1.

Uvod

Problem supstancije je svakako jedan od centralnih filozofskih

problema. Gotovo da ne postoji filozof antike, srednjevekovne
ili moderne epohe koji se nije bavio ovim pitanjem, i kome,
tavie, to nije bila centralna tema. Moemo naii na raznovrsne
tekoe u pokuaju da ovaj problem razmotrimo. Pre svega,
razmatranje razvoja pojma supstancije moe se izvesti na vie
naina, to taj posao svakako oteava. Naime, postoje razliiti
problemi koji su bliski problemu supstancije utoliko to e
odreeno konkretno shvatanje supstancije implicirati odgovor na
te srodne probleme. Recimo, neko ko smatra da supstancija
postoji izdvojeno od ulne stvarnosti i u logikom smislu pre nje,
odnosno da je njeno postojanje osnov postojanja svega ostalog,
teko e moi dosledno da zastupa nominalizam u pogledu
univerzalija. Opet, neko ko zastupa ideju da se supstancije
nalaze u samim stvarima, morae da se dodatno odredi u
pogledu konkretnog shvatanja univerzalija. Dalje, shvatanje
odnosa aktualnosti i potencijalnosti gotovo uvek e biti pod
uticajem stava o supstanciji.
Ukratko, od toga kako emo shvatati supstanciju zavisie kako
emo shvatati druge srodne probleme, i obrnuto. Upravo zato,
svakom razmatranju istorije pojma supstancije mora se pristupiti
paljivo i sa jasnim ciljem. S jedne strane, potrebno je nai neki
konkretno formulisan problem koji nee uz to zahvatiti i druge
probleme. Time bi se izbegla prevelika rasplinutost razmatranja,
to bi ga uinilo preopirnim i bez dublje poente. Sa druge
strane, ovom problemu se ne sme pristupiti ni iz ugla hroniara
koji e prosto pobrojati1 razliita shvatanja supstancije. Time
bismo samo sakupili informacije o razliitim filozofskim
stanovitima, ali ni o jednom ne bismo saznali nita znaajno.
Kljuno pitanje je ta elimo da postignemo. Odgovor na to
pitanje e bez sumnje odrediti tok razmatranja i obim u kome
emo mu pristupiti. Problem je, svakako, to odgovor ne mora
biti jednoznaan, precizan, i to nas moe uvui u vie problema
nego to nam moe efikasno pokazati put za njihovo
razjanjenje. Kako, vremenski posmatrano, istorija ovog
problema koincidira sa samom istorijom filozofije, tako smo u
iskuenju da previe zahvatimo i time zanemarimo nameru sa
kojom smo tom istraivanju pristupili.

