broj 01 januar/februar 2009.

uvodna re
Jo jedan asopis? Pa jo posveen poeziji? U nizu blogova, e-fanzina, i vie od
beskrajnog, uvek beskrajno updatable sadraja, koji moe, besplatno, i bez naknade, da objavi
svako, pritom, i da se ne potpie? Jo jedan, sa namerom da po ko zna koji put eksploatie taj
olupani, pogotovo internet-produkcijom unazaeni anr, koga ve due vreme ne prati
nikakva recepcija?
Poeziji, koja je as endemska vrsta, a as korov koji buja, danas je neophodno
posebno mesto ne poasno, ve izdvojeno od svih ostalih rodova, bilo zato to je
zasluila, bilo zato to je izgnana. Potreban joj je svojevrsni karantin, to zbog svoje
sutinske razliitosti od onoga to je jo Verlen nazivao littrature, to radi jasnijeg
fokusiranja publike na njen unutranji razvoj. No ta izolacija nije dovoljna: izolacija koja je
sama sebi svrha upravo je dovela do ignorisanja. Neophodno je da se savremena poezija
opskrbi kontekstom, koji e doprineti razumevanju njenog statusa, i valjanim kritikim
aparatom koji e konkretizovati i artikulisati njenu aktuelnu problematiku. Agon, stoga, od
samog poetka, nee pretendovati da postane panorama, nekakva iscrpna hronika poetske
produkcije ve e se izjasniti kao odabir, antologija, usmerena prvenstveno na savremenu
svetsku, prevedenu poeziju, na afirmaciju autora koji piu na srpskom, hrvatskom i
bonjakom jeziku, uz neophodni odeljak posveen kritikim tekstovima: esejima, prikazima,
komentarima.
Najzad, iako se u samoj rei agon izvorno sadri sukob takmaca, antagonista, u cilju
sticanja poasti, na njegovom koncu se nazire izmirenje, koje u (svakako, prigodno) staviti u
kontekst poloaja, stupnja savremene poezije, koja, nakon svojevrsne evolucije, u sebi
neraskidivo spaja onu nekadanju (nikako prevazienu) stvaralaku furor poetica, i kritiku
autorefleksiju.
U nizu prezasienih publikacija, koje vie predstavljaju klanovska, da ne kaem
partijska glasila, nego prezentaciju knjievnih vrednosti zasnovanih na estetikim
kriterijumima, Agon e pokuati da krene naznaenim, uistinu ambicioznim okvirima
izmirenja lirskog i kritikog; ili da prigodno parafraziram istoimenu pesmu Branka
Miljkovia vodama izmeu koliko god zavaenih obala.
Bojan Savi Ostoji

prevedena poezija

Riard Brotigan
Autostoper iz Takome
Riard Brotigan (Richard Brautigan, 1935-1984) je ameriki pesnik, pripoveda i
romansijer. Roen je u Takomi (Vaington), gradu koji je est motiv u njegovim delima.
I pored velikog uticaja bit pokreta na njegovo stvaralatvo, Brotigan je uvek insistirao
na injenici da nije lan ovog pokreta. Takav stav je odgovarao kontrakulturnoj sceni San
Franciska koja je 60-ih godina XX veka pokuavala da se distancira od bitnika, a koja je u
Brotiganu i njegovom stvaralatvu prepoznala svoje ideje. Pripadnost tim idejama, odnosno
hipi kulturi, Brotigan potvruje romanom Pecanje pastrmki u Americi (Trout Fishing in
America, 1967). Ovo je delo koje piscu donosi iru popularnost i po kojem je njegovo ime i
danas prepoznatljivo.
Poezija Riarda Brotigana ispisana je jednostavnim i neposrednim jezikom. Ona
obiluje humorom, ironijom i grotesknim elementima. U svojim pesmama Brotigan esto
koristi istorijske injenice i linosti, ali iskljuivo kroz forme parodiranja. Ovaj postupak je
moda najvidljiviji u ciklusu pesama Galilejski autostoper (The Galilee Hitch-Hiker, 1958).
Grubo reeno, neliterarnost, odnosno neka vrsta poetike primitivizma, Brotigana ini
nastavljaem one linije savremene amerike poezije iji je najznaajniji predstavnik Vilijam
Karlos Vilijams. Ipak, njegovu poeziju treba posmatrati vie kao preliterarnu, nego kao
neliterarnu. U tom smislu, osnovna postavka Brotiganove poetike je preartikulacija poetskog
odgovora na stvarnost. Za realizaciju ovog nauma neophodno je, metaforino reeno, vratiti
se korak unazad. Odatle i potie jednostavnost u izrazu ovog pesnika. Poeziji Riarda
Brotigana moe se zameriti njena banalnost i proizvoljnost, ali ako delo ovog pesnika
posmatramo kao jedan mogui korak u prevrednovanju moderne poezije, njegov znaaj e
nam biti jasniji.
Riard Brotigan je godinama patio od alkoholizma i depresije, a 1984. godine je
izvrio samoubistvo pucnjem iz pitolja Magnum 44. Taan datum njegove smrti nikada nije
utvren, ali pretpostavlja se da je u pitanju 14. septembar. Beivotno i poluraspadnuto telo
pesnika pronaeno je u njegovom domu u Bolinasu (Kalifornija) tek 25. oktobra iste godine.
Vladimir Stojni

Poslednja muzika jo nije odsluana - izbor iz poezije

30 centi, dve karte, ljubav
S naporom mislei na tebe
uao sam u autobus
i platio 30 centi vozarine
traio od vozaa dve karte
pre nego to sam otkrio
da sam
bio sam.

Autobiografija (glancaj je kao komad srebra)

Stojim na groblju u Brdsu, Teksas.
ta je ono Dudi rekla? Jadno je i divno takoe.
Jedan veoma stari ovek koji ima rak na licu i koji vodi
rauna o groblju, grabulja grobove
gotovo kao da glanca komad srebra.
Jedan stari pas stoji pored njega. Dan je vreo: 40 stepeni.
ta ja traim ovde u zapadnom Teksasu, stojei na
groblju? Starac se isto to pita.
Moje prisustvo je postalo deo njegovog grabuljanja. Znam
da on takoe glanca i mene.

arkama nakaena na zaboravnost kao vrata

arkama nakaena na zaboravnost
kao vrata,
lagano je nestala iz
vidokruga,
a bila je ena koju sam voleo,
ali previe je puta spavala
kao mehaniki jelen u mojim zagrljajima,
a ja sam patio u metalnoj gluvoi
njenih snova.

Majk
etali smo du lukog nasipa
to je krivudao kao Ajntajnov doruak
u beskonanost,
a tamo su bili neki ljudi koji su pecali sa mola,
uglavnom Kinezi.
Majk je dotrao do jedne starice
i pitao je da li voli da ubija ribe,
4

da ubija ive stvari,

a ona mu se nasmeila,
usta su joj se pruala u nedogled.

Engleskoj
Nema potanskih maraka koja alju pisma
nazad u Englesku od pre tri veka,
nema potanskih maraka koja e pisma poslati
na put unazad sve dok grob jo uvek nije bio iskopan,
a Don Don* stoji gledajui kroz prozor,
tek to je krenulo da kii ovog aprilskog jutra
i ptice padaju na drvee
kao ahovske figure na neodigranu partiju,
a Don Don vidi potara kako dolazi ulicom,
potar hoda veoma paljivo jer je njegov tap
napravljen od stakla.
* John Donne (1572 1631), engleski jakobinski pesnik i propovednik, predstavnik metafizicke poezije - prim.
prev.

Poslednja muzika jo nije odsluana

Bila je to reka u planinama, pretpostavljam da ima puno
reka u planinama to teku kroz nae snove u
smrt i duboke basene. Voda je bila tako bistra da sam mogao
videti izraze na njihovim licima dok su gledali u mene
iz svojih staklenih kovega. Pogledao sam ispod vode i video
staricu kako se smei, nije imala ni zube, ni kosu,
mislim da je to bila Isusova sestra, i video sam
prelepu devojku u kovegu, drala se za suvu
igraku dok su joj pastrmke preplivavale preko lica. Mora da je
bilo pet stotina ljudi zakopanih u staklenim kovezima pod
rekom, a ja sam etao du obale, gledajui ih
kao da su bili prsti na mojoj levoj ruci.

