravljanin Srbije. U SCG nije mogao dobiti penziju, a u BIH se nije smio vratiti da je regulie. Poto je roen u Valjevu, nije imao pravo na izbjegliki status, a time niti pravo na humanitarnu pomo ili smjetaj u neki centar. Bolesni i izmueni otili smo u podstanare. Promijenili smo 33 stanodavca. Nikad nas nitko nije iz dravnih institucija Srbije ili BIH obiao. Tokom dugogodinjeg lijeenja u Beogradu odluila sam se i na vjetaenje kod specijaliste ginekologa. To je za mene bilo proivljavanje najteeg. Ovo je samo djeli moje prie. Ovo nije nita naspram onog to sam proivjela u apljini. I danas se bojim uniforme i ne spavam bez upaljenog svjetla. Svaki zloinac bez obzira kojoj naciji pripada zasluio je vie od kazne... ja tu kaznu ne znam, ne mogu je prepoznati. Moj suprug je umro krajem septembra 2005. godine u Beogradu.

N. D.
(na zahtjev korisnice, umjesto punog imena i prezimena, koriste se inicijali)

(ene rtve rata 2006)

81

Prozor
Ja sam inae ivjela u krobuanima, zajedno sa svojim roditeljima i tu sam se nalazila sve do jula 1993. god. ivjeli smo u stalnom strahu, jer su bojovnici HVO-a neprekidno hodali po selima i unosili paniku meu narod. Ja, majka i otac, odluili smo da idemo u posjetu kod mog dajde i daidinice, gdje nam je izgledalo sigurnije. Tako smo pomenutog dana i otili tu i noili. U kuu gdje je stanovao moj daida doli su bojovnici HVO-a, njih 16. Svi su bili u uniformama i naoruani, a neki su bili i namazani bojama po licu. Nas su poeli kao neto ispitivati, koga imamo jo tu i gdje se nalaze drugi mukarci iz sela. Ostali su u naoj kui skoro do mraka. Traili su da im peemo kafu, podgrijavamo konzerve i druge usluge. Mi nismo smjeli izlaziti iz kue. U toku dana doveli su u ovu kuu jo dvojicu ljudi iz susjednog sela Parcani i njih su zatvorili sa nama u kuu. Pred samo vee meni je naredio N. M. da izaem ispred kue, a u kui su ostali moj otac, majka, daida koji se u meuvremenu vratio u kuu, daidinica. I. S. su odveli neto ranije i za njega sam kasnije ula da je ubijen, ali ne znam pod kojim okolnostima. Mene je N. odveo od kue otprilike oko 500 metara, do ivice ume kod nekog korita. Tu me je N. silovao. Dok je on to radio, ula se pucnjava iz pravca kue. U meuvremenu su N. traili i zvali ga. Prema nama ila su dvojica bojovnika i N. im je krenuo u susret ostavljajui mene mislei da e me i oni silovati. Jedan od dvojice, M. S., priao je meni, a drugi bojovnik, po imenu D. i pomenuti N., otili su prema kui. Kada mi je priao M. S. ja sam jo uvijek sjedila u oku i plakala i on mi je tada rekao da poem sa njim, jer nemam gdje ostati. Tako sam sa njime krenula, ali mi on niti drugi nisu dali da uem u kuu i vidim ta se dogodilo, niti da uzmem bilo ta od stvari. Dok sam ila sa M. S. pitala sam ga jesu li svi moji ubijeni, a on mi je odgovorio Mislim da jesu, ali vjeruj da ih ja nisam ubio. Kasnije, dok sam ila sa S. prema Prozoru, on mi je priao da bi me N. sigurno ubio da nije mislio da e me i oni silovati, njih dvojica kada su prilazili. Usput, dok smo se vozili prema Prozoru, S. me je pitao imam li koga od roda u Prozoru da me tu ostavi, ali poto ja nisam imala nikoga, on je rekao da e se on za to pobrinuti i da me neko mora primiti. Tako sam smjetena kod neke nene, a sutradan otila kod P. Z., koja je pristala da me primi. Ostala sam tu samo jedan dan, jer je isto vee oko 12 sati doao bojovnik A. V. i odveo me, navodno, trai me zapovjednik policije. Odveli su 82

me u kuu R. M. u Prozoru. Silovali su me prvo P., a zatim K. Trajalo je to itavu no i, pored njih dvojice, nije niko dolazio. Zaprijetili su mi ujutro da ne smijem nigdje izlaziti ni pokuati bjeati, jer e me ubiti, a ako se sakrijem u neiju kuu da e nas sve zapaliti. Tako sam ostala u toj kui u potpunom oku i strahu. Narednu no doli su B. A. i P. V., te su me i oni silovali. Tjerali su me da pijem sa njima i da puim travu to sam morala initi, jer sam praktino bila preputena njima na milost i nemilost bez anse da me iko zatiti. Tako je to trajalo iz dana u dan. Dolazili su i mnogi iz Hrvatske vojske koji su me silovali. Tako se sjeam da su bili iz: Karlovca, Osijeka, Vinkovaca i jo nekih drugih mjesta, ali se ne sjeam imena. Tokom dana esto su me vodili da istim kafie i stanove bojovnika, gdje sam uvijek doivljavala nova maltretiranja. Znam da su u kuu u kojoj sam ja boravila dovodili i druge djevojke. Vidjela sam samo dvije, a ostale su vodili u druge sobe pa tako ne znam o kome se radi, samo sam ula smijeh i orgijanje i iz pria mogla shvatiti o kakvim perverzijama se tu radi, jer sve se to ulo do sobe u kojoj sam ja bila. Za jednu djevojku znam da se zove S. i da je iz Zenice, zatim neka A. iz Gornjeg Vakufa, dok ostalim nisam znala imena. Trajalo je to tako etiri mjeseca i svaki dan i no se ponavljalo, tako da nisam vie bila ni svjesna ta se sve oko mene dogaa. Tu su ponekad dovodili i mukarce muslimane i tukli ih u drugoj sobi traei im pare i nakit, sve sam to sluala, mada su obino odvijali muziku do daske, da bi se prikrilo jaukanje. B. A. je priao jednom da su oni moje roditelje zapalili, da su oni i moji spasitelji, kao spasie me muka. esto su priali o svojim zloinima pa kada bi primjetili da ja sluam istjerali bi me iz sobe.

(Grijeh utnje rizik govora 2000)

83

Sanski Most
U maju 1992. god, negdje oko jedan sat, neko je jako kucao na ulazna vrata nae kue. uli smo da je dva puta puklo iz puke, a nepoznati glasovi su traili da otvorimo vrata. Nisu uopte govorili ko su, a mi nismo prepoznali te iznenadne posjetioce. Mi nismo smjeli otvoriti ulazna vrata koja su te veeri bila zakljuana. Ulazna vrata nae kue oni su nasilno razvalili i onda nasilno uli u kuu. Ula su petorica mladia, svi oni su imali najvie po 25 godina. etvorica su bili u civilnom odijelu, a peti je bio u maskirnoj uniformi i imao je zelenu arapu preko lica, sa izrezima za usta, oi i nos. Svi su bili naoruani. Ovaj sa arapom na glavi je nekako udno priao, kao da je govorio na nekom stranom jeziku. Od svih njih, ja sam prepoznala dvojicu. Prvi se zvao M. G. iz susjednog sela. Ovaj M. G. je iao u istu kolu koja se nalazila u naem selu i koju sam ja zavrila. On je bio starija generacija od mene godinu-dvije. I mene je G. morao poznavati. Prije agresije je bio sklon tuama, nije nigdje radio. Poslije agresije na RBiH, Srbi su o njemu priali kao o najveem borcu, meutim, muslimani su ga se bojali. On je pljakao sela, tukao nae ljude i ubijao ih. Zajedno sa mladiima iz svog sela, G. je rastjerao stanovnitva sela: Modra, Skucani Vakuf i Gorica, sve na optini Sanski Most. Drugi od ovih iznenadnih doljaka naoj kui je bio J. M. M. je 1972. godite i iao je u istu osnovnu kolu kao i ja, prije agresije on nije bio problem niti se o njemu prialo loe kao o M. G. Ostalu dvojicu mladia ja sam te veeri dobro vidjela i zapamtila sam njihov izgled, mada sam ih prvi put srela. im su provalili vrata u nau kuu, uli su u dnevnu sobu prizemlja gdje smo mi bili. Jedan od ovih mladia je udario pukom mog starijeg brata u predjelu stomaka, bez ikakvog razloga. Z. je izgubio dah, pa je pao na pod. Moj otac je govorio: Nemojte mi djecu, a od mene radite ta hoete. Poslije ovih oevih rijei, jedan od mladia je udario moga oca pitoljem u predio glave. Ja se sada ne mogu izjasniti ko je to uinio. Mog oca je nakon ovog udarca oblila krv u predjelu lica. Stajala sam blie majci kada mi je priao M. G., uhvatio me za rame i odveo malo dalje u tu istu sobu i prislonio me uza zid. im me je prislonio uz zid, i to tako to sam mu ja bila licem okrenuta, M. G. me je poeo dirati u predjelu grudi i lica. Ja sam se poela izmicati i plakati. I moja majka je tada vikala: Ne dirajte mi dijete. im je uo majine rijei, mene je M. G. izveo iz te sobe gdje smo svi bili i ugurao me u drugu sobu u prizemlju. Postavio me je u jednom uskom dijelu zida koji se nalazio izmeu regala i susjednog zida. Tu me je prosto uglavio uza zid, tako da sam mu i dalje okrenuta licem, a ruke su mi bile sputene. U toj sobi smo bili sami ja i onaj mladi plave kovrave 84

kose do ramena, sa crvenom trakom preko ela. Uopte nisam shvatila kad je ovaj mladi kovrave kose uao u sobu. im je mene M. uveo u sobu i postavio uza zid, on je izaao iz sobe. Vrata od sobe su bila ostala otvorena. Kroz ulazna vrata se moglo dobro vidjeti ono mjesto gdje sam bila prislonjena uza zid, tj. gdje me je postavio M. Vidjela sam da su ispred ulaznih vrata u ovu sobu, gdje sam uvedena, tukli moga oca, koji se nalazio u kuhinji. Tukli su ga svi mladii, koji su te veeri doli u nau kuu. Uoila sam da je otac sav bio krvav od tih udaraca, nije mogao izdrati udarce pa je uao na podu, a oni su ga i dalje udarali. Sa mjesta gdje sam bila nisam mogla vidjeti svoju brau i majku. ula sam u jednom momentu glas brata Z. koji je kazao: Mama, ja ovo vie ne mogu izdrati, skoiu kroz prozor. On je izgovorio ove rijei onda kada je uo da ja plaem u susjednoj sobi. Ja sam tada plakala zbog toga to sam znala ta e mi se dogoditi i to su mi ve naredili da se svlaim. Mene je prvo pitao onaj mladi kovrave kose koliko mi je godina. Odgovorila sam da sam 1974. godite, on mi nije vjerovao. Rekao je da je on 1973. godite i da smo zajedno ili u kolu. Tvrdio je da sam ja starija, a da namjemo govorim da sam mlaa. Ja ni tada se nisam mogla sjetiti da je ovaj mladi bio stvarno sa mnom u koli. U mojoj sobi sam iznenada vidjela etvoricu mladia, meu njima nije bilo jedino onoga koji je nosio zelenu arapu preko glave. Nareivali su mi da se svuem, ali ja nisam posluala. Onda su me uhvatila dvojica za noge i ruke dok su me ostala dvojica nasilno svlaila. Ja sam bila prvo malo na nogama, a onda su me oborili na pod, pa sam leala na leima. Mene je prvi silovao J. i to u prisustvu trojice svojih drugova. U vrijeme ovog dogaaja, ja sam imala neto vie od 18 godina. Ranije nisam imala polne odnose sa mukarcima. Prije nego to su me silovali, neki su od njih i pitali da li sam ja ve imala polne odnose sa mukarcima. Odgovorila sam im da nisam. Kazali su mi da mi ne vjeruju i da e oni to tek provjeriti. Dok su me jedan po jedan silovali nekada je gorjelo svijetlo, a nekada su oni svijetlo gasili. Mene su za oko sat vremena, koliko su se zadrali u sobi, silovala sva etvorica mladia, osim onoga petog koji je bio maskiran zalenom arapom navuenom preko glave i u maskirnoj uniformi. Ovi mladii nisu skidali sa sebe odjeu, samo su svlaili donekle pantalone i donji ve. Ja sam se pokuala odbraniti od mladia i izbjei silovanje. Otimala sam se od njih, ali u tome nisam uspjela, poto su bila njih etvorica u sobi, a ja sama. Jedan drugom su pomagali u tome da savladaju moj otpor. Drali su me za noge i ruke, dok me je jedan od njih silovao. Ja sam za to vrijeme leala na podu nae sobe i to bez komadia odjee na sebi. ak su me neki od njih, dok me je jedan silovao, kakljali po tabanima. Dok su me silovali, traili su od mene da pokaem da i ja uivam u tome. Grizli su me po raznim dijelovima tijela, udarali kada bi se ja pokuala izvui, amarali kada bi plakala, a okretali su me onako kako je to 85

njima odgovaralo. Meni je bilo grozno zbog ovoga to mi se dogaa, jako me je boljelo, a bilo mi je jako neprijatno zbog toga to su ovo sve mogli bar naslutiti moji roditelji i braa koji su bili u drugim prostorijama, ako to ve nisu od ovoga ve neto i vidjeli. Ja pretpostavljam da je moj otac vei dio ovog mog mrcvarenja i vidio, jer je on leao povrijeen odmah ispred vrata sobe u kojoj su mene silovali. Dok je mene silovao onaj mladi kovrave kose sa crvenom trakom preko ela, neko od mladia mu se obratio rijeima: Nemoj R. vie, ta misli ta bi bilo da se ovo radi naoj sestri, kao to mi radimo njoj. Kada je uo ime R., ovaj mladi plave kovrave kose sa crvenom trakom je opsovao majku i rekao: Nemoj mi spominjati ime. Prema meni, za vrijeme svog ovog dogaaja, bio je najgrublji J. M. To je u stvari, prvi mladi koji me je silovao i koji me je deflorisao. Nakon vie od sat vremena jedan od mladia je upozorio ostale: Naputajte ovu kuu ili u pucati. To je ponovio nakon izvjesnog vremena, nakon ega su svi napustili sobu u kojoj su me silovali. Kada su naputali sobu u kojoj su me silovali, onaj mladi koji ih je upozoravao da idu, jer e u protivnom pucati, rekao mi je: Nemoj ustajati i gledati u kojem pravcu idemo, jer emo te u protivnom ubiti. To je rekao onaj visoki, mravi mladi kratke kose koju elja na stranu, obuen u farmerke i bijelu majicu. Dok su me silovali, mladii su mi psovali balijsku majku, zahtijevali od mene da i ja budem aktivnija u tome to su oni meni inili na silu, ali ja to nisam mogla prihvatiti. Mene su udarali po svim dijelovima tijela, a najvie po glavi, odmah u poetku silovanja, dok sam imala snage da im pruim otpor. Kasnije su to inili onda kada sam zajaukala, jer nisam mogla trpjeti bol koji su mi nanosili. Svi oni su bili grubi, nisu me tedjeli, grizli su me po raznim dijelovima tijela i ostavili mi na taj nain tragove u vidu modrica i krvnih podliva. Najvie modrica i krvnih podliva ja sam uoila u predjelu svoga vrata. Mene su ovi mladii ostavili golu u sobi. Kada su oni izali iz nae kue, ustala sam sa poda, prila regalu koji se nalazi u sobi i uzela kunu haljinu i obukla. Bila sam toliko iscrpljena zbog grubih postupaka ovih mladia prema meni da sam se jedva kretala. Bilo me je jako stid potraiti ukuane, iako nisam kriva za ono to mi se dogodilo. U dnevnoj sobi sam zatekla brau koji su stajali povie onesvjeene majke. Mislim da se moja majka onesvijestila zbog onoga to je bila svijesna da se meni dogaa, iako su i nju, prije nego su me silovali, maltretirali. Ja sam poela pljeskati majku po licu i dozivati je kroz pla. U jednom momentu, majka je progledala i shvatila da stojim povie nje. Prve rijei koje sam ula tada od majke bile su: Joj keri, pa ti si meni silovana. Samo sam jae zaplakala, jer nisam imala snage da bilo ta kaem majci. Sutradan su mene i oca vodili na pregled u Sanski Most. Nas je u 86

Sanski Most vodila srpska policija, iako mi uopte nismo prijavili taj dogaaj. Shvatila sam da sam ja zbog viestrukog silovanja imala i neke unutranje povrede koje ja sama nisam mogla vidjeti. Nakon svega, ja sam se osjeala uasno, pa su mi popustili ivci. esto sam zapadala u krize. Sreom, nisam ostala u drugom stanju, pa nisam morala izvriti prekid trudnoe. Poslije svega ovoga to mi se dogodilo, ja sam viala samo M. i J., tj. lica ije podatke dobro znam i za koje sam sigurna da su uestvovali u silovanju. Vie sam sretala J., jer je on bio odreen da, kao policajac, sa jo nekim policajcima, navodno uva nae selo u kome sam nastavila dalje ivjeti. Prilikom sluajnog prolaenja pored J., dobro sam osjetila da je njemu neprijatno to me sree, jer je okretao glavu od mene i pravio se da me ne vidi. Nijednim gestom mi nije htio pokazati da smo se nas dvoje upoznali, i to na jedan grozan nain za mene. Zbog situacije u kojoj sam se nalazila, nisam smjela staviti do znanja na bilo koji nain J. da ja dobro znam da je i on bio u onoj grupi sa jo trojicom mladia koja me je silovala 01.05.1993. godine uvee u mojoj kui. J. sam posljednji put vidjela avgusta 1994. god. kada smo mi naputali mjesto u kojem smo do tada stanovali. esto sam viala i M. G. sluajno u prolazu, ali sa njime nisam razgovarala. Svaki put me tada obuzimao veliki strah, koji me je paralisao. Tog lica sam se i dalje bojala. Svaki put sam zakljuivala da je i M. G. mene prepoznavao, ali je uvijek tada okretao glavu i izbjegavao da me vidi. Ostalu trojicu mladia vie nikada nisam vidjela.

(Grijeh utnje rizik govora 2000)

87

Kozarac
Ne sjeam se vie datuma kad su me uhvatili ni kad su me iz logora Omarska prebacili u Trnopolje, samo ini mi se da je sve to trajalo oko mjesec i po dana. Dva etnika su mi doli kui i otjerali su mene i kominicu K. u SUP Prijedor. Tu su me maltretirali, fiziki zlostavljali i vrili nadamnom seksualne delikte. Dva etnika su me drala, bili su naoruani, a trei je to nad mnom vrio na mojim prsima, prethodno su me na silu svukli i bacili na pod kod nekog podruma. Tu trojicu ne poznajem, ali kada su me doveli, u SUP-u sam vidjela i zatekla u sobi za ispitivanje mog komiju B. B. u vojnikom arenom odijelu naoruan automatom i pitoljem. Kad su me tu uveli on me je prepoznao, ali mi nije odgovorio na pozdrav, nego je izaao i ispitivao me neko drugi. Sutradan su nas odveli kombijem u logor. Odmah su me u Omarskoj smjestili meu zarobljene ene. Bilo ih je preko 30. Za vrijeme mog logorovanja najgore je bilo na ispitivanju. Tu su me tukli njih dvojica etnika, maltretirali, prijetili i bacili na hodnik. Klizila sam na prsima jedno 2 m. Vikao je, pri tom, Propjevat e ti i pitao me jesam li ja negdje rekla da treba sve majke srpske i u njima djecu srpsku popaliti. Rekla sam da nisam i gdje u im to rei, kako u to rei. On me za vrat lapio i bacio na patos prijetei: Propjevat e ti meni. Jedno 23 puta su me tako vodili i ispitivali dok nije naiao D. i kroz prozor rekao: Pustite je, vidite da je to starija ena, ta ete od nje. Poslije me nisu izvodili. Druge ene su izvodili. Ne znam ta su tamo od njih radili, samo znam kada bi se vratile plakale bi, utjele, ne bi nita priale, a to ne bi ni mogle, jer je nama bilo zabranjeno da priamo. Samo mi je jednom J. uspjela pokazati oiljak ta su joj radili, oiljci su bili niz lea i rekla mi je da su joj rebra slomljena. Ja sam bila najstarija, tada sam imala 62 godine, a isto tako bila je jo jedna starija zatoenica preko 60 godina, Srpkinja, nisam je prije poznavala. Jednom sam je vidjela u Omarskoj, a sve druge ene sam, ili po imenu ili iz vienja, poznavala. Ja sam u logor dovedena meu posljednjim enama. Poslije mene dovedena je samo M., lijepa i mlada. Kad su mene doveli one ene oko 30 to sam zatekla samo su pitale: Jesi li vidjela moju djecu, moga mua, moga brata?, i tako su samo za familiju pitale. U logoru dok smo bile samo smo uspjele izmeu sebe tiho proaputati o nastradalim mukarcima, pogotovu u Bijeloj kui. Nakon 5-6 dana po mom dolasku sjedila sam na hodniku pored J. C. i Z. R. kada je naiao D. T., lino ga znam iz Kozarca i jo jedan sa njim u arenim odijelima, naoruani automatima i pitoljima. Tada je onaj drugi pokazao na mene i rekao: Vidi babe i baba je stigla, a D. T. je odgovorio: Nee baba nita da prizna, baba e propjevati. Vie nikog nisam prepo88

znala u Omarskoj, ali u Trnopolju jesam mnoge Srbe komije iz Prijedora, ali ne mogu imena da se sada sjetim. U Trnopolju, nas 30 za tih 5 dana, dobili smo samo 5 kg kruha. Imam potvrdu kad sam bila u Trnopolju, dao mi je P. ., on je radio u Crvenom krstu. Ima na potvrdi i kad sam izala. Ja i ne gledam datum samo mi se ini da sam u Trnopolju bila ukupno 5 dana. Poslije idem u Prijedor i svakodnevno doivljavam maltretiranja i prijetnje. Tako je iz dana u dan bilo i na poetku aprila 1994. godine ja sam pod stranim pritiskom napustila Prijedor.

(Grijeh utnje rizik govora 2000)

89

Prijedor
Nakon napada na moje selo, bila sam svjedok masakra civila kao najgore tragedije. Nisam znala da neto jo gore od smrti moe doi. Moja se sestra porodila u podrumu gdje smo se krili za vrijeme napada na selo. Nakon sela Rizvanovia, i nakon to su etnici doli, vidjela sam mrtvu djecu uzrasta od tri do osam godina u blizini moje kue. Vidjela sam unitenu damiju i ovjeka koji je odveden. Neki vaniji ljudi su odvedeni i samo im je pucano u glavu. Pali su dolje i leali u grotesknom poloaju. Moj djed je optuen za ubijanje Srba i oni su ga ubili. Mi smo se krili u podrumu unitene kue. Naa kua je bila nedirnuta. Tog dana je stiglo nekoliko etnika. Traili su ovjeka koji se sakrio u oblinjoj umi. Jedan od etnika, star oko 30 god. naredio mi je da idem sa njim u kuu. Morala sam. Bila sam prestraena i nisam znala ta me eka. Znala sam da ako odbijem u opasnosti je cijela moja porodica. Kada smo uli u kuu traio je novac, zlato i ostale vrijedne stvari. Mogao je uzeti sve to je elio. Traio je da priznam gdje se ovjek krije. Nisam odgovarala. Naredio mi je da se skinem, bila sam prestravljena. Skinula sam odjeu i sve se iznenada podijelilo u meni. Ispod gole koe mislila sam da umirem. Zamirila sam. Nisam mogla gledati u njega. Udario me je i pala sam. Onda je skoio na mene. Silovao me je. Plakala sam, vritala i bilo je dosta krvi. Bila sam prvi put sa mukarcem. Naredio mi je da ustanem. Htjela sam da pokupim odjeu i pokrijem se, ali mi je on rekao da ne diram odjeu. Naredio mi je da ostanem stajati i da ekam. Rekao je da bolje pazim ta radim, zato to sam odgovorna za sudbinu svoje porodice. Izaao je, pogledao oko sebe da se uvjeri da ga niko nije vidio, a zatim pozvao jo dva etnika da uu. Osjeala sam se izgubljenom. Nita nisam osjeala kad su izali. Nisam znala koliko dugo sam leala na podu. Ula je moja majka i nala me kako leim dolje. Njezin pogled, dok sam bila u tako poniavajuem stanju, bio mi je ak gori, nego sve to mi se desilo. Iznenada sam shvatila ta se desilo. Shvatila sam da sam izopaena, silovana i deformisana zauvijek. Moja majka je znala ta se deava u meni. To je bio najtuniji trenutak u naim ivotima. Obje smo plakale, vritale. Pokrila me je. Zajedno smo se vratile u podrum. Pamtim ta mi se deavalo poslije, kao kroz neku maglu, neki iskrivljeni san. Transportovani smo u Trnopolje, a odatle pjeke u Travnik preko Vlaia, oko 30 km dalje. U Travniku sam se povratila od tog sna, konfuznog stanja. Sada, ponekad se sama pitam da li se to sve desilo meni. Meni od svih ljudi. Majka mi je jako mnogo pomogla. elim da postanem

90

majka jednog dana. Samo kako? Za mene, mukarac je zastraujua sila nasilja i bola. Znam da svi nisu kao ta moja slika, ali strah koji osjeam je jai od razumnog osjeanja. Ne mogu si pomoi.

(Izvor podataka: Hrvatski informativni centar Zagreb)

(Grijeh utnje rizik govora 2000)

91

Sve su odnijeli

Prisilno odrasla
1991. sam ivjela u gradu koji je za mene bio jedino mjesto gdje sam mogla biti potpuno srena. Kua, roditelji i prijatelji svuda oko mene. Svi smo bili jednaki. Sluali smo istu muziku, itali iste knjige, bili smo mladi ljudi koji nisu imali nikakve brige. ivjeli smo od danas do sutra. Iako se u Pakracu od marta 1991. osjeao rat u zraku, mi nismo pridavali panju tome. Kako se rat mogao osjeati u gradu jedinstva, gradu punom harmonije? Tko bi i pomislio da se moramo rastati? A zatim dolazi onaj avgust koji je bio poguban za sve nas. Odlazimo iz grada ne slutei da se nikad vie neemo vidjeti. ak se nismo ni pozdravili. Vratiemo se mi. To je bila zadnja reenica koju smo mi izgovorili, ne slutei da nismo u pravu. Izlazim iz grada posmatrajui sve te zgrade, ulice, parkove, a oni kao da su mi govorili da se nikad vie neu vratiti. Poeo je rat. Svud oko mene pucnjava, buka aviona, krv, strah. Osjeala sam da moram pomoi tim ljudima iako sam imala samo 17 godina. Poto sam tada zavrila dvije godine srednje medicinske kole otila sam u bolnicu da im pomognem. Nisam shvatila da sam postala dio njih, da sam postala na neki nain dio istorije koja se tamo pisala. Meutim, oni su me poslali u jedno selo koje se nalazi odmah pored Pakraca. Prva borbena linija, a ja kao medicinska sestra na toj prvoj borbenoj liniji. Pao je mrak. Izala sam na brdo i gledala Pakrac. Pakrac je bio sav u plamenu. Zamislite osjeaj kad gledate kako grad u kojem ste proveli najljepe trenutke nestaje. Kao da nestaje dio vas. Gledajui grad shvatila sam da ovo nije neki ruan san ve da je to realnost. Tog trenutka sam odrasla. Prisilno odrasla. Nakon dva mjeseca odlazim u Beograd, u neku novu sredinu, meu neke nove ljude. Ja sam za njih strankinja. Drugi govor, drugi mentalitet. Nisam pripadala toj sredini, ali nisam imala gdje da idem. Prole su tri godine od tada. Ja sam i dalje strankinja ali sam strankinja u svom gradu. Tamo su doli neki novi ljudi, neki novi klinci a grad je izgubio svoju duu. A u drugi dio grada, gdje sam odrasla, ne mogu da odem. Tamo su neprijatelji. A ja sam odrasla. Preskoila sam tu granicu izmeu djetinjstva, bezbrinosti i realnog, ozbiljnog i tekog ivota. Preskoila sam zid. Iza sebe sam ostavila sreu, bezbrinost, lakou ivljenja. Nala sam se u sredini punoj briga. Od mene se oekuje samostalnost i ozbiljnost ivota. 95

Nazad ne mogu. Ne mogu nazad preko zida. Moram ii naprijed. ivot je ispred mene. Znala sam da moram potisnuti svoje emocije i zaboraviti prolost. Zapoela sam novi ivot i prkosim mu svojim ponaanjem i svojom upornou. Idem kroz njega okreui se svojoj budunosti i zaboravljajui prolost. Romana Romani

(Feministike sveske 2/1994)

96

Mrak nad Stradunom

U Dubrovniku je momentalno stanje prilino loe, jer je bila redukcija struje, tako da smo bili bez struje od sedam ujutro do pet popodne. S obzirom da nije bilo struje, nisu radile ni pumpe koje bacaju, da tako kaem, kanalizaciju malo dalje od grada, tako da su plae prilino bile zagaene. Pojavila se salmonela u gradu, jer kad nema struje, nema tople vode i tako dalje, tako da sam ja, doavi u Beograd, prvu stvar koju sam primjetila, to je Sava koja je bljesnula nekom ljepotom i odmah sam rekla mojoj djeci: Idemo se lijepo kupati. Ve sam se tri puta okupala kod bloka gdje stanujem. Sava je zaista ista, tako da je, recimo, vrlo dobra zamjena za jadno more koje sada vie ni na ta ne lii. Nadamo se da e biti bolje. to se tie rata i dogaaja u Dubrovniku, o tome je prilino teko govoriti, jer vjerujem da ima puno ljudi koji vole Dubrovnik i ono to bih ispriala svakako e nanijeti veliku bol, a to je, da je jako, jako oteen stari grad. Ja u iznositi samo onako line utiske. Ja sam, recimo, jako voljela proetati Stradunom kasno uvee kad nema svijeta, jer mi se inilo da onaj kamen ima posebnu boju, sjaj i prozirnost. Na tom Stradunu ima etrdeset devet rupa od granata. Te rupe su sad privremeno zatvorene da ljudi ne bi padali kad hodaju, nekim takozvanim mekanim betonom ili tako neim, tako da uvee kad je Stradun prazan, kad pogledate onako onu povrinu, izgleda flekav, pa jo zrake idu od tih fleka, tako da to jako runo izgleda. Ima jedno etiri potpuno izgorjele kue koje se sad renoviraju. Stie prilina pomo iz Belgije i Francuske u graevinskom materijalu, tako da mislim da su krovovi u starom gradu relativno sanirani. Stanovnitvo starog grada je, uglavnom, dosta staro, tako da su ti ljudi pretrpjeli jako, jako puno... Meutim, sve je bilo dosta dobro organizirano. Odmah su proradile prvo, kao neke ajdinice, posle i puke kuhinje i narod se nekako prikupio, pa je postojao i neki konvoj Libertas koji je brinuo o starim ljudima i tako dalje... Ja sam se isto tu malo ukljuila... Meutim, posljedice tog razaranja su strane, zato to dok je bilo bombardiranje, dok se pucalo, ljudi su nekako gledali da sauvaju ivu glavu, pa nisu mnogo ni razmiljali, osim toga bili smo tri mjeseca bez struje i bez vode. Trebalo je prikupiti granice za skuhat ruak. Ja sam naila nekoliko puta na sliku da ljudi nasred ulice, na skalinama, upale vatricu od gajbi od voa i onda imaju tronoac i na tome kuhaju na znam to, iskreno da kaem... dal je to bilo malo pulente ili neto toplo, uglavnom, da pojedu.
naslov ur.

97

Moje iskustvo s tim starim ljudima mene je strahovito iznenadilo, jer sam nekako zamiljala da su stari ljudi oni ljudi koji brundaju, koji negoduju i tako dalje... Meutim, naila sam na krajnje neko strpljenje, na neku pomirenost, na neki ivotni stav da je to neto prolazno, da to samo treba otrpjeti, ne mrziti nikoga i da e sve proi kao da se radi o nekoj elementarnoj nepogodi. Nekoliko puta sam zatekla sliku na Stradunu, dolazila je cisterna s vodom i onda su ljudi uzimali vodu i onda bi cisterna otila. Ostajalo bi ono crijevo na Stradunu koje je trebalo rastaviti i onda su ljudi hvatali kapi vode koje su curile iz tih cijevi. Osim toga vidjela sam neke jako domiljate naprave kao to je, na primer, grli od Coca-Cole sa jo jednim dijelom boce nataknut na kraj oluka, a na grli boce ono crijevo s kojim se poliva ardin i onda je to crijevo ilo kud se htjelo i tako su ljudi dolazili do malo vie vode. Za sanitarije se, uglavnom, koristilo more. Tako sam upoznala jednog ovjeka od sedamdeset tri godine koji je iao na Porporelu da zahvati more i usred zime je upao u more u odjelu. Ali, valjda, to kau kod nas, bog uva lude, stare i malu djecu. On nije dobio ni upalu plua, nita, vratio se doma... Ljudi su ga izvukli ja nisam mogla vjerovati oima da ga vidim ivog i zdravog. Vjerujte da su se pojavili neshvatljivi ljudi i ene. Upoznala sam djevojku koja je ila po sklonitima i organizirala igre za djecu. Poto su po tim velikim sklonitima, to jest utvrenjima, postojali nekakvi agregati, tu je bilo svjetla, tako da bi se tu skuhala kava ili bi ene donosile ono to su imale od kue i skuhali bi se zajedniki obroci koje su djelili onima kojima je bilo najpotrebnije, starijima i djeci. Inae su se ljudi snalazili na sve mogue naine. Za vrijeme blokade radnje su bile potpuno prazne, jedino je bilo svakog dana kruha. Redovito kruha nije falilo niti jedan dan. Kako, pojma nemam, ali je tako bilo. To bombardiranje je bilo, mislim, dala bi se opa opasnost ujutro i nije prestajala, recimo, mjesec dana. Onda se tri dana bojite, sklanjate, puca i tako dalje, onda etvrti dan ne puca, onda ljudi ne mogu vie izdrati. Ja sam isto tako jednog dana izala i otila sam na vrh, tu na kaskadama. Prosto nisam mogla vie izdrati. Htjela sam odatle pogledati ima li brodova na moru. U tom momentu je grunula granata u park iznad moje kue i mene zasulo kamenje. E, onda sam shvatila da je vrag odnio alu i da se tako gine, zapravo, kad te vrag natjera da ide gledat to se deava. Treba se sklonit i ne izlazit dok traje... A runo je bilo to je to bilo pucalo je, pucalo je pet-est sati, i onda tiina, i onda ovjek misli prestalo je, i onda doe jo jedna za koju se nisi nadao... Uglavnom su tako civili izginuli. Jer ne moe vie izdrati ni opsadu duha ni apsolutno ovjek pobenavi jednog trenutka. Mislim, kako ko. Bilo je ljudi koji nisu izali iz sklonita ni kad se ve moglo izai. Jo su ostali mjesec dana i ivjeli tamo. Potpuno su se saivjeli s tim da su u nekakvom, ne mogu rei 98

ba da je podrum, ali tako neki prostor gdje su se osjeali sigurnima. Dubrovnik u svojoj prolosti nije navikao da bude bombardiran. Za vrijeme Drugog svjetskog rata nije bio bombardiran kad je bio Hitler... Tako da, stvarno, niko se nije nadao. Ja sam sretala moje kolske drugove i govorili smo: Jao, pa strano je, ti nema pojma ta se dogaa, bombardirae Dubrovnik. Ja sam, zaista, u sebi mislila da su to neke bijedne kukavice koji su se toliko prepali svega da misle da e se Dubrovnik bombardirati. Ja sam govorila: Ma nemojte biti ludi, ma ta vam pada na pamet, ma to ne dolazi u obzir da e neko bombardirati Dubrovnik, pa to je spomenik, pa sve one gluposti to ovjek misli. O ljudima koji su bombardirali Dubrovnik uope nisam razmiljala. Jer meni je to bilo ko, ko... Ja to ne mogu da opiem, to mentalno stanje je neopisivo. Ja vam to, zaista, ne mogu rei to sam mislila, jer nisam mislila nita. Ja nisam mogla shvatit da se deava to to se deava. Ja kad sam ula prvu granatu koja je... A vrlo je tipino, velika je razlika kad granate padaju po starom gradu, po kamenu, dakle, ili negdje dalje. Taj zvuk kad ta granata zadere po onom kamenu, vi to, jednostavno, ne moete shvatiti da se to deava. Ja ne znam kako da vam kaem. Ja sam gledala kako gori hotel Imperijal s prozora i vidjela sam kako upaljene grede propadaju dva kata dolje i kao da gledam film. Potpuno sam bila, kao u onim filmovima katastrofe, kad tako lete plehovi i ostalo... Potpuno istovremeno goreo je hotel Imperijal i Interuniverzitetski centar. Ja sam mislila da je to smak svijeta. Ja sam zahvaljivala provienju da sam sama kod kue i vjerovatno sam ostala zdrave glave, jer sam mogla raditi to sam htjela. To jest, kad mi se urlikalo, ja sam zaista plakala, ono to kau, iza glasa. Potpuno sam, urlikala sam, zaista, plakala sam koliko me grlo nosi. A poslije bih se smirila, jer to je ipak jedan oduak kad ovjek moe plakat kad mu se plae, ne morate se ni pred kime skrivati... Onda sam se jedno vrijeme molila Bogu onako iz dna due da ne zapue vjetar, jer bi cijeli Dubrovnik izgorio. To su bile dvije neshvatljive lomae. Taj Interuniverzitetski centar koji je bio dotjeran, sav u drvu, pun knjiga, to moete misliti na ta je... To je bio spektakl oko njega, park Gradac u borovima, smoli i tako dalje... Kako se to sve nije zapalilo pojma nemam. Od puno ljudi sam ula nekakvo aljenje, da su imali prijatelje, da su imali ljude koje su poznavali godinama. Otprilike reenica koja se ponavlja A oni nam ni kartu nisu napisali, da nas pitaju, jesmo li ivi? To je reenica koju ujete, stvarno, ako o tome razgovarate, uglavnom, svi e vam tako rei. A oni nam ni kartu nisu napisali da nas pitaju jesmo li preivjeli? Misle na svoje prijatelje iz Beograda, koji su ljetovali i tako dalje... Ja sam, naravno, na to uvijek odgovarala da je ta propaganda medijska toliko odvratna, da se ljudi, vjerovatno, plae da jedni drugima ne naude, da se tu ne radi o nekom bezduju i tako dalje... Meutim, mislim da su ljudi sad toliko strahovito, na neki nain, oguglali, toliko se odljudili... 99

Moram priznati da sam malo razoarana. Ne mislim da su ljudi zli, meutim... Uglavnom razgovor tee ovako: Kako si, kad si dola, e boga mi teko emo mi na more! Ponekad u sebi pomislim: E, teko ete, mislei na taj mentalitet, jer ako su nekom izgorjele kue i ostao je bez igdje iega, valjda je njemu gore. A mora ima, nije Jadransko more jedino...

(Doba razuma 1994)

100

avo im sriu odnija

Split je grad u kome ima dosta ljudi koji nemaju posla. Privreda, dosta blokirana, prekinute veze. Nema veze cestovne, nema veze eljeznike. Zna ta je, to je gotovo, im si u toj situaciji. Tako da se to u Splitu osjea. U Splitu sam bila kad je bio Dan dravnosti Hrvatske, jel, moram ti re, bila sam iznenaena. Izili smo van, bio je lijep, sunan dan. Doli smo na rivu i ja ovoj mojoj prijateljici kaem: A jel ti neto primjeuje? Ona kae: ta? Pa jel ti vidi da ovdje nema ni jedne zastave na itavoj rivi, a danas je dravni praznik? Eno samo dolje na crkvi Svetog Frane, jedna zastava. Na itavoj splitskoj rivi od hotela Belvija do gore do pazara, ni jedne zastave nije bilo. Jasno, kasnije je bilo diskusije ko je kriv zato to u Splitu nisu izvjeane zastave, ali to je ovako, simptom. Zna ta, ljudi se brinu; kako preivjeti, a posla nema. Ljudi s kojima sam se susretala, moram ti rei, to su ljudi kojima je na vrh glave rata! Nema jednog s kim sam se ja susrela, vjeruj mi, koji nije rekao: Dosta nam je! Ali dobra je bila jedna, ja je pitam: Kako si? vie: avo odnija mene i kad san ovo doivila. Jesi vidila ta nam se dogodilo? avo ih odnija, njih i ko ih je dao! Ona je stara ena. Nemam ja nikoga ko mi je, kae, na fronti, ali dosta mi je da pogledam na one mlade ljude, koje sahranjuju. Tako da, moram ti re, dobro, ja se u odreenoj sredini kreem, ja se nisam kretala u sredini predstavnika vlasti, da bi ti mogla govoriti kako oni gledaju, ali je ovim obinim ljudima rata u vrh glave. U Biogradu, ta da ti kaem? Biograd je faktiki na fronti. Ja sam navikla na Biograd iv, na Biograd pun svijeta, na Biograd u kom se trai soba preko ljeta za boravak. Sad si doo u prazan Biograd i to stravino, avetinjski djeluje prazno sve. Ide plaom, nema ive due, ide rivom, niko se ne zadrava na ulici. Biogradaca malo u Biogradu, pobjegli na otoke, jer malo malo pa su granatirani. Biograd, to je takva situacija. Hoteli puni izbjeglica, vikendice pune izbjeglica i vidi ljude koji nisu ni oni doma niti ima od domaih kui. Tako da je, to se mene tie, Biograd ostavio na me jedan deprimirajui, moram ti rei, utisak. I ne utisak, nije utisak, nego sam otila s tim tuno. Tuno je to sve zna, ali ljudi ive. to se tie mog susreta s ljudima, ja sam bila iznenaena od nekih od kojih nisam ni oekivala da bi mi prili i pitali: Kako ste, pa jeste doli, pa hvala Bogu nismo vas vidjeli ve tri godine, pa kako su vai, pa kako ivite? i tako dalje... Ja sam bila malo iznenaena za neke to mi se obraaju. S njima sam bila na dobar dan, ivjeli i to je bilo sve, usputno. 101

Ja nisam imala jedan neugodan susret. Meutim, moram ti neto rei to mi je tuno. Sva ta granatiranja, sve to to si ti na fronti, izaziva strano nepovjerenje prema ovim drugima. I ja sam tamo imala mogunosti da gledam TV Beograd. On se bolje vidi nego TV Zagreb, poto elevac dre ovi, Krajinici, pa kad usporeujem gledam Prvi program jedan, pa Prvi program HTV-a, je li, onda vidi to je ista meta, isto odstojanje. Ali, kod ljudi se javlja otpor. A to? Dokle misle? Nema vode, jer su izvori gore pa su zatvoreni, nema struje pa je to poseban problem, je li. U jednoj radnji, nas dvije smo dole da kupimo neto. Jedna stara Biogradka u onoj njihovoj nonji, seljanka, veli: Jeste dole, a? Dole ste. Imate ta i viditi. avo im sriu odnija, jeste vidili di su nas doveli? A ja joj iz ale kaem: Koga ste birali, koga ste glasali i tako vam je. Ko je glasa, ja? Nisan ja za nji glasala, avo ih odnija, vidi li ta rade? Dica nam umiru. Za koga i zato? Ili drugi sluaj i to kao u nizu. Odemo mi iz duana u Dom zdravlja. Ova moja prijateljica je ila za lijekove i u jednom je momentu jedna ena prepozna i pone da vie iz sveg glasa, oslovljavajui je po imenu: Nema moga Mira duo, nema moga Mira, jadna ti san. avo im sriu odnija, ubili su ga. Odveli su mi ga na frontu uvee, a sutra je poginija. Nikad od matere novce nije traija, a bez posla je bija, od riba je ivija. S mora je doa i odveli su ga. avo im sriu odnija, dicu su nam ubili. A ova nju umiruje, pa kae: Daj smiri se, molim te. ta u se smiriti. Doa mi je onaj iz policije da mi se aluje i da mi kae da triba da budem ponosna ta mi je sin poginija za Hrvatsku, a ja san mu rekla: Da Bog da ti tvoga ledenog ljubija.

(Doba razuma 1994)

102

Rijeka u crnom
Kad sam dola u Zagreb, oekivala sam neku manju slobodu, moju linu slobodu, mislim moj osjeaj tog slobodnog kretanja po gradu, meutim, doivjela sam iznenaenje. Vidjela sam Zagreb kao jedan potpuno evropski grad, sa puno svjetla, robe, istim enama, miriljavim, ne preterano luksuzno obuenim, to nikada Zagrepanke nisu ni bile, i to svima objanjavam taj moj utisak jednom rijeju koja, ini mi se, ba onako odgovara, to je da je Zagreb urihtan grad. Svi se ipak pridravaju nekih urbanih zakonitosti i propisa o ivotu u gradu, to znai, isti su, uredni, pristojni... Ja sam se kretala po gradu, recimo, po knjiarama, nabavljala sam i svakodnevno prehrambenu robu i nisam se ba uvijek mogla kontrolisati, poto ivim u Beogradu, tu sam i odrasla, da ba uvek govorim: kruh, mlijeko i tako nego mi se omicala i ekavica i nisam nikad nita doivjela neprijatno. Poto ta moja rodbina stanuje blizu biveg Doma JNA, sada Doma garde, svako jutro sam sretala, ba u velikom broju, ta vojna lica koja su ila na svoja radna mjesta i isto sam i tu jedan izraz upotrebila, koji mi se ini da onako ba slikovito odraava moj doivljaj kako sam njih videla, oni idu kao baletani ulicom. isti su, bez oruja, sklanjaju se kad naiu civili i nema nikakvog tog siledijskog ponaanja. Ja bar nisam vidjela. Mislim da se osjeti ta potreba Zagreba i tih vlasti da se Zagreb pokae u najljepoj evropskoj boji. Kada sam dola u Rijeku, tu sam mislila da se osjeam kao svoj na svome. U Rijeci imam sestru i dolazila sam po nekoliko puta godinje i prosto, mada nije moj rodni grad, mislila sam tu je ono pravo. Osim toga uvijek sam sluala ovih posljednjih godina da je Istra, Rijeka, neto drugo. I tu sam se iznenadila, jer Rijeka je preplavljena crninom. Skoro svaka druga kua ima nekoga ko je poginuo, ranjen ili unesreen u Dalmaciji, poto veliki broj Dalmatinaca u Rijeci ivi. I poruenih kua po Posedarju, Biogradu, Zadru... Onda ti izvjetaji, naroito iz Zadra, ibenika i tih gradova, mi ovdje to uopte ne znamo, oni se sistematski rue i mislim da su skoro pri kraju. Taj narod tamo ivi stvarno u velikom paklu. I kada sam u Rijeci sretala vojna lica, onda to nisu vie bili oni zagrebaki baletani, kako ja kaem, nego rambo ratnici. esto su imali one arene marame zavezane preko ela, sve su to bili nekako krupni, razvijeni mladii, podsjetili su me jako na nae Krajinike, koji se ovdje po Beogradu kreu. Za razliku od zagrebakih vojnih lica oni su imali oruje i ulicom, kada bi ili, to su bile razmaknute ruke, onako nairoko, kao kauboji i ja sam im se, nesvjesno, sklanjala s
naslov ur.

103

puta. I vidim da su se tako i ostali ponaali. Nou se ula pucnjava, veselili su se, pa se i oruje potezalo u nekim obraunima. Bivalo je, ba za vrijeme mog boravka u Opatiji, i poginulih. Kao posljedica tako, valjda, tih porodinih nesrea i ojaenosti ljudi, veliki broj mladih, a i srednjih godina ljudi, sam se dobrovoljno javlja za front, a i veliki broj je regrutovan iz Rijeke. To ba sad u ovom posljednjem periodu. Tako da nisam ba ponijela onu sliku punog uivanja i slobode, koju sam mislila da u u Rijeci da doivim. Mada sam se ja kretala i sama, ila sam i na plau, ne previe, i tu sam na magistrali, u jednoj ekaonici, naila na zapis koji sam videla jo prije tri godine, crnim je pisalo: Ovo je Srbija. Precrtano je, pa je neko dopisao: Ovo je Rijeka, pa je onda to bilo precrtano, pa je pisalo: Ovo je Hrvatska, a ispod toga je pisalo: Budalo, ovo je ekaona. ula sam da je neto slino bilo u Istri sa zgradom pote. Narod je prilino alergian na ekavicu u Rijeci, tako da ak i Dalmatince opominju, oni uvijek kau lina karta, sad mora da se kae osobna, tako da i ljudi koji su Hrvati, ali su prije svega Dalmatinci, moraju da ue novi govor. Poto sam ila, svakog dana, kupovala, vidim da ljudi isto stenju. Inflacija galopira. Njihova inflacija se mjeri mjeseno, a naa valjda dvaput dnevno, kolko mi se ini. Mogu da kupe ono osnovno, to mi ovdje ve sad ne moemo: hljeb, mlijeko... Zelena pijaca je onako, jedna, ja sam se naalila pa mojima rekla, rapsodija u zelenom.. I u Zagrebu, naroito u Zagrebu, a i u Rijeci, recimo, prisustvovala sam tom MIK-u, Melodije Istre i Kvarnera. U Zagrebu je na trgu pored katedrale, bilo je neko izvoenje dalmatinskog melosa i tako, sve kad sam zaokruila, jer sam se pri povratku opet zadrala u Zagrebu, i onda sam stekla utisak koji sam i na poetku imala da, zapravo, poto uglavnom ljudi kau, faizam marira i u jednoj i u drugoj dravi. S tim to se akcenat negdje odavde onako samouvjereno stavlja da je Hrvatska faistika drava. Mislim da je potpuno isto i jedna i druga i da, poto faizam uvek prati ki, ki je tamo, onako sve velikim tampanim slovima, crveno, s tim to se taj ki razlikuje, kolko se razlikuju mentaliteti ta dva naroda, Srba i Hrvata. Tamo je ki austrougarski operetski, ono grofica ardaa i tako, a u Srbiji je, kako oni kau, bizantijski. Tako da je i taj utisak kod mene stvorio sliku da smo ipak stvamo bratski narodi.

(Doba razuma 1994)

104

Polomljeni kri
(...) Ve sam od djetinjstva morala puno raditi, rano sam nauila da nita ne dolazi samo od sebe. U umberku sam se rodila, proivjela djetinjstvo i ranu mladost. Nije to bio ivot u izobilju, ali kao i svi mladi, bila sam radosna i zadovoljna. Zaruila sam se s dobrim mladiem, ali je poginuo u II svjetskom ratu. alila sam, ali je ivot gurao dalje, nije se moglo gledati unazad. Doselili smo u Berak, udala sam se za vrijednog i potenog ovjeka. Bile su to teke poslijeratne godine. Nismo imali nita osim svojih deset prstiju. Poeli smo iz poetka, i, hvala Bogu, uspjeli. Rodila su nam se tri sina, na je trud dobio novi smisao: eljeli smo pomoi djeci da si stvore normalne uvjete za ivot. Znali su koliko nam je teko, pa su se i sami borili. Dolo je vrijeme da mogu odahnuti, bila sam sretna sinovi su se zaposlili, napravili kue, osnovali svoje obitelji... A onda ponovno rat. Sjeam se prolog rata, ali vjerujte mi, ovaj je bio puno gori. Mislila sam: Kome sam ja, stara i bolesna, kriva! Tako sam ostala u selu i kad je ula vojska. Meu njima je bilo svakakvih ljudi, ali su ih kontrolirali i nisu smjeli divljati. Zato su to inili nai dosadanji susjedi. to se to dogodi u glavi ovjeka da moe tako muiti svoje dotadanje susjede i poznanike? Teko mi je o tome i misliti, a kamo li govoriti, kada se sjetim onih izmuenih i izoblienih lica, izlomljenih tijela. Tukli su ne birajui, i stare i mladie. Mene su tukli kriem po glavi dok se sav nije raspao. Zavezali su me za ljivu da gledam kako pljakaju i unitavaju kuu mog sina. Sve su odnijeli... Najtee mi je bilo to su stalno govorili da su moja dva sina poginula, a ja nisam znala da li da im vjerujem. ao mi je to ti ljudi nisu odgovarali za svoja zlodjela. To su radili ljudi s imenom i prezimenom a ne narod. Poteni i pravedni ljudi, svih vjera i nacija, stradali su od takvih pomraenih umova. Moda nikad nee stati pred ljudski sud, ali sigurna sam, pred Boji hoe.

Baka Maca

(Prie iz Berka 2001)

105

Vjera Solar
Poto mi je mu Jovan, i srpske nacionalnosti, on je otiao kod svojeg brata u Zemun, ker mi je zavrila u sedmom mjesecu u Beogradu kolu za kozmetiara. Poto joj je deko bio u Sisku, kad je zavrila kolu, vratila se ovamo. Bila je malo, jedno vrijeme kod kue, onda je otila kod deka, s njim je ivila, trebali su se i vjenat. Inae, on je iz Sarajeva, sa Sokolca, i toga dana, kad se to dogodilo, on je otiao za Sarajevo, trebao je oti za Sarajevo, do kud je stigao nisam nikada doznala, jer isti taj dan navee, 17. devetog poslije jedanaest sati navee, kad je poeo policijski sat, ubili su mi dijete. Osjeam se kao da ne pripadam nikome. Niija. Jer prava nema nikakvih. Iako ja etrnaest godina vodim borbu za moju ker, a uz moju ker i za ostale ljude. Iz rafinerije da su odvoeni, ubijani inenjeri, direktori... ja znam prije toga rata da iz rafinerije se nije mogla iznijeti jedna flaa benzina, a da su mogli ubijati ljude, iznositi iz rafinerije a da niko nije vidio, mislim da je to nemogue. Do 95. se moglo govoriti da su preko, uglavnom svi Srbi koji su nestajali, ti su bili pobjegli preko, nakon Oluje nema ih ni preko, a gdje su sada? Dok pravosue ne napravi pravdu, bez obzira na nacionalnost, za sve, za sve stradale u ovom ratu, nema pravde, nema pomirenja. Dok ja ne znam ko je meni ubio moje dijete i zato. Jer kako moe neko biti na slobodi ko je ubio sto ljudi? Kako? Ja znam da su Srbi klali, al bogami su klali i Hrvati. I to jo kako!

(Svi bi rado bacili kamen 2006)

106

Opsada Sarajeva

mart 1992 mart 1996.

Snajperom u gomilu Radmila Stojadinovi, prevoditeljica
Tog 5. aprila 92. krenula sam sa ostalim graanima Sarajeva pred Skuptinu, u stvari... Jedna grupa, ja mislim negdje maksimalno stotinjak ljudi, se uputila prema Vrbanja mostu. I mi smo doli na taj most, tu niko nije imao ni kamen u depu, a da ne govorim o nekom oruju. Htjeli smo da preemo most, meutim s druge strane su na nas bile uperene puke i to kod kue Dimnjaara i kod one benzinske stanice, tano preko puta mosta Vrbanja. Ja sam dola do same ivice i skoro sam prela most, meutim, oni u tom trenutku nisu pucali. Jedna ena ih je tada prosto izazivala, otvorila je mantil i rekla: hajde, pucajte. Ja sam se etkala, bila sam obuena, ono gradski, nedjeljno. Imala sam teget kostim na sebi, naoale, tanu, visoke tikle. U jednom trenutku sam opazila pored ograde mosta da se pribliavaju, da se pribliava jedna grupa ljudi koja je prola u stvari, ve preko mosta Bratstva i jedinstva. I ja sam mahnula: hajde, doite ovamo. U tom trenutku su Srbi koji su bili pod maskama poeli da pucaju. I ula sam krike. I jedan ovjek koji je stajao tano ispred mene se zateturao. Ja sam pomislila, jao vidi ima i pijanih ovdje. Meutim, ovjek je pao, neko ga je tada povukao za noge i iza njega je ostala krvava... krvavi trag. Ja sam se skroz zbunila bila. U jednom trenutku sam ula: lezi, lezi dole. Pogledala sam oko sebe, svi su leali, samo sam ja stajala na mostu. I ja... tako sam se zbunila da sam legla na lea, u stvari. U neka doba neko je vikao: povlai se, povlai se! Ja sam pogledala opet oko sebe, svi su se povukli, opet sam ja ostala maltene na sredini mosta. I onda sam se povukla. I u tom trenutku bila sam malo ranjena u lea.

Opsada Sarajeva

Savjeti za opstanak emsa Mehmedovi, inenjerka telekomunikacija

Sve to je moglo da izgori, dolazilo je u na poret. Ja sam u poetku imala nekih drva, moja porodica, znai, imala je nekih daski, daskica, ak neto malo umura. Ali, te su se rezerve jako brzo potroile. I onda, ostala 109

sam sama sa svojim idejama, kako... kako da to rijeim. Moram da kaem, da sam ja lino sama pilala ta drva, nauila sam to da radim. Pravila sam brikete od umurne praine. To smo radili svi mi po nekim svojim tehnologijama. Svi smo nalazili naina kako da napravimo to to e izgoriti. A ta se jo loilo? Teko je sve nabrojati ta se loilo. Loilo se... loili su se komadi od drvenih predmeta koji nam se nisu inili tako naroito vani, jel. Knjige koje nisu nam se inile tako... isto tako naroito vane, u tom trenutku. Plastine flae, i sve mogue predmete od plastike. Jer plastika je gorila jako dobro, ali je strano smrdila. Komadi itisona, loili smo prostirke. Neki su ljudi morali da loe ak podove gdje su ivjeli, svoj namjetaj. Ja, hvala Bogu, to nisam morala. Ali sam naloila jednom prilikom komplet olohova, sjeam se dobro. Tihi Don se zvao komplet. U svakom sluaju, sve to to se loilo, ak i stara odjea, jednog dana je i svega toga nestalo, ponestalo. I morali smo da se snalazimo i dalje. To je bila ona, to se tie ogrjeva, gladna 95. godina, kad stvarno vie... morali smo da loimo cijelo ljeto, ali nije bilo ta. Ja sam se sjetila da loim granice. Male, tanke, suhe, granice koje same po sebi nisu znaile nita, ali ja sam ih vezala u snopie... to je bio jedan, ini mi se moj izum. To su bila drva pravljena od granica, vezana trakicama od starih arapa. Efekat nije bio bog zna kakav. Da se napravi jedno takvo drvo bilo je potrebno dosta truda, ali je to bio jedan koristan rad. Moj sin i ja smo napravili dosta takvih drva. I tako ona zaas izgore kad ih stavi u poret, ali sam taj trud i sam taj rad bio je koristan ne samo za poret, nego za moj mozak. Jer sam radei neto korisno u ratu, ja sam osjeala se dobro, osjeala sam se normalno. I ovaj, mislim da sam ostala pri pameti, zbog toga to sam puno radila fiziki.

Breza spaena od sijee Zdravka Guti, domaica

Ta breza je posaena prije 15 godina, kad smo mi doselili. Bila je jedno malo drvo koje smo mi svi njegovali, kao jedno dijete. Ta breza je narasla do estog sprata. I jedino to je bilo lijepo, to smo mogli da pogledamo kroz prozor to je bila ta breza, koja je nama davala i hlad i jednostavno to lie koje je treperilo neto je znailo. Znai ivot neki koji se odvija u tom dvoritu. Jedno vee, kad je mislim tiina inae, samo smo oekivali neke zvukove il granate ili PAT-ova ili PAM-ova ili ta ja znam, uli smo zvuk motorne pile. A to je bio znak da je neko doao da nam posjee tu nau brezu. Da li e se on ogrijati od te breze ili e nju prodat nekome, ali smo znali da u stvari nee se niko od te breze moi ogrijati puno. Ona nije bila drvo zahvalno za gorenje. A nama je znaila simbol jedinog ivota u tom dvoritu. Mi smo tad svi istrali. Ja sam ak uzela suprugov pitolj. Bila sam u stanju da pucam u onog ko je htio da ree to 110

moje drvo. I onda smo ak... nisam bila ja sama. Sve su komije izale. Neko sa molotovljevim koktelima koje smo mi normalno pripremili u sluaju ako etnici dou do naeg haustora, pa mi emo se braniti... bar u haustoru bacaemo te koktele. I kad smo svi izali, ko je imao ta, bilo je tu i momaka koji su bili doli sa ratita. Neko je uzeo bombu, neko pitolj, neko koktel. I ta dvojica mladia koji su doli da reu tu brezu, oni su se toliko bili uplaili... jer su bili svjesni da mi branimo u stvari jednu brezu ko da se branimo od ete neprijatelja.

Transka ulica Amina Begovi, glumica

to je etvrti januar meni bio zanimljiv? To je ono kad ovjek kae, e ja u sad da slavim svoje drugo roenje. Ja sam se nala nasred te Transke ulice, jer sam prelazila sa one strane. Trebala sam u Unis, u Djeiju ambasadu, poto sam ja mislila da je magla i da oni mene ne vide na toj ulici. I ja sam fino, polako, krenula preko ulice i ta se desilo? Zapucali su. I sad ja, naravno, ne vidim njih, oni vide mene. Ja ujem metke i vidim ono neto se odbija od zemlje. I sad, to su stvari koje se u stvari samo u snu doive. Kao, ovjek sanja da tri i onda tri, a ne moe da pokrene noge. Teke su strano. To se u snu deava i to se meni esto deavalo kad sam bila manja, puno ee. Ali desi ti se u ivotu. Odjednom se nae prikovan nasred ulice. Svjestan si ta je ta ulica i odjednom neko puca, ti ne moe da se pokrene. I to je ono, samo jedan trenutak i odmah pokrene korak i krene. Mislim, u principu sve vrijeme rata ljudi nisu izlazili na tu Transku ulicu, jer su znali ta je. Ja sam isto znala ta je. Ali su bili... nekoliko razloga, zbog kojih sam ja izlazila, ipak, na tu ulicu. Jer bio je sproveden sistem izlaska na sporedna vrata. Svi smo mi izlazili na neka sporedna vrata. Sreom, mi smo imali izlaz na dvorite i moglo se ii preko tog dvorita. Ali to su stara dvorita, zemlja je tamo i kad padne kia, blato je. Ja oistim cipele i treba da krenem sad u grad, treba da radim neku predstavu ili treba da se pojavim na promociji neke knjige, pa je meni neto vano da se ja uredim, da izgledam lijepo, svi smo mi voljeli da izgledamo lijepo. Onda oistim cipele i, zaboga, kako u ja sad ii preko tog dvorita, kad je tamo blato. A to to na Transkoj puca snajper, to nema veze. Nee mene, ali neu isprljati cipele. I bio je jo jedan razlog. U mom dvoritu su postojala dva psa... nekih komija. I vrlo esto su oni njih putali onako slobodno da trkaraju. Meutim, ja se uasno bojim psa i to je ono, otkad znam za sebe, ja se uasno bojim psa. Ali otkad znam za sebe, ja se uasno ne bojim snajpera, jer nisam znala ta je to. Znai, ja ne izlazim na dvorite, ako su ii i Riki u dvoritu, jer se uasno bojim psa. A snajper nee mene, znai ja mogu izai na Transku. 111

Kako prei pistu Nermina Kapi, vlasnica cvjeare

Mjesecima, danima, nisam mogla spavati zbog pomisli da ne mogu prei pistu. Dola sam na pistu 28. marta 1993. godine i pokuala sam da preem, meutim, nije bilo uspjeha. Prvu no smo pole nas 11 sa djecom i poli smo svi zajedno, meutim, nismo imali predstave ta je pista, da neemo moi prei. Meutim, moja snaha sa sinom se izdvojila i ona je pokuala i prela je pistu. Ja sam probala tu no istu, meutim nije bilo uspjeha, Unprofor me je vratio tada. Naiao je jedan vojnik koji je prelazio pistu nekoliko puta i kae meni, vidio me je da ne mogu prei, kae: Daj da pokuamo zajedno. I on je uzeo moje dijete koje je bilo 16 mjeseci i on je... ovaj... rekao: Ti tri za mnom. Ja sam pola i povela sam od sestre kerku, koja je imala tada 13 godina. On je preao, nas je Unprofor vratio opet, i mi smo ostali. Stavio nas je u transporter i otili smo u Kotorac. Opet, dok sam se ja vratila iz Kotorca... ovaj... do tog prelaska gdje smo prelazili pistu, on se vratio i rekao da je predao moje dijete eni... ovaj... sa djetetom. Nije mi bilo nita jasno, ta ja znam, samo tu no je prela ta moja snaha. Pa, pitam, kome? ta? Kako? Kae on: Dao sam eni sa djetetom. I ja sam opet pokuala tu no jednom, Unprofor nas opet vratio, tako tri, etiri puta tu no, meutim nije bilo uspjeha. I vratili smo se u Koloniju, sad ne znam gdje mi je dijete. Telefoni ne rade, samo jedan je u stvari bio iz ovaj... Hrasnice, meutim to nije bilo anse. Prije smo, meni se ini, mogli dobiti neki drugi grad nego Sarajevo i... ovaj... preko amatera mu je uspio da kae da je dijete na sigurnom, mislim iako dijete nije znalo oca, otiao je mali, vratio se opet mali, pojma nije imao ko mu je... ovaj... otac i tako nita. Tu no smo tako ostali u Hrasnici. Nismo spavali, sjedili smo, opet u neko doba noi, dva sata je bilo kad smo krenuli iz Kolonije prema Butmiru, pjeice, polako, opet mjeseina. Kaemo neemo moi prei, jer je to najgore, mislim obasja cijelu pistu, tako da nije bilo anse. Tu no smo opet probali jednom, dva puta, tri puta, etiri puta, nije bilo uspjeha. Opet smo se vratili u Koloniju i onda sam... ovaj... treu no smo... ovaj... preli, u stvari mu je poslao jednog momka koji je isto bio u Armiji, koji je znao tu pistu napamet to se kae i... ovaj... ja sam... tu no je on mene sa opet sestrinom kerkom... ovaj... preveo. Bukvalno me je vukao, jer ja nisam mogla, ja sam kaput skinula, sve sam skinula... ovaj... majicu, ne znam, da mi je to lake, da mogu trati. Kad sam dola na pola piste, sjedile su ene, zapalile cigaretu, meni nije bilo jasno... ovaj... ta rade nasred piste, jer tu se gine. Pitam u kojem vi pravcu idete jel u Sarajevo ili u Hrasnicu. Kau u Hrasnicu. I onda sam, tu sam malo kao odmorila, trala sam do jednog rova i tu sam opet ekala, jer tu je najvie... ovaj... sija... ovaj... pucao. Tako da sam se tu odmorila jedno pet, est 112

minuta, dok je momak preveo od sestre kerku. On je rekao: Koliko ima snage sada do zgrada prvih da pretrimo? I tako sam dola u Sarajevo.

Masakr kod Pivare u redu za vodu Maja Tuli, graanka

16. januara krenula sam s prijateljicom na Pivaru, kao i svaki, svaki drugi dan da natoim vodu za porodicu. Bio je jako lijep dan i vedar, tako da me je moja prijateljica na pola puta pitala: Zato nisi stavila svoje sunane naoale, tako ti lijepo stoje? Kad smo bili kod Doma zdravlja Stari grad, pogledala sam prema Trebeviu, jer je bio jedan procjep... ima izmeu kua otvoreno skroz prema Trebeviu. I pitala sam sama sebe kako ovako vedro kad ja dobro vidim svaku jelku, kako li oni mene vide? Doli smo na prvu esmu koja je 15-tak, 20 metara udaljena od esme na kojoj je nastradalo... est, sedam naih sugraana je taj dan poginulo. Taman sam dola ja na red na vodu, podmetnula moj kanister od 20 litara i u tom trenu fijuk. Ja sam vidjela tu granatu, ona je kao auto ila niz ulicu, tu strmu, usku ulicu. Prolo mi je kroz glavu, treba lei, treba se sageti. Meutim, ja to nita nisam uspjela uiniti. Granata je udarila u zgradu. Svijet je popadao. Svi su mahinalno bjeali u jednu veliku zgradu kod Doma zdravlja, betonsku. Jedino sam se ja odvojila i pobjegla u jednu malu bosansku kuu ija je kapija sa halkama bila zatvorena i zakljuana. Tako sam lupala, lupala tom halkom. Jedna stara nana otvara i vodi me u svoju magazu, gdje je ona sa svojim unuetom, jer njen sin je na liniji trenutno, snaha je na poslu i ona i unue su u toj magazi. I tako sam s njima jo u magazi sjedila jedno 15-20 minuta kad je druga granata negdje isto u blizini pala. Samo sam ula moju prijateljicu koja vie: Majo, gdje si? Meutim, i ona se zove Maja, tako da sam ja iz ove avlije odgovarala i derala se: Majo, gdje si ti? Kad sam izala, jao, kako je ulica strma, leda je bilo, voda curi niz tu ulicu... tako je samo nosila tu krv. Ve su kola dola, intervenisala, odveli su te poginule, ranjene. Znam samo da se nisam smjela vie vratiti ni po moja kolica, ni po moje kanistere. To je sve obavila moja prijateljica. Ja sam trala, trala, bez ikakvog razloga. Pale su granate, sve se zavrilo, nema vie potrebe za trkom, ta e biti bie. Trala sam, trala i ula u kuu, samo sam utrala i vie etiri mjeseca poslije toga nisam izala, ni ispred svog haustora. U ta etiri mjeseca mi se esto deavalo da sanjam taj zvuk, tu granatu, meutim na raznim drugim lokacijama Sarajeva. Tako sam jednom prilikom sanjala da ja i moje dvoje djece i suprug idemo kolima od Robne kue prema naoj kui, poto je u to vrijeme Titova bila dvosmjerna ulica i isti taj zvuk, ista ta granata udara u Gradinu. I tako esto mi se to deavalo... ovaj... dugo, dugo poslije da taj zvuk sanjam. Taj narod, tu krv, ulicu. I dan danas nisam nikad prola tom ulicom. 113

Sarajlije piu dnevnike emsa Mehmedovi, inenjerka telekomunikacija

Ja sam pisala dnevnik. Jedna sam od onih koji su pisali dnevnike. Od prvog dana mog izbjeglitva sa Dobrinje i odakle su nas protjerali etnici, ja sam morala da piem. Ne mogu da objasnim zato sam to radila, ali jednostavno to mi je bila neka nasuna potreba, kao neko kad pije vodu ili jede, ja sam morala da piem. Bilo je to mjesto gdje u se ja izjadati, gdje u nekome... nikome drugom nisam pokazivala svoja osjeanja u tom trenutku. Bilo je to mjesto gdje u ja razmiljati. Bila sam u jako tekoj situaciji, ali ne teoj nego ostali ljudi. Meutim, za mene je bila teka. Moj mu je odlazio stalno od mene, borio se u ratu. I ta uasna praznina od njegovog odlaska morala je nekako da nae svoje mjesto na papiru. Kad se sjetim nekih stvari, ovjeku dou suze na oi, a ne zna koji e to momenat biti. Ja sam pisala dnevnik do jednog odreenog datuma, do poetka 96. godine kada se rodila moja kerkica. To je bio jedan momenat... ekala sam to dijete sedam godina. Poslije roenja mog prvog sina i to udo se dogodilo u ratu, moete misliti. Ljudi su bili oajni, pucalo se, grad je bio granatiran, a ja sam bila najsretnije stvorenje to u dobiti svoju bebu. Tih dana se moj mu demobilisao nakon 4 godine rovova, blata i straha i vratila se moja majka poslije tri godine i sedam mjeseci iz izbjeglitva iz Njemake. Pisala sam dnevnik svaki dan, svaki dan sve do tog trenutka. I u tom trenutku ja sam taj dnevnik, tog svog svjedoka, jednostavno unitila. Htjela sam da sve to zaboravim, da to bude iza mene, jer desile su mi se najljepe stvari koje se mogu desiti. Ostali smo bez stana, ostali smo bez nekih materijalnih sredstava, ali meni se rodila kerka i to je neto najljepe u tom trenutku. Taj dnevnik bio je spaljen. Jednostavno htjela sam, kao kad brod potone, pa ga prekrije voda i da se vie nita ne pozna u naoj dui. Neka ostane u sjeanju, ali treba da ivimo dalje.

Apel umjetnicima svijeta Jasna Dikli, glumica

Nastojali smo da svakodnevno dolazimo. Ja sam bila jedna od onih koja je sa velikom eljom i sa velikim... velikom potrebom i sa jednom odreenom vrstom inata, svakodnevno dolazila u Kamerni teatar 55. Znate, ima jedna stvar koja je bila mislim kao ideja, kao nain na koji su oni sa brda nas pokuali da unite, a to da nam srue ljudsko dostojanstvo. Upravo borba teatarskih ljudi je bila borba za ljudsko dostojanstvo. Da smo se organizovali u smislu neigranja, u smislu te vrste otpora, mislim da bi to ljudsko dostojanstvo bilo jo dodatno ugroeno. Imali smo pravo, to je 114

bila jedna oaza iluzije u teatru, iluzije da postoji neki normalan ivot. Kaem iluzija, zbog toga to je to trajalo dva sata.

Savjeti za opstanak Jana Grebo, uenica

Ja sam sluala muziku, rok muziku. Skidala tekstove pjesama i onda to pjevala po sto puta. I tako su mi prolazili dani. Onda, kada se malo smirilo, onda sam izlazila vani. Meutim, ni tada nije bilo sigurno. Ali, ono ponovo konta nee se desiti meni... ono... ponaaj se normalno. Ali, onda kada bi se to desilo nekome koga ja znam, onda bi poela da brinem za sebe i za sve koje volim, pa se onda... ono... malo ponovo provede u podrumu, pa onda ponovo izlazi i sve tako. I samo konta eto... ono... proi e i ovo pa u u budunosti imati ta da priam... ono eto. Pa taj strah od smrti koji sam ja toliko pokuavala da sakrijem ipak se primijeti. Znam da su ga primijetili oni koji mene poznaju. Ali ipak... ono... to god da se deavalo, ta pucnjava i rat, ja sam bila svjesna toga, ali sam pokuavala da to na svaki nain prikrijem. Jer, onim samim svojim ponaanjem ja sam uticala na okolinu i na svoje blinje. I onda kada bi se neto strano u ratu desilo nekom drugom, ja bih onda pokuala da to jednostavno zaboravim, da preem preko toga. Ali i dalje bi se negdje u podsvijesti toga sjeala. I sama sam pokuavala tako da idem dalje.

Glad u Sarajevu Minka Mufti, glumica

I kada smo ili da biramo kostim, poto naravno iz fundusa smo uzimali i nije bilo mogunosti da se pravi novi kostim... Ja sam obukla, bili smo svi u toj garderobi naoj, u najderaju zapravo, i ja sam probala kostim i bila sam okrenuta samo jednom stranom prema ogledalu i Kaa je rekla: O, izvrsno, izvrsno, ostaviemo taj kostim. On je imao sa jedne strane rukav. Kad sam se okrenula na drugu stranu, to je bila onako asimetrina da kaem haljina, ja sam pitala: A ta emo sa ovim detaljem iz Bijafre? Ma koliko to jako, jako paradoksalno zvualo, rat je jedan od najljepih perioda mog ivota. Grozno je bilo biti suoen sa... svaki as sa smru, sa tragedijama, sa ranjavanjima. Meutim, ona druga strana, to je istota emocija koje smo mi razmjenjivali jedni sa drugima. Sve je bilo jasno, sve je bilo pojednostavljeno do ovjenosti, do humanosti i to je bilo divno. ovjeka kad je bilo strah, govorio je da ga je strah, kad je nekog volio, odmah rekao je, pokazivao je to. Ako smo eljeli jedni drugima da 115

pomognemo, to smo radili. Dakle, sve ono koliko smo mogli usljed objektivnih okolnosti.

Glad u Sarajevu Gordana eri, domaica

Svaka mogua povrina koja je bila... mislim da nije bila pravo smetlite... zaista se koristila. Sadilo se sve mogue povre. Od peruna, celera, mrkvice, paradajza. Tako na balkonima, ak i usred Titove ulice, pored ipada, mogli ste vidjeti u saksijama divan paradajz, to ljeto. Prosto su se ljudi zaustavljali i divili se. To povre zamijenilo je nekakav ugoaj cvijea. Na cvijee smo bili potpuno zaboravili. Sve saksije i sve povrine koje su bile pod cvijeem sad su bile pod povrem. Pripremali smo ta jela, naroito mislim.... te neke orbe guste sa blitvicom, malo peruna, malo... Krompiri je bio zaista onako delikatesa, jedan krompir da doda, da pobolja aromu i ukus. Uglavnom, svi smo bili smrali jako mnogo. Po deset-petnaest kilograma i zadovoljavala se samo elementarna potreba za preivljavanjem, a vitamina zaista nismo imali. To je malo, eto, nedostajalo, ali uglavnom svo to povre, o vou ve nije moglo da se misli ni da se sanja, svo to povre pripremalo se sa minimumom energije. Recimo sa petnaest listova nekog urnala. Recimo, konkretno, kod mene sluaj je bio Burde. Vi ste mogli skuhati jednu supicu... koja je bila to bi moj mu rekao prava splaina, ali za nas je to bilo neto ipak to nas je odravalo u ivotu.

italaca vie nego ikada Hatida Demirovi, direktorka Biblioteke grada Sarajeva
Nekako smo se prestrojili poetkom 93. i od tada ide taj svakodnevni rad bez obzira na gubitak 130.000 knjiga. Operisalo se sa brojem 130.000, 150.000, ali otprilike to je negdje oko 40% fonda. itaoci su dolazili, nalazili su utjehu u biblioteci, nalazili su utjehu u naem fondu knjiga, starim romanima, starim novinama. italo se sve, od romana Doktor ivago, do novije literature, do naune knjige. Jednostavno, imali smo osjeaj da smo vrlo esto potrebni ljudima. Desila nam se jo jedna situacija da su nau centralnu zgradu, odnosno centralni depo knjiga, gdje je bila nauna knjiga, oko 100.000 knjiga na toj jednoj adresi, dakle desilo se to da se ta zgrada dala za jednu stranu ambasadu i usred te 94. kad je rat uveliko buktio u Sarajevu, kad se nije moglo proi od snajperskih hitaca, dvadesetak ena je bukvalno nosilo tih 100.000 knjiga preko mosta Skenderija, preseljavale runo. Istina, imali smo malu pomo od strane

116

Civilne zatite, meutim te ene su to evakuisale, nosile periodiku, teku i po pedesetak kilograma. Velike, uvezane novine i tako dalje i tako dalje. Imali smo i povrijeenih, imali smo poginulih, meutim sve to nas nije omelo da svakodnevno radimo, da budemo na usluzi i djeci i studentima i naunim radnicima. Pisane su i knjige, znate i sami, nauna djela, sve to na bazi naih fondova.

Savjeti za opstanak Zlata Huseinehaji, vlasnica butika

Prije rata sam se bavila izradom i prodajom vjenanica. Mislila sam da je to isto luksuzan posao od kojeg nikad ne bih mogla u nekim kriznim vremenima da zaraujem. Na poetku rata potroili smo onaj dio novca koji smo imali svi mi, vrlo brzo. Butik se moj nalazio na prvoj liniji, to smo sve povukli, odnijeli u jedan tavanski prostor, eto tek toliko. Nismo obratali uopte panju na to. Poeli su da dolaze ljudi, recimo krajem 93. Ili recimo sredinom, poeli su da dolaze moji prijatelji da pitaju: Ima neta, Zlato, od onih stvari? Imam. I tako sam poela da zaraujem za ivot. Vjenanica, prodavali smo vjenanice, prodavali manje, ali tad smo prodavali vie nego sad, jer smo imali ratnih recimo profitera. Ljudima kojima to nije tad bilo skupo. Iznajmljivali. Poela sam da pravim... u to vrijeme sam imala malu bebu. Pa ne znam, ja napravim jedan cvijet kod kue, ovaj za ukras za kosu, neto specifino, i za to kupim paket pelena koje ja sebi u to vrijeme ne bih mogla sigurno priutit jer to je bilo jako skupo. Ali i taj moj cvijet je bio skup, meutim neko je to kupovao i uglavnom, kaem sad da se bavim divnim zanatom, samo zato to sam sretna to sam u to vrijeme rata sebe i svoju porodicu jednim velikim dijelom izdravala tim svojim zanatom koji se ini luksuzan, kao eto nepotrebno, neta, neto sa im... glupost. Za veinu ljudi je glupost.

Ostati normalan ovjek u Bosni Nurdihana ozi, glavna urednica magazina Corridor i ena 21
Do ujutro sam napravila prijedlog koncepta lista iji cilj bi bio pomo ljudima u zatiti mentalnog zdravlja. Dakle, pomo da u nenormalnoj situaciji ostanemo normalni. Barbara Smit je rekla da nikada u svijetu, koliko je njoj poznato, nije napravljen list za mentalno zdravlje koji bi bio popularno raen, koji bi bio pristupaan iroj italakoj publici. Ali, rekli smo, probaemo, pa ako uspijemo, dobro je. Ljudi su u poetku s nevjericom prihvatali i list Koridor i prvo Savjetovalite za psiholoku 117

pomo, ali smo upravo radei paralelno i jedno i drugo uspjeli da kod ljudi neutraliemo nepovjerenje koje su mnogi imali. Evo, recimo za prvih 6 mjeseci 130 hiljada osoba obratilo se u Savjetovalite, jer je poslije prvog pokrenuto drugo, pa tree. Ukupno ih je pokrenuto sedam, u raznim dijelovima grada. Cilj tih savjetovalita jeste da ona budu na mjestima gdje su... koja su prometna, koja su pristupana ljudima, da ljudi slobodno mogu doi i rei: ja se bojim. U to vrijeme je u gradu bila prisutna teza da emo mi svi poludjeti. Ja sam tada ivjela na Dobrinji i dosta sam se nenormalno dosta kretala i svuda sam sluala ljude koji su bili uplaeni zato to su oko njih padale granate, to je gorilo, to je bio jedan pakao. Ljudima je to bilo naravno nenormalno, jer jeste bilo nenormalno. esto se ula ovako jedna reenica: Mi emo poludjeti, mi emo poludjeti. To je bila teza koja se, mislim, i namjerno plasirala u Sarajevu, to je bio jedan od brojnih naina ratovanja, a naslov teksta je bio Strah na koljenima. Tim tekstom, tim naslovom, koji smo mi koristili u raznim prilikama, ljudi su poeli da shvataju da je u redu to se boje, da se treba bojati, da treba zaplakat, da treba vriskat, da je to nain, jedan od naina oslobaanja stresa a naroito je bilo vano da se ljudi dre jedni sa drugima, da shvate to to se dogaa njima da se to dogaa i drugima. Ljudi su prelazili kilometre i kilometre u vrijeme kada je bilo jako opasno hodati gradom. Ali njima je odlazak u savjetovalite, odlazak na mjesto gdje mogu naprosto priati ono to osjeaju, ono to misle, to je bilo jako znaajno za ljude i to nas je u stvari odralo, jer se radilo o velikom broju ljudi. Ja sam maloprije pomenula jednu brojku. Sjeam se jedne brojke do koje smo doli, 200.000 ljudi.

Masakr na Markalama Vahida Tvico, prodavaica

Radila sam na pijaci. Oko 12 sati, dok smo radili, ja sam govorila muu da idemo kui. Neki me je bio strah uhvatio i kaem da idemo kui. Kae on: Neka nas da ispuimo cigaretu Ostanemo. U tom momentu je pala granata. Kad je ta granata pala ja sam sjedila na stolu, od tog straha i momenta ja sam pola da bjeim ispod stola. Ne znam ni ja sama od... Pala sam. Mu me je uhvatio nisam vie nita znala. Kad sam malo se trznula, kad sam ustala, kad sam se trznula, vidjela sam samo da je sve popadalo po pijaci. Od tog straha poli smo bjeati. Ja ne znam ni gdje, ni ta. Kad sam dola, on me je doveo do bratia svoga u kafanu. Tresla sam se. Ja ne znam kako sam i ta sam radila u tim momentima i ta je s mene bilo, dok... dok nisam dola kui. Kad sam dola kui, onda mi je sva ona slika predamnom bila na pijaci. Samo sam ula kako su vritali, kako su letali. Ja nemam pojma ni ta je bilo, ni kako je. E, to mi je ostao i strah. 118

Bila sam tad i trudna sa djetetom, tako da je i ta trudnoa mi kad sam porodila malu... Dijete je bolesno. Ima jaku temperaturu. Valjda je od tog straha prelo na dijete u trudnoi. A ta e biti, to emo vidjeti. Sad je vodam po ljekarima.

Rue na Transkoj Amina Begovi, glumica

11. septembar 1994. godine. Snajperi ponovo pucaju po Transkoj ulici, kao to pucaju svaki dan. To je bilo jedino svjetlo u mraku koje nas je osvjetljavalo, znai par sekundi dok proleti svjetlei metak, osvijetli se prostorija i mi vidimo ta se deava unutra. Septembar je jedan od najljepih mjeseci u Sarajevu, zna da bude jako lijep. Sivilo je okolo, grad je razruen, sve je izgorilo. Unisove zgrade su ve gorile, jako runo izgleda. Odjednom u tom sivilu, preko Transke ulice, ispred Unisovih zgrada, ja vidim prekrasne rue. Rue koje je neko sadio dok je jo bio mir i dok je to trebalo da izgleda tako. Te rue su malo podivljale u tom ratu. Nije ih niko... ono... sjeckao, zalijevao i tako. Meutim, to je u svom tom sivilu. Znai, kad niko nije mogao da oisti tu Transku ulicu. Kad niko nije smio da izae sluajno sa nekom metlom da skloni one ostatke stakla, odjednom iz svega toga niu neke rue. Moje osjeanje je bilo... ma, ne moe se opisati ta ljepota, ta srea koju sam ja osjeala tada. Ja sam se spremila i otila sam preko te Transke ulice, ovjek stisne zube i pretri koliko moe... jer je bio bistar dan... koliko moe bre i ponijela sam neke makazice i onda sam nasjekla te rue i donijela sam ih u svoju sobu. Kasnije, kad su me pitali ljudi odakle ti rue, kaem ja: Ispred Unisovih zgrada. Kae: To je nemogue, nisi valjda zbog rua prela Transku ulicu? Kaem: Jesam.

Potraga za drvima Sabiha Nadarevi, domaica

Bila su strano skupa. Nije niko dostian bio da kupi to. Ja lino ila sam svaki dan i do podne i iza podne u drva. S tim to sam imala smee hlae i zelenu bluzu, zelenu maramu, tako da me ne bi etnici vidjeli s Borija, s Trebevia. Ila sam iznad Davida Haveria, iznad kole, svaki dan. Po pet vrea, ja sam utala nogama, dvije pod rukama, tri nogama utam. Al to nisu bila tvrda drva. To su bile iglice od vrhova borovine. Iglice bile su, vjerujte. I ja to kui kad donesem onda... imala sam malu peicu da sam se posluila da kafu ispeem. To je minijaturna bila mala peica. A kad oni 119

obore, ja ujutro ustanem kad ujem motorku, radi gore, ja trim za tim drvima, vjerovali ili ne u tu umu. To kad padne veliko drvo, to invazija naroda napadne na to drvo. A ja uzimam to meni preostane... onako malo. Ja sam zadovoljna bila. A kad dobih grane, to je bila za mene premija. Pa onda trikovima vuci na leima i tako da sam dovlaila kui da bi opstali.

Putovanje kroz tunel Gertruda Muniti, primadona Sarajevske opere

Rano ujutro u pet sati, kola su me dovela pred ulaz u tunel. Toliko je bio taj tunel mali da ga ja takorei nisam ni vidjela. Cijelo vrijeme sam pitala vozaa gdje je taj tunel, gdje je taj tunel. Pa, kae da je ovdje. Ja kaem: ta, ova rupa. Ma nemojte me zafrkavati. Pa kako emo pro tu? A ja inae imam tako jednu udnu, neu rei fobiju, strah, od zatvorenog prostora. Ne volim jako zatvoren prostor, a ne volim ni neke velike visine. Meutim, nisam znala jo ta me eka. I sad doemo mi do tog tunela i ekamo da dou kolica da bi uzeli prtljag i kae mi ovaj koji me je pratio: Gospoo Gertruda, molim vas, vi sjednite na va prtljag, a ja u gurati to, jer niko ne moe... naravno tunel je toliko uzan, mali. Morate se jo ak i sagnuti, pogotovo kad hodate, niko ne moe iz suprotne strane dolaziti. A iza mene je bila... pa horda ljudi. Ja mislim 10, 20 ljudi. Dakle, i taj insert je interesantan, mogu rei, duhovit. Ja, kako sam uvijek vedra i vesela i kako uvijek elim od nekakvih tmurnih trenutaka napraviti i nekakvu ljepotu i od straha, naravno. Mene je vie bilo tunela strah, nego prolaziti kroz Sarajevo kroz te granate, neki udan strah me uhvatio u tom tunelu. I sjedim ja na tim kolicima, nikad to ne mogu zaboraviti, na tim koferima, sjedim ovako, drim noge i ovako. I onda ponem: la, la, la, la, la, la, la, O sole mio, tjararari! Sve je to jo bilo lagano... Kvore, kvore, ingrato, nita, a ja haaaaaa, a ovi iza mene: Jao Gertruda, nemojte molim vas! A ja opet aaaaa, dam sebi snage. Da ubijem svoj strah, a ovi iza mene kau: Gertruda, kumim te Bogom nemoj vie, obruit e se cijeli ovaj tunel, pae sve na nas od tvog glasa. Onda smo se toliko poeli smijat da ja tih kolko... sto metara... kolko, ne znam ni kolko metara ima. To je proialo u jednom cugu i doli smo tamo, izali van, a ono puca li puca.

Vjenanje u opsadi Smilja Gavri, graanka

To moje vjenanje i ta sama naa odluka da se vjenamo usred rata, isto mi je bila normalna u tom momentu bez obzira na sve drugo, na jednu

120

neimatinu totalnu, kako emo pripremiti uopte to vjenanje, kako emo poastiti ljude, drage nae prijatelje koji e tu biti prisutni. Nita nas nije obeshrabrivalo, niti to to nemam vjenanice, ni ta u obui, ni moj mu koji je izbjeglica. Meutim, on je cipele dobio od jednog naeg dragog prijatelja, dobio je sako od mog roaka, dobio je i pantalone tue, a ja... ja kaem: ta u ja sa sobom? Kae on: Pa eto otvori ormar, pa nai e neto. I stvarno tako i bude. Naem jednu haljinicu, koju sam nekad davno kupila negdje tamo u Atini i, naravno, moram je oprati. Nema ni hemijske istione, nema nita, ali nakon svega, nakon pranja, ja nisam mogla je popeglati, znate. I ja sam tako obuena, u toj neispeglanoj haljini doekala i svatove, i sve. I ja se dan danas sjeam, dobrog, najboljeg druga mog mua, Gorana, koji je rekao: Pa, kako e tako nepopeglana na vjenanje? Ali, mene to jednostavno nita nije sekiralo, niti mi je to smetalo, niti mi je to znailo, ta nepopeglana haljina. Mi smo opet u tom svemu bili toliko... kako bih rekla... u jednoj divnoj atmosferi, i ak kad smo otili... otili smo pjeke, znate, na vjenanje. Nismo ni auta imali, nita nije bilo, pjeke smo svi otili, a kad smo se vraali, na alost, zagranatiralo je tako da smo morali ono... trkom smo se razbjeali samo to smo izali, i onda smo otili u jedan mali restorani, gdje je firma moga mua nam, eto, organizirala mali kao ruak i tako... i tu smo jeli pravo meso.

Poroaj Hatida Demirovi, direktorka Biblioteke grada Sarajeva

Tog 7. juna 95. bio je sveopti napad na Sarajevo. Ja nisam, naravno, znala da e se sve to desiti. Bila sam naruena za porod, za carski rez i zavreno je sve bilo sa medicinskog stanovita. Sjeam se da me je sestra budila, Hatida rodila si sina, to sam samo znala i znam da mi je bilo hladno. Polusvjesno stanje. Vidjela sam jo jednu porodilju pored mene, ona je imala posjetu, ja sam nestajala i vraala se u tu sobu i deavalo se to to se deavalo. U jednom momentu sam ula pucnjeve, opet me je nestalo i sve tako naizmjenino i u jednom trenutku sam otvorila oi i osjetila da neto nije u redu. Prva pomisao je bila granata, jer sam takvo jedno iskustvo sa ranjavanjem gelerom od granate imala 92. I samo sam za svaki sluaj izvukla ruku ispod pokrivaa i vidjela da je krvava i samoj sebi rekla, jeste, to je to to je bilo 92. Okrenem se po sobi, vidim nema nikoga, sama sam tu i samo zovnem sestro, ona se pojavi na vrata, rekoh granata, kae ona: Ma kakva granata, nije eksplodirala granata. Ja samo pokaem ovako krvavu ruku i ona pritri, pogleda, izae, zovne ljekara, i ovaj pogleda i opet izae i tad je nastala sveopta trka. Izvukli su ta... taj... ne kolica, nego krevet. Izvukli su krevet u hodnik, znam da su u 121

hodniku bili... bio je itav palir mukaraca koji su doli na ljekarske komisije. To je vojna bolnica, dakle sve odjel uz odjel i vidjela sam da ti mukarci plau. Jednostavno, na svakom drugom sam vidjela suze. Svima je bilo... svima je bilo ao, svima je... sviju je bilo strah. Mene jednostavno u svemu tome nije bilo jako puno strah, jer sam onda odjedanput postala svjesna da sam se ja porodila, pa da je beba na sigurnom, a mene je eto tako ranio ili metak ili geler granate. Ali zakrpie me, jer zakrpili su i Marka tog mog komiju, koji je pored mene stanovao, njega je ranio metak od snajpera. Kad su njega zakrpili i mene e. To je prva pomisao bila i onda tako lutanja od vekuhinje do hiruke sale, jer su se svi bili zbunili. Nisu znali gdje sad, kako da pozovu lift. Mene jo uvijek nije bilo strah, do momenta kad je doao doktor Naka i rekao: Pa ta je, Hatida? E onda, sjeam se da sam ga uzela obadvjema rukama za njegovu ruku i tad me je bilo strah. Meutim, rekao je sestri, sestro dajte mali komplet. Vjerovatno oni imaju neki svoj ifrarnik, tad sam znala da nisam mnogo ranjena. Jer dok postoji neki mali komplet koji e se tu upotrijebiti, a postoji i veliki - onda nisam mnogo ranjena. I vie se ne sjeam nita, do momenta kad su me ponovo vratili u hodnik. E tad sam osjetila da me boli trbuh i tad su mi objasnili o emu se radi. Metak od sijaa smrti je proao kroz prozor te bolesnike sobe, u kojoj sam ja leala, u koju sam bila dopremljena poslije tog carskog reza. Objasnili su mi da nisam mnogo ranjena. Ja sam poslije toga voljela da kaem, metak me malo oprio... i usput se iskrivio u panel ploi, oglasnoj panel ploi za ljekare. Proao je, dakle, kroz tok od eloksirane bravarije od prozora, proao je kroz nekakve madrace, panele, kroz tri moje deke, kroz pokriva kojim je mene sestra pokrila, jer mi je bilo jako hladno i tako mene malo oprio. Meutim, moj Hamza je bio dobro, ja sam bila jo osam dana u bolnici. Izvela bebu ivu i zdravu. Ja sam izala na svojim nogama i nastavila dalje da radim svoj posao. Bila 18 dana na porodiljskom odsustvu i poela da radim.

(Opsada Sarajeva 2005)

122

Pisma iz Sarajeva

Nikad da svane

Draga moja, Hvala ti po hiljaditi put za paket iz treeg mjeseca, koji smo podigli prije neki dan. Najvie ti hvala za pismo kome se uvjek najvie obradujem. Hvala ti za eer koji se ovdje prodaje na pijaci za 20-25 maraka, a u humanitarnoj smo ga dobili 400 grama za dvije osobe. Poodavno. Trenutno sa rukama nemam veih problema. Jedino kad ih stavim u vodu, na promjenu temperature, one promjene boju u ljubiasto. Posljedica zime. Na svih deset nokata je grba koja raste prema vrhu nokta. Kada nema vode, kad cisterna ne dolazi strano je. A kad dode, pet maraka za punjenje svakog kanistra, ma koliki da je. Za cjelu prolu godinu nismo pojeli ni kilogram povra. Samo da bude hljeba, iako ga ve danima nema, pa emo da jedemo hljeb, paradajz koji smo zasadili na balkonu i fino e biti... Sa linijom vie niko nema problema, ali ima sa ispadanjem kose, pucanjem noktiju, koe i tome slino... inilo mi se da ne moe biti nita gore od prole zime i sada ljeta bez vode, ali gore od svega je atmosfera geta i mentalitet Gestapoa. Da ne elaboriram u detalje. Vjeruj svi, ama ba svi, bez obzira na vjeru i nacionalnost, ele da ovo stane i da odu iz ovog avetinjskog grada. Da me sad neko stavi u normalan grad, mislim da bih se osjeala kao da sam dola sa neke druge planete i trebalo bi mi mnogo, mnogo vremena da se naviknem na normalan ljudski ivot. A kada ponovo, ako to ikada doivim, ugledam svoga sina koji je daleko od mene, to e biti neko drugi - jedan odrasli momak, pomalo tu, a ne moj mali sini kojeg sam vidjela posljednji put prije godinu dana, kada je imao etrnaest godina. Ne znam kako e provesti praznike, ni gdje, ni s kim, ni s im i to me beskrajno unesreuje. Draga majko, Erna nam je pisala da je razgovarala s tobom telefonom i da si bila veoma tuna i zabrinuta za nas. Htela bih da ti kaem da ne brine, a sama znam da to ne moe. Svi bi eljeli da ivimo kako smo iveli i da nam se deca vrate. U poslednje vreme nismo primili ni jedno pismo ni od vas iz Beograda, ni iz Zagreba, ni iz Poege. Srce mi je tako rastrzano. Ipak, nadamo se dobrom i to nas dri. Kada su pre neki dan pravili anketu i pitali ta nam je najtee u ovom ratu: nedostatak ogreva, vode, struje, ja sam bez oklevanja odgovorila da mi je najtea ova izolovanost i razdvojenost od onih koje volim. Majko, doi u ja tebi uskoro. Budi sigurna, samo se uvaj i ekaj me. Mnogo vas pozdravljam i volim. Piite nam, molim vas. 123

Dragi moji, Skoro etiri meseca nema pravih vesti od vas. Vaih pet paketa bili su od ivotnog znaaja. Luk i krompir koji smo dobili od vas uinili su nam hranu raznovrsnijom. Sad, sa proleem, poee koprive, maslaak i druge trave. Svako od nas napravio je na terasi baticu. Razmenjujemo semenje i razne stvari iz paketa i na taj nain se uzajamno pomaemo. Najtee mi padaju vesti. Strano mi je teko zbog vas tamo. Javite mi, molim vas, iskreno, kako je mama? Molim vas. Sad tamo kod vas poinju trenje. Mogu samo zamisliti kako je lepo. Prava mamina situacija mi nije dovoljno jasna, ali je nasluujem. Nemona sam da bilo ta uinim. Zato utim. Moda i od sramote. Raunam da u, u najboljem sluaju, oko treeg juna moi da krenem za Beograd. Mislim da ivim za taj dan. Ono to je bilo teko u ovom stranom i prljavom ratu u kome svako svakom podvaljuje nije ni slaba hrana, ni hladnoa, ni granate, ni nedostatak vode i struje, nego beznae... Nervi su nam strano popustili. Vie ne moemo da izdrimo ono to vidimo i ujemo oko sebe. Sluamo vesti i jedne i druge, ali samo o zlu. Malo kad ujem da je ovek pomogao oveku. Ne znam gde e se moja deca vratiti jednog dana. Ne znam ni ta misle, ni kakva su postala za ovih godinu dana. U nadi da u vas videti, mnogo vas volim.

(Doba razuma 1994)

124

Sarajevo, 24. VII 93.