to je, na primer, odlika Diogena Laertija

Koji je, dakle, cilj naeg bavljenja istorijom ovog pojma? Na

koje pitanje elimo da odgovorimo ovim istraivanjem? Koji
emo vremenski period uzeti kao relevantan? Ponimo od
poslednjeg pitanja. Vremenski period koji e u ovom radu
zauzeti centralno mesto je period moderne filozofije, od Dekarta
do Kanta. Ovaj period je posebno relevantan jer se, nakon
vekova vrlo sporog razvoja filozofije, stanje stvari dramatino
izmenilo pojavom Dekartovih dela. To ne znai da su svi stavovi
koje Dekart iznosi bilo prvi put izneto. Daleko od toga. Ipak,
nain na koji im je Dekart pristupio i drugaija perspektiva koju
je zauzeo stavila su mnoga pitanja u novi okvir i na njih bacila
novo svetlo, inei ih daleko uticajnijim i dajui im daleko vei
domaaj nego to su imala kod ranijih filozofa i u ranijim
okvirima. Ako on stoji na poetku jedne potpuno nove, rei emo
radikalno drugaije epohe, Kant stoji na njenom zavretku, u isto
vreme poinjui drugu epohu, u najmanju ruku jednako
revolucionarnu u odnosu na prethodnu. esto se kae da se
filozofija moe i podeliti na periode pre Dekarta i posle Dekarta,
ali jednako, i ak sa veim pravom se moda moe tvrditi da se o
njoj moe govoriti na jedan nain pre Kanta, a na drugi nain
posle njega. Smatram da se poslednja tvrdnja moe najbolje
opravdati kroz obradu istorije pojma supstancije i utoliko se to
moe uzeti kao cilj ovog rada.
ta tano podrazumevam pod ovim? Ono to se prvo moe
proitati kada se listaju knjige o Dekartu je da je kod njega prvi
put zasnovana teorija saznanja koja u prvi plan stavlja subjekta
kao istog istraivaa. Njegov projekat istog istraivanja donosi
potpunu promenu u pristupu razliitim temama i menja sliku
filozofije kakva je do tad postojala. Pa ipak, ova promena je i
dalje u okvirima epistemologije. Ono to je kod njega i dalje
prisutno jesu dokazi za postojanje Boga, pozitivne tvrdnje koje
idu daleko iznad onoga to je zapoeo svojim metodom sumnje.
Jedan od pokazatelja da je to sluaj je, tvrdiu, i to to je,
promenivi znaenje mnogih kljunih filozofskih pojmova, i dalje
zadrao shvatanje supstancije kakvo je, uz odreene izmene,
postojalo jo od vremena Aristotela. Drugim reima, kod njega,
uz sve promene, pojam supstancije nije doiveo nikakvu
sutinsku promenu. Na koji nain je to uticalo na filozofe nakon
njega videemo u toku samog rada. Razlog iz kog mislim da je
Kantova promena shvatanja ovog pojma jo drastinija je da se
ona ne odnosi primarno na epistemologiju toliko koliko na
metafiziku (iz koje e slediti drugaije shvatanje saznanja). U
osnovi te promene stoji radikalno drugaiji tretman supstancije,
i odgovori koje Kantova filozofija daje na mnoga pitanja
koreliraju sa tom promenom. Eliminisanje onoga to je ranije
2

bila metafizika vrsto je povezano sa eliminacijom onoga to je

ranije predstavljala supstancija. Nadam se da u u toku rada
uspeti da pokaem kako je to sluaj.
Da bih to uspeo, morau da zaponem, ipak, ne Dekartom,
ve Aristotelom. Naravno, u radu koji nema pretenziju na
obimnost, jako je teko detaljno izloiti sva shvatanja supstancije
od Aristotela do Dekarta. Dodue, jedna povoljna okolnost je da
se u tom periodu nije puno toga promenilo. Naime, smatram da
relativno spokojno moemo prei sa Aristotela na Tomu
Akvinskog i Dunsa Skota, a potom nastaviti bavljenjem
racionalistima, empiriarima i, konano, Kantom.
Jedno pitanje koje bi se moglo postaviti je gde je u svemu
tome spor oko univerzalija. Moe delovati da taj problem spada
u neizostavni deo ovih razmatranja, ali smatram da to nije tako, i
da nas ulaenje u detalje ove rasprave moe samo odvui sa
osnovnog puta i uvesti u dodatne konfuzije. Naravno, ono to su
u tom sporu predstavljali realisti moe se identifikovati sa
kasnijim racionalizmom, dok je ono to su govorili nominalisti i,
do neke mere, konceptualisti, moe povezati sa shvatanjem
empirista u modernoj filozofiji. Pa ipak , pitanje univerzalija je
sve samo ne precizno odreeno. U njega je upletena koliko
metafizika, toliko i filozofija jezika, odnosno teorija znaenja. To
je pitanje o tome ta postoji jednako koliko o tome ta rei
znae. Kako se, posmatrano iz ugla tadanjih filozofa, moe rei
da, kada je re o supstanciji pre svega govorimo o postojanju
stvari, to jest, o metafizici, ja u se utoliko kloniti rasprave o
univerzalijama. Gore sam naznaio tok ovog rada, a krajnji cilj,
da ponovo naglasim, bie da pokaemo veliinu Kantovog
preokreta u filozofiji kroz prikaz veliine preokreta koji je
napravio u shvataju supstancije.