Potar
Miris
povra
po hladnom danu
pouzdano predstavlja akt stvarnosti
kao vitez u potrazi za svetim gralom
ili potar na seoskom putu to trai
farmu koje tamo nema.
argarepe, paprike i bobice.
Nerval, Bodler i Rembo.
5

Prirodna pesma
Mesec
je Hamlet
na motoru
koji se sputa
niz tamni drum.
Nosi
crnu konu
jaknu i
izme.
Nemam
gde
da odem.
Voziu
cele noi.

iz ciklusa Galilejski autostoper

Galilejski autostoper

prvi deo

Bodler je
vozio Model A
po Galileji.
Pokupio je
autostopera po imenu
Isus koji je
stajao meu
ribama acima
hranei ih
komadiima hleba.
Kuda ide?
pitao je Isus
smetajui se
na prednje
sedite.
Bilo gde,
bilo gde van ovog sveta!
vikao je
Bodler.
Ii u s tobom
sve do
Golgote,
ree Isus.
Imam
propusnicu
za tamonji
karneval, a
moram
da zakasnim.
6

1939.

trei deo

Bodler je dolazio
u nau kuu
i posmatrao
me kako meljem kafu.
To je bilo 1939.
a mi smo iveli u umezima
Takome.
Moja majka bi stavila
zrna kafe u mlin.
Ja sam bio dete
i okretao bih ruicu
pretvarajui se
da je to lira,
a Bodler bi se pretvarao
da je majmun
skakuui gore dole
i drei
limenu olju.

as venosti

peti deo

Kinezi
su itali vreme
u oima maaka,
ree Bodler
i ode u
juvelirnicu
na Market Stritu.
Izaao je
nekoliko trenutaka
kasnije nosei
dvadeset jednu
sijamsku maku
od dragulja
na kraju
zlatnog lanca.

Bejzbol utakmica

sedmi deo

Bodler je otiao
na bejzbol utakmicu,
kupio hot dog
i upalio lulu s opijumom.
Igrali su
Njujork Jenkiji
protiv Tigrova iz Detroita.
U etvrtoj devetini
7

aneo je izvio
samoubistvo skokom
sa niskog oblaka.
Aneo se prizemio
na drugu bazu, i to
tako da je ceo jedan
ugao terena pukao
kao ogromno ogledalo.
Igra je prekinuta
zbog straha.

Moj sprovod insekata

deveti deo

Kada sam bio dete

imao sam groblje
gde sam sahranjivao insekte
i mrtve ptice ispod
ruinog drveta.
Pokopavao bih insekte
u tankoj foliji i kutijama od ibica.
Ptice sam pokopavao
u komadima crvenog platna.
Bilo je to veoma tuno
i ja bih plakao
dok sam kaikom ubacivao
zemlju u njihove male rake.
Bodler bi dolazio
i prikljuivao bi se
mojim sprovodima insekata
izgovarajui molitvice
veliine mrtvih ptica.
sa engleskog preveo Vladimir Stojni

Gabor ejn
Jutarnja tela - izbor iz poezije

(svojim nemim ltom)

nije crvrkut ptica zanemeo onda kada
su na planinama naim poeli graditi
kue, od logiranih, krivih stabala vie,
i nije moju guu stezao strah onda
kad je dolo vreme da napokon ona
koja je otila, poalje vest o sebi.
mora da se ve ranije neto desilo,
kad ni dole, na obali kamenitoj, nita
ne osta od popodnevnog renika svetlosti,
samo mirta iz koje kaplje jod, a ovde gore, gde sve mnogo tee je, vazduhom zavladae golubovi. oni su najskromnija
bia. mnogi dre da su ak i od pacova
gori, mada su ba oni poslednji
u kojima ima jo hrabrosti, poverenja,
da svoj bitak podele napola, pola nama,
a pola nebu daju, dok svojim nemim ltom
beliasto plavetnilo beskraja paraju.

(jutarnja tela)
jutros me je probudio vetar. lupao je
o prozore moje. ja pogledah, nebo bee tamno jo,
a mesec, kao loe zavrnuta sijalica
u mranom hodniku, jedva je mirkao tek.
pogledah na sat: pola est je skoro. iz asfaltnih
kocki predgraa u ovo doba polaze autobusi, a na stanicama se poinje gomilati,
kao u nabreklim lezdama limfa,
srdba, nemona nervoza. ali ovde, gde ja
ivim, jo mlitavo lei, spava telo.
jedva tek osea ta to napolju zri, pod
nebeskim svodom, ta to trune, kisne, i kako
kroz zidove prodiru ubilake strasti razne.
ja ustadoh, i, razgaen, kao i obino,
9

za sto sedoh. traio sam varijante

prevoda nekog, to predati ga morao sam
davno, davno ve. sat vremena je moda
prolo tako. a iza arenih prozora
plivao je iroki krevet, kao laa
fantazije, a u njemu spavala je ona
ije snove nikad znati neu. Kriva linija
komijskih krovova odvajala se polako
od sve bistrijeg neba, i kao plima u luci,
sve je dublji, tuplji, vii bivao huk automobila, a ja gore, na etvrtom spratu,
kao iz duge kome najzad probueni,
bio sam sm, ali ne u sebe udubljen vie.
radovala me je blizina predmeta. jer telo
su imali ne samo olovke, papiri, svetlost
mirkava, ve i ulina buka, zidovi, nebo,
i telo je imala jo bezoblina, ubilaka
strast. i proavi beskrajem uspavanih telesa,
spopade me elja za njihovom blizinom,
a ona ije snove nikad znati neu,
koju traih i naputah esto, izae sad
iza staklenog zida, pospana, od kreveta jo vrela.

(povodom jednog pisma)

sreni su oni koje pod krilima anela
prazni sanak plete. Ali jo su sreniji oni
koje neko obeanje krhko
goni slepo, i kojima krajevi kaputa
u druge svetove strane zaviruju.
to su ljubavnici zore. prolost i
sadanjost za njih su samo tren i,
mada ne znaju da li je to java, uvek se
jedno drugom vraaju. duboki pogled zato
ni mi ne dobismo. kao braa
da smo bili, isuvie bliski, s poverenjem
grenim, koje su prevare samoe
davno ve razbile. nismo znali za to
skrovite, u kojem pregrmesmo godinu gladi,
i ako smo ovim snom u jo mraniju no
uplovili, utoliko svetlija tad bie
nae zore svetkovina. i neemo itati
vie nae tajne. ali mrana ula
naa e, proiena, na zvonkijim
nervima zasvirati, jer na ljubavniku
10

jedino sramota moe istinski ig udariti,

sm sam bio i tebe sam izdao.
sa maarskog preveo Marko udi
Gabor ejn (Schein Gbor) roen je 1969. u Budimpeti. Pesnik, prozaista, kritiar, teoretiar, doktor
knjievnih nauka. Objavio je nekoliko zapaenih zbirki pesama (Seanje rei 1991, Cave canem 1993 i
dr.), kratki roman Lazare! (2004), kao i nekoliko monografija o klasicima maarske moderne (Poetski
eksperiment kod pesnika okupljenih oko asopisa Ujhold, 1998). Radi kao vanredni profesor na
Filozofskom fakultetu univerziteta Lorand Etve u Budimpeti, gde predaje modernu maarsku
knjievnost. Poeziju mu odlikuje snana vezanost za tradiciju maarske kasne moderne i savremeni
nain promiljanja jevrejske kulturne i poetike batine.