Inja

Dragi moji, Ako bih vam pokuala priati o ovom gradu, najbolje je da krenem od crtica o tome ega sve nema i kako se bez toga moe ivjeti. Najbezbolnija je struja. Najvei dio grada nema ovaj energent u kontinuitetu od novembra 92-ge. Mi smo bili jedni od rijetkih srenika koji su bili na nekom od prioritetnih vodova, pa smo tako tim luksuzom raspolagali itav mart i april. Tada je ponovo nestala, tako da smo od aprila struju imali dva puta, i to od ponoi do est ujutru. U tim sretnim noima po kuama samo bubnja i zuji i svi smo na nogama. Ukljuene su vemaine, pegle, pune se akumulatori... Sve u svemu struja nije pretjeran problem. Jer ve se moe prati i na ruke, sobe istiti metlom, pegla se moe ugrijati i na plinu, vijesti se sluaju kod komija koji imaju pune akumulatore... i, uglavnom, sve je OK. Ali, ako struje nestane u itavom gradu gubimo vodu i telefon. Nemamo ih posljednjih 45 dana. Na sreu, po gradu su organizovane javne slavine (naa gradska vlast ih sasvim ozbiljno zove POJILA) i tamo se moe natoiti voda. Zimus ovih slavina nije bilo, pa smo ekali po podrumima (do kojih je voda dostizala) po pet-est sati, da bismo dovukli do kue po 20-30 l. Slavina je udaljena par kilometara od naeg stana i mogu vam rei da je voda daleko najtea sirovina u prirodi. Za koliko-toliko normalan ivot potrebno je najmanje 25 l dnevno. Bila sam oajna dok nisam nauila da vozim bicikl, a otada je nabavka vode gotovo zabavna. Na biciklu vozim pet kanistera po pet litara, a kako sam izrazito skratila vrijeme koje mi je potrebno za taj posao, mogu bez napora sve to da obavim i po dva-tri puta dnevno, tako da obino imam i malu rezervu. Ona je, zapravo, neophodna, jer im ponu borbe, ovo putovanje otpada i tada je jedini izlaz skupljanje kinice. I napokon plin. Daleko najtee pada nestanak tog energenta. Nemati plina znai trkarati gore-dole po parkovima, sakupljati granice i papirie (koji su odavno ve sakupljeni), to sve loiti u peima od konzervi, u koje se mora puhati bez prestanka dok se iz tave ne izrui mali, crni hljeb, aka rie ili tanjur-dva orbice od kakve trave. Momentalno nemamo struju, vodu i plin. Ipak, stvar koja me najvie uasava je najezda glodara. I na je stan pun mieva. Ne postoji nikakvo sredstvo protiv ovih napasti i oprostite mi to sebi dozvoljavam toliku drskost i to vas moram zamoliti da nam, ukoliko to nije previe skupo, pokuate poslati neki lijepak ili bilo kakvo sredstvo protiv tih nesnosnih malih gadova, zbog kojih noima ne spavam (od straha da se ne probudim sa miom ili pacovom na ruci, 125

trbuhu, ili licu...). Poplavu ohara neu ni da spominjem, ve godinu dana spavam sa papuom pod jastukom. Sve te stvari se vremenom pretvore u obinu svakodnevicu i to je ono to me najvie plai. Mo adaptacije svakog pojedinca je, izgleda, neograniena, a bejrutski sindrom ulazi na velika vrata. Normalan ivot pod granatama i puanim mecima. Uasno me plai i to to se drastino poveava broj ljudi kojima je rat profesija i jedini izvor sredstava. Kada kaem drastino mislim da e idue godine taj procenat iznositi 90 odsto. Toliki broj ljudi koji ostane na ovom terenu moi e da opstane jedino uz pomo rata i rabota vezanih za rat. Sve normalne profesije (izuzev ljekara i vatrogasaca) izgubile su smisao. Ve vie od godinu dana sasvim je besmisleno biti pravnik, frizer, najder, ekonomista, arhitekta, zidar, rudar, glumac, slikar ili bilo ta drugo. Ako nema jedno od novijih zanimanja (njih neu nabrajati ne bi li ovo pismo ipak stiglo do vas), jednostavno nema ansu ni da opstane. U svem tom haosu ima i lijepih stvari, dovedenih do vrhunskog apsurda. Mada smee sa ulica nije pokupljeno vie od dva mjeseca, i mada je stanje u naim stomacima slino stanju u gradu moje drutvo pravi dez sastave po podrumima, u susedstvu se otvorila savrena stripoteka, sunamo se i prskamo vodom po dvoritima i nikada se nisu itale bolje knjige u ovolikim koliinama. Jednostavno se ovjek poslije Junga, Borhesa, ili Kanta ne moe tako intenzivno baviti mizernim ovozemaljskim problemima kao to su voda, struja i plin, a rat je mnogo probitanije posmatrati iz ugla socijal-patologije nego granate koja mi je prije pola sata lupila u dvorite. Ne vidim izlaz. Sa ocem vodim turu korespondenciju u stilu ivi smo i zdravi i za sveobuhvatniju nemamo mogunosti (a i opasno je), ali me ivo zanima odakle on crpi tu unutarnju energiju optimizma. Po mojim procjenama, sve ovo moe potrajati desetinama godina i bila bih izuzetno sretna kada bi idue godine u ovo doba situacija bila nepromijenjena, a to zato to smatram da se moe promijeniti iskljuivo nagore. Nadam se da vas nisam ugnjavila i bila preopirna. Pokuala sam vam pribliiti djeli ovdanje atmosfere. U ovom trenutku pomislih kako se ljudi iz ovog grada trude da svojima tamo negdje piu vedra, duhovita i optimistika pisma, a primaoci tih pisama, poto ih proitaju, poele da se ubiju. Stoga vam na kraju elim rei da sve ovo ne treba da vas deprimira (pa i ja ba nisam previe depresivna) jer je sve to jednosta vno tako, svakodnevica, rutina, normalno stanje. Vjerujte mi, ma koliko to neuvjerljivo zvualo ovo je lake ivjeti nego o tome pisati, a vjerujem, i itati. Proetajte kroz park za mene i popijte jedno hladno pivo. uvajte se i sve e biti OK. 126 Puno vas volim. Vaa Inja

Sarajevo, 3. III 1994. Dragi nai, Danas nam je Saa donio vae pismo. Sjedim ve drugi, trei sat (ne znam koliko je vremena prolo) i intenzivno razmiljam o vama, o svom ocu o vaim odnosima. Moda e vam zvuati udno, ali ja ne poznajem dovoljno svoga oca. Jedino to znam o njemu to je da ga ogromno volim i da je divan. Znam i zato to kaem, i uopte nisam bezrazlono zaljubljeno dijete. Sve lijepo to imam, dobila sam od njega. To je pogotovo dolo do izraaja u ovim ludim ratnim vremenima kada je sve puno gadosti i jada. Tata mi je neprimjetno, tokom ivota, ubrizgavao neto nalik na serum protiv svega toga i na kraju postigao udo pedagoke genetike. To udo se zove nemati dilemu. Jednostavno sam imuna od boletine tipa mrziti, zavidjeti, osjeati se bijedno... Nemojte me pogreno razumjeti. Nikako ne mislim da sam savrena. Daleko od toga. Niti tvrdim da je moj otac savren. Znam samo da sam zadovoljna to imam sebe ovakvu i mnogo mu hvala na tome, jer je to iskljuivo njegova zasluga. Mnogi ljudi koje poznajem raspali su se u ovom ratu, ili e se uskoro raspasti, a to onda pukne jae od svih granata na ovom svijetu. Ipak, imam jo mnogo da uim o toj borilakoj vjetini zvanoj ivjeti, pa mu poruite da mi je hitno potreban radi nastavka edukacije. Nemam nita protiv da se povue kada zavri zapoeti posao, ali poto sam ja tupastije dijete, neka slobodno rauna na jo mnoge decenije napornog rada i neka i ne pokuava da bilo ta isfolira. Mnogo mi teko pada to su pisma izmeu nas dvoje tura i sa maem cenzure nad glavom, pa mu nita od toga ne mogu napisati. Jo prije dvadesetak dana primili smo divan paket od Milice, ali nam je tek prije dva-tri dana stigao koverat sa njenim i Omerovim pismom. Sve ide mnogo traljavo, pa zato koristim ovu priliku, za koju mislim da je sigurnija od veza preko Humanitarne pomoi, da poaljem i pismo za Milicu. Molim vas da joj ga proslijedite i da se ne ljutite to vas uvijek zaposlim ponekim pismom. Tu sam pokuala Milici da objasnim fenomen paketa u ovom gradu. Mislim da je to jedan od kurioziteta ovog rata, i da e vas zanimati. Od Bebe sam ula za projekat na kome radite i danima bezuspjeno pokuavam da vas pronaem. Upravo sam i sada (22 asa je) posle mnogo muka odustala. Napreem se i stalno pokuavam, jer je svaka promjena pravi dar za naa ula, koja su se, ovih dana, slila u dva velika uha. Ostalo smo manje vie zanemarili. Zato stalno, i danju i nou, neto oslukujemo. Od daljih i bliih detonacija, preko svih moguih razumljivih radio-stanica do tako dobro ujnih povika iz komiluka. Kroz naa najlonska okna imamo stalni direktan prenos gradske hronike: Stigla je voda u podrum!; Edo, idi po humanitarnu; Je l to stigo hljeb?... Zato, vjerujte, u ovom gradu, 127

kojem su oduzeli sve osim uiju, imate sjajnu, ali i strogu publiku. U dugim mjesecima bez struje ivimo od zabave koja preko polupraznih akumulatora i prepravljenih tranzistora dolazi do naih gladnih uiju. Onda te ui prodiru sve i svata. Kao dezert dolaze primitivluci i bljuvotine koje plutaju eterom. Poseban vid zabave je glasno komentarisanje vijesti, koje su njihovi jadni autori zamislili kao neku jako ozbiljnu stvar. To je jedna od kolektivnih zabava gdje svi arlauu od smijeha. Najee komentar nije ni potreban, neke stanice nas non-stop uveseljavaju. Postoji samo jedna stvar koja nije ni za najtvre ui: to je patetika, koja mi izaziva muninu i za nju bih, na ovim terenima, propisala doivotnu robiju. Nita ne moe tako da ponizi i rani kao patetina budala pred mikrofonom, ili s perom u ruci. Ljudi ovdje imaju savren reper za nju i primijete je i u najmanjim dozama. Zato se i bojim svojih pisama. Moda neke stvari koje su zaista ovdje prisutne, u meni i oko mene, nekome sa strane mogu zvuati kao smee. Presrena sam to ste tu gdje jeste i to radite to to radite. Moemo da pratimo Prvi program TVBG i mislim da svako ko iole voli svoj mozak treba da, makar privremeno, zbrie iz tog grada. Pogotovo ljudi kao vi nisu zasluili da ive u takvom haosu. Bila sam jako zabrinuta za vas i jo sam uvijek za sve drage ljude tamo. elim svu sreu onima koji su ostali. elim i vama da napokon ivite normalno i dostojanstveno. Sve ovo jednoga dana mora proi. Do tada nam je svima potrebno mnogo debelih i zdravih ivaca. Prvi put vam piem bez ustezanja. Do sada sam se bojala da vam nekakvim svojim razmiljanjima ne napravim kakav problem. Puno je manijaka svuda. Sve ovo zajedno je protivno prirodi, i to ne ljudskoj, ve prirodi u smislu smjene godinjih doba, izlaska sunca, gravitacije, svega to nas okruuje. Sve mi se ini da to i ne moe dugo opstati. Obruie se tamo gdje mu je i mjesto i nestati samo u svom apsurdu. Taj dan vrijedi doekati. Nadam se da e biti za moga vijeka. Do tada mi budite sretni u normalnom svijetu. Mislei o vama, uini mi se kako su vae patnje, u stvari, mnogo suptilnije i bolnije od naih, jer vi imate mogunost izbora. Ne sluajte uplje prie o hrabrosti Sarajlija i ne divite nam se. Moja hrabrost nije moj izbor. Ona je izrasla u meni bez moje volje i ja jedino mogu rei da sam mutant ovog rata. To to se (vie) ne bacam na pod kada tresne granata u moju ili susjednu zgradu ili to pretravam raskrsnicu na kojoj je prije tri minuta neko poginuo, a snajper i dalje bije - to nije hrabrost. To je moj ivot i ivot svih ljudi ovdje. Ja se iskreno nadam da u jednog dana moi priutiti sebi taj luksuz da budem najvea kukavica na svijetu. Sada to ne mogu biti, jer jednostavno neu ostati iva ako sebi dozvolim napade pileeg straha. Strah ne postoji, postoji samo STRAVA. Ta se strava uvukla u nekada sasvim obine stvari. Mnogo automobila koji trube jurei ulicom oduvijek su bili asocijacija svadbe i neega veselog. Danas je to zvuk smrti. Poslije svakog pokolja juri gradom do bolnice sablasni orkestar automobilskih sirena. Ta vozila zapomau 128

umjesto svojih raskomadanih putnika. Od toga zvuka se prevre eludac i prevrtae mi se dok sam iva. Moj mozak je postavio nekakvu cenzuru i na odreenom stepenu uasa jednostavno prestaje da prima informacije. Ali zvuk o kojem vam priam probija i tu blokadu. Smrt na Markalama sam gledala kao neto to je iz neke druge dimenzije upalo u moj grad. Shvatila sam je tek kada sam ula taj zvuk. Smrt na Markalama je neto to se normalnim ljudskim mozgom ne moe obuhvatiti. Ne ude me paljanski idioti koji tvrde da su to bile lutke. Mnogo je lake i normalnije vjerovati da su to bile lutke. Ipak, jedna od tih lutaka se zvala Zlatko osi i studirala je sa mnom. Ta pijaca toga dana nije bila iz nae dimenzije. To je isti SF. I jo mnogi prizori i dogaaji se mogu pripisati tom anru. Moj tata, takoe, ivi u nekoj drugoj dimenziji. Inae, kako bih ostala normalna sa spoznajom da ivi na jedan km od moga prozora, i da mjesecima ne mogu saznati ak ni da li je iv. Ja, inae, i dalje dangubim i to mi veoma teko pada. U novembru u stei uslove za upis u imenik advokata i nadam se da e od tada biti i neto normalnijeg posla. Sada, sve i da mogu samostalno raditi, najvie je posla meu krivinim predmetima, koji su u ovom ratu izuzetno muni. Ponekad napiem poneki ugovor ili punomo, uglavnom prijateljima. S druge strane, nauila sam niz neobinih poslova koji mi olakavaju ivot. Tako sada znam savreno da razvijam jufke i da pletem arape. I vama u isplesti po jedan areni par. Mnogo vas volim. Vi ste mi najdivnije iznenaenje u ivotu. Mislila sam da su svi tatini prijatelji ve odavno zaboravili da postojim. Onda se pojavite vi. Vaa Inja Sarajevo, 5. III 1994. Draga naa Milice, Jo prije dvije sedmice smo primili Va divni paket, ali sam ja tek sada nala vremena da Vam se mnogo, mnogo zahvalim na tome. Posljednjih mjesec dana u gradu je velika guva. Te dvije rijei velika guva imaju posebno znaenje, jer je kriterij GUVE odavno preao sve granice normalnog. Bilo je dosta buke, bola i neizvjesnosti. Ipak, najbitnije je da je granatiranje prestalo. Po statistici, u ovom gradu je dnevno ginulo 10 ljudi. Nije teko sraunati koliko je ivota poteeno od 6. II do danas. Sada je sve lake. Mnogo ste nas dirnuli svojom panjom. Veoma malo znam o Vama. Jedva neto, posredno, preko oca. Vae divno pismo sam proitala mnogim svojim prijateljima. Mnogo nam znai takva podrka. Primite pozdrave mnogih mojih prijatelja, kojima ste potvrdili da njihova vjera u ljude nije uzaludna, ma koliko nam suprotno dokazivali. 129

Pretpostavljam da Vas zanima pokuaj ivota u ovom gradu. Bojim se da moete shvatiti samo malo stvari koje se nalaze oko mene i hvala bogu to je tako. I mi, isto tako, imamo blijedu sliku Vaeg uasa. Najbitnije je da navijamo za sve Vas divne i normalne koji ste takvi ostali, vjerujem, s tekom mukom. elim da Vam piem o tome koliko ste nas obradovali svojim poklonom. To je za nas neto posebno. Pokuau Vam objasniti doivljaj zvani paket: kartonska kutija napunjena hranom za nas je odavno poprimila sasvim posebno znaenje. Nosei je kui (odnosno, vukui je, obino, na sankama ili kolicima), imam osjeaj da dragog prijatelja vodim kod sebe na kafu. I onda, kada uspijem da je doguram do nae kuhinje (obino tu poinje ritual otvaranja paketa), i kada ga otvorim, iz njega prvo izlete mirisi panje i ljubavi koji mi istog trena ponu da napajaju mozak i duu saznanjem da nisam sama, da je neko na mojoj strani, da me voli i da se brine za mene, razumije me, eli da preivim. Onda se i u meni povea odgovornost za to da se moram izvui, da moram biti zdrava i iva. Sve to da ne iznevjerim svog dragog prijatelja i njegovu ogromnu ljubav zapakovanu u jednu obinu kartonsku kutiju. Moram jo rei kako je udno to oseanje - primati ljubav u takvoj jednoj smeoj kartonskoj kutiji vezanoj kanapom. Ona (ta ljubav) prva izleti iz paketa, pone poskakivati po kui, doticati nas svakog ponaosob i raznjeavati, ini nas srenima. Otvaranju paketa, inae, sveano je prisutna cijela familija. Svi tapemo, poskakujemo, radujemo se, nekad pomalo plaemo. Obavezno prvo izvadimo sve stvari iz kutije i rovimo po dnu paketa, da sluajno ne propustimo neko pisamce koje se tamo sakrilo. Onda odmotavamo stvari koje su zapakovane u novine i itamo te novine. Onda sve pustim i zamiljam kako je i gdje neko kupovao hranu, kako je mislio na nas dok je kupovao, kako ju je vukao kui, pravio paket, stajao u redu da ga poalje. Mislim o tome kako i Vi, ba kao i ja, strepite hoe li taj paket uopte i stii i kada. Napokon, kada je paket sasvim raspakovan, pristupa se vijeanju svih lanova porodice. Dugo i pomno vijeamo o tome ta i koliko emo kome dati. Ovdje je rije o jednom obiaju koji je star koliko i ovi ratni paketi, a o kojem do sada nisam pisala. Naime, iz svakog paketa se izdvajaju sitne stvari (supa, po nekoliko ljiva, luk) i to se dijeli dragim ljudima (koji to isto ine kada oni dobiju pakete ili na neki drugi nain dou do hrane). Naizgled su to sitne stvari, ali za nas svaka ta mala stvar ogromno znai. Tako, od jednog paketa razveseli se i bude sreno bar petest porodica. Kad je vijeanje zavreno, odlazimo sa izabranim slasticama kod svojih prijatelja u komiluku. Tamo predajemo darove i satima priamo o tome kako je stigao paket, od koga i preko koga, kako smo ga prenijeli do kue. Oni se dive bogatstvu darova, a ti ih tjei da e i njihov paket, koji ekaju ve mjesecima, sasvim sigurno vrlo brzo stii. I ako ga uistinu i prime, onda oni dolaze k nama, i tako u krug... Jo samo da napomenem da nikada neete biti svjesni u kojoj se 130

mjeri iskoristi poiljka koja stigne do nas. Na kraju sudbine svakog paketa, kompletna ambalaa (mislim na ambalau svakog komada u paketu) ide u pe i na njoj se moe skuhati jedan bogat i divan ruak. Molim Vas da ovo moje pismo ne shvatite pogreno. eljela sam Vam samo prenijeti dio atmosfere oko sebe i to njen ljepi dio. Nadam se da i Vi sada ivite neto lake. ujem da cijene padaju i da se, kao, ivot normalizuje. Ipak, elim Vam puno sree i snage. Ludilo mora doivjeti svoj logian kraj. Do tada emo izdrati, makar iz radoznalosti. Puno Vas volim i jos jednom jedno veliko HVALA na veselom gostu u kartonskoj kutiji. Vaa Inja Sarajevo, 9. VIII 1994. Dragi moji, Jue sam srela prijatelja preko koga sam poslala svoje posljednje pismo i zgranula se da taj ovjek jo nije iziao iz grada. Nadam se da e sutra, napokon, ova pota krenuti i da ete ovom vezom dobiti dva moja pisma. Da sam to znala, nala bih neki drugi nain da vam se javim. Nedavno sam bila kod Bebe i uivale smo na njenom balkonu uz obiman, kvalitetan doruak i dosta kafe (upravo joj je bio stigao paket od Emira). Sve vrijeme smo ponavljale reenicu, da nas sada Omer vidi. Prosto je bilo neprijatno koliko nam je lijepo. I odluile smo da vas uvjerimo kako nemate potrebe da se brinete za nas. Inae, Beba je dobila stan na Alipainom polju, na prvoj liniji. Sprat je jedanaesti. Putovanje do nje je prava avantura, igra zvana Budi Rambo u trajanju od oko dva sata. im ue u tramvaj na Marindvoru, mora da se prostre po podu, jer je jo uvijek mnogo onih koji se trude da te pogode snajperom pravo u glavu. Ako preivi i ako se saobraaj ne zaustavi (jer svaki as ponekoga pogode, pa tramvaj stane), ovim prevoznim sredstvom moe stii do zgrade Televizije. Onda ti slijedi pjeaenje od oko 45 minuta preko udnih pejzaa. Velika frekvencija pjeakog saobraaja je uzrokovala da se u tim dijelovima razvije trgovina do nesluenih razmjera. Na svakom koraku svi prodaju sve i atmosfera neodoljivo podsjea na poznate guve Orijenta: ljudi se guraju i cjenkaju, jedu peene pilie umotane u novine, trgovci kidiu na prolaznike i izvikuju nekakve pjesmice (esto sa lascivnim refrenima). Poto je u Sarajevu i okolini svaki milimetar zemlje obraen i zasijan, sve vrijeme se provlaim izmeu zgrada i kukuruza, dok me nekakve koze stalno prate ili posmatraju (imam panian strah od rogatih ivotinja). Najgore od svega je, ipak, to ne poznajem teren i to se osjeam sasvim nesigurnom, jer ne znam odakle me imaju (snajperisti). 131

Onda, kad sam napokon stigla do njenog nebodera, uvijek se nae neka budala koja me uporno nagovara da uem u lift. Jer, Sasvim je sigurno da e nas, i ako nestane struje, Meho odglaviti. Pa on je, zaboga, tako savjestan i siguran ovjek i zato (ste) svi vi uopte toliko sumnjiavi. Ja se ipak ne dam nasukati, drim se stepenica i kada zakucam na Bebina vrata, imam uasnu potrebu za ljekarom opte prakse i za dobrim psihijatrom. Nedavno sam se od njene kue vraala traktorom, jer tramvaji nisu radili. Srea je to sam za tu priliku bila prigodno obuena imala sam sivozeleni svileni komplet sa talijanskim cipelama i lakovanom tanom (to je savreno uveseljavalo ostale putnike na traktoru). Sve u svemu, posjeta Bebi je uistinu pravo turistiko putovanje i pomae ublaavanju osjeaja klaustrofobije. Postoji jo jedno mjesto na koje odlazim da bih pomogla sebi. To je veliki park u centru Sarajeva i u stanju sam da tamo provedem i po pet-est sati. Taj je park ostao jedini sauvan i zaista je divan. Pronaem poziciju iz koje ne vidim nita osim zelenila i tako satima vrim fotosintezu. Imam uasnu potrebu da budem sa prirodom. Toliko nam je nenormalnoga ulo pod kou da ne znam hoemo li ikada vie uspjeti da budemo oni stari. Jedan moj prijatelj radi u MUP-u i nagovara me da odem i posjetim tatu. Ja bih to, naravno, iz ovih stopa uinila, ali je tata naglaeno poruivao vie puta da to ne radim. Sada ekam nekoga povjerljivog da doe i da ga opet pitam. Kada bih bila sigurna da mi one poruke alje samo zato to se boji za mene, ne bih se ni trenutka predomiljala, ali se plaim da njemu ne napravim neki problem. On je i dalje u svom starom filmu. Nedavno smo dobili dvije poruke preko Crvenog krsta. Neto u vam iz njih citirati. Poruka od 23. VI 94: ... Ako je jo u Sarajevu (misli na nau sekretaricu), mogle biste poeti da radite zajedno, a ja sam siguran (da) u doi da vam pomognem do kraja ljeta. Poruka od 10. VII 94: ... Sudei po brzini dostave pote i poruka, vjerovatno e brina pisma od vas pristizati jo pola godine nakon zavretka rata, odnosno do kraja ove godine, jer e rat ovih dana biti zavren. Izluuje me taj njegov optimizam, jer ga vie nita ne opravdava. Pomiljam kako moda pie tako jer moja pisma postaju sve depresivnija, pa hoe da mi pomogne i da me bodri. Ali, ako nije to razlog, on u tolikoj mjeri bjei od realnosti da mi naprosto nije jasno kako je od jednog razumnog ovjeka, koji je uvijek bio motivisan ispravnim i ostvarivim ciljevima, mogao postati toliki utopist. Takve i sline reenice on ponavlja na taj nain ve dvije godine i sam sebi daje za pravo to nita ne preduzima, jer e, svakako, sve samo od sebe biti uskoro rijeeno. Bojim se ovog njegovog stanja jer mislim da nije prirodno. Nadam se da e ovo pismo stii do Vas uskoro i da se nee zagubiti na putu. 132

Kada bi se sve nekim udom smirilo, tako bih voljela da ivite u Sarajevu. Jednog dana, kad sve proe, mislim da ovaj grad ima najvie ansi da ostane onaj stari. I ovdje ima uasa, ali je ipak samo malo ljudi obolilo od opake mrnje. Moda i grijeim, ali ja i grad se ne svaamo. Napiite mi neto kratko. Volim vas. Inja Sarajevo, 30. XI 1994. Upravo sam proitala svoje nezavreno pismo i ne elim ga baciti. Poslau ga uz ovo novo. Boe moj, je li mogue da sam i ja doekala radost i oputanje! Ovo vam piem desetak minuta poslije razgovora s tatom i Omerom. Jo uvijek mi bruji u glavi. Tek sada, kad se razgovor zavrio, shvatam da je sve istina, da me niko nee probuditi iz divnog sna. Kada pogledam u pravcu tatine kue, osjetim bol. To je ona vrsta fizikog bola koju osjeti kada nosi neto uasno teko i onda to spusti. (Ovaj put, samo, bol nije u krstima, ve u glavi). Onda ti treba par minuta da se ispravi, shvati da nema vie tereta, bol nestane i javi se olakanje. Ali, jo uvijek je prisutan strah. On je postao hronian i kao svaka bolest te vrste teko je izljeiv. Moram se boriti protiv toga. Kada si mi, Omere, rekao da e nas spojiti ,prvo sam pomislila: ne smijem pasti u nesvijest, i ne smijem poeti plakati jer od toga mogu zanijemiti. Jako sam ponosna to se nije desilo nita od toga. Ni sada ne mogu da shvatim da mi se tolika srea sruila na glavu i da je prola nekanjeno (to je taj neizljeivi strah). Njegov glas... Boe moj!!! I to normalan, neizmjenjen njegov glas, intonacija, ritam reenice... sve tako prirodno. Nisam nikada mogla pomisliti da e me to to ujem obian glas svoga oca preko obine telefonske slualice uiniti toliko, toliko srenom. Uz taj glas bilo je prisutno i sve ostalo: njegov lik, osmijeh... Hej, efe, nema pojma kakvo si dobroinstvo uinio! Ljubim vas. Inja (Pisma iz dva Sarajeva 1996) Inja Paali

Re je o spajanju telefonskom vezom sa ocem, koji se u tom trenutku nalazio u Beogradu, posle izlaska sa Grbavice.

133

Mislim da je nas koji se u dui osjeamo kao Jugosloveni, strano mnogo, nas koji smo dovedeni u situaciju da ne smije rei ta si, kako se osjea. Jednostavno su te prisilili da se izjanjava na osnovu onoga odakle tvoje ime porijeklo vodi. Uasno je za mene bilo moje prvo priznanje - priznanje, runo reeno situacija kada sam prvi put u ivotu rekla da sam Muslimanka. I to sam prvi put u ivotu rekla sinu, petogodinjem sinu kome je trebalo objasniti da Muslimani nisu nita prljaviji niti gori, niti runiji narod od ostalih. Kakva je to bila situacija? Moj sin je slavio roendan i trebalo je pozvati prijatelje na to slavlje. Naravno, ja sam nabrojala imena djece koja su trebala doi. Rekla sam: ...i Muhameda. A moj sin je rekao: Ne, mama, Muhameda ne. Ja sam bila iznenaena to? Mislila sam da su se moda posvaali. On je rekao: Ne Muhameda, on je Musliman, njega neemo zvati. Ja sam rekla: Odakle ti to zna? Odgovorio je: Pa rekla su mi druga djeca iz dvorita. Pa zato, kakve veze ima ako je Muhamed Musliman? Ne, mama. Muslimani su prljavi, ja se sa njim neu igrati, niti u ga zvati na roendan. To je bilo strano. Kad sam svom sinu pokuala da objasnim da je njegova nana Muslimanka, da je njegova draga tetka Muslimanka, da sam ja, njegova mama Muslimanka, on je poeo da plae... To je bilo strano. Rekao je: Svi mogu da budu Muslimani, ali ti ne. Ja sam ga zagrlila i poljubila, a onda sam poela da objanjavam. Crtala sam kartu Jugoslavije, republike nae, objanjavala koji narodi ive, da je sasvim svejedno ko kom narodu pripada, da smo svi ljudi i da ama ba nikakvog razloga nemamo za mrnju po osnovi nacionalne pripadnosti... Bilo mi je to strano, jer sam prvi put dola u situaciju da kaem da sam ja Muslimanka, mada se i danas, tri godine posle toga, zaista osjeam Jugoslovenkom... A vie nigdje ovjek ne moe da se izjasni tako. Prvo je poelo u Bosni. Na osnovu imena. Kau ti: Ne, ti nisi to. Ti pripada tom narodu. A onda, kada sam zbog rata u Sarajevu pobjegla sa porodicom u Njemaku i Nijemci su prihvatili taj na model. Ako si Jugosloven, onda si iz jedne strane, nove Jugoslavije, iz strane Srbije. I ako insistira da ostane Jugosloven, moe da ostane bez dozvole za boravak. Ili te ne pitaju: A, da, tvoje mjesto roenja je Sarajevo, ti si Bosanac. I razgovora dalje nema. Ja sam iz Sarajeva, iz jedne stare muslimanske porodice. Iz porodice u kojoj su ljudi bili religiozni, ali nikada nisu bili nacionalisti. Moj mu, on je iz jedne crnogorsko-pravoslavne porodice, ali, porodice koja je pod uticajem ovih stranih politikih igara, jednostavno dovedena u situaciju da se izjanjava kao srpska. Jedna estita, dobra, domainska familija. I moj 134

Prvo priznanje

mu i ja smo doli u tako jednu ludu situaciju, ne samo zato to je izbio rat u BiH, mi jednostavno nismo imali prostora, nije postojalo vie mjesto gdje bismo normalno ivjeli. ijoj vojsci se prikljuiti? Na koga pucati? Da li iz Sarajeva na rodbinu i prijatelje na Palama, na dragu babu i djedu moje djece, ili opet s Pala, odnosno s okolnih brda pucati na drage prijatelje u Sarajevu, na moju majku, moju sestru... Strano. Za nas je bilo jedino rjeenje otii. Samo par dana nakon poetka rata u Sarajevu, na stan, stan mojih roditelja je pretresla muslimanska vojska. Zelene beretke. Zato to je zet Vlah, jedan Srbin s Pala. Da bi moda mjesec ili dva nakon izbijanja rata u aprilu prole godine, mojoj dragoj svekrvi njene, da li drage, kominice govorile: Boe mili ta si ti doivjela, da ti snaha bude najvei neprijatelj. Moja kompletna rodbina je ostala u Sarajevu - moja majka, moja sestra. Rodbina moga mua je, naravno, jo na Palama. To je strano, to su dva nespojiva svijeta... i neshvatljivo je da samo tih 14 km koji dijele Sarajevo i Pale, da se u tako kratkom vremenu sazidao neprobojan zid meu ljudima, izmeu ljudi koji su se tako divno druili, za koje znam da su se zaista voljeli... I ovdje u izbjeglitvu, ovdje u Njemakoj, mi primamo pisma iz Sarajeva i primamo pisma sa Pala... jedni druge pozdravljaju preko Njemake.

(Doba razuma 1994)

135

Muziar po nacionalnosti
Svita za rodno Sarajevo
Ja se zovem Violeta Smajilovi, roena sam u Sarajevu i muziar sam po profesiji, preciznije violinista. Momentalno ivim u Dalasu, u Americi, gdje sam na nekoj vrsti usavravanja. Moja porodica je razbacana. Ja vrlo esto kaem: na svu sreu su mi roditelji umrli prije rata. Brat mi je ostao u Sarajevu i on, zapravo, isto ini jedan jako, jako, lijepi gest. On se isto bori, ne orujem, on se bori muzikom. On je violonelista i zapravo sav svoj bijes i svoju tugu izraava na taj nain. S druge strane, imam tri sestre koje se nalaze u Ljubljani. Dvije koje su ivjele ve dugo, dugo godina tamo i treu koja je izbjegla negdje u novembru, prole godine, iz Sarajeva i, izmeu ostalog, bila je teka etrdeset etiri kilograma... ta se deava kada mislim o Sarajevu? Pronalazim vrlo esto ulice, koje, kada sam bila u Sarajevu, uopte nisam ni primjeivala. Meutim, u svojim mislima skoro svakodnevno pronaem tako neke okove, neke uglove, neke ulice, recimo, po Baariji... Pokuavam da ih zadrim u svojoj glavi. Kad pomislim da one vie nisu takve, naravno da sam tuna, meutim, znajui da ja apsolutno nita ne mogu uiniti protiv toga, pokuavam da radim svoj posao najbolje to mogu i da na taj nain izrazim sav svoj bol i svoju tugu i svoj bijes, u krajnjem sluaju. Mislim da je to jedini doprinos koji ja mogu dati. Jer, vidjela sam vie modela ljudi: jedni plau, drugi tuguju, trei se bore, recimo priajui, meutim, nita to ne moe spasiti sve te ljude koji su ostali tamo... I, sigurna sam da ni moja svirka ne moe to uiniti, ali mi se ini, zapravo, da je to ipak najvei doprinos koji ja mogu dati. Prije svega, smatram da je muzika jedno vrlo, vrlo jako sredstvo komunikacije. Zahvaljujui ovom ratu, shvatila sam koliko je to jako sredstvo komunikacije. Evo, dau samo jedan primjer: jedan engleski kompozitor, David Vajld, koji je bio duboko potresen time to se deava u Bosni i Hercegovini, tanije u samom Sarajevu, i koji je bio potresen gestom mog brata koji svira za sve te rtve i koji na taj nain iskazuje sav svoj bijes, napisao je jednu kompoziciju prvo mom bratu, a kasnije je jednu drugu posvetio meni. Ona se zove svita Pla Bosne i Hercegovine. Meni se deavalo, kad sam prvi put izvodila tu kompoziciju, premijera je bila u Parizu, da su ljudi plakali zajedno sa mnom. Ja sam zavrila svirku, to mi se prvi put i zapravo jedini put desilo, da ja plaem na podijumu... Ja sam ula, bukvalno, pla ljudi. Kad sam zavrila, uje, nije da vidi suze, nego uje jecanje... To su bili Francuzi. I tad sam shvatila koliko je muzika jako sredstvo, koliko se, zapravo, emocija moe prenijeti na taj nain... Dakle, muzika je izuzetno, izuzetno snana i 136

mislim da je to moj izbor da na taj nain izrazim to to mislim, jer rijeima je to jako, jako teko, i onda rizikujemo da uemo u neke politike debate, da uemo u neke nacionalne probleme s kojima apsolutno nikakve veze nemam. Na pitanje koje sam nacionalnosti, odgovaram Ja sam muziar po nacionalnosti!

(Doba razuma 1994)

137

Bjei, sklanjaj djecu

Vie torbi nego ruku

Komija me je dovezao autom do Tilave i tu ostavio. Doapnuo mi je na rastanku: Nikom nita ne govori, niko ne mora znati ko si. Te su me rijei uznemirile, ali sam ostala nijema gledajui naokolo. Moje dvoje djece se dre za nogavice mojih pantalona, a desetomjesenu bebu drim u naruju. Oko mene naoruani ljudi odjeveni u razne uniforme i sa razliitim oznakama. Na oblinju livadu je sletio helikopter u koji unose mrtvake sanduke. Podilazi me jeza. Stojim tu, uzaludno ekajui prijevoz. Moje prvo odredite su Pale, gdje bi trebalo da prenoim. U ruci nervozno guvam ceduljicu na kojoj je zapisano ime ovjeka kod koga bi trebalo da odsjednem. Nisam ga nikada vidjela. Sve to o njemu znam je da je otac mog komije. Najzad stade jedan kombi i nekako se ugurasmo u njega. U njemu nema sjedita. Prostirem bebin jorgan na pranjav pod da bih smjestila djecu, a ja sjedam u prainu. Putovanje do Pala je trajalo dva sata, jer smo koristili zaobilazni put. Stigosmo, najzad, na odredite i izaosmo iz kombija potpuno bijeli od praine. Okrenem se tamo-amo, svi se nekud uputili, a ja zbunjeno stojim, nemam kuda da krenem. Uem bojaljivo u jednu kafanu i ljubazno zamolim domaina da mi dozvoli da telefoniram. Mlai ovjek gurnu telefon prema meni, ne postavljajui nikakva pitanja. Okrenem naznaeni broj i ekam. Zvoni, ali se niko ne javlja. Mislim, lijepo proljetno vrijeme izmamilo ljude napolje, pa ni moj domain nije u kui. Razoarano sputam slualicu. Pokupim djecu i gomilu stvari koje sam morala ponijeti zbog djece. Ne mogu da uzmem sve torbe u ruke. Povezujem torbe jednu za drugu i tako ih vuem. Odmiem sporo, ali ipak idem. Prela sam stotinjak metara, kad se pored mene zaustavi auto. Vidim ovjeka u uniformi, ustuknem i odmah se priberem, pomislivi: Pa ovaj ovjek ne zna ko si ti. Uem sa djecom u auto i bez mnogo pitanja ovjek me doveze na naznaenu adresu. Moj domain stoji u avliji i nezainteresovano nas posmatra. Da bih se izvukla iz neugodne situacije, pritrim i kaem: ika Duko, evo vam gostiju! ovjek gleda sa nevjericom, jer pred sobom ima osobu koju nikad dotad nije vidio. Na brzinu mu objasnim ko sam i otkud ja tu, da ne bi vojnik koji je dolazio za mnom primijetio neto neobino. Ljubazni domain prihvati spremno moje stvari i spusti ih pod drvo. Trava zelena kao tepih, a proljetno sunce me zasljepljuje, jer sam prethodnih etrdeset dana provela u podrumu. Odbila sam poziv domaina da uem u kuu, eljela sam da to due sjedim na toj mekanoj travi i udiem isti zrak. Domaini nam ustupie jednu sobu i dadoe lijepu bijelu posteljinu. Posle vie od mjesec dana skinula sam sa sebe odjeu. Kod kue sam spavala obuena, nikad se ne zna kad e zapucati i kada u morati u bezglavom trku snijeti svoju 141

djecu u vlani podrum. Tako smo i zaspali. Mir i tiina su nam prijali, pa smo dobro spavali. Oko est sati probudi me lagano kucanje na vratima. Domaica skuvala kafu i zove me da popijemo. Dobra ena se i pored mog protivljenja pripremila da nas isprati. Na rastanku sam plakala i ljubila je kao roenu majku, a ona je sa suzama u oima mahala za autobusom koji nas ponese put Beograda. Putovanje je proteklo u stalnim kontrolama. Nas ene niko nita nije pitao. U Vlasenici, kroz koju smo prolazili, a u kojoj sam ja roena, saekala nas je grupa ljudi. Oekujem da u toj grupi vidim i svoju jedinu sestru. Trebalo je da mi preda neto novca. ofer je projurio pored grupe ljudi, ali ja sam spazila sestru. Djeca i ja smo instinktivno poeli vikati oferu da stane i on je posle stotinjak metara zaustavio. Sestra je sva zadihana dotrala do autobusa i pruila mi novac i kesu punu kolaa. Moja sestra je zajedno sa svojim muem uhapena u Vlasenici i odvedena u logor, pa ni danas nita ne znam o njima. aliu vjeno to je tad nisam povela sa sobom. U autobusu ljudi oko mene priaju o ratnim strahotama, svako ima svoje vienje dogaaja. Ja zbunjeno sjedim, gledam kroz prozor krajeve koje sam toliko voljela, a sada elim da odem to dalje. Sluam sa radija do tada meni nepoznatu muziku. Muzika odudara od mog odgoja, dosadanjeg ivota u Titovoj Jugi. etnike pjesme se pjevaju, sluam, ali nemam komentara. Pa nas su drugaije vaspitavali! Proitala sam brdo knjiga o etnicima, ustaama, balijama i drugim izrodima naeg naroda. Boe, udim se gdje sam ja to dola, hou da plaem, ali ne smijem. Silom zadravam suze koje kao za inat svjetlucaju u mojim oima. Poslije nekoliko sati vonje autobus stade na autoputu i ofer nezainteresovano opomenu putnike za abac da tu mogu izai, jer nee ii u sam grad na stanicu. Ja i nekoliko putnika izlazimo. Opet isti problem kako ponijeti vie torbi nego to imam ruku. Postojim tu neko vrijeme i opet poveem torbe i ponem ih vui po prljavom i rapavom asfaltu. Ljudi prolaze i nijemo gledaju, ali niko ne eli da pomogne. Imam jako malo novca, pa nisam u mogunosti da platim taksi do autobuske stanice. Put je dug oko dva kilometra i mi smo ga preli, a da ni sama ne znam kako. Onako umorna i tuna stignem na stanicu i tu sjednem da se odmorim. Nikud ne urim, svi moji autobusi i vozovi su proli davno, jo onog 3. ili 4. aprila. Kada sam se malo pribrala, priem alteru i kupim kartu za Sremsku Mitrovicu. Autobus je polazio za koji minut. Ljudi se guraju, ure da zauzmu mjesto, a ja unosim brdo stvari i poto vie nema mjesta, sjednem na prljave i napola poderane torbe. Ljudi me gledaju i ja pritisnuta tim pogledima poinjem da plaem. Niko me nita ne pita. Jedan mlai ovjek mi prilazi i pita da li sam izbjeglica, a ja samo klimnem glavom i nemam hrabrosti ni da ga pogledam. ini mi se da u poeti da vritim. On mi u ruku tutnu jednu smotanu novanicu uz napomenu da djeci kupim 142

sok. To me jo vie rastui i ponem plakati na sav glas. Sve se to deava protiv moje volje, ali nisam u stanju da se kontroliem. Putovanje do Sremske Mitrovice je trajalo jako kratko, bar sam ja imala takav osjeaj. Na stanici smo odmah preli u autobus koji je iao do sela koje je bilo moje krajnje odredite. Put nas je vodio u jedno bogato sremsko selo pod samom Frukom gorom. Tek iznikli kukuruzi, suncokret i druge biljke povijaju se pod blagim dodirom vjetra. Izrasla ita talasaju se kao nemirno more. Krvavo sunce daleko na zapadu lagano umire. Kroz prozor autobusa posmatram taj prizor koji ne moe vidjeti u Bosni. Tamo, iza visokih planina sunce zae jo vrlo uto, nema nostalginog zalaska kao ovdje u ravnom Sremu. Moja dua je prazna, oi suve, jer suza vie nema. Kua u kojoj bi trebalo da stanujem nalazi se na samom poetku sela. To sam shvatila kada sam iz autobusa na terasi ugledala poznata lica. Moje dvije prijateljice iz Sarajeva, koje su ranije napustile grad, sada su tu sjedile, dok su djeca trala oko kue. Mada stanica nije pored te kue, ljubazni ofer na moju molbu zaustavi autobus i mi poiskakasmo istog sekunda. Moje prijateljice nisu bile iznenaene to me vide, jer su obavjetene da dolazimo. Nismo morale nita rei jedne drugima, jer su suze u njihovim i suze u mojim oima govorile puno. Naime, prilikom njihovog odlaska iz Sarajeva, obeala sam im da u napustiti grad samo ako se situacija bude pogorala i ako zbog toga moram otii. Nisu nita pitale, moj odlazak im je sve rekao. Dolazak jedne Muslimanke u selo sa gotovo stopostotnim srpskim stanovnitvom nije proao nezapaeno. Mukarci su me gledali sa radoznalou, a ene sa podozrenjem. Moj zadatak prvi i jedini je bio da ih uvjerim da sam tu dola sa dobrim namjerama, da nemam nikakve veze sa onima koji u Bosni ratuju protiv Srba i Srbi protiv njih. Poela sam raditi vrijedno sve poslove. U tom selu sam prvi put uzela motiku u ruke, ali brzo sam nauila baratati njome kao da sam to radila cijeli ivot. Nauila sam ta znai raditi za nadnicu, pa ja sam o tome samo gledala na filmu i itala u knjigama. U selu su me pojedini ljudi poeli voljeti, simpatije su bile obostrane. Pomagala sam starijim enama pri radu u vrtu, kreenju kue, pranju, klanju svinja, itd. Zauzvrat sam dobijala hranu i odjeu. ivot je tekao, ini se, bezbrino i lijepo. Ali, nije bilo ba tako. U selu su ivjeli ljudi doseljeni iz Bosne negde ezdesetih godina. Prijetili su gazdi kue da e ga ubiti, ljudima koji su se sa mnom druili isto. inilo se da ljudi na to ne obraaju preveliku panju. Kada sam shvatila da kao gost dovodim domaina u neugodnu situaciju, eljela sam u selu nai neku kuicu za stanovanje. Ljudi u selu su bogati i svi imaju pored nove i staru kuu. Ali niko mi ni najgoru staru kuu bez struje i vode nije htio ustupiti. Svi su nalazili neki izgovor da me ne prime. Vidjela sam mnogo suza u oima starijih ena tokom moga traganja za krovom nad glavom. Kada sam na 143

kraju shvatila o emu se radi, prestala sam tragati za kuom, prestala sam muiti sebe i seljane. to je vrijeme vie odmicalo, sve mi je jasnije bilo da iz sela moram otii. Tokom ljeta i jeseni mogla sam zaraditi za osnovne potrebe, jer paket Crvenog krsta nije bio dovoljan. Bila sam daleko od grada, pa samim tim daleko od onoga to je Crveni krst dijelio drugima (sveske, knjige, olovke, odjeu, itd). Stigla je zima, a zimi na selu nemam posla. Nisam mogla dopustiti da moje obaveze (mlijeko za bebu i druge neophodne stvari) plaaju drugi. Odluila sam otii. Ali gdje??? Nisam ni sanjala da postoje kolektivni smjetaji gdje se stan i hrana mogu dobiti besplatno. Odluila sam krenuti nazad za Bosnu. Odredite je bila Fojnica i kua roditelja moje prijateljice. Ali za taj put mi je trebao paso, jer se moralo ii preko Maarske i Hrvatske. U tani je mirno godinama leao moj bosanski paso kojem je rok vaenja istekao jo 1990. godine, a ovo je 1992. godina. Kako produiti paso kad kod sebe nemam ni prebijene pare, a ne elim od drugog da traim? Odluim prodati vjenanu burmu svog mua koju mi je dao kada smo se rastajali. Ja svoju nisam ni imala, jer sam se vjenala bez burme, ali to je druga pria. Slike za paso kotaju devet maraka, a ja mogu burmu da prodam za osam maraka. A gdje su pare za takse i druge dabine? Ulazim u jednu fotografsku radnju i molim fotografa da mi uradi slike to jeftinije. Objanjavam mu situaciju i ini mi se da mi ovjek vjeruje. Posle nekoliko sekundi razmiljanja odluuje da mi uradi fotografije za pola potrebne sume. Ima jo uvijek dobrih ljudi! Ta me iznenada otkrivena injenica ohrabri, ogrija mi srce. Sutradan u grad povedem djecu i poemo da se fotografiemo. Grad je grad i svega ima da se kupi. Moj mlai sin trai kiflu, a ja nemam novaca da mu je kupim. Ba toliko koliko imam treba mi za takse. I ja bih pojela toplu kiflu, rumenu i mekanu, tek izilu iz pekare. Objanjavam sinu da nemam novaca i da kiflu zaboravi. A dijete ko dijete plae i vie: Daj, nek nema! Posle mjesec dana ekanja, uz iscrpna ispitivanja ovlaenog lica MUP-a o mom dolasku i o tome gdje mi se nalazi mu, dobijem paso sa rokom vaenja do 1995. godine. Bila sam sretna!!! Problem je bio zapakovati stvari i odluiti se ta ponijeti, a ta ostaviti. Sve su to bile stare stvari, ali su nam bile potrebne. Posle dueg razmiljanja zapakovala sam tri torbe i ve sam bila spremna za putovanje. esnaesti april, kakva sluajnost! Ba na taj dan, ali posle godinu dana, ponovo odlazak, djeca, brdo stvari. Komije me ispraaju, svi plaemo. Nae prvo odredite je Novi Sad. Iz Novog Sada idemo za Baju, gradi u Maarskoj, pa onda za Zagreb i dalje do Fojnice. Na jugoslovenskoj granici smo due ekali, ali smo proli bez problema. Dolazimo na maarsku 144

granicu. Ulazi maarski carinik i pregleda pasoe. Svi putnici pokazuju plavi paso sa ahovnicom. Ja i jo dvoje putnika posedujemo crveni paso. Carinik me pita kuda idem. Objanjavam mu. On zahtijeva potvrdu, tri stotine maraka i garantno pismo za Hrvatsku. Otkuda meni tri stotine maraka, ta jedva sam sakupila pare i za put? A ni u Hrvatskoj nemam nikoga ko e mi poslati garantno pismo. Ja, biva sportistkinja, putovala sam esto u inostranstvo, pa ne mogu doi k sebi ta to sad od mene trae. Nita mi nije jasno! Carinik odlazi, ali se ubrzo vraa i poziva nas sa crvenim pasoem da napustimo autobus i iznesemo nae stvari. Maari ne vole crvenu boju, ali da nam ne daju dalje ne mogu da vjerujem. Tog trenutka mrzim Maare, gledam u njihova glupa lica, ali niko od njih ne eli da razgovara. Ponovo kupim stvari i djecu i vraam se u Jugu. Sjedimo bespomoni na klupi i sve etvoro plaemo. Kuda sad? U selo se ne elim vratiti. Ljudi zastaju i raspituju se. Svi ele pomoi. Glupi nai Balkanci! Na jednom djelu ove jebene drave se tuku, a na drugom ele pomoi. Niko me ne pita ni ko sam ni ta sam. Svi pitaju samo ta mogu da uine za nas. Ispred nas zastade prekrasan autobus sa stranom registracijom i iz njega izae prekrasna gospoa. Ve godinu dana nisam vidjela lepo ureenu enu. Prilazi nam i na srpskom objanjava da su oni iz Vojvodine, da su na radu u Austriji, da idu u posjetu rodbini za uskrnje praznike. Nudi nam prijevoz tim autobusom do mjesta u koje elimo otii. Prihvatam ponudu. Ulazimo u autobus. Ljudi me gledaju radoznalo i saaljivo. Svi pruaju sendvi, sok, okoladu. Jedna gospoa pored mene plae, i objanjava da nema djece, ali da saosjea sa svim rtvama rata, a naroito sa djecom. Moja djeca radosno otvaraju i jedu okolade. Obrazi su im uprljani. Neka. I ne pokuavam da ih obriem. Neka se najedu! okoladu nisu vidjeli godinu dana. Razmiljam kuda da krenem. Sombor, Subotica ili neko tree mjesto? Svejedno mi je, gdje me ostave, tu e biti moj grad i tu u morati potraiti svoj dom. Ipak, izabrala sam Suboticu, ni sama ne znam zato. Na rastanku mi domaica prui nekoliko novanica i neto sitnia. Pogledam i nasmjeim se, pa to su marke. Nije mnogo, ali je dovoljno za prvu pomo. Ve je vee. Ne znam ta da radim, gdje da naem smjetaj. Jedan ovjek nudi da me za pet maraka odvede do Crvenog krsta. Poto sam sad imala novac, odmah sam prihvatila njegovu ponudu. Stigli smo pred jednu staru zgradu u centru Subotice. Prozori su osvjetljeni, to je bio znak da rade. U oveoj prostoriji sjedi mukarac i neto ita. Lagano zakucam i uem, a za mnom moji djeaci onako musavi od okolade. Kada sam ovjeku objasnila ta mi se sve podogaalo, on uze telefon i pozva nekoga. ujem kako govori: Imam jedan beznadean sluaj, primi ih makar samo ovu no. Molba je imala uspjeha, jer nam se ovjek obrati i ree nam da emo tu no provesti u djejem domu Kolevka. Gradskim prevozom smo stigli do doma i tu nas je deurna sestra ljubazno primila. Jedno krilo doma 145

bilo je namijenjeno majkama izbjeglicama sa malom djecom. Svi su eljeli da znaju ko sam i odakle dolazim. Poslije svih obavljenih formalnosti, okupali smo se i stropotali u krevet. Djeca zaspae odmah, ali ja nisam mogla, jer sam brinula ta e biti sutra sa nama. Zahvaljujui Komesarijatu za izbjeglice, dobili smo dozvolu za dalji boravak u tom objektu. Provela sam nezaboravnih pet mjeseci. Paliko jezero nam je prualo mir i sigurnost i tu smo se osjeali kao na moru. Zaboravili smo ko smo i zato smo tu. etali smo gradskim ulicama jer smo bili eljni grada i to nas je privlailo i uzbuivalo. Sve svoje slobodno vrijeme provodila sam sa naputenom djecom, koja su tienici tog doma. Voljela sam naroito bebe do godinu dana. Ne znam kome je tee, njima ili nama. Nesrea nas je spajala. Ali srea obino kratko traje. Direktorka doma je odluila da uskrati pravo izbjeglicama na smjetaj u njemu i mi smo morali otii. Ponovo rastanak, suze. Moj najstariji sin ponovo naputa kolu i tek steene prijatelje. Ponovo se namee pitanje gdje sada? Ali sada je mnogo lake stajati iza tog pitanja koje nema one nekadanje neizvjesnosti. Sada o nama vodi brigu Komesarijat za izbjeglice. Autobus dolazi pred Kolevku i nas etiri sa djecom i stvarima odlazimo. Ostale ostaju u Subotici u potrazi za privatnim smjetajem. Dok se vozim komfornim autobusom, vraam se u svoju mladost, u dane kada sam bezbrino putovala naom lijepom domovinom od Triglava do evelije. ini mi se da putujem na koarkaki susret ili na neki drugi turnir. Iz razmiljanja me trgne moj sin koji vie radosno: Mama, uma! Kakva uma ovdje usred Banata? Pa u Vojvodini nema ume, osim na Frukoj gori. Gledam, stvarno uma. Provjeravam svoje znanje iz geografije i sjetim se da bi to mogle biti ume u Deliblatskoj peari. Veoma brzo smo stigli u naselje izgraeno u umi. Doekala nas je grupa radoznale djece. Izali smo iz autobusa i iznijeli svoje stvari. ofer je urio natrag, ne dajui nam vremena da se predomislimo i vratimo za Suboticu. Moje drugarice su bile razoarane mjestom i glasno su negodovale. Ja nisam imala drugog izbora i morala sam tu ostati. Pokuala sam da u tom ambijentu otkrijem sve to je lijepo: sportski tereni, uma, mir, tiina, i ponovo nostalgini zalazak sunca. Ali, plaila sam se ljudi. Jako me je interesovala nacionalna struktura stanovnika naselja. Boe, kakva su vremena! Tome nekada nisam pridavala nikakav znaaj. Pa bila sam udata za ovjeka druge nacionalnosti i to mi nikada nije smetalo. Ljubazni zamjenik direktora kampa mi je objasnio da tu ima razliitih nacionalnosti i da se ne pravi diskriminacija. I zaista, odgovorni ljudi koji rade nisu nikada pravili razliku, ali sami stanari jesu. Moj dolazak u sobu paviljona Dunav prokomentarisan je reenicom: Stigla balijka, otkud ba u na paviljon? Moji djeaci nigdje ne izlaze, a razlog stalni sukobi sa djecom. Ponovo pogrdne rijei: balije, ustae. ao 146

mi je djece, jer su jo nejaki da se sami brane. Uostalom, djeca su djeca i njima ne treba zamjeriti. Prva podjela odjee za djecu do dvije godine donijela mi je nemir i tugu. Moj najmlai sin od dvije godine je dobio samo papice pokunice, jer nam ostala garderoba nije navodno bila neophodna. Dijete ko dijete jako se obradovalo, jer su papice liile na malog zekicu. Jednog dana tokom ruka prila mi je jedna ena i pljunula me pred pedesetak ljudi. ujem je kako govori: Ti si dobila pape, a moj unuk nije, balijko jedna! ta ti ovde radi? Tvoja djeca trebaju biti i gola i bosa. Govorila je i jo neto, ali je ja nisam ula. Osjetila sam zujanje u glavi, i cijelim tijelom sam drhtala. Mislila sam da u se sruiti. Ostavila sam tek zapoeti ruak i istrala iz restorana. Suze su same navirale na oi. inilo se da veina ljudi u restoranu odobrava postupak ove zle ene. Tih dana sam bila oajna. eljela sam da umrem, ali ta sa troje djece jo uvijek malih da se brinu o sebi. Uz podrku prijatelja koje sam i ovdje stekla, nekako sam prebrodila nastalu situaciju. Nou sam esto plakala, a danju tumarala bez cilja drei za ruku svoje najmlae dijete. Kada je sve prolo i malo se zaboravilo, dolazi druga nevolja. Prijateljica sa kojom sam se svakodnevno viala, doe jednog dana veoma uzbuena. Zbunjeno mi je ispriala da joj je prijetio jedan profesor iz Sarajeva zato to se drui sa mnom. I sama sam imala priliku da ujem kako prijeti ienjem Muslimana balija iz Srbije, ako radikali dou na vlast. Znala sam da radikali, bar sada, nemaju anse da dou na vlast, ali vrag je odnio alu, nikad se ne zna. Ponovo tuga i suze. Noima sam razmiljala ta sam bogu zgrijeila, pa se ljudi tako ponaaju prema meni. Ja znam da moje oajanje dolazi otud to nisam u stanju da se na to naviknem. Pa, ivjela sam u gradu ljubavi i najvee mogue nacionalne izmijeanosti. Proli su izbori, pa je moj muitelj prestao prijetiti, barem za sada. Pred Novu godinu stie mi paket iz sela u kojem sam u Sremu boravila. Paket pun raznoraznih akonija. alju ga ljudi koji su me voljeli i koji me vole. Mojoj srei nema kraja ne zbog onoga to je u paketu, nego zbog ohrabrujueg saznanja da ima ljudi sposobnih da vole ljude bez obzira na nacionalnu pripadnost. Merima Nosi

(Feministike sveske 1/1994)

147

Nikada vie rat!

Iz Bosne sam, a zovem se izbjeglica. Tuna oznaka. Izbjegla sam sa svojim muem iz vihora rata 17. 11. 1992. iz Kulen Vakufa, opine Biha. Rat je kod nas zapoeo 11. 6. 92. Tih dana sve je gorjelo, tenkovi i granate poruili su to se dalo poruiti. Bilo je puno rtava. Sjeate se tih ratnih slika sa televizije. A ta buka granata jo je u mojoj glavi i u nonim morama. esto sam neispavana. Bojim se zatvoriti oi. Granate odnekud opet dolaze. Iako su u toj panici bijega mnogi uspjeli pobjei, nas je otkrila rijetka proljetna uma i bili smo zarobljeni. Vraeni smo u opljakane domove, maltretirani, vezani u lisice i ispitivani svaki dan. Bili smo i gladni, a strah nam se uvukao u svaki dio tijela. Jednog dana dok sam pomagala susjedu brati ljive da napravimo pekmez, kojem sam se tako radovala, iznenadili su nas rafali metaka upueni nama. Sklonili smo se, bilo je tako buno, ali srca su nam od straha kucala jo jae. Kad sam poslije htjela zvati susjeda da vidim da li je iv, nisam mogla progovoriti. Trajalo je to nekoliko dana. Poslije toga poele su moje muke. Mucala sam i teko slagala rijei. I do danas, uza sve pokuaje nisam uspjela povratiti svoj stari, siguran i tean govor. Moj glas sada prolazi kroz neki neprohodan kanal, ispravno disanje spreava neki poklopac u stomaku. Moje usne ne mogu uvijek stizati moje misli. I od toga moja glava kao da je neim pritisnuta, a ispod tijela kao da se ure neki mravi, pa kad me umore valjda i odu i opet se vraaju. Tog dana su bila strijeljana 53 civila. Moj mu je sluajno izbjegao strijeljanje traei neto povra po naputenim batama. Doao je sav preplaen kui. Odluili smo bjeati. Po noi, pored puno straa, sa dva kofera. Morali smo prijei tada ve hladnu rijeku Unu i preko uma naili smo na francusku UNHCR bazu. Oni su nas zbrinuli, zatitili, nahranili i transportovali za Zagreb. I tu smo naili na nove potekoe, jer sam ja katolkinja, a moj mu musliman i kao izbjeglice nismo imali jednaka prava na hranu, na zdravstvenu zatitu i smjetaj. Preko Martina Fiera i puno ljudi dobre volje, doputovali smo u Bonn 05.03.93. Opet kao izbjeglice. Sada kad je rat zavren, Bosna poruena, 200.000 grobova, da vam kaem kako se ja osjeam. Ne mogu prepoznati sebe, sad i od prije pet godina. Bila sam sretna, poslovna ena, sa dovoljno novca i imovine do kraja ivota. Naa Bosna bila je mala, ali lijepa. U mom gradu bilo je svega kao ovdje u Bonnu, osim tramvaja i automata za cigarete. Sada, godinu dana poslije rata, moj gradi Kulen Vakuf pripada Federaciji, nema jo ni struje, ni vode. Ne rade telefoni, tvornice su poruene i opljakane. A ja u svom stanu u Bonnu imam stalno osjeaj da imam premalo brava i esto imam potrebu da se u svakoj prostoriji ponovo zakljuam. 148

Imam rune snove sa slikama rata i krvavih leeva i njihovih jauka. Sve to nosim kao straan teret kojeg se ne mogu osloboditi. A kada se budem morala vratiti u nacionalno podijeljenu Bosnu, gdje u ja kao katolkinja i moj mu kao musliman imati sigurnost kad su se svi meusobno ubijali? Ja u imati problema zbog njega, a on zbog mene. I bolje da sam jo u Bosni bila grob, nego ovo sada jedna ispaena izbjeglica. Nigdje dobrodola i uvijek dalje i dalje protjerivana... sve do smrti. O boe, pitam se kad e mi je poslati. Tada u vjerovatno prestati biti izbjeglica. Hvala svima koji nam pomau a onima koji misle da moemo ve sada nazad u Bosnu, neka pokuaju kod svojih kua napraviti samo jednu rupu na krovu, neka si iskopaju struju i grijanje samo jedan mjesec, neka skinu samo jedan prozor u stanu i neka donose i piju vodu iz Rajne... da time pokuaju doivjeti djeli ivota sada u Bosni. Neka pokuaju preivjeti od 100-200 DM koliko mi sada aljemo rodbini od etiri lana. I aljem poruku svakom roditelju irom svijeta: Kai svome jo malenom sinu: Nemoj nikada u rat! I da vam jo kaem: ja volim svoju Bosnu, ona je meni najdraa. Jednog dana ja u joj se VRATITI.

Bonn, 4. oktobar 1996.

(ene za mir 1997)

Izbjeglica

149

Prosim
Nema ko da mi izdrava decu. Mu mi je poginuo, ivkovi Sreta. Kako da vam kaem on je Srbin. Ali dok je bilo vreme da se radi, ono dok je bilo sve slobodno, mi smo odlazili i radili sa tim elezom. U Kninu smo bili sedam godina na deponiji. Tu smo radili da bi zaradili neto za decu, da bi imali. Meutim, njemu je jako bilo ao kada je gledao svoj narod, kad su rekli: Sklonite se sa ekrana, ako ste to gledali, da se skloni sa ekrana kad su pokazivali one leeve, njemu je to bilo jako teko. On je rekao sam: Odlazim da branim svoju decu, svoju zemlju, svoju Republiku, pa ako ginem, neka ginem. Imam troje dece. Ja moram da prosim da bi moju decu izdravala, jer oni nemaju dva roditelja. Samo jednoga i to mene. Dobijam dvadeset dinara i dobijam dvadeset pet kilograma brana i jedan higijenski paket. U njemu ima dva ampona, pasta za zube, etkica, tri kile praka i ima jedno tri-etiri konzerve i higijenski papir za WC. Ima i pribor za brijanje, ali ja vie nemam mukarca u kui. Rekla sam ovako: Sreto, nemoj ii ako nisi pozvan, jer su ta deca zavisna od tebe. On je rekao ovako: Ja u da idem da branim svoju zemlju, svoju decu, ako poginem, neka poginem. Non-stop je on to pratio. Kad je bilo ono, produetak Dnevnika, ako se seate, to je bilo pretprole zime, on je bio u stanju da sedi celu no, samo da gleda Dnevnik. Ja sam njega samo odbijala od tog i rekla sam mu: Nemoj to da uradi, jer mi imamo troje dece. Ne znam ja da li bi on iao na taj prvi metak, da njega pogodi ili bilo ko, da ga uniti, ali on je samo rekao: Nema veze da li e me unititi Hrvati ili Muslimani, ili ta ti ja znam, uglavnom ja u otii, pa ako se vratim bie dobro, ako se ne vratim ja tome nisam nita kriv. Od Dnevnika sam ga odbijala. On je bio ivan i pre toga i onda kad je ono bila pria o Mandi, da ona iskopava i ta ti ja znam, on kad je to video, on je rekao: Zar jedna ena da ubija nau decu, a ja mukarac da sedim kui i da jedem i da pijem, a drugi da gine? Ne! On dvadeset dana uopte nita nije jeo. On je samo pio kafu i puio. I samo je o tome razmiljao, kako e da ode i kako e to da bude. Ja ga pitam vie puta: Zato si ti takav i ta to tebe toliko zanima? Kae: Zanima me zato da bi se mogao osvetiti Hrvatima ili Muslimanima. Ja sam rekla: Nije to bitno, ti sam ne moe nita uiniti. Ali uopte ga nisam mogla odbiti od toga. I ja sam se posle leila. Bila sam u bolnici u Mitrovici na neuropsihijatriji, posle toga svega. Troim lekove za ivce. Kako su oni doli da meni jave, da njega vie nema i ja sam dolazila tu u Beograd da bih ga
naslov ur.

150

prepoznala... Ne mogu da doem uopte sebi... Ja njega kad sam videla, on uopte oi nije imao. Bio je sav unakaen. Tu su mu jednu ruu... Ne mogu... Tu su mu jednu ruu nacrtali... Ne mogu vie... Ja nemam pravu kuu. Ja imam zemunicu, ako znate ta je zemunica, ono iskopana zemlja. erka mi svaki put kae: E, mama, sad da je tata iv, to ne bi bilo tako. Jer on kad je bio iv, ja nisam nikad za veka prosila. I onda ona meni kae: Da je tata iv, mi se uopte ne bi tako muili. Ja gledam dok ja mogu da oni ne osete. Nije to problem. Ja u njima naprositi danas deset dinara da bi imali za hleb i za mleko. Ovaj mali jo sisa, stariji ima dve i po godine. Meni je toliko teko, ja ne znam vie ta u sa mojim ivotom. Meni je dolo da ja odem da se ubijem.

(Doba razuma 1994)

151

Bjei, sklanjaj djecu

Zna, tada su me donijeli u mrtvakoj vrei. Eh, kada me Bog tad ne uze, a vala nee ni on svata. A moda je i bolje. Ko bi mi pazio sada na Janka? On ima samo 15 godina i mnogo je dobro dijete. Tada u bolnici nisam mogla da shvatim da je moja Mira poginula. Ja ivim u Bioi. To je selo kod Ilijaa. Ilija je ispod brda, na brdu su srpske linije. Dvadeset osmog decembra 1992. godine balije su krenule iz Visokog i probile linije. Svu no se pucalo. Nismo znali da su balije zauzele poloaj. Tek ujutro oko pola sedam izaem ti ja na terasu. Vidim puca se, djeca spavaju, tata na poloaju. Sve meci na terasi ispred mene. Mama bila ustala, kae: Bje bona s terase, pogodie te. Ja ovako pogledam usuprot nae kue, kad vidim Muslimani. Imaju iste uniforme, samo s ljiljanima na rukavu. Viu, deru se i lupaju u neto. Tako oni uvek kad osvajaju, jebo ih otac. A tu mi bila i tetka. Kae: Pakujte se. Budite djecu, pa da bjeimo. Moju Miru kada sam probudila, Janka, majko mila. Kaem: Sine dobro se obuci, pomozi seki, utoplite se, moramo da bjeimo. Mira moja nita ne razumije. ta zna dijete ta je rat. Joj, samo kad se sjetim. Mira mi je sve vrijeme plakala. Nije mogla ni jesti. Pitam je: Sine, da ti mama spremi neto? Neka mama. Neka tebe kraj mene, budi tu. Krenemo prema tetkinoj kui. Svi su bjeali. Cijelo selo istom cestom prema sklonitu. Jebo mu majku i ko ga napravi dolje. Ko da nismo mogli da ga iskopamo u naem selu. Sve su kolone uspjele da se sklone, samo naa, posljednja nastrada. Mama, ja, moja Mira, Janko i tetka, mi smo trali. Tri, tri, pa une, onda gleda. Ne smije tek tako da tri, bilo je granata i rafala. Padaju ispred tebe i iza tebe, a ti na cesti. Tetka se sklonila u jarak kraj ceste. Kaem joj ja: Ne mogu se skloniti, ta u s djecom? A ona e ti: Sad u ja da ti pomognem. I samo to to ree, majku pogodie. Ona zakuka: Rado, bjei, sklanjaj djecu! Sve e nas pobiti, ja sam pogoena. Tetka skoi da joj pomogne i presijee je rafal. Nije poslije poivjela ni tri dana. Ja vie ne znam gdje u prvo da se okrenem. Svuda krv oko nas. Bila sam svjesna samo da djecu moram da sklonim kako znam i umijem. Zagrlim ja njih i tjeram ih da puze ispred mene, kad i mene neto pogodi u noge. Nisam osjeala bol, samo mi noge utrnue. Osetim neto toplo i vidim krv se razliva crvena ko rua. Mirie krv onako teka i lepljiva. Pokuavam da doem sebi, djecu da sklonim. Viem Janku: Janko sine, uvaj seku. A moja ti Mira vide: Majko, pa tebi tee krv! I ona da
naslov ur.

152

se okrene, nije ni 20 santimetara podigla od asfalta glavu, samo da vidi gdje sam ranjena, kada je u zatiljak pogodi metak i glavica joj pade na Jankove grudi. Sve mi zaigra pred oima i najednom se zaledi. I sad vidim njenu glavicu i Jankovu jaknu krvavu, ko da je neko posuo krvlju. Pokuavam da zatvorim oi. Ponovo ih otvaram, sve mislim da to nije stvarno, ali uvijek ta jedna ista slika njena raznijeta glavica na njegovim grudima. Ne znam koliko sam tako zurila i treptala. Tek me Jankov vrisak prenu: Mama, ubie nam seku! Nisu sine, nisu. Samo ti puzi. Jesu majko, vidi. O majko mila, ta sad da radim? Da mi je Janka izvui, al ne mogu onako ranjena. Tuku granate, fijuu meci. Kaem Janku: Spusti, sine, sekinu glavu, izvuci se polako pa bjei, ali ne ustaj na noge nego samo puzi. Neu mama, ako tebe ubiju, skoiu da ubiju i mene. Nee sine, samo ti puzi, ubijedim ja njega, ali on ti ustade i potra. Ja bih da ga pozovem, ali nemam snage. Dok je on trao nije se pucalo ili ja nisam ula. Moda im je nestalo municije, ko zna, tek ujem ja njega da vie: iv sam, mama, sklonio sam se. Hvala Bogu. Sad se ja jadna bojim za moju Miru. Sve mislim da je iva, ali vidim glavica joj raznijeta. ujem da ide oklopno vozilo. Rekoh, sada e mi dijete satrti nasred ceste, moram je skloniti. Idem ja da je pomjerim samo malko u stranu, ali ne mogu da ustanem ranjene mi noge. Nekako ti ja bolan dopuem, uhvatim je ispod prsa i nogu i polako ustanem na koljena, ne boli me nita, ne osjeam nita. Ne znam koliko je to trajalo. Ali samo to sam se povukla do ivice ceste, neto me presijee posred stomaka, majko mila. Ali ne putam moju Miru. Gurnem je u stranu, okrenem se i vidim da u mene crijeva poela da izlaze. Uzmem ruku, dolje pritisnem i legnem ti na asfalt. Reko, ko ga jebe, neka crknem. Sjeam se jo da je oklopno vozilo stiglo i da nas je tada pokupilo. Nisam znala da je nae. Miru moju odnijeli su u mrtvanicu. Mene u Ilija u bolnicu, pa na Pale gde su me prvi put operisali. Tu ti ja doivim kliniku smrt i slom ivaca, sve za jednu no. Poslije su me helikopterom prebacili na VMA, pa u Dragie Miovia, gdje su mi uradili est operacija i preivjeh. Kaem ti, bolan, da nee Bog svakog. Samo da mi dijete ne poginu. Majka mi bila ranjena, samo prostrijelna rana. Brzo se oporavila, ali se sada sporije kree. Otac mi tada totalno skrenuo. Sva srea, sauva mi Bog Janka. Samo da prestane prokleti rat i da mi Bog sauva Janka.

(Doba razuma 2 1998)

153

Moja pria
Ratne godine, mislim kao datume ne pamtim. Znam vrlo dobro ta se kad deavalo, ali koje godine i datume ne pitaj me. Sjeam se dobro da je bila zima i da je glad uveliko kucala na vrata moje porodice kao i uostalom na vrata mnogih Goradana. Da bi se nekako snali za kilogram hljeba moj mu Ferid odlazio je da radi kod nekih ljudi koji su ga plaali branom a i to je bilo mravo, aka brana za cijeli dan ili bi mu dali rakije znajui za njegovu ljubav prema ovom piu. Najtee od svega je bilo gledati djecu kako odlaze u krevet im se smrkne i pokuavaju zaspati ne bi li glad prevarili. Jelo se samo jedanput dnevno i to grah ako ga ima uz krikicu hljeba kroz koju se vidjelo devet nebesa. Jednog dana smo odluili da odemo na Grebak. Do tada su mnoge prie dopirale do nas kako je to opasno, kako se moemo smrznuti, kako se ljudi izgube i kako ih zarobe etnici, ili pak kako su ljudi neljudi i kako ne ele da ti pomognu kada upadne u kaljugu kroz koju je prolo prije tebe na stotine ljudi. Poplaila sam se tih pria ali sam se i nadala da to nije sve ba tako strano. Kada sam rekla djeci da elim, tj. da moram da idem na Grebak, nisu htjeli ni da uju nego su odluili da i oni pou sa mnom mislei da emo tako biti sigurniji i bolje paziti jedni na druge. Ferid nije elio da ostane po strani govorei ako je sueno da na Grebaku svi poginemo ili se smrznemo idemo svi. I tako je i bilo. Osvanuo je i taj dan. Negdje oko pola pet ujutro nas etvoro je izalo iz kue i ni jedanput se nismo okrenuli, rekli su nam da je to baksuzluk. Bilo je strano hladno. Morali smo dobro da se obuemo budui da smo jedan dio puta preli na otvorenim kamionima. Na mjestu sastanka formirala se kolona duga preko tri kilometra. ovjek iza ovjeka, ena iza ene, djete iza djeteta. Stopa u stopu. Kada smo se primakli blizu etnikih poloaja kolonom se pronio apat da se uti. Usput smo susretali iznemogle starice koje nisu mogle da idu dalje, djeca su ih pokuavala podii, a one su ih preklinjale da ih ostave da tu umru jer ne mogu dalje. Poneko je i zaspao u koloni i samo se iz reda izdvojio idui nekim svojim putem. Ja sam stalno bila na oprezu. Djecu nisam pourivala ali sam ih molila da ne spavaju, da se drimo jedno za drugo. Torbe koje smo ponijeli da bi u njih stavili brana, iako prazne bile su uasno teke, dolo mi je stotinu puta da ih bacim a onda bih uzela Melihinu ili Mirsovu da njima malo olakam. Ferid je to isto radio. Na jednoj istini su nam rekli da se odmorimo jer nas eka veliki i teak uspon. Moj Mirsad im je dotaknuo snijeg i sjeo na njega zaspao je. Meliha takoer. Ja sam pokuavala da ih odrim budne jer sam znala ta 154

znai zaspati u snijegu. Oni su me molili, daj mama samo malo, samo da trepnem, ne spavam samo mirim, pusti me da se odmorim. Srce je htjelo da mi iskoi. Gurala sam ih, hladila snijegom, zvala. Ponekad sam imala uspjeha a ponekad bi mi neko od njih i zahrkalo. Kada su naredili pokret, svi oni koji su zaspali ostali su da spavaju na snijegu, ljudi su samo nijemo prolazili pored njih, ukoliko bi nekoga i prepoznali pokuali bi da ga probude, ali su morali dalje jer je kolona ila, nije bilo vremena za ekanje. Mislim da se te noi smrzlo u snijegu vie od pet ljudi. Kada smo doli na Grebak nali smo neku talu polupraznu, povaljali se po podu i zaspali. Konano sam i ja mogla da se opustim. Poslije tri sata odmora natovarili smo brana i opet istim putem kui. Povratak je bio mnogo tei jer smo sada bili pod teretom. Lea su pucala, ne moe nikako namjestiti prokleti ruksak da ti se ne usjee u ramena, djeca svoje nose, posru ali se ne ale. Samo mi je Mirso rekao, mamo kad dodjemo u Gorade napravi mi hljeb veliki i sam u da ga pojedem. Tako je i bilo.

Priu ispriala Magbula Dizdarevi iz Gorada, zapisala Vesna Kuljuh, 2007. (objavljuje se prvi put)

155

Djeja pria
Imala sam tada samo 14 godina. Bila je to 1994. g. Dobro se sjeam ... zima je bila prelijepa. Januar... Najvie sam voljela predveerja tog prelijepog zimskog perioda. Radovala sam se druenju sa prijateljima. Nekako smo se svi tad puno vie voljeli. To nam je pomagalo da lake prolazimo kroz rat. A prolaziti smo morali... Granate, ubijanja, ranjavanja, silovanja, bjeanja, noenja u podrumu, neimanje kontakta sa najbliim srodnicima udaljenim ne vie od 5 kilometara, iekivanje oca sa linije, briga za mamu i brata na moj nain... sve su ovo stvari uz koje sam ja odrastala. Moj vedri duh me je drao i pomagao da opstanem, kao i danas. Od cijelog zla koje se deavalo meni i oko mene najvie pamtim tu zimu. Bili smo gladni. Odjednom se prestala dijeliti humanitarna pomo, sve i posljednje zalihe su se potroile, nije se imalo vie odakle uzimati. Ni trave nije bilo, nestala je pod snijegom; bila je jaka i otra zima. Tata je bio na liniji, poslali su ga na Treskavicu i ba se nekako u tom periodu zadrao vie nego obino. U kui, tanije u podrumu, s ostalim enama i djecom smo ostali brat, mama i ja. Brat je imao 12 godina. Sedam dana bez prestanka jeli smo samo skuhanu riu. Ne sjeam se na emu smo je kuhali, mnogi su, mislim, to radili ba na otopljenom snijegu. A to bi se mi razlikovali? Jedino od zaliha to smo imali bili su popularni kaba sapuni. Ali gdje emo to jesti? Sasvim sluajno, mamu, onako mravu, iscrpljenu ali i hrabru, ne ba bliska prijateljica je pitala: Djeak ti je jo malen, bi li dala djevojicu da krene sa mnom? Gdje? upitala je mama. Pa u Pazari, odgovorila je ena. Tamo ja imam brata, i oni imaju krompira, ali nemaju sapune. Za jedan sapun se moe dobiti 1 kg krompira. Koliko imate sapuna? Moja mama je sakupila sapune po kui i uspjela skupiti 10. Nije imala drugog izbora nego poslati me, ve tako gladnu, da propjeaim Igman planinu put Pazaria. Krenuli smo rano ujutro i penjali se, penjali se. Bila sam uzbuena, preplaena, ali sam se brinula kako u bez svog mjesta, mame, brata i raje izdrati ak nekoliko dana. To mi je bilo prvi put da se negdje pomjerim tokom rata. Dosta drugaije od sjedenja u podrumu. U neki vojni ruksai su mi stavili sapune i krenuli smo. Ja sam, sjeam se, namjestila ak i svoju kovrdavu kosu, kao da sam krenula izai s prijateljicama a ne na tako dalek put. ak sam se malo i dotjerala. Ni penjanje mi nije teko palo, iako 156

me je sve bolilo i jedva sam se penjala uz planinu. Cijelo vrijeme smo morali uriti jer su nas vidjeli s okolnih brda i mogli su nas gaati. Tad sam shvatila da instinkt za preivljavanjem pobijedi sve strahove. Pjeaili smo bez imalo odmora. Meni se inilo da nikada neemo stii. Kada smo konano stigli u mrak, doekala me je najbolja hrana na svijetu kod brata mamine prijateljice. Jela sam ko luda, i bilo mi je ao to mama i brat nisu tu. Sutradan smo trebali krenuti dalje. Sjeam se da sam jedva ustala koliko me je cijelo tijelo bolilo. Znala sam da nas eka dug put ali i da ne mora znaiti da emo odmah biti uspjeni u tome da zamijenimo robu koju smo imali. Tada sam se samo pitala: Da li sam ja to vercer? To neu da budem. A onda sam se utjeila i rekla da nisam vercer nego neko ko pomae mami i bratu da preive. To me je dralo. Ja sam imala veliku sreu i odmah sam u prvoj kui, gdje je ivio jedan stari dedo, uspjela zamijeniti sapune. Dedo se saalio na mene i dao mi umjesto 10 kg kromira 16 kg. Ja sam ga molila da mi da manje jer je meni to preteko nositi. On je plakao i molio da uzmem. Nisam znala tada zato plae, ali i ja sam htjela plakati molei ga da mi smanji teret. Ja sam svoj posao odmah obavila. Ovi ljudi nisu bili ba sretni tako da smo i naredna etiri dana proveli hodajui. Ja sam svoj preteki ruksak nosila cijelo vrijeme na ramenima. Derao mi je ramena i prelazila sam sve granice izdrljivosti. Krila sam suze, plakala sam ali i dalje nosila. Moj ponos mi nije dao da dozvolim ikome da mi pomogne iako su me pitali. Ne, ja to mogu, govorila sam i danas se tako ponaam. Najsretniji trenutak u mome ivotu bio je kada sam krenula nazad kui. Nekako mi se ini da sam se bre vratila. Nije me niega bilo strah. Ni silaska niz tu istu planinu. Neka me vide, neka gaaju, barem je krompir mami i bratu stigao. Neko e im odnjeti ako mi se neto dogodi. Oni su me ekali na prozoru, nekako jo mraviji i slabiji. Mnogo su mi se obradovali. Sva ponosna predala sam krompir (za koji smo kasnije dobili puno brana) a ja sam istu veer bez obzira na upalu miia i umor, izala vani i druila se s prijateljima kao da nikada nita nije ni bilo. Cijeli rat sam provela u Hrasnici pored Sarajeva. Imala sam 12 godina kada je poeo i 16, kada se zavrio. Sreom nisam nikog izgubila tokom rata od lanova porodice ali ipak mnogo sam izgubila kao i svi ostali. Tamara Mikovi, 2007.

(objavljuje se prvi put)

157

Grad kojem ne daju istinu

Ja sam Mostar napustila uz pomo mojih prijatelja Hrvata i Muslimana, uz pomo prijatelja koji su mi pomogli i da preivim inae, tih osam mjeseci tamo. Bilo da su mi donosili hranu, bilo da su mi pruali nekakvu zatitu u onolikoj mjeri kolko su oni to mogli, ali u svakom sluaju oni su to radili jednostavno zbog svih onih godina koje smo provjeli prije toga i nikada nisam osjeala da me oni gledaju drugaije zbog svega to se deavalo u Mostaru. Iako su neki od njih izgubili bliske roake, iako su se u njihovim porodicama desila i silovanja, spaljene su im kue, oni, jednostavno, nisu mene gledali kao nekoga ko je za to kriv. Ja zato danas ovdje u situaciji u kojoj ja vie nemam svoj dom, u kojoj nisam sigurna hou li se vie ikad vratiti, i da li postoji ta neka prolost u kojoj sam ja nekad ivjela, a budunost o budunosti ne smijem ni da razmiljam. Ja isto tako ne osuujem ni jedan narod za ono to mi se desilo. Jednostavno, ne osjeam mrnju prema bilo kojem narodu. Ja mislim da ljudi moraju da jednog dana shvate da su i dobro i zlo inile odreene osobe. U prvom periodu, kada sam dola ovdje u Srbiju, zbog toga to nisam htjela nikada da kaem ono to bi mi moda ovdje podiglo rejting, da su Hrvati i Muslimani svi genocidni, a svi Srbi naivni i nevini, ja sam u prvom periodu naila na zaista veliki zid oko mene. Osjeala sam se jako loe. Mislila sam, u tom prvom periodu, dok sam sluala vijesti i itala novine do kojih sam uspijevala da doem, da ovdje, jednostavno, niko nee da prizna istinu. Kasnije, kada sam upoznala i neke svoje prijateljice, naravno, to su prije svega ene u crnom, i neke ljude koji rade ovdje na tome da se uje istina, ja se sada osjeam mnogo bolje. Sada imam neki krug prijatelja i uopte ne mislim kao onda u onom prvom susretu sa Beogradom, da je Beograd jedan grad koji nee istinu. Beograd je grad kojem ne daju istinu.

(Doba razuma 1994)

158

Nona mora
Kada sam se odluila pisati o svom ratnom iskustvu, vjerovala sam da u se fokusirati na neke konkretne dogaaje. Sada, kada sam sjela da piem, sjeanja naviru. Tako su iva i tako su bolna. Javlja se strah, onaj strah, koji me je tokom rata tjerao neprestano u pokret. Strah, mrnja, bespomonost. Sve to je, kao tempirana bomba, bilo u meni. Bojala sam se i u isto vrijeme mrzila. Bojala se i mrzila sve one koje ne vidim, sve one koji su odlazili iz Zenice, zato to me svaki odlazak inio jo usamljenijom i nesigurnijom. Dugo mi je trebalo da shvatim da moja mrnja nije usmjerena ni na koga konkretno, da je ona izraz moje bespomonosti, nevjerice da se to deava, nevjerice da nas svrstavaju u neke nacionalne okvire, da se zbog toga ubijaju, da me neko moe mrziti i da me se neko moe bojati samo zato to sam Naira Muslimanka. Kada sam to shvatila, moja mrnja se pretoila u podrku drugim ljudima, a samim tim i samoj sebi. Tokom rata ivjela sam u dijelu grada koji je, uglavnom, granatiran. Bila je to stara gradnja, totalno nesigurna i nepoeljna za ratne uvjete. Bez podruma, bez ploe, nijednog duplog zida... Sve to je pojaavalo moj osjeaj bespomonosti. Granatiranje nije bilo intenzivno, ali je bilo skoro svakodnevno. Samo nekoliko granata, tek toliko da smo u neizvjesnosti, a neizvjesnost izluuje ovjeka. Bila je to igra nerava. Moja kerka Meliha imala je 6 godina. Kao i svako dijete njenog uzrasta, imala je potrebu za igrom. Gdje? Vjeito pitanje! Pustiti je van ili je drati u kui. to god bih odluila, bila sam nezadovoljna. 1993. godina. Godina blokade. Bez struje, bez vode i bez hrane. Moja kerka kree u kolu. Bio je to najtuniji dan u mom ivotu. Valjda je prirodno da ovjek eli da mu djeca imaju bolje uvjete od njega. Moja kerka nije imala ni sline uvjete kao to su bili moji. Sjeam se svog prvog kolskog dana. Mama je obukla nov, zeleni kostim. Ja sam bila dotjerana, nova odjea, kikice. Moja uiteljica imala je divnu frizuru. Sjeam se te sveane atmosfere.Tako sam bila ponosna to sam krenula u kolu. Tako sam bila sretna. To je bio jedan od vanijih dana u mom ivotu. Rado ga se sjeam. Melihin polazak u kolu ispunio me tugom. Plakala sam. Umjesto svearske atmosfere gr. Hoe li se oglastiti sirena za opu opasnost? Melihina torba kupljena je na pijaci. Jo smo imali sree da je nabavimo! Dijete ide u kolu, a nema obue. Prodavnice su sablasno prazne, samo po neki artikl. Cijeli dan obilazila sam prodavnice obue, traei broj 33. Konano u prodavnici obue Beograd (koje li ironije!) pronaem gumene 159

izme bez futera, broj 34. To to nisu futrovane ne mari, neka obue vunene arape. Bila sam tako sretna to sam ih pronala. Kada sam dala prodavaici novac i kada mi je rekla da ne moe naplatiti, jer nema sitno, uhvatila me panika. ta ako neko doe i kupi te jedne jedine izme?! Kako e Meliha ii u kolu? Sjela sam i ekala, ekala, sve dok se nije pojavio drugi prodavac i donio sitan novac. Konano sam imala u rukama te gumene izme broj 34 i bila sam sretna! Ta godina je bila prava ludnica. Vie su bili u podrumu, nego na nastavi, ali preivjeli su, to je najbitnije. Proljee 1994, konano deblokada Zenice i kraj sukoba Armije BiH i HVO. Imamo prijatelje u epu, 40-tak km od Zenice. U Zenici je bila Armija BiH, u epu HVO. Mi smo Muslimani, oni Hrvati. Kada su krenuli sukobi, prekinute su telefonske veze i nismo imali nikakvih informacija od njih. A onda, jednog dana, u jeku sukoba, poruka putem radioamatera. Javljaju da su ivi. ele znati kako smo mi. Bila sam tako sretna to su se javili, to misle na nas. Bila je to potvrda naega prijateljstva. Po prestanku sukoba krenuo je prvi konvoj iz epa za Zenicu pod pokroviteljstvom katolike crkve. Na elu je bio fra Stipan. Taj ovjek je toliko toga uradio za Zenicu. Ljudi su ga voljeli i potivali. Prozvali su ga fra Suljo. Iz epa su stigli paketi. Spremili su ih prijatelji i rodbina. Uvee, oko 21 sat, dok smo sjedili onako bez struje i udisali miris lojanice, nazvali su nas iz upnog ureda. Rekoe da je i za nas stigao paket iz epa. Primila sam to kao najnormalniju vijest. Otila sam u krevet, ali nisam mogla zaspati. Okretala sam se, prevrtala i onda sam glasno rekla da razmiljam o tom paketu. Paket je bio znak da neko misli na mene, na nas. Toliko puta sam imala utisak da smo zaboravljeni od svih, da vie nikoga nije briga za nas. I onda kada dobije bilo kakvu potvrdu da si nekome bitan, da misli na tebe, to ti daje elan da trai smisao ivota, posebice u ratu... Otili smo u upni ured u pola devet, mada su nam rekli da doemo oko 11. Jednostavno nismo mogli izdrati. Uzeli smo paket i urno otili kui, gdje nas je ekala kerka. Kada je otvorila paket, na vrhu smo ugledali patete i okolade. Jedna okolada je bila otvorena. Poslije mi je prijateljica rekla da su za taj konvoj saznali iznenada i da su imali samo par sati da predaju paket, tako da su potrpali ono to su imali u kui, ak i otvorenu okoladu. Kada je Meliha vidjela patete i okoladu, na koje je odavno zaboravila da postoje, poela je da plae. Poela je da jeca. To je neto neopisivo. I sada kada piem o tome, ujem njen jecaj i pla. Brano, ulje, eer, lea, ria i ponekad sir, to je bila glavna hrana tokom rata, sve ostalo je bilo samo mislena imenica. Te godine uspjela sam otii do njih, za Uskrs. Putovanje koje traje 40 minuta, trajalo je nekoliko sati. Kontrole, provjera papira... Dio puta autobusom, dio puta pjeice... Ali kada sam je vidjela! Nevjerojatno! Kao da smo jue bili skupa, a ne da je prola godina. Sjedile smo u njenoj 160

kuhinji, i onako uz kaficu, kako smo to obino radile, razgovarale smo. U jednom momentu sam shvatila da se izmeu nje i mene nije nita promijenilo, samo smo razgovarale o drugim stvarima. Prie su nam bile drugaije, ali je na odnos ostao isti. To je ono to me radovalo. Nismo vie priale o djeci, fakultetu, ureenju kue, priale smo to smo proivjeli u ratu. Bila mi je to potvrda, da istinsko prijateljstvo nita ne moe unititi. Osjetila sam bezgraninu sreu. Imala sam utisak slobode, jer sam mogla otii i vidjeti svoje prijatelje. Tokom rata radila sam u Centru za ene NPA. Radila sam sa djecom predkolskog uzrasta i ujedno se osposobljavala za pruanje psiho-socijalne podrke. 1995. godina obiljeena je padom epe i Srebrenice. Jedan dio njih, oni koji su imali sreu da izau iz Srebrenice, trebali su doi u Zenicu, privremeno. Na prilazu gradu, napravljen je prihvatni centar, zapravo, napravljeno je atorsko naselje. Bio je ograen, kako bi se ljudi zatitili od novinara i drugih znatieljnika. Novinari su bili naikani sa svih strana i ekali su autobuse. Naa grupa iz Centra za ene trebala je pomoi pri smjetaju u atore, te pruiti prvu psiholoku pomo. U prihvatni centar smo stigli oko podne. Mislila sam popiti neku tabletu za smirenje, ali je jedna kolegica rekla da eli da sve to doivi. Pomislila sam da ima pravo. Zaista, to treba doivjeti... U poetku sam bila jako nervozna, a onda smo poeli sa alama. Bio je to crni humor, da ne moe biti crnji. Bio je to na nain odbrane. ekali smo. Sati su prolazili. Spustila se no, a od autobusa ni traga ni glasa. Dobivali smo sugestije, ta bi trebali, a ta ne raditi, kada oni stignu. Rekoe nam da budemo spremni na sve mogue reakcije kod tih ljudi. Poeo se javljati strah. Svako od nas trebao je ui u autobus, pomoi ljudima da se smjeste i razgovarati s njima. Ui u autobus?! ta im rei? Dobro doli u Zenicu!? Koja ironija! Pa, ta im rei? To pitanje je bubnjalo u mojoj glavi. Iscrpljena, uplaena, izgubljena, na tren sam zaspala. Probudili su me. Prola je pono, autobusi su stizali. Vidjele su se kamere oko ulaza u prihvatni centar. Ja sam trebala ui u prvi autobus. Nisam bila svjesna da drhtim. To mi je sutradan rekla moja kolegica. Kae da sam se sva tresla. Zamolila sam nekoga, pojma nemam koga, da sa mnom ue i da stane iza mojih lea, da se barem malo osjeam sigurno. Ula sam i pogledala ih. Izgledali su tako izgubljeni, izmrcvareni, beivotni. Samo starci, djeca i ene. Kao da nije bilo ivota u njima. Nazvala sam selam. To mi je palo napamet. Samo su me pogledali i spustili glavu. Rekla sam im da u im pomoi oko smjetaja. Opet nita. udno, autobus je bio pun, ali je u njemu vladala sablasna tiina. Ljudi su se brzo smjestili u svoje atore. Neki su traili bombonice za smirenje. Neki su uzimali abdest da klanjaju. Neki su sjedili ispred atora i 161

gledali bez rijei. Jedan dedo je izgubio nenu, pa smo je traili. Jedan je ovjek osjetio bol u prsima i poeo se trzati. Otrala sam po lijenika. Kada smo se vraali, vidjela sam da ga etvorica nose. Jedan za jednu ruku, drugi za drugu, trei za jednu nogu, etvrti za drugu. Kao da nose vreu, a ne ovjeka. On se trzao. Spustie ga na zemlju. ovjek izdahnu. Doao je u Zenicu da umre! To je bio moj prvi susret sa smru. Oi u oi. Krenula sam dalje u obilazak, od atora do atora. ula sam tiinu. Jezovitu tiinu. Toliko ljudi na jednom mjestu, a takva tiina. Stravina, nepodnoljiva, nabijena strahom. Voljela bih da je vie nikada ne doivim. Tiina, koja lomi, izluuje, boli. To jutro, stigla sam kui oko pola pet. Sa sobom sam nosila telefonske brojeve, brojeve njihove rodbine i prijatelja iz Sarajeva. Stigla sam kui i poela zvati. Nisam marila za vrijeme, jer sam znala da ljudi iekuju informacije, da ele znati da li su njihovi ivi ili ne. Zvala sam i priala. Bili su to dirljivi razgovori. Rodbina, u nevjerici da su ivi doli do Zenice, plakali su, priali, a ja sam ih sluala. Sjeam se jednog razgovora, jedna gospoa, kada je ula da joj je snaha iva, onako usplahirena poela je da govori: Samo neka ona doe... Neka se nita ne sikira... Imamo svega i da jedemo i da se obuemo... Recite joj da pazi kada bude prolazila kroz tunel, da dobro sagne glavu da je ne razbije... Narednih dana, redovno smo ili u kamp. Ljudi su ve pomalo poeli priati. Upoznala sam desetogodinju djevojicu, koja je otila neni na kolski raspust i tu ostala. Mama je ostala u Sarajevu i u meuvremenu se porodila. Nisu dugo ule jedna za drugu. U momentu mi pade napamet da bih je mogla povesti kui da nazove mamu. Nena je dala dopust. Kada smo sjeli u kola i krenuli mojoj kui, poela me hvatati panika. ta ako je majka poginula? ta da radim? Odluila sam da ja nazovem majku, pa shodno situaciji odluiu ta dalje. Kada smo ule u stan, njeno ponaanje i njene reakcije su bile dirljive. Pa to je leaj... Ima i tv... Vidi sto..., sva ushiena govorila je, ulazei iz prostorije u prostoriju. Tada mi je do svijesti dola informacija da su se oni povukli u umu i da su tako ivjeli mjesecima. Za nju je moj stan bio neto to je ona ve odavno izgubila sigurnost, udobnost, jednostavno dom... Nazvala sam njenu majku. Na svu sreu, ena je bila iva. Razgovor te desetogodinjakinje sa svojom majkom nikoga ne bi ostavio ravnodunim. ta ti je majko? Dobro sam, ne plai. Imali smo ta jesti. Kako je brato? Kako si ti? Ne plai. ta ti je majko? Ne plai... Bio je to govor jedne starice, a imala je samo deset godina. Sjeanja i dalje naviru. Rat nas je rastavio od dragih nam ljudi. Neke moda nikada vie neemo vidjeti, a neke ipak pronaemo. Ja sam svoju prijateljicu pronala poslije 14 godina. Ona je Srpkinja i iana je kuma 162

moje kerke. Kada je rat poeo, bila je u Banjaluci. Kada je rat prestao, pokuala sam je dobiti, ali telefonski broj je bio promijenjen. Promijenila je firmu, promijenila prezime. Koga god bih upoznala iz Banjaluke, molila sam da mi pokua pronai neke informacije o njoj. I nita. Tako godinama. A onda, udom Boijim, 2006. godine, ponovo sam otila u Banjaluku na neki seminar i ugledala nekog gospodina, koji mi se uinio poznatim. Kroz razgovor smo pokuali razjasniti odakle se znamo. A onda smo doli do Studentskog doma Bjelave u Sarajevu, gdje smo stanovali za vrijeme studija. Taj gospodin bio je na zajedniki poznanik. Ree mi da je neki dan priao sa mojom prijateljicom o meni. Ona je u Banjaluci! Odmah smo je nazvali. Prvo to je izustila, bilo je: eno, od kada te traim! I ja sam nju traila. Nikada nisam prestala. Poslije 14 godina, opet smo skupa. Moja kerka konano je pronala svoju kuma iz Banjaluke, kako je govorila kada je bila mala. I opet onaj osjeaj, kao da nije postojao taj prekid. Samo smo nastavile, dodue sada malo zrelije i malo starije. Prijateljstvo je prijateljstvo. Ovaj rat, uinio je da se osjeam bespomono, da upoznam najintenzivnije oblike straha, kada se boji za svoj vlastiti ivot, ivot svog djeteta, ivot svojih roditelja, prijatelja... Ovaj rat pokazao mi je kako je nepodnoljiva neizvjesnost... kako tiina moe biti stravina ... Voljela bih da to nikada, ama ba nikada vie ne doivim, ni ja, niti bilo ko drugi. Voljela bih da niko ne doivi tu tiinu, tu neizvjesnost, tu bespomonost i taj strah. Ovaj rat, uinio je da procjenim sebe, svoje vrijednosti, svoje prijatelje. Bio je velika kunja. Ponosna sam i zadovoljna to se moje vrijednosti nisu poljuljale i to sam dobila potvrdu za svoja prijateljstva. Voljela bih da to vie ljudi doivi to zadovoljstvo, da budu ponosni na sebe, da budu ponosni to su ljudi. Jedino zadovoljni ljudi mogu graditi mir; nezadovoljni mogu voditi samo u nasilje, u rat. Da bi ovjek procijenio sebe i vlastite vrijednosti, da bi dobio potvrdu za svoja prijateljstva, jedino to mu treba je volja i hrabrost. Naira Hodi, 2007.

(NVO Sezam, Zenica) (objavljuje se prvi put)

163

Biba Metiko
Zovem se Habiba, rodena sam 1942. godine u Viegradu. Neposredno poslije mog roenja moja obitelj iz Viegrada izbjegla je u Sarajevo radi istih razloga zbog kojih se danas ja sa svojim djetetom nalazim u Zagrebu. Reeno je Povijest se ponavlja, to upravo moj sluaj potvruje. Sav dosadanji ivot proivjela sam u Sarajevu. Zavrila sam Pravni fakultet. Udala sam se za Vasilija. ivjeli smo u sretnom braku u kojem smo 1979. godine dobili ker Dunju. ivot bi nam zaista bio lijep da se nije dogodio rat. Po izbijanju rata u BiH, sada ve davnog aprila 1992, krenula sam s djetetom na svoj krini put. Tog sunanog, proljetnog dana napustile smo svoj dom, Sarajevo, sigurno danas najpoznatiji grad na svijetu. Padale su bombe, padali su ljudi, a dizala se groblja. Danas u tom, do neko prekrasnom, multinacionalnom, multikulturnom gradu, punom mladosti i ivota, ima vie mrtvog nego ivog. Stigle smo u Zagreb. Mislile smo da rat u BiH ne moe potrajati, da se nacionalne nesuglasice moraju brzo rijeiti jer u BiH nema mnogo jednonacionalnih obitelji. No, rat nije prestajao, a kerka i ja nismo imale od ega ivjeti. Moj svijet se poeo ruiti. Pomiljala sam na samoubojstvo. Nekada uspjena, neovisna, poslovna ena, sada vie nije u stanju obezbijediti sebi i djetetu elementarne uvjete za ivot. Do nedavno je sam prostor bive Jugoslavije bio i moja domovina. Sada, kau, vie nije. U Hrvatskoj nemam pravo na zaposlenje niti na identitet, jer nemam podoban nacionalni predznak. Bezuspjeno sam traila bilo kakav posao koji e nam omoguiti prehranu. Jednog dana, lutajui beznadeno, traei svijetlo u tami, nala sam se u potpuno nepoznatoj, ali prijatnoj sredini. Bio je to Centar za ene rtve rata. Nije im bilo vano tko sam, to sam, odakle sam. Bilo im je vano da sam ena kojoj treba pomoi, a koja e sutra moi pomagati drugim nesretnim enama. Poela sam ponovno eljeti da ivim, da radim. Prola sam trening i poela raditi na formiranju grupa samopomoi po izbjeglikim kampovima. To je jako bolno, jer radei sa enama izbjeglicama radim na osobnoj traumi i prevazilazim ju.
naslov ur.

164

Susret sa enama iz kampa izgleda kao susret s nesreom. Ima se osjeaj da su to ljudska tijela koja su oboljela. Svaki komad oboljelog tkiva mora se posebice lijeiti i povezivati. To je rad koji zahtijeva mnogo strpljenja i razumijevanja. A kad spozna da su ti strpljenje i razumijevanje zaista jedina sredstva za rad, onda ih nastoji razviti to je mogue vie. Ne ba uvijek, ali ipak u prilinoj mjeri vide se rezultati. Poklekle ene se uspravljaju. Moje ivotno iskustvo u Centru upotpunjeno je jednim novim kvalitetom. Odrasla sam bez oca i bila prinuena raditi i muke poslove. Mislila sam da je svejedno biti mukarac ili ena, danas to vie ne mislim. Sretna sam to sasma drugaijim oima gledam enu i mukarca. Mislim da su mukarci, kada bi razmiljali o svom rodu kako ja razmiljam o svom, zaista hendikepiran rod. Mukarci koji su suptilni, njeni i odani u veini sluajeva su doivljeni kao feminizirani. Kada ene postaju grube, tj. odlune, ne postaju neto to se jako kosi s normama drutva, postaju predivna ljudska bia meni jako draga. Nakon godinu dana rada na sebi i s drugim enama jo uvijek osjeam bol. Ponekad mislim da se cijeli svijet obruava na mene, da neu uspijeti. Ipak, bol je svakim danom sve manja, a moje nade u bolji ivot sve vee. itav svijet bit e moj novi dom. Nadati se to je jedna od ljudskih tragedija.

(Centar za ene rtve rata: Zbornik 1994, ene obnavljaju sjeanja 2003)

165

Vesna i Dinka: Jesi li uspjela sve spakirati? Goga: Jesam, uglavnom. Ostavila sam neto stvari. Kako mislite da to treba poeti razgovor, od mojih osobnih podataka? V: Neka to bude pria. Poni s time kako si dola iz Sarajeva, zato si otila, tko ti je ostao tamo od obitelji, koga si dovela sa sobom? I zato se u ovome trenutku vraa u Sarajevo? Kako se u ovome ratu prelomila tvoja sudbina? G: Bitno je da je moja mama Talijanka, dakle faista, a tata mi je pravoslavac, dakle etnik, udata za Hrvata, dakle ustau. to sam ja u svemu tome? Imam mjesto roenja, nemam naciju, nemam dravljanstvo. Bila sam Jugoslovenka to je sada veliki grijeh, zar ne? Iako sam se dobro osjeala, svugdje kao kod kue. U svemu tome se nisam mogla snai jer nisam nikad odgajana kao Srpkinja. Tata mi je pravoslavac, ali nikada nitko ni u petnaestom koljenu nije ivio u Srbiji. On je roeni Sarajlija, ve u etvrtom koljenu njegova obitelj ivi u Sarajevu. Mama Talijanka je katolkinja, ali nije velika vjernica. U crkvu nije ila, ali imala je svoga Boga i svoju vjeru. (...) D: Ima li danas jo kakve veze s talijanskom obitelji? Jesu li ti mogli pomoi tokom ovoga rata? G: Da, imam, ali oni nisu mogli nita pomoi. Prvo, to je dosta stariji svijet, a ja nisam mogla otii tamo jer nisam mogla putovati. Nemam domovnicu, niti putovnicu, nemam papire, ne mogu preko granice. Zna tu priu ako izaem iz Hrvatske ne mogu se vie vratiti. Gubim status izbjeglice. S njima sam bila u kontaktu telefonom, nudili su neku pomo, ali nisam se mogla osloniti na to. Nisam imala niti volju da odem k njima, jer je to bilo neto predaleko i definitivno. S obzirom da je mama u Sarajevu, nisam htjela ii nigdje van. Zapravo stalno sam ekala povratak. Kad se sve to desilo u Sarajevu, kad su uli i osvojili moju Grbavicu, bez pucnjave, bez iega, mislim etnici V: Je li Grbavica bila dio Sarajeva s preteno srpskim stanovnitvom? G: Ne, apsolutno ne. U mojoj zgradi niti jedan jedini stan nije bio nacionalno ist. Svi su bili izmijeani. Ako nisu roditelji bili mijeani, onda su se djeca svih nacionalnosti enila uzdu i poprijeko. Srbi su odmah osvojili Grbavicu jer im je to strateki bio zgodan kraj, vezan sa Palama. V: Je li tebi tvoja nedefinirana nacionalnost u Sarajevu prije predstavljala problem? G: Ma nije, apsolutno ne. U Sarajevu nikad nitko nije mogao rei da je bio ugroen ili da je imao problema zbog takvih stvari. Ja osobno za 166

Pria Goge M.

devedeset posto mojih prijatelja ne znam ni danas to su, jer su imena, posebno hrvatska i srpska, faktiki ista. Mi u obitelji slavili smo sve, i pravoslavne i katolike i dravne praznike. Voljeli smo da nam je kua puna svijeta. Mislim da je to bilo prekrasno. Kao najljepih slika iz mog djetinjstva sjeam se kad je moj otac dolazio i nosio mojoj mami mali krisbaum za Boi. Odrasla sam u potpunoj toleranciji. Kad su svi ti Srbi doli, ti etnici, nisam tu prepoznala nita svoje bez obzira na vjeroispovijest moga oca. Ja nisam ni vjernik, niti idem u crkvu. Moja vjera je nekakva moja ljubav, potenje i tako Voli ljude i ini to moe dobro. D: Jesi li imala problema kad su na Grbavicu doli vojnici? G: Nisam imala velikih problema. Dobro, pretraili su mi kuu, ali dobro smo proli. Jedan od trojke koja je dola, jedan deko, bio je jedini Musliman i kolski drug moje susjede tako da je nau kuu potedio. V: Kako to da je sa srpskom vojskom bio jedan Musliman? G: Pa, mislim, dobra plaa. On je doao kao srpska vojska, kao etnik, to je bio onaj prvi udar kad su upali eeljevci i arkanovci (...) V: S kim si ti tada ivjela u stanu? G: Mama, ja i moj sin. V: Bila si rastavljena? G: Da, rastavljena sam ve 7 godina. Moj mu se zatekao na onoj naoj strani. V: Bosansku stranu jo zove naom stranom? G: Da ja sad vie stvarno ne znam kako da to zovem. Moe li mi ti rei? V: Ne, ne mogu. Zanima me to ti misli i osjea. G: Ja ne osjeam nita. Samo se nadam da e Sarajevo ostati Sarajevo. Ne vjerujem da e u manjim mjestima biti sree. Previe je zla napravljeno, previe su ljudi izgubili i doivjeli, previe toga proli. Mediji su uinili svoje, i propaganda. U naoj kui od poetka je u mome stanu bio tab gdje smo se skupljale: Jasna, Muslimanka udata za Hrvata, Safeta, ista Muslimanka, ali su joj snahe Srpkinje, i ja. One su se kod mene osjeale sigurnije jer je na mojim vratima pisalo srpsko ime Kod mene su provodile po cijele dane, pokuavale smo se uzajamno zatititi. D: Jesi li se bojala? G: Da. Poslije sam imala i malo problema, prijetili su mi kao s kim se druim, kako se druim Treba vas sve silovati, vi ste nikakve Srpkinje D: Jesu li vam esto ulazili u kuu? G: Da, dolazili su u kuu. V: Kako, da li su upadali grubo ili ste ih morali putati? G: Taj je rat pun apsurda. Kad je ula ta srpska vojska, etnici na 167

elu, mi smo sjedili pred kuom. Prije toga, jedno 20 dana, uope nismo izlazili iz podruma jer se pucalo. Nismo uope znali tko puca, na koga se puca. Nismo znali da se sa nae Grbavice puca na na grad. Mislili smo da na nas netko puca. Radio je irio totalne dezinformacije, stalno su nam govorili uvajte se, dolaze grupice po dvoje troje ljudi, pljakaju stanove, ovo, ono. U naoj zgradi napravili smo barikade na vratima koje ne bi moglo probiti ni 10 ljudi i cijele noi smo provodili u podrumu. Ve nije bilo struje. Jedne noi nai muki koji su imali nekakvog oruja virili su kroz otvore i vele tenk je uperen u nau kuu. Nastala je panika i kad su zalupali sve smo brzo otvorili, jer nije bilo nikakvog izbora. Nije se radilo o trojkama, etvorkama nego o etnicima koji su sili definitivno na Grbavicu. Kad su uli, pretresli su sve stanove traei oruje. Jednog su mukarca odveli na Pale, poslije je razmijenjen za neke Srbe iz Sarajeva. Nismo smjeli izlazit van sve dok nismo znali to se deava i to nam se moe desiti. Nismo ni smee iznosili, a kad smo konano vidjeli da moemo bar do kontejnera i radoznalost je ve bila tu U tom trenu svi smo sili. Stojimo pred zgradom i dolazi njih jedno dvadesetak. Na elu svih tih vojnika ovjek koga ja znam. Nisam se mogla sjetiti otkud ga znam. Kasnije se ispostavilo da je bio radnik kod moga brata. On se meni javio i ljubazno pitao treba li nam to, da li nas netko dira? Nitko nas ne dira. Jednom je naem prvom susjedu, ii, Muslimanu rekao ti si Musliman, ti da nisi iziao iz kue, ti si u pritvoru. Tako je bilo par dana. Meni je bilo ao ovjeka kao ker u kui, zatvoren, ne smije niti do prozora, ni kroz prozor da pogleda. Velim, idem ja onog komandanta zamoliti da ga bar pusti da moe sjesti pred kuu. Kaem mu: Pusti ovjeka, nee nita, stariji je ovjek. I kae on: Dobro hajde, neka. Napravili smo klupe i sjedili pred kuom, samo pred haustorom, nitko se nije mogao maknuti dalje. I iko je tako s nama sjedio, a poto je on volio piti, zapio se jednoga dana s tim nekakvim etnicima. Mi ene otile smo kui. Uglavnom smo sjedile u kui jer smo se bojale da nekome ne zapnemo za oko, svaka je zgodna u tom ratu. Podne, meni netko kuca na vrata. Otvorim i stoji etnik onaj etnik iz ratnih filmova koje smo mi gledali kao klinci: puka, bombe, brada, pijan, prljav, sve. Velim ja: Izvolite! Kae on: Ja sam doao ovdje popit jednu kafu! Kaem ja: Ovo nije kavana. Kae on: Svejedno, ja u popit kafu. Kaem mu da mi je ao, ali mu ne mogu skuhati kavu. Meutim on je uao unutra, sjeo pravo u kuhinju, sav se raskoraio, poeo provocirati: Curo ljepojko, ovo, ono. Ja njemu: Kako te nije stid, mlai si od mene, ja sam za tebe jedna starija ena, a on meni kae: Ti ne voli srpsku vojsku. Ja njemu velim: uj, ja ti ne volim nikakvu vojsku. Strano sam se bojala. D: Prie o silovanju su se ve ule G: Da, ve se svata ulo. Imala sam uasan strah, ali sam htjela pokazati da se ja njega ne bojim. Onda sam stala kraj prozora, mi smo na etvrtome katu, i mislila sam: Boe moj, ako on neto pokua, onda u ja skoiti kroz prozor, to da radim. 168

D: Mislila si skoiti kroz prozor? G: U to je dola moja mama. Ona je prilino stara, ne uje dobro. Zaula sam njen glas: to ste vi tu doli, to vi hoete, kafu? Kako da vam moja ker napravi kafu kad je nema? Ona ni jednog trenutka nije shvatila to se dogaa, svaala se s njim, govorila mu je: Vi Jugoslaveni ste jako prljavi, stalno se svaate i tuete. Onda je on njoj poeo neto priati, bako ovo, bako ono, a ja sam prola pored i otila do moje susjede i rekla joj da ode traiti policiju, bilo koga, jer da mi je pijani etnik u kui. Ona je sirotica lupala od vrata do vrata, nitko nije htio otvoriti. Na cesti je nala neke policajce koji su doli, njih trojica, uli su unutra i pitali to se desilo. Ponovno sam se vratila kraj svog prozora, da ne bi sad mamu doveli u opasnost, da se etnik ne bi to dosjetio. Sreom, bio je dosta pijan. Izveli su ga iz stana, mislila sam da e nas sve pobiti, jer nije htio dati oruje. V: Kako se u to vrijeme ponaala ta vojska? G: Policija je bila srpska. Rekli su nam da nitko tko se je ovdje zatekao nema to da se brine. Ako bude problema neka se njima javi. Sve oko kue je bila vojska, tab policijski i vojni i ambulanta i 5 transportera. Na elu je bio pravi vojnik koji se jako korektno postavio od poetka. Rekao mi je da je bio u Zagrebu gdje je izgubio stan, u Sloveniji gdje je izgubio domovinu i sad je doao da brani ast. Da on nema namjeru proganjati nikoga, ni Muslimane, ni Hrvate, svi e ostati tu gdje jesu. Zapravo ne mogu rei da je tamo oko nas bilo protjerivanja, ljudi su odlazili od velikog straha. Ali je bilo puno tih grupa koje su harale. V: to su radili? G: U jednoj kui u blizini stanovala je obitelj, on je bio Musliman, umro je, oenjen Austrijankom, imala je dvije snahe. K njima je upala jedna trojka, uveni Batko koji je silovao i ene od 80 godina. Srpkinje, Hrvatice, njemu je to bilo svejedno. Potpuno poremeen ovjek, puten iz ludnice da bi posluio svrsi. Kad su upali, sinove su odveli na Kulu u zatvor, a snahe su odveli u jedan stan i tri dana se iivljavali na njima. D: Da li se to znalo? G: Nije se znalo dok jedna snaha nije skoila kroz prozor, tada se saznalo da se tu neto deava. Onda je dola policija koja je uhapsila tog Batka. ena se je sva slomila, odvedena je negdje u Srbiju u banju. Svekrva je nestala, navodno se javila iz Austrije. Druga snaha je zateena u stanu i nju su silovali. Nju je neki srpski vojnik Mio, jedan boji izaslanik, odveo roditeljima. Ja sam ga poznavala, bio je na klijent u banci. Pitao me je da li bi mu mogla neto pomoi i ispriao mi je tu priu. Kae: Bi li otila kod nje popiti kavu da je malo razgovorimo jer je osamljena, prola je strane stvari. Onda sam ja to rekla mojoj Jasni. Obilazile smo je, pile s njom kavu. Nikad nije priala o tom iskustvu, priale smo o ivotu, nekadanjem ivotu, neobavezno. Djelovala mi je sasvim dobro. Stalno sam se preispitivala otkud joj energija i snaga, ak i veselje nekakvo je znala 169

pokazivati. Sad kad analiziram, znam da je to neto drugo, sad znam mnoge stvari koje prije nisam znala. Taj Mio joj je nabavio falsificirane dokumente, stavio je u svoj auto, odvezao za Beograd i mislim da je sada u Holandiji. To je jedan od konkretnih stranih sluajeva za koje ja znam. V: Je li taj vojnik nekome neto prijavio? G: Bio je ogoren, ak je pokuavao da ode sa Grbavice, da se izvue iz te vojske, ali nije imao naina jer mu je tu bila sva familija. ak je otiao u Beograd, pa se ponovo vratio i rekao: Jedino to mogu je da ostanem pa da poginem. Bilo je sluajeva da tako netko doe, da tjera ljude iz stana i da ih on vraa. Mnogim ljudima je pomogao i mnogo ljudi je spasio. Meni konkretno je obezbjeivao nekakav mir. On je mlad ovjek moda 33, 34 godine, inenjer strojarstva. titio je moju Jasnu, gdje god bi zakripilo, mogli smo ga zvati. (...) D: Kada si definitivno odluila otii iz Sarajeva? G: Zapravo sam se sve vrijeme bavila milju da odem, ali ovjek je vezan za te proklete stvari. Nisu to stvari, to je tvoj dom, to je neto to gradi cijelog ivota, to ti predstavlja neto. Pitanje je i nekakve asti ostati u tom svom gradu i nekakav svoj doprinos dati. No kako je vrijeme odmicalo, malo je bilo stvari koje sam ja mogla napraviti. Mogla sam tu i tamo nekom pomoi da neto obavi. Kad je umro na susjed nitko nije htio da ide da ga se sahranjuje, svi su se prepali. Trebalo je proi skroz do vrha Graca gdje biju snajperisti s ove nae strane i opasno je po ivot bilo doi do pokopnog drutva. Kako rei: Doite sahraniti jednog Hrvata. Nitko se nije usudio. Onda sam ja rekla: Pa dobro, idem ja, ja sam pravoslavka Dola sam i sad, tri vojnika sjede, pitam ih je li to pokopno drutvo, a oni odozgo odgovaraju da jesu. Velim ja: Ma evo, umro nam jedan komija, pa ne znamo ta emo. Kae on: Je li Musliman?, velim ja: Ma, nije. Dobro, kae: ta je? Kaem da je Hrvat. Kae on: Nema problema, mi sve jednako sahranjujemo. Stvarno su bili ljubazni i inzistirali su da netko ide s njima da se vidi kako oni to dobro rade, da nije istina da se ljudi bacaju u vreama. Kerka tog gospodina to je umro stvarno je otila sa njima kombijem, doli su pred kuu, lijes su donijeli nekakav i odvezli ga na Lukavicu. Kae da je to bilo vrlo korektno obavljeno. Nema nikakvog obreda, Muslimani, Srbi i Hrvati sahranjuju se odvojeno, ali korektno. Nekakve sitne stvari mogla sam napraviti i eksponirati se vie nego to su drugi mislili, ali sam neprekidno osjeala straan strah. Bojala sam se poto je postojala fama da su sva djeca iz mjeanih brakova kopilad, da bez obzira to mi je otac pravoslavac, mama mi je katolkinja, ja za njih ne postojim. D: Za mua te nitko nije pitao? G: Pitali su me stalno, a ja sam rekla: Rastavljena sam i nemam pojma gdje je. I onda je poelo Ljudi su obijali prazne stanove, otimali, nosili. Morali smo istiti te stanove u kojima je trunulo sve to meso, crvi su 170

ili po stanovima, ve je poelo da strano smrdi. Onda smo dobili naredbu da svi idemo po stanovima i da se to obija. Vojska je obijala i nosila sve to im se svidjelo, a mi smo ene ostajale i to prale. Nisam to u ivotu vidjela, pere i povraa. Hrana u friiderima u naputenim stanovima, a ve 40 dana nema struje, to je strano bilo. Ljudi su jednostavno koristili da nose sve to im se svia, pretvorili su se u jedan uasan oblik, grabeljiv odvlaili su sve. Grozno je to bilo, a dijete gleda sve to. Vidjela sam da stvarno nemam tu to vie uraditi. I tako sam se odluila da poem, ali da u se vratiti po mamu, jer mama nije imala nikakve papire, imala je paso koji je istekao, koji se mogao produiti na srpskoj strani, ali ga ne bi priznali Maari, ni Hrvati. Onda sam ja mislila poi u Zagreb i njoj srediti u talijanskoj ambasadi njene papire i vratit se po nju. Meutim, to je bila vrlo naivna odluka jer su svi putovi bili zatvoreni. Naime, kad sam ja dola na maarsku granicu, Hrvati su bili zatvorili granicu. Dva sam dana sjedila u Maarskoj i onda je dola moja rodica po mene, uspjela je skupiti nekakve potpise i papire i uvela me u Hrvatsku. Dugo sam bila bez ikakvog statusa, jer sam 23. 9. 1992. dobila dozvolu da ostanem samo 14 dana. Rodica je traila 40 dana, no poto se moj sin zove Milo dobili smo samo 14 dana. Ipak smo ostali, a kad je bio onaj veliki popis u treem mjesecu 1993, onda sam dobila status izbjeglice i karton, bez problema. (...) V: Koliko je trajalo da nita nisi radila nakon dolaska u Zagreb? G: Od devetog mjeseca 1992. do prvog mjeseca 1993, koncem prvog mjeseca sam ula za Centar. V: Kako si taj period prebrodila? G: Uasno sam bila osamljena, strano mi je bilo. Moja rodica s kojom sam odrasla, koja je meni kao sestra po srcu bila, s kojom sam provodila ljeta i nismo imale nikad nikakvih razmirica, ona mi je takve strane probleme poela praviti. Prvo je molila i molila da doem. Onda kad sam dola, onda pa kako ti se to dijete zove, pa ja ne mogu njega vie tako zvati, meni ljudi prave probleme to imam Srbe u kui A ja sam bila u depresiji, stranoj Ide Boi, ide mamin roendan. Htjela sam se odmah vratiti u Sarajevo nakon dvadeset dana ili mjesec dana, ali nije vie bilo linija. Nisam nikako mogla nai nain da se vratim, bila sam u klopci. Nisam izlazila iz kue, jer sam znala da nikuda ne mogu. D: to je dalje bilo s tvojom roakinjom? G: Ja ne mogu shvatiti te ljude Ne, ne mogu shvatiti, ne mogu ni opravdat. Shvatila sam da moram ii i sredinom januara sam se umalo nala na ulici. Imam prijateljicu kojoj sam vjenana kuma, ona je iz Sarajeva, odrasla sam s njom. Tu ivi. Ona mi je pomogla puno. Nala stan i tako Ja sam pobjegla iz Sarajeva zbog te strane mrnje i zbog srbofilstva. Oni su dovodili svoje ljude, zapoljavali ih tamo, otvarali neke opine. Mislila sam da je u Zagrebu drugaije. Zagreb je uvijek meni bio jako drag, strano 171

volim Zagreb, ljeta sam tu provodila. Kad sam ponovno naila na mrnju, stranu mrnju, to me je potpuno porazilo, makar evo, mislim da i to treba razumijeti. Rat radi svata od ljudi. I prijatelji su me znali isprovocirati kako mali ima grdo ime, kako je on tamnoput, kako je ovakav, kako je onakav. Navodno da su Srbi samo crni. Ima li tko maramicu? To strano boli, nije to generalno iskustvo, nego eto, neke sam ljude voljela. Kad sam poela tu raditi, to je promijenilo moj ivot. Pomoglo mi je. Jedino me je cijelo vrijeme grizlo to to mi je mama tamo, to je sama, bolesna i stara. A i ona je jadna sirota u tom ratu promijenila narav i karakter, ima godina, ona ne oprata to se nisam vratila. Makar ona nee da izae. (...) V: Zato si ba sada odluila da se vrati? G: Zato to sam ba sad ula da je jako slaba. Zna to, moda je to moj kukaviluk jer jednostavno ne mogu da podnesem misao da moja majka umire sa nekakvom kletvom na ustima i da ja za nju nisam nita uinila, da joj nisam pomogla. Ne mogu s tim ivjeti Istinski patim, ja sam za nju jako vezana, praktiki se nikad nisam odvajala od nje, ona je zaista bila predivna majka. Cijeli je ivot bila predivna majka. Odgajala je moje dijete i sad je ostavljena. Pokuavala sam sebe ubijediti da je njen ivot ipak na kraju, da je ona imala krasan ivot i krasan brak i mogu rei i krasnu obitelj, djecu. Nije imala nikakvih problema sa nama, moj je tata bio prekrasan mu, imali su novaca, mislim, ba je proivjela lijep ivot. V: Zato si ipak odluila da se vrati, koji je to osjeaj? G: Pa, jednostavno je to moja obaveza, moj dug prema njoj. Trebala bih moda misliti na prvom mjestu na svog sina i ostati tu, ali ne mogu. Premda, uasno me strah i pitam se hou li danas moi ui u taj autobus. Toliko me strah. Dobila sam adrese ena u Beogradu, dala mi je Nela. (...) V: Ispriaj nam neto o svom odnosu prema grupi ena ovdje, prema Centru. Kako pamti poetke naeg rada? G: (...) Nauila sam dosta, ali zapravo imam dosta ivotnog iskustva koje mi je pomoglo. Imam bolji instinkt nego pamet. Radionice su bile super, one sa Engleskinjama su bile jako dobre. Uvijek si negdje mogla pobrati neto dobro. Voljela bih da projekt traje, da ide, da se iri, jer je to neto prekrasno. U ovo vrijeme, u ovakvom okruenju, u ovoj mrnji da se nae toliko prekrasnih ena sa tako dobrom voljom, pa to je divna stvar, to daje ovjeku nadu da ipak nije sve tako strano crno. (...) V: Jesi li radila sa silovanom enom? G: Bila je jedna Azra iz Prijedora, starija ena, otila je za Ameriku. Ona je bila silovana, vrlo brutalno, na sve naine i pukom i ovako i onako i to na oi njenoga mua i nije htjela nikome o tome priati. Meni se obratila, to je za mene bio ohrabrujui znak. Prvo mi je nasamo ispriala, 172

a onda je poslije i pred grupom sve to ispriala. Zahvaljujui njenim godinama, ini mi seizala je na kraj s time, imala je 69 godina. V: Kako ju je grupa prihvaala, i kako ste radile u grupi? G: Grupa ju je dosta dobro prihvatila. Azra je bila neobina ena Imala je neke svoje loe trenutke, trebalo je sa njom puno strpljenja. Ali druge ene ni nisu izrazito reagirale, govorile su, znamo, razumijemo ju. Nije bilo nikakvih otvorenih razgovora ili stavova u odnosu na to, zapravo nisu htjele komentirati. V: Ima li dojam da je eni pomoglo to je sve ipak ispriala pred grupom drugih ena? G: Mislim da je, jer ona nije najprije ni sa kim htjela razgovarati o tome, a onda je poela sa mnom. Nekoliko smo puta nasamo sjedile na klupi u kampu i priale i ona je polako poela govoriti. Prvi puta je rekla: A ja sam svata prola, a onda drugi put: Da vi znate Jednostavno je sama imala neki svoj tempo. Na kraju je pred svima ispriala ba onako u detalje. ak je neko vrijeme bila glavna u grupi. Na neki je nain animirala sve. Znala je biti vesela, znala je ispriati vic, nekakva svoja iskustva iz mladosti, ak nam je jedno vrijeme odravala dobru atmosferu u grupi, nakon to je ispriala to joj se desilo. Doe nekakav momenat kad svi zaute, pa to emo sad, onda Azra uvijek: Hajde ene, to je, daj da ujemo kako ste to ti ima Super je bilo. Na kraju je otila u ikago. V: Kako se prema njoj ponaao njen suprug? G: Najnormalnije. Ba sam ju ja pitala, kako Dedo na to reagira Kae: Ma ao mu je jadniku. On je star, dijabetiar je, puno je stariji od nje. Nikad nita nije predbacio, nije jednostavno niti razgovarao o tome. Zna, ona je nepismena, ali vrlo bistra ena. Ona se ne zna niti potpisat, ali ima svu onu mudrost koju imaju seoske ene i ekala je da sama ocijeni kada i kako. I ba je mudro postupila. Mora je ovjek potivati, zbilja. D: Jesi li se oprostila sa enama u kampu? G: Juer sam ja rekla mojim enama da idem. Mislila sam da im ni ne kaem. Ali bilo bi kukaviki. One su toliko poele plakati da se to nije moglo zaustaviti. I onda smo se sjeale naih poetaka, kako nas je bilo na poetku 6 do 7. Rekle smo im da e dobiti dvije nove cure, moda e biti ak i bolje od nas dvije, da se ne moraju niega plaiti niti brinuti. Osim toga, ove etiri sada idu u Njemaku, onda Pukarica ide u Kaliforniju za mjesec dana, tako da nam je grupa na neki nain ipak zbrinuta. Ove mlae emo ukljuiti u rad utorkom. Tako da sam nekako mirna, samo mi je ao to neu biti tu da ih ispratim. V: Kakva su tvoja iskustva s grupnim radom, mislim da nitko odavde nije prije tako radio? G: To je prekrasno i one su to juer zakljuile. Evo, vidite, kau, nita dobra namjetaj, auti nita vam to nije vano, vano je ovako kad smo mi skupa, kad priamo, kad se imamo kome poaliti, kad imamo s kim 173

plakati, s kim se smijati. To je jako dobro. Ja sam bila skeptina u poetku, hoe li to timati kad tim ljudima konkretno toliko toga treba. to ja njima mogu, jadna ja, to ja njima mogu pruiti, adresu da idu traiti novac ali nije o tome rije. One kau: Mi se sat vremena prije nego to vi doete sakupimo i ekamo vas. Mislim da je osjeaj da negdje imaju nekoga da se malo i pobrine za njih, da im pravi drutvo, da imaju prijatelje, najvaniji. I same vele: Jedino to vrijedi na ovome svijetu je prijateljstvo.