2. Aristotel i Srednji vek

2.1. Aristotelovo shvatanje supstancije
ini mi se da moemo izdvojiti nekoliko razliitih formalnih
shvatanja supstancije. One nisu meusobno iskljuivo
komplementarne. Neke od njih se preklapaju delimino, i mislim
da kroz te koncepcije moemo precizno identifikovati svaki
kontinuitet i diskontinuitet na koji emo naii tokom naeg
bavljenja. Mislim da ve kod Aristotela moemo nai sledea
formalna odreenja supstancije2:
2

Ovih pet odreenja se donekle preklapaju

1) Supstancija je ontoloki primarna, to jest:

a) i sve drugo to postoji zavisi od nje
b) ona sama nije zavisna ni od ega drugog
2) Supstancija traje kroz vreme (nije propadljiva)
3) Supstancija je nosilac svojstava
4) Supstancija je subjekat kome se sve ostalo (akcidencije)
predicira
5) Supstancija je osnova svih promena, odnosno neto to se
samo ne menja
Ova odreenja, iako pokrivaju antiko shvatanje supstancije, i
dalje nam ne pruaju dovoljno informacija. Naime, ona nam
pruaju odgovor na pitanje kako je formalno supstancija
shvatana, ali nam ne odgovaraju na pitanje ta je se
podrazumeva pod supstancijom u sadrinskom smislu. Upravo
na tom mestu poinju razmimoilaenja filozofa.
Pre svega, ni kod samog Aristotela ne moemo nai jedno
jedinstveno shvatanje. U dva razliita dela, Aristotel identifikuje
supstanciju na dva razliita naina. Prvo, u Kategorijama, on
identifikuje supstanciju kao partikulariju, odnosno kao individuu.
Na taj nain, sva pojedinana bia koja oko sebe vidimo, kojoj
god vrsti da pripadaju, jesu supstancije. Po Aristotelu,
supstancija, u najsvojstvenijem, i prvom, i glavnom smislu, jeste
ono to nije ni afirmirano o jednom subjektu niti je u jednom
subjektu, - kao, na primer, jedan odreeni ovek ili jedan
odreeni konj.3 Aristotel ovo naziva prvom suspstancijom.
Osim nje , postoji i druga supstancija, a to su rodovi, i u njima se
prve supstancije sadre. Drugim reima, pojedinani ljudi
sainjavaju rod ovek, i rod postoji samo ukoliko postoje
partikularije koje ga sainjavaju.
Tako je, prema ovim
odreenjima, Sokrat supstancija.
Meutim, postoje dva prigovora koja se mogu dati ovakvom
objanjenju. Prvi problem je injenica da je Sokrat u jednom
trenutku roen i da je u odreenom trenutku umro. Ako je
supstancija neto to nije propadljivo, to ne podlee
promenama, kako je mogue da supstancija nastane, odnosno
propadne? Drugi problem se oslanja na iste opservacije, sa
donekle razliitim fokusom. Sokrat je nastao. Mogao je nastati ili
ni iz ega, to je bilo nezamislivo u antiko doba (a i danas je
neprihvatljivo), ili iz neega. Ali, ako je nastao iz neega, onda je
zavistan, barem inicijalno od postojanja svog uzroka. Isto se
onda moemo upitati za uzrok, odnosno osnov postojanja te
druge stvari, i tako dalje, sve dok ne doemo do stvari koja
3

