RUSKI FILOZOFI

Ruska filozofija se mo`e obasniti u okvirima ruske istorije. Mongolsko ropstvo od XII do XIV veka
doseklo je Rusiju od Vizantije od koje je prihvatila hri{}anstvo, i od ostatka Evrope, tako da ova
zemlja nije imala nikakvog udela u renesansi. Razvijala se kao ujedinjena dr`ava pod moskovskom
carevinom. Sve do XVIII veka ruskom misli je dominirala gr~ka patristi~ka tradicija, kada se
pojavio Kijevski mislilac Skorovoda, koji se ponekad opisuje kao prvi ruski filozof. Razvio je
religijsku viziju zasnovanu na sintezi anti~ke i patristi~ke misli, ali u svojim idejama nije imao
sledbenika.
Do srednjeg veka intelektualni centar Rusije je bio Sankt Petersburg, gde je Katarina Velika po~ela
da promovi{e Zapadnu sekularnu kulturu uz pomo} francuskih prosvetiteljskih ideja, medju
obrazovanom elitom. Ipak svaki poku{aj samostalnog razvijanja prosvetiteljstva medju rusima i
razvitka kritike vlasti, zavr{avan je u`asnim gonjenjem. Progon naorednih ideja dostigao je svoj
vrhunac sa Nikolajem I, kada su sve filozofske katedre na unirvezitetima zatvorene. Ovaj period se
jo{ naziva i Ruskim mra~nim dobom. Filozofija je ponovo do{la u Rusiju tek 1889. Zapadnja~ke
ideje su bile subjekat intenzivnih debati u malim, neformalnim krugovima studenata, pisaca i
kriti~ara, a najpopularnije su bile u Moskvi i St Petersburgu gde su iznedrile takve filozofske lidere
kao {to su budu}i socijalista Hercen i Bakunjijn, pisac i liberal Turgenjev, kao i budu}I slovenski
religiozni filozofi poput Kirijevskog i Komjakovog.
30-tih godina XIX veka ruska misao se susrela sa nema~kim idealizomom, {to predstavlja dogadjaj
odlu~uju}e va`nosti za budu}i razvoj Ruske misli. Idealizam je ostavio svoj trag na re~nik ruske
filozofije, ali je zapravo prava zaostav{tina verovanje, koje je delila ve}ina ruskih mislilaca, jedno
integralno op{te vidjenje, koherentno i ujedinjeno u istorijskom procesu.
Prvi filozofi ruskog liberalzma interpretirali su pro{lost i budu}i razvoj u duhu Hegelove doktrine o
neophodnosti pokretanja celog ljudskog dru{tva ka inkarnaciji Razuma u modernoj ustavnoj dr`avi.
Ruska religijska filozofija nastojala je sebe da vidi kao proroke, ukazivaju}i na put regeneracije
ljudskog dru{tva kroz duhovnu transformaciju individue.
Na kraju XIX veka, u kulturnom sloju koji je proizveo pokret koji je nastao u filozofiji I umetnosti
na Zapadu, radikalni mislioci su po~eli da ponovo objavljuju njihove predominantne racionalne
modele pojedinca i dru{tva. Ni~eov super- ~ovek je imao izuzetan uticaj na ponovnu revaluaciju
vrednosti, preduzetih sa ciljem formulisanja moralnih i socijalnih ideja koje }e prigrliti svestranost
ljudske kreativnosti.

BERDJAJEV

Николај Александрович Берђајев (Николай Александрович Бердяев) (18. март 1874 (6.
март по старом календару) – 24. март 1948) био је руски религијски и политички филозоф.

Рођен је у Кијеву у аристократској породици. Мајка му је била полуфранцускиња, а отац рус.

Похађао је војну школу, из које је избачен због недовољне оцене из веронауке. Вероучитељ
вероватно није могао да претпостави да ће Николај Александрович постати изузетно
значајан религиозни мислилац, кога у црквеним круговима називају пророком, доктор
теологије и лауреат за Нобелову награду. Са свега четрнаест година чита Хегела, Канта и
Шопенхауера. Од раног детинства говори француски (језик који су користили у кући ) и
немачки.

1894. године се уписује на кијевски универзитет. Тамо постаје марксист и после хапшења на
студентским демонстрацијама, четири године касније, избачен је са универзитета. И после
тога наставља са активностима против власти и бива осуђен на прогонство у унутрашњост у
трајању од три године - доста блага пресуда за то време.
1904. године се жени са Лидијом, својом животном сапутницом, и пар се сели у Петроград,
престоницу и тадашњи центар интелектуалне и револуционарне активности.

Два пута је за време царске Русије боравио у затвору и привремено прогнан у унутрашњост
Русије, и два пута за време бољшевизма. Једном приликом је недељу дана провео у затвору
Чеке да би га на крају испитивао сам Ђержински ( начелник Чеке ). Као и увек, без страха,
Н.А. је одржао мало предавање које се свидело Ђержинском, због своје искрености. Готово
да га и није прекидао, сем повремено са коментарима типа: "Па наравно, човек може у
теорији да буде идеалиста, а у пракси материјалиста и обратно." На крају му је ипак поставио
неколико незгодних питања, али му је дао и делимичне одговоре уз њих.

1922. године Берђајев је протеран са женом Лидијом и њеном сестром Јевгенијом Рап из
Русије заједно са многим писцима и философима. Неко време борави у Берлину, а затим у
Паризу и на југу Француске.

1945. године, крајем септембра месеца, Лидија умире услед парализе мускулатуре грла која
је била праћена отежаним говором и узимањем хране. Н.А остаје да живи са својим
најбољим пријатељем, лидијином сестром, Јевгенијом Рап.

1947. године универзитет у Кембриџу му додељује докторат теологије honoris causa. У

пролеће исте године кандидован је за Нобелову награду, коју није добио јер се од њега
тражило да предузме одређене кораке које он никако није хтео да учини.

Умро је за својим писаћим столом у марту 1948. у Кламару у близини Париза.

Философија
У средиште своје философије је ставио слободу, за коју је сматрао да постоји ван Бога ( под
утицајем немачких мистичара, у првоме реду Јакоба Бемеа). Сматрао је да је човек позван да
ствара заједно са Богом и да је овај живот у ствари осми дан стварања на који је човек
позван. Верује да се човек може оправдати стваралаштвом. Специфичан је и његов однос
према идеји пакла, за који сматра да не постоји, али у својој философској аутобиографији
исповеда да се сваког дана са сузама моли за све оне који се муче у пакленим мукама.
Прихвата Фјодоровљево условно тумачење апокалипсе, по коме је само пут зла предодређен,
док је Божији пут, пут слободе и стваралаштва.

У Петрограду је основао Религиозно филозофско друштво. Под разним утицајима ствара

сопствени филозофски систем као својеврсни егзистенцијализам. Сматра императивним
враћање цркви и хришћанству, односно хришћанском свету као уточишту законитости и
морала и цивилизације на разуму засноване. Дух човека који је створио технику није у стању
завладати њоме, мењајући притом органско-ирационално с организационо-рационалним.
Машина мења човечји рад и то треба да уништи ропство и сиромаштво човека, али машина
се не покорава ономе што је од ње тражено, већ машина намеће нова, своја правила.
Злоупотреби машине није кумовала машина, већ баш човек. Машина може бити моћно
средство победе над природом ако је човек слободног духа.