(Centar za ene rtve rata Zbornik 1994; ene obnavljaju sjeanja 2003)

Razgovor s aktivisticom Centra vodile Dinka Korii i Vesna Kesi

174

Karmen
Ova pria se zove tako jer je pria jedne ene posveena drugoj (mojoj Karmen), ali ujedno to je i pria posveena svim enama koje su preivjele slino iskustvo kao ja, ili bar suosjeaju s nama enama koje je rat natjerao na borbu za goli opstanak. Pria poput moje, na alost, ima bezbroj. Svaka se desila na podruju zemlje koja je nekada bila zemlja blagostanja, mira, bezbrinog ivota u Jugoslaviji, u mojoj domovini koje vie nema. Sada je moja domovina Bosna i Hercegovina; ona e to biti, ak i ako svjetski monici odlue da je podijele ili unite. ... No ja ovoga puta ne elim priati o tome kako je uasno izai iz Sarajeva dok oko vas padaju granate, kako su oi moga sina bile pune straha, kako je uasno bilo otii u neizvjesnost, gdje vas ne eka niko, bez ijedne nade, sa srcem punim strepnje... elim priati o neem drugom o enskoj solidarnosti, o enskom pogledu na poloaj ene u ratu, o tome da nije fraza kada se kae da nijedan mukarac nije u stanju podnijeti i uraditi onoliko koliko moe jedna ena. To moja pria i potvruje. Preivjela sam skupa sa djetetom zahvaljujui pomoi mojih prijateljica, zahvaljujui dubokoj uvjerenosti da mogu uspjeti, da samo trebam izdrati. U Beogradu, gdje sam bila na poetku izbjeglitva, pomagale su mi uglavnom samo ene, hrabre aktivistkinje ena u crnom, volonterke SOStelefona za ene i djecu rtve nasilja, enskog parlamenta, jednom rijeju sve lijevo orijentisane ene, koje su skoro jedine uspijevale dii svoj glas protiv vladajue politike, protiv svakog nasilja, protiv nasilja nad enama koje je postalo instrument za moralno unitenje jednog naroda. Poto sam bila novinarka Osloboenja, lista koji uprkos svim nedaama i danas izlazi u Sarajevu i zalae se za jedinstvenu i graansku BiH, u Beogradu nisam smjela govoriti gdje sam radila. Nisam smjela rei kako se zovem, jer bih odmah ula: Ona je Muslimanka, ona ne pripada nama. A ja sam uvijek vjerovala da sam dijete itave planete, stanovnica Zemlje, i nita drugo. Sreom, mojim prijateljicama ni nacija, ni ime nije bilo vano. Poslije Beograda dola sam u Trst, sluajno, da bih uestvovala na Konferenciji koja je bila posveena enama ex Jugoslavije, koju su organizovale Italijanke u Centru za ene u Via Gambini u Trstu. Dola sam i ostala da bih tu saekala mua (novinara koji je vie od godinu dana u sarajevskom paklu), da bismo eventualno poeli ivot ispoetka. U Trstu sam upoznala Karmen, enu ogromnog znanja i jakog karaktera, enu koja mi je udahnula novu snagu za ivotom, enu koja me je natjerala da ivim. Kako? Karmen naprosto ne poznaje poraz, nikada se ne predaje. Ne 175

dozvoljava da se ijedna ena preda. Sluala sam je kako je priala da se za sve sama izborila, da je sve sama stvorila za sebe. ena koja nikada nije htjela priznati da postoji jai i slabiji pol. U naem svijetu postoji samo miljenje o tome, ne i realna injenica. Karmen me je nauila da to jeste tako. Nismo mogle mnogo razgovarati, jer nepoznavanje jezika to nije dozvoljavalo, ali sam shvatala njene poruke. Poruke koje su me snaile. Shvatila sam samo da sam ja odgovorna za svoje dijete, za sebe, da se trebam boriti, ne samosaaljevati, bez obzira to je situacija u kojoj sam se nala bila vie nego okrutna. ivjela sam u njenom stanu, posmatrala i uila. Ni sada se realni uslovi mog ivota nisu promijenili na bolje, ali sam spremna da idem naprijed, da se ne predajem, da na svoju situaciju gledam drugaije no inae. Zato? Jer sebi tokom dana bezbroj puta ponavljam zakon koji sam nauila od moje Karmen: Kada misli da si rtva rata, vjeita gubitnica, ti e to uvijek i biti. Ne smije tako misliti. Istina, provjerila sam. Nisam se osjeala gubitnicom, jadnom i ispaenom enom. Mnogi su znali biti iznenaeni, jer su oekivali rtvu. Ubijedila sam sebe da sve to se desilo nije moja krivica, ve rezultat kolektivnog ludila. esto razmiljam o nainima kojima bih mogla pomoi i drugim enama koje su u jo gorim situacijama. U razgovorima ih pokuavam ubijediti da ne trebaju biti patetine i izazivati saaljenje, jer time u drugim ljudima nee probuditi dobrotu i plemenitost. U grupama ena koje se bave problemom silovanih ena u ratu insistiram na osnovnoj ideji da ivot silovane ene nije zavren i da one nisu uinile nita to je nanijelo sramotu njihovoj porodici. O sramoti govore muevi i oevi ne ene. One nisu rtve; mukarci su istinske rtve svojih politika, nazora, strasti, nagona. ast je izgubio mukarac, a ne ena; njoj ne treba ordenje koje se dodjeljuje u ljestvici vrijednosti koju su ustanovili mukarci... Razmiljam i razgovaram sa enama. elim da im predam nae tajne enske poruke. Poruke i istine koje mi je predala moja prijateljica Karmen. Dok je i jedna takva ena pored mene nije me strah. Merima Trbojevi

(ene za mir 1994)

176

ene Krajine rat, egzodus i izbeglitvo, 1996.

ene Krajine

Kosa
Kad smo poli od kue niko nas nije obavijestio. Nije bilo bombardovanja, nije ni jedna bomba bila pala. Roena sam u selu Kovaiu blizu Vojnia, optina Vojni, udata sam u selo Vile, Kolari, optina Vojni. To je jedna olakica to sam bila i roena i udata u optini Vojni. Selo mi je bilo blizu i jedno i drugo i nisam morala nikuda da kreem ni za Karlovac, ni nigdje, za ta (hrvatska) dokumenta. Samo sam ekala dva ipo mjeseca paso, tu putovnicu. Da je sjajno nije. Nikad nisam mislila da neu vie vidjet svoju djecu... Sad sam bez svega ostala, al nita od toga svega da nemam, samo da mi je sin iv... (plae). Da ga je bog uva samo jo ta dva dana da preivi, pa bi sve lake bilo... (plae). Kad su mi doli javit u petak da ga nema, niko mi nije htio re. Ja sam vidla po njima: poznam dva, a treega nisam poznala, a onda sam poslije ula koji je trei bio. Kad je Branko M. iziao iz kola polako i vidim ovjek stoji, ja vidim da neto je, jer nikad mi onaki ovjek nije bio. Ja prie k njemu. Rekoh: to je, Branko? On mi nita ne govori. Kad sam ja vidla, on je sav plav u licu, ja velim: Kai, Branko, gdje je moj jedinko? Gdje mi je Ljuban? Od njih triju niko ni ne govori. E onda poslije, ja sam se onesvijestila. Vidla sam tu prvu kominicu pored sebe, vidla sam njih tri i sjedim na stolici u dvoritu. Kolko sam sjedila tu, ja ne znam, i sva sam mokra kako su me osvjeivali. Ona tri doli. Gledaju kako e da srede, gdje e unijeti sanduk i opet mi nita ne govore. Ma kate mi gdje mi je moj sin! Opet oni ute... Niko mi nije reko - nema tvog Ljubana, pogino je. Svi samo gledaju u mene i svi plau. Meni je bilo sve jasno kad sam njih vidjela oko sebe, iako niko nita ne govori. A on je meni trebao doi u etvrtak kui. Tri nedjelje mi nije doao kui. U subotu sahranli, sve na brzinu. Uvee svi se razili, opet sam ostala sama. Cijelu no sam sjedla vako na kauu. Svjetla nema, svijea nekolko gorjela, ugasi se... Sjedim... Drvo - ja. Nema nigdje nikog. Jedva ekam da se rasvane. Iziem napolje... Vratim se u kuu. Pogledam na sat. Sati pola est. Reko: Dobro je. Sad treba svanut. Namirim ujutru sve i u tome doe baba Anka moja svekrva. I sa mnom bila. I mi se spremale da emo ii na groblje. Ona kae: I u ja, snao, s tobom. Reko: Dobro. Nema nikog ni od komija, sve se sprema da bjei... I usto kominica ila i sin njen, a njen unuk kae babi Anki: Bje, sad e bombardovat. Njoj jadnoj ao da ostavi mene, da ostanem sama, a znam da je straiva. Reko: Ti, majka, ajde, ti si straiva, a ja u ostati. Pa ne mo, snao, ostat, ajde i ti. Neu ja ii nikuda. Utom je doao moj komija i traio mi da uzme moju prikolicu za traktor, jer je vea od njegove. Zvao me i da poem s njima, al ja nisam 179

nikako htjela: nabrala sam cvijea i otila sam na groblje. Dola sam gore i kako sam nosila cvijee i svijee u obje ruke, udarim koljenom (i sad me jo boli i nou stavljam obloge) u betonski stubi na jednom grobu. Tolko me zaboljelo da sam pala ko svijea i onesvijestila se... Kad sam se razabrala, vidim, leim u travi, cvijee prevrnuto, svijee se iskrivile. Gledam nebo, vidim okolo spomenici... Sjetim se da sam u groblju. Onda polako ustanem, zapalim svijee, isplaem se i iskukam. Kad sam sila sa groblja, nema nigdi nikoga, svi su otili, svi... Samo lave pasa u selu. Stoku su odagnali i krenuli. ak i najblii komija, ija je ena bila teko bolesna od raka i skoro nepokretna i koja je stalno govorila da nikako nee ii otila je. Ostavila je sobu nepometenu, koliko im se urilo i kako su je roaci skolili na brzinu da ide. Pa ipak, i da sam znala da e i oni ii, ne bih krenula, ja sam svejedno bolje pasala od njih... Tako su oni otili u nedjelju, a u ponedjeljak u dva sata su Muslimani doli iz Kladue da pljakaju. Gore je vojska hrvatska ila sa 12 tenkova, onda su sedam kilometara prije moje kue parkirali. Jesu li oni ostavili te tenkove pa ili u pljaku po selu, ili je neko drugi, ja ne znam... Jer je tri vrsti (vojske) bilo... Ko e onda znati... Ja sam u ponedjeljak spavala u mojoj njivi, a u utorak je 9 Muslimana dolo u moju kuu. Sve mi tokove porazbijali, jer su vrata bila zakljuana... Ja sam ila svinjama da berem repu, kad sam ja ula lupu, ja doem u kuu i vidim njih es. ta vi to, kaem, radite, pa jo sam iva. Kad je to jedan za drugim pobjeglo, kud je to sve proa. Svu no su svijee gorjele u kuhinji i dnevnoj sobi. A ja sam poela zakopavat. Ono to sam ja bila zakopala u ubre, to sam nala. Oruje sam zakopala i nisu ga nali. Ali jadni moj sin, ono to je sa sobom odnio, mrtvog su ga opljakali, njegovi drugovi, njegova braa i kumovi. Ja nikud nisam htjela ii do utorka u jedanaest sati dok nije stala u komiluku kua gorjeti, jer je vojska hrvatska zapalila. I ima oko 600 metara... To je sve bio autobus do autobusa i auta iz njih vojska izlazi i kako god izlaze idu iza kue moga komije, gore, u zasjedu. Ja sam mislila ako naiu, ja u se skloniti iza nekog grmlja, pa kad je suton doi u kui i vratiti se opet. Oni e proi, ja u blago zatvorit. Ma kakvi, nije to, to... Oni su se rasuli i po selu i na brda i svakuda. Oni su zasjeli i tu kud sam ja imala plan da idem u tu umu. Sve jedan do drugoga na metar. U zasjedu. Ja sam pola nie ispod jednog grma da se sakrijem i kad sam ja prema brdu pogledala, oni su svi tamo ve bili posjedali, zasjeli. A odozdo su Muslimani poeli da pljakaju kue i natovarili kamion sa tim stvarima, koji se prevrnuo. Kad je to lupilo, to ne bi reka da se kua sa tri sprata prevrnula i lupila. Ja sam ula to, ali nisam vidjela da ta kua gori. Kad sam ja izila van svog dvorita na put, jer mi je odmah kua uz put, onda sam odmah vidjela da ta kua gori. Moe biti da je u toj kui bilo municije pa su je zato i zapalili. Vidim, razdvojili su se: uz jedno brdo idu jednoj 180

kui, a uz drugo, drugoj kui... A ta etiri Muslimana idu ozdo kraj mene putom i pokraj mog sjenika. I sad... Ja ne nosim nita. Samo vestu kako sam prebacila preko ruke. Ja njih pitam: Deki, kuda bi ja sade? Bako, kuda znate. Ja se umjeam s njima. Kad sam ja razgovarala s njima vidim odozdo ide vojska i sve pucaju uvis. Kad su oni to vidjeli, oni se vraaju tim istim putem tome istom autu sa prevrnutom robom. Ja sad mislim: ja u ii u onu moju umu tamo gdje nema vojske pa u se sakriti tamo... Ja idem po sredini puta, a oni se sklanjaju po strani... I sklone se oni do te jedne njive moje i tu njih etiri ostanu, a ja produim. Kad sam ja dola i obazrela se niz put, ou li moi izai do grma gdje u se sakriti do dovee, jer nema vojske. Ma kakvi, oni otuda pucaju, pa samo grane lome... Ja ti produim, pa otidem u jednu moju njivu, u kukuruze, pa sam tu bila... Kad sam vidjela da idu ovi isti Muslimani u selo sa traktorima, sa konjima u pljaku. Bila sam tu moda sat vremena i ne smijem nigdje izi iz kuruza... E, sad, htjela bih ja doi na jedno brdo otale gdje mogu da vidim moju kuu da li gori. I ja idem sprou mojih kuruza i ulazim u druge kuruze moje sestre roene, a njive su mea uz meu. ta u sad. Vidim, neki ovjek. Mislim da je Musliman, ovako ima neki prekriva preko ramena prebaeno. Ali, nije. Komija, prvi. Isto i on ostao sam. Ali on je osta kod prijatelja Hrvata, misli da e nai spas kod njega. U tom dok se on vratio u utorak u deset sati ujutro, Muslimani su ve njegove ovce klali, blago pustili, konje, svinje, sve pustili... Kad je doo, on vidi tri ovce objeene i zaklate, drobove vade i sve... On je samo naao neto to je ispalo Muslimanima iz kola i to je uzeo. I ja se javim njemu: O, Ilija, jesi ti. Jesam prijo? Velim: Kuda emo sade? Ja ne znam. Ja bi, reko, ila gore na brdo da vidim kuu da li gori. A veli kud e onda. Ja bih onda kui, velim. I ide on i izili mi gore blizu tog grma, a ja ne mogu vie, meni pada mrak na oi... Niti vie ujem, niti vidim. I ja sjedem, on je osta daleko. Ja sam sagnula glavu i stavila ruke preko lica, a njih tri Muslimana iza mene idu i pitaju: Bako, odmara li? Meni se srce strese, jo kad sam na jednom od njih vidjela moga Ljubana majicu. Vie nisam mogla preivljavati. Velim - sad su sigurno sve odnijeli pa vie nemam od kue nita... A Ilija je otio tamo daleko i sad gleda ta je meni. Kad su oni otili, on se vrati k meni i on vidi meni drhu ruke, nokti poplavili, pita me da li sam edna, ja samo odmahnu glavom. Stoji on vie mene, najedanput pucaju oko njegove kue... Ja sam tako sjedila neko vrijeme tu dok mi nije prola ona muka i ja polako poem tamo k njemu i kaem da sam ja edna, da vie ne morem i da idemo do vode na vrelu. I kad je to mene prolo ja sam polako sala dolje, do moje zaove i njene strine... Oni tamo dolje kupe, pa kupe sve to su mogli... Kreu autom, pustili konje, krave, svinje, ovce. Kad su oni otili i odnijeli sve to, ja sam dola do kue jedne babe. Ja lupaj, lupaj na prozar, al nema nikog. Ali se uje neka buka. Ja uzmem jednu flau da bi uzela vode i vidim dvije 181

koze zatvorene u sobu, pa ine buku. Operem flau i nalijem je punu vodom. Popijem zeru vode. Izila pred kuu, a meni opet muka i ne vidim nita, a sve povraam onu vodu onako ledenu isto kao to sam pila. Ni ugrijala se nije. E, sad se ja urim, moram ja ii. Gledam ovako od jedne kue do druge i vidim na jednom mjestu da su, ali Muslimani, ali vojska. Ako budu pucali, nek pucaju... Ja uz taj put polako, polako i drim flau u ruci. Doem gore, Ilija veli: Kak ti smije ii tako putem, vidi li vojsku. Velim: Nek ubiju, samo da me ne mrcvare. Veli: Nee oni tebe mrcvariti, oni e tebe ubiti odmah. Kad su se oni opet vraali u njiovo selo, onda smo se mi sa toga brijega premakli do jedne kue i gledali ta rade. To trpaju ta god mogu... Blii se no. Okrene kia padati. Pue, duva hladan vjetar da ne mre bit napolju. Meni bose noge, neke hlapce na nogama i gore majica kratki rukavii i ona vestica to sam obukla. Nita vie... Otale preemo u Perie... Ilija kae da idemo, a ja velim: O, Ilija, ta emo tamo kad i tamo nita nema sve je odneeno. I mi odemo tamo kroz kuruze. Ja sam na jednom oku smotala tri trskice od kuruza i sjela, a Ilija kae: Ja idem unutra da traim malo duvana da zapalim. Kia roska. On me zove: Evo ovdje ima stolica, pa emo ovdje bit i da se sklonimo i krov je, veli, dobar da ne kisnemo. Jao kad se razdanilo i mi ujutro vidjeli: to je sve unutra izvrnuto kaui i sve prevrnuto, gore okrenuto, tu ne mo u u sobu. I onda nema ta jest. Ja gladna nisam, ali on jeste. Ja nita nisam jela tih dana sem to sam jo u nedjelju popila kafu sa babom Ankom. Tu emo bit mi tri dana u toj praznoj kui. Prolazila je vojska sad ovakva, sad onakva. Uniforme ne zna kakve ko ima. Neko ima kaubojske eire, one crne. Neko ima marame crne zavezane preko ela, ovi imaju kape. Jedan kae Iliji: Djede, je si li ti sam tu? Veli: Nisam. A koga ima jo? Veli: Ima jedna baka. Je l ti to supruga?, pita. Veli: Nije. To je kominica. Ostala, kao i ja, sama. uj, veli, nama su rekli Muslimani da je iz one velike, lijepe kue kraj puta, one velike drvene kue to gleda na ulicu jedna baka otila na minutu pred nami. Neka se vrati, nee joj ni dlaka s glave faliti. A ja to. Velim ja Iliji: Ja bih ila kui. Ilija mi kae: Cico, kud e ii. Ona ti je crna jadna zastava. A one sve hrane i to si spremala za sahranu oni su zatekli u kui. Oni e tebe pitati koga si to izgubla, ti e se onesvijestiti, oni e tebe mrcvariti, gnjaviti, daviti, ko zna ta e raditi... I ajd ja neu ii. U etvrtak, kad kia jenja, ali jako grmi, ila bih ja otale. uli smo da je jedna baka tamo ostala, ila bih ja toj baki, jer je dobro znam. Al pada kia. U petak ujutro osvanulo bez kie, ali ledeno, duva bura, ne mere izi, eto njih opet i isto pitaju koga ima i kau da ima jedna baka i da joj nita nee faliti ako se vrati. I dodaju: Ako ne bude imala to jest, neka doe na na kazan, mi emo je hraniti. A to e oni meni davati jest, kad ja imam 15 svinja, preko 80 komadi ivadi, devet krava. Opet bih ja 182

ila. Tri je dana van kue veliko... I ja navalila i i pola ja. I dola do iza ene gdje sam htjela i i vidim njih etiri idu. Ja se vratim nazad. A Ilija veli: to ne ide? Kaem: ut, evo ovdje su ovi. Ilija kae: Ti si ba uprla da te nema danas. Ve sam ti sto puta reka kako je kod tebe i nemoj ii. Al ja iziem kad je vojska prola tamo na jednu njivu da odem tu jednoj eni kod koje sam kasnije bila 6 mjeseci. Reko Iliji: Idem ja kuma Ranki, ona nije nigdje otila. Ako me ne primi, ja ne znam kud u. Ilija kae: Ja ne idem. Velim: Ja u ii. I ja tako u 5 sati u petak odem kod kuma Ranke. Vidjela me njena bolesna zaova koja je tada bila kod nje. Vidjela me na nekih 500 metara daljine kako idem k njima. I veli: O, Ranka, evo Cice ide k nama! I izae ona 50 metara od kue preda me. Kad ona mene vidi kae: O, Cico, jesi li to ti? Jesam. Pa gdje si, jadna, dosad bila? Ja joj okrenem priat. I doem dolje. Kad sam ja dola, Ranka sva bila vesela i radosna, imala radnika. Jer je trebalo nositi vodu, nije imalo struje pa je trebalo vaditi vodu runo iz bunara. I tako sam onda ja sa njima popriala i isplakale se. Kad utom doe i Ilija, iako je reka da nee i. Ona bre tri, ide spremat jest, ja velim neu, samo vode... I sutra ujutro, subota, ja ustala oko 5 sati i ja velim strini: Ja u kui. A ona meni: Ma, kakvoj, Cico, kui, eno ti tamo Muslimani, oni e tebe ubiti... I veli: Nemam vie kafe nego za tri olje... Nego emo nas tri sada to popiti. Reko: Strina, ajde, okrepi mi duu. Kad sam ja tu kafu popila, ini mi se da bih mogla na Velebit, tako mi bilo neto lako. A ostavila kilu kafe kod kue i moda 20 kila eera... Molila ja nju: Strina, nemoj rei kuma Ranki da ja idem kui. Veli: Ja neu, al ti nemoj dugo ostati da ja brinem za tebe. Ja u sjediti dolje u vonjaku i gledati i sluati tebe. Ako tebi bude opasnost kakva, ti drei. Ja sam otila kui, pa sam sve vidla. Sjenik otkriven, odnijete table... Kua otkrivena sa ove strane do dvorita, a na onoj do ulice, do vojske sve stoji. Samo tako da izgleda kao da nije pljakano. Prozora nema, vrata nema, lamperije nema, tri pei, ve maina, onda, duboki zamrziva. Ono to im nije trebalo: olja od WC-a, kada polupano, ma sve ivo u kupatilu to im nije trebalo, to je polupano. Sobe pa to nisu sobe, to je ona staja gdje svinje lee. Sve urnebes... Kaua nijednog, ni regala, ni ormara, nigdje nita nema. Nasred jedne sobe uzeli moj kaput i mantil pa to prostrli i iskrenli tri kante masti na to i kante, posude odnijeli... Nita nema, ni tanjuri od crne kafe. Mainu ivau iznijeli na dvorite, pa tukli, lupali. Od traktora grablje: to je sve skinuti oni zupci. Sa traktora sve poskidali, gume izbuili. Traktor nisu mogli upaliti, pokuali ga na strmini, sa one strane puta gurnuti da bi upalili, sve dijelove odnijeli sa njega. etveni pribor odnijeli. Vralica odvezena dalje i izvrnuta, od kako je vojska ova dva mjeseca tamo, ja nisam imala mogunosti da priem tamo i nisam vidla da li ta nedostaje sa nje... I tako, hrvatska vojska je imala neku montanu baraku tu kod mog 183

sjenika. I kad izie Ranka pred svoju kuu, kae mi: Eno, Cico, vidi se kod tebe svjetlo. Velim joj: Ja neu nikad vie svijetlit tamo. Tako da su bili laki dani nisu. Kad je fin dan nikad nisam smjela ii na groblje, nego samo kad su magle i kia. Jer, groblje je na brdu, a oni su u ravnici. I sve se vidi ko ide na groblje. E onda u nedjelju sam ila na groblje. Kad sam dola tamo, to je sve razbucano, sve je razvaljeno: vide da je sve friko zemlja i sve ono. Sve gdje su one vaze, to su poskidali, a da su gdje spomenik dirali, to nisu... Nisu nita polupali, samo vaze to su pobacali. A jedan je ovjek osto 1914. godite, kao nee on bjeati, njegovi su svi otili: najpre unuka u posjetu roacima, a za njom i ostali. On je osto. I ne zna se ta je sa njim bilo. Da li su ga Muslimani ili vojska... Vjerovatno da su oni traili da uu u kuu, on nije dao i oni su njega ubili i poslije su nam kazali Muslimani da su samo nali eir i kaput njegov... Svinje su ga pojele mrtvog... Jedno jutro, magla bila, nisam nikome rekla kud u ja i ta... Kad sam stoku namirila, otila sam na groblje i tamo se dobro iskukala, i krenem... To mi odmah pod kuom, ta policija njihova. Krenem kod njih, oni me pitaju: Bako, kud si krenula? Velim: Kui. A gdje ti je kua? Reko: Eno tamo, al je bila, kua, sad vie nije. Veli: Kako nije. To je ono velko zdanje, lijepo. Reko: Sa one strane do vas je lijepo, al prote s one strane otud, tamo je samo kr i lom. Veli: Pa to bi ili kui? Htjela bih vidjeti imam li krava? Pa kolko, bako, imate krava? Velim: Imala sam ih pet. Je li imate, bako, kakve papire? Reko: Ja papire ekam, ali evo imam ovu potvrdu sa kojom se mogu kretati kuda ja ou! Ja mu dadem potvrdu, ma on je nije ni pogledo, samo je presavio i kae: Moete bako i. I doem ja gore, tamo do kue tog mog prvog komije. Tamo dva vojnika pile grede. Ma to je sve trule, sami komadi otpadaju... Proem ja mimo nji, odem tamo gdje vidim svaki dan da dvije krave pasu. Tamo njih etiri sjeckaju krme. A tamo jedna enska uva pripetu kravu. Ja je pozdravim: Mila, gdje su one dvije krave to tu svaki dan pasu? Jedna je tu gore pripeta, ali drugu ne mo pripeti da si majka boija. Kako? Veli: Ona je sve oko rogova zgulila, sve je to rana do rane od lanca, ali svaki lanac iskida. Ona ide po njivama pa pase i tek se uvee vrati. Ja zaplaka. to plaete, bako? To je moja krava. Kako znate? Vidla sam je ja ovdje neki dan. Idem da je vidim. Idem i ja s vama, kae bula. Gdje vam je kua? Reko: Ovdje, vamo. Bila kua, ali vie nije sad je kr. Kad sam ja izila tamo dalje: krava moja u mojim kuruzima. Ja se njoj javim, kad se ona zaigrala pa sve vako glavom mae i na rame mi je die. Ja plaem, plae bula, plae krava. Nas sve tri plaemo... A ona veli: Bako, kad je vaa, a vidim da je vaa, gonite je. Reko: Nemam trik. I ja krenu kui, a bula mi kae: Bako, idem i ja s vama vidjeti vau kuu. Mi smo dole pred kuu, a krava je sama ila za nama i dola pred kuu. Meni vie nije interesantno da gledam onaj jad i sve ta je uniteno, nego 184

je meni interesantno da naem trik da ja kravu vodim. A mi iz dvorita idemo, a krava stoji. Kako god ja divanim, tako se ona protee i mue. Kad etvorica lete, Muslimani, i kravu mame da njima doe. A ona bula kae: Deki, ostavte kravu, to je krava od ove bake, krava je njena. Kau oni: Pa kad je njena, neka je tjera. Reko: Nemam trika, deki. Jedan kae: Evo ti trik. I ja sveem kravu i sad u ja uzeti jedan kuruz da bi ona lake prela potok. Nisam ja znala da e krava svakako za mnom, ma ona bi ila na kuni krov za mnom. I tako sam je dognala kod kume Ranke... I gore umire od stra: nismo znali da su komije imale u kuama oruja. Onda kad god vojska prolazi, onda maltretiraj, pita gdje su ostali, gdje su vam sinovi. Veli: Nee da kae da imaju sinove, da oni pucaju na nas. Majku vam srpsku... Kako nema, veli, vaih sinova. Imate svaka sina, po dva, po tri. Ko bi na nas puca da vi nemate sinova. Kad sam ja bila uporna da nemam sina, on je onda popustio. Pa pita mene: Kud je ovo ubre ozgo (moj komija) bjealo? Velim: Ne znam, otili su kud i drugi. Onda ga neka gazdarica pita: A, zar vi njega znate? Veli: Pa, da, malo sam zar puta ovuda proa putem. Ma, to je uda raeno... Al ne mogu rei da su svi bili loi. Bilo ih je svakvijeh, nijedan ovjek nije isti ko drugi... Sunca mi, sad to ne bih mogla izdurat ... Onda sam bila tako drvena, nita me nije bilo stra, nita. Nita se nisam bojala, samo sam se bojala da e mi ivoj sjei prste, oi kopati ili sjei nos, ui. A drugo, ne bi se bojala da me ubiju... Zato sam imala jednu bombu kod sebe da se ubijem ako me uhvate. I onda posegni za papirma. Dobih 200 kuna prve ruke od Crvenog kria. Uputi me ova sestra: Cico, papire pravi, kad bude moguna, ja u ti dati za put, a ti ovo za papire uzmi. Plaali smo samo paso 128 kuna, a drugo: slike, papire, nismo plaali. U Vojni odemo na slikanje: nismo plaali nita, ni slike, ni legitimacije. Dobila sam domovnicu, dobila sam linu, samo sam putovnicu ekala. Ja sam dva i po mjeseca ekala paso... A sve vrijeme sam bila kod Ranke. Oni su i dalje ostali tamo: kuma, njen nepokretni mu, i jo neki od rodbine. A i kako bi, kad oni ne mogu otii do Vojnia za te papire. Jer, ja sam otila, da vam ne laem, najmanje 165 puta u Vojni za ovu domovnicu, a to je 16 kilometri: 8 dolje, 8 gore. Kad god doe tamo vidi samo su ovi njihovi iz Banjaluke (izbjeglice) na spisku. Od Srbina nema nijednog. Jo kad smo bile u redu i ekale za to, tamo da pitamo, kad meni jedna enska to smo bile u redu kae: Cico, vidi ta pie na Mustafinoj kui. Kad ja proita, a ono tampanim, velikim slovima pie: Smrt Srbima. Reko: Bie nam smrt, ne treba nam domovnica, ni putovnica. Kad je moja Ljubica poslala tu albu, onda su doli po mene. A Ljubica u albi nije smjela navesti da je Ljuban pogino u avgustu 1995, nego je stavila da je to bilo 1991. godine. Kad je ovaj doao po mene, taj ponedjeljak, onda je tako snijeg padao da iv ne moe izi iz kue. Otvorih vrata. Onda kao: Dobar dan, bako. Ja trebam gu tu i tu. Reko: Ja sam. 185

Imam s vama neto porazgovarat. Reko: Izvolte u kuu... Sjednemo mi. Pita: Bako, jel dobro ujete? Reko: ujem, ako ne vidim. Veli: Vi imate erku tamo u Jugoslaviji. Reko: Da, ona je tamo vie od 20 godina. Ona je tamo starosjedilac. Lijepo... Ona je jue meni pisala i trai da vi doete u Jugoslaviju da joj se pridruite. Meni trebaju vai dokumenti. I kae: Ja u doi oko katolikog Boia i vi budte pripravni. I on je stvarno doao na svetog Nikolu u utorak jutro u pola 6. Ja jo nisam bila spremna, ali se nije moglo ekati, doli su po mene automobilom i saekali dok se spakujem. Ajmo, ajmo, veli, sve je spremno, mi smo doli po Vas, a javili smo da Vas u 11 sati doekaju u Beogradu. I sve su me u tom automobilu ispratili preko granice do Maarske. Bili su djevojka i momak. Mladi ljudi. Iz Ureda za izbjeglice. to su ponesli jesti, to su i meni davali. I kafu, banane, mandarine, sendvie... Njegov ef mu je zamjerao to nije fotokopirao moj paso da se vidi slika. Ali su se sloili da to nije potrebno, jer da sam ja stara ena, da ja ne nosim nikakvu propagandu, ni oruje, nego idem kod moje erke na izdravanje. Kazao mu ef: Glupane jedan, oe li ti meni rei kako ta enska izgleda, da li je stara ili mlada, ti si je ve tri puta vidio, a ja i ne znam kako izgleda! I njih se dvoje tome smiju u autu. I on je mene par puta usput pita da li ja znam i da li u poznat onoga ko me eka u Maarskoj. Kae: Vaa erka i zet nemaju paso, pa su nekog nali da vas saeka. Mi smo doli na granicu u 10 sati i ekali do dva sata. Ne bi doli na red nikako. Pred nami su bili 10-12 kola. Nego su oni poznali kola, njih dva dooe, pregledae paso i samo onako mahnue rukom i za pola sata smo bili gotovi. Tamo (u Maarskoj) ne znaju gdje je autobuska stanica, a tu su se dogovorili. Oni ape jednoga Maara, ide s nami, pravo na stanicu. Ovaj to nas je doveza parkira lijevo, a ovaj ovjek to mene eka odmah preko puta parkira desno. Kola u kola. Njegov sin zvao neku rodbinu u Zagreb da pita da li sam ja stigla u Beograd. Mene nema jo, a prolo dogovoreno vrijeme. ovjek ko na iglama... I sad, mi izili iz kola i uli u stanicu. Onaj momak meni ree: Tetka, ajmo se malo pro, dogovorili smo se tu. I ajde. Kad mi ponovo idemo tamo u ekaonicu, kad onda ovaj djever to me ekao propustio njih dvoje, a mene vidio kroz prozor i iri ruke na vrata da ja ne merem proi. Njima tako bilo drago, oni se obradovali vie nego ja, jer, vratiti me ne mogu u Hrvatsku, a morali bi bazati po Beogradu. Ovdje u ostati sa mojom keri i unuiima. Kako bih ostala tamo, kad sam sama. Tamo nema naroda, tek nekoliko staraca. Ja kad idem u Vojni meni je tee doi iz Vojnia, nego otii u Vojni. Nema nikog poznatog... A inae, dok je bio rat, ja sam tolko bila uporna, ja sam tolko bila hrabra, da je meni podne i pono bilo svejedno. Ja sam samo oekivala da e se rat zavriti, da e se to umiriti, da on zatekne neto kod kue to sam mu ja stekla i imala (plae)... On je uvijek govorio: Mater, a to e nam pet krava? Sine, vidi kolko sahrane kotaju. Ako se ti zato rtvuje 186

i radi...? Pa zasluila sam valjda da mi zakolje jedno tele... Al je sudbina htjela da bude obratno... Al boli me, eto, ljudska nepravda. Kad je trebalo ii, dolazio je moj komija tri puta za prikolicu da pita i nije me smio pitat . Na kraju je doao njegov i moj komija i pitao. Rekao je: Cico, dal bi nam dala prikolicu, ako ostanemo ivi i zateknemo je, vratiemo je, ako ostanemo ivi, a ne sauvamo je, platiemo je. Reko: Lojo, gonite je. I zna ta jo, veli, ako ti hoe i, ili to svoje hoe da ponese, ti sredi i spremi, mi emo ponijeti. Ja velim: Lojo, ja neu. Bi li ti Lojo ia: jue sahranio sina, a danas da bjee. Ne bi moga ni ti. On se samo okrenuo nita nije reko. Ja sam njih poslije srela u putu kad se ide prema mojoj kui. Ve je baba bila otila od mene. Oni su odnijeli moju prikolicu i ceradu. Sad on trai da mu ja platim to je iznio. A da nije imao moju prikolicu ne bi mogao da iznese svoje stvari, niti da on ode, niti bi svoju nepokretnu majku izvuka. A sad ja da mu platim. Pa to nigdje nema, ljudi. I ovako sam jadna i bez svega ostala...

187

Miroslava
Ja sam iz jednog sela blizu Dvora na Uni. Tu je granica Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Selo se zove Zakopa. U toku rata, ja sam esto ostajala sama sa djecom kada je mu iao na front. To je jako psihiko optereenje. Recimo, na toj naoj nesrenoj optini su se ule detonacije sa svih strana. To je sve u vazdunoj liniji nekih pedesetak kilometara i tu su se ule detonacije i sa kninskog, i sa petrinjskog i sa kostajnikog ratita, i ovamo sa bosanske strane Biha, Krupa. Kad znate da vam je mu negdje na frontu, a ujete tako stranu detonaciju onda samo oekujete onu stranu vijest. Ili je ranjen, ili je mrtav. Jedino to. To je strano. Tu se ivci lome. To je stalni strah. Uvijek se strahuje od upada teroristikih grupa. Mada ja nikad nisam doivjela neki masakr ili neto slino. Ali sam se bojala Muslimana. Recimo, mog bratia, koji je poginuo na kladukom ratitu, su unakazili. Uhvatili su ga ivog i vezali mu tegove za noge i ruke, okovali ga u lance i tjerali ga tako da hoda. To je strano. I onda su ga preklali, drali le dva i po mjeseca i takvog ga izruili. Tog maja su bile strahovite vruine i u taj njegov sanduk su zakovane muhe. I sad, sjedimo mi kraj sanduka, i ujemo zuji muha u sanduku. On je imao 25 godina. To je jezivo. Kad znate da je u tom sanduku neko ko vam je bio privren, koga ste othranili. Tu gdje sam se ja rodila, bila je kua do kue, samo nas je ograda dijelila. Sjeam se kad se rodio. I vodala ga i previjala i sad najedanput shvatim da toga djeteta nema. A bili smo jako vezani. Ja nisam imala roenog brata i brat od strica mi je bio maltene kao roeni. To njegovo dijete sam voljela kao svoje. Plaila sam se za djecu kad su u koli. Jer UNPROFOR je bio smjeten na djejem igralitu, odmah uz kolu. Bojala sam se bombardovanja. Plaila sam se i kad su ili ujutro u kolu. U 7 sati su morali da krenu, a zimi je tada bio mrak. Imali su oko kilometar od kue do autobusa. Tad sam se plaila upada tih muslimanskih teroristikih grupa. Plaila sam se kad izau na autobusku stanicu: hoe li ih ko potrpati u auto, da li e ih iznakaziti, da li e ih ubiti, da li e ih odvesti, da li nee doi kui i tako. E, to mi je smetalo. Smetalo mi je i to su ti isti ljudi, politiari, napravili taj haos, taj cirkus, a malo se vodi brige o stanovnitvu, a posebno o eni. Mukarac je mukarac, zna se, on mora na front i on ide. A o eni i djeci malo ko da vodi brigu. Svaka je bila prinuena da vodi sama brigu o djeci i sebi, i tako. O kui, o muu, da ga pere, da ga pegla. Znate li vi kako izgleda ovjek koji 8 dana lei u rovu i doe kui? Na ta on lii? Nikad niko se nije zapitao kako je toj eni, je li joj teko... Krenuli smo 6. avgusta. Rekli su nam da idemo samo na tri-etiri dana. Da uzmemo najnunije stvari, da se sklonimo dok se vojske tuku da 188

ne bi ginuli civili, da ne bi Hrvati bombardovali naseljena mjesta i tako. Meutim, nije bilo nikakvih zvaninih obavjetenja o tome da treba da idemo. Tamo smo imali neki jadni i bijedni radio, Radio Banija se zvao. U subotu smo sluali cijeli dan taj radio. Meutim, onda, e, svijet pria, pala je Petrinja, pala je Glina, pao je Knin, pao je Benkovac, narod ide, narod se povlai. A stvarno, ula se tutnjava. Ali smo mi sve mislili dolazi Arkan, dolazi eelj, dolazi jugoslovenska armija da brani to. Mi smo svi tako mislili. To je noima tutnjalo, noima. Mi smo svi mislili da to ide vojska u pomo. A tu kroz nae selo vrlo malo je prolo tih koji su bjeali. Jedino su se po noi uli traktori, auti. Ali ko to zna. No je. Ljeto jest. Bosanski Novi je bio blizu. Omladina je ila u diskae, u pozorite, ila u hotel, na korzo i tako na budaletine tako te. Niko nije obraao panju ba da narod bjei. I subota je, ini mi se, bila, kada je jedan roak mog mua doao i rekao nam da spakujemo najnunije stvari, garderobu, i da ponesemo hranu za tri dana. Moramo se izvui da ne bi Hrvati bombardovali Dvor, da ne bi bombardovali sela, da ne bi bilo civilnih rtava. Rekao je da bombarduju Knin i da ima dosta ena, djece, staraca, da ima dosta mrtvih po ulicama. Da bismo izbjegli to, povui emo se nekih 20 kilometara ka Banjaluci, do sela Svodna. Tu emo se povui, to e najdue tri dana trajati i, kae, onda se vraamo svi. Preko radija smo uli da dvorska optina treba da primi od 50-60 000 izbjeglica. Tu je bila logistika baza UNPROFOR-a. Govorili su da e se tu slati hrana i da sve izbjeglice treba tu da se smjeste oko UNPROFOR-a, u kino sali, u koli, u srednjokolskom centru, u skuptini optine... Da se ti ljudi tako rasporede da nisu napolju. Meutim, oni tu nisu ostajali, sve je to ilo za Jugoslaviju. U nedjelju je cijelo selo odluilo da krene. Svi smo zajedno krenuli. ini mi se da je bilo pola etiri poslije podne. Krenuli smo svi u jednoj koloni. Najtei momenat u tome svemu mi je bio kada sam izala iz dvorita (plae). Stvarno, to je strano. To je bilo najtee, onda poslije ovo ajd. Mislim, najtee je bilo to krenuti. A naa vojska, koja je drala taj dio do Muslimana, niti se povlaila, niti je dolazila kui. Nismo nita znali. Mislili smo, dok se oni ne povlae vjerovatno to i nije tako strano. Meutim, kad smo preli most i vidjeli da se kreemo sa civilnim stanovnitvom Petrinje, Kostajnice, Gline i svih ostalih mjesta iz Kninske Krajine, da bjei vojska, tek onda smo postali svjesni da idemo na put bez povratka. Dok bjei vojska, to znai ti nema vie nikakvog povratka, nee se vie vratiti. To je stvarno bilo strano. Psihiko ubojstvo. Svi zajedno smo ili do Banjaluke. Onda je neko ostao u Banjaluci, neko je nastavio dalje. Nas jedno 5-6 porodica iz mog sela ilo je zajedno skroz do Bijeljine. I tu smo se onda rastali, kako je ko prolazio. Ponijeli smo garderobu, ebe, jastuk. Nita vrijedno nismo ponijeli. To se u panici trpalo: ponijelo se ono to ne treba, a ono to treba nije. Moj mu je bio rezervni starjeina prije rata. I kad je poeo taj rat, njega su pozvali i dali su mu bataljon. Meutim, tada kada smo trebali krenuti, on uopte nije doao kui. Bar da je on 189

doao pa da je rekao: Ide se na put bez povratka, vie se ne vraamo. Jo sam ja njegovu uniformu ostavila i budaletine sve u njegovu vojniku torbu stavila, budaletine te njihove vojne. Mislila sam: hajd vraamo se kui, da to ne trpam i nosim, da pogubim. I tek u Svodnom smo se mi sastali. Ja nisam znala ni da li je iv, ni da li je mrtav, nije li zarobljen. A narod ko narod. Kroz kolonu je ila pria kako su Muslimani doli do jednog sela, do Trgovika, i da zaustavljaju vojsku, a da Hrvati gaze tenkovima. To je bilo da ovjek poludi. Mi se nismo tokom puta razdvajali. Ili smo traktorom zajedno. A znate zato su se neki ljudi pogubili? Recimo, sav stariji svijet je ostao. Nije htio da ide. I onda kada je dolo do onog masakra u Dvoru, do bombardovanja civila, do gaenja tenkovima traktora i kola, onda se i ono svijeta to je ostalo, izvuklo preko uma i livada. I tu se narod pogubio. Ili, recimo, vojska. Koga nisu ekali. Ja sam svoga mua ekala u Svodnom. I ne samo ja nego sve ene iz mog sela su ekale svoje mueve. Jer dogovor je bio da ne idemo dok oni ne dou ili dok se neto ne bude znalo. Gdje su i ta su. Mi smo se to tako same dogovorile. Da znamo gdje su. Jer ne mogu ja sad da idem na put sa dvoje djece i sa starom babom, a da ne znam gdje mi je mu. I onda, kad je on doao, onda smo stvarno krenuli. A isto tako i vojska. Bilo je dosta ena iz Dvora. Dvor se iselio dva dana prije, mada mi to nismo znali. Kad je bila ta strahota, taj pokolj od irovca do Dvora, tu je stvarno bjeao kud je ko stigao i krio se gdje se ko uspjeo sakriti. Ko nije uspjeo da se sakrije, vjerovatno su ga ubili, zgazili. To je masakr koji su izvrili Hrvati. Mnogi su se tada pogubili. Hrvati iz Petrinje su presreli Liane, ja mislim kod irovca. Tu je bila velika vojna baza, podzemni hangari za avione. Oni su tu njih presreli i popreili im put. I onda odozdo od Kostajnice isto. Napravili su straan masakr ba od Dvora prema Bosanskom Novom i od irovca do Dvora. Tad se ba povlaila nika crna legija. Vojska se povlaila, a ovi su ve uli i tada je bio straan masakr. Mi smo putovali traktorom. Put je bio vie nego straan. Ne daj Boe da se jo jednom moram vratiti, da to ovjek mora jo jednom da preivi, ja to ne bih mogla. Dok smo jo bili u Svodnoj, tu je bila smjetena sva ratna tehnika. Tu je bilo sve to se povuklo iz Kninske Krajine. Tu su bili i tenkovi i radari i topovi, kamioni, autobusi. Sva ratna oprema je bila smjetena tu. Samo jednu no smo tu prenoili i tad me je bilo strah da e bombardovati. Jer znali su oni gdje Srbi to lociraju i gdje e locirati. Nakon, ja mislim 5-6 dana, oni su zaista bombardovali. I masa ljudi je tu izginula, nastradala. Od Prijedora do Banjaluke smo prolazili kroz naselja u kojima je bilo Hrvata. Jednu no smo zanoili kod jednog naputenog motela. Sutradan ujutro, kad smo se probudili, vidimo ima tu kue. Hajde, odem ja kod jedne gospoe da pitam je l moemo ja i djeca da se okupamo. To su djeca koja su nauila da se peru svako vee. I ena je stvarno bila ljubazna. I tako, u 190

prii, pita ona otkud smo i ta smo i tako sve i ja njoj kaem. Ona kae: Znate ta, gospoo, meni nude da mijenjam za Pakrac. Pa, rekoh, to, gospoo? Znate ta, kae ona, ja sam Hrvatica. A stvarno su nas super primili. Ja je pitam: Je li Vas, gospoo, neko maltretira, je li Vam prijeti po noi, je li Vam lupa na vrata? Kae: Ne. Pa to onda, rekoh, hoete da mijenjate za Pakrac? Znate ta, kae ona, moj mu je star pa ga tjeraju tako starog na vojnu obavezu. Ja sam joj onda rekla da sam ja Srpkinja i da je moj mu Srbin, da smo ivjeli u srpskoj optini. Rekla sam joj da je sav mladi svijet, od 18 do 45 godina, bio na frontu. A oni od 45 do 70 su bili na radnoj obavezi. Subotom i nedjeljom su kopali rovove, a ostalim danima su radili u fabrikama, vozili autobuse, kamione... Vi mislite, kaem ja njoj, ako se zamijenite i odete u Pakrac, da vas Tuman nee ganjati da radite. Sve jednako vojska ganja civilno stanovnitvo da radi. Kad je ta ena poela da plae! Znate ta, gospoo, rekla mi je, meni to dosad niko nije rekao. Ja sam realna. to se tie mene, tog rata uopte nije trebalo. Sutra da bude onako kako je bilo, ja bih se vratila. Ja sam imala koleginice Muslimanke, Hrvatice. Ja sam inae trgovac, zavrila sam trgovaku kolu i radila sam 20 godina u robnoj kui u Bosanskom Novom. Pa to je bilo mijeano, to je bilo takvo drugarstvo, ko sestre. Kad su gospoda ila na Brione, niko iv nije rekao, ni ko je u pravu, ni ko nije, nego je samo rekao treba ih pobiti! Govorili su da je to 6 ljudi kojima je stalo do vlasti i njih treba pobiti. Na samoj optini Bosanski Novi je bilo 1000 mjeanih brakova: i Srpkinje se udale za Muslimane, i Srbin oenio Muslimanku. I ti su ljudi super iveli i super se slagali i brakovi se nisu raspali. Znate kako sam se okupala kod te Hrvatice: kao kod svoje kue. Jo mi nije dala da koristim svoj runik koji sam ja ponijela od kue. Kae, trebae nam usput. Dala nam je i runik i sapun, sve. Okupala se i ja i mu i djeca. Ta ena je imala i dvije krave i cijeli taj dan je ona mlijekom snabdjevala. Bilo je dosta malih beba iz Petrinje. I onda su ene kukale ta e sa bebama, jer niko im usput nije dao mlijeka. I ta ena, stvarno, svaka joj ast, ona im je dala. Ja ne znam kako su te majke izdrale. Vruine su bile velike. Ujutro se kree rano, u 4, pola 5. Da se ide dok je hlad. ene su umirale u poroaju, bebe su umirale. Ako se ena zatekla na nekom putu gdje nema ni kue ni nita. ta e ena? Uhvatili je trudovi, mora da rodi: ili e da umre il e da rodi. Tako isto i dijete. Nije bilo ni policijske pratnje, ni hitne pomoi, nita. To je bilo strano. To je bilo, da izvinete, kao stoka. Kao stado ovaca, pa ga utjerate u red pa ono ide, mic po mic, metar po metar. Nekome se pokvari traktor, nekome pukne guma. Dok izae iz one kolone, pa njega zaobies pa tako. Meni je posebno teko palo to to niko nije priao pa upitao te ene treba li im to, jesu li bolesne, treba li im to od tih higijenskih stvari. Bilo je svijeta koji je krenuo ko grlom u jagode, bez igdje iega. I sad zamislite 191

vi jednu enu negdje na putu dobije menstruaciju, a nema nita kod sebe. To je strano. Nije bilo mogue propustiti trudnice, bolesne, porodilje. Jedino je zeleni i uti taksi doao i oni su proli pored kolone u suprotnom pravcu i onda su stali kod svakih zaprenih kola, kod svakog traktora i pitali ima li ko stari, bolestan. I tako, neko se javi i oni ga pokupe. Jedino oni, niko drugi. Pored nas, u putu je umrla porodilja koja je rodila blizance. Umrla je i ona i bebe. Vidjela sam kad iznose mrtvu enu i djecu. Strano je to. Narod umire usput. Recimo kraj puta se ovjek zakopa bez igdje iega. Prekrije se odozgo plahtom il neim da mu ne upada zemlja direktno na oi. To je jezivo. Recimo, na masu krstova smo mi nailazili usput. Lijepo uz asfalt. Vjerojatno da je to grobnica dok ima krst. Sav narod je bio izbezumljen. Nije imao snage. Samo ovjek da vidi one starce. To je, stvarno, jezivo. Starci jadni. Skupili se, samo oi im ostale u glavi, nita drugo. I utnja. I ponekomu pla djeteta. Kad smo prilazili Brkom, to je nekih 10-15 kilometara taj koridor od Save, narod je kroz kolonu poeo priati: Ajde samo da se proe Brko, mogu da nas bombarduju, ajde ovo, ajde ono. Tu je blizu, mogu avijacijom da tuku. I onda je moju djecu uhvatila panika. Kau: ta emo mi, mama, ako nas bombarduju? Drago dijete, pa ta ja znam ta emo. Ima dosta Liana i Kordunaa koji su ili na Petrovac i koji su priali kako su ih bombardovali. Jedino tu je djecu uhvatila panika. U Republici Srpskoj nije bio organizovan nikakav doek u smislu dijeljenja hrane i najnunijih stvari. Jedino to to je bilo u Banjaluci, ali dalje vie nigdje nita. Kada smo doli u Srbiju, u Kuzminu je bila organizovana ishrana, radile su kuhinje, ali to opet nije drava organizovala. Sami mjetani su to organizovali. Ve kad smo bili tu na rampi kod Beograda, onda je tu bio Crveni krst. Tu su dali po kilu kruha i neto konzervi. Sok nismo dobili. Usput, recimo, kad se stane da se odmori, opet su graani dijelili. Novane priloge, sokove, garderobu. Nita organizovano. Poto smo mi imali rodbinu, kako se to kae, prvo koljeno, nismo imali problema da uemo u Beograd. Na roak je doao i sredio to sve na toj rampi. Potpisao je i dobio je neki papir od Crvenog krsta. Onda je poslije policija usmjeravala kuda da se ide. U Beograd smo stigli 15. avgusta. Da nije roak uspio da mi nae da radim kod njega u firmi, ne bih ni ja radila kao to ne radi hiljade ena. To mi dosta znai. Znate ta, psihiki se rastjeretim. Da ne radim, ja mislim da bih ja bila negdje u psihijatrijskoj bolnici. Ovako, ovjek izie, radi onih svojih 8 sati, rastereti se psihiki, ne misli. I onda kad doe kui uvijek ima neto za oprati, ispeglati. Manje se misli na to. Taj moj posao nema veze sa mojom strukom. To je pakovanje sjemena. Nije to teak posao, malo dosadan jest. U poetku, kad smo doli, bilo mi je psihiki jako teko. Osjeala sam se uasno. ovjek ne moe nita da vrati, nita da uini. Upao je u novu sredinu ko s neba. Ko da padne u more i svud oko tebe je more, a 192

ti ne moe nigdje. Tako sam se ja osjeala. Danima me glava boljela. Moda je to od te psihike optereenosti. A sad to vrijeme vie prolazi, ovjek poinje da se navikava. Ali ja ipak u podsvijesti mislim da u se vratiti. Ja bih se sutra vratila ako bi Tuman garantovao srpskoj vojsci neku amnestiju, da nee biti suenje. Ja ne trebam tamo bez mua. ta u ja bez mua, da on ostane tu, a ja da se vratim tamo? Jedino to mislim, a inae sutra bih se vratila. Ali kad bi trebalo da se vratimo, a ne bi amnestirali muki svijet, onda se ne bih vratila. Onda bih rae ila u Afriku. Nego da se vratim tamo pa da mi uhvate mua: il da ga ubiju il da ga osude. to u ja tamo sama sa dvoje djece i sa starom babom?

193

Vedrana
Sve ove godine rata ivot je bio teak. Mu je stalno bio na poloaju i ja i erka smo bile same. Radila sam i brinula sam se faktiki sama o njoj. On bude 15 dana na poloaju, doe dan-dva kui da se okupa i presvue i opet ide. Kad je mu prvi put otiao na front, nisam znala gdje je. Ja sam ila na posao i s posla i stalno sam plakala. Kad bi doao kui, sva roba na njemu je bila crna. To se nije moglo u maini oprati nego je trebalo prije toga dva puta otkuvavati. I on sav crn, neobrijan, grozan, mrav. Bila je vlaga i zima tamo gdje su spavali. Bio je na prvoj liniji na poloaju. Svaki put bi spremio za sebe metak i bombu. Samo da im ne padne iv u ruke. Kasnije je uspio da se prebaci na drugu liniju. Tu mu je bilo lake. Kad bi doao kui, nije znao ta bi sa sobom. Samo misli ta se tamo deava. Ja idem na posao. Ujutru nosim dijete u vrti, popodne je uzimam. Kad sam radila popodne, plaala sam enu da je uva. Ila sam na posao samo da sauvam radno mjesto. Ne zbog plate, jer plate su bile nikakve. Pola godine sam radila bez dinara. Samo da sauvam radno mjesto. Od plate nisam mogla platiti ni vrti. Majka bi donijela meso, jaja i tako bi se nekako skrpili. Kad bi bio dan-dva slobodan, odemo na selo, kod njegovih ili kod mojih. To bi bilo rijetko. Jednom u mjesec-dva. Stalno smo sluali vijesti, gdje se ta desilo. Ko je poginuo, a ko zarobljen. Samo mislim, mojima e se neto desiti. Imam dva roena brata, a i od ostalih roaka svi su bili na frontu. I tako, samo eka, slua, ta e se kome desiti. Teko sam doivjela kada je od djevera sin poginuo. Bio je na svim borbenim linijama, a poginuo je ulazei u grad na motoru. Samo sam gledala ta se deava i mislila ta mene sutra eka. Mukarci su ili da se bore na frontu, ali i mi ene smo se borile psihiki. Mene je zaova zvala da doem kod nje. Ja nisam mogla. Kako da ostavim mua? Doe kui poslije 10-15 dana, a nas nema. I ja se prole godine ipak odluim da uzmem godinji i da odem da se odmorim. Sve vrijeme sam mislila ta se tamo deava. Nisam sebi nikako mogla oprostiti to sam otila. I tek to sam mislila da e se smiriti, da e se srediti, da e se dogovoriti neto mirnim putem, zatrudnila sam sa mlaom erkom. A onda se zakuvalo jo gore. Dva mjeseca prije nego to emo pobjei, otac mi je umro. Doivio je infarkt. Poslije toga sam bila najvie kod majke na selu. Tada sam ve bila na bolovanju. Uspjeli smo napraviti 40 dana ocu. Trudna sam bila i to sam sve teko preivjela. Dan prije nego to emo bjeati, ustala sam sva nikakva. Nisam mogla rije progovoriti. Sve sam mislila zato se tako osjeam. Nekome e se neto desiti. A taj dan mi je mu trebao doi s poloaja. On mi je rekao da ne idem u grad, jer e on doi 194

kod nas u selo. Autobusi nisu ili taj dan. Ja sam mislila kako e on doi i hoe li krenuti. Nismo sluale vijesti. Nismo palile ni radio ni televizor. Kominica je dola i rekla da je sluala vijesti i da je gadna situacija. Iz komiluka dva momka nema. Neki su ranjeni, neki mrtvi. Kae da su neki uli da je Grahovo palo. Ako je Grahovo palo, ja razmiljam, mi nemamo ta ekati. Drugo jutro mi je dola sestra i rekla: Ajde pakuj se, idemo... Mama je ostala plaui. Sjele smo tako u auto. Sestra nije imala radio u autu pa nismo mogle da ujemo vijesti. Tako smo stigle kui. Ja odmah odem kod kominice. Kominica me je pitala zato ne idem kad je toliko naroda ve otilo. Malo ko je tada bio ostao, posebno mala djeca i trudnice. Ja sam joj rekla: Pa kako u ii ja sad ovako trudna, sedmi mjesec. Gdje u ja nego svojoj kui? Ona mi opet kae da bih trebala poi sa djetetom. Mu je na poloaju. ta u tu sama s djetetom. Ja razmiljam: Ma neu ja nigdje. On kad doe kui, nit ima ta skuvano da pojede, nit oprano da se presvue, ni nita. Onako kad doe sam u kuu ko u tuu. Nije on naviko da doe a da nas ne nae. On moe otii kod svoje majke da njih vidi, ali poslije odmah k nama. I ja odluim da neu nigdje. Al ja s balkona gledam ene kako spremaju velike kante za gorivo. Meutim, ja i dalje nisam htjela da idem. Mislim, ima jo dosta naroda. Gdje oni, tu i ja. Ne razmiljam o tome da uvam sebi glavu. Prolo je nedjelju dana od pada Grahova do naeg izlaska. Kako je Grahovo palo, masovno se poelo izlaziti. A dosta je i ostalo. Bilo je ljudi koji su odluili da ba nee i nemaju gdje, ni kod koga. Imali smo neke nade jer se govorilo da se u naem gradu nee nita desiti. Dosta su nas hrabrili preko televizije. Da ima oruja, i hrane i svega. Dolazio je i Patrijarh tada. Govorili su da je na grad uvijek bio srpski i da e ostati srpski. Mu je doao kui dan prije naeg izlaska iz grada. Njih dvojica su dobili izlazak samo za no. Da se istuiraju, presvuku i ujutro da se vrate. A tih dana je u gradu bio haos. Mnogi ljudi su zadnjih godina u ratu oboljeli od ivaca. Dosta njih je samo sebi oduzelo ivot. Kominica koja je stanovala preko puta mene je izvrila samoubistvo i teko ranila erku. Za njih nije niko znao dan i no. To je za mene bio ok. Mu joj je bio na poloaju a sin u vojsci. Govorila je da e ubiti i sebe i dijete da ih ne siluju, da im ne padnu ive u ruke. Dosta je bilo slinih sluajeva. Onda kad bi ljudi vidjeli da izlaza ba nema. A drali su nas u zabludi. Kao, da se drimo i da nam stie pomo. Kad je doao mu, ja ajde da spremim neto za veeru i da se on presvue. Svratili smo kod komija i kod roaka. Kad smo doli, ja sue samo sklonim u sudoperu. Raunam imam sutra vremena da to operem. Ali, u 5 sati nas je probudila, dobro su je nazvali, oluja. Mu je zgrabio kerku iz kreveta i stajali smo u hodniku jer smo tu bili vie zatieni. Kad je on nju spustio da uzme ebe da je zamota, ja sam nju digla. Sedmi mjesec trudnoe. To nisam smijela napraviti. Ja sam nju digla, 195

a razmiljam ta sam napravila od ovog drugog djeteta. Utom mu dolazi i vie na mene: to je dri? A meni se ini, sigurnija mi je u naruju. Ne mogu je pustit. Imam osjeaj neto mi je odnese. U tom momentu (mi smo bili u prizemlju) svi odozgo izlaze. Komije, onako u pidamama. U 5,05 se ula sirena. U pet i po nam je nestala i struja i voda i telefon. Nismo imali nikakvih vijesti. Samo tue, tue. ujemo samo sa sviju strana da tue. I ne znamo ni za koga. Tu mi je i sestra, i tetka i braa. Svi smo tu blizu, a ne moemo niko za nikoga uti, ni znati. Jer ne moemo ni proviriti napolje. Niti kroz prozor. Stali smo u sklonite. Tu su bili svi iz zgrade. Uspjeli smo samo otii i uzeti eera, kafe. Desilo se da je u mene bilo neto plina pa smo mogli da skuvamo kafu i djeci mlijeko. Neko je imao hljeba, neko od veere ono to je ostalo pa smo to podgrijali da se jede. Ali nije bilo momenta od 5 sati do jedan, ma nije bilo jedne sekunde da oni nisu tukli. Negde oko jedan su stali 15 minuta pa onda tuku neko vrijeme, pa opet stanu 10-15 minuta. To valjda da mi krenemo. I kad smo kretali opet su tukli na tu stranu. Znali su gdje idemo. Oni su nas drali na dlanu. Al opet taj dan, ko se naao na ulici, nije se vratio. Jer to je bilo unakrsno, sa sviju strana. A mi sve mislimo sad e nai da nas odbrane. Ma kakvi. Ni uti. A mi, nestalo struje, nemamo vijesti. Nai se ne javljaju. Uspjeli smo uhvatiti njihove vijesti. Oni kau: Ostanite, neemo vam nita. ekajte nas. Gdje da ekamo. Znam ta me eka ako me uhvate u sklonitu, u kui. No. Ja sam samo gledala tu sliku: moje dijete meni u naruju i njihov no. To mi je bilo neto najgore. Samo da izaem. Ja u tom momentu nisam razmiljala ta e mi ostati, ta u ponijeti. Ne znam ta bih prije uzela. Samo sam razmiljala nek mi iziemo. Nek nau prazno sklonite, prazan stan. Mi smo izili kad je bilo malo zatije. Mi smo traili fenjer, neko petrolej, neko svijeu. No. 6 sati. Mi smo nalili fenjer pun petroleja i traili smo da ga okaimo na ekser negdje da se sve vidi. Ja sam izala napolje da vidim ta komiluk radi. Auto za autom kree. Mu mi je rekao da ne izlazim, a ja kaem da me nee ciljati. A nikad ne zna ta te eka. Vidim kominicu kako plae. Sjedaju i ulijevaju gorivo. Mi smo se spremali za ostati, a spremamo se za ii. Ne znamo ni gdje, ni s im. Auto nam je u kvaru. Goriva nemamo. Kominica mi je dola iz zgrade preko puta da vidi gdje sam ja, a ne moe se vratiti od paljbe. Jedan komija, stariji ovjek, nam je rekao da ima goriva. Rekao je mom muu da on vozi. Moj mu je obukao uniformu i sjeo da nas vozi kod moje tetke u selo. Mu je poao da nas odveze i mislio je da se vrati. Srea da tog dana nije bilo autobusa i da se nije moglo izai iz zgrade. On bi krenuo od kue bilo sa im. Meutim, nije bilo anse. U komiluku se svi pakuju. Trpa se u auto koliko moe stati. Kominica je imala dvije male bebe, a nije imala sa im ii. Nije bilo organizacije kod nas u gradu. Po putu je svuda bilo krvi. Kako je narod poao, tako su tukli. Kako je ko poginuo na ulici, nije imalo vremena da se 196

skloni. Jedna ena je cijeli dan visila preko balkona. Sve su mogue gaali. Al znali su UNPROFOR gdje je. Njih jedino nisu. Oni su slobodno prolazili. Nije se potrefilo nijedan njihov objekat, ni kola, nita da pogode. A pogodili su kasarnu, stanicu milicije. To se sve zapalilo. Bio je dim. Kad smo sjeli u auto, ja sam se vraala u kuu da vidim kako sam ostavila plin, da iskljuim televizor, sklonila zavjese da se ne zapale, spustila roletne i otvorila prozore. Mislili smo da odemo kod tetke jer ona ima ukopan podrum. Kad smo doli tamo, vidjeli smo da su joj upaljena kola. Ona se spremala da krene. Mi nismo znali da se izlazi masovno iz grada i iz svih sela. Tetka je ve sve spakovala i spremila se da krene, a mi mislili kod nje da budemo. Kad smo stigli, rekla nam je: Ba ste dobro naili. Nee baba iz kue da izie. Mi smo otili i pitali babu zato nee da izie, a ona kae: Pa neu iz svoje kue. Gdje u? Ajte vi. Ja u uvat kuu. I mi smo je jedva ubijedili da nemamo ta uvati i da idemo svi. I tako smo krenuli 4. avgusta naveer. Auto do auta u etiri kolone je bilo. Guva. Sporo. Polako. Nikako. A idemo, ne znamo ni gdje, ni dokle. Nita. Sela sam, skupila sam se i samo sam razmiljala kako u proi. Da ja nisam trudna, ja bih lako za sebe. Ja sam krenula iz sklonita u staroj robi. A bilo mi je zima od straha. Samo sam obukla zimsku kunu haljinu i neki muevljev stari demper. Zima mi. Samo drem. I tetki sam traila neto da se zamotam. Ona nam je dala dva ebeta i muu neke dempere i jakne. erci sam ponijela samo trenerku da joj obuem preko onih kratkih rukava. A to je sve bilo staro. Nita nisam uzela novo. U jednoj vreici sam vea uzela i bila sam par dana ranije spremila slike. To sam u koferu iznijela. A od dokumenata nita. Ni svjedodbu moju, ni njegovu, ni linu, ni nita, nita. Ni zdravstvenu. U torbi mi je bila moja trudnika knjiica. Od hrane nisam ponijela nita. Kad sam pola od kue iz friidera sam samo uzela zaleeno. Mislila sam bie nas puno, pa samo da imamo neto orbasto. Tetka je bila na selu i ona je uspjela spremiti. Ona je ispekla hljeb. Imala je u kui ajne kobasice, a iz bae je uzela paradajz i krastavac. Bilo je za nas sve hljeba dovoljno. Ali gora je bila e. Nisam osjeala neku glad nego sam bila edna. Stalno edna. A i tetka je ponijela prut. I sad smo mi naeli prut. On se na onom suncu isprio. Jo smo vie bili edni. Polako se ilo. Mislim da bi bre ili pjeke. No. Nestane nekome goriva. Stane u kvaru. Zastoj. To se ne moe ni opisati ni objasniti. Strah. U Petrovcu smo noili. Tada smo imali jo samo za par kilometara goriva. Kad sam pola, mi smo kukali svi jedno za drugo. Ne znam za sestru, ne znam za brata. Ne znam hoe li se izvui. Da sam bar mogla nazvat sestru ili ona mene. Ali telefon nije radio, a nismo smjeli otii kolima do nje jer u tom vremenu dok odem da je vidim poginuu ili ja, ili ona. Kad smo mi ili, gorivo se nije dijelilo besplatno. Kad smo doli do Petrovca, mu je otiao s kanticom da kupi gorivo i vratio se sav nikakav 197

sa 5 litara. I to su mu jedva dali kad je rekao da mu je ena trudna i da e roditi. Rekli su mu da mu je to dovoljno do prve bolnice. Tu je benzin bio 4,5 ili 5 DEM. Stigli smo do nekog automehaniara i traili od njega da nam proda gorivo. On nam je rekao da on nema, ali da do pumpe ima 5 kilometara. Mu je otiao do pumpe pjeke, ili je nekoga stopirao, ne znam. Uglavnom vratio se pjeke. I tamo je dobio 5 litara. Krenuli smo dalje i doli do jedne kafane. Uli smo u kafanu. Kaem: Daj piti, ima li ita? Kae: Ima, pivo 5 DEM, sok 3 DEM, ima kafa 3 DEM. Tu smo popili, mukarci pivo, a mi sokove. Uglavnom nas je dolo 21 DEM. to vie pije, sve si edniji. Imali smo neto vode, ali ona se uskuvala u autu. Molimo i kumimo ovoga na pumpi da nam da gorivo. Kae da nema. Nema i nema. Kad smo mi njega izmolili da nam da rekao je da je 5 DEM litra. I da nam. Sve se izvlaili na mene. Ja trudna, trebam roditi. Vruina. Muka. Malo dijete. ta sad da mi neto bude? Ko da me spase? Sve to imam, zadnji dinar sam bila spremna dati, samo da se negdje smjestim. I tako smo 1520 litara uspjeli kupiti. 100 DEM sam potroila do Banjaluke za gorivo. Kad smo ili kroz Bosnu tako su nas gledali grozno. Govorili su i to uglavnom mukarci: Gdje idete, kud bjeite, kako vas nije sramota? Ostavili ste kue. to se ne borite? Vidi mukaraca! Traili smo vode a oni nam kau: Znate li poto je voda? Onda su nam naplaivali u markama kockice sapuna. Hljeb u markama. uli smo da se to kasnije dijelilo dabe. Ja sam vidjela par ena da plau. Govorile su: ta se vama desilo ljudi to i nas eka. Malo je takvih bilo. Muvali su nas kroz tu Bosnu. Ili smo nekih 50 km kad su nam rekli da se vratimo i da idemo drugim putem. To je za mene bio grozan osjeaj. Srbi su kao i mi. I njih je poslije to isto ekalo. Al nisu bili svjesni toga. Putovali smo no i dan da bi doli do Banjaluke. ini mi se da mi je najtei momenat bio kad sam ula u stan kod sestre. Legla sam na krevet. Onda sam bila svjesna da ja vie povratka nemam. Moja kerka je samo govorila: Mama, zato mi nisi dala da uzmem onu lutku jednu veliku, samo onu? Ja joj kaem: Sreo moja, nemoj mi samo to vie spominjati. Jer ostalo nam je sve. Zovu je curice da izae napolje, a ona kae: Mama, ja bih ila da se igram, ali ne mogu tebe ostaviti. Mama, molim te nemoj plakati. Ostalo nam je sve. Neu ti vie nita spominjati. A ona je meni kad smo kretali govorila: Mama, ajmo uzeti video, ajmo ponijeti ovu lutku. Ja kaem: Sreo, ta e ti sad lutka. Nee se igrati. Vratiemo se mi kui. Dijete je bilo pametnije od mene. Kupila sam bila praka dosta. Nisam htjela ekati zadnji momenat. Znala sam da trebam roditi. I sve sam ono u vreama spremila za bebu. Preprala, prepeglala. Ona je meni govorila da sve to uzmem, pa da idemo. A ja sam krenula kao da u se vratiti za dan-dva. Ponijela sam samo vea onoliko da imam u sklonitu. Jedino to sam iznijela iz kue to su slike. I kasetofon da bi imali u kolima da sluamo vijesti. Nita vie. Ja, mu, moja erka i tetka smo poslije otili sa jednim komijom, 198

kolima, za Beograd, kod sestre od tetke. Tamo sam ula za ostale. Imali su svi sestrin broj telefona pa su nam se javljali. Mu mi je ostao na Pavlovia mostu jer smo tu imali problema. Kad smo doli do granice, rekli su nam da putaju u kolima samo jednog mukarca. Kod nas su bila dva mukarca: moj mu i ovaj ovjek to nas je vozio. Rekli su nam da se jedan mora vratiti na ratite. Tako je moj mu ostao tu. Ja nisam imala pojma gdje e ga poslati. Mislila sam da ga vie neu nikad vidjeti. Pitala sam se: Gdje e se boriti? Gdje mu je kua? Nema ni kue ni nita. Sad sam okupirana brigom za mlau kerku jer ima zdravstvenih problema. Sad samo mislim na nju. Da bude sve u redu. Nemam vremena da razmiljam ni o sebi, ni o kui.

199

Zora
Roena sam u Luci Palanci, jednom malom mjestu ispod Grmea, izmeu Sanskog Mosta i Bosanske Krupe. 1977. godine udala sam se i otila u Petrinju. Tu su mi se rodile dvije kerke. 1980. godine poela sam da radim. Najprije sam radila kao asistentkinja, a kasnije kao zubni tehniar. Radila sam do 1991. godine, odnosno do izbijanja sukoba izmeu Srba i Hrvata. Kada je HDZ uao u Petrinju, oni nisu fiziki maltretirali narod ve je to bio jedan psiholoki rat. Uvee od pola devet pa na dalje nikad nismo znali ija e kua biti minirana. Tada sam u strahu znala po cijelu no samo ii od prozora do prozora po kui. Kada se zavrila kolska godina, djeca su kao i uvijek, otila u Bosnu kod bake na ljetne ferije, a ja sam uzela godinji odmor. Moj suprug je jo 1990. godine dobio otkaz. Mogli smo da pretpostavimo da je do toga dolo zato to je Srbin jer drugog razloga nije bilo. Poto nije radio, svi skupa smo otili tada u Bosnu i ostali tamo do kraja mog godinjeg odmora. Tada se jo nije znalo da e mukarci ii u kasarne, odnosno da e doi do nekog oruanog sukoba. Tamo sam ostala do kraja godinjeg odmora i onda sam se vratila da radim da ne bih izgubila posao. Suprug je ostao sa djecom u Bosni. Sve je bilo napeto, bile su strae, HDZ-ovci su hodali sa kalanjikovima po gradu. Kad sam ila iz svog naselja na posao, vidjela sam na zvoniku crkve otvoren prozor i cijev od pukomitraljeza. A kad sam se vraala s posla prozor je bio zatvoren. Tada me je bilo jako strah. Ispod kue smo imali podrum, a nae komije nisu, pa su uvee dolazili kod nas sa djecom. Sa koleginicama na poslu nisam imala nikakvih problema. Nije se osjealo nita neobino. Moda su one priale o tome kada bih ja izila. Ne znam. Potrefilo se da sam od onih koji su radili, samo ja bila Srpkinja. Svi ostali Srbi su bili na godinjem odmoru. Kolege koje su tu bile su govorile da nee biti nita, iako se osjealo da neto mora biti. I onda 27. avgusta u noi dolo je do incidenta izmeu zengovaca i vojske. Zengovci su napali kasarnu, a vojska je uzvratila napadom na stanicu milicije. U meuvremenu je moj suprug stigao u Petrinju. Ja sam ujutro ustala i pola sam na posao. Tih dana su hapsili Srbe pa sam rekla suprugu da nigdje ne izlazi kada ja nisam tu. Od komija mali je imao 5 godina i mogao bi rei da ga je vidio. Prethodno vee smo vidjeli cisternu parkiranu kod jedne samoposluge. Kad sam ja ujutro, odlazei na posao, izala iz naeg naselja, vidjela sam da je tu parkiran i leper koji je popreio cestu. Vidjela sam i da su preko noi napravljeni grudobrani od vrea sa pjeskom. Razmiljala sam ta da radim: da se vratim kui ili da produim. Odluila sam da idem na posao da se pozdravim sa kolegama i da se onda vratim kui i idem djeci u Bosnu. 200

Usput sretnem jednu moju drugaricu, inae Srpkinju, i kaem joj da imam namjeru da idem odatle. Ona mi je rekla da ne idem i da nee biti nita. Isto su mi rekle i koleginice Hrvatice sa kojima sam se dola pozdraviti na poslu. One su tu bile sa svojim familijama, a ja sam od svoje djece razdvojena. I da do neeg doe, ja do svoje djece vie ne mogu. Ja sam se sa njima pozdravila. U meuvremenu je dola Jadranka koja je bila na godinjem odmoru i za koju sam ula da je bila zaduena od direktora da prati ko kuda ide. Ja sam se i sa njom pozdravila. I idem ja tako kui i kad sam dola na pola puta, ja se sjetim ta sam napravila. Pomislila sam da e zbog mog odlaska noas doi po mog supruga i da e ga odvesti. Niti mi je bilo da se vratim nazad na posao, niti da idem kui. Ipak sam odluila da doem kui. Suprug me je pitao ta se dogodilo. Ja mu nita nisam rekla. Neto sam ga slagala zato sam dola kui. Tek 1993. godine sam mu ispriala ta je bilo. I ja se ponovo vratim na posao. Rekla sam da mi je suprug rekao da to nije nita i da se mora potovati vlast. Tek sam tada vidjela kakvu sam glupost napravila. Mogla sam staviti i njegov ivot u opasnost i svoj. Tu no smo odluili da ja idem djeci u Bosnu, a suprug u kasarnu. Izjutro mi je suprug rekao: Nemoj plakati, vidjee ti crvene oi. I onda, mi polazimo od kue, dolazimo do pruge. On produava pravo, a ja skreem lijevo za autobusku stanicu. Ne smijemo se ni pozdraviti. Htjela sam ostati tamo, ali je suprug rekao: Ne! Ako je za poginuti, dosta je jedno. A mi imamo dvoje enske djece. Ti si im vanija nego ja. Ti idi da se sa njima sastane. Da makar jednog roditelja imaju. To je bio stravian trenutak naeg rastanka: suprug odlazi u kasarnu, a svuda uokolo zengovci. Ne zna hoe li ga prihvatiti u kasarni ili e ga vratiti kao to su mnoge vraali govorei da se jo nita ne dogaa. Ljudi nisu znali ta da rade, ni kuda da idu. Tu no pred polazak ja sam spakovala veliki kofer i dvije torbe. Ali ja to nisam mogla ponijeti. I vadim. I sjetim se da su djeca pola samo u ljetnoj garderobi. I stavljam njihove zimske jakne, hlae, izme, svu zimsku garderobu. Da djeci ponesem, a mislim - meni e biti lako. Od nekog u dobiti neto. Kad sam dola u Zagreb nisam znala ta u sa tim stvarima. Nisam se smjela javiti ni sestri ni nikome da ne bih njih uvukla u neto. Ja sve mislim da me neko prati. Idem ja ostaviti stvari na garderobi. Dolazim tamo i onaj ovjek proita iz line karte da sam iz Petrinje i kae: Jao, gospoo, Vi ste iz Petrinje. Pa kako je tamo? Ja kaem da nema problema. Pita me kako je u nekim selima oko Petrinje. Ja kaem da tamo, gdje su nai, nema problema, a tamo gdje su mijeani tu ve dolazi malo do problema. Jedni druge napucavaju. Sad ti misli koji su nai. Ostavim ja te torbe, a autobus imam tek u pola tri. Otila sam pjeke na Trg republike i dalje. I tako ja cio grad obila, a nikako vrijeme proi. Sve mislim ta ako on zaviri u tu torbu. Ako vidi zimsku garderobu, znae da sam Srpkinja i da idem. I ja na sto muka. Dolazim nazad. Negdje je bilo ve 13 sati prolo. 201

Mislim, idem ja po torbe. A u meuvremenu je bila smjena. Sad drugi radi. Uzmem torbe. Ja se okrenem i ne primjetim nikoga da ba mene gleda. ekam autobus. Ja sam uspjela da preem u Bosnu iako je usput bilo zaustavljanja i maltretiranja od strane zengovaca. U autobusu sam imala mjesta i sjedila sam, a pored mene je stajala ena sa djetetom. Ustupila sam joj mjesto. Voza je primio putnika za dva autobusa. U autobusu su preteno bile ene s djecom i stariji ljudi. Negdje na pola puta izmeu Zagreba i Novske u autobus su ula trojica zengovaca. Rekli su da je autobus pretovaren i da svi koji stoje moraju izai napolje i ostati tu. A tu je bila uma i nije bilo nigdje niega. Nigdje kue. Voza je rekao da je morao primiti vie putnika jer se drugi autobus pokvario. ena kojoj sam ustupila mjesto ponudila mi je da sjednem, ali sam odbila. Gdje e ona s djetetom da izlazi vani. Tu smo ostali sat vremena. Govorili su nam da smo etnici, da idemo etnicima. Iz suprotnog pravca, od Novske prema Zagrebu naila je jo jedna patrola zengovaca. Doao je ovjek na kome se vidjelo da je dobar i pitao u emu je problem. Rekao je, takoe, da zna da su to sve etnici, ali je rekao da nas puste jer su to ipak ene i djeca. Na kraju ga je ovaj bolji nekako ubijedio pa smo uli u autobus. To je bilo pet dana prije ruenja mosta kod Novske. Da nisam tada izala vie ne bih mogla izai. Tada sam u jednom trenutku pomislila da neu vie nikada vidjeti svoju djecu, ali, eto, igrom sudbine uspjela sam doi u Bosnu. I onda sam tako bila s djecom u Bosni do kraja maja 1992. godine. Petrinja je dola u ruke Srba u septembru 1991. godine, ali su veze bile tako pokidane da o suprugu nisam nita znala do novembra 1991. Suprug je u novembru uspio prvi put doi do nas da se vidimo i ja sam od tada par puta ila u Petrinju da neto napravim po kui i oko kue da se vidi da tu neko ivi jer su u tom periodu bile velike pljake. Jednom su i djeca zaeljela da dou u Petrinju jer su se zaeljele kue. Svi koji su dolazili, uglavnom su se vraali razoarani jer je puno toga bilo razrueno. Meutim, moja djeca su bila oarana jer su ponovo bila u svojoj kui. Mu nas je saekao i odmah otiao na poloaj. Mi smo se spremile i legle spavati. Odjednom je poelo granatiranje. Kerke su dole k meni. Ja sam ih tjeila da to nije blizu iako je i mene bio strah. One su poslije zaspale, ali ja, bogami, nisam cijelu no spavala. Ja sam se iz Bosne vratila u Petrinju 23. maja 1992. godine mislei da emo tu ostati dalje ivjeti. U Petrinji sam bila do 4. avgusta 1995. Tog dana ujutro u 5 je poeo opti napad. Granatiranje i bombardiranje avijacijom. Znalo je i ranije doi do meusobnih sukoba, ali nita u takvim razmjerama kao tada. Ja sam ujutro ustala. Bila sam sama. Spremila sam se i izila dole u prizemlje. Upalila sam radio. Nisam znala ta da radim. Oko pola 8 poela sam se spremati da idem na posao. Kominica mi je rekla da sam luda i da ne idem. Da sam znala da e biti ovako moda bih neto po 202

kui pakovala da ponesem. U meuvremenu je jedan komija poginuo. Imao je enu i troje djece. Otila sam kod njih da se naem. Tu nas je bilo jedno 4-5 familija u tom podrumu. Veliki je to podrum. Popodne, oko 6 sati, dobili smo vijest da se moramo povui. Tada sam imala par minuta pakovanja. Ja sam vozila kominicu, njeno troje djece i njenu majku. Osamnaest godina nisam vozila. Poslije 18 godina sam sjela za volan. Najgore mi je bilo to sam vozila kominicu i njenu djecu. Bojala sam se. Bilo je gadno nou. Kad smo doli do Dooa, sela iznad Petrinje, onda sam vidjela mnotvo naroda, mlade vojske i shvatila sam da za nas vie povratka nema. Ja vjerujem da je Vrh znao da e do toga doi jer su petrinjski optinski funkcioneri jo u maju poeli da odvoze svoje stvari, da bi krajem maja, kada su oni izvezli svoje stvari, bilo zabranjeno narodu da to isto ini. Dva dana prije nego to je pala Krajina kod nas je na zubno dolazio jedan general i uvjeravao nas da nema opasnosti od pada Krajine. On je sutradan svog sina poslao za Srbiju to znai da je znao do ega e doi. Moj suprug je bio na prvoj liniji koju su vrsto drali i bili su iznenaeni kada su uli da se moraju povlaiti. Nisu znali ni zato ni kud. Ja sam u pola 10 navee 4. 8. dola u Prijedor i javila se djeci. Vano je bilo da kominicu sa djecom negdje smjestim. Ona je zvala neke roake u Beograd koji su joj rekli da prvim autobusom doe sa djecom u Beograd. Ostavila sam ih kod kume i otila djeci da se ne brinu. Za supruga nisam znala do nedjelje navee. On mi se javio da je izaao do Prijedora pa sam sa djecom otila po njega. To je bilo 5. avgusta. Bilo je strano. Ila sam od Prijedora prema Sanskom Mostu, a meni u susret su dolazile kolone iz Grahova, iz Drvara. Puno naroda sa stokom. Po cesti su hodali u tri kolone. Bilo je puno male djece koja su vozila svoje familije. Onog jednog je neko pronaao i snimio pa je imao sree da doe u javnost. A nije on jedini. Bilo je puno njih koji su u tim momentima bili glava familije. Ja sam jedina ila u onom pravcu. Tad je meni bilo jasno, kako smo mi bili izdani i prodani, da e tako biti i sa ovim dijelom Bosne i da nemamo ta tu ekati, nego da treba da idemo u Srbiju. Uzeli smo neke stvari koje smo imali u Prijedoru i koje smo dobili od rodbine i moje prijateljice Vesne i onda smo krenuli dalje prema Banjaluci. Tu smo zapali u jednu kolonu koja je ekala benzin. Mi to nismo znali, a nismo znali ni za staru cestu preko Laktaa. Bilo je est kolona i 8 kilometara smo ili dva i po dana. Nisam htjela mnogo hljeba nositi jer sam raunala da smo za dan u Srbiji. Onda smo kerka i ja ile 8 kilometara pjeke do Laktaa i kupile hljeba. Bila je velika guva. Narod je ekao po nekoliko sati u redu. Uspjele smo kupiti hljeb i natoiti vode. Mi smo se 10 cm pomjerali 2 sata. Kada smo vidjeli da emo jo dva dana ovako putovati nekako smo se okrenuli i doli na tu staru cestu. Onda smo relativno brzo doli do Pavlovia uprije. Tu smo stigli u pola 6 popodne da bi u 2 sata nou tek preli preko. Moj suprug 203

je tu pitao jednog milicionera kako moe stii do Apatina jer tu ima sestru. On nam je rekao da se nigdje ne odvajamo od kolone i da idemo u imanovce gdje je sabirni centar za izbjeglice gdje emo dobiti dokumenta sa kojima moemo ii kud hoemo. Mi smo povjerovali u to. Poli smo sa kolonom. Kolonu je pratila milicija. Poelo je svanjivati. Meni je to bilo tako stravino da sam pomislila da oni nas vode u neki logor. Rekla sam to suprugu, a on mi je rekao da sam ja luda. Kakav logor? Tako me je ta kolona podsjetila na deportiranja iz onog rata. Negdje oko pola pet, vidjela sam na jednoj kapiji ovjeka i enu. Ustavili smo i ja sam ih pitala kud vodi taj put. Oni vele za Bogati. To mi nita nije znailo jer nikad ranije nisam ula za Bogati. Pitala sam ih kud se moe iz Bogatia. Oni su mi rekli da se moe u Rumu i u abac. Rekli smo: Dobro. Odatle znamo otii za Apatin. Mislili smo da ove stvari koje smo ponijeli i one koje smo dobili od mojih u Bosni, ostavimo tamo kod zaove u Apatinu. Pa smo mislili poslije traiti negdje posao i kolu za djecu. Jer mi nismo imali nekog cilja kud idemo. Kod svakog raskra gdje smo doli stajala je milicija. I ti se nisi mogao izdvojiti jer su te uvijek vraali u kolonu. Kad smo doli na naplatnu rampu u imanovcima, kerke su vidjele neki sok i htjele su piti jer su bile edne. Suprug je otiao po sok i nakon nekoliko minuta vratio se sav blijed. Rekao mi je: Idi nekog zovi kog zna, hoe nas na Kosovo. Tako da su nas prevarom dovukli do imanovaca. Jedva sam uspjela dobiti brata od strica i on je doao po nas i odveo nas u Banovce. Tu smo kod njega bili dva dana. Poslije smo otili u Rumu gdje smo nali stan. Suprug je poeo raditi u Hrtkovcima. Tu mu se nije dopao sam sistem rada jer se u radu pravilo dosta propusta. I onda je suprug sluajno, itajui neki oglas u vezi stolarske maine, pronaao jednog ovjeka iz Vrnjake Banje. Tako smo odluili da doemo u Vrnjaku Banju gdje mislimo da se nastanimo za stalno. Tu smo dobili jednu kuu na korienje. Dok smo bili u Vojvodini, mnogi su nam znali prebacivati to smo otili, to se nismo borili. A da je nareena borba, borili bi se svi. Ne bi niko naputao svoje ognjite. Sad je napravljeno to to nije ni u Prvom ni u Drugom svjetskom ratu, ni za vrijeme Turaka. Bilo mi je teko napustiti Petrinju: kuu koju smo gradili i koju nismo jo zavrili. 19 godina sam tu ivjela i bilo mi je teko napustiti. Suprug je imao i stolarsku radionu. Ali mi je bilo tee kad je padala zapadna Bosna gdje sam ja roena, gdje sam provela svoje djetinjstvo, svoju mladost i gdje su moje ukun-ukun djede ivjele. Tako je bilo svim ovim iz Republike Srpske Krajine koji su odlazili. Moja stara majka od 80 godina morala je da napusti kuu koju nije htjela napustiti 1947. godine kada je bila kolonizacija i kada su dobijali u Vojvodini kuu. Kad sam dola onako sva alosna, nikakva, u Rumu, odem u prodavnicu i traim hljeb. Od kad znam za sebe govorim hljeb. Jedna gospoa iza mene mi ree: Gospoo, zar se ne kae lebac? Mene ni u 204

Hrvatskoj nisu nikada ispravljali kada sam traila hljeb. Pa nisam ja dijete od godinu dana da me moe tek tako nauiti. To je jedan govor koji sam ja od djetinjstva nauila. Ja u vremenom prihvatiti i novi jezik. Ali treba za to proi 5 ili 10 godina. Ali mislim da naglasak nikada neu moi prihvatiti. Narod nam ovdje izlazi u susret koliko ko moe. Teko je jer mnoga preduzea ne rade. Ne moe vam neko neto pruiti ako i sam nema. Druimo se sa jednom porodicom iz Banje i sa jednom iz Petrinje. Ostale jo nisam upoznala. Ja ne mogu ovdje otii u komiluk i rei: Dobar dan, kominice. Ja sam tvoja nova kominica. Pozovi me. Valjda bi oni mene trebalo da pozovu jer su oni tu starosjedioci. Iz Bosne sam gdje je mentalitet naroda drugaiji. Uvijek se imalo vremena za sjesti i popriati. Gore gdje smo bili u Vojvodini, nai prijatelji koji su nam nali stan, to bi mogli dati, davali su. Al ta e dati kad ona na ekanju, on na ekanju. Nemaju, faktiki, sebi za hljeb, a kamoli drugome da prue. Oni su donosili kada su god mogli. I djeci. A svi su unazaeni od tih sankcija. Neki ljudi vole rei da ve 4 godine pate zbog nas. Ma ne patite vi zbog nas. Zbog koga mi patimo? Pa to je neka jaa politika koju mi ne razumijemo. Najtei trenuci tokom puta bili su mi kada sam shvatila da vie nema povratka i dok nisam znala ta mi je sa suprugom. Najtee je onim porodicama kojima je glava porodice poginuo. Ili majka koja je izgubila sina. Njoj je sada svejedno koja e biti vlast.

205

Srebrenica

I. P. (1963)
Februara 1993. godine preivjeli smo najtee etnike ofanzive na Cersku i morali smo krenuti prema srebrenikoj slobodnoj teritoriji. Prvo smo doli u Konjevi Polje gdje smo prenoili. Sutradan je stigao francuski general Filip Morion sa svojom pratnjom. etnici su granatirali mjesto gdje se nalazilo mnogo naroda. Granata je jednom ovjeku odrubila glavu, a bio je to Avdo Huseinovi. Malo je falilo da mi djeca tu izginu. Kerka Reida elebia je poginula od gelera granate. Dijelovi njenog tijela su prskali po narodu. Mislim da je tada ranjen i jedan vojnik iz Morionove pratnje. Do noi smo nali sklonite, a ve oko 22.30 krenuli smo u Srebrenicu. Rano ujutro stigli smo u Srebrenicu i nismo imali gdje da se sklonimo sa ulice, jer je bila velika guva. Oko Srebrenice su se vodile borbe. U Srebrenici sam provela 21 dan sa muem, dvoje djece, svekrom, svekrvom i djeverovima. Konvoji koji su dovlaili hranu, poeli su voziti narod u Tuzlu. Tek poslije dva dana uspjela sam se ukrcati u kamion sa dvoje djece. Bila je velika guva, na hiljade ljudi su okruivali kamione. Gotovo da se ugui. inilo mi se da nas je hiljadu bilo na kamionu. Mu me je uspio ubaciti na kamion i rei: Neka ti je sa sreom! Na prvoj barikadi sam vidjela 12 etnika koji su poeli vikati na nas, psovati nam muslimansku majku i prijetiti nam da e nas nai u Tuzli. Na kamionu nisam nikoga poznavala, jer bile su tu uglavnom ene sa sela Osmae. Kamion je povremeno koio i trzao, pa su ene padale jedna preko drugih. Starijeg sina sam u toj guvi izgubila. Pao je pod noge enama, ali uspjela sam ga izvui. Meutim, tada sam izgubila manjeg sina. Nisam imala nikoga da mi pomogne da ga spasim iz te guve. To se sve deavalo u okolini Bratunca. estogodinji sin mi se uguio dok sam ga izvlaila ispod nogu. Na rukama mi je umro isputajui zadnji dah. Poslije toga ja vie nisam nita znala za sebe. Hladili su me vodom. U Bratuncu su ene Srpkinje izale na put pred kamione. Neke su imale noeve u rukama i vikale su na nas da e nam poklati djecu. Kad smo prole kroz Bratunac iz drugog kamiona je uspjela prei moja snaha i uzeti sa sobom starijeg mi sina. U Zvorniku je toga dana bila pijaca i tu su nam prijetili da e nas pobacati u Drinu. Dvanaest etnika se popelo na kamion i traili su pare i zlato od ena. Ja sam jo uvijek moje mrtvo dijete drala na rukama. Na kamionu se uguila dvadesetogodinja trudnica sa Osmaa, jedna starija ena i sedmogodinja kerka Senaida iljkovia. Ukupno je etvoro ugueno na kamionu gdje sam ja bila. Nismo imali ni hrane ni vode na tom putu. Do prelaska na slobodnu teritoriju su nas jo nekoliko puta zaustavljali i vrijeali. Kad smo stigli u 209

Tuzlu bilo je poslije podne. U Tuzli su nas lijepo doekali. Iznosili su pred nas sokove, narande, hljeb i svega ostalog, ali meni nije bilo ni do ega. Da sam imala no u tim momentima bih se sigurno ubila. Vidjela sam kad su mi s kamiona skinuli starijeg sina Edina, a mlaeg mrtvog sina, dvojica ljudi u uniformama su stavili na nosila i odnijeli. Poslije toga, ja moje dijete vie nisam nikada vidjela. Mene su dvojica odnijeli u Mejdan gdje sam primila etiri injekcije. Tek sam ujutro oko sedam dola svijesti, nala sam starijeg sina kod snahe. Mu Rahman i druga mnogobrojna rodbina nisu nikad doli iz Srebrenice.