Aristotel, Organon, s. 8

nema nita izvan sebe kao osnov, odnosno uzrok svog postojanja.
Oigledno je da e onda samo ta stvar odgovarati onome to pod
supstancijom podrazumevamo, iz ega sledi da Sokrat nee biti
supstancija. Isto e vaiti i za sve ostale partikularije.
Ne udi injenica da je Aristotel drugaije identifikovao
supstanciju u svojoj Metafizici4. Bez ulaenja u detalje njegovih
razmatranja, treba primetiti da na tom mestu individue vie nisu
shvaene kao supstancije, a rodovi postaju primarni ontoloki
entiteti. Tako, na primer, rei emo da prvo postoji rod ovek,
a tek potom svi pojedinani ljudi, i da od postojanja prvog zavisi
postojanje drugog. Postoji nekoliko razliitih naina na koje to
neto moemo identifikovati. Pitanje na koje, naravno, Aristotel
sve vreme pokuava da prui odgovor je ta moemo ispravno
identifikovati kao primarni ontoloki entitet. Tako paritkularije,
odnosno individue vie nisu supstancije.
Da bismo doli do Aristotelovog konanog odgovora, moramo
videti koje odgovore Aristotel odbacuje. Kljuno zapaanje je da
ono od ega su stvari sainjene, tvar, odnosno materija, ne moe
biti supstancija. Naime, iako bi nam moglo delovati da tvar
odgovara nekim odreenjima koja smo gore naveli, ona u sutini
ne moe da ponudi odgovor. Pre svega, tvar, odnosno (prva)
materija, sama nema apsolutno nikakva odreenja. Ne postoji
nita to bi nam omoguilo da na samoj prvoj materiji pravimo
ikakve razlike. Ako bi tvar bila supstancija, a sainjavala pritom
sve to vidimo oko sebe, ne bi postojao nain da je saznamo, to
bi znailo da je svet oko nas, stvarnost, u sutini nesaznatljiva, i
da postoje granice naeg saznanja. Za Aristotela je to bilo
apsolutno neprihvatljivo i proi e jo mnogo vremena pre nego
to e isti ovaj uvid, u potpuno razliitom pojmovnom okviru,
dovesti do stanovita koje e anticipirati konani diskontinuitet
u shvatanju supstancije.
Kako je, dakle, prva materija neprihvatljiv kandidat, ali je ipak
nuan konstituent svake stvari, mora postojati neto to joj
moemo dodati, a to e zajedno sa njom biti ono na osnovu ega
razlikujemo pojedinane stvari. Ovde dolazimo do Aristotelovog
konanog stanovita shvatanja individualna kao nuno
sainjenih iz materije i forme. Sokrat je individua. To znai da
postoji neto iz ega je sastavljen, materija, i ono to ga ini
onim to jeste, a to je forma, i to je ono to e se nazivati kasnije
supstancijalnom formom. Stvari
se, dakle, posmatraju kao
sutinski kompleksne utoliko to materija ne moe postojati bez
forme, niti forma bez materije. Time Aristotel uspeva da ostane
4

Aristotle, The Metaphysics, 1998, posebno knjige Z i H

na nivou pojedinanih stvari, to jest da ne ode u Platonizam

protiv koga je izneo niz zamerki, a da pritom ne trpi prigovore
koji su ga naterali da odustane od prvobitnog shvatanja
supstancije. Potrebno je primetiti sledee.
Primarni ontoloki entitet, odnosno ono to nazivamo
supstancijom, je supstancijalna forma. Sokrat kao supstancijalna
forma poseduje i neka svojstva koja ga ne ine Sokratom, koja se
mogu promeniti a da Sokrat ostane Sokrat. Tako smo pokrili
odreenja 1) i 3) i 5) gore. U jednoj reenici u kojoj elimo da
kaemo neto o Sokratu, on je i dalje subjekat, ime smo pokrili
4). to se promene tie, ono se i dalje odnosi na same
akcidencije, dok uz sve te promene Sokrat ostaje Sorat. Time
smo zadovoljili odreenje formulisano u 2).
Moe se, naravno, postaviti mnogo dodatnih pitanja u pogledu
toga u kojoj meri Aristotel ove prigovore zaista izbegava, i da li,
ak i ako uspeva da odgovori na njih, nailazi na druge,
nepremostive tekoe. Takva diskusija je, meutim, na ovom
mestu i u ovom kontekstu neplodna, jer, kao to sam u uvodu
rekao, zanima nas stvarni razvoj pojma supstancije, a ne kako bi
trebalo iz nekog objektivnog ugla sagledati Aristotelove stavove
i eventualno ih kritikovati. Sada kada smo predstavili ideju o
supstancijalnoj formi kao konanom, i u Antici najrazvijenijem
obliku
identifikovanja
onoga
to
pod
supstancijom
podrazumevamo, prei emo na razmatranje recepcije tog
stanovita u srednjovekovnoj filozofiji.

