Mladost na carskom dvoru

RODONAELNIK Hrebeljanovia, otac kneza Lazara Pribac, nije dovoljno poznat u istoriji. Pouzdano se
samo zna da se batina Hrebeljanovia nalazila na Kosovu kod Novog Brda, sa seditem u Prilepcu. U
ovom selu se u srednjem veku nalazila omanja tvrava,koja je zajedno sa drugom slinom tvravom
Prizrencem u blizini titila mnogobrojne rudokope u tom kraju.
Otac kneza Lazara Pribac Hrebeljanovi je bio vlastelin i velika za vreme vladavine cara Duana,
koga je on sa svojom porodicom doveo u svoj dvor i postavio za logoteta (efa dvorske kancelarije), a
kasnije i za svoga peharnika.
Pribac Hrebeljanovi je morao biti dobro pismen, istaknutiji i sa diplomatskim sklonostima slubenik,
jer su na vizantijskim dvorovima, na koje se car Duan ugledao, ove poloaje zauzimali takvi ljudi.
Sauvani su mnogobrojni dokumenti, iz kojih se vidi da se Pribac dugo zadrao na ovom poloaju i
sainio niz povelja i drugih dokumenata po nalogu cara Duana.

PROGON SRPSKIH VELIKAA - VIDEVI Uroevu slabost i meusobne borbe despota Simeuna i srpskih
feudalaca, a koristei okolnost to je u meuvremenu umro poznati Duanov vojskovoa i namesnik
Tesalije Preljub, na june pokrajine srpske carevine krenue i Vizantinci. Tako potomak starih epirskih
gospodara Niifor II sakupi dosta vojske i brodova i njima doplovi do Tesalije. Osvoji je prognavi
odatle Preljubovu enu i srpske velikae. Zatim krene na Epir i osvoji ga koristei Simeunovu
zauzetost na severu.
U zvanju peharnika, koji je znaio izvesno unapreenje u dvorskoj slubi cara Duana, Pribac se
pojavljuje u jednom dokumentu u svetogorskom manastiru Lavri.
Ne moe se pouzdano utvrditi dokle je Pribac ostao u carskoj slubi i dokle je iveo, ali po svim
izgledima on nije imao neku veu batinu i spadao je u red manje poznate vlastele, koga je car
Duan uzdigao svakako zbog njegovog znanja i verne slube. Imao je sina Lazara, erku Draginju,
udatu za elnika Musu i jo jednu erku ije se ime ne zna.
Knez Lazar je roen u Prilepcu 1329. godine, a nita se ne zna o njegovoj majci. Kao dete odveden je
u carski dvor, gde je odrastao i vaspitavao se. Na carskom dvoru se 1353. godine oenio Milicom,
erkom kneza Vlatka, potomka Nemanjinog sina Vukana, koja je takoe odrasla i vaspitavala se na
carskom dvoru. Ovim se knez Lazar orodio sa svetorodnom dinastijom Nemanjia, a zatim je kod cara
Duana postao stavilac. Na istoj dunosti se na carskom dvoru tada nalazio i Vojislav Vojinovi,
kasnije jedan od najmonijih oblasnih gospodara u doba raspada Duanovog carstva, koji je
podravao cara Uroa.
Sa Milicom je Lazar imao osmoro dece: Maru, Stefana, Draganu, Vuka, Jelu, Teodoru, Dobrivoja i
Oliveru.
Sva deca su odrasla na carskim dvorovima careva Duana i Uroa, gde im je otac slubovao.
Pre 1371. godine, znai vie od etiri decenije ivota, o Lazaru Hrebeljanoviu sem njegovog porekla,
enidbe i prvog slubovanja se nita ne zna. Tek od tada o njemu se neto vie saznaje i javljaju
dokumenti u kojima se pominje i njegovo ime.
Posle smrti cara Duana njegova drava, etniki veoma raznolika, s monim feudalnim gospodarima,
meu kojima je bilo i dosta Grka, koji su teili da se osamostale od centralne vlasti i da sebi prigrabe
to vie teritorija, poela se ubrzo raspadati na feudalne oblasti.

Duanov sin Uro, iako je za oeva ivota upravljao delom carevine (takozvanim srpskim zemljama)
bio je nedorastao za ogromno nasledstvo. U veoma sloenoj situaciji u dravi nije se snalazio, niti je
pokazivao poznate oeve crte. Nije bio dobar vojnik ni vojskovoa, ni mudar dravnik ni vet taktiar.
Iako je ulagao dosta napora i pokazao neke rezultate, narodno predanje mu je zato dalo nadimak
Nejaki Uro. Srpski letopisci, piui o njemu, pisali su sa vidljivim saueem, svedoei da je bio
krasan i dostojan po izgledu, ali mlad smislom, da je odbacivao savete starijih, a primao i voleo
savete mladih, i da je stoga zlo proao.
Zbog svega ovoga, Uro nije uspeo da se odupre spoljnjim neprijateljima, ni da dri u stezi feudalne
gospodare, meu kojima su se isticali Mrnjavevii, Rastislalii, Balii, Dejanovii i drugi koji su
samo formalno, ili nisu nikako priznavali njegovu centralnu vlast.
Protiv Uroa je meu prvima ustao njegov stric, Duanov polubrat, despot i epirski namesnik Simeun
- Sinia, koji je pretendovao da nasledi cara Duana. Pozivao se na to da ga je car Duan kao brata
svojevremeno naznaio za naslednika. Upravo Simeun je najvie doprineo raspadu Duanovog
carstva ozbiljno poremetivi red i odnose u dravi. Na njega su se kasnije ugledali i drugi.
Tako se Simeun ubrzo posle Duanove smrti (1356. godine), sam proglasio za cara i uz pomo svoga
tasta, despota Jovana Komnina iz Valone, nastojao da ovo i ostvari. Sa vojskom od oko 5.000 ljudi
krenuo je iz Kostura prema severu, traei od vlastele preko ije je teritorije prelazio da ga priznaju
za cara.
Meutim, najvei broj vlastele u ovim krajevima ostao je uz Uroa, jer je on bio stvarni naslednik
svoga oca. Osim toga, desilo se to neposredno posle Duanove smrti dok je jo delovao autoritet
njegovog reda i poretka. Sa druge strane, Simeun i nije bio popularan kod srpske vlastele. Po majci i
vaspitanju smatran je polugrkom.
Zato je dolo do borbe izmeu Simeuna i njegovih najbliih suseda Hlapena, gospodara Vodena i
Bera i Branka Mladenovia,gospodara ohridskog kraja. U borbama koje su voene u leto 1356.godine
postradae mnogi krajevi i gradovi, meu kojima naroito grad Ber.
(Nastavie se)
inovnik cara Uroa
NA saboru u Skoplju, u aprilu 1357. godine, Uro je podran od vlastele i svetenstva i proglaen za
cara, a osueni su postupci Duanovog polubrata Simeuna.
Simeunu sada nije ostalo nita drugo ve da pokua da povrati izgubljene oblasti. Uz pomo
pobunjenih albanskih plemena, posle bitke kod Aheloja 1358. godine, u kojoj je Niifor poginuo, a
njegova vojska poraena, uspeo je da povrati svoje ranije oblasti u Epiru, kao i da proiri vlast nad
Tesalijom.
Poetkom 1359. godine Simeun je pokuao da proiri svoje oblasti prema Skadru, ali poto je tamo
naiao na veliki otpor, na kraju se smirio. Zadovoljio se time da vlada na glavnom delu tzv. grkih
oblasti srpske drave, sa seditem u Trikali. U svojoj prestonici iveo je potpuno u grkom krugu, kao
kakav grki dinast, posvetivi se gotovo iskljuivo svojim podanicima grkog porekla. U njegovim
poveljama iz toga vremena grka imena idu ispred srpskih. On se potpisuje samo grki i kao grki
princ istie svoje poreklo od Paleologa, a ne od Nemanjia.