(Samrtno srebreniko ljeto 95 1998)

210

S. S. (1970)
U pola tri poslije podne, 19. jula, izala sam iz Srebrenice. Sutradan, prije prve zasjede, negdje oko podneva, srela sam Kemu i Edina Hajdarevia, oca i sina, moje roake. Ja sam, kao i veina Srebreniana, imala osjeaj da nam se na ovom putu nee nita desiti. Naivno sam vjerovala da e kolona od petnaest hiljada ljudi biti putena da proe. Pored toga mislila sam da e put trajati svega 24 sata. Tog popodneva ve smo padali od umora jer prije toga nismo sedam dana spavali, niti jeli. Kada sam, tokom odmora, pitala jednog ovjeka koji poznaje teren za koliko emo vremena stii do Tuzle, u nadi da e mi kazati da e to biti sutra, on me pogledao, nasmijao se i rekao: Sanela pa mi smo tek krenuli! Petnaestogodinji Edin imao je kaket na glavi i bio je vedar i nasmijan. Tada sam imala osjeaj da je sav sretan jer prvi put uestvuje u neemu velikom to je do sada mogao gledati samo na filmu. Bilo je to otprilike tri sata prije njegove pogibije. Prve granate koje su pale na grupu ubile su Srebreniane. Tu je poginuo Nino Avdi iz Petrie i Edo Hajdarevi. Mnogi su bili ranjeni. Kada su te granate, tokom naeg odmora, poele padati, mislila sam da nas etnici nasumice granatiraju iz velike daljine. Ali, onda je poela pucnjava sa puta Bratunac Konjevi Polje Nova Kasaba. Bili smo u okruenju. Poela je panika. Naila sam na Kemu koji je bio ranjen u obje noge. Ispriao mi je da je Edin poginuo od granate. U jednom momentu, u itavoj toj guvi, iza Keme, kojeg su ranjenog nosili umotanog u deku, kao da se stvorila povorka. Pomislila sam Boe, isto kao da mu idemo na sahranu. Pitala sam ga: Kemo, gdje je Edo? Suze su same tekle niz obraze, ali to nije bilo kao obino plakanje. Jednostavno tu si, sve se oko tebe deava i nema vremena da glasno izrazi svoje emocije, da vriti ili galami. Gotovo sve to je nenormalno, postaje u tim momentima normalno. Rijei su zaista nedovoljne da objasne i izreknu sva ta zbivanja. Zna sine, tako me oslovio, nemoj plakati. Njega vie nema, ali bie sve u redu, ponovio je vie puta. Pogledao me jo jednom i onda se tako snano zubima ugrizao za donju usnu da je iz nje potekla krv. Pogledao je zatim u nebo i tada sam imala osjeaj da on vie nije sa nama, tu u toj umi. inilo mi se kao da u glavi premotava film od roenja sina, prvih igraki i koraka Edinih, svih ivotnih i tuga, do posljednjeg oprotaja sa sinom kada ga je mrtvog drao na rukama. Oko sedam sati, petnaestak minuta poslije ovog susreta, krenuo je pravi etniki napad na nas sa svih strana. Kasnije sam ula da je Kemo, 211

u velikoj guvi koja je nastala, bio pregaen u stampedu. Brata sam srela na poetku puta, na unjarima. Nismo ili zajedno. Drugi put sam ga vidjela za vrijeme odmora kako lei i spava. Bio je potpuno iscrpljen. Pored toga, vidio je Edina mrtvog i bio blizu mjesta gdje je mnogo ljudi poginulo od granata. Molila sam ga da me prati i bude u mojoj blizini. Kasnije sam saznala da je on bio rijeio, ne govorei mi, da se mi razdvojimo, kako bi makar jedno od nas dolo ivo. Poslije tog susreta, za Bracu nita nisam ula tokom puta, iako sam se raspitivala kod svih onih koji su izali iz okruenja. U blizini prelaza na slobodnu teritoriju, no prije, izgubila sam tanu u umi. (...) Ta uma gdje sam izgubila tanu bila je jako mrana. Braco je dvadesetak dana poslije mene proao istim putem pored mjesta gdje je bilo 4-5 leeva. Kao da mu je neko rekao: Vrati se i pogledaj! On se vratio i na tom mjestu naao moje slike. Sve su bile pocijepane napola. Tada je dobio novu nadu i znao je da sam iva. Inae cijelim putem do Tuzle on je imao takav osjeaj kao da ga neko vodi za ruku i pokazuje mu kuda e se kretati. U kritinim situacijama i zasjedama uspijevao je nai izlaza, iako puta nije poznavao. Mjesec dana od mog dolaska u Tuzlu po prvi puta sam otila na pijacu. Zastala sam kao ukopana pored jedne debele Ciganke koja je gledala u karte plavoj djevojci. Sve mi pogaa, govorila je plavua. Koliko kota, upitala sam. Pet maraka, odgovorila je Ciganka. Pogledam u novanik, vidim tri marke. Moe li za tri? Moe, odgovori Ciganka, razbaci karte i kae: Otac ti je zarobljen i nee dugo vremena doi, a brat ti je na putu. Dvojica crnih mukaraca su mu pomagali i on je ve stigao u Tuzlu. eno, nemoj me lagati i onako mi je ve dosta svega, rekla sam. Ne, ne laem te. Tebe kod kue eka glas o bratu, rekla je i ja sam otila. Kod kue sam poela priati majci i tetki ta mi se desilo na pijaci. Nisam sve ni zavrila, zazvonio je telefon. Prijatelj mi javlja: Sanela, brat ti je stigao u Tuzlu!

(Samrtno srebreniko ljeto 95 1998)

212

S. H. (1974)
Rat sam doekala u svom rodnom selu. Radovali smo se poetku proljea i dolasku Bajrama. Nismo ni slutili da e to biti najcrnji Bajram u naim ivotima. Rudnik Sase je brzo okupiran. Moja kua se nalazila u blizini Rudnika, pa su nam naredili da se odmah iselimo iz kue. Krenula sam sa porodicom u pravcu sela Poloznik. U rodnom selu je ostalo nekoliko Muslimana. Svi oni su ubijani, tako to su zapaljeni u jednoj kui. Po dolasku u Poloznik, mislili smo da smo spaeni i da rata vie nee biti. Meutim, 16. maja 1992. godine od gelera granate ranjen je moj brat M. H. Njegov oporavak je trajao itav rat. Preivljavali smo glad i neimatinu. Po hranu smo ili u naputena i poruena muslimanska sela. 5. juna 1992. godine doli smo u Srebrenicu. U Srebrenici je bila vea glad, nego na selima. Srebrenica se uspjela odbraniti zahvaljujui naim borcima. Dolaskom UNPROFOR-a prestala su ratna dejstva, ubijanje i granatiranje. U Srebrenici sam se udala za S. H. i bila sam jako sretna. U junu 1995. godine dobili smo sina, samo mjesec dana prije etnike okupacije Srebrenice. 11. jula se rastajem od supruga i kreem prema Potoarima. Nikada ne mogu zaboraviti njegove uplakane oi kada je ljubio svog jednomjesenog sina na rastanku. Kasnije sam saznala od nekih sugraana da je moj suprug bio u Kravici meu zarobljenicima. U Potoarima sam provela dva dana i dvije noi. Za to vrijeme nisam nita jela, a morala sam hraniti bebu. Vriska ena i djece stalno se ponavljala kada bi etnici ulazili meu narod i izvodili mukarce. Bilo je jezivo sluati pla i vrisku mojih komija i sugraana. Razmiljala sam o sudbini svoga supruga, brata i oca koji su otili preko ume. Druge noi u Potoarima uhvatilo me ludilo i histerija. Ostavila sam bebu i pokuala sam izvriti samoubistvo. U toj namjeri su me sprijeili prisutni, koji su mi ukazali pomo. Dola sam sebi i prihvatila bebu. Uplakana i iscrpljena krenula sam prema kamionu za evakuaciju ka Tuzli. Na putu sam vidjela hiljade zarobljenika i na stotine mrtvih pokraj puta. Poznavala sam bespomona lica mojih sugraana. Nikoga od lanova moje porodice nisam vidjela meu zarobljenicima. Pomiljala sam uiniti sebi ono najgore, ako bi nekog od svojih vidjela meu zarobljenicima. Kada bi zaustavljali autobus, etnici su traili marke. Prijetili su da e nas poklati ako im ne damo novac. Oni koji su imali, davali su. Po dolasku u Tiu dalje smo morali pjeaiti do slobodne teritorije. Taj put sam teko podnijela, jer sam bila na izmaku snage. Za nekoliko dana sam se oporavila, ali od tada do danas, prati me tuga i bol. Moj 213

suprug, otac i brat nisu se pojavili. Danas ivim u Vogoi sa majkom i dvogodinjim sinom. Pogledam moje najmilije, a moj sin stalno spominje oca, mada ga nije ni upoznao. Nadam se da e za mene biti bar malo sree i da e se bar neko od mojih pojaviti.

(Samrtno srebreniko ljeto 95 1998)

214

H. H. (1966)
U Srebrenici sam stanovala u blizini bolnice. Najvie vremena smo provodili krijui se po podrumima od etnikih bombi i granata. U tekoj situaciji sa hranom preivljavali smo dane, dok nije poela stizati pomo konvojima i iz aviona. Popravilo se stanje sa hranom, ali je stigla druga nesrea. Moja starija sestra poginula je u potrazi za avionskim paketima sa hranom. Ubila ju je paleta sa hranom. U julu 1995. godine, poslije viednevnog granatiranja etnici su krenuli u napad na Srebrenicu. Narod je jako bio uplaen i spas je traio u bijegu prema kampu UN-a, u Potoare. Kod Vezionice sam poslije granatiranja izgubila vezu sa svojom porodicom. Nastao je haos i svi su se razbjeali. Jedno je dijete poginulo, a bilo je dosta ranjenih po kojima se gazilo. U toj guvi nala sam jednu prijateljicu. Ona je isto ostala sama i bila je jako uplaena. Zakaile smo se na jedan kamion u kojem su bili ranjenici i tako dole do Potoara. Ranjenike su smjestili u Fabriku akumulatora. I mi smo ule tamo, mislei da emo biti na sigurnom. Kasnije smo uvidjele, da bi bilo bolje da smo ostale sa narodom van fabrike, jer bi prije dole do Tuzle i ne bi vidjele grozne stvari. U fabrici smo provele tri dana i tri noi. Drugi dan doao je Ratko Mladi i jednom djetetu dao okoladu. Nakon petnaestak minuta to dijete je bjealo od majke govorei, da mu ona nije majka. Istog dana pokupili su ranjenike i odvezli ih, a mi smo ostale u fabrici sa mnogo mukaraca. Noom su izvodili mukarce iz fabrike, i oni se nisu vie vraali. Nisam mogla spavati niti jednu no. Ujutro oko tri sata jedan ovjek se objesio. Bila je to uasna scena. Narod je uhvatila panika. Jedna je ena poela vritati i pokuala se zaklati noem. Tada je nastupila panika da se nije znalo ta da se radi. Kada je svanulo, rekla sam prijateljici da idem donijeti vode. Izala sam na vrata na koja su prethodne noi izvodili mukarce. Prola sam iza jednog kamiona vidjela 5-6 zaklanih ljudi bez glava. Okrenula sam se i iza kamiona vidjela etiri etnika kako sjede i piju. Pored njih su naile dvije ene, jedna je bila trudna. Jedan od etnika je ljutito upitao odakle su dole, a one su samo pokazivale na flau sa vodom. Zatim je drugi ustao, uhvatio za kosu trudnicu i noem joj rasporio stomak iz kojeg je izvadio dvije bebe. ula sam da je uspjela rei: Majko, spasi me. Vie nije ni progovorila. Pobjegla sam u fabriku ne nasuvi vodu. Prijateljica mi je rekla da je evakuacija prestala i da smo mi ostali kao zarobljenici. Rijeila sam da krenemo odatle. Konopci su bili na vratima. Tu je stajao jedan vojnik koji nam nije dao da izaemo. Ipak, preskoile smo konopce i poele trati 215

prema autobusu. U toj trci primjeujem da sam stala na ruku zaklanom ovjeku. Na putu je bio jedan autobus i kamion oko kojih je bilo vrlo malo naroda. Nedaleko od autobusa neko me iza lea povukao i zovnuo imenom. Sva uplaena, okrenula sam se i vidjela da je to moj komija Srbin. Pitao me gdje mi je ostala porodica, a ja sam samo slegla ramenima, jer nisam nita znala o njima. Rekao mi je da idem u autobus, a ne u kamion. Jedan etnik sa strane je govorio da nas vrate u fabriku, ali ovaj moj komija na to nije obraao panju, nego nas je doveo do autobusa i rekao mi da skinem zeleni demper, jer bi me mogli maltretirati zbog zelene boje. Smjestile smo se u autobus i krenule. Moja prijateljica je bila jako uplaena, tako da sam je cijelim putem hrabrila i tjeila da izdrimo. Iza Kravice, etnici su uli u autobus, ispitivali su za neke ljude iz Potoara, traili zlato, novac i dokumenta. Ko je imao, davao je. Dva etnika su zatim uveli jednu djevojku, koju nisam poznavala. Bila je sva mokra i iscrpljena. Pala je na pod autobusa. Kada je autobus krenuo, prila sam joj i ponudila je da sjede. Ona je plakala i rekla: Ubijte me! Silovana sam! I ja sam plakala od alosti za tom djevojkom. Prila je neka njena poznanica i ona se, do kraja puta, brinula o njoj. Stigle smo do Kladnja, a zatim na aerodrom Dubrave kod Tuzle. Poslije dva dana nale smo svoje porodice.

(Samrtno srebreniko ljeto 95 1998)

216

S. M. (1966)
Od 10. jula 1993. god. poela sam raditi u MSF-u (Ljekari bez granica). Kada su etnici poeli sa napadom na Srebrenicu, 8. jula 1995. godine, zatekla sam se u kui. Nisam mogla otii na posao. Provela sam u sklonitu cijeli dan. Kada sam izala iz sklonita, ve je bilo predveerje. Narod je poeo da se povlai prema Baratovoj. Tako smo suprug i ja krenuli sa narodom. Suprug je otiao u potu, jer je radio na vezama, a ja kod prijateljice u stan. Tu smo presjedili do ujutro. Suprug je dolazio i govorio nam da se ne bojimo, uskoro e avioni NATO-a izvriti napad na etnike i zatititi nas. Ali jutro je dolo, a od aviona ni traga. ekali smo do podne. Onda sam otila u potu da se dogovorim sa suprugom ta dalje. On mi je rekao: Kud sav narod, tu i ti, a ja idem preko ume. Tako smo se rastali. Nisam se sjetila da mu dam ruksak sa hranom. Ruksak je ostao kod mene, a on je otiao samo sa malo duhana. U Potoare sam stigla naveer i prenoila u jednoj kui blizu Fabrike akumulatora. Iako sam bila u blizini radnog mjesta, nisam uspjela da se javim na posao. Ujutro sam izala na ulicu i srela moju eficu Kristinu i Emiru, naeg prevodioca. efica je uspjela da me uvede u fabriku. Kada sam ula, za malo da padnem u nesvijest. Narod lei u vodi i blatu, ranjenici jee. Nisam shvatala ta se deava. Tu sam provela dva dana i jednu no. Bili smo bespomoni. Ja sam, inae, u MSF-u radila kao kuharica. Oekivala sam da emo imati mnogo posla i da emo za ranjenike morati spremiti veliku koliinu hrane. Ali, na veliku alost, svi su digli ruke od nas i od ranjenih i bolesnih. Dodue, nai pretpostavljeni i vojnici UN-a su nama koji smo do tada bili zaposleni, ponudili hranu, vode i nekih sokova, ali nama nije bilo ni do jela, ni do pia. Shvatila sam u kakvoj smo situaciji i da nam ne moe pomoi ni to to smo zaposleni kod UN-a i MSF-a. Na moju nesreu, tu mi se naao i nepokretni brat sa suprugom i djetetom. U ovom haosu samo sam poeljela da odatle to prije pobjegnem. Imala sam neki udan osjeaj da smo tu zatvoreni kao taoci. U jednom momentu se ponovo sreem sa eficom i kaem joj da ja izlazim van, da ne mogu ovo podnijeti. Ona mi je samo prstom pokazala: Ne, ne! Uvijek e mi u uima odzvanjati vriska gladne djece, jauci i bolni jecaji ranjenih i bolesnih, a mi nemoni, da im pomognemo. Pozvao me Dulo, kuhar i kae da je uspio napraviti neke supe. Ali, kako je to jeziva scena bila. Hiljadu ruku pruenih da doe do te kaike supe, a mi nemamo dovoljno ni za djecu i ranjene. Malo smo se organizovali pa je nae medicinsko osoblje nalo neto lijekova protiv bolova, neke infuzije i zavoja, da se bar oni najtei ranjenici zbrinu. Tog dana, 12. jula, evakuiu prvu grupu ranjenika i medicinskog osoblja i ja sa njima uspijevam ubaciti nepokretnog brata. Tek to su ih odvezli, nije prolo ni sat vremena, a mene zove Dulo i kae: Senada, 217

spremajte nosila i palete, vraaju nam ranjenike. Nisu ih pustili na utom mostu! Mi smo se pripremili za prihvat, ali smo ih dugo ekali. Svanulo je, a ranjenici nisu vraeni. Vratili su medicinsko osoblje, ali se nije vratio medicinski tehniar Kadir Abdurahmanovi (ranije ivio u Novoj Kasabi). Niko nije znao gdje su ranjenici nestali. Ja sam mislila na svog brata: ta ako ga etnici uhvate u svoje ake? Brinula sam, naravno i za ostale, ali brat je brat. Osvanuo je 13. juli. Odnekuda moja efica i Emira prevodilac nose bebu od 10-ak mjeseci. efica mi daje bebu, a Emira kae: Senada ti nema djece, mora prihvatiti bebu na uvanje. Majka joj je poginula, a bebu su etnici uzeli od oca i njega su nekuda odveli! Ja, onako izbezumljena kaem da ja nemam pojma o njezi djece, ali sam bebu prihvatila. Djevojica je bila mokra, prljava i gladna. Bez prestanka je vritala. Ja sam je nosila kroz narod i traila bilo ta od garderobe da je presvuem i neto da je nahranim. Sreom, jedna ena, Magbula Mai, dala je od svog djeteta neke pantalone i majicu. Kod vojnika UN-a nala sam mlijeka i ajeva pa sam bebu i nahranila. Ona je neprestano jela sve to joj dajem, ali nikako nije prestajala plakati. Valjda je bila pod okom od sve te guve i vruine. Nala sam apaurin tabletu i dala bebi. Nekako je zaspala. Ostavila sam je u autu MSF-a sa Magbulom i njenim djetetom. Izvukla sam se sa grupom ena i djece i ukrcala se u autobus sa civilima. U prolazu sam primijetila, na livadi preko puta Fabrike akumulatora, veliku grupu staraca. Sjedili su, a torbe sa stvarima su bile nedaleko od njih nabacane na jednu gomilu. Proli smo kroz Bratunac i do Kravice nita se nije deavalo. U Kravici su nas nakratko zaustavili i na jednom brijegu vidjela sam mnogo naih zarobljenih mukaraca. Sjedili su i prili se na suncu goli do pojasa. Nedaleko od Kravice, negdje oko Sandia, iz jednog potoka su etnici izvodili nae zarobljene. Drali su ruke iza vrata. Meu njima sam poznala Sakiba Salkia Slatkog, Sabahudina Dervievia, Salku (vozio GAZA u Rudniku) i jo jednog ovjeka sa Fojhara. Nedaleko od tog potoka zaustavili su nas da bi mogli proi etniki transporteri. Ili su u pravcu Bratunca, pucali su i veselili se, a za njima su ila tri-etiri lepera pijanih etnika. Voza nam je rekao da utimo i ne obraamo panju, jer je veina etnika pijana. Voza je bio ljubazan prema nama. Nudio nas je vodom da se osvjeimo i hljebom ako je neko gladan. Izmeu Kasabe i Milia zaustavila su nas dvojica etnika. Sa njima je bio jedan mladi s naoarima. Mladi je uao sa kutijom cigareta Marlbora i pitao pui li neko od nas. Voza mu je rekao: Svi oni pue, ostavi te cigare pa u ih ja podijeliti. On je to uradio i izaao iz autobusa, da bi ga ona dvojica etnika odvela dalje. Kada smo krenuli, ena iza mene je poela plakati. Rekla je da je to bio sin od njene sestre. Konano smo stigli do Tie. Tu su etnici naredili vozau da na autobus okrene u pravcu ume 218

za koju je vodio makadamski put. Tada sam pomislila na ono najgore to nas eka. ta emo mi u umi, ako nam se ne sprema neko zlo? Kolone ena i djece su odlazile prema Kladnju, a naa grupa je stajala u umi pored puta. Osjetila sam samo kako se znojim, a najvie po dlanovima. Niz prste mi se znoj slijevao kao iz esme. Jedan etnik nam je priao i rekao da krenemo i mi za ostalim narodom, ali da idemo polako i ne pijemo vodu jer je otrovana, a put miniran sa strana. Kada smo naile pored etnike straare, veliki reflektor je osvjetljavao put i umu. Vidjela sam naeg medicinskog tehniara Kadira Abdurahmanovia koji je odveden sa ranjenicima iz Potoara. uvala su ga dva etnika, a glava mu je bila omotana zavojima. Na putu smo Raza Fazli i ja nale paralizovanu Rabiju Hadimujagi. Leala je na ebetu. Nas dvije smo je, onako na ebetu ponijele prema Kladnju. (...) Agresor je koristio sva mogua sredstva da nas uniti, a jedno od najopasnijh bila je glad. Bijela smrt je zavladala u Srebrenici. Zaliha hrane brzo je nestalo jer smo morali pomagati hiljadama ljudi koji su traili spas u Srebrenici. Dolo je vrijeme da vie niko nikom ne moe pomoi. Bio je to najtei period rata. Nisam vie razmiljala koliko e granata pasti i da li u poginuti. Mislila sam samo, ta sutra jesti u praznoj kui. Moj suprug se jedan dan odluuje da krene u potragu za hranom, a jedina mogunost je bila da ide na okupiranu teritoriju gdje je za vreu ita mogao izgubiti glavu od neprijatelja. Krenuo je u selo Voljavica koju su etnici okupirali. Za put sam mu spremila komad kukuruznog hljeba, a drugu polovinu sam ostavila da mu mogu dati kada se vrati ako ne uspije izvui nita od hrane. Ostao je dva dana i dvije noi. ivjela sam u strahu za njegov ivot. Sreom, uspio je izvui vreu ita i donijeti kui. Doao je sav izranjavan, jedva da je neto garderobe ostalo na njemu. Pjeaio je bos, pa je doao krvavih i iskasapljenih nogu. Razvlaili smo tu vreu ita da to due potraje. Svaki put kada kuham hljeb, prva misao mi je ta kada ovo potroim. Onda je doao dar s neba. Najavljuju nam da e avioni s padobranima bacati hranu u Srebrenicu. Poslije svega preivljenog, nisam se nadala niti u to povjerovala. Ali 8. marta poslije ponoi, suprug me zove: Senada budi se, evo aviona. Razbudila sam se istog momenta. Krenuli smo u pravcu zvuka aviona i signalnog osvjetljenja sijalice na padobranima. Koliko smo pjeaili, ne znam. Znam samo da smo otili daleko od grada uz Petriu, Uini Bau, pa sve do Orlovina. Supruga sam izgubila. Uspjela sam nai 4 paketa, ali vie nisam znala put do kue. Paketi su bili teki. Nisam pomiljala da ih ostavim kada nam je to jedini spas da preivimo i to mi je dalo snage da izdrim. ujem iza sebe enski glas, neko mi se obraa: Eto, ti si nala 4 paketa, a ja ni jedan, dvoje mi djece gladno kod kue. Okrenem se i vidim moja kominica Raza. Kaem joj: Ne brini, evo ti dva 219

paketa, podijelit emo, samo molim te izvedi me odavde, jer ja ne znam put do kue. Da li od silne radosti ili od umora, nisam vie znala gdje se nalazim. Ipak, sjetila sam se da je 8. mart Dan ena i rekla sam sebi: Ba lijep poklon za 8. mart. Tako smo Raza i ja stigle kui. Nakon nekoliko dana, ponovo me je suprug digao iz kreveta. Tada smo morali ii na Bojnu jer su pakete bacali na tom prostoru. Padao je snijeg. Dugo smo tragali za paketima i smrzli smo se. Kada smo doli kui ve je svanulo. Bili smo sretni i zadovoljni. Nismo vie gladni. Zamislite, nakon toliko vremena otvorite paket i naete malo soli, kahve i dvopeka. Koliina je zanemarljiva, ali za nas je bilo cijelo bogatstvo. Kada sam se poela tresti od zime, tek tada sam vidjela da sam u pidami kratkih rukava i bosa, bez arapa samo u nekim opancima ila u potragu za hranom. Cijelu no sam tako provela na snijegu, a da toga nisam bila svjesna. Onda me spopala neka tuga i oaj. Pa Boe, ta je ovo? Kome smo mi to toliko krivi? ta nam to i u ime ega rade? ta su uinili sa naeg lijepog ivota? Osjetila sam neopisivo ponienje.

(Samrtno srebreniko ljeto 95 1998)

220

. O. (1977)
Osmi razred se bliio kraju, a mala matura je za nas trebala biti neto posebno. Prije nego sam doekala kraj kolske godine narod je poeo masovno odlaziti iz Srebrenice. Ispratila sam Draganu moju dotadanju najbolju prijateljicu sa suzama u oima, nadajui se da e se ubrzo vratiti. Kasnije sam shvatila da je ona pobjegla od rata i nevolja koje rat donosi. Spasila je sebe, a ja sam ostala u Srebrenici preivljavajui velike patnje. Do tada sam rat shvaala samo kao film. Poslije ulaska neprijateljske vojske u grad nas sedamdesetak se sakrilo u umu. Ja sam to jo uvijek neozbiljno shvatala. Prvi susret s granatiranjem me uplaio, ali sam skupila hrabrosti i poela tjeiti majku, koja se tresla od straha. Petnaest dana smo se krili po umi, a onda smo se vratili u svoju kuu. U Srebrenicu su poele stizati grupe izbjeglica muhadera. Tu rije sam prvi put ula od svoje nane koja je esto govorila: Ne daj Boe rata i doekati da bude muhadir! Srebrenica je ubrzo dobila vei broj stanovnika nego to je imala prije rata. Poslije prvog avionskog bombardovanja ja sam se onesvijestila. Postepeno je poelo nestajati hrane. Majka je brata i mene poela opominjati da smanjimo obroke, jer moda ve sutra neemo imati ta jesti. Kuhali smo hljeb od kukuruza i zobenog brana i jeli ga bajatog, poslije dva-tri dana. Daida je svako jutro donosio bratu i meni komadi kukuruze tanko namazane demom. Polovio ga je i govorio nam da je to rolat. Mi smo ga svaki dan ekali na kapiji da naie i donese nam poslasticu. Jedno jutro se nije pojavio. ekali smo ga i naredna dva-tri dana, ali nita. Po majinim suzama smo saznali zato nije doao. Dolaskom konvoja UNHCR-a stanje sa hranom se malo popravilo. kola nije radila dvije godine. Tree godine je proradila, ali kasno za mene, jer sam se udala. Sa suprugom sam lijepo ivjela i dobili smo sina. Onda je doao kobni juli 1995. godine. Moji roditelji i brat su doli kod mene, jer sam stanovala blizu baze UN-a. Oko 12 sati svi kreemo prema Potoarima. Na jednom dijelu puta mukarci su se odvojili prema umi. Sa svojom etvoromjesenom bebom u naruju krenula sam za ostalim enama. Suzdravala sam se od plaa, ali su suze same tekle. Majka i dvanaestogodinji brat su ili sa mnom. U Potoarima smo sabijeni u etiri fabrike. Tri noi sam provela na poligonu. Noom su se uli jauci ena kojima su odvodili maloljetnu djecu. Kada bi pred zoru od umora narod zaspao, etnici, presvueni u uniforme UN-a, bi ulazili meu nas i otimali mukarce i djecu. Tada nastaje haos. ene vrisnu, a masa naroda nagonski skae na noge i pone bjeati i trati bez cilja. Gazili bi preko onih koji su leali, preko djece koja su spavala. 221

Trali bi 100 do 200 metara, ali izlaza nema, jer su etnici bili svuda oko nas. Onda bi se narod vraao na svoja mjesta do novog talasa vritanja i bjeanja. Prole su tri noi pune straha i ludila. Treeg dana otilo je sedam-osam kamiona ena i djece iz Potoara, a mi smo na malom radiju uli da su preli na slobodnu teritoriju. etvrtog dana dolo je desetak kamiona za evakuaciju. Majka je bila na rubu nervnog sloma i rekla je da jo jednu no u tom paklu nee moi izdrati. Krenuli smo prema improvizovanoj kapiji od dva velika etvrtasta kamena. Tu su od ena odvajali sve mukarce starije od 12 godina. Prilazei kapiji noge su mi klecale od straha zbog brata. Na svu sreu nisu ga odveli. Ispred nas je bilo desetak kamiona i autobusa u koje su etnici sa pukama utjerivali narod. Proli smo pored dva puna autobusa i doli do kamiona, a onda sam ula kako je jedan etnik rekao: Vas troje, ovamo! Krv mi se sledila u ilama. Stegnula sam bebu u naruju i tek kad je dijete od stiska poelo plakati, ja sam se povratila. Prila sam etniku, a on je s kamene ploe zgrnuo hrpu zlata i rekao mi da pruim ruke. Bebu sam dala majci i ispruila ruke. etnik je u moje ruke istresao zlato, a onda je uzeo jedan medaljon i rekao mojoj majci: Ovo ete pokazati u Bratuncu! Majka je poela vritati i dozivati u pomo. Par sekundi nisam znala ta se deava, a onda sam zlato vratila etniku i poela vritati. Tri etnika su odmah dotrala i poeli nas kundacima puaka tjerati na kamion. Majka kao da je poludjela. Uhvatila se za stranicu kamiona i poela vritati. Kad smo brat i ja pokuali da je skinemo rekla je da e skoiti. Dodala sam bebu enama na kamionu i onda smo uspjeli skinuti majku sa stranice. Obeala mi je da nee vie praviti probleme. Popela sam se na kamion i uzela svoju uplakanu bebu, ali majke vie nisam vidjela. Ustala sam i vidjela kako mi majka nepomino lei na ulici. etnici su vikali da kamion krene. Ja sam stajala i gledala kako se odmiemo od tog mjesta sve dok majku nisam izgubila iz vida. Sjela sam i pogledala svog dvanaestogodinjeg brata koji je drao moju bebu i plakao. Sad je ostalo na meni da brata i svog sina prevedem ive do slobodne teritorije. Cesta je krivudala, pribliavali smo se Bratuncu. Kamion je skrenuo lijevo prema Kravici, a onda je poelo padati kamenje po nama. Izvirila sam i vidjela kako je narod du ulice kojom smo prolazili bacao kamenje na nas. Jedan kamen me pogodio u glavu, tako da sam pala preko ene koja je sjedila do mene. Brat je uzeo malo ebe i rairio ga da zatiti bebu od kamenja. Kamenje je udaralo u moja lea i glavu, ali bol nisam osjeala. Samo sam eljela zatititi brata i svoju bebu. Brat me nekoliko puta pitao za majku, a ja mu nisam nita odgovarala. Nakon sat i pol vonje kamion se zaustavio. Pogledala sam naprijed i vidjela da se autobus ispred nas poeo prazniti. Dva etnika su naslonila ljestve na na kamion i naredili nam da izlazimo. Mi smo bili do 222

kabine kamiona i ekali smo da ene ispred nas izau. Vidjela sam na putu etiri mukarca i jednog djeaka okruene etnicima i pomislila sam: Boe zar jo nije kraj? ta u za brata? Pogledala sam u brata i u njegovim oima sam vidjela da je shvatio ta se deava. Ostali smo sami na kamionu i morali smo izai. Pogledao je u mene i rekao: Ne brini se za mene. Sputala sam se niz ljestve. Jedan korak, drugi, a onda sam pruila ruke da mi doda bebu. U tom trenutku, etnik koji je stajao na zemlji pored ljestvi dobacio je: Daj bebu ja u je priuvati! Stala sam, a misli su mi haotino prolazile kroz glavu. Ako dam njemu bebu moe mi je uzeti ili je tresnuti od zemlju, ako primjeti da je muko. Brat je jo uvijek stajao na kamionu. Ja sam se vratila na kamion i rekla bratu da sie. Kad je bio na treem stepeniku dodala sam mu bebu. etnik je to samo posmatrao. Onda sam i ja sila. Uhvatila sam brata za ruku i rekla mu da pouri za ostalim narodom. Cesta je bila puna etnika i ja sam ula kako dobacuju, psuju i provociraju, ali ja sam gledala u zemlju i urila. Brat je nosio bebu i dva ranca na leima. U strahu nisam ni mislila da mu je to sve teko, jer vano je bilo samo pobjei s tog mjesta i od tih groznih ljudi. Oko kilometar i pol bila je etnika vojska s obje strane puta. Narod je urio. U jednom trenutku kad smo prolazili kroz umu pomislila sam da su nas tu doveli na strijeljanje, jer je etnika nestalo. Onda se opet pojavila vojska i ja sam ula kako se ape da su to nai, ali nisam vjerovala. Moda su se etnici preobukli? ula sam kako me neko zove imenom i noge su mi poele klecati. Sigurno me neko prepoznao! Gotovi smo! Stala sam i zagrlila sina i brata, jer sam mislila da je doao kraj. Neko me je drmao, a ja sam gledala u tu osobu, ne reagujui. Bio je to moj mu. Tada sam shvatila da sam meu naim. Sjela sam na ulicu i poela plakati, drei bebu u naruju. Plakala sam kao malo dijete, a dijete sam i bila.

(Samrtno srebreniko ljeto 95 1998)

223

Kada Hoti
Meni je neobino drago to sam dola u Beograd, to sam imala mogunosti doi nakon... 88. godine sam dolazila kad sam moju majku dovodila ovdje u bolnicu. Ja mislim da ste ve dosta umorni sluajui prie, ali budite malo strpljivi, a stvarno ovo je istina, i ja sam svjedok dogaaja tragedije u Srebrenici. Ja sam taj rat preivjela i sve na svojoj koi doivjela. U poetku kad se zaratilo 92, na nas je pucalo sve i avioni, i granate, i bombe, i puke i PAT-ovi i PAM-ovi... i ta sve nije, tretalo je. Srebrenica je u jednoj maloj kotlini. Na brdima su neprijatelji koji su nas tukli. Mi smo bili iznenaeni; ne znam, ne znam zato je rat poeo. Da sam vjerovala da e biti rat, svoju porodicu (bih) nagovorila da izaemo iz Srebrenice. Ne bi ostali da doivimo tu sve. Meutim, te godine 92. i 93, trpili smo uase i glad, soli nije bilo nikako, hrana se sva pojela. Imali smo puno ljudi koji su doli ispred puaka, koji su bjeali na tu, kao slobodnu teritoriju, a u stvari mi smo od te slobodne teritorije napravili logor, jer smo bili okrueni, nismo mogli nita. Nikud ni mai, ni nita. Televizije nismo imali, struje nismo imali, vode nismo imali, hrane nismo imali, jednostavno, umiralo se i od gladi. Tako da sam bila prinuena ii nou, sa enama po trista ena se organizuje, idemo u teritoriju gdje Srbi kontroliu. To su, to je muslimanska zemlja koju su ljudi posijali te godine, neki kukuruz okopan, neki nije, i nou prikradali se i brali kukuruz. Poeo je i snijeg padati, jesen je dola, mislim, ve je zima dola. Kukuruz je mali, nema se puno ni nabrat. Po itavu no hodam preko njiva. A esto smo doivljavale od tih naih ena koje su u borbi za hranu, protiv gladi koje su se borile, nagaze na mine, i ostajale tamo po tim itima, po tim njivama pored Drine. Po dva dana, ili dvije noi i jedan dan, putujem i nosim 25 kila kukuruza. Tako sam 19 puta, da prehranim porodicu. Nisam sinu dala da ide, bojala sam se bie zarobljen negdje ili e nagaziti na mine. Ne bih mogla sebi dozvoliti da je iao u hranu, pa da strada. Svoj sam ivot izlagala, ja sam manje vrijedna od njega. Naravno, svoja se djeca najvie vole. Meutim 93, kad nam je doao Filip Morion u Srebrenicu, kad smo ga mi ene zaustavile, napravile smo ivu ogradu, nismo mu dale da izae, jer nam je tada bila prijetnja najvea da nas nestane. Tada je pucalo na nas sve orala se zemlja od granata, od kojeega. Mi nismo imali ni sklonita gdje bi se sakrili, jer jednostavno, stambeni objekti samo. Pravih sklonita nismo imali. Vie su nas ume titile, oni potoci. Na vrh ume gore su ljudi koji pucaju, a mi smo u... u potocima dole. Pa nas prebacuju. A tako smo mogli i uti komande njihove kad priaju, tako smo bili blizu. Bio je takav strah, ja tog ratnog vremena nikad nisam pidamu obukla na sebe. U obui, u trenerci i farmerkama lijegala. A borba za vodu, donijeti vodu, 224

borba za ovo, borba za ono, strah non stop. Ja ne znam odakle mi i snaga i hrabrost, i da mogu i i preko tih uma i preko onih brdovitih predjela kakva je ta naa Bosna, i ta naa Srebrenica. Ta moja Srebrenica. I to su, kaem, izvanljudski napori kojim sam se ja stvarno izlagala i masa ena. ene su snijele taj rat na pleima, da prehrane porodicu, i da operu, i da izdre sve to to se deavalo. Meutim, najvea tragedija koja je zadesila mene i moju porodicu i hiljade ovakvih ena kao to sam ja: 95, 11. jula, kad je Srebrenica ponovo zauzeta, mi smo ostali bez mukaraca. Hiljaduetrdesetdvoje maloljetne dece u Potoarima je odvedeno, ne zna se gdje su. Petstoezdeset ena mladih, koje su odvedene. Tu je bio i UNPROFOR, holandski bataljon, oni su to sve gledali. Tu su bili. Vojske sa sve strane, i iz Srbije je bila vojska, regularna vojska. Bio je general Mladi. Kad je doao tu, kad je za kratko... televizija i kamere, bacio djeci okolade i hljeb, i onda je to brzo prestalo, to je samo dok se snimi. A onda je dao naredbu svojim borcima, kae, ovu ansu vie nikada neete imati. Tu no sam doivjela, vjerujte, to je jedan uas. Pored mene, od ene i dijete - imala je petero djece uza se, 13 godina, samo zakrklja. ena poe vikat, pa kae nama unproforci kolju djecu. A nisu bili unproforci, bili su srpski borci, obukli se u unproforska odijela, uzeli su tada njihova odijela. Ja sam mislila da oni tite narod, da su to unproforci, i sad tite narod tu, i neto e se desiti s nama, evakuisae nas negdje. Nisam vjerujte ni pomiljala, na stan koji sam imala opremljen, gdje sam tridset godina s muem radila i ulagala da bude udobno. Na to ni pomislila nisam, ni na Srebrenicu, ni na teritoriju, nego samo ive glave da izvuem. Meutim, uzeli su mi mua, uzeli su mi brata tu iz kampa UNPROFOR-a u Potoarima, u Srebrenici. Moj sin pokuao umom se probiti, moj drugi brat pokuao se umom probiti, moj djever nijedan nije doao. A vjerujte kakva je neizvjesnost teka. ivjeti sad, ne znati gdje su. Ja dajem sebi za pravo da sumnjam, da su negdje zarobljeni, pa da pate, da se izrabljuju, da su gladni, da jedu ukiseo hljeb, da jedu... moda jednom dnevno, i da ne vide ni dana, ni sunca ni mjeseca, i da su negdje u nekakvim podzemnim tim kopovima gdje se kopaju rude i ta ja znam. Ja sad, mislim, dajem sebi za pravo da i o tome razmiljam, jer ne znam, velika je cifra, 10 700 ljudi za tri dana je nestalo. Da su ptice, to je mnogo. Pilie kad koljete to je... to je mnogo. To su ljudi. Samo su mi mua nali negdje kod Zvornika, neka grobnica koja je prekopavana, preneena grobnica. I on je identifikovan. On e imati svoj grob. Nakon tog svega to sam preivjela, s mojim enama koje imaju sudbinu kao i ja, i teu... ima po etri sina ena koje nemaju, i koje nemaju vie nikog svoga od mukaraca, ak nemaju ni od enskinja. Ima i takvih ena, masa kod nas. Sad smo u Sarajevu, u Tuzli, i tako. Jo ne moemo, 225

jo se niko, tako rei, nije vratio; ima neki mali broj, to su starci uglavnom, koji su se vratili u Srebrenicu. Jo je uvijek kruto tamo, oni koji su se borili za tu teritoriju, da bude njihova samo teritorija... bila je ona naa zajednika i nije nam bilo tijesno. A sad treba da bude jednog naroda, a jedan treba unititi. Ljudi, jel to pravo? To nije pravo. Ja sad imam organizaciju Pokret majki enklava Srebrenice i epe, udruenje graana koje se bori za svoja prava da pronaemo nestale, da ih pokopamo kao to dostoji ovjeku i da im se spomen izgradi, i to smo se izborile da smo dobili teren, jer smo i za to se morali boriti, za nau zemlju smo se borili. Na naem mjestu, u naoj zemlji, u naoj Srebrenici, da pokopamo ljude. Dvije godine smo se borili za to. Sad mislim da e na proljee doi do tog pokopa, pa da makar odahnemo, est hiljada tijela ve ima ekshumirano. Ima neveliki broj identifikovano, ali emo pokopati ljude po N. N., pa kad doe vrijeme da se identifikuju, imae ime. Jer treba smiriti kosti da bi se due smirile, to sve nam vjere pripovjedaju. Znamo da... da je to ljudski. Ali, nisam osvetoljubiva. Da vam kaem iskreno, otvoreno, nije to sam ovdje, u Beogradu, pred ljudima druge nacije, nego mislim na onu djecu. Treba im izgraditi budunost. Da priemo, ne moe se vratiti ono to je bilo. Ono zlo koje je bilo, ja ne kaem ko je uzrokovao, neko jeste bio uzrok tome, ali nije sav narod, masa nije... da nam se ne deava ovo to se desilo meni i mojim enama u Bosni. Da gradimo ljubav, da gradimo, da nam bude lijepo, da nam djeca u rahatluku ive i rastu, meni je to elja. Zbog moje unuadi koje imam, moje godine vie nisu bitne, ja moda u ivjeti pet-est godina, moda u ivjeti vie, a moda neu ni tolko, ali moj ivot svakako je zavren. Ja nemam ba neke radosti. Ja kad pomislim da mog sina Samira nema, da ne znam zato je otiao, zato ga nema, ni kosti mu nisam nala, ja nisam rahat i nije mi lijepo. Al mi je elja bar da moji unuci ive lijepo. Da imaju tlo pod nogama, da imaju ljude... Sve kaem, ja sam vjernik, ja kad dignem ruke i molim boga Alaha, daj nam lidere pametne, koji e imati ljubavi, koji e znati ta znai rahatluk svih ljudi. Ne mogu pojedinci biti rahat, a svi ostali koji pate, i da budemo rahat, ne moe tako. Ako ne, ako nismo rahat svi zajedno. Ja sam bila rahat prije rata. Meni je bilo lijepo. I ne ulazim u pojedinosti, jel neko greke nekad pravio. Ali meni je bilo lijepo. Ja sam rekla ba ovdje u knjizi, kad smo bili kao nacija neopredijeljeni, kad se nismo, nije nam se priznala nacija, ja se nikada nisam osjeala potcijenjeno. Ja sam imala sva prava ko i oni drugi koji su bili opredijeljeni. Jer, jednostavno, bio je mir, gradili smo, radili smo, lijepo nam bilo. Neu vas vie gnjaviti, eto, samo ovo. Moja je poruka da se otrijeznimo stvarno, da sve mrnje zakopamo, da gradimo budunost, da gradimo ljepotu mladim generacijama koje imamo i naoj djeci i unuadi, i svim onima koji e ivjeti na ovim prostorima. Nama je to sudbina, nemamo druge sudbine. Moemo se tui u nedogled. Svi su siromani sad 226

ondje gdje je rat bio, nije niko dobio. I onaj ko je dobio istu teritoriju, ona je ubijena, u njoj nema nita da valja. Industrija unitena. I priroda, i poljoprivreda i industrija i sve to se pedeset godina stvaralo, sve je uniteno, toga nema. Sad su bijeda svi. Bijeda, vjerujte da su bijeda. Da doete u Srebrenicu, da vidite ljude ja idem tamo. Samo imaju obiaj rei, ne znam ta nam ovo bi, neko nas je zavadio, kao neko sa strane; ili kau ja nisam bio ovdje, ja sam bio u Beogradu, u apcu, negdje, ovamo ili vani. Bili smo, i bili su, i rat je bio, zvidale granate. Poubijani ljudi. Osiromaili. Al da to prekine. Hvala vam.

(Sa promocije knjige Swanee Hunt Ovo nije bio na rat: Bosanke obnavljaju mir 23. januar 2002. Kulturni centar Beograda)

227

Sabaheta Fejzi
U Potoare sam dola 11. jula sa svojim sinom u popodnevnim satima, i tu je bilo jako puno izbjeglog stanovnitva. Bile su strane vruine, prvu no sam preleala sa svojim sinom u jednoj poruenoj fabrici. 12. jula 1995. godine bili smo ostavljeni na milost i nemilost etnicima, Jugoslovenskoj narodnoj armiji, raznoraznim paravojnim formacijama i domaim Srbima, mojim komijama. Odmah po njihovom ulasku oni su poeli izdvajati i odvoditi djeake i mukarce. Ako bi neko od njihove blinje familije upitao gdje ih vode, odgovarali su da ih vode na sasluanje, i da e ih nakon toga vratiti. Meutim, oni su njih odvodili, i vie ih nikada nisu vratili. Ni dan-danas se ne zna gdje su oni. Ja sam tada osjetila neki strah, uplaila sam se za sigurnost svoga djeteta, pa sam napustila taj zatvoreni prostor, izala sam na otvoreno da budem tamo meu ostalim narodom, mislei da u na taj nain sauvati svoje dijete. Ali situacija se pogoravala, sve vie je bilo etnika i onih u uniformama. Bili su naoruani noevima, pukama, redenicima... bili su uasno naoruani. Tada sam vidjela mog komiju Sretena Petrovia i Milisava Gavria, na stotinak metara od mjesta gdje sam bila. Ostavila sam dijete kod majke koja je bila sa nama, da bi dola do njih i zamolila da mi spasu dijete, jer sam ve bila svjesna situacije koja e nas zadesiti u Potoarima. Krenula sam kroz masu, ali smo svi bili zbijeni jedni uz druge, tako sam se teko probijala, ali mi u jednom trenutku kroz glavu proe misao, da se moram vratiti na mjesto gdje sam ostavila dijete. Bilo je to jae od mene. Odmah sam krenula natrag i nala majku koja je plakala. Pitam je, majka gdje je Rijad, ona kroz pla kae, odvedoe ga, tu su blizu. Jao, majko moja, oni mi odveli dijete. Ja potrim do mjesta gde su stajali i naem dijete u jednoj grupi mukaraca Muslimana, dok su oko njih bili naoruani etnici. Zato ste mi odveli dijete, upitala sam. Ma ta tebe briga zato smo ga odveli, hoemo samo da ga ispitamo, i odmah emo ga vratiti. Ja njima kaem, nemate vi njega ta pitati. Ako imate nekoga neto da pitate, to sam ja. Moje dijete pustite, a mene vodite i pitajte. ta dijete zna? Ono vam nita ne moe rei. Oni su me poeli psovati, ne daju mi dijete. Onda ja njima zaprijetim: Znate ta, sada u rei ovim iz UNPROFOR-a ta vi radite, i tu mi je to pomoglo. Vratie oni meni moje dijete. Ja sam uzela dijete i dola do majke. Bili smo strano uplaeni. Znala sam da je sada jo opasnija situacija, osjetila sam da se nijedan mukarac ili djeai nee spastiti od etnika. Bila sam tu cijeli dan, ali je najgora bila no izmeu 12. i 13. jula. 13. jula sam pola sa svojim sinom prema kamionima i autobusima koji su vrili deportaciju iz Potoara. Prvo sam morala proi ivi zid napravljen od holandskih vojnika, a onda pored poredanih etnika koji su stajali pored 228

ceste, sve do kamiona i autobusa kojima smo trebali biti deportirani. Prola sam holandske vojnike, ali kad sam dola do etnika, oni su mi prili i mom djetetu rekli da krene desno, a da ja idem lijevo. Ja njima kaem: Ako moje dijete ide desno, ja idem s mojim djetetom. Nisu mi dali da idem s njim. Poeli smo se otimati. Oni su vukli dijete sebi, ja sam vukla dijete sebi. Molila sam ih: Molim vas, nemojte mi uzimati moje dijete! To je moje jedino dijete. Ja nemam vie djece. Ako treba neko da ide, ja vas molim, vodite mene, ali mi pustite dijete Nita mi nije pomoglo. Otrgli su mi moje dijete. Nisam mogla tada ni da plaem. Dijete mi je plakalo. Nikad neu zaboraviti njegove krupne suze koje su se slijevale niz njegove bijele obraze, iz njegovih tamnomaslinastih oiju. Kad sam vidjela da vie nita ne mogu uraditi, kleknula sam na koljena, sastavila sam ruke i rekla sam: Molim vas, ubijte me. Neko od njih je repetirao puku. Pomislih: Hvala bogu, evo ubie me, dobro je Meutim, jedan od njih kae: Ma ta e balinkuu ubijat. Priao mi je, uhvatio za prsa, ubacio u kamion. Istog momenta je kamion krenuo. Leala sam na podu tog kamiona i ne sjeam se tog puta od Potoara do Tie Evo ve je deset godina otkako tragam za sudbinom svog mua i svog djeteta. Evo, zaista, deset godina je, a ja jo uvijek ne znam za sudbinu svog djeteta. Ne znam da li u pronai ijedan djeli njegovog tijela.

(Srebrenica: Van osnovane sumnje Beograd Konferencija, 11. jun 2005. godine; u organizaciji Fonda za humanitarno pravo)

229

uhra Mali
Izgubila sam dva sina, tri djevera, pet djeveria i dvije jetrve i sestra mi je izgorila u bratunakoj optini, u svojoj kui i jo puno ena, ali ne znam im imena, ali zna moja sestra eir Vlasija. I eto ovu katastrofu smo preivjeli to ne moemo zaboraviti nikad, onu sliku nae Srebrenice i naih Potoara, naih logora ne moemo zaboraviti u ivotu nikad. Hrabrimo se, teko je meni odmah. Hrabrimo se i vako priamo ovim novinarima, i potresemo se i al hoemo, mi smo narod prkosan, za prkos smo i ostali ivi. Hoemo da se hrabrimo i da uzdignute glave hodamo i vedra ela. Nai sinovi, muevi i braa i oevi i svekrovi i djeverovi nisu nikad bili zloinci, nisu bili, nisu, zato ponosno ovo priam, ponosno se hrabrim. Teko mi je, ali hou da dokaem svoje, svoje da sam ja neko i neto.

(sa izlobe Glasovi nestalih 2002 )

230

Najbolniji video snimak na svijetu

Ja sam Nura Alispahi, majka golobradog djeaka iz Srebrenice ije pogubljenje je prikazano na video snimku objavljenom na desetogodinjicu masakra u Srebrenici. Snimak sam vidjela u svom domu, na televiziji u 23.00 sata. Spiker je najavio: Sada e majka poznati sina, a sestra brata... Srce mi je jae zalupalo jer sam shvatila da se radi o srebrenikoj tragediji. Vidjela sam kamion... svezane iznemogle mladie kako ih uniformisani specijalci pouruju i izvlae iz kamiona. etvrti je bio moj sin Admir. Ubie prvu etvoricu. Moj sin je sa jo jednim nosio ubijene, a zatim i njih odvedoe, zavezae im ruke... vau vaku. Ubie i njih dvojicu. Bio je samo dijete. Bio je plaljiv. Nije znao pucati, niti je volio puku. Ostavila sam ga u Srebrenici gladnog i ednog. U poetku sam se nadala da e doi, a onda sam ga godinama oplakivala i srce mi se cijepalo, ali kada sam vidjela snimak poela sam da zapomaem onako nemona. Uznemirila sam cijeli komiluk. Sutradan, dolazi moja kerka sa posla i kae: Majko, moram ti neto rei, a ne znam kako. Znam keri..., rekoh, vidjela sam ja sino taj snimak... Sutradan su kod mene dole Hajra ati i Nura Begovi iz Udruenja sa novinarkom, a zatim su navraali i mnogi drugi. Posebno mi je bilo teko kada je dolo osam novinara iz Australije, sa snimkom. Pitali su me: ... koji je majko tvoj sin? Ne znam kako sam sve to preivjela. Redovno uzimam lijekove. Znam da je Vlada R. Srpske morala ispotovati Odluku Doma za ljudska prava BiH i da je postupila po njoj i sainila Izvjetaj kojim priznaje odgovornost za genocid u Srebrenici, ali nije pohapsila i procesuirala ratne zloince. Srebrenica je tokom rata bila preplavljena izbjeglicama, jer je bila proglaena zatienom zonom. ivjelo se teko bez hrane i vode. Smrt je vrebala sa svih strana. Rat nam je donio sve najgore. Nura Alispahi

(ene rtve rata 2006)

231

Glasovi nestalih

Alma Rikalo Turulja

Prije svega dobar dan. Moje ime je Alma Rikalo. Ne znam kako da ponem ali malo me podrite, molim vas. ivjeti 12 godina s jednim roditeljem, nakon 12 godina ostati i bez tog jednog roditelja je zaista teko. Imala sam oca koji je ivio sa mnom 12 godina. Na poetku aprila, tanije 8. aprila 1992. godine, svi smo se familijarno opredjelili da idemo na selo na domak Foe odakle su nai korijeni. Meutim kako se ukalo o ratu i prialo, nakon par dana je stvarno poeo rat u pravom smislu te rijei. Svi smo izali i onda smo pokuali nai spas u Crnoj Gori. Doli smo u Crnu Goru da bi nakon jedno sedam do deset dana dola crnogorska policija i pokupila tri brata iza kojih su ostale ene i djeca. Najmlai su imali sedam mjeseci. Trinaest godina ve tragamo za njima. Odvedeni su u KP Dom u Foi. ak i prije KP Doma su bili premlaivani u Crnoj Gori ali to neka je njima na sramotu. Druga stvar, po dolasku u KP Dom u Fou, znam da su bili dolje i da su ih viali zatvorenici, gospodin, da ga tako nazovemo, koji se nalazi na hakoj optunici Dragan Zelenovi, tanije je vjenani kum mom ocu, Rikalo Huseinu. Radio je sa njim i on se zalagao u KP Domu za njega, a na koji nain, to samo on najbolje zna. I ja molim hake istraitelje, po njegovom hapenju i dovoenju u Hag da ga pitaju za njih, da se konano nakon trinaest godina sazna istina gdje su tri brata Rikalo. Jer ti ljudi nikom zaista nisu krivi. Ljudi moji, oni imaju majku koja ima 65 godina, koja moda nee ni doekati da ih nae, da ih dostojanstveno sahrani. Bar joj toliko dugujete. Unitili ste joj sve, uzeli ste joj sve. Nema gdje da se vrati. Bar joj vratite djecu ali u kovezima i nek vas je stid i stidite se onoga to ste uradili. I ii emo do kraja da se dovedu pred lice pravde, ma kakva pravda bila. I malo je kako se osuuju, za zloine kakve su radili, malo dobijaju. Jako malo. Svoje su porodice zbrinuli a ostali su da rade s naima ta im je volja. Da nam ui sjeku i djecu da nam kolju. To nisu ljudi, to su monstrumi. I imam priliku i elim da kaem, to se tie povratka u Fou, moje lino miljenje, moje lino pravo mi daje da kaem: Ja kao dijete koje je odraslo u gradu, u tom gradu, elim da poruim da se nikad neu vratiti. Ne da ga ne volim, ne volim te ljude. To nije mrnja, ali ih ne volim. Meni su dovoljno zla nanijeli da ih ne volim. Ne da ih mrzim, ja ih ne volim. To su ljudi bez due i bez srca, bez imalo osjeaja i grinje savjesti. Ja mislim da je to dovoljno.

(Foa 1992: Van osnovane sumnje javno svedoenje Beograd Konferencija, 28. januar 2006. godine; u organizaciji Fonda za humanitarno pravo)
235

Smilja Mitrovi
Moj Dragan je bio jedno jedito dijete, pa je to bilo u naem svijetu to kau prva radost, ide u vojsku pa se posle eni, to je nae to kau... Ali to jutro, sve to to sam radila i odradila u ovom stanu, tako pravili smo dva-tri dana to jutro kad smo sjeli, ostali smo nas troje, razili se gosti i familija, pa e doi da ga isprate do kasarne. Sjeli smo i vidila sam u njegovim oima suzu, tad je bio svjestan da naputa kuu i ne znam Tad sam ustala i rekla, neu ja da on vidi moje suze, onda kako e se on ponaat? I ustao je: Ma nee to mama biti nita, kae, to je za nas, sve ima i mojih drugova, poslije se on hrabrio sam. Kad sam se vratila kui, onda sam vidjela ta sam, tad sam osjetila neku praznou u kui, jo nije ni izaao iz Bijeljine, ni sjeo u autobus... plakala sam. Tad sam mogla da plaem. Mu mi je priao i rekao: to plae, kae, nee on biti sam, ide tu u Banjaluku, nije to nita. Ne znam kako da vam kaem, mislim, sad e ispasti da ja veliam kao majka, ali on je za mene sve bio u mom ivotu. Ja kako sam se udala, ja sam rekla ja hou sebi da imam dijete, to mi je bilo prvenstveno, nisam nikad mislila da imam kuu i pare i ne znam ni ja, to kae sve je ono poslije dolo i stan i posao i pare, i sve. I nazvao nas je petog septembra ili je sedmog (1995), ne mogu sad da se sjetim ba i rekao je mama ja zavravam, u ponedeljak u doi, a to je bio petak. Mi smo bili sretni, rekoh sad e doi i ja mu kupila neku jaknu, rekoh krenue na fakultet, imam njegove knjige i sve ostalo, index. A u ponedeljak na poslu meni kau ove koleginice s posla: Smiljo je si li ti ula da je pao Srbobran? Rekoh: Nisam i ta sad palite u pet sati radio? One su se samo ovako zgledale, zna kao one ule, a ja nisam, pa onda su se asocirale na moje dijete. Mu me nazvao i kae: Smiljo moramo ii gore u Srbobran, kae, ovaj, nema Dragana. I eto tako, to traje do dananjeg dana. Nikad ne moe spavati na miru. Moj mu Milo je, to kau, umro zbog toga, on nije mogo podnijeti, njemu je bilo 47 godina. Legnemo uvee, on sebi, ja sebi, on ustane, pui, noi pije kavu, ja utim, leim... Ovo to sam proivila za poslednjih 12 godina ne bih poeljela ni najveim neprijateljima. I tako iz dana u dan, najtee pada kad je njegov roendan, kad vidim na televiziji zavravaju se kole Ti dani, toliko me uzbuuju, da se esto pitam od kakvog sam ja materijala sastavljena da ne poem na vjeni put mome Draganu i Mili. (sa izlobe Glasovi nestalih 2002) 236
Po elji autorke napravljene ispravke i dopune prvobitnog teksta.

Anelka Arnautali
Ja sam u Brkom ostala sa bolesnim muem Fikretom i dva sina Jasminom i Damirom. Sina Jasmina su mi odveli odmah na poetku rata i za njegovu sudbinu nita nisam znala. Saznau sasvim sluajno. Evo kako se to desilo. Pola sam na pregled u Dom zdravlja 22. maja 1992. godine, kada me je kod Pote zaustavio ovjek teak oko stotinu pedeset kilograma. Na sebi je imao svakakvog oruja: noeve, pitolj, bombe, puku. Pitao me je kuda u, i ja sam mu rekla. Traio je linu kartu, ali je nisam imala uza se. Poao je sa mnom kui da provjeri. Uzeo je klju od mene, otvorio ulazna vrata, a onda ispalio metak u predsoblju. Upitao je gdje mi stoje dokumenti. Pokazala sam mu. Uzeo je novanik i iz njega izvadio tri partijske knjiice: mua, sina Jasmina i moju. Poderao je knjiice uz psovku da nam jebo Tito majku. U novaniku sam drala 5.000 DM, koje je uzeo i stavio sebi u dep. Vidio je fotografiju Jasminovu i upitao ko mi je to. Rekla sam da mi je to sin. Kae: Ja sam njega zaklo. Sruila sam se na pod. Ostavio mi je taj no, zapravo, nala sam ga na pragu. Jo ga uvijek uvam. Kasnije u saznati kako mi je sin ubijen. Odveli su ga u Luku, a zatim izveli da im popravlja kola. U jednom trenutku, dok je bio zabavljen poslom, rekli su mu da tri, da bjei. Nije znao zato, ali je potrao. Milo Miloevi iz Vrana kod Bijeljine pucao mu je u jednu nogu, a Kosta Kosti iz Modrana u drugu. Kosta Kosti je onda priao i zaklo ga. Prepoznala sam kasnije svog sina u masovnoj grobnici kod Farme. Bio je bez glave. Milo Miloevi, Kosta Kosti i Rato Stani, rodom iz bijeljinskog sela Meai nisu ubili samo mog sina, nego na stotine Bonjaka u naselju Kolobara. Oni su harali ovim naseljem. Hodali su po kuama, pljakali i ubijali koga su htjeli. Nikome za to nisu odgovarali. Ja znam da su ubili bricu Muhameda Zelenjakovia, njegovog sina i bratia. Ubili su i trojicu brae Terzia: Muhameda, Ekrema i Enesa. Lino sam ula kada se Milo Miloevi hvalio da je u Kolobari silovao svako ensko izmeu trinaest i ezdeset godina starosti. Nismo smjeli kuu zakljuavati. Smio je ui ko je htio i kad je htio. Predstavljali su se kao interventni vod. Meu njima je bio jedan koga su zvali Tulija. Majka mi je rekla da mi je u rodu. Opsovala sam joj taj rod. Rekla sam da me je Tulija lino opljakao, da me je ganjao pitoljem. Ja svoje sestre uopte vie ne prihvatam za sestre, ni brata za brata. Oni su za mene mrtvi. U Brkom su Srbi poinili straan zloin. Ubili su sigurno pet hiljada ljudi. Koliko samo u Kolobari nedostaje ljudi, a ta je sa cijelim Gradom. Nije samo Goran Jelisi mnogo pobio. Rame uz rame s njim je 237

Ranko ei. On je ubio na stotine ljudi. Pa Monika Simonovi. Za nju sam ula da je ubijala tako to je ljudima razbijenom flaom parala stomak. Naroito je voljela da ene ubija. Oni u Brkom, meu Srbima, nisu ubice nego junaci. Ja ovo priam, iako ivim meu njima, jer ih se ne bojim. ivot mi vie nita ne znai. Neku no sam sanjala svog sina Jasmina. Zove me: Mama, to me ne vodi odavde? Znam da je ukopan u masovnoj grobnici, ali ne znam da li je jo tamo. ula sam da su otkopavali grobnicu i bacali ivu sodu da unite tragove. Da mi je bar da mu kosti naem, ako ga ve nisam uspjela ivog sauvati.

(Brko: genocid i svjedoenja 1998)

238

Morali smo da istaknemo bijele zastave na kue da oni znaju ko je Musliman, jer u koga je god bila bijela zastava na kui, to je znano da je Musliman. Mada su oni znali i kolko nas je i muko i ensko, bez obzira mislim godite, sve su oni imali, jako fino korigovane spiskove. Ja sam bila tu sama sa djetetom. Imam svekra nepokretnog u kolicima, kraj kolica sam sjedila, sa djetetom, svekrva i moj ever najmlai. Oni su tog mog evera poveli napolje, normalno da ga ubiju, ustvari tad smo bili sigurni da ih vode u logor. Al, u tom momentu je naio Srbin, to pozna familiju moju kompletnu i tog mog svekra i vratio je tog mog evera. On ga je vratio, nakod deset minuta dola je druga grupa, povela ga ponovo napolje. U tom momentu opet je isti taj ovjek naiao, opet ga je vratio. I onda smo mi traili neki papir da on da, da on ostaje uz tog mog svekra, da moe da ostane tu. Dao je taj papir, samo to je otio, dola je opet sasvim trea grupa. I psuje i ko mu je dao taj papir, da e da razgovara, da e oni da razgovaraju lino s tim Srbinom i tako da je taj moj ever osto iv. I mi svi tu u kui. Moj mu i jo dva evera su i komije bile sakrivene u ovim, odma nie kue nae bili su kuruzi, uma. Tu su bili tri dana. Ta tri dana su leala sva tijela ubijenih, svih Bonjaka. Nakon tri dana su doli kamioni, pokupili ta tijela i to onda su samo zali od kue do kue i nama rekli da mi idemo, a kud ni mi sami nismo znali kud. Ponedeljak. Ja sam vidjela svog mua utorak, srijeda, etvrtak zadnji dan. etvrtak uvee, doo je on i ever i ba ovdje u ovoj sobi, mada je kuhinja bila druga, dole ono, nije sad kako je. Tu smo stajali. Moj sin je spavao. Oni su pokupili hranu u one torbe svoje. Ni, nita mi nije reko, samo kad je poo na vrata reko je: uvaj dijete. To znai dvadesetog, dvadeset trei sam ja njega zadnji put vidjela, 92. sedmog mjeseca. Moj ever je bio s njim isto u toj grupi, njih trinest fali iz te grupe, koja je uhvatita na planini Karan i odvezena u Keraterm. U Keratermu su samo prenoili i pokupili su ih na kamione, kao odvezli na neki rad. (U tom Keratermu ja sam radila 9 godina a moj mu 2 godine.) Nakon pokolja muslimanskog stanovnitva u mom selu ene, djecu i starce su istjerali iz kua i otjerali u logor Trnopolje. Tu smo ostali sedmicu dana, onda su nas potrpali u teretne kamijone. Kamijoni su bili zatvoreni sa ceradama iz koji nismo mogli nita da vidimo ta se deava napolju, niti smo mogli nikako saznati kuda idemo ili u kojem smjeru. U kamijonima je bilo otprilike po 500 ljudi: svi smo bili jedni na drugima, nismo imali niti vode niti hrane, a nismo ni imali dovoljno kisika da moemo da uzdahnemo od tolike muke pa su se mnogi poguili. S tim kamijonima smo otjerani u Travnik. (sa izlobe Glasovi nestalih 2002)
Po elji autorke unete dopune u prvobitni tekst.

Jasminka Kadri

239

Majka Mejra

(odlomak iz knjige Put do istine Mejre Dautovi) April je 92. godine. Tridesetog aprila uvee Edna se sprema da izie u grad da se nae sa svojim kolegicama. Pratila je ta se dogaa. Brzo se vratila. I kako od mene nikad nita nije krila, rekla mi je: Mama, neto se deava! Helena i Bilja su mi u kafiu rekle da moram ranije kui. Te veeri je srpska vojska i policija preuzela grad Prijedor. Ve ujutro, na zgradi opine i na drugim vanijim objektima osvanule su srpske zastave. Na hotelu Prijedor i na drugim neboderima pojavili su se snajperisti. Tada je za muslimane poela muka. Tih noi, nae komije muslimani i moji ukuani, poeli su da dre strae. Jer se vie nije moglo kretati, niti mirno spavati. U to doba, brojni autobusi odlaze u Hrvatsku. Oni koji mogu da bjee, bjee navrat nanos. Tad, posljednji put ispraam sina. Molim ga da ide u Hrvatsku, ali on kae: Ne, mama! Idem braniti Prijedor i svoju Bosnu. Nisam kukavica da bjeim. Kad je odlazio, kia je padala. Na izlazu iz kue, okrenuo se i rekao: Evo ti, mama, ovaj novanik i dobro ga uvaj dok se ne vratim. Edvin je otiao. Nekoliko dana nakon toga i Edna je otila gore, u Hurevo, jer je u Prijedoru bilo teko opstati. Dragi moj Boe, kada sam ispraala svoju djecu, njihovi posljednji pogledi ostali su mi u pameti tako jasno i bolno. I znala sam da se vie nikada neemo vidjeti.
240 Mejra: Tridesetoga maja pokuali su izvriti akciju na Prijedor i to

Mejra: Kako da vam kaem... osam godina sam tragala dok nisam pronala svoju djecu. Kada sam ih pronala, tada sam bila najsretnija majka. Iako su bile kosti, ja sam bila najsretnija majka i moj mu, najsretniji otac. Da bar ukopamo svoju djecu. Sada znam gdje im je mezar, odemo na mezar, odnesemo cvijee, prouim... Lake mi. (...) U Prijedoru sam ivjela, a Branka sam rodom. Znai, roena sam u Brkom i tu smo ivjeli i onda smo sedamdesete godine preselili u Prijedor. 1992. godine, kada je poela agresija na BiH, tad je moja Edna bila studentica, druga godina Pedagoke akademije, dola je u Prijedor. Edvin je tad iz Sarajeva doao u Prijedor pjeke. Krenuli su oboje u Patriotsku ligu. Nisam ih mogla zaustaviti. Ednu sam molila da ne ide, nego da ide u Njemaku. Nije htjela.

Tragovi do istine

(odlomak iz Mejrine knjige) Prolazili su dani i minute koji su meni bili ko godine. O Edni ni traga, ni glasa. Uhvatila me tuga. Pala sam u depresiju. Nisam mogla ni jesti, ni spavati. Nije mi vie bilo do ivota. Molila sam Boga da umrem. Ipak, esnaestog dana, zvoni telefon. enski glas javlja da je Edna iva. I onda poinjem tragati. Htjela sam Edni poslati neto garderobe. Molim svakoga od komija Srba koje znam da mi pomognu, ali me stalno doekuje utnja. Ili ne smiju ili nee da mi kau. Nekoliko puta pokuavam doi do Omarske. Ali uzalud. Nudila sam sve to imamo, samo da mi neko omogui da vidim ker. Sedamnaesti dan od Ednina hapenja dolazi mi jedna kominica i kae da ona zna jednog straara koji je, kao pomagao muslimanima u zatvoru. Zaprepastim se od toga. Taj straar se zvao Kvoka i ve tada se znalo da je u logoru zlostavljao i ubijao muslimane. Imam spremljen paket za Ednu. Znam da ve 20 dana nema ta presvui. I tako... jednoga dana neko kuca na vrata. Provirim kroz prozor i vidim kerku jedne moje kominice. Saopti mi na brzinu da pripremim to to imam poslati i daje mi ceduljicu ispisanu Edninom rukom. Tu je bio popis potrebnih stvari. Na kraju je napisano da nas puno voli.
Mejra: Osamnaest dana nismo uopte znali da li je iva. Pokuala sam prema Omarskoj otii. Nisu mi dali. Molila sam, poto je Edna imala momka s kojim se zabavljala pa su prekinuli na pet-est mjeseci pred rat, bio je Srbin i zove se Neboja Babi. Molila sam Neboju da vidi, da pomogne jer je on bio isljednik u Omarskoj. Na alost nije joj htio pomoi, a kasnije u saznati da ju je ba on najvie ispitivao, muio. On ju je i poslao u smrt. 241

njih 132... to su bili momci i jedina ena meu njima bila je i moja Edna. Uli su u Prijedor, borbe su se vodile. Edvin je zarobljen. Edna se krila 4-5 dana, bila je s ranjenicima i oni su se povukli poto im nije stiglo pojaanje. Povukli su se u dubinu prema rijeci Sani. Edna se sakrivala nekoliko dana po podrumima jer nije mogla prei na slobodnu teritoriju. Vratila se kui. Deseti dan doli su s nalogom da je vode. To je bila policija iz Prijedora. Doli su s nalogom. Rekli su nam da treba da ide u policiju da da izjavu. Obukla je crne sandalice, tanku koulju, lagano je bila obuena i ja joj nita nisam mogla rei. Samo sam neprimijetno njoj mahnula glavom da ne bi koga izdala. Jer je Edna mnogo toga znala. Oni su nju izveli. Edna je krenula. Nije se smio pomai ni jedan mii ni kod mene, ni kod Uzeira. Ni kod nje. Jednostavno je izila, sjela u auto. Jedan policajac je izvjesno vrijeme stajao kod auta. Nakon toga su svi sjeli i krenuli. Nakon toga je Uzeir otiao u policijsku stanicu da vidi ta je. Edna je ve tad bila u Omarskoj.

Mejra: Nakon mjesec i po, negdje oko petog avgusta, javljeno je da su ene stigle u logor Trnopolje. Otila sam trait svoju Ednu. Tog dana su iz Omarske i Keraterma dovezli logorae. Tad nisi mogao prepoznati ni najroenijeg. Logoraice su pred mene istrale, zagrlile me. One su bile s mojom Ednom. Pitala sam gdje mi je dijete. Rekle su mi da je Edna otila na razmjenu. Mislila sam da je iva. Nisam se uopte nadala onom najgorem. Tada su poela moja muenja i traganja.

(odlomak iz Mejrine knjige) Trei avgust 1992. godine. Tri sata poslije podne. Dolazi komija i kae da su ene stigle u logor Trnopolje. I ranije su u taj logor vraali odreene ljude. Ilo je to po nekim klasama: A, B, C... Ove posljednje su ubijali. Te noi, niti ja niti Uzeir, nismo oka sklopili. Nadali smo se da e nau Ednu vratiti. U Trnopolje. Ali, ta naa nada nije trajala dugo. Ustala sam rano i krenula na eljezniku stanicu. Voz koji je krenuo za Banjaluku nije bio za muslimane. Nego za srpsku vojsku. Nas desetak je pjeke krenulo prugom desetak kilometara. Svugdje samo srpska vojska. Ali nas nije bilo strah. Imali smo ogromnu volju. Nailazimo na prvu strau pred Trnopoljem. Ostavljamo line karte. Otupjeli smo i ne mislimo ta nam se moe dogoditi. elimo vidjeti svoju djecu. Nama koji smo doli u posjetu nareeno je da idemo prema kapiji. Tada je na stotine logoraa krenulo prema ici. Bili smo na cesti kada su upali meunarodni transporteri sa ukljuenim kamerama. Te slike su obile svijet. Vratila sam se kui okamenjena.

Mjesec i po su je ispitivali i muili... evo pogledajte. Imate ovdje isjeke iz novina i svjedoenja preivjelih. Evo, tu pie da je toliko bila muena, navee su je izvodili iz logorske sobe, a ujutro dovodili. Kad bi se ujutro izmuena pojavila, jedva bi izgovorila: Vode! Samo malo vode! Evo, izvolite, proitajte to... Muili su je jer je pripadala zelenim beretkama. Faktiki, svi muslimani koji su bili zarobljeni, a bilo ih je na hiljade, za Srbe, oni bili Zelene beretke.

(odlomak iz Mejrine knjige) Pred pono 20. jula 92. godine, sjea se Nuska (Nusreta Sivac, ena koja je preivjela logor i silovanja i javno progovorila o tome) u nau sobu je uao eljko Meaki, komandant logora, i rekao: Neka se spremi Edna Dautovi.
242

Iz druge sobe su prozvali Sadetu Medunjanin, a u toku noi i etrdesetak mukaraca. Reeno im je da svi idu u razmjenu. U Liko Petrovo Selo. Sa zaviu smo ih ispratili. Blago njima, govorile smo. Oni se spasie, a ko zna ta e sa nama biti. Edna se brzo spremila. A Jadranka Cigelj joj je dala paket cigareta. Poljubila se s nama. A meni je rekla da ako iva iziem iz logora da poruim njenim roditeljima da se za nju ne brinu. I da e im se ona, kad bude mogla, javiti. Magbula Beirevi, Esma Elezovi i Zlata Cikota su iz WC-a kriom gledale kako u autobus bihake registracije na kome je velikim slovima pisalo AUTO-KOLA EELJ ulaze Edna, Sadeta i jo etrdesetak logoraa i odlaze u razmjenu u Liko Petrovo Selo. Ta razmjena nikad nije potvrena niti je ikad iko vie saznao o Edni, Sadeti i svim logoraima koji su te noi odvezeni autobusom Auto-kole eelj. (svjedoenje Nusrete Nuske Sivac)

Mejra : Mi smo, ja i moj mu, bili smo u Prijedoru sve do 1995. godine. U desetom mjesecu smo izili. Tada nismo izili, nego su nas protjerali. Kada je Armija BiH oslobodila Bosanski Petrovac i Drvar. Tad si morao izai, jer su Srbi tad izbjegli iz Drvara i Petrovca. Znai, tad smo morali izai iz Prijedora. A do tada ti nisi mogao iza. Ako nisi imao garantno pismo od nekog ko e te primiti ili ti poslati novac nisi mogao izi. Poto je moj mu bio privatnik, po nesrei, pogotovo mu nisu dali. Jo pogotovo djeca su bila u tome, nije bilo nikakve nade. eko si smrt i strahovao ko ovca noa. 1992. godine, e tad smo morali nositi bijele trake i bijele zastave metnuti vani, na kuu da se tako obiljei da je to kua muslimanska ili hrvatska. Ali, da ti kaem da je malo, malo, malo bilo potenih ljudi srpske nacionalnosti. A i ono malo to ih je bilo, nije smjelo da ti pomogne. Jer, ode mu ivot. Evo, primjera radi: Neboja taj, prvi i posljednji momak moje Edne 243

(odlomak iz Mejrine knjige) Dani prolaze. Moja i Uzeirova tuga su sve vee. Nema nikakvog traga o naoj djeci. Odlazim u Prijedor u Crveni krst u kome je osnovana sluba traenja. Pronalazim jednu djevojku Cecu, pokazujem joj Edninu sliku i priam joj ta su mi rekle ene koje su preivjele Omarsku. alju poruku u Biha i Liko Petrovo Selo. Nakon nekoliko dana stie odgovor: nije bilo nikakve razmjene. Ne znam ta me dri. Ali, ja jo uvijek imam nadu da je Edna iva.

Mejra: 1995. godine, kada smo izili iz Prijedora, krenula sam u intenzivno traganje. Odmah sam se u Bosanskom Petrovcu ukljuila u Udruenje ena Bonjakinja i u Crveni krst, tako da sam nastavila traganje. Otila sam odmah u Biha, poto dok smo bili u Prijedoru dobivali (smo) informacije da su mi djeca iva, da su razmijenjeni, da su u Bihau i da su u Petom korpusu (Armije BiH) itd. itd. Otila sam u Biha, gore u komandu Armije, u Peti korpus. Reeno mi je da ta razmjena nikad nije izvrena. Tada sam poela tragati od grobnice do grobnice. Prva grobnica, to je bilo na Hrgaru, tu sam bila kad je prva grobnica otvorena. Sa mnom je bila gospoa Fadila Hodi. Ona mi je mnogo pomogla. I tako, od Hrgara do Lanita, Hrastove Glavice... sve do jedne sam grobnice obila. Svaku sam kost prebrala i gledala... Traila sam tada Ednu. U stvari, moram rei da sam 1996. godine u Sarajevu na Konferenciji ena BiH i cijelog svijeta, tad sam prvi put progovorila o genocidu nad Bonjacima u Prijedoru i o mojoj djeci. Govorila sam o Omarskoj i drugim logorima. I od tada sam poela intenzivno da tragam. Faktiki sam (uzdie i zastaje)... dobila vojno rjeenje za Edvina da je poginuo 1992. godine 30. maja, da je ukopan u Sredicama. To je mjesto kod Prijedora. To su izjavili neki svjedoci. Jeste tada pet momaka poginulo, ali nije moj Edvin meu njima. Edvin je teko ranjen, zarobljen je i u Omarskoj muen. Ubijen je u uvenoj Bijeloj kui. To u mnogo kasnije doznati kada mi je gosp. Bajramovi rekao da odemo 1999. g. kada dou posmrtni ostaci iz grobnice Kevljani kod Kozarca (izmedju Kozarca i Omarske) da 244

(odlomak iz Mejrine knjige) Dani prolaze. Opet idem u Crveni krst. Ceca mi kae da je Edna u zatvoru u Staroj Gradiki. Daje mi broj telefona na koji je mogu dobiti. Trim na telefon i zovem. Javlja mi se neki enski glas i kae mi da tu nema nikakvog zatvora. Daje mi drugi broj. Na tom broju daje mi neki trei, i tako u nedogled... Napokon dobivam broj telefona nekog kapetana u Banjaluci koji je, navodno, odgovoran za razmjene. Nakon brojnih pokuaja uspijevam ga dobiti. ujem kapetana... jest, on je bio na razmjeni tog dana, ali nema u evidenciji ime i prezime moje keri. Dodaje i to da nije bilo nikakve razmjene iz Omarske. Tvrdi da su to neki straari radili na svoju ruku. Taj kapetan mi daje broj Meunarodnog Crvenog krsta u Banjaluci. I tako, nastavljam kroz pakao... Jo se nadam da su mi djeca iva. Oekujem da mi se odnekud jave.

bio, ja nikad u ivotu nisam mogla pomisliti da bi taj momak mogao prei u SDS i da bi mogao biti neovjek. Prije rata radio s muslimanima, brata izgubio prije rata na nekoliko godina i da on Ednu ispituje i mui, ba lino on. On je i gledao kako je mue. Kakva je to onda ljubav bila? A ona nije imala puke u ruci. Ona nije nikoga ubila. Ona nikoga nije povrijedila.

pogledam u Luci Palanku, u Dom. im sam ula da su stigli posmrtni ostaci, otila sam, upisala sam se u knjigu onih koji trae svoje... pola sam prema odjei koja je bila poslagana u redove i ugledala sam jedne izme. Te su me izme privukle poto je moj Edvin otiao u vojnim izmama u brda. Ispred tih izama bila je neka trenerka i neki komadi mantila. Poslije u saznati da je ta garderoba bila na mom Edvinu. Ali nije njegova. Vratila sam se i inspektoru ljivaru sam dala izjavu: od roenja djece do tog dana kad su zadnji put otili. Tada sam doivjela jedno veliko iznenaenje i ok, da ne kaem, dr Sarajli je donio od dvije glave zube i kose u jednoj maloj kesici. Ja sam uzela to ovako u ruke prvo jedne zube i spustila... Uzela sam onda druge i valjda je to dragi Allah htio, izvadila i pogledala i rekla sam: Doktore, ovo je moje dijete. Ovo su zubi moga djeteta. Oni su se zgledali. I onda nakon godinu dana i osam mjeseci sam saznala da su oni mislili da sam ja prolupala tog momenta. Traila sam od doktora da (me) odvede gore u drugi magacin gdje su tijela, u stvari kosti. Rekao mi je: Nemojte majko, neete to moi podnijeti. Ja sam rekla: Ne. Nije vas briga, to je moj problem. Hou da me vodi da vidim. I to je izgledalo kao neki film. Kad sam ula u magacin, prouila sam Fatihu, naravno, i doli smo do vree gdje su ti posmrtni ostaci, pod brojem 014 KV 004. Doktor je otvorio vreu, uzeo gornji dio glave i tjeme i ovo dolje zuba, stavio lobanju tamo na upljine oiju i nosa... I u momentu, to je meni bilo, u momentu se meni ukazao moj mu Uzeir i moj Edvin. Oni su jedan drugom slini ko jaje jajetu. Kazala sam: Doktore, ovo je moje dijete. Moda je to Allahova volja da se meni tog momenta tano djeiji lik ukae. Onda je doktor izvadio iz vree jedan dio butine, kost i donji dio noge. Onda je uzeo ruku, pa plea tako da se sve poklopilo. I godine i visina. Edvin je bio visok 194 cm i tako sam dola do posmrtnih ostataka Edvinovih. Od tada sam svakog etvrtka, puna etiri mjeseca sam odlazila u Luci Palanku. Svakog etvrtka sam imala novi dio slagalice da je to ba moj Edvin. I onda smo negdje u aprilu uz insistiranje gospoe Eve Klonovski, dali smo krv za DNK. To poslano u Madrid da bi se izvrila analiza. U tom vremenu gosp. Brenda Hol, javna tuiteljica iz Haga stigla je kod mene u Bos. Petrovac, kui i jo neki. Imali su za mene dodatna pitanja, poto sam ja svjedokinja za Hag. Tad sam gosp. Brendu zamolila da Hag da zeleno svjetlo za otvaranje grobnice kod Bosanske Krupe. Imala sam informacije o toj grobnici, samo je trebalo odobrenje Haga da se otvori. Dali su mi obeanje da e to biti odmah uraeno. Nakon mjesec dana grobnica je ve bila u pripremi i ja sam dobila obavijest da doem u Sanski Most gdje je dolazio gosp. Amor Maovi i ostali svi. S njima sam se dogovorila i nakon dva dana sam ve bila na grobnici kada su poeli vaditi tijela. To je grobnica, jama Lisac u Malom 245

Mejra: Ulazimo u mezarje Humke (to je u Bihau). Idemo mome Edvinu i Edni na mezar. Naoj djeci. Da vidite gdje sam ja svoju djecu ukopala. I da vidite kako im je lijepo. Evo sada, kako se pribliavamo... evo ovdje je civilno mezarje, evo ovdje je katoliko groblje, a evo ovdje je ehidsko mezarje, tu su borci... eto tu su i moja djeca ukopana. Edin rahmetli i Edna rahmetli. Sedmog desetog pretprole godine smo ih ovdje ukopali, a prole godine smo im niane postavili i ogradili. To su naa djeca za kojima smo osam godina tragali i uz Allahovu pomo nali i ukopali. I sada nam je dua mirna. Uz Allahovu pomo doemo ovako i posjetimo nau djecu, posjetimo njihove mezarove, prouim... i eto, ta da vam kaem: lake nam je. Puno, puno nam je lake. Kad su pronaeni, identifikovani, ukopani... onda nam je dua mirnija. (...) 246

Duboviku kod Bosanske Krupe. Osamnaest tijela je tog dana izvaeno. Stigla sam kui i razboljela se. Zavrila sam u bolnici. Sutradan je moj mu otiao. Odnio je svima ruak. Tada je Edna bila izvaena. Nakon sedam dana bolnice, ja sam traila od doktora da me pusti na vikend. Gosp. Eva Klonovski mi je javila da su kosti stigle u halu ekovaa u Sanski Most. Tog dana je bila i promocija knjige Ni krivi ni duni Prijedorani, to je prva knjiga o 3.200 Prijedorana koji su nestali. Otila sam i tog dana sam drala svoju Ednu u rukama. Prvog desetog sam Edvina iskopala. Sedmog desetog denazu sam napravila. To je bilo 2000. godine. Sve je bilo dvije hiljadite. Edvina sam nala i prepoznala u februaru 2000-te. Ednu sam nala 26. juna. Tad je izvaena iz jame Lisac i bila u mojim rukama prvog jula. To je specifian sluaj, valjda je tako Allah dragi odredio da ih iskopam i prepoznam... Ubijeni su zajedno, maltene. Edvin je ubijen 16. jula 92. godine, a Edna je ubijena 24. jula 92. godine. U nekoliko dana su zarobljeni, u nekoliko dana ubijeni, u nekoliko mjeseci naeni i ukopani. Iako sam na brzinu denazu napravila, to je sve bilo u sedam dana, bilo je preko pet stotina dua... Bili su to prijatelji. Krenuli smo (kad je denaza bila) iz hale ekovaa... kia je padala. Doli smo do Petrovca... kia je stala. Dokle se podne klanjalo... kia nije padala. Krenula je denaza prema Bihau, kia je padala. Na ulazu u Biha... kia je stala. Nebo se zatvorilo. Sve dok je denaza trajala... kia nije padala. Zadnje lopate zemlje i kada se cvijee stavljalo... kia je poela rominjati. Kad smo uli u autobuse... kia je poela padati iz neba i iz zemlje.

Ja ne mrzim nikoga. Onaj ko je napravio ovo mojoj djeci, ja mu to ne mogu zaboraviti. To nikako ne mogu. Jer, to bi bilo grehota. Ali, istina se ne smije zaboraviti, ne smijemo ako hoemo suivot i pomirenje da se istina zakopa. Istina se mora znati. (...)

(Majka Mejra Tragovi do istine iz Radio reportae Radmile Sesar, 2001)

247

Nusreta Sivac
Prije nego to ponem da priam o svojim iskustvima koja su mi se desila u Prijedoru 1992. godine, konkretno u logoru Omarska, elim sve da vas pozdravim. Drago mi je to mogu govoriti o tekim, munim iskustvima. Meutim, ao mi je to danas svoju priu ne mogu podijeliti sa svojim sugraanima Srbima koji nisu, naalost, doli ovdje da uju nas preivjele. Nataa (Kandi) je ve rekla, ja sam Nusreta Sivac, roena u Prijedoru, ivjela u Prijedoru, radila u opinskom sudu kao sudija civilista sve do 1992. godine kada su Srbi u noi 29. na 30. aprila nasilno preuzeli vlast. Dakle, sruili su legalno izabrane organe vlasti i zauzeli sve pozicije u gradu. Mi u Prijedoru smo prije osjetili taj rat nego ljudi u drugim dijelovima Bosne i Hercegovine, s obzirom da smo 24 km udaljeni od Hrvatske. Mnogi Prijedorani su dobivali pozive i mobilisani su na frontu zapadne Slavonije, poele su se tenzije dizati poetkom rata u Hrvatskoj. Meutim, stradanje u Prijedoru poinje kada je preuzeta vlast od strane Srpske demokratske stranke uz pomo vojske, koja se jo uvijek deklarisala kao Jugoslovenska narodna armija, i policije. Tada su poeli otkazi na poslu. Ja u se vie fokusirati na svoje sopstveno iskustvo. Ja sam uobiajeno prvi radni dan poslije tog dravnog pua, kako ga mi zovemo, pola na posao, meutim pred zgradom suda vidjela sam gomilu naoruanih ljudi, nekakav punkt je postavljen, i pitali su me kuda idem. Ja sam rekla da idem na posao, meutim oni su izvadili neku listu i rekli su mi da ja tu vie ne radim. Vratila sam se kui, ta mi je drugo preostajalo, i onda sam jedino mogla sluati sada srpski radio, koji je pod kontrolom tih novouspostavljenih vlasti emitirao nekakve proglase iz kriznog taba. Prvi put sam ula da taj krizni tab postoji u Prijedoru. Evo i usput mogu gospodinu Hadoviu odgovoriti na pitanje, pitao je za trake i zastave, iz tog Kriznog taba je izdato saoptenje da svi graani nesrpske nacionalnosti moraju u sluaju kretanja po gradu nositi oko ruke bijele trake i da moraju na prozorima svojih kua i stanova izvisiti bijele zastave. Uveden je i policijski sat koji je, naravno, vaio samo za nesrpsko stanovnitvo. Mislila sam u tom trenutku da je to najtraginije to mi se moe desiti, da me neko istjera bez ikakvog razloga s posla, samo zato to sam, je li, Bonjakinja. Meutim, nije to bilo stradanje, tek e posle poeti ono pravo. Poelo se priati po gradu o postojanju nekakvih logora, u Omarskoj, Keratermu, Trnopolju. Ja sam mislila da se tu vode samo mukarci, nisam ni u podsvjesti mogla pomisliti da u i ja zavriti u jednom od najzloglasnijih logora na podruju bive Jugoslavije. Prvo su poeli napadi na sela: 22. maja poeo je napad na selo Hambarine, 24. maja napad na Kozarac. Ogromne kolone ljudi stizale su iz 248

tih sela u grad, meutim ja sam ivjela u jednom naselju gdje nam je reeno da mi te ljude ne smijemo primati i ukoliko ih ko primi, da e snositi zbog toga posljedice. Ja nisam hapena na klasini nain kao mnogi moji sugraani. 8. 6. 1992. godine ja sam dobila od svoje snahe saoptenje da je moj brat odveden u policijsku stanicu na informativni razgovor. Naravno, bilo mi je teko, jer brat je imao malu djecu u to vrijeme, da bi se moj brat vratio isti dan navee i pozvao mene da doem kod njega, stanujemo jako blizu, da mi kae da je dolo do strane zabune, da je bio u Omarskoj i da je reeno da se ja trebam ujutro javiti u policijsku stanicu Prijedor. Ja sam ga pitala ta on to pria, kakve ja veze imam s tim. On je rekao da je to njemu lino saoptio Miroslav Kvoka, sada slobodan, koji je izdrao dvije treine kazne u Hagu i koji se vratio u Prijedor, koji je moj komija i koga sreem svakodnevno. I ja sam naravno to i uinila, javila se u policijsku stanicu i prije nego sam pola u policijsku stanicu, prola sam kraj zgrade suda, je li, i htjela sam da pitam svoje kolege da li oni znaju neto o tome zato mene pozivaju u policiju. Oni su me ignorisali, rekli su da je to stvar policije. I tako sam ja strpana u nekakav autobus sa puno naoruanih ljudi koje naravno u tom momentu dosta njih nisam znala i odvezena na cestu Prijedor Banjaluka, nisam znala naravno ni kud, niko mi nita nije govorio, i stigla sam u Omarsku 9. 6. 1992. godine. Rekli su mi da sjedim i da u isti dan biti ispitana. Vidjela sam jedan stravian prizor, bila sam okirana, u tom momentu vidjela sam na hiljade ljudi, veinu nisam poznavala, i tri ene iz Kozarca, jednu sam od njih poznavala. Taj dan su me ispitivali u toj upravnoj zgradi dva isljednika iz Prijedora koje sam znala od prije rata, pitali su me nekakva uoptena pitanja o referendumu za suverenu nezavisnu Bosnu i Hercegovinu, jesam li ja izlazila na referendum, pitali su me o nekim ljudima koje ja uope ne poznajem, tako da sam ja u tom momentu pomislila da je to uvod za neku krupnu optunicu, je li, koju u ja dobiti, proitati itd. To ispitivanje je trajalo moda sat vremena, meni vjenost, i cijelo vrijeme ispitivanja u mene je bio uperen snajper, puka, ja se i danas ne razumijem u oruje, pa ne znam to je. Kada su zavrili to ispitivanje, rekli su mi da sjedim dolje u restoranu, i da, ako se sjetim nekih detalja, to straarima kaem da me ponovo ispituju. Rekli su i to da me ne mogu vratiti u Prijedor jer imaju probleme s gorivom, nemaju vozila, a ja sam naivno pomislila da e me moda vratiti, da e to gorivo stii. Ove tri ene kojima sam to rekla, koje su tu ve imale podug sta, rekle su mi da odatle nikad niko nije iziao za to vrijeme otkad one tu borave. I prespavala sam, jednu sam tu no provela u Omarskoj i sutradan u 9 asova ujutro poeli su dolaziti zatoenici u grupama oko 30 ljudi u taj restoran u kojem sam boravila zajedno sa te tri ene. I one su sad dijelile neku hranu, ja jo nita nisam znala, naravno za ta dva mjeseca ja u posloiti kockice u svojoj glavi. I sad vidim puno 249

ljudi. Najvie je bilo intelektualaca, malo je bilo prijedorskih intelektualaca koji nisu proli nijedan od ova tri logora. Vidim svoje radne kolege suce, predsjednika suda, ljekare, inenjere, ugledne ljude u Prijedoru, autoritete, ljude bogate, koji su bogatstvo stekli svojim radom, pripadnike politikih partija, Stranke demokratske akcije i Hrvatske demokratske zajednice, vidim djeake neke, jo ne znam otkud oni tu, vidim stare ljude, iznemogle ljude. U toku tog boravka shvatila sam da su to ljudi koji su prilikom etnikog ienja sela dovedeni, koji su ciljano dovedeni jer su postojali nekakvi spiskovi. Logor je funkcionirao u tri straarske smjene i u svakoj straarskoj smjeni bio je ef smjene. One su se smjenjivale, te strae, i postojali su isljednici u logoru koji su svakodnevno ispitivali zatoenike bez ikakve pismene optube, u sobama u kojima su ene navee provodile noi. Dakle, sve logorske prostorije su bile ispunjene mukarcima, a iznad restorana u dvije prostorije boravile su ene, ukupno njih 36, potpuno izolirane od mukaraca. ene su imale i tu radnu obavezu koja se sastojala u tome da moraju dijeliti taj jedan jedini obrok zatoenicima u Omarskoj. A on se sastojao obino od komadia kruha, malo kuhanog graha ili dva lista kupusa, i poto je bilo ljeto, visoke temperature, to je bilo uglavnom pokvareno. Tako da u logoru su se ubrzo pojavile bolesti stomane, ui, usled tih tekih, nemoguih uslova nije bilo ni vode, tamo gdje su mukarci boravili njima je jo i bilo tee, tu su i fizioloke potrebe vrili. A dan moj i ena kada bi dole u restoran, kada bi se spustile iz tih soba sa kata, poinjao je sa brojanjem mrtvih na travnjaku ispred bijele kue. I svaki put bi onako potanko jedna drugoj aptale koliko si ti izbrojala, nekad do 30, nekad 25, kako kada. Po garderobi smo mogle zakljuiti o kome bi se moglo raditi ako nekog dobro poznajete, nema tu, ne mijenjate garderobu, u emu ste doli u tome i boravite. Straari su obino pili jako puno. Tukli. Imala sam priliku jako esto u toj sobi, u kojoj sam provodila noi sa ostalim enama, u jednoj je sobi bilo 18 ena, u drugoj 18, zaticati te sprave za muenje ljudi. Kada bi doli navee iz restorana u te sobe da provedemo tu no, sobe su bile krvave, pod je sav bio od krvi, zidovi su bili krvavi, bili su tragovi odjee pocijepane od udaraca. Dva puta smo predavali upravi logora te sprave koje smo zatekli, to su bili eljezni predmeti, drveni predmeti, palice, nekakve kugle eljezne. I u toku dana kada bi sile u restoran da dijelimo taj obrok, ule bi strane krike tih ljudi koje gore ispituju, koji vape za pomo, plau, vrite, lomljenje. Tako bi onda straari pojaali muziku u restoranu da bi mi to manje uli te krike zatoenika. U tim grupama u kojima su zatoenici dolazili u restoran da jedu, vrlo esto sam imala priliku vidjeti oca i sina, bili su brani parovi kompletno zatoeni, ena bude u jednoj sobi, a mu bude u nekom drugom dijelu logora, dijete u treem dijelu logora, tako da nisu mogli imati nikakav kontakt. 250

Uvijek kada priam o tom svom iskustvu, ne mogu zaboraviti jedan trenutak kada je doao jedan pijani straar sa kokardom i kada je jednoj mojoj koleginici urezao krst na licu. To je bila jedna starija ena, vrlo ugledna ena, ona je samo mirno sjedila, preivjela je tada, ali poslije su je odveli i do danas nije nigdje pronaena, ni u jednoj masovnoj grobnici. Sjeam se takoe jedne scene, da, jednom su nas uvjebavali da pjevamo pjesme srpske o Drai Mihajloviu, o Srbiji, i mi nismo znali to oni vjebaju, kao hor neki da nastupa. Naravno, nismo znali tada da e doi u posjetu visoka delegacija Republike Srpske i Radislav Branin meu njima, Stojan upljanin; Radislavu se sudilo u Hagu, a Stojan je jo uvijek u bjekstvu. Tako da su logorai morali pjevati pjesme i doekati tu visoku delegaciju sa dignuta tri prsta i parolama ivjela Srbija, i tako. Uslijed tih nemoguih uslova, uslijed gladi, pojavile su se ubrzo razne bolesti, ljudi su bili izmueni. Meutim, nemate se vi kome obratiti niti traiti bilo kakvu pomo. Jednom su se tako straari jako dobro zabavljali kada su natjerali logorae da se skinu goli i da ih kupaju velikim mrkovima kojima se kamioni peru, rudniki, teka mainerija u stvari. Postavili su ih na pistu i prskali ih tim mrkom od koga su oni padali, neki u nesvijest, neki od iscrpljenosti i meu njima su natjerali jednu jedinu enu koja nikad nije mogla biti s nama enama nego je bila izolirana u bijeloj kui, Hajra Hadi, nju su skinuli golu, tako da su orgijali u logoru. Naalost, ni Hajra nije nikada pronaena, likvidirana je negdje, u nekoj je od masovnih grobnica. Ja zaista ne volim brojke koristiti kada govorim o ovome to se deavalo u Omarskoj, jer jo uvijek se ti podaci utvruju. Hiljade ljudi je prolo kroz logor. Prolaze kroz palir straara koji tuku usput. Onaj ko ne pojede ruak, ako nije u stanju zbog iznurenosti, starosti, bolesti, onda bude tuen u restoranu pred oima ena, nekad i do smrti. Gledala sam svoje sugraane, drage meni osobe, roake, prijatelje kako nestaju. U jednom momentu sam vidjela da vie nema nikog iz pravosua, u logoru sam ja jedina ostala. Nema vie nikog od doktora prijedorskih, osim doktora Sadikovia, koji vie nije htio dolaziti ni na ruak, na taj obrok. Tako da sam eto i ja bila u tom redu za smrt, i molim Boga da me likvidiraju, da zavrim tu, jer ubijala me je ta bespomonost, tu nisam mogla nita promijeniti, bilo je rizik bilo ta rei i reagirati. Najgore je bilo kada jave nekom od straara da mu je neko poginuo negdje na frontu, onda krene odmazda prema logoraima, to onda nastupi masakr u logoru. Kako su nas dovodili u logore, eto kaem, taj jedan jedini put su me ispitivali, vie me nisu ni zvali na ispitivanje, samo taj jedan jedini put, jer su stalno dovodili nekog novog, pa valjda nisu stigli, uglavnom od 36 ena, pet mojih prijateljica nije preivjelo Omarsku, njih tri su ekshumirane, za dvjema se jo traga. Dvije su ekshumirane na podruju optine Bosanska Krupa, dakle sada u federalnom dijelu BiH u nekoj kreani, jedna od njih je studentica bila, imala je samo 22 godine. Meu nama enama bilo je od 251

18 godina do 70 godina starosne dobi. Bilo je intelektualki, bilo je domaica, uglavnom su sve ugledne ene i poneka koja bi zalutala, koja je bila sama pa joj je trebalo oduzeti stan ili neto, pa bi je doveli u logor. Bilo mi je strano gledati moju prijateljicu Sedimu Menkovi kojoj su obadva sina bila u logoru, kojima ona nije mogla doturiti ni komad kruha. Ili Fikretu Pervani kojoj su bila etiri sina zatoena u Omarskoj, a mu ne zna ni gdje je ni ta je. Saditu Medunjanin koju su odveli negdje navodno na razmjenu, poslije je pronaena u jednoj od masovnih grobnica, i njenog jedinog sina koji je preivio Omarsku, ili njenog mua kojeg masakriraju ispred bijele kue. Da ne bih mogla vie priati stvarno o tim detaljima, koliko god vam je Nataa rekla da ja i mogu i sve, svaki put prorade emocije i uzbudim se naravno kada priam o svemu tome. Nama su straari govorili da smo mi tu jako bezbjedni, sigurni, da nam je tu bolje nego u gradu, jer tamo muslimanske snage napadaju, hrvatske, da su stigli hosovci, zenge, ne znam ni ja, i da smo mi tu jako sigurni, bezbjedni, tako da trebamo biti sretni to smo u logoru, je l. Straari su nam govorili i da je tretman na nivou, zato to su u Zenici ene izloene stranom seksualnom zlostavljanju. U Tuzli da su rodile janjiare, da se po Sarajevu Srbi masakriraju, da se bacaju u zooloki vrt u Pionirskoj dolini, itd. Mi smo to samo sluale i utale, naravno. E, kada se saznalo za Omarsku logor i kada je najavljena ekipa ITN mi smo osjetili da se neto u Omarskoj deava, jer su zatoenici morali istiti logor, ureivati i tako to. Treeg avgusta pozvao je nas ene komandant, odnosno upravnik eljko Mehi koji je sad prebaen iz Haga u Sarajevo, u Sud BiH, i njegov zamjenik, da se spremimo i da idemo nekud. Mi smo pitali kuda, oni su rekli u Trnopolje. I tako je bilo, jedna grupa ena, i ja sam sa tom grupom, prebaena sam u logor Trnopolje i tamo sam provela pet dana i onda sam putena kui uz neke garancije. Meutim, ja vie nisam imala ni kue, ni stana jer se u moj stan za vrijeme dok sam ja bila u Omarskoj uselila moja radna koleginica, vrlo dobra moja kolegica, bila je srpske nacionalnosti, tako da ja nisam praktino imala gdje ivjeti. Ja sam bila kod nekih prijatelja, poznanika, roaka i imala jednu jedinu elju, samo da napustim moj grad. Uz silne nekakve peripetije, potvrde koje sam morala od tih lokalnih vlasti dobiti, to sam i uspjela tek u oktobru, i onda sam otila u izbjeglitvo uz veliku muku, preko Hrvatske, snaga UNPROFOR-a koje su bile u ovim okupiranim dijelovima, u Dvoru na Uni, otii u Hrvatsku i tamo sam bila etiri godine. U Bosnu sam se vratila 1996. godine, krajem 1996. u Sanski Most, jer u Prijedor nisam mogla ni pomisliti da odem, na kraju niko nije mogao oti tamo ni u posjetu. Vratila sam se u Prijedor 2002. godine u ljeto, u svoj stan. Meutim, nisam prihvaena od svojih komija, niko me u poetku nije htio ni pozdravljati. Kada su vidjeli da sam ja tu dola zaista da ivim u svom stanu, napisali su mi odmah za dobrodolicu veliki natpis kraj mojih vrata Omarska. Poela sam, naravno, sretati sve te silne isljednike, sve te ljude 252

koji su u logoru ispitivali, muili zatoenike, ali evo ostala sam, hvala Bogu, i ne mislim ii iz Prijedora. Prijedor se, naalost, nije jo suoio sa onim to se desilo. Evo ja u Beogradu ve sam moda trei put, priam ovo, a u Prijedoru ne. Jo uvijek, bez obzira na tolike presude Tribunala, bez obzira na preko pedeset otkrivenih masovnih i na stotine pojedinanih grobnica, bez obzira na knjigu nestalih koju je nevladina organizacija bila je Izvor izdala, gdje imenom, prezimenom, matinim brojem stoji 3227 ubijenih civila Prijedorana, meu njima 128 djece, ena, Prijedor se ne eli suoiti s tim i ne eli prihvatiti to. Mi smo samo pokuali izgraditi jedan memorijalni spomenik logor Omarska u znak sjeanja na rtve, naili smo na strane otpore, iako je grad pun spomenika srpskim borcima, i onaj ko nikad nije bio u Prijedoru, ko bi sad doao, mislio bi da su tu stradali samo Srbi. Naravno, jo uvijek nisu svi ljudi pronaeni, jo uvijek se ekshumirani iz masovnih grobnica ne mogu drati u Prijedoru, nego se voze u federalni dio u Sanski Most gdje se vri identifikacija. O onome to sam ja proivjela lino i to sam sve vidjela u logoru, ja sam dva puta svjedoila pred Tribunalom, u sluaju Kvoka i ostali i u sluaju Branin Tali, odnosno Branin, jer Tali je ve bio u Beogradu u bolnici poto je bio jako teko bolestan. I imam namjeru, naravno, svaki put kad me sud pozove, da se odazivam da svjedoim.

(Prijedor 1992: Van osnovane sumnje javno svedoenje Konferencija posveena sudskoj istini i rtvama, Beograd, 24. jun 2006. godine u organizaciji Fonda za humanitarno pravo)

253

Svjetla u tunelu

ulka
Sve u ti ispriat kako je bilo. I sve po redu. Gledau da ta ne preskoim i da koga ne zaboravim spomenut. Ne bi valjalo koga zaboravit spomenut. Kad je ono poelo u Rogatici, mene su moji odveli iz kue u centar grada. Smjestili su me u neki stan. Zna, ljudi su se grupisali po stanovima, tako im ko bilo sigurnije. Jenog jutra, ne znam ti tano re koji je bio datum, znam da je bio juni mjesec devedese druge, dooe neki na vrata i kau nam da moramo svi i u kolu. U gimnaziju u Rogatici. Bome, tuj se bilo sakupilo dosta ljudi. Tuj smo imali rane. Davali su nam. Pravili smo neke supe pa smo jeli. Spremali smo na nekim poretima. Neko je valjda donio porete pa smo na njima spremali. Ja sam u toj koli ostala jeno petnes dana, sve dok nam nisu jedan dan rekli da se spremamo. Kau: idete odavle. Ne rekoe nam e idemo. Bome niko i ne pita. Ne smije. Odvojili su ene, djecu i starije na jenu stranu, a mukarce na drugu. Oni su i ostali u Rogatici, a ta je sa njima polje bilo ja ne znam. Dovezoe dva velika kamiona i dva autobusa i ja tad vido to vido odo ja iz Rogatice. Mene su oni ljudi iz kole morali nosit do kamiona, jer sam ja od svoje tridese druge godine teki bolesnik. Kostobolja. Zglobovi. Hodala sam sa takama sve nee do pred rat, a otad sam skroz nepokretna. Donesoe me do kamiona. Ono bi meni bilo lake da su me unijeli u autobus, al, ta e. Kad me donesoe do kamiona, tuj ti ja poznam sina od mog prvog komije Mirko mu bilo ime. Aj, reko, da ga zovnem. Imala sam tu elju, ko ini mi se neto e mi ko pomo. Ma ne mora ni to, samo makar da mi se javi. Al, ne e. Okrenu glavu. A, vjeruj, kad sam sjela u kamion, predosjeala sam da u nee ostat na cesti kad nas istresu. Ko da mi je neko doo i kazo. I tako i bi. Kae onaj jedan: Dajte im po jenu bombu, nek stave podase

Dovezoe ti oni nas na Hreu, moglo je bit nee oko podne. Izie onaj narod, bilo nas je, bogami, blizu dvjesto. Mene jope oni ljudi iznesoe iz kamiona. Kau nam oni vojnici to su pratili kamione i autobuse da idemo svi dole u Sarajvo. I da vidi, za as se rasu onaj narod. Odoe pjeke prema Sarajvu. Na mene niko i ne gleda. Daba to je to moj narod, niko me i ne pita e u ja naka nepokretna. Al, sve ja to sine razumijem. Rat je. Svako se o sebi brine. Odoe i oni kamioni i oni autobusi. Ode i ona vojska. Osta ja na onoj cesti i bi sve nako ko to sam i predosjeala da e bit. Sa mnom ti je tad na cesti ostala jo jena nena. Mina urevac se ona zvala. I ona nepokretna. Bila je od mene starija pa skoro dvajs godina. 257

Imala je blizu osamdese. Tuj e smo mi ostale, vako, do ceste, bile su dvije kue s jene strane. Iste obje. Dok smo mi nako sjedile na cesti, doe nam jena ena iz te jene kue, niko je nije zvao, i donese kafu. Jes, bogami. Malo smo pile onu kafu, al ne smije puno ni da pije kad si nepokretan. Ako pritui, ne mere nie ni oti. Kad, ne proe malo, ta ista ena nam donese i pitu. Sve na cestu nonde. Ona se ko nadala, kae, da bi neko mogo do po nas. To je bila, poslje sam saznala, Nedeljka voro. Ona je tuj ivila prije rata, al se otale bila sklonila s ojkom i dva sina na Pale. Tuj je dolazila samo vikendom. A taj dan je bila nedilja. Sjedimo ti mi nako na onoj cesti, blii se mrak, kad naie srpska vojska, nji nekolko, idu s poloaja, valjda im bila smjena. Neu grijeit due, niko nas od nji nije diro. Ponudili su nas i cigarama. Ja nisam puila pa nisam ni uzela, a Mina jes. Kau oni nama: ta ete vi tuj, ne merete vi tuj ostat tako na cesti. A bio je jedan, nako, crnomanjast je, stariji vala i od mene, ima preko ese godina, ne znam mu ni ime ni prezime. Samo znam da mu je kua nondi, do ceste, samo s druge strane. Istom e ti on onim vojnicima, kae: ma, dajte im po jenu bombu, nek stave podase! Nita, mi samo utimo. A, bogami smo mislile da e nas on i ubit. Vjeruj, da se on pito, ondi bi nas moda i ubio. E, sad, kae srea, u tom e ti valjda onekle do kui brat od te Nedeljke voro. Milan Simovi se on zove. Ne znam okle je doo. Valjda je radio u polju. Njegova je bila ona druga kua, do Nedeljkine. Jena od one dvije to su bile iste. Tuj je on ivio s majkom, enom i dvoje djece. ena mu je bila medicinska sestra, er mu je bila peti razred, a sin mu nije bio ni poo u kolu. Posle smo mi saznale kako je bilo. Nedeljka je, kad je pola na Pale s ojkom i sinovima, rekla svojoj majci: evo ti majko klju od moje kue pa, ako niko ne doe po one ene, molim te da in unesete u kuu. Milanova majka, Stana Simovi se ona zove, njemu je to valjda rekla i on je odma doo kod nas na cestu. Reko je onim vojnicima: bistel mi pomogli da in unesemo na dekama u kuu. Kau oni bi. I oni nas stvarno prenesoe. Stavili su nas na kau i tuj smo ti nas dvije bile etiri dana i pet noi. Kako su nas samo pazili. Ona baka, Milana Simovia majka, ona je imala toliko obaveza, imala je ovce i krave, sve je to ona morala gledat, jer je Milanova ena ila na poso, al jope, im jutro, eto ti nje da nas otkljua. Otvori vrata, a lijepo ono vrijeme, ko pola ljeta to se kae. Donese nam kafu svako jutro, pa posle doruak, pa jope kad ta treba. Svega nam je donosila. Pogotovo od bijelog mrsa. Ja joj velim: ne mora ti nama, bona, nita donosit, samo nam donesi vode da imamo. Meni se usta suila, ko slaba ja no bila od oni zglobova. A ona kae: neka, donijeu ja vama mlijeka mjesto vode. De, reko, kad imate, more, al mi vam ni to ne traimo. A ona nam onda donese sira masnog i nemasnog, pa kajmaka, pa mlijeka kiselog i slatkog. Ma samo da zna kako su nas gledali. A bogami su tad imali posla. Sijeno se kosilo i kupilo. Milan ti uvee doe 258

Kad god bi bila smjena one sestre Slave, ona ti je mene iznosila napolje, da me sunce malo ogrije

kui iz polja i odma doe kod nas, da vidi trebal nam togod. Prinese nam stolicu, na njoj vode, ibicu, svijeu tad no nije bilo struje. Cigara nam ostavi nondi, pa nam kae: slobodno vi meni recite ta vam treba. Ja u vam to donijet. Ma to im nikad ne mogu zaboravit, dok ne umrem. Ja sam to svakom priala. Dolazila je i ona televizija s Pala pa nas snimala. Ja sam im sve priala nako kako jes. Dolazio je i oni UNPROFOR. Dolazio je tuj, pa sam in ja molila da nas povezu dole u Sarajvo. Kaki, nisu nas eli povest, ve smo ti nas dvije tuj ostale etiri dana. Svo nam to vrijeme Simovii izmet inili. Mislim da je bio petak, doe jope Nedeljka sa ojkom i sa djecom. Odma nas pita kako smo. Ja njoj kaem da me je sramota to nam baka Stana izmet ini, pored svog posla, i svi iz Milanove kue redom. Dajte nas, reko, smjestite ako igdi morete. Onda doe njen ojk i ode nee s autom. Ne bi malo, doe sa itnom. Kae, ko da je ugovorio da nas smjeste u bolnicu na Pale, pa otale, valjda polje, da nas evakuiu u Sarajvo, kad bude moglo. Doemo na Pale, u bolnicu Koran. Bome, tu nas ne edoe primit. Dadoe nam neku drugu itnu. Kau: vozite na Sokolac. Meni, bogami, ne bi milo to rekoe da idemo na Sokolac. Vidim ja da se udalji od Sarajva, vie bogzna kau. Doosmo sa tom drugom itnom na Sokolac, u Vojnu bolnicu. E, umalo da zaboravim re. Kad smo poli sa Hree, osim mene i Mine urevac, povezli su jo jenu nenu u onoj itnoj. Zvala se Mulija Ajanovi. Imala je blizu osamdese godina. Ona je bila pola sa onim narodom, ko ona bila pokretna, al, jana, valjda je sjela nee pod drvo da se odmori i tuj i zaspala. Ko stara. A nije imala nekog svog blinjeg da je vue za sobom, ko ni ja to nisam imala. Dok je tako spavala, onekle je valjda doo metak, il geler, i ranio je u nogu. Ta noga joj se, boe sauvaj, bila i ucrvala i Srbi su ti je valjda tuj nali i stavili sa nama u itnu. U Vojnoj bolnici su je oni doktori previli, al nam oni srpski ranjenici ne dadoe da nas tuj smjeste, ve su nas smjestili u Psihijatrijsku bolnicu. Tuj, u toj bolnici, radila je tad neka Mahira Toki i oni su nju pitali oel primit tri nene. Ona je rekla da oe i tako smo ti nas tri dole na Sokolac. Na Sokocu sam ti ja ostala dvije godine a one dvije druge nene, Mina i Mulija tuj su i umrle, od svoje smrti. ivile su vie od godine odonda kad smo dole na Sokolac. Saranili su in odma ondi do bolnice, ispod jene kruke. Tuj, na tom groblju, saranjivali su sve koji su umrli u toj bolnici, bez razlike na naciju. ta e, tako im valjda bilo sueno.