2.2 Toma Akvinski i Duns Skot o supstanciji

Iako moe delovati neobino da se u preko hiljadu godina
nije promenilo mnogo, treba se samo setiti da u svim Tominim
spisima postoji samo jedan Filozof, Aristotel, i jedan Komentator,
Avicena. Sva vienja supstancije o kojima se govori su
reinterpretacije onoga to Aristotel iznosi u svojoj Metafizici,
posebno Z knjizi. Filozofi pre Tome su mahom zadrali isto
shvatanje supstancije, odnosno shvatanje koje zadovoljava
gornjih pet odreenja. Postojao je, naravno, i neoplatonistiki
pravac u filozofiji, ali, uz sav svoj uticaj, ipak nije uveo iz osnova
razliito shvatanje supstancije. Ono to nam je, meutim, u
kontekstu istorije ideja i namera ovog teksta relevantno, jeste
stanovite koje smo naveli kod Aristotela kao konano, a koje je i
u srednjem veku imalo najvei, preovlaujui uticaj, a kome je
Toma Akvinski dao najpotpuniju formulaciju. Re je o ideji
hilemorfizma.
6

Rekli smo na kraju prethodnog odeljka da su po Aristotelu sve

pojedinane stvari sloene, i da se svaka sastoji od materije i
forme. Kod Tome se na mnogo mesta mogu pronai ovi stavovi,
ali su najdetaljnije izneti u njegovom spisu O biu i biti. 5
Inicijalno Toma pokuava, isto kao i Aristotel, da objasni
individue i pojedinane stvari na koje svakodnevno nailazimo.
Na samom poetku ovog dela, Toma iznosi stav koji u sutini deli
sa Aristotelom: bit (essentia) mora oznaavati neto to je
zajedniko svim prirodama po kojima se razna bia svrstavaju u
razliite rodove i vrstena primer, ovetvo je bit oveka. 6 Ovo
se poklapa sa Aristotelovim stavom da je vrsta kojoj neka stvar
pripada sutina te stvari, tj. kad ne bi postojala vrsta kojoj ovek
pripada, on se ne bi mogao nazvati ovekom. Meutim, ono to
se kljuno ovde nije samo ideja da su vrste te koje daju sutinu
oveku, ve ono to iz toga sledi. Naime, postojanje vrste bez
postojanja individualnih stvari koje joj pripadaju ne bi imalo
smisla. Opet, postojanje individualnim stvarima pre svega
obezbeuje materija, odnosno ono iz ega su stvari izgraene.
Kako prva materija (materia prima) nije nita uposebljeno, ona
sama ne moe biti sutina. U sloenim biima poznate su,
dakle, forma i materija, na primer u oveku dua i telo. Ali ne
moe se kazati da se samo jedna od njih naziva bit. Oito je,
naime, da sama materija stvari nije njihova bit, jer stvar je
spoznatljiva po svojoj biti i po njoj se svrstava u neku vrstu ili
rod; no tvar nije niti poelo spoznaje, niti se po njoj neto
svrstava u rod ili vrstu, nego po onome to zbiljski postoji. Ali
takoe se ne moe kazati da je samo forma bit sloenog biabit
obuhvata materiju i formu.7 Kao to vidimo, Toma Akvinski je
jo eksplicitniji od Aristotela u tvrdnji da je sutina jedne stvari
zapravo spoj forme i materije. U stvari, i po Tomi i po drugim
hilemorfistima, ono to ini stvar onime to ona jeste su
supstancijalne forme.8
Kao to vidimo, moe se uspostaviti vrlo oigledna veza
izmeu Aristotela i Tome Akvinskog. Ono to se u srednjem veku
shvata kao supstancija gotovo je istovetno Artistotelovom
5
6
7