11

poezija

12

Dragan Jovanovi Danilov

uvar belenice *
Pesma o branim parovima iz prohladnih severnih zemalja
Sasueni starci i starice
koje je zahvatila neumitna jesen,
jo uvek zaljubljeni brani parovi iz
prohladnih severnih zemalja, dre se
za koate ruke i obilaze Beograd.
Nesumnjivo, poteno su odradili svoj
radni vek, ve su iziveli svoje ivote,
godine su brzo prole i sve to e im se
u danima koji slede dogoditi, ist je dar.
Dokoni, verovatno bogati, a moda i
poboni, sa iznenaujuim ponosom
idu s jedne destinacije na drugu,
a ja se ne mogu oteti utisku da oni zapravo
ne idu nikuda. Obasjani prolenim suncem,
ure se da snime sve znamenitosti grada.
Vide ono to gledaju, gledaju ono to ne vide.
Nita za njih nije tako dovoljno nezanimljivo
da se ne bi moglo posetiti i fotografisati.
Smirene iznutra, potpuno neuzrujane,
onako mumulasto-zguvanih lica,
zamiljam te postarije evropske brane parove
pred Keopsovom piramidom i grobnicama
to otimaju oveka od prolaznosti.
Ti ljudi oigledno znaju svoju meru i kao
graditelji iz faraonskih vremena zasigurno
nisu gradili ono to nisu mogli dovriti.
Dok mi, odlazei prema Kalemegdanu,
lagano izlaze iz vidokruga, svraam pogled
na jedan drugi beogradski prizor: napokon,
kraj fontane tu su i nezasitni golubovi
uz klepet krila otimaju se o mrvice.
Mali, pernati zlikovci ne mogu znati da su im
te mrvice ostavili zaljubljeni brani parovi
iz prohladnih severnih zemalja, to nastavljaju
da ive u tunoj pesmi koju sam napisao
u ovaj zimski sumrak, neraspoloen,
depresivan, sklon samoubistvu.

13

Davno izgovorene rei

Ne govorim reima ve utanjem
za koje mi je potreban odjek.
Ogledalo je moj sagovornik
zastraujue utljiv, a moja obavetenost
toliko savrena da odmah zaboravljam
ta se maloas dogodilo i koja je reenica
napustila moja usta.
Ali, nae se davno izgovorene rei
nama vraaju iz dubokih klanaca,
sa planinskih vrhova prekrivenih snegom,
iz predela koji su postali nenastanjivi
i, dabome, iz umnog gradskog vrenja,
uasnute saznanjem da jo uvek postojimo
u nekom kutku grada.
Nae nas davno izgovorene rei poseuju
svake noi, izranjajui iz tamnih bezdana,
hotei da nas venaju sa nama samima.
Ali mi ne moemo uti ono to smo izrekli,
niti znati zato smo jo uvek ovde kraj zavese
koju na poluotvorenom prozoru vetar povija,
donosei lie na kome nikada neemo
napisati svete knjige.

Gavran i ja
Tog gavrana na ledini,
ja sam tu smestio.
Ja sam ga ukadrirao,
naslikao i nahranio
svojim pamenjem.
Zauzvrat, on mene greje
sunanim telom.
Hrabri me da opiem
reima svet koji mene
opisuje iznutra.
Lako je gavranu
harizmatian upravo zato
to se ne trudi da to postane,
on ne mora pisati.
14

Tako savrenom, njemu je

dovoljno da mene posmatra
kako piem.

Dubina
Sve poinje dubinom,
tim postojanim nalijem sveta,
magnetom to odbija sunevo zlato.
Ve u ovom ivotu, dubina je
nae due stvorila za sebe.
Jesmo duboka bia: skrivamo se
ispod koe, ispod maski, ispod
rei koje smo izgovorili,
ili preutali.
Jezik je voda skupljena iza masivne
brane za elektranu svakodnevno
ronim u toj vodi; kad vazduh postane
rei, odatle odlazim, jo vie ranjen,
tamo gde ve jesam.
Ako se zemlja zatrese, to zapravo
ja sanjam u bezdanu gde sam nemi oaj
sakrio od drugih i od sebe.
Moje je boravite u dubini, tamo gde
se bol moe osetiti samo kroz jezik.
Iz tog tamnog renika u kome se
ne vidi nita, oseam jo jedino
toplinu tvog pogleda koji se
seli u govor.

Kad velike due odlaze

Ovaj dan slepo pokuava da izae iz svoje
teskobe, iz oblika koji mu je dat.
Ovo utanje razapinje.
Kao vetar koji najednom promeni pravac,
dolazi vreme u kome vie nee biti mogue
izmeriti nadu; jer velike due e otii,
a na drugom kraju sveta nee se roditi nove.
Kad velike due odlaze to je kao kad
u gustoj umi padaju oborena stabla;
mogao bi ovo biti kraj sveta, pomislio bi,
jer njihov izdisaj prouzrokuje lavine i odrone.
15

Due koje su nas grejale i koje smo voleli,

gde sad obitavaju? Kad bi nas na trenutak
mogle posetiti, znam da bi naa lica pokrila
sablasnim pismima od neizgovorenih rei.
Kad velike due umiru, one onda huje kroz nas,
kao vetar tako se sa nama oprataju, a mi im
ne moemo kazati ko smo dok ne otvorimo srca
u gluvu no u kojoj se umor lia pretae
u huanje koga ak ni mrtvi ne poznaju.
Kada odu velike due, kada se kao talas
vrate moru i sve tmine nama rasvetle,
lie e zatreperiti i izgovoriti rei
koje se ne zaboravljaju; i obistinie se sve.
Jer, la je da mrtva usta ne govore: mrtvi
ne prestaju da pripovedaju i sami sebe ekshumiraju
na ovoj litici gde vetar povija borove nadnete
nad ponorom, ujem njihove glasove.
Oni e nas izmeriti svojim pamenjem
i vratiti razlonom odgovoru.
Pahulje e vejati odozgo zato da imenuju
ta je belo a ta ne; sa izreenom kaznom
svitanje e nas izmiriti, a mi emo saekati
svemoni dan da nastavi priu bez topline.

uvar belenice
I ova e belenica jednom postati arhiv
peanih dina, dnevnik umnoenih hlebova.
I ovo telo naputen rudnik nastanjen
nonim pticama, neujnim i tamnim kao voda.
Ovaj mali, okrugli grad bie bez mene
i klupa u parku gde sam kao deak itao Remboa.
Tvoj dlan lagaan kao vrapi, mirisi
to luduju u kronji jorgovana
sve e to ostati bez mene, jednom.
Moja duboka soba i antikvarnica u kojoj
sam danima prekopavao po starim knjigama.
I ova lampa pod kojom sam itao kao monah,
nekoj e drugoj dui osvetljavati stranice knjige.
Kao sova u svojoj duplji, prodavac e i dalje
amiti u kiosku gde sam kupovao novine.
Penzioneri e slagati domine ispred
sodadijske radnje, iz golubarnika e se
dizati letai, a ja u nastaviti
da kucam u srcima mojih keri, hodau
svetom njihovim savrenim telima i gledati
velike gradove njihovim vidom,
pod budnim okom nekog uplakanog svedoka.
16

U plau, dua, goa u stihiji, pretvara se

u lestvice to vode ka nebu.
U ovom pustom predelu, zora je ve tako
stara; gavrani dole na ledini ispod mog
prozora, to znaju oni su jak, crn narod
koji jo nije potroio svoju povest.
Vratio sam se iz praha, bogatiji za
jo jednu odiseju odustajanja.
Kasarna je prazna, a neki glas vri prozivku.
* Ovaj izbor sainio je pesnik. Pesma o branim parovima iz prohladnih severnih zemalja ranije nije
objavljivana, dok je ostatak pesama iz izbora deo zbirke Memoari peska (Zavod za udbenike i
nastavna sredstva, 2008.) [prim. urednika]

Dragan Jovanovi Danilov roen je 7. novembra 1960. godine u Poegi. Studirao je na Pravnom i
Filozofskom fakultetu u Beogradu na grupi za istoriju umetnosti.
Objavio je zbirke pesama: Euharistija (Knjievna zajednica Novog Sada, 1990), Enigme noi (Knjievna
zajednica Novog Sada, 1991), Pentagram srca (Svetovi, Novi Sad 1992), Kua Bahove muzike (Nolit,
Beograd, 1993), ivi pergament (Prosveta, Beograd, 1994), Evropa pod snegom (Prosveta, Beograd,
1995), Pantokr(e)ator (Prosveta i Nolit, Beograd, 1997), Glava harfe (sa Divnom Vuksanovi; Prosveta,
Beograd, 1998), Alkoholi sa juga (BMG, Beograd, 1999), Koncert za nikog (Knjievna optina Vrac,
2001), Homer predgraa (Svetovi, Novi Sad, 2003), Gnezdo nad ponorom (Narodna knjiga, Beograd,
2005) i Memoari peska (Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2008), romane: Almanah
peanih dina (Prosveta, Beograd, 1996) i Ikonostas na kraju sveta (Svetovi, Novi Sad, 1998), kao i
knjigu autopoetikih eseja Srce okeana (Prosveta, Beograd, 1999).
Zastupljen je u antologiji New European Poets (Graywolf Press, Saint Paul, Minnesota, 2008).
Uestvovao je na brojnim meunarodnim pesnikim festivalima. Odrao je vie samostalnih knjievnih
veeri i itanja poezije u Francuskoj. Dobitnik je knjievnih nagrada: Brankova, Zmajeva, Branko
Miljkovi, Mea Selimovi, Vitalova nagrada Zlatni suncokret, Oskar Davio, nagrada Srpske akademije
nauka i umetnosti iz fonda Branko opi, Prosvetina, Stevan Pei, Risto Ratkovi, Jefimijin vez i
Pesma nad pesmama. Dobitnik je i meunarodnih knjievnih nagrada Pro Creation i Velika bazjaka
povelja.
Danilov je i likovni kritiar i esejista. Autor je preko dve stotine tekstova koji su objavljeni u katalozima
likovnih izlobi. Njegove autorske izlobe Metafizika crtea i Mediteranska ozarenja odrane su u
Modernoj galeriji u Valjevu 1999. i u galeriji Doma kulture u aku 2002.
ivi u Poegi.