Da je fino bit u bolnici nije, al, mesini, bolje je i u bolnici bilo nego da su me u Sarajvu granate gaale. Tuj, na Sokocu, su me i doktorice i one sestre puno pazile. Valjda su me razumile, ko sam ja ono bila puno bolesna, 259

a i bila sam iz svoje kue izila i nie nikog svog nisam imala sa sobom. One su mi ponekad znale i od svoji kua lijekove donosit. Moram ti i njiova imena spomenut, ne bi valjalo da in ne spomenem. Od doktorica su tuj bile: Mira eri, pa neka Branka Kovaevi, bila je nako mlada i lijepa ena. Kasnije je dola Mila aji, koja me puno razumjevala i razgovarala se sa mnom. Ona mi je i dola re kad sam trebala da idem iz bolnice. Od sestara ou da spomenem Neru Zoranovi, Jasenku Vukovi i jenu Slavu Radovi. One su me puno pazile, a meni je tad panja bila i kad dou pa sa mnom fino razgovaraju. Ta Slava me je sa bolesnicama znala snijet niz stepenice i stavit napolje, da me sunce malo ogrije. Ja ti njoj kaem: nemoj, bona, nemoj se ti oko mene muit. Al daba. Ona me nazor iznosila. Kae: mora izi napolje, da te sunce malo ogrije. Kad god bi bila njezina smjena, a bilo lijepo vrijeme, ona ti je mene iznosila. I one bolesnice to sam u njiovoj sobi leala i one su me pazile i izmet mi inile. U tu bolnicu na Sokocu meni su sine dolazile i moje komije iz Rogatice, sad u ti ispriat kako je to bilo. Jedan bolesnik iz Rogatice koji je leo u toj psihijatrijskoj bolnici kae meni jenog dana da je u jenoj prodavnici na Sokocu vidio Cicu de radi. On ti je hodo po Sokocu, ko nije bio ba puno bolestan. A ta Cica, to ti je Nada Radovanovi. Mi smo je svi zvali Cica. Ona ti je radila prije rata u prodavnici do moje kue i nas ti smo se dvije dobro pazile. Kad se ono zakuvalo u Rogatici ona ti je ola kod sestre na Sokolac. Kad sam za to ula, uzmem ti ja jenu cedulju i na njoj napiem vako: Cico, doi mi, evo mene u psihijatrijskoj bolnici na Sokocu, odjeljenje broj osam, soba broj pet. E, uj sad ovo. Ou iskreno da ti kaem kako je bilo. Sve ja to njoj tako napiem i dole se potpiem ko Milena. Bojala sam se ako napiem ulka da mi moda nee do. ta sam ja mogla znat ta e ona mislit. Rat je. A imala sam elju da mi doe. Ko se ono mi dobro pazile u Rogatici. Od onog bolesnika to mi je reko za Cicu saznala sam da ona stanuje kod sestre i da je kua te njene sestre nondi, na Sokocu, kod ilimare. Dam onu cedulju onom jenom bolesniku, Memedalija se zvao, i kaem mu da potrai tu kuu i da je da Cici. Nae ti on tu kuu, al ne nae Cicu ve njenu svekrvu i da joj onu cedulju. Kad je doo kui mu Cicine sestre, njegova majka mu da onu cedulju i on je proita. Ve se bliio mrak, tad no nije bilo svjetla, al on ti odma doe u bolnicu da vidi ko je ta Milena. Sa onom jenom medicinskom sestrom doe na odjeljenje broj osam, soba broj pet, i pita ko je Mila. Jok Milena ve Mila. Ta sestra mu rekne da na tom odjeljenju nema Milene, ve da ima jena Mila, koja je bila u sobi broj es, do moje sobe. Odu oni do te Mile, al ona im kae da nema pojma ni o cedulji ni o Cici. Nastave ti oni trait, od sobe do sobe, i naiu na onog Memedaliju to je onio bio tu cedulju i on ti in dovede do mene i kae: ona mi je dala tu cedulju da onesem. Prilazi ti oni ojk meni, medicinska sestra osta na onim vratima, i tuj 260

ti se ja njemu predstavim pravo ko sam. On se nasmija i okrenu onoj sestri, namignu i ree: vidi ti mudrice, ta se ona sjetila. Tuj ti mi malo popriamo i on meni kae da je Cica ola u Srbiju, al da e se tu no vratit pa e on njojzi re da mi doe. I, bogami, im je ujutru svanulo, doe ti meni moja Cica. Kad se ona pomolila na ona vrata, ja ne znam, isto ko da mi se moja er pomolila. Milo ti, bolan, koga bilo vidit iz Rogatice, ko se ono fino ivilo, a onda: najedanput... Pole se mi ljubit i plakat. Obje. Cica mi je tad donijela svata da pojdem. I jope mi je dolazila i donosila: i pidamu, i pulover... Ma svata. Kad se vratila u Rogaticu, jope mi je dolazila, s vremena na vrijeme, i svata mi donosila. Jenom mi je dolazio i njen tata i donio mi tranzistor. Nov. Veli on meni: evo ti, ulka, da more sluat poruke Crvenog krsta, moda e ut za koga od svoji. Ba tako mi je reko. Jene veeri doe ti on kod mene i kae: Bil ti, ulka, kui? Nisam ti rekla, direktor te bolnice na Sokocu je bio doktor Momir Jankovi i on bi ti se meni uvijek fino javio kad bi doo. Vazda bi reci meni: oe li, ulka, kui, a ja njemu: e, bi ja kad bi mogla. Uvijek bi se mi tako alili kad bi on doo. Jene veeri, doe ti on kod mene i kae: bil ti, ulka, kui? Ne kae oe li, no bil. Odma ja to primjetim. Reko ja njemu: e, moj direktore, bi ja kad bi mogla. Kae on meni: pa ie, kae, stigo je telegram. Tako ree i ode. Otad sam se ja sve nadala ko da bi mogla otale i. Proe otad ko jedan mjesec, al nita. Kad, jenog dana, posle ruka - iznijela mene Slava napolje naie direktor, pa e ti meni: okle tebe, ulka, napolju? Ja mu kaem tad: vi meni direktore onda rekoste stigo telegram, a otad ni vas ni telegrama. Kae ti on meni: e, ulka, treba malo saekat. I ue u onu zgradu. Sledee jutro ulazi ti meni u sobu ona doktorica Mila aji i pita me kako sam i ta radim. Evo, reko, malo sam izgorila, jue sam bila napolju. Kae ti ona meni: a bil ti kui? Aj, reka, vi mene stalno zafrkavate. Ma nije, kae ona, ozbiljno ti kaem. Nemoj da se sluajno uzrujava ie kui. U taj as kroz mene ti proe sve ko neka struja. as ladna, as vrua. Pita ti ona mene jesam li dorukovala. Reko: nisam, nije nam jo stigo doruak. Kae ti ona meni: mora obavezno dorukovat, a nadaj se autu od sad pa do veeras. Ako sluajno ne doe do veeras, ujutru e do sigurno. Meni je doo oni doruak al ga ja nisam ni okusila. Gledam kroz oni otvoren prozor lijepo ono vrijeme - blii se skoro dvanes sati, kad... izbi auto! u ja e vie doktorica Mila: idite, pomozite ulki! E, vi ja vido da je to auto toj dolo po mene. Iznijee me do onog auta od Crvenog krsta. Dosta in se bilo okupilo da mene isprate. Jena Zora, ona je bila s Grbavice, ula je za mnom u ono auto pa me sve ljubi i vie: moja ulka, kako u ja sad bez tebe? Tad smo svi zaplakali! Ne znam dokle smo doli sa tim 261

autom, al znam da su me onda prenijeli u drugo i sa tim drugim autom sam ti ja dola u Sarajvo, kod sina. A, vjeruj, da nije bilo ti Simovia sa Hree i one Nedeljke, nikad ti ja svog sina vidila ne bi. Tano su mi oni ivot spasili. ulka Daferovi

(Svjetla u tunelu 1999)

262

Taiba

Sjeam se

... Sjeam se moje kominice Hodi Taibe. Sjedile smo tako satima pred kuom i priale, priale, priale... Ko bi ga znao o emu smo priale. I smijale se. Jo i sada nosim plavu maramu to mi je Taiba dala. Prije nego to je sa erkom pobjegla za Minhen poklonila mi je tu plavu maramu. Imala je plave oi kao ta marama. im se vratim idemo opet kod Asima na digericu i evape. I sauvaj sve prie da se imamo emu smijati. uvaj se. Taiba, moja najbolja kominica. Isto ko sestra. Jo i vie. Zato sada samo utim i uvam za nas sve lijepe prie. Kad se vrati da se imamo emu smijati. aja Ati, 47 godina, domaica mjesto Olovo kod Sarajeva

*** Nas dvije smo uvijek bile zajedno. Spomenuti mene, a ne rei nita za Aidu, biti sa Aidom, a ne biti sa mnom nemogue! Bile smo sinonim drugarstva, iskrenosti. A kome bih se inae alila, s kim bih se smijala do ludila, ije bih tajne uvala, sluala probleme da nije bilo tebe. Tebe, najbolja moja. I noas, ako si budna, ne budi tuna! Ja i ti bit emo opet zajedno. aliti se jedna drugoj na profesore, roditeljsko nerazumjevanje. Nositi skupa kurbane za Bajram, arena jaja za Uskrs. Spremati se za izlaske u grad, etnje u tople ljetne veeri. Tada se neemo plaiti nikoga, niko nee moi da nas razdvoji zato to si Muslimanka, a ja Srpkinja. Veeras nemoj biti tuna i nikad ne plai za mnom! Ja u se sigurno vratiti. Doi u da te zagrlim, da se ispriamo i ismijemo, kao to samo mi znamo. Sjeaj se svega to smo doivjele lijepo i to e postati budunost! Veeras ne plai! Ja u doi po tvoj osmijeh i darovat u ti najljepu pjesmu.

Sanja Risti

263

Draga moja Sanja, Nikada nisam mogla ni pomisliti da emo se ti i ja ovako dopisivati ili na ovako dugo vrijeme razdvojiti. Poelila sam i tvoju mamu i brata, ali najvie tebe. Meni je ovdje nekako glupo. Nema tebe, pa po itav dan sjedim u kui. Izlasci nisu kao prije. esto sam sa Aidom, Almom, Azelmom i Larisom. Mnogo te puta spomenemo kad smo skupa (kada e nam doi, kako li izgleda i sjeti li se ti nas). Voljela bih, Sanja, da doe, pa bar na jedan sat, da vidi ovu nau prokletiju. A jo da vidi ko nam fali! E, moja Sanja, ta bi ti sve ja mogla napisati ili, jo bolje, ispriati, ali nekom drugom prilikom. Sada nam preostaje ovako i dok naa bagra ne doe pameti moraemo trpiti i ekati. Ba jue sam bila u tvojoj sobi, trebale su mi neke sveske prvog razreda. Nisam mogla da ne zaplaem, da sebi olakam jer gdje god da se okrenem kao da u vidjeti tebe. Jo mi je bilo tee kad sam vidjela tvog tatu. Boe moj, sve me ovo boli. Kada nam je on rekao da ide, u meni kao da je umrlo sve, jer kada emo se ti i ja onda vidjeti. Svi smo ogoreni i ja gubim nadu za ivot. Ne mogu vie o ovome jer me i sada neto gui! ao mi je zbog tvog djeda. Dosta nam je i ovako gubitaka, jo i to. Od moje blie familije ne fali niko, ali nema mnogo naih drugova iz razreda, pa onda onih sa kojima smo izlazile. Poginuo nam je Samir (Sanelin) i jo takvih... Sada te pozdravljam, elim ti sreu od nas sviju: mame, tate, Denada, Denete, Ajdina, Rede. A i od Begzade! Ona te nikad ne moe i nee zamijeniti. uvaj se. Aida, koja te mnogo, mnogo voli. P. S. Ako ne bude mogla sve proitati nisam kriva ja nego svijea.

*** Zazvoni telefon. Ah, taj telefon! Ko zna koliko puta dnevno zvoni. Vie me prosto strah od njega. Ne, ne ovoga puta nije krizni tab. Sada me Zada, moja kominica zove na kafu. Kominica Zada mi je esto dolazila. Bila je neto mlaa od mene, vedra, zraila je plemenitou i velikim smislom za humor. U obinim stvarima je pronalazila uvijek neku smijenu stranu. S njom je bio uitak popiti kafu i popriati. Bila je moja razbibriga kako se u nas kae. Ali tih dana, tih tekih dana sve se promijenilo, pa i Zada. Pile smo kafu i priale o ratu. Zada i ja smo se pitale da li je to mogue. Bile smo tune i uplakane. Pile smo kafu, a suze su lile i u mene i u Zade. Nikada nisam vidjela tunu Zadu. Nikad je nisam vidjela da plae jer je bila vedre i vesele prirode. Ali toga dana se suze nisu mogle zaustaviti. Plaemo i pijemo hladnu kafu, a njena dva mala sinia se igraju oko nas. Ni slutila nisam da je to naa 264

zadnja kafa. To je bio zadnji dan u mom kraju i poslednja kafa sa Zadom. Mislim da nikada vie neu imati takvu prijateljicu.

Nada Risti, 42 godine Mikulja Teanj

*** Sjeam se bila sam srena, bilo je to davno kada sam znala da se radujem svakom novom jutru, svakoj procvjetaloj rui, svakom novom ivotu. Sada je sve to daleka prolost, jer u meni je sagorjelo, iezlo sve to je bilo lijepo. Rijetko se sjeam, a eljela bih se sjetiti svog djetinjstva, igre sa Vinkom, Rosom, Goranom, Taibom, Hajrom, Mujom. Radovali smo se svakom susretu, slavili roendane, ispraaje, svadbe, uvali skupa ovce, pisali zadae, kupili sijeno, gradili mostove, puteve, spajali ljude, veselili se. Bili smo mali ali smo ili zajedno sa roditeljima na izgradnju puta koja je trajala nekoliko mjeseci. Samo smo nasluivali kakav e to trenutak biti kad naim putem proe auto. Kada smo se provozali niko nije bio sreniji od nas. Na zajedniki ivot unitili su drugi propali ljudi, ali sigurno nakratko. ivjeemo mi ponovo zajedno. I ponovo graditi sa naom djecom. Dobrinka Mari Mikulja

(Sjeam se 1995)

265

ivimo zajedno
Nama u Bosni, pa i u Tuzli, svakom od nas najtee je kad trebamo ispriati kako nam je. Ja se oseam najtunijom kad piem pisma prijateljima, rodbini. Verovatno zato to onda analiziramo kako nam je. I onda smo sledeeg dana svi sa manje snage. A esto izbegavamo uopte da ljudima piemo i obavetavamo ih kako nam je, da ne bismo njih, jer ih volimo, pravili tunima. Danas je mnogo bolje nego pre godinu dana. Pre godinu dana bilo je puno vie gladi, bilo je puno vie zime, nije bilo struje, nije bilo grejanja. To ovako ispadne nabrajanje, znate, ali u ivotu je to jako teko doiveti. Umesto kafe se prila penica, ra, leblebija i to je prolo. Ima i kafe, ima svega toga, uz vrlo malo novca, poto ne primamo plate. Humanitarna pomo se deli, ali se ona deli izbeglicama. Graani Tuzle su je dobijali vrlo ogranieno i vrlo retko zbog toga to tolike koliine koliko je potrebno za grad nikad nisu ni stizale u grad. Tuzla, pre nego to su poela ratna dejstva u njoj, primila je veliki, veliki broj izbeglica i susrela se s tim problemom znai puno prije nego je i sama bila zahvaena ratom. To su izbeglice iz Podrinja, iz Zvornika, iz Bratunca, Vlasenice govorim redom kako su ljudi bili naterani da odatle idu i da se sklanjaju, zatim Bijeljine, Srebrenice, to je iskljuivo muslimansko stanovnitvo, Bratunca, Cerske, Konjevi Polja i to su ta mesta. Osim to su ljudi ostali bez svojih ognjita i doli u grad, to su sve ljudi koji su preiveli line tragedije, proganjanja. Pobijeni su njihovi blinji, oni su maltretirani i trebalo je puno umea i lokalnih vlasti i, u krajnjoj liniji, politikih stranaka koje su radile s tim ljudima, da se stvari dre pod kontrolom. Poslednje izbeglice iz Bijeljine i Janje priaju da su im na strani u Bijeljini, kod prelaska gde su ih prebacili na podruje koje je pod kontrolom armije BiH, poruili da u Tuzli trae da se isteraju Srbi iz Tuzle, da oni mogu nai sebi smetaj u Tuzli. Ja ne govorim da su oni to rekli, nego su njima rekli predstavnici srpske vlasti da oni tako trae. Mogue je da je u samoj Tuzli bilo takvih pojedinanih zahteva, ali nikad sa strane vlasti, niti je vlast to podravala. Srbi u Tuzli se oseaju za jedan procenat vie neugodno u odnosu na druge stanovnike. Evo zbog takvih poruka koje neko daje ili poruka kad se kae traimo da pustite Srbe iz Tuzle. A recimo niko ne moe u ime svih Srba to kazati, jer u tom momentu moda ima najmanje pet ljudi koji ne razmiljaju da idu. Mi ivimo zajedno. Nemam nikakvih problema, ne vidim promenu atmosfere. Deviza te nae ekipe intenzivne nege u kojoj sam ja ef je da ako
naslov ur.

266

neko hoe neto da zakuva, samo moe kafu i posle toga nastavljamo raditi. Daleko je vanije to nae druenje u nevolji. Meusobno se pomaemo. Pre godinu dana na ramazanski Bajram je bilo granatiranje Tuzle. Rano ujutro bio je pogoen i moj stan. Moji susedi su doli da mi pomognu da raistimo to, prvo da vide ta je s nama, jako smo se uplaili. I tad mi je moda najtee bilo ne zato to mi je stan pogoen, nego kad smo se tako neumiveni i neoeljani i onako uplaeni skupili u stubitu, svi jer su granate i dalje padale, i kad je izala moja kominica Zineta, gledala nas i kae: Pa ljudi, hoemo li mi pojesti onu moju baklavu i onu kafu bajramsku, ta je ovo? Hajde Nado ui u kuu. A i mi smo spremili nekakve urmaice iako nismo muslimani, al svi smo neto spremili, jer je Bajram, mislim moe i nama neko doi. E, tad mi je bilo jako teko. Tad mi je stalo u grlu i bila sam, ba sam bila besna da ne mogu od srca ljudima estitati Bajram, jer su to dobri ljudi. To je taj oseaj neugode vie za Srbe u takvim situacijama. Put od Tuzle do Sarajeva trajao je 30 sati. Ne znam pravo da kaem ni koliko je kilometara, jer je to nekim putevima kojima mi nismo nikada ili. Putovali smo kamionom, a onda je taj kamion u neko doba noi stao, zajedno sa kolonom drugih automobila, jer su rekli puca se. Ne moe se dalje i moramo ekati duboku no, kad se oekuje da tamo taj neko ko sedi za tim PAT-om, PAM-om ili minobacaem malo pridrema, pa da se onda kamioni, autobusi i drugi malo spuste niz Igman bez svetala, bez koenja, da ih se ne primeti. Te noi niko se nije, meutim, spustio ni tako, jer je bio pogoen jedan kamion u kojem je voza poginuo i niko nije mogao proi. Sutra ujutro kad je svanulo, meni nije preostalo nita drugo nego da se sa svojim stvarima spustim peke niz Igman do Hrasnice i onda zamolim da mi pomognu da se intervenie da ja proem kroz taj famozni tunel prije popodneva, kad se tunel otvara, da ne ostanem jo jedan dan ekajui na ulazu u tunel. A tunel je potpuno neprimeren mojoj visini, naravno i mnogih drugih ljudi. On je dosta nizak, uzak, vlaan, ima vode, ali je jedini put kojim se moe ui i izai iz Sarajeva. (mart 1995) Nada Mladina

(Doba razuma 2 1998)

267

Esma

Pa kako ste vi sebi objanjavali izmeu koga se taj rat vodi? Nikako mi nije jasno, vjeruj mi. Ja sam iz Prijepolja, tamo su mi u komiluku isto Srbi, evo mogu slike da ti pokaem, prole godine su mi dolazili oni ovdje. Tu mi sjedeli. I onda kakva je razlika sada, kako ja da osjeam razliku? Sve je to od ovjeka do ovjeka. Ne znam, ne mogu da budem pametna uopte to je ovo ovako... Ni sada nemate odgovor? Stvarno nemam odgovora.

Jeste li tada oseali nekakvu mrnju, bes? Nisam, neto nisam. Ne znam. Jesam imala strah u sebi, samo sam iekivala, sa djecom uza se, ta e biti dalje. To je meni bilo najgore. Nekako ima strepnju neku u organizmu i sve to, ne moe da spava, misli oe li ti kucati, jer smo bili tu prva linija. Da li e ti doi na vrata. To mi je bilo jedino. A inae, to se tie ostalog komiluka, tu mi je lake bilo kad imam njih. Puno to znai. Ja se sjeam, kod dede odemo, dedu nita nije bilo strah. Ono puca, a on i dolje i gore... Kad smo svi na okupu nita nas nije bilo strah. A bilo nas je svih i Muslimana, i Hrvata i Srba. Sve tri nacije.

Kad se vratite u period poetka devedesetih i te godine pred rat, ta pamtite? Najee se insan sjeti tako tih ratnih dana, onih granata, to kau. Kad te zovu da bjeimo, kad smo se krili u podrume i po komiluku bjeali. Ja sa djecom. Te kod auta, te dolje kod pokojnog komije Branka tu smo najvie i bili, noevali. itav komiluk, svi zajedno.

Recite nam neto o sebi u kratkim crtama. Ja sam iz Prijepolja, Sandak. Ovdje u Sarajevu sam ve trideset godina. Imam dva sina, mu mi je preselio, to kau... U penziji sam.

to se tie ove sad situacije, kako se to vama ini? Ama da ti kaem, mi smo ovdje ostali isto ko to smo i bili. Neki su tu bili sve vrijeme, neki su se vratili, neki su pobjegli, kao taj jedan komija M. Zna, sve su meni ovdje u komiluku bili Srbi. Ja se sjeam kako smo ja i pokojni Branko, pokoj mu dui, pojeli tu baklavu bajramsku 92. godine, pred sam rat. On doe ovdje kod mene, ja pojma nisam imala ta se sprema. Neki su tada, kau, imali oruja u kuama, ja nisam imala tupava noa kako treba. to jes jes. I doe on pred Bajram. Ja pitam je l istina ovo to se kae, a on meni: Bogami, moja Esma, nee biti dobro. A ja njemu haj avola, kako nee bit dobro.
268

Ma ja sam mislila prije e neto po strani tamo puknuti, nego po Sarajevu. Pojma nismo imali moj mu i ja da e po Sarajevu zagrmeti, i to ba Stari grad, najprije i najvie. Sve su tenkovi hodali, vozili gore tranzitom, a mi niko nita gledaj sa terase. Kae Branko tada, da mu zivkaju sina stalno, ono u Hrvatskoj ve bilo zapoelo. A kae ena njegova meni: Ja vala ne dam da moje djete ko bije, niti da on koga ubija. Ovo ne valja. I oni su otili u vajcarsku, a pokojni Branko ostao ovdje da uva kuu, i probo on da ode kod roaka na Marin dvor i kad je kretao ostavi on meni klju od kue i kae: Evo ti klju ivota ti, ako oe neko da mi ue u kuu da ne razvaljiva, nego da lijepo otvori, nek nosi sve, al nek mi ne razvaljiva kuu. Klju meni daje da mu ja pripazim kuu! to jes, jes. On je bogu na istini, mi smo na lai. Ma kakvi, on dva dana nije mogao da izdri tamo, trei dan eto ti ga nazad. A kad god je bila slava im, uvek je ika Branko djeci neto davao, bombone, okolade. Oni su nas zvali, ja sam uvijek ila na njihove slave. Ja to nikad ne mogu zaboraviti, i oni su meni za Bajram dolazili! Trebamo pravo rei! Dolazili su mi, i dan-danas mi dolaze. I kad je moj mu umro svi su doli da izjave sauee, i mi smo bili kad su ika Branka ubili... A te prve ratne godine kominica J. spremila zimnice, pekmeza, sve je to Branko izdjelio. Pa nam posle slala pakete iz vajcarske! Nije svak isti, treba pravo rei. to kau, pet prstiju na ruci pa nisu svi jednaki. I ne daj boe da smo jednaki... A to kad su Branka ubili tokom rata... Joooj, osvanuli mi jedno jutro, vidim ja, nije neto dobro. Kad mi dolje, gdje je to ika Branko, a jedan komija kae meni ma uti, ula, ubili ga... Ma, ko ga je, reko, ubio, ubila ga majka? Tolko mi je neto bilo, sve mi se prevrnulo u meni. E tada mi je stvarno bilo mnogo teko. Zna ta, ja sam mislila da u pasti u bandak. Tako mi je bilo. Jer ne vidi ti takve stvari. Ti uje pucaju granate i sve to, granate lete oko tebe. A ovo je bilo drugo... i nai su ga ubili... A jo i ovo da ispriam ja radila u fabrici i doao jedan S. iz Vukovara. On je bio tehnolog u fabrici u Borovu i doe on i vie: u Vukovaru poravnili sve; bome, nee ni ovdje dobro biti, uvajte se! A on siromah bio, pa se mi skupili i napravili mu cipele za njega i porodicu... Toliko je to nama tada bilo teko, ne znajui da e tako uskoro i kod nas biti! E kad je poelo u Sarajevu, on je posle otiao...

A ti to su pucali sa brda, kako ste njih doivljavali? Kako? Pa hajde, boga ti... To je boe sauvaj. Ja ne znam, ja ne bih imala rijei stvarno kakvi su to ljudi. Kad sam ila za Prijepolje 1996. godine, prvi put nakon rata, a ja pola sa djecom. Mi smo ili sa Grbavice. Zna kakva mi je trema bila kad smo bili na Grbavici i trebalo da siemo na Lukavici, odatle iao autobus za Srbiju. Ja sam ekala samo da reknu
269

Kad danas ujete to da ovde treba da se desi pomirenje, kako vi to razumevate? Pa ne znam stvarno... oni treba da se pomire tamo, ti politiari, ona, da izvine, govna! ta ja imam da se mirim sa kim, pa nisam se ni svaala. Mi smo tu imali sluaj jednog komije Srbina tu, uvijek je prgav bio, ali ni sa njim se nikad svaala nisam. I ovaj drugi to je otiao i nita nam nije rekao, pa i sa njim danas kad se sretnem ja se uvijek upitam kako si, ta ima. I on nazove svima Bajram da estita. S kim u se ja miriti? Nisam se ni svaala, ni komija sa mnom, ni ja sa komijom. A na ovom malo viem nivou, dravnom? Nije to meni samo politika, ali su se politiari zavadili. Oni se zavadili, a ljudi ginuli, ni krivi ni duni. Pravo su rekli ono neko vee volim vie sauvati svoju glavu nego dravu. Pa na kraju krajeva, ovjek je i u pravu. Pa nemamo mi dravu! Nemamo, eto vidi samo ta se radi.

pokvario se autobus, da mi lahne, da se vratim. Toliko je tog straha bilo. A ujedno sam htjela i da idem, da vidim majku, brata... A ova sad situacija... zna ta, ja se jeim kad onaj kae ja u Bosni, a ne navijam za Bosnu! Mislim, trebamo realni biti. Pa e ja mogu da ne navijam za tebe, koja si ovdje sa mnom, tu ivimo... Pa prei je komija nego daljnji roak. Pa mene je ta ista J. kominica vodila doktoru kad sam zanemogla. Niko drugi do ona. I ja trebam sada njoj neto da reknem? Ma, hajde...

Pa ta je ova BiH ako nije drava? Pa ta je? Raspadnuta zemlja, eto ta je. A ja ne mogu da budem pametna ta treba da se radi, vjeruje li mi. Kako su ovi zakuhali i ta su raskuhali, ja stvarno ne znam... Samo mi je ao omladine danas. ta e oni danas, sutra? I nek zavre kole i sve, ali opet gdje i kako dalje? Oni su sebi obezbjedili i svojim unuadima i praunuadima... A ta smo mi obezbjedili naoj djeci? Na poten nain... Mi sve poteno, fino, al fala bogu nek smo zdravo. Valjda ima boga...

A kako biste vi voleli da ovo drutvo izgleda, ta BiH? Ko to je i prije bila, brate. Jedinstvena, to kau jedna drava, jedan predsjednik, svi zajedno i Srbi, i Hrvati i Muslimani... A ti to nee njih treba ierati. Eee, nema Golog otoka, a nisu ovi ni za Golog otoka. Ja tu mislim na ove politiare to zakuhavaju, na njih mislim... ne na narod... Pa je l vidite vi tu negde odgovornost tog obinog naroda? Pa ta ja sad mogu? Otkud ja znam jesi li ti gaala ili nisi? Pa ja ne

270

znam, ne znam, ne mogu da budem pametna... To sam ti poela priati, kad sam ila za Prijepolje, pa preko Trebevia. Gore sve bunker do bunkera, znai neko je morao znati za sve to. Oni su nas odozgo imali kao na dlanu... Nije to jednostavan osjeaj... Najgore to su Srbi zakuhali, nekako su oni i danas zagrieni za to svoje, nee oni pa nee, oni oe neto svoje i daba. Vidi i sama. Pa ta hoe svoje, pa svi smo mi od krvi i od mesa. Svi emo mi pred jednog boga. Ali sirotinja ta e? Poklopi se, trpi dok moe...

Moe li se po vaem miljenju ekonomija razviti, a da se ne bavimo tim pitanjem ko je odgovoran za rat i sve to? Pa stvari bi se zacrtale kad bi oni glavni krivci bili zatvoreni. Onda bi sve polako, polako, polako krenulo. I ovi entiteti bi se ukinuli i omladina bi se sjedinila i sve to. I industrija da se pokrene. A bogami, praznog trbuha i jo sa tim bolom se ne moe ii dalje... Pa evo ga, moj sin radi sa Srbima i neka ga! Pa i ti si Srpkinja, je l tako? Pa posjeci se ti, posjeu se ja krv nam ista! Razgovor vodila T. . (Ne moe meni bit dobro ako je mom susjedu loe 2005)
271

ta moe da podstakne da se to ne zatakava? Nek ne da omladina da se zatakava! Ne moe moje dijete zaboraviti kako su pucale te granate i sve, a ja ga vodila u sklonite da ui kolu. Ne moe to djete nikako zaboraviti. Normalno, moje e djete normalno kontaktirati sa tvojim djetetom, jer nije to tvoje dijete radilo nego neke usijane glave desete. Nee se to nikada zaboraviti, to bez daljnjega, ali vremenom e izlapljivati. A to bi najbre krenulo kad bi krenula proizvodnja, kad bi omladina radila, kad bi bilo koliko-toliko slobode. Nema vie one slobode, moja Tamara.

Mislite li da o tim stvarima koje su se u ratu desile danas treba priati? ta sa svim tim stvarima? Pa, ne treba to zatakavati, trebamo realni biti. Trebamo rei, nek se zna! Hou da ti kaem i ovo u mene djeca kad su krenula u kolu... nije to u redu. Kad sam ja mogla da uim istoriju i Prvi i Drugi svjetski rat, zato da se sada zatakava ova istorija? Njima nije dozvoljeno da puno tota u istoriji priaju. A zato? Pa nismo to radile ni ti, ni ja! Nek se zna, nek izae istina na vidjelo, nek izae, to? Kad zna Bog, nek znaju i ljudi. To je stara izreka. e ja mogu sad tebi zatakati ako su tebi tvoga najblieg negdje ubili ili zaklali? Ne moe bogami. Ili to ja kaem, e ja mogu zaboraviti recimo neije dobro? Bilo u komiluku, bilo negdje, ni moje djete isto ne moe zaboraviti to mu je uinjeno dobro. A ne moe zaboraviti ni to mu je zlo. Kao to ja ne mogu zaboraviti te sluajeve, tu dobrotu pokojnog Branka recimo, moda ne mogu ni oni zaboraviti to svoje, ubijanje i protjerivanje i sve...

ta ti se deavalo tokom tih ratnih devedesetih? ivela si u Hrvatskoj i onda kad je krenuo rat, ti si se preselila... A da, preli smo iz ibenika u Knin na nekih godinu i po dana, i pre Oluje smo otili iz Knina na Kosovo, i onda sa Kosova... Ali i na Kosovu, Albanci koji su tad bili tamo, poto sam jedino kontaktirala s komijama Albancima, bili su jako fini i kulturni ljudi. Nakon to se sve to desilo, kad je bilo problema, opet su ostali ljudi i nita se nisu promenili, rekli su da je do njih, oni ne bi voleli da mi odemo, ali da ne mogu nita da pomognu jer dovode sebe u opasnost. U tim tekim trenucima, oni su ostali ljudi. Posle smo se nekad i sretali, dou recimo u prodavnicu u toj izolovanoj srpskoj zgradi, i onako diskretno pitaju, pozdrave sve u kui, i mahnu kad prou, diskretno da ih drugi ne vide, ali uopte nisu promenili svoje miljenje o nama, a ni mi o njima. To je to ljudsko, to se osea, ne mora niko da opisuje, da potencira, ti to vidi, osea. ak i ako se ne kae, vidi iz njihovog ponaanja. Koliko je za sve ove godine to ostavilo traga na tebi? Mislim da me je ojaalo, i mislim da me je ba to to sam imala sreu da upoznam dobre ljude u tim tekim trenucima spreilo da budem puna
272

Kako su na tebe uticale ove devedesete, ovi ratovi? Moe li rei neto o tome, znam da su ti se mnoge stvari deavale... Kako vreme prolazi, sve manje boli, to je prvo, a i to vreme prolazi vidim da je ono to vredi, i ostalo. Kao to sam ti maloas rekla (pre intervjua), u kontaktu sam s komijama iz Hrvatske koji su i u godinama rata bili ljudi i oni su nas praktino uvali od onih koji ba i nisu bili tako dobri... Oni su i dalje ostali ljudi, nisu se promenili, tako da mislim da ono to je vredelo, vredi i dalje... A ono to ne vredi, ispliva na povrinu, je l tako? A to mi je i uteha, to to se oni koji su bili dobri nisu uopte promenili, to me tera da idem dalje i da verujem u dobro u ljudima... a i nadam se da e se oni to nisu bili dobri popraviti (smeh). Mislim da svako ima pravo da pogrei, a i da se popravi.

Molim te, reci neto o sebi... Eto, ja sam Jadranka, dvadeset devet i po godina, jo malo pa trideset. Radim kao profesor matematike u Srednjoj tehnikoj koli u Loznici. To je to, na frontu svakog dana, na savlaivanju sebe i drugih ljudi...

Jadranka

predrasuda, da mrzim nekoga, jer ti ljudi briu sve ostalo loe to se desilo. Dovoljno je da ima dva oveka, ma i jedan je dovoljan da zaseni sve ovo zlo. Jeste bilo gorine u poetku, ali nema mrnje, jednostavno sam bila bespomona, pa ja nita nisam uradila, zato je to moralo da se desi? Ali desilo se da bih ja ojaala i da bih prave vrednosti spoznala u ivotu...

Znai, pomirenje po tebi znai i razgradnju predrasuda? Pa mislim da je to prvo. Kad bi recimo mladi ljudi iz Srbije mogli da upoznaju ljude iz Hrvatske, iz Bosne... Dosta njih je roeno i posle rata pa nisu imali prilike da vide kako je to ranije bilo. I sad na osnovu nekih pria u kui ili u drutvu oni stvaraju neku sliku o neemu, o emu u stvari nemaju pojma. Naalost, pogrenu. Kad bi bar mogli mladi ljudi da se drue meusobno jer su oni ipak budunost. Ono to me brine je to puno mladih ljudi odlazi i ostaju stari koji nisu ba neto preterano tolerantni...

Zato? Pa ne znam, oseam da ima dosta toga, posebno meu ljudima koji nisu nita takvo preiveli i koji ne znaju mnogo o sukobima, da ima dosta neznanja i predrasuda, i onda uje tu neke izjave koje te zapanje nemaju pojma ta se deavalo, a mrze tamo nekog koga i ne poznaju. Tako da bi prvo trebalo da se poradi na tome da ljudi najpre razbiju te loe predstave jer ne moe nekog da mrzi ako ga ne poznaje, posebno ne celu naciju. Je l poznaje ba svakog iz te nacije pa doe do zakljuka da su svi loi? A da si ti najbolji. A to je najgore, onaj ko je dobar, on uopte ne potencira da je dobar, ljudi vide da je dobar, a ljudi koji nisu, oni priaju da su bogom dani, a u stvari zvue uplje i oni u stvari potpiruju... Naalost, takvih elemenata ima na svim stranama, koliko vidim. Ima i na srpskoj, i na hrvatskoj, ima i u Bosni...

Kako sa svim tim svojim iskustvom gleda na pomirenje? ta je ono za tebe? Pa ja nisam ni sa kim konkretno bila u sukobu da bih se svaala, ali znai na irem planu teko, ini mi se...

Rekla si da su predrasude prve, ta je ostalo? Predrasude su valjda najvei problem. Pa rad na sebi. Recimo, kao pripadnica srpskog naroda, neka karakteristika koja mi se ne svia je to to smo mi najbolji, niko kao mi, boji narod, ne znam ta smo sve, a u stvari to nije tako... Dosta se ljudi bavi neim u ta ne veruje i onda bi trebalo da nau neto to im stvarno odgovara i da na tome rade, a ne da se hvataju za neto izokola, da uopte ne uu u sutinu problema, a onda mau nekim etiketama, parolama, a u stvari uplje, kao uplja erpa, bez temelja... To
273

Znai, svaki ovek bi mogao na tome da radi. Kako? Postoje neke osnovne ljudske vrednosti koje treba potovati, samo Deset boijih zapovesti, ako bi svi potovali, ne bi u svetu uopte bilo problema. Poi od neke proverene, moda ne ideologije i teorije, nego od neega to stvarno vredi, a kako poi od toga kad ljudi nee da uju. Evo ja konkretno ako vidim da se dvoje tuku, pokuam neto, ili ako ujem mi rtve kaem, radili su to i nai, na Kosovu posebno, to to sam videla... Tako, kad sam s koleginicom priala i rekla joj da su i Srbi pljakali i krali i da sam ja to gledala, ona mi je rekla: Vidi, ja nikada ne bih mogla da pomislim da je to bilo tako. Ako bar jednom oveku otvori oi dovoljno je da malo pone da misli svojom glavom, a ne samo da prihvata to mu drugi non-stop sipaju i to stalno jedno te isto. Da je bar spreman da mu sipaju neke razliite stvari, pa da razlui ta je istina, a ta nije... O pomirenju se uglavnom ni ne razmilja, ljudi su uronjeni u svoje svakodnevne probleme. Bilo bi lepo da ivimo u prijateljskim odnosima s bivim dravama, nekadanjim naim republikama, recimo, da budemo u odnosima kao s Bugarskom, Rumunijom, Maarskom, tako neto, prisno, ali na distanci, da se ne bismo previe ponovo stapali, da ponovo ne pukne tikva. Jer ini mi se da je biva zemlja formirana protiv volje svih njenih graana. Rekla si da moe da krene i od sebe tako to prua informacije. Ima li jo neto to ti moe da uradi, ti kao obian ovek? To je jedan korak, meni su stalno ove predrasude nad glavom... To kad bih mogla da razbijem, a trudim se koliko mogu. Ne samo protiv drugih nacija, nego i grupa u drutvu.

Ko bi trebalo da radi na pomirenju, na razgradnji predrasuda i na drugim stvarima koje pominje? Ko bi trebalo to da radi? Kad se i uje da bi trebalo, ne kae se ko bi to bio? Mislim da je to problem mentaliteta uopte, trebalo bi da je park ist, trebalo bi da nema ubreta, pa znai mi bi trebalo to da radimo. Jer, ako ja bacim u kontejner, a ne pored, nee biti ubreta. Svako treba od sebe da krene, treba da radi na sebi, da se pomiri sa samim sobom pre svega jer dosta je ljudi u koliziji sa samim sobom, to se vidi u drutvu koliko ima svaa, ubistava... Kako da se gradi mir kad ti nisi u miru sa sobom?

mi malo ide na ivce to ljudi ne rade na sebi, nego lupaju uprazno. To je kao kad ovek isti svoju kuu pa nema vremena da gleda u tue dvorite, a ovde izgleda da svako gleda drugog i ta drugi misli, ta drugi kae, a sebe izuzima; njegova bata zaraste, bata njegove due bude puna korova. Znai, da se ljudi ipak malo spuste na zemlju. Da nije ba sve to tako savreno, posebno kod srpskog naroda; te neke rtve, pa ekaj, polako, pa nisi ti jedina rtva...

274

A kako obini ljudi? ta oni sa svojom prolou, ta ti sa svojom prolou? Svako nosi koliko moe da ponese, toliko mu je i dato. Ja sam je provarila, ja sam je preradila, da izvuem ono ta je dobro iz svega ta se desilo. I ti ljudi koji su okrvavili ruke da polako, ako nita drugo, da zakon savesti pone da radi. Tako recimo ima ljudi koji poinju sami da se prijavljuju, koji poinju sami da priaju ta se desilo jer ih grize savest jer imaju srce i duu. Moja seka je radila ba tu u Loznici u nekom kafiu. Jednog dana je doao neki deak, plakao je i kazao u pijanom stanju da on to nije hteo da uradi; ona je poela da pita ta. Rekao je da su mu naredili kao obinom vojniku da ubije nekoliko civila, i on je tu plakao ja to nisam hteo, ja to
275

Maloas si rekla da se boji da bi moglo tako neto ponovo da se desi. ta s tom prolou da se to ne bi ponovo desilo? ta raditi s njom? Neki kau zaboraviti, neki kau suoiti se, oprostiti kako ti vidi? ta s tom prolou? Kao matematiar, poto se sve deava periodino, bojim se da je rat kao periodina funkcija svakih dvadeset, trideset, pedeset godina... Bolje je suoiti se, jer zaboraviti... neto ne moe da se zaboravi. A loe je da se zaboravi jer je to kao inficirana rana, pa se ona zagnoji, bolje da se to oisti dok je jo svee. A kako da se isti? Pa ne znam, pre svega ti koji su to radili, ubijali ljude, silovali, pljakali pred lice pravde. Ne znam da li je uopte ima jer kad glavni ljudi u sudstvu primaju mito, kome da veruje? Kad bi ti ljudi mogli da se isperu, da se pokaju, a kako da ih dovede do pokajanja?

Koji strahovi postoje, koje su to prepreke za pomirenje? Mislim da postoji strah u svakom narodu da se opet ne desi to to se desilo. Zato verujem da je bolje da se s neke distance zane pomirenje, ali ne kao kad se dve drugarice posvaaju, pa niko bolje od njih, pa ponovo pukne, nego da se prorade temeljitije ti meusobni odnosi; ali teko je sad jer se ljudi dovoljno ne meaju. Evo gledam hrvatsku i srpsku televiziju, vidim da ima puno predrasuda na svim stranama o suprotnoj strani... Kad bi ljudi mogli vie da putuju, da se drue, ali ima ekonomskih problema pa ne moe da putuje; moda neki jeftiniji kampovi za omladinu, da se ljudi upoznaju, da vide da ima normalnih ljudi i na drugoj strani, da nisu svi s rogovima, a da ne bude to im je neko usadio svi Hrvati su ovakvi, svi Albanci su onakvi. Jedna drugarica s hora je ba bila nedavno u Nemakoj u omladinskom kampu i tamo je upoznala i mlade Hrvate i kae da se s Hrvatima najlepe druila, iako je roena posle 1980. i nije imala prilike da se drui, kae eto, jezik nas je zbliio; i druili su se najvie od svih. Ostali su i u kontaktu, a recimo u ivotu nikada Hrvate nije ni videla.

ta je na narodu da uradi po pitanju pomirenja? Recimo, na narodu kojem ti pripada. Pre svega da prestane da glumi rtvu. Ne da glumi, mislim to je toliko ukorenjeno, nego da stvarno misli da je rtva, pa onda da potuje tue rtve, ne samo svoje. Ima podataka koliko je nestalih; kad se pominje koliko je ljudi nestalo na srpskoj strani, neka se pomene koliko je nestalo i na
276

ta je za tebe suoavanje s prolou? Da li je to suoiti se s odgovornou? To je suoavanje sa samim sobom, ta si sam uradio, pokajanje, da sam sebe sagleda, da vidi da to nije bilo dobro.

Da li ti ima potrebu da misli o pomirenju? Neto nisam sigurna, posebno to ja nisam bila u nekom direktnom sukobu, nemam neto zbog ega bih alila, nisam nekom neto naao uinila. Znam da su komijama Albancima, poto nisu bili tamo za vreme bombardovanja, neki drugi upadali u stanove i prevrtali, a ja sam ulazila da to vratim na mesto jer mi je bilo ao da ljudima... recimo, to je bio profesor anatomije, bilo mi je ao da mu knjige stoje razbacane i ja sam ih vratila posle te premetaine na mesto. ta sam mogla drugo da uradim? Kad se kominica Albanka vratila iz Makedonije njen stan je bio ispremetan. Oni ne jedu svinjsko meso; ostavljena joj je svinjska glava, peena, ubuala, ena je povraala u svojoj kui i meni je mama dala da joj odnesem aj, nekoliko kesica nane i kamilice. ena je poela da plae i da vadi pare, rekla sam: ma ne, kominice!. Nije mogla da veruje, seka je ila da joj pomogne da pere tepih. To je bilo ba u periodu od 1020. juna, kad se sve prevrtalo. Seka je takoe imala prijatelja Albanca i za vreme bombardovanja on i njegovi su bili zatvoreni u svom stanu, i ona je par puta otila iako je to bilo rizino, i zbog policije, i zbog svega, da se kuca tamo na vrata. Posle, kad mi nismo imali hrane, oni su nama doneli brano i mleko, i to iz drugog dela grada. Ti to rizikuje ivot da ode i da se vrati. To ljudsko, to je jedino to ostaje, to su te varnice iz tog gara koji je ostao iza. To ljudsko dobro i dalje varnii. Nemam gorine, neu da se trujem. Na svu sreu, bog mi je dao da vidim tu dobru stranu, dobra ima svud, ko hoe da ga vidi vidi, a ko nee, ne vidi... ja hou da ga vidim.

nisam hteo, znai da ipak neke grie savesti ima. Ako ne moe direktno da se izvini ljudima kojima je nekog ubio, ipak je doprlo do njega da to nije trebalo... najgore je kad ljudi neto urade i ive u ubeenju da je to dobro a nije, npr. ubij iptara, ubij Srbina, ubij Hrvata, zato? I njega je majka rodila, i za njim e majka da plae. Ali ini mi se da obini ljudi koji nisu kroz sve to proli moda nisu ni optereeni time. Pitanje je da li o pomirenju uopte i misle, da li imaju potrebe da se mire s nekim s kim se nisu ni svaali?

drugim stranama. Nisam za matematike statistike koliko je to procentualno u odnosu na narod jer je svaka rtva jednako vredna, to je neije dete, ili brat, otac ili mu. Kao kad kau poginulo toliko ljudi, petoro ljudi, to je pet familija uih i irih, to ne sme tako. A ima kod nas takvih tendencija to je neka mala cifra. Ma nije to neka cifra! Neko kome se to desilo to je ceo svet, tako da ne znam... Da se malo vie pria. Pa dobro, pria se, ali sve se to nekako na no doeka. Bilo je na B92, ima takvih emisija, ja sam gledala, muile su me, ali sam ih gledala. Radije u da se muim nego da sebe laem. Mui se i kad vidi ta se s druge strane desilo. Recimo, pogodilo me je kad sam ula za Srebrenicu, tek 2001, nisam znala... Nismo imali para za satelitsku antenu, nisam imala mogunosti da sluam strane radio-stanice niti da itam strane asopise; jednostavno nisam znala. Meni je kolega s posla rekao, i kad je video da ne znam, rekao mi je da odlino glumim. A ja stvarno nisam znala. To je i ono da li hoe... ali kad nema mogunosti da vidi drugu stranu, nego ima onaj RTS 1 i slab signal na RTS-u 2, ili gleda to ili nita. I ja to nisam znala.

Kad kae nije to jedan ovek, nego vie njih, kako vidi odgovornost, da li je ona individualna, kolektivna? ta je s krivicom? Ne znam kako kolektivna kad ja to nisam tad ni znala. To je bilo strano, i kad sam gledala na B92 ja sam se zapanjila. Kolektivna? Nisam sigurna. Teko je to, ne znam ta bih mogla da uradim po tom pitanju i da sam znala.

Kako ti je bilo kad si ula? Odmah sam se setila Kragujevca. Pedeset godina se pria o tome, stvarno je strano, ti govori o tome pedeset godina, a pet godina ne pominje Srebrenicu... Nije stvar u tome da kad je neko prema tebi lo ti bude gori od njega, nego nastoj da ostane to to jesi, da ostane bolji od njega. To me plai. To nije uradio jedan ovek, nego vie njih...

Kako vidi budunost s ovakvom prolou? Jaoooo... ono to me najvie brine je to je toliko trulei zaostalo na kojoj e ova drava ostati. Koji vrede, idu van. To me brine, i ne samo ljudi iz Srbije, idu ljudi i iz Hrvatske, Bosne, a stari ostaju puni neke gorine. Sad uoptavam, ima tu ljudi koji razmiljaju. Ljudi na vlasti u ovim dravama su
277

A sada? Kad ponu toliko je poginulo, mogu da kaem i s druge strane ih je oko etrdeset hiljada. Glupo mi je da ovako kaem jer je svaki ovek ovek... ivi ti s tim da ne zna gde ti je neko deset godina. ta ja mogu da uradim da kaem. Ponekad se pitam ta je to to razdvaja ljude, je li to neki sastojak u krvi koji odreuje ta si ti, ta nisi.

proizvod glasakog tela u svojim zemljama, onih koji su ih izabrali. Sad mi moemo da kaemo loi ljudi loa vlast. To me brine.

Ima li jo neto za kraj da doda? Da krene svako od sebe. Ima onih koji nee i onih koji ne znaju... Kako da im pomognemo. Ono to mogu, to i radim. Naalost, ne mogu mnogo, ali ako prodrmam i jednog da ne glumi heroja to mae maem po vazduhu, laje a ne ujeda, da ga malo spustim na zemlju... I malo je dovoljno, malo pomalo. Kad bi svako uinio malo, neto bi se veliko stvorilo verovatno. Koliko mogu, mislim da uspevam. Samo kad ti neko kae eto, o tome nikad nisam mogao da mislim, znai, evo, sad misli! Pa e moda i nekom drugom da kae iz svog okruenja koji je isto tako mislio i onda e se iriti kao talas.
Razgovor vodila H. R. (Ne moe meni bit dobro ako je mom susjedu loe 2005)

Pre nego to smo poele s intervjuom ispriala si neto to te je odmah asociralo na pomirenje... da si pisala svojim komijama u Hrvatsku. Od 91. kad smo otili, ljudi su do kraja ostali ljudi, izali su da se pozdrave s nama uprkos dovikivanjima i pretnjama prolaznika koji nas nisu poznavali. Dok su brojevi telefona bili isti, uli smo se. Polako je kontakt nestao, skoro etrnaest godina. Onda sam se odluila da piem, da ispriam malo o nama, i onda su se oni javili. Nita se nije promenilo. Kad je neko ovek, ostaje ovek... bilo je suza... kominica se potresla i mi smo se potresli. to smo se mi potresli? Tuno je bilo to, da si od nekoga s kim si odrastao i druio se svakodnevno, pola svog ivota mogu da kaem, odjednom odvojen. Posle sretne vrlo malo ljudi kao to je taj neko, tako da je ona verovatno mislila isto. Pozvali su nas da doemo, i mi njih. Deo tvoje due te golica jer su oni deo tebe i ti deo njih. Samo je malo iupano zbog nekih drugih... Kad se neto ispria, kao da se istopi vrednost toga. A treba da se pria. Ako se dri u sebi niko ne sazna.

Moemo li da govorimo o odgovornosti tog glasakog tela? Da, ima puno rezignacije, ma ta ja mogu, ima dosta ljudi koje to vie ne zanima, sve manje izlaze na izbore. Moda se nema vremena zbog briga, problema, nema vremena ni da se misli, i onda sutra doe novi ludak pa se zarati. Bojim se... ako nee ti da uestvuje u tome, onda hoe neko drugi. I taj drugi e biti veina iako on moda nije veina. Zbog toga to drugi ute. Recimo, veina Britanaca nije za to da se poalju vojnici u Irak, ali poslati su, jer oni koji su izali na izbore jesu za to, a oni koji nisu za to nee ni da izau na izbore, ne zanima ih. Ono to si mogao i da sprei sad neko drugi radi. Nije ba neto svetlo...

278

ene obnavljaju sjeanja

Gacko
Ja imam vie od etrdeset godina. Prije rata sam ivjela na prostorima Republike Srpske. Moj grad je Gacko u istonoj Hercegovini. Ja sam diplomirani ininjer i imala sam jako dobar ivot. Radila sam u jednom velikom industrijskom objektu, koji mi je omoguavao ugodan i dobar ivot. Posao u mojoj firmi sam dobila tako to sam jednostavno dola u vrijeme kad je trebalo, trebali su moju struku i pruila mi se mogunost da u to vrijeme uletim, da dobijem taj posao. Imala sam super platu, dobro sam ivjela i onda me ta ekonomija nije puno interesovala. Mislila sam da je svugdje dobro ako je meni tu dobro. Imala sam porodicu, troje djece i mua. I on je radio u istom objektu kao i ja. Imali smo i stan u centru grada, dvosoban. Bila sam angaovana u razliitim organizacijama, od omladinske dok sam bila omladinka, pa dalje do sindikalne organizacije. U Savez komunista sam ula na jedan udan nain. Moj kolega, koji mi je bio i ef, kada je imao nekih problema u tom svom politikom djelovanju rekao mi je, ako bi ga pitali on bi predloio mene. Bio je ovjek druge vjere, bio je Srbin i imala sam tada normalne odnose sa njim. Tada mi je bio ef i sada o njemu imam jednako miljenje ko to sam imala i prije rata. Mislim da je i dalje ostao sa nekim normalnim ljudskim kvalitetima koje ni rat, ni podjele nisu uspjele da promjene. Stanovnitvo u gradu je bilo mijeano. Uglavnom su tu ivjeli Muslimani koji se sada nazivaju Bonjaci, i Srbi. U gradu je bio vei procenat Muslimana u odnosu na Srbe, ali itava optina je imala vei broj Srba u odnosu na Muslimane. Hrvata je bilo malo, moda ih je bilo jedan posto. Bilo je malo mijeanih brakova, ali je bilo puno nekakvih druenja, kumovanja, prijateljstva meu ljudima razliitih religija. Nacionalnih ispada nije bilo ili su bili vrlo rijetki. Uglavnom sa srpske strane je bilo par ljudi koji su bili poznati kao nacionalisti, ali su se oni pokazali bolji za drugu naciju, nego oni koji se nisu deklarisali kao nacionalisti. Ne znam, tada uopte nije bilo nikakvih problema. Odnosi meu ljudima su bili solidni, moe se rei ak i dobri. Mogli smo putovati, ii na more, ii vani, druiti se, mogli smo slobodno izabrati svoje zanimanje, ii na kole koje se nama sviaju, jer smo ekonomski dobro stajali pa smo sebi mogli priutiti. Uglavnom mjesta u kojim smo se kolovali bili su Mostar i Sarajevo. Tu su vie ili Muslimani, a Srbi su vie eljeli da idu u Beograd. I to samo oni koji su moda malo imuniji bili mogli su ii u Beograd, jer je tamo bilo skuplje kolovanje. Oni malo manje imuni ili su blie na 281

kolovanje, ili su u Mostar i Sarajevo. Mogu da kaem, da je Gacko bila opina koja je po statistici imala najvei broj intelektualaca po broju stanovnika, svih nacija, odnosno te dvije nacije. Mi jednostavno nismo mogli vjerovati da e rat da doe u Gacko, jer su meusobni odnosi ranije bili izuzetni. Dok su ovi sa strane moda pokazivali malo vie neto svog tipino nacionalnog, starosjedioci su se uglavnom ponaali fino, ali mislim da nije niko nikog tada ugroavao. Tako sam tad mislila, meutim sad sve mislim drugaije, jer ne mogu da vjerujem da je rat mogao tako ljude iz osnova promijeniti, totalno, neko je tu ipak mislio drugaije. Za mene je rat bio neki imaginaran pojam i mislila sam da nikad neu moi prestati da radim, da se Jugoslavija nikad nee raspasti, jer sam je smatrala idealnom zemljom. Jednostavno sam u takvom duhu bila vaspitana. Ali, od 91. godine neto se osjetilo, jednostavno ljudi su se promijenili, prestali su komunicirati ljudi razliitih nacionalnosti, komuniciralo se samo na nivou moranja nekog, ono kad je u pitanju poso. Odnosi su se strano distancirali, zahladnjeli i bili su skroz drugaiji. 91. godine sam i ja osjetila rat. Tada su ve poele grupe rezervista da idu za Mostar. To su bila teka oklopna vozila, odnosno kamioni rezervista iz kojih se pucalo, tako da smo znali da se neto sprema u Hercegovini. Onda su 92. godine dole kolone izbjeglica iz Foe. Jednom prilikom sam i sama izala jer je doao autobus izbjeglica, ena i djece iz Foe, jednostavno da vidim koji to ljudi dolaze. Sljedee to me je upozorilo na to da e biti rata bio je nastanak Bijelih orlova, paravojnih jedinica u koje je bio ukljuen olo iz reda srpskog naroda. To su mladii koji nisu nigdje bili kolovani, koji su izazivali ispade i ranije, a ak je meu tim pripadnicima paravojnih jedinica bilo i djece prvoboraca, tj. djece uglednih, vanih ljudi koji su nekada bili oficiri u onoj vojsci, u Drugom svjetskom ratu, koji su izali sa nekim ordenjima, koji su sluili za primjer svima. ak su i njihova djeca prila takvim nekim formacijama i oni su sijali strah, i kasnije smrt nad muslimanskim stanovnitvom. Onda je krenulo paljenje kafia unutar samog mjesta. Desilo se to jedno vee u Gackom, negdje pred Prvi maj 92. godine. Tada je dolo do paljenja kafia ljudi muslimanske nacionalnosti. Oko nas je sve bilo u plamenu, i kafii i prodavnice. Tu veer bacane su i zolje i mine. Tu no su jednostavno napravili scenario za rat. Oni su pucali, oni su se branili, ti iz Bijelih orlova. Bilo ih je puno, ili su ak do muslimanskog groblja, inscenirali su pravo ratno stanje. Vjerovatno se htjelo pokazati, to je moja pretpostavka, ta se sprema u gradu i ta nas tu eka. 282

Ta veer je meni otvorila oi i ja sam tad ve odluila da napustim Gacko. Svi oni koji su ostali, grozno su se proveli. Mjesec dana je bilo zatije, ak su ljudi radili, ali je se sve spremalo na to etniko ienje. I oni koji su ostali ili su odvedeni u logore, ili su ubijeni, ili su protjerani za Makedoniju. Zbog opasnosti po ivot ja sam 4. maja 92. godine napustila kuu zajedno sa svojom djecom. Kada sam napustila kuu, shvatila sam to kao olakanje, jer tu ve danima nisam normalno spavala, ono bio je neki strah da ti neko ne ue na vrata, razliite su prie kruile. Porodice su se zbijale, ono rodbinski vezane ili prijateljske, po dvije, tri pa su noivale u jednom stanu. Ja nisam, jednostavno moj otac je stalno govorio meni, ma kakvi, to je glupost, od tog nee nita biti, to samo priaju ludi ljudi, kakav rat, nita od toga, ovdje je narod normalan, to nee biti. I uvijek mi je krivo na njega to me je tako uljuljko i to mi je dao tako nerealnu situaciju, a od njega sam oekivala kao od starijeg da mi kae savjet, ma, sine sprema se rat, idi ti, uvaj glavu sebi i djeci. Moda bih i ranije napustila Gacko da je on imao drugaiji stav, a drala sam do njegovog stava jako. Otila sam u oblinje mjesto gdje mi je ivio roak. Bilo je udaljeno od Gacka jedno tri, etri kilometra. Sad je trenutno naputeno, jer je mjesto tokom rata potpuno etniki oieno i totalno sravnjeno sa zemljom. To je selo u kojem su uglavnom ivjeli Muslimani, nije bilo Srba, jer su sela uglavnom bila nemjeana, ili su bila srpska ili muslimanska. Prvo su bila hapenja jedne grupe Muslimana. Uhvaeni su stariji mukarci i njihovi sinovi, uglavnom iz dvije kue su odvedena dvojica brae sa njihovom djecom i u logor su odvedeni prvo u Bileu, pa onda negdje u Crnu Goru, ne znam gdje. Oni su uasno proli, maltretirali su ih, ali ostali su ivi, ali mnogi od njih su sada invalidi. Onda je polo pucanje. Borbu Muslimani nisu mogli prihvatiti, jer nisu bili naoruani. Bilo je nekih oruja, pojedinano je neko imao, bilo je lovakih puki, nekih manjih, tako da su oni upotrijebili to, meutim to nita nije moglo, mislim nije bilo ravnopravno njihovom. Na drugoj strani su bili naoruani Srbi i rezervisti, narod meu kojima je bilo nekog boljeg naoruanja. Ja sam otila za Trebinje. Nisam nita mogla ponijeti sa sobom, malo nekih linih stvari, uglavnom neto za djecu. Mu nije mogao izai iz Gacka, jer u to vrijeme nije bio slobodan prolaz za mukarce prema Trebinju. On je ostao sa svojom majkom u planini u zbijegu ena, djece i mukaraca, i tu je ivio dva mjeseca. U Trebinju sam prenoila kod jedne trebinjske porodice i sutri dan sam morala traiti izlaznicu da idem za Dubrovnik. Do Dubrovnika sam otila autobusom. U autobusu nije bilo nekakvih problema, 283

bilo je tako pjesama nekakvih, nacionalistikih, etnikih pjesama, meutim niko nas nije dirao zbilja do Trebinja. Na stanici smo uzeli te nekakve vojne propusnice koje smo morali imati jer smo ili za Dubrovnik. U Dubrovniku nas je civilna zatita jako fino primila. Ponuen je smjetaj za izbjeglice u hotelu Libertas. To je bilo samo u tranzitu, u prolazu, a prihvatni centri su bili na Koruli, na Peljecu, tamo je bilo puno. U Dubrovniku smo ostali samo jednu veer i sutra dan smo brodom krenuli za Rijeku, ustvari odredite nam je bila Slovenija. U Sloveniji sam ivjela deset mjeseci u prihvatnom centru za izbjeglice iz Bosne. Ja, djeca i jo jedno deset ena. Ukupno nas je bilo oko pedesetoro. Otili smo iz uslova jednog normalnog ivota u neke uslove, ne znam, po meni zatvorske uslove. to se tie slobode kretanja bili smo pod strogom kontrolom. Ne znam zato je Slovenija preduzimala takve mjere predostronosti, moda s razlogom, ali meni je to bilo nerazumljivo, pogotovo prema enama i djeci. Bilo je i runih primjera od strane izbjeglica, koji su tu situaciju jednostavno shvatili na svoj nain. Bilo je raskalaenog ivota pojedinaca pa su moda radi toga oni te neke stroije mjere preduzimali. Nikakve pomoi nije bilo, uglavnom ono to je davala ta vlada Slovenije. To je bila hrana u kuhinji, na koju se mi nismo mogli prilagoditi. Bila je loa hrana, ali je bila jedina pomo od Italije. Oni su zbilja svesrdnu pomo pruali, posebno djeci i izbjeglicama koliko su mogli, izuzetno taj njihov Karitas i onda neki bogati pojedinci koji su nudili individualnu pomo izbjeglicama. Nakon deset mjeseci sam stupila u vezu sa mojim muem. On je ve u Gackom uo da smo mi otili. Preko radio veze smo nekako saznali da oni ive u planini, hrane se umskim plodovima i ive na primitivan nain kao nekad. U stan nije smio doi, jer oni koji su ostali u gradu su bili pohvatani. Mnogi od njih su ubijeni, a neki su odvedeni u logor Bilea. Onda se moj mu izvukao preko planina. Izvukla ih je jedna grupa naoruanih ljudi, koji su tada bili u postrojbama HVO-a. To su bili isto Muslimani, ljudi iz Gacka, koji su doli i prikljuili se HVO-u. HVO je imao bolje naoruanje, tako da su ih oni opremili jer su znali za tu operaciju da oni idu da izvuku civilno stanovnitvo. Omogueno im je i otili su njih desetak i izvukli su moda oko 300 ljudi iz zbjega. Preko planina su putovali moda etiri, pet dana, na Igman, i tako su ih doveli u Mostar. Priali smo telefonom, on je esto zvao, znala sam stanje, znala sam da je u Mostaru isto tako teka ekonomska situacija i da jo nije rat stao, ali ja sam se jednostavno elila vratiti. Nisam se mogla navii na uslove u Sloveniji, bilo mi je uasno teko. 284

Poslije deset mjeseci ja sam do Rijeke, iz Rijeke do Splita, i onda iz Splita hrvatskim autobusom dola sa djecom do Mostara. Bilo je to 93. godine, pred sukobe Hrvata i Muslimana. Tada sam vidjela ponovo i svoga mua. Ovdje sam nala mjesto za ivot, i to u kui od moga roaka, jer prije nego to sam dola oni su meni rekli, ima ta garsonjera u toj kui gdje ti moe sa djecom iviti i ja sam tu dola. Dva mjeseca smo ono ivili normalno, bila je pokoja granata sa ovih podruja odakle su Srbi, s planina gore, ispod Veleja i onda 9. maja 93. godine poeo je sukob. Taj dan je palo 1000 granata na Mostar. Ja nisam vjerovala da e iko iv ostati, kako je to samo grozno bilo. Ovdje je bio grozan ivot za sve nas, slaba hrana, nismo imali ta da jedemo. Bila je zaustavljana sva hrana koja je dolazila za Mostar, tako da je narod devet mjeseci ovdje bukvalno ivio od nita. Od trave koju smo brali po noi, od rie koja je ve bila, onaj, od nekih ostataka hrane, ni sam bog ne zna kako smo preivjeli. Nita nije bilo, grozno se ivilo. Granatiranje je bilo svaki dan. Ja sam ivila u podrumu sigurno jedno sedam mjeseci. To je bio bukvalno podrum, bez prozora, bez iega, atomsko sklonite. ak sam tri puta selila, kad je ono granatirano. Ona kua u koju sam tek dola, nju su razvalili. Prvo je zapaljena, a onda je VBR, ono to izbacuje velik broj projektila, sve sruio. Prava je srea bila to je bilo prije zapaljeno pa sam mogla izai. Drugo sklonite je bio isto podrumski smjetaj, koje je isto tako granatirano i odatle sam morala pobjei. Trei je podrum tu na glavnoj ulici gdje sam provela ostatak. Samo dva mjeseca sam ivila ono normalno, a sedam mjeseci sam ivila pod zemljom. Kada je rat tano zavren, vjerujte da me sad ko pita, ne bi to znala vie rei, tako mi je to, volila bi da se nikad tog ne sjetim vie. Mi nismo vjerovali da je rat zavren. Ja ni tad nisam, kao ni ostali, mogla normalno ulicama hodat, nego sa strahom i ono ispod strehe od kue. Mislim da smo za svakog ko je doao sa strane djelovali nenormalno, jer smo ivili u nenormalnim uslovima i nismo se mogli adaptirati na to, na injenicu da je doao mir, nego smo uvijek, kad bi negdje i ili mislili, ova je kua dobra od granata, kao ima se gdje skloniti u sluaju napada. Od tada nije bilo rata, moda po koja granata je i poslije pala, bilo je nekih ranjavanja, ali nije vie bilo rata. Poto je sve bilo srueno, onda je dola i Evropska unija u Mostar i poela je rekonstrukcija grada. Situacija za hranu se popravila, bilo ju je neto vie. Sa ovog aspekta gledajui, to je bilo malo, samo ograniene koliine. Davali su mlijeko, masnou, brano, riu, makarone i tako neku baznu hranu. Dolazila je i humanitarna pomo. Znam da je brano bilo 285

ameriko, Evropska unija, ne znam izvore, ali znam da su mjesne zajednice dijelile stanovnitvu hranu u tim kartonima. Te koliine hrane su na poetku dovoljne, a kako je vrijeme odmicalo, postajale su sve manje i manje, tako da ve ima dvije godine, velika veina ljudi ne prima nita. Kako se ko zapoljavo, humanitarna pomo je bila sve manja i manja, odnosno odbijali su stanovnitvo od humanitarne pomoi. Onda sam se ja ukljuila u organizaciju i tu sam ostala do dan-danas. Taj posao sam nala ve 95. godine. Mu ne radi nigdje. Djeca idu u kolu. Najvei problem za mene ovdje je ta neizvjesnost, jer ja sam ovdje sa privremenim poslom i sa privremenim rjeenjem za stan. Sve mi je privremeno. To je ono to mui svakoga prognanika, ta privremenost. A to je privremenost koja traje ve sedam godina. U mjestu odakle smo protjerani, svi su protjerani. Problem je ta e biti sa imovinom koja je ostala tamo, sa stanovima, sa zemljitem i sa privatnim kuama. Svoju kuu sam ponovo vidjela prole godine. Stan u kome sam ja ivila nije sruen, ali nisam se usudila ui, jednostavno sam se bojala te reakcije stanarke i nisam htjela sebe dovesti u iskuenje da me neko runo doeka. Neki su pokuali tako da uu, ali rijetkima su dali da uu, jednostavno naili su na otpor, ne moe ui, zakljuaju ili tako. Meutim, obila sam kuu svoga oca u kojoj su Srbi. Otila sam zajedno sa ocem, i ti ljudi su nas normalno primili. Ti ljudi su iz Mostara i oni su imali nekakav sasvim normalan stav prema naem dolasku, prema tome da mi elimo da doemo i vidimo. Ali ja se jednostavno nisam osjeala fino. Imala sam jedan ruan osjeaj, uasno ruan osjeaj. Mislim da je prevelik period proao, da je to moda uraeno dvije godine poslije Dejtona tad je narod imao vie elje da se vrati. Ali to je sad sve tee, jer se promjene osjeaju u svakom segmentu. To vie nije ono mjesto u kome ste bili. Mi bi se morali navikavat na taj ivot, na svoje mjesto. Vjerujte da ja, to se tie mene lino, ja bi se teko vratila, ali ne mogu u ime svih govoriti. Znam da bi moji roditelji jedva ekali da se vrate bez obzira na okolnosti. U Mostaru je situacija takva, u istonom ivi veina Bonjaka, u zapadnom veina Hrvata. U Mostaru ja to ne doivljavam onako kao to to doivljavaju domai. Oni kau, normalno njima to tee pada, mnogi od njih imaju stanove u Mostaru na jednoj ili na drugoj strani a ne mogu da se vrate. Ima ih dosta tako, ali jednostavno nije mi to srcu toliko teko ko to mi je mjesto odakle sam ja dola. Zato se sve ovo desilo, nikada neu moi shvatiti. Mi smo stalno govorili da smo u Evropi, da smo evropski narod, ali mislim da nigdje ni 286

jedan civilizovan narod ovakav in ne bi mogao napraviti. Jer ni jedan normalan ovjek nije imao interesa od rata, ni jedan normalan ovjek. To za mene, samo necivilizovani ljudi mogu napraviti, zbilja. Ja to ne mogu da shvatim. Neki ljudi su zbilja uiarili u ratu i mnogi su se obogatili, dok je najgore prognanim i protjeranim, jer oni su izgubili sve ono to su godinama sticali. Izgubili su tradiciju, ime, u neka mjesta ljudi se nee nikada vratiti, ta imena vie nee postojati. Neko je jednostavno elio da zaokrui neku dravnu tvorevinu i da je smatra svojom, eto. Sad smo svjedoci etniki istih tvorevina koje su napravili. U Bosni i Hercegovini imamo ta tri dijela. U jednom dijelu imamo totalnu veinu srpskog stanovnitva i tu Federaciju koja je po meni vrlo klimava, zato to su tu dva naroda koja jo uvijek nisu raistila meusobne odnose. Ja mislim da ne bi trebalo biti ponovo rata, ali ne znam, zbilja ne znam. Ali, ako bi ponovo poeo rat, sigurno ga ne bih ovdje doekala. Uvijek se brinem da imam paso spreman i da imam mogunost da izaem. To je moja elja i to bi u svakom sluaju uradila i nikad vie ne bi ni dana doekala u ratu, nikad. Volila bi odmah ubit se. eljela bi da i Bosna i Hercegovina konano stane na svoje noge, da se ljudi oslobode tog nacionalnog predznaka i da misle vie ekonomski nego tako. Ekonomska situacija je teka i teko je raditi i djelovati politiki u zemlji koja je pretrpila tako grozan rat i razaranja, ali mislim da se svi moraju osloboditi tog nacionalnog. Bolje neka misle na to s kim e trgovati, ko im je partner i to. Ljudi koji su pravilno shvatili ekonomiju oni se tako i ponaaju i zato uspjevaju. Ti ljudi jednostavno i sad mogu dobro da ive. Globalno je loa ekonomska situacija, treba to vie bazne industrije, treba to vie slobodnih radnih mjesta, zapoljavanja, treba dati i pravo mjesto eni jer mislim da su ene snaga koja moe da izvue ovo drutvo iz krize u koju je zapalo, jer ene ire demokratiju. One u osnovi imaju vie smisla za demokratiju nego mukarci. Mislim da je taj socijalizam u vrijeme prije rata bio neto to je ljude malo uspavalo. On nije davao realnu sliku o ekonomiji. Sve je to bilo lano predstavljeno i mislim da je ta ekonomska situacija dosta gurnula stvari niz brdo. Ali ja ne bih prihvatila ni ovaj model sad, ni onaj model prije rata. Mi moramo izabrati neki model koji je slian zapadu, jer zatita privatnog vlasnitva treba da bude osnovni orjentir. Meni se dopadaju ti principi, potovanje ljudskih prava i zatita privatnog vlasnitva, to je to to bi mi trebali prihvatiti kao model, neto to je opet prilagoeno naim uslovima i naem ovjeku. Ne moemo mi uzeti isto zapadni, ne moemo ameriki, mi nemamo podloge za to. Mi nismo jo na tom stepenu civilizacije, nai istorijski putevi su razliiti, nai su ljudi razliiti i to je to. 287

A ni onaj socijalizam nije idealan bio, ono jest izgledalo kao u bajci, meutim to je bilo lano. Jer ko kula od karata se ta ekonomija raspala. A to se tie sadanje politike situacije, ona je nikakva. Opet su nacionalne stranke na vlasti, opet su tu ljudi izuzetno nacionalno orjentisani i ja nemam simpatije ni prema jednom puno, ak ni prema SDA koja predstavlja Bonjake. Mislim da i tu ima puno neega to mi se ne svia. Na neki nain je sve poelo zbog razliitog tumaenja religije, odnosno zloupotrebe religije. Oni koji pripadaju drugoj religiji, konkretno sad Srbi i Hrvati oni su mislili da je ta njihova religija na nekom veem nivou od islama i oni su smatrali da to treba unititi. Ne svi, ali odreene grupe ljudi. Ja mislim da svaku religiju treba respektovati i svaka religija u osnovi prua dobro. Mislim da nam ta arolikost daje jedno bogatstvo vie, religije mi ne smetaju, ak je po meni to interesantnije, zbilja. Ja sam tako mislila uvijek. Mene lino najvie boli to to sam ivila sa ljudima koji su drugaije mislili od mene a nisam znala za to. Sada je svakom ovjeku njegov identitet vaan, i meni isto tako. Za Bonjake je sada pogotovo vaan. Veina njih nije imala nekakav svoj identitet, ili im je stav o identitetu bio nejasan. Muslimani nisu znali ta su, jer su jedno vrijeme neki bili Srbi, uglavnom ovi gore u dijelu gdje je srpski, a drugi su se priklanjali Hrvatima, a nita od tog nisu bili, ni jedno ni drugo. Onda su ih i jedni i drugi svojatali, a sad potenom ovjeku je normalno da ima svoj identitet i da bude neto. Bonjaci nisu imali svoje matine drave, nisu se imali na koga oslanjati, a nisu ih prihvatali ni jedni ni drugi. Bilo je tih sluajeva koji su eljeli da budu jedni ili drugi, a ja sam jednostavno eljela da budem ono to jesam, jer ja ne mogu to da biram. Ja sam graanka Bosne i Hercegovine. Bonjakinja sam iz Bosne. To je moj identitet. Mene je rodio Bonjak, odnosno Bonjakinja i ja sam morala da budem ono to jesam, to nisam mogla da izaberem. Meutim ima i na toj strani puno mahinacija, pa su neki postali veliki vjernici a nisu nikada bili. to se tie mene, ostala sam sa istim stavom prema religiji. Uzimam iz religije ono to je najbolje, odnos prema ljudima, human, ovjean prema svakome. Nisam postala vea muslimanka nego to sam bila, nego sam ostala ista kakva sam bila po tom pitanju. Religiju treba pravilno shvatiti u smislu da ne mrzi drugoga. Ako pripada jednoj religiji da ne mrzi drugog ovjeka, tako ja shvatam religiju. Nudim mir svakome, ali ja ne znam da li je ta moja ponuda dobro dola. Za svoju vlastitu budunost elim da imam jedan siguran posao, da mi djeca imaju mogunost da se obrazuju i da rijeimo svoje stambene probleme. Najvjerovatnije u ostati u Mostaru, jer ja sam ipak lokalni 288

ovjek. Ne bih eljela nigdje ii, volila bi ovde izgraivat svoju budunost, za sebe i za svoju djecu. Svima bi poruila da uvijek budu oprezni bez obzira s kim imaju kontakte, da uvijek imaju jednu dozu rezerve, jer slijepo vjerovati nekom stvarno, pokazalo se na ovome primjeru da nije dobro. Niko nikom ono totalno da vjeruje, jer stvarno ta sljepoa je mnoge ljude dovela do gubitka ivota, do gubitka onih najvrednijih dobara u svemu.

(Glasovi svitanja svjedoenja raseljenih lica 2005; svjedoenja prikupljana 9799)

289

Zenica
Imam 35 godina i prije rata sam ivjela u Zenici sa roditeljima. Mi smo imali privatnu kuu u predgrau Zenice. Radila sam u Zenici i imala super posao. Brat je radio, tata, majka i ja. Bilo je teko nai dobar posao prije rata i bilo je puno nezaposlenih. Kod mene osobno standard ivota je bio dobar. Ja mislim da je bilo prilino dobro svima. Svak je ivio i imo osnovno. Oko mog mjesta bili su samo Muslimani i Hrvati. I to ba pravo mjeovito. Jedan ovaj, jedan onaj. Srbi su bili u drugom dijelu Zenice, a inae kau da je u Zenici bilo oko 50 odsto Muslimana, 25 odsto Srba, 25 odsto Hrvata prije rata, itava opina Zenica. Razliiti ljudi su radili i ivjeli zajedno, normalno. Mi nikad nismo kontaktirali da smo prijateljski bili, nismo se posjeivali. Al smo se kao susjedi pozdravljali. Moj otac nije imao prijatelja nekog koji je dolazio. U moju kuu ne. ta ja znam, od prije je to tako, a ono dobro jutro, dobar dan, dobar vee i nikakvih problema. I moje kolegice na poslu su bile druge vjere i tatine i svaije, normalno se radilo, ni na to se nije gledalo. Ja mislim da je onda bilo lijepo, da nije trebalo nita mjenjat, da se ivjelo od svog rada i tog sam miljenja da nema veze ko je taj susjed. Neka ivi on svoj ivot, ja u svoj. To to ti je direktor bio druge vjere, susjed druge vjere, nema veze. Ja nisam vjerovala da e biti rat dok nisam izila iz svoje kue. Govorila sam da su Srbi prvi poeli te sukobe, govorila sam ne moemo mi u Zenici, ja govorim za sad za taj svoj grad, ne moemo se boriti s Muslimanima ni Muslimani s nama, kad smo jedan onaj, jedan onaj. Mislila sam da nee moi to. Da susjed nee na mog tatu, ni moj tata na susjeda, koji je Musliman. Nisam vjerovala da e biti ovako. Problem je u Zenici poeo kad se desilo u Ahmiima, 16. 4. 93. Prije Ahmia nije bilo ono nekih osobno problema, da je bilo problema na neku obitelj, ili neto. Sve do tog dana. Kad su Ahmii napadnuti, onda je veina Muslimana prela iz Viteza u Zenicu i normalno tad Hrvati u Zenici bili donji. Onda su Muslimani napadali ove koji su od tamo, Hrvate. Oni su protjerani odotud, sad je bilo ono idi ti sad tamo. I meni su govorili idi ti sad svojima. Ahmii su bili Armija BiH, sukob u Zenici je doo izmeu Armije i HVO. HVO je bio puno slabiji. Na njih je bilo puno napada, onda se tu negdje branilo, ta ja znam, na tu teritoriju gdje je moje mjesto. Iz Zenice se izvlaio stoer HVO-a preko nae teritorije, pored moje kue i one mojih 290

roaka. Tu je bio neki otpor i onda se Armija BiH revanirala potpalili su kue na tim djelovima Zenice. 18. 4. 93 je moje mjesto gorilo. Armija je bila jaa, HVO se predo i u KP dom su zatvorili one koje su uhitili. I mi smo morali iseliti iz kue. Bilo je strano. Moja baka, mama i ja smo htjeli da iziemo iz kue, poto svi roaci idu i pripadnici HVO nam govore da naputamo, da se civili povuku. Moj brat je bio na crtama HVO-a sa haubom, a moj tata nije htio da napusti kuu. Govorio je: Neu, nisam nikom kriv. Onda sam ja govorila: Ako ti tata nee, neu ni ja. Mama kae: Ako neete vi, nee niko. Meutim, napustili smo je svi kad je pola pucnjava i granate i ta ja znam, kad se Armija pribliila kuama, onda smo je napustili svi. Od kue nita nismo mogli ponijeti sa sobom. Ja sam izila iz kue i vidjela jednog svog prijatelja koji je bio u HVO, moj kolski kolega i zvala sam ga: Gorane, gdje e? Kako je HVO se predo, pripadnici HVO-a su bjeali, kud koji. Spasavali su se, skidali odore i ta ja znam. Ja kaem: Gorane, gdje e? Kae: Zar ste u kui? Ja kaem: Jesmo, svi. Kae: Naputajte kuu! U roku pola sata smo pobjegli. Meni je bilo runo kad sam napustila kuu. Ne znam, ko da je bio san. Isto da nisam bila pri svjesti. Jednostavno sam mislila da u ja doi u svoju kuu sutra i da u nastaviti ivot. Otili smo u grad kod ujaka, u Zenicu i bili smo kod njega sedam dana. A ovo vam je interesantno za ovu priu. Moj tata se vratio poslije dva sata u nau kuu. Samo je otio, nas odveo kod ujaka, kae: Ja idem kui. Tata i par roaka su se tako vratili svojoj kui. Moj tata je sjedio ispred kue dok je pripadnik Armije iz kue iznosio stvari. Susjed, jedan na, koji je s tatom bio tad, u civilu Musliman, on je tati reko, ne govori ko si, jer su se tu pomjeali Muslimani susjedi, nai u civilu i pripadnici Armije u odorama. Bilo je pomjeano i sada ovi pripadnici Armije nisu znali ko je tata, da li je to susjed Musliman, mjetanin tog mjesta ili je Hrvat, vlasnik kue. Oni su u roku te noi, to je bilo predvee od pet do ujutro, devet kua zapalili a est ispraznili. Naa nije bila zapaljena nego je samo ispranjena. Onda je u neko doba noi javio nam se telefonom. Veze su radile sa Zenicom s gradom i javio se telefonom i reko, kod ujaka, da je iv i da se ne sikiramo da e on ujutru doi, da nee navee da ide jer ima dva i po kilometra do grada. I ujutro jedan roak drugi kae, ko hoe da ide gore u kue svoje, on ima kombi, auto, da nas odveze gore. Ja sam bila prvo ensko koje je dolo gore, ujutro u est sati. Inae su savjetovali, poto gore jo uvjek ima vojske, da gore ne idu enska lica, ve da samo muki idu. Kad smo doli, imali smo ta da vidimo. Naa kua je samo ispranjena, jednostavno sve je izneseno. Ono to je ostalo od krupnih stvari, ormari spavae sobe, to je prevrnuto, razvaljeno, prozori polupani. To se u noi sve dogodilo. Poto je tata to sve gledo na klupi ispred kue, 291

pozno je jednog od njih. Taj momak je iz naeg grada, samo iz drugog dijela grada. Mi smo bili kod roaka. Mi smo kod njega tako bili par dana, al sam ja svaki dan ila kui. Ali nismo dali mami i baki, jer su bile loe. Mama mi je bolesna, fiziki bolesna i nismo dali da ide i da to sve vidi. I nismo htjeli da to gleda, to bi je potreslo. Isto tako i baka, starija ena. Moj brat poto je bio u HVO, nije smio da bude kod kue. On je se krio jedno dva mjeseca, dok ga nije Armija uhvatila i u KP dom zatvorila. Atmosfera u Zenici je bila napeta. Jadno, bijedno. Mi nismo tako loe proli. Naa kua nije izgorila. A ovih drugih roaka je ba sve izgorilo. Sve je ono pravo izgorilo. Poslije sedam dana tata i mama se vraaju u svoju kuu. Tad su iz SFOR-a dolazili i davali najlone sa armaturom, hranu i one osnovne stvari. Prozori su se zakovali i sredilo se malo. Poslije toga se vratilo u kuu i sve dok nije potpisano primirje sa Vitezom, Zenica je godinu dana bila zatvorena, blokirana. Dok nije to primirje bilo potpisano, izmeu Muslimana i Hrvata, bilo je grozno. Ja sam bila u Zenici, u kui. Moj tata nije godinu dana spavo u kui. Dolaze na vrata, lupaju, trae. Jednostavno od straha tata i par roaka su se organizirali i pripremili. Jednostavno nisu htjeli da ostale lanove obitelji neko navee u snu napadne, ve e oni biti vani i vidjet ko dolazi, ta dolazi i ta hoe. Da budemo pripremljeni. U to vrijeme, kad je se to desilo, ja sedam dana nisam radila. Javila sam se telefonom u svoje preduzee i rekla da ne mogu dolaziti na poso iz tih i tih razloga. Moj direktor i zamjenica direktora su za sve znali i rekli su mi da nema nikakvih problema, ili slobodni dani ili godinji odmor. Kad bude osjeala da moe doi na poso, doi. To je bilo tako sedam dana, a onda sam poela da idem na posao. A tata je isto radio. On nije radio moda tri, etiri dana i poeo je onda odmah da radi. Onda jedno vrijeme nam nisu dali. Bili su tu pripadnici to ih mi zovemo mudahedini sa turbanima, sa onim sabljama. Oni su stajali na prometnicama oko Zenice. Ovaj dio gdje sam ja, to je jedna prometnica za Vitez. Oni su stajali tu i nisu nam dali na poso. Svi smo morali imati papir da smo pod radnom obavezom. Gdje idemo, kad se vraamo, do kolko radimo. Samo zato to smo bili Hrvati. Tu godinu svu sam ja radila, ila sam na poso. Plaa je bila mala, bila je pet maraka pet maraka mjesec dana, al sam radila. Nisam dobila otkaz tad zato to sam Hrvat. Ne! To ne mogu rei. Ne! Samo je teak ivot bio tada. Nismo imali brana, kruha, ono osnovno nismo imali. Svima je to bilo teko, ko god je ko bio, bilo Musliman, Hrvat, Srbin. Prometnice su zatvorene, nije mogla hrana da dolazi, ivjeli smo od zalihe. 292

Poslije 1994. godine, kad se potpisalo primirje, onda je moj brat puten iz KP doma za velike pare. Platili smo u KP domu da ga puste, jer moj brat nije htio da pristane, da pristupi Armiji. Ko je pristo, je li, da bude pripadnik Armije on je puten i poslat u jedinicu, rasporeen u Armiju. On nije htio. Ja i brat, kad je primirje potpisano, prelazimo u Vitez. Ja malo od straha, malo od neimatine, nismo imali nita. Naputam poso i naputam Zenicu. Brat zato to je bilo il Armija il bjei. Ne mogu rei da me neko od Muslimana maltretiro. Nisam ni na poslu nikakve napade fizike imala, ovako priu rijeima, jel. Ja branim svoje, onaj svoje i to, al neto konkretno nisam imala. Roditelji su bili ostali kod kue i oni su i danas dan u Zenici, u kui. Brat se prijavljuje u zeniku brigadu HVO-a i ostaje u Vitezu. Par dana sam u Vitezu bila, dok mi nisu kolege i kolegice poslale para za put Vitez apljina. Dole u apljini sam imala puno roaka i prijatelja koji su napustili Zenicu i otili dole. Tu sam u vagon naselju jednu godinu bila. To je alosno. To je zaista teko bilo. U apljini smo mi u vagon naselju imali hranu. Da, ima kuhinja, ima doruak, ruak, veera. Ponese svoju erpu, ide u jedan vagon koji je bio kuhinja, dobije porciju. Puno ljudi ima i sada tu, povratnika iz Njemake i iz ovih zemalja iz kojih se vraaju. 1996. godine je bilo vrlo malo ljudi tu, u vagon naselju, ve se bilo raselilo, meutim, sad je puno opet. Tad sam se prijavila u vojsku - HVO. Ja sam radila za plau, pri HVO za godinu dana. Jesam ila na liniju, samo pri stoeru, nisam bila u rovu. Teren, stoer, zapovjednitvo. Bilo mi je drago, jer bila je dobra plaa, velika. Trebalo je i mojima tamo da poaljem. Odluila sam se na to i bilo mi je drago to sam. Dosta mojih prijatelja su bili tamo. Sve je bilo super. Napustila sam vojsku jer mi je dodijalo, malo uvjeti, teren, tad su bile akcije svake sedmice 1995. godine. esto akcije, tereni, rad u mjestu gdje sam bila, da ne govorim sad sve to. To mi je bilo dodijalo, kao eni. Naputam vojsku i odlazim u Mostar, u direkciju ovog preduzea, u kojem sam radila prije rata. Prijavim se i kaem radila sam tu i tu, sad sam bila u vojsci, razduila sam se, ima li anse za poso, poto imam deset godina iskustva prije rata na tim poslovima. Poto je i dole u Mostaru bila podjela i sve to, trebalo im je kadra, odnosno radnika koji su radili te poslove, koji su upueni, radnika sa iskustvom. I iz Mostara su mi rekli, iz poduzea, da imamo sada na raspolaganju osvojene gradove u Oluji. Imamo: Jajce, Drvar, Glamo i Grahovo. Poto sam ja iz Srednje Bosne, ve sam Bosanka, jel, nisam dole Hercegovka, oni su mi rekli najbolje bi bilo da prihvatim ili Drvar ili Jajce. Da radim u ispostavama tog naeg 293

poduzea, u tim gradovima. Ja sam se tad malo bojala. Kud? Kud? Kako sama, poto sam slobodna, nisam udata. Kako u se snai, te ovo, te ono. Onda su mi iz poduzea rekli: Mi smo ve kontakt uspostavili sa tim gradovima, upoznali smo se, mi emo ih nazvati, javiti im sve, bit e dogovoreno. Prije rata, ovdje u Jajcu u ovom mom poduzeu, nije radio ni jedan Hrvat. E sad, poto ovaj grad dri HVO, on ga je osvojio i tu je hrvatska vlast, treba da se uposli Hrvat. Tako su poslali mene, jer je blie Srednjoj Bosni, blie je to mom gradu Zenici, nego Drvar. Nisam nikad prije rata bila u Drvaru i u tom dijelu Bosne. I tako sam dola tu. Ve tri godine sam tu. Tako sam ja dola u Jajce, ali se ovdje ne osjeam kao prognanik. Sigurno, da nije bilo rata ne bi bila tu. Ali, prognanik bit, to odma se vee i da si malo ugroen, da si na neki nain u neemu uskraen. Ja se tako ne osjeam. Ovdje ivim, tad su mi dali stan. ivim, radim, imam plau, i osjeam se lijepo. Eto tako. Jesam zadovoljna ovdje stvarno, od prvog dana. Moda sam ja takva, moda to sam ja ovakva pa mi je lijepo. Ni jednog trenutka nisam osjetila to to sam dola iz nekog drugog mjesta ovdje i da sam od ovih ljudi ovdje neto loe doivila. Ne! Stvarno to ne mogu rei. Jer svako ko je bio tu onih prvih dana, tekih, ko je god mogo ikako da mi pomogne, pomogo je. A da je odmagao, ne. Za sada ne mislim da idem nazad da ivim u Zenici, jer nemam posla. Da li bi me sada u mom poduzeu primili nazad, to nisam pitala. Jer, poslije mog odlaska palo je puno rijei, uvreda i tako, ali rijeima. Ne bi se volila vratit u taj krug. E, sada puno je u Zenicu dolo sa strane drugih Muslimana iz drugih gradova, normalno, oni su se uposlili na mjesta koja su bila slobodna, tako da je samo rotacija. Najvea briga su mi roditelji. Stariji su, ima bolesti, to me najvie brine. Volila bi da su zdravi, a ko to ne bi volio, boe moj. Sva srea pa je moje zdravlje za sada dobro, da kucnem. Odem u Zenicu, po potrebi, ujemo se telefonom i ako neto treba. Bila sam proli vikend. Uem i proem pored svojih susjeda Muslimana koji znaju gdje sam, nikad nita. Dobar dan, dobar dan. Isto prije. Ne znam zato je bio rat ja samo znam da nije trebo biti. Ja krivim Srbe, jer je s njihove strane isplanirano. Ne bi o tome. Veinom, brigada je ila za Srbima. Srbi su prvi poeli. Za mene su sve ovo oni isplanirali i poeli. Mi nismo osjetili te probleme prije rata. Stvarno. Ne moe se rei. Ne znam ta je okrenulo ljude. Po mom miljenju, poslije svih ovih rtava s jedne, s druge, s tree strane, sve bi trebalo drugaije da se zavri. Da se podijele sve tri strane. Ko to se odvojila Republika Srpska da se i ove dvije strane podijele, to je moje miljenje. Treba podijeliti meu Hrvate i Muslimane. Pa izvolite, neka 294

ivi ako neko hoe na tom teritoriju neke druge nacije. Ko to je kod Srba. Ve ovako, kako je sada, poslije ovoliko rtava i svega ovoga izmeu Hrvata i Muslimana, ja ne vidim zajedniki ivot. Sad se evo pokazuje da se moe jedni pored drugih. Jedni pored drugih a zajedno ne. Kad gledam u ovo unazad, nita mi nije bilo lijepo. Najtea mi je bila glad u Zenici. To mi je bilo teko. Kad dijelite nitu kruha na etvoro, a tu drugu ako ima, ostavljate za sutra. Kad ja dajem mami da ona pojede pola, a ona nee, daje meni, ti si mlaa, treba ti vie. To se ne zaboravlja. Tad, u to vrijeme, mama mi je izmrala trideset kila i 1994. godine u drugom mjesecu, otila je u bolnicu u Zenici. Od gladi, iscrpljenosti, i fizike i psihike. Ne znam ta bi radila ako bi ponovo poeo rat sada. Najradije bi da se sa svim svojim bliim izvuem, da ne gledam, ne prisustvujem tom ratu. Imam roake u drugim dravama zbog rata Australija, Amerika, Njemaka, Holandija. Ima ih i u Australiji koji se ne misle uope vraati. Prije moja nacionalnost nije bila puno vana, a sad mi znai mnogo. Prije ja jesam bila Hrvat, izjanjavala sam se kao katolik, slavila sam Boi, Uskrs, sve i to. Nita to nije bilo ni udo, ni strano, ni neto posebno to si to. A sad mi to znai puno. Ja sam katolik po vjeroispovjesti, nacionalnost - Hrvat. Dravljanstvo Bosna i Hercegovina. Bosanka. Meni je vano da imam svoj identitet, da znam ko sam i ta sam, i sada je vanije nego prije. Ne znam zato. Praktikujem svoju religiju isto ko i prije. Prije sam rijetko ila, idem i sada rijetko. I moji roditelji nisu u crkvi svake nedelje. Mislim da moj narod vie sada ide u crkvu nego prije. Ne znam zato. To je ipak pojedinano, osobno. I moje gledanje na druge religije je isto ko prije. Neka ih tamo. Ako je ovjek ovjek i ako ide ljudskim nekim putem, nije vano. Ja bih uzela, ako bi mogla, staru Jugoslaviju. U staroj Jugoslaviji osobno nita loe nisam doivila. Koliko znam ni moj otac, ivio, radio, primo plau, nije bio ugroen, napadan zato to je taj, sasvim normalno se ivilo i radilo. Nije se gledalo to. Imali svata neto. Sad su se razili prijatelji, susjedi, sad su tamo roditelji sami, pate. Tata nije htio ostaviti kuu. To je moje, nisam kriv, neu, poginuu ovdje i tako. Sad je osto u toj kui, sad oni imaju osnovno, imaju oni to da jedu. I oni ive. Mnogi Hrvati su napustili Zenicu i malo ih se vraa. Nema vie prijatelja, nema roaka, otvori vrata, kue pogorene, naputene, to ih psihiki potresa. Ekonomska situacija u BiH je teka. Prolazite, putujete. Sve je srueno, popaljeno, razrueno. Puno tu para treba, i sredstava i svata 295

neto. A i politika situacija je teka. ini mi se da se to samo vrti u krug. Glave se smjenjuju, a narod samo tako stoji. Bie povratak izbjeglica, a sad kolko procentualno u koji grad, ne znam. Ali od mojih poznanika, susjeda i ta ja znam, roaka, prijatelja, ne. Jo vie naputaju i ovi to su jo ostali. Neki nemaju poso, nekima je to sve dodijalo. Ovi stariji koji imaju djecu, negdje idu za svojom djecom. Tako i ovi to su tamo, planiraju po Hrvatskoj, neki su se ve i smjestili, kupuju kue. I mislim da e se sve to oistiti etniki bez rata za par godina. Moja lina elja je da bude mirno, da se ivi, da idemo naprijed, da gradimo, da izgraujemo, da uljepavamo. Zdravlje normalno je na prvom mjestu, da se bude zdravo. I za BiH da se sve ovo smiri, da se pokua zaboravit, a to je vrlo teko. Za itaoce samo da im kaem, da ne doive ovo sve to su proli neki. Ja jo nisam tu nita puno prola, nije to nita strano bilo, ta su ljudi proli neki. Da to ne doive. Da to itaju ko Desilo se to tamo nekad na Balkanu.