Toma Akvinski, O biu i biti, Globus, Zagreb 2005, s. 126-154

Ibid, s 126
Ibid, s. 128, 130

Uenje o supstancijalnim formama upravo kao osnovu uzima

prethodna
razmatranja, i moemo rei da su to najdalekosenije
tvrdnje koje su hilemorfisti zauzeli. Na ovom mestu se vie ne moemo
zadravati na toj doktrini jer bi nas odvela u vrlo kompleksna pitanja i
probleme koji su nairoko razmatrani u srednjem veku. Time bismo odlutali
od prvobitnog cilja i izgubili predstavu o kontinuitetu u shvatanju supstancije.

shvatanju. Takoe, to je jo vanije, i dalje govorimo o

supstanciji kao o neemu to sainjava unutranji osnov stvari.
Jedan vaan pojam koji se u srednjem veku koristi pored pojma
supstancijalne forme je quidditas.9
Quidditas nam je vaan zbog asocijacija koje ima sa pojmom
sutine. Naime, kada govorimo o kontinuitetu u shvatanju
supstancije koji postoji izmeu Aristotela i srednjevekovnih
filozofa, ovaj termin nam pokazuje da su i jedni i drugi govorei
o supstanciji govorili o neemu nepromenljivom to se nalazi u
stvarima, i to ih ini onime to jesu. Da li emo to nazvati to ti
en einai10, i time mu dodati dimenziju trajanja kroz vreme, ili
ousia, odnosno essentia, stvar je konkretne filozofske
koncepcije. U kontekstu naeg istraivanja te razlike su manje
vane ako ne dovode do konkretnih napredaka u shvatanju
supstancije i u krajnjoj liniji preko malih nijansi dovode do
drastinih promena u shvatanju susptancije. Stoga se okreemo
jednom filozofu ija su razmatranja pokazala jednu dodatnu
moguu dimenziju u razumevanju toga ta ini stvari onime to
jesu i na koji nain tome pristupamo. Re je o Dunsu Skotu i
njegovom shvatanju haecceitas-a, ili ovosti.
Bilo bi preterano rei da je Skot uveo haecceitas kao pojam u
filozofiju. U stvari, i na ovom mestu moemo identifikovati
istorijski kontinuitet. Naime, i Aristotel je govorio o tode ti,
ovom ovde. Moi neto pokazati je bio nain da identifikujemo
odreenu partikulariju. I Toma, kad je govorio o stvarima koje
poseduju supstancijalnu formu kao i hilemorfiku strukturu, 11
koristio je termin materia signata, kako bi oznaio komponentu
mogunosti pokazivanja koja postoji kod svih takvih stvari.
Ono to je kod Dunsa, u kontekstu naeg istraivanja, novo,
jeste ideja da je haecceitas jedna od sutinskih komponenti
svake stvari. Da budemo precizniji, odreena stvar x nije to to
jeste ako je ne moemo pokazati. To ini haecceitas osnovom
njene individuacije, pored hilemorfike strukture koju poseduje.
9

Quidditas moemo prevesti kao tostvo, to je inae standardna

praksa. Meutim, to ne odgovara u potpunost znaenju latinske rei. Kao to
nam i Toma Akvinski kae, quidditas je zapravo prevod Aristotelovog izraza to
ti en einai ono to bee bilo biti, odnosno neto to ini sutinu stvari, sada i
oduvek (naglaava se vremenski momenat, perzistencija). Taj izraz na
starogrkom zvui jednako rogobatno kao i u prevodu na srpskom jeziku.
Utoliko u ja koristiti quidditas u originalu.
10
Lat. Quid quod erat esse ono to bejae bilo biti (ono to je
oduvek bila sutina)
11
Ne izjednaavam posedovanje supstancijalne forme, odnosno
sutine sa hilemorfikom strukturom zato to postoje bia koja poseduju
sutinu, ali nisu sainjena od materije, a to su, aneli i Bog.