17

Milo Petrovi
izbor iz neobjavljene zbirke Svet je udes svega (Svinje ili
samopovreivanje)

***
Bacio je zvearku iz ruke
Kupio nekoliko boca vina
I seo sa nama
Laljivi satir
Priao nam je o
Devojci koja radi na eleznikoj stanici
Priao nam je o devojci koja radi na radiju
Priao nam je da je video
kako policajci pretresaju
mladia po imenu Isus Hrist
koji nije imao dokumenta
a pritom je bio u policajcima
omiljenoj pozi...
ime
Isus
koji isus
Hrist
ime oca
Laljivi satir je govorio
O bacanju sa mosta
Postavljao uvrnuta pitanja
eleo da napie pesmu
Osedla arenog pastuva
Skuva vino na slepoonicama Kobre...

Noge mi odoe
Vozovi su bol.
Proslava nemogueg ...
Naputena zdanja...
ine kroz ulazna vrata...
Grad se jedva video kroz vrane...
18

Slutim more kroz oblake.

Pre nego sunce...
I, dalje,
ostajem...
Traje...
Omaijan sam tvojom neprisutnou.
Tunel vue ka svetlosti...
A ja.
Pokreem se. sve.. se okree...
Traje...
Radost na licu oveka koji me ne poznaje...
Podignuta ruka...
Osmeh...
Kako si?
Ko si?
To je to,
traje...
Ne gleda ispod
dok prelazi mostove!?

U vidokrugu aligatora ili zabavni program

(3-5-0-0)
aparat za gaenje poara - kola hitne pomoi
u vidokrugu aligatora ili zabavni program
gde ete nai lepu crnokosu enu koja zna da voli
- u vidokrugu aligatora
rimuje prstima ispod haljine - gumena lopta na vetru
nad morem
- zabavni program
rodenov poljubac i pikasov poljubac
i pesniki poljubac vetra pre vatre (redenik poljubaca)
- u vidokrugu aligatora
i evropski film gledamo
rano je jutro paralelno
boli nas glava
- zabavni program
bira li rei kada govori sa sobom
?
U VIDOKRUGU ALIGATORA ILI ZABAVNI PROGRAM
(kasno je za jutro u ovom
19

apartnom apartmanu aparata)

Mrtvi dan
Leptiri trae svee leine
Otvorenu ranu
Otvoreni prelom
Kao otvoreni prozor u pogrean sat
Otvoreni prelom KAO OTVORITI SE
Drumovi
Vernici dolaze autobusima
Mladii neurednih frizura piu o misticima
Hramovi blizu malih gradova
Moe biti dosadno
Tu niko ne govori
IMAO SAM
BIO SAM OSTAO SAM
...
ene postaju neprivlane
Trulo voe i mrtve zmije
Oslonjen na ponor
Dan
U ROPCU
Munina O kako nemirno spava
I razgovor sa roditeljem o paganskom
O zapisima
U mrtvi dan
Skrasi se
Sakri se
(PRED-UPREDI MAGLU KOJA SE HRANI PACOVIMA)

Isus u Rolsroisu
Polupani asovnici u neotvorenim pismima.
20

Neko je doneo grozdove patnje...

Nedovreni poljupci zapameni
na vrhovima prstiju. Put pauine...
Neko...
Muzika vie ne postoji.
Slike vode svoj razgovor sa zidovima...
solilokvijum senki... i mesinga
Zadnja strana fotografija... profil mongoloida
Nita nas ne eka...
Nita se ne deava kada progutamo komad mesa.
Reke e procvetati u samoj kori proticanja.
Trgnuemo se (iz sna)...
Biu budan i mrtav.
ISUS POINJE DA LII
NA HOLIVUDSKU ZVEZDU...

Kratka pria o ocu i sinu

(koji nikada nije doao)
Ovu pesmu itati iskljuivo uz trausov Radetsky march.
Probudila ga je zvonjava telefona. uo je:
Halo, halo tata ja sam,
izvini ako sam te probudio,
urim, polazim, stiem,
sluaj,
uzmi papir i olovku,
nacrtaj me, profil, an fas,
svejedno, skiciraj, nije vano kako ispadne,
'ej urim,
dolazim za pola sata.
Uradi neto, uradi veto. Stiem. Makar profil.
Zdravo...
Otac je ustao, priao prozoru i pogledao je ulicu.
ta da radi? Sin stie,
a on ne zna kako izgleda. ta da skicira.. ?.
Otac je oticao.
Opet je bacio pogled dole,
razvalio se na pola
21

kada je naleteo na proelavu glavu njegovog sina

koji je ulazio u ulaz oeve zgrade.
Otac je akalicom bockao suze.
Starac je lagano otvorio prozor,
zakoraio,
i ba kada je izgubio tlo pod sobom,
ugledao je fotografiju sina na eonom zidu,
iznad vrata...
Neto se udno dogodilo. Oevicima niko nije verovao:
jer, starac je padao sporo,
onako kako se stari ljudi i kreu,
onako sporo,
kako se i mladi peo stepenicama...

Pria o kabinama za samoubice

(I tako dalje...)
Ovo je pria o kabinama za samoubice.
Ona ne postoji, kao to je na ulicama sve vie
onih to ne postoje.
Skoro, pre neki dan,
pored kontejnera za smee osvanula je po jedna bela kabina.
Nalik onim za telefoniranje, samo to su ove, nove, neprovidne,
i malo vie, oko dva i po metra.
Na vratima je istaknuto upozorewe:
ZABRANJEN ULAZ BESMISLENIMA.
U novinama sam proitao da su to
KABINE ZA SAMOUBICE,
kau: Sasvim oekivan niz konsekvenci...
i tako dalje.
Svaka kutija sadri po jednu omu, brija i samaru,
a u onima u koje ne moete ui bez ulaznice (hung kartica) ,
postoji i prava mala apoteka,
razne pilule,
pa ak i injekcije i medicinari, ili kako se oni ve zovu,
oni e vam pomoi, ali pod uslovom da imate ulaznicu,
koja kota...
i tako dalje.
U svakoj
KABINI ZA SAMOUBICE
takoe moete nai i po jedno ogledalo
u koje je ugraen foto-aparat.
Dotina osoba, pre konanog svretka,
ima za zadatak sebi na nadlakticu da prikai mali mera pulsa,
koji e jasno dati do znanja
22

kada fotografija lica treba da se naini.

Kasnije e se ta fotografija nai na
spomeniku, umrlicama, ituljama... naravno ako ovek
potpie...
i tako dalje.

Testament
Deca se igraju vatre
Vode teku samo danju
Sunce baca anatemu
Poljubaca tiine
Votanim suzama no je
Obale su mrtve
Ljude sahranjujte pod drveem
Obale su mrtve
Vode teku samo danju
Deca se igraju vatre
Preskaui vodu
Deca se igraju vatre
Nonim leptiricama
Votanim suzama no
Puna krvi deca ekaju da ih
Uiteljica povede
Da vide divlje ivotinje
SVE IM OSTAVLJAM

Ljubavna pesma
Kada je olizala
Grbu belog mia
Gubitka
Sapleo sam se
Upao u staklo
IZRONIO MALO DALJE
Izvukla me je
23

Iz
Ogledala
ONA
ME JE
ISCEDILA IZ
OGLEDALA
(SUIM SE I DALJE
SKUPLJAM
KAPLJEM)

***
ako bude pobedio
da zna da su
te pustili
dogovorili su se
malo pre
ula sam
Marija se nije ubila,
iako je obeala.
Samo je izala iz kafane.