(Glasovi svitanja svjedoenja raseljenih lica 2005; svjedoenja prikupljana 9799)

296

Bosanska Krupa
Ja sam 67. godite. Prije rata ivjela sam u Bosanskoj Krupi, u gradu. ivili smo, mu, ja, djete, tad je bio beba od tri godine, svekar, svekrva, zaova, njen mu, njenih dvoje djece. Puna kua. Svi smo radili. Mu mi je radio i privatno i u dravnom poslu. Svekar, bio je isto privatnik, pred rat sam je otio u penziju, svekrva je isto radila, zaova je isto radila ko nastavnik, zet u tekstilnoj industriji. Ja mislim da nema u svijetu zemlje u kojoj je radnik mogao da ivi solidno i da ima kuu, i da kupi auto, i da godinje ode na godinji odmor na more. U ono vrijeme ja sam mislila da e moj sin da ima avion, a sad ima gore djetinjstvo neg to sam ga ja imala. Sad kad vratim film unazad, ja stvarno ne znam ta je nama onda falilo. Mislim da nismo znali da cjenimo ono to smo imali, da nismo znali da uivamo u tome. Ono vrijeme komunizma je bilo bratstvo i jedinstvo, nisi znao ko je Hrvat, ni Musliman, ni Srbin, to se uopte nije razlikovalo. Mi smo bili preko Une gdje je veinom bilo muslimansko stanovnitvo. Naa je kua bila, a okolo su sve bili Muslimani, da nikada ni rune rjei niko reko nije. Hrvata je bilo jako malo, par porodica. Odnos izmeu ljudi je bio super, dok nije krenulo razvaljivanje Jugoslavije, dok nisu krenule stranke. Do tada uopte nismo znali ko je ta. Ja sam ila u kolu, tek poslije kad sam vratila film unazad, skontala da je nas samo pet Srpkinja bilo u razredu, ovo ostalo su bili Muslimani. Ja mislim da su nas politiari fino prevarili, da su traili zlo tamo gdje ga nije bilo, da je to sve vjetaki stvoreno, izmiljeno. Moemo mi priati ta hoemo, svima nama je bilo dobro. Prvi put sam osjetila da e biti rat kad je krenulo sa Slovenijom 91. godine. To se brzo zavrilo, pa smo kontali to e biti kraj. Onda, poslije toga je krenula Hrvatska. E, to je ve bilo nama malo blie. Hajde, sve opet i Hrvatska i SAO Krajina, brzo su se i oni nekako smirili. Kad je dolo Sarajevo, onda bogami, nije nam bilo ba svejedno. Poslije Sarajeva doli smo na red mi. Ja mislim da je odmah poslije Sarajeva i Krupa prva koja je zaratila. U gradiu Otoci, Muslimani su zarobili Martia. On je bio policajac pa je preuzeo vlast u SAO Krajini. Zarobili su ga, mislim, bez prava, jer on je dro hrvatske, ta ima veze to je prolazio tuda. Drali su ga par dana i onda su iz SAO Krajine, otuda ovi su se digli valjda, ne znam ni ta je bilo. Rat je kod nas poeo 21. aprila 92. godine. Poslije je Marti puten, policija se razdvojila na srpsku i muslimansku. Onda smo mi vikendom, kad doe subota i nedelja, mi svi idemo na selo samo da nismo u gradu. Nije se tad pucalo, ali je situacija bila napeta, neto je u zraku lebdilo, neki udan 297

osjeaj. Kad idete kroz grad, sve se onako na brzinu deava, nema da se zastane, da se pria ko nekada. Nikom na pamet nije bilo da ide da proeta. Tako je bilo jedno mjesec dana, dva. Onda su krenule none strae. Svako selo dri. U jednom selu naili su dva vojnika, ni dan danas ne znam kakve su nacionalnosti bili, uglavnom na njih je pucano. Oni su dovezeni u bolnicu. To je bilo ba prvo pucanje. Poto mi je zet radio u bolnici, on je nama rekao ta se desilo, da postoje te neke strae, da postoje te neke vojske, neto da se deava. Onda smo ja i moja zaova sa djecom otili u jednu vikendicu. Jedan na komija, Musliman, on nam je dao tu vikendicu, ko u sluaju da se zarati njemu nije mjesto gore, jer je to srpsko selo. Gore smo bili jedno etri, pet dana i ve smo kontali da se vratimo. Nema rata, mi hajd da se vratimo nazad. 21. aprila u pet sati negdje uvee poelo je da se puca. Moj mu je osto kod kue, strievi, od strica familija, svi su ostali kod kue. Moj mu je radio u jednom muslimanskom selu, da nikad problema nije imo, nit mu je ko rune rijei reko. I on je ono ide na poso, doe vikendom gore kod nas na selo, onda nas obie, poto ja tad nisam radila, bila sam na ekanju. Zaova mi je putovala u kolu dole, autobusi su ili, a uvee je dolazila gore. Svekar i svekrva, kad su vidili da smo mi izili sa djecom, onda su i oni doli za nama, tako da su samo moj mu i od zaove mi mu, dolazili kui i noivali. U to vrijeme, kad je se zaratilo, moj mu je bio kod kue, a zet je bio na ovoj strani. Onda su i zapucali. Bilo je granatiranja i ienje grada. Onda su oni oistili krug, ko grad. E, kad je grad pao u srpske ruke, onda je granica bila Una. Naa kua je ostala preko Une, tamo na muslimanskoj teritoriji. Mi smo ovamo izili prije i ostali smo tu, u tom selu sve do 95. godine. U septembru je naa kua planula, izgorila. Ko ju je zapalio ne znam. Poto je centar grada pripao Srbima, moji roditelji su ostali u svom stanu. Stric mi, koji radi u Njemakoj, imao je kuu na periferiji, jedno tri kilometra od grada, onda sam ja tu dola, pa sam ivjela u toj kui tri godine, od 92. do 95. godine. Pa, prva granata je bila strana, prvi snajper je bio straan. Poslije mi to vie nismo brojali, navikli smo vie da ivimo sa tim. Moj se sin igro ispred kue gdje su meci fijukali, snajper je tuko, granate su padale, navikli smo se na to. Meni je puno tee bilo kad je potpisan taj Dejtonski sporazum i kad smo doli ovamo. Meni je lake bilo ivit sa onim granatama, nego ovdje. Granatiranja i pucanja je bilo svaki dan i no, od 92. do 95. godine. Kad se ne puca mi smo se bojali, jer dok se ne puca neto se deava, a ovako, navikli smo se na tu pucnjavu i na granate. Snajper, znali smo kud moe da puca, kud mu je vidljivo, gdje je opasno. Iz poetka se puno ginulo, dok se nismo navikli. Zadnju godinu dana smo se ve bili navikli i to nam je bio normalan ivot. Mogli smo spavati, navikli se na sve. Nismo imali ni struje, ni vode, al je tad sve bilo normalno. Svata ovjek moe da izdri, i ko zna koje su granice te izdrljivosti, to bog zna. 298

Mu je bio na liniji. Sve to je muko, i moj tata koji je bio pred penziju. Nije mogo niko da bira, puka se morala uzet. Jedino ko je uspio da pobjegne preko granice u Srbiju, ali poslije dvije, tri godine se i to vraalo. Hapsili su ih tamo pa su ih dovodili. Jednostavno nismo mogli da biramo. Hrane smo imali dovoljno. Niko nije bio gladan u to vrijeme. Imali smo i novaca dosta, ponjeli smo. Bilo je teko prvih mjeseci dok nije koridor probijen sa Srbijom. E, kad je koridor probijen, onda normalno je stizala roba, namirnice. Bila je humanitarna pomo, Crveni krst. Cijelo vrijeme je dolazilo brano, ulje, garderoba. Sve nae stvari su ostale u kui, to je sve izgorilo. Kada smo napustili vikendicu ponjeli smo manje neg to smo donjeli. Kod nas je bilo, ako je kakva ofanziva, onda se civili povlae. Mi smo tako u te tri, etri godine stalno bjeali, tako, kad je to stvarno dolo da bjeimo, mi smo opet mislili da emo se vratiti, tako da nam je ostalo i ono to smo donijeli. Izali smo sa kesicama u ruci, ono samo za djecu da se imaju presvui i gotovo. O nekim stvarima, namjetaj, to niko nije ni mislio. Ve 92. godine ja sam prealila to to sam napustila svoje mjesto. Sve sam imala nadu, dok je kua bila itava, hajde vratiemo se. Meutim, kad je izgorila, ruevina samo. Za vikendicom, od toga ovjeka to nam je ostavio, nisam ni alila. Za im da alim?! Poetkom septembra 95. godine, kad je pala SAO Krajina, kad je pao Drvar, Petrovac, Muslimani su odozgo i Hrvati krenuli preko Drvara i Petrovca, tako da su oni doli nama iza lea. Nije bilo tolko vojske da zaustavi. Meutim, ja mislim da je to sve politika odigrala, da je se to moglo odbraniti da je se htjelo. I mi smo vidjeli kad se povlai vojska, povlai se artiljerija, onda smo krenuli i mi sa djecom. Sve je krenulo, jako malo je ostalo civila. Vojske je neto poginulo, neto zarobljeno. Malo kako je moglo da bude. Svi smo krenuli prema Prijedoru i Banjaluci, jer to nam je jedini put bio. Imali smo auto. Svekar je vozio, mu mi je i tada bio na liniji, zet isto. Cijelo vrijeme dok smo bili na onoj teritoriji od Krupe pratile su nas granate. Mi smo bili jedni od prvih koji su krenuli, jer smo mi prvi vidjeli ta se deava. I vojska nam je rekla da vodimo djecu odatle. U jednom mjestu kod Novog, jedno petnaestak civila je poginulo od granatiranja. Mi smo prvo otili u Prijedor. Tu smo imali neke kumove koje nismo ni znali do tada, ali eto. Kad je zlo, onda se svi sjetimo svakoga, pa smo kod njih bili dva mjeseca. Pojma nemam zato smo doli ovdje. To je bila neija politika, ja ne znam. Oni su nama obeali ko tamo ima svega i svaega, ima kua, ima smjetaj. Tad je ve moj mu bio osloboen i on je dovezo auto i nas sviju 299

odveo. Zaova je ostala u Prijedoru jer je dobila stan. Mi smo krenuli prvog decembra ovamo i stigli smo nakon dan-dva, jer tad su kolone bile duge i putovalo se dva-tri dana. I od tada smo ovdje u kampu. Za ovaj kamp niko nije znao da postoji. Javili su u optinu i dole su ve bili ljudi koji su organizovali ko e gdje. Obino su vamo ene sa djecom i starci, bolji je smjetaj, a ove druge su po kolama. Ovo je nenormalan ivot. Za mene je normalan ivot da ovjek radi i da ivi od tog svog nekog rada i da ima neto svoje. Meutim mi nemamo nita svoje, niti imamo kakve anse za posao. Privreda u cijeloj Republici Srpskoj je il nikako il jako malo krenula. Kad se radi, ide se ljeti kod privatnika u Srbiju ili tu negdje u okolini, Bijeljinu. Kopaju, beru paprike i tako to. Zima kad doe onda svi tako ekamo proljee da krenu radovi. Do 98. godine, do ljetos, jedini izvor primanja je bilo to to mi je familija pomagala. Imam brata u Srbiji, dva strica u Danskoj, koji su nam mjeseno slali pomo neku. Uspjeli smo i mi neto da zaradimo. Svekar i svekrva su ili i pored penzija tih, da kopaju, da beru voe ko svi odavde. Ja nisam ila nikuda, imala sam malo djete. Imamo i ovdje pomo. Redovno dobivamo namirnice i brano, svjee voe i povre. Sve su to strane organizacije, vie ne znam ni kolko ih ima, svaki put je neka druga. A od domaeg Crvenog krsta ja mislim da mi ovdje nita ni ne dobivamo. Ta to dobivaju samo ovi to su u kuama smjeteni. Pa i nai domai nemaju ta da nam daju. Sad imam neku sigumost. Mu mi je dobio stalni poso i nemam vie velikih tekoa ko prije. Nije vie ko kad doem ovdje i ekam red da mi daju konzerve. Kamo sree da ja imam dovoljno novaca da odem sve da kupim ta mi treba, a ne da ekam da mi neko da neto. A sad se nadam, mislim, trebo bi dobit neki smjetaj. Ila bi ja i privatno da stanujem, ali je Banjaluka jako puno naseljena, ima puno stranih organizacija koje imaju tamo kancelarije i tako da su stanovi skuplji nego u Beogradu. Mi sa nekom normalnom platom ne moemo to da platimo, ili bi mogli da platimo, al ne bi imali od ega da ivimo. Kuu vie nikada nismo vidjeli. Tad kad je izgorila, otili smo 95. godine i otada vie niko nije ni iao. Uopte nemam elju da odem. Samo bi se razoarala. ta bi vidjela?! Ruevinu. Opet, ovi kojima je kua ostala itava, ili su. Prije par dana su ili autobusi i narod je odlazio i obilazio. Neki su primiti u kuu, neki nisu, neki su mogli da vide, neki su ak i kafu popili i popriali. Sve se to svodi na isto, to jednostavno nije tvoje i gotovo. Neka mi je sigurnost da ostanemo u Banjaluci. Ima posla on, ja moda ga naem, moda ne naem. Ne znam zato je bio rat i kome je trebo. Ja mislim da je sve to 300

krenulo od raspodjele Jugoslavije, kad su krenula previranja, kad su se probudila ta nacionalna opredjeljenja, te stranke, kad su Muslimani nali svoje, Hrvati svoje, Srbi svoje voe neke. Da je to sve, jednostavno nacionalizam probuen u ljudima. Za mene su svi jednako krivi za rat. Al u ono vrijeme nije se moglo birati, to je bila neka euforija. Odjednom nam niko nije valjo. Srbima nisu valjali Muslimani, Muslimanima nisu valjali Srbi, Hrvatima ni jedni, ni drugi. Ljude je okrenuo nacionalizam, samo nacionalizam. Jednom Muslimanu, na primjer, njemu je kriv neki Srbin to nije zavrio fakultet i tako obratno. Za sve je bio neko drugi kriv. Bilo je tu ratnih profitera, sa svih strana. Neko je isplivo, neko je potonuo, jo ga odozgo sabili. Obian narod, veina naroda, samo su gubitnici. Nita dobro nije donio rat, ba nita. Prije neki dan, nestalo struje i ja kontam, ljudi moji, pa, ima li igdje na svijetu da je se narod borio da mu bude gore?! Sad ja nemam televizora, nisam uspjela da ga donesem, moje djete sada nema uopte televizora, a ja sam ga imala. I umjesto da iz generacije u generaciju idemo bolje, mi se vraamo. Mi sad kupujemo polovne neke porete to je narod pobaco, to mu ne treba vie; friidere popravljamo, krpljaimo, crno-bijele televizore i to nam je sad tako, a imali smo sve. Ne mislim da bi trebalo biti ponovo rata. to se mene tie, nije trebo bit ni ovaj. Mislim da smo mi svi izgubili volju i da smo vidili da to ne vodi niemu, da je to moglo sve drugaije da se rijei. Da se zajedno ko nekada vrati, ivi i radi, sumnjam da bi moglo. Puno je narod izgubio. Onaj ko nije dao rtve, opet je drugaije toj familiji. A onaj ko je izgubio dvoje, troje iz familije, to jednostavno ne moe da zaboravi. Drugo je bilo 41. godine. Onda smo mi imali ko njemakog agresora, pa kad su oni otili i izili ko poraeni, opet smo mi to drugaije izmeu sebe. Komunizam je bio bratstvo i jedinstvo, sve je to nekako poravnato bilo. Meutim, ovo je drugaije. Ovo je nacionalni rat, ovdje ima puno vie problema. Mi ne vidimo da bi mogo neki normalan ivot ko nekada. Moda vremenom, ako ostane ovako, oni u Federaciji, mi u Republici Srpskoj, moda emo se godinama okrenuti zajednikoj ekonomiji. Moda kroz par godina, kroz deset, dvadeset, pedeset, ali da se to prepusti narodu, da on sam to. Ako to bude na silu, mislim da e to samo biti pakao i za jedne i za druge. Kada bi ponovo poeo rat, bjeala bih to dalje ako bi imala ansu. Ne bi me mogli sti kolko bi mogla pobje. Mi 92. godine nismo imali anse da bjeimo. Jednostavno, granica se zatvorila. Kud sa familijom?! Ne moe, nema gdje. Ja sam prije svega ovjek. Svi smo mi roeni ko Srbi, Muslimani, ovo, ono, ne znam vie ni ja. Ja mislim da je ljudsko neto to bi trebalo da bude glavno svagdje. Meutim, mi smo to ljudsko zaboravili. Mi smo to 301

zaboravili od 91. godine i krenuli smo da je bitno biti Srbin. to vei krst nosimo, to smo vei Srbi, to vei mjesec i zvjezdu to smo vei Muslimani. Ja, ako sam Srbin, i ako idem u crkvu, i ako se molim bogu, to je moje lino, neto moje intimno. Ne treba da se kitim sa tim i da izvikujem to na sav glas. To je stvar line opredjeljenosti. Narod koji nema svoju religiju i vjeru, ne moe da bude ni dobar ovjek, ni dobar komija, ni dobar prijatelj. Mora da ima neto svoje, neko korijenje odakle potie. Sad je isplivalo, od poetka rata pa do sada, ba ono loe u ljudima. Nigdje vie nema dobrog. Svi se bojimo da e nam neko neto loe uraditi, da e nas neko prevariti, da nigdje ne vidimo vie dobrog ovjeka. Ako nam neko pomae zato to smo mu dragi i to se tako osjea, svi gledamo, mislimo da on sigurno ima neke koristi od toga dok on nama pomae. Meutim, primjeujem ve da i to polako tone i da dolazi neka ravnotea. Mi smo 50 godina bili pod komunistikom vlasti, gdje je vjera bila zabranjena, gdje nisi mogo da bude lan komunista ako si religiozan. Ako vjeruje u neto, to nije moglo da bude. Odlini aci su predloeni u Komunistiku partiju. E, sad ako nee, zato nee, ti ide tamo na tu sjednicu, objanjava zato ti to nee. U ono vrijeme, to je bilo sasvim neto normalno. Samim tim to si komunist, ti nisi mogao ni da ide u crkvu, ni da slavi slavu, ni Boi. Bila je Nova godina, Prvi maj i ti ostali praznici. Kad se zaratilo i kad je to sve palo u ladnu vodu i kad je ispalo da to ne valja, tih 50 godina da je promaeno, e, onda smo se mi okrenuli krajnosti. Iz one krajnosti kad nismo u nita vjerovali, mi sad vjerujemo u sve. Pa sad smo vaki Srbi, sad smo vaki Muslimani, sad smo vaki Hrvati. I ono to ne bi radili sad radimo, isto da se dokaemo kako mi pripadamo tome, kako moemo, kako znamo. Ja vjerujem da veina od nas ni dan danas ne zna pravi smisao vjerovanja, jer ne moe se to nauiti za godinu dana. To je neto to se ui od malena. Moji roditelji nikad nisu slavili, nikad nisu ili u crkvu. Crkve nije ni bilo u Bosanskoj Krupi. Sruena je i zapaljena 41. godine i nikad se vie nije ni izgradila. Bila je katolika i bila je damija. Pred sami rat, kad su krenule stranke, onda je crkva uraena, ali samo je ozidana i pokrivena, uopte nije ni sluila svrsi jer se u tome i zaratilo. Tako da ja od vjere ne znam nita, moji roditelji ne znaju, jer oni su te generacije ratne. Sad moj sin ima vjeronauku u koli. Ja sa njim uim o vjeri, itajui zajedno sa njim o poetku stvaranja svijeta, vjere, slave. I sve je to zabavno, ali ne treba nikog siliti ni na ta. Ako ko hoe, on e se sam opredjelit. Neki politiari su potencirali da je do rata dolo zbog razliitih religija, jer znaju gdje je narod najslabiji. Pa, nije bilo familije da nije bila izmjeana, da nemaju Muslimana i Hrvata u familiji. Ja mislim da u cijeloj Jugoslaviji familije takve nije bilo. Svi smo mi imali u porodici neku drugu vjeru. Moje 302

gledanje na druge religije nije promjenjeno zato to je bio rat. Za mene su ljudi i dalje ljudi. Ono to smo mi izgubili, izgubili su i oni. Niko nije pobijedio, svi smo isti. Nisam nikog bliskog izgubila da bih osjeala neku mrnju, jednostavno osjeam samo alost. ao mi je sviju. Za mene je budunost samo u privredi. Ako ne krene privreda, nema anse da opstanemo. Ova e pomo stati kad tad. Rat je zavrio, etvrta godina je kako je mir. Ja se udim i tim organizacijama koje jo uvijek alju. Pa, rat je zavren, ljudi moji, i na druge strane treba pomoi. Mi se jo uvijek loimo gore po skuptinama i sjednicama, jo uvjek mi ne damo njima za pravo, oni nama, jo se uvjek prepiremo, svaamo. U stvari, obian narod nit ima posla, nit ima neke budunosti. Ja kaem, ne moraju oni mene smjestiti odavde, nek mi daju poso, ja u sama sebi da traim budunost. Ja kad imam poso i egzistenciju neku sigurnu, ja u otii privatno da stanujem il u neto napraviti. Ja mislim da bi ljepe djeca, kad bi im se dalo da se igraju i da odlue, da bi oni puno ljepe uradili nego ovi gore. Ljepe priaju oni nepismeni na pijaci, nego oni gore kad ih slua. Sve mi se zgadilo. Iako sam izala na ove zadnje izbore, ja mislim da ni na jedne vie neu izai. To je isto gubljenje vremena. Za mene je onaj ivot u staroj Jugoslaviji bio pravi. Ovo jo uvijek nije konano. Jo uvijek Republika Srpska nije Republika Srpska, Federacija nije Federacija, jo se uvijek tretira neka BiH, neka zajednika u kojoj svi imamo pravo. U stvari, nemamo nikakva prava. Sve neto demokratska... ta mi od toga imamo?! Nemamo nita. Sve nam je isto. Za ove etri godine kako se rat zavrio, nama se nita promjenilo nije. Ja mislim, nisam ba toliko pametna, nisam ni politiar, da treba da ostane ovako kako je: Republika Srpska i Federacija. Neka ima nekakva granica i nek se zna ta kome pripada. A to, hoemo li mi vremenom uspjeti da se izmeu sebe pomirimo, da tako kaem, i da nastavimo neki normalan ivot, to da se prepusti ljudima. Jer normalno je, njima su ostale kue na srpskoj strani, nama su ostale na muslimanskoj, da sve prepusti narodu. Ja ako elim da se vratim, ja u se vratiti, ako elim da to prodam, da se omogui da se proda, da se izvri neka zamjena. Da se to zavri, nekako izmjea, a ne da to bude sve na silu neto. Sila nije nita dobro donijela. Ja mislim da sve se moe na neki normalan, ljudski nain rijeiti, sa nekim razgovorom, da to puno vie pomae, nego iz ljute glave i pod moranjem. Moje line nade i elje za vlastitu budunost, to je neki normalan ivot. Ne moraju oni meni nita dati to se tie smjetaja. Ja znam da se to nee desiti nikada. Nee nam niko napraviti nita i dati i rei, evo, gospodine, ovo je tvoja kua, evo ti kljuevi. Pa, toga nema, nego samo to ovjek sam sebi organizuje i to sam uspije da e to tako biti. Ne pada nita s neba. 303

Jedina poruka koju bih ja rekla je da nikad rata ne bude nigdje, ni u jednoj zemlji. Da ljudsko bude ono gornje, pa onda sve ostalo, i vjera i religija i sve ostalo. to ne bi elio sebi da ne eli drugim. Ja mislim da je to prava stvar.

(Glasovi svitanja svjedoenja raseljenih lica 2005; svjedoenja prikupljana 9799)

304

Goga M: Ciao cara, Poslije duge utnje evo konano pokuavam da ti odgovorim na tvoja pitanja. Naravno utnja je bila samo spoljnja. Sve ove dane, to jest od asa kada sam ih proitala (kako ti rekoh sino: pitanja tipa kalanjikov), izazvala su stranu buru. Pokrenulo se sve ono to, branei se, pokopavamo i ostavljamo za neka vremena kada se moemo suoiti bez bola, ili kada emo biti spremne prihvatiti taj bol. Jer, gubici su uvijek to to jesu, moda samo nauimo s njima ivjeti. Vesna: Kako se danas sjea svog odlaska iz Zagreba i iz Centra, u srpnju 1993. kad si zajedno s jedanaestogodinjim sinom Lukom, na putu za Sarajevo, sjela na autobus za Beograd, preko Maarske...? Goga M.: Sjeam se jako dobro mojih prijateljica koje su me dole ispratiti; Bibe oiju punih tuge i s poklonom, zlatni kri s pisamcem, koje i danas nosim uza se: Neka Vas Bog uva! Ulazim u autobus s moje etiri torbe, prepune lijekova, hrane, sapuna i ampona, uglavnom stvari za koje sam znala da ih u Sarajevu nema, ili pak kotaju previe. U autobusu, skoro sve ene. Majke, sestre, supruge iji su najdrai igrom sudbine ili izbora (ko zna) u Srbiji. Ah te ENE, ENE. Tiina. Svaka sa svojim mislima, sa svojim strahovima. Dolazimo na granicu. Prije ulaska u Maarsku hrvatska kontrola. Pregled torbi i naredba da sav sadraj torbi ubacimo u kontejner, uredno postavljen i nov novcat. Jo se dobro sjeam kako je bio sjajan iznutra, nikad prije nisam vidjela tako ist kontejner. I danas svaki prokleti put kada bacam smee sjetim se tog kontejnera na hrvatskoj granici. Pokuavam objasniti da idem u Sarajevo, ne u mrski im Beograd, da su mi lijekovi za majku, molim za bar jednu kutiju... Nita. SVE zavrava u blistavo istom kontejneru. ak i uloci. Jedna ena plae sputajui prut polako unutra, prut koji je dvije godine uvala za sina. Ali ta moe jedan autobus pun ena koje putuju u pogrenom smjeru naspram dva, tri graniara punih domoljublja! Hajde, reci, ko je tu hrabar, ko je tu jak? Kada smo se tako rijeili tereta, autobus moe dalje. Maarska. E, sada sam samo ja problem, jer se navodno boje da hou da ostanem u Maarskoj. Hoe da me deportuju u Makedoniju. Ja neu da siem. Za Boga miloga, samo mi Makedonija jo nedostaje. Valjalo bi mi opet uiti jezik (alim se). Jedna mi 305

Ovaj razgovor izmedu Goge M. i Vesne K. voen je u nekoliko navrata, krajem 2002. i poetkom 2003. godine e-mailom i telefonom na relaciji Zagreb Verona gdje Goga M. danas ivi sa sinom nakon to je 1996. napustila Sarajevo.

Druga pria Goge M.

ena apne Daj im koju marku. Ne odluujem se ba lako na taj izdatak, no poslije dva sata pregovora sve se rijeava s dvjesto maraka. Idemo dalje. Beograd. Haos, gurnjava, guva, galama. Uspijevam kupiti kartu za Sarajevo, smjetamo se moj sin i ja i poslije nekakvih desetak sati putovanja, ako se tako moe zvati lamatanje u autobusu tipa gradski prevoz s tvrdim stolicama, dolazimo na Pale. Ve je kasno, nema ni govora o nekom prevozu za Sarajevo. Ujutro da. Hvata me panika, ne poznajem nikoga na Palama, sve prepuno vojske, ve je i hladunjavo iako je ljeto. Vrijeme prolazi, moj sin i ja tako na cesti, sa stvarima (olakani dodue), hiljade misli se roje, mrak prijeti. Ugledam auto i bukvalno se bacam po njemu. Unutra vojnik zgranut mojim napadom... Da te ne gnjavim, uspjela sam ga nagovoriti da me poveze za Sarajevo. Jest da je brundao cijelo vrijeme da je lud, no stigoh ja... Ali toliki je mrak da niti ne znam da smo stigli. Poinjem razaznavati zgrade, nigdje svjetla, potpuna tiina. Sarajevo, ljubavi moja. Zna, kada god sam odlazila na odmor, na more voljela sam se vraati u sumrak. Uvijek sam se vraala nestrpljiva da ugledam ta svjetla Sarajeva i srce bi mi kucalo kao ludo, nestrpljivo. Rado sam putovala, ali sam se jo radije vraala, uvijek mislei - ko zna ta se promijenilo, ko zna ta se desilo dok me nije bilo. Naravno, uvijek je bilo sve kao i prije i mir bi se vratio. V: Kako te je majka doekala? G: Moja majka, moji susjedi, skoro da ne vjeruju oima. Zna, iz grada iz kojeg svi izlaze... Odjednom neko ko se vratio. inilo im se kao neko poboljanje, to nije bilo, naravno. ekale su nas jo duge tri godine rata. Rata i ispraaja. No, povratak nije vratio mir u moje srce. Kada sam sljedee jutro obila Grbavicu, ono to sam vidjela donijelo mi je vjenu tugu. Mogu i jesu, popravili i izgradili novo, ali sve je ipak drugaije. Zauvijek. (...) V: (...) Kako je izgledao ivot na Grbavici tokom tih ratnih godina? G: Uglavnom, doli su mnogi protjerani s druge strane grada, prelazili su nou rijeku, dolazili i prolazili prema Beogradu i dalje, kako je ko uspijevao. Stvarana su nova prijateljstva i svako vee smo se okupljali sretni da nas je isti broj kao jue. Slavili smo sve to se moglo slaviti, roendane, odlaske, pisma. Raale su se ljubavi, djeca. Kada je svako sutra neizvjesno, ljudi nastoje iz danas izvui to se moe vie. V: Zato i kako si na kraju odluila da ode iz Sarajeva i to ba 1996. kad je rat konano prestao? G: Kada je rat zavren, kada je Grbavica osloboena, na Grbavici nas je ostalo malo. U mojoj zgradi od 36 stanova ostalo je pet naseljenih. Ja sam bila u nekom tuem srpskom stanu iji je vlasnik otiao, jer je moj stan bio devastiran. Prije nego to je ula bosanska vojska, bili smo svi popisani kod, mislim UNHCR-a, ili neke druge inostrane organizacije, da bi bili zatieni od eventualnih izljeva srdbe oslobodilaca. Svi koji su proveli 306

rat na Grbavici bili su izjednaeni s etnicima. Danju su marirale strane trupe uvajui nas, no nou nikoga nije bilo niti blizu. Lupanja na vrata, prijetnje, premlaivanja... Stan u kojem smo bili odmah je dodijeljen zaslunom licu koji je naravno inzistirao da iselimo, ali ODMAH. Raznorazni neugodni susreti, prijetnje... Ali kada sam nasred Trnice bila popljuvana u pravom smislu rijei zato to nosim kri na laniu, a taj kri nosim cijeli ivot i ni za vrijeme najcrnjeg komunizma niko mi nije nikad rekao nita, mislim da je to bila ona kap koja je odluila za odlazak. Moj je sin takoer, sa svom zrelou djeaka od 14 godina koji je postao ovjek prije vremena (ne samo on, to je sudbina sve djece koja su rat osjetila na bilo koji nain, ta su djetinjstva kao sabljom presjeena) utjecao da se ide. Tako smo se poeli pakovati. Odlaziti i znati da odlazi zauvijek, je udno. Morati birati ta uzeti, a to ostaviti, kada ti svaka najgluplja sitnica neto govori jer si je kupila ba onog dana kada... I tako vri selekciju vlastitog ivota, vae uspomene i nastoji biti realna i uzeti ono to je korisno. I mora rei: Hvala Bogu ivi smo a nisi ba sigurna i da si na dobitku. U svakom sluaju, kako sam ti ve rekla, nema pogrene odluke ostati ili otii. Svi smo nesretni, i oni koji su ostali i mi koji smo otili. Ali moj sin se koluje, drui, mirno ivi. A to mi je i bio cilj. V: Odlazi u Italiju. Kako, zato? G: Eto ovaj put putujemo, ali utroje. Moja majka, moj sin i ja. Mama je bila ve vrlo loe, 86 godina, naruenog vida, sluha. Ti si uvijek govorila o tome kako je odnos izmeu majke i kerke teak, kompliciran. Vidi, ja moj odnos s mojom majkom sada vie ne vidim kao kompliciran, nikako. Vidim samo ljubav koju smo dale jedna drugoj, isprepletenu, i vidim da smo dale jedna drugoj sve kada je ona druga imala potrebu, da je svaka od nas odradila svoj dio. Ali ne kao radni zadatak, ili kao zadau jer se to mora. Ne, ve zato sto ELIM, HOU. Kada neka ena donese neku odluku koja izgleda teka, koja izgleda kao rtvovanje i moda ak i nelogina, onda se to analizira i doe se do kompleksa, doe se do zakljuka o nekom uvjetovanom reagiranju itd. No, kada MUKARAC odlui, to je zato to je HRABAR. Ne ini li ti se da grijeimo? Mila Vesna, vidjela sam nae ene u kampovima, zagrljene, uplaene, prvi put preputene samima sebi (mirno priznajui da se boje), ali koje su nale snagu i koje su ile naprijed. Ne zaboravi da su skoro sve bile polupismene! (...) 19. sijenja 2003. (e-mail) (...) Dakle, pita me to mi pada na pamet kada razmiljam o svemu to se dogodilo s bivom Jugoslavijom. Prva pomisao je: Boe, ta nam uradie! Druga, jednako brza kao i prva: Boe, ta smo dozvolili da nam urade! Lako je optuiti da su NAM neto i neko radili, uradio. ta smo mi 307

radili za to vrijeme? Pustili se kao ovce, ili nismo mogli nita niti poduzeti, ili nismo znali, ni htjeli, mi mali ljudi koji smo i platili punu cijenu za sve (koju jo plaamo, dug je doivotan). Tko to zna! Eh, zato je dolo do svega toga? Na to pitanje ima puna odgovora, a pravi ne zna niko, ili onaj ko zna nee rei. Mi svi ponaosob imamo svoju teoriju i zasigurno je svaka razliita pa se svaka diskusija o svemu tome pretvara u uplje razglabanje. Mislim da su svi ratovi jednako okrutni i da ovaj nije nita okrutniji od ostalih. To to smo ga osjetili osobno u prvom licu, naravno da ga ini najokrutnijim. Zna, Vesnica, kada o svemu razmiljam, sjetim se Hadrijanovih memoara, gdje on kae otprilike ovako: sve se mijenja, sve napreduje, tehnika, nauka, medicina, svaki dan donosi nova otkria, samo OVJEK, njegova priroda, karakter ostaje isti, vjena e za moi, za vlau, ostaje ista! Neka mi oprosti moj oboavani Hadrijan na citiranju koje nije ba precizno, ali smisao je taj. O Hakom tribunalu? Bili smo svjedoci raznim procesima. Nirnberki je jedan, pratili smo Simona Vizentala u beskrajnoj borbi u otkrivanju ratnih zloina i bili neizmjerno zahvalni kada bi svaki zloinac bio osuden. Nadam se da e tako biti i sada. to se dogaa u zemljama bive Jugoslavije pratim tu i tamo, nemam priliku da itam nau tampu, a ovdanja tampa ne spominje godinama te prostore. APSOLUTNO SMO ZABORAVLJENI. Nema vie uzbudljivih vijesti s Balkana. Moji planovi za budunost? Maksimalno to planiram je tjedan. Sve ostalo to doe i ako doe. Ja nemam budunost, imam prolost i sadanjost. (...)

(ene obnavljaju sjeanja 2003)

308

(Radin e-mail): (...) esto pie kako se prisjea vremena u zagrebu, dogaaja iz centra. a trebala si zapisivati ako nismo stigle pisati dok smo odlazile k enama u barake u krugama ili rnomercu, trebale smo kasnije. ti u svojim kanadskim zimskim noima, ja u svojim finskim. ao mi je, jer sam svakim danom svjesnija da je ono to smo radile bilo vrijedno, ali da ako nije zabiljeeno pada u zaborav. mi smo, vjerujem nauile i o ratu, i ratnom nasilju, o enama, podrci... iskuavale smo, mislim prvi put u hrvatskoj, feministike modele, vodile feministiki proces. u vrijeme u kojemu bi netko rekao da je dovoljno preivjeti mi smo uile... ali smo to trebale zabiljeiti. mnogi/mnoge su od naih komadia pisale prie, pravile filmove. u vrijeme kada smo mi pokuavale pokrpati ivote, kada smo bile glas razlike u atmosferi politikog jednoumlja to je bilo legitimno, i same smo podravale sve te zapisivaice koje su prolazile centrom. ali, vrijeme je da i same poneto zabiljeimo. mislim da je dobro i pisati. kao to smo govorile enama, kada bismo zajedno biljeile sjeanja. pisanje kao terapija. mnogi kau da slui i velikim piscima... (...) Rada: (...) Kada si naputala Sarajevo o emu si razmiljala? Biba: 11. april 1992. godina. Sve je dolo tako naglo da se nije moglo mnogo razmiljati. Opta panika. Svi putevi blokirani. Grad ispresjecan barikadama. Mama na jednom dijelu grada, sestra sa svojom porodicom na drugom, ja sa svojom na treem. Jedna po jedna komunikacija je poinjala da se gasi. Televizija ne emituje program. Granate prelijeu bjesomuno preko nae zgrade (srea, jer gaaju tv otpremnik Hum). Granate gledamo kroz prozore as kao stranu opasnost, as kao vatromet. Izgleda da se neto strano deava, ali mi ba nismo svjesni niti raspoznajemo ta je to. Meni je 50 godina, djetetu 12. Trinaest godina eljno ekano dijete treba da pogine. Zbog ega? Zato? Vasko (moj mu) pokuava da moju nepokretnu mamu dovede kod sestre i da je tamo smjesti na sigurno. Prolazi kroz srpske barikade jer je mama u dijelu grada koji su Srbi zaposjeli. Uspijeva da je (u invalidskim kolicima) iznese iz stana i gura prema sestri. Jadna starica, poto je ve 309

Razgovor sa Habibom (Bibom) Metiko, izbjeglicom iz Sarajeva, aktivisticom Centra za ene rtve rata, izbjeglicom u Kanadi, povratnicom u Bosnu.

Kad sam te prvi put ugledala

godinama vezana za postelju, pa kako nije ni izlazila, veli: Jao, Vasko, to se Sarajevo izgradilo. Nije sirota znala da se Sarajevo ba u tom trenutku rui. Ruili su se i nai domovi, ivoti i nai svjetovi. Mislila sam: mama je sada kod sestre i ja moram skloniti dijete da mi ne pogine. Sarajevski aerodrom je mjesto na kojem se ljudi doslovce bore za kartu na kojoj umjesto broja sjedita pie IVOT. Sve izgleda kao Sajgon (film o evakuaciji amerikih dravljana iz Sajgona). Mislila sam svojevremeno, gledajui taj film da je to strano, ali ipak je to film i - ne deava se nama. Sada to nije bio film. Bila je to gruba stvarnost. Ljudi su gazili jedni preko drugih, nastojei da na silu uu u avion. Uspjele smo poslije tri dana ekanja i borbe, moje dijete i ja, da se ukrcamo u vojni transporter u koji je stalo 600 ljudi, a koji je prevozio porodice vojnih lica za Beograd. Dobro, mislila sam, to ne moe trajati dugo. Najvie petnaestak dana pa emo se vratiti kui. Meutim, mi se jo uvijek nismo vratili kui, a danas je 22. novembar 2002. R: Kad sam te prvi put vidjela u Centru (mislim da si mi ti i otvorila vrata), nisam znala da si izbjeglica. Moda stoga to sam do tada, prevodei za jednu finsku novinarku, ve i sama stvorila poeljnu sliku o njima. Viala sam izbjeglice koje su pristizale u Hrvatsku i bile smjetane po sportskim dvoranama u Sisku ili Karlovcu, s neto malo poputbine koju su uspjele u urbi skupiti. Jo danas pamtim prizor: ene i djeca na kolodvoru u praznim vagonima vlaka zaustavljenim na pokrajnjem kolosijeku, i sedmogodinju djevojicu koja brie prozorska stakla u kupeu, pokuavajui kupe, u kojemu su bile njezina majka, baka i sestre pretvoriti u svoj novi dom. Svi ostali kao da nisu znali da ovaj vlak nee nikuda otputovati. Ti si, meutim imala, sjeam se, kratku plavu kosu, kao da si upravo dola od frizera i vrlo elegantnu odjeu. I smijala si se glasno. Izgledala si kao ena koja je zalutala u prostor u kojemu su se kretale brojne, mlade i stare ene, aktivistice i izbjeglice. Kako si zalutala u Centar? B: Zagreb, oktobra 1992. Sjedim u tramvaju i vozim se bez cilja. Mogla sam se tako voziti koliko hou jer smo, u poetku, kao izbjeglice imali besplatan gradski prevoz. Vrlo brzo su nam to ukinuli jer izbjeglice su poele da pristiu u enormnom broju. Na tramvajskoj stanici eljezniki kolodvor u tramvaj ue moja poznanica iz Sarajeva, Goga Markovi. Prije kratkog vremena saznale smo jedna za drugu na nekom skupu Sarajlija. Od tog momenta bile smo skoro stalno skupa. Pokuavale smo zajedniki traiti bilo kakav posao (ona sa djetetom od jedanaest, ja sa djetetom od dvanaest godina) kako bi djecu prehranile. Tada ona meni veli da joj je jedna ena, isto iz Sarajeva, rekla da neke cure iz Zagreba osnivaju neku nevladinu organizaciju i da trae vie ena koje bi radile u njoj. Prvi 310

sastanak je trebalo da se odri u Tkalievoj ulici br. 38, u srijedu, u pet sati poslije podne. Naravno, dole smo. (...) Krenule smo s radom u izbjeglikim kampovima u mjesecu maju 1993. godine. Jako sam eljela da pomognem tim enama, ali bogami sam, nauivi puno novih vjetina o nainu preivljavanja ratnih strahota, uspjela da pomognem i sebi. Mislim i vjerujem da smo bile od koristi. R: (...) to ti se ini da smo dobile za sebe vodei grupe samopomoi? B: Pomagala sam sebi tako to sam mislila da ako elim da pomognem enama u grupi moram za njih biti pozitivan ivi primjer. I sama sam bila izbjeglica iz Bosne, a uvijek dotjerana i nasmijana. Hrabrila sam ene tako to sam im govorila da moramo ivjeti za danas i sutra, a nipoto za juer. Moramo voditi rauna o sebi i svom izgledu, jer to zaista zavisi od nas samih, ni od kog drugog. Svaka bi ena na kraju grupe dobila domau zadau za sljedei sastanak. Jedna je trebala da se oia, druga da ofarba kosu, trea da skine maramu (koju je stalno nosila) i napravi frizuru itd... Sjeam se smijenih situacija kada bih ja i moja prva partnerica Maja (krasna cura) odvele nae ene u tzv. Alfa stanje, navodei ih da u tom polusnu odu negdje na neko mjesto gdje e se lijepo osjeati. Vrativi se u stvarnost razgovarale smo o tome gdje su bile i kako im je bilo. Neke su ivo opisivale svoj doivljaj, a neke su se pretvarale da su bile negdje, a ustvari nisu makle iz kampa. Tuno je bilo to to su ene u poetku mislile da smo mi njihove uiteljice, a ne saputnice, rame za plakanje i pruena ruka, pa su lagale da bi nam ugodile. Trebalo je vremena da im/nam se pribliimo nakon ega su stekle povjerenje pa smo dosta toga rjeavale skupa kroz smijeh i alu. Sama si nisam smjela dozvoliti da padnem. Naravno, bilo je situacija kada smo skupa plakale. Sve smo mi ipak od krvi i mesa. (...) (Radin e-mail, izmeu intervjua) itajui te, vratile su mi se slike. ponienja svih vas, naih (do jucer), sugraana/sudravljana. tu je dakako i osobni osjeaj gubitka. nesigurnost. nekada mislim da nitko nee moi opisati tu atmosferu u gradu. nesigurnosti s jedne strane (i stvarnih strahova od moguih bombardiranja), ali i umjetno stvarane atmosfere mrnje prema svemu to je drukcije (to e rei nehrvatsko). sjetim se kako u tramvaju jedna ena pita drugu: da li oni vai idu u sklonite (pod vai mislei na srbe), a ova kae da ne idu. a meni dolo da kaem da valjda ne misle da ti nai znaju kada e biti, a kada nee lana uzbuna. da sam vidjela susjede srbe iz petrinje, koji su dosli keri u zagreb, kako stisnuti sjede u uglu sklonita (a ostavili sve u petrinji) i sluaju kako neki govore da sad treba sve srbe istjerati iz sklonita... sjeam se i prie oko tvoje ogorice. kojoj vie ti nisi bila vana, im si uspjela dunju smjestiti u ameriku... to se s ljudima deava u ratu? kuda nes311

taje empatija, osnovni ljudski osjeaj za druge. ubojice, pljakai, oni koji u ratu nalaze opravdanje za neto to bi i inae radili, ali takozvani obini svijet kojemu jednako, odjednom narastu onjaci... kad bih mogla dodirnuti prstima tu atmosferu iz 94. i 95. kad govori o situaciji kada su hrvati isforsirali rat s muslimanima u bosni. sjeam se kako je bilo naim enama muslimankama. da se nisu usuivale izai izvan kampa jer je, sjeam se, eks, (tada potpredsjednik sabora) zapjenjeno govorio, da dok mi hranimo njihove ene i djecu, oni ubijaju nau brau hrvate... pa kako da kao ena izae na ulicu. da ne kaem u dimijama... (...) R: (...) Kako si pokuala rijeiti svoj pravni poloaj? B: Dunja je trebala poi u kolu. Nemamo isprave, jer ono to pie u Dunjinim papirima nije podobno za novonastalu nezavisnu dravu Hrvatsku. Otac Vasilije, majka Habiba. Ne postoji gora kombinacija za jadno dijete. Kod Radmile M. slina situacija, ali na prvi pogled jo gora, jer joj se sin zove Lazar. Naosmo rjeenje. Idemo se krstiti. Postaemo Hrvati i niko nas nee izdvajati. U upi Bistra naosmo divnog sveenika koji nas nije nita pitao i koji pristade da nas krsti. U redu, ispred sveenika stoje: Jovo (60 godina), do njega njegova snaha Munevera (25 godina), koja u naramku dri svoje dijete Maju (1 godina). Zatim Lazar (11 godina) pa Radmila M. (40-ak godina), pa Dunja (12 godina) i na kraju Habiba (50 godina). Svi dobismo opte podobna imena Vasilije Vlatko, Lazar Luka, Jovo Joko, Habiba (ja iskoristih ono u koje me je Martina ve prekrstila) Biserka. S krtenicom (pored domovnice to je bio vrlo vaan dokumenat) uspjele smo upisati djecu u kolu. Ali domovnicu, a samim tim i ostale papire koji ivot znae, bogami nismo dobile, jer za taj je papir tada trebalo biti arijevski ist Hrvat, a mi to po njihovoj (vladinih slubenika) procjeni nismo bili. Sva su nam dokumenta bila skoranjeg datuma. Trebalo je neto staro. ivot se ipak nastavljao. (...) R: ... Sjeam se, mnoge su ene govorile da im je tee biti izbjeglicom u Hrvatskoj, zemlji koju su do juer smatrale svojom, u koju su dolazile na ljetovanja ili slubene puteve, a sada je posve neprijateljska prema njima, nego u dalekim amerikama ili kanadama... B: Dok je Dunja bila u Zagrebu, bile smo smjetene u stanu (koji im je bio viak) sestre moga mua. Odlaskom Dunje u Ameriku ja bivam izbaena iz tog stana kao nepodobna ili ve ne znam ta. Na ulici sam. Gdje sada nai krov nad glavom? Oajna lutam ulicama Zagreba, najnesretnija od nesretnih. Sjeam se kako smo nas dvije hodale s kraja na kraj Zagreba sa oglasnikom u rukama traei da iznajmimo meni stan. Nale smo nekoliko
312

koje sam mogla iznajmiti (mislim na financije). Ila si sa mnom od vrata do vrata drzei mi strah da se ne odam ko sam, a i zbog toga to si ti bila prava Hrvatica i po govoru i ponaanju, pa si, kada to zatreba, nastupala u moje ime. Sjea li se zato na kraju opet nismo uspjele iznajmiti ni jedan stan? Bila si ljuta ko ris. Deavalo se da, kada dogovorimo cijenu i useljenje, dotini vlasnik onako uzgred upita: Gospoo Metiko, vi naravno imate domovnicu? Kako da ne, odgovarala sam. Vie se nismo smjele pojaviti na toj adresi. Poslije mjesec dana traganja za mojim stanom tvoje strpljenje se istroilo, bit e da si se razljutila i rekla ide k nama. Iz ovih stopa ide k meni i tu e ostati do kraja rata. Tako sam bila tri mjeseca u komuni Boria. Mnoga prijateljstva i porodine veze su prekidane jer nisu izdrale probu vremena. Ali, istovremeno, na malom prostoru preostale ljudskosti, raala su se nova prijateljstva. Tako sam i ja u najgorim ivotnim trenucima u Zagrebu stekla jo novih prijatelja. Ipak je srea elemenat koji u bodovanju ivota nosi najvei broj bodova. Na moju sreu mene srea nije nikada napustila. Osim redovnih nedaa koje sa sobom nosi ratno stanje, mi izbjeglice imale smo bolna iskustva da su nam se rasturale, a esto i rasturile porodice. Razmirice, zamjeranja, nerazumijevanja, zavist i ostalo to ide uz to, deavale su se i u dotad dobro organizovanim i stabilnim porodicama. Sestre nisu vie sestre, braa nisu vie braa, a to su, izuzev smrti, uasni gubici. Oni su nenadoknadivi i nikada se vie nee vratiti na staro. Te rane ne zacjeljuju. Poto je po svim politikim priama o budunosti i trenutnim deavanjima postajalo izvjesno da nema ivota za mijeane brakove u Bosni (tadanji je ministar za kulturu Bosne i Hercegovine javno u novinama izjavio da su djeca iz mijeanih brakova kopilad) ja sam se s Vaskom dogovorila da apliciram za iseljenje u Kanadu. Poslije velikih problema, Vasku uspijeva da izae iz Sarajeva. Ostavio je sve to smo godinama gradili. Pridruio mi se u Zagrebu gdje smo skupa ekali kanadske vize i odlazak u nepoznato. To se desilo 17. maja 1995. godine. R: U Kanadi poinjete iz poetka. Koliko je jednostavno/teko ljudima vaih godina, iskustva, obrazovanja, poeti novi ivot? B: Stigli smo u obeanu zemlju Kanadu, grad Winnipeg. Lijep doek, lijepo vrijeme, ljudi srdani. Odmah kreemo u kolu jezika (koji jo nismo nauili). Poinjemo traiti posao. Nema, nema, nema, nema... Juli 1995: Pridruuje nam se dijete eljno oekivano. Radujemo se kao mala djeca jer smo konano svi skupa poslije pune tri godine. Juli 1996, selimo se u Toronto. Vei grad, pa su vjerovatno i mogunosti za posao vee, mislimo. Meutim, mogunost za posao za ljude u ezdesetim godinama, a naroito kada poinju neto od samog poetka, nikakva je. U meuvremenu smo ostvarili pravo na neku porodinu pomo od koje ivimo kako tako. Danas, Dunja je zavrila svoje kolovanje (svjetsku knjievnost sa psihologijom, ali je i dodatno studirala jo godinu dana i dobila licencu 313

da predaje engleski jezik za odrasle ESL) i ostaje u Kanadi, a nas dvoje se konano vraamo kui. (...) Po prirodi sam osoba koja mora neto da radi, pa makar to i ne bilo neto znaajno. Zadnjih par godina ne radim nita izuzev kuanskih poslova. Ostale su mi dvije uloge: majke i supruge. To je za radoholiarku kakva sam ja malo i pored toga to su znaajne. U mom profesionalnom ivotu se ne deava nita jer mi to nije ni mogue. Po dolasku sam htjela iskoristiti i znanje i iskustvo steeno u Centru. Htjela sam raditi s drugim izbjeglicama, ali, osim pojedinanih sluajeva, nita organizirano nisam mogla uiniti. Ovdje administracija ima svoja pravila, rad s izbjeglicama je institucionaliziran, a da se prie tim institucijama treba, pored svih provjera, imati i znanje engleskog jezika na nivou. Nedovoljno znanje jezika je limitirajui faktor, a godine eliminirajui faktor da se naui. Sve u svoje vrijeme, kae narod. Iza mene je trideset pet godina radnog iskustva i ezdeset godina ivota. Ne bih trebala biti prema sebi nezahvalna. Postoji vrijeme kada ovjek odlazi u mirovinu. Vratiti se kui znai biti svoj na svome. U naem podneblju jo dugo nee biti mogue ivjeti bez brige i straha. elim se vratiti kui, iako tamo ivot nee biti ni ruiast ni bezbrian, jer bolujem od jedne opake bolesti poznate pod nazivom NOSTALGIJA. Iako je uzronik bolesti poznat, lijek nije pronaen i ne moe se dobiti na lijeniki recept. (...) Rada Bori

(ene obnavljaju sjeanja 2003)

314

Kosovo

Kriza se valja

Didara

Posle mandata u Pokrajinskoj skuptini, rasporeena sam u Pokrajinski Socijalistiki savez. Tu sam bila lan Predsednitva i predsednica Odbora za zdravlje i socijalnu politiku. Na tom mestu sam ostala do 1986. godine. Ranije sam pomenula da Socijalistiki savez, kao politika organizacija, nije imao nikakvu mogunost da odluuje o novanim sredstvima; o tome KAKO i gde e se dobijeni novac potroiti odluivala je Pokrajinska skuptina. Prema tome, na zadatak je bio da analiziramo stanje, dostavljamo izvetaje Skuptini, sugeriemo ta su prioriteti (svako iz svog domena), gde je neodlono uloiti neka sredstva (recimo, za nabavku lekova), odnosno da uoavamo probleme i predlaemo mogua reenja. No uzalud nai predlozi i referati kad je novca bilo sve manje. Vreme napretka, kad je cela zemlja ivela dosta dobro uglavnom zahvaljujui inostranim kreditima, isticalo je. Dospevale su naplate dugova. Na Kosovu, uvek najnerazvijenijem podruju, dolazea kriza oseala se jo jae. Novac koji je stizao iz fondova za nerazvijene sve slabije je pokrivao rastue potrebe. Oseala se nestaica novca za lekove, za bolnice, a istovremeno i pritisak u zavodima za zapoljavanje postajao je sve vei, radnih mesta nije bilo dovoljno u odnosu na broj ljudi. Socijalna kriza se sve vie produbljivala, a naporedo s njom i politika. Stopa nezaposlenosti na Kosovu je krajem sedamdesetih bila najvia u zemlji, to izaziva nezadovoljstvo i kod srpskog i kod albanskog stanovnitva. Meunacionalne napetosti se pojaavaju. Mnogi Srbi teko podnose da Albanci kao veinsko stanovnitvo imaju prednost prilikom zapoljavanja; s druge strane, i uprkos tome, sve je vei broj Albanaca, sada i sa viim i visokim obrazovanjem, koji ekaju na biroima, bez ikakvog posla i perspektive. Tih godina albanski nacionalizam poinje da se ispoljava sve glasnije, pothranjivan po mom miljenju ponajvie socijalnim nezadovoljstvom ljudi. Eksplodiralo je, kao to je poznato, demonstracijama 1981. godine, koje su poele kao izraz studentskog protesta protiv neodgovarajuih uslova u domovima, da bi ih na kraju obeleila uvena parola Kosovo Republika. Ja sam bila potpuno zateena. Videla sam i ranije jasno da je kriza na pomolu, ali razmere nezadovoljstva uopte nisam dobro procenila, a pogotovu su me iznenadile toliko masovne, oigledno dobro organizovane demonstracije i otvoreni nacionalistiki zahtevi. Ni jednog trenutka nisam primetila da se sprema neto, a bila sam tamo. Smirivanje situacije bilo je samo prividno. U javnosti se sve otvorenije uje govor nacionalizama. Poinju da se poteu prie o tome ije je pravo prvenstva na Kosovu: da li ono pripada potomcima Ilira od kojih, pretpostavlja se, potiu savremeni Albanci, ili je oduvek bilo srpsko. 317

Raspredalo se i privatno i javno o tome ko je u stvari manjina na Kosovu, ko koga eksploatie, kad je koja vlast zakinula jedne odnosno druge. Jedni su prebrojavali Srbe doseljene na Kosovo iz drugih krajeva izmeu dva rata, da dokau kako je pravih starosedelaca malo, drugi su tvrdili kako se iz Albanije useljava na desetine hiljada ljudi kako bi se poveao broj Albanaca. O zajednikom Kosovu, kao zajednikom dvoritu koje pripada podjednako svima koji tu ive, govorilo se sve ree. Svako je poeo da vue na svoju stranu. Ja sam se oseala sve teskobnije, kao izmeu dve vatre. Presretali su me, na primer, poznanici Srbi pitanjem: ta hoe ovi tvoji, zar im nismo sve dali? U poetku sam ulazila u rasprave te vrste, pitala ih koji su to moji i koji su to mi koji su im sve dali, i da li ti Albanci na neto imaju pravo ili su kao drugorazredni graani dobili na poklon od nas ono to im ne pripada. A na drugoj strani sam sa zabrinutou sve ee sluala prie koje su poele da se ire o Albaniji kao zemlji pravde i jednakosti (to jest, kao potpunoj suprotnosti naoj zemlji), i u koje su mnogi tada iskreno verovali. Brzo sam uvidela da su rasprave na ove teme potpuno besmislene, i da sam posle njih samo jo ogorenija. Kako se uopte ubeivati s nekim ko Enver Hodinu Albaniju smatra obeanom zemljom? Ili sa nekim ko smatra da se Albanci planski mnoe kako bi potisnuli Srbe sa Kosova? Propagande obeju strana baratale su poluistinama kojima nezadovoljan ovek po pravilu pre poveruje nego injenicama. Zvanina politika je tada jo pozivala na strpljenje i razum, ali razuma i strpljenja je ponestajalo. Stamboli i rukovodstvo sa punim pravom su, po mom miljenju, insistirali na tome da kosovsku krizu treba reavati na saveznom nivou, kao problem cele zemlje, a ne samo Republike Srbije. Mere koje je tadanje rukovodstvo preduzimalo da se sprei dalji porast separatistikih tendencija meu Albancima imale su zbog toga podrku praktino svih partijskih i republikih rukovodstava, kao i albanskog rukovodstva, lojalnog jugoslovenskoj zajednici. Meutim, paralelno s tim pokuajima da se nau razumna reenja i situacija smiri, stalno je raslo nezadovoljstvo Srba na Kosovu. Meunacionalni odnosi postaju sve loiji. Posle demonstracija 1981. godine sve vei broj srpskih porodica naputa Kosovo: mnogi nisu mogli da podnesu majorizaciju, mnogi su otili u strahu od albanskog separatizma, mnogi nisu podnosili promenu situacije nastalu posle IV plenuma, a mnogi su ba tako ranjivu situaciju kada je cela zemlja demonstracije iz 1981. godine prepoznala i osudila kao nacionalistike, iskoristili kao pokrie da dobiju posao ili stan u Beogradu. Naravno da je bilo i pritisaka, ali naravno da je bilo i mnogo odseljavanja zahvaljujui visokim iznosima koje su za stanove i zemlju nudili albanski gastarbajteri. Dobro unovavanje nekretnina obino se ne deava pod pritiskom, ali tada se o tome nije govorilo na taj nain. Svaki odlazak sa Kosova, pod kojim god uslovima i razlozima bio, zvao se iseljavanje pod pritiskom. Na Srbe se na svim zvaninim nivoima apelovalo da ne odlaze, jer je to jo vie 318

oteavalo ionako poremeenu nacionalnu ravnoteu. Istovremeno, to se pokazalo vrlo brzo, neki drugi centri paralelne politike moi radili su uporno na tome da do smirivanja situacije ne doe; ti centri podbunjivali su kosovske Srbe da ustanu u odbranu svojih nacionalnih prava, da ne pristaju na kompromise, raspirivani su meu njima strah i nezadovoljstvo. Jaale su nove politike snage koje e ubrzo reavanje srpskog nacionalnog pitanja poveriti Slobodanu Miloeviu. Lino sam se sve manje, bilo gde i bilo u kom drutvu, oseala kod kue. Do sredine osamdesetih u potpunosti sam, to se tie vienja kosovske situacije, podravala politiku ondanjeg republikog i pokrajinskog rukovodstva. Pored toga, kao jugoslovenski opredeljena Albanka smatrala sam svojom obavezom da se gde god mogu suprotstavim albanskom nacionalizmu (u linim odnosima prvenstveno, jer profesionalno, moja oblast je bila zdravstvo, meunacionalni odnosi su bili zadatak partijskih funkcionera). Ali kada je, sredinom osamdesetih, do tada nevienom estinom krenula antialbanska medijska kampanja u Srbiji, tom horu nisam mogla da se pridruim. Za kratko vreme i u medijima i u javnom mnjenju Srbije svi Albanci su potpuno izjednaeni sa pojmovima iredenta i terorizam. Svi su doivljavani kao neprijateljski element. Zapanjena koliinom mrnje koju su mediji sejali odluila sam da se iz svega potpuno iskljuim. Poto nikada nisam bila sklona albanskim nacionalistima, sa istom odbojnou sam se uklanjala i od srpskih. Koliko mi je strana bila pomisao da se nacionalno angaujem meu Albancima, toliko me uasavala i pomisao da od srpskih nacionalista dobijem titulu potene Albanke. Ni slutila nisam da mrnja moe da naraste do tih razmera. Ono malo hrabrih ljudi u Srbiji koji su se toj mrnji usprotivili pozivajui javnost na razum i pokretanje ozbiljne rasprave o situaciji na Kosovu, proglaavani su izdajnicima srpskog naroda. Najstranije je bilo to to se antialbansko raspoloenje snano podsticalo nikada ranije u javnom govoru tako neto nije bilo dozvoljeno, nikada ranije se takav ovinizam nije mogao nekanjeno ispoljavati. Sad je govor mrnje ne samo prolazio bez ikakve osude, ve su glavni glasnogovornici bili upravo ugledni javni radnici, pisci, intelektualci. To je, naravno, proizvodilo samo jo vee albansko nezadovoljstvo, zbijanje redova, nacionalizam i generalno antisrpsko raspoloenje. Umesto traenja naina da se to stanovnitvo vie ukljui u jugoslovensko drutvo, da se strasti smire, da nacionalizmi utihnu, uinjeno je praktino sve da do toga ne doe. Izgledalo je kao da se namerno radi na tome da se jaz izmeu dva naroda koji je ve postojao, produbi do nemogunosti za popravljanje. Poznavala sam mnoge Albance koji su bili lojalni graani Jugoslavije i Srbije, koje je ovakvo antialbansko raspoloenje koje su forsirali srpski mediji prosto nateralo da se opredele. Poznavala sam recimo albanske studente koji su tih godina bezuspeno pokuavali da nau stan u Beogradu gazdarice su odbijale da ih prime kad bi ule kako se zovu, ili prepoznale akcenat, to 319

je bila samo jedna u nizu tekovina te opte histerije koju su proizvodili (dirigovani) mediji. itala sam one napise u Politici (pogotovu u toliko uvenoj rubrici Odjeci i reagovanja) ne verujui sopstvenim oima. Vie od dve godine nizale su se u novinama i na televiziji vesti o silovanjima i pokuajima silovanja na etnikoj osnovi, o iptarskoj mafiji koja vercuje drogu i devize, da pomenem samo njih. Napisi o silovanjima, razumljivo, izazivali su u javnosti posebno ogorenje. Treba li uopte da naglaavam da nasilje nad enom smatram gnusnim zloinom koji treba najotrije kanjavati? Ili da je makar i jedna silovana ena veliki broj? Ovde se, meutim, radilo o tome da su novinski tekstovi za temu imali samo etnika silovanja, dok su ona druga, obina, ostajala samo pomenuta, bez komentara i bez reakcija ogorenih italaca. Uz imena (ili inicijale) poinioca i rtve obavezno je ila njihova nacionalna pripadnost, ali samo kad je nasilnik bio Albanac a rtva Srpkinja. Uz druge sluajeve, daleko brojnije, etniko poreklo nije isticano, tako da je ostajao utisak da su Albanci zapravo jedini koji siluju. Pitala sam se koliko ljudi primeuje ovo? Ima li meu siledijama Srba, Maara, Bosanaca, a meu rtvama silovanja ima li ena drugih nacionalnosti osim srpske? Koliko italaca se pitalo da li je u takvom zloinu vano o kojoj naciji je re? Koliko ljudi je reagovalo u stvari na nacionalnost a ne na nasilje, kao da je silovana ena manje povreena ako je zloin poinio pripadnik njene nacije. Koliko ljudi je videlo da se radi o orkestriranoj kampanji koja je zapoela sa ciljem da se poveaju strah, bes i mrnja prema Albancima? A da ne govorim o tome da su ovakvi tekstovi objavljivani pre nego to bi uopte dolo do sudskog postupka i utvrivanja injenica. Ali injenice oigledno tada nisu bile vane niti su ikoga zanimale. Obiaj upisivanja nacionalne pripadnosti uz vesti o silovanjima naglo je naputen kad je taj cilj ostvaren srpsko stanovnitvo je masovno mobilisano za podrku reenjima kosovske krize koje je spremalo rukovodstvo iz Beograda na elu sa novim predsednikom Saveza komunista Srbije, Miloeviem. A ono se spremalo na promenu ustavnog poloaja pokrajina, na svaki nain, pa i brutalnom silom (za ta je najpre trebalo homogenizovati srpsko javno mnjenje), jer malo je verovatno da bi kosovski Albanci drage volje pristali da se odreknu autonomije i ponovo stave pod kontrolu Srbije. Nisam strunjak za ustavno pravo, moda je Ustav iz 1974. godine zaista ostao nedoreen i nije do kraja izrazio svu sloenost odnosa Republike Srbije i njenih pokrajina. U Republikoj skuptini Srbije, naime, sedeli su predstavnici Kosova i Vojvodine i ravnopravno odluivali o pitanjima celokupne Republike, a time i ue Srbije, dok u pokrajinskim skuptinama nije bilo predstavnika iz ue Srbije. Takav odnos verovatno nije bio odriv na dui rok. U svakom sluaju, izgleda da je proces osamostaljivanja pokrajina neminovno vodio do stvaranja jo dve ravnopravne federalne jedinice ili do osam jugoslovenskih republika i to tadanjoj politikoj i nacionalnoj eliti u Srbiji nikako nije odgovaralo. Kako bi se ta asimetrija popravila, 320

da li bi i kako dolo do promene Ustava regularnim, zakonskim putem, kako bi se postojee nacionalne tenzije na Kosovu reile, teko je sada rei. Da li bi, da je dobilo status Republike, Kosovo u demokratskoj jugoslovenskoj zajednici ravnopravnih naroda imalo razloga da se otcepi i pripoji (tada) bunkerima opasanoj i izolovanoj Albaniji, ne vredi nagaati posle svega to se dogodilo. U svakom sluaju, bilo je oigledno da je tada nekim politikim (partijskim) i intelektualnim krugovima u Srbiji ovo pitanje postalo toliko vano da vie nisu birana sredstva da se iznudi promena Ustava, ali za nasilje i brutalnost kojom se, na alost, od jednog trenutka pristupilo reavanju problema zaista nema opravdanja. Apsolutno sve je bilo kontraproduktivno, na tetu i jednih i drugih, i cele zemlje. Kako danas izgleda, najvie na tetu samih kosovskih Srba. Sa svoje strane mogu da kaem da je moje zemlje nestalo i pre nego to se Jugoslavija raspala u ratovima koji su usledili. Izgubila sam taku oslonca: gde god bih se pojavila oseala sam se kao strano telo. U optoj histeriji svi su priali samo o politici i svi su strastveno navijali za svoje. I ne samo na Kosovu. Cela zemlja je bila zahvaena nacionalistikim virusom. Komunistika opcija je moda sasvim opravdano izgubila istorijsku bitku, ali namesto nje ta se nudilo samo nacionalizmi. Meanci vie ni u jednoj sredini nisu bili poeljni ako iz svoga identiteta nisu izbacili pogrean sastojak. Ono to sam sa ponosom negovala tolike godine, moja meavina koja je bila sav moj ivot, postala je za kratko vreme u oima veine neto sramotno, neka mana koju treba sakriti.

Sklanjam se

Nisam, sreom, imala ozbiljnijih neprijatnosti, u smislu fizikih napada ili pretnji. Izgubila sam jedino tle pod nogama. Nisam vie pristala nigde. Nastavila sam da radim, bez naroite volje i motivacije. Moj poslednji mandat pre penzije bio je poslaniki u Veu republika Savezne skuptine (jo je postojala SFRJ), bila sam u administrativnom odboru te etiri godine, od 1987. do 1991. Odlazak u penziju bio je u tim okolnostima za mene veliko olakanje. U istom periodu bila sam i predsednica Izdavakog saveta asopisa Nada, to je bilo veoma zanimljivo i relaksirajue. Upravo tih godina desile su mi se privatno neke veoma teke stvari. Najpre mi je 1986. godine umro brat Enver. Samo njegova ena, mlai brat i ja smo znali da je rak od koga je bolovao metastazirao i da mu je ostalo svega nekoliko meseci ivota. On nije smeo da zna punu istinu, ne bi prihvatio terapiju, ne bi imao volje da se bori. Ovako, verovao je da e da pobedi, a mi smo ga poseivali svakog dana i bodrili i pretvarali se da verujemo u dobar ishod koliko i on. Uasno je bilo teko gledati ga u oi i lagati da e sve biti u redu, teko koliko i saznanje da nade nema. Njegovu bolest i smrt sam veoma teko podnela. Izgubila sam posle toga svaku volju, tuga 321

za bratom smenjivala se sa depresivnim raspoloenjima, sa strahovima bez imena. Vreme sam provodila najvie u kui. Na moju veliku sreu, iste godine rodila se moja unuka Luna, Goranova i Maina kerka. Njeno roenje dalo je novi impuls mom ivotu. Putovanja, sastanci, umor od svega, sve se lake savladavalo sa saznanjem da u se sa njom poigrati kad god doem u Beograd. Posao me vie nije zanimao, u onakvoj atmosferi sve to sam elela bilo je da ne skreem panju na sebe, da me ima to manje. Nisam izostajala sa skuptinskih zasedanja, ali se nisam ni isticala. Iskreno, ekala sam da ispunim rok za punu penziju. Potom je, 1988. godine, Toa doiveo srani infarkt. Morao je da se operie, ugraena su mu tri bajpasa u bolnici u Beogradu. ini mi se da sam sve to tee podnela ja nego on. Onda sam i sama poela da poboljevam, kako ve ide sa godinama, anemija, reuma, i konano operacija une kese negde, mislim, devedesete. Zdravstveni razlozi su mi bili dovoljno jako opravdanje to se nigde ne pojavljujem i ni u emu ne uestvujem. A opet, teko mi je padalo to to sam morala da se povuem i izolujem. Ja koja nisam mogla ni dan bez drutva i razgovora, pobegla sam u samou da se spasem. Vremenom sam izgradila posebnu taktiku beanja: izabrala sam dve porodice u kojima se o politici i aktuelnim dogaajima nije govorilo i na smenu sam ih poseivala. Jednom odem kod moje jetrve Jele koja je bila udovica i gajila svoje unuke, drugi put kod daleke roake koja je zbog bolesti bila gotovo nepokretna. To su bili zatvoreni svetovi koje spoljanja stvarnost gotovo nije doticala i to mi je odgovaralo. Ponela bih ponude, popila sa njima na miru svoj popodnevni aj, popriala o zdravlju, deci i vremenu, nita vie, toliko spasonosno. To su bile moje gotovo jedine dve destinacije. Tou je to strano ljutilo. Govorio je: Ma od ega, bre, bei, niti si ti iskrivila Drinu niti je ti moe ispraviti. Beala sam od politikih diskusija, ak i sa njim, jer to vie i nisu bile diskusije. Nacionalna polarizacija je ve bila toliko jaka da je postalo skoro nemogue nai se u meovitom drutvu i priati o aktuelnoj politikoj situaciji, a pogotovu ne u takvom razgovoru uputiti neku kritiku na raun suprotne strane. Ako bi neto i zapoelo zavrilo bi se ili svaom ili brzim razilaenjem da ne doe do svae. Ljudi su se ve uveliko razvrstali po nacionalnoj osnovi (bar kod nas u Pritini i u krugovima u kojima sam se ja kretala) tako da su se meusobno druili samo jednonacionalni jednomiljenici. Ja tu nisam imala mesta. Verovatno je bilo i izuzetaka (ast onima koje nisam upoznala), ali ja meu svojim poznanicima Albancima nisam srela osobu koja je progovorila neto protiv albanskog nacionalizma, niti sam meu Srbima/Crnogorcima u Pritini poznavala nekog ko nije podravao Miloevia (govorim o kraju osamdesetih i poetku devedesetih godina) svi su raspravljali samo o ugroenosti sopstvene nacije. Naravno, kosovski Srbi imali su iza sebe ceo dravni aparat Srbije, i vojsku i policiju spremnu da brani ugroene srpske nacionalne interese, to kosovski Albanci naravno nisu imali, i to je bila ogromna, 322

sutinska razlika. Ta razlika je, ja mislim, odsudno i usmerila razvoj dogaaja na Kosovu u narednoj deceniji. ak je i moj mu dobrih nekoliko godina bio naklonjen Miloevievoj politici. Bio je ve u penziji i nije imao naina da to drugaije izrazi nego privatno, u kui i meu prijateljima, ako ne aktivno a ono bar kao simpatizer. Imao je, ruku na srce, stalno neke primedbe i mnoge stvari nikako nije odobravao, nacionalizam svakako ne, ali osealo se da njegova naklonost ide na tu stranu, ako nita drugo po tome to je Miloevia najmanje psovao negde do zajma za privredni preporod Srbije, Dafine i hiperinflacije, posle je i on promenio plou. ini mi se da je to kod njega bilo najvie iz straha od promena, od uvoenja viepartijskog sistema, to je njemu kao oveku drugog vremena bilo strano (naroito ga je pogaalo kad je u tim prvim viestranakim nadmetanjima pominjana mogunost povratka monarhije, ili ukidanja penzija i drugih privilegija borcima NOB-a), kako god bilo, trebalo mu je dosta vremena da prizna da ga je (Miloevia) pogreno procenio. Nekoliko puta smo se ozbiljno sukobili oko toga, a onda sam shvatila da nam jalove penzionerske rasprave ne samo kvare raspoloenje nego tete i njegovom srcu, pa sam i od toga odustala. U Beogradu bih od Mae pokupila stare brojeve Vremena i nosila ih kui da na miru proitam kako misli (i da postoji) neka druga Srbija. To mi je bilo dovoljno. Nakon burnih kosovskih dogaaja sa kraja osamdesetih i poetka devedesetih: mitinga, demonstracija, smena, hapenja, ukidanja autonomije, pa samoproglaenja Republike, policijskog asa, otputanja sa posla itd, nastupaju, kao to je poznato, jo dramatiniji dogaaji u ostatku zemlje. Jedno vreme Kosovo ostaje po strani, dok su u centru interesovanja bili ratovi u Hrvatskoj i Bosni. Deca su sve vie vrila pritisak na nas da se preselimo u Beograd. Nama se sa Kosova nije ilo. Pritina je bila na jedini dom, ta bismo mi radili u Beogradu, pogotovu to su i Goran i Suzana sa svojim porodicama tada ve iveli u drugim zemljama. Na argument je bio: Za nas na Kosovu nije opasno, kome moe da smeta dvoje staraca. U stvari, nismo hteli da ujemo ono to nam je Goran od samog poetka, od famozne Osme sednice, sa zabrinutou govorio ta e se najverovatnije dogoditi. Naslutio je sutinu celokupne Miloevieve politike pre mnogih politikih analitiara, o nama da i ne govorim (iako se on politikom nikad nije bavio a mi jesmo), upozoravao nas da se kosovska kriza na kraju nee reavati drugaije nego silom, da e se tada verovatno i cela zemlja raspasti u ratu, i savetovao nam da se selimo. Mi stvarno nismo verovali u njegove mrane prognoze, ak ni kad je poeo ozbiljan rat u Hrvatskoj. Todoru se tad pogotovu nije moglo rei bilo ta protiv JNA a da ne padne u vatru. Svaki put kad bi nas Goran telefonom pitao planiramo li preseljenje u Beograd, izbegavali smo da odgovorimo direktno, ak smo pokuavali da mu objasnimo kako se njima u inostranstvu sve ini jo gorim nego to jeste. 323

On se nervirao to nita ne razumemo. Prilikom jednog susreta zaseo je sa nama i poeo izokola o tome kako je u novinama proitao da je policija izvela neku oruanu akciju u albanskom selu od 7000 stanovnika. Shvatili smo na ta cilja, pa smo pourili da objasnimo kako su to sporadini incidenti, da e se situacija postepeno smiriti itd. Bilo je to negde krajem devedesetih, kada je do tada relativno mirno stanje ostavljeno tako do daljeg, dodue sa hiljadama ljudi otputenih sa posla, kolama koje su radile po privatnim kuama, povremenim okrajima policije sa manjim naoruanim grupama, ali ipak relativno mirno u odnosu na ratove i razaranja koji su se ve desili na drugim stranama poelo da se pogorava. Pitao nas je tada Goran ta mislite, dokle moe neka vlast da se odrava samo na silu, pomou vojske i policije? I, ta mislite, koliko e proi dok recimo jedno takvo selo ne ustane na oruani otpor, dok se sve ne pretvori u optenarodni ustanak? I pitao je, ta mislite, gde jo postoji selo od sedam hiljada stanovnika, koja je perspektiva takvih geta bez kola, prodavnica, puteva, komunikacije sa svetom? Ona rastu jedino brojano, u njima stasavaju generacije kojima budunost ne obeava nita i oni e izlaz iz takvog zatvora veoma brzo potraiti u oruju. To je i jedini put koji im je ostavljen. Bie to, rekao je, cela vojska mladih ljudi koji nee znati nita drugo osim da pucaju i borie se fanatino, jer nee imati ta da izgube osim golog ivota. Naoruae se i organizovae se u pravu vojsku, koja e ratovati sa srpskom vojskom i policijom do istrebljenja. Imate li stvarno razloga da ostanete tu i saekate da se to desi? Ako ekate da doe do potpunog haosa, bojim se da ete na kraju beati sa stvarima u najlon kesi, pred nekom vojskom, zar vam je vano kojom, tako je rekao. Odlino se seam tih njegovih rei. Tad jo nije bilo ni govora o stvaranju OVK, rat na koji je Goran upozoravao izgledao je sasvim nerealno, ali su me te njegove rei naterale da se prvi put stvarno suoim sa moguim razvojem dogaaja. Tada smo prvi put i Toa i ja poeli ozbiljno da razmiljamo o odlasku. Setili smo se Oluje i kolona izbeglica iz Krajine na traktorima (i sa stvarima u najlon kesama!!) koje smo gledali na televiziji. Konano je i nama bilo jasno da ne smemo da ekamo da iz sopstvene kue beimo u nekakvoj koloni.

Beograanka

U Beograd smo se doselili u prolee 1998. godine. Prethodno sam iz linih dokumenata morala da izostavim prezime orevi, jer je zakon, da bi se spreilo iseljavanje, zabranjivao Srbima (tj. nealbancima) prodaju nepokretnosti. Sa prezimenom Dukaini mogla sam bez problema da prodam nau kuu u Pritini. Potpuno apsurdno, skinula sam srpsko prezime upravo onda kad bi mi ono moglo dobro doi u Beogradu i doselila se u Beograd kao ista Albanka upravo onda kad je to i za jednu i za drugu 324

stranu bio apsolutno najnepopularniji mogui izbor. Ali tako se moralo, nita tu nije, bar za mene, ni moglo da se bira, na kraju krajeva, neka moja strana vie nije ni postojala. Moja porodica i moje najblie prijateljice podravale su odluku o odlasku. Niko od njih nije mogao da zna koliko e tek da bude strano iveti u Pritini, ali slutili su da dolazi jo gore i smatrali su da je bolje da odem, kad ve imam izbor. Oni ga nisu imali. ula sam, istina, i neke prezrive komentare svojih sugraana na to to sam za svoj dom izabrala ba Beograd i ba sada. Otrpela sam potom i po neki prezriv pogled nekih Beograana (na alterima, u prodavnicama) kad bi uli moje ime ili moj akcenat. Ni na jedno ni na drugo nisam bila ravnoduna, ali sam se trudila da ih ignoriem. Stari prijatelji su me prihvatili bez pitanja, a u Beogradu ih je sreom bilo dovoljno. Od svih razloga da se doselimo u Beograd jedan je ipak bio najvaniji: Maa i Luna su se tu ponovo vratile za stalno, tako smo mogli mnogo ee da se viamo. Tad se rodio jo jedan lep i vaan razlog: unuk Noam, Suzanin i Stefanov sin, naa nova velika radost. Beograd je tako postao centar porodinog okupljanja: Goran i inae dolazi svojoj porodici, Suzana pak dolazi sa svojom porodicom (mi ivimo u njenom stanu), i na moju sreu, viamo se ak ee nego dok smo mi bili u Pritini, a pogotovu ee nego to bismo mogli da smo ostali dole. Rastala sam se sa rodbinom i prijateljima ne slutei da je to i poslednji put to smo zajedno. Kratko poto smo se prilagodili na ivot u velikom gradu, na Kosovu su se sukobi tako razbuktali da je bilo pametnije ne putovati. Nisam htela da doem u situaciju da se nekom poznaniku na ulici pravdam to sam prebegla, ili da neki saputnik u autobusu (sad su to postale etniki iste ture, Albanci vie nisu putovali za Beograd) pone da me ispituje ko sam i odakle sam. Ranije sam u takvom askanju rado prekraivala vreme tokom tih pet sati vonje, ali ranije nisam bila drugi. Uputanje u takvu vrstu avanture vie nije dolazilo u obzir. Bratu sam isto savetovala da ne dolazi u posetu. Onda je dolo NATO bombardovanje, posle kojeg je svako putovanje dole postalo ne samo neuputno nego i nemogue. Kako sam se tokom bombardovanja oseala teko mogu da opiem. Podelila sam sudbinu ostalih sugraana: ekala da zasvira sirena, ekala vesti da ujem ta je gde pogoeno, ekala da doe struja, ekala da kupim hleb, psovala Amerikance, neustraivo ila po gradu nekim poslom sa Toom usred uzbune. Podnosila sam uas koji nas je zadesio onako kako se trudila veina ljudi oko mene. Sa ljudima iz svoje okoline delila sam nae zajedniko stradanje. Za stradanje ljudi sa one strane strepela sam u sebi. Meni su tamo ostali najblia rodbina i prijatelji, kao i mi ovde izloeni NATO bombama iz vazduha, a na zemlji preputeni na milost i nemilost vojnim i paravojnim formacijama. Svakodnevno sam provodila sate pored telefona pokuavajui da saznam ta mi je sa bratom, sa njegovom porodicom, sa 325

decom drugog brata, sa prijateljima. Oni odande radili su isto. Uspostavljali smo vezu preko Suzane u Parizu ili preko Leke, mog bratanca u Berlinu, okolo naokolo, samo da javimo jedni drugima da smo ivi. Moja bratanica Nora, njen mu i deca, na primer, bili su proterani u Makedoniju. Sreom, nali su smetaj u Tetovu, u nekoj porodici, kod koje su proveli etiri meseca. Danima niko nije znao ni gde su ni jesu li ivi. U njihov stan u Pritini upali su naoruani uniformisani ljudi i naredili da svi za pet minuta napuste stan. Ispred zgrade je ve bila guva. Tada je neko pokuao da izdvoji i povede njenog mua, ali je odustao kada je Dea, njihova kerkica, zgrabila oca, vrsto ga zagrlila i poela da plae na sav glas. To ga je najverovatnije spasilo, jer izgleda da u toj optoj guvi i haosu koji je bio ispred zgrade nije sve moglo da se odvija po planu. Za ovo sam saznala kasnije, kada se Nora sa porodicom vratila u Pritinu. A o svemu tome nisam imala s kim da priam u Beogradu, koga bi se u ratnim i poratnim okolnostima ticala sudbina neprijatelja, makar i ovakvih kakva je Norina porodica. A kako i da priam, i deca tih ljudi stradala su na drugi nain: neki su odvedeni da ratuju, neki beali u inostranstvo, neki provodili noi po sklonitima, niko tu nije bio poteen. Slinih pria i sudbina bilo je ve bezbroj i po Bosni i Hercegovini i po Hrvatskoj. Kako sam se u tim uslovima oseala mislim da do kraja mogu razumeti samo oni sa slinom nesretnom kombinacijom porekla, rodbinskih veza i identiteta. Plaila sam se da e rat samo pogorati stvari, ko god da proglasi pobedu bila sam ubeena da emo iz njega svi izai kao gubitnici, a sve to se u ove etiri godine dogaalo na Kosovu potvruje da sam s pravom strahovala. Bar to se tie one osnovne i meni najvrednije stvari da Kosovo bude mesto za miran suivot svih njegovih graana. To osnovno tkivo je pocepano i mislim da e se svi krojai, a pogotovu meunarodne snage koje imaju mandat da tom nesretnom mestu na planeti obezbede mir i red, dobro namuiti dok ga ponovo ne zakrpe. Za ovih est godina nikada nisam bila u Pritini. U ovom trenutku ne znam ni da li u ikada vie otii tamo. ujem se telefonom sa mojima i sa nekim prijateljicama, vano mi je da znam kako su, a za vie od toga nisam u stanju. Ponekad poelim da mogu ponovo da proetam Prizrenom makar tajno, pod feredom, da me niko ne prepozna, kao nekada, ali se brzo otreznim, znam da to vie nije mogue. Zamenila sam Kaljaju Kalemegdanom i nije loe nije isto, ali ionako nita vie nije isto. Posle svega mogu da kaem da mi mnogo znai to to su, uprkos svim pokidanim meunacionalnim odnosima, bar nae rodbinske veze i neka dugogodinja prijateljstva ostali nedirnuti. Moja deca i deca moje brae, i prijatelji koje su imali od malih nogu, i njihova deca, uspeli su da ostanu iznad mrnje kojom smo svi bili godinama trovani. Verovatno i ne znaju koliko sam im zahvalna zbog toga to su sve vreme odravali redovnu komunikaciju. vrsto verujem da nisu sasvim usamljeni, ak sam ula i za druge sline primere 326

i to me ispunjava nadom da nije sve nepovratno izmenjeno i prekinuto, da se (ak i na Kosovu!) ponovo moe iveti zajedno, valjda unutar nekakve multietnike i multikulturne Evrope. Samo to tada vie nee biti moja pria, nego, nadam se, neka lepa i sretnija pria mojih i svih naih unuka.

Didara Dukaini, zapisala Miroslava Maleevi

(Didara ivotna pria jedne Prizrenke 2004)

327

Svedoanstvo o Kosovu
U jesen 97. godine poeli su da niu punktovi. Azilanti su dolazili vrlo esto posebnim letovima. Obinih, civilnih letova bilo je sredom, petkom subotom i manje nedeljom, a avioni sa azilantima sletali su obino utorkom i etvrtkom. ak i po dva ili tri aviona sleteli bi jedan za drugim. Bilo je jezivo gledati u tim prilikama bolje opremljenu i naoruanu policiju i mukarce koji satima izlaze iz zgrade, gotovo u koloni, posle pregleda papira i provera. U tim situacijama je i komandir bio tu obavezno, a dolazila su i kola iz Pritine ili marica, po one koji su, sa lisicama na rukama, iz aviona odlazili pravo u SUP Pritina ili u zatvor. Jednom sam videla oveka koji je imao lisice na rukama, ali su mu i noge bile vezane neim jedna za drugu, pa je teko koraao sitnim koracima do vozila koje je dolo po njega i u koje su ga ugurali policajci. Neki od tih azilanata su zadravani tu u stanici policije po nekoliko sati, bilo je nekih koji su izlazili sa vidljivim, sveim modricama po licu i rukama. Plakali su. (...)

Azilanti

Februar 98.

(...) Krenula sam sa aerodroma na vonju do Malieva. Na punktu kod Glogovca sam uredno stala i ne verujui svojim oima gledala ruan prizor, a kad sam na dati znak pomerila kola napred, mogla sam i da ujem ta se govori. Nisam smela da pokaem da sam potresena prizorom. Dve ene i jedan mukarac, pedesetih godina, stajali su na ivici puta, u arapama. Sadraj njihovih torbi bio je istresen i pola tih stvari rasuto blizu njih na asfaltu, a jedan deo dalje, skoro u kanalu pored puta. Cipele su bile razbacane pored njih. ene su se tresle od straha i jecanja. Policajac ih je oamario bar po nekoliko puta, koliko sam ja videla, kao da se zabavlja. Vikao je na njih i psovao ih: Nema kod vas UK-e, a? Koga vi pravite budalama? Mislite da smo mi ludi? Koliko ste im para doneli? Za oruje, da nas ubijate? (...)

Maj 98.

(...) Penjala sam se putiem navie, i kako sam se pribliavala najvioj taki, tako se ispred mojih oiju otkrivao prizor, za koji sam pomislila da je poslednja slika koju u videti. Sa druge strane te uzbrdice, na nizbrdici sa obe strane puta otkrivala mi se slika pred oima: videla sam prvo glave ljudi, onda ramena, ruke i oruje okrenuto prema meni, pantalone i na 328

nogama obine, civilne cipele. I da sam htela, da sam mogla neto da uradim, ne bih mogla da se pokrenem. Bacila sam pogled na retrovizore i videla pozadi sline ljude koji su verovatno izali iz umice im sam ja prola. A i da nije bilo njih, nazad ne bih mogla da pobegnem zbog loeg i uskog puta. ovek pored mene je, bar sam tako pomislila, takoe bio uplaen. Ne pomerajui usne mi je apnuo: Ne plai se, mi smo tu. Kad smo sili na ravan deo puta, iz grmlja je izaao visok, mlad mukarac, crn, mislim da je imao uredno oianu bradu. Pokazao mi je da stanem i ja sam stala i otvorila do kraja prozor. Istovremeno je sa druge strane prozoru priao drugi ovek, iji lik tada nisam videla, nisam smela da se okreem, i tiho je razgovarao sa mojim putnikom. ovek sa crnom bradom me pozdravio na albanskom. Bila sam kao robot, maina, ne ljudsko bie, ili bar ne potpuno. Obavljala sam sve radnje nesvesno, ali mi je ipak prola jedna misao kroz glavu: Sad bar znam kako se Albanci oseaju, ili bar veina njih, na svakom punktu, na svakih nekoliko kilometara. (...)

Kraj juna 98.

(...) Nije mi ba bilo prijatno i lako da prevezem bolesnu enu pored tolikih punktova i policije. Nisam smela da krenem sama na taj put, rekli su i da je ena veoma bolesna. Radosav i Vera nisu bili tu. Njihov sin Dragan je jedini bio slobodan i pristao je da ide sa mnom. Idem sa tobom. Ako se ti ne plai, ni ja ne smem da priznam strah. Pronali smo adresu u Pritini, koju su nam ostavili. Ni sama ne znam ta sam osetila kad sam videla kako iznose gospou Karoi. Bila je u pravim nosilima, gotovo cela u gipsu. Oborila sam sedite i pomerila ga napred. Utisnuli smo neku ebad, da napravimo to ravniji leaj za nju. Uzeli smo njene papire i vodu i krenuli. Dragan je seo pored njene glave na zadnje sedite, povremeno joj je mokrim pekirom kvasio lice. Bila je u jakim bolovima, itavim putem je plakala, ali se ustezala da ne uznemiri i uplai nas dvoje. Videlo se da pati. Kasnije sam saznala da je imala rak kostiju, ne znam kako se to medicinski ispravno naziva, operisala je kuk mislim desne noge, i zato joj je cela noga, ak i kima do vrata, bila fiksirana gipsom. Koji bi monstrum, makar bio policajac, makar bio sto puta Srbin, i makar hiljadu puta bio veliki Srbin, mogao da dirne takvu enu? I ko bi mogao da me sprei, ime da me uplai, da ne pokuam makar da stanem na stranu takve ene i pomognem joj? Ali nije jednostavno proi zloglasnu Sredsku, koja je bila pod direktnom upravom najgoreg sina ljudskog roda, Krigera, ili ekia. Zaustavili su nas u Sredskoj. Sve dotle nismo imali nikakvih problema. Na svakom punktu bi samo pogledali papire i enu u bolovima i pustili bi nas da mirno idemo svojim putem. Ali, ne i eki! Izlazi napolje! Ti, ima li kakav dokument? vrisnuo je na Dragana. Dragan je bio plaljiv i malo mu je trebalo da poplavi od straha. 329

Imam, dao mu je svoju linu kartu. Srbin! Vozi iptarku. Gde ti je uniforma i puka? Dragan je poeo da se njie. Vadite je napolje, da vidimo ta ima od oruja ispod nje? Pobesnela sam. Znala sam da ne smem mnogo da ga ljutim, znala sam da moe bilo ta da nam uradi, morala sam da smirujem sebe i svoj gnev, ali ipak nisam uspela da se obuzdam. Ne, gospodine. Ne mogu da pomeram enu. Ona je u uasnim bolovima, ne mogu da je muim jo vie. Ispod nje nema nita osim sedita i ebadi. Greh je pomerati je. Ona je samo ena, starija, bolesna ena, ide sa teke operacije, iz bolnice. A tebi je nje ao? Sigurno je okotila najmanje pet terorista. Hoe i ti da plae sa njom? vritao je. Verujem da je ena u kolima sve ula. Stidela sam se tog oveka. Ve plaem, odgovorila sam. I plakala sam. (...) Ubrzo posle ove vonje, sa aerodroma sam odvezla njenog sina i dve erke na vikend, da vide svoju majku, i ponovo ih vratila na aerodrom. U obe vonje Vera je bila sa mnom. Nisam sigurna koliko puta sam ih ukupno vozila, ali svakog vikenda, u narednih neto vie od mesec dana, nekoga sam dovozila ili odvozila iz njihove kue. Dolazili su da naizmenino budu pored majke, po nekoliko dana. A onda su mi javili da je umrla. Morala sam da saekam na aerodromu njene dve erke, sina i snaju. Za Veru nije bilo mesta. Avion je kasnio i ja sam vozila to sam bre mogla da bi na vreme stigli na sahranu koja je bila zakazana u dva sata popodne. Sve punktove smo proli bez problema, kao i obino. Ali, na Brezovici nas je saekao eki. Kad sam ga videla, grlo mi se steglo. Bio je u uniformi i im nas je video, uao je u kontejner i poslao po papire oveka u civilu, mislim da je bio pomonik ili zamenik komandira. Kad je taj ovek bio sam, bez ekievog prisustva ili blizine, na bilo kom punktu, samo bi nam pogledao papire, provirio u unutranjost kola, to i jeste bio zadatak svakog policajca na punktu, i pustio bi nas da mirno nastavimo svoj put, bez i jedne rune rei, uvrede, pretnje. Ali, kad je njegov ef bio tu, on je samo slegao ramenima. Nije smeo da mu se suprotstavlja da ne bi okrenuo njegov gnev protiv sebe, ili je eleo da i sam napreduje u slubi pa nije hteo da mu se zamera. Tako i ovog puta, pokupio je pasoe i moje papire i odneo ih ekiu. Nemojte da izlazite iz kola, tako je naredio eki, rekao je tiho kao da mu je neprijatno. Ali gospodine, seate se one nepokretne ene to sam je vozila pre mesec dana. Ona je njihova majka, umrla je, u dva je sahrana. Pogledom je govorio da razume i da mu je neprijatno, ali je ipak morao da odnese nae papire u kontejner. Iza mene su sve tri mlade ene plakale. Karoi se takode guio od tuge, ali verovatno i od ponienja i besa. I meni je bilo teko. Sedeli smo vie od sata u kolima, sunce je peklo i ubijalo nas. Pored 330

nas je prolo dosta vozila koja su posle nas dola na punkt, prola kontrolu i odlazila svojim putem. Nisam mogla vie da samo sedim i ekam. Znala sam da se taj bolesni, naoruani ovek samo iivljava. Mrzela sam ga. Izala sam i pola kod njega u kontejner. ovek u civilu me gledao irom otvorenih oiju, i im sam ula unutra, on je pobegao. eki je podigao noge na neku stolicu ili stoi, vie se ne seam, udobno zavaljen u stolicu i pio je neto iz limenke. Papiri su bili na stolu, ispred njega. Ula sam i stala ispred njega, pored njegovih izama. Gospodine, dajte nam papire, moraju ljudi da stignu na sahranu svojoj majci. Hoe li da ih pozove da stanu pored puta, tamo. I ti sa njima. Sad emo da vas postreljamo i samo da vas otisnemo dole, u provaliju. Jo jedan policajac je bio unutra, sedeo je, i zasmejao se grohotom kao da je uo dobru alu. Okrenula sam se da izaem. (...) Gde si pola? - dreknuo je na mene. Zastala sam u pola pokreta. Klekni na kolena i moli da ih ne pobijem zapovedio je. Drugi policajac se uozbiljio. Moda mu je neto doprlo do mozga, ko zna. Trenutak sam stajala a onda sam se spustila na kolena. (...)

15. juni

(...) Ustao je, priao mi okolo, kao da hoe da mi pokae da mu se ne uri, pretei, stao ispred mene i oamario me, snano. Kao moj otac kad sam bila mala. Ponovo sam bila u podrumu. Ali ne samo ja, celo Kosovo, svi stanovnici Kosova bili su u podrumu. Veina civila je drhtala, kao ja u tom momentu. (...) Oamario me jo jednom. Za koga radi? Za koga pijunira? Ne znam ta vam odgovara, pa da vam to kaem. Ne radim ni za koga osim za sebe i optinu kojoj plaam porez iz kojeg i vi dobijate platu. To je sve. Jai ste, moete da uradite ta hoete, ali nije u redu. Hou da idem kui - koliko se seam mislim da sam ovo rekla izmeu amara. Pobesneo je, izvadio pitolj, uhvatio mi jednom rukom lice i stegnuo jako, otprilike tamo gde se vilice spajaju. Zabolelo me mnogo, uasno mnogo. Gurnuo mi cev pitolja u usta, mislim da sam osetila da je bila masna. Htela sam da kaem To me boli, povreuje me, ali nisam uspela od njegovog stiska. A i bilo bi glupo, on i jeste eleo da me povredi. Bila sam svesna da mu ne pada na pamet da me ubije, ne bi to uradio tu, da isprlja pod, to sam odmah pomislila. Hteo je samo da me ponizi, da me zgazi kao crva, da mi pokae svoj prezir, da me uplai. Sklonio je pitolj na neki metalni orman iza moje glave i jo jednom me oamario. Opet sam, kao kad sam bila mala, osetila toplu krv kako se sliva iz nosa. Zateturala sam se i pomerila prema ormanu, prema zidu, ali nisam pala. Stisnuo mi 331

je lice rukama, i gurnuo mi jako glavu u zid. Jako, ali ne previe, tako sam bar pomislila tada. Bila sam sigurna da moe jae i bolje. Srpski sin, srpski policajac, eti crnogorski. Tukao je ene i decu na putu. Proklet bio! Gnjeio mi je glavu o zid. Jednom, dva, tri puta... Osetila sam se umornom, iscrpljenom, telo mi se opustilo, kao da sam vozila hiljade kilometara bez odmora, pa sam upravo legla u krevet i poela da tonem, propadam u dubinu, nepoznatu ali prijatnu. Osetila sam ukus metala, moda sam pomislila da je od cevi pitolja. Ako sam uopte mogla da mislim. Uhvatio me za ruku i gurnuo u hodnik. (...) Oporavila sam se dovoljno da mogu da vozim, dodue lagano i mnogo vie se koncentriui na obine, refleksne radnje. Nikada vie nisam mogla da govorim kao pre tog petnaestog juna. Mnogo imena, likove, dogaaje, imam negde u svesti, ali ne mogu da se setim, ili bar ne sasvim jasno, i svakako ne pre nego to dugo prevrem po memoriji, odakle ih znam, gde tano pripadaju. Teko slaem reenicu, mnogo, mnogo tee nego ranije. Ponekad se izgubim u pola reenice i moram da se koncentriem, da ulaem napor, da ponovo hvatam niti i zavrim je do kraja, onako kako sam htela, ili bar dovoljno jasno. Samo onaj ko me zna od pre petnaestog juna, moe sasvim jasno da vidi koliko je ostalo mene, posle tog kobnog susreta sa ekiem. Svaki susret sa njim odnosio je deo mene, svaki njegov pogled, re, uvreda, psovka, pretnja, udarac, nosio je u nepovrat moje zdravlje, moj ivot. Ali i sve ono to je radio mojim putnicima, i ne samo njima. Sve one ljude koje sam viala da je ostavljao na punktovima, a koje nisam sretala u povratku, iako sam ih u svakom vozilu, u svakom peaku, traila pogledom, svakog tog oveka sam alila i dugo mislila na njega. (...)

Mart 99.

Spremalo se veliko ienje Kosova, koje u pokuati da ispriam onako kako sam ja videla, doivela, gledala svojim oima ili sluala od ljudi. Da se nikada vie nikome i nigde ne desi! Kao da su svi Srbi istovremeno izali iz svojih kua i jurili panino iz jedne prodavnice u drugu, pokuavajui da dou do jo malo zaliha hrane, do jo neega to moe zatrebati u dugom ratu protiv celog sveta. Proi e gore nego u Vijetnamu, svi emo da izginemo ako treba, ali oni nee porobiti Srbiju. Mi smo najtvrdoglaviji narod na svetu. Demokratske sile nisu spremne da trpe gubitke u ljudima. Kako e svojoj javnosti da objasne i opravdaju izgubljene ivote svojih graana? aputalo se, ali i glasno pretilo. Kao da su svi zahvaeni nekom udnom groznicom, euforijom. Ne mogu oni da probiju granicu, neemo im dati da zgaze nogom na nau teritoriju, pa makar svi izginuli. Srbija e stati uz nas, ako porobe Kosovo, doi e i u Beograd. 332

(...) Pala je prva bomba te veeri. Jadranka je skoila i poela da vriti. Nismo znale gde je tano pala, ali je, sudei po snanoj detonaciji, bila blizu. Nestalo je struje, napolju se ulo vritanje ena. (...) Jao, pa oni stvarno bombarduju? Ubie nas sve, plakala je. Nee, ne boj se. Mora da bude svesna. Ko zna koliko e rat da potraje, trebae ti snage da proe kroz njega i ostane zdrava. Sad emo ja i ti da napravimo dobro sklonite. Hajde smiri se, imam iskustva iz Bosne. Tamo sam jednom ila u posetu koja je potrajala sedam dana i za to vreme sam od tih ljudi mnogo nauila o ratu i kako se zatititi od bombi koje padaju blizu. Ako padne preblizu, onda nije strano, i ne oseti. Jesam li te ohrabrila? Jo vie si me uplaila. Kako moe da bude tako smirena, ne razumem. Jadranka, ti si zaboravila da sam celu prolu godinu vodila bespotedni rat za opstanak. Zna li ti koliko snage i hrabrosti treba da krene put akovice i unapred si sigurna da e se sresti sa stotinak policajaca od kojih svaki drugi eli da te vidi mrtvu. A uz to jo i eki? To je za mene bio rat. Ovo nije nita. Ne trebaju mi sedativi, veruj mi. Povukle smo krevet do drugog, pregradnog i vreg zida, noseeg, i jo ga odmakle od spoljnog. Ako se i srui kuica, taj zid sigurno nee. A ako se ipak i on srui, to e znaiti da je bomba pala previe blizu, i verovatno je ne bismo ni osetile. U tom sluaju je svejedno u kom uglu je krevet. (...) uja je ostao sa nama oko dva meseca i redovno nas je obavetavao o svim dogaanjima napolju: o kretanjima vojske i policije, o tome ta je gaano, pogoeno, o kolonama albanskih izbeglica koje naputaju zemlju prema Makedoniji i Albaniji, o zloupotrebama tih kolona za premetanje vojske i policije pored kolona civila sa jednog poloaja na drugi. Uvek je sa sobom imao radio-stanicu i imale smo priliku da i same ujemo mnogo toga, pa i odakle su i tano kada poleteli avioni sa smrtonosnim teretom, u kom pravcu se kreu, kada se oekuju. Nekoliko noi smo sluale i gledale NATO bombardere na nebu iznad Kosova, ponekad smo posmatrale i pokuaje vojske da pogodi neki od tih aviona. (...) Sve civilne objekte je zauzela vojska, policija, rezerva; sve je bilo prepuno oruja i municije. Tehnika kola, pedesetak metara iza moje kuice, takoe je bila puna vojske i municije, i sve vreme bombardovanja, postojala je velika opasnost da NATO, jurei za vojnim ciljevima, uoi i ovaj, a to bi opet za mnoge civile, ukljuujui i mene i Jadranku, znailo smrt. (...) 333

*** Ono to se deavalo u mojoj blizini, mislim da je slika Kosova u malom, i sigurna sam da su se irom Kosova deavale sline ili jo stranije stvari. Nekoliko dana od poetka rata, primetila sam kroz svoj prozor da Dragan, Verin sin, donosi pakete sa hranom, sokovima, i da se vie puta vraa ulicom prema raskrsnici, i ponovo donosi sline pakete. Znala sam da pljakaju neto i izala sam na terasicu. Dragane, odakle ti to? ta to radi? Praznimo iptarske prodavnice, treba da se pale, teta da propadne sve u njima, odgovorio mi je kao da je to to radi sasvim ispravno. Nemoj, Dragane, to je krivino delo, videe te neko, odgovarae. Kome da odgovaram, pa tamo ima i policije i vojske. ak i oni uzimaju, biraju najbolju robu. Sve je legalno. (...) ta pljakate, koju prodavnicu? Sve iptarske. Sad smo preli na market Eni odgovorio je. Zasto Eni, ovee? Pa oni su dobri, svima su pomagali, svakoga su potovali? - teko sam uspevala da sakrijem svoj bes. Sve druge su ve opljakane. Pekara je zapaljena, jo par prodavnica pale. Ostao je Eni. Nemoj da uestvuje u tome, Dragane, kajae se jednog dana. Nemoj, u podrumu ima ovek koji uva prodavnicu, moda nije smeo da izae, moda je jo unutra. Pustite ga da izae, ako zapalite, izgoree iv. Da li ste vi normalni da palite ive ljude? Osvesti se ovee, nisi mali. Nemoj da te ponese zlo. Kao da su svi poludeli! Ti bar nisi bio zao, ta se desilo sa tobom? I ako izae, svejedno e ga ubiti, ako ga uopte puste da se pojavi. Tu je i Vladan, ti zna da je on lud. Nemoj ti da dozvoli da te ponese takvo ludilo. Samo teko bolestan ovek moe da ubije iz ista mira drugog oveka. Ko pali? Ko odluuje o tome ta e se paliti? pitala sam guei se u nemoi. To Vladan bolje zna od mene. On je kontaktirao sa maskiranim ljudima, ja samo idem sa njima da pokaemo zajedno koja kua ili prodavnica je naa a koja iptarska. Onda dou obino tri maskirana vojnika ili policajca, i kad mi iznesemo sve iz prodavnice, oni je zapale. Ima i policajaca i vojnika u uniformama, znai da i oni znaju ta se i zato pali, i ko pali. Padao je mrak. lzala sam i popela se na ogradu. ulo se pucketanje, videla sam plamen koji lie nebo, tano iz pravca gde je bio Eni. Uinilo mi se da ujem neije krike, glas mukarca, i zaplakala sam. Molila sam Boga da mi se samo uinilo, da taj sedi gospodin nije bio u podrumu, niti bilo ko drugi. Nisam smela da plaem pred razularenim, podivljalim ljudima. Otila sam u kuu. Sledeeg dana sam pitala Dragana: ta je bilo sa marketom? Izgoreo je do temelja. Izgleda da je stvarno neko bio unutra. ulo se kukanje, ali kratko. Verovatno se uguio od dima. 334

(...) Slivale su se reke vojske, policije i civila. Kosovo Polje je bilo podeljeno u dva suprotstavljena tabora. Gledali su kako se kolone formiraju, gledali su svoje sunarodnike iz pograninih podruja kako u urbi naputaju Kosovo. Jedni, ogrezli u mrnji, zlu, ali i gorim stvarima, podstrekivali su one druge, umerenije, koji su ostali istih ruku, ali ne i istih obraza, da 335

(...) U dvoritu, prvom od ulaza u ulicu, bile su dve kue. Jedna je bila uvuenija unutar dvorita, i prva je bila opljakana. Iz nje su svi iz ulice, ukljuujui i jednog redovnog oficira Vojske Jugoslavije, koji je stanovao u susednoj, ali je bio obaveten da je pljaka u toku, grabili i nosili stvari, ak je Vera izvukla bojler iz kupatila i dovukla ga kui. A pomenuti oficir je na oigled svih, vie puta jurio kolicima, pakovao u njih sudoperu, kuhinjske elemente, gubio ih zbog pretrpanosti po ulici i ponovo urno pakovao, odnosio u svoj stan i ponovo se vraao. Bila je to slika koju je trebalo ovekoveiti, da se svi smeju i vide tog srpskog vojnika kako skuplja ukradene stvari po ulici. Kad su opljakali tu kuu, zapalili su je, ali se nisu ba mnogo trudili da ona sasvim izgori. Ali je zato kua pored nje izgorela do temelja, ak i vie. Ona je imala podrum, i svi su znali, isto kao i ja, da u toj kui ima izbeglica u podrumu. Ja sam primetila da se tu donosi hrana u veim koliinama nekoliko meseci unazad i pretpostavila sam da nije mogue da u njoj ive samo lanovi tog, ne ba tako velikog domainstva, ve da verovatno imaju goste iz ugroenih sela Drenice ili nekih drugih, kao uostalom i sve albanske kue koje su imale podrume i mogle da prihvate svoje izbegle roake. Tu kuu nisu pljakali, ve su je samo zapalili. esto sam u tom dvoritu viala jednu stariju enu, i verujem da sam ba njenu kuknjavu ula za vreme dok je kua gorela. (...) Prvi dan nakon Mikijeve posete nisam izdrala da ne odem do poetka ulice odakle sam mogla da vidim glavnu ulicu koja je vodila prema eleznikoj stanici. elela sam da se sama uverim u kolone jadnih ljudi koji su pokuavali da zauzmu svoje mesto u vozu spasa, za koji mi je Miki rekao da vozi pun samo prema granici a nazad se vraa prazan. Izala sam i gledala. Da, to je bilo istina. Kolona ljudi je hodala iz pravca Pritine prema eleznikoj stanici. U toj koloni je bilo ena, dece, staraca. Videla sam jednu potresnu sliku koja mi je jo pred oima. U batenskim kolicima sedeo je star ovek, a kolica je gurala mlada ena, verovatno erka, snaja ili unuka. Nije htela da ga ostavi, a on nije mogao da hoda. Gledala sam nekoliko minuta i sama se uverila u prie o kolonama izgnanika koje su etale obodima Kosova, ili strpljivo ekale u redu da ostave svoje dokumente policiji i napuste svoju zemlju bez ikakvog dokaza da joj pripadaju, ili da zemlja pripada njima. Za razliku od veine mojih sunarodnika, nisam verovala u priu da se svi ti ljudi nee jednom vratiti na svoja ognjita.

(...) Uli smo, poput drugih, u kolonu vojnih vozila. Ili smo prema Kosovskoj Mitrovici i sretali u suprotnom pravcu, Albance koji su se vraali u svoju zemlju, verovatno iz Crne Gore. Ironija, mi smo odlazili sa dokumentima koji nam vie nita ne znae, a oni su dolazili bez dokumenata i niko ih nije pitao ime dokazuju da su graani Kosova. Kia je padala celim putem. Moda je nebo plakalo nad ljudskim ivotima, nad ljudskim sudbinama? Moda je htelo da spere krv sa kosovske zemlje?

to pre napuste Kosovo Polje. im je poslednji avion napustio nebo iznad Kosova, oni koji su uarili, odmah su poeli pakovanje i izvlaenje prvo ukradenih stvari, za svaki sluaj. Oficirima Vojske Jugoslavije je bilo najlake. Oni su bili privilegovani, imali su vojne kamione kojima su selili svoje i tue stvari. Civili koji nisu imali sree, poput Vere, da dou do motokultivatora, ili kao neki jo sreniji do traktora, uzalud su jurili i molili retke kamiondije da ih presele. Cena je bila oko hiljadu maraka po turi, do prvog grada u Srbiji, ali je svakim danom sve vie rasla. I ovo, naravno, za one koji su imali sreu da nau kamion. (...) Darko, Violeta, David i ja smo izali 19. juna, sa jednom od poslednjih kolona vojske. Nisam elela da odem, ali nisam imala ni snage da ostanem. Pitala sam se da li bih imala vremena da Albancima koji su se vraali kaem: Ne, nisam nikoga povredila. Da li bi me uopte i sasluali? Ko je sluao molbe i krike njihovih civila? Zato je bilo bolje otii, dok se strasti ne smire, dok ljudi ne shvate ta se desilo, dok ne ponu razumno i razlono da razmiljaju.

(Svedoanstvo o Kosovu 2003)

Svetlana orevi

336

Pritina, 7. februar 1999.

Opet bombe

Drage ene, Poto svaki dan pitam sebe da li u preiveti do sutra ili da li e me biti sutra, nameravam da piem vama i celom svetu i izrazim svoja oseanja i iskustvo. Makar i neka bude samo iskustvo ili oseanje, ali plaim se, a vrlo je mogue, da ostane i kao... (ne volim da kaem tu re jer se plaim). Poeu o paranoji. Uopte ne znam da li je to paranoja ili stvarnost. Ali, ljudi koji me dobro znaju i znaju kuda ja idem i ta radim, znaju me kao jaku, snanu i hrabru devojku. Oni misle da ja ne treba da se plaim nikada i niega!!! Eeee, drage ene, sad se plaim itekako, i zamislite nasred Pritine. Plaim se svakoga nepoznatog oveka koji mi se pribliava na ulici, iz bilo kog pravca, plaim se kola koja prolaze blizu mene, plaim se nepoznatih ljudi koji dolaze u kancelariju, plaim se svaega... Plaim se ak i u roenoj kui. Svaki dan idem na posao i razmiljam: Koje e biti sledee mesto, sledei kafi, ko e biti sledei ovek rtva rune bombe? Seam se davnih vremena dok sam bila dete, na televiziji sam gledala rat na Bliskom istoku. Seam se imena Bejrut, a kasnije, osamdesetih i poetkom devedesetih, seam se Belfasta. Mislila sam o tome ta se tamo deava i kako padaju bombe, tek tako. Nisam imala predstavu kako se ivi dan za dan. Naravno, nije mi palo na pamet da e jednom Pritina postati takvo mesto, isto kao to nikome u ex-Yu, nije palo na pamet da e na ovim prostorima poeti RAT. Ali OVDE se odvijao i odvija RAT.

5. februar 1999.

Preksino, posle radnog vremena izala sam sa prijateljem da priamo i da popijemo kafu. Da li ste ikada probali da izaete u kafanu i da stalno gledate na vrata kafia ko ulazi, ta ima u rukama i ko stoji blizu kafia? To je uas. Ostali smo u kafiu od pola est uvee do osam sati, stalno gledajui na sat. Vraamo se kui preko centra zato to je svetliji put. Dok se pribliavamo raskrsnici kod studentske menze, blizu mog naselja Sunani breg, ujemo jaku detonaciju. Bilo je 8.20h uvee. U jednom trenutku, ostali smo bez rei. Gledali smo se u tiini. Gledajui jedno u drugo, pitamo se: Mogli smo da budemo sledee rtve, bilo je samo 100 metara dalje od nas? 337

Druga bomba, 6. februar 1999.

Poto moj prijatelj radi u OSCE, odmah je motorolom zvao posmatrae OSCE-a. Pribliavali smo se mestu dogaaja, svaki trenutak sam ekala da vidim rtvu, molila sam se da ne bude dete, ena, mukarac... No, sreom rtava nije bilo, gledali smo oteeni SRPSKI kafi, a policija je ve bila tu. Ostali smo kratko vreme tu dok nisu stigli posmatrai OSCE-a, kasnije smo nastavili put. Promenilo se i to malo naeg raspoloenja koje smo imali. Kome je padala na pamet druga tema i drugi povod za dalji razgovor. Dokle e ovo da traje i koliko e rtava biti??? Valjon mi kae, nemoj sutra da izlazi, bie opasno, oekuje se bacanje bombe na ALBANSKI kafi. Jo loije sam se oseala kad sam stigla kui, poeo je da me boli eludac od nervoze. Stalno se pitam jo KOLIKO vremena, muke i sile da bismo preiveli, JO i JO i JO? STALNO mi je ao moje mladosti i energije koju troim na ovakve stvari, stalno mislim kako ive moje prijateljice u SAD, Nemakoj, Engleskoj, Australiji. Teim sebe to imam prijateljice koje ive i loije od mene u Ruandi, Kamiru, Palestini...

Zamislite, sino dok sam sluala vesti BBC-ja kod Mimoze, ostala mi je jabuka u ustima. Opet eksplozija bombe. U naselju Ulpijana, u jednoj prodavnici kod gradske pijace. Tri rtve albanske nacionalnosti, meu kojima devojka od 17 godina. Ostajem bez rei. Definitivno nema izlaska. Da li je to reenje? NIJE. Svaka nedelja u Pritini odnosi po nekoliko rtava, po nekoliko oteenih lokala i zaplaenih lica koja ne izlaze van kue posle 18.00h. Moramo nastaviti da ivimo kao da se nita ne deava. Znamo da se moramo probuditi svaki dan, ii na posao, u kolu, raditi ili sedeti u kui, jesti, kupovati, popiti kafu u nekom retkom kafiu koji radi i gde veinom idu stranci (za sada najbezbednije). Priati sa prijateljima, eleli to ili ne, praviti planove za budunost??? Ali... Da li e biti budunosti? Znam da sam ivela danas, ne znam da li u iveti sutra. Stalno se seam Skarlet OHare, o sutra u misliti kad svane zora.