Ovo nas vodi na donekle drugaiji put istraivanja od onog kojim

ide Toma. Ako se setimo, ono to je inilo materiju
neprihvatljivim kandidatom za supstanciju je injenica da
materija, posebno prva materija sama po sebi ne moe da se
specifikuje, te bi stvarnost u tom sluaju ostala sutinski
nesaznatljiva. Ovakvo reznovanje nam sugerie da je sutina
stvari, ma kako je odredili, nedostupna ulima. Skotovo
stanovie, nasuprot tome, uvodi u igru ula, ime na neki nain,
iako je verovatno anahrono tako govoriti, sugerie empiristiki
nain razmiljanja o supstanciji. Ova dodatna linija istraivanja
vodi nas onda do moderne filozofije na ostrvu i empiristikih
shvatanja Loka, a u krajnjoj liniji i Barklija i Hjuma.
I danas postoje rasprave o tome da li je Duns zaista bio
pretea modernog empirizma (zajedno sa jo nekima poput
Okama i Rodera Bekona), da li je u pogledu univerzalija bio
realista ili ne. Ono to je sigurno je sledee. Duns je, kao i Toma,
verovao da su stvari hilemorfiki sastavljene, i da postoji u njima
neto to ih ini time to jesu, a to se standardno moe
identifikovati kao supstancijalna forma. Meutim, Duns ima
shvatanja koja se mogu ee nai u modernoj filozofiji i koja
dosta odstupaju od onih koja se mogu okarakterisati kao
tomistika. Kao jedna od karakteristika Dekartove filozofije
esto se istie njegov stav da su duh i telo realno razliiti. Pa
ipak, i kod Dunsa nailazimo gotovo iste formulacije. Po njemu,
realno razliiti su forma i materija. Gore smo pomenuli kako je
Toma smatrao da individuacija poiva na oznaenoj materiji. Po
Dunsu, materija nije naelo individuacije, jer ona moe postojati
i bez tela12. Samim tim, ona nije tek potencijalna bez forme, ve
jednako aktualna kao i forma.
Kada ovo kaemo, treba napraviti jednu ogradu. Naime, Duns
je, kao i drugi srednjevekovni filozofi, bio zastupnik
hilemorfizma. Ono to ini neku stvar onim to ona jeste je
supstancijalna forma koju ona poseduje. Ta stvar takoe mora
biti sastavljena od materije (ovde se, kao i kod Tome, izuzimamo
iz detaljnije rasprave o tome da li i aneli imaju hilemorfiku
strukturu). Meutim, forma, odnosno priroda stvari nije
jednostavna. Jedna stvar se sastoji iz onoga to je zaista
individuira, haecceitas-a, i prirode. Prva se tie onoga to spolja
moemo opaziti, a drugo onoga to se nalazi unutar stvari. Ta
razlika nije realna, u smislu da se za jedno moe rei da je
priroda, a za neto sasvim drugo da je haecceitas. Pa ipak,
formalna objektivna razlika postoji. ta to znai? Ukratko,
12

Iako je to, po Dunsu, malo verovatno, i bilo bi potrebno neto poput

boanske moi da bi materiju bez forme odralo u postojanju.