Milo Petrovi je roen 1981. godine u Jagodini. Objavio je zbirke pesama Pesme iz voza (Gambit,
Jagodina, 1999) i U let da vrisnem (SKZ, Beograd, 2001). U pripremi je zbirka Svinje ili
samopovreivanje (Svet je udes svega).

24

eljko Tei
Figurica ene
Dolazak u grad
I misli da ovde se smrt sprema
Dok zagaena ide sa periferije
U centar tog nabreklog grada.
I raskvaena i zapljuskana
uri u novu no i mogui dom.
Sa svih strana svetlost,
Magle se supermarketi ,,00 24
I klubovi i barovi
I rasuta da bude samo neko
Postaje deo takvih stanja
Da je ni kasapin ne bi usnio.
I spoticanje i stepenice i koluti
I bubnjanje ve maine
I huk pare sa pegle
I nelagodni pogled na decu zaspalu.
Samo se nekim pokretima
Smesti i u taj grad
I reklo bi se i u svoj dom
gde uvek poisti prainu
sa tatinih knjiga
i mamine stolice.

Figurica ene
Suvie je izdubljena,
Nepronalaenje joj zjapi iz usta
Pa se kezi ve vekovima,
A pronali smo je dok smo vadili krompir
I sada je drimo na jednom stubu,
Privezanu,
Da plai vrane.
edna je; moda pohotna.
Suvie me posmatra dok kopam.
Suvie je plaim kad mi je vrue.
Dok se, na suncu, znojim,
Ona spokojno ovulira
Snujui stare kopae.

25

Film posle 00:00

Da, da Gledam kroz njih, draga,
Dok nespretno treperenje roditeljskog televizora
Njihovo kretanje ini jo pohotnijim.
Porebarke sada (to je zanimljiv prilog)
Uspevaju da odre moj pogled iako ja jo
Ne uspevam da navuem opnasti, ljigavi
Zatitnik koji e i nas zanavek spojiti
Pred televizorom
i tako pred neprisutnim nam roditeljima
i njihovim mudro naivnim reima.
Vidim te, draga, samo veeras si plava,
A sino si bila crna,
Mada znam ja da se farba u crveno.
Jue sam kupio farbu.
I ja sam sed, i ja se plaim.

Noni pejsa
Raskucane poruke na mobilnim telefonima
Razneene, ironine, estitajue...
Lebde ne bi li popunile praznine
Nonih tramvajskih sfera.
I samilosno gleda stado svoje
Sa svetleih reklama
Sa vrha proaranog mraka, zvanog soliter,
Neobini natpis
Koji egzistira u pokuaju dostizanja,
Sticanja nacionalnog statusa.
A slovni predznaci se kotrljaju u uplakanim oima
Neke majke, sestre ili evrovizijske dive.
Neki otac noas psuje sve po spisku
A najvie oca poganog sinu svome.
Neki neobini ljudi tapkaju po pozadini erke
Usnule nad ,,Greh njene mame'' koricom.
SMS om ovaploeni strahovi ekaju,
Kao kod Borhesa.

***
Hvalospev mi itaju lokalni momci
I uici se reaju mnogi
Dok kovitlaju se ptije senke
Draga moja dok peva na naoj terasi skromnoj
I oekuje da ve sui se bre i od komijskog grla
Dok ljubi svoju skromnu, bokatu, punu ljute.
Dok se pupanom vrpcom veaju deca
26

O spomenike heroja i zaslunih graana

Mi se ljubimo i meamo po izmrvljenom stolu.

eljko Tei je roen 1983. godine u Uicu. Pie poeziju. Studira na Katedri za srpski jezik i knjievnost
na Filolokom fakultetu u Beogradu. Uestvovao je na nekoliko knjievnih manifestacija za mlade
pesnike i dobio nekoliko nagada. Objavljuje pesme u knjievnim asopisima.

27

Marina Zrni
Odsekla sam granu masline
***
Odsekla sam granu masline,
vrsto je drei.
Odsekla sam nadu Afrike,
Znajui ta joj je.
Odsekla bih i sebi kou,
to visi sa mene u fronclama,
Ja sam ta to nosi mladee po dlanovima.
Sudbinski tuno,
Gordo uspravno Gradim nove rei drei se za jezero.
Uveavam usne,
Prihvatam sve.
Znam da u dogoreti
Ako se put uskoro ne nastavi.
Idealni snovi
ivim da bih ponekad mirno spavala.
Misli me prodiru kao vrisak bebu,
Izgubljenu u novom prostoru.
Ja umirem i raam se,
Svaki dan,
Vritim i guim se kao novoroene.
***
Stoji i prati me pogledom.
Mirno, tiho, napadno.
Nokti su joj kao cveklice.
Koraa pored kornjae.
Brzo, najbre.
Miluje je po oklopu,
Broji godove.
Ona je neko ko shvata.
Zna da peva.
I uvek veruje.
Zauvek.
ula sam da su kornjaa i ona umrle istog dana.
28

***
Zakopavam sebe suvim, otrim peskom.
Krvavog lica trim kroz vae misli.
Moja intuicija see duboko u vae polne organe.
Ja topim svoju krv,
Pijem iz upa teskobe oveanstva.
Ja jedem crknute ptice,
Pijem med sa trepavica.
Ja hranim sunce, puzim sama.
I dalje imam snage za nadanja.
Nema mostova meu nama
Sve smo ih spalili.
Davim se u rekama sopstvenosti.
Ronim po dubinama mutnim,
Gutam kamenie i raereene ribe.
Da!
Tu je moje mesto!
Meu tim travkama,
Meu potopljenim amcima,
Ravim i crnim.
Ja sputam sidro,
Ne kreem vie,
Ve plutam po povriniDok me sunce pee.
***
Kosa mi smrdi.
Slepila se sa vremenom.
Upucaj mi oko,
Molim te,
Pre nego to zatvori vrata.
Ne, upucaj oba,
elim da ujem prasak odlaska.
Kosa je slepljena.
Odsei u je.
Nita drugo ne preostaje sem makaza.

Marina Zrni je roena 1987. godine. Objavila je zbirku pesama Bledilo ivota (2004), a u pripremi je i
zbirka pripovedaka u izdanju izdavake kue Prometej iz Novog Sada. Pesme su joj objavljivane u
zbornicima, izmeu ostalih i u tek tampanom zborniku Junaci urbane bede, u Antologiji pupoljaka i rua
i knjievnim asopisima. Uestvovala je na knjievnim konkursima. Student je Filolokog fakulteta u
Beogradu.
29