(ene za mir 1999)

338

Nora Ahmetaj

iva sam!
Ljudi su, u isto vreme bili sreni jer se neto dogaa i uplaeni. Ali, nisu se plaili NATO-a, ve policije. Svi su oseali da e se Srbi njima osvetiti, to se stvarno i dogodilo. Jo prve noi NATO vazdunih udara, struja je bila iskljuena od 19.30 uvee, pa sve do jutra i to su bili najstraniji trenuci te noi. Mrak je bio svuda, a ljudi su pokuavali da ne pale svee, kako policija ne bi videla da je neko u kui. uli smo puno pria o tome kako je nou policija dolazila u kue i traila ljude, a jedan od prvih koji je odveden bio je uveni advokat sa Kosova Bajram Keljmendi. Odveli su advokata i njegova dva sina, a sledeeg dana naeni su na periferiji Pritine, sva trojica mrtvi. Zbog prie kao to je ova i mnogih drugih pria o tome kako su ljudi odvoeni iz kua, strah je rastao, oseao se u svim kuama. Tako je bilo i sa mojom porodicom. Organizovali smo se, napravili none strae, po 23 sata dvoje-troje, koji paze na ulicu, gledaju da li neko dolazi, i onda smena. Svake sledee noi, policijske snage bile su sve opresivnije prema albanskoj populaciji, odlazili su u sela, izbacivali ljude, ubijali ih, odvajali mukarce od ena, palili kue...; i tako, strah je narastao. Ovakve prie sluali smo sve vreme: na jednoj strani bila je srpska policija i paramilitarci, koji su radili zajedno i uestvovali u etnikom ienju, a na drugoj strani, u gradovima bili su srpski civili, koji su zlostavljali i pljakali ljude. Njihov glavni cilj bila je pljaka. I zastraivanje ljudi. Pretpostavljam da je cilj tog zlostavljanja bio da Albanci odu. Ali neki od nas smo odluili da ostanemo, tako i ja sa svojom porodicom, ostali smo da vidimo ta donosi sledei dan. Sve vreme smo se nadali da e Miloevi, posle recimo tri dana vazdunih udara, prihvatiti sledeeg dana mirovni plan. Ta je nada uinila da ostanemo, isto tako i nada da e se situacija promeniti. Ali isto tako veina ljudi je smatrala da se Miloevi nikada nee predati i da e se boriti do poslednjeg momenta. Zapoeo je novi talas zastraivanja ljudi u gradovima, opet sa uniformisanim maskiranim ljudima, koji su vozili kola ulicom, ostavljali ih ispred zgrada i beei ih naputali, a tada bi kola eksplodirala. To se desilo 23 puta u Pritini i naravno ljudi koji su iveli u tim zgradama, bili su u panici, momentalno su naputali mesta stanovanja. Hrana nije mogla da se kupi, jer je albanske radnje zatvorila policija ili u velikom broju sluajeva, izlozi su bili razbijani, a sva hrana odneta. Tako da su radnje Albanaca odjednom ostale bez hrane, a dravne srpske radnje odjednom su postala mesta gde samo srpski civili mogu kupovati. Ja nisam odlazila da kupujem, moja sestra jeste... Prvi, drugi dan ljudi su odlazili da kupuju, ali tada je i to poelo da se menja, dolo je do razdvajanja i poto je ona bila Albanka 339

nije mogla ni da ue u radnju... Poeli smo da uvamo hranu, da jedemo manje ili da se na drugi nain organizujemo, ovo emo ruati, po malo od svega, i to se tako nastavljalo, a delili smo naravno i sa komijama. I tako zbog nedostaka hrane i drugih stvari, ljudi su poeli da pomau jedni drugima, oni koji su imali vie delili su sa onima koji nisu bili pripremljeni za ovu situaciju. Delili su brano i hranu, ali brano najvie, jer odjednom nismo mogli kupiti ni hleb, zatvorili su i pekare jer su ih uglavnom drali Albanci. Oni su ne samo zatvarali radnje, ve su ih unitavali, razbijali. Ali postajala je vrlo snana solidarnost meu ljudima. Kada su vazduni udari NATO-a zapoeli, ne samo da je nestala struja, ve su Pritina ili delovi Pritine ostali i bez telefonskih veza. Bilo je tako teko komunicirati sa ljudima na drugoj strani grada. Tada su poele da se ire glasine i mogli ste uti prie, a niste se sami mogli u njih uveriti, jer se niste usuivali da tamo odete i sami se uverite. Jer, prvog, drugog dana ljudi su i izlazili i do ponoi, ali kasnije kako su vazduni udari nastavljeni, a elja za osvetom i mrnja prema Albancima rasla, ljudi su odluili da ne izlaze. Ja nisam izlazila napolje. Bila sam napolju negde prvog, drugog ili treeg dana, ali ne i posle toga. Bila sam uplaena i rekla sam sebi ostajem unutra u kui. Jo uvek su postojali naini za komunikaciju, mogli smo gledati TV, BBC kada je bilo struje, i ko god je imao baterije sluao je radio, jer ako si imao baterije, uvee... Bila je neverovatna strategija dravne srpske TV, koja je uticala da srpski civili postaju sve benji prema Albancima, ne govorei prosto: Idite napadajte Albance, ve govorei razliite lai na TV, mnogo lai. Na primer, pria o Amerikom informativnom centru, ije je sedite bilo u jednom delu grada. Policija je oistila podruje, a tada su ga i granatirali, ula se jaka eksplozija, cela zgrada je bila u plamenu, a na vestima je javljeno: NATO je zapalio ovu zgradu. Srpska propaganda, nain na koji su oni govorili svojim ljudima, poruke koje su im saoptavali, bile su: NATO napada civile, NATO hoe da pobije Srbe, NATO je nad Srbijom da bi ubijao civile... A kada sam ja to shvatila? Moja prva kominica je bila Srpkinja, vrlo siromana, ivela je sa svoja tri sina, mi smo ih pomagali, nekad dajui novac, nekad hranu i uvek smo bili dobre komije. Tih dana, pomislila sam, posetiu je i videti kako im ide, uobiajeno, to sam inae inila svakog meseca, da bih pokazala solidarnost, pa ak i u ratno doba. Ali, ona je bila tako nervozna dok sam sa njom razgovarala, i sve vreme je ponavljala: NATO nas napada, oni ne napadaju vas, oni napadaju nas. Oni samo ele da nas sve pobiju! Ona je verovala, naravno kao i svi Srbi, u tu priu i ponavljala je: NATO nas napada. Pokuala sam da objasnim, ali ona je sve vreme bila jako nervozna, a kada sam joj rekla da se opusti, ona je rekla: Rei u ti zato sam nervozna. Srbi su mi rekli da ja ne bih smela da razgovaram ni sa jednim Albancem. Rekla sam: U redu, ja odlazim, samo 340

sam ti donela neto novca da bi mogla sebi neto da kupi, a ako nae negde cigarete, dau ti da i nama kupi. I tako, svi novinari su bili proterani, a prekinute su bile delimino i telefonske linije iz Pritine, ali od prve noi, dobijala sam redovno svake noi pozive iz Beograda, od feministkinja, ena iz Beograda koje su zvale koliko god su to mogle ene u Pritini da bi saznale ta se deava. I tako svake noi su me zvale iz Beograda, razgovarale smo, a one bi zapisivale sve to bih im rekla i tada su to preko e-mail poruka slale dalje. Ta mrea je bila vrlo mona, jer je to bio jedini izvor, nezavisni, koji je govorio o naoj realnosti. Kroz te razgovore dobijala sam informacije, ali vanija mi je bila podrka koju su mi davale. Lepa je svaku no govorila: Volim te. Brinem za tebe. Budi jaka... Preko nje bih saznavala ta se deava i u Beogradu i kako su ljudi u panici, a naroito ene i kako one rade 24 sata dnevno, pokuavajui da tim enama pomognu. Negde drugo ili tree vee, Lepa je rekla: Moram nazvati enske grupe u Sarajevu, da vidim ta su one inile sa ratnim strahom. Tako je funkcionisala naa mrea Sarajevo, Beograd, Pritina i to je bilo vrlo snano. Za mene lino, svaki put oseala sam njihovu podrku i ljubav i bila sam srena, ali iskreno govorei i zabrinuta: ta ako saznaju ime se one bave, bie u opasnosti. Bilo je ve sasvim dovoljno da me nazovu i pitaju kako sam. Jer svako ko je bio protiv reima, bio je dravni neprijatelj. Seam se kako je eelj uvek u svojim govorima spominjao: Na neprijatelj su Amerika i ene u crnom. On je to govorio na televiziji, a ene u crnom su protiv reima, tako da je on to vie puta spominjao. Tako da sam ja sve vreme brinula ta e se njima desiti. I tako ova situacija se nastavljala svake noi: mi smo drali strae, gledali niz ulicu, stavili smo zavese, virili kroz njih... Svaku no smo uli bombardovanje, vrlo blizu Pritine, dok je NATO bombardovao mesta gde je bila vojska. Vojna policija je poela da obilazi i stanove, izbacivala je ljude silom napolje, i smetala vojsku u njih, tako da su zgrade u Pritini postale vojna sklonita, jer oni nisu spavali u vojnim bazama, ve u civilnim zgradama Albanaca. To je bila strategija koju su koristili da bi se sakrili. Ostavljali su tenkove u ulicama ili u dvoritima kola, tamo gde se moglo sakriti vojno naoruanje od aviona NATO-a. Strah je rastao, a ljudi su govorili: Ovaj deo grada je sada prazan, jer je vojska tu. Svi su ekali, a ja nikada neu moi opisati kako smo se mi oseali deset noi dok smo ih ekali, strahujui da e svakog trenutka doi. Ja lino nikada nisam spavala vie od dva sata, jer nisam mogla da spavam. Kada je bio moj red za spavanje, nisam uopte mogla da zaspim. Mislila sam da e svakog trenutka doi, tako da se nisam mogla smiriti da zaspim, a nisam elela da dou dok spavam, htela sam da budem spremna. Desetog dana to se dogodilo. Kroz mali otvor na zavesi videli smo tri policajaca na kraju ulice kako izbacuju napolje familiju, govorei: Recite ostalim komijama da za 30 minuta dolazimo. 341

Komija je sa porodicom otiao, uplaena deca su plakala, odlazili su, plakali i govorili: Oni e se vratiti za 30 minuta, bolje je da i vi odete. Mi smo stajali na prozoru, nismo izlazili, odluili smo da ostanemo, dok ne dou. Moda nee doi, razmiljali smo. Moda smo tako reagovali iz straha, ali cela ulica odluila je da se organizuje, ako dou i nateraju nas da odemo, otii emo, a ako ne dou ostaemo. Tako smo se dogovorili... Prola su dva-tri sata... Mislili smo, moda nee doi... i tada... Tada, policija se pojavila i u naoj ulici, sa automatskim orujem, maskirani, a onima koji nisu imali maske, videla sam lica, bili su strano mladi. ekali smo. Onda smo uli lupanje na naim vratima. Odluili smo da ne otvaramo, neka misle da smo otili. Stajali smo, potpuno mirni, a neko od nas je gledao kroz prozor, nisu sa ulice mogli da ga vide. Policija je krenula na sledea vrata, a to je bio stan kominice Srpkinje. Ona je otvorila nasmeena, sve smo posmatrali i ta Srpkinja kojoj smo sve vreme bili dobre komije rekla je policiji: Unutra su ljudi. Za mene lino, to je bio najtei trenutak u celoj ovoj situaciji. Zato? - pitala sam se. Kaem najtei, jer sam bila tako tuna to nam se to deava, bili smo dobre komije. Policajci su stvarno bili ljuti i vikali na nas: Zato niste otvorili vrata? Pokuali smo da ih smirimo, da nismo otvorili zbog straha, panike, da nismo znali da nama kucaju. U svakom sluaju, bili smo mirni, nismo se opirali, jer kako to da uini? Ako se opire, kau ti: Ui unutra, priaemo kasnije. ta je to moglo znaiti, ne znam, da li te ubiju ili... U svakom sluaju, nismo se opirali, ali odluili smo da ostanemo u grupi, sa komijama i da se ne razdvajamo. I kako sam ila niz ulicu, okrenula sam glavu prema kui i ta slika, koju nikada neu zaboraviti, bila je stvarno kao u filmovima o Drugom svetskom ratu, kada su nacisti vodili Jevreje ulicom prema eleznikoj stanici to je bila upravo ta slika. Svi zajedno u koloni i celim putem pridruivali su nam se ljudi u kolonama, i tako je kolona rasla i ila prema eleznikoj stanici. Celim putem, policija je nadgledala red i da li e neko iz njega pobei. Dok sam ila ulicom sve vreme sam se okretala da bih videla svoju kuu i da li e odmah neko ui ili e ekati. Da li znate ko je prvi uao u moju kuu? Moje komije Srbi, oni su prvi u nju uli. Bila sam iskreno rastuena, ne mogu opisati tugu koju sam tada oseala. Oseala sam se kao da ne znam kuda idem, kao u redu je, ja samo etam, a ko zna gde e nas odvesti. Kada su neki ljudi i pokuali da sporednim ulicama pobegnu, tada bismo uli pucnje, a ta se tim ljudima desilo, ne znam. A ako biste samo okrenuli glavu da vidite ta se deava, policija bi vikala na vas: Ne gledaj! Ili bi vikali: Bre, bre!!! I sve vreme taj strah... Brinuli smo zbog moje majke, jer nije mogla da hoda. Videla sam i druge stare ljude ogrnute ebetom, invalide u kolicima, decu... to je bilo uasno, svi su oni ili ka stanici. Kad smo stigli, a mislila sam da je nas bilo 342

jako mnogo, ali masa ljudi koju smo tamo videli... Mislim da nas je bilo na hiljade, deset, dvadeset hiljada, ne znam... inilo mi se da je ceo grad bio tu, na jednom mestu, i bio je, a dolazilo ih je sve vie i vie. Policija je bila okolo, tako da nigde nismo mogli otii. Nisu stajali blizu te mase ljudi, bili su na okolnim zgradama sa snajperima. To je otvoreno mesto i nije prava eleznika stanica, to mesto gde smo ostavljeni bilo je predvieno za transport robe, otvoreno mesto, a mi smo svi tu stajali i ekali voz. Poela je kia, a mi na otvorenom. Svako je pokuao da se nekako zatiti, da zatite ene, decu i stare ljude. Ponovo ste mogli osetiti solidarnost u toj ogromnoj masi ljudi, ljudi su pomagali jedni drugima, nudili: Evo, uzmite ovo, ja imam kiobran. Voz je stigao i opet mi se vratila ona slika o nacistima i Jevrejima, jer su i ovi, policija, gurali ljude u vagone, a vagoni, transportni, bili su prepuni, a oni su i dalje gurali ljude unutra. Mnogi su ve tu bili razdvojeni, zbog guve, zbog te ogromne mase ljudi. Zaboravila sam da kaem... Dok smo ekali, mrak je pao, bilo je mrano, neosvetljeno, tri ene su se porodile, na tom mestu! Te novoroene bebe su se isto nale u tim vagonima... Posle smo uli prie kako su stari ljudi umirali u tom vozu. Sva ta presija bila je uasna... Put od Pritine do granice je trajao due, jer smo prvo odvedeni do mesta gde je bila srpska baza, vojna, paravojna i ostali smo tamo jedan sat. Sve vreme uli smo glasove policajaca, Srba, kako viu, pijani, pevaju: Ubili smo sve iptare! Nezamisliv je bio strah ljudi u vozu. Oni su razmiljali: To je to... doveli su nas ovde da nas ubiju. Panika... Svi su bili uplaeni, i ja, ali najvie sam se bojala da e odvesti mog brata. Svi su bili u paninom strahu da e odvojiti mukarce i odvesti ih. Policija je dolazila, ne za vreme ovog stajanja voza, ve sve vreme dok smo putovali do granice i ne svakome, jer svaka grupa ljudi u vozu imala je razliita iskustva, a ljudima u naoj grupi policija je govorila: Daj novac! Tu u vozu. Bili smo umorni i iscrpljeni i nismo znali gde e nas odvesti, a zbog pria koje smo uli, panian strah se pojaavao sa svakim zaustavljanjem, da e odvesti mukarce, a ostaviti ene i decu. Kada smo doli na granicu, voz je stao i naterali su nas da u redu po dvoje prelazimo granicu Jugoslavije i da uemo u neutralnu zonu. Dvoje po dvoje po eleznikim inama, jer ako idete pored ina, poginuete, jer je minirano, policija je to rekla. To je bilo sledee jutro, zora, ali je jo bilo mrano, a kada smo dospeli u neutralnu zonu, izmeu Jugoslavije i Makedonije... zatekli smo hiljade i hiljade ljudi, koji su tu na toj poljani sedeli. Dok smo hodali, mislila sam kako je lako ui u Makedoniju, poela sam da oseam uzbuenje to konano mogu da ponovo diem, nakon onolikog straha kroz koji smo proli. Bilo je to pomeano oseanje, da li da 343

pokaem radost, da li da... Videla sam tu ogromnu masu ljudi i bila sam okirana, zaboravila sam na radost, pitala sam se: A ta je ovo? Ta me je scena prestravila. Onog trenutka kada sam videla te ljude, rekla sam: Biemo ostavljeni ovde, ko zna koliko dugo. Kada smo doli u tu zonu, ljudi su pokuavali da negde nau neko mesto da bi mogli da sednu i da se odmore, tu na otvorenom. Sve vreme je padala kia, ne jako, ali trava je bila vlana, ljudi lako odeveni, pa ako i sedne bude ti jo hladnije, tako da ja nisam htela ni da sednem. Sve smo inili da moju majku zagrejemo, telima smo je titili od hladnoe... Odluila sam da krenem i vidim ta se deava i da se nekako zagrejem. Videla sam ljude umorne, iscrpljene. Kako se situacija razvijala mogla sam videti kako jaki ljudi bivaju slomljeni, tako sve je bilo, tada sam tako mislila, vrlo dobro planirano. Jer ovde se sve jasno moglo videti, strategija kako slomiti ljude fiziki, mentalno, moralno, i ja sam videla kako se to dogaalo, videla sam ljude, jake ene i mukarce, koji su bili slomljeni... To je stvarno bio pakao... A sve vreme kia, nikada nismo bili suvi i pritisak koji smo oseali, svi pod plastinim prekrivaima, da bi se zatitili od kie... Rekla sam sebi da ne mogu prosto samo tu da sedim, mogu bar da razgovaram sa ljudima, pokaem da brinemo jedni za druge i da jedni drugima moemo pomoi. Poela sam da obilazim ljude, koji su sedeli u malim grupama, pitala ih kako su, da li su zaplaeni i tako smo zapoinjali razgovor i upoznavanje. Podravali smo jedni druge, ohrabrivali. Govorili smo jedni drugima: Da umorni smo, iscrpljeni, ali stvarno, mi smo ivi i ne mogu nas sve ubiti... Ovo je, ipak, samo privremeno, vratiemo se kuama, tamo gde smo roeni, gde smo odrastali. Najbolje vreme za to bile su veeri, svugde je bio potpuni mrak, osim oko vatre, gde su se ljudi okupljali, jer bilo je uasno hladno. Ljudi su sedeli oko vatre, bilo je tako mirno. Tokom dana svi su stalno negde jurili, ili da nau hleb, da nau plastine prekrivae, jer su shvatili da e ovo due trajati, pa su reili da se nekako organizuju, da nau neku zatitu za decu i slino. I tako te veeri, i razgovori sa ljudima bili su posebni. Tada ste mogli biti i sa decom, a deca... etvrtog dana konano pojavilo se sunce, deca su konano izala iz tih atora, tuna, uplaena, gladna i tako prila sam im i pitala ih: Koje sportove volite? A oni su govorili da vole koarku, ili fudbal, ta god da su rekli ovde za to nije bilo uslova, nisu imali loptu, a ja sam im rekla: A ta kaete na gimnastiku? A oni su se obradovali, a i meni je to stvarno bilo potrebno, da se bar nekako zagrejem. Radili smo gimnastiku, dogirali i slino, da bi nekako sauvali duh. Puno dece je bilo tu, a roditelji su gledali i smeili se. To je bilo tako upeatljivo, da vidim da uprkos provedena etiri dana u tom paklu, ljudi ipak nisu bili potpuno slomljeni. Duh je ipak bio ouvan, oni su bili mentalno umorni, ali pokazali su svoju ivotnost. Jer sve do tog dana, ni jednoj humanitarnoj organizaciji nije bilo dozvoljeno da tu radi, osim jednoj, koja je davala hleb i mleko. Koliko god da su postojali 344

planovi da unite na duh, nisu u tome uspeli i bilo je sjajno to videti tog etvrtog dana. Ljudi su se sve vreme pitali: A gde je taj svet? Zato nam niko ne pomae? A policija... nisam mogla da podnesem ponaanje policije prema nama. Silom smo isterani, a silom i doekani tu! Svugde nasilje i pitala sam: ta vi to momci radite? Mislila sam, srpska policija nas je izbacila, a makedonska nas ovde ne eli. Jo prvog dana kada sam videla ta se deava, videla sam da ti ljudi nemaju mogunost da odavde izau, jer cela strategija je bila da je dnevno odlazilo po dvoje ljudi, ne 50 ili sto. I kada sam to videla, a ovde je bilo vie hiljada ljudi, koliko vremena treba da oni odavde odu: dve nedelje, mesec, da li e oni to uopte doekati. Zvala sam humanitarne organizacije i govorila im da su nam potrebni, ali im nije bilo dozvoljeno. Videla sam ljude kako se smrzavaju, gladni, decu koja plau, a ak ni novinarima nije bio dozvoljen pristup. Jo prvog dana sam to shvatila i bila sam iskreno ljuta, jer su preduzeli te vazdune udare da spree humanitarnu katastrofu, a ja ovde ba takvu humanitarnu tragediju gledam svojim oima i bila sam stvarno ljuta. Oseala sam uasnu ljutnju, htela sam da vritim, da glasno pokaem svoju ljutnju. I ugledala sam oveka sa kamerom, pritrala mu, zgrabila ga za ramena i pitala: Da li ste vi TV ekipa? Gledajte ta se deava! Gde je taj jebeni NATO? Ovde se dogaa humanitarna katastrofa! I gde je taj svet??? Naravno to nije bila njegova krivica, ali meni je bilo jednostavno potrebno da se na nekoga izviem. On je razumeo moj bes... Osetila sam neko olakanje, otila nazad kod moje majke, pitala je da li joj je hladno, a ona je ak i tada zadrala svoj smisao za humor: A ta ti misli? I tada ta TV ekipa je dola, ko zna kako su uopte uspeli tu da uu, nekim zaobilaznim putem, jer nisu imali odobrenje i traili su da govorim. Ja sam ispriala kako smo proterani, silom su nas naterali da odemo, a silom nas doekali... U to vreme krivila sam obe strane, ali sam postajala sve uplaenija, jer ta ako sam ja jedina koja daje istinit izvetaj o onome ta se deava, mogu me progoniti. Bila sam zabrinuta jer ako govorim i prenosim istinu medijima, moj ivot vie nije bezbedan. A drugo, kada ste vas dve dole, donele nam hranu, cigarete, vree za spavanje, kiobrane, bilo je dovoljno ve videti vas tu zajedno. A kada ste otile, shvatila sam koliko sam umorna, iscrpljena, uplaena vie nego pre i razmiljala sam o tome, jer sve vreme sam se smrzavala i stalno sam samo predavala svoju energiju ljudima oko sebe... I kada bih ikako mogla da budem sama negde, mogla bih da tu energiju povratim od prirode: planina, drvea, reka, ali ja nisam imala ni taj jedan momenat samoe, jer je tako puno ljudi bilo oko mene, tako da nisam mogla da imam svoju privatnost, niti da naem nain da svoju energiju povratim. I svi oni kojima je 345

bilo potrebno na ih neko vodi, dolazili su stalno, zapitkivali me ta da radimo. U subotu uvee, etvrte noi, priznala sam sama sebi da vie nemam energije koju bih pruala, jer bila sam prazna i uplaena. Konano tog dana je i kia prestala i no je bila vedra i mogla sam malo due da spavam. Pored toga neto sam i jela, a spavala sam u vrei. Za mene ti uslovi su bili kao u Interkontinentalu, ili Mariotu, to je bilo kao spavanje u hotelu, u poreenju sa noima koje su prethodile, kine, hladne, sa jednim ebetom, ispod koga je bilo hladno. Sledeeg jutra otila sam do mesta gde mi je bilo reeno da ekam ljude iz organizacije, koji e me odatle izvesti. Od pet ujutro etala sam okolo i ekala sam negde do jedan ili dva, ne seam se tano i sve vreme sam posmatrala ljude, iscrpljene, sada ih je bilo jo vie, jer vozovi su i dalje dolazili, a svaka nova grupa ljudi imala je novu priu. U skoro svakoj od tih grupa ljudi su govorili da su se tokom puta ene u vozovima poraale ili da su stari ljudi umirali, koji to nisu mogli da izdre. I svaki put policija ih je iznova maltretirala, a u jednom vozu na primer, policija je ila sa plastinim kesama govorei ljudima: Stavite ovde svoje line karte! To su inili da bi unitili dokaze o tome da su ljudi bili proterani a da su tu pripadali, ako se u budunosti ipak budu vraali. I dok sam petog dana ekala da dou ljudi koji e mi pomoi da izadjem, koji e mi dati bed te organizacije, gledala sam lica, umorna, iscrpljena i mislila kako to sve potvruje ono o emu sam razmiljala jo prvog dana. Ovo je sve bilo dobro planirano, ovo je bio plan da se ljudi slome, moralno, mentalno, tako da oni koji jednom uspeju da izau ne poele vie nikada da se vrate, da na to ni ne pomisle. Konano oni su doli, dobila sam bed i trebalo je da idem ka izlazu gde se nalazila vojska, policija... Sve vreme sam bila nervozna, a trebalo je da stalno priam na engleskom, da pokaem policajcima da sam strankinja. I sve vreme sam govorila: Oh sranje... Gledaj ovo... O moj boe... glasno tako da policajci ne shvate da sam Albanka. I nisam verovala kada su mi rekli: Gotovo je, idemo u kola. im sam ula u kola, poela sam da plaem, plakala sam, plakala i sve je iz mene izlazilo. A u isto vreme bila sam i tuna, bilo je to pomeano oseanje; plakala sam jer sam bila srena to sam izala, zbog bola koji sam iskusila, ljudi koje sam napustila. Odjednom u kolima shvatila sam: iva sam! Ta udna meavina oseanja je bila tako snana, plakala sam sve vreme do Skoplja. Igballa Rogova, 1999, zabeleila Lepa Mlaenovi

(objavljuje se prvi put)

346

Rodie mi sina!
Nekoliko dana nakon to je poelo bombardovanje NATO snaga, 27. marta, policija je postavila bombu u kolima u naem susedstvu. Snabdevanje vodom i strujom bilo je prekinuto. Bilo je veoma napeto. Onda je, 30. marta, policija okruila nae susedstvo i poela da isteruje ljude, ulicu po ulicu. Bilo je 20 policajaca u crnim uniformama. Oduzeli su nam line karte, unitili ih, i rekli: Idite u Albaniju! uli smo da na eleznikoj stanici odvajaju mukarce od ena, tako da nismo ili tamo, ve u drugom pravcu, na istok. Te noi spavali smo na ulici. Poneli smo male torbe sa linim stvarima i nekoliko ebadi, ali policija nam nije dozvolila da ponesemo ebad. Sve to smo imali bilo je neto hleba. U porodici nas je bilo devetoro, ukljuujui moje roditelje i devera. Prvog aprila proli smo kroz umu i stigli u oblinje selo. Kroz ovo selo proli smo u 6h ujutru. Imali smo sree jer nam Srbi nisu nita uradili, ali posle 20 minuta, uli smo pucnjavu i selo je ispranjeno. Videli smo kako ljudi naputaju selo u dvema kolonama: jedna kolona u kolima i jedna peice. To su bili samo stari, ene i deca nije bilo mukaraca. Prikljuili smo se koloni, i nastojali smo da se drimo po strani. Iznad nas, na brdu bili su snajperi, a pratili su nas helikopteri. Videla sam jednu mladu enu kako se poraa. Bilo je uasno, jer nisam mogla nikako da joj pomognem. Dolo je bilo i do saobraajne nesree, sudara kamiona, u kojoj je poginula jedna beba. Moj otac je bio veoma bolestan, imao je sranih problema. Ubedila sam majku i brata da idu napred. Ostala sam pozadi sa ocem i ili smo veoma sporo. Stigli smo u selo u kojem smo imali neke roake. U toj kui sa etiri sobe ve je bilo pet raseljenih porodica, oko 80 ljudi. Veina nas nije mogla ni da ue u kuu. U kui su spavali mlai ljudi i neke ene, dok smo mi ostali spavali u umi. Nismo imali ak ni najlone da nas zatite. Tako smo proveli dve nedelje, sluajui bombardovanje u daljini. Veoma malo smo spavali. Bilo je i veoma malo hrane. Ponekad smo i po 48 sati bili bez hleba. Hranu koju smo imali, davali smo trudnicama i deci. Nakon dve nedelje, odluili smo da se vratimo kui. Na povratak je zapoeo 13. aprila. Silazili smo niz brdo nedaleko od Pritine, i videli smo nekoliko srpskih dezertera kako se bore sa vojskom. Ova borba je trajala pet sati. Onda su nam pomogli neki ljudi iz OVK. Poveli su nas, samo moju porodicu, i doveli nas do sela u kojem smo ostali do 18. aprila. Tog dana poeli smo da se vraamo u Pritinu. Blizu Podujeva bila je u toku srpska ofanziva. Ljudi su naputali to podruje. Ili smo sa njima 347

celi dan i no. Pokuali smo da napustimo kolonu ljudi, ali vojnici i policija su je kontrolisali. Pokuavali su da nas usmere ka istoku, prema Leskovcu. Ostali smo u sredini kolone. Napred su proveravali line karte i oduzimali novac. Traili su nemake marke i dolare. Odvajali su mukarce od ena. ekali smo tri sata na punktu severoistono od Pritine. Jedan avion NATO-a je leteo veoma nisko. U tom trenutku poeli su da nas udaraju pukama da idemo bre. Isterali su nekoliko mladia, odveli ih u garau, i uli smo pucnje. Nisam videla ta se dogodilo, ali vie niko nije video ove ljude. Oni vie ne postoje. Jedan vojnik je zgrabio jednu mladu enu za kosu i rekao: Rodie mi sina. Ona je poela da vriti, a vojnik joj je stavio ruku na usta. Nisam mogla da joj pomognem. Naredili su nam da gledamo dole. Pribliili smo se tunelu nedaleko od Pritine. Rekla sam svima da bee preko pruge. Moja sestra i zet su potrali. Preli smo prugu, a istovremeno sam ula policiju kako puca. Ne znam da li su pucali u vazduh. Uspeli smo da pobegnemo i vratimo se svojoj kui. Policija je u vie navrata dolazila u nau kuu. Prvo bi nam rekli da idemo, dok bi nam drugi govorili da ostanemo. Ovo se deavalo do sredine maja. Onda smo svi dobili zelene karte, posebne line karte za Albance koji su ostali u Pritini. Bile su samo na irilici. Ako bismo izali napolje da kupimo hleb, pitali bi nas da li imamo dozvolu da etamo ulicama. Oseali smo se kao u koncentracionom logoru, kao Jevreji u Drugom svetskom ratu. Bilo je opasno govoriti albanski na ulici. Srela sam jednog svog profesora i on je imao hrabrosti da mi se obrati. Cene hrane za Albance bile su trostruko vie. Mogla si da izlazi izmeu 10 i 12 sati ako bi kasnije bila napolju, bila bi luda, glupa. Izmeu nae kue i pijace bilo je 10 kontrolnih punktova. Policija je proveravala nae podatke i pitala nas koliko novca imamo, ime se bavimo. U jednom trenutku policija je dola u moju kuu da me trai. Otvorila sam vrata, i pretvarala sam se da sam moja sestra. Rekla sam: Ona nije ovde. Drugom prilikom, policajci su me zaustavili na ulici i traili da im skuvam kafu. Bila sam sa sestrom, i ona je poela da drhti. Poela sam da se alim, da preokreem situaciju u svoju korist. Policajac je rekao da e zapamtiti adresu i da e mi doi u kuu; sreom, nije doao. Najgore je bilo kada su Rusi doli u Pritinu, ba pre nego to e doi KFOR. Bilo je to u etvrtak nou. U petak i subotu dolazile su paravojne jedinice i silovali su, palili, pljakali i otimali ljudima novac. Doli su u moju ulicu 18. juna i poeli da pale kue, ali moju nisu zapalili. Klali su ljude i prebijali stare. Jedan je govorio ruski. U nedelju je bilo mirnije. Od 20. juna, bilo je normalnije. 348

Ovo je mali deo prie. Hvala bogu da nisam bila silovana ili ubijena. Biti ubijena je kraj svega, ali ja bih radije to izabrala. Sada oekujem da ponem da opratam. Ali plaim se da neu moi da zaboravim ta se dogodilo. Ponekad imam none more. Sada, kada se probudim, kaem sebi da sam ovde, u svom krevetu, i da sutra treba da idem na posao. Teko je ovde nastaviti ivot. Ali tee bi bilo zapoeti novi ivot negde drugde.

juli 1999. Mihane Nartile Salihu (s engleskog prevela Tamara Belenzada) (On the Record Kosovo, vol. 9 No. 4)

349

Beleke s puta po Makedoniji

3. juni 1999. Na putu za Skoplje, pred granicom stoje ljudi i ekaju da preu. Ima ih oko 150, oigledno iz oblinjeg grada, moda iz Gnjilana. Pitam se kada su graanke Beograda videle graanke Gnjilana? Srpske ili albanske nacionalnosti? U svakom sluaju, ja ih prvi put vidim sada. Ima ih oko 150, i sigurno su Albanci. Stoje u mraku i ekaju da preu. Peke. ute, sem nekoliko beba, ute kao da su godinama utali, kao da je patnja daleko iza likova koji su nemirno strpljivi. Izgnanici na graninom prelazu Tabanovci imaju drugi status od putnika autobusa iz Beograda. Pola sam kod drugarica iz Pritine koje su mainkama izbaene iz svojih kua i sada privremeno ive u Makedoniji. Idem da ih vidim, kako ive sada kada su za nekoliko dana postale izbeglice, hodaju nepoznatim asfaltom, idu kui u rentirane stanove, u drugoj dravi. Neke od njihovih pria, kako su dotle stigle, ve znam. Od 92. prijateljicama iz ex-Yu razdvojenim linijama fronta, ponavlja se slina pria - da eznemo jedna za drugom, da nas ratovi razdvajaju, da udimo da se susretnemo, da se zagrlimo u takozvanim treim zemljama, da putujemo satima da bismo se srele... Da li je ovo poslednji rat?

Feministkinje u izbeglikim kampovima

egrane

Za izbegliki kamp egrane ovde su svi uli jer je najvei, to je pored Tetova, ima oko 43.000 ljudi i poznat je po tome to je smeten na praini i kamenu zgodnom za zmije i gutere. To je jedna padina, poetak brda odmah pored plodne doline u kojoj ljudi ive, u kojoj ima drvea, vode, cvea. Ali kamp nije u dolini nego poinje upravo tamo gde se plodna dolina zavrava i poinje kamenjar. S druge strane doline, na poetku drugog brda je manji kamp Stenkovec, 30.000 ljudi. Sve zajedno u kampovima u Makedoniji trenutno ima oko 103.000 izgnanih Albanaca sa Kosova, u privatnom smetaju ih je jo oko 150.000. egrane je pre svega, malo mesto u dolini, u kojem uglavnom ivi albansko stanovnitvo. Trenutno je u selu jako ivo. Dipovi humanitarnih organizacija, guva preko celog dana, radnje, kafane, sve je puno ljudi. egrane kamp je hiljade i hiljade ukasto-belih atora. Ide se stalno po malo uzbrdo i tako do kraja. Mnogi su tu ve dva meseca. Humanitarne organizacije instalirale su vodu, WC-e, kole, bolnicu, skladita, park za decu, distribuciju hrane. Kamp jo uvek nema tueve, ali im je obeano da e stii tokom juna. 350

Kako uete u kamp tako su ice, ice okolo, ice unutra. Prijateljice mi kau da su im rekli da su ice tu za svaki sluaj, da bi spreili pobune. Svaki kamp je ograen icom. U veini kampova pravilo je da izbeglice ne mogu da izlaze sem kad imaju dozvolu. Pravilo na nivou cele Makedonije je da izbeglice ne smeju da putuju unutar zemlje vie od dva puta a trei put e iskoristiti kada napuste zemlju. Pored toga, ne mogu da izlaze i da se vraaju u Makedoniju. Iz kampa egrane mogu da izau u selo, da se okupaju kod nekoga, da odu u damiju, u radnju. Dipovi prolaze gore-dole i praina ulazi u oi. U egranima nema hladovine. Ima puno dece. UNICEF je organizovao atore za kolu. Osnovne kole imaju 5 smena od 8 ujutru, po dva sata. U atorima klupe, table... Krajem maja poznati glumac za decu iz pozorista DODONA iz Pritine pravio je predstavu na kamenjaru... oko 4.500 dece ga je gledalo i tapalo i skakalo. enska grupa Motrat Qiriazi iz Pritine, koja od 1994. radi na podrci devojkama iz seoske oblasti Has na Kosovu, od maja 99. nastavila je svoj rad u egranima. Feministkinje iz Pritine i njihove prijateljice iz Engleske, vedske i drugih zemalja organizovale su jedan veliki ator samo za ene. U atoru se okuplja grupa za devojke, grupa za ene, dnevni sastanci lokalnih koordinatorki, asovi engleskog, obuavanje devojaka za rad sa video kamerama, sa foto-aparatima, itd. Dva puta nedeljno u atoru frizerke iaju. Desetak feministkinja svakodnevno tu radi. Te subote sam dola u egrane i predstavila se kao Marija iz Italije. To je bila zajednika odluka, da je trauma suvie blizu i da ne elimo da makar i jednu devojku izloimo munini ili neprijatnom seanju. Kada su prole nedelje Rada Bori, Neva Tolle i Slavica Kusi, feministkinje iz Zagreba, bile u izbeglikim kampovima u Albaniji, nekoliko devojica su zadrhtale kada su ule hrvatski jezik. U kampu, devojke su mi se obraale sa nekoliko panskih rei, radi se o post-Kasandra generaciji. U enskom atoru je posle pola sata ve sve bilo puno, i mesta okolo, i na podu ... oko sto dvadeset devojaka iz raznih sela i malih mesta sa Kosova. Pun ator devojaka, mnoge su se skoro oiale, mnoge ve nekoliko nedelja dolaze na ove radionice, neke su tu prvi put... neverovatna energija... nema mesta ni za dlaku. Igballa Rogova, feministkinja iz Pritine koja koordinie grupu, podie energiju: Ajde da viemo: Vajzat jan tforta DEVOJKE SU SNANE, jednom, drugi put, jo jae... Kakva radost u brdu. Da li smo imale sree kad smo bile klinke da sebe osnaujemo zajedno sa drugim devojicama kroz sopstvene glasove? Onda, razgovori o novostima iz kampa, onda razgovori o mukom nasilju i neprijatnim situacijama kojima devojke mogu biti izloene u kampu. Onda ide role play kako se odbraniti od nasrtljivog mukarca? Ali ovog puta je mukarca glumila feministkinja Nazlie Bala iz pritinske enske grupe Elena; bila je tako uverljiva i tako simpatina da se u stvari sve zavrilo smehom i urlanjem jer se svima svideo nain na koji je ona bila 351

nasrtljiva. Devojke se smeju... Vruina u atoru. Onda pevaju. Pesma o Drenici i Kosovu je najomiljenija. A na kraju dolazi kasetofon na baterije. Poinje igranje na narodnu albansku muziku. Usred bela dana, usred punog atora u kome mesta nema ni za dlaku, devojke bez adresa, iji roditelji su morali da ubacuju line karte u najlon kese kada su ih tokom maja 99. srpski policajci vozovima deportovali do granice... devojke eljne svojih domova, devojke koje su danima bile gladne i uplaene, devojke iscrpljene od pomeranja iz ivota, kao mnoge devojke iz Hrvatske, iz Bosne, iz Palestine... evo ih preivele su, igraju. Lepa Mlaenovi

Skoplje, 15. juni 1999.

Jue, dok sam drugi put dolazila iz Beograda u Skoplje, na putu je bilo mnogo automobila koji su ili u pravcu Beograda. Na krovovima i prikolicama: stolice, ormani, tepisi, dueci... kola iz Gnjilana i Prizrena. Ovog puta Srbi su prisiljeni da izmetaju svoje ivote. Antiratne aktivistkinje iz ex-Yu pamte mnotvo ovakvih scena jo od 91, sa tugom i besom.

(ene za mir 1999)

352

ekajui Kosovare
Velikim zalaganjem i upornou koja proistie iz stvarne motivacije, pariski asopis Transeuropeen organizovao je, posle sastanka u blizini Pariza, novi sastanak ena aktivistkinja iz bive Jugoslavije ovoga puta u Mavrovu, u Makedoniji. Pre svega, ukoliko Makedonija uspe da maturira na odnosu sa Albancima, to moe biti jedna sasvim pristojna drava i sredina. Doavi na skup Transeuropeena ujemo kako Valbona Petrovci i Kosovare Keljmendi, izmeu ostalih, ne mogu doi, jer takozvani Kunerov paso ne vai, ne mogu iz Pritine, ne mogu sa Kosova, taj papir ne prepoznaje nijedna drava. Ali e Kosovare doi na granicu, na Blace, da se vidimo. Pogled sa puta na ar-planinu gotovo je isto toliko lep kao i pogled iz eneve na Alpe, samo to smo na Balkanu, i idemo ka granici, jo jednoj novostvorenoj stranoj granici, jo jednoj teritoriji zatvoru stvorenom divljakom rukom rasturivaa sa Balkana. Pribliavamo se graninom prelazu Blace. Blace pre godinu dana, ledina prazna sada, ledina pre godinu dana. Krv, znoj i suze. Neverovatnom diplomatskom sposobnou na voza uspeva da aranu Papi, islen Glason, urednicu i direktorku Transeuropeena i mene dovedu, bez ekanja do graninog prelaza. islen, sa francuskim pasoem, odlazi po Kosovare, a nas dve ostajemo, u meuzoni da ekamo. Sve nae politiare koji se tako neumoljivo, bez prestanka, tako kontraproduktivno i tako bezobzirno prema stanovnitvu, prema civilima, prema graanima, prema narodu, bave politikom kao geostrategijom treba dovesti i drati, dok ne shvate, na graninim prelazima, kod Blaca recimo, treba ih pustiti da prou peke, ne u kolima, od jedne granice do druge, od jednih u veini ka drugima u veini, treba ih tu zadrati. Jer nema suda, ni Hakog, takvog suda, kao stranog suda, nema nigde kao na graninim prelazima, stvorenim voljom za mo tvoraca drava-zatvora. ene i deca, stalno ene i deca, mali meu auspusima i raznorodnim mukarcima i raznorodnim uniformama i civilnim uniformama, asfalt, udnja i nemo prelaska izmeu ivota i smrti. Odjednom petorica u koi, obrijani do glave, na velikim motociklima. Nema takvog filma kao to je film koji nam se dogodio, onaj u kojem smo uestovali, ili bili gledaoci, na ivo. Rulaju bela kola, bela kola kao posebno poglavlje nae istorije i stvarnosti. Kola Unmika, Oscea, Kfora, humanitarnih organizacija, danska, novreka, Crveni krst, Spasite decu, pie. Odjednom, neka dobro odevena ena pronosi luksuzni prtljag, crne velike kofere, optoene metalom na ijem je kraju okrugla kutija, kao za eire. Mili boe, uda velikoga. Gologlave ene, zabraene ene guraju ispred sebe ili vuku decu. Sve tutnji, vibrira, jeste, smak je sveta, svet je u smaku. Ovde je tako jasno, da e se sve raspasti, da e se toliko maltretirana zemlja otvoriti. Gde si Kosovare? Bolje nego ikad razumem ekajui Godoa, ovo je najstranija i najmonija izvedba, konana slika. Onda 353

vidimo islen i Kosovare, i onda priamo, plaemo, puimo, tresemo se, pokuavamo da razumemo ono to, u stvari, ne treba razumeti, to se ne moe razumeti, a to se mora saznati, ali se ne sme dozvoliti, i ne sme initi, jer nije za ljude, a kada ljudi ponu to da ine, kada Blace postoji, i ne samo Blace, onda je sve mogue. Onda boga nema. Kosovare Keljmendi je i hrabra i lepa i snana, i pametna, nosi i oca i brata, i samu sebe dri, vrsto. Za koji minut otii e nazad, tamo, odakle ne moe izai. Zatoena. Do novog zakona, do sudnjega dana. Priam u Mavrovu kako je bilo. Na to Radojka Tomaevi iz Splita kae: Nita ti to nije, bila sam ti ja kod Bihaa, u autu, dodue, same su ruke i noge, ljudske, padale po krovu. Ima li kraja ovom nepreivljivom udu. Kao da je neko smislio da sve ljude u ovim zemljama, iz bive zemlje ne namui odjednom i podjednako, ve postepeno, i na pare, najstranije. Borka Pavievi

(ene za mir 2001)

354

Flora Brovina
Nakon toga, Flora Brovina je imala zavrnu re. Ona se obratila sudu: asni sude, nije istina da smo zloupotrebile Ligu albanskih ena. Stojim pred vama da mi sudite kao lekarki. Drei se Hipokratove zakletve, ceo svoj ivot sam posvetila deci, a deca ne biraju svoju nacionalnost, niti znaju koje su nacionalnosti, dok im roditelji to ne kau. Moje pacijente nikada nisam delila po nacionalnosti, veri, ni po ideolokom uverenju njihovih roditelja. Ponosna sam na to i danas bih tako radila. Ja sam humanitarac i rtvovala sam svoje zdravlje da bih pruala pomo deci i enama. I danas bih, da sam na slobodi, imala posla pa bih pomagala onima koji su sada ugroeni. Sad je druga strana ugroena i pokuala bih njima da pomognem. Kao pesnikinja svojim radom sam elela da se ukljuim u emancipaciju albanskih ena, za enska prava, da podiem svest ena, da im pomognem da se izbore za svoju slobodu, da shvate kako bez ekonomske nezavisnosti nema ni slobode. U Ligi (albanskih ena) stvorila sam prve mostove meu enama u zemlji i svetu. Najblie saradnice su bile srpske ene. Najsnaniju podrku dale su nam srpske ene. Moda su ene iz Srbije najbolje govorile o problemima albanskih ena. To Albanke nikada ne smeju da zaborave. Saraivale smo sa enama iz celog sveta (Italije, vedske...). ao mi je to je tuilac umanjio ulogu ena u svetu jer je veoma vano da ene budu ravnopravne sa mukarcima. Nikada se neu odrei borbe za prava ena uvek u to raditi. A to to mi tuilac pripisuje da sam se borila za secesiju Kosova i pripajanje Albaniji, ponavljam moja domovina je tamo gde imam prijatelje, tamo gde se itaju moje pesme. One se itaju i ovde u Srbiji, i u vedskoj i Indiji, Brazilu, Poljskoj. U svakoj od ovih zemlja mogla bih da se oseam kao kod kue. Moje pesme su u Enciklopediji pesnika Jugoslavije (SFRJ). Umesto da se stanje sredi, na Kosovu je na delu revanizam i za to mi je jako ao. Albanci se nikada nisu tako ponaali prema svojim komijama, enama, deci. ao mi je to nisam na slobodi, to ne mogu na to da utiem, to ne mogu zajedno sa enama da pruim ruku raseljenima. Mislim da e one to uraditi kao ene koje cene ene. A kao intelektualka smatram da je vreme da intelektualci uine sve da se pomire Srbi i Albanci. I drugi narodi su se svaali, imali jo vee ratove pa su se pomirili. Kad bi bilo u mojoj moi, uinila bih sve da se srpski i albanski narod pomiri. Zapisala Staa Zajovi, prisutna na suenju u Niu, 9. 12. 1999. god. (ene za mir 2001) 355

On je umanjio znaaj svih ena na svetu

Molim vas, nemojte vie da utite

Ve nekoliko dana ekam da se povodom traginog dogaaja kod Podujeva, oglase i javno osude zloin albanski intelektualci koji jo uvek ute. Pitam se da li ste tako brzo zaboravili srpske humaniste koji su bili hrabri i javno osuivali tragediju vaih sunarodnika? Da li je preko noi iz vaih ivota nestalo ime Natae Kandi, Sonje Biserko, Vojina Dimitrijevia, Natae Odalovi, Ivana Torova, pokojnog Burzana i mnogih drugih (neka mi oproste oni ija imena nisam spomenula)? Gospoo Brovina, jeste li zaboravili tekstove i javna istupanja srpskih intelektualaca koji su svakodnevno pisali o Vama i na kraju Vam pomogli da budete na slobodi. A Vi utite. Zato? Gospodine Rugova, nisu dovoljna samo tura saoptenja osude, ve uticaj politiara koji moe u velikoj meri da sprei to to se dogaa, da osudi i nazove pravim imenom. Ne zaboravite, Vi ste ostali ivi za vreme rata, pa ipak utite. Zato? I svi vi, novinari, pravnici, sociolozi, glumci, humanisti, i svi vi za koje su vai prijatelji Srbi u noi 24. marta 1999. krenuli iz Beograda u ponor kako bi spasili vae ivote. Vi ete se sami prepoznati i verujem postideti ako u vama jo uvek ima ono malo due. Nemojte me osuivati i nemojte rei da su putnici u autobusu krivi. To su nevini ljudi eljni svoje kue, svog ognjita, to su deca koja ne umeju da mrze, koja su se u naruju svojih roditelja zatekla na mestu traginog zloina i naalost otila u istoriju. Zato vas molim nemojte vie utati. Ne ostavljajte svom potomstvu sramnu istoriju. Budimo ljudi... Aferdita Jakubi, Medvea

(ene za mir 2001)

356

Humanitarna intervencija

26. mart 99. 17 sati

La vitta e bella

Nadam se da emo svi preiveti ovaj rat. Srbi, Albanci, dobri i loi momci, oni koji su uzeli oruje, oni koji su dezertirali, kosovske izbeglice koje etaju umama i beogradske izbeglice koje etaju ulicama sa decom u naruju kad sirene zasviraju, traei nepostojea sklonita. Nadam se da NATO piloti nee ostaviti za sobom svoje ene i decu, koje sam videla kako plau na CNN-u dok njihovi muevi poleu ka vojnim ciljevima u Srbiji. Nadam se da emo svi preiveti ali ne i ovaj svet ovakav kakav jeste. Nadam se da emo uspeti da ga skrhamo: zovi to demokratijom, zovi ga diktaturom. Kad NATO procenjuje da je 20.000 civilnih rtava mala cena za mir na Kosovu, kad predsednik Klinton kae da hoe da Evropa bude bezbedna za amerike ake, ili srpski predsednik Milutinovi kae da emo se boriti do poslednje kapi krvi, uvek imam oseanje da govore o mojoj krvi, a ne o svojoj. I onda svi oni ne postaju meni samo neprijatelji, ve zveri, vukodlaci, koji prelaze sa ekonomske politike na demokratska ljudska prava sa koliinom krvi potrebnom da se ona ostvari (kao gorivo). Danas je drugi dan posle. Otila sam na pijacu i crnu berzu, na Kaleni. Opet je ivnula, adaptirala se na nove uslove, nove potrebe: nema dravnog hleba ali ima dosta brana, nema informacija na zvaninoj TV, ve traevi uplaenog stanovnitva o tome ko pobeuje. Tinejderi se klade po okovima: iji su avioni oboreni, nai ili njihovi, ko bolje lae, ko najbolje prikriva rtve, ko bolje pokazuje pobedu, ili opet rtve. Kao da je u pitanju fudbalska utakmica ravnopravnih strana. Grad je tih i paralisan, ali funkcionie, ubre se odnosi, imamo vodu, imamo struju... Ali gde su ljudi? Po kuama, krevetima, sklonitima... ujem nekoliko linih pria o nervnim slomovima prijatelja mukih i enskih. Oni koji su bili u nervnom slomu od poetka rata na Kosovu, znai pre vie od godinu dana, nekolicina, sada se oseaju bolje: realna opasnost manje plai od opasnosti u mati. Nisam mogla da izaem na kraj sa nevidljivim ratom kao to umem sa konkretnim potrebama: hleb, voda, lekovi... I, jako vano: sada vidim kraj. Konano smo dobili i mi u Beogradu ono to je cela ostala Jugoslavija imala: rat na sopstvenom tlu. Stie mi 1020 elektronskih poruka dnevno od prijatelja i ljudi koje sam sluajno srela: misle na nas, na mene i moju porodicu i daju mi moralnu podrku. Oseam kao da ja njima valja da dam moralnu podrku, meni je samo materijalna podrka potrebna u ovom trenutku, moj moral je sazdan od mojih potreba. Ljudi se skupljaju po kuama, da zajedno ekaju bombardovanje: ljudi koji se jedva poznaju, koji su se pravili da ne znaju ili zaista nisu znali 359

ta se deava na Kosovu ili da je NATO sve vreme ozbiljno pretio. Sedimo zajedno i delimo stvari koje imamo. Solidarnost i nenost bude najbolje crte kod Srba. Konano: znala sam da neto volim kod svog naroda... Moja prijateljica Nemica koja ivi u Beogradu zove me telefonom, kae, nisam napustila zemlju, nisam izvela decu, ak ni tek roene unuie. Dosta mi je svega, hou da vodim svoj lini ivot. Moja prijateljica feministkinja trai da odrimo radionicu u Panevu, koje je dosta bombardovano, da drim knjievno vee. Ali nemamo benzina, moramo da kupimo bicikle. Telefoniramo jedni drugima sve vreme, traei i dajui obavetenja: deca su najbolja u tome, vie vole da budu aktivna nego pasivna u kriznoj situaciji. Mi odrasli ih maltretiramo naim strahovima a oni su premladi da bi lagali ili konstruisali kao to mi umemo: barataju injenicama i vestima. Uglavnom smo dobro informisani kroz deiju mreu, kroz strane satelitske programe i lokalne TV stanice. Razmiljam o Albancima na Kosovu, o svojim prijateljima i njihovim strahovima, znam da im je gore nego nama; strah se u meni budi na tu pomisao, znai da jo nije kraj. Nemam snove, spavam tekim snom i plaim se buenja ali srena to jo nema prave tragedije, jo uvek smo svi ivi i stalno se gledamo da to potvrdimo. I da, vreme, divno vreme, uivamo i plaimo ga se: to je vreme bolje, jae e biti bombardovanje, ali to je bolje vreme bie bombardovanje preciznije. Volela bih da znam da li nam je potrebno dobro ili loe vreme da preivimo? I konano, gledala sam Beninjijev film La vitta e bella (ivot je lep), vee pred bombardovanje. Sledeeg dana, i nama se sve desilo. Moda nije trebalo da ga gledam, ali sada je prekasno: i shvatam da je u svakom ratu koji vode Veliki Mukarci najbezbednije mesto rtve. P. S. U ovom asu sirene prekidaju moje pisanje... sirene su moj cenzor i moja satnica. Ukljuujem TV na CNN da vidim zato sviraju sirene u Beogradu, kau da ne znaju. Lokalna TV e nam dati informacije tek kad sve bude gotovo.

6. april 99.
Danas je godinjica Hitlerovog bombardovanja Beograda 1941. Ali najvea teta je napravljena u saveznikom bombardovanju Beograda 1944, britanskom ili oslobodilakom. Znam da e danas svi ovde koristiti tu paralelu da bi se osetili bolje ili gore, bilo ta... seam se jednog starog bibliotekara ija je verenica poginula tokom bombardovanja Beograda, nikad se nije oenio ve zapopio. Ova me je pria vie impresionirala od pria o 360

poginulima, o izgubljenim dobrima, stanovima za koje sam ula od ue porodice. Sedela sam jutros na terasi, sunce me je grejalo sa velikom ljubavlju, sanjala sam o moru i istom nebu o kome smo priali sino ekajui na avione. I oni su doli. Ali opet nisu bombardovali Beograd: opet druga mesta, druge rtve na terasi. Tako se oseam krivom, vie nego ikad jutros zbog tih Drugih. Moji prijatelji i neprijatelji iz celog sveta pitaju me, zar ne zna koliko je grozno na Kosovu? Znam, zaista znam, i oseam se krivom to se ovde tako loe oseamo a ne prolazimo njihov uas. Ali na rat je uvek, za poslednjih 1015 godina bio ova vrsta nevidljivog rata, jo mnogo moramo da preemo do katarze, da se oslobodimo nae loe savesti, pogrenih mitova, inercije... Oseam kako nas odsecaju od ostatka sveta, jo poruenih mostova, jo prijatelja i neprijatelja koji pokazuju na nas koliko smo mi ovde loi, jo ludaka ovde koji prave karijere vritei kako smo mi nebeski narod. A narod? Sedi u podrumima ili krevetima ne ekajui nita. Sino sam sanjala kako bombe padaju u moj podrum, u moj krevet i posle sam se osetila olakana i slobodna. Trebalo bi da prestanem da piem, mrzim svoje snove, misli i rei. To je ve porok. Jasmina Teanovi

(O normalnosti: moralna opera jednog politikog idiota 1999)

361

Zovem se Ljiljana Odani, iz Novog Sada sam, roena sam 68. godine. Pre devet godina sam doivela saobraajnu nesreu u kojoj sam ostala trajno nepokretna, oduzete su mi i ruke i noge, to e za ovu priu biti veoma bitno. To to su mi oduzete ruke i noge znai da u potpunosti zavisim od svojih roditelja i od ljudi koji su pored mene. Kao i svi drugi uopte nisam mogla da verujem da e doi do rata iako sam na dan bombardovanja rekla mami da su na CNN-u pokazali da su mete Novi Sad, Beograd, Podgorica i Pritina. U osam sati je grunula prva bomba. Smeno je da kaem, ali oduzela sam se, zaista sam se oduzela i ono malo to moe mi se oduzelo. Prvo zato to zavisim od roditelja i svih ovih devet godina koliko sam u kolicima, provodila sam sa njima; oni su uvek bili sa mnom i u svakom strahu oni su bili sa mnom. Ovo je bio ogroman strah i verovatno najvei strah koji sam doivela jer nisu bili pored mene. Onda sam se ula sa svojim roditeljima koji su bili kod moga brata. Tih dvadeset minuta dok nisu stigli ne znam kako sam preivela. Kada su stigli videla sam da oni nisu toliko uplaeni, odnosno verovatno su bili uplaeni kao i ranijih godina, ali to nisu pokazivali, bili su dovoljno jaki zbog mene. Poeli smo da pravimo ratni plan. ta je to znailo za mene? Znailo je pokupiti sve lekove u jednu torbu, pokupiti dokumenta, pokupiti pare, zlato ono malo to ima u svakoj kui to nam je bilo najbitnije. Veliki problem koji postoji u mojoj porodici je to to imamo dve stare bake. Baku od devedeset dve godine i baku od devedeset godina s kojima je bilo zaista apsurdno bilo gde se sklanjati. I njih dve i ja. To vee smo presedeli u stanu ekajui da li e se jo neto desiti, meutim poto ja ne mogu dugo da sedim, mislim da smo ve negde oko dva otili u krevet. Sledee noi sam odluila da siem u podrum, jer svi su priali da e ii u sklonite, da e ii u podrum, a to je bila ta prva euforija. Sila sam u podrum, tu se naao i komiluk sa kojim sam provela lepo vee, uspeli smo i da zaboravimo malo na rat, ali sam shvatila da ja ne mogu da provedem rat dole, jer je moje stanje takvo da bih se ubrzo razbolela. Na podrum je kao i veina naih podruma, memljiv i vrlo star i vrlo hladan. Kako svi znamo, to je bio mart mesec i ja verovatno dole ne bih izdrala due od nedelju dana. Odluili smo da sedimo tu gde smo, da sedimo u stanu i da ekamo. Kao i svi, mislili smo da e se rat zavriti brzo, za petest dana. Mogu da kaem da me je ta no provedena u podrumu spojila sa komijama, to je iskustvo svih Jugoslovena. Poelo je jedno druenje koje se nastavilo i posle rata. Svako vee sam odlazila kod kominice, bilo nas je dosta; sva srea, svi su bili optimisti, svi su se jako dobro drali, jako lepo smo se druili, bilo je i smeha, bilo je i straha kad zasvira sirena, ali sve smo to proli. 362

Ljiljana Odani

Sledea strana no je bila kada je sruen Varadinski most koji se nalazi na dvesta metara od mene i tada sam shvatila koliko sam ja invalid. Kada je lupila bomba u pet ujutru, svi su skoili, a ja nisam mogla ni da sedim u krevetu. Mama i tata su dotrali i prekrili me, prekrili su me svojim telima. Ujutru smo priali. Ja sam bila preplaena, ali oni su mi rekli da me nee ostaviti ta god da se desi, da ne treba da se brinem, da su oni pored mene. Onda su poeli da mobiliu. Tad mi se javio jo vei strah, da ne mobiliu moga brata. To je valjda jo vei strah nego strah od bombi. Njega jedino imam, on ima to malo dete koje meni znai sve u ivotu. Isto tako, poto ivim u centru grada, teko sam doivela i ruenje eeljevog mosta a i Rafinerija nam je dosta blizu. Bilo je i smenih trenutaka. Radovali smo se kad pada jaka kia, nou, jer smo znali da nas tada nee bombardovati. Apsurd, ali tako je. Znam da e to izgledati glupo zdravim ljudima, ali meni je rat doneo i neto dobro. Puno prijateljstava, puno druenja i kolektivnu nesreu. Ja sam imala linu tragediju koja je bila mnogo vea od ove tragedije u onom momentu kad smo shvatili koje ciljeve gaaju i nadali se i devedeset posto znali da nee gaati civile. Niko nije znao da se jedan Aleksinac nee ponoviti i u Novom Sadu, ali ipak je postojala nada da nee ba tebe, da nee ba nas pogoditi. Tu se ve vratio moj optimizam. Mogu da kaem da sam ja bila ta koja sam teila svoje drugarice, poto u drutvu inae vaim za jaku i vrlo optimistinu osobu, tako da sam ak i prepodnevne uzbune provodila u dvoritu sa komilukom, nisam se penjala gore. Sledei vrlo bitan momenat je nestanak struje. Nestanak struje za mene znai... (Evo sedimo ovde u dvoritu dok dajem ovaj intervju, upravo je proletela kometa, ne lii mnogo na bombu, ali smo se uplaile... bila je uta lopta sa belo-crvenim tragom.) No, poela sam o struji. Struja za ljude znai jako puno, a ta znai za mene. Znai potpuno odvajanje od sveta, znai nema lifta, zatvorena sam u kui. Nema grejanja, a meni je jako loa cirkulacija. Kad god legnem moram do ukljuim elektrino jastue. Da bih mogla da se okupam potrebno je ugrejati kupatilo, dva sata ranije, sobu dva sata ranije. Tako da je i tu poeo jo jedan ratni plan, ta emo, kako emo. Dve stare bake, ja... Takoe i za lekove... Problem za lekove je bio i pre rata, a za vreme rata, s obzirom da nismo znali koliko e trajati, zaista je bila potera, da nam doture nekako iz inostranstva, koje ne mogu da naem u Jugoslaviji. U meuvremenu pali su i eeljev most i Most slobode. Bomba je lupila Izvrno vee koje se nalazi nekih osamdeset metara od mene. Taj dan je zvalo dvadeset i est telefona, ljudi su zvali da pitaju kako smo. Svima je bilo jako ao mostova. Ne mogu da kaem da mi nije ao tih mostova, ja sam se rodila u Novom Sadu, odrasla u Novom Sadu i preko svih tih mostova, pogotovo preko Varadinskog mosta sam prela bezbroj puta i jako sam vezana za njega. Meutim iako su svi alili mostove, ono 363

to je meni bilo bitno u ovom ratu su ivoti ovih mladih ljudi iz prostog razloga to sam ja puno vremena provela u bolnici. Ja sam od 90. do 94. bila u bolnici i nagledala sam se ranjenih mladih ljudi. Bilo je jako puno ranjenika. Ranjenici koji su izali ne samo fiziki hendikepirani nego i psihiki; ja mislim da je to najvea tragedija ovog rata. Mostove emo izgraditi ali ti ljudi se vie nikada nee vratiti. Mislim da ovo nije bilo vredno ni jednog deijeg ivota. Mogu da kaem da sam izala mnogo jaa iz ovog rata, ali isto tako i mnogo, mnogo, mnogo siromanija. Moj optimizam, optimizam bez pokria kako ga ja zovem, osiromaio je. Ona snaga koja mi je trebala da izguram ovaj moj ivot, otila je na taj prokleti rat. Pokuavam da punim baterije, sad posle rata. Ne znam na koji nain da ih punim, jer nam je haos u dravi. Haos je meu mojim prijateljima. Haos je u naim glavama. Ne znamo gde emo. Ne znamo kud emo. Ne znaju gde e mladi ljudi. Ne znaju gde e, penzioneri. A ta ja da kaem!? Interesantna stvar je bila... moja mama ima roenu sestru u vajcarskoj; oni su svako jutro zvali, oni bi uli vesti pre nas. Mogu da kaem da su oni nas maltene sahranili. Tada smo dobijali posebnu energiju i posebnu snagu teei njih. Moja mama se ponaala kao da smo na pikniku. Uvek ih je teila kao da je s nama sve u redu, ali to je valjda tako uvek. Mislila sam da neu moi ovako neto da priam, da neu moi ponovo da pominjem rat, posle svega ovoga to se desilo. U celom ovom ratu imala sam sreu to imam fenomenalno dvorite, da tako kaem, fenomenalno dvorite koje je bukvalno oaza. Jedno lepo travnato dvorite, mirno dvorite. Tu smo se skupljali svako pre podne, to je bio neki moj mikrosvet. ak su poele da dolaze i moje prijateljice, moji drugovi, prijatelji. Moram da priznam da sam ja uivala, jer sam otkrila to dvorite, jer ranije nisam odlazila, to je u neku ruku ono to ja kaem da sam ratni profiter. Upoznala sam se sa komilukom, otkrila sam to dvorite, sunala sam se, to ranije nisam radila, popravila mi se krvna slika i tako, bilo je svega i svaega, od suza do smeha. U svakom sluaju ja sam kao i svi drugi imala i uspona i padova. Bilo je dana kad sam mislila da neemo preiveti, kada sam bila histerina, kad se rasplaem, ali bilo je i dana kada sam mislila, ma sve e ovo proi, ne moe tako dugo trajati, jai smo mi od sudbine. Tih sedamdeset i osam dana imala sam jako puno vremena da razmiljam o sebi i mislim da je to za mene rezultat ovoga rata, upravo to to sam valjda ovih devet godina ivela i gurala ne osvrui se na svoju nesreu, ne osvrui se na svoj ivot, prihvatajui ga takvog kakav je. Nikada se nisam pomirila s tim to sam u kolicima, ali sam prihvatila, ali ova dva i po meseca su me naterali da razmiljam o sebi, da razmiljam o svojoj situaciji i shvatila sam da ipak nije toliko cvetna kao to sam ja mislila. Promenila sam se puno. Nema vie toga smeha ne mogu vie iskreno da 364

se nasmejem. Ovo govorim ta mi je rat uinio, kao stanje koje me je nateralo da budem zatvorena, da razmiljam o runim stvarima, da razmiljam o svojoj budunosti, koja nimalo nije blistava. Nije blistava budunost mojih sugradjana.

(zabeleile ene na delu, Novi Sad,juli/avgust 1999; objavljuje se prvi put)

365

Agne
Ja sam Agne. Imam etrdeset i osam godina i Maarica sam po nacionalnosti. Svaka epoha ima neke svoje kljune termine. Ranije je to bilo samoupravljanje, delegatski sistem, posle je dola tranzicija, identitet, a danas je u trendu takozvani multikulturalizam. Moja pria ima dva multikulturna elementa, jedan je kineski horoskop, a drugo je iskustvo Jevreja iz Drugog svetskog rata. Po kineskom horoskopu ova godina je trebalo da bude najbolja godina mog ivota, posle sedam dugih, gladnih i mravih godina koje su samo odnosile, a meni tako malo davale, te sam se potajno i sveano pripremala za grand finale. Prvo, dobila sam ponudu za posao koji sam oekivala godinama, drugo dobila sam specijalizaciju koju sam oekivala od 93, tree dola sam do glavnog hirurga koji je trebalo da operie moje dete. Svi su pregledi obavljeni i operacija je bila zakazana za roendan moje erke, osmi april. Znai, ivot je konano krenuo. inilo mi se da sam na ini... zasjalo je sunce i inilo mi se da je to stvarno godina mog ivota. To je bilo dvadesetog marta i onda se odjednom sve sruilo. Seam se, bila je sreda dan samog bombardovanja dete je dolo iz kole, sedele smo same u stanu. Osealo se u vazduhu, znala sam... Svest mi je govorila da je to to a srce mi je odbijalo svaku mogunost da se to moe desiti, i onda smo nas dve krenule u etnju. Bilo je uvee, est sati kada smo se vraale, Zmaj Jovinom i u Progresu sam ugledala cipele svojih snova. Mesecima sam traila elegantne cipele; cipela je bitna jer je obua ona koja te vodi kroz ivot i za moje preivljavanje rata ta cipela e biti kljuna. Avetinjski prazan grad. Predvee, sumrak, nas dve stojimo uoi rata i ugledam cipele svog ivota. Trideset est, italijanske, braon i kao to je Pepeljuga verovatno imala njoj namenjene, meni su bile te cipele namenjene. Ule smo u prodavnicu, koja je bila potpuno prazna, bio je ukljuen tranzistor i sad spikerka ita instrukcije kako da se ponaamo za vreme vazdunog napada. Daju instrukcije o znacima za uzbunu, svi ledeno stoje, prazna radnja, a ja probam cipele, nikad u ivotu tako dobre, tako lepe! Znala sam, ako proe rat, ako preivimo, ako me cipele saekaju, ja u ih kupiti. Devojke sa parfimerije stoje i kad je ve svima bilo jasno da e se danas-sutra bombardovanje dogoditi, dve mlade otvaraju parfeme za uzorak i poinju da se doteruju. Apsurdna situacija. Ja u cipelama, one mlade devojke... To je, kako preiveti kriznu situaciju. Znai, od neega to je pakao napraviti praznik. Nas dve nismo krenule ka svojoj praznoj kui, nego smo otile kod prijateljice koja ima etvoro dece, znai da doivimo neku sigurnost, da ne budemo same, jer je nekako bilo oigledno da e se to dogoditi. Poto je ona izbeglica iz Rijeke i zna dobro italijanski, stalno gleda italijansku 366

televiziju, ve vesti idu, tri traka, avioni su krenuli, poleteli iz Aviana i petoro dece i nas dve na etvrtom spratu, na krovu sedimo i ekamo, jasno nam je da nam je budunost zavrena ovog trenutka. I sad mi oekujemo avione, stvarno, odjednom prasak i nas dve se gledamo sa suzama u oima, deca tu i, i... jednostavno ono to sam osetila bila je seta, da mi je ivot zavren, da sam na kraju svojih etrdesetih godina, da mi je karijera prekinuta, da je budunost neizvesna i da se ivot ustvari zavrio. Strah za vreme bombardovanja nisam osetila, radila sam, sedela sam, pisala sam, ekala sam da proe bombardovanje, uvala sam svoju porodicu i bila sam tuna zbog gubitaka, a nisam imala strah od smrti, od nekog umiranja. Drugi element tog mog multikulturalizma jeste veza sa Jevrejkama. Naime, mi smo dugo bili podstanari kod Jevrejki, po raznim jevrejskim kuama, kod ena koje su preivele novosadsku raciju, koje su ve bile skinute u kombinezone i bile na redu za streljanje kada je racija prestala. Jedna od njih je bila u Auvicu, znai sve su to preivele. To su bile mlade ene i ceo njihov ivot je dobio sasvim novi tok usled takvog iskustva. One su priale da su sve ene koje su bile pesimistkinje zavrile negde u nekoj zapadnoj zemlji, u Americi, a sve one koje su bile optimistkinje zavrile su u Auvicu, jer su mislile: sad se zavrio Prvi svetski rat, valjda oveanstvo nije toliko ludo da sada zapone rat. Kada su one priale te prie ja sam razmiljala u sebi, kako nisu imale refleks, kako nisu prepoznale ta e im se dogaati, kad je to tako oigledno bilo nama sada, gledajui njihovu sudbinu. Prva bomba je pala u sredu, u petak ujutru Jevrejska optina je organizovala autobuse za prevoz dece i svi koji su hteli ili su za Budimpetu, iz Budimpete se ilo za Izrael. Jevrejsku decu. Oni su vozili i drugu decu, ali u Izrael se ilo samo po osnovu verske pripadnosti. E sad poto je jevrejski narod ve genetski, da tako kaem, istorijski, dovoljno mudar i ako su oni ispraznili grad za tri dana, onda je to bio neki signal da je vrag odneo alu i da je dolo vreme za taj istorijski refleks. Znai, ono to sam ja mislila sluajui jevrejske prie, sada je bila moja pria. Drugo, grad je opet bio avetinjski prazan, jer su svi otili, ja jednostavno danima nikog poznatog nisam sretala i posle etrdeset dana bombardovanja, kad su svi mostovi otili i kad sam ja to sve otpatila, uzele smo dve putne torbe, isprave i krenule preko granice. Ja imam rodbinu u Maarskoj, znam jezik, koji opet nije isti jezik mada svi govorimo maarski i po mom govoru se ne osea da nisam odande, ali ipak je to sasvim druga zemlja, drugi ljudi, druga kultura, a moda je injenica da sam znala jezik samo oteavala uklapanje. I onda smo nas dve poele izbegliki ivot. Rodbina nije htela da nas primi, bili su korektni, ali nisu imali uslova. Jedino to smo imale to je bila jedna soba, bez hrane, bez iega i kad sam videla kako se brzo tope pare mene je uhvatila panika. Sobu smo dobile od rodbine, ali rodbina nije rekla koliko e ta soba biti prazna, koliko e nam ostati na raspolaganju, jer su se oni potajno plaili da im ne ostanemo na vratu. E sad i to mogu 367

ljudski da razumem, stvarno nikome nije potrebna ta vrsta obaveze, meutim ta rodbina, kada je bila ovde u Jugoslaviji, oni su znali da smo mi tu. Oni su ovde bivali, letovali, dolazili u oping i onda smo stvarno bili rodbina. Kada se kolo sree okrenulo onda je pria ispala sasvim drugaija. Oni su nas jedanput pozvali na ruak, te nedelje kada smo stigli. Poto su fotografi, napravili su grupni portret s izbeglicama i tu se zavrava pria. ak nas ni telefonom nisu pozvali, da pitaju kako smo se snale. Meni nije bila potrebna materijalna pomo, meni je bio potreban posao. Ja se ne plaim posla, umem da radim i fizike poslove i svata drugo, ali jednostavno je egzistencija bila strano teka, bile smo u stranom gradu, ja nisam imala s kim da priam, ila sam ulicom i plakala. Grad koji je bio prelep, u kojem sam ja uivala kao turista kad sam imala platu u depu, koju sam nekada olako potroila za tri dana. Jednostavno sam bila preplaena do sri kostiju. Ja u ivotu tu vrstu straha, nemoi, bezizlaznosti nisam osetila. Dete se nije uklopilo u koli. Jesu svi bili korektni, ali to nije bila njena sredina. Ona je patila za svojim drugaricama, imala je stranu nostalgiju, oslabila je. Stalno smo gledale vesti. Ona se strano plaila za sve koje je ostavila u gradu. Znai, jedno iskustvo je da u kriznim situacijama ne treba razdvajati porodicu i da bi bilo mnogo bolje i za nju i za mene i za moju porodicu da smo ostali tu svi, jer ovakvo razdvajanje samo je oteavalo i onako teku situaciju. Ja sam se plaila kopnenog napada i to je bio glavni pokreta zato sam ja izala iz zemlje, jer je postojala varijanta da e se Kosovo ponoviti i u Vojvodini i ja sam jednostavno ila u izvidnicu da napravim svojoj familiji i roditeljima za ne-daj-boe, neku odstupnicu, da moemo opstati ako se tu neto dogodi. Poto se rodbina pokazala takva kakva je, a opet poto je to moja dobra godina, onda se tu i kineski horoskop morao pojaviti. Kad sam bila devojica u osnovnoj koli, dopisivala sam se sa jednom malom iz Peuja, gde smo bili i ja pamtim tu adresu i sad u onom bezdanu, u onoj besperspektivnosti, naem ih u telefonskom imeniku, pozovem. Oni su na sreu ivi i zdravi, ljudi koji imaju osamdeset godina. Ta devojka je upravo bila kod njih u poseti i ona sedne na prvi autobus i doe da nas obie. I sad ona pria svoju ivotnu priu i kae: kad sam ja bila 66, kad je jo u Maarskoj bila beda i kad more nikad nismo videli, vi ste nas pozvali da doemo na letovanje. Poto su moji roditelji bili prosvetni radnici, vodili su decu na odmor u Katele, kae, i vi ste nas besplatno poveli. I kae, meni je to najlepe ivotno iskustvo, ja vam to nikada neu zaboraviti i moja kua vam stoji na raspolaganju, moji roditelji ako imaju poslednji tanjir supe, podelie sa tvojim roditeljima. I kae: ne da ste dobrodole, nego nemojte brinuti, ja u voditi rauna i o tebi i o tvom detetu i o tvojim roditeljima. Onda sam se ve psihiki malo bolje oseala. Poela sam da traim posao, meutim kod njih je isto nezaposlenost jako velika i teko je nai 368

bilo ta, naroito bez papira i jedini mudar savet koji sam dobila jeste da posao treba traiti tamo gde e ga nai. E sad, ta to znai!? Znai, ja sam krenula da budem kuna pomonica, da perem klozete, da peglam, da radim kod privatnika, da pravim najlon kese, znai to je put kojim se ne ide. I druga stvar, detetu se naglo pogoralo zdravstveno stanje, ja sam nazvala doktora i on je rekao da ona mora pod hitno da se operie. Kako u stranoj zemlji, u stranom gradu kad ne zna ni gde je bolnica? Potpuno bez para jer su se zalihe istopile, ono to sam zaradila bilo je samo za goli opstanak. Kako iz te prie isplivati? I sad opet dolazi horoskop: ja idem ulicom i suze cure, sretnem jednu enu i pita me zato plaem. Prazna ulica. Niko me nita nije pitao otkad smo izbegli. I ja kaem, u tri rei, dete bolesno, ne znam odakle da krenem i ona kae: nema problema, moja prijateljica je anesteziolog u Dejoj bolnici. Kae: evo telefonski broj, ja u vas spojiti. Sutradan prijateljica me primi, prijateljica se zove isto kao moja devojica ljubav na prvi pogled, kae: ovo mora hitno pod no, idite snimite nogu. Odemo, uradimo rendgen, ue doktor, koji u ivotu nije tamo trebalo da se pojavi, jer je na hirurgiji, kae: ta je to? Odmah se struno zaintrigirao, pita: ija je noga? Rekoh, naa. Kae, ja bih to da operiem. Kae, ja vam zakazujem to je bio maj ja vam zakazujem operaciju za avgust. Gde je avgust, ta e biti s nama do avgusta, ja ne bih imala nita protiv da je to sutra. Kae, divno, neko je otkazao, u deset sati imamo slobodnu salu. Ona bi operisana za jedan dan, operacija je uspela, nita nismo platile, uradili su besplatno sa najveom ljubaznou, najljudskije. Mene su hranili, mogla sam da budem u bolnici ceo dan. Gledali su televiziju s nama, ta je bombardovano. Ja sam im priala o ratu. Oni uopte nisu imali predstave kako to u ivotu izgleda... ustvari oni su imali griu savesti, ti Maari u bolnici, poto je Tasar, odakle su poletali avioni, jako blizu Peuja. Cela bolnica se solidarisala s nama i to je bila jedna jako lepa i ljudska pria, sa puno topline, tako da smo mi tu operaciju i celu tu situaciju doivele kao praznik i jedan poklon. Mi se sad dopisujemo sa onim pacijentkinjama koje su leale... i postale smo deo porodice u jednoj sredini kojoj nikad nismo pripadale. Tako da kaem, s jedne strane su se vrata zatvarala, s druge strane... tako neverovatna, ljudska prijateljstva... i naravouenije jeste da treba initi dobra dela i od tada, gde god imam mogunosti nekome da uinim, ja to inim. I prosjaku, i duom i dobru re i ta mogu da dam, ja sad to otplaujem celog ivota, dobrotu tih ljudi koji su eto... Onda smo se vratile kui i reila sam da vie nikad ne odemo odavde. A kada sam izala u grad, put me je vodio u prodavnicu cipela; cipele su tamo stajale i kupila sam ih na tri eka. Sada ih gledam u ormanu, verovatno ih nikad neu obuti, ali cipele su tu i ja se nadam da e me odvesti na pravo mesto. (zabeleile ene na delu, Novi Sad, juli/avgust 1999; objavljuje se prvi put) 369

Radionice o ratu leta 99.

Bobana, Beograd
Mi iz Autonomnog enskog centra smo se organizovale, kada je poeo rat, da telefonski koliko je bilo mogue, podravamo ene u celoj Jugoslaviji. Poele smo tako to smo prvoga dana, (mislim da je to i nas izvuklo iz cele te panike), non-stop okretale telefone po celoj Srbiji i hrabrile ene da izdre strah, i razgovarale o tome ta se deava u njihovim gradovima. Ono zbog ega se ja najbolje oseam je i to to smo svakoga dana pozivale nae drugarice iz Pritine, koliko su telefonske veze dozvoljavale. Ono to ja mogu da kaem, to je da kada ujete njihove glasove, negde odozdo, i kad sam ja priala sa Igbalom, kad sam nju ula, mislim da je meni rat u Beogradu bio potpuno nekako mali. Nekako sve to bombardovanje se izgubilo u strahu, u svemu. ini mi se da sam u svakom trenutku znala koliko je dole mnogo, mnogo tee. Znate kako, sve to gledate na TV, gledate CNN, BBC, gledate kolone i priaju vam non-stop o tome, ali to ne moe da se poredi sa oseajem kada ujete nekog ivog, koga pri tome jako volite, kako vam pria iz nekog mranog ugla o tome da su navuene zavese, da ne sme glasno da se pria, da se boji da e upasti policija, to prosto moe samo da se doivi. Koliko god to bilo teko, moja neka slika kad me je bilo najvie strah, slika koju sam imala je da sam ja Albanka, da isto tako padaju bombe, da sedim u oku i da ekam da upadne banda vojnika koji mogu da mi urade bilo ta. Drugi strah odnosno bol koji sam imala u Beogradu je to to nita nismo mogle da kaemo. U jednom momentu, kada je policija upala kod Natae Kandi, onda smo se mi u Centru strano uplaile da e doi isto tako i kod nas. Onda smo nauile sve telefone napamet da nigde ne pie Pritina, i zbog nas i zbog njih. Najtee mi je bilo, poto smo na tabli u Centru imale veliki papir na kome su nae prijateljice Albanke, koje su dolazile (gore je pisalo uimo albanski) i onda su one dopisivale ne znam kako se kae feministkinja, pa kako se kae ovo, pa kako se kae ono. Ja sam to morala da skinem u jednom momentu. Onda mi se inilo kako se sve rui. Kao da emo zauvek ostati u tom, ja ne znam, u tom faizmu. Nita ne sme da kae, pie mejlove u iframa, sve radi u iframa, telefonom pria u iframa. To je bilo strano. Onda sam ja u jednom trenutku totalno pukla i rekla da ja to vie ne mogu i onda sam svim svojim prijateljicama u Hrvatskoj, Bosni, Makedoniji napisala sve to sam mislila i posle toga su me iskljuili sa Interneta. Jedina srea u tom periodu, koliko se seam, bila je kada ujemo da je neka od njih izala. Izala je ova, izala je ona. To je bilo najvanije. Samo da se spasu. Eto, to je bio moj rat. 370

Ada, Novi Pazar

U koli je bila sablasna tiina, deca koja umeju da budu strano buna, toga dana su bila strano tiha, uplaena. Ja ulazim u uionicu i kaem da u tog dana govoriti o jednoj vedroj strani ivota, o ljubavi. Sluaju me nekih pet minuta zato to me uvaavaju, zato to se plae, a onda jedan deak kae: Profesorice, ja imam svega 16 godina, i nita nisam doiveo. Posle toga jedna devojica pita da li moe da peva. as traje beskrajno dugo, ini se satima. asovi nisu skraeni, iako je u zemlji proglaeno vanredno stanje. Dok devojica peva umilnim glasom, ja se okreem prema tabli da me ne vide da plaem. Deca me pitaju hoe li biti bombardovanja, ima li kola podrum. Tvrdim da postoji sklonite iako znam da ga nema i da se deca nemaju gde skloniti, ako se tog popodneva neto desi. Toj deci ja vie neu predavati, neemo govoriti o ljubavi. Agonija je od devedesete godine, ali agonija od 24. marta traje. Mi smo gledali egzodus Albanaca i sve me je to lino potresalo. U koli sam morala da budem deurna, deurali smo po nekih est sati, grad je bio totalno zamraen. Vladalo je opte nepoverenje, jer ja ivim u meovitoj sredini, a veina se bojala da se ne dogodi Srebrenica, da se ne dogodi Pe, Gorade, Foa... Dana 31. maja civilna zgrada je bombardovana, bilo je mnogo rtava. U nekim izvetajima pominje se brojka od 13, u nekim drugim od 23. Tom prilikom niko od Muslimana nije stradao, sve rtve bile su pravoslavne veroispovesti, tako da je gradom kruila pria da su Muslimani bili obaveteni, da je na zgradi bio lokator, da je neko od Muslimana putem interneta obavestio NATO i da su zbog toga svi Muslimani bili iz te zgrade i okoline iseljeni. To naravno nije tano. Kruila je pria da je pilot bio Turin kao i da su neki namerno i nenamerno eleli da se ja osetim krivom to sam tog dana bila gladna, to smo iseljeni i izvesno vreme iveli u tetkinoj kui. Kada sam posle otila do stana bio je totalno razruen. Pitali su me u gradu da li je istina da je krilo od mog regala usmrtilo neku enu.

Vera, Vrnjaka Banja

Ja sam u svakom momentu izraavala svoje miljenje i onda kada su Slavka uruviju ubili, samo to ja nisam imala taj znaaj. Ja sam pristalica jedne moje mlade prijateljice, profesorke knjievnosti iz Nia, koja kae: zatvorim se u svoju sobu pa se proderem: JA SAM PROTIV i raunam da e se taj moj krik prisajediniti nekom horu koji e na kraju uiniti da stvari bolje krenu. E, ja se neprestano derem. Neprilike koje mi imamo su velike. Mi ne moramo da se pojavljujemo na televiziji, mene su pitali na televiziji to vas nema ee na naoj lokalnoj krasnoj televiziji... mi smo u prednosti u odnosu na Beograd. Ja sam rekla da koristim svaku slavu, proslavu, skup, sahranu da kaem svoje miljenje. Ja sam nagovarala momke da se ne 371

odazivaju na poziv i injenica je da se 23.000 srpskih mladia nisu odazvali na poziv, nemaju toliko zatvora da ih sada arestiraju. Prema tome, koliko sam momaka upoznala rezervista koji su se vratili, svi su bili uasnuti. Ima potencijala u ovom emernom narodu. Ja malu nadu gajim. Evo ta sam ja uradila: neka svakoj od vas gospod Bog ne da da bude majka sina jedinca koji je sluio vojsku u Sarajevu kada je rat poeo i kome je pretila svakodnevna opasnost da dobije poziv za neku vojnu vebu, odnosno za privatni rat Slobodana Miloevia. Prvi put kad je doao, mesec dana posle odsluenja vojnog roka, kad je pozivar uao u dvorite, ja sam mu zapretila pukom nikome to ne preporuujem, kazala sam da imam arsenal u kui a ti si mi najblii koga mogu da ubijem. Ja ne mogu da do Slobodana Miloevia doem, ali da u ovo dvorite nisi vie uao! Da li je sluaj, vie se niko pojavio nije.

Nada, Podgorica

Za vreme bombardovanja pogoena je jedna kasarna u kojoj je poginuo jedan vojnik. Interesantno je to je kasarna sva bila iseljena. Mene je to jako zabolelo, da pogine vojnik, jedan jedini, koji je bio tu. ta je on tu zapravo radio? To sam i rekla za radio Goricu, da je prva rtva rata bio vojnik, a gde su bile stareine? To sam govorila u 14h, a sutra ujutru u 5h, dola je vojna policija, etvorica njih jako naoruanih. Svom sinu sam govorila da ode da spava u prostorije SOS-telefona. Nije me posluao i ostao je u stanu. On ima uvjerenje o oslobaanju od vojne obaveze i smatrao je da ga nee traiti. Doli su u 5h ujutru. Nisam htela da otvorim, ali su oni tako uporno lupali da se moj sin iznervirao i otvorio vrata. Uli su sa pitoljima, a ja sam ih molila da saekaju da im pokaem to lekarsko uverenje, da je on osloboen vojske, ali oni to nisu hteli da pogledaju rekli su meni: E, sektaice iz nevladine organizacije, mi emo tebi sad da privedemo dete. Pokazala sam im vojnu knjiicu i to lekarsko uverenje, meutim, oni su drali ruku na pitolju i bilo je ili da ide ili u zatvor. On je otiao sa njima. Prolo je pet do est sati, a nije se vraao. Poto je njegov otac vojno lice, a ja sam razvedena od njega, poem u komandu kod njegovog oca da vidim gde je. Njegov otac mi je saoptio da je on ... tamo gde treba da bude, u PVO jedinici, koja se pokrenula prema Sjenici. Posle toga, ja odem u Vladu Crne Gore, poto smo mi bili u vanrednom a ne u ratnom stanju, traei potvrdu da nismo u ratnom stanju i da traim da se vrate. Meutim, niko nije hteo da me slua. Sve moje komije znaju da sam protiv odlaska mog sina u rat, a poto su neki smatrali da treba da ide, granatirali su mi balkon jajima i kamenjem. Dok mi je sin bio tamo, pola komiluka se izolovalo od mene. Ja sam bila u najstranijoj traumi, ak sam ispljuvana i od mog brata. Rekao mi je da brukam sina time to molim da ga vrate i da treba da sam ponosna to je tamo. 372

Nora , Pritina
Za razliku od svih Albanaca, koji su doiveli zastraivanje i strah od policije i drugih vojnih jedinica, ja jo uvek mogu da kaem da sam bila protiv bombardovanja. Na neki nain koliko sam besna na Miloevia i njegov reim, toliko sam besna i na meunarodnu zajednicu. Pre poetka bombardovanja, dok su trajali pregovori u Rambujeu, situacija u Pritini se znatno pogorala, to se do tada nije osealo, pogotovu kada se uporedi sa drugim delovima Kosova. Krenule su i bombe, ljudi su poeli da se zatvaraju u kue. Svako vee neko je bio ubijen. Bacane su bombe i u srpske i u albanske kafie i prodavnice. Oseala sam se kao da se to desilo u Bejrutu ili negde u Severnoj Irskoj. Mnogi su se nadali, sada priam kao Albanka, da e se nai neko mirno reenje za kosovski problem u Rambujeu. Meutim, ispalo je da nita nije dogovoreno, da Miloevi opet igra neku prljavu igru. Narod, tako razoaran, oajno je traio bombardovanje. Drugi neki spas za nas, albanski narod nije video. Ali niko nije verovao da e bombardovanje stvarno krenuti. Mislili smo da e biti isto kao i u oktobru. Da e se pripremiti javno mnenje. Da e vriti pritisak na Miloevia i da e sve odloiti za neke druge pregovore. Samo smo sluali vesti. Sve ostalo je bilo sekundarno. Samo vesti, vesti. ak nismo spavali. Iznenada, 24. marta, krenulo je bombardovanje. im smo uli da su avioni krenuli iz kotske oseali smo, moje kolege u kancelariji i ja, da se sprema neka oluja, da e se neto loe desiti. Moje kolege su krenule kuama. Jedna moja koleginica i ja smo ostale do 3 sata. Naa kancelarija je bila preko puta SUP-a i oekivale smo da emo biti blokirane ili da e neko baciti runu bombu. Jednostavno nisam mogla da odem iz kancelarije. Telefonske veze nisu radile. Bila sam veza na terenu. Oseala sam se jako bespomono. Sad nisam bila ja ta koja nekom treba da pomogne. Tada sam oseala da meni treba podrka i pomo, jer sam bila potpuno nemona. Osetila sam strah u sebi. Otile smo kui oko tri. etale smo po gradu. Tada sam se zadnji put videla sa mojom najboljom prijateljicom. Videli smo da ljudi kupuju sve po prodavnicama, jer su znali da e se zatvarati po kuama. Videli smo tenkove po gradskim raskrsnicama. Uhvatila me takva nervoza da nisam znala ta da radim usred dana. Da se zatvorim u kuu? To je bilo abnormalno za mene. Nisam mogla da se zatvorim u kuu i da ekam ta e se desiti. Onda su se zaule sirene koje oznaavaju vazdunu opasnost: zatvorili smo se po kuama. Oko 6 sati grad je ostao bez struje. Videti toliki grad bez jednog svetla, bez jednog glasa, mislila sam da su ak i ivotinje nestale, nita se nije videlo, nita se nije ulo. U tom mraku bila sam jedino srena to je telefon napokon proradio. Moja jedina uteha bili su prijatelji i u Pritini i van Pritine, u Beogradu, sa kojima sam ostala u kontaktu. Tokom noi dok je trajalo bombardovanje, grad je jedino tada bio osvet373

ljen, dok su bombardovali vojne ciljeve, svi smo se pitali zar je mogue da ima toliko vojnih ciljeva i oruja oko Pritine za koje mi uopte nismo znali? Te prve noi su poele policijske akcije. U nekim gradovima su bili paramilitarci, a u Pritini su to bile policijske jedinice, koja vrsta policije ne znam. Ubili su najboljeg advokata Albanca sa njegova dva sina. Zato sam i bila protiv bombardovanja jer sam znala da mi neemo lako proi, znajui kako policija radi na terenu, da je ta ista policija bila i u Pritini, da nema razloga da drugaije postupa prema gradskom stanovnitvu. Sloboda kretanja je potpuno paralizovana. Ljudi su se u periodu od 1012h kretali samo po komiluku, tako da nismo imali uvida ta se deava u drugim naseljima unutar grada Pritine. Tada je poelo spaljivanje gradova. Prva na listi je bila akovica, skoro potpuno etniki ist albanski grad. Onda ubistvo civila naroito u drenikom podruju, Mitrovici, u metohijskom delu gde su se vodile borbe izmeu UK i policije. Komunikacija je bila mogua jedino 100, 200 ili 300 metara dalje od kue. Retko koji Albanac je smeo da ode do grada, jer niko nije bio siguran da e se vratiti bez posledica ili iv. Najgore je bilo tokom noi. ekali smo kada e doi policija ili paramilitarci koji su izvrili najvee zloine po Kosovu. Te noi sam kod kue bila sa bratom i roditeljima. Bilo je trenutaka nemoi kada sam ja kao antimilitarista pitala moga oca: A zato ti nisi kupio neko oruje? ime emo se mi braniti? Ono to mi je olakavalo tu nedelju provedenu u Pritini su esti telefonski razgovori sa raznim ljudima ne samo u Pritini, nego najvie iz Beograda i iz inostranstva. Ne mogu opisati zato, ali najvie mi je znailo da dobijem podrku iz Beograda. Ako me neko ne bi tokom dana zvao bila bih veoma ljuta. To je znailo jako puno ne samo meni nego i mojoj porodici. Posle 45 dana odluila sam da ne mogu ostati u Pritini, jer neu biti sposobna da ita uinim, a neu ni da umrem. Nego sam rekla ja u da radim, da pomognem ljudima koji naputaju zemlju, a ne da ja sama budem izbeglica i da traim pomo od nekoga. Naravno, znala sam da nigde neu ii osim u Beograd. Neu da ekam da me poniavaju Makedonci na granici, kao to su uradili sa albanskim izbeglicama koje su u Blacu ostale nedelju dana. U Beograd sam uspela da odem zato to je dola moja direktorka i povela me sa sobom. Inae, ne znam da li bih uspela sama da izaem sa Kosova. Otila sam tamo, ostala 23 dana i vratila se u Crnu Goru da tamo radim sa izbeglicama. Spavala sam po raznim kuama gde sam morala da nauim njihova pravila, ali nikada nisam rekla da u se oseati kao rtva, da u puno raditi da se to pre vratim na Kosovo, to sam na kraju i uradila. Posle zavretka istraivanja u Crnoj Gori, ponovo sam se vratila u Beograd i ostala sam skoro 2 nedelje. Tu sam se suoila sa posledicama bombardovanja. Tu sam potpuno zaboravila da sam Albanka. Bila sam sa 374

prijateljima i davala im podrku. Videla sam kako NATO pogaa civilne ciljeve, zbog ega stradaju civili, ene i deca, nevini ljudi. Nisam znala da li da budem vie besna zbog onoga to se deava mome narodu ili zbog onoga to se deava nevinim ljudima u Beogradu, time to se potpuno unitava jedna drava, to su srueni toliki mostovi. Situacija se u Beogradu sve vie pogoravala i reila sam da odem. Morala sam da se vratim u Albaniju i Makedoniju da radim sa ljudima, sa izbeglicama. Da pratim preko njih ta se deava na Kosovu. Najvie sam vremena provela sa izbeglicama u severnoj Albaniji u mestu Kukes. Odavde sam sluajno nakon potpisanog sporazuma ula zajedno sa KFOR-om na Kosovo. Bilo mi je jako lepo kada sam nakon tri meseca ponovo dola na Kosovo. Bila sam srena zbog dolaska u zemlju koju volim, u najlepi grad, ali u isto vreme bila sam besna to sam ula sa tolikom vojskom, koju mrzim, koju smatram okupatorskom vojskom. Najgore je bilo kad sam videla kolone lokalnih Srba kako se spremaju da napuste grad zajedno sa vojskom. Iz Prizrena, najlepeg i multietnikog grada, Srbi su odlazili. Priala sam sa tim Srbima i rekla sam im da sam i ja 3 meseca bila izbeglica, da znam kako je to kada te neko tera iz svoje zemlje, da znam kako je napustiti svoju kuu i da oni moraju da ostanu, kao to su i moji roditelji ostali na svoj rizik. Srbi, Crnogorci, Romi su mi rekli da se oni plae osvete. Verovatno je meu njima bilo i onih koji su inili zloine, ali oni su se uasno plaili UK. Drugo moje razoaranje je bilo kada sam stigla u Pritinu. Nisam mogla prepoznati svoj roeni grad. U Pritini su bili neki potpuno strani ljudi. Doli su na vlast ljudi iz drugih krajeva, koji su navodno ratovali i doneli slobodu, mada to nema veze sa tim. Ljudi koji zloupotrebljavaju ime UK, koji pljakaju, spaljuju, isteruju ljude, rade iste stvari koje je policija radila Albancima. Poto je KFOR zajedno sa UN duan da uva mir i stabilnost na Kosovu, pitam se da li ne eli ili ne moe da uva mir na Kosovu? Neko mora doneti mir na Kosovo, ali ko ne znam. Pitam se ta e biti sa multietnikim Kosovom? Da li e to ostati mrtvo slovo na papiru?

Avgust 1999. u Ulcinju ene u crnom, Beograd

(ene za mir 1999)

375

Prelazei liniju

Rijei o budunosti ena Podsjeaju nas Podsjeaju na ivot u miru Prelazei jug i sjever istok i zapad Balkan Mi hodamo po cijeloj zemlji izvan linija Kada jedne druge ugledamo Znamo Da smo zajedno Kad jedne na druge pomislimo Miljama udaljene od zajedno Sjeajui se naih snova i ciljeva Cjeline Usprkos linijama i stranama besmislen rat Mi nismo same Zamisli izvan linija

Prelazei linije izvan linija Znai razliite boje zvukovi naini Prelazei dane misli due Prelazei svakog trena svakog dana Prelazei zajedno besmisleni rat Prelazei povijest Tako Oni linije postave

Prelazei liniju

(Pesma je pisana za vreme deurstva u Antiratnoj kampanji u Zagrebu. Pesmu su preuzele mirovnjakinje i mirovnjaci sveta kao moto obeleavanja 8. marta 1994. godine. Biljana je mislila na nas dok ju je pisala. Mi mislimo na Biljanu i nae drugarice iz Zagreba objavljujui je.) (Feministike sveske 1/1994)

Biljana Kai enski lobi, Zagreb

379

Iren Majer
Rei koje kriju strahotu. Bila je to jedna strana u novinama kao i svaka druga: veliki naslov, pet stubaca, jedna slika, reenica, rei, slogovi, slova, interpunkcija. Nita uznemirujue. Preleteti, prelistati. List ve u vazduhu, zastaje dah: etiri reda, u sredini teksta, odjednom iskau, poveavaju se kao pod lupom, povezuju se u glavi na ove rei: Sve devojke i ene danonono su razni mukarci silovali. Na goloj zemlji, priterane uza zid, od pozadi i spreda, u usta. Katkada istovremeno vie mukaraca. Skrenuti pogled, samo skrenuti pogled. Kad se pogled vrati, reenice su jo tu, nisu se razminule, nisu nestale od stida, nisu klonule od uasa. Ne, stoje tu, uspravno. I pored njih jo hiljade drugih. Reenice koje u sebi kriju strahotu. Strahote koje je preivela Marijana, stara 17 godina. Trudna posle stotina silovanja. Strahote koje je preivela Besima, stara 40 godina. Silovali su je u jednom logoru iz noi u no, nekadanji susedi. Dvanaestogodinja Fatima. Silovana na oi svoje majke. To nikako ne prestaje. Zato se nita ne dogaa? Zato se nita ne pokree. Zato novinska strana ne promeni boju. Zato ne pocrveni od krvi ena? Ne, papir ostaje beo i suv, tamparska boja ostaje crna. Neizrecivo je reeno, napisano, tampano. I proitano. Branei se, iz straha, mogle bi da se pojave slike. Oskrnavljena tela Marijane, Besime i Fatime mogla bi se kao slika u glavu utisnuti. To se ve desilo. Proitati tako neto, a ne videti, nemogue je. I nepodnoljivo je. Jer to vie nisu Fatima, Besima i Marijana, ve sam to JA. ta da sam ja na njihovom mestu... misao se prekida. Kad bih je dovrila, to bi imalo posledice: zavriti je, znailo bi zavritati. Glasno vritati. Vritati, zbog moje najdublje ranjene due, vritati, zbog mog LJUDSKOG dostojanstva. Otvara se ponor. U ratu se otvaraju svi ponori. in ljubavi postaje in mrnje. Postaje izdaja ene, izdaja oveanstva. Nasilje koje sve unitava: tela, duu, ivot. Najdublje uopte zamislivo ponienje. Zamislivo i ostvarljivo samo u najdubljoj mrnji, u najgroznijem oseanju osvete, opijenosti nasiljem i drogom. Ili pri gubitku sopstvenog ja. ovek koji se vie ne osea kao ovek, moe to da uini drugom ljudskom biu. U ratu je to mogue. U svakom. I u svakom ratu uas gui krik rtve. Utoliko glasnije morali bi sada vritati oni kojima to okolnosti dozvoljavaju.

(Ovaj tekst je Iren Majer, dopisnica vajcarskog radija DRS iz Praga, proitala 10. decembra 1992) (Antiratni bilten SOS-a 1993)

380

***

utnja

Svi koji su istraivali ratna silovanja u Bosni i Hercegovini istiu da im je utnja rtava bila najvea zapreka, esto nesavladiva. I moje iskustvo to potvruje. utnja je i u mom istraivanju bila moj najvei protivnik. esto sam se osjeala kao pred zidom, a preda mnom su bila ljudska bia, nesretna, posramljena, poniena, izgubljena. Mnoge su rtve mjesecima bile pod najgorom torturom u logorima i zatvorima. Mnoge su izgubile djecu, mueve, roditelje. Iza veine su ostali spaljeni ili srueni domovi. Razumjela sam njihovu utnju. Moj drugi veliki protivnik bile su emocije. Precijenila sam se mislei da me nee uzdrmati neizmjerna patnja, nemo i beznae rtava. Najtei su mi bili susreti sa silovanom djecom. Neki i ne znaju kako se zove to to im se dogodilo, ali sijeda kosa osmogodinje djevojice, ili naprasno mucanje druge, njezine vrnjakinje, rjeit su dokaz traume koja im je unitila djetinjstvo. Nakon dugih mjeseci sluanja potresnih ispovijesti koje su se duboko urezale u moju svijest, bila sam pred slomom. Dugo mi je nakon toga trebalo da se oporavim i ponem pisati. Neke koji me poznaju iznenadio je moj profesionalni zaokret od politikog novinarstva prema temi koja me nikad ranije nije zanimala. Moda se to i ne bi dogodilo da prva bosanska izbjeglica koju sam srela krajem travnja 1992, nije bila silovana ena iz Bijeljine. Kad sam shvatila da njezino iskustvo nije ni sluajno ni usamljeno, nisam vie mogla natrag. Dvanaest ispovijesti koje su u knjizi prezentirane samo uz moje neznatne ali nune intervencije (skraivanje), te jo skoro stotinu izjava silovanih osoba i nekoliko stotina izjava svjedoka koje su posluile za analizu sluaja, rezultat su desetomjesenog traganja po izbjeglikim naseljima, po kolodvorima i svim moguim mjestima po kojima se rasuo bosanski egzodus. Bez pomoi drugih ne bih to uspjela. (...) Seada Vrani

(Pred zidom utnje 1996)

naslov ur.

381

Jedinstveni scenarij silovanja

Poetne zablude
Sredinom svibnja 92, kad sam ve bila odluila iskoristiti neoekivano obilje grae o ratnim silovanjima i umjesto planirane reportae napisati feljton za Monitor, izraz etniko ienje jo nije bio u medijskom opticaju. U Hrvatskoj, u koju se najvei broj informacija o zlodjelima srpskih postrojbi u Bosni i Hercegovini slijevao s dolaskom desetina tisua izbjeglica, javna glasila najee su rabila izraze kao genocidna srpska politika i genocid nad nesrpskim puanstvom BiH, pa su i prve informacije i izvjea o silovanjima, svrstavale takve zloine pod isti nazivnik. U lipnju, a pogotovo u srpnju 1992, kad europski tisak jo ne spominje ratna silovanja, hrvatske novine skoro svakodnevno objavljuju svjedoenja silovanih ena, irei u javnosti uvjerenje da se radi o specifinoj, monstruoznoj strategiji koja planski i sustavno prakticira silovanja kao jedno od sredstava ratovanja, odnosno iskorjenjivanja nesrpskog puanstva s teritorija koji trebaju pripasti buduoj velikoj srpskoj dravi. Moje tadanje miljenje o silovanjima nije se uklapalo u ope tretiranje ovih zloina u hrvatskom tisku i javnosti, premda su mi bili dobro poznati ciljevi srpske agresije na Bosnu i Hercegovinu. Znajui kakvu je brutalnost agresor pokazao u Hrvatskoj, nisam dvojila da u agresiji na nezatiene bosanske civile nema nikakvog obzira. Napokon, zahvaljujui informacijama koje sam osobno prikupila u svakodnevnim kontaktima sa rtvama silovanja i drugim izbjeglim i prognanim osobama ve tada sam znala da seksualno nasilje u Bosni i Hercegovini nije tek sporadina nego masovna pojava. Odbacivala sam, meutim, mogunost da se u sluaju ratnih silovanja radi o realizaciji unaprijed zamiljenog projekta, odnosno da se seksualnost smiljeno rabi kao ratno sredstvo. U mojim modanim vijugama nije bilo mjesta takvoj nastranoj ideji, niti je moj mentalni sustav mogao akceptirati da je mogue daljinski upravljanom mukou postii psiholoki uinak topovske granate, kako je to sugerirala jedna aktualna karikatura kojoj sam jednako zamjerila zbog promaenosti koliko i zbog vulgarnosti. Razlog zbog kojeg sam inzistirala na vlastitom, izdvojenom stavu, nije bio akademske naravi kako su mi predbacivali pojedini kolege. Jo manje je to moglo biti srbofilstvo ili jugonostalgija, kako su javno etiketirani mnogi hrvatski novinari koji su kritiki pisali o Tumanovoj politici. Nisam, takoer, imala iluzija da bi moralni razlozi zaprijeili plansku i sustavnu uporabu seksualnog nasilja u ratne i politike svrhe, 382

jer se u sluaju Karadievih postrojbi i specijalnih jedinica iz Srbije, koje su nepobitni dokazi optuivali za monstruozne zloine, nije moglo raunati na moralna naela. Glavnu zapreku planiranoj i sustavnoj uporabi seksualnog nasilja, odnosno masovnom prakticiranju silovanja po unaprijed utvrenom konceptu, nalazila sam u samoj prirodi spolnog odnoaja. Tada jo nedovoljno upuena u bit zloina silovanja, uvjerila sam sebe da i nasilan spolni in implicira odgovarajue poticaje koje nije mogue usmjeravati, pogotovo ne u masovnim razmjerima, nekakvim izvanjskim komandnim mehanizmom. Premda mi nije bio nepoznat izraz zloin iz poslunosti i argumentacija kojom psihologija objanjava takav fenomen, karakteristian osobito za ratne okolnosti, bila sam uvjerena da bi se u pokuaju primjene bilo kakvog koncepta seksualnog nasilja isprijeila bioloka barijera. Drala sam da sama ljudska priroda, bio-psihiki sustav ljudskog bia, iskljuuje teledirigiranu erekciju, odnosno programirano seksualno nasilje. Ovih sam se zabluda oslobodila tek poto mi se, nakon niza razgovora sa rtvama, ukazala demistificirana slika silovanja kao sirovog i surovog nasilja, blieg Thanatosu nego Erosu, nepatvorenog nasilja koje nema nita bitno zajedniko s normalnim seksualnim odnoajem. Dakako, mom bistrenju pojmova pridonijela je i literatura o prirodi i funkciji silovanja, koja mi je pomogla da silovanje shvatim kao nasilan pseudoseksualni in. No tada, poetkom kolovoza 1992, sloile su se i neke druge kockice u mozaiku ratnih silovanja u Bosni i Hercegovini. One su rasprile moju poetnu pretpostavku da su posrijedi masovni seksualni incidenti kakvi se dogaaju u svakom ratu i uputile me na postojanje strategije silovanja i njezinu sustavnu i masovnu realizaciju u ratu protiv Bonjaka i bosanskih Hrvata. Najprije sam u mnotvu prostorno i vremenski nepodudarnih pojedinanih iskustava rtava zapazila neke bizarne podudarnosti na koje nisam u poetku obratila panju. S vremenom, meutim, iz njih su se poeli kristalizirati obrasci silovanja da bi se, na koncu, sklopio cijeli mozaik s vrlo transparentnom metodologijom zloina. Naravno, nakon toga nisam se vie mogla opirati zakljuku da se silovanja doista koriste kao ratno sredstvo. U nastavku istraivanja indicije su postale nepobitni dokazi.