moemo na razliite naine shvatiti ove karakteristike. Priroda

nas kao pripadnika ljudske vrste je neto univerzalno. Ipak, za
Dunsa ne postoji neto tako kao to su univerzalni pojmovi, sem
u razumu. To znai da kad su Platon i Sokrat pripadnici iste
vrste po neemu, to to ih ini pripadnicima iste vrste ne sme da
se shvati kao identino onome to Platona ini Platonom, a
Sokrata Sokratom. Oni imaju i individualnu prirodu formalno
objektivno razliitu od haecceitas. Duns to uvodi iz potrebe da
sokratsvo objasnimo objektivno, a ne iskljuivo vezano za ono
to se tek moe pokazati, odnosno njegov haecceitas. Tako
imamo tri komponente univerzalnu prirodu, individualnu
prirodu i haecceitas. Univerzalna priroda je izraena
univerzalnim pojmovima, i to je neto to svi pripadnici
odreene vrste dele. Individualna priroda i haecceitas oba
izdvajaju ono to je za individuu karakteristino, njenu formu, s
tim to je, zbog potrebe za neim vrim od demonstrabilnosti
haecceitasa, individualna priroda formalno odvojena i odvojeno
se moe razmatrati.
Ne smemo imati pretenziju da na ovih nekoliko strana kaemo
sve to se relevantno ima rei o Dunsu (niti o Tomi). Pa ipak,
prikazani pojmovni okvir koji su postavili ovi filozofi kao
znaajni, i u odreenom smislu, paradigmatini primeri
srednjevekovne filozofije, treba da nam pokae dve vrlo vane
stvari. Do sada sam ih pominjao u manjoj ili veoj mari, a sada
e biti najbolje da ih rezimiramo:

1) Postoji oigledan kontinuitet u razumevanju pojedinanih stvari

kao nuno hilemorfikih struktura gde je supstancija ono to ih
ini time to jesu, pri emu pod supstancijom podrazumevamo
jedno svojstvo ili skup svojstava koje se intrinsino nalaze u
svakoj od tih stvari. Utoliko supstancija i dalje odgovara
osnovnim tezama gore navedenim i dalje je ontoloki primarni
entitet, nosilac svojstava, nepromenjiva sutina na kojoj se
druge stvari menjaju, nezavisna od drugih stvari.13
13

Ovde treba dati nekoliko razjanjenja. Kada kaemo da se

supstancija i dalje moe shvatiti kroz ova odreenja, govorimo pre svega o
konkretnim, pojedinanim stvarima, smatrajui da to i dalje predstavlja
osnovu celokupne misli. Izuzeci od ovih stavova se dobijaju kada u shvatanja
uvedemo teoloke premise, razmatramo boansku prirodu, kao i prirodu
drugih, po nekim filozofima, isto inteligibilnim biima. U odreenom smislu,
Bog je primarni entitet, a postojee stvari su nezavisne od njega. Meutim, i
dalje je re o istoj paradigmi koja je adaptirana u ovom, religijskom
kontekstu. vrsta veza, kontinuitet koji smo hteli da pokaemo, moe se, kao
to sam i tvrdio, videti na razmatranju individualnih, konanih entiteta.

10

2) U okviru same srednjevekovne filozofije vidimo dve razliite

tendencije koje dele zajedniko stanovite iskazano u 1). Naime,
vidimo da za Dunsa, za razliku od Tome, postoji neto na
povrini stvari, ulima dostupno, to je osnov individuacije, i tie
se pre svega perceptibilnosti pojedinane stvari.
Drugim
reima, vidimo anticipaciju (grubo shvaene) podele modernih
filozofa na racionaliste i empiriare.

Videemo uskoro na koji nain to veoma podsea na moderni

empirizam. I dalje se, ipak, njegovo stanovite ne moe nazvati
istinskim empirizmom, pre svega zbog Dunsovog insistiranja na
neemu to stvar mora da karakterie snanije nego to to
dostupnost ulima ini. Pa ipak, ova anticipacija je vie nego
indikativna. Ona nam pomae ne samo da se zadrimo na
istorijskim izvorima odreenih ideja, ve da vidimo i kako nas
one upuuju na ono to je za njima sledilo. Na Dunsa i Tomu
emo se povremeno vraati kada budemo isticali konkretne
paralele koje postoje izmeu ovih filozofa i filozofa moderne
epohe za koje se tako esto, ali pogreno, smatra da su odbacili
sve to je srednjevekovna filozofija imala da ponudi.

11