MALI VLADARISRPSKA - vlastela verna caru, smatrala se gospodarem svoga podruja i nazivala sebe
carskim prijateljima i saveznicima. Oblasni gospodari ponaali su se kao mali vladari. Kovali su i svoj
novac, naplaivali carine i druge prihode i liavali cara njegovih prihoda i prava. Ovakvo stanje u
zemlji uticalo je i na privredu.
Ovim Simeunovim postupcima i akcijama, kojima je praktino prekinuo sve veze sa srpskom
dravom, njegove pokrajine Epir i Tesalija bile su potpuno otpisane za Srbiju.
Svesna da Uro nije dorastao dravnoj moi svoga oca, njegova majka carica Jelena uzima i sama
deo tzv. grkih oblasti oko Sera (Sereza) i Drame, sa seditem u Seru, dobivi punu podrku tamonje
srpske i vizantijske vlastele.
Na ovako oslabljenu Srbiju sa severa su krenuli Maari. Njihov kralj Ludovik I, poto je prethodno
pribavio vazalstvo vlastelina Rastislalia u Branievu i Kuevu, krenuo je 1359. godine sa velikom
vojskom na Srbiju i duboko prodro u umadiju. Uro mu je krenuo u susret sa daleko manjom
vojskom. Nedovoljno vet, pretrpeo je poraz na otvorenom polju. Kreui se dalje kroz umovite
predele Rudnika, maarska vojska je nailazila na sve vei otpor. Ostavi bez hrane, koju je narod
sklanjao u ume i zabita mesta, i posle velikih gubitaka u sukobu kod Ostrovice,morala je da obustavi
dalje napredovanje i da se povue. Posle ovoga na severnim granicama Srbije zavladao je mir, uz
gubljenje Kueva i Branieva, iji su se gospodari Rastislalii potpuno priklonili Maarima, kao i
Mave, koju su Maari zaposeli.
Carica Jelena vladala je u serskoj oblasti deset godina, uz pomo srpskih i grkih vlastelina i
savetnika. Ona se najvie oslanjala na Ugljeu (Jovana) Mrnjavevia, mlaeg brata Vukaina
Mrnjavevia, koji je postao njen savladar. Kasnije, kada je Vukain proglaen za kralja, dobio je titulu
despota.
Prema Jovanu Kantakuzinu, koji se posle smenjivanja sa carske funkcije studioznije bavio istorijom,
carica Jelena posle Duanove smrti u nastalom meteu nije imala poverenja ni prema sinu ni prema
deveru Simeunu, ve je sebi potinila mnoge gradove i poela samostalno vladati.
Carica Jelena je ostala u dobrim odnosima sa svojim sinom Uroem skoro sve vreme svoje vladavine
u Seru i priznavala njegovu vrhovnu vlast, kao to je to inio i Ugljea Mrnjavevi, mada je to manjevie bilo formalne prirode. Carica Jelena se uskoro zamonaila pod monakim imenom Jelisaveta, a
vlast u serskoj oblasti predala Ugljei Mrnjaveviu.
U podruju oko Konavala, pa sve do Podrinja, s Trebinjem, Gackom i Polimljem, vladao je srodnik i
prijatelj cara Uroa Vojislav Vojinovi, koji mu je ostao veran sve do smrti.
U ovom periodu Lazar Hrebeljanovi slubuje na dvoru cara Uroa kao stavilac, gde pie povelje i
obavlja ostale poslove dvorske kancelarije. Mada se pominje u nekim dokumentima u vezi sa
razmenom poseda elnika Muse i Vojislava Vojinovia, posebno se ne istie i nalazi se u senci
oblasnih gospodara.
Lazar je zavrio dvorsku slubu kod cara Uroa, po svoj prilici 1365. godine, u najniem dvorskom
zvanju stavioca. Imao je tada oko 36 godina.
Nema pouzdanih podataka kada je i kako postao knez penjui se do ove titule od zvanja stavioca, to
je sluaj i sa Vojislavom Vojinoviem, kao i sa kojom je batinom raspolagao na poetku svoga
knezovanja.

Titula kneza u srednjovekovnoj Srbiji nije bila dovoljno odreena i ustaljena. Nosili su je braa
Stefana Nemanje Stracimir i Miroslav. U doba razvijenog feudalizma ona je ree dodeljivana i bila je
nia od vojvode.
Tek u doba opadanja centralne vlasti (raspada Duanovog carstva) vraa se ugled ove titule i nose je
dve istaknute linosti - Vojislav Vojinovi i Lazar Hrebeljanovi, od kojih je titulu pre dobio Vojislav.
Iako je titulu kneza Lazar Hrebeljanovi, po mnogim izgledima, imao od 1356. godine, ona je prvi put
zabeleena u sauvanim dokumentima tek u aprilu 1371. godine.
Titulu i kneevsku batinu Lazaru je za svoje zasluge mogao dodeliti samo car Uro. to se tie
prvobitne batine, knez Lazar je nije mogao imati oko Prilepca, kao mesta njegovog roenja, jer je u
to vreme kralj Vukain drao ovo podruje kao svoj posed.
Polazei od batina tadanjih feudalnih gospodara na podruju tzv. srpskih zemalja, oblast kneza
Lazara na kojoj je on poeo da se osamostaljuje, mogla se prostirati izmeu oblasti kralja Vukaina
Mrnjavevia na jugu, oblasti Rastislalia na severu (Branievo) i oblasti kneza Vojislava Vojinovia,
kasnije Nikole Altomanovia, koji je vladao zapadno od Rudnika.
Turci pregazili Trakiju
CAR Uro i Vukain su neko vreme dobro saraivali, zajedniki kovali novac, vodili spoljnu politiku i
izvodili druge akcije, o emu je sauvan niz dokumenata. No ti njihovi dobri odnosi poeli su da se
kvare.
Iako je bio savladar caru Urou, Vukain se nije zadovoljio postojeim proirenjem svoje oblasti, ve
je teio da ide dalje ka severu, naroito u kosovskoj oblasti i poeo da ugroava zemlje Lazara
Hrebeljanovia i Nikole Altomanovia.
Po Mavru Orbinu, Vukain je ozbiljno ugrozio i prihode od carina caru Urou, koji je skoro ostao bez
prihoda. Zato su Lazar Hrebeljanovi i Nikola Altomanovi, koji su bili u dobrim odnosima sa carem
Uroem, uspeli da ga ubede da zajedno skupe vojsku i krenu na Vukaina, obeavi da e mu dati
sve to od njega oduzmu.
Do sukoba je dolo na Kosovu. Tom prilikom je Vukainu u pomo stigao brat Ugljea. Videvi da je
pobeda sigurna na strani brae Mrnjavevia, Lazar se na vreme povukao, a sa vojskom su ostali i
produili borbu car Uro i Nikola Altomanovi. Braa Mrnjavevi su razbila njihovu vojsku, zarobila
cara Uroa s neto pratnje, koju su pustili, a Nikola Altomanovi, koji izgubi gro svoje vojske, uspeo je
bekstvom da se spase.
Porazom Lazara i Nikole, koji e ubudue biti u tekoj svai i preotimati jedan drugom teritorije, car
Uro je izgubio pozicije i na ovoj strani. Vukainu, ija je mo sve vie rasla, morao je da obea
lojalnost.
Od tog doba Vukain u svojim ispravama vie ne pominje cara Uroa i otvoreno tei da staru
svetorodnu dinastiju zameni novom, dinastijom Mrnjavevia.
Ovo su iskoristili Balii u Zeti, koji su bili u srodstvu sa Mrnjaveviima, jer je Vukain udao svoju
erku Oliveru za ura Balia. Ubivi uraa Ilijevia, poznatog vojskovou iz Duanovog vremena,
njegovu oblast Gornju Zetu pripojili su svojim zemljama, ignoriui u potpunosti vlast cara Uroa nad
ovom teritorijom.

RAZJEDINjENA EVROPA - PORED Vizantije, Ugljea je pokuao da u borbi sa Turcima nae saveznika i
u Bugarskoj, ali zbog postojeeg stanja, nije nita ozbiljnije preduzeto da se stane na put turskoj
ekspanziji. Vizantijski car Jovan V je molio papu, Mletaku republiku i Maarsku da mu prue pomo,
ali je sve to bilo uzalud, jer razjedinjena Evropa jo nije bila svesna turske opasnosti, ni spremna da
se ozbiljnije angauje na njihovom suzbijanju.
Posle povlaenja u manastir carice Jelene, to je po svim izgledima uinila dragovoljno, despot
Ugljea postaje samostalni gospodar serske oblasti.
Glavna briga despota Ugljee u to vreme bila je suzbijanje Turaka Osmanlija, koji su ve preotimali
gradove zapadno od prestonice nemone Vizantije. Tako su Turci pored Didimotike i Jedrena zauzeli i
Plovdiv. U Jedrene su preneli svoju prestonicu i vrili brzu kolonizaciju Trakije. Od Vizantijskog carstva
ostali su samo Carigrad sa bliom okolinom, Solun i Moreja (Peloponez).
Turci su na ovaj nain doprli do serske oblasti i njihov sukob sa Ugljeom postao je neizbean.
Njegove opsene pripreme za rat bile su vojne i diplomatske. Pokuavajui da privue Vizantiju kao
saveznika izrazio je spremnost da Carigradskoj patrijariji prizna jurisdikciju nad celom svojom
oblau. Javno je osudio crkvenu politiku cara Duana, odlazio je u Svetu Goru i tamo delio bogate
poklone, ali ni to mu nije pomoglo.
Despot Ugljea je ulagao velike napore i u prvo vreme uspevao da suzbije turske prodore. Kada je
video potpunu vizantijsku nemo, on je doekujui turske odrede i progonei ih na istok, sve vie
prodirao u slabo branjene oblasti Vizantije, pa je njima ovladao i tako znatno proirio granice svojih
oblasti.
Meutim, borbe sa sve brojnijim i agresivnijim Turcima su iscrpljivale Ugljeine snage, pa je on aljui
svoja poslanstva i lino odlazei na pregovore, ulagao nove napore da privoli Vizantiju i Bugarsku na
zajedniku akciju.
Carigrad je izbegavao da se obavezuje, jer je i pored Ugljeinih uspeha, sumnjao u mo srpske
razjedinjene drave. Vie se uzdao u bogati zapad (Mletaku republiku, Maarsku, Francusku). Tamo
je uzalud slao svoje delegacije traei novac i vojnu pomo.
Novi bugarski car iman, sa seditem u Trnovu, i pored estih upada turske vojske na podruje
njegove drave, oseajui nemo nije eleo da se zameri sultanu Muratu.
Videvi da od zajednike akcije Srba, Vizantijaca i Bugara nema nita, despot Ugljea se na kraju
opredelio da pozove u pomo brata Vukaina Mrnjavevia, sa kojim je bio u vrlo dobrim odnosima.
Ne moe se pouzdano utvrditi kako se prema tome drala mona vlastela u tzv. grkim zemljama.
Meutim, sasvim je izvesno da vlastela u starim srpskim zemljama nije bila u dobrim odnosima sa
braom Mrnjavevi zbog meusobnih sukoba oko teritorija i zato ih ne bi podrala u ovoj borbi.
U ovo vreme kralj Vukain je bio doneo definitivnu odluku da se do kraja obrauna sa upanom
Nikolom Altomanoviem. U tom cilju on je obezbedio pomo svoga zeta ura Balia, gospodara
Zete. Prikupio je vojsku i doveo pod Skadar, gde je oekivana naruena dubrovaka flota koja je
trebalo da prebaci vojsku prema Nikolinim zemljama.
Bilo je predvieno da jedan deo vojske udari preko planine Onogot, a drugi du obale. Sa kraljem
Vukainom bio je i njegov sin, mladi kralj Marko.
Ba tada je Ugljea pozvao brata u pomo da iznenade Turke i napadnu ih u njihovoj prestonici
Jedrenu, poto je sultan Murat sa delom vojske bio otiao na ratni pohod u Malu Aziju.

Dobivi bratovljev poziv, Vukain je odustao od planirane akcije na Nikolu Altomanovia, koji je ovim
spasen od sigurnog poraza. Sa svom prikupljenom vojskom krenuo je prema Seru, ostavljajui sina
Marka da u njegovom odsustvu upravlja dravom.
(Nastavie se)
Pritinu darovao Zetu
VUKAIN i Ugljea su sa vojskom uspeli da duboko prodru na tursku teritoriju i da se priblie njihovoj
prestonici Jedrenu, gde su na reci Marici, u umovitom kraju rnomena (sada imerna) zanoili
nedovoljno obezbeeni za te prilike.
Turci, koji su pratili njihovo kretanje, pod platom ponude pregovora o miru, uoivi njihov nemar,
odluili su da u mrkloj noi pripreme iznenaenje i da ih napadnu sa svih strana.
Nema istorijskih podataka kako je tekla ova bitka.
Prema narodnom predanju, umorna vojska brae Mrnjavevi je nou 26. septembra 1371. godine
vrsto spavala. Turci su ih u toku noi iznenada napali sa svih strana, prvo poklali straare, odreili
konje i naterali ih u bekstvo, a vojsku u olujnoj noi zbunili estokim napadima i ratnim poklicima.
Izbezumljena vojska je padala pod turskim sabljama i jataganima, a mnogi su se podavili u reci
Marici. Tu su poginuli Vukain i Ugljea, a vojska im je unitena.

CAR URO MUENIK - SMRU cara Uroa, 2. ili 4. novembra 1371. godine, a kasnije Simeuna i
njegovih sinova, izumrla je muka linija srpskih Nemanjia. Kasnije prie da ga je u lovu ubio kralj
Vukain i liio prestola su bez ikakvog osnova, jer je pouzdano utvreno da je on umro posle Marike
bitke, odnosno posle Vukainove pogibije. Meutim, crkva ga je na osnovu tih pria proglasila za
muenika i stavila u krug svetitelja.
Neki turski pisci, da bi to vie omalovaili Srbe, navode da je Turaka bilo samo 8.000, a neki da ih je
bilo ak i manje. Meutim, izvesno je da je tursku vojsku u ovom boju predvodio njihov iskusni
vojskovoa Evrenos beg.
Srpska pogibija na Marici je bila zaista strahovita, a mesto se i danas zove Srb-sinditi, tj. Srpska
pogibija.
Bitka na Marici je jedan od najsudbonosnijih dogaaja ne samo u istoriji srpskog naroda nego i celog
Balkana. Po nekim istoriarima ak i sudbonosnija od Kosovske bitke.
Na putu preko Trakije i Makedonije vie nije bilo nikoga ko bi mogao zadrati nalet Turaka. Oni nisu
odmah iskoristili ovu pobedu za dalji prodor na Balkan zato to se dobar deo njihove vojske sa
Muratom nalazio van Evrope, a moda ni sami nisu bili svesni koliko je velika bila njihova pobeda.
Srpski poraz na Marici prvi su iskoristili Vizantijci, ija je vojska jo u novembru te godine predvoena
despotom Manojlom Paleologom, solunskim namesnikom i kasnije vizantijskim carem,ula u Sersku
oblast i prikljuila je Vizantiji.
Daljim slabljenjem vlasti cara Uroa, vlastela oko Rudnika,Zapadne, Velike i June Morave se okupila
oko kneza Lazara, koga je priznala za gospodara ovih oblasti.
Knez Lazar, koji se jo na dvoru cara Uroa zalagao za jedinstvo srpske preostale drave i sa
nasleenim diplomatskim osobinama svoga oca (slat u ime cara Uroa da miri zavaene strane),
nastojao je da ostvari jedinstvo preostale Srbije kojom je vladao. Otro je istupao protiv velikaa koji

su remetili red u dravi, teio da proiri svoju dravu u nekim spornim oblastima i da uspostavi to
vre veze sa feudalnim srpskim dravicama i dravama drugih Junih Slovena. uvi posle Marike
bitke da okolni feudalni gospodari oko oblasti Mrnjavevia upadaju sa svojom vojskom u
Mrnjavevia posede, krenuo je i on sa svojom vojskom i zaposeo svoju bivu batinu Novo Brdo i
Pritinu, koje je svojevremeno prisvojio kralj Vukain Mrnjavevi.
On ovom prilikom ustupi Pritinu svome zetu Vuku Brankoviu,koji je pripojio svome posedu u
severozapadnom delu Kosova i svoju prestonicu iz Vuitrna preselio u Pritinu.
Najvie problema knez Lazar je imao sa svojim severozapadnim susedom upanom Nikolom
Altomanoviem, koji je tada bio gospodar zemalja izmeu Rudnika i Konavala i sporio se sa knezom
Lazarom oko Rudnika, koji su jedan drugom preotimali.
U toku ovih borbi rudniki stareina vojske kneza Lazara Pavle Orlovi se pod pritiskom znatnih snaga
Nikole Altomanovia, koji je u svoju vojsku angaovao i znatan broj plaenika, morao povui sa svoje
teritorije prema Zapadnoj Moravi. Tu ga je prihvatilo pojaanje kneza Lazara, pa se prema Nikoli
Altomanoviu uspostavilo vie novih poloaja, koji su se oslanjali na Zapadnu Moravu i Jelicu. Za
komandanta svoje vojske na ovom sektoru knez Lazar je postavio Pavla Orlovia, koji e ubrzo
postati rudniki vojvoda i njegov barjaktar.
Borbe izmeu kneza Lazara i Nikole Altomanovia se nastavie nesmanjenom estinom, pri emu je
Nikola nastojao da ovlada Jelicom iznad aka i da odatle prodre u dolinu Zapadne Morave. U toku
ovih borbi vojska Pavla Orlovia potue Nikolinu vojsku na Jelici.
Da bi reili meusobne sporove i spreili meusobne sukobe, knez Lazar i Nikola Altomanovi, po
svoj prilici 1373. godine, ugovore sastanak na ulazu u selo Lunjevicu na starom nemanjikom putu,
koji je iz Kraljeva vodio u Brusnicu i dalje prema Rudniku.
Dok je knez Lazar poao na ovaj sastanak iskreno se nadajui postizanju sporazuma, upan Nikola
Altomanovi je na njega poao sa namerom da ga ubije, a da zatim prodre niz Zapadnu Moravu i
osvoji Kruevac.
Na ugovoreno mesto knez Lazar i Nikola je trebalo da dou bez oruja i sa pratnjom. Nikola je na
ugovoreno mesto stigao neto ranije. Tamo su razgrnuli sneg i prikrili oruje. Kada je do susreta
dolo, Nikola i njegovi ljudi su se dohvatili svoga prikrivenog oruja i navalili na golorukog kneza i
njegovu pratnju.
Tom prilikom je poginulo nekoliko kneevih pratilaca, a knez Lazar zadobio veu ranu u grudi i pao u
sneg. Videvi ta se deava, najblie odeljenje Lazareve vojske je pojurilo u pomo, a Nikola i njegova
vojska utekli su ka Rudniku.
Knez Lazar je ovom prilikom imao sree. Vrh maa mu je samo delimino prodro u grudi jer je
prethodno udario u veliki zlatni krst, koji je uvek nosio na grudima.
Nikolina vojska je ubrzo napala na Kruevac, ali je tamo potuena.
(Nastavie se)
Prestonica kraj Morave
KAD je video da sam ne moe da izae na kraj sa lukavim i snanim Nikolom Altomanoviem, Lazar
se udruio sa bosanskim banom Tvrtkom I Kotromaniem koristei okolnost to se Nikola bio i njemu
zamerio. Meutim, poto su procenili da ni udrueni nemaju dovoljno snage da poraze Nikolu, zatrae
pomo od maarskog kralja Ludvika, koji im poalje Lazarevog zeta Nikolu Garu sa 1.000 kopljanika.

Njima se pridruio sa svojom vojskom Lazarev zet Vuk Brankovi, kao i braa Musii - Stefan i Lazar.
U borbi u blizini Uica, Nikola bi potuen, pa se na kraju zatvorio u uiku tvravu koja je opkoljena i
osvojena.

TRGOVAKI CENTAR BALKANA - Centar privrednih aktivnosti bio je grad Kruevac. Tu su se na

ulicama grada i na velikom trgu susretali trgovci iz skoro svih pokrajina Balkana, gde su naroito
prednjaili trgovci iz Dubrovnika. Kruevac i itava kneevina su u ovom periodu ostvarili i veliki
napredak u oblasti zdravstva i kulture.
Neizvesna je dalja Nikolina sudbina. Po jednim izvorima on je oslepljen smeten u neki zetski
manastir, gde je ostao do kraja ivota. Po drugim izvorima, dobio je jednu malu oblast kojom je
upravljao do smrti.
Njegove zemlje podelili su knez Lazar, ban Tvrtko, Vuk Brankovi i braa Musii. Knez Lazar je dobio
Nikoline zemlje od Rudnika do Drine. Na ime nadoknade za pomo, dao je maarskom kralju neto
srebra i obavezao se da mu bude vazal.
Posle smrti maarskog kralja Ludvika I, knez Lazar se oslabaa maarskog vazalstva, upada u
Branievo i Kuevo, odakle je ranije Radi Brankovi (Rastislali), oslanjajui se na Maare upadao u
njegove severne oblasti i pljakao ih. Zatim je upao i u Mavu, koju je caru Urou preoteo maarski
kralj Ludovik i pripojio ove oblasti svojoj dravi.
Sada se Lazareva drava znatno proirila i zahvatala povrinu od oko jedne etvrtine bive Duanove
drave. Prostirala se dolinama Zapadne, June i Velike Morave, zahvatajui Branievo i sve vee
gradove u Pomoravlju, izbijala do blizu Dunava, a zatim ispod Golubca i Beograda ila na zapad,
obuhvatala Mavu i planiskim predelima izbijala na Zapadnu Moravu. Na jugu je izala na Ibar, pa
pored Trepe i Pritine sekla Kosovo, zahvatala Novo Brdo i u luku izbijala ispod Vranja.
Juno od kneza Lazara vladao je Vuk Brankovi, gospodar Kosova i dela Zete. U Zeti je gospodario
ura Stratimirovi, Bali, koji je posedovao i deo Metohije.
Daleko na jugu oko Prilepa, gospodario je kralj Marko Mrnjavevi, a pored Vardara prema Skoplju
njegov brat Andrija.
U okolini Slavita i egligova kao i zemljitem izmeu Strume i Vardara gospodarili su braa
Dejanovii (Drago i Konstatin).
Pored Drine u Bosni prostirala se drava kralja Tvrtka.
Prenoenjem sredita srpske drave u Pomoravlje ukazala se potreba izgradnje nove prestonice u
tom sreditu.
Dugo su knez Lazar i kneginja Milica istraivali gde e izgraditi novu prestonicu, koja e istovremeno
biti i znaajna tvrava u tom delu Srbije. Po narodnom predanju zanoili su jedne noi na uviku
iznad Zapadne Morave. Tom prilikom se kneginji Milici u snu javio Stefan Nemanja i rekao joj da novu
prestonicu izgrade ba tu gde su zaspali. Izjutra ona ovaj san saopti knezu Lazaru, pa oni poruku
Svetog Simeuna prihvate.
Mesto se nalazilo u najbogatijem i najplodnijem delu Lazareve Srbije. Na jugu se nalazilo Kosovo,
podreeno Lazaru, koje je titilo Srbiju sa te strane, a kojim je upravljao njegov zet Vuk Brankovi.
Knez Lazar se nadao da e u savezu s njim, Bosnom i Bugarskom obezbediti Srbiju.

Sa breuljka, na kome je trebalo da bude centar grada, pucao je velianstven pogled na Jastrebac,
Kopaonik, uzdignuti Temni, Zapadnu Moravu i ue Rasine u nju, a u neposrednoj blizini lanac
znaajnih srednjovekovnih srpskih tvrava Bora, Rudnik, Magli i Koznik.
Srpska vlastela je prihvatila njihov predlog. Angaovani su strunjaci u Italiji i Primorju za izradu
planova grada i tvrave i ve na prolee idue godine otpoela je izgradnja grada i tvrave Kruevac.
Tako je na odabranom breuljku visokim kamenim zidovima bio ograen veliki prostor na kome je
podignut kneev dvor, crkva, stanovi za kneevu visoku vlastelu, poslugu i kasarne za vojnu posadu.
U sklopu zidova izgraena su snana utvrenja sa osmatrakim kulama, kao i duboki opkopi koji su
premoavani lananim mostovima, koji su podizani nou i u sluaju opasnosti.Utvrenje je
opremljeno bacaima kamena, samostrelama a neposredno pred kosovski boj i topovima koji su
nabavljeni u Dubrovniku.
Izgradnja Kruevca je potrajala nekoliko godina, a za njegovu izgradnju je dovlaen kamen iz
Zapadne Morave i okolnih kamenoloma. U radovima su uestvovali vojska i stanovnitvo, kao i
radnici iz Primorja.
Nadzor nad gradnjom je vrila grupa strunjaka iz Italije i kneev elnik Radi Postupovi.
Posebna briga je posveena izgradnji crkve Lazarice, koja je izgraivana pod rukovodstvom Rada
Borovia.
Po svom arhitektonskom sklopu crkva pripada moravskoj koli, a u njoj su zastupljene dve vrste
slikarstva, koje su tada bile vladajue u moravskoj koli.
Poto u gradu nije moglo da stane svo stanovnitvo koje je to elelo i mnogobrojne izbeglice sa juga,
iz bive carevine, Vizantije i Bugarske, to su iza grada, odmah do gradskih bedema podizana naselja
sa kuama za stanovanje, duanima, konacima za prenoite trgovaca i putnika iz daleka, trgom i
drugo).
Zahvaljujui relativno mirnom razdoblju i bogatstvu zemlje, pre svega rudnicima, plodnoj zemlji i
umama, privreda je procvetala u Lazarevoj dravi, u kojoj su prednjaili rudarstvo, trgovina,
zanatstvo i poljoprivreda.
(Nastavie se)
6. Bitke despota Stefana
KNEZ Lazar i njegova plemenita supruga kneginja Milica iveli su u veoma skladnom braku u kojem
su izrodili osmoro dece - sinove Stefana, Dobrivoja i Vuka i keri Maru, Draganu, Jelu, Teodoru i
Oliveru.
Lazareva porodica nije sledila primer dinastije Nemanji i nije ostavila fresko-rodoslovno stablo tamo
gde su bili ktitori, ni u Ravanici, ni u Ljubostinji, ni u Manasiji, kao ni u drugim svojim zadubinama.
Nema ni drugih sauvanih podataka, niti se zna taan redosled raanja Lazareve dece. Po svoj prilici,
Mara je najstarija od enske dece, a najmlaa je Olivera.
Lazareva i Miliina deca su vaspitavana u lepo izgraenom i opremljenom dvoru kneza Lazara u
Kruevcu, i za njihovo vaspitanje bili su angaovani mnogobrojni domai i strani uitelji. Tu su imali
na raspolaganju dobro snabdevenu porodinu biblioteku.