Kako se slagao mozaik

Prije rekonstrukcije mozaika, koji mi je razotkrio strategiju i konaan cilj masovnih silovanja, drim nunim napomenuti kako mi se, post festum, sve ini loginim i jednostavnim, pa mi i nije teko razumjeti kolege, barem one dobronamjerne, koje je iritirao moj izdvojeni stav. Drim, ipak, da nisam protratila prva etiri mjeseca svog istraivanja da bih spoznala neto to su drugi odmah prepoznali ili, ak, unaprijed znali. 383

Kroz to vrijeme mnogo sam nauila o fenomenu silovanja, koji me ranije nije zanimao ak niti kao tema iz novinskih crnih kronika. Napokon, kroz prva etiri mjeseca postupno je u meni sazrijevala odluka da moram znatno vie postaviti vlastiti cilj elim li iskazati samo bitno od onog to sam spoznala u skoro svakodnevnim razgovorima s izbjeglicama i rtvama. Bila sam pred velikim izazovom, utoliko veim to je tada sve bilo drugaije nego na poetku moje istrage. Osjeala sam da ni ja vie nisam bila ista osoba. (...) Odluku da napiem knjigu donijela sam tek poto sam shvatila da ene za kojima svakodnevno tragam nisu rtve incidenata, nego unaprijed odabrana meta jedne morbidne strategije koja je seksualno nasilje stavila u funkciju rata i politikog cilja. Pisanje knjige zahtijevalo je moje mnogo vee angairanje. Premda iznimno dragocjeni, moji razgovori sa rtvama nisu mi mogli pruiti odgovore na pitanja koja nisam mogla ignorirati. Valjalo je konzultirati odgovarajuu literaturu i strunjake. *** Jedna stara auto-karta Bosne i Hercegovine sluajno je bila presudna da donesem konanu odluku. Pretpostavljala sam da u lake na takvoj karti, nego na zemljopisnoj, pronai Uskotlinu, odakle je potjecala izbjegla obitelj koju sam upoznala tog dana, posljednjeg u mjesecu srpnju 1992. Ovo mjesto, otprilike na pola puta izmeu Foe i Gorada, lako sam pronala na auto-karti, a onda sam nastavila dalje. Bez nekog posebnog cilja, zapravo, ne oekujui nikakvo otkrie, odluila sam potraiti i na toj staroj karti oznaiti i druga mjesta, zabiljeena u mojim blokovima, za veinu kojih sam prvi put ula od izbjeglica i rtava. Pomislila sam kako bih i na taj nain mogla izbjei neugodna iznenaenja i, barem, biti sigurna da takva mjesta, poprita zloina, nisu izmiljena. Kad sam na auto-karti oznaila pedesetak crvenih toaka i potom ih linijom zaokruila po vanjskom rubu, ukazao se crte slian glavi gljive to natkriljuje iroko podruje ograeno Drinom na istoku, Savom na sjeveru i Unom na zapadu. U crteu nisam traila nikakvu simboliku niti sam prepoznala kakvu poruku, osim to je bilo oigledno da se rub klobuka poklapa s pravcem srpskog osvajanja. Vie iz radoznalosti nego s nekim praktinim ciljem izraunala sam udaljenost izmeu Foe i Bosanske Krupe, procijenivi da bi avionu trebalo jedva dvadesetak minuta da preleti tih 270 kilometara izmeu dvije krajnje toke dijagonale na koju je polegla glava iscrtane gljive. Ratom su, meutim, ova mjesta postala udaljenija nego ikad. Ali, ak i tako udaljene, Fou i Krupu povezivala je ista sudbina. Svako od ovih mjesta proivljavalo je svoju Golgotu. Tada je, konano, zazvonilo i u mojoj glavi. Poeo se vrtiti film sa zbi384

vanjima o kojima su svjedoile rtve. Najednom su mi postale znakovite i iznimno vane zapanjujue slinosti u opisima geografski razdvojenih dogaaja, na koje prije nisam obraala panju. Napadno slini, esto podudarni detalji u mnotvu pojedinanih iskustava i potresnih osobnih drama koje su mi ponekad zvuale poput beskonanog repriziranja jednog te istog predloka, poeli su mi signalizirati jedinstven scenarij. Nakon temeljitog proeljavanja biljeki i presluavanja vrpci sa snimljenim razgovorima bila sam u to posve sigurna. Nije moglo biti ni najmanje dvojbe da se radi o jednoj, jedinstvenoj strategiji, prakticiranoj prilikom osvajanja i pustoenja podruja s nesrpskim stanovnitvom. Njezin su sastavni dio bila i masovna silovanja koja su, kombinirana s masakrima i drugim oblicima nasilja i terora, pokrenula milijunski egzodus Bosanaca. U nastavku istraivanja nisam dola do spoznaja koje bi promijenile ovaj zakljuak. Naprotiv, samo se uveala gomila dokaza da su silovanja bitna komponenta srpske vojno-politike strategije, beskompromisno i sustavno provedene u agresiji na Bosnu i Hercegovinu. Naravno, strategija se uvijek prilagoavala konkretnim prilikama, to me je navelo na zakljuak da scenarij silovanja sadri i svoje izvedbene varijante. Poslije sam saznala da su do istog zakljuka doli i neki drugi istraivai koji su varijante identificirali kao karakteristine modele odnosno obrasce seksualnog nasilja. Naknadno sam preuzela ovaj drugi izraz, jer mi se ini da rije obrazac adekvatnije odraava sustavnost postupaka to je u bosanskom sluaju ratnih silovanja posebno karakteristino. Mislim da nije presudno to se obrasci silovanja, koji su ovdje opisani, ne podudaraju sasvim s onima iz drugih izvjea. Seada Vrani

(Pred zidom utnje 1996)

385

U Rachelinom krevetu
Izveli su moju ezdesetogodinju majku i ezdesetosmogodinjeg oca iz kue. Ti etnici, ti djeaci vojnici koji su s nama odrasli i pohaali osnovnu kolu. Natjerali su mog oca da stane nasred naeg travnjaka i uperili su puke u njegovu glavu. Zatim su poeli bacati kamenje na njega, koje ga je pogaalo u glavu, vrat i prepone, dok je bespomono i zbunjeno stajao ispred mene, moje majke i nae rodbine. Bio je pun rana i krvario je, bio je izloen pred svima, a oni nisu prestajali. Sjedim na metalnoj stolici u krugu s drugim enama koje pue i piju jaku crnu kavu. Ljeto je 1994. godine i nalazimo se u improviziranoj privremenoj lijenikoj ordinaciji u izbjeglikom logoru u okolici Zagreba, u Hrvatskoj, i sluamo tridesetogodinju lijenicu (kako ju je nazvala moja prevoditeljica) koja opisuje svoja nedavna iskustva iz Bosne. Stigla sam ovdje, a poslije idem u Pakistan, da razgovaram s izbjeglicama iz Bosne. okirali su me izvjetaji o strahotama poinjenima nad enama i dola sam ovdje kao dramatiarka i scenaristkinja da bih napisala filmski scenarij. Zatim su izdvojili moju majku i prolili benzin oko njenih nogu. Tri su sata palili ibice i drali ih to su blie mogli. Moja je majka bila bijela u licu bilo je vrlo hladno. Zatim je poela vritati. Razderala je suknju i povikala, Ajde, etnici. Ubijte me. Ne bojim vas se, ne bojim se umrijeti. Ubijte me. Izgledalo je kao da su druge Bosanke u skupini prestale disati dok su sluale priu. Sluam kako preko svoje prevoditeljice postavljam pitanja udnim novinarskim tonom koji pokazuje da sam sve ovo ve vidjela, da je to samo jo jedna ratna pria. Pitam: Kako objanjavate da su se vai susjedi okrenuli protiv vas? i Jeste li ikad prije rata bili zabrinuti zato to ste Muslimanka? Postavljam ta pitanja pod maskom svoje profesionalne osobnosti, koja mi slui kao tajni tit i sigurno mjesto. Nakon to sam konano pobjegla i stigla ovdje, nastavlja lijenica, ula sam da je nae selo opet sigurno i slobodno. Snage UN-a prodrle su u koncentracioni logor i moj je otac osloboen. Poela mi se vraati nada. Zatim su etnici upali u moje selo. Zaklali su maetama sve lanove moje obitelji. Moj otac i majka naeni su s udovima rasutim po travnjaku. Sluam njene rijei i osjeam da se neto uruava. Logika. Sigurnost. Red. vrsto tlo. Ne elim plakati. Profesionalci ne plau. Dramatiari vide ljude kao likove iz drame. Ona je lik lijenice. Ona je lik jake, otporne i traumatizirane ene. Pokuavam smiriti drhtaje svog tijela. Prvih deset dana boravka u Zagrebu spavala sam na kauu u Centru za ene rtve rata. Centar je osnovan prije tri godine za pomo srpskim, muslimanskim i hrvatskim izbjeglim enama koje su silovane u ratu. Sada prua potporu vie od 500 ena koje nisu samo silovane, nego su zbog 386

rata ostale bez krova nad glavom. Veina ena koje rade u Centru su izbjeglice. Vode grupe potpore i nabavljaju nunu pomo hranu, sanitarne potreptine, lijekove, igrake za djecu. Pomau enama da pronau zaposlenje, ostvare pravo na zdravstvenu njegu i nau kole za svoju djecu. Tijekom tih prvih nekoliko dana provodila sam pet do osam sati dnevno intervjuirajui ene u sreditu grada, u zaputenim izbjeglikim logorima i lokalnim kafiima. Upoznala sam mnogo ena obuenih u crno crnu svilu, crni pamuk, crnu lycru. U svim sam intervjuima ili imala snanu elju spasiti ene zbog ega sam se osjeala nemona i ogorena ili sam pokuavala zadrati stav dramatiarke: sluala sam prie kao potencijalne drame i mjerila njihove rijei u taktovima i zamasima. Taj me pristup inio hladnom, nepristupanom, nadmonom. Tisue novinara ve su saznali sve o ivotima tih ena. One su se osjeale opljakanima, kao da im je oduzeta privatnost. Bila je ast i povlastica da su me ene izbjeglice koje su radile u Centru dovele u te izbjeglike logore, a ponekad su ak i okupile ene zbog mene da bih dobila podatke koje sam dola prikupiti. Shvatila sam da ne potujem svoje obveze prema njima. Uspostavila sam odnose koji su bili hijerarhijski, jednostrani i utemeljeni na mom shvaanju sebe kao osobe koja e izlijeiti rane i rijeiti probleme na takav stav potaknula me oajnika i prikrivena potreba za nadzorom: potreba da nadzirem kaos i zatitim sebe od previe gubitka, okrutnosti i bezumnosti. Moja potreba da analiziram, da protumaim, pa ak i da stvorim umjetniko djelo iz tih ratnih strahota, proizlazila je iz moje nesposobnosti da ivim s ljudima, da ivim s njihovim patnjama, da sluam, da osjeam, da se izgubim u kaosu. Desetog dana mog boravka u Zagrebu ena po imenu Rachel, koja je radila u Centru, ponudila mi je da ostanem preko vikenda u njenom stanu. Bila sam uplaena. Prvi sam put bila sama od mog dolaska u Hrvatsku i prvi sam put mogla razmiljati o tom iskustvu i saznati gdje sam ja u tom trenutku. Kad sam stigla u njen stan, ve je pao mrak. Svjetla na stubitu stalno su se gasila osjeala sam paniku i strah svaki put kad sam ostala u mraku. Godinama sam se bavila aktivistikim radom radila sam u sklonitima za ene beskunice, vezala se za ograde u znak prosvjeda protiv nuklearnog rata, spavala u mirovnim kampovima na otvorenom, na kii i meu takorima, boravila na vjetrovitom terenu za nuklearno ispitivanje u Nevadi okruena radijacijskom prainom ali nikad se nisam osjeala tako osamljeno. Nazvala sam doma, u Ameriku. etala sam stanom. Pokuala sam itati, ali nisam se mogla koncentrirati. Konano sam legla na Rachelin krevet prekriven predivnim crvenim poplunom i sluala kazetu s prelijepom pjesmom Jane Siberry, Calling All Angels. Iz mog dnevnika te noi: Moje srce se slama iznutra kao organizam koji raa sam sebe, koji raa prie o sebi, o okrutnosti: zapaljene cigarete gotovo probijene kroz 387

one jabuice vojnikove ene, odrubljene glave njenih starih roditelja, petnaestogodinja djevojka koju su njezin mu vojnik i njegovi prijatelji silovali u autu, pitolj koji su vojnici iz zabave stavili u ruke njene tromjesene bebe, hranu koju su odbili dati majci muslimanske djevojke koja je odluila roditi dijete Srbina koji ju je silovao, ujak iz Kanade koji je pokuao zlostavljati svoju etrnaestogodinju neakinju koja je pobjegla iz Sarajeva i eljela otii na sigurno kod njega u Kanadu, prljava i zamrljana odjea u kutijama humanitarne pomoi za koju su ene izbjeglice trebale biti zahvalne. Moje srce nije bilo slomljeno zbog te okrutnosti i primitivnog uasa. Boljelo me jer sam se pokuala obraniti od ljubavi prema izbjeglicama. ene koje su radile kolae u prostoru koji je sada bio njihova kuhinja, spavaa soba, dnevna soba i kupaonica radile su ih za mene, za strankinju. Ona koja se smijeila i pokazivala ono malo zubi koje ima, koja je osnaivala enu pokraj sebe koja je puila cigarete, poravnala je suknju i ispriala se zbog svoje neuredne frizure. Moje se srce ispunilo ljubavlju. Suze su mi poele tei kao staklo koje je rezalo moju kou, lomilo me, pretvaralo me u nikoga i neto nestvarno, skrilo moju udnju za definiranjem, moi, slavom, razlomilo sve to u sitne komadie koji e se rastopiti i nee nastati nita to bih mogla odrediti, nita to bi nalikovalo meni ili mojoj biti. Bila je samo kaa. Gomila pulsirajue krvave kae. I rastapanje. Nakon noi provedene u Rachelinom krevetu, moje se putovanje promijenilo. Poela sam shvaati svoje intervjue kao svete drutvene ugovore. Nisam mogla samo uzimati prie, dogadaje i osjeaje tih ena. Morala sam s njima uspostaviti interakciju. Morala sam biti prisutna. Morala sam biti ranjiva. Morala sam osjetiti ljubav. Nisam vie mogla tititi sebe od pria koje sam sluala. Rat nije prirodan. Nikad neu mirno prihvaati strahote i okrutnost. Nakon toga, esto sam tijekom intervjua plakala. Osjeala sam se maleno i bespomono. Stari obrambeni stavovi, identiteti i pristupi su nestali.
(...) Eve Ensler

(Eve Ensler je dramatiarka, scenaristkinja i aktivistkinja. Napisala je Vaginine monologe i zasluna je za V-dan, globalnu kampanju protiv nasilja nad enama. Dugogodinja je prijateljica Centra za ene rtve rata.)

(ene obnavljaju sjeanja 1994)

388

Beleke o ivotu u pozadini

Ja sam Senka. ivjela sam i radila u Sandaku trideset i jednu godinu. Od toga dvadeset tri u Priboju na Limu. Mjesto je svima dobro poznato, jer je dugo bilo prisutno u sredstvima informisanja, kao uostalom sva mjesta u Sandaku. Za te krajeve veu me vrlo drage uspomene. Slobodno mogu rei da je jedan dio mene ostao tamo, bez obzira to provincija nimalo nije laka za ivot. Do izbijanja sukoba, na naim prostorima ivjelo se dobro. Prethodni sistem je ureivao nae ivote, krojio ih i prekrajao, a mi smo bili nijemi posmatrai, ili vjernici. Nikada nijesam bila u strukturama vlasti, ali moja profesija je zduno sprovodila u ivot sve ono to je vlast traila. Naime, kroz planove i programe uenici su bili potpuno obuhvaeni vladajuom ideologijom. Moda su jedino asovi matematike bili izvan toga. No, otpora nema. Postoje samo blage kozmetike promjene, ali one su nedovoljne da bi se uenici i uenice izgraivali kao slobodne i mislee jedinke. Sve je unaprijed kodirano. U meni se javljaju pobune, dileme; pokuavam neto da izmijenim, ali svugde nailazim na zid. Sebi dajem zadatak da koliko mogu i znam uinim uenicima/ama boravak u koli prijatnim. I mislim da sam u tome uspjela. Mislim da sam im se obraala sa puno ljubavi i topline. Nadam se da e mnogi od njih makar ponekad pomisliti na mene. ... U zemlji su se desile krupne promjene. Umjesto vlasti komunistike birokratije, dobili smo nacionalistiku. Bivi borci za samoupravljanje i radnika prava preko noi su postali Srbi, Hrvati, itd. Meutim, jo niko od obinih ljudi ne sluti rat. U martu 1991. deavaju se demonstracije u Beogradu. Povod je na prvi pogled beznaajan, ali u tom protestu desetine hiljada ljudi, izbilo je ogorenje, godinama skrivano nasilnim utanjem i vjetakim odravanjem mira. Za tren je nestala slika o srenoj zemlji. Kao nabujala rijeka, ogromna masa ljudi, svom silinom izrazila je zatrpane neslobode, nezadovoljstva, oajanje. Bila sam tog marta na trgovima Beograda. Nosiu to u sebi i kao znaajne trenutke mog ivota. I kao lijepe. Tih nekoliko dana u Beogradu bilo je divno i slobodno. Ni tenkovi tog 9. marta nijesu uplaili ljude. Hiljade divnih mladih lica i sada vidim. esto se pitam zato je Beograd tada ostao sam? Moda je to bio zlokoban znak za nau optu tragediju. ... Opet sam u Priboju. Radim. Poinje rat. Mobilizacije, strah, propaganda. Svuda vojska. Preko raspusta sam u Beogradu. Na ulicama vie uniformisanih nego civila. U jesen iste godine u Priboju je jo relativno mirno. Ali u vazduhu se osjea naboj, iri se onako kako se irio ratni poar. Poinju svrstavanja, optuivanja. Od poetka imam stav u odnosu na ono 389

to se deava. Ja sam protiv rata. Protiv nacionalizma, protiv teorije krvi i tla. Uporno iznosim svoje stavove. I tako poinju sukobi. Optube. Mnogi me izbjegavaju. Trpim uvrede. Lijepe mi etikete. Uz mene su samo moje divne prijateljice: Bilja, Dana i Vuka. Njihova podrka mnogo mi znai. U koli je neizdrivo. Sa uenicima/ama radim koliko mogu. Nastojim da ih sauvam od uticaja televizije, sredine, pa i samih roditelja. Za Dan kole predlaem temu za pisani zadatak o miru. Ne prihvata se. Moj dobar kolega tada je bio mobilisan. Uzimam njegovo odjeljenje. Bila sam u velikoj dilemi zbog toga. Zato to radim? Pa ja sam protiv rata, a ovim pomaem nekom ko ide u rat. Saoptavam da neu da ga zamenjujem. Neu novanu nadoknadu za asove koje sam do tada odrala umjesto njega. Te tune jeseni 1992. poinju i prve seobe iz Priboja. Neke koleginice i kolege vie ne dolaze na posao. Kao da nikada nijesu sa nama ni radili. Otili su. Zlurado pitaju: Pa zato su otili? Tu im je dobro. Dobijam prijetnje preko telefona. A, ja se i te jeseni 1992. opet nadam. Bili su izbori. No, opet ljudi se sve vie udaljuju jedni od drugih. Noima ne spavam. Imam none more. Bojim se za Peu. Doi e i traie ga. Da ga vode na front, kao i hiljade koje su odveli. Sama sam. Ne otvaram vrata, izuzev na ugovorene znakove. I pored toga, borim se da pobijedim strah u sebi. I uspijevam. Ne prekidam veze sa ljudima, radim na sakupljanju potpisa za referendum protiv rata. Ide dobro, iako se sve radi tajno. Osjeam esto veliku zahvalnost mojih koleginica i kolega muslimanske nacionalnosti. Mnogi od njih koje do tada nijesam poznavala pribliavaju mi se. Znali su ak i da mi kau: Hvala to sa nama razgovara. Eh, komentar je suvian. Moja prijateljica Enisa, mlada ljekarka, dobija otkaz na poslu. Navodno nije bila korektna prema rezervistima. elim da joj pomognem, Enisa odbija. Boji se. Njena sestra i zet su ve otili iz Priboja. Osjetili su da su preko noi postali neprijatelji kojih se treba kloniti. Moja prijateljica Alma danima dolazi kod mene i strepi za svoju erku, jedinicu, koju je rodila posle dvanaest godina iekivanja. Njeni su u Prijedoru bili do rata. Sada njih sedmoro ivi u sedam drava. Alma mnogo voli svoju Bosnu. Duboko pati za njom. Jednog dana mi je sva uplaena kazala: Ja znam, Senka, ti bi moju Merimu spasila. U stranom sam komaru. Pravim u glavi plan za Merimin spas. Traim oslonac kod pouzdanih ljudi. Plan je napravljen. Ne, Merimi se nita ne smije desiti. ...Deava se Sjeverin. Otmica iz autobusa. Nataa Kandi trai pomo kako bi stupila u kontakt sa nekim ljudima u Priboju. Pomaem koliko mogu. uju se strane prie o zloinima nad otetim. Blizu je Viegrad, Rudo. Paravojske etaju i enlue gradom. Seobe muslimanskog ivlja stalno teku. Gledala sam te vozove pune nesrenog svijeta koji ide u 390

nepoznato. Slike tih starica sa zaveljajima; starica koje nisu otile dalje od kunog praga, nikada neu zaboraviti. Svaka od njih je mogla biti moja majka. Ko zna da li e se i sa mnom desiti tako neto. Bojim se. Deavaju se trpci. Nema protesta, nema podrke porodicama otetih. O njima muk. Kolaju razne prie. Vlast zvanino obeava istragu, a ne radi nita da otkrije zloin. I kako, pa sama je sve to reirala. esto sam vozom putovala kroz stanicu trpci, i nasluala se dobacivanja i komentara: Pripremite se, sad e trpci, ha, ha, ha. Gledam, sluam i povjerovati ne mogu. ... Nama se nita nije sluajno desilo. Nae prostore ubija nacionalizam. On je i mrnja, i primitivizam, i lakomost i zloba. ivimo od Brisela do eneve. Zbunjena sam i ojaena. Iz porodinih razloga, a i zbog loe situacije na poslu, rijeila sam da odem u prevremenu penziju. Ne, u koli vie nijesam mogla da radim. Sada sam u Beogradu. Posvetila sam se porodici i mojim divnim prijateljicama enama u crnom. Sa njima sam vrlo esto. Volim da protestujem na ulici. Dobro se osjeam.

Senka Kneevi (pisano po sjeanju, januara 1994) (ene za mir 1994)

391

Upoznavanje sa samom sobom

Ve sam nervozna i etam po sobi vie od dva sata, s namerom da piem ono to oseam. Kao i obino, ne znam odakle da ponem, jer oseam stranu nervozu u sebi. Ne elim da zavrim ovaj lanak u jednom dahu kao i druge lanke koje sam do sada napisala, pa bi na kraju zavrili u kanti za smee. Moram da priznam da mi je ovo to u sad da piem, vanije nego sve drugo to sam napisala do sada. Zato tako mislim? Zato to sam poela da mislim drugaije, da se oseam drugaije, da priam drugaije a i da komuniciram s ljudima drugaije. Moram da priznam da sam sad hrabrija. Oseam da kroz nova iskustva sazrevam. Da oseam da neto poinjem. Prvi put hou da iskaem ono to do sada nisam mogla i imala priliku da uradim. Koji je moj razlog? ta je to uticalo na mene? Nikad ranije nisam bila tako ponosna na sebe to sam ensko bie. Uvek sam se borila za svoja prava. Onoliko koliko sam znala za ta prava: pravo na ivot, re i slobodu miljenja, posao, kolovanje, nain ivota... to se tie naina ivota, ne postoji toliko prostora i mogunost za ostvarivanje u sredini u kojoj ivim. Pre svega, potiem iz jedne patrijarhalne sredine, gde enska prava postoje samo na reima. O enskim pravima samo se pria, nita konkretno se ne radi. Iako nije pronaeno politiko reenje (za Kosovo), ne mislim da mi ene, treba da ekamo, da se prvo rei veliki politiki problem pa emo mi ene tek tada moi da se borimo za na poloaj. Ja ne elim da mi, ene, ekamo skrtenih ruku da nam drugi daju dozvolu da se borimo za svoja prava. Naa enska prava su i dalje ugroena, ne samo od reima, koji nas tlai odavno, nego i od patrijarhata. Mi smo kao ene vaspitane da vrimo nasilje nad samima sobom i da se ne podravamo, kao to bismo elele. Sa takvim poloajem u drutvu gde ivim pokuala sam svojim nainom razmiljanja da ivim onako kako je meni odgovaralo, ali pored tolike konfuznosti, politike nestabilnosti i drugih problema, bilo je vrlo teko. To sam se uverila kad sam nastavila treu godinu na Arhitektonskom fakultetu u Pritini. Tada smo bili izbaeni iz zgrade fakulteta, jer nismo prihvatili srpski reim. Tada su se sruili svi moji snovi da u jednog dana biti arhitekta. Meutim, moram da priznam da nisam bila sigurna da li elim biti arhitekta ili ne. Jednostavno vie nisam bila sigurna u sebe. Posle izbacivanja sa fakulteta, ostali smo na ulici negde oko osam meseci dok se organizovalo paralelno obrazovanje. Pobegli su nai mladi po 392

celoj Evropi. Nikad neu zaboraviti tu 1991/92. god. To je bio najtei period u mom ivotu, a mislim i za mnoge druge. Nisam znala ta u sa sobom. Roditelji su bili izbaeni sa posla, moje dve sestre ve su otile u London, dok smo ja i trea sestra ostale u Pritini. Sve je trebalo da se plati, pa i fakultet, koji je otvoren posle nekoliko meseci. Uslovi su nam bili grozni za rad i studiranje. Nisam mogla da se pomirim sa takvim uslovima kolovanja, ne mogu ni sad. To je bilo vrlo vano iskustvo u mom ivotu, nadala sam se da e mi ubudue sa tim iskustvom biti lake, ali bilo je to gorko iskustvo. Na kraju tunela, ponekad nisam videla svetlo. Odluila sam da idem negde u inostranstvo i da ponem iz poetka. U dubini due to nisam elela, ali ipak sam pokuala. Otila sam u Holandiju, 1992. godine, da neto uradim za sebe i za porodicu. Vratila sam se posle deset dana u tekoj depresiji. Neto iznutra mi je reklo: Ne, ti to ne eli, ti eli neto drugo, treba da ivi tamo gde si roena. Iste godine kad smo se vratili na fakultet, poeli smo da drimo nastavu po privatnim kuama u loim i primitivnim uslovima. Nastava nije liila na normalnu nastavu, uionice su bile od betona, a sedeli smo u drvenim klupama po sedam sati dnevno. Morali smo da se naviknemo i da prihvatamo te uslove za studiranje. Vebe smo zavravali kod kue, jer su nam nedostajale klupe za crtanje. Sa takvim uslovima studiranja nisam se pomirila nikad. Poto je bilo strano skupo morala sam da naem posao bar da pokrivam svoje trokove za fakultet. Tako sam radila kao bebisiterka i uvala dete moje prijateljice da bih kupila sebi paus, hamer ili neku sitnu stvar. To je trajalo est, sedam meseci, meutim kod mene se nita nije promenilo. Bila sam nesrena. U maju mesecu 1994. god. desilo se jo neto to me je strano pogodilo. Inspektori MUP-a Srbije su mi uhapsili oca zbog politike delatnosti. Bila sam jo nesrenija. Tada sam prvi put u ivotu shvatila da nemam prijatelje iako sam mislila da ih imam. Oseala sam potrebu da razgovaram s nekim, ali na alost nisam imala s kim. Finansijski smo stajali vrlo loe, pa smo morale nas dve starije sestre da naemo posao, jer smo sve bile studentkinje. Tada se jedino mama vratila na posao, ljudi su priali da je ona prihvatila srpski reim i radi za njega. Posle dva meseca sestra i ja smo nale posao. Posle est meseci otac je izaao iz zatvora sa presudom da se brani sa slobode. Stvari su poele da se menjaju. Moja druga sestra je nala posao u Odboru za ljudska prava u Pritini, a otac je poeo da radi na paralelnom Ekonomskom fakultetu u Pritini. Ja sam do te godine bila aktivistkinja u humanistikom pokretu u Pritini. Pokuala sam svom snagom da taj pokret zaivi u Pritini, ali bilo je vrlo teko ubediti ljude da ire antiratne ideje volonterski. Ljudi su mislili da je suvie utopistika ta ideja i da mi Albanci moramo prvo da osnujemo nau (kosovsku) dravu. Bilo je vrlo vano sauvati sebe od iskljuivosti okruenja u kojem ivim. Mislila sam da je dobro voleti svoj narod a ne mrzeti drugi, to mislim 393

i sad, kad sam iskusnija. inilo mi se, ako je neko kriv za ovo to se desilo na Kosovu i u bivoj Jugoslaviji, onda je to vlada Srbije na elu sa Miloeviem i drugim politiarima. Tako mislim i sad kad imam veliki broj prijatelja medu Srbima. Novembra meseca 1994. otili smo u Budimpetu zajedno sa humanistikim pokretom iz Beograda. To je bilo veliko iskustvo za mene. Direktno smo stupili u kontakt sa Beograanima i saznali od njih ta se deava u Beogradu. I oni su bili zainteresovani za nau situaciju na Kosovu. Taj pokret mi je dao snagu da nastavim dalje da se bavim ljudskim pravima. Moja sestra je tada poela da radi u Odboru za ljudska prava, tako sam i ja poela da radim sa njom volonterski. Meutim najvie sam se plaila depresije. Promenila sam dva-tri posla dok sam nala ono to sam traila. Trebao mi je posao da ne padnem u teku depresiju, jer ne bih znala ta sa sobom da radim. Ispite na fakultetu sam polagala samo kad sam bila dobre volje. Oseala sam se bespomonom i beskorisnom, bez obzira ta sam radila. iveti u jednoj patrijarhalnoj sredini u takvoj tekoj politikoj presiji, slagati se sa ljudima koji glume sreu kada je svima teko, to nisam mogla dozvoliti sebi. Bila sam sigurna da se neu udati kao moje drugarice da bih glumila dobru domaicu i da bih rodila dete koje ne bih imala ime da hranim. Ne bih elela da zavrim fakultet da bi mi diploma sluila kao dokaz da neto vredim, a posle da sedim kod kue i da ekam srene dane. A ta je meni preostalo drugo? Samo da nastavim da se borim za svoj poloaj u sredini u kojoj ivim. Ali kako? U tim, za mene najteim trenucima, dobila sam posao, o kojem nisam ni sanjala. Otvarala su se vrata moje budue sree. Trebalo mi je vremena da ubedim sebe da ja nisam bezvredna, da znam ta radim i kako radim, da u nastaviti tom linijom do kraja i da neu odustati ni po koju cenu. Znala sam na poetku da u imati problema, ali nisam znala kakve prirode e biti ti problemi. Dobila sam posao u jednoj nevladinoj organizaciji u Beogradu, a ja sam morala da istraujem krenja ljudskih prava u svojoj sredini. Od poetka sam volela taj posao, a jo vie ga volim sada kad imam vie iskustva. Svoj prvi dan u Beogradu nikad neu zaboraviti. Bila sam u Beogradu i ranije, ali nikad nisam osetila takvu toplinu ljudi, onih koji su me saekali na radnom mestu. Pomislila sam u jednom trenutku, da li sanjam ili se meni ini da su ljudi vrlo ljubazni. Desio se veliki preokret u mom ivotu, a to sam osetila kasnije. Svaki put u Beograd za mene je bio veliki izazov i veliko iskustvo. Nisam nikad znala ta e me ekati sledeeg puta. Moda je to bila sudbina ili srea da naiem na takav krug ljudi. Polako sam poela da vidim sebe kao ljudsko bie koje ne pripada samo jednoj zajednici ili sredini. Znala sam da mogu uiniti jo vie za celo oveanstvo. Odluila sam 394

da produbljujem saznanja o ljudskim pravima, a kasnije i o enskim pravima. Saznala sam da su enska prava ljudska prava, da ljudsko bie trpi sve vrste nasilja. Svaki put kad sam bila na terenu, oseala sam se snanija i blia ljudima, svaki put sam upoznavala drugaiji karakter ljudi i drugaije ponaanje. Mnogo toga korisnog sam upamtila i nauila za budui rad. Drugo moje iskustvo je bio skup ENA U CRNOM u Novom Sadu avgusta meseca 1996. Tamo sam otila neobavetena, nepripremljena i neodluna. Moram da se zahvalim Ursuli Renner, koja je dola u moju organizaciju i pozvala me da uestvujem na tom skupu. Nisam ni slutila ta e biti tamo i ko e prisustvovati. Prihvatila sam da idem, ali uopte nisam bila sigurna. Videla sam da e se, izmeu ostalog, govoriti i o lezbejskim pravima. Imala sam dosta predrasuda o lezbejkama. Tada nisam znala da su lezbejska prava enska prava, a enska prava su ljudska prava. U Novom Sadu, upoznala sam razne ene iz celog sveta. Oseala sam neku mo za koju do tada nisam znala, bila sam srena to pripadam enskom polu. Tamo sam skupila snagu da se borim za enska ljudska prava, a ta prava su najugroenija na svetu zajedno sa deijim pravima. Upoznala sam divne i pametne ene iz bive Jugoslavije. Isto je bilo i sa drugim enama iz drugih krajeva sveta. Dobila sam podrku da idem dalje. Tu sam prvi put saoseala sa enama iz Bosne i shvatila ta su one doivele tokom rata. Inspirisala me je ta solidarnost i sestrinstvo meu enama iz bive Jugoslavije i sveta. To mi je pomoglo da nestane haos u mom duhu. Mogla sam da izaem iz sredine, koja me je okruila politikom i nacionalizmom, strahom i brigom za budunost. I tada je to bilo vrlo teko, a jo je tee danas. Otkad sam poela da radim, mnoge stvari su se izmenile. Neke na bolje, a neke na loije. Izgubila sam veliki broj prijatelja, a nisam znala zato mi se to desilo. Bez opravdanja su polako pobegli od mene svi oni ljudi, koji su mi znaili puno, svaki na svoj nain. Nisam ja njih izdala zato to sam poela da radim ono to oni nisu razumeli ili nisu hteli da me shvate. Nisu me nikad pitali kako se oseam nego koliko dobijam za taj posao. Upala sam u krizu, a nisam znala ta da radim? Posao mi je bio vrlo vaan, a sa druge strane nisam mogla da se pomirim s time da oni nee vie sa mnom da se drue. Jedino sam bila sigurna da mi je posao vrlo vaan i da ja nikome ne inim zlo. Poela sam da se druim sa drugim ljudima u drugim krugovima. Ti ljudi su poeli da mi znae svaki dan sve vie i vie. Taj krug je vrlo mali, ali nadam se da u ga polako proiriti. Ursula mi je po drugi put pomogla da shvatim situaciju i predloila da priam sa nekim psihologom. Uputila me da idem u enski centar, da razgovaram sa Lepom. Navikla sam da svoje probleme sama reavam. Ipak je to bila druga 395

vrsta problema. Meutim, tako su se razvijale stvari da sam ja opet otila kod psihologa. Kako se to desilo? Krajem januara ove godine u Beogradu, dok su trajali protesti, izala sam umorna sa posla i krenula ka Terazijama da uestvujem u demonstracijama protiv vlasti u Beogradu. U Vlajkovievoj ulici naletim na Natau, Lepu i Kau. Pomislila sam, kakva je ovo koincidencija, stalno sam mislila kako da idem do Centra, ali nisam mogla da odluim, a one su ve stajale pored mene. Bilo mi je vrlo drago to sam ih srela. Mislim da je i njima bilo drago to su me videle. Otile smo zajedno u restoran da popijemo kafu i priale smo o situaciji u Beogradu i na Kosovu. Dogovorila sam se sa Lepom da idem sutradan u Centar da razgovaram sa njom. Jedva sam ekala da doem mada sam bila nervozna. Ona me je sasluala do kraja, objasnila mi je da drutvo i prijatelji moraju da se menjaju. Da je ivot dinamian, pa se i prijatelji menjaju. Dala mi je podrku da sam ja u pravu u onome to mislim i oseam, da za to treba malo vie vremena, dok stvari dou na svoje mesto. Meni je mnogo znailo to to sam priala sa njom. Sad sam proirila novi krug prijatelja i mislim da mi mnogo znae. Naroito veliki broj prijatelja koje imam u Beogradu i srena sam zbog toga. Nora Ahmetaj

(ene za mir 1997)

396

Mojih sedam godina rata

To to je moj tata Boris bio Rus, koji je svoja nacionalna osjeanja iskazivao gledajui ruske filmove, i one najstupidnije, pobono i strpljivo (za razliku od ostalih produkcija) i igrajui ah (bio je ahovski majstor, jednako predano kao i specijalist ginekolog), i to to je majka Vukosava, Srpkinja po ocu Duanu i osjeanju, ali i pola Slovenka po majci Mariji koju nitko u Zagrebu ili bilo gdje drugdje nije znao do li kao Duanku kasnije sam ustanovila odredilo je moj stav prema naciji i svemu ostalom. Do 1971, a tada sam ivjela u Topuskom, mislila sam da sam, samim tim to sam roena u Zagrebu koji je u Hrvatskoj, i ja Hrvatica. Te godine sam shvatila jer sam na spomen po mene krive nacije u kolskom razredu digla ruku da nisam to, i od onda, do danas, nisam nita. Pa sam godinama bila Jugoslavenka, formalno, kao to danas formalno kaem da sam Ruskinja, iako nacionalno ne osjeam - nita. Idiot, drugim rjeima, po svom drugu Peri Lukoviu, koji je usred Zagreba, 1992, pretvorivi sve pare, odmah na anku, od prodaje Vremena koje tada vie nije stizalo u Zagreb redovnim kanalima, u Stock, nakon javne izjave Hrvatski narode, hvala to me niste zaklali, na pitanje to je po naciji odgovorio: Ja sam idiot. I dan danas, to je najpametniji odgovor kojega sam ja, iz svoje perspektive, ula. Mislila sam povremeno da moj otac daje idiotske izjave: kad smo uselili u, i dananje moje vjekovno ognjite, stan u ulici nekad Svetozara Markovia, a danas Filipa Grabovca u Zagrebu nije dao da ruimo kaljevu pe, s opravdanjem: Ako bude rata, dobro e nam doi. Ni moja majka, inae energina i tvrdoglava ena, ni ja, balavica tada, nismo proturjeile, samo smo si mislile svoje. Onda mi je jednom rekao: Zna, ratne godine ti dou kao odgoeni ivot. Nisam ga tad shvatila. No, prole su godine i dolo je vrijeme mog vlastitog odgoenog ivota koji, zato ne priznati, jo i danas krajem 1997. godine traje. Tad sam, krajem 1991. i do proljea 1992. ivjela na relaciji Zagreb Sarajevo. Moja odluka za privremeni odlazak je pala u trenutku kad su mnogim nepoudnima u Zagrebu (pa i meni), iskljuili telefone i kad me je dobrovoljno mobilizirani prijatelj (a pokupili su ga tog popodneva) izbezumljeno nazvao i panino zatraio da, ako imam nekog u Ulici brae Domani, istoga dana izvrim evakuaciju. uricu smo poslali na spavanje kod keri na adresu u drugom kraju grada; te su noi krenuli tenkovi iz Beograda ka Hrvatskoj (na Vukovar, kasnije smo saznali), a u Ulici brae Domani je te noi odletio u zrak kafi u prizemlju nebodera, i nekim udom, nitko nije bio ranjen, iako je i uzbuna netom bila objavljena i svi su trebali sii u prizemlje, jer podrum ne postoji. Krivi tajming, konstatirali smo. Tu je nastao prilog zbog kojeg je urica, naa sekretarica s nepoudnom radnom knjiicom (od Borbe do Komunista, a partizansko 397

398

je dijete, i majka joj je poginula od sluajne bombe 1945. pale na zagrebako Trnje), plakala i proglasila nas neprijateljima. Reenica: Jugoslavijo, zemljo koje nema, laku no cenzorskim je karama izbaena, mi smo se svi osjeali naputenima i neshvaenima, Jugoslavije stvarno vie nije bilo ali nitko izvan Hrvatske, inilo nam se, jo nije shvaao, i vie nikada nita nije bilo isto. Bar je danas tako, iz perspektive povijesne distance. Idueg dana otila sam u Sloveniju, pa potom ispraena oinskim i majinskim suzama, se veda avionom u Beograd, pa potom za Sarajevo. Jedino ega se sjeam iz tog vremena: osvijetljenih gradova i njihovih stanovnika koji kao da nita ne znaju, ive normalno i u svjetlu, dok u mom Zagrebu caruju mrak, rat, pucnjava. Sjeam se da sam tad, u potpunom oku, rekla prijateljima u Beogradu: Da vas je samo jednom utjerati u memljive podrume, meu takore, samo da osjetite to ponienje.... Oni su se smijuckali, iako od muke jer su meu onima kojima je sve ve tad bilo jasno dok sam ja cvilila, i krenula drugo jutro ranim avionom JAT-a u Sarajevo. Tog dana, nitko od nas jo nije znao istinu o Vukovaru i nitko nije shvatio da je to to se zbiva tamo odakle sam ja stigla, doista pravi rat. Jedno sam vrijeme bila potpuno zgaena svime oko mene. Danas je teko prizvati u pomo konkretna osjeanja: sve je, naime, ostala tek gruda bola negdje unutra, koju sada valja raspetljati i rastumaiti, sve ono to radim prvi puta otkako je sve poelo i bojim se da sam patetina prema prolom vremenu, prema proivljenom. Vjerojatno je trenutak da svatko od nas svede raune proteklih godina. Iako me dan danas raunaju u neprijatelje svakovrsne, mislim da sam u pravu: ni u jednom trenutku nisam mrzila nikoga, osim ratnih zloinaca svakovrsnih. Sa sviju strana. I vjerujem u Haag. Nemam se s kim normalizirati, niti miriti. Ni sa kime nisam bila posvaana, niti nenormalna. Nemam ni etnika ni ustaa u blioj i iroj familiji, a ionako su mi prijatelji moj izabrani narod, ne familija. Ponosno istiem da sam dijete mijeanog braka: pobogu, majka mi je ensko, otac muko; to je tu udno i to je tu neobino? Moji su prijatelji ostali uglavnom moji. Oni rijetki koji su poludjeli u proteklom vremenu, pretpostavljam, prijatelji mi nisu ni bili. Oiljci od rata su, naravno, brojni. Ni jedan od gradova u kojima sam ivjela nisu vie ono to su bili. Kroz Slunj samo prolazim, iako kao u doba mog najranijeg djetinjstva, na istom mjestu, prodaju najbolje banane na svijetu. No, Slunj vie nije isti: kao to su mi u najranijem djetinjstvu neki zli ljudi otrovali mog njemakog ovara Tedija, tako danas nema vie ni Rastoka na licu zemlje, a i ika Joso je, inae vlasnik najljepeg mlina (rastokog) na svijetu, odluio da umre u nekom zagrebakom starakom

domu. Ionako nema gdje, ali mu se to nitko nije usudio rei. U Sisak neu dok god tamo sjede na vlasti ratni zloinci, i dok god se o zloinu uti. U Gospiu sam bila: kua u kojoj sam stanovala nije nimalo nalik na moja sjeanja i ne vjerujem da postoji jo u njoj moja tavanska soba, znam samo da su mi susjedi preivjeli i moda uvaju naa djeja tavanska vrata za koja ni danas nitko ne zna; moji negdanji sugraani i susjedi su pritisnuti sjenama nestalih, meu kojima ima oeva mojih prijatelja, prijatelja mojih roditelja, mojih uitelja i mojih prvih kolskih kolega i ute. Ja ivim u nadi da ta utnja jeste stid, i da su oni i dalje dobri ljudi. Ponosim se samo time to ja nisam utjela; Veco Kocijan i ja smo progovorili prvi, a danas novine i hrabri feralovci potvruju ono to smo svi znali jo onomad. U Topusko neu dok se god Milka ne vrati. A na putu od Topuskog do Gospia su Plitvika jezera; ni tamo vie neu, jer nema ni Vesnine i Mirine i Miine mame Milke koja pravi najbolju basu na svijetu, koju od 1991. nisam jela. I neu, oito, jer ni jedna lika basa nije kao njena, a ona nije tamo. Jednom sam nekom rekla: svi moji gradovi su srueni. Neki, poput Ogulina i nisu fiziki, ali jesu u onom drugom smislu, ne jugonostalginom, nego posve ljudskom. Kad mi kau da sam jugonostalgiarka, ja kaem povijesno ne. Jer, ja sam jugozombi, to god to znailo, i kome god ita znailo. to znai: tijesno mi je u granicama kojima su me omeili i meu sjeanjima koje imam, a koja su nita prema sjeanjima mojih znanaca i prijatelja koji su imali gubitaka u ljudstvu i tehnici. Iako, Dunja ija su sjeanja u Vukovaru, ne mrzi nikoga, a s Brankom se nikad nisam posvaala. Neu vjerovati da su hrvatski i srpski jezik razliiti i vjerujem da samo emotivna sirotinja nee da ui irilicu. Vjerujem da smo mi neki u pravu, koliko god nam nabijali na nos kako su zavravale Francuskinje koje su se usuivale zavoljeti neke Nijemce u prolom ratu, ili obrnuto. Moja prijateljica Kika, jedina koja je meu nama ila u crkvu (katoliku) udata je za Srbina u Banjluci. I kae: Nema te drave koja moe unititi moj brak. Naa zajednika prijateljica u Ogulinu Mirjana kae: Nemam vie nikoga, pa veina mojih prijatelja je otila negdje drugdje za ovoga rata!. Naa trea prijateljica Branka umrla je negdje u Titovom Uicu, gdje se udala puno prije rata. Nitko joj nije mogao otii na sprovod, a roditelji Karlovani nisu dobili vizu. Ne poznajemo njeno dvoje djece. Njezin brati Neven se vodi kao nestali u nekoj izbjeglikoj rubrici na putu od Like Jesenice do Banjaluke, a njegov sin dolazi iz Crikvenice svojoj baki u Ogulin i vazda pita: Bako, a kad e moj tata doi? Svi mi, ionako, ivimo danas tamo gdje imamo dravljanstvo. Tanja Tagirov (ene za mir 1998) 399

Pamtimo
U zemlji koja se zvala Jugoslavija etvorogodinji rat je napravio ogromne razlike izmeu ljudi. Nacionalistiki reimi su preko vlastitih imena podelili ljude na svoje i tue. Koje ime ima na odreenom mestu, odreenom reimu, postalo je vanije od ivota. Drugo, adresa stanovanja. Da li si u ratnoj zoni ili ne, odreivalo je tvoju sudbinu. Trea stvar, ako si po jednom od ova dva pitanja ugroena, ima li anse da se makne sa adrese na kojoj pucaju. Ako ima, kuda e? To je prvih nekoliko reenica uvodnog teksta za ovaj broj Feministikih svezaka. Piemo ga Jadranka i ja. Ona ne voli mnogo da pie, mi razgovaramo, onda itamo ta sam ja napisala i opet razgovaramo. Ona mi govori ta da napiem. Ovo je zapis nekoliko naih misli i nekoliko fragmenata iz naeg zajednikog ivota za vreme rata. Jadranka je sklonila decu sa pogrene adrese, iz centra Sarajeva i s njima dola u Beograd poetkom 1993. Jedan deo Jadrankine porodice je ostao u Sarajevu, mu, otac, prijateljice, raja, arija. Ja sam sve vreme na nepogrenoj adresi, u centru Beograda, sa nepogrenim imenom za ovaj grad. Nas dve smo se srele na jednom enskom sastanku odmah posle njenog dolaska. Od tada razne vesti i neke dogaaje preivljavale smo na slian nain.

Prvo smo prolazile kroz bol ...

Ticale su nas se ene, deca i mukarci koji su stradali, koji nisu imali da jedu ili su iveli pod granatama. Bilo nam je obema odmah jasno da bol treba transformisati u politiku akciju. Kada je Jadranka dola u Beograd, ve su postojale ene u crnom protiv rata; ona se odmah prikljuila, a ja sam tamo bila od poetka. Jadranka je onda poela da radi sa enama izbeglicama u kampovima oko Beograda. Ja sam radila sa enama izbeglicama u enskom centru. Posla je bilo koliko smo htele, ili koliko smo mogle... sve vreme rata nismo se zaustavljale. Radile smo, potpuno odvojeno, svaka po svojoj odluci, na projektima koje smo same izumljivale, okupljale smo ene, pisale nacrte projekata da bi nam neko pomogao. Radile smo na osamostaljivanju i ojaavanju ena rtava rata. Sav na rad bio je naa feministika politika protiv rata. Iako Jadranka pre dolaska u Beograd nije razmiljala o feminizmu, a ja sam ve deset godina bila u tome. Jadranka je odmah uskoila u politiku odgovornost, ensku solidarnost, podrku enama i sve ostalo to je odreivalo preivljavanje feministkinja u srpskon reimu. Naa feministika politika protiv rata je podrazumevala organizo400

vanje ena i javnost naeg politikog otpora. Zato je Staa Zajovi pokrenula ene u crnom 9. oktobra 1991. i od tada svake srede stojimo na ulicama. Onda, ujutru sredom bismo mislile kako da se obuemo u crno. Ve je ustajanje sa crnom bojom u mislima bilo naa lina javna injenica da se ne slaemo sa politikom nacionalizma i ubijanjem. Jutarnje traenje crnih bluza koje emo obui sredom umanjivalo je bespomonost i oseanje krivice. Oblaile smo se u crno, a to je znailo da se ne slaemo ni sa im to srpski reim napravi, pogotovo ne sa njihovim jezikom koji proizvodi mrnju. Za vreme stajanja ena u crnom utale smo, sa transparentima, lecima. I tako iz srede u sredu. etiri godinja doba, vie puta. Sasvim odlune. Na stajanjima nas je bilo dovoljno malo i dovoljno mnogo, nas sasvim razliitih ena, da osetimo da nismo same. Zajedniko stajanje na trgu je uveavalo solidarnost meu nama, ljubav prema onima koje politiki slino misle, i to nas je spaslo.

... onda kroz oseanje krivice

Ona zato to je otila sa svoje adrese i ostavila svoje meu granatama. Jadranka kae: ...tako je bilo vie od dvije godine, dok ja sjedim s prijateljicama i priam, ne znam da li je on mrtav ili iv. I kad te neko pita kako si, ne smije ni rei kako si jer ne zna kako su tvoji tamo. Tako Jadranka, kad je mogla, sedne u kola kod poznanika koji ide u Maarsku, ode preko, kupi telefonsku karticu i zove svoje. Po pedeset puta okree broj stojei u telefonskoj govornici, nekad uspe da ih dobije, nekad ne, i vrati se nazad iste noi. Ja sam imala krivicu zato to nemam nikog na ratnoj adresi ili zato to ja nisam na ratnoj adresi. Upravo iz suprotnih razloga od Jadranke. Krivica je samo do izvesne razine pokretaka energija, posle toga paralie. U enskim grupama imale smo dosta razgovora o krivici i zato smo odluile da u ovom uvodu pod tim naslovom piemo o tome kako smo dve godine ivele u slanju paketa za ene u Sarajevu. To je znailo da se na pakete misli u samoposluzi, u bilo kom prolaenju kroz grad; to je znailo da se na pakete misli kada dolaze strankinje i pitaju ta vam treba, ili donesu poklon nama, a mi ostavimo u orman za pakete. To je znailo da svaki put kada se vraam kui pogledam pored prodavnica, da li ima baena kartonska kutija koja odgovara standardu paketa. I onda ih dovlaim. Tako je kod mene u sobici uvek bilo praznih kartonskih kutija nareanih jedna na drugu do plafona, za svaki sluaj. Razmenjivale smo kartonske kutije. Jadranka je uvek znala ta gde u gradu moe da se nabavi, ta u paket moe, a ta ne, da se stavi. Ona kada stane kolima na semaforu, pogleda levo i desno, i ako vidi neku radnju, gleda cene, da li tu ima neto jeftinije, za pakete. Jadranka je uvek znala ta enama u Sarajevu treba, gde i kada se paketi nose. To je bilo fantastino oseanje sigurnosti. Dovoljno je bilo da pitam

401

Jadranku i da znam tano ta treba da radim. Tako sam se ja pokrenula iz depresije, ini mi se da sam u poetku bila depresivnija od nje. A depresija za vreme rata, nas koje nismo u ratu, je luksuz. Razmenjivale smo konzerve i robu. ekale u redu ili, Jadranka je uvek imala poznate, pa skoro nikad nismo dugo ekale. U redovima za pakete se uvek neto deavalo. Sretale smo raju iz Sarajeva. Sluale smo ko koga tamo ima i koliko meseci su u podrumu ili bez struje i vode. Uvek bismo srele Lulu Mikijelj. Ona je sigurno vie stotina paketa sama prenela, sama vozila, pakovala. Lula je isto tako znala sve o paketima. Znala je na primer, kako se najefikasnije pakuje: kada sve paljivo upakuje, onda uzme pasulj i ispuni svaku preostalu upljinu. Iz mog ivota u Beogradu nije bilo jednostavno zamisliti ta znai zrno pasulja na adresi gladi. Jednom su dve sestre donele paket po prvi put. Kada je trebalo da plate, jednoj od njih su ruke drhtale. Druga je bila toliko zbunjena da nije mogla da joj pomogne. Samo su govorile... Izvinite, ali da li je mogue da e paket stvarno stii. A Jadranka i ja u tim redovima bile bismo kao socijalne radnice na terenu koje imaju i page i flomastere, i selotejp i pomau drugima da vezuju, da otvaraju lajpike, da prenose, ispisuju adrese, podravaju zbunjene. Jadranka je radila sve isto to i ja, ali neto bre i spretnije, a ja sam bila sporija, stalno bih je pitala ta da radim, i sa neto vie suza u oima. Jadranka je stalno delovala kao da nema vremena da tuguje, da emotivno reaguje ili mnogo razmilja. Kada je svako zrno pasulja vano i svaki minut vaan, tada nema vremena za krivice i emotivne melanholije. Poslednju turu paketa poslale smo u januaru 1996. Tada je ve bilo mnogo lake.

Tako smo ukidale krivicu i prevazilazile bol

Onda smo marta 95. organizovale susret u Istri: deset feministkinja iz Beograda susrele su se sa deset feministkinja iz Zagreba. U Zagrebu, Jadranka je prvo telefonirala svojima, onda smo se ukrcale u autobus samo za nas dvadeset i krenule ka moru. Po prvi put od poetka rata mi iz ovog kraja smo videle nae more. ije more? Nije vie nae. More je bilo isto kao i uvek, mirno i plavo; ali mi smo strankinje u zemlji mora. Trebaju nam pasoi i vize. I o tome smo priale dok smo bile zajedno sa Zagrepankama, i o tome ta znai biti razoarana u prijateljice, kako su nas nacionalistike politike podelile duboko unutra, i protiv nae volje. Sluale smo jedna drugu. Jo je trajao rat u Bosni, ali mi smo htele da to pre uspostavimo poverenje jedne s drugima. Ako ovo sad piemo opisno, to je zato to je bilo isuvie emocija da bi stale u tekst. Mogle bismo reima da kaemo da je Nadeda plakala jedan dan, Slavica dva dana, Daa dva dana, ja povremeno, Ljiljana povremeno, Ana je utala. Ali sve smo pjevale zadnje veeri 402

u istarskoj krmi sa Istrijankama koje su isto povremeno plakale. Da bismo prele u ideje novih drava, da bismo prele iz slika logora i slika mrtvih, sa kojima smo ivele, jer nas se ticalo kako stradaju ljudi, da bismo poele da zamiljamo planove za budunost, ovaj susret nas je oistio i zbliio s drugaricama iz Zagreba. Mnogo smo se zavolele. Aida Bagi, Vesna Kesi, Rada Bori, Slavica Kui, Nela Pamukovi, Martina Bijeli, Mica Mladineo. Tako smo uspostavile former sisters unite, jednu lokalnu frazu koja je znaila da e sestre iz drava bive Jugoslavije raditi zajedno na stvaranju zajednikog sveta za ene. Onda smo aprila 95. po prvi put od poetka rata u Bosni otile u Sarajevo. Bilo nas je trideset i osam, u organizaciji Srpskog graanskog vijea iz Sarajeva i beogradske grupe iveti u Sarajevu. Trebalo je da promenimo pet autobusa, da preemo etiri granice i etrdeset osam sati vonje da bismo tamo stigle. Prole smo kroz tunel ispod aerodroma, tunel za pacove i ljude. Prolazile ulicama sa neprekidnom sveu da nas ubice s brda posmatraju. U to vreme ubice su dalje pucale. Jadranka je opet sve znala, kojim ulicama ne treba da idemo, na kom oku treba da potrimo. Iako smo dole odakle smo dole, a znamo koje konotacije re Beograd ima u Sarajevu, ljudi koje smo sretale su nam se radovali. U buregdinici, jedan stari Musliman, kada je uo odakle sam, rekao je, vi ste moj gost, i nije hteo da mi naplati krumpiruu. Vi ste hrabri, rekao mi je on, kada ste ovde sada doli. Rukovali smo se, uzbueni. Sutradan, kada smo otile da vidimo moju bivu kominicu Fiku, ja sam strepela kako e Fika da me vidi, ta e rei. Posle deset godina, Fika je otvorila vrata i rekla: Moja Lepa! Onda smo se uspele uz basamke i Jadranka je znala da ona sada treba sa Fikom da razgovara jer ja jednostavno od suza nisam mogla da govorim. Kad smo se vratile, napisale smo im pismo, svim enama iz Sarajeva. U avgustu 95. u Beogradu su se pojavile kolone ljudi sa traktorima i kolima. Vesti su bile opet strane. Pre toga srpska vojska je ubila 10.000 mukaraca u Srebrenici, sada su hrvatske vlasti izbacile 150.000 ljudi iz Krajine. Mnoge od nas su se odmah pokrenule da nose pomo ljudima na putu. To je bio 16. avgust, dvanaesti dan njihovog putovanja. Traktor za traktorom, beskrajna kolona zamiljenih i iscrpljenih ljudi. Oi crvene od praine i umora. Neki su ili pola puta peke. Mnogim enama cipele su se istroile. Pitanje smisla ivota je vodilo kolonu u nepoznatom pravcu. e e? ta sada? Ostavila sam osam jastuka, rekla je jedna ena. Svaki dan se sekiram to nisam odvezala psa, rekla je druga. Jedan mukarac je Radi rekao, vi ste prvi koji ste doli da nas pitate kako smo. Znate li vi kuda mi idemo? Jedna baka se odmarala pored puta, sva u crnom. Pitam je, bako kako se oseate, ona kae, bojim se, ja kaem, bako ega se bojite, ona kae, da ne zabasam. Izmetena iz svog ivota zauvek, baka je bila u koloni u kojoj niko nije znao kuda ide, ali ona je znala da u tom mraku ispred nje ima bolji put i pogrean put. Te noi pljutala je kia, verovatno su se 403

uurili ispod traktora, a sutradan, kada smo se ule, bilo je jasno da ni Rada ni ja cijelu no nismo mogle da zaspimo. U oktobru 95. putovale smo u Tuzlu na sastanak Helsinkog parlamenta graanki i graana. Sedam autobusa i troja kola, opet preko Maarske, Zagreba, Splita, Mostara. Opet Jadranka, im je prela maarsku granicu na svakoj pumpi je telefonirala svojima. Ovog puta prole smo kroz opustoena sela Krajine. Gledale smo tupo prazne kue ljudi iz kolone. Toliko puta smo se u ratu pitale Zato, da je i to postala re bez teksta. Posle smo prole kroz Mostar tano u podne, i sve kue su bile u rupama. Onda, tamo u Tuzli bilo je puno ljudi iz svih krajeva bive domovine. Mnogi su bili tako sretni to se vide i noima su sedeli zajedno, gledali se, priali i pjevali. Jadranka i ja smo svaki dan bile na debatama sa enama iz Bosne. Uvee se ilo u disko. Jedne veeri, usred diskomuzike i igranja, muzika je stala i jedna alternativna pozorina grupa je na podijumu meu rajom izvela kratku ratnu scenu. estoro mladih, u pozadini buni rafali granata, pucanje, jedan slepac sa tapom, jedna devojka sa neartikulisanim govorom, opet rafali, pucanje, nekoliko njih su mrtvi, padaju na pod. Sve je jako potresno. Ja nisam bila tu, sutradan ujem od jednog Amerikanca kako se prethodne noi za vreme diska dogodila udna stvar. Kae on, muzika se zaustavila i poele su scene iz rata. On je bio uasnut. Zato e im rat, sada kada se mladi zabavljaju. On je mislio da je to neto morbidno i runo. Ili nije sa adekvatne adrese da bi to razumeo. Jadranka i Selma iz Zenice su bile tu. Selma je rekla da je predstava bila odlina. Sutina je, kae ona, da ne zaboravimo ta se u ratu dogodilo. Ovako, posle potresne scene moemo da se opustimo, moemo da nastavimo da igramo, jer ionako je rat stalno u nama. Mi neemo da zaboravimo. U Tuzli na poslednjem razgovoru bilo nas je preko trideset i tu smo se dogovorile da bi bilo vano da se napravi susret ena iz Republike Srpske sa enama iz Federacije BiH. To smo i uradile. Organizovale su ga maja 96. u Banjaluci, ene u crnom iz Beograda i Centar za ene rtve rata iz Zagreba. Bilo nas je tri iz Beograda, tri iz Zagreba, est iz Banjaluke i pet iz Federacije BiH. Susret je bio odlian, razmenile smo mnogo injenica o tome kako radimo sa enama rtvama rata, ta su nam problemi. Ovog puta nismo ulazile u debate o tome ko je poeo rat i ko je kriv. Ostavile smo to za kasnije, cilj nam je bio da omoguimo prostor u kome e ene moi da uspostavljaju odnos poverenja. Jer ideja civilnog drutva podrazumeva da svaka graanka i svaki graanin odluuju po svom izboru. Zato je potrebno jako mnogo individualnog rada, svesti i malih susreta. A tokom rata, iz zavaenih drava jedino su enske grupe neprekidno insistirale na saradnji, a pored nas, grupe za ljudska prava, nezavisni novinari, i to je sve. S obzirom da su se feministkinje iz Beograda i Zagreba ve posestrimile, i samo nae zajedniko prisustvo u Banjaluci je bila injenica za knjige iz 404

istorije. Na kraju, Belma iz Zenice je rekla, pet godina ekam ovaj trenutak i... nije izdrala. Za mnoge od nas era plakanja jo nije zavrena, ali najgore je prolo. Da, Jadranka nije bila na ovom skupu, nije mogla, ali je umesto nje ila Rada arkovi. Kazala je, Rada to ti je isto kao i ja. Nije isto, jer i kad po ceo dan rade na terenu zajedno, Rada je u emocijama, a Jadranka u akciji. Uvee su meraklijke i jedna i druga, do u neko doba po ponoi. Ujutro opet na nogama. Rada je u Beograd dola kad i Jadranka, ali neto junije, iz Mostara. Rada je Jadrankina drugarica. Obe rade u projektima sa enama u izbeglikim kampovima. Jadranka organizuje potrebe, prenosi, misli na svaku enu u kampu, jednu po jednu, da li joj trebaju naoare ili lek ili arape... Rada sa njima razgovara i slua ih. Dok ja ovo piem i dok mi Jadranka govori ta da napiem, datum je 23. juni 1996. Potpisan je mir u Dejtonu. Jadranka je ve etiri puta bila u Sarajevu. Jue je sa Bojanom odvela sina u Sarajevo, pola je ujutru, ostavila sina, proetala arijom i vratila se u istom danu. Jadranka je to uradila kao da je sve OK, kao u ona stara lepa vremena. arija je tretala od muzike. A raja u Sarajevu kae, ne elimo da zaboravimo, hoemo da pratamo kada moemo, hoemo da se dogovaramo i radimo zajedno kada moemo. Hoemo muziku, ali neemo da zaboravimo. Iza muzike sa arsije, ko zna, moe da uje granate, gladovanje, bolest, plakanje, lokve krvi. Jadranka kae, Dejton je doneo mir, ali je meu izbeglicama nastala napetost i depresija. Strah od budunosti. Sve godine rata neke ene su mogle da ele da se vrate, mogle su da mataju. Sada, kada je dejtonski papir naredio da se izbeglice vraaju, matanja su morala da se prekinu. Sada je nastala panika meu onima koje nemaju gde da se vrate, meu onima iji su mukarci bili prisiljeni da idu u rat. Dok je rat trajao, postojalo je opravdanje zbog ega se njihova situacija ne reava. Kada se rat zavri i pone mir koji izbeglicama ne promeni nita, onda se bespomonost pretvara u totalni nedostatak smisla, depresiju bez dna. ta znai izbeglika legitimacija posle rata? U Palestini dan-danas 72 odsto stanovnitva ine izbeglice, ve etrdeset godina. U Liban se nije vratilo 83 odsto izbeglica posle potpisivanja mira. Trenutno u svetu, sa teritorije bive Jugoslavije, izbegliki azil ima 1,5 miliona ljudi. A mi znamo da svaka nacionalna drava ima politiku da ispunjava svoje drave svojim nacionalnim imenima. Pet godina posle ratnog razmetanja imena, da svako ime doe na svoje mesto, nacionalistike politike srpskih i hrvatskih vlasti i dalje se nastavljaju. Bosanska vlast je od poetka prikljetena izmeu ova dva monstruma, i nema mnogo izbora. Pa tako, ovog prolea i leta, porodicu sa albanskim imenom koja se vraa iz vajcarske na Kosovo, srpske vlasti na aerodromu u Beogradu vraaju nazad u vajcarsku. Pretpostavka je da je Kosovo rezervisano za srpska imena. A ena sa hrvatskim imenom i izbeglikom legitimacijom u Hrvatskoj koja eli 405

da se vrati u svoj grad u Bosni, to ne moe jer u tom kraju vladaju srpska imena. Ona od hrvatskih vlasti dobija kuu u Krajini gde ne eli da ivi. Pretpostavka je da je Krajina rezervisana za hrvatska imena. A to je kua u koju ezne da se vrati ena sa srpskim imenom, iz one kolone, a trenutno je u izbeglikom kampu pored Beograda. Ali njeno srpsko ime pripada Srbiji, samo to je Srbiji ve dosta srpskih imena, jer ima preko pola miliona izbeglica. Ako nita ne moe da bira, ni ena trenutno u Zagrebu, ni ena trenutno u Beogradu ni ona u Cirihu, kakve drave su u pitanju? Ako je sudbina graanki i graana ve ubeleena u imenu i prezimenu? Jadranka je imala sree, ona e se vratiti na svoju staru adresu. Lepa Mlaenovi i Jadranka Milievi

(Feministike sveske 56/ 1996; ene za mir 1997)

406

Podeljeni gradovi
Pre poetka puta priale smo da idemo na mesta bola i zloina, i da e nam zbog toga biti teko. Pripremala sam se za bol o prolosti, a kui sam dola sa bolom o sadanjosti. ivim deset godina u nacionalizmu, a sad sam doivela pet nacionalizama u deset dana. Za mene je Karavan bio putovanje iz jednog u drugi podeljeni grad. Plan je bio da idemo u multietnike i jednonacionalne male gradove i da razgovaramo sa vlastima kao i sa NVO predstavnicama. Ali i multietniki gradovi su razdeljeni. Prva slika sa puta je Vukovar. Podeljena gimnazija, jedno stepenite je za Srbe, ake i nastavnike, a drugo za Hrvate. Svako ima svoje kafie i svoje radnje. Kad sam se vratila, ta slika o dva stepenita mi je bila metafora svakog mesta. Iako razdvojena stepenita u kolama nisu nov fenomen, u Makedoniji i na Kosovu ona postoje izmeu albanskog i nealbanskog stanovnitva ve vie od petnaest godina. U nekim mestima to ne izgleda tako, kao to je recimo Kraljevo. Kad smo dole u optinu rekli su nam kako oni nemaju meunacionalnih problema, da su oni jednonacionalna sredina. Na nae pitanje kako ive Romi, odgovor je bio, da su oni prihvatljivi, samo kad ne naruavaju red i mir graana. Lokalne vlasti ne doivljavaju Rome kao politiki subjekat, samo kao socijalni problem. Romi su na periferiji, u geto-naseljima, dakle to je jo jedan podeljen grad. U Skoplju su nam rekli da reka deli Skoplje na makedonski i na albanski deo, kao i u Mitrovici i u Mostaru. Dalje, u Makedoniji postoji selo Lipkovo i ono je samo albansko, sa albanskom zastavom koja je po Ohridskom ugovoru od 2001. ilegalna. Makedonsko stanovnitvo je otilo odatle. Tu zajednika makedonsko-albanska policija ne ulazi. Optinari su nam rekli, neka se Makedonci vrate, mi emo ih paziti. Ali nema uslova da se oni vrate. Dakle i Lipkovo je nevidljivo podeljen grad, onih drugih nema. Tako isto ima puno mesta koja su samo makedonska, i oni drugi ne mogu da se vrate. Podeljenost je podeljena emocija, podeljene misli, vrednosti, podeljeni simboli. esto postoji drutveni konsenzus da u malim mestima ne sme da bude drugaija, ne sme da bude ne-nacionalistkinja. Srbi na Kosovu ne mogu da upotrebe re Albanka, to naprosto znai da izdaju svoju zajednicu. Ako hoe da preive u toj zajednici oni moraju Albanke da zovu iptarkama. Albanci i Albanke da bi preiveli u svojoj zajednici ne smeju da govore srpski na javnom mestu. Mi smo u Pritini govorile engleski na ulici. Ako hou i jedne i druge da razumem, onda su mi ove dve injenice vane. Kad reim da ujem Druge, ta radim sa svojim sistemom vrednosti? Ako hou da ih razumem, prvo moram da ih ujem. A dok sluam ne govorim svoj sud. Dok sluam, uim ko je Druga. 407

ta smo videle, kako proces stvaranja nove nacije ide izmeu ostalog preko zloina. Hrvatska je puna spomenika palima za domovinski rat, kad je re o mrtvim civilima. Kosovo, Makedonija, Srbija isto tako. Spomenici, muzika koja je sada svuda nacionalistika, kao i novi etniki turbofolk u Srbiji, knjiare, imena novoroene dece, jezik svi kopaju po starim korenima. To je sve puno emocija kako bi se utemeljio nacionalni identitet. Nove etnike pesme u Srbiji su pune saoseanja prema majkama koje plau nad svojim sinovima koje je ubio komunistiki neprijatelj, one trae osvetu, kao da je taj rat danas. Tu postoji jo jedna dimenzija, rad na konsenzusu o zloinima do koga se jo nije stiglo. Predstavik Srba iz optine Kamenica na Kosovu je rekao da su Srbi najtee proli u ovom ratu, a Albanac je rekao da su oni najtee proli. U naem autobusu je bila slina situacija. Mnoge ene su izbegavale da optue svoje a jo tee im je bilo da optue druge. Tako da se o zloinima esto govorilo neutralno: to to nam se desilo ili ovde je bio incident a misli se na masakriranje. Retko koja moe da kae o zloinima i jedne i druge strane u njenom gradu. Ljudi koji ele da ive zajedno odluuju da ne govore, njihova logika je da je bolje da ute i ive zajedno nego da opet doe do konflikta. Tako da zajedno, kao i na mnogo drugih mesta na svetu, znai paralelno, jedno pored drugih. U autobusu je bilo dirljivih momenata pomaka. Bile su tri Bonjakinje iz Srebrenice, koje su odluile da budu u autobusu, a to je znailo da e prei Drinu po prvi put u poslednjih deset godina. Jednoj od njih je mu ubijen upravo na granici izmeu Srbije i Bosne, tu na Drini. Mi smo tu granicu prele peke, na mostu smo sve stajale minut utanja za rtve rata. Meu nama i ena koja se u momentu bola, kada joj je mu ubijen, zaklela da nikada nee prei Drinu. Ali sada nije bila sama. Kasnije, rekla je kako je plakala na mostu, i kako joj je sada drago to je uspela da sa nama doe na mesto zloina i pree svoju unutranju granicu, kao da joj je pao jedan teret s due. U Novom Pazaru nam lokalne aktivistkinje organizuju urku u hotelu. Znamo da je muzika politiki in. Jedna Albanka iz Pritine i jedna Bonjakinja iz Tuzle pevaju zajedno staru bosansku pesmu. Stoje pred mikrofonom, gledaju daleko ispred i diraju nas unutra, kao da su oduvek pevale zajedno. Onda nam Albanka peva jednu albansku tunu ljubavnu pesmu. Ne razumem rei, ne prepoznajem melodiju, nikad je nisam ula, gde sam to ivela sve ove godine ako pesme znam od Triglava do evelije, ali albanske ne. Kree srbijansko kolo. Moje asocijacije su eelj, etnici, turbo folk, poinje da mi se stee negde u grudima. Ve godinama ne mogu da se opustim na tu muziku. Vidim, ene igraju: nae ene iz Bosne, Hercegovine, Hrvatske, Kosova, Makedonije uhvatile su se za ruke, smeju se, vesele su. One igraju, ja nita. Tako su bile radosne i lepe, gledam aranu, i ja polako poinjem da se smekam i da mi struji u 408

grudima. Aktivistkinje prelaze granice. Podeljeni gradovi ali svuda smo sretale ene koje umeju da uju drugu. Kada uje drugu onako kako ona misli o sebi, sa njenim vrednostima i sistemima interpretacija, onda naui jo jedan jezik. Da, gradovi su podeljeni, ali neke aktivistkinje govore mnoge jezike. Lepa Mlaenovi

(Svedoenja uesnica karavana, ProFemina br 31/31, prolee/leto 2003)

409

Zapis sa puta
ene sa zadnjeg sjedita autobusa
Autobus Beograd Doboj. Rashodovan, sjedam gdje je slobodno. Prvi put sama putujem u Bosnu. Oko mene ljudi sa zaveljajima. Na zadnjem sjeditu ene i djeca. ene stalno umiruju djecu da ne smetaju ostalima. Pogledima se sporazumijevaju, skoro apatom prenose jedna drugoj tjeskobu. Osjeam gr u stomaku. Znam da su ene sa zadnjeg sjedita nepoeljnih imena. Koji su znaci raspoznavanja? U naruju djeca, a kako se primie granica one dre neke papire. Da se ne spetljaju, ne zbune, ako neki uniformisani i prije granice uu. Posmatram kroz prozor. Pauza prije Sremske Rae, tzv. granice. Ista kafana do koje smo svakodnevno dolazile prolog avgusta (95) kad su stizale kolone prognanih iz Krajine. ene sa zadnjeg sjedita silaze, djeca trkaraju oko busa. Kako ih umiriti, i vani smetaju. Jedna od ena sa zadnjeg sjedita viknu djeaku Safete! To sam ula ja i one. Ime za koje treba opravdanje, izvinjenje ak. Odmah nakon granice upada jedan uniformisani i dreknu: Ima li u autobusu muslimanskih i hrvatskih imena? Voza odgovori potvrdno. Idemo dalje. Kao u filmu Ko to tamo peva, vozi Miko! Ulazimo u tzv. RS. Pitoma priroda. Nakon manje od pola sata nova kontrola. Podrobna. Dokumenta sa srpskim imenima samo rutinski pregledaju. Na kraju saopte: A ovi sa muslimanskim i hrvatskim imenima neka siu sa mnom. ene sa zadnjeg sjedita silaze. Djecu ostavljaju nekoj roaki sa poeljnim imenom. Moja pretpostavka da je to muevljeva sestra jedne od ena koje su skinute, tana je. Ljudi skoro i ne komentariu. To je normalan postupak. U meni gr raste, sioh da zapalim cigaretu, uopte ne razgovaram sa ljudima. Samo posmatram. Kamioni krcati balvanima dolaze iz suprotnog pravca. Sve to voze za Srbiju. Posao cvjeta. Prolo je pola sata, ena sa zadnjeg sjedita jo nema. Odveli ih u kuicu, na informativni. Pored njih i jednu petolanu porodicu, mislim hrvatskih imena. Posle skoro jednog sata, vraaju se iz kuice ene sa zadnjeg sjedita. Zajapurene: Dobro je prolo, bili su ljubazni. (!?) Grle se, djecu vie ne umiruju kao prije. Oputanje na zadnjem sjeditu autobusa. Jedna od ena kae: Idem u Srebrenik. Pet godina nisam vidjela svoje. A jedan sa flaom pored sebe nudi: Popij sestro. Znam i ja za muku. Ni ja pet godina nisam vidio sestru. ivi na drugoj strani. Ja se od ove (pokazuje na flau) ne razdvajam. Gledam kroz prozor. Usput predizborni plakati. Keze nam se svi, ruga 410

nam se Arkan. Njegovih postera sve je vie kako se pribliavamo Bijeljini. Na jednoj od stanica ulazi stariji mukarac. Kondukter mu trai pare za kartu, a stari se drhtavim glasom pravda: Matere mi, nemam. Kondukter se obrecuje na starog: ta me briga? Majstore, zaustavi! Stari vadi vojnu knjiicu. Konduktera to razbjesni: ta e mi to, budalo jedna? (To ti Mladiu, mislim u sebi, pokai). ta da uradim da ne izazovem jo veu posramljenost starog? Pogledam oko sebe, traim podrku da skupimo pare. I dadoh mu koliko je trebalo za kartu. Kondukter majstoru: Vozi dalje. Stari samo ponavlja: Sramota me je. Hvala, hvala... Neu da se osjea nelagodno. Da mi izraava zahvalnost. Mukarac do mene trbat, ja se stalno odmiem. Kad bih mogla da iskoim kroz prozor! U sebi mislim: ratnik, koliko li ih je ubio! Posle dvadeset minuta, stari ustaje, oito ne moe da izdri ponienje, trkom kroz autobus doe do konduktera, ovaj gubi strpljenje, izbacuje starog. Drhtim, ustanem sa sjedita: Zato to radite ljudi, izbaci ovjeka! ta mu je sad kriv? Mukarci oko mene zaueni mojom reakcijom. Jedan kae: Ovo je sigurno prvi put da ovdje dolazi. Ih, na ta smo se mi sve svikli. Ovaj do mene tiho ree: Ovo je haos. Nemoj da se buni. Ovdje se svata deava. A onaj sa flaom: Sve je to ratni sindrom. Ovdje ovjek ubije drugog kad vidi da ima kola samo zato to ih ima. Zanijemih. Samo da stignem do Lonara. Tamo raskre etiri drave: BiH, IFOR, tzv. RS, tzv. Herceg-Bosne. Okolo IFOR-ova oklopna kola, tenkovi. Sa uperenim cijevima. Pretpostavljam da su iza njih taksiji za Tuzlu. Ugledah brata ene sa zadnjeg sjedita. Ona se zalete ka njemu. Plau. Ja drhtim. A onda mukarac koji je sjedio do mene takoe sie. Nije ispunio moja oekivanja. Nije pripadao vojsci RS, toga sam se najvie bojala. Za mene je bilo vano da ide u Tuzlu. Uzeli smo zajedno taksi: nas etvoro, plus voza. Dvije ene Hrvatice iz Tuzle sve drave obile, platile hara RS, dole do granice sa SRJ, ali normalizacija nije za normalne ljude, ne daju im da uu u SRJ. Vratile se. Osjeam se oputenije. Voza pria, kao turistiki vodi nam pokazuje - Evo pijace Arizona ako hoete da stanete. Tu su se prvi put (1994) porodice (iz svih sadanjih entiteta, drava) sastajale a poslije postala pijaca, tu su kola svih registracija. Kia lije, meni milo, nita mi ne smeta, stiem u Tuzlu. Taksi vozi do hotela Bristol. Neu da ekam da prestane da lije. Da to prije stignem, da vidim drage osobe. Na terasi sama pijem kafu. Bosansku ispravi me kelnerica, po navici sam traila tursku. Ozarena, smirena. U toku je sastanak Civilnog dijaloga. Tre mi u susret Jadranka, Lino, Goran. Gorana prvi put vidim. Kakvo uzbuenje!

Avgust 96.
411

1. 9. 1996. Svi zajedno izdajnice/i svojih nacija i drava ukrcavamo se u autobus. Idemo u Crikvenicu. U Lonarima opet na raskru etiri drave: samo na 20km. Kada smo stali da protegnemo noge kae mi voza: Bosna je okupirana. Koja to vojska donosi dobro i sreu? Ti i ja znamo da donosi samo nesreu, ali visoki predstavnik M. tajner tvrdi suprotno, da nam donosi i uva mir! Ja se uvijek oduevim kad priaju protiv svih vojski, pa samo to nisam vrisnula kad sam u Crikvenici ula Marka Orolia, teologa iz Sarajeva, u izbjeglitvu u Berlinu. Svi uniformisani, sem vatrogasaca, neprijatelji su civilnog drutva.

(ene za mir 1997)

Staa

412

Tri hiljade rua za tri hiljade rtava

Krenule smo 25. maja Staa, Violeta, Ljilja, Senka, Nevzeta, Uma, Milo i ja, na obeleavanje jo jednog mesta zloina. Jo jedno nae deurstvo u solidarnosti. U starom gradu Viegradu, ... Viegrad simbol nae mladosti, naih ljubavi, najlepeg mosta koji je vekovima spajao istok i zapad, levu i desnu obalu Drine. A sada, sada si most nemoi, ljudskog idiotizma, a pre svega bola i tuge. Tri hiljade rua za tri hiljade rtava. Zbog koga, zbog ije ideologije?!? Samo zato to su po roenju pripadali drugoj veri, ubijeno je tri hiljade nevinih ena, dece i mukaraca i to od maja do jula 1992. godine?!? E moj Viegrade, tada si imao 65 odsto stanovnika muslimanske veroispovesti, Bonjaka i Bonjakinja, a danas ima samo jednog, koji odrava damiju, samo jednog. U ime ega?!? Iz pravca Uica na ulasku u Viegrad bonjako groblje. A po njemu kao bulke, drvena obeleja sa natpisima: NN 324; NN 197 kosti; NN 69 kosti. Tek tada saznah da kosti znae da nema DNK blinjih, ivih roaka, svi su ubijeni. Kada e nepoznata sestro prestati biti NN 186?! Kada u moi da ti odam ljudsku poast, da ti kao rtvi besmislenosti odam potovanje, a da ne bude bezimena?! Jutro 26. 5. Polazimo ka mostu da se sretnemo sa nekadanjim iteljkama i iteljima Viegrada, koji autobuskim karavanom stiu iz Sarajeva u svoj grad u kojem vie ne mogu da borave u ime viih ciljeva srpstva. Koji apsurd! Stiemo ulicom Uikog korpusa, nailazimo na spomenik srpskog vojnika sa ajkaom. Ljilja odlazi da proveri da li je to spomenik iz Prvog svetskog rata. Bol, stid: ne nije, na njemu pie Zahvalnost borcima RS, zahvalan narod Viegrada. A u njemu vie ne ivi 65% roenih stanovnika Viegrada. Sedimo u bati kafia i pijemo okrepljujuu kafu sa prvim porodicama koje su stigle automobilima. Prelepa Sabina, apsolventkinja biologije, smiruje svoju majku, koja mi kroz suze objanjava da policajac koji sedi suprotno od nas (a tako se kabadahijski smeje) ivi u njenoj kui. Zna, bona, ovde ti je devedeset druge bio sabirni centar Crvenog krsta. Kau da sam ja tada potpisala da dobrovoljno naputam svoj grad i svoj dom. A ta sam mogla mua mi ubili, pa sam sa tri svoje keri morala otii. ta sam drugo mogla?! Suze joj klize niz bolno i umorno lice, okree glavu pomalo stidno jer je pokazala svoju bol. A iza nas dva idiota, 413

hrmpalije, gledaju u nas praznim ubilakim pogledom. Jedan od njih sa bradom pokazuje rukom da e je skratiti za glavu. Izbegavamo incident jer smo u svakom pogledu inferiornije od njih. Par minuta do dvanaest stie karavan autobusa pod policijskom pratnjom. Stiu nekadanji itelji Viegrada koji ne mogu da se u njega vrate. Deca i omladina nose belo platno iscrtano cveem i tekstom Tri hiljade rua za tri hiljade rtava. Odmah iza njih kreemo i mi sa svojim platnima i transparentima, koje sa nama nose i ostali iz autobusa. Na bedemu od mosta je poreano tri hiljade rua, odseenih stabljika. Nedija, izuzetna ena, predsednica Udruenja nestalih lica i civilnih rtava agresije Viegrad 92, nam objanjava: Vidite, bone, one amce na Drini? One dole, nizvodno kod one okuke? E, oni tu ekaju kad mi bacimo rue, da dou da ih sakupe i prodaju. Prole godine su na tome zaradili oko hiljadu eura. E, sad bar nee moi zaraditi. O ljudi moji, do kojeg smo dna neljudskosti stigli?!? Poinju govori, prvi put predstavnik RS, njihov potpredsednik vlade. Tokom govora, puca mu glas, krenue iskrene suze; kako da trai oprotaj, kako da opravda neopravdljivo? Ej, Drino, krvava Drino. Istog momenta sa razglasa iz kafia nadjaava ga muzika, peva Ceca Ranatovi. Kako da trai oprotaj kad ne moe da ih civilizuje da bar ispotuju bol porodica nevinih rtava. Gde im je ljudskost i solidarnost?!? Govori Staa iz gomile, bolan glas ene: Nema oprosta, drugi jo bolniji: Nemoj bona, zna li ta su one sve pretrpele? Nemoj tako. Na Staine rei iz mnotva muki glas: Nemoj bona priati tako. Ubie te zlikovci. Pored mene stariji mukarac dri platno sa nama ene u crnom protiv rata, kae mi: E, moja, vama treba dupla hrabrost da doete nego nama. Kreemo lagano sa mosta, razgovaraju dve ene, te e jedna: Znam ih, one su divne, one su svuda ile, ak i u Potoare. Prilaze nam mladi i stari, ene i mukarci i isto govore: Hvala vam to ste dole, ne znate koliko to nama znai. Nikada vam ovo neemo zaboraviti i dovoljno zahvaliti. Stojimo u hladu drveta kada Violetu pozovu ene koje sede sa svojom decom: Dodji bona, ovde je vei hlad, hajde okrepi se malo. Imamo sira, lepinje i vode. Hajde, uzmi. Violeta im prilazi i razgovara sa njima kao da ih zna sto godina. Zovu i mene. Ja, inae, posle insulina moram pojesti neto. Predivna devojka sa najtoplijim pogledom, osmehom od srca, prua mi pare lepinje sa sirom. Brine kako emo mi na put i da li sam ja dovoljno jela. Bol, bol koji prelazi u gorinu. Kako, plemenita devojko, da te zamolim za oprotaj to po tvom gradu slobodno etaju ubice tvojih najmilijih? Kako da ti se izvinim to nijedna aktivistkinja NVO iz tvog Viegrada danas nije sa nama? Kako da ti objasnim sramotu i bol koju mi nosimo u sebi jer je neko navodno u nae ime i u odbranu neke njihove Srbije, pobio tvoje? Kako kada si mi uz najtopliji osmeh pruila okrepljenje i brine kako emo mi stii do Beograda? Kako da te zamolim 414

za oprotaj kada sam bespomona da svoje sugraanke i sugraane probudim iz apatije da ve jednom izbacimo politiki ljam iz skuptine da ne zagauju svoj narod? Da konano osudimo sve zloine i zatvorimo sve zlotvore, zloince i njihove inspiratore. Kada emo se bez stida i srama sresti sa svojim sestrama sa one ili ove strane Drine? Novi Sad, 28. 5. 2007. Nada Dabi, ene u crnom

(ene za mir 2007)

415

irenje naeg civilnog prostora: ene u mirovnim inicijativama

Sjeam se ljeta 1991. Vruine i tekog osjeaja strepnje. I potrebe da neto uinim, koju sam osjeala kao bol u elucu. Prostor za rad, za disanje koji smo gradile godinama poeo se smanjivati, kopniti, nestajati. Tog sparnog ljeta bilo mi je sasvim jasno da sve to smo izgradile putem zelenih i enskih grupa tone iz dana u dan. 1991. smo govorile o ratu s nevjericom. Rije rat jo uvijek je imala okus neega to se ne moe dogoditi. Premda je ve palo puno krvi, premda je Krajina ve bila odsjeena skoro godinu dana. Sve je govorilo da e biti krvavi rat, ali nekako nismo mogle vjerovati da e se to dogoditi ba nama. Od svih ljudi ba nama. Kao kad poinje karcinom. Zato mi, zato sada? Tog napetog ljeta smo pokrenule kampanju. Jedne veeri, u vrtu gostionice Zagorka dogovorile smo se da elimo pokrenuti Antiratnu kampanju Hrvatske. Tad nam je jo bilo teko govoriti o ratu. Jer, kad rat zapravo poinje? Koliko krvi mora potei da bismo povjerovale da je rat ve poeo? Uskoro je uvenula iluzija da bi doista mogle zaustaviti rat. Kad su poele padati granate po Osijeku, rat se opasno pribliio. Pucnjave i uzbune vie nisu ostavljale mjesto sumnjama. Rat se dogaao ba nama, ba sada. Krenule smo grlom u jagode u cijeli niz projekata u kojima smo eljele raditi da bi sauvale plamiak nenasilja, da bismo pokrpale ve pokidane veze ili uspostavile neke nove, kojih na ovim prostorima nikad nije ni bilo. Napravile smo prve proturatne akcije na Trgu i u Tkalievoj u Zagrebu. ura Dumani je u to vrijeme radila u Rijeci i inicirala mirovne aktivnosti. U drugoj godini, u svibnju 1992, poeo je raditi Centar za mir, nenasilje i ljudska prava u Osijeku. Tog smo ljeta organizirali i prve volonterske projekte. U rujnu je osnovan Suncokret. A onda, u poznu jesen, kad su poele stizati vijesti o silovanjima iz Bosne, okupila se grupa koja je kasnije osnovala Centar za ene rtve rata. U toku 1992. i 1993. poele su raditi organizacije u Poreu, Puli, Splitu. 1993. je krenuo volonterski projekt u Pakracu, prvi na podruju koje su titili Ujedinjeni narodi. U njemu smo suraivali s volonterima iz beogradskog Mosta. U toj godini su krenule i B. a. B. e. Grupa za enska ljudska prava. Osnovane su i organizacije u manjim gradovima, Daruvaru i upanji. Informacije su meu grupama kruile na papiriima i na druenjima, ali je dobar dio poruka od 1993. iao preko ZaMir-a, elektronske mree lokalnih sustava u Zagrebu, Pakracu, Beogradu, Sarajevu, Tuzli, Pritini. Nakon prekida telefonskih veza i obustave pote u 1991, ZaMir je bio naa prava komunikacijska ansa. itale smo i pisale na svim stranama crta razgranienja. 416

1994. smo pokrenule i prvu organizaciju posveenu samo seminarima i radionicama: Mali korak Centra za kulturu mira i nenasilje. Obrazovanje nam je bilo sve vanije. 1995. pokrenule smo enske studije. Sad planiramo Mirovne studije. Oekujemo da e eksperimentalni program krenuti u proljee 1997. Tijekom ovih pet godina volonterke i volonteri su uloili vie od sto tisua volonterskih sati, za nekoliko tisua nastavnica smo organizirale seminare i radionice o transformaciji sukoba. Grupe za ljudska prava pomogle su savjetom i izravnom zatitom tisuama pogoenih. Organizacije povezane u koordinaciju organizacija za zatitu ljudskih prava jo uvijek rade u izuzetno tekim uvjetima u Krajini, Lici, Baniji, Kordunu i zapadnoj Slavoniji. Organizirale smo grupe samopodrke za desetke tisua prognanica i izbjeglica. Pokrenule smo ARKzin, koji je krenuo kao mali bilten a sad se prodaje na kioscima. Objavile smo nekoliko knjiga, tiskale stotine tisua letaka. Bilo je meu nama i ena i mukaraca. Ipak vie ena. Moda nam je bilo jednostavnije odabrati nenasilje. Kao vjene druge bolje razumijemo da se problemi ne mogu rijeiti nasiljem. Vjeito poinjemo neke poslove, poput beskonanog ienja kue. Rutina ponavljanja obreda ienja kao da je naa odrednica. Vjeno ljepimo komadie nekih polupanih lonia. Vjeno neto stvaramo ni iz ega, ponekad veeru, ponekad sliku, a ponekad pokidane odnose i niti komunikacije unutar lokalne zajednice... Izbor nenasilja je uvijek teak jer okolina potie na nasilje. Posebno je teak tijekom rata. Nasilno ponaanje je prevladavajui oblik ponaanja. Odmah ispod povrine, im se zagrebe lista deset zapovjedi, lei naa narodna poslovica Tko jai, taj kvai. Vrlo rano dobivamo poruku da je nasilje zapravo najproduktivniji oblik ponaanja. U ratu upotreba sile je legitimirana potrebama zemlje, nacije. Na pitanju izbora metode se polarizirala cijela prijeratna enska scena. Unato tome to je prolo pet godina od trenutka kad su neke ene rekle da se sad mora samo nasilno jer je Hrvatska napadnuta, a druge da je nenasilni put jo uvijek mogu, duboki ponor razlike jo uvijek dijeli enske grupe. Sve koje smo odabrale nenasilje tkale smo mreu, oznaavale svoj prostor, oivljavale ga svojim inicijativama i otvarale prostor za nove ene. I zajedno s njima pronalazile put uvanja ili obnavljanja dostojanstva. Unosile smo sebe, sve svoje darove, svoje vrijeme, svoje tjeskobe, svoje oduevljenje i time poticale druge. Nai projekti su teili ostvarenju nekoliko vanih ciljeva. Bilo nam je vano izdrati u zatiti vrijednosti unato pritiscima. U doba rata, kad val krvi postane visok i previsok, mnogi su spremni rei da nema drugog puta. Samo orujem emo obraniti ono to jesmo i to imamo. Ba je tada izuzetno vano rei da postoji i drugi put. Nenasilni 417

put nije uvijek jasan i nije ga lako opisati onima koji su u bolu i bijesni jer su izgubili rodbinu i prijatelje. Ali vano je sauvati i istraiti taj put i sauvati ivo iskustvo o odbijanju nasilja za one koji ne mogu potegnuti oruje na drugoga, za vremena kad e se lijeiti ratne rane i kad e cijela zajednica opet eljeti uspostaviti drukiji vrijednosni sustav. Bilo je vano zagovarati ljudska prava i u vremenima bezumlja jer se misao da su ljudska prava univerzalna i nedjeljiva mora uvijek promovirati. Bilo je vano isticati vanost dostojanstva svake i svakoga od nas. Promoviranjem vrijednosti nenasilja i zatite ljudskih prava gradile smo i irile svoj civilni prostor. Prostor u kojemu smo mogle disati i raditi. Prostor u kojemu smo bile svoje i mogle kreirati nove odnose, projekte i ivjeti svoj ivot prkosei nasilnim zahtjevima drave. Energija mnogih aktivistkinja esto odlazi na samo uvanje prostora, a ne na irenje novih krugova, jer su otpori toliki da ponekad nemamo snage za kreiranje, ve moemo odravati samo malo svjetlo. Tek toliko da ga sauvamo do nekih drugih boljih vremena. A ponekad uzlijeemo. Tada granica naeg prostora postaje propusnija. Iznenada dolaze novi ljudi i procesi idu dalje njihovim kreacijama. Unutar naeg civilnog prostora smo uile da je meu najvanijim ciljevima naeg rada davanje snage i ohrabrivanje ena da iskorae iz uloge rtve. U radu sa enama podravale smo ih u izraavanju bolnih iskustava. Pruale smo ruku, ali i davale znak da je vano aliti i nakon toga nastaviti hodati s punim enskim dostojanstvom. Mnogo je ena koje su tijekom rata prole strana iskustva i jednostavno nastavile nositi ulogu rtve. To je sigurno jedna od najpopularnijih uloga na ovim prostorima. Na bilo kojoj strani sukoba ljudi pronalaze brojne razloge da bi sebe vidjeli u ulozi rtve i blokiraju bilo kakav put izlaska iz tog stanja jer time sebe stavljaju u situaciju u kojoj uvijek drugi odluuju o njihovim ivotima. Ohrabrivale smo ene da preuzmu odgovornost za svoj vlastiti ivot i upoznaju vlastitu mo, te da nastave svojim putem, vlastitim snagama, uz podrku iroke mree ena. Uspostavljanje dijaloga meu grupama koje teko ili nikako ne komuniciraju, zapravo je bio vaan posao cijelog niza organizacija. Velike su polarizacije. Ne samo meu Srbima i Hrvatima. Sve podjele u Hrvatskoj su otre poput britve. Uz svoj identitet, nacionalni, vjerski, profesionalni postoji i potreba za zatvaranjem u vlastitu grupu, za graenjem sigurnosti unutar grupe istih, za osjeajem zatienosti i topline unutar donekle skuenog svijeta onih koji su poput mene. Oni drugi nas pune strahom i nepovjerenjem. Izleti izvan pomalo ustajalog mi, u nesigurno, nepoznato i prijetee oni, su rijetki. Sve znamo kako je teak dijalog meu Srbima i Hrvatima, ali esto nismo svjesne kako je teak razgovor ili dogovor meu katolicima, koji su najvea vjernika grupa u Hrvatskoj, i onima koji ne vjeruju. Katolici bi nas nazvali ateistima. Svjesni smo kako je teak dijalog 418

izmeu prognanih Srba i prognanih Hrvata jer ga pokuavamo facilitirati unutar Koordinacije mirovnih organizacija za istonu Slavoniju, Baranju i zapadni Srijem, ali nerijetko zaboravljamo da ovu nau civilnu scenu, od drugih koji nisu angairani, preesto dijele visoki zidovi nepovjerenja. Ipak sve vie uimo vjetine komuniciranja i razgovaramo sa svima koji ne misle poput nas. Ovaj je rat za mene osobno bio put preobrazbe i uenja. Ve vie od pet godina ivim izmeu stresa i spoznaja. Pet godina izvanrednog stanja izotrilo je moju sposobnost preivljavanja koja se moe saeti u tri kljune rijei posvemanja otvorenost za promjene. Za sve to radimo u enskim i mirovnim grupama i organizacijama za ljudska prava, treba domiljatosti, energije, izdrljivosti i otvorenosti za bol i sreu. A rezultati izmiu kroz prste, nestaju poput fatamorgane. Zamor od odgovaranja na poteze vlasti je velik i ne prolazi lako. Beskonano je zamorno reagirati na poteze monika. Beskonano je zamorno i istrajavanje u poziciji ravnotee i plivanja u dubokoj vodi da bi se odrala glava iznad povrine i da ne potonu svi oni koji se dre s nama. Jesmo li samo slamke kojima se igra oluja, ili smo debla koja pruaju sigurnost i mogunost spasa nekome tko je ve odbacio nadu ili smo pak otoci, neki otoci normalnosti u moru ratnog ludila, u vremenu u kojem gotovo svi prihvaaju iskljuivost kao svoj jedini mogui put. I spremni su za obranu svog krhkog, uzdrmanog i nesigurnog identiteta potegnuti oroz na pitolju, puki... Kad mi je teko i kad sam umorna, spaava me spoznaja da se oslanjam na iroku mreu ena iz Hrvatske, Bosne, Srbije, Vojvodine, Engleske. Naa mrea podrke razapeta je preko kontinenata i omoguuje nam da irimo svoje civilne prostore ma gdje bile. Vesna Tereli

(ene i politika mira: prilozi enskoj kulturi otpora 1997; ene za mir 1997)

419

Alenka Mirkovi: 91,6 MHz Glasom protiv topova, Algoritam d.o.o, Zagreb, 1997, pp. 5, 7, 23, 28, 48, 55, 81, 116, 124, 127, 134, 142, 143, 145, 146, 151, 220, 221, 243, 264, 283-284, 286-287, 295-296, 298, 300, 305, 310, 311-312, 314-315, 316-317, 321, 324, 326. Brendan MacQuillan: Glasovi svitanja svjedoanstva raseljenih lica, 2005. , pp. 3, 7, 30.

Bibliografija

Antiratni bilten SOS-a, br. 4, Beograd, 1993. pp. 74-75.

Dgjoni far themi ne Familijart Flasin; Iniciativa e historive gojore me familjart e t zhdukurve; Hear what we are saying The Families Speak; An oral history initiative the families of the missings; Sluajte ta emo vam rei Porodice priaju; Inicijativa oralnih istorija sa lanovima porodica nestalih, OMPF, Prishtin, 2006. Doba razuma, ur. Neboja Spaji i Rade Veljanovski, Fondacija za mir i reavanje kriza Borisa Vukobrata, I izdanje, Beograd, 1994, pp. 22-23, 31-34, 3738, 43-44, 73-75, 81-85, 86-88, 92-94, II izdanje: Doba razuma 1, 1998. Doba razuma II, ur. Neboja Spaji, Peace and Crises Management Fondation, Paris i Multi servis, Beograd, 1998, pp. 149-151, 166-168.

Elizabet Kestli: Jazovi i mostovi Prijateljstva pre i posle sukoba na prostoru bive Jugoslavije, 16 portreta, enske studije i istraivanja, Futura publikacije, Novi Sad, 2005.

Feministike sveske, ur. Nadeda etkovi et al, Autonomni enski centar, 1/1994, Beograd, 1994, pp. 1, 16-21. Feministike sveske, ur. Nadeda etkovi et al, Autonomni enski centar, 2/1994, Beograd, 1994, pp. 141-142. Feministike sveske, ur. Nadeda etkovi et al, Autonomni enski centar 3-4/1995, Beograd, 1995.
Boldovani su naslovi publikacija iz kojih su preuzimani tekstovi.

Elizabet Kestli: ene sa Kosova ivotne prie Albanki, (2002. prevod u okviru projekta ivotne prie ena u enskim studijama u Novom Sadu, ur. Svenka Savi), Novi Sad, 2002.

421

Fond za humanitarno pravo, , Foa 1992: Van osnovane sumnje, Beograd Konferencija, 28. januar 2006; Prijedor 1992: Van osnovane sumnje, Konferencija posveena sudskoj istini i rtvama, Beograd, 24. jun 2006; Srebrenica: Van osnovane sumnje, Beograd Konferencija, 11. jun 2005. Glasovi nestalih, Voices of the Missing, Audio Visual Portrait of members of Associations of Families of Missing Persons in BiH, with photographs taken by Haris Memija, The International Commission on Missing Persons (ICMP), Sarajevo, 2002. Godine podrke 1994-2004, Vive ene; Bosanska rije Bosnische Wort Wuppertal, Tuzla, 2004.

Feministike sveske, ur. Nadeda etkovi et al, Autonomni enski centar, 5-6/1996, Beograd, 1996, pp. 7-13, 340. Feministike sveske, ur. Nadeda etkovi et al, Autonomni enski centar 9-10/1997, Beograd, 1997.

Govore ene: Ne bilo ga nikad i nigdje, Edicija Ljudi u ratu, ur. Drinka Gojkovi, Dokumentacioni centar Ratovi 1991-1999, Beograd, 2005.

Grijeh utnje rizik govora, zbornik radova sa meunarodne konferencije Krenje ljudskih prava ena u BiH tokom rata 92-95, Sarajevo, 1999, ur. Mirsad Tokaa, Komisija za prikupljanje injenica o ratnim zloinima u BiH, Sarajevo, 2000.

Janja Be, Pucanje due, Helsinki odbor za ljudska prava u Srbiji, Radio B92, Beograd, 1997. Jasmina Teanovi: Balkan ne postoji, Feministika 94, Beograd, 2004.

Jasmina Teanovi: O normalnosti: moralna opera jednog politikog idiota, Feministika 94, Beograd,1999, pp. 78-81, 97-98.

Jasmina Teanovi: Ja & moja multikulturna ulica, Feministika 94, Beograd, 2001.

Jusuf Kadri: Brko: genocid i svjedoenja, Institut za istraivanje zloina protiv ovjenosti i meunarodnog prava, Sarajevo, 1998.

Miroslava Maleevi: Didara ivotna pria jedne Prizrenke, Etnoloka biblioteka, Knjiga 14, Beograd, 2004, pp. 167-188. 422

Ne moe meni bit dobro ako je mom susjedu loe, ur. Helena Rill i Ivana Franovi, CNA, Beograd, 2005, , pp. 40-43, 56-61.
Nenad Vukosavljevi: Svi bi rado bacili kamen, film, CD produkcija Centar za nenasilnu akciju, Beograd, 2006.

Opsada Sarajeva mart 1992 mart 1996, Prirunik za preivljavanje, ur. Suada Kapi, FAMA, II izdanje, Sarajevo, 2005, pp. 163, 257, 264, 375, 379, 384, 445, 446, 463, 470, 514, 518, 735, 813, 816, 827, 910, 1061.

Pisma iz dva Sarajeva, ur. Danka Nikoli; Beogradski krug, biblioteka Krug, Beograd, 1996, pp. 77-79, 82-86, 86-88, 93-96, 102 Prie iz Berka, ur. Dragica Aleksa, Centar za mir, nenasilje i ljudska prava, Osijek, 2001.

Rodie mi sina, On the Record Kosovo, vol. 9 No. 4, 1999, Samrtno srebreniko ljeto 95, Udruenje graana ene Srebrenice Tuzla, Tuzla, 1998, , pp. 41-42, 53-55, 93-9, 123-125, 133-135, 215-219, 231-234.
Seada Vrani: Pred zidom utnje, Akant d.o.o, AB izdanja Antibarbarus, biblioteka Electa, Zagreb, 1996, pp. 18-19, 27-35, 58-65, 75-85, 86-96, 121-130, 178-184.

Radmila Sesar: Majka Mejra Tragovi do istine, Radio reportaa, 2001

Sjeam se, ur. Radmila Manojlovi arkovi, ene u crnom, Beograd, 1995, pp. 1, 2, 3, 18, 25. SOS bilten, 6-7, ur. Nadeda etkovi at al, SOS telefon za ene i decu rtve nasilja, Beograd, 1993. Srbija i Srebrenica 1995-2005, CD, ur. Andrej Nosov, Inicijativa mladih za ljudska prava, 2006.

Sudbine civila I, Edicija Ljudi u ratu, ur. Drinka Gojkovi, Dokumentacioni centar Ratovi 1991-1999, Beograd, 2004.
423

The Suitcase: Refugee Voices from Bosnia and Croatia, ur. Julie Mertus et al, University of California Press, Berkley, Los Angeles, 1997.

Suoavanje s prolou: feministiki pristup, ene u crnom, Beograd, 2005. Svetlana Broz: Dobri ljudi u vremenu zla, Prelom, Banja Luka, 1999.

Svetlana orevi: Svedoanstvo o Kosovu, Fond za humanitarno pravo, edicija Dokumenta, Beograd, 2003, pp. 133, 153, 164-165, 180-181, 182-183, 190-191, 199, 271, 274, 275-276, 279-281, 282, 298, 303-305.

Swanee Hunt, Ovo nije bio na rat: Bosanke obnavljaju mir, Dani, Sarajevo, 2001, Promocija knjige:(Svedoenje) Beograd, 2002.

Svjetla u tunelu, ur. Snjeana i Jezdimir Miloevi, Protektor, Sarajevo, 1999, pp. 35-47.

Zbornik: Centar za ene rtve rata, ur. Martina Beli et al, enski informativno-dokumentacijski centar, Centar za ene rtve rata, Zagreb, 1994, pp. 77-91, 98-99. ene Balkana za mir Aktivistkinje prelaze granice, ur. islen Glason Deom i Svetlana Slapak, Pro Femina, 2003, pp. 130-132. ene i politika mira: prilozi enskoj kulturi mira, Centar za enske studije, gl. ur. Biljana Kai, Zagreb, 1997, pp. 19-23.

Uvod u ljudska prava, ur. Enver uliman et al, Helsinki komitet za ljudska prava Norveke i Helsinki komitet za ljudska prava Bosne i Hercegovine, Sarajevo, 2003.

ene Krajine rat, egzodus i izbeglitvo, ur. Vesna Nikoli Ristanovi et al, Institut za kriminoloka istraivanja, Beograd, 1996, pp. 71-77, 102109, 112-119, 163-174.

ene obnavljaju sjeanja Centar za ene rtve rata deset godina poslije, drugo proireno izdanje zbornika CR-a 1994, ur. Vesna Kesi et al, Zagreb, 2003, , pp. 89-97, 99-102, 113114, 115-123, 139-142. ene za mir, ur. Staa Zajovi, ene u crnom, Beograd, 1994, pp. 223224, 251-253. ene za mir, ur. Staa Zajovi, ene u crnom, Beograd, 1995. ene za mir, ur. Staa Zajovi, ene u crnom, Beograd, 1996.
424

ene za mir, ur. Staa Zajovi, ene u crnom, Beograd, 1997, pp. 101106, 109-111, 127-129, 137-138, 170-173, 234-237. ene za mir, ur. Staa Zajovi, ene u crnom, Beograd, 1998, pp. 227-229. ene za mir, ur. Staa Zajovi, ene u crnom, Beograd, 1999, pp. 117118, 231-233, 237-238, 239-243, 246-247. ene za mir, ur. Staa Zajovi, ene u crnom, Beograd, 2001, pp. 127128, 135, 142. ene za mir, ur. Staa Zajovi, ene u crnom, Beograd, 2002. ene za mir, ur. Staa Zajovi, ene u crnom, Beograd, 2004. ene za mir, ur. Staa Zajovi, ene u crnom, Beograd, 2007.
ene rtve rata, ur. Biljana Miji et al, Udruenje graana Civis, Beograd, 2006, pp. 16, 17-19.

425

426