o poeziji

30

Alen ufroa
MANIFEST DOIVLJENE POEZIJE
Poezija se ponekad manifestuje kao uzbuna. ini se da sirena za uzbunu uvek dopire iz
beskrajne tiine. Nema poezije bez buenja: od Boravka u paklu do Oblaka u pantalonama,
od Volta Vitmena do Alena Ginzberga; stvari tako stoje ve vie od jednog veka. Od
Helderlina do Rilkea, od Novalisa do Remboa i Larboa, moderna poezija nije imala za cilj da
uspava itaoca. Od re pesme ona stvara neto vie od zvunog materijala. Poezija obremeni
njihovo znaenje nagovetajem koji je dotad bio samo latentan, a koji se iznenada
preobraava u buku ili uzvik. Kao da ogromna tiina prethodi istinskoj, potresnoj pesmi
Himerama, Maldororovim pevanjima, Magnetnim poljima, Raskrinkavanju Bojeg suda
poput neke noi bez sna u kojoj se uje i najtii um. Zbog nagovetene smrti, svaka sekunda
postaje tako intenzivna da se ivot odjednom nudi kao beskraj, u kom sve vibrira od
mogunosti novog smisla.
U praksi, tome se ne pridaje presudan znaaj: svaki poetski in anticipiran je iskustvom,
koje ja nazivam doivljenom poezijom. Kao to Nervalovo putovanje na Orijent i napadi
ludila prethode Himerama, selidba iz Montevidea u Tarb prethodi Dikasovim Maldororovim
pevanjima, a opsada Pariza Pesmama. Borba noevima u Londonu i pucnji iz Verlenovog
revolvera odjekuju sve do Boravka u paklu. Doivljena poezija je takoe kuanje smrti:
masakri u rovovima od 1914. do 1918. predstavljaju pozadinu Bretonovih i Supoovih
Magnetnih polja. Ne smemo smetnuti s uma da se nacistika istrebljivanja uutkuju iza
Celanovih pesama, a jo uvek ne znamo da su oni pozadina Rodanskog. Alberto akometi,
pesnik koji je svoje vreme posvetio pokuaju rekonstrukcije slike i skulpture u stvarnom
prostoru, pie u svojim Belekama: Pesma nije kompenzacija, ve upravo ostvarenje
injenica, kao i svaki plod ljudskog mozga.
Zapisana poezija produuje iskustvo koje pesnik odreuje intenzivnim posmatranjem, u
jednom deliu preneraenosti, bilo kog predmeta ili figure ovog sveta. Tad treba razbiti staklo
za koje se odvajkada sumnja da ih je zarobilo jednim neobinim i skandaloznim iekivanjem:
tiinom. Danas se pitam da nisu svi pesnici, svako na svoj nain, podlegli nonim bujicama:
Bodler, Nerval, Rembo, Dikas, Artur Krejven. Ali parodirajmo Boaloa: Na kraju doe
Reverdi. Bilo je potrebno da Pjer Reverdi pone da pie svoju poeziju u sadanjosti i istoti
trenutka da bi uhvatio iekivanje svakog trenutka kao iminentnu istinu stvarnosti, koja uvek
umakne. Nakon Reverdija, kao da neki voz prolazi iza pesama, a za nas, barnabutske putnike
sa istih stanica na zemlji, uvek e doi neki drugi voz, neki drugi putnici, druge, bele i sive
eleznike stanice, a povrh svega, to e biti zadnji voz. Pesnik svet shvata kao polazak. U
Iskustvu smrti, Rilke je to jasno rekao:
Al kad ti ode, na ovu binu prodre
Stvarnosti pram kroz isti procep taj:
Boje istinski zelene i modre,
Istinska uma, pravog sunca sjaj.1
Jo od Remboa, modernost poezije je uinila da shvatimo da ogranienje ivota daje
jedinstvenu priliku da trajno delujemo pomou rei. Ipak, potrebno je znati iveti tako da
moemo da ih izbacimo u tom pokretu otvaranja stvarnoj svetlosti, bez kog opsesija noi,
bez rei, blokira sve izlaze. Poezija je za svakog prvo i poslednje pribeite protiv onoga to
1

Rilke, Iskustvo smrti, prepev sa nemakog: Branimir ivojinovi

31

je nepogodno za ivot nekakav gaz u onome to Ser Sortro naziva radosnim uasom
stvarnosti.
Bernar Noel to potvruje na svoj nain na poetku Pada vremena: Preduhitriti smrt: koja
bi inae bila svrha pisanja, kad ne bismo u njemu nalazili tu duinu prednosti?
Dvadeset godina nakon pamfleta Sednica je otvorena, u kom sam pokuao, plaho i
nestrpljivo, da razglasim nove pesnike, koji su danas manje-vie priznati, a dosta prisutni i
vrlo aktivni, ta se desilo sa poezijom? Izgleda da je postala nevidljiva za sve osim za same
pesnike.
ini se kao da su se mnogobrojni pesnici, meu kojima nema upravo onih iz Sednice,
meusobno uutkivali zatvarajui se, narcisoidno, ako ne i samoubilaki, samo u svoje
pisanje. Poto su izgnani sa agore, kao da su nesvesno potvrdili zakon koji je Platon izglasao
protiv njih u Dravi. Sem izuzetaka, oni se nadmudruju sa smru, dotiui zidove i krivei
kimu. Neki i kaljucaju poput bolesnika iza zatvorenih vrata. Drugi se ponovo igraju
institucionalnih igara i, nekritiki ili uz jedva neto malo kritike, prate promenljivi tok
filozofskih rasprava. Ovi poslednji zaboravljaju ta je govorio Dikas: Filozofi nisu isto to i
pesnici. Pesnici imaju pravo da se smatraju uzvienijim od filozofa.
(...) Manifest iskrsava iz nedostatka govora i slualaca. On otkriva ono to je Amijel
nazivao sveu koja je svesna same sebe, skree panju na ono o emu se ne govori, ili isuvie
malo, svim slovima se opire neizdrivoj nadmoi. Pisanjem manifesta se projektuje ideja koja
se smatra neophodnom, na zidu na kom je vie nego ikad zabranjeno lepljenje plakata, u ta
je svako duboko uveren, na zidu koji razdvaja sve nas umesto da ga svi razorimo. Piui ovaj
manifest, ja izlaem uloge koji se provlae u tami jedne ideologije (neo-liberalne) koja ne
izgovara svoje ime (kapitalistika), ali raspolae svemonom tehnologijom svetske
tehnologije. Piem ovaj manifst da bih oistio sve nesporazume koje ta tama zadrava. Koje
nesporazume?
One koje pesnici, budui da im je sve tee da budu razumljivi i da se jasno iskau,
pogreno ili ispravno smatraju neminovnim: gubitak moi pisane rei koja je u senci
elektronske slike, teleinformacije, TV-igara, poslovanja na daljinu i planetarnog zasnivanja
tehno-elektronske ere u kojoj digitalizovane mree komunikacije pomou kompjutera,
televizije, telekomunikacija zauzimaju mesto individualnog istraivanja i iskustva stvarnosti.
Kao da je uopte uzev, pogled, vizija sveta ono to je Helderlin, pogledajui stalno kroz
prozor kule na Cimerovoj kui u Tibingenu, nazivao die Aussicht (vidik) izgubila svaku
mo, pa makar i drugorazrednu. Da li nas to spreava da pojedemo breskvu? Spreava li nas
da je gledamo, da je vidimo? Zabranjuje li nam da sami zasadimo breskve i da nadgledamo
kako cvatu, da budemo daleko ispred njih?
Bernar Noel, koji je uvek direktan, kae da je poezija prst na koi. Ali u svetu u kom su
mehanika i elektronska reprodukcija slika toliko dominantne da na kraju sobom skrivaju
materijalno tkivo celokupne stvarnosti, dotiemo se samo slika koe, slika pola, koji se
postavlja izmeu koe i misli kao prezervativ. Reverdi je poeziju poredio sa pesnicom u kojoj
je skupljena puna stvarnost. Otad su se ake opustile da bi mogle da stiskaju daljinski
upravlja. Ukoliko istovremeno ne rade na neemu to nije pisanje pesama, pesnici sve vie
zaboravljaju da se dotaknu samih stvari. Istom zaboravljaju da je poezija pre svega simultano
opaanje i otkrivanje stvarnosti, ulno iskustvo materijalnog pluraliteta svakodnevnih stvari,
pre nego to rei eventualno zabelee njihov trag.
Direktni pogled na stvari koincidira sa moguim ciljem, hicem, eljom: on ne dosee cilj
po svaku cenu, ali podstie napinjanje misli. On rascepljuje zatitni sloj koji kao da razdvaja
meusobno sve ljude. Pesnici, meutim, esto navlae oklop: u Francuskoj, njihov jezik je
postao ogroman pancir. Suoen sa stvarnou, koja je postala gotovo nepristupana svesti,
pogled, u njihovoj viziji sveta, suzdrava se od stvaranja novih perspektiva u prostoru koji
kao da se udaljava od njih dok sasvim ne iezne. On se, bez jasnih repera, preputa toku
32

prefabrikovanih vizija. Na Zapadu, a posebno u Francuskoj, suvie mnogo pesnika prihvata