POETSKA PRIRODAPO prirodi nean, Stefan je bio naklonjen knjievnosti i poeziji. Napisao je pesmu
"Slovo ljubavi", punu nenih oseanja. U isti mah, kod njega je bilo i neeg grubog i bezoseajnog,
to ga je navodilo na dela koja nisu bila saglasna s njegovom prirodom. O tome svedoi sluaj
surovog obrauna sa pobunjenim rudarima u Srebrnici, pri kraju njegove vladavine.
Pored opteg obrazovanja, Stefan i Vuk su na dvoru stekli i solidno vojno obrazovanje, a poznato je
da su Lazareva i Miliina deca uila i strane jezike. enska deca su dobila i solidno domaiko
obrazovanje.
Mladost Stefana Lazarevia nije bila laka. Kao deak, video je slom srpske drave, poraz i traginu
smrt svoga oca. Odmah posle toga, kao mladi od 17 godina, morao je da primi upravu dravom u
svoje ruke, i to u veoma teko doba i u nebino komplikovanim prilikama. Taj veliki teret Stefan
moda ne bi ni izdrao da se uz njega nije nala njegova majka, plemenita, razborita i energina
ena, koja je upravljala dravom do sinovljevog punoletstva. I kasnije, sve do svoje smrti, stajala je
uz njega, pomagala mu mudrim savetima i esto pronalazila najbolja reenja.
Stefan je po prirodi bio tih i povuen, nije mario za muziku, pesmu, vesele razgovore i nakit. Odlian
organizator, svestan svoje vladarske dunosti, vitez od glave do pete, Stefan bi bio slavan vladalac
da je iveo u povoljnije vreme. Za nevolju, bilo je to doba kada je drava propadala, i zbog toga je, i
pored svih svojih sposobnosti i vrlina, postao tragina linost.
Svestan da Srbija ne moe opstati ako se ne prikloni Turcima, Stefan im je pomagao u pohodima. O
njegovoj hrabrosti priala su se uda. Bitku kod Nikopolja reio je u tursku korist, a u bici kod Angore
izazvao je divljenje tatarskog kana Timurlenka, koji je zbog potovanja prema Stefanovoj hrabrosti
pustio njegovu sestru Oliveru, koja je bila zarobljena zajedno sa ostalim Bajazitovim enama.
Kad je sazreo, sa oseanjem stida i aljenja seao se vremena saradnje sa Bajazitom. Tada se bio
izmirio i sa svojom najstarijom sestrom Marom, udovicom Vuka Brankovia, i sa sestriem urem,
sa kojim je ratovao. Poslednjih 15 godina svoje vladavine bio je staloen, realno je prosuivao prilike,
znao ta hoe i ta treba da se radi. To je doba kada je despot Stefan stekao ugled i autoritet ne
samo kod svojih podanika, ve i u Evropi.
Crkvi je bio odan i pomagao joj je irokogrudo, kao i njegov otac Lazar. Ktitor je uvenog manastira
Manasije, Koprijana i drugih, i pobornik pismenosti i umetnosti.
Njegovu smrt oalili su ne samo Srbi, njegovi podanici, ve i Dubrovani, Kotorani, Venecija i
Maarska.
O ivotu Vuka Lazarevia, mlaeg brata despota Stefana, nema obimnih podataka. Kao deak, 1390.
godine, zajedno sa malo starijim Stefanom, vodio je svoju najmlau sestru Oliveru u Bajazitov harem
u Plovdivu, gde ih je Bajazit primio veoma srdano. Zajedno sa bratom Stefanom i srpskim
oklopnicima uestvovao je 1402. godine u uvenom boju sa Tatarima kod Angore, gde je Bajazit
poraen.
ura Brankovi je bio nezadovoljan zato to su Lazarevii po Bajazitovom odobrenju stupili u
posede zemalja Vuka Brankovia na Kosovu, koje mu Stefan Lazarevi nije hteo vratiti. Zato je
postigao sporazum sa Bajazitovim sinom Sulejmanom, pretendentom na turski presto, i sa svojim
pristalicama i Sulejmanovom vojskom posle bitke kod Angore krenuo u Srbiju da zauzme Stefanove
zemlje. Tada su Stefan i njegov brat Vuk s prikupljenom vojskom krenuli njemu u susret. Doavi na
Kosovo, Stefan je odluio da napadne Turke kod Graanice, a bratu Vuku dao je deo vojske koji je
krenuo na ureve snage kod Lipljana.

Stefan je potukao Turke, a njegov brat Vuk pretrpeo poraz od sestria ura i sa ostatkom vojske
utekao u tvravu Novo Brdo. Tu je Stefan teko prekorio Vuka zbog slabo voenog boja i gubljenja
mnogobrojnih vojnika. Posle toga, Vuk je napustio brata i prebegao Bajazitovom sinu Sulejmanu,
stavljajui se na njegovu stranu u borbi protiv Stefana.
Sukobu je doprinelo i to to mu brat Stefan nije dao polovinu nasleenih zemalja od oca.
To je teko palo kneginji Milici, koja je odmah krenula u Ser kod Sulejmana i izmolila ga da sa Srbijom
stupi u mir i vrati joj sina Vuka. Sulejman je lepo primio i, s obzirom na to da je bio u sukobu sa
braom oko prestola i da mu je predstojala velika borba sa njima, ponuda mu je dobrodola. Pristao
je na mir sa Srbima i vratio Milici sina Vuka.
On se vratio u Srbiju i na kneevom dvoru iveo u Kruevcu sa majkom Milicom, bratom Stefanom,
sada despotom, i sestrama.
Meutim, Vuk je i dalje bio nezadovoljan, izazivajui svae sa bratom i, na kraju, kada je despot
Stefan preneo svoje sedite u u Beograd, 1409. godine ponovo je prebegao Sulejmanu i zatraio od
njega pomo za borbu protiv brata Stefana.
(Nastavie se)
7. Deoba zavaene brae
SULEJMAN je poetkom 1409. godine sa vojskom od oko 30.000 Turaka uputio Vuka u Srbiju. Pridruio
im se ura Brankovi sa bratom Lazarom. Kivni na despota Stefana zbog poraza kod Graanice,
Turci su pljakali i pustoili po Srbiji.
U ovakvoj situaciji, despot Stefan zatrai pomo od svojih novih saveznika Maara i uz njihovu pomo
potue Turke i protera ih iz Srbije, zajedno sa svojim bratom Vukom i sestriima urem i Lazarom.
Posle izvesnog vremena, Vuk Lazarevi, braa ura i Lazar, zajedno sa Turcima su ponovo upali i
duboko prodrli u Srbiju. Kad je video da nee moi lako da se izbori sa njima, a i da bi spreio dalje
prolivanje bratske krvi, despot Stefan je sa bratom Vukom postigao mir.
Po ugovoru o miru, Vuk je dobio juni deo Srbije, sa seditem u Kruevcu, a Stefan severni. Prihode
od rudnika Novo brdo delili su napola. Vuk je zajedno s braom Brankoviima priznao tursku vrhovnu
vlast, a Stefan je i dalje ostao uz Maare.
U daljoj borbi za prevlast izmeu Bajazitovih sinova Sulejmana, Muse i drugih, umeali su se Vuk
Lazarevi i njegovi sestrii ura i Lazar i esto menjali strane, da bi na kraju princ Musa, kome je
Vuk dopao aka, naredio svome vojvodi Alijazu da ga kod Plovdiva pogubi.
Tako je zavrio Vuk Lazarevi, koji je iveo veoma pustolovno i nije imao porodicu.
Mara je bila najstarija erka kneza Lazara i knjeginje Milice.
Ona se udala za Vuka Brankovia, gospodara Drenice, Pritine, Vuitrna i Trepe.
Vuk i Mara su imali tri sina Grgura, ura i Lazara. Vuk Brankovi je bio znaajan oslonac svome
tastu knezu Lazaru. U Kosovski boj je odveo oko 3.000 svojih ratnika i, prema istorijskim izvorima,
asno se poneo u toj bici.

Posle Kosovskog boja Vuk je pruio podrku tati kneginji Milici da uvrsti ono to je ostalo od
Lazareve drave. Izbegavao je bilo kakvu saradnju sa Turcima i usmeravao kneginju Milicu prema
Maarima.
Pritisnut Turcima koji su mu oteli Skoplje, on je na kraju i sam morao da postane turski vazal, ali je
izbegao da se bori na Bajazitovoj strani. Osetivi da e ga zbog toga Turci jo jae pritisnuti, stupio je
u kontakt sa Dubrovnikom, tamo preneo najvei deo svoje pokretne imovine i obezbedio azil za sebe
i svoju porodicu.
Kivni na njega zbog neizvrenja vazalskih obaveza, Turci su mu u prolee 1396. uzeli Pritinu, a zatim
i rudnik gvoa Gluhavicu i ili dalje. Pruajui otpor, Vuk Brankovi se povlaio na zapad. Nije
poznato kako je zavrio ivot. Po jednima, pokuao je da pobegne posle izgubljene bitke, ali je
uhvaen i baen u tamnicu, gde je ubrzo pogubljen. Po drugima, on se posle izgubljene bitke
dokopao manastira Hilandara, kome je svojevremeno obimno pomagao, i tamo imao brata Romana.
Tamo je ubrzo i umro.
Najvei deo Vukovih poseda Bajazit je dao despotu Stefanu, verovatno zbog njegovih zasluga u
Nikopoljskoj bici, ali je verovatno na insistiranje sultanije Olivere, ostavio predele izmeu Trepe,
Mitrovice i Vuitrna Vukovoj eni Mari i njihovim sinovima.
Sa ovakvom raspodelom Vukovih zemalja nisu bili zadovoljni ni Mara, ni njeni sinovi.
Dragana je bila druga erka kneza Lazara i kneginje Milice. Bila je udata za Aleksandra, sina
bugarskog cara Jovana imana u Trnovu. Desilo se to negde oko 1386. godine.
Kada je turski sultan Bajazit 17. jula 1393. godine osvojio Trnovo, Aleksandar je zarobljen, zajedno sa
ocem Jovanom imanom. Bajazit je jedno vreme Jovana drao u tamnici, a zatim ga pogubio 1395.
godine.
Aleksandar iman je tada odveden u Malu Aziju, tamo preao u islamsku veru i od Bajazita dobio na
upravljanje jednu oblast na Crnom moru. Posle Bajazitovog poraza kod Angore (1402. godine) i borbe
Bajazitovih sinova za naslee, Aleksandar je postao upravnik Smirne i 1418. godine poginuo, borei
se da smiri ustanak jedne islamske sekte.
O ivotu Draganinom, nita se pouzdano ne zna. Poslednji put se spominje 1396. godine, kada joj se
gubi svaki trag.
Jela je bila trea erka kneza Lazara i kneginje Milice.
Rodila se izmeu 1366. i 1371. godine, a udala se za zetskog gospodara ura Stracimirovia
Baoia negde oko 1386. godine.
Jela je bila lepa ena i dobro obrazovana. Spada u red jedne od najsimpatinijih ena srpskih
srednjovekovnih dinastija i ostala je nezaboravna po umeu, naporima, borbenosti i odlunosti.
Jelin mu ura Stracimirovi se iz nepoznatih razloga nije odazvao pozivu kneza Lazara da sa
svojom vojskom uestvuje u boju na Kosovu.
Pritisnut od Turaka kao i druge preostale srpske dravice oko njega, ura je ubrzo posle Kosovskog
boja morao da primi tursko vazalstvo, ali je nastojao da izbegava da sa svojom vojskom uestvuje u
borbama protiv Bajazitovih neprijatelja.

ura i Jela prihvataju u Baru Stefana Lazarevia kada se vraao u Srbiju posle boja kod Angore sa
bratom Vukom i preostalom vojskom i daju mu pratnju do Srbije, jer mu je bila zapretila opasnost da
ga na putu presretnu ure Brankovi i vojska turskog princa Sulejmana.
S urem je Jela imala sina Balu III, a prvi glasovi o njoj pojavljuju se u Dubrovniku, poetkom 1392.
godine kada je njen mu, zetski gospodar ura pred turskom opasnou odluio da enu i dete
poalje u Dubrovnik i zamolio Dubrovane da mu poalju brod za njihov prevoz.
PLEMENITA MARA
PO narodnom predanju, Mara je bila veoma lepa ena, dobro obrazovana i dobro upravljala
raspoloivom imovinom. U vezi sa tim sauvano je niz dokumenata o njenim veoma dobrim
odnosima sa Dubrovnikom.
Dugo je poivela i izdano pomagala crkvama i manastirima. Umrla je neznano gde, 12. aprila 1425.
godine, ostavivi za sobom brojne potomke po liniji svoga sina ura.
(Nastavie se)
8. Olivera prva u haremu
JELA Stracimirovi Bali je ostala udovica urevom smru, poetkom aprila 1403. godine. Tako je
ona, uzevi vlast u svoje ruke u ime maloletnog sina Bale, punih pet godina vodila uspenu borbu sa
Mletakom Republikom da bi ouvala svoju Zetu.
Krajem 1411. godine Jela se udala za uvenog humskog vojvodu Sandalja Hrania, koji se bee
razveo sa svojom enom Katarinom. Smatra se da je ovaj brak imao i politikih pobuda, u vezi sa
Sandeljevim daljim namerama prema Zeti i Primorju.
Po nekim istoriarima Jela je Sandalja skoro potpuno oplemenila. Svedoi o tome da su o Duhovima u
Budimu 1412. godine, meu mnogobrojnim uglednim gostima bili i Sandelj i Jela.
Jela je 1435. godine postala ponovo udovica. Bila je i dalje veoma ugledna ena, prema kojoj su svi
imali puno obzira i potovanja.
Umrla je poetkom marta 1443. godine i sahranjena u crkvi Sv. Bogorodice u Beki.
Njen ivot je bio pun borbi i odricanja. Sahranila je oca, majku, preivela pogibiju brata Vuka i smrt
despota Stefana, nadivela tri sestre, sahranila dva mua i sina jedinca.
Teodora Gorjanski, etvrta je erka kneza Lazara i kneginje Milice. Bila je udata za maarskog
plemia Nikolu Garu Gorjanskog. On je prvo bio mavanski ban, a zatim hrvatsko-dalmatinski ban i
maarski palatin. Bio je privren knezu Lazaru, predvodei 1.000 kopljanika koje je maarski kralj
poslao u pomo knezu radi suzbijanja upana Nikole Altomanovia
O Teodorinom ivotu se ne zna nita, sem da je bila iva do 1405. godine.
Olivera je bila najmlaa erka kneza Lazara i kneginje Milice.
Roena verovatno 1376. godine i jo kao dete, po zahtevu turskog sultana Bajazita odvedena je u
njegov harem.
Turski istoriar Aik Paa Zade je pisao da je ona, kada je poodrasla, bila neobino lepa i zavodljiva.
Kao miljenica sultana, izdejstvovala je da Turci ne progone Srpsku pravoslavnu crkvu i pomogla brata
Stefana i zeta ura kada su bili zapali u nemilost kod Bajazita.

Kod Angore 28. jula 1402. godine, tatarski kan Timurlenk je zarobio Bajazita i itav njegov harem.
Bila je tu i Olivera. On je znao da je ona Bajazitova miljenica, pa je dovodio pod njegov ator, gde ga
je u prisustvu Bajazita sluila, to je sultanu veoma teko palo. Neki istoriari kau da je Bajazit posle
toga izvrio samoubistvo. Po drugim izvorima, Timurlenk je ubrzo po zarobljavanju naredio da se
Bajazit posee.
Kada se vratio iz ovog boja, Stefan Lazarevi je u Carigradu doznao da mu je sestra u zarobljenitvu
kod tatarskog kana. Poto je mnogo voleo, pozajmio je dosta novca kod oevih prijatelja i uputio
Turina Ajdina, koji je bio u njegovoj slubi, da otkupi Oliveru.
Po nekim izvorima, tatarski kan je pristao na ovaj otkup. Turin Ajdin je Oliveru doveo do Carigrada,
odakle je kasnije, preko Bara, uz pomo sestre Jele Stracimirovi stigla u Srbiju.
U Beogradu se zatekla i 19. jula 1427. godine kada joj je umro brat despot Stefan. Istoriari priaju
da je za bratom mnogo alila i primala sauea.
Kada je despot ura Brankovi vratio Beograd Maarima po ugovoru u Tati, ona je otila u
Dubrovnik, po garantnom pismu koje je dobila 16. decembra 1427. godine i tamo ostala do kraja
ivota.
Koliko se moglo ustanoviti, Olivera se posle Bajazitove smrti nije udavala, niti je za sobom ostavila
poroda.
Turci Osmanlije pod vostvom cara Murata, posle Marike bitke 1371. godine, prodirali su dalje na
sever i severoistok pljakajui susedne hrianske drave i sve vie steui Vizantiju oko Carigrada.
Prvi turski napad na Lazarevu dravu, izvren je prema naim starim letopisima 1380. godine. Po
nekim istoriarima 1381. godine. Turci su tada prodrli ak do Paraina, ali su ih na Dubravici potukli
srpski vlastelini Crep i Vitomir i prognali iz Srbije.
Zauzet na drugim stranama u Maloj Aziji, turski car je Srbiju nekoliko narednih godina ostavio na
miru, a knez Lazar osetivi tursku opasnost preduze niz mera za jaanje odbrane.
Poeo je da ojaava tvrave koje su prve bile na udaru Turaka (Pirot, Ni, Novo Brdo), otvorio niz
radionica za izradu oruja, meu kojima i livnicu topova u Kruevcu.
Ubrzo su iz Dubrovnika dovedeni majstori i u kruevakoj livnici izliveni su prvi topovi. Meutim, oni
su bili malog dometa i punjeni kamenim uladima, pa nisu bili od velike koristi.
Opremajui vojsku, knez Lazar je preduzeo i niz mera za uvebavanje, a uporedo je snabdevao
pogranine tvrave hranom i drugim potrebama.
Pored toga je preduzeo i niz mera na diplomatskom polju. Tako je preko svog zeta Nikole Gorjanskog
nastojao da pridobije maarskog kralja igmunda za sklapanje trajnog mira sa Srbijom i zajedniku
borbu sa Turcima, kao i bosanskog bana Tvrtka da se i on priprema za odsudnu borbu.
Sredivi prilike u Maloj Aziji, car Murat se opet okree Srbiji. Velika vojska koju je predvodio 1386.
godine upala je iz Bugarske u pirotski, niki i topliki kraj. Njihovi brzi konjanici (akindije) su duboko
prodrli na svim pravcima izviajui, pljakajui i pustoei.
Raspolaui brojnim opsadnim spravama, veti i iskusni u osvajanju tvrava iz ratova u Maloj Aziji,
Turci su brzo prisilili branioce pirotske tvrave kojom su komandovali kneevi sestrii braa Musii, da
se povuku ka Niu, uspevi samo da je zapale pri povlaenju.

Bolje izgraena i sa veom posadom, nika tvrava se branila punih 25 dana. Kada su je osvojili Turci
su nagrnuli u Toplicu.
STEFAN I VUK BEZ PORODA
Iz podataka se vidi da sinovi kneza Lazara i kneginje Milice Stefan i Vuk nisu ostavili poroda iza sebe,
da su knez Lazar i kneginja Milica udavali svoje keri za uticajne srpske linosti i strance preko kojih
bi mogli da steknu potporu za predstojei odsutan boj sa Turcima, kao i da su najvie poroda ostavile
keri Mara Brankovi i Jela Stracimirovi Baoi.
(Nastavie se)
9. Priest uoi bitke!
TURSKA vojska je, proavi Kumanovsko polje i obronke Skopske Crne Gore, poetkom juna izbili na
Junu Moravu, odakle je prela u borbeni poredak.
Procenjeno je da je car Murat tada imao oko 35.000 aktivnih vojnika, to je za srednji vek bila
ogromna vojska. Za vojskom se vukla u nedogled brojna komora (natovareni konji, magarci, kamile,
kola). Tu su bili i oruari koji su izraivali i popravljali strele, lukove, jatagane, ubojne sekire, koplja,
dilite, bojne vile, titove, zatim majstori zadueni za opsadne sprave, mesari, pekari, kuvari, krojai,
obuari, pa i trgovci koji su u turskim logorima prodavali razne potreptine za vojsku. Nadajui se
pljaki u bogatoj srpskoj zemlji, Turci nisu sa sobom nosili mnogo hrane.
Turci su pre Kosova poslednji put konaili u blizini Novog Brda. Turskim vojnicima se pred molitvu
obratio Muratov sin Bajazit, obeavajui im sve srpsko bogatstvo i roblje ako se kao pravoverni budu
hrabro borili protiv nevernika i izvojevali pobedu.
Na drugoj strani, na Kosovu, kod crkve u Samodrei, okupljenoj vojsci obratio se knez Lazar,
pozdravio ih i sokolio: "Vi, o druzi i brao moja, blagorodni velmoe, vojnici, vojvode, veliki i mali,
bolje nam je smrt u podvigu negoli ivot u sramoti, bolje nam je u borbi smrt od maa primiti negoli
plea neprijatelju naem podati..." Na rei kneza Lazara, vojnici su klicali na vernost.
Posle slube u crkvi, sva se vojska priestila.
Sutradan, Turci su od Novog Brda krenuli na Kosovo i predvee stigli nadomak srpske vojske.
O toku bitke, nema pouzdanih izvora. O tome govore neki turski istoriari oigledno tendenciozno,
zatim turske hronike, neki strani izvori, a najvie narodna predanja i legende.
Analizirajui sve ovo, mogue je rekonstruisati tok bitke.
Turski komandanti, ustavivi vojsku na valovitim predelima izmeu Pritine i dananjeg Gazimestana,
okupili su se oko Murata da se dogovore kako dalje da postupe. Murat je, osmatrajui srpsku vojsku i
ocenivi da je njegova daleko vea, bio za to da se odmah izvri napad. Komandanti su ga od ovoga
odvraali, govorei da im je vojska veoma umorna od puta po sparnom danu i da napad treba odloiti
za sutradan.
Brojno manja srpska vojska koja je ranije pristigla, bila je odmornija od turske i spremna za borbu, pa
je bilo dvoumljenja da li da se odmah krene na Turke. Po oceni vojnih strunjaka, srpska vojska je
imala vie ansi za pobedu da je odmah, odmornija, krenula na Turke, a sa druge strane Turci ne bi
imali vremena da im na glavnom pravcu udara, kao to su uinili u toku noi pred bitku, iskopaju
jame i u njih ugrade zailjeno kolje (palisade), na kojima je uglavnom slomljena udarna mo srpske
oklopne konjice.

Meutim, razmiljanje komandanata obeju vojski, prekinula je velika oluja, a zatim i jaka kia - prava
provala oblaka koja se sruila na obe vojske.
im se kia smirila, Turci su pod zatitom mraka krenuli na kopanje jama na centralnom delu
mogueg sutranjeg sudara, u koje su postavili zailjeno kolje, ostavljajui njima znane prolaze za
nastup peadije koju su obino isturali napred.
GIZDAVI RATNICI
ZA razliku od turske, srpska vojska je bila teko oklopljena po ugledu na zapad. Bogata srpska
vlastela je nosila gizdavu odeu, sa konim dugim prslucima preko pancira i izme sa srebrnim
ukrasima. Njihovi konji su bili odnegovani i esto imali oklope sa ukrasima od srebra i zlata.
Kosovo na kome se odigrao boj 15. juna 1389. godine, predstavlja visoravan na severu od Kosovske
Mitrovice i na jugu do Kaanika, a ograeno je na severu ograncima Kopaonika, na jugu ograncima
Skopske Crne Gore i ar-planine, na istoku brdovitim padinama Prugovca, Mramora, Koznice i
egovca, a na zapadu planinama Nerodimke, Crnovljeve, Drenice i iavice. Prosena nadmorska
visina Kosova polja iznosi 530 metara, povrina je blago nagnuta, uglavnom prema reci Sitnici.
U njegovom severozapadnom delu (kraju u kome se odigrao Kosovski boj) presecaju ga reke: Lab,
koji od Kopaonika ide ka zapadu i uliva se u Sitnicu, Sitnica, koja iz pravca juga ide ka severu i uliva
se u Ibar, i Graanka, koja od Graanice ide sa juga na sever i uliva se u Sitnicu.
Lab je po svim izgledima, u odnosu na stanje u vreme Kosovskog boja, u svome donjem delu
promenio tok idui vie prema jugu. Prema mrtvajama koje danas postoje izmeu sela Bariljeva i
Drenovaca i selima Babin Most - Drenovci, on je tekao za jedan do jedan i po kilometar severnije.
I sama reka Sitnica je u odnosu na stanje u doba Kosovskog boja promenila tok u donjem delu kod
Vuitrna, idui za oko jedan kilometar prema zapadu.
Preko kosovskog bojita je iao srednjovekovni Pritinski put, koji se od Kosovske Mitrovice ravao u
dva pravca: prvi preko Banjske i Rogozne za Ras (dananji Novi Pazar), a drugi dolinom reke Ibra.
Od Pritine na oko etiri kilometra severozapadno, izmeu reice Pritevke i Brnjikog potoka, nalazi
se juni ogranak Prugovca, koji se idui na zapad rava u tri kose, i to Dragodan, Lolovina i Brnjiko
brdo. Kao najvii, Dragodan se zavrava Orlovim brdom i Lolovinom sa Gazimestanom, koji prelazi u
talasasto zemljite, a od sela Mazgita prema zapadu zavrava se sa dva breuljka iznad sela Obilia,
ije padine zavravaju u ravniarskom zemljitu na rekama Labu i Sitnici.
Lolovina i Gazimestan, u odnosu na celokupno bojite, imali su dominantni poloaj.
Brnjiki potok, koji ide od Brnjikog brda, ne predstavlja nikakvu prepreku za prelaenje, kao ni reka
Lab, to se tie koliine vode u letnjem periodu. Meutim, njihove obale mogle su da uspore
prelaenje. Za razliku od njih, dosta vea Sitnica nije pogodna za prelaenje, naroito kod ua reke
Lab.
(Nastavie se)
10. Osveta ljutog Bajazita
NA dan odsudnog boja na Kosovu, 28. juna (15. juna po starom kalendaru) 1389. godine, obe vojske
su rano ustale, dorukovale i pripremale se prema rasporedu koji su sainili njihovi komandanti.
Centrom turske vojske je komandovao car Murat sa vojskovoama Ali-paom i Timurtaem.

Levim krilom komandovao je Muratov mlai sin Jakub elebija uz pomo Ali-bega i Balaban bega.
Desnim krilom komandovao je stariji Muratov sin Bajazit, zvani Ildirim (Munja) sa vojskovoama
Saride-paom, Kurdom i poturenim Grkom iz Kirmenkije Mihailom Kezeom, koji je nosio ime
Evrenos-beg.
Turska peadija je na itavoj liniji rasporeda bila u prvim borbenim redovima, a iza nje se nalazila
konjica. Jedan ovei odred konjice Turci su stavili u rezervu.
Turski istoriar Nerija potvruje da su u Kosovskom boju obe strane imale topove i da je car Murat
predlagao da se ispred turskog borbenog rasporeda postave kamile, ali su ga od ovoga odvratili
komandanti govorei da se kamile mogu poplaiti, izgaziti turske vojnike i izazvati paniku meu
njima.
Srbi su uinili ovakav raspored svoje vojske:
Sredinjim delom fronta na kojem se nalazila oklopna konjica, komandovao je knez Lazar, a uz njega
su bili kneev barjaktar Pavle Orlovi i vojvoda Krajmir.
Desnim krilom (konjica i peadija), komandovao je Vuk Brankovi. Sa njim su bili i braa Musii,
Stefan i Lazar.
Levim krilom komandovao je bosanski vojvoda Vlatko Vukovi na kome je bila bosanska konjica i
peadija. Sa njim su bili i hrvatski "krstai" pod komandom Ivana Paline.
Za podrku sredinjem frontu bila je rasporeena ostala srpska peadija i konjica, s tim to je jedan
deo peadije (strelci) bio isturen ispred oklopne konjice.
Rezerve u Srba nije bilo.
itava turska vojska rasporeena u dva borbena reda, prema svom brojnom stanju, mogla je zauzeti
front u duini oko tri kilometra, a srpska dosta manje. Zato je njen borbeni raspored, morao biti rei.
Raspored turskih i srpskih snaga nalazio se na levoj obali Laba, pri emu je srpski front bio okrenut
prema jugoistoku, a turski prema severozapadu.
Pucnjima iz topova, ija kamena ulad nisu mogla ni da domae neprijatelja, otpoeo je boj na
Kosovu.
Prema turskom istoriaru Neriji, prvi su u napad krenuli srpski strelci iz odreda Vuka Brankovia.
Njegova vojska je uspela da prodre duboko u tursko levo krilo kojim je komandovao mlai Muratov
sin Jakub sa vojskom iz Male Azije.
Ovaj smeli srpski prodor pokolebao je tursku vojsku kao i poznati potez kneevog viteza Miloa
Obilia, koji je nekako uspeo da se probije kroz turske redove i ubije turskog cara Murata.
Pobedu turske vojske reio je Muratov sin Bajazit.
Na vest o Muratovoj pogibiji on je energino i brzo reagovao. Prepustio je komandovanje vojskom
svojim komandantima, naredio da se prikrije Muratova smrt, pozvao brata Jakuba, toboe kao da ga
zove otac u vezi sa uzmicanjem njegove vojske, a u stvari da ga ukloni kao konkurenta na prestolu.
Naredio je da ga zadave i prikriju njegovu smrt.

RAZBIJENO LEVO KRILO - Razbivi tursko levo krilo, Vukova vojska je imala priliku da zahvati Turke sa
boka i izazove jo veu pometnju i rasulo, pogotovo to je do turskih vojnika i pored prikrivanja,
doprla vest o Muratovoj pogibiji.
Meutim, Vukova vojska naleti na tursku komoru koja se smestila u umarke iza bojnog rasporeda
turske vojske. umarci, natovarena kola, kamile, stoka, kazani u kojima je pripremana hrana,
napravili su pravi mali zid za srpsku vojsku, iji je nalet splasnuo.
Zatim je preuzeo komandu nad celokupnom vojskom, uveo konjiku rezervu i udario po ve
zamorenoj bosanskoj vojsci. Uspeo je da zaustavi nadiranje i obuhvati u obru jedan njen deo.
Knez Lazar, posle krae borbe srpske peadije sa Turcima u centru vojnog rasporeda, pokrenuo je
centralni konjiki deo srpske vojske i uspeo da potisne turski centar. Turski strelci i konjanici povlaili
su se ostavljenim prolazima mamei srpsku konjicu na jame.
Konji srpske vojske upadali su u jame, lomili se, nabijali se na kolje. Srpski teki oklopnici nisu mogli
brzo da se podignu, a oko kojih su obletali sa krivim sabljama veti turski janiari, azapi i drugi
peaci.
Jaui u prvim borbenim redovima i hrabro se borei, knez Lazar je zadobio ranu na donjem delu lica
i vie drugih rana. Kada je satrven gro njegove oklopne konjice, zarobljen je od Turaka, upavi sa
konjem u jamu, a pre toga su dva ubijena pod njim.
Za to vreme teko su krvarila oba srpska krila, desno kojim je komandovao Vuk Brankovi i levo kojim
je komandovao Vlatko Vukovi. Videvi da je centar skren i poraz neizbean, napustili su pod
borbom bojno polje i uspeli da spasu deo vojske.
Turski istoriari opisuju da je Bajazit knezu Lazaru i zarobljenoj srpskoj vlasteli pokazao mrtve, svoga
oca i brata na nosilima i glavu Miloa Obilia zahtevajui pred svojim doglavnicima osvetu za
Miloevo delo. Nae legende govore da je knez uzvratio Bajazitu, da je ranije znao za junaki podvig
svoga viteza i da je za to znala cela srpska vojska, uinili bi da i Bajazit lei na treim nosilima.
Bajazit je zatim naredio da se knez Lazar i zarobljena srpska vlastela pogube.
Nije poznato ko je i kako sa bojnog polja izneo telo kneza Lazara i predao ga na balsamovanje i
uvanje kaluerima. Njegovo telo je sauvano, balsamovano i preneto u crkvu Vaznesenja u Pritini.