taj otklon od stvarnosti kao sudbinu. Ceo svet pred njihovim oima trepti kao zbrka fosfina.
Sve klizi i tee u zenici koja ak nema ni vremena da zapamti sve to zabelei. Ta voda se
ne ledi, as je vrela ili mlaka, Zbog nedostatka uporita, kako mi skoro ree ilijen Grak,
poezija, u meri u kojoj postoji kao specifina i nezavisna aktivnost, preti da se ugui u onome
to on naziva optim rastakanjem. Ne moramo biti Dozef Konrad da bismo znali da se
more bolje upozna plovljenjem nego davljenjem u njemu. Meutim, ljudi se toliko nesvesno
preputaju i ravno tonu u materiju da vie nemaju elju ni da vide. Grevito se drei nekih
koncepata, ovetalih dogmi, lienih smisla, nebo i zemlju uspevaju da vide samo u starom
zaprljanom retrovizoru.
Prvo iezlo uporite jeste verovanje u mo poezije u ivotu. Ako se pesnici zatvaraju u
uaneno polje pisane poezije i njene knjievne, pa i mistine predstave tako je poelo sa
Verlenom, koga je Rembo napustio u tutgartu 1875. i vratio ga veri i crkvi , ako se okanu
uloge lutajuih, matovitih glumaca-mislilaca, spremnih da preu s jednog izraajnog sredstva
na sva druga, ako nemaju dara da se pojave tamo gde se najmanje oekuju, ako se ogranie na
ulogu autora knjiga u produkciji miliona tona tampanog papira ije je brisanje ve
predodreeno, poezija e ubrzo biti svedena na zastarelu pisarsku struku. Na kraju e zanimati
samo retke strunjake, ljubitelje kurioziteta: pergamenata, arhiva, bibliofilskih izdanja,
triarija, koliko god odjekivale2, robe sa buvljaka.
Daleko od toga da ja sad tvrdim da pesnici ne rade nita da bi izmenili takvo stanje stvari.
Jedini moj ponos je u tome to pripadam velikim pobuivaima. U dobu u kom sve, osim
poezije, sve bre i bre grabi ka entropijskom haosu koji je izazvao iluzorni Novi svetski
poredak, kucnuo je as da se promeni brzina misli. to, razume se, ne znai da treba biti bri
od svega ostalog. Postoji sporost koja je efikasna u dugom vremenskom periodu, koja je
poeljnija od kratkorone brzine. Da bi se pronala vakcina protiv epidemije nepoznatog
porekla, potrebno je makar deset godina. Da bi se oslobodila izuzetno ogranienog,
istovremeno pompeznog i mazohistikog poimanja sebe, svog autizma, bie potrebno moda
dvaput toliko. Dok se to ne dogodi, poezija rizikuje da potone u potpuni zaborav.
sa francuskog preveo Bojan Savi Ostoji

Alen ufroa (Alain Jouffroy, 1928), francuski pesnik i esejista, prikljuuje se 1946. Bretonovom
obnovljenom nadrealistikom pokretu, gde stupa u kontakt sa Mioom, Pikabijom i Stanislavom
Rodanskim. Iz pokreta je iskljuen ve 1948. zbog podrivanja grupe. Pedesetih godina stie ugled kao
pisac i umetniki kritiar. Meu prvima je u Francuskoj popularizovao ameriki pop-art. Godine 1965.
sastavlja i antologiju beat-poezije. Tih godina se ponovo pomirio sa Bretonom i osnovao uvenu ediciju
Posie u Galimaru, posveenu afirmaciji savremene poezije. Sedamdesetih je napisao svoja
najznaajnija poetska i esejistika dela, kao i autobiografski roman Doivljeni roman (Le Roman vcu,
1978).
Od 1983. do 1985. je bio kulturni savetnik u ambasadi Francuske u Tokiju, gde se vezuje za savremene
japanske pesnike (prvenstveno za Makota Ooku).
Za celokupno delo primio je 2007. Gonkurovu nagradu za poeziju.
Objavljeni odlomak je preuzet iz Manifesta doivljene poezije (Manifeste de la posie vcue), koji je
objavljen 1995. u Galimarovoj ediciji LInfini.

Aluzija na uveni Malarmeov stih iz Soneta na yx: Aboli bibelot dinanit sonore : Potrte triarije
uzaludnosti to odjekuje. [prim. prev.]

33

Duan Vasi
KOMBINATORIKI SONETI

Krajem leta 2007. skrenuta mi je panja na sulude ideje i neverovatne rezultate

ulipista, sa poneto sluajnim fokusom na Sto hiljada milijardi pesama Remona Kenoa.
Keno je, negde u XX veku, sastavio ciklus od deset soneta sa osobinom horizontalne
meuzamenljivosti stihova, tj. sa mogunou da bilo koja dva stiha na istoj poziciji, a u
razliitim sonetima, zamene sonete, a da se u datim sonetima ouva i rima i sintaksika
ispravnost. Konstruisau ovde minimalni netrivijalni primer dva distiha sa istom osobinom,
uparujui jedan poznati i jedan nameteni distih:
(1a) Kao zlatne toke, krvlju pokapane,
(1b) dole pada sunce, za goru, za grane.
(2a) Dok sve nemo uti diljem ove strane
(2b) bljeti rubin jedan u kruni bez mane.
Oigledno, i (1a)(2b) i (1b)(2a) su validne strofe, i oigledno slabije od Jakieve, ali
ne mnogo slabije od nametene strofe. Validnost je postignuta oponaanjem strukture uzorka:
u pitanju je sloena reenica, iji zavisni deo ini prvi, a nezavisni deo drugi stih. Relativni
pad kvaliteta dopune (do dvolanog ciklusa), a posebno pesama alternativnog ciklusa
(dobijenog zamenom stihova na nekoj poziciji), proistie iz relativne kompleksnosti te
strukture. Da se uzorak, meutim, sastoji od dve nezavisne reenice, zahtev sintakse bi gotovo
nestao, znaajno pojednostavljujui problem. Lemitian pogled na Kenoove polazne sonete,
kao desetolani fingirani uzorak, ponegde otkriva i takvu tehniku.
Ako pred sobom imamo jedan Kenoov alternativni ciklus, nemamo naina da u njemu
prepoznamo, ili iz njega ekstrahujemo polazni. Gornji minimalni primer sadri i tu
mogunost: poznavalac e grupisati stihove Veeri u prvu, a od preostalih sainiti drugu
pesmu. Na taj nain, originalna pesma za neke itaoce nee biti izgubljena. Ovo dodatno
ogranienje ugradnja nedvosmislenog principa deifrovanja u polazni ciklus,obogauje
Kenoov postupak na neoekivane naine.
Nasluuje se ve da privlanost polaznih ciklusa sa opisanom osobinom ne lei u
nekom specifinom efektu neupuenih itanja istih (naime, nesvesnom oseaju da se na neki
nain ita jedan te isti sonet, to bi moda izazvale gramatika ekvivalentnost i jednako
konfigurisane, jednako ozvuene rime), ve u varijabilnosti u alternativne cikluse (i, mogue,
neupuenim itanjima takvih). Permutovanje stihova po razliitim pozicijama
stepenuje/eksponencira broj moguih soneta: deset na etrnaesti stepen je upravo sto hiljada
milijardi. Kenoovo delo je svojevremeno tampano na vrlo zgodan nain i italac je stihove
mogao da kombinuje sam.
Do sada nisam proitao nijedan, pa ni polazni, Kenoov ciklus u celosti; francuski
original svakako ne razumem, a za engleske prevode nisam imao strpljenja, mada se ini da
najbolji, epmenov, adekvatno prenosi Kenoov relaksirani smisao za humor. Uostalom, ini
se da Kenou sadrina pesama nije bila toliko vana: nekakvi su soneti morali nastati, ne bi li
testirali postupak, ija je samosvojna reitost bila na prvom mestu. Kenoov koncept, uz
evidentnu itljivost, pesmolikost njegovog uinka, predstavlja izjavu o poeziji, jeziku i
smislu, iju teinu nasleuje svaki implementator.
34

Udovoljiti strukturalnim zahtevima kenoovskog prosedea mi se od poetka nametnulo

uzbudljivim izazovom, a svakako me je privukla prilika da jezik kojim piem snabdem
jedinstvenim resursom. Nisu mi bili strani soneti, a ni dodatne, neobine i gotovo perverzne
versifikacijske stege. Meutim, tek e mi eksperimenti sa ulipistikom teorijom i praksom,
poput kombinatorikih soneta, ali i lipograma, pomoi da opravdam svoju uvek prisutnu
sklonost ka pisanju sa ogranienjem: pokazae se da jezik, za mene, tek pod pritiscima, tek
pri ogromnim temperaturama, daje najbolje od sebe, kao da trpi fizike promene, naime,
kristalie se. to mu manji prostor nametnem, u to ga skueniji lavirint smestim to raste
verovatnoa da u ga onesposobiti, ali i sigurnost da e, bude li se ikako, virtuozno, spasao,
biti u tom spasenju udesan.
Naravno, nikada nisam nameravao da srpsku implementaciju datog prosedea
ostvarujem radi nje same, poput, u nekom smislu, savreno slobodnog i savreno neslobodnog
prevoda; poeleo sam da koncept dovedem na novi nivo, i to mnoei ga nekim drugim
konceptom. Nastali hibrid bi zadovoljavao zahtev forme Kenoa i zahtev sadrine... ega?
Ambicija mi je bila i da odaberem temu koja e, u plodonosnoj meuigri, postupak staviti u
umetniku funkciju, vraajui ga, na taj nain, poeziji. Ukus, pre razuma, diktirao mi je okvir
za drugi inilac: Sedam mrtvih pesnika Branka Miljkovia (iz zbirke Uzalud je budim).
Otud se i moj polazni ciklus sastoji od sedam, a rezultujui kombinatoriki eksponent od
sedam na etrnaesti stepen pesama. Najzad, projekat/zbirku sam naslovio Skoro sedam
stotina milijardi mrtvih soneta. Na koji nain integriem Miljkovievu tematiku, i na koji
nain, i sa kolikim uspehom, ispunjavam navedene ambicije, to moe svaki italac
odgonetnuti za sebe. Ovde u jo samo napomenuti da je Branko propustio da ukljui sebe
mada je ukljuio Branka, kao i da sam znao da mi se isti propust, za mene dvostruk, ne sme
desiti. Propust da ne ukljuim Branka Miljkovia i da ne ukljuim sebe.
ini se prirodnim da se ovo delo, Skoro sedam stotina milijardi mrtvih soneta,
poistoveti sa sedmolanim polaznim ciklusom. Tamo je sva graa; tamo je najvie smisla,
budui da su ti soneti nastali prvi i pod najneposrednijom kontrolom autora; tamo je, valjda, i
svo delo. Meutim, i neka mi bude verovano na re, stroge primene viestrukih ogranienja
su ve u polaznim sonetima komprimovale dinamiku koja bi apriorno mogla odlikovati tek
njihove izvedenice. Time je polazni ciklus izgubio pravo da se, u odnosu na kombinatorike,
naziva originalnim; svaki je ciklus postao poreklo svih, a delo se matematiki,
nemetaforiki reeno preselilo u nelinearnu, viedimenzionu strukturu (klasu matrica
stihova), koja se ne moe itati kao to se etvorodimenzioni oblici ne mogu sagledati, ve su
itljive jedino njene linearne instance, njeni preseci sa standardnom dimenzijom, dostupnom
itanju kao to je trodimenzioni prostor dostupan vidu. Jednostavan mehanizam (web
interface) za instanciranje, projekciju i numerisanje mojih milijardi u pojedinane sonete
postavio sam na adresu http://alas.matf.bg.ac.yu/~mr03174. Ciklus od sedam soneta pod
nazivom Pakleni aptai je deo Skoro sedam stotina milijardi mrtvih soneta i sastavljen
je korienjem kombinatorikog metoda koji sam opisao u ovom tekstu.

35

Pakleni aptai
8. januar 2009.

I
Ti, to jecaj ute uje meseine!
Vrhove Urala moja mata sneva
ali tvrd se prezir za ljubavlju vine
gde cvet radi cveta kristal preodeva.
Budim se u drutvu punom mranih nada
veih zavetanja. Pojmih stanje celo
sa izrekom sitnom iz Pariza grada
zagonetnim Disom pohodiv poselo.
Gavrana i svraka postim li sred pira?
Spomene sam drugim pisao do skora;
ubica, i tat sam kordovskih psaltira.
Slavuji i guje i ruica vrti
ne smene to trepti jasiku vrh gora
ni od ega manje besmislene smrti.

II
O Isuse knee, oko sa visine!
ta sprovodi desna ne vidi mi leva
a sve poput snega lanjska mladost mine
naspram due koja sobom oboleva.
Razbiram lamentnu utnju serenada
zaljuljanog carstva. Pogreboh si telo
bez odbrane posred slepoonog Hada
pripitomiv krvi to mastilo zrelo.
Je li sonet raka, dua nego ira?
Da se bude ovek kucnula je hora:
traginih soneta sedam je kumira.
Grehobarko, zdravo! Dijaci odrti
bljete u grimizu histerinih zora
halucinogene strailovske smrti.

36

III
Jaganje, to poe pasti u doline!
Omega je slovo trbuha i gneva
jer zaspalom njivom nadahnue pline
dok pogiba miris uskrnjeg podneva.
Da dovri peal iskah odvajkada
tog Podzemlja to je Prometeja srelo
pri molitvi Djevi za rabu to strada
opazivi doba da me je pomelo.
Zar kolena uljnih obesi se lira?
U Raveni digoh plou od mramora:
uz ora pro nobis prenuh si vampira.
Dva krvava pua i lovaki hrti
opsedaju stube blaenoga dvora
svakoga i svaeg odnosee smrti.
IV
Sveta Majko, eljna da razrei vine!
Sa slomljenih brda beseda mi seva
jer koraam stazom koja varkom sine
i vremena sviju stiava se vreva.
Turistiki bludim podno kolonada
Limba mapiranog kao lino delo
pre vekova mitskih. Kuam emer slada
ekia i ama sluaju opelo.
Zar banalan kvadrat za mene se bira?
Dante, obresmo se u umi amora:
na boura polju otpih iz kondira.
Epitaf je cifra. Semantici krti
suvini epitaf skladae sred hora
poput rvnja teke, neizbene smrti.

37

V
Filigranska ljusko, delikatni krine!
U obinoj ami sav mi ivot zeva
kad za svu samou srp na nebu brine
i krivca sa krstom ruka ne okleva.
Ogluhnuh na tutanj gromkih kanonada
starih novih senki u sumraje svelo
putem reciklae. Tanatos me svlada
mandarina vino odlaui vrelo.
Najzad, ludoj glavi nai u li mira?
Dantovu Franesku spasavam vihora:
tek oblaka rosom, mlaka krv se spira.
Pet i milijarde, surovou strti,
nek preklinju milost od trange i vora
u grljenju rajskom radosnice smrti.
VI
Voljena, to nosi krabulju jednine!
Crvena u mesu mojem ptica peva
a to ludo srce samohrano gine
gde zvono u vodi mostu odoleva.
Dusima se survah silnih kavalkada
po lutanju brae. Ozvezdih si elo
u svesti ta gubi i u tami klada
rasprsnuv o hridi teme osedelo.
Nastupi li pono uma usred vira?
Reljef s likom Danta poznati se mora;
jo Vita Nuova ljeska dnom putira.
Dobre Nade klete obale i rti
prelamaju mladost gardiste i kora
od prejake rei u Ksaveru smrti.

38

VII
Arhanele gorki snage i praznine!
Smejem se kroz suze na kljuvana creva
kad dodiri s vatrom sam pepeo ine
dok raskone noi sjaj me prekoreva.
Razumevam gde su i refren balada
najzad posve mrtvih. Siao sam smelo
kud Arno ne gudi. Zborim pesmu jada
meu gosparima gaze neveselo.
Koja violina da setnije svira?
U burdelju traim poinka opora;
zabeleih udes kralja od Misira.
Plesnjive dubine i glob to se vrti
ustavljahu vale to rimuju mora
paklenih aptaa. Pomiluj me, smrti!

Duan Vasi je roen 1985. u Subotici. Studira raunarstvo i informatiku na Matematikom fakultetu.
Poeziju, prozu i eseje objavljivao u Zetni, Almi i drugim asopisima.

39

Sadraj

Uvodna re ......................................................................................................................... ..... 1

Poezija
Riard Brotigan - Poslednja muzika jo nije odsluana ...................................... ..... 3
Gabor ejn - Jutarnja tela .......................................................................................... 9
Prevedena poezija
Dragan Jovanovi Danilov - uvar belenice ........................................................
Milo Petrovi - Svet je udes svega .........................................................................
eljko Tei - Figurica ene ....................................................................................
Marina Zrni - Odsekla sam granu masline ............................................................

13
18
25
28

O poeziji
Alen ufroa - Manifest doivljene poezije .............................................................. 31
Duan Vasi - Kombinatoriki soneti ...................................................................... 34